SOCIOLOGIJA IZMEĐU NAUKE I IMAGINACIJE Sociologija je ispoljavala mnogo protivrečnosti, ambivalentnosti i dihotomija tokom svog razvoja od pokušaja da se utemelji kao jedna pozitivna nauka o društvu u prvoj polovini 19. veka, preko perioda konstituisanja krajem 19. i početkom 20. veka i početkom 20. veka tokom njenog klasičnog perioda, sve do razvoja postmodernističkih shvatanja. Za sve nauke može se reći da su prošle kroz periode unutrašnjih teorijskih i metodoloških protivrečnosti i kriza (odbacivanje starih i uvođenje novih metoda i istraživačkih postupaka, obaranje starih i stvaranje novih teorija). Razvojni putevi i ciljevi, unutrašnje teorijske stabilnosti (paradigmatske) kao i odnosi teorijskog znanja prema empirijskom svetu se razlikuju između prirodnih i društvenih nauka. Društvene su tokom svog postojanje ispoljile mnogo veći broj problema i protivrečnih odnosa između njihovih teorija i sveta empirijskih činjenica. Ove razlike proizilaze zbog samih razlika u predmetima proučavanja, kao i iz razlika između metodoloških i saznajnih mogućnosti. Društvene nauke se ne mogu u istoj meri i u istom obimu da se služe saznajnim i istraživačkim postupcima prirodnih nauka. Postoje jasne etičke i metodološke granice primene eksperimenata u društvenim naukama. U sociologiji bliskim naukama se postavljaju pitanja o sopstvenom naučnom statusu – da li je ono društvena nauka ili nešto drugo; da li je društvenom svetu moguće pristupiti naučno; da li je društvena realnost nešto objektivno; da li se ljudsko društvo uopšte može obuhvatiti na celovit i objektivan način; kako se sociologija može prihvatiti kao nauka o ljudskom društvu u celini kada se pojedine ljudske zajednice toliko različite po svojoj strukturi, unutrašnjim vrednostima, i normama, običajima i tradiciji, načinima proizvodnje, stanovanja i kulturi. Sociologija je stekla reputaciju samokritične i samoupitne nauke – one koja stalno sumnja u naučne predpostavke, a i one drugih nauka. Pitanja sumnje, uzroci preteće krize i samokritičnosti sežu iz vremena kada se sociologija rađala iz rasplitanja jedne društvene krize nakon Francuske revolucije, pa se zbog toga o sociologiji govori kao o nauci krize. Nakon obećanja da će se njome moći kontrolisati, predviđati i upravljati složenim procesima novonastalog industrijskog i građanskog društva, velike ambicije utemeljivača (Sen Simona i Ogista Konta) sužene su na manje okvire – smanjenih očekivanja i saznajne skromnosti. Danas, velike ambicije o racionalnoj i naučnoj utemeljenoj rekonstrukciji društva (kao jedinstvenog životnog okvira za celokupno čovečanstvo), izgledaju manje ostvarljive neko ikada ranije. Odustajanje od programskih zahteva, nije značilo i odustajanje i od same sociologije. S jedne strane postojao je zahtev za utemeljenjem sociologije kao akademske nauke, a sa druge je zahtevano da ona bude budna i aktuelna društvena kritika. Tako je sociologija podeljena na pozitivnu nauku i društvenu kritičku imaginaciju. Kako primećuje Anri Mendras (1927-2003) „za jedne, dobra sociologija je samo kritika društva i svaka pretenzija na naučnu strogost je maska buržaoske ideologije... Za druge, kritička sociologija je samo obnovljeni oblik društvene misli i doktrine, jedna od oblika obnove ideologije“. I jedni i drugi se međusobno anatemišu, iako zato ne dele manje isti stav, govor i znanja. Ovaj Mendrasov stav ukazuje da sociologija uprkos dubokoj podeljenosti i dalje opstaje, pružajući najšira teorijsko-
empirijska znanja o ljudskom i društvenom svetu, njegovim unutrašnjim procesima, odnosima i promenama. Tako se ona definiše kao najopštija teorijsko-empirijska nauka o ljudskom društvu. Ovo omogućava da postoji na više koloseka koji imaju svoje konvergentne i divergentne putanje. Oni sociološki putevi koji vode istraživače društvenog sveta ka imaginaciji – sociološkoj imaginaciji – kako je to formulisao Rajs Mils, mogu da osporavaju naučnu utemeljenost sociologije kao isključivo objektivne nauke. Kolosek imaginacije vodi sociologe ka razumevanju smisla društvenog sveta kroz značenja koja pojedinci pridaju tom svetu. DRUŠTVO IZMEĐU KONSENZUSA I KONFLIKTA Život u ljudskom društvu uvek podrazumeva postojanje minimuma vrednosti, normi i interesa, odnosno zajedničkih kolektivnih značenja koja se pripisuju društvenom svetu, a deli ih većina predstavnika istog društva. Postići i održati kolektivni život znači postići i održavati konsenzus oko toga šta je društvena realnost i šta je minimum zajedničkih ciljeva i koja su to legitimna i legalna sredstva potrebna za postizanje tih ciljeva. To znači i imati slična iskustva u procesu socijalizacije i prepoznati druge – bez obzira na ostale razlike – kao one koje dele istu kulturu, koji su nam slični, za razliku od onih koje nazivamo strancima ili drugima, bilo da dolaze iz nekog drugog društva ili da dolaze iz našeg ali se razlikuju od onoga što smatramo normalnim i prihvatljivim, prosečnim. Konsenzus podrazumeva funkcionisanje nekog društvenog sistema kao kontinuiranog poretka društvenih institucija i jasno i neprotivrečno definisanje zajedničkih društvenih uloga i društvenih položaja. Sa problemom društvenog konsenzusa (dogovora i poretka) i konflikta (sukoba i promena) se sociologija suočila rano. Kod Sen-Simona i Ogista Konta, pitanja konsenzusa, stabilnosti i poretka s jedne strane, i društvene promene, revolucija i sukoba sa druge strane čine najznačajnija pitanja na koje je sociologija trebalo da odgovori. To vreme u kojem su živeli je bilo obeleženo velikim društvenim promenama i dubokim osećanjem neizvesnosti u pogledu društvene stabilizacije i regulacije kao i dalje sudbine društva i njegovog razvoja. Nakon rušenja starog režima (ancient regime) koji je počivao na feudalnim osnovama (plemićkim i aristokratskim privilegijama,dominaciji religije, teologije i metafizike), nove građanske društvene snage su težile ka institucijama koje su trebale da obezbede društvenu stabilnost i konsenzus. U tom periodu je bila izražena društvena kriza, jer je s jedne strane bio srušen stari poredak, dok sa druge strane nisu bili prinađeni novi mehanizmi za konstituisanje novog. Tako se rodila sociologija kao nauka da iznađe teorijsko-metodološke modele za predviđanje društvenih promena i budućih pravaca razvoja društva.
1. OSNIVAČI SOCIOLOGIJE – SEN SIMON I OGIST KONT Iako nije koristio pojam sociologije za svoje shvatanje društva, Sen-Simon je koristio pojam socijalne fiziologije. Emil Dirkem smatra da je taj njegov pojam identičan pojmu sociologija jer se smatra i njenim osnivačem. Ideja socijalne fiziologije je zahtev za postojanjem nauke o društvu o njegovom razvoju i stvaranju. Sen-Simon nije kao i većina teoretičara toga vremena bio oduševljen idealima građanske revolucije, te nije ni video konačna rešenja novonastalog društva. On je u svojoj ideji socijalne fiziologije video iznalaženje mehanizama za
uspostavljanje izgubljenog jedinstva društva, a to je bilo moguće u meri u kojoj su postojale opšteprihvaćene ideje. Pošto je revolucija srušila stari sistem ideja zasnovanog na religijskoteološkom i metafizičkom mišljenju, opšteprihvaćeni sistem mišljenja je prema Sen-Simonu trebao da bude utemeljen na nauci – socijalnoj fiziologiji. Prema njemu celokupni društven sistema nije ništa drugo nego primenjeni sistem opšteprihvaćenih ideja. Da bi se konačno postigao konsenzus taj put mora biti planiran na pozitivnim metodološkim osnovama a ne da one bude prepušten daljoj revolucionarnoj stihiji. Po njegovom mišljenju, društvo živi u stalnoj pretnji od novih sukoba, u stalnoj težnji između dva nespojiva principa: militarističkog i industrijskog. Plemstvo starog režima je stalno težilo održavanju ratnog principa da bi zadržalo svoje političke, društvene i ekonomske pozicije, sputavajući industrijski princip. Vremenom su industrijalci (oni koji poseduju sredstva za proizdodnju, radnici, zanatlije, trgovci, poljoprivrednici) postajali sve bogatiji, pa su kako kaže u „Ko su industrijalci“ postiglii sve veći politički uticaj na mase ljudi. Da bi se prevladala postojeća tenzija između principa, društvena reorganizacija je trebala da počiva na naučnim principima socijalne fiziologije kao pozitivne nauke o globalnom društvu, a ne o njegovim pojedinačnim segmentima. Ovu nauku treba shvatiti kao vrhovnu nauku o čoveku i globalnom društvu. Bez nje ne bi bilo moguće proiznači izlaze iz postojeće društvene krize i shvatiti društvo kao proces a ne kao kompleks stručnih pojava. Tako je ova nauka o društvu zapravo nauka o društvenom progesu, a progres je po Sen-Simonu osnovni zakon u ljudskoj istoriji. Pitanje progresa je po njemu pitanje diskontinuiranog prelaska društva od svoje kritičke ka organskoj fazi. Kritičku čini epoha kriza, konflikata, društvene dezintegracije i sukoba klasa, dok organsku čini epoha jedinstva, konsenzusa, društvenih integracija, stvaralaštva i odsustvo sukoba između klasa. Put do organskog, industrijskog poretka je upravo išao preko socijalne fiziologije. Sen-Simonove ideje u društvu se sumiraju u 3 predpostavke: nužnost rešavanja velikih društvenih kriza u korist konsenzusa, progresa i organske epohe nužnost razvoja pozitivne nauke zasnovane na činjenicama i egzaktnim metodama, a ne na spekulaciji, teologiji i metafizici socijalutopijske, humanističke celokupnog čovečanstva u bratstvo
težnje
o
jedinstvenoj
povezanosti
2. OGIST KONT - POZITIVIZAM Kao i Sen-Simon, njegov učenik a kasnije sekretar se smatra osnivačem sociologije. Kont je delio sudbinu postrevolucionarskog društva u krizi: između razgrađenog starog i nedovršenog novog poretka. Saradnja između njih dvojice je trajala od 1817. do 1824. godine, a okončala se optužbama prema Sen-Simonu za njegovu neoriginalnost i preuzimanje Kontovih ključnih ideja. Kont je u svom delu „Kurs pozitivne filozofije“ (6 knjiga, pisano od 1832-1842) skovao i prvi put upotrebio pojam sociologija (lat. socius = drug, logos = nauka). Takođe je svojim idejama o
društvu utemeljio jedan od najuticajnijih pravaca sve do danas – pozitivizam. Kont nauku o društvu u početku naziva socijalnom fizikom, težeći da utemelji pozitivnu novu nauku o društvu koja bi mogla da kontroliše, usmerava i predviđa društvene promene i procese. Tako, sociologija ima zadatak da reši pitanje društvenog reda i progresa. Prema njemu, ona je trebala da bude ključna naučna podloga za političku i filozofsku refleksiju i ostvarivanje nove „doktrine političke moći“. On nije izolovana od ostalin nauka, a po njmu postoji 6 fundamentalnih nauka: 1) matematika; 2) astronomija; 3) fizika; 4) hemija; 5) biologija; 6) sociologija. Princip klasifikacije je prema stepenu njihove složenosti, pa je sociologija najkompleksnija, pri čemu ona obuhvata sva znanja prethodnih (najviše se odnosi na metodološke principe). Jedino tako ona može da ispuni stabilizaciju poremećenog društva i precizno predviđanje društvenih promena. Kod Konta su ideje o stvaranju novogstabilnog društva koje počiva na konsenzusu (consensus social – društvena saglasnos) i stvaranje nove pozoitivne nauke o društvu nerazdvojni procesi. Po njemu društvo determinišu dve vrste činjenica: čovekova priroda (kao antropološki fenomen koji čoveka čini bićem i stvara istoriju i svet) i istorija (tokom vremena ona poprima ulogu determinističkog ili određujućeg faktora udruštvu što znači da se nasleđa prethodnih generacija nisu mogla izbeći a ni lako menjati). Sociologija ovako shvaćene društvene fenomene treba da proučava kroz njihove statičke i dinamičke aspekte, pa je Kont deli na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku. Socijalna statika ili teorija reda treba da proučava zakone koegzistncije, aspekte društva koji pokazju funkcionalnu povezanost različitih delova društva; da se bavi ustaljenim, nepromenljivim delovima društva, ili slabo promenljivih društvenih fenomena kao što su porodica ili religija. Centralni pojam statike je pojam konsenzusa koji počiva na duhovnom jedinstvu ljudi. Ovo je neophodno za postizanje mirnog i stabilnog funkcionisanja društva kao celine. Ovo znači da je Kont smatrao društvo kao harmoniju međusobno različitih elemenata. Sa druge strane, socijalna dinamika treba da se bavi proučavanjem društvenih promena koje su neminovne. To podrazumeva proučavanje društvenih fenomena u njihovom nastajanju, menjanju i razvoju. Kako u osnovi istorijskog kretanja ljudskog društva stoji ideja progresa, socijalna dinamika se može nazvati i naukom o društvenom progresu. Koristeći se pozitivnim metodama iz prirodnih nauka, ona treba da otkriva zakone koji upravljaju promenama, ono vrstom promena koja se naziva progres, a to je po Kontu kontinuirani i postepeni, sukcesivni razvoj reda. Najznačajniji deo socijalne dinamike se bavi prema njemu, praćenjem velikog zakona kretanja ljudskog društva i duha kroz 3 stadijuma: teološki (početni) – u ovom stanju ljudski duh, usmeravajući prvenstveno svoja istraživanja ka unutrašnjoj prirodi bića, početnim i krajnjim uzrocima svih posledica koje ga pogađaju, predstavlje fenomene kao proizvod direktnog i neprekidnog delovanja natprirodnih sila metafizički (prelazni) – u ovom stanju, koje je u osnovi samo jedna obična opšta modifikacija prvoga, natprirodne sile su zamenjene apstraktnim silama, istinskim entitetima (personificiranim apstrakcijama) svojstvenim raznim bićima sveta
pozitivni (konačni) stadijum – ljudski duh uviđajući nemogućnost da stekne apsolutne poijmove, odustaje da traži poreklo i svrhu vasione i da upozna unutrašnje uzroke fenomena da bi se jedni prihvatio da otkrije njihove stvarne zakone, stalne odnose sukcesivnosti i sličnosti Kont je smatrao da je kretanje društva kroz ove stadijume osnovni i opšti zakon razvoja i progresa, koji treba da se okonča pozitivnom fazom kao fazom harmonije u društvu i kao fazom u kojoj ljudski intelekt dostiže svoj vrhunac u znanju. U toj fazi, nauka će prevazići sve beskorisne teološke i metafizičke spekulacije, te će se uspostaviti jasna razlika između realnog i nerealnog, korisnog i beskorisnog, izvesnog i neizvesnog, preciznog i nejasnog. Pozitivna nauka će se razvijati uporedo sa pozitivnim stanjem društvene harmonije i progresa. Kao pobornik pozitivizma u nauci, Kont se zalagao za: 1)
ukidanje traicionalna teološke i metafizičke spekulacije
2)
proučavanje konkretnih društvenih činjenica, bez uplitanja vrednostni
sudova 3) dominaciju empirijskih proverljivih, kvantitativnih pristupa u proučavanju društvenih činjenica 4)
metodološko jedinstvo svih nauka
5)
praktičnu primenu naučnih znanja u praksi
Sumirajući deje Konta o nauci i društvu može se reći da je on dao jedan od najvećih početnih doprinosa u stvaranju i razvoju sociologije u smislu određivanja njene uloge, doprinosa, predmeta i metoda. Pored zalaganja za pozitivizam, skrenuo je pažnju na neohhodnost sagledavanja istorijskih aspekata ljudskog društva. Zalažući se kao i Sen-Simon za koncept industrijskog društva koje treba da se zasniva na harmoničnoj poreli rada, on je bio naklonjen mnogo više ideji reformi, nego revolucija (konzervativni reformator). Ogist Kont nije imao svoje neposredne nastavljače, ali je njegov sistema nastavio da živi kroz teorije koje su prihavtale pozitivizam – funkcionalizam, naučni marksizam, strukturalizam. Kont je zaslužani za prve ideje o postojanju posebnih socioloških disciplina kao što su sociologija roda i emocija. On je i uveo pojam altruizam (nesebičnu i neuslovljenu ljubav prema drugima). On je spasenje za ljudski rod video u novoj religiji humaniteta – religiji bez teologije i filozofiji bez metafizike – samoj primeni pozitivne nauke. Ona obezbeđuje prostor za subjektivnu dopunu objektivne nauke o društvu – sociologije, kao i mesto za jedino vrhovno biće - čoveka.
ČETIRI VELIKE TEORIJSKE TRADICIJE U SOCIOLOGIJI, KONFLIKTNA TRADICIJA Postoje tradicije: -
konfliktna
-
dirkemovska
-
mikrointerakcionistička
-
utilitarna
One su po mišljenju Renalda Kolinsa ona područja u sociologiji koja su doživela najveći kumulativni razvoj. One se smatraju sržnim tradicijama iz kojih su izvedene sve ostale. Kroz ove velike tradicije je moguće na izvestan način pratiti istoriju ideja o društvu i istoriju razvoja same sociologije. KONFLIKTNA TRADICIJA Konfliktna tradicija u sociologiji jedna je od najstarijih, najtrajnijih i najuticajnijih. Njeni izvori se mogu naslutiti u grčkoj filozofiji posebno kod Heraklita (535-475 pne), kasnije kod Nikola Makijavelija (1469-1527) i Tomasa Hobsa (1588-1679). Njihov politički realizam je videlo ljudsko društvo i istoriju kao polje sukoba pojedinačnih interesa u materijalnom svetu, te ljude kao sebična bića koja se more za moć i vlast. Po Kolinsovom mišljenju, ova je tradicija bila ne samo najuticajnija već i najplodonosnija teroija u pogledu objašnjenja ljudksog društva. Sve ideje koje se nalaze u okviru ove teorije imaju slično stanovište da je „čovek društveno ali i konfliktno biće“. Ukoliko bi se mogle sažeti osnovne predpostavke konfliktne tradicije, one bi podrazumevale sledeće: 1) ljudi poseduju određeni broj osnovnih interesa koje nastoje da zadrže ili uvećavaju, ili pridobiju, pri čemu ti bazični interesi ne moraju biti društveno uslovljeni, već su zajednički za sve ljude (bliži su nagonima i potrebama) 2) središnju ulogu u najvećem broju važnih društvenih odnosa ima moć (borba za moć i vlast) 3) pojedinci i društvene grupe koriste ideje i vrednosti kao oružja u borbi za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, nasuprot drugima, a ne kao zajedničke resurse koje treba pravedno raspodeliti Iako je postalo uobičajeno da se ova sociološka tradicija povezivala sa marksizmom, ovoj tradiciji osim Karla Marksa (1818-1883)i Fridriha Engelsa (1820-1895) takođe pripada i Maks Veber (1864-1920) jedan od najuticajnijih klasičnih sociologa. Često se u sociologiji marksistička i veberijanska teorijska tradicija prikazuju kao suprotstavljene, ali kako Rendal Kolins kaže – one imaju puno toga zajedničkog. Zajedno su razvile teorije o kapitalizmu, društvenoj stratifikaciji, političkim konfliktima i makroistorijske teme u sociologiji. Suprotstavljene su u metodološkim aspektima. Međutim, obuhvaćene su jednom teorijskom konfliktnom tradicijom jer su utemeljene na istorijskoj perspektivi. Obe tradicije su težile sagledavanju dugotrajnih modela istorijskih promena (posebno za marksističku, koja se naziva i istorijsko-konfliktna). Pored Marksa i Vebera, tu su pripadali i Georg Zimel, Đerđ Lukač, Kuis Kozer, Ralf Darendorf i Rendal Kolins.
3. RAZLIKA MARKSOVOG I VEBEROVOG KONFLIKTNOG STANOVIŠTA MARKS I MARKSISTIĆKA KONFLIKTNA TRADICIJA Polazeći od Hegelovog idealističkog filozofskog sistema u kojem centralnu ulogu imaju sloboda, samosvest i istorija, Marks je izgradio sopstveno materijalističkio stanovište istorijskog razvoja čoveka i ljudskog društva. Hegelov sistem podrazumeva ideju čovekovog samorazvitka i samostvaranja, ili kretanja duha do svesti o slobodi, dok Marksova teorija kaže da je istorija rezultat ljudskog rada. Stoga, Marksova reforma Hegelove ideje podrazumeva da je istorijski razvoj ljudskog društva ne samo razvoj ideja već da je rezultat ekonomskih (proizvodnih, privrednih) i političkih faktora. Po Marksu, Hegelova ideja je rezultirala samo slobodom u teoriji, a ne ka praktičnoj, političkoj slobodi. Marksizam je stoga bio i zahtev za političkom borbom. To je konačno bila politička i društvena teorija koja je samo društvo i društveni razvoj posmatrala kao mesto stalnih sukoba. Tako da, za Marksa istorija ljudskog društva nije ništa drugo već istorija klasnih borbi i klasnih sukoba. Ovime je marksizam sebi obezbedio centralno mesto u konfliktnoj sociološkoj tradiciji.
4. ALIJENACIJA Za njega je društvo istorijski struktuiran totalitet – celina društvenih odnosa i društvenih delanja. To znači da se društvo istorijski formira, te da ima svoju unutrašnju logiku i zakonitosti. Međutim, ono je i protivrečna celina. S jedne strane ono je neposredni proizvod uzajamne delatnosti ljudi, dok s druge, ono poseduje sopstvene zakone koji determinišu čovekovo biće. Upravo su „klasne nejednakosti“ one koje nisu prirodno date, već ih ljudi stvaraju u svojim proizvodnim odnosima. Iako je shvatao nužnost istorijskog pristupa u proučavanju društva, najveći deo Marksovog shvatanja društva odnosi se na moderni kapitalizam. Polazeći od zakona podele rada – Marks u njemu vidi izvore društvene protivrečnosti, otuđenja (alijenacija) i društvenih (klasnih) sukoba. U kapitalističkom industrijskom načinu proizvodnje podela rada se javlja i kao osnovni izvor čovekovog otuđenja – alijenacije. Onog trenutka kada njegov rad – kao njegova generička priroda – postaje zarobljen u proizvodnim odnosima i snagama kapitalističkog načina proizvodnje čovek više ne može da kontroliše sopstvreni rad, niti proizvode sopstvenog rada. Rad u tom slučaju ne podstiče razvoj kreativnosti i potencijala, te je rad čoveku tuđ i stran. Tako ljudi stupaju u odnose koji su nezavisni od njihove volje i koji odgovaraju određenom stepenu razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Za Marksa je društvo kao protivrečan totalitet troslojna realnost, sastavljena iz materijalne baze, (političke) nadgradnje i ostalih odlika društvene svesti (umetnost, ideologije, prava), pri čemu su poslednje dve uslovljene prvom.
SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA Njegova sociologija je bliža sociologiji Marksa nego Dirkema. Sličnost počiva na njihovim interesovanjima za slične društvene probleme. To su pitanja društvene stratifikacije i
nejednakosti; pitanja društvene moći; proučavanje modernog kapitalističkog idustrijskog društva; uviđanje značaja ekonomske dimenzije društva (mada je Marks više bio zainteresovan za analizu funkcionisanja kapitalističkog industrijskog društva, dok je Veber za istorijske uslove njegovog nastanka i razvoja); slično uviđanje unutrašnjih protivrečnosti modernog kapitalističkog društva. Razlike su metodološkog karaktera. Veber je bio nominalista (društvo je realnost sačinjena od delanja pojedinaca koji ga sačinjavaju), zalažući se za metodološki individualizam, dok je Marks bio realista (društvo je stvarnost sui generis, sa svojim sopstvenim zakonitostima koje postoje nezavisno od pojedinaca) u čijoj je teoriji klasa kao grupa ljudi osnovna realnost. Marksova shvatanja su oblikovana pod hegelijanskim uticajima, dok je na Vebera utisak ostavila neokantovska filozofija. Međutim, Marks i Veber se svrstavaju u istu konfliktnu tradiciju, iako se nisu slagali oko pitanja konačnih ishoda klasnih sukoba. Marks je smatrao da je konačan ishod klasnog sukoba u kapitalizmu proletarijata i buržoazije mora voditi ka revoluciji i radikalnoj promeni društvenih i proizvodnih odnosa. Veber je uočavao ove sukobe ali nije smatrao da oni moraju da vode u revoluciju. Iako su obojica uviđali protivrečnosti kapiralističkog privrednog sistema, nisu su slagali oko njegove istorijske sudbine. Marks je smatrao da kapitalizam mora biti revolucionarnim putem preoblikovan u komunizam, dok je Veber smatrao da kapitalizam mora razviti unutrašnju dinamiku rešavanja sukoba i protivrečnosti. Talkot Parsons, jedan od najuticajnijih teoretičara funkcionalizma, smatrao je da je Veberova sociologija kao idealistička, suprotnost marksističkom materijalizmu. Tu svoju crtu je Veber ispoljio u delima Protestantska etika i duh kapiralizma, gde je Marksov materijalizam prevrnuo na glavu. On je protestantizam (kalvinistički religijski varijetet) shvatao kao pokretačku snagu modernog kapitalizma i njegovog načina proizvodnje materijalnog i duhovnog života. Njegova sociologija se naziva multidimentionalnom, što proističe iz njegovog uvažavanja materijalističkih dimenzija ljudskog života. Jedan od centralnih problema kojima se bavio je bio proces racionalizacije zapadne civilizacije. On je bio presudni faktor koji je utemeljio moderno kapitalističko društvo, zapadnoevropsku civilizaciju. Ali u interpretaciji ovog procesa, on sagledava značaj idealnoduhovnih i materijalnih faktora.
5. RACIONALIZACIJA ZAPADNOG DRUŠTVA (VEBER) Veberova teroija racionalizacije počuva na predpostavvkama da evropska zapadna društva imaju sasvim osoben istorijski razvoj i izraženu „samosvojnost“ u odnosu na ostala društva (kulturnu, vrednosnu, privrednu, političku, urbanu, institucionu, normativnu). Ta evropska društva su uspela da to osobena preoblikuju u epohu koju nazivamo moderna. To posebno važi za period 16. veka, kada je protestantizam i kalvinizam ubrzao i radikalizovao proces racionalizacije preko svijoh etičkih načela. Međutim, Veber nikada nije rekao da je kapitalizam privredni sistem nasdirektniji proizvod protestantizma. Po njemu, proces kapiralitacije se najviše mogao opaziti u novim, ciljno-racionalnim privrednim praksama (kapitalizam), za razliku od onih koja su postojala u antičkom hrišćanstvu i bila su zasnovana na „bratskim osećanjima“. U razmađijavanju i demitologizaciji tradicionalnog religijskog sveta koji
je upravo vlada celokupnim životom i privredom; u stvartanju visoko autonomsnih oblasti koje mogu same da usmeravaju svoje aktivnosti: nauka, umetnost, etika; te konačno u izgrađnji građanskog tipa društva. U njegovom mišljenju da su ljuska delanja racionalnija ne znači da je i sam po sebi svet racionalan. Svet po njemu počiva na iracionalnosti (iracionalnom ostatku). Bitno je da on nije delio prosvetiteljsku nadu u racionalnost, a posebno ne sve više u dominantnu instrumentalnu, ciljnu racionalnost. On je smatrao da nas moderni kapitalizam i ciljna racionalnost vode u železni kavez, u svet bez smisla. Veberova ideja racionalnosti ne može se ograničiti jedino na polje ekonomskog ciljno-racionalnog delanja, već na celokupnu kulturu zadadnog društva i način života.
6. POJAM I PODELA DRUŠTVENOG DELANJA (VEBER) Njega je multidimenzionalna perspektiva učinila fundamentalnim konfliktnim teoretičarem, a primena multikauzalne dinamike jednim od najznačajnih klasičnih teoretičara. Njegova sociologija je bila konfliktno razumevanje sadašnjosti; socijalna teorija sa ratom u svom središtu. Ukoliko je Marks konfliktni potencijal video u postojanju društvenih klasa i klasnom sukobu, Veber je u društvu video mnoštvo potencijalno konfliktnih segmenata: mnoštvo različitih društvenih grupa, klasa, slojeva, političkih partija, različitih interesa i perspektiva. Tako je za Marksa i Vebera, ekonomija sfera stalno potencijalnih sukoba i to kako među klasama tako i među političkim interesima. Ideje i znanje su takođe podeljene između interesnih grupa. Religija predstavlja potencijalnu sferu sukoba jer postoje njene unutrašnje tenzije, ugrađene u samu strukturu organizacije crkve. Društvo je po Veberu multidimenzionalno i dinamično, a osnovna sociološka kategorija u proučavanju ove multidimenzionalnosti i dinamike je društvena akcija ili društveno delanje. S obzirom na njegov nominalistički pristup, delanje je kategorija međusobnog odnošenja mnoštva pojedinaca. To je smisaono orjentisano ponašanje prema očekivanom ponašanju drugih. Pri tome, naše očekivane procene ponašanja drugih počivaju na razumevanju unutrašnjih, subjektivnih značenja koja pojedinci pridaju situacijama ili objektima. Postoje 4 tipa društvenog delanja: 1) ciljno-racionalno – to je tip koji počiva na jasnom sagledavanju raspoloživih sredstava za postizanje postavljenih ciljeva (to su ekonomsko delanje, ekonomska kalkulacija) 2) vrednosno-tradicionalno – ono počiva na veri u neki etički, estetski, religijski ili neki drugi vrednosni sistem, nezavisno od uspeha, odnosno ostvarivanje ciljeva i bez obzira na moguće posledice 3) tradicionalno – ono počiva na ustaljenim navikama, pri čemu se ne pita azašto su postavljeni određeni ciljevi, niti zašto su odabrana određena sredstva, već se dela prema tradicionalnom ustaljenom obrascu
4) naročito
afektivno – ono počiva na aktuelnim duševnim stanjima, emocionalnim
Posebno važan deo Veberove sociološke teorije predstavljaju pitanja društvene moći, vlasti i birokratije.
7. SMISAO I VRSTE DRUŠTVENIH SUKOBA (OPŠTA OBELEŽJA)
8. DARENDORFOVO SHVATANJE DRUŠTVENIH SUKOBA U isto vreme kada i Kozerova teorija o funkcijama društvenih sukoba se pojavila i Darendorfova teorija o klasama i klasnim sukobima u savremenom industrijskom društvu. Njegovo delo Klase i klasni konflikti u industrijskom društvu je preformulisalo neka osnovna shvatanja društvenih sukoba, postavljena još u marksizmu. Njegovo odrastanje je bilo obeleženo nacističkim terorom, internacijom u logor i atmosferom sukoba i stradanja. Darendorf je bio aktivista u liberalnom političkom krugu. Bio je član nemačkog parlamenta (Bundestaga), komesar u Evropskoj komisiji za spoljne odnose i trgovinu, evropski komesar za istraživanja, nauku i obrazovanje i državni sekretar nemačkog Ministarstva spoljnih poslova. Godine 1993. kraljica Elizabeta II dodelila mu je titulu lorda (britansko državljanstvo je primio 1998. godine). U pokušaju da sintetiše Marksova shvatanja klasa i klasnih sukoba i Veberova stanovišta o vlasti, on klasnu strukturu društva posmatra kao strukturu (profesionalnih) položaja iz kojih proističe mogućnost ili nemogućnost participiranja u vlasti. On je pokušao da svoju teroiju zasnuje na kritici marksizma, pogotovo na one predpostavke koje su vezane za nužnost revolucije, kao i one o sukobima koje su suviše uopštene i apstraktne i danas ne predstavljaju plodno područje istraživanja aktuelnih oblika društvenih sukoba – one koje smatraju da je celokupna istorija ljudskog društva istorija klasnih borbi ili banalna konstatacija da sva ljudska društva poznaju konflikte. On smatra da su klase zasnovane na razlikama u posedovanju legitimnih moći koje su povezane sa određenim položajima, na strukturi društvenih uloga i njihovom očekivanom autoritetu. Po njemu, smisao društvenih sukoba je da podstiču menjanje globalnih društava i njihovih delova, pri čemu mogu doprinositi i očuvanju sistema. On je kritikovao dihotomi klasni model društva u Marksovom uviđanju konfliktnog karaktera, po kome u svakom društvu uvek postoji sukob između dve dominantne klase. Smatrajući da se u sociološku analizu društvenih sukoba nužno mora uključiti kategorija vlasti (zasnovana na legitimitetu) a ne opšta kategorija moći koja se vezuje za pojedince, on je obnovio Veberovu teoriju legitimne vlasti koja se vezuje za društvene položaje. Po njegovom mišljenju, ključni pokretač sukoba predstvalja nejednaka distribucija vlasti i kompeticija. U nejednakoj distribuciji vlasti uvek se radi o sistemu podčinjenosti i nadčinjenosti, subordinacije i superordinacije; drugačiji su interesi onih koji slušaju odluke i onih koji ih donose. Darendorf koristi pozivajući se na Veberovu teoroju legitimne vlasti, pojam imperativno koordinisano udruženje. Naime, društvo ili društveni sistemu su suviše opšte kategorije i da bi se izbegle te
opštosti analiza mora biti operacionalizovana na konkretnije nivoe društvenosti. To pronalazi u pojmu udruženja (država, crkva, univerzitet, korporacije). Pri tome on kritikuje neadekvatnu upotebu izvornog Veberovog pojma imperativno koordinisano udruženje koja se može pronaći kod Talkota Parsonsa, koji umesto pojma udruženje koristi pojam grupe za koju mora da važi pravilo nejednake distribucije vlasti i podređenosti i nadređenosti. Stoga, za Dandorfa su udruženja upravo ona u kojima se rađaju sukobi, između onih koji zauzimaju različite položaje i različite nivoe vlasti. Te, vlast je univerzalni deo društvene strukture.
9. SOCIOLOGIJA DRUŠTVENIH SUKOBA LUIZA KOZERA Njegovo mesto nije lako odrediti. On je s jedne strane pripadao konfliktnoj tradiciji, dok s druge strane njegova sociologija pripada i funkcionalizmu. Delo po kome je zapažen – Funkcije društvenog sukoba – kao i njegov politički angažman u levom, socijalističkom krilu, sa pravom ga legitimišu kao pripadnika sociološke konfliktne tradicije. Stasavajuću od početka Drgogo svetskog rata u atmosferi nemačke sociološke tradicije, rano se zainteresovao za sociologiju Georga Zimela. Može se reći da je on zapravo odgovoran za aktuelizaciju Zimelovih ideja u savremenoj sociologiji. On kreće od pretpostavke da društveni sukobi ne moraju direktno voditi ka negativnim i razornim posledicama. Iako je mreža sukoba istkana po čitavom društvu, oni ipak nisu fundamentalniji od konsenzusa i saradnje. On polazi od predpostavke da su unutrašnje neslaganje i suprotnosti organski povezani sa elementima koji drže grupe zajedno, odakle sledi da je potpuno harmonična grupa empirijski i teorijski nerealna, jer predstavlja negaciju životnog procesa. Njegovo delo FDS stavlja u centralno mesto Zimelovu ideju o društvenim sukobima kao oblicima podrušvljavanja. Kozer ih definiše kao borbu oko vrednosti i zahteva za oskudnim položajima, moći i resursima, u kojoj su ciljevi protivnika da neutrališu, povrede ili unište svoje suparnike. Po njemu postoje dve vrste unutrašnjih sukoba: 1) unutrašnjih društveni sukobi, koji se odnose na ciljeve, vrednosti i interese, a koji nisu suprotni osnovnim principima na kojima se zanisvaju grupni odnosi 2) unutrašnji sukobi, u kojima suprotstavljene strane ne dele iste osnovne vrednosti i interse na kojima počiva legitimnost društvenog sistema, te ovi sukobi, za razliku od prvih, prete ugrožavanju stabilnosti društvenog sistema Kada je reč o spoljašnjim sukobima, to su vrste sukoba između onih društvenih grupa (naroda, nacija, država) koje su međusobno definisane kao spoljašnje strane, kao one koje se međusobno razlikuju i imaju jasne međusobne granice. Spoljašnje vrste sukoba imaju integrativne posledice (funkcije) za strane u sukobu što znači da se unutrašnja struktura grupe u sukobu sa nekim spoljašnjim neprijateljem čvršće povezuje i da se dotadašnji unutrašnji sukobi smanjuju ili čak i nestaju. Neutralisanje unutrašnjih sukoba u situacijama kada postoji spoljašnji neprijatelj nije pravilo, jer su svaki ratovi pre vodili dezorganizaciji i anomiji, nego integraciji. To posebno važi za ono društva čija je društvena kohezija i saradnja pre spoljašnjeg sukoba bila ugrožena, te većina njenih pripadnika smatra da se ne vredi boriti za njeno dalje održanje. To je
bio slučaj sa Francuskom za vreme Drugog svetskog rata, dok je suprotan primer bila Velika Britanija, koja je poikazala izuzetnu unutrašnju solidarnost i unutrašnju kohezivnost. Posebnu pažnju Kozer je skrenuo na sukobe između nekada bliskih pojedinaca ili društvenih grupa. Intenzitet sukoba varira u odnosu na stepen bliskosti. Spoljašnji društveni sukobi su mnogo su manje intenzivni u odnosu na unutrašnje. Ovakvi imaju čak i veoma široke pozitivne posledice - povećan stepen integracije, odnosno grupne povezanosti, kada se grupe nađu u sukobum ili poništavanje unutargrupnih sukoba da bi se pripadnici neke grupe kohezivnije suprotstavili nekoj drugoj društvenoj grupi. Ove ideje su prerasle u „modernu istraživačku školu društvenih konflikata“. On naglašava i razlike izmešu realističnih i nerealističnih sukoba. Ponovo polazeći od Zimelove predpostavke da s jedne strane postoje one vrste sukoba koje su rezultat borbe oko intersa i takmičenja a sa druge oni sukobi koji su rezultat agresivnih nagona, on realistične sukobe definiše kao one koje nastaju iz frustracije zbog određenih zahteva unutar odnosa, iz procene učesnika o dobicima. Realistične vrste sukoba predstavljaju sredstva za postizanje nekih pretpostavlenih rezultata i ciljeva, odnosno sukobi se koriste kao efikasan način da se ostvare pojedinačni ili grupni interesi. Nerealistične vrste nisu rezultat suprotstavljenosti ili takmičenja kao sredstava da se postignu neki ciljevi, već su više proizvod nekih psiholoških mehanizama za smanjivanjem unutrašnjih tenzija, frustracija ili anksioznosti, odnosno ovi sukobi nisu sredstvo nego cilj. Ovi sukobi nisu usmereni na jasne ciljeve ili rezultate, kao ni na posebne pojedince. Iz ovoga proističe razlika u njihovim intenzitetima i stabilnostima. Realistički sukobi su dugotrajniji, stabilniji i predvidiviji. Nerealistični, pak mogu biti veoma burni i agresivni (bivaju praćeni nerealističnim sentimentima). Realistični sukobi nastaju onda kada se ljudi sukobe u nastojanju da ostvare težnje utemeljene na frustraciji zahteva i očekivanja dobitaka. Nerealistični nastaju zbog deprivacija i frustracija koje potiču iz procesa socijalizacije i očekivanja od uloge odrasle osobe.
10. SOCIOLOGIJA GEORGA ZIMELA, NJEGOVO SHVATANJE DRUŠTVENIH SUKOBA Ovaj sociolog je veoma uticajan iz klasičnog perioda. Stasavajući na neokantovskim uticajima, Zimel je dao značajan doprinos proučavanju društva, posebno se zanimajući za društvene sukobe i mikrosociološke fenomene. Iako se njegova sociologija pored Tenisove (Ferdinand) i fon Vizerove (Leopold) s pravom svrstava u tzv. evropsku formalističku sociologiju (koja se bavi proučavanjem oblika, formi društvenog života), sadržinski ona sadrži sasvim osobeno mesto u konfliktnoj tradiciji. Pored društvenih formi (socijalne geometrije), njegovo shvatanje društva bilo je i interakcionističko, jer po njemu društvo nije ništa drugo do sveukupnost ljudskih interakcija. Među njegove najvažnije teme treba ubrojati filozofiju novca; sociologiju društvenih sukoba; sociologiju konkurencije; fenomen stranca; tajnosti i tajnih društva; proučavanje društvene diferencijacije i duhovnog života u velikim gradovima; proučavanje kulture moderniteta i tragičnu viziju ljudske kulture; istraživanja malih društvenih grupa, njihovih kvantitativnih i kvalitativnih odlika i značaja trijada i dijada. Zimel je smatrao
kao i Maks Veber da je moderni svet za razliku od predmodernoh, pluralističkog i multidimenzionalnog karaktera, što znači da ljudi žive u veoma razuličitim društvenim i kulturnim krugovima ili miljeima. S obzirom na ovu raznovrsnost, on je predpostavio postojanje društvenih sukoba. On je njih posmatrao kao procese koji ne mogu da doprinesu značajnim društvenim promenama (za razliku od mišljenja Marksa). On je svoje mišljenje takoreći izgradio u suprotnosti sa marksizmom, a posebno sa njegovom koncepcijom istorijskog materijalizma. Za njega su sukobi samo jedan od oblika strukturalnih relacija u društvu. Kako veoma različiti ljudi iz različitih položaja u društveno strukturi, teže ostvarivaju svojih ciljeva, to ih neminovno vodi do međusobnih sukoba u ostvarivanju interesa. To opet, ne mora da znači da će povući za sobom negativne posledice. Tako da kod Zimela, sukobi često vode ka podruštvljavanju – komunikaciji i razmeni različitih vrednosti u samim sukobima ili kao posledica sukoba. U njegovom Strancu, pored postajanja objektivističkih, nepristrasnih i pozitivnih karakteristika onih koji ne pripadaju i ne mogu se lako svrstati u odkuženje u kojem se nalaze, mogu se videti i značajni elementi potencijalnih sukoba. Stranac je uvek potencijalni „unutrašnji neprijatelj“ (istorija evropskih Jevreja) čiji polžaj istovremeno mođe da uključuje i spoljašnjost i suprotstavljenost. U njegovoj raspravi o duhovom životu ljudi u velikim gradovima mogu se isto pronaći snažni elementi konfliktne sociologije, posebno u onim delovima koji naglašavaju stalno potencijalne sukobe i takmičenja pojedinaca, koja se istovremeno bore kako za svoju autonomiju i svoje posebnosti u odnosu na šire društvo, a isto tako i za mesto i priznanje u tom društvu. On je prvu uočio strukturalni i kvalitativni diskontinuitet između dijade (odnosa dva pojednica) i trijade. Onoga trenutka kada se u odnos umeće treći, to predstavlja najznačajniji kvantitativni doprinos tog jednog novog člana. Dok se dijadni odnos može vrlo lako prekinuti jednostranom odlukom, trijadni odnos potencijalno garantuje arbitrarnost, ondosno posredovanje između dva člana koja ne moraju da se slažu oko nekih bitnih stvari. Pošto dijadni odnosi ne dozvoljavaju da se formiraju podgrupe u njoj ne postoji kolektivna pretanja pojedincima. Ta vrsta se uspostavlja tek sa trijadom. Onog trenutka kada uđe treći član, otvaraju se tri tipa strategija za tog trećeg: medijatorska ili posrednička (kada miri suglasice između preostala dva); tertius gaudens („radosni treći“), ili mogućnost da treći iskoristi postojeće neslaganje i nadmetanje ostala dva za sopstvene ciljeve i; divide et impera („zavadi pa vladaj“); „podeli pa vladaj“) ili da taj treći budem sam ključni generator sukoba između preostala dva.
11. SOCIOLOGIJA PJERA BURDJEA, OPŠTA OBELEŽJA Njegva sociologija je nastojala da prevaziđe duboke i trajne sociološke dihotomije između pojedinca i društva i subjektivnog i objektvinog, kao i one koje se nazivaju kritičkim ili refleksivnim. Burdije se suprotstvaljao gledištu da društvo može da se proučava samo preko kategorija klasa i klasnih sukoba. Od Marksa je nasledio interesovanje za koncept prakse (praksisa), od Vebera za pritanje društvenog ugleda, statusnih grupa i njegovih životnih stilova, od Dirkema (i Marsela Mosa) interesovanje za pitanje klasifikacija i njihovog društvenog porekla. Njegova sociologija je oblikovana pod filozofskim uticajem Žan-Pola Sartra,
strukturalizmom Kloda Levi-Strosa, filozofijom jezika Ludviga Vitgenštajna, te društvenog dramaturgijom Ervinga Gofmana. On je pokušao da razvije genetički strukturalizam (pto na prvi pogled izgleda kontradiktorno) u kojem bi objektivne strukture i njihova polja bili neodvojivi od subjektivnih aspekata individualnog razvoja – pokušao je da razvije sociološku analizu u kojoj razvoj i struktura ne bi bili podvojeni. To nije jednio tradicionalni strukturalizam u čijem je fokusu jedino objektivnost struktura koje imaju isključivo determinističko svojstvo na pojedinca i sve što je pojedinačno. Džordž Ricer smatra da se u njegovoj teroiji mogu pronaći i elementi konstruktivističke perspektive jer se uvažava stvaralačka ljudska aktivnost u oblikovanju društvenog sveta.
12. BURDJEOVO SHVATANJE KAPITALA (TIPOVI) Uvodeći u svoju sociološku analizu pojam polja, on tvrdi da su savremena društva zbog svoje složenosti izgradila autonomne oblasti (polja) u okviru kojih se odvijaju borbe oko resursa. U okviru njih, ljudi koriste različite strategije, taktike, i međusobne sukobe kako bi zadobili resurse određenog polja. Tako je politika postala realtivno autonomno polje u koje se vodi borba za moć i vlast; obrazovni sistem je polje u kome se ostvaruju kvalifikacije i zvanično priznate veštine i znanja. Takođe, polja su i religija, umetnost i ekonomija. Što su društva složenija, postoji veći broj autonomnih polja. U tom smislu, polja se mogu definisati kao mreže ili konfiguracije objektivnih odnosa između položaja, a upravo ti položaji u okviru nekog polja predstavljaju resurse oko kojih se pojedinci i društvene drupe bore – to su samostalni društveni mikrosvetovi; prostori objektivnih društveni odnosa koji imaju svoju unutrašnju logiku i nužnosti (prinudnosti) koji su netavisni u odnosu na druga polja. U okviru polja postoje resursi koji se nazivaju kapitali. Burdije proširuje značenje kapitala na društveni, kulturni i simbolički, osim ekonomskog (materijalnog). Ekonomski podrazumeva ekonomske resurse i borbu za njuihova osvajanja. Društveni kapital podrazumeva mogućnost pojedinca da da raspolaže društvenim mrežama, odnosima i uticajima (porodica je oblik društvenog kapitala ali položaj porodice u širem društvu podrazumeva da nemaju sve porodice jednaku količinu uticaja na pojedince i društvene grupe, kao što nemaju i podjednako razvijene mreže koje mogu da koriste kao resurse za ostvarivanje svojih interesa). Kulturni kapital podrazumeva različite oblike znanja, legitimnih, priznatih i društveno vrednosvanih znanja koja neko poseduje. Jednu od presudnih uloga zadobijanja kulturnog kapitala ima socijalizacija, odnosno uloga roditelja u vaspitavanju i obrazovanju njihove dece. Kulturni kapital ne može da se ograniči samo na legitimna znanja već na sve ono što deca uče i usvajaju, od estetskih koncepata – ukusa – i preferencija u sikarstvu ili muzici, do životnih stilova. To dovodi do stvaranja distinkcije – razlike u pojedincima koje preferiraju različite ukuse, vrednosti i stilove. Pored roditelja i porodice, obrazovni sistem igra ključnu ulogu u distribuciji i redistribuciji kulturnog kapitala. S obzirom da će deca iz viših društvenih klasa imati veće panse da pohađaju prestižne škole, sam školski i pedagoški sistem učestvuje u produkciji kulturnog i potom društvenog kapirala. Ovi stavovi su potvrđeni Oksfordskom studijom pokretljivosti koja je empirijski pokazala da postoji izuzetno visok stepen
unutarklasnog regrutovanja, odnosno samoreprodukcije klasnih položaja. Simbolički kapital proističe iz stepena ugleda i poštovanje pojedinaca i društvenih grupa, odnosno njihovih položaja u statusnim društvenim grupama. Burdije koristi i pojmove prakse i habitusa. Pojmom prakse se služi kako bi prevazišao podvojenosti između objektivizma i subjektivizma. Po njemu, prakse su posledice dijalektičkih odnosa između struktura kao nečeg objektivnog, prinudnog i konstantnog i ljudskog delanja kao nečeg subjektivnog, slobodnog i promenljivog. Pojam habitusa koristi da bi označio relativno trajne dispozicije ili pravilnosti u ljudskim delanjima koja se iskazuju u određenim društveno strukturisanim okruženjima.
13. RENDAL KOLINS – SOCIOLOGIJA DRUŠTVENIH SUKOBA NA MIKRO NIVOU Gotovo po pravilu teorije društvenih sukoba su se bavile makro fenomenima, odnosno velikim entitetima kao što su država, klasa, nacija ili apstraktnim fenomenima kakvi su samo društvo ili društveni sistem, ne obraćajući pažnju na individue kao konkretne aktere. Sociologija Rendala Kolinsa u tom smislu predstavlja izuzetak jer pokušava da izvore društvenih sukoba locira na mikro društvenom nivou, i na nivou interakcija pojedinaca. Njegova sociologija se sagledava kao napor da se u okviru posleratne američke sociologije aktuelizuje sam problem sukoba i konfliktna perspektiva u sociologiji, nasuprot dominaciji integracionističkofunkcionalističke sociologije društvenog konsenzusa i poretka. Ovaj sociolog kao i drugi koji su pripadali postparsonsovskoj generaciji su se trudili da odstupe od tadašnje dominantne Parsonsove paradigme društvenog konsenzusa i integracije. Jedno krilo je odstupilo od apstraktnog funkcionalističlkog koncepta društvenog sistema obnavljajući staro interesovanje američke sociologije za pojedince i njihove konkretne interakcije (simbolički interakcionalizam), stvarajući teorije društvene dramaturgije i etnometodologije. Drugo krilo koje pripada i Rendal se trudilo da obnovom konfliktne perspektive u američkoj sociologiji od ove tradicije načini „najznačajniji pristup u sociološkoj analizi“. Treće krilo se može označiti kao kritička sociologija (radikalna Rajsa Milsa i refleksivna Alvina Gudnera) koja je u podjednakoj meri kritički orjentisana i na savremeno društvo i na sociologiju kao akademsku nauku. Četvrto krilo se trudilo da na osnovama evropske fenomenološke tradicije Edmunda Huserla i Alfreda Šica i starog američkog pragmatizma Djuia i Mida, otvori put ka alternativnim paradigmama u sociolgiji, zasnivajući društveno-konstrukcionističke pravce. Ne samo što Kolins odstupa od marksističke tradicije i Kozerovih i Darndorfovih shvatanja, on uključuje do tada nespojive tradicije sa klasičnom tradicijom društvenih sukoba. S jedne strane je u svoju teoriju uključio Dirkemova shvatanja (posebno ona o vezama rituala, ceremonijala, institucija i emocija), a sa druge strane fenomenologiju Alfreda Šica, simbolički interakcionalizam Herberta Mida, etnometodologiju i društvenu dramaturgiju Ervinga Gofmana i Veberovu teoriju vlasti i društvene stratifikacije. Za Kolinsa je Marks i dalje u istorijskom smislu najveći poretač moderne konfliktne teorije. Kolinsova teorija ima svoju originalnost u tome što se pita kako je moguće prevesti mikro nivo konkretnih ljudskih interakcija na makro nivo samog
društva, sistema, strukture i institucionog poretka. Ili kako apstraktnost i realitet makro fenomena prevesti na nivo konkretnih ljudskih akcija i interakcija koje stvaraju te uopštene makro nivoe. Da bi rešio pitanje, Kolins operacionalizuje na mikro nivou ključne Veberove kategorije društvene stratifikacije: bogatstvo (klase), ugled (statusne grupe), i moć/vlast (političke partije). Cilj ove operacionalizacije je izgradnja multikauzalnog modela u koje se generišu ključne interakcije konkretnih pojedinaca koji dalje stvaraju makro nivo društvene stvarnosti. Nasuprot marksističkom unikauzalnom modelu (ekonomski odnose determiniđšu sve ostale odnose), Kolins ove ključne kategorije Veberove multidimenzionalne sociologije hoće da učini vidljivim (opservibilnim) na nivou svakodnevnog života. Može se reći da za njega marko društveni fenomeni predstavljaju grupisane ulančane kolekcije mikro fenomena. Konkretnost pojma klase Kolins pronalazi na nivou zanimanja, kvalifikacija i profesija; pojma ugleda i statusnih grupa na nivou konkretnog načina života, subkulture, starosti, roda, etničke pripadnosti, obrazovanja i vrednosti koje ljudi poseduju i dele u okviru svojih zajednica; pojma moći pronalazi u konkretnim političkim aktivnostima ljudi u nameri da zadobiju moć i vlast. Zašto ova teroija pripada konfliktnoj tradiciji? Zato što su resursi (bogatstvo, ugled i moć) ograničeni i zato što se ljudi međusobno sukobljavaju u njihovom zadobijanju i zadržavanju. U zadobijanju, koriste različite strategije prinuda ili prisila. Država, ali i neke druge institucije predstavljaju organizovani i legitimni oblik nasilja i prinuda. Tako Kolins zaključluje da su ljudska bića konfliktine sklone životinje koje nasilje i prinudu koriste kao uvek potencijalni resurs ili oružje u zadobijanju drugih resursa. Pri tome, važi pravilo nultog-zbira (zero-sum): neko će posedovati ili osvojiti neki resurs zato što drugi neće; posedovanje određene količine resursa za određene ljude znači neposedovanje za druge. On zaključuje, stoga, da se svaki pojedinac u svakom društvu trudi da maksimalizuje svoje pozicije u skladu sa njemu i njegovim suparnicima raspoloživim resursima. Na kraju, ovako shvaćen život kao borba za položaje sa kojih će se nasilno kontrolisati i zadobijati resursi – ne dopušta nikome luksuz da zanemari moć drugih oko sebe. Iako u svom insitistiranju na empirijski dostupnom mikro nivou društvenih sukoba, Kolins nije u potpunosti odbacio makro nivoe društvene stvarnosti. Njegova teorija može se smatrati originalnim doprinosom u razvoju konfliktne tradicije.
14. RADIKALNA KRITIČKA SOCIOLOGIJA RAJTA MILSA Ime Rajta Milsa se vezuje za kritičku tradiciju u SAD koja je zapoleta sa Torstenom Veblenom. Njegova kritička ili radikalna sociologija nije bila samo snažna kritika društva već i sociologije kao akademske nauke. Iako se ne može reći da je bio marksista, njegova socioogija je najviše oblikovana upravo pod uticajem marksizma. Ona je bila specifična kombinacija konfliktne perspektive i kritičke orjentacije prema društvenom poretku. Njegova dela su Sociološka imaginacija, Beli okovratnik (američke srednje klase) i Elita vlasti. Sociolološka imaginacija predstavlja jedno od najvrednijih dela posleratne sociologije kako zbog svojih kritičkih reflekcija tako i zbog doprinosa na polju rešavanja makro-mikro dilema, a posebnu vrednost ovom delu daje istorisjka perspektiva društva i društvenih pojava. Predmet njegove
kritike su bila dva dominantna i dva različita sociološka modela i pristupa: superteorijska sociologija oličena u funkcionalizmu Talkota Parsonsa i ekstremni empiricizam. Smatrao je da su oba modela neprihvatljiva. Prva sociologija, čiji je primer Parsonsovo delo Društveni sistem, predstavlja apstraktni model moji ne može da se primeni na konkretni durštveni život koji je dinamičan, nestabilan i konfliktan, a Parsons je ponudio jedan uošpteni, stabilan, beskonfliktni i neistorijski model. Mils je Parsonsove apstrakcije o društvenom sistemu preveo u mnogo jednostavnije formulacije: ljudi delaju ili u saradnji jedni sa drugima ili boreći se jedni protiv drugih; kada ljudi imaju ista merila vrednosti, onda se oni ponošaju u stvari onako kako jedno od drugih to i očekuju. S druge strane, ekstremni oblik empiricizma ne nudi apstrakcije, ali nudi veoma uska, jednodimenzionalna istraživanja pojedinačnih društvenih pojava iz kojih se teško mogu izvesti vredni zaključci. U delu Beli okovratnik američke srednje klase bavio se proučavanjem strukturalni promena koje su zahvatile američko društvo tokom 20. veka. Uočio je propadanje privrednog i društvenog sveta malih preduzetnika koji su dugo vremena bili ideali američke slobodne tržišne ekonomije i ličnih i individualnih sposobnosti. Umesto toga, američka privreda je napravila zaokret ka velikim korporacijama i monopolistima na tržištu, gde se gubi individualnost, sloboda i preduzetništvo. Sa ovim promenemam bilo je sve više zahtela za birokratizaciom koja je trebala da obezbedi nesmetano korporativno poslaovanje. U tom svetlu izrasta sveh belih okovratnika ili belih kragni nove srednje klase: nižih birokrata, službenika, direktora, prodavaca, komercijalista, reklamnih stručnjaka. To je sve nova srednja klasa koja je zavisna od krupnog kapitala i korporativnog modela upravljanja. U delu Elitra vlasti bio je kritičan prema ukupnoj politici SAD, po njemu je to društvo u kojem vlada sprega tri velike elite vlasti: ekonomska politička i vojna. One nisu nezavisne jedne od druge, već se sve više učvršćuju da bi učvrstile svoje položaje na vlasti. Američko društvo je sve više podeljeno na one koje vladaju i imaju moć i one bez moći kojima se vlada a ovo stvara nove napetosti i sukobe u društvenoj strukturi. 15. LUTONSKO ISTRAŽIVANJE Ralf Darendorf takođe je kritikovao i shvatanje da radnička klasa u industrijskom kapitalističkom društvu nužno postaje sve homogenija. On smatra da deluju sve jači procesi heterogenizacije radničke klase. Ovi procesi, stvaraju razlike u ekonomskim nagradama, društvenom položaju i prestižu, te se radnička klasa pretvara u hijerarhiju različitih profesionalnih položaja. Tako se kvalifikovani, polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici veoma razlikuju. Ove predpostavke su potvrđene Lutonskim istraživanjem (Džon Goltorp, Dejvid Lokvud). U studiji Imućni radnik u klasnoj strukturi su empirijski potvrdili da se umestro procesa homogenizacije radničke klase, koja postaje sve siromašnija, odvija proces buržuiranja ili džentrifikacije radnika (pojam je prvi upotrebio Britanac Rut Glas), da bi opisala proces prilivanja srednje klase u do tada zapuštene delove Londona koji su bili naseljeni radničkom klasom, koji prati proces heterogenizacije. Darendorfova teorija društvenih sukoba se pojavila kao svojstveni diskontinuitet u dotadašnjoj dominaciji klasičnog marksističkog shvatanja sukoba kao klasne borbe s jedne strane, dok je s druge strene ona bila protivteža dominaciji funkcionalističkog (Parsonsovog) shvatanja o društvenoj stabilnosti i konsenzusu koji su
utemeljeni na zajedničkim vrednostima i normama. Po Darendorfu, ljudska društva imaju Janusovo lice – istovremeno pokazuju i određen nivo konsenzusa ali i stabilnosti ali i određen stepen sukoba i nestabilnosti. On se protivio odbacivanju ili prihvatanju integracionističke teroije društva, kao i teorije društvene prisile (sukoba). Njegova su istraživanja osporila ključnu marksističku polarizacionu tezu o trajnoj i velikoj antagonističkoj podeli na proletarijat i buržoaziju, kao što su osporila i integracionističku hipotezu Parsonsove teroije.
16. POJAM METODOLOGIJE Kao i svaka nauka sociologija mora da ispoštuje opšte metodološke principe i procedure. Metodologija (methodos = put, način dolaženja do saznanja) predstavlja granu logike koja se bavi valjanošću primene naučnih metoda u pojedinačnim, konkretnim naukama. Dakle, radi se o opštim logičko-metodološkim predpostavkama kojim se mora raspolagati pre nego što se primeni neki konkretan naučni metod ili konkretna istraživačka tehnika. Ova pravila važe za sve nauke, bez obzira na njihovu podelu na prirodne i društvene; nomotetske i ideografske; teorijske ilii istorijske. Posebna pažnja je posvećena logičkim, tehničkim, organizacijskim i strategijskim aspektima naučnog metoda. Logički su sva pravila koja se odnose na definisanje pojmova, konstituisanje definicija, stvaranje klasifikacije i tipologija, izvođenje zaključaka i dokaza, kao i na procedure koje se odnose na provere hipoteza i teorija. Tehnički aspekti podrazumevaju korišćenje svih onih posebnih tehnika pomoću kojih nauka nastoji da dođe do saznanja (posmatranje, intervju, anketa, poređenje, eksperiment). Organizacijski aspekti se odnose na ona metodološka pravila koja podrazumevaju najoptimalnije organizacione forme naučnog rada, međusobnu komunikaciju i razmenu uskustava među istraživačima, veštine timskog rada u procesu istraživanja itd. Strategijski se odnose na postavljanje jasnih dugotrajnih teorijskih ciljeva i praktičkih uslova za njihovo ostvarivanje. Metodologija pored ovih normativnih zadataka ima i svoju kritičku ulogu, sugerišući granice nauke i naučnog istraživanja, kao i na njene moguće zablude.
17. SPOR OKO METODA Sociološki metod pokazuje kontroverznost i podeljenost koju ispoljava sociološka teorija. Sve te kontroverze su nastajale i razvijale se paralelno. Ona najvažnija je da li je sociologija trebala da se ugleda na već afirmisane, potvrđene i izvesne metode prirodnih nauka ili treba da krene svojim putem. Kada sociolgija počinje da se razvija u 19. veku, prirodne nauke su pokazale da su sposobne da proizvedu saznanja koja imaju veoma praktične posledice u rešavanju ljudskih problema. Tako, sociologija pronalazi svoj metodološki uzor u prirodnim naukama. Neki broj društvenih teoretičara smatra da prosta primena (ekstrapolacija) metoda prirodnih nauka u sociologiji nije moguća. Ovo veliko neslaganje je poznato kao spor oko metoda (methoden streit). Suština je da se s jedne strane društvo može proučavati kao bilo koji drugi predmet prirodnih nauka (kvantitativnim metodama), dok drugi smatraju da se čoveku i
društvu može pristupiti samo pomoću kvalitativnih metoda. Prvom pravcu je pozitivizam (nomotetski i teorijski) a drugi hermeneutički (ideografski i istorijski). Prvi se zalažu za društvenu nauku čvrstih zakona, a drugi za nauku opisivanja onoga što je neponovljivo i ljudsko, prvi se zalažu za objašnjenje, drugi za razumevanje. Teoretičar kroz čiji se život najviše prelamao ovaj spor je bio Veber. On je definisao sociologiju kao nauku koja hoće da razume društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njenom toku i posledicama. Pod uticajem nemačke istorijske škole (Diltaja i Vindelbanda), on i svi oni koji su pripadali hermeneutičkom pravcu su mišljenja da je u sociologiju nemoguće utvrditi zakone kao opšte, nužne i stalne veze među pojavama. Naučnici samo oslonjeni na uporednu istorijsku analizu i istoriografiju mogu da opišu segmente, zasebne istorijske celine, razumevajući ih. Dirkem se smatra pozitivistom. To je jasno iz njegovom prvog pravila sociološke metode – posmatraj društvene činjenice kao stvari. U delu Samoubistvo na osnovu kvantitativnih socioloških metoda, komparacija i multivarijantne analize utvrđuje korelacije između samoubistava i različitih faktora kao što su pol, uzrast, zanimanje, rasa (kao nerzavisne varijable), dok u drugim delima kao u Elementarnim oblicima religijskog života koristi funkcionalnu analizu koja ne može da se ograniči na kvantitativno merenje. Postoji izvesna tendencija da se ovaj spor prevaziđe korišćenjem metoda triangulacija ili pluralnosti metoda. Triangulacija se koristi da bi se različitim emtodama ili tehnikama proveravala pouzdanost podataka. Prednosti su sledeće: 1) Kvalitativno istraživanje se koristi za stvaranje hipoteza a kvantitativne metode za njihovu proveru 2) Dva pristupa se mogu koristiti zajedno da bi se dobila potpunija predstava nekog društvenog fenomena koji se proučava 3) Kvalitativna istraživanja se često koriste da bi se rasvetlilo zašto su neke pojave u statičkoj vezi U sociologiji postoji veoma dugra tradicija kritičke orjentacije, koja nastoji da koristi sve postupke koji mogu da dovedu do društvenih promena i kritičkih preispitivanja tradicionalnih metodoloških postupaka. U tradicionalne teoretičare spada Marks a u novije Mils. U novije se ubrajaju i feminizam i socijalni konstrukcionizam.
18. STRUKTURA ISTRAŽIVAČKOG PROCESA Svako istraživanje je nužno sistematična i metodska aktivnost sa jasno utvrđenim ciljevima, zadacima, metodama i drugim elementima. Strukturu čine: 1) Definisanje istraživanja. Od mnoštva neistražene u pospunosti. istraživane ne treba iznova
problema koji se istražuje je osnovni i početni uslov pojava istraživači biraju one koje su malo istražene ili To ne znači da one društvene pojave koje su prethodno proveravazi jer su dinamične i promenljive. Vrlo često je da
istraživači odaberu jedan predmet istraživanja a da se tokom istraživanja pojavi neki drugi. Ovo je Robert Merton nazvao serendipiti efektom (preusmeravanje pažnje na neočekivano). 2) Procena prikupljenog materijala koja se vrši pre svakog istraživanja obezbeđuje uvid u obim i kvalitet prethodnih istraživanja o pojavi koja se istražuje. To znači proveriti sve dostupne i relevantne studije. U suprotnom istraživanje može da bude bespotrebno gubljenje vremena, ponavljanje već nečeg što je istraženo. 3) Preciziranje problema podrazumeva jasno definisanje radnih hipoteza, početnih predpostavki. One moraju biti tako formulisane da se odnose na prethodne prikupljene materijale. „Bez apstraktne hipoteze kao vodiča u šumi raznovrsnih podataka ne bi se znalo koji su podaci bitni za naučno istraživanje“, kaže Đuro Šušnjić. Nije bitno kako se došlo do hipoteza – razumom ili intuicijiom; proizvodom sna ili jave. U proveravanju postavljenih hipoteza dolazi se do zaključka da li su hipoteze bile tačne ali to ne utiče na njihov smisao. 4) Razrada plana podrazumeva izbor konkretnih istraživačkih postupaka (tehnika) koje će se primeniti za sakupljanje podataka. Odabir zavisi od samog predmeta istraživanja. 5) Sprovođenje istraživanja se sastoji od konkretne primene orethodno odabranih istraživačkih tehnika za prikupljanje podataka. U ovoj fazi se mogu očekivati problemi i teškoće. 6) Tumačenje rezultata istraživanja u kom se utvrđuju moguće korelacije, uzročne veze, ili funkcionalne veze između pojava. Ovde se vrši i proveravanje hipoteza. U ovom trenutku se očekuje od istraživača da donese zaključke o ispitivanoj pojavi. 7) Izveštaj o dobijenoj analizi rezultata podrazumeva krajnji rezultat koji treba da bude javno dostupan u formi naučnih radova, publikacija, monografija, studija. Tada se otvara prostor za kritičko preispitivanje istražene pojave od strane šire naučne zajednice. Tokom ove faze se otvara debatni proces kako o samim rezultatima tako i o istraživačkm procesu i postupku.
19. ISTRAŽIVAČKE TEHNIKE U SOCIOLOGIJI To su konkretni postupci za prikupljanje podataka. Koriste se najčešće sledeće: 1) Posmatranje koje je najstariji i najrasporstranjeniji metod. Kada se govori o posmatranju kao o istraživačkoj tehnici uvek je reč o sistemskom posmatranju. Ono je uvek planirano i beleženo od strane obučenih istraživača. Svi nalazi su podložni kritičkom preispitivanju i proverama, kao bi se postigla što veća objektivnost. Postoje dve vrtse sistematskog posmatranja - posmatranje bez učestvovanja, kada istraživač ni na koji način ne može da utiče na posmatrane pojave jer je na fizičkoj distanci od posmatranog
problema, i sa učestvovanjem kada je istraživač uključen u događanje koje je predmet istraživanja. Posmatranje se ograničava samo na spoljašnje manifestacije pojava, pa se ova tehnika nadopunjuje drugim. Ova metoda uvek mora biti kritički proveravana zbog ljudske subjektivnosti. 2) Intervjui i anketa, gde osnovna razlika u njihovoj formi i konkretnom načinu sprovođenja. Intervju se odvija usmenim putem, u neposrednom kontaktu sa ispitanikom, a anketa pismenim putem bez nužnog neposrednog kontakta. Najčešće se koriste za prikupljanje podataka o stavovima, verovanjima i mišljenjima. One koje se primenjuju na veliki broj ljudi se koristi za ispitivanje javnog mnjenja. Postoje 3 vrste anketa: otvorenog tipa sa slobodnim odgovorima na postavljena pitanja; zatvorenog tipa gde ispitanici mogu da se upredele za unepred definisane odgoore na pitanja; anketa meštovitog tipa. 3) Eksperiment predstavlja namerno izazivanje neke pojave, te namerno i sistematsko merenje uslova u kojima se neka pojava javlja, pri čemu se kvantitativnim merenjem izražavaju rezultati. Ovako definisan eksperiment postavlja jasne etičke granice njegovog korišćenja. S obzirom na to da se sociologija bavi makrofenomenima, nemoguće je primeniti eksperimantalnu metoda na velikim društevin grupama (nacije, klase, društveni slojevi). Postoje: laboratorijski eksperiment; terenski koji se odvija u prirodnim, nepromenjenim uslovima, u kojoj istraživači teže da zadrže autentičnost pojava koje se posmatraju, te se tu javlja kontrolna grupa, ali i eksperimentalna koja se menja u skladu sa ispitivanim hipotezama; prirodni koji je vrsta kvazieksperimenta u kojoj se ne kontrolišu uslovi od strane naučnika niti se pojave veštački izazivaju već se događaju prirodne situacije koje mogu da posluže kao neka vrsta eksperimenta. 4) Statistička metoda podrazumeva koriščenje statističkih podataka (popisi stanovništva, kriminalistička statistika, medicinska). Jedno od najznačajnijih istraživanja koje je zasnovano na ovoj metodi je Dirkemovo Samoubistvo (korišćeni su kvantifikovani podaci iz moralne statistike). 5) Sociometrijski postupak tvorca Jakoba Morena, po kom sociologija treba da se bavi dvojakom vrstom proučavanja: 1) ekologijom i 2) sociometrijom kao proučavanjem međusobnih relacija ljudi u društvenim grupama. Ova metoda se nalazi na međi između sociologije i socijalne psihologije s obzirom da su najčešća područja njene primene manje i srednje društvene grupe. Ova metoda utvrđuje pozitivne ili negativne, obostrane ili jednostrane relacije između pojedinaca u društvenim grupama. 6) Analiza sadržaja je kvalitativan postupak za utvrđivanje sadržaja tekstova i auditivne građe (knjiga, časopisa, govora, pisama, pesama). Koristi se za analizu školskih udžbenika, ako se žele izvesne promene, ili za analizu govora i pisama političara, da bi se preko jezičke i leksičke strukture utvrdile njihove istinske namere. Često se primenjuje u analizi propagandnog materijala, reklama ili političkog materijala.
7) Istorijski metod, gde su istorija i sociologija vrlo tesno povezane. Sociologija često korsti istorijske izvore a istorija sociološke. Međutim, istorija se bavi prošlim, a sociologija savremenim društvima. Pod istorijskim izvorima podrazumevamo: 1) sve materijalne i fizičke ostatke; 2) usmena i duhovna nasleđa (običaji, predanja, legende, folklor); 3) pisanu materijalnu građu (rukopise, beleške, natpise). Obično se razlikuju primarni i sekundarni istorijski izvori. Prvi se odnose na neposredne izvore samih učenika određenih događaja a drugi na sve ostale koji su učestvovali posrednim putem. 8) Uporedni metod (komparativna analiza) je dosta zastupljena metoda. Ovaj metod je dobra zamena za utvrđivanje uzročnih veza između pojava. Bio je zastupljen kod Vebera i Dirkema. Moguće je navesti nekoliko poređenja u sociologiji: 1) poređenje pojava u istom društvu; 2) u različitim društvima istog istorijskog tipa; 3) u svim poznatim društvima, bez obzira na njihove istorijske i strukturalne tipove. Jedna od poteškoća u korišćenju je pojava etnocentrizma – uvrenja da su sopstveno društvo i kultura bolji od drugih, kao i nedostatak adekvatne građe za poređenje (nejednak stepen razvoja) 9) Analiza slučaja je kvalitativna analiza čiji je osnovni cilj da sagleda ili sačuva jedinstvenost (autentičnost) i celinu objekata koji se proučava. Ono što se naziva slučajem može da se odnosi na pojednice, grupe, globalna društva i sociokulturne celine. 10) Biografski metod zasniva se na korišćenju biografija kao osnovnih izvora podataka, najčešće o pojednicima (prikupljanje pisama, lični dokumenti, fotografije). Najpoznatije delo u kome je upotrebljen ovaj metod jeste Poljski seljak u Evropi i Americi Florijana Znanjeckog i Vilijama Tomasa (1918-1920) gde su korišćena pisma između Poljaka u Evropi i poljskih emigranata u Americi (Čikago).
20. SOCIOLOŠKE DIHOTOMIJE: STRUKTURA/AKCIJA Može se reći da od samog početka sociologija pati od ambivalentnosti, podvojenosti u svojoj teorijskoj infrastrukturi. Videli smo da ni teorijske tradicije nisu homogene već da imaju svoje frakcije. Takođe ni velike posebne teorije nisu jednistvene. Tako je marksizam, kao što kaže Alvin Guldner, doživeo raskol na naučni i kritički marksizam, a sama sociologija na marksizam i funkcionalizam – konfliktnu i dirkemovsku tradiciju. Ove unutrašnje dihiotme ose čine sociologiju ambivalentnom u pogledu nekih pitanja – šta je društvo, kako ga proučavati, kako mu pristupiti, šta je sociologija. Najbitnije dihotomije u okviru toerijskog i metodološkog polja su: struktura/agencija, činjenice/vrednosti, kontinuitet/promena. Ove dihotomije ne predstvaljaju samo analitičke kategorije koje postoje teorijski i metodološki već isto tako upućuju na različite aspekte društvenog života koji mogu biti empirijski određeni. Osnovno pitanje strukture/akcije (agencije) jeste u kojoj su meri ljudi aktivni stvaraoci, agensi kao pokretači uslova sopstvenog života i pokretači društvenih promena i procesa, u kojoj
su meri ljudski život i sve ostale aktivnosti unapred regulisane društvenom strukturom – da li mi kontrolišemo društvom ili ono kontroliše nas. Za sociologiju je neprihvatljivo je da se društvo shvata kao prosti agenat ili zbir individua jer se ono sastoji od načina kako su pojedinci i društvene grupe međusobno povezani u strukturu kao celinu, što čini međusobni kontinuitet institucionog poretka. Takođe je neprihvatljivo da je društvo vanistorijska, apstraktna struktura koja postoji sama za sebe, nezavisno od konkretnih aktera, njiovih potreba, vrednosti i interesa. Polariteti ose struktura/agencija se mogu prikazati shematski. TABELA. Emila Dirkema i Parsonsa bi trebalo izdvojiti. Po Dirkemovom shvatanju, koje se zbog ontološkog prioriteta društva nad pojedincem često naziva i sociologizam, društvo se može svesti na čak ukupan zbir pojedinaca i njihovh akcija, a posebno na njihove zbirne psihe. Društvo ima karakter kao sui generis, nečeg spoljašnjeg, objektivnog i prinudnog u odnosu na svaku pojedinačnost i zbir pojedinačnosti. Za njega je pitanje društvene strukture pitanje integracije i solidarnosti kojoj je pojedinac potčinjen. Mi sa našim mišljenjima, osećanjima i delanjima smo proizvodi te strukture, integracije i solidarnosti a ne obrnuto. Kod Parsonsa, u njegovom društvenom sistemu akcije pojedinaca su samo unapred propisane i očekivane sheme koje su ugrađene u institucije kao poredak očekivanih društvenih uloga i položaja. To je ono nasleđe dirkemovske funkcionalističke tradicije u Parsonsovoj teoriji društvenog sistema koje ne dozvoljava legitimitet ljudske akcije nezavisno od propisanih shema. Sve što ne može da se podvede pod ovu shemu ili je patologija ili udar na poredak. Iako je teoriju društvene akcije u kojoj je društveni život zasnovan na akcijama koje su usmerene postavljenim ciljevima i organizovane normativnim orjentacijama, za Parsonsa je akter nezavistan od društva „teorijska fikcija“. Za njega je društvo kao i za Dirkema, autonomni regulativni sistem koji se rukovodi sopstvenom logikom i zakonima. Strukturalizam je postao popularan u drugoj polovini 20. veka i koji negira ljudsku akciju. Za Kloda Levi-Strosa i Mišela Fukoa društvo je u potpunosti istorijska tvorevina koja determiniše čoveka u potpunosti. Potpunim odstranjivanjem ne samo akcija kao društvenih promena, već i čoveka kao stvaralačkog bića uopšte, strukturalizam se pretvorio u antihumanizam. Drugi pol ove dihotomije smatra da ako društvena struktura i postoji, ona je samo neposredni proizvod uzajamnih akcija ljudi. U tom smislu, strukture postoje sve dok postoje i ljudske akcije koje ih stvaraju. Strukture su za ove zastupnike (da je čovek osnovni agens, stvaralac) samo epifenomeni, prolazne, privremene i zavisne tvorevine čoveka. Po ovome, mi aktivno gradimo društvenu stvarnost koju možemo da preoblikujemo i rekonstruišemo. Mi kroz interakcije gradimo društveni svet, institucije, a konačno i istoriju. Na primer, novac i celokupni monetarni sistem su konvencije među ljudima sve dok ljudi usmeravaju svoje delovanje po njima. Onog momenta kada ljudi prestanu da veruju u ono što piše na novčanicama, srušio bi se monetarni sistem. Robert Merton je dao dobar primer za verovanje u konvencije što je nazvao samoostvarujućim proročanstvom (self-fullfilling prophecy). To je situacija u kojoj ljudi svojim akcijama sami čine ono što ne bi žeželi da bude konačni ishod tih akcija. Ukoliko većina ljudi pomisli da njihove banke nisu likvidne, počeće da povlači novac iz njih. Kao rezultat, banke će postati nelikvidne. Po mišljenju Alfreda Šica, ono što karakteriše svaku
ljudsku akciju ima svoje osnove u svesti aktera. Ta svest određuje i organizuje akcije u terminima projekata koji se želi realizovati a projekt je nužno ugrađena „biografska situacija koja mu je bliska“. Sve ovo ljudskim akcijama daje subjektivna značenja. U poslednje vreme postoje pokušaji da se ova debata reši konceptima dualnosti (a ne dualizma u smislu dihotome podele), odnosno konceptima dvostruke prirode društva. Tako Pjer Burdije kroz pojam habitusa (kao proizvoda istorije, individualnih i kolektivnih praksi) hoće da utemelji društveni poredak, ali na takav način da time prevaziđe spor objektivnost (struktura) / subjektivnost (agencija, akcija). Habitus se odnosi na generativne sheme, umesto pasivnih bića čije su akcije usmerene sistematskim normativnim očekivnjima. To znači da se mi u svakodnevnim akcijama podjednako rukovodimo, kako normativnim očekivanjima koje propisuje društvo, tako i našim ličnim iskustvom, idejama i kreacijama koje su deo naše ličnosti. Entoni Gidens je takođe pokušao da prevaziđe spor i uspostavi dualnost, strukture i akcije; objektivnog i subjektivnog, odnosno ono što se naziva strukturacija. Po njemu, struktura označava proces (a struktura uvek upućuje na stanje) kojim se strukture stvaraju i time vode ka društvenom sistemu. Struktura, kao rezultat strukturacije i sredstvo ljudkih akcija, uvek se iznova stvara.
21. SOCIOLOŠKE DIHOTOMIJE: ČINJENICE/VREDNOSTI Sociološka debata oko činjenica i vrednosti je dugotrajna i fundamentalna, najviše je došla do izražaja. Ona je u tesnoj vezi sa dihotomijom struktura/agenecija, i objektivno/subjektivno jer linija koja razdvaja teorije o objektivnosti društva kao spoljašnje realnosti (strukture) i teorija o društvu kao subjektivnom doživljaju (subjektivnom konstruktu) i ljudskoj akciji, ista je ona linija koja razdvaja činjenice i vrednosti. Ova dihotomija ima više metodološki karakter za razliku od prve. Središnje pitanje ove dihotomije se odnosi na sociološke pristupe karaktera društva, pitanje o konačnim posledicama sociološkog proučavanja društva. Ne postoje društva bez vrednosti bez obzira na njihov sadržaj i na šta se ona odnose. Društvo je nužno premreženo vrednostima. Nameću se pitanja da li sociologija treba a ih proučava i ako da kako, kao i da li posledice istraživanja treba da se odraze na političku , ekonomsku, kulturnu sferu života. Maks Veber se zalago za koncept vrednosne neutralnosti u društvenim naukama. On smatra da sociilozi ne smeju da istražuju nijedan vrenosni sud. Ne smeju da proučavaju same vrednosti: estetske (u sociologiji umetnosti), etičke (u sociolgiji morala), kulturne (kulture ili kulturnoj antropologiji i etnologiji), ili neke opšte kulturne ili civilizacijske vrednosti. Istraživanja moraju biti oslobođena od svih vrednosnih sudova. Alvin Guldner je smatrao je da ovaj koncept nije toliko pogrešan koliko je apsurdan. Mi možemo prividno da odbacimo izražavanje vrednosnih sudova, ali naša istraživanja nužno sadrže skrivene vrednosti i uvek mogu biti iskorišćena za neke druge praktično-vrednosne ciljeve. Rajt Mils smatra da je vrednosna neutralnost nemoguća (neko ko istražuje radi to je ga isto moralno ili politički angažuje). U slučaju prirodnih nauka, istraživanja su oslobođena vrednosti. U društvenima naukama, mi smo istovremeno i subjekti i objekti istraživanja, i oni koji proučavaju
ono što je proučavano. U toj refleksivnoj petlji teško je postići vrednosnu neutralnost. Društveni naučnici, operišu sa nekim skrivenim vrednostima, jer društvo nije prosta stvar već ono ima svoje etičke, estetske, religijske, političke, ideološke i druge vrednosne dimenzije. Zato se pravi podela na nomoestetske i ideografske nauke pri čemu prve tragaju za zakonima kao opštim, stalnim i nužnim vezama među pojavama, dok druge jedino mogu da opišu ono što je pojedinačno (idiom), nepromenljivo i autentično. Tako Veber smatra da konačni cilj prirodnih i društvenih nauka ne može biti isti. Prirodne imaju teorijski karakter, a društvene istorijski. Cilj za prve je da stvore opšte teorijske sisteme (objašnjavaju), a drugih opisivanje posebnih, izdvojenih događaja (razumeju).
22. SOCIOLOŠKE DIHOTOMIJE: KONTINUITET/PROMENA Orjentaciji promene pripada marksizam kao revolucionarna teorija društva, dok orjentaciji kontinuiteta pripada strukturalfunkcionalizam i strukturalizam. Ogist Kont je sociologiju poidelio na socijalnu statiku koja treba da se bavi zakonima koegzistencije i kontinuiteta, i dinamiku koja treba da se bavi proučavanjem drugih društvenih promena. Do sada je prevladalo stanovište društvenog kontinuiteta. S druge strane, konfliktna tradicija je ostala dosledna ideji društvenih promena na čelu sa marksizmom. U sociologiji je bitno praviti razlike između promene, rasta, razvoja i napretka. Nije svaka promena istovremeno i rast (može biti i opadanje), kao što ni svaki rast nije nužno i razvoj (jer je razvoj kvalitativni aspekt društveni promena), svaki razvoj ne mora biti i napredak - progres. Društvene promene se definišu kao ukupnost kvantitativnih i kvalitativnih izmena bitno strukturiranih i funkcionalnih aspekata društvenog totaliteta koje se odvijaju u nekom vremenskom periodu i imaju relativno trajan karakter. Obe ove tradicije ističu da su društvene promene stalne, ali se bitno razilaze oko pitanja intenziteta (revolucija ili evolucija, nagle ili postepene), smerova (potpune ili delimične) i posledice (novo društvo ili delimične promene starog društva) društvenih promena. Ove orjentacije se često povezuju i sa političkom dihotomijom konzervatizam/liberalizam. Parsonsov strukturalfunckionalizam se često posmatra kao konzervativna orjentacija u kojoj se promene često izjednačavaju sa devijacijama, dok se kritičke i konfliktne teorije povezuju sa liberalnim orjentacijama. Izdvajaju se 4 modela koja razmatraju proces društveih promena i mehanizama za održavanje kontinuiteta: 1) Evolutivni model kontinuiteta i promene je najuticajniji pravac u okviru klasične sociologije. Za njega je društvo celina diferenciranih i usklađenih delova koji su specilajizovani za vršenje jasno određenih uloga i koji su adaptirani u određenom društvu. Ovaj model je izgrađen kao odgovor na industrijske promene i razvoje tokom 19. veka. Društvene promene se svode na diferencijaciju delova društva a njihova osnovna uloga je vršenje neke specijalizovane funkcije (kao organa u biološkom organizmu). Sa ovime se odvija i proces adaptacije, ovih delova opštim uslovima celine društva. Ovde se društvene promene shavtaju kao postepene, linearne i sukcesivne i često neprimetne.
2) Funkcionalistički model je sličan evolutivnom. Po evolutivnom je društvo samo neodvojivi deo prirodnog kontinuiteta i prirodne evolucije, dok su po ovom analogije društva i organizma samo metaforičke a ne stvarne. Parsonsov strukturalfunkcionalizam (model društva) služi se kibernetskim analogijama i objašnjenjima, upućuje na model društva koji je samoregulativan jer ukoliko su svi delovim jasno izdiferencirani i specijalizovani za određen funkcije, ona oni nužno održavaju ceo sistem. Onda, svi ti delovi (privredno-proizvodni sistem, političkoupravljački, kulturno-vrednosni) više pokazuju kontinuitet nego promenu. Bilo koja promena, izazvaće posledice i u drugim delovima (podsistemima), kao i u celini. Posledice će biti ublažene, jer postoje jasne granice između ovih delova (politika i religija, ekonomija i porodica). 3) Konfliktni model se vezuje za marksističku tradiciju shvatanja društva. Ovde se radi o dinamičnom modelu društvenih pormena koji predviđa krize, sukobe i konačne revolucije – kao radikalne modele društveni promena. Kod Marksa se vide etape (društveno-ekonomske formacije) u istorijskom razvoju – zato je model linearan. Marksizam vidi društvo i društvene promene kao ishode klasnih sukoba. Stabilnost (kontinuitet) je samo prolazno i privremeno stanje koje se manifestuje dominacijom i kontrolom od strane jedne društvene klase. 4) Nelinearni model je veoma razuđen i pripada više istoriji i filozofiji. Ovaj model naglašava diskontinuirane i ponekad neočekivane ili ciklične društvene promene u istorijskom kretanju društva. Ovde spada Osvald Špengler, Arnold Tojnbi i Pitirim Sorokin, a od teoretičara diskontinuiteta treba spomenuti Mišela Fukoa. Po prvima, istorijski razvoj i promene društva se mogu pratiti preko cikličnih kretanja (rođenje, trajanje i kraj). Po Fukou, istorijske epohe ili episteme se smenjuju naglo bez nekih posebnih upozorenja, stvarajući neke nove načine gledanja na stvarnost, društvo, istoriju i čoveka. Epohe se smenjuju diskontinuirano, nelinearno. To je pokazao na primeru rođenja institucije zatvora i promena u društvenim shvatanjima kažnjavanja i moći, kao i na primeru promena u društvenom shvatanju ljudske seksualnosti (Istorija seksualnosti), gde je pokazao izvanredno služenje istoriografijom.
23. DRUŠTVENE INSTITUCIJE (POREKLO) Emil Dirkem je smatrao da je sociologija nauka o društvenim institucijama, njihovoj genezi i funkcijama, a Parsons da je suštinsko pitanje sociologije zapravo pitanje procesa institucionalizacije. Podsticaj za bavljenje institucijama je došao sa polja antropologije. Istraživanja Malinovskog i Redklif-Brauna su utemeljena na analizama institucionih formi društvenog života u primitivnim društvima, njihovih porodica i srodničkih odnosa, religije, mitova, običaja. Tako u svom delu Struktura i funkcija u primitivnom društvu Redklif-Braun iznosi shvatanje da sociološka i antropološka istraživanja treba da se odnose upravno na proučavanje ustanovljenih oblika ponašanja u društvenoj strukturi. Otuda on definiše društvene
institucije kao ustanovljene norme ponašanja jednog posebnog oblika društvenog života – institucija je ustanovljena norma ponašanja koju kao takvu, priznaje posebna društvena grupa ili klasa. U Dirkemovom shvatanju možemo smatrati da se njegov pojam društvene činjenice kao i njegova celokupna koncepcija kolektivne svesti odnosi na institucije , jer je društvena činjenica svaki utvrđen ili ne, način činenja koji je u stanju da na pojedinca vrši spoljnu prinudu. ili još koja je opšta u čitavom datom društvu, imajući sopstveno postojanje nezavisno od njenih pojedniačnih ispoljavanja. Ovaj pristup se smatra institucionalističkim. Pojam institucije uvek je povezan sa pojmom društvene norme i društvene regulacije, sa nekim očekivanim pravilima, definisanim međusobnim interakcijama ljudi u društvu. Institucije se mogu definisati kao tipizovani, ustaljeni i relativno trajni oblici interakcija među ljudima, koji su normativno regulisani i očekivani u skladu sa društvenim ulogama i položajima, a koje pojedinci zatiču kao unapred ustaljene u društvu. Institucije imaju svoje izvorište u normativno regulisanim i očekivanim društvenim delanjima. One predstavljaju neku vrstu kalupa ili modela koji su zaduženi za usmeravanje društvenih delanja ali nisu i pokretači istih. Delanja pokreću potrebe i interesi, a institucije im daju društveno prihvatljivu formu, kroz regulativne mehanizme (norme) koje su u nekoj istorijskoj epohi prihvatljive datom društvu. Institucije u tom smislu imaju bitno restriktivnonormirajući karakter, omogućavajući i kontrolišući društvena delanja, ostvarivanje ciljeva, interesa ili zadovoljavanje potreba. Poreklo institucija treba potražiti u činjenici da sposobnosti ljudskih ponašanja podležu navikavanju. To znači da se bilo koja delatnost koja se često ponavlja uobličava u obrazac koji se potom može reprodukovati uz uštedu napora a njegov ga vršilac shvata kao obrazac. Te navike se ponavljaju u budućnosti uvek na očekivani način sa očekivanim posledicama. Navikavanje donosi, kako kaže Berger, sužavanje izbora – utvrđivanje jasnih i prihvatljivih ponašanja, mišljenja i osećanja koja drugi prepoznaju kao zajednička, kolektivna i normalna (prosečna). Sužavanje pripadnike nekog društva oslobađa tereta svih mogućih odluka (dilema da li su ono prihvatljive ili ne, dobre ili loše). Da nije tako, rutina svakodnevnog života bi bivala ponovo građena. Ako nema sužavanja izbora nemoguća je i sama ta rutina. Na ovaj način je osigurana neka vrsta društvene pozadine. Dakle, procesu institucionalizacije prethodi proces navikavanja i uvežbavanja navika. Zbog toga Berger i Lukman naglašavaju da se ona uvek zbiva gde ima tipizacije naviknutih postupaka. Onog trena kada su tipizacije pretvorene u institucije, može se reći da je neka oblast društvenog života postala regulisana. Te institucije i tipizacije podrazumevaju ograničavanje i kontrolu svih delanja na koje se neka institucija odnosi i restrikciju svih onih ponašanja koja se ne uklapaju u postignutu tipizaciju. Time su društvene institucije jasno ograničene zone (enklave) tipizovanih ponašanja. Da bi se moglo očekivati stvaranje neke društvene institucije preko tipizacije, mora se računati na relativno trajnu društvenu situaciju koja podrazumeva relativno trajnu interakciju među ljudima. U takvim interakcijama, učesnici počinju da predviđaju postupke drugih, ponašanja drugih u skladu sa postignutom rutinom i zajednički stečenim navikama i istustvima. Tada druge konstruišeno kao poznate, a njihova ponašanja kao društvena delanja. Tek tada je moguće razumeti drugog kroz rekonstrukciju njegovih unutrašnjih subjektivnih namera. Budući da proces institucionalizacije
gradi diferencirane zone, može se reći da postoje 4 velike grupe diferenciranih društvenih institucija: 1) privredna; 2) političke; 3) kulturne; 4) društvene.
24. POJAM DRUŠTVENE ULOGE I DRUŠTVENOG POLOŽAJA Proces institucionalizacije i tipizacije se ne može zamisliti bez uloga i položaja kao njihovih ključnih aspekata. Za društveni život se može reći da je struktuiran i institucionalizovan kada je kroz proces institucionalizacije i podelu rada stvorena društvena struktura. Struktura se može odrediti kao način na koji su društveni elementi povezani u celinu međusobnih odnošenja, ona predstavlja kontinuirani poredak funkcionalno izdiferenciranih društvenih institucija. Ne postoji društvo koje se sastoji od horizontalno izdiferenciranih društveni uloga i vertikalno stratifikovanih društvenih položaja. Ne postoje društvene uloge i položaji van institucionalnog konteksta, niti postoje institucije bez uloga i položaja. Pojam uloge potiče iz pozorišta gde označava tipizovani lik sa tipizovanim ponašanjima. Tako Anri Mendras smatra da se sa mikrosociološkog aspekta teorija položaja i uloge može uporediti sa komedijom delarte – dramaturškom situacijom u kojoj određeni broj lica ima svoje tipične uloge i položaje, a na samim glumcima je da u skladu sa ovim tipizacijama sponatno igraju svoje uloge i položaje. Uloge i položaji nisu proizvoljni u tom smislu da pojednici mogu posredno ili neposredno da utiču na sadržaj i smisao očekivanih ponašanja (uloga). Zato Farendorf kao i Dirkem pre njega tvrde da je društvo neumoljiva i nasrtljiva činjenica (ne možemo ga izbeći) koja istrgava pojedinca iz njegove individualnosti i određuje njegovo biće tuđim kategorijama spoljašnjeg sveta. Po Darendorfu društvene uloge karakterišu tri obeležja: 1) kao i društveni položaju, uloge su kvaziobjektivni kompleksi propisa o ponašanju, koji su nezavisni od pojedinca 2)
njihov poseban sadržaj niti definišu, niti redefinišu pojedinci
3) očekivana ponašanja se ne mogu ignorisati ili odbacivati, a da pojedinci pri tome sebi ne naude Društvene uloge možemo definisati kao tipične oblike normativno regulisanih ponašanja u skladu sa očekivanjima drugih. Pri tome, postoje kompleksi društvenih uloga, raspodeljeni po izdiferenciranim zonama tipizacija (zonama institucija), pa stoga dolazi ponekad i do sukoba uloga. Položaji se mogu definisati kao svako mesto koje zauzimaju pojedinci i društvene grupe u polju društvenih odnosa, a za koje se vezuje određenja kompetencija, uticaji, društvena moć, društveni ugled i materijalno bogatstvo. Svaki položaj sa sobom nosi određena očekivana ponašanja, te se od pojedinaca očekuje da položaj vrše u skladu sa društvenim ulogama koje su vezane za taj položaj. U analizi uloga i društvenih položaja, Darendorf je istakao da se pomoću njih vrši posredovanje između pojedinca i društva, a to mesto susreta je nazvao homo sociologicus. To je po njemu osnovna jedinica sociološke analize. Mogu se razlikovati dve vrste položaja: 1) pripisani; 2) stečeni. Pripisani se odnose na položaje na osnovu prirrodnih nejednakosti, kao što su pol ili starost, i na porodično stečene položaje, titule, nasledstva ili
stečene staleške položaje – kao u srednjem veku ili kastinske položaje – kao u tradicionalnoj Indiji. Pripisani položaji u skladu sa nejednakom distribucijom moći i ugleda, materijalnog bogatstva, mogu biti: 1) privilegovani; 2) deprivilegovani položaji. Stečeni položaji su karakteristički za savremena društva i najčešće su neposredna posledica profesionalnih orjentacija i ukupnih životnih šansi svakog pojedinca.
25. BIROKRATIJA Pojam organizacije je blizak pojmu institucije. Nije svaka institucija istovremeno i organizacija, ali svaka organizacija mora posedovati i neku instutucionalnu dimenziju. Institucije su istorijski mnogo starije i strukturalno mnogo trajnije. Institucije ne zahtevaju nužnost postoanja hijerarhijskih i formalnih principa strukturiranja. U tom smislu organizacija predstavlja veliko grupisanje ljudi strukturirano po različitim kriterijumima i uspostavljeno radi postozanje određenih ciljeva. Po Milanu Tipkoviću, sociloška upotreba pojma organizacije sumira u sebi značenja: 1) hijerarhijski ustrojen poredak, zasnovan na određenim normama kojima se reguliše međusobni odnos ljudi, kroz sistema prava i obaveza (to su organizacijski aspekti institucija) 2) one se mogu tumačiti kao ustanovljeni raspored najracionalnijih i koordinisanih radnji, u cilju što efikasnijeg obavljanja neke delatnosti (organizacija radne aktivnosti) 3)
one su poseban oblik udruživanju ljudi radi ostvarivanja nekih posebnih
ciljeva Npr. susedstvo je institucija bez organizacione forme, kao što je i prijateljstvo. Pomoć bolesnima se takođe može smatrati društvenom institucijom, ali je bolnica samo organizacioni oblik te institucije. Može se reći da ispod svakog organizacionog oblika postoji neka institucionalnost. Dakle, organizacije su karakteristične za razvijena, izdiferencirana i složena društva, gde je neophodno normativno i hijerarhijski urediti odnose između onih pojedinaca koji teže postizanju zajedničkih ciljeva. Rajt Mils u svom delu Beli okovratnik američke srednje klase iznosi shvatanje da velike organizacije (ekonomske i političke) apsorbuju sve veći broj ljudi, čiji životi postaju zavisni od njenih mehanizama kontrole. Time su savremene glomazne organizacije izvršile presudne promene u strukturi profesija. Nekada slobodne profesije lekara, advokata pa i inženjera su postale deo korporativnog organizovanog života – organizacije su postale birokratizovane. Pojam birokratije dolazi od fransuske reči biro (ured) i grčke kratos što znači vladati. Najveći razoj je doživale u savremenim industrijskim društvima. Najveći doprinos u proučavanju birokratije su dali Veber i Marks, a u novije vreme Mils, Merton i Fuko. Marksovo shvatanje je u skladu sa njegovm kritičkom orjentacijom prema Hegelu, teorijom klasa, pri čemu je smatrao da birokratija ne može da na sebe preuzme ulogu koja zadovoljava sveopšte interese. Hegel je smatrao da su članovi uprave i državni činovnici glavni deo srednjeg staleža koja
pripada obrazovana inteligencija i pravna svest mase jednog naroda, kao i da taj srednji sloj ne zauzima izolovani položaj. Marks je birokratiju shvatio kao privilegovani sloj koje je u službi zaštite interesa vladajuće klase. To nije ona klasa koja bi vodila do emancipacije čoveka, jer je smatrao da je birokratija zatvoreni sloj. Marksova kritika Hegelove filozofije prava i države birokratiju je posmatrala kao oblik državne svesti, ali i kao najradikalniji oblik otuđenja države – nasuprot ljudskoj emancipaciji. Shvatanje birokratije Vebra je pronašlo značajnije mesto nego Marskovo ili Hegelovo. Veber je bio skoncentrisan na ono što je u birokratiji racionalno – kao nužna i racionalna forma vlasti u savremenom kapitalističkom društvu, nije se koncentrisao na kritiku sa aspekta poltencijalnih političkih, revolucionarnih ciljeva. Bliski i Daleki Istor, Stari Egipat i Kina su poznavali razvijene birokratske forme uprave i birokratske gradove. Specifičan vid funkcionisanja moderne birokratije se ogleda u sledećem: 1) postoji princip strogo određenih kompeticija raznih organa, a kompeticije su regulisane pravilima (zakoni ili upravni akti). Postoji redovno obavljanje delatnosti koja je neophodna za postizanje ciljeva birokratizovane organizacije. Te delatnosti su jasno raspodeljene kao službene dužnosti; raspodeljene su moći zapovedanja, koje su neophodne za ispunjavanje dužnosti, a jasnim pravilima strogo su ograničena sredstva prinude; za redovno i trajno ispunjavanje raspodeljenih dužnosti, kao i za vršenje određenih prava, planski se vodi briga upošljavanjem kvalifikovanog osoblja (činovnika); 2) postoji princip hijerarhije u službi (hijerarhija plaćenih službenika), odnosno strogo regulisan sistem nadležnosti i podređenosti organa vlasti, gde vrši nadzor nad nižima; 3)
moderno vođenje poslova počiva na pisanim dokumentima (aktima);
4) specijalizovana službena delatnost, kao specifično moderna pojava, predpostavlja stručnu obuku; 5) razvijena službena delatnost zahteva čitavu radnu snagu činovnika, bez obzira na formalno propisano radno vreme 6) činovnici u birokratskoj organizaciji obavljaju svoju službu u skladu sa opštim pravilima, a poznavanje ovih pravila pretpostavlja posebna znanja i veštine. Po Veberu, što se više neka organizacija i njena struktura približavaju prethodno navedenim, one će biti efikasnije i racionalnije. Za njega je birokratija racionalno-zakonska vlast koja se zasniva na bezličnim pravilima (autoritetima), dok za Marksa nije tako. Robert Merton shvata birokratiju kao disfunkcionalnu, analizirajući je kao idealni tip formalne organizacije.
Najviše se oslonjao na shvatanja Torstena Veblena, jednom od najznačajnijih predstavnika američke kritičke sociolološke orjentacije prve generacije. Merton navodi nemogućnosti i nesposobnost obučenih i specijalizovanih činovnika da reše novonastali problem u primenjenim okolnostima. Tako, birokratija pokazuje neadekvatnu fleksibilnost i neprilagođenost. Tako se birokratski odnosi pretvaraju u specifičan oblik ritualizma, koji može da dovede do zamene ciljeva – umesto da rešava problem, birokratija još više komplikuje postojeće probleme zbog formalnih procedura.
26. POJAM MOĆI I VLASTI Ovi pojmovi spadaju u najfundamentalnije sociološke kategorije. Moć je prisutna u gotovo svim društvenim odnosima. Marks, Veber, Mils, Fuko, Parsons, Džon Kenet Galbrajt su se bavili ovim pojmovima. Kao posebna grupa teorija koje su izgrađene isključivo na shvatanju nejednake raspodele moći i vlasti u vertikalnoj dimenziji društvene strukture, deleći je na elitu i masu, razvile su se teorije elita. Iako postoje – konzervativna, liberalna, kritička – teoretičarima koji su zastupali ova mišljenja (Hoze Ortega i Gaset, Vilfredo Pareto, Gaetano Moska – konzervativni; Karl Manhajm – liberalni; Mils - kritički) zajedničko je zastupanje da u društvu uvek postoji vladajuća manjina i većina kojom se vlada. Iako je Marks dao povoda za proučavanje pojma društvene moći, Veber je izvršiio presudan uticaj na definisanje pojma moći i samu koncepciju moći. Veber kaže da moć predstavlja izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se zasnivaju ti izgledi. Ili – moć je mogućnost da pojedinci i društvene grupe nametnu drugima svoju volju, bez obzira na to da li ti drugi pristaju na to ili ne. Veber je jasno i istakao i ono što je suprotno moći – otpor. U sociologiji se govori o dve velike koncepcije moći: 1) konstantnog zbira i 2) promenljivog zbira. Koncepcija konstantnog zbira govori da uvek postoji stalna, određena, količina moći koju poseduju pojedinci i društvene grupe. Jedni poseduju moć zato što je drugi ne poseduju (moć vladajuće klase ili političke partije). Koncepcija promenljivog zbira govori o tome da je moć varijabilna, promenljiva i fluktuirajuća. Ona nije konstantna i uvek izvesno u posedu jedne društvene grupe, klase ili političke partije. Ona može da raste i opada, da menja svoje oblike. Ovoj koncepciji pripada shvatanje moći Parsonsa, a najznačajnije mišljenje o tranziciji od fiksnih ka difuznim oblicima moći je izneo Fuko. Parsonsovo shvatanje moći je u skladu sa njegovom strukturalfunkcionalističkom teorijom. Ovde se moć shvata kao konstanta jedne društvene grupe, kao značajan resurs čitavog društva. Tako on moć shvata kao kapacitet da se utiče na druge u cilju zadovoljavanja pozitivnih vrednosti. Moć proističe iz zajedničkih vrednosti i kolektivnih ciljeva. Čak i u Parsonsovom shvatanju o društvenim nejednakostima i nejednako distriburianim resursima moći, vlasti i materijalnog bogatstva, sve je ovo uklopljeno u funkcionalističku teoriju društva. Shvatanje Fukoa je jedno od najuticajnijih u savremenoj društvenoj nauci. Moć ne postoji sabrana u jednoj tački iz koje izvire, monopolizovana stvrdnuta, unapred prepoznata. Ona postoji kao odnos, kao vršenje, kao relaciona kategorija a ne kao hijerarhijska struktura; ona mora da funkcioniše. Moć
nije vlast kojoj se potčinjava veliki broj ljudi, već mnogostrukost odnosa snaga koji su imanentni području na kom deluju i koji organizuju. Njegovo shvatanje moći se najbolje može videti u Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. On zapaža da su moć i promene oblika primene moći i discipline doživele značajne transformcije od centralizovanih, kaznenih, ka difuznim, ili kako naziva disciplinarnim oblicima moći. Velika istorijska tranzicija u direktnim oblicima primene moći prorazumevala je zamenu njenih prisilnih, opresivnih kaznnenih formi u manje ili više skrivene, manje ili više razuđene disciplinarne forme. Ova veliki istorijski prelaz je po Fukou trenutak rađanja posebne vrste tehnologije upravljanja ljudima – biomoć (biopolitika, biopower). To je jedna vrsta mehaničke moći, političke anatomije, politike tela. Vlast predstavlja specifičan oblik moći. Za razliku od moći koja može da ima različite forme i sadržaje (od brutalne sile i represije do uticaja), vlast predstavlja legitimni oblik moći. Veber kaže da vlast treba nazivati izglede da će se određene osobe pokoriti naredbi određenog sadržaja. Disciplinom treba nazivati izglede da će se određeni veliki broj ljudi, brzo i automatski i šematski pokoriti jednoj naredbi. Poseban predmet njegovih interesovanja je bila legitimna vlast kao i tipologija vlasti. Po njemu postoje 4 legitimne vlasti, koje imaju karakter analitičkih konstrukcija (mogu se posmatrati i kao autoriteti): 1) Racionalna (racionalno-zakonska, birokratska) predstavlja tip koji se zasniva na uverenju u legitimnost zakonski zasnovanih poredaka i prava osoba koje su na osnovu ove zakonski zasnovane legalnosti pozvane da sa određenih položaja vrše legalnu i legitimnu vlast 2) Tradicionalna je tip koji se najčešće zasniva na verovanju u svetost tradicije i na uverenjima u legitimnost osoba koje uživaju tradicionalni autoritet 3) Harizmatska vlast je tip koji se zaniiva na izuzetnim osobinama neke osobe i na poretku koji je ta osoba izgradila Veber naglašava da se ovi tipovi vlasti i ne služe samo ekonomskim sredstvima, a još manje da teže ekonomskim ciljevima. Za svaku vlast je potreban upravni aparat koji će sporovoditi konkretne zapovesti. Što se tiče legitimnosti vlasti ona počiva na uverenjima kojima se ljudi pokoravaju. Za razliku od moći kojoj je suprotstavljen otpor, vlast nad ljudima je obezbeđena legitimitetom kao dobrovoljnom tipu potčinjavanja. Onoga trenutka kada velika većina ljudi posumnja u opravdanost vlasti, legitimnost se urušava. U modernim kapitalističkim društvima, Veber je smatrao da je racionalno-zakonska i birokratska ono koje je lajlegitimnija. Ona počiva na bezličnim normativnim načelima.
27. SOCIJALNA KONTROLA I REGULACIJA Sva društva poseduju određene mehanizme za socijalnu kontrolu svojih pripadnika: njihovog ponašanja, mišljenja, osećanja koja moraju biti u skladu sa vrednosno-normatinim obrascima datog društva. Sva društva su na neki način izdiferencirana, što znači da je potrebna
kontrola segmenata društva da bi ono funkcionisalo kao celina. Ovi oblici kontrole mogu se kretati od represivnih oblika fizičkog nasilja nad pojedincima ili društvenim grupama, do prefinjenih manipulativnih mehanizama, kojih pojedinci i ne moraju biti svesni. Prema Žoržu Gurviču moguće je razlikovati nivoe, vrste i oblike društvene kontrole. Kada se govori o nivoima misli se na stepen iz kojih ta društvena struktura proizilazi (iz globalnog društva, iz nekih institucija i organizacija). U savremenim društvima ovi nivoi mogu biti različiti – parlament, vlada ili političke partije, pojedinačne ili lične diktature. Što se tiče vrsta, one se dele na dve velike grupe: 1) Društvena kontrola direktnom upotrebom (fizičke) sile i drugih represivnih mehanizama 2) kao pravila
Društvena kontrola vrednosno-normativnim obrascima koji se privhataju
Oblici društvene kontrole se obično smatraju običajnim i tradicionalnim. U tom smislu se govori o tri oblika društvene kontrole: 1) običaj i pravo; 2) religija; 3) vaspitanje. Svaki ima svoje specifične instrumente, odnosno sredstva i legitimne aktere koji sprovode kontrolu. U tradicionalnim društvima najzastupljeniji oblici društvene kontrole su običaji koji imaju snagu zakona, religija – koja pomešana sa običajima – reguliše stepen integracije. U razvijenim i savremenim društvima, religija i običaji su zamenjini pravom. Fuko izneo je značajne pretpostavke o istorijskim promenama društvene kontrole. Tako, moderna društva sve više zamenjuju grube, represivne metode i društvene kontrole prefinjenim, manje vidljivim manipulativnim oblicima. Tim oblicima pripadaju: obrazovni sistem, razne vrste biopolitičke kontrole (statistike, popisi stanovništva, merenja), bolnice i klinike, masovni mediji (radio, TV, štampa). Svi ovi oblici slede jedan idealno-tipski obrazac zacrtan u filozofiji Džeremija Bentama, koji se ogleda u težnji za sveopštim ali neprimetnim nadzorom – panoptikonom – okom koje sve nadzire, a samo nije nadzirano. Ovi savremeni oblici više poprimaju oblik dobrovljnog potčinjavanja.
28. SOCIJALNA KONTROLA I DEVIJANTNOST Kao što sva društva poznaju različite mehanizme društvene kontrole, tako poznaju i različite repertoare ponašanja, mišljenja i osećanja koja su ili u skladu sa široko prihvaćenim predstavama normalnosti i prosečnosti ili odstupaju od predstava normalnosti i presečnosti, pa su okarakterisana kao devijantna. Samo pojam normalnosti u sociologiji ali i u psihologiji je teške definisati, što otežava i davanje definicije devijantnosti. Dirkem u svom delu Samoubistvo je obratio pažnju na patološke oblike ekstremnog individualizma ili altruizma koji mogu da poremete društvenu solidarnosti i integraciju. Po njemu, neka društvena činjenica se može smatrati normalnom u određenom društvu, i u određenoj fazi društvenoj razvoja, ako se ona javlja u proseku. Sve što odstupa od normalnosti se smatra devijantnim, a one pojave koje su neosporno patološke i znatno odstupaju od proseka predstavljaju kriminalitet. On je smatrao da
devijantnost i kriminalitet imaju svoje funkcije, a ponekad su i normalne. Funkcija je da vređaju (normalna) ustaljena i prosečna kolektivna osećanja i time deluju na veću čvrstinu moralnih normi. Za funkcionalističku teroiju, po kojoj društvo funkcioniše na osnovu zajedničkih vrednosti i normi, svako odstupanje od tih vrednosti i normi moralo bi biti devijantno ili patološko. Ali za većinu funkcionalista su čak i takva odstupanja funkcionalna, jer sve dok se kreću u nivou proseka, mogu doprinositi i integraciji nekih drugih segmenata društva. Sve dok postoji kriminal, jačaju one institucije koje se bave njegovim suzbijanjem, odnosno oni mehnizmi društvene kontrole koji se bave resocijalizacijom, kažnjavanjem i restitucijom. Disfunkcionalnost se javlja onda kada devijantnosti nađu prosek u nekom društvu. Samo devijantnost je relativna kategorija je varira od društva do društva i od jednog do drugog istorijskog perioda. Jačanjem ove teorije su odbačene fiziološka i psihološka teorija devijantnosti. Alber Koen smtra da su devijantna ponašanja: 1) sigurnosni ventili u društvu, koji dopuštaju izvesna odstupanja od normalnosti i prosečnosti, a time doprinose većoj slobodi od mehanizama društvene kontrole 2) oni su znaci za upozorenja da je potrebno nešto menjati u društvu, da je potrebno (ili delimično) dopuniti neka devijantna ponašanja ili menjati u mehanizmima društvene kontrole Robert Merton, tvorac veoma uticajne teorije devijantnosti, izvore ne vidi u patološkim ličnostima ili fiziologiji, već u društvenoj strukturi. Analizirajući slučaj SAD, po njemu postoje institucionalizovana sredstva za postizanje kolektivno definisanih ciljeva. U zavisnosti od odnosa postavljenih ciljeva i raspoloživih sredstava, moguće je izdvojiti 5 osnovnih orjentacija, koje su rekacije na postizanje, odnosno nepostizanje ciljeva: 1) konformizam (u potpunosti su prihvaćeni kolektivno postavljeni ciljevi i institucionalna sredstva za postizanje ciljeva); 2) ritualizam (su potpunosti su prihvaćena institucionalizovana sredstva ali ne i ciljevi, reakcije su ritualne, s obzirom na to da se više ne zna kojim ciljevim služe postojeća sredstva) 3) inovacija (prihvataju se kolektivno postavljeni ciljevi, ali se ne prihvataju postojeća sredstva – stvaraju se nova sredstva za stare ciljeve) 4) pobuna (ne prihvataju se ni kolektivno postavljeni ciljevi, ni institucionalna sredstva, već se postavljaju i novi ciljevi i nova sredstva) 5) povlačenje (odustaje se od kolektivno postavljenih ciljeva i od sredstava, ali se ne postavljaju ni novi ciljevi, ni nova sredstva) Ove osnovne orjentacije bi se mogle postaviti shematski. TABELA. Na osnovu ove šeme, Koen je dopunio shvatanja devijantnosti svrstavajući devijantne u domen delikventne supkulture. On je potvrdio društvenu strukturu kao izvor devijantnosti ali je
dodao da postoje oblici devijantnog ponašanja koji se ne odnose na kolektivno postavljene ciljeve u matičnoj kulturi i širokom društvenom kontekstu. To znači da postoji čitav niz odstupanja od normalnih ponašanja koja su deo užih, supkulturnih vrednosnih orjentacija i normativnih obrazaca. Koen je naglasio da je sistemska nejednakost, ili nejednaka rasporela moći, ugleda i materijalnog bogatstva, izvor društveno-kulturne deprivacije, te su devijntna i delikventna ponašanja reakcije koje proističu iz statusnih frustracija. Hauard Beker tako iznosi mišljenje da je devijantnost stvar onih koji nešto definišu kao devijantno, a ne pojava sama po sebi. Ova teorija se često naziva i teorijom etiketiranja, a hoće li se etiketa nekome pripisati zavisi od onih koji te etikete lepe. Edvin Lemert naglašava da postoji primarna i sekundarna devijantnost. Primarna se odnosi na neki čin ili ponašanje pre nego što su oni zvanično etiketirani kao devijantni. Ukoliko se taj čin ponovi, dolazi do njihove proizvodnje jer se tada zvanično i u drugom, sekundarnom krugu – to ponašanje podvodi pod izgrađene šeme devijantnosti. Sva društva kako imaju kategorije normalnosti imaju i devijantnosti. Nešto što ne nekada bilo devijantno danas može izlgedati sasvim normalno, i obrnuto. Tako je i sa društvima međusobno. Ali je sigurno da ne postoje društva bez mehanizama društvene kontrole.
29. DIRKEMOVO SHVATANJE DRUŠTVA I SOCIOLOŠKOG METODA Ova tradicija nazvana po Emilu Dirkemu po mnogima predstavlja najznačajniju tradiciju sociologije klasičnog ali i savremenog perioda. U ovu tradiciju se prema mišljennju Kolinsa mogu svrstati mnogo stariji teoretičari nego što je bio sam Dirkem – Sen-Simon, Ogist Kont i Herbert Spenser, pa čak i Monteskje. Ova teorijska tradicija ima 2 teorijska krila – makro i mikro. Makroteorijskom krulu su pripadali Emil Dirkem i funkcionalizam Parsonsa i Roberta Mertona. Mikroteroijskom krilu su pripadali De Mestar i De Bonal kao stariji konzervativni teoretičari, a sa druge strane antropološka mikroteorijska škola (francusko dirkemovsko antropološko krilo) na čelu sa Marselom Mosom, i britanska antropološka orjentacija RedklifBrauna. Pored toga njegovi uticaji su bili značajni u radu brojnih značajnih autora kao što su Meri Daglas, Lojd Vorner, Ervin Gofman, Rendal Kolins i Džefri Aleksander. Njegova sociologija zauzima sasvim posebno mesto zbog njegovog doprinosa u konstrukciji sociološkog identiteta koji je osnovna matrica savremene sociologije sve do danas. On je bio prvi pravi sociolog, posvećen naporima da sociologija uobliči svoj naučni identitet i društveni značaj. Dok se kod Konta primećivala velika doza bojazni od restauracije starog režima, kao i kod većine ranih pozitivista koji su iščekivali utopijsko ostvarenje budućeg konačnog pozitivnog stepena u istorijskom hodu društva, Dirkemova sociologija je suočena sa strukturalnim problemima već jasno profilisanog industrijskog kapitalističkog društva. Dirkemova sociologija nije mogla da čeka neku evolucionu etapu, bilo da je ona komunizam, socijalizam ili neka drugu konačnu fazu, već je ona bila fokusirana na autonomiju društvene realnosti, te na sociologiju kao nauku o sui generis principima društvene realnosti.
Dirkem je rođen u Epinalu u istočnoj lorenskoj oblasti Francuske, u rabinskoj porodici. U Parz odlazi na školovanje, te se tu počeo za zanimati za Kantovsku filozofiju pod uticajem neokantovaca Emila Butrua i Oktavija Amelina. Godine 1887. dobio je mesto profesora društvenih nauka i pedagogije na Univerzitetu u Bordou, a potom 1902. mesto profesora na Sorboni. Napisao je: O podeli društvenog rada (1893), Pravila sociološke metode (1895), Samoubistvo (1897), Elementarni oblici religijskog života (1912). Godine 1898. je pokrenuo (do 1917) časopis Sociološki godišnjak sa Marselom Mosom. 1903. je objavio jedna od najpoznatijih antropoloških članaka na svetu Primitivna klasifikacija. Osim što je utemeljio sociologiju kao akademisku disciplinu, stvorio je i prvu pravu sociološku školu sa nizom značajnih saradnika koji su sebe nazivali dirkemovcima i sociolozima. Tu spadaju: Marsel Mos, Pol Fokone, Anri Iber, Moris Albvaks. Dirkem je umro 1917. slomljen pogibijom sina Andrea Dirkema koji je 1916. poginuo u Prvom svetskom ratu. Dirkem je sociologiju shvatao kao nauku a ne kao filozofiju. Kako kaže Kolins: „On je bio najviše naučnik od svih velikih sociologa“. Po njemu je sociologija trebala da se služi pozitivnim metodama istovremeno tragajući za uzročnim činiocima u društvu kao i za funkcijama odnosno ulogama društvenih pojava. Tako Dirkem definiše sociologiju kao nauku o institucijama, njihovom postanku i njihovom funkcionisanju. Pod institucijama je podrazumevao sve načine delanja, mišljenja i osećanja koje pojedinci nalaze unapred ustanovljene u obliku društvene svesti. Kolektivna svest ima za pojedince spoljašnji karakter. Da bi se društvo i društvene institucije proučavale na objektivan način, metod sociološkog istraživanja mora posmatrati sve društvene činjenice kao stvari. U delu Pravila sociološke metode Dirkem navodi: „Stvar je suprotstavljena ideji kao što je ono što poznajemo spolja suprotstavljeno onome što poznajemo iznutra. Stvar je svaki predmet spoznaje koji se ne prožima prirodno sa razumevanjem, sve ono o čemu ne možemo sebi da sačinimo odgovarajući pojam jednostavnim postupkom duhovne analize, sve ono što duh može uspeti da shvati samo pod uslovom da izađe iz sebe samog putem posmatranja i eksperimentisanja, postepeno prelažeći sa spoljnih i najneposrednije dostupnih obeležja na ona manje vidljiva i dublja.“ Što se tiče Dirkemovog shvatanja društva ono je samosvojno područje, zasebna realnost, koja se ne može svesti na individualnu psihologiju, pa čak ni na ukupan zbor individualnih psiha. Društvo je nezavisno polje u kome vladaju posebni zakoni – entitet sui generis. U ovome se susreće Dirkemovo protivljenje (anarhičnom) individualizmu i zahtev za društvenim poretkom (kao kontinuiranim poretkom institucija) i integracijom, ondnosno solidarnošću.
30. DIRKEMOVO SHVATANJE SOLIDARNOSTI I RELIGIJE Tako se po njemu društvo sastoji iz dva dela: idejnog jezgra i morfološke strukture. Idejno jezgro je kolektivna svest nekog društva koje se sastoji od kolektivnih predstava, a ova se opet sastoji od ideja i normi. Morfološka struktura se sastoji od dinamičke ili moralne gustine (stepena integracije, povezanosti) i od materijalne gustine koja se odnosi na kvantitativne aspekte društva. Dirkem razlikuje dva tipa solidarnosti ili povezanosti u društvu – mehaničke i organske
solidarnosti. Mehanička predstavlja vrstu unutrašnje društvene povezanosti koja se zasniva na sličnosti između pojedinaca. To je takav tip koji je karakterističan za društva u kojima je slabo razvijena podela rada; gde nema većih diferencijacija između pojedinaca i društvenih grupa, na osnovu svoje sličnosti po društvenim položajima i društvenim ulogama u društvenoj strukturi, svaki pojedinac može lako biti zamenjen drugim. Tip kazne je osveta, a tip prava je represivan. Ovaj tip solidarnosti najviše odgovara „primitivnim“ ili arhajskim društvima. Organska solidarnost predstavlja tip unutrašnje povezanosti društva koji počiva na razvijenoj podeli rada. Ovaj tip solidarnosti je proistekao na osnovu razlika a ne sličnosti. U objašnjavanju ovoga, dolazi do izražaja Dirkemov organistički pristup. Ovaj tip solidarnosti Dirkem upoređuje sa biološkim organizmom čiju strukturu čine međusobno povezani i usklađeni, ali po svojim funkcijama različiti organi. Tako, savremena društva sa razvijenom podelom rada struktuirana su na osnovu povezanosti različitih delova koji obavljaju različite funkcije (kulturne, političke, privredne). Ovom tipu odgovara restitutivni oblik sankcija – onaj koji teži uspostvljanju prethodnog stanja. Za Dirkema su mehanička i organska solidarnost istovremeno i moralne kategorije. Jer onda kada se raspada solidarnost i integracija, raspada se i moralna struktura nekog društva (moralna gustina). U svom delu Elementarni oblici religijskog života posebno se interesovao za pitanja „primitivnih“ religija, odnosno za totemizam australijskim domorodaca. Ovo delo je predstavljalo značajno dostignuće u socijalnoj antropologiji, i osnov za izgradnju posebne discipline – socijalne religije. Njegovo interesovanje za religiju proističe iz toga da je smatrao da upravo religija ima veliku integrativnu funkciju, povezujući pojedince u socijalnom, idejnom, emicionalnom i voljnom planu. Dirkem smatra da sva religijska verovanja predpostavljaju klasifikaciju na sveto i profano. Religija je čvrsto povezan sistem verovanja i običaja koji se odnose na svete, to jest izdvojene i zabranjene stvari, naime sistem verovanja i običaja koji sve svoje pristalice sjedinjuje u istu moralnu zajednicu zvanu crkva. Najznačajniji nastavljač Dirkemove sociologije je Marsel Mos.
31. DIRKEMOVA STUDIJA O SAMOUBISTVU Delo Samoubistvo je jedan od najuspelijih metodoloških pokušava da se dokažu neke bitne teorijske predpostavke o društvu kao samosvojnom području koje ima prinudni karakter u odnosu na pojedinca. U ovom delu on prvo potpuno odstranjuje dotadašnja shvatanja o samoubistvu kao neposrednoj posledici psihičkih, kliničko-patoloških, geografskih, klimatskih i rasno-etničkih faktora. Iako je svako samoubistvo intimni čin – najindividualnije delanje – ono je zapravo presudno društvena činjenica. Samoubistvo je predstavljalo moralni i duhovni problem, a Dirkem je bio zainteresovan za načine na koje sociologija može da dopirnese rešavanju konkretnih društvenih problema. Proučavanje samoubistva ga je vodilo do potvrđivanja nekih njegovih najdubljih ličnih i teorijskih predpostavki, kao što je opasnost savremenog individualizma. Zatim, samoubistvo je pojava koja je u suprotnosti sa društvenom solidarnošću i inteligencijom. Koristeći statističku građu (moralna statistika), zaključio je da je svako društvo
poredodređeno da da određen broj dobrovoljnih smrti, odnosno da su sama ubistva u datom društvu iz godine u godinu relativno stabilne i da se ravnomerno menjaju. Po njemu, postoje tri vrste samoubistva - egoističko, altruističko i anomičko. Egoističko predstavlja onu vrstu u kojoj je individualizam toliko snažno izražen da na pojedinca ne deluju više nikakve društvenointegrativne snage ili oblici solidarnosti. Alturističko je ono u kojoj je stepen i intenzitet društvene solidarnosti i integracije suviše izražen, pa se svaki čin samoubistva preduzima u ime zajednice ili društva. Anomičko je ono koje je izraženo u periodima velikih društvenih kriza, a najčešće dubokih i dugotrajnih ekonomskih kriza. Kao poseban tip navodi fatalističko samoubistvo. Pošto je retko i statistički zanemarljivo u savremenim društvima, Dirkem mu je posvetio veoma malo prostora. Ovaj tip je suprotan od anomičkog, kao što je i egoističko suprotno altruističkom. Za razliku od anomičkog koje se javlja kao rezultat raspadanja društvenih normi i regulacije, fatalističko se javlja pod uslovima velikih represija, prisila i preterane regulacije (u robovlasničkom društvu ili kao rezultat fizičkog nasilja i torture u zatvorima, ili kao rezultat nadzora i discipline u politički totalitarnim društvima u kojima pojedinci ne mogu da utiču na političko kao i na ostale tipove odlučivanja koja utiču na njihov život). On je zaključio da je pojava samoubistva obrnuto srazmerna stepenu društvene integracije i regulacije. Pri tome, preregulacija i integracija koje potiskuju svaki individualizam takođe dovode do samoubistva (altruističkog). Od tri velike religijske zajednice pokazao je da se najviše ubijaju protestanti, zatim katolici pa Jevreji; više se ubijaju neoženjeni muškarci i neudate žene nego obrnuto; više se ubijaju pripadnici slobodnih profesija nego radnici, seljaci ili administrativno osoblje; više se ubijaju osobe koje nemaju nego one koje imaju decu. Ovime je koristio statističke podatke, i pokazao da sociologija zaslužuje naučni status u metodološkom i istraživačkom pogledu.
32. NASTAVLJAČI DIRKEMOVSKE TRADICIJE (MOS I ALBVAKS) MARSEL MOS Rođen je kao i Dirkem u Epinalu. Studirao je filozofiju na Univerzitetu u Bordou i nikada nije stekao formalna akademska zvanja, ali su njegova dela u oblasti etnologije, socijalne antropologije, istorije i sociologije veoma značajna. Njegovo interesovanje za antropologiju potiče iz vremena boravka u Engleskoj gde se upoznao sa Edvardom Tejlorom, jednim od najvećih britanskih kulturnih antropologa i utemeljivača antropologije kao nauke. Mos je na Univerzitetu u Parizu predavao hindu i budističku filozofiju (1900-1902), te je kasnije postavljen za šefa Katedre za istoriju i religiju primitivnih naroda (do 1930). Godine 1939. je primljen za predavača na Koležu de Fransu. Smatra se osnivačem francuske etnologije. Zajedno sa Dirkemom je pokrenuo časopis Sociološki godišnjak koji privremeno prestaje da izlazi 1914. godine. Mosova saradnja sa Dirkemom proslavila ga je studijom O nekim primitivnim oblicima klasifikacije, a saradnja sa Anrijem Iberom rezultirala je brojnim člancima iz oblasti antropologije posvećenim magiji i žrtvovanju – Priroda i funkcija žrtvovanja (1899). U njegove najpoznatije studije se mogu ubrojati: Ogled o daru: oblik i smisao razmene u arhaičnim
društvima; Skica za opštu teoriju magije; Ogled o sezonskim menama u eskimskih društvima i Sociologija i antropologija. Zahvaljujući saradnji sa Dirkemom, u Sociološkom godišnjaku su teme bile grupisane u pod-discipline. Jedna od njih je bila i sociologija religije, potom entologija, sociologija prava, sociologija morala, sociolingvistika, demografija. Mos je sociologiju i društvene nauke zadužio pojmom totalne društvene činejnice – društva shvaćenog kao celovit, integrisan sistem mnoštva faktora (ekonomskih, socijalnih, pilitičkih i društvenih). MORIS ALBVAKS On je bio jedan od najbližih Dirkemovih saradnika i nastavljač njegovih ideja. Njegova posebna oblast interesovanja je bila povezanost društva sa pamćenjima i sećanjima. Svoje ideje o neospornoj ulozi društva u kreiranju naših pamćenja je izložio u delu Društveni okviri pamćenja i Kolektivno pamćenje. Predpostavljajući da naša pojedinačna pamćenja i sećanja nisu samo proizvod unutrašnjih psiholoških faktora, on je izneo predpostavku da postoje društveni okviri pamćenja, a naša pojedinačna pamćenja i sećanja se samo smeštaju u te okvire. Pojedinci kada se sećaju uvek koriste društvene okvire kako bi povezali razumljive priče u svoja sećanja. Tako u svom delu Uzroci samoubistva je redefinisao neke temeljne hipoteze o samoubistvu koje je pre toga posatvio Dirkem. Dok je Dirkem insistirao na društvenim uzrocima samoubistva, Moris je više uvažavao socijalnopsihološke činioce kao i psihopatološke faktore. Albvaksova teorija samoubistva upućuje na zaključke da samoubistva zavise od kontekstualnih promena u svesti. Ako je početka Dirkemova predpostavka bila da je što je više društvene dezorganizacije, anomije i društvene dezintegracije, Albaksova početka hipoteza je bila: što više društvene izolacije, to više samoubistava. On je istupio od Dirkema u smislu da je društvo kao objektivna realnost, ključni determinantni faktor samoubistva.
33. RAZLIKE KONFLIKTNE I FUNKCIONALISTIĆKE TRADICIJE FUNKCIONALIZAM U SOCIOLOGIJI KAO DEO DIRKEMOVSKE TRADICIJE Većina studija koje su posvećene proučavanju funkcionalizma u sociologiji ovu značajnu orjentaciju posmatra kao relativno nezavisnu celinu. Međutim, funkcionalizam svoje korene seže još u ranom sociološkom funkcionalizmu Emila Dirkema te se on može smatrati legitimnim naslednikom dirkemovske sociološke tradicije (kao i Parsonsov funkcionalizam). Kolins smatra da su najznačajniji nastavljači dirkemovske sociološke tradicije bili teoretičari funkcionalizma Robert Merton i Talkot Parsons, koji su dirkemovskom makrokrilu dali konačnu teorijsku formu u strukturalfunkcionalizmu. Kao tipična teorija društvene integracije i društvenog sistema, funkcionalizam je u suprotnosti sa konfliktnom tradicijom. TABELA RAZLIKA. Funkcionalizam se može smatrati tipičnom američkom sociološkom teroijom koja je ’50 godina 20. veka postala dominantna. Mnogi su upozoravali (Raj Mils i Alvin Guldner) naglašavali da se čitava američka sociologija izjednačava sa teorijuom funkcionalizma. Na razvoj su značajan uticaj imali i kulturni antropolozi Bronislav Malinovski i britanski antropolog Redklif-Braun. Jedan od centralnih pojmova u funkcionalizmu je pojam funkcije, odnosno uloge
(njenog doprinosa) koju neka društvena pojava vrši u okviru društvenog sistema. Te uloge su integrativnog karaktera, što znači da povezuju različlitosti u jedinstvenu strukturu kao celinu. Funkcije su doprinosi dela u očuvanju strukture. Pojam strukture je način na koji su elementi – sa svojim različlitim funckijama – povezani u jedninstvenu celinu – totalitet – koji funkcioniše. Za pojam strukture, prema psihologu Žanu Pjažeu, postoje tri principa: 1) totalitet ili celina; 2) autoregulacija; 3) transformaija. Prvi princip je istovremeno i istorijski i filozofski i metodološki, koji je odnosi na ideju celine (ili gelštata) koja treba da upućuje na zatvoreni sistem elemenata kao i na celinu u metodološkom delu, znači objašnjavati celinom delove, ne obrnuto. Princip autoregularnosti se odnosi na samoodrživost i autarhičnost (samodovoljnost) nekog sistema čije promene i regulacije važe samo unutar date strukture elemenata i njihovih odnosa. Princip transformacije je uveden da bi se objasnila mogućnost strukturalnih razvoja ili unutrašnjijh diferencijacija funkcija unutar nekog zatvorenog sistema i strukture.
34. FUNKCIONALIZAM TALKOTA PARSONSA U SAD gde je funkcionalizam doživeo svoj najintenzivniji razvoj, ime Parsonsa je predstavljalo sinonim za funkcionalizam. U početku je studirao biologiju, ali studijski boravak u Evropi, u Engleskoj, na prestižnoj Londonskoj školi za ekonomiju, preusmerio je njegovi interesovanja na sociologiju. Tu se upoznao sa Dirkemovim i Veberovim delima. Dirkemov funkcionalizam i Veberova teorija društvenog delanja dali su pečat njegovoj sociologiji. Tokom ’30 godina, Parsons piše svoje prvo značajno delo Struktura društvene akcije (predstavlja reinterpretaciju Veberove teorije društvenog delanja koju Parsons zamenjuje pojmom društvene akcije). Njegov predloženi sistem društvene akcije sadrži sledeće ključna elementa: 1) akter; 2) cilj; 3) situacija; 4) normativna orjentacija. Četvrti element po Parsonsu ima tri svoje posebne karakteristike: 1) akcija se uvek odvija u vremenu; 2) orjentacija uvek podrazumeva mogućnost greške; 3) referentni okvir je subjektivan. Treći element (situacija) ukazuje na objektivnu stranu društvene akcije, dok prvi (akter) upućuje na subjektivnu stranu akcije. Drugi element (cilj) je željeno stanje kome se teži. Godine 1951. Parsons je objavio svoje drugo značajno delo – Društveni sistem. Od prvog dela (Struktura društvene akcije) do Društvenog sistema, njegova sociologija je prešla put od teorije akcije do teorije društvenog sistema, odnosno od voluntarizma do determinizma – u kojem najvažniju ulogu igra ravnoteža i integracija. Osnovno pitanje koje on sebi postavlja nije veberovsko već dirkemsko – kako je moguć društveni poredak; kako je moguća ravnoteža i sistem. Odgovor pornalazi u psotojanju zajedničkog, kolektivnog vrednosnog sistema (konsenzusa) koji čini društvo integrisanim. To znači da je poredak moguć ukoliko pripadnici društva dele iste vrednosti i norme, kao i zajednički kolektivni identitet. Iz zajedničkih vrednosti proističu i zajednički ciljevi. Onog trrenutka kada su vrednosti jednom institucionalizovane, a ljudske akcije regulisane i strukturirane pomoću normativnih mehanizama, rezultat je ravnoteža i društveni sistem. U ovome se jasno vide uticaji Dirkema. Parsons nikada nije uspeo da se odvoji od organicističkih, biologističkih i evolucionistićkih modela objašnjenja i analogija; njegova teorija ravnoteže društvenog sistema je samo šira
primena paradigme evolucionih promena koje podrazumevaju direfencijaciju i adaptaciju. Tokom evolucije, društvo se izdiferenciralo na nekoliko podsistema, koji se svaki specijalizovao za vršenje određenih funkcija, tj. uloga. TABELA. Za Parsonsa društvo i društveni sistem nisu sinonimi. Društvo je onaj tip društvenog sistema koji postiže najveći stepen samodovoljnosti kao sistem u odnosu na svoja okruženja. Društveni sistem se sastoji od međudelovanja ljudskih jedinki. Zbog ovakvih shvatanja Parsonsova sociologija se često naziva i sistemskom teorijom, strukturalfunkcionalizam.
35. ROBERT MERTON, SHVATANJE DRUŠTVENIH FUNKCIJA Najuspešniji pokušaj redefinisanja Parsonsovog strukturalfunkcionalizma, u okviru samo funkcionalističkog krila, pripada Robertu Mertonu. Od ’30 godina dvadesetog veka, Univerzitet u Harvardu predstavlja središte američke funkcionalističke sociologije. Pod mentorstvom Parsonsa i Pitirima Sorokina je magistrirao, a potom i doktorirao pod mentorstvom Džordža Sartona. Njegovi osnovni napori su bili usmereni ka kritičkom definisanju nekih osnovnih postulata (Parsonsovog) rigidnog strukturalfunkcionalizma. Postulat funkcionalnog jednistva društva je prvi doveden u pitanje, koji predstavlja da je svaki deo društvenog sistema nužno funkcionalan sa aspekta celine društvenog sistema. To znači da svaki deo društva nužno vodi ravnoteži i harmoniji. Merton smatra da je ovaj postulat u modernim visokorazvijenim i visokodiferenciranim društvima neodrživ. Uvodeći pojam disfunkcije, je pokazao kako u savremeni pluralnim društvima mnogi do tada integrativni faktori kao što je religija, mogu imati i dezintegrativne funkcije. Isto važi i za političke grupe, kao i za ekonomske i druge interesne grupe. Kritikujući ovaj postulat, on je izvršio značajnu reviziju temeljnih funkcionalističkih predpostavki ne samo u sociologiji već i u antropologiji. Za razliku od Parsonsa kome je pitanje postulata bilo isključlivo apstraktno teorijsko, za Mertona je pitanje društvene integracije empirijski poverljivo i varijabilno pitanje. Intenziteti društvene integracije empirijski variraju od pojave do pojave i od društva do društva, te od epohe do epohe. Drugi doprinos Merton je uvođenje pojma latentne i manifestne funkcije. Merton naglašava da pojam društvene funkcije upućuje na uočljive objektivne posledice, a ne na unutrašnje subjektivne dispozicije (motive, ciljeve, nakane). Ovime je on jasno razgraničio objektivne – sociološke – posledice i subjektivne motive. Društvene funkcije se po njemu mogu podeliti na manifestne i latentne. Manifestne su one objektivne posledice koje doprinose prilagođavanju i adaptaciji sistemu i koje su nameravane i prepoznate od strane učesnika u sistemu. Latentne su one koje nisu nameravane ni prepoznate od strane učesnika kao objektivne posledice. Na primer, manifestne funkcije nekog religijskog ili žrtvenog obreda posvećene su bogu ili precima, dok su njihove latentne funkcije povezivanje ljudi. Može se opravdano tvrditi da je Mertonov dopirnos u razlikovanju ovih funkcija bio presudan za funkcionalnu analizu u sociologiji.
MIKROINTERAKCIONISTIČKA TRADICIJA
36. MIKROINTERAKCIONISTIČKA TRADICIJA (OSNOVNE KARAKTERISTIKE) Ova tradicija koje se još naziva i interpretativnom sociologijom je tipična, možda i jednina originalna američka sociološka tradicija. Ova tradicija nije samonikla, već ima svoje evropske korene. Oni se nalaze u onoj tradiciji koje se često naziva nemačka romantičarska tradicija i idealizam. Mikrointerakcionalizam mnogo duguje Kantu, Hegelu, Šopenhaueru i Diltaju. Toko Drugog svetskog rata ova tradicija biva obogaćena idejama Alfreda Šica, emigranta iz Nemačke. S druge strane, američki pragmatizam na čelu sa Čarlsom Pirsom i Džonom Djuiem izvršio je presudni uticaj na formiranje ove tradicije. Glavnim začetnicima ove tradicije se smatraju Albion Simol, Čarls Kuli i Vilijam Samner. Nakon njihovih uticaja, u ovoj tradiciji su se mogle uočiti dve struje. Struja simboličkog interakcionizma, na čelu sa Herbertom Midom i Herbertom Blumerom, i mlađa struja etnometodologije na čelu sa Heroldom Garfinkelom i socijalne dramaturgije na čelu sa Ervingom Gofmanom. Ovim strujama treba dodati i u SAD veoma uticajnu Čikašku školu za čelu sa Florijanom Znanjeckim i Vilijamom Tomasom, te nešto mlađom generacijom Čikaške škole koja je više bila zainteresovana za urbane fenomene velikih američkih gradova (urbana sociologija), a koju predstavljaju Robert Park, Ernest Bedžes, Roderik Makenzi i Luis Virt. 40. ČARLS HORTON KULI Njegova sociološka shvatanja su najviše bila oblikovana pod uticajem američkog pragmatizma Djuia sa kojim je on bio na Univerzitetu u Mičigenu. U svom delu Ljudska priroda i društveni poredak (1902) prvi put je izneo predpostavke mikrointerakcionalizma i mikrosociologije. Ove ideje se označavaju kao socijalni idealizam i fenomenološki idealizam – zbog toga što za Kulija ne postoji društvo kao objektivna realnost, već jedino kao subjektivna predstava, imaginacija. Po njemu, osobe kao fizička bića nisu društvene stvari – ne postoje u društvenom smislu. Da bi postojali u tom smislu, moramo imati mentalnu predstavu drugih. Njegov sociološki idealizam u tom smislu ne pravi razliku između zamišljenih i stvarnih osoba. Uveo je pojam primarnih društvenih grupa. To su grupe koje se oblikuju bliskim, neposrednim vezama među njihovim članovima, posebno emotivnim vezama i čvrstom solidarnošću. Tipična takva je porodica. Ove grupe su ključne za socijalizaciju svakog pojedinca jer po njemu stvaraju i neguju društvene ideale. 41. DŽORDŽ HERBERT MID On se smatra osnivačem simboličkog interakcionizma. Studirao je filozofiju, i iako nikada nije stekao doktorat predavao je na Univertitetu u Čikagu. Na svom studijskom boravku u Evropi pretrpeo je uticaj socioloških ideja, posebno iz oblasti psihologije i to preko Vilhelma Vunta – osnovača savremene eksperimentalne psihologije. Po povratku je primljen kao predavač na Univerzitetu u Mičigenu, gde je bio pod uticajem Kulija i Djuia. Njegovo najpoznatije delo je Um, osoba i društvo, koje se smatra prvim pravim delom iz oblasti simboličkog interaktionizma. Prema Midu, ljudska misao, ideje, iskustvo i ponašanje bitno su društveni – društvenog porekla. Čovek se kao društveno biće stvara u interakciji sa drugima, uz pomoć simbola, od kojih su najvažniji oni jezički. Bez simbola ne bi bila moguća ljudska interakcija, a bez nje ne bi bilo
društva. Zajednički živott u društvu je moguć jedino ukoliko pripadnici određenog dele zajedničke simbole i njihova značenja. Da bi se omogućila interpretacija značenja, odnosno da bismo mogli prepoznati značenja u ponašanjima, mišljenjima i osećanjima, neophodan je proces preuzimanja uloga drugih. To znači da u međusobnoj interakciji uživljavamo u uloge drugih kako bismo ih mogli razumeti a možemo ih razumeti samo ako u tim ulogama drugih prepoznajemo sebe. Mid je sociologiju zadužio pravljenjem razlike između dva aspekta osobe: 1) ja i 2) mene, pri čemu je mene objektivna strana osobe, a ja subjetivna, unutašnja. Ja, je zaduženo za reagovanje na društvene situacije koje sadrže naša najdublja iskustva, a mene predstavlja određenu organizaciju zajednice tu u našim vlastitim stavovima. 42. HERBERT BLUMER Nastavljač Midovih ideja je bio Blumer koji je nakon njegove smrti, sumirajući ideje i skovao pojam simbolički interakcionizam. Prema njemu simbolički interakcionizam se zasniva na tri predpostavke: 1) ljuska interakcija počiva na značenjima koja ljudi pripisuju situacijama, a ne na jednostavnim mehaničkim reagovanjima na situacijama 2) značenja se stvaraju u procesima interakcije, a nisu unapred data i nepromenljiva 3)
značenja proističu iz interpretativnih postupaka aktera u interakciji
Njegov simbolički interakcionizam se naziva situacionim modelom jer on smatra da ljudi ne zatiču društvene uloge kao gotove. Oni ih neprestano stvaraju od situacije do situacije. Stoga i društvene institucije – kao temelj društva – postoje jedino ukoliko ih ljudi u međusobnoj interakciji stvaraju, igrajući društvene uloge. Zbog ovog voluntarističkog i proaktivnog shvatanja, po kome ljudi mogu da stvaraju i preoblikuju svoje uloge, po njemu, sve društvene institucije mogu da se menjaju, a to znači da je moguće da društvu bukne u nekoj revoluciji, što nikada nije postalo vladajuća paradigma (vladajući model mišljenja) američke akademske sociologije, koja je bila pod dominacijom funkcionalizma. Za Blumera je simbolički interakcionizam empirijski pristup društvenim grupa a i čovekovom delanju. U tom smislu, posebnost ljudskih interakcija se ogleda upravo tome što ljudi definišu ili simbolički interpretiraju akcije drugih ljudi, a ne postupaju samo u smislu reakcija na akcije drugih.
37. ETNOMETODOLOGIJA HEROLDA GARFINKELA Novije krilo mikrointerakcionističke tradicije, koje se razvilo tokom ’60 godina, pod uticajem simboličkog interakcionizma i fenomenološke sociologije Alfreda Šica, poznato je pod nazivom etnometodologija (etnometoda). Začetnik ovog pravca je Herold Garfinkel, čije je stvaranje društve izgrađeno pod neposrednim utivcajem nemačkih emigranata u SAD, prvenstveno Alfreda Šica, koji je zadužen za implementaciju fenomenološke filozofske tradicije Edmunda Huserla na područje društvenih nauka. Uspon i dominacija strukturalfunkcionalizma u
američkoj sociologiji su potiskivali simbolički interakcionizam i ostavljali u senci te teorije i škole. Kada je pojavila Garfinkelova knjiga Studije iz etnometodologije, sociološki establišment (na Harvardu) je bio uzdrman jednom underground teorijom. Ova teorija je privukla veliki broj mladih sociologa od kojih se očekivalo da nastave tradiciju – main-stream američke sociologije – strukturalfunkcionalizam. Etnometodologija označava korišćenje metoda kojima se služe obični ljudi u svakodnevnom životu. Ove metode se koriste u svakodnevnoj konstrukciji, objašnjavanju, razumevanju, interpretaciji i davanju značenja društvenom svetu. Po Zimermanu koji takođe pripada ovom pravcu smisao je u objašnjavanju kako članovi društva rešavaju zadatke viđenja, opisivanja i objašnjavanja reda u svetu u kojem žive.
38. POJAM DOKUMENTARNE METODE I INDEKSIČNOSTI Etnometodolozi su suprotstavljeni tradicionalnom apstraktnom poimanju društvenog poretka. Zbog toga je ovaj pravac obogaćen empirijskim istraživanjima i postupcima metodama koje su obične, svakodnevne i tiču se onoga što ljudi procenjuju kao realno. Pri tome, Garfinkela ne interesuje da li su ti metodi članova (pripadnika društva) dobri ili loši, istiniti ili lažni. Njih interesuje šta je realno za obične ljude (šta oni procenjuju kao realno) u rutinskim situacijama svakodnevnog života. Kao jedan od najvažnijih metoda Garfinkel uzima dokumentarnu metodu. To je metoda kojom se služe članovi zajednice kako bi osmislili svoj svet. Ona se sastoji od toga da stvarnu pojavu smatramo dokumentom. Ona je povezana sa pretpostavkom da je svakodnevni život refleksne prirode jer članovi društva stalno posmatraju pojedinačne aktivnosti i situacije pomoću prepostavljenog latentnog obrasca da bi potom potvrdili postojanje tih obrazaca upućivanjem na njihove posebne oblike u aktivnostima i situacijama. Latentni obrasci su zapravo, oni na osnovu kojih se dolazi do pojedinačnih dokumentarnih dokaza. Kao središnji pojam etnometodološke teorije se uzima i pojam indeksičnosti (indexicality) koji znači da smisao bilo kog objekta ili aktivnosti proizilazi iz njihovog konteksta; objekat i aktivnost su „indeksirani“ u pojedinačnoj situaciji. Garfinkel nije ostao upamćen samo kao tvorac nove teorije već i kao tvorac novih eksperimenata u sociologiji (eksperimenti prekida). Najzanimljiviji su njegovi eksperimenti sa studentima, od koji je tražio da lome krhku strukturu rutine svakodnevnog životta, glumeći podstanare u sopstvenim porodicama ili nagovarajući ih da posle svakog običnog, očekivanog društvenog rituala kao što je pozdravljanje, postave pitanje: kako to mislite „dobar“? Ovime je dokazao da su rutine svakodnevnog života krhke, i da je moguće sasvim bezazlenim pitanjima izazvati konfuziju u indeksičnosti i privremeni slom realnosti. Takođe je poznat i Linčov eksperiment u kojem se od jednog igrača u poznatoj igri XO traži da ne upisuje jedan od ponuđenih znakova u prazno polje, već na liniju što niko ne očekuje. Ukoliko bi se ovakvi slomovi dešavali u realnom svakodnevnom životu, bilo bi neophodno ponovo rekonstruisati pravila izmeđi igrača. U ovim eksperimentima prekida upravo je cilj da se svi oni uobičajeni ritulani postupci o kojima ne razmišljamo prekinu kako bi se postepeno razumela njivoha značenja u postupcima naknadne rekonstrukcije.
39. ERVING GOFMAN, SOCIJALNA DRAMATURGIJA Dramaturška interpretacija društvene realnosti – socijalna dramaturgija – povezana je sa imenom Ervinga Gofmana – jednog od najvećih američkih sociologa druge polovine 20. veka. On je Kanađanin koji je studirao u SAD na Univerzitetu u Čikagu. Njegova sociologija društvene interakcije se pojavila tokom ’60 godina usred dominacije velike funkcionalističke sociološke paradigme i predstavljala je nepozitivistički odgovor na duboku krizu koja se pojavila u tadašnjoj sociologiji. Po Burdijeovim rečima, Gofmanov rad je bio „proizvod jedne od najoriginalnijih i najređe korišćenih metoda u sociologiji“. To je sociologija koja je umesto velikih, apstraktnih i nedovoljno empirijskih pristupačnih kategorija, ponudila istraživanja običnih, ljudskih, „beskrajno malih“ oblasti svakodnevnog života koje su neposredno dostupne istraživačima.
40. GOFMANOVO SHVATANJE DRAMATURGIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA U njegovom delu iz 1959. godine pod nazivom Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu, su opisani načini na koje ljudi doživljavaju i predstavljaju svoje različite uloge u različitim situacijama (dramaturške maske) i u susretima sa drugim ljudima. Kako sam kaže: „Perspektiva usvojena u ovom radu jeste perspektiva pozorišne predstave, a principi koji se izvode jesu dramaturški principi“. Ovde je pažnja posvećena ritualizovanim oblicima ponašanja u svakodnevnom životu, kojih ljudi i ne moraju biti svesni kao rituala. Iako pripadaju mikrosociološkoj tradiciji, Gofmanova socijalna dramaturgija ne počiva na analizi ponašanja pojedinca, već na društvenoj interakciji, odnosno na društvenim susretima ljudi. Sveukupnost ljudskih susreta čini ono što se naziva interakcijskim poretkom na osnovu kojeg je moguć institucionalni poredak. Ideja se sastoji u tome da je socijalna interakcija (društveni susreti) stvar brižljivo vođenih uloga (rola). Gofman se često služio metaforama teatra. Tako kaže da su naši svakodnevni susreti sa drugima mali rituali u kojim se ponašamo onako kako očekujemo da nas drugi doživljavaju. Međutim, da bi se prema drugim ljudima kao prema publici uspešno i ubedljivo održala slika ili predstava o tome kakvi želimo da budemo u očima drugih, ta publika se mora kontrolisati kroz kontrolu ili upravljanje utiscima. Pored pojma okruženja u fizičkoprostornom smislu, Gofman definiše fasadu i pozornicu (scenu) kao unapred poznat, utvrđen prostor u kojem se odvijaju dobro poznate i predvidljive situacije u našim svakodnevnim interacijama sa drugim ljudima. Svaka ustaljena situacija koja ima oblik unapred postavljene scenografije u kojoj se odvija dramaturgija ljudskih susreta predstavlja pozornicu. Da bi dramaturgija mogla da se odvija po pozorišnom modelu igranja uloga, Gofman je uveo u analizu i pojmove lične fasade; izgleda i manira. Lična fasada je ono što publika očekuje da imaju, odnosno da nose (kao deo svih uloga ili maski) pojedinci koji igraju neku ulogu kako bi bili prepoznati. Tako se od lekara očekuje da kao svoju ličnu fasadu nosi beli mantil; od političara da nose sakoe i crvene kravate. U ličnu fasadu spadaju i pol i životno doba (detinjstvo, mladost, zrelost, starost) u kojem se neki igrač uloge nalazi ili „rasne“ osobenosti kao što su boja kože ili
fizionomske karakteristike. Delovi lične fasade se ne ograničavaju jedino na uniformisanost, jer mnogo je više fasada bez uniformi. Stoga Gofman govori o dva aspekta lične fasade: izgled i manir. Izgled predstavlja neposredno vidljiv i najčešće odmah uočljiv aspekt nečije društvene uloge koju igra, dok manir predstavlja stilski izraz odnosno specifičnost nečijeg igranja određene uloge ili „interaktivnu ulogu koju akter očekuje da preuzme u tekućoj situaciji“.
41. GOFMANOVO SHVATANJE STIGME Pored Azila, Gofman se proslavio i delom Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim identitetom. Ovde on se bavio istaraživanjima nespojivosti onoga što bi neka osoba trebalo da bude (po standardima određenog društva u određenom istorijskom periodu) i onoga što stvarno jeste. Pojam stigme (koji se izvorno odnosi na telesne oznake koja su prirodno ili društveno utisnuta) Gofman koristi da označi karakteristiku koja je duboko diskreditujuća. On razlikuje diskreditovani i diskreditujući odnos prema stigmatizovanima, odnosno „noramlnih“ i „obeleženih“ ljudi. U drugom slučaju se radi o stigmi koji drugi ne mogu da primete. Takođe, Gofman je izvodjio 3 tipa stigmi: „Prva je telesna unakaženost – razni deformiteti tela. Zatim postoji slabost karaktera koja se ispoljava kao slaba volja, dominantne ili neprirodne srasti, sumniva ili kruta verovanja, nepoštenje, što je izvedeno iz zabeleženih slučajeva homoseksualnosti, nezaposlenosti, pokušaja samoubistva i radikalnog političkog ponašanja. Konačno postoji plemenska stigma, nacionalna i verska, koja se prenosi sa kolena na koleno i zahvata sve članove porodice“. Gofman je savremenu sociologiju teorijski zadužio bitnim pitanjima koja se odnose na svakodnevni život čoveka i njegovih susreta sa drugima.
42. GOFMANOVO SHVATANJE AZILA I TOTALNIH INSTITUCIJA Drugi važan dopronos se odnosi na njegovo shvatanje devijantnosti i društvenih institucija. U svom delu Azili, skreće pažnju na to kako se u okviru institucionalne interakcije psihijatrijskih klinika njeni bolesnici i psihijtri ili u slučaju zatvora kažnjenici i osoblje zatvora, kao i administrativno osoblje, učestvuju u konstrukciji institucionog poretka koji sam sebe održava. U ovakvoj atmosferi, efekti totalnih institucija ili azila nemaju dugotrajno dejstvo te su verovatnoće za ponovno učenje kućnog reda veoma velike. Kroz instituciju azila kao totalne institucije ili mesta relativno trajnog prebivališta raznih vrsta utočenika (mentalni bolesnici, zatvorenici), Gofman je opisao funkcionisanje svakodnevnog života koji je i u najmanjim detaljima, unapred određen pravilima, precedurama ili kućnim redom. Totalna institucija može se definisati kao mesto boravka i rada gde više pojedinaca sličnog položaja, odsečenih od šireg društva tokom jednog značajnog vremenskog perioda, vodi jedan zatvoren, kontrolisan život. U ovoj zatvorenoj situaciji koja ima samo ograničen kontakt sa spoljašnjim svetom postoji podela na one kojima se upravlja (utočenici) i one koji upravljaju i nadziru život utočenika (osoblje, čuvari, lekari). Naime, svaka grupa ima stereotipne predstave o onoj drugoj grupi, a te predstave su uvek n ivici konflikta i tenzije.
43. ČIKAŠKA SOCIOLOŠKA ŠKOLA Ova škola predstavlja jedinstven događaj u celokupnom istorijskom razvoju sociologije. To je bio jedan od prvih zahteva za profesionalizacijom sociologije kao nauke i za uobličavanjem njenog jasnog profesionalnog identiteta. Ona se jednostavno ne može podvesti ni po mikro ni pod makro pristupe, no s obzirom na to da većina istraživanja u ovoj školi bila lokalnog karaktera, uslovno se može podvesti pod mikrointerakcionističku tradiciju. Često se naglašava kako je dominantan pristup ove škole bila primena kvantitativne metodologije, ali su je proslavila i kvalitativna istraživanja. Tokom ’20 i ’30 goidna (zlatne godine škole) ona se razvijala nezavisno od evropskih uticaja, izgrađujući autentične metodološke pristupe. Jedino evropski uticaj je bio Georga Zimela. Postojao je institucioni i organizacioni okvr škole – The Department – Odsek za sociologiju na Čikaškom univerzitetu; takođe i Američko sociološko društvo (1904), Američka sociološka asocijacija, Američki žurnal za sociologiju, istraživačke laboratorije, Sociološki klub, letnji seminari za bivše studente. Postojali su oni koji su sebe nazivali čikaškim sociolozima, koji su pripadali jednoj osobenoj intelektualnoj tradiciji. Oni su mogli da se oslone na ranu američku tradiciju u sociologiji (Albin Smol, Vilijam Samner, Čarls Horton Kuli, Frenklin Gidings) koja je bila pod uticajima evolucionizma i darvinizma, ali i reformaska po svojim zahtevima. Može se reći da su nakon Prvog svetskog rata Vilijem Tomas i Florijan Znanjecki zacrtali prve obrise ove škole (zajedno sa Albionom Smolom), ali su Robert Erza Park, Ernest Berdžes, Luis Virt, Roderik Mekenzi i Vilijem Ogburn bili strateško jezgro. Za razliku od rane američke sociologije, čikaški sociolozi su kosmopoliti, kako po poreklu, tako i po orjentaciji. Skoro sva značajna istraživanja su bila skoncentrisana na urbano područje Čikaga, na bogatstvo i dinamizam urbanom načina života, na probleme imigranata, društvene integracije, pojave ganksterskih grupa, urbanog siromaštva, prostornih aspekata društvene nejednakosti i posebna etnološka istraživanja. Ovo grupi se prigovaralo što je imala lokalni karakter. Međutim, uprskos ovakvoj lokalnosti, ova istraživanjau su najbolji primer onoga što je R. Merton nazvao teorijama srednje obima – istraživanja koja nisu ni apstraktne generalizacije, ali nisu ni redukovana empirijska istraživanja. Ime Roberta Ezre Parka ostaće trajno simbol Čikaške škole, kao što će i njegova saradnja sa Ernestom Berdžesom uvek biti čitana kao jedno ime – Park-Berdžes. Njihovo zajedničko delo Uvod u nauku sociologije ostaće poznato mnogim generacijama američkih sociologa kao zelena biblija ili sociološka čitanka rasprava i originalnih klasičnih tekstova. Članak po kome se može prepoznati cela škola i Parkov rad – Grad; sugestije za istraživanje ljudskog ponašanja u urbanom okruženju – predstavljao je prvi Parkov tekst koji se sistematski bavi gradom ali je osnovni prilog uopšte u području urbane Čikaške škole. Ovaj rad je poslužio kao uzor daljim radovima u Čikaškoj školi. Park je tu izneo tvrdnju da grad nije samo prostorni, geografski i ekološko poredak, već je on prevashodno stanje duha i urbanog mentaliteta, a sam grad predstavlja pravu sociološku laboratoriju za istraživanja kolektivnog ponašanja ljudi. Berdžes će ostati upamćen ne samo kao saradnik već i kao autor koji je prvi istraživao zonalnu strukturu
grada. Tokom svog urbanog rasta, izdiferenciralo se 5 kružnih zona: 1) centralna ili loop (poslovna zona); 2) zona u tranziicji u kojoj su smešteni etnički smalovi ili getoi (italijaniski, nemački, poljski, crnački); 3) zona radničkih domova i imigranata; 4) stambena ili rezidencijalna zona dobrostojeće srednje klase, ali i radničke klase; 5) zona putnika (kompjuterska zona i zona suburbija). Iako je ova stambena segregacija bila karakteristična za Čikago, ovaj model se mogao primenjivati i na druge velike američke gradove koji su pokazivali izrazitu strukturalnu i prostornu podelu (i segregaciono podvajanje) između društvenih klasa i etničkih grupa.
44. OSNOVNA OBELEŽJA UTILITARNE TRADICIJE Utilitarna tradicija ili utilitarno-racionalistička tradicija nije sociološka iskljuličivo, već je povezana sa ekonomskim disciplinama i filozofijom. Za preteče se uzimaju Adam Smit i Džeremi Bentam, kao i Džon Stjuart Mil.
45. UTILITARIZAM DŽEREMIJA BENTAMA Po njemu ljudska bića su racionalna i kalkulativna a to se najviše izražava u utilitarnom principu po kojem ljudi teže da izbegnu bol ili patnju i time postignu zadovoljstvo. Bol i patnja su oni koji vladaju odlukama i akcijama. Oni su suvereni gospodari naših ponašanja. S obzirom da je utilizarizam i moralistička teroija, osnova naših moralnih akcija leži u uviđanju razlike između bola i zadovoljstva. Izbegavanje bola i postizanje zadovoljstva su moralni standardi onoga što je dobroi i loše. Bentam je postao poznao i kao tvorac idealnog zatvora Panoptikona ili nadzorne zgrade. Ideja mu je počivala na predpostavci da mučenje u zatvorima nije korisno, utilitarno. On je umesto starog modela ponudio staro arhitektonsko rešenje po koje su u kružnom zatvoru na unustrašnjoj strani smeštene ćelije, u kojima je samo po jedan zatvorenik dok je u središnjem delu kula sa koje se oni posmatraju. Time bi se obezbedila poslušnost zatvorenika, s obzirom da oni nikada ne znaju da li su posmatrani u odgovarajućem trenutku. U Panoptikonu postoji princip neproverljivosti nadzora, što je Fukou dalo ideju da razvije teoriju nadziranja celokupnog društva koje više ne počiva na kažnjavanju već na disciplinovanju kroz nadzor.
46. TEORIJA RAZMENE HOMANS I BLAU Ova tradicija počiva na predpostavci da se društvo može objasniti jedino polazeći od racionalnih motiva i ciljeva konkretnih pojedinaca u njihovom osmišljavanju svakodnevnih akcija. Najpoznatija je tema marko/mikro problem. Predstavnici utilitarne tradicije posmatraju društvo kao produkt akcije pojedinaca na mikronivou ali uzajamnost tih individualnih akcija ipak na kraju rezultira nekim makrostrukturama, institucionalnom poretku. Ovi sociolozi kao i većina pripadnika mikrointerakcionističke i interpretativne tradicije su se suprotstavljali holističkim konceptima (velikim teorijama koje su htele da obuhvate celinu), posebno strukturalfunkcionalizmu gde se od sistema nije mogao videti pojedinac sa svojim ciljevima,
motivima i mogućnostima izbora – alternativama. Zbog toga je naglasak u okviru utilitarnoracionalističke tradicije ipak više na mikro nivou. Teorija racionalnog izbora je zadobila veliki broj pobornika kao među marksističkim tako i nemarksističkim društvenim teoriteičarima. Ovim su se htele prevazići barijere u pogledu marksističkog i funkcionalističkoh poimanja društva, koje su sprečavale da se uoče konkretni ljudi, pojedinci. Teorija razmene Homansa je bila usmerena na kritiku apstraktne Parsonsove strukturalfunkcionalističke teorije u kojoj pojedinci treba da čine ono što se očekuje u skladu sa njhovim položajem i ulogama koje su definisane u društvenom sistemu ali i zbog toga što je ovoj teoriji bila odbačena psihološka osnova ljudskog ponašanja. Homans tvrdi da treba odbaciti apstraktne konceptualne formulacije društvnog sistema „kojeg niko nikada nije video“, već on nudi proučavanje pojedinaca i njihovih ponašanja i konkretnih društvenih grupa koje oni u toj interkaicji stvaraju. Ove teorije su našle svoje uporište u ekonomiji, psihologiji, socijalnoj psihologiji i političkim naukama. Teorija razmene je bila isuviše oslonjena na biheviorističku tradiciju u psihologiji, pa se umesto društvenog delanja kao kod Vebera i umesto društvenih akcija kao kod Parsonsa nudi bihevioristička varijanta sociologije pojedinačkih ponašanja i grupnih interakcija koje je svode na pojedinačna ponašanja. Bio je kritičan prema Dirkemu koji je tvrdio da se društvo ne može svesti na pojedinačna ponašanja ili na čak zbir svih pojedinačnih ponašanja. Homans je predpostavio da postoje reakcije pojedinaca na okruženje, a te reakcije okruženja na pojedinca mogu biti pozitivne, negativne ili neutralne. Ljudi će izbegavati one rekaicje koje su po njih negativne. Težeći da sociologiju svede na ono fundamentalno, da je učini naučnom, tj. da je svede na ono što se nalazi u osnovu svih apstraktnih fenomena, tvrdio je da se sve može objasniti psihološkim temeljima. On je verovao da sociologija može biti mnogo više naučna ukoliko se osloni na biheviorističku psihologiju (mikro-redukcionizam), jer bi se time mogli objasniti svi posebni društveni fenomeni, društvene situacije, interackije i grupni život ljudi. On je postavio 6 ključnih propozicija ljudskog ponašanja: 1) Propozicija uspeha – ukoliko je neko ponašanje više nagrađivano, utoliko će biti izvesnije da se ono učvrsti kao trajnije ponašanje; 2) Stimulusa – ako je neki stimulus ili grupa stimulusa učestvovala u nagrađivanju nekog ponašanja, veća je verovatnoća da će se ponašanje i u buduće biti odgovor na to ponašanje; 3) Vrednosti – ako ljudi procene da neka njihova ponašanja imaju vrednost, ona će se učvrstiti; 4) Deprivacija–zadovoljstvo – ako su neka ponašanja u prošlosti često nagrađivana ona će se manje vrednosvati; 5) Agresija–odobravanje – ako su neka ponašanja kažnjivana ili nedovoljno nagrađivana kao reakcija se javlja agresivnost, isto tako su ako neka ponašanja nagrađivana više nego što se očekuje ona će se učvrsiti kao odobravajuća;
6) Racionalnosti – ako postoji više ponuđenih opcija, akteri će odabrati ono ponašanje za koje se u tom trenutku procenjuje da će doneti više nagrade. U svim ovim propozicijama ljudi se ponašaju kao racionalna bića koja odmeravaju troškove (investicije) i profite (zarade), pri čemu je trošak svaka propuštena nagrada, a profit nastaje kao nagrada koja premašuje troškove. Blau je pokušao da ublaži Homansov psihološki i dihevioristički reducionizam i da teroju razmene primeni na kompleksnije društvene fenomene, kao što su moć, integracija i institucionalne strukture – pokušao je da premesti principe teorije razmene sa nivoa pojedinačnih ponašanja na nivo kolektivnih akcija. Za razliku od Homansa, Blau je prihvatio Parsonsove integracionističke predpostavke, kao što je i prihavtao Veberovu teroiju društvenog delanja. Posebno ga je zanimala strukturalna analiza podele rada, varijacija i nejednakost u zanimanjima, raspodela prihoda u društvu. Teorija razmene se nije samo oslanjala na psihološke predpostavke već i na Zimelovu predpostavku koja tvrdi da svaka je ljudska inteakcija neki oblik razmene. Tako, tvrdi da svi kontakti među ljudima počivaju na shemi davanja i vraćanja ekvivalenata (dobara, darova, reči, simbola). Na ovoj teroiji su razvijene antropološke teroije kao što su funkcionalistička antropološka teroija Bronislava Malinovskog i teorija Marsela Mosa o darivanju. Malinovski je opisao fenomen institucionalnog recipročnog davanja na Trobrijandskim ostrvima u Melaneziji – Kula prsten. Tamo postoji ritual uzajamnog davanja narukvica i ukrasa od školjki. Tako je izražena ljudska potreba za komunikacijom putem razmene. Recipročni oblik razmena ima komunikativnu i društvenu vrednost. Mos je u u svom O daru opisao rituale recipročnog davanja u skandinavskoj kulturi. On je tu primetio pojavu društvene prinude. Čitava koncepcija recipročnog davanja je društveno uslovaljena i mnoge različite sociološke teorije su podrazumevale nužnost postojanja normi reciprociteta.
47. TEORIJE RACIONALNOG IZBORA: KOLMAN Teoija je zasnovana na klasičnim utilitarističkim principima i na principima neoklasične ekonomije. Krajem ’80 i početkom ’90 godina 20. veka bila je veoma uticajna u SAD. Po njoj, ljudi su racionalni akteri koji imaju ciljeve i kapacitete da (racionalno) raspolažu sa sredstvima (resursima) za postizanje ciljeva pri čemu za ovu teoriju nije bilo bitno šta je sadržaj tih ciljeva i sredstava. Nemaju svi akteri jednake resurse, pa je nekima lakše a nekim teže da dostignu određene ciljeve. Iako ova teorija pripada metodološkom individualizmu, ona ipak pripada sociologiji jer se njome mogu objasniti svi apstraktni fenomeni i kolektivni i institucionalni život. Smatrao je da se primenom teorije racionalnog izbora na mirkro nivou mogu objasniti makro društveni fenomeni.
48. POJAM DRUŠTVENE NEJEDNAKOSTI I DRUŠTVENE STRATIFIKACIJE Sva društva se karakterišu nejednakom raspodelom društvene moći, ugleda i materijalnog bogatstva. U društvima niskog stepena podele rada ili visokog nivoa podele društvemog i
tehničkog rada, u modernim kapitalističkim ili tradicionalnim društvima, o savremenoj industrijskoj civilizaciji ili drevnoj agrarnoj – ta nejednaka raspodela u njima je dovela da pojedinci i društvene grupe zauzimaju različite društvene položaje i vrše različite društvene uloge u svim društvima. Na osnovu tih razlika, pojedinci i grupe su svrstani u rauličite klase, slojeve i staleže kao i politički-ideološke i interesne grupe. Može se zato reći da je društvena nejednakost istorijska i strukturalna konstanta u razumevanju i objašnjavanju društva. Uprkos činjenici da su mnoga društva sanjala o jednakosti (egalitarnosti) svih svojih članova, gde neće biti arazlika između bogatoh i siromašnih, ove su ideje ostale utopije. Sociolozi prave razliku između pojma nejednakosti i društvene stratifikacije. Nejednakost se jednostavno odnosi na postojanje društveno uslovljenih razlika – koje nam još ništa ne govore o aspektima, intenzitetu i odnosima te vrste nejednakosti, pojam stratifikacije se odnosi na jednu sasvim posebnu vrstu nejednakosti. To znači rangiranje društvenih grupa i pojedinaca iznad ili ispod drugih, a ti rangovi su upravo rezultat nejedankoh mogućnosti da pojedinaca i grupa da korste u podjednakoj meri resurse društvene moći, društvenog ugleda i bogatstva. Stratifikacije je sistematsko rangiranje jedinica nekog socijalnog sistema. Društvene nejednakosti mogu da se još uvek ne odnose na društvenu stratifikaciju. One mogu da se odnose na horizontalnu diferencijaciju društvenih uloga, dok o društvenoj stratifikaciji uvek govorimo kao vertikalnoj stratifikaciji (društvenih položaja).. Upravo ova vertikalnost govori o rangiranju grupa i pojedinaca iznad ili ispod drugih. Pojam stratifikacije je preuzet iz geologije. On se odnosi na stratume – slojeve (layers) zemlje koji u vertikalnom nizu stoje iznad odnosno ispod drugih. Pojam stratifikacije u sociologiji jasno označava strukturalnu socilajnu nejednakost, i uvek se odnosi na proučavanje sistemski stvorenih nejednakosti između društvenih grupa i pojedinaca koji su posledica društvene podele rada, društvenih odnosa i društvenih procesa. Procesi opet n arazličite načine distribuiraju moć, ugled i materijalno bogatstvo. Proučavanju u sociologiju su usmerena na proučavanje principa rangiranja ili grupisanja društvenih stratuma (kasta, staleža i klasa) i njihovih međusobnih odnosa. Jeddne društvene grupe ili stratumi mogu biti posednici bogatstva (plemstvo, aristokratija), dok su drugi siromašni; jedni raspolažu velikom mkoličinom društvene moći – mogućnost da se u okviru nekog društvenog odnosa ostvari sopstveni uticaj bez obzira na pristanak ili nepristanak drugih (političke partije, interesne grupe) – dok su druge manje moćne ili nemoćne, zavisne; neke grupe i njeni pripadnici imaju veći stepen ugleda – procene društvene važnosti, odnosno značaja društvenih slojeva u obavljanju njihovih društvenih uloga – dok su druge manje ugledne ili neugledne, negativno stigmatizovane (socijalno obeležene kao neugledne). Ova nejednakost podrazumeva određenu dinamiku (posebo u modernim kapiralističkim industrijskim društvima). Tada se govori o otvorenom, fleksibilnom stratifikacionom modelu, odnosno otvorenom tipu društvene strukture. U njima se neke grupe neprekidno trude da zadobiju moć, ugled i bogatstvo, koji stoje kao društveni resursi a raspolaganju pripadnicima društva. Što se tiče društava sa zatvorenim stratifikacionim modelom (tradicionalna Indija i Egipat, društva sa staleškim stratifikacionim modelom – feudalna preindustrijska Evropea), u njima su moć, ugled i bogatstvo pripisani rođenjem i teško se mogu menjati. Ta društva su pod dominacijom teološko-religijskog ili kosmološkog načina mišljenja u
kome je nejednakost shvatana kao prirodna (malo se razmišljalo o promeni sopstvenog položaja i uloge). Kako je primetila Kouzmeri Krompton (dva religijska koncepta podržavaju društveni sistem: karma i darma. Karma uči Induse da su rođeni u posebnoj kasti ili potkasti zato što zaslužuju da budu upravo tu kao posledica aktivnosti u prethodnom životu. Darma, znači živetu u skladu sa onim što je moralno, uči da će živaljenje sadašnjeg života u skladu sa pravilima rezultirati ponovnim rođenjem u nekoj višoj kasti i tako garantovati pomeranje kroz kastinski sistem. Feudalna evropska srednjovekovna društva su svoju stratifikaciju temeljila isto na religijskom i moralno-teološkom sistemzu legitimacije. Ta nejednakost je proisticala iz svojinskih zemljišnih odnosa (feudalci i sveštenstvo sa jedne strane i kmetovi sa druge). Crkvena dominacija je regulisala preko ekonomske i moralno-teološke vlasti normalnosti i nepromenljivost društvenih odnosa i celokupan sistem društvene stratifikacije. Crkva je kao kroz karmu i darmu davala legitimitet društvenih mejednakostima. U staleškom stratifikacionom sistemu je na taj način fiksiran društveni položaj i količina društvebe moći, ugleda i bogatstva.
49. POJAM PRIRODNE NEJEDNAKOSTI I DRUŠTVENE STRATIFIKACIJE Religijska predstava nejednakosti je projektovana na društvenu strukturu. Takvi stratifikacioni sistemi – zatvorenog tipa – su održavali religijsko-kosmološku i moralnu predstavu sveta. Međutim, mnoga društva su svoje stratifikacione sisteme temeljila na tome da su nejedankosti prirodno (biološki) utemeljene, počevši od najjednostavniji oblika koji podrazumevaju polnu i starosnu nejednakost, do rasističkih predrasuda o apsolutnoj supermaciji jedne rase nad drugom ili predrasuda o dominaciji jedne etničke grupe nad drugom. Koncept prirodne nejednakosti je istorijski jebio najtrajniji. Biološke nejednakosti između muškaraca i žena ne impliciraju nužno neravnoprvnost u društvenom, ekonomskom i političkom smislu. Dakle, savremene feminističke teorije ne govore toliko o ukidanju prirodnih nejednakosti, već o smanjivanju društveno-ekonomskih nepravnopravnosti između muškaraca i žena u savremenom društvu. One se jasno očituju u poslovima kojima se bave. Postoje stereotipne predstave o tipično muškim/ženskim poslovima (o materijalnim nagradama koje su ugrađena u određena zanimanja). Iz ovoga dalje proističu neravnopravnosti u šansama za ekonomsku, političku, profesionalnu ili neku drugu vrstu samoaktuelizacije. Radi se o različitim šansama za kretanje u društvenoj strtukturi. Što se tiče starosnih ili uzrasnih razlika, one takođe učestvuju u formiranju društvene stratifikacije. To znači da su uz svaku uzrasnu kategoriju ugrađene određene nadležnosti, odgovornosti ali i društvena moć, ugled i bogatstvo. Dok se u tradicionalnim društvima starost vezuje za mudrost, veliki nivo ugleda i moći, u modernim industrijskim i postindustrijskim društvima se stari isključuju iz društvenog života. Penzionisanje i mala visina penzije povlači za sobom negativno definisanje društvenog ugleda , a isključivanje povlači za sobom nedostatak društvene moći. Briga o starima je najčešće prepuštena zdravstvenim i socijalnim službama (starački domovi, samački, centri za socijalni rad, bolnice, stacionari). Žorž Minoa naglašava da mesto koje se dodeljuje starom čoveku zavisi od opšteg kulutrnoh konteksta, primitivna društva sadrže iste protivrečnosti kao i naša u odnosu na starost i izražavaju ih na mnogo siroviji način.
Može se reći da je razvojem modernih zapadnih društava kategorija mladosti, kao životnog doba koji je omeđen detinjestvom i zrelim dobom, sve više izražena. Kako su se društva razvijala, mladost je sve više produžavana (do 30ih i 40ih), dok bi u tradicionalnim to već bila starost i prosečan životni vek. Iz brojnih antropoloških i etnoloških ali i istorijskih izveštaja, tradicionalna društva su poznavala vrslo jasne granice između starosnih kategorija (detinjstvo, zrelo doba i starost). Obredom – inicijacijom – dečaci su pretvarani u muškarce a devojčice u žene. Sa ovime, ta društva nisu poznavala fenomen mladosti i tom transformacijom se menjao čitav sistem društvenih uloga i položaja, moći, ugleda i ekonomskih potencijala. Andre Betej konstatuje da se prirodna nejednakost temelji na razlikama u kvalitetima, a kvaliteti ne postoje sami od sebe, oni su takvi kakvim su ih definisala ljudska bića. Prirodno-biološki faktori su sociokulturno preoblikovani i važni su kao osnova za sisteme stratifikacije. Rasna i etnička segregacija predstavljaju ređe oblike osnovnih stratifikacionih mehanizama. U slučaju savremenih društava (SAD) rasna i etnička segregacija sve više postaju lokalizovani i sporadični, a ne globani i institucionalni, sistemski oblik. u SAD gde Afroamerikanci čine 15% stanovništva (i još toliko obojena populacija Latinoamerikanaca, Indijanaca, Azijata i ostalih), ta obojena populacija tradicionalno zautzima najniže pozicije. Oni obavljaju najmanje plaćene poslove bez kvalifikacija i sa malim izgledima za promenom svojih ekomonsko-tržišnih i društvenih pozicija. Kad se govori o rasnoj segregaciji, to su teorije koje su utemeljene na predpostavkama o postojanju značajnih razlika u genetskoj, biološkoj i psihološkoj strukturi između bele i crne rase. Ovo se odražava i na društvenu strukturu – belci zauzimaju najviše pozicije. Sociolozi se slažu da su rasna i etnička segregacija i diskriminacija utemeljene društveno proizvedene, a ne prirodno-biološki determinisane. Međutim, aktuelne su i biopsihološke teorije. One tvrde kako je društvena nejednakost i sistemska društvena stratifikacija odraz nejednakosti u koeficijentima inteligencije i opštim intelektualnim sposobnostima. Jedna grupa kaže da postoje psihološke razlike između pojedincima, dok drugi između crne i bele populacije. Statistički podaci govore u SAD-u da je prosečan stepen inteligencije crnaca niži od belaca. Međutim, inteligencija je odraz kako genetskog nasleđa, tako i faktora životne sredine - društvenog okruženja i životnih šansi. Sredina može biti i te kako prsudan faktor u stimulaciji ili destimulaciji nasleđenih genetičkih faktora. Sovijalno, kulturno i intelektualno stimulisana deca u svakom slučaju će pokazati veće sposobnosti na testovima inteligencije od dece koja odrastaju u oslovima koja ne samo da ne stimulišu već i destimulištu intelektualne sposobnosti. Stoga društveno poreklo i pozicije porodice u sistemu društvene stratifikacije imaju značajnog udela u konačnom zbiru koeficijenta inteligencije. Testovi inteligencije u SAD su konstruisani tako da odražavaju znanja, veštine, sposobnosti i kriterijue nsalaženja bele srednje klase. Tako izvesni sociolozi smatraiju da je nemoguće primenjivati iste te testove za potrebe jedne kulture i društva u drugim društvima i kulturama. 50. KARAKTERISTIKE OTVORENOG I ZATVORENOG STRATIFIKACIONOG MODELA DRUŠTVA Sva ljudska društva imaju manje ili više nejednaku i sistemsku raspodelu – distribuciju društvene moći, ugleda i materijalnog bogatstva. Ta nejednaka raspodela činila je da pojedinci i
društvene grupe zauzimaju različite položaje i vrše različite društvene uloge u svim društvima. Pojedinci i društvene grupe su razvrstani u društvene klase, društvene slojeve, i staleže i različite političko-ideološke i interesne grupe. U tom smislu može se reći da je društvena nejednakost istorijska i strukturalna konstanta u razumevanju i objašnjavanju društava. Sociolozi prave razliku između pojmova nejednakosti i društvene stratifikacije (odnosi se na posebnu vrstu društvene nejednakosti). Postojanje nejednakosti podrazumeva postojanje društveno uslovljenih razlika – koje nam još ništa ne govore o aspektima, intenzitetu i odnosima te vrste nejednakosti. Društvena stratifikacija znači rangiranje društvenih grupa i pojedinca iznad ili ispod drugih, a ti rangovi su upravo rezultat nejednakih mogućnosti pojedinaca i društvenih grupa da pristupaju i koriste u podjednakoj meri resurse društvene moći, ugleda i bogatstva. Scoiološkim jezikom, društvena stratifikacija je sistematsko rangiranje jedinica nekog socijalnog sistema. Društvene nejednakosti mogu biti veoma raznovrsne i da se još uvek ne odnose neposredno na društvenu stratifikaciju. One mogu da se odnose na horizontalnu diferencijaciju (društvenih uloga), dok o društvenoj stratifikaciji uvek govorimo kao o vertikalnoj stratifikaciji (društvenih položaja). Upravo ova vertikalnost govori o rangiranju grupa i pojedinca iznad ili ispod drugih. Pojam stratifikacije je preuzet iz geologije, dok su pojmovi strukture i funkcije preuzeti iz matematike i biologije. U geologiji su stratumi slojevi zemlje koji u vertikalnom nizu stoje iznad, odnosno ispod drugih. Tako pojam društvene stratifikacije jasno označava strukturalnu socijalnu nejednakost. Društvena stratifikacija se u sociologiji uvek odnosi na proučavanje sistemski stvorenih nejednakosti između društvenih grupa i pojedinaca koje su posledica društvene podele rada, odnosa i procesa. Uzimajući u obzir sve ovo, proučavanja društvene stratifikacije u sociologiji su pre svega umserena na izučavanje principa rangiranja ili grupisanja društvenih stratuma (kasta, staleža, klasa) i njihovih međusobnih odnosa. Sami društveni stratumi su međusobno povezani nejednakostima. To konkretno znači da neke grupe ili stratumi mogu biti posednici bogatstva, dok su drugi siromašni, neki raspolažu velikim količinama društvene moći – mogućnost da se u okviru nekog društvenog odnosa ostvari sopstveni uticaj bez obzira na pristanak ili nepristanak drugih (političke partije, interesne grupe, lobi grupe, tajna društva), dok su druge manje moćne ili zavisne, da pripadnici nekih društvenih grupa imaju veći stepen društvenog ugleda – procene društvene važnosti, odnosno značja društvenih slojeva u obavljanju njihovih društvenih uloga, dok su druge manje ugledne ili neugledne. Ova društvena sistemska nejednakost podrazumeva određene oblike dinamike. To je posebno slučaj sa stratifikovanim sistemima modernih kapitalističkih industrijskih društava. O tom slučaju se govori o fleksibilnom ili otvorenom stratifikacionom modelu, odnosno o otvorenom tipu društvee strukture. U takvim društvima se veoma različite i raznovrsne društvene grupe neprekidno trude da zadobiju i očuvaju društvenu moć, društveni ugled i bogatstvo, koji stoje kao društveni resursi na raspolaganju pripadnicima društva.
Postoje i društva sa zatvorenim ili nefleksibilnim tipom društvene strukture, odnosno sa statičnim stratifikacionim modelom (tradicionalni Indija i Egipat) ili pak društva sa staleškim stratifikacionim modelom (feudalna Evropa) u kojima su položaji i grupe a time i društvena moć, ugled i materijalno bogatstvo pripisani rođenjem i teško se mogu menjati, pa je tu društvena dinamina na manjem stepenu. To je zbog toga jer u takvim društvima, pod dominacijom teološko-religijskog ili kosmološkog način mišljenja nejednakost je široko shvatana i prihvatana kao nepromenljiva i prirodna. Ukoliko većina pripadnika prihvata „božansku prirodu“ društvenih nejednakosti (stratifikacije), mala je verovatnoća da će i početi uopšte da se razmišlja o promeni sopstvenog društvenog položaja i uloge. Pitanje tradicionalnog kastinskog sistema u Indiji je rezultat psihologije, mentaliteta, religije, kulture i filozofije. Kako je primetila Rouzmari Krompton – dva religijska koncepta podržavaju (društveni) sistem – karma i darma. Karma uči Induse da su rođeni u posebnoj kasti ili potkasti zato što zaslužuju da budu upravo tu kao posledica aktivnosti u prethodnom životu. Darma, što znači živeti u skladu sa onim što je moralno, uči da će življenje sadašnjeg života u skladu sa pravilima (darma) rezultirati ponovnim rođenjem u nekoj višoj kasti i tako garantovati pomeranje kroz kastinski sistem. Takav sistem je statičan u pogledu mogućnosti za promenu kastinskog položaja. Feudalna društva su takođe imala društvenu stratifikaciju i temeljila su se na religijskom i moralno-teološkom sistemu legitimacije. Ta nejednakost je proisticala iz svojinskih zemljišnih odnosa. To su bila društva hijerarhizovana na osnocu posedovanja, odnosno neposedovanja zemlje iz čega su proisticala i sva ostala prava, društveni položaji, uloge i društvena moć i uglg, materijalno bogatstvo. Crkvena dominacija je regulisala preko ekonomske i moralno-teološke vlasti, normalnost i nepromenljivost društvenih odnosa i celokupan sistem društvene stratifikacije. Ovo je obezbeđivalo stabilnost koja je opet bila izražena istinom da je zemlja data čoveku od Boga da bi mu bilo omogućeno da živi na zemlji sa stalno pristunim božjim pogledom na čovekom život. Time je crkva davala legitimitet društvenim nejednakostima. U takvom staleškom stratifikacionom sistemu, rođenjem je fiksirana količina društvene moći, ugleda, i bogatstva, odnosno fiksiran je društveni položaj.
51. MARKSOVO SHVATANJE KLASE Većina sociologa se slaže da je marksistička teorija društvene stratifikacije jedna od najuticajnijih. Uprkos tome da je gotovo celokupan Marksov literarni opus bio posvećen problemima stratifikacije u industrijskom kapitalističkom društvu 19. veka, za Marksa se ne može reći da je na bilo koji način, na jednom mestu, i sistematično izložio svoje shvatanje društvene stratifikacije. Bitna dimenzija Marksove nesistematičnosti potiče iz njegovog početnog zasnivanja ideje industrijskog društva, klasa i klasnih sukoba na nesistematičnoj Sen-Simonovoj socijalnoj filozofiji (socijalnoj fiziologiji) (koja je pokušavala da shvati mlado industrijsko društvo), više nego na relativno sistematičn filozofiju Ogista Konta. Marks nigde nije na sistematičan način izložio svoje shvatanje društvenih klasa. Čak se i definicija klasa može uzeti kao radna i polazna definicija. To je on data u „Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte“: klase bi
bile velike grupe ljudi (milioni porodica) koji žive pod sličnim ekonomskim uslovima egzistencije, čiji su načini života, interesi i obrazovanje različiti od drugih grupa, iz čega proizilaze njihova neprijateljska suprotstavljenost i sukobi prema drugim klasama. Rukopis na kom je radio pred svoju smrt (Kapital), prekida se baš na mestu u kome je postavljeno pitanje šta čini klasu. Tako da, Marksova koncepcija klasa se može samo rekonstruisati na osnovu celokupnog korpusa njegovih spisa. Binarna ili dvopolna podela klasne strukture društva na buržoaziju i proletarijat, govori o temeljnom ekonomskim i političkim predpostavkama njegove teorije stratifikacije. Važno je napomenuti da ovaj dvoklasni model društvene strukture ne ograničava se samo na industrijsko društvo 19. veka. To potvrđuje Marksov stav da istorija ljudkskog društva nije ništa drugo nego istorija klasnih borbi, stalnih tenzija, protivrečnosti i antagonizam dve klase – vladajuće i potčinjene. Stoga su za Marksa sva društva koja su ikada postojala (izuzimajući prvobitna komunitarna društva) – klasna društva. Marksova teorija je dodatno fokusirana na industrijsko kapitalističko društvo 19. veka. Tako da, njegov cilj nije bio samo da opazi već mu je bilo bitno i da obezbedi sažetu analizu kapitalističkog društva, sa pogledom na efekte njene transformacije. U Manifestu komunističke partije naglašava da je njegova teorija neodvojiva od političke teorije i socijalno-ekonomske teorije, na način da su slobodan čovek i rob, kao i ostale podvojene klase, u odnosima ugnjetača i ugnjetavanih (suprotstavljene). Za njega, suština klasnih sukoba, utemeljena je na proizvodnim odnosima. To znači da dvoklasni model društvene strukture počiva na onima koji poseduju sredstva za proizvodnju i onima koji ih ne poseduju. Na toj osnovi ekonomsko-posedničke nejednakosti izgrađena je čitava struktura nejednakosti – sistem društvene stratifikacije. Zato moć i vlast vladajuće klase (buržoazije u kapitalističkom društvu) proističe iz njenih posedničkih odnosa ali i kontrole tih posedničkih odnosa kroz kontrolu proizvodnih snaga, tehnologije, finansijskih tokova, kapitala, viška vrednosti i zemljišta. Vlasništo je sredstvo za eksploataciju proletarijata, odnosno njegove radne snage, kao jedine stavari koju proletarijat može da ponudi na tržištu, koje je opšte kontrolisano mehanizmima u posedu vladajuće klase. Marskova ekonomska analiza klasne strukture društva se ne iscrpljuje ni ovom ključnom tezom o proizvodnji i kontoli viška vrednosti (radna teorija vrednosti). Ali, proizvodni odnosi nisu ograničeni samo na ekonomske odnose. To su bitno društveni odnosi. Društvene klase su i politička, socijalna i antropološka kategorija. Za njega, klase su socijalno-političke snage, istorijski i strukturalni akteri, akteri društveno-istorijskih promena. On je istorijski hod društva video u sukobu dominantnih klasa. U tom smislu, on je stava da je istorija svih društava do sada istorija klasnih borbi. U delu „Beda filozofije“ uvodi pojmove „klasa po sebi“ i „klasa za sebe“. „Klasa po sebi“ je neosvešćena klasa, gde pripadnike radničke klase jedino povezuje zajednička tržišna pozicija, odnosno odnos prema sredstvima za proizvodnju. U takvom stanju još ne postoji svest o
tome kako je moguća promena sopstvenog klasnog položaja. „Klasa po sebi“ je prost agregat pojedinaca istog klasnog položaja i životnog sitila koji se bore za pojedinačne interese na tržištu – na tržištu onoga što jedino imaju da ponude – radnu snagu. „Klasa za sebe“ je integrisana i solidarna grupa ljudi istog klasnog položaja sa jasno artikulisanim interesima i svesti o tome da je nužno i moguće promeniti sopstveni klasni položaj. Oni će činiti avangardu – predvodnicu osvešćene radničke klase – kao „klase za sebe“. Sve veća polarizacija društvenih klasa, koja je uslovaljena progresivnom proletarizacijom, proizvešće kao svoju konačnu posledicu homogenizaciju čitave radničke klase koja će tada biti spremna za revoluciju.
Njegov „Osamnaesti brimer Luja Bonaparte“ ipak dopušta i postojanje drugih klasa kao što su zemljoposednička aristokratija, finansijska klasa, srednja klasa, „mala buržoazija“, lumpenproletarijat i seljaci.
52. DRUŠTVENI NOMINALIZAM I DRUŠTVENI REALIZAM
53. VEBEROVO SHVATANJE DRUŠTVENE STRUKTURE Marksova analizakapilalističkog društva i njegova teorija klasa i klasne borbe bila je u mnogo čemu inspiracija za Vebera. On nije mogao da je zaobiđe, te je izgrađena u protivstavu prema njoj. Uprkos sličnostima tema i problema kojima su se bavili, konačni zaključci Marksa i Vebera bitno su se razlikovali. Kod Marksa je čitav napor oko razumevanja klasa i klasne borbe bio usmeren u pravcu revolucionarne transformacije društva. Veber, nije bio revolucionarni mislilac, niti je u postojanju klasa video nužnost antagonizma koji bi rezultirao revolucijom. Može se reći da je čitava Veberova sociologija zasnovana na metodološkom individualizmu, odnosno na nominalizmu, dok se za Marksa može reći da je bio društveni realista. Iz ovoga je proisticala i njihova ključna razlika u socijalnoj ontologiji klasa. Kod Vebresa se klasa može shvatiti kao agregat individua, zbir individualnih klasnih pozicija. Suprotno od Vebrea, za Marksa društvene klase predstavljaju bazički društveni entitet – realitet koji je jedini zadužen za istorijsko preoblikovanje ljudskog društva. Dodatna razlika koji ih deli jeste Veberovo multidimenzionalno i Marksovo jednodimenzionalno shvatanje društvenih nejednakosti. Za Marksa svi oblici društvene nejednakosti proizilaze iz ekonosmkih odnosa, iz različitih odnosa prema sredstvima za proizvodnju, dok Veber sagledava i klasne, ali i neklase izvore društvenih nejednakosti, kao što su lične sposobnosti, talenti, veštine, snalažljivost, ili pak neke druge duboke unutrašnje, psihološke karakteristike, kao što su harizmatičnost ličnosti.
Jedan od ključnih Veberovih stavova jeste da ekonomski oblik moći nije isto što moć uopšte (kod Marksa ne postoji granica između ova dva). Za Marksa, ekonomski oblik moći je izvorište za sve druge oblike moći. Za Vebera, ekonomski determinizam je samo jedan oblik determinacije iz kojeg proističu klasne nejednakosti, ali se sveukupnost društvenih nejednakosti ne svodi na njih. Najkonsekventniji deo Veberove teroije društvene stratifikacije jeste razlikovanje ekonomske, političke, i društvene moći. Ovo je njemu omogućilo da analizira i nekapitalistička društva bez padanja u etnocentrične greške ili pretpostavke da su sva društva klasna društva. Tako je indijsko kastinsko društvo utemeljeno na stratifikacionom mehanizmu društvenih statusa, odnosno društvenih ugleda, a ne nužno na klasno-ekonomskim odnosima. Distribucija moći u okviru nekog društva proizvodi, po Veberu, osnovne elemente društvene strukture: društvene klase, slojeve (ili staleže) i političke partije. Klasu, po Veberu, čine pojedinci koji dele isti klasni položaj. Klasni položaj predstavlja tržišne pozicije, odnosno mogućnost za: sticanje dobara, sticanja položaja u životu i postizanje unutrašnjeg zadovoljstva. Slojevi ili staleži predstavljaju manje ili više uspešno ostvarenje ciljeva pojedinca koji se mogu svesti na; poseban slojni (staleški) ugled i (eventualno) slojno/staleški monopol. Političke partije su izraz raspodele moći. Ukratko, društvene klase se formiraju različitom raspodelom ekonomskih dobara na tržištu, društveni slojevi se formiraju nejednakom raspodelom društvenog ugleda, dok se političke partije fomiraju nejednakom raspodelom društvene moći.
54. VEBEROV POJAM MOĆI Iako je Marks dao povoda za proučavanje pojma društvene moći, Veber je izvršiio presudan uticaj na definisanje pojma moći i samu koncepciju moći. Veber kaže da moć predstavlja izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se zasnivaju ti izgledi. Ili – moć je mogućnost da pojedinci i društvene grupe nametnu drugima svoju volju, bez obzira na to da li ti drugi pristaju na to ili ne. Veber je jasno i istakao i ono što je suprotno moći – otpor. Vlast predstavlja specifičan oblik moći. Za razliku od moći koja može da ima različite forme i sadržaje (od brutalne sile i represije do uticaja), vlast predstavlja legitimni oblik moći. Veber kaže da vlast treba nazivati izglede da će se određene osobe pokoriti naredbi određenog sadržaja. Disciplinom treba nazivati izglede da će se određeni veliki broj ljudi, brzo i automatski i šematski pokoriti jednoj naredbi. Poseban predmet njegovih interesovanja je bila legitimna vlast kao i tipologija vlasti. Po njemu postoje 4 legitimne vlasti, koje imaju karakter analitičkih konstrukcija (mogu se posmatrati i kao autoriteti): 1) Racionalna (racionalno-zakonska, birokratska) predstavlja tip koji se zasniva na uverenju u legitimnost zakonski zasnovanih poredaka i prava osoba koje su na osnovu ove
zakonski zasnovane legalnosti pozvane da sa određenih položaja vrše legalnu i legitimnu vlast 2) Tradicionalna je tip koji se najčešće zasniva na verovanju u svetost tradicije i na uverenjima u legitimnost osoba koje uživaju tradicionalni autoritet 3) Harizmatska vlast je tip koji se zaniiva na izuzetnim osobinama neke osobe i na poretku koji je ta osoba izgradila Veber naglašava da se ovi tipovi vlasti i ne služe samo ekonomskim sredstvima, a još manje da teže ekonomskim ciljevima. Za svaku vlast je potreban upravni aparat koji će sporovoditi konkretne zapovesti. Što se tiče legitimnosti vlasti ona počiva na uverenjima kojima se ljudi pokoravaju. Za razliku od moći kojoj je suprotstavljen otpor, vlast nad ljudima je obezbeđena legitimitetom kao dobrovoljnom tipu potčinjavanja. Onoga trenutka kada velika većina ljudi posumnja u opravdanost vlasti, legitimnost se urušava. U modernim kapitalističkim društvima, Veber je smatrao da je racionalno-zakonska i birokratska ono koje je lajlegitimnija. Ona počiva na bezličnim normativnim načelima.
55. FUKOOVO SHVATANJE MOĆI Shvatanje Fukoa je jedno od najuticajnijih u savremenoj društvenoj nauci. Moć ne postoji sabrana u jednoj tački iz koje izvire, monopolizovana stvrdnuta, unapred prepoznata. Ona postoji kao odnos, kao vršenje, kao relaciona kategorija a ne kao hijerarhijska struktura; ona mora da funkcioniše. Moć nije vlast kojoj se potčinjava veliki broj ljudi, već mnogostrukost odnosa snaga koji su imanentni području na kom deluju i koji organizuju. Njegovo shvatanje moći se najbolje može videti u Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. On zapaža da su moć i promene oblika primene moći i discipline doživele značajne transformcije od centralizovanih, kaznenih, ka difuznim, ili kako naziva disciplinarnim oblicima moći. Velika istorijska tranzicija u direktnim oblicima primene moći prorazumevala je zamenu njenih prisilnih, opresivnih kaznnenih formi u manje ili više skrivene, manje ili više razuđene disciplinarne forme. Ova veliki istorijski prelaz je po Fukou trenutak rađanja posebne vrste tehnologije upravljanja ljudima – biomoć (biopolitika, bio-power). To je jedna vrsta mehaničke moći, političke anatomije, politike tela.
56. FUNKCIONALISTIČKA TEORIJA DRUŠTVENE STRATIFIKACIJE Pretpostavka funkcionalističke teorije je ta da je društvo celina integrisanih i funkcionalno diferenciranih elemenata. Iz ovog primarnog načela polaze pretpostavka o stabilnosti društva, koja počiva na dobrom funkcionisanju podsistema (privredno-ekonomski, upravljačko-politički, kulturno-vrednosni), a ispod svega se nalazi temelj društvenog konsenzusa oko vrednosno-normativnoh obrazaca, odnosno zajedničkih vrednosti i morala. Talkot Parsons je dao nekoliko tekstova kao što su Analiztički pristup teoriji društvene stratifikacije, Urzast i pol u društvenoj strukturi u SAD, Populacija i društvena struktura Japana.
On je društvo video kao stabilno integrisanu celinu funkcionalno različitih delova. U tom smislu određuje društvenu stratifikaciju kao rangiranje jedinica nekog društvenog sistema u skladu sa zajedničkim sistemom vrednosti. To bi trebalo da znači da u sistemu društvenih nejednakosti ne treba da postoji ništa psorno i nepirodno. Jednostavno, vrednosni sistem nekog društva, bez obzira na to šta se smatra vrednim, ugrađen je u stratifikacioni sistem. Tako, ne postoje društva bez stratifikacije, ona je nužnost svih društava. Budući da ne mogu svi pojedinci nekog društva u istoj meri posedovati vrednosti, neka vrsta sistemskog rangiranja biće opšteprihvaćena kao pravilnost ili nužnost. Parsons shvata svaki oblik društvene stratifikacije ne samo kao nužan, već i funkcionalan. Stratifikacije je nužna, jer proističe iz zajednočkog vrednosnog sistema nekog društva, dok njega funkcionalnost prouzilazi iz integrativnosti sistema društvene stratifikacije. Dok marksizam u društvenoj strukturi i društvenim nejednakostima vidi nužnost antagonizma i društvenih sukoba – ili potpunu disfunkcionalnost koja vodi otuđenju, Parsons u svemu tome vidi izvore integrisanosti i solidarnosi društvenih sistema. Društvena stratifikacija na sistemski način reguliše društvene nejednakosti, jer složena društva, kakvo je industrijsko-kapitalističko, mogu da budu funkcionalna jedno na osnovu različitosti u vršenju uloga (funkcija) raznovrsnih segmenata društva. Dakle, ne radi se samo o vrednosnom sistemu, već i o regulativnim-normativnim mehanizmima koji integrišu – povezuju na funkcionalan način različitosti. Jedino na osnovu integrativne funckije društvene stratifikacije moguće je društvo koje je ustrojeno na podeli rada. U delu Eseji o sociološkoj teoriji, je Parsons napravio sistematsku teoriju društvene stratifikacije, gde je izložio svoje shvatanje starosti i pola u društvenoj strukturi SAD-a. Kritika Parsonsovog viđenja nije došla samo iz marksističkog, već i iz funkcionalističkog bloka, samo što nije bila usmerena na rušenje njegove opšte teorije. Ideje nužnosti i funkcionalnosti društvene stratifikacije su zadržane, ali su bile mnogo razumljivije i konkretnije od apstraktne Parsonsove teorije.
57. STANOVIŠTE FUNKCIONALNE NUŽNOSTI STRATIFIKACIJE Kao odgovor na suviše apstraktne stavove Parsonsa i kao odgovor na marksizam, učinjeni su prvi pokušaji sistematizacije problema društvene stratifikacije. U članku Neki principi stratifikacije (1945) Kingsli Dejvis i Vilbert Mur postavili su temelj za posleratna razmatranja društvene stratifikacije. Već tada je bilo veoma jasno da će funkcionalistička teorija društva, dominirati barem u narednik još nekoliko decenija posleratnog perioda. U članku Pojmovna analiza stratifikacije, Dejvis i Mur polaze od Parsonsovih pretpostavni da ne postoje besklasna i nestratifikovana društva i na osnovu ovoga produbljuju shvatanja o nužnosti postojanja stratifikacionih mehanizama u svakom društvu. Veliki deo njihove teorije je posvećen dokazivanju neophodne funkcionalnosti stratifikacinoh sistema.
Dejvis i Mur celokupnu analizu zasnivaju na sistemu društvenih položaja, a ne na pojedincima koji te položaje zauzimaju. Ako bi se jednim pojmom moglo obuhvatiti stanovište Dejvisa i Mura onda bi to bilo stanovište o funkcionalnoj nužnosti stratifikacije. To podrazumeva dvostruki mehanizam – mehanizam pozicioniranja ljudi u društvenoj strukturi (na vertikalnoj skali lestvice stratifikacije) i mehanizam motivacije za postizanje ciljeva. Ako u najopštijem smislu društvo shvatimo kroz društvenu strukturu položaja i uloga, onda to društvo mora na neki način rasporediti svoje pripadnike na društvene položaje koje to društvo sadrži u svom strukturalnom repertoaru. Mora se svhatiti da funkcionalni mehanizam deluje motivaciono, a ne nužno i prinudno ili zapovednički. Kao pripadnici nekog društva, ljudi su motivisani za postizanje ciljeva, a to znači zauzimanje položaja u koje su ugrađene različite količine društvene moći, ugleda i materijalnog bogatstva. Vršenje uloga obezbeđeno je ispunjavanjem dužnosti koje su s tim povezane. Jedan od najbitnijih funkcija stratifikacija jeste (po njima) da naspososbniji i najtalentovaniji pojedinci budu povezani sa funkcionalno najznačajnijim društvenim položajima. U te društvene položaje su ugrađene i najviše nagrade. Motivacija deluje kao unutrašnja pokretačka snaga i želja za zadobijanjem tih nagrada. Stratifikacioni model pokazuje svoj cirkularni tok – koji funkcioniše. Upravo je sistemski oblik društvenih nejednakosti jedino funkcionalno sredstvo koje je garancija da će najvažniji i najodgovorniji položaji i uloge biti povereni najkompetentnijim pojedincima. Institucionalni oblik nejednakosti (stratifikacije) obezbešuje da najviše nagrade i pozicije: imaju oni koji su od najveće važnosti za društvo i oni koji su najtalentovaniji i najkvalifikovaniji. Ovde se radi o principiu funkcionalnih nužnosti društvenih položaja i društvenih uloga, a taj princip počiva na zamenljivosti, odnosno nezamenljivosti tih položaja i uloga. Tako je položaj i uloga hirurga funkcionalno jedinstven. Vežbe (ekspertiza) ili talenti su dva načina za sticanje kvalifikacija na osnovu koji se dalje vrši nejednaka distribucija položaja i uloga. Ovo je tipična teorija koja je u posleratnom perioda još više gradila paradigmu takozvanog normativno funkcionalizma. U ovoj teorije je eliminisana bilo kakva mogućnost unutardruštvenog konflikta oko društvenih položaja i same društvene nejednakosti. Ovo je istovremeno bila osnova na kojoj se dalje gradila kritika Dejvisove i Murove funkcionalističke teorije stratifikacije.
58. TJUMINOVA KRITIKA MUROVE I DEJVISOVE TEORIJE STRATIFIKACIJE Melvin Tjumin u svom članku Neki principi stratifikacije: kritička analiza (1953) Tjumin je pokazao niz nedostataka i protivrečnosti, pogrešnih zaključaka i ideoloških momenata u teoriji Dejvisa i Mura. Kritikovao je 7 ključnih stavova.
Prvi i ključni stav njegove kritične analize odnosio se na shvatanje da su neki društveni položaji u svakom društvu funkcionalno važniji od drugih, te da je za njihovo vršenje i održavanje potrebna posebna veština ili sklonost. Iz toga proizilazi različiti sistem nagrada, ugleda i moći. Melvin skreće žažnju da mnogo zanimanja za koje se vezuje niska nagrada, ugled i moć, se mogu takođe smatrati važnim za društvo. Smatra da je reč o kulturno uslovljenim stavovima i vrednostima procenjivanja. Takoreći, različita društva i kulture mogu na veoma različite načine da konstruišu procene važnosti i funkcionalnosti određenih zanimanja, društvenih položaja i društvenih uloga. Tjumin primećuje da je postojeći sistem nagrada samo jedan od mogućih motivacionih faktora na koji se može svesti celokupno, raznoliko i različito društveno delanje. Tjumin kritikuje stav da samo ograničen broj pojedinaca u svakom društvu ima talente koji mogu prerasti u veštine koje se cene i koje se vezuju za određene društvene položaje – funkcionalno važnije društvene položaje. On smatra da sistem društvene stratifikacije ima tendenciju ograničavanja šansi koje su prikladne za povećavanje efikasnotsit otkrića, regrutacije i uvežbavanja funkcionalno važnih talenata. Ovde se radi o tome da društvena pokretljivost nije toliko fleksibilna, pravedna i fluidna u pomeranju najtalentovanijih na najviše i najodgovornije položaje, kako su to pretpostavljali Dejvis i Mur. Poslerastna istraživanja su potvrdila ove pretpostavke. Deca rođena u radničkim porodicama u najvećem broju slučajeva ostaju u toj klasi. Isto važi i za ostale slojeve, pa se radi o samoreprodukciji klasnih položaja. Tako elitni slojevi društva, imaju izrazitu tendenciju da ograničavaju i kontroliš regrutaciju i prijem novih članova u svoje redove. Zbog toga presudnu ulogu u stratifikacionom razvrstavanju ljudi imaju škola i porodica iz kojih se dolazi (školski sistem često služi kao mehanizam za razvrstavanje). Konačno, oristup najboljim, najelitnijim školama i univerzitetima je ograničen i kontrolisan. Tjumin konstatuje da su stratifikacioni sistemi inherentno antagonistički na ova j ideal, jer sistematski sputavaju razvoj talenata. Najzanačajniji njegov doprinos u pogledu kritike se ogleda u uočavanju disfunkcionalnosti stratifikacionih sistema a ne u njihovoj nužnoj i univerzalnoj funkcionalnosti, kako su mislili Dejvis i Mur. Ta disfunkcionalnost se ogleda u sledećem: 1. sistem društvene stratifikacije ograničava mogućnost otkrivanja sbih talenata kojima neko društvo raspolaže 2. ograničavanjem ovih mogućnosti ograničava se mogućnost za širenje proizvodnih snaga 3. sistem društvene stratifikacije obezbeđuje elitama kontrolu i političku moć za zadržavanje status quo pozicija kao normalnih 4. društvena stratifikacije ka mehanizam nejednake distribucija društvene moći, ugleda i bogatstva može da deluje kao mehanizam ohrabrivanja neprijateljstva
5. kao sistem nejednake distribucije, stratifikacije ne pruža podjednako osećaj pripadnosti društvu pojedinaca i društvenih grupa koje zauzimaju različite društvene pozicije, te može delovati kao mehanizam društvene dezintegracije
59. SAMOREPRODUKCIJA KLASNIH POLOŽAJA, DRUŠTVENA POKRETLJIVOST Društvena pokretljivost (mobilnost) najneposrednije je vezana sa društvenom strukturom, odnosno stratifikacijom. To znači da ona, kao rangiranje elemenata društvene strukture, ne podrazumeva trajno vezivanje pojedincaca i grupa za njihove društvene položje i uloge.U savremenim društvima, društvene grupe i pojedinci se pokreću kroz društveni prostor kako uzlazno tako i silazno. Kod zatvorenih i otvorenih stratifikacionih sistema se ovo javlja u manjoj ili većoj meri. U zatvorenim su društveni položaji stalni, propisani, nepormenljivi. Pokretljivost pojedinaca i društevnih grupa je postala jedna od najbitnijih karakteristika modernih društava. Ona se može odrediti kao pretanje u okviru nekog stratifikacionog sistema. Postoji unutargeneracijska i međugeneracijska pokretljivost. Unutargeneracijska se odnosi na onu unutar jedne generacije i odražava pormene društvenih položaja jednog pojedinca u skladu sa promenama u stepenu njegovog obrazovanja ili zanimanja. Međugeneracijska se odnosi na promene položaja između generacija i oa sociologe najviše interesuje. Ona može da izražava veoma značajnu distancu u društvenim položajima roditelja i dece. U Velikoj Britaniji je sprovedeno istraživanje (1949) gde je uočena veoma velika pokretljivost sinova u odnosu na očeve jer se skoro dve trećine sinova pomerilo u odnosu na statusne položaje očeva (sinovi su se preselili u statusnu kategoriju odmah pored očeve). Ovo je potvrdilo u velikoj meri tendenciju samoreprodukcije klasnih položaja. Godine 1972. sprovedeno je oksfordsko istraživanje pokretljivosti kojeje pokazalo veoma značajnu društvenu pokretljivost, u okviru klase manuelnih radnika. Ovo istraživanje je istovremeno upućivalo i na visok nivo samoreprodukcije klasnih položaja. Sociolozi razlikuju i horizontalnu i vertikalnu društvenu pokretljivost. Horizontalna je manje značajna i ona se odnosi na promene društvenih uloga i položaja, ali bez klasnih pormena i pomeranja (opredeljivanje za neku vrstu prekvalifikacije ali ona ne mora nužno da znači promene u količini nagrada, materijalnog bogatstva, moći i ugleda). Vertikalna podrazumeva promenu u količini nagrada, materijalnog bogatstva, moći i ugleda. Takođe moguće je razlikovati društvenu i prostornu pokretvljvost. Neko može jednostavno da se preseli ali to ne znači da je promenio svoj društveni položaj. Veoma često je društvena pokretljivost povezana sa prostornom. Svaki grad ima svoje neke elitne rezidencijalne zone koje su povezane sa visokim društvenim položajima. Postoji individualna i grupna pokretljivost. Prva se odnosi na posmatranje društvenih položaja nekog konkretnog pojedinca, dok se druga odnosi na grupne, kolektivne promene društvenih položaja.
60. KANALI DRUŠTVENE POKRETLJIVOSTI Pored toga što se pojedinci i grupe kreću kroz stratifikacioni sistem, važno je uočiti i mehanizme koji im omogućavaju društvenu pokretljivost. Oni se nazivaju kanali društvene pokretljivosti i to su novac (materijalno bogatstvo), brak, obrazovanje, politika i impresije (slika o sebi koju namećemo drugima ili self-making). Sticanje materijalnog bogatstva je najočigledniji kanal društvene pokretljivosti. Pojedinci koji se kreću ka višim društvenim položajima, zarađuju više novca i obratno. Brak – ženidbom ili udajom može da promeni društveni ili klasni položaj. Obrazovanje je najdominantniji kanal u savremenih društvima s obzirom da je široko dostupno svim društvenim klasama i slojevima, te pruža veliku šansu velikom broju pojedincaca da zadobiju visoke kvalifikacije i znanja a time i visok društevni položaj. Politika je već tradicionalno veoma vidljim kanal. Bez obzira na obrazovanje, pojedinici koji zauzimaju visoke političeke položaje poseduju veće novčane nagrade i moć. Bez obzira na stepen obrazovanja, možemo da preuzmemo – imitiramo stilove ponašanja (kroz manire, način odevanja) nekih društvenih grupa na nekom društvenom položaju kojima ne pripadamo. Ta vrsta self-making (samopromovisanja) može da utiče na promene naših društvenih položaja). U ovom slučaju se zapravo manipuliše tuđim statusnim simbolima (tuđim životnim stilovima), koji su posledica zauzimanja određenih društvenih položaja i vršenja društvenih uloga.
61. POJAM I FUNKCIJE SIROMAŠTVA Identifikovanje i određivanje siromaštva nije lako rešiv problem. Gotovo svaka definicija bilo kog problema u dinamičnoj društvenoj strukturi privremena je, srazmerno dinamici samih društvenih promena. Ipak je moguće bar u nekoj meri posmatranje relativnih strukturalnih nestabilnosti. Tako se siromaštvo locira kao funkcionalno direfencirani tip društvene integracije, sa dominantno ciljno i vrednosno racionalnim tipovima društvenog delanja. Zato siromaštvo treba posmatrati kao pojavu visokodiferenciranih i strukturalno segregiranih društava. Siromaštvo postoji onda kada jedan strukturalni segment društva ne uspeva da zadovolji društveno-kulturne i normativne kriterijume koje je šire društvo označilo kao standardni, prosečni, normalni, poželjnih. Zajednica kao istorijski tip društvene strukture, u kome postoji minimum socijalne diferencijacije i stratifikacije, ne poznaje siromaštvo niti kao izdvojeno tržišno-klasnu poziciju, niti kao subkulturni i substandardni način društvenog života. Ukoliko su zajednice i bile u krizi, to je bila kriza zajednice. Participacija pojedicana i društvenih grupa u zajednici nije bila stvar lične volje i izbora, već stvar prinude zajedničke, kolektivne svesti. Zajednica je za razliku od društava većini pripadnika pružala jasan sistem smisaonog ponašanja i interakcija.
Neke jedinstvene nedvosmislene i konzistentne teorije siromaštva ne,a. Siromaštvo je specifična, relativno trajna društvena, klasna, kulturna i psihološka situacija koja je determinisana pre svega pojedincačnim i grupnim tržišnim pozicijama koje deluju kao situacijska prisila, što proizvodi specifičan način života, vrednosno-normativne obrasce, životne stavove i osećanja, koji su socijalizacijom prenosivi, intenalizovani i artikulisani u kulturni obrazac.
63. TEORIJA APSOLUTNOG SIROMAŠTVA Intenzivna proučavanja problema siromaštva započeta su krajem 19. veka sa empirijskim istraživanjima Siboma Rauntrija (anketiranjem siromašne populacije). Kasnijih godina su istraživanja ponovljena sa istim metodološkim kriterijumima za određivanje siromaštva – sredstva koja su potrebna za elementarno održanje života. Ovo je teorija poznata kao teorija apsolutnog siromaštva i imala je do sada najveće pretenzije. Jan Drevnovski i Volf Skot, kao i Džek i Dženet Rouč pokušavali su da utvrde jedan bazični univerzalni standard na osnovu koga će se ne samo teorijski posmatrati nego i kvantitativno meriti siromaštvo. Taj standard je podrazumevao procenu temeljnih ljudskih potreba da se očuvaju zdravlja i fizička sposobnost (minimalne potrebe potrebne za biološki opstanak što je podrazumevalo ishranu, stanovanje, zdravlje). Daljim razvojem istraživanja u okvirima teorije apsolutnog siromaštva uvidelo se da pojam temeljinih fiziočko-bioloških potreba mora biti proširen na domen kulture i kulturnih potreba. Tako se uvodi i kategorija temeljnih kulturnih potreba. Tvorci ovoga su bili Drevnovski i Skot i smatraju da se ono prevazilazi elementarnu biološku utemeljenost, pa se odnosi i na društveno-kulturni aspekt čovekovog života. Tako postoje 4 osnovne kulturne potrebe obrazovanje, bezbednost, dokolica i razonoda (broj sati slobodnog vremena prema radnim satima). Jedan od kritičara teorije apsolutnog siromaštva P. Tausend smatra da ni kategorija kulturih potreba ne može da se održi jer obrazovanje, sigurnost, dokolica i razonoda pokazuju jasne razlike u različitim kulturnim kontekstima. TEORIJA RELATIVNE BEDE Uviđanjem nedostataka relativne teorije siromaštva uvedena je teorija relativne bede, kao logički oponent prethodnoj teoriji. Ova teorija je baratala koncepcijom relativnih standarda i kriterijuma. Pojam relativnosti je upućvao na posebne operacionalizacije za svako konkretno društvo, kulturni kontekst, i istorijski period. Tako se relativna beda meri procenama pripadnika određenog društva o tome šta smatra pristojnim i prihvatljivim standardom i načinom života prema konvencijama koje trenutno vladaju. Tausend je zastupni ove koncepcije, i kaže da pojedinci, porodice ili grupe žive u siromaštvu da na primer nabave onu vrstu hrane koja je uobičajena ili barem široko prihvaćena i odobrena u društvu kojem pripadaju.
Ova teorije je pokazala i svoje nedostatke. Prva teškoća jeste slojeviti karakter samog društva u svakom pogledu – kulturnom, socijalnom, ekonomskom, političkom. Ova teorija bi trebalo, ako nastoji da bude dosledna, da registruje svaku pa i najmanju društvenu promenu u bilo kom društvenom segmentu,. Ovo bi impliciralo neprestano redefinisanje same definicije siromaštva kao i metodoloških instrumenata i kriterijuma. Ova teorija je ostala na nivou empirijskih deskripcija. Tausend je predložio dvostruke standarde za posmatranje siromaštva – u odnosu na naciju ili konkretno društvo i normu siromaštva u odnosu na svet (ono što bi na neki način ponovo vraćalo kriterijumima apsolutnih standarda). TEORIJA SUBJEKTIVNE BEDE Ova teorija je slična onoj relativne bede, ali se temelji na predpostavkama da je siromaštvo stvar subjektivne procene soptvene socijalno-ekonomske pozicije. Ukoliko su pojedinci ili grupe okarakterisani od strane šireg društvenog okruženja ili na taj način procenjuju svoje sopstvene pozicije, onda se može govoriti o siromaštvu. Ljudi postupaju na osnou sopstvenih procena, definicija o sebi i definicija situacije. Tomasova koncepcija u savremenoj sociologiji – ako ljudi procenjuju određene situacije kao realne, one će i biti realne u svojim posledicama. Na ovom temelju su izgrađene sve moderne teorije socijalnog konstruktivizma. Međutim društveni život definišu i veoma objektivni kriterijumi – tržište, politika i privreda. SIROMAŠTVO KAO SISTEM POZITIVNE POVRATNE SPREGE – TEORIJA ZAČARANOG KRUGA Zastupnici ove teorije primećuju da je siromaštvo čitav splet mnoštva elemenata koji uzajamno održavaju siromaštvo. Ova teorija izvodi krajnje pesimističke zaključke o mogućem rešavanju problema siromaštva. Začarani krug dokazuje kako se različite okolnosti udružuju da siromašne zadrže u siromaštvu. Oni su uhvaćeni kao u zamku bez gotovo ikakvog izlaza. TEORIJA SITUACIJSKIH PRISILA Ova teorija se razvila kao reakcija na shvatanje o postojanju kulture siromaštva. Nasturot ovoj teoriji koja tvrdi da je siromaštvo kolektivni, socijalizaciojm usvojeni i društveno prenosivi kulturni obrazac, sa specifičnim načinom života, vrednostima i normama koji pokazuje otpor na promene i uticaje okoline, teorije situacijskih prisila, upućuje na zaključke da bi siromašni spremno izmenili svoje ponašanje kao reakciju na novi niz okolnosti čim bi se ukazala prilika. Situacijska prisila podrazumeva nedostatak sredstava i nade potrebnih da bi se eventualna dugoročna ulaganja isplatila i uslovila promenu društvenog i opšteg egzistencijanog položaja. Osećaj marginalnosti i beznadežnosti, nesposobnost i nedostatak volje da se privremeno suspenduju zadovoljstva kao posednice situacijskih prisila, su zapravo opravdane reakcije na životne prisile. Herbert Gans smatra da elementarne pretpostavke ove teorije treba čak i eksperimentalno rpoveriti i dokazati u kojoj je meri način života siromašnih trajan obrazac kulture a u kojoj ad hoc reakcija na nesigurnosti koje su karakteristične za društvene situacije u kojima siromašni žive.
Razni eksperimenti pokazali su neosnovano ovu pretpostavku (ove teorije) o automatskoj spremnosti siromašnih da promene svoja ponašanja kao reakciju na niz novih okolnosti. Većina programa koja je podrazumevala pomoć siromašnima nije bila uspešna.
64. TEORIJA KULTURE SIROMAŠTVA Ova teorija ukazuje na sveukupnu specifičnost načina života siromašnih u savremenom društvu, odnosno svih onih čija tržišno-ekonosmska, klasna, psihološka, prostorna, politička i obrazovna pozicija stvara specifične zajedničke vrednosti i norme, stavove, mišljenje, bračne odnose i pogleda na sopstveni svet i izvan njega. Ipak, dok većina predstavnika jednog društva deli vrednosti matične kulture, usvaja normativne obrasce društva, siromašne društvene grupe odstupaju od opšteprihvaćenih društvenih i kulturnih vrednosno-normativnoh standarda. U tom smislu, postoji jezik siromašnih, psihologija, pogled na svet siromašnih. Specifičnosti kulture siromaštva manifestuju se u gotovo svim aspektima društvenog i ličnog života. Na individualno-psihološkom nivou može se uočiti osećaj marginalnosti, inferioranosti, nesposobnosti za odlaganje tranutnih zadovoljstava – orijentacija na sadašnjost – osećaj rezignacije i fatalizma i specifičnost mentalnih poremećaja. Za više klase je karakterističan neurotski poremećaj, dok su za niže karakteristični psihotični tipovi poremećaja i samo oko 10% neurotskih. Na nivou bračnih odnosa karakteristične su sloboden veze i divlji brakovi, veće stope razvoda, i veliki broj maloletničkih brakova. Na porodičnom nivou karakteristične su matrifokalne porodice, sa umnoženim problemima u komunikaciji među članovima i sa velikom stopom fizičkog i emocionalnog zlostavljanja dece. Na nivou zajednice karakteristična je i nesposobnost i/ili nezainteresovanost za uključivanje u važne institiucije šireg društva, nepoverenje (čak i neprijateljstvo) u ljude izvan okolnog okruženja, koja je u najvećem broju slučajeva geto, slam, favela, te slaba ili nikakva participacija u kulturi šireg društva. Motivacija zavisi od socijalne pozicije, kulturnih obrazaca, i opšte pozicije realnih i subjektivnih procena životnih šansi. Siromašni sebe dožuvljavaju kao marginalozovane ili inferiorne ili je u pitanju rezignacija i fatalistično shvatanje života, što sve zajedno predstavlja ozbiljne socijalnopsihološke faktore demotivacije. U sociologiji se ove barijere objašnjavaju teorijom kulturne deprivacije, koja polazi od pretpostavki da su siromašni deprivirani ne samo u materijalnom pogledu već i u pogledu kulture, životnih šansi i pogovoto socijalizacije dece. Za razliku od ovog modela može da se govori o suprotnom modelu – modelu kulturne stimulacije koji važi kao princip srednje i visoke klase, a može se reći da učitelji i profesori takve dece posvećuju veliku pažnju njihovim akademskim potrebama. Njihovi roditelj ih vode u muzeje, na kulturne manifestacije, omogućuju im putovanja u inostranstvo, i daju im časove muzike. U jednoj od najpoznatijih socioloških studija siromaštva „Telijev ugao“, opisan je čitav kulturni obrazac siromašnih. Recimo, sirmašni muškarci sa ugla, nedovoljno obrazovani i
kvalifikovani, i sa već prethodno internalizovanim vrednostno-normativnim obrascima koji prefereraju nasilništvo kao momunikaciju, najčešće napuštaju svoje porodice koje ne mogu da izdržavaju, što se smatra sasvim normalnim i poželjnom pojavom. Ovakav kulturni obrazac „neuspeh u braku pripisuje muškosti, kojoj je sopstvena potreba za seksualnom promenom i pustolovinom, kockom, pićem, psovko i agresivnim ponašanjam“. Muške mane u siromašnim četvrtima postaju osobine kojima se stiče prestiž i poštovanje. Lajbovljeva teroija se često naziva „teorijom muških mana“ koja podrazumeva da „ostati oženjen znači živeti sa svojim neuspehom“. S druge strane, siromaštvo u okvirima društvenih sistema ima svoje latentne funkcije kojih se društva ne odriču lako. Osnovna funkcija na globalnom nivou može se objasniti ograničenošću i prirodnih i društvenih resursa koji ostaju resursi upravo zbog njihove ograničenosti. Svi resurse se održavaju njihovom nejednakom distribucijom, odnosno nejednakom pristupu resursima, Ograničenost resursa može da podbene veliki broj bogatic, koliko može da podnese siromašnih – oni koji manje troše. Postoje veoma ozbiljna upozorenja da se siromaštvo stoga održava jer bogatima koristi. Herbert Gans je naveo nekoliko funkcija siromaštva: 1. Svaki privredni sistem sadrži niz privremenih, rizičnih poslova. Postojanje siromaštva obezbeđuje garanacije za obavljanje ovakvih poslova, a time i funkcionisanje privrede i tržišta na bazi fukncionalne međuzavisnosti. 2. Siromaštvo je funkcionalno za mnoga nova zanimanja koja se bave siromaštvom a konkretno ne doprinose promeni položaja siromaštva – psiholozi, socijalni radnici, pedagozi. 3. Postojanje siromaštva kao načina života pruža podršku ostalim društvenim slojevima i klasama. Biti sposoban i biti u poziciji da se uvidi velika razlika koja odvaja siromašne i ostale pripadnike društva stvara uverenje o sopstvenim vrednostima i vrednostima svog društvenog sloja. Siromaštvo je čiesto primer kakav ne treba biti.
65. POJAM KULTURE Pojam kulture predstavlja jedan od fundamentalnih pojmova humanističkih nauka. Klakhon i Kreber navode oko 200 definicija kulture koje su se do tada koristile u humanističkim naukama za pojam kulture. Ovo su bile pojmovne razuđenosti i nedoumice jer svaka društvena i humanistička nauka pokušava da pojam kulture prilagodi potrebama svoje discipline. Rejmond Vilijams nadovi da je reč kultra jedan od dve ili tri najzamršenije reči u engleskom jeziku. Teri Iglton smatra da je reč kultura u etimološkom smislu izvedena iz reči priroda. Latisnki koren reči kultura je colere što se i zaista odnosilo na prirodu. Raspon značenja ove reči potiče od Cicerona, koji se kretao od uzgajanja, vaspitanavanja, stanovanja pa do pobožavanja,kultova i negovanja. Sve dok se u evropskim jezicima nije ustalio pojam
civilizacije, pojam kulture se u najširem smislu odnosi na sveliku sveukupnost društvenih dostignuća u svefi nauke i tehnike, umetnosti i politike. Za uvođenje i kasniju popularizaciju pojma kulture najznačajniji su Herder i Adelung. Adelung uvodi pojmovnu odrednicu „kultura“ koja je određena kao oplemenjivanje i supstilnsti svih duhovnih i fizičkih snaga čoveka ili celog naroda tako da ova reč istovremeno označava i prosvećenost i oplemenjenost razuma putem oslobađanja od predrasuda, kao i prefinjenost, oplemenjivanje i suptilnost običaja. Svoja moderna značenja pojam kulture je diobi sa Tejlorom. No tek su Klekhon i Kreber dali 6 tipova definicija kulture od kojih je svaki naglašavao neke druge aspekte kulture. To su: OPISNO NUMERIČKI. Ovde pripadaju rane etnološke definicije. Najpoznatija je da je kultura složena celina koja obuhvata nauku, verovanje, umetnost, moral, pravo, običaje, i druge sposobnosti i navike koje su ljudi stekli kao članovi društva. ISTORIJSKI TIP. Ovoj grupi definicija pripadaju one koje ističu značaj tradicije i istorijskog nasleđa u kulturi. NORMATIVNI. Ovde spadaju sve one koje nastoje da istaknu uticaj normi u ljudskom društvu. PSIHOLOŠKI TIP. Ovde spadaju sve one definicije koje tragaju za psihološkim mehanizmima formiranja kulture (učenje, motivi, navikavanje, adaptacija). STRUKTURALNI. Ovde spaddaju one koje se trude da naglase celokupni karakter kulture i načina na koji su povezani elemeti koje je sačinjavaju. GENETIČKI. Tu spadaju one koji nastoje da sagledaju poreklo, nastanak i razvoj kulutre, kao i da istaknu kulturu kao proizvod koegzistencije različitih faktora. Veoma zanačajan doprinos u proučavanju odnosu kulture i društva je dao i istaknuti poljski sociolog Zigmund Bauman. Reč kultura se po njemu danas u potrebaljava u dva različita konteksta. S jedne strane se javlja u atributivnom smislu, kao atribut ljudske svesti uopšte – tu se radi o ljudskim predispozicijama za stvaranje simbola ili za učenje. Sa druge strane, govori se o shvatanju kulure u distributivnom smislu. Ovde se ne radi o tome da je kultura nešto zajedničko svim ljudima, već se ističu i razlike, odnosno ono što neke grupe razlikuje od drugih. Baumanova dilema se sastoji od pitanja da li treba govoriti o kulturi ili o kulturama. On smatra da se pojam društva, više od pojma kulutre odnosi na brojne kolektive živih organizama, dok je kultura jedan poseban nivo kolektivnog života ljudi, koji se odnosi na nivo količine čovekovih infomracija i sistem njihovog okruženja. Definiciju je dao i Dragan Koković koji kaže da je kulutra celokupnost materijalnih i duhovnih dobara koja su stvorili radom članovi određenog društva kroz istoriju, da bi ovladali stvarnošću i prilagođavali je svojim potrebama.
66. SUPKULTURE, ŽIVOTNI STILOVI I KONTRAKULTURE Istraživanja nakon Drugog svetskog rara su ona različitih društvenih drupa koja na neki način odstupaju od utvršenih standarda matične, široko prihvaćene kulture. Jedan od najutijacniji itraživača supkultura, Dik Hebdidž, u svom delu Potkultura: značenje stila, govori o tome da je tek nakon 50ih godina došlo do uobličavanja istraživanja u pogledu supkultura. Savremena istraživanja potiču iz bogate i značajne tradicije urbane sociologije i urbane etnografije Čikaške škole. Oni otpočinju seriju istrživanja na polju supkultura, različitih socijalnih, etničkih, jezičkih i rasnih grupa, koje imaju svoje specifičnosti u odnosu na ono što predstavlja jedan ideal američke kulture. Produčavaju se one društvene grupe i kulture čiji specifični način života i kulture (supkulture) od njih čine devijantne društvene grupe, sa aspekta zvanične, matične kulture i utvrđenih vrednosno-normiranih obrazaca – maloletne delikventne grupe, šverceri alkohola za vreme prohobicije, razne kriminalne grupe, prostitutke. Pojmovi supkulture ili potkulture su se odnosili na jedno veoma široko polje. One se kreću od neutralnih definicija (vrednosno-neutralnih) koje se odnose na konstatacije o specifičnim životnim i kulturnim stilovima koji odstupaju od uvrežene matične kulture i konstatacija da nikada i nisu postojale potpuno homogene, jednistvene kulture (bez supkulturnih podvajanja), ali je ne ugrožavaju, do onih određenja koja supkulture smatraju divijantnim pojavama. U sociologiji je najprihvatljivije ono: da su to grupe ljudi koje su povezane nečin zajedničkim, to jest koje imaju isti problem, ili isti interes, bave se istom delatnošću, a što ih, po spefifičnim vrednostima, normama i životnih stilovima odvaja od drugih društvenih grupa i od široko rasprostranjene matične kulture. Supkulture ne izražavaju ništa vrednosno u negativnom smislu, ne tvrdi se o nečemu što je manje vredno ili manje kulturno u odnosu na neku zamišljenu matičku kulturu. Filip Koen u svojim proučavanjima između omladinske i roditeljske kulture, supkulturu je definisao kao kompromisno rešenje između dve kontradiktorne potrebe – da se stvori i izrazi nezavisnost i razlika od roditelja, i potrebe da se održe roditeljske identifikacije. On skreće pažnju da supkulture imaju bitnu latentnu funkciju a to je da na jedan neobičan, gotovo magičan i simboličan način razreše kontradikcije i tenzije koje su ostale nerazrešene u roditeljskoj kući. Supkulture sa određenim i speficičnim značenjima stila, fenomen su karakterističan za moderna društva. Značenja stila su ključna koja podvajaju supkulturnih grupa od glavnih kulturnih tokova globalnog društva. Stilovi su smišljeni (kao životni planovi) i imaju za svoju osnovnu funkciju da prikažu svoje specifične norme i vrednosti. To znači da je supkultura kao značenje stila borba za sticanje i očuvanje jasno drugačijeg identiteta od onog koji dominira i onog koji ih odvaja od drugih supkulturnih grupa. Vrlo često ta mladalačka potraga za identitetom – za razlikovanjem od drugog, uobličava tzv. revoltni stil. Ovde još uvek nije reč ni o čem devijantnom. Reč je o stilizovanom revoltu (izgledom, oblačenjem, slušanjem muzike) ili revoltu kroz ritualne stilizovane forme. Delo „Otpor kroz rituale“ (Hala i Džefersona) postoja je
ključna istraživačka i literarna referenca u proučavanju maldalačkih supkulturnih životnih stilova. Ovi autori ističu da otpori kulturnoj hegemoniji i dominaciji kroz rituale stvaraju posebne mape značenja. Te mape su vodiči keoz posebne vrednosno-normativne i stilske obrasce koji otvaraju prostor za sopstvene specifične životne stilove, vrednosti, institucije, ponašanja i ukuse. Pojava supkulture nije nikakvo otpadništvo ili devijantnost. To je stalna borda za vrednosti i norme, borba oko stalne čovekove potrebe da nekome pripada (identifikacije) i da se poistovećuje sa nekim i da se istovremeno razlikuje od drugoga (identitet), da poseduje nešto što je njemu ili njegovoj društvenoj grupi svojstveno. Pojam kontrakulture ima drugačije značenje. Kontrakulture izvišu takođe iz kulturnog pluralizma i pluralizma supkultura u nekom društvu. Ono što jednu supkulturu pretvara u kontrakulturu je uspeh njenih nosilaca da svoj projekat načina društvene proizvodnje života uspostave kao antegonistički i konkurentski vladajućem. Kontrakultura predstavlja osporavanje vrednosti i normi dominantne kulture u nekom društvu. Moguće je navesti nekoliko osnovnih razloga koji dovode do pojave kontrakulture: 1. Frustraciona pozicija određenih pojedinca i društvenih grupa u društvenoj strukturi 2. Poremećaj i konflikti u sistemu vrednosti pojedinaca i društvenih grupa. Destruktivne ideje i ponašanja postavljaju se u središte vrednosnog sistema 3. Stanje društvene anomije, dezorganizacije, i dezintegracije, kada ne funkcionišu postojeći mehanimi društvene kontrole i regulacije.
67. GLOBALIZACIJA I GIDENSOV PRISTUP Proces globalizacije predtsvalja najdinamičniji i najturbulentniji način društvenih promena u savremenom svetu koji je za dvesta godina, a posebno poslednjih decenija uspeo radikalno da preoblikuje društveni, kulturni, politički, i ekonomski život čoveka. Iako je najdominantniji izraz globalizacije u globalizaciji tržišta i kapitala (globalizacija kapitalizma industrijskog načina proizvodnje), sve ostale sfere društvenog života nisu ostale izvan ovog procesa. Kako se globalizacija odnosi na globalizaciju tržišta i kapitala, tako i na globalizaciju kulturnog i političkog sistema. Ona je mnogo više nego internacionalizacija političkih, ekonomskih i kulturnih relacija. Zbo gtoga se o globalizaciji govori kao o globalnom obrascu proizvodnje i potrošnje, globalnoj masovnoj kulturi, globalnoj politici, globalnom turizmu, globalnom sportu koji su zapravo uklešteni u kotradikciji između težnje za hegemonijom i dominacijom. Pristup Entonija Gidensa je najzastupljeniji (pored aktuelnog pristupa umreženog društva Manuela Kastelsa). Po njemu globalizacija se može definisati kao: intenzifikacija društvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko i vice versa. To je dijalektički proces. zato što takca lokalna zbivanja mogu da dobiju različit tok u osnosu na vrlo udaljene
odnose koji ih oblikuju. Lokalni preobražaj je isto tako deo globalizacije, kao što predstavlja i deo širenja društvenih veza u vremenu i prostoru. Ono što čini ovaj pristup u najvećoj meri jeste stav da se preko ovoga procesa odvija globalizacija modernosti, a to znači da globalizacija nije samo sebi cilj i smisao. Globalizacija modernosti je proces širenja i dominacije modernih institucija. Ona je raspad tradicionalnih koncepata nacionalnih država (uprkos jačanju nacionalizma) jer države postaju suviše male za velike životne probleme i suviše velike za male životne probleme. Iako mnogi autori proces lokalizacije i regionalizacije smatraju procesom suprotnim globalizaciji, oni su ipak pratioci globalizacije. Gidensova perspektiva globalizacije je izgrađena kroz četvorostruku klasifikaciju institucija modernosti (dimenzije globalizacije su sistem nacionalnih država, svetska kapitalistička ekonomija, međunarodna podela rada, svetski vojni poredak). SISTEM NACIONALNIH DRŽAVA. Ovo je jedan od dimenzija globalizacije koja već duže vremena obeležava modernu epohu u celini. Ovaj sistem počiva na definisanju tvrdih granica tokom ranog razvoja sistema nacionalnih država. Sistem podrazumeva autonomiju unutar teritorije na koju država polaže pravo sankcionisana je proznanjem granica od strane drugih država. Primećuje se tendencija a centralizaciji i suverenitetu pojedinačnih država, odnosno moguće je da se moć neke pojedinačne nacionalne države umanji usaglašenim delovanjem država (sistem država), a moguće je da pojedine države uvećaju svoj uticaj na druge države. Tako je uticaj UN stečen, opadanjem suvereniteta pojedinačnih nacionalnih država. SVETSKA KAPITALISTIČKA EKONOMIJA. Kao jedna dimenzija globalizacije, ogleda se u tome što kapitalistički ekonosmko-privredni mehanizmi danas dominiraju svetskim, globalnim ekonosmkim organizacijama i globalnim tržištem. To znači po Gidensu da su glavni centri moći katitalističke države – države u kojima kapitalistička preduzeća čine osnovni oblik proizvodnje u ekonomiji. Stoga nije čudno da se nekad globalizacija izjednačava sa samom globalizacijom kapitala i kapitalističkog načina industrijske proizvodnje. VOJNI POREDAK. Ova dimenzija je u neposrednoj vezi sa fenomenom industrijalizacije rata, transfera oružja i strateških tehnika vojnih organizacija i institucija. Isto, svetski vojni poredak podrazumeva i postojanje vojnih saveza i blokova. Ovo ne mora uopšte nužno da se odrazi na primarne kompetencije država da legitimno i legalno primenjuju silu na svojoj suverenoj teritoriji, vojnim, policijskim ili nekim drugim snagama. Sa NATO pokretom i Varšavskim paktom, izgrađen je bipolarni sistem koji se manifestovao i u bipolarnoj političkoekonomskoj blokovskoj podeli. MEĐUNARODNA PODELA RADA. Ova dimenzija se sastoji u širenju međunarodne podele rada i industrijskog načina proizvodnje. Ovo se manifestuje u strukturalnoj diferencijaciji između više ili menj industrijalizovanih delova sveta, odnosno dolazi do asimetričnog odnosa, čija linija razdvajanja deli razvijene i nerazvijene, bogate i siromaše urbane i ruralne. Ovde se radi i o tome da podela rada zadobija teritorijalno-regionalne ili zonaln karakteristike. Već je moguće jasno uočiti regione koji su specijalizovani za različite delatnosti. Ovo je sulovilo jednu posebnu vrstu asimetričnosti. Jedne zemlje se tek kreću ka industrijalizaciji (na zastareloj
tehnologiji zapadnih država), dok se sa druge strane odvija specifična vrsta deindustrijalizacija – rađanje postindustrijskog društva – informatičkog društva koje svoj svet temelji na digitalnim tehnologijama, te se tada govori o društvu znanja. gidens napominje da se iza ovih manifestnih dimenzija nalazi još i kulturna globalizacija. Tehničko-tehnološki pronalasci su bitno uticali na stvaranje globalne kulturne hegemonije preko sredstava masovnih komunikacija. Globalizujući uticaji sveta su napravili globalno selo (po Maršalu Makluanu) u kome su uniformisane i homogenizovane vesti i informacije.
68. GLOBALIZACIJA, KASTELSOV PRISTUP
Prema Kastelsu, osnovni pravci globalnih promena u svetu kreću se putanjom progresivne informatičko-tehničke revolucije, koja kao svoju posledicu ima preokret u ekonomskoj sferi i novim društvenim pokretima. Prema njemu, nastaju tri vrste stvarnosti. 1. Umreženo preduzeće sa globalizovanom radnom snagom 2. Kultura virtuelnosti koja poprima karakter stvarnosti u borbi za moć 3. Stvarnost društveno isključenih i marginalizovanih (stvarnost antipoda) U ovoj novoj stvarnosti umreženog društva ili interkonekcionog sveta, od tri sfere realnosti ključnu ulogu ima globalno finansijsko tržište, a ne više vlasnici kapitala kao u tradicionalnom smuslu reči. Ta stvarnost je globalizovana kroz transnacionalne i multinacionalne korporacije, globalna tržišta i globalnu tehnologiju. Na nju ne mogu više da utiču pojedinci, pojedinačke političke partije, porodice, etničke grupe, pa čak ni čitave države. Globaizacija dominira ljudima i njihovim životima. On zaključuje kako se kao posledica novih informacionih tehnologija stvara jedan novi insotijski trend, a to je organizovanje osnovnih funkcija i procesa informatičkog društva u mreže. Mreža izražava moć tokova, a ne više tokove moći. Drugim rečima, sve ono i svi oni koji nisu prisutni u mreži, ne postoje u društvenom smislu. Kastels napominje da su u prošlosti postojale mreže u društvima, one rodbinske, klanovske, poslovne, političke, vojne. Ono što je karateristično za savremeno društvo je da se mreže javljaju kao osnovne jedinice koje dominiraju privredno-ekonomskim tokovima, političkim i kulturnim, a ne više pojedinci, porodice ili pojedinačne države.
69. SHVATANJE FLUIDNE MODERNOSTI ZIGMUNTA BAUMANA
Njegova preokupacija je globalizacija i ono što on naziva fluidnom modernošću. On je objavio dela Moderna i holokaust i Nagoveštaji postmoderne. U tim delima je artikulisan jedan
poseban pristup postmodernim društvima. Svoje ideje da danas živimo u jednom drugačijem društvenom svetu nego ranije, naime u jednom fluidnom, tečnom, nestalnom društvu, izneo je u 6 svojih knjiga. Život u fluidnom društvo je jedinstven po svojoj nestalnosti, promenljivosti, bezobličnosti, nejasnim strepnjama i strahovima, te krhkosti ljudkih veza. Struktura privrednog, društvenog, političkog i kulturnog sveta koji poznajemo se raspada. Ono što smo do sada nazivali društvom i društvenim sistemom – u sislu kontinuiranog, funkcionalnog i stabilno strukturiranog institucionalnog poretka – više ne pruža okvir i utočište za kolektivno delanje zasnovano na bilo kakvom artikulisanom obliku solidarnosti. Drugim rečim,am društvene strukture su postale fluidne, one teku, razlivaju se, ističu. Društvene klase i slojevi kao tradicionalni ikviri koji su u sebi sažimali totalitet životnih uslova i životnih izgleda i odreživali raspon realnoh životnih projekata i životnih strategija više ne pružaju ni relativnu društvenoegzistencijalnu izvesnost niti paradigmatski okvir socioloških istraživanja. Može se opravdano pretpostaviti da društvene klase kao ključni makroakteri (na promene osnovnih normativnih struktura društva) u razdoblju fluidne modernosti menjaju svoju istorijsku ulogu. U tom kontekstu, one su rastopljene na individualne mikroaktere. Bauman ovaj proces sveopšte nesigurnosti vidi kao moćnu individualizirajuću silu. Ona ne ujedinjuje, već deli. Ukoliko su nekada postojali klasni interesi, oni su sada privatizovani interesi pojedinaca fluidno povezanih u labave asocijativne skupine. U fluidnoj modernosti solidarnost starog tipa (klasna solidarnost koja je jasno artikulisana klasnim interesima) iščezava a pojedinci na tržištu, više nisu akteri čiji je primarni cilj grupisanje i klasna solidarnost koja će se pokazati ako snaga za promene i sukobe. Fluidna modernost je prevashodno potrošački a ne proizvođački tip civilizacije (mobilisanje u svojstvu potrošača). Istovremeno većina ljudi su akteri na tržištu koji se trdue da očuvaju ili poboljšaju svoje individualne tržišne pozicije kroz obrazovanje, sticanje novih veština i znanja, ili nekim drugim sposobnostima koje će im omogućiti da se prilagode fluktuirajućim zahtevim tržišta. Konačno, nove informacione tehnologije primoravaju ljude na aktivnu participaciju u sferi tehnologija a to podrazumeva permanentno učenje, sticanje novih znanja i investiranje u sopstvene potencijale.
70. NEOLIBERALNI KAPITALIZAM: SHVATANJE DEJVIDA HARVIJA Pokušaji da se na međunarodnom planu nakon Drugog svetskog rata stabilizuju privredni i politički sistemi, stvaranjem institucija budućeg globalnog poretka, već u samom početku bili su suočeni sa problemom krize modela koji bi mogli biti implementirani kao prihvatljivi. Tržišni model je pokazao znake krize i zbog Hladnog rata. Smatrano je da se mora uspostaviti trajan balans države, tržišta i društva. Iako se može tvrditi da danas živimo u globalizovanoj neoliberalnoj stvarnosti, sam neoliberalizam kao političko-ekonomska doktrina nije jednstven skup (ekonomskih) pravila koja se primenjuju svugde na isti način. Pa ipak, globalizovani svet danas živi u neoliberalnoj stvarnosti koja se više ne može poricati.
Dejvid Harvi je skrenuo pažnju na to da postoje veoma različiti modeliteti primene neoliberalizma kao teorijski nejasnog i heterogenog modela. Neoliberalni zahtevi za ekonomskom racionalnošću vidljivi kroz koncepte deregulacije (tržišta rada), privatizacije (javnog sektora i javnih prostora), fleksibilnosti, liberalizacije (trgovine), marketizacije drštva i ogaraničavajuće uloge države i njenog intervencionalizma, predstavlja ključne zajedničke karakteristike ove doktrine. S druge strane, još uvek ne postoji neka celovita teorija neoliberalizma. Sve više uloga države se svodi na mehanizam koji treba da obezbedi primenu neoliberalne ideologije, da obezbedi uslove za sve direktne strane investicije, fluktuacije kapitala, slobodno tržište, sveopštu konkurenciju (između pojedinaca, firmi, teritorijalnih entiteta, gradova regiona, nacija, regionlanih grupacija).
71. PLURALIZACIJA DRUŠTVENIH IDENTITETA Pluralizam socijalnih svetova i pluralizam društvenih identiteta bili su neposredna posledica iskorenjivanja evropskog čoveka iz sfere autoritarnog društvenog poretka, centralizovanog u svim bitnim aspektima društvenog života. U socijalno, politički i ekonomski poremećenom društvu bilo je potrebno obezbediti nove institucije koje su bile u saglasnosti sa ideološko-revolucionalrnim programom i koje su u normativnom domenu podržavale data obećanja da religijske istine nisu ni konačne a ni jedine. U socijalno-političkom domenu otvoren je prostor za stvaranje javnosti kao kritičke publike koja ima pravo na slobodno izražavanje mišljenja o političkom drelovanju javne vlasti. Sfera ekonomije je pored slobodne trgovine, stvaranja nacionalnih tržišta i agrarne reforme, prvenstveno počivla na projektu jačanja industrjskog privrednog poretka, birokratije i tehniče i društvene podele rada. U širem socijalnom domenu, referentna tačka promena bila je konstrukcija novih socijalnih identiteta. Preindustrijska tradicionalna društva konstruisala su svoje socijalne identitete kroz nejednaku distribuciju fundamentalnih društvenih resursa – moći, ugleda, bogatstva i znanja, kao prirodnu podelu. Moderni posttradicionalni socijalni identiteti, više ne zahtevaju transcendentne izvore smisla. Sam čovek, sa svojom prirodom i svojim delatnim moćima, postaje mera i mesto novih identiteta i nove konstrukcije realnosti. Nekada udaljeni od svih značajnih kulturnih tokova starog poretka, negativni i rezidualni socijalni identiteti koji nisu prepoznati/konstruisani kao aristokratija, sveštenstvo ili kmetovi, će stvoriti pluralizam socijalnih svetova. Može se reći da je period velikog iskorenjivanja otpočeo procesom pluralizacije socijalne realnosti i društvenih identiteta, još pre nego što je buržoaska revolucija konačno kanalisala svoje teorijske koncepcije o novom tipu scoijalne realnosti kroz revolucionarnu praksu. Sažeto, desila se velika tranzicija mentaliteta i duha (kao što je na političkom nivou postojala tranzicija od apsolutizma do demokratskog liberalizma). Ipak, tek je savremeno postindustrijsko ili postmoderno društvo otvorilo bezgranično mnogo polja za stvaranje i izražanvanje različitih društvenih i kulturnih identiteta. Postmoderno
društvo je društvo koje je razgradilo kulturnu monolitnost u sferi kulturnih identiteta i otvorilo prostor za pluralizaciju novih identiteta: feminističkih, homoseksualnih, raznih političkih, nacionalističkih, jezičkih i drugih. Pošto svaka artikulacija društvenog identiteta podrazumeva neku vrstu politike identiteta, ona se može odrediti kao niz strategija, koraka, anticipacija i akcija koje sprovode pojedinci i društvene grupe da bi testirali, validirali ili invalidirali (potvrdili ili ne potvrdili), manje ili više skrivene predstave o sebi i drugima. Posebno važan doprinos u razmatranju društvenih identiteta dao je Zigmunt Bauman. U delu Identitet on primećuje da ova tema nije pripadala glavnom toku klasičnih socioloških teorija, te da je ne možemo pronaći ni kod Dirkema, Vebera ili Maksa. Kada čovek otpočinje da traga za pitanjem ko sam, a pitati ko sam ima smisla tek ukoliko preppostavimo da možemo da budemo neko drugi. Ovo upućuje na izvesnu nestalnost društvenih identiteta, odnosno na njihovu fluidnost i mogućnost promena, što je u skladu sa Baumanovom glavnom hipotezom o fluidnom karakteru postmodernih društava.
72. SEKULARIZACIJA I DESEKULARIZACIJA Kada je sociologija nastala jedan od veoma izraženih trendova koji je bio uočljiv je bio brzi i intenzivni trend slabljenja uticaja i značaja religije u društvu – sekularizacija. S jedne strane tome je doprineo nagli uspon nauka koji je doneo jedan novi tip znanja, a sa druge strane Francuska revolucija. Sistem pozitivnih nauka koje su stvorene su se zasnivale na odbacivanju nasleđa teoloških tumačenja sveta i prirode, a uticaj religije slabi na kolektivnu društvenu svest. Tako je proces racionalizacije otpočeo proces razmađijavanja sveta pred naletom nove nauke, tehnike i tehnologije, racionalne politike i ekonomije. Brajan Vilson je tvrdio da su na proces sekularizacije najviše delovali faktori: 1. Asketski protestantizam koji je stvorio po Veberu progmatičk, metodičnu i racionalnu etiku 2. Racionalna organizacija društva koja podrazumeva uključivanje ljudi u racionalne, sekularne organizacije i institucije – preduzeća, sekularne obrazovne institucije, sekularne političke partije 3. Naučna znanja iz oblasti prirodnih i društvenih nauka, koja su rezultat razvoja fizike, hemije, biologije, sociologije... 4. Stvaranje i razvoj racionalnih i sekunarnih političkih ideologija
Pored Vilsona, značajan doprinos u rasvetljavanju procesa sekularizacije ali i procesa desekularizacije je dao i PITER BERGER u okvirima jedne posebne sociološke discipline – sociologije znanja. Po njemu, osnova na kojoj počiva proces sekularizacije je takođe
racionalizacija (rođena sa protestantizmom, prosvetiteljstvom, i modernizacijom) koja predstavlja nužni uslov za nastanak i razvoj industrijskog društva. Značaj religije u savremenom svetu ne može se sagledati bez procesa globalizacije. Proces globalizacije kao svoju nužnu posledicu ima slabljenje i ukidanje granica (i razlika) među društvima i kulturama, te je život u nekom društvu sve više pod uticajima drugih društava. Proces globalizacije u stalnoj je tenziji između partikularizma i univerzalizma (između posebnosti i opštosti). Partikularizam stalno naglađava značaj identiteta pojedinačnih, posebnih društvenih grupa, pa time i značaj posebnih religija. Sa druga strane, univerzalizam naglašava značaj ukidanja razlika, te sve veću sličnost između kultura, društava i religija. U ovakvim okolnostima može se očekivati da religija krene u jednom od tri smera: 1. Može se očekidati marginalna uloga religije u društvu koje je prihvaćeno procesom globalizacije, da se religija povuče u intimnu sferu pojedinačnog života ljudi 2. Procesi globalizacije ne mogu biti adekvatna zamena za životni smisao koji nudi religija. U tom smislu religija se čini kao nezamenljivi oblik društvene svesti koji pruža utočište smisla ljudskom životu i velikih pitanja smrti, postojanja ili zagrobnog života 3. Proces globalizacije je doneo ideju ekumenizma u najopštijem smislu a time i religijskog. Ovo podrazumeva izgradnju strategija za savladavanje razlika koje postoje između religija, te stvaranje jedne univerzalne ekumenske ujedinjene religije kojoj bi pripadale sve etničke, jezičke kao i kulturne grupe Posebno značajan je proces suprotan sekularizaciji – desekularizacija ili proces revitalizacija religije. BERGER ističe da je sve danas postao masovno religiozan što predstavlja svojevrnu reakciju na globalizaciju koju prati dominacija i težja za hegemonijom nekoliko vodećih svetskih država. Ovo se posebno odnosi na muslimaski svet i islamski fundamentalizam. Po KASTELSU, uspod religijskog fundamentalizma je reakcija na neuspelu modernizaciju i urbanizaciju, koje nisu uspele da ponude nove modele društvenog života i načina proizvodnje, kao i nove (moderne) modele identiteta. Religija trenutno predtsvlja osnovni izvor za moć njihovog identiteta, koji čuva smisao, tradicionalne vrednosti, porodicu, običaje i sve ono što je modernizacija u svom globalnom hodu morala da razgradi da bi obezbedila uslove za kapitalističku privredu i tržište.
73. DRUŠTVENI POKRETI BOTOMOR smatra da društvene pokrete kao fenomene modernog doba treba razlikovati od pretpolitičkih pokreta, kao što su seljačke pobune u feudalnom društvu ili pobune plebsa u starom Rimu. Moderni društveni pokreti su za razliku od njih uključeni u savremene oblike političkih delovanja i konflikata – oni su jasno ideološki usmereni te imaju trajniji i stabilniji karakter. Botomor razlikuje tri osnovne faze u nastanku i razvoju društvenih pokreta:
1. U orvoj društveni pokreti su jedini efikasan instrument i oblik društvenog organizovanja da se izraze težnje ka društvenim promenama. Ovaj period je period borbe za osnovna ljudska i demokratska prava 2. Druga faza nastupa kada načela uspostavljene predstavničke demokratije prete da umanje značaj političkog delovanja izvan formalne institucionalne političke i pravne sfere 3. Treća faza je faza stvaranja i razvoja savremenih društvenih pokreta koji imaju jasnu i dugoročnu stratešku politiku za ostvarivanje osnovnih ciljeva ALEN TUREN razlikuje tri etape u nastanku i razvoju društvenih pokreta ali ih sadržinski određuje drugačije i one odgovaraju etapama u razvoju društava. Tako, postoje 3 etape u razvoju društava – trgovačka, industrijska i postindustrijska etapa. U trgovačkom tipu društva, centralnu ulogu imaju građanski pokreti za prava i slobode čoveka, u industrijskom radnički i sindikalni pokreti, u postindustrijskom to su globalni društveni pokreti kao što su feministički ili pokret zelenih. Neki društveni pokreti mogu da prerastu u političke partije. Razlike između njih su: 1. Političke partije su neposredno usmerene na osvajanj, vršenje i učuvanje vlasti dok pokreti se pre usmeravaju na alternativne oblike društvenog i kulturnog života 2. Partije u skladu sa svojom organizacionom strukturom zahtevaju određenu disciplinu ili čak pokornost, dok pokrete karakteriše manja formalnost, ponekad i neformalnost, kao i neobavezujuće članstvo i dosustvo partijske discipline 3. U partijama je sve podređeno osnovnom cilju zadobijanja i očuvanja vlasti, dok društveni pokreti često predstavljaju i sam cilj i smisao njihovog pstojanja 4. Pokreti imaju izraženi kulturni, ili supkulturni i često simbolički karakter, a partije izrazito političku dimenziju 5. Pokreti imaju globalne i univerzalne ciljeve, dok je za partije karakterističak partikularizam inetersa 6. Za razliku od partijske discipline, formalnosti i hijerarhijske strukture, pokrete karakteriše spontanost, odsustvo hijerarhije i neformalnost Sve skupa, društveni pokreti se mogu odrediti kao poseban oblik društvenog grupisanja ljudi za koji je karakteristična spontana, dobrovoljna i masovna aktivnost, a čiji je osnovni cilj rešavanje određenih globalnih društvenih problema.
74. VOLERSTINOV MODERNI SVETSKI SISTEM Ne postoje drštva bez promene, a svako društvo se menjalo različitim intenzitetima. Pokretači društvenih promena su bili veoma različiti. Često su bili sukobi, ratovi, isvajanja, ali i
inovacije, tehničko-tehnološke revolucije ili drugotrajni evolutivni procesi postepenih, gradirajućih i ponekad teško primetnih promena. Ako istorija ljudskog društva prati mnoge značajne tehničko-tehnološke revolucije, tek je dvadeseti i dvadeset i prvi vek doneo najneposrednije inovacije u sferi tehnike i tehnologije. To su promene koje su preobrazile celokupnu civilizaciju i usmerile je ka jednom nestabilnosm tubrulentnom svetu stalnih tehničko-tehnoloških usavršavanja i prevazilaženja. Ovakve radikalne promene zahvatile su sve sfere društvenog, političkog, ekonomskoh, kulturnog, umetničkog, ptivatnog i javnog života. Svoje preduslove za istorijske preobražaje dugujemo 16. veku koji je doneo prekretnicu u razvoju zapadnoevropsje civilizacije. Od vremena prvih velikih otkriča pa do danas, mogu se po američkom sociologu VOLERSTINU izdvojiti 4 velika moderna svetska sistema koja su preoblikovala i artikulisala karakter današnje civilizacije: moderni svetski sistem od 1491, od 1945, od 1989. i od 2000. godine. Volerstin napominje da su ovo simbolični datumi. Godine 1989. se dogodio pad Berlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza i celokupnog istočnog socijalističkog bloka, dok je 2000. godina, godina globalizacije i nove tehnologije. Moderni svetsi sistem, nova epoha je dramatično preoblikovala živote velikog broja ljudi. Svetski sistem nakon 1492. godine. Od vremena prvih velikih otkrića počela je da se artikuliše jedna nova društveno-istorijske, privredna i politička epoha ili kako bi to rekao Volerstin „kapitalistička svetska privreda koja se zatim proširila na celokupnu zemaljsku kuglu“. To je tip svetske privrede koji se, pored otkrića utemeljio i na prvim kolonijalnim osvajanjima i porobljavanjima, u čijem je središtu zemljište, zlato, rude i drugi resursi i radna snaga. Međutim, ovaj sistem je pokazao jedan ključni diskontinuitet u svoj razvoju a to je bila Francuska revolucija. On je prekinula istorijski kontinuum sa starim režimom – starim režimom politike, ekonomije kao i sa feudalni tipom društvene stratifikacije i starim tipovima autoriteta. Svetski sistem nakon 1945. godine. Kraj Drugog svetskog rata označio je novu fazu u razvoju svetskog sistema, koja je obeležena novom vojno-političkom i ekonomskom podelom sveta koja se može sažeti u tri klauzule: 1. Svet je podeljen u američku i sovjetsku zonu, a linije razgraničenja su linije vojnih razgraničenja savezničkih trupa na kraju Drugog svetskog rata. 2. Sovjetska zona mogla je ako je htela da smanji na minimum trgovinske transakcije sa američkom zonom, sve dok ne ojača sopstvenu proizvodnu mađineriju, ali se time očekivalo da se zauzvrat od SAD neće očekivati da doprinesu ekonomskoj obnovi te zone. 3. Obe strane su mogle da započnu neprijateljsku retoriku (koja će kulminirati hladnim ratom), da bi se konsolidovala politička kontrola nad sopstvenom zonom. Pored vojno-blokovske podele najvažnija karakteristika ovog perioda svetskog istsme je bilo konsolidovanje evopske privrede (konsolidovanje evropskih nacionalnih ekonomija)
Maršalovim planom, kao i kasniji ekonomski uzlet Japana – japanske privrede i tehnologija. Nakon 1945. godine primetan je i take off, odnosno privredni uzlet i SAD i Evrope i Japana. Svetski sistem nakon 1989. godine. U veoma kratskom periodu od 1989. do 1991. urušio se celokupan socijalistički sistem istočnoevripskog bloka, varšavski vojni savez (Varšavski pakt), kao i dotadašnji privredno-ekonomski i politički sistem. Sa time je otpočeo proces političke i ekonomske tranzicije – ekonomsko prestruktuiranje na tržišnim osnovama i proces demokratizacije. Svetski sistem nakon 2000. godine. Ova sistem je promenio naš način razmišljanja, privređivanja, trgovine, upravljanja, komuniciranja, života i smrti, te vođenja ljubavi i rata. Diljem planete razvila se dinamička ekonomija koja umrežuje ljude i aktivnosti sa svih strana sveta. Ove strukturne promene kako ih vidi MANUEL KASTELS, ali i drugi sociolozi predstavljaju fundamentalnu tranziciju makropolitičkih i makrosocioloških sfera koje će u nekoliko narednih decenija, verovatno nepovratno promeniti naše živote. To je faza u kojoj svetski sistem, artikuliše nova pravila, najavljuje kraj državnog i industrijskog etatizma, uspostavlja informacinalizam, globalizaciju, turbulentnost tržišta, stalno umrežavanje, stvaranje novih identiteta, prevazilaženje patrijarhalnosti, prevazilažeje starih kulturnih i obrazovnih vrednosti, i najavljuje kraj klasične nacije-države i urušavanje novih suvereniteta.
75. OSNOVNE KARAKTERISTIKE INDUSTRIJSKIH DRUŠTAVA
Ideje velike globalne istorijske tranzicije ka postindustrijskom društvu, informatičkom ili kako to naziva MANUEL KASTELS – informacionalizmu neophodno je skrenuti pažnju na neke osnovne karakteristike industrijskog društva. Po francuskom sociologu RAJMONDU ARONU koji važi za jednog od najtipičnijih predstavnika teorija o industrijskom društvu, odnosvnih 5 karakteristika industrijskog društva su: 1. Preduzeće je potpuno odvojeno od porodice, a to implicira odvojenost proizvodnje i potrošnje, kao i rada i slobodnog vremena. 2. Tehnološki zahtevi u okviru industrijskog preduzeća determinišu razvijenu tehničku podelu rada, a to znači da se svaka tehničko-tehnološka inovacija neposredno odražava na ukupnu organizaciju rada i strukturu preduzeća i njegovog poslovanja. 3. Industrijsko preduzeće je zasnovano na stalnoj akumulaciji kapitala odnosno osnovni cilj svakog industrijskog preduzeća je uvećanje kapitala. 4. Da bi se uspešno realizovalo poslovanje, uvećanje kapitala i stalni tehničko-tehnološki zahtevi i unutrašnja prestruktuiranja i podela rada, neophodna je konstantna racionalna ekonomska kalkulacija u poslovanju preduzeća.
5. Svao industrijsko preduzeće zahteva određenu koncentraciju mobilne radne snage a to ima i svoje prostorne oblike, kao što su urbanizovane zone industrijskih naselja koje obrazuju tržište radne snage. Postoji još nekoliko karakteristika kapitalističkog industrijskog preduzeća: razne vrste svojine ali je privatna dominanatna, vezanost za ekonosmko tržište, raspodela nacionalnih izvora u kapitalističkoj privredi pitanje je odluke pojedinaca na tržištu a ne komandno-planski orijentisane države. Osnovni faktori koji determinišu ove karakteristike su ekonosmke prirode a pokretački principi su tehnika, tehnologije i kapital.
76. OSOVNE KARAKTERISTIKE TRADICIONALNIH DRUŠTAVA Za razliku do karakteristika industrijskog društva ovo su karakteristike tradicionalnih društava: 1. Neodvojivost porodice i preduzeća, što povlači za sobom neodvojivost proizvodnje i potrošnje, kao i nejasne granice radnog i slobodnog vremena. 2. Ukupnom raspodelom poslova i poslovanja uopšte upravlja se sa autoritativnih pozicija, odnsno pozicija društvene strukture, kao što su pol, starost, srodstvo (dominantna uloga oca). Sama sredstva za proizvodnju predstavljaju deo nasleđa i velikim delom su nepromenljiva na nivou jednu generacije. 3. Kapital u pravom smislu reči ne postoji. Postoji bogatstvo, ako i akumulacija bogatstva ali ne i kapital kao jedan od osnovnih dinamičkih pokretača proizvodnje. Postoji štednja, ali još ne i kapital koji se dalje oplođuje i stvara nove vrednosti. 4. Ne postoji racionalna kalkulacija u smislu knjigovodstva ili dvostrukog knjigovodstva, te upravljačke odluke često slede neku drugu logiku – religijsku, samovoljnu ili neku vrednosnu. 5. Ne postoji jasna mobilizacija radne snage, s obzirom na to da je proizvodnja ograničena na porodicu i srodničke strukture, ali i na lokalne prostore. Pored ovih karakteristika postoje još i: privredni sistem je ustrojen na logici autarhičnosti (samodovoljnosti), i ne razlikuje jasno proizvodnju i potrošnju, porodični sistem proizvodnje u dominantan položaj stavlja kućnu zajednicu – domaćinstvo kao socioekonomsku kategoriju, referentni okviri tržišta su često lokalne zajednice. Posle su usledice dve revolucije – prva je obeležena pronalaskom parne mašine, a druga električne struje. Kako kaže Manuel Kastels, zaista se radilo o revolucijama u smislu da je nagli i neočekivani porast tehnoloških aplikacija promenio proces proizvodnje i distribucije, stvorio nove proizvode i definitivno pomakao lokaciju bogatstva i moći na planeti koja se odjednom našla unutar dosega onih država e elita koje su bile u stanju da ovladaju novim tehnološkim sistemom. Za manjine – nove privredne i političke elite – koje su sve čvršće i šire kontrolisale
nastajuće promene, taj promenljivi i dinamični svet industrijske proizvodnje postao je interesna sfera kojom treba upravljati novim tehnologijama vlasti, moći i odlučivanja.
77. OSNOVNA OBELEŽJA KRIZE INDUSTRIJSKOG ETATIZMA I KLASIČNOG INDUSTRIJSKOG DRUŠTVA Već nakon Drugog svetskog rata javljaju se pokušaji da se koncept industrijskog društva zmeni neutralnim pojmovima kao što su menadžersko društvo, društvo izobilja, država blagostanja, država društvene brige, neotehničko doba, meritokratija... Od svih, najviše se ustalila sintagma postindustrijskog društva (u novije vreme i postmodernog) koje ima drugačije karakteristike od kasnog industrijskog društva. Tu spadaju odsustvo klasnih sukoba i klasne borbe koji su karakteristika klasičnog industrijskog društva 19. i početka 20. veka. Zatim su sve manje izražene nejednakosti i razlike, takođe visoka automatizacija proizvodnih procesa, uvođenje kibernetičkih modela upravljanja i kontrole, programiranje i uvođenje informatičkih sistema, nove digitalne tehnologije u sferi poslovanja i komunikacija. Istovremeno sa usponom novih tehnologija u proizvodnji i upravljačkim procesima, otpočeo je i proces erozije klasičnog industrijskog društva u višestrukom smislu – s jedne strane, nove tehnologije aplicirane su u proces proizvodnje, zahtevale su nove oblike znanja, obrazovanja i veštine, koje su prestrukturirale dotadašnje društvene odnose, a prvenstveno one koji su se odnosili na društvene klase, slojeve i profesije. S druge strane, to je sa sobom povuklo velike promene u sferi kulture, porodičnog života, slobodnog vremena, stanovanja, zdravstvenih usluga i celokupnog načina života savremenog čoveka. Još jedan aspekt klasičnog industrijskog društva doživeo je duboku krizu i konačni slom a to je oblik industrijskog državnog etatizma formiran u socijalističkom bloku. Industrijski etatizam sovjetskog tipa, kao model proizvodnje i upravljanja dominirao je od kraja Drugog svetskog rada pa da kraja osamdesetih godina u zemljama istočnoevropskog bloka. Imao je prvobitni period razvoja i porasta produktivnosti ka o i ukupan rast industrijske proizvodnje, koji su bili diktirani rigidnom komandno-planskom politikom sa pozcija države i državne vlasti, a ne sa pozicija slobodnog tržišta i efikasne primene novih tehnologija. Komandno-planska privreda industrijskog etatizma – pri čemu se na ovom mestu pod podmom etatizma podrazumeva specifičan društveni sistem koji je usmeren na maksimizaciju državne moći, a akumulacija kapilata i legitimnost podređeni su tom najvišem cilju, bila je u stalnom i strukturalnom zaostajanju za tržišnom privrednom u ključnim područjima. Ta kriza je uzdrmala temelje privrede, politike i društva (još sedamdesetih godina) i predstavljala je neposredni izraz strukturalne nesposobnosti industrijskog etatizma da obezbedi kontinuiranu i brzu tranziciju celokupnog privrednog sistema ka informatičkom postindustrijskom društvu. Industrijska kapitalistička društva su obezbedila relativno trajne strukturne mehanizme za opstanak, prevazilaženje kriza i dalji razvoj. Jednostavno, dok su društva industrijskog etatizma
privredu stavljala u funkciju političke moći, industrijska društva tržišne privrede su usmerena na akumulaciju kapitala, stvaranje novih tržišta i maksimiranje profita. Može se reći da su krize koje su potresale industrijska društva bile prolazne i nisu doticale unutrašnje strukturne temelje, dok se čitam jedan privredni, politički i ideološki sistem, nesposoban za implementaciju novih informatičkih tehnologija zbog očuvanja političkih pozicija i moći, urušio gotovo preko noći. Kako je 1971. godine konstruisan novi mikroprocesor koji je obezbedio eksplozivni razvoj računske tehnologije. Informatičke tehnologije su počele da stvaraju nova tržišta i nova radna mesta, nove profesije i nove vidove poslovanja. Nove društvene elite postajale su one koje upravljaju mrežama i ljudima i kompanijama koje se umrežavaju. Socijalno govoreći, sve što nije u nekoj vrsti mreže, nalazi se na periferiji.
78. SMRT KLASE JANA PAKULSKOG I MALKOMA VOTERSA Jedno od ključnih socioloških pitanja koja se postavlja u kontekstu zatvoja i širenja postindustrijskog društva jeste šta se dešava sa društvenim klasama i društvenim slojevima u uslovima novih načina proizvodnje na novih tehnološkim osnovama. Ranije, društvene klase su bili ključni markoakteri modernih kapitalističkih industrijskih društava, kako u ekonomskom, tako i u političkom i širem društvenom smislu. U tom kontekstu, društvene klase su bile oni kolektivni makroakteri koji su bili u stanju da utiću na promene osnovnih normativnih struktura društva. Neki scoiolozi tvrde da klase i dalje postoje ali da njihova ekonomska i politička važnost postaje sve manja kao makroaktera. Verovatno jedna od najuticajnijih rasprava o nestajanju društvenih klasa predstavlja Smrt klase australijskih sociologa JANA PAKULSKOG i MALKOMA VOTERSA. Oni smatraju da su klase izgubile svoj nekadašnji pilitički, ekonosmki i društveni značaj te da sve veću ulogu imaju neki drugi akteri, potiskujući značaj i istorijsku ulogu klasa. Po njima, na scenu su došli neki drugi olektivni akteri čije su karakteristike transfunkcionalnost i mobilizacija vreoma difuznih socijalnih kategorija koje se mogu zasnivati na polu (rodu), sekusalnosti, etnicitetu, životnim stilovima, religiji ili nekim vrstama lokaliteta. Za razliku od društvenih klasa u klasičnim industrijskim društtvima, čiji su pripadnici bili povezani zajedničkim tržuišnim pozicijama, a to se u najvećem broju slučajeva odnosilo i na čitave porodice, postklasni kolektivni akteri su labavo povezani često svojim identitetima, uverenjima ili nekim vidovima kulturnih (supkulturnih) životnih stilova i vrednosti. Najopravdanije je zaključiti da društvene klase i slojevi još uvek postoje (jer kapitalizam još uvek nije prevaziđen), ali da je njihova uloga (politička i društvena) kao makroaktera nevažna. Mišljenje Pakulskog i Votersa je da klase postoje jedino ukoliko postoji minimalni nivo okupljanja ili grupisanja. Pojedinci na tržištu, posebno na tubrulentnom, globalno nisu više akteri čiji je primarni cilj grupisanje i klasna solidarnost koja će se pokazati kao snaga za promene i sukobe. Suprotno, većina ljudi su akteri na tržištu koji se trude da poboljšaju ili očuvaju svoje
tržišne pozicije kroz obrazovanje, sticanje novih veština i znanja, ili nekim drugim sposobnostima koja će ima omogućiti da se prilagode tržištu i uslovima u kojima dominantnu ulogu imaju nove tehnologije i primenljiva znanja.
79. OKSFORDSKA STUDIJA POKRETLJIVOSTI Bez obzira na to što je u industrijskim društvima postojala mobilnost (društvena pokretljivost), ona se odnosila na neznatan broj ljudi. To znači da ako se posmatra pokretljivost nekih pojedinaca u odnosu na klasne položaje njihovih očeva, broj pripadnika nove generacije u nekoj klasi ostaje na istim ili sličnim društvenim položajima. To je dokazano u Oksfordskoj studiji pokretljivosti iz 1972. i 1987. godine koju je sproveo GOLTROP. Iako su prva istraživanja pokazala povećan stepen apsolutne mobilnosti, relativna društvena pokretljivost, koja se odnosi na uporedne životne šanse onih koji potiču iz različitih klasnih struktura, pokazala je visok stepen autoreproduktivnosti klasnih položaja. U klasičnim industrijskim, međugeneracijska pokretljivost je ipak znatno manja nego što je to slučaj sa postindustrijskim društvima (sada se povećava). To je zbog toga jer su obrazovanje i obrazovne šanse veće, tehnologije dostupnije veolikom broju ljudi, takođe i postoji široka primena i dostupnost informatičkih tehnologija koji su presudno uticali na intenzifikaciju uzlazne međugeneracijske društvene pokretljivosti.
80. OBELEŽJA STRATIFIKACIONOG SISTEMA POTKLASNOG DRUŠTVA U industrijskim društvima, životne šanse su bile u najvećem broju slučajeva, ograničene i predvidljive, što znači da je bila velika verovatnoća da eć nove generacije svoje životne šanse temeljiti na onim istim mogućnostima, vrednostima, kvalifikacijma i tržišnim pozicijama kao i njihovi roditelji. Informatičkom postindustrijskom društvu više nisu bili potrebni naraštaji koji se reprodukovati društvene položaje, već obrazovni, mobilni, informatički, snalažljivi pojedinci, spremni da se menjaju i stalno uče. Pakulski i Voters primećuju da su se društvene promene kretale ka jednom posebnom tipu društva čiji je stratifikacioni model počivao na statusnokonvencijaskim osnovama (statusno-konvencijska društva). To je društvo sa druugačijim i većim životnim šansama, sa prohodnijim i novim kanalima društvene pokretljivosti i sa novim vrednostima. U takvom tipu postklasnog društva mogu se opaziti 4 fundamentalne promene u stratifikacionom sistemu: 1. Kulturalizacija – stratifikacija se zasniva na životnim stilovima, protoku informacija i estetskim vrednostima. Ključni elementi tradicionalne stratifikacije kao što su moć i materijalno bogatstvo, redukovani su na simbolične fenomene životnih stilova.
2. Fragmentacija – novi informatički, postklasni tip društva ima mnogo veći repertoar društvenih položaja i uloga koji se zasnivaju na pripadnosti pojedinca mnoštu različitih društvenih grupa, organizacija i pokreta. 3. Autonomizacija – Pojedinci postaju sve više autonomsni i nezavisni u svojom ponašanjima i vrednostima. Oni mogu da biraju modele ponašanja, verovanja, životnih stilova, vrednosti i kulture. 4. Resignifikacija – pojedinci mogu da menjaju svoje sklonosti i svoje identitete, što uzrokuje veliku fluidnost i nepredvidljivost stratifikacionog sistema.
81. OSNOVNE KARAKTERISTIKE FORDISTIČKOG I POSTFORDISTIČKOG TIPA PROIZVODNJE Širenje i delovanje novih tehnologija ima svoju primarnu sferu u načinu proizvodnje i načinima savremenog poslovanja. U tom smislu tehnološka inforormaciona paradigma ima karaketristike: informacija je osnovna sirovina (deluje na tehnologiju i tehnologija na informaciju), učinak tehnologija se proširuje na sve sfere života, rada i poslovanja, stvaraju se mreže – interaktivne, i sistemi koji stalno upotrebljavaju informacije, i te iste mreže su fleksibilne kao i protok informacija, što omogućava fleksibilnost organizacija i struktura. Nove tehnologija su omogućile povezivanje i umrežavanje preduzeća u zajedničkom poslovanju, pa su tako stvorile uslove za novu ekonomiju na planetarnom nivou – informacionu i globalnu (Manuel Kastels). Ekonomija je informacijona jer produktivnost i onkurentnosti jedinica ili faktora u ovoj ekonomiji u osnovi zavise od njihove sposobnosti da efikasno stvaraju, obrađuju i primenjuju informacije zasnovane na znanju. Ona je globalna jer je srž aktivnosti proizvodnje, potrošnje i cirkulacije, kao i njihove komponente, organizovana na globalnom nivou, bilo neposredno ili kroz mrežu veza između ekonomskih faktora. Elementarne pretpostavke fordističkog načina proizvodnje i poslovanja je zasnovan na pokretnoj traci, čiji protok diktira tempo rada i proizvodnju organizuje tako da radnici sa minimalnim kvalifikacijama obavljaju uvek iste mehaničke zadatke. Postfordistička organizacija rada i proizvodnje je neuporedovi fleksibilnija. Cilj fordističkog načina proizvodnje je povećanje profiita uz standardizaciju sroizvodnje i smanjenje troškova rada, a sama radna snaga u ovom slučaju ne mora biti kvalifikovana, već samo obučena za određene mehaničke operacije. Usložnjavanjem tehnika i tehnoloških procesa proizvodnje, sve više nužno zahteva fleksibilnu specijalizaciju a ne ograničenu kvalifikaciju. Suština fleksibilnosti se ogledau u tome da je moguće veoma brzo, ukoliko to tržiše zahteva, prebaciti se sa proizvodnje jednog proizvoda na drugi, a fda to ne povlači za sobom velike investicije i dugotrajno prestruktuiranje samih proizvodnih procesa. MAJKL PIOR tvrdi da kako su kompanije postale fleksibilnije, da su im tako potrebniji i fleksibilniji i kvalifikovaniji radnici. Ovo rezultira strukturom zapošljavanja u kojoj je smanjen broj niskokvalifikovanih rutinskih zadataka ali visokokvalifikovani rad potreban pri obavljanju proizvoda ili prebacivanju s jednog na drugi posao ostaje i dalje važan,
mada se javlja u novom obliku i jp je tešnje povezan sa računarom. Zapravo, samo fleksibilnost ima dva osnovna oblika – funkcionalnu i numeričku. Funkcionalna se odnosi na menadžere i njihove sposobnosti da upravljaju radnicima koji imaju više kvalifikacije. Druga se odnosi na sposobnost kompanija da manipulišu brojem ukupnih radnih mesta, odnosno da ih smanjuju ili povećavaju kako bi se odgovorilo zahtevima tržišta. ANA POLERT smatra da fordistički model proizvodnje ne može biti tako lako prevaziđen. Naime, postoji čitav niz industrijskih grana koje svoju proizvodnju još uvek mogu da temelje na fordističkim principima masovnosti, standardizacije, uniformnosti (proizvodnja hrane, pića, nameštaja). S jedne strane, mora se primetiti da klasična masovna proizvodnja fordističkog tipa i dalje može da funkcioniše na tržištu. S druge strane, neosporno je da nove tehnologije, nove kvalifikacije, nove profesije i nova radna mesta doprinose većoj fleksibilnosti, pa postfordistički model sve više zauzima mesto u savremenim načinima proizvodnje.
82. BREVERMANOVA TEZA O DEKVALIFIKACIJI RADA Postoje mišljenaj da je razvoj u 20. veku doprineo radikalnoj degradaciji samog rada. HARI BRAVERMAN je tvrdio da se sa novim tehnologijama u kapitalizmu progresivno smanjuje nivo kvalifikacije rada. Suština ove protivrelnosti se ogleda u tome da je dekvalifikacija novi model nadziranja same radne snage. Razbijajući proces proizvodnje na mnoge operacije može se lakše kontrolisati manje kvalifikovani rad uz uzastopno smanjenje troškova rada. Kako je nekada relativvno jedinstveni proces rada i prozvodnje sada razmrvljen, više se i ne traže posebne ili visoke kvalifikacije i umeća u samom procesu proizvodnje. Pre bi se moglo reći da je rad dekvalifikovan strateški – mendažerskim odlukama, kako bi se moglo efikasnije upravljati i manipulisati samom radnom snagom, a potom i kapitalom, poslovanjem i proizvodnjom. Tako je DANKAN GELT u svojim istraživanjima pronašao malo dokaza za dekvalifikaciju, a mnogo više za nove vidove kvalifikacija. On je došao do zaključka da se radi o novom vidu kvalifikacija za nova radna mesta i nove tehnologije u savremenom društvu, ali uz istovremenu polarizaciju kvalifikacija. To znači da oni koji su imali relativno visoke kvalifikacije imaju i veće šanse za nove kvalifikacije, dok oni sa niskim, suprotno. Ovi stavovi uvode u novo poglavlje, a to je porast nivao obrazovanja i trend obrazovanja za nove tehnologije.
83. KONFLIKTNA PERSPEKTIVA I POJAM KULTURNOG KAPITALA Za razliku od liberalnih i neoliberalnih teorijskih stanovišta o obrazovanju, koje pretpostavljaju da bi obrazovanje trebalo da ima jedan od presudnih uticaja na pojedince kao slobodne i stvaralačke ličnosti, konfliktna teorijska perspektiva o obrazovanju ističe da različite grupe, organizacije, institucije imaju različite interese. Ova perspektiva misli da je nemoguće uspostaviti liberalnu utopiju obrazovanog sistema kao jednako dostupnog svima.
Ona pretpostavlja da je nemoguće menjati i unapređivati obrazovni sistem bez šitih promena na ekonomskom, političkom i društvenom planu. Tako američki ekonomisti BOULS I GINTIS misle da obrazovni sistemi služe za repodukciju samog kapitalističkog poretka i kapitalističkog načina ekonomije i privrede, odnosno radne snage koja služi kapitalističkim ekonomskim i političkim ciljevima. Po njima, ova se reprodukcija ne mora sprovoditi prisilnim ili represivnim merama, jer oni ne moraju uvek biti efikasni. Ova se reprodukcija, kako su oni precizirali, sprovodi preko nastavnih planova i programa (skriveni nastavni programi). Posledice delovanja ovakvih skrivenih nastavnih programa ne odražavaju se samo na reprodukciju kapitalističkog sistema, već i na psihologiju pojedinca. Oni misle da se time postiže efekat poslušne, nemaštovite, nekreativne, disciplinovane i u suštini neslobodne radne snega, koja je spremna da bezuslovno prihvati kao legalne i legitimne postojeće hijerarhijske aspekte kapitalističkog poretka (ovo se odnosi samo na američki kapitalistički sistem jer je on i analiziran). Ovo se nadalje odražava i na nekritičko prihvatanje autoriteta koji su nametnuti spolja, iz samog kapitalilističkog sistema, te je malo verovatno da će se moći na organizovan i sistematičan način promeniti i sam obrazovni sistem. Pretpostavke konfliktne perspektive jesu da se ovde pre radi samo o simulaciji (i manipulaciji) takozvanih jednakih šansi. Kako bi rekli ovi autori, ovde se radi o takozvanim mitovima demokratskog obrazovanja. Obrazovni sistem stvara sledeće velike demokratske mitove: 1. obrazovni uspeh se temelji na zasluzi 2. nagrade u zanimanju temelje se na zasluzu 3. školovanje je put ka uspehu u sferi rada HIKOKS je primetio da navedena korespodencija između kapitalističkog načina proizvodnje i obrazovnog sistema nije oduvek postojala. Kapitalizam 18. i 19. veka nije u toliko velikoj meri računao na obrazovni sistem kao reproduktivni mehanizam. To potvrđuje i činjenicama da je obavezni obrazovni sistem konstituisan znatno kasnije nakon uspostavljanja industrijske proizvodnje. Isto tako, kapitalizmu tog vremena nije bilo toliko bitno zapošljavanje radne snage na osnovama visokog obrazovanja. Ne može se poreći činjenica da je sistem visokoškolskog obrazovanja u razvijenim industrijskim kapitalističkim zemljama ipak naporno doprineo daljem razvoju same demokratije i tehničko-tehnološkog napretka naše civilizacije. Jedno od najuticajnijih socioloških stanovišta o obrazpvanju dao je francuski socioloj PJER BURDIJE. Bio je pod znatnim uticajima neomarksističke orijentacije, na šta upućuje i sam pojam kulturnog kapitala. Njegova pretpostavka je da u društvu ne postoji jednakost obrazovanja, odnosno jednake životne i druptvene šanse i jednaka dostupnost svih društvenih klasa i slojeva obrazovanju kao resursu. Na određeni način i sam obrazovni sistem vrši
polarizacije, jer s jedne strane negrađuje one koji su na višim društvenim položajima, dok s druge strane uskraćuje znanja, sposobnosti i veštine onima koji su na nižim društvenim i ekonomskim položajima. Tako on ističe da se iza manifestnih funkcija obrazovnog sistema kriju skrivene težnje za kulturnom reprodukcijom. Više se radi o tome da se reprodukuje kultura vladajuće klase koja poseduje moć da nematne svoje vrednosti i norme kao dominantne. Međutim, dostupnost i panse u ostvarivanju vrednosti vladajuće kulture nisu jednake za sve. Tako Burdije govori o legitimnoj kulturi kao o kulturnom kapitalu, a kulturni kapital je resurs koji je nejednako distribuiran u odnosu na društvene grupe i pojedince u nekom društvu. Bitno je istaći da obrazovanje služi kao društveni mehanizam ili kanal pokretljivosti koji vodi do tog kulturog kapitala, a nakon toga i do drugih resursa kao što su moć, ugled i materijalno bogatstvo. Uključivanje dece u obrazovni sistem podrazumeva da daca već dolaze u škole sa nekim kulturnim kapitalom iz svojih porodica. Na temelju razlika u rom primarnom porodičnom kapitalu grade se i dalje razlike u obrazovnom uspegu i daljem zadobijanju kulturnog kapitala. Tako učenici iz srednje klase imaju veću stopu uspeha nego učenici iz radničke klase jer je subkultura srednje klase bliža dominantnoj kulturi. Kapitalistički industrijski i postindustrijski društveni i proizvodni sistemi moraju da se održavaju i na svojim periferijama, preko niskokvalifikovane radne snage, sa niskom nivoom obrazovanja, kao što je već rečeno na mestu o funkcijama siromaštva.
84. OBRAZOVANJE: LIBERALNA PERSPEKTIVA I TEORIJSKA PERSPEKTIVA NOVE DESNICE Začetnik ove perspektive je DŽON DJUI sa svojim delom Filozofija i obrazovanje. Njegova teorija se zasniva na sagledavanju obrazovanja kao instrumenta za ostvarivanje punih potencijala pojedinaca kao ljudskih bića. Djui se zalagao za iskustveni princip obrazovanja, gde ljudi ne bi bili pasivni nego aktivni u stvaranju znanja, veštine i intelekta. On je smatrao da je iskustveni i pragmatički pristup obrazovanju ključni faktor za uspešno održavanje demokratije. Takvo obrazovanje bi podsticalo fleksibilnost i toleranciju, a pojedinci će moći sarađivati kao jedinke. Ova Djuijeva shvatanja su postala temelj za sve liberalne i neoliberalne teorije o obrazovanju. Jedan o najbitnijih faktora je u smanjenju nejednakosti među ljudima, među klasama i slojevima kao i fundamentalna predpostavka svakog društvenog razvoja. To bi trebalo da znači da će slobodan i demkratski sistem obrazovanja koji je dostupan svima omogućiti pojedincima iz najrazličitijih slojeva, klasa i etničkih grupa da kroz obrazovni sistem iskažu svoje sposobnosti i razviju svoje potencijale u interesu celokupnog društva. Na ovaj način bi se uspostavio jedan praktičan sistem za profesionalno regrutovanje. Iako je liberalno stanovište kritikovano i od strane desnice i od strane radikalne marksističke levice, ono je do današnjih dana ostalo najuticajnije i najrasprostranjenije teorijsko stanovište o obrazovanju.
Teorijske koncepcije nove desnice su mahom izgrađene ekonomskim i finansijskim stanovištima i analizama. Teorijske perspektive nove desnice su bile usmerene na razmatranje problema javnog obrazovanja (javnog finansiranja obrazovanja). Ideološki i politički osnov ovih teorijskih perspektiva tržišni sistem kao jedini adekvatni način proizvodnje i raspodele sredstava i dobara (u koji je nužno uključen i obrazovni sistem). Ova teorijska perspektiva se još naziva i teorijom javnog izbora jer svaki pojedinca i grupe deluju u ekonomskoj i političkoj sferi rukovođeni sopstvenim interesima. Tako u sferi javnom obrazovanja kadrovi ovog sektora su rukovođeni interesima sigurnih radnih mesta koja obezbeđuju stabilne prihode, posetepeno napredovanje i određene vrste beneficija. Kako se do kraja 19. i tokom čitavog 20. veka značajno povećavao broj onih pojedinca koji su ekonomski i finansijski zavisni od ovog segmenta, javnog, državnog sektora, sami izdaci države za obrazovanj epostaju veći, što uzrokuje povećanje poreza na drugom nivou, što može da dovede do znatnih ekonomskih kriza. Takođe, sami korisnici sistema obrazovanja u sferi javnog finansiranja obrazovanja ne mogu da utiču efikasno na ovaj obrazovni sistem. Mislioci desnice smatraju da se ovi problemi mogu rešiti uvođenjem konkurencije i tržišnih načela u obrazovanje. U najvažnije predstavnike spadaju DŽON ČAB I TERI MOU. Ovi autori ističu neophodnost konstituisanja tržišnih principa u sistemu obrazovanja. Odnosno, oni reformu obrazovne politike pre svega vide kao reformu tržišta i kroz reformu tržišta. Ističu stanovište da je samo tržište centralni mehanizam koji treba da reguliše kvalitet i da se obrazovni sistem može razvijati jedino putem tog mehanizma. Tako oni daju prednost privatnom, nedržavnom obrazovanju. Po njima privatne škole imaju veći manevarski prostor nego javne. One odgovoraju manjoj i jasnije definisanoj grupi potrošača – roditeljima koji delu plaćaju školarinu. HJU LANDER navodi njihovo zapostavljanje kulture, odnosno kulturnog kapitala u celokupnom obrazovnom sistemu. On navodi da različite društvene grupe dolaze na tržište pod različitim uslovima u pogledu materijalnog i kulturnog kapitala. Koje će skupine na tom tržištu biti uspešne, odrediće ne toliko participacije per se, koliko kulturni kapital, poznavanje pravila igre, što ga potrošači donose na tržište. Ovo znači da obrazovni sistem ne može u istoj meri biti dostupan svima, jer nisu svi roditelji u istoj meri sposobni da procene vrednosti i značajnosti pojedinih visokoškolskih institucija jer ne raspolažu podjednakim kapacitetima kulturnog kapitala. Tržište ovde deluje kao negativni selektivni mehanizam koji samo onima koji imaju dovoljno sredstava obezbeđuje upis na visokoobrazovne institucije visokog rejtinga, kakve su privatne visokoobrazovne institucije. STJUART RANSON primećuje da ovaj tržišni mehanizam proizvodi kod pojedinaca instrumentalnu racionalnost, koja ih dalje vodi jedino ka maksimiranju sopstvenih interesa. Drugim rečima, ovo dovodi do antisocijalnih i andidemokratskih efekata.
85. ASIMETRIJA GLOBALNE EKONOMIJE
Globalna ekonomija predstavlja ključnu karakteristiku čitavog procesa globalizacije, što znači da je globalizacije ekonomije i privrednih principa kapitalizma ipak osnovno obeležje globalizacije. Već od 16. veka moguće je uočiti da svetska ekonomija napreduje i osvaja čitav svet. Međutim, kako to primećuje Kastels, globalna ekonomija je nešto različito od svetske ekonomije, onako kako su je shvatili Volerstajn i Brodel. Globalna je tip ekonomije koja je sposobna da radi i ima neposredne učinke kao jedinica stvarnog vremena na planetarnom nivou – globalnom. Ovako određenu globalnu ekonomiju omogućilo je nekoliko nužnih činilaca, ali jedan od osnovnih je stvaranje globalnog tržišta dobara i uslogu. Jedno od najvežnijih pretpostavki procesa globalizacije i stvaranja globalne ekonomije jesu transformacije, koje se odnose na odnose sposobnosti ekonosmkih sektora proizvodnje dobara i usloga da se umrežavaju. Tako je globalna ekonomija omogućila umreženu proizvonju na više različitih lokacija. Tako je proizvodnja fleksibilna (spremna da se veoma brzo prilagodi novim proizvodima i tehničko-tehnološkim zahtevima), i masovna (proizvodnja za globalno tržište). Rezultat je stvaranje lanaca trgovina koji pokreću proizvodnju i lanaca potrošnje koji pokreću sami kupci. Pre bi se moglo reći da je proces globalizacije i proces stvaranja globalne ekonomije duboko asimetričan. To znači da globalna ekonomija ne utiče na sve ekonomske procese, niti da su sve nacionalne ekonomije, tržišta ili poslovanja nužnu uključena u globalnu ekonomiju. Neka su otvorenija od drugih i to je u skladu sa posebnim položajem države ili regiju u međunarodnoj podeli rada.
