sociologija prezentacije

SOCIOLOGIJA POSLOVANJA

NASTANAK I RAZVOJ SOCIOLOGIJE 



Sociologija je društvena nauka koja za predmet proučavanja ima ljudsko društvo. Sociologija je najopštija društvena nauka. To znači da ukoliko se ostale društvene nauke bave nekim posebnim aspektom društvenog života, sociologija ima za cilj da proučava društvo kao celinu tj. totalitet.


Predmet sociologije može biti svaka društvena pojava, dakle i ona koja je predmet proučavanja druge društvene nauke. Ali, način na koji se sociologija bavi ovim pojavama je potpuno drugačiji od načina na koji se ovim pojavama bave druge društvene nauke.


Prema tome, sociologija se može definisati na sledeći način: „Sociologija je najopštija društvena nauka koja ima za cilj da otkrije društvene zakonitosti društva u celini.‖ Kad kažemo društvene zakonitosti tada mi mislimo na društvene pojave, društvene odnose i procese koji se na zakonit način pojavljuju u društvu.




Sociologija ne proučava ono što je specifično za neku konkretnu društvenu pojavu, već upravo teži da otkrije način na koji je ova društvena pojava povezana sa ostalim elementima društvene celine, kako deluje na tu celinu, kako je nastala iz te celine, te kako se može objasniti sa stanovišta te celine koju zovemo društvom. Zato kažemo da se sociologija pojedinačnim fenomenima u društvu bavi na takav način da otkrije ono opšte u njima.

POZITIVIZAM OGISTA KONTA 



Nijedan čovek, naravno, nije u stanju da utemelji čitavu jednu oblast istraživanja stoga ima mnogo onih koji su dali svoj doprinos ranoj sociološkoj misli. Posebno mesto, ipak, obično se daje francuskom autoru Ogistu Kontu (17981857), ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je on zapravo izumeo reč „sociologija".




Kont je želeo da napravi razliku izmeĎu svojih stavova i stavova drugih teoretičara, pa je skovao izraz „sociologija", kako bi opisao predmet koji je hteo da utemelji. Svoje viĎenje nauke o društvu Kont je izneo u delu ―Kurs pozitivne filozofije‖. Kont je istakao da se društvene pojave, najsloženije i najpromjenljivije, najkasnije nastale u razvoju prirode, upravo zato i najteže mogu naučno tačno saznati.




Kont je nastojao da stvori nauku o društvu koja bi mogla da objasni zakone drustvenog sveta isto onako kao što su prirodne nauke objasnile funkcionisanje fizičkog sveta. Kont je obrazlagao da se društvo podredjuje nepromenjivim zakonima na skoro isti način kao što to čini fizički svet.




Ogist Kont je smatrao da je naučno znanje jedino istinsko znanje i težio je da NAUČNI METOD proširi na proučavanje i opisivanje svih pojava, uključujući i ljudsko društvo i psihologiju. Po analogiji sa teorijom evolucije, Kont je smatrao da je ljudska misao napredovala od teološke faze, preko metafizičke, do naučne, i da je ova poslednja faza učinila prethodne dve zastarelim.




Kao pozitivna nauka (a nauka je istinska nauka samo ako je pozitivna), sociologija treba da primenjuje pozitivne metode, čime Kont zasniva svoj naučno-filozofski pravac pozitivizam. Pozitivni metod uzima u obzir samo pozitivno utvrĎene činjenice, tj. činjenice date u iskustvu. Za objašnjenje društva nema potrebe pribeći nikakvim spekulacijama: činjenice su jasne, makar i ne bile proste. Stvarnost je data tako reći na dlanu — treba samo dobro otvoriti oči.




Dakle, nauka je zamišljena da se bavi samo onim što se može opažati i kvantifikovati, a pozitivizam je smatrao da je besmislena svaka propozicija koja se ne može iskustveno ili matematički prikazati. Pozitivistički stav odgovara onom tipu duha koji teži i veruje u mogućnost izvesnosti znanja, a istovremeno je ne tolerantan prema svemu što je abnormalno i misteriozno.






Pozitivizam zastupa mišljenje da bi nauka trebalo da se bavi samo činjenicama koje su podložne posmatranju i koje su poznate direktno iz iskustva. Na osnovu čulnih zapažanja, čovek može zaključivati o zakonima koji objašnjavaju vezu izmedu posmatranih fenomena. Razumevanjem uzročnih odnosa izmedu dogaĎaja, naučnici su u stanju da predvide buduće dogaĎaje.


Pozitivistički pristup u sociologiji veruje u proizvodnju znanja o društvu koje je zasnovano na empirijskim dokazima do kojih se dolazi na osnovu posmatranja, poreĎenja i eksperimentisanja.

SOCIOLOŠKO UČENJE MAKSA VEBERA 



Maks Veber, nemacki sociolog, izneo je svoja teorijska shvatanja o društvu i društvenim pojavama u delima Privreda i drustvo, Protestantska etika i duh kapitalizma. U sredistu Veberove sociologije je drustvena pojava, drustveno ponasanje pojedinca.






Veberovo shvatanje sociologije, istu posmatra kao kulturno istorijsku nauku čiji je zadatak da proučava istorijske i kulturne činioce u njihovoj osobenosti. ―Stvarnost je heterogeni kontinuum, tj. nepregledno i raznoliko mnoštvo pojava‖, smatra Veber. Dakle, stvarnost obuhvata sve što može biti predmet neposrednog iskustva, pri čemu ne postoji razlika izmeĎu prirodne i društvene stvarnosti.


Ključna tačka Veberovog sociološkog sistema je pojam društvenog delanja (rada). Veber razlikuje četiri idealna tipa delanja: (1) ciljnoracionalno; (2) vrednosnoracionalno; (3) afektivno, i (4) tradicionalno.

SOCIOLOŠKO UČENJE MAKSA VEBERA  



Veber insistira, naročito na razlikovanju zajednice i društva. U analizi društvenog grupisanja, Veber ističe dve osnovne karakteristike društvene grupe: postojanje starešine grupe ili nekog upravnog aparata i postojanje normativnog poretka koji važi za članove grupe. Društvena grupa, prema Veberu postoji sve dok postoji verovatnoća da će nadležni organi delovati u konkretnom pravcu.




 

Veliki deo svog shvatanja Veber je posvetio definisanju vlasti. Pojam vlasti (odnos vlasti i moći) obuhvata sledeće: (1) Vlast postoji samo u okviru društvene organizacije; (2) Vlast je institucionalizovani oblik potčinjenosti; (3) Vlast postoji kada je raspodela prava i dužnosti obostrana; (4) Vlast se kreće u odreĎenim granicama, i (5) Vlast nameće, održava i štiti društvena organizacija. Veber, istovremeno, razlikuje i tri tipa vlasti. To su: racionalna, tradicionalna i harizmatska. TakoĎe, jedan od ključnih pojmova koji je bio predmet Veberovih proučavanja je i pojam birokratije.






U središtvu svih Veberovih socioloških pročavanja stoji kapitalizam kao celovit društveno – ekonomski sistem. Kapitalističku privredu pre svega pokreće orijentacija ka materijalnom interesu. Kapitalistički sistem, smatra Veber, nije samo skup institucija i ustanova koje čine sistem, već je njegov osnovni konstitutivni pricip kapitalistički duh.




Veber kaže: “Današnji kapitalistički poredak je jedan čudovišan kosmos u koji pojedinac stupa rođenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca, dat kao faktički nepromljenljiva ljuštura u kojoj ima da živi”. Veber insistira na razlici izmeĎu modernog kapitalizma i političkog kapitalizma. Naime, dok moderni kapitalizam karakteriše, pre svega, težnja za sticanjem dobiti koja se zadovoljava racionalnim radom, politički kapitalizam ―odiše‖ izvesnim avanturističkim karakterom.

SOCIOLOŠKO SHVATANJE EMILA DIRKEMA 



Po E. Dirkemu društvo je nešto iznad i mimo pojedinca, odnosno, čovek kao individua nije u mogućnosti da utiče i uslovljava društvena zbivanja, već obrnuto, društvena zbivanja oblikuju čoveka i utiču na njegovu volju i regulišu njegovo ponašanje. Dakle, glavno područje proučavanja sociologije jesu društvene činjenice, smatra Dirkem.




Društvene činjenice postoje mimo čovekove volje, razvijaju se van njegove svesti, one su prosto društvena datost, koja se može spoznati samo spoljašnim posmatranjem. Skup verovanja i osećanja koja su zajednička svakom članu jednog istog društva, čine jedan sistem, koji ima svoj život; možemo ga nazvati kolektivna svest .


  

Postoje tri grupe društvenih činjenica, koje čine kolektivnu svest superiornu u odnosu na pojedinačnu svest čoveka: 1. Pravna pravila i zakoni. 2. Masovne društvene pojave. 3. Religiozne dogme.


Čovek se raĎa, smatra Dirkem, kao izuzetno samoživo i sebično biće, koje se rukovodi ličnim interesima, a kolektivna svest mu pruža mogućnost da se podvrgne društvenim zakonima i postane ―socijalizovana životinja‖. TakoĎe, po Dirkemu uvodi se razlikovanje normalnih od patoloških (bolesnih) društvenih pojava na osnovu naučnih kriterijuma.




Pojam anomije. Anomija kao stanje društva u kojem nedostaje skup pravila i normi o ljudskom ponašanju.Anomija kao osećanje besciljnosti ili očaja, izazvano društvenim promjenama (E.Gidens). Prinudne podele rada, ekonomske i socijalne krize, klasni sukobi, dovode do anomije. Najdrastičniji primer anomijskog stanja – samoubistvo. Tipologija samoubistva: egoističko, altruističko, anomičko, fatalističko.






Dirkem je ljudsku istoriju podielio na dva perioda, odnosno razlikovao je dva istorijska tipa društva: primitivno društvo zasnovano na mehaničkoj solidarnosti i civilizovano društvo zasnovano na organskoj solidarnosti. Solidarnost je sačuvana kada se pojedinci uspešno integrišu u društvene grupe i kada postupaju po jednom skupu zajedničkih vrijednosti i običaja. Čist hedonistički individualizam nikada ne može dovesti do solidarnosti i meĎusobne povezanosti ljudi, smatra Dirkem.




U svom delu ―O društvenoj podeli rada‖, Dirkem kolektivnu svest opisuje kao ―Skup verovanja i osećanja koja su zajednička, prosečnom članu jednog istog društva i koja čine odreĎeni sistem koji ima svoj sopstveni život; možemo ga nazvati kolektivna svest‖. Iz društvene podele rada proizilazi društvena kohezija, na osnovu koje je moguće izvesti klasifikaciju društava.

DRUŠTVENI DETERMINIZAM I TEORIJA HAOSA 





Determinizam (determinare-odrediti) je shvatanje o sveopstoj odredjenosti svih pojava. U svetu postoji opsta uzrocna (kauzalna) veza izmedju pojava, sto omogucava zakljucivanje o proslim stanjima prirode i drustva na osnovu sadasnjih znanja kao i predvidjanje buducih dogadjaja. Svaka pojava je drustveno odredjena.


Suprotno stanoviste od determinizma je indeterminizam (teorija haosa), ucenje koje porice nuzni, uzrocni karakter prirodnih i drustvenih procesa, po kome i čovečija volja apstolutno neodredjena i nepredvidiva.








U istrazivanju drustvenog determinizma najčesce se koriste sledeci pojmovi: okolnosti, činioci, uzroci i povodi. Okolnosti su uslovi čiji uticaj na posmatranu pojavu nije ni neposredan ni presudan. Činioci su bitni i delatni uslovi od kojih zavisi da li ce se neka pojava desiti ili ne. Uzroci su najaktivniji činioci, dovoljni i neophodni uslovi koji neposredno proizvode neku pojavu.

Povodi su činioci koji neposredno prethode samoj pojavi, mogu biti vrlo malog značaja i čak slučajni prethodnici.


 

Društveni zakon se definiše kao jezički iskaz o objektivno postojećoj, relativno stalnoj, opstoj i nužnoj vezi izmedju drustvenih pojava i njihovog razvoja. On postoji i deluje relativno nezavisno od svesti ljudi, društveni zakon ima karakter istorijski nuzne tendencije razvoja ljudsog drustva. Ideal svake nauke je otkrivanje sto vise zakona. Sociologiju interesuju i društveni zakoni i odstupanja od istih.




Sociologiju, dakle, interesuje i odstupanje, slučajnost, ostatak. Pojedinacna odstupanja ne opovrgavaju determinisanost drustvenih pojava nego samo pokazuje da se u drustvu ne dešava sve nuzno. Sociologija ne prihvata strogi determinizam. Pojedinacni dogadjaji i sigurni pravci drustvenog kretanja ne mogu da se predvide. Istorijski tok nije unapred u potpunosti determinisan i ne ostvaruje se sa fatalnom neizbeznoscu.

DRUŠTVO, DRUŠTVENE POJAVE I DRUŠTVENE TVOREVINE 





Pojam drustvo se nije jasno razlikovao od pojma drzave. Tek u XVII i XVIII v. pojam drustva postaje znatno siri od pojma drzave kao pravno-politicke organizacije. Kont pod drustvom podrazumeva harmonicnu celinu velikog broja funkcija na osnovama podele rada. Spenser drustvo posmatra kao krajnju tacku bioloske evolucije. Drustvo je ―nadorganizam‖ u kome vaze iste ili slicne zakonitosti iz organske prirode.




Dirkem je medju prvima koji drustvo posmatra kao posebnu celinu koja ima sopstvenu realnost. Po Dirkemu, drustvo nije prost zbir jedinki vec sistem koji je obrazovan u njigovim udruzivanjem. Marks je u odredjivanju pojma drustvo vise vrsta odnosa od kojih se u njegovim radovima izdvajaju dva: odnos ljudi prema prirodi i medjusobni odnosi ljudi.




Svaku pojavu kao društvenu činjenicu, naime, mi možemo pokazati kao proizvod društvenih procesa, te kao pojavu koja utiče na društveni život. Da li to znači da su sve pojave u društvu u isto vreme i društvene pojave? Drugim rečima, u društvu nema takvih pojava koje se ne mogu okvalifikovati kao ‗društvene‘.




Pojmovi društvene pojave, odnosa i procesa imaju svoju ulogu u sociologiji kao pojmovi koje koriste konkretni teorijski modeli, ili pak kada se precizno i jasno te pojave, ti odnosi i ti procesi dovode u vezu sa konkretnim društvom. Na primer, kako objasniti stav da je ‗narkomanija devijantna društvena pojava‘. Osnovno što moramo da uradimo jeste da ovu pojavu objasnimo tako što ćemo ukazati koji je to društveni mehanizmi proizvode. Tako npr. ukoliko pokažemo da se ova pojava vezuje za moderno društvo, mi smo dali jednu sociološku odrednicu koja je još uvek nedovoljna i opšta.




Drustvena tvorevina (ustanova) je usvojen oblik ili nacin obavljanja neke drustvene delatnosti koji ima odredjen znacaj za odrzavanje i funkcionisanje drustvenog sistema ili nekog njegovog dela. Uskladjena je sa odgovarajucim vrednostima i normama. U društvene tvorevine ubrajamo: brak, porodicu, drzavu, univerzitet, svojinu, vojsku, crkvu… Svaka drustvena tvorevina pretpostavlja odredjene obrasce ponasanja.




Drustvene tvorevine pokrivaju siroko podrucje drustvenih i medjuljudskih odnosa, grupnih i individualnih ponasanja, za koje je drustvo posebno zainteresovano i nad kojima nastoji da uspostavi sto efikasnijnu drustvenu kontrolu. Organizacija je celina ljudi i stvari. Organizacija se definise kao radna celina strukturisana prema nacelima i metodama koje omogucuju maskimalnu efikasnost u ostvarenju oredjenog cilja. Organizacija se odnosi na sve drustvene oblike koji nastaju kao rezultat svesne namere i cilja, a mogu nastati i spontano iz razlicitih pobuda. Od nacina nastanka organizacije zavisi i stepen organizovanosti.

STRUKTURA DRUŠTVA I NJEN UTICAJ NA SOCIOLOGIJU POSLOVANJA



U najopstijem znacenju pojma struktura podrazumeva relativno stabilan sistem odnosa izmedju elemenata koji cine jednu stvar, pojavu ili citavu oblast realnosti. Svako drustvo je jedna manje ili vise izdiferencirana, nehomogena celina relativno stabilnih drustvenih odnosa.

STRUKTURA DRUŠTVA I NJEN UTICAJ NA SOCIOLOGIJU POSLOVANJA







 



Drustvo se u svojoj opstoj strukturi sastoji od ljudi kao osnovnih materijalnih elemenata.U svakom drustvu postoji odredjen broj drustvenih uloga i drustvenih polozaja koji su relativno nezavisni od ljudi kao individua. Drustveni polozaj je mesto koje pojedinac zauzima u raspodeli materijalnog bogatstva, drustvene moci i drustvenog ugleda. Povezivanje mikroelemenata, ljudi i njihovih polozaja i uloga u slozenije celine dovodi do nastanka makrostrukture drustva. Ovo povezivanje moze da se posmatra u dva osnovna pravca: 1. Kao formiranje drustvenih grupa, klasa i slojeva 2. Kao formiranje organizacije i drustvenih

STRUKTURA DRUŠTVA I NJEN UTICAJ NA SOCIOLOGIJU POSLOVANJA 

 

  

Drustvena grupa je manji ili veci broj individua koje su medjusobno povezane trajnim ili privremenim odnosima. Postoje četiri uzroka koji dovode do stvaranja grupa: Potreba za obavljanjem neke delatnosti na zajednicki nacin. U zavisnosti od vrste delatnosti koja se u njima obavlja: radne grupe, politicke, kulturne. Zajednicki polozaj u drustvu. U ove grupe ubrajamo klase, kaste i staleze. Zajednicko drustveno-istorijsko poreklo(etnicke grupe, narodi, nacije) Potreba za zadovoljavanje nekih zajednickih interesa i sklonosti.


 

  

Sa stanovista opste socioloske teorije, sagledavanju unutargrupnih odnosa doprinose sledecih pet obelezja: Prema stepenu formalizacije odnosa: formalne i neformalne grupe. Prema prisnosti i intenzitetu interpersonalnih odnosa razlikuju se primarne i sekundarne grupe. Primarne grupe su porodica, grupa vrsnjaka, prijateljska grupa. Sekundarne nastaju na osnovu zajednickih odnosa. Prema aktuelnom uticaju na clanove, grupe mogu da budu referentne i nereferentne. Prema stepenu raspodele drustvene moci u nacinu rukovodjenja na autoritarnim i demokratskim grupama. Na osnovu stepena kvaliteta povezanosti clanova, moguce je razlikovati skupove i zajednice.


Porodica se odreĎuje kao primarna društvena grupa. Ova društvena grupa je primarna zato što je to prvo mesto na kome pojedinac ostvaruje svoju društvenost. Porodica je društvena zajednica zasnovana na braku, koja osim supružnika okuplja bliske srodnike koji se nalaze u direktnoj biološkoj reproduktivnoj vezi sa supružnicima.


Klase su velike društvene grupe koje nastaju kao proizvod odnosa prema svojini nad sredstvima za proizvodnju. Ovaj oblik društvene grupe je karakterističan za marksistički način mišljenja.


Društveni slojevi i profesionalne skupine predstavljaju društvene grupe koje nastaju po osnovu istog mesta u društvenoj podeli rada. To znači da ono što pojedince u ovoj perspektivi identifikuje jeste isti status koji zauzimaju u društvu, a koji je rezultat mesta u društvenoj podeli rada koje ovi pojedinci zauzimaju.


Subkulture su društvene grupe koje nastaju izdvajanjem iz zajedničkog društvenog vrednosnog obrasca. Ove društvene grupe identifikuju sebe kao nešto posebno i izgraĎuju vlastiti sistem vrenosti i način života koji iz ovoga proističe. Najčešće subkulture nastaju kao izraz jedne generacije koja u periodu svog saznanja ima potrebu da se samoidentifikuje negacijom vrednosnih obrazaca koji vlada u društvu . u osnovi svaka subkultura je u latentnom konfliktu sa globalnom kulturom u društvu.


Sekundarne društvene grupe nastaju kao rezultat posebnih oblika udruživanja izmeĎu pojedinaca, a na bazi zajedničkog interesovanja vezano za neke posebne aspekte života. Karakteristika modernogcivilnog društva jeste stalno povezivanje broja sekundarnih društvenih grupa. To su npr. udruženje lovaca i ribolovaca, klubovi obožavalaca filmskih i estradnih zvezda, navijači nekog sportskog tima, poznata elitna udruženja itd.






U sociologiji postoji još jedna razlika izmeĎu društvenih grupa a to je razlika izmeĎu formalnih i neformalnih društvenih grupa. Formalne društvene grupe podrazumevaju odreĎeni vid institucionalizacije grupnih aktivnosti, dakle, postojanje odreĎenog formalnog kriterijuma koji definiše ove grupe. Druga važna karakteristika formalnih društvenih grupa jeste ‘trajnost‘. One su relativno trajnog karaktera u jednom dužem periodu života društva. One se održavaju sve dok postoje objektivni društveni mehanizmi koji ove grupe generišu. Neformalne društvene grupe nemaju institucionalni karakter trajnosti. Naprotiv, one nastaju sticajem okolnosti i njihov rok trajanja je ograničen na uslove iz kojih nastaju tj. svodi se na trajanje samih okolnosti koje dovode do njihovog formiranja.




Ukoliko pojedinac ne vidi sebe kao člana neke klase (ili neke druge društvene grupe) postavlja se pitanje da li je smisleno uopšte teorijski prihvatiti postojanje takvih društvenih grupa? Ovo zato što društveno ponašanje pojedinaca, ukoliko nije posredovano svešću o pripadnosti društvenoj grupi o kojoj je reč, neće izražavati sa stanovišta članstva te društvene grupe. U oblasti poslovanja kao jednoj od delatnosti ljudi pojavljuju se u različitim ulogama delovi svake od društvenih grupa čije karakteristike nesumnjivo daju odreĎeni pečat odreĎujući je na različite načine.

DRUŠTVENE PROMENE I NJIHOVA DINAMIKA 



Pojam društvene promene označava proces u kojem se uspostavljaju novi oblici društvenih odnosa izmeĎu pojedinaca i društvenih grupa u odreĎenom vremenskom periodu. U tradicionalnoj sociologiji pojam društvene promene posmatrao se kao deo tzv. društvene dinamike, od koje se analitički odvajala društvena statika. U savremenoj sociologiji to je odvajanje uglavnom napušteno, jer se društvene pojave najčešće odreĎuju kao istorijske što znači da njihova istorijska promenljivost to jest pokretljivost predstavlja temeljno svojstvo njihovih struktura.








Društvo je dinamička kategorija, pa su samimi tim i društvene pojave i društvene promene dinamičkog tipa. Ovaj stav se može razumeti u tri značenja. Prvo, društvo je istorijska kategorija. Ono nastaje u konkretnim istorijskim uslovima, oblikuje sam istorijski proces i menja se posredstvom tog istorijskog procesa. Tako u istoriji društva možemo razlikovati više društvenih tipova. Drugo, društvo kao totalitet (struktura, sistem) se sastoji iz odreĎenih delova-elemenata. IzmeĎu ovih elemenata postoji trajna dinamika bilo u klauzulnom bilo u funkcionalnom smislu. Ovaj aspekt društvene dinamike važi u okviru svakog društvenog tipa posebno.


Treća dimenzija koja se tiče dinamike jednog društva odnosi se na odreĎene procese kretanja pojedinaca i društvenih grupa u okviru svakog konkretnog totaliteta. Kada kažemo društvena pokretljivost mi mislimo na upravo ovaj oblik društvene dinamike.


Prvi oblik društvene pokretljivosti koji možemo identifikovati jeste geografska pokretljivost. Ovaj tip pokretljivosti znači da pojedinci ili društvene grupe menjaju svoju geografsku destinaciju u okviru samog društva. U istorijskom smislu, najdinamičnije u ovom smislu je bilo nomadsko društvo čiji je način života počivao na lovnoj i sakupljačkoj privredi.


Drugi vid pokretljivosti koji se tiče pojedinaca i društvenih grupa jeste horizontalna pokretljivost. Ovaj vid pokretljivosti znači kretanje kroz društvenu strukturu ali na istom statusnom nivou. Pojednostavljeno, ovo znači kada pojedinac menja delatnost kojom se bavi ali time ni na koji način ne poboljšava svoj status u društvu u hijerarhijskom smislu.


Treći vid društvene pokretljivosti kojim se sociologija bavi jeste vertikalna pokretljivost. Ovaj vid pokretljivosti je direktno povezan sa stratifikacijskom strukturom društva. Vertikalna pokretljivost podrazumeva kretanje pojedinca kroz društvenu strukturu, pri čemu pojedinac menja svoj status. Promena statusa može biti progresivna tj. ka višem statusu ili pak regresivna -ka nižem statusu. Jasno je da je sasvim očekivano ponašanje pojedinaca da teže da u toku života ostvare što viši status.


Konačno, moderno društvo se može smatrati prilično otvorenim u pogledu vertikalne pokretljivosti (iako se ova činjenica iz ideoloških razloga preuveličava). Pošto moderno društvo počiva na upravljanju modernom tehnologijom kako u sektoru proizvodnje, tako i u ostalim sektorima, osnovni faktor na osnovu koga pojedinac stiče status jeste znanje i to stručno i upotrebljivo znanje koje se stiče obrazovanjem. Znači u ovom društvu paradigmatičan model vertikalne pokretljivosti postaje obrazovanje.

POJAM I KARAKTERISTIKE DRŽAVE 



U modernom svetu nije moguce postojanje društva bez države, oni su povezani i isprepletani, da ih je tesko zamisliti jedno bez drugog. Pojam države je novovekovni moderan pojam, čije precizno značenje nije lako odrediti. Državu bi mogli odrediti kao političku zajednicu koja poseduje unutrašnju i spoljašnju priznatu suverenu vlast nad odredjenom teritorijom i stanovništvom. Njeno ključno svojstvo je suverenost, odnosno monopol nad legitimnom upotrebom nasilja i pravo da osigura postovanje zakona i pravila i kazni za njihove prekršioce.


Država se od drugih društvenih organizacija razlikuje po tome što raspolaže posebnom vlašću, a ta je vlast prema karakteristikama: društvena, suverena i prisilna.


  

Izučavajući predmoderne i moderne političke zajednice, kao i njihove nazive, Jelinek je zaključio da se država sastoji od tri elementa: DRŽAVNE TERITORIJE, DRŽAVNOG NARODA, DRŽAVNE VLASTI.


Strukturu države cini niz institucija koje pripadaju trima granama vlasti (izvrsnoj, sudskoj i zakonodavnoj) i njihova horizontalna i vertikalna organizacija, kao i mreža organa i tela odgovornih za sprovodjenje javnih politika.


Ključna podela država je na nedemokratske režime i manje ili vise demokratske poretke od izbornih demokratija do liberalnodemokratskih poredaka sa razvijenim elementima demokratije. U osnovi ove podele je moć ili nemoć gradjana i organizacija civilnog drsutva da koriste mehanizme izbornog uticaja na formiranje vlasti.




Po obimu drzavnih funkcija, demokartske drzave se mogu podeliti u tri grupe : U prvu grupu spadaju drzave sa minimalnim obimom funkcija. Ovde se radi, pored odbrane, reda, zakona i zastite vlasničkih prava, tek o pruzanju osnovnih javnih dobara, u oblastima bazicnog obrazovanja i zdravstvene i socijalne zastite. Cetvrtu grupu funkcija minimalne drzave cini kreditno-monetarna politika i bazični makroekonomski menadzment. Koncept minimalne drzave pripada klasično liberalnoj teoriji koja cuva proctor individualnih sloboda, kao i zaziranja od drzavnog intervencionizma.


U drugu grupu spada srednji tip razvojne drzave koji razvija funkcije podrske strateskom razvoju, osiguranja i finansijske regulacije, kvalitetnije i obuhvatnije sisteme delovanja obrazovanja i socijalnog osiguranja, kao i zastite od ekoloskih rizika.




U trecu grupu spada socijalna odnosno socijaldemokratska drzava koja se aktivno mesa u industrisjku politiku i vrsi redistribuciju bogatstva. Kraj 20.veka obelezila su dva fenomena vezana za karakter i funkcije drzave : sirenje demokartije i univerzalno prihvatanje liberalno-demokratskog modela kao uzora, ali i proces praznjenja drzave. Prazna drzava je rezultat delovanja tri procesa koji nagrizaju suverenitet nacionalne drzave. Globalizacija i prenosenje upravljanja na poddrzavne nivoe odraz su cinjenice da nacionalna drzava je postala premala i prevelika da optimalno resava odredjeni krug problema.

POJAM I OSOBENOSTI PRAVA 





Od samih svojih početaka, pravo ima veliku civilizacijsku ulogu, koja je obeležena i nizom protivrečnosti, koje pravo prate sve do današnjih dana. Pravo, sa jedne strane, jeste izraz političke volje koja ga stvara, ali je sa druge strane i sredstvo racionalnog regulisanja odnosa i sukoba, kao i sredstvo ograničavanja same političke volje. Pravo je po svojoj prirodi normativna kategorija, koja kazuje šta bi trebalo da bude, odnosno šta da se radi, a šta da se radi. Ipak, uprkos svom normativnom karakteru pravo ima veliku praktičnu ulogu u tzv. pravnom životu.




Obično se pravo smatra nesumnjivo realnom pojavom, najčešće takozvanom društvenom pojavom kao jednom vrstom realnih pojava. Realna pojava podrazumeva pojavu datu u vremenu i prostoru. Pri tom se pod pravom podrazumeva tzv. pozitivno pravo, to jest važeće pravo date države u dato vreme. Nasuprot pozitivnom pravu stoji tzv. prirodno pravo, koje se shvata kao pojava suprotna realnoj pojavi, to jest kao idealna pojava. Dakle, pod idealnom pojavom se smatra pojava koja nije data u vremenu i prostoru.




Postoji veliki broj definicija prava, ali se sve one mogu svesti na nekoliko osnovnih, užih ili širih, u zavisnosti od toga koji će se momenat u pravu uzeti kao glavni ili obeležavajući. Najčešće i najduže su one definicije koje pravo vezuju za fizičku silu, odnosno koje identifikuju pravo i državu, koja raspolaže ovom silom. Po ovoj definiciji pravo bi obuhvatalo sve ono što državna vlast sprovede. Ova definicija stvara niz poteškoća. Najpre ovako odreĎen pojam prava ne bi obuhvatao običajno pravo, meĎunarodno pravo, kao ni pravo autonomnih grupa, a zatim, svi državni propisi nemaju sankciju fizičke prinude, pa se postavlja pitanje da li su oni pravni ili ne i da li su obavezni bez obzira što nisu zaštićeni ovom sankcijom.


U drugu veliku grupu spadaju one definicije koje pravo odreĎuju pomoću organizacije, bilo da su voljne ili prinudne, nezavisne i ravnopravne sa državom ili autonomne u okviru nje. Još šire su definicije koje pravo odreĎuju kao društvenu svest, odnosno spoljašnji autoritet. Po njima pojam prava obuhvata sve oblkike društvenog, spontanog prava, kao i intuitivno pravo koje se pojavljuje kao opšta svest. Po tradicionalnim (normativnim) shvatanjima, pojam prava se jednostavno svodi na pojam pravne norme (ili pravnih pravila ili pravnih propisa).




Pravo je, dakle, skup odreĎenih normi. MeĎutim pravna pravila su samo jedan od elemenata u sastavu prava kao društvene tvorevine. Taj element nije ništa značajniji od takvih elemenata kao što su pravni subjekt, pravni akt, pravni odnos i pravni objekt. Osim toga, nijedan od ovih elemenata ne postoji sam za sebe i ne može figurirati kao zamena za celinu u kojoj se nalazi, to jest samog prava. Ni sa pravno-filozofskog stanovišta ne može se prihvatiti da je pravo svaki skup normi iza kojih stoji monopol državne prinude. Mora se zauzeti jedna kritička distanca prema pojmu pozitivnog prava.

MORAL 

Moral je društveni fenomen koji podrazumeva ukupnost vrednosti, ideala, osećanja, običaja, pravila i uputstava, normi kojima se odreĎuje šta je dobro i ukazuje na to šta je rĎavo. Moralna ličnost je ona ličnost koja ima razvijena moralna osećanja, savest i koja se moralno ponaša iz svog unutrašnjeg osećanja dužnosti a prema usvojenim moralnim normama i univerzalnim važećim vrednostima i principima.

MORAL 

  

   

Moral kao psihičku pojavu izučava psihologija morala i to kako individualna tako i socijalna. Etika kao posebna filozofska disciplina, proučava moral procenjujući moralne vrednosti poreklo i načela moralnosti. Etika se deli na: 1. teorijsku etiku (nauke u užem smislu, ali i neke filozofske discipline o moralu, kao što je metaetika.), 2. normativnu etiku (postavlja idealan moral), i 3. praktično-normativnu etiku Isto tako, etika predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike. U širem smislu etika obuhvata celu filozofiju morala ili sve filozofske discipline o moralu, a u užem smislu samo tzv. normativnu etiku.

MORAL 

Moral se odreĎuje i kao oblik ljudske prakse, kao oblik delatnog, praktičnog odnosa čoveka prema svetu, drugim ljudima, kao i samom sebi i u tom smislu, moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili negativno vrednih (tj. nevrednih), pri čemu se prvi odobravaju, a drugi osuĎuju.

MORAL 



Postoji opšta saglasnost da moral predstavlja sistem moralnih pravila, skup normi koje odreĎuju čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema samom sebi. Kao skup pravila ponašanja, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a koje nije, koje je vredno a koje se može označiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuĎuje. U skladu sa moralnim normama, a u sklopu složene komunikacije koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, karaktere i osobine, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.

MORAL 

Moral kao društvenu pojavu treba shvatiti kao društveni proces, kao duhovnu pojavu treba ga tumačiti kao normu ili skup značenja a kao psihičku pojavu ga treba razumeti kao skup psihičkih procesa mišljenja i osećanja.

RELIGIJA 

Pojam religija dolazi od latinskog glagola religio, religare, što u prevodu znači povezati. Religija se može sresti u svakodnevnom životu, u tradiciji i običajima, istoriji, umetnosti, politici, itd. U odgovoru na pitanje, gde je poreklo religije, mogu se razlikovati: • Animistička teorija, koja smatra religiju kao posledicu čovekove emotivne potrebe. • Naturistička teorija, koja religiju odeĎuje kao posledicu čovekovih intelektualnih potreba.

RELIGIJA 

Definicije religije su različitog karaktera i oblika. MeĎutim, pored tih različitosti mogu se uočiti dva elementa koji su sadržani gotovo u svakom definisanju religije: • Upotreba simbola koji izazivaju osećanje strahopoštovanja. • Vršenje rituala i ceremonija u kojima vernici učestvuju organizovano.

RELIGIJA 





Postoje različiti tipovi religija, ali su četiri dominantna u istoriji civilizacije: - Animizam (lat. anima – duša), predstavlja najstariji i najprimitivniji tip religije koji se sastoji u verovanju u duhove ili druga onostrana bića. Karakterističan je bio za period prvobitne ljudske zajednice Bitan princip animizma sastojao se u pripisivanju ljudskih osobina predmetima. - Totemizam, koji je nastao posle animizma i zasniva se na verovanju u totem, odnosno predstavu biljke ili životinje. Jedan totem vezivan je za jednu ljudsku zajednicu odnosno pleme. On štiti pripadnike plemena. Uporedo sa totemizmom, razvija se i postojanje tabua. Tabu se odnosi na zabranu štetnog i opasnog ponašanja prema nekoj svetinji ili društvenoj zajednici u celini. Dobar primer tabua je incest.

RELIGIJA 

- Politeizam (mnogoboštvo), koje se uglavnom odlikuje sledećim obeležjima: Bog je uvek telesna ličnost, ima natprirodne osobine i moći i živi u izvanzemaljskom svetu. Kod starih grka i rimljana bogovi su bili antropomorfni, odnosno imali su ljudski oblik (verovanje u dvanaest bogova sa planine Olimp u Grčkoj, od kojih je vrhovni Zevs, bog raja i zemlje). Politeizam je značajan napredak u odnosu na animizam i totemizam. Bogovi su doživljavani kao regulatori različitih oblasti društvenog života.

RELIGIJA 

- Monoteizam (jednoboštvo), predstavlja savremeni oblik religije koji se održao u modernom dobu. Najmasovnije ovakve religije su: hrišćanstvo, islam, budizam i judeizam. Karakteristike ovih religija su njihova rasprostranjenost, spasilački karakter i traženje savršenstva u zagrobnom životu (životu posle smrti). Svaka od ovih religija ima svog osnivača (Isus Hrist, Buda, Muhamed, Mojsije). TakoĎe, svaka od njih poseduje apokaliptičnost, odnsono verovanje u „strašni sud―, po propasti zemaljskog sveta. Može se reći da je ovaj stav najnaglešeniji u hrišćanstvu.

RELIGIJA  

TakoĎe, postoje i različiti tipovi religijskih organizacija: - Crkva, kao velika, društveno etablirana verska organizacija s formalnom strukturom verovanja, rituala i unutrašnje organizacije moći. Nije retkost da se crkava identifikuje sa državom, da govori u im svih graĎana, a ne samo vernika. U načelu izmeĎu države u crkve mogu vladati različiti odnosi. Prvo, odnos u kome postoji državna crkva (nekada dominantan model, danas zastupljen u V. Britaniji, Danskoj, Holandiji). Odvojenost crkve od države je model odnosa koji je bio zastupljen u bivšim socijalistčkim zemljama (SSSR, Jugoslavija odnosno SFRJ, Bugarska, Rumunija, itd.). Kako je to neko lepo primetio, nevolja je bila u tome što se crkva odvojila od države ali se država nije htela odvojiti od crkve. U ovim režimima crkva je bila konstantno pod državnom presijom. Treći model je saradnja u odnosima izmeĎu države i crkve, koji postoji u svim zemljama u kojima se od strane države uvažavaju verska osećanja njenih graĎana. Crkva je u istom statusu kao i sve druge društvene organizacije i sme da obavlja poslove za koje ispunjava zakonom propisane uslove.

RELIGIJA 





- Sekta, relativno mala verska skupina koja se najčešće odvojila od crkve i u načelu odbacuje dominantne vrednosti i način života u širem društvu. Drugim rečima sekta je zatvorena prema društvu. - Denominacija, religiozna organizacija koja prihvata postojanje drugih religija i uglavnom je u saglasnosti sa vrednostima društva, karakteristična za SAD, ali takoĎe, kao i sekta u značajnoj meri, zatvorena prema društvu. - Kult, kao manje organizovana i privremena skupina koja se ne temelji na nekoj razraĎenoj doktrini i ne postavlja velike zahteve članovima. Iako sve religije, u najvećoj meri i kao jednu od najvećih ljudskih vrednosti propovedaju mir i toleranciju, one mogu biti i bile su izvor raznih oblika ugrožavanja bezbednosti države.

KULTURA 

Pojam kulture je jedan od najsloženijih i najkontrovenznijih pojmova u sociologiji i društvenim naukama. Po nekim autorima postoji 160, a po drugim čak i preko 250 različitih definicija kulture. Tako se pod višeznačnim pojmom kultura podrazumeva:

KULTURA 

- ukupnost promena i tvorevina u prirodi, društvu i ljudskom mišljenju koje su nastale kao posledica ljudske delatnosti,a čiji je smisao i cilj: olakšanje održanja, produženja i napretka ljudske vrste. U sastav kulture, tako šire shvaćene, ulaze materijalna (oruĎa, instrumenti, posuĎe, odeća, ornamenti) i duhovna (običaji, društvene i političke institucije, religija, umetnost i umetnička dela, jezik, igra, nauka, pronalasci, otkrića, itd.) - samo duhovna kultura;

KULTURA 

- razvitak odreĎenih sposobnosti ljudskog duha ili tela odgovarajućim vežbanjem, negovanjem, odgajanjem (na primer, fizička kultura, muzička kultura, matematička kultura), pa i karakter ličnosti formirane tim procesom obrazovanja, odnosno sam proces obrazovanja koji je dao taj karakter.

KULTURA 

Pod masovnom kulturom, najčešće, se podrazumeva približavanje kulturnih tekovina jednog društva preko sredstava masovnih komunikacija. Umesto kulturnih sadržaja, sredstva masovnih komunikacija šire propagandne sadržaje. Samim tim stanovništvo jedne države prepušteno je uticaju sredstava informisanja i masovnih medija te postaje pasivni objekt kojim se manipuliše prema tuĎim interesima.

ETAPE RAZVOJA DRUŠTVA I NJIHOV UTICAJ NA POSLOVANJE 

Svi važni sociolozi su se bavili problemom društvenog razvoja analizirajući različite društvene tipove koji su postajali na istorijskoj lestvici. Pri tome, ima dosta neslaganja u pogledima različitih teorija, ali se čini da su ova neslaganja prvenstveno rezultat različite teorijske perspektive s jedne strane, te te korišćenja drugačije terminologije sa druge strane.


To znači, da svako društvo postoji u najmanje dve dimenzije. Prva dimenzija jeste aktualitet, tj. onakvo kakvo danas jeste. Druga dimenzija jeste upravo istorijska dimenzija. Zašto je ova istorijska dimenzija važna, zar nije za sociologiju dovoljno da ostane na nivou proučavanja društva koje danas postoji? Zato što društvo na aktuelnoj ravni izrasta iz predhodnog društvenog oblika, a ovo iz nekog predhodnog itd. Na aktuelnoj ravni društvenog postojanja su imanentno sadržani različiti elementi predhodnog-ih društava.


Prvi oblik društvenog života bilo je nomadsko društvo. Osnovna karakteristika ovog društva jeste da njihovi pripadnici nisu bili trajno situirani na jednoj teritoriji. Oni su često menjali mesto boravka u odreĎenim geografskim granicama. Model ekonomskog života jeste lov, ribolov i sakupljačka privreda.


Prvo, istorijsko društvo je zajednica. Za opis ovog tipa društva se koriste različiti termini kao npr.: društvo inkoherentne homogenosti (Spenser), nediferencirano društvo (Funkcionalizam), društvo mehaničke solidarnosti (Dirkem), prvobitna ljudska zajednica (Marks) itd. Mi smo preuzeli termin iz formalističke škole sociologije (Tenis i Zimel), zato što nam se čini da je najširi i najpogodniji, a ne zato što smatramo da je suštinski bolji od termina koji koriste ostali teoretičari.


Robovlasničke imperije predstavljaju prvo klasno društvo u istoriji. Osnovna karakteristika ovog društva jeste klasna diferencijacija koja je nastala podelom rada na umni i fizički. Ova podela rada se dešava u jednom istorijskom trenutku kada zajednica počinje da proizvodi više nego što joj je potrebno za njen opstanak. Ovaj višak prisvaja jedna gupa (oligarhija) koja se počinje baviti samo umnim radom.


Sledeći tip društva koji ćemo opisati odredićemo kao tradicionalno poljoprivredno društvo. U najvećem broju slučajeva ovo društvo se definiše kao feudalno društvo, zato što je feud osnovni oblik ekonomske organizacije. Ono nastaje rastakanjem velikih robovlasničkih imperija, i stvaranjem malih teritorijalnih jedinica- feuda na kojem suvereno vladaju pojedine porodice tj. feudalni gospodari.


Tradicionalno srednjevekovno društvo se veoma sporo menjalo. Ipak, pritisnuto točkom istorije ono se počelo da preobražava u kapitalizam. Prva faza razvoja kapitalizma je razvoj trgovine.


Osnovni pravac u kome se kretao kapitalizam jeste anglomeracija tj. rast i razvoj. Ovaj proces prvenstveno podrazumeva rast industrijske proizvodnje shodno tome nastanak velikih privatnih preduzeća – korporacija. Rast preduzeća direktno utiče na rast industrijske proizvodnje. Sastavni deo ovog procesa je rast i razvoj trgovine. Ova dva mehanizma dovode do razvoja velikih gradova – metropola, koji postaju centar ekonomskog, društveno-kulturnog i političkog života.


Razvijeni kapitalizam rešava odreĎene protivurečnosti tipične za liberalnu fazu. U osnovi razbija se dvovalentan model klasne stratifikacije kao uzrok trajne nestabilnosti sistema. Tako se za ovo društvo može reći da je pre višeslojno stratifikovano nego klasno diferencirano. Zatim, relativiziraju se zakoni tržišta koji su doveli više puta u pitanje opstanak čitavog društva. Država preuzima na sebe veliki broj zadataka koje je ranije ispunjavalo slobodno tržište. Zatim, pod pritiskom radničkih organizacija, podignut je ukupan kvalitet života graĎana. Ovo je omogućeno tržišnom redistribucijom tj. fiskalnim merama države. Razvija se besplatno školstvo, besplatno zdravstvo, sistem socijalne zaštite itd. TakoĎe, država razvija i one grane privrde koje su važne za ukupno funkcionisanje društva a za koje ne postoji interes privatnog ulaganja. Razvijeni kapitalizam je tako došao do istorijske raskrsnice, a ova raskrsnica se zove ‘put u postindustrijsko društvo‘.

SOCIOLOŠKE KARAKTERISTIKE DRUŠTVA I POSLOVANJA 

Sociološke karakteristike društva i poslovanja pokušaćemo da sagledamo kroz uporedni prikaz klasne strukture industrijskog i postindustrijskog društva. Stratifikacioni model svakog društva vrlo dobro ocrtava njegovu suštinu. Industrijski kapitalizam je sinonim za dvoklasni model društva. Na jednoj strani se nalaze vlasnici nad kapitalom a na drugoj radnici koji svojim radom stvaraju vrednosti. Utoliko je klasni konflikt očigledniji i jednostavniji, utoliko se odvija u društvenom oktuženju u kome postoje samo dve klase.


U modernom društvu klasna struktura društva se menja. U odnosu na predhodnu epohu sama radnička klasa nije jedna i jedinstvena kao što je to bio slučaj u liberalnom kapitalizmu. U modernim uslovima proizvodnje sama radnička klasa biva razbijena na niz podslojeva u hijerarhijskom smislu. To se dešava zato što složen tehnološki proces zahteva različite nivoe stručne osposobljenosti samih radnika. Razlike u toj stručnosti se reflektuju i na razjedinjavanju radničke klase na podslojeve.


Za moderno društvo je takoĎe karakteristično da su socijalne razlike manje nego što je to bio slučaj u industrijskom razdoblju. Kao dokaz za ovu tezu navešćemo nekoliko statističkih pokazatelja. 60% Amerikanaca je 1950. godine imalo manji prihod od 5000 dolara godišnje, dok je 7% imalo prihod veći od 10 000 dolara. Godine 1965. samo 33% Amerikanaca je imalo prihod manji od 5000 dolara, dok je 25% imalo prihod veći od 10 000 dolara.[1] [1] Jeean Jackuers Servan Sehreiber, američki izazov, Epoha, Zagreb, 1968, str. 56




Ekspanzija srednje klase, koja se često uzima kao paradigma modernog društva, može se vrlo precizno empirijski identifikovati. Za sedamnest godina, od 19471965. broj srednjih slojeva je porastao za 9,6 miliona a broj radnika je opao za 4 miliona, tako da je već 1965. godine ukupan broj srednjih slojeva u odnosu na radnike bio veći za 8 miliona[1]. Govoreći o srednjoj klasi i njenoj ekspanziji W. Mils smatra da će se tendencija njenog rasta nastaviti. Ono što je značajno za ovu klasu po njemu je činjenica da srednji slojevi stoje kao tampon izmeĎu rada i kapitala čime se ublažuje bazični klasni sukob.[2] [1] Podaci uzeti prema navodu J.K.Galbrajta, Nova industrijska država, Svijet savremene stvarnosti, 1970, str. 237, fusnota 7 [2] Upor. Wright Mils, Bijeli ovratnik, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 264

SOCIOLOŠKE DETERMINANTE PREDUZETNIŠTVA 

Reč preduzetništvo potiče od francuske reči entreprendre što znači preuzeti, uraditi nešto. Preduzetništvo je društvena funkcija kreiranja i stvaranja novih vrednosti putem kreativnog kombinovanja poslovnih resursa.


Preduzetništvo u najširem smislu prema etimološkom značenju reči, znači sposobnost da se pokrene neka akcija, da se nešto preduzme u svrhu postizanja odreĎenog cilja. Ovome treba dodati da se ovde ne radi samo o znanju, već pre svega, o preduzetničkom mentalitetu, kakav se kroz generacije razvija u odreĎenom društvu. Preduzetništvo je prisutno u svim oblicima poslovanja gde dominantan uticaj imaju ljudi koji znaju i koji su spremni i sposobni da posao pokreću i stvaraju iz sopstvenih ideja, slede intuiciju, ulaze u direktnu borbu, rade već poznate stvari na nov ili drugačiji način.


Preduzetništvo predstavlja kompleksan, multidimenzionalni „okvir― koji naglašava pojedinca, okruženje, organizaciju i sam preduzetnički proces. Da bi čovek bio dobar preduzetnik neophodno je da zna osnovne determinante razvoja preduzetništva koje čine suštinu preduzetništva, a to su misija, vizija, cilj, strategija, taktika. Generalno posmatrano preduzetništvo predstavlja širok okvir za povlačenje raznih poslovnih poteza unutar kojih se odvijaju preduzetničke aktivnosti. Kako će se razvijati preduzetničke aktivnosti i da li će one kao krajnji ishod imati pozitivan ili negativni rezultat, zavisi od velikog broja faktora koji determinišu razvoj aktivnosti.


Preduzetništvo se raĎa i razvija na temelju raspoloživih poslovnih informacija. U tim informacijama se raĎaju ideje o mogućem poslu, načinu na koji se obavi i šta se može iz toga očekivati. Pored toga i samo stvaranje, prenošenje, osposobljavanje za korišćenje i samo korišćenje informacija i raspoloživih komunikacija predstavlja vrstu preduzetništva. Dakle informativnokomunikacijski sistem predstavlja plod preduzetništva.

SOCIOLOŠKE KARAKTERISTIKE POSLOVNIH KOMUNIKACIJA 



Povezanost izmeĎu preduzetništva i komunikacija je takva da se iste mogu posmatrati kao odlučujuća determinanta poslovanja. Svakodnevno komuniciramo sa ljudima. Komuniciramo sa prijateljima, kolegama u školi, na fakultetu, na poslu, sa prodavcima u radnjama, bibliotekarima, lekarima... Ipak treba imati na umu da je komuniciranje je veština i može se naučiti, uvežbati i usavršiti.


Komunikacija je stalan proces u kome se neprekidno vrši slanje i primanje informacija, verbalno ili neverbalno a sve u cilju razmene ideja. Ostvarenje ovog cilja ponekad zahteva i uvežbavanje tehnika i metoda komunikacija

SOCIOLOŠKE KARAKTERISTIKE POSLOVNIH KOMUNIKACIJA   



 

Poslovna komunikacija se koristi u slučajevima kada: potrošač želi da napiše žalbu poslovodstvu tražeći povraćaj sredstava; menadžer prodaje želi da napiše izveštaj direktoru sa informacijama o prošlomesečnoj prodaji uz predlog budućih akcija; - osoba zadužena za sigurnost treba da sasatavi podsetnik (memo) za sve rukovodioce podsećajući ih da će vežbe protivpožarne zaštite biti održane sledećeg petka u popodnevnim časovima; - potrošači mogu da pošalju potvrdu faksom za neku hitnu porudžbinu koju su već tražili putem telefona; - zaposleni u centrali mogu da pošalju email zaposlenom koji se nalazi u drugom gradu tražeći od njega neku hitnu informaciju...


Komuniciranje je ne samo osnovna ljudska potreba, ono je i pokretač čovekova razvoja i napredovanja. To vredi i za svet savremenoga poslovanja koji se u ovo informaciono-komunikaciono doba zapravo vrti oko posedovanja prave informacije u pravo vreme.

sociologija prezentacije

Recommend Documents