Школа Наставни предмет
Српски језик и књижевност
Разред
Четврти
Датум реализације Наставник
ПОДАЦИ О ЧАСУ БР. 45 Наставна тема
Проучавање књижевног дела
Наставна јединица
Бранко Миљковић „Ватра и ништа” (избор из поезије)
Тип часа Циљ часа Образовни задаци
Обрада Упознавање са поетиком Бранка Миљковића Упознавање ученика са књижевним стваралаштвом и животом Бранка Миљковића. Уочавање одлика новог књижевног правца - појам неосимолизма. Значење епитафа „Уби ме прејака реч”. Уочавање везе између наслова песничке збирке „Ватра и ништа” и аспеката филозофских ставова песника-филозофа Бранка Миљковића. Тумачење Хераклитове мисли „Овај свет, исти за сва бића, није уредио нико од богова и нико од људи, него је увек био, јесте и биће вечно жива ватра” у контексту Миљковићеве поетике. Тематско-мотивска анализа песме„Балада о охридским трубадурима” на часу. Обнављање знања о појму баладе. Обнављање и проширивање знања о херметичној песми. Оспособљавање ученика за уочавање нових поетичких особина у поезији резличитих песника. Подстицање ученика да самостално интерпретирају сложену структуру Миљковићеве поезије. Развијање естетског сензибилитета. Развијање естетског уживања кроз поетски језик. Подстицање ученика на откривање универзалних значења дела. Развијање читалачког интересовања према поезији . балада, баладично, херметична песма, мит, симбол, неосимболизам, збирка песама.
Функционални задаци
Васпитни задаци
Кључни појмови Образовни
стандарди Образовни исходи
Облици рада Наставне методе Наставна средства Место извођења наставе Корелација Литература и додатни материјал за наставнике
Ученик је упознат са књижевним стваралаштвом и животом Бранка Миљковића. Ученик очава одлике новог књижевног правца - појам неосимолизма. Ученик разуме и самостално тумачи значење епитафа „Уби ме прејака реч”. Ученик лако уочава везу између наслова песничке збирке „Ватра и ништа” и аспеката филозофских ставова песника-филозофа Бранка Миљковића. Ученик је упознат са тумачењем Хераклитове мисли „Овај свет, исти за сва бића, није уредио нико од богова и нико од људи, него је увек био, јесте и биће вечно жива ватра” у контексту Миљковићеве поетике. Тематско-мотивска анализа песме„Балада о охридским трубадурима” на часу. Ученик је обновио знања о појму баладе. Ученик је и прошириознања о херметичној песми. Ученик је подстакнут да самостално интерпретира структуру и осталих Миљковићевих песама из збирке „Ватра и ништа”. Ученик је мотивисан за даља читања и проучавања Миљковићеве поезије. Фронтални Монолошко-дијалошка, метода демонстрације Табла, креда, Читанка, страна 104. Учионица /
Литература и додатни материјал за ученике Напомене
ТОК ЧАСА
Љиљана Бајић, Миодраг Павловић, Зона Мркаљ, Читанка – Уџбеник за четврти разред гимназија и средњих стручних школа, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016. Мр Миодраг Павловић, Књижевност у четвртом разреду гимназија и средњих стручних школа, приручник за наставнике, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016. Љиљана Бајић, Миодраг Павловић, Зона Мркаљ, Читанка – Уџбеник за четврти разред гимназија и средњих стручних школа, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016.
Уводни део часа (15 минута)
Наставник подсећа ученике да се на овом часу обрађује поезија савремених песника 20. века, и да Бранко Миљковић припада тој групи песника. Записује на табли назив збирке „Ватра и ништа”, име песника, а затим се осврће на биографију песника. Завршио је Гимназију „Стеван Сремац” у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош”. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професoрима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је са осамнаест година у београдском листу „Записи”. Године 1953. из Ниша одлази на студије филозофије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где дипломира 1957. године. Још као студент припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био професорДраган М. Јеремић уз многе друге песнике. Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда, Октобарске награде града Београда. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, или, како то у књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, наводи Петар Џаџић, због проблема „узрокованих љубавним јадом”, Бранко Миљковић 1960. године, одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија, где се ускоро одаје алкохолу. Следеће године у јануару, у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ” према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку полицију након што је Бранко, у пијаном стању питао „Зашто убијају песника у социјализму?” Убрзо након овог догађаја, у фебруару 1961. године, Бранка Миљковића налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт изазвала је општу буру разних интерпретација и нагађања, али је до данас и поред различитих полемика, највероватније верзија његове смрти – самоубиство. Поезија је за њега била судбинска обавеза али и начин живљења, облик више, пробуђене свести, која истовремено учи, упозорава али и опомиње. Био је свакако најпопуларнији југословенски песник, прозван принцем песника. Тај епитет носио је достојанствено, све до властите смрти држећи како до личног тако и до достојанства властите поезије
Главни део часа (22 минута)
Стваралаштво Бранка Миљковића није велико: o „Узалуд је будим” 1957, Београд o „Смрћу против смрти” (Заједно са Блажом Шћепановићем), 1959, Београд o „Ватра и ништа” 1960, Београд o „Порекло наде” 1960, Загреб o „Крв која светли” 1961, Београд Песник – филозоф, Бранко Миљковић, као централни симбол своје поезије највише је славио један од Хераклитових елемената – ватру. Његова трећа, за живота последња објављена књига управо и носи наслов „Ватра и ништа”. Ватра је основни везивни елемент његове песничке етике: „Ништа није изгубљено у ватри, само је сажето“, „све што нема ватре у себи сагори”, или „ја сам онај који се играо ватром и изгорео”. Наставник тумачи Хераклитовску идеју „Овај свет, исти за сва бића, није уредио нико од богова и нико од људи, него је увек био, јесте и биће вечно жива ватра” у контексту Миљковићеве поетике. Ватра је и креатор и деструктор истовремено. Неосимболизам је нови песнички правац који враћа „песничко клатно” уназад, односно води ка затвореној форми песника симболизма. Велики утицај на Миљковићеву поезију имају француски песници симболизма: Маларме, Валери, Верлен, подвлачећи идеју о звуку, мелодији која се појављује у песми, као једном од интегралних значења саме песме. Поезија није лична драма, она је метафизичко искуство.Она не постоји због свог садржаја већ сама за себе, носи сопствену егзистенцију. Из тог разлога, Миљковићева поезија је херметичка, затворена, она је у разговору сама са собом.Песма не мора да има садржај, али мора да има идеју. Модерни сензибилитет се затвара у строгу, класичну форму, јер без јасне форме, идеја губи суштину. Наставник чита Баладу охридским трубадурима а затим поставља следећа питања: У песму су уграђени делови два античка мита: о Фениксу и Прометеју. Пронађи одговарајућа места у песми и одреди њихова значења у контексту песниковог исказа да „на обичне речи нема(м) више право”.Објасни значење рефренског стиха “исто је певати и умирати”. Ученици лако увиђају да су у песми присутна два мита, о Прометеју и о Фениксу. Појам који песник назива птицом односи се на Феникса, птицу која се претварала у ватру, и из ватре се поново рађала, као и свет у Хераклитовском тумачењу. Онај који је ватру отео од богова и дао је човеку јесте Прометеј и суштина живота се налази управо у песничком деловању. „Исто је певати и умирати”, каже песник, сводећи поезију на
Завршни део часа (3 минута)
ниво живота, дајући јој вечност, јер се она изнова рађа. Наставник чита Миљковићево тумачење израза „херметична песма” из Читанке, на страни 110. Наставник даје ученицима задатак да проуче фрагменте о поезији Бранка Миљковића (дати су у прилогу) и припреме се за следећи час на којем ће образложити своја запажања.
ИЗГЛЕД ТАБЛЕ
„Ватра и ништа” Бранко Миљковић (1934-1961) „Уби ме прејака реч” „Узалуд је будим” 1957, Београд „Смрћу против смрти” (Заједно са Блажом Шћепановићем), 1959, Београд „Ватра и ништа” 1960, Београд „Порекло наде” 1960, Загреб „Крв која светли” 1961, Београд Хераклит – ватра у основи света Фрагменти о поезији: У ствари, постоје две врсте речи: велике речи мукама оплођене, које служе да кажу моћ истине, речи од којих је створена поезија, и, на другој страни, речи за ћаскање, мале, кржљаве смислом, чаршијске... ...Реч има своје геолошке слојеве, своје наслаге. Свака реч носи у себи потонуле градове које тражимо. Треба у речи умети наћи њен најдубљи, најскровитији, најелементарнији смисао иза кога су векови. ...Речи имају своје димензије које их одређују. И слагање речи је у извесном смислу као слагање домина: речи морају да се поклапају једном својом половином... ...Уколико ве реч богатија значењима, утолико је она неодређенија и шира. Прецизне речи су увек оскудне и од њих се не прави поезија... ...Поезија обитава у још не оствареном дјелу стварности и зато је у оствареном не треба ни тражити... Прилог: ...Херметична песма је настала из непоколебљиве вере у људски говор, који је највећа и неотуђива људска стварност. Све је замјењено речима и ништа при том није изгубљено. Реч „ружа”, на пример, уместо свих краткотрајних баштенских ружа... у песми процвета и има свој мирис, и боју своју има коју јој дају њени самогласници пуни пигмената што их је открио Рембо, после Малармеа највећи мајстор херметичне песме...
