Tito Tajna Veka Feljton Novosti

Naš jedini putokaz Pero Simić | 20. maj 2009.

Više od 35 godina Jugoslavija je bila op?injena, i njime se ponosila. Za Amerikance “dominantna figura svetske scene”

Tito Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

Naš jedini putokaz Dolari drugu Valteru Jauci za maršalom Poljak, Rus ili Nemac Kaplar vraţje divizije Dobar glas u Moskvi Španski borac Beker Gorkiću smrtna kazna Sve nade u Kopiniĉa Lista sabotera partije Razvod zbog partije Djed rešio stvar Embargo i posle smrti Strah od mrtvog Filipa Jedino su njemu verovali

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna reka” Pere Simića, štampana u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. VIŠE od 35 godina Jugoslavija je bila opĉinjena njime, njime se ponosila, njemu radovala, u njega se klela, po njemu prepoznavala vreme, njegovim oĉima gledala u srećniju budućnost. Njegovi spomenici bili su podignuti u svakom delu zemlje, njegovo ime nosile su najbolje jugoslovenske fabrike i škole, najuzornije vojne kasarne, najviši vrhovi planina, centralne ulice i trgovi svih jugoslovenskih gradova. Po jedan grad u

svim jugo-republikama i pokrajinama nosio je njegovo ime, ostali su im zavideli. Tome se moţda ne treba ni ĉuditi, jer je Titov kult stvaran još od kraja 1943, kada ga je njegov provizorni ratni parlament izabrao za predsednika privremene jugoslovenske vlade, koju niko nije priznavao sem nje same. Organizacija tog skupa, odrţanog u BiH gradiću Jajcu, bila je dovedena do perfekcije: - Tito je bio tako pozdravljen kako nigde još nikada nije niko nikoga pozdravio. Meni su popucali dlanovi, tako i svim ostalim - svedoĉio je jedan od uĉesnika premijerne inauguracije Titovog mita. Desetine generacija jugoslovenskih graĊana od malih nogu sistematski su ubeĊivane da on "uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute, jaĉa slabe, diţe poklekle, stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne". Da je on "naš jedini putokaz". I da će svako ko za njim poĊe tamo gde je naumio "stići u dan pre dana kada je pošao"! I srce Brozu DEO te magije svojevremeno je ozraĉio i autora ove knjige. Kulminacija se odigrala oktobra 1972. godine, na Titovom višednevnom sastanku sa politiĉkim rukovodstvom Srbije, kojem je prisustvovao i pisac ovih redova. U prostranoj dvorani Palate federacije na Novom Beogradu sedelo je osamdesetak ljudi. Za diskusiju sam se, kao i većina prisutnih, javio prvog dana razgovora, odmah posle Titovog uvodnog slova, ali danima, sve dok nisam dobio reĉ, gotovo ništa nisam ni video ni ĉuo izuzev njegove glave. Kad god bih pogledao u Titovom pravcu, njegova bista bi se u mojoj uobrazilji širila tolikom brzinom da je za tili ĉas ispunjavala ceo moj vidokrug i okupirala sva moja ĉula! Tek kada sam ĉetvrtog dana ovog politiĉkog maratona progovorio, njegov lik se vratio na svoju prirodnu veliĉinu. OmaĊijao je ĉak i stotine hiljada onih Jugoslovena koji za vreme njegove vladavine nisu uspeli da naĊu posao u svojoj zemlji, već su svoju sreću pod suncem morali da traţe na kraju sveta. A kad su se skrasili daleko od Tita i Jugoslavije, mnogi od njih su i dalje videli Boga u njemu, a neki i više od toga. Voleli su ga više od sebe. Kad je Tito poĉetkom 1980. teško oboleo, jedan od njih, Ţivojin Pavlović Mićo, iz predaleke Australije, javio se lekarskom timu jugoslovenskog predsednika u Ljubljani. Molio je da Titu presade njegove bubrege, a dozvolio je da mu u grudi ugrade i njegovo srce, samo "da drug Tito ozdravi". Na Mićinu ţalost, molba nije uslišena, jer su lekari ustanovili da je presaĊivanje bubrega u tom ĉasu bilo neizvodljivo. Ni svet nije bio ravnodušan. Amerikanci su ga nazivali "dominantnom figurom svetske scene", Afrikanci "patrijarhom nesvrstanih", Englezi "simbolom dvadesetog veka", a nemaĉki kancelar Vili Brant smatrao je Tita "darom sudbine". Komplimente je istovremeno i naizmeniĉno dobijao i od svih sovjetskih i od svih ameriĉkih predsednika, gotovo od svih evropskih voĊa i drţavnika sa svih kontinenata. Od leviĉara i desniĉara, kraljeva i careva, arapskih šeika i afriĉkih poglavica, do najvećih zvezda svetskog dţet-seta. Oĉarao Ĉerĉila JEDINI je komunista koji je uspeo da oĉara i jednog od najvećih svetskih konzervativaca, engleskog premijera Vinstona Ĉerĉila, koji ga je biranim reĉima preporuĉivao ne samo ameriĉkom predsedniku Franklinu Ruzveltu, već i sovjetskom diktatoru Josifu Visarionoviĉu Staljinu, pod ĉijim je šinjelom Tito i stvoren. Kad mu je Ĉerĉil jednom prilikom rekao: "Tito je jedan od mojih najboljih prijatelja", Kremljanin mu je šeretski uzvratio: "Ne znam ga, ali ako vi kaţete, znaĉi mora biti dobar. Potrudiću se da ga upoznam!" Samo u retkim prilikama ĉula su se i drugaĉija mišljenja. Kad je bivši nemaĉki kancelar Konrad Adenauer zamolio svog naslednika Vilija Branta da mu kaţe šta stvarno misli o Titu, nastao je tajac. Brant je pokušao da formuliše neki iznijansirani odgovor, a Adenauer ga je prekinuo: - Ostavite se toga, ţelim vam reći šta ja mislim: to je jedan sasvim obiĉan razbojnik! Ogromna većina mislila je drugaĉije, pa su Tita decenijama slavili i divili mu se i oni koji o Jugoslaviji ništa nisu znali. Ni šta predstavlja - reku, planinu ili drţavu - ni gde se taĉno nalazi: u srednjoj ili istoĉnoj Evropi, ili, moţda negde u Aziji. ARISTOKRATSKI MANIRI ZAVRŠIO je samo niţu seljaĉku i dva razreda šegrtske škole. Po obrazovanju je bio pomoćni mehaniĉar, a ceo svet ga pamti po ĉitavoj kolekciji najprestiţnijih aristokratskih manira, koji obiĉno nisu omiljeni meĊu njegovim profesionalnim kolegama. Bio je velemajstor u maĉevanju, izuzetno je vešto dresirao i jahao divlje i plemenite konje, veoma korektno svirao na klaviru, izvanredno igrao valcer, kadril, polonezu i druge plesne igre odabranog društva. Njegov znak raspoznavanja bile su i mondenske rukavice od najfinije koţe koje nikad nisu nosili ljudi njegovog obrazovanja, a njemu su stajale kao da se s njima rodio. ZLATNI SAT ZLATNI sat posedovao je još 1926, kada je u hrvatskom primorskom mestu Kraljevici ostao bez posla, a skupoceni ni brilijantski prsten sa dijamantima golubije boje, nosio je još od 1938. godine, kada je bio samo jedan od više moskovskih kandidata za generalnog sekretara CK KPJ, koja je tada imala jedva 2.000 više gladnih nego sitih ĉlanova. I povrh svega, “raspadala se i cijepala”.

Dolari drugu Valteru Pero Simić | 25. maj 2009.

Nalog grani?nim vlastima da Ivanu Kisi?u predaju 200 dolara Nastavci 1.

Naš jedini putokaz

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

Dolari drugu Valteru Jauci za maršalom Poljak, Rus ili Nemac Kaplar vraţje divizije Dobar glas u Moskvi Španski borac Beker Gorkiću smrtna kazna Sve nade u Kopiniĉa Lista sabotera partije Razvod zbog partije Djed rešio stvar Embargo i posle smrti Strah od mrtvog Filipa Jedino su njemu verovali



Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. ŠESNAESTOG oktobra 1936, tri dana posle venĉanja sa mladom, 22-godišnjom Lucijom Bauer, iz Moskve na graniĉni prelaz Nagorjeloje, preko kojeg je Tito februara 1935. stupio na sovjetsku teritoriju, stiţe poseban nalog za doĉek "druga Valtera". Graniĉnim vlastima se nalaţe da jugoslovenskom graĊaninu Ivanu D. Kisiću, kako se Tito tada predstavljao, predaju 200 ameriĉkih dolara. U Jugoslaviji se pojavljuje tek krajem 1936, kada je u Španiji već zapoĉeo graĊanski rat izmeĊu republikanaca i fašistiĉkih falangi Fransiska Franka. Poĉetkom naredne godine šalje nekoliko pisama svom "dragom prijatelju" Milanu Gorkiću u Pariz, gde se tada nalazilo sedište CK Jugoslovenske sekcije Kominterne. Iz ove prepiske bi se moglo shvatiti ĉime je tada bio zaokupljen. U prvom pismu govori o reakcijama jugoslovenskih komunista na prvi montirani staljinistiĉki proces u Moskvi, na kom je, na osnovu falsifikovanih dokaza, na smrt osuĊeno 16 najistaknutijih sovjetskih voĊa: - U mom mestu (Zagrebu) stvari idu polagano i teško - ţali se Gorkiću i objašnjava: - Muka je s intelektualcima, oni samo kritikuju i filozofiraju o (prvom staljinistiĉkom) procesu (Zinovjevu) i Španiji, a za ostali rad ih malo boli glava. Desetak dana kasnije javlja da drugi isfabrikovani staljinistiĉki proces u Moskvi, na kom je trinaest visokih sovjetskih funkcionera osuĊeno na smrt streljanjem, u Jugoslaviji izaziva "manji odjek negoli kod prvog": - Radnici se uopće kolosalno drţe po toj stvari. Jedino gdjekoji intelektualac filozofira o štetnosti takvih procesa. U trećem pismu je još konkretniji: - Drugi proces nije dolje naišao ni na kakve reakcije. Ljudima je postalo jasnije. Jedino još gdjegdje pokoji sentimentalni intelektualac jadikuje da sada nije upravo vrijeme za takve osude. Radnici su obiĉno kolosalno shvatili taj proces i osudu, iako nisu imali mogućnosti da ĉitaju o tome: "znaĉi kad ih je osudio sovjetski sud bili su krivi, a neprijatelj Sovjetskog Saveza je i neprijatelj radniĉke klase uopće". Tako su rezonovali radnici - konstatuje Tito sa zadovoljstvom. Staljinov proces POVODOM ovog drugog procesa, okonĉanog 30. januara 1937. u tri sata ujutro, kada su svi osuĊeni i streljani, Tito će se oglasiti i u partijskom listu "Proleter". Neosnovane optuţbe protiv Grigorija Lalina Pjatakova i dvanaestorice drugih sovjetskih rukovodilaca, Tito u ovom tekstu proglašava i propagira kao istinite. Pobijenim Staljinovim suparnicima stavlja na dušu da su širom najveće zemlje na svetu "potapali rudokopske jame vodom, uslijed ĉega je poginulo stotine radnika, ĉestitih pionira socijalistiĉke izgradnje",

"sistematski organizovali ţeljezniĉke nesreće, uslijed ĉega je nastradalo ţivotom stotine nevinih ţrtava". Da su "uništavali najskuplje mašine i ĉitave fabriĉke blokove" i da su "vršili sabotaţu na sve moguće naĉine u svim granama proizvodnje i raznim institucijama, gdje god su uspjeli da se uvuku". - Zar je onda ĉudo da su se gnjev sovjetskog naroda i proleterska pravda sruĉili svom silom na glave tih monstruoznih zloĉinaca - pita se Tito, navodeći da su ĉak i neki "pošteni ameriĉki specijalisti", koji su tridesetih godina radili u Sovjetskom Savezu, "morali davati ostavku na svoje poloţaje, iako su imali i za ameriĉke pojmove veliku plaću, jer nisu mogli da gledaju sva ta zloĉinstva raznih Pjatakova, itd." Tito se u ovom tekstu predstavlja i kao specijalista za prepoznavanje prikrivenih trockista, najvećih Staljinovih oponenata: - Ĉesto ćeš ĉuti mnoge prikrivene trockiste kako govore: "Ja nisam trockista, ali nisam ni staljinista." Ko ovako govori, on je sigurno trockista. A trockisti su za Tita, kao i za Staljina i najtvrdokornije staljiniste, najveći grešnici: - Mnogi ĉestiti ne vjeruju da su se trockisti danas srozali na "obiĉnu bandu špijuna, ubica, diverzanata i agenata fašizma". A evo šta radi ta banda u Španiji - otvoreno pomaţe i sluţi Franku... ubijaju iz zasjede najbolje sinove španjolske radniĉke klase. Njih se tamo svakodnevno raskrinkava kao izdajnike i špijune u sluţbi generala Franka. Gorkić ni poĉetkom 1937. nije znao šta je njegov nekadašnji štićenik 4. marta 1935. o njemu priĉao Jakuboviĉu i Karaivanovu. Zato se njegov odnos prema Titu uopšte ne menja, on i dalje kao dobra vila bdije nad njim, ĉak i nad njegovim liĉnim problemima. Mala moja... Januara 1937. Politbiro CK KPJ u Parizu, na Gorkićev predlog, odluĉuje da prihvati Titovu molbu, da zaposli njegovu suprugu Luciju Valter, koju je on ostavio u Moskvi. Posle usvajanja ove odluke Gorkić Grţetiću prosleĊuje Titov izveštaj iz Zagreba u kom se ţali na zagrebaĉke intelektualce koji "samo kritikuju i filozofiraju" o prvom montiranom staljinistiĉkom procesu u Moskvi. - S manuelcima je mnogo lakše i stalno sam u vezi s njima. Grţetić pita Gorkića: "Šta da radim sa Titovom ţenom - Luci". Ona, kaţe, "ĉeka obećanja koja su joj data", "bolesna i ne moţe da radi", u Moskvi dobija neku pomoć, ali "bi to moglo da prestane": - Ako ipak ima neka mogućnost da bude tamo sa Titom ja bih bio za to da ju otpratim. Gorkić odgovara da je "odmah pošalje ovamo u Paris", ali "samo ako je "100 odsto u svakom pogledu ĉista", našta Grţetić mesecima ćuti, pa se Titov zaštitnik zbog toga tri puta ljuti na svog moskovskog izaslanika. Prvi put ga podseća što nije "ništa odgovorio na naš predlog da Titina ţena što prije ovamo doĊe", a drugi put mu, uz pitanje "šta je s tim", kaţe: - Tito kreće po svoj prilici ponova na posao i bilo bi vrlo dobro kad bi mogao viditi svoju hanumu prije toga. U trećem pismu Gorkić se ljuti na Grţetića što "ništa nisi poduzeo za hitno šiljanje ţene Tita": - Kad budeš ovo ĉitao nemoj da nas šilješ u neku stvar, nego vodi raĉuna o tome da i ti treba da vodiš raĉuna o liĉnim zahtjevima ljudi. Tito je već dva puta bio dolje, dva puta bio ovdje u nadi da će svoju hanumu ovdje zateći, i sada opet mora da putuje, a da nje još uvijek nema. Ako si silom prilika morao da postaneš kaluĊer, nemoj onda prisiljavati druge da odjenu monaško ruho. Grţetić je i na ovo uvo ostao gluv, pa je Gorkić još dva puta urgirao za "Titovu hanumu": - Nisi ništa odgovorio na naš predlog da Titina ţena što prije ovamo doĊe. Drugi put je već bio ljut: - Zamjeravamo ti svi da nisi još ništa poduzeo za hitno šiljanje ţene Tita, niti si se udostojio da nam išta odgovoriš. IzmeĊu hajke na trockiste i brige za zbivanja u Španiji, Tito 1937. stiţe da se iz Pariza ĉetiri puta javi i svojoj mladoj supruzi Luciji Valter, koja je bila upola mlaĊa od njega. Imala je 23, a on 45-46 godina. Oslovljava je "mala moja voljena", tepa joj nazivajući je Lusil, raduje se što mu je napisala jedno pismo koje je "bilo dugaĉko, ali ne dovoljno dugaĉko za mene". Pati što je nedavno bila bolesna, nadajući se da će "uskoro sve opet biti dobro, a moja malena će opet biti kod svog gospodina"! Savetuje je da ne treba da bude nestrpljiva i nervozna, "jer ću ja poraditi sve da bi mogla da poĊeš kod mene". Veoma se brine za nju, jer je ĉuo da je "vrlo slaba", pita da li je stigla da se "samo malo odmori", kaţe da je "saznao o svemu što joj se desilo" i savetuje da se "pre svega bavi svojim zdravljem". Poslao joj je "neke sitnice", a pismo završava: - Jako ţelim da te vidim i s nestrpljenjem ĉekam taj trenutak. Srdaĉan pozdrav - tvoj gospodin.

Jauci za maršalom Pero Simić | 21. maj 2009

Sa suzama su ga ispratili ne slute?i da oplakuju i sebe i Jugoslaviju. Tito posle smrti postaje “još besmrtniji”

Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.




Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampana u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscima “Štampe” u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Tito je solidno govorio i pisao nemaĉki i ruski, dobro je savladao ĉeški i engleski, delimiĉno i poljski, esperanto i kirgiski jezik, a vodeći jezik zemlje kojom će kasnije decenijama vladati nikad nije ĉestito nauĉio. Do razlaza sa Staljinom 1948/1949. bio je njegov najlojalniji sledbenik izvan "prve zemlje socijalizma", a preko noći je postao njegov najveći disident posle Lava Trockog. Da bi pristupnicu za Severnoatlantsku vojnu alijansu, srce suprotnog, kapitalistiĉkog tabora, juna 1954, potpisao sa jednim od najviših Staljinovih ordena na grudima. Celog ţivota gradio je imidţ zaštitnika sirotinje, koga bole sve nepravde ovoga sveta, a uredno voĊeno knjigovodstvo njegove predsedniĉke administracije pokazuje da je bio jedan od najskupljih vladara prošlog veka. Opsluţivalo ga je više od hiljadu ljudi. Imao je dvadesetak vila i rezidencija, hiljade hektara liĉnih lovišta, tri sopstvena zoološka vrta, specijalni "plavi voz", mnoštvo brodova i jahti, glisera i aviona. Raspolagao je većim i luksuznijim voznim parkom nego nemaĉki kancelar, francuski predsednik i engleski kraljevski dvor zajedno.

Nacija u bolu Bio je jedan od najpoznatijih komunista u svetu, a nikad nije ĉinjeniĉno utvrĊeno ni ko ga je, kad i gde primio u ĉlanstvo partije kojom je doţivotno vladao. Još manje se znalo o tome kad i kako ga je moskovska Kominterna imenovala za generalnog sekretara svoje jugoslovenske filijale, KPJ, o ĉemu je za ĉetrdesetak godina ispriĉao najmanje 16 razliĉitih verzija. A o najvećoj nepoznanici Titovog ţivota, njegovoj ulozi u staljinistiĉkim pogromima u Sovjetskom Savezu, u kojima su, dok se on borio da doĊe na ĉelo KPJ, streljane i stotine nevinih jugoslovenskih komunista, nije se ništa znalo. Sve što je ostvario ratom je postigao, a na kraju mu je posle svega, 1973, za dlaku izmakla Nobelova nagrada za mir. Bio je fenomen, moţda jedan od najvećih u dvadesetom veku. Koristio je više od 70 pseudonima, bio poĉasni ĉlan vodećih jugoslovenskih akademija nauka, nosilac 16 najviših jugoslovenskih i 98 ordena i medalja koje mu je dodelilo 59 zemalja sveta. Proglašen je za poĉasnog doktora sedam jugoslovenskih univerziteta. Trideset pet godina vladao je Jugoslavijom i komandovao njenom armijom, ĉetrdeset godina upravljao jugoslovenskom Komunistiĉkom partijom, tri puta odlikovan ordenom narodnog heroja Jugoslavije. I u osamdesetoj godini ţivota priĉao je da "ne gleda na godine", a kad biološki zakoni ni njega nisu mimoišli, Titovi naslednici su svetu poruĉili da je njegovim odlaskom "svetska istorija ostala udovica", a Jugoslovene su tešili zavetom: "I posle Tita Tito." Sliĉna misao pala je na pamet i panamskom generalu Omaru Torihosu Hereri, koji je izjavio da "Titova smrt sve nas na neki naĉin ostavlja kao siroĉad, a istoriju udovicom". Na njegovoj sahrani okupio se najveći broj svetskih zvaniĉnika koji su se ikad našli na jednom mestu. Sa suzama i jaucima ispratili su ga milioni Jugoslovena. Mnogi su za njim više i bolnije patili nego za svojim najroĊenijim. Ni slutili nisu da time oplakuju i sebe i Jugoslaviju. Povratak Brozu Dvadesetak godina posle njenog sloma, kad se već odavno u krvi i suzama raspala zemlja kojom je doţivotno vladao i eksperimentisao, Tito na razvalinama svog ţivotnog dela doţivljava svojevrsnu reinkarnaciju. Njegovo ime sve se ĉešće izgovara, u svim drţavama bivše Jugoslavije sve je više njegovih poklonika i oboţavalaca svih uzrasta i zanimanja. Njegov lik svakodnevno vaskrsava na hiljadama znaĉki i medaljona, zastava i grbova, na majicama i ĉasovnicima, na tetoviranim ljudskim telima, na bocama vina i ţestokih pića koja nose njegovo ime. Njegovu slavu obnavljaju desetine kafića i restorana, klubova i udruţenja, u svim drţavama bivše Jugoslavije koji slave njegovu liĉnost i delo. Njegovi nekad odbaĉeni i prezreni biste i spomenici vraćaju se na svoja postolja, ulice mnogih gradova opet postaju Titove. Njegov nasumce odabrani roĊendan, 25. maj, koji je komunistiĉka Jugoslavija više od trideset godina obeleţavala kao svoj najdraţi dan, vaţniji i od datuma njenog roĊenja, ponovo se slavi širom njegove virtuelne zemlje razdrobljene na šest ameriĉkih i evropskih protektorata. MeĊu njegovim sve brojnijim oboţavaocima sve je više i onih koji nisu bili ni roĊeni dok je on upravljao Jugoslavijom. Samo prošle godine Titov grob u njegovoj beogradskoj "Kući cveća" posetilo je 138.000 ljudi iz svih drţava nekadašnje Jugoslavije i najrazliĉitijih delova sveta. Na “Fejsbuku”, najpozantijem personalnom internet sajtu u svetu, registrovano je ĉak 500 grupa Titovih fanova, više nego što ih imaju svi bivši i sadašnji lideri svih naroda bivše Jugoslavije. Ruska spisateljica Nadeţda Mandeljštam znala je nekad reći, misleći na Staljina, da su diktatori obiĉno besmrtni do kraja ţivota, a Tito posle smrti postaje “još besmrtniji”. PARTIJSKI ARHIV Traganja u bivšem Centralnom partijskom arhivu, koji je već odavno preimenovan u Ruski drţavni arhiv socijalno-politiĉke istorije, RGASPI, završio sam u leto 2008. Tada sam u Titovom strogo poverljivom dosijeu i u dosijeima drugih voĊa KPJ u RGASPI-ju otkrio desetine novih dokumenata koji su se donedavno ĉuvali u jednom od najzatvorenijih arhiva u svetu, bivšem Staljinovom, sadašnjem Prezidentskom arhivu u Moskvi. Krajem ove 2008. godine završio sam i dvadesetogodišnja istraţivanja manje poznate i potpuno nepoznate graĊe o Titu, koja se ĉuva u beogradskim arhivima, pa su se kockice za prvu Titovu politiĉku biografiju najzad sklopile, navodi autor.

Poljak, Rus ili Nemac Pero Simić | 22. maj 2009

U ve?ini njegovih dokumenata upisano je da mu je pravo ime i prezime Josip Broz, ali postoji i mnoštvo onih u kojima piše druk?ije

Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.




Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. U VEĆINI njegovih dokumenata upisano je da mu je pravo ime i prezime Josip Broz, ali postoji i mnoštvo onih u kojima piše drukĉije. Pravi problem je što je mnoga od njih popunjavao on sam. U niţoj seljaĉkoj i šegrtskoj školi, u koju se potom upisao, jeste Josip Broz, ali ubrzo se ne zove tako. U otpusnoj listi jedne ĉeške fabrike, u kojoj je radio pre Prvog svetskog rata, stoji da mu je ime Jozef, a ne Josip. Prema jednom dokumentu sovjetskih boljševiĉkih vlasti, izdatom u Omsku 1920, ime mu nije ni Josip ni Jozef, već Josif. Tu mu je i prezime drukĉije: nije Broz, nego Brozović. Iste godine Komanda grada Zagreba izdaje mu objavu za kretanje po novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj piše da mu je ime Josef Broz. Petnaest godina kasnije, 1935, u onoj moskovskoj autobiografiji svojeruĉno beleţi da mu je ime Josif, ali više se ne preziva Brozović, već Broz. Dve godine kasnije, 1937, ispostavilo se da njegovo ime nije ni Josip, ni Jozef, ni Josef, ni Josif, a i da se više ne preziva ni Broz, ni Brozović. Prema policijskom dosijeu Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu, on je Ivan Bros, koji se "kreće pod konspirativnim imenom Tito". Fama o Brozu

I U većem delu Drugog svetskog rata njegovo ime i prezime biće tajna i za domaću i za svetsku javnost, ĉak i za borce njegove vojske i ĉlanove i ĉelnike njegove partije. Oficijelno glasilo njegove partije, list Borba, tek će decembra 1942. prvi put objaviti njegov rukom stilizovani portret, bez navoĊenja bilo kakvog imena i prezimena. Osloviće ga samo reĉima: "drug Tito", pa tako njegove pristalice ni te, ali ni naredne, 1943, neće znati ko je zapravo "drug Tito", da li Josip Broz, Jozef Broz, Josif Broz, Josef Broz, Josif Brozović ili Ivan Bros. Sledeće, 1944, dobiće i sedmo ime. Ameriĉki Hrvati i Slovenci će ga u pismu povereniku Titove privremene vlade za spoljne poslove, Josipu Smodlaki, imenovati kao "Josipa Brozovića Tita". Poĉasni predsednik ove izbegliĉke organizacije bio je Titov liĉni prijatelj, Amerikanac slovenaĉkog porekla Luj Adamiĉ, a celokupno ĉlanstvo Brozovi(ćevi) zemljaci, Hrvati i Slovenci. Nema dokaza da su mu ova razliĉita oslovljavanja smetala. Naprotiv, sva je prilika da su mu godila, jer su širila famu o njemu i meĊu njegovim simpatizerima i meĊu oponentima. Zbog toga se njegov glavni ratni protivnik, voĊa prosrpskog monarhistiĉko-nacionalistiĉkog pokreta Dragoljub Mihailović, i poĉetkom 1943, ţalio ĉlanovima jugoslovenske izbegliĉke vlade u Londonu da "o Titu ništa ne znamo, šta je i otkud je on". Licitiranja su trajala decenijama: jedni su se kleli da se radi o Poljaku jevrejskog porekla, drugi da je Rus, treći ruski Nemac. Neki su bili sigurni da je MaĊar, neki da je Ĉeh. Jedni su bili spremni da stave ruku u vatru da je ĉist Jevrejin, drugi da je punokrvni Italijan roĊen u Trentu, kako je maja 1980. pisao italijanski nedeljnik Đente. "Kurir" otkrio JOŠ maštovitiji je, pred njegovu smrt, bio beĉki Kurir, koji je 28. i 29. februara i 1. marta 1980. lansirao vest da je voĊa Jugoslavije Austrijanac po imenu Franc Broz, da je roĊen u Beĉu, da mu je majka stvarno bila Marija, ali da mu je otac nepoznat. Ova intrigantna vest bila je potkrepljena i nekim izvodom iz matiĉne knjige, a iz istih krajeva je stigla i druga, još senzacionalnija tvrdnja: da je bio vanbraĉno dete sluţavke Marije i beĉkog Jevrejina Samuela Majera, kod koga je ona radila. Posle njegove smrti, nagaĊanjima o Titovom identitetu prikljuĉio se i jedan njegov ĉinovnik, generalni sekretar predsednika SFRJ Mirko Milutinović. On je 1990. u jednom beogradskom listu razglasio priĉu kako je Tito "u posebnim pregradama" svoje "koţne aktn-tašne" od svih znatiţeljnika pomno "ĉuvao fotokopiju dnevnog izveštaja austrougarskog Ministarstva rata iz jeseni 1915, u kome se nalazio spisak poginulih i nestalih austrougarskih boraca u vreme Galicijske bitke". Milutinović je tvrdio da se na tom spisku našlo i ime "Broz (Franja) Josip", ali uopšte nije objasnio kad i kako je uspeo da otvori tu "aktntašnu" i da zaviri u taj spisak. A i da je to rekao, ova priĉa bi bila pod senkom ĉinjenice da su Galicijsku bitku u leto i jesen 1915, punih pet meseci, vodile nemaĉke, a ne austrougarske trupe. Bilo kako bilo, on se u istoriju upisao kao Tito, i praktiĉno sve što je postigao uĉinio je kao Tito, a da li je Josip, Josif, Josef ili Jozef, Franc ili Ivan, Bros, Broz ili Brozović, ili da li je postojao još neki "Broz (Franja) Josip", za istoriju nije nevaţno, ali nije ni presudno. Ona ga, u svakom sluĉaju, pamti i (pre)poznaje kao Tita. SVI DATUMI ROĐENjA ROĐEN je petog, šestog ili 12. marta, ili prvog, 7. ili 25. maja 1892. Ili 10. juna te iste godine, ili 6. februara, 6. marta, 7. ili 25. maja 1893. Ili nekog nepoznatog dana i meseca 1890, ili nepoznatog dana i meseca 1893, nepoznatog dana i meseca 1894, ili 25. januara neke nepoznate godine. Imao je najmanje petnaest datuma roĊenja. Većinu njih on je liĉno saopštavao ili svojeruĉno upisivao u svoja dokumenta. Za istoriju je ostao samo još jedan dokument o datumu Titovog roĊenja, knjiga roĊenih matiĉnog ureda u Tuhelju, napravljena na osnovu prepisa crkvenih knjiga Tuheljske ţupe, ali se ispostavilo da je ona još nepouzdanija od "Stanja duša". Istina, i u njoj piše da je Josip Broz roĊen 7. maja 1892, ali senku na ovaj dokument baca ĉinjenica da je u njemu naknadno menjano ime jednog brata Josipa Broza, pa ĉak i podaci o tome koliko su dece imali njegovi roditelji. Recimo, Dragutin je ovde prekršten u Dragana, a Franjo i Marija Broz su, prema ovom dokumentu, imali petoro dece manje nego što je zapisano u "Stanju duša" Tuheljske ţupe.

Kaplar vražje divizije Pero Simić | 23. maj 2009.

U austrijskoj uniformi na ratnim poprištima u zapadnoj Srbiji. U Srbiju stigao kao kaplar, a otišao kao vodnik

Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.




Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Najomiljenija liĉnost njegovog detinjstva bio je majĉin otac, deda Martin. Kad je jednom prilikom video kako njegov unuk seĉe najlepše izdanke tankog šumskog drveća, deda ga je ukorio: - Zašto, Joţa, sijeĉeš prutiće? - Hoću da napravim biĉ. - Što će ti biĉ kad nemaš konja? - Kupit ću konja! - Kako ćeš kupiti, Joţa, kad nemaš ni krajcera? - Imat ću ja konja kad imam biĉ!1 Maštao je da konja kupi kad postane šnajder i sašije sebi „lijepo crno odijelo“. Plan je pao u vodu onog dana kada je u Kumrovec banuo njegov roĊak, austrougarski štapski narednik Jurica Broz. Obiĉna naredniĉka uniforma, okićena nekim beĉkim medaljama, toliko ga je impresionirala da mu je narednik „izgledao kao general“. RoĊaku nije trebalo mnogo vremena da malog Joţu nagovori da

poĊe u kantinu 27. domobranskog puka austrougarske vojske u Sisku da izuĉava kelnerski zanat, a nesuĊenom šnajderu još manje da se razoĉara i odustane od kelneraja. Dosadilo mu je da u toj kantini bude „obiĉni sluga“, da do duboko u noć namešta kegle u kantinskoj kuglani i da bude potrĉko za sve i svašta. Pokucao je na vrata jedne bravarske radionice u Sisku i prijavio se za uĉenje šloserskog zanata. Časovi klavira U radionici je svaki dan radio kao šegrt, a dva puta nedeljno, od 17 do 19 ĉasova, išao je u šegrtsku školu. Ĉim je postao bravarski pomoćnik, nikako se nije skrašavao. U jednoj bravarskoj radionici u Zagrebu radio je dva meseca, u jednoj mehaniĉarskoj radnji u istom gradu ostaje ĉetiri i po meseca, u nekoj metalskoj fabrici ispod slovenaĉkih Alpa provodi osam meseci, a onda poĉinje odiseju po centralnoj Evropi. U Ĉenkovu, kod Praga zadrţava se stotinak, u ĉeškoj „Škodi“ samo deset dana. Po nekoliko dana radi u Minhenu, Manhajmu i Ruru, dvadesetak dana u beĉkoj fabrici mostova „Gridl“. Jedino je u austrijskom „Dajmleru“ uspeo da ostane desetak meseci. U Beĉu, u kome mu 1912. svojski pomaţe stariji brat Martin, stiĉe i neke aristokratske navike zbog kojih mu mnogi nikad neće poverovati da je imao bilo kakve veze sa blatnjavim Kumrovcem. Kod jedne beĉke dame uzima ĉasove klavira, a jedan stari uĉitelj ga uĉi veštini plesa. Uspeh je bio poloviĉan: „Brzo sam nauĉio valcer, ali sam imao nevolja se kadrilom i polonezom“. Problem je rešen, uĉitelj ga je okuraţio: „Moraš da nauĉiš sve ili ništa!“ Već tada je voleo da se kinĊuri: - Uvek se lepo oblaĉio - govorio je njegov brat Martin - i kad se uveĉe spremi da izaĊe, znao sam da je u pitanju ili tajni politiĉki sastanak ili neka raspuštenica. Krajem 1912. regrutovan je za tehniĉku sluţbu Beĉkog arsenala, centralnu armijsku grupaciju Austrougarske monarhije. Priljeţnim izvršavanjem vojniĉkih obaveza već na poĉetku skreće paţnju svojih starešina koji mu omogućavaju da završi podoficirsku školu i da postane najmlaĊi izviĊaĉki vodnik u svom 25. domobranskom puku, a po jednoj njegovoj priĉi i u celoj austrougarskoj vojsci. Pretpostavljeni su mu ispunili još jednu ţelju: omogućili su mu da uĉi i usavršava maĉevanje, za šta im se on oduţio osvajanjem titule prvaka 25. domobranskog puka u ovoj sportskoj disciplini, a ubrzo i osvajanjem drugog mesta na takmiĉenju najboljih maĉevalaca austrougarske vojske. Najbolje rezultate ostvario je u floretu i u bodu, a nagradu mu je uruĉio nadvojvoda Josif-Ferdinand Prvi Habsburški. Bio je opĉinjen: - Ja primam ĉestitke od nadvojvode! Obiĉan vojnik rukovao se s ĉlanom carske porodice! Za nagradu dobio je jednomeseĉno odsustvo, ali ĉim se vratio u kasarnu morao je na front. Austrija je leta 1914. objavila rat Srbiji, ţeleći da na Balkanu zameni posustalo Tursko carstvo. Carski podanik SudeĆi i po ratnom dnevniku njegove jedinice, ali i po poverljivim biografskim podacima koji se o njemu ĉuvaju u Moskvi, u ovom ratu Broz je imao sve zapaţeniju ulogu. Prema ratnom dnevniku njegove jedinice, 42. domobranske vraţje divizije, od avgusta 1914. prokrstario je sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji - od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Drugim reĉima, uĉestvovao je u borbama na Drini, Guĉevu i Maĉkovom kamenu i u znamenitim bitkama na Ceru i Kolubari. A prema ratnim izveštajima i srpske i austrijske vojske, njegova divizija je odigrala vaţnu ulogu i u opsadi Beograda i okršajima kod Umke, Ostruţnice, Banovog brda, Senjaka, Ade ciganlije i Beţanijske kose. Bez obzira na to što Austrija ni posle tri ofanzive nije uspela da ostvari svoj ratni cilj, mladi austrougarski narednik je stalno napredovao. Na Srbiju je pošao sa ĉinom kaplara, a iz nje je otišao sa ĉinom starijeg vodnika. Bio je to najviši podoficirski ĉin u austrijskoj vojsci. Uskoro je postavljen za ordonansa u štabu svoje 42. vraţje divizije i dobio uniformu „sa tri širita“. CRN KAO ĐAVO O Ĉoveku koji je slovio kao njegov otac malo se zna. Za savremenike je bio Franjo, u jednom sudskom dokumentu kraljevskog kotarskog sudije u Bakru, sroĉenom 1927, piše da se zvao Frano, a u jednom upitniku popunjenom 1935. u Moskvi, Tito u rubrici otac kaţe: Franc. Jedan Titov uĉitelj iz osnovne škole, Stjepan Vimpušek, govorio je da se „imena Titovog oca ne moţe sjetiti, ali da sigurno znade da mu ime nije bilo Franjo“, a Dedijer ga je odmah poklopio pišući da je „stari uĉitelj ovde pobrkao oca druga Tita sa stricem“. Tito je svog oca opisivao kao suvonjavog ĉoveka, orlovskog nosa, „crnog kao Ċavo“, što delimiĉno potvrĊuje i jedina njegova saĉuvana fotografija. Taj ĉovek je komšijama i rodbini ostao u sećanju kao neodluĉan, dobroćudan, ne baš vredan ĉovek, koji je ĉesto svraćao u seoske bircuze.

Dobar glas u Moskvi Pero Simić | 24. maj 2009

O Titu se govorilo pre nego što je stigao u „prvu domovinu radnika“. Ne?u napustiti politiku dok je meni na ramenu glave

Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.




KAD je 1934. izašao iz kaznione, Broza je u Kumrovcu srela prijateljica njegove majke, Tereza Štefan. - Joţa, Joţa, šta će ti ta robija? Što si lud, što se mlataraš po zatvorima? Vidi kakav si blijed i suv? - Tereza, šta ti razumiješ? Ti ne znaš šta je politika. Ja to neću napustiti dok je meni na ramenima glave. Već u leto te godine izdejstvovao je da ga komunistiĉko rukovodstvo Hrvatske i Slavonije pošalje u sedište CK KPJ u Beĉu, da pokuša popraviti poremećene odnose i poljuljano povernje izmeĊu voĊa hrvatskih i jugoslovenskih komunista. Misija je uspešno okonĉana, a njegov opis susreta sa liderom KPJ Josipom Ĉiţinskim, poznatijim u partijskim krugovima po pseudonimu Milan Gorkić, mogao bi već na poĉetku njegove karijere da otkrije i crtu Joţine samoljubivosti: - Gorkić i ostali ĉlanovi CK pali su na mene kao pĉele na med. Htjeli su što više da izvuku i doznaju šta se u zemlji radi, kakvo je stanje u partijskoj organizaciji. Budući prvi

JOŢI se posrećilo, pa njegov uzlet samo nekoliko dana posle ovog razgovora dobija snaţno ubrzanje. Prvo postaje ĉlan najuţeg rukovodstva jugoslovenskih komunista, Politbiroa, pa tek onda ĉlan CK iz ĉijeg se sastava biraju ĉlanovi Politbiroa. Samom sebi odmah daje konspirativno ime Tito, da bi tri meseca kasnije svim pokrajinskim komitetima KPJ i Saveza komunistiĉke omladine Jugoslavije, SKOJ-a, napisao direktive o formiranju vojnih jedinica za oruţanu pobunu u zemlji. On predlaţe, a vrh KPJ usvaja, da jugoslovenski komunisti u pripremi revolucije ne treba da izbegavaju saradnju ni sa najreakcionarnijim nacionalšovinisitiĉkim organizacijama. Na prvoj visokoj partijskoj funkciji ne skrašava se ni pola godine. Ni toliko vremena mu nije bilo potrebno da ostvari san svakog ondašnjeg komuniste, da prvi put u ţivotu vidi Moskvu. Odluku da mu tu ţelju ispuni krajem te 1934. doneo je generalni sekretar CK KPJ Milan Gorkić. Njegova poĉetna ideja bila je da Tito u Moskvi nadoknadi ono što je propustio u zatvoru, da popravi svoje oskudno politiĉko obrazovanje, ali i da nekoliko meseci radi u svetskoj prokomunistiĉkoj sindikalnoj centrali Profinterni. Nije imao ništa protiv ni da Tito u ime KPJ bude referent u Komunistiĉkoj internacionali, Kominterni, a konaĉnu odluku prepustio je predstavniku KPJ u Kominterni Vladimiru Ćopiću: - Ako Tito bude referent, onda uredi da se ljudi k njemu ljudski odnose - zahteva Gorkić od Ćopića. - Reci to zvaniĉno Valiji (visokom funkcioneru Kominterne Henriku Valeckom, ĉije je pravo ime i prezime bilo Maksimilijan Horvic) i drugima da je to radnik koji je 6 godina proveo na robiji, da on moţda u poĉetku neće biti rutiniran onako kao neki izvjeţbani intelektualci. Ali on poznaje partiju, on predstavlja najbolji dio našeg radniĉkog aktiva i poslije nekog vremena, 6-8 mjeseci, mi ga uzimamo za rukovodeći rad u CK. I još jedan blagonaklon gest prema Titu: - Prema tome - upozorava Gorkić - k njemu se niko ne smije odnositi kao k nekom sitnom ĉinovniku, nego kao partijcu koji će u doglednoj budućnosti biti jedan od stvarnih i, nadamo se, dobrih rukovodilaca naše partije. Reci to zvaniĉno Valiji i njegovom šefu. Birane Gorkićeve reĉi nisu bile samo preporuka nego i svojevrsna garancija za Tita, jer je Valija bio ĉlan jednog od najvaţnijih organa Kominterne, njenog strašnog suda, Kontrolne komisije, bez ĉije podrške nijedan komunista nije mogao ni zamisliti, a kamoli napraviti bilo kakvu partijsku karijeru. Ćopić nije ĉekao Gorkićevu preporuku, već je još mesec dana ranije funkcionerima Kominterne skrenuo paţnju na Tita: - On je jedan od vodećih radnika KPJ. Nekoliko meseci rada u SSSR-u bezuslovno bi imali ogroman znaĉaj za druga Tita. Enigma Špiner TAKO je dobar glas o Titu stigao do Moskve i pre nego što je on februara 1935. stupio na tlo „prve domovine radnika“. Putovao je vozom preko Poljske, sa austrijskim pasošem na ime Josifa Gofmahera, verujući, kako je govorio, da u SSSR-u „vladaju ljubav, drugarstvo i iskrenost“, a u njoj su „ostvareni i svi ideali za koje smo se borili“. Ĉim je 21. februara 1935. došao u Moskvu, Kominterna ga je smestila u svoj hotel „Luks“, u ulici Maksima Gorkog, u kome su stanovali njeni saradnici iz raznih zemalja sveta. Još se nije ĉestito ni smestio, Tito je poĉeo intenzivno da saraĊuje sa dvojicom specijalnih saradnika Kadrovskog odeljenja Kominterne. IznenaĊenje je utoliko veće što je taj kadrovski inkubator još od Staljinovog dolaska na vlast bio pod neposrednom kontrolom sovjetske tajne policije GPU, a potom NKVD-a, Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove. Prva stranica te najmisterioznije faze Titovog ţivota otvorena je 4. marta 1935, kada se on u Moskvi sreo s dvojicom „kadrovika“ Kominterne. Identitet jednog od njih, koji se krio iza pseudonima Jakuboviĉ, ni do danas nije dešifrovan, a ime drugoga, koji se maskirao iza izmišljenog prezimena Špiner, pred kraj ţivota otkrio je sam Tito. Marta 1977, na jednom skupu u Kumrovcu, otvoreno je rekao da se iza tog izmišljenog prezimena skrivao bugarski komunista Ivan Karaivanov, koji je u Moskvi, prema Titovom priznanju, sedeo na dve stolice: - Osim toga što je bio NKVD-ovac, radio je i u aparatu Kominterne. VIŠE VERZIJA I NJEGOV najglasovitiji pseudonim Tito, prate velike dileme. Ponajviše zbog toga što nikad nije do kraja razjašnjeno ni njegovo poreklo ni znaĉenje. Najstariji politiĉki dokument ispod koga se on potpisao kao Tito datira s poĉetka avgusta 1934, ali, sluĉajno ili namerno, on je iznosio razliĉite verzije o tome kad je poĉeo da koristi ovo izmišljeno ime. Adamiĉu je 1949. rekao je da je „ime Tito uzeo 1937. godine“, tri godine kasnije, 1952, u „Lajfu“ je ponovio da je „ime Tito poĉeo upotrebljavati 1937. godine“, da bi već naredne godine cela priĉa o njegovom najpoznatijem nadimku dobila nova tumaĉenja. U jugoslovenskom izdanju priloga za njegovu biografiju, Tito će svojeruĉno napisati da je „ime Tito uzeo

1935. godine“, a u toj istoj knjizi, koju je on odobrio pre njenog štampanja, Dedijer će reći da je „ime Tito Josip Broz uzeo 1934. godine“, a da „on (Tito) veli da ga je uzeo tek 1936. godine“!

Španski borac Beker Pero Simić | 26. maj 2009.

O Titovom u?eš?u, u španskom gra?anskom ratu pisao je "Njujork tajms". Dolores Ibaruri potvrdila da Broza poznaje iz Španije

Josip, Pelagija i Ţarko Broz Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.




Najbrţi put za ostvarivanje svojih politiĉkih ambicija hiljade komunista i staljinista širom sveta tada je videlo u španskom graĊanskom ratu. Tako je bilo i sa Titom, koji je bio toliko ambiciozan da je teţnje nekih konkurenata u borbi za vlast u KPJ, kao što smo videli, još u leto 1936. nazivao bolesnim. Njegovo uĉešće u ovom ratu vremenom je, meĊutim, preraslo u jednu od najzagonetnijih epizoda njegovog ţivota. Mnogi su potvrĊivali, a on je uporno negirao da je tada uopšte bio u Španiji, ali ĉinjenice i ovog puta govore drukĉije. Avgusta 1943. to je potvrdio njegov najbliţi saradnik Edvard Kardelj. On je svojim partijskim drugovima u

Sloveniji, pitajući ih kako se na duţnosti komandanta njihovog štaba snalazi tek ustoliĉeni Franc Rozman, tada poruĉio: - Tito kaţe da ga se seća iz Španije i da je tamo bio jako dobar. Zbog toga je naš predlog da se Rozman postavi na ovu duţnost (Tito) potvrdio bez prigovora. Njegovo uĉešće u ovom ratu nije bila tajna ni za neke zapadne obaveštajne sluţbe, pa je londonski "Observer" 19. decembra 1943. pisao da je "rat u Španiji bio velika škola za Tita". Ni za njegovog višedecenijskog prijatelja Miroslava Krleţu, Titova misija u Španiji nije bila tajna. Zato je ovaj pisac, opisujući Titov dolazak u Kumrovec 1937, zabeleţio da se tim povratkom u zaviĉaj ţivot njegovog velikog prijatelja "preko Španije zatvara danas u ogroman krug bitaka i borbe - od Madrida do Kumrovca". Za vreme jedne posete Beogradu, Titov boravak u Španiji je potvrdila i španska revolucionarka Dolores Ibaruri, alias La Pasionarija, koja se nekolicini Jugoslovena krajem avgusta 1976. pohvalila kako "druga Tita poznaje iz Španije". Taj intrigantni podatak upisan je i u jednu Titovu tek otkrivenu tajnu biografiju, koja je decenijama ĉuvana u bivšem Staljinovom, sadašnjem Prezidentskom arhivu u Moskvi: - Uĉestvovao je u nacionalno-revolucionarnom ratu španskog naroda (1936-39). Nedela ĉekista To potvrĊuje i serija drugih Titovih liĉnih dokumenata, koja su iz moskovskog Prezidentskog arhiva upravo prebaĉena u Ruski drţavni arhiv socijalno-politiĉke istorije u Moskvi, u kome je pisac ove knjige jula 2008. pronašao nekoliko veoma zanimljivih papirića. Na jednom od njih je ispisana sledeća adresa: - Barcelona, Dijagonala 428, inostrani servis, nemaĉka sekcija, August Beker. Na drugoj cedulji na ruskom piše: - August Beker, Hitna pomoć I, Trg Altosona 10E, Albasete. Uz adresu je ispisana i poruka: - Ti moţeš kasnije poslati aviopoštom August. Uz ove dve u koverti se nalazi i treći papirić na kome na ruskom piše: - Recept (za prepoznavanje) - hektografsko mastilo (mastilo koje se koristi za kopiranje) pronaĊeno prilikom pregleda Titovih pisama. A svi ovi papirići su ispisani tim crnim mastilom, što znaĉi da bi to mogao biti Titov pseudonim i njegova adresa u Španiji. Nejasno je da li su ameriĉke obaveštajne sluţbe još tokom Drugog svetskog rata saznale za Titovo problematiĉno uĉešće u Španskom graĊanskom ratu, ali se zna da je "Njujork tajms" još krajem 1942. pisao da se Tito zove Beker, a podatak o njegovom boravku u Španiji imala je i nemaĉka obaveštajna sluţba, pa je u poternici koju je za njim u proleće 1943. izdala okupaciona nemaĉka vlast u Srbiji, navedeno da se Tito "za ostvarenje svoga cilja spremao u španskom graĊanskom ratu i u Sovjetskoj Uniji, gde je upoznao sve teroristiĉke metode GPU". O tome su bile obaveštene i francuske tajne sluţbe pa je pariski list "Oror" jula 1966. pisao da se Tito "ţenira da govori o tom delu svog ţivota zbog toga što je njegov boravak u Barseloni i Albaseti, krajem 1936, koincidirao sa ubistvima koja su izvršili ĉekisti (agenti sovjetske tajne policije), likvidirajući glavne jugoslovenske komuniste". Jer "posle tog masakra Tito je postao šef KPJ". Njegovo uĉešće u ovom ratu posredno potvrĊuje i jedno pismo koje je Valter krajem 1937. iz Pariza poslao svom neimenovanom "dragom prijatelju" u Moskvi. U tom pismu Tito svom moskovskom prijatelju kaţe da mu u prilogu šalje svoju pozitivnu karakteristiku za hrvatskog komunistu i sovjetskog obaveštajca Ivana Krajaĉića, koji se pod laţnim imenom Stefan Vedriĉ tada nalazio u jednom sovjetskom obaveštajnom punktu u Španiji. Radio je jedno vreme u aparatu slavonskog komuniste Boţidara Maslarića, a bio je i prevodilac sovjetskom vojnom savetniku u Španiji. Dajući sebi za pravo da na osnovu onoga što on zna proceni da Krajaĉić, koji je u ovom ratu imao ĉin sovjetskog pukovnika, "vrlo dobro obavlja svoju profesiju", Tito, upotrebljavajući upravo njegovo moskovsko ime, kaţe: - Karakteristiku za Stevana šaljem zbog toga što smo odluĉili da ga pošaljemo tebi na specijalizaciju njegove profesije. Dan u Madridu Isti predlog, za "specijalizaciju njegove profesije", Tito u ovom pismu daje i za slovenaĉog komunistu Josipa Kopiniĉa, koji je u španskom graĊanskom ratu "radio po liniji A", kako je Kominterna šifrovano nazivala agenturne poslove u Španiji. Ovog obaveštajca oslovljava jednim od pet njegovih konspirativnih moskovskih imena, nazivajući ga Vokšinom, a svog moskovskog "dragog prijatelja" u ovom sluĉaju samo podseća: - Za drugog kandidata Vokšina, karakteristika se nalazi kod vas.

Posle dolaska na vlast Titu su se iz raznih delova sveta javljali ljudi koji su govorili da ga poznaju iz Španije. Iz njegove arhive vidi se da je na njihova podsećanja najĉešće odgovarao pismenim komentarima da su ti ljudi "nešto pobrkali". Istrajno je negirao i samu pomisao borbenog uĉešća u ovom ratu. Samo jedanput je ameriĉkoj, a ne jugoslovenskoj javnosti, rekao: - Ja se nisam borio u Španjolskoj... Samo sam jednom kratko posjetio Španjolsku i proveo svega jedan dan u Madridu - napisao je 1952. u svojoj autobiogafiji u "Lajfu", ali svom biografu Dedijeru naredne godine nije dozvolio da ove dve reĉenice objavi i u proširenom jugoslovenskom izdanju svoje biografije. Njegovo uĉešće u ovom ratu mogao bi potvrditi i jedan tek otkriveni dokument iz moskovskog dosijea Vladimira Ĉopića, koji je bio komesar 15. internacionalne brigade u Španiji. U ovom dokumentu, u kome on svoje pretpostavljene u Moskvi informiše o tome šta Ĉopić radi i kako se snalazi na španskom ratištu, Valter se koristi jednim novim, dosad nepoznatim konspirativnim imenom, kao "drug Sverĉevski". Kaţe da je pokazao "nedovoljno poznavanje vojne doktrine", a i da u celoj njegovoj brigadi "gotovo uopšte nema kadrova koji su upoznati sa vojnom naukom"

Gorkiću smrtna kazna Pero Simić | 27. maj 2009

Na osnovu laţnih dokaza Gorki? osu?en na smrt i istog dana streljan

Ivan Grţetić Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.


Srodne teme    

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije



Sve ţene Lotara Mateusa

KAD su leta 1937. ĉuli za neuspešni pokušaj slanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, lideri Kominterne su generalnog sekretara CK KPJ Milana Gorkića hitno pozvali da doĊe u Moskvu. Bilo mu je jasno da to ne sluti na dobro, pa kad je jedan njegov prijatelj u Parizu neposredno pred polazak u Moskvu pokušao da ga odvrati od puta, Gorkić mu je odgovorio: - Ne, nije to ono što misliš - rekao je, aludirajući na masovne likvidacije koje su otpoĉele u boljševiĉkoj postojbini. - Radi se o jednom sastanku na kojem apsolutno moram sudjelovati - nastavio je i odsutno dodao: - Tamo se ne dešavaju samo ĉistke, zatvori i procesi, nego se tamo odvija i ţivot Kominterne. Prijatelj je odglumio da se slaţe s tom konstatacijom, ali pošto nije delovao previše ubedljivo, Gorkić je produţio: - Moram izvršiti nareĊenje, to jest, prihvatiti poziv. Ako ne otputujem, bit ću optuţen da sam izdajica, lopov koji je pobjegao s partijskom blagajnom, kao agent policije ili Njal street-a (ameriĉkog kapitala). A to bi bio strašan udarac Partiji. U Jugoslaviji frakcijske borbe bi ponovo oţivjele: dobri drugovi bi bili razoĉarani i odvojili bi se od Partije. Ne, ja to ne mogu reskirati! Ozbiljne greške TO je u jednoj TV emisiji neoĉekivano potvrdio i Edvard Kardelj, koji se tih dana u Parizu sretao sa Gorkićem: - Bio je krajnje deprimiran. Rekao mi je da odlazi u Moskvu i da je pitanje da li će se uopšte vratiti. Pred polazak Gorkić je dobio i jedan snaţan signal iz Moskve. Predstavnik KPJ u Kominterni Ivan Grţetić mu je paniĉno javio da je neke jugoslovenske komuniste u sovjetskoj prestonici već ”pojela magla” i da bi i on trebalo da ”dobro otvori oĉi”, jer se u Moskvi ”i onako nešto na tebe ljute”. Gorkić se nije uplašio, već je pošao u susret svojoj sudbini. Svojoj moskovskoj izvidnici prkosno je odgovorio: - Javi mi koga je od naših ljudi pojela magla. To apsolutno treba da znamo. Na put je krenuo ne ĉekajući odgovor. Uhapšen je 19. avgusta 1937, nepune tri nedelje po dolasku u Moskvu. Pred hapšenje je napisao autobiografiju u kojoj je Georgi Damjanov pronašao nekakvu protivreĉnost. Na osnovu laţnih dokaza da je špijun i ”neprijatelj naroda”, 1. novembra 1937. osuĊen je na smrt streljanjem. Presuda je izvršena istog dana. Još od ulaska u najuţe rukovodstvo KPJ Gorkić je znao da pokaţe zube nekim ĉinovnicima Kominterne. Tako je januara 1933. predstavniku KPJ u Kominterni Grguru Vujoviću signalizirao da ”mi nećemo dozvoliti da se rukovodstvo naše Partije onako s visoka i bagatelno tretira... kako je tamo gore (u Kominterni) uobiĉajeno”, a pred hapšenje je najavljivao ”kurs samostalnosti” i objavio knjigu karakteristiĉnog naslova ”Novim putevima”. U Gorkićevom moskovskom dosijeu upravo je otkriven jedan dokument iz koga proistiĉe da su ona Titova sumnjiĉenja od 4. marta 1935. doprinela njegovom tragiĉnom kraju. U tom dokumentu, nastalom nepune tri godine posle Staljinove smrti, 5. januara 1956, kada je već pokrenut postupak Gorkićeve rehabilitacije, piše da ”arhivski materijali bivšeg Kadrovskog odeljenja IKKI ne daju osnova da se Gorkić optuţi za neprijateljsku delatnost”, ali se potom dodaje: - Drug Tito i drugi predstavnici Komunistiĉke partije Jugoslavije pri IKKI - Vladimir Ĉopić Senjko, Kosta Novaković Dragaĉevac i drugi - uglavnom su pozitivno karakterisali Gorkića, ali su takoĊe beleţili i ozbiljne greške koje je, prema njihovom mišljenju, Gorkić imao: nepravilan odabir kadrova, povreda principa konspiracije, levo-teroristiĉka raspoloţenja i t.d.” Ĉim je u leto 1937. naĉuo da Gorkić u Moskvi ima problema da dokaţe svoju lojalnost Staljinovom reţimu, Tito je krenuo u akciju. Najpre je kao Tito, a kad nije dobio nikakav odgovor onda i kao Valter, pokucao na vrata šefa Balkanskog sekretarijata Kominterne Vilhelma Pika. Pošto nije siguran šta se dešava sa Gorkićem, Piku se u prvom pismu oprezno preporuĉuje: - Obavio sam nekoliko veoma vaţnih zadataka koji su stajali pred nama... Poloţaj Partije se poboljšao, posebno u Hrvatskoj i Sloveniji... Tito u akciji Na kraju ga moli za mišljenje o raznim pitanjima, a posebno o njegovom predlogu da iz KPJ iskljuĉi Adolfa Muka, kome je spoĉitavao što je posle prvog staljinistiĉkog procesa u Moskvi izjavljivao: - Nije trebalo baš sada strijeljati te ljude, jer će nam to škoditi. Plašeći se da nije preuranio sa obraćanjem Piku, drugo pismo naslovljava na bezimenog ”dragog prijatelja” u Moskvi, a po onome što piše vidi se da se obraća i Ivanu Grţetiću i Milanu Gorkiću, koji su već bili uhapšeni. Kuka im na samom poĉetku:

- Već je dva mjeseca kako je Somer otišao, a šest nedjelja kako od vas nema ništa. Ne samo što nema odgovora ni na jedno od naših pitanja, nego ĉak nema ni potvrde da li vi primate naše stvari. Posebno ga brine što od Kominterne nije stigao novac za štampanje knjige o prva dva moskovska fingirana procesa: - Obećali ste poslati pare za procese koje smo morali da platimo iz naših mizernih sredstava, a od vas do danas ni pare. BROZOVA AVANTURA TEK pred kraj njegovog ţivota saznalo se da je Tito bio povezan i sa neuspešnim pokušajem rukovodstva KPJ da poĉetkom 1937. brodom u Španiju pošalje oko 500 jugoslovenskih dobrovoljaca. Akcija je provaljena, policija ih je sve pohapsila. Tri godine posle kraha te akcije, kad se borio za preuzimanje kontrole nad KPJ, Tito je na vrlo delikatan naĉin doveden u direktnu vezu sa fijaskom ove ekspedicije, koju je, kao i celu KPJ, finansirala Moskva. Te 1940. godine u Beogradu je izašao Bilans sovjetskog termidora, jedna od prvih knjiga u svetu posvećenih razobliĉavanju staljinistiĉkih zloĉina u ”domovini svjetskog proletarijata”. Njen autor bio je novinar Ţivojin Pavlović, izdavaĉ i administrator centralnog partijskog lista "Proleter", koji je izlazio u Parizu. U svojoj knjizi, koja je zabranjena i spaljena ĉim je objavljena, Pavlović je pisao da je poĉetkom aprila 1937. od jednog prijatelja iz Beograda dobio sledeće pismo: - Saznajemo ovamo da spremate neku laĊu koja će da uzme sve dobrovoljce u Kotoru. Mogu ti javiti da beogradska policija sve zna. Ne znamo na koji naĉin, ali te upozoravamo da preduzmeš odmah sve da se ljudi ne upropašćuju i da se ta avanturistiĉka akcija obustavi.

Sve nade u Kopiniča Pero Simić | 28. maj 2009.

U bici za tron Partije Broz šalje sovjetskog obaveštajca kod Dimitrova. Tito piše da je okupio "divan kadar"

Georgij Dimitrov Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13.

Naš jedini putokaz Dolari drugu Valteru Jauci za maršalom Poljak, Rus ili Nemac Kaplar vraţje divizije Dobar glas u Moskvi Španski borac Beker Gorkiću smrtna kazna Sve nade u Kopiniĉa Lista sabotera partije Razvod zbog partije Djed rešio stvar Embargo i posle smrti

14. Strah od mrtvog Filipa 15. Jedino su njemu verovali Srodne teme     


GLASINE o Gorkićevom hapšenju se šire, a stanje u KPJ je "oĉajno poĉelo da se pogoršava", pa Titu poĉetkom novembra 1937. ne preostaje ništa drugo nego da opet pokuca na vrata "dragom prijatelju" Vilhelmu Piku. Jada mu se što od njega "nije dobio nikakvu materijalnu pomoć", koja mu je "sada neizostavno potrebna", a više je nego uznemiren priĉama "da si me brisao" sa spiska Kominterninih abonenata. U ovom pismu Tito se prvi put otvoreno nudi: - Mislim da i ja treba da budem saslušan prije rješavanja naših problema. Svako poloviĉno rješenje, po mom mišljenju, moţe biti samo od štete. Razumljivo, "poloviĉna rješenja" su ona koja bi zaobišla njega. Pik opet ćuti, ali Valter je uporan: obaveštava ga da njegov protivnik u borbi za partijski presto, dalmatinski komunista Ivan Marić, priĉa "da s obustavljanjem materijalne pomoći rukovodstvo KPJ kao takvo zapravo više ne postoji". To ga posebno peĉe zbog toga što Ivan Marić i crnogorski komunista Labud Kusovac i njegova supruga Kristina, saradnica sovjetske tajne policije, lobiraju za Titovog najopasnijeg konkurenta, najpoznatijeg jugoslovenskog komunistu Petka Miletića, bivšeg šefa komunistiĉke organizacije Srbije. Marić ga je nazivao "partijskim kapitalom" , a Miletićevo ime nosila je i jedna internacionalna brigada u Španiji, što se smatralo najvećom ĉašću za nekog komunistu. Zato Tito već na poĉetku borbe za vrh KPJ pokušava da potkopa Miletićevu slavu. Optuţuje ga kod Pika da "radi protiv linije firme (partije) i Sedmog kongresa Kominterne". Slab ĉovek UMESTO soliranja, Marić je tada Titu predlagao da zajedno s njim, Kusovcem, Kuharom i hrvatskim komunistom Dragutinom Marušićem "privremeno preuzmu odgovornost za sav partijski rad", ali Valter to nije hteo ni da ĉuje. Marić se zbog toga ţalio Dimitrovu da je "drug Tito ĉovjek slab, politiĉki neizgraĊen, s nezdravim voĊovskim ambicijama", ali Tito je terao po svome. Pošto od Pika ni dalje nije bilo ni traga ni glasa, Tito mu se ponovo javio, preklinjući ga da se "naĊe najbrţi, makar i privremeni izlaz" za novog generalnog sekretara CK KPJ. Pik nastavlja da ćuti, a Valter borbu za Kominterninog poverenika za Jugoslaviju prenosi i u "Proleter", u kome prisvaja i kao svoje citira dve omiljene Staljinove izreke, koje su predstavljale lozinku za staljinistiĉke pogrome u "najnaprednijoj zemlji na svijetu": - Treba znati ovo: "Partija je postala za ĉlana Partije vrlo velikim i ozbiljnim djelom, i ĉlanstvo u Partiji ili iskljuĉenje iz Partije - to je veliki prelom u ţivotu ĉovjeka". Treba razumjeti ovo: "Za redovne ĉlanove Partije biti u Partiji ili iskljuĉen iz Partije - to je pitanje ţivota i smrti (Staljin)". U poslednjem pismu, Tito iznova jadikuje što "ova neizvjesnost (oko njegove kandidature) tako dugo traje", ali ceo trud je bio uzaludan, Pik je ćutao kao zaliven. U obraĉunu sa nekim neistomišljenicima Tito tada raĉuna i na mišiće. Jednom svom pariskom prijatelju tih dana javlja da u Jugoslaviji nikako ne moţe da naĊe jednog svog oponenta, da se s njim razjasni tako što bi mu "nategnuo rebra". Nema odgovora U PROLEĆE 1938, kad je u CK KP Francuske, zajedno sa Ivanom Marićem i Labudom Kusovcem, zvaniĉno obavešten da je Gorkić u Moskvi "uhapšen kao špijun engleske špijunaţe", da je Kominterna raspustila CK KPJ i "suspendirala rad KPJ", Tito ne oĉajava. Za nedelju dana dva puta se obraća generalnom sekretaru Kominterne Georgiju Dimitrovu. U prvom obraćanju, nazivajući ga ĉas drugom, ĉas prijateljem, ţali mu se na Marića i Kusovca, koji su u Parizu samoinicijativno formirali novo rukovodstvo KPJ, a u drugom je još aktivniji. Sugestivno mu kaţe da je oko sebe okupio "divan kadar" jugoslovenskih staljinista, moli ga da stvori bar "privremeno rukovodstvo KPJ dok se naše pitanje kod tebe ne riješi" i poruĉuje mu da će, ako ga pozove u Moskvu, "smjesta doći". Za razliku od pipavog obraćanja Piku sada

potpuno otvoreno istiĉe aspiracije za Gorkićevog naslednika. Postupak nominacije bio je veoma uprošćen: sve rivale u borbi za prvu partijsku violinu proglašava "Gorkićevim ljudima", Gorkića naziva ĉovekom koji je "do danas uĉinio najveće štete mojoj firmi", a o sebi ne troši reĉi. - O sebi neću ništa govoriti ovog puta, radije neka govore drugi - piše on, ali, zlu ne trebalo, dodaje kako "nikad nije bio niĉiji ĉovjek, nego samo firme", što će reći Partije. Ni na ovo pismo ne stiţe nikakav odgovor, pa leta 1938. Valter iz Pariza ponovo piše Dimitrovu. Javlja da je sredio da "socijaldemokratski listovi u Jugoslaviji ne smiju više napadati SSSR", a na kraju moli: - Druţe Dimitrove, molim te zauzmi se da bi se naše pitanje što prije riješilo. Ako nije potrebno da doputujem k tebi, onda te molim da mi dozvoliš da otputujem u zemlju. Ni ovog puta nije bolje sreće: više od ĉetiri meseca iz Moskve mu ne stiţe ni sovjetska viza, ni bilo kakav odgovor na njegova mnoga pisma i telegrame. Titu to nije smetalo da se svom budućem biografu Dedijeru još maja 1938. u Beogradu predstavi kao "sekretar Centralnog komiteta". Uskoro je shvatio da od te prazne priĉe nema neke velike vajde, pa ga je sve više najedao crv sumnje. Zato leta 1938, gotovo u beznadeţnoj situaciji, odluĉuje da se osloni na svoje veze u specijalnim sluţbama Staljinovog poretka. Jednog julskog dana 1938. u Parizu sreće sovjetskog obaveštajca Josipa Kopiniĉa, kome se jada da sa ovolikom neizvesnošću "ne moţe da ţivi". Ţeleo bi, kaţe, najzad, da zna "na ĉemu je". Zato moli ovog svog prijatelja da poĊe kod Dimitrova i "interveniše za tu vizu". Kopiniĉ to prihvata i sa "200.000 franaka u dţepu" kreće u Moskvu. NAJZAD VIZA KAD je stigao kod Dimitrova, generalni sekretar Kominterne mu objašnjava da "nije zapelo" kod njega, da on "ne izdaje sovjetske vize", već da to rade Rusi. Obećava da će kod Rusa "ponovo da interveniše", jer "neko na kraju krajeva, mora da se imenuje za rukovodioca Partije pa da vidimo je l to Valter ili neko drugi". Shvatajući gde je problem, Titov emisar odlazi "kod tih Rusa". Neki mu usput savetuju da bi prvo trebalo da se sretne s nekim Andrejevom. Kad se našao s Andrejevom, Kopiniĉ mu je, kako je svedoĉio, "mnogo šta ispriĉao", a sagovornik mu je na sve to rekao: "Ništa, ništa, sve će se proveriti." Tako je Tito avgusta 1938. dobio sovjetsku vizu i najzad krenuo u Moskvu, a ĉim se pojavio u sovjetskoj metropoli, Sovjeti su nagradili Kopiniĉa. Na predlog Andrejeva, "na naš raĉun", poslali su ga na leĉenje i oporavak u jedan krimski sanatorijum.

Lista sabotera partije Pero Simić | 29. maj 2009.

Broz piše o devetorici partijaca, od kojih su sedmorica streljana:. Sima Markovi? nije imao poverenja u mene

Parada u znaku Lenjina i Staljina Nastavci 1. 2. 3.

Naš jedini putokaz Dolari drugu Valteru Jauci za maršalom

4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

Poljak, Rus ili Nemac Kaplar vraţje divizije Dobar glas u Moskvi Španski borac Beker Gorkiću smrtna kazna Sve nade u Kopiniĉa Lista sabotera partije Razvod zbog partije Djed rešio stvar Embargo i posle smrti Strah od mrtvog Filipa Jedino su njemu verovali



MESEC dana po dolasku u Moskvu, 23. septembra 1938, Tito u sovjetskoj metropoli piše jedan od najproblematiĉnijih tajnih dokumenata u svom ţivotu. Njegovom rukom pisana izjava, najvećeg stepena poverljivosti, naslovljena je kao "Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije". Pisana je na ruskom jeziku, na nepunih osam rukopisnih stranica. U ovom neobiĉnom dokumentu, nastalom u ĉasu kada je paranoja sovjetskog reţima svakog dana u proseku gutala više od hiljadu nevinih ljudi, Tito se opet javlja kao Valter. Piše o devetorici svojih dojuĉerašnjih partijskih drugova, od kojih su sedmorica stvarno bili "raskrinkani" i streljani u Moskvi, a preostala dvojica su bili ţivi, ali ih je pratila sumnja da nisu dovoljno verni i odani Staljinu. Bruka levice Prvo se ograĊuje od dvojice zagrebaĉkih drugova, Kamila Horvatina Petrovskog, koji je u Moskvi ubijen 15. marta 1938, i Đure Cvijića Krešića, streljanog 26. aprila 1938. - Poznajem ih od 1927. godine, kada sam došao iz unutrašnjosti Hrvatske u Zagreb. Posle partijske konferencije grada Zagreba 1928. godine, marta meseca (a odrţana je u noći izmeĊu 25. i 26. februara, a ne marta), na kojoj sam dobio 30 glasova od 31 (a konferenciji je ukupno prisustvovalo 29 delegata), zahtijevajući odluĉnu borbu protiv lijeve i desne frakcije. Poslije toga odnosi sa Cvijićem i Horvatinom bili su vrlo uzdrţani i hladni, naroĉito poslije otvorenog pisma Komunistiĉke internacionale ĉlanovima KPJ, u kojem je KI podrţala naše nastupanje u Zagrebu. Posle toga, pojedinaĉno i o jednom i o drugom: - Već u Beĉu (1934), a zatim i u Moskvi (1935) bilo je ĉestih sluĉajeva sukobljavanja izmeĊu mene i Petrovskog, naroĉito zbog njegovog pijanĉenja i neozbiljnog odnosa prema radu kao ĉlana CK itd. Jednom rjeĉju, smatrao sam da on kao ĉlan rukovodstva sramoti našu partiju. Napisao sam o tome i karakteristiku 1936. godine za Odeljenje kadrova Kominterne. O Cvijiću: - Krešića sam samo nekoliko puta sreo u ţivotu... Privatne veze s njim nisam imao i nisam htio da govorim s njim... Sve vreme sam na njega gledao kao frakcionaša i nisam imao povjerenja u njega. U ovom dokumentu Tito se ĉetvrti put izjašnjava o Ivanu Grţetiću Flajšeru, koji je uhapšen u Moskvi 19. avgusta 1937, nepunih godinu dana pošto ga je Tito treći put negativno "okarakterisao" enkavedeovcu Karaivanovu. Dva i po meseca posle hapšenja, 3. oktobra 1937, Grţetić je na osnovu izmišljenih dokaza bio osuĊen na smrt i istog dana likvidiran u Moskvi, a Tito je 23. septembra 1938. o njemu pisao: - Kada sam 1927. godine stigao u Zagreb, ĉesto sam ga sretao u sindikatima... Tada o njemu nisam imao loše mišljenje, naprotiv. Samo mi se nije dopadalo što je volio da popije... Dalje: - Na jesen 1934. godine ponovo sam ga sreo u Beĉu i moram da kaţem da je on još tada ne mene ostavio loš utisak... A kasnije još lošiji: - Kada je došao u Moskvu (1936) u svojstvu predstavnika partije (u Kominterni) ja sam ga bolje upoznao, i kakav je u radu i kakav u svakodnevnom ţivotu. Odnosi su nam bili vrlo hladni i na leto 1936. godine ja

sam u KI, u Sekretarijatu Pika, postavio pitanje njegovog udaljavanja sa mesta partijskog predstavnika, jer on svojim ponašanjem, koje sam okarakterisao kao sabotersko, sramoti našu partiju. MeĊutim, nisam uspio u tome, budući da su Gorkić i on opet sve sprijeĉili. Moram da priznam da tada u njemu još nisam vidio neprijatelja... Od Grţetića nije bolje prošao ni Milan Gorkić, streljan deset i po meseci ranije: - GORKIĆA sam prvi put liĉno upoznao 1934. godine u Beĉu... Za to kratko vrijeme mog boravka u Beĉu, nisam mogao da primijetim nešto osobeno kod Gorkića. Na mene je tada ostavio utisak veoma sposobnog ĉovjeka. MeĊutim, pošto mi ni on, a ni drugi nisu pomagali kao ĉlanu Politbiroa... poĉeo sam da gubim povjerenje prema njemu. Moje nepovjerenje je raslo naroĉito zbog toga što je podrţavao Flajšera... No, na to sam gledao kao na nepravilnu kadrovsku politiku i nisam sumnjao da je saboter i neprijatelj. Sve najgore Kasnije je Tito bio još obazriviji: - Naši odnosi nikada nisu bili bliski, već uzdrţani... Već poĉetkom 1937. godine bio sam vrlo nezadovoljan saboterskom Gorkićevom politikom... To što je Gorkić traţio od mene da mu kaţem gdje u zemlji imam stan - bio je povod za moje osjećanje podozrenja i nepovjerenja prema Gorkiću. Pomisao da Gorkić hoće da me uništi i preda u ruke policiji, bila je za mene strašna, ali mi je sve ĉešće dolazila. MeĊutim, nisam mislio da je on špijun, već karijerist koji ne bira sredstva da uništi drugove koji bi mogli da mu smetaju. O dr Simi Markoviću, koji je u to vreme leţao u jednom moskovskom zatvoru, Tito ne troši mnogo reĉi: - S njim nisam vodio nikakve razgovore o partiji. Poznavao sam ga kao voĊu desne frakcije i on prema meni nije imao povjerenja, jer je znao da sam ja jedan od krivaca za njegovu likvidaciju i likvidaciju njegove frakcije. U ţivotu sam se s njim sreo svega desetak puta. O Filipu Filipoviću, koji je 8. aprila te godine u Moskvi osuĊen na smrt i istog dana ubijen, Tito sad ima lošije mišljenje nego dok je osnivaĉ KPJ bio ţiv: - Nikada meĊu nama nije bilo bliskih partijskih odnosa, mada sam ga ja uvaţavao kao starog partijskog funkcionera i nisam imao loše mišljenje o njemu, jer sam ga veoma malo poznavao. O ţivom Simi Miljušu, koji je u jednom moskovskom kazamatu ĉekao svoj montirani proces, samo jedna reĉenica: - Nikada (s njim) nisam zajedno radio, a o njemu sam imao loše utiske. KERBER - TROCKISTA O ANTUNU Mavraku Kerberu, streljanom u Moskvi 8. aprila 1938, Tito govori opširnije, ali ne i povoljnije. Upoznao ga je "1925. ili 1924. godine", na njega je, "kao partijskog aktivistu iz provincije, tada ostavio dobar utisak", a kasnije mu je taj ĉovek, kad je Broz ostao bez posla, "ĉak ustupio svoj stan na privremeno korišćenje", ali "onda on zbog neĉeg nije imao povjerenja u mene". Kad su se viĊali u Moskvi, Kerber ga je stalno molio da se zauzme za njegov povratak u zemlju, ali Valter to nije uradio, jer "nije imao povjerenja u njega", nije bio suguran da Kerber "neće smetati partiji". A na kraju: - Godine 1937. saznao sam da je njegov (Kerberov) blizak drug Braun, koji se nalazi u Zagrebu, a on je trockista. Sada smatram da ni Kerber nije daleko od toga.

Razvod zbog partije Pero Simić | 30. maj 2009

Broz se pismeno odri?e dveju supruga, Pelagije i Lucije. Lucija Valter je streljana kao „nema?ki špijun“ Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Naš jedini putokaz Dolari drugu Valteru Jauci za maršalom Poljak, Rus ili Nemac Kaplar vraţje divizije Dobar glas u Moskvi Španski borac Beker Gorkiću smrtna kazna Sve nade u Kopiniĉa

10. 11. 12. 13. 14. 15.

Lista sabotera partije Razvod zbog partije Djed rešio stvar Embargo i posle smrti Strah od mrtvog Filipa Jedino su njemu verovali



POSLEDNjI sluĉaj, distanciranje od zagrebaĉkog komuniste Stjepana Cvijića, bio je za Valtera moţda i najosetljiviji: - Upoznao sam ga ovdje (u Moskvi) 1935. godine i moram priznati da sam se u njemu veoma prevario. O njemu sam imao dobro mišljenje. Mislio sam da se oslobodio frakcionaških ideja, da je odan KI i partiji. Mislim da sam pogrešio zato što nikada nisam neposredno radio s njim i nisam imao prilike da ga bolje upoznam. Cvijić je u tom ĉasu već bio mrtav, jer je mesec i po dana ranije, 10. avgusta 1938, umro na sanitetskom odeljenju Lefortovskog zatvora u Moskvi „od tuberkuloze i opšte iscrpljenosti“. Neposredno pred hapšenje, Cvijić je zastupnicima Kominterne pismeno svedoĉio da je „Valter povezan sa našim pokretom u Hrvatskoj“ i da je „u osnovi ĉestit“, što se „mora uzeti u obzir i odvagati da li se moţe saĉuvati za naš pokret“. Pre potpisa, taĉku na ovaj dokument Valter stavlja reĉima: - Ukoliko su potrebni podaci o nekome koga ovdje nisam pomenuo, molim da mi se to napomene. Velika mrlja Naslov ovog dokumenta „Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije“, Valter je sam napisao, rukom. Dvojica ţivih sa ovog njegovog spiska, dr Sima Marković, nauĉni saradnik Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka, i Simo Miljuš, urednik Kominterninog lista „Strani radnik“, uskoro će biti izvedeni pred sud. Obojica će na osnovu nameštenih dokaza biti osuĊeni na smrt i streljani nepunih sedam meseci pošto je Tito s prezirom pisao o Markoviću, a za Miljuša rekao da o njemu „ima loše utiske“. Ĉetiri dana posle distanciranja od sedmorice mrtvih i dvojice ţivih funkcionera KPJ, Tito se 27. septembra 1938. u Moskvi pismeno odriĉe i dveju svojih venĉanih supruga, bivše, Pelagije Belousove, i tadašnje, Lucije Valter. Obe su već odavno bile u nemilosti NKVD-a. Za prvu kaţe da nema „materinska osjećanja“, da „mrzi i kvari“ njihovog sina Ţarka, da je ona „za njega, Ţarka, tuĊinac“. O drugoj se raspisao, objašnjavajući potanko okolnosti njihovog upoznavanja: - Bilo mi je veoma teško samom sa djeĉakom (Ţarkom), jer sam radio u KI, a on je bio sam kod kuće i ĉesto je pravio izgrede u „Luksu“, tako da je iz uprave „Luksa“ neprekidno bilo ţalbi na njega, i kad sam se upoznao sa drugom ţenom, Lusi, predloţio sam joj da preĊe kod mene, jer sam se nadao da će mi ona pomoći da pazim na djeĉaka. Kad je prešla kod mene, a ja kasnije vidio da se ona lijepo ophodi prema njemu, saglasio sam se sa njenim prijedlogom i registrovali smo se u „Luksu“. To se desilo već u jesen 1936. godine, pred moj odlazak u zemlju po zadatku. To sam uradio jer se ona saglasila da djeĉaku postane druga majka i da se brine o njemu. Kaţe da je „mislio da je ona provjerena“, pošto je „bila ćerka bijednog radnika“ i „ţena istaknutog politiĉkog radnika njemaĉkog komsomola, koji je bio kaţnjen sa 15 godina zatvora“, ali verovao joj je i zbog toga što su je nemaĉki komunisti uputili na školovanje u Moskvu. Nekim šestim ĉulom on je, ipak, osetio da bi s njom mogao imati problema, pa je „više puta upozoravao da ne treba da ima nikakve veze sa emigrantima iz Njemaĉke“, ali kad je ĉuo da je uhapšena, prvo ĉega se setio bila je njegova karijera: - Smatram da sam ovdje bio nedovoljno budan i da je to u mojoj partijskoj karijeri velika mrlja. Mislim da to mogu da iskoriste razni saboteri naše partije u borbi protiv mene... Trka za partijsku funkciju mu je ovog puta preĉa od ţivota njegove „male ljubljene Lusil“: - To je ĉinjenica koja moţe da me ometa u radu.

Laţna optuţba DOK je sve ovo o njima pisao, Pelagija je ĉamila u jednom moskovskom zatvoru, pa joj je Titova osuda još više zagorĉala ţivot, a Lucija Valter već je bila mrtva. Pod laţnom optuţbom da je „nemaĉki špijun“, u Moskvi je streljana krajem decembra 1937. Tito je nikad više nije pomenuo, a na molbu svog prvog muţa, Ernsta Vabra, ministra drţavne kontrole Istoĉne Nemaĉke, Lucija je u Moskvi rehabilitovana poĉetkom 1958. Pelagija se posle razvoda sa Titom udala za fotografa Kominterne Petra Izmailoviĉa Raguljeva. Poĉetkom rata uspela je da izaĊe iz logora, a 1944. sa Raguljevim je dobila ćerku Ninu. Nakon Titovog razlaza sa Staljinom 1948, ponovo je uhapšena i osuĊena na deset godina zatvora. Posle Staljinove smrti, osloboĊena je, ali joj je zabranjeno da ţivi u Moskvi. Do 1967. ţivela je i radila u gradu Istra u Moskovskoj oblasti. Pred njenu smrt posetio ju je sin Ţarko, koji se tada prvi put sreo sa sestrom Ninom. Pelagija je umrla marta 1967, a urna joj je poloţena na Novdeviĉjem groblju u Moskvi. Sudeći po onome što piše i govori, Tito krajem 1938. u Moskvi pristaje na sve samo da bi ga Kominterna postavila za mandatara novog CK KPJ. Ili da mu makar dozvoli da formira „privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja u KPJ dok naše pitanje ne bude riješeno u Komunistiĉkoj internacionali“. Prihvata da promeni politiĉku orijentaciju KPJ i da je totalno staljinizira, da iz nje najuri sve stvarne ili nabeĊene antistaljiniste, da iz KPJ izbaci sve funkcionere KPJ koji su već bili pobijeni u Sovjetskom Savezu, ĉak i one koje su enkavedeovci samo osumnjiĉili. I da tako na delu potvrdi Staljinove reĉi da za komuniste biti u partiji ili iskljuĉen iz partije uistinu predstavlja pitanje ţivota i smrti. Bosovi Kominterne su sve to odobravali, ali mandat mu nikako nisu davali, jer ni Titovi protivnici nisu sedeli skrštenih ruku. Kamilo Horvatin ga je krajem 1937. i poĉetkom 1938, neposredno pred svoje hapšenje, optuţivao da ulepšava stanje u KPJ, da „daje sasvim laţnu sliku stanja u Partiji“, u jednom ĉasu i da je „faktiĉki provokator“. Ivan Marić mu je lepio etiketu „Gorkićevog ĉoveka“, a bilo je optuţbi i da je sredinom 1937. „skandalozno vodio osnivaĉki kongres KP Hrvatske“, na kom je u ime hrvatskih komunista ponudio saradnju svim „pokretima i strankama koje se danas bore za slobodu hrvatskog naroda“, i to „po svim pitanjima“. Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

Djed rešio stvar Pero Simić | 31. maj 2009

Broz piše Ivi Loli Ribaru da je pitanje glavne uprave (CK) gotovo rešeno Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.


Srodne teme 

Put ka EU

   

Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

MA koliko bile ozbiljne, Tito je lako izašao na kraj sa ovim zamerkama. Horvatin je još sredinom marta te godine u Moskvi bio streljan, Marić je bitku protiv Tita vodio ne u Moskvi, već iz Pariza, a Tito je i dalje mogao raĉunati i na pomoć Kopiniĉa i njegovih sovjetskih kolega, koji su mu i omogućili da doĊe u Moskvu. Zato je Tito bio toliko siguran u ishod ove maratonske bitke da je još poĉetkom novembra 1938. jednoj svojoj pariskoj prijateljici pisao da je ”zdrav i zadovoljan kao nikad ranije”, a mesec dana kasnije svom mladom beogradskom sledbeniku Ivi Loli Ribaru je poruĉivao da za koji dan sledi ”konaĉno rješenje pitanja glavne uprave (CK) naše firme”. Ribar je taj ishod smatrao toliko nespornim da mu je desetak dana kasnije uzvratio: - Drago mi je da je Djed - kako su Tito i njegovi saradnici nazivali Kominternu - povoljno rešio našu stvar. Sada zato drugovi poţurite i ĉuda ćemo napraviti - poruĉivao je on Titu i Titovoj pariskoj mrtvoj straţi, slovenaĉkom piscu Lovri Kuharu, poznatijem po pseudonimu Preţihov Voranc. Preostalo je samo da ode na zvaniĉni razgovor sa Dimitrovom i da nakrivi kapu. Umesto toga, pri susretu sa Dimitrovom Valtera je oblio hladan znoj. Niste mandatar! VEĆ u drugoj reĉenici razgovora Dimitrov mu 30. decembra 1938. kaţe: - U vrhušci KPJ svi su frakcionaši, i Vi ste frakcionaš. Pa još gore: - Sada ne moţemo da utvrĊujemo partijsko rukovodstvo, nemamo dovoljno podataka za to. Pa novo spuštanje na zemlju: - Treba se konsultovati sa grupom drugova iz zemlje i formirati privremeno rukovodstvo od tri do pet ljudi... To treba drugovi u zemlji da odluĉe, a ta trojica ili petorica ljudi biće odgovorni pred Izvršnim komitetom KI. Oni će skupiti aktiv na konsultacije, zatim će sazvati savetovanje na kojem će biti odreĊen sastav CK. Do detalja mu je objasnio: - Rukovodeću grupu ostaviti u sastavu: Đilas, Ranković, Kardelj, Miha Marinko, Franc Leskošek, Josip Kraš, Valter. Oni su odgovorni za rešavanje pitanja; trojica ili petorica pripremaće konferenciju i razjasniti liniju partije. Pa otvoreno da ne moţe biti otvorenije: - Izvršni komitet KI nema mnogo poverenja u Vas, a da biste zadobili poverenje IKKI morate se pokazati na delu i savesno sprovoditi nareĊenja IKKI. Zatim: - Vi se ne javljate kao centralni rukovodilac KPJ, već kao centar za vezu koji nas povezuje sa jugoslovenskim proletarijatom i jugoslovenskim društvenim radnicima. Pa još jedanput: - Ne postoji jedini i individualni rukovodilac partije, postoji grupa drugova u zemlji, u koju i Vi spadate, i Vaša je obaveza da zajedno sa njima razmatrate i zajedno sa njima odluĉujete. Vi nemate prava da sami odluĉujete... I najveći šok: - Vi niste mandatar, rukovodstvo unutar zemlje će donositi odluke... Titovu ulogu Dimitrov je jasno odredio: - Valter odlazi u zemlju, prenosi odluku (Kominterne), razmatra i odreĊuje s drugovima - trojica ili petorica, zajedno s njima priprema konferenciju, sprovodi je i izlazi sa referatom. Instruisao ga je i oko strategije i taktike partije: - Govoriti o nacionalnom frontu u Jugoslaviji bilo bi nepravilno, budući da je Jugoslavija mnogonacionalna. Bolje je da se govori o narodno-demokratskom bloku. ”Crvena” Biblija NA kraju mu je striktno odredio delokrug rada: Valteru se kao ”centru za vezu” i jednom od trojice ili petorice ĉlanova ”privremenog rukovodstva” daje ”rok tri meseca”, a na njegov zahtev da mu se daju i pare za rad partije Dimitrov je odgovorio: - Ne bi bilo pravilno da se sve dobija iz Moskve.

Ma koliko bio neprijatan, Tito nije imao razloga da bude previše nezadovoljan ovim poslednjim odgovorom. Dţepovi mu uopšte nisu bili prazni. Imao je brilijantski prsten sa opalom, nekoliko crvenih zvezda sa uralskim rubinima i krzno od polarne lisice. Sve ove dragocenosti ”i neke druge stvari koje su se mogle izneti”, kupio je u jednoj zlatarskoj radnji na Kuznjeckom mostu, u strogom centru Moskve. Platio ih je novcem dobijenim za prevod sa ruskog na hrvatski jezik ondašnje komunistiĉke biblije, Historije SKP(b). Najdraţu uspomenu iz Moskve, vredni prsten sa opalom, Tito će pet godina kasnije, 1943, izgubiti na Sutjesci, kad je beţao od Nemaca, ali u proleće 1945. Staljinova vlada mu je poklonila isti takav. Za njega je bio toliko vezan da ga je, prema reĉima Dedijera, sa sobom poneo i u grob. Ni one druge, još neugodnije reĉi, koje mu je Dimitrov saopštio, nisu Tita mogle baciti u oĉajanje. Za njega je bilo dovoljno da je ostao u igri i da mu je Dimitrov rekao da ”Izvršni komitet Kominterne nikada nije dao mandat” Ivanu Mariću, koji je sa Miletićem, kao svojom ikonom, mogao raĉunati na podršku većine partijskih organizacija u Jugoslaviji. Zadovoljilo ga je i to što Dimitrov nijednom reĉju nije pomenuo Miletića koji je robijao u Sremskoj Mitrovici, ali pravi razlog za veliku brigu iznenada je došao sa druge strane. Osam dana posle Valterovog neprijatnog razgovora sa Dimitrovom, 7. januara 1939, sekretar Izvršnog komiteta Kominterne Dmitrij Manuiljski je generalnom sekretaru Kominterne pismeno sugerisao da odustane i od eventualne pomisli da Titu jednog dana poveri mandat za generalnog sekretara CKKPJ. Naprotiv, zbog njegove odgovornosti za ”neuspeh ekspedicije” jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, u proleće 1937, predloţio je da se Tito potpuno degradira. Da se ”ukloni sa odgovornih mesta u Jugoslovenskoj kompartiji” i uputi ”na niţi poloţaj”. NEIZDRŢIVA SITUACIJA DAN po završetku njegovog teškog razgovora sa Dimitrovom, prilike u KPJ i Titovu poziciju u partiji najrealnije je opisao njegov pariski izaslanik Lovro Kuhar. Po ţelji jedne Kominternine izvidnice u Parizu, on je 31. decembra 1938. napisao da Tito i njegovo ”privremeno rukovodstvo” tog ĉasa ”nemaju nikakav autoritet”, da su ”politiĉki priliĉno slabi, neiskusni”, da im ”nedostaje povjerenje u sopstvenu kompetenciju”, jer se ”već 18 mjeseci iz dana u dan ĉeka na „rješenje‟ pitanja našeg rukovodstva”. KPJ je, kako je rekao, u ”organizacionom raspadanju”: - Situacija je jednom rijeĉju neizdrţiva. - Pošteni ljudi su se odvojili od nas.

Embargo i posle smrti Pero Simić | 01. jun 2009.

Markovi? i Miljuš streljani mesec dana pošto su proglašeni "šteto?inama"

Petko Miletić Nastavci 1. 2. 3. 4. 5.

Naš jedini putokaz Dolari drugu Valteru Jauci za maršalom Poljak, Rus ili Nemac Kaplar vraţje divizije

6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

Dobar glas u Moskvi Španski borac Beker Gorkiću smrtna kazna Sve nade u Kopiniĉa Lista sabotera partije Razvod zbog partije Djed rešio stvar Embargo i posle smrti Strah od mrtvog Filipa Jedino su njemu verovali



POĈETKOM 1939, kada je napustio Moskvu, Tito je bio siguran da je uĉvrstio svoju kandidaturu i da sad sve ponajviše zavisi od njega i njegove snalaţljivosti. Preko Lenjingrada i Kopenhagena doleteo je do Pariza da još jedanput pripreti Mariću i Kusovcu, a poĉetkom marta došao je u Ljubljanu i Zagreb, gde je zapoĉeo završne pripreme za ispunjavanje jednog od najvaţnijih uslova za njegov izbor za novog "centralnog rukovodioca" KPJ. U jednu dobro kamufliranu kuću na Bohinjskom jezeru u Sloveniji, pozvao je na prvi sastanak ĉlanove svog "privremenog rukovodstva za tekuća pitanja dok naše pitanje ne bude riješeno u KI". Kad su stigli svi koji su mogli doći, pored njega su se poreĊali crnogorski pisac Milovan Đilas, zagrebaĉki radnik Josip Kraš, slovenaĉki uĉitelj Edvard Kardelj, slovenaĉki radnik Franc Leskošek i beogradski intelektualac Ivo Lola Ribar. Zapisnik sa onoga što je usledilo predstavljao je jednu od najvećih tajni Titovog ţivota. Misterija je bila toliko velika da je on mirne duše dozvolio da se u njegovim sabranim delima objavi netaĉan podatak i o datumu odrţavanja ove sednice i da se prećuti prva i najvaţnija odluka koja je na njoj doneta, samo da taj dokument neko ne bi video svojim oĉima. Brutalne ocene EMBARGO je bio na snazi ĉak i godinama posle njegove smrti, a sad kad te zabrane, najzad, više nema, ta velika tajna moţe biti konaĉno dešifrovana. "Sjed...", kako piše u desnom gornjem uglu prve strane ovog zapisnika, poĉela je 19. marta 1939. Pored Titovog moskovskog i pseudonima petorice njegovih tek pristiglih saradnika, navedeni su i nadimci dvojice odsutnih Marka i Poldija, odnosno Aleksandra Rankovića i Mihe Marinka. Prva i najvaţnija taĉka dnevnog reda ovako je formulisana: "Izveštaj Valtera o unutrašnjoj partijskoj krizi". Prema onome što je potom zabeleţeno, nije bilo nikakve neizvesnosti oko ishoda ovog višednevnog sastanka: "Zakljuĉci: Izveštaj primljen Iskljuĉenje svih bivših rukovodećih, frakciskih i antipartiskih elemenata." Uz zakljuĉke je uneta i napomena: - Dati formulacije u Golji, što je bila nova lozinka za oficijelni partijski list Proleter. A u Golji, koji će se uskoro pojaviti, formulacije za one koji su iskljuĉeni iz KPJ bile su brutalne: Ivan Marić, njegova supruga Margita i braĉni par Labud i Kristina Kusovac, koji su podrţavali i Miletićevu i Marićevu pretenziju da s Titom uĉestvuju u trci za glavnog Kominterninog poverenika za Jugoslaviju, izbaĉeni su iz KPJ zbog "razornog antipartiskog delovanja, grupašenja, pokušaja obnavljanja frakcijskih borbi u KPJ". Prišiveno im je i "unošenje zabune u redove partije i širenje laţnih glasina iz inostranstva" i "veze sa trockistiĉkim i drugim sumnjivim elementima itd." U drugu kategoriju grešnika strpani su Marićevi dalmatinski simpatizeri, koji su iz KPJ najureni kao "tuĊi i antipartiski" i "tuĊi i sumnjivi elementi", a spisak njihovog zastranjivanja bio je dugaĉak: "grupaški i antipartijski rad, tijesne veze sa trockistima i obaveštavanja istih o partijskim tajnama" i "nedisciplina, grupaštvo i nepokoravanje odlukama partije", koja, inaĉe, više od godinu i po dana nije imala nikakvo rukovodstvo.

Varali partiju GLAVNO mesto i na ovoj sednici i u formulacijama datim u Golji bilo je rezervisano za one jugoslovenske komuniste koji su u Sovjetskom Savezu već bili uhapšeni, a ogromna većina, na osnovu iskonstruisanih optuţbi o njihovoj špijunaţi, i osuĊena i streljana. Od nekoliko stotina ovih nevinih ljudi, Valter i petorica njegovih asistenata poimeniĉno pominju samo njih devetnaest, nazivajući ih "elementima koji su našoj partiji i radniĉkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina". Terete ih za sve: za "frakcijske i grupaške borbe, veze sa klasnim neprijateljima, varanje Komunistiĉke internacionale", "destruktivni rad", "koĉenje razvitka partije i obezglavljivanje pokreta radniĉke klase Jugoslavije", "pomaganje klasnom neprijatelju". Na tom spisku bila su i šestorica od sedmorice voĊa KPJ, koji su 23. septembra 1938. već bili mrtvi kada je Tito u Moskvi pisao dokument "Moj odnos prema osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije". Sedmi, Filip Filipović, nije pomenut samo zbog toga što je bio veoma popularan meĊu jugoslovenskim komunistima, pa je bilo sasvim jasno da bi Tito time u Jugoslaviji mnogo više izgubio nego što bi u Moskvi dobio. Na spisku devetnaestorice prokaţenih našli su se i dr Sima Marković i Simo Miljuš, koji su bili ţivi i dok je Tito septembra 1938. u Moskvi objašnjavao svoj odnos prema "raskrinkanima", a bili su ţivi i kad je na Bohinjskom jezeru drţao svoju "Sjed..." Obojica će u Moskvi biti streljani samo mesec dana pošto ih Tito, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ribar proglase "štetoĉinama" i izjure ih iz partije koju su Marković i Miljuš stvarali. Iz KPJ su tom prilikom izbaĉena i još devetorica ţivih jugoslovenskih komunista koji su se tada nalazili u Staljinovoj "Zemlji Obećanoj". Bili su to: Vladimir Ĉopić, Vilhelm Horvaj, Adolf Vajs, Robert Valdgoni, Kosta Novaković, Jovan Mališić, Akif Šeremet, Janko Jovanović i Radomir Vujović. Sva devetorica su u trenutku anatemisanja i odstranjivanja iz KPJ bili u moskovskim zatvorima, i sva devetorica su streljana samo mesec dana posle iskljuĉenja iz KPJ. Na ovoj "Sjed..." iz KPJ su najureni i svi drugi funkcioneri KPJ o kojima je Tito Jakuboviĉu, Špineru i drugim "kadrovicima" Kominterne i NKVD-a od 1935. davao "karakteristike", "mišljenja" i "podatke". MeĊu njima je bio i Blagoje Parović, koji je pod nerazjašnjenim okolnostima poginuo u Španiji, Adolf Muk, koga su italijanski fašisti 1943. ubili u Boki kotorskoj i Karel Hudomalj, koga su nemaĉki nacisti umorili u Mauthauzenu. Sve dotadašnje i buduće ţrtve staljinistiĉkih pogroma, koje je upravo iskljuĉio iz KPJ, Tito je posle ovog sastanka nazvao jednim te istim imenom. U pismu koje je preko svog pariskog izaslanika Lovre Kuhara poslao u Moskvu krstio ih je "onima koji su gore (u SSSR-u) sjeli". Za neke od njih vezale su ga i neke liĉne uspomene. Recimo, Ĉopić mu je u jesen 1938. pomagao da sa ruskog na hrvatski jezik što bolje prevede istoriju Staljinove partije, a Vujović je Tita 1935, kad je došao na rad u Moskvu, primio u svoj stan broj 275 u Kominterninom hotelu "Luks", u kome su mesecima ţiveli zajedno. SKLONjEN I MILETIĆ NA bohinjskom većanju sa petoricom svojih istomišljenika, Tito zahteva da mu se s puta skloni i najpoznatiji jugoslovenski komunista i najveći konkurent Petko Miletić. Za njega je pripremljen poseban arsenal optuţbi. To što se suprotstavljao samozvanom generalnom sekretaru nepostojećeg CK KPJ kvalifikovaće se Miletićevim "pokušajem da stvara frakcije u Partiji", a njegovo nepokoravanje Titu "nedisciplinom prema Partiji". Miletićevo pravo i obaveza da uĉestvuje u rešavanju krize u KPJ etiketiraće se "unošenjem smutnje u partijske redove" i "neiskrenošću pred CK". Najzad, iako je jugoslovenski sud Miletića osudio na sedam godina robije, Tito će svog takmaca optuţiti da je tom istom sudu "izdao Partiju" i da je time što je dobio samo sedam godina tamnice " doveo u zabludi ne samo KP nego i ĉitavu radniĉku klasu"!

Strah od mrtvog Filipa Pero Simić | 02. jun 2009

Gorki? na ?elu isklju?enih, a Filipovi?u ni pseudonim. Sve odluke o isklju?enjima donete jednoglasno

Tito u poseti Mongoliji Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.




TITO, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ivo Lola Ribar tada isteruju iz KPJ i gotovo sve njene osnivaĉe i šestoricu od ukupno devetorice sekretara njenog Centralnog komiteta, izabranih od osnivanja partije 1919. godine: Filipa Filipovića, dr Simu Markovića, Jovana Mališića, Đuru Cvijića, Antuna Mavraka i Milana Gorkića. Sedmog sekretara, Đuru Đakovića, jugoslovenska policija ubila je 1929, a preostala dvojica, Pavle Pavlović i Triša Kaclerović, na vreme su se iz KPJ povukli u sindikate. Tito i njegovi asistenti znali su šta rade: ĉlanstvu KPJ uglavnom će saopštiti izmišljena imena onih koji su iz partije izbaĉeni zato što su “gore sjeli”. Za Grţetića će reći Flajšer, Đuru Cvijića - Krešić, Stjepana Cvijića - Andrej, Kamila Horvatina - Petrovski, Vladimira Ĉopića - Senjko, Jovana Mališića - Martinović, Vilhelma Horvaja - Švarcman, Gojka Samardţića - Švarc, Kostu Novakovića - Dragaĉevac, Akifa Šeremeta - Berger, Radomira Vujovića - Liht, Jovanku Horvatin - Graberica, Janka Jovanovića Drenovski. Na prvo, poĉasno mesto onih koji su “sjeli” staviće Gorkića, a skraćenim pravim identitetom osloviće samo Simu Markovića, Antuna Mavraka, Grgura Vujovića, Simu Miljuša i njegovu suprugu Zoru Miljuš. Zbog straha od negativnih reakcija partijskih organizacija, za Filipa Filipovića, koga su, kao i ogromnu većinu drugih, posmrtno iskljuĉili iz KPJ, nisu naveli ĉak ni pseudonim. U gornjem desnom uglu zapisnika “Sjed...” piše da je ona trajala tri dana, a prema onome što je Tito napisao Kuharu, seansa se odvijala puna ĉetiri dana. Dileme nije bilo - na kraju ovog dokumenta, koji ni desetak godina posle Titove smrti nije bio dostupan

javnosti, posebno je zapisano i podvuĉeno: “Sve odluke su donete jednoglasno”. Smatrajući da će završnim obraĉunom sa svim jugoslovenskim ţrtvama staljinistiĉkih pogroma u Sovjetskom Savezu konaĉno dobiti toliko ţeljenu titulu prvog staljiniste Jugoslavije, Tito je posle “Sjed...” Kuharu poruĉio: “Rješenje pitanja firme s veseljem je pozdravljeno”. Tetkini gosti DESETAK dana posle izbacivanja iz KPJ svih Jugoslovena koji su “gore” pobijeni i uhapšeni, Tito je sazvao drugi sastanak svog “privremenog rukovodstva”. Zasedanje je odrţano u kućici njegove tetke Ane Kolar u slovenaĉkom selu Trebĉu, udaljenom desetak kilometara od Kumrovca. Došao je i rekao: - Dobar dan, teta. Budete nešto napravili za obed? - Za koliko? - Za sedmoricu. Na njegov predlog “jednoglasno je primljeno” Otvoreno pismo ĉlanovima KPJ, koje je on napisao na osnovu Rezolucije o radu KPJ sroĉene u Moskvi. U ovom dokumentu, koji je potpisao još nepostojeći CK KPJ, Tito je jugoslovenske komuniste obavestio o tome kako su “godine 1937. u redovima naše Partije i u njenom rukovodstvu otkriveni špijuni i neprijatelji Partije i radniĉke klase”. Delatnost svih voĊa KPJ, pobijenih u Moskvi, on je okarakterisao kao zloĉinaĉku, a njihove likvidacije “historijskom prekretnicom za našu Partiju”. Konkurente u borbi za titulu generalnog sekretara KPJ nazvao je “nezdravim elementima koji imaju bolesne ambicije”, a sve oponente neprijateljima “koji godinama koĉe rad i razvitak Partije”. Kad kaţe “razvitak” Tito misli na staljinizaciju KPJ, jer u produţetku istiĉe da su za njega najopasniji oni komunisti koji samo “na rijeĉima prihvataju odluke KI”, a da su on i njegovi saradnici, za razliku od njih, “odani Kominterni” i da joj zahvaljuju što je KPJ “i ovog puta pruţila svoju pomoć”. Sebi i drugim bezrezervnim staljinistima, koje naziva “zdravim kadrom”, Tito ovog puta odaje priznanje što su iz KPJ najzad eliminisali one “koji su godinama koĉili rad i razvitak naše Partije”: - Pomoću KI i zdravog kadra u zemlji, koji je vjeran Partiji, izašla je ona ojaĉana poslije svih tih udaraca. U OVOM dokumentu Tito najavljuje novo “ĉišćenje” partije i poziva sve svoje pristalice da se “uĉe na iskustvu herojske borbe ruske Boljševiĉke partije, koje je divno izloţeno u kratkom izdanju Historije Svesavezne komunistiĉke partije (boljševika), koju je on preveo na hrvatski jezik. Novo ĉišćenje Rezoluciju o radu KPJ, na osnovu koje je Tito napisao Otvoreno pismo ĉlanovima KPJ, krajem decembra 1938. u Moskvi je napisala ĉetvoroĉlana komisija u kojoj su bili Dmitrij Manuiljski, finski komunista Oto Kusinen, visoki sovjetski obaveštajac Mihail Trilizer, alijas M. A. Moskvin, i Tito. U propratnom pismu Georgiju Dimitrovu reĉeno je da ovaj dokument treba “u osnovi odobriti kao predlog koji je izradilo rukovodstvo KPJ”, a tridesetak godina kasnije u njegovim sabranim delima će biti objavljeno da je njen “autor Tito”. U tom propratnom pismu Dimitrovu je predloţeno da se sedmorica-osmorica Titovih pristalica iz Slovenije, Hrvatske i Srbije “utvrde kao Privremenio rukovodstvo partije”, ali generalni sekretar Kominterne nije prihvatio ovaj predlog. Reĉ utvrdi zamenio je reĉju smatra, ali jugoslovenski komunisti uopšte nisu upoznati sa ovim delom rezolucije, već je on, po Titovom nalogu, od njih skriven. Zapisnik sa sednice u tetkinom domu, koji za Titovog ţivota nije bio dostupan istraţivaĉima, nosi naslov “Drugi sastanak 2. IV. 39”. To je dokaz više da je ona martovska “Sjed...” predstavljala vatreno krštenje, prvi, osnivaĉki sastanak tog “privremenog rukovodstva”, koje je Tito kasnije neosnovano nazivao Centralnim komitetom. U jesen 1939, kad mu se uĉinilo da je ispunio sve obaveze, ponovo se obreo u Moskvi. UBISTVO GLAVNOG RIVALA U JESEN 1939. u Moskvu je, kao da je iz zemlje iznikao, banuo Petko Miletić. Svom snagom okomili su se jedan na drugog. Radili su jedan drugom o glavi, optuţujući se za izdajstvo. Tek u proleće 1990, Josip Kopiniĉ će jednom odabranom društvu u Beogradu, u koje je sticajem prilika uvršćen i pisac ove knjige, objasniti kako je izbaĉen iz igre Titov najozbiljniji takmac: - Kad je došao u Moskvu, Petko je dobio stalnu propusnicu za Kominternu, koju Tito nije imao. Šetao se po Kominterni, hranio u njihovoj posebnoj menzi, djelovao je kao ĉovjek od punog povjerenja Kominterne. Tad sam ja dobio zaduţenje da malo prekopam po arhivi i da vidim ko je i šta je taj Petko. Poslije toga i Tito se opet pojavio u Moskvi i ja sam napisao elaborat od pedeset kucanih stranica. Posle toga za Miletića su nastupili crni dani: - Pozvao me je Andrejev i saopštio da Petka razrješavaju svih duţnosti, da se Valter nema ĉega bojati i da je s našom Partijom sve u redu.

Kraj je brzo stigao: - Petko je strijeljan po kratkom postupku - hladnokrvno je ispriĉao Kopiniĉ.

Jedino su njemu verovali Pero Simić | 03. jun 2009

Delegati nisu znali koga su izabrali - govorilo se u šiframa

Doĉek 1958. godine u Klubu poslanika Slovenije Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.




KAD je Tito marta 1940, posle tromeseĉnog ĉekanja vesti da je NKVD u Moskvi uhapsio njegovog najĉuvenijeg suparnika Petka Miletića, iz Istanbula ilegalno ušao u Jugoslaviju, imao je posla preko glave. Miletićevi ljudi nisu hteli ni da ĉuju da se njihov voĊa više nikad neće vratiti u Jugoslaviju, a ni otklanjanje “slabosti i nedostataka u radu partije”, na koje mu je Kominterna ukazala, nije išlo glatko. Tako se ispunjavanje poslednjih uslova Kominterne za organizovanje partijske konferencije i Titov izbor za novog generalnog sekretara CK oteglo kao gladna godina. Celo proleće i leto 1940. priprema teren za svoje “vjenĉanje”, o kome je januara te godine maštao u jednom od pisama koje je iz Istanbula slao Josipu Kopiniĉu. Najviše vremena provodi u Zagrebu, odakle povremeno odlazi u Beograd, Split, Ljubljanu,

Podgoricu i na Ţabljak. Kominterna ćuti sve do jeseni 1940, kada Tito odluĉuje da u Moskvu, kao svog specijalnog izaslanika, pošalje beogradskog inţenjera Nikolu Petrovića. Petrović u višednevnim razgovorima ubeĊuje prvake Kominterne da je Valter ispunio gotovo sve obaveze preuzete u Moskvi, ali dozvolu da Tito umesto konferencije organizuje partijski kongres ne uspeva da iskamĉi. Odluku o sazivanju konferencije KPJ, a ne kongresa, pisanu na nemaĉkom jeziku, parafirala su ĉetvorica funkcionera Kominterne, Nemac Vilhelm Pik, Italijan Palmiro Toljati, Ĉeh Klement Gotvald i Dmitrij Manuiljski. Kopiniĉ kum U OVOM dokumentu lideri Kominterne su “druga Valtera” prvi put oslovili kao “sekretara CK KP Jugoslavije”, pa je Tito bio na konju. Ĉim mu je inţ. Petrović tajnim kanalima poruĉio da je Kominterna dala zeleno svetlo da odrţi centralnu partijsku konferenciju, Tito je pojurio svojim novim automobilom marke “ford” da što pre pronaĊe što skrovitije mesto za svoje “vjenĉanje”. Prokrstario je pola Hrvatske i Slovenije dok mu za oko nije zapala jedna prostrana kuća u selu Dubravi kraj Zagreba, ĉiji je vlasnik bio profesor francuskog jezika Srećko Dţamonja. Izvadio je pare iz dţepa i zakupio je na šest meseci. U Dţamonjinoj dobro ušuškanoj kući uĉesnici “svadbe okupili su se 19. oktobra 1940. Ceremoniji zvanoj Peta zemaljska konferencija KPJ, uz stotinak delegata, prisustvovaće, i na Titovom “vjenĉanju” ulogu kuma odigraće, sovjetski obaveštajac Josip Kopiniĉ. Tito će ga na poĉetku, ne otkrivajuću ni svoj ni njegov identitet, pozdraviti kao “druga Vazduha”, “našeg gosta” i “predstavnika Kominterne”, a Kopiniĉ će mu otpozdraviti kao “drugu Valteru, generalnom sekretaru CK KPJ”. Time je sve bilo gotovo. Trnoviti uspon na vrh partijske piramide Tito će kasnije obeleţiti dvema izjavama. Prvu je dao svom biografu Dedijeru: - Ja nisam imao ambicija da preuzmem rukovodstvo Partije i nikada na to nisam mislio! Drugu prijatelju Luju Adamiĉu: - Provjeravali su me u Moskvi na razne naĉine. Jedino su meni vjerovali. Na najvaţniju funkciju u ţivotu Tito je, kao što se vidi, došao sistemom uslovljavanja koje mu je nametala Kominterna, a proveravanje su obavljale sluţbe koje su se u Staljinovom reţimu time i inaĉe bavile. One su u njega imale poverenje još od 1935, a na kraju, kada je sve Titove partijske drugove “pojela magla”, on više nije imao pravih konkurenta. Prema jednom neobjavljenom zapisu Ivana Karaivanova, Tito je još u jesen 1939. “doneo u Moskvu na prethodno odobrenje Kominterne materijale Pete konferencije KPJ”, a “doneo je na overu spisak ĉlanova i kandidata za CK partije”. Veliki uĉitelj U PRVOM govoru posle izbora za generalnog sekretara Tito je na zagrebaĉkoj konferenciji imao posebnu inspiraciju. Hitlerovu i Staljinovu okupaciju i deobu Poljske, izvršenu godinu dana ranije, nazvao je “srećom i blagostanjem dvjestamilijunske bratske zajednice naroda”, a Petka Miletića zloglasnim. Gorkića i sve druge funkcionere KPJ umorene u SSSR-u prozvao je “rukovodećim štetoĉinama”, koje su “danas raskrinkane i dobile su zasluţenu kaznu”. A dobro je znao u kakvim su mukama umirali ti nevini ljudi, jer je u jesen 1938, neposredno posle hapšenja Vladimira Ĉopića, koji mu je pomagao u prevoĊenju Istorije SKP(b), za jednu noć osedeo zbog straha da i on “gore” ne “sjedne”. Posle promovisanja Staljina za “našeg velikog uĉitelja i voĊu”, Tito je na zagrebaĉkoj inauguraciji pomenuo i izdavaĉku delatnost njegovog “privremenog rukovodstva”: - Izdan je Sovjetski Ustav na tri jezika s oko 25.000 egzemplara, izdana je biografija druga Staljina na srpskom jeziku u 10.000 primjeraka, koja se sada štampa i na hrvatskom jeziku. U diskusiji na konferenciji postavljeno je i pitanje šta će komunisti raditi ako Hitler i Musolini napadnu Jugoslaviju. Odgovor je bio: - Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda moţemo braniti zemlju. Jedan dalmatinski delegat traţio je da se kaţe jasniji stav o odbrani Jugoslavije - “da li odmah oboriti vladu, a neprijatelj to iskoristi i zauzme zemlju”. Uz Titovu asistenciju, odgovorio je Kardelj: - Ne treba se upuštati u ako i ili, već postaviti principijelno. Objasnio je i šta podrazumeva pod principijelnošću: - Bude li borba za odbranu Jugoslavije napredna - što ćemo oceniti - borićemo se i tući burţoaziju zato što se ne bori dovoljno dosledno. Original Titovog izlaganja na ovom skupu pokazuje da je i on sĈam tada bio svestan da Kominterna sve do ove konferencije nije kao novo rukovodstvo KPJ potvrdila nikakvo njegovo “privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja”. Kako je poĉela, Konferencija je tako i završila, u šiframa. Kad je došao red da se bira novi CK, prvi posle raspuštanja Gorkićevog rukovodstva 1937, “drug Valter” je ustao i predloţio njegov sastav, ali to je uĉinio tako da pri tom nije izgovorio nijedno pravo ime i prezime,

ĉak ni partijske pseudonime predloţenih kandidata, već je, kako je jedanput priznao, “iznosio samo poneke biografske podatke i izvjesne karakteristike njihovog partijskog rada i drţanja”! Zavrzlama je na kraju dobila i svoj logiĉni epilog: ogromna većina uĉesnika konferencije nije znala ni ko je novi sekretar njihovog Centralnog komiteta, niti koga su oni, na predlog tog ĉoveka, “izabrali” u svoje novo centralno partijsko rukovodstvo. Ta nepoznanica nikada neće biti odgonetnuta: ni Tito, ni njegovi najbliţi saradnici ni do kraja njegovog ţivota, ni do raspada Titove partije, nisu uspeli da utvrde ko je sve oktobra 1940. u Zagrebu “izabran” u njegov prvi Centralni komitet. Niti će taj ikada dešifrovani CK u narednih osam godina, sve do aprila 1948, odrţati ijednu svoju sednicu. Tako je Tito ne samo došao na vlast, već i više od tri godine vladao Jugoslavijom, bez ikakvih konsultacija sa svojim Centralnim komitetom. SA ŠERPAMA PREKO LIVADE PRE poĉetka “svadbe” desio se jedan maler koji mu je mogao presesti. Da bi “svatovi” imali šta da jedu i piju, Tito i Kardelj su otišli u Zagreb, nakupovali nekoliko desetina šerpi, lonaca, tanjira, ĉaša i ostalog posuĊa, strpali to u auto i pojurili prema Dubravi. Na putu su naleteli na lokalnog poštara koji se od siline udara, teško ranjen, našao na haubi. Oĉevici su se sjatili da utvrde krivca i presude mu, a Tito i Kardelj su brţe bolje pokupili posuĊe i pojurili preko livade. Spasao ih je vozaĉ “forda” koji je preuzeo odgovornost za nesreću. Taman su taj problem rešili, a iskrsao je drugi. Tito je posumnjao u jednu Zagrepĉanku da bi mogla policiji otkriti šta se dešava u njegovoj iznajmljenoj kući, ali rešenje je brzo našao: “Naredio sam Konĉaru da je smakne”. (KRAJ)

Tito Tajna Veka Feljton Novosti

Recommend Documents