UNIVERZITET U BEOGRADU FILOZOFSKI FAKULTET ODELJENJE ZA ISTORIJU SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA:
ISTORIJA SRPSKOG NARODA U POZNOM SREDNJEM VEKU
TEMA:
DRUŠTVO SREDNJOVEKOVNE SRBIJE
MENTOR:
STUDENT:
Prof. Dejan Ječmenica
Dušan Paunović AR080035
BEOGRAD, 2011
UVOD
Društvo srednjovekovne Srbije, se kao i u većini ostalih srednjevekovnih država temeljilo na jakim feudalnim osnovama i sistemima. U srpskoj državi postojalo je shvatanje isto kao i među hrišćanima Istoka i Zapada o trodelnom društvu, koje je bilo raščlanjeno svojim funkcijama i dužnostima. Najprostija podela bi bila na vlastelu koju su činili velika i mala vlastela, zatim duhovna lica i na kraju rabotnici, tj. onaj deo stanovništva koji je bio podređen feudalnim gospodarima, i koji je imao ogromnu ulogu u granama zemljoradnje, privrede i trgovine. VELIKA I MALA VLASTELA U dokumentima nastalim za vreme Velikog župana Stefana Nemanje i njegovih naslednika pominje se poseban društveni sloj pod nazivom „vlastela“, koja je podeljena na veliku i malu. Ovaj termin se od sredine 13. veka učvršćuje i ulazi u redovnu upotrebu u zvaničnim ispravama, zamenivši naziv „boljara“ koji mu je prethodio.1 Moguće je da se uzrok te terminološke smene nalazi u promeni položaja i sastava samog plemstva koje je označeno tim terminom.2 Ono što je izdvajalo predstavnike velike vlastele tj. velmože od male vlastele, jeste njihovo poreklo, uticaj i bogastvo, pa čak i kod nekih srodničke veze sa vladajućom dinastijom. Za razliku od velmoža, „vojnici“ ili „crkveni vojnici“ koji su spadali u malu vlastelu i koji su od 14. veka poznatiji pod nazivom „vlasteličići“, bili su skromnijeg porekla i ugleda. Uprkos svim razlikama i velmože i vlasteličići sačinjavali su jednu istu društvenu kategoriju, bili su gospodari ljudi i zemljoposeda, s tim što je velmožama bio potčinjen veći broj ljudi i poseda.3 Krajem 13.veka vlasteličićima se pridružuju i vojnici „pronijari“, koji su početku bili zatečeni na posedima i zemlji osvojenoj od Vizantije, da bi se kasnije proširili po celoj srpskoj državi.
1
2
3
Историја српског народа I, Београд 1981, 372
С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 1995, 197 Историја српског народа I, Београд 1981, 372
2
Neprikosnoven među feudalnim gospodarima svakako je bio sam vladar, koji je na državu gledao kao nasledno i porodično dobro, koje mu je mu je zaveštano od njegovih predaka. Takvo shvatanje može se videti i na primeru Velikog župana Stefana Nemanje, koji srpsku državu naziva svojom „djedinom“ i „otačastvom“. Na osnovu toga zemlja se mogla podeliti između članova vladarske porodice. Sa proglašenjem kraljevstva 1217.godine napušteno je obrazovanje i održavanje udeonih kneževina.4 Sam odnos vladara i vlastele bio je izgrađen na načelima koja su poštovana i sleđena u „vojnim družinama“ i patrijarhalnim porodicama, gde vladar očekujući podršku i pomoć vlastele naziva ih „dragim drugovima“ i „voljenom braćom“. Takvo ophođenje mogla je očekivati samo velika vlastela, dok je mala vlastela i vlasteličići u vladarevim očima bila u položaju njegove „dece“ i „dece otačastva“.5 Kako je jačala kraljevska vlast i bila pod velikim vizantijskim uticajem, vladari počinju da „čine milost“ vlasteli. Ona je bila dostupna „vernim“ i „pravovernim“ pripadnicima vlastele, a smatralo se da je „milost“ dužnost i obaveza vladara. Vlastela je svoju vernost dokazivala „pravovernim rabotanijem“ tj. službom, a kad se ona ne bi vršila na uobičajen način, smatralo se da je počinjen prestup koji se nazivao „neverom“ i koji je bio najstrožije kažnjavan.6 DUHOVNICI
4
Историја српског народа I, Београд 1981, 373
5
Историја српског народа I, Београд 1981, 374
6
Историја српског народа I, Београд 1981, 375
3
