SOCIOLOGIJA RADA
1. Pojam sociologije rada? 2. Predmet sociologije rada? 3. Nastanak i konstituisanje sociologije rada? 4. Savremena sociologija rada? 5. Pristup sociologije i sociologije rada problemu rada? 6. Sociološki pristup radu sa stanovišta umeća? 7. Sociologija rada i drugi naučni pristupi radu? 8. Sociologija rada i inter/trans disciplinarni pristupi radu? 9. Zadaci i funkcije sociologije rada u obrazovanju za struku? 10. Zadaci i funkcije sociologa u organizaciji/preduzeću? 11. Pojam rada i drugi osnovni pojmovi sociologije rada? 12. Rad kao proizvodnja i kao praxis? 13. Društvena delatnost i rad? 14. Podela rada i njeni modaliteti? 15. Podela rada i otuđenje? 16. Rad i sociokulturne vrednosti? 17. Rad i kultura: jedinstvo umeća u stvaranju? 18. Rad i tehnička kultura? 19. Zablude scijentizma? 20. Obrazovanje i proces rada u savremenim društvima? 21. Rad i vreme (sociološki pristup)? 22. Struktuisanost raspoloživog vremena? 23. Slobodno vreme i rad? 24. Uloga rekreacije, igre i sporta u raspoloživom vremenu? 25. Sociološko-istorijski pristup radu? 26. Osobenosti rada u staroegipatskoj civilizaciji: svetlosni blesak iz mraka predistorije? 27. Osobenosti rada u antičkoj privredi Rima: zavisni robovski rad u službi imperiuma? 28. Osobenosti feudalnog načina rada i privređivanja: autarhičnost naturalnog podmirivanja potreba gospodara? 29. Industrijski način rada: model mašinske obrade i proizvodnje dobara u kapitalizmu? 30. Transformacija procesa rada pod uticajem novih tehnologija? 31. Specifičnosti seljakovog rada i radnog stvaralaštva (paradigmatičnost Vukosavljevićevog pristupa)? 32. Kućna radinost i zanati na selu: između kolektivnog stvaralaštva i eksperimentalne radoznalosti seljaka? 33. Organizacija rada na selu: nužnosti i potreba seljaka? 34. Tradicijska osnova modernizacijskih procesa seljakovog načina privređivanja? 35. Kontinuitet i privremenost u industrijskom radu: seljačko-radnički kontinuum? 36. Od industrijskog ka uslužnom radu: zablude Rifkinovog shvatanja o kraju rada? 37. Posledice modernog upravljanja i tehnologije na uslove rada i strukturalne društvene procese? 38. Industrijski način rada i ekološke posledice? 39. Umeće tehnike i struktura visokoindustrijalizovanih društava: paradigmatičnost Brejvermanovog stanovišta? 40. Onaučavanje rada i društveni progres: kritička valorizacija shvatanja o naučno tehničkoj revoluciji? 41. Kritička valorizacija Brejvermanovih analiza o degradaciji rada od strane
1
brejvermanista? 42. Doprinos brejvermanista razumevanju društvene moći aktera rada u savremenom kapitalizmu? 43. Društvene potrebe i sistemska ograničenja primene nauke u našem društvu? 44. Sociološki problemi tehničkotehnološkog stvaralaštva u industrijski srednje razvijenom društvu: empirijski pokazatelji? 45. Pojam, vrste i oblici tehničkotehnološkog stvaralaštva? 46. Motivacija za tehničkotehnološko stvaralaštvo? 47. Uloga tehničke inteligencije u procesima rada? 48. Organizovanje rada: društveni (pred)uslovi nastanka i funkcionisanja? 49. Društvene dimenzije i funkcije organizovanja rada? 50. Društvena i tehnička organizacija rada: okvir za umeće rada? 51. Preduzeće kao istorijski oblik organizacije rada? 52. Empirijsko uvođenje sociotehničkih sistema u procese industrijskog rada? 53. Socijalna organizacija preduzeća? 54. Funkcionisanje organizacije rada: odnosi između formalne i neformalne organizacije? 55. Komunikacija u organizaciji/preduzeću: kibernetski i sociološki aspekt? 56. Moć i odgovornost u organizaciji/preduzeću? 57. Lobiji i klike u organizaciji? 58. Osnovni teorijski pristupi proučavanju organizacija rada? 59. Organizaciona moć i znanje rada? 60. Uloga zanatlijske tradicije u društvenoistorijskom sučeljavanju organizacijske i faktičke moći u procesima industrijskog rada? 61. Obrasci upravljanja konfliktima između aktera u modernim društvima? 62. Konflikti u radu i moć sindikata? 63. Sindikat u globalizacijskoj tranziciji? 64. Transformacija organizacija rada u procesima globalizacije? 65. Budućnost organizovanja rada: od rutinske ka inovativnoj organizaciji? 66. Uticaj profesionalizacije i feminizacije rada na budućnost rada? 67. Zanimanja i profesije? 68. Profesije i profesionalizacija: između ispoljavanja umeća i birokratizacije? 69. Osobenost modernih profesija (primer inženjerske profesije)? 70. Osobenost profesije sociologa i stričnjaštvo? 71. Rad i pol: sociološki pristup feminizaciji rada? 72. Kućni rad i rad u organizaciji/preduzeću: nevidljiva žena i žena u svetu muškaraca? 73. Feminizacija radne snage i (samo)organizovanje žena? 74. Sociološki okviri preduzetništva, menadžmenta i marketinga? 75. Mogućnost sociologije u podsticanju modernizacijskih procesa? 76. Modernizacija rada i kultura siromaštva? 77. Društvenoekonomska moć i modernizacija rada u postsocijalističkoj tranziciji? 78. Preduzetništvo i demokratija: demokratsko regulisanje konflikta interesa u procesima rada? 79. Mogućnosti preduzetništva u postsocijalističkoj tranziciji: podsticaji, prepreke i rizici? 80. Preduzetnička kultura i preduzetničko ponašanje? 81. Kibernetsko-sistemski i sociološki pristup upravljanju u organizacijama rada? 82. Upravljanje (menadžment): između (rutinizovane) službe i (umešnog) poziva? 83. Eko-menadžment: između privrede i prirode? 84. Pojam marketinga i marketinške komunikacije? 85. Marketinška komunikacija i preduzetničko poslovanje? 86. Funkcije marketinga u tržišnom poslovanju? 87. Uloga sociologije rada u razumevanju marketinške komunikacije? 88. Sociološki i socijalnopsihološki pristup motivaciji za rad?
2
89. Motivacija za rad: empirijski pokazatelji korišćenja ljudskih resursa kod nas? 90. Nezaposlenost i ekonomija preživljavanja: primer blokade ljudskih resursa u Srbiji 90-ih?
01. POJAM SOCIOLOGIJE RADA? • Rad je specifična osobina čoveka i osnovni uslov njegovog opstanka u odgovarajućim kulturno-istorijskim oblicima udruživanja. Razne nauke proučavaju pojam rada ali se on i dalje usitnjava i širi. • Sociologija rada je posebna sociološka disciplina koja se bavi izučavanjem rada kao društvene pojave. Iskazuje se u međuzavisnosti karaktera, oblika, organizacije rada i odnosa ljudi u radu. Sociologija rada proučava čoveka u njegovim radnim ulogama, društvene grupe kada delaju kao radne, organizacije i institucije nastale radi usmeravanja radne delatnosti itd. • Rad je isuviše opširan pojam pa postoji veliki broj pristupa usled čega se javlja pojmovna neujednačenost. Sa jedne strane empiristička orjentacija se oslanjala na istraživanje aktuelnog i time nametala pojam industrijska sociologija što je dovelo do redukcionizma i gubljenja iz vida stvaralačkog aspekta rada i potreba proučavanja rada kao večnog uslova opstanka čoveka; sa druge strane se sociološki pristup više interesovao za analizu pojedinih aspekata rada i njihove uloge u društvu te su se tako pojavile sociologija organizacije, radnog kolektiva, profesije itd. što je dovelo do usitnjavanja rada, zasnovano na teorijskoj problematizaciji podele rada na repetativni i stvaralački. • Kada se uvidelo da se mnogi problemi industrijskog rada ne mogu razumeti bez analize i objašnjenja oblika rada koji mu predhode i koji upravo nastaju, došlo se od većeg prihvatanja pojma sociologije rada. • Sociologija rada je tako posebna sociološka disciplina koja proučava rad kao osnovnu osobinu čoveka i kao osnovni uslov opstanka i razvoja čoveka i društva u odgovarajućim prirodno istorijskim i kulturnim uslovima. • Proučavanje rada se polako pomera sa utilitarno-pragmatičkog na stvaralački aspekt rada što zahteva ponovno vraćanje pojma umeća. Tako se specifičan sociološki pristup radu ogleda u ukazivanju na one procese i probleme društva u kojima se primećuje izraženo umeće, stvaralačko i iskustveno vrednostnoracionalno delovanje čoveka u radu. 02. PREDMET SOCIOLOGIJE RADA? • Da bi imala status posebne naučne discipline, sociologija rada mora imati svoj predmet proučavanja, metode, pojmove, teorije itd. Posebno mesto sociologija rada zauzima zahvaljujući istraživačkoj praksi kojom dolazi do osobenih znanja u vezi sa ljudskim radom. • U početku dok je sociologija rada bila u nastanku predmet je bio industrijski rad kao dominantna forma. Skot je prvi definisao industrijsku sociologiju kao specijalnu sociološku disciplinu koja proučava industriju, njene tvorevine i odnos prema širem društvu. Isticanjem industrije sociologija rada se redukovala na izučavanje samo jednog vida rada u modernom društvu. • Osim prve identifikacije sociologije rada sa industrijskom sociologijom postojalo je i šire proučavanje ljudskog rada u evropskoj sociologiji. • Fridman i Nevil su smatrali da je predmet sociologije rada istraživanje kolektiva različitih po svojoj veličini i funkcijama koje se konstituišu u toku rada, predmet je svaki radni kolektiv, grupa i faktori koji utiču na njih. • Votson je u svojoj knjizi o sociologiji rada naveo: rad (iskustvo, vrednosti, orjentacije), zanimanja (strukture, tipovi, profesionalizacija), organizacije, odnosi
3
u zaposlenju, industrijsko-kapitalističko društvo. • Šnajder je video industrijsku sociologiju kao nauku koja se bavi industrijom kao produktivnim sistemom i ima za cilj analizu socijalne strukture industrije pomoću sociološke teorije (matrica socijalnih ponašanja čiji su elementi: uloge, vrednosti, komunikacije i status). • Za Kaplova je sociologija rada disciplina usmerena na proučavanje društvenih uloga koje nastaju klasifikacijom ljudi na osnovu rada koji obavljaju; Šćepanski sociologijom rada proučava rad kao proces i analizira uticaje društvenih uslova na motive, tok, intenzitet i rezultate rada; za Županova je to sociologija radnih organizacija. • Džari smatra da sociologija rada označava usmerenost sociologije na analizu rada i njegove organizacije ne samo u značenju plaćenog rada. Taj opšti predmet se analizira u širem socijalnom, komparativnom kontekstu, posebno u međuodnosu sa socijalnim, ekonomskim i političkim institucijama dok je centralna vezujuća tema sociologija rada. • Sociologija rada se bavi proučavanjem rada kao kompleksne pojave, proučava čoveka kao pojedinca u njegovim radnim ulogama, društvene grupe koje su radne grupe, socijalne organizacije i institucije u vezi sa radom sa ciljem da se uoče pravilnosti i promene u društvenoj sferi rada. 03. NASTANAK I KONSTITUISANjE SOCIOLOGIJE RADA? • Sociologija rada nastaje uz druge sociološke discipline zajedno sa nastankom sociologije kao nauke a njeno konstituisanje je prošlo kroz tri faze: 1. Donaučni period razvoja misli o radu 2. Klasična etapa razvoja misli o radu 3. Savremena etapa razvoja sociologije rada • Donaučni period razvoja sociologije rada započinje negde u trećem milenijumu p.n.e. i traje do 18og veka a obeležava ga nastojanje čoveka da razume i osmisli vlastito delovanje na prirodu i društvene odnose. Misli o radu se iznose u okviru mitskih, religijskih, filozofskih i umetničkih vizija i pokazuju da su stara društva bila profesionalno struktuisana, da su poznavala podelu i organizaciju rada, norme, pratila radnu snagu itd. • Platon je smatrao da raznolikost potreba odgovara različitim sposobnostima za rad te time i podeljenom radu dok dugotrajno vezivanje ljudi za određena zanimanja vodi većem uspehu. Ksenofon se takođe bavio analizom rada a naročito tehničkom podelom rada. U hrišćanstvu se na manuelni rad gledalo kao na kaznu za prvobitni greh. • Klasična etapa razvoja misli o radu počinje sa pretečama sociologije koji pokušavaju da sagledaju nastanak kapitalističkog društva krajem 18og veka pa sve do 1920ih. • U okviru protestantizma rad se uzdiže kao najviša vrednost, poziv a poštenje, marljivost, štedljivost kao uzorne osobine i preduslov za tržište slobodne konkurencije te se zato kapitalizam često naziva i radno društvo. • Adam Smit prvi razvija sistematsko učenje o podeli rada, Sen-Simon se interesuje za uticaj industrije na razvoj društvenih odnosa, Kont i Dirkem pridaju veliki značaj podeli rada i profesionalnom grupisanju ljudi a Veber sa svojom teorijom o nastanku kapitalizma i objašnjenjem birokratije utemeljuje sociologiju organizacije. • Georg Zimel u središte svoje analize stavlja pojam novca kao čistu formu ekonomskih odnosa u kojoj se skrivaju normalni i patološki mehanizmi društvenog života. • Razvija se marksistitčka teorija o društvu koja odbacuje industrijsko društvo u kome je rad otuđen a čovek postaje puki dodatak mašini. • Torsten Veblen ekonomski proučava institucije, dokoličarsku klasu, radnu
4
aktivnost, motive i obrasce ponašanja. • Javlja se veliki broj empirijskih istraživanja unutar ali i van sociologije ko što su istraživanja agrarnog rada, siromaštva i standarda zaposlenih, načina života radničkih porodica, uticaju tehničkih činilaca na procese rada itd. 04. SAVREMENA SOCIOLOGIJA RADA? • Savremena etapa razvoja sociologije rada počinje od 1920ih kada se sociologija rada konstituiše i postaje prepoznatljiva grana sociologije. Predhode joj osnivanje fakulteta za sociologiju i uspon čikaške škole kao i brojna empirijska istraživanja društvenog života kojima zvanično i počinje moderna sociologija rada (sistemska istraživanja u industrijskim preduzećima pod imenom Hotornski eksperiment). • Hotornski eksperiment zapravo predstavlja istraživanje naučnika Elton Meja čija je osnova ukazivanje na značaj međuljudskih odnosa u neformalnim grupama u radu za funkcionisanje samog rada a time uvodi ljudski činilac u procese rada. Ta istraživanja su konstituisala industrijski sociologiju. • Veliki uticaj na modernu sociologiju rada izvršio je sociolog Hari Brejverman i grupa njegovih kritičara (brejvermanisti). On je smatrao da se suština kapitalizma nije promenila od Marksovog vremena ali su se njegova spoljna obeležja menjala kao rezultat akomulacije kapitala razvijajući nove oblike organizacije pomoću kojih je ovladala starim ali se i proširila na nove grane proizvodnje. • Proučavao je promene procesa rada u kapitalizmu sa gledišta radničke klase te je rad u kapitalizmu video kao degradiran dekvalifikacijom kao i uticaj birokratizacije na neproizvodne sfere rada. Uočio je pojavu rezervne armije rada onih bez posla. • Hari Brejverman je imao puno kritičara prvenstveno zbog vrednosno-ideološke opredeljenosti prema marksizmu. Brejvermanisti su kasnije opovrgli neke njegove teze među kojima je i to da degradacija rada nije povezana sa dekvalifikacijom, odnosi klasa su često i saradnički a ne samo antagonistički dok se rezervna armija rada iako prisutna ne povećava u tolikom broju. • Od evropskih sociologa rada najviše uticaja je izvršila francuska škola i Žorž Fridman sa svojim istraživanjima o razmrvljenom radu (sadržaj rada na traci lančanog rada koji je raščlanjen na aktivnosti izrade pojedinih delova i njihovog sklapanja u gotov proizvod i nije podjednako zastupljen u svim granama industrije već najviše u automobilskoj npr.). 05. PRISTUP SOCIOLOGIJE I SOCIOLOGIJE RADA PROBLEMU RADA? • Problem rada je veoma složen a kada mu se analitički pristupa složenost biva dvojaka: 1. Rad sam po sebi je sveobuhvatan i uključuje u sebe znanja brojnih drugih disciplina. 2. Prirodno-istorijski je složena pojava koja posredno ili neposredno uslovljava druge pojave. • Zato zbog velike obimnosti ne može ga obuhvatiti samo jedan pristup. Specifičnost sociološkog pristupa u odnosu na druge je dvojak: sociološki pristup problemu rada prilazi kao složenoj pojavi na kojoj se temelje bitne odrednice čoveka; pojam rada je osnovna analitička kategorija preko koje sociologija objašnjava uslovljenost osnovnih kategorija i utemeljuje sebe kao opštu, teorijsku i fundamentalnu nauku o društvu. • Problem rada je toliko složen da ne postoji ni jedna društvena pojava koja nema neku vezu sa njim, on je uslov egzistencije i esencije, stvorio je čoveka i potrebu za drugim čovekom. • Sociološki pristup je osoben jer ne gubi iz vida složenost problema rada kao i njegov svetsko-istorijski značaj, uvek traga za opštim i trajnim odnosima između
5
rada i drugih činilaca prirodno-istorijskog procesa i specifičnih činilaca unutar samog rada. • U okviru ovog pristupa samo je uslovna granica između opštesociološkog pristupa i pristupa sociologije rada. • Opštesociološki pristup je širi, teorijske apstrakcije su šire, središnji problem analize društva jesu analitičke kategorije vrednosti, strukture, obrasci, pojave, heuristički oblik polaznih predpostavki, deduktivan. Bavi se kategorijom rada u sklopu društvenih zakonitosti, traga za načinom na koji nastaju vrednosti u procesu rada, odnos i uticaj na strukture itd. • Pristup sociologije rada je teorijsko-empirijski, apstrakcije su uže, teorijski operacionalizuje opštesociološke teorije, empirijski kritičan, ističe se profesionalno-praktička funkcija ali ne zaboravlja emancipatorsku, teži svojevrsnoj teoriji srednjeg obima za konkretna saznanja, teorijsko metodološki smišljen okvir za empirijsko istraživanje. • Brojna istraživanja nastala unutar sociologije rada predstavljaju zatni fond saznanja o društvu ali se ti podatci malo koriste u praksi zbog. Imanentni naučni razlozi (preterani empirizam, neadekvatan pristup problemima) i izvannaučni razlozi (tradicionalno prezren odnos prema radu koji imaju grupe sa dominantnim društvenim uticajem i time sam odnos inteligencije prema radu). • U sistemima naučno-tehničkog sistema proučavanje rada je zanemareno jer je svedeno na puko shvatanje naučno-tehničkog procesa a tek se kasnije došlo do saznanja da je podela rada ne proizvod naučno-tehničkog sistema već njegov most sa socijalnim sistemom. 06. SOCIOLOŠKI PRISTUP RADU SA STANOVIŠTA UMEĆA? • Sociološko bavljenje procesima i odnosima u radu nametnulo je upotrebu pojma umeće. Upotreba tog pojma nije uvek zasnovana na jasnoj epistemološkoteorijskoj argumentaciji jer je empiristička orjentacija shvatala pojam umeća kao naučenu veštinu ili praktičnotehničku spretnost u procesu rada zanemarivši istorijski pristup i time previdela da je pojam umeća imao različita značenja u različitim periodima istorijskog razvoja saznanja o procesima rada. Podrazumevajući njegovo značenje sveli su mnoga objašnjenja na redukcionizam i osiromašili sadržaj tog pojma. • U traganju za izvornim značenjem sociološka problematizacija se oslanja na šira, filozofska znanja koja su se pojmom umeća dosta bavila. Shvatanje umeća je najpribližnije starogrčkom pojmu tehne. On u filozofiji ima dva značenja: 1. Starogrčki filozofi: Za Platona, umeće je sposobnost čoveka da svoje prirodne nedostatke nadomesti uvežbavanjem za nešto što će mu pomoći da opstane. Tako nastaju razna umeća koja on hijerarhijski razvrstava. Ono je za njega sveukupnost saznajnih i estetskih sadržaja, veština i pronalazaka koje čovek dodaje prirodi kako bi se u njoj održao i stvorio sebi udobnost. Za Aristotela je to više sposobnost ruke i čovekove snalažljivosti da podražava prirodu i dovrši što je priroda započela. Umeće nastaje sažimanjem iskustva, postaje sposobnost čoveka da napravi što samo ne nastaje u prirodi. Svi ljudski odnosi su prema istini i oni su: praxis (ka drugom čoveku), theoria (ka čudu bića) i tehne (najniži oblik odnosa prema biću i istini u njemu). 2. Novovekovna filozofija: Za Dekarta priroda je samo materijal koji treba obraditi, sredstvo koje treba iskoristiti i obuzdati preko znanja o prirodi. Bejkon tako redukuje pojam umeća na samo praktičko-tehničko. Znanje i moć čoveku daju tehničke pronalaske i velika bogatstva i tada dolazi do cepanje pojma umeća na otkriće (nauka), pronalazak (tehnika) i kreaciju (umetnost). Tehne se redukuje na mehanička ostvarenja. Ipak ostaje nešto što ih veže, delovanje na prirodu, nalaženje odgovarajućeg reda. • Pojam stvaralaštva osim za umetnost ostaje vezan i za nauku. Tokom 19og
6
veka, uporednim proučavanjem civilizacija merilo starih civilizacija su duhovna obeležja a modernih tehnička obeležja. Mašina je napravila jaz između civilizacija i istakla nespoivost stvaralaštva i industrije. Iz svega toga nastaje lažna dilema, industrija ili zanatstvo. Što se više nauka upliće, ideativne funkcije se sele ali ne sasvim, otkrilo se da su one ipak prisutne, kao stvorena tehnika i kao inventivni potencijal. Taj slobodni stvaralački i smisaoni odnos čoveka prema celini prirode i društva predstavlja umeće rada i on je samo jedan od momenata procesa rada. • U tom procesu istina ima dosta opredmećenih stvari ali ima i subjektivnog, živog i ljudskog. Zato je pogrešno mišljenje o radu kao o otuđenoj sferi i svođenje pojma umeća na tehničke veštine pomoću kojih čovek održava to otuđeno stanje. Pojam veštine se takođe javlja kao deo pojma umeća, ima uže značenje koje se odnosi samo na sticanje sklonosti prema nečemu. • Američki sociolog i ekonomista Hari Brejverman pokušao je da pokaže kako su savremeni kapitalistički društveni odnosi uništili tradicionalno shvatanje umeća svodeći ga na spretnost. Pogrešio je svodeći umeće samo na zanatske veštine jer se bavio tezom dekvalifikacije rada gde je njegovo shvatanje umeća i uticaja znanja i tehnike na strukturalne procese kapitalizma 20-og veka naišlo na brojne kritičare među sociolozima a njihova kritika ponela crte obrasca kada je reč o sociološkom proučavanju procesa rada i umeća u njima. 07. SOCIOLOGIJA RADA I DRUGI NAUČNI PRISTUPI RADU? • Kao objekat stvarnosti rad je sastavni deo svih aspekata saznanja a kao predmet naučnog interesovanja on je konkretna oblast proučavanja sociologije rada dok su neki aspekti rada predmeti proučavanja drugih nauka. Kako sociologija rada proučava društvene osobenosti rada tj međusobnu uslovljenost raznih strana rada ona se koristi saznanjima drugih graničnih nauka. • Sociologija rada i organizacionoekonomske nauke. Proučavaju stranu rada koja omogućava egzistencijalni opstanak čoveka sa stanovišta mogućnosti pribavljanja materijalnih dobara za život i ostvarenje profita. • Osnovni predmet ekonomskih nauka je proces proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje dobara u odgovarajućem istorijskom tipu društvenih odnosa. Kako svaka proizvodnja zahteva pravila i organizaciju rada, organizacione nauke se interesuju za rad i njegovo racionalno uređenje u cilju proizvodnje i profita. One proučavaju relativno trajne veze i odnose između čovekovog rada, predmeta i sredstava koja se koriste u radu sa ciljem razionalnog savladavanja procesa razmene materije između čoveka i prirode. Sa sociologijom se susreću u tehnološkim vrednostima (prevladavanje konflikata), upravnom (raspodela moći) i podsticajnom značaju (motivacioni činioci). • Sociologija rada i pravnopolitičke nauke. Bave se proučavanjem mogućnosti racionalnog usmeravanja društva i normativnim uređenjem njegovog funkcionisanja a kako je rad proces odnosa između ljudi i sredstava rada kojima deluju na prirodu, one su zainteresovane za usmeravanje i normativno uređivanje tih odnosa. • Pravne nauke se bave uređivanjem svojinskih i regulisanjem radnih odnosa a političke proučavaju mogućnosti funkcionisanja određenog društvenog poretka i usmeravanja. Kakvo će usmerenje biti zavisi od aktera u procesu rada. Tako one proučavaju i sve oblike interesnog organizovanja (sindikat) kako bi se eventualni konflikti rešili. • Bave se još i socijalnom politikom kao utvrđivanje mogućnosti međusobnog solidarnog pomaganja ljudi sa ciljem obezbeđivanja povoljnijih životnih uslova onima koji su uskraćeni. Sociologija koristi njihova saznanja ali ih uvek sagledava u odnosu na druge aspekte rada. • Sociologija rada i tehničkotehnološke nauke. One proučavaju aspekt rada koji se odnosi na nastanak, razvoj i primenu sredstva rada. Sam pojam upućuje na
7
sraslost tehnike i tehnologije iako se pojam tehnologije u Evropi javlja u značenju postupaka u radu a tehnika kao skup sredstava kojima se rukuje u procesu rada. Sociološka proučavanja su tako često dolazila do zaključaka da sredstva za rad vode njegovoj degradaciji i otuđenju. Procvat doživljava od 18og veka kao pokušaj čoveka da ovlada prirodom kako bi udobnije živeo. • Sociologija rada i psihološko-pedagoške nauke. Proučavajući čoveka i mogućnosti njegove vaspitno-obrazovane socijalizacije, uvideo se značaj rada za psihološki razvoj i uključivanje čoveka u društveno-kulturni život. U skladu sa sa tim razvile su se psihologija rada i andragogija ali su one isuviše uske za razumevanje celine rada iako su svakako pomogle istraživanjima motiva i vođstva. • Sociologija rada i medicina. U cilju lečenja oboljenja koja su nastala u vezi sa specifičnim uslovima rada razvila se medicina rada. Naročito se razvija sa industrijskom podelom rada jer dolazi do porasta opasnosti po zdravlje. Umesto da više bude preventivna ona se često svodi na lečenje posledica rada na zdravlje ljudi. Oslanja se na sociologiju rada kada je reč o uslovima rada. 08. SOCIOLOGIJA RADA I INTER/TRANSDISCIPLINARNI PRISTUPI RADU? • Striktno utvrđivanje domena određene discipline gotovo je neostvarivo jer stvari kojima se bavi neka nauka pripadaju složenom i isprepletanom ljudskom realitetu i nisu izdvojene. • Područija koja se nalaze na granicama pojedinih nauka često su saznajno zanimljiva jer otkrivaju uticaj nekih drugih činilaca na proučavanu pojavu i ako ozbiljno proučena dodatni činioci još više utiču na njenu naučnost i validnost. Takođe, rešavanje konkretnih problema u praksi traži korišćenje obaveštenja iz što većeg broja izvora da bi se uspešnije rešili. Iz svega ovoga sredinom 20og veka javljaju se pokušaji povezivanja različitih saznanja i oblasti u jednu celinu i javljaju se interdisciplinarna istraživanja kao i ona transdisciplinarna koja teže većoj sistematizaciji iako ne odmiču suviše daleko. • Interdisciplinarna istraživanja su: 1. Ergologija teži da postane opšta nauka o radu u koju su uključene sve prirodne i društvene nauke koje proučavaju rad sa zadatkom da prouče sve činioce koji doprinose uspešnosti rada kao svrsishodnog delanja. U odnosu na sociologiju rada sam pojam rada shvata suviše usko, samo kao svrsishodnu aktivnost koja vodi učinku. 2. Ergonomija je u neku ruku deo ergologije i to onaj primenjeni deo. Bavi se proučavanjem zakonitosti rada, odnosa čoveka i radnih sredstava a sve sa ciljem da se prikladnim oblikovanjem sredstava i drugih fizičkih okvira ljudskog rada oni prilagode čoveku i njegovom racionalnijem delovanju i tako olakšaju rad. • Transdisciplinarni pristupi su: 1. Prakseologija se bavi obrazlaganjem uputstva za uspešno i ispravno delanje ljudi u radu a služi se svim putevima i izvorima obaveštenja da bi bila što ubedljivija. 2. Kibernetika je disciplina upravljanja proizvodnim sistemima a u početku njenog konstituisanja postojali su teorijski pokušaji objedinjavanja svih postojećih znanja o prirodi, čoveku i društvu preko opšte teorije sistema ali su uskoro napušteni jer nisu uspeli da otkriju ništa novo o čoveku i društvu. • Odnos sociologije rada prema ovim pristupima je dvojak, sa jedne strane je kritički zbog njihove nepotpunosti ali se i često koristi nekim njihovim saznanjima. 09. ZADACI I FUNKCIJE SOCIOLOGIJE RADA U OBRAZOVANjU ZA STRUKU? • Društvena podela rada i procesi modernizacije podstiču sve veću
8
profesionalizaciju društvene delatnosti kao i integrativne porocese, sve više se okrećući nauci. U središtu ovog procesa pulsira znanje kao bitna predpostavka društvenog delovanja jer prožima sve njegove bitne činioce (predmete,sredstva,norme,aktere). • Diferencijacija ljudske društvene delatnosti i veza uslovili su diferencijaciju naučnih socioloških saznanja i iz tog razloga javlja se veliki broj disciplina. • Rad, savremeni i industrijski, nije moguć bez praktično-tehničkih saznanja jer industrjski radnik je obučen i vezan za mašinu. Tako vezan za mašinu on biva vidno osiromašen. • Sociologija rada proučava društvene uslove u kojima ljudi deluju na prirodu i između sebe, sa ciljem da ukaže na mogućnosti određenog oblika delovanja kako bi na racionalno-iskustven način ispitala mogućnosti stvaralačkog i neotuđenog rada. • Ako se ne stiču celovita saznanja o radu to ostavlja dve posledice po stručnjaka: 1. Saznajno, znanje stručnjaka je ograničeno na tehničko dok su društveni uslovi rada van okvira njegovog saznanja. 2. Praktično, stručnjak se teže uključuje u život društva proizvodnog kolektiva, umesto kreativno on sagledava svoje obaveze parcijalno, otuđuje se i tone u tehnokratizaciju. • Da bi uspela da pomogne, sociologija rada mora da ispuni sledeće funkcije: 1. Saznajna funkcija: proširuje naučne vidike obrazovanja za struku jer je šire od praktičnotehničkog delovanja. Proučava uže i šire društvene uslove koji deluju na čovekovo delanje u radu. Otuđenje, suština podele rada, razotuđenje su osnovna teorijska saznajna polazišta sociologije rada. Takođe sociologija rada koristi parcijalna znanja o radu, tehničke, tehnološke, organizacione i ekonomske struke. 2. Profesionalno-praktička funkcija: saznanja drugih nauka služe sociologiji rada kao putokaz za konkretna istraživanja društvenih odnosa u kojima se odvija radna aktivnost čoveka. Osnovni zadatak funkcije je da stručnjaci tim putem dobijaju naučnoobrazložene odgovore (raspodela moći, tipovi proizvodnog kolektiva, interni i eksterni uticaji). 3. Humanističko-emancipatorska funkcija: Proučavanju rada potreban je celovit pristup. Pomoću ove funkcije sociologija rada otkriva smisao radno-profesionalne delatnosti i osposobljava stručnjake za kritičko propitivanje društvenih odnosa u kojima se odvija proces rada. Oslanja se na predhodne dve funkcije. 10. ZADACI I FUNKCIJE SOCIOLOGA U ORGANIZACIJI/PREDUZEĆU? • Delatnost sociologa u organizaciji rada pripada oblasti primenjene sociologije. Tu treba razgraničiti pojmove empirijske i praktične sociologije. • Empirijska sociologija podrazumeva iskustveno istraživanje u skladu sa nekom teorijskometodološkom predpostavkom o relativno stalnim i suštinskim vezama i odnosima istraživane pojave sa ostalim društvenim pojavama sa ciljem širenja saznanja. • Primenjena sociologija predstavlja praktično delovanje sa ciljem da se istraže mogućnosti primene socioloških saznanja u organizacijama rada i društvenoj praksi. Primenjena sociologija još nije razvijena onoliko koliko je potrbno da bude već to zavisi od samog vrednovanja rada u konkretnom društvu. • Od sociologa stručnjaka se očekuje da ima svoj predmet istraživanja i primene sociologije saznanja u preduzeću. Sobzirom na opštost on se može pojavljivati u sva tri podsistema preduzeća (tehnički, ekonomski, socijalni). Ipak, njegova uloga najviše dolazi do izražaja u društvenom podsistemu. • Industrijska sociologija gotovo sve zasluge pripisuje sociolozima čiji je jedan od glavnih zadataka od prvih početaka pa do danas, jeste krčenje, obrazlaganje,
9
razrada i uvođenje u proizvodnu praksu metoda podizanja veće produktivnosti u kapitalističkom preduzeću i njegovih užih delova. Tu su razni programi usmereni na podizanje individualne motivacije za rad i veću produktivnost kao i oni okrenuti zadovoljavanju potreba i ciljeva kapitala i kapitalističke organizacije rada (planiranje ljudskih resursa). • Profesionalna delatnost sociologa koji se bavi primenjenom sociologijom odvija se u 2 smera: 1. Okrenutost unutrašnjim potrebama preduzeća se sastoji od istraživanja mogućnosti za sadržajnijim oblikom formalne organizacije, optimalne mogućnosti delovanja formalne i neformalne organizacije i predlaganje kadrova zarad postizanja tih ciljeva kao i istraživanja podsticajnih činilaca. 2. Okrenutost spoljnim potrebama preduzeća se sastoji od istraživanja mogućnosti stabilnijeg delovanja kolektiva u promenljivoj društvenoj sredini, ukazivanje na humanije načine društvene adaptacije radnika, predlaganje uspešnijih puteva međusobne interakcije delova organizacije, istraživanje konflikata i pokušaji njihovog prevazilaženja, istraživanje uticaja na radnike radi veće identifikacije sa preduzećem itd. • Sociološki primenjena istraživanja se mogu organizovati i izvan preduzeća u kom slučaju se pojavljuje kao svojevrsna vrsta istraživačkog centra koji se bave primenjenim istraživanjem za određene naručioce. 11. POJAM RADA I DRUGI OSNOVNI POJMOVI SOCIOLOGIJE RADA? • Rad je osobina čoveka i osnovni uslov njegovog opstanka i razvoja društva. U sociologiji se naglašava njegovo dvojako značenje i shvatanje: 1. U opštem značenju pojam rada predstavlja svesnu svrsishodnu aktivnost čoveka u kojoj troši psiho-fizičku energiju da bi omogućio razmenu materije između sebe, prirode i drugih ljudi a sve u cilju prilagođavanja stvarnosti svojim potrebama, govori o suštini rada, slobodan, svrsishodan i neotuđen, shvaćen kao praksa. 2. U posebnom značenju pojam rada predstavlja konkretnu aktivnost čoveka u određenom istorijskom tipu društva koja je usmerena na pribavljanje egzistencijalnih dobara i govori o pojavnim oblicima u različitim oblicima društva, zavisi od struktura pa se naziva i strukturalistički pristup radu, redukovan na proizvodnju dobara i profit, otuđen i instrumentalno-funkcionalan da bi se integrisao u strukture. • Ta dva shvatanja nisu odvojena i među njima postoje veze kao što je umeće, kojim čovek na neki način završava što je priroda započela, da kroz proizvodnju ublaži sile koje ga ugrožavaju. • Proces rada je prirodnoistorijski proces u kome se sreću njegove predispozicije i istorijski akomulirano znanje proizvodeći egzistencijalna dobra, individualni i društveni život a osnovni elementi tog procesa su akteri, potrebe, interesi, vrednosti, predmeti, sredstva, norme koji se pod uticajem ekonomskih analiza svode na: subjektivne i objektivne činioci. • Rad je složeni društveni proces u kome čovek deluje na prirodu, druge ljude i samoga sebe a dvojnost samog pojma dolazi do izražaja u razmeni materija gde se između čoveka i prirode obesbeđuje egzistencija a između ljudi društvene potrebe. • Sadržaj rada se odnosi na individualni rad u smislu radnog mesta i obuhvata: raspodelu funkcija (izvršavanje, podešavanje) i skup operacija koje se izvode na konkretnom predmetu pomoću odgovarajućih sredstava (tehnički nivo opremljenosti radnog mesta) i zavisi od oblika rada (manuelni, mehanizovani, automatizovani). U empirijskim istraživanjima postoje pokazatelji na osnovu kojih se određuje sadržaj individualnog rada na radnom mestu a ti indikatori se odnose na: tipične radne funkcije, sadržajnu specifičnost radne funkcije i oni se kasnije
10
skaliraju. • Uslovi rada su u direktnoj vezi sa sadržajem rada pa ih je moguće posmatrati odvojeno samo u analitičke svrhe. Uslovi rada se više odnose na vrednosno procenjivanje radnika na radnom mestu kako se oseća u svom delokrugu. Uslovi rada se tako dele na normalne i štetne. • Kada je reč o društveno-kulturnim uslovima oni se razmatraju na nivou organizacije rada kao društveni odnosi u procesima komunikacije, moći i odgovornosti, kulturni obrasci i specifični međuindividualni odnosi. • Organizacija rada je specifičan oblik usklađivanja odnosa između ljudi u radu, i ljudi i sredstava za rad u cilju što racionalnijeg usklađivanja i obuhvata tehničku i društvenu organizaciju rada unutar koje se javljaju oblici grupisanja, procesi i odnosi. Organizacija proizvodnje je specifičan oblik organizacije rada i odnosi se na rad u privredi. I u širem i u užem značenju organizacija rada predstavlja uređen sistem uloga i uzajamnih odnosa između pojedinca i društvenih grupa u procesu rada a način na koji se ti odnosi uređuju i usklađuju sa raspoloživim sredstvima za proizvodnju određuje nivo racionalnosti. • Obuhvata tehničku (zasnovana na funkcionalnoj upotreni tehnike) i društvenu organizaciju rada (obuhvata društvene veze među zaposlenima, odnose, procese i oblike grupisanja). Postoje četiri vrste društvenog grupisanja: organizacionofunkcionalno, društveno-profesionalno, društveno-ekonomsko i neformalno. Odnosi su oligarhijski, autokratski ili demokratski. • Motivacija za rad obuhvata niz unutrašnjih i spoljašnih činilaca koji podstiču ličnost da radi onako kako radi. Oni su izraz potreba i vrednosnog procenjivanja njihovog značaja u procesu rada i zato su tesno povezani sa kulturnim vrednostima i utiču na odnos prema radu. Postoje tri osnovna tipa vrednovanja rada: rad kao poziv, kao dug i obaveza prema društvu, kao potreba koja guši gordost u čoveku. Sociologija rada istražuje razne činioce u procesu rada kao i globalne sociokulturne uticaje. • Radno ponašanje predstavlja skup aktivnosti i postupaka čoveka u procesu rada na osnovu koga se može proceniti njegov odnos prema radu. Ono zavisi od činilaca motivacije za rad ali od ostalih osobenosti rada. Oblici radnog ponašanja mogu biti: funkcionalno, ekonomsko, organizaciono, stratifikaciono, inovaciono, adaptivno, destruktivno, karakterološko itd. • Oblici rada su tesno povezani sa sadržajem rada. Po uticaju tehničkotehnoloških činilaca lako ih je prepoznati: manuelni, mehanizovan i automatizovan. 12. RAD KAO PROIZVODNjA I KAO PRAXIS? • Rad je toliko kompleksan da ga je nemoguće obuhvatiti samo jednom definicijom. On je proces koji se odvija u raznorodnim istorijskim okvirima i na različitim nivoima ljudskog događanja te ima različite pojavne oblike i bilo kakva opšta definicija je gotovo nemoguća. • Na takve probleme se nailazi i kod Mrksa gde se prepliće nekoliko opštih određenja rada: 1. Proces humanizacije prirode i naturalizacije čoveka. 2. Proizvodnja samih oruđa za rad. 3. Racionalna i svrsishodna delatnost. 4. Proces samoostvarivanja čoveka (javlja se i u kapitalizmu ali ekonomski neintegrisan). 5. Materijalno-ekonomska aktivnost usmerena na izradu dobara. 6. Praxis kao slobodna stvaralačka aktivnost • Prve tri odrednice su opšte i mogu se povezati u celinu što se i vidi u Marksovom i Engelsovom određenju rada kao svrsishodne praktične ljudske
11
delatnosti koja je presudna u procesu očovečenja čoveka i njegovog uzdizanja iznad neposredne datosti životinjskih vrsta. Ostale određuju specifične pojave rada, fenotipove. • Tu se javlja i pojam praxis-a koji je koristio Aristotel (akcija koja je sama sebi cilj i izvodi se za sopstveno zadovoljstvo), Frensis Bekon (pomođu njega se dolazi do pravog saznanja), Kant, Hes da bi kod Marksa postao centralna kategorija pomoću koje se najbolje može definisati ljudska situacija. • Brojne definicije rada takođe uslovljavaju razne smerove tumačenja a dva glavna pravca unutar marksizma su: 1. Antropološki: pojam rada se shvata kao praxis, kreativna i slobodna aktivnost. Naglašava se neekonomska funkcija rada; rad nije samo proizvodnja dobara i ne može se redukovati na proizvodnju profita jer tada postaje otuđena praktična aktivnost koja nije više izvor zadovoljstva; rad je izvor sveukupne ljudske delatnosti, ljudskosti i društvenosti a redukovan ne proizvodi ljudseke odnose i takav rad treba biti ukinut a na njegovo mesto postavljena slobodna ljudska aktivnost, praxis, dobrovoljnu delatnost u kojoj dolazi do opredmećenja ideje u materiji i teorije u praksi. Ipak, ono nije puko preslikavanje teorije već stvaralačko prevladavanje i teorije i prakse. Praxis tako ostaje vanistorijski i sociološki neodređen. 2. Strukturalistički: rad se shvata kao kapitalističkom logikom određena proizvodna delatnost i determiniše ga struktura kapitalističkog društva. Neodređenost praxis-a je glavna kritika antropološkom shvatanju rada. Teže pokazivanju da je rad određen postojećom socijalnom strukturom a u kapitalizmu to je proizvodni rad. • Tako postoje dva poimanja rada u marksizmu, kao praxis (kritičkorevolucionarni karakter) i kao produkcija (instrumentalno-funkcionalni karakter) koji se sukobljavaju ali se i nadopunjuju. Sama ova podela nalazi se u Marksovom Kapital-u kada on govori o carstvu nužnosti materijalne proizvodnje i carstvu slobodne aktivnosti. • Veću integrisanost ovih ideja postiže na vremenskoj dimenziji kroz višak radnog vremena koje je u nekapitalističkom društvu dodatno radno vreme (za samorazvijanje) kao deo raspoloživog radnog vremena koje je preraslo u slobodno vreme dokolice pod uticajem kejnzijanskih metoda da rad učini humanijim. Savremeni trendovi idu upravo u tom smeru kako je Marks i predvideo, ukidanjem otuđenog rada radi ukidanja slobodnog vremena u današnjem smislu reči. 13. DRUŠTVENA DELATNOST I RAD? • Društvena delatnost se može odrediti kao polazna osnova i bitan element društvene strukture i razvoja društva. Definisanje samog pojma nije lako jer se u obzir moraju uzeti elementi društvene delatnosti, svrha, uslovi, predmet, sredstva itd. Samostalna i izolovana aktivnost pojedinca nije društvena delatnost. • Ona ima svoju apstraktnu opštost koja je zajednička svim oblicima delatnosti kao biološko-reproduktivna, ekonomska, politička ili kulturna jer postoji nešto zajedničko svim konkretnim oblicima društvene delatnosti. • Mihailo Popović daje preciznu definiciju: Društvena delatnost je svesna delatnost čoveka u cilju zadovoljavanja neke ljudske, individualne ili društvene potrebe a tim procesom se postiže efekat na nekom predmetu, individui ili delu društvene strukture. • Društvena delatnost je svesno usmeravanje čovekove psihofizičke energije ka nekom cilju. On može biti proizvodnja materijalnih dobara, vaspitanje, proizvodnja ideja, ponašanje u skladu sa normama itd. Svaka društvena delatnost je prožeta sa više društvenih svesti kao što proizvodnja materijalnih dobara u
12
sebi sadrži tehnički i ekonomski oblik društvene svesti. Sposobnosti za društvene delatnosti se stiču obrazovanjem i socijalizacijom te je otuda na društvenu delatnost utiče veliki broj činilaca. Ona vrši integrativnu ulogu između čoveka i društvene sredine. • U svim dosadašnjim oblicima društvene delatnosti čovekov rad se pojavljuje kao osnovno obeležje čovekove egzistencije. Rad je tako glavni element društvene strukture. Tako se rad pojavljuje se kao osnova i element društvene delatnosti, kao svesna i svrsishodna aktivnost ljudi da uz pomoć određenih sredstava vrše razmenu materije sa prirodom i obezbeđuju zadovoljenje potreba. 14. PODELA RADA I NjENI MODALITETI? • Podela rada je nužan činilac formiranja i razvoja svih istorijskih oblika ljudskog društva i iako svojstvena svim društvima tek se u modernom izvela na tehnički način. Na osnovu specifičnog karaktera, ciljeva i sadržaja rada razlikuju se tri glavna oblika: prirodna, društvena i tehnička. U početku je bila prirodna (po polu i starosti), društvena podela je postala izraz društvenih razlika ljudi koji obavljaju različite delatnosti a u okviru nje opštu podelu rada po granama delatnosti (fizički i intelektualni) i posebnu podelu po profesijama. • Pod uticajem industrijskog rada društvena podela se povlači pred tehničkom podelom rada gde se čovek sa izrade jednog predmeta upošljava za vršenje jedne operacije. Značaj podele rada po Adamu Smitu je povećanje spretnosti, ušteda vremena, uvođenje inovacija koje olakšavaju rad. Uvođenje mašina umesto mišića razvija nove vrste napora kroz brži ritam rada. • U modernoj sociologiji postoje dve teorijske orjentacije u bavljenju podelom rada: teorija Karla Marksa koja teži negativnim stranama podele rada i razmišljanja Emila Dirkema koji je težio pozitivnom gledištu na podelu rada. Negativna strana podele rada koju je proučavao Marks teži da pokaže da je kapitalističko društvo razvilo podelu rada koja sputava čovekovu slobodu, otuđuje ga od njegove radne suštine i svodi ga na dodatak mašini; Za Dirkema nije problem u podeli rada već u okolnostima koje dovode čoveka u anomijsko stanje. Podela rada je spontana, uspostavlja saradnju među ljudima a nepravilni oblici rada se razvijaju usled nenormalih društvenih uslova. • Zakon podele rada je jedan od osnovnih činilaca u razvoju i formiranju društvene strukture i svih oblika društvenog života ljudi kroz istoriju. Utiče na progresivni razvoj društva ali je izvor i svih oblika čovekove sputanosti. Rad je jedina predpostavka podele rada. Različiti oblici rada vezani su za fizičke i intelektualne sposobnosti pojedinca. • Apstraktan i konkretan rad. Ekonomski odvajanje apstraktnog od konkretnog rada ima značajnu ulogu zbog velike sociološke važnosti jer objašnjava funkciju rada u savremenom društvu gde roba kao rezultat rada ima dvojak karakter: kao upotrebna vrednost i kao vrednost (što odgovara konkretnom i apstraktnom radu). • Konkretni rad je pre svega kombinovani rad i predstavlja kompleksan proces koji se ispoljava u više specifičnih oblika. Konkretni radovi su neuporedivi i da bi se mogli društveno kvantifikovati moraju biti obuhvaćeni apstraktnim radom koji se ogleda u predmetnosti proizvoda koji apstrahuje rad kao vrednost. Apstraktan rad nije samo proizvođenje već i potrošnja vrednosti i dovodi do porasta nejednakosti i svih antagonizama. • Prost i složen rad. Ovim razlikovanjem se problem rada postavlja u društveni okvir koji u sociološkom smislu predstavlja kvalifikovanost rada. Zato se konkretni radovi u svojoj heterogenosti dele na na manje ili više kvalifikovane radove. Kvalifikacija rada je uvek u korelaciji sa apstraktnim radom. Vrednost proizvoda kvalifikovanog rada je veća od proizvoda nekvalifikovanog rada, on je rezultat predhodno uložene aktivnosti. Nasuprot složenom radu stoji prost rad
13
koji obavlja prosečan čovek ali za čiji rad nije potrebno obrazovanje i koji su bez obzira na sistem manje plaćeni. • Manualni i intelektualni rad. Idealizam je fetišizovao umni rad u odnosu na fizički ali ipak ruka ne može delovati bez glave i obrnuto. Ona je uslovljena više društvenom podelom rada. U kapitalizmu se izjednačuju. • Potrebni rad i višak rada. Na razlici počiva višak vrednosti a višak vrednosti povećava višak rada u odnosu na potreban rad koji se smanjuje. • Proizvodni i neproizvodni rad. Rad kao trošenje energije jeste proizvodan rad a od procesa razmene materije zavisi da li je konkretan rad proizvodan ili ne jer je proizvodan samo onaj rad koji se opredmećuje u robi kao višku vrednosti. Kada se rad potroši u vidu usluge nije proizvodan (vojnik). • Repetitivni i stvaralački rad. Kroz ovu podelu se sagledavaju bitni problemi rada kroz istoriju. Repetitivni rad dolazi do izražaja u proizvodnji sredstava egzistencije. Izvan tog procesa više dolazi do izražaja stvaralački rad. 15. PODELA RADA I OTUĐENjE? • Marks i Engels su smatrali da je rad, kao svrsishodna praktična ljudska delatnost, bio presudan u procesu očovečenja čoveka i njegovog uzdizanja iznad neposredne datosti životinjskih vrsta. Za razliku od svih drugih bića jedino je čovek sposoban da stvara oruđa za proizvodnju i time prilagođava prirodu sebi. Posledica je da čovek stvara sistem društvenih odnosa, kulturne tekovine, društvenu svest i usavršava društvo. Rad je tako prva pretpostavka društva i glavna analitička kategorija marksističke sociologije. • Podela rada je jedna od glavnih sila dosadašnje istorije, jedan od osnovnih zakona formiranja i razvoja svih dosadašnjih oblika društvenog života, osnovu društvenih struktura dosadašnje istorije a razmatra je u neposrednoj vezi sa privatnom svojinom koji su za njega nerazdvojni pojmovi. U toku dosadašnje istorije postojalo je tako nekoliko osnovnih oblika podele rada i svojine iz kojih su proistekli osnovni oblici društvenih struktura. • U početku je podela rada bila prirodna, ponikla na razlikama u polu i starosti a kasnije sa društvenom istorijom dobija i obeležja jednog od osnovnih zakona društvenog života ljudi. Ujedno je bila i glavni uzrok klasne diferencijacije i izvor otuđenosti kroz podele na umni i fizički rad, grad i selo itd. Ona tako ima bitno protivrečan karakter. • Pojam otuđenja je veoma star ali ga tek Hegel prvi filozofski tematizuje. U njegovom sistemu spekulativnog idealizma sveobuhvatna ideja se ospoljava, opredmećuje i otuđuje u procesu samorazvitka. Kritikujući Hegelovo shvatanje otuđenja kao racionalno teološku spekulaciju, Fojerbah sve oblike otuđenja svodi na religiozno otuđenje čoveka. Marks tako prvo nalazi otuđenje ljudske suštine u religioznosti da bi ga kasnije našao u političkim institucijama, iako ih je stvorio čovek deluju kao otuđena sila iznad njega. Tek u Ekonomsko-filozofskim spisima koren celokupnog otuđenja nalazi u otuđenom radu. • U svojoj analizi fenomena otuđenog rada Marks polazi činjenice da radnik u kapitalizmu postaje utoliko siromašniji ukoliko proizvodi više bogatstva jer se proizvod njegovog rada u odnosu na koga je radnik jeftiniji otuđuje od njega i radnik se prema njemu odnosi kao prema tuđem predmetu i on postaje rob svog predmeta. • Otuđenje se ne pokazuje samo u radu već i u aktu proizvodnje gde je rad radniku spoljašnji i u njemu se ne potvrđuje. Kako je rad ljudska suština a on mu se otuđuje, čoveku se otuđuje i njegova suština a rad se svodi na zadovoljavanje lične egzistencije. Kako se otuđuje od rada tako se otuđuje i od rada drugog čoveka i od drugih ljudi uopšte. • Kako ne pripada radniku on pripada vlasniku sredstava za proizvodnju, kapitalisti, čije je ospoljeni rad privatno vlasništvo.
14
• U političkoj sferi otuđenje se pokazuje u dominaciji države kao surogata ljudske zajednice, narastanje politike kao tehnike vladanja, podela na građansko i privatno, ideologiji. U kulturnoj sferi otuđenje je u podeli onih koji proizvode duhovne i onih koji proizvode materijalne vrednosti. Individualno-psihološko se manifestuje u bespomoćnosti, izolacije, straha. Socijalno-profesionalno se ogleda u specijalizaciji rada, dodatku mašini i nepoznavanja celine proizvodnje. Sve to prerasta i u stambeno manifestovanje kroz zone. 16. RAD I SOCIOKULTURNE VREDNOSTI? • U vrednovanju rada dešavaju se promene koje nastaju pod uticajem dominantnih sociokulturnih vrednosti u modernom društvu. Kvalitet života ljudi u radu je samo uži segment ukupnog kvaliteta života raznih strukturalnih segmenata kojima pripadaju članovi nekog društva a vrednovanje rada zavisi od njihove interesne usmerenosti. • Empirijskim analizama došlo se do sledećih zaključaka: 1. Vrednostne i životne orjentacije pripadnika društva uslovljene su sferom rada. 2. Na delovanje pokreću tri grupe potreba: egzistencijalne, kulturno-rekreativne, društvenost. • Rana istraživanja nisu uzela u obzir da kvalitet života aktera rada utiče na vrednovanje rada. • Vrednosti čine osnovu kulture koju akteri rada usvajaju socijalizacijom a kada se susretnu sa motivacijom čoveka da sovojim delovanjem zadovolji svoje potrebe one se vežu u strukturu ličnosti. Tako će akteri rada u istorijski različitim organizacijama rada različito vrednovati rad što će uticati na njihovo zadovoljstvo životom u organizaciji. Stepen zadovoljstva radom je samo pokazatelj kvaliteta rada ljudi u radu. Odatle izviru potrebe pojedinaca za promenom. • Od kvalitativnih osobenosti svih aktera rada zavisi kvalitet rada, robe i usluge. Što se samih radnika tiče u poslednje vreme se debirokratizacijom organizacije rada teži prevazići sivilo i povećati kvalitet života u radu posebno putem razbijanja birkokratske strukture na divizionu. Ipak, avakav postupak oslabio je sa širenjem slobodnog tržišta kao nedovoljno produktivan iako je uvećao kvalitet života u radu. • U takvim procesima ne dolazi do izmene odnosa moći već do prilagođavanja organizacije rada akterima rada kao pokušaj motivacije radne snage za produktivnijim radom koji bi akterima omogućio veći kvalitet života. Usmeravaju ka vrednovanju rada kao preduslova za osmišljavanje sopstvenog života. • U modernim društvima ne utiče se samo na radnike već i na menadžment, sociološka i druga istraživanja praktično-praktičnog karaktera, nastojanja da se utiče na ljudski činilac i ona se zajednički nazivaju organizaciono ponašanje. Odatle interesovanje za liderstvo i upravljanje ponašanjem zaposlenih. • Preko motivacije ljudi možemo doći do saznanja o vrednostima koja stoje u pozadini a preko njih do razumevanja kvaliteta života. Odnos prema radu je različit u organizacijama razmrvljenog rada nego u onim asocijativnim. • Odnos prema radu zavisi od vrednovanja rada i zavisi od vrednovanja rada u širim sociokulturnim okvirima i otuda se u istorijskoj praksi društava mogu prepoznati tri vrednovanja rada: 1. Vrednovanje rada kao poziva za zadobijanje božje milosti (protestantizam), podstaklo opštu racionalizaciju procesa, rada i života. Iščezavaju shvatanja rada kao božjoj kazni za grehe. 2. Vrednovanje rada kao duga društvu (socijalizam), javlja se kao jedan od oblika obrtanja racionalizacije u tejlorizmu kroz idolatriju rada, nebitan proizvod, beg od svakodnevice. 3. Vrednovanje rada kao potrebe gušenja gordosti (pravoslavna etika), bliska idolatriji rada kao varijanta prilagođavanja vladajućim sociokulturnim
15
vrednostima. • U postsocijalizmu tu se javljaju ekonomija preživljavanja i kultura siromaštva kao specifični izraz kvaliteta života. Tako je tranziciona borba i ona za sociokulturno prevrednovanje socijalističkog nasleđa i shvatanja rada. • Pored same etike rada javljaju se i drugačiji odnosi prema radu, ne kao vrhunskoj vrednosti već kao sredstvu za lično uživanje i postizanje sopstvenih egoističkih ciljeva. Dolazi do hedonizacije rada, rasta potreba i načina zadovoljavanja. Masovna proizvodnja izbacuje hedonističke potrebe u prvi plan, time se bavio Torsten Veblen, za Kloskovsku to je etika zabave, rad nije uzvišen već sredstvo za postizanje željenog kvaliteta života,. • Vrednosti izvan rada dobijaju na prestižu, kvalitet života se stvara vanradnim aktivnostima, iako u senci egzistencijalne nužnosti beži se u otuđenost zabave i rekreacije. 17. RAD I KULTURA: JEDINSTVO UMEĆA U STVARANjU? • U sociologiji postoje razna shvatanja o kulturi, neka nastala u sociologiji, neka unutar kulturologije, etnologije i antropologije ali je zajednička osnova kultura kao univerzalni čovekov pokušaj da ovlada stvarnošću i prilagodi je sebi. Ipak, različita su objašnjenja šta ga na taj napor podstiče, kakav značaj i posledice ima. • Za članove društva kultura je razumljiva sama po sebi jer se kultura prvo uči putem socijalizacije a zatim biva zajednička i zato nauku prvenstveno zanima način usvajanja kulturnih sadržaja nego sam pojam kulture. Sam pojam nije bio zanemaren iako se više posmatrao kroz vrednosti bez odnosa sa sadržajima rada na čijim temeljima počiva. • U nauci postoji poistovećivanje kulture sa društvenom svešću (kulturni procesi utemeljeni u psihičkom životu) ali ona nije ograničena na psihički način postojanja jer u proizvodnim procesima sadržaji se opredmećuju i odvajaju od psihičkih procesa. Tako je društvena svest posrednik između društvenog života i kulture unoseći sadržaj kulture u život. Za teorijsko obrazloženje odnosa kulture i rada bitna su sociološko-antropološka shvatanja kulture koja sadrže važna saznanja za objašnjenje tog odnosa: • Shvatanje kulture kao načina života. Uopšteno, ne definiše uslove u kojima se proizvodnja načina života odvija stvaralački jer čovek jeste određen kulturom u kojoj živi ali kako činioci kulture utiču? Tumači odnos rad-kultura u teoriji kulture rada koja nastaje na predpostavci da sa socijalizmom dolazi do prevazilaženja rada u bazi i nadgradnji što vodi izjednačenju oblika materijalne i duhovne proizvodnje, svaki oblik rada je kultura. • Sociološko shvatanje kulture. Jednostrano stanovište gde je kultura proizvod tipiziranog i naučenog ponašanja i navika, sredstvo prilagođavanja, negira individualnost i nesposobno da objasni procese iz invencije i novog. Kultura se svodi na proces socijalizacije što je redukcionizam koji se prevazilazi otkrivanjem uslova u kojima čovek može da deluje stvaralački. Repetitivnost i otuđenost kulture od rada događa se u neravnomernoj distribuciji moći gde je invencija nerad, igra duha slobodnog vremena koja nije svima dostupna. • Interakcionističko shvatanje kulture. Pod kulturom ne podrazumeva stvari već značenja koja im ljudi pridaju prilikom odnosa sa njima te su materijalni oblici korelati kulture. Za Levi-Strosa kultura je struktura simboličkih interakcija u čijem je središtu jezik kao rezultat nesvesne aktivnosti duha. Ona se usvaja podsvesno, uobličavaju se navike u svakodnevnoj interakciji nesvesno. • Praksisovsko shvatanje kulture. Temelji se na čovekovoj osobini da proizvodi po zakonima lepote. Čovekova praksa sadrži i društvene i kulturne elemente, svrsishodna delatnost, počiva na iskustvu i znanju, podrazumeva pravila i norme, umetnički elementi prisutni, nije vrednostno neutralna jer je svrha sadržana u aktu proizvodnje i rezultatu. Društvo i kultura nisu dva sveta već dve dimenzije
16
ljudskog sveta. Praksa je kreacija, samoostvarenje i sloboda delovanja čoveka ali se uzdizanjem stvaralaštva zapostavlja rutinska i destruktivna strana čovekove prakse. • Humanističko-harmonijsko shvatanje kulture. Kultura se određuje kao proces humanizacije sa ciljem zaštite ljudskog života, smirivanje borbe za egzistenciju, stabilizacija proizvodne organizacije društva, razvijanje intelektualnih sposobnosti, smanjivanje agresije, bede. Prosto biološko življenje nije dovoljan motiv za život već se dopunjuje normama i vrednostima. Humanizacija je ograničena kolektivitetima i nečovečnim sredstvima ispunjenja ciljeva. • Teorijski bitno za odnos rada i kulture iz navedenih teorija je da svaki rad nije kultura iako je rad osnova kulture, kultura nije tipizirana i naučena iako je to predpostavka za netipizirano ponašanje, kultura nije samo značenje koje nastaje u interakciji čoveka i predmeta već i sam sadržaj rada, nije samo stvaranje već i destrukcija, nije samo proces humanizacije. • U filozofsko-antropološkim i sociološkim analizama ističu se dva stanovišta o radu: 1. Strukturalistički pristup, odnosi se na beskonačnu raznovrsnost radnih aktivnosti čoveka, ona je oređena strukturom konkretnog istorijskog tipa društva, odvija se unutar njegovih društvenoekonomskih zakonitosti. 2. Praksisovski pristup, rad je neotuđena, slobodna i stvaralačka aktivnost koja pored ekonomske sigurnosti utiče na samostvaranje i oblikovanje, ničim ograničeno, unutar istorijskih okvira otuđen, proces humanizacije prirode i naturalizacije čoveka, taj proces je čovekova praksa. • Iz navedenih pristupa radu izvlače se saznanja važna za odnos sa kulturom: Strukturalizam postavlja jasnu granicu rad ne-rad, rad je instrumentalnofunkcionalna nužna aktivnost, usmerena na reprodukciju profita, nema veze sa aktivnostima na polju kulture. Praksisovski pristup ističe da je sam rad osobenost čoveka koja mu pomaže da kritički misli aktivnost i njeno shvatanje, stvaralački aktivizam je u središtu, praksa svrsishodna i stvaralačka, . • Za međusobni odnos rada i kulture treba imati u vidu da je rad izvor i osnov kulture i da je razvoj kulture moguć samo ako je stvaralačka.Osobenosti stvaralačkog rada nastaju kao izraz delatnosti čoveka koja objedinjuje postupke, proces, rezultate i uslove rada. Svrha dela je zadovoljenje ljudskih potreba i samoostvarenje čoveka, delo je i predmet i izrada. • U modernoj kulturologiji kultura je univerzalni odgovor na jedinstvene čovekove potrebe. Taj odgovor je moguć zato što je osnovna osobina ljudske prirode praksa kojom čovek menja stvarnost, univerzalnost je tako pojam kroz koji se sagledava odnos rad-stvaralaštvo-kultura, oblici ispoljavanja zavise od slobode u društvenim uslovima oblikovanom podelom rada, na tim osnovama zasniva se sociološki pristup radu i kulturi jer dopire do čoveka kao bića koje stvara društvenu stvarnost, praksa kao stvaralački rad je posrednik odnosa čovek-kultura. • Ako je jezik izraz prakse onda se odnos između kulture i rada može zapaziti i u etimološkoj ravni: pojmovi rad i kultura trpeli su kroz istoriju brojne promene. Kod egipćana se tek naslućuje razlika, za rimljane podela se dešava na umni i fizički rad, sa usponom manufakture javlja se značenje koje ima danas, rad kao nužnost i kultura kao sloboda; unutar samih jezika postoje reči za rad kao muku, reči koje sadrže stvaralačku komponentu. Utvrđuje se tako da rad i kultura počivaju na iskustvenoj osnovi praksisa, do otuđenja dolazi kroz podelu rada,posebno na repetitivni i stvaralački.
18. RAD I TEHNIČKA KULTURA? • U sociologiji je uobičajeno određenje kulture kao skupa duhovnih i materijalnih
17
tvorevina koje je čovek stvorio svojim radom radi ovladavanja stvarnošću i njenog prilagođavanja svojim potrebama. Sadržinske rasprave o kulturi uglavnom zastaju na granicama duhovne kulture dok se materijalna kultura prepušta plitkim uopštavanjima a posebno tehnička kultura. • Tehnička kultura je sastavni deo kulture i prožima sve sfere ljudskog života. U procesu rada pored duhovnih nastaju i tehničke tvorevine koje potpomažu materijalizaciju ljudskog duha. • U tehnici su tako objedinjene dve strane ljudskog stvaralačkog delovanja: (1) prirodno-naučni i istorijsko-iskustveni sadržaji; (2) društvene osobenosti nastanka i upotrebe tehnike. Tako složene osobine tehnike navode na pitanje da li nam tehnika postaje nova priroda? Ono proističe iz protivrečnih društvenih uslova gde se tehničko stvaralaštvo i njegova upotreba shvata kao sredstvo i oblik stvaralaštva koji pored borbe sa postojećim doprinosi razvoju društva. • Ta shvatanja utiču na praktična i ideološka opredeljenja prema mestu i ulozi tehnike u društvenom i kulturnom razvoju. Tehnokratizam iz poimanja tehnike kao nove sredine koju proučavaju i saznaju samo posebne društvenoinstitucionalizovane profesije, nehumano. Iz shvatanja da je tehnika kulturno dobro razvija se humanistička svest o mogućnostima upotrebe tehnike. Nehumana i humana praktično-ideološka opredeljenja. • Ova shvatanja su krajnosti jer je u tehnokratskoj viziji čovek pasivan, adaptira se bez kritičke potrebe poboljšanja oblika društvenog života, tehnički progres se otuđuje od čoveka i postaje sam sebi cilj. Humanističko-emancipatorski gledano čovek je stvaralac tehnike, ispoljava se i razvija potencijale, prevazilaze se ograničenja društvene podele rada na umni i fizički. • Tehnika shvaćena kao kultura ima značajnu ulogu u oslobađanju čoveka od otuđenog rada gde se pod pojmom tehničke kulture podrazumeva celokupnost materijalnih tvorevina i uz to shvatanja, norme, vrednosti i ponašanja koji su nastali stvaralačkim delovanjem čoveka sa ciljem da se olakša proces rada, izrade proizvodi i razviju stvaralačke sklonosti. • Tehničko stvaralaštvo zahvata tri područija: proces rada (različiti tipovi tehničkog stvaralaštva), obrazovanja (svestranost, osposobljavanje za prihvatanje i razvijanje najnovijih umeća i saznanja) i društvenog organizovanja (veći doprinos boljoj upotrebi i razvoju tehnike, podsticanje čoveka na stvaralaštvo, udruženja profesionalaca, sindikati). 19. ZABLUDE SCIJENTIZMA? • Pogledi na društvenu upotrebu nauke najčešće se svode na njenu praktičkotehničku upotrebu u društvu što dovodi do redukcionističkog objašnjenja odnosa nauke i društva u sociologiji nauke kao i do preuveličavanja značaja naučnog znanja u odnosu na ostale oblasti kulture. Posebno prisutno u teorijama o naučnotehnološkoj revoluciji u kojima nauka i tehnika imaju odlučujuću ulogu u procesima rada odakle se širi zabluda o prevaziđenosti izvornih ljudskih umeća u modernom radu i ta shvatanja doprinose razvoju scijentizma kao posebnog pogleda na nauku i njenu društvenu ulogu. • Scijentizam tako označava tendenciju racionalno-iskustvene misli koja se ispoljava kao preterivanje u čovekovim očekivanjima od mogućnosti naučnog znanja čime se vrši redukcija društvene svesti na racionalno-instrumentalni oblik. • Kritika scijentizma treba da uključi saznajno sociološku dimenziju analize koja u prvom redu treba da zahvata ustanove i organizacije naučne delatnosti. Moć organizacija je vezana za globalnu raspodelu moći, istraživanja se kontrolišu i usmeravaju, više nisu samostalna već pod kontrolom korporacija. Iz svega toga postavlja se pitanje o humanosti (patriotizam) i integritetu naučnika (uslovi rada)? • Odvajanjem politike od morala i njeno svođenje na manipulaciju sredstvima
18
proizvelo je opšte nepoverenje u društvene grupe koje imaju monopol na političko usmeravanje društva, te se ljudi okreću naučnicima kao čuvarima svesti čovečanstva ali sve više naučnika pristupa vladajućem establišmentu. • Njihovo saznanje izvire iz moći koja se ispoljava u moći nad sredinom i ljudima kroz naučna saznanja. Okretanje nauci u nadi da će prevazići probleme morala i politike je zabluda jer predstavlja prepuštanje racionalnosti koja je samo na prvi pogled manje ideološka. Tehnokratska svest je ciljno-racionalnog delovanja što čini suštinu scijentizma. Guše se traganja za smislom delovanja i postojanja, kulturno osmišljavanje, sve se racionalizuje a nauka mistifikuje izdvajanjem racionalnog modela svesti iz sastava ostalih oblika kulture. • Scijentizam nije poistovećen sa naučnim saznanjem, on je društveno uslovljena pojava iskrivljenog viđenja mesta nauke a dovođenje u vezu sa mitom ima za cilj da se kritički ukaže na zablude i ne naučna preterivanja. • Mitologizacija ciljno racionalne svesti kao i kod svih naučnih teorija može imati oblik: 1. Redukcionizam, najčešći oblik izražavanja u kome se mitologizuje naučno saznanje. Ukoliko se proces diferencijacije svesti odvija tako da jedan oblik kulture teži da se nametne kao dominantna i totalizujuća svest onda je reč o redukcionizmu kulture kao što je nekada mit predstavljao totalnu svest, pojedinačan slučaj za tumačenje svih ostalih, fetišizacija nauke, naučni jezik osnov za produkciju stvarnosti. 2. Kada se naučna teorija usvaja kao zahtev, zadatak ili norma za ljudsko delovanje sa ciljem usmeravanja društvene angažovanosti čoveka. Gubi se objektivnost, postaje pogled na svet, nastaje ideologija stručnjaštva u struci, neobjašnjava se stvarnost, teži da postane stvarnost, vrednosno angažovana, radi u korist vannaučnog cilja, položaj naučnika kao gospodara je u suprotnosti sa pripadnošću društvu, postaje apsolutno sigurno, kao dogma. 3. Prevaga iracionalnih elemenata nad racionalnom naučnom argumentacijom u nauci. Spor u filozofiji nauke o interpretaciji verbalnih izraza između realista i antirealista sveo se na relaciju opažljivo-neopažljivo i iz toga izrasta teza da nauku interesuju direktno opažljivi podatci nezaprljani teorijom. Stvarnost je osnov istinitosti verbalnih iskaza ali ta tvrdnja je diskreditovana što je dovelo do procvata iracionalnih elemenata ali nauka se ne može odreći racionalnoiskustvenog puta dolaženja do istine. Takođe, ne može se unutarnaučna kritika uzimati kao argument za odbacivanje nauke kao značajne sfere društvene svesti i kulture modernih društava. 4. Mitologizacija je posledica pokušaja da se teorije konstituišu u zatvoren sistem, naučnički govor neprikosnovena istina, konstatacija bez dokaza, besmisleno jer sama stvarnost prožeta ljudskom praksom razgrađuje okamenjeni sistem, osamostaljuju se aspekti prakse, kvazi-pogled na svest, naivna svest. • Scijentizam se pojavljuje kao paranauka kada se utone u zabludu o neograničenoj moći nauke i njenoj samodovoljnosti u kulturnom osmišljavanju celokupne stvarnosti. 20. OBRAZOVANjE I PROCES RADA U SAVREMENOM DRUŠTVU? • Sa širenjem rasprava o NTR, obrazovanje je privuklo pažnju raznih profesija a naročito one rasprave koje su širile teorijski optimizam počivavši na prosvetiteljskoj paradigmi o nesputanoj moći znanja u unapređenju radnih i opštedruštvenih procesa. Na tom optimizmu naročito je prosperirala andragogija kroz ideju o permanentnom obrazovanju. Pedagoške discipline pokazale su se isuviše tesne za zahvatnje celokupnih procesa svremenog društva u čijoj pozadini leži obrazovanje te zbog toga mnoge naučne discipline teže da se dotaknu teme obrazovanja. • Sociologija obrazovanje proučava kao objektivnu društvenu pojavu u
19
međusobnoj povezanosti sa totalitetom ostalih društvenih i kulturnih pojava. Kroz to se otvara put ka problematizaciji odnosa obrazovanja i procesa rada kao onog dela društvenih procesa koji se javlja kao odnos između ljudi u radu. Celovita sociološka rasprava obuhvata: društveni uslovi pre obrazovanja, osobenosti procesa obrazovanja u konkretnom društvu i analiza njegovih društvenih posledica što je i fokus interesovanja zbog uticaja osposobljenih na poboljšanje proizvodnje. • Postoje tri osnovna shvatanja o odnosu procesa obrazovanja i rada: 1. Preškolovanost u savremenom društvu. Društvena nejednakost uslovljava da se traži spas u obrazovanju zbog nepovoljnog društvenog položaja, sve više školovanih, diploma postaje moneta, tone u inflaciju, odliv mozgova kao protest, nedostatak odgovarajućih radnih mesta, nezadovoljstvo poslom zbog nedostatka ugleda i prepreka primenjivanju naučenog. Sve zbog iluzije jednakih šansi za sve da bi se suzbile potrebe za konkretnijom izmenom društvene strukture. 2. Dekvalifikacija rada. Ono što se zbiva u procesima rada savremenih industrijskih društava specifičan je izraz opštih društvenih procesa u kojima se odvija borba za kontrolu procesa proizvodnje. Znanja stručnjaka, znanja opredmećena u sredstvima, predmetima i organizaciji procesa rada. Privilegovane grupe reprodukuju društveni sistem, deprivirani se obrazuju za poslove bez moći kreativnog delovanja, dekvalifikuje se umeće unutar radnog procesa, radnicima treba obuka a ne obrazovanje, reprodukuje se kapital-odnos, naročito po Brejvermanu, sve više se degradiraju obrazovani, problem se svodi na upravljanje a ne na oslobađanje rada. 3. Onaučavanje procesa rada i celine društvenog života. Nastaje kao kritičko naučno vrednovanje predhodnih shvatanja na istraživačkoj osnovi procesa rada i uloge obrazovanja. Razvoj industrijske proizvodnje utiče na promene u karakteru obrazovanja, ipak još od građanskog društva ističe se racionalna i emancipatorska uloga znanja ali u kapitalizmu više se traže tehnički obrazovani, obučeni za rukovanje a vrednost se meri ekonomskom efikasnošću. Takvo obrazovanje je pratilo razvoj tehničkih pronalazaka i sve više je u proizvodnju unosio naučna saznanja a to se naziva Onaučavanje proizvodnje. Ono se deli na suprotstavljene delove: kapital ima znanje opredmećeno u sredstvima, organizaciji, proizvodnji a radnici znanje potrebno za upravljanje mašinama a radničko tehničko stvaralaštvo nailazi na sve veći otpor jer je udeo znanja radnika ograničen na konkretno. Takođe zavisi od akomuliranja naučnotehničkog znanja. Zavisi od obrazovanja • Obrazovanje takođe ne može školskim sistemom da obuhvati sva potrebna znanja i javlja se veliki broj vanškolskog obrazovanja ali ne samo ekonomska funkcija već i humanistička i estetska. To dovodi do krize, ne samo zbog nedovoljne tehno-ekonomske racionalnosti već otuđenja od potreba čoveka kao tataliteta koje ne može ni rešiti jer je i sam produkat te krize. • Celovitost iskustva i obrazovanja neophodan je uslova za inovaciju. 21. RAD I VREME: SOCIOLOŠKI PRISTUP? • Svaki rad zahteva određeno vreme te se ono javlja kao opšti, spoljašnji i prirodni uslov ljudskog rada. Čovek tako na neki način prisvaja vreme unoseći u njega rad. Jedna prirodna veličina tako biva posredovana preko druge a rezultat je istorija. Vrsta i osobenost posredovanja rada u vremenu određuje etape društvenoistorijskog razvoja. • Sociologija i njene posebne discipline, naročito sociologija rada moraju imati tu filozofsku osnovu razmatranja odnosa da ne završe u redukcionizmu. Tako sociološko objašnjenje zadovoljava naučne kriterijume samo ako utvrdi društvene činioce koji pojavu vezuju sa odgovarajućim tipom društvene podele rada, vremena.
20
• Sve te potrebe i interesi se u sociologiji vezuju za sferu rada i van rada i zato osnovno sociološko interesovanje za odnose rada i vremena se svodi na odnose radnog i vanradnog vremena. Ali taj problem nije jednostavan a sociološko razmatranje samo jedan segment složenih odnosa rada i vremena. • Odnos između radnog i vanradnog vremena direktno zavisi od preovladavajućeg tipa podele rada u društvu. U društvima gde je opstanak zavisio od prirodnih uslova rad je prilagođavan vremenu (žetva, setva, rad i vanradno vreme od geografsko-klimatskih uslova). U modernom društvu preovladava tržišni način rada a odnos je takav da se vreme prilagođava radu kao posledica posredovanja čoveka (racionalnost, fizikalizam i metričko merenje vremena). Pored rada i vreme se meri novcem dok je u tradicionalnom društvu rad bio sastavni deo celokupnog vremena, manja granica između rada i ne-rada, isprepletanost sa drugim aktivnostima (svetkovine, slave) pružalo je svrsishodnost koja je prevazilazila raspoloživo vreme i ispoljavala se u trajanju poroda, kulturnim obrascima ponašanja i verovanju. • Sve je to uticalo da tradicionalni rad ima stila ali nema efikasnost, pružao je kompenzaciju svojom izmešanošću za niži položaj ali sa industrijskom podelom rada odvaja se čisti rad i gubi svrhovitost, cilj rada dolazi van rada od upravljačkih klasa, cilj je profit, potiskuje sve elemente rada koji mu smetaju jer vrednosna orjentacija ne trpi svetkovine. • Kako je svrhovitost na tržištu van rada, njegova svrhovitost se traži van radnog vremena a postizanje zavisi od uslova u kojima se rad odvija kao i od struktuisanosti celokupnog vremena. 22. STRUKTUISANOST RASPOLOŽIVOG VREMENA? • Tipologije, klasifikacije i merenje predstavljaju neophodan metodološki osnov za precizniji sociološki opis neke pojave. Osnovni problem u vezi sa celokupnim vremenom sastoji se u samom pristupu odnosa rada i vremena jer se u sociologiji taj problem rešavao utvrđenim shvatanjem ekonomista da se celokupno raspoloživo vreme analizira sa njegove tipologije na vreme rada i vreme van rada. • Sociološka analiza radnog vremena se kretala u dva pravca, prvo prihvatanjem te tipologije (suprodstvaljanje radnog i vanradnog vremena) a drugo odbacivanjem iste kao teorijski neadekvatne i težnja za adekvatnijom tipologijom koja bi obuhvatala sve aktivnosti čoveka tokom raspoloživog vremena. Iako teorijski adekvatnije pati od nejasnog teorijskog utemeljenja u samom pristupu jer se pojam raspoloživog vremena prihvata kao sam sebi razumljiv (dan, nedelja, mesec, godina, život, istorijsko vreme?) • Na taj način se problematizuje ekonomističko shvatanje budžeta vremena (raščlanjuje ga na radno i van radno vreme, teži otkrivanju neiskorišćene efikasnosti u radnom vremenu, podređuje vreme radu) a i sociološki pokušaji objašnjenja slobodnog vremena nezavisno od rada (vraćanje slobodnog vremena u središte društvene stvarnosti, merilo vrednosti života a radno vreme kao negacija života). • Da bi se izbegle jednostranosti u sociološkoj analizi nastale su adekvatnije i razuđenije klasifikacije raspoloživog vremena. Najznačajnija je ona Abrahama Mola koja se zasniva na univerzalnom kriterijumu koji se oslanja na način (da li sadrži nužnost) kako čovek prisvaja raspoloživo vreme: 1. Prinudno vreme: doživljeno kao nužnost, određeno prisilom; 2. Slobodno vreme: nesputano vreme slobode; 3. Poluprinudno vreme: slobodno u izboru okolnosti na koje ne može da utiče. • Može se primeniti u sagledavanju odnosa rada i vremena u istorijskoj perspektivi u kojoj zavise od osobenosti društvenog razvoja. Po njoj u tradicionalnim društvima radno vreme je bilo prinudno, a u modernim
21
preovladava slobodno a poluprinudno u prelazima. Zato ono dobija sve veći značaj u životu savremenog čoveka. 23. SLOBODNO VREME I RAD? • Studija američkog sociologa Torstena Veblena Teorija dokoličarske klase je prva celovitija studija koja je postala predhodnica velikog interesovanja za probleme slobodnog vremena 20og veka koja je rezultirala stvaranjem sociologije dokolice i slobodnog vremena koje su uslovile širenje slobodnog vremena u savremenom društvu procesima modernizacije koji su uslovili rascep između javne (u radu, u okviru plitičkih i ekonomskih organizacijskih oblika) i privatne sfere društvenog života (aktivnost slobodnog vremena) koje se prožimaju uticajem programiranih aktivnosti gde se gubi individualnost ali i uticajem privatne sfere u procesu rada. Vreme i rad su tako dve strane procesa društvenog života. • Žorž Dimazdije analizira odnos slobodnog vremena i rada koje je bilo praćeno anketom i došao je do teorijskih zaključaka da se slobodno vreme ne može posmatrati u strogim granicama jer ono nije oslobođeno od rada te njegovo ispitivanje van rada nije valjano. • Specifičnost slobodnog vremena u odnosu na raspoloživo vreme sastoji se u relativnoj samostalnosti koja se ogleda u originalnosti i razuđenosti njegove strukture u odnosu na aktivnosti radnog vremena. Rad je tako jednodimenzionalan (čovek koristi jednu sposobnost), jednofunkcionalan (radi da zaradi sredstva za život), određeno u svakom smislu a slobodno vreme neodređeno, višedimenzionalno, višefunkcionalno, podređeno autonomnoj vrednosti. • Sociološko pojmovno određenje slobodnog vremena imajući u vidu relaciju rad slobodno vreme, prihvata Dimazdijevu definiciju slobodnog vremena: Slobodno vreme je skup zanimanja kojima se ličnost u potpunosti prepušta, razvijaući ili odmarajući sebe pošto se oslobodi svojih profesionalnih, porodičnih i drugih društvenih obaveza. Vezivanjem pojma slobodnog vremena za slobodu ličnosti pružio se teorijski osnov razlikovanja slobodnog od prinudnog i poluprinudnog rada. • Pojmovna konfuzija u vezi sa slobodnim vremenom širila se zbog neadekvatnog pristupa proučavanju odnosa rada i vremena i njene klasifikacije na radno i van radno vreme. Takođe uveden je i pojam dokolica kao deo slobodnog vremena koji se koristi za stvaralaštvo i kontemplaciju i koja ima elitistički karakter jer je dostupna samo pojedincima koji slobodno vreme koriste za stvaralaštvo. Takođe postoji pežorativno viđenje dokolice poistoveđene sa besposličarenjem kao suprotnost radu. • Kako su potrebe pojedinaca razlikuju tako se razlikuje i korišćenje slobodnog vremena a na to utiče nekoliko činilaca: tehnika (uvećanje produktivnosti ali i povećanje privlačnosti slobodnog vremena, oposredovala korišćenje), potrebe kapitala i potreba potrošnje (povećanje proizvodnje teži potrošnji što traži više slobodnog vremena). Delovanje klasne akcije dovelo je do rasta slobodnog vremena koje deprivilegovani koriste kao bekstvo od napora svake vrste razbibrigom a povlašćeni ga koriste uživanjem u blagodetima položaja, dokazivanjem statusa, moći i ugleda. • Tako otuđenost u radu uslovljava otuđenost u slobodnom vremenu a razotuđenje se nazire u zadovoljstvu što ga pruža rad. Tip društvene podele rada i položaj klasa opšti je okvir mogućeg načina korišćenja slobodnog vremena. Ono je uvek neka aktivnost u njemu se prepliću stvaralačke i rutinske aktivnosti te je usmerenje proučavanja moguće na određene aktivnosti ili na određenu starosnu, radno sposobnu ili polnu skupinu. • Važna klasifikacija Stenli Parkera gde aktivnosti u slobodnom vremenu zavise od: načina na koji čovek radi, od stepena organizovanosti rada, utonulost u rad,
22
zadovoljstva poslom. U odnosu rada i slobodnog vremena uočava obrasce: proširenja (nema granice između rada i slobodnog vremena, slobodne profesije), suprotnosti (jasna granica, slobodno vreme je bekstvo od neautonomnih aktivnosti u radu), neutralni (postoji razlika, zadovoljstvo rada u novcu a u slobodnom vremenu u porodici). • Teorijski pogledi su mnogi i ne postoji savršena klasifikacija i analiza slobodnog vremena. 24. ULOGA IGRE I SPORTA U RASPOLOŽIVOM VREMENU? • Mnoštvo socioloških analiza pokazalo je da sportsko-rekreativne aktivnosti zauzimaju znatan deo vanradnog vremena zaposlenih bez obzira na radnoprofesionalnu ulogu u procesu rada. • Sport je specifična pojava modernog društva iako mu je koren u igri kao suštinskoj osobini čoveka. Rad je takođe suštinska osobina čoveka koja mu omugućava da stupa u odnose sa prirodom i drugim ljudima stvarajući odgovarajuće društveno-kulturne uslove u kojima ta njegova osobina može doći do izražaja. U nauci su se često pojavljivali pokušaji da se te dve suštinske osobine čoveka prikažu kao antipodi kroz redukovano poimanje rada na nužnost. • Iz tih parcijalnih teorija slede shvatanja o odnosu rada i sporta kao dve zavisne promenljive u kojima se vidi niz zajedničkih osobina koje ih razlikuju od igre sagledavajući samo jednu stranu rada (nužnost) i igre (sport). Treba imati na umu da su one komplementarne osobine čoveka, dok kroz rad stvara dobra i usluge a sportom se aktivno odmara, rekreira sebe. • Rad je složen društveni proces jer u njemu čovek deluje na prirodu, druge i sebe. Rad i njegova društvena osobenost se ispoljavaju na mnogo načina kroz zadovoljavanje potreba čoveka kao društvenog bića, zavisno od podele rada i društvene svojine. Drugi uslov opstanka čoveka i društva je potreba za mirovanjem i aktivnim delanjem te se tako kreacija i rekreacija javljaju kao komplementarni uslovi opstanka čoveka i društva. • Modernizacija kao kulturna podloga svaremenog društvenog razvoja zahvata aktivnosti rada i van rada usmeravajući ih na ciljnoracionalno delovanje ka postavljenim ciljevima. Osnovne sociokulturne vrednosti su profit i uspeh koji na rad deluju efikasnošću a na odmor bržom regeneracijom izgubljene energije i između rada i odmora uzajamno se razmenjuje potrošnja i skupljanje energije. • Vrednosna usmerenost modernog društva na profit i uspeh osiromašila je smisao rada potisnuvši umeće a sadržaj aktivnog čovekovog odmaranja kroz igru pa se rad javlja kao nužnost a igra kao sport u kome se kao u nužnom radu troši psiho-fizička energija. Tako se čovek otuđuje i od rada i od odmora. • Odnos prema radu i igri je kroz vrednovanje (sociokulturni uslovi), kroz nagomilane frustracije industrijskog društva javlja se agresija koja se ublažava institucionalno kroz sport i prateće aktivnosti i daje se odušak napetim odnosima. Veća sputanost u radu veća potreba za komunikacijom kroz sport. Igra se transformiše u sport koji se radno organizuje kroz klubove, kopije organizacija proizvodnje zasnivajući se na profitu i uspehu kao i moći. • Ponašanje u sportu zavisi od uslova u kojima radi a ispoljava se van rada. Vrednovanje rada kao poziva i duga društvu podstiče nasilnička ponašanja (rad kao gušenje gordosti ne). Tokođe tu je i proučavanje motivacije u sportu i radu kao i sportsko ponašanje koje oslikava odnos prema sportu i radu uopšte. 25. SOCIOLOŠKO-ISTORIJSKI PRISTUP RADU? • Za razumevanje umeća rada potrebno je pored pojmovne određenosti i kulturnog konteksta obrazložiti i sociološko-istorijsku utemeljenost. Sociologija i
23
istorija, dve opšte društvene nauke upućene su jedna na drugu u većini problema društveno-istorijskog razvoja u onom stepenu koji im je potreban za zadovoljavajuće teorijsko objašnjenje. • Pozitivistička teorijska orjentacija empirizma u sociologiji i neteorijsko istorijsko hroničarenje uticali su na stvaranje jaza između sociologije i istorije. Gomilanje empirijskih podataka u sociologiji redukuje proučavanje pojava na sadašnjost gubeći iz vida da pojave imaju i istorijsku stranu kao i gomilanje činjenica u istoriji bez dubljeg promatranja njihovog uticaja na život ljudi. • Iako se javlja još u 19om veku tek sa analistima ističe se potreba za sretanjem sociologije i istorije da bi se utvrdile veze između bitnih strukturnih činilaca koji uslovljavaju neku istorijsku epohu. Iz tih okvira proizilazi i sociološko interesovanje za istoriju rada. • Središnje područije interesovanja jeste teorijsko vrednovanje socioloških nastojanja da se objasni odnos rada i vremena i analiza istorijskih uslova osobenosti rada. Rad i vreme su prirodne dimenzije koje se prožimaju, radom se prisvaja vreme i oblikuje istorija a istorijski periodi uobličeni odgovarajućom vrstom podele rada specifičan okvir za razvoj umeća. • Sociologija rada se tako približila istorijskom pristupu proučavanja rada onda kada je počela da se interesuje za uslove rada. Problem humanizacije rada počeo je bivati centar politike tehničko-tehnološkog razvoja (sredinom 20og veka) jer životni uslovi zaposlenih ljudi zavise od njihovog rada i društvenih uslova na radnom mestu. • Javljaju se proučavanja odnosa uslova rada i društvenog položaja ljudi u radu a sociološka proučavanja savremenih oblika društvene podele rada, kao i razumevanje istorijskih oblika rada koji su mu predhodili, nametalo je potrebu analize društvenih i ekonomskih predpostavljenosti nekog konkretnog istorijskog tipa društva. • Sociološko-istorijski pristup radu: 1. Teorijsko razumevanje istorijskih uslova rada posmatra se u okviru preovladavjućih oblika podele društvenog rada (na šta je u svim istorijskim društvima uticala opozicija umni-fizički rad). 2. Ukazivanje na tehnički napredak koji nije nužno vodio poboljšanju uslova rada jer je tehnika dobrim delom uticala na otuđivanje čoveka od prirode, proizvodnje i sebe. 3. Kako je čovekov društveni položaj u proizvodnom odnosu uticao na njegov udeo u raspodeli rezultata rada. 4. Proučavanje istorijskog razvoja društva ukazuje na postojanje otpora ljudi u radnom procesu uvek kada su radni i životni uslovi nametnuti od viših slojeva nepodnošljivi. 5. Za razumevanje istorijskog razvoja uslova rada važna je periodizacija društava u kojima su se uobličavali odgovarajući radni uslovi. U društvenim naukama su se izdvojile dve teorijske koncepcije periodizacije: (a) Prva koncepcija počiva na teorijskim postavkama istoričara 17og veka (podela na antiku, srednji i novi vek) i kasnije marksističke interpretacije istorijskog razvoja (robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam i socijalizam). (b) Druga koncepcija počiva na učenjima Adama Smita koji deli istorijske epohe prema vrsti proizvodnje koja dominira u društvu (lovačko-sakupljačko, stočarsko, agrarno i industrijsko društvo). Za Helmuta Šnajdera relevantnija je prva podela sa tim što se antika deli na Rim i Egipat a slede ih feudalizam i kapitalizam sa socijalizmom. 26. OSOBENOSTI RADA U STAROEGIPATSKOJ CIVILIZACIJI? • Egiptologija koja je proučavala ostatke materijalne kulture starog Egipta uobličila je naučni pogled na staroegipatsku civilizaciju kao najkruću u istoriji na šta je najviše uticao Platon koji je smatrao da se ona nije menjala deset hiljada godina ali je i uobličen arheološkim pristupom ostatku ostataka. Taj statičan
24
pogled zamenjen je dinamičnim kada se otkrio u njoj čovek-stvaralac koji je stvorio sve te ostatke. Iz njene trajnosti može se reći da je neprekidna i postojana a svoj vrhunac je dostigla između 3000. i 500. godine pne. • Naginjanje ka stvaralačkoj jednoličnosti nagnalo je egiptologe da je okarakterišu kao statičnu ali to je pogled sa velike vremenske udaljenosti na retke ostatke, odnosi se na razdoblje a ne na uže vremenske serije razdoblja. To znanje je najviše vezano za proučavanje grobnica i delimično na ostatke gradova i palata a o radu se saznaje putem pisanih i slikanih izvora. Njihovim proučavanjem se uranja u svet carstva, sadržaj i način rada koji su u neraskidivoj vezi sa kulturom i shvatanjem smrti. • Kult mrtvih koji je prisutan u svim ostvarenjima upućuje na shvatanje da se nije bojao duhova umrlih. Ovozemaljski život je privremeni boravak na ovom svetu u kome se sprema za večni život i obezbeđuje mu trajnost. Tri vrste mislećih bića, živi i mrtvi ljudi, bogovi. Živ čovek najkraće traje a mrtvima i bogovima koji su večni grade se kuće za večnost. Zamisao o životu i smrti pretvorena je tako radom u civilizacijski izraz. • Osobenosti staroegipatske civilizacije i rada su: 1. Prirodni uslovi, reka Nil, plodna dolina. 2. Razvijena kooperacija rad u vezi sa razvijenom podelom rada gde je hiljade ljudi radilo sa jednim jasnim ciljem. 3. Rast broja radnika uslovio je pojavu kooperacije i podele rada a time i do novih oblika društvene organizacije, veća produktivnost i ekonomska egzistencija. 4. Smanjenje slobodnog vremena radnog stanovništa. 5. Tehnološki postupci i inovacije ka dugoročnom planiranju uređenja zemljišta zasnovane u najvećoj meri na upotrebi metala. 6. Diferenciranje društva, pojava klasa i podela na umni i fizički rad. • Podele na pisare, radne slojeve, vlast, razvoj umetnosti, svaki pripadnik društva je mogao biti angažovan na izgradnji piramide te nema pojma radnika već samo nosača a pojavljuju se i zanatlije, najbrojniji su bili poslušni (seljaci). • Veliki javni radovi u slavu faraona i želji da se večno traje, javlja se faza koja još uvek traje, da se svesnom delatnošću može izmeniti svest, pismo, radno vreme, mera, brojevi, težina. Kasniji uspon Egipta u silu zasniva se još i na otkriću velikih rezervi zlata u Nubiji. 27. OSOBENOST RADA U ANTIČKOJ PRIVREDI RIMA? • Za period Rimske imperije (naročito od 3. vne) karakterističan je zavisni robovski rad ali su postojale i oaze slobodnog rada u poljoprivredi i zanatstvu. Nekoliko povoljnih okolnosti dovelo je do učvršćivanja robovskog rada: prirodna okolnost mediteranskog podneblja pogodna za mobilizaciju većeg broja ljudi bez brige za smeštaj, odeću, ishranu; upotreba rata za pribavljanje radne snage; veliko i pristupačno tržište proizvoda takvog rada. • Tako su osobenosti privrede Rima: 1. Rad robova je kao tipičan oblik zavisnog rada i pokazatelj poljoprivredne proizvodnje koja je bila osnova života u selu i gradu. 2. Orjentisano na proizvodnju dobara za sopstvene potrebe a malo za tržište. 3. Suprotnost društvene podele rada na umni i fizički ne poklapa se sa odnosom slobodnog i robovskog rada jer su mnogi profesionalci bili robovi. 4. Privredni razvoj omogućio je veliki broj tehničkih novina (jedro, zaprega, mlin, presa, preteče mašina, vodenica...) zarad povećanja produktivnosti. 5. Elementi državne i socijalne politike. 6. Konflikti se rešavaju reformama zakonodavstva. 28. OSOBENOSTI FEUDALNOG NAČINA RADA I PRIVREĐIVANjA? • Osnovna odlika je autarhično podmirivanje potreba gospodara a robno-novčani način kao propratna pojava osnovnom naturalnom privređivanju u odnosu na
25
trgovinu koja je dobijala veći značaj razvojem gradova. Središnji prostorni okvir feudalnog načina života je selo. Poljuprivreda i zanati kao propratna deltnost su osnovni okvir seljakovog rada. • Osobenosti rada u feudalizmu su: 1. Onaj ko je posedovao zemlju i zapošljavao ljude bio je gospodar, on sam nije radio već samo seljak. Radnici su bili svi koji se bave fizičkim radom, predhode mu galsko-rimski kolon a preteča zemljoposeda imanje sa nadzornikom - vila. 2. Interna podela rada u autarhičnoj seoskoj privredi uticala je na eksternu podelu u feudalnom društvu i dovelo do veće produktivnosti. Uticaj su vršile i nove tehnologije, alati kao srp, kosa, plug sa točkovima, tekstilne valjaonice, kovački čekić na vodeni pogon... 3. U društvenoj organizaciji rada javlja se zajednica zadružnog i seoskog karaktera, pojavljuje se sloj trgovaca, razmena za novac dobija na značaju, učvršćivanje grada, povezivanje ljudi u radu i društvu na osnovu ugovora, udruženja zanatlija, na selu preovladava kućna radinost, pojam mehaničkog sata menja odnos prema ritmu rada. 4. Javlja se specifičan oblik najamnog rada u građevinarstvu, zanatstvu, rudarstvu i tekstilnoj privredi; dolazi do diferencijacije među radnicima što liči na manufakturni način rada, različiti društveni položaji slojeva, sukobljeni interesi, bune zarad sloboda građanstva, nadnice, priznavanje rada. 29. INDUSTRIJSKI NAČIN RADA? • Posle političkih sukoba u Evropi krajem 19og veka na istorijsku pozornicu glavnog pokretača razvoja evropskih društava stupa napredak industrije sa sedištem u Velikoj Britaniji. Zajedno sa tim u širu upotrebu ulazi pojam kapitalizma kao društvenoistorijskog tipa društva koji može ostvariti materijalno blagostanje i bez prevrata samo ako su akteri poslušni i usavršavaju se u radu. • Industrijski način rada ima osnovu u industrijskoj revoluciji, najzančajniji period u razvoju čovečanstva, menja tehniku ali i ekonomsku i društvenu strukturu, uspostavlja se kapitalistička privreda. Osnovu industrijskog rada čini fabrika (organizacioni oblik) i fabrički način rada i obeležava bitne uslove kapitalističke proizvodnje: 1. Odvajanje radnika od sredstava rada, on je nadničar koji prodaje svoju radnu snagu vlasniku sredstava za rad. 2. Odvajanje mesta rada i stanovanja, umesto kućne zajednice kao proizvođača tu je preduzeće. 3. Prekid sa tradicionalnim navikama u radu i proivodnje u čijem je središtu profit. 4. Promene u ritmu rada koji umesto prirodnog ritma prelazi na metričko vreme putem sata i ritma mašine. Vreme je novac. 5. Preovladavanje repetitivnog rada i potiskivanje umeća. 6. Promena u kvalifikaciji njenim snižavanjem. 7. Promene psihičkih sadržaja rada (monotonija, potčinjavanje, disciplina...) 8. Zapošljavaju se žene i deca. 9. Radnici stupaju u najamni odnos preko ugovora sa kapitalistom zbog ekonomske prinude, bogatstvo i beda se gomilaju. 10. Klasna diferencijacija na kapitaliste i radnike vodi u neprijateljstva i sukobe. • U savremenom kapitalizmu industrijski način rada se širi i izvan fabrike, u tradicionalne i uslužne delatnosti što neki označavaju kao postindustrijski način rada. U njihovoj osnovi se nalazi tržišni robnonovčani način privrede. • Oblici intenziviranja rada: sistem kooperacije i podele rada, korišćenje naučnih saznanja o individualnim činiocima i uslovima u kojima se rad odvija. • To je vodilo dehumanizaciji pa se javila potreba korekcije kroz proučavanje rada i uslova, traganje za humanizacijom kroz četiri pristupa: 1. Promena rada, izmena radnih zadataka u grupi da bi se smanjila monotonija.
26
2. Obogaćivanje rada, više radnih funkcija odjednom. 3. Proširivanje rada, sažimanje više radnih funkcija u jedan zadatak. 4. Mogućnost saodlučivanja na radnom mestu, industrijska demokratija, veća motivacija. • Ipak, stvarne korenite napetosti u obliku podele rada i prisvajanja dobara još uvek postoje. 30. TRANSFORMACIJA PROCESA RADA POD UTICAJEM NOVIH TEHNOLOGIJA? • Brojna izučavanja uticaja tehnologije na osobine ljudskog rada uočila su da su neki od uticaja vidljiviji a drugi pak skriveniji i posredovani dejstvom drugih faktora. Takođe uočen je uticaj tehnologije na globalno društvo gde su tehnološki razvijenija društva otvorenija i manje zavisna u odnosu na svoju sredinu. • Promene u globalnoj strukturi društva su moguće kroz tehnokratizaciju. Tehnologija utiče na zaposlenost, obim i strukturu zaposlenih po obrazovanju, kvalifikovanosti, polu itd. Uvođenje novih tehnologija prati masovni strah od gubitka zaposlenja i smanjivanja radne snage. • Tehnološke promene utiču na rast nezaposlenosti i niz drugih socijalnih problema. Značajni su uticaji tehnologije na osobine samog rada, osobine zaposlenih i njihovo doživljavanje rada. 1. Pozitivni efekti: smanjivanje fizičke težine rada, povećavanje produktivnosti, uvećanje kreativnih mogućnosti ljudi. 2. Negativni efekti: porast intenziteta rada, trošenje čoveka, rutinizacija rada, psihički zamor, osećaj siromašenja, gubljenje sposobnosti. • Sa prelazom na složenije mehanizovane tehnologije raste nezadovoljstvo radom i otuđenje ali vremenom ponovo raste zadovoljstvo. Gde je veća automatizacija rad postaje jednoličniji, radnik je vezaniji za mašinu, manja je komunikacija, odgovornost je veća a rastu fizički i ekonomski uslovi. • Na višim stepenima mehanizacije umeđnost i doprinos zaposlenih opada i nevažni su za proces rada. Džejms Brajt se tako zalagao za ulaganje u tehnologiju koja osigurava progres ali bez potrebe da se radnici dodatno obrazuju. Ipak nisu svi smatrali isto i npr u Skandinaviji se išlo suprotnim putem, ne samo zbog jakih sindikata koji su čuvali radnika već i zbog toga što su smatrali da obrazovanija radna snaga čini organizacije vitalnijim i spremnijim da se nose sa čestim promenama. • Rad se tako neosporno menja i oblikuje pod uticajem promena u tehnologiji. Iako se nekima čini da se individualnost gasi u takvim situcaijama istinski prodori ka većoj efikasnosti ne mogu da se dogode bez individualne kreativnosti radnika samo pukim usavršavanjem tehnologije. 31. SPECIFIČNOST SELjAKOVOG RADA I RADNOG STVARALAŠTAVA: PARADIGMATIČNOST VUKOSAVLjEVIĆEVOG PRISTUPA? • Prva i osnovna osobina seljakovog rada jeste kontinuitet. Uporedo sa sazrevanjem raste njegova sposobnost za rad a sa starenjem jenjava, tako je radni ciklus identičan životnom. Toj Vukasavljevićevoj misli nema se šta prigovoriti kada je reč o kontinuitetu ali kada je reč o seljakovoj percepciji svoje uloge u procesima rada moglo bi se dodati da seljak svoju privremenost u obradi zemlje kompenzuje u trajnosti poroda zajednice, tradicije. Egzistencijalni i esencijalni život su u kontinuitetu koji u njemu razvija smisao za procesualnost i istoriju posredstvom kulture. • Kultura je vezivno tkivo između etapa privremenosti života i rada ali i kontinuitet u odnosu na zemlju kao usklađenost odnosa sa prirodom. Isprepletanost seljakovog rada i života uobličava specifični radni mentalitet koji počiva na: evidentni rezultati preduzetih aktivnosti (crta privremenosti) i sistem
27
kulturnih vrednosti kojima se osmišljava život (crta kontinuiteta). Između te dve krajnosti odvija se proces stvaranja koji nije izdvojen iz rada i života seljaka čak ni u industrijalizaciji. • Svaki novi oblik i način rada koji izrasta iz celine radnog i životnog ciklusa seljaka predstavlja akt stvaranja ali je industrijalizacija uvela veliki broj novina koje izazivaju sporo prilagođavanje. Pored toga što se odvija van seljačkog društva javljaju se i teškoće ritam i rad tehnike, preciznost u vremenu rad i proizvoda, promenljivost rada, drugačije stanovanje i ishrana, društveni pritisak odbacivanja naučenog na selu. To je sve ruralni tradicionalizam koji se javlja kao prepreka radu u industriji. Takođe on ne prima rizik inovacije na egzistenciju. Nije dinamičan u odnosu na radnika u industriji ali zato uma uvid u čitav proces rada, individualni stil. • U industriji radnik nema individualan stil, radi naučeno i retki su oni koji uspevaju da usklade radne navike i lične potrebe a to je manjina koja je ovladala celinom procesa i može da ga kontroliše. Ipak, dinamičnost seljaka zbunjuje, prepušta se industriji sa rezignacijom ili najbolje što zna što je osnova za radno stvaralaštvo. • Središte seljakove invencije je sam radni proces iz koga on crpi nova saznanja o postojećem i mogućem obavljanju konkretne delatnosti. Kada se to kombinuje sa stručnim obrazovanjem invencija dobija svoje ospoljenje. • Stavljanje shvatanja Sretena Vukosavljevića u središte rasprave o umeću seljakovog rada i radnog stvaralaštva ima dvostruku namenu: isticanje aktuelnosti nekih njegovih teorijskih analiza i da jasnije osvetli osobenosti seljakovog rada i stvaralaštva. • Aktuelnost Vukosavljevićeve misli upravo se ogleda u njenom sociološkom realizmu koji sve procese sagledava u njihovoj istoričnosti ali i trenutnoj značajnosti za društvene aktere. Zato je njegov pristup paradigmatičan za analizu i objašnjenje seljakovog rada. Posmatra rad seljaka kao sastavni deo njegovog celokupnog vremena, isprepletanost rada seljaka i drugih aktivnosti pridaje radu veću svrhovitost a njegovom akteru prepoznatljiv način ponašanja u zajednici. • Jezička jednostavnost, literarnost i konkretnost kao iskustvena zasnovanost socioloških analiza sela i seljakovog života učinili su Vukosavljevićevo delo prepoznatljivim ali su i otežale integraciju njegovih teorijskih objašnjenja u sažetost modernih socioloških objašnjenja koja se služe apstraktnim kategorijama. 32. KUĆNA RADINOST I ZANATI NA SELU: IZMEĐU KOLEKTIVNOG STVARALAŠTVA I EKSPERIMENTALNE RADOZNALOSTI SELjAKA? • Pod kolektivnim stvaralaštvom podrazumeva se onaj vid radnog stvaralaštva seljaka koji nastaje dugotrajnim akomuliranjem ličnog i porodičnog iskustva lokalne zajednice kao celine sa ciljem da seljakov opstanak učini izvesnijim. • Stvaralački karakter nastaje u okviru društvenoekonomskih procesa koji dovode do intenziviranja prirode. On je pojedinačni ali i kolektivan zbog specivičnost seljačkog društva gde je nejednaka raspodela moći manje izražena a izražavanje preko kulturnog tradicionalizma zajednice. • Dva su oblika seljakovog rada u kojima mogu nastati vidovi stvaralaštva: kućna radinost i zanati. U njima je seljak nastojao da usavrši svoja oruđa radi bolje obrade zemlje i uzgoja stoke. Oni imaju posredujuću ulogu između kontinuiteta seljakovog rada i same njegove privremenosti. Preko njih unosi svoje privremenosti. • Kućna radinost je više vezana za uže kolektivitete (porodica, zadruga) zanati su češće prevazilazili te okvire. Oni su uglavnom bili rutinski poslovi ali su se izdvajali pojedinci koji su u stvaranju bili vičniji. I u industriji opstaje zanatlijski tradicionalizam koji može nastati i kao posledica straha od brzih promena.
28
• U industrijalizaciji to predstavlja prepreku kao i ponovno učenje o procesima rada kroz obuku. Znanje se izdvaja iz iskustveno-kulturnog totaliteta i strogo funkcionalizuje. On se u industriji ili prepušta ili zadržava svoje kritičko posmatranje i promišljanje te uspeva da stvaralački pospešuje rad. • Kolektivno stvaralaštvo i eksperimentalna radoznalost imaju zajedničku osobinu da teže unapređenju oblika rada na osnovu metoda pokušaja i pogreški. Osnovan razlika je što se seljakovo stvaralaštvo oslanja na tradicionalnu kulturu a radnička eksperimentalna radoznalost na sistematsko obrazovanje i iskustvo u radu sa tehnikom.
33. ORGANIZACIJA RADA NA SELU: IZMEĐU NUŽNOSTI I POTREBE SELjAKA? • Za razumevanje Vukosavljevićevog shvatanja organizacije rada na selu posebno je interesantna globalistička teorija organizacije rada koja organizaciju rada posmatra kao specifičan izraz društvenog totaliteta. Polazeći od opštih osobina globalističke teorije zapažaju se uporišne tačke na kojima se zasniva Vukosavljevićeva teorijska vizija organizacije rada na selu. • (1) Organizacija rada na selu se posmatra kao nerazdvojni aspekt ukupne organizacije društvenog prostora seljačkog društva. Problem organizacije rada na selu se susreće u okviru širih razmatranja problema seljačkog društva (zemljišna svojina, stanovanje, radovi). Proces organizovanja rada i društvenog života se prati od početka. • Naseljavanje, okućje, okućnicu, ograda. Proces naseljavanja determinisan je privrednim potrebama kojima se seljak prilagođava. • Potrošačke potrebe seljakovog domaćinstva uticale su na raznovrsnost privređivanja što je uticalo na ravnomerno rasprostiranje radova i besposlice, organizuje se privreda da pored centra ima i druga privredna sedišta (koliba, salaš...). • Imanja na selu nisu prosti zbir deonica nego organizovana celina. Baština, veći svojinski kompleks, ima opšta obeležja rasporeda i organizacije iz kraja. Kose kao prve stočarske privredne površine, potesni režim kao organizacija baština da se na jednom delu kaji jedna kultura, atar kao kompleks više baština. • (2) Veličina prostora zavisi od uloženog rada i vremena seljaka. Tek u modernim društvima ona zavisi od kapitala ili kolonizacije. Osećanje za privatnu zemljišnu svojinu raste sa uloženim radom kojim se zemlja čini prisvojenom. Zato se seljak oseća više svoj na ratarskim nego na stočarskim površinama. • (3) Organizacija rada na selu je uređena specifičnim normama seljačkog društva. Velika pažnja u uređenju svojinskih odnosa pridaje se sistemu običajnosti nego formalno-pravnom regulisanju što je uslovilo pojavu specifičnih svojinskih i radnih normi oličenih u svojinskom režimu. Norme koje regulišu funkcionisanje seljakove radionice pre nego što on uopšte kroči u nju. Kolektivni radovi se rade u zajedničku korist, svako učestvuje u svemu. • (4) Organizacija rada na selu izrasta iz sadržinskih specifičnosti društvene podele rada i osobenosti načina života seljaka. Ekstenzivan način privređivanja na selu se temelji na organizaciji potesa koji usklađuje rad i oblikuje seosku zajednicu brže nego bratstvo. Organizacija radova se podešava potrebama i načinu privređivanja a sve zbog pomanjkanja zemljišta i prodiranja robnonovčanih odnosa. • (5) Funkcionisanje organizacije rada na selu ukazuje da ona poseduje izvesne osobine autonomije u seljačkom društvu. Nije samo podređeno prirodnoj
29
nužnosti. Nužnost egzistencijalnog zadovoljavanja potreba uzrokuje promene na selu ali i promene u naselju utiču na promenu organizacije rada. Sve po potrebi a prvenstvena je privredna, promene su kontinuirane. • (6) Povratni uticaj organizacije rada na život seljaka ogleda se u težnji čoveka da utiče na savlađivanje stihije prirode i društvene kompleksnosti. Racionalizacija načina na koji se haos stihije prirode sputava. • Iz ove analize izvode se sledeći zaključci: teorijska koncepcija Vukosavljevića je izraz prikupljene iskustvene građe o selu i seljaku a organizacija rada dobila je sociološki izraz sa genetičke strane; to je uticalo na isticanje procesualnosti organizacije rada na selu; organizacija rada na selu se posmatra kao procesualni izraz seljakovog rada; organizacija na selu je pokušaj seljaka da racionalno uredi svoj rad; smisaonost radne organizacije počiva na iskustvu; konstatacije nose prizvuk privrednog determinizma. 34. TRADICIJSKA OSNOVA MODERNIZACIJSKIH PROCESA SELjAKOVOG NAČINA PRIVREĐIVANjA? • Kontinuirana egzistencija seljaka u specifičnim prostornim i sociokulturnim uslovima uobličila je prepoznatljiv obrazac njegovog privređivanja koji se ogleda u njenom potrošačkom karakteru gde se proizvodi za potrebe svog domaćinstva. Potrošački karakter seljakove privrede neosporan je u naturalnom obliku privređivanja ali u robnonovčanom obliku privređivanja ta se crta gubi kao posledica modernističkih shvatanja u nauci koja osvetljavaju stranu robnonovčanog privređivanja koja raskida sa naturalnim oblicima a zanemaruje karakteristike naturalnog privređivanja koje su opstale. • U tom kontekstu gubi se interes za domaćinstvo kao organizacionu jedinicu potrošačke realizacije dobara a to zatamnjenje kontinuiteta domaćinstva se širilo u meri u kojoj su rasprave o modernizaciji potisnule uvažavanje tradicijskih odnosa modernizacije. • Stepenovanje načina privređivanja ne bavi se naročito kontinuitetima u procesima rada. Vukosavljević navodi stepenovanje seljačke privrede ali naglašava i njen kontinuitet: ekstenzivni, intenzivni, tržišni. Tržišna privreda nikada nije toliko tržišna da izgubi potrošački karakter. • Seljakova privreda nikad nije statična već je dinamična na specifičan način. Oslanjanje na tradiciju postoji ali se iz korisnosti unose inovacije. Seljak polako prelazi na tržišnu privredu iz opreza koji je objektivan jer seljak zavisi od privređivanja pa menja samo mali deo. • Koreni socioloških shvatanja o konzervativizmu seljaka nalaze se u Dirkemovoj mehaničkoj solidarnosti jer takav odnos preovladava u seljačkom društvu. Ako modernizaciju shvatimo kao proces racionalizacije rada i društvenog organizovanja seljakova privreda se uvek modernizovala ali na sopstveni način. Ta specifičnost leži na promišljenom spajanju tradicije i inovacije iz novih potreba. Ti procesi se ne mogu meriti sa kriterijumima industrijskog rada jer se vode različitim vrednostima. • Zbog kompleksniosti modernizacije ona se može posmatrati kroz međusobno uslovljene procese scijentifikacije, tehnizacije, formalizacije i institucionalizacije. Oni se na specifičan način ispoljavaju i u okviru seljakove privrede. Seljak filtrira iskustvo da ostvari korist a da se ne ugrozi sociokulturni integritet zajednice. • Tehnizacija kao tehnološka operacionalizacija nauke primnjeuje zakone u praksi, iako postoji na selu ona se sagledavala kroz unošenje tekovina industrije u seljačko društvo koje se tome opiralo ali postoji i uticaj tradicionalnog pristupa i alata u modernoj proizvodnji. • Formalizacija nastaje kao izraz birokratizacije modernih društava sa poreklom u razmrvljenom radu sa čijim rastom formalizacija dolazi u rad seljaka. Delotvoran je onaj stepen formalizacije seljakove privrede koji se oslanja na usvajanje radnih
30
normi u tradicionalnim obrascima kulture. • Institucionalizacija proizilazi iz formalizacije, ali samo ako uvažava osnovne elemente organizacije domaćinstva kao i promene unutar domaćinstva da bi se prilagodilo ostvarivanju profita na tržištu. 35. KONTINUITET I PRIVREMENOST U INDUSTRIJSKOM RADU: SELjAČKO-RADNIČKI KONTINUUM? • Ako je seljakov rad raspet između kontinuiteta i privremenosti onda je rad industrijskog radnika raspet između serijske repetitivnosti i trenutne radoznalosti. Da li onda u industrijskom radu opstaje nešto od seljakovog rada? Da bi se na to odgovorilo moraju se izložiti osnovna obeležja umeća i radnog stvaralaštva radnika i seljaka. • Zajedničke osobine su: 1. Radno stvaralaštvo nastaje u toku samog procesa rada, sastavni je deo rada, neki se oblici stvaralaštva pojavljuju i u vanradnom vremenu ali su vezani sa radom najčešće. 2. Vaninstitucionalnost radnog stvaralaštva. 3. Prezren odnos prema manuelnom radu kao posledica ideologije i shvatanja da je stvaralaštvo izvan rada. 4. Veliki udeo radnog iskustva na formiranje ličnosti stvaraoca. 5. Stvaralaštvo nsi crtu svestranosti koja je formirana celovitošću tradicionalne kulture i udela opštih znanja uporedo sa profesionalnim obrazovanjem. 6. Težak fizički rad koji premara što je prepreka učešću u radnom stvaralaštvu. • Sa druge strane osim sličnosti postoje i specifičnosti radnog stvaralaštav seljaka i eksperimentalne radoznalosti radnika: 1. Uticaj kolektiva i tradicionalizma je veći na seljaka. 2. Uticaj kolektivne svojine na seljakovo radno stvaralaštvo ogleda se u većem značaju ustaljene organizacija rada u obliku svojine koji povećava radni moral i zainteresovanost za unapređenje. Za radnika stvaraoca značajnija je privatna svojina i mogućnost ispoljavanja ličnih osobina te je i motivacija sigurnost za seljaka a za radnika lična satisfakcija. 3. Radno stvaralaštvo seljaka uslovljeno je njegovom potrebom za efektivnošću dok je stvaralaštvo radnika uslovljeno potrebom za udobnošću. 4. Vrednovanje i stav uže ili šire okoline prema stvaraocu i njegovom ostvarenju posebno ako sadrži i amterijalne nagrade prisutnija je kod radnika. 5. Radost stvaranja dolazi do izražaja kod autonomnijih ličnosti te je više izražena kod radnika zbog kolektivnog karaktera seljakovog i individualnog radničkog stvaralaštva. Seljakova radost se ispoljava kroz difuzne kolektivne oblike manifestovanja ličnosti. • Navedene sličnosti i razlike u karakteru stvaralaštva seljaka i radnika pokazuju da industrijski rad ne stvara sve iz početka već se neke osobenosti stvaralačkog potencijala seljakovog rada nastavljaju u industrijskom radu. Iako preovlađuje naučnotehnička racionalnost opstaju i izvesne crte slobode delovanja, opstaje kontinuitet rada kao uslov za opstanak čoveka. To pokazuje da se razotuđenje čoveka u radu može ostvariti i samim radom posredstvom društvenog podsticaja i podrške stvaralačkoj manjini i uključivanjem njihovih ideja u društvene delatnosti. 36. OD INDUSTRIJSKOG KA USLUŽNOM RADU: ZABLUDE RIFKINOVOG SHVATANjA O KRAJU RADA? • Jedan od ključnih problema postmodernih društava je masovno istiskivanje ljudi iz svakog rada ukidanjem zaposlenja za mnoge koji su radili i nezapošljavanjem mladih. Rifkin smatra da ova pojava proizilazi iz produktivističkog odnosa
31
vlasnika kapitala prema radu jer oni su ti koji podstiču razvoj tehnologija rada i upravljanja da bi osigurali stalni rast proizvodnje sa što manje zaposlenih. • Ranije tehnološke inovacije industrijskog rada proizvodile su pomeranje radne snage iz primarnog u sekundarni i tercijarni sektor ali informatičke tehnologije koje su ključne u 20om veku neomogućavaju nova sektorska pomeranja radne snage već njeno redukovanje. Rast zaposlenih se dešava u uskom sektoru znanja, preduzetništva i nauke a taj sektor nove elite ne može da primi one koji su postali suvišni u proizvodnji, administraciji i ostalim sektorima. • Centralna podela se dešava na one koji rade i one koji ne uspevaju da nađu rad, prvi su sve bogatiji a drugi sve siromašniji. Država za njih obezbeđuje određeni standard ali su oni nezadovoljni kvalitetom života i prazninom besmislenog rada. Kultura bezakonja, sive ekonomije, ljudi se sve više otuđuju od društva i pravila. Na delu su i kontratrendovi – delovanje mimo tradicionalnog zapošljavanja. • Netržišna zadovoljavanja mnogih usluga (komunalije, zdravstvo, obrazovanje), razni vidovi volonterskog rada itd. Tu vrstu rada Rifkin naziva radom u trećem sektoru (rad u privatnom tržišnom, rad u javnom sektoru i treći). Umesto tržišne uspostavlja se socijalna ekonomija koja počiva na drugim principima. • Tržišna ekonomija je utemeljena na principu produktivnosti i teži zameni ljudi mašinama jer afirmiše samo rad koji donosi profit. Socijalna ekonomija je zasnovana na uvažavanju ljudskih odnosa, osećanja, bliskosti i kvaliteta koji su strani mašinama te vrednuje rad koji nije produktivan u tržišnom smislu – globalizacija socijalne ekonomije. • Sve su brojniji oni koji rade u trećem sektoru, na delu je trend alternativnog angažovanja ljudi u razvijenim zemljama kroz dobrovoljni rad, delimično plaćen i nevladnine organizacije. Država blagostanja daje značajna materijalna sredstva radi održavanja standarda te zato ne postoje jaki protesti uprkos nezaposlenosti. 37. POSLEDICE MODERNOG UPRAVLjANjA I TEHNOLOGIJE NA USLOVE RADA I STRUKTURALNE DRUŠTVENE PROCESE? • Nužna posledica upravljanja i tehnologije je smanjenje potražnje rada a to izaziva neprestani rast produktivnosti rada. Primena savremenog metoda upravljanja i tehnologije postaje praktična uz brzi rast proizvodnje a porast produktivnosti neutrališe se porastom proizvodnje i zato se zaposlenost u industrijskim granama ne smanjuje u apsolutnom smislu. Potražnja radne snage delimično zavisi od mehanizacije industrije koja zaposlene pretvara u suvišnu radnu snagu i osigurava ponudu jeftine radne snage. • U 19om veku procenat zaposlenih radnika u industriji varirao je oko 50%. Odvajanjem zamisli od izvršenja dovodi do rasta zaposlenih u administraciji međutim taj porast se ne može pripisati reorganizaciji proizvodnje i upotrebi velikih mašinskih sistema. • Usled mašinizacije rada dolazi do porasta neproizvodnih radnika u vidu stručnjaka i inženjera ali se nastavlja u njihovo opadanje i zamenjivanjem tehničara koji za manje pare vrše kontrolu inženjerski konstruisanih sistema proizvodnje. Takođe dolazi do porasta zaposlenih u prerađivačkoj industriji. • Uz pomoć računara proces koji je inženjersko zanimanje učinilo masovnim primenjuje se na to zanimanje a tehničari se javljaju kao saradnici i slabije su plaćeni. Takođe javlja se velika količina dokumenata koji obrađuju činovnici. 38. INDUSTRIJSKI NAČIN RADA I EKOLOŠKE POSLEDICE? • Prirodni uslovi i razvoj tehnologije dolaze u sukob kroz štetne posledice po ljude, način života i okolinu što je nateralo čoveka da obrati pažnju ne samo o tome šta od prirode uzima već i šta u nju vraća. • Ekologija proučava ova pitanja od svog nastanka 1868 godine kada ju je
32
definisao Ernest Hekel kao nauku čiji je zadatak da proučava skup svih odnosa jedne životinjske vrste sa njenom okolinom. Propadanje okoline je takođe vezano za propadanje postojećih struktura kao što su strukture poljoprivrede, grada ili industrije. Potreban je mir sa prirodom jer je kroz ovladavnje prirodom od strane industrijskog društva čovek upao u krizu ne shvatajući da je i sam deo te prirode. • Primitivno društvo je ostavljalo zanemarljive posledice na ekosistem, međudruštvo male, napredno već stvara ozbiljne posledice gde bi u budućnosti došlo do razarajućih posledica. Iz tog razloga se ekološka svest sa margine prevlači u sam centar ljudskog promišljanja današnjice. Sama sociologija je posmatrala društvo odvojeno od okoline te je ekološku krizu dočekala nespremno i tek se u novije vreme javljaju usmerena istraživanja čiji je predmet odnos društva sa prirodnom sredinom. • U brojnim delatnostima čovekovo delovanje je usmereno protiv njega samog. Njegovo ponašanje u industrijskom društvu je jednostavan produžetak njegovog ponašanja prema prirodi iz predindustrijskog perioda. Tada je vraćao u prirodu sve što mu nije potrebno ali sa industrijom pojavljuju se materije koje se ne mogu jednostavno vratiti u prirodu jer su veštačke tvorevine (teški metali i hemijski otrovi). Ponašanje je samo usmereno na neposredne interese bez zanimanja za šire posledice. • Još je Marks primetio kako kapitalistička proizvodnja razvija samo tehniku i kombinaciju društvenog procesa proizvodnje dok istovremeno potkopava izvore sveg bogatstva – radnu snagu i zemlju. Tamo gde se ciljevi ostvaruju isključivo na način koji odgovara ekonomskim i naučno-tehničkim razlozima zanemaruju se prirodni i ekološki ciklusi, resursi se iscrpljuju itd. Za to je između ostalog odgovorno i poimanje prirode kao objekta, kao resursa koji je tu da bi se trošio, kao instrument a ne kao nešto vredno u šta je potrebno ulagati. • Ekološki pokret se tako bavi opštim razaranjem prirode od strane tehničkotehnološke civilizacije i u tom pogledu postaje njena kritika. Zastupa se odgovorna koncepcija razvoja koja u obzir uziva širu sliku a ne samo profit bez obzira na posledice. Takav pristup je potrebno da bude globalan jer se na ekologiju gledalo kao na beneficiju razvijenih društava čija se prljava tehnologija selila u zemlje trećeg sveta ali je to dovelo samo do pogoršanja situacije jer su štete prouzrokovane na taj način šire od nacionalnih granica. 39. UMEĆE TEHNIKE I STRUKTURA VISOKOINDUSTRIJALIZOVANIH DRUŠTAVA: PARADIGMATIČNOST BREJVERMANOVOG STANOVIŠTA? • Rasprava o brejvermaniji jeste teorijska valorizacija ideja koje su nastale kao kritika teza američkog sociologa Harija Brejvermana koje je on izneo povodom istraživanja umeća i kvalifikacije u procesima rada i uloge tehnologije u njima kao i na odnose klasa. • Prihvatanje njegovih ideja bilo je izraženo u marksističkoj teorijskoj orjentaciji dok se druga struja usmerila na kritičko argumentovano ispitivanje Brejvermanovih teza i kapitalizma. • Iako je rasprava nastala da na primeru brejvermanije pokaže nastanak paradigmatičnog referentnog okvira u njoj se izlažu i ideje pojedinih predstavnika te struje. To je malo rasplinjava ali pruža i argumentaciju da brejvermanija sadrži paradigmatična obeležja. Posebno je paradigmatična za sociologiju rada jer je uobličila referentni oblik za objašnjenje procesa rada i njihov uticaj na procese i odnose u kapitalizmu. Tako je dala značajan podsticaj razvoju sociologije rada. • Kada se za idejni okvir u nauci kaže da je paradigmatičan onda se ima u vidu prihvaćenost zamisli od strane grupe naučnika koji podstiču slična istraživanja zarad njenog učvršćivanja i kritičkog odbacivanja delova bez iskustvene osnove. Paradigmatičnost nije isto što i paradigma već prihvaćena ideja koja nema sve elemente paradigme (formalno iražavanje, uzore, najopštija ontološka shvatanja,
33
vrednosti). • Paradigmatičnost brejvermanije je značajna jer se analize uzimaju za primer što je elementaran oblik prepoznatljivosti teorijskog stanovišta. • Brejvermanove teze proizilaze iz istraživanja rada i oslonca na marksističku paradigmu ali je ono ipak specifično. Brejvermanova istraživanja imaju malo toga novog kada se uporede sa Marksom jer on smatra da se suštinska priroda kapitalizma nije promenila od Marksa ali su se desile značajne promene u spoljnim obeležijma u kojima je akomulacija kapitala dobila nove oblike organizacije pomoću kojih je ovladala starim i ušla u nove grane proizvodnje. Uočio je nedovoljno proučavanje procesa rada i njihove promene pod uticajima razvoja novih tehnologija u kapitalizmu: promene u karakteru, organizaciji, diferencijaciji rada, klase itd. • Brejvermanovo gledište je specifično po isticanju da su u tehnologiji sadržani ideološki sadržaji društva koji su sastavni deo kapitalističkog načina proizvodnje čime se suprodstavlja Tejloru koji smatra da obeležja društva proizilaze iz proizvodnje. Oštar je kritičar vrednostne neutralnosti i ideologije iako neodbacuje njen uticaj na društvo. • Suština njegovih teza sastoji se u dokazivanju da: je rad degradiran zbog dekvalifikacije usled potiskivanja umeća što dovodi do dalje polarizacije strukture društva na radničku i kapitalističku klasu; osobenosti naučnotehničke revolucije se šire i na neproizvodne sfere rada i dolazi do podvajanja društvene strukture; ubrzane tehničko-tehnološke promene vode stvaranju rezervne armije rada u vidu nezaposlenih; jedina mogućnost za spas jeste obrazovanje. Tehnologija je nužnost kapitala i odvaja kontrolu od izvršilaca rada. • Smatrao je da se sociologija treba orjentisati na proučavanje potlačenih a osobenosti brejvermanije u odnosu na njegove teze su: 1. Degradacija rada u kapitalizmu se nemože dokazati dekvalifikacijom rada. Greši jer pojam umeća ne posmatra istorijski pa ga shvata previše uopšteno. Dekvalifikacija rada ne dekvalifikuje zaposlene koji tako mogu steći veću slobodu u radu. 2. U savremenim demokratskim društvima organizacija rada i društva računa na moć koja proizilazi iz radnih procesa pa se antagonistički odnosi odvijaju svuda. 3. Rezervna armija rada je zakonitost kapitalizma ali je problematično njegovo viđenje da se ona povećava. 40. ONAUČAVANjE RADA I DRUŠTVENI PROGRES: KRITIČKA VALORIZACIJA SHVATANjA O NAUČNOTEHNOLOŠKOJ REVOLUCIJI? • Onaučavanje rada je dugotrajan istorijski proces koji je posebno intenziviran od 17og veka. On je protivurečan jer se onaučavanje odvija dvojako: kroz kaipatal i kroz rad (oni se kasnije susreću u modernim visokoindustrijalizovanim društvima). Društveni progres je neravnomeran istorijski proces između čoveka i njegove sredine gde se čovekovo delovanje na uslove sredine odvija od prilagođavanja sebe (fiziološki, menjanjem navika a zatim preko kulturnih značenja) što kasnije prerasta u prilagođavanje prirode kroz stvaralačku delatnost, dolazi do akomulacije ideja i sredstava koje uobličavaju civilizacije. Savremena industrijska društva se tako razvijaju pod uticajem civilizacijskog sklopa sistematskih teorija i tehničko-tehnoloških sistema. U njima se čovekovo delovanje na sredinu odvija pod uticajem naučnih saznanja te se svaka rasprava o progresivnosti usmerava ka vrednovanju nauke. Sociologija je njen deo ali i deo filozofskog promišljanja koje kritički propituje smisao takvog sklopa. • U savremenoj nauci široko su rasprostranjena gledišta koja društveni progres vide kao pravolinijsko napredovanje pod uticajem nauke i njene tehničkotehnološke primene. Taj sveopšti uticaj nauke dobio je u 20om veku naziv naučnotehnološka revolucija (NTR). Ono ima dvostruko značenje, kao
34
posledice naučno tehničkih dostignuća (revolucionarna previranja u samoj nauci) i masovna upotreba tehnike u društvu (društveni odnosi pri upotrebi tehnike). Olako se prelazi sa jednog na drugo značenje pri čemu obrazovanje igra bitnu ulogu u tom prelazu jer vezuje naučna otkrića sa društvenom praksom. Kako ona nastaju delovanjem malog broja ljudi teorije NTR neuspevaju argumentovano da objasne kako to tačno dolazi do ulaska naučnih ostvarenja u društvenu praksu i kako se primenjuju u različitim tehničko-tehnološkim sistemima. Javlja se teorijski jaz između pokretača naučnotehničkih promena i njihove primene u praksi što je posledica zanemarivanja analize procesa rada u kojem se dostignuća prilagođavaju proizvodnim potrebama. • Sociologija je baveći se procesima i sadržajem rada ukazala je na taj jaz i uklonila brojne nedoumice. Posebno Rajner Hofman koji je vezu između nauke i društvene prakse nazvao onaučavanje. Naučna organizacija rada nikada ne može da bude toliko naučna da potisne znanje onih koji su u neposrednom procesu rada. Za razliku od shvatanja o NTR, shvatanje o onaučavanju rada počiva na realnojoj osnovi jer sagledava uključivanje nauke u proizvodnju i širu društvenu praksu kao kontinuiran proces koji prožima sve činioce rada. • Stvarnost rada i razvoja modernih industrijskih društava onaučava se kroz kapital (institucionalizovano, preko naučnih i istraživačkih organizacija a odnosi se na rad naučnika i inženjera) i proces rada (vaninstitucionalno kroz individualni rad radnika). Protivurečni položaji su rezultat različite raspodele moći između društvenih grupa ali ipak onaučavanje kroz kapital ne zahvata celokupno onaučavanje. Nejednaki uticaj pojedinih aktera na proces onaučavanja proističe iz podele rada a manifestuje se kao razlikia između pojedinca i društva. Savremena podela rada utiče na brži rast znanja društva ali povećava razliku između kvalifikovanog i nekvalifikovanog rada. • Tako znanje sredstava proizvodnje raste brže od znanja radnika. Hari Brejverman je tako razvio tezu o dekvalifikaciji rada u savremenom kapitalizmu dovodi do smanjenja znanja pojedinih radnika no nije primetio da više dovodi do dekvalifikacije poslova nego pojedinca. • U modernim korporacijama dolazi do stapanja dva vida onaučavanja radi veće produktivnosti. Razvoj će zavisiti od odstupanja od starog modela organizovanja gde su se grupacije porile za moć što je po Milsu organizovana neodgovornost. Za razliku od NTR koji progresivnost naučnotehničke revolucije shvata kao sredstvo za sticanje moći i proizvodi tehničkog idiota, shvatanje o onaučavanju rada posmatra progresivnost kao smanjenje napora, poboljšanje kvaliteta proizvoda, životnih uslova itd. Onaučeni rad je sa druge strane stvaralačkom racionalnošću prožeta prirodna osobina čoveka koja je doprinela razvoju civilizacijskih tekovina, vrednosna orjentacija koja čoveka izvodi iz sfere prinudnog u sferu slobodnog delovanja. • Onaučavanje rada predstavlja proces u kome naučnotehničko znanje inteligencije nalazi svoju proizvodnu i društvenu primenu posredstvom znanja i umeća zaposlenih. • Iz svega se zaključuje da je shvatanje progresa iz NTR jednostrano tj scijentistički usmereno što se ogleda u preterivanju uloge nauke i saznanja. Shvatanje progresa preko onaučavanja rada mnogo je bliže istini jer obuhvata shvatanja kroz kapital i kroz proces rada što je potpunije. 41. KRITIČKA VALORIZACIJA BREJVERMANOVIH ANALIZA O DEGRADACIJI RADA OD STRANE BREJVERMANISTA? • U debatama povodom Brejvermanove knjige Rad i monopolistički kapital pojavila su se gledišta (brejvermanisti) koja su jasnije sagledavala odnos tehnologije (umeća i kvalifikacije) i društvene strukture. • Stiven Vud je suštinu tih gledišta sažeo u pet značajnih teorijsko-metodoloških
35
upozorenja istraživačima odnosa tehnologije i društvene strukture: 1. Razlikovanje problema tehničko-tehnološkog razvoja od odnosa tog razvoja sa organizacijom rada. 2. Efekti tehnologije na organizaciju i proizvodne procese ne moraju imati tejloristički izraz. 3. Humanistička osetljivost na nametnuto prilagođavanje čoveka tehnologiji ne sme da omalovažava značaj tehnologije. 4. U empirijskim istraživanjima treba što preciznije ukazivati na sličnosti i razlike u osobenostima rada koje utiču na upotrebu tehnologije. 5. Izbegavati upotrebu opštih termina kao kolektivni rad i kolektivni radnik jer on može biti neujednačen. • Brejvermanova teza o dekvalifikaciji rada uticala je na sociologe da istražuju problem veština i umeća u modernom industrijskom radu. Analizom tog problema došlo se do razmatranja odnosa između promena u tehnologiji uz odgovarajuće veštine i strukture društva. Kritike Brejvermana su se kretale u dva pravca: prekomerno posvećivanje pažnje problemu upravljanja u procesu rada i povezivanje visoke kvalifikovanosti sa zanatlijama iz čega nastaje teza o dekvalifikaciji rada kao procesu opadanja stručnog upravljanja u procesima rada. • Dejvid Stark vidi problem te teze u tome što se prikazuju promene društvene strukture kao posledica prelaza od zanatske ka birokratskoj situaciji u proizvodnji nedavši jasno objašnjenje zanatstva. Birokratska situacija se po njemu uspostavljala postepeno u vidu naučnog upravljanja i racionalizacije i na taj način se polako suzbija zanatska kontrola radnog procesa ali se ne eliminiše potreba za kvalifikacijom radnika. • D. Dž. Li smatra da su promene u tehničko-tehnološkom sadržaju rada komplikovane a njihov uticaj na strukturu društva indirektan. Umeće i veštine koje poseduje radnička klasa predstavljaju promenljivu koja sadrži složene komponente oposredovane društvenim činiocima. Najsloženiji i najvažniji činioci se odnose na tržište rada i procese koji određuju njegovu tržišnu vrednost. Oni su institucionalni filteri koji usložnjuju vezu između proizvodnih metoda, veštine i klasne strukture. Obuhvataju tri promenljive: promene u tehnologiji, ciklične na tržištu, profesionalne. • Dešava se da pritisak kapitala dovodi do smanjenja troškova radne snage kroz zastarelost kvalifikacije i umeća ali je Brejverman pogrešio tvrdeći da je to način tehničkotehnološkog razvoja. Periodične promene obuhvataju činioce poput recesije koji uslovljavaju dekvalifikaciju i utiču više nego industrijske promene u vidu promene tehnike. Profesionalne promene deluju untar proizvodnje i tiču se zanimanja zaposlenih. Uključivanje profesionalne promenljive i odnosa umeća i položaja radničke klase u strukturi društva nameće razlikovanje dekvalifikacije radnika i dekvalifikacije poslova što Brejverman ne uviđa jer utiču više opšteekonomski činioci. Radnik se tako može premestiti na drugo radno mesto gde se traži njegovo umeće. • Brejverman posmatra procese dekvalifikacije rada kao procese inherentne kapitalističkom društvu i argumentuje ih prenaglašavanjem uticaja industrijskih promena u tehnologiji na smanjivanje društvenih potreba za kvalifikovanom radnom snagom potcenjujući specifično umeće proizvodnih radnika. • Rajner Hofman sve oštrije razdvajanje umnog od manuelnog rada, što dovodi do toga da kapital raspolaže znanjem u odnosu na rad ali ne i u odnosu na znanje rada, a taj protivurečan odnos u savremenom radu on naziva proces onaučavanja proizvodnje. Umeće radnika se probija kroz ograničavajuće okolnosti koje nameće uprava i kapital odnos a postoji šest kanala kroz koje se umeće i znanje radnika probija kroz naučnu organizaciju rada: 1. Ograničenje procesa istraživanja. Uslovi u eksperimentu nisu isti kao u praksi, naučno-tehnička saznanja gube deo relevantnosti u procesu rada. Javlja se specifično znanje radnika koje uspostavlja unutrašnje onaučavanje, prilagođava
36
postrojenje konkretnoj situaciji. 2. Ograničenje ekonomičnosti i upotrebljivosti tehnike u praksi. Upotrebljivost nije uvek određena razumevanjem unutrašnjih procesa jer se oni tokom rada menjaju usled dotrajalosti i nepraktičnosti delova do tačke kada su izmene toliko velike da su daleko od početnog oblika. Da se to ozvaniči traži se kapital koji kapitalista nije spreman da uloži te su izmene rezultat pokušaja i pogreške samih radnika. 3. Ograničenje odbijanja kapitaliste da ulaže u neproduktivne troškove istaživanja. Stvara se jaz između onih koji probleme mogu da reše i onih koji sa problemima žive. Tako da institucionalno nenadležni radnici postaju nadležni za probleme proizvodnje. 4. Ograničenje proizvodnje samo traženih proizvoda. Proizvodnja tako koristi samo deo znanja neophodan za traženu proizvodnju. Ipak primenljivost znanja nije redukovana pa ono služi kao zakrpa kada se pojave raskoraci. 5. Ograničenja monopola na znanje naučno i rada te kvalifikovani radnici imaju veći značaj. 6. Ograničenja težnje da se utvrdi naučna organizacija rada koja vodi smanjenju nadmoćnosti znanja radnika u procesu proizvodnjeali bez njihovog znanja naučna organizacija neće nikad biti celovita. • Brejvermanove tvrdnje o menadžmentu kao obliku kontrole radnika u savremenom kapitalizmu zasnivaju se na očiglednosti odnosa povlašćenih i podčinjenih a ne zanima ga funkcionisanje teorijsko zamišljenih odnosa u stvarnosti. Litler i Saleman smatraju da su kapitalisti prinuđeni na razne oblike saradnje sa radnicima što se ne vidi kroz formalne odnose. • Sukob između zaposlenih koji je za Brejvermana između kvalifikovanih i nekvalifikovanih imaja sadržajniju društvenu osnovu od kvalifikacije. On se ogleda i u sociokulturnim nejednakostima između polova, starosnih grupa, doseljenih i domaćih itd. Takođe borba radnika i sindikata kao i posredovanje države. Antagonistička osobenost rada u kapitalizmu ne može se objasniti samo analizom procesa rada mada ne može se ni bez nje i zato su prigovori samo delimično opravdani. • Suština svih prigovora brejvermanista je da antagonistička osobenost dominantnih aktera u kapitalizmu ima i drugu stranu a to je težnja za uspostavljanje saradničkog odnosa. 42. DOPRINOS BREJVERMANISTA RAZUMEVANjU DRUŠTVENE MOĆI AKTERA RADA? • Rasprave o veštini, kvalifikacijskom umeću i znanju rada kao i o njihovom uticaju na društvenu moć klasa u kapitalističkom društvu ukazala je na neke nove ideje koje su ušle u središte socioloških teorijskih analiza strukture društva od 70ih. • Značajan podsticaj dao je Henri Brejverman koje su se razvijale i kao kritika i kao podrška njegove vizije o uticaju kvalifikacije rada na strukturu savremenog kapitalizma. Ipak, one se nisu samo na tome zadržale, ukazavši na neke nove aspekte moguće analize strukture savremenih društava: 1. Pojam klasa se ne može posmatrati u sociologiji kao nepromenljiv elemenat društvene strukture već kao proces bremenit protivrečnostima. Kapitalizam je takav istorijski oblik društvenog života u kome deluje sistem uzajamnog vučenja naviše kao osnovni oblik delovanja pojedinca i grupa u njemu. 2. Odnosi između klasa u strukturi društva nisu uvek antagonistički i mogu biti saradnički. Međuljudski odnosi unapred zasnovani na suprodstavljenim interesima posledica je zadržavanja analize na vrsti interesa koji usmeravaju delovanje klasa u društvenoj strukturi. Takav pogled na međuklasne odnose vidi moć koncentrisanu u okviru naredbodavne klase ali je sociološko proučavanje ukazalo na jednostranost ovakvog viđenja i sociološku neadekvatnost. Nastojanja
37
formalno nadležne klase da oduzme moć kvalifikacije radnicima nije u potpunosti ostvariva. 3. Formalni položaj radničke klase u društvenoj strukturi samo je jednim delom posledica koncentracije društvene moći u okviru kapitalističke klase. Moć nije fiksna kategorija pa rast moći kapitalista ne znači njeno opadanje moći radničke klase. Takođe deprivirani položaj radničke klase nije posledica samo međuklasnog već i unutar klasnog odnosa. 4. Dejstvo tehnologije na društvenu strukturu je dvojako. Tehnologija stabilizuje ili pojačava antagonizam klasa a takođe ih približava saradnji. Umeće i veštine kao i specifično znanje rada predstavljaju deo tehnologije a kapitalisti nikada ne mogu njome da ovladaju do kraja što daje mogućnost radnicima da se cenkaju i ostvaraju saradnju. 5. Sociološke rasprave o veštini i znanju rada približile su klasno-konfliktni i društveno-integrativni pristup strukturi društva. Analize samog procesa rada ukazale su na žarišta odakle struje podsticaji za saradnjom i integracijom. Govoreći o strukturi analize govore o procesima koji dovode do promena u odnosima klasa u strukturi i posmatraju strukturu savremenog društva kao dinamički proces što pomera težište na determinističko objašnjenje vitalnosti kapitalizma. 6. Sociološke rasprave su aktualizovale uvažavanje sociologije rada u opšteteorijskim sociološkim analizama strukture društva. 43. DRUŠTVENE POTREBE I SISTEMSKA OGRANIČENjA PRIMENE NAUKE U NAŠEM DRUŠTVU? • Krajnji cilj nastajanja i razvoja naučnog znanja je u održanju i razvoju društvenih zajednica. Potreba za ekonomskim održavanjem i zadovoljenjem materijalnih potrebam uslovljava nastajanje praktičnog tehničkog znanja. Potreba za održavanjem velikog broja pojedinaca u okviru jedinstvene društvene zajednice uslovljava nastajanje društveno-integrišućeg oblika znanja. Potreba da čovek ovlada vlastitom društvenošću rađa potrebu za samosvesnim znanjem jer znanje je izraz individualnih a ne društvenih potreba. • Vojin Milić razlikuje: 1. Praktičnotehničko znanje (iskustva i znanja za obavljanje delatnosti); 2. Društvenointegrisano znanje (idejni sadržaj društvenog oblika); 3. Samosvesno znanje (nastojanje da se osmisli životno iskustvo). • Potrebe društva za oblicima naučnog saznanja postoje kao potencijalne a potrebe za ekonomskim samoodržanjem i razvojem, uspostavljanjem integrativnih odnosa među članovima mogu da se zadovolje na neracionalan i iracionalan način uz upotrebu fizičke i duhovne prinude. Takav način zadovoljenja potreba predstavlja temeljno i sistematsko ograničenje društvene osnove razvoja nauke. • Demokratski odnosi u procesu proizvodnje predstavljaju najpovoljniju osnovu za razvoj nauke a što je osnova rešavanja osnovnih potreba društvene zajednice šira to su načini rešavanja problema racionalniji a saznanja naučnija. Ostvarujući svoje potrebe putem naučnog saznanja društvena osnova postaje sve više naučna a naučna društvena. • U različitim periodima društveno-istorijskog razvoja potrebe za pojedinim oblicima saznanja bile su nejednako rzvijene a tek sa nastajanjem kapitalizma i uspostavljanjem naučne proizvodnje na ekonomskoj prinudi rađa se potreba da se život zasnuje na primeni naučnog saznanja koje je najznačajniji i najneograničeniji faktor. • Kapitalizam je naučno saznanje ugradio kao osnovu svog društveno ekonomskog razvoja (učinio je proizvodnju dinamičnom i revolucionarnom), jer ima primenu donoseći profit te je i sredstvo opstanka u konkurentskom društvu.
38
Takođe pomaže u eksploataciji, prodaji znanja i tehnologije manje razvijenim tržištima. • Socijalizam kao društveno-ekonomski sistem nastaje u nerazvijenim zemljama, ne kao rezultat sukoba između naraslih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa veća kao rezultat revolucionarnog prevrata koji je izveo centralistički organizovan revolucionarni subjekt. Bio je usmeren na ukidanje postojećih produkcionih odnosa jer se predpostavljalo da će njihovo ukidanje po sebi dovesti izgradnje novog socijalističkog načina proizvodnje i besklasnih odnosa. Osnovna delatnost socijalističkog pokreta je ideološko-politička a ne ekonomska delatnost i time je ona razvojna osnova i način proizvodnje celokupnog društvenog sistema. • Funkciokratija je ukidanjem ekonomskih zakona uništila unutrašnje proizvodne potrebe za razvojem proizvodno-tehničkog znanja jer ukidanjem ekonomskih zakona ona je ukinula ekonomsku samostalnost privrednog sistema i uspostavila svoju kontrolu nad društvenim ekonomskim uslovima. Uništila se proizvodnja potreba za razvojem nauke a aktivnost funkciokratije pretvorila je nauku u opštu i načelnu potrebu socijalističkog razvoja koja širi ideološko znanje. 44. SOCIOLOŠKI PROBLEMI TEHNIČKOTEHNOLOŠKOG STVARALAŠTVA U INDUSTRIJSKI SREDNjE RAZVIJENOM DRUŠTVU: EMPIRIJSKI POKAZATELjI? • Tehničko stvaralaštvo je novatorska delatnost na polju tehnike, sa ciljem da se unapredi proces rada, izrade novi proizvodi ili olakša rad ljudi a često da se ispolje i određene osobine ličnosti stvaraoca. • Ne možemo ga smatrati prostim dodatkom naučnotehničkom stvaralaštvu, ono postoji u stvarnosti i bez njega bi naučnotehnička otkrića imala ograničenu upotrebu u proizvodnim procesima a tip društveno-ekonomskih odnosa ne igra presudnu ulogu. Nastanak i razvoj tehničkog st varalaštva uslovljen je stepenom društvenoekonomskog i tehničkotehnološkog razvoja a organizacija rada nije u mogućnosti da obuhvati svo bogatstvo tehničko-tehnoloških proizvodnih sadržaja i tehničko stvaralaštvo radnika se javlja kao zakrpa. • Razna shvatanja o NTR ostavila su traga u društvenoj praksi (ravnodušnost i stvaralačko unapređivanje) utičući na radnike kao motivator ali više kao ideologija nego što su proizvele inovacije. Zato je bolje tražiti podsticaje za stvaralaštvo u domenima profesionalne zaokupljenosti i vrednosne usmerenosti ličnosti stvaraoca. • U tehničkom stvaralaštvu prevladava eksperimentalna radoznalost radnika koja je uslovljena osobenostima društvene i tehničke podele rada ali i u užim i opštim društvenim činiocima. U istraživanju 90% radnika smatra da razvijenija tehnika proširuje mogućnosti tehničkog stvaralaštva dok autori manjih tehničkih unapređenja smatraju da ih sputava (što su obično manje obrazovani i više zanatski orjentisani radnici). Ipak, radnici se snalaze te tako u međusobnoj saradnji nastoje da izađu na kraj i sa komplikovanijim mašinama. Mehanizacija pruža veće mogućnosti za stvaralaštvo i više vremena za razmišljanje o upotrebljavanoj tehnici. • Projekat razvoja bivšeg jugoslovenskog društva je isticao emancipatorsku ulogu radničke klase i čoveka a pokretačka snaga nije bila u profitu već u čovekovim potrebama za materijalnim, duhovnim i potrebama samopotvrđivanja. Društveni uslovi za razvoj tehničkog stvaralaštva tako nisu bili stimulativni jer intenzivan uvoz tehničko-tehnoloških postrojenja nije pratio i samostalno domaće usavršavanje istih. Takođe kao problem se javio i društveni položaj radnika koji su samo formalno uticali na donošenje odluka. • Obrazovanje radnika i njihovo praktično iskustvo sa tehnikom predstavljaju dva komplementarna uslova za bavljenje tehničkim stvaralaštvom i utiču na sam obim i vrstu. Suština obrazovanih reformi srednjeg obrazovanja u bivšem
39
jugoslovenskom društvu od sredine 20og veka do 80ih sastojala se u: intstitucionalnoj promeni u određivanju dužine školovanja, određivanju načina školovanja, prestrukturiranju nastavnih planova i programa. • U obrazovanju radnika za struku u prvom periodu nije se pridavao veći značaj već se ono zasnivalo na praksi. U drugom periodu obrazovana reforma, opštestručni i opšteobrazovani sadržaji a u trećem periodu obrazovanje se ograničava na dve godine pozivnousmerenog obrazovanja sa manjim udelom praktičnog obrazovanja. Ipak to nije uticalo na stvaralaštvo radnika već su to: dobro usmereno i organizovano praktično obrazovanje i sistematsko opštestručno obrazovanje. • Najznačajniji oblici radnog iskustva su: rad na više srodnih mesta, rad u održavanju tehničkih postrojenja, rad u inostranstvu na savršenijim postrojenjima, rad sa tehnikom pre zaposlenja, rad sa iskusnim radnicima. • Užedruštveni uslovi za nastanak i razvoj tehničkog stvaralaštva radnika sadržani su u: stepenu izraženog sukoba između tradicionalne i eksperimentalne radoznalosti, u ličnim pobudama radnika stvaralaca. Ono što ih podstiče su socijalna osnova, naučna i stručna znanja, karakter radnog mesta (zastoj, kvar), materijalne nagrade, priznanja. • Problemi koji utiču na stručnu aktivnost inženjera i tehničara: neadekvatno društveno vrednovanje rada, problemi obrazovane prirode (nedovoljna stručna osposobljenost i lsabo poznavanje konkretnih proizvodnih procesa), problem nezainteresovanosti za inovacije u vidu belog štrajka. Sve je posledica otuđivanja stručnjaka od neposrednog proizvodnog procesa. 45. POJAM, VRSTE I OBLICI TEHNIČKOTEHNOLOŠKOG STVARALAŠTVA? • Tehničko stvaralaštvo radnika predstavlja novatorsku delatnost na polju tehnike, sa ciljem da se unapredi proces rada, izrade novi proizvodi ili olakša rad ljudi a često da se ispolje i određene osobine ličnosti stvaraoca. Pojam tehničko stvaralaštvo otklanja slabosti pojma inovacija za označavanje složenih stvaralačkih aktivnosti čoveka na polju tehnike (ukazuje da nije sve repetativno otuđenog karaktera) jer inovacija ima dvojaki smisao: svako unošenje novina (preširoko) i određeno tehničkotehnološko rešenje primenjeno u proizvodnji koje daje veće ekonomske efekte (usko). • U zavisnosti od toga ko je stvaralac i u kakvim društvenim uslovima nastaje tehničko stvaralaštvo se može tipologizovati: 1. Institucionalizovano, nastaje u posebnim institucijama zaduženim za novine a stvaraoci su egzistencijalno vezani za tu delatnost. 2. Neinstitucionalizovano, nastaje izvan pomenutih institucija, u toku slobodnog vremena, stvaraoci nisu stručnjaci zaduženi za novine, naziva se masovnim tip tehničkog stvaralaštva iako je adekvatnije nazvati ga tehničkim stvaralaštvom radnika jer je reč o inžinjerima i tehničkim radnicima (u srenje razvijenom društvu kao jugoslovensko ne postoje posebne institucije za novatorsko delovanje). Oni su svakako manjina u procesu proizvodnje, njihova moć mala te su otuda često potisnuti. Iz tog razloga je bolje da društvo podstiče marginalizovane pojedince iako se na njih gleda više kao na zakrpu. • Kako su u našem društvu od svih oblika tehničkog stvaralaštva najrasprostranjeniji oblici stvaralaštva marginalnih grupa pažnja je njima i najviše posvećena. To su oni za koje rad nije pritisak već se u njemu osećaju slobodni i teže da daju svoj doprinos. • U našem društvu nisu prevladane prepreke za razvoj tehničkog stvaralaštva koje proizilaze iz kulturnih osobenosti društvene sredine i tehničkotehnoloških i organizacionoekonomskih uslova proizvodnog rada. • Teorijske analize su oskudene a tumačenja nesistematična jer ne postoje precizne i stalne evidencije tehničkog stvaralaštva. Najčešće se razmatraju samo izumi zaštićeni patentom dok ostali oblici (predlozi, manja tehnička unapređenja i
40
tehnička rešenja koja dovode do tehnoloških i organizacionih racionalizacija) ne prate. Tako se ne mogu upoređivati društva jer nedostaju podatci i nemoguće ih je naučno pratiti i šire prihvatiti po potrebi. Ipak, statistički najučestalije je između 30 i 45 godine. • Tehničkotehnološko stvaralaštvo predstavlja neinstitucionalizovani tip tehničkog stvaralaštva a njegovi oblici se mogu klasifikovati prema: složenosti i značajnosti za proces, prema brojnosti radnika koji su ga stvorili i prema zapaženosti u društvu. • Tehničko stvaralaštvo radnika pripada neinstitucionalizovanom tipu tehničkog stvaralaštva. Razni oblici tehničkog stvaralaštva se klasifikuju: prema složenosti i značajnosti, prema broju inovatora, prema zapaženosti u društvu. Udruživanje radnika u stvaralačke grupe je spontano. Najviše se stvaraju manja tehnička unapređenja u postojećem tehničkom sistemu. 46. MOTIVACIJA ZA TEHNIČKOTEHNOLOŠKO STVARALAŠTVO? • Tehničko stvaralaštvo radnika predstavlja novatorsku delatnost na polju tehnike, sa ciljem da se unapredi proces rada, izrade novi proizvodi ili olakša rad ljudi a često da se ispolje i određene osobine ličnosti stvaraoca. Pojam tehničko stvaralaštvo otklanja slabosti pojma inovacija za označavanje složenih stvaralačkih aktivnosti čoveka na polju tehnike (ukazuje da nije sve repetativno otuđenog karaktera) jer inovacija ima dvojaki smisao: svako unošenje novina (preširoko) i određeno tehničkotehnološko rešenje primenjeno u proizvodnji koje daje veće ekonomske efekte (usko). • Sociologija rada bi trebalo da odgovori na pitanje šta motiviše pojedine radnike da se bave tehničkim stvaralaštvom i na kakve društvene prepreke oni nailaze, kako se obaveštavaju o stručnim dostignućima. Teorijski, razni podsticaji, porodica, škola, radno mesto su socijalna osnova na koju se oslanjaju potrebe radnika. Naučna i stručna znanja se pojavljuju kao opšta i neophodna ali ne u dovoljnom uslovu za bavljenje tehničkim stvaralaštvom. • Naučna obaveštenja predstavljaju raspoloživa naučna znanja a naučna informacija izbor onih naučnih znanja koja mogu naći utilitarnu primenu. Osnovna naučna i stručna obaveštenja radnika stiču se: 1. U ranom detinjstvu unutar porodice kroz posmatranje i oponašanje; 2. U toku školovanja u vidu anticipatorskih znanja i praktičnog obučavanja; 3. U toku rada u raznim kolektivima i praktično proizvodnim situacijama: • Ukoliko su obaveštenja bogatija utoliko se je selekcija od strane radnika sadržajnija i uspešnije se veže sa njihovom iskustvom. Takođe u toku radnog proizvodnog procesa deluje čitav niz tehničkotehnoloških činilaca koji mogu da podstiču ili ometaju radnike da se posvete tehničkotehnološkom stvaralaštvu. • Neposredni podsticaji najčešće dolaze od određene ličnosti, karakteristika radnog mesta ili iz lične potrebe za samopotvrđivanjem. Postoji još i izvesna socijalna motivacija kroz druženje sa kolegama, proučavanje literature, učešće na sajmovima, stručnjaci (za visokokvalifikovane radnike), itd. Obe ove motivacije počivaju na valjanosti i adekvatnosti obaveštenja o naučnim dostignućima, neposredno i posredno uticajima i ličnim pobudama. • Uži i širi uslovi kod nas su nestimulativni ali je stvaralaštvo ipak prisutno zbog zainteresovanosti radnika za njega. Treba razlikovati početne podsticaje za tehničko stvaralaštvo od ostalih, javlja se češće u periodima kriza, materijalnom stimulacijom, inženjeri više ističu naučnu literaturu i aktivnosti u profesionalnim udruženjima, formalna podrška rukovodilaca nema većeg uticaja, bitna je socijalizacija profesija vezanih za unapređenje tehničkotehnološkog procesa. • Obrazovanje neigra veliku ulogu u stvaranju pronalaska jer i radnici i inženjeri imaju podjednak učinak jedino se inžinjeri daleko više bave i tehničko-tehnološkoorganizacionim unapređenjima.
41
• Iz svega toga zaključuje se da je stvaralaštvo glavna odlika tehničke inteligencije a ne stepen stručne spreme. 47. ULOGA TEHNIČKE INTELIGENCIJE U PROCESIMA RADA? • Stvaralaštvo je differentia specifica pojma tehnička inteligencija. U taj pojam svrstavamo pored naučnika i radnike, tehničare i inženjere koji se bave tehničkim stvaralaštvom. Neadekvatno je određenje pomoću stepena školske spreme osim inženjera. Najveći deo inteligencije i tehničkog osoblja obavlja organizatorske, komercijalne i kontrolne poslove koji ne podstiču tehničko stvaralaštvo. • Takođe pri stvaranju tehnički novina inženjeri sarađuju sa iskusnim radnicima izvan proizvodnih organizacija. • Problemi koji se javljaju unutar uloge inteligencije u procesima jesu: nedovoljno iskustvo u radu unutar proizvodnih procesa, zauzetost poslovima izvan struke a najviše rukovođenje, slaba povezanost grupa unutar kolektiva, nepostavljanje inžinjera na prava mesta, isprogramirane radne obaveze koje nedozvoljavaju kreativni rad. Svi navedeni problemi mogu da se grupišu u tri grupe koje uslovljavaju stručnu aktivnost inteligencije i tehnologije: 1. Problemi koji proizilaze iz neadekvatnog društvenog vrednovanja rada inženjera i tehničara (neadekvatna zaposlenost, nedovoljno materijalnih podsticaja...). 2. Problemi koji proizilaze iz obrazovanog sistema (nedovoljna stručna osposobljenost i slabo poznavanje konkretnog proizvodnog procesa). 3. Problemi koji proizilaze iz nezainteresovanosti pojedinih inženjera i tehničara kroz izbegavanje da se pruži veći doprinos radnom i ekonomskom uspehu (beli štrajk). • Postoje oni koji jednostavno ne žele da učestvuju što je posledica otuđivanja stručnjaka od neposrednih proizvodnih procesa i neadekvatnog društvenog podsticaja. Podsticaji koji su institucionalizovani mogu dati veći doprinos omasovljavanju tehničkog stvaralaštva radnika a na to utiče najveći broj inženjera u svojstvu rukovodioca. Tehničari učestvuju u svojstvu stručnjaka jer se radi o takvim proizvodnim sistemima za čije poznavanje je dovoljna srednja stručna sprema. Na srednje razvijenom stepenu individualnog razvoja nedovoljno se koriste znanja i sposobnosti inventivnih radnika. 48. ORGANIZOVANjE RADA: DRUŠTVENI (PRED)USLOVI NASTANKA I FUNKCIONISANjA? • Rad kao proces razmene materije između čoveka i prirode kao i između ljudi uvek je na neki način organizovan. Sama pojava organizacije rada proizilazi iz dva opštedruštvena uslova: 1. Nastanak društvene podele rada koja deli i usitnjava celoviti proces grupnog zadovoljavanja potreba zajednice što vodi nastanku aktivnosti koncentrisanih oko posebno formulisanih ciljeva kojima su podređene. 2. U društvu dolazi do raspada celovite delatnosti pojedinca na posebne i izdvojene uloge pomoću kojih čovek izvršava delimične zadatke u okviru različitih zajedničkih delatnosti. • Tako su društvene organizacije delegirani kolektivi kojima društvo postavlja određene ciljeve čijim ostvarivanjem se zadovoljavaju potrebe zajednice. • Pored dva opštedruštvena činioca potrebno je zadovoljiti i specifične uslove kako bi obavljanje neke delatnosti imalo organizacijske osobine. One čine mrežu uslovljavajućih društvenih odnosa koji daju obeležje organizacije i društveni identitet. To su: 1. Obavljanje određenih društvenih aktivnosti mora da se obavlja u okvirima trajnog kolektiva a ne jednokratnih grupa.
42
2. Funkcionisanje tih kolektiva nije vezano za konkretne ljude već za uloge koje se zauzimaju u sistemu raspodele funkcija. 3. Delovanje kolektiva u cilju ostvarivanja zadatih ciljeva mora posedovati usaglašenost delovanja kroz kooperaciju. 4. Koordinacija zavisi od uticaja i moći grupa koje upravljaju. 5. Grupe koje upravljaju imaju za zadatak donošenje bitnih odluka kroz funkciju odlučivanja. • Kada neka kolektivna aktivnost sadrži sva navedena obeležja onda se može reći da teorijski model organizacije u potpunosti odgovara stvarnosti koja predstavlja određenu organizacionu aktivnost. Ipak, u stvarnosti organizovanje kolektivne ljudske aktivnosti najčešće odstupa od teorijskog modela zbog različitog ispoljavanja intenziteta pojedinih specifičnih obeležja organizacija pod uticajem ljudi i društvenih grupa u organizacijama i van njih. Zato značajnu ulogu imaju neformalne aktivnosti i odnosi. • Osnova organizacije rada su i određene norme koje su rezultat čovekovog svesnog delovanja u prirodnim i kulturno-istorijskim uslovima i one su deo kulture. Postoje tehničke (kako treba raditi) i društvene (šta treba raditi) norme. • Organizacije rada su specifičan izraz organizacije društvenog života ljudi kojima se uobličava društveni prostor. Njega čine mesta na kojima se svaki rad odvija, veze i odnosi između ljudi, grupa, predmeta i sredstava za rad. Svaki rad je u društvenom prostoru uređen na osnovu odgovarajućih pravila što znači da je organizovan. Oblikovanje društvenih prostora se odvija u vremenu i oni se razlikuju oblikovani različitim tipovima i vrstama rada. • Organizacija rada u budućnosti odvijaće se pod uticajem tri osobine: prilagodljivost, promenljivost i privremenost. Pogled u budućnost organizacije rada aktuelizovao je značaj klasičnih socioloških pristupa u kojima su promene i razvoj organizacije rada objašnjavane opštim merama društvenog razvoja. Dilema kod teoretičara organizacije u kojima se organizacija vidi kao uzrok ugrožavanja individualnosti, slobode i demokratije i shvata se kao njen bitan preduslov. • Organizacija rada povratno deluje na društveni totalitet i ponašanje čoveka u društvu, dolazi do iščezavanja značaja srodničkih, teritorijalnih i tradicionalnih zajednica i dolazi do njihovog preobražaja u organizacije. One postaju središnji okvir društvenog statusa i ugled, interpersonalnih veza, odnosa u grupama i između njih. Osnovni problem za sociologe je kakva organizacija omogućava da se savlada haos društvene kompleksnosti a da se očuva mogućnost stvaralačkog aktivizma i slobode čoveka u njoj. Novina savremenih pristupa inovativnoj organizaciji jeste da se ona posmatra kao mogućnost organizacije u društvu koje se transformiše pod uticajem stvaralačkih podsticaja koji dolaze iz sadržaja rada i njegovog sve većeg onaučavanja. 49. DRUŠTVENE DIMENZIJE I FUNKCIJE ORGANIZOVANjA RADA? • Organi preduzeća imaju za predmet samo ono što se u njima radi, svoje funkcije koje su polazna tačka svake analize struktura. Naučna organizacija rada istakla je glavne funkcije i podfunkcije koje su usredsređene na vršenje jedne tehnike koja doprinosi ostvarenju cilja preduzeća. Skup funkcija predstavlja sve ono što treba biti učinjeno da bi se osigurao napredak preduzeća. Fajolu pripada zasluga za primenu pojma funkcija u organizaciji preduzeća; tehnička, komercijalna, finansijska, upravna itd. • Svojim poljem promene i nivoom na kome se obavljaju, funkcije imaju odlučujući uticaj na vezu koja prolazi naredbodavnim tačkama. • Dimenzije organizacije rada: 1. Pravno-politička: bitna za konstituisanje preduzeća jer se pravni status stiče pravnim normama a preduzeće se konstituiše pravnim aktima jer izvan njih ne
43
postoji (osim mafije). 2. Ekonomska dimenzija: kod proizvodnih organizacija smatra se fundamentalnom, definiše se kao sadržaj preduzeća, određuje pravno-političku strukturu preduzeća, nosilac principa racionalnosti u službi rentabiliteta. 3. Socijalno-organizaciona: bavi se faktorom čoveka koji je integrisan u proizvodni sistem. 4. Tehnološka dimenzija: odnosi se na tehnologiju proizvodnje imajući u vidu mehanički i ljudski tok i teži racionalizaciji procesa na bazi naučnih dostignuća, ka kompjuterizaciji. 5. Kulturna dimenzija: obuhvata sva shvatanja koja ljudski rad posmatraju kao deo ljudske kulture i koja se pitaju o vrednosti rada za život i civilizaciju a posebno o učincima proizvodnog procesa i njegove organizacije na ljudsku ličnost i karakter u cilju usklađivanja proizvodnje i potrebe sa razvojem ljudske ličnosti. 6. Ekološka dimenzija: značajnu uloga u proizvodnji jer je čovek tražio resurse i sredstva za proizvodnju pod optimalnim uslovima. Danas je ekološka problematika postala značajna sa ekološkom i energetskom krizom kao novom osnovom kritike ekonomije zasnovane na akomulaciji kapitala. 50. DRUŠTVENA I TEHNIČKA ORGANIZACIJA RADA: OKVIR ZA UMEĆE RADA? • Rad je uvek organizovan a sociologija se dotiče problema organizacije kada govori o povezivanju specijalizovanih ljudskih uloga radi ostvarivanja nekih specifičnih ciljeva. Po Baumanu pojava organizacija proističe iz dva opštedruštvena uslova: 1. Nastanak podele rada koja usitnjava celovit proces grupnog zadovoljavanja potrebe zajednice; 2. U društvu dolazi do raspada celovite delatnosti pojedinca na izdvojene uloge pomoću kojih čovek izvršava dekimične zadatke u okviru zejedničkih delatnosti. • Takođe je potrebno zadovoljiti i specifične uslove da bi obavljanje neke delatnosti imalo organizacijske osobine a oni čine međusobno uslovljavajuću mrežu društvenih odnosa. Ti specifični uslovi su: trajni kolektiv, smenljivost članova, koordinacija, upravljanje, odlučivanje. U praksi organizovanje kolektivne aktivnosti odstupa od ovog teorijskog modela zbog različitog intenziteta ispoljavanja različitih specifičnih obeležja koja su posledica odnosa između ljudi i društvenih grupa te zato značajnu ulogu u funkcionisanju organizacija igraju neformalni odnosi. • Osnova organizacije rada su norme koje su rezultat čovekovog svrsishodnog delovanja u određenim društvenoistorijskim uslovima i one su deo kulture. Kada se uređuje odnos među ljudima nastaju društvene norme (prirodno-istorijski zasnovane i upućuju na to šta treba raditi da bi se zadovoljili interesi) a kada se uređuje odnos sa prirodom to su tehničke norme (iskustveno-naučno zasnovane na prirodnoj nužnosti, više upućuju na to kako nešto raditi, zavise od iskustvenonaučnog saznanja) a zajedničko im je racionalnije uređivanje ljudskog delovanja. • Dve vrste normi proizvode dve vrste organizacija, društvene norme proizvode društvenu organizaciju a tehničke proizvode parcijalne tehničke organizacije. U sociološkoj analize one se ne mogu posmatrati izolovano iako su brojne nauke pristupale organizaciji sa tehničkog aspekta zanemarujući strukturalno-razvojnu društvenu suštinu. • Sociologija rada posmatra organizaciju rada kao sastavni deo čovekovog delanja i proizvodnje materijalnih i duhovnih vrednosti te je više usmerena na međusobnu uslovljenost organizacije rada i drugih činilaca kao i uticaj na samo društvo. Pristup socijalnoj organizaciji preduzeća mora odgovoriti na pitanja: odnos strukture i tipa organizacije preduzeća, kako nastaju i deluju razne grupe u preduzeću, koji činioci utiču na proces rada, na kojim se vrednostnim postavkama zasnivaju procesi i odnosi u radu... Na njih se odgovara putem konkretnoistorijske
44
analize rada i organizacije preduzeća. • Proučavanje mimo konkretnoistorijkse analize vodila su ka dva redukcionistička objašnjenja: 1. Holistički formalizam ne pravi razliku između formalne i neformalne organizacije i odnosa; 2. Plitki empirizam zadržava se na proučavanju samo pojedinih segmenata koje aktuelna društvena praksa nameće kao prioritet. Sociološki modeli prevazišli su ova dva pravca.
51. PREDUZEĆE KAO ISTORIJSKI OBLIK ORGANIZACIJE RADA? • Da bi se pristupilo analizi socijalne organizacije preduzeća nameće se pitanje šta je preduzeće? Preduzeće je istorijski uslovljeni poseban oblik društvene organizacije koja izvršava specifične društvenoekonomske ciljeve. Ono je jedan oblik ekonomske aktivnosti (ima društvenu funkciju da proizvodi materijalna dobra egzistencije i daje usluge) ali i jedan oblik rada (organizacioni oblik u kome se odvija ljudski rad). • Koji je osnovni cilj organizovanja ljudskog rada u obliku preduzeća? Na to pitanje odgovaraju ekonomisti ali i sociolozi. U ekonomiji se polemika vodi između dva osnovna pristupa, marksista koji smatraju da je cilj maksimizacija profita i kritičara koji smatraju da je cilj dominacija na tržištu u odnosu na ostale. • Sociološki pristup proučavanju preduzeća smatra da ekonomski pristup poseduje dve mane, prvo je posmatranje ciljeva preduzeća sa strane ekonomskog funkcionisanja polazeći od namere vlasnika i takođe smatra manje bitnim ciljeve koje nameće kolektiv. • Prvi nedostatak se može rešiti ako se organizovanje ljudskog rada u preduzeću sagleda iz istorijske perspektive. Čovekov rad je uvek bio na određeni način organizovan, prvo unutar porodice ili lokalne zajednice a sa pojavom kapitalizma i prelaskom sa manufakturnog na industrijski rad, organizacija rada je istovremeno osnovni oblik u kome se odvija ne samo proces rada već i oplođavanje kapitala. • U društvima u kojima je rad bio organizovan unutar porodice ili lokalne zajednice razmena dobara se odvijala putem darivanja a u društvima u kojima se rad odvija u preduzećima razmena dobara se odvija putem probnonovčanih odnosa na tržištu. • Sociološki pogled na organizaciju rada tako obuhvata i istorijsku i funkcionalnu dimenziju. 52. EMPIRIJSKO UVOĐENjE SOCIOTEHNIČKIH SISTEMA U PROCESE INDUSTRIJSKOG RADA? • Saznanja o eksperimentalnim i podelom rada uslovljenim odnosima između tehnologije i socijalne strukture podstakla je plansko oblikovanje sociotehničkih sistema. Herbst je u planiranju sociotehničkih sistema polazio od jednostavnog modela iz kojeg je uočljivo da socijalna struktura ima u radnom iskustvu središnje mesto. Pokušavao je da utvrdi da li je u okviru iste tehnologije moguće razviti različite socijalne sisteme. • Socijalna struktura radnog sistema se temelji na tehničkoj podeli rada. Mogućnost uvođenja različitih socijalnih sistema u uslovima iste tehnologije temelji se na činjenici da je moguće slobodno oblikovati elemente radne okoline: oblik i način podele radnih zadataka, raspored odgovornosti za radne zadatke, način nagrađivanja. • Osnovni problem pri oblikovanju sociotehničkih sistema nije sama podela zadataka, odgovornosti i plata već oblikovanje kriterijuma po kojima bi se ta
45
podela rada mogla izvoditi. Herbst se zalaže za organsko načelo po kojem se oblikuju živi sistemi. Tehničke sisteme je moguće a sociotehničke nemoguće planirati i uvoditi kao veštačke konstrukcije. • Sociotehnički sistem je živi organizam koji mora da raste i da se oblikuje. Prvo se mora uspostaviti komunikacijska mreža u koju bi bili uključeni svi elementi potrebni za samorazvitak, po Herbstu to su nespecifične tehnike slučajne komunikacije a elementi su: unutrašnja varijabilnost procesa, eksperiment i vrednostne reakcije na okolinu, selekcija najprikladnijih reakcija. Sociotehnički sistem je osposobljen za samorazvoj i samoreprodukciju kada je uspostavljena komunikacijska mreža u centar odlučivanja koji može da oblikuje podelu rada koja odgovara okolini – tehnologija i socijalna dinamika. • Funkcije vođenja su koordinativne a elementi takve podupiruće okoline su odredili poželjne učinke, kvalitet i kvantitet proizvoda; odgovornost proizvodne jedinice; ujedinjavanje funkcija odlučivanja i izvršavanja; lični napor, znanje i iskustvo potrebni za samostalno funkcionisanje grupe. • Ovi elementi se mogu primenjivati u svakoj tehnologiji a po Herbstu to je najnužnije u automatizovanoj gde sekvencijalna kontrola nije više potrebna zbog čega opada potreba za rutinskom kontrolom jer se rutinske operacije kontrolišu automatski. Samoregulisanje je uspešno kada su reakcije na nepredviđene situacije brze što zahteva autonomno odlučivanje na licu mesta, znanje i ličnu odgovornost za šta je potrebno decentralizovano odlučivanje i raspoređivanje znanja na centre. • Eksperiment Flojda Mana (nova podela rada) i Volvo (ukidanje trake), sledili su načela grupne podele rada, dovoljne stručne kvalifikovanosti, personalne i kolektivne organizacije. 53. SOCIJALNA ORGANIZACIJA PREDUZEĆA? • Za teorijski model socijalne organizacije preduzeća glavni problemi su sadržani u relacijama između ljudskih, društvenih, tehnoloških i kulturnih činilaca. Socijalna organizacija preduzeća se određuje kao prisutna, ciljno utvrđena i relativno trajna struktura formalizovanih društvenih odnosa između pojedinaca, grupa i globalnog društva u okviru određenih uslova. • Kako su osnova organizacije rada određene norme a one mogu biti društvene i tehničke može se zaključiti da postoje i dve vrste organizacije, društvena i tehnička koje se u sociološkoj analizi prožimaju i posmatraju kao sastavni deo društvenog delanja a posebno u proizvodnji materijalnih i duhovnih vrednosti. • Teži se prevladavanju protivrečnosti ekonomskog određenja putem profita i određivanju socio-ekonomske efikasnosti preduzeća kroz stepen društvene jednakosti što se postiže sa stepena stvaralačkog rada čoveka u radu i van rada. • Ako se društvene organizacije definišu kao konkretne društvene strukture formalno zasnovane u cilju postizanja specifičnih stvari onda bi se socijalna orgfanizacija preduzeća mogla postaviti kao manje ili više prisutnu, ciljno utvrđenu i relativno trajnu strukturu formalnih i neformalnih društvenih odnosa između pojedinaca, društvenih grupa i globalnog društva u okviru datih prirodnih, tehničkotehnoloških i drugih kulturnih uslova. • Njen cilj je ostvarivanje uspešne kombinacije ljudskog i tehničko-tehnološkog činioca rada, ostvarivanje uspešne komunikacije između ljudi i grupa u organizaciji rada, uspostavljanje odnosa moći u organizacijama rada analogno odnosima moći u društvu. • Sačinjavaju je relativno trajni međuljudski i društveni organizacioni odnosi između pojedinaca u istoj ili različitim grupama, između grupa i između radnog kolektiva i globalnog društva. Postojanje više grupa u kolektivu pokazuje diferencijaciju gde svaka grupa ima svoje specifične ciljeve. Položaj pojedinca u nekoj grupi uslovljen je ulogom koju vrši u tehničkoj podeli rada i funkcijom u
46
celini preduzeća. Položaj grupe uslovljen je stepenom saglasnosti njene ciljne usmerenosti sa utvrđenim ciljevima organizacije. Takođe položaj je uslovljen i klasno-slojnim položajem, osobenostima društvene podele rada, međusobnim odnosima. • U zavisnosti od tipa interpersonalnih i društvenih odnosa razlikujemo grupe u preduzeću: 1. Organizaciono-funkcionalne, grupe koje čine svi pojedinci koji obavljaju delatnosti doprinoseći ostvarivanju specifične funkcije u preduzeću. 2. Socio-profesionalne, pripada im se na osnovu kvalifikacije i prihoda. 3. Neformalne, svi pojedinci koji su uspostavili neformalne odnose karakteristične za grupu. • U preduzeću su sve tri grupe isprepletane, diferencijacija po jednom kriterijumu se ne poklapa sa drugim, zato su odnosi u formalnoj organizaciji oposredovani neformalnom organizacijom, tako je preduzeće polje društvenih sukoba i saradnje koji na svoj način doprinose cilja. • Pored tehničkotehnoloških procesa javljaju se i društveni procesi od kojih su najznačajniji odnosi moći, ugleda i statusa. Društveni odnosi i procesi su oposredovani kulturnim sadržajima i odvijaju se u vidu komunikacije, kontrole, upravljanja i rukovođenja. Vrednosti, potrebe i aspiracije utiču na odnose i procese u radu i odnos prema cilju rada. 54. FUNKCIONISANjE ORGANIZACIJE RADA: ODNOSI IZMEĐU FORMALNE I NEFORMALNE ORGANIZACIJE? • U teoriji postoji nekoliko pristupa odnosu formalne i neformalne organizacije rada: 1. Organicistički pristup, zagovara ga škola međuljudskih odnosa, predpostavlja da je moguće beskonfliktno reintegrirati formalnu i neformalnu organizaciju u harmoničan sistem. Ističu neekonomske i netehnološke okolnosti koje utiču na proizvodnost rada. Ispod površine formalne organizacije (racionalna hijerarhija) postoji ona neformalna kao mreža grupno strukturiranih međusobnih odnosa sa posebnim pravilima. Ona zadovoljava socijalne potrebe. Pokazuje neplanske i neracionalne elemente ponašanja. 2. Strukturalistička škola dodaje na organicistički pristup varijablu odnosa moći i hijerarhijsko-klasne odnose. Temeljni antagonizam formalne i neformalne ne može se rešiti promenom obrazaca komunikacije. Mogu se samo smanjiti konflikti ali ih nije moguće otkloniti. Smatraju da su konflikti korisni jer doprinose stabilnosti ako se normalno ispoljavaju. Neki strukturalisti smatraju samu organizaciju kao strukturu moći i kontrole, kao poprište stalnih konflikata jer se radnici na različite načine opiru formalnoj organizaciji. 3. Bavi se isključivo pojmom premeštanja ciljeva gde neformalne grupe u rukovodstvu (klike) pretvaraju organizaciju iz sredstva u cilj, oruđe parcijalnih interesa (iz proučavanja uspona nacizma u Nemačkoj). 4. Lingvistički pristup, poimanje interpretativne paradigme ne polazi od dualizma formalna-neformalna organizacija već sa sama formalna organizacija smatra kao produkt neformalnih interakcija između zaposlenih. Teži shvatanju interakcije kao interpretativnog procesa. Uloga je rezultat tekućih reinterpretacija svih akcija koje subjekt izvodi u određenom vremenu. Neformalna organizacija je normalna pojava, nije samo labavo definisan neformalni prostor već i strategije i ciljevi te su podložni različitoj interpretaciji, u takvom procesu oblikovanja ono zavisi od konfiguracije moći (nametnuta interpretacija) a sama izmena utiče na vezanost članova za uloge što je i sam početak promene. 55. KOMUNIKACIJA U ORGANIZACIJI/PREDUZEĆU: KIBERNETSKI I SOCIOLOŠKI ASPEKT?
47
• Komunikacija između pojedinaca i društvenih grupa u radnoj organizaciji formira se u procesu rada kao neophodni mehanizam uspostavljanja razmene između ljudi i prirode. Ona je okvir za cirkulaciju poruka bez kojih nema odgovarajućeg funkcionisanja preduzeća a njihovi sadržaji se oblikuju tokom rada i u toj interakciji dolazi do različite distribucije društvene moći i odgovornosti. Zato pitanje informacije i komunikacije zaokuplja pažnju mnogih savremenih nauka koje su uobličile dva pristupa tom problemu: kibernetski i sociološki. • Ideje kibernetike i teorije sistema našle su plodno tlo na polju analize upravljanja polazeći od predpostavke da u svakom društvenom sistemu postoje tri delatnosti: 1. Realizatorske funkcije (materijalna dobra, usluge, prikupljanje i obrada informacija) 2. Ostvarenje datih ciljeva (indirektno-produktivne, kontrola i naređivanje) 3. Proces istraživanja vrednosti i mogućnosti ostvarivanja ciljeva. • U središtu interesovanja je način ostvarivanja ciljeva i upravljanje što se vezuje za postojanje kibernetskih sistema. Sam pojam upravljanja se shvata različito: upravljanje ljudima, stvarima i ljudima i stvarima. • Savremeni razvoj teorije i prakse upravljanja nastaje usled rasta broja organizacija, njihovog povezivanja i generalno rasta populacije i sve veće kompleksnosti pojava mogući spas se nazire u usvajanju principa regulacije, kontrole i upravljanja. • Kibernetska teorija nastoji ne samo da zameni ljudski fizički rad u proizvodnji već i da svesne čovekove intervencije u ekonomskom procesu zameni kibernetskim metodama i tehnikom te tako prevaziđe raskorak između automatizovane proizvodnje i ograničenog ljudskog upravljanja tom proizvodnjom. • Ona predpostavalja da u svakom sistemu postoje dva podsistema koja treba uskladiti dok je podsistem upravljanja odlučujući za održanje sistema i on sadrži sakupljanje, preradu i čuvanje obaveštenja, donošenje odluka i kontrolu izveštavanja. Funkcionisanje kibernetskog sistema tako je nezamislivo bez kruženja obaveštenja između podsistema. • Kibernetska teorija informacija predpostavlja da je svaka informacija adekvatan odraz stvarnog stanja pojava te se u tom smislu informacija shvata kao svojevrsna materijalna pojava. Informacije se pojavljuju samo u sistemima koji su sastavljeni iz različitih elemenata koji međusobno moraju da budu upućeni jedni na druge i emituju informacije. • Mera informacije je bit i izvedena je iz informacije i njene suprotnosti. Informacije u društvenim sistemima su i predmet i proizvod rada upravljačkog podsistema sa zadatkom da sugerišu određenu količinu ideja na osnovu kojih bi se izvršilo predviđanje o budućem stanju sistema i tako donele mere o nepoželjnim odstupanjima od utvrđenog cilja. • Sociološki aspekt komunikacije u organizaciji je sadržajniji jer umesto principima više se bavi potrebama za odgovarajućom vrstom komunikacije u organizaciji i mogućnostima da se ona ostvari. Proces rada i upravljanje nisu dva podsistema već su povezani u društveno delovanje koje vodi ka ostvarenju cilja. Upravljanje se odvija kroz koaliciju saradnje iz istog interesa. • Tako postoje tri oblika upravljanja: 1. Autoritarni (birokratski način, centralizovana moć); 2. Demokratski 3. Anarhični oblik. • Cilj je da se odredi oblik upravljanja i akteri suoče sa posledicama da bi prevladali konflikte i probleme kojih možda i nisu svesni. 56. MOĆ I ODGOVORNOST U ORGANIZACIJI/PREDUZEĆU?
48
• Moć i odnosi moći jesu delom vidljiva ali i nevidljiva strana radne svakodnevice. Najopštije određena, moć je sposobnost aktera da uprkos otporu izdejstvuje željeno delanje drugih aktera. • Emanacije moći su: uticaj, vlast i kontrola. Moć se često poistovećuje sa svojim emanacijama i zato je bitno razgraničiti ih. Vlast (autoritet) je institucionalizovana društvena moć, normirana i ograničena pravilima vladanja, zahteva socijalnu legitimnost, neisključuje ličnu moć iako je ne predpostavlja. Moć i uticaj se odnose kao potencijalno i aktuelno stanje, moć je potencijalni i relativno trajni strukturalni faktor a uticaj je manifestni, aktuelni i interpersonalni faktor. • Za Adižesa moć je sposobnost nagrađivanja ili kažnjavanja uspostavljena u procesima međuzavisnosti. Parsons smatra da je posedovanje resursa posedovanje moći. • Moć u savremenim društvima je kolektivizirana i ugrađena u sisteme, manje se primenjuje fizička sila i dolazi do mešanja političke i ekonomske moći. • Moć, uticaj i autoritet proučavaju se sve intenzivnije čemu su doprinele funkcionalističke (zapad) i kolektivističke (istok) teorije. Sam pojam moći je nejasno definisan iz čega se naziru brojne definicije: 1. Psihološke koje vide moć kao međusobni odnos, lična karakteristika, kroz probleme motivacije, opiranja i uticaja. 2. Nepsihološke, smatraju moć za zajedničku pojavu, strukturalnu ne ličnu karakteristiku. Po Parsonsu negativna kad je lična a pozitivna kad utiče na druge i postizanje pozitivnog cilja. • Psihološke definicije nisu dovoljno uzimale u obzir socijalne strukture u koje je moć uključena a strukturalne definicije previše formalizuju bez socijalne spontanosti. • Izvori moći su: mogućnost manipulacije važnim sredstvima, zaposedanje strategijskih položaja, pripadanje važnim grupama, lična vredna svojstva, sposobnost aktiviranja moći ili kontramoći. • Tipovi moći: moć prinude (fizička prinuda), utilitarna moć (manipulacija materijalnim dobrima) i ubeđivačka moć (manipulacija simboličnim moćima poput ugleda). Pri tome moć može da se služi legitimnim i nelegitimnim sredstvima. • Tipovi distribucije moći po Tanenbaumu: autokratska, oligarhijska, poliarhijska (oligarhija grupa), demokratska i anarhična. • Moć još može biti normativna, psihološka i socijalnostrukturalna. Postoje brojna pitanja o vrsti i količini moći, ko je poseduje, kako je zadobiti i održati, koristiti i sa kakvim posledicama? • Odnosi moći u modernim organizacijama rada zadati su odnosima svojine (nad osnovnim sredstvima) i sistemom ovlašćenja uprave što sve osigurava delovanje u interesu osnivača. Organizacije se tako dele na moćne i nemoćne segmente i time se stvaraju asimetrični odnosi moći gde su nevlasnici samo subjektivno nemoćni a u realnosti njihova moć počiva na drugim osnovama. Svi oblici moći dolaze do izražaja u situacijama odlučivanja. • Akcije sticanja moći su često i akcije očuvanja iako postoje i posebne akcije očuvanja moći kao što su: institucionalizacija odnosa, zaobilaženje institucionalnih aranžmana i najvažnije, stvaranje koalicija. • Da bi radna svakodnevica bila u znaku odnosa moći moće se mora primenjivati gde so dolazi i do posledica njene primene. Sobzirom na tipove moći javlja se veza između njih i vrste ciljeva organizacije (red, ekonomski ciljevi, kulturni ciljevi). • Ravnoteža moći i odgovornosti bitan je uslov dugoročno stabilnog i efikasnog funkcionisanja radne organizacije. Problem odgovornost unutar nje različito se odnosi prema rukovodiocima (primarno odgovorni za kvalitet poslovnih odluka) a drugačije prema ostalim zaposlenima u kolektivu (odgovorni za disciplinovan
49
rad). • Odgovornost u sferi rada može biti shvaćena kao: 1. Osobina pojedinca kao njegova spremnost da radnu ulogu ostvaruje na normativno određen način i svest pojedinca da će za svoje ponašanje biti podvrgnut određenoj sankciji. 2. Strukturalna osobina organizacije kao skup institucionalizovanih aranžmana za podvrgavanje sankcijama. • Prvo shvatanje je karakteristično za psihologe i etičare a drugo za sociologe i pravnike i shvata se kao sistem odgovornosti koji obuhvata subjekt, predmet, tip odgovornosti kao i vrste sankcije i način njihovog sprovođenja. • Ono što im je zajedničko jeste poistivećivanje lica sa delatnošću a tip delatnosti zavisi od strukture interesa koji preovlađuju u grupi i od tipa interakcija koji se oblikuje iz date strukture interesa. Interesi su: isti, različiti ili suprotni; interakcije su: kooperacija, takmičenje ili konflikt; Tipovi odgovornosti: kolektivna, ugovorna, hijerarhijska. Optimalni tip odgovornosti je ugovorna. • Posebno razmatranje problema odgovornosti vezano je za donošenje odluka koje podrazumevaju rizik koji je najčešće ekonomski ili socijalni.. Rizik ne isključuje odgovornost ali i odgovornost ne isključuje rizik. Ako bi se pak težilo odgovornosti do kraja normirane delatnosti jedino ponašanje bilo bi konformističko što je u suprotnosti sa današnjim društvom promena. Zato se insistira na čvrstoj vezi ekonomskog rizika i odgovornosti iako je u praksi što je posledica neodgovornosti veća odgovornost je manja. 57. LOBIJI I KLIKE U ORGANIZACIJI? • Radne organizacije imaju dvojaku strukturu, formalnu i neformalnu koje su često suprodstavljene. Neformalna struktura je manje vidljiva a sociologija rada je svoj početak obeležila njenim otkrivanjem. Neformalne grupe su osnovni elementi neformalne strukture radne organizacije i one povezuju ljude kao ličnosti koje su u međuličnim komunikacijama i imaju lične potrebe koje ih zbližavaju a stepen bliskosti može biti različit od emotivne do instrumentalne vezanosti. Pogrešno im je pripisivati antiorganizacijsku usmerenost. Po Rejnu neformalna struktura nastaje kao reakcija na krutost formalne organizacije rada. • Klike su neformalne grupe čvrsto povezanih pojedinaca koje deluju protiv vladajućeg poretka u organizaciji. Povezivanjem više neformalnih grupa stvaraju se neformalne koalicije koje su obično interesima povezane grupacije u organizaciji heterogenog socijalnog sastava. • Za interesne grupe često se koristi termin lobi jer su prve interesne grupe u SAD nastale sačekivanjem poslanika u predvorijima kongresa sa svojim zahtevima preko zahteva, korupcije do pretnji ali obično se ne ide u ekstreme i zadržava se na ličnim kontaktima moćnika. Često se stvara i raspoloženje koje pogoduje interesima. • Lobiranje je pružanje/primanje pravih informacija u pravom trenutku a sve u cilju usmeravanja odluka u povoljnom pravcu. Nastaje kada se javi privatna inicijativa, bavi se javnim odlukama, a postoje različite metode. 58. OSNOVNI TEORIJSKI PRISTUPI PROUČAVANjU ORGANIZACIJE RADA? • U istoriji sociološkog proučavanja organizacije rada nastalo je mnoštvo pokušaja da se izgradi prepoznatljiv teorijski model. Tako se može prepoznati pet osnovnih teorijskih pristupa: 1. Veberovsko-Tejlorovski pristup, klasični birokratski pristup, nastao pod uticajem shvatanja birokratije Maksa Vebera i tehnokratskog pristupa pod uticajem Tejlora, ponekad se tretira kao sinonim za formalnu organizaciju. Posmatra organizaciju kao formalan sistem nadležnosti u hijerarhijskom nizu
50
odnosa između radnog i vlasničko-upravnog tela a osnovni pokretač je menadžment. To je jedan idelnotipski pogled na oorganizaciju rada kao na formu bez sadržine gde nema mesta za umeće i gde su sve radnje isprogramirane. 2. Pristup sa stanovišta međuljudskih odnosa, vezuje se za proučavanje interpersonalnih odnosa a prvi ih je proučavao Elton Mejo, vidi organizaciju kao sistem malih grupa između kojih se uspostavljaju odnosi. Povoljni odnosi podstiču efikasniji rad i smanjuju sukob. Pristup se oslanja na umeće organizovanja grupa ali se ne proučavaju širi uticaji. 3. Pristup sa stanovišta moći i uticaja posmatra organizaciju kao polje čovekovog društvenog organizovanja u kome različiti interesi uslovljavaju odnose i sukobe grupa i pojedinaca. Njihov položaj zavisi od količine moći koju poseduju, efikasnost se meri raspodelom moći, a što je količina moći bliža njihovoj ulozi u tehničkoj podeli rada organizacija je efikasnija. Umeće se ispoljava sa stepenom demokratičnosti. Pristup se usresređuje na analizu obrazaca društvenih odnosa i odlučivanja i proizveo je niz istraživanja o industrijskoj demokratiji i njenom povoljnom uticaju na organizaciju rada. 4. Sistemsko-kibernetski pristup, nastao kao pokušaj teorijskog razrešenja pragmatičkih problema odnosa dorganizacije i društvenokulturne sredine, pomodna teorijska paradigma omiljena 70-tih, iz nezadovoljstva parcijalnim empirijskim pristupima organizaciji, pokušaj teorije sistema za univerzalnijim pristupom, ideal egzaktnosti, traga za ravnotežom delova organizacije, efikasnost se meri stepenom optimizacije. Pojam sredine se određuje na osnovu formalnih veza i odnosa u organizaciji i ne interesuje se za sadržinske procese rada. Sličan veberovsko-tejlorovskom pristupu po ideji da u svakom sistemu mora postojati podsistem koji upravlja i kojim se upravlja a time se efikasnije odstranjuju nepredviđene devijacije u organizaciji nepredviđene teorijskim modelom uravnotežavanja organizacionih delova. Preteruje u značaju forme u odnosu na sadržaj proučavane pojave. 5. Pristup sa stanovišta društva kao totaliteta, sugeriše potrebu da se organizacija rada u preduzeću proučava kao jedan od problema u sastavu međusobne zavisnosti sa ostalim društvenim problemima. Insistira da se u istraživanju organizacije rada odrede osnovni društveni odnosi koji uslovljavaju društvenu diferencijaciju, interesuje se za uticaj globalnih društvenih činilaca ali i za specifične činioce koji utiču na funkcionisanje organizacije. Organizaciju vidi kao istorijski promenljivu i višedimenzionalnu celinu u kojoj se prirodno i ljudsko prožimaju i čine odgovarajući oblik prirodnoistorijskog procesa razmene materije. Obuhvata i sadržinsko i formalno organizaciju, ne ograničava se na mogućnost stabilizacije sistema već proučava mogućnosti njegove izmene, sjedinjava teleološko (način postizanja cilja) sa determinističkim (da li je cilj realna projekcija sposobnosti) objašnjenjem. Takođe ima i kritički pogled te smatra da organizacija nije samo stabilizujući već i destabilizujući faktor u stabilnosti sistema zbog svojih devijacija. 59. ORGANIZACIONA MOĆ I ZNANjE RADA? • Organizaciona moć je značajan činilac funkcionisanja organizacija rada a sistemski pogledi na organizacijsku moć i umeće zaposlenih (znanje rada) u modernim organizacijama su međusobno koherentni i njihovo teorijsko povezivanje može adekvatnije rasvetliti bitne odnose u procesu i organizovanju rada. • Aktuelizaciji rasprave o sučeljavanju organizacione moći i znanja rada pristupa se iz saznajnih i društvenopraktičnih razloga: u saznajnom pogledu rasprava o uticaju nejednake raspodele moći u organizacijama doprinosi sociološkom razumevanju transformativnih procesa unutar društvene strukture dok su društvenopraktični razlozi za aktualizovanje rasprave o organizacijskoj moći
51
sadržani u saznajnoj pozadini da bi se razumeli transformativni procesi unutar strukture industrijalizovanih društava. • Kako je postsocijalistička tranzicija usmerena ka prihvatanju preduzetničke organizacije, sociološka saznanja o njenom funkcionisanju u razvijenim industrijalizovanim društvima mogu biti korisna otklanjanjem lutanja u vezi sa regulisanjem konflikata u organizaciji i bržoj transformaciji oligarhijskog obrasca ka demokratičnijim odnosima aktera u procesu rada. • Lumanovo sistemsko gledište: moć kao univerzalni društveni fenomen ima specifičan značaj za funkcionisanje organizacije u sociokulturnoj sredini. U modernim društvima organizacije kao privredni i politički sistemi počivaju na poštovanju normativne zabrane protiv direktne konverzije svojine i novca za moć. • Organizacije koje su stvorene kapitalom definišu uslove ulaza i izlaza i podvrgavanja uz upućivanje na prisilu i tako konstituišu autonomnu moć a nemogućnost da se moć vlasnika direktno konvertuje iz novca u moć potisnuta je na nivo organizacije gde se to može obaviti indirektno pod određenim društvenim uslovima same organizacije. Organizacije su za Lumana organizovani društveni sistemi koji nastaju društvenom diferencijacijom u čijoj se osnovi nalazi odgovarajuća podela rada. Organizacioni sistemi su relativno samostalne i složene društvene celine u okviru kojih deluju raznovrsni društveni akteri a konverzija svojine i novca u moć se ostvaruje posredstvom složenosti organizacije i odnosa među akterima u njoj. • Prva karakteristika Lumanovog razmatranja: specifičnost moći u organizaciji u odnosu na političku moć u globalnom društvu sastoji se u tome što složeni društveni odnosi među akterima u organizaciji dopuštaju vezivanje moći sa vlasništvom i novcem, iako je to sankcionisano zabranom na globalno-političkom nivou organizacije građanskog društva i to je suština odvajanja organizacijske od globalno političke moći. • Druga karakteristika Lumanovog razmatranja: insistiranje na razlikovanju između formalne organizacijske moći (počiva na kompetenciji davanja službenih uputstava koja moraju da poštuju članovi organizacije da ne bi rizikovali otkaz, vlasnici i posrednici novca) i faktičke moći (mogućnost raspoređivanja zaposlenih u organizaciji, radnici). • Treća karakteristika Lumanovog razmatranja: odnosi se na objašnjenje načina na koji moć rađa protivmoć u organizacijama što se dešava kada se pred nosioce organizacijske moći postavljaju preveliki zahtevi koje oni ne mogu da ispune. Usložnjavanje radnih procesa i društvenih odnosa u organizaciji pomaže razvoj faktičke moći koja je neformalna. • Četvrta karakteristika Lumanovog razmatranja: odnosi se na analizu moći među potčinjenima jer prirast moći koji potčinjeni stiču u odnosu na predpostavljene dovodi do društvenog odnosa u kome različite interesne grupe potčinjenih nastoje da međusobno manifestuju moć. • Znanje rada: osamostaljivanje organizacione od političke moći u globalnom društvu je po Starku dug proces koji se odvijao u industrijskim društvima od 19og veka a koji obeležava sužavanje zanatlijske tradicije kao i njene kontrole kroz polukvalifikovane poslovođe. • Tejlorov radikalni zahtev da se u organizovanju rada razdvoje ruka i mozak kako bi se odstranili sukobi aktera u radu predstavlja ideološko opravdanje nastojanja vlasnika novca da ostvare kontrolu nad radnim procesom i akterima u procesu rada. Profesionalno grupisanje dovodi do razbijanja moći u organizaciji jer uz zanatstvo ukazuje da umne i i manuelne funkcije nisu odvojene. 60. ULOGA ZANATLIJSKE TRADICIJE U DRUŠTVENOISTORIJSKOM SUČELjAVANjU ORGANIZACIJSKE I FAKTIČKE MOĆI U PROCESIMA INDUSTRIJSKOG RADA? • Sociološke rasprave o procesu rada od vremena kada se ukazalo na potrebu vrednovanja zanatske tradicije mogu se uzeti kao adekvatan iskustveni osnov za
52
teorijsku analizu organizacijske moći. • (1) Osamostaljivanje organizacione moći od političke u ravni globalnog društva relativno je dug proces koji se odvijao u industrijskim društvima kroz 19ti i početak 20og veka a koji obeležava kontinuirano sužavanje zanatske tradicije. On je deo globalnih društveno-ekonomskih i političkih procesa i ne može se razumeti izvan tog strukturalnog sklopa. • Najotvoreniji pokušaj indirektne konverzije kapitala u moć predstavlja nasleđe tejlorizma i naučna organizacija rada i uz to postepeno suzbijanje zanatlijske kontrole uvođenjem polukvalifikovanih poslovođa-operativaca. Tejlorizam je težio jasnom razgraničenju ruka i mozak kako bi se navodno odstranili sukobi aktera u radu a u stvari je ideološko opravdanje vlasnika novca da ostvari kontrolu u procesu rada. • Tejlorov zahtev se pak nije mogao ostvariti u izvornom obliku zbog otpora aktera u sferi procesa rada (zanatska tradicija), sferi organizovanja radništva (sindikati) i profesionalne diferencijacije (profesionalci su na pola puta između radnika i birokratizovane strukture). • Ipak indirektini tejlorizam se odvija kroz suzbijanje zanatske tradicije a u društvima u kojima je industrijalizacija postepeno iznikla iz zanatstva identifikuju se tri sukcesivna perioda transformacije radnih procesa u kojima zanatlije nastoje da održe relativnu autonomiju u odnosu na sve veću racionalizaciju rada: 1. U prvom periodu još uvek je jak etički rad zanatlija nastao pod uticajem neformalne organizacije na lokalnom nivou, uzajamno potpomaganje koje počiva na zajedničkim normama, visok stepen kontrole nad procesom rada, funkcionalna autonomija, ugled. 2. U drugom periodu dolazi do konkurencije zanatlija koji se bave istim zanatom, etički kod se dezintegriše tržištem, polako se gubi kontrola. 3. U trećem periodu dolazi do usložnjavanja organizovanog delovanja zanatlija koje se ogleda u nastojanju da se zadrži što veći nivo kontrole na globanom društvenom nivou (nova pravila, štrajkovi). Zanatska tradicija se transformisala u industrijsku racionalizaciju. • (2) Rascep između formalne i faktičke moći u organizacijama industrijskog rada: proizvod je borbe suprodstavljenih interesa grupa u procesu rada. Kontrola kao manifestni oblik formalne organizacione moći se postiže nekontrolisanim sredstvima a najviše zavisnošću. Izražava se kao odnos prirodno-organizacijskih kapaciteta i očekivanih potreba, pritisak armije rada povećava kontrolu, tehnologija sistema utiče kroz tehničke i birokratske forme, što stiče veliku moć menadžera jer vlasnici nisu zainteresovani za kontrolu već za akomulaciju kapitala. • Ipak koliko se menadžerska racionalizacija rada trudila da uz pomoć nauke preuzme kontrolu nad sadržajima rada ona to ne može da ostvari jer se znanje rada javlja kao faktička moć. Ta moć izvire iz činjenice da je radničko umeće sadržajnije nego što se traži u sklopu radnog mesta. • (3) Nastojanje organizacija rada u industrijalizovanim grupama nije proisteklo samo iz antagonizma kapitala i rada već i iz međusobne borbe grupa u preduzeću da zadobiju veću moć. To je sa druge strane rađalo želju drugih grupa za protivmoć. Promene u raspodeli aktera na odgovarajuća radna mesta pratile su i promene u sferi upravljanja radom. Promene u sferi upravljanja nisu imale uvek motiv veće moći već često potrebu savladavanja problema proizvodnje. • Moć menadžera nije fiksna u odnosu na protivmoć i dolazi do izražaja profesionalno umeće koje obuhvata latentno znanje: rutinsko obavljanje poslova koje utiče na nivo znanja kroz iskustvo, sposobnost snalaženja u nepoznatim situacijama, društvenu stranu pojedinca. Kada se to latentno znanje radnika poveže sa organizacijama sindikata onda se na društvenoj sceni oblikuje protivmoć (sabotaža, grupna aktivnost, pasivni otpor). • U kojoj meri će se radnička protivmoć razviti u klasne borbe zavisi od
53
društvenoistorijskih uslova konkretnog globalnog društva. Odnos formalne i faktičke moći je promenljiv. • (4) Neformalna faktična moć je difuznog karaktera, nosioci su razne neformalne grupe (zasnovane na mreži odnosa u procesu rada) ali i grupe sa formalnom organizacijom (sindikati, profesionalna udruženja). Odnosi grupa nisu okrenuti samo sticanju protivmoći u odnosu na formalnu organizacijsku moć već se i međusobno sukobljavaju usled različitih interesa. U krizama je ovo najizraženije jer na njih utiču tržište rada i vrednost radne snage. Tada njihova mođ može da nadraste formalnu i ona se posreduje globalnom koja rešava pitanja zaposlenosti. Tako organizacioni sistem moći funkcioniše koliko i odgovarajući sistem društva a ekonomija, politika i ideologija se prepliću. 61. OBRASCI UPRAVLjANjA KONFLIKTIMA IZMEĐU AKTERA U MODERNIM DRUŠTVIMA? • Konflikt je svojstven svakom socijalnom sistemu a neobuzdani konflikt lako može postati disfunkcionalan iako u određenoj meri može biti i koristan. Konflikti u industrijskim sistemima između onih koji upravljaju i kojima se upravlja čini se neizbežnim ipak nisu svi tipovi industrijskih odnosa definisani da uključuju upravljanje konfliktom. • I konfliktni (američki) i nekonfliktni (jugoslovenski) model industrijskih odnosa ispituju neka njihova zajednička svojstva: Temeljna vrednostna orjentacija, uloge glavnih aktera, bitni socijalni procesi, vršenje moći, sankcionisanje pravila. • Američki model kolektivnog pregovaranja: akteri su sastavni deo takmičarskog pluralističkog društva koje se zasniva na slobodnom preduzetništvu a čini ga veliki niz interesnih grupa koje se sukobljavaju zbog različitih interesa, ideologija koja odgovara realnosti, pluralističko društvo u kome je industrijski konflikt prirodan i neizbežan a vrednosti su takmičenje i kompromis takmičarskih strana, gde svaka strana teži što boljoj upotrebi svoje relativne moći da bi dobila više a dala manje sa ciljem dogovora koji obavezuje obe strane, očekivano ponašanje svake strane radi izbegavanja nekontrolisanog konflikta, postojanje ugovora kao ventil za nagomilane tenzije. • Jugoslovenski model: jugoslovenska ideologija posmatra aktere sistema radničkog samoupravljanja kao komponente asocijacijskog modela socijalističkog društva a zasniva se na socijalističkoj radnoj proizvodnji koja društvo smatra nizom asocijacija istih temeljnih interesa. Teoretski se u tom slučaju ne mogu pojaviti sukobi ako sistem funkcioniše pravilno a konflikt je patološki a ne formalni fenomen i nalazi se izvan sistema. Temelj je harmonična saradnja pojedinaca u pravnom i ideološkom okviru, uloge ključnih aktera nisu jasno izdiferencirane (rukovodioc sprovodi odluke radničkog saveta ali i vrši nadzornu vlast). Difuznost uloga stvara neizvesnost u pogledu kakvo se ponašanje može očekivati od drugih. Manjak realističnih stavova o konfliktu odvlači pažnju od pokušaja njegove institucionalne regulacije. Zbog nedostatka pregovaranja konflikt sledi svoj prirodni rast i preti da dosegne patološki nivo. Nedostatak sistemskog postupka za rešavanje žalbi odgovara nagomilavanju napetosti, nedostatak regulacije u raspodeli moći odgovara njenoj zloupotrebi. • Skandinavski model: akteri su nacionalni sindikati i nacionalna udruženja poslodavaca i oni centralizovano i istovremeno ulaze u pregovaranje koje su tražili poslodavci kao preduslov za za garantovani rast nadnica zaposlenih. Do polovine 1970ih u skandinavskim zemljama moglo se pregovarati o nadnicama i uslovima zapošljavanja ali ne o pitanjima upravljanja. Centralno pregovaranje dovelo je do ublažavanja konkurencije na tržištu radne snage, njihov model socijalnog kapitalizma je mnogima bio uzor ali sa usponom Evrope i Japana pogoršava se položaj skandinavskih zemalja što utiče na modifikovanje kolektivnog pregovaranja.
54
62. KONFLIKTI U RADU I MOĆ SINDIKATA? • Sukobi u radu mogu dovesti do privremenog prekida rada ali i do rasula i trajnog gašenja organizacije. Društveni sukobi se generalno vide kao patološke pojave koje donose štete pojedinim stranama: radnicima, poslodavcima organizacijama u celini. Osim realnih gubitaka i štete mora se imati u vidu i pozitivni efekat mnogih sukoba (uočavanje realnih problema, otkrivanje ciljeva sistema, mobilisanje kolektivnih aktera. • Konzervativno razlikovanje realističkih i nerealističnih sukoba: realistički sukobi su oni čiji su ciljevi realno različiti i koji su u vezi sa realnim potrebama i pravima gde sukob predstavlja sredstvo u realizaciji ciljeva; nerealistični su oni gde strane u sukobu nemaju realno različite ciljeve ali su sukobljene i postoji napetost često izracionalno izazvana. Oni su normalna strana društvenog života a savremena društva njima i njihovim organizacija upravljaju teže. • Društveni sukob je vrsta odnosa i dešavanja gde su jasno uobličene sukobljene strane i svesne su svojih potreba koje vide u društvenom prostoru, svesne suprodstavljene strane, njenih potreba i metoda. Da bi do sukoba došlo strane moraju biti u dodiru i da zadovoljenje jedne izaziva reakciju druge. Akcija sukobljavanja tiče se dobara koja su ograničeno raspoloživa. • Sukob može da bude latentan i manifestan, nadmetanje se javlja kao rivalstvo i takmičenje. Institucionalizaciji sukoba se teži radi smanjenja posledica i omogućavanju razrešenja. Interesi su suštinska usmerenost ka određenim egzistencijalnim dobrima. Interesi mogu biti različiti jer su usmereni ka različitim dobrima i ne vode sukobu. • Suprodstavljeni interesi ka različitim ali međusobno povezanim dobrima vode sukobu ali je razrešenje lakše usaglašavanjem zahteva. • Protivrečni interesi su sukobljeni gde zadovoljavanje interesa jedne strane isključuje mogućnost zadovoljavanja interesa druge strane i rešenje nije moguće kompromisom veća nametanjem prevlasti ili radikalnim menjanjem društvenih uslova. To su nakčešće klasni interesi ali oni drugih grupa. Da bi se sukobile moraju imati suprotstavljene interese i društvene uslove za delovanje u cilju ostvarivanja svojih interesa. • Latentni sukob se pretvara u manifestni kada dođe do incidenta povrede interesa. U sferi rada se sukobljavaju pojedinci, grupe, koalicije, organizacije pa i sektori delatnosti. • Centralnu liniju sukoba čine suprodstavljeni interesi zaposlenih i poslodavaca. U društvene sukobe u znaku radničke akcije spadaju: pretnje prekidom rada, usporavanje, odbijanje dodatnih zaduženja, bolovanje, sabotaža itd. • Štrajk je najavljena ili iznenadna kolektivna obustava rada radi ostvarenja određenog egzistencijalnog, materijalnog ili statusnog interesa. Štrajkovi su najznačajniji vid društvenog sukoba u sferi rada kao i najefikasniji vid radničke akcije. Istorijski štrajkovi počinju kao spontane i vaninstitucionalne radničke akcije obustave rada protiv nepovoljnih i nametnutih od strane poslodavca. Postoje organizovani i neorganizovani. • Postoje: štrajk upozorenja, stvarni, lokalni, generalni (u svim organizacijama iste delatnosti), štrajk solidarnosti, kružni i štrajk glađu. • Fridman i Trenton štrajkove objašnjavaju pomoću dva pristupa: psihološki (ličnost štrajkačkih vođa i poslodavaca) i socijalno-strukturalni (usled globalnih društvenih okolnosti). • Postoje još sukobi inicirani akcijama poslodavca ali i združeno delovanje poslodavaca u vidu lobi grupa koje deluju na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Društvene sukobe u sferi rada mogu inicirati i drugi socijalni akteri (crkve, udruženja građana).
55
63. SINDIKAT U GLOBALIZACIJSKOJ TRANZICIJI? • Kolektivnim pregovaranjem umanjuju se negativne posledice sukoba i štite se interesi zaposlenih ali se ne razrešavaju temeljni sukobljeni interesi aktera u sferi rada. Dolazi do birokratizacije sindikata usled faktičkog učešća sindikalnog rukovodstva što vodi izdvajanju sindikalnih vođstava od običnog članstva. Kolektivnim ugovorima se često ignorišu interesi nezaposlenih radnika i onih van sindikata a mnogi sindikalni lideri koriste svoje pozicije za sopstvenu promociju. • Sindikat je tako relativno trajna i masovna organizacija radnika koja se bavi zaštitom i pravima radnika a funkcije su mu: zaštita i unapređenje prava radnika, politička i informativna. To je organizacija modernih društava, država se nameće između poslodavca i sindikata te može doći i do revolucije. U postsocijalističkim društvima teži se izdvajanju sindikata od države, a pod uticajem novoliberalne ideologije sindikati su se izmenili a njihove uloge preuzeli menadžeri pa se gubi vera u sindikate jer su se udaljili od radnika. • Neke sindikalne organizacije su nastajale na strukovnoj osnovi uključivanjem ljudi određenih zanimanja. Dobro je analizirati modele američkog i skandinavskog kolektivnog pregovaranja jer se u prvom slučaju zadržava premoć poslodavca a u drugom nešto veći značaj imaju zaposleni te su najnovije tendencije u približavanju ta dva modela. • Suštinu kolektivnog pregovaranja u uslovima tržišne privrede čini ustanovljavanje pravila ponašanja kojima se ograničava sloboda aktera na tržištu. Akteri u kolektivnom pregovaranju su sindikati i poslodavci a ponekad su uključene i državne instance. Mogući su opšti kolektivni ugovori koji regulišu prava zaposlenih. • Američki model: akteri pregovaranja su rukovodioci nacionalnih sindikata određene delatnosti i rukovodstva pojedinih kompanija. Sindikati nastupaju organski i centralizovano a poslodavci izdvojeno i sklapaju se ugovori po meri date kompanije. Takođe postoji i lokalno pregovaranje a uloga poslodavca dolazi do izražaja kroz zaštitu interesa kompanije sistemom sklapanja ugovora. • Efekti američkog modela su: relativno predvidiva i stabilna primanja zaposlenih, predvidivi troškovi za radnu snagu, izbegavaju se masovniji sukobi, sačuvan princip relativno slobodne tržišne utakmice i regulacije bitnih ekonomski ponašanja. • Skandinavski model: akteri su nacionalni sindikati i nacionalna udruženja poslodavaca i oni centralizovano i istovremeno ulaze u pregovaranje koje su tražili poslodavci kao preduslov za za garantovani rast nadnica zaposlenih. Do polovine 1970ih u skandinavskim zemljama moglo se pregovarati o nadnicama i uslovima zapošljavanja ali ne o pitanjima upravljanja. Centralno pregovaranje dovelo je do ublažavanja konkurencije na tržištu radne snage, njihov model socijalnog kapitalizma je mnogima bio uzor ali sa usponom Evrope i Japana pogoršava se položaj skandinavskih zemalja što utiče na modifikovanje kolektivnog pregovaranja. 64. TRANSFORMACIJA ORGANIZACIJA RADA U PROCESIMA GLOBALIZACIJE? • Radne organizacije pod uticajem unutrašnjih i spoljašnjih činilaca menjaju svoja svojstva a suštinski trendovi promena nastaju usled stremljenja same organizacije da uspostavi stanje svoje dugotrajne stabilnosti pod uticajem zbivanja u relevantnoj organizacijskoj okolini i zbog ljudskih potreba i interesa onih koji čine datu organizaciju. One rastu kada uvećavaju svoju veličinu a zadržavaju osnovna svojstva, razvijaju se kada prelaze iz jednog u drugi tip organizacije radi veće efikasnosti i više po meri čoveka. • Da bi se razumele promene radnih organizacija nužno je imati u vidu globalne promene i savremene trendove promena u sferi rada. Prema Ričardu Holu,
56
savremenu svetsku sferu rada karakterišu: globalizacija, nova industrijalizacija, monopolizacija i oligopolizacija tržišnih kompanija, umnožavanje multinacionalnih kompanija, ekonomski rast kao ciljna vrednost, rast menadžera, tehnostrukture, rast uticaja radničkih organizacija, težnja ka zaustavljanju pogoršanja čovekove okoline. Takođe promene nastaju i pod uticajem interesa socijalnih aktera unutar organizacija. Uobičajeno je da strategijski vrh teži centralizaciji, tehnostrukture ka standardizaciji a srednje upravne linije ka lokalizaciji. • Promenama organizacije doprinose promene u tehnologiji, tržištu, globalnom društvenom kontekstu. Po Likertovoj analizi obrazac rukovođenja sledi: opšti trend promena od autoritarnih ka neautoritarnim organizacijama, širenje demokratske konstitucije modernog društva iz politike u domen ekonomije, očekivanje veće predanosti zaposlenih ako se uključe u proces odlučivanja. • Po Veberu sociologija teži razmađijavanju sveta, lakše proučavanje organizacije koja se ne menja, njeno učvršćivanje birokratizacijom. Bitne osobine organizacije u društvu koje se brže menjaju je privremenost, prilagodljivost i primenljivost. • Globalizacija je pojam iz ekonomije i podrazumeva širenje tržišta po planeti. Postoje tri teorijska pristupa procesu globalizacije: Globalni optimizam, pesimizam, skepticizam. • Sve veći broj privremeno zaposlenih, smanjuje se broj radnih organizacija i sele se u nerazvijene regione, odnosi u preduzeću se razaraju. • Postoje tri tipa modela organizacije: 1. Klasteri, korespondiraju sa idejom lokalizacije i umrežavanja; 2. Strategijske alijanse, ujedinjavanje više organizacija radi boljeg poslovanja; 3. Organizacije visokog učinka; 65. BUDUĆNOST ORGANIZOVANjA RADA: OD RUTINSKE KA INOVATIVNOJ ORGANIZACIJI? • Sociološke rasprave o inovativnoj organizaciji pravile su se u okviru mnoštva empirijskih nalaza o prevazi rutine u razvijenim industrijskim društvima jer je većina teoretičara pristupila proučavanju rada spolja te se zbog toga prihvatilo shvatanje da su organizacije rada usmerene na proizvodnu efikasnost bez mogućnosti za stvaralaštvo što je dominiralo sredinom 20og veka. • Osnovni teorijski pristup za objašnjenje strukturalnih društvenih predpostavki za nastanak i razvoj inovativne organizacije je globalistički pristup sa stanovišta društva kao totaliteta. • Neformalna aktivnost i odnosi u organizacijama su ono značajno polje društvenog delovanja članova organizacija odakle struje značajni podsticaji za čovekovo umeće što čini organizaciju rada inovativnom iznutra. Neformalne aktivnosti i odnosi dovode do uvažavanja konflikata koji podstiču na akciju i pospešuju širenje ideja. Inovativni procesi su mogući i u okviru formalnih aktivnosti i organizacija ali što je organizacija rigidnija mogućnosti su manje. Od rada se ne očekuje da bude prijatan već da vodi uspehu a uspeh se vidi kao kretanje uzlaznom linijom hijerarhijske lestvice. Ljudi u takvim organizacijama su više zaokupljeni problemom vlasti, moći i statusa nego problemom sadržaja i stvaralačkog uređenja. • Za nastanak i razvoj inovativnih organizacija potrebno je da globalno društvo ispuni značajne preduslove: 1. Dinamične organizacije zasnovane na profesionalizaciji rada. 2. Razvijen sistem komunikacija između pojedinaca, društvenih grupa u i van organizacije. 3. Decentralizacija odlučivanja zavisiće od decentralizacije u globalnom društvu. 4. Demokratska struktura u organizacijama kao i u globalnom društvu a ona je bolja od hijerarhijske jer pruža veću slobodu izbora grupa kao i mogućnost višestrukog članstva.
57
5. Saradnički odnos koji štiti autorstvo pojedinca. 6. Prevladavanje razmrvljenog rada i birokratske organizacije. • Još uvek postoje strukturalne prepreke savremenih društava jer se brže stvaraju promene u tehnici, tehnologiji i sadržaju rada nego u organizovanju. Teži se promeni a ne stabilnost i rutinsko rešavanje problema organizacije rada. • Oblici organizovanja koji karakterišu inovativne organizacije su: prepoznaju se po odnosu prema sadržaju rada, stvaralaštvo i profesionalizacija su najmanje otuđeni; organizacija se ne oslanja na nekoliko pojedinaca već koristi sva iskustva zaposlenih; podstiče se komunikacija; dobronamerno takmičenje a ne borba za moć; povoljna klima. • Specifičnost sociološkog pristupa proučavanju organizacije rada ogleda se u nastojanju da se svestrano sagleda i objasni veza između sadržaja rada i njegovog organizovanja. Inventivno prilagođavanje je ono koje vodi podsticanju članova na stvaralački rad i razvoj umeća. Ono se javlja kao najadekvatniji prirodnoistorijski okvir delovanja čoveka na prirodu i samoga sebe. • Modernizacija zavisi od unutrašnjih problema i osobinama radne situacije. One se najviše ogledaju u stepenu razvoja preduzetništva ali i činiocima preduzetničkog poslovanja (kultura, struktura moći, demokratski odnosi itd). 66. UTICAJ PROFESIONALIZACIJE I FEMINIZACIJE RADA NA BUDUĆNOST RADA? • Savremeni razvoj podele društvenog rada, demokratizacija i širenje obrazovanja podstakli su profesionalizaciju koja se širi u onoj meri u kojoj se industrijski princip podele rada probija i izvan industrije u uslužne delatnosti. Na to su ukazivali sociolozi i teoretičari postindustrijskog društva od 1970ih godina. Takođe to proizvodi i uključivanje žena u razne sfere rada (feminizacija) što je drugo važno obeležje koje će uticati na budućnost rada. • Danijel Bel je smatrao da u strukturi radne snage najbrže rastu profesije kao društvene grupe koje odlikuje posedovanje specijalnog znanja. Feminizacija radne snage poprima takve društvene razmere koje se mogu označiti kao dramatične po svojim posledicama, ne samo za proces rada već i savremenog društva. Profesionalizacija i feminizacija nisu posebna odlika savremenih društva a jer je uvek postojalo grupisanje na osnovu specifične delatnosti kao i učestvovanje žena u određenim delatnostima. U savremenom društvu se šire u sveri industrijskog rada ali i izvan nje doživljavajući ekspanziju. • Sekularizacija društvenog života i racionalizacija načina rada i njegovog organizovanja uslovila je u početku postepen a u dvadesetom veku ubrzan nastanak profesija i njihovo uključivanje u upravnu strukturu organizacije rada. • Nastanak modernih profesija nije isto što i profesionalizacija jer se ona oslanja na oblik diferencijalizacije zanimanja u prošlosti kao i na odnos prema radu kao pozivu. Proces feminizacije se vezuje za prodor industrijske podele rada izvan sfere materijalne proizvodnje iako se počeci vežu za prvobitnu akomulaciju kapitala. • Profesionalni i ženski rad imaju svoje specifičnosti ali ne tolike da bi se tretirali nezavisno od svih onih činilaca koji obeležavaju rad uopšte. Njihovom analizom mogu se osnažiti argumenti o trajnosti umeća i njegovom različitom ispoljavanju profesionalaca i žena kao socijalnih nosilaca. • Takođe dolazi do razvoja ustanova i službi socijalnog staranja koje omogućavaju distanciranje žena od neplaćenih kućnih poslova i obaveza. Ti napori koji uključuju žene u plaćenu radnu snagu nazivaju se ideologija novoproduktivizma. 67. ZANIMANjA I PROFESIJE? • Većina ljudi koji rade u modernom društvu čine ljudi od zanimanja i ono im
58
omogućava da uđu u sferu rada i rade. Zanimanja su proizvod relativno stabilne podele rada a iskazuju se kao uobličeni skup aktivnosti čiji je rezultat određen proizvod, obavljaju se na naučen, ustaljen i standardizovan način. Ima ih mnogo (preko 30.000 po UN). • Radi lakše statističke obrade postoje klase zanimanja: stručnjaci, službenici, zanatlije, fizički radnici, operativci itd. Zanimanja nastaju i nestaju a razlikuju se tri tipa: 1. Zanatska zanimanja, nastaju usled društvene podele rada, predstavljaju složenu celinu poslova koja proizvodi zaokružen proizvod, konkretne poslove obavlja konkretan pojedinac da bi ostvario sredstva za život, sa individualnom umešnošću i sredstvima, veštine se stiču vremenom, praktična znanja, kreativnost, autonomno delovanje, ne počivaju na sistemskom znanju iako je neophodna obuka. 2. Nezanatska (industrijska) zanimanja, nastala razlaganjem zanata u okviru tehničke podele rada, nastaju struktuisanjem manjeg broja operacija složenog radnog procesa, poštovanje procedure, neautonomnost, rezultat nije zaokruženi proizvod, standardizovana sredstva za rad. 3. Profesionalna zanimanja: • Profesionalna zanimanja karakterišu rad manjeg broja aktera u prostoru rada ali su to zanimanja od naročitog značaja za sferu rada i društvo. Profesionalno delovanje je ono koje počiva na posedovanju posebnih znanja i veština za koje je potrebno obrazovanje a u okviru koga čovek obavlja neku poslovnu delatnost radi relativno trajno i ustaljeno radi pribavljanja sredstava za život, znalački obavljen rad, izdvojen od ostalih zanimanja, od zanimanja se razlikuje prožetošću racionalnog saznanja. • Istorijski se razvija od protestantizma gde određeni rad postaje vrsta poziva od Boga, nešto čemu se čovek sasvim posvećuje i zvanje je važilo za slobodne pojedince jer uključuje vrhunsko obrazovanje, visok društveni ugled i autonomiju delovanja. • Zanimanja tipa profesije tako imaju osobenosti: znanje bazirano na naučnoteorijskom saznanju, karakter ekspertskog delovanja koje počiva na primeni znanja u praksi, izdvojenost i zaštićenost određenim pravilima, razvijen etički kodeks radi samokontrole, i obeležja supkulture. • Uz zanimanje ide zvanje a uz profesije titule kao simboli koji obeležavaju stratifikacijski položaj koji zavisi od spoja znanja i moći u konkretnom društvu. 68. PROFESIJE I PROFESIONALIZACIJA RADA: IZMEĐU ISPOLjAVANjA UMEĆA I BIROKRATIZACIJE? • Teško je dati jednu opšteprihvaćenu definiciju profesija zbog njihove društvene osobenosti jer one nisu jednostavni i neprotivrečni elementi stvarnosti već naprotiv, sve dimenzije i protivrečnosti društvenih odnosa prisutne su i u profesijama. • Kako se širio udeo profesionalaca u sferi rada rastao je interes sociologije za proučavanje profesija jer one utiču na transformaciju društva u fazi ubrzane industrijalizacije. Tako se u sociologiji razvio čitav niz pokušaja da se definišu profesije i da se analizira njihovo mesto u društvenoj strukturi. Tako se javljaju tri sociološka shvatanja profesija: 1. Tradicionalno, elitističko ili idealnotipsko: profesije su složene društvene grupe koje nastaju i razvijaju se: na osnovama sistematske teorije o delatnosti koju obavljaju (naučno-teorijsko saznanje), ekspertskom delovanju u primeni znanja u praksi, društvenim pravilima koja regulišu ponašanje, moralnom kodeksu i na specifičnoj profesionalnoj podkulturi. 2. Kritičko ili analitičko: nastalo kao reakcija na idealnotipsko shvatanje, negira većinu osobina koje se pripisuju profesijama, jedino poseduju društvenu moć
59
legitimisanu društvenim pravilima između društva i profesije. 3. Realističko: smatra da idelnotipsko i kritičko shvatanje profesija ne govore o društvenoj stvarnosti u kojoj se profesije rađaju, razvijaju i deluju. Ono počiva na analizi procesa profesionalizacije u društvu. • Pored razlika postoji i ono što je zajedničko: Profesije su poseban oblik društvenog grupisanja koji počiva na posedovanju posebnih znanja i veština za koje je potrebno obrazovanje a u okviru kojih ljudi obavljaju neku delatnost relativno trajno i ustaljeno radi pribavljanja dobara za život i ispoljavanja vlastitih predispozicija. • Profesija je nastala iz zanimanja i od njega se razlikuje prožetošću racionalnim saznanjem uz racionalnu upotrebu sredstava za postizanje određenog cilja u procesu rada. Profesije su dakle onaučavanje društvene grupe posredstvom obrazovanja i tehničkog usavršavanja. • Profesije dovode do stratifikacije jer različite profesije u zavisnosti od monopola na ekspertizu poseduju različite količine moći. Novije profesije snagom posebnog znanja pokušavaju da ostvare položaj ali se one više shvataju kao stručnjaštvo dok su neke podržane snagom tradice usmerene na univerzalno znanje i shvataju sebe kao inteligenciju. Usled tih razlika dolazi do brojnih sukoba inteligencije koja želi da prevaziđe okvire tehničke podele rada i stručnjaštva koje na nju pristaje. • Zbog elitnosti mnoga zanimanja teže statusu profesije kroz proces profesionalizacije kome između ostalog doprinosi i demokratizacija društvenih odnosa i širenje obrazovanja. Ovakvi procesi nisu skorašnji već prate društveni život od početka a jedina nova karakteristika je širenje profesija izvan sfere industrijskog rada. • Sve veću podelu rada prate procesi profesionalizacije i birokratizacije. Uvećanje radnih organizacija i njihovo obuhvatanje slobodnih profesija usled sve veće kompleksnosti tehnologije i specijalizacije dovodi do kooperacije i birokratizacije. Dolazi do nestajanja tipičnih odlika profesija ali se profesije ne podčinjavaju potpuno jer su manje otuđene od industrijskog rada a kako sadrže jedinstvo znanja, talenta i veštine one predstavljaju više profesionalno umeće. Profesije nestaju i nastaju, nove se razlikuju po znanju (svestrno stručno/specijalističko), i bore se za sve veću autonomiju no u stvarnosti ona je najveća na srednjem stupnju birokratizacije. • Tok profesionalizacije teče: rast broja onih koji se bave određenom aktivnošću, stvaranje obrazovanih institucija, profesionalno udruživanje, težnja za zakonski zaštitu deltnosti i uspostavljanje etičkog kodeksa. • Dolazi do monopolizacije ekspertnosti stručnjaka u odnosu na one kojima treba stručna usluga, stručni autoritet i profesionalizacija kroz jednu vidljivost profesije u javnosti ali kako se mogu videti kao delovi elite antielitistički programi mogu dovesti do negativnog odnosa javnosti prema stručnjacima. 69. OSOBENOST MODERNIH PROFESIJA (PRIMER INŽENjERSKE PROFESIJE)? • Inženjerska profesija pripada modernoj vrsti neharizmatičnih profesija kojima je tehnička podela rada uklonila harizmatičnost i umesto ranijih poziva proizvela niz profesija koje svoju legitimnost crpu iz nauke, tehnizacije i industrijalizacije. Najbliža je stručnjaštvu po svojim obeležijma i društvenoj ulozi ali takođe ona stoji na nekoj vrsti stvaranja prilagođavajući znanje praktičnim ciljevima. Ipak u inženjerskoj profesiji zadržalo se nešto od tradicionalnog umeća a time i deo moralnog kodeksa. • Sociologiju najviše interesuje kako društvo utiče na nastajanje i praktikovanje osnovnog moralnog odnosa inženjerske profesije jer se moral stvara u toku odvijanja specifične delatnosti te se moral javlja kao specifična vrsta moralnog odnosa. Taj odnos se za inženjere ispoljava kao: 1. Odnos prema predmetima i sredstvima rada, uslovljen udelom u obavljanju
60
inženjerskih aktivnosti. Ulaganje napora da se dođe do istine, kritički odnos prema sopstvenom znanju, takođe je čovek prakse, što se više oseća kao deo delatnosti to je odnos prema predmetima neposredniji. 2. Odnos prema pripadnicima inženjerske profesije razvija se još tokom obrazivanja razvijanjem naklonosti prema članovima iste profesionalne grupe, formira se inženjerski pogled na stvarnost koji ga veže za ostale pripadnike, javlja se profesionalna ideologija koja teži da dobije što povoljniji društveni status, stvara se slika inženjera u društvu. 3. Odnos prema radnoj grupi gde ima i drugih profesija kao odnos prema njihovom znanju, ne mora biti kao prema svojoj profesionalnoj grupi, može da prihvata ili odbija. 4. Odnos prema organizaciji rada gde tehnokratski pogled na svet dolazi u sukob sa moralom jer korisno nije uvek dobro te se oni moraju uskladiti ne smatrajući sebe boljim i važnijim od ostalih u kolektivu. 5. Odnos prema poslovnim partnerima na tržištu zavisi od konkurencije i poverenja jer iako važi vrsta vučjeg stanja moraju postojati veze. 6. Odnos prema društvu zavisi od normi koje nameće inženjeru gde on često dolazi u konflikt uloge i moralnih normi što vodi anomiji. Shvatanje profesije kao poziva povoljnije deluje na status i moral. 7. Odnos prema prirodnoj sredini kroz delovanje na prirodu jer u tehnologiji leži izvor brojnih problema kroz uništavanje čovekovog staništa te teži usklađivanju odnosa sa prirodom. 8. Odnos prema sebi sastoji se u procenjivanju sopstvenih postupaka bez obzira na nametnute norme, individualni odnos zadovoljstva i nezadovoljstva profesijom. Pozadinu toga čine određeni elementi modernog sveta: potčinjenost života procesu proizvodnje, konformizam, polovično obrazovanje, otuđenost odnosa u industrijskom društvu. Iako sve teži standardizaciji i smanjenju morala u ponašanju moral ne iščezava. 70. OSOBENOST PROFESIJE SOCIOLOGA I STRUČNjAŠTVO? • U nastajanju profesija osim fundamentalnih naučnih znanja bitnu ulogu ima i razvijena primena tih znanja pa se istinske profesije tako javljaju gde su aplikativna naučna znanja oskudna što je slučaj sa sociološkom profesijom koja ima teškoću u svom učvršćivanju kao profesije usled nedovoljnog negovanja aplikativnih disciplina. • Teškoće u uspostavljanju izvesnih zanimanja kao profesija javljaju se zbog problema u monopolizaciji odgovarajuće ekspertnosti. Ako stručnost stručnjaka nije nešto što ga čini nadređenim nad klijentom, ako se ona ne zasniva na posebnoj primeni stručnih znanja koja nisu lako dostupna i razumljiva laiku, takva stručnost se ne pretvara u stručni autoritet. • U takvoj profesiji ima mnogo priučenih pridošlica i najšira javnost mora da uočava ekspertnost koju nudi data profesija: titule, društveno sankcionisane privilegije, fakulteti, radna mesta koja doprinose vidljivosti profesije. • Uticaj sociologije na društvenu stvarnost više je nego skroman, što je uticalo na neke sociologe da vlastitim aktivizmom nadoknade ograničenost uticaja sociološkog saznanja na društvenu svakodnevicu. 71. RAD I POL: SOCIOLOŠKI PRISTUP FEMINIZACIJI RADA? • Problem feminizacije radne snage uočen je još krajem 19og veka kao jedan od problema industrijskog društva. Razni pokreti za društvenu ravnopravnost su pokušavali da se sa tim suoče ali su radnički pokreti nastojali da ih apsorbuju i već tada se cepa mišljenje u vezi oslobođenja žena između feministkinja i ideologa radničkog pokreta.
61
• Te suprotnosti će biti obnovljene u neofeminizmu ali će ideološki kontekst biti zamenjen teorijskom problematizacijom iako ideološki okvir neće potpuno iščeznuti već uporedo sa njim dolazi do teorijskog sociološkog i antropološkog razmatranja problema društvene uloge i položaja žene. • Društveni podsticaji za posebno sociološko problematizovanje odnosa rada i polova nalaze se u povratku politike neoproduktivizma u razvijenim zemljama što je dovelo do najdramatičnijih promena u intenzifikaciji učešća žena u plaćenoj radnoj snazi. Neoliberalne ideologije bile su zaodenute teorijama o državi blagostanja u kojima je rešen problem socijalnog staranja i uslužnog rada što je omogućilo veće distanciranje žena od neplaćenih kućnih poslova. To je dovelo do feminizacije radne snage kao i značajnu promenu u karakteru rada i radne snage što feministkinje smatraju za dokaz da je pol bitan činilac u proizvodnoj sferi. • Međutim domaćinski poslovi ostaju bitno područije umeća rada žena i pored sve većeg uključivanja u plaćenu radnu snagu pa se može reći da se feminizacija odvija u dva izdvojena područija: područije kućnog rada i područije rada izvan kuće. • Dosadašnje analize empirijskih istraživanja odnosa rada i pola pokazuje da pol ima uticaja na osobenosti ženskih i muških poslova. Sociologija je do sada identifikovala osnovna pitanja o uticaju pola na društveni život kako bi razvila više teoriju o polu. Neka od njih su: Šta je osnova odvajanja javne i privatne sfere i kakve posledice ima na odvajanje žena i muškaraca, koji su razlozi sagregacije rada, kako kulture radnog mesta doprinose održavanju nejednakosti polova, kako se podele na polove vežu sa drugim podelama na rasu, kako dolazi do sagregacije žena stručnjaka, kako dolazi do nejednake distribucije moći među polovima... • Traženje odgovora na ta pitanja postalo je središnji problem ženskih studija i remeti demokratski san o postignutoj društvenoj jednakosti među polovima. 72. KUĆNI RAD I RAD U ORGANIZACIJI: NEVIDLjIVA ŽENA I ŽENA U SVETU MUŠKARACA? • Problem feminizacije radne snage najčešće se vezuje za rad u preduzeću kao javnu sferu rada dok se retko posmatra u odnosu na kućni rad kao privatnu sferu rada. To je redukcionistički pristup sa funkcionalističkim predznakom jer analizu rada o društvu ograničava na preduzeće i što mu je osnovni cilj istraživanje uslova koji omogućuju čuvanje funkcionalnog jedinstva preduzeća i društva. Uključivanje kućnog rada u pragmatički kontekst poremetilo bi predstavu o preduzeću kao osnovnom obliku organizovanog rada i samo pimanje rada jer funkcionalistički pristup zaboravlja da rad nije samo ono što se odvija na mestu reprodukcije već obuhvata i mesto potrošnje. • Zato se sociološka proučavanja ne smeju ograničiti na rad u preduzeću već moraju obuhvatiti sve oblike rada. Rad u preduzeću i kući jeste zasebna celina ali međusobno i zavise posredstvom aktera u radu gde je rad u kući svet žene a rad u preduzeću svet muškarca. Rad u kući se malo ceni jer je društveno obezvređen a rad u preduzeću potvrđuje čoveka. • Problem feminizacije radne snage najčešće se posmatra kao problem povećanog uključivanja žena u rad preduzeća a ne i kao problem aktivnosti u kući čime se upada u stanovište patrijarhata. • Kako se feminizacija radne snage odvija pod uticajem savremene podele rada i nejednakosti između polova nužno je taj problem posmatrati u oba područija ženskog rada. Vezivanje feminizacije rada samo za područije rada u preduzeću najviše je posledica teorijske neopreznosti jer imajući u vidu da obrazac patrijarhata ne iščezava ni u savremenom društvu a kućni rad je već feminiziran pa feminizacija može pogoditi samo preduzeća. Zbog toga je žena u kućnom radu nevidljiva a u preduzeću je u svetu muškaraca, raspolućena na privatnu i javnu
62
sferu poput građanskog društva. • U statističko-demografskim analizama problem feminizacije se posmatra kao osnova integracije žena u ekonomiju. Povećano učešće žena u radnoj snazi usložnjava probleme rada i polova jer se time ne uklanjaju društvene i kulturne prepreke koje ženama nameće patrijarhat kao sociokulturni obrazac. On je prenet u preduzeće pa je žena kod kuće zavisna od muškarca a na poslu od šefa. • Zavisnost u radu se pojačava i sve većim angažovanjem u skraćenom radnom vremenu jer se tako održava niska cena rada i smanju je velika nezaposlenost. Uporedo sa tim procesima teče samozapošljavanje u slabije plaćenim delatnostima, bližim kućnom radu, u uslužne delatnosti, u obrazovanju a poslovi su često monotoni i repetitivni što vodi do otuđenosti 8tekstilna industrija). Tako se dolazi do očvršćivanja položaja muškarca koji se koncentrišu u granama koje su nosioci industrijskog razvoja. Feminizacija utiče na konkurentnost rada jer su žene slabije plaćene a takvi prostori privlačniji za ulaganja zbog malih troškova, na odnose u porodici. • Sociološko proučavanje radne uloge žene je novijeg datuma, razvijena tek sa proučavanjem uloge žene u porodici i feminizacije rada, do tada kućni rad je bio izostavljen. Zadovoljstvo kućnim radom zavisi od naklonosti, klasne pripadnosti, autonomnosti, vrste rada koje žene obavljaju jer se on može sagledati kao ropski ili kao polje kreativnosti. Kućni rad je autonomniji od onog u preduzeću ali je zato neplaćen. 73. FEMINIZACIJA RADNE SNAGE I (SAMO)ORGANIZOVANjE ŽENA? • Povećano uključivanje žena u radnu snagu uticalo je na rast njihovog otpora prema uslovima rada i vladajućeg sloja a intenzitet tog otpora je veći što je društvenoekonomski sistem razvijeniji. Ta pobuna nije posledica samo ekonomske i političke nejednakosti već protest protiv patrijarhalnog obrasca koji računa na određenu ulogu žene u društvu. To je borba za dobijanje slobode kao i svaka druga. • Feminizacija rada doprinela je distanciranje većeg broja žena od tradicionalno nametnute društvene uloge. Sticanje ekonomske nezavisnosti od muškarca ženi se pružaju mogućnosti za nezavisno delovanje u društvenom životu. • U tim okvirima se posmatra doprinos feminizacije radne snage samoorganizovanju žena u društvu a razvijeniji oblici samoorganizacije javljaju se u ekonomski razvijenijim društvima. • Sam proces samoorganizovanja kao svojevrsno političko delovanje nije bez lutanja i problema. U izrazito feminističkoj varijanti poprimao je anti-muški karakter miniranjem patrijarhalnog stila života. Takođe borba se odvija i protiv sindikata koji je istina pomogao ostvarivanje prava žena ali kako je rukovođen od strane muškaraca sa opet određenim viđenjem uloge žene on je izgubio pravo da posreduje na tržištu rada između žene i poslodavca tako da su se okrenule samoorganizovanju da bi se same izborile za svoja prava jer uporedo sa borbom za identitet u društvu bore se za identitet u preduzeću. • U društvima gde je više izraženo organizovanje žena na radnom mestu ističu se njihovi zahtevi: jednaka zaštita rada, učešće u odlučivanju, kontinuirano obučavanje za rad sa razvojem tehnologije, priznavanje domaćičkog rada kao društveno vrednog, odbacivanje ideologije radne uloge muškarca od koga zavisi porodica. • Ideologije novoproduktivizma i neoliberalizam doprinele su feminizaciji rada ali država blagostanja se traži da preuzme veće obaveze u razvoju uslužnih delatnosti koje bi nadoknadile odsustvo žene iz kućnog rada. 74. SOCIOLOŠKI OKVIRI PREDUZETNIŠTVA, MENADžMENTA I MARKETINGA?
63
• Sociologija kao opšta, teorijsko-empirijska i osnovna društvena nauka ne može zanemariti problem preduzetništva, menadžerskih i marketinških aktivnosti u savremenim društvima. Preduzetništvo je postalo stvarnost ciljnoracionalnog delanja i vrednostni orjentir u prevladavnju zabluda o netržišnom načinu rada i proizvodnje. • Burne društvene promene razaraju koncept netržišne i komandnoplanske ekonomije u bivšim socijalističkim sistemima koji nastoje da dosegnu blagodeti tržišnog privređivanja. • Uključivanje problema preduzetništva, menadžmenta i marketinga u saznajni krug sociološke analize traži interdisciplinarni dijalog sa drugim humanističkim naukama i naučnim disciplinama. Zato mora da pored socioloških sadrži i politekonomske i filozofsko-antropološke analize preduzetničke delatnosti i ljudskog ponašanja u društvu koje prolazi kroz tranziciju. Težište analize se odnosi na savremene promene u sferi rada i proizvodnje, uz ukazivanje na šire društvene i kulturne posledice na ponašanje čoveka u tim procesima. • Analiza ima za cilj da proširi iskustveni okvir i profesionalno-praktički angažman sociologa rada. Takođe promene u menadžmentu se razmatraju u vezi sa emprijskom istraživanju društvenog grupisanja preduzetnika, problematizuju se stavovi koji dovode do modernizacije oposredovane kulturom siromaštva. Takođe problemu preduzetništva se prilazi kroz obrazac kulturne komunikacije (odnos ekonomija, kultura, komunikacija). Traga se za podsticajnim uticajima na preduzetništvo. • Preduzetništvo: Delanje društvenih aktera kojim se na nov način kombinuju ljudi i sredstva radi unapređivanja ishoda date delatnosti; poslovno angažovanje kojim se uspostavlja preduzeće ili neka aktivnost; uspostavljanje i obavljanje sopstvenog posla. Manje ili više svesno i autonomno ljudsko delovanje u društveno-ekonomskim procesima sa ciljem da se najracionalnije upotrebe raspoloživi ekonomski činioci i da se snosi puna odgovornost za vlastito učestvovanje u tim procesima. • Sociologija pokušava da istraži sa kojim se preprekama sudaraju preduzete radne aktivnosti aktera rada koje streme modernizaciji i koja je njihova stvarna moć. Ona govori o startnim pozicijama posle pada socijalizma. Kroz mogućnost napredovanja u karijeri, zatvorenost mnogih delatnosti kao slika društva, aspekti preduzetništva su se gušili unutar preduzeća, nemoć pojedinca kao posledica moći organizacije. • Menadžment: Dobija na značaju sa razvojem kapitalizma, pojam vezan za proces osamostaljivanja profesionalnog upravljanja preduzećem. Neposredni zadatak je organizacija rada u preduzeću ali se vremenom širilo i na sve sfere a ne samo na preduzeće. Menadžment je specifičan sistem u kojem profesionalni stručnjaci za pitanja organizacije u pojedinim oblastima delatnosti vode organizacione poslove. Obuhvata delatnosti upravljanja i rukovođenja. • Na predpostavci istraživanja o stvarnim interesima aktera u procesu rada da bi se rešili konflikti nikla su brojna sociološka istraživanja menadžmenta, preduzetništva i marketinga. Istraživanja su imala za cilj da objasne stvarnu ulogu upravljača u transformaciji radnog procesa. Traganje za duhom sistema bivšeg jugoslovenskog društva, razlozima njegovog sloma, razbijanje individualnosti u rutini i poslušnosti. Razumevanje položaja, u bivšoj birokratskoj organizaciji. Ipak istraživanja pokazuju da je poželjan menadžer, poslovan i odgovoran, ceni rad, znanje, preduzimljiv i donosi novčanu dobit. • Marketing: U širem značenju predstavlja aktivnost aktera u cilju plasiranja određenog proizvoda. U užem značenju poslovna funkcija preduzeća koja za zadatak ima proizvodnju, distribuciju, cene i promociju robe u cilju većeg profita. • Sociologija nastoji da prouči marketing kao oblik komunikacije između aktera u radu, teži istini o akterima, delovanju i odgovarajućim društveno-istorijskim i kulturnim uslovima. Sa druge strane profesionalna aktivnost sociologa u sferi
64
marketinga čini je ekonomski uspešnijom, društveno prihvatljivijom itd. Potpomaže ekonomski sistem u onoj meri u kojoj on uvažava istinu socioloških analiza i objašnjenja. Ipak, najčešće nužnost zaposlenja nameće sociolozima da izgube potrebnu crtu kritičnosti u profesionalnom delovanju. 75. MOGUĆNOSTI SOCIOLOGIJE U PODSTICANjU MODERNIZACIJSKIH PROCESA? • Sociološko poimanje procesa modernizacije najčešće se vezuje za proučavanje savremenih društava koja su krenula putem ubrzanog privrednog razvoja. Takav vid razvoja koji se temelji na industrijalizaciji karakterističan je za područije bivše Jugoslavije kroz deagrarizaciju seljaštva ali je bio usporen i stopiran krajem 20og veka, produkt građenja identiteta specifičnim pogledom na socijalizam i uključivanjem u svetsku podelu rada bez društvenoekonomske podloge i institucionalno-organozovanog sistema u kome bi sloboda pojedinaca bila sloboda sviju iako je to uzimano za već postignuto. • Razvoj društva je upao u krizu blokiranjem od strane samog institucionalnoorganizacionog sistema i teorijsko-ideološkim uputstvima da su najbitnija pitanja društvenoekonomskog sistema pitanja raspodele. Na tim deobama nikao je policentrični etatizam koji je proizveo krizu jugoslovenskog društva. U tom procesu pitanja rada uopšte i proizvodnje ostala su u senci a demokratičnost raspodele ne može da nadognadi gubitke u proizvodnji. • Bolest bivšeg jugoslovenskog društva nije sasvim savladana ni posle svog raspada a bolesno društvo je razaralo sociologiju u svojim okvirima u vidu prihvatanja ideoloških vizija raznih aktera koji su pretendovali da oblikuju društvo. • Pojedini sociolozi mogu da budu učesnici takvog oblikovanja ideološke vizije ali sociologija može biti samo akter u borbi za istinu. Ona mora da shvati da su zablude predhodile raspadu Jugoslavije i da će trajati još dugo. To su bila obećanja o prosperitetu, razvoju i slobodi a rezultati su bili rat, nepravda, ekonomski kolaps. Modernizacija je prerasla u tradicionalizaciju vraćajući se mrtvim ideologijama tokom rata. • Mogućnost sociologije da utiče da utiče na društvenu stvarnost do sada su se pokazale veoma skromne što su mnogi sociolozi pokušali da nadoknade vlastitim aktivizmom. Ono što ona ipak može da učini je da istinom razobliči ideološke zablude koje su oblikovale svest i akomulisale se u uslovima krize i rata i koje se sadrže u osobenostima tradicionalnog društva (institucionalni okvir počiva na mitskom i metafizičkom tumačenju stvarnosti) što isključuje kritičko narušavanje. • Ako članovi sociološke zajednice nisu mogli da spreče rat mogu da doprinesu da se njegove posledice brže prevaziđu i to na dva načina: istraživanjem i interpretacijom u skladu sa sociološkim vrednostima i obrazovani sistem u kome bi sociološka saznanja došla do izražaja. Ona takođe teži miru ali se ne sme odreći objektivnosti da bi se prilagodila patnji, mora imati ljudsku meru. • Sociolog mora intelektualno prevazići sredinu u kojoj se zadesio. To je bilo veoma teško u ranijim periodima rata, kolektivne svetsi i krize. Mora osim kritike postojećeg da utiče na postojeće unočenjem znanja u svakodnevicu. Za to je najpogodniji obrazovani proces. Sociolog se mora sresti sa teškoćama i približiti ih širem krugu. 76. MODERNIZACIJA RADA I KULTURA SIROMAŠTVA? • Problemi modernizacije rada i kulture siromaštva predstavljaju društvenokulturne uslove u kojima se odvijaju promene rada i proizvodnje društava u razvoju. • Modernizacija u suštini predstavlja samo jedan aspekt kulturnih promena koji počiva na težnji čoveka da prilagodi sebi stvarnost saznajnoracionalnim
65
pristupom te je tako osnovna kulturna podloga za razvojne procese u savremenom društvu. • Neophodno je ispitati koje osobenosti u konkretnom društvu utiču na modernizaciju a u društvima postsocijalističke tranzicije to su specifični kulturni činioci nazvani kultura siromaštva čija je bitna odrednica pasivizacija čoveka. Kultura siromaštva se može takođe obrazložiti kulturnim činiocima u savremenim nerazvijenim društvima koja sputavaju modernizaciju rada. • Najopštiji okvir modernizacije je racionalizacija celokupnog društvenog delovanja a pokretačke snage modernizacije nalaze se u društvenoj podeli rada. Zato se o modernizaciji govori u množini kao o procesima scijentifikacije, formalizacije, institucionalizacije koji se vežu i tvore najopštiji oblik ljudskog rada. Oni su puni suprotstavljenih procesa prihvatanja svega naučnog i organizovanog (modernizam) sa jedne i očovečenje čoveka sa druge strane (moderna, prevrednavanje nasleđa). • Modernizacija rada u jugoslovenskom društvu bila je modernistička: scijentizacija (odsustvo inovativne primenljivosti i razvijanjeg domaćeg znanja), tehnizacija (zavistan tehničkotehnološki razvoj), formalizacija (organizaciona konfuzija), institucionalizacija (uticaj vladajućeg modela). Unošenje novog odnosa prema radu bilo je utopističko a modernizacija zavisna od razvijenih društava i političkog činioca. • Zavisnost je osnovna karakteristika kulture siromaštva kao društveni odnos nejednakosti. Ona se prikrivala ideološkom formom jednakosti. Rgalitarizam je uslovio kulturu siromaštva, ekonomija preživljavanja kojoj se podređuju vrednosne preokupacije. Uslovljava se specifično ponašanje ličnosti: osećaji napuštenosti i bespomoćnosti, trenutno zadovoljenje potreba. • Te osobenosti se odražavaju na procese rada. Evidentan znak da su sve oblasti pogođene društvenom krizom videlo se u krizi potreba a kako je egalitarizam izjednačio isvedene i osnovne potrebe kriza je bila apsolutna. Takođe se nagrizla i materijalna i duhovna proizvodnja koje su bile izjednačene. Tako se javilo osećanje onapuštenosti i povratak tradicionalnim vrednostima, lokalizmu a praćeno devijantnim ponašanjem. 77. DRUŠTVENOEKONOMSKA MOĆ I MODERNIZACIJA RADA? • Moć se najčešće manifestuje kao mogućnost čoveka da preuzme odgovornost za svoju slobodu i slobodu zajednice u kojoj živi a različiti stepeni podele rada oblikuju društvene uslove u kojima čovek traži odgovarajuće puteve samoodgovornog svrhovitog delovanja. • Analiziranjem procesa modernizacije u preduzećima indikatorima značajnim za opštija razmatratranja društvene strukture približavamo se odgovoru na pitanje koliko postojeća distribucija moći u preduzećima utiče na procese modernizacije rada. Pri tome se ne zaobilazi saznanje da je distribucija moći u preduzećima u jugoslaviji zglavnom kopija distribucije moći u globalnom društvu. Analiza se tako ograničava na utvrđivanje potencijalnih mogućnosti da zaposleni preuzmu odgovornost za sopstveni društveno ekonomski položaj i budućnost preduzeća. • Nema bitnije društvene promene pre nego što čovek pojedinac ne postane svestan sopstvenih vrednosnih opredeljenja i konkretnih društvenih uslova u kojima namerava da osvoji ono polje delovanja u kome bi se potvrđivao kao čovek. Postignut stepen slobode u konkretnom društvu utiče na vrednosne procene neophodnosti zadovoljenja potreba a strukturalni odnosi bivšeg jugoslovenskog društva tako utiču na vrednosne aspiracije koje se odnose na osvajanje modernijih uslova življenja. • Jugoslovensko društvo je bilo klasno zatvoreno sa izrazito nejednakom raspodelom društvene moći između četiri osnovne klase: kolektivni vlasnici, posredna klasa, radnici i seljaci. Raspodela moći se zasniva na podeli rada koja je
66
bila mahom industrijska te se tako prenela na društvenoekonomsku moć u organizaciji rada. • Kada je društvo zapalo u krizu siromaštvo se za različite klase različito ispoljavalo ali je zajednički bio gubitak poluga moći koje su pojedine klase držale na socijalnoj distanci uz održavanje zablude o jednakosti. • Kolike su mogućnosti u takvom društvu da čovek preuzme odgovornost za slobodu sebe i zajednice zavisi od raspoložive društvene moći da utiče na suštinske procese društvenog razvoja i oblikovanja celine društva. Modernizacija je moguća u društvima koja prihvataju progres kao vrednosnu orjentaciju promene nasuprot stagnaciji i zato se ispituje da li je društvo stagnantno ili dinamičko. • Percepcija sopstvenog položaja u društvu utiče na želju za većom primenom sposobnosti u cilju promene položaja. Kriza društva je uticala na otrežnjenje iz ideološke opijenosti i iz te perspektive se analiziraju mogućnosti razvoja preduzetništva pojedinca i grupa. 78. PREDUZETNIŠTVO I DEMOKRATIJA: DEMOKRATSKO REGULISANjE KONFLIKTA INTERESA U PROCESIMA RADA? • Preduzetništvo i demokratija su osnovne sociokulturne vrednosti po kojima se prepoznaju savremena društva što je ujedno i najpogodniji okvir za rešavanje konflikata interesa, za slobodu čoveka. • Sloboda se ranije videla više u malim potrošačkim zajednicama i komandnoplanskom načinu proizvodnje društvenog života. Komandnoplanski način predpostavljao je slobodi jednakost kao drugu vrednost kojom se osmišljava međuljudski odnos. Socijalistički projekt se dalje razvijao na opravdanju nekim manjkavostima odbacivanjem tržišta i demokratije što je kako se težilo sigurnosti dovelo do nemogućnosti da se sa nesigurnošću koja vlada u slobodi izađe na kraj. • Preduzetništvo i demokratija se tako javljaju kao najpodesniji okvir za zadobijanje slobode i kontrolisanje sopstvene sudbine jer uspeh zavisi od samog čoveka. Kako su skloni kvarenju mora postojati upornost u suočavanju sa rizikom kao i hrabrost u političkom delovanju kao glavne osobine čoveka građanina. • Područije aktivizma modernih društava predstavlja slobodno tržište ne samo roba i usluga već i političkih projekata, ideja i vrednosti. Oni su svojevstan istorijski izbor čoveka a kao i svaki izbor imaju prednosti i nedostatke. • Prednosti preduzetničkog načina poslovanja: preduzetničko poslovanje je podsticajni činilac stvaralačkog delovanja, maksimum korišćenja proizvodnih potencijala, motivacija ka vlastitom uspehu, konkurencija selektuje najbolja rešenja, nastajanje kulture tržišnog poslovanja, raspodela na osnovu opštevažećih pravila. Nedostaci: manjkavost ostvarivanja socijalne pravde, monopol, ograničene mogućnosti rešavanja konflikata. • Prednosti demokratskog upravljanja društva: efikasno i neutralno sudstvo, dostupnost obaveštenja, sloboda ugovaranja, zaštita od mešanja države u privatnu inicijativu, poštovanje demokratske procedure. Nedostaci: krhkost demokratije, teškoća da se saznaju pravi problemi društva, teškoća zaštite od nedemokratskog delovanja. • Preduzetništvo i demokratija su dve strane jedinstvenog procesa modernizacije te otuda protivurečni odnosi. Prednosti su veće od nedostataka te otuda izbor. • U procesima rada dolazi neminovno do konflikta interesa različitih aktera a najveći su između vlasnika kapitala i radne snage. Konflikt može imati različiti društveno vidljiv izraz (štrajk, sabotaža, beli štrajk itd.). • Proces rada ne može da se vrši uspešno ako u njemu preovladavaju neprijateljstva te se razvijaju demokratski načini komunikacije da bi se našao kompromis. Najrasprostranjeniji oblik je kolektivno pregovaranje u kome
67
učestvuju predstavnici svih grupa u radu. Ukoliko se konflikt ne reši dolazi do štrajka kao oblik otpora. Sva pregovaranja su demokratska i pravno regulisana i gotovo uvek rezultiraju kompromisom jer postoji polje interesa. 79. MOGUĆNOSTI PREDUZETNIŠTVA U POSTSOCIJALISTIČKOJ TRANZICIJI: PODSTICAJI, PREPREKE, RIZICI? • Pod preduzetništvom se podrazumeva manje ili više autonomno ljudsko delovanje u društvenoekonomskim procesima sa ciljem da se najracionalnije upotrebe raspoloživi ekonomski činioci i da se snosi puna odgovornost za vlastito učestvovanje u tim procesima. • Prisustvo preduzetništva u organizacijama rada je pokazatelj njihove modernizacije jer se u njegovoj osnovi nalazi racionalizacija rada. Demokratskija podela moći između akterama u organizacijama moći predstavlja jedan od značajnih pokazatelja modernizacije rada. Raspodela moći u preduzeću je zapravo kopija raspodela moći u društvu. Sociološkom analizom konkretnog društva utvrđuje se kakva je raspodela moći i da li su zaposleni u postojećim proizvodnim odnosima sposobni da preuzmu odgovornost za svoj društvenoekonomski položaj. • Da bi se rad intenzivno razvijao potreban je kapital ali i ljudska i društvena motivacija za rad i oplođavanje kapitala. Dugi niz godina pre krize u jugoslovenskom društvu postojao je kapital ali je izostajalo njegovo oplođavanje. Problem se nalazio u odnosima u radu i organizaciji rada jer nosioci kapitala i rada nisu stupali u direktne odnose već su oni bili oposredovani politikom i veza kapitala i rada počela je da se kida. • Kada je kapital nestao potencijal neiskorišćenog rada je bio umrtvljen da bi nadomestio nedostatak kapitala. Nedostajalo je adekvatno društveno organizovanje koje bi omogućilo da se rad ispoljava kao vrednost i pojava preduzetništva kao antipoda dirigovanom državno oposredovanom radu. • Mnoga formalno-pravna rešenja i propisi u političkim društvima više računaju sa direktorom u organizaciji kao službenikom nego kao modernim menadžerom. Među zaposlenima se najviše ceni poslovni tip rukovodioca i među njima postoji jasna svest o takvoj potrebi i boljitku koji ona donosi. Ipak, kako je u razvijenijim zemljama takvo poslovanje uveliko praksa u postsocijalističkoj tranziciji je samo poželjno stanje. • Modernizacija radnih procesa moguća je samo u društvima koja prihvataju progres i koja su dinamična. Klica je u percepciji sopstvenog položaja i želji da se promeni postojeće stanje. Prepreke su u vidu stagnantnih osobina, rutinizovanog načina rada i ostataka komandno-planske proizvodnje gde su direktori samo službenici. Stagnacija napredovanja u karijeri, većinska težnja činiocima nezadovoljstva (novac) koji nisu stimulisali preduzetničke ideje, socijalnopolitički činioci. Zatvorenost delatnosti na promene zaposlenja, nedostatak volje da se preuzme rizik. Nemoć pojedinaca da utiče na organizaciju rada kao posledica velike moći samih organizacija rada. • Prepreke se javljaju i u kulturi siromaštva, ekonomiji preživljavanja i nerazvijenosti ljudskih potreba, egalitarizmu u siromaštvu što sve zaoštrava odnose tradicionalizma i modernizacije. • Rizici proističu iz krhkosti demokratije koja je preduslov preduzetničkom poslovanju kao takvom, samostalnost na još uvek komandno-planskom tržištu i neizvesnost. 80. PREDUZETNIČKA KULTURA I PREDUZETNIČKO PONAŠANjE? • Preduzetničko poslovanje ima svoj vidljivi društveni izraz u preduzetničkom ponašanju aktera na tržištu a ono je uslovljeno postignutom preduzetničkom
68
kulturom u konkretnom društvu. Ponašanje i kultura se shvataju kao sastavni deo komunikacije u modernom društvu. Kako postsocijalistička tranzicija teži takvim promenama javljaju se određene prepreke. • Prepoznaju se najviše u društvenoj svakodnevici kroz međuindividualnu komunikaciju na tržištu a u takvom kontekstu na ponašanje se gleda kao na pokazatelj prisutnosti preduzetničke kulture, autoritarno, demokratski i sve između ove dve krajnosti. • Ponašanje aktera uvek ima vrednosnu pozadinu te je važno za komunikaciju među akterima. U zatvorenim društvima komunikacija aktera u radu unapred je zadata a ponašanje se odvija po obrascima koji su predvidljivi i utiskuju se socijalizacijom. U otvorenim društvima komunikacija je uslovljena principima slobodnog tržišta uz podršku demokratske procedure. Predvidljivost se traži u vrednostnim predpostavkama preduzetništva i demokratije jer ponašanje pojedinca nije unapred zadato. • Tržišno poslovanje i demokratija jesu sociokulturne vrednosti iz kojih izvire odgovarajuće ponašanje. Oni su iskonska tendencija čoveka da ovlada uslovima egzistencije i izražava se u nastojanju čoveka da utiče na to šta će i u čijem će interesu raditi. Taj aktivizam je usmeren na proširivanje slobode. • U društvima postsocijalističke tranzicije prisutna su takve vrednosti ali nailaze na otpor u strukturalnim procesima; zavisna industrijalizacija (kroz dvojnu industrijalizaciju na osnovama tradicionalnih zanata i državnih investicija i licencirane tehnologije) i kultura siromaštva (uobličena pod uticajem ideologije jednakih stomaka i egalitarizma što je samo formalno prikrivena nejednakost, ljudi se otuđuju od institucija i stvara se sistem u kome se siromaštvo reprodukuje). Prevazilaženje je moguće samo ako se demokratska većina osloni na stvaralačku manjinu pružajući im institucionalne i vaninstitucionalne mogućnosti za preduzimljivost. 81. KIBERNETSKO-SISTEMSKI I SOCIOLOŠKI PRISTUP UPRAVLjANjU U ORGANIZACIJAMA RADA? • Ideje kibernetike i teorije sistema našle su plodno tlo na područiju upravljanja organizacijama rada i one su poznate kao kibernetsko-sistemski pristup. Zanivaju se na predpostavci da svaka organizacija rada predstavlja relativno zatvoren sistem sa svojim ulazom i izlazom te nastaju sa ciljem da obavljaju određenu delatnost. • U okviru organizacije rada kao sistema razvijaju se tri osnovne funkcije: realizatorska (npr proizvodnja, prikupljanje ili obrada informacija), ostvarivanje ciljeva preko upravljanja, istraživanje sociokulturnih vrednosti u okviru kojih se sagledavaju mogućnosti za ostvarivanje cilja. Proces upravljanja je tako vezan za postojanje kibernetskog sistema. • U savremenoj teoriji upravljanja pojam upravljanja se shvata kao upravljanje ljudima i stvarima, ljudima i u novije vreme stvarima. Pojmovi upravljanje (funkcija organizacije koja reguliše odnose između organizacije kao sistema i njene sredine) i rukovođenje (podfunkcija upravljanja koja je koncentrisana na usklađivanje odnosa podsistema organizacije) se uzimaju komplementarno a razlika je samo u opštosti. Polazi se od predpostavke da u svakom sistemu postoji podsistem koji upravlja i kojim se upravlja. Proces upravljanja obuhvata njihovo usklađivanje i usmeravanje u pravcu ostvarivanja cilja organizacije a zasniva se na prikupljanju, obradi, plasiranju informacija i delovanju u odnosu na njih, ostali podsistemi samo izvršavaju osim ako izvršavanje ne vrše mašine te se tada čovek javlja ne kao izvršilac već samo kao kontrolor. • Posmatra organizaciju rada u kojoj je već došlo do zamene ljudskih mišića i jednostavnijih misaonih procesa mašinama što je prevladalo ograničenosti čovekovog učešća i teži da se bavi i celokupnim privrednim sistemom.
69
• Razvoj nauke i tehnologije doveo je do nastanka kibernetike, predstavlja jedno od najvećih dostignuća razvoja primenjene nauke. Automatizovana tehnika ne bi mogla da radi bez kibernetike i teorije sistema koja se razvijala uz kibernetiku koju je usavršila. Njihov spoj doveo je do skoka u funkcionisanju i upravljanju proizvodnog procesa. Ona je neminovnost usložnjavanja procesa proizvodnje i potrebe za njegovom kontrolom što usložnjava informacije. • Osnovne osobenosti automatizovanog upravljanja u čijoj su osnovi kibernetske mašine su: kibernetske mašine obavljaju više zadataka, pružaju povratnu informaciju u cilju bolje optimizacije budućih postupaka (fidbek), za svaki oblik ponašanja u procesu postoji centar za donošenje odluka. Tako suzbijaju antagonističke procese. • Osnovni problem pristupa je što se organizacija rada shvata kao sistem te smatra da je njom moguće upravljati preko unapred formulisanih principa. Poimanje čoveka kao jedinke koja je smeštena u sistem je plitko jer smatra da čovek više ne može da menja zatečene okolnosti. Proizvod je NTR ali sama nauka i tehnika nisu jedini uzročnici progresa jer je sociologija pokazala da je svaki konkretni oblik društvenog razvoja proizvod predhodne društvene prakse kao i postojećih oblika praktičnog delovanja čoveka i njegovih vrednostnih orjentacija a ne samo odraz savremenog naučno-tehničkog progresa. Zabluda kibernetskosistemskog pristupa upravljanju sastoji se u mišljenju da je dovoljno odrediti ciljeve i organizovati način njihovog ostvarivanja. Međutim tu je ipak važna volja i test prakse i tu se javlja potreba za sociološkim pristupom. Tako je potreban i sociološki pristup upravljanju organizacijama rada. • Sociološki pristup upravljanju organizacijom je sadržajniji, je umesto principima više se bavi potrebama za odgovarajućom vrstom organizacije i mogućnostima da se ostvare ciljevi. Proces rada i upravljanje nisu dva podsistema već su povezani u društveno delovanje koje vodi ka ostvarenju cilja. Upravljanje se odvija kroz koaliciju saradnje iz zajedničkih interesa. • Tako postoje tri oblika upravljanja: autoritarni (birokratski način, centralizovana moć), demokratski i anarhični oblik. Cilj je da se odredi oblik upravljanja i akteri suoče sa posledicama da bi prevladali konflikte i probleme kojih možda i nisu svesni. 82. UPRAVLjANjE (MENADžMENT): IZMEĐU (RUTINIZOVANE) SLUŽBE I (UMEŠNOG) POZIVA? • Direktorska funkcija je deo upravnog aparata te sadrži elemente prisile kojim se nameće pokornost aktera koji obavljaju izvršilačke poslove. Taj jaz između upravne i izvršne delatnosti moderna društva nastoje prevazići varijantama humanizacije rada. Osnove humanizacije leže u organizovanoj protivteži izvršnom radu (sindikat) i proširivanjem javnog mnjenja tako da upravljači imaju interes u tome što deluju ka zaštiti prava izvršilaca. • U procesu rada se radi o međuzavisnosti interesa uprave i radnika. Rešavanje konflikta interesa zavisi od odnosa snaga u konfliktu i iskustvenim istraživanjima stvarnih interesa aktera u procesu rada. Na toj predpostavci nastaju sociološka istraživanja na polju preduzetništva, menadžmenta i marketinga koja imaju za cilj objašnjenje stvarne uloge upravljača u transformaciji radnog procesa, iako se u njima često preteruje o ulozi menadžera njegova uloga je neosporna. • U menadžerskoj delatnosti su koncentrisane pretežno ideativne funkcije rada koje se odnose na cilj preduzeća te je zato važno poznavati je jer može latentno da podstiče ili sprečava ostvarenje ciljeva. One su izraz osobenosti vladajućih vrednosti. • Direktorska funkcija socijalističkih društvenih sistema ispoljavala se u služenju vlasti transmisijom ciljeva ka izvršiocima posla. Svaka organizacija funkcioniše u
70
nekoj sredini koja oblikuje ponašanje aktera u njoj. U njemu je tako rasla upravljačka nesamostalnost, službenička rutina direktorske funkcije. Kasnija kriza i nesklad između načina rada i upravljanja dovela je i funkciju direktora u krizu. • Vraćanje kapitalističkim vrednostima nameće se potreba za samostalnijim upravnim delovanjem. Razlikovanje sistema i duha koji u njemu živi utiče na brzinu adaptacije. Sposobnost organizacionog usmeravanja delatnosti ljudi nije sasvim iščezla a ono se veže za delatnost direktora i ona je suština menadžerskog poziva. • Osnovna razlika između direktorskog delovanja u smislu rutinizovane službe i moguđeg drugačijeg rada u smislu menadžerskog poziva je u tome što je direktor u službi ciljeva koji su iznad njega a kao menadžer je relativno autonoman u određivanju osnovnog cilja organizacije. Rutina je u vezi shvatanja uprave kao vlasti a delovanje direktora je službeničko. • Idealnotipsko delovanje direktora kao službenika sastoji se u sledećem: Upravljanje se vrši po pravilima, po formalizovanim propisima koji odstranjuju subjektivizam, upravljanje je bezlično, osnova upravljanja su akti, moć upravljanja leži u tajnosti. Navedene osobine delovanja direktora su suština birokratskog delovanja u organizaciji. U javnom delovanju je prepoznatljivo komunikacijsko delovanje po hijerarhiji. • Upravljanje organizacijom u smislu menadžerskog poziva zasniva se na saznanju da racionalizacija načina obavljanja delatnosti polazi od razlikovanja tehničke strane upravljanja i sadržaja organizovanog delovanja koji se sastoji u naporima da u zajedničkom radu ostvare deo svojih potreba. Direktor mora da poseduje skup teorijskih i praktičnih znanja da bi uspešno vodio organizaciju. U tranziciji se direktor još uvek nalazi između ispunjenja funkcije rutinizovane službe i obavljanja delatnosti u smislu menadžerskog poziva. • Istraživanja su pokazala da zaposleni imaju jasnu svest o tipu direktora koga žele i on je bio poslovno orjentisan tip koji ceni rad i donosi profit kolektivu (najmanje poželjan je filantropski tip koji ne radi i ne zamera se nikome). To je važno jer se ni jedna promena ne može sprovesti ako za njom ne postoji potreba koja pokreće ljude. To se dešava i kroz obrazovanje koje se od viška znanja okreće upotrebljivosti u radnom procesu. • Promena mora doći uz ravnomerniju raspodelu moći u društvu. Stručna služba koja je samostalna. Direktor mora ne da prenosi odluke van organizacije već da ih donosi za specifičnu organizaciju. Odgovara i za formalnopravnu organizaciju i za samo upravljanje. Njegova odgovornost je u skladu sa količinom moći koju direktorska pozicija uvek nosi. Ponovno prisvajanje ideativnih funkcija od birokratije, kreativni kadar koji je za zatvoreni sistem bio višak sada je osnova razvoja. 83. EKO-MENADžMENT: IZMEĐU PRIVREDE I PRIRODE? • Biti moderan menadžer i kao takav opstati zahteva stalno usavršavanje a posebno na polju eko-menadžmenta koji se javlja kao saznajna problematizacija osnove civilizacije i umeće usklađivanja egzistencijalnih potreba čovekovog opstanka. Dileme upravnog delovanja dobijaju svoj specifičan društveni izraz narastanjem štetnih efekata brzog ekonomskog rasta i dileme upravnog delovanja u vidu borbe ili mira sa prirodom koja menadžerskom pozivu daje heuristički okvir koji pruža da se praksa rada sagledava ne samo utilitarnopragmatički već i sa stanovišta opstanka. • Eko-menadžment predstavlja specifičan oblik upravnog delovanja koje ima cilj da usklađuje protivrečnosti racionalnog privređivanja i očuvanja prirodne ravnoteže. • Privreda posredstvom tehnologije pravi pritisak na ekosistem a kriza počinje kada eko-sistem ne može da prihvati povećanje ekonomske aktivnosti i kriza se
71
javlja kao kriza čovečanstva i pogađa svakog. • Kako privrženost nacionalnom suverenitetu i neprestanom ekonomskom rastu dolazi se do protivrečnosti kroz seljenje prljave industrije iz razvijenih u nerazvijena područija gde se ekologija smatra luksuzom bogatih sve dok nisu počele da se dešavaju ekološke katastrofe. • Iako povratno delovanje čoveka na prirodu traje od elementarnih oblika prisvajanja prirode i u vezi sa tim uvek postoje propisi u vezi zagađivača stvarna potreba za eko-menadžmentom se javlja tek kada dolazi do kobnih posledica kulturno-civilizacijskog otuđenja od svoje prirodne osnove. Kada se gubi ljudsko dostojanstvo i prirodni svet tumači kao materijal. • U svakom obliku upravnog delovanja je skoncentrisana društvena moć u odnosu na ostale aktere u radu i eko-menadžment nije izuzetak. On jedino poseduje jednu kvalitativno novu osobinu a to je saznanje da je industrijska podela rada omogućila koncentraciju moći čoveka u borbi sa prirodom te je njegov zadatak da tu borbu prevede u mir što se postiže naturalizacijom privrede. Eko-menadžment je bitan činilac u borbi za odgovorno društvo. • U poslednje vreme razvila su se dva globalna gledišta na odnos privrede i prirode: 1. Ubrzani privredni rast je neminovan a njegove negativne posledice na prirodu moguće je ublažiti preko tehnologije. Suprotno ekonomskom rastu je smrt, a tehnologija će spasiti svoje izumitelje. 2. Apokaliptično viđenje prirode i čoveka u njoj ukoliko se ne obuzda privredni razvoj. Suprotno ekonomskom razvoju je ekološki održivi razvoj, kritička misao prema privredi i prirodi samo pomaže čoveku da preokrene katastrofalne procese u odnosima privrede i prirode. • Eko-menadžment je tako specifičan oblik umeća čoveka da živi u skladu i miru sa prirodom. Modernizacija nije u suprotnosti ako joj se priđe odgovorno. Industrijski manje zagađena društva kao što je srpsko imaju i prednost u odnosu na ostale zbog oslanjanja na tradicijske vrednosti odnosa prema radu kao vrsta duga prema kulturnim vrednostima a ne samo na egzistencijalne potrebe. 84. POJAM MARKETINGA I MARKETINŠKE KOMUNIKACIJE? • Marketing je sastavni deo preduzetničkog načina rada i poslovanja. Prednosti preduzetničkog u odnosu na komandno-planski način proizvodnje najuočljivije su u sferi marketinga. U komandno-planskom načinu proizvođač je određivao šta i koliko će se proizvoditi a time i trošiti. Potrebe potrošača nisu bile motiv ni merilo proizvodnje, ograničeni izbor. U preduzetničkom načinu poslovanja dolazi do obrnutog procesa. Merilo svega je potrošač dobara i usluga. Potrebe potrošača postaju osnova oko koje se vrti tržišni život, izbor zavisi od broja potrba koje rastu te su proizvođači uvek spremni za odgovor. • Preduzetnička ekonomija počiva na uvažavanju potrošačkih potreba pa je osnovni problem traženje načina kako da se usklade potrebe i ponuda na tržištu. On se imenuje sredinom 20og veka kao marketing, nova koncepcija upravljanja proizvodnjom i prodajom, vrsta čovekove delatnosti u tržišnim uslovima privređivanja koja je usmerena na zadovoljavanje potreba posredstvom razmene, plasiranje proizvoda na tržištu. Iako se sastoji u posredovanju između potrošača i ponuđača ona se ne sme poistovetiti sa prodajom jer je prodaja samo jedan njen segment. • Ako je tržište zatvoreno i vlada nestašica ne postoji potreba za marketingom jer proizvodi nesmetano stižu do potrošača. • Pod marketinškom komunikacijom podrazumeva se simbolički posredovana interakcija među akterima u sferi rada a koja se odvija po pravilima uspostavljenim u tržišnom načinu poslovanja i uz nastojanja aktera da definišu očekivana ponašanja koja izražavaju njihove potrebe i interese a najuspešnija je
72
ako se obraća određenoj ciljnoj grupi. • Marketinška komunikacija se odvija u sferi rada, prevazilazi institucionalni okvir proizvodnje dobara i zadire u polje umeća ljudske kreacije no ipak još uvek pod pravilima tržišnog načina privređivanja. Ona je samo jedan oblik uzajamnosti koji legitimiše kapitalistički način reprodukcije, među akterima uz pomoć marketinške komunikacije, vodi smanjenju rizika i jedan je od činilaca trajnosti kapitalizma. • Ekonomija se najviše bavila marketingom do sada ali su njeni razlozi praktičnog a ne saznajnog karaktera. Kako marketing ne polazi od proizvodnje već od potreba i interesa ekonomski pristup proučavanju nije dovoljan jer su potrebe i interesi osnova motivacionog dela ličnosti te su sociološko-antropološka i sociološko-psihološka saznanja nezamenljiva teorijska podloga za razumevanje tržišta. • Svrha marketinga kao specifične sfere komunikacionog delovanja čoveka jeste da proizvede kupca i u tom procesu sve je važno da bi se dobila prava marketinška informacija. 85. MARKETINŠKA KOMUNIKACIJA I PREDUZETNIČKO POSLOVANjE? • Prednosti preduzetničkog nad komandnoplanskim načinom rada i proizvodnje najuočljivije su u sferi marketinga. Komandnoplanski način rada i proizvodnje diktirao je šta i koliko će se proizvoditi a potrebe potrošača nisu uzimane u obzir. U predizetničkom načinu poslovanja motorna snaga ekonomije je potrošač i mogućnost izbora zavisi od neograničenih potreba potrošača i korisnika usluga. • Kako preduzetnička ekonomija počiva na uvažavanju čovekovih potreba osnovni problem jeste traženje načina kako da se usklade raznovrsne potrebe i ponuda na tržištu. Sama tržišna praksa je pronašla način još krajem 19og veka iako se ime ustanovilo sredinom 20og veka gde se nova koncepcija upravljanja proizvodnjom i prodajom nazvala marketing. • Ekonomske nauke tako počinju da se bave marketingom a ponajviše iz praktičnih razloga gde se težilo pronalaženju osnovnih principa marketinške komunikacije. • Pod marketinškom komunikacijom podrazumeva se simbolički posredovana interakcija među akterima u sferi rada a koja se odvija po pravilima uspostavljenim u tržišnom načinu poslovanja i uz nastojanja aktera da definišu očekivana ponašanja koaj izražavaju njihove potrebe i interese. • Marketinška komunikacija se odvija u sferi rada, prevazilazi institucionalni okvir proizvodnje dobara i zadire u polje umeća ljudske kreacije no ipak još uvek pod pravilima tržišnog načina privređivanja. Ona je samo jedan oblik uzajamnosti koji legitimiše kapitalistički način reprodukcije, među akterima uz pomoć marketinške komunikacije, vodi smanjenju rizika i jedan je od činilaca trajnosti kapitalizma. • Kako se preduzetnik vidi kao inovator, neko ko unapređuje proizvodnju, preraspodeljuje resurse itd, marketing kao način plasiranja proizvoda se javlja kao veoma bitan momenat unutar preduzetničkog poslovanja. On u sebi sadrži znanja iz psihologije, sociologije, komunikologije a sve radi boljeg uočavanja potreba i potencijalnih potrošača. • Marketing se javlja kao bitan deo preduzetničkog poslovanja jer je za preduzetnika važno da osim sposobnosti rukovođenja organizacije rada poseduje i informacije o tržištu da bi što kvalitetnije obavljao svoj posao i ostvario ciljeve. 86. FUNKCIJE MARKETINGA U TRŽIŠNOM POSLOVANjU? • Funkcija marketinga kao specifične sfere komunikativnog delovanja čoveka jeste da proizvede kupca gde ima posredujuću komunikativnu funkciju u oblasti razmene dobara i usluga. Društveni odnos razmene je neophodan i putem marketinške komunikacije se može učiniti podnošljivijim za aktere u tom odnosu.
73
Marketing se tako javlja kao centar komunikacije (proizvođača sa kupcima) i jedna od osnova upravljanja preduzećem. • Značaj marketinga za upravu preduzeća prvi je istakao Harold Kunc naglašavajući da upravljanje preduzećem zavisi od niza činilaca u i izvan preduzeća a njegov model upravljanja je utro put za sociološki pristup marketingu jer se pokazalo da uspešno poslovanje preduzeća zavisi i od brojnih činilaca društvene i kulturne sredine u kojoj preduzeće deluje a sve da bi se rizik smanjio na najmanju meru. • Otuda se istraživanje tržišta smatra nezaobilaznim područijem delovanja profesionalaca u sferi marketinga što je kontinuiran proces jer se ljudske potrebe konstantno razvijaju. Ono je više usmereno na ciljne grupe nego na pojedinca pa je psihologija nedovoljna već se koriste sociološki metodi ali krajnje simplifikovano zbog brzine promene. Dobijeni rezultati se vraćaju tržištu putem prezentacija, promocija ili reklama što može imati emancipatorski ali i manipulativni karakter u kom slučaju dolazi do moralnog sukoba za sociologa jer on teži da uz marketing razvije istinske ljudske potrebe. • Istraživanje marketinške komunikacije obuhvata: ispitivanje želja, potreba i interesovanja kupaca kao i mogućnosti da ih proizvođač zadovolji; istražuje ekonomsku opravdanost proizvoda; istraživanje povoljnih oblika promocije; istraživanje tržišta. Učešće sociologa istraživača prisutno je u svakom delu osim u ekonomskoj opravdanosti gde ekonomisti imaju primat. • Komunikacija je uvek usmerena na ciljne grupe a ne na što veću masovnost, na potrošača, proizvod, preduzeće, društvo. Naravno poruke su usmerene i inspirisane potrošačem ali nije usamljen već na njega utiču i ostali elementi marketinške komunikacije. Od njih važnije mesto zauzima istraživanje kulturnih vrednosti koji utiču na marketinšku komunikaciju. • Upravljanje potražnjom zahteva obaveštenost o svim relevantnim činiocima koji na nju utiču. Osnovne informacije o konkurenciji, potrošačima ili tržištu čine osnovu marketinške informacije i predstavljaju preduslov za uspešnu preduzetničku aktivnost ali nisu dovoljni jer je moderni potrošač visoko razvijen, gotovo razmažen, i traži aktivnije učešće u izboru robe te se tako razvijaju odnosi sa javnošću. • Bilo reklamom ili odnosima sa javnošću marketing može biti uspešan jedino ako se predhodno obavilo istraživanje određenih grupa kojima su upućene te informacije kao i uži društveno-kulturni uslovi u kojima se komunikacija odvija. Bez potrebnih informacija marketinška komunikacija je lišena smisla. 87. ULOGA SOCIOLOGIJE RADA U RAZUMEVANjU MARKETINŠKE KOMUNIKACIJE? • Antropološka, sociološka i socijalnopsihološka znanja o potrebama, interesovanjima i interesima čine teorijski osnov za razumevanje tržišta i aktera u njemu jer ponašanje aktera je uslovljeno svim činiocima koji utiču na oblikovanje ličnosti. Tako veliku saznajnu vrednost imaju saznanja o potrebama ličnosti koje nastaju pod uticajem određene kulture ili društvenih odnosa. Cilj marketinga je upravljanje potražnjom a to se ne može postići bez razumevanja ličnosti. • Marketinška komunikacija kao oblik društvenog delovanja najčešće se smatra ekonomskim područijem interesovanja međutim oblik delovanja čoveka je društveni problem a time pripada i društvenim naukama koje proučavaju marketing kao oblik komunikacije. • Sociologija se tako pojavljuje kao nauka i kao profesionalna aktivnost u poslovima marketinga i nastoji da prouči marketing kao oblik komunikacije između aktera u radu uz težnju da se sazna istina o akterima i njihovom delovanju u odgovarajućim društvenim uslovima. Sociologija kao profesionalna aktivnost čini delatnost uspešnijom, prihvatljivijom, zanimljivijom a proces rada manje otuđenim. Ipak može doći do odstupanja od kritičnosti usled nužnosti
74
zaposlenja. • Težište sociologije kao profesije u marketingu jeste praktična primena socioloških saznanja. Dolazi do profesionalizacije unutar marketinga iz razloga što marketing nije samo stvar ekonomije već timski rad više oblasti. Zavisi od potrebe koliko će se sociologija razvijati. • Sociološka delatnost u sferi marketinga se javlja kao kritička analiza koncepcije poslovanja i same delatnosti i njenih posledica po društveni život. • Sociolog kao istraživač marketinga treba dobro da poznaje društvene i kulturne uslove u kojima se odvija marketinška komunikacija jer po Haroldu Kuncu uspešno poslovanje zavisi od čitavog niza činilaca u i izvan preduzeća a ne samo od marketinškog miksa ili izbora tržišne mete jer je cilj da se rizici poslovanja smanje. • Marketinška komunikacija je okrenuta čoveku a ne proizvodu zbog čega se sociologija javlja i kao zaštitnik naivnih potrošača jer marketinška komunikacija može biti manipulativna ili emancipativna a sociološka istraživanja mogu doprineti razvoju istinskih ljudskih potreba. • Sociološka istraživanja u sferi marketinške komunikacije obuhvataju: ispitivanje potreba kupaca, analiza ekonomske opravdanosti proizvoda (više udela imaju ekonomisti), istraživanje povoljnih oblika promocije i istraživanje samog tržišta. 88. SOCIOLOŠKI I SOCIJALNOPSIHOLOŠKI PRISTUP MOTIVACIJI ZA RAD? • Mnoge rasprave o motivaciji su psihološki zasnovane ispuštajući iz vida da je ponašanje samo delom individualno a većinom uslovljeno društvenim činiocima i kulturnim vrednostima. • (1) Spoljašnji činioci kao način obavljanja delatnosti, tip organizacije i institucionalni okvir oblikuju način ponašanja pojedinaca i grupa. Objektivna naučna analiza se tako ne može zadovoljiti opisom ponašanja pojedinca već je potrebno utvrditi i one činioce koji posredno/neposredno uslovljavaju ponašanje. Ako se uspe objasniti njihov uticaj na ponašanje, sociologija je na dobrom putu da ukaže na odnose koji sputavaju slobodan razvoj posedinca i društva. • Ti uslovi su veoma složeni, radi se o sukobu tradicionalnog i modernog odnosa prema radu, uticaju obrazovanja i radnog iskustva, uticaj socijalnog porekla duge radničke tradicije, problem racionalnog poslovanja i modernizacije. Organizacija rada se javlja i kao prepreka uspešnog rada radnika, nestručnost i tolerisanje nerada, tri činioca tradicionalizma. Takođe tu je zainteresovanost radnika za modernizaciju i učešće u odlučivanju koja se sukobljava sa direktivama i naređenjima koja stižu van radnog kolektiva, obrazovanje pozitivno utiče ali klima naređivanja pasivizira i rutinizuje potencijale zaposlenih. • Neotuđeno delovanje u proizvodnom procesu uslovljeno je stepenom industrijsko-ekonomskog razvoja, vrstom proizvodnje i osobenostima konkretnog radnog mesta. Neravnomeran razvoj je sputavajući činilac modernizacije, važan uticaj materijalne stimulacije, devalviranje rada kroz previše zaposlenih negativno utiče na motivaciju. • (2) Unutrašnji činioci motivacije za rad su oni socijalnopsihološki činioci koji zahvataju strukturu ličnosti radnika a manifestuju se kao lični podsticaji i pobude, unutar svesti, uslovljeni spoljašnjim činiocima i osobinama konkretne ličnosti. Sociološki se ne mogu identifikovati ali se može odrediti njihov uticaj na osnovu ponašanja i verbalnog izražavanja. • Po ličnom viđenju najvše stimuliše zanimljiv posao, atmosfera i novac što su tri glavna činioca lične motivacije. Takođe, uočava se da su najzastupljeniji činioci zadovoljstva (kreativnost, samopotvrđivanje, kolegijalna atmosfera). Neposredna kontrola na radnom mestu nije odlučujući činilac blokade za kreativniji i produktivniji rad.
75
89. MOTIVACIJA ZA RAD: EMPIRIJSKI POKAZATELjI KORIŠĆENjA LjUDSKIH RESURSA U NAS? • Problem motivacije je središnji problem koji se odnosi na međusobne odnose čoveka i društva a njihovo prožimanje uslovljeno je načinom proizvodnje društvenog života. • Osnova motivacionog sistema čoveka su potrebe i njima odgovarajući vrednosni sistemi koji se oblikuju pod uticajem društvenih delatnosti i odnosa. Određen tip organizacije društva i formirani institucionalni oblici deluju kao značajni posredujući činioci koji saobražavaju poželjni tip ličnosti i način ponašanja u društvu. Samo poznavanje načina ponašanja ljudi tek je početni korak ka utvrđivanju podsticajnih činilaca. • Iz ovih opštih teorijskih postavki socioloških, socijalnopsiholoških i antropoloških objašnjenja međusobne uslovljenosti ličnosti i društva sledi da naučno istraživanje motivacije ne može biti objektivno ukoliko ne utvrdi osnovne relacije između globalnih društvenih činilaca i njihovog uticaja na ponašanje ljudi a te veze su uvek oposredovane. • Koje su to blokade i podsticaji za korišćenje ljudskih resursa koji utiču na produktivniji rad u segmentima društvene strukture gde se stvaraju materijalne vrednosti. Kako se motivacijom ličnosti najviše bavila psihologija u njoj su se razvile i glavne teorije: 1. U teoriji motivacije Abrahama Maslova motivacija sledi iz hijerarhijskog niza potreba: fiziološke potrebe, potrebe sigurnosti, potrebe za druženjem, potrebe za poštovanjem, potrebe samorealizacije. Potrebe višeg reda se javljaju kao motivatori kada se zadovolje potrebe nižeg reda. 2. Meklilendova teorija motivacije ističe jednu potrebu na kojoj počiva motivacija, potreba za postizanjem rezultata svojim sposobnostima jer izaziva dobra osećanja koja su sama najveća nagrada. 3. Hercbergova teorija dvojne motivacije ističe značaj dve vrste činilaca: činioci zadovoljstva (zadovoljstvo kad su prisutni ali ne i nezadovoljstvo kada ih nema) i nezadovoljstva (izazivaju nezadovoljstvo kada su odsutni ali ne i zadovoljstvo kada su prisutni). 4. Osnovni činilac motivacije keste stepen pravednosti kroz nagrade u skladu sa uloženim naporom. 5. Teorijska shvatanja koja polaze od očekivanja, iz lične ubeđenosti da se može postići očekivano koje ima neki smisao za čoveka. Više vezana za stvaralaštvo. • Šta sve mogu biti motivatori rada dobija se analizom potreba ljudske populacije koju ispitujemo. Da bi se utvrdili potencijali treba doći do činilaca koji blokiraju prisutne aspekte motivacije: 1. Na individualnom nivou: (činioci zadovoljstva) zanimljiv posao, kolegijalna atmosfera, mogućnost kreativne afirmacije i (nezadovoljstva) novčana zarada, organizacija rada i tehničkotehnološki uslovi. Tu su još i starost, interesovanja, zadovoljstvo poslom. 2. Na grupnom nivou (tradicionalizam): Loša organizacija rada i neiskorišćenost resursa, nestručnost rukovodećeg kadra koga posao ne zanima ili su postavljeni po direktivi i tolerisanje nerada i totalno podcenjivanje bilo kakvog rada kome se uskraćućuju zasluge. Takođe tu je i kontrola rada. 90. NEZAPOSLENOST I EKONOMIJA PREŽIVLjAVANjA: PRIMER BLOKADE LjUDSKIH RESURSA U SRBIJI KRAJEM DRUGOG MILENIJUMA? • Nezaposlenost, kao strukturalni izraz društvenih neusklađenosti između raspoloživih radnih mesta i aspiranata na njih, sastavni je deo tržišnih odnosa i industrijskog načina rada. Predindustrijski način rada znatno je više bi isprepletan sa tradicionalnim načinom života pa se problem viška živog ljudskog rada
76
rešavao u okviru njegove preraspodele u kolektivitetu lokalne zajednice. To je vodilo neracionalnom društvenoekonomskom poslovanju ali je povoljnije od tržišnog delovalo na egzistencionalnu sigurnost. • U modernim društvima, sa procesima industrijalizacije i tržišnog načina poslovanja nezaposlenost se pojavljuje kao posledica društvenoekonomske krize ali i niza specifičnih društvenih činilaca (demografija, urbanizacija, siromaštvo...). Različiti oblici nezaposlenosti su specifični za društva različite društvenoekonomske razvijenosti i sociokulturne integrisanosti. Društvenoekonomski uzroci se odnose na nedovoljnu potražnju za radnom snagom a sociokulturni u oskudici potreba koje imaju pripadnici društva te njihovim mirenjem sa postojećim koje ima zadovoljava elementarne potrebe. • Nezaposlenost u Srbiji krajem milenijuma najviše ima taj sociokulturni izraz ali i veću radnu snagu kao posledicu ubrzanih procesa industrijalizacije i priliv prekobrojnih u industriju iz poljoprivrede radi privremenog rešenja latentne nezaposlenosti na selu kao i kriza 90ih koja je dovela do privredne regresije i opadanja broja zaposlenih posebno u javnom sektoru. • Ekonomsko-statistički pokazatelji ukazuju na nezaposlenost onih lica koja nemaju sredstva za rad ali ni tržišnih mogućnosti da svoj rad naplate na legalan način. Sociološki pristup nezaposlenosti ima u vidu i manje vidljivu zaposlenost u kojoj se krije veći deo odgovora kako preživljavaju oni koje knjigovotstvo smatra nezaposlenim. Otuda se razumevanje ekonomskog opstanka većine stanovnika Srbije 90ih mora osloniti na značajnu varijablu, sivu ekonomiju ali osim većine koja je preživljavala mali broj ju je iskoristio da se obogati. Iako je izvestan nivo zastupljenosti sive ekonomije propratna pojava legalne ekonomije njeno prekomerno širenje je pokazatelj debalansa u nekoj privredi, kompenzacija za osiromašenje. • Javlja se veći udeo žena i njihovo duže čekanje na posao, penzionisanje kao način oslobađanja viška radne snage, plaćeno odsustvo ili prinudni odmori, slaba pokretljivost koja umanjuje kvalifikaciju pa tako ostaje veliki broj nepopunjenih radnih mesta kao opšta nesaglasnost između obrazovano-kvalifikacione strukture i društvenih potreba za radnom snagom kao i razvijenosti tržišta rada. • Kulminira nesklad obrazovano-kvalifikacione strukture koja je prilagođavana trenutnom stanju bez obaziranja na budućnost te su snage bile već u početku neadekvatno razmeštene. • Na rast nezaposlenosti utiče i pojava bavljenja dodatnim poslovima pa jedan deo zaposlenih zauzima više radnih mesta (okolnosti i honorarni poslovi). Takođe je značajan uticaj izbeglog stanovništva sa ratom zahvaćenih prostora bivše Jugoslavije a oni opet da bi obezbedili egzistenciju prihvataju slabije plaćene poslove, ispod kvalifikacije, više poslova, bave se sivom ekonomijom i utiču na vertikalnu pokretljivost domaćeg stanovništva. • Takođe u zavisnosti od zanimanja koja brže reaguju na izazove siromašnog i sankcijama izolovanog društva postoje oni koji se bolje snalaze u uslovima haotičnog poslovanja a veliki broj stanovništva kao njihovi potencijalni korisnici usluga koje omogućavaju da se preživi. • Javljaju se razmišljanja o emigraciji, uticaj dezintegracije države, ratovi, sankceije, veliki deo se zapošljava na svaki način da bi zadovoljili elementarne potrebe i golu egzistenciju. Sve to stvara nepogodan ambijent za transformaciju u postsocijalističkoj tranziciji. Jedina alternativa je u niskom procentu preduzetničkog načina privređivanja.
77
