Čovek u oklopu Sajmon Sibag Montefijore | 02. mart 2008.
Kaganovi?: Koba je bio razli?it ?ovek u razli?ito vreme. Poznavao sam najmanje pet ili šest Staljina OKO sedam uveče osmog novembra 1932, NaĎa Alilujeva Staljina stara trideset jednu godinu, ovalnog lica i smeĎih očiju, supruga boljševičkog generalnog sekretara, oblačila se za bučnu proslavu petnaeste godišnjice revolucije. Stroga, posvećena ali krhka, NaĎa se ponosila svojom "boljševičkom skromnošću", nosila je najneuglednije i najbezobličnije haljine i bluze s četvrtastim izrezima, umotavala se u obične šalove i nije se šminkala. Ali večeras se naročito potrudila. U Staljinovom sumornom stanu u dvospratnom Potešnom dvorcu, podignutom u sedamnaestom veku, zavrtela se pred svojom sestrom Anom obučena u neobično pomodnu crnu haljinu s ruţama izvezenim po rubu, donesenu iz Berlina. Umesto stroge punĎe, prvi put je namestila "modernu frizuru". Nestašno je u crnu kosu zatakla skerletnu vrtnu ruţu. Zabavu, kojoj su prisustvovali svi boljševički velikši, na primer premijer Molotov i njegova vitka, pametna i koketna ţena Polina, svake godine je za praznik prireĎivao komesar za odbranu Vorošilov. U malenom i bliskom svetu boljševičke elite, ove jednostavne, vesele zabave obično su se završavale tako što su moćnici i njihove ţene plesali kozačke plesove i pevali gruzijske tuţbalice. Ali te noći zabava se nije okončala kao i obično. U isto vreme, nekoliko stotina metara istočno, bliţe Lenjinovom mauzoleju i Crvenom trgu, u svom kabinetu na drugom spratu trouglastog Ţutog dvorca iz osamnaestog veka, Josif Staljin, generalni sekretar boljševičke partije i voţd - voĎa - Sovjetskog Saveza, star pedeset tri godine, dvadeset dve godine stariji od NaĎe, otac dvoje dece, bio je na sastanku sa svojim omiljenim policajcem. Henrih Jagoda, zamenik predsednika GPU-a (sovjetska tajna policija), Jevrejin lasičjeg lica, sin draguljara iz Niţnjeg Novgoroda, čovek s "hitlerovskim brkovima" i sklonošću prema orhidejama, nemačkoj pornografiji, obaveštavao je Staljina o novim zaverama protiv njega i partije i nemirima u unutrašnjosti. Pritisak poslednjih meseci gušio je Staljina, on se plašio gubitka Ukrajine, čijim delovima su zavladali beznaĎe, glad i neredi. Kad je Jagoda otišao, u sedam i pet minuta, ostali su poveli raspravu o borbi za "slamanje kičme seljaštvu", bez obzira na milione gladnih u ovoj najvećoj gladi koju je čovek ikada izazvao. Bili su odlučni da ţito upotrebe za finansiranje divovskog zaleta u pretvaranju Rusije u industrijsku silu. Ali te noći dogodiće se mnogo bliţa tragedija. Staljin će se suočiti s ličnom krizom, najbolnijom i najtajanstvenijom u njegovoj karijeri. Do kraja ţivota ponavljaće je u mislima. U osam časova i pet minuta Staljin je u pratnji ostalih polako sišao i krenuo na zabavu, preko snegom prekrivenih uličica i trgova te srednjovekovne tvrĎave crvenih zidina, obučen u partijsku bluzu, vrećaste stare pantalone, meke koţne čizme, stari vojnički šinjel i šubaru od vučjeg krzna sa štitnicima za uši. Leva ruka bila mu je neznatno kraća od desne, ali tada se to nije primećivalo kao kasnije. Glava s gustom kosom koja mu je rasla nisko na čelu, još crna, ali prošarana prvim sedim, delovala je snaţno i plemenito kao u stanovnika kavkaskih planina; njegove mačje, gotovo istočnjačke oči bile su "boje meda", ali su u besu bleskale vučjim ţutilom. Decu su bockali njegovi brkovi, a miris duvana im je smetao, ali, prema sećanjima Molotova i oboţavateljki, Staljin je još bio privlačan ţenama, s kojima je flertovao stidljivo i nespretno. Tog niskog, zdepastog čoveka, visokog sto šezdeset sedam centimetara, koji je oprezno ali ţustro gazio stopalima okrenutim unutra (taj hod su paţljivo oponašali glumci u ulogama careva) i tiho ćaskao s Molotovom, s jakim gruzijskim naglaskom, štitila su samo dva čuvara, nekad jedan jedini. Velikaši su šetali po Moskvi gotovo bez ikakvog obezbeĎenja. Čak i sumnjičavi Staljin, kog su već zamrzeli na selu, vraćao se kući iz kabineta na Starom trgu sa samo jednim telohraniteljem. Jedne večeri, usred sneţne oluje, Staljin i Molotov vraćali su se kući "bez telohranitelja" preko Manjeţnog trga, kada im je prišao prosjak. Staljin mu je dao deset rubalja, a razočarani skitnica je uzviknuo: "Vi prokleti burţuji!" "Ko će razumeti naš narod", rekao je Staljin zamišljeno. Uprkos ubistvima sovjetskih zvaničnika (uključujući i pokušaj atentata na Lenjina 1918), svi su bili izuzetno opušteni sve do juna 1927, kada je ubijen sovjetski ambasador u Poljskoj; tada je obezbeĎenje malo pojačano. Godine 1930. Politbiro je dekretom "zabranio drugu Staljinu da se pešice kreće po Moskvi". Ipak, on je sa šetnjama nastavio još koju godinu. Bilo je to zlatno doba koje će se, za svega nekoliko časova, završiti smrću, moţda i ubistvom. Staljin je već postao poznat kao nedokučiv poput sfinge, a njegovu ravnodušnu skromnost predstavljala je lula koju je neprekidno pućkao poput seoskog kmeta. Ni izdaleka bezbojan osrednji birokrata, kakvim ga je smatrao Trocki, pravi Staljin bio je energičan i razmetljivi melodramatični glumac, izuzetan u svakom
pogledu. Ispod sablasnog spokoja ovih bezdanih voda skrivali su se smrtonosni virovi ambicije, besa i nesreće. Sposoban i za promišljenu postepenost i za nemarno kockanje, činilo se da je zatvoren u hladni čeliči oklop, ali pipci su mu bili krajnje osetljivi, a ţestoka gruzijska narav toliko neukrotiva da je gotovo uništio svoju karijeru sukobivši se s Lenjinovom ţenom. Bio je nepostojani neurotik krutog, uzavrelog temperamenta krajnje napetog glumca koji uţiva u sopstvenoj drami - njegov naslednik Nikita Hruščov nazivao ga je "licedej", čovek s mnogo lica. Lazar Kaganovič, preko trideset godina jedan od njegovih najbliţih saboraca, u tom času takoĎe na putu ka proslavi, ostavio je najbolji opis Staljinovog "jedinstvenog karaktera". Po Kaganovičevim rečima, Staljin je bio "različit čovek u različito vreme... Poznavao sam najmanje pet ili šest Staljina." NOVI POGLED FELJTON je napravljen prema knjizi Sajmona Siboga Montefjorea "Staljin - dvor crvenog cara". Uz pomoć arsenala novih dokumenata autor je ispričao priču o istoriji Staljinovog carskog dvora, koju je kritika ocenila kao "najcivilizovaniju hroniku svireposti i bezdušja". Iz ove knjige (izdavač "Laguna") "Novosti" će objaviti delove o Staljinovom porodičnom ţivotu, strahu od izdaje, razvratu, surovim ubistvima. Ovo istorijsko delo proglašeno je za knjigu godine u Velikoj Britaniji.
Nosio osvetu predaka Sajmon Sibag Montefijore | 03. mart 2008
Staljin je pokušao da bude dobar muţ i otac, ali to mu nije nije uspevalo. Svaki izvor ljubavi je trovao. Na?a Alilujeva je bila veoma lepa, gorda i stroga, ali stalno bolesna MATERIJALI iz novootvorenih arhiva i mnogi odskora dostupni izvori osvetljavaju Staljina bolje nego ikada ranije. Čovek u oklopu bio je izuzetno inteligentan i darovit političar, za kog je sopstvena istorijska uloga bila najvaţnija, nervozni intelektualac i manijakalni čitalac istorijskih i knjiţevnih dela, sitničavi hipohondar opterećen hroničnom upalom krajnika, psorijazom i reumatskim bolovima izazvanim sakatošću ruke i hladnoćom sibirskog progonstva. Pričljiv, druţeljubiv i dobar pevač, taj usamljeni i nesrećni čovek uništio je svaku svoju ljubavnu vezu i prijateljstvo, ţrtvujući sreću političkoj neophodnosti i ljudoţderskoj paranoji. Osakaćen u detinjstvu i neprirodno hladan po naravi, pokušavao je da bude dobar muţ i otac, ali je trovao svaki izvor ljubavi; taj nostalgični ljubitelj ruţa i mimoza verovao je da je smrt rešenje za svaku ljudsku nevolju, i bio je opsednut pogubljenjima. Taj bezboţnik sve je dugovao sveštenicima, i posmatrao je svet u okvirima greha i pokajanja, pa ipak je bio “od mladosti ubeĎeni fanatični marksista”. Njegova fanatičnost bila je “poluislamska”, njegov mesijanski egoizam bezgraničan. Preuzeo je ciljeve carske Rusije, ali je u mnogo čemu ostao Gruzin, nosio je osvetu svojih predaka na sever, meĎu Ruse. Većini javnih ličnosti zajednička je cezarovska osobina da se izdvoje i posmatraju sami sebe na svetskoj pozornici, ali Staljin se izdvajao daleko više. Njegov usvojeni sin Artjom Sergejev seća se kako je Staljin grdio roĎenog sina Vasilija što zloupotrebljava očevo ime. “Ali i ja sam Staljin”, rekao je Vasilij. “Ne, nisi”, odvratio je Staljin. “Ti nisi Staljin, ni ja nisam Staljin. Staljin je sovjetska moć. Staljin je onaj iz novina i s portreta, to nisi ti, to nisam čak ni ja.” On je bio sopstveno delo. Čovek koji izmisli ime, dan roĎenja, nacionalnost, obrazovanje i celokupnu svoju prošlost kako bi izmenio tok istorije i igrao ulogu voĎe, verovatno će završiti u duševnoj bolnici ako ne prigrli, voljom, srećom i veštinom, pokret i trenutak koji mogu da preokrenu prirodni poredak. Staljin je bio takav čovek. Pokret je bio Boljševička partija, a njegov trenutak propadanje ruske monarhije. Kada je umro, bilo je pomodno posmatrati ga kao poremećaj, ali to je bilo prekrajanje istorije, grubo kakvo je i on sam izvodio. Staljinov uspeh nije slučajan. Niko na svetu nije bio prikladniji za zavereničko spletkarenje, teorijske basme, ubilački dogmatizam i neljudsku strogost Lenjinove partije. Teško je naći bolji spoj čoveka i pokreta nego što je bio idealni brak Staljina i boljševizma; on je bio ogledalo boljševičkih vrlina i mana. Kao što se pravi Staljin razlikovao od svoje istorijske ličnosti, tako se razlikovala i istinska Nadeţda Alilujeva. “Bila je vrlo lepa, ali to se na fotografijama ne vidi”, seća se Artjom Sergejev. Nije bila ljupka u uobičajenom smislu. Kad se osmehne, oči su joj zračile poštenjem i iskrenošću, ali bila je i namrštena, ravnodušna, opterećena duševnim i telesnim bolestima. Njenu hladnoću povremeno su prekidali napadi histerije i depresije. Bila je neizlečivo ljubomorna. ZA razliku od Staljina, koji je imao dara za crni humor, niko se ne seća njene duhovitosti. Bila je boljševik,
sasvim sposobna da sluţi kao Staljinov uhoda, da mu potkazuje neprijatelje. Dakle, je li to bio brak čudovišta i jagnjeta, metafora za Staljinovo postupanje prema samoj Rusiji? Samo u smislu da je to bio boljševički brak, svojstven neobičnoj kulturi koja ga je iznedrila. Ali, s druge strane, to je najobičnija tragedija okorelog zavisnika o radu, koji nije mogao da bude gori par svojoj sebi okrenutoj, neuravnoteţenoj ţeni. Staljinova pisma otkrivaju da je njegov brak bio teţak ali pun ljubavi. “Zdravo, Tatka... Mnogo mi nedostaješ, Tatočka - usamljen sam kao rogata sova”, pisao je Staljin NaĎi, oslovljavajući je nadimkom od milošte, 21. juna 1930. NaĎa je bila u Nemačkoj, u Karlsbadu, na lečenju glavobolje. Nedostajala mu je, a on je pazio na decu, kao i svaki drugi muţ. Drugom prilikom, ona je ovako završila svoje pismo: “Molim te da paziš na sebe! Strasno te ljubim, kao što si ti mene ljubio na rastanku! Tvoja NaĎa.” Njihova veza nikad nije bila laka. Oboje su bili strastveni i osetljivi; njihove svaĎe uvek su bile dramatične. Godine 1926. odvela je decu u Lenjingrad i rekla mu da ga napušta, ali on ju je molio da se vrati, i vratila se. Reklo bi se da su ovakve svaĎe bile česte, ali bilo je i perioda nekakve sreće, iako se ne bismo mogli nadati spokoju u ovakvom boljševičkom domaćinstvu. Staljin je NaĎu često vreĎao i bio nasilan, ali verovatno je ţivot najviše oteţavala njegova udaljenost. NaĎa je bila gorda i stroga, ali stalno bolesna. Ako su njegovi drugovi, kao što su Molotov i Kaganovič, smatrali da je NaĎa na ivici “ludila”, njena roĎena porodica priznavala je da je “ponekad luda i preosetljiva, svi Alilujevi imaju neuravnoteţenu cigansku krv”. Oboje su bili slično nepodnošljivi, sebični, hladni, ali vatrene naravi, mada ona, za razliku od njega, nije bila svirepa ni dvolična. Svi svedoci slaţu se da ţivot sa Staljinom “nije bio lak - bio je to teţak ţivot”. To nije bio “savršen brak”, rekla je Polina Molotova Staljinovoj kćeri Svetlni, “ali koji brak jeste?”. Brinuli su za zdravlje jedno drugog kao svaki drugi par. Kad se Staljin lečio u banji Macesta pored Sočija, obavestio ju je: “Imao sam dva kupanja, a treba deset... Mislim da će mi biti znatno bolje.” “Kako ti je zdravlje?”, pitala ga je ona. “Pluća mi odzvanjaju i kašljem”, odgovorio je Staljin. Imao je stalne nevolje sa zubima. “Tvoji zubi - molim te, leči ih”, rekla mu je Alilujeva. Kad je otišla na lečenje u Karlsbad, briţno ju je pitao: “Jesi li bila kod lekara? Napiši mi šta kaţu.” Staljin nije voleo da menja odeću i letnje stvari nosio je do duboko u zimu, pa je NaĎa stalno brinula za njega. “Šaljem šinjel, jer ćeš se moţda posle boravka na jugu prehladiti.” I on je slao poklone. “Šaljem ti malo limunova”, pisao joj je ponosno. “Dopašće ti se.” Ovaj ljubitelj baštovanstva uţivaće u gajenju limunova do smrti.
Brak pun varnica Sajmon Sibag Montefijore | 04. mart 2008.
Staljin i Na?a imali su vatrenu ljubav. Bili su sebi?ni i hladni, teško su jedno drugo podnosili KRAJEM dvadesetih godina, NaĎa je bila profesionalno nezadovoljna. Ţelela je sopstvenu ozbiljnu, boljševičku karijeru. Početkom dvadesetih godina kucala je na mašini za svog muţa, pa za Lenjina, a zatim za Serga Ordţonikidzea, još jednog strastvenog, energičnog i neumornog Gruzina, zaduţenog za tešku industriju. Zatim je prešla na MeĎunarodni poljoprivredni institut, u odeljenje za agitaciju i propagandu. Tu nalazimo, izgubljen u arhivima, svakodnevni posao Staljinove ţene u svem njegovom boljševičkom sivilu: njen šef traţi od svoje obične pomoćnice, koja se potpisuje kao N. Alilujeva, da ugovori izdavanje zapanjujuće dosadne publikacije pod naslovom “Moramo proučiti pokret mladih na selu”. “Nemam ama baš nikakve veze ni sa kim u Moskvi”, ţalila se NaĎa. “Čudno, ali osećam se bliskijom s nepartijcima - sa ţenama, naravno. Razlog je to što su jednostavnije... Ima stravično mnogo novih predrasuda. Ako ne radiš, onda si obična baba.” Bila je u pravu. Nove boljševičke ţene, kakva je bila Polina Molotova, bile su i same političarke. Te feministkinje prezirale su domaćice i daktilografkinje kao što je NaĎa. Ali, Staljin nije ţeleo da i njegova ţena bude takva: njegova NaĎa biće, kako je on to zvao, baba. NaĎa se o Staljinu svakako starala kao dobra baba. “Staljin mora da jede piletinu”, pisala je predsedniku Kalinjinu 1921. “Dodeljeno nam je svega 15 pilića... Molim vas da to povećate, pošto je prošlo već pola meseca, a ostalo nam je samo pet...” Godine 1929. NaĎa je odlučila da i sama postane moćna partijka, pa nije otišla s muţem na odmor, nego je ostala u Moskvi radi prijemnog ispita za Industrijsku akademiju, gde je ţelela da proučava sintetička vlakna. Otuda njena topla prepiska sa Staljinom. Obrazovanje je bilo veliko boljševičko dostignuće, i bilo je na milione drugih kao ona. Staljin je zaista ţeleo babu, ali je podrţao njen poduhvat.
IRONIČNO, njegov predosećaj je moţda bio tačan, pošto se pokazalo da ona zapravo nije dovoljno jaka da istovremeno bude student, majka i Staljinova ţena. On je često završavao pisma sa: “Kako ispiti? Poljubi moju Tatku!” Molotovljeva ţena postala je narodni komesar - NaĎa je imala sve razloge da se nada kako će i sama postići to isto. Velikaši i njihove ţene išli su Kremljom kod Vorošilova, nesvesni tragedije koja će zadesiti Staljina i NaĎu. Svi su došli iz neposredne blizine. Još otkako je Lenjin 1918. premestio prestonicu u Moskvu, rukovodioci su ţiveli u ovom izdvojenom tajnom svetu, iza četiri metra debelih zidina, crvenih bedema s kruništima i visokih utvrĎenih kula; taj svet je najviše ličio na dvesta šezdeset hektara velik park na temu istorije stare Moskovije. “Ovuda se šetao Ivan Grozni”, govorio je Staljin posetiocima. Svakodnevno je prolazio pored Arhangelske crkve, u kojoj je sahranjen Ivan Grozni, pored kule zvane Veliki Ivan, a Ţuti dvorac, zdanje u kome je radio, bio je podignut za Katarinu Veliku. Stanovali su tako blizu jedni drugima u ovim dvorištima s tornjevima i kupolama, da su podsećali na oksfordske profesore. Staljin je stalno svraćao kod njih, a ostale voĎe redovno su dolazile kod njega na razgovor, gotovo kao da pozajmljuju poslovičnu šolju šećera. Godine 1932. hrane i pića nije nedostajalo, ali Staljinove večere još se nisu bile pretvorile u carske gozbe. Hrana - ruska predjela, supe, razna jela od usoljene ribe i moţda malo jagnjetine - spremana je u kremaljskoj kantini i topla donošena u stan, gde ju je sluţila domoupraviteljka, a zalivali su je votkom i gruzijskim vinom uz mnogobrojne zdravice. Suočenom s nesagledivom katastrofom u oblastima u kojima je deset miliona ljudi gladovalo, sa zaverom u svojoj partiji, nesigurnom u odanost sopstvene pratnje i dodatno opterećen teškom ţenom, Staljinu se činilo da je opkoljen kao u ratu. Kao i ostalima u središtu ovog vihora, bili su mu potrebni piće i opuštanje. Staljin je sedeo u sredini stola, nikad u čelu, a NaĎa preko puta njega. Staljinovi su imali dvoje dece, jedanaestogodišnjeg Vasilija, sitnog, tvrdoglavog i nervoznog dečaka, i pegavu crvenokosu sedmogodišnju Svetlanu. Tu je bio i Jakov, stidljivi i tamnokosi dvadesetpetogodišnjak lepih očiju, Staljinov sin iz prvog braka; odrastao je u Gruziji i došao kod oca 1921. Staljin je Jakova smatrao nepodnošljivo glupim. U OSAMNAESTOJ godini Jakov se zaljubio u Zoju, svešteničku kćer, i oţenio se njome. Staljinu se to nije dopalo, jer je ţeleo da Jakov ode na studije. U “vapaju za pomoć” Jakov je pucao u sebe, ali metak mu je samo okrznuo grudi. Staljin je ovo smatrao “ucenom”. Stroga NaĎa nije odobravala Jakovljevo ugaĎanje sebi, “Jakov ju je zapanjivao”, govorio je zamišljeno Staljin. “Ali sam ja bio još tvrĎi.” “Ne ume čak ni da puca kako valja”, svirepo se šalio. “To je bio njegov vojnički humor”, objašnjava Svetlana. Jaša se kasnije razveo od Zoje i vratio se kući. Staljin je gajio visoka, i u poreĎenju sa sopstvenim meteorskim usponom, neopravdana očekivanja od svojih sinova, ali kćer je oboţavao. Osim ovo troje dece, tu je bio i Artjom Sergejev, Staljinov voljeni usvojenik; često je boravio kod njih iako mu je majka još bila ţiva. Staljin je bio popustljiviji od NaĎe, iako je izudarao Vasilija “nekoliko puta”. Zaista, ova ţena, koju sve istorijske knjige prikazuju kao anĎela, bila je samoţivija čak i od svog muţa. Njena roĎena porodica smatrala ju je “krajnje razmaţenom”, seća se Vladimir Redens. “Dadilja se ţali da NaĎu deca ni najmanje ne zanimaju.” Njena kći Svetlana potvrĎuje da je bila mnogo više okrenuta studijama. Prema deci je bila stroga i nikad nije rekla Svetlani “nijednu pohvalnu reč”. IznenaĎuje to što se sa Staljinom nije svaĎala zbog njegove zle politike, nego zbog toga što kvari decu! Ipak, prestrogo je kriviti je zbog toga. Njeni medicinski izveštaji, koje je Staljin sačuvao u svom arhivu, i svedočenja poznanika potvrĎuju da je patila od ozbiljnih duševnih bolesti, moţda nasledne manijakalne depresije ili graničnog poremećaja ličnosti, koji je njena kći zvala šizofrenijom, kao i od bolesti lobanje zbog koje je imala migrene. Tokom 1922. i 1923. osećala je “pospanost i malaksalost”, pa je lečena naročitom terapijom odmaranjem.
U redu za krevet Sajmon Sibag Montefijore | 05. mart 2008.
Mnoge ţene pokazivale su prema Staljinu otvorenu seksualnu naklonost, ali on nije bio ţenskaroš GODINE 1926. NaĎa Staljin imala je pobačaj, što je, kako otkriva njena kći, izazvalo “ţenske probleme”. Posle toga mesecima nije imala menstruaciju. Lekari su 1927. otkrili da ima poremećen zalistak, a patila je i od iscrpljenosti, angine i artritisa. Angina ju je ponovo napala 1930. Neposredno pre toga izvadili su joj krajnike. Lečenje u Karlsbadu nije uklonilo tajanstvene glavobolje. NaĎu su lečili najbolji ruski i nemački lekari, ali oni nisu bili psihijatri. Teško je zamisliti gore okruţenje za
krhku devojku od ovog kremaljskog ekspres-lonca proţetog ratobornim boljševizmom koji je toliko oboţavala - i od besne nemarnosti Staljina, kome se toliko divila. Bila je udata za zahtevnog sebičnjaka nesposobnog da usreći nju i bilo koga drugog; njegova neumerena energija isisavala je ţivot iz nje. Ali i ona je bila krajnje pogrešna ţena za njega. Nije umirivala njegovu napetost, uvećavala ju je. Staljin je priznavao da ga NaĎine duševne krize potpuno zbunjuju. On prosto nije imao emotivnu energiju da joj pomogne. Ponekad je njena “šizofrenija” bila toliko duboka da je ona “bila gotovo neuračunljiva”. Velikaši, pa i sami Alilujevi, saosećali su sa Staljinom. Pa ipak, uprkos burnom braku i čudnoj sličnosti njihove strasti i ljubomore, Staljin i NaĎa su se na svoj način voleli. Na kraju krajeva, NaĎa se, te večeri, upravo za njega i doterivala. “Crna haljina s našivenim ruţama” bila je poklon od njenog brata, vitkog smeĎookog Pavla Alilujeva, koji se upravo bio vratio iz Berlina, gde je radio za Crvenu armiju, i doneo uobičajeni kovčeg poklona. NaĎa je u sebi nosila ponositu cigansku, gruzijsku, rusku i nemačku krv, pa je ruţa izgledala neobično privlačno u njenoj kao ugalj crnoj kosi. Staljin bi se iznenadio jer je, kako se izrazio njen sestrić, “nikada nije podsticao da se lepše oblači”. Za večerom se mnogo pilo, pod rukovodstvom tamade (gruzijskog glavnog nazdravičara). Negde tokom večeri Staljin i NaĎa razbesneli su se jedno na drugo, a da to niko od ostalih zvanica nije primetio. Ovo se često dešavalo. Njoj je veče propalo pošto Staljin, usred zdravice, plesa i flertovanja za stolom, gotovo nije ni primetio kako se obukla, iako je bila meĎu najmlaĎim prisutnim ţenama. Ovo je svakako bilo neučtivo, ali ne i neobično u mnogim brakovima. Ljuta što Staljin ne obraća paţnju na nju, NaĎa je zaigrala sa svojim raspusnim svetlokosim kumom iz Gruzije, “čika Aveljom” Janukidzeom, rukovodiocem zaduţenim za Kremlj, čovekom koji je već zapanjivao Partiju pustolovinama s balerinama šiparicama. Sudbina “čika Avelja” dobro oslikava smrtonosnu klopku sladostrašća čoveka čiji privatni ţivot pripada partiji. Moţda je NaĎa pokušavala da razljuti Staljina. Natalija Rikova, koja je te noći s ocem, bivšim premijerom, bila u Kremlju, ali ne na večeri kod Vorošilovih, čula je sutradan da je NaĎin ples razbesneo Staljina. Treba joj svakako verovati, jer i drugi izveštaji spominju da je NaĎa flertovala s nekim. Moţda je Staljin bio toliko pijan da nije ništa opazio. Staljin je bio zauzet sopstvenim flertom. Iako mu je NaĎa sedela preko puta, on se bestidno udvarao “prelepoj” ţeni Aleksandra Jegorova, zapovednika Crvene armije s kojim je sluţio u ratu protiv Poljske 1920. Tridesetčetvorogodišnja Galja Jegorova, roĎena Zekrovska, bila je hrabra filmska glumica “ljupka, zanimljiva i privlačna” brineta poznata po ljubavnim avanturama i smelim haljinama. MeĎu ovim bezbojnim boljševičkim gospama sigurno je delovala kao paun u kokošinjcu pošto se, kako je sama priznala u kasnijoj istrazi, kretala u svetu “blistavog društva, elegantne odeće... flerta, plesa i zabave”. Staljinov način udvaranja menjao se od tradicionalne gruzijske učtivosti do, kad se napije, dečačke nasrtljivosti. Ovom prilikom prevladalo je ovo drugo. Staljin je uvek zabavljao decu bacajući keks, kore od pomorandţe i komadiće hleba u tanjire sa sladoledom ili šolje s čajem. Na isti način se udvarao glumici, gaĎajući je lopticama hleba. NaĎu je obuzela manijačka ljubomora, nije mogla to da trpi. Staljin nije bio ţenskaroš; bio je oţenjen boljševizmom i emotivno posvećen sopstvenoj drami unutar revolucije. Sva lična osećanja bila su mu nevaţna u poreĎenju s napretkom ljudske rase pomoću marksizma-lenjinizma. No, iako su mu ţene po vaţnosti bile nisko na spisku, iako je bio emotivno osakaćen, nije bio nezainteresovan za njih - a ţene su se svakako zanimale za njega, čak se i “zaljubljivale”, prema Molotovljevim rečima. Jedan od Staljinovih pratilaca kasnije je izjavio da se Staljin ţalio kako ga ţene iz porodice Alilujev “ne ostavljaju na miru” jer “sve ţele da odu s njim u krevet”. U tome je bilo istine. Ţene su se jatile oko Staljina, jednako supruge njegovih drugova, srodnice ili sluţavke. Nedavno otvoreni arhivi otkrivaju da su ga zasipale pismima, slično današnjim oboţavateljkama pop zvezda. “Dragi druţe Staljine... sanjala sam te... nadam se da ćeš me primiti...”, pisala je jedna učiteljica iz unutrašnjosti, dodajući puna nade, kao prava zaslepljena oboţavateljka: “Prilaţem svoju fotografiju...” Staljin ju je odbio, ali šaljivo: “Drugarice nepoznata! Molim te, veruj da ne ţelim da te razočaram, i da poštujem tvoje pismo, ali moram ti reći da ne mogu da ti ispunim ţelju i primim te (nemam vremena!). Ţelim ti sve najbolje. J. Staljin. P. S. Vraćam ti pismo i fotografiju.” Ali ponekad je sigurno govorio Poskrebiševu kako bi rado upoznao oboţavateljke. To se poklapa s pričom Jekaterine Mikuline, privlačne ambiciozne dvadesettrogodišnje devojke koja je napisala rad ”Socijalističko nadmetanje radnih ljudi” i poslala ga Staljinu, priznajući da je pun grešaka i moleći ga za pomoć. Pozvao ju je da ga poseti u njegovoj dači 10. maja 1929. godine. Dopala mu se, pa se govorkalo da je u NaĎinom odsustvu prenoćila u dači.
Iz ove kratke veze nije izvukla nikakvu korist osim časti da joj Staljin napiše uvod za rad. NaĎa, koja ga je svakako najbolje poznavala, sumnjala je da ima ljubavnice, i to s dobrim razlogom. Njegov telohranitelj Vlasik potvrdio je njegovoj kćeri da su Staljina ţene toliko opsedale da nije mogao svakoj da odoli, “bio je čovek, na kraju krajeva”, ponašajući se s vlastelinskom senzualnošću tradicionalnog gruzijskog muţa.
Ja se ne zovem ej! Sajmon Sibag Montefijore | 06. mart 2008.
Besan što Na?a ignoriše njegovu zdravicu, Staljin je doviknuo: Ej, ti, popij! Zaveţi odbrusila je Na?a LJUBOMORA NaĎe Staljin ponekad je bila manijakalna, a ponekad puna razumevanja; u svojim pismima s ljubavlju zadirkivila je Staljina zbog oboţavateljki, kao da se ponosi time što je udata za tako velikog čoveka. Ali, neposredno pre proslave u pozorištu, upropastila je veče napadom besa jer je on flertovao s jednom balerinom. Nedavno, u Kremlju se bila pojavila neka frizerka s kojom je Staljin, očigledno, imao nekakvu avanturicu. Da je jednostavno, kao ostale voĎe, odlazio kod berberina, ta bezimena devojka ne bi postala razlog svaĎe. Pa, ipak, Molotov se pedeset godina kasnije sećao te frizerke. Staljin je imao avantura i unutar Partije. Njegove veze bile su kratke, kao i njegova progonstva. Većina njegovih ljubavnica bile su mu drugarice iz revolucije ili ţene saboraca. Na Molotova su silan utisak ostavljali Staljinovi “uspesi” kod ţena; kada je, neposredno uoči revolucije, Staljin od Molotova preoteo devojku po imenu Marusja, ovaj je to pripisao Staljinovim “lepim tamnosmeĎim očima”, iako kraĎa devojke od ovog pedantnog birokrate teško od Staljina pravi Kazanovu. Kaganovič potvrĎuje da je Staljin imao nekoliko avantura s drugaricama, meĎu njima i s “punačkom i ljupkom” Ljudmilom Stalj. Jedan izvor spominje ranjivu vezu s NaĎinom prijateljicom Dorom Hazan. Staljin se moţda okoristio revolucionarnim seksualnim slobodama, čak i na svoj uzdrţani način, i imao je uspeha kod devojaka zaposlenih u sekretarijatu Centralnog komiteta, ali ostao je tradicionalni Kavkazac. Najviše je voleo veze s diskretnim osobljem GPU-a; frizerka se u to uklapala. KAO što biva kod ljubomore, NaĎini naizmenični napadi besa i depresije podsticali su upravo ono od čega je strepela. Te noći sve se poklopilo - bolest, razočaranost zbog haljine, politika, ljubomora i Staljinova nezgrapnost. Staljin je bio nepodnošljivo grub prema NaĎi, ali istoričari, namerni da prikaţu njegovu čudovišnu prirodu, prenebregavaju njenu grubost prema njemu. Ta “ljutita ţena”, kako je opisuje Staljinov šef obezbeĎenja Pauker, često je u javnosti vikala na Staljina, zbog čega ju je roĎena majka smatrala “budalom”. Konjanik BuĎoni, koji je bio na svečanoj večeri, sećao se kako je ona stalno “zvocala Staljinu i poniţavala ga”. “Ne znam kako je trpi”, rekao je BuĎoni u poverenju svojoj ţeni. Do tada su njene depresije postale toliko duboke da se poverila prijateljici kako joj je muka “od svega, čak i od dece”. Nedostatak zanimanja majke za decu i te kako je vidljiv znak opasnosti, ali niko ništa nije preduzimao. NaĎa nije zbunjivala samo Staljina. Malo ko je iz ovog sirovog kruga, uključujući i partijke kao što je Polina Molotova, shvatao da NaĎa verovatno pati od kliničke depresije; “nije mogla da se obuzdava”, rekao je Molotov. NaĎi je očajnički bilo potrebno saosećanje. Polina Molotova priznavala je da je voţd “grub” prema NaĎi. Njihova klackalica se nastavljala. Jednog trenutka napuštala je Staljina, sledećeg su se ponovo voleli. Za večerom, tvrde neki izvori, raspalila ju je jedna politička zdravica. Staljin je nazdravio uništenju narodnih neprijatelja, i opazio da NaĎa nije podigla čašu. “Zašto ne piješ?”, doviknuo joj je otrovno, svestan da se ni ona ni Buharin ne slaţu s njegovom politikom izgladnjivanja seljaštva. Nije se ni osvrnula. Kako bi joj privukao paţnju, Staljin je počeo da je gaĎa korom od pomorandţe i cigaretama, ali to ju je razbesnelo. Kad joj je bes još narastao, doviknuo joj je: “Ej, ti! Popij!” “Ja se ne zovem ej!”, odvratila mu je NaĎa, gnevno ustala od stola i izletela napolje. Verovatno ju je tada BuĎoni čuo kako viče na Staljina: “Zaveţi! Zaveţi!” Zavladala je tišina. Staljin je zavrteo glavom. “Kakva budala”, promrmljao je, ne shvatajući, onako pijan, koliko je uzrujana. BuĎoni je sigurno bio meĎu mnogima koji su saosećali sa Staljinom. “Ja svojoj ţeni ne bih dozvolio da mi tako govori”, izjavio je kozački junak; on moţda nije bio najpogodniji savetnik, pošto se njegova prva ţena ubila, ili je makar poginula nesrećnim slučajem, igrajući se njegovim pištoljem. Neko je morao da poĎe za njom. Bila je voĎina ţena, pa je ţena voĎinog zamenika krenula da se pobrine za nju. Polina Molotova obukla je kaput i pošla za NaĎom napolje. Pošle su ukrug oko Kremlja, kao što ljudi čine kad im je teško. NaĎa se ţalila Polini.
“Stalno prigovara... i zašto je morao onako da se udvara?” Govorila je o “onoj frizerki” i o Jegorovoj. Zaključile su, kao što ţene čine, da je bio pijan i glupirao se. Ali Partiji odana Polina kritikovala je i svoju prijateljicu, rekavši kako je “pogrešno što je ostavila Staljina u tako teškom trenutku”. Moţda se od Polinine partijnosti NaĎa osetila još izolovanijom. Primirila se”, sećala se Polina, “i počela da govori o Akademiji i izgledima da počne da radi... kad mi se učinila potpuno spokojnom”, negde pred zoru, oprostile su se. NaĎa je otišla u svoju sobu; na vratima je izvadila ruţu iz kose i bacila je. Trpezarija, s naročitim stolom za Staljinove mnogobrojne zvanične telefone, bila je glavna prostorija u stanu. Iz nje su vodila dva hodnika. Desno su bile Staljinova kancelarija i mala spavaća soba u kojoj je spavao na divanu ili na vojničkom leţaju, po navici putujućeg revolucionara. Staljinov rad do duboko u noć i NaĎino redovno pohaĎanje časova na Akademiji značili su da imaju zasebne spavaće sobe. Staljinovo kretanje sledećih nekoliko časova ostaje tajna; da li se vratio kući? Zabava kod Vorošilova se nastavila, ali telohranitelj Vlasik rekao je Hruščovu (koji nije bio na večeri) da je Staljin otišao u daču u Zubalovo na sastanak sa ţenom po imenu Guseva, suprugom jednog oficira, koju je Mikojan, ljubitelj ţenske lepote, opisao kao “vrlo lepu”. Ako je otišao tamo, verovatno je poveo sa sobom nekog druga u piću kad su ţene otišle na spavanje. Staljin je sam kasnije Buharinu spominjao Molotova i predsednika Kalinjina, starog razvratnika. Pošto Staljin nije došao kući, NaĎa je, pričalo se, pozvala daču. “Je li Staljin tu?” “Jeste”, odgovorio je straţar, neiskusna budala. “Ko je s njim?” “Gusevljeva ţena.”
Strašno NaĎino pismo Sajmon Sibag Montefijore | 07. mart 2008.
Kad je Na?u video mrtvu, u lokvi krvi, Staljin je, sav u suzama, ridaju?i, rekao: Osakatila si me! SAZNAVŠI da je Staljin, posle njihove svaĎe, otišao u daču s lepom ţenom oficira Guseva, NaĎa je pala u očajanje. MeĎutim, na njeno stanje mogli su da utiču i povratak migrene, talas depresije ili prosto grobna usamljenost Staljinovog sumornog stana. I u ovoj priči ima rupa; Molotov, dadilja i Staljinova unuka, izmeĎu ostalih, odlučno tvrde da je Staljin te noći spavao kod kuće. Svakako se nije sastajao sa ţenama u Zubalovu, pošto su, kao što znamo, tamo bila deca. Ali, bilo je mnogo drugih dača. Što je još vaţnije, niko nije uspeo da utvrdi ko je ta Guseva, iako je u vojsci bilo nekoliko oficira s istim prezimenom. Štaviše, Mikojan ovo nikad nije spomenuo svojoj deci, niti naveo u memoarima. Kruti Molotov moţda je u starosti štitio Staljina u razgovorima - lagao je o mnogo čemu drugom, kao i Hruščov, diktirajući sećanja, u penziji. Mnogo je verovatnije da je ta “veoma lepa” vojnička ţena zapravo bila Jegorova, koja je prisustvovala zabavi i čije je flertovanje izazvalo svaĎu. Nikad nećemo saznati pravu istinu, ali u sećanjima nema protivrečnosti: Staljin je verovatno otišao u daču da pije s drugarima, moţda i s Jegorovom, i svakako se vrlo kasno vratio kući. Sudbine ovih velikaša i njihovih ţena uskoro će zavisiti od njihovih odnosa sa Staljinom. Mnogi će u roku od pet godina umreti strašnom smrću. Staljin nije zaboravio uloge koje je svako od njih odigrao te novembarske noći. NaĎa je pogledala jedan od poklona koje joj je ljubazni brat Pavle doneo iz Berlina zajedno s crnom izvezenom haljinom koju još nije skinula. Ovaj poklon je traţila jer je, kako je rekla bratu, “u Kremlju ponekad samotno i strašno, sa samo jednim straţarom na duţnosti”. Bio je to izuzetan damski pištolj u elegantnoj koţnoj futroli. Uvek ga navode kao “valter”, ali je, zapravo, bio “mauzer”. Malo je poznato da je isti takav pištolj Pavle doneo i Polini Molotovoj, ali u tom krugu ionako nije bilo teško domoći se oruţja. KAD god da se Staljin vratio kući, nije pogledao šta mu ţena radi, nego je otišao u svoju spavaću sobu na drugom kraju stana. Neki kaţu da je NaĎa zaključala vrata svoje sićušne spavaće sobe. Započela je pismo Staljinu, “strašno pismo”, smatra njena kći Svetlana. U sitne sate, negde izmeĎu dva i tri ujutru, kad je završila pismo, legla je na krevet. Osoblje je ustalo kao i obično. Staljin je uvek ostajao u krevetu otprilike do jedanaest. Niko nije znao kad se vratio kući, niti da li je video NaĎu. Bilo je već kasno kad je Karolina Tilj pokušala da otvori vrata NaĎine sobe, i moţda ih otvorila na silu. “Drhteći od straha”, pronašla je gazdaričino telo na podu pored kreveta, u lokvi krvi. Pored nje je leţao pištolj. NaĎa je već bila hladna. Domaćica je pohitala po dadilju. Vratila se s njom, pa su podigle telo na krevet i počele da se dogovaraju šta da rade. Zašto nisu probudile Staljina? “Mali ljudi”, sasvim razumljivo, ne ţele da saopštavaju rĎave vesti carevima.
“Omamljene od straha”, telefonirale su Paukeru, šefu obezbeĎenja, a zatim “čika Avelju” Jenukidzeu, poslednjem NaĎinom plesnom partneru, rukovodiocu zaduţenom za Kremlj, i Polini Molotovoj, poslednjoj osobi koja je NaĎu videla ţivu. Jenukidze, koji je, kao i ostali, ţiveo u zdanju konjičke garde, stigao je prvi. On je jedini od rukovodilaca video netaknuto mesto nesreće, što će kasnije skupo platiti. Molotov i Vorošilov stigli su nekoliko minuta kasnije. Moţemo samo da zamislimo kakav je grozničav meteţ nastao u stanu dok je ruski vladar u jednom hodniku spavao pijanim snom, a njegova ţena večnim snom u drugom. Pozvali su i NaĎinu porodicu - brata Pavla, koji je ţiveo na drugoj obali, u novoizgraĎenoj kući na obali, i roditelje, Sergeja i Olgu Alilujeve. Neko je pozvao porodičnog lekara, a ovaj je ipak pozvao čuvenog profesora Kušnera. Piljeći kasnije u nju, ova mešovita grupa velikaša, članova porodice i slugu, tragajući za razlozima za ovaj čin očajanja i izdaje, našla je ljutito pismo koje je NaĎa ostavila. Niko ne zna šta je u njemu pisalo, niti da li ga je uništio Staljin ili neko drugi. Ali Staljinov telohranitelj Vlasik kasnije je otkrio da je u sobi bilo još nešto: primerak štetne antistaljinističke Platforme, koju je napisao Rjutin, stari boljševik, tada već u zatvoru. To je moţda vaţno, a moţda ne znači ništa. Svi rukovodioci tada su čitali opozicionu i emigrantsku štampu, pa je moţda kod NaĎe bio Staljinov primerak. Ona je u pismima Staljinu javljala šta je pročitala u beloj štampi “o tebi. Da li te zanima?”. Ipak, tih dana samo posedovanje ovog dokumenta značilo je hapšenje. Niko nije znao šta da radi. Okupili su se u trpezariji i došaptavali se: da li da probude Staljina? Ko će saopštiti voţdu? Kako je umrla? Odjednom je glavom Staljin ušao u trpezariju. Sudeći po arhivskim materijalima, neko je, najverovatnije Jenukidze, Staljinov stari prijatelj, preuzeo odgovornost, iskoračio i rekao: “Josife, Nadeţda Sergejevna više nije s nama. Josife, Josife, NaĎa je mrtva.” Staljina kao da je grom pogodio. Ovo vrhunski političko stvorenje, koje se neljudski nije ni osvrnulo na milione gladnih ţena i dece u roĎenoj zemlji, pokazalo je više ljudskosti u sledećih nekoliko dana nego bilo kada u ţivotu. Olga, NaĎina majka, elegantna dama nezavisnog duha i dugogodišnja Staljinova poznanica, koja je uvek ţalila zbog kćerkinog ponašanja, pohitala je u trpezariju gde je slomljeni Staljin i dalje pokušavao da prihvati tu vest. Stigli su lekari i ponudili skrhanoj majci kapi valerijane, opšte sredstvo za smirenje u to doba, ali ona nije mogla da ih popije. Staljin je doteturao do nje. “Ja ću”, rekao je i iskapio čitavu dozu. Video je telo i pismo koje ga je, pisala je Svetlana, bolno pogodilo i ranilo. Stigli su NaĎin brat Pavle i njegova punačka vedra ţena Jevgenija, koju su svi zvali Ţenja - i ona će kasnije odigrati tajnu ulogu u Staljinovom ţivotu i stradati zbog toga. Bili su preneraţeni, ne samo smrću Pavlove sestre, nego i prizorom samog Staljina. “Osakatila me je”, rekao je Staljin. Nikada ga nisu videli tako mekog, tako ranjivog. Plakao je i govorio nešto nalik na ovu mnogo kasniju ţalopojku: “O NaĎa, NaĎa... kako si nam trebala, meni i deci!”
Hitac pravo u srce Sajmon Sibag Montefijore | 08. mart 2008.
Na?a je sebi jednim metkom oduzela ţivot, a novine su objavile da je umrla od zapaljenja slepog creva. Staljin nije mogao da govori na pogrebu, pa je zamolio Kaganovi?a da odrţi govor. NEGDE pred zoru NaĎa Staljin je uzela mauzer koji joj je poklonio brat Pavle i legla na krevet u svojoj sobi. Samoubistvo je boljševička smrt; NaĎa je prisustvovala sahrani Adolfa Jofea, trockiste koji se pobunio protiv Staljinove pobede nad opozicijom pucajući sebi u glavu 1929. Godine 1930. modernistički pesnik Majakovski takoĎe je izveo najviši protest. NaĎa je podigla pištolj do grudi i povukla obarač. Niko nije čuo zvuk tog malenog ţenstvenog oruţja: kremaljski zidovi su debeli. Telo joj se skotrljalo s kreveta na pod. NaĎa je umrla odmah. Nekoliko sati kasnije, Staljin je stajao u trpezariji i trudio se da prihvati vest. Upitao je NaĎinu snahu, Ţenju Alilujevu, “šta mu to nedostaje”. Porodica se prenerazila kad je zapretio samoubistvom, “to nikada ranije nisu čuli od njega”. Danima je tugovao u svojoj sobi. Ţenja i Pavle odlučili su da ostanu s njim i postaraju se da ne digne ruku na sebe. Nije shvatao zašto se to dogodilo, besneo je traţeći značenje. Zašto je baš on od svih ljudi dobio takav ubod u leĎa? “Bio je suviše inteligentan da ne shvati kako ljudi izvršavaju samoubistvo da bi nekoga kaznili...”, napisala je njegova kći Svetlana. Stalno se pitao da li je istina da je bio grub, da je nije voleo. “Bio sam loš muţ”, priznao je Molotovu.
“Nisam imao vremena da je povedem u bioskop”. Telohranitelju Vlasiku je rekao: “Potpuno mi je preokrenula ţivot!” Tuţno je zurio u Pavla i reţao: “Divan si joj poklon doneo. Pištolj!” Oko jedan sat profesor Kušner i jedan njegov kolega pregledali su telo Nadeţde Staljin u njenoj malenoj spavaćoj sobi. “Poloţaj tela”, naţvrljao je profesor na listu hartije na kvadratiće iscepanom iz dečje školske sveske, “takav je da joj je glava na jastuku, okrenuta udesno. Pored jastuka na krevetu leţi mali pištolj”. Domaćica je sigurno vratila pištolj na krevet. “Lice joj je potpuno spokojno, oči poluotvorene. Na desnoj strani lica i vrata ima crveno-plavih modrica i krvi...” IMALA je modrice po licu: da li je Staljin zaista imao šta da skriva? Da li se vratio u stan, posvaĎao s NaĎom, udario je, a zatim i ubio? S obzirom na njegov pedigre ubice, još jedna smrt nije neverovatna. Ipak, modrice su mogle nastati i pri padu s kreveta. Niko ko je bilo šta znao o toj noći ničim nije nagovestio da ju je Staljin ubio, ali on je svakako znao da će njegovi neprijatelji šaputati da jeste. “Iznad srca je rupa prečnika pet milimetara - otvorena rupa”, zebeleţio je profesor. “Zaključak - smrt je bila trenutna, izazvana otvorenom ranom na srcu”. Ovaj list papira, koji se danas moţe videti u Drţavnom arhivu, leţaće skriven punih šezdeset godina. Molotov, Kaganovič i Sergo dolazili su i odlazili, odlučujući šta treba učiniti; kao što uvek biva u ovakvim trenucima, boljševički nagon govorio im je da laţu i prikrivaju, iako bi u ovom slučaju, da su bili otvoreniji, moţda izbegli najštetnije klevetanje. Bilo je sasvim jasno da je NaĎa izvršila samoubistvo, ali Molotov, Kaganovič i njen kum Jenukidze dobili su od Staljina odobrenje da to ne objave, jer bi se shvatilo kao politički protest. Objaviće da je umrla od zapaljenja slepog creva. Lekari, čiju će Hipokratovu zakletvu boljševici potkopati koliko i nacisti, potpisali su ovu laţ. Posluga je obaveštena da je Staljin bio u dači s Molotovom i Kalinjinom, ali nije iznenaĎenje što su sluge opasno govorkale o ubistvu. Jenukidze je sastavio nacrt objave NaĎine smrti, a zatim napisao pismo saučešća koje će “Pravda” sutradan objaviti; potpisale su ga ţene svih rukovodilaca, a zatim i oni sami. Prve su potpisale NaĎine četiri najbolje prijateljice: Jekaterina Vrošilova, Polina Molotova, Dora Hazan i Marija Kaganovič. “Naša bliska prijateljica, osoba predivne duše... mlada, ţivahna i odana boljševičkoj partiji i revoluciji”. Ovi, krajnje dogmate, čak i smrt su posmatrali u okvirima boljševizma. Pošto Staljin gotovo da nije funkcionisao, Jenukidze i velikaši raspravljali su kako da organizuju ovu jedinstvenu sahranu. Boljševički pogrebni obredi sjedinjavali su carističku pogrebnu tradiciju sa sopstvenom jedinstvenom kulturom. Pokojnike su ulepšavali najbolji mrtvozornici, obično profesori zaduţeni za odrţavanje Lenjinovog leša, a onda su ih, često jako narumenjenih neţnobelih lica, polagali na odar usred nadrealnog dekora raskošnih tropskih palmi, buketa, crvenih zastava, a sve je neprirodno obasjavalo električno svetlo. Članovi Politbiroa unosili su kovčeg u Dvoranu stubova i tu stajali u počasnoj straţi poput drevnih vitezova. Ukrućeni poštovani pokojnik zatim je kremiran, a onda su članovi Politbiroa u tuţnoj vojnoj povorci nosili bogato ukrašeni katafalk s urnom do kremaljskog zida. Ali, ovom prilikom svakako je Staljin zahtevao staromodnu sahranu. Odboru za sahranu predsedavao je Jenukidze; članovi Odbora bili su Dora Hazan, Andrejevljeva ţena, i Pauker, čekista blizak Staljinu. Sastali su se rano ujutru i doneli odluke o povorci, mestu sahrane i počasnoj straţi. Pauker, stručnjak za pozorište - nekada je bio frizer u budimpeštanskoj Operi - bio je zaduţen za orkestar: biće ih dva, jedan vojni i jedan pozorišni, od pedeset muzičara. Sam Staljin nije mogao da govori. Zamolio je Kaganoviča, najboljeg govornika Politbiroa, da odrţi govor. Čak i taj energični buldoţer od čoveka, koji tek što se vratio s masovnih streljanja neduţnih Kozaka, ustuknuo je pred teretom drţanja takvog govora pred Staljinom; ipak, kao i uvek kad je dobijao jezive zadatke, “Staljin je zatraţio i ja sam uradio”. Deci u Zubalovu saopšteno je da je NaĎa umrla od upale slepog creva. Artjom je bio izbezumljen, ali Vasilij se nikada nije oporavio. Svetlana, tada stara šest godina, nije shvatala konačnost smrti. Vorošilov, uvek dobrodušan u svemu što se ne tiče politike, došao je da je obiĎe, ali nije mogao da govori od suza. Stariju decu odvezli su u Moskvu. Svetlana je ostala na selu do pogreba. Grupa ljudi iznela je NaĎino telo iz stana desetog novembra ujutru. Staljin je išao pored njih, bez rukavica na ledenom vremenu, steţući kovčeg, lica oblivenog suzama. Telo je sigurno najpre odneseno u Kremljovku da se prekriju modrice.
Nisam te sačuvao Sajmon Sibag Montefijore | 09. mart 2008.
Pre nego što ?e zakovati Na?in kov?eg, Staljin je, pla?u?i, podigao njenu glavu i po?eo grozni?avo da je ljubi. Na?ino samoubistvo promenilo je istoriju i u?inilo Staljinov teror neizbeţnim
POSLE NaĎinog samoubistva, Staljin je sedeo sam u svojoj sobi. Na ručak nije izlazio. NaĎin brat Pavle, njegova supruga Ţenja i NaĎina sestra Ana na smenu su čuvale udovca. Staljinov sumorni stan bio je proţet šapatom. Stigla je Artjomova majka i nepromišljeno rekla sinu zapanjujuću istinu o samoubistvu. Artjom je odmah pitao domaćicu je li to istina. I ona i njegova majka dobile su grdnju. “Šta sam sve video u toj kući”, seća se Artjom. Preko noći NaĎino telo preneseno je u Dvoranu stubova, blizu Crvenog trga i Kremlja. U toj sali će se tokom Staljinove vladavine odrţati brojni veliki sudski procesi, i mnoga će tela u njoj biti izloţena. Sutradan u osam ujutru Jagoda se pridruţio odboru za sahranu. Troje manje dece odveli su u dvoranu u kojoj je Nadeţda Alilujeva Staljina leţala u otvorenom kovčegu, okruglog lica okruţena buketima; modrice su puderom i rumenilom majstorski prikrili najbolji moskovski stručnjaci za tu mračnu umetnost. “Bila je vrlo lepa u kovčegu, vrlo mlada, čistog i ljupkog lica”, seća se NaĎina nećaka Kira Alilujeva. Zina Ordţonikidze, polujakutskog porekla, punačka ţena nezaustavljivog Serga, uzela je Svetlanu za ruku i povela je do kovčega. Devojčica je zaplakala, pa su je ţurno izveli napolje. Jenukidze ju je utešio i poslao nazad u Zubalovo. Za samoubistvo je saznala tek deset godina kasnije, i to, nezamislivo, iz londonskih ilustrovanih novosti. Staljin je stigao u pratnji članova Politbiroa, koji su se poreĎali u počasnu straţu oko katafalka. Staljin je plakao. Vasilij je ostavio Artjoma, potrčao ka Staljinu i uhvatio se za oca, vičući: “Tata, ne plači!” Uz hor jecaja NaĎine porodice i otvrdlih ljudi iz Politbiroa i Čeke, voţd je prišao kovčegu, a Vasilij se drţao za njega. Staljin se nadneo nad ţenu koja ga je volela, mrzela, kaţnjavala i odbacila. “Nikada do tada nisam video Staljina da plače”, rekao je Molotov, “ali dok je stajao uz kovčeg, suze su mu se slivale niz obraze.” “Ostavila me je kao neprijatelj”, rekao je Staljin ogorčeno, ali onda je Molotov čuo i ovo: “Nisam te sačuvao.” Spremili su se da zakuju sanduk, ali ih je Staljin iznenada zaustavio. Na opšte iznenaĎenje, sagnuo se, podigao NaĎinu glavu i počeo grozničavo da je ljubi. Ovo je izazvalo još suza. Kovčeg je iznesen na Crveni trg i poloţen na crna pogrebna kola. Četiri male kupole u obliku glavice crnog luka drţale su fini baldahin. Pogrebna povorka kao da je pripadala carskim vremenima. Oko nje je marširala počasna garda, a duţ ulica stajali su vojnici. Šest paţeva vodilo je šest konja, a ispred njih vojni orkestar svirao je posmrtni marš. Buharin, NaĎin blizak prijatelj koji ju je politički okaljao, izjavio je saučešće Staljinu. Udovac je čudnovato uporno ponavljao da je posle gozbe otišao u daču i da nije bio u stanu. NaĎina smrt nema ništa s njim. Tako je Staljin utvrĎivao sebi alibi. Povorka je krenula ulicama; policija je zadrţavala ljude podalje. Ovo je bio prvi od mnogih pogreba u kojima je uzrok smrti bio sakrivan od oţalošćenih. Staljin je išao izmeĎu Molotova i lukavog oštrookog Jermenina Mikojana, a ovima su bokove štitili Kaganovič i Vorošilov. Pauker, u veličanstvenoj uniformi, stomaka utegnutog nevidljivim steznikom, išao je s njima u korak malo sa strane. Vasilij i Artjom išli su iza njih s porodicom, elitom boljševičkog pokreta i delegatima s NaĎine Akademije. Majka Olga krivila je NaĎu: “Kako si mogla?”, pitala je odsutnu kćer. “Kako si mogla da ostaviš decu?” Većina članova porodice i voĎa slagala se s njom i saosećala sa Staljinom. “NaĎa je pogrešila”, izjavila je bez okolišanja Polina. “Ostavila ga je u tako teškom trenutku.” Artjom i Vasilij su zaostali iza orkestra i izgubili Staljina iz vida. Razni ljudi su tvrdili da Staljin ili nije ni otišao na sahranu, ili da je išao pešice sve do Novodevičjeg groblja. Ni jedno ni drugo nije tačno. Jagoda je tvrdio da nije bezbedno da Staljin hoda čitavim putem. Kad je povorka stigla do Manjeţnog trga, Staljin i majka pokojnice seli su u automobil pa su ih odvezli do groblja. Na groblju je Staljin stao s jedne strane groba, a dečaci, Vasilij i Artjom, posmatrali su ga s druge. Govorio je Buharin, a onda je Jenukidze najavio glavnog govornika. “Bilo je tako teško”, sećao se Kaganovič, “govoriti tamo pred Staljinom.” Gvozdeni komesar, naviknut na gromoglasne parole, odrţao je govor naročitim boljševičkim rečnikom. “Drugovi, sahranjujemo danas jednog od najboljih članova naše partije. Odrasla je u porodici boljševičkog radnika... bila je odani prijatelj rukovodilaca... borila se u velikoj bici. Isticala se najboljim boljševičkim osobinama - odličnošću i čvrstoćom u borbi...” zatim se okrenuo voĎi. “Mi smo bliski prijatelji i drugovi druga Staljina. Mi shvatamo veličinu gubitka druga Staljina... Mi shvatamo da moramo podeliti s njim breme gubitka.” Staljin je uzeo šaku zemlje i bacio je na kovčeg. Artjomu i Vasiliju rekli su da učine to isto. Artjom je pitao zašto to mora. “Kako bi dobila malo zemlje iz tvoje ruke”, glasio je odgovor. Kasnije je Staljin odabrao nadgrobni spomenik s ruţom u znak sećanja na onu koju je nosila u kosi, i ponosito urezanim svetim rečima: “Član Boljševičke partije”. Do kraja ţivota Staljin je oplakivao NaĎu. “O, NaĎa, NaĎa, šta si učinila”, mrmrljao je, izvinjavajući se: “Na meni je uvek bilo toliko tereta.” Samoubistvo jednog bračnog druga obično pogodi onog drugog, ostavlja gorki ukus krivice, izdaje i iznad svega napuštanja. NaĎino napuštanje ranilo je i ponizilo Staljina, pokidalo je jednu od njegovih oskudnih veza s ljudskim saosećanjem, udvostručilo je njegovu surovost, ljubomoru, hladnoću i samosaţaljenje. “Očajanje” je bilo samo početak. NaĎino samoubistvo “promenilo je istoriju”, tvrdi NaĎin sestrić Leonid Redens. “Učinilo je teror neizbeţnim. NaĎina porodica, prirodno, pridavala je njenoj smrti preteran značaj;
Staljinova osvetoljubiva, paranoična i osakaćena ličnost potpuno se zaokruţila davno pre. Sam teror bio je posledica ogromnih političkih, ekonomskih i diplomatskih sila, ali svakako ga je uobličila Staljinova ličnost. NaĎina smrt izazvala je jedan od retkih trenutaka sumnje u ţivotu ispunjenom čeličnim samouverenjem i dogmatskom ubeĎenošću.
Kad čelik puca Sajmon Sibag Montefijore | 10. mart 2008.
Na?ino samoubistvo toliko je uzdrmalo “?oveka od ?elika” da je govorio da ?e se povu?i sa vlasti i ubiti STALJIN je iznenada uzeo pištolj iz koga se ubila NaĎa i odvagnuo ga u ruci. “Pa ovo je igračka”, rekao je Molotovu, i čudnovato dodao: “Iz njega se pucalo samo jednom godišnje!” Čovek od čelika “bio je satrven, razbijen”, praskao je u “povremenim naletima besa”, krivio sve ostale, čak i knjige koje je čitala, a onda je zapao u očajanje. Zatim je izjavio kako se povlači s vlasti. I on će se ubiti. “Ne mogu više ovako da ţivim...” Porodica je pazila na Staljina i slobodno mu ulazila u stan za slučaj da mu nešto treba. Jedne noći došla mu je Ţenja Alilujeva, ali nije čula nikakav zvuk. Onda je začula odvratnu ciku; našla je voţda kako leţi na sofi u polumraku i pljuje po zidu. Shvatila je da je on tu već dugo, jer se zid sijao od blistavih pruga pljuvačke. “Šta to radiš, Josife, za ime sveta?”, upitala ga je. “Ne moţeš tako da ostaneš.” Nije rekao ništa, samo je zurio u pljuvačku što se slivala niz zid. U to vreme Marija Svanidze, ţena Staljinovog šuraka Aljoše, je počela da vodi izuzetno vredan dnevnik. Reč je o jednom od najdragocenijih dokumenata tridesetih godina. Staljin ga je sačuvao u ličnom arhivu. Marija je smatrala da je NaĎina smrt učinila Staljina “manjim od mermernog heroja”. U očajanju, Staljin je ponavljao dva pitanja: “Pusti decu, zaboraviće je za nekoliko dana, ali kako je mogla to meni da učini?” Ponekad je mislio obrnuto; BuĎoniju je rekao: “Shvatam kako je to mogla da učini meni, ali zašto nije mislila na decu?” Razgovor se uvek završavao rečima: “Rasturila mi je ţivot. Osakatila me je.” Ovaj poniţavajući lični neuspeh potkopavao mu je samopouzdanje. Ţeleo je, piše Svetlana, da se povuče, ali Politbiro je rekao: “Ne, ne, moraš da ostaneš!” BRZO je povratio mesijansko uverenje u svoju misiju: rat protiv seljaka i neprijatelja unutar Partije. Misli su mu lutale ka nedavno uhapšenima Ejsmontu, Smirnovu i Rjutinu, čija je Platforma pronaĎena u sobi njegove ţene. Mnogo je pio i patio je od nesanice. Mesec dana posle NaĎine smrti, 17. decembra, naţvrljao je čudnu poruku Vorošilovu: “Slučaj Ejsmonta, Smirnova i Rjutina pun je alkohola. Opozicija pliva u votki. Ejsmont, Rikov. Lov na divlje zveri. Tomski, ponavljam Tomski. Divlje zveri reţe i urliču. Smirnov i ostale moskovske glasine. Kao u pustinji. Osećam se grozno, ne spavam mnogo.” Ovo pismo pokazuje koliko je Staljin bio uzdrman posle NaĎine smrti. Zaudara na piće i očaj. Nije omekšao prema seljacima. Dvadeset osmog decembra Postišev je poslao Staljinu poruku da je postavio straţe GPU-a oko skladišta ţita, jer izgladneli ljudi kradu mnogo hleba. Dodao je: “Postoje snaţni elementi sabotaţe snabdevanja hlebom u zadruţnim mašinsko-traktorskim stanicama... Dozvoli mi da pošaljem dve-tri hiljade kulaka iz Dnjepropetrovska na sever po nareĎenju GPU-a.” “Pravilno! Tako je!”, saglasio se Staljin oduševljeno svojom plavom olovkom. NaĎa je opsedala Staljina do smrti. Kad god je sreo nekoga ko ju je dobro poznavao, govorio je o njoj. Dve godine posle njene smrti, u pozorištu je sreo Buharina i propustio čitav čin pričajući o NaĎi i o tome kako ne moţe da ţivi bez nje. Često je o njoj razgovarao s BuĎonijem. Moguće je da je BuĎonijeva prva ţena izvršila samoubistvo, moţda kad je saznala za njegovu vezu s pevačicom Olgom, kojom se posle oţenio. Ironično je da je drugi sovjetski rukovodilac, čija se ţena ubila, bio blistavi vojni zapovednik kog je Staljin najviše mrzeo - Mihail Tuhačevski. Porodica se okupljala svakog osmog novembra u znak sećanja na NaĎu, ali Staljin je mrzeo te godišnjice i uvek je u to vreme ostajao na jugu. Ipak, u svaku svoju kuću je postavljao NaĎine fotografije, sve veće i veće. Tvrdio je da je posle njene smrti prestao da pleše. HILJADE pisama saučešća slile su se u Staljinov kabinet, pa su ona malobrojna koja je sačuvao zaista zanimljiva. “Bila je krhka poput cveta”, piše u jednom pismu. Moţda ga je sačuvao jer se završava rečima o njemu: “Ne zaboravi, potreban si nam. Zato se čuvaj.” Sačuvao je i pesmu koju mu je neko poslao, posvećenu NaĎi, koja je takoĎe odgovarala njegovoj slici o sebi: “Noć i okean. Divlja oluja... Opsednuta prilika na brodskom mostu.
To je kapetan. Ko je on? Čovek od krvi i mesa. Ili od čelika i gvoţĎa?” Kad su studenti ţeleli da jednom institutu daju njeno ime, nije pristao nego je jednostavno poslao molbu njenoj sestri Ani. “Kad pročitaš ovo pismo, ostavi ga na mom stolu!” Bol je još bio sveţ i šesnaest godina kasnije, kada mu je pisao jedan vajar i obavestio ga da ţeli da mu pokloni NaĎinu bistu, Staljin je lakonski napisao Poskrebiševu, svom šefu kabineta: “Reci mu da si primio pismo i da mu ga vraćaš. Staljin.” Nije bilo vremena za oplakivanje. Partija je bila u ratu. Dan posle sahrane, dvanaestog novembra u četiri sata, Staljin je stigao u svoj kabinet na sastanak s Kaganovičem, Vorošilovom, Molotovom i Sergom. S njima je bio i najbliţi Staljinov prijatelj, Sergej Mironovič Kirov, prvi sekretar partije Lenjingrada i član Politbiroa. “Posle tragične NaĎine smrti”, pisala je Marija Svandize, “Kirov je bio najbliţi Josifu, jedini koji je mogao da mu priĎe intimno i jednostavno, da mu pruţi toplinu koja mu je nedostajala.” Staljin se okrenuo Kirovu, koji je, kako je sam Staljin rekao, “brinuo o meni kao o detetu”. Kirov je stalno glasno pevao operske arije, kipteo je od dobrog raspoloţenja i dečačkog oduševljenja; bio je jednostavan čovek koji lako stiče prijatelje.
Ljubav sa šurnjajom Sajmon Sibag Montefijore | 11. mart 2008.
Posle Na?ine smrti, Staljinova šurnjaja Ţenja, visoka, bujna plavuša, postala je voţdova ljubavnica BAŠ se lepo oblačiš“, rekao je Staljin svojoj šurnjaji Ţenji Alilujevoj. “Trebalo bi da se profesionalno baviš kreiranjem.” “Šta? Ne umem ni dugme da ušijem”, odvratila je kroz kikot Ţenja. “Svu dugmad mi ušiva ćerka.” “Pa šta? Trebalo bi da naučiš sovjetske ţene kako da se oblače!”, odgovorio je Staljin. Posle NaĎine smrti, Ţenja se gotovo uselila kod Staljina da ga pazi. Godine 1934. činilo se da je ovaj odnos prerastao u nešto više. Visoka, bujna, plavooka, talasaste plave kose, s jamicama na obrazima, prćastim nosom i širokim ustima, Ţenja je, tada stara trideset šest godina, bila sveštenička kći iz Niţnjeg Novgoroda. Ta “ruţa s novgorodskih polja” nije bila lepa, ali je, onako zlataste koţe, domišljata i nestašna, zračila zdravljem. Kad je nosila kćer Kiru, neposredno pre poroĎaja cepala je drva. Dok se Dora Hazan oblačila strogo, a Vorošilova se gojila, Ţenja je bila mladolika, sveţa i potpuno ţenstvena u haljinama ţivih boja s karnerima i svilenim maramama. Ovim ţenama Staljin je bio još privlačniji zbog očigledne usamljenosti posle NaĎine, a sada i Kirovljeve smrti. “Svi uvek misle na njegovu samoću”, piše Marija Svanidze. Ako je sama moć snaţan afrodizijak, pomešana sa snagom, usamljenošću i tragedijom postala je smrtonosan koktel. Ipak, Ţenja je bila drugačija. Poznavala je Staljina otkako se udala za NaĎinog brata Pavla, negde u vreme revolucije, ali mnogo su boravili u inostranstvu i vratili su se iz Berlina neposredno pre NaĎinog samoubistva. Tada se razvio novi odnos izmeĎu udovca Staljina i ove sveţe vetropiraste ţene. Brak Pavla i Ţenje nije bio lak. Pavlu vojnički ţivot nije sasvim odgovarao, on je bio blag čovek, ali histeričan poput sestre. Ţenja je gunĎala zbog njegove slabosti. Gotovo su se rastali početkom tridesetih godina, ali Staljin im je naredio da ostanu zajedno. Uprkos tome što je poklonio NaĎi pištolj, Pavle je često odsedao kod Staljina. Staljin se divio Ţenjinoj ţivotnoj radosti. Ona ga se nije plašila, kad je prvi put po povratku iz Berlina došla u Zubalovo, našla je jelo na stolu i sve pojela. Staljin je ušao u trpezariju i upitao: “Gde je moja čorba od luka?” Ţenja je priznala da ju je pojela. Ovo je moglo da izazove eksploziju, ali Staljin se samo osmehnuo i rekao: “Sledeći put treba da naprave više.” Govorila je sve što joj padne na pamet - ona je Staljinu, pored ostalih, rekla za glad 1932, a on joj je oprostio. Bila je načitana, i Staljin se s njom posavetovao šta da čita. Predloţila mu je egipatsku istoriju, ali se našalila da on “počinje da oponaša faraone”. Ţenja je do suza zasmejavala Staljina. Njihovi razgovori podsećali su na ćaskanje muškaraca uz piće. Bila je vrsna pevačica častuški, bezobraznih šaljivih pesama nalik na limerike. Teško ih je prevesti. Staljinove omiljene častuške bile su: “Lako je srati s mosta, ali jedan probao pa pao u vodu” i “Sedeti u sopstvenim govnima bezbedno je kao u tvrĎavi”. Ţenja je i bez namere vreĎala nadmene partijke, a Staljin je uvek uţivao da okreće dvorjane jedne protiv drugih. Kad se Polina Molotova, gospodarica industrije parfema, pohvalila Staljinu da nosi svoj najnoviji proizvod, “crvena moskva”, Staljin ju je omirisao. “Zato tako lepo mirišeš“, rekao je. “Ma daj, Josife”, umešala se Ţenja. “Stavila je ’šanel 5’!” Kasnije je Ţenja shvatila da je pogrešila. “Zašto sam, za ime sveta, rekla to?” Ovo je stvaralo porodična neprijateljstva meĎu političarima, i to u vreme kada
se politika pretvarala u krvav sport. Ipak, Ţenja je bez kazne prolazila s ovakvim ispadima, jer je Staljin “poštovao njenu nepokornost”. Kad je Staljin proglasio Ustav iz 1936., Ţenja, koja je stalno kasnila ušunjala se i mislila da je niko nije video, sve dok je Staljin nije kasnije pozdravio. “Kako si me primetio?”, upitala je. “Ja vidim sve, mogu da vidim na dva kilometra”, odgovorio je Staljin, čija su čula bila oštra kao u divlje zveri. “Ti si jedina koja bi se usudila da zakasni.” Staljinu su bili potrebni ţenski saveti o deci. Kad se Svetlana, rano sazrela, pojavila prvi put u suknji, Staljin joj je odrţao predavanje o “boljševičkoj skromnosti”, ali je pitao Ţenju moţe li devojka da nosi takvu haljinu? Neću da joj se vide kolena.” “To je prirodno”, odgovorila je Ţenja. “I traţi mi novac”, rekao je briţni otac. “To je u redu, zar ne?” “Šta će joj novac?”, nije odustajao Staljin. “Čovek moţe sasvim lepo da ţivi s deset kopejki!” “Ma daj, Josife”, zadirkivala ga je Ţenja. “To je bilo pre Revolucije.” “Mislio sam da moţe da se ţivi od deset kopejki dnevno”, promrmljao je Staljin. “Šta to oni rade? Štampaju naročito novine samo za tebe?” Samo je Ţenja mogla ovako da razgovara sa njim. Staljin i Ţenja verovatno su u to vreme postali ljubavnici. Istoričari nikad neće saznati šta se dešavalo iza vrata spavaće sobe, a boljševička zaverenička tajanstvenost i kruti moral oteţavaju istraţivanje ovih pitanja. Ali Marija Svanidze pratila je njihov odnos i beleţila ga u dnevnik koji je Staljin lično sačuvao; tog leta Marija je zapisala kako se Ţenja trudila da ostane nasamo sa Staljinom. Sledeće zime zabeleţila je da se Staljin jedne večeri vratio kući i zatekao nju i Ţenju. Zadirkivao je “Ţenju što se ponovo ugojila. Bio je vrlo srdačan s njom. Sada kad sve znam paţljivo ih posmatram...” “Staljin je bio zaljubljen u moju majku”, uporno tvrdi Ţenjina kći Kira. Kćeri su moţda sklone da veruju da su veliki ljudi zaljubljeni u njihove majke, ali njen roĎak Leonid Redens takoĎe smatra da je to bilo “više od prijateljstva”. Ima i drugih dokaza; krajem tridesetih godina Berija se obratio Ţenji s ponudom koja je zvučala kao nezgrapna Staljinova prosidba. Kad se Ţenja posle muţevljeve smrti ponovo udala, Staljin je pobesneo od ljubomore. Ţenja nikako nije bila jedina privlačna ţena u Staljinovoj okolini. Sredinom tridesetih godina on je još vodio normalan društveni ţivot, a u njegovoj okolini bio je i kosmopolitski krug mladih i koketnih ţena. Ali, za neko vreme, samo je Ţenja sedela do njegovih nogu.
Spava gde stigne Sajmon Sibag Montefijore | 12. mart 2008.
Staljin je, u vreme legendarne bitke za Moskvu, spavao na madracu, u podzemnom metrou, pokriven šinjelom, kao neki svemo?ni besku?nik UOČI odsudne bitke za Moskvu, Staljin je ostao usamljen i nedokučiv, nikome nije otkrivao svoje planove. Nemci su iz vazduha sve jače bombardovali prestonicu, a Staljin se penjao na krov dače u Kuncevu i gledao dvoboje aviona. Jednom je šrapnel pao blizu njega dok je posmatrao bitke iz bašte. Telohranitelj Vlasik mu je pruţio topli komadić metala. Jedne noći Staljinov sin Vasilij došao je da vidi oca. Kad je nemački avion nadleteo kuću, straţa nije otvorila vatru kako ne bi skrenula paţnju na voţdovu daču. “Kukavice!”, povikao je Vasilij i zapucao. Staljin je izašao. “Je li nešto pogodio?”, upitao je. “Ne, ništa.” “Dobitnik Vorošilovljeve nagrade za strelce”, rekao je suvo. Ali videlo se da je napet; niko nije mogao da poveruje koliko je oronuo. Staljin je sada bio “nizak čovek umornog mršavog lica. Oči su mu izgubile nekadašnju čvrstinu, u glasu mu nije bilo samouverenosti”. Hruščov se prenerazio videvši ovu “vreću kostiju”. Kad su jednom Andrejev i njegova kći Nataša šetali oko ledenog Kremlja, videli su Staljina kako hoda tamo-amo po bedemu, potpuno sam i, kao i obično, nedovoljno toplo obučen, bez rukavica, lica modrog od mraza. U retkim slobodnim trenucima čitao je istoriju; u to vreme napisao je na novoj biografiji Ivana Groznog: “Učitelj učitelj”, a zatim “Prevladaćemo!” Raspoloţenje mu se njihalo od spartanske čvrstine do histeričnog blebetanja. Konjev se zapanjio kad ga je Staljin pozvao telefonom i povikao: “Drug Staljin nije izdajnik. Drug Staljin je častan čovek; pogrešio je jedino što je previše verovao konjici.” MUČILI su ga neprestanim izveštajima o “opaţanju” nacističkih padobranaca kako se spuštaju usred Moskve. “Padobranci? Koliko ih je? Četa?”, vikao je u telefon kad je jedan general došao da podnese
izveštaj. “I ko ih je video? Jeste li ih vi videli? I gde su se spustili? Vi ste sišli s uma... Kaţem vam da ne verujem u to. Još malo pa ćete mi reći da su upali u vašu kancelariju!” Tresnuo je slušalicu. “Već nekoliko sati me muče zavijajući o nemačkim padobranicima. Ne daju mi da radim. Brbljivci!” Staljinovo osoblje spremilo ga je za evakuaciju, mada nisu ništa proverili s njim. Dače su minirane. Pripremljen je specijalni voz, na skrivenom sporednom koloseku, natovaren stvarima iz kuća i njegovom voljenom bibliotekom. Četiri američka aviona daglas DC 3 stajala su u pripravnosti. Petnaestog oktobra uveče Staljin je naredio straţi da ga odveze u Kuncevo; dača je bila zatvorena i minirana. Komandant mu je rekao da ne mogu tamo da idu, ali Staljin je naredio: “Uklonite mine za dva-tri sata i raspalite peć u mojoj kući. Radiću tamo.” Sutradan ujutru krenuo je u Kremlj ranije nego obično. Usput se ovaj poklonik reda zapanjio videvši kako rulja pljačka prodavnice. Njegovi telohranitelji tvrde da je naredio da kola stanu na Smolenskom trgu, gde ga je svetina okruţila i postavljala mu prilično vaţna pitanja, na primer: “Kad će Crvena armija zaustaviti neprijatelja?” “Taj dan je blizu”, rekao je i odvezao se u Kremlj. U devet su se velmoţe okupile u Staljinovom stanu da raspravljaju o vaţnim ratnim odlukama. Staljin je predloţio da se cela vlada evakuiše u Kujbišev, da se vojsci naredi da brani prestonicu i drţi Nemce vezane u borbi dok se ne dovedu rezerve. Molotovu i Mikojanu nareĎeno je da rukovode evakuacijom, a Kaganoviču da obezbedi vozove. Staljin je predloţio da čitav Politbiro krene tog dana, a onda je dramatično dodao: “Ja ću poći sutra ujutru.” Barice otopljenog snega počele su da se smrzavaju. Nemački tenkovi mogu ponovo da krenu. Ţukov je bio odlučan da ne popušta, ali osećao je paniku na vrhu. UbeĎen je da moţe odbraniti Moskvu, rekao je jednom novinaru, “Ali, jesu li oni?”, upitao je, misleći na Staljina u Kremlju. Te večeri rukovodioci su stigli u sablasno pust Kremlj. Kad je jedan komesar ušao u njegov stan, Staljin je izašao iz spavaće sobe; šetao je tamo-amo i pušio, ponovo u staroj bluzi i vrećastim pantalonama uvučenim u čizme. Svi su opazili da su police za knjige prazne; sve knjige bile su natovarene na voz. Niko nije seo. Onda se Staljin zaustavio: “Kakva je situacija u Moskvi?” Velikaši su ćutali, ali progovorio je jedan mlaĎi komesar: metro ne radi, pekare su zatvorene. Radnici misle da je vlada pobegla. Polovina radnika nije dobila plate, radnici veruju da je direktor Drţavne banke pobegao s novcem. “Pa, nije tako loše. Mislio sam da će biti gore.” Staljin je naredio da se novac vrati iz Gorkog. Ščerbakov, partijski šef, i Pronjin, gradonačelnik Moskve, moraju da uspostave red i objave da će se Moskva braniti do poslednje kapi krvi. Staljin ostaje u Kremlju. VoĎe su krenule u grad; Mikojan je govorio pred pet hiljada uznemirenih, neisplaćenih radnika u fabrici automobila “Staljin”. Ali panika se nastavljala; skitnice i lopovi švrljali su gradom. Opljačkana je čak i britanska ambasada, preko puta Kremlja, na drugoj obali reke Moskve, jer je straţa pobegla. Inţenjerijske jedinice minirale su svih šesnaest moskovskih mostova. Staljin je oklevao duga dva dana. Niko ne zna tačno gde je bio, ali nije se pojavljivao u kabinetu. Na vrhuncu legendarne bitke za Moskvu, Vrhovni je zaista spavao na madracu, pokriven šinjelom, u podzemnim dvoranama metroa, kao neki svemoćni beskućnik. Staljinova organizacija rada pokazivala je duboku nespremnost za rat. Napadi iz vazduha bili su česti, ali ni u Kremlju ni u Kuncevu nije bilo bunkera. Vrhovni je prešao da radi u jedino propisno komandno mesto, u Komandu Ratnog vazduhoplovstva, u Kirovljevnoj ulici broj 33, gde je imao i spavaću sobu. Za vreme vazdušnih napada, spuštao se liftom da radi u stanici metroa Kirov, sve dok, 28. oktobra, bomba nije pala u dvorište zgrade. Od onda je Staljin stalno radio u metro-stanici. U metrou je i spavao u naročito načinjenom odeljku, odvojenom od vozova u prolazu tablama šperploče. Mnogi pripadnici njegovog osoblja spavali su u običnim podzemnim vozovima parkiranim na stanici, a generalštab je radio na metro-stanici Beloruska.
Ja nikud ne idem Sajmon Sibag Montefijore | 13. mart 2008.
Ostajemo ovde do pobede - rekao je Staljin, odbijaju?i da napusti ugroţenu Moskvu i evakuiše se u Kujbišev POSLE celodnevnog rada, uoči legendarne bitke za Moskvu, Staljin bi se pred zoru najzad oteturao do svog odeljka za spavanje u metrou. Njegovi telohranitelji straţarili su oko ovog sklepanog utočišta i verovatno spavali naslonjeni na vrata kao vitezovi koji štite srednjovekovnog kralja. Generalštabni pukovnik Štemenko, delotvorni i neodoljivi tridesetčetvorogodišnji Kozak gustih crnih brkova, radio je sa samim Staljinom; ponekad su prosto “delili sobu”, spavajući na madracima u kancelariji, pokriveni
šinjelima. Teško je zamisliti drugog vrhovnog komandanta da tako ţivi, ali Staljin je po navici spavao gde stigne, kao mladi revolucionar, što je nekada bio. Sedamnaestog oktobra Ščerbakov je preko radija odrţao govor kako bi podigao moral Moskovljana. Govor nije bio naročito plodotvoran, ulice su i dalje bile zakrčene bandama dezertera, grupama izbeglica i kolima s njihovom imovinom. Staljin je i dalje razmišljao da li da se Moskva napusti, ali najzad je kucnuo čas, verovatno osamnaestog kasno uveče, kada je morao da odluči. Vazduhoplovni general Golovanov seća se da je video Staljina potištenog i neodlučnog. “Šta da radimo?”, ponavljao je on. “Šta da radimo?” U najopasnijem trenutku svoje karijere, Staljin je raspravljao o odluci s generalima i komesarima, s telohraniteljima i slugama, i, naravno, bavio se istorijom. Čitao je biografiju Kutuzova, objavljenu 1941. godine, biografiju čoveka koji je napustio Moskvu. “Sve do poslednjeg trenutka, niko nije znao šta Kutuzov namerava da učini.” Ovu rečenicu Staljin je debelo podvukao. U Staljinovom stanu Valječka je u beloj kecelji vedro sluţila domaćinu i gostima večeru. Kad se činilo da neki velikaši naginju evakuaciji, Staljinov pogled zadrţao se na njegovoj “uvek nasmejanoj” ljubavnici. “Valentina Vasiljevna”, upitao ju je iznenada, “jeste li spremni da napustite Moskvu?” “Druţe Staljine”, odgovorila je ona seoskim narečjem, “Moskva je naša majčica, naš dom. Treba je braniti.” “Tako govore pravi Moskovljani!”, rekao je Staljin Politbirou. Ni Svetlana, Staljinova ćerka, nije, izgleda, bila za napuštanje Moskve kada je pisala ocu iz Kujbiševa. “Dragi tata, radosti moja, zdravo... Tata, zašto se Nemci šunjaju sve bliţe i bliţe? Kad ćemo da ih zgrabimo za gušu kao što zasluţuju? Na kraju krajeva, ne moţemo stalno da im predajemo industrijske gradove.” Staljin je pozvao Ţukova i upitao ga: “Jeste li sigurni da moţete odbraniti Moskvu? Pitam vas ovo s bolom u srcu. Recite mi istinu, kao boljševik.” Ţukov je rekao da se Moskva moţe odbraniti. “Ohrabrujuće je što ste tako samouvereni.” Staljin je naredio telohraniteljima da ga odvezu u daču u Semjonovsko, nešto udaljeniju od linije borbe nego Kuncevo. Berija je na gruzijskom rekao da je i ta dača minirana, ali Staljin je ljutito zahtevao da poĎe. Kad je stigao, zatekao je komandanta kako pakuje poslednje stvari. “Kakva je ovo selidba?”, upitao je mrgodno. “Spremamo se, druţe Staljine, za evakuaciju u Kujbišev.” Staljin je naredio komandantu da prekine pakovanje. “Nema evakuacije. Ostajemo ovde do pobede”, naredio je, mirno ali odlučno. Po povratku u Kremlj, okupio je telohranitelje i rekao im: “Ne napuštam Moskvu. Vi ostajete ovde sa mnom.” Naredio je Kaganoviču da otkaţe specijalni voz. Staljinistički sistem dozvoljavao je velikašima, koji su teturali izmeĎu defetizma i prkosa, da sprovode svoju volju dok Staljin ne progovori. Onda je njegova reč postajala zakon. U vlaţno, mokro veče 18. oktobra, ekipa zaduţena za odbranu grada okupila se u Berijinom kabinetu; Gruzin je “pokušao da nas ubedi da Moskvu treba napustiti. Smatrao je”, piše jedan od prisutnih, da treba da se “povučemo iza Volge. Čime ćemo da branimo Moskvu? Nemamo ništa... Ugušiće nas ovde.” Maljenkov se saglasio s njim. Molotov je, što mu sluţi na čast, “mrmljajući prigovorio”. Ostali su “ćutali kao zaliveni”. Devetnaestog po podne, u dvadeset minuta do četiri, Staljin je pozvao velmoţe i generale. Iskoračio je do stola i rekao: “Svima vama situacija je poznata. Treba li da branimo Moskvu?” Niko nije odgovorio. Tišina je bila “turobna”. Staljin je sačekao, a onda rekao: “Ako ne ţelite da govorite, pitaću za mišljenje svakog pojedinačno.” Počeo je od Molotova, koji se drţao svog stava: “Moramo braniti Moskvu.” Svi su, uključujući i Beriju i Maljenkova, odgovorili isto. Berija se priklonio Staljinovom mišljenju, kako je priznao njegov sin: “Moj otac ne bi nikad tako postupio da nije znao... (i) očekivao (Staljinovu) reakciju.” Ako odete, Moskva je izgubljena”, izjavio je Berija. Ščerbakov je bio meĎu onima koji su izrazili sumnje. “Vaš stav moţe da se objasni na dva načina”, rekao je Staljin. “Ili ste propalice i izdajnici ili ste idioti. Ja više volim da vas smatram idiotima.” Onda je izneo svoj stav i naredio Poskrebiševu da uvede generale. Kad su ušli Telegin i zapovednik Moskve, general NKVD-a Artjomov, Staljin je napeto šetao tamo-amo i pušio lulu. “Kakva je situacija u Moskvi?” “Uznemirujuća”, odgovorio je Artjomov. “Šta predlaţete?”, prasnuo je Staljin. Artjomov je odgovorio da u Moskvi treba proglasiti “opsadno stanje”. “Tačno”, rekao je Staljin, i naredio svom “najboljem pisaru” Maljenkovu da izradi nacrt. Kad je Maljenkov pročitao svoj opširni dekret, Staljin se toliko iznervirao da mu je prišao i “doslovno mu oteo papire iz ruke”. Onda je oštro izdiktirao dekret Ščerbakovu, naredivši “streljanje na licu mesta” za sve osumnjičene prekršioce.
Parada uprkos Hitleru Sajmon Sibag Montefijore | 14. mart 2008.
Nemci su bili na 80 kilometara od Moskve kad je Staljin naredio da se na Crvenom trgu odrţi vojna parada STALJIN je doveo divizije za odbranu Moskve, navodeći mnoge od njih po sećanju, a zatim telefonirajući neposredno njihovim komandantima. Pripadnici NKVD-a izjurili su na ulice, streljali su dezertere, čak i domare koji su pokušali da odu. Donesena je odluka da se ostane i bori. Staljinovo prisustvo u Moskvi, rekao je voĎa Kominterne Dimitrov, “vredelo je jedne snaţne armije”. Staljina je osveţio kraj nedoumice; kad mu je jedan komesar telefonirao da porazgovara o evakuaciji na istok, Staljin ga je prekinuo: “Saznaj da li vaši drugovi imaju lopate.” “Molim, druţe Staljine?” “Imaju li lopate?” Komesar je upitao nekoga da li imaju lopate. “Kakve lopate, druţe Staljine - obične ili neke druge?” “Nije vaţno.” “Da, imamo lopate. Šta da radimo s njima?” “Recite svojim drugovima”, odgovorio je Staljin spokojno, “da uzmu lopate i iskopaju sebi grobove. Mi ne napuštamo Moskvu. Neće ni oni...” Nemački tenkovi i dalje su napredovali po smrznutom snegu i Moskvi je pretilo opkoljavanje. Ţukov više nije imao rezervi. Staljin je od juna izgubio tri miliona vojnika. Njegova čuvena mala koţna beleţnica je bila doslovno prazna. Kao despotski vlasnik radnje, uz pomoć svog debelog sina računovoĎe, Staljin je ljubomorno čuvao svoje tajne rezerve, a Maljenkov je sedeo pored njega i brojao. Kad je Staljin upitao jednog generala šta bi spaslo Moskvu, ovaj je odgovorio: “Rezerve.” “Svaki idiot”, prasnuo je Staljin, “umeo bi da odbrani grad s rezervama”. Velikodušno mu je dao petnaest tenkova, na šta je Maljenkov primetio da je to sve što je ostalo. Preneraţava to što je ogromna vojska ovog nepreglednog carstva za samo nekoliko meseci spala na petnaest tenkova. INFORMATIVNA sluţba Rajha u Berlinu je objavila da je Rusija “gotova”, ali Staljinovo gvozdeno i štedljivo rukovanje rezervama, sjedinjeno s Ţukovljevim vrhunskim i brutalnim načinom borbe, ostavljalo je posledice na Nemcima; njihova vozila stradala su u ledu i blatu, a ljudstvo se premaralo i smrzavalo. Ponovo su stali da se pripreme za završni udarac, ubeĎeni da je Staljin iscrpeo sve izvore. Ali u njegovoj koţnoj beleţnici bila je jedna stranica na koju su zaboravili. Staljinova Dalekoistočna armija od 700.000 ljudi čuvala je granicu sa Japanom, ali krajem septembra Riharad Zorge, špijun kog je Staljin nazvao kuplermajstorom, izvestio je da Japan neće napasti Rusiju. Dvanaestog oktobra Staljin se posavetovao sa svojim dalekoistočnim satrapima i oni su, na osnovu izveštaja svojih obaveštajaca, potvrdili da Tokio nema neprijateljskih namera. Kaganovič je organizovao neprekidne ţelezničke transporte koji su za kratko vreme premestili 400.000 odmornih vojnika, 1.000 tenkova i 1.000 aviona preko evroazijskog beskraja, u jednom od najodlučnijih logističkih čuda Drugog svetskog rata. Poslednji voz krenuo je 17. oktobra, i ove tajne legije počele su da se grupišu iza Moskve. Rat se istinski primakao Kremlju, sada izrovašenom kraterima od bombi. Mikojana je jedna bomba oborila. Dvadeset osmog oktobra Maljenkov je radio na Starom trgu kad ga je Staljin pozvao u Kremlj; čim je izašao, nemačka bomba razorila je zgradu. “Spasao sam ti ţivot”, rekao mu je Staljin. Jednog dana Staljin je uporno traţio da gleda artiljerijsku baraţnu vatru na nemačke poloţaje. Berija je strepeo da će ga okriviti ako nešto krene naopako. Staljinov automobil i telohranitelji pošli su Volokolamskim putem prema frontu, ali kad su se primakli borbama, Vlasik je odbio da dozvoli nastavak puta. Staljin je morao da posmatra eksplozije iz daljine. Onda je tenk spljoštio njegov automobil, zbog čega su telohranitelji premrli od straha. Berija je naterao Staljina da promeni kola i vrati se kući. Tridesetog oktobra Staljin je iznenada upitao generala Artjomova: “Kako ćemo odrţati vojnu paradu?” “Parada se ne moţe organizovati,“ odgovorio je Artjomov. Nemci su prišli na osamdeset kilometara od Moskve. Molotov i Berija su mislili da se Staljin šali, ali on nije obratio paţnju na njih. “Parada će se odrţati sedmog novembra... Lično ću se postarati za to. Ako za vreme parade bude napada iz vazduha, mrtve i ranjene treba hitno ukloniti da bi se parada nastavila. Parada će se snimati, a snimci će se poslati širom zemlje. Ja ću odrţati govor... Šta kaţete?” “Ali, to je opasno”, rekao je Molotov zamišljeno. “Mada će, priznajem, politički dobitak... biti neizmeran.” “Onda je odlučeno!” Artjomov je upitao kad bi parada trebalo da počne. “Pobrinite se da to niko ne sazna, čak ni ja”, rekao je Staljin, “do poslednjeg trenutka.” Nedelju dana kasnije nemačke uhode mogle su da vide neobičan prizor: Moskovljani su, pod nadzorom
čekisita, uzimali stolice iz Boljšog teatra i nosili ih niz stepenice do metro-stanice “Majakovska”. Te večeri velmoţe su se liftom spustile u stanicu, gde ih je čekao voz s otvorenim vratima, a u vozu sendviči i sokovi. Posle zakuske posedali su na pozorišne stolice. Zatim su se, pomalo vodviljski, Staljin, Molotov, Mikojan, Berija, Kaganovič i Maljenkov okupili na sledećoj stanici, vozom stigli do stanice “Majakovska” i uz zaglušujući pljesak zauzeli mesta u redu rezervisanom za Politbiro. Spiker Levitan prenosio je program iz radijskog vozila. Ansambl NKVD-a izvodio je pesme Dunajevskog i Aleksandrova. Kozlovski je pevao. Staljin je govorio pola sata, tonom nadahnutog spokoja, upozoravajući: “Ako ţele rat do istrebljenja, to će i dobiti.” Posle govora prišao mu je general Artjomov; parada je zakazana za osam ujutru. Čak i oficiri učesnici saznaće sve pojedinosti tek dva sata kasnije.
Maršal za vojnika Sajmon Sibag Montefijore | 15. mart 2008.
Staljin odbio Hitlerov predlog da razmeni zarobljenog feldmaršala Fon Pauelsa za svog sina Jakova NEŠTO pre osam sati, zaštićeni od nemačkih napada sneţnom olujom i oštrim vetrom, Staljin je poveo Politbiro uz stepenice Mauzoleja, baš kao nekada - samo što je sada bilo rano i svi su bili krajnje nervozni. Berija i Maljenkov naredili su svom čarobnjaku za posebne zadatke Sudoplatovu da im javi na Mauzolej ako Nemci napadnu. Narodnji ljubimac na paradama BoĎoni, na belom pastuvu, isukane sablje, dojahao je od Spaske kapije, raportirao i ponovo uzjahao da posmatra paradu. Tenkovi, uključujući i T 32, tu izuzetnu ratnu mašinu, i vojnici paradirali su u kolonama, okretali kod crkve Vasilija Blaţenog i Ulicom Gorkog polazili na front. Dogodio se napet trenutak kada je teški tenk tipa “kliment vorošilov” naglo stao i okrenuo se na pogrešnu stranu, a za njim još jedan. Pošto su sva oruţja nosila bojevu municiju, i pošto je Staljin paţljivo posmatrao ovu brljotinu, Artjomov je naredio potčinjenima da odmah saznaju o čemu je reč. Čekisti su stigli tenkove i saslušali posade; vojnici su im neduţno rekli da su dobili poruku da je jedan tenk u opasnosti, pa su se, prateći uputstva s obuke, okrenuli da mu priteknu u pomoć. Kad je Artjomov o ovome izvestio, moćnike je obuzelo takvo olakašanje da su prasnuli u smeh. Niko nije kaţnjen. Staljin je kratko govorio o rodoljubivoj borbi Suvorova, Kutuzova i Aleksandra Nevskog. Otadţbina je u opasnosti, ali prkosi neprijatelju. Te noći, sasvim prikladno, počeo je pravi ruski mraz. Trinaestog novembra Staljin je pozvao Ţukova radi planiranja protivnapada koji će izbaciti Nemce iz ravnoteţe. Ţukov i komesar Bulganjin mislili su da im je ostalo tako malo vojske i materijala da ne mogu da napadnu, ali Staljin nije odustajao. “Koje jedinice da upotrebimo?” “Smatrajte to rešenim!” Staljin je spustio slušalicu, ali je odmah pozvao Bulganjina. “Vi i Ţukov mnogo ste se umislili, ali staćemo mi tome na put.” Bulganjin je otrčao kod Ţukova. “Pa, ovog puta sam dobio po nosu!”, rekao je. Protivnapadi su se utopili u snaţnu nemačku ofanzivu 15. novembra, poslednji zalet ka Moskvi. Nemci su se probili. Staljin je ponovo pozvao Ţukova: moţe li da odbrani Moskvu? “Drţaćemo Moskvu, u to nema sumnje. Ali trebaju nam još najmanje dve armije i bar dvesta tenkova.” Staljin mu je poslao armije, ali: “Tenkove zasada nemamo”. Ţukov je do 5. decembra doveo Nemce u pat poziciju, izgubivši 155.000 vojnika za dvadeset dana. Hitlerov “blickrig” je praktično propao. Šestog decembra Staljin je Ţukovu isporučio tri nove armije i naredio veliku protivofanzivu na četiri najbliţa fronta. Japanci su sutradan napali Amerikance u Perl Harburu. Ţukov je potisnuo Nemce trista kilometara. Ali ni u ovoj očajničkoj bici generali nisu zaboravili Staljinovu carsku sujetu; baš kao što je Mehlis ţudeo da u Finskoj izvojuje pobedu na Staljinov roĎendan, tako su Ţukov i Bulganjin naredili Golubjovu, zapovedniku Desete armije: “Sutra je Staljinov roĎendan. PokuŠajte da ga obeleţite zauzimanjem Balabanova. Kako bismo uključili ovu poruku u naš izveštaj Staljinu, obavestite nas o ispunjenju najkasnije do 21. decembra u sedam uveče.” “Bitka za Moskvu bila je Staljinova prva pobeda, ali i ograničena. Ipak, odmah ga je obuzeo opasni preterani optimizam; britanskom gostu, diplomati Entoniju Idnu, rekao je: ’Rusi su već dva puta bili u Berlinu, a ući će i treći put.’ Biće potrebno gotovo četiri godine i milioni mrtvih da se stigne do Berlina. Ţukov je bio toliko iscrpljen da su, čak i kad je Staljin telefonirao, njegovi aĎutanti morali da kaţu: ’Ţukov spava i ne smemo da ga budimo.’ “Ne budite ga dok se sam ne probudi”, odgovorio je Vrhovni dobroćudno. “Neka spava.” Predaja jednog nemačkog feldmaršala, čin kakav se nikada do tada nije dogodio, ponizila je Hitlera duboko kao što je Staljina pad sina Jakova u zarobljeništvo učinio ranjivim; oba diktatora očekivala su da se osramoćenici bace na svoje mačeve.
Grof Bernadot, visoki rukovodilac Crvenog krsta, obratio se Molotovu s ponudom da se Fon Paulus zameni za Jakova. Molotov je spomenuo ponudu Staljinu, ali voţd je odbio da zameni maršala za vojnika. “Svi su oni moji sinovi”, odgovorio je kao pravi dobar car, rekavši Svetlani: “Rat je rat!” Odbijanje da spase Jakova često se koristi kao dokaz njegove ledene svireposti, ali to je nepravedno. Staljin jeste bio masovni ubica, ali teško je zamisliti da bi u ovakvom poloţaju Čerčil ili Ruzvelt zamenili svoje sinove dok hiljade običnih ljudi ginu ili završavaju u zarobljeništvu. Jakovljeva kći Gulja veruje da je Staljin “postupio ispravno”. Svetlana Staljina poredi njegov stav s odbijanjem Margaret Tačer da pregovara s teroristima koji su oteli Terija Vejta: “Mi ne razgovaramo s takvim ljudima.” Jakov nije jedini iz Staljinove porodice bio zarobljen. Artjom Sergejev, Staljinov usvojenik, takoĎe je bio opkoljen, ali se probio, došao u Moskvu i sve ispričao Mikojanu. Mikojan ga je poslao zameniku komesara za odbranu, koji mu je rekao: “Ti si poručnik, a ja sam zamenik komesara. Ne smeš ovo da ponoviš nikom starijem. Zaboravi sve. Mnogi ne bi razumeli i uništili bi ti ţivot, zato napiši i potpiši: - “Nisam bio tamo i nisam video ništa.” Posle rata jedan Gruzin, čovek od Staljinovog poverenja, smogao je hrabrosti da pita Staljina je li ponuda zamene Fon Paulusa za Jakova samo legenda. Staljin je “oborio glavu” i odgovorio “tuţnim, prodornim glasom”: “Nije legenda... Razmislite samo koliko je sinova završilo u logorima! Ko bi njih zamenio za Paulusa? Jesu li oni bili gori od Jakova? Morao sam da odbijem... Šta bi rekli o meni milioni naših očeva, članova Partije, da sam ih zaboravio, da sam pristao da zamenim Jakova? Ne, nisam imao pravo na to...” Onda se ponovo videla borba izmeĎu nervoznog, gnevnog, izmučenog čoveka iznutra i osobe u kakvu se pretvorio. “Inače ne bih više bio Staljin”. Dodao je: “Tako mi je bilo ţao Jaše!”
Orgije mladog Vasilija Sajmon Sibag Montefijore | 16. mart 2008.
Iskvaren ulizištvom dvorskih lakeja, unapre?ivan preko zasluga, Staljinov sin Vasilij odao se bludu i alkoholu U nemačkom logoru za ratne zarobljenike blizu Libeka, Staljinov sin Jakov - koji je odvaţno odbio da saraĎuje s Nemcima - izvršio je samoubistvo bacivši se na logorsku ogradu od bodljikave ţice. Te noći u Malom uglu, ne znajući za herojski čin svog sina, Staljin je radio s Molotovom i Berijom, a onda oko jedan po ponoći otišao na večeru. Neko vreme nije saznao istinu, ali kad je čuo, ponosio se svojim sinom. Jednom je u Kuncevu ustao od trpeze i ostavio goste; zatekli su ga kako gleda Jašinu fotografiju. Posle rata Staljin se sreo s onim Gruzinom koji ga je pitao da li je istina da je Hitler nudio zamenu feldmaršala Fon Paulusa za Jakova. “Jesi li ikada video Jašu?” rekao je Staljin i izvukao fotografiju. “Vidi! Pravi muškarac, zar ne? I hrabar do kraja! Sudbina je bila nepravedna prema njemu...” Naredio je da oslobode Jakovljevu ţenu Juliju (iz zatvora je izašla poremećena traumama). Kao i NaĎa, Jakov je do kraja opsedao Staljina. Staljin je primio pismo od vodećeg reditelja dokumentarnih filmova Romana Karmena. Reditelj je u pismu potkazao pukovnika Vasilija, Staljinovog mlaĎeg sina, da mu je zaveo ţenu i da ţivi razmetljivo raspusnim ţivotom. Ovo pismo otvorilo je konzervu s crvima i uništilo Staljinove odnose i s pijanim Vasilijem i s dragocenom Svetlanom. Staljin je pobliţe zagledao u ţivote svoje dece, a ono što je pronašao duboko ga je prodrmalo. Na vrhuncu Staljingradske bitke Vasilij se vratio u Moskvu i otpočeo ţivot sličan karikaturi dekadentnih zabava aristokratskih pomodara iz Puškinovog “Evgenija Onjegina”. Iskvaren ulizištvom sopstvenog dvora, unakaţen majčinom smrću i očevim gnevom, unapreĎivan preko zasluga i nadmen, ali istovremeno uplašen svojim istaknutim poloţajem i bezumno velikodušan prema prijateljima, carević Vasilij preuzeo je Zubalovo, nekadašnji dom svoje asketske majke i strogog oca, i tu vilu (preureĎenu posle miniranja) pretvorio u kuću pijančenja, plesa i preljube. Njegovo društvo bile su blistave filmske zvezde, scenaristi, piloti, balerine i pijavice, nekakav staljinistički “pacovski čopor”; Karmen i njegova prelepa ţena Nina, glumica, bili su u središtu tog društva, kao i smeli pesnik Konstantin Simonov i njegova ţena, filmska zvezda Valentina Serova. Staljin ih je sve lično poznavao, i voleo je veoma prodavanu zbirku Simonovljevih ljubavnih pesama “S tobom i bez tebe”. “Koliko primeraka štampate?”, upitao je Staljin Merkulova. “Dvesta hiljada”, odgovorio mu je policajac. “Čitao sam knjigu”, našalio se Staljin, “i mislim da bi bilo dovoljno odštampati samo dva primerka - jedan
za nju i jedan za njega.” Staljinu se sopstvena šala toliko svidela da ju je ponavljao tokom rata. Vasilijeve orgije često su imale očajničku atmosferu. On je bio “neprestano pijan” i često je tukao svoju ţenu Galinu, koja mu je malo pre toga rodila sina Aleksandra. Stalno je vadio revolver i sa svojim neustrašivim prijateljima pucao u lustere. Pun nemoćnog besa zbog toga što mu je Staljin zabranio borbene letove, lakomislen u pogledu bezbednosti, Vasilij je uţivao da vozi avione pijan, u nekakvoj vazdušnoj verziji ruskog ruleta. Kad je poţeleo da se razmeće pred ljupkom drugaricom svoje sestre, Marfom Peškovom, došao je u Taškent i nagovorio je da je, onako pijan, odveze u Kujbišev da vidi Svetlanu. “I on i posada bili su potpuno pijani”, seća se Marfa. “Iako je na krilima bilo leda, oni su popili alkohol umesto da njime odmrznu krila kako avion ne bi gubio visinu. Najzad smo morali prinudno da se spustimo, pa smo uleteli u stog sena na nekoj ledini.” Marfa je bila prestravljena. Vasilij je zaustavio neko vozilo da ih odveze do najbliţeg kolhoza, odakle je poslao ekipu da se pobrine za avion dok se on gostio u kući mesnog predsednika Partije. Bio je toliko pijan da je predsednikova ţena zaključala Mafru u sobi da je zaštiti. Čak i njegov prijatelj Vladimir Mikojan, koji je kasnije poginuo u Staljingradskoj bici, ţalio se na Vasilijevo “pijančenje, tvrdoglavost i nalete grubosti; kakav kreten!” Ipak, za mlade heroje i umetničke zvezde za vreme rata, Zubalovo je bilo “raj”, kaţe Vasilijev brat od tetke Leonid Redens, “jer je bilo prepuno hrane i pića i daleko od borbi!” Carević je imao na pretek devojaka u Zubalovu, ali kad je započeo vezu s Ninom Karmen, zaljubio se u nju i smestio je u vilu. Iako su se Galina i beba odavno vratile iz Kujbiševa i trebalo zajedno sa Svetlanom da ţive u Zubalovu, on se javno razmetao vezom s Ninom Karmen, što je, kaţe Redens, “prelazilo sve granice”. Niko nije mogao da zaustavi carevića osim samog cara, pa je ljutiti muţ napisao pismo Staljinu, koji je pobesneo. Kad je naredio NKGB-u da istraţi Vasilijevo društvo, otkrio je nešto što bi svakog gruzijskog oca izazvalo da zgrabi pušku. Šesnaestogodišnja Svetlana ţivela je u sterilnoj strogosti kremaljskog stana i u bljutavosti Zubalova, osećala se “usamljeno” i smatrala da je zanemaruju i zauzeti otac i “neprijatni” brat. Ali ova pegava crvenokosa devojčica rano je sazrela u putenu, inteligentnu i osetljivu devojku koja je mnogo ličila na majku i imala dosta očeve tvrdoglavosti i okorelosti. Mladi Redensi smatrali su da je Vasilij, i pored svih mana, “mnogo mekši i neţniji”. Kao neumoran čitalac i dobar poznavalac engleskog jezika, Svetlana je pronašla primerak “Ilustrovanih londonskih novosti”, moţda u Berijinoj kući koju je često posećivala, i saznala za majčino samoubistvo. “Nešto je u meni umrlo”, pisala je. “Nisam više mogla da se povinujem očevim rečima i volji... bez pogovora...”
Dva očeva šamara Sajmon Sibag Montefijore | 17. mart 2008.
Saznavši za ljubav svoje ?erke šiparice i prevejanog zavodnika Alekseja Kaplera, Staljin se gušio od besa NA JEDNOJ od zabava Staljinovog sina Vasilija za vreme Staljingradske bitke, u Zubalovu se pojavio Aleksej Kapler, privlačni, iskusni i slavni scenarista. Kapler je nosio nadimak Ljusja i bio je otmen neodoljiv pripovedač i ljubavnik, iako oţenjan. “O, bio je tako slatkorečiv i umeo je da se sloţi i sa starima i s mladima, bio je i sam poput deteta”, pisala je Svetlana Staljin. Sam Staljin bio mu je zaštitnik, nadgledao je sopstveni portret u Kaplerovim scenarijima za filmove “Lenjin u Oktobru i Lenjin 1918.”. Kapler je doneo rolnu filma “Kraljica Kristina” s Gretom Garbo. Svetlana ga je odmah očarala, i njihov poloţaj ličio mu je na film. “Ona je bila velika dama, a ja siromašni don Alfonso. Bila je smela i jednostavna. Meni je bilo četrdeset godina i imao sam nekog ugleda u svetu filma, (ali) nju je okruţivala i pritiskala atmosfera dostojna boţanstva.” Pametnu, ali sumornu Svetlanu Kapler je podsećao na lik iz nekog Diminog romana. “Umete li da igrate fokstrot?”, upitao ju je. Svetlana mu je objasnila da je “tog dana tačno deset godina od smrti njene majke, a da se toga izgleda niko nije setio”. Njih dvoje “neodoljivo su privukli jedno drugo” bio je rat i “posegli smo jedno za drugim”. On joj je donosio “knjige za odrasle” i ljubavnu poeziju, što joj je pomoglo da savlada strah od vulgarnog seksa o kom joj je Vasilij stalno pričao. “Plašila sam se tog dela ţivota, koji mi je Vasilij svojim prljavim pričama predstavio kao ruţan.” NjIHOVA veza bila je strasna, ali nikada potpuno telesna. “Poljubac, to je sve”, sećao se Kapler. Ipak, Svetlani je sve to bilo uzbudljivo. “Romantično i čisto. Vaspitana sam da mislim kako je seks dozvoljen samo u braku”, otkrila je kasnije. “Otac mi ni u snu ne bi dozvolio ništa pre braka.” Ali rat je sve promenio; u svako drugo vreme Kapler bi dobro razmislio da li da zavede Staljinovu kćer jedinicu, ali “činilo mi se da
sam joj zaista potreban”. “Za mene je Kapler”, izjavila je Svetlana, “bio najpametniji, najbolji, najdivniji čovek na svetu. Zračio je opčinjujućim znanjem.” Upoznao je učenicu s uzbudljivim ratnim slobodama, vodio ju je u pozorište, dao joj je zabranjeni prevod Hemingvejevog romana “Za kim zvono zvoni”. Vasilij je u restoranu “Argavi” prireĎivao raspojasane zabave, pa su tu igrali fokstrot uz muziku dţez orkestra. Svetlana je u školi svakog dana uzbuĎeno pričala Marfi Peškovoj o svojoj romansi. Kapler joj je poklonio skup broš - bubu na listiću. Ovog neodoljivog zavodnika dirnula je Svetlanina nesreća, ali je i uţivao u novoj pustolovini i hvalio se filmskom reditelju Mihailu Romu, sada vrlo bliskom Staljinu. Kaplera je “Pravda” poslala u Staljingrad; pisao je izveštaje o bici u vidu “Pisama poručnika L.” i u njima se smelo razmetao svojom ljubavnom vezom. “U Moskvi verovatno pada sneg. Sa svog prozora vidiš nazubljene zidine Kremlja.” Upućene je prenerazilo ovo lakomisleno čikanje osvetoljubivog gruzijskog oca na prvoj stranici “Pravde”, ali za Svetlanu on je bio “zapanjujuće smeo i nemaran. Čim sam videla članak, skamenila sam se”, ali “osetila sam da bi sve lako moglo da ima strašan kraj.” U školi je Svetlana ispod klupe pokazala Marfi članak. Kad se Kapler vratio, Svetlana ga je molila da se ne viĎaju, ali, kako on kaţe, “ne sećam se ko je predloţio opasni srceparajući oproštaj”. Sastali su se u praznom stanu nekih Vasilijevih drugova, blizu Kurske stanice. Njen telohranitelj Klimov nervozno je sedeo u susednom stanu. Berija je već obavestio Staljina, a voţd je upozorio Svetlanu “krajnje nezadovoljnim tonom da se ponašam na potpuno neprihvatljiv način”, ali je okrivio Vasilija da je kvari. Besan zbog sinovljevog razvratništva, Staljin ga je smenio s poloţaja vazduhoplovnog inspektora, naredio je da ga zaključuju na deset dana u straţaru, a zatim pošalju na Severozapadni front. Vlasik, Staljinov kućni dvorjanin, savetovao je Kapleru da napusti Moskvu. Kapler mu je rekao “da ide do Ďavola”, ali je uredio da dobije zadatak van grada. U meĎuvremenu je Merkulov predao Staljinu prepise telefonskih razgovora Svetlane i Kaplera, što gnevni očevi posrnulih kćeri obično ne dobijaju. Staljin je pobesneo. Drugog marta Kaplera su ubacili u automobil za kojim je išao zlokobni crni “pakard” “u kom je sedeo general Vlasik, sav vaţan”. Vlasik i Kobulov nadgledali su u Lubjanki donošenje presude kojom se Kapler šalje na pet godina u Vorkutu zbog “antisovjetskih stavova”. Sutradan, Staljin je bio toliko besan da je ustao ranije nego obično. Svetlana se s dadiljom spremala za školu kad je Staljin “ljutito ušao u moju sobu, što nikad pre nije učinio”. Njegov pogled bio je dovoljan da se “dadilja sruši na pod”. Svetlana kaţe: “Nikada nisam videla svog oca takvog.” Usplamtele gruzijske naravi, Staljin se “gušio od besa, gotovo zanemeo”. “Gde su, gde su?”, prosiktao je. “Gde su sva ta pisma od tvog pisca? Znam celu priču! Imam sve tvoje telefonske razgovore ovde!” Potapšao se po dţepu bluze. “Dobro! Daj pisma! Tvoj Kapler je britanski špijun! Uhapšen je!” Svetlana je predala Kaplerova pisma i scenarija, ali je povikala: “Ali ja ga volim!” “Voliš!”, zaurlao je Staljin “mrzeći samu reč”, i “prvi put u ţivotu” raspalio joj dva šamara. Onda se okrenuo preplašenoj dadilji: “Zamisli samo kako je nisko pala. Ovakav rat besni, a ona je zauzeta jebanjem!” Zatim je Svetlani rekao: “Pogledaj se! Ko bi tebe hteo? Budalo! On ima ţena koliko hoće!” Uzeo je pisma, odneo ih u trpezariju, seo za sto za kojim je Čerčil večerao i, zaboravivši potpuno na rat, počeo da ih čita. Staljinov odnos sa Svetlanom, pun ljubavi, zauvek je bio razbijen.
Žena u beloj kecelji Sajmon Sibag Montefijore | 18. mart 2008.
Valentina Istomina, mlada nepismena seljanka, bila je Staljinova ljubavnica i doma?ica u njegovoj da?i STALJIN je Ţenju Alilujevu, svoju šurnjaju, zaprosio na čudan, posredan način. Berija je došao k njoj i rekao: “Ti si dobra ţena, i vrlo si lepa, ţeliš li da se preseliš kod Staljina da mu budeš domaćica?” Ovo se obično tumači kao tajanstvena pretnja, ali je malo verovatno da bi on izneo takav predlog bez Staljinove dozvole, naročito zato što je Ţenja mogla da telefonira Staljinu i da raspravi s njim. Po Staljinovom mišljenju “domaćica” je bila idealna baba, odnosno hazjajka. Ovo je svakako bila polubračna ponuda, nespretni Staljinov pokušaj da spase toplinu starih dana od razaranja koje je sam pokrenuo. Bilo je neoprostivo nezgrapno što je poslao Beriju, koji se Ţenji gadio, na ovaj osetljivi zadatak, ali to je tipično za Staljina. Ako postoje sumnje u ovu analizu, Staljinova reakcija na Ţenjin sledeći potez će ih razvejati. Ţenja se uplašila da će je Berija optuţiti za pokušaj trovanja Staljina. Hitro se udala za jednog starog prijatelja po imenu N. V. Moločnikov, Jevrejina, inţenjera kog je upoznala u Nemačkoj; moţda je on bio
njen ljubavnik zbog kog joj se brak sa Pavlom, bratom Staljinove ţene NaĎe, zamalo raspao. Staljin se prenerazio; tvrdio je da je to nepristojno tako brzo posle Pavlove smrti. Berijina prosidba malo drugačije osvetljava Staljinovu povreĎenost. Berija je raspirivao plamen tvrdeći da je Ţenja otrovala svog muţa; ta misao nije bila strana ovom krugu trovača. Neki kaţu da je Pavlovo telo dva puta iskopavano zbog analiza. Uprkos ovim optuţbama za trovanje, Staljin je ostao očaran Ţenjom; neposredno pre rata redovno se raspitivao kod njene kćeri Kire: “Kako ti je majka?” Ţenji je bio zabranjen pristup u Kremlj, a Staljin je “domaćicu” potraţio na drugoj strani. Mlada sobarica po imenu Valentina Vasiljevna Istomina radila je u dači u Zubalovu od rane mladosti, početkom tridesetih godina. Godine 1938. došla je da radi u Kuncevo, Staljinovu glavnu moskovsku kuću. Staljina je privukao ovaj naročiti ideal: bujna, plavooka, guste kose i prćastog nosa, ruska seljanka, “baba” koja ume da stvori dom ni na koji način se ne mešajući u ostatak njegovog ţivota. Ţenja je bila lepotica, ali nimalo krotka. Istu lepotu i nadmenost nalazio je i kod vrhunskih umetnica svog vremena. Svi koji su znali Staljina tvrde da nije bio ţenskaroš i da se izrazito stideo svog tela. Ne znamo ništa o njegovim seksualnim sklonostima, ali NaĎina pisma nagoveštavaju da je njihov telesni odnos bio strastven. Njegov stav prema plesu pomaţe da bolje sagledamo njegove odnose sa ţenama - moţda povezane s njegovim stavovima prema seksu. Voleo je sam da izvodi ruske igre i da bacaka nogama, ali ples udvoje ga je uznemiravao. Na jednoj zabavi rekao je tenoru Kozlovskom da ne pleše, jer je u progonstvu povredio ruku pa ne moţe da “uhvati ţenu oko struka”. Staljin je upozoravao svoga sina Vasilija da se kloni “ţena s idejama”, pored kojih se osećao nelagodno: “Znam taj soj, haringe s idejama, kost i koţa”. Najprijatnije mu je bilo sa sluţavkama. Sobarice, kuvarice i straţare u Staljinovoj kući zapošljavao je njegov telohranitelj Vlasik, i svi su potpisivali ugovor o poverljivosti, mada je to u ovom carstvu straha bilo sasvim izlišno. Čak i kad se SSSR raspao, vrlo malo njih je progovorilo. Deda predsednika Vladimira Putina bio je kuvar u jednoj Staljinovoj kući, i nikad ništa nije otkrio svom unuku. Kao dečak donosio je hranu Raspućinu. Zatim je kuvao za Lenjina. Svakako je istorijski najzanimljiviji ruski kuvar. Kremaljska frizerka, ona koja je toliko uznemirila NaĎu, bila je meĎu njima, kao i Staljinova sobarica Valentina Istomina, poznata kao Valječka, koja mu je u kući postepeno postala glavni oslonac. “Stalno se smejala i svi smo je zaista voleli”, rekla je Staljinova kćerka Svetlana. “Vrlo mlada, rumenih obraza, svakome se dopadala. Bila je prijatna pojava, tipično ruska.” Bila je Staljinova “idealna” ţena, bujna i uredna, “okruglog lica i prćastog nosa”, prostodušna, jednostavna i nepismena: “Vešto je sluţila za stolom i nikad nije učestvovala u razgovoru”, ali je uvek bila u blizini i kada je potrebna. Valječka je unapreĎena u domaćicu, počela je da se brine o Staljinovoj “odeći, hrani, o kući, i svuda je putovala s njim. S njom je bilo prijatno ćutati, ali Staljin joj je verovao, a ona je njemu bila odana”. Staljin se neobično ponosio načinom na koji se starala o njegovom donjem rublju; posle rata jedan gruzijski zvaničnik zapanjio se kad mu je Staljin pokazao hrpe bleštavobelih gaća - ovo je svakako bio jedinstven trenutak u istoriji diktatora. ValjeČka je često u kremaljskom stanu sluţila Svetlanu, a Berijina snaha Marfa Peškova je pamti u “beloj kecelji, nalik na dobru ţenu sa sela, svetle kose i bezobličnog tela, mada ne debelog. Uvek se smešila. I Svetlana ju je volela”. Artjom je meĎu malobrojnima koji su čuli kako Staljin razgovara s njom. “Rekao bi joj, u vezi s roĎendanom ili nečim sličnim: ’Naravno, moram da ti dam poklon.’ ’Meni ništa ne treba, druţe Staljine’, odgovorila bi ona. ’Pa, ako zaboravim podseti me.’” Krajem tridesetih godina Valječka je postala Staljinovo društvo od poverenja i praktično njegova tajna ţena, u kulturi u kojoj je većina boljševičkih parova ţivela nevenčano. “Valja se brinula za očevu ovozemaljsku udobnost”, kaţe Svetlana. Dvor je shvatio da ona ţivi s njim i o tome se nije govorilo. “Da li je Istomina bila Staljinova ţena ili ne, to se nikoga ne tiče”, rekao je Molotov u starosti. “Engels je ţiveo sa svojom domaćicom.” BuĎoni i Kalinjin “oţenili su se” svojim domaćicama. Valječka nije bila član Partije. Kad je zašla u godine udala se, i pred kraj Staljinovog ţivota ţalila se na ljubomorne prekore svog muţa. Posle Staljinove smrti, Valječka nikada nije govorila o njihovom odnosu, ali kad su je upitali da li je operska pevačica Vera Davidova, kojoj se Staljin udvarao, ikada bila u Kuncevu, odgovorila je pomalo posednički: “Nikad je nisam videla u dači... Bila bi izbačena!” Niko Valječku nije primetio na Jalti i u Potsdamu; tako je Staljin ţeleo. Prema tome, Staljinov privatni ţivot okamenio se otprilike 1939; drame s NaĎom i Ţenjom koje su mu zadale toliko bola okončale su se. “Sve ovo”, seća se poljski komunista Jakob Berman, čest gost u Kuncevu četrdesetih godina, “teklo je vrlo neupadljivo i nije procurilo van najuţeg kruga. Staljin je dobro pazio da se ne pojave glasine o njemu... Shvatio je koliko je ogovaranje opasno.” Ako su ostale muškarce njihove ţene izdavale, on je makar tu bio bezbedan. Ponekad je pitao Valječku, kao običnu osobu, za njene političke stavove. Ipak, za ovog roĎenog političara ona nije bila pravo društvo. Ostao je usamljen.
U okrpljenom šinjelu Sajmon Sibag Montefijore | 19. mart 2008.
Na ?er?ilov predlog da se saveznicima priklju?i i papa, Staljin je rekao: A koliko papa ima divizija i tenkova RUZVELT i Čerčil raspravljali su o novom susretu velike trojice još od jula 1944. Staljin je oklevao; kad je Hariman u septembru predloţio susret na Sredozemlju, Staljin je odvratio da su mu lekari rekli kako bi svaka promena klime imala neprijatne posledice - to je rekao čovek koji uopšte nije verovao lekarima. Neka umesto njega ide Molotov. Molotov je učtivo izjavio kako nikad ne bi mogao dostojno da zameni maršala Staljina. “Suviše si skroman”, rekao je Staljin suvo. Saglasili su se da se sastanu na Jalti. Do 29. januara Ţukov je izbio na Odru. Dok su nemačke jedinice izvodile protivnapade na sovjetske mostobrane, Ruzvelta i Čerčila su 3. februara u vazduhoplovnoj bazi Saki na Krimu dočekali Molotov, u krutom belom okovratniku, crnom kaputu i sa šubarom, i Višinski, blistav u diplomatskoj uniformi, i priredili im “veličanstveni ručak”, na putu za Jaltu. Staljin još nije bio napustio Moskvu, ali je odobrio Berijine pripreme u memorandumu, toliko tajnom da su ključna imena izostavljena i kasnije unesena rukom. Konferenciju će obezbeĎivati četiri puka NKVD i braniti baterije protivavionskih topova i 160 lovačkih aviona. Staljinovo obezbeĎenje opisano je ovako: “Za obezbeĎenje šefa sovjetske delegacije, osim telohranitelja pod zapovedništvom generala Vlasika, pridodaju se još: 100 operativaca i specijalna jedinica od pet stotina pripadnika NKVD-a.” Drugim rečima, samo Staljin imao je obezbeĎenje od oko 620 ljudi, ali uz to su postavljena i dva prstena straţara danju, a tri noću, i psi čuvari. Pet okruga, u krugu od dvadeset kilometara, “očišćeno je od sumnjivih elemenata” - 74.000 ljudi je provereno, a 835 uhapšeno. Gradovi su bili razoreni i napušteni posle nacističkog pustošenja i deportacije Tatara, pa nije ni čudo što je Čerčil nazvao Jaltu “rivijerom hada”. U nedelju 4. februara ujutru Staljin se ukrcao u svoj zeleni vagon, u pratnji Poskrebiševa i Vlasika, i preko Harkova krenuo na jug. Njegova rezidencija, palata “Jusupov”, nekadašnji dom prebogatog transvestita, kneza Jusupova, Raspućinovog ubice, s dvadeset soba i ogromnim predvorjem, spremna je čekala sovjetsku delegaciju. Sve je doneseno iz Moskve, uključujući i tanjire i pribor za jelo, a dovedeni su i pouzdani konobari iz hotela “Nacional” i “Metropol”. Naročite pekare spremale su hleb, a naročiti ribari isporučivali ribu. Instalirani su “naročiti telefoni širokog opsega frekvencije, Bodoov telegraf, kao i automatska telefonska centrala s 20 brojeva... i mogućnošću da se poveća do 50”, tako da je Staljin mogao da “zove Moskvu, frontove i sve gradove”. Mogao je da se sakrije u sklonište sposobno da izdrţi pogodak 500 kilograma bombi. Staljin je odmah primio svoje delegate u radnoj sobi. Berijina soba bila je gotovo vrata do vrata, a mlaĎe diplomate odsele su u susednom krilu palate. Sudoplatov je obezbedio psihološke portrete zapadnih voĎa, Molotov je procenjivao obaveštajne izveštaje, a Sergo Berija tvrdi da je ponovo bio na prisluškivanju. Ovog puta upotrebili su pozicione direkcione mikrofone da prisluškuju Ruzvelta kad ga u stolici izguraju napolje. Staljin je pored doteranog Molotova delovao otrcano; na fotografijama iz albuma vide se loše okrpljeni dţepovi njegovog voljenog starog šinjela. Pregojeni telohranitelj Vlasik uvek je bio korak iza njega, prijateljski ozaren, ali Staljinovo obezbeĎenje bilo je čvrsto kao i uvek. Čarls Bolen jednom je video Staljina kako odlazi u toalet. Dva sovjetska telohranitelja rastrčala su se naokolo vičući: “Gde je Staljin? Kuda je otišao?” Bolen im je pokazao toalet. U tri po podne Staljin je pozvao Čerčila u rezidenciju, dvorac iz bajke, nekadašnje vlasništvo kneza Mihaila Voroncova, anglofila, koji je podigao jedinstvenu arhitektonsku mešavinu škotskog, neogotičkog i kitnjastog mavarskog stila. Zatim se Staljin odvezao u Ruzveltovu granitnu palatu “Livadija”, podignutu 1911. kao letnjikovac za poslednjeg cara. Sutradan u četiri po podne konferencija je otvorena u balskoj dvorani “Livadije”. Sedeći izmeĎu Molotova i Majskog, pušeći cigaretu za cigaretom, Staljin je ostavio snaţan utisak na mladog Andreja Gromika, ambasadora u Americi i budućeg dugogodišnjeg Breţnjevljevog ministra spoljnih poslova. Staljinu “ništa nije promicalo”, a radio je “bez papira, bez beleţaka”, koristeći se “kompjuterskim pamćenjem”. Tokom ovih plenarnih sastanaka Staljin je izgovorio svoju najčuveniju rečenicu. Kao i uvek, ponavljao je ovu dosetku često, pa je ušla u politički rečnik kao izraz sile nad osećanjima. Razgovaralo se o papi. “Da ga učinimo našim saveznikom?”, predloţio je Čerčil. “U redu”, osmehnuo se Staljin, “ali, gospodo, kao što znate, rat se vodi vojnicima, topovima, tenkovima. Koliko divizija ima papa? Ako nam kaţe... uzećemo ga za saveznika.” Staljin je uveče prireĎivao male zabave kako bi upoznao svoju delegaciju. Gromiko je zapazio da je “razmenio nekoliko reči sa svakim članom”, da se uz šalu kretao od grupe do grupe i da je sva pedeset tri člana znao po imenu. Sastanci su se odrţavali ujutru i uveče. Staljin je često bio grub prema savetnicima
ako ne obave posao kako treba. Hju Lungi, ponovo u ulozi prevodioca, čuo ga je kako kaţe: “Ne verujem Višinskom, ali s njim je sve moguće. Skočiće gde mu kaţem.” Višinski se prema Staljinu ponašao “kao preplašeni pas”. Kad se Ruzvelt razboleo, Staljin, Molotov i Gromiko posetili su ga na dvadeset minuta. Kasnije je, silazeći niz stepenice, Staljin naglo stao, izvadio lulu iz dţepa, bez ţurbe je napunio i rekao tiho, kao za sebe: “Zašto je priroda morala ovako da ga kazni? Zar je on gori od ostalih ljudi?” Staljin nikada nije verovao Čerčilu, ali Ruzvelt kao da ga je opčinjavao. “Recite mi”, upitao je Gromika, “šta vi mislite o Ruzveltu?” Staljin od Gromika nije skrivao naklonost prema Ruzveltu, što je zapanjilo mladog diplomatu - Staljinova narav bila je tako kruta da je “retko gajio simpatije prema bilo kome iz drugog društvenog sistema”. Izuzetno retko je “pokazivao pozitivna ljudska osećanja”.
Lovci na medveda Sajmon Sibag Montefijore | 20. mart 2008.
Dele?i ratni plen, Staljin je ?er?ilu i Ruzveltu rekao: Ubio sam medveda (Hitlera), meni pripadaju i krzno i meso STALJIN, Čerčil i Ruzvelt na Jalti su 6. februara 1945. raspravljali o bolnoj temi Poljske i o svetskoj organizaciji, budućoj Organizaciji ujedinjenih nacija. Rusija će dobiti istočne okrajke Poljske u zamenu za nemačke teritorije na zapadu. Staljin je pristao samo da uključi nekoliko poljskih nacionalista u novu poljsku vladu, uglavnom komunističku. Kad je Ruzvelt rekao da izbori u Poljskoj moraju biti “izvan svake sumnje poput Cezarove ţene”, Staljin se našalio: “Tako su govorili o njoj, ali i ona je bila grešna”. Staljin je objasnio rusku opsednutost Poljskom: “Kroz čitavu istoriju Poljska je sluţila kao prolaz neprijateljima za napade na Rusiju” - zato je ţeleo jaku Poljsku. Ako je verovati Sergu Beriji, tog dana je njegov otac došao kod njega i rekao: “Josif Visarionovič nije se ni za milimetar pomerio po pitanju Poljske”. Odobrili su tri okupacione zone u demilitarizovanoj i denacifikovanoj Nemačkoj. Amerikance je obradovalo Staljinovo ponovljeno obećanje da će napasti Japan, i pristali su na njegov zahtev za Sahalinom i Kurilskim ostrvima. Posle sastanka, 8. februara, Staljin je priredio večeru u palati “Jusupov”: pozdravni govori bili su im osećajniji nego ranije. Velika trojica, iznurena ratom, razmišljala su o pobedi. Staljin je bio na visini, nazdravio je Čerčilu: “Čoveku kakav se raĎa jednom u sto godina, čoveku koji je hrabro drţao zastavu Velike Britanije. Govorim šta osećam, šta mi je u srcu i u mislima.” Staljin je bio “u odičnoj formi”, piše Bruk, “zabavan i sjajno raspoloţen”. Staljin nikoga nije prevario govoreći o sebi kao o “naivnom, brbljivom starcu”, zloslutno je nazdravio generalima koje “slavimo samo dok ratujemo, čije se zasluge posle rata brzo zaboravljaju. Posle rata njihov ugled opada, a dame im okreću leĎa”. Generali još nisu shvatili da to on sam namerava da ih zaboravi. NA OVOJ beskrajnoj večeri bio je i jedan neuobičajen gost. Staljin je pozvao oduševljenog Beriju, kojeg je tajanstvenost sve više gušila. Ruzvelt ga je primetio i upitao je Staljina: “Ko je onaj čovek sa cvikerom što sedi preko puta ambasadora Gromika?” “A, taj. To je naš Himler”, odgovorio je Staljin namerno zlobno. “To je Berija.” Šef tajne policije “nije rekao ništa, samo se osmehnuo pokazavši poţutele zube”. Ali, “ovo ga je zabolelo do srţi”, piše njegov sin, koji je znao koliko je Berija ţudeo da zakorači na svetsku pozornicu. Ruzvelta je ovo uznemirilo, primetio je Gromiko, posebno zato što je Berija čuo primedbu. Amerikanci su opčinjeno posmatrali ovog tajanstvenog čoveka. “Nizak je i debeo, nosi cviker s debelim staklima, zbog čega deluje zlokobno, ali je druţeljubiv”, rekla je Ketlin Hariman. Seksom opsednuti Berija uskoro se upustio u razgovor o polnom ponašanju riba s pijanim ţenskarošem ser Arčibaldom Klarkom Kerom. Kad se dobro napio, ser Arčibald je ustao i nazdravio Beriji - “čoveku koji pazi na naša tela”. Kompliment nije bio samo neprikladan, nego i trapav. Čerčil je smatrao da Berija nije prikladan prijatelj za ambasadora Njegovog veličanstva. “Ne, Arči, dosta je. Pazi šta radiš“, zapretio mu je prstom. Na večeri kod Čerčila, dva dana kasnije, Staljin je nazdravio Dţordţu Šestom, uz napomenu da je on sam oduvek bio protivnik kraljeva i na strani naroda. Čerčil je, pomalo ljutito, predloţio Molotovu da se ubuduće nazdravlja “trojici šefova drţava”. Na večeri je bilo svega petnaestoro gostiju; raspravljalo se o nastupajućim izborima u Britaniji. Staljin je bio siguran da će Čerčil pobediti: “Ko je bolji voĎa od vas, koji ste izvojevali pobedu?” Čerčil mu je objasnio da postoje dve partije. Posle završne večeri u carevoj sali za bilijar u Livadiji, Molotov je ispratio Ruzvelta nazad u Saki i popeo se u predsednički avion “sveta krava” da se oprosti. Čerčil je proveo noć na brodu “Frankonija”, u sevastopoljskoj luci, i odleteo kući sutradan. Staljin je odmah
seo u svoj voz za Moskvu. Budimpešta je pala dva dana kasnije. Staljin je dobio od saveznika doslovno sve što je hteo, i za to se obično krivi Ruzveltova bolest i njegova slabost prema Staljinovom šarmu. Obojicu voĎa Zapada optuţuju da su “prodali istočnu Evropu Staljinu”. Ako se prodaja odigrala, to se verovatno desilo ranije, na konferenciji ministara spoljnih poslova u Moskvi oktobra 1943. godine. Ipak, Staljin je sigurno oduševljeno napustio Jaltu s potpisom britanskog ministra spoljnih poslova Idna na sporazumu o povratku svih “sovjetskih” ratnih zarobljenika, od kojih su mnogi bili beli Kozaci, emigranti iz GraĎanskog rata koji su se borili uz naciste. Mnogi su streljani ili su stradali u Staljinovim logorima. Ruzveltovo udvaranje Staljinu i grubo postupanje prema Čerčilu bili su greška. Ali, Staljin je oduvek verovao da će sila odlučiti ko će vladati nad istočnom Evropom, koju je okupiralo deset miliona sovjetskih vojnika. Posle rata, kruţila je anegdota koja odraţava Staljinov pogled na Jaltu: “Čerčil, Ruzvelt i Staljin pošli su u lov. Ulovili su medveda. Čerčil je rekao: - Ja ću uzeti krzno, neka Ruzvelt i Staljin podele meso. Ruzvelt je rekao: - Ne, ja ću krzno, a Čerčil i Staljin neka podele meso. Staljin je ćutao, pa su ga Čerčil i Ruzvelt pitali: - Gospodine Staljine, šta vi kaţete? Staljin je jednostavno odgovorio: - Medved je moj - na kraju krajeva, ja sam ga ubio.” (Medved je Hitler, a krzno je istočna Evropa.) Osmog marta, usred operacije čišćenja Pomeranije, Staljin je pozvao Ţukova u Kuncevo na neobičan sastanak koji predstavlja vrhunac njihovog bliskog, krhkog partnerstva. Izgledao je potišteno. “Previše je radio i premalo spavao”, smatrao je Ţukov. Bitka za Berlin bila je njegov poslednji veliki napor. Posle nje više nije mogao da odrţi takav tempo rada. Nije bio jedini: Ruzvelt je umirao, Hitler je gotovo sasvim posenilio, Čerčil je često bio bolestan. Totalni rat naplatio je ogroman danak voĎama. Staljin koji je izašao iz rata, bio je istovremeno sentimentalniji i opasniji.
Napad na Berlin Sajmon Sibag Montefijore | 21. mart 2008.
Kad mu je Ţukov javio da je Berlin pao i da se Hitler ubio, Staljin je rekao: Zna?i, skotu je došao kraj KAD se Staljin usredsredio na Berlin, taj veliki trofej, odlučio je da izmeni način voĎenja rata: neće više biti predstavnika Stavke na frontovima. Od tada je vrhovni zapovedao neposredno. Ţukov je dobio zapovedništvo nad Prvim beloruskim frontom, sa zadatkom da preĎe osamsto kilometara do Berlina. Šest miliona sovjetskih vojnika grupisano je u ofanzivi Visla - Odra. Dve sedmice kasnije, Konjev se zario u “zlato” industrijske Šleske, Ţukov je isterao Nemce iz centralne Poljske, a Malinovski se ogorčeno borio za Budimpeštu. Drugi i Treći beloruski front ušli su u istočnu Prusku, na samo tlo Nemačke, u orgiji osvete; u sledećih nekoliko meseci preko dva miliona Nemica biće silovano. Ruski vojnici silovali su čak i Ruskinje tek osloboĎene iz nacističkih logora. Staljin nije mario za ovo i rekao je Đilasu: “Vi ste, naravno, čitali Dostojevskog? Shvatate li koliko je ljudska duša zamršena? Zamislite onda čoveka koji se borio od Staljingrada do Beograda, koji je prešao hiljade kilometara sopstvene razorene zemlje, preko leševa svojih drugova i svojih bliţnjih. Kako taj čovek moţe da reaguje normalno? I čega ima strašnog u tome što se malo zabavio s nekom ţenom posle takvih uţasa?” “Tri nedelje kasnije, 1. aprila 1945, ujutru, Staljin je u Malom uglu odrţao sastanak s dvojicom svojih najagresivnijih maršala, Ţukovom i Konjevom. - Dobro. Ko će zauzeti Berlin, mi ili saveznici?”, upitao je vrhovni. “Mi ćemo uzeti Berlin!”, odrezao je Konjev pre nego što je Ţukov stigao da odgovori. “Znači, takav si ti čovek”, nacerio se Staljin zadovoljno. ŢUKOV je dobio zadatak da napadne Berlin s mostobrana na Odri preko visoravni Zelev, a Konjev da krene na Lajpcig i Drezden, probijajući se severnim krilom ka juţnom Berlinu, uporedo sa Ţukovljevim pravcem napada. Vrhovni zapovednik dvosmislica pustio ih je obojicu da veruju da će zauzeti Berlin; “ne rekavši ni reč” Staljin je povukao liniju razdvajanja izmeĎu dva fronta, a onda je zastao i izbrisao liniju juţno od Berlina. Konjev je shvatio da mu se dozvoljava da se uključi u juriš na Berlin - ako bude mogao. “Onaj ko se probije prvi”, zadirkivao ih je Staljin, “neka uzme Berlin”. Istog dana, u “najvećoj prvoaprilskoj šali u istoriji”, kako se izrazio jedan istoričar, Staljin je uverio Ajzenhauera da je “Berlin izgubio svoju nekadašnju strategijsku vaţnost”. Dva dana kasnije, dvojica maršala doslovno su trčali na aerodrom i poleteli svaki svojim avionom u razmaku od dva minuta. Takva je, priznao je Konjev, bila njihova “strastvena ţelja” da osvoje nagradu. Dok su prikupljali i rasporeĎivali svoje jedinice, umro je Ruzvelt. Staljin je ocenio Ruzvelta kao “velikog drţavnika, pametnog, obrazovanog, dalekovidog i
liberalnog voĎu koji je produţio ţivot kapitalizmu...”. Šesnaestog aprila u pet sati ujutru Ţukov je otvorio vatru iz 14.600 topova na visoravni Zelov. Dvojica maršala zapovedali su s dva i po miliona vojnika, 41.600 topova, 6.250 tenkova i 7.500 aviona, “najvećom usredsreĎenom vatrenom moći u istoriji”. Ali visoravni su bile dobro branjena prepreka. Ţukovljevi gubici bili su stravični. U ponoć je telefonirao Staljinu, koji mu se narugao: “Znači, potcenili ste neprijateljske snage na berlinskoj osi? Konjev je počeo mnogo uspešnije.” Vrhovni je zatim telefonirao Konjevu. “Ţukovu je prilično teško. Još tuče po odbrambenim linijama.” Zaćutao je. Konjev, koji je dobro znao kako vrhovni misli, ćutao je dok Staljin nije upitao: “Da li je moguće premestiti Ţukovljeve tenkovske jedinice i poslati ih na Berlin kroz brešu na vašem frontu?” Konjev je uzbuĎeno odgovorio da njegovi tenkovi mogu da skrenu ka Berlinu. Staljin je pogledao mapu. “Slaţem se. Okrenite tenkove ka Berlinu.” Ţukov je bio odlučan da sam zauzme Berlin; ne obazirući se na tradicionalne načine upotrebe tenkova, upravo tenkovima je nasrnuo na visoravni i zaglavio se u kipućoj masi smrvljene zemlje i leševa. Izgubio je 30.000 ljudi. Staljin ga nije pozvao puna tri dana. DVADESETOG aprila Ţukov je prodro u istočna predgraĎa Berlina. Oba maršala probijala su se, ulicu po ulicu, kuću po kuću, prema Hitlerovoj Rajhskancelariji. Dvadeset petog aprila Konjev je naredio napad na Rajhstag. Trista metara od zgrade Rajhstaga Čujkov, komandant Ţukovljevog proboja, naišao je na sovjetske znake - bili su to tenkovi maršala Konjeva. Ţukov je lično pohitao napred i zaurlao na Ribalka, Konjevljevog zapovednika oklopnih jedinica: “Šta vi radite ovde?” Razočarani Konjev skrenuo je na zapad i prepustio Rajhstag Ţukovu. Ali, Staljin je ponudio novu nagradu. “Ko će zauzeti Prag?” Staljin je čekao u Kuncevu; odlazio je u kancelariju svakodnevno na svega sat-dva, i to oko ponoći. Dvadeset osmog aprila, u svom bunkeru, Hitler se venčao s Evom Braun, izdiktirao testament, a zatim su ispili šampanjac. Dva dana kasnije, dok se Ţukov primicao, Hitler je isprobao kapsule cijanida na svojoj ţenki nemačkog ovčara Blondi. Oko tri i petnaest ujutru, uz nejasno brujanje zabave na spratu, Hitler je izvršio samoubistvo pucajući sebi u glavu. Eva je progutala otrov. Gebels i Borman nacističkim pozdravom oprostili su se od Hitlera pred lomačom u vrtu Rajhskancelarije. U pola osam ujutru Staljin je, ne znajući za ovo, došao u svoj kabinet na sastanak s Maljenkovom i Višinskim. Četrdeset pet minuta kasnije vratio se u Kuncevo. U zoru 1. maja, načelnik nemačkog Generalštaba došao je kod Čujkova, objavio Hitlerovu smrt i zatraţio obustavu vatre. Ironičnom igrom slučaja, bio je to Hans Krebs, nemački oficir visokog stasa kojem je Staljin, ispraćajući Japance u aprilu 1941, rekao: “Ostaćemo prijatelji”. Čujkov je odbio primirje. Krebs je otišao i ubio se. Kao da se 22. jun 1941. obrnuo, Ţukov je, ţeljan da prvi saopšti istorijsku vest, pozvao Kuncevo. Javio se Staljinov telohranitelj general Vlasik: “Drug Staljin je upravo otišao na počinak.” “Molim vas da ga probudite”, rekao je oštro Ţukov. “Stvar je hitna i ne moţe da čeka do jutra.” Staljin je uzeo slušalicu i čuo za Hitlerovu smrt. “Znači, skotu je došao kraj.”
U samrtnom ropcu Sajmon Sibag Montefijore | 22. mart 2008.
Pred sam kraj Staljin je otvorio o?i. Pogled mu je bio strašan, lud i gnevan, pun straha od smrti IDEM na spavanje”, rekao je Staljin veselo. “I odmarajte. Neću vas zvati.” Straţa u Kuncevu se obradovala - Staljin telohraniteljima nikad ranije nije dao slobodnu noć. Zatvorili su vrata na maloj trpezariji obloţenoj svetlim drvetom. Staljin je legao na ruţičasti divan oko četiri sata ujutro. Bio je prilično pijan. Osvanula je nedelja 1. mart 1953. Straţa od pre podneva čekala je da Gazda ustane. Ali, čitavog dana “nije bilo kretanja”. Telohranitelji su se uznemirili. Tek u šest po podne Staljin je upalio svetlo u maloj trpezariji. Očigledno je najzad ustao. “Hvala Bogu, sve je u redu”, rekli su. Prošla su četiri sata, a Staljin se nije pojavio. Nešto ipak nije bilo u redu. Oko deset uveče stigla je pošta iz Centrlanog komiteta. Pukovnik Lozgačov je steţući papire, nervozno otvorio vrata na maloj trpezariji i ugledao “stravičan prizor”. Staljin je leţao na tepihu, u donjem delu piţame i potkošulji, naslonjen na jednu ruku “vrlo neprirodno”. Bio je svestan, ali bespomoćan. Kad je čuo pukovnikove korake pozvao ga je k sebi, “slabašno podigavši ruku”. Straţar mu je pritrčao: “Šta je bilo, druţe Staljine?” Staljin je nešto promrljao, ali nije mogao da govori. Bio je hladan. Na podu pored njega leţali su ručni sat i Pravda, a na stočiću je stajala boca mineralne vode. Staljin se umokrio. “Da pozovem lekara?”, pitao je Lozgačov.
Staljin je samo šištao i mumlao. Lozgačov je podigao sat; stao je u pola sedam ujutro, kad je Staljina pogodila kap. Staljin je zakrkljao i učinilo se da je zaspao. Lozgačov je pojurio do telefona. Najpre je obavešten Maljenkov, a onda Berija, koji je naredio da “ne govore nikom o bolesti druga Staljina”. Sutradan, u ponedeljak 2. marta u tri ujutro, četiri sata posle poziva Maljenkovu, u Kuncevo su došli Berija i Maljenkov. Dok je Berija energično zakoračio u predvorje, Maljenkov se, čuvši da mu cipele škripe, brzo izuo, i u čarapama, na vrhovima prstiju, kao pregojena, graciozna balerina, krenuo napred. Cipele je nosio pod miškom. “Šta je sa Gazdom?” Pogledali su usnulog generalisimusa kako hrče pod ćebetom, a onda se Berija obrecnuo na telohranitelje: “Šta to znači?... Zašto diţete paniku? Gazda očigledno mirno spava. Ko je ovakve budale dodelio Staljinu? Idemo, Maljenkove!” O Staljinovom stanju upoznati su zatim Hruškov i Bulganjin. Otimačina o vlast sigurno je počela već te noći. Ova četvorka odloţila je pozivanje lekara sve do jutra, kada se oko Staljinove postelje okupio Politbiro. Staljin je otvorio oči, pogledao svoje saradnike jednog po jednog, a onda ponovo zaţmurio. Vorošilov se s poštovanjem obratio bolesniku: “Druţe Staljine, ovde smo, tvoji odani prijatelji i drugovi. Kako ti je, prijatelju dragi?” Staljinovo lice bilo je izobličeno. Meškoljio se, ali nije sasvim dolazio svesti. Lekari su, predvoĎeni profesorom Lukomskim, najzad stigli, ali bili su nova ekipa i nikada pre nisu radili sa Staljinom. “Svi su drhtali kao i mi”, primetio je Lozgačov. Najpre je prišao zubar da izvadi Staljinovu protezu, ali “toliko se uplašio da mu je iskliznula iz ruke i pala na pod”. Onda je Lukomski pokušao da skine Staljinu potkošulju kako bi mu izmerili pritisak. “Ruke su im se toliko tresle” kaţe Lozgačov, “da nisu uspeli ni da svuku Staljina.” Lukomski se “plašio da ga dodirne”, nije mogao ni da mu čvrsto obuhvati zglob. Kad je utvrĎeno da je Staljin onesposobljen, Berija je “počeo s mrţnjom da sikće”, ali kad god bi Staljinu zatreperili kapci, ili kad bi otvorio oči “padao je na kolena i ljubio mu ruku”. Kad je Staljin ponovo utonuo u san, Berija ga je doslovno pljuvao. Četvrtog marta kasno uveče Staljinovo stanje se pogoršalo, disao je kratkim, plitkim uzdisajima. U pola dvanaest Staljin se zagrcnuo. IzmeĎu iskidanih uzdisaja sledile su pauze. Stanje je bilo kritično. Petog marta Staljin je iznenada prebledeo i počeo da diše još pliće, sa sve duţim pauzama. Puls mu je bio slab i ubrzan. Počeo je da vrti glavom. Imao je grčeve u levoj ruci i nozi. U podne je povratio krv. Berija je prišao postelji, i kao prestolonaslednik u firmi, melodramatično objavio: “Druţe Staljine, svi članovi Politbiroa su ovde, obrati nam se!” Reakcije nije bilo. Staljin nije otvorio oči. VoĎe su stali u red da se oproste, dvojica po dvojica kao Ďaci prema redosledu vaţnosti - prvo Berija i Maljenkov, zatim Vorošilov, Molotov, Kaganovič, Mikojan... Obredno su se rukovali sa samrtnikom. Maljenkov tvrdi da mu je Staljin stegnuo prste i tako ga imenovao za naslednika. Oko devet uveče Staljin je počeo da se znoji. Puls mu je oslabio, a usne poplavele. U pola deset broj udisaja iznosio je 48 u minuti. Puls je i dalje slabio. U dvadeset do deset lekari su Staljinu dali kiseonik. Puls mu je gotovo iščezao... “Lice mu je izgubilo boju”, zapisala je Svetlana; “Crte su mu postale neprepoznatljive... doslovno se gušio pred našim očima. Samrtni ropac bio je uţasan. Pred sam kraj otvorio je oči. Pogled mu je bio strašan, lud i gnevan, pun straha od smrti. Iznenada mu se ritam disanja promenio, podigao je levu ruku. „Činilo se da pokazuje nešto u visini, ili da nam preti. Sledećeg trenutka, uz poslednji napor, duša mu se otkinula od tela. Staljinovo lice je pobledelo, bilo je spokojno, lepo, nedodirljivo”, kaţe Svetlana. „Svi smo stajali nemi i skamenjeni.” Berija je poleteo napred i prvi obredno poljubio još toplo telo; kao da je time mrtvom kralju skinuo prsten. Berija nije plakao; zapravo je „sijao” i delovao “preporoĎeno”. Probio se zatim izmeĎu uplakanih velikaša i odjurio u Kremlj. “Otišao je da zgrabi vlast”, rekao je Mikojan Hruščovu. Svetlana je primetila da se svi plaše Berije Gledali su za njim, a onda su grozničavo “članovi vlade pohitali na vrata”. Div je otišao, ostavivši za sobom samo ljušturu starca na divanu u ruţnoj kući u predgraĎu. U kući su ostali samo porodica i posluga. Mnogi su plakali. Onda se izmeĎu rasplakanih sobarica progurala Valječka, Staljinova najbliţa druţbenica, koja je od svojih 38 godina gotovo polovinu provela uz njega. “Teško je pala na kolena” i bacila se na mrtvo telo bez ikakvog ustručavanja, kao običan čovek u ţalosti. Ova vedra, ali krajnje uzdrţana ţena, koja je toliko videla, do smrti je verovala da “nikad bolji čovek nije hodao zemljom”. Poloţivši mu glavu na grudi Valječka je, sa suzama na “okruglom licu, ridala iz sveg glasa kao što čine seljanke. Dugo je jadikovala, a niko nije ni pokušavao da je spreči.” (KRAJ)
