Buha nije poslednji 16. jun 2002.
Svaka drţava ima svoju mafiju, samo je ovde mafija imala svoju drţavu - izjavio je ministar policije Dušan Mihajlović januara 2001. Prošlonedeljno ubistvo generala policije samo dokaz da je mafija i dalje moţe da ukloni svakog ko joj stane na put. UBICA generala Boška Buhe, pomoćnika naĉelnika Resora javne bezbednosti MUP Srbije, nije uhvaćen. Ne znaju se još ni naruĉioci krvavog posla, a ni motivi surove prošlonedeljne likvidacije. To i ne iznenaĊuje. Veliko iznenaĊenje bi bilo da je policija za nedelju dana izašla u javnost i saopštila imena zloĉinaca. Mnogi su obećavali da će sa promenom reţima u Srbiji nestati i spektakularna ubistva ili da će bar brzo biti rasvetljena. To se, naţalost, nije desilo. Zloĉini nisu prestali, kao ni meĊusobni obraĉuni organizovanih kriminalnih grupa. U poslednjem nastavku feljtona, koje su **Novosti** objavljivale krajem leta 1999. godine, o do tada nerazjašnjenim ubistvima, završna reĉenica glasi: - Ubistva se nastavljaju. Gde je kraj? Kraja nema. I sada je ista situacija. U jednom se svi slaţu - general Boško Buha ţrtva je mafije i - nije poslednja! Organizovani kriminal u Srbiji, pa i Jugoslaviji postao je drţava u drţavi. Ovde, na našim prostorima oseća se i delovanje albanske, italijanske, pa i ruske mafije. Srpska policija je, ĉini se, najzad, krenula u ozbiljni obraĉun sa njima. Prvi rezultati postignuti su kod krijumĉarenja cigareta, droge... Ozbiljan udarac zadat je i auto-mafiji, ali je onda i **hobotnica** odluĉila da uzvrati, da krene na sam vrh policije. UPOZORENJE MINISTRA KADA je posle petooktobarskih dogaĊanja seo u fotelju prvog policajca Srbije, ministar Mihajlović je rekao da svaka drţava ima svoju mafiju, ali da je samo naša mafija imala svoju drţavu. Dijagnoza je bila taĉna. Bilo bi, meĊutim, interesantno ĉuti šta danas Mihajlović o tome misli. Tim pre, što je nedavno Goran Svilanović, savezni ministar inostranih poslova, kategoriĉki izjavio da je Srbija još polumafijaška drţava. Ni srpski premijer dr Zoran ĐinĊić nije bio blaţi. U Jagodini je izneo podatak da u 50 gradova Srbije caruju mafijaši i da ĉak politiĉarima kupuju poklone i odlaze kod sudija na slave?! Sve se, dakle, zna, a radikalnih promena nema. Zašto je to tako? Moţda odgovor treba potraţiti u reĉima generala Buhe, koje je izgovorio nekoliko meseci pre muĉkog ubistva: - Mafija na sve naĉine pokušava da se odupre policiji. Prvo pokušavaju neke od nas da uvuku u podzemlje, da nas podmite ili uprljaju, a onda kompromituju. I meni su nuĊeni neki kontakti sa ljudima iz podzemlja. Mafijaši pokušavaju i da se dodvore nekim politiĉarima iz DOS. Nude im usluge, novac, ĉak i da kompromituju njihove politiĉke protivnike. Kriminalci koji su dobro radili za vreme Slobodana Miloševića, sada pokušavaju da **pretrĉe** u DOS, ne bi li dobili patronat za svoje poslove i zaustave policijski progon na sebe. Kada politiĉari odbiju ponude, mafija izvrši pritisak na policiju i iscenira skandal, posle ĉega se traţi smena ministra policije. Buhine reĉi ovih dana dobijaju potvrdu. Ponovo se traţi **glava** ministra policije, ako ne uhvati ubice onoga koji je predskazao šta će se dogoditi. Iznova se, meĊutim, priĉa o nesposobnosti MUP Srbije, o strategiji borbe protiv organizovanog krimnala. O svemu tome na sastancima je govorio i pokojni general Buha. Po svemu sudeći to ga je i koštalo ţivota. Ubijen je po takozvanom **beogradskom receptu** po kome su nestajali, kako njegove kolege (potpukovnik Dragan Simić), tako i voĊe pojedinih klanova (Goran Vuković, nekadašnji šef voţdovaĉkog ganga). I oruţje nije novo. Automatom **kalašnjikov**, pored mnogih kriminalaca, ubijen je i savezni ministar odbrane Pavle Bulatović. TAĈKA NIJE STAVLJENA ZAŠTO je general Buha morao da umre? Odgovor na ovo pitanje, u ovom momentu, verovatno jedino zna nalogodavac smaknuća. Pomoćnik naĉelnika Javne bezbednosti nije imao privatni biznis, vile, skupe automobile. Ţiveo je skromno sa suprugom Boţicom i petnaestogodišnjim sinom jedincem, imenjakom. Kada ga je ubica saĉekao, ulazio je u sluţbeno vozilo. Buha nije ni bio naoruţan. Sada se mnogi pitaju otkud tolika neopreznost generala policije. Xip MUP Srbije parkirao je u mraĉnom delu, preko puta Hotela **Jugoslavija**. Od kluba **Ţabar**, gde je proveo nekoliko sati, do vozila prošetao je stotinak metara. Kada je stavio kljuĉ u bravu automobila, oko 2.40 sati posle ponoći, ubica mu je neopaţeno, prišao s levog boka i zapucao. Nije mu ostavio mogućnost da preţivi. Prema poslednjim informacijama zloĉinac je iz automata ispalio petnaestak metaka. Deset je završilo u telu policijskog generala. Smrtno ranjen prebaĉen je u Urgenti centar, gde je izdahnuo rano ujutro (oko 3.55
sati). Iako na samrti Buha je uspeo da izgovori nekoliko reĉenica. Hoće li to biti dovoljno da policija otkrije ko je i zašto pucao, ostaje da se vidi. Ime generala Buhe pridodato je tako krvavom nizu ubijenih policajaca, zapoĉetom likvidacijom inspektora SUP Beograd Dragana Radišića 1996. godine. Godinu dana kasnije ubijen je i zamenik ministra unutrašnjih poslova general Radovan Stojiĉić Baxa. Marta 1999. na meti nepoznatih ubica našao se pukovnik Milorad Vlahović, savetnik u Upravi kriminalistiĉke policije MUP Srbije, a samo ĉetiri meseca kasnije i potpukovnik Dragan Simić, naĉelnik OUP Savski Venac... Mafija tu nije stavila taĉku.
Momci iz čitulje 17. jun 2002.
Poslednju deceniju prošlog veka obeleţile su najsurovije likvidacije na ovim prostorima. Glavni motivi smaknuća, bili borba za prostor i namirivanje raĉuna.**Vitezovi** beogradskog asfalta redom završavali na groblju, a onda su se na meti našli policajci. Piše Zagorka Kneţević-Uskoković POSLEDNJU deceniju prošlog veka u Srbiji su obeleţili i mnogobrojni zloĉini, koji do danas nisu rasvetljeni. Od ruku nepoznatih ubica stradalo je nekoliko stotina ljudi. Padale su glave iz sveta podzemlja, biznisa, politike, policije, novinarstva... Obraĉuni su postali svakodnevica. Gotovo svakodnevni obraĉuni nastavljeni su i u prvim godinama novog milenijuma. Istoriĉari i analitiĉari društvene stvarnosti krajem 2000. godine tumaĉili su sva ta dešavanja **kolumbijskim receptom**. Ko god se našao na mestu sa kojeg je ometao interese, ne samo krupnog već i sitnog kriminala - bio je uklonjen. U nekoliko stotina nerazjašnjenih ubistava, stotinak je ponelo crni epitet - spektakularna likvidacija! Pored ţrtvi, u ĉitulje su se brzo selili i njihovi xelati. Sve se vrtelo u krug. Do danas... Kako je poĉelo? Smaknuće **kralja beogradskih otpada** Branislava Matića Belog, jednog od osnivaĉa Srpske garde i velikog finansijera opozicionog Srpskog pokreta obnove 4. avgusta 1991. godine do danas je ostalo jedno od najzagonetnijih. Po do tad neviĊenom **scenariju** sa nekoliko desetina metaka Beli je usmrćen naoĉigled svoje porodice, prijatelja... Od tog dana u Beogradu više ništa neće biti isto. BELI, PA GIŠKA USLEDIO je krvavi voţdovaĉki niz. Na gospićkom ratištu, pod nerazjašnjenim okolnostima, tvrdi se s leĊa, ubijen je ĐorĊe Boţović Giška. Ustaše ili **prijatelji** ne zna se ni sada. Za komandanta Srpske garde, kao i za Matića neki su tvrdili da ih je politika koštala glave. Drugi su, pak, u tome videli obrise obraĉuna prvih organizovanih grupa kriminala. U Hotelu **Hajat** 1992. ubijen je još jedan Voţdovĉanin - Aleksandar Kneţević Knele, a neku godinu kasnije na ulici je likvidiran i sam voĊa ovog ganga - Goran Vuković Majmun. Ubrzo, za njim će biti ubijeni i Zoran Dimitrov Ţuća, Bojan Banović, Romeo Savić... Krajem 1993. godine u crni red stala su i dvojica biznismena, sumnjive prošlosti, ĉiji su poslovi dobijali oznaku **mutnih radnji na ivici i sa one strane zakona**. O ubicama Ţorţa Stankovića i Radojice Nikĉevića još se ništa ne zna. Onda, iznenada, ispred svog stana, februara 1996. ubijen je inspektor beogradske policije Dragan Radišić. Prvi komentar je bio: **Mafija uzvraća udarac.** Priĉalo se da je ovaj inspektor, zaduţen za rasvetljavanje ubistava, bio na tragu ubicama koji su tih godina sejali smrt po beogradskom podzemlju. Tajnu je poneo sa sobom. Ipak, svaka sledeća godina donosila je još zagonetnih smrti. Policijske fascikle sa N. N. zloĉincima bile su sve deblje. Tada se, meĊutim, desilo nešto što će ostaviti dubok trag ne samo u policiji, već i drţavi. U prepunom restoranu, u strogom centru Beograda, aprila 1997. godine smaknut je zamenik ministra unutrašnjih poslova general Radovan Stojiĉić Baxa, praktiĉno, tada prvi policajac Srbije. NJegova smrt nije ostavila nikakve dileme. Danas se otvoreno govori i piše da ga je ubila mafija. Spominje se duvan, jer je, navodno i sam je bio umešan u taj biznis. Šverc cigareta koštaće ţivota i mnoge druge biznismene.
Likvidacija generala Stojiĉića kao da je oznaĉila poĉetak novih, još surovijih obraĉuna. Praštalo je na sve strane. Zloĉincima nije bilo bitno da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Ubijeni su Vlada Kovaĉević Tref, Miroslav Biţić Biţa, Rade Ćaldović Ćenta, Jusuf Bulić Jusa, Zoran Kovaĉević Koĉa, Bojan Petrović, Darko Ašanin... SUROVI ZAKONI PODZEMLJA NI poĉetak ratne 1999. godine nije obećavao ništa dobro. Ubijeni su pukovnik policije Milorad Vlahović Vlaja, savetnik u Upravi kriminalistiĉke policije MUP Srbije, potpukovnik Dragan Simić, naĉelnik OUP Savski venac, Predrag Ikaĉ Peca... Pala je i prva novinarska glava. Slavko Ćuruvija, vlasnik i glavni i odgovorni urednik **Dnevnog telegrafa** i ĉasopisa **Evropljanin** ubijen je u ulazu zgrade gde je stanovao. Bilo je rano popodne jedanaestog dana aprila. Još se ne zna, kao i za dugaĉku listu ostalih, ko je i zašto okrvavio ruke. Kraj te godine obeleţila je smrt poslednjeg **bosa** zemunskog klana (kako je to osvanulo u mnogih crnim hronikama) Dragana Ugarkovića Ugara. Kao mnogi pre i posle njega, likvidiran je hicima iz **kalašnjikova** dok je bio za volanom svog **golfa** sa italijanskim tablicama. Ubice su celu **akciju** odradile profesionalno, bez ijedne greške. Više od deset metaka pogodilo je Ugara u glavu i grudi, tok 22. novembra. Ugarković je, posle smrti Radeta Ćaldovića Ćente, postao prvi ĉovek zemunskog klana. Vaţio je, meĊutim, za prekog ĉoveka, lakog na obaraĉu. Policija je tvrdila da se bavio svim i svaĉim - od droge i iznuda, do kocke i restorana. Ipak, zbog svega toga Ugarković nikada nije bio osuĊivan. Kolege iz podzemlja su ga zvali i **ĉovek-maĉka**, jer je preţiveo niz pokušaja da mu doĊu glave. Bio je u stalnom sukobu sa Voţdovĉanima i Zvezdarcima, ali i sa momcima iz svog kraja, pre svega Mirkom Tomićem Bosancem. Tomić se nešto kasnije i sam našao na meti nepoznatih ubica i ubijen je na gotovo identiĉan naĉin kao i Ugar. Sve ove smrti, za njihove porodice tragiĉne, a za javnost uznemirujuće i onespokojavajuće, za trenutak će upasti u zasenak, zbog onog što se dogodilo 15. januara 2000. godine u elitnom beogradskom hotelu **Interkontinental**. Dogodilo se ono za šta su mnogi mislili da **nema šanse da se desi** - ubijen je Ţeljko Raţnatović Arkan, kao i njegova dva prijatelja Milenko Mandić Manda i Dragan Garić. Ovaj zloĉin oznaĉio je novu etapu u beogradskim i srpskim obraĉunima. Surova smaknuća je nastavljena sa još većom ţestinom, podzemlje se prestrojilo, organizovani kriminal je obukao poslovno odelo i stupio na javnu i politiĉku scenu. Mafija se ustoliĉila. ARGUMENTACIJA POSLE ubistva generala Radovana Stojiĉića Baxe, na jednoj od konferencija za novinare, tada pomoćnik ministra Rade Marković, izjavio je da policija zna imena ubica u mnogim zloĉinima, kao i njihove nalogodavce, ali da nema dokaza validnih za sud. Interesantno je da se ista argumentacija koristi i danas, od takoĊe, visokih rukovodilaca srpske policije.
Enigma zvana Arkan 18. jun 2002.
Ono što su neki slutili, a drugi verovali da se nikad neće desiti, obistinilo se sredinom januara 2000. godine kada je sa tri hica u glavu ubijen do tada nedodirljivi Ţeljko Raţnatović –Arkan. DA će ubica Ţeljka Raţnatovića Arkana, predsednika Stranke srpskog jedinstva, vlasnika Fudbalskog kluba Obilić i uspešnog biznismena - biti uhvaćen i osuĊen, nisu verovali ni najveći optimisti. Ipak, zloĉinci su napravili grešku i misterija jedne od najspektakularnijih likvidacija u Srbiji je bar donekle rešena. Na taj naĉin prekinut je dugogodišnji niz nerazjašnjenih smaknuća, zbog kojih je policiju bolela glava. Prvi put je i mnogim hroniĉarima i tumaĉima stvarnosti izbijen iz ruku argument o nesposobnosti i nemoći pripadnika MUP Srbije da reše ovakve sluĉajeve. Ipak, kasniji dogaĊaji će pokazati da je pronalaţenje Arkanovog ubice samo potvrdilo pravilo da je kod ovakvih zloĉina - policija nemoćna, a mafija gotovo nedodirljiva.
Jer, o onome što se desilo tog popodneva, 15. dana januara 2000. godine, u Hotelu **Interkontinental** napisano je stotine i stotine stranica, snimljeno brdo materijala, presuĊeno sedmorici ljudi (jedan umro u pritvoru), a opet je mnogo toga ostalo nejasno. U jednom se, meĊutim, svi slaţu. Arkan je morao da umre jer se tog trenutka našao na mestu na kome je zasmetao organizovanom kriminalu, kome je, kako će neki pre toga, a i kasnije da tvrde - i sam pripadao. Posle policijske istrage, sudske rekonstrukcije krvavog dogaĊaja i donete presude - bar donekle se zna šta se desilo u holu ekskluzivnog hotela, oko 17 sati, kada je, tada nepoznati zloĉinac, ubio trojicu ljudi Ţeljka Raţnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića. Ubica im je došao s leĊa i tako ih i ubio - muĉki. RANJENIK U LOZNICI U OPŠTOJ pucnjavi posle toga teško je ranjen i sam zloĉinac. Pogodio ga je Zvonko Mateović, jedan od Arkanovih telohranitelja. Uprkos rani ubica je puzajući izašao iz hotela gde su ga doĉekali sauĉesnici i smestili u automobil. Potom su se dali u beg. Javnost je bila u šoku. Prva vest koja je istog trena obišla zemaljsku kuglu glasila je: Arkan teško ranjen. Posle nepunih sat obistinile su se crne slutnje - jedan od najkontroverznijih ljudi u Srbiji toga vremena izdahnuo je u Urgentnom centru. Ubrzo su u ovu zdravstvenu ustanovu dopremljena i tela njegovih drugova Mandića i Garića. Za to vreme ka Loznici grabio je automobil sa teškim ranjenikom. Kasnije će se utvrditi da je reĉ o bivšem beogradskom policajcu Dobrosavu Gavriću (24), koji će biti prvo osumnjiĉen, potom optuţen, a na kraju i osuĊen zbog trostrukog ubistva. Vozio ga je Dejan Pitulić i sam pripadnik MUP Srbije. Kada je u Beograd stigla vest da je u lozniĉkoj bolnici dopremljen sumnjivi ranjenik, koji bi mogao da ima veze sa pucnjavom u **Interkontinentalu**, blokirana je gotovo cela Loznica. Posle sedam dana, uz do tada neviĊene mere bezbednosti, Gavrić je prebaĉen u bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Odbijao je svaki kontakt sa policijom. Gotovo u isto vreme MUP Srbije raspisuje poternicu za Draganom Nikolićem Gagijem (i danas u bekstvu, iako je u odsustvu osuĊen na 15 godine robije) i Milanom Đuriĉićem Mikijem, momcima iz beogradskog podzemlja. Cela zemlja digla se na noge. Mnogi dnevni listovi pišu o paralelnoj istrazi i potrazi za osumnjiĉernima, koju sprovode pripadnici Srpske dobrovoljaĉke garde i Arkanovi prijatelji. Stiţu i demanti, ali lavina se pokrenula i nije je bilo lako zaustaviti. Gotovo mesec dana posle tragedije u beogradskom hotelu u javnost isplivavaju prvi detalji zloĉina. Policija je uhapsila Zorana Nikolića Peglu iz Novog Beograda, bliskog Gagijevog saradnika. Zahvaljujući njemu sklopljene su prve kockice krvavog mozaika. Pegla je ispriĉao tokom istrage, a kasnije na suĊenju porekao, da su obećane velike pare za Raţnatovićevu smrt, kao i da je on Gavrića dovezao do hotela i tu ga, prema prethodnom dogovoru sa Gagijem i Mikijem, ĉekao dok ne obavi krvavi posao. Navodno, samo je on znao da će za voţnju ubice dobiti pola miliona maraka! DEMANTUJE SEBE IAKO su optuţeni tvrdili da je to obiĉno trabunjanje narkomana u krizi, mnogi detalji i dokazi su se poklopili. U meĊuvremenu Milan Đuriĉić Miki, posle tromeseĉnog bekstva, u pratnji advokata dolazi u policiju, ali demantuje bilo kakvu umešanost u trostruku likvidaciju. Bez obzira na to, Kriviĉno veće Okruţnog suda u Beogradu, kojim je predsedavao sudija Dragoljub ĐorĊević, osudilo ga je na 15 godina zatvora. Zoran Nikolić Pegla nije doĉekao kraj suĊenja. Na rekonstrukciji zloĉina u **Interkontinentalu** jedva se kretao. Na svaki naĉin gledali su da se udalje od njega i kompanjoni, ali i pritvorska straţa. Teško obolelom od SIDE niko nije ţeleo da se primakne. Do kraja ţivota Pegla će negirati sopstvene reĉi, date istraţnom sudiji o tome šta se desilo 15. januara 2000. Poslednju reĉ na suĊenju dugom više od godinu dana dali su medicinski i balistiĉki veštaci. Iako je branilac prvooptuţenog Gavrića, beogradski advokat Dragoljub Pavlović, pokušao da dokaţe da je tog popodneva u trojicu ljudi pucala još jedna osoba, dokaza nije bilo. Profesor dr Branimir Aleksandrić sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, koji je obavio obdukciju sva tri tela, bio je nedvosmislen i jasan: - Pucala je jedna osoba, sa rastojanja od tri do pet metara i iz jednog oruţja kalibra devet milimetara. Raţnatović je pogoĊen sa tri hica u glavu, Mandić sa ĉetiri u leĊa, a sa dva je ubijen Garić. Oruţje kojem je izvršen trostruki zloĉin nikad nije pronaĊeno. Pretpostavlja se da je ubica Dobrosav Gavrić pucao iz sluţbenog pištolja - **CZ 99**. Tokom istrage zloĉinac se branio ćutanjem, a i kad je progovorio odbio je da prizna da je na bilo koji naĉin umešan u ubistvo. Da je u pitanju velika greška reći će i posle obrazlaganja presude, po kojoj je osuĊen na dugogodišnju robiju. POLICAJCI U UBISTVU Ţeljka Raţnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića (pripadnik saveznog ministarstva unutrašnjih poslova) uĉestvovalo je nekoliko policajaca. Pored Dobrosava Gavrića i Dejana Pitulića, za
pomoć uĉiniocu posle izvršenog kriviĉnog dela osuĊen je i lozniĉki inspektor ĐorĊe Grubaĉić. On je pomogao da Dragan Nikolić Gagi i Milan Đuriĉić Miki preko Drine prebegnu u Republiku Srpsku, a potom se domognu Austrije.
Zašto je ubijen Arkan 19. jun 2002.
Ni dve i po godine posle likvidacije Ţeljka Raţnatovića i presude ubicama ostalo je nejasno ko je naruĉio smrt predsednika Stranke srpskog jedinstva, komandanta Srpske dobrovoljaĉke garde i vlasnika FK Obilić. Politika ili biznis i danas se nagaĊa. MOTIV ubistva Ţeljka Raţnatovića Arkana do danas je, bar za javnost, ostao nepoznat. Tu enigmu nije odgonetnulo ni gotovo jednoipogodišnje suĊenje optuţenima za njegovu likvidaciju, a o tome ništa nisu govorili ni njegovi najbliţi. I danas se nagaĊa da li su njegovoj smrti kumovali politika ili biznias, ili, pak, sve to zajedno. - Motiv ovog teškog zloĉina kroz ceo tok suĊenja nije ni pomenut - iskreno je primetio predsednik Kriviĉnog veća sudija Dragoljub ĐorĊević, obrazlaţući presudu. S jedne strane to je zato što su optuţeni negirali da imaju veze sa ubistvom, a sa druge strane naruĉioci i nalogodavci likvidacije nikad nisu imenovani.Nedugo posle krvavih dešavanja u beogradskom Hotelu **Interkontinental**, gde su pored Raţnatovića, ubijeni i Milenko Mandić Manda i Dragan Garić, u javnost je lansirana teza da su Arkanovu likvidaciju naruĉile ameriĉke obaveštajne sluţbe. U prilog tome tvrdilo se i da su novac za smaknuće obezbedili šiptarski teroristi, a da su pakleni naum u delo sproveli srpski izdajnici. Ova tvrdnja stizala je od pripadnika Stranke srpskog jedinstva i Srpske dobrovoljaĉke garde, ali su ubrzo i oni sami odustali od nje. Arkanovci su, meĊutim, i dalje insistirali na tome da su Amerikanci prvo planirali da ga otmu, a kad to nije uspelo, organizovali su zloĉin. EGZEKUTOR RANJEN ZA celu ovu tezu nije bilo nijednog dokaza. Poznato je da obaveštajne sluţbe prilikom likvidacija uglavnom koriste druge metode, grešaka nema, a u ovom zloĉinu angaţovano je beogradsko podzemlje, što se nijedan stranac ne bi usudio. Jer, osim malobrojnih, niko nije znao kakva je trenutna Raţnatovićeva reputacija u srpskom podzemlju, kojem je u mladosti i sam pripadao. Nema sumnje da je organizacija surovog zloĉina pripala, ipak, ljudima, koji su, na kraju će se videti, napravili niz grešaka u samom startu, a i kasnije. Ubistvo je izvršeno pred svedocima, napadaĉ i njegovi sauĉesnici nisu bili maskirani, a pored svega glavni akter i egzekutor je ranjen prilikom bekstva sa mesta zloĉina. Na kraju je i uhapšen, što je policiji omogućilo da istragu usmeri u pravom smeru. Ovakvi **maleri** profesionalnim ubicama i organizatorima smaknuća ne bi mogli da se dogode. Toga u ovoj likvidaciji oĉigledno nije bilo, ili se naruĉiocima smrti mnogo ţurilo, zbog ĉega su i napravljeni **propusti**. Bilo kako bilo, po prvi put, policija je u rukama imala zloĉinca jedne od najspektakularnijih likvidacija. Verovalo se da će se uskoro znati i motivi zbog kojih je ubijeno troje ljudi. Ipak, mediji i cela javnost su u pronalaţenju odgovora zašto je ubijen Arkan, krenuli od mogućih organizatora zloĉina. Prst je uperen u Zorana Uskokovića Skoleta, **opasnog momka** sa Miljakovca, zatim u još jednu osobu sa Beţanijske kose, ali i u neke ugledne poslovne ljude **koji se bave trgovinom automobila svetskih marki**... Na toj listi našlo se i ime kontroverznog beogradskog biznismena Andrije Draškovića. Zašto baš ovi ljudi? Odgovor leţi u ekipi koja je uĉestvovala u zloĉinu. Ubica Dobrosav Gavrić, bio je blizak sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, kao i njegovi sauĉesnici Milan Đuriĉić Miki i Dragan Nikolić Gagi, koji su, navodno, pripadali novobeogradskoj ekipi. U toj **priĉi** treba traţiti i Draškovića. Tokom suĊenja nekoliko svedoka, meĊu kojima i Voja Jekić, u vreme krvave drame bio naĉelnik lozniĉke policije, tvrdili su da su posle bekstva iz hotela, Gagi i Miki viĊeni u Loznici, a da im se uskoro pridruţio i Drašković. Navodno, na sve naĉine pokušavali su iz bolnice da izvuku teško ranjenog Gavrića, jer je ubica, a samim tim i opasan svedok. ĈARŠIJSKE VERZIJE PORODICA Ţeljka Raţnatovića tvrdila je da je Drašković organizovao njegovo ubistvo, a po nalogu generala Radeta Markovića, tada šefa Drţavne bezbednosti Srbije. Iza svega je, po Raţnatovićima, stajao vrh drţave, odnosno Slobodan Milošević i Mirjana Marković. Ipak, niko nije izneo argumentaciju zašto je tadašnjoj vlasti smetao Arkan, osim ako nije bio oĉevidac i svedok, a moţda i uĉesnik nekih dogaĊanja zbog kojih je bio odgovoran reţim. - Nemam nikakve veze sa smrću Ţeljka Raţnatovića, niti sam te noći kad je Gavrić dopremljen u lozniĉku
bolnicu bio u tom gradu - kategoriĉki je na suĊenju tvrdio Andrija Drašković, koji je tog momenta doveden iz pritvora. Neki mesec pre toga u beogradskom restoranu **Knez** ubio je Surĉinca Zvonka Plećića Pleću. - Generala Radeta Markovića i ne poznajem. Svoju umešanost u zloĉin demantovao je i Zoran Uskoković Skole, iako je nedugo posle ubistva napustio bio zemlju. Iz inostranstva je poruĉivao da nije organizovao Arkanovu likvidaciju i da je sve to **smislila policija**. NJegovo ime, meĊutim, policija nikad zvaniĉno nije ni spomenula. Sliĉno je reagovao i prozvani bivši šef tajne srpske policije. Kroz više javnih izjava Rade Marković je negirao da ima veze sa Arkanovom smrću, kao i da poznaje Andriju Draškovića. Prijatelji pokojnog predsednika SSJ i komandanta SDG, meĊutim, i dalje su insistirali na ĉinjenici da se Arkan sukobio sa Markom Miloševićem (navodno ĉak mu je i lupio i nekoliko šamara) i da je tog trenutka potpisao sebi smrtnu presudu. Zbog ĉega je izbio sukob (ako ga je uopšte bilo) izmeĊu njih dvojice? Navodno, u pitanju su bili neki poslovi, na kojim su im se ukrstili interesi. Sa druge strane, ista argumentacija je upotrebljena i kada se govorilo o motivu nekih beogradskih biznismena i njihovoj ulozi u Arkanovoj smrti. Pojedinci iz beogradskog podzemlja imali su svoje viĊenje cele stvari. Tvrdilo se da neki od **viĊenijih kriminalaca više nisu mogli da plaćaju reket i da im je prekipelo**, da je Arkan **zasmetao krupnijem biznisu**, da je poĉela beskompromisna i surova **borba za prostor** i mesto **srpskog kuma**... Posle smrti Ţeljka Raţnatovića Arkana - Beograd, ali i druge gradove potresli su do tada neviĊeni sukobi, obraĉuni i likvidacije. Desilo se ono što su mnogi naslućivali. Bio je to samo logiĉan sled **namirivanja raĉuna**, ali i uklanjanja neugodnih svedoka i oĉevidaca. Arkanovom smrću poĉela je druga faza u istoriji srpske mafije.
Ubistvo ministra vojnog 20. jun 2002.
Pavle Bulatović, savezni ministar odbrane, ubijen 7. februara 2000. u restoranu **Rad**. Ubica pucao iz **kalašnjikova** i sa osam hitaca usmrtio visokog drţavnog funkcionera. Piše: Zagorka Uskoković MAFIJA ili teroristi, i danas se nagaĊa oko atentata na Pavla Bulatovića, saveznog ministra odbrane. Desilo se ono što ni najveći pesimisti nisu predviĊali, ali na šta su, ipak, malobrojni upozoravali. Tog prohladnog popodneva, sedmog dana februara 2000. ubijen je visoki drţavni funkcioner. Da li je ţrtva izabrana sluĉajno? Pavle Bulatović ubijen je u prepunom restoranu **Rad**, na istoimenom fudbalskom stadionu, u naselju Banjica, sedam kilometara od centra Beograda. Bio je u društvu Vuka Obradovića, direktora **JU garant banke**, inaĉe generala u rezervi, i Mirka Kneţevića, upravnika pomenutog restorana. Prelepom salom odjekivali su zvuci gusala i stihovi junaĉkih pesama. Dva sata je trajalo dobro raspoloţenje. Nedaleko odatle, u drugoj sali, sedeo je momak iz obezbeĊenja saveznog ministra i njegov vozaĉ. Ništa nije nagoveštavalo da će se samo koji minut kasnije dogoditi zloĉin. Ko bi, uostalom, ţeleo zlo Pavlu Bulatoviću?! Ipak, postojao je neko ko mu je poslao ubicu. Tuţni jauk gusala presekao je rafal, pa još jedan, i još jedan. Svi su zalegli pod stolove. Osim Bulatovića. NJega su meci prikovali za stolicu. Bilo je 19 sati. RAFAL SA PROZORA - PRVO se zaĉula lomljava stakla od prozora, a zatim rafali - opisivali su dogaĊaj oĉevici. - Zvuk se gotovo stopio, pa se ĉinilo da je u pitanju jedan rafal. Oni koji poznaju automatsko oruţje znali su da naprave razliku. Tri kratka rafala, najverovatnije iz **kalašnjikova**, završila su u grudima saveznog ministra odbrane. Obradović i Kneţević bili su lakše povreĊeni, od rikošeta. Sluĉajnih ţrtava nije bilo. Od zloĉinaĉke preciznosti ledila se krv. Posle svega napravljena je i rekonstrukcija ubistva. Po svemu sudeći, ubica je do restorana došao sa zadnje strane, preko terena stadiona, ĉiji je sastavni deo i zgrada **Rada**. Taj kraj Banjice je neosvetljen, a sportski kompleks opasan šibljem i drvećem. Zloĉinac se prišunjao do prozora kroz koji je nesmetano mogao da vidi gde sedi Bulatović, kao i celu unutrašnjost, okupanu svetlom. Atentatora je štitila tama. Ispod jakne (veruje se da je bila maskirna uniforma) izvukao je automat. Zlokobnu cev naslonio je na šipku, nanišanio i povukao oroz. Sve je trajalo kratko, struĉnjaci su izraĉunali - osam sekundi. Kad je utihnuo odjek poslednjeg hica - prizor je bio straviĉan: srĉa na sve strane, ispreturane stolice, Bulatović
obliven krvlju... U teškom stanju ministar odbrane Jugoslavije prebaĉen je u Vojnomedicinsku akademiju (VMA), preko puta restorana. Meci su ga pogodili u vrat, grudi, stomak... Obilno je krvario. Nešto pre 21 sat saopšteno je da je Pavle Bulatović podlegao povrdama. Za to vreme policija i sluţbeni psi pretraţivali su okolinu. PronaĊeni su i tragovi, za koje se sumnjalo da pripadaju zloĉincu, ali su nekih 400 metara dalje naprosto nestali. Verovatno je kod Sportskog centra **Banjica** zloĉinac ušao u automobil. U meĊuvremenu jake policijske snage, kojima su se uskoro pridruţile i vojne kolege, blokirale su celu Banjicu, a uskoro i grad, u potrazi za ubicom. Tokom noći i narednih dana kontrolisana su gotovo sva vozila. Tragalo se za teget **fordom** sa ukradenim tablicama, jer su postojale indicije da je takvim automobilom atentator pobegao sa mesta zloĉina. Potera nije dala rezultate. Obdukcija, takoĊe, nije pomogla u pronalaţenju ubice. UtvrĊeno je da je pucao sa razdaljine od najviše pet metara, oruţjem koje koristi metke kalibra 7,62 milimetra. Došlo se i do saznanja da su upotrebljeni takozvani rasprskavajući meci, koji ţrtvi praktiĉno ne daju šansu da preţivi. Bulatović je pogoĊen sa osam hitaca. PUCANJ U JUGOSLAVIJU SA druge strane, struĉnjaci za oruţje o atentatoru su mogli da kaţu samo da se radi o izuzetno veštom i obuĉenom ĉoveku. Rukovati automatom i sa tom preciznošću (niko pored Bulatovića nije stradao, iako su mnogi bili u neposrednoj blizini) moţe samo neko ko ima bogato iskustvo, bilo ratno ili u streljani. Puca se kratkim rafalima, da bi hici bili precizniji. Reĉ je o zrnima koja mogu i pancir da probiju. I organizatori zloĉina su se dobro pripremili. To i nije bilo teško. Savezni ministar odbrane nije menjao svoje navike. Bio je ĉest gost restorana, i uvek je sedeo u istoj sali, na istom mestu i istoj stolici, leĊima okrenut zidu. Nije voleo telohranitelje i smatrao je da nemaju od ĉega i koga da ga ĉuvaju. Pretpostavlja se, takoĊe, da je zloĉinac imao logistiĉku podršku i da je bar jedan od sauĉesnika morao da bude te veĉeri u restoranu. Drugi ubiĉin kompanjon ĉekao ga je nedaleko odatle, u automobilu spremljenom za beg. Do danas je ostalo nepoznato ko je okrvavio ruke, iako su na istrazi radili najelitnije kriminalistiĉke ekipe MUP Srbije u njihove kolege iz Vojske Jugoslavije. Obaveštajnu podršku su im davali Resor drţavne bezbednosti i Uprava bezbednosti Generalštaba VJ, ali su ubica i nalogodavac ostali nekaţnjeni. Prva reagovanja, tada aktuelnog reţima Slobodana Miloševića, bila su da je reĉ o teroristiĉkom aktu, atentatu na Jugoslaviju, nastavku agresije na SRJ, samo drugim sredstvima... Ubistvo Pavla Bulatovića bacilo je u zasenak likvidaciju Ţeljka Raţnatovića Arkana, koja se dogodila samo tri nedelje ranije. IzmeĊu dva zloĉina niko nije video vezu. Nije je ni bilo. Ministar odbrane Jugoslavije nije imao privatan biznis, nije uĉestvovao u sumnjivim radnjama, nije se, bar javno, nikome zamerio... Ipak, nekome je oĉigledno smetao. Kome? Još za ţivota o njemu se govorilo kao o dobriĉini, ĉoveku koji ni sa kim nije bio u sukobu, a sa svima je nalazio zajedniĉki jezik. Bio je daleko od kriminala. Ĉak i u vreme najţešćih politiĉkih rasprava nikad niko nije spomenuo njegovo ime vezano za neku aferu, niti je imao šta da potegne iz njegove biografije. - Ubistvo Bulatovića je poruka upozorenja celoj drţavi i atentat na njega je atentat na drţavu - bile su reakcije funkcionera. Nije reĉeno samo ko je poslao upozorenje. REAKCIJE iz sveta na ubistvo Pavla Bulatovića bile su razliĉite. Masimo Todisko, direktor Instituta za ispitivanje i informisanje javnog mnjenja iz Milana, tvrdio je da je to scenario Amerike **delo tajnih sluţbi sa one strane Antlantika**, kako bi se destabilizovala vlada u Beogradu. Rimski dnevnik **Rinašita** nazvao je ubistvo Pavla Bulatovića **skandaloznim**, kao i smrt Ţeljka Raţnatovića Arkana, i ti zloĉini **ne koriste ni vladi Jugoslavije, ni Srbiji, već nekom drugom**. Sa druge strane, zapadni mediji su pisali i da je Bulatović ţrtva mafijaških obraĉuna, ali i da aktuelna jugoslovenska vlast na taj naĉin se rešava neugodnih svedoka. Svako je pisao sa pozicija sa kojih mu odgovara.
Dug spisak sumnjivih 21. jun 2002.
Zašto nije bilo saradnje vojnih i civilnih sluţbi bezbednosti na istrazi o Bulatovićevom ubistvu. Da li je ministra odbrane ubio Budvanin Ivan Delić,ĉije se ime spominje u izveštaju Anketnog odbora.
Piše: Zagorka Uskoković AKO je hteo da ubije najnevinijeg i najneduţnijeg, nišandţija je dobro nišanio. Ako je traţio najĉestijega, nije mogao naći drugog... Pavle nije imao ni kad da se naĉudi, ali se ĉudimo mi u zemlji u kojoj je neprirodna smrt postala najprirodnija. Istina, za Pavla je lako znati zašto je ubijen u zemlji u kojoj ni mrava nije zgazio. Ubijen je zato što je bio jagnje, jagnje Boţje, a svako jagnje umire svojom smrću, uvek umesto drugoga i svoju sudbinu ne moţe da promeni. Reĉi velikog pesnika Matije Bećkovića, izgovorene kraj odra muĉki i kukaviĉki ubijenog saveznog ministra odbrane, kao da su nagovestile sve ono što će se kasnije dogaĊati - da se do danas ne zna ko je zloĉinac, da se ne zna koji je motiv, a još manje ko je naruĉilac likvidacije. Zašto baš Pavle i zašto tada? Odgovor je trebalo da pronaĊu policija i vojni organi bezbednosti. Svi su oĉekivali da će na rasvetljavanju nezapamćenog zloĉina zajedno da rade, razmenjuju podatke, ubrzo uhvate ubicu... Saradnje, meĊutim, nije bilo. Zašto? Kome je tako odgovaralo? Pripadnici MUP Srbije, zaduţeni za rasvetljavanje ubistava, nisu mogli da provere podatke iz domena vojnog poslovanja, sklapanja ugovora, nabavke oruţja... Vojska nije imala upliv u podzemlje, nije imala operativne podatke neophodne za sam poĉetak istrage... Svako je radio, ĉini se, zasebno, krio saznanja od druge strane (kao da nisu na istom zadatku), pa su takvi bili i rezultati. Nikakvi. Zajedniĉki tim do danas nije osnovan. IZVIĐAĈI TERENA TOKOM prošle godine u Saveznoj skupštini formiran je Anketni odbor, koji je trebalo da ispita na koji naĉin i do kojih saznanja je došla istraga o smrti Pavla Bulatovića. Saslušani su mnogobrojni svedoci, naĉelnici kljuĉnih odeljenja, kako u vojsci, tako i u policiji. Došlo se do podataka koji su do tada bili nepoznati za širu javnost, ĉak je imenovan i glavni osumnjiĉeni, ali ĉvršćih dokaza (opet !) nije bilo! Interesantnu izjavu pred Anketnim odborom je dao pukovnik Svetko Kovaĉ, naĉelnik Odeljenja bezbednosti u Saveznom ministarstvu odbrane. On je izjavio da je utvrĊeno da su dan pre ubistva u restoranu bile osobe, za koje se pretpostavlja da su izviĊale teren pre zloĉina. Na sam dan likvidacije oko **Rada** su primećena dvojica ljudi, koji su, verovatno, bili na istom zadatku. ZaĉuĊuje i ĉinjenica da njihov opis postoji, ali da nikad nisu identifikovani. Ĉak je i zloĉinac (ili njegov neposredni sauĉesnik) viĊen?! Jedan instruktor voţnje, koji je bio na poligonu autoškole kod Sportskog centra **Banjica** primetio je, posle rafala, pogurenu figuru koja pretrĉava teren stadiona i beţi u obliţnju šumu. Pukovnik Kovaĉ upoznao je ĉlanove odbora i sa jednom neobiĉnom, i malo poznatom metodom rada policije. Reĉ je o analizi rada mobilne telefonije. Poseban ureĊaj automatski registruje razgovore, ali ne tonski, već samo koji su brojevi mobilnih telefona bili u kontaktu. Na ovaj naĉin je utvrĊeno da su u zoni ubistva, odnosno bliţoj okolini, u tom trenutku bili mnogi ljudi iz beogradskog podzemlja. SVEDOĈENJE PUKOVNIKA KOVAĈA REGISTROVANO je 13 ljudi iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta, 12 iz klana Zorana Davidovića Ćande, kao i trojica iz grupe izvesnog Kavaje. Prva dvojica, kao što je poznato, ubijeni su neki mesec kasnije. NJihova smrt, koliko se danas zna, nije imala veze sa atentatom na Pavla Bulatovića. Izveštaj Anketnog odbora obelodanio je i da postoji svojevrsni trag, odnosno otisak dlana na gelenderu na tribinama sa kojeg je pucano na saveznog ministra odbrane. Ipak, ispitani nisu znali da kaţu da li se radi o otisku koji je ostavio ubica. Pukovnik Milenko Erĉić, u vreme zloĉina, bio naĉelnik Uprave kriminalistiĉke policije SUP Beograd, objasnio je da je reĉ, zapravo, o delu otiska dlana, koji bi mogao da se iskoristi samo ako bi se uporedio sa dlanom ubice. Moguće je ĉak i da ne pripada atentatoru. Otisak je uporeĊivan i sa otiscima viĊenijih kriminalaca, pa i potencijalnih ubica, ali to nije dalo rezultate. Do kakvih je podataka došao Anketni odbor o mogućim egzekutorima? Pukovnik Kovaĉ je izneo podatak da je bilo nekoliko osumnjiĉenih, ali da se najviše sumnjalo na Ivana Delića iz Budve. - Najviše podataka koje smo dobijali odnosilo se na Ivana Delića - naveo je pukovnik Kovaĉ. - Neki ĉak tvrde da je 100 odsto on. Mi, meĊutim, ne moţemo tako reći. Znaĉi, njega smo imali u proceni i radili smo u tom pravcu. MeĊutim, mi nemamo te podatke da bismo kazali da je on. Pukovnik Kovaĉ je ispriĉao da se sumnjalo i da je neposredni poĉinilac Mirko Tomić Bosanac (ubijen sedam dana posle atentata), ali i da su u tom kontekstu spominjani i Vlado Japanac i Ţeljko Crnogorac, taĉnije Mihajlović. Ipak, najviše paţnje izazivali su, pre svega, Delić, a potom i Tomić. Pokušano je i da se otisci ove dvojice uporede sa naĊenim otiskom na gelenderu. Pokazalo se da ne pripada Tomiću, dok se za Delića to nije moglo da utvrdi, jer crnogorska policija nije dostavila otisak njegovog dlana, a u Srbiji nije bio evidentiran. Sa druge strane nikakva veza nije naĊena izmeĊu smrti Pavla Bulatovića, i tri nedelje ranije ubijenog Arkana. NJih dvojica, kako je utvrĊeno, nisu se ni druţili. Ipak, policija je u pronalaţenju mogućeg motiva u obzir uzela jednu drugu likvidaciju - ubistvo Darka Ašanina, Bulatovićevog bliskog roĊaka.
- Darko Ašanin je bio u sudaru sa Acom Đukanovićem, bratom Mila Đukanovića, po pitanju biznisa, a verovatno i po politiĉkoj opciji. Onda je likvidiran - ovako je, u najkraćem, rekao general Aleksandar Vasiljević, zamenik naĉelnika Sluţbe vojne bezbednosti. - Taj elemenat je bio prisutan u procenjivanju iz kojih bi se struktura eventualno moglo nešto planirati prema pokojnom Pavlu, ako se zna da je Aco Đukanović ĉovek za koga se pretpostavlja da stoji iza likvidacije njegovog sestrića, odnosno Ašanina. Sa druge strane, u pronalaţenju motiva, za ubistvo saveznog ministra odbrane, krenulo se i od ĉinjenice da je on u odreĊenim politiĉkim krugovima slovio kao protivnik aktuelne vlasti u Crnoj Gori. U treću grupu razloga za Bulatovićevu likvidaciju smešteni su poslovi koji su obavljani u Ministarstvu, taĉnije, sklapanje ugovora za nabavku vojne opreme i naoruţanja, ali i za njihovu prodaju u inostranstvo. Motivi su nabrojani, kao i mogući atentatori. Ipak, niko nije priveden pravdi. Ili su ovde zloĉinci toliko savršeni, da ne prave ni najmanje greške, ili su naše vojne i policijske snage nesposobne. A, moţda je nekome i odgovaralo da se ubistvo ministra vojnog nikad ne reši. Budućnost će pokazati ko je u pravu.
Rafal u Bosanca 22. jun 2002.
Kod Poslovnog centra “Ušće”, posle mesec od ubistva Arakana i sedam dana od atentata na Pavla Bulatovića, likvidiran Mirko Tomić Bosanac, mladić ĉije se ime na neki naĉin povezivalo sa oba smaknuća. Da li je, sada, ubica postao ţrtva. MIRKO Tomić Bosanac (30), iz Zemuna, ĉovek ĉije se ime na neki naĉin vezivalo za smrt saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića i likvidaciju Ţeljka Raţnatovića Arkana, i sam se našao na meti nepoznatih ubica 13. februara 2000. On je vaţio za voĊu “zemunskih momaka”, koji su u mnogim poslovima tesno saraĊivali sa Surĉincima, ali nikada nije dokazano da je uĉestvovao u smaknućima za koja su ga “prozivali”. Tomić je ubijen po novom “receptu”, do tada ne viĊenom u obraĉunima, ali mnogo puta korišćenom u kasnijim razraĉunavanjima. VoĊa Zemunaca bio je u svom automobilu “golf”,koji se kretao novobeogradskim Bulevarom Nikole Tesle, iz pravca Zemuna. Bilo je oko 20.30 sati, kada mu se, iznenada, sa leve strane, lagano pribliţavao nepoznati automobil. Pogledao je nakratko u retrovizor, i ne sluteći opasnost nastavio dalje da vozi. U trenutku, kad su se dva automobila kretala uporedo, na vozilu u kojem je bio ubica, poĉeli su da se spuštaju prozori na zadnjem sedištu. Izvirila je zlokobna cev, a odmah zatim odjeknuo je i rafal. Smrtonosni hici probili su vrata i staklo “golfa” i pogodili Tomića u grudi. Iako smrtno ranjen Bosanac je nastavio da vozi, ali je ubrzo izgubio kontrolu i autom udario u banderu, nedaleko od nekadašnje zgrade CK. Ubica i njegov sauĉesnik, koji je bio za volanom automobila, nastavili su mirno dalje, ka centru Beograda. Dosije o ovom zloĉinu, kao i mogući poĉinioci dobili su oznaku - NN. SUSRET U “INTERKONTINENTALU” UTVRĐENO je da ubica nije ţeleo ništa da prepusti sluĉaju. Na Tomića je ispaljeno oko 30 metaka iz automata. Oĉevidaca likvidacije nema, a nisu pronaĊene ni ĉaure. Ipak, nekoliko dana kasnije obelodanjen je i podatak da je policija u blizini mesta zloĉina, u ţbunju, pronašla “kalašnjikov” iz kojeg je, kako su ustanovili veštaci, pucano na Tomića. To će biti od male koristi istraţnim organima. Otisaka na njemu nije bilo, niti nekih drugih obeleţja koja bi mogli da ukaţu iz kog je okruţenja zloĉinac, ili na neki drugi trag. Prilikom uviĊaja u ţrtvinom automobilu, ispod vozaĉkog i suvozaĉkog sedišta, naĊena je veća koliĉina novca - oko 20 hiljada nemaĉkih maraka. Mirko Tomić Bosanac je bio dobro poznat beogradskoj policiji, ali nema podataka da je bio osuĊivan. Bio je blizak sa pokojnim Aleksandrom Kneţevićem Kneletom (likvidiran u “Hajatu), posle ĉijeg je ubistva, u besu, polupao nekoliko “mercedesa” ispred hotela. Zna se da je zbog nekih prekršaja oko dve i po godine proveo u nemaĉkom zatvoru. Ovaj momak, za koga su neki tvrdili da pripada zemunskoj ekipi, a za neke je ĉak bio voĊa, i pre smrti je bio na meti raznih napadaĉa. Prvo su mu ispod automobila postavili eksploziv, a u sukobu sa jednim od veterana zemunskog asfalta Draganom Ugarkovićem Ugarom, ranjen je u nogu. Jedno vreme Bosanac je bio i suvlasnik splava “Pjer Karden” (danas “Prestiţ”). O njegovim poslovima gotovo se ništa ne zna, osim da su bili nelegalni. Bio je i strastven kockar. Za veĉe je znao da izgubi i po nekoliko stotina hiljada maraka. Na dobre i bogate partije išao je i u Novi Sad. I te noći kada je ubijen krenuo je u taj grad. Ipak, prvo je krenuo u Beograd da “pokupi” prijatelja. Na tom putu je i ubijen.
Sve ove podatke policija je uzimala u obzir prilikom traţenja motiva za njegovu likvidaciju. Ali, tokom istrage na površinu su isplivali i drugi, moţda ĉak i ozbiljniji, ali i zabrinjavajući podaci. Neki ljudi su tvrdili da on ima veze sa atentatom na saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, a viĊen je i u hotelu “Interkontinental” sat vremena pre nego što je ubijen Ţeljko Raţnatović Arkan. Njih dvojica su se ĉak i pozdravila. CRNA SERIJA OBRAĈUNA NIKO ne zna taĉno danas da kaţe na koji naĉin je Tomić doveden u vezu sa muĉkim zloĉinom u restoranu “Rad” i Bulatovićevom smrću. Ipak, tokom ispitivanja vojnih i policijskih ĉelnika pred Anketnim odborom Savezne skupštine, koji je formiran na inicijativu Srpske radikalne stranke, pukovnik Svetko Kovaĉ, pripadnik Sluţbe bezbednosti Vojske Jugoslavije, imenovao je pored Ivana Delića, i Tomića kao potencijalnog egzekutora. Niko, meĊutim, nije rekao da li su i kakvi dokazi ili indicije koji ukazuju da je on poĉinilac zloĉina. NJegov otisak dlana uporeĊivan je sa onim naĊenim na gelenderu tribina, sa kojeg je ubica pucao, ali se nisu “poklopili”. To, naravni ništa ne znaĉi. NaĊeni otisak i nije morao da pripada zloĉincu, bez obzira da li se radilo o Tomiću ili ne. Upućeni u dešavanja u beogradskom podzemlju tvrdili su, takoĊe, bez dokaza, da je Mirko Tomić ubijen zbog Ţeljka Raţnatovića Arkana. Jedni su tvrdili da je pripadao grupi koja je organizovala njegovu likvidaciju u “Interkontinentalu”, drugi da se Tomićevim smaknućem “uklanjaju tragovi” tog zloĉina, a pominjala se i osveta. Posle Raţnatovićeve smrti i atentata na Bulatovića, usledila je ĉitava serija smaknuća na beogradskim ulicama. Jedan za drugim ubijeni su prvo Tomić, a odmah zatim i Radoslav Trlajić, poznatiji kao Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović Ćanda, Zoran Uskoković Skole... Policija je u svim ovim ubistvima prepoznala isti “rukopis”, pa moţda ĉak i motiv. - Prva veza izmeĊu svih tih ubistava je što su “uraĊena” krajnje profesionalno - ispriĉao je pred ĉlanovima Anketnog odbora potpukovnik Mijodrag Gutić, tada naĉelnik odeljenja za rasvetljavanje ubistava SUP Beograd. Na pitanje lidera radikala koja je bila osnovana sumnja, ko ih ubija, s obzirom “da su oni već imali ruke umazane krvlju i bili sumnjivi za neke likvidacije, i da je reĉ o najgorim kriminalcima”, potpukovnik Gutić je rekao: - Osnovana sumnja je da je to zbog Arkanovog ubistva. Dr Vojislav Šešelj je naglasio da “to svi znamo” i insistirao na odgovoru da li je u pitanju osveta ili prikrivanje tragova. Nekad prvi ĉovek za ubistva beogradske policije doslovce je izgovorio: - Pre ovo prvo, osveta.
Ubice bile brže 23. jun 2002.
VoĊa novobeogradske ekipe Radoslav Trlajić Bata Trlaja, ubijen 25. februara u klasiĉnoj **saĉekuši**, ostaće upamćen po izjavi da je Beograd **mala bara sa puno krokodila** opisujući likvidacije i obraĉune u podzemlju. I njegove ubice su poznate. JEDAN za drugim, te zime 2000. godine, **padale** su voĊe beogradskih gangova. Posle zemunskog, na red je došao i novobeogradski klan. Sa više hitaca iz automatskog oruţja, naravno **kalašnjikova**, ubijen je Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja (37). **Saĉekušu** su mu pripremila ĉak trojica zloĉinaca. Trlajić je likvidiran ispred ulaza u zgradu broj 142, u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu, na oko 500 metara od svog stana. Bilo je 22.30 sati kada su zapraštali smrtonosni hici. Pretpostavlja se da su ga ubice ĉekale u automobilu, na neosvetljenom parkingu. VoĊa NovobeograĊana i vlasnik Fudbalskog kluba **Beţanija** neposredno pred pucnjavu bio je u svom BMNJ i vozio se ka broju 118 u Dr Ivana Ribara, ka stanu gde ţivi. Dok je prilazio zgradi, verovatno je primetio napadaĉe, koji su ga ĉekali. Dao je gas i automobilom pokušao da umakne smrti beţeći ka drugom kraju naselja. Ubice su, meĊutim, zapucale. Uspeli su da ga rane i on je u sledećem momentu, 200 metara dalje, izgubio kontrolu nad vozilom, skrenuo sa puta, sleteo u jarak i prevrnuo se. Teško ranjen Trlajić je, ipak, uspeo da se izvuĉe iz automobila i trĉeći krene ka obliţnjim zgradama da naĊe spas. Pod pravom kišom metaka uspeo je da pretrĉi još stotinak metara, preko livade, ali su ubice bile brţe. Stigli su ga i izrešetali **kalašnjikovima**. Trlajić je sav u krvi ostao da leţi na ploĉniku, ispred broja 142. Napadaĉi su pobegli kolima, a usput su se oslobodili i oruţja. U širem krugu mesta zloĉina, tokom uviĊaja, policija je pronašla dva **kalašnjikova**, jedan pištolj, okvir za automat i mnogo ĉaura razliĉitog kalibra.
SUMNJIVI POSLOVI U PRVOM momentu se pretpostavljalo da je pištolj ispao Trlajiću, koji je po svemu sudeći, pokušao da uzvrati na napad. To se kasnije pokazalo taĉnim. Još iste noći policija je pronašla i **audi** kojim su ubice pobegle sa mesta zloĉina. U njemu je bio ostavljen i treći **kalašnjikov**, korišćen za Trlajićevu likvidaciju. Zloĉinci su se, meĊutim, potrudili da uklone sve druge tragove i otiske, koji bi mogli da pomognu pri istrazi. U **audiju** je pronaĊena i stara policijska odeća. To je samo bio dokaz za istinitost priĉe jednog od oĉevidaca smaknuća, da su **pucali ljudi obuĉeni u uniformu**. Bez obzira na sve to, do danas nisu prikupljeni dokazi koji bi zloĉince smestili na optuţeniĉku klupu. Za Trlajića se u beogradskom podzemlju odavno govorilo da je na **crnoj listi**. Bilo je pitanje trenutka kad će se njegovi i putevi ubica ukrstiti. Bio je u zavadi sa nekim beogradskim ekipama, a i javno je govorio o tamnoj strani velegrada. Imajući sve to u vidu glavni odevni predmet bio mu je pancir. Ipak, te kobne veĉeri kad je ubijen, greškom ga nije obukao. Pitanje je, meĊutim, da li bi mu i to saĉuvalo glavu. O poslovima voĊe novobeogradskog klana uglavnom se sve znalo. Pored fudbala policija ga je povezivala i sa trgovinom narkoticima. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga marta 1998. godine sumnjiĉeći ga da je organizovao transport sa gotovo ĉetiri kilograma kokaina. Uhapšen je u pošti na Beţanijskoj kosi sa još ĉetvoricom prijatelja. Policija je tvrdila da su došli da preuzmu paket sa 3,8 kilograma **koke**, ĉija je uliĉna vrednost oko dva miliona maraka. U saopštenju SUP Beograd navedeno je bilo da je Trlajiću, preko izvesnog Karlosa iz Kolumbije, poštom iz Hondurasa stizala droga. Posle toga Trlajić je, takoĊe, sazvao konferenciju za novinare i demantovao celu priĉu. Uprkos svemu priveden je istraţnom sudiji Okruţnog suda u Beogradu, koji ga je posle saslušanja pustio da se brani sa slobode. Tokom suĊenja je osloboĊen. PROTIVNIK OPOZICIJE TRLAJIĆ je samo jednom bio u zatvoru i to zbog oruţane pljaĉke jedne zlatare u Bijeljini. Plen je bio teţak nekoliko kilograma skupocenog nakita. Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem. Bio je nerazdvojan prijatelj sa Mihajlom Divcem, tadašnjim voĊom NovobeograĊana (ubijen 1995. ) i Slavišom Pavićem Pirketom (ubijen 1993.), a bio je blizak i sa voţdovaĉkim klanom i Goranom Vukovićem. Nekoliko meseci pred smrt, kako je zabeleţeno u crnim hronikama, posvaĊao se sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i razišao sa miljakovaĉkom ekipom. Ostalo je nejasno da li su se sukobili oko **poslova** ili je nešto drugo u pitanju. Trlajić će ostati upamćen i kao ĉovek koji je na leĊima nosio Kristijana Golubovića, kada je ovaj pobegao iz Petog opštinskog suda u Beogradu, skaĉući kroz prozor sa trećeg sprata. Golubović je tada bio povredio nogu. Posle svega i njih dvojica će se posvaĊati. Ime Bate Trlaje vezivalo se za mnoge toples-barove po Beogradu, Batajnici, Staroj Pazovi, InĊiji i drugim mestima u Vojvodini. Navodno, mnogim noćnim klubovima pozajmljivao je igraĉice iz Rusije, Ukrajine, Rumunije... Tvrdilo se da je bio veliki protivnik droge i alkohola, ali da na kraju nije **odoleo** ovim porocima. Za neke je on jednostavno bio narko-diler, kome je taj **crni biznis** i uzeo ţivot. Priĉalo se i da je za vreme demonstracija Koalicije **Zajedno** (1996. i 1997.) viĊen kako sa momcima **naoruţanim** bejzbol palicama presreće pristalice opozicije ispred bioskopa **Jugoslavija**. Oĉevici tvrde i da je oktobra 1999. godine bio ispred benzinske pumpe **Dejton** u Novom Beogradu, kada je napadnuta kolona pristalica Saveza za promene. Nekoliko osoba je tada povreĊeno udarcima bejzbol palica. Neprijatelji su mu pripisivali da poseduje ĉlansku kartu Jugoslovenske levice i da je uvek spreman da **bije opoziciju**. Ipak, Radoslav Trlajić će u istoriji beogradskog podzemlja ostati upamćen kao ĉovek koji je sa ĉetiri reĉi opisao ono šta se dešavalo tih godina - **mala bara, puno krokodila**. Borba za raspodelu profita i **mesto pod suncem** svakodnevno su uzimali danak. Krvavi obraĉuni i surove likvidacije obeleţili su devedesete godine prošlog veka. Mnogo se kriminalaca iz inostranstva vratilo u zemlju, a poslova je bilo sve manje. Za mnoge kriminalce to je bilo pitanje opstanka. Nije se gledalo da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Praštalo je na sve strane. Krv se prosipala nemilice. U istom smeru se nastavilo do danas.
I Dugi na nišanu 24. jun 2002.
Bivši komandant Srpske garde i kontroverzni novosadski biznismen Branislav Lainović ubijen iz neposredne blizine sa tri hica u glavu, kod hotela **Srbija**.
Piše: Zagorka Uskoković U POSLEPODNEVNIM satima 20. marta 2000. godine sa dva hica iz revolvera ubijen je kontroverzni novosadski biznismen, bivši komandant Srpske garde i panonski **don** - Branislav Lainović Dugi (45). Ubica mu je iz neposredne blizine pucao u slepoĉnicu, a potom ga već mrtvog **overio**. U gradu naviklom na svakodnevna smaknuća, likvidacija Lainovića izazvala je dosta ĉuĊenja. Ubijen je gotovo ispred samog Hotela **Srbija**, nedaleko od centra Beograda, pred prolaznicima, oko 16.15 sati, dok još mrak nije poĉeo da pada. Tolika sigurnost, drskost i bezobzirnost ubice nije iznenadila samo policiju, već i njegove bliske prijatelje, ĉitavo podzemlje.. Uprkos svemu tome, ni ovaj zloĉin nije rasvetljen. Prema onome što je do sada utvrĊeno zna se da je Lainović ispred hotela nekog ĉekao. Neposredno pred smrt ţuĉno je mobilnim telefonom razgovarao, ĉesto povišavajući ton. Kao da ga je sagovornik sa druge strane ţice namerno nervirao ne bi li mu odvukao paţnju od okoline. Ta neopreznost će za Dugog biti kobna. I danas postoje dve verzije onoga što se dogodilo. Prema prvoj, kraj Lainovića su, dok je razgovarao, prošla dvojica mladića. Iznenada, jedan od njih se okrenuo i gotovo mu prislonio cev revolvera uz glavu. Povukao je oroz. Kad je već mrtav Dugi pao na ploĉnik, zloĉinac je ponovo zapucao. Opet u glavu. Sliĉna je i druga verzija. Ovde se, meĊutim, spominje samo jedan napadaĉ, koji mu je prišao s leĊa i ubio ga. Obe varijante se, meĊutim, slaţu u jednom - zloĉinac se, posle likvidacije, sagnuo i iz ruke mrtvog Lainovića uzeo mobilni telefon, kojim je neki sekund pre toga razgovarao. U njemu je verovatno bio ukucan i broj naruĉioca smaknuća. MOĆNI LALA TOKOM uviĊaja policija je za pojasom ţrtve pronašla pištolj. Lainović nije stigao ni da se maši za njega i, eventualno, pokuša da se odbrani. UtvrĊeno je i da je neposredno pre smrti taksijem došao do hotela, gde je trebalo da ga saĉeka prijatelj. Prethodno je nekoliko sati proveo u poznatom lokalu na Dedinju, u društvu ĉlanice jedne beogradske muziĉke grupe. U Beogradu je bio samo u prolazu, jer ga je put vodio za Bugarsku. Neki tvrde da je kod **Srbije** trebao da se sastane sa Zoranom Davidovićem Ćandom, momkom sa Miljakovca, koji je tri dana kasnije i sam ubijen. Davidović je, navodno, pripadao klanu Zorana Uskokovića Skoleta, a javnosti je bio poznatiji kao tadašnji deĉko poznate folk zvezde Jelene Karleuše. Drugi, meĊutim, kaţu da je Lainović ĉekao **nekog ko mu duguje velike pare**, da se telefonom sa njim raspravljao i da mu je taj poslao ubice. Do danas se, meĊutim, ne zna zašto je Dugi morao da umre. Ipak, u podzemlju je tada vaţilo uverenje da su mnogi ţeleli da ga vide mrtvog. Nekima se zamerio zbog oštrog jezika ( zbog njega je i dobio nadimak Lajavi), drugi su u njemu videli poslovnu pretnju, mutan **biznis**, ali se spominje i osveta zbog Arkanovog ubistva. Pojedinci su tvrdili da iza svega stoje, ipak, **politiĉki interesi**, jer je od srpskog nacionaliste i komandanta Srpske garde, pa i razlaza sa SPO, postao vatreni pristalica samostalne Vojvodine. pak, policija se najviše bavila njegovom avanturistiĉkom prošlošću i mutnim poslovima. **Karijeru** je, kao i mnogi momci sa beogradskog asfalta, zapoĉeo u inostranstvu. Bio je nerazdvojan sa LJubom Zemuncem, Radetom Ćaldovićem Ćentom, ĐorĊem Boţovićem Giškom... Nijedan nije umro prirodnom smrću. Po povratku u Novi Sad **zaraĊeni** novac uloţio je u nekretnine i lokale. U njegovom vlasništvu bila je i jedna od najvećih diskoteka u Evropi - **Paradizo**, ali i mnogi drugi novosadski kafići. Kupio je nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora, a spremao se da otvori i privatnu televiziju **Lala**, kao i radio stanicu i dnevni list. Ipak, tvrde upućeni, najviše para stizalo mu je od **zelenašenja**. Pozajmljivao je velike svote, uz još veću kamatu. PRIVOĐEN ZBOG ARKANA DUGI se nije mnogo eksponirao u javnosti. Neposredno pred smrt, ipak, njegovo ime je dva puta osvanulo na novinskim stupcima. Prvo je bio kum na venĉanju pevaĉice Lele Andrić i SrĊana Axemovića Axima (momka sa Zvezdare), a onda ga je policija privela zbog ubistva Ţeljka Raţnatovića Arkana. Za ovo drugo moţda se ne bi ni znalo, da on sam o tome nije progovorio. - Ispitivali su me tri sata, a ja o tome ne znam ništa i nije mi jasno otkud da za to pitaju mene - jadao se novinarima. - Nema nijednog razloga da u razgovoru sa mnom traţe odgovor na pitanje ko je ubio Arkana. Bio je ljut na novinare što toliko i na taj naĉin pišu o Arkanu **jer je on mnoge porodice u Beogradu zavio u crno**. Govorio je i da su posle politike, najveće zlo novine. Upućeni su, meĊutim, govorili da su mu u pisanju o ubistvu Raţnatovića, najviše zasmetala neka imena koja su dovoĊena u vezu sa tom likvidacijom. Navodno, bilo je reĉi o njegovim bliskim prijateljima. Sa poĉetka devedesetih godina prošlog veka, ime Branislava Lainovića ĉesto je bilo u javnosti. Tada popularni Jezdimir Vasiljević, gazda Jezda, optuţivao ga je da je uĉestvovao u otmici njegove porodice u Italiji, posle propasti **Jugoskandika**. Dugi je sve to demantovao,a Jezdine optuţbe nikad nisu ni
dokazane. Kontroverzni novosadski biznismen nekoliko puta bio je na meti ubica. Ipak, svaki put bi se, za dlaku, izvukao. SugraĊani su o njemu samo imali reĉi hvale. Tvrdilo se da je **uveo red na novosadskim ulicama**, ali su kroz šalu znali i da kaţu da se **izborio za potpunu nezavisnost Vojvodine od Arkana**. - Mene Arkanovo ubistvo nije ni iznenadilo ni pogodilo - rekao je Dugi. Zbog ovih, ali i mnogih drugih, nimalo lepih reĉi na raĉun ubijenog Ţeljka Raţnatovića, Lainović se mnogima zamerio. Ipak, nije se plašio. Nije nosio pancir, nije se okruţio telohraniteljima. Verovao je da ima instanĉan instinkt za opasnost: - Mene podsvest stalno tera na akciju, da se krećem, da ne bi imali šansu da me zveknu kao papka. To mu, meĊutim, nije pomoglo. Ubijen je po svim mafijaškim pravilima. Ubice ga nisu gledale u oĉi. Pucali su mu s leĊa. Likvidiran je u gradu, kojeg nije voleo: - Uvek presrećan izlazim iz Beograda, jer mi je glava ĉitava. Nema bezbednosti u prestonici. Tog 20. marta 2000. godine zauvek je ostao u Beogradu.
Smrt posle sahrane 25. jun 2002.
Zoran Davidović Ćanda i Ivan Stojanović ubijeni po povratku sa sahrane Branislava Lainovića Dugog. Kod likvidacije ponovljen nov **beogradski recept** ubijanja - pucalo se iz kola u pokretu. Na identiĉan naĉin ubijen i Mirko Tomić Bosanac. ONO što je beogradsko podzemlje nedeljama unazad licitiralo, najavljivalo i slutilo - obistinilo se 23. marta 2000. godine oko 18.40 sati. Po novom, **beogradskom receptu** ubijeni su Zoran Davidović Ćanda (28) i njegov drug Ivan Stojanović (29). Ubice su na njih pucale iz kola u pokretu, iz **kalašnjikova**, kao i na - mesec dana ranije - njihovog prijatelja Mirka Tomića Bosanca. Beogradski toĉak smrti kretao se sve brţe. Posle ubistva Ţeljka Raţnatovića Arkana gotovo svakodnevno padale su nove glave: Mirko Tomić, Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović, Ivan Stojanović... Mnogi su traţili vezu u ovim smaknućima. Upućeni su tvrdili da je samo jedna i da se zove Zoran Uskoković Skole. Zloĉinci će ubrzo zakucati i na njegova vrata. Gotovo na identiĉan naĉin. Te veĉeri kad su ubijeni, Davidović i Stojanović vraćali su se iz Novog Sada, sa sahrane prijatelja Branislava Lainovića. Krenuli su oko podneva, u blindiranom xipu. **NajviĊeniji** ĉlanovi beogradskog podzemlja, tog dana bili su tamo, pa i miljakovaĉki momci, predovoĊeni Uskokovićem. Posle sahrane Ćanda je ostao još malo sa pokojnikovom porodicom. U povratku kući uzeo je svoj **audi A8** beogradske registracije (vodio se na ime Mirka Tomića Bosanca), koji je bio jedno vreme u voznom parku Branislava Lainovića. Stojanović je seo za volan, a do njega Davidović. Krenuli su za Beograd. **KALAŠNJIKOV** U OLUPINI KADA su već bili nadomak kuće, na uzbrdici iskljuĉenja, na autoputu Beograd-Zagreb, kod Kvantaške pijace, iznenada ih je obišao jedan auto i usporio im kretanje. Iza njih se kretao drugi automobil, takoĊe **audi** u kome su, sada se zna, bile ubice. Zloĉinci su dali gas i krenuli u preticanje. Stojanović je usporio i tog trenutka je zapraštalo. Ispaljeno je gotovo 50 metaka iz automata. Pretpostavlja se da su pucala dvojica. Sve je trajalo nekoliko sekundi, a onda su se likvidatori dali u beg. Na lice mesta ostao je auto sa dva izrešetana tela. Hici su ih pogodili u glavu i grudi. Bili su na mestu mrtvi. Po svemu sudeći, meta je bio Davidović, dok je Stojanović stradao samo zato što je tog trenutka bio sa njim. Zloĉinci su samo neki kilometar dalje, u Zemunu, zapalili automobil iz kojeg su pucali. Gotovo svi tragovi su uništeni, ali ne i **kalašnjikov** koji je naĊen u olupini. To je bilo od male koristi za policijsku istragu. Jer, iz istog oruţja je pucano i na Tomića, ĉak je i automat pronaĊen, ali to ništa nije vredelo. Ubice su i dalje nepoznate. Davidovića je šira javnost upoznala kao mladića popularne pevaĉice Jelene Karleuše. O njegovim poslovima se nije mnogo znalo, mada nije bio nepoznat u podzemlju. Tvrdilo se da mu je biznis na samoj ivici zakona, ali i da ĉesto zna da zakoraĉi na suprotnu stranu. Navodno, imao je nekoliko radnji, registrovanu firmu, lokal... Poneki su ga **prozivali** za reket, iznude i druge **mutne** poslove, ali nikad nije bio osuĊivan. Izvori iz beogradskog podzemlja tvrde i da su Ćanda i Lainovića, pored drugarstva, razvili i zajedniĉki poslovni interes. Niko precizno ne govori o kakvom je **biznisu** reĉ, mada se spominju trgovina automobilima, lokalima, poslovnim prostorom... Sa druge strane, ĉesto je bio viĊen i u društvu Zorana Uskokovića Skoleta, a tvrdi se da je jedno vreme bio prijatelj i pokojnog Arkana. Zli jezici su Ćandi pripisivali trgovinu narkoticima i ukradenim vozilima, ali policija ga zbog toga nikad nije privodila.
Za razliku od njega, **siva** zona Beograda nikad nije ĉula za Ivana Stojanovića. Momak se nije bavio nikakvim sumnjivim poslovima i njegov jedini **greh** je, oĉigledno, bilo prijateljstvo sa Davidovićem. Zloĉinci ga zato i nisu ostavili u ţivotu. Sahranjeni su jedan do drugoga, na Centralnom groblju. DEMANTI KARLEUŠE DO danas je ostalo nejasno zašto se Davidović našao na nišanu profesionalnih ubica. Jedni sada tvrde da ga je ţivota koštalo druţenje sa Skoletom, ĉovekom koje je bio jedan od glavnih osumnjiĉenih da je organizovao ubistvo Ţeljka Raţnatovića Arkana. Iako policija nikad Skoletovo ime u tom smislu nije spomenula, podzemlje je u njega upiralo prst kao onog ko je **skupio ekipu** da odradi prljavi posao. Gotovo svi koji se nisu **na vreme ogradili** od Uskokovića - bili su uklonjeni. Ipak, nejasno je da li je to zbog Arkana, ili neĉeg drugog, pre svega, nelegalnih poslova. U tom smeru se gledalo i Davidovićevo druţenje sa novosadskim biznismenom Lainovićem. Tvrdi se da je kobnog dana kada je Dugi ubijen, dobar deo dana proveo u društvu sa Ćandom, pa ĉak i da je do Hotela **Srbija**, gde su ga saĉekale ubice, došao sa njim. Davidovićevi najbliţi, roĊaci i prijatelji, na njegovu i Stojanovićevu smrt, gledali su kao na politiĉki obraĉun. Obojica su bili ĉlanovi Srpskog pokreta obnove i pripadnici Srpske garde. Finansijski su pomagali i podmlatku pomenute partije. Opraštajući se od njih na groblju, zajedniĉki prijatelj je naglasio da su se njih dvojica **borila za Srbiju kojoj će mladi sahranjivati stare, a ne obrnuto**. Samo mesec dana pre nego što će Davidović surovo biti ubijen, gradom je prostrujalo da je izrešetan u revolveraškom obraĉunu. Na te priĉe prva je i munjevito reagovala njegova devojka Jelena Karleuša objavljujući da joj je deĉko ţiv i zdrav. Kategoriĉki je odbacila mogućnost da Ćanda ima neprijatelja: - Moj deĉko se ne bavi poslom koji nosi opasnost, da on ili neko s kim ima veze, bude ubijen. Zoran je mlad i uspešan biznismen, koji ima mladu i uspešnu devojku. Tako jeste i tako će ostati. Ne ţivimo u strahu da bi bilo šta ruţno moglo da nam se dogodi. Bog ĉuva dobre, poštene i pametne ljude, a kaţnjava one koji nisu takvi. Ko kako ţivi tako i prolazi. Znajući to, Zoran i ja smo spokojni i sigurni da ćemo doĉekati duboku starost. Naţalost, stvarnost je ubrzo demantovala mladu divu. Postojao je, ipak, neko ko je u Davidoviću video smetnju ostvarenja svojih interesa i okrvavio ruke. Ne treba, meĊutim, iskljuĉiti ni osvetu. Jer, o tome govore policijske indicije i pretpostavke.
Pucnji u direktora JAT 26. jun 2002.
Do danas je ostalo zagonetno zašto se na meti ubice našao i ugledni privrednik Ţika Petrović. Njegovu smrt vlast okarakterisala kao drţavni terorizam. Zašto, osim policije, nikog nije interesovala surova likvidacija prvog ĉoveka JAT. Piše Zagorka Uskoković ISPRED svoje kuće u Ulici Jaše Prodanovića 20, u centru Beograda, ubijen je Ţika Petrović (61), generalni direktor Jugoslovenskog aerotransporta (JAT). Prvi podaci ukazuju da mu je zloĉinac pucao u glavu iz automata **škorpion**. Ova štura vest, objavljena u kasnim satima 25. aprila 2000. godine, za tili ĉas je obišla Jugoslaviju. O smrti uglednog privrednika i prvog ĉoveka naše avio-kompanije izvestile su i gotovo sve svetske agencije. Blaga panika i nespokojstvo poĉeli su da se šire Beogradom, Jugoslavijom. Posle Pavla Bulatovića, ministra vojnog, muĉki ubijenog dva i po meseca ranije, na red je došla, za mnoge, još jedna besmislena ţrtva. Logiĉno se nametalo samo jedno pitanje: Ko je sledeći? Policija se ponovo našla u **nebranom gvoţĊu**. Samo što obavi uviĊaj i krene sa poĉetnim operativnim radom na jednom sluĉaju, dogodi se sledeći, još monstruozniji i bez ikakvog smisla. Ţiku Petrovića ubice su ĉekale da se vrati sa posla. Stigao je kući automobilom **audi**, inaĉe vlasništvo JAT. Samo što je parkirao vozilo, pozvao ga je neko od poznanika koji je tuda prolazio. Posle kraćeg razgovora, direktor je krenuo ka kući. Tog momenta, s leĊa, prišunjao mu se ubica. Pretpostavlja se da zloĉinac nije bio sam, već da je imao logistiĉku podršku. ZASEDA PRED KUĆOM U PETROVIĆA je ispaljeno nekoliko metaka, tvrdi se pet. Poslednjim mu je, iz neposredne blizine, pucano u potiljak. I to dok je obliven krvlju već mrtav leţao na trotoaru. Kukaviĉki, kako su i došle, ubice su nestale u mraku. Bilo je 21.35 sati. Hice, u inaĉe mirnoj ulici, niko nije ĉuo. Nekoliko stanara okolnih kuća izjavilo je da se jednog trenutka
zaĉulo nešto nalik na lomljavu plastiĉne flaše, ali to niko nije povezivao sa pucnjima. Na osnovu tih svedoĉenja, ali i drugih podataka policija je došla do zakljuĉka da je egzekutor imao oruţje sa prigušivaĉem, kalibra 7,65 milimetara. Još jedna **sitnica** išla je naruku likvidatorima. Veruje se da je zloĉin izvršen u momentu kad je kamion **Gradske ĉistoće** prošao pored Petrovićeve kuće i kad je buka koju pravi mogla da zamaskira hice. Ĉula se i priĉa da su ubice moţda došle tim vozilom, ali je sve ubrzo demantovano. Pretpostavlja se, takoĊe, da su dvojica likvidatora imala i sauĉesnika, koji ih je ĉekao u kolima, u neposrednoj blizini Ulice Jaše Prodanovića. Treba li uopšte reći da Ţika Petrović nije bio naoruţan. Ubili su ga kukaviĉki, iz zasede, pucajući mu u leĊa. Nema sumnje da su ga egzekutori pratili i ĉekali najpogodniji momenat za ostvarenje paklenog plana. On nije slutio opasnost. Malo ko je verovao da bi se ĉovek takvog soja uopšte mogao naći na crnoj listi za smaknuća. Na mestu zloĉina ubrzo su stigle specijalizovane ekipe beogradske policije. Poĉela je potraga za bilo kakvim tragovima, dokazima, ili nekim podatkom koji bi mogao da ukaţe na zloĉince i nalogodavce. Bio je tu i general Rade Marković, naĉelnik Resora drţavne bezbednosti MUP Srbije, inaĉe Petrovićev blizak prijatelj, kao i ĉelni ljudi SUP Beograd. Više od samog zloĉina, javnost je interesovao motiv surovog smaknuća. Ime generalnog direktora JAT nikad nije bilo vezano za neku aferu, poslovni ili politiĉki skandal. Bio je miran, porodiĉan ĉovek, otac dvoje dece, okruţen prijateljima, drugarima i poslovnim partnerima. Ipak, i takav je nekome zasmetao. Dragoljub Janković, tadašnji ministar pravde Srbije, rekao je da je ubistvo Ţike Petrovića **specifiĉna vrsta drţavnog terorizma, koji se uvozi ili pokušava da se uveze, a ĉiji je krajnji cilj destabilizacija vlasti**. Prvi ĉovek pravosuĊa naglasio je i da bi **ataci na ljudske ţivote privrednih, politiĉkih, vojnih i policijskih funkcionera, po ţeljama tvoraca i naruĉilaca, trebalo da stvore sumnju, paniku i nepoverenje u postojeći sistem i vlast**. OTVOREN DOSIJE - PRAZAN SA druge strane, Upravni odbor naše najveće avio-kompanije ocenio je da je muĉko ubistvo Ţike Petrovića klasiĉan teroristiĉki akt, uperen protiv naše zemlje, JAT-a i najistaknutijih pojedinaca iz privrede i politike. U ovom smislu bile su gotovo sve izjave visokih funkcionera tadašnje vlasti. U javnosti se nagaĊalo da su avionima JAT iz zemlje iznošene dragocenost, pa i velike koliĉine novca. Tvrdilo se da je reţim sklanjao nelegalno zaraĊeno bogatstvo, a da je Petrović kao prvi ĉovek ovog avioprevoznika u sve to bio upućen. Kao motiv njegove likvidacije spominjala se i privatizacija naše avio-kompanije, pa ĉak i kupovina nekih novih aviona, koji bi upotpunili letaĉku flotu. Mnoge strane i domaće firme javile su se da posreduju u nabavci, ali na kraju ništa od toga nije bilo. Da li je zbog nekih od ovih razloga Petrović izgubio glavu? Policija je, pak, sa svoje strane ćutala, osim saopštenja, izdatog iste veĉeri, u kojem se navodi da je nesumnjivo reĉ o teroristiĉkom aktu **izvršenim nad visokim privrednim funkcionerom SR Jugoslavije**. U prvom momentu, ovakvo reagovanje MUP Srbije, neki su primili sa ĉuĊenjem - jer, **otkud to da policija gotovo istog trenutka kad se desilo ubistvo zna da je reĉ o teroristiĉkom aktu**, znaĉi li to i da se znaju zloĉinci i nalogodavci?! Do danas je, meĊutim, dosije o smrti Ţike Petrovića ostao otvoren. On je gotovo prazan. Osim izveštaja sa uviĊaja, obdukcionog nalaza i izjava nekoliko svedoka -niĉeg više nema. Okruţnom javnom tuţilaštvu u Beogradu dostavljena je i policijska kriviĉna prijava **protiv NN lica**. Ime generalnog direktora JAT tako se našlo na spisku ljudi koji su na spektakularan i nerazjašnjen naĉin usmrćeni na ulicama Beograda. Ako se za neke od njih i mogao naslutiti motiv u nekim mutnim radnjama ili odbijanju da uĉestvuju u takvim poslovima, toga kod Petrovića nema. NJegovo smaknuće je ostala velika zagonetka. Ne samo za policiju, već i širu javnost. Doduše, ĉini se da se nadleţni drţavni organi i nisu mnogo trudili oko toga da odgonetnu **sluĉaj Petrović**. Sliĉna je situacija i danas. Ime generalnog direktora JAT nije na **listama prioriteta**. Zašto je to tako?
Ubistvo prema najavi 27. jun 2002.
Zoran Uskoković Skole, za koga se govorilo da je bio jedan od organizatora Arkanove likvidacije, izrešetan u svom **audiju A4**. Sa njim poginuo i policajac Miloš Stevanović, koji ga je obezbeĊivao.
Piše Zagorka Uskoković UBISTVO Zorana Uskokovića Skoleta (37), voĊe miljakovaĉke ekipe i jednog od **vićenijih ljudi** beogradskog podzemlja - iznenadilo je samo neupućene. Od trenutka kad je u Hotelu **Interkontinental** likvidiran Ţeljko Raţnatović Arkan, a sa njim i Milenko Mandić Manda i Dragan Garić 15. januara 2000, Skoletovo smaknuće bilo je pitanje dana. Uskoković je dobro znao da su mu likvidatori za petama. U medijima se njegovo ime direktno vezivalo za krvavi dogaĊaj u ĉuvenom beogradskom hotelu, a jedan za drugim ubijeni su mu prijatelji i saradnici Mirko Tomić Bosanac, Radoslav Trlajić Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović Ćanda... Krug se sve više suţavao. Stiglo mu je i poslednje upozorenje, zadnja opomena. Dva dana pre nego što će, u spektakularnoj poteri beogradskim ulicama, biti ubijen, na ulaz u njegovu zgradu postavljen je snaţan eksploziv. Snaţna detonacija odjeknula je sat posle ponoći i znatno oštetila višespratnicu u Ulici vinogradski venac u naselju Cerak, gde je Skole ţiveo sa suprugom i dvoje dece. Od jaĉine eksplozije popucala su i stakla na okolnim zgradama. Na sreću, niko nije bio povreĊen. Prilikom detonacije, porodica Uskoković, koja stanuje na drugom spratu, bila je u stanu. Nisu imali nikakva oštećenja jer je još prilikom useljenja Skole promenio stolariju i ugradio blindirana vrata i prozore. Na samom ulazu u stan bio je postavio i sigurnosnu kameru. PUCNJI NA ASFALTU SVE to mu nije pomoglo. Poznavaoci likvidacija znaju da niko nije pobegao smrti i naruĉenom i plaćenom ubici. O tome je priĉao i Skole, ali je verovao da će bar još neko vreme uspeti da izbegne zamku egzekutora. I uspevao je sve do popodneva 27. aprila 2000. Tog dana oko 16 ĉasova na Uskokovićev **audi**, koji je vozio Petar Jokić, na uglu ulica Kneza Višeslava i Pilota Mihajla Petrovića, u naselju Cerak vinogradi otvorena je vatra. Skole je bio na suvozaĉkom mestu, a pozadi njegov telohranitelj Miloš Stevanović, inaĉe pripadnik SUP Beograd, koji je tih dana bio na bolovanju. Njihovom automobilu, dok je stajao na semaforu iznenada je prišao drugi auto iz kog je sevnulo oruţje. Na rafale iz vozila u pokretu, Skole i Stevanović su uzvratili pištoljima. U tom momentu Jokić je u punoj brzini krenuo preko raskrsnice ka naselju Vidikovac. Usledila je ţestoka jurnjava automobilima, kao i razmena vatre. Sve je podsećalo na scene iz akcionih filmova. Bespoštedna trka izmeĊu Skoleta i njegovih ubica trajala je narednih 15 minuta. Ispaljeno je više od 50 metaka iz **kalašnjikova**, vozila su se lomila prigradskim ulicama. Bez obzira što je Uskoković bio **na svom terenu i u svom kraju** i ubice su poznavale taj deo grada. Jedna od ekipa egzekutora saterala ga je u ćošak i doĉekala u Ulici Sretena Mladenovića Mike. Epilog je bio: dvojica mrtvih i jedan ranjen. Uskokovića su hici pogodili u glavu i vrat, kao i Stevanovića. Jokić je zadobio prostrelnu ranu leve ruke. Ipak, uspeo je da se izvuĉe iz auta i nedaleko odatle pozove Hitnu pomoć i policiju. Lekari su uzalud dolazili, za dvojicu njegovih prijatelja nije bilo pomoći. Iako su i Uskoković i ekipa, takoĊe, pucali, nije utvrĊeno da su nekog i pogodili. U opštem meteţu, meĊutim, lakše je ranjeno i nekoliko graĊana. Za Zorana Uskokovića Skoleta prvi put se ĉulo poĉetkom 1992. godine kada je uhapšen pod sumnjom da je umešan u ubistvo Branislava Perovića, inspektora Odeljenja za rasvetljavanje ubistva beogradske policije. Perović je ubijen u kafiću **Bakardi** na Banjici, prilikom legitimisanja gostiju. MUTNA PROŠLOST ZA Uskokovićevim stolom, odakle se pucalo na Perovića, sedeli su i Dejan Zoraja i njegov imenjak Jakšić. Tokom sudskog postupka Skole je bio u zatvora jer se sumnjalo da je upravo on ubio inspektora. Ipak, na kraju na dugogodišnje zatvorske kazne osuĊeni su Zoraja i Jakšić, dok je Uskoković osloboĊen. Mnogi su verovali da su ova dvojica, zbog para, na sebe preuzela zloĉin. O Skoletu se govorilo i kao ĉoveku koji je umešao prste u još dva policijska ubistva. Navodno, imao je udela u likvidacije pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u Upravi kriminalistiĉke policije MUP Srbije, ali i potpukovnika Dragana Simića, naĉelnika OUP Savski Venac. Obojica su prethodno radila i na rasvetljavanju beogradskih likvidacija. Sve ove priĉe, meĊutim, nisu dokazane. Kao, uostalom, ni tvrdnje da je glavni Uskokovićev posao trgovina narkoticima i ukradenim automobilima. Sa druge strane ĉesto je boravio u Grĉkoj, a zli jezici su tvrdili da se tamo bavio reketiranjem poznatih biznismena. U vreme sankcija poĉeo je posao sa švercom nafte i cigareta i to preko Makedonije. U svom vlasništvu Skole je imao i mnogobrojne nekretnine u inostranstvu. Posedovao je nekoliko restorana u Švedskoj i Atini, a poĉeo je i sa gradnjom hotela u Španiji, preciznije Barseloni. Ĉesto je znao da kaţe da njegovi **unosni poslovi mnogima bodu oĉi**. **Poslovnu** imperiju poĉeo je da širi i u Beogradu, kupovinom lokala i izgradnjom trţnih centara i
objekata na ekskluzivnim lokacijama. Jedno je sigurno - Skole je imao puno para, zaraĊenih uglavnom nelegalnim biznisom. Poznavaoci prilika u beogradskom podzemlju priĉali su i da su neke **krupnije ribe** poĉele da ga reketiraju, da traţe sve više para. I to ne samo od njega, već i od drugih, sliĉnih **biznismena**. Niko javno nije saopštio kako se Skoletovo ime našlo na spisku onih koji su organizovali ubistvo Ţeljka Raţnatovića Arkana. Neki vezu vide u ĉinjenici da je većina aktera te likvidacije bila u bliskim vezama sa njim, poĉev od ubice Dobrosava Gavrića, preko sauĉesnika Milana Đuriĉića Mikija, do odbeglog Dragana Nikolića Gagija. U tom krugu se kreće i ime Andrije Draškovića, za koga, meĊutim, nije dokazano da je uĉestvovao u zloĉinu. Bilo kako bilo, tog dvadeset i petog dana aprila, pre dve godine, za Skoletovu glavu bile su spremljene ĉak ĉetiri ekipe egzekutora. Nije bilo šanse da im pobegne.
Zadnji hitac u glavu 28. jun 2002.
U restoranu **Rojal Knez**, u centru Beograda, kontroverzni biznismen Andrija Drašković i njegov prijatelj Aleksandar Golubović ubili Zvonka Plećića Pleću. Da li je Drašković naruĉio likvidaciju voĊe surĉinskog klana Zorana Šijana. Piše: Zagorka Uskoković SURĈINAC Zvonko Plećić Pleća (38) ubijen je s leĊa, sa pet metaka, u restoranu **Rojal knez** u centru Beograda 11. septembra 2000. godine. Poslednji hitac mu je, kad je već pao na pod, ispaljen u glavu. NJegove ubice su uhapšene i osuĊene na višegodišnju robiju. Reĉ je o kontroverznom biznismenu Andriji Draškoviću i njegovom prijatelju Aleksandru Goluboviću Batanku. Iza ovog dogaĊaja, meĊutim, krije se mnogo komplikovanija situacija. Akteri pucnjave na sudu su izneli svoju verziju onoga što se dešavalo, napominjući da je reĉ o samoodbrani?! Bez obzira na to, sud je ocenio da se radi o klasiĉnom zloĉinu. Branioci osuĊenih najavili su ţalbu na prvostepenu presudu po kojoj Drašković i Golubović treba da odleţe po devet godina zatvora. Policijska ekipa, koja je radila na rasvetljavanju ubistva, šest dana posle toga izašla je na konferenciju za novinare i ispriĉala kako je došlo do smrti Zvonka Plećića. - Drašković, njegova nevenĉana supruga Eelena Mijatović i Golubović došli su 11. septembra po podne u restoran - naveo je potpukovnik Mijodrag Gutić, tada naĉelnik Odeljenja za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata SUP Beograd. - Posle njigovog dolaska, pred **Knez** je stigao i Plećić, koga je dovezao prijatelj Nenad Antić. Surĉinac je ušao unutra, seo za šank i poruĉio kafu, dok ga je Antić ĉekao u kolima. Za to vreme Draškovićevo obezbeĊenje je **snimalo** šta radi Plećić i primetili su da je pripit. Iako su sedeli u drugom, zatvorenom delu restorana, Plećić je jednog trenutka video **odabrano društvo** i krenuo ka njihovom stolu. Seo je ne ĉekajući dozvolu. Poĉela je prvo tiha rasprava, koja se ubrzo pretvorila u ţestoku svaĊu. Plećić je neprestano vikao da mu je Drašković **ubio najboljeg prijatelja Zorana Šijana**, nekadašnjeg voĊu surĉinske ekipe.Šijan je ubijen krajem 1999. u centru Beograda, a ubica do danas nije pronaĊen. PIŠTOLJ ZA POJASOM - U JEDNOM momentu Drašković je zahtevao od konobara da udalje Plećića, a zatim je pozvao i svoje obezbeĊenje - objašnjavao je potpukovnik Gutić. - Plećić je sledećeg trenutka ustao kao da će da krene, i okrenuo leĊa društvu za stolom. Tada Drašković i Golubović pucaju. Ispalili su mu ĉetiri hica u leĊa i jedan u glavu. Zaĉuvši pucnjavu koja je dolazila iz lokala, Draškovićevo obezbeĊenje je povadilo oruţje i krenulo da puca. U opštem meteţu ranili su svog **kolegu** Svetislava Ĉomića, a zatim teško povredili Plećićevog druga - Antića. Kasnije je utvrĊeno da je ovu dvojicu ranio Nebojša Šarović Glavonja. Posle pucnjave cela ekipa, na ĉelu sa Draškovićem, dala se u beg. Sutradan su svi pohapšeni, policija je pronašla i pištolje kojima je zloĉin poĉinjen, kao i ceo arsenal nelegalnog oruţja koje je pripadalo Draškovićevim telohraniteljima. Tokom uviĊaja inspektori SUP Beograd utvrdili su da je Plećić bio naoruţan. Ispod njegovog tela (neki kaţu da mu je bio za pojasom) naĊen je pištolj sa metkom u cevi. Surĉinac ga, meĊutim, nije upotrebio. Prilikom obdukcije utvrĊeno je i da je imao dva promila alkohola u krvi. Tokom istraţnog postupka Drašković, Golubović i Šarović branili su se ćutanjem. Ipak, na suĊenju su ispriĉali da su bili uvereni da je Plećić imao oruţje u rukama i da su zato zapucali, kao i da je reĉ o ĉistoj
samoodbrani. Posle saslušanja nekoliko desetine svedoka, veštaĉenja, pa i rekonstrukcije dogaĊaja u restoranu - sudija je procenio da su krivi za zloĉin. DogaĊaj u restoranu **Knez**, po prvi put, na velika vrata u javnost je izbacio puno ime Andrije Draškovića. Do tada su mediji o njemu govorili samo kroz opise **poslovni ĉovek na ivici zakona**, **kontroverzni biznismen**, **jedan od uticajnijih ljudi u beogradskom podzemlju** ĉije se bogatstvo procenjuje na milione maraka... Ipak, njegovo ime uz te konstatacije gotovo da se nikad nije javno pominjalo, ali se pretpostavljalo da je reĉ o njemu. Ko je Andrija Drašković? Tih dana dr Vojislav Šešelj, tadašnji potpredsednik srpske vlade, govorio je o njemu kao o jednom od vodećih narko dilera, kojeg je odavno trebalo smestiti iza rešetaka. Policija je sa svoje strane, meĊutim, rekla da hapsi samo kad ima dokaza, a ne na osnovu indicija i sumnji. SVEDOĈENJE ŠEŠELJA LIDER radikala ga je, meĊutim, povezivao i sa ubistvom Ţeljka Raţnatovića Arakana: - Od te grupe bandita koji su direktno organizovali atentat na Arkana ţiv je još Andrija Drašković, ali ĉujem da je pobegao u inostranstvo. Nije, meĊutim, samo dr Šešelj govorio o umešanosti ovog biznismena u likvidaciju u **Interkontinentalu**. Tokom suĊenja akterima za trostruki zloĉin u ovom beogradskom hotelu, neki svedoci, ali i rodbina ubijenih govorili su o tome. Svedoĉio je i Drašković, ali je on **sve te insinuacije** odbacio kao veliku besmislicu, uz napomenu da je sa Raţnatovićem bio u dobrim odnosima. U javnosti se nagaĊalo i o Draškovićevim poslovima. Ipak, znalo se da ima firme u Italiji (gde je i završio školu), Grĉkoj, Americi, Rusiji, Austriji... O kakvim je preduzećima reĉ niko sa sigurnošću ne moţe da kaţe. U Beogradu je drţao nekoliko diskoteka. Ali je u poslednje vreme ţiveo u inostranstvu. Svojevremno, Drašković je bio interesantan i svetskim tabloidima. NJegove slike, na kojima je sa Mimi Papandreu, suprugom tadašnjeg predsednika grĉke vlade Andreasa, preplavile su stranice ţute štampe. Govorilo se i pisalo da joj je ljubavnik, ali je on i to demantovao. I ovde je vaţio za velikog plejboja, povezivali su ga sa raznim ţenama, a kad je ubio Plećića bio je u vanbraĉnoj vezi sa Elenom Mijatović. Drašković je dva dana pre zloĉina u **Knezu** bio uhapšen na surĉinskom aerodromu, prilikom dolaska u zemlju. Niko nije znao pravi razlog za takav potez policije, a sada se pojavljuju teze da je spremao ekipu koja je trebalo da, navodno, ubije dr Vojislava Šešelja. O tome se govori i u izveštaju Anketnog odbora Savezne skupštine, formiranom da ispita dokle je stigla istraga o ubistvu Pavla Bulatovića, vojnog ministra. U prilog toj tezi govorio je general Rade Marković, nekadašnji šef tajne srpske policije. Sa druge strane, njegov naslednik Goran Petrović, koji je takoĊe svedoĉio pred ovim Odborom, pomenuo je da je bilo indicija da je Drašković bio veza italijanskoj mafiji u Srbiji, ali da **mnogo više o tome zna Rade Marković**.
Ubistvo kuma – prva opomena 29. jun 2002.
Da li je i koliko Andrija Drašković bio umešan u likvidaciju Ţeljka Raţnatovića Arkana. Poznanstvo sa bivšim šefom tajne srpske policije Radomirom Markovićem. Kazna za Plećića sa devet povećana na 12 godina robije. DA li je Andrija Drašković bio umešan u smrt Ţeljka Raţnatovića Arkana? Postoji nekoliko odgovora na ovo pitanje, u zavisnosti sa koje strane dolaze. Porodica pokojnog Raţnatovića i njegovi prijatelji u to ne sumnjaju, uz tvrdnju da postoje ĉvrsti dokazi. Drašković iz zatvora poruĉuje da mu sve to **pakuju** odreĊeni krugovi, uz pravu medijsku podršku i hajku i da sa tim zloĉinom nema nikakve veze. Ime ovog kontroverznog poslovnog ĉoveka, a neki će reći i kriminalca, od samog poĉetka suĊenja za ubistvo Arkana, Milenka Mandića i Dragana Garića spominjalo se kao kljuĉno za razumevanje tog krvavog dogaĊaja. Sve su to bila nagaĊanja dok proces nije poĉeo. I Mijodrag Gutić, naĉelnik odeljenja za rešavanje ubistava, rekao je tokom procesa da su postojale indicije da je iste noći sa akterima likvidacije u Loznici viĊen i Drašković. Ipak, prst u njega direktno je uperio bivši naĉelnik lozniĉke policije Vojislav Jekić, koga su neke ĉudne niti vezivale za neke od kljuĉnih aktera trostruke likvidacije - Dragana Nikolića Gagija i Milana Đuriĉića Mikija. Osim što su iz istog kraja, za ovog policajca se tvrdilo da se druţio sa momcima sa one strane zakona, da im je izlazio u susret kad je trebalo da se obave neke **sitnice**, ali i da su mu oni zauzvrat bili vaţni informatori, ĉak, moţda i nešto više. SVEDOĈENJE JEKIĆA - VIDEO sam ga u Loznici te noći kad se desio zloĉin - svedoĉio je Voja Jekić za **Novosti**, a 7. marta
2001. godine i na suĊenju. - Svojim dţipom i uz pomoć sluţbene policijske legitimacije, kako mi je ispriĉao Milan Đuriĉić nesmetano je omogućio da se ranjeni Dobrosav Gavrić, posle pucnjave u **Interkontinentalu**, prebaci do Loznice. Na svom dţipu, inaĉe poslednjem modelu **mercedesa**, Drašković je imao plava i crvena (treba li reći policijska) svetla! Mnogi su se tokom sudskog procesa, ali i pre i posle toga, pitali odakle takva obeleţja jednom ĉoveku, koji nije pripadnik MUP Srbije (mada se govorilo da radi za Drţavnu bezbednost), a još se pritom, kako neki tvrde, bavi i mutnim poslovima. - Đuriĉić je priĉao da su Drašković i general Rade Marković dobri prijatelji - navodio je Voja Jekić svoja saznanja o podzemlju i njihovim ĉudnim relacijama sa policijom. - To je na neki naĉin meni potvrdio i general Dragan Ilić, koji je doskora bio prvi ĉovek Kriminalistiĉke policije Srbije. NJemu je general Marković nudio Draškovića za saradnika, ali ga je ovaj odbio uz obrazloţenje da **neće da saraĊuje sa kriminalcima**. U Palati pravde se priĉalo i da je Drašković, navodno, neposredno posle ubistva u **Interkontinetalu**, umirivao Mikija i Gagija, u Loznici, reĉima da se **svakih pet minuta ĉuje sa generalom Markovićem**. Da li je sa druge strane telefona zaista bio šef tajne srpske policije, ili se Drašković samo pravio vaţan? General Radomir Marković ispriĉao je posle toga da mu Drašković nije **ni prijatelj ni neprijatelj**, da su se upoznali poĉetkom devedesetih na teniskim terenima na Senjaku, ali i da misli kako je ovaj zloupotrebljavao njihovo poznanstvo. PRIJATELJ SA MARKOVIĆEM - ĈESTO me je zvao iz inostranstva - ispriĉao je Marković. - Pitao bi me kako sam, šta radim. Valjda je hteo da se pred društvom pokaţe kako moţe da me zove. Jednom mi je, i to 1999, traţio da mu pomognem jer su mu oduzeli vozilo sa crnogorskim tablicama. Uputio sam ga na nadleţnu sluţbu. Drašković je, meĊutim, pre samo nekoliko dana demantovao da ima bilo kakve veze sa tajnom srpskom policijom, a ponovio je i svoju nevinost u Arkanovom ubistvu, kao i da je u samoodbrani ubio Zvonka Plećića. Iz Centralnog zatvora u Beogradu on je uputio pismo ĉelnim ljudima srpskog pravosuĊa, a povod je bio taj što mu je Vrhovni sud Srbije, nedavno, za ubistvo Surĉinca, povećao kaznu sa devet na 12 godina robije. Drašković, pored ostalog, piše da ga radnici Resora drţavne bezbednosti redovno ispituju i traţe kooperativnost, **a reĉeno mi je i da nema tog zatvora u Srbiji u kome ću preţiveti duţe od godinu dana**. - Od dana hapšenja izloţen sam besprimerenoj medijskoj hajci u reţiji meni nepoznatih ljudi i iz razloga koje nisam u stanju da dokuĉim - piše Drašković. - Pripisuju mi se bezbrojna kriviĉna dela, izvršeni i pokušani atentati, ĉak i na Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, umešanost u nedozvoljenu trgovinu drogom i duvanom, i to u svetskim razmerama, a u saizvršilaštvu sa raznim ljudima, već prema izboru autora ovih dezinformacija. Pored Arkana, zli jezici su Draškovića povezivali i sa likvidacijom Zorana Šijana, a od kada je u pritvoru, ĉak i sa smrću Raţnatovićevog kuma Milana ĐorĊevića Bombone. Na dušu mu se stavljaju i atentat na lidera SPO u Budvi, navodno je i srpska policija sa tim optuţbama poslala depešu crnogorskim kolegama. Za Draškovića, meĊutim, nema mira ni u Centralnom zatvoru. NJegov otac Miša, jednom dnevnom listu, rekao je da su do sada dva puta pokušali da mu ubiju sina u CZ: SPREĈEN LINĈ - PRVI linĉ su mu spremali 15 dana pošto je tamo došao, a drugi posle dva meseca. Spremali su se, lomili šipke od kreveta, pripremali sve da u šetnji njih 27 napadnu Andriju i da ga ubiju. I ne bi se znalo ko je to od njih 27 uradio. Taj plan je otkrila Uprava zatvora i spasila ga. On je premešten. Ali, šta će biti kad bude iz CZ prebaĉen u drugi zatvor? Plašimo se za njega. Andriji to nije bio prvi susret sa ubicama. U biznis klubu **Knez** u Nušićevoj ulici 1992. godine ubijen je Momĉilo -Moca Dapĉević, njegov blizak prijatelj. U momentu kad se Drašković digao da isprati drugara, na njegovu stolicu je seo Dapĉević. Kad je ubica utrĉao unutra zapucao je pravo u mladića koji je sedeo na tom mestu. Da li je to bila greška zloĉinca - ne zna se, jer do danas nije uhvaćen. Pod još nerasvetljenim okolnostima ubijen je i Andrijin kum Todor Gardašević. Zloĉinac ga je saĉekao kod hotela **Jugoslavija** i likvidirao sa šest hitaca. U podzemlju se priĉalo da taj ĉovek nije **mrava zgazio**, ali da je zloĉin bio svojevrsna opomena Draškoviću. - Mnogi me ne vole, jer umem da zaradim - objašnjavao je Drašković. - Trgujem naftom, metalima, cigaretama, svime što donosi novac... Sa Arkanom sam imao korektne odnose. Nismo imali poslovne veze ili transakcije. Uzajamno smo se poštovali. Nije bilo svaĊa, niti gluposti tipa - reketiranja, samim tim nije ni bilo razloga da neko nekog mrzi. Ne znam ko je mogao da isplanira njegovo ubistvo.
Ubistvo u Podgorici 30. jun 2002
Savetnik Mila Đukanovića, Goran Ţugić pod još nerasvetljenim okolnostima ubijen 31. maja 2000, ispred zgrade u kojoj je stanovao. Bogata policijska karijera. Njegovu smrt neki povezuju sa švercom duvana, a drugi sa Belim Raspopovićem. Piše Zagorka Uskoković NEPOZNATI ubica 31. maja 2000. godine sa više hitaca iz automata ubio je Gorana Ţugića (37), visokog funkcionera i savetnika za bezbednost crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Ono što je do tada bila jedna od karakteristika Beograda - surovi obraĉuni i likvidacije - dogodilo se i u centru Podgorice. Do danas je ostalo nejasno zašto je Ţugić ubijen. Pripadnici crnogorske policije, kao i istraţni sudski organi delimiĉno su rekonstruisali kako se zloĉin dogodio. Savetnik predsednika Crne Gore, oko 23 sata, **audijem A6** je stigao do zgrade broj 11 u Bulevaru Save Kovaĉevića gde je stanovao. Parkirao je vozilo i krenuo ka ulazu u višespratnicu. Tog momenta iz mraka se pojavio napadaĉ. Prišunjao se s leĊa Ţugiću i zapucao. Ispalio je pet, šest hitaca iz automatskog pištolja, od kojih tri Đukanovićevom savetniku u glavu. Stanari okolnih zgrada, meĊutim, izjavili su da su se jasno ĉula samo tri hica. Na mestu zloĉina pronaĊene su ĉaure od kalibra 7,65 milimetara. Ubica je potom zamakao okolnim ulicama, a samo koji minut kasnije blokirana je gotovo cela Podgorica u potrazi za njim. Bez rezultata. Ipak, sam ĉin likvidacije nije prošao bez svedoka. NJegovo ime se, naravno, drţi u tajnosti, ali je dao iscrpan opis egzekutora. Reĉ je o mršavom i crnomanjastom mladiću, visokom oko 175 centimetara. Bio je obuĉen u crnu streĉ majicu i tamne pantalone. Opis ubice bio je od male koristi. KUMSTVO SA PREDSEDNIKOM NEMA sumnje da su se organizatori likvidacije dobro upoznali sa Ţugićevim navikama. Znali su u koje doba dolazi kući, kao i da kraj sebe nema obezbeĊenje. Nije poznato da li je bio naoruţan, a ako i jeste oruţje nije stigao ni da dotakne. NJegovo telo u lokvi krvi našao je njegov poznanik iz zgrade, koji je istrĉao posle pucnjave. U prvo vreme istraţni organi pokušali su da motive ovog zloĉina pronaĊu u Ţugićevoj prošlosti, ali i na mestu na kojem je radio. Poznato je da je posle završetka Pravnog fakulteta u Sarajevu, radio u MUP Bosne i Hercegovine, a 1991. godine postavljen je za naĉelnika Sluţbe drţavne bezbednosti u Tuzli. Sa roditeljima u Crnu Goru se preselio 1992, jer njegovi vode poreklo sa Ţabljaka. U prvo vreme postavljen je za naĉelnika policije u Herceg Novom, a potom je imenovan za šefa Centra bezbednosti u Podgorici. Marta 1998. godine postaje savetnik Milu Đukanoviću za bezbednosna pitanja, a ubrzo su se i okumili. Predsednik Crne Gore venĉao je Ţugića sa Natašom, sa kojom je kasnije dobio i dvoje dece. Ţugić je vaţio za ĉoveka koji ima veliki politiĉki uticaj, veći nego što bi se iz funkcije koju je obavljao moglo videti. Zato su valjda mnogi funkcioneri njegovu smrt i nazvali terorizmom. Predsednik Vrhovnog suda Crne Gore Ratko Vukotić izjavio je neposredno posle zloĉina da je reĉ o atentatu: ŠTA KAŢE MATIĆ - IMAM utisak da se situacija u Srbiji i mnogobrojna ubistva, sada pokušavaju da premeste u Crnu Goru. Neki zloĉini u Beogradu i Novom Sadu dogodili su se na sliĉan naĉin. Za Liberalni savez Crne Gore to je bio **uţasan, ali ne i iznenaĊujući** dogaĊaj. Sa druge strane, govoreći na komemoraciji, predsednik Milo Đukanović je Ţugićevu smrt nazvao **teroristiĉkim aktom sa politiĉkim prizvukom** i dodao: - Onaj koji je pucao izvršio je teroristiĉki akt protiv demokratije u Crnoj Gori i bezbednosti njenih graĊana. Goran je uspevao da usplamtele ohladi, nemoćne zaštiti, naprasle da umiri, a jedino nije uspeo da zaštiti sebe. Povodom teškog zloĉina koji je dosta uzdrmao politiĉku scenu u Crnoj Gori, ispitano je stotine ljudi. U medijima se pojavila i informacija da su u podgoriĉkoj policiji najduţe su zadrţana dvojica Šiptara, ali do danas niko nije priveden ruci pravde. Ipak, najveće iznenaĊenje o ubicama i motivima likvidacije Gorana Ţugića, izazvalo je tumaĉenje koje je stiglo iz Beograda. - Ubistvo Gorana Ţugića jeste politiĉki motivisano, ali je njegova pozadina drugaĉija od one koju prikazuje Milo Đukanović - pojasnio je na konferenciji za novinare Goran Matić, tadašnji savezni ministar za informisanje. - Zloĉin je, na osnovu podataka kojima raspolaţemo, izveden u reţiji ameriĉke obaveštajne agencije CIA. Matić je saopštio i da su organizatori atentata Xejms Svajger, šef radne grupe za Balkan u ameriĉkom Stejt departmentu, Šon Berns, šef ameriĉke kancelarije u Dubrovniku, Gabrijel Eskobar, sluţbenik ekonomske radne grupe za Crnu Goru i Pol Dejvis, analitiĉar ekonomskih prilika u Crnoj Gori. U zloĉinu su, kako je naglasio savezni ministar informisanja, bili ukljuĉeni i Beli Raspopović, saradnik Vukašina Maraša,
ministra crnogorske policije. NA NIŠANU I - BELI ON je pojasnio i da je Ţugićeva likvidacija deo subverzivno-teroristiĉkih akata, koje je ameriĉka administracija, kao specijalni vid agresije na SRJ, promovisala kako bi se izvršila destabilizacija zemlje uz pomoć domaćih plaćenika. Novinarima u Beogradu reĉeno je i da je Đukanović u razgovoru sa Madlen Olbrajt **dve trećine vremena utrošio na tu temu, izrazivši utisak da je reĉ o politiĉkom ubistvu iza kojeg stoje savezni krugovi u Beogradu**. Matić je naglasio i da je CIA ţelela da izvede atak koji će pripisati Beogradu i Srbiji. U prilog svih gore navedenih teza Matić je na konferenciji pustio i tonske snimke razgovora **izmeĊu dvojice organizatora zloĉina, voĊenih samo 20 minuta posle ubistva**. Navodno, u pitanju su bili Eskobar i Berns. Na tonskom zapisu, pored ostalog, ĉulo se da je **bilo profesionalno i da je zadatak izvršen**, kao i da su ova dvojica o likvidaciji znala već dvadeset minuta posle ubistva. Matić je naveo i da sve indicije ukazuju da je u zkloĉin bio ukljuĉen i Beli Raspopović. Na reĉi i optuţbe saveznog ministra za informisanje gotovo da niko nije reagovao, pa ĉak ni prozvani. Izuzetak je bio Vukašin Maraš koji je demantovao ne samo uĉešće crnogorske policije u tome, taĉnije Raspopovića, već i kompletnu priĉu. Ni danas se ne zna da li je Matić bio i koliko u pravu. On je, uostalom, bio i poznat kao ĉovek koji je javnosti saopštavao razne afere - poĉev od ove, pa do grupe **Pauk** i ostale. Mnoge od njih nikad nisu dokazane. Ipak samo nekoliko meseci kasnije na meti nepoznatog zloĉinca našao se i Beli Raspopović. Tvrdilo se da je u pitanju osveta za Ţugića, ali i mutni poslovi sa krijumĉarenjem cigareta. Neki veruju da je zbog toga i Ţugić izgubio glavu.
Hici u crnog gusara 01. jul 2002.
U najlepšem delu Atine, Glifadi, pod još nerazjašnjenim okolnostima ubijen jedan od najbogatijih Jugoslovena -Vladimir - Vanja Bokan. Piše Zagorka Uskoković SUROVI obraĉuni **biznismena** sa ovih prostora oko preraspodele profita preselili su se i u okolne zemlje. Pod još nerazjašnjenim okolnostima u najlepšem delu Atine, u Glifadi, 17. oktobra 2000. godine ubijen je Vladimir - Vanja Bokan (40), ĉovek za koga se govorilo da je jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Osim šturog policijskog saopštenja u kome se navodi da je Bokan likvidiran iz automatskog oruţja, ispred svoje kuće, i to jedan sat posle ponoći - sve ostalo se nagaĊa. Prema sadašnjim informacijama ovaj kontroverzni srpski biznismen izašao je iz svoje velelepne kuće oko ponoći. Supruzi Sanji i majci Olgi (koja mu je bila u poseti), rekao je da ide da se prošeta po Glifadi, inaĉe atinskom mondenskom letovalištu. Seo je u crni **mercedes** i krenuo prelepim ulicama. Sat kasnije vraćao se kući. Iznenada, toplu atinsku noć presekli su snaţni rafali. Ubice su ĉekale, sakrivene nedaleko od Bokanovog doma. Traţile su pogodan momenat, trenutak njegove nepaţnje, da sprovedu pakleni naum. U trenutku kad je pokušao da parkira automobil, otvorili su vatru. OGROMNO BOGATSTVO ATINSKA policija ubrzo je nekoliko kilometara unaokolo blokirala taj deo grada. Nekoliko sati trajao je uviĊaj. Kao bomba odjeknula je vest o zloĉinu i za nekoliko minuta prostrujala je celom Grĉkom. U ovom delu sveta Bokana su svi, zbog poslova, znali i zvali Crni Gusar. Ime Vladimira Bokana meĊu poslovnim svetom ne samo u Atini, već i Evropi, i to onog ĉiji se biznis odvija ĉesto na samoj ivici zakona (neko će reći i da je nelegalan) izgovarano je i sa strahopoštovanjem. On je za vrlo kratko vreme izgradio pravu imperiju, a bogatstvo mu se procenjivalo na 500 miliona dolara. Jugosloveni koji ţive u Grĉkoj sa velikom tugom primili su vest o njegovoj tragiĉnoj smrti. Mnogi su u njemu videli pravog zaštitnika, koji nije štedeo pare i vreme **kad su u pitanju naši ljudi**. Niko mu nije zamerao zbog **sumnjivih poslova**, jer, kako su naglašavali, **pošteno ĉovek i ne moţe da se obogati**. Za razliku od **obiĉnog sveta**, jugoslovenski kriminalci **na privremenom radu u Atini** nisu imali lepo mišljenje o njemu. Priĉalo se da je Bokan povezan sa crnogorskom mafijom i da je najviše **radio** sa cigaretama i naftom. Otud mu i nadimak Gusar. Pored ovih **poslova** imao je i špeditersku firmu sa desetinama kamiona i
šlepera. U njegovom vlasništvu bilo je i nekoliko aviona tipa **iljušin**, kojima je, navodno, obavljao najkrupnije poslove. Povezivali su ga i sa Stankom Subotićem Canetom i to oko poslova sa cigaretama, a o njemu je priĉao i Srećko Kestner, koji je javno progovorio o krijumĉarenju cigareta pod **blagoslovom** crnogorske vlasti. Za Bokana se govorilo i da je blizak sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem i da njihovi susreti nisu bili samo prijateljski, već i poslovni. Bokan je imao razgranate poslove i u Beogradu i Novom Sadu. Mnogi elitni lokali, trţni centri i butici pripadali su njemu, iako su se zvaniĉno vodili na druga imena. Posedovao je i ĉitavu distributivnu mreţu za prodaju štampe. NJegova firma **Štampa komerc** raspolagala je sa više od hiljadu i po kioska, od kojih je gotovo polovina bila u Beogradu. SUKOB SA ARKANOM? POSLE Bokanove smrti mnogi su tvrdili da je imao i mnogobrojne poslovne veze sa Markom Miloševićem, sinom bivšeg predsednika SRJ. MlaĊani Milošević je, navodno, ĉesto bio gost u Bokanovoj kući u Atini. Agencija Rojters, izveštavajući o njegovoj smrti, navela je i da je **ubijeni Jugosloven u Atini imao veze sa bivšim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem**. Sa druge strane, atinska policija je iznela sumnju da su Bokana likvidirali ljudi iz podzemlja i da **njegovo ubistvo nije u vezi sa dešavanjima u Jugoslaviji**. Grĉki mediji, pored ostalog, Crnog Gusara su vezivali i za pranje novca i krijumĉarenje. Interesantno je da je Bokan samo nekoliko sati pre smrti bio gost jedne atinske TV stanice gde je javno progovorio o švercu nafte i gde je izneo podatak da raspolaţe dokumentacijom koja moţe da objasni na koji su naĉin u vreme sankcija neke visoke liĉnosti grĉkog poslovno-politiĉkog sveta pomagale u tom švercu. Mnogi su se pitali, posle njegove likvidacije, zašto se Bokan preselio u Atinu? U Beogradu je vaţio za izuzetno moćnog i uspešnog. Podzemlje je za njega ĉulo osamdesetih, kada je poĉeo da se bavi poslovima do tada rezervisanim samo za **krupnije ribe**. Poĉetkom devedesetih godina lakše je ranjen u nekoj **saĉekuši** u Bulevaru revolucije i od tad se reĊaju njegovi sukobi sa najvećim imenima beogradskog podzemlja. Sredinom devedesetih u hotelu **Hajat** sukobio se sa Rankom Stanišićem, poznatijim kao Raka Dilinger. Upućeni tvrde da su sevale pesnice, ali i pištolji. Poslednji veći sukob Bokan je imao sa Ţeljkom Raţnatovićem Arkanom. Zakaĉili su se u hotelu **Interkontinental**, **radilo** je i oruţje, ali se sve završilo bez većih posledica. SRPSKI ONAZIS PRIĈALO se kasnije da je baš zbog sukoba sa Arkanom odluĉio da ode u Atinu. Za manje od godinu dana dobio je i njihovo drţavljanstvo. Vrlo brzo se proĉuo po uspešnosti i bogatstvu, a mediji su ga prozvali i **srpskim Onazisom**. Nekako u to vreme osnovao je i firmu u Panami, navodno u pitanju su bili brodovi. Ipak, cigarete i nafta su bili ti koji su donosili najveću dobit. - Cigarete dobijam iz Amerike i legalnim putem ih preuzimam u Roterdamu - priĉao je otvoreno Bokan. Zatim te cigarete, koje su formalno namenjene Rumuniji, transportujem u Crnu Goru, a odatle ih prodajem u Italiji. Jedan deo odreĊenim kanalima je stizao i u Beograd. Na sliĉan naĉin, tankerima, tokom sankcija, u Jugoslaviju je stizala i nafta. Ipak, ako je verovati Srećku Kestneru, u jednom momentu neko je procenio da je Bokan smetnja i **uklonio** ga iz posla sa duvanskim dimom. Navodno, Đukanović je na njegovo mesto ubacio Stanka Subotića Caneta. Za Bokanovo ime vezivao se, doduše bez opipljivih argumenata, i šverc oruţja za Crnu Goru. O tome se dosta šuškalo, ali niko javno nije govorio sve donedavno. Priĉalo se i da je u Grĉkoj saraĊivao sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, kao i Andrijom Draškovićem (prvi je ubijen, drugi u zatvoru). Interesantno je da su obojica pominjana kao organizatori Arkanovog ubistva, a, navodno, u toj likvidaciji udela je imao i Bokan. Ime Crnog Gusara vezivalo se i za biznismena Miliju Babovića, ali i Baju Ţivanovića, suvlasnika **Verano motorsa**. Sa mnogim beogradskim poslovnim ljudima bio je u kontaktu. Verovatno, u imenima Bokanovih prijatelja i saradnika (naravno i neprijatelja), ali i poslovima kojima se bavio, treba traţiti razloge njegovog ubistva.
Serija surovih ubistava 02. jul 2002.
2000-tu godinu obeleţile, likvidacije **zvuĉnih** imena, i manje poznatih ljudi. Svima im je zajedniĉko da ubice do danas nisu pronaĊene. Svako od njih imao svoj biznis.
KO je i zašto ubio Nenada Bukinca, vlasnika firme **Bejz internešnal**, njegovu suprugu Pinalopi Papanaku i sekretaricu SlaĊanu Jevtić - do danas je ostalo nepoznato. Nezapamćen zloĉin dogodio se u prostorijama firme u Ulici Ivana Ribara 98 u Novom Beogradu, a jedino se zna da nije u pitanju pljaĉka. Tri beţivotna tela sluĉajno je našao knjigovoĊa preduzeća, koje se bavilo uvozom, izvozom, kao i prodajom obuće na malo i veliko. Pretpostavlja se da je masakr poĉinjen izmeĊu 7.30 i 11.45 sati, kao i da ubica nije ni ulazio unutra, već da je pucao sa vrata. Troje ljudi ubijeno je iz automata **hekler** sa prigušivaĉem, a ispaljeno je oko 20 hitaca, kalibra devet milimetara PARA. Jedan od stanara okolnih zgrada ispriĉao je policiji da je video muškaraca kako iz pravca kancelarije ove firme ide preko travnjaka i ulazi u automobil na obliţnjem parkingu. Bilo je nešto posle devet sati, pa je moguće da su u tom vremenu Nenad, Pinalopi i SlaĊana i ubijeni. U kancelariji nije bilo premetaĉine, a i novac nije diran, pa je odbaĉena mogućnost da je zloĉin izvršen iz koristoljublja. O supruţnicima Nenadu i Pinelopi, inaĉe Grkinji, svi su govorili najlepše. Iza sebe su ostavili troje maloletne dece, a za njihova imena nisu vezivane nikakve afere i skandali. Ţiveli su skromno i povuĉeno, vozili **peglicu** i nisu imali nikakvo bogatstvo. Ipak, i kao takvi nekome su smetali. Kome? Odgovora još nema. Dve hiljaditu godinu obeleţile su mnoge likvidacije, ĉiji su direktni akteri i egzekutori i dalje nepoznati. Osim **zvuĉnih imena**, padale su i glave mladića za koje se govorilo da su **sitne ribe** i koji su, kao po pravilu, bili poznati policiji zbog manjih kriviĉnih dela. Pa, i njihove ubice nisu pronaĊene. OBRAĈUN NA VIDIKOVCU DEJAN Plavšić Plavi smrtno je ranjen 31. maja oko 23.30 sati na raskrsnici ulica Kneza Višeslava i Partizanske, na Vidikovcu. On je bio u svom BNJM kada su mu ubice iznenada prišle u drugom automobilu i zapucale. Korišćen je stari **recept**, pucanje iz kola u pokretu i to iz **kalašnjikova**. Iako je rekordnom brzinom Plavšić prebaĉen u Urgentni centar, posle nekoliko sati je izdahnuo. Plavšić je bio dobro poznat policiji, mada se javno nije znalo ĉime se taĉno bavi. Zli jezici i crne hronike povezivale su ga sa trgovinom narkoticima, ali zbog toga nikad nije osuĊivan. Nekada je, navodno, bio blizak sa voţdovaĉkim klanom, taĉnije Romeom Savićem, koji je pod misterioznim okolnostima pronaĊen mrtav ispred svog stana 1993. godine. Tvrdi se i da je Plavšić pripadao ekipi Zorana Uskokovića Skoleta, koji je neki mesec pre toga na gotovo identiĉan naĉin likvidiran. Dve nedelje kasnije od ruku nepoznatog zloĉinca nastradao je i Nenad Brkić. Na njega je pucano ispred splava **Egzin**. Sa teškim ranama prebaĉen je u bolnicu gde je posle dvadesetak minuta preminuo. Zna se da je zloĉinu prethodila ţestoka svaĊa, posle ĉega je Brkić ubijen. I njegov dosije je još otvoren. Ispred zgrade u kojoj je stanovao, pet dana kasnije, likvidiran je Zoran Rosandić Roske. Nešto pre zloĉina on je parkirao svoj **golf 3**, na parking kod benzinske pumpe, na Trošarini, u naselju Banjica. U tom trenutku velikom brzinom naišao je **audi** sa dvojicom napadaĉa. Iz automobila u pokretu otvorili su vatru. UtvrĊeno je da je pucano iz **kalašnjikova** i po prvi put iz ameriĉkog automata **tompson**. Rosandić je ubijen na licu mesta. Kod njega je pronaĊen i pištolj, ali nije stigao da ga upotrebi. I Roske je bio poznat policiji, ali uglavnom zbog sitnijih dela. Tvrdilo se i da je **solista**, odnosno da nije pripadao nijednoj prestoniĉkoj ekipi. Poĉetkom jula pod još nerazjšnjenim okolnostima na meti egzekutora našao se i Budvanin Todor Gardašević, kum kontroverznog biznismena Andrije Draškovića. On je ubijen na Dunavskom keju, nedaleko od hotela **Jugoslavija** oko 21 sat. Tvrdilo se da su u to vreme Gardaševiću prišla dvojica momaka i dok se jedan rukovao sa njim, drugi je izvadio pištolj i pucao mu u glavu. Kad je ţrtva pala na asfalt, ubica mu je ispalio još jedan hitac u potiljak. Za Gardaševića se govorilo da nije bio ni sa jednim klanom u zavadi. Sve nesporazume je rešavao mirnim putem. Interesantno je da je bio poznat kao ĉovek koji ne voli splavove, pa se sumnjalo da ga je neko namamio u klopku. UBISTVO NIKOLE BANDE GARDAŠEVIĆ je vodio poslovne knjige mnogih poznatih beogradskih lokala. Bio je snalaţljiv i veoma sposoban, pa je sa bratom u rodnom gradu otvorio restoran. Za njega se govorilo i da nikad nije dolazio u sukob sa zakonom, niti je osuĊivan. NJegov jedini **greh** oĉigledno je bilo kumstvo sa Draškovićem. Krajem istog meseca, kod Fontane u Novom Beogradu, ubijen je Marko Medić, i to gotovo na istom mestu gde mu je nekoliko godina ranije usmrćen i roĊeni brat Nikola. Marko je usmrćen sa tri hica u grudi, a ubica je i dalje u bekstvu. O Marku se priĉalo da je vaţio za **jaĉeg** momka, koji nije pripadao nijednoj ekipi. Policija ga je nekoliko puta hapsila i privodila, ali nikad nije bio osuĊen. **Padao** je, uglavnom, zbog sitnijih kriviĉnih dela. Dok je sedeo u svom **golfu 3**, u Novom Beogradu, ubijen je 10. septembra Nikola Banda. Ubica je nedaleko od mesta zloĉina bacio **kalašnjikov** iz kog je pucao, a potom mirno odšetao ka Bloku 45. Pronalazak oruţja nije, meĊutim, omogućio i hvatanje zloĉinca. Banda je bio dobro poznat policiji. NJegovo ime vezivalo se i za nekoliko vatrenih obraĉuna, uglavnom na teritoriji Novog Beograda. Nikad nije osuĊivan, ali se nekoliko sudskih postupaka vodilo protiv njega.
Priĉalo se da pripada novobeogradskom klanu. Na meti surovih egzekutora, te 2000. godine, našao se i jedan prosvetni radnik. Profesor Fakulteta fiziĉke kulture u Beogradu Predrag Jokić, iz Mojkovca, ubijen je 23. oktobra oko 23.30 sati iz automata sa prigušivaĉem ispred svog stana u Balkanskoj ulici, u strogom centru Beograda. Ubica ga je pogodio sa tri hica u glavu, a tokom uviĊaja u profesorovoj ruci naĊeno je 230 dinara. I njegov ubica je nepoznat. Na ploĉnicima Beograda, te godine, ostali su i jedan košarkaš, još jedan biznismen, a nestao je i istraţni sudija Okruţnog suda u Beogradu...
Ubistvo Harisa Brkića 03. jul 2002.
Prvotimac Košarkaškog kluba Partizan i drţavni reprezentativac smrtno ranjen ispred sluţbenog ulaza Hale PRVOTIMAC Košarkaškog kluba Partizan i drţavni reprezentativac Haris Brkić (26), smrtno je ranjen 12. decembra 2000. godine oko 21.30 sati na parkingu ispred sluţbenog ulaza Hale **Pionir** u Beogradu. Ubica je sportisti ispalio dva hica u lice, a zatim pobegao. Za njim se traga i danas. Na meti profesionalnih egzekutora do tada su bili politiĉari, ministri, policajci, novinari, privrednici, kriminalci, ali niko nikada nije pucao u sportistu. Ipak, ova zemlja je i to doţivela. Ono što je malo ko verovao da će se desiti - dogodilo se te poslednje godine prošlog milenijuma, kada se na beogradskim ulicama gotovo svakodnevno nasilno umiralo. Najveći broj tih zloĉina nikad nije rasvetljen. Tri dana trajala je borba lekara Urgentnog centra da spasu Brkićev ţivot. Rane su, meĊutim, bile teške. Umro je 15. decembra u 1.35 sati. I tada, kao i danas, mnogi se pitaju zašto je, po gotovo svim mafijaškim pravilima, usmrćen vrhunski sportista?! Te prohladne zimske veĉeri Brkić je bio na treningu. Spremao se za utakmicu u inostranstvu. U jednom momentu poţalio se na bol. Trener ga je pustio da ranije izaĊe. Izašao je na sluţbena vrata i sa torbom i opremom u njoj krenuo ka svom automobilu **golf 3**. Zastao je kraj auta, stavio kljuĉeve na haubu i tog trenutka prilazi mu ubica. VERZIJE ZLOĈINA DA li je bilo svaĊe, da li ga je Haris prepoznao, da li je egzekutor uputio ţrtvi poslednju poruku? Odgovora nema. Jedino se zna da je zloĉinac u lice vrhunskog košarkaša ispalio dva metka iz malokalibarskog pištolja, a zatim, trĉeći pobegao niz Ulicu mitropolita Petra. Na asfaltu, u lokvi krvi, ostao je Brkić da leţi. NaĊen je desetak minuta kasnije i odmah prebaĉen u Urgentni centar. Posle operacije prikljuĉen je i na aparate. Naredna tri dana njegovo sportsko srce lavovski se borilo. Naţalost, tu poslednju utakmicu, borbu ţivota, Brkić je izgubio. - Ne prestajemo da se pitamo kakav je to monstrum naišao na našeg sina. Nije mu dao ni promil šanse da preţivi. Pucao je i pobegao - reĉi su tuge, ali i ĉuĊenja Radmile i Ismeta Brkića, koji još ĉekaju na pravdu i kaznu za ubicu svog jedinca. Haris Brkić je bio miran mladić, a mnogi će reći i izuzetno korektan. Takav je bio na terenu, ali i u susretima sa obiĉnim svetom. To je policiji dodatno oteţavalo posao. Jer, gotovo da se nije mogao naći motiv za ovakvo gnusno delo. I danas je to velika prepreka da se otkrije zloĉinac. Štampa je o razlozima likvidacije uspešnog sportiste, kao i u sliĉnim prilikama, uglavnom nagaĊala. Neki su motive Brkićeve smrti videli u podatku da je automobilom pregazio pijanog pešaka i da je taj ostao invalid, drugi su tvrdili da se zamerio crnogorskoj mafiji, a treći da je pozajmljivao novac i da mu je duţnik došao glave... U prvo vreme policija je sumnjala da je Haris zatekao na delu kradljivca automobila i da je ovaj pucao. Takva teza brzo je otpala. Prvo, njegov auto, star pet godina nije bio luksuzan, a drugo, poznavaoci ovdašnjih dešavanja sa sigurnošću tvrde da se razbojnik nikad ne bi tako surovo obraĉunao sa košarkašem. Bez obzira na sve, ni saslušavanje više od 100 ljudi nije pomoglo da se nasluti mogući motiv likvidacije, a još manje da se ubica uhvati. Ministar policije Dušan Mihajlović raspisao je i nagradu od 300.000 marka za informacije o ovom zloĉinu. Ni to nije pomoglo. Ipak, u policiji tvrde da je likvidacija vrhunskog sportiste jedan od **prioriteta u rešavanju**. Tih meseci na ulicama prestonice, pod nerasvetljenim okolnostima, ginuli su i studenti. Nikola Petrović (26) usmrćen je oko podneva 7. novembra u Ţarkovu. Na njega je nepoznati napadaĉ iz **audija** i **heklera** ispalio dvadesetak metaka. Policija je pronašla i oruţje i automobil, ali je to bilo od male pomoći u otkrivanju ubice. Petrović nije bio ĉlan ni jednog ganga niti je bio u sukobu sa zakonom, ali su neki tvrdili da se druţio sa Nikolom Bandom, mladićem koji je ubijen neki mesec ranije.
SMRT SUDIJE SIMEUNOVIĆA DVE nedelje kasnije ubijen je NovobeograĊanin SrĊan LJujić, dok je njegov drug Nikola Skerlić lakše ranjen. Na njih je, dok su bili u crnom **peţou**, pucano iz **audija** u pokretu. Ţrtva je bila dobro poznata policiji, i osuĊivana je zbog raznih kriviĉnih dela. Nekoliko puta LJujić je bio meta napada. NJegovo ime vezivalo se i za neke revolveraške obraĉune, ali nikad zbog toga nije bio kaţnjavan. Na gotovo identiĉan naĉin likvidiran je i Ţeljko Bodiš (23) sa Miljakovca. Dok je bio u svom **pasatu** ispred kafića **Slon**, ubice su iz **audija** pucale iz dva **kalašnjikova**. Ovaj mladić, kako tvrde upućeni, pripadao je ekipi Zorana Uskokovića Skoleta, ubijenog aprila iste godine. Iako se tvrdilo da Bodiš **radi** sa ukradenim automobilima, zbog toga nikad nije bio privoĊen niti osuĊivan. U Beogradu su se meĊusobno obraĉunavale i crnogorske ekipe sa one strane zakona. Pod nerasvetljenim okolnostima poĉetkom decembra 2000, nedaleko od svoje kuće, na Topĉiderskom brdu, ubijen je Nikšićanin Luka Pejović i njegov prijatelj Radule Kasalica. NJih je ubica saĉekao dok izaĊu iz **mercedes kupea**, a zatim pripucao. Pejović je spas potraţio u bekstvu, ali je i zloĉinac krenuo za njim. Pejović je teško ranjen pao pedesetak metara dalje. Egzekutor mu je prišao i iz neposredne blizine, iz **kalašnjikova**, u glavu ispalio još dva metka. Za Pejovića se tvrdilo da trguje narkoticima, ali i da se bavi uterivanjem dugova. To, meĊutim, nikad nije dokazano, već su to samo bile neke indicije. TakoĊe, povezivali su ga i sa Mojkovĉaninom Predragom Jokićem koji je oktobra iste godine likvidiran u Balkanskoj ulici u Beogradu. Za Kasalicu u policiji tvrde da nije bio u sukobu sa zakonom i da je verovatno stradao što je tog momenta bio sa Pejovićem. Ono što je dodatno iznenadilo javnost, naviklu već na svakodnevne likvidacije, je misteriozna smrt istraţnog sudije Okruţnog suda u Beogradu Nebojše Simeunovića. Njegov nestanak 7. novembra, prijavila je sestra, a telo je naĊeno mesec dana kasnije u Dunavu, kod Hotela **Jugoslavija**. Obdukcijom je utvrĊeno da nije otrovan, niti nasilno ubijen. Ipak, ostalo je nejasno kako se našao u reci. Sudija Simeunović radio je na rasvetljavanju ubistava ministra vojnog Pavla Bulatovića, dugogodišnjeg direktora JAT Ţike Petrovića, ali i nestanku Ivana Stambolića. Ti sluĉajevi su i danas otvoreni. ISTINA O MILOŠU MAJKA Miloša Stevanovića (21), ubijenog sa Zoranom Uskokovićem Skoletom 27. aprila 2000, objašnjava da je njen sin usmrćen prvim zloĉinaĉkim rafalom, tako da nije stigao ni da reaguje. Leposava Stevanović istiĉe i da je Miloš bio policajac OUP Voţdovac, kao i da u trenutku zloĉina nije bio na bolovanju. - Miloš je bio 80 posto invalid, jer je teško ranjen na Kosovu - priĉa Leposava. - Tih dana se, posle dve godine oporavka, vratio na posao. Nije bio ni Uskokovićev telohranitelj, ni mafijaš. Zašto se ne sasluša preţiveli Petar Jokić? Znam da je u bekstvu, u inostranstvu. On bi mogao mnogo da doprinese da se taj sluĉaj rasvetli.
Ubistvo Belog Raspopovića 04. jul 2002
Visoki funkcioner Drţavne bezbednosti Crne Gore Darko Raspopović Beli, ubijen 8. januara 2001. u centru Podgorice. Njegovu smrt neki povezivali sa likvidacijom Gorana Ţugića, pola godine ranije, inaĉe savetnika za bezbednost Mila Đukanovića. POĈETAK 2001. godine ukazivao je da će se obraĉuni i surove likvidacije iz ranijih perioda nastaviti još ţešće i beskrupuloznije. Ono što je bilo karakteristiĉno za Beograd, Podgoricu je zahvatilo sa ubistvom Gorana Ţugića, savetnika za bezbednost crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, a potom i smaknućem visokog funkcionera Drţavne bezbednosti Crne Gore Darka Raspopovića Belog (42). Mnogi tvrde da su ove dve smrti povezane. Bez obzira da li je to taĉno ili ne, jedna stvar je zajedniĉka - obe likvidacije su odraĊene izuzetno profesionalno, ţrtve su napadnute u centru Podgorice, a zloĉinci nisu poznati do danas. Ili, bar, nisu seli na optuţeniĉku klupu. Na meti egzekutora Darko Raspopović se našao osmog dana januara 2001. oko 17 sati. Ubistvo se dogodilo naoĉigled mnogobrojnih graĊana, ispred prodavnice **Meks** na glavnom gradskom trgu. Zloĉinac se prišunjao policijskom funkcioneru dok je ovaj pokušavao da otvori gepek automobila i unutra stavi kesu, sa tek kupljenom robom. Iz neposredne blizine, s leĊa, pucao je iz **škorpiona**, najverovatnije sa prigušivaĉem. Raspopovića je pogodilo sedam metaka. Kada je smrtno ranjen pao na podgoriĉki asfalt, prema verziji koja i danas kruţi Crnom Gorom, Darko je zajaukao, a ubica, ĉuvši to, pokušao je da mu iz neposredne blizine još jednom puca u glavu. Navodno, u tom momentu oruţje je zakazalo. Posle zloĉinaĉkog ĉina egzekutor se izgubio u obliţnjem haustoru i stopio sa obiĉnim svetom i prolaznicima.
POLICAJAC OD KARIJERE NEZAPAMĆENI zloĉin dogodio se u neposrednoj blizini stana gde je Raspopović ţiveo sa suprugom i dvoje dece. Iako teško ranjen davao je znake ţivota, pa je ubrzo kolima Hitne pomoći prebaĉen u bolnicu. Kad je vozilo stalo pred ulaz u Klniĉki centar, visoki policijski funkcioner već je bio mrtav. Od trenutka kada je obelodanjena vest o napadu na još jednog bliskog saradnika Mila Đukanovića, cela Podgorica bila je u blokadi. Jake policijske snage danonoćno su kontrolisale vozila i legitimisale graĊane, ali bez većeg uspeha. Crna Gora je bila u šoku. Takav zloĉin nije bio zabeleţen u ovom kraju. Da se neko ubije u strogom centru grada, pred stotine graĊana i popodne bio je **recept** do tad viĊen samo u Beogradu. Tamošnji mediji ĉudili su se tolikoj hladnokrvnosti ubice, ali još više ĉinjenici da mu se niko od prolaznika nije suprotstavio. Vlast je formirala i specijalni tim koji je trebao da se pozabavi ovim sluĉajem i rasvetli nešto što je malo ko verovao da će se desiti. Krenulo se od motiva, ali je i tu bilo malo tragova da bi se istraga usmerila u pravom smeru. Jer, Raspopović potiĉe od ugledne crnogorske porodice, bio je uzoran sportista i nosilac najvišeg ranga u karateu, a njegov dom su krasila i mnoga odliĉja sa raznih takmiĉenja. Sa druge strane, imao je i bogatu policijsku karijeru. Posle diplomiranja na Pravnom fakultetu, zaposlio se u MUP Crne Gore. Jedno vreme bio je inspektor za suzbijanje privrednog kriminala, a zatim je uhlebljenje našao u Drţavnoj bezbednosti. Vaţio je za izuzetno sposobnog i hrabrog policajca kojem su poveravani najdelikatniji poslovi, pa je zbog toga brzo i napredovao u sluţbi. Mnogi su ga cenili, naroĉito najviši drţavni funkcioneri, kao i sam predsednik Đukanović. Ipak, Raspopović je znao da ima i neprijatelje. Ako je i bilo nekih sumnji nestale su januara 1998, tri godine pre nego što će biti ubijen, kad je pod njegov automobil, ispred stana, podmetnut eksploziv. I posle toga, nekoliko puta je bio meta napada, ali bi se uvek izvukao. U jedinom saopštenju MUP Crne Gore, povodom Raspopovićevog ubistva, navedeno je samo da je **nepoznato lice na drzak i bezobziran naĉin lišilo ţivota visokog funkcionera MUP**. Ta kvalifikacija o N.N. zloĉincu ostala je do danas, iako se u prvo vreme tvrdilo da je ĉak napravljen i foto-robot ubice. Neki od prolaznika su ga opisali kao **mladića sa kapom duţeg štitnika**. UBICA BEZ MASKE - DARKO je u mladosti ţiveo brzo i raznovrsno, ne zanemarujući svoje obaveze. On je ţrtva zlog vremena. Uĉinićemo sve da pronaĊemo poĉinioce - oproštajne reĉi su Raspopovićevog starešine Duška Markovića, izgovorene na sahrani kojoj su prisustvovali i Milo Đukanović, Filip Vujanović, Vukašin Maraš... Mesec dana kasnije tadašnji pomoćnik ministra policije Vuk Bošković rekao je da MUP Crne Gore još nije rasvetlio ubistva Gorana Ţugića i Darka Raspopovića, da se radi o delima **sa velikim stepenom prikrivenosti**, kao i da je utvrĊeno **da izvršioci nisu iskljuĉivo iz Podgorice**. - Ubica Darka Raspopovića nije nosio masku, što govori o tome da je on bio siguran da ga niko neće prepoznati, odnosno da je bio **sa strane** - precizirao je Bošković, uz napomenu da je nedovoljna efikasnost u rešavanju ovih zloĉina proistekla i **iz pomanjkanja saradnje sa Beogradom**. Ono što je, meĊutim, najviše intrigiralo javnost je nagaĊanje zbog ĉega je pala glava Belog Raspopovića. Mnogi su tada prepriĉavali optuţbe Gorana Matića, bivšeg saveznog ministra za informacije, koji je za likvidaciju Gorana Ţugića optuţio ameriĉku obaveštajnu agenciju CIA, ali i Darka Raspopovića. Vukašin Maraš, tada prvi ĉovek crnogorske policije nazvao je to **najvećim besmislicama**. Sa druge strane, veza izmeĊu ova dva ubijena ĉoveka, bliska Đukanoviću, naĊena je i u krijumĉarenju cigareta, mada niko nije ţeleo javno da kaţe o ĉemu se tu radi. Da li su oni bili umešani u šverc, da li su mu se suprotstavljali, da li su se u jednom trenutku našli na suprotnim stranama, ili je u pitanju osveta? Nema sumnje da su se interesi zloĉinaca i njihovi jednog trenutka našli na suprotnim stranama. Izlaz je naĊen u zloĉinu. A, on je izveden po svim mafijaškim pravilima. SLUĈAJ RADULOVIĆ PODGORIĈANIN Milan Radulović poginuo je 19. marta 2001. kada je ispod njegovog automobila postavljena bomba. U trenutku dok je sedao u **kadet** i stavljao kljuĉ u kontakt-bravu, odjeknula je snaţna eksplozija od koje je Radulović na mestu ostao mrtav. Za bombašem se još traga. Iste godine u Podgorici je ubijen i Miško Krstović. Ubica mu je 13. aprila prišao s leĊa i pucao u potiljak iz automatskog pištolja. Likvidiran je gotovo na identiĉan naĉin kao i Beli Raspopović. Ni ovaj sluĉaj policija nije rasvetlila.
Zločini 05. jul 2002.
U prvih šest meseci 2001. godine u Jugoslaviji je izvršeno 14 spektakularnih likvidacija, u kojima je 17 ljudi usmrćeno. Većina ţrtava iz podzemlja, ali i tajnih policijskih sluţbi, biznisa. Pored Beograda i Podgorice, na udaru i drugi gradovi. TOKOM prve polovine 2001. godine u Jugoslaviji je zabeleţeno 14 ubistava koja su ponela crni epitet **spektakularna likvidacija**. U njima je usmrćeno 17 ljudi, a pored Beograda i Podgorice, ginulo se i na ulicama Budve, Jagodine, Valjeva, Poţarevca, Ĉaĉka ... Ţrtve su uglavnom pripadale svetu podzemlja, ali i tajnih policijskih sluţbi, sumnjivog biznisa, novinarstvu... Ova ubistva oznaĉena su kao zloĉini **visokog profila**, a poĉinioci do danas nisu pronaĊeni. **Rukopis** je gotovo identiĉan: ţrtva se napada podmuklo, iz zasede, automatskim oruţjem... Većina je pobijena u svojim automobilima, ili pored njih, bez mogućnosti za samoodbranu. LJudi su ubijani i ispred svojih domova, naoĉigled mnogih prolaznika, a opet **bez svedoka**. Beogradska serija likvidacija prošle godine poĉela je 15. februara, kada su u Ulici kneza Miloša, u noćnim satima, ubijeni Milutin Šćepanović, zvani Mića Kriţan (31), i Gradimir Plakalović (36), obojica iz Obrenovca. NJih dvojica su bila u **mercedesu 600 SE**, kada je iz **fijata** u pokretu otvorena vatra, u blizini Ambasade Rumunije. Tom automobilu od te noći gubi se svaki trag. Posle ispaljenih desetina metaka iz **kalašnjikova**, napadaĉi su pobegli u pravcu mostarske petlje. Smrtno ranjeni Šćepanović, koji je bio za volanom, vozio je još sedamdesetak metara, a potom udario u banderu i zaustavio se. Sve se to dešavalo nekoliko stotina metara od zgrade MUP Srbije. Policijska patrola koja se gotovo istog trena stvorila kod **mercedesa** ugledala je dva beţivotna tela. Za Šćepanovića i njegovog prijatelja (neki tvrde i telohranitelja) pomoći nije bilo. Izrešetani su na smrt. - Šćepanović i Plakalović su dobro poznati policiji i osuĊivani su zbog više kriviĉnih dela - rekao je tim povodom na konferenciji za novinare Goran Mijatović, iz Uprave kriminalistiĉke policije SUP Beograd. NJegove reĉi potvrdio je i ministar Dušan Mihajlović, koji je naveo da je Kriţan odgovarao zbog nasilniĉkog ponašanja, iznuda, protivpravnog lišavanja slobode, odnosno kidnapovanja... MUTNI POSLOVI Prvi policajac Srbije tada je naveo i operativni podatak da se sumnja da se Šćepanović bavi preprodajom droge, kao i da nadziĊuje zgrade i pravi stanove. Ovaj ĉovek, koji je bio mnogo poznatiji pod nadimkom Mića Kriţan, vaţio je za jednog od viĊenijih ljudi u Obrenovcu, ali ĉiji su poslovi na samoj ivici zakona. Prozivali su ga da švercuje i trguje naftom i da je u tom **biznisu** tesno saraĊivao sa nekim ljudima iz bivšeg reţima. Ministar Mihajlović je tada izneo podatak i da je Šćepanović priĉao da je ĉlan jedne vaţne partije (navodno JUL), da pomaţe njihov rad, kao i da je sponzorisao fudbalski klub i crkvu u Obrenovcu. Jedno je bilo sigurno - Kriţan je bio izuzetno bogat ĉovek i kao takav, oĉigledno, nekome se zamerio. Jer, svi se slaţu, on je bio meta. Godinu dana pre smrti na Šćepanovića je pucala nepoznata osoba. PogoĊen je sa 11 metaka iz automata i sa teškim povredama glave i grudi prebaĉen u Urgentni centar. Preţiveo je pravim ĉudom i to zahvaljujući izuzetnoj fiziĉkoj konstituciji. Na ovom sluĉaju policija gotovo i da nije radila, jer, kako je istakao Mihajlović, **Šćepanović nije hteo da saraĊuje u otkrivanju napadaĉa, pa je ta pucnjava ostala nerazjašnjena**. Nerasvetljen je ostao i dvostruki zloĉin poĉinjen nedaleko od sedišta srpske policije. Policija je mesec i po dana posle dvostrukog ubistva na informativni razgovor pozvala dvojicu momaka sa Zvezdare -Sredoja Šljukića Šljuku i SrĊana Axemovića Axima. Ispitivani su o ovoj likvidaciji, ali su obojica tvrdila da sa tim nemaju nikakve veze. - Šćepanovića sam sreo moţda dva, tri puta u ţivotu -priĉao je Šljukić novinarima.- Policajci su traţili i da idem na poligraf, ali sam iskoristio zakonsko pravo i odbio. Nisam pristao jer nisam ţeleo da navlaĉim bilo kakvu sumnju bez potrebe i ikakvog razloga. Odgovorno tvrdim da ja i moj drug SrĊan Axemović ni direktno ni indirektno nemamo nikakve veze sa dvostrukim ubistvom. Za rešavanje ovog sluĉaja ponuĊena je i nagrada od 300.000 maraka, ali do danas niko nije dobio taj novac. Ista suma novca nudi se i za informacije o još dvadesetak ubistava, ali bezuspešno. Ubice su i dalje N.N. Samo tri dana kasnije, u po bela dana, u Humskoj ulici broj 1, preko puta Teniskog kluba **Partizan**, likvidiran je Ginisov rekorder u stomaĉnim sklekovima - Miodrag Stojanović Gidra (51). Na njega je nepoznati napadaĉ pucao iz pištolja oko 13.30 ĉasova, a zatim pobegao automobilom koji nije imao registarske tablice. ŠARŢER IZ **KOLTA** Zloĉin se dogodio u trenutku kada je Gidra seo u svoj automobil **audi A4** i pokušao da pokrene motor. Sledećeg momenta, sa leve strane, pribliţio mu se ubica i iz neposredne blizine, kroz zatvoren prozor auta, ispalio ceo šarţer. Tri metka pogodila su poznatog sportistu u glavu. Iako je Gidra ispod sedišta imao pištolj **ruger**, nije stigao da se odbrani.
Neki od oĉevidaca zloĉina opisali su ubicu kao **mladića sa crnom koţnom jaknom, crnim kaĉketom i tamnim naoĉarima za sunce, visokog oko 185 centimetara**. Opis, meĊutim, nije pomogao u njegovom pronalaţenju i hvatanju. Jedino je utvrĊeno da je imao sauĉesnika koji ga je ĉekao u zelenom **micubiši koltu** i sa kojim je pobegao sa mesta zloĉina. Gidra Stojanović, rodom iz Podgorice (imao prijavljeno prebivalište u naselju Bjeliši, kod Bara), iako uspešan sportista, imao je i policijski dosije. OsuĊivan je zbog raznih kriviĉnih dela, a povezivan je i sa obraĉunom u novobeogradskom hotelu **Putnik** leta 1995. godine, kada je ubijen Mihajlo Divac, voĊa novobeogradskog klana. Gidra je sportsku karijeru zapoĉeo kao bokser, a u Americi je snimio i film **RoĊen kao ratnik**. Prvi u Jugoslaviji doneo je **altimat fajt** - sport bez pravila - koji je uspešnu promociju imao samo dva meseca pre nego što će njegov promotor biti likvidiran. Ako je za nekoga i postojala indicija zašto je ubijen, toga kod Stojanovića gotovo da nije bilo. Jedini trag bile su nezvaniĉne i polujavne priĉe da je uĉestvovao u nekakvoj kupoprodaji igraĉa, ali to nikad nije dokazano. Pravi masakr na ulicama Beograda usledio je 11. marta, kada su ubijeni Arkanov kum Milan ĐorĊević Bombona i njegovi prijatelji Dušan Milovanović i Miloš Roknić. Pravim ĉudom preţiveo je ĐorĊevićev sin Nenad, koji je teţe ranjen.
Bombona znao previše 06. jul 2002.
Milan ĐorĊeviĊ Bombona, kum Ţeljka Raţnatovića, ubijen nedaleko od kuće 11. marta 2001. zajedno sa prijateljima Dušanom Milovanovićem i Milošem Roknićem. Samo sreća spasla ĐorĊevićevog sina Nenada, koji je teţe ranjen. Piše: Z.KNEŢEVIĆ USKOKOVIĆ OPASAN svedok mnogobrojnih zloĉina u Beogradu, ĉovek koji je znao potpune i prave razloge smaknuća svog kuma Ţeljka Raţnatovića Arakana, pre smaknuća bivši, ipak nezgodan, saradnik Savezne sluţbe drţavne bezbednosti... Sve su ovo ĉaršijska nagaĊanja o ubistvu Milana ĐorĊevića Bombone (50), od kojih je krenula i policija prilikom pronalska motiva za još jednu u nizu spektakularnih likvidacija. Da bi ubili Bombonu, zloĉinci su napravili pravi masakr. Sa njim su u smrt otišli i prijatelji Dušan Milovanović (46) i Miloš Roknić (49). Sreća, i telo oca, spasli su Nenada ĐorĊevića (15), koji je u pucnjavi teţe ranjen. Toliko krvi da bi se ubio ĉovek koji je ĉitavu deceniju i po ţiveo mirno i povuĉeno, van svih dešavanja u beogradskom podzemlju! Da li je ista ruka vukla niti likvidacije Arkana i njegovog kuma? Rafali brţi od **renoa** NA Bombonu, njegovog sina i prijatelje, koji su bili u **reno tvingu** ispaljeno je više od 30 metaka iz automatske puške **kalašnjikov** i pištolja **CZ 99**, kalibra devet milimetara. Policija je utvrdila da su se ţrtve u trenutku zloĉina vraćale kući sa utakmice u malom fudbalu, nedaleko odatle. Za volanom **renoa** bio je Roknić. U momentu kad su iz Ulice gospodara Vuĉića skrenuli u Ulicu Nikole Sovilja, sa stepeništa obliţnje kuće izletela su dva napadaĉa. Kada je Roknić video naoruţane osobe pokušao je da da gas, ali su ga u tome spreĉili rafali. Na licu mesta ostao je Milovanović, koga je jedan od metaka pogodio direktno u glavu. Ranjeni Roknić, Bombona i njegov sin (koga je otac telom zaštitio od smrtonosnih kuršuma) uspeli su da izaĊu iz automobila. Jedan od stanara obliţnje zgrade pritrĉao je da pomogne. Za Roknića nije bilo spasa, dok su ĐorĊevići prebaĉeni u Urgentni centar. Bombona je ubrzo izdahnuo na Odeljenju za reanimaciju. Za to vreme ubice su sa dva **audija** pobegle u nepoznatom pravcu. O njihovoj hladnokrvnosti svedoĉi i podatak da je jednom od zloĉinaca u begu ispao automat, ali da se on vratio po njega. Pripadnici Odeljenja za suzbijanje krvnih delikata SUP Beograd u rasvetljavanju ovog sluĉaja krenuli su od nekoliko pretpostavki. Jedna od njih je i da je to osveta ljudi koji su bili bliski sa pokojnim Bosancem, Ćandom, Skoletom, Batom Trlajom... Za njih se, pak, verovalo da su bili meĊu organizatorima Raţnatovićeve likvidacije u **Interkontinentalu**. Ubistvo Bombone, koji je Arkanu krstio decu - Veljka i Anastasiju, bilo je, navodno, **prebijanje dugova**. U tom smislu govorio je i pukovnik Srpske dobrovoljaĉke garde Mihajlo Ulemek, koji je ocenio da je napad na ĐorĊevića i njegove ljude samo nastavak rata podzemlja protiv Arkanovih gardista, koji su spremni da pomognu da se doĊe do istine o zloĉinu u **Interkontinentalu**. - Ovo ubistvo je pokazalo da su protivnici Arkana još jaki, da imaju dobre pozicije u Beogradu, ĉak i u samoj policiji, kao i da imaju novca da organizuju likvidaciju Arkanovog kuma - objašnjavao je Ulemek.
Za ĐorĊevića se priĉalo da je imao lanac kiosaka za prodaju skupocenih inostranih alkoholnih pića (najviše viskija). Spominjalo se da je finansijski pomagao jedan beogradski fudbalski klub. Bombona je bio jedan od retkih, ali veoma bliskih i izuzetno poverljivih ljudi Ţeljka Raţnatovića Arkana. Znao ko su gospodari smrti IPAK, i pored velike bliskosti, ĐorĊević nije pripadao Srpskoj dobrovoljaĉkoj gardi, niti je bio ĉlan Stranke srpskog jedinstva. Oni koji su ih poznavali kaţu da su kumovi imali izrazito suprotne politiĉke stavove. NJih dvojica, meĊutim, znali su se od detinjstva, zajedno su odrasli i stasali na beogradskom asfaltu. Nisu se odvajali ni kad su otišli u inostranstvo. Priĉalo se da je jednom Bombona spasao Arkanu ţivot u Švedskoj. Sa takvim, avanturistiĉkim ţivotom, ĐorĊević je prestao pre petnaestak godina, kada se oţenio, a uskoro dobio i decu. Po povratku iz Evrope uplovio je u poslovne vode. Nema podataka da je osuĊivan, iako se nagaĊalo da je jedno vreme proveo u Zabeli. Iako se ime Milana ĐorĊević, praktiĉno od 1986. godine, nije vezivalo za neku aferu, skandal ili likvidaciju, niti je on pripadao kriminalnom miljeu, priĉalo se da je upućen u mnoga dešavanja. Ta njegova saznanja, ĉuje se danas, mnogima su smetala. Strahovalo se da kad-tad moţe da progovori i ugrozi ne samo pozicije mnogih **novokomponovanih biznismena**, već da im zbog toga i ţivote dovede u opasnost. Govorilo se i da je prijateljima poverio da zna da mu preti opasnost, ali se zbog toga nije mnogo uzbuĊivao. Znao je da kaţe da od **smrti niko nije pobegao**, pa se nije, kao mnogi, ni naoruţao. Verovalo se da jedino on zna pravu istinu o Arkanovoj smrti, kao i da ukaţe ne samo ko su egzekutori, već i nalogodavci u mnogim beogradskim smaknućima. Pojedinci su u njegovoj smrti videli i tragove prošlosti. Navodno, njegovo ubistvo je povezano sa razobliĉavanjem vrha Drţavne bezbednosti Srbije i naporima ostatka bivše policijske vrhuške i kriminalaca da se spreĉi otkrivanje mnogobrojnih mutnih poslova nekadašnjeg reţima. Za rasvetljavanje likvidacije Bombone, sadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije raspisao je nagradu od 300.000 maraka. Veruje se da će se rešavanjem ovog zloĉina, na još neka smaknuća u Beogradu baciti više svetla, koje bi dovelo do hvatanja zloĉinaca, ili bar njihovog identifikovanja. Policija je povodom likvidacije Milana ĐorĊevića Bombone Okruţnom javnom tuţilaštvu u Beogradu podnela kriviĉnu prijavu po kojoj su **N.N. poĉinioci, iz nepoznatog oruţja ispalili veći broj projektila u pravcu kola, vlasništvo Roknića**. Istraga je tu i stala. ODREDI SMRTI BOMBONA je uskom krugu ljudi detaljno objašnjavao kako funkcionišu beogradski **odredi smrti**, koji su proteklih godina sejali smrt na prestoniĉkim ulicama. Tvrdio je da ih je oformio tajni deo policije, ali i da su oni u nekim sluĉajevima delovali samostalno, ĉak i suprotno nareĊenju. Kao bivši saradnik Savezne DB mnogo toga je znao. Tvrdilo se da bi njegovim svedoĉenjem na meti se našli i neki pripadnici **crvenih beretki**.
Metak kao moneta 07. jul 2002.
Pod nerasvetljenim okolnostima prvo ubijen Luka Mirković, a sedam dana kasnije i Milan Rajković, ĉovek koji je imao legitimaciju crnogorske policije. Zloĉini nepoznatih ubica i u Valjevu, Poţarevcu, Ĉaĉku, Jagodini. MAFIJA je u Srbiji, ali i u Crnoj Gori iza sebe ostavljala samo grobove. Nije bilo dana, a tako je i sada, da se nije ginulo. Prvu polovinu 2001. obeleţile su likvidacije biznismena, ĉiji su poslovi na samoj ivici zakona, ali i ljudi sa sumnjivim biografijama u ĉijim su xepovima pronaĊene sluţbene policijske znaĉke... Luka Mirković (39), kontroverzni beogradski biznismen, ubijen je 24. aprila dok je sedeo u svojoj dnevnoj sobi i gledao televizijski program. Ubica je prošao dvorište Mirkovićeve velelepne kuće u naselju Medaković i kroz prozor pucao automatom, najverovatnije **škorpionom**. U tom trenutku u domu ţrtve bile su i njegove tri ćerke, kao i dve roĊake, ali srećom zloĉinac ih je poštedeo. METAK U LEĐIMA UTVRĐENO je da je neposredno pre smaknuća Mirković stigao kući i ušao u dnevnu sobu. Bilo je 23.45 sati. Seo je na trosed i ukljuĉio televizor. Kada je, negde oko ponoći, ostao sam - zapraštalo je. Meci su ga pogaĊali u glavu i grudi. Zloĉinac je potom trĉeći prošao kraj bazena i nestao u mraku. Ocu je prva pritekla u pomoć najstarija ćerka. Pozvana je policija, Hitna pomoć... Ubrzo su blokirane sve okolne ulice, ali egzekutor nije pronaĊen. - Ubijen je muĉki - govorili su Mirkovićevi prijatelji. - Nije bio kriminalac. Nikada ni mrava nije zgazio.
Svi poslovi su mu bili legalni. Drţao je butik u centru i nekoliko trgovinskih radnji. Da li je Mirković poslovao legalno ili ne za širu javnost i nije toliko bitno. O tome je trebalo da vode raĉuna nadleţni organi. Ipak, iz ko zna kojih razloga on je nekoliko puta bio na meti likvidatora. Poslednji put, ĉetiri godine pre smrti, ranjen je sa dva hica u leĊa, od kojih jedan nije ni izvaĊen, jer se zaglavio u kiĉmi. Posle oporavka, oteţano je hodao i to uvek uz pomoć štapa, koji je kraj njega bio i u trenutku kad je ubijen. Za Mirkovića se priĉalo da je bio u veoma dobrim odnosima sa Mišom Nikšićem, koga je, takoĊe, nepoznati napadaĉ ubio 11. jula 1995. godine ispred kafića **Mig** na Zvezdari (tada je poginuo i Petar Kotoranin). Navodno, posle Nikšićeve smrti, većinu poslova preuzeo je njegov prijatelj Luka. Kao veliki ljubitelj sporta, finansijski je pomagao jednom sportskom klubu. Upućeni u beogradske poslove tvrdili su i da je Mirković poslovno saraĊivao sa pokojnim Ţeljkom Raţnatovićem Arkanom i Milenkom Mandićem Mandom, takoĊe, nasilno umorenim. Navodno, imao je bliske veze, ne samo liĉne već i poslovne, i sa Vasom Pavićevićem (likvidiran u svom automobilu u blizini Budve), koga je štampa nazivala **kraljem crnogorskog podzemlja**. Sa Pavićevićem i Jugom Vuĉinićem (treba li reći da je i ovaj ĉovek likvidiran pod nerasvetljenim okolnostima)bio je u biznisu oko kazina. Mnogi sada tvrde da ga je upravo taj posao i koštao glave. JAKE VEZE SEDAM dana kasnije, 30. aprila, oko 14 sati, na Dedinju je ubijen Milan Rajković (45). On se, neposredno pre zloĉina, dovezao svojim automobilom **mercedes E290** i parkirao preko puta nove zgrade Pink televizije. Svratio je u obliţnju prodavnicu **Ce marketa**, a posle kupovine, na ulici su mu prišla dvojica momaka. Istog trenutka nemaskirani dvojac izvadio je pištolje i zapucao. Hici su bili precizni. Gotovo desetak metaka pogodilo je Rajkovića u glavu i grudi. Ubice su zatim kolima pobegle sa mesta zloĉina. Tokom uviĊaja policija je kod ţrtve, koja je inaĉe imala prijavljeno prebivalište u Beogradu, pronašla sluţbenu legitimaciju i znaĉku MUP Crne Gore. U Rajkovićevoj torbici naĊena je i veća koliĉina maraka. Interesantan je podatak da je SUP Beograd odmah došao do saznanja da je Rajkoviću tri godine ranije crnogorska policija oduzela legitimaciju, ali pod kojim ju je okolnostima ponovo dobio niko nije hteo da kaţe. Bilo je nejasno i šta je radio u tamošnjem MUP. Rajković je u Beogradu imao nekoliko lokala, i to u prestiţnom trţnom centru **Siti pasaţ**, a zidao je i kuću na Dedinju. Svojevremeno je bio i uhapšen, ali se ubrzo obreo na slobodi. On i još jedan Jugosloven, koji je još od tada u bekstvu, vezivani su za mutne radnje u nekoj austrijskoj firmi. Ipak, najveći deo poslova Milana Rajkovića bili su usmereni ka Crnoj Gori i Sloveniji. Tvrdilo se da je u veoma bliskim, pa i roĊaĉkim, vezama sa nekim funkcionerima crnogorske vlasti, kao i sa Milom Đukanovićem liĉno. Osim toga, bio je i blizak saradnik Radojice Nikĉevića, vlasnika Stambene zadruge **Šumadija**, koga je nepoznati zloĉinac ubio 1993. godine, takoĊe na Dedinju. HLADNO ORUŢJE OVAJ BeograĊanin, sa znaĉkom crnogorske policije, bio je prijatelj i sa Arkanovim kumom Milanom ĐorĊevićem Bombonom, ubijenog samo mesec i po dana ranije. Tvrdi se da su imali i zajedniĉki biznis. Navodno, poslovne relacije Rajkovića su vezivale i za Andriju Draškovića, koji trenutno u zatvoru izdrţava višegodišnju kaznu zbog ubistva Surĉinca Zvonka Plećića Pleće. Mesec i po dana kasnije u Ţarkovu je likvidiran Saša Janjušević (30). Dok je bio u svom BMW presreli su ga napadaĉi u **mercedesu** i **golfu**. Potom je otvorena unakrsna vatra u kojoj ovaj mladi ĉovek nije imao šansu da preţivi. Janjušević je bio dobro poznat beogradskoj policiji, uglavnom zbog razbojništava. Neposredno pred smrt je bio uhapšen jer je u blizini novobeogradskih splavova presretao ljude i otimao im zlatni nakit, novac i sve vrednije stvari. U tim pljaĉkama koristio je bejzbol palicu i noţ. U podzemlju se tvrdi da je u tim **pohodima** napao i prijateljicu jednog **opasnog momka**. Sumnja se, da je moţda zbog toga i ubijen. Sliĉne likvidacije te, 2001. dešavale su se i u Poţarevcu, Ĉaĉku, Valjevu... Dragan Ţivković Fiškal smrtno je ranjen 14. marta u blizini svoje kuće u Poţarevcu. Napadnut je dok je bio za volanom svog **mercedesa**, a ubice su pucale iz drugog vozila u paralelenoj voţnji. I njegov mlaĊi brat Zoran ubijen je pod sliĉnim okolnostima. Navodno, obojica su stradala zbog biznisa. U selu Trnava kod Ĉaĉka 18. marta likvidiran je Radoslav Planić i to hicima kroz prozor lokalnog šahovskog kluba. Na Planića je i ranije pucano, a neko je svojevremeno bacio i bombu na njegovu kuću. Ubistvo Gorana Gvozdenovića, 2. juna, u Valjevu, jedno je od najsvirepijih zloĉina u Srbiji. Ubice, dvojica ili trojica, saĉekale su ga usred noći u ulazu zgrade gde je ţiveo i izmasakrirale maĉetama. O motivima, kao i kod gore navedenih sluĉajeva, samo se nagaĊa. Nijedan od ovih zloĉina nije rasvetljen.
Smrt na frontu istine 08. jul 2002.
Nepoznati ubica, koga je, po svemu sudeći, poslala mafija, dopisnika **Novosti** iz Jagodine Milana Pantića usmrtio udarcima tupim predmetom u potiljak. Novinar napadnut dok se vraćao iz prodavnice 11. juna 2001. SAMO nastavi ovako! Pa, ne znam dokle ćeš stići - bila je jedna od poslednjih pretnji upućnih stalnom dopisnuku **Veĉernjih novosti** iz Jagodine - Milanu Pantiću (47). Samo mesec dana kasnije muĉki, u hodniku zgrade gde je stanovao, sa veknom hleba u ruci naš novinar je ubijen! Pravda za ovaj svirepi zloĉin - još ĉeka! Bilo je tiho jutro 11. juna 2001. godine, oko 7.50 sati. Pantić je pošao do prodavnice da kupi osnovne namirnice za kuću. Zloĉinac ga je saĉekao u povratku. Zlikovaĉki, s leĊa, nekoliko puta udario je novinara **Novosti** u potiljak. Pantić je ubrzo izdahnuo. Mrtvog novinara, u lokvi krvi, prva je primetila jedna devojĉica, uĉenica drugog razreda obliţnje osnovne škole. Uplašena, protrĉala je kraj tela i pobegla iz zgrade. Policija je na mestu zloĉina zatekla jeziv prizor. Svuda krv i - dva hleba. Neki od stanara ispriĉali su da su ĉuli galamu koja je dopirala iz hodnika, ali da su mislili da se **deca igraju**. Pripadnici MUP Srbije ubrzo su krenuli u veliku i opseţnu istragu, dotad neviĊenu u ovom gradu. Ipak, ni godinu dana kasnije ubica nije pronaĊen, iako je napravljen foto-robot, a još manje su poznati organizatori i naruĉioci novinarske smrti. Kako vreme odmiĉe, javnost je sve manje uverena da će ova likvidacija biti rešena. UBICA NEPOZNAT! **ĈEŠLJAJUĆI** Pantićevu prošlost, praktiĉno od samog roĊenja, istraţni organi su jedino došli do zakljuĉka da je ubijen zbog svog - pisanja! Ekipa koja je formirana da rasvetli ovu likvidaciju, išĉitala je gotovo sve njegove tekstove, saslušala stotine ljudi, a potom napravila **skicu** motiva i eventualnih nalogodavaca novinarske egzekucije. Inspektori su danonoćnim radom, krug sumnji i motiva suzili na tri imena. Reĉ je, naravno, o onima koji su mogli u Pantiću da vide smetnju ili da mu se svete zbog novinskih ĉlanaka. Naravno, direktni izvršilac monstruoznog plana ni tada, kao ni danas - nije poznat. Ipak, od te svojevrsne **skice** Pantićeve smrti nije se otišlo dalje. Za bilo kakve, iole ozbiljnije, optuţbe na bilo koju od ove tri adrese - trebalo je imati dokaza. A, njih nema. Ostale su samo indicije. Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj predloţio je, sliĉno kao i u sluĉaju ubistva ministra vojnog Pavla Bulatovića, da se formira anketni odbor koji bi ispitao ko je i zašto ubio novinara Milana Pantića. Taj predlog, meĊutim, nije usvojen. Zašto? - Pantić je jedini novinar koji je ubijen u proteklih deset godina zbog ĉasnog i poštenog obavljanja novinarskog posla - obrazlagao je lider radikala. - Cela Jagodina zna da su samo dva ĉoveka mogla biti umešana u ovo ubistvo, a u javnosti se pominjalo ime saveznog poslanika Dragana Nikolića Femana i jednog republiĉkog poslanika. Pantić je pisao o aferama vezanim za imena tih ljudi. Moţda njih dvojica prebacuju krivicu jedan na drugog. To treba da se utvrdi. Jedan od njih dvojice je sigurno kriv. SERIJA O KORUPCIJI OBOJICA **prozvanih** odbacila su insinuacije Vojislava Šešelja da su upleteni u nasilnu smrt Milana Pantića. Kada je i policijska istraga zapala u svojevrsni ćorsokak, ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović raspisao je nagradu u iznosu od 300.000 maraka za svaku informaciju koja bi dovela do rešenja svirepog ubistva novinara Pantića. Ni to, meĊutim, nije bilo od koristi. Neposredno pred smrt Pantić je spremao seriju tekstova o korupciji i aferama u jagodinskom pravosuĊu, ali i nekim firmama. Deo toga, samo vrh kriminalnog brega, već je bio objavio. Za glavni **udar**, meĊutim, tek se bio pripremio, sakupio mnoga dokumenta, svedoĉenja, ali se, verovatno, i predmet njegove **obrade** pripremao. Poslao mu je ubicu. U jedno su gotovo svi sigurni - Pantića je glave koštalo pisanje o organizovanom kriminalu. A toga je bar u Jagodini, kao uostalom i još 26 gradova u Srbiji - bilo i ima napretek. Jer, samo u gradu našeg novinara deluju ĉetiri mafijaške organizacije sa 22 pripadnika, kao i još 21 **solista**, odnosno ĉovek koji sam obavlja sve svoje poslove. O svemu tome postoje podaci u svojevrsnoj socijalnoj **karti** našeg vremena, nazvanoj **Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom** u **izdanju** MUP Srbije. U ovoj policijskoj **enciklopediji** za Jagodinu se još navodi da se svim vrstama kriminala bavi jedna organizacija, kao i osam **solista**. Za drogu su zaduţena tri klana i jedan pojedinac, kraĊom vozila se bave, takoĊe, tri
ekipe, dok je za privredni kriminal **zaduţeno** deset **solista**. SLUĈAJ PIVARA U TIM podacima navedeno je i ko od Jagodinaca tesno saraĊuje sa surĉinskim i kruševaĉkim klanom, ko ima **uporište** u drţavnim organima, ko ide kod sudije i naĉelnika policije **na slavu**... O svemu tome pisao je i Milan Pantić. - Iza ubistva Pantića, uveren sam, stoje ljudi iz Jagodinske pivare, koje štiti jedan vrlo moćan ĉovek u tom gradu - pisao je **Novostima** novopazarski biznismen Smail Sinanović Magi. Dve nedelje pre Milanove smrti ĉuo sam se sa njim telefonom i predloţio da mu dostavim kompletnu dokumentaciju o **sluĉaju Pivara**, u koji sam i sam ukljuĉen. Pristao je da se vidimo i da mu uruĉim dokumentaciju. Ubica ga je, naţalost, preduhitrio. Da li je u pitanju pivara, afere u sudu, skandali u nekim drugim firmama ili nešto ĉetvrto - u ovom momentu gotovo da je nebitno. Jedan ĉovek je ubijen, samo da bi se ubila i sakrila istina. - U Srbiji i dalje novinari glavama plaćaju borbu za istinu, a vlast još nije u stanju da istrebi leglo kriminala i preseĉe krvave tragove mafije - ovim reĉima od našeg novinara oprostio se Manojlo - Manjo Vukotić, glavni i odgovorni urednik **Veĉernjih novosti**. - Pantić je ubijen na kućnom pragu samo zato što je radio svoj posao. A, radio ga je kako treba: valjano, predano, iskreno, sa uverenjem. Istina je bila široki front kojim je ţeleo da ide ka jednoj drugaĉijoj, plemenitijoj i demokratskoj Srbiji. Na tom putu, meĊutim, ispreĉili su se ljudi ĉija lica prekrivaju ĉarape, ljudi, ĉiji se metak ne ĉuje, oni koji napadaju s leĊa, brane i pljaĉkaju otetu i tuĊu imovinu. Kriminal je ušao u sve društvene pore, mafija se ustoliĉila i gleda nas sa televizijskih ekrana, priĉa sa skupštinskih govornica, hapsi nas i sudi nam. Dokle?
Opasno oko fudbala 09. jul 2002
Branislav Trojanović Trojke, vlasnik FK **Zvezdara**, ubijen sa osam metaka iz pištolja sa prigušivaĉem. Poslednjih godina na meti egzekutora i vlasnici mnogih fudbalskih klubova. Da li je prodaja igraĉa opasna po ţivot? GODINAMA pre nego što će surovo završiti na beogradskim ulicama, mnogi **opasni momci** karijeru su sa one strane zakona zakljuĉivali kupovinom nekih od niţerazrednih sportskih klubova. Novac zaraĊen nelegalnim poslovima ulagali su u svoju, bar se tako ĉinilo, veliku ljubav - fudbal. Posle burne mladosti, u jednom momentu većina njih poţelela je mirnije dane. Prava bogatstva davali su za najpopularniju sporednu stvar na svetu. **Nevernim Tomama** objašnjavali su da im je ţelja da decu povuku sa sve nesigurnijih ulica, prebace ih na zelene terene i njihovu nesputanu energiju kanališu u sport. Ipak, pojedinci su u fudbalu videli i mogućnost da **operu** nezakonito steĉen novac, ali i da još više povećaju bankovne raĉune. Kraj devedesetih godina, meĊutim, kao i poĉetak novog milenijuma, obeleţiće i krvave egzekucije vlasnika, uglavnom malih fudbalskih klubova. Gotovo nijedan od tih zloĉina nije rešen. I dalje se nagaĊa da li ih je glave koštala lopta ili su ih, pak, stigle aveti prošlosti. **GLUVI** MECI BRANISLAV Trojanović Trojke (48), vlasnik Fudbalskog kluba **Zvezdara**, ubijen je ranih jutarnjih sati 21. jula 2001. godine ispred svog doma na Zvezdari. Izašao je iz kuće nešto pre pet sati. Samo što je seo u automobil **peţo**, inaĉe vlasništvo rentakar agencije, i stavio kljuĉ u kontakt-bravu - odjeknuli su hici. Zloĉinac je pucao iz pištolja sa prigušivaĉem. Ispalio je osam metaka, od kojih polovinu Trojanoviću u glavu. Vlasnik **Zvezdare** na mestu je ostao mrtav, dok je likvidator sa mesta zloĉina pobegao automobilom u kojem ga je ĉekao sauĉesnik. Telo ubijenog pronašao je neko od prolaznika i pozvao policiju. Trojanović je tog kobnog jutra ţurio na aerodrom. Trebalo je da odleti u inostranstvo i završi neke ranije ugovorene poslove. - Bane je ţiveo u nekoj sasvim drugoj sferi ţivota, nikad se nije bavio sumnjivim poslovima - priĉao je posle tragedije njegov brat Dragan. - Radio je samo za svoj sport, klub i igraĉe. Nije mu se potkrala greška da tokom rata trguje naftom, cigaretama, kafom... Bane je u klubu sve postigao sam. Nikog nije vukao za rukav da ulaţe u **Zvezdaru**. Planirao je da na leto 2002. otvori velelepni stadion sa 12.000 sedišta. Za to, meĊutim, trenutno nije imao novca. Zbog toga je i krenuo na put, kako bi ispitao mogućnost oko transfera nekih igraĉa, ĉime bi se i finansirala izgradnja stadiona. Bliski saradnici, igraĉi, ali i dobar deo sportske javnosti za Trojketa su imali samo reĉi hvale. Tvrdili su da se radi o **najplemenitijem i najboljem ĉoveku na ovim prostorima**, koji se prema svojim momcima
postavljao kao otac pa i kad bi gubili utakmice. Svi su se pitali kome je takav ĉovek mogao uopšte da smeta?! Policija je, sa svoje strane, tokom uviĊaja, a i kasnije, pokušavala da pronaĊe tragove zloĉina, ali i motive koji će je dovesti do ubice i nalogodavaca. Trojanović je, pored fudbalskog kluba, posedovao i piceriju **Klub 42**, piceriju i restoran **Mis**, bio je suvlasnik kockarnice **Taš**... U svet lopte ušao je 1992. godine sa kumom Miodragom Mišom Nikšićem. SOLISTA IZ PODZEMLJA VLASNIK **Zvezdare** do 11. jula 1995. godine bio je Nikšić. Tog dana, pod još nerasvetljenim okolnostima, on je ubijen sa Petrom Kotoraninom ispred kafića **Mig** na Zvezdari. Zloĉinac nije pronaĊen, a upravljanje klubom preuzeo je Trojanović. Posle smrti svog kuma, Trojke je gotovo celog sebe davao za **Zvezdaru**. Napravio je izuzetan sportski kolektiv iz kog je iznedreno nekoliko vrhunskih igraĉa. Za sedam godina ovaj klub je iz Beogradske zone uspeo da uĊe u Prvu saveznu ligu. Budući stadion trebalo je da ponese ime **Miodrag Miša Nikšić**. Trojanović je roĊen na Zvezdari. Kao većina nestašnih mladića u to vreme, i on se dokazivao pesnicama u organizovanim tuĉama. Druţio se sa LJubom Zemuncem, ĐorĊem Boţovićem Giškom... **Karijeru** je nastavio u inostranstvu, a zli jezici su govorili da je **radio** provale. O njemu se priĉalo kao o **solisti** - ĉoveku koji je voleo sve sam da odradi. U podzemlju se šuškalo da su ga evropski policajci nekoliko puta hapsili, a tamošnji sudovi mu presuĊivali. Navodno, poĉetkom devedesetih godina uleteo je, sa još nekim ljudima, u **kombinaciju** iz koje je izašao **teţi** za više miliona maraka. O tom **poslu** se vrlo malo zna i uglavnom se nagaĊa. Ubrzo posle toga poĉinje njegov uspon u Beogradu. Otvara restorane, butike, kazina... Za Trojanovića se priĉalo da je bio blizak i sa Lukom Mirkovićem, ubijenim samo nekoliko meseci ranije. Trojketovo ime vezivalo se i za nekrunisanog kralja crnogorskog podzemlja Vasu Pavićevića, likvidiranog nekoliko godina ranije na putu iz Bara za Budvu... O njemu se priĉalo kao o izuzetno bogatom i imućnom ĉoveku. KOBNA LOPTA KADA je stao na **crtu** zloĉincu, Trojanović nije bio naoruţan. Oko sebe nije imao nijednog telohranitelja. Smatrao je da su dovoljna zaštita brojni drugovi, ali da mu i ne preti nikakva opasnost. Ipak, on je bio šesti vlasnik nekog fudbalskog kluba ĉija je uspešna karijera u poslednjih šest godina prekinuta hicima nepoznatog zloĉinca. Prvi na toj crnoj listi bio je njegov kum Miša Nikšić. Nedugo zatim, u Novom Beogradu rafalima iz automata ubijeni su Jusuf Bulić Jusa i Petar Vujiĉić. Jusa je bio vlasnik FK **Ţeleznik**, a Vujiĉić direktor njegovog kluba. Poĉetkom 2000, takoĊe u Novom Beogradu, likvidiran je i Radoslav Trlajić Trlaja, voĊa tamošnjeg klana i vlasnik, odnosno predsednik FK **Beţanija**. Ţeljko Raţnatović Arkan, vlasnik jednog od najuspešnijih klubova, u prvo vreme malog, kluba **Obilić**, kao i gore navedeni, nasilno je umoren. Njegove se ubice, doduše, znaju, ali ne i naruĉioci krvavog ĉina. Ipak, do danas je ostalo nejasno da li su svi oni likvidirani zbog fudbala (što je malo verovatno) ili, pak, zbog svog biznisa. - Za neke igraĉe prodate u inostranstvu gazde su dobijale i po nekoliko miliona maraka - tvrde upućeni. Sport je postao i te kako unosan biznis. Nesporno je da su gotovo svi ubijeni vlasnici fudbalskih klubova od niţerazrednih ekipa, za kratko vreme, napravili timove vrhunskih fudbalera, sagradili stadione, stvorili posebna sportska carstva vredna milione dolara... NJihov posao sada su nastavili najbliţi - supruge, deca, braća... Primeri svedoĉe da je lopta za mnoge bila kobna. Ali, verovatno, ne samo ona.
Ubistvo pukovnika DB 10. jul 2002.
Momir Gavrilović, nekadašnji naĉelnik jedne od uprava u Resoru drţavne bezbednosti MUP Srbije, ubijen sa sedam metaka iz **škorpiona**, 3. avgusta 2001. Posle trodnevnog zatišja njegova smrt prerasla u pravi politiĉko-kriminalni skandal. NIKADA jedna likvidacija nije izazvala takvu politiĉku krizu i skandal koji je nedeljama punio stupce novina, kao smrt bivšeg pukovnika Drţavne bezbednosti MUP Srbije Momira Gavrilovića Gavre (43). Verovatno bi i ovaj zloĉin bio predmet paţnje samo novinara crne hronike i kriminologa, da nekoliko sati pre smaknuća ţrtva nije bila u kabinetu predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. Bivši radnik DB ubijen je na parkingu u novobeogradskoj Ulici Dţona Kenedija, u momentu dok se vraćao iz prodavnice. Ubice, pretpostavlja se da ih je bilo dvojica, saĉekali su ga oko 22.15 sati i zapucale iz
automata **škorpion**. Tri hica pogodila su Gavrilovića u leĊa, a ĉetiri u glavu. Gavra je u torbici koju je nosio ispod pazuha imao pištolj, ali su ga zloĉinci iznenadili dok je u obe ruke drţao kese sa namirnicama, pa nije stigao da ga upotrebi i tako pokuša da se odbrani. Pretpostavlja se da je jedan od egzekutora prišao Gavriloviću s leĊa, dok je drugi stao ispred njega. U unakrsnoj vatri on, jednostavno, nije imao šanse da preţivi. **GOVOR** ŠKORPIONA SMRTONOSNE hice, kalibra 7,65 milimetara, gotovo da niko nije ĉuo, iako, po svemu sudeći, likvidatori nisu koristili prigušivaĉ. U trenutku zloĉina, meĊutim, tuda su prolazili kamioni **Gradske ĉistoće**, koji su praznili kontejnere, pa od buke niko nije ĉuo pucnje. Interesantno je da je pod sliĉnim okolnostima ubijen i Ţika Petrović, dugogodišnji direktor JAT. Ni hice u njega niko nije ĉuo, takoĊe, zbog vozila **Ĉistoće**. Više od same Gavrine smrti, javnost je uzrujala ĉinjenica da je istog dana kad je ubijen, bio u kabinetu predsednika SRJ i razgovarao sa njegovim najbliţim saradnicima. Tom prilikom, kako je navedeno, on je ostavio i kljuĉna dokumenta o organizovanom kriminalu u Srbiji i njegovoj sprezi sa najvišim predstavnicima drţavnih organa. Nekoliko sati kasnije likvidiran je po svim mafijaškim pravilima. Bez svedoka i tragova. Nedugo zatim usledio je prvi veći sukob izmeĊu dve kljuĉne ĉlanice nove demokratske vlasti, koji je prerastao u prvorazredan skandal na politiĉkoj sceni Srbije. Jer, navodno, Gavra je ispriĉao ko je i na koji naĉin iz Vlade Srbije povezan sa surĉinskim klanom, ali i ne samo sa njim. Po strani nije ostala ni policija. Na konferenciji za novinare javnost je obaveštena da je povodom smrti bivšeg radnika DB obavljeno više od 150 informativnih razgovora, kao i da je jedan od saslušanih video **jednu osobu kako beţi sa parkinga u Ulici Dţona Kenedija**. Operativci SUP Beograd dobili su opis tog muškarca, i, navodno, napravljen je foto-robot. Ipak, nije se maklo dalje od toga. Naravno, i za rasvetljavanje ovog zloĉina, kao i desetak drugih, ministar policije Dušan Mihajlović raspisao je nagradu od 300.000 maraka. Do danas, meĊutim, niko nije dobio novac, jer dostavljene informacije nisu doprinele da se sluĉaj bivšeg pukovnika DB reši. VEZE U PODZEMLJU TOKOM višednevne istrage donekle je, meĊutim, rekonstruisan taj poslednji dan u ţivotu Momira Gavrilovića. Oko 10 sati on je otišao u Palatu federacije na, ranije, zakazan sastanak u kabinetu predsednika Koštunice. Na taj susret odvezao ga je Branko Ćurĉić iz Novog Sada, bivši komandant Specijalne antiteroristiĉke jedinice (SAJ) MUP za Vojvodinu. Prema reĉima Dragana Karleuše, zamenika naĉelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), Ćurĉić je nekoliko meseci ranije napustio policiju i zaposlio se u obezbeĊenju biznismena Stanka Subotića Caneta. Iz Palate federacije Gavra je, potom, otišao do jednog prijatelja i ispriĉao mu o susretu sa Koštuniĉinim savetnicima. Navodno, razgovarali su o kadrovskim promenama u MUP Srbije, a Gavra je predlagao i koji bi ljudi mogli da se vrate u Resor drţavne bezbednosti. Tada je, kako se nagaĊa, dao podatke o povezanosti pojedinaca iz vrha policije sa mafijom. Karleuša je ispriĉao i da se Gavrilović tog popodneva sastao i sa Vukom Stanišićem, koji radi kod Subotića, inaĉe, sinom bivšeg naĉelnika DB Jovice. Ipak, svi ti detalji istrazi su bili od male pomoći. Uprkos tome, policija je, po prvi put, saopštila i neke detalje iz ţivota ţrtve. Navedeno je da je Gavrilović bio u poslovnim vezama sa mnogim ljudima iz srpskog kriminala, da je bio blizak sa Vanjom Bokanom, ubijenim u Atini, Andrijom Draškovićem (osuĊen zbog ubistva Zvonka Plećića), Stankom Subotićem Canetom... Navodno, Gavra je imao i nekoliko butika sa odećom ekskluzivnih svetskih marki. SUMNJIVI POSLOVI POLICIJA je navela i da je jedno vreme Gavrilović proveo na ratištu u Kninu, Slavoniji, Baranji, da se druţio sa kriminalcima, ali i da je bio u vezi sa Zoranom Ristovićem Prikom, nekadašnjim pripadnikom **crvenih beretki** (njegovo telo, sa odseĉenom glavom, pronaĊeno prošle godine u jednom potoku u Beogradu) i Branislavom Trojanovićem Trojketom, takoĊe nasilno usmrćenim, Ţeljkom Raţnatovićem Arkanom, Milanom Milanovićem Mrgudom... Ĉelnici MUP Srbije naveli su i svoja operativna saznanja da je Gavra uĉestvovao u nekim likvidacijama u prestonici, otmicama, ucenama, uterivanju dugova, da je kontaktirao sa krijumĉarima droge, a povrh svega drţao i privatan zatvor... Povodom celog sluĉaja naciji se obratio i predsednik Koštunica. On je naveo da je u razgovoru sa njegovim saradnicima Gavrilović izneo zabrinutost zbog korupcije i prodora organizovanog kriminala u strukture vlasti. Beleške o tim razgovorima dostavljene su i Okruţnom javnom tuţilaštvu u Beogradu, ali je saopšteno da nema osnova za pokretanje postupka protiv bilo koga pomenutog u tom susretu. Tuţilaštvo je naglasilo da Gavrilović u kabinetu predsednika SRJ nije ostavio nikakva dokumenta, niti je
pomenuo bilo koje ime iz Vlade Srbije ili drugog drţavnog organa koji je u sprezi sa ĉelnicima organizovanog kriminala. Ipak, proverena su meĊusobna poslovanja preduzeća koja je on pomenuo **Jugopetrola**, Savezne uprave carine, Direkcije za puteve Srbije, preduzeća za puteve **Beograd** i firme **Difens**. I dalje se, meĊutim, ne zna zašto je Gavrilović te treće veĉeri avgusta morao da bude likvidiran. Da li je ţivotom **platio** ranije **dugove**, da li je suviše znao o mafiji ili mu je glave došla poseta kabinetu predsednika SRJ i susret sa njegovim savetnicima? A, moţda su se interesi svih onih kojima je smetao, te noći, jednostavno, poklopili. Pukovnik DB je, po svemu sudeći, morao da umre.
Arkanovci na nišanu 11. jul 2002.
Poslovni ĉovek Slavko Mijović, ubijen iz **kalašnjikova** u momentu kad je pokušao da uĊe u dţip. Jedno vreme bio zamenik komandanta Srpske doborovoljaĉke garde. U jesen 2001. na meti i momci iz **bosanskog klana**... BIO je Arkanov blizak prijatelj. Svojevremeno i zamenik komandanta Srpske dobrovoljaĉke garde. Pred kraj ţivota ušao u biznis sa izgradnjom kuća i lokala, a potom ih preprodavao. Ne zna se šta ga je od nabrojanog koštalo glave. Slavko Mijović (49), zvani Mija Pijuk, ubijen je 18. oktobra 2001. godine, hicima iz zlokobnog **kalašnjikova**. Ubice su Mijovića saĉekale na prilaznoj stazi ulaza u restoran **Ĉukariĉki** u istoimenom beogradskom naselju. Ispaljeno je više od 30 hitaca iz automata, a u pravoj kiši metaka sluĉajno je ranjen i Ţarko Petronijević, gost obliţnjeg bilijar-kafića. Zloĉinci su sa mesta napada pobegli kolima ka centru grada. Policija je utvrdila da je neposredno pre smrti Mijović sedeo u lokalu sa prijateljima. U jednom trenutku je ustao i krenuo ka svom, nekoliko metara dalje parkiranom dţipu **micubiši pajero**. Dok je pokušavao da otkljuĉa vrata, odjeknuo je prvi rafal. Potom drugi, treći, ĉetvrti. Smrtno ranjeni Arkanov prijatelj pao je kraj svog vozila. Jedan od kuršuma pogodio ga je direktno u glavu. STARI ZNANAC POLICIJE TOKOM uviĊaja pripadnici SUP Beograd kod Mijovića su pronašli pištolj, ali on nije stigao ni da se maši za njega. Teško ranjeni Petronijević prebaĉen je u Urgentni centar sa prostrelnom ranom na glavi. Ni ovaj zloĉin, kao ni desetine drugih, do danas nije rešen. Tadašnji naĉelnik SUP Beograd, general Boško Buha, koji je u meĊuvremenu i sam stradao od ruku nepoznatih ubica, rekao je na konferenciji za novinare da je Mijović bio dobro poznat policiji, kao i da je više puta osuĊivan. Nekoliko godina proveo je i na robiji. Mija Pijuk, osim velikog prijateljstva sa Arkanom, bio je u izuzetnim odnosima i sa njegovim kumom Milanom ĐorĊevićem Bombonom, koji je, takoĊe, pola godine ranije, spektakularno likvidiran nadomak svoje kuće. Priĉalo se, takoĊe, da ima dobre veze u crnogorskoj i srpskoj vlasti, koje su, uostalom, krasile i Raţnatovića. Navodno, bio je blizak i sa Radmilom Bogdanovićem, bivšim ministrom policije, kao i sa Mihaljom Kertesom, nekadašnjim direktorom Carine. Mijović je sedamdesetih godina pripadao ondašnjoj generaciji **ţestokih momaka**. Zbog pljaĉke jednog beogradskog arhitekte, koji je zbog nanetih povreda ubrzo preminuo u bolnici, sa grupom sauĉesnika osuĊen je na 12 godina zatvora. Kaznu je - ne celu - odleţao u zatvoru u Zabeli. Zbog **poslova** ĉesto je znao da se uputi i u inostranstvo. Kada je Raţnatović otvorio poslastiĉarnicu **Ari**, Mijović je preko puta otvorio klub **Paladijum**. Taj lokal je, potom, prerastao u kockarnicu, a onda je zatvoren. Interesantno je da je ubrzo po otvaranju kazina na Mijovića pucano i on je tada ranjen. Brzo se oporavio, ali nikad nije hteo da kaţe ko ga je napao, iako su upućeni tvrdili da on **sve zna**. VEZE U PODZEMLJU IPAK, taj napad bio je povod da se on na neki naĉin povuĉe iz javnog ţivota i krene u poslove, sa, upućeni tvrde, obe strane zakona. Išla je priĉa da on, navodno, ima ekipu momaka, koja je preuzimala pojedine firme u Beogradu. To su mu, kako se nagaĊalo, omogućavali prijatelji iz nekadašnjeg reţima, ali vrha policije. Za nekadašnjeg zamenika komandanta SDG priĉalo se da se posvaĊao sa Arkanom 1993. godine oko toga ko je prvi ĉovek **Tigrova**. Posle sukoba Mijović je napustio Erdut, gde je bio kamp za obuku gardista, ali je sa Raţnatovićem i dalje ostao veliki prijatelj. Mijović je bio u vezi i sa crnogorskim podzemljem i tvrdilo se da je uĉestvovao u nekim pucnjavama u Podgorici, Nikšiću i Kolašinu. Iako ga je tamošnja policija i privodila, ubrzo bi se obreo na slobodi. Navodno, to su mu omogućavali uticajni prijatelji.
Pred kraj ţivota Mija Pijuk je, kako su tvrdili upućeni, krenuo sa graĊevinskim poslovima. Kupovao je zemljište, gradio kuće i lokale, a potom ih preprodavao. Pretpostavlja se da se u tom biznisu i zamerio graĊevinskoj mafiji koja hara Beogradom. U zamršenim nitima Mijovićeve prošlosti, ali i poslovima koje je radio pred smrt - verovatno treba traţiti i uzroke njegovog smaknuća. Desetak dana kasnije na Karaburmi, ispred svoje kuće, ubijen je i Nebojša Pumpalović Pumpi (32). On je likvidiran hicima iz pištolja dok je popravljao svoj automobil. Pretpostavlja se da je ţrtva poznavala ubice (priĉalo se o dvojici), jer se neposredno pre hitaca ĉuo ţuĉan razgovor. Pumpalović je na mestu ostao mrtav, a nedaleko odatle, u dvorištu, bili su mu supruga i dete. Pumpi je u javnosti bio poznat kao jedan od voĊa navijaĉa **Partizana**, a više puta je i osuĊivan. Odgovarao je za razna kriviĉna dela, uglavnom razbojništva, ali i napade na policajce. Iz zatvora je izašao tri meseca pre smrti. RAFAL U KUMA POLICIJA još traga i za napadaĉima koji su 10. novembra prošle godine na Novom obrenovaĉkom putu, oko 22.30 sati, ubili Miroslava Sekulića Sekulu (39) iz Ţeleznika. U pucnjavi je teško povreĊena i njegova supruga Mirjana, dok je sreća spasla njihovog sedmogodišnjeg sina. Na Sekulu je otvorena vatra dok je u svom **mercedesu** ĉekao zeleno svetlo na semaforu. Iz suprotnog smera naišao je crni dţip, sa zatamnjenim staklima iz kog je otvorena vatra iz **kalašnjikova**.Oko motiva Sekulićeve likvidacije uglavnom se nagaĊalo. Jedno vreme, kako se priĉalo, bio je vlasnik kafića **Mali Hajat** i nekih picerija, a, navodno, imao je veze i sa pojedinim beogradskim sportskim kladionicama. Policija je tvrdila da joj je Sekulić dobro poznat, i to, uglavnom, zbog razbojništava, ucena i kraĊa. Navodno, bio je i osuĊivan. Priĉalo se i da je trgovao automobilima, kao i da je novĉano pomagao nekim pevaĉicama, koje su bile na poĉetku karijere. I njegove ubice su još N. N. Krajem decembra iste godine u Beogradu je izvršen dvostruki zloĉin. Nepoznati zloĉinac ubio je Veljka Cerovića Cerku (43), vlasnika lokala **Plavi jahaĉ** na Studentskom trgu, i njegovog kuma Ranka Vasiljevića Ruastikala (40). Ubica je sa vrata poznatog lokala otvorio vatru iz **škorpiona** i u kumove ispalio rafal. Obojica su na mestu bili mrtvi. Konobari su egzekutora opisali kao mladića od oko 30 godina (ne zna se kako su to utvrdili, jer je na glavi imao fantomku), jake graĊe i visokog oko 175 santimetara. Cerović je bio iz Sarajeva, poreklom iz Crne Gore, a u Beogradu je vaţio za ĉoveka koji pripada **bosanskoj ekipi**. Pored **Jahaĉa**, drţao je i nekoliko trafika, a tvrdilo se da je otvorio i lokale na Jahorini. Navodno, krenuo je i u posao sa izgradnjom stanova, a onda je ubijen.
Od otmica i iznuda do egzekucija 12. jul 2002.
Šta sve sadrţe stenogrami rada Anketnog odbora o ubistvu Pavla Bulatovića. Da li je Dobrosav Gavrić,pored Arkana, ubio još dvojicu oficira policije ? Poslednjih godina našu zemlju zapljusnuo talas otmica bogatih i njihovih najbliţih. TOKOM rada Anketnih odbora Savezne Skupštine o ubistvu ministra vojnog Pavla Bulatovića, izjave je dalo desetine ĉelnih ljudi policije, ali i organa vojne bezbednosti. Stenogrmi sadrţe niz dragocenih podataka o mafiji u Jugoslaviji, ali i o nekim sumnjama i indicijama ko su ubice u nekim likvidacijama, pa i motivima zloĉina. Doduše, radi se uglavnom o policijskim pretpostavkama, koje nikad nisu materijalno dokazane. Jedna od tih je i da je policajac Dobrosav Gavrić, koji je osuĊen zbog ubistva Ţeljka Raţnatovića Arkana, Milenka Mandića Mandu i Dragana Garića, prethodno likvidirao dvojicu oficira MUP Srbije. O tome je, pred Anketnim odborom, svedoĉio general Branko Đurić,koji je u to vreme bio prvi ĉovek beogradske policije: -Što se tiĉe Arkanove likvidacije,tu nema dileme-ljudi koji su uhapšeni su to i izvršili. Jedino nedostaje Gagi. Neposredni izvršilac Arkanovog ubistva koji se sada nalazi polupokretan u Centralnom zat6voru,to su isto spekulacije, **odradio** je bar još dva ili tri sluĉaja neposrednih likvidacija! - Koje ? -pitali su ĉlanovi anketnog odbora. - Sumnja se ĉak i za ubistvo nekih naših kolega,ali to su stvari koje stalno pokušavamo da razjasnimo. To su **ţivi** predmeti na kojima se još radi. On je ĉovek za koga se sumnja da je jednog sigurno, a moţda i dvojicu naših kolega ubio, ali ne moţemo mu ništa - bio je iskren nekadašnji naĉelnik SUP Beograd. O ovome se javno nikad nije govorilo. Ipak, upućena ĉaršija, ali i podzemlje govorili su,posle zloĉina u **Interkontinentalu**, da je Gavrić ĉovek iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta, po ĉijem je nalogu mnogo toga **odradio**. Uskokovićevo ime, prema operativnim saznanjima policije, vezivalo se i za likvidacije
pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u Upravi kriminalistiĉke policije MUP Srbije, ali i potpukovnika Dragana Simića, naĉelnika OUP Savski Venac. Navodno, obojica su sa Skoletom saraĊivala dok su bili u SUP Beograd i radili na rešavanjima najteţih zloĉina. Da li je i zašto Uskoković naruĉio njihovu smrt, sada se samo nagaĊa,jer je i on ubijen. Od **prozvanih** ţiv je jedino Gavrić i to kao direktni izvršilac tih egzekucija, a on - ćuti. O još nekim smaknućima dosta se govorilo pred Anketnim odborom. Jedno od njih je i smrt generala policije Radovana Stojiĉića Badţe, likvidiranog 11. aprila 1997. Na konkretno pitanje ko ga je ubio, general Đurić je doslovce izjavio: -Ubile su ga cigarete. Visoku oficir policije priĉao je da se na temu tog **biznisa** ţelelo da razgovara i sa Stankom Subotićem Canetom, ne kao osumnjiĉenim, već kao ĉovekom koji o tom švercu zna dosta. U sliĉnom tonu svedoĉio je i bivši naĉelnik srpske Drţavne bezbednosti general Radomir Marković: -Stanko Subotić Cane i pokojni Radovan Stojiĉić su bili jedna poluga preko koje je funkcionisla ta trgovina cigaretama. Znaĉi, Crna Gora - Stanko Subotić - Radovan Stojiĉić.Pošto su ogromne pare bile u igri,nije se više znalo kome idu i koliko,onda je Badţi bilo malo,pa je rekao: **Meni treba veći procenat**, pa su Crnogorci rekli **Ne moţe**,pa onda on zatvori graniĉni prelaz i kaţe : **Ne mogu cigarete ovamo**,pa onda oni prihvate.Znaĉi jedna stalna igra i prepucavanje,pri ĉemu je u središtu svega toga bio Stanko Subotić. - Badţa je ubijen zato što je imao veći apetiti nego što su mu dozvolili - konstatovali su ĉlanovi Anketnog odbora. - Badţa je imao veći apetit i on je postao smetnja u tom sistemu.Bio je hrabar ĉovek,odan policajac, dobar drug,ali ne za te poslove koje je obavljao.Najveća greška je uĉinjena prema njemu što je sa onoga što je znao da radi, postavljen da radi ono što ne zna. Onda je je podelio ljude na dobre i loše kriminalce,pa je sa dobrima saraĊivao, a loše osuĊivao. Moralo je da se završi ovako -konstatovao je i general Marković. Interesantan je i podatak koji se pojavio u stenogramu Anketnog odbora o likvidaciji Zorana Todorovića Kundaka, visokog funkcionera Jugoslovenske levice. Na pitanje dr Vojislava Šešelja da li se za Nenada ĐorĊevića, biznismena i,takoĊe, visokog priapdnka iste partije, sumnjalo da stoji iza Kundakovog ubistva, general Branko Đurić je rekao: - I sa njim bi bio obavljen jedan ozbiljan razgovor. Na široku temu, pa i na tu. Posebna priĉa je enigma zvana Voja Raiĉević, poznatiji po nadimku Amerikanac. O njegovom nestanku krajem devedesetih svašta se govorilo i pisalo, ali nikakvih tragova nema. Potpukovnik Mijodrag Gutić,koji je svojevremeno bio naĉelnik odeljenja za rešavanje ubistava beogradske policije, izneo je Anketnom odboru ĉinjenicu da je Voja Amerikanac poslednji put viĊen sa Bojanom Petrovićem. Taj ĉovek se sumnjiĉio da je jedan od glavnih narko-dilera, koji je nedugo zatim i sam ubijen. Za Raiĉevića, koji je bio u bliskim vezama sa Ivanom Delićem, koga **prozivaju** za likvidaciju Pavla Bulatovića, priĉalo se da je **odradio** dvadesetak smaknuća u Beogradu. O njegovoj smrti postoje dve verzije. Dr Šešelj je obelodanio da su ga,navodno, uhvatili Arkanovi ljudi i batinama naterali da prizna koga je sve ubio. O njegovom priznanju snimljena je i video-traka,a on je potom zacementiran i baĉen u Dunav.Tako nešto, meĊutim, nika dnije dokazano, niti ima svedoka koji su gledali taj film. Bez obzira što je u svim ovim sluĉajevima reĉ o sumnjama i indicijama, to na neki naĉin odslikava sve ono što nam se dešavalo poslednjih godina, kao i puteve nastajanja i sazrevanja organizovanog kriminala kod nas. Jedna od poslednjih faza ,koja već zvoni na uzbunu, su sve ĉešće otmice bogatih ljudi za ĉije se oslobaĊanje traţe milionski otkupi. U našoj zemlju u poslednje dve godine oteto je oko 70 ljudi,meĊu kojima su i deca, za ĉiji je otkup isplaćeno od 50.000 do 15 miliona evra.Otmica je postala najunosniji posao srpskih kriminalaca. Profesor dr Ţivojin Aleksić to ovako objašnjava: -Srbija je postala **bara sa mnogo krokodila**.Mnogi evropski delikventi visokog ranga posle deportacije iz Nemaĉke,Italije, Francuske i Švedske poĉetkom devedesetih stigli u Srbiju i Beograd, i tako smo dobili opasno srpsko podzemlje. Istovremeno, u Miloševićevo vreme kada su krijumĉarenje i šverc bili sastavni deo sive ekonomije, kriminal je podignut na nivo **patriotizma**, što su ti ljudi umeli da iskoriste za sebe. Tada je stvoren kriminalni milje u Srbiji koji nova vlast nije umela da neutrališe i da savlada domaće podzemlje.Neki poslovi sive ekonomije, kao što su šverc nafte, cigareta i deviza su splasnuli, pa je podzemlje ,u potrazi za izvorima ţivog i velikog novca ,odluĉilo da **uvede** otmice kao novu vrstu svog zanimanja. Na tom putu mafije za brzom, a ogromnom zaradom, svi koji se ispreĉe, brzo bivaju uklonjeni. General policije Boško Buha nije poslednji. KRAJ
