Svaka avlija armija 27. jun 2006.
Pokušavam da potisnem se?anja na teror "legalne muslimanske vlasti", na progone i kazamate, a ne mogu. Vre?a me što niko ne?e javno da kaţe istinu da su Srbi bili ţrtve, a ne agresori na svoj grad - kaţe Slavko Šibalija Piše: Vlastimir POPOVIĆ SLAVKO Šibalija (52), inţenjer u „Telekomu“, već 10 godina u Beogradu, ne tuguje za Sarajevom, odavno ga više ne smatra „svojim“. Ne moţe da ima radost sećanja na dane pored Bašĉaršije gde je pre rata stanovao (Ulica Ognjena Price 1), gde se oţenio, sina dobio. - Mali je to bio grad za toliku, patološku mrţnju prema nama.Ĉinilo se da je godinama sakupljana, gajena, pothranjivana, pa onda, pod pritiskom, naprosto eksplodirala i u svoj svojoj gadosti rasula se iz opne 1992. godine - govori Šibalija. - Sarajevski Srbi su se za samo nekoliko dana i noći našli u zatoĉeništvu, okruţeni i ţicama i minskim poljima. Alija Izetbegović, autor „Islamske deklaracije“ i zastupnik stava da ne moţe biti mira izmeĊu islama i drugih vera, postaje u junu 1992. godine vrhovni komandant već dobro naoruţanih „zelenih beretki“, odnosno Armije BiH, proglašava ratno stanje i zabranjuje izlazak iz grada. Sada, 14 godina kasnije, Slavko Šibalija konstatuje da su ostvarene Izetbegovićeve ţelje - glavni grad BiH je etniĉki „najĉistija“ prestonica u Evropi. Sarajevo je napustilo više od 150.000 Srba, bez ţelje da se ikada vrati. - Od prijatelja ĉujem da i ono malo Srba u Sarajevu ĉeka da izvuĉe bar deo novca za imovinu koja im je u ratu brutalno oteta ili uništena, pa će odmah otići što dalje od Miljacke - kaţe Šibalija. - Pokušavam da potisnem sećanja na fašistiĉki teror „legalne muslimaske vlasti“, na progone i kazamate u kojima sam bio. Ne mogu. VreĊa me što niko neće javno da kaţe istinu o ratnom Sarajevu, da su Srbi bili ţrtve, a nikako agresori svog grada. Ubijani su na ulicama, u svojim stanovima, na radnim mestima, u mnogim muĉilištima... Mnogo logoraša, mojih sapatnika, umrlo je od posledica zverskih prebijanja i nije doĉekalo istinu. U Beogradu se još susrećem sa ljudima koji veruju u gnusne laţi muslimana i njihovih saveznika, lansirane još 1992. i pothranjivane do danas. Dokle? Da li ću ja doţiveti da istina pobedi? ZATVORE, odnosno logore u Sarajevu, a bilo ih je 125 u svim delovima grada pod muslimanskom vlašću, prošlo je oko 25.000 Srba. Objavljujemo deo liĉne izjave Slavka Šibalije, zapisane na slobodnoj teritoriji poĉetkom oktobra 1994. godine. - Muslimanski praznik Bajram, 6. april 1992. godine. Njihova jutarnja molitva se završila negde oko 6 ĉasova. Tada je poĉela jeziva dreka i pucnjava. Slavlje. Aliji Izetbegoviću su svetski moćnici priznali drţavu. Ţenu, sina i taštu šaljem kod rodbine u Vojvodinu. Mislio sam: dok se situacija ne smiri. U stanu ostajemo tast i ja. Mi, Srbi, ponovo smo iskazali naivnost, za razliku od dobro obaveštenih i pripremljenih muslimana i Hrvata. Radio sam u Javnom preduzeću PTT Sarajevo i nekoliko meseci pred rat mi se mlaĊi „kolega“ Osman Dţombić, poznati kriminalac, poverio kako već postoji vojska - "Patriotska liga", da imaju uniforme i naoruţanje i veţbaju na Jarĉedolima. - Mesec april, ni rat ni mir. Gradom prolaze razne vojske (policije) u razliĉitim uniformama. Govorimo: svaka avlija - armija. Onda, 2. maja je, posle višednevnog, strahovitog muĉenja, ubijeno osam vojnika JNA i ĉetiri srpska civila. Sledi masakr nad vojnicima JNA u Dobrovoljaĉkoj ulici. Sa prozora stana, kroz Park cara Dušana posmatram histeriĉno, pomahnitalo urlanje „zelenih beretki“ i zbunjene, preplašene vojnike koje skidaju sa vozila, teraju ih da se skinu goli i polegaju po asfaltu. Ubijaju ih. U KVARTU u kojem je Šibalija ţiveo, poĉinju ţešći progoni. Nebojšu Milovanovića ubija komšija iz ulice jer, navodno, svetlećom reklamom na zgradi daje signale „ćetnicima“. Ĉuje da mu se komšija Mišo Vukoiĉić, koji je radio kao portir u preduzeću „Bosna-Re“ obesio. Na obdukciji se vidi da je bukvalno iskasapljen. Zašto? Sin mu je „u ćetnicima“, ĉuje objašnjenje komšije, muslimana. Slavkov tast dobija infarkt prilikom hapšenja i maltretiranja na ulici. Hapse ga policajci kriminalaca braće Zulić. Novembar, 1992. Ispred stana petorica naoruţanih vojnika 10. brdske brigade zloglasnog Mušana Topalovića Cace. Stan je potreban za njegovog zamenika Senada Pecara. Šibalija je na ulici. Izlazi, dok vojnici iznose tela dve njegove komšinice. Zaklane u stanu, odbile su da se isele. - Na ulici prete racije. Najgore je ako te uhvate baš ti iz 10. brdske, jer vode na Trebević, na kopanje rovova - nastavlja Šibalija. - Gore je jedno od najvećih stratišta. Bacaju Srbe u pećinu „Kazani“, pre toga ih ritualno ubijaju. Umobolnici Mušana Topalovića se opijaju u krvi ţrtava. Formirana je elitna, „jurišna ĉeta“ 10. brdske brigade. Njen pripadnik moţe postati samo krvolok koji donese „upisninu“. Šta je „upisnina“? To je srpska glava. Glave zaklanih Srba izlaţu se u Osnovnoj školi na Bistriku. Sa Bistrika se gleda na Trebević. Crni dim znaĉi da su u jamu „Kazani“, posle ubijanja ljudi, baĉene i
zapaljene automobilske gume. MASOVNE GROBNICE NAJMANJE 5.515 Srba ubijeno je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine. Tolikom broju ţrtava se znaju taĉna imena i prezimena, mesta roĊenja i smrti. To nije konaĉan broj, još nisu otkrivene sve masovne grobnice, a za neke se i ne zna gde su. Proveravaju se podaci za još 500 nestalih sarajevskih Srba.
Smrt na odloženo 28. jun 2006.
Razra?en sistem ubijanja i plja?kanja Srba u „organizovanim“ prelascima na slobodnu teritoriju. Pokušaje bekstva iz grada "legalne vlasti" kvalifikovale kao krivi?no delo i izbegavanje vojne sluţbe Piše: Vlastimir POPOVIĆ SRBI u Sarajevu, izbaĉeni na ulicu, bili su kao progonjene zveri. Novembar 1992. Slavko Šibalija izbegava racije. Utoĉište nalazi kod bivših komšija, Hrvata. Na poslu, u PTT, masovno otpuštaju Srbe, tako da više nema ni pisanu potvrdu da moţe slobodno da se kreće gradom. Poĉinje da razmišlja o bekstvu na slobodnu teritoriju. Ne sme da se poverava nikome. Bilo je teško doći do informacija, a znalo se da postoje ljudi, ĉitave ekipe, koji organizuju prebeg i doĉek prebeglih. - Iz grada se moglo izaći samo preko „crnih kanala“ - govori Šibalija. - Neko ima sreće, izbegne i straţe i minska polja, nekog uhvate i završi u zatvoru, nekog ubiju. U Sarajevu je bio razraĊen sistem ubijanja i pljaĉkanja Srba. Traţio se novac za prevoĊenje na slobodnu, srpsku teritoriju. Istovremeno se znalo da će ljudi, kada već beţe, sa sobom poneti sav novac. Ubijane su ĉitave porodice, a organizatori su bili u vrhovima muslimanske civilne, vojne i policijske vlasti. „Legalna vlast“ je sve Srbe proglasila za „vojne obveznike“ bez obzira na to što su odbijali da sluţe u muslimanskim formacijama. Zato su pokušaji bekstva iz grada kvalifikovani kao kriviĉno delo „neodazivanja pozivu i izbegavanje vojne sluţbe“. ŠIBALIJA je sa još ĉetvoricom Srba uhvaćen noću, 12. oktobra 1993. godine. Nije znao da je pre toga njihov „vodiĉ“, musliman, „propevao“ u policiji i da idu direktno u zasedu. U obrazloţenju presude Okruţnog vojnog suda u Sarajevu stoji: „...U vreme ratnog stanja u R BiH, kao vojni obveznici, noću 12. 10. 1993. godine u Sarajevu, u vremenu od 23 do 24 ĉasa, krenuli su iz pravca Alipašinog Polja u pravcu naselja Nedţarići kroz Olimpijsko naselje Mojmilo, s namerom da preĊu liniju razdvajanja Armije BiH i teritorije koju privremeno kontroliše agresor, a u cilju prelaska na privremeno zauzetu teritoriju... ĉime su poĉinili kriviĉno delo neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne sluţbe...“ „Prebezi“ su se okupili u jednoj kafani na Alipašinom Polju i nije im bilo ĉudno što se plan menja - neće se ići prema Grbavici, već Nedţarićima. - Uvedeni smo u zasedu, što su njihovi mediji okarekterisali kao veliki uspeh hvatanja „ćetnićkih“ terorista koji su pokušali pobeći na „privremeno okupiranu teritoriju“ - govori Šibalija. - Poĉinje istraga, prvo Dobrinja, zatvor „Sunce“, podrum bez svetla, nas 12, svi intelektualci. Tukli su nas i maltretirali na razne naĉine, zavisno od mašte tih umobolnika. Rezultat mog saslušavanja bio je: polomljena nosna kost, naprsla grudna kost, natekle potkolenice, po celom telu kontuzije i bolovi. Rekao sam: "Pošli smo na našu stranu, našim porodicama, od silnog dobra napuštamo sve, svoje kućne pragove i idemo." To im nije bilo dovoljno, moramo biti „krupne zveri“, jer je i akcija hapšenja bila spektakularna i kao takva prikazana u medijima. DVA dana batinanja pajserima, kablovima, šipkama, pendrecima... MeĊu batinašima i bivši Šibalijin uĉenik iz Mašinske tehniĉke škole Enes Agić: - Evo ga moj profesor, ćetnik, pošao da beţi, sad ćemo mu noge polomiti! Iz „Sunca“ u novu „kuću“, klanicu i grobnicu mnogih Srba - zatvor „Ramiz Salĉin“ (bivša kasarna - zatvor „Viktor Bubanj“). U ranijim samicama sada natrpano po 10-12 ljudi. Svakodnevno je neko umirao od iscrpljenosti, gladi, bolesti, prebijanja. Straţari bi mrtve uvijali u ćebe i izbacivali u hodnik. - Situacija se posebno pogoršala posle „oruţane pobune“ 10. i 9. brdske brigade, najekstremnijih formacija, kada su u „Salĉin“ poĉeli da dovode uhapšene komandante i vojnike tih brigada - svedoĉi Šibalija. - Nije teško zamisliti susret dokazanih krvoloka koji su, bukvalno do juĉe, ubijali Srbe na najsvirepije naĉine u skladu s njihovom poremećenom psihom, sa Srbima zatvorenicima. Šibalija je osuĊen na 20 meseci zatvora, pa prebaĉen u Centralni zatvor. - Dane smo provodili u ovećoj prostoriji za dnevni boravak, zajedno sa zatvorenicima muslimanima, uglavnom kriminalcima, lopovima i ubicama - govori Slavko Šibalija. - Bila je to nelogiĉna i neprirodna mešavina ljudi: Srba intelektualaca - više od 40 visokoobrazovanih, profesora univerziteta, doktora nauka,
lekara, inţenjera, studenata, ljudi u srednjim i odmaklim godinama, i muslimana kriminalaca, koji nikada ništa korisno nisu uradili. CINIZAM - DRAGAN Fazlagić, javni tuţilac, rekao mi je na suĊenju da sam, ako sam već ţeleo da odem iz Sarajeva, mogao da traţim odobrenje vlasti - navodi Slavko Šibalija. - Zaista, vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ naĉin za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preţivi istragu i osude ga, mogao je da ĉeka razmenu, za vreme ili posle izdrţane kazne.
Krvavi pir u Pofalićima 29. jun 2006.
Najviše ljudi u jednom danu - više od 300 - ubijeno 16. maja u sarajevskom naselju Pofali?i, po padinama brda Hum i Ţu?, i Bu?a potoku. V. R.: Ostavio sam bolesnog oca, veruju?i da ?u spasti majku, brata i snahu, ali su i oni pobijeni u bestijalnom orgijanju muslimanskih fanatika Piše: Vlastimir POPOVIĆ DEO izjave B. O. posle napuštanja Centralnog zatvora, razmene zarobljenika i prelaska na srpsku teritoriju, 6. oktobra 1994. godine: - Moja ţena je morala 15. maja 1992. godine da ode u Pofaliće, da popiše robu u samoposluzi, koja je tog dana bila obijena. Tamo je i prenoćila. Radio sam u "Sarajevskoj mlekari" i ujutru sam ĉuo za napad. Kolege na poslu su bile dobro obaveštene. - Sledio sam se kada sam ĉuo da je prema Pofalićima krenuo kriminalac Jusuf Prazina Juka sa 3.500 ljudi, a sa svojima i zlikovac Samir Kahfedţić Kruško - govori B. O. - Otišao sam kući, a oko 16 ĉasova su mi došle komšije Ibrahimović i Tahirević. Rekli su da su muslimani zauzeli Pofaliće i da treba ići u pljaĉku. Sa Ibrahimovićevom majkom je B. O. krenuo da potraţi suprugu. - Sve srpske kuća su bile popaljene, neke su još gorele u Orlovaĉkoj, Humskoj ulici, sve uništeno, mrtvo svedoĉi B. O. - Ispred kuća i po ulicama leševi muškaraca, ţena, dece, pasa i maĉaka. Rukama sam prevrtao mrtve, traţio ţenu. Prema priĉanju samih muslimana, u tom masakru je ubijeno 312 stanovnika Pofalića. Preţiveli Srbi su morali da kopaju rake, u stvari, dve jame. Ostali leševi su utovareni na kamione, odneti i baĉeni na smetlište, deponiju u Buća Potoku. B. O. nije pronašao suprugu. Zlatko Pavlović, student Filozofskog fakulteta u Sarajevu, morao je, kao i drugi srpski visokoškolci, da u „radnom vodu" kopa rovove i tranšeje. Ranjen je u eksploziji granate u noći, 19. februara 1993. godine. Amputirana mu je desna potkolenica. Dokopao se slobode 20. juna 1994. godine. On, izmeĊu ostalog, priĉa: - U Centru za socijalno zbrinjavanje rekonvalescenata radio je Ismet Papaj, demobilisani muslimanski vojnik, Albanac. Ismet mi se hvalio da je iznad Pofalića, na brdu Ţuĉ, zaklao „starog, bradatog ĉetnika“, 16. maja 1992. godine. Papaj je na kraju rekao da mu se taj starac ţalio kako je ostao sam, da su njegova deca i ţena pobegli, a njega ostavili. "Ĉetnik" je, koliko sam razumeo Ismeta, sam traţio da ga ovaj ubije. SVEDOĈANSTVO V. R., roĊenog 1949. godine u Pofalićima: - Rat je došao u Pofaliće kada je 15. maja 1992. u Orlovaĉkoj ulici Mirsad Bungur, doseljenik iz Sandţaka, ubio Rajka Savića. Istovremeno su ubijeni MlaĊan Bratić, Branko Jeremić, Branko Bozalo, Vojin Vukadin, Slobodan i NeĊo Odţaković, dok su zaklani Savo Elez i braĉni par Mirko i Rosa Savić. Na kućnom pragu sekirom je ubijena Vida Bratić. Prema reĉima V. R., rano ujutru, 16. maja, napadnuto je 200 srpskih porodica iz svih pravaca. - Celokupan scenario ubijanja preuzele su doseljene Sandţaklije, a nas je napalo više od tri hiljade muslimanskih bojovnika iz pet pravaca. Prilikom beţanja sam morao da ostavim bolesnog oca, da spasavam decu, majku, ţenu, braću, snahu... Bili smo okruţeni sa svih strana, zavladala je panika, preţiveli su poĉeli da se povlaĉe prema Humu, a zatim prema brdu Ţuĉ. Koljaĉi su u talasima napadali, sustizali bolesne i iznemogle. Ubijali su ih na najzverskiji naĉin... Kolona se u bezglavom bekstvu zaputila do severozapadnih padina brda Hum, prema Buća potoku. Odatle se trebalo popeti na brdo Ţuĉ. Ali, kolona je preseĉena. - Beţali smo, padali bez daha, grebali prstima korenje trave. Pred oĉima mi je stalno bio otac, kojeg sam ostavio za stolom. Moja deca su vrištala, dozivala me. Ugledao sam brata kako ranjen leţi na padini. Tresla mu se noga. Imao sam osećaj da mi je glava nekoliko metara daleko od mene. - Dok je trajalo bestijalno orgijanje drogiranih muslimanskih fanatika, sa Huma su na sve ĉetiri strane sveta odjekivale „ilahije“ i „kaside“ uz poznati refren: „Alahu akber“ - nastavio je V. R. - Uz tu, jezivu
mudţahedinsku dreku, prolamao se cik straha prestravljene dece, vapaj ţena, krici ranjenih, uz rafalne i pojedinaĉne pucnjeve. Iţivljavali su se, tri puta su nas namerno puštali da umaknemo, da bi nas uvek iznova okruţivali i ubijali. NA padinama Huma i Ţuĉi ostalo je na desetine mrtvih i ranjenih. Krvoţedne Sandţaklije su svirepo, noţevima dokrajĉivali ranjenike. Preţiveli su sa Ţuĉa gledali kako im gore domovi. Gorelo je 500 kuća, dim se uvezao u snop, dizao se visoko. - Od muslimanskih zlikovaca, pre svih, bio je Habib Idrizović, Sandţaklija, došao u Pofaliće pre 14 godina i doveo šestoricu braće koji su, svi redom, napravili kuće na srpskim imanjima - rekao je V. R. - U krvavom piru uĉestvovao je i starosedelac Omer Gabela, bivši novinar. Gabela je doveo Sarajevsku televiziju dan posle. Televizija je snimala zarobljene Srbe ispred neoštećenih muslimanskih kuća. Tvrdilo se da nisu stradale srpske porodice. - Srbi su pod pretnjom, pred kamerama izjavljivali da su ţivi i zdravi, da su im kuće ĉitave, zato su i ostavljeni u ţivotu - nastavio je V. R. - Sarajevska televizija je nekoliko puta emitovala snimak o „pobedi“ muslimanske vojske. Da mu kuća nije izgorela, izjavio je i Stanko Pikulić, starac, starosedelac. I njega i ostale preţivele ubili su Arif Ljuca i njegov sin Nusret sa braćom Karamović: Fadilom, Dţevadom i Faikom. V. R. je ostao ţiv, ali su mu ubijeni otac, majka, jedan brat i snaha, dok je drugi brat teško ranjen. GENOCID NASELJE Pofalići, izmeĊu Dolca i Velešića, na padinama brda Hum, više od 500 godina nastanjivali su Srbi. Sistematski, punih 15 godina pre izbijanja rata u Sarajevu, ovde su doseljavane Sandţaklije, a Srbi terani sa imanja do samih kućnih vrata. U Pofalićima je ubijeno najviše nemoćnih ţena, staraca i dece. Niko se od preţivelih nije vratio. Nema više Ĉangalovića, Pikulića, Đukića, Bunjevaca, Andrijaševića, Vaskovića, Andrića, Trišića, MaĊarevića, Golijanina i drugih starosedelaca.
Noć uvređenih koljača 30. jun 2006
Zatvorenik Dragan Todorovi?: Bile su to scene iz samog pakla - pred o?ima vam polomljeni logoraši koji vade crve iz starih rana, slušate dernjavu na silu nau?enih muslimanskih molitvi, upadaju Sandţaklije da vade o?i nekom mu?eniku, sve to probada vrisak silovanih ţena... SEJO Kadić Guz, kriminalac i pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, hvali se i izaziva zatoĉene Srbe u logoru „Ramiz Salĉin“ (bivši vojni zatvor „Viktor Bubanj“), da je liĉno zaklao pedeset dvoje ljudi na „Kazanima“, jami u podnoţju Trebevića. Krajem 1993. godine je „legalna muslimanska vlast“ zvaniĉno prekinula saradnju sa kriminalcima koji su praktiĉno drţali Sarajevo u svojim rukama. Optuţeni su da su pripremali puĉ protiv Alije Izetbegovića. Mušan Topalović je ubijen. Podignute su optuţnice protiv najekstremnijih krvoloka. Da je to bila farsa ubrzo se videlo, jer su svi pušteni na slobodu, mada su im zloĉini dokazani. - Neka ste klali, momci! Srbe ste klali, sve ih treba pobiti! - odgovara Kadiću Ramiz Delalić Ćelo, okrivljen, izmeĊu ostalog, za ubistvo starog svata ispred pravoslavne crkve na Bašĉaršiji, marta 1992. godine. - A meni je Alija naredio da niko ţiv ne sme ostati, majku mu... a sad me optuţio. Sve ću reći na sudu! Ovu scenu opisuje Dragan Todorović, student, uhapšen i surovo muĉen zbog pokušaja bekstva iz grada. - Ludilo, bili smo u istim ćelijama ili pored zlikovaca - govori Todorović. - Bilo je straviĉno samo slušati te koljaĉe, siledţije, snajperiste kako se naslaĊuju zverstvima. Straţari su im se divili, bili su idoli, nacionalni heroji. Sejo Kadić Guz je zaklao Srbina, uhapšenog, jer ga je ţena, Hrvatica, optuţila da ima oruţje u stanu. Kadić je doveo i ţenu na „Kazane“, da gleda. Onda su je „jurišnici“ iz 10. brdske - silovali naoĉigled muţa. Mušan Topalović Caco uvek je jedno te isto pitao ţrtve: "Znaš li šta te ĉeka?" Ĉovek je znao. Pitao je ţenu: "Šta ćeš reći deci?" Samir Seferović Ćeble je, marta 1993. godine, usmrtio dvogodišnjeg deĉaka Boţidara Šljivića. Nogom mu je smrskao lobanju, pa leš šutnuo do jame. Deĉak je bio ko zna koja ţrtva po redu tog dana. U jamu su bacili zapaljene automobilske gume. TODOROVIĆ je u zatvoru ĉuo priĉu o silovanju devojke Jagode Janković (19). Posle su je ubili braća Zornić. Na devojku su nanizali gume, zapalili ih i pustili da se kotrlja na opšte veselje Alijinih „ratnika“.
- Polomljene Srbe su straţari i muslimanski zatvorenici u logoru terali da iz sve snage viĉu: „Alah egber“ nastavlja Todorović. - Morali smo da uĉimo muslimanske molitve i njihove novokomponovane borbene pesme. Tu se isticao straţar Lakota iz Sandţaka. U ćeliji do Draganove bili su Mehmet Sijarić, Sandţaklija, Zahir Fazlić Kiko iz Priboja i Izet Ćelić Isko. Todorović navodi: - Bile su to scene iz samog pakla! Gledate premlaćene zatvorenike kako jeĉe, vade crve iz zapuštenih rana, slušate na silu nauĉene molitve, upadaju Sandţaklije da vade oĉi nekome koga odaberu, svi se drapaju, jer grizu vaške, ĉuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno vrisak silovanih ţena... U ćeliju logora „Ramiz Salĉin“ doveden je Samir Dţenanović Glavoguz, bivši upravnik zatvora kod dţelata Samira Kahvedţića Kruška na Alipašinom Polju. Pamte se njegova zapomaganja. - Ma ljudi, oni nisu normalni, pobiješ ćetnike, a oni te zatvore! - bio je ogorĉen Glavoguz. Dţenanović se slikao kako ubija srpske civile. Rekao je: "Ko ih jebe, priznaću ubistvo ove trojice, jer imaju slike, a ona ostala neću." Srpski logoraši ĉuju smeh. Prepriĉavaju se hapšenja i ubistava braĉnog para Milene i Vasa Draškovića i njihove komšinice. Njih je oznaĉio Sakim Puškar, zvani Puška. Puška je bio zaduţen da Mušanu Topaloviću dostavlja poruke sa adresama, imenima i prezimenima Srba u opštini Stari grad. Za to je dobijao novac. Braĉni par Drašković bio je u svaĊi sa komšinicom, što je doznao i Puškar. Svi su dovedeni na „Kazane“. VASA Draškovića su naterali da siluje komšinicu, „da se izmire“. Bio je oktobar 1993. godine. - Ajde, Ćeto, ne stidi se - dobacivali su „jurišnici“. Zatim su prisilili ţene da se pred njihovim oĉima i uz „navijanje“ grle, ljube... - svedoĉio je Todorović. - Bile su to starije ţene. I „gledaoci“ su krenuli u iţivljavanje. Kao „pomagala“ koristili su drške lopata, pendreke i granje. Konaĉno, Vaso, Milena i komšinica su pobijeni krampovima i baĉeni u jamu. Dragan Todorović ne moţe da zaboravi logor „Sunce“ u Dobrinji i ĉiĉu sa krznenom kapom. Tu je bio pre prebacivanja u „Ramiz Salĉin“. Izet Ćalić Isko je kablovima šibao starijeg ĉoveka. Ovaj se bez jauka grĉio na stolici. "Ajde, ĉiĉa, da pojedeš tu ćetniĉku kapu!", naredio je Isko. Ĉovek je objašnjavao kako je to ruska, a ne ĉetniĉka kapa. Isko je izvadio kamu: "Ako ne pojedeš, zaklaću ti sina!" - Sin mu je u uliĉnoj raciji uhapšen zajedno s njim, bio je u susednoj ćeliji i, šta će - priĉa Todorović. Gledao sam ĉiĉu kao poĉinje da grize kapu. Polomio je zub, krv mu je tekla niz vilicu. Ţvakao je, jedva gutao, davio se. Mislim da su sati prošli, a tek je pojeo ĉetvrtinu kape. Izet Ćalić se pojavio, ĉiĉa ga je zastrašeno pogledao. "Ne moraš više da ţuriš, Ćeto", rekao je Isko. ZAVERA ĆUTANJA - PREDSTAVNICIMA meĊunarodnih drţavnih, politiĉkih, humanitarnih i nevladinih organizacija, a bilo ih je na hiljade u Sarajevu, pred oĉima se odigravala tragedija srpskog stanovništva, ali se nijednom u ĉetiri godine nisu javno oglasili, a još manje suprotstavili divljanju muslimanskih fundamentalista i zlikovaca kaţe Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraţivanje zloĉina nad srpskim narodom. - Suprotno tome, od Sarajeva su pravili kult grada stradalnika, optuţujući Srbe za agresore.
Masakr za trpezom 01. jul 2006
Šest ?lanova porodice Ristovi? pobijeno 8. jula 1992. godine dok su ru?ali u ku?i - pucali pripadnici Centra Sluţbe bezbednosti Sarajeva. Na farsi od su?enja niko od petorice ubica nije osu?en, a ceo „slu?aj“ je zataškan Piše: Vlastimir POPOVIĆ ALIJA Hodţić, upravnik mrtvaĉnice na Koševu, posećivao je sina Mirsada, policajca, u obliţnjoj bolnici 1993. godine, na odeljenju neuropsihijatrije. Alija se ponosio sinom. Prijatelje nije ni morao da uverava da Mirsad nije lud. Svi su znali da je „normalan“, a da ga je Sud proglasio za neuraĉunljivog, kako bi izbegao kaznu zbog ubistva šest ĉlanova ugledne i imućne porodice Ristović. Ubijeni su u naselju Velešići, opština Novo Sarajevo, 8. jula 1992. godine, dok su ruĉali. Jedan od Ristovića, Obren, ranjen je i prebaĉen u bolnicu „Koševo“ oko 14 ĉasova. Ali, upravnik mrtvaĉnice je bio Alija, otac ubice Mirsada i roĊeni brat drugog ubice - Osmana Hodţića. Zvaniĉan izveštaj bolnice je bio da je Obren umro od posledica ranjavanja vatrenim oruţjem, iskrvario... Telo je preuzeo Obrenov brat Todor Ristović, koji nije bio u kući, u vreme ruĉka. Todor je zapazio modrice, podlive i otekline po telu. U policijskom izveštaju je napisano da je Obren
dotuĉen i umoren od „neidentifikovanih poĉinilaca“. Upravnik mrtvaĉnice Alija, komentariše kako se velika prašine digla zbog „ćetnika“. Policajci stanice na Marindvoru, pripadnici Centra Sluţbe bezbednosti Sarajeva - Admir Adilović, Ismet Ćutuk, Osman Hodţić, Mirsad Hodţić i Meho Ibišević - kreću oko 11 ĉasova 8. jula jednim kolima u pravcu Velešića. Ĉekaju. - Ĉekali su da se okupi što veći broj ĉlanova porodice - svedoĉi Todor Ristović. - Moja braća su znala da su na meti. RISTIĆEVI su se bojali da izlaze, od kada je zapaljena kuća porodice Buha, u kojoj je izgoreo nepokretni starac Krsto Buha (92). Hleb im je stalno donosio Danilo Ristović, deĉak od 12 godina, Todorov sin. Tog dana su ga, naţalost, striĉevi zadrţali na ruĉku. Došla je i jedna komšinica. Komšinica Stojanka Mastilo je preţivela, jer izgleda da i nije bila meta. Svedoĉi: - Bili smo za trpezom, iza podneva, kada su policajci provalili u stan i odmah poĉeli da pucaju iz automatskih pušaka. U šoku, gledala sam kako se krv širi stolnjakom, kako je hleb crven... Onesvestila sam se. Ubijeni su Petar Ristović, bivši rukovodilac u „Bosnalijeku“ i narodni poslanik u Skupštini BiH, njegova sestra Bosiljka, njihova bolesna i paralizovana majka Radosava i roĊaka Mila Ristović. Obren Ristović, ranjen i dokrajĉen u bolnici „Koševo“ ili mrtvaĉnici, bio je vodeći poljoprivrednik u sarajevskom okrugu. Svih šest ţrtava sahranjeno je u tri zasebne grobnice na sarajevskom groblju „Lav“. - Na mesto tragedije došao sam samo nekoliko minuta kasnije - govori Todor Ristović. - Moj sin, Danilo, mrtav. Ubijen. Pa, bio je dete, majku im balijsku! Todora, kao mogućeg svedoka, hapse 25. novembra pod optuţbom da je izazivao „oruţanu pobunu“ (koje nije bilo), što je kasnije preinaĉeno u kriviĉno delo posedovanja oruţja (koje nisu našli). OsuĊen je na ĉetiri godine zatvora, razmenjen je tek 1. aprila 1995. godine. SUĐENJE ubicama poĉetkom 1993. godine. Tuţilac ih nije ni okrivio za zloĉin, već samo za ubistvo. Zaseda Sudsko veće Višeg suda u Sarajevu, predsednik Daut Bibić. Jedna od sudija je Vasvija Vidović, koja je kasnije postala oficir za vezu Vlade BiH sa Haškim tribunalom. Privedeni Mirsad Hodţić, Admir Adilović i Ismet Ćutuk osloboĊeni su krivice kao neuraĉunljivi i upućeni na leĉenje. Zakljuĉeno je da su Osman Hodţić i Meho Ibrašinović „nedostupni“ Sudu, mada su sve vreme bili u Sarajevu. Ceo sluĉaj su zataškali Fikret Muslimović, šef bezbednosti Armije BiH i Bakir Alispahić, naĉelnik Centra Sluţbe bezbednosti BiH. I, svakako, niko ni u ovom sluĉaju nije optuţen za ratni zloĉin protiv civilnog stanovništva. Nije se saznalo ko su bili nalogodavci zloĉina. U zatvorskoj neuropsihijatriji na Koševu se jula 1993. godine obreo Aleksandar Trninić (22), koji je zbog strahovite torture u logoru „Ramiz Salĉin“, posle polomljenih rebara, grudne kosti i vilice i nagnjeĉenja pluća, pokušao da se ubije. Spreĉili su ga drugi zatvorenici Srbi. Aleksandru je napisano da ima „zatvorsku psihozu“. Onda, u istoj sobi bolnice sa ubicom Mirsadom Hodţićem. - Kada je saznao da sam Srbin, Mirsad mi je pretio da će me ubiti kad izaĊem iz zatvora - navodi Aleksandar Trninić. - Detaljno mi je priĉao kako je ubijao Ristoviće i kako je smisao njegovog ţivljenja da ubije što više Srba. Slobodno se kretao Sarajevom i pored sudski izreĉene mere leĉenja. Ĉetiri meseca po izlasku iz zatvora, pre nego što sam posredstvom MeĊunarodnog crvenog krsta konaĉno napustio Sarajevo 1. juna 1994. godine, bio sam u stalnom strahu da će odnekud iskrsnuti Mirsad Hodţić.
Zaboravljeni u žicama 02. jul 2006.
Da je hteo da zaštiti civilno stanovništvo, Alija Izetbegovi? bi proglasio Sarajevo za otvoren, nebranjeni grad. Bez odgovora me?unarodne javnosti na apel gra?ana za spas zato?enih Srba. Zašto je stvaran kult ţrtve za muslimanski deo grada? Piše: Vlastimir POPOVIĆ KULT ţrtve svih ovih godina uporno je graĊen samo za jedan, i to urbani deo Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, a muslimani su u još ţešćim medijskim kampanjama, proglašavani za najveće, ako ne i jedine stradalnike rata u ovom gradu. Odmah se mora reći da je glavni grad bivše BiH imao deset opština i 340 naselja, od ĉega ĉisto muslimanskih 59 i ĉisto srpskih 105. Ostalo su bila mešovita naselja. Linije razdvajanja su se u dobrom delu drţale etniĉkih granica. Oko 85 odsto teritorije koju su u Sarajevu drţali Srbi, tradicionalno je i pripadalo srpskom stanovništvu. Drugaĉije reĉeno, Srbi su uglavnom branili svoju teritoriju. Ove podatke nam navodi Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraţivanje zloĉina nad srpskim narodom i autor knjige „Zloĉini nad Srbima BH 1992-1995“, ĉije izvode, takoĊe koristimo u ovom feljtonu. - Alija Izetbegovoć je ţeleo rat i to je javno izjavljivao - govori Milivoje Ivanišević. - Uopšte nije sporno da
je Sarajevo video kao glavni grad buduće islamske drţave. Autor „Islamske deklaracije“ jasno je stavio do znanja da ne moţe biti mirenja izmeĊu islama i drugih vera. Da je ţeleo da zaštiti civilno stanovništvo, proglasio bi Sarajevo za otvoren, nebranjeni grad i tada bi se svaki napad Srba, prema meĊunarodnim konvencijama, smatrao agresijom. U ratu su muslimani, prema izjavi samog Izetbegovića, dobili pomoć u oruţju vrednu više od 10 milijardi maraka. Zašto nije dozvoljavan izlazak Srba iz dela Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, kao što je srpska strana dopuštala muslimanima da idu kuda hoće? Humani postupak Srba je u muslimanskoj propagandi oznaĉen kao „etniĉko ĉišćenje“. Istovremeno su muslimani, zatoĉivši Srbe, da ironija bude potpuna, dokazivali „multietniĉnost“ grada. Ali, gde su, onda, Jevreji? U DRUGOM svetskom ratu, u Sarajevu su Nemci i ustaše, regrutovane iskljuĉivo od muslimanskog i hrvatskog stanovništva, ubili oko 9.000 Jevreja. Ĉim je u svetu priznata nova muslimansko-hrvatska drţava 6. aprila 1992. godine - svi Jevreji su odmah napustili Sarajevo. U bekstvu im je pomogla meĊunarodna zajednica i (samo) na taj naĉin iskazala nepoverenje prema mudţahedinskoj politici Alije Izetbegovića. - Srbima, naţalost, niko nije hteo da pomogne i ostali su da trpe najgora maltretiranja i poniţavanja, postanu pravi robovi, viĊeni za sve najprljavije i najopasnije poslove - nastavlja Ivanišević. - Nije pomogao ni „Apel miroljubivoj svetskoj javnosti za spas zatoĉenih Srba u Sarajevu“, graĊana opština Rajlovac, Vogošća, Centar Sarajevo, Novo Sarajevo, Ilidţa i Ilijaš, upućen 13. jula 1992. godine. Odziva na apel nije bilo, ali je usledila medijska hajka na Srbe zbog patnji sarajevskih muslimana - nastavlja Ivanišević. Kolika je bila naivnost Srba (neobaveštenost, glupost), najbolje dokazuje Kongres srpskih intelektulaca odrţan u Sarajevu 29. marta, znaĉi nekoliko dana pre proglašenja samostalne BiH. Na Kongresu, naime, nije bilo ni reĉi o fiziĉkoj zaštiti i odbrani Srba. A, tada su, takozvana, Patriotska liga, teritorijalci i paravojne „zelene beretke“ već imali 40.000 naoruţanih ljudi. Uĉesnici Kongresa su jedva izvukli ţive glave. Kada je rat poĉeo, Srbi u BiH uopšte nisu imali oruţane snage. Rukovodstvo Srpske demokratske stranke nije oĉekivalo ratne sukobe. Rezolucijom Saveta bezbednosti, odmah posle proglašenja nove drţavne tvorevine, naloţeno je JNA da se povuĉe iz BiH. U aprilu je proglašena i Savezna Republika Jugoslavija, tako da je JNA postala - niĉija vojska. VOJNI potencijali muslimana su sve vreme rata nadmašivali srpske. Prvi korpus Armije BiH proseĉno je brojao oko 78.000 vojnika. Prema muslimanskim izvorima, na sarajevskom ratištu je bilo angaţovano oko 35.000 vojnika. Na srpskoj strani se nalazio Sarajevsko-romanijski korpus koji je imao od 16.000 do 18.000 vojnika, ali je veliki broj bio angaţovan u odbrani sopstvenog zaleĊa od muslimansko-hrvatskih snaga koje su dejstvovale iz Goraţda, Konjica, Tuzle i drugih mesta. Kada je reĉ o artiljeriji, Srbi su mogli da dejstvuju sa samo jedne dominantne taĉke - planine Trebević - po starom delu grada. Muslimani su imali bolje i brojnije vatrene poloţaje za paljbu po srpskim delovima Sarajeva. Tako su skoro sve vreme rata sa Igmana gaĊali Ilidţu, Blaţuj i Hadţiće. Sa brda Ţuĉ su tukli Rajlovac i Vogošću, a sa Mojmila Lukavicu. Srpski deo Grbavice kontrolisali su i gaĊali sa solitera. Kult ţrtve koji je stvaran za muslimanski deo grada imao je, pored ostalog, za cilj da se prikrije i stvarni odnos snaga i stvarni odnos stradanja od granata. A, da bi prikrili sopstvena dejstva, ţrtve koje su nanosili srpskom stanovništvu Sarajeva i uticali na pojedine meĊunarodne odluke, ĉesto su pribegavali i samogranatiranju i ţrtvovanju stanovništva iz muslimanskog dela Sarajeva. UNIŠTENA SELA MNOGA od srpskih naselja Sarajeva su u mnogobrojnim muslimanskim napadima uništena i etniĉki oĉišćena. Najviše su stradali Grahovište i srpski deo sela Hotonj u opštini Vogošća, Kasatići u opštini Hadţići, Trebaĉaj, Milje, Ledići, Lisovići, Gornja Prijasnica i Kijevo u opštini Trnovo, Ĉemerno, Krtine i Mlini u opštini Ilijaš, Podgrab u opštini Pale. Istu sudbinu su doţivela i mnoga urbana gradska naselja: Pofalići, Hrasno brdo, Velišići, Igman, Hrasnica, Bjelave, Ĉakle ili Babin dol, Alipašino polje, opštinski centri Hadţići, Pale, Trnovo, Ilidţa.
U PISANJU ovog feljtona korišćeni su, izmeĊu ostalog, dokumenti i svedoĉenja objavljeni u knjizi "Stradanja Srba u Sarajevu", podaci Centra za istraţivanje zloĉina nad srpskim narodom, navodi iz knjige Milivoja Ivaniševića "Zloĉini nad Srbima u BiH" i izjave prikupljene u obaveštajnim sluţbama Vojske Republike Srpske.
Streljao sam kopače 03. jul 2006.
Izjava Jasmina Šljiva koji je sa 17 godina završio drugi razred ugostiteljske škole u Sarajevu, a u drugoj godini rata „izu?io“ za ubicu u brigadi zloglasnog Mušana Topalovi?a Caca Piše Vlastimir POPOVIĆ REPUBLIKA Srpska, Bijeljina, 5. april 1996. godine, Uprava kriminalistiĉke policije. Ĉita se izjava osumnjiĉenog za ratne zloĉine. Jasmin Šljivo, sin Huseina i majke Pleme, roĊene Ĉengić. RoĊen 20. 1. 1975. god. u Sarajevu SO Centar, po narodnosti Bošnjak, drţavljanin Federacije Bosne i Hercegovine, po zanimanju KV kuvar, nezaposlen, vojno nesposoban... U tzv. Armiji BiH vojno angaţovan od 8. 4. 1992. god. do poĉetka 1995. god. u 115. motorizovanoj brigadi (10. brdska brigada - „Caco“), kad je prema liĉnoj izjavi oboleo od epilepsije i SCH, do zarobljavanja stalno nastanjen u Sarajevu, ul. Komatin br. 47, SO Stari grad, do sada privoĊen u prostorije CZ Sarajevo radi obrade od strane MUP BiH u vezi sa zloĉinima koje su poĉinili pod komandom Mušana Topalovića Cace. - U proleće 1992. godine ja sam završavao drugi razred Srednje ugostiteljske škole, smer kuvar. Kao i svi moji vršnjaci, ja sam odlazio u Dom kulture u naselju Širokaća, SO Stari grad, gde se okupljalo mnogo graĊana muslimanske nacionalnosti. Tu sam slušao priĉe o ratu u Hrvatskoj i tu sam prvi put i ĉuo da će doći do izbijanja rata u BiH. Moj podstanar Karkelja Bećir mi je rekao da će se sigurno zaratiti i u Sarajevu. Dana 8. 4. 1992. godine, moj prijatelj Ljaljaj Enver, roĊen je, mislim, 1976. godine u Sarajevu, završio ĉetiri razreda OŠ, i ja smo se dobrovoljno prijavili, i Faid Avdibegović nas je rasporedio kao kurire u jedinici koja se zvala „Bosna 27“ i zauzimala poloţaj od Širokaća preko Zlatišta do Osmica. Tada smo zaduţili i uniforme bivše JNA. Sredinom meseca septembra je već funkcionisala 10. brdska brigada. Mene je primio Samir Bejtić, star oko 27 godina, pre rata registrovani kriminalac. Sredinom novembra Mušan Topalović je formirao jurišnu ĉetu i traţio je dobrovoljce. - POĈETKOM februara 1993. godine u našoj ĉeti su traţili pet dobrovoljaca koji bi ĉuvali komandanta brigade. Ljaljaj Enver, Jusuf Lendo, Suvad Milić, Hodţa Amir i ja zaduţili smo maskirne uniforme, automate „hekler“ i pištolje. Baš tog dana u štab su dovedeni brat i sestra Nedeljko i Nedeljka Lakić i njihov roĊak Miodrag iz naselja Alipašino polje. Doveli su ih Samir Bejtić i Hasić Senad. - Nedeljko i Miodrag su odvedeni do mjesta Kazani gde su ubijeni i baĉeni u jamu. Ubio ih je Samir Bejtić. Ista grupa je u štabu jurišne ĉete silovala Nedeljku. Samir Bejtić, Jusuf Lendo i Suvad Milić tukli su nemoćnu Nedeljku opasaĉima i šakama. Natjerali su je da se svuĉe i zavezali su je za krevet. Tog dana je, po mojoj proceni, nad njom silovanje izvršilo 20-30 pripadnika jurišne ĉete. Nedeljku su ostavili ţivu, ali su je vreĊali psovkama i kada je izlazila Jusuf Lendo ju je udario nogom. - Posle dva ili tri dana od ubistva Lakića u štab je doveden Jovan Savić, profesor geografije u OŠ „Moris Moco Salom“. Meni je on bio razredni starešina u OŠ. Gledao sam kako Savića metkom iz pištolja ubija Samir Bejtić. Nekoliko dana posle ovog dogaĊaja data je laţna uzbuna na našoj liniji. Srpskog napada nije bilo pa je Mušan Topalović bio vrlo ljut. Mnogo je psovao i pretio svima redom. Posle nekoliko minuta Topaloviću su doveli jednog muškarca starog oko 35 godina. Topalović ga je vreĊao i traţio da mu kaţe ime. Muškarac je odgovorio da se zove Sokol Dragan. Topalović mu je psovao srpsku majku i pravoslavnog boga. Okrenuo se ka Samiru i povukao prstom preko vrata. Bejtić je Dragana vezao za vuĉnu kuku i tako ga vukao sve do štaba. Kada smo mi stigli, Sokol Dragan je leţao pokriven ĉaršavom. Suvad Milić ga je otkrio i ja sam vidio da istom curi mozak, te da je već umro. - TAKOĐE mi je poznato da je Slobodana Vujovića zvanog Vuja u komandu doveo Senad Hasić. Bio je urednik zabavno-muziĉkog centra u „Diskotonu“ Sarajevo. Na Kazanima ga je zaklao Samir Bejtić. Poĉetkom marta su Bejtić i Hasić iz OŠ „Moris - Moco Salom“ dovezli Zdenku Bušić, nastavnicu istorije, i Mariju Trbojević, nastavnicu geografije. Ubijene su na taj naĉin što je Mušan Topalović stavio glave ţena na kamen, a zatim se sa udaljenosti od desetak metara zatrĉao i skoĉio na glave nastavnica, usled ĉega su one i umrle. Tela ubijenih nastavnica smo pobacali u jamu Kazan. - Jovana Ristića, starog oko 50 godina, ubio je Armin Hodţić na taj naĉin što mu je naredio da legne, a zatim ga je noţem zaklao. I Crnjak Ilija, star oko 40 godina, je posle nekoliko dana doveden do jame, gde ga je Topalović pitao da li je svestan šta će mu se dogoditi. Ovo pitanje je postavljao svim ţrtvama. Samiru Bejtiću je pokazao da istog zakolje, što je Samir i uĉinio na taj naĉin što je naredio Crnjaku da legne i samo jednim potezom noţa preko vrata ga preklao. - Krajem marta Mušan Topalović je naredio svim komandirima ĉeta i vodova da iskupe sve kopaĉe iz radnih vodova. Skupljeno je oko 150 muškaraca. Kopaĉi su postrojeni u tri reda. Topalović je izdao komandu da pucamo u iste. Svi smo pucali u ljude iako nismo znali razlog. Pošto su svi popadali, Topalović je liĉno kontrolisao da li ima iko ţiv, pa je pucao iz pištolja u glavu. Tela ubijenih pobacali smo u jamu Kazani. U aprilu smo pobili 30-40 kopaĉa. Svi su postrojeni u liniju. Po mojoj proceni pola od tih ljudi su poklali Bejtić i Hasić, a ostale smo ja, Ljaljaj, Hodţa, Lendo i Milić pobili iz automatskog naoruţanja.
- Tokom meseca 1993. godine na kopanje po gradu terani su svi muškarci. Bilo je nekih koji su se bunili i Topalović je naredio da se odmah dovedu do Kazana i pobiju. U toj grupi je bilo 50-60 ljudi. DOGOVOR SA PUŠKOM - NAPOMINJEM da mi je Suvad Milić, koji je tada bio na Topalovićevom obezbeĊenju, otkrio da je kod Mušana Topalovića dolazio Alija Izetbegović i rekao mu da završi sa etniĉkim ĉišćenjem Sarajeva. Topalovićev zadatak je bila opština Stari grad, a Izetbegović je obećao da će ostatak grada oĉistiti od Srba uz pomoć Jusufa Prazine, Ramiza Delalića Ćele, kao i Mustafe Zulića. Topalović se sa Puškar Sekibom, zvanim Puška, u to vreme komandantom 2. brdske brigade dogovorio da mu dostavlja poruke sa imenima i adresama Srba na opštini Stari grad. Topalović je Puškaru plaćao za svaku poruku.
Silovanja do smrti 04. jul 2006.
Krajem februara 1993. godine pripadnici jurišne ?ete silovali dvanaestogodišnju srpsku devoj?icu. Na Kazanima našlo smrt više od 3.000 ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Su?enja su bila svojevrsna farsa Piše: Vlastimir POPOVIĆ MUSLIMANSKE vlasti su krajem 1993. godine uhapsile veliki broj vojnika, pripadnika 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca. Topalović je ubijen u dramatiĉnoj akciji hvatanja u centru grada. Pripadnici ove vojne formacije - ako se tako moţe nazvati - bili su u prvi mah optuţeni za genocid nad civilnim (srpskim) stanovništvom. To je bilo prvo i jedino priznanje zvaniĉnog Sarajeva o zloĉinu iz verskih i nacionalnih pobuda, ali je on pripisan kriminalcima koji su se oteli kontroli. SuĊenja su bila svojevrsna farsa. Optuţeni su ĉak javno priznavali zloĉine, ponašali se kao heroji, ali je većina krvoloka puštena. IzmeĊu ostalih, na slobodi se našao i Jasmin Šljivo. Vratio se da „ratuje“ u 10. brdskoj brigadi, dok poĉetkom 1995. nije proglašen za vojno nesposobnog. Prema sopstvenoj izjavi, oboleo je od epilepsije i šizofrenije, a nije potpuno razjašnjeno kako se našao na srpskoj teritoriji, kada je zarobljen. Nastavljamo citiranje izjave Jasmina Šljiva, date pred istraţnim organima Republike Srpske 5. aprila 1996. godine, uz neznatna skraćenja, a prenoseći je onako kako je napisana i potpisana. - Prema mojoj procjeni, za vrijeme dok je Topalović komandovao brigadom, na Kazanima, kao i na drugim mjestima po gradu, pripadnici ove jedinice ubili su više od 3.000 ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Pojedinaĉna ubistva vršena su uglavnom po dojavama Puškar Sakiba. - PREKO Ćamila Bibera Ćame, špijuna u brigadi kojom je komandovao Zulić Mustafa, saznao sam da su njeni pripadnici takoĊe masovno ubijali Srbe i to iza Kozije Ćuprije prema Lipišnici. Priĉalo se da je tamo ubijeno oko 1.500 Srba. - Cijela naša grupa je bila zatvorena nakon što je Topalović Mušan ubijen od strane Avde Hebiba. (Hebib je bio naĉelnik policije Stari grad, kome je Topalović ubio sina koga je drţao kao taoca - primedba V. P.). Bili smo u Centralnom zatvoru, a komandanti u zatvoru „Viktor Bubanj“. Iako sam ja sve priznao šta smo radili tokom 1993. godine, nikada nismo osuĊeni, niti smo snosili neke posljedice. Nakon izlaska iz zatvora, mene su fiziĉki maltretirali Jusuf Lendo i Suvad Milić, jer sam na istrazi sve rekao. Koliko mi je poznato, Samir Bejtić je pobjegao prilikom ubistva Mušana Topalovića i sada se nalazi u Zenici u 7. muslimanskoj brigadi. TakoĊe sam ĉuo da je izvršio korekcije na licu, te da je dobio novo ime i prezime. - U našoj jedinici je pored ubistava bilo vrlo zastupljeno i silovanje djevojaka i ţena. Uglavnom su silovane djevojke i ţene srpske narodnosti, a prve koje se sjećam je bila Nedeljka Lakić, ĉije sam silovanje ranije opisao. U februaru 1993. godine je Samir Bejtić iz škole „Moris - Moca Salom“ u prostorije jurišne ĉete doveo nastavnicu srpskohrvatskog jezika Jasnu Biogradlić, staru oko 35 godina. Istu je fiziĉki maltretirao, a za krevet su je vezali on i Jusuf Lendo i skinuli joj odjeću. Silovanje je zapoĉeo Bejtić, a nakon njega je sudjelovalo 20-25 pripadnika jurišne ĉete. Nastavnica je preţivjela i danas predaje bosanski jezik u istoj školi. - Nakon tri ili ĉetiri dana Jusuf Lendo i Suvad Milić dovode tri djevojke. Ne sjećam se njihovih imena, ali znam da im je Jusuf psovao srpsku majku. Lendo i Milić su fiziĉki maltretirali djevojke, sve tri su vezane za krevet. Nad njima su silovanje izvršila tridesetorica vojnika jurišne ĉete. Nakit sa djevojaka su uzeli Lendo i Milić. Nakon silovanja djevojke su istjerane iz prostorije praćene podrugljivim komentarima i prijetnjama. - KRAJEM februara Jusuf Lendo i Suvad Milić doveli su dvanaest godina staru djevojĉicu srpske narodnosti. Nad njom je izvršeno silovanje na taj naĉin što su sa nje odjeću skinuli, a Jusuf Lendo je djetetu ruke vezao za krevet. On je prvi izvršio silovanje, a zatim su to isto uĉinili Suvad Milić, Hodţa Amir,
Ljaljaj Enver i Kajanija Ferid. Dijete je sve vrijeme plakalo. Kada je Kajanija poĉeo silovanje, djevojĉica je umrla. Ja sam, takoĊe, imao namjeru da uĉestvujem u silovanju. Tijelo umrlog djeteta Jusuf Lendo je stavio u kesu za otpatke i odvezao u jamu Kazani. - U martu 1993. godine Kajanija Ferid je doveo Sanelu Pekić, Muslimanku, staru oko 20 godina. Istu smo prijetnjama prisilili da se svuĉe, pa smo je silovali, Lendo, ja, Kajanija, Milić i još oko 20 jurišnika. Nakon silovanja Saneli smo dali punu kesu cigareta. Sutradan je Kajanija doveo Kantar Lejnu, mislim da je hrvatske nacionalnosti, staru 17 godina. I nju smo silovali kao i Sanelu, a na kraju joj je Jusuf Lendo zaprijetio da nikome ne priĉa. I njoj je poklonjena puna kesa cigareta. - Poslije ĉetiri ili pet dana sa ulice su Lendo i Milić pokupili dvije bliznakinje, Mirjanu i SlaĊanu, stare oko 20 godina, plave kose, krupnije graĊe. Njih dvije su udarane koţnim kaišima. Zavrtane su im bradavice na dojkama. Neki od jurišnika su ih zubima grizli. Nad istima je silovanje izvršilo oko 30 jurišnika. - Poĉetkom aprila 1993. godine Jusuf Lendo je doveo Renatu Radmilović, staru 19 godina. I nju smo silovali kao prethodne. Silovanje je trajalo par sati i kada ju je moţda dvadeseti vojnik silovao, Renata je umrla. Njeno tijelo su Lendo i Milić spakovali u dvije vreće za otpatke, odvezli do Kazana i bacili u jamu. PRIVILEGIJE I OBAVEZE - PO mojoj procjeni, u prostorijama jurišne ĉete tokom 1993. godine je silovano 50-60 djevojaka i ţena. Svim silovanjima nisam prisustvovao zbog obaveza u jedinici, kao i zbog toga što nisam uvijek ni bio pozvan. - Sve vrijeme dok je Topalović Mušan komandovao brigadom, pripadnici te jedinice su po gradu imali privilegije i nisu nikome ni za šta odgovarali.
Mrak u Hrasnici 05. jul 2006
Srbi angaţovani u radne vodove, gde su radili veoma teške i ?esto poniţavaju?e poslove. Mnogi od njih su likvidirani po kratkom postupku ili posle zverskih mu?enja Piše: Vlastimir POPOVIĆ ŢIVOT Srba je utoliko lakši ukoliko su dalje od Bašĉaršije. To je bilo neko nepisano pravilo meĊu Srbima zatoĉenim u Sarajevu. Ne i za udaljenu Hrasnicu. Posle prvih napada na mesto Ilidţa, 22. aprila 1992. godine, novostvorena muslimanska teritorija obuhvatala je naselja Hrasnica, Sokolović koloniju i Butmir. Drugaĉije reĉeno, od sarajevskog aerodroma do podnoţja planine Igman. - Taj deo teritorije pod kontrolom muslimanske fundamentalistiĉke vlade iz Sarajeva postao je svojevrstan logor, a u njemu su odmah formirani zatvori - tamnice, kazamati u kazamatu - svedoĉi Robert Medić. Prva ţrtva se uvek pamti, ovde je to Radoslav Govedarica Rako, uhapšen u stanu uz optuţbu koja je kasnije bila ista za sve i prilikom pretresa stanova i odvoĊenja - imao je oruţje, davao je signale „ćetnicima“ sa brda. Govedarici nisu našli nikakvo oruţje, niti je davao bilo kakve signale, ali je mesec dana zverski muĉen u zatvoru u Ulici 29. novembra, pao je u komu krajem maja, pa je prebaĉen u stan u kojem je narednog dana pronaĊen mrtav. Telo Govedarice je sahranjeno je na nepoznatoj lokaciji. Svi Srbi koji su posle njega likvidirani po zatvorima ili su ubijeni i stradali na druge naĉine, sahranjivani su na ledini iza male Muziĉke škole, na samom ulazu u naselje Hrasnica. A sve ţrtve su sahranjivali Srbi, pripadnici jedinice za prisilan rad. - Bio sam bolestan, otac mi je bio bolestan, ali smo naterani da radimo najteţe poslove, pa i ukopavanje ubijenih Srba - govori Robert Medić. - Balije nisu dozvoljavale dostojno ukopavanje ubijenih i poginulih. Većina je baĉena u rake bez odeće i bez sanduka. Na njih je posut samo kreĉ. Nikako se nisu smela stavljati bilo kakva verska ili nacionalna obeleţja na grobovima, a u poĉetku grobna mesta nisu ni obeleţavana. To je moglo tek kasnije, ali su postavljane piramide, a ne krstovi. MALA Muziĉka škola. Prve uspešno odsvirane etide. Deca Fabrike „Famos“. Lepa i ledena planina Igman, onoliko snaţno izvire reka Bosna. U nju se uliva reka Ţeljeznica, a onda će ona verolomna Miljacka. Ma, ko si ti, Sarajevo? O tome ćemo drugi put. U svoje vreme, ako je neko ţeleo da sniva lep san, sećao se drvoreda prema vrelu Bosne. U vreme rata, sa leve strane, ostade Hrasnica. - U maju 1992. godine poĉinje mobilizacija radno sposobnih muškaraca u jedinice za prisilan rad, tzv. Civilnu zaštitu i radni vod - nastavlja Robert Medić. - Tu su iskljuĉivo Srbi, od 17 do 65 godina. Prisilan rad je podrazumevao najteţe i najprljavije poslove, a to su bili: kopanje rovova i tranšeja prema srpskim poloţajima... Mi, Srbi, pomaţemo neprijatelju da nas naši ne bi oslobodili? Ima li to veze s pameću? - Kopali smo kanale za vodovod i kalizaciju, radili na deponijama smeća, sekli smo šumu, bili smo sluge u privatnim kućama gde su bili muslimani, prenosili smo najteţe tovare, sahranjivali mrtve, ekshumirali leševe za razmenu... Zašto? - pita se Medić. - Mom bratu Borislavu, imao je tek 14 godina, teško oboleo,
bio je paralizovan, nisu dozvolili da napusti Sarajevo. Lokalni Crveni krst je na našu molbu za evakuaciju odgovorio da nas ne podrţavaju, jer bi odlazak znaĉio „etniĉko ĉišćenje“. Zato nas zadrţavaju, a moj brat kopni. U zimu 1993. godine u svom stanu izrešetan je Mladen Samardţija, star 32 godine. Odmah zatim ubijeni su Predrag Maletić i Bata Kovaĉević na liniji razdvajanja muslimanske i srpske strane dok su bili na gradnji rovova. Pre toga su Maletića surovo tukli u vojnoj policiji zato što je komentarisao ubistvo Samardţije. - Manijaci su se iţivljavali. Stavljali su nas kao ţivi štit prema Srbima. Neki od nas su i ţeleli brzu smrt. Srbi sa one strane su znali šta se dešava i nisu pucali po cenu izgubljenih poloţaja - svedoĉi Medić. - Naše radno vreme trajalo je svakodnevno od 12 do 16 ĉasova, pa ĉak 32 ĉasa bez prekida. Sećam se kraja 1992, nas 50 odvedeno je u pravcu dodirne linije Stojĉevac. Zadrţani smo tu 36 ĉasova, bilo je 20 stepeni ispod nule, dobili smo za to vreme samo jedan obrok. Sneg. Terali su nas da zemlju kopamo golim rukama. Ko bi zastao udarali su ga kundacima, tukli do iznemoglosti. Nastradali su Dragan Brišić, Draţen Bjeković, drugih ne mogu da se setim. Mog oca su terali da gloĊe drvo. Zabavljali su se tako što su nas terali da puštamo ţivotinjske krike, repetirali su oruţje, pucali pored naših glava. Otac Roberta Medića, Milan, bio je pravnik, radio je u „Famosu“ dok nije, kao i svi Srbi, dobio otkaz, juna 1992. godine i onda mobilisan u „radni vod“. - UPADI u srpske stanove bili su svakodnevni, u prvo vreme su nam otimali i hranu, optuţujući nas da posedujemo oruţje, vojnu opremu, radio-stanice, da saraĊujemo sa „agresorima“ - navodi Medić. - Srbe su odvodili u zatvore koji su bili u privatnim kućama, ispod tribina stadiona FK „Famos“, školama, a agonija se svakim danom pojaĉavala. Poseban trag u meni ostavilo je vreme kada sam radio na ekshumaciji leševa. To je bio letnji period, juli, avgust. U aprilu 1993. godine prebaĉeno je nekoliko civila, zarobljenika iz zloglasnog zatvora Tarĉin (muĉilište i logor u silosima, gde su muslimani bacali Srbe) u radne vodove Hrasnice. IzmeĊu ostalih, bili su Milan Krstić, Ranko Varagić i Slavoljub Kapetina. Dogodilo se da su ĉetvorica Srba, bez obzira na opasnost od mina, pobegla ka slobodnoj teritoriji. - Za odmazdu, kivni na begunce, pripadnici mulimanske vojske i policije streljali su trojicu zarobljenika Krstića, Varagića i Kapetinu - navodi Medić. - To je bila predstava od koje mi je i danas muka. Telo jednog od streljanih doneto je ispred jedne kuće. Na njemu su se iţivljavali prolaznici, Muslimani. Ĉak su i deca dovoĊena da iz automata pucaju na leš ubijenog. Gledao sam tu mrţnju. UvoĊenje dece u zloĉin ima delokoseţan cilj. - Bilo je plus 32 stepena, razmenjivani su mrtvi, kopao sam kod male Muziĉke škole, leševi su bili u najgoroj fazi raspadanja, a ja bez ikakve zaštitne maske - govori Medić. - Jednom telu je bila izvaljena ruka, a svi su imali tragove fiziĉkog zlostavljanja. Onda sam ĉuo zvuk klavira, neko je pokušavao da zasvira „Na lepom, plavom Dunavu“. Nikako mu nije išlo. Ne znam šta mi je bilo, povikao sam: "Dosta, ne muĉi Štrausa!" Odmah sam dobio udarac u glavu. DogaĊalo se da vraćamo leševe posle neuspele razmene. Tako sam poĉeo da tepam mrtvim telima. Govorio bih: "Dobro, lezi još malo ovde, dok ne doĊeš kod majke i oca." ZATVORI ZATVARANE su ĉitave porodice preostalih Srba u Hrasnici. IzmeĊu ostalih, cela porodica Papuĉić, otac Mišo, mlaĊi sin Duško, stariji Slobodan sa ţenom Margaritom i šestogodišnjim detetom. Otac i sinovi su ubijeni. Zatvoreni su Slobodanka Matić i njen sin Mladen (14). Oni su godinu dana robijali u zatvorima Hrasnice.
Šifra "stiže paket" 06. jul 2006.
Kad izubijani stignemo u zatvor "Ramiz Sal?in", straţari telefonom pozivaju poja?anje porukom: Došao paket. Slede batine, pa pregled kod lekara koji pita: Ko te tuk`o? Niko doktore, odgovaramo DO IZBIJANjA rata u Hrasnici je ţivelo 3.150 Srba, a mnogi su pobegli predosećajući šta im se sprema. Nisu morali da budu mnogo vidoviti - imali su susret prve vrste sa muslimanskim paravojnim jedinicama, dobijali su preteće poruke, u telefonskim pozivima im je sugerisano da napuste stanove. Već krajem aprila 1992. godine vojska i policija, kao i paravojne grupe, upadaju u srpske stanove tokom dana i noći, pretresaju ih, zastrašuju i odvode ĉlanove porodica na saslušanje. - Rat me je zatekao dok sam radio u fabrici motora „Famos“ - svedoĉi M. V. (puna imena i prezimena poznata su Redakciji). - Uhapšen sam zbog pokušaja izlaska sa ovog podruĉja. Proveo sam dva meseca u
podrumskim prostorijama u Ulici 29. novembra. U podrumima za ugalj i drva bilo je obiĉno po 18 ljudi u većim odajama, a u manjim po tri ĉoveka. Tukli su me, poniţavali, izrugivali mi se... Moj komšija Maksim Šojić od batina je izdahnuo za ĉetiri dana. Kada su ga sahranjivali, to su radili Srbi u tzv. radnim vodovima, videli su da su mu polomljene ruke, rebra, vilica i sve ostalo. M. V. konstatuje da je ceo tok rata proveo u zatvoru, razlika je bila samo u tome što je nekada mogao da spava u stanu, kada zvaniĉno nije bio u zatvoru. Govori da je spavanje u stanu ponekad bilo strašnije od onog u zatvoru, jer se nije znalo kada će manijaci da upadnu i odmah krenu sa iţivljavanjem i pljaĉkom. - MISLIM da Muslimani imaju jako dobro razraĊen sistem za uništenje Srba, naroĉito psihiĉki - govorio je M. V. prilikom prebega na srpsku teritoriju. - Muslimani su znali da pucaju na nas, dok smo kopali rovove na isturenim linijama, govoreći da to ĉine Srbi. Tako sam i ja ranjen karajem 1993. godine u levu ruku, taĉno u visini srca, što znaĉi da je neko hteo da me ubije, neko od Muslimana komšija, ko me je znao, a iznad svega mrzeo samo zato što sam Srbin. Došlo je vreme prebacivanja iz zatvora "Hrasnica", kroz "famozni" tunel ispod piste aerodroma. - Taj tunel i moj prolaz kroz njega je nešto najstrašnije i najmraĉnije što sam doţiveo - govori M. V. Tunel je dugaĉak oko kilometar, visok oko 1,7 metara, širok oko 1,5 metara. Pre ulaza u tunel su nam vezali oĉi, a zatim nas postrojili i izloţili kao „ćetnike“ zlikovce. Pored nas prolazilo je na stotine Muslimana, muškaraca, ţena i dece, koji su nas udarali, pljuvali, vreĊali i radili od nas šta su hteli. Potom nas uvode u tunel u koloni. Zatvorenici su prolazili kroz tunel i tad je poĉeo pakao: vika, cika, urlikanje, udaranje nogama, rukama, palicama po glavi, bubrezima, rebrima. Blato je bilo do kolena, ljudi su padali, gmizali uz batine i psovke i to je trajalo celu veĉnost. Izlaz iz tunela je većina doĉekala bez svesti, vuĉena od drugih, a svi u krvi, polomljenih rebara i izbijenih zuba. I sa druge strane tunela, razjareni prolaznici logoraše gaĊaju kamenjem, pljuju, udaraju i vreĊaju. Od zatvora u Hrasnici, pa sve do izlaza iz tunela, zatvorenike su pratili policajci, ĉuvari iz "Hrasnice", posebno odabrani za ovaj posao. Prema reĉima M. V. najviše su ih tukli Alija Piĉuga, Zijo Ĉolpa, Sejo... Posle dugog ĉekanja došao je nekakav kombi u koji su nesrećnike utrpali kao drva, jednog preko drugog i odvezli u zatvor „Viktor Bubanj“. - U „Viktoru“ sam nateran da napamet nauĉim jednu pesmu o Aliji, a ko na proveri nije znao tu pesmu, dobijao je teške batine - svedoĉi M. V. - Sada se pitam ko sam ja i šta je ostalo od mene. Posle svega, osećam se jadno i bedno, jadno i ĉemerno. No, šta vredi govoriti o tome. - Radio sam u „Famosu“ i ţiveli smo srećno ja, moja ţena i dvoje dece - govori Mirko Vlaški. - Rat nas je zatekao u Hrasnici, u našem stanu. Moja ţena je smatrala da ne treba nikuda da idemo, jer nikome ništa ruţno nismo uĉinili. U junu 1992. godine Muslimani postavljaju straţe ispred haustora. Vidimo da nema izlaza. U POĈETKU avgusta muslimani napadaju na naselje Vojkoviće, s leve strane Hrasnice, koje su drţali Srbi. Doţivljavaju teţak poraz. Mnogi leševi ostaju u šumi iznad „Famosa“. Za Srbe u Hrasnici - pakao. Za sve su krivi. U zatvoru ubijaju Borka Stojanovića, Radomira Milutinovića, Mišu Papuĉića i njegovog sina i Dostimira Nikolića Šekija. U to vreme je upravnik zatvora bio Amir Šabović, radnik „Famosa“. Mladen Samardţija je ubijen na vratima stana. Drago Bjelica je ţrtva snajpera. Predrag Maletić je poginuo od granate, Mika Andrić od snajpera. Dragan Barišić i Boško AnĊić su pošli na srpsku stranu, ali su poginuli u polju kod „Famosa“ od nagazne mine. - Muslimani i HOS sa strane pale „Famos“, fabriku menjaĉa - nastavlja Mirko Vlaški. - Posle toga pevaju i nose crnu zastavu sa mrtvaĉkom glavom. Mnogi Muslimani zadovoljni, kaţu, "napraviće nama Švabo još bolju fabriku". Dolazi 10. semtembar 1994. godine. Kreću dva autobusa sa 118 putnika. Kupili su karte za 20 DEM. U po dva kofera celukupna imovina. Na Igmanu, ujutru, hapsi ih policija. U koloni dva po dva, pravac zatvor u Hrasnici. - Došao sam i ja na red za ispitivanje - govori Vlaški. - Odmah na ulazu udarac u slabine. Šestorica sa palicama sede. Ustaje jedan, udara me u predelu srca. Gubim dah. Skaĉu svi na noge, udarci pljušte po telu. Padam tri puta, diţu me i ponovo tuku. Odvode me u ćeliju krvavog. Dolazi 12. novembar 1994. godine, dan kada Vlaški odlazi iz zatvora u Hrasnici. Zatvorenici idu preko Butmira, veĉe se spušta. Dolaze pred ĉuveni tunel, koji je veza Sarajeva sa zapadom. Ovu grupu od 12 ljudi vodi pet policajaca. Pred tunelom im vezuju oĉi. - Ĉujemo viku pred tunelom: „Evo ćetnika!“ - svedoĉi Vlaški. - Tuku nas kuda stignu, onako bespomoćne. Kroz tunel ĉovek mora ići sagnut. Do izlaza je ĉitava veĉnost, a tamo nas opet tuku muškarci, ţene i deca iz Dobrinje. Krećemo u zatvor „Viktor Bubanj“, odnosno „Ramiz Salĉin“. Tu straţari pozivaju telefonom pojaĉanje policije. Jedan govori: "Došao paket". Nedugo zatim, dolaze radosni monstrumi. Ponovo nas tuku i ĉizmama i palicama. Posle nas pregleda lekar, vidi naša leĊa crna od udaraca i pita: "Je li te ko tukao?" Odgovaramo: Nije, doktore. ONESVEŠĆENI
- ONI koji su bili svesni toliko da se mogu drţati na nogama, nosili su onesvešćene iz tunela do mesta odakle ih je preuzimala policija iz Sarajeva - svedoĉi Robert Medić. - Dok su tako ĉekali prevoz, Muslimani prolaznici su likovali i pretili robijašima da će ih pobiti, prilazili su i tukli ih i pljuvali. Zatvori u Hrasnici su, inaĉe, ĉuvani od pogleda MeĊunarodnog crvenog krsta.
Kud odoše ljudi? 07. jul 2006.
Kako se menjala nacionalna struktura Sarajeva na štetu Srba? U novijoj istoriji klju?na tri datuma, sva tri - šesti april! U Sarajevu ponovo Srbi ne smeju glasno da izgovaraju svoja imena Piše: Vlasta POPOVIĆ POĈINJEMO sa novijom istorijom. Šestog aprila 1941. godine Nemci su bombardovali Sarajevo, poginulo je 1.500 stanovnika. Vlast u gradu uspostavili su Nemci i lokalne ustaše. Monstruozna tvorevina NDH stvorena je 10. aprila. Poĉelo je proganjanje Srba i Jevreja. Sarajevo je do tada bilo glavni grad Drinske banovine u Kraljevini Jugoslavija. U direktnim pokoljima ubijeno je 2.278 Srba i oko 9.000 Jevreja. DogaĊa se 6. april 1945. godine - Drugi, Treći i Peti korpus Jugoslovenske armije oslobaĊaju Sarajevo. Ubrzo zatim postaje glavni grad novostvorene Republike Bosne i Hercegovine. Još jedna šestica, 6. aprila 1992. godine - muslimanski praznik Bajram, Nemci i drugi svetski moćnici priznaju novu drţavu Bosnu i Hercegovinu. Baš na dan kada su bombardovali Sarajevo. Srbi u šoku, Jevreji beţe uz podršku meĊunarodne zajednice, a autoru „Islamske deklaracije“ Aliji Izetbegoviću se ostvaruje san - Sarajevo postaje glavni grad islamske drţave usred Evrope. U njemu ostaje više od 160.000 Srba, što je trećina stanovnika. Austrija, odnosno Austrougarska, uvek je stavljala šapu na Bosnu i Hercegovinu. U VREME Prvog svetskog rata Austrija je ĉinila neviĊena zverstva nad srpskim stanovništvom. Ipak, prema popisu iz 1921. godine Srbi su u Sarajevu ĉinili 56,3 odsto stanovništva. Na prvom posleratnom popisu, 1948. godine, Srbi su bili sa 61,4 odsto u apsolutnoj većini. Komunisti, zakleti ateisti, omogućili su 1953. godine izjašnjavanje i prema veroispovesti. I dalje se lome koplja na temu da li Srbi, kao nacija, je trebalo da prihvate i svoje sunarodnike koji su zabludeli u islamsku ili katoliĉku veru. Komunisti (ateisti) omogućili su stvaranje jedne nove, hibridne nacije. Tako se te 1953. godine uĉešće Srba u Sarajevu smanjilo na 45,8 odsto. Umesto Srba muslimanske veroispovesti, sada su se pojavili Muslimani. Da bi pojaĉali prisustvo Muslimana, u stvari Srba koji su se poturĉili, komunistiĉki vlastodršci Sarajeva intenzivno doseljavaju Muslimane i iz Raške oblasti (Sandţaka) od 1984. godine, kada je ovde bila Zimska olimpijada, pa sve do rata. U samo Sarajevo tako je došlo više od 100.000 Sandţaklija, a i više od 50.000 Šiptara. Još nije razjašnjeno ovo migraciono kretanje, neka ozbiljnija studija mogla bi da dokaţe da su ovi doseljenici u stvari neka vrsta glasaĉkog tela koja se kreće iz jedne do druge bivše republike SFRJ. Godine 1991. Srbi su ĉinili trećinu sarajevskog stanovništva, a popisom iz 1981. godine 45 odsto, a Muslimani 42,8 odsto. Grad Sarajevo nastao je u kotlini, sa obe strane reke Miljacke, na podnoţju Trebevića, okruţen planinama koje zatvaraju neposredni prilaz gradu. Grad je na 550 metara nadmorske visine, a stvoren je na glavnom, najprohodnijem i najkraćem pravcu iz Panonske nizije, dolinom reka Bosne i Neretve ka Jadranskom moru. Ima, pribliţno, centralni poloţaj u prethodnoj jugoslovenskoj republici BiH. Najstarije poznato naselje na podruĉju Sarajeva je neolitski Butmir. Debelo brdo i druga mesta sarajevskog polja naseljavaju nosioci enolitske, vuĉedolske kulture. Polovinom drugog veka pre nove ere Rimljani su pokorili Ilire, podigli su oko termalnih vrela na Ilidţi malu gradsku anglomeraciju, a u podnoţju Debelog brda manje naselje. U trećem veku je naselje na Ilidţi imalo status kolonije. BOSNA se prvi put pominje sredinom desetog veka. Tim imenom se oznaĉava oblast oko gornjeg i srednjeg toka reke Bosne, to jest geografski pojam koji je u sastavu srpske drţave, a ne posebna drţavna celina. Bosanske vladari u 13. i 14. veku svoje podanike iskljuĉivo nazivaju Srbima, a jezik kojim govore srpskim. Sarajevo je 1244. godine u sastavu ţupe Vrhbosne, a kao posed pripadao je srpskoj porodici Povlovića. Od 1250. pa sve do 1463. godine ovim podruĉjem vlada srpska porodica Kotromanića. Stjepan Prvi Kotromanić oţenio se ćerkom srpskog kralja Dragutina. Vlast u Bosni uzima Tvrtko Prvi, koji se 1377. krunisao kao kralj Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana. Uz svoje liĉno ime dodao je i ime Stefan, koje je u Srbiji imalo odreĊeno drţavno-simboliĉko znaĉenje. U 15. veku Turci zaposedaju utvrĊenje Hodidjed, istoĉno od Sarajeva, a 1435. godine zauzimaju dolinu reke Miljacke i sarajevsku kotlinu. Godine 1463. su osvojili Bosnu i zaposeli sve oblasti u kojima ţivi
srpske narod. Umesto starog, srpskog naselja sa odlikama srednjovekovne, pravoslavne kulture, niĉe novo tursko naselje (izgraĊeni su saraj, to jest namesniĉki dvor, drvena dţamija, most, hamam, vodovod, han, kuće, dućani i mlinovi). Turci su ovo naselje nazvali Saraj-ovasi (polje oko dvora) ili Saraj-kasabasi. Po tome je Sarajevo steklo ime. U pisanim izvorima prvi put se pominje 1507. godine. Krajem 17. veka besneli su austro-turski ratovi, od 1683. kada su Turci došli do Beĉa, pa sve do 1699. godine, kada je zakljuĉen Karlovaĉki mir. Eugen Savojski, jedan od najvećih vojskovoĊa je sa 8.500 vojnika 1697. ušao u Bosnu došao do Sarajeva i spalio ga. Ţivot Srba pod Turcima bivao je sve gori. Godine 1853. Turci su doneli propis prema kojem je ĉak zabranjeno da se upotrebljava srpsko ime. Oni, malodušniji, poĉeli su da se poturĉuju. U Herceg-Bosni kreće ustanak Srba 1875. godine. Ustanici Turcima ne veruju. Srbija je pokušala da zaštiti svoj narod, ali se usprotivila Austrougarska, navodeći da se „vreĊaju njeni interesi“. Na Berlinskom kongresu, 1878. godine, BiH dobija autonomiju, oslobaĊa se turskog ropstva, ali je stavljena pod protektorat Austrougarske. Vreme sadašnje, u Sarajevu ponovo Srbi ne smeju glasno da izgovaraju svoja imena. Praćeni su kada odlaze u crkvu. Ponovimo, Sarajevo je napustilo više od 150.000 Srba. Ovaj grad danas preteţno naseljavaju muslimani. Pored Srba koji su se poturĉili u vreme Turaka, rado su viĊeni i graĊani naseljeni iz arapskih zemalja. Aktuelna muslimanska vlast u Sarajevu i dalje istiĉe multietniĉnost, multikulturalnost, multireligioznost, a, normalno, istiĉu se - graĊanska prava. BEZ POVRATKA MUSLIMANSKE, legalne vlasti su u toku rata zverstvima nad srpskim ţivljem u delovima grada pod njihovom kontrolom, uĉinile da većina Srba koja je izbegla, nikada više i ne ţeli da se vrati u svoje Sarajevo. Potresna svedoĉenja koja navodimo moţda ništa neće promeniti, ali je bitno da se kaţe bar deo istine o njihovom stradanju.
Ubistva zbog pesme 08. jul 2006.
Ukrštene ispovesti logoraša iz „Ramiza Sal?ina“ svedo?e o zverstvu na Savindan, 27. januara 1993. godine, kada su Srbi naterani da usred no?i iza?u u zatvorski krug, na minus 20 stepeni. Dvojica zatvorenika ubijeni su šmrkovima vode, a Himzo Dolan, upravnik logora, na ovaj na?in je pokušavao da sazna ko je pevao pesmu „Odakle si, sele“ - ZOVEM se G. N., roĊen sam 1973. godine u Sarajevu. U drugoj godini ostao sam bez oca. Majka i ja smo stanovali blizu kasarne „Viktor Bubanj“. Bila je to lepa ulica. Majka mi je u šali govorila: - Ti ćeš, sine, sluţiti vojsku u ovoj našoj kasarni, a ja ću svakog dana dolaziti da te vidim i donosiću ti hranu. Ta kasarna je ubrzala majĉinu smrt, a G. N. će ostati u muĉnom sećanju do kraja ţivota. Njegova majka je umrla od brige i tuge 13. januara 1994. godine, kada se nalazio u kasarni logoru. Iz dvorišta zatvora je mogao da vidi svoju kuću, ali mu nije bilo dozvoljeno da izaĊe i sahrani majku. Odmah na poĉetku rata, G. N. je pokušao da pobegne iz muslimanskog dela Sarajeva, kroz naselje NeĊarići. Muslimani su ga uhvatili pedesetak metara od linije razdvajanja. - Odveli su me u neki njihov štab Teritorijalne odbrane u naselju Vojniĉko polje - svedoĉi G. N. - Ĉim sam ušao, poĉeli su da me besomuĉno tuku svim i svaĉim - rukama, nogama, puškama, kopljem od zastave, vatrogasnom lopatom. Rekli su da će me zaklati. Posle muĉenja u još tri podruma i u Centru sluţbe bezbednosti, prebacuju ga u centralni zatvor ĉiji je upravnik bio ozloglašeni Ismet Bajramović Ćelo. - U zatvoru sam zatekao oko 200 zatvorenih Srba - nastavlja G. N. - Sve nas 21. juna 1992. godine prebacuju u „Viktor Bubanj“. Mi smo bili ti koji su „sveĉano otvorili“ logor. Muslimani su kasarnu „Viktor Bubanj“ prekrstili u „Ramiz Salĉin“. Ramiz Salĉin je bio komšija G. N., ĉovek od oko 40 godina. Stanovao je u bespravno izgraĊenoj kući na Mojmila brdu. Salĉin nije bio mnogo školovan, bio je kockar, alkoholiĉar i kriminalac. Imao je malu kafanu od lima koja se zvala „Delfin“. Salĉin je bio snajperista, pucao je na civile. Poginuo je u NeĊarićima. I G. N. pamti 27. januar 1993. godine. Ko je sve pevao „Odakle si, sele“, upravnik zatvora Himzo Dolan nikada nije saznao. U stan Boţidara Obradovića 22. juna 1992. godine dolaze dvojica inspektora, bivši kriminalci. Poĉeli su da pretresaju stan i u deĉjoj sobi videli poster sa fudbalerima Crvene zvezde. - Potpuno su poludeli kada su na video-kaseti s jedne svadbe u Rajlovcu videli i ĉuli kako veća grupa i Srba i Muslimana peva staru srpsku pesmu „Odakle si, sele“ - govori Boţidar Obradović.
Obradovića su osudili po ĉlanu 213, stav jedan KZ - posedovanje oruţja i eksplozivnih naprava. U „Viktoru Bubnju" su već prvog dana boravka pred njim ubili profesora matematike Milorada Gligorića sa Ilidţe. - Gligorić je ovim ĉuvarima bio profesor u školi - svedoĉi Obradović. - Tukli su ga i stalno podvikivali: "Profesore, moţe li dvojka!" Bile su to batine do smrti. Od gladi i batina umrli su Trivo Guslov, Novica Niĉević, pukovnik Bracanović, Aleksandar Matić, Stevo Šiljegović... Navodno se sam obesio Dragan Zelić. Ja sam za samo ĉetiri meseca spao sa 100 na 54 kilograma. - Ne znam ko je prvi poĉeo da peva tu pesmu, ali nam je onako ojaĊenima ušla u uši, da tako kaţem govori D. J. - U „Ramizu Salĉinu“ su ljudi svakodnevno umirali, od batina, gladi, dezinterije, ţutice, upale pluća... Nedeljka i Veljka Odţakovića su terali da udišu isparenja iz kante u koju je vršena nuţda. Onda dolazi 27. januar 1993. godine. Ranka Dulića u logoru razapinju na krst i posle muĉenja ga teraju da popije ĉašu sopstvene krvi. Savo Krstović, izboden noţevima, od zgrušane krvi nije mogao da skine odeću sa sebe. U muĉenju se isticao Meho Sobo. Više od 50 Srba isterano je oko 20 ĉasova u krug logora. Napolju - minus 20 stepeni. Robijaši moraju da se skinu goli. Tada poĉinje polivanje ledenom vodom iz hidrantskih creva. Veljka Odţakovića nemilosrdno ribaju grubom ĉetkom. Umire od hladnoće i udaraca. - Nedeljko Odţaković umire od upale pluća - nastavlja D. J. - Kao i svi mi, dva sata je na mrazu stajao go. - Himzo Dolan nas je izveo u krug, kako je rekao „da dobijemo kiseonik“, a i zbog pesme „Odakle si, sele“, koju su ĉuli policajci da pevamo jedne noći - svedoĉi Strahinja Ţivak. - Naglasio je da će i narednih dana istraţivati i da ćemo progovoriti jer je on iskusni policajac i bezbednjak bivše JNA. Odrţao je reĉ: naredni dani su doneli nove, monstruozne torture zbog te pesme. Zatvorenici su bili ţivi kosturi. Posle puno godina, kada sam se dokopao slobode, otišao kad svog brata u Smederevo, neko veselo društvo je pevalo „Odakle si, sele“. Meni su na oĉi krenule suze, a ljudi su me pitali ĉemu to. - U logoru sam izgubio 47 kilograma - svedoĉi Bogdan Vanovac. - Nisam mogao da stojim, a da se ne pridrţavam za zid. Sigurno bih umro od gladi da me nije spasao Dragan Buljugija. On je izlazio na rad, tako da je imao priliku da od pasa otima hranu. Psi su uvek imali dovoljno hrane. Dragan ispred psa uzme koliko moţe, da ga vodnici ne bi videli, pa donese meni. Mene su tog 27. januara odneli u zatvorski krug i tamo skinuli. - Pošto je „Viktor Bubanj“ pre rata bio kasarna bivše JNA, u njoj je bilo dosta baĉene odeće - svedoĉi Romko Petrešin. - Da bismo se zaštitili od hladnoće, oblaĉili smo ove uniforme. To je dobrodošlo muslimanskim medijima, a i mnogim zapadnim, da nas prikaţu kao prave vojne zarobljenike, „ćetnike“. Svi mi smo bili civili koje je muslimanska vlast uhapsila samo zato što smo pripadnici srpskog naroda. Optuţbe su, uglavnom, bile izmišljene i bez ikakve osnove, a za njih su bile predviĊene dugoroĉne zatvorske kazne ili smrt streljanjem.
BEKSTVO - MENI su predvideli kaznu od deset godina zatvora, preţiveo sam osam „suĊenja“. Advokat po sluţbenoj duţnosti je uglavnom ćutao - svedoĉi Romko Petrešin. - Posle dve godine neviĊenih muka ja sam „osloboĊen“, jer mi ništa nije dokazano. Pušten sam u grad Sarajevo bez ikakvih dokumenata. To je znaĉilo da me odmah mogu ponovo da uhapse ili da me odmah ubiju. Sa još dvojicom Srba pravim plan o begu. Po cenu ţivota odluĉujemo se na bekstvo iz muslimanskog dela grada jer su nas do slobode ĉekala, izmeĊu ostalog dvostruka minska polja. Beg nam uspeva i dolazimo na srpsku zemlju.
Ponižavani i ubijani 09. jul 2006.
Muslimanski mediji bez prestanka nazivali Srbe pogrdnim imenima i stvarali atmosferu da nije nikakav greh ubiti „?etnika“. Ro?aci umrlih ili ubijenih nisu smeli javno ni da ţale svoje mrtve, snajperisti posebno ga?ali ţene u crnini. Svedo?enje ljudi koji su prebegli na srpsku teritoriju Piše: Vlastimir POPOVIĆ PO ulazima u sarajevske zgrade pripadnici teritorijalne odbrane sve vreme rata su lepili plakate sa uputstvima kako treba da se ponaša pravi Musliman. Nikako nije bilo preporuĉljivo druţiti se sa „nevernicima“, a jedno od dvadesetak tih pravila bilo je i da dobar musliman ne sme da kupuje nikakve stvari od Srba. Dobrotvorno društvo „Merhamet“ nije delilo pakete deci iz mešovitih brakova.
Liĉna izjava S. M., posle izlaska iz muslimanskog dela Sarajeva: - Kada sam uhapšen, Ferid Jašarević, bivši oficir JNA, a sada komandant u jedinici muslimanske TO, rekao mi je da nisam smeo da se ţenim Muslimankom. Ko mi je to dozvolio, pitao je. Objasnio mi je da je moja ţenidba velika uvreda za Muslimane, a pogotovu nisam smeo da imam decu sa ţenom. Zamerao mi je što imam dve ćerke. Preko sarajevskih medija „obogaćen je“ spisak pogrdnih naziva za Srbe. - Repertoar je bio širok, nazivali su nas srbocrnogorski ili srboćetnićki agresori, ćetnici, ćete, ćetalji, ćetnikuše (za ţene), vlasi, brĊani, koljaĉi s brda, petokolonaši, bradate spodobe i tome sliĉno - svedoĉio je student Zlatko Pavlović. - O Srbima su govorili da su zveri, monstrumi, a javno se naslaĊivali priĉama o uspešnim pogubljenjima „ćetnika“. Slušao sam jednog Muslimana koji je likovao kada je umrla Desanka Maksimović. „Krepala je ćetnikuša“, uzvikivao je. Pavlović je nastradao od granate, dok je kopao rovove oko Stupa i Azića. U prisilnim vodovima Srbi su terani da rade najopasnije i najprljavije poslove, izloţeni i uvredama i snajperskim mecima, odnosno granatama i minama. Zlatku je amputirana desna potkolenica. - U vreme dok sam bio u bolnici, u istoj sobi sa mnom, bio je Musliman koji je priĉao kako mu je najveća ţelja da s automatom upadne u neko beogradsko zabavište - govorio je Pavlović. - Slušao sam i jednog njihovog vojnika koji je tvrdio da su Srbi mentalno poremećen narod, a to je objašnjavao time što od malih nogu slušaju gusle. To je, po njegovom mišljenju, takav zvuk od kojeg ĉovek poludi. - Mojoj komšinici je poginuo sin, pa je obukla crninu - svedoĉi Vojislav M. Ĉangalović. - Bili smo na ulici i povikao sam: Skidaj, ţeno, crninu, ubiće te! - MeĊu blokovima solitera, na Alipašinom polju, nalazi se pravoslavno groblje - navodi Dragan Todorović, student u vreme poĉetka rata u Sarajevu. - Vodili su nas na prisilan rad i video sam kako psi razvlaĉe mrtvo telo. Naši straţari su jednostavno konstatovali: „To je ćetnik“. Ne moţete i ne smete da sklonite tog mrtvog ĉoveka, a što je najgore, ne smete ga ni ţaliti u prisustvu nekog Muslimana. Ako vam neko umre ili pogine, pa ga sahranite na groblju, sutradan vidite da nema krsta. Muslimani ĉupaju krstove, odnose kući i cepaju ih u drva, da se greju i kuvaju ruĉak. - Muslimankama udatim za Srbe ili Hrvate u „Merhametu“ ne daju pomoć, uz obrazloţenje da su skrenule sa Alahovog puta i izdale svoju veru - svedoĉi Danka Lisov, posle prebega na srpsku teritoriju. Saša Petković, dokopao se Grbavice 1. jula 1994. godine: - Srbima i dalje nije bezbedno kretanje gradom - izjavio je Petković sluţbi bezbednosti srpske jedinice. Ne smemo ĉitati srpsku štampu, slušati naše radio-stanice, gledati našu televiziju. Odmah te proglašavaju petokolonašem i "ćetnikom". Miroslav Jokić je 11. marta 1995. godine pobegao na srpsku teritoriju: - Komandant 5. motorizovane brigade Ismet Hodţić smenio je direktora bolnice u Dobrinji, dr Hadţira, zato što je leĉio Srbe, ranjene na kopanju rovova - izjavio je Jokić. Dţafer Poljak, predsednik Civilne zaštite na Dobrinji, lepio je plakate u ĉitavom naselju. Tu je pisalo da su Srbi tatarski narod, da ne pripadaju ljudskom rodu, da su ljudoţderi, da piju ljudsku krv, a posle toga ljude nabijaju na raţanj i peku, a za to vreme izvode razne divljaĉke igre. Upravo zbog toga je, kako piše, civilizovana Evropa ustala da iskoreni srpski narod. Zorica Zuković svedoĉila je da je njenu roĊaku silovalo deset Muslimana u Hrasnom, meĊu kojima i fudbaler Edin Bahtić, zvani Fićo. Pre toga su je ubacili u bure hladne vode da operu „vlaški šmek“. Nevenka Popović, prešla je 10. aprila 1994. godine u deo Sarajeva pod srpskom kontrolom. - Hajro Baţdarević, sa Trga Pere Kosarića broj 8, naterao je Srpkinju Nevenku Janković iz iste zgrade da robuje u njegovom stanu - izjavila je Nevenka Popović. - Bez ikakve naknade ova starija i bolesna ţena mora da Baţdareviću, koji je izgleda umislio da je beg ili aga, svakog dana na sedmi sprat donosi vodu iz podruma, pere veš i obavlja druge poslove. AnĊa Kašljević, koja je graniĉni prelaz na Grbavici prešla 25. novembra 1994. godine, svedoĉila je da Muslimani nisu ni prikrivali zloĉine. - Avgusta 1992. godine, videla sam Đipa Fejsala krvavih ruku - navodi AnĊa. - Fejsal je u razgovoru rekao da upravo dolazi iz restorana „Bristol“ na Dobrinji gde je tukao i klao Srbe. U istu kafanu pijani Muslimani dovode maloletne Srpkinje iz svih delova grada, siluju ih i ubijaju. To je meni rekao Jasmin Malić, pripadnik Armije BiH, star 19 godina. U više navrata viĊala sam spaljene leševe u kontejnerima pored škole „Simon Bolivar“. KNjIGA MILIVOJE Ivanišević, direktor Centra za istraţivanje zloĉina nad srpskim narodom, nedavno je objavio knjigu „Zloĉini nad Srbima BH, 1992-1995“. Posle višegodišnjeg rada svetlo su ugledali dokumenti o zloĉinima, ţrtvama i dţelatima, izloţeni hronološkim redom. Prilikom pisanja ovog feljtona, korišćeni su, izmeĊu ostalog, navodi iz Ivaniševićeve knjige. Ovo delo moţe da se kupi na Trgu Nikole Pašića u Beogradu.
Deca na nišanu 10. jul 2006
Sve vreme rata snajperisti iz dela grada pod muslimanskom kontrolom ubijali civile na srpskoj i svojoj teritoriji. Na meti, u mnogo slu?ajeva, bila i deca. Muslimani su na kontrolnim punktovima, kojih je bilo na stotine, „motorolama“ bili povezani sa snajperistima Piše: Vlastimir POPOVIĆ U SRPSKOM delu Sarajeva, u Ulici Rave Jankovića, ispred zgrade broj 59, lastiš su igrale devojĉice Milica (Ranka) Lalović (10) i Nataša (Nedeljka) Uĉur (9). Iz stanova su izašle odmah posle ruĉka, 11. marta 1995. godine. I igranje lastiša je neki nagoveštaj proleća. Ove devojĉice ga nisu doĉekale. Snajperista iz zgrade „Loris“, na Trgu Pere Kosorića, pod kontrolom muslimanskih oruţanih formacija, posmatra deĉju igru. Ko zna koliko ih je gledao. U 15.30 dva pucnja. Milica i Nataša padaju mrtve. Milan M. Trbojević, penzionisani potpukovnik avijacije, prošao je uţasna muĉenja u kazamatima Sarajeva. Stanovao je pre zarobljavanja iznad kosog lifta na Ciglanama, a posle izlaska iz logora, aprila 1993. godine, nije imao kud. Bio je „ilegalac“, noćio kod prijatelja i daljih roĊaka, u podrumima i potkrovljima, sve do novembra. - Kretao sam se, kad sam morao da se javim MeĊunarodnom crvenom krstu, a njegovo sedište je bilo na Ciglanama - Koševo - svedoĉio je Trbojević. - Bio sam izloţen ubitaĉnoj vatri snajperista. Teoretskih šansi nije bilo da po toj zoni pucaju Srbi. Sredinom avgusta su kod Ţelezniĉke stanice, neposredno ispred mene, pali ĉovek i ţena, pogoĊeni snajperskim mecima. Iz prikrajka sam, kao profesionalni vojnik, vizirao sve moguće pravce i daljine i uvideo da ova ubistva nikako nisu mogla da doĊu sa srpske strane. Srpski poloţaji su bili preko Miljacke, a ostaci bivše kasarne „Maršal Tito“ su stvarali zaštitni bedem sa srpske strane. MUSLIMANI su na kontrolnim punktovima, kojih je bilo na stotine, „motorolama“ bili povezani sa snajperistima. Tako nam više svedoka navodi kako su muslimanski vojnici oznaĉavali snajperistima Srbe prošle kroz kontrolni punkt. - Plava košulja, kratki rukavi, nosi zembilj - rekao je vojnik u „motorolu“. Usledio je pucanj, ĉovek je pao mrtav, a vojnici su psovali „ćetnike“. - Krio sam se u avgustu 1993. godine u potkrovlju jedne zgrade u Ulici Augusta Cesarca - nastavio je Trbojević. - Sa tog poloţaja, krišom, mogao sam da posmatram sve prljave igre muslimansko-hrvatskih snajperista i njihove artiljerije. Artiljerija, a prevashodno minobacaĉi, ĉesto su satima drsko i besprizorno tukli po srpskim delovima Sarajeva i provocirali odgovor. U ovom feljtonu pisano je i još će se pisati o dejstvima muslimanskih snajperista, a sada navodimo neke primere. Staka Đokić je oko 14.30, 29. juna 1992. godine ubijena dok je širila veš u Ulici Kromolj bb. Pucano je iz pravca Gradskog porodilišta, Ulice Hasana Brkića, pod kontrolom pripadnika muslimanskih oruţanih snaga. Bosa Babić je izašla na balkon svog stana u Lenjinovoj ulici 14 - b, 1. avgusta iste godine u 19 ĉasova. Metak je ispaljen sa zgrade u Ulici Vilsonovo šetalište, pod muslimanskom kontrolom, Bosa je pogoĊena u vrat i odmah preminula. Dana 6. avgusta u 18 ĉasova pucano je sa zgrade na lokalitetu Pofalića na putniĉki automobil koji se kretao Ulicom Bane Šurbat. Suvozaĉ Mirko Šiljević je pogoĊen u levu slepooĉnicu, pa je istog trenutka nastupila smrt. UtvrĊeno je da je Šiljević pogoĊen snajperskim dum-dum metkom. Pripadnici muslimanskih oruţanih snaga su na lokalitetu Ljubina, u blizini kafane „Ranĉ“, 18. avgusta ubili u 11 ĉasova Dragislava Janjiha, a teško ranili Novicu Jakšića, Petra Motika i Janka Đurića. Ljudi su bili u kolima, a gaĊani su, isto tako, rasprskavajućom municijom. Sa zgrade vlade bivše BiH snajperista je pucao 25. avgusta oko 16 ĉasova i u Uliici Bane Šurbata pogodio Radmilu Mrkulj u stomak. Radmila je izdahnula pre nego što joj se mogla ukazati neka pomoć. Na raskrsnici ulica Bratstva i jedinstva i Lenjinove, 10. septembra u 7.45 pogoĊen je Nikola Fuštar, koji je iskrvario pre ukazane pomoći. Snajper se oglasio ponovo sa podruĉja Pofalića koje su kontrolisali muslimani... NA ISTI naĉin iz razliĉitih delova grada pod muslimanskom kontrolom (prema podacima do kojih je došao Centar za istraţivanje zloĉina nad srpskim narodom), do kraja rata ubijeni su: Gordana Govedarica, Manda Urošević, Slobodan Gavrić, Ostoja Oţegović, Jova Kneţević, Koviljka Rajić, Suvan Lukić, Mila Šiljak, Olga Jovanović, SrĊan Jovljević, Branka Tezić, Tanja Ljuboja, Janja Radojević, Desanka Tubić, Borivoje Kneţević, Miroslav Ĉivulj, Makivija Petrović, Obrad Golijanin, Slobodan Moĉević, Stana Radojević, Radomir Gajić, Đura Kenić...
Ranjeni su: Ankica Fabijanić, Nikola Kravljaĉa, dete Jadranka Janjetović, dete Dejan Pašković, Jadranka Ĉamor... Pucano je sa više od sto lokacija pod muslimanskom kontrolom. Prema reĉima Dragana Todorovića, jednog od svedoka, muslimanski civili su uglavnom nasedali na propagandu da „ćetnici“ pucaju i iz dela grada pod kontrolom policije i Armije BiH. - Kako je moguće, uopšte, da iz srpskih delova Sarajeva neko ulazi u muslimanske, pa da tamo „svija“ neko snajpersko gnezdo? - pitao se Todorović. Navešćemo samo nekoliko primera artiljerijskih dejstava po srpskim delovima Sarajeva. Dana 20. avgusta 1992. godine u Hadţićima je sa pet artiljerijskih projektila pogoĊen Dom zdravlja. Tada su muslimani upotrebili i bojne otrove. Ranjeno je devet ljudi. Dva dana kasnije na teritoriju Ilijaša palo je više od 200 granata. Jedan ĉovek je poginuo, a sedam je ranjeno. Ranjena su i dva pripadnika Unprofora. Muslimani su gaĊali i transportni avion sa humanitarnom pomoći, ţeleći da to pripišu Srbima. Isto mesto je 25. avgusta gaĊano sa 250 granata, a struĉnjaci su utvrdili da su turske proizvodnje. Ubijeno je ĉetiri, a ranjeno trinaest ljudi. Ĉetiri dana kasnije u NeĊarićima je pogoĊen transporter Unprofora i ranjena su tri francuska vojnika. Prilikom napada na Hadţiće 23. oktobra teţe je ranjeno osmoro dece. Od artiljerijske paljbe 26. oktobra na autobusku stanicu na Ilidţi, ubijeno je 9 osoba, a ranjene su 33. Muslimani su teškom artiljerijom i višecevnim raketnim bacaĉima gaĊali Ilidţu, Hadţiće, Dobrinju, NeĊariće i druge delove srpskog Sarajeva. Ranjeno je 15 ţena i dece. Na bolnicu u Blaţuju ispaljeno je 12. decembra deset mina kalibra 120 mm, uništen je transformator, a bez struje i vode ostali su Blaţuj, Ilidţa, Rajlovac i Vogošća. Ponovo su Muslimani gaĊali kolonu vozila Unprofora na aerodromu 19. decembra ujutru. Ponovo su gaĊali i autobusku stanicu, sada u Hadţićima, 31. decembra. Ranjeno je 16 ljudi. MEDIJSKA BLOKADA IZVEŠTAJI o artiljerijskoj i snajperskoj paljbi dostavljani su medijima. Ali o tome je pisala samo srpska, uglavnom lokalna štampa. Samo poneki od tih izveštaja preuzimale su i prenosile svetske agencije i beogradska sredstva informisanja. Blokada je bila potpuna. A iz muslimanskog dela Sarajeva Srbi nisu ni mogli nikoga da obaveste o svojoj situaciji. Istina je poĉela da se probija tek kada bi neko od njih prebegao na slobodnu teritoriju. Ali, kao da se ni reĉima „prebega“ nije verovalo.
30 meseci u paklu 11. jul 2006.
Dramati?no svedo?enje Strahinje Ţivaka, koji je dve i po godine proveo u mu?ilištu. Tragi?na sudbina Rada, bez prezimena, u podnoţju ledenog Igmana. Lekar iz Kalifornije evidentirao 29 slu?ajeva prisilnog obrezivanja srba koje su surovo izvršili mudţahedini iz Saudijske Arabije i Avganistana Piše: Vlastimir POPOVIĆ ZAVRŠI u paklu, 1992. godino, kao što smo mi u paklu bili, dok si ti trajala! Ovo je kletva pedesetogodišnjeg ĉoveka izreĉena krajem decembra u podnoţju ledenog Igmana, dok je na prisilnom radu golim rukama kopao rovove. Zarobljeni Srbi zapamtili su mu samo ime - Rade. Rade nije znao da će doći isto tako zla 1993, u kojoj je ubijen 25. avgusta na Igmanskom putu. Telo mu je baĉeno u raku iza Muziĉke škole u Hrasnici i posuto kreĉom. Krv, vaške, glad, muĉenje, ubijanje, poniţenje, hladnoća. Ovih sedam reĉi nabraja Strahinja Ţivak, roĊen 1932. godine, stradalnik po bolnicama i logorima Sarajeva. Preţiveo je 30 meseci pakla. Najveća bol sasekla ga je 6. jula 1993. godine, kada su mu u logoru „Ramiz Salĉin“ saopštili da su mu Muslimani ubili oba sina, Slobodana i Velimira, u rodnom selu BrĊani kod Konjica, a da mu je majka Bosiljka ubrzo zatim umrla od tuge. - Zašto sam nastavio da ţivim, u logoru i posle? Samo da bih mogao da svedoĉim - rekao nam je Strahinja Ţivak leta 1996. godine u Beogradu. I drugi preţiveli svedoĉe o zverstvima muslimanske vlasti. - Hleb smo vadili iz kanti za Ċubre, tu su ga bacali muslimanski vojnici ĉija je kuhinja bila u krugu logora „Viktor Bubanj“ - govorio je G. N. (19). - Hleb smo otimali od pasa i ptica. - Davali su nam neki prašak od kojeg smo kašljali i kijali - govori Strahinja Ţivak. - U kutiju od šibica stavljao sam uzorke vašaka posute praškom. Ţivele su ĉitavu sedmicu. - Vezali su mi ruke iza leĊa bodljikavom ţicom, tako da mi je krv tekla niz šake - deo je svedoĉenja Sretena Đerakovića o dogaĊaju 17. juna 1992. godine. - U prodavnici iza "Privredne banke", banda Ibre Cara i drugih zlikovaca, već je pripremila logor. Ubacuju me kroz neka vrata u podrum. Totalni mrak, a osetim pod nogama vlagu, i da je još neko unutra. Kada su upalili svetlo, zanemeo sam. Pedeset muškaraca i ţena
sedi u vodi pomešanoj sa krvlju. - ISMET Bajramović Ćelo naredio je svojim psima da mene i Savu Jovanovića odvedu u „mašinu za mlevenje“ - iskaz je Boţidara Obradovića. - Odvode nas 22. juna 1992. u ţenski frizerski salon, u Dom „M. Stojanović“. Noć je, ne znamo zbog ĉega su nam noge mokre. Kaĉe nas lisicama za cevi radijatora. Ujutru smo videli pravu baru krvi na podu. - Odveden sam 27. juna 1992. u ŢIŠ, bivšu Ţelezniĉku školu, koja je postala muĉilište i stratište Srba svedoĉio je Zdravko Lizdek (27). - Bacili su me u podrum i tukli svakih dvadeset minuta ĉime su stigli, pa me vezivali da visim i udarali do besvesti. Onda su me polivali mokraćom iz kante i terali me da to pijem. Posle su me skinuli golog, uzeli noţ da me sunete... Iz bolnice „Koševo“ je posle dve nedelje boravka izveštaj u Ameriku poslao dr Kenet Maknamara, lekar iz Fermonta, Kalifornija, ĉlan „Irske medicinske organizacije“. Evidentirao je 29 sluĉajeva muĉenja i prisilnog obrezivanja muškaraca srpske nacionalnosti koje su u zatvorima surovo i nestruĉno izvršili mudţahedini iz Saudijske Arabije i Avganistana. Leĉio je jednog 18 godina starog Srbina, kome je, na kraju, ipak morao da amputira polni organ. Ovaj sluĉaj naveden je u Ĉetvrtom izveštaju Stejt departmenta od 28. decembra 1992. godine. Ogled sa vaškama napravio je u „Viktoru Bubnju“ i zatvorenik Dragomir Mihajlović, sanitarac po struci. Skupljao je vaške u jednu flašicu da vidi koliko će preţiveti bez hrane i vazduha. Po 30 dana bi ostajale ţive. - U fiskulturnoj sali škole „Simon Bolivar“ videla sam sedam vešala, od kojih je jedno bilo napravljeno od bodljikave ţice - svedoĉila je AnĊa Kašljević (53). - Ismet Hadţić je naredio da se naprave vešala, a u likvidaciji ţrtava je i sam uĉestvovao. - Najteţe mi je bilo kada su me 26. novembra 1992. odveli u Aerodromsko naselje, gde smo morali da iskopavamo leševe za razmenu - govorio je Milan Tasić (30), inţenjer geodezije. - Trebalo je na travnatim terenima ispred zgrada, a blizu velikog reklamnog panoa, i noću da iskopamo pet tela i pronaĊemo nekog Voju. Ti leševi su bili pokopani u junu. Usred noći našli smo i Voju. To je, po svoj prilici, bio jako krupan ĉovek. Verujte mi, bolje je izgledao posle ĉetiri meseca provedenih pod zemljom nego mi koji smo ga iskopavali. DRAGAN Boljugija je u ćeliji „Viktora Bubnja“ 18. avgusta 1992. na svojoj beloj majici, koju mu je dan pre toga doturila devojka, istrebio i ubio stotine vašaka. - Jednog dana sam šišao Strahinju Ţivaka - svedoĉi S. G. (50). - Krv, mislio sam da sam mu posekao uvo. Nisam, sekao sam vaške, koje su migoljile po njemu. Svi smo bili takvi. Jednom zatvoreniku su straţari špricem vadili krv iz vene, a zatim su tom krvlju pisali po zidu. - Odigravao se neki turnir u malom fudbalu u Dobrinji, 1. jula 1993. godine, a oko deset ĉasova su poĉele da padaju mine na igralište - navodi Milena Danilović (38), prebegla na Grbavicu oktobra 1994. godine bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Muslimanski vojnici su iz stanova izvodili Srbe, i ţene i decu i poĉeli da im silom uzimaju krv za ranjenike. Tom prilikom su govorili da Srbima svu krv treba izvaditi, pa ih na taj naĉin pobiti. - Po mene u ćeliju dolazi leta 1992. Slavko Herceg i nareĊuje mi da idem u šljivik i da tadašnjem upravniku logora „Viktor Bubanj“ Besimu Muderizoviću naberem šljiva - svedoĉi Aleksandar Stamenković koji je tada imao 22 godine. - Otišao sam jednom, nabrao celu kesu, ali su me oni opet vratili. Tada sam nagazio na minu. Eksplozija. Leţao sam u polusvesnom stanju dvadeset minuta. Posmatrao sam kako mi se krv sa noge sliva u travu. Odveli su me u bolnicu, gde mi je amputirana noga. OD BATINA I SNAJPERA MATO Ćeranić umro je 1992. godine od batina u zatvoru „Viktor Bubanj“. I pre smrti je bio toliko isprebijan da su ga ĉetvorica logoraša u ćebetu nosila na suĊenje. Svake noći robijaši su morali da ĉiste krv u hodnicima. Duško Novaković je poginuo od granate u krugu istog zatvora dok je prao kola jednom straţaru. Ostoja Šoja je odveden sa drugim zarobljenicima marta 1994. godine da u soliteru zvanom Momo i Uzeir skida instalacije. Pogodio ga je hitac snajperiste i na mestu je ostao mrtav.
Gubici poručnika Sretena 12. jul 2006.
Poru?nik Miljkovi? za dve godine izgubio drţavu, vojsku, ţenu, k?er i jedva sa?uvao glavu. Kako se Dţenana razvela od supruga agresora.Dţenani odlukom suda pripada mla?a ?erka Maja, a Sretenu Danijela
Piše: Vlastimir POPOVIĆ SRETEN Miljković (42), oficir JNA, bio je na Jahorini, u Osmatraĉkom centru „Vojin“ kada se desio zloĉin muslimanskih policijskih i vojnih formacija nad golobradim regrutima i oficirima koji su napuštali Sarajevo 3. maja 1992. godine, u Dobrovoljaĉkoj ulici. Postaje svestan da zauvek gubi drţavu kojoj je poloţio zakletvu i tu vojsku pred ĉijim strojem se zakleo. Sretenova ţena Dţenana je u vreme ubistva neduţnih vojnika bila u stanu u Sarajevu, u ulici Braće Vujiĉića broj 25. Taj stan dobili su od JNA, krajem aprila 1988. Tada su ujedno proslavili i 11. roĊendan starije ćerke Danijele, roĊene 26. aprila 1977. MlaĊa ćerka Maja roĊena je 21. maja 1985. godine. Gore, na Jahorini, Sreten je mogao da bira hoće li napustiti upravo stvorenu drţavnu tvorevinu BiH ili da uĊe u samo njeno središte, gde mu je bila ţena. - Decu smo poslali van Sarajeva još u martu, a od tada se situacija u gradu iz dana u dan pooštravala svedoĉio je Sreten Miljković. Idemo u prošlost. U Sretenovom rodnom Ĉaĉku venĉanje. Uvek se kaţe: lep par. Sreten je imao 25, Dţenana 21 godinu. Nedelja, 7. avgust 1976. godine, venĉavaju se Sreten Miljković, od oca Momĉila i majke Nerandţe, i Dţenana Krkalić, od oca Zaima i majke Safete. Da li je ikada postojala 1976. godina? KRAJ maja 1992, Miljković prelazi liniju razdvajanja srpske i muslimansko-hrvatske strane, rizikujući ţivot. U to vreme je legalna muslimanska vlast obećavala svim Srbima, „ako nisu okrvavili ruke“, bezbednost, zaštitu i materijalnu sigurnost. - Policiji sam odmah rekao da sam došao da ţivim sa suprugom Muslimankom - navodi Miljković. Ali, Dţenana Miljković je iznenada odluĉila da nikud ne ide iz Sarajeva. Sreten primećuje da ga prate. - Hapsi me moj „kolega“, bivši oficir JNA, Ferid Jašarević, sada komandant u jedinici njihove TO. Vode me u „štab“ na GraĊevinskom fakultetu. Optuţuju me da sam „ubaĉen“, kako bi im rušio drţavu. Pored Jašarevića „saslušavao“ me je i Faid Hećo, kriminalac, narkoman i alkoholiĉar, a sada oficir bezbednosti iz njihovog glavnog štaba. - Odbio sam ponudu Faida Heće da radim za njih, mada su mi nedvosmisleno pretili da će me u suprotnom ubiti, pa su nabrajali i naĉine na koje mogu da skonĉam - seća se Sreten. - Hećo mi je ponudio da ubijem jednog „ćetnika“, zatvorenog u podrumu koji je, navodno, likvidirao 15 Muslimana. Odbio sam. Pitao me je šta je za mene rat. Odgovorio sam da je za mene to borba vojnika, a ne ubijanje ljudi po podrumima. Miljkovića su udarali drvenim palicama, metalnim cevima i kablovima za struju. Po tabanima su ga tukli do krvi. Posle deset dana odveli su ga u logor „Viktor Bubanj“, gde je posle još jednog „tretmana“ baĉen u ćeliju 1,6 sa 4,5 metara u kojoj je već bilo 12 ljudi. - Sve su to za njih bili najopasniji „ćetnici“, a svi su pohapšeni u gradu, stanovima ili na poslu - konstatuje Sreten. - Straţari, dojuĉerašnji robijaši, uţivali su u novoj ulozi. Tu su se isticali Kemo Dautović, kasnije poginuo kao „šehid“ (borac na Alahovom putu) i Julijan Ventila. Mesec dana posle Sretenovog hapšenja, Dţenana podnosi tuţbu za razvod braka. Na sudu je izjavila da ne ţeli da ţivi sa agresorom. Brak je razveden 22. septembra 1992. godine, za pet minuta. Dţenani odlukom suda pripada mlaĊa ćerka Maja, a Sretenu Danijela. Maja je u to vreme bila kod Dţenaninih roditelja u Nemaĉkoj. Danijela kod Sretenovih - u Ĉaĉku. Okruţno vojno tuţilaštvo podiţe optuţnicu protiv Miljkovića 3. decembra. Jedan od svedoka je i Dţenana Krkalić, vratila je devojaĉko prezime. Onda, 2. marta 1993. godine - presuda. Sreten Miljković je kriv. Piše: „Kao graĊanin R BiH i oficir - poruĉnik u bivšoj JNA... ostao je u sluţbi u neprijateljskoj vojsci i ĉetniĉkim paravojnim formacijama do 25. 5. 1992. godine... ĉime je poĉinio kriviĉno delo sluţbe u neprijateljskoj vojsci...“ Sreten je osuĊen na šest godina zatvora. Odbaĉena je kao neosnovana primedba okrivljenog da nije bio drţavljanin R BiH, već drţave koje više nema. Sretena prebacuju na izdrţavanje kazne u Centralni zatvor. Tu dobija najveći udarac. - Moja bivša supruga poĉetkom juna 1994. godine našoj mlaĊoj ćerki Maji bez mog znanja menja ime - bio je ogorĉen Sreten. - Hapšenje me nije ni pribliţno toliko pogodilo kao ovo saznanje. Maja Miljković je sa devet godina postala Lejla Krkalić. Viši vojni sud uvaţava Miljkovićevu ţalbu i smanjuje mu kaznu sa šest na tri godine zatvora. Odmah na poĉetku rata, kao pravni sledbenik bivšeg fonda JNA, sve stanove je preuzeo Vojno-stambeni fond Armije BiH. - Juna 1994. godine moja bivša supruga podnosi zahtev sudu da se ona proglasi nosiocem stanarskog prava nad stanom koji sam ja otkupio i koji je privatno vlasništvo - govori Miljković. - Ona se, navodno, ne seća da je stan kupljen, a ja u zatvoru nemam, normalno, kupoprodajni ugovor. Sud „utvrĊuje“ ĉinjeniĉno stanje i 3. novembra 1994. ona postaje nosilac stanarskog prava. Kako se to dogodilo? Evo šta piše u predlogu sudu: „Protivnik (Sreten Miljković) je samovoljno napustio braĉnu zajednicu i kao podoficir bivše JNA otvoreno se stavio u sluţbu agresora. S druge strane, predlagaĉica (Dţenana Krkalić) je, kao patriota, od samog poĉeka agresije kao medicinski radnik danonoćno pruţala medicinske usluge borcima i graĊanima, davala i daje doprinos u oruţanoj borbi za
odbranu suvereniteta i integriteta R BiH...“ Miljković je i stan izgubio, a dobio je pomilovanje od Predsedništva BiH od jedne godine. - Posle dve godine i sedam i po meseci izlazim na slobodu, sa još dvojicom logoraša - rezimira poslednje dane u Sarajevu Sreten Miljković. - Muslimanske novine „Dani“ su objavile imena nas trojice i mesto gde smo se smestili pod naslovom „Ćetnici su na slobodi“. Razmenjen sam 21. aprila 1995. godine. Da li se viĊaju Danijela Miljković i Lejla Krkalić? RAD VOJNIKA - DOK sam bio u zatvoru teritorijalaca ĉesto sam slušao njihove priĉe o silovanju ţena na fakultetima, o tome kako se koja ponaša - navodi Miljković. - Bivši oficir JNA Jašarević se ponosio podvizima svojih „vojnika“ i podsticao ih. Vojska mora nešto da radi, govorio je.
Molitva za mrtva sela 13. jul 2006
Vojne formacije muslimansko-hrvatske koalicije oplja?kale i spalile 13 srpskih sela oko Sarajeva. Po?inioci zverstava poznati, ali se niko od njih nije pojavio pred licem pravde Piše: Vlastimir POPOVIĆ NA godišnjicu drţavnosti tvorevine BiH, 6. aprila 1993. godine, Alija Izetbegović u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji, prima veliku, islamsku nagradu "Kralj Fejsal". Proglašavaju ga za Alahovog izaslanika na zemlji. U obrazloţenju nagrade se navodi da priznanje (i novac), dobija za uspešno pokretanje i voĊenje verskog rata, dţihada, u Evropi. Već u prvoj godini rata su mnoga sarajevska, srpska naselja nestala, poharana su i popaljena, a meštane koji nisu mogli da izbegnu, svirepo su ubijale horde fanatizovanih bojovnika muslimansko-hrvatske koalicije. U svim ovim napadima armije BiH regrutovani su i muslimani iz susednih sela. Selo Ledići, sarajevska opština Trnovo, napad poĉeo u predveĉerje 3. juna 1992. godine. Pobijeni su gotovo svi meštani, ĉitave porodice, od staraca do dece. Maljevima i noţevima usmrćeno je devet ĉlanova porodice Tešanović, najmlaĊi, Milan, sa samo 11 meseci, Dragomir imao 10, Danijela 12 godina. Ubijeno 10 ĉlanova porodice Vasić... Pet starica se krilo u šumi, u useku potoka. I njih su pronašli i zaklali. Selo je pretvoreno u svojevrstan logor u koji su dovoĊeni svi uhvaćeni u pokušaju bekstva. Muslimani su selo napustili 10. juna, a pre toga, kao što je to bilo i u svim drugim oruţanim pohodima na srpska naselja, opljaĉkali su ga, popalili i razorili do te mere da je izbrisan svaki trag srpskog prisustva na ovom prostoru. I, kao što je i to najĉešće bio "obiĉaj", napad na Lediće su TV Sarajevo i muslimanska štampa predstavili kao veliku pobedu armije BiH nad ĉetnicima. - Prilikom obdukcije moglo je da se konstatuje da je smrt svih ljudi ekshumiranih iz masovne grobnice na Javorskoj kosi, u oktobru 2001. godine, nastupila usled udara tupim predmetom ili ubodima noţa - kaţe dr Zoran Stanković, tada patolog u VMA. ODGOVORNI za zloĉin u Ledićima su naoruţane formacije iz okolnih muslimanskih sela Dejĉići, Šabanci, Dujmovići, Mijanovići, Gaj i Ostojići, svrstane u armiju BiH. Od neposrednih izvršilaca zloĉina su Omer Durmo, Sulejman Mulaosmanović, Zaim Krupalija, Ethem Godinjak Edo iz Trnova i drugi. Godinjak je za ova svoja zverstva odlikovan "zlatnim ljiljanom". Primer Ledića je karakteristiĉan, jer je na sliĉan naĉin uništeno i etniĉki oĉišćeno 13 sarajevskih, srpskih sela, koja smo pomenuli u prethodnim nastavcima feljtona. - Seoska podruĉja su u vreme rata bila van oĉiju i interesovanja meĊunarodnih predstavnika - govori Milivoje Ivanišević, autor knjige "Zloĉini nad Srbima u BiH". - Sve srpsko i pravoslavno razoreno je i sravnjeno sa zemljom. Nema nijedne saĉuvane srpske bogomolje, pa ĉak ni starih, skromnih kapela na grobljima. Bojim se da je većina sela zauvek napuštena. Muslimani su srpska sela u okolini Sarajeva napadali pre nego što je stvorena Vojska Republike Srpske, a JNA je prestala da postoji. - Najveća stradanja srpskih sela poĉela su kada je JNA napustila tzv. tampon zone ili zone razdvajanja sukobljenih strana i, na osnovu Rezolucije 752 SB UN, povukla se iz Bosne - nastavlja Ivanišević. Ukupno posmatrano za nepunu godinu, od aprila 1992. do marta 1993. godine oruţane formacije hrvatskomuslimanske koalicije ovladale su većim delom teritorije BiH i uništile gotovo dve hiljade srpskih naselja! Ni u vreme najbrutalnijih progona i uništavanja srpskog naroda tokom Prvog, a pogotovo Drugog svetskog rata i nemaĉko-ustaške okupacije nije ostvareno tako temeljno etniĉko ĉišćenje Srba iz krajeva u kojima otpamtiveka ţive. A Srbi su, u vreme najvećeg stradanja 1992. i 1993. godine, proglašavani za agresore i vinovnike rata.
NI u jednom od stotinak ratova koji su voĊeni u svetu nisu se toliko angaţovali UN i Savet bezbednosti svojim intervencijama, predsedniĉkim saopštenjima, rezolucijama, kao u ratu u BiH. Tokom 40 meseci rata donete su 73 rezolucije SB - skoro svake druge nedelje po jedna. Gotovo polovina tih rezolucija odnosila se na Sarajevo. Nijednom rezolucijom nije se ni pokušala zaštita srpskog ţivlja, niti je upozorena muslimansko-hrvatska strana zbog stalnog granatiranja srpskih delova grada. - NasleĊena i obnovljena antisrpska atmosfera iz prethodnih ratova obezbedila je snagama muslimanskohrvatske koalicije masovno angaţovanje i odiziv lokalnog stanovništva pri naoruţavanju i formiranju ilegalnih vojnih i policijskih sastava, a zatim i njihovo efikasno korišćenje tokom ratne 1992. godine pojašnjava stanje u BiH na poĉetku rata Milivoje Ivanišević. - Ono što su Srbi izgubili 1992. u dobroj meri su povratili u naredne dve godine, mada su vojni potencijali muslimana sve vreme rata nadmašivali srpske. Ali, već je bio naĉinjen genocid nad srpskim narodom i dobrim delom završeno etniĉko ĉišćenje. Tokom leta i jeseni 1995. godine, protiv Vojske Republike Srpske poĉinju da deluju vazduhoplovstvo i jedinice za brza dejstva NATO koje uništavaju mnoge vitalne vojne i civilne objekte u RS. - Dekreti i diktati iz Dejtona i Pariza krajem 1995. godine samo su potvrdili osvajanja i trajnu okupaciju naselja i opština u kojima su Srbi tradicionalno ĉinili apsolutnu i natproseĉnu većinu - zakljuĉuje Ivanišević. Kako su pripadnici Armije BiH napadali i uništavali srpska sela oko Sarajeva moţe se videti iz primera Rogoja, brdskog prevoja izmeĊu Trnova i Dobrog Polja, koji su Muslimani osvojili 27. jula 1992. godine i u zasedama saĉekivali meštane iz okolnih naselja. Beţeći pred napadom Muslimana i Hrvata koji su osvojili Trnovo meštani Kiselice, Bistroĉaja, Širokara, Vrbovnika i Tošića ubijani su u zasedi na Rogoju. Seljani koji su prilikom napada pohvatani stradali su u zatvorima i logorima. Prvi logor koji je organizovan za Srbe pohvatane na Rogoju osnovan je u selu Dejĉići. Muke u logorima su posebna stranica golgote Srba ove sarajevske opštine. U Trnovu je razorena i srpska pravoslavna crkva, a njen sveštenik Nedjeljko Popović svirepo je ubijen. Spisak od 67 ubijenih i na ovom lokalitetu pokazuje da su stradale ĉitave porodice. Ekshumacija ubijenih na Rogoju obavljena je tek posle godinu dana, 23. jula 1993. godine. I ovde je bilo vidljivo da su ljudi sakaćeni i muĉeni.
Svaki datum - crno slovo 14. jul 2006.
Muslimanske vlasti vešto i podlo obmanjivale svetsku i doma?u javnost, skrivaju?i zlodela nad Srbima. U prvih devet meseci dnevno likvidirano po deset srpskih duša Piše: Vlastimir POPOVIĆ - BEŢAO sam kao Ċavo od krsta kad god bih video spremne televizijske ekipe ili po nekoliko kola Hitne pomoći kako stoje i ĉekaju. Znao sam da će biti nekog belaja - javlja nam se jedan ĉitalac, prebegao u Kanadu iz Sarajeva. - Tada sam se plašio da stojim u redu, posebno za hleb. Sada svi znaju i da su Markale i eksplozija u Ulici Vase Miskina bili nameštaljka, ali je Alija postigao šta je hteo. Obmana je bilo sve vreme rata. Ranka Komlenac, lekarka, prebegla aprila 1994. godine na Grbavicu, navela je neke primere tipiĉnih laţi: - Moj pacijent Miloš Maslek preminuo je od starosti u krevetu. U pregledu poginulih, Muslimani su dali i njegovo ime, navodeći da je poginuo od ĉetniĉke granate - svedoĉi dr Komlenac. - Mihael Sabljak ubio se kada je ĉuo da mu je sin Igor uhapšen zajedno sa drugim srpskim lekarima, prilikom pokušaja bekstva uz grada. I Mihaela su prikazali kao ţrtvu granate. Ţivka Mićunovića, koji se kao teţak srĉani bolesnik godinama nije micao iz stana, a umro je u krevetu, naznaĉili su kao ubijenog od srpskog snajperiste. Zna se da su i poţar u Većnici, odnosno Biblioteci Sarajeva, podmetnuli sami Muslimani, uz idejno voĊstvo Francuza Anri-Bernara Levija. Kasnije je Levi pokazivao spasenu sarajevsku Hegadu (jevrejsku svetu knjigu) i time se javno odao. Dva dana pre poţara, za koji je okrivljena srpska artiljerija, u relativnoj tajnosti su iznošene odabrane knjige. Celokupno srpsko kulturno blago je izgorelo. U Ulici Vase Miskina je ispred prodavnice za hleb, 27. maja 1992. godine, aktivirana podmetnuta eksplozivna naprava od koje je 15 ljudi poginulo, što su sa lica mesta odmah prikazale televizijske ekipe. U naknadnom izveštaju SB OUN izraţena je sumnja u navode da je to mesto pogodila srpska artiljerija. Ali, taj izveštaj se „izgubio“ i nije stigao pre poĉetka sednice Saveta bezbednosti, pa su navodno ljuti i besni Muslimani prekinuli pregovore u Lisabonu koji su, inaĉe, nagoveštavali mirno rešenje sukoba u BiH. - IZ svog stana imao sam odliĉnu preglednost - svedoĉio je Milan M. Trbojević. - Posmatrao sam uparaĊenu kolonu ambulantnih kola u Ulici kralja Tomislava na Koševu, kada se desila eksplozija u Vase Miskina. Oĉigledno je bilo da je sve unapred izreţirano i pripremljeno.
Pored ĉisto politiĉkih poena koje su mogli u svetu da dobiju laţima, ako im je to uopšte bilo potrebno, povećavali su i netrpeljivost i mrţnju Muslimana prema Srbima, ako im je i to bilo potrebno više nego što je toga već bilo. Ipak, nekim neupućenima je takav stepen mrţnje još neshvatljiv. Već smo pisali da su i deci davani automati u ruke da pucaju u već ubijene Srbe, a da su zarobljenici ĉesto izlagani linĉu prolaznika. U Trnovu je Sabahudin Karaĉić, 2. avgusta 1992. godine, vezao bolesnog Vasu Bjelicu i njegovu ţenu Bosu za noge, a zatim za automobil. Tako vezane ih je vukao po Trnovu dok nisu izdahnuli, a i posle toga. Dobio je - aplauz okupljenih Muslimana. Iz logora u podrumu zgrade ZAVNOBiH-a, muslimanski vojnici izvode u 17 ĉasova petoricu zarobljenika, 14. jula 1992: Dragana Ĉarapića, Ignjata Radovića, Radomira Radovića, Veljka Radovića i Milenka Starovića. Vezane ubacuju u kamion i voze na liniju razdvajanja prema srpskim poloţajima u naselju NeĊarići. U blizini su stambene zgrade. Muslimani, dosta providno, isceniraju napad s srpskih linija odbrane. Onda, kao znak odmazde iz automata ubijaju svu petoricu vezanih zatvorenika. Za ovaj poduhvat straţari vojnici bivaju nagraĊeni gromoglasnim aplauzom i podvikivanjem muslimanskih ţena i dece koji su sve to pratili s prozora svojih stanova. Ne zna se gde su sahranjeni ti srpski civili. Sarajevske civilne i vojne vlasti su se već poĉetkom rata specijalizovale u skrivanju masovnih grobnica. Samo u devet meseci prve ratne 1992. godine u Sarajevu je ubijeno 2.647 Srba. Drugaĉije reĉeno - deset dnevno. Bilo koji dan da se odabere u tom periodu, naići će se na zloĉin. Muslimanska vlast se našla pred problemom uklanjanja mrtvih tela. Najpoznatija mesta gde su Srbi završavali su Kazani iznad Bistrika, zatim groblje „Lav“, deponije smeća u Buća potoku i druga, reci Miljacki... Ubrzo se broj grobnica povećao, a najĉešće su bile u blizini zatvora - logora. TAĈAN broj ubijenih se nikada neće saznati, jer su još 1993. tela posipana kiselinom, spaljivana, a neka su Muslimani ubacivali u kamione za Ċubre i mleli. Pretpostavlja se da su iz Kazana, prirodne vrtaĉe, provalije u podnoţju Trebevića, dva-tri puta vaĊeni posmrtni ostaci ubijenih. Nosili su ih u, takozvane, sekundarne grobnice. Zna se da su u te jame bacane zapaljene automobilske gume i kreĉ. - Kada je moja ekipa došla u Sarajevo, 2001. godine, prvog dana rada smo u „Kazanima“ na dubini od 15 do 20 metara našli kosti ljudskog porekla - kaţe dr Zoran Stanković. - Videli smo da je neko nabacao velike koliĉine kamenja i stena. Drugog dana smo odustali, jer su u toku noći postavljena minskoeksplozivna sredstva. U vreme kada smo mi došli, na groblju „Lav“ su neka tela bila ispod medicinskog i drugog otpada iz bolnice „Koševo“. Na nekim mestima tela su bila jedna ispod drugih. Za pronalaţenje grobnica, ekshumaciju i obdukciju tela potreban je veliki novac. Republika Srpska ga nije pravovremeno imala, kao što joj na vreme nije omogućeno prisustvo u Sarajevu. Za razliku od njih, Muslimanima je jordanska kraljica Nur, ţena kralja Huseina, poklonila milion dolara za istraţivanja muslimanskih stratišta. U vreme rata su zloĉini u kojima je stradalo više hiljada srpskih civila bili „najpoznatija javna tajna“, kao što se zanalo da je Alija Izetbegović u svakom trenutku bio upaznat s tim šta se dogaĊa. Svakako da je znao kada je bio idejni tvorac plana o eliminisanju nemuslimanskog stanovništva. U vreme mira, posebno sada, izbegava se osnivanje komisije koja bi utvrdila razmere srpskog stradanja u Sarajevu, i pored toga što su mnogi dokazi o zloĉinima uklonjeni. Uklonjeni su 1993. godine i najveći dţelati, oni koji bi mogli da svedoĉe o nalogodavcima. ODGOVORNI ŠTA se dogaĊalo sa srpskim stanovništvom u Sarajevu znao je ĉitav civilno-policijsko-vojni vrh, u kojem je većina i odgovorna za zloĉine. Tu su Ejub Ganić, Haris Silajdţić, Nijaz Duraković, Munib Alibabić, Edhema Biĉakćić, a svakako i Dragan Vikić, Jovan Divjak, Vladimir Srebrov, Mirko Pejanović, Tatjana Ljujić-Mijatović i, da ne nabrajamo sve ondašnje upravnike, pomoćnike i sluţbenike logora zvanog Sarajevo.
Niče samo zaborav 15. jul 2006
Još u toku rata po?elo uklanjanje i ljudi i dokaza o zlo?inima nad Srbima, a tome su prilago?ene i optuţbe po?iniocima kojima se danas sudi. Naivno verovanje Udruţenja izbeglih i raseljenih lica da ?e se u Sarajevu izgraditi spomen-obeleţje stradalim Srbima Piše: Vlastimir POPOVIĆ ZLOĈINAC Samir Bejtić, pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, osuĊen je pre tri dana na 14,5 godina zatvora zbog ubistva dva pripadnika iste te zloglasni brigade - Ergina Nikolića i Duška
Jovanovića. Više uzgred, na dušu mu je stavljeno ubistvo Zorana Vuĉurovića i „pomaganje“ u likvidaciji još trojice srpskih civila. I Nikolić i Jovanović su ubijeni po nareĊenju Mušana Topalovića zbog navodne namere da se prikljuĉe „ćetnicima“. Bio je to, znaĉi, obraĉun meĊu samim koljaĉima. Srpski borci svakako da ne bi primili Nikolića i Jovanovića, jer su obojica ubijali Srbe. Za Samira Bejtića se znalo već i prema ranijim svedoĉenjima „saboraca“ da je zaklao i vatrenim oruţjem ubio na desetine srpskih civila. MeĊu njima i kopaĉe rovova i tranšeja iz, takozvanih, radnih vodova. Moţda Bejtiću nije proširena optuţnica da se ne bi pretpostavile ukupne razmere stradanja civila. Mušan Topalović je ubijen 26. oktobra 1993. godine, baš da se ne bi saznalo kako je genocid nad Srbima sprovodio prema nareĊenju Alije Izetbegovića. Uzgred reĉeno, tri godine je Mušan leţao u grobu sa oznakom N.N., a onda ga je 12.000 ljudi ispratilo na „šehidsko“ groblje Kovaĉi (šehid - borac na Alahovom putu). Posle Izetbegovićeve, to je bila najveća posleratna sahrana u Sarajevu. Sklonjeni su osnovni Izetbegovićevi organizatori zloĉina: Jusuf Prazina Juka, Ismet Bajramović Ćelo, Ramiz Delalić Ćelo, Samir Kahvedţić Kruško... Komandantu Glavnog štaba Armije BiH Saferu Haliloviću se sudilo u Hagu zbog zloĉina nad hrvatskim civilima, pa je osloboĊen. Nije ni podignuta optuţnica zbog odgovornosti za ubijanje nekoliko hiljada srpskih civila. Sada Halilović priznaje da je od samog poĉetka rata znao za kontakte koje su pojedini komandanti imali direktno s Izetbegovićem ili preko Alijinog sina, Bakira Izetbegovića. Starešine jedinica koje su uĉestvovale u istrebljavanju Srba su izveštaje slali predsedniku Izetbegoviću i tvrdili su da neposredno od njega dobijaju zadatke, napomenuo je Halilović. Bivši šef SDB u Sarajevu Munib Alibabić, priznao je da je znao o zloĉinima nad Srbima, jer je i njega i najviši drţavni vrh informisao šef bezbednosti Armije BiH - Muslimović. U pogromu Srba u Sarajevu uĉestvovalo je 3.350 ubica, ĉija se imena taĉno znaju. Velikoj većini se nikada nije ni sudilo, ukljuĉeni su, kako bi se to reklo, u normalan društveni ţivot. Podsetimo, u Sarajevu je u vreme rata ubijeno 5.515 Srba znanih imena i prezimena, mesta roĊenja i smrti. Udruţenje izbeglih i raseljenih lica na Palama poslalo je 21. avgusta 2001. godine otvoreno pismo Volfgangu Petriĉu, u kojem se, izmeĊu ostalog, kaţe: „...Udruţenje od Vas traţi da pokaţete svoju neutralnost i doslednost u objektivnom sagledavanju nepobitnih ĉinjenica i uzmete u obzir ogromne ţrtve srpskog naroda u graĊanskom ratu u BiH, a posebno u Sarajevu... U više od 400 koncentracionih logora koje su osnovali i drţali Muslimani i Hrvati u BiH, zverski i na najsvirepiji naĉin poubijano je hiljade Srba... Taĉan broj umorenih Srba u Sarajevu se, naţalost, nikada neće ni saznati, jer su i cele porodice poubijane, pa ih danas nema ko ni da prijavi kao ţrtve. Zar i sam podatak da Srbi u Sarajevu nisu podneli zahteve za povraćaj više od 4.000 stanova, ne ukazuje na ubistva ĉitavih porodica...“ „ ...Naše udruţenje i svi proterani Srbi iz Sarejeva od Vas, gospodine Petriĉu, traţe da, onako kako ste se zalagali za Memorijalni centar u Potoĉarima, isto tako uĉinite sve da i Srbi podignu Memorijalni centar u Sarajevu, na znak sećanja i pijeteta za stradanja Srba u ovom gradu...“ Na ovo pismo visoki predstavnik OHR Kancelarije u BiH, Petriĉ, nije našao za shodno ni da odgovori. Zato, isto udruţenje šalje pismo vladi Kantona Sarajevo, 25. septembra 2001. godine: „...Obraćamo vam se zahtevom za odreĊivanje uţe lokacije na podruĉju grada Sarajeva, a radi pokretanja aktivnosti oko izgradnje Memorijalnog centra, kojim bi bila obeleţena stadanja sarajevskih Srba u periodu 1992-1996. godine... Molimo vas da ovaj zahtev shvatite kao krajnje dobronameran, a sa osnovnim ciljem boljeg meĊusobnog razumevanja i prevazilaţenja bolnih iskustava iz naše zajedniĉke bliske prošlosti...“ „ ...Smatramo da bi realizacija ovog zahteva bila najbolja potvrda multietniĉkog koncepta ţivljenja na ovim prostorima, a istovremeno bi predstavljala dodatni podstrek mnogobrojnim izbeglim i raseljenim sarajevskim Srbima za brţi i stvarni povratak i ostanak u Sarajevu.“ Komisija za spomen-obeleţavanje istorijskih dogaĊaja i liĉnosti Kantona Sarajevo odgovorila je 18. marta 2002. godine: „...Saosećamo sa rodbinom i prijateljima stradalih sarajevskih Srba koji su ostali odani svom gradu tokom brutalne agresije na grad Sarajevo i drţavu Bosnu i Hercegovinu u periodu 1992. do 1995. godine...“ „...Naša savest i odgovornost ne dozvoljavaju nam da poginule i stradale graĊane Sarajeva delimo po naciji, veri i sliĉnom. Svi graĊani Sarajeva u najduţoj opsadi u istoriji bili su jednaki i preţivljavali strahote nemilosrdnog granatiranja i ubijanja nevinih ljudi - graĊana koji su bez hrane, vode, struje, plina - bez osnovnih potreba za ţivot branili svoje ţivote i svoj grad Sarajevo... Komisija je podrţala i prihvatila ideju da se na prostoru Trga osloboĊenja u centru grada podigne centralno spomen-obeleţje poginulim braniocima i svim stradalim graĊanima... Biće ispisana imena i prezimena više od 10.000 stradalih nevinih graĊana Sarajeva...“ Ista Komisija je, da napomenemo, neke ulice po Sarajevu obeleţila po ratnim zloĉincima. Uostalom, za sarajevske vlasti su ti ljudi heroji. I ne samo za njih. Pedi Ešdaun je na sahrani Alije Izetbegovića zakljuĉio da i „nebo plaĉe“. Odbijena je i inicijativa da se na bivšoj kasarni „Viktor Bubanj“, odnosno bivšem logoru „Ramiz Salĉin“ postavi spomen-ploĉa i obeleţi mesto srpskog stradanja. Pitanje je da li će se uopšte
osnovati komisija za istraţivanje zloĉina nad sarajevskim Srbima. Ovaj feljton je tek delimiĉno iskazao stradanje Srba. IMENIK ZLOČINACA U POTRESNIM svedoĉenjima preţivelih sarajevskih Srba ponavljaju se imena ljudi koji su im naneli zlo. To su: Fahro Alić, Sead Bašić, Mirsad Bingur, Julijan Abdulah Ventila, Omer Gabela, Senad Gadţo, Kemal Dautović, Himzo Dolan, Zahid Zelić, braća Zornić, Davorin Jukić, Sead Kadić Guz, Samir Lokvanĉić, Muharem Mezit, Nermin Mrdić, Ramiz Mujić, Hanka Paldum, Josip Pejaković, Samir Petrović, Alija Piĉuga, Samir Seferović, Meho Sobo, Safet Tahirović, Dţevad Topić, Izet Ćelić Isko, Ćamil Ćurevac, Ismet Hadţić, Nermin Haseĉić Nerko, Alen Hatić, Dino Helja, Arif Hodţić, Admir Husić, Ibro Car, Zijo Ĉolta, Samir Dţenanović Glavoguz, Samir Šibalić, Benjamin Škulj Beno... (Kraj)
