Srbima zulum dojadio Predrag Pavlović i Novica Pešić | 27. septembar 2012. Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska stvaraju savez protiv Turaka. Posle poraza Mladoturaka pogoršan položaj naroda
Mitraljesko odeljenje uoči Kumanovske bitke OVE jeseni navršava se sto godina od Prvog balkanskog rata, koji su savezničke snage, u oktobru i novembru 1912. godine, vodile protiv turske vojske stacionirane na Balkanskom poluostrvu. Najznačajniju pobedu protiv turske Vardarske armije izvojevala je srpska vojska u Kumanovskoj bici i time obznanila svetu početak kraja viševekovnoj vlasti Osmanskog carstva na Balkanu. Tada su, uglavnom, među državama uspostavljene granice koje i danas važe, ostvareno je načelo prema kom narodi imaju prava da žive slobodno u svojim nezavisnim državama, priznato pravo na versku raznolikost, školovanje na maternjem jeziku... Istoričar Čedomir Antić navodi da je pre 1912. godine u oblastima Makedonije, Kosova, Metohije i Novog Pazara radila 381 škola koju je pohađalo 5.993 učenika, dok je 1937. godine 1.176 škola pohađalo 142.000 učenika (među njima 54.675 učenica). Te i druge tekovine Prvog balkanskog rata važne su i nepobitne, uprkos raznim tumačenjima pa i osporavanjima uzroka, ciljeva i opravdanosti ratovanja balkanskih država protiv Turske. Ideja o stvaranju Balkanskog saveza rodila se u poslednjoj deceniji devetnaestog veka pre rasprave o spoljnopolitičkim problemima Srbije. Njen rodonačelnik je Stojan Novaković, istaknuti naučnik u to vreme poslanik u Carigradu, izvanredni poznavalac prilika u Turskoj. On je prvi organizovao prosvetno-politički rad sa srpskim narodom pod turskom vlašću s ciljem da se uključe u ostvarenje ideje o svom oslobođenju. U radu „Balkansko poluostrvo i etnografski sporovi srpski, grčki i bugarski“, on je istakao potrebu za rešavanjem srpskog problema, ali u sklopu ukupnog balkanskog pitanja.
BUDŽET BEZ DEFICITA SRBIJA je u godinama pred Prvi balkanski rat imala uspešan privredni rast, naročito industriju, imala je 465 industrijskih preduzeća i rudnika i 1.128 kilometara železničkih pruga. Uravnotežene su državne finansije, a nestao je i deficit u državnom budžetu. Srbija je dolaskom na presto Petra Prvog Karađorđevića, modernog evropskog vladara, snažno krenula u privredni rast. Utihnula su i međustranačka trvenja, narod se pripremao za velike događaje posle kojih će sav srpski narod definitivno biti slobodan. Posle Novakovića o savezu je svoje gledište izneo Milan Piroćanac, poznati političar, pravnik i pisac političkih rasprava. U radu „Međunarodni položaj Srbije“, 1893. godine on je branio uverenje o potrebi stvaranja Balkanskog saveza, kao prirodnog naslednika Turske i brane od uticaja Austrougarske i Rusije. Novakovićevu ideju su podržali i dalje razrađivali Vladimir Krasić, ugledni srpski geograf i diplomata, Milovan Milovanović, srpski intelektualac, profesor i državnik, publicisti i državnici Jovan Ristić i Milutin Garašanin. Značaju Stare Srbije za budućnost Srbije posebnu pažnju posvetio je na početku 20. veka Jovan Cvijić, neumorni putnik po Staroj Srbiji i Makedoniji, koji je svoja naučna stanovništa praktično proveravao na terenu. U svojim naučnim studijama a posebno u radu „Geografski položaj i opšte osobine Makedonije i Stare Srbije“, dali su zapravo čvrstu i pouzdanu osnovu srpskoj politici i javnom mnjenju Srbije da se sve više usmere prema tom delu gde živi srpski narod. Idejama Novakovića i Cvijića svesrdno se priključio Svetislav Simić, pisac, državnik i diplomata, a ugledni istoričar Stanoje Stanojević je, pored ostalog, održao rodoljubivi govor ispred spomenika kneza Mihaila ukazujući na to da je potrebno pomoći srpskom narodu u Turskoj. Posle aneksije Bosne i Hercegovine i Mladoturske revolucije, ideja o Balkanskom savezu i zaštiti srpskih interesa na prostoru koji je okupirala Turska prenela se i u institucije sistema. U Narodnoj skupštini Srbije vođeni su važni razgovori, naročito se za Savez zalagao Stojan Novaković. Intenzitet se pojačao, naročito posle propasti Mladoturske revolucije 1908. godine, jer je značajno pogoršan položaj srpskog i drugih neturskih naroda. Bujao je šovinizam, ukinute su verske i školske autonomije, nacionalna udruženja i okupljanja. To je dovelo do anarhije i pobune, naročito Albanaca, što su koristile stare vlasti da bi oslabile moć Mladoturaka, a u tom zamešateljstvu uglavnom su stradali neturski narodi, (čitaj) Srbi. Velike sile, Austrougarska i Nemačka, želele su da iskoriste očiglednu propast Otomanskog carstva za svoje ciljeve, a na štetu balkanskih država. Posle aneksije Bosne i Hercegovine i izgradnje sandžačke železničke pruge njihov cilj je bio da dosegnu do Soluna presecanjem teritorija nastanjenih etničkim balkanskim življem. Takvo nastojanje vitalno bi ugrozilo interese pre svih Srbije i Crne Gore, ali i drugih susednih država. Shvatajući da su pojedinačno nemoćne da se suprotstave pretenzijama velikih sila na prostor gde im žive sunarodnici, s jedne strane i s druge, obezbede slobodu svog življa po turskom upravom, Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka bile su prisiljene na međusobna vojno-politička približavanja, bez obzira na ranije međusobne stavove. Za vojni savez balkanskih država bila je zainteresovana i Rusija, kao članica Trojnog sporazuma, jer je smatrala da je to brana za sprečavanje austro-nemačkog prodiranja na Balkan, ali i put za ostvarivanje njenih interesa na tom prostoru.
Sloboda samo oružjem Predrag Pavlović i Novica Pešić | 28. septembar 2012. Rat sa Turcima za balkanske narode bio neizbežan. Dogovor Srbije i Bugarske o otvaranju vardarskog fronta
Nikola Pašić PREGOVORI o Balkanskom savezu između Srbije i Bugarske započeo je naš poslanik u Sofiji Miroslav Spalajković u jesen 1911. godine po ovlašćenju Milovana Milovanovića, ministra inostranih dela. Usaglašavanje stavova je bilo veoma teško i sporo zbog međusobno suprostavljenih interesa. Srbija, da bi obezbedila slobodan i ubrzani ekonomski razvoj, težila je da izbije na more, ali pošto to nije uspela da ostvari preko Bosne i Hercegovine, zbog njene aneksije od Austrougarske, smatrala je da cilj može ostvariti preko Makedonije i Albanije. To se pak kosilo sa interesima Bugarske, koja je tvrdila da je cela teritorija Makedonije njeno područje. U stvari i jedni i drugi radili su na tome da im posle rata pripadne Makedonija. Međutim, pod pritiskom Rusije i jasnog nagoveštaja raspada turske imperije ove dve balkanske države bile su prisiljene na ustupke. Posle smrti ministra Milovanovića pregovore je vodio predsednik vlade Nikola Pašić sve do 13. marta 1912. godine kada je potpisan ugovor o savezu i prijateljstvu između Srbije i Bugarske. PAŠIĆ PIŠE POBEDE NIKOLA Pašić, rođen u Zaječaru 1845. godine, bio je srpski i jugoslovenski političar, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao posle Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio posle dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u četiri navrata. Tokom njegovih mandata Srbija je izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Ugovor o savezu za širu javnost imao je odbrambeni karakter, ali ono što nije obelodanjeno je tajni dodatak kojim je predviđen rat protiv Turske za oslobođenje zauzetih teritorija. U njemu su precizirana i teritorijalna razgraničenja. Tri meseca po zaključenju mira sva oslobođena teritorija od Turaka bila bi zajednička svojina, a potom bi stupio na snagu postignuti dogovor. Po slovu tog dokumenta, Srbija bi priznala pravo Bugarskoj na oblasti istočno od Rodopa i reke Strume, a Bugarska Srbiji na oblasti severno od Šar-planine. Teritorija između Šar-planine i Rodopa i Ohridskog jezera predviđeno je da bude automna oblast, ali ako to bude nemoguće ostvariti, onda bi ona bila razgraničena linijom koja ide severno od Krive Palanke pa na jugozapad do Ohridskog jezera. Predviđeno je da u slučaju spora arbitražu preuzme Rusija. Na osnovu ugovora zaključena je i vojna konvencija kojom su predviđene vojne obaveze obeju strana u slučaju defanzivnog i ofanzivnog rata. U konkretizaciji se išlo dalje, pa je 2. jula 1912. godine zaključen prvi vojni sporazum između srpskog i bugarskog generalštaba, kojim se konkretizuje raspored glavnih snaga na vardarskom i maričkom vojištu. Očekivalo se da glavne turske snage dejstvuju na vardarskom vojištu, gde bi im se suprostavila celokupna srpska vojska i jedna bugarska armija, ali ako bi ratna situacija zahtevala, neke snage bi se prebacivale i na maričko vojište i obratno.
Oko značaja tih vojišta u daljoj razradi ratnog plana došlo je do izvesnih neslaganja, pa je 28. septembra 1912. godine zaključen drugi sporazum, prema kome će na vardarskom vojištu umesto jedne bugarske armije dejstvovati samo jedna divizija. Akademik i đeneral srpske vojske Živko Pavlović, u svojoj studiji „Istočno pitanje i balkanski ratovi“ ističe da su Bugari, odmah po potpisivanju ugovora sa Srbijom, kopije dokumenata dostavili Nemačkoj i Rusiji. Ruski car Nikolaj drugi u celini je odobrio ugovor i obećao pomoć u opremi i finansijama. Ugovor o savezu imeđu Bugarske i Grčke takođe je teško postinut, zbog spora oko Makedonije. Na kraju nije precizirana podela oslobođenih teritorija već je ostavljeno da svaka vojska ratnim dejstvima ostvari svoje teritorijalne zahteve. Vojna konvencija između vojski ovih zemalja potpisana je tek 5. oktobra 1912. godine, pred sam početak ofanzivnih dejstava. Ugovor između Crne Gore i Bugarske potpisan je u julu 1912. godine. Predviđen je ofanzivni rat protiv Turske s ciljem oslobođenja teritorija i proširenja državnih granica, kako bi se zadovoljili zahtevi Srbije i Grčke, ali i da se stvori autonomna Albanija. Srbija i Crna Gora pregovore o savezu otpočeli su na Cetinju a završili ih potpisivanjem političke i vojne konvencije u Lucernu 27. septembra 1912. godine. Između Srbije i Grčke i Crne Gore i Grčke nisu zaključeni ugovori. Svi ovi međudržavni ugovori sačinjavali su osnovu Balkanskog saveza, posle koga su otpočele pripreme za rat protiv Turske. Albanski ustanak u leto 1912. godine i pad mladoturske vlade ubrzali su vojne pripreme balkanskih država. Posle ovih događaja u Turskoj je zavladala anarhija u kojoj su stradali hrišćanski narodi. Tešku situaciju u otomanskoj imperiji htele su da iskoriste velike sile. Austrougarska je predlagala decentralizaciju u evropskoj Turskoj i autonomnu Albaniju, dok je Rusija vršila pritisak da se održi postojeće stanje na Balkanu uz dublje reforme. To, naravno, balkanski narodi nisu želeli da prihvate već su se odlučili da ratom oslobode teritorije pod Turskom. Polovinom septembra 1912. godine dogovoreno je da se Turskoj uputi ultimatum, koji će poslužiti kao povod za rat
Naredba kralja Petra Predrag Pavlović i Novica Pešić | 29. septembar 2012. Na kraljev poziv oglasila se zvona, prangije, bubnjevi i gajde. Austrougarska i Rusija pokušale da spreče rat
Jedinica Narodne vojske TURSKA je prozrela nameru balkanskih država pa je u septembru izvršila delimičnu mobilizaciju vojske u evropskom delu svoje imperije i zapretila odlučnim otporom. To nije pokolebalo balkanske narode koji su munjevito reagovali i 30. septembra 1912. godine objavili opštu mobilizaciju svojih snaga. U duhu dogovora sa Srbijom i Bugarskom, potom je Crna Gora 8. oktobra objavila rat Turskoj. Zatečeni takvim razvojem događaja Austrougarska i Rusija su pokušale da balkanske saveznike odvrate od rata tvrdnjama da su preduzele mere kod turskih vlasti da izvrše reforme u duhu člana 23. Berlinskog ugovora i da neće dozvoliti nikakve promene u evropskom delu Turske. Da bi donekle umirile velike sile, balkanski saveznici su Turskoj uputili oštar ultimatum zahtevajući opšte reforme na Balkanu - da podjarmljeni narodi dobiju administrativne autonomije, lokalne skupštine, slobodno školstvo na maternjem jeziku, lokalnu miliciju... Pošto je te zahteve Turska glatko odbila, Srbija i Bugarska su 17, a Grčka 18. oktobra 1912. godine objavile rat Turskoj. Srbija je tada imala samo kopnenu vojsku, koja se delila na Narodnu vojsku (tri poziva) i Posebnu odbranu. Operativnu vojsku su sačinjavali obveznici prvog i drugog poziva, starosti od 21. do 31. i od 32. do 38. godine starosti. Mladići od 18. do 21. godine i stariji ljudi od 38. do 45. godine bili su svrstani u Poslednjoj odbrani sa zadatkom da štite granice i obezbeđuju značajne javne objekte. DOPISNICI ZADIVLjENI ZADIVLjENI raspoloženjem naroda za rat, strani dopisnici izveštavali su svet o jedinstvu i rešenosti Srbije da konačno raščisti sa turskim viševekovnim ropstvom. Jedan od njih je pisao: "Radnici pečalbari, koji su nedeljama živeli samo od hleba i luka, nisu čekali isplatu, već su odmah pošli na zborište..." Drugi strani dopisnik javlja: "Videvši ovaj duboki patriotizam i svetu vatru koja je buknula u svačijoj duši, ja sam postao svestan neminovnosti pobede balkanskih saveznika." Teritorija Srbije podeljena je na divizijske oblasti: Moravska, Dunavska, Drinska, Šumadijska i Timočka. U sastavu svake oblasti bile su po dve pešadijske divizije, prvog i drugog poziva. Recimo, Moravska divizija prvog poziva (oko 35.000 ljudi) imala je u svom sastavu četiri puka (4.860 ljudi), po jedan artiljerijski i konjički puk, jednu pionirsku četu i druge neophodne delove. Divizije drugog poziva (oko 20.000 ljudi) imale su samo tri puka, artiljerijski i konjički divizion i druge delove, znači bile su slabijeg sastava. Naoružanje srpske vojske bilo je prilično slabo i zastarelo. Operativna vojska naoružana je brzometnom puškom, dok je treći poziv imao staru jednometnu pušku "berdanku". Svi pukovi prvog i drugog poziva imali su po četiri mitraljeza i ukupno 544 topa. Vojnici su uglavnom imali oskudnu ratnu opremu, s malo šatora i ćebadi, a komora je imala pretežno volovsku vuču, što je usporavalo nastupanje divizija na bojištu.
Obveznici svih poziva, đaci i studenti, imali su redovne godišnje vežbe u rukovanju naoružanjem. Pred sam rat pripreme su intenzivirane, a većina penzionisanih oficira, ranije nepoželjnih, bila je reaktivirana. Iznenada i prevremeno penzionisani pukovnik Živojin Mišić postavljen je za pomoćnika načelnika Generalštaba generala Radomira Putnika. Ekonomski još slaba Srbija je ipak mogla da ishrani i snabde opremom svoju vojsku (350.000 ljudi), jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetača, željno iščekivan i svi su ga sa oduševljenjem prihvatili, jer je donosio konačno oslobođenje svog življa na srpskim etničkim prostorima. Evo kako je Sotir Aranđelović u svojim "Uspomenama", opisao raspoloženje masa: "Mesec septembar počinje, i umesto da se po selima i građanstvu vode razgovori o sakupljanju letine, da trgovci vode računa o trgovačkim poslovima i da činovništvo posle letnjih vrućina pregne na intenzivniji rad... ono se samo vode razgovori o nastupajućem ratu, o pripremama za rat. Vojnici spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordžije konje i kola, jednom rečju sve se dalo samo na spremu i svi misle na rat, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da je usled toga zamišljen, turoban, zlovoljan." Kada je Turska 24. septembra 1912. godine naredila mobilizaciju svojih 10 evropskih divizija, pa potom zarobila transport artiljerije koja je kupljena u Francuskoj, a putovala preko Soluna za Srbiju i kada su turske vlasti odbile ultimatum balkanskih saveznika od 13. oktobra iste godine, kucnuo je čas da se krene u završne pripreme za rat. General Radomir Putnik, načelnik srpskog Generalštaba, 30. septembra 1912. godine u 11 časova podneo je kralju Petru Prvom Karađorđeviću na potpis Ukaz o mobilizaciji. Istoga dana u 12.13 objavljeno je sledeće saopštenje: "Njegovo veličanstvo kralj Petar Prvi naredio je mobilizaciju prvog, drugog i trećeg poziva Narodne vojske i Poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 30. septembar." Odmah zatim iz Ministarstva vojnog poletele su depeše komandantima divizijskih oblasti, a iz njih trupama i ustanovama, okružnim i sreskim načestvima. Kuriri su jurili na konjima, peške, zvonila su sva zvona crkava, pucale su sa brda prangije, buktale vatre, bubnjali doboši, svirale trube i gajde. Sve su to bili ugovoreni znaci da se narodu obznani kraljev poziv. Na sve strane po gradovima i selima izlivalo se veliko narodno rodoljublje, mladići i stariji ljudi obučeni u svečana odela pesmom i igrom su se u grupama kretali putevima Srbije da bi što pre stigli u svoje jedinice. Celi svet je bio zadivljen manifestacijama omladine koja je stizala na zborišta. Kraljev Ukaz o mobilizaciji i narodno oduševljenje ubrzo je odobrila i Narodna skupština Srbije.
Čuvajte obraz pobeđenih Predrag Pavlović i Novica Pešić | 30. septembar 2012. Aleksandar poziva da se dovrši veliko i sveto delo ujedinjenja srpstva. Vojvoda Putnik: Železničari su odlična Četvrta armija
Major Jovan Naumović i Potpukovnik Vladimir Ristić VEĆ prvog i drugog dana od objave mobilizacije pukovi su bili skoro popunjeni. Pored obveznika na zborišta su stizali i nepozvani, njih oko 20.000 neraspoređenih, koji su tražili da budu u ratnim jedinicama. Od njih su formirani prekobrojni pukovi. Srpska vojska u vreme mira imala je oko 20.000 ljudi, a tokom mobilizacije povećana je za još 335.000 ljudi. Bilo je tu preko 21.000 kola, oko 50.000 konja i više od 42.000 volova. Ovo je bio vrlo visok procenat mobilizacije kada se zna da je Srbija imala oko 2.900.000 stanovnika i bila najveća među balkanskim državama koje su se spremale za rat. Koncentracija trupa na južnom graničnom frontu vršena je kombinovano, prevoženjem i marševanjem. Železnicom normalnog koloseka Beograd - Vranje prevezeni su glavni delovi Dunavske divizije i Drinske divizije prvog i drugog poziva i Konjičke divizije. Železničari su radili naporno i neprekidno, vozovi su išli na vreme i trupe su stizale prema planu. General Putnik je posle toga izjavio: "Naši železničari su odlična Četvrta armija". Mnoge jedinice Narodne vojske prvog, drugog i trećeg poziva marševale su po lošim putevima do svojih polaznih položaja. Dvanaest dana se vojska neprekidno kretala ka jugu Srbije tako da je već 18. oktobra najveći deo bio prikupljen na koncentracijskim prostorijama i bio spreman za borbena dejstva. Vrhovni komandant srpske vojske bio je kralj Petar Prvi Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande general Radomir Putnik. TRKOM U KOMANDU U KNjIZI "Sa gvozdenim Drugim pešadijskim pukom knjaza Mihaila u 1912." pukovnik Jovan Naumović ovako je video mobilizaciju: "Na licima vidiš razdraganost, iz očiju čitaš ponos... ljudi sa Zaplanja, iz Jablanice, sa vrhova Kopaonika... ostaviše sve: ralo, kola, ovce, goveda, voćnjake, kukuruze, šarenicu i uprtaču na leđima, nekoliko groševa i komad hleba, zbogom, pa hajd u komandu..." Prva armija imala je u sastavu Moravsku, Drinsku i Dunavsku diviziju prvog poziva, Timočku i Dunavsku drugog i Konjičku diviziju. Ukupno 131.918 ljudi koncentrisano je u dolini Južne Morave, u širem rejonu Vranja. Komandant prestolonaslednik Aleksandar, načelnik štaba generalštabni pukovnik Petar Bojović. Druga armija, u sastavu Timočka divizija prvog poziva i bugarska Sedma (Rilska) divizija, jačine 73.638 vojnika koncentrisana je na prostoru Ćustendil - Dupica. Komandant general Stepa Stepanović, načelnik štaba potpukovnik Vojislav Živković.
Ibarska vojska, u čijem su sastavu bili Šumadijska divizija drugog poziva i Peti prekobrojni puk, jačine 25.417 ljudi koncentrisana je u rejonu Raške. Komandant general Mihajlo Živković, načelnik štaba potpukovnik Dušan Popović. Javorska brigada (Četvrti pešadijski puk drugog poziva i Treći prekobrojni puk), pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe i načelnika štaba majora Dušana Trifunovića, jačine 12.000 ljudi, raspoređena je na Javoru. Treća armija pod komandom generala Bože Jankovića, u kojoj su bili Šumadijska divizija prvog poziva, Drinska i Moravska divizija drugog poziva i Moravska brigada drugog poziva, jačine 75.792 vojnika, podeljena je u dve operativne grupe: Toplička - u rejonu Toplice i Merdara, i Medveđska - u rejonu Medveđe i Tupalskog visa. Jedinice ove armije bile su određene da oslobode Kosovo i Metohiju. Srpska vojska je bila koncentrisana neposredno iza granice, pa je time završen i strategijski razvoj jedinica za borbu. Sve je bilo spremno, samo se čekala naredba vrhovnog komandanta kralja Petra Prvog da se krene u juriš. U SVETI BOJ Komandant Drugog puka potpukovnik Vladimir Ristić pozdravljajući redom bataljone, muškim glasom kriknu: "Junaci! Njegovo veličanstvo kralj, naš vrhovni komandant, izvoleo je narediti mobilizaciju celokupne vojske. Radujem se što mi je sudbina dodelila da, ako Bog hoće, povedem vas u sveti boj! Vas Topličane - dične potomke Jug Bogdana; vas Kuršumličane - Strahinića bana; vas sa gornje Toplice - Toplice Milana; vas Kosaničane - Kosančić Ivana!..." Neposredno pred početak borbenih dejstava starešinama i vojnicima Prve armije obratio se prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević: "Junaci, došao je trenutak da mi nastavimo i dovršimo veliko i sveto delo oslobođenja i ujedinjenja srpstva, koje je započeo moj praded, neumrli Karađorđe, sa vašim pradedovima, a koje je prihvatio i produžio knez Miloš Veliki, a potom kralj Milan sa vašim očevima. Nama njihovim potomcima pripala je čast i sreća, da započeto sveto delo do kraja izvedemo pod zapovedništvom našeg vrhovnog komandanta Njegovog veličanstva kralja Petra Prvog ... Prema pobeđenom neprijatelju i neprijatelju koji se preda budite čovečni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo čovek, a prema čoveku treba biti čovečan. Kuće, imanja, čast i obraz pobeđenog neprijatelja i njegove porodice štedite i štitite, kao i kuće, imanje i čast sopstvenog naroda, jer to ne zahteva samo čovečnost i naša pravoslavna vera, nego to i dolikuje junacima..." Koncentracija i raspored ostalih savezničkih vojski završen je do 8. oktobra 1912. godine. Zajednički vrhovna komanda i opšti saveznički ratni plan nije postojao, ali je postojala zajednička politika i strategija, koja je svima bila jasna i sažeta u jednoj rečenici: svim raspoloživim snagama i maksimalnim zajedničkim naporima potući evropski deo turske vojske na samom početku rata pre nego što se pojača trupama iz Male Azije. Glavne srpske snage operisale bi pravcem Kumanovo - Skoplje - Štip; crnogorske prema Skadru; grčke prema Solunu; bugarske ka Carigradu.
Zamke vojvode Putnika Predrag Pavlović i Novica Pešić | 01. oktobar 2012. Putnik od seljačke vojske stvorio modernu armiju, dovoljno moćnu da pobedi Turke. Turska vojska se povlači od Kumanova ka Bitolju
Srpska vojska na granici RADOMIR Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država, okrenutog protiv Turske. Istovremeno, bio je glavni predstavnik Srbije u pregovorima o tom savezu. Njegova pretpostavka je bila da će se turske snage nalaziti na položajima oko Ovčeg polja, ali je turska vojska imala glavne snage kod Kumanova. Putnik je u osnovi dobro procenio situaciju, i od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu armiju, koja je mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njenu jačinu i raspored. Potvrda ovakvog razmišljanja vojnih stručnjaka je dokazana odlučujućom pobedom Prve armije kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912. Posle ove bitke Putnik je dobio čin vojvode. On je taktički glavninu snaga poslao preko Velesa, a sporedne snage preko Kičeva prema Resnu, i time potpuno iznenadio tursku komandu. Za uspeh u modernizaciji srpske vojske, mobilizaciji i koncentraciji na polazne ratne položaje i kasnije pobede srpske i savezničke vojske, najzaslužniji je general Radomir Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande, koji je u stvarnosti bio vrhovni komandant. Ličnost od velikog autoriteta, Putnik je, nalazeći se deset godina na čelu srpske vojske, u uslovima parlamentarne demokratije, temeljno, uporno i znalački radio na njenom usavršavanju i dogradnji tako da je od seljačke vojske stvorio modernu armiju. Turska vojska je na Balkanu stacionirala svoju Zapadnu armiju pod komandom Reza-paše i imala je tri odvojene grupacije prema grčkoj, srpskoj i crnogorskoj vojsci. Prema srpskoj vojsci na prostoru Makedonije nalazila se Vardarska armija, komandant Zeki-paša, jačine 89.000 ljudi u sastavu tri korpusa - 5. korpus u rejonu Štipa, 6. korpus kod Velesa i 7. korpus između Skoplja i Kumanova. Turski korpusi su imali nizamske i redivske divizije sa ukupno oko 10.000 u diviziji. Grupacija u severnoj Albaniji i Skadru imala je 24.000 ljudi. Prvobitni turski plan predviđao je defanzivu, dok se ne završi mobilizacija i koncentracija da bi potom snage na vardarskom vojištu, osloncem na utvrđeni štipski rejon, organizovale odbranu, sve dok se ne tuče bugarska vojska u Trakiji. Pred sam rat glavnokomandujući turske vojske Nazim-paša je izmenio operativni plan i umesto početne defanzive naredio je da Vardarska armija dejstvuje ofanzivno na sever i odvojeno tuče vojske balkanskih država.
Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine objavila rat Turskoj i time je zvanično započeo Prvi balkanski rat. Srbija i Bugarska su to učinile 17. oktobra, a Grčka 19. oktobra 1912. godine. Direktivom srpske Vrhovne komande od 13. oktobra 1912. godine, određeni su pravci dejstava i zadaci armija. Očekivalo se da glavne turske snage budu koncentrisane za borbu na prostoru Ovče polje - Veles - Štip, pa je u vezi s tim srpska Prva armija usmerena moravsko-vardarskim; srpska Treća armija kosovskim, a srpska Druga armija krivorečkim pravcem. Sve armije bi se operativno sjedinile u dolini Vardara da bi se turskim snagama nametnula bitka, pre nego što se srede i organizuju za borbu. MIŠIĆ DESNA RUKA VELIKE zasluge u ratu za oslobođenje srpskih teritorija pripadaju i saradnicima generala Putnika, naročito generalštabnom pukovniku Živojinu Mišiću. On je kao pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika bio njegova desna ruka, jer je - kako je istakao general Živko Pavlović „u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske“. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Uoči iznenadnog sudara Prve srpske i turske Vardarske armije kod Kumanova odnos snaga bio je u korist Srba: u pešadiji više od 2:1, u konjici oko 3:1. Turci su bili neznatno nadmoćniji po broju baterija (41:39) i artiljerijskih oruđa (164:148). Dunavsku diviziju sačinjavali su: štab u manastiru Zabeli, iza Starog Nagoričana. Na desnom krilu 9, na levom 18. pešadijski puk ojačan 3. artiljerijskim divizionom (tri poljske baterije). U rezervi su bili: 7. i 8. pešadijski puk (bez jednog bataljona) i 3. divizijski artiljerijski puk (bez 3. diviziona, svega 6 poljskih brzometnih baterija). Na divizijskim krilima našla se po jedna pionirska četa. Divizijski konjički puk bio je kod Strmovca u dolini Pčinje. U levoj pobočnici jedan bataljon 8. pešadijskog puka na Orlovcu. Dok su se jedinice Prve armije spremale za početak operacija na svom pravcu, Treća armija je u graničnom pojasu prema Kosovu i Metohiji ranije započela borbu, 15. oktobra, iznenadnim i neplaniranim dejstvom Lapskog četničkog odreda pod komandom kapetana Vojislava Tankosića. Te borbe onemogućile su planirano nastupanje Treće armije tako da nije učestvovala u razbijanju turske Vardarske armije u Kumanovskoj bici, ali je ipak bila od koristi, jer je vezivala redife i bašibozuke Šiptara, mobilisanih sa tog prostora. I srpska Druga armija nije učestvovala u Kumanovskoj bici, ali je vezivala dve turske nizamske divizije kod Kratova i u dolini Strume. Timočka divizija je 24. i 25. oktobra vodila teške borbe sa delovima turske 15. nizamske divizije, a kada je konačno 25. uveče uspela da ovlada Crnim vrhom, turske snage su već bile u povlačenju od Kumanova prema Velesu. Kumanovsku bitku, jednu od najznačajnijih u Prvom balkanskom ratu, vojevala je srpska Prva armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, mladića od 24 godine života bez vojnog znanja, i iskusnog načelnika štaba generalštabnog pukovnika Petra Bojovića. U dane 23. i 24. oktobra uspela je da razbije tursku Vardarsku armiju i natera je na opšte povlačenje ka Bitolju i Đevđeliji.
Napred, braćo, izgibosmo! Predrag Pavlović i Novica Pešić | 02. oktobar 2012. Vojvoda Vuk nikada nije kleknuo već je stojeći iz puške gađao. Šta se saginješ, nisi jabuka da u tebe gađaju Turci
Vojvoda Vojin Popović Vuk PRVA armija je prešla granicu 20. oktobra, zastala ispred Kumanova radi odmora i da bi sačekala pristizanje Treće armije koja je preko Kačaničke klisure trebalo da izbije u dolinu Vardara kod Skoplja. Ona se nije pojavila zbog graničnih borbi na prostoru Kosova i Metohije. Raspoloženje vojske i atmosferu u noći uoči bitke ovako je opisao Branislav Pantić, tada vodnik 4. čete 3. bataljona 18. puka, u članku: „Osamnaesti pešački puk u Kumanovskoj bici“: „Vreme je bilo tiho i mirno, za mesec oktobar izvanredno; naše raspoloženje isto tako bilo je u skladu sa ovim lepim vremenom i do sada postignutim uspesima, tako da je to veče 22. oktobra u našem bivaku provedeno u punom zadovoljstvu, sa smehom, koji su izazivali razni vicevi na račun Turaka. Jednom rečju, veče koje ničim nije ni izdaleka nagoveštavalo sutrašnji haos i lom, u kojima umalo nisu bile dohvaćene, zavitlane i bačene u večnost sve naše mladalačke iluzije i maštanja o pobedonosnom ulasku u Dušanovo Skoplje, a i da ne govorim o mogućnostima poraza, koji je bio tako blizu, a koji nam se činio te večeri savršeno nemogućim. Svi izveštaji glase da Turaka nema nigde u blizini! Zar naša konjica nije napred?! Zar ona bodrim okom ne motri i ne zaštićava našu armiju?! TURCI DOBRO OBAVEŠTENI JOŠ pre objave rata, za vreme mobilizacije država, Turci su dobijali od prijateljski raspoloženih sila, prilično tačne podatke o stanju, broju i rasporedu srpske vojske. Tačno su znali da Moravskom dolinom nastupa najveći deo Prve armije, a da dolinom Pčinje silazi manji deo trupa. „Sve je na svome mestu! Turci su na Ovčem polju - tačno onako kako ih je postavila naša Vrhovna komanda - i mi ćemo ih tamo naći i tući. Dotle možemo mirno spavati i odmarati se, a za sve ostalo ima ko brine. Eto, sa takvim idejama i mislima i ubeđenjima legli su te značajne večeri oficiri 13. pešadijskog puka, da se spreme i okrepe u zasluženom odmoru“. Naš poznati istoričar Stanoje Stanojević ovako je opisao sledeći dan: „Dan 23. oktobra osvanuo je mutan i sumoran. Kiša je sipila i rominjala, a izmaglica se lelujala na kosama i ispred kosa, koje su zauzimale srpske trupe. Od vremena na vreme razbila bi se pomalo magla, da bi se odmah zatim još više zgusnula da sasvim zatvori vidik, do na nekoliko stotina koraka. Srpske su trupe u toj magli stajale na svojim položajima, i ne sluteći, da je tako blizu velika neprijateljska vojska, i da će takoreći za nekoliko trenutaka početi velike osveta Kosovske tragedije“. U isti mah su se, pod zaštitom magle, ispred kosa na kojima je bila srpska vojska, u dolini Pčinje i Kumanovke, okupljale i razmeštale mnogobrojne turske trupe i izvlačeni topovi na položaje, sa kojih su verovatno još ranije bila tačno odmerena odstojanja.
Zeki-paša, komandant turske Vardarske armije, pošao je protiv naše Prve armije podjednako jak na celom frontu, od Pčinje do Skopske Crne gore, ali svakako sa namerom, da prikupi što više vojske tamo gde oseti da su Srbi najslabiji... Komandant turskih snaga Zeki-paša doneo je odluku da jakim snagama 23. oktobra pređe u napad i iznenadi srpske jedinice. Plan mu se ipak nije ostvario, jer su se srpske snage brzo organizovale i u nepovoljnim okolnostima prihvatile borbu. Najveći teret podnela je Dunavska divizija prvog poziva koju su napadale četiri turske divizije i tukle je jakom artiljerijom. Njen najslabiji deo bio je na levom krilu u oblasti Srtevice, gde je bio i odred četnika pod komandom kapetana Vojina Popovića, vojvode Vuka. Sprovodeći odluku Vrhovne komande Odred vojvode Vuka dobio je zadatak da brani pravac: Staro Nagoričane Čelopek i da spreči obuhvat levog krila srpske Prve armije. Odred je brojao oko 2.000 ljudi od kojih je polovina učestvovala u borbi na Srtevici. Učesnik, ratni dobrovoljac Vlado Vukmirović, ostavio je sledeći zapis: „Vuk je izbliza posmatrao borbu na celom frontu svoga odreda, obilazio pojedine čete, četovođe i svoje stare drugove četnike, hrabrio ih i davao savete. Bio je neustrašiv, nikada ga nisam video da bi kleknuo ili legao, već je stojeći iz puške gađao. Nikada se nije sagnuo kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno: - Šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci. Jedared sam mu na to odgovorio: - Gospodine kapetane, nisam jabuka, a glavu sam sagnuo instinktivno. Na tu moju primedbu odgovorio je: - Vi studenti nešto mi mnogo filozofirate, mislite da ste u klupama, ne shvatate ili nećete da shvatite da je ovo rat, a ne šetnja Knez Mihailovom ulicom ili Kalemegdanom“. Bitku na Srtevici, posebno operaciju prebacivanja naših trupa na njen plato, ovako je opisao Milutin Lazarević, učesnik Balkanskih ratova 1912-1913. godine: „Dok je vojvoda Vuk, braneći Buzinsku Malu prodirao između kuća, stiže na plato vod iz Četvrtog bataljona, koji je od svih trupa 7. puka, prvi bio ovamo upućen i kako se beše zahuktao, povuče za sobom zaostale četnike. Posle nekih pola sata pojavi se jedna četa iz Trećeg bataljona, koju lično komandant puka, potpukovnik Aleksandar Glišić, beše pod vrlo jakom vatrom neprijatelja izveo na plato, te i ona poleže po zemlji izmešana sa četnicima. Osuše paklenu paljbu, kada jedan od vojnika iz streljačkog stroja, povika: - „Napred, braćo, izgibosmo“! Na taj poklič, koji je u našem narodu ostao legendaran, sva ta izmešana masa diže se i pođe napred. U taj čas, počeše izbijati na plato, jedna za drugom ostale tri čete Trećeg bataljona. Turska artiljerija sa Golubice i Zebrnjaka pozdravi ih rafalnom vatrom. U njihovim redovima nastaše komešanje i larma. Blagodareći, pak, hladnokrvnosti i prisebnosti nižih starešina i potpukovnika Glišića, koji je šetajući se otvoreno po platou, mirno izdavao naređenja, ta kriza je vrlo brzo prošla.
Poslednji juriš oficira Predrag Pavlović i Novica Pešić | 03. oktobar 2012. Petnaest oficira sa isukanim sabljama u zanosu su slamali turske redove. Posle vatrenog sudara, nije se znalo ko je izgubio bitku
Srpska artiljerija na položaju BORBA je bila u punom jeku, naročito posle pojačanja od jedne čete Sedmog pešadijskog puka, koju je doveo lično komandant potpukovnik Aleksandar Glišić. Shvativši da će biti razbijeni, Turci su se poslužili lukavstvom: dizanjem puške iznad glave i isticanjem bele zastave. Iskusni vojvoda Vuk je upozorio da je to turska varka i da će oni pojačati dejstvo, što se i desilo. U teškoj i bliskoj borbi s turskim snagama poginuo je komandant puka potpukovnik Aleksandar Glišić. Taj događaj opisao je Anri Barbi, francuski dopisnik iz balkanskih ratova, u knjizi „Srpske pobede“, štampanoj 1913. godine. „Nastade jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile ukoštac... Ali strašan vetar od šrapela zahuja. Sve sprave za ubijanje pucale su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj, koji se ne da opisati. Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant Sedmog puka, potpukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major Vojislav Nikolajević vide kad je potpukovnik pao. On polete, izvuče svoju sablju, petnaest oficira, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: - Juriš! Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci Sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen! ŽESTOK PORAZ TURAKA TURCI su u velikom, glavnom napadu pretrpeli žestok poraz. Dva i po bataljona srpske vojske odolela su i pobedila trostruko jačeg neprijatelja, koga je u napadu podržavala vatra 4-5 baterija. Srpskoj pešadiji pomagala su samo dva ili tri oruđa 8. baterije! Može se s pravom reći da je ova pobeda izvojevana učinkom starešina, od pukovskih komandanata pa naniže, i izvanrednim moralom nižih starešina i vojnika. Major Nikolajević, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom na leđima, koja je zjapila, neprestano je bio na čelu svojih vojnika. Pogodila su ga dva zrna od šrapnela u desno rame i jedna mu je granata rasekla plećku. Međutim, besni juriš još je bio ubrzan, jedna baterija uzeta je na juriš, preneražene tobdžije, koji nisu imali vremena da pobegnu, prikovani su za svoje topove. Ranjen još na dva mesta, major Nikolajević pao je pogođen u slabinu, sa jednom slomljenom nogom, ali njegova žrtva nije bila uzaludna: na celoj liniji neprijatelj je bežao. Turska ofanziva bila je konačno slomljena. Ceo jedan korpus turske vojske odbila su i potukla dva srpska puka“!
Srpske jedinice i odred vojvode Vuka uspešno su odbili napade turskih i arnautskih neregularnih jedinica, koje su pokušale da preko reke Pčinje obuhvate levo krilo srpske Prve armije. Najteže i odlučujuće borbe vođene su 24. oktobra, kada su obe strane prešle u napad. Tokom noći borba je počela da jenjava jer su se turske snage iz Skopske i iz Bitoljske redifske divizije, mobilisane sa Kosova, počele da povlače čuvši da je oslobođena Priština i da srpske snage nadiru ka Skoplju. Ipak, glavnina je ostala, pa je ujutru pojačan pritisak turske Vardarske armije u nastojanju da obuhvati srpsko levo krilo. Dunavsku diviziju prvog poziva tukla je jaka artiljerija, ali su se njeni ratnici hrabro držali ne dozvolivši neprijatelju da ovlada Srtevicom. Dva srpska konjička puka prešla su Pčinju, ovladala selom Vojnik i padinama Orlovca i paralisala desnu kolonu šiptarske redifske divizije, koja je ugrožavala Srtevicu i mladonagoričanske položaje. Istoga dana oko 11 časova prebrođena je kriza na Srtevici pristizanjem svežih snaga Dunavske divizije drugog poziva i Konjičke divizije. Žestoke borbe vodila je Timočka divizija drugog poziva i Moravska divizija prvog poziva protiv turskog 7. korpusa u širem rejonu Kumanova. Svedočenje komandanta Drugog bataljona majora Vojislava Nikolajevića o vatrenom sudaru na Srtevici objavio je Slobodan Pantić u tekstu „Vitezovi Kumanovske bitke“ 2003. na 91-godišnjicu Kumanovske bitke: „U istoriji je zabeleženo da je vatreni sudar na Srtevici, koji se odigrao iznenada i iz velike blizine, bio neobično silan i trajao u polumraku svega petnaestak minuta. Kažu da je posle toga sledovala jezovita tišina koja je nagoveštavala nečiji slom. Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo. Na platou su ostala samo tri topa, okružena sa nekoliko nizama, koji se ubrzo, kada im s boka priđe vojvoda Vuk sa svojim četnicima, dadoše u bekstvo. Svi ostali Turci razbežaše se u dolinu reke Pčinje, odakle su se do kasno u noć čule turske trube koje pozivahu begunce da se prikupe. Na bojnom polju Srtevice ležali su mnogi izginuli i ranjeni, a naši docnije pridošli vojnici lutajući po platou spoticahu se o mrtve, ošamućene ili još žive vojnike, koji nisu bili svesni šta se te večeri zbilo. U našim redovima napravljena je prava pustoš. Brzo se pročulo da je komandant puka poginuo, da su svi komandanti bataljona i oficiri izginuli. Među prvima je pronađen komandir 1. čete 3. bataljona VII puka, hrabri kapetan Đorđe Terzić, koji je sa svojom četom prvi stigao na Srtevicu i koga odneše teško ranjenog. Glišićevih komandanata 3. i 2. bataljona nigde nije bilo. Kasno u noć pronađoše komandanta 2. bataljona majora Vojislava Nikolajevića, svog ogrezlog u ranama i onesvešćenog. Kad ga vojnici izneše sa razbojišta, priđe mu jedan oficir, obasja ga lampom i upita: - Kako vam je gospodine majore? Major ga je samo ćuteći gledao. Oficir se zatim obrati pogruženim vojnicima: - Odnesite majora odmah odavde, jer se Turci spremaju da nas ponovo napadnu!
Depeša javlja – pobeda! Predrag Pavlović i Novica Pešić | 04. oktobar 2012
Kumanovska bitka dobijena je u centru gde je Drinska divizija prvog poziva pukovnika Pavla Jurišića Šturma uspela da oko 14 časova ovlada Zebrnjakom, ključnim objektom u sistemu turske odbrane
PRVA srpska armija je 24. oktobra prešla u ofanzivu, tako što su se Dunavskoj diviziji prvog poziva priključile do tada manje angažovane Moravska i Drinska divizija prvog poziva, kao i Timočka i Dunavska divizija drugog poziva. Došlo je do sadejstva sa levokrilnom Drugom i desnokrilnom Trećom armijom. Neprijateljski front je probijen u rejonu Zebrnjaka, gde su turski korpusi pružali snažan otpor uz podršku artiljerije, a onda je nastala panika u turskim redovima. Gubici turske armije bili su veći od srpskih. Prva srpska armija izgubila je 700 vojnika, podoficira i oficira. Kumanovska bitka dobijena je u centru gde je Drinska divizija prvog poziva pukovnika Pavla Jurišića Šturma uspela da oko 14 časova ovlada Zebrnjakom, ključnim objektom u sistemu turske odbrane, na kome se nalazilo komandno mesto Zeki-paše. ŠTURM ROĐENI POBEDNIK PAVLE Jurišić Šturm po rođenju Lužički Srbin, u srpsku vojsku primljen je kao poručnik, dobrovoljac, 15. juna 1876. godine. Po izbijanju neprijateljstava između Kneževine Srbije i Otomanske imperije 1876. godine, učestvuje u srpsko-turskim ratovima i ističe se kao komandant Šabačkog i PosavskoTamnavskog bataljona, posebno u borbama kod sela Lešnice i Popova. U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine komanduje 6. pukom Drinske divizije. Tokom balkanskih ratova komanduje Drinskom divizijom, koja se posebno istakla u Kumanovskoj bici. Ključnu ulogu su imale baterije Dunavskog artiljerijskog puka koje su jakom vatrom podržavale napad pukova. Uvođenjem u borbu svežeg 6. puka „Prestolonaslednika kraljevića Aleksandra“, turske snage su prisiljene na povlačenje sa Zebrnjaka, čime je konačno probijen turski front. Dva bataljona 6. puka slomile su otpor Turaka severoistočno od Kumanova i oslobodile grad. Posle toga je počelo opšte povlačenje turskih snaga u velikom neredu. Srpske snage nisu iskoristile povoljne okolnosti da nastave gonjenje turskih snaga, iako im se ukazala odlična prilika za to. Oko 16 časova 24. oktobra 1912. godine završena je Kumanovska bitka sjajnom pobedom srpske vojske u okviru savezničkih operacija u Prvom balkanskom ratu. U svetu se sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovna komanda srpske vojske sa najvećim interesovanjem pratila događaje u Kumanovskoj bici. Pošto ni Vrhovna komanda nije imala tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe. Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonans oficir, i svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik
Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita: VEČNI SPOMEN NA ZEBRNJAKU USRED Kumanovske ravnice, na nadmorskoj visini od 511 metara, uzdiže se brdo Zebrnjak, i na njemu spomen-kosturnica, podignuta u čast i slavu poginulim ratnicima u Kumanovskoj bici 1912. godine u kojoj je poginulo 1.207, ranjeno 5.212 vojnika, dok se zameo svaki trag 603 ratnika. Spomenik na Zebrnjaku monumentalno je delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Osvećen je 30. oktobra 1937. godine na dan 25. godišnjice bitke, kada su i sahranjene kosti izginulih boraca. Građen je od najtvrđeg bazalta i armiranog betona, bio je visok 48,5 metara. Maja 1942. godine bugarska vojska je srušila dve trećine te grandiozne svetinje, tvrdeći da je uništio grom. Nove vlasti posle 1945. godine dozvolile su da se kosti srpskih vojnika raznesu, pa su čak korišćene i za vežbe studenata na Medicinskom fakultetu u Skoplju. - Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...! Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše: „Hvala bogu“! Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk „cara u opancima“, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine). A kako je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici? Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (18591924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka. - Da znam dobro, vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu! I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu „Journal des debats“, jednu službenu depešu iz Carigrada: „Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova“! Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci „razbili“. Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestiše u „Journal des debats“ i drugim novinama da je „razbijanje“ Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.
Proboj Milana Nedića Predrag Pavlović i Novica Pešić | 05. oktobar 2012. Posle pobede u Kumanovskoj bici nastavljeno je oprezno i usporeno napredovanje srpske Prve armije ka Bitolju što su iskoristili Turci da konsoliduju snage i pripreme se za borbu kod Bitolj
Srpska artiljerija kod Bitolja POSLE pobede u Kumanovskoj bici nastavljeno je oprezno i usporeno napredovanje srpske Prve armije ka Bitolju što su iskoristili Turci da konsoliduju snage i pripreme se za borbu kod Bitolja. Srpska Vrhovna komanda, na osnovu obaveštajnih podataka, procenjuje da će turski komandant Zeki-paša organizovati odsudne borbe kod Bitolja, pa glavne snage upućuje pravcem Veles-Prilep, a Moravsku diviziju drugog poziva pravcem TetovoGostivar-Kičevo. Snažnim naletom, snage Prve armije savladavaju otpor turske odbrane na Babuni i otvaraju put ka Prilepu koji oslobađaju 5. oktobra. Komandant turskog 5. korpusa Kara Said-paša odlučuje da sledeću odbranu organizuje na alinačkim položajima, jakom prirodnom uporištu. Moravska divizija drugog poziva takođe postiže borbene uspehe: 30. oktobra oslobađa Tetovo, a 2. novembra Gostivar. Feti-paša, komandant turskog 7. korpusa povlači se na položaje ispred Kičeva. Pod naletom pukova srpske vojske turska odbrana je skršena i 5. oktobra oslobođeno je Kičevo. Na alinačkom položaju, pogodnom prirodnom objektu koji odvaja Prilepsko od Bitoljskog polja, stacionirao se deo snaga turskog 5. korpusa i organizovao snažnu odbranu. Srpske snage su 6. novembra 1912. godine u oslobođenom Prilepu neoprezno paradirale ulicama grada uz pozdrave oduševljenog naroda, ne znajući da su na dometu turske artiljerije sa Alinaca. Snage Moravske i Drinske divizije prvog poziva, iako iznenađene, brzo se organizuju za borbu.
SARADNIK NEMACA ROĐEN 1878. u Grockoj, Milan Nedić je 1904. završio Višu školu Vojne akademije. Tokom balkanskih ratova zaslužio je brojna odlikovanja i medalje za hrabrost. Njegova jedinica čuvala je odstupnicu srpske vojske u povlačenju preko Albanije, a 1916. bio je ordonans kralja Petra. Nedić je postao armijski general 1930, a ministar vojske i mornarice 1939. godine. U vreme okupacije vodio je „Vladu nacionalnog spasa“. Život je završio 1946. pošto je navodno izvršio samoubistvo u beogradskom zatvoru. Upravo su brojne kontroverze vezane za ratne godine i njegovu saradnju sa Nemcima. Pukovnik Pavle Jurišić Šturm, komandant Drinske divizije prvog poziva, munjevito reaguje i bez armijske zapovesti, naređuje napad na alinačke položaje. Obe srpske divizije odmah kreću u odlučni napad, a oko podneva
im se priključuje i Konjička divizija pa zajedno, borbom prsa u prsa, savladavaju otpor turskog 5. korpusa čiji vojnici u neredu beže sa bojišta. Srpske jedinice ostvarile su još jednu veliku pobedu u boju kod Alinaca, ali su imale i znatne gubitke. Iz Drinske divizije je izbačeno iz stroja 1.506 vojnika i 23 oficira. Ovde su ispoljeni visok moral i hrabrost vojnika i oficira. Posle tih iscrpljujućih borbi snage srpske Prve armije zastale su na Šemnici i Crnoj reci radi odmora i popune, pripremajući se za predstojeće borbe u bitoljskom kraju. Zeki-paša rasporedio je u liniji sva tri svoja korpusa. Razmatrajući plan za proboj turske odbrane komanda srpske Prve armije donosi odluku da se jakim snagama napadnu položaji na Kiromarici, najačem topografskom objektu. Samoinicijativno, ali u duhu ove odluke, komandant Moravske divizije drugog poziva pukovnik Milan Nedić prelazi u napad 16. novembra, osvaja važne položaje i preseca tursku odstupnicu ka Resenu. Ulazeći duboko u turski raspored, zauzima Oblakovski vis, preseca komunikaciju Đalatski prevoj, što znatno utiče na dalji tok bitke. Opšti napad glavnih snaga Prve armije započinje ujutru 17. novembra, a najžešće borbe vode se za Oblakovski masiv gde su Turci jakim snagama prešli u protivnapad. Prvog dana Bitoljske bitke Moravska divizija drugog poziva krajnjim požrtvovanjem zadržava osvojene položaje i time omogućava napad ostalih srpskih snaga. Moravska i Drinska divizija prelaze reku Šemnicu i pod jakom turskom vatrom razbijaju front turskog 7. korpusa. Dunavska divizija prelazi Crnu reku i prisiljava turske jedinice da napuste uporište Karoman. Drugog dana Bitoljske bitke, uvođenjem turskog 7. korpusa nastavljaju se borbe na Oblakovskom visu i Đalvatskom prevoju, Moravska divizija drugog poziva uz pomoć dva puka Moravske divizije prvog poziva odsudno drži front. Drinska divizija prvog poziva rano ujutru prelazi u odlučni napad i do 15 časova primorava Turke da se u neredu povlače. U ovoj borbi poginuo je komandant turskog 7. korpusa Feti-paša. U nastavku je oslobođeno i Kukurečane, čime je probijen front turske Vardarske armije. Ratni uspeh postiže i Dunavska divizija prvog poziva probivši tursku odbranu kod Karomana i prisiljava je na povlačenje ka Bitolju. Srpske divizije napredovale su na svim pravcima i umesto da svom silinom gone i unište snage Vardarske armije one uspevaju da se neopaženo izvuku ka Resen i Lerinu. Time je završena Bitoljska bitka koja je trajala tri dana. Ulaskom u oslobođeni Bitolj 19. novembra 1912. godine, srpska vojska je ostvarila još jednu veliku pobedu u Prvom balkanskom ratu. Srpska vrhovna komanda pobedom u Bitoljskoj bici ostvarila je konačni ratni cilj: razbijena je turska Vardarska armija i proterana sa teritorije Makedonije. Posle mesec dana upornih, teških i krvavih borbi na Vardarskom vojištu za Srbiju je uspešno okončan rat. Grčka vojska je ušla 9. novembra u Solun. Oslobođenjem Bitolja nije realizovan turski ratni plan, a Vardarska armija je doživela potpuni poraz. U ovoj bici Srbi su imali 3.230 poginulih, ranjenih i nestalih od čega 30 odsto otpada na Moravsku diviziju drugog poziva, a kod Turaka je 9.300 izbačeno iz stroja, od čega je 6.000 zarobljeno.
Preki vojvoda Tankosić Predrag Pavlović i Novica Pešić | 06. oktobar 2012. Kapetan Tankosić izazvao sukob na granici u strahu od sklapanja mira. Rasulo turskih snaga na položajima oko Prištine
Srpski i crnogorski oficiri u Đakovici SRPSKA Treća armija, kao desnokrilna operativna grupa u sastavu glavnih srpskih snaga, imala je zadatak da razbije turske snage koje su zatvarale pravce koji iz doline reke Toplice vode ka Prištini, oslobodi oblast Kosova Polja i time osigura bok i pozadinu Prvoj armiji. U nastavku je trebalo da glavnim snagama što pre izbije u rejon Kumanova i Skoplja i sadejstvuje Prvoj armiji u odlučnom sukobu sa snagama turske Vardarske armije. Načelnik Vrhovnog štaba general Radomir Putnik jasno je precizirao zadatke Trećoj armiji ali je komandantu generalu Božidaru Jankoviću ostavio slobodu da u skladu sa situacijom na bojištu donosi konkretne odluke, jer je dopuštao mogućnost da neki podaci Generalštaba nisu potpuni i precizni. Planirani tempo nastupanja Treće armije, međutim, nije ostvaren zbog neplanirane borbe na graničnoj liniji kod sela Merdara. Lapski četnički odred, pod komandom kapetana Vojislava Tankosića imao je zadatak da neopaženo pređe tursku granicu i olakša ofanzivna dejstva na frontu. Suprotno tome, kapetan Tankosić, poznat po junaštvu, neustrašivosti, smelim i iznenadnim odlukama, u toku noći između 15. i 16. oktobra napao je tursku posadu u graničnim karaulama u Mirovcu i Repi. Zauzeo je Repu i na tim položajima bio zadržan, jer je jaki turski Prištinski odred, koji je bio isturen na tadašnjoj srpsko-turskoj granici, prešao u napad. Zbog neplanirane borbe, Drugi pešadijski puk Moravske divizije drugog poziva, 16. oktobra prelazi u napad i uspeva da odbaci Prištinski odred preko granice. U toj situaciji Turci se koriste lukavstvom i podižu belu zastavu u znak predaje, ali brzo otvaraju vatru i tada gine kapetan prve klase Milan Popović, koji je komandovao graničarima i četnicima. Sutradan glavne snage Moravske i Šumadijske divizije prihvataju borbu i razbijaju snage turskog Prištinskog odreda. Dalji pokušaji Turaka i Šiptara da se konsoliduju i povrate granični odsek, odbijeni su. U međuvremenu, Lapski četnički odred je posle zauzimanja karaule Vasiljevac, uspeo da se probije u gornji tok Laba, severno od Podujeva u tursku pozadinu.
U razjašnjavanju samovoljnog postupka kapetana Tankosića, posleratni istoričari su bili jedinstveni: cilj četničkog komandanta bio je da što pre poništi sve sporazume između Srbije i Turske. Istoričar Ljuba Jovanović u “Samoupravi” i general Lj. Marić u “Ratniku” od 1924. godine, smatraju da je kapetan Vojislav Tankosić, kao član tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt” strahovao da Turska ne pristane na postavljene uslove balkanskih saveznika, što bi značilo odlaganje rata, a time i odlaganje oslobođenja srpskih oblasti pod turskom vlašću. ČLAN MLADE BOSNE VOJISLAV Tankosić, poznat kao četnički vojvoda Tankosić, rođen je u selu Ruklade kod Valjeva 1881. godine. Učestvovao je u zaveri protiv kralja Aleksandra Obrenovića i u Majskom prevratu 1903. Kao član četničke organizacije upućen je zimi 1903/04. u Skoplje, Bitolj i Solun, gde je organizovao četničke akcije. Posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine,1908, formirao je u Prokuplju četničku školu u kojoj su pripremani dobrovoljci za izvršavanje specijalnih zadataka u Bosni i Hercegovini. Bio je član “Mlade Bosne” i Centralne vrhovne uprave organizacije “Ujedinjenje ili smrt” (nazvane “Crna ruka”). Kapetan Tankosić je mogao svoj četnički Lapski odred da neopaženo provuče preko granične linije, kao što je to činio mnogo puta do tada, i izvrši postavljeni zadatak, ali je odlučio da to učini pod borbom, izazove sukobe većih razmera i ozvaniči početak rata. Tankosić nije pozvan na odgovornost iako je to tražio komandant Moravske divizije drugog poziva, jer je uživao podršku viših vojnih krugova. Granične borbe na Kosovu i Metohiji završene su 19. oktobra 1912. godine, a nakon toga stvoreni su uslovi za nastupanje srpske Treće armije ka Prištini. Obostrani gubici bili su veliki. Samo u Moravskoj diviziji bilo je 940 poginulih i ranjenih, među kojima veliki broj četnika. Moravska divizija drugog poziva pod komandom pukovnika Milana Nedića otpočela je nastupanje 22. oktobra rano ujutru obuhvatom sa istoka s ciljem da što pre zauzme dominantne tačke pravcem Šator-Krš-Rimanište i time olakša Šumadijskoj diviziji prvog poziva nastupanje kroz Tenešdolski tesnac i Drinskoj diviziji drugog poziva izbijanje na greben Prugovac. Ovaj manevar pomogao bi i napadu s fronta baterijama Šumadijskog artiljerijskog puka iz pravca Rimaništa. Ovakvim rasporedom i uz frontalni napad Trećeg puka turske snage donose odluku da napuste položaje na levoj obali Sićevičke reke. Oko 10 časova Moravska divizija drugog poziva raspoređena je na desnoj obali Sićevačke reke. Napadi su započeli oko podneva manevrom Drugog topličkog puka i za samo sat vremena celi turski položaj na frontu Moravske divizije bio je stavljen pod jaku vatru. Oko 14 časova turske snage počele su da se povlače prvo s Birove čuke, a zatim i sa visova jugoistočno od nje. Povlačenje turskih i šiptarskih snaga sa ovih najvažnijih položaja kod Prištine uslovilo je povlačenje i jedinica koje su se suprotstavljale Trećem puku, pre nego što je ovaj i krenuo u napad. Rasulo se nastavilo i kod drugih turskih snaga koje su užurbano odstupalo ka Lipljanu i prištinskoj železničkoj stanici. U takvoj situaciji komandant divizije naredio je da Drugi toplički puk pređe u gonjenje, a ostale jedinice nastave pokret ka Prištini. Oko 16 časova povukli su se i poslednji turski delovi koji su branili prilaze Prištini, pa je Drugi bataljon Drugog topličkog puka ušao u Prištinu, a potom i drugi delovi divizije. Tako je 22. oktobra 1912. godine Treća armija oslobodila Prištinu bez većih napora, a turske jedinice su se povukle ka Uroševcu. U borbama je iz sastava srpskih jedinica izbačeno ukupno 1.507 vojnika i oficira.
Marš đenerala Jankovića Predrag Pavlović i Novica Pešić | 07. oktobar 2012. Komandant Treće armije na čelu svečane parade ulazi u Prištinu. Ibarska vojska isterala Turke iz Novog Pazara
General Mihajlo Živković ulazi u Novi Pazar POSLE oslobođenja Prištine, srpska Treća armija trebalo je u duhu direktive Vrhovne komande da odmah produži pokret ka Kumanovu i Skoplju, jer je već kasnila dva dana. To se međutim nije desilo, jer su jedinice bile iscrpljene dugim marševima i borbama, pa je komandant armije, general Božidar Janković odlučio da se 23. oktobra ljudstvo zadrži u rejonu Prištine radi odmora i popune. Jedinice su se odmarale razmeštene u bivacima, osiguravajući se predstražama prema frontu i bokovima. Na Gazimestanu se odmarala Drinska divizija drugog poziva, sećajući se junaštva slavnih kosovskih junaka. Po naređenju komandanta armije, na mestu pogibije kneza Lazara, kod Muratovog turbeta, održan je pomen svim Srbima izginulim u Kosovskom boju 1389. godine. Zatim je komandant Treće armije general Božidar Janković uz svečanu paradu jedinica ušao u Prištinu. Sotir Aranđelović, rezervni poručnik i ordonans u štabu Moravske divizije drugog poziva, u svojim "Uspomenama", piše: "... Priština neće videti svečaniji dan od ovoga dana. Na čelu štaba jaše na konju sedi đeneral, u čijoj su pratnji komandanti Šumadijske i Moravske divizije. Na čelu štaba vojna muzika, a za štabom ordonansi i vojska. Sve živo je izašlo da dočeka i pozdravi Srpsku vojsku." A Jaša Tomić, političar, novinar i književnik iz Vojvodine, u reportaži objavljenoj 26. oktobra 1912. godine u "Novosadskoj ilustrovanoj ratnoj hronici", piše: "...Na ulazu u Kosovo nailazismo na Srbe stanovnike, kako plaču od oduševljenja. Od kada je Srbija mobilisana, Arnauti su se bojali da ih diraju. Oduševljenje Srpske vojske ne može se opisati. Pevaju. Muzika i trube sviraju. U ovaj mah svi smo zaneti najvećim miljem. Srpska pobeda na Kosovu jamči potpuno naše oslobođenje. Nema te sile koja će više moći potisnuti Srbe sa Kosova". Tog 23. oktobra, kada je otpočela Kumanovska bitka, Treća armija je bila u rejonu Prištine na odmoru. Da je prema zapovesti Vrhovnog štaba odmah, po oslobođenju Prištine, nastavila pokret ipak ne bi mogla da stigne da sadejstvuje Prvoj armiji, s obzirom na ranija zakašnjenja zbog graničnih borbi sa Prištinskim odredom. Posle odmora, popune ljudstvom i ostalim potrebama, komandant armije general Janković izdao je zapovest za pokret u dve kolone: prva - Moravska divizija drugog poziva i armijska konjica pravcem Lipljan-UroševacKačanik ka Skoplju; druga - Šumadijska divizija prvog poziva i Moravska brigada pravcem Gnjilane Selo Vladovo - Kumanovo. Drinska divizija drugog poziva imala je zadatak da ostane u rejonu Prištine da utvrdi grad, organizuje centar snabdevanja i bude oslonac operacija glavnih snaga, obezbeđujući oslobođenu teritoriju u pravcu Vučitrna, Drenice i Prizrena.
SPOMEN NA GAZIMESTANU SPOMENIK na Gazimestanu palim borcima u Kosovskom boju, podignut je 1953. godine i delo je srpskog arhitekte Aleksandra Deroka. Zaštićen je kao delo kulture od izuzetnog značaja. Centralno mesto čini kula visine 25 metara, u čijoj su unutrašnjosti ispisani stihovi epskih pesama Kosovskog ciklusa. Na vrhu kule je platforma sa pogledom na ušće reka Sitnice i Laba - mesto na kome se odigrala Kosovska bitka 1389. godine. Povodom obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke 1989. godine, neposredno oko Kule urađene su likovne aplikacije u livenoj bronzi, koje simbolišu godine jubileja. U neposrednoj blizini spomenika postavljen je beli monolitni stub od mermera sa tekstom despota Stefana Lazarevića. Posle dugih i napornih marševa Treća armija je 28. oktobra 1912. godine stigla u rejon Skoplja. Ibarska vojska pod komandom generala Mihajla Živkovića, iz rejona Raške usmerila svoje nastupanje prema Sandžaku, prešla granicu 19. oktobra, nastupajući u tri kolone u pravcu Novog Pazara. Najteže borbe vodila je srednja kolona, Jedanaesti kragujevački puk koji je nastupao dolinom Raške. Turske i šiptarske snage iz okolnih sela oko Zminjaka izvršile su protivnapad, ali su ih srpski ratnici odbili. I sutradan, 20. oktobra, Kragujevčani su vodili borbe krećući se ka Đurđevim stupovima. Koncentrični napad na Novi Pazar Ibarska vojska započela je 22. oktobra. Oko podneva su se razvile najžešće borbe, naročito na pravcu Vinorog - Debeljak kuda je nastupala glavnina. Novi Pazar je oslobođen tek sutradan kada su se turske snage, ugrožene nadmoćnim srpskim snagama i artiljerijom, povukle ka Kosovskoj Mitrovici i Peći, dok su se Šiptari razbežali kućama. U grad su ušli srpski ratnici koje su meštani srdačno dočekali. Javorska brigada pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkoviđa Kajafe, nastavila je napredovanje pod borbom ka Sjenici, koju je branilo oko 3.000 turskih vojnika. Jakim snagama Trećeg prekobrojnog kuka potpukovnika Svetolika Miškovića i Četvrtog puka drugog poziva razbijena je turska odbrana severno od grada. Sjenica je oslobođena 25. oktobra oko podneva, uz snažnu podršku artiljerije. Sledećih nekoliko dana brigada je oslobodila zapadni deo Sandžaka, varoši Prijepolje i Priboj, a Pljevlja u zajednici sa Prekotorskim odredom crnogorske vojske koju je predvodio brigadir Mašan Božović. Novu Varoš oslobodio je Četvrti puk trećeg poziva pod komandom potpukovnika Miljka Popovića.
U petnaestodnevnim borbama srpske snage i pored gubitaka u ljudstvu i materijalu postigle su veliki ratni uspeh i nanele Turcima teške poraze. Oslobođen je znatan deo Makedonije, oblast Novog Pazara i Kosova, pa je Vrhovna komanda, pošto je Treća armija 28. oktobra uveče izbila u dolinu Vardara i sjedinila se s Prvom armijom, odlučila da je 30. oktobra uputi u rejon Prizrena i Đakovice kako bi taj deo Metohije oslobodila od oMarš đenerala Jankovića Predrag Pavlović i Novica Pešić | 07. oktobar 2012 Komandant Treće armije na čelu svečane parade ulazi u Prištinu. Ibarska vojska isterala Turke iz Novog Pazara
General Mihajlo Živković ulazi u Novi Pazar POSLE oslobođenja Prištine, srpska Treća armija trebalo je u duhu direktive Vrhovne komande da odmah produži pokret ka Kumanovu i Skoplju, jer je već kasnila dva dana. To se međutim nije desilo, jer su jedinice bile iscrpljene dugim marševima i borbama, pa je komandant armije, general Božidar Janković odlučio da se 23. oktobra ljudstvo zadrži u rejonu Prištine radi odmora i popune. Jedinice su se odmarale razmeštene u bivacima, osiguravajući se predstražama prema frontu i bokovima. Na Gazimestanu se odmarala Drinska divizija drugog poziva, sećajući se junaštva slavnih kosovskih junaka. Po naređenju komandanta armije, na mestu pogibije kneza Lazara, kod Muratovog turbeta, održan je pomen svim Srbima izginulim u Kosovskom boju 1389. godine. Zatim je komandant Treće armije general Božidar Janković uz svečanu paradu jedinica ušao u Prištinu. Sotir Aranđelović, rezervni poručnik i ordonans u štabu Moravske divizije drugog poziva, u svojim "Uspomenama", piše: "... Priština neće videti svečaniji dan od ovoga dana. Na čelu štaba jaše na konju sedi đeneral, u čijoj su pratnji komandanti Šumadijske i Moravske divizije. Na čelu štaba vojna muzika, a za štabom ordonansi i vojska. Sve živo je izašlo da dočeka i pozdravi Srpsku vojsku." A Jaša Tomić, političar, novinar i književnik iz Vojvodine, u reportaži objavljenoj 26. oktobra 1912. godine u "Novosadskoj ilustrovanoj ratnoj hronici", piše: "...Na ulazu u Kosovo nailazismo na Srbe stanovnike, kako plaču od oduševljenja. Od kada je Srbija mobilisana, Arnauti su se bojali da ih diraju. Oduševljenje Srpske vojske ne može se opisati. Pevaju. Muzika i trube sviraju. U ovaj mah svi smo zaneti najvećim miljem. Srpska pobeda na Kosovu jamči potpuno naše oslobođenje. Nema te sile koja će više moći potisnuti Srbe sa Kosova". Tog 23. oktobra, kada je otpočela Kumanovska bitka, Treća armija je bila u rejonu Prištine na odmoru. Da je prema zapovesti Vrhovnog štaba odmah, po oslobođenju Prištine, nastavila pokret ipak ne bi mogla da stigne da sadejstvuje Prvoj armiji, s obzirom na ranija zakašnjenja zbog graničnih borbi sa Prištinskim odredom. Posle odmora, popune ljudstvom i ostalim potrebama, komandant armije general Janković izdao je zapovest za pokret u dve kolone: prva - Moravska divizija drugog poziva i armijska konjica pravcem Lipljan-UroševacKačanik ka Skoplju; druga - Šumadijska divizija prvog poziva i Moravska brigada pravcem Gnjilane Selo Vladovo - Kumanovo. Drinska divizija drugog poziva imala je zadatak da ostane u rejonu Prištine da utvrdi grad, organizuje centar snabdevanja i bude oslonac operacija glavnih snaga, obezbeđujući oslobođenu teritoriju u pravcu Vučitrna, Drenice i Prizrena.
SPOMEN NA GAZIMESTANU SPOMENIK na Gazimestanu palim borcima u Kosovskom boju, podignut je 1953. godine i delo je srpskog arhitekte Aleksandra Deroka. Zaštićen je kao delo kulture od izuzetnog značaja. Centralno mesto čini kula visine 25 metara, u čijoj su unutrašnjosti ispisani stihovi epskih pesama Kosovskog ciklusa. Na vrhu kule je platforma sa pogledom na ušće reka Sitnice i Laba - mesto na kome se odigrala Kosovska bitka 1389. godine. Povodom obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke 1989. godine, neposredno oko Kule urađene su likovne aplikacije u livenoj bronzi, koje simbolišu godine jubileja. U neposrednoj blizini spomenika postavljen je beli monolitni stub od mermera sa tekstom despota Stefana Lazarevića. Posle dugih i napornih marševa Treća armija je 28. oktobra 1912. godine stigla u rejon Skoplja. Ibarska vojska pod komandom generala Mihajla Živkovića, iz rejona Raške usmerila svoje nastupanje prema Sandžaku, prešla granicu 19. oktobra, nastupajući u tri kolone u pravcu Novog Pazara. Najteže borbe vodila je srednja kolona, Jedanaesti kragujevački puk koji je nastupao dolinom Raške. Turske i šiptarske snage iz okolnih sela oko Zminjaka izvršile su protivnapad, ali su ih srpski ratnici odbili. I sutradan, 20. oktobra, Kragujevčani su vodili borbe krećući se ka Đurđevim stupovima. Koncentrični napad na Novi Pazar Ibarska vojska započela je 22. oktobra. Oko podneva su se razvile najžešće borbe, naročito na pravcu Vinorog - Debeljak kuda je nastupala glavnina. Novi Pazar je oslobođen tek sutradan kada su se turske snage, ugrožene nadmoćnim srpskim snagama i artiljerijom, povukle ka Kosovskoj Mitrovici i Peći, dok su se Šiptari razbežali kućama. U grad su ušli srpski ratnici koje su meštani srdačno dočekali. Javorska brigada pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkoviđa Kajafe, nastavila je napredovanje pod borbom ka Sjenici, koju je branilo oko 3.000 turskih vojnika. Jakim snagama Trećeg prekobrojnog kuka potpukovnika Svetolika Miškovića i Četvrtog puka drugog poziva razbijena je turska odbrana severno od grada. Sjenica je oslobođena 25. oktobra oko podneva, uz snažnu podršku artiljerije. Sledećih nekoliko dana brigada je oslobodila zapadni deo Sandžaka, varoši Prijepolje i Priboj, a Pljevlja u zajednici sa Prekotorskim odredom crnogorske vojske koju je predvodio brigadir Mašan Božović. Novu Varoš oslobodio je Četvrti puk trećeg poziva pod komandom potpukovnika Miljka Popovića. U petnaestodnevnim borbama srpske snage i pored gubitaka u ljudstvu i materijalu postigle su veliki ratni uspeh i nanele Turcima teške poraze. Oslobođen je znatan deo Makedonije, oblast Novog Pazara i Kosova, pa je Vrhovna komanda, pošto je Treća armija 28. oktobra uveče izbila u dolinu Vardara i sjedinila se s Prvom armijom, odlučila da je 30. oktobra uputi u rejon Prizrena i Đakovice kako bi taj deo Metohije oslobodila od okupatora.
Garancije iz Londona Predrag Pavlović i Novica Pešić | 08. oktobar 2012. Mirovnim ugovorom potvrđena pobeda malih država Balkana. Prizrenci mole Srbe da uđu u grad bez borbe
Srpski oficiri u Peći Nastavci KOMANDANT Treće armije general Boža Janković, 30. oktobra, dobio je sledeće naređenje: „Pripremite vaše trupe za marš, da možete nastupati preko Kačanika na Prizren, čim nalog za to dobijete. Moravska divizija drugog poziva ostaće u Skoplju, a Drinska divizija drugog poziva vraća se pod vašu komandu“. Prema ovoj naredbi, sastav armije je sveden na dve divizije i armijske delove, ukupno 35.000 ljudi. General Janković je tražio da privremeno u sastav uđe Moravska divizija drugog poziva kako bi bio dodatno ojačan i da bi u sadejstvu s Drinskom divizijom drugog poziva oslobodile Prizren. Tada komandant nije bio obavešten da je Drinska divizija već 30. oktobra oslobodila Prizren. Pokret trupa Treće armije otpočeo je 31. oktobra oko 21 čas. U međuvremenu operativna situacija u rejonu Drinske divizije drugog poziva koja je ostala u Prištini bila je povoljna, pa je komandant pukovnik Pavle Paunović ocenio da je potrebno dejstvovati ka Prizrenu kako bi i taj grad oslobodili. Za takvu odluku zatražio je odobrenje od komandanta armije generala Jankovića i dobio ga 29. oktobra. I dok se divizija pripremala za pokret, u Prizrenu su čelnici grada, saznavši za velike uspehe srpske vojske, odlučili na zboru da se ne protive ulasku srpske vojske u grad. Jedna delegacija je izašla ispred grada da sačeka vojsku i obavesti je o odluci. Rano ujutru 30. oktobra delegacija u sastavu: predsednik opštine, nekoliko viđenijih Srba i predstavnik ruskog konzulata stigla je u Suvu Reku u komandu konjičkog diviziona s molbom da srpske trupe uđu u Prizren bez borbe. Komandant diviziona major Selimir Ostojić sa stotinak konjanika našao se pred teškim zadatkom da sa tako malim snagama uđe u grad prepun neprijateljski raspoloženog stanovništva. Pomišljao je i na prevaru, strahujući da bi mogli da ga uhvate u klopku i unište. Bio je oprezan, ali kada je iz grada dobio tačnije i pouzdanije izveštaje, odlučio je da uđe u Prizren. Odred je oko 15 časova bez otpora ušao u kasarnu u Prizrenu i odmah zatim su izdata naređenja za obezbeđenje grada. U gradu je uspostavljena srpska vlast i pristupilo se prikupljanju naoružanja. PETAR PRVI OSLOBODILAC PRVI balkanski rat protiv Turske 1912, i Drugi - protiv Bugarske 1913. okončani su trijumfom srpske vojske pod vrhovnom komandom kralja Petra Prvog, i oslobađanjem Raške oblasti, Kosova, Metohije i Stare Srbije i dela Makedonije, i njihovim vraćanjem u sastav Srbije. Usled stalnih i teških
napora u balkanskim ratovima, zdravstveno stanje kralja Petra prvog se pogoršalo, i on je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na prestolonaslednika Aleksandra. Umro je 16. avgusta 1921. u Beogradu, a sahranjen je u svojoj zadužbini na Oplencu. Zbog zasluga u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar Prvi Oslobodilac. Kada je komandant Tređe armije primio izveštaj da je Prizren oslobođen, depešom je naredio 31. oktobra da snage Drinske divizije drugog poziva usiljenim maršem krenu ka Đakovici. Posle napornog nastupanja kroz močvarno zemljište glavnina Drinske divizije je stigla u predgrađe i otvorila vatru na dominantne tačke zapadno od Đakovice i na kasarnu u severnom delu grada. Pored srpskih snaga, severno, iz pravca Dečana, grad je napadala crnogorska vojska pod komandom brigadira Radomira Vešovića. Pritisnute jakom vatrom srpske i crnogorske vojske, šiptarske jedinice nisu bile u stanju da pruže jači otpor pa su oko 18 časova, 5. novembra, odstupile i time je borba završena. „Padala je noć, kada su srpske trupe, sa istočne i južne, a crnogorske sa severne strane ušle u varoš. Istovremeno je zajedničkim snagama oslobođena i dominantna tačka kosa Čobrat. Tako su jedinice srpske i crnogorske vojske oslobodile Đakovicu poslednje uporište naprijatelja na Kosovu i u Metohiji“, naglašava Borisav Ratković u svojoj studiji „Oslobođenje Kosova i Metohije 1912. godine“. Srbija i druge tri male države na Balkanu: Crna Gora, Grčka i Bugarske tako su pobedile osmanlijskog porobljivača. Posle zauzeća Kumanova, Bitolja, Soluna, Burgasa, Jedrena i drugih gradova, u Londonu je 30. maja 1913. godine potpisan mirovni ugovor. Tim ugovorom, na čije je potpisivanje Turska bila prinuđena, sprečen je prodor Austro-Ugarske prema Solunu. Pobedom saveznika omogućena je pojava albanske države. Posle Kumanovske bitke Srbija je postala značajan faktor na Balkanskom poluostrvu. Ona se pokazala onakvom kakvom je Evropa vekovima nije mogla videti. Dugo su je pratile nesreće, ali i kada je nije bilo na evropskoj karti Srbi su se borili protiv ugnjetača. Srbi su se oslobodili svojom snagom bez ičije pomoći. Divila im se cela Evropa, od Petrograda do Pariza, preko Beča i Berlina. Trijumfom moralne i vojničke snage i rodoljublja ostvarena je ideja nezavisnosti Balkana i načela: Balkan - balkanskim narodima. Kraj
