Висока школа струковних студија за образовање васпитача Крушевац
ТЕЛЕСНА ЗРЕЛОСТ И ГОТОВОСТ ДЕЦЕ ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ
-СЕМИНАРСКИ РАД-
Ментор: Проф. мр Ружица Милосављевић
Кандидат: Сања Пејоска бр.инд:1-085/08
Крушевац, 2011.
2
САДРЖАЈ
Крушевац, 2011...................................................................................................................................2 САДРЖАЈ............................................................................................................................................3 УВОД...................................................................................................................................................4 1 . ПОЈАМ ЗРЕЛОСТИ ЗА ШКОЛУ..............................................................................................6 2. ГОТОВОСТ ДЕТЕТА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ......................................................................8 2.1. Физичка готовост детета за школу........................................................................................9 2.2. Интелектуална припремљеност деце за полазак у школу................................................10 2.3. Социјална готовост ...............................................................................................................13 2.4. Емоционлана готовост детета за полазак у школу.............................................................15 2.5. Мотивациона готовост за полазак у школу........................................................................16 3. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА - КАРАКТЕРИСТИКЕ ШЕСТОГОДИШЊАКА И СЕДМОГОДИШЊАКА...................................................................................................................19 ...........................................................................................................................................................21 ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................................21
3
УВОД Кроз читав предшколски период дете се интензивно развија и формира различите особине и навике. У зависности од индивидуалних психофизичких катрактеристика, дете се лакше или теже адаптира на школску средину и учење. Институционалним предшколским васпитањем и образовањем подстиче се развој укупних потенцијала код деце раних узраста, што представља један од битних момената у процесу припреме за школу. Још је Јан Амос Коменски у свом делу Материнска школа истакао значај припреме деце за полазак у школу, сматрајући неприхватљивом праксу почетка школовања детета без извршене одговарајуће припреме. При том је истакао захтев да васпитање детета треба да буде плански и целисходно. Он је говорио против (и тада) устаљене праксе да се деца плаше школом. Уместо тога, предлаже да се она заинтересују и адекватно мотивишу за школу, да би тамо пошла са позитивним емоцијама. Од родитеља очекује да детету укажу на значај школовања за његову будућност. Посебну пажњу посвећује личности учитеља, односно потреби поштовања учитеља као особе од које ће деца много научити. Да би припрема за школу била адекватна, предлаже да се развију графомоторичке способности и оштрина чула вида. Тема припреме деце за полазак у школу која је и у време Коменског била актуелна, у садашњости добија још више на значају, а у њену реализацију треба подједнако да се укључе родитељи, предшколске установе и основне школе.1 Услов припреме деце за полазак у школу није стицање неке нормиране количине знања, већ то подразумева да социјализација детета, кроз коју пролази боравећи у вртићу, протекне како треба у друштву са вршњацима и у контакту са васпитачима. Путем такве социјализације дете стиче поверење у друге људе, сигурност у себе, правилну социјалну перцепцију, искуства, нова сазнања, вештине и навике, које са собом доносе лакше укљућивање детета у колектив. Битно је да дете у вртићу стекне основне хигијенске навике, елементарне радне навике и навике културног и социјалног понашања, а то је драгоцена основа за његово брже и успешније прилагођавање, сналажење и општи напредак у школи. Полазак у школу је вероватно најзначајнији догађај који обележава период детињства. Најранији узраст када дете може поћи у школу је 6 год. и 6 мес., а најкаснији 7 год. и 8 мес. Чињеница је да полазак у школу за дете представља једну од најзначајнијих прекретница у његовом животу, али такође је и период пун непознаница за њега и његове родитеље. Дете уласком у школу постаје део организационе и структуиране средине, излаже се систему вредновања и такмичења, уз могућност доживљавања неуспеха и критике. У школи се дете, први пут сусреће с обaвезама, с осећајем одговорности и новом организацијом живота. Први школски дани могу бити узбудљиви, али и праћени страхом и неугодом. Већина деце прихвати ово ново животно раздобље веома природно и смирено, али исто тако ово раздобље може бити тешко поготово 1
Каменов, Е.: Предшколска педагогија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
4
оној деци која нису редовно похађала припремни предшколски програм у вртићима и код којих се јавља страх од новог и непознатог. Често осећај нелагоде и страха имају и родитељи који су забринути како ће се њихово дете прилагодити захтевима школе, хоће ли бити успешно и хоће ли наћи пријатеље. Ова обострана забринутост утиче на осећај задовољства, мотивацију за учењем и укупан став према школи. Испитивањем зрелости за полазак у школу у популацији редовних полазника утврђује се да 90% деце показује зрелост за полазак у школу, али и 62% деце млађе од тог узраста. Похађање вртића позитивно делује на готовост за школу и у групи редовне и у групи млађе деце. Због ових чињеница врло је важно пре поласка детета у школу на одговарајући начин проценити зрелост детета за школу, а истовремено открити и евентуалне потешкоће, које се у школи могу још више продубити, па их је потребно правовременим и најпримеренијим поступцима отклонити.
5
1 . ПОЈАМ ЗРЕЛОСТИ ЗА ШКОЛУ Дефинисање зрелости, спремности детета за полазак у школу врло је сложено. Зрелост за школу представља оптималан ниво развијености различитих физичких и психичких функција детета које ће му омогућити оптимално савладавање наставног плана и програма. Уопште узевши, под ''зрелошћу'' деце за полазак у школу подразумева се такав ниво физичког и психичког развоја који ће детету омогућити да задовољи захтеве који ће му бити постављени у току наставног процеса у школи. Зрелост детета за полазак у школу у првом реду зависи од његовог телесног развоја и телесног стања, оно подразумева опште телесно стање и телесну исхрањеност.2 Међутим, аутори различито дефинишу појам зрелости за школу и њен карактер. „Под зрелошћу за школу редовно се подразумева такво стање младог бића, које њему допушта да на основи развојног нивоа својих физичких и психичких способности успешно суделује у организованом васпитно-образовном раду одређене школе."3 Кох истиче као опште обележје зрелости за школу: ,,способност за образовање у групи, с претпоставком да уз то код детета постоји став заинтересованости према образовним садржајима, и способност укључивања у рад школе.''4 Већина истраживача је сагласна у томе да је дете зрело за полазак у школу онда када је у стању да успешно савлада одговарајуће вештине и знања. За Корела зрелост за учење зависи од четири фактора: физичко здравље, емоционaлнa стабилност, интелектуални развој, претходно искуство у учењу. Томпсон поставља следећа мерила готовости за учење: оштрина чула, развијеност опажања, развијеност појмова потребних у читању, интелигенција, емоционална стабилност, социјална развијеност и физичка развијеност. Лоте Шенк-Дацингер, поставља три елемента за зрелост:5 лична зрелост- да дете до извесне мере овлада нагонским импулсом како би се могло прилгодити новим социјалним ситуацијама. 2
Каменов, Е.: Предшколска педагогија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. Преград, З.: Проблем зрелости деце за полазак у школу, Савремена школа, 1955. 4 Ђорђевић, Б.: Зрелост детета за полазак у школу и проблеми обуке; настава и васпитање, Филозофски факултет у Новом саду и заједница виших школа за образовање васпитача Републике Србије, 1968. 5 www.mp.gov.rs/resursi/dokumenti/dok226-srp-MP_opste_osnove.pdf, опште основе предшколског програма. 3
6
функционална зрелост – значи дечју усмереност ка реалистичком схватању и разумевању, што омогућава почетак каузалног и апстрактног мишљења и мисаоног синтетизирања. телесна зрелост – представља ступањ телесног развоја који омогућава да се дете потчини школском раду и реду без неповољног утицаја на његово здравље, раст и развој. Данас се сматра да зрелост за школу обухвата следеће компоненте, односно врсте готовости за школу, којима се даје допринос самој реализацији предшколског програма, а то су:6 физичка готовост – подразумева одређени ниво телесне развијености и здравља, развијеност физичких способности деце да прихватају и одговоре обавезама које их очекују у школском животу. социјална готовост – односи се на могућност стицања специфичних облика понашања потребних за успостављање и одржавање друштвених веза. Социјални развој детета овог узраста карактерише све мања зависност од одраслих и све веће склоности да учествује у социјалним везама и интеракцијама са вршњацима. емоционална готовост – односи се на развијање самосталности, поверења и самопоуздања и постизање емоционалне стабилности. интелектуална готовост – односи се на одређени ниво развијености интелектуалних функција – опажања, мишљења, говора, пажње, памћења, маште као основе за проширивање постојећих и стицање нових знања и информација. мотивациона готовост – представља формирану унутрашњу потребу за сазнавањем, заинтересованост за учењем и позитиван однос према поласку у школу. Дакле, oсим што је постигло одговарајући ниво когнитивног развоја, потребно је да дете буде физички здраво и да испуњава и одређене захтеве у погледу моторичке (диференцирана латерална доминантност, зрелост графомоторике), социјалне и емоционалне зрелости (емоционална стабилност, способност за спокојно одвајање од родитеља, способност за живот у колективу, прихватање ауторитета, развијеност фрустрационе толеранције и др.). Испитивање зрелости за полазак у школу врши комисија састављена од стручњака различитих профила, али и упркос томе, имајући у виду бројност аспеката зрелости са једне стране и недостатак одговарајућих мерних инструмената са друге, јасно је да не могу сви аспекти бити испитани. Зато је најчешће случај да се процена зрелости за полазак у школу своди на процену интелектуалног функционисања, а да остали, не мање важни аспекти, остају занемарени.
6
Каменов, Е.: Предшколска педагогија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
7
2. ГОТОВОСТ ДЕТЕТА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ Готовост за полазак у школу се одређује као спремност детета да стиче и развија вештине, пособности и знања које су основа за даље школовање. Та спремност подразумева физичку, интелектуалну, социјалну и емоционалну зрелост, раније искуство и мотивацију за учење. Она је резултат интеракције природних токова сазревања, искустава и знања које дете активно стиче и мотивације за учење. Савремена теоријска схватања наглашавају два аспекта готовости: спремност детета за школу и спремност школе да прихвати дете и олакша дечји прелаз у нову средину. У том смислу, спремност за школу није детерминисана једино способностима детета, већ указује на одговорност вртића и школе у обезбеђивању могућности за континуирани развој сваког детета: - излажењем у сусрет дечјим потребама и неговањем потенцијала за учење; - уважавањем индивидуалних разлика међу децом и неједнакости у раним животним искуствима и - постављањем примерених, реалних очекивања од деце. Постоји више врста готовости за школу, унутар којих је могуће такође разликовати општу и специјалну готовост, које су најуже међусобно повезане. Општа готовост се схвата као сложена карактеристика личности детета у којој долазе до изражаја његове могућности, потребе и мотиви, постигнути ниво психофизичког развоја (телесног, социо-емоционалног, когнитивног и развоја комуникација и стваралашва) од којих зависи активно прилагођавање детета новим условима живота и рада, какви га чекају у школи. Она је једно од најважнијих постигнућа дуготрајног систематског и планског деловања на развој и учење предшколског детета. Будући да се његова личност налази у фази формирања, развој готовости тече паралелно са овим процесом и треба да уважава његове законитости. Специјална готовост за школу је саставни део опште готовости и представља поседовање специјалних знања, вештина и навика потребних за сналажење у новој средини, на које ће се надовезати усвајање наставних образовној средини која поштује његове особености, уважава његове потребе и подстиче његов укупан психо-физички развој. Програм се ослања на потенцијале детета и помаже му да изрази своју особеност, своје унутрашње потребе и интересовања и даље их развија; доприноси проширивању и сређивању социјалних и сазнајних искустава деце; оснажује комуникативну компетенцију; доприноси емоционалној и социјалној стабилности деце и подржава мотивацију за новим облицима учења и сазнавања. Дакле, припрему деце за школу, као и готовост, као што смо видели може се посматрати на два начина:7 7
Каменов, Е.: Методика, Методичка упуства за Модел Б Основа програма предшколског васпитања и образовања деце од три до седам година, Нови Сад, Београд, 1997.
8
као вежбање деце у исписивању линија и томе слично директно преузетог и школског програма и (мање-више) редуковано примењено у вртићу; или као општија, мање непосредна, трајнија по ефектима и обухвата комплетније физичко, интелектуално, емоционлано-вољно припремање деце које прераста оквире припреме за први разред. Укључивање све деце у припремне предшколске групе има компензаторску функцију јер се на тај начин свој деци обезбеђују услови за проширивање и сређивање социјалног и сазнајног искуства чиме се ублажавају социо-културне разлике и обезбеђује донекле подједнак старт за полазак у школу. Програм представља допуну породичном васпитању, отворен је за потребе детета и породице, полази од права родитеља да активно учествују у подизању и васпитању свога детета, чиме се унапређује васпитна компетенција породице. Остваривање припремног предшколског програма доприноси програмском и организационом повезивању предшколског и школског образовања и васпитања као претпоставке остваривања континуитета у васпитању и образовању деце. Успостављање веза између два дела јединственог система образовања и васпитања олакшава прелаз детета у ново окружење и представља заједнички посао и одговорност васпитача и учитеља, вртића и основне школе.
2.1. Физичка готовост детета за школу Физичка зрелост мерило је дететовог здравља, услов је нормалног психичког и социјалног развоја. Физичка зрелост мора достићи одређени ниво да би дете могло поднети напорни ритам школе. Мерење висине, тежине, одређивање индекса телесне масе, појава трајних зуба, мишићне снага итд. важно је с обзиром на свакодневне напоре школског живота (пешачење од куће до школе, ношење школске торбе, дуготрајно седење у школској клупи..) на које дете до пре поласка у школу није навикло. Физичка, односно телесна зрелост детета за полазак у школу подразумева просечну висину око 120 цм за дечаке и 117 цм за девојчице и тежину око 20 кг. Сматра се, да у периоду од пет и по до седам ипо година деца настављају да приметно расту. Просечна висина седмогодишњег детета износи 115-120 цм. У време од четврте до шесте године деца расту за 12-14 цм, а у следеће две године тај прираштај износи 7,5-8,5 цм. Просечна тежина детета од шест-седам година износи 21-22 кг, од пете до шесте године тежина детета се увећава за 2,1 до 2,2 кг, а од шесте до седме године за 1,7 до 1,8 кг. Такође, код деце у шестој и седмој години наставља се окоштавање и ојачавање скелета, тако да дете може да обавља разне покрете који захтевају гипкост, еластичност и снагу.8 Ниво физичког развитка предшколског дета је такав да оно може прилично дуго да шета, дуго да трчи и скаче без великог замора, обављајући све теже послове и фискултурне 8
Антропова, М.В., Кољцове, М. М.: Психофизиолошка зрелост деце, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1983.
9
вежбе. Овај развитак јасно се огледа у способности деце старије групе да скачу: могу да скачу увис, удаљ, из места и из залета, да скачу са висине и обављају многе друге покрете. У овом периоду од шест седам година, такође се знатно усавршава рука, производећи разне, раније условљене покрете, на пример са лоптом, при чему се деца са задовољством играју разних игара лоптом. Координација, спретност и тачност покрета брзо расту, посебно када се планирано ради на општем физичком развијању детета. Код деце предшколског узраста приметна је све већа спретност у пузању, трчању, ходању, скакању, сви покрети су не само спретни и тачни већ и усклађени, прецизни и лепи. Све напред поменуте промене у физичком развитку деце предшколског озраста (6 и 7 година), јасно су уочњиве у разним видовима делатности, а посебно у играма које захтевају кретање. Ту је потребна вештина да се влада положајем тела, да се покрети регулишу и потчињавају установљеним правилима игре. Такође, деца од шест-седам година тачније бирају покрете које треба да обаве. Она већ самостално, без посебних упустава васпитача, обављају многе од њих. Деца у овом узрасту могу да обаве низ покрета и радњи са одређеном поступношћу, контролишући их и мењајући. Способност да се прескаче уже, подвуче испод греде, баци лопта на одређени циљ или остане непокретан док се не да знак за трчање, захтева од детета да својој вољи потчини апарат за кретање (мишиће, тетиве, зглобове), захтева да се неки покрети зауставе, закоче, а неки појачају и то баш онако како треба и када треба. 9 Најважније достигнуће детета овог узраста, декле, је то да су многи покрети и радње, које обавља, под контролом његове свести. Дете не само да их бира већ их тачно и организује, регулише њихову јачину, усмерава их, контролише и међусобно усклађује. За успех у школи, поред горе свега поменутог, нужна је и добра развијеност осетних органа, нарочито вида и слуха, која се утврђују на систематском прегледу пре него што дете крене у школу. Дете пре него што пође у школу мора добро видети и чути да би упознало свет око себе. Исто тако и ниво развоја живчаног система мора постићи одређену зрелост. Дакле, може се закључити да нормалан телесни развој омогућује детету да лакше ухвати ритам и темпо школског рада, да лакше савлада многе телесне и психичке напоре, који га чекају у школи, али је, такође, значајан и за развој његове личности. Телесну односно физичку зрелост одређује лекар приликом систематског прегледа.
2.2. Интелектуална припремљеност деце за полазак у школу Питање интелектуалне зрелости детета које креће у школу значајно је због тога што су основни задаци које ће дете савладати у школи интелектуалне природе. Интелектуална припремљеност детета за школску наставу се огледа, пре свега, у његовој жељи и способности да учи, што подразумева поседовање одређеног обима знања и способности да се знања стичу на школски начин. Зрелост у погледу умног развоја (под
9
Љубљинска, А.: Разговори с васпитачем о развитку детета, Научна књига, 1999.
10
којим се подразумева интелигенција и когниција) и функција преко којих се он сагледава (мишљења, говора, памћења, маште и емоција) органски је повезана са сазревањем мозга. Интелектуална зрелост детета обухвата добро развијен говор, који је основа за развијање дечијег мишљења и један од битних услова људске комуникације, преношења искуства и учења. Пре поласка у школу дете мора бити способно изразити своје мисли и потребе и разумети говор других. Од детета овог узраста, тражи се да говори течно и коректно, познаје гласове у речи, односно синтетизирата гласове у речи, препознаје глас којим почиње реч, у стању је чути реч као целину и разликовати је од друге. Сматра се, да дете овог узраста зна око 3.000 речи, али је у току једног дана у стању употребљавати тек око стотињак речи. Развијеност пажње у предшколској доби углавном је нехотична. Поласком у први разред, због организације наставе и изложености мноштву информација, дете мора имати намерну пажњу и могућност концентрације. Намерна пажња деце која полазе у први разред није велика, она траје просечно око 10-15 минута, а која ће се систематским радом брзо повећавати. Дистрибуција и преношење пажње битна су својства пажње потребне за праћење школског рада. Добра пажња детета олакшава учење, памћење и лакше спознавање. Међу децом постоје велике разлике у опсегу пажње, њеној трајности и концентрацији. Сматра се да је дете, које полази у школу, припремљено за учествовање у наставном процесу, ако је способно да се активно, без застоја, бави око 30 минута неком активношћу, која је сразмерно напорна и садржајна, као и да при томе не покаже израженије знаке физиолошког замора.10 Од детета које креће у школу очекује се и развијеност памћења, која зависи о дететовом интересу, активном ставу и уочавању логичких веза. Обављена испитивања убедљиво су потврдила да памћење у деце ни у ком случају није слично фотографији. Не задржавају се сви утисци већ се прави неки избор који зависи од већ поменутих склоности детета, његовог искуства и интересовања. Значај разумевања за памћење огледа се у томе што иста деца различито заборављају различити материјал. Испитивања која су вршила Смирнов и Шардаков показала су следеће: ако деца не разумеју оно што уче, она, прво, троше много времена и напора да би запамтила такав материјал и, друго, врло га брзо заборављају. Ако деца разумеју оно што треба да запамте, и количина, тј. обим запамћеног, и дужина трајања повећава се више пута. Показало се да, што су предшколска деца старија, све теже памте нешто што треба дословно запамтити и без смисла. Све развијеније мишљење укључује се у све већој мери у процесу памћења. Дете размишља о ономе што слуша, труди се да разуме, па због тога и долази до тзв. реконструкције или прераде материјала, која говори да дете уме да памти са смислом.11 Појмовно или логичко мишљење тј. способност схваћања односа и веза међу стварима и појавама које деца опажају, али и предвиђање тих односа без раније стеченог 10 11
Хорват, Л.: Предшколско васпитање и интелектуални развој, Завод за уџбенике и наставна средства,Београд. Љубљинска, А.: Разговори с васпитачем о развитку детета, Научна књига, 1999.
11
искуства, почиње се развијати пред крај предшколског раздобља. На прагу основне школе деца почињу изграђивати главне мисаоне операције којима се користимо при формирању појмова, апстракцију и генерализацију. С поласком у школу нагло ће расти способност детета да размишља о све општенијим и апстрактнијим стварима. По подацима специјалних испитивања, развитак драгоцене људске способности посматрања огледа се у следећем: мала деца не умеју да посматрају: она могу само да одговарају на питања васпитача. Деца средње предшколске групе (пета година) разумеју шта се од њих тражи када им се каже да нешто посматрају, али тај задатак не умеју правилно да реше. Деца старије предшколске групе (шеста-седма година) разумеју задатак и умеју да траже решења. Она могу дуго да посматрају нешто, било да то од њих тражи васпитач или да сама желе.12 Интелигенција (према психологу Howardu Gardneru) укључује богатство језичног изражаја (лингвистичка интелигенција), исправно коришћење бројева и лакоћу уочавање логичке структуре и односа узрочно-последичне везе (логичко-математичка интелигенција), тачно опажање и сналажење у простору, способност просторног обликовања и способност визуализације (просторна интелигенција), способност служења целим телом у изражавању мисли и осећаја (телесно-кинестетичка интелигенција), осјећај за глазбу, ритам, динамику, мелодију, боју гласа или инструмента (глазбена интелигенција), уочавање и разликовање расположења, намера, мотивација и осећаја других људи (интерперсонална интелигенција), познавање самог себе и могућност деловања у складу с тим (интраперсонална интелигенција). На почетку школовања дете ће морати овладати графомоторним вештинама које имају значајан утицај на савладавање вештина читања и писања које су темељне вештине даљег школовања.13 Поседовање неких специјалних способности и вештина потребних у школи, као што је разумевање значења симбола, гласоћа анализа састава речи, оријентисање у простору, поседовање елементарних математичких појмова, увежбаност руке за писање и сл. Треба нагласити да специјална интелектуална припрема, о којој је овде реч, не сме да се сведе на стицање одређених знања и вештина, колико год они били потребни на почетку школовања, већ се првенствено састоји у отитем развоју сазнајних интереса и умних способности детет, како би било у стању да схвати сложеније идеје, ствара хипотезе, резонује логички и математички, доноси сразмерно зреле моралне судове и размењује мишљење са другима, што подразумева и стицање социјалних облика понашања и навика, које ће му помоћи да се брже укључи у нови начин живота, какав је школски.14 Узроци недовољне ителектуалне припремљености за школу могу бити врло разноврсни. Код једне деце то је неразвијеност сазнајних интересовања, недовољна способност да се уложи напор и своје деловање потчини неком циљу дуже време, заостајање у когнитивном или социјалном развоју, психичке сметње, некомуникативност итд. Све то 12
Каменов, Е.: Искуства ексеприменталних програма за рано образовање, Београд, 1972. Хорват. Л.: Предшколско васпитање и интелектуални развој, Завод за уџбенике и наставна средства,Београд. 14 Пијаже, Ж., i B. Inhelder: Интелектуални развој детета, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1978. 13
12
указује на неопходност индивидуалног приступа свакоме детету код којег се на најстаријем предшколском узрасту утврди недовољна интелектуална припремљеност за школу, као и благовременог предузимања одговарајућих компензаторских мера за њено отклањање.
2.3. Социјална готовост Ова компонента зрелости детета повезана је с емоционланом зрелошћу детета. Важна је за свако дете, јер уласком у састав школе постају битне норме понашања које вреде у групи вршњака, у разреду. Поласком у школу дете чини велик помак у развоју друштвених односа. Оно излази из познате породичне ситуације, где је било заштићено и неретко имало повлашћен положај. Истодобно улази у нову и често непредвидиву социјалну ситуацију у којој се за свој положај мора само изборити. Вршњаци постају критеријум за упоређивање, они на јасан начин оцењују дете дајући му до знања да ли га прихватају или не. Све су то елементи у изграђивању сопствене слике о себи и развоју самопоштовања. Социјална зрелост истовремено представља прилагођавање на друштвене обавезе, усвајање моралних норми и систем вредности и понашања у околини. Она укључује и вештину комуникације и сарадње с вршњацима и прихватање ауторитета. Дете овог узраста ужива у осећају припадности, воли бити прво, у стању је саосећати се с другима и у стању је разликовати пожељно од непожељног понашања. Оно се може свакодневно одвојити од породице, само се обући, бринути о себи и својим стварима.15 Као компоненте социјалног развоја и развоја личности, које улазе у састав готовости за полазак у школу, наводе се: - активна тежња детета да пође у школу, жеља да од одраслих научи нешто ново, занимљиво, да стекне нове, боље вештине и начине поступања итд.; - одређена свесност у понашању и деловању: умење детета да усмери своју активност у складу са захтевом или правилом које постави одрасли; умење да самостално примењује одређене норме и правила у свакодневном животу приликом заједничких или индивидуалних активности (социјално-нормативна усмереност); - емоционална осетљивост детета, способност да осети осећања других људи, разуме расположење друге деце и одраслих изражено путем мимике, гестова, интонације гласа и сл. као и умење да реагује на адекватан начин на расположење људи око себе, да испољава саучешће и жељу да помогне (емоционално-социјална усмереност); - развијеност елементарне самосвести, познавање сопствених могућности, способност за елементарно самооцењивање, за самоконтролу свог понашања и деловања, испољавање самопоштовања, тежња за самоусавршавање, тежња да се уздржи од неправилног понашања - онога које не одобравају одрасли или који изазивају отпор код људи из околине; свесна тежња за пријатељско и садржајно комуницирање са људима.
15
Ивић, И., Хавецена, Н.: Процес социјализације код деце, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
13
Наведени ниво социјалног развоја и развоја личности, који представља аспект готовости за школско учење, повезан је са развојем самосталности и иницијативности код детета, са прелазом од спољашњег регулисања његовог понашања, комуникације и деловања, на сразмерно самосталну регулацију, засновану на развоју елемената социјалног мишљења и стицању одговарајућих умења (у области сазнања, комуникације, играња, понашања и др.) као и оспособљавањем за сналажење у животним околностима на основу познавања друштвено значајних моралних захтева. Полазећи од наведених компоненти социјалног развоја и развоја личности, сматра се да готовост детета за укључивање у систем односа који одређују нов начин живљења, типичан за ученика, подразумева појаву низа карактеристика, везаних за социјални развој, које треба развијати у предшколском узрасту. У њих спадају:16 - појава активног интересовања деце за школу, за ђачки живот, уз испољавање жеље да постану ученици, мотивисаност да се «буде велики», као и да се учествује у озбиљнијој и одговорнијој делатности; - повећавање субјективног значаја за дете ширег социјалног окружења, тежња за ширењем социјалних контаката у дечјој комуникацији; - квалитативне промене у облицима комуникације предшколске деце са људима око себе, прелаз на изванситуационо-сазнајно и изванситуационо-лично комуницирање - ово друго се сматра за показатељ високе комуникативне готовости за школу; - тежња за самопотврђивање и стицање признања од других људи за своја постигнућа, односно, потреба да се добијају социјалне оцене и признања; - нарастање интересовања за социјалне норме понашања и активности. Прелази се на недовољно свесно коришћење социјално обрађених средстава за регулисање понашања (путем подражавања или захваљујући спољашњем захтеву) на њихову свесну употребу; - формирање општехуманистичке оријентације у понашању, које се огледа у односима са другима и умењу да се схватају њихове тачке гледишта, спремности за сарадњу, међусобно разумевање, испољавање симпатије, као и у емпатији, способности да се разумеју осећања других и реагује на њих на одговарајући начин; - повећавање способности вољног управљања својим понашањем, прелазак са импулсивно-реактивног понашања на свесно усмеравање сопствене активности у складу са нормама понашања; појава елементарне самоконтроле и ауторегулације; - ширење сазнања о друштвеним појавама; стварање основе за усвајање првих систематских сазнања о друштвеној стварности и раду људи; појава тежње да се преузимају одређени друштвени обрасци и улоге. Наведене особине треба да се јаве у предшколском узрасту, али не путем вештачке акцелерације и захваљујући уношењу елемената школског живота у дечји вртић, него развијањем активности, начина за упознавање околине и изражавање упознатог, типичних за предшколску децу. За то су нарочито погодне игре и све активности у којима има стваралачког изражавања и комуницирања, захваљујући којима ће дете развијати оне 16
Каменов, Е.: Предшколска педагогија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
14
квалитете личности и способности, који ће га довести до нивоа потребног за прелазак на школско учење. Колико ће дете развити самосталност највише зависи о односу родитеља према дететовим хтењима и активностима. Ако су деца у предшколској доби навикла да многе ствари обављају други уместо њих, има ће смањену сигурност у себе и мањи интерес за самостално извршавање задатака, што ће негативно утицати на прихваћање школских обвеза и њихово испуњавање. За децу овог узраста карактеристичне су велике индивидуалне разлике, које се очитују у физичкој, интелектуалној, емоционалној и социјалној зрелости и о обитељском окружењу из којег дете потиче. Како ће се дете снаћи у школи зависи и од тога да ли је и колико било укључено у предшколске институције, колико се у њему будила креативност, мотивација или кооперативност од стране родитеља, васпитача или одгајатеља. Захваљујући наведеним поступцима, код најстарије предшколске деце се формира позитиван однос према школи, развијају свесни мотиви учења, као и умење и жеља да се припремају за крупну промену која их очекује у погледу критеријума којима ће се вредновати њихово понашање, па и читава личност, када пођу у школу. Они ће се тада повезивати са школским оценама и школским успехом уопште, и то не само у школи, већ и ваншколским круговима, у породици, суседству и међу децом са којом се друже.
2.4. Емоционлана готовост детета за полазак у школу Емоције имају веома важну оријентациону и регулативну улогу у активностима деце. Мотив активностима даје општу усмереност (коју емоције конкретизују) одражавајући се и на избор њиховог циља, задатака које треба извршити, уочавање препрека њиховом остваривању и др. У сваком случају, поставља се општи захтев да васпитно-образовни рад са децом буде привлачан, занимљив и да покреће њихове емоције, што се постиже полазећи од интересовања и потреба конкретне деце, али не заустављајући се на њима него их и изазивајући разноврсним поступцима. То је, на пример, њихово укључивање у активности, коришћење уметничких дела и средстава масовне комуникације, драмског представљања итд, а посебно игара и игроликих активности. Дете пре поласка у школу треба у свом развоју постићи одређени степен емоционалне стабилности и самоконтроле. Код деца која крећу у школу приметан је почетак самоконтроле која им олакшава учење, али и боље сналажење у социјалним контактима. Дете ове доби отворено исказује емоције, али их покушава и контролисати, показује страхове и бори се за своја права.. Допринос емоционалној готовости деце за полазак у школу дају сви поступци којима се негује њихова емоционална култура и прерађују емоције. У њих спада: - подстицање деце да размишљају о себи, својим емоцијама, искуствима, реакцијама и др. уз поређење са другима, што треба да им омогући да боље разумеју и интерпретирају 15
своја расположења, постану свесна шта осећају, открију узроке одређених осећања и упознају начине њиховог испољавања, који погодују њима и особама око њих; - буђење позитивних емоција, радосног расположења, оптимизма, полета и ведрине. Учење и увежбавање техника модификације понашања и контроле начина испољавања емоција, ослобађања од напетости, опуштања и концентрације, уз уклањање емоционалних блокада (стида, страха од неуспеха, од непознатих лица и ситуација); - помоћ деци да развију стратегије за превладавање (а не потискивање) непријатних психичких стања, делећи их са другима и прерађујући их тако да их не гуше и оптерећују. У склопу тога - појачавање толеранције приликом фрустрације, уз спремност да се делује рационално и конструктивно; - оспособљавање деце да се снађу у неочекиваним, за њих болним и застрашујућим искуствима (одлазак у болницу, смрт драге особе, развод родитеља и др.); - пружање прилика деци да екстернализацијом онога што су доживела и осетила, путем причања о томе, ликовног представљања, одигравањем сцене и сл. дођу до његовог реалнијег сагледавања и овладавања ситуацијом која узрокује неки проблем. Екстернализацијом се емоције преносе на рационални план, што помаже деци да постану свесна емоционалних аспеката односа међу људима; - оспособљавање деце да улазе у емоционалне односе са другима уз неговање и продубљивање позитивних емоција (нежности, саосећања, саучешћа и др.). Посебно развијање емпатије и разумевања шта осећају други људи у непосредном додиру са њима и стављањем на њихово место како би се схватили њихови мотиви, ставови, углови гледања и др; - упознавање начина на које уметници изражавају и преносе емоције, уз разликовање стварних од представљених емоција и распознавање прикривених емоција; - паралелно са упознавањем деце са критеријумима шта је добро, а шта не, потребним за морално расуђивање, развијање одговарајућих осећања, односно, радости и поноса када се уради нешто исправно, што ће постепено постати главни мотив за вршење таквих поступака. Дакле, емоције и осећаји важни су за дететов друштвени живот. У школи је дете изложено систему вредновања и оцењивања, похвалама и критикама, па ће морати на одређени начин прихватљиво реаговати. Пред полазак у школу битно је да дете има развијен одређени праг толеранције на фрустрацију, што ће му омогућити да устраје у учењу и онда кад баш њему није угодно и занимљиво, да прихвата успех односно неуспех, такође зна се носити с осећајима који их прате. У овој развојној доби код деце превладава углавном оптимистичко и угодно расположење.
2.5. Мотивациона готовост за полазак у школу
16
Мотивациона готовост, као саставни део психичке готовости детета за полазак у школу, састоји се од његове жеље да учи као и заинтересованости да се бави нечим што га приближава делатности одраслих (због чега је цењеније), што ће му омогућити заузимање нове друштвене улоге. Једноставније речено, ова готовост значи жељу да се буде ђак, иде у школу, као и да се бави оним чиме се баве вршњаци и старија деца. При томе је важно да се ова жеља темељи на реалним представама о ономе што дете очекује у школи, како би се избегли неспоразуми и разочарење оним што затекне у овој институцији, када почне да је похађа. Основни мотив, на основу којег се формира pozitivan однос i stav детета према школи, школском учењу и учитељу, ипак није учење само по себи, već je činjenica да постаје ђак, да борави у школи, што му обезбеђује нов положај у друштвеним односима, који је жељен и цењен по друштвеном смислу и угледу који носи са собом. То га мотивише да поставља питања родитељима и васпитачима шта је школа, зашто деца одлазе у њу, шта раде тамо и сл. Осим тога, оно се поноси новим статусом који ће стећи, радује школској ташни и књигама, као и чињеници да ће имати обавезе према којима се одрасли односе са поштовањем. То се испољава у садржајима његових игара, који су често посвећени ономе што је дознало о школи. Истраживања показују да се код деце, шестогодишњег-седмогодишњег узраста, формира оријентација на школу и учење, која представља интериоризован однос одраслих према њему, као некоме ко је већ постао ђак или ће то бити у непосредној будућности. Овај однос се заправо формира још пре него што дете пође у школу, и саставни је део припреме за школу, која се плански или стихијски обавља у предшколској установи и породици. Позитиван однос, о којем је реч, формира се постепено. У првој етапи његовог развоја недостаје му оријентација на садржаје учења који дете очекују у школи. Наиме, у првом плану је спољашња, формална страна школског живота, коју деца прво упознају. Иако жели да пође у школу, дете остаје прави предшколац, односно, не јавља се и тежња да нешто битније промени у дотадашњем начину живљења. Међутим, уколико се мотивација сведе на заузимање нове друштвене улоге и признање које она доноси у околини, а не обухвати и заинтересованост детета да проширује своја сазнања, не може се говорити о правој готовости за школско учење. Може се сматрати да је ова готовост постигнута ако се дете односи према поласку у школу и боравку у њој на позитиван начин, односно, као природном и неопходном догађају у свом животу, прихватајући нужност и потребу учења, што се огледа у читавом његовом понашању. Реч је о другој етапи, у којој се јавља оријентација на садржајне аспекте школске стварности. Међутим, и тада код детета преовлађују социјални мотиви, а не превасходно жеља да се учи на школски начин. Свакако, одређеније представе о школи и мотивација за школско учење, формираће се тек са поласком детета у њу. Међутим, неке важне претпоставке за то, створене у предшколском детињству, које ће одредити прве кораке детета у настави, могу у великој мери да буду превентива многим тешкоћама и неспоразумима. Међу њима је посебно значајна жеља детета да учи у школи, заснована на реалним представама о њој, као и 17
захтевима, који ће пред њега бити постављени када постане ђак, што ће учинити да његов прелаз у школско детињство буде знатно лакши и безболнији.
18
3. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА - КАРАКТЕРИСТИКЕ ШЕСТОГОДИШЊАКА И СЕДМОГОДИШЊАКА Из праксе у раду са децом, може се уочити да је свако дете специфично и да је развој сваког детета различит (нпр. разлике у развоју дечака и девојчица или разлике међу децом које потичу из различитих социо-културних средина). Ипак, постоји много заједничких карактеристичних особина које се у литератури наводе као норме за поједину доб. Познавање норми нам омогућава да знамо која постигнућа можемо, а која не можемо очекивати од детета одређене доби па примерено томе можемо изабрати активности које ћемо му понудити. Карактеристике просечног детета пре поласка у школу, у доби од 6-7 година су: Телесни развој: просечна висина је око 120 цм за дечаке и око 117 цм за девојчице, а тежина око 20 кг за дечаке, док је за девојчице нешто мања; сви органи за осећај су потпуно развијени; успостављена је контрола физиолошких потреба; добро је развијено мишићно ткиво и у току је измена млечних зуба и сл. Груба моторика: вози бицикл, котура, плива; одржава равнотежу, хода равно по црти; прескаче уже, скаче с висине од око 40 цм, стоји на једној нози, једном руком хвата лопту, самостално се облачи. Фина моторика: палцем може дотакнути сваки прст; реже маказама једноставније облике; користи се прибором за јело, уме да веже пертле на ципелама; прецртава једноставније облике, равне и закривљене линије, боји унутар задатих простора, прецртава бројке и слова иако их не познаје; повлачи равне и закривљене црте, повлачи потезе оловком између задатих тачака; оловку држи лагано, правилно и без грча и контролише притисак оловке на папир. Интелектуалне способности: почетак развоја логичких операција, уочава сличности и разлике, посматра с одређеним циљем, повезује делове у целину, разликује појмове времена закључује о једноставним узрочно последичним везама разликује параметре различитих величина неког предмета, зна који делови недостају комплетном лику човека, има појам количине, у стању је схватити процес сабирања и одузимања, сабира и одузима у скупу броја 5; у стању је груписати предмете по боји, облику, величини и сл.; може саставити једноставнију целину од делова; уочава разлике и препознаје сличности; препознаје глас којим започиње реч, штампаним словима зна написати име и презиме, у стању је поновити низ од пет бројева, механички броји до 10 и више, памти појмове који га занимају, трајање пажње је око 15 – 20 минута концентрација на активност која га занима може потрајати и до 60 минута Говорне способности: говор је коректан и јасан; пита за значење апстрактних речи; може описати догађај из претходног искуства; у говору исправно употребљава будуће и прошло време артикулира све гласове (могуће неправилности у изговору Р, Љ, Њ); у стању је написати и прочитати властито име; може препричати кратку причу након што је чује; 19
употребљава 2500-3000 речи; примећује риму у песмама; распознаје гласове од којих се састоји краћа реч; може памтити песмице или делове неког текста који га занима и сл. Емоционално – социјални развој: приметан зачетак самодисциплине и самоконтроле; емоције су још увек бурне; присутни реалистични страхови ; препознаје властите осећаје љубави и среће, љутње и разочарања; може сарађивати с другима у некој заједничкој активности; понаша се заштитнички према млађима; саосећа се с другима; бира омиљеног пријатеља; поштује правила игре; самосталан у бризи о себи (облачи ципеле, користи прибор за јело, може отићи у суседство, одржава хигијену); разликује пожељно од непожељног понашања; ужива у осећају припадности; усвојио је основне норме понашања и сл. Из свега досад изложеног се може закључити да, зрелост за школу је онај степен психофизичког развоја детета који укључује: физички развој, способности, искуство, интересе, мотивацију и социоемоционални развој, а са циљем да савлада задатке које школа поставља пред њега. У том контексту, спремност детета за полазак у школу подразумева ниво психофизичке интеграције – унутрашњих фактора, физиолошке зрелости и искуства, знања и мотивације – на ком је оно способно да удовољи захтевима школе. Да ли је спремност заиста наступила зависи од динамике релевантних чинилаца у развоју сваког детета. Дечји социјални, емоционални, сазнајни развој има важан удео у спремности детета за полазак у школу.
20
ЛИТЕРАТУРА
1. Антропова, М.В., Кољцове, М. М.: Психофизиолошка зрелост деце, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1983. 2.
Ђорђевић, Б.: Зрелост детета за полазак у школу и проблеми обуке; настава и васпитање, Филозофски факултет у Новом саду и заједница виших школа за образовање васпитача Републике Србије, 1968.
3.
Ивић, И., Хавецена, Н.: Процес социјализације код деце, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
4.
Каменов, Е.: Искуства ексеприменталних програма за рано образовање, Београд, 1972.
5. Каменов, Е.: Методика, Методичка упуства за Модел Б Основа програма предшколског васпитања и образовања деце од три до седам година, Нови Сад, Београд, 1997. 6. Каменов, Е.: Предшколска педагогија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. 7.
Љубљинска, А.: Разговори с васпитачем о развитку детета, Научна књига, 1999.
8. Пијаже, Ж. i B. Inhelder: Интелектуални развој детета, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1978. 9.
Преград, З.: Проблем зрелости деце за полазак у школу, Савремена школа, 1955.
10.
Хорват, Л.: Предшколско васпитање и интелектуални развој, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
11.
www.mp.gov.rs/resursi/dokumenti/dok226-srp-MP_opste_osnove.pdf -
12.
www.vaspks.edu.rs/.../Priprema%20dece%20za%20polazak%20u%20skolu1.ppt
21
