Herojski otpor Grčke 17. mart 2013 Italijanske jedinice napale su Grčku 28. oktobra 1940. godine iz svoje baze u Albaniji
Kralj Petar II Karađorđević ITALIJANSKE jedinice napale su Grčku 28. oktobra 1940. godine iz svoje baze u Albaniji. Ovo me je veoma uzbudilo iz dva razloga: prvo, Jugoslavija i Grčka su uvek bile izuzetno prijateljske zemlje i trebalo je da, prema uslovima Balkanskog ugovora, zajedno sa Turskom, svakako, priskočimo Grčkoj u pomoć, iako je iz dotadašnjeg stava naše vlade bilo očito da to nećemo učiniti. Drugi razlog bila je činjenica da će potencijalni neprijatelj, kada jednom osvoji Grčku, sasvim okružiti i otcepiti Jugoslaviju od ostalog sveta. Međutim, posle nekoliko nedelja, bilo je jasno da je mala, herojska Grčka u stanju da se sama suprotstavi agresoru. Javno mnjenje u Beogradu postajalo je sve uznemirenije i ljudi su gunđali, pa čak i grubo grdili vladu zbog njene politike popustljivosti prema silama Osovine. Na univerzitetu i u nekim srednjim školama došlo je do demonstracija. Takođe je, među mladim oficirima u vojsci, bilo veoma izraženo osećanje nezadovoljstva, jer su verovali da se odričemo svojih ranijih prijatelja i saveznika, a i osuđivali su zastareo i nemaran način na koji su se vršile pripreme za odbranu zemlje. Nezadovoljstvo se još više povećalo, kada su nemačke jedinice prešle rumunsku i bugarsku granicu i obe zemlje podvrgle mirnoj vojnoj okupaciji. Ubrzo posle toga, počele su da se šire glasine da Hitler postavlja provokativne zahteve našoj vladi, tražeći dozvolu za prolaz nemačkih trupa preko naše teritorije i njeno korišćenje za vazduhoplovne baze, pa čak i naše članstvo u Trojnom paktu. Misli su mi bile veoma zbrkane, rastrzane između instinktivnog osećanja koje sam delio sa svojim narodom i logičnog razmišljanja, po kome je ovakav stav možda ipak najbolji, jer dobijamo u vremenu, umesto da, time što ćemo ući u rat u ovom trenutku, počinimo masovno samoubistvo. Bio sam u još većoj nedoumici, jer su svi ljudi koji su mogli da me posavetuju, moj stric (Pavle), general Kosić, moji profesori i vojni instruktori, navodili različite razloge za ovakvu politiku naše vlade.
Do tog trenutka, moji problemi bili su više-manje isti kao ma kog drugog dečaka, ali iznenada sam bačen u okolnosti sa kojima, pošto sam bio premlad i neiskusan, nisam bio u stanju da se uhvatim u koštac. Moje srce i moj razum, moj instinkt i moja obuka, bili su u sukobu. Zbog svog vaspitanja, u kome je bilo izraženo osećanje za tradiciju i autoritet, i letimične predstave koju sam imao o složenim državnim pitanjima, počeo sam da preispitujem svoje patriotske težnje kao i sva ostala jugoslovenska mladež. Znao sam da treba da načuljim uši i da slušam rasprave onih koji su od mene stariji i pametniji i koji su više od mene upućeni u političke prilike. Priredili smo uobičajenu božićnu zabavu i, posle predstave, uspeo sam da odvedem u stranu jednog gosta, sa kojim sam odavno želeo da razgovaram. Bio je to engleski diplomata koji je došao da nas poseti. Postavio sam mu veliki broj pitanja o opštim ratnim prilikama u Engleskoj. Slika koju mi je dao bila je vrlo nevesela. Bitka za Britaniju bila je, svakako, veliki trijumf Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, ali sada se pojačalo noćno bombardovanje, Nemci su koncentrisali jedinice duž francuske obale Kanala i narod je očekivao nemačku invaziju na proleće. Pitao sam ga da li će, ukoliko mi uđemo u rat, Velika Britanija moći odmah da nas snabde borbenim avionima, lakim tenkovima i borbenim jedinicama. Odgovorio je da ne veruje. Zanimljivi, ali uznemirujući izveštaji stizali su od našeg poslanika u Berlinu, koji je pokušao da odloži trenutak potpisivanja Trojnog pakta i izbegne Hitlerov zahtev da nemačke trupe prođu preko jugoslovenske teritorije. NAPETOST NA DVORU NAPETOST je rasla u dvoru i u gradu. Glasine su uzimale maha, a najgora od svih bila je da će Jugoslavija svakog trenutka potpisati trojni pakt. Počeo sam da skraćujem popodnevne časove i uspeo sam da okupim malu grupu svojih starih drugova iz vojne akademije, sa univerziteta i iz srednje škole. Razmatrali smo mnoge planove i najzad smo se oko jednog složili. Trebalo je da otputujem na nekoliko dana, pod izgovorom da idem u lov, a umesto toga da sa svojim drugom, kadetom, odem u tenkovski depo u Beogradu, koji je bio pod komandom majora, mog dobrog prijatelja koji je delio naša osećanja. Major će onda reći da ide u noćnu patrolu i povešće šest tenkova sa sobom, kojima će otići na jug u Skoplje, oko 300 milja od Beograda. Do tog trenutka, treba da se potrudim da niko ne posumnja da učestvujem u ovim akcijama. Drugi članovi naše grupe koji su bili iz vojske, a jedan od njih bio je kapetan garde, trebalo je da se prijave za premeštaj i da se potrude da budu prebačeni u komandu u južnoj Makedoniji. Stric jednog od mojih prijatelja, kadeta, živeo je u Bitolju, a njegov stariji brat je, srećom po nas, u to vreme bio komandant pešadijskog bataljona u toj oblasti. U ovu poverljivu grupu uzeo sam, takođe, jednog od mojih vojnih instruktora, koji je doskora bio komandant brigade blizu grada Debra. Bio je izuzetno omiljen među oficirima i vojnicima svog garnizona. Drugi članovi naše grupe trebalo je da stupe u vezu sa što više poverljivih ljudi i da se potrude da se što više približe granici. Nadali smo se da 24 sata posle našeg bekstva tenkovima iz Beograda neće biti uzbune. Trebalo je da odem u glavni garnizonski štab u Skoplju koji je, što sam već znao, bio na našoj strani i da stupim u vezu sa generalom koji je bio komandant oblasti, i da ga ubedim da izda naređenje svojim jedinicama da se povuku prema granici. Nameravali smo da zatražimo od grčke vlade da u svoju zemlju primi ovu izbegličku vojsku od oko 100.000 ljudi i da grčka vlada, u naše ime, traži od naše sopstvene vlade da otkaže potpisivanje pakta. U slučaju da odbije, trebalo je da se pridružimo tradicionalnim prijateljima, Grcima, u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.
Protiv pakta i crkva! 18. mart 2013. Upozorio sam vladu i generale da prave grešku što rade suprotno osećanju naroda. General Kosić tvrdi da je bitno da dobijemo u vremenu
Cvetkovićev potpis pristupnica Trojnom paktu NA opšte čuđenje, 14. februara, predsednik vlade Cvetković i ministar inostranih poslova Cincar-Marković otputovali su u Berhtesgaden, „na poziv Hitlera“, da rasprave buduće odnose između dve zemlje. Ministri su se vratili 26. marta sa završnog puta u Nemačku i izdali zvanično saopštenje da je Trojni pakt potpisan u Beču i da smo zvanično pristupili silama Osovine. U izjavi je, takođe, rečeno da pakt sadrži tajne klauzule koje za nas predstavljaju veliku prednost. Uveče 26. marta 1941. telefonirao mi je stric Pavle i rekao da ide na Brdo (kod Kranja), vozom, jer je umoran i potreban mu je odmor od nekoliko dana. Dok sam večerao, general Kosić je zatražio da me vidi u osam sati. Došao je u svojoj paradnoj uniformi, pošto je mog strica ispratio na stanicu, i braneći se, počeo da objašnjava razloge za odluku vlade. Uveravao me je da je pakt samo formalnost i da tajne klauzule, sadržane u paktu garantuju našu potpunu neutralnost. Govoreći što je mirnije mogao, napregao se da mi objasni da će nas to u ovom trenutku ostaviti izvan rata i da je, pošto zapadne sile nisu u mogućnosti da nam pomognu, potpisivanje pakta bio jedini način da dobijemo u vremenu i nastavimo naš program naoružanja, do trenutka, kad nam ovaj pakt ne bude više potreban. „Osećamo da je naša dužnost“, rekao je, „da očuvamo jedinstvo i integritet Jugoslavije do 6. septembra, kada će naše Veličanstvo biti punoletno i preuzeti zakonitu vlast i obaveze“. Usudio sam se da primetim da, sa njihove strane, uopšte nije pametno što žele da prenesu na mene, dečaka od osamnaest godina, odgovornost pod ovakvim uslovima i u ovakvom trenutku. Upitao sam ga, da li zna i da li shvata kakva će biti reakcija našeg naroda na objavu o potpisivanju pakta, i upozorio ga da, ukoliko vlada ne bude bila sposobna da javnosti da razumno objašnjenje, može doći do opasnog, silovitog nepredviđenog odgovora.
Tokom rasprave, počeo je da preti i muca, opovrgavajući razloge koje sam naveo kao uzroke za ovakvo ponašanje vlade. Nedvosmisleno sam mu rekao da njegovi razlozi mogu da budu ubedljivi i logični samo nekome ko je lišen nacionalnog ponosa. SRAMOTA ZA JUGOSLAVIJU PRE nego što je preduzet poslednji korak, regentski savet je zatražio od ministra vojske i mornarice generala Pešića, da pozove sve generale na neodložan sastanak po pitanju tekuće vojne situacije. Sastanak je održan 18. marta u kući komandanta Beograda. Svi su se složili da je, sa vojne tačke gledišta, situacija veoma ozbiljna za Jugoslaviju i da se mora učiniti sve što je moguće, da se izbegne rat sa tada svemoćnim silama Osovine. General Simović je, međutim, rekao da bi, prema njegovoj oceni, pakt sa Hitlerom bio sramotan za Jugoslaviju, a posebno za Srbiju. Pred kraj našeg razgovora, ponovio sam da sam ubeđen da vlada i generalštab prave vrlo veliku grešku što rade suprotno osećanju naroda i što mu ništa ne objašnjavaju i što ga ne obaveštavaju o razlozima za svoju politiku, kao i o tome šta ona podrazumeva. „Ukoliko želite da pridobijete poverenje naroda, od koga zavisite, treba da mu na njegovom sopstvenom jeziku objasnite šta se događa. Ukoliko to ne učinite, otkrićete da vam je on najgori neprijatelj“. Naš razgovor se završio u tri sata ujutru ovom nezadovoljavajućom primedbom i ostao sam sam. Ovaj razgovor vođen je uoči prevrata 27. marta. Prevrat je imao dalekosežne posledice i predstavljao je još hrabriji čin zbog toga što je Jugoslavija bila nepripremljena za rat sa Nemačkom koji je neizbežno usledio. Zbog ovog rata, Hitler je morao da odloži napad na Rusiju, a kašnjenje je bilo neprocenjivi doprinos savezničkoj stvari. U prvim mesecima 1941. godine, svi sastanci istaknutih jugoslovenskih političara sa nemačkim ministrima predstavljani su kao kurtoazne posete. Poseta mog strica Pavla Hitleru, u Berghofu, 7. marta, za koju se, uprkos velikoj tajnosti posete, saznalo u Beogradu 9. marta, pokazala je svima jasno šta se dešava. Pobunama i demonstracijama rasteretila se prenapeta atmosfera u gradu. U kafanama, na sastancima, na skupovima, jedini predmet razgovora bila je namera vlade da potpiše pakt. Patriotske pesme iz Prvog svetskog rata mogle su se čuti na svim javnim mestima, u autobusima, tramvajima, pa čak i u dvorištima crkava. Pre nego što je otišao da potpiše pakt, Cvetković se sastao s knezom Pavlom i još jednom su raspravljali o stanju oružanih snaga u zemlji. U 10 sati uveče, 22. marta, pozvali su generala Simovića da ga pitaju da li postoji neki plan za pobunu. General Simović je obavestio i njih i generala Pešića, ministra i doktora Mačeka, koji su takođe bili prisutni, da, iako nema konkretnog plana za prevrat, postoji zloslutno nezadovoljstvo među mlađim oficirima. Otvoreno je rekao da ne veruje da bi vojska, u bilo kom slučaju, podnela pakt sa Nemačkom koji bi učinio Jugoslaviju vazalom te zemlje. U samoj vladi, u znak protesta protiv nemačkog pakta, tri srpska ministra su podnela ostavke: gospodin Budisavljević, gospodin Konstantinović i dr Čubrilović. Cvetkoviću je bilo teško da ovim ljudima nađe zamenu. Cvetković je, 23. marta, u pratnji ministra inostranih poslova gospodina Markovića, otišao u Beč da potpiše pakt. Čim se za to saznalo, svugde su počele demonstracije. Velike grupe studenata izvikivale su parole „Bolje rat nego pakt!“, „Bolje grob nego rob!“, „Dole izdajnička vlada!“, „Dole Hitler!“. U Kragujevcu, 120 milja od Beograda, demonstracije 150.000 patriota morale su da uguše policija i vojska. Uoči potpisivanja pakta, stari vojnici i oficiri održali su veliki skup na kome su jednoglasno odlučili da se tome suprotstave. Univerziteti, patriotske ustanove i mnoge druge organizacije doneli su istu odluku. Sveštenici Pravoslavne crkve i glavni službenici širom zemlje takođe su bili protiv pakta. Čak i policija, dok se trudila da vrši svoju dužnost i održi red, saosećala je sa narodom.
Postao sam pravi kralj 19. mart 2013. Čelnici partija pokušali da preuzmu već osvojenu ulogu vođe zemlje. General Milan Nedić odbio da stane na čelo pobune
Narod na beogradskim ulicama 27. marta 1941. ZA svakog pravog Srbina postojalo je samo jedno rešenje: prevrat koji je usledio 27. marta. Srbi su bili spremni, kao što su bili i Poljaci, da računaju samo na sopstvene snage u strašnim danima koji su predstojali. U suštini, činjenica je da je pakt sa Nemačkom bio još sramotniji nego što se to činilo narodu. Tajnim klauzulama pakta, Jugoslavija se obavezala da se bori protiv anti-nemačke propagande, da omogući prolaz nemačkim jedinicama i ratnom materijalu preko jugoslovenske teritorije, a da joj, zauzvrat, bude omogućeno učešće u nemačkoj privredi i proširenje jugoslovenske teritorije u pravcu Soluna. Čak pre nego što su ministri otišli u Beč, pomoćnik komandanta ratnog vazduhoplovstva, general Mirković, predvideo je da će Jugoslavija biti uvučena u rat na strani sila Osovine i osetio je da mora učiniti sve što je moguće da to spreči. Znajući da je zemlji, u tako kritičnom trenutku, prvo potreban vođa, potražio je nekoga od ljudi kojima je najviše verovao i koje je najviše poštovao i ponudio je položaj gospodinu Krasojeviću, moravskom banu, generalu Nediću, ministru vojske i mornarice, generalu Aleksandru Stankoviću, komandantu kraljeve garde, generalu Bogoljubu Iliću i generalu Simoviću. Opisujući reakcije ovih ljudi, general Mirković je rekao za generala Nedića: „Znao sam da saoseća sa mnom i da mi je naklonjen i počeo sam, malo po malo, da ga ubeđujem da prihvati moje ideje“. Na nesreću, Nedić je zauzeo malodušan stav i odbio je da preuzme odgovornost za vođenje pobune. „Sve je izgubljeno, ma šta uradili“, rekao je. General Stanković, komandant kraljeve garde, takođe je odbio. Osećao je da, zbog položaja u kome se nalazi, nikad ne bi u tome mogao aktivno da učestvuje, ali je obećao da nikad neće upotrebiti gardu protiv naroda i da će držati u potpunoj tajnosti planove za koje zna. General Ilić je, takođe, odbio da bude vođa
prevrata i buduće vlade, pošto je sebe smatrao neprikladnim za političkog vođu zemlje, iako je kasnije postao ministar vojske i mornarice u novoj vladi. Konačno, general Mirković je razgovarao sa generalom Simovićem i on je, bez mnogo predomišljanja, prihvatio da preuzme obavezu vođe državnog udara. BLAGOSLOV S NEBA U DVA sata ujutru 27. marta sve je bilo spremno, prema planu, i jedinice su krenule u pohod. Počela je da pada sitna kiša, „rajski blagoslov“, i u tišini noći čuo se zvuk motora koji se pale i udaljavaju, dok se buka nije izgubila u pravcu Beograda. U kamionima su bile jedinice iz Zemuna koje su odlazile da izvrše naređenja. Onog dana kada je pakt potpisan, 25. marta, odlučeno je da će se prevrat odigrati 27. marta u 2.20 ujutru i da će ga izvršiti vojska i vazduhoplovne snage beogradskog i zemunskog garnizona. Posle podne 26. marta, general Mirković je okupio potpukovnika Dinića, majora Živana Kneževića i svog obaveštajnog oficira i dao im poslednja uputstva. Kada je general Simović stigao u pet sati popodne, general Mirković ga je obavestio da namerava da stupi u akciju te noći. General Simović je bio pomalo iznenađen i želeo je da se sačeka, ali general Mirković je već dao uputstva drugim, glavnim saradnicima i bio je spreman za neodložnu akciju. Simović se složio da planovi moraju da nastave da se ostvaruju. Pola sata kasnije, potpukovnik Dinić primio je izveštaj od Dunavske divizije, u kome je stajalo da je stric Pavle napustio Beograd kraljevskim vozom i preneo je to obaveštenje generalu Mirkoviću. U prvom trenutku to je izazvalo izvesnu zabrinutost, jer su pomislili da je knez sigurno obavešten o planu za prevrat i da napušta zemlju. Izveštaj iz dvora, međutim, tvrdio je da je moj stric napustio Beograd radi odmora u Sloveniji, a da su kneginja Olga i deca još u Beogradu. U 2.20 počeli su da stižu prvi izveštaji. Pukovnik Burazović je telefonirao da je zauzeo sedište policije u Beogradu. Ubrzo zatim, komandant Pejić je objavio da je sa grupom od 40 pripadnika vazduhoplovnih jedinica zauzeo radio-stanicu „Makiš„ u Beogradu. Tu se dogodila jedina nesreća za vreme prevrata, kada je slučajno ubijen policajac. Onda je stigla vest da je zauzeta radio-stanica „Batajnica“ i potpukovnik Radojičić je objavio da su zauzeli Ministarstvo rata i sedište Generalštaba. Direktor Glavne pošte izvestio je da su jedinice okupirale Glavnu poštu u Beogradu i Zemunu. Konačno je stigao i izveštaj o hapšenju predsednika vlade Cvetkovića i članova njegove vlade i bilo je jasno da je prevrat uspeo. Sve ovo odigralo se za nešto više od sat vremena i izgubljen je samo jedan ljudski život. Tri sata kasnije, vođe različitih političkih partija okupile su se u Ministarstvu vojske i mornarice, gde ih je dočekao general Simović. Događaji od te noći savršeno su izvedeni, ali odmah su nastupile teškoće, pošto su vođe partija pokušale da preuzmu tek osvojeni položaj vođe zemlje. Na ovom prvom sastanku pokazale su se sve slabosti ove vlade, koja je kasnije postala moja vlada u izbeglištvu. Međutim, posle duge i žive rasprave, od glavnih predstavnika partija izabrana je nova vlada, sa generalom Simovićem kao predsednikom. Proglašen sam stvarnim vladarom, dok su knezu Pavlu oduzeta prava namesnika i odlučeno je da se od njega, čim se vrati, zatraži da napusti zemlju. U međuvremenu, moj stric Pavle stigao je u Zagreb i vojni komandant mu je saopštio vest o prevratu u Beogradu. Stric Pavle je prvo otišao u kuću bana Hrvatske gde je porazgovarao o situaciji sa zamenikom predsednika Cvetkovićeve vlade dr Mačekom i banom Hrvatske dr Šubašićem. Dr Maček je smatrao da regent ne sme da popusti pred izvršiocima prevrata. General Marić je rekao da može da garantuje da će oružane snage širom Hrvatske ostati postojane i da će se suprotstaviti Simovićevoj vladi. Moj stric, međutim, iscrpljen od napetosti kroz koju je prolazio tokom poslednjih meseci, osećao je da je sve izgubljeno i molio je dr Mačeka da se pridruži novoj vladi da bi mogao da učini sve da se izbegne rat.
Proglas tuđim grlom 20. mart 2013. Nisam dozvolio da Dunavska divizija napadne jedinice kod dvora. Čuo sam tuđi glas kako se u moje ime obraća narodu
Podrška kralju Petru 27. marta 1941. KNEZ Pavle se u pratnji dr Šubašića vratio u Beograd. U 7 sati uveče, general Simović je otišao sa načelnikom Generalštaba na zemunsku stanicu i u 7.10 kraljevski voz je ušao u stanicu. Kneževa telesna garda pojavila se na prozoru i, u moje ime, od njih je zatraženo da ne pružaju otpor. Sve je prošlo mirno. Knez, obučen u civilno odelo, sedeo je u salonu vidno umoran i utučen. Od njega je zatraženo da napusti voz, jer ga čeka predsednik vlade. Ustao je i rekao samo: „Mislim da sam stigao na vreme“. Na peronu je pozdravio generala Simovića i zajedno su se odvezli u Generalštab gde je potpisao da se odriče namesništva. Moje lično iskustvo u vreme prevrata počelo je u 6 sati ujutru 27. marta 1941. kada je Radenko, moj lični sluga, ušao u moju sobu, jako me protresao i probudio. Rekao mi je da me u gostinskoj sobi čeka upravnik, koji želi hitno da me vidi. Takođe mi je prošaputao na uvo da vodim računa šta radim i šta govorim, pošto su se, izgleda, vojska i vazduhoplovne snage u gradu pobunile protiv vlade. Iako sam se obukao najbrže što sam mogao, general Kosić je nespokojno hodao unaokolo, mašući stalno rukom i, požurujući me, vikao: „Jeste li spremni? Požurite!“ Kad sam se obukao, krenuo sam za njim i još ošamućen, seo sam u otvoreni automobil, upitavši pospano „Kuda idemo?“ Rekao mi je da ćemo se odvesti u štab garde gde me čeka garda, postrojena na paradnom poligonu. „Morate da odete i da se pokažete“ rekao je, „jer su to ljudi koji će vas braniti kad dođe vreme“. Nema sumnje da ni jedinice garde, isto kao ni ja, nisu znale povod za ovu ranu jutarnju smotru. Kad smo se vratili u dvor, uključio sam radio, na Radenkov predlog. Na svoje zaprepašćenje, čuo sam glas koji liči na moj, kako izdaje sledeći proglas: „Srbi, Hrvati, Slovenci, U ovom trenutku, tako ozbiljnom za naš narod, odlučio sam da preuzmem kraljevsku vlast. Članovi namesništva prihvatili su ispravnost razloga za ovakav moj potez i odmah su svojevoljno podneli ostavku. Moje, kraljevska vojska i mornarica, odmah su mi se stavile na raspolaganje i već izvršavaju moje naloge. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. U sadašnjim teškim okolnostima, ovo je najpouzdaniji način da se očuva unutrašnji poredak i spoljni mir. Ovlastio sam armijskog generala Simovića da
sastavi novu vladu. Sa verom u Boga i u budućnost Jugoslavije, pozivam sve građane i predstavnike vlasti u zemlji da ispunjavaju dužnosti prema kralju i otadžbini“. Do tog trenutka general Kosić je već sasvim pobesneo. Uleteo je kao oluja u moju sobu i objavio da su „pobunjeničke“ jedinice zauzele sve zvanične zgrade i da opkoljavaju dvor. Čupao je kosu i bio je ubeđen da će nas sve pobiti. Rekao je da je izdao naređenje gardi da otvori vatru na svakog „pobunjenika“ koji se približi dvoru. Brzo sam zabranio takvu akciju, rekavši: „Nemojmo da dopustimo nepotrebno krvoproliće!“ Predložio sam da od komandanta takozvanih pobunjeničkih jedinica zatraži da dođe i da me obavesti šta se događa. „Veoma dobra ideja“, rekao je, „i kada dođe, uhapsićemo ga“. To me je veoma uznemirilo i strogo sam mu saopštio da ne želim da iko bude uhapšen. Na kraju se složio da ode i kroz kapiju razgovara sa „pobunjenicima“.
BES GENERALA KOSIĆA BRZO sam obukao kućni kaput i otišao u gostinsku sobu gde me je čekao general Kosić, besan i razbarušen. Rekao mi je da se smesta obučem, pošto je izvesna grupa mladih, usijanih oficira vojske i vazduhoplovstva povela svoje jedinice u grad i zauzela zgrade Generalštaba, Ministarstva vojske i mornarice, i Glavne pošte, i da su svi telefonski kablovi u prekidu. Dok sam se oblačio razmišljao sam šta se dešava, jer prethodne večeri nije bilo nagoveštaja sličnog događaja. Izašao je iz automobila i rekao kapetanu baterije garde da namerava da razgovara sa „pobunjenicima“. „Otvorite kapije“, rekao je „i ako mi se nešto dogodi, pucajte“. Približio se tenkovima. Jak, mlad regrut ga je uzeo i podigao u tenkovsku kupolu pre nego što je mogao da prozbori i reč. Tenk se onda okrenuo i krenuo niz ulicu ka gradu. Artiljerija se nije ne pomerila. Vest o ovom događaju čuo sam za vreme sastanka u očevoj radnoj sobi sa ministrom dvora, gospodinom Antićem, i nekim komandantima garde i ađutantima koji su, svi, kad su čuli novosti, insistirali da pošaljem, po glasniku, naređenje u pisanoj formi komandantu Dunavske divizije na periferiji Beograda, da napadne i savlada jedinice koje su opkolile dvor. Ovaj glasnik ubaciće se u redove „pobunjenika“, pretvarajući se da ima poruku od mene za generala Simovića. Jednostavno sam odbio da potpišem takvo naređenje i da imam ma kakve veze sa ovom operacijom. Kasnije, odbio sam da dozvolim bilo kakvo krvoproliće, posebno zato što mi se činilo da je prevrat doživeo potpun uspeh, makar u gradu Beogradu, i da bi, makar i jedan metak, ispaljen u tom trenutku, izazvao građanski rat. Ubrzo posle toga, jedan predstavnik „pobunjenika“ zatražio je da vidi ministra dvora. Rekao mu je da je voz u kome je putovao moj stric Pavle zaustavio u Zagrebu komandant garnizona i da ga je smesta vratio za Beograd. Kada me je ministar obavestio o ovome, postao sam ubeđen da ova pobuna nije lokalna, već da je zahvatila celu zemlju. Predložio sam mu da pošalje gardu nazad u kasarne, ali je on odgovorio da ne može ništa da uradi, dok se ne vrati namesnik, jer ima naređenje od njega. Ostatak dana prošao je bez događaja. Jedinice su ostale tamo gde su i bile, okrenute jedna prema drugoj: svi su čekali da se vrati moj stric. U 7.10 voz je ušao u zemunsku stanicu (pošto nije bilo veze do Beograda) i moj stric je, u pratnji generala Simovića, otišao u Generalštab gde je potpisao odluku o podnošenju ostavke na položaj namesnika. Rečeno mu je da je spreman specijalni voz koji će, te večeri, njega i njegovu porodicu prebaciti do Grčke. Onda su ga otpratili do Belog dvora, gde me je obavesto da je podneo ostavku i da, od tog trenutka, imam punu kraljevsku vlast i odgovornost.
Raport Simovića kralju 21. mart 2013.
Novi predsednik vlade govori o spontanoj pobuni vojske. Nemački poslanik obavešten da Jugoslavija ostaje neutralna
Kralj Petar II sa generalom Simovićem KAD je stigao general Simović, potpisao sam obe odluke, prvu, kojom je on postavljen za predsednika vlade i drugu, da sam čuo ono što je tog jutra pročitano na radiju. Bilo je dogovoreno da sledećeg jutra dođe sa članovima vlade i patrijarhom u dvor, gde ću položiti zakletvu kao kralj Jugoslavije, a posle toga će se vlada meni zakleti na vernost. Zatim sam mu postavio mnogobrojna pitanja: Šta se dogodilo u gradu? Kako se to dogodilo a da niko nije unapred znao? Kakve su unutrašnja i spoljna politika nove vlade? Da li je bilo neke reakcije sa strane Nemaca? Šta nameravaju da urade sa Paktom? Rekao je da se odigrala spontana pobuna, pod pokroviteljstvom vazduhoplovnih snaga celog beogradskog garnizona, uključujući i gardijski pešadijski bataljon koji je bio stacioniran u gradu. Zatim, da je obrazovana vlada sa narodnim predstavnicima, koja je od njega tražila da bude predsednik vlade, što je on prihvatio, da su stanovnici Beograda i mnogih drugih jugoslovenskih gradova to pozdravili i da je to bio prvi prevrat u istoriji čovečanstva u kome nije došlo do krvoprolića. Za unutrašnju politiku nove vlade rekao mi je da su stupili u kontakt sa banom Šubašićem, koji je pokušao da stupi u vezu sa Mačekom, da ga ubedi da se pridruži novoj vladi, kao potpredsednik, tj. da zadrži mesto koje je imao u staroj vladi. Rekao je da je razgovarao o spoljnoj politici sa Fon Herenom, nemačkim poslanikom i da je potvrdio da će ova vlada nastaviti istu politiku prema Nemačkoj, priznajući da je velika greška prethodne vlade bila to što nije obaveštavala narod o svojoj politici. Kasnije je uverio gospodina Fon Herena da će nova vlada zadržati neutralnost i da preokret ni na koji način nije usmeren protiv Nemačke, već je samo stvar unutrašnje politike. Posle ovog kratkog razgovora, predsednik vlade je otišao, a ja sam pomagao svom stricu Pavlu, strini Olgi i svojim rođacima Aleksandru i Nikoli, da što pre spakuju stvari. Kratko sam porazgovarao sa stricem koji mi je ukratko objasnio svoju politiku tokom poslednjih dana i rekao mi da sve dokumente koji su mi potrebni mogu
da nađem u njegovoj radnoj sobi u Belom dvoru. U ponoć sam ih otpratio do vrata, a zatim do kola. To je bilo tragično zbogom čoveku koji mi je bio blizak prijatelj i zaštitnik. Sledećeg jutra (28. mart 1941), kad sam se probudio, Radenko je već bio izneo moju generalsku uniformu, koju je sigurno bio spremio pre nego što sam uopšte znao da ću je ikad nositi. Postao sam glavnokomandujući jugoslovenskih oružanih snaga. Obukao sam se, doručkovao i sišao u glavnu sobu za primanja, gde me je već čekao patrijarh sa generalom Simovićem i svim članovima nove vlade. Stao sam ispred njih i izgovorio svoju zakletvu: MAČEK NAJZAD PRISTAO NEKOLIKO dana posle prevrata, dr Maček je najzad ušao u vladu. Njegovi uslovi bili su da se obnove razgovori sa Nemcima, da se ne preduzme nijedna akcija koja bi mogla da izazove nemačku agresiju i da nova vlada potvrdi srpsko-hrvatski sporazum. Ovi uslovi su prihvaćeni i odlučeno je da gospodin Ninčić, ministar inostranih poslova, otputuje u Nemačku i raspravi ova pitanja sa Hitlerom, a da gospodin Jovanović, potpredsednik kabineta, ode u audijenciju Musoliniju, u Italiju. Nijedan od ova dva sastanka nikada se nije održao. Ja, Petar II, preuzimajući presto Kraljevine Jugoslavije i svoje kraljevske dužnosti, zaklinjem se svemogućim Bogom da ću iznad svega braniti jedinstvo nacije, nezavisnost naše zemlje i celovitost naše teritorije; da ću vladati po ustavu i zakonima koji su doneti i da će cilj svake moje akcije biti blagostanje mog naroda. Neka me vodi svemogući Bog. Amin. Simović i vlada izgovorili su svoje zakletve preda mnom i patrijarhom, a posle toga su otišli svi sem Simovića, koji je ostao još nekoliko minuta da sa mnom porazgovara o poslu, planiranom za taj dan. Prvo sam ga upitao da li je već izdao naredbu za mobilizaciju. Samo mi je rekao samouvereno: „Biće dovoljno vremena za to kroz nekoliko dana: Nameravam onda da izvršim tajnu mobilizaciju. Posle svega, ne želimo već sada da pokažemo strah od rata niti želimo da izazovemo sile Osovine.“ Kolima smo prošli beogradskim ulicama, punim naroda, i otišli u Sabornu crkvu, gde je patrijarh održao službu u znak blagoslova mog dolaska na presto. Njegova propoved, iako nepovezana i nabijena patriotskim osećanjima, umirila je žudnju naroda za ratom, jako naglašavajući osnovna hrišćanska načela. Patrijarh je veoma snažan duhovni vođa. Posle službe, obišao sam bataljon mešovitog sastava vojske i vazduhoplovstva, sastavljen od ljudi koji su se istakli za vreme prevrata. Zatim sam obišao grad, čije su ulice bile pune radosnog naroda. Ljudi su skandirali parole, kao: „Živeo kralj“, „Petar II - Petar II!“, „Bolje rat nego pakt!“, „Bolje grob nego rob!“, dok su male grupe komunista izvikivale sopstvene parole „Vojska s narodom!“ i „Beograd-Moskva!“. Na svim kućama bile su istaknute zastave i svi ljudi na ulicama držali su po jednu. Bilo je jugoslovenskih zastava, preovladavale su zastave Velike Britanije, američke zastave i priličan broj crvenih zastava. Obilasku grada prisustvovao je i nemački poslanik, a u prilog discipline naroda mnogo govori činjenica da nije bilo incidenata vezanih za njegovo prisustvo, iako se u nemačkoj putničkoj agenciji, poznatoj kao sedište nemačke pete kolone, dogodila nezgoda, jer je bačeno kamenje povredilo jednog Nemca. Situacija u našoj vojsci je bila ozbiljna i slabost naše odbrane, na dan kada su nemački avioni prvi put iznenada napali Beograd, a nemačke jedinice prešle naše granice, bila je posledica naše zaprepašćujuće kratkovidosti, udružene sa unutrašnjom sabotažom pete kolone i komunista. Veoma malo novca je bilo određeno za novo naoružavanje vojske i opremanje oružanih snaga. Prvi veliki kredit dobijen je 1936. godine, dakle, samo tri godine pre Drugog svetskog rata, tako da, niti je bilo dovoljno novca da se kupi dovoljan broj modernih aviona i drugog materijala i ratne opreme niti dovoljno vremena da se poduče ljudi da održavaju i upotrebljavaju ta sredstva.
Ruzvelt obećao avione 22. mart 2013. Kada je izbio rat, Jugoslavija je imala svega šest armija, uključujući šesnaest pešadijskih i jednu konjičku diviziju
KADA je izbio rat, Jugoslavija je imala svega šest armija, uključujući šesnaest pešadijskih i jednu konjičku diviziju, a za vreme rata mogli smo da mobilišemo još jedanaest divizija. To je bilo ukupno dvadeset osam divizija, iako nikad nije bilo dovoljno sredstava da se dobro opremi više od dvadeset pet divizija. Naša odbrana u to vreme bila je slaba, a postala je, zbog lošeg zauzimanja položaja, još slabija. Umesto da se najveći deo jedinica koncentriše u planinskim centrima, jedinice su bile razbacane u grupe duž naših granica. Izložio sam generalu Simoviću svoje mišljenje da treba samo mali deo snaga držati na granicama, a da glavni deo naših jedinica treba da bude u srednjem i južnom delu zemlje. Ovakav položaj olakšao bi i kontranapad i povlačenje preko Albanije, do grčke granice i omogućio bi nam da tamo savladamo italijanske jedinice i da im oduzmemo opremu i upotrebimo je, a na taj način bismo se pridružili grčkim snagama, ukoliko to bude potrebno. General Simović se složio sa mnom, ali njegova naređenja za velike pokrete izdavana su i izvršavana sporo, tako da je pokret na novi položaj tek počeo, kada su Nemci napali. Tokom prva tri dana svoje vladavine imao sam toliko toga da uradim. Počinjao sam u 7 ujutru i često sam završavao čitanje poslednjeg izveštaja u 1 ujutru. Upoznavao sam se sa onim što treba da radim i postepeno sam počeo da stičem nove predstave. Provodio sam suviše vremena, slušajući strašne intrige i optuživanja koje su mi iznosili članovi nove vlade protiv stare. Moj dobar prijatelj, američki poslanik, gospodin Artur Blis Lejn, posetio me je i zamolio sam ga da pošalje hitno telegram predsedniku Ruzveltu i da traži prioritet u isporuci lovačkih aviona i bombardera, jer smo imali 600 posada, spremnih da u njima lete, a i novac da avione platimo. Primio sam vrlo ohrabrujući radiogramski
odgovor od predsednika, u kome kaže da želi da pruži svu pomoć herojskom srpskom narodu i u kome je obećao hitnu isporuku ratnog materijala. Dan za danom, sat za satom, vesti o koncentrisanju nemačkih grupa na našim granicama postajale su sve alarmantnije, ali sam tek 4. aprila uspeo da ubedim Simovića da je mobilizacija naših jedinica potrebna. Najzad je izdao naređenje za tajnu mobilizaciju, za čije je izvršenje, naravno, bilo potrebno mnogo vremena. Narod u Beogradu je osećao da je rat blizu. Mnoge porodice napustile su grad, i to mirno i bez panike. Da zaustavi evakuaciju Simović je objavio preko štampe i radija, da će svako ko napusti kuću i posao biti strogo kažnjen. Civilna odbrana je bila na najnižem nivou. Na primer, naš sistem zamračivanja počivao je na tome da se u čitavom gradu isključi struja. Posledica ovog drastičnog metoda bila je ne samo panika, već i stvarna opasnost, naročito u bolnicama i fabrikama, gde najčešće nije bilo osvetljenja za slučaj opasnosti. Moji lični obaveštajci javili su mi 4. aprila da je nemački napad utvrđen za 6. april rano ujutru. Vest sam odmah preneo generalu Simoviću i ministru vojske i mornarice. Odbili su da to shvate ozbiljno i stalno su ponavljali da Nemci imaju najbolje namere, da smo potpisali pakt, da je naša neutralnost zagarantovana i tako dalje. Odlučio sam da se iz mermernog zdanja, u kome sam radio preko dana, preselim u Beli dvor, koji je imao moderno opremljeno sklonište, uključujući i sopstveno električno postrojenje i direktnu telefonsku vezu sa predsednikom vlade, komandantom generalštaba i komandantima oružanih snaga. BEOGRAD OTVORENI GRAD BIO sam siguran da će prvi nemački potez biti veliki napad na aerodrom u Beogradu, gde je bila koncentrisana većina naših vazduhoplovnih oružanih snaga i ubedio sam Simovića da je potrebno da avione prebacimo na druge aerodrome u zemlji. Proglasio je Beograd otvorenim gradom i prebacio protivavionsku odbranu van grada. Smatrao sam da je to beskorisno posle silovitog napada na Roterdam. Imao sam audijencije i pročitao izveštaje 5. aprila ujutru. Jutro je prošlo mirno, a za vreme ručka začuo se prvi alarm koji je upozorio na vazdušni napad. Pozvao sam telefonom komandu vazduhoplovstva, pretpostavljajući da je u pitanju vežba i obavešten sam da su dva neidentifikovana izviđačka aviona, leteći vrlo visoko, prešla rumunsku granicu i uputila se ka Beogradu. Jedan „meseršmit“ je poslat da izvidi situaciju. Tražio sam od komande vazduhoplovstva da me redovno obaveštava i nastavio sam ručak. Nekoliko minuta kasnije začuo sam signal „sve čisto“ i vazduhoplovna komanda me je obavestila da su se dva aviona vratila preko rumunske granice. Posle podne sam imao audijencije do oko 5 sati, malo se odmorio, a onda se odvezao do šume, ponevši pušku, pošto sam nameravao da pucam, ne bih li se odmorio. Dok sam bio tamo, sirena je ponovo najavila vazdušni napad i na putu ka kolima video sam izviđački avion „fizeler storh“ kako kruži iznad dvora. Pošto je svim jugoslovenskim avionima bilo zabranjeno da nadleću dvor, zaključio sam da avion mora biti nemački. Kroz nekoliko sekundi pojavila su se tri naša „harikena“ i ispalila su hice, upozoravajući ga i pokušavajući da ga prisile da sleti, ali se on izgubio. Kad sam se vratio u dvor, stupio sam u vezu sa komandom vazduhoplovstva, iz koje mi je raportirano da su dva nepoznata aviona preletela grad i da su naša pogranična mesta bila u nemogućnosti da nas upozore, jer su veze bile u prekidu. „Čestitao sam“ im i upitao: šta bi uradili, da su avioni kojim slučajem bili bombarderi. „Pucali bismo“, odgovorili su mi. Te večeri večerao sam sa prijateljima. Bilo je to pravo nacionalno veče. Svirali smo gitaru i pevali stare srpske pesme, kao da smo znali da nam je to poslednje zajedničko veče. Zabava se završila vrlo kasno i u jedan sat otišao sam na spavanje.
Pakleni udari s neba! 23. mart 2013. Oko 4 sata ujutro probudila me je sirena sa krova dvora. Svi koji smo se zatekli u Belom dvoru sišli smo u sklonište
OKO 4 sata ujutro probudila me je sirena sa krova dvora. Svi koji smo se zatekli u Belom dvoru sišli smo u sklonište. Pozvao sam telefonom komandu vazduhoplovstva da upitam za novosti i obavešten sam da je pedeset neidentifikovanih dvomotornih aviona prešlo granicu i krenulo u pravcu grada. Posle tri ili četiri sata čekanja, ponovo se oglasio telefon i saopšteno mi je da su bombarderi kružili iznad grada i da su se vratili prema granici. Sledeće čega se sećam je zaglušujući tresak i prigušena tutnjava od eksplozije bombe. Skočio sam iz kreveta i, dok sam oblačio zimski kaput, pojavio se zaslepljujući blesak, a kroz otvorene prozore jurnuo je vruć vazduh, bacivši me na pod. Drugi prozor koji je bio zatvoren, razbio se u paramparčad i staklo je uletelo u sobu. Otrčao sam u hodnik gde je stakleni krov bio slomljen i, kao i ostali, sišao u sklonište. Sve je bilo u mraku. Samo sam ja imao bateriju. Činili smo uzaludni napor da električno postrojenje proradi. Nije radila ni klimatizacija. Poslao sam Radenka po baterijske lampe i sveće. Ustanovio sam da ne može da se telefonira sa običnog telefona i morao sam da upotrebim vojni. Posle nekog vremena, dobio sam komandu vazduhoplovstva i obavestili su me, da je oko dvestotine bombardera - „hajnkel III“ i „junkers 87“, „štuka“ - napalo grad i da su tog trenutka mete bile mermerno zdanje, železnička stanica, pošta, radio stanica i zgrade Generalštaba. Pitao sam kakva je naša odbrana i rečeno mi je da je jedna eskadrila „harikena“ upravo uzletela, a da su dve eskadrile „meseršmita“ poletele iz Kraljeva. Pokušao sam da stupim u kontakt sa Generalštabom, ali je linija bila u prekidu. Pozvao sam predsednika vlade na kuću, ali mi je nadzornik posluge rekao, da je njegova ekselencija u topčiderskoj crkvi (oko tri milje južno
od Beograda) gde se udaje njegova kći. To me je šokiralo. Ostavio sam poruku da mi se odmah javi, ukoliko se vrati. U drugom razgovoru sa komandom vazduhoplovstva, tražio sam od ađutanta da me obaveštavaju o događajima. Do tog vremena, prošao je prvi talas bombardovanja, a ja sam otišao u Beli dvor i obukao se. Pošto sirena nije više radila, gardista se popeo na krov da nas trubom upozori na približavanje neprijateljskih aviona. Jedini avioni koji su se još mogli videti iznad grada bili su naši „harikeni“. Otkrio sam da Beli dvor nije direktno pogođen, iako je u parku postojao krater, a svi prozori, na strani na kojoj su se nalazile moje odaje, bili su izbijeni. Prozori su bili bez stakla i kroz njih sam video kako kulja dim iz mermernog zdanja. NADE U RUSIJU POSLANIK Gavrilović je kasno prethodne noći poslao telegram u kome kaže da je potpisao sporazum o prijateljstvu i međusobnoj pomoći sa Molotovom. Gajio je nadu da će Velika majka Rusija biti na našoj strani i da će, u znak odmazde, odmah napasti Nemačku. U pogledu toga, bio sam veoma skeptičan i nisam delio njegov optimizam. U velikoj žurbi otišao je da stupi u vezu sa generalima i vladom i da organizuje njihovu evakuaciju. Smatrao je da bi bilo mudro evakuisati vladu u Užice. Rekao je: „Bilo bi bolje da izdaleka govore ono što imaju da kažu, tako da ne mogu da ometu naš rat“. Truba se oglasila dok sam se oblačio i sa prozora sam video kako se lovački avioni približavaju sa juga. Taman sam ponovo obukao kaput, kad je u sobu ušao moj ađutant. „Ponovo smo napadnuti“, rekao je. Rekao sam mu da se ne slažem i mislim da su to verovatno naši „meseršmiti“ koji dolaze da brane grad. Sišli smo ponovo u sklonište, a ja sam izvirio kroz prinudni izlaz da vidim šta se dešava. Ono što sam video užasnulo me je: misleći da su nemački avioni, ’harikeni’ su odmah napali ’meseršmite’ i svuda iznad nas odvijali su se dvoboji u vazduhu. Neko vreme je prošlo, dok nisu identifikovali jedni druge i mnogo ljudi je poginulo. Bila je u pitanju greška zemaljske kontrole. Nekoliko minuta posle ovog nesrećnog događaja, drugi talas bombardera, u pratnji lovačkih aviona, nastavio je da bombarduje grad. I opet nijedna bomba nije pogodila dvor. Posle drugog napada, stigao je general Simović i uveli su ga u naše sklonište. Iz crkve je požurio kući, presvukao se i došao pravo u Beli dvor. Odmah sam ga pitao za novosti, ali on je znao samo nešto malo više od mene. Napadnuti smo celom dužinom granice i sve veze su uništene. Naša radio stanica direktno je pogođena na početku napada i posle toga vesti se nisu mogle emitovati. Viša komanda je evakuisana u Zvornik, na reci Drini i saopštio mi je da i ja moram istog popodneva da krenem i da im se pridružim. Međutim, dodao je da „ima vrlo dobre vesti“. Posle bombardovanja došlo je do zatišja i, sa Radenkom i ađutantom, otišao sam u mermerno zdanje da pokupim neke papire iz svoje radne sobe. Put koji je do tamo vodio bio je pun kratera i po njemu je bilo teško voziti. U mermernom zdanju sam otkrio da je jedna bomba pogodila verandu i da je glavni ulaz blokiran ruševinama, tako da smo morali da uđemo kroz biblioteku. Svi prozori su bili porazbijani i unutra je sve bilo u neredu, knjige su bile razbacane. Tajna vrata za radnu sobu nisu više radila i morali smo da prođemo hodnikom. U hodniku je pod bio uzdignut, njegova sredina napukla. Bomba je pala kroz plafon i ušla kroz pod u podrum gde je eksplodirala. Spavaća soba je direktno pogođena, kao i tunel u kome je poginulo sedam gardista, koji su ga koristili kao sklonište. Stavio sam stvari u kola i odvezli smo se nazad u sklonište, pošto su upravo stizali bombarderi trećeg talasa, praćeni lovačkim avionima, koji su iz puškomitraljeza pucali na kola koja su se kretala ulicom. Rekao sam šoferima da kola smeste ispod drveća u parku i pripreme ih za evakuaciju.
Udarci pete kolone!
24. mart 2013. Poslednji put sam telefonirao komandi vazduhoplovstva i obavestili su me da je petnaest aviona, koji su stajali na aerodromu, puškomitraljezima pogođeno iz vazduha
Manastir Ostrog Poslednji put sam telefonirao komandi vazduhoplovstva i obavestili su me da je petnaest aviona, koji su stajali na aerodromu, puškomitraljezima pogođeno iz vazduha i uništeno. Slika događaja bila mi je jasna. Nemačka vojska napredovala je prema Nišu, nailazeći na neznatan otpor, a mi smo poslali "blenhajms" da pokušaju da zaustave napredovanje njihovih tenkovskih divizija. Takođe mi je rečeno da je eskadrila "blenhajma" poslata da bombarduje Budimpeštu. Kada sam zaprepašćeno upitao za razlog, dobio sam odgovor: "Zar ne znate da nam je Mađarska objavila rat?" Smatrao sam da je veoma loša politika na taj način odgovoriti na objavu rata, i to onda kada su nam avioni potrebni da zadržimo napredovanje nemačkih oklopnih divizija. Takođe sam bio zaprepašćen što nam je Mađarska objavila rat, pošto smo nekoliko meseci pre toga potpisali sporazum o uzajamnoj pomoći naše dve zemlje. Napustio sam Beograd kolima. Dok smo prolazili pored Avale, poslednji put sam se zagledao u Beograd; moj voljeni rodni grad je goreo i oblaci dima uzdizali su se u nebo koje su, u talasima, preletali bombarderi. Za Zvornik sam putovao sa svojim najbližim osobljem i radio-operaterom, iako je moj radio bio beskoristan, pošto niko u Generalštabu nije imao namensku radio-opremu. U okolini je postojalo skladište radio-opreme koja je kupljena od Nemačke, ali ona nije isporučena vojsci i niko nije bio obučen da je koristi. Kad su došli Nemci, jednostavno su ponovo uzeli netaknutu opremu.
Tokom celog putovanja nailazili smo na grupe izbeglica koje su išle peške, često noseći decu, ili u dvokolicama koje su vukli volovi, na koje su natovarili sve svoje ovozemaljsko blago. Oko šest sati uveče stigli smo u Zvornik i smešten sam u malu kuću koja je pripadala policiji. U Zvorniku je trebalo da bude naš tajni štab i, iako je postojao dugačak tunel usečen u planine, nije bilo opreme, radija ni električnog osvetljenja. Sledećeg dana posetio me je general Simović i saopštio mi sve novosti koje je znao. Izvestio me je da se bombardovanje Beograda nastavilo tokom cele prethodne noći. Nemačke jedinice već su stigle u predgrađe Beograda, sistem veza je u potpunom haosu, a peta kolona je, izdajući pogrešne komande jedinicama, potpuno osvojila komandu nad njihovim kretanjem. Da im se suprotstavi, general Simović je naredio da telefon više ne sme da se koristi i da sva naređenja moraju da se šalju u pisanoj formi, napisana rukom, što je bio znatno duži i nepouzdaniji, iako bezbedniji, postupak. Jedina direktna telefonska linija bila je sa Višom komandom, sa generalom Milanom Nedićem koji je u tom trenutku komandovao vojskom na jugu zemlje. Posle njegove posete ostao sam u Zvorniku i nekoliko puta smo alarmirani zbog vazdušnog napada, ali se avioni nisu pojavili. Vreme je i dalje savršeno pogodovalo napadima nemačkih jedinica. Poslao sam svog ličnog slugu u Beograd da pokupi neke moje stvari i on me je izvestio da u gradu vlada haos, da je grad razoren i da se na svakom koraku dešavaju pljačke.
MAČEKOVA POSETA UVEČE, 8. aprila, dr Maček je došao da me poseti iz Užica, gde je bila evakuisana vlada. Saopštio mi je da namerava da se kolima vrati u Zagreb, pošto su do tog vremena sve hrvatske jedinice napustile borbu i dezertirale. Nameravao je da još jednom podigne njihov moral. Zamolio sam ga da ostane, pošto nam je bio potreban kao hrvatski predstavnik u vladi, ali je on isuviše snažno osećao da mora da deli sudbinu svog naroda. Uredio je, međutim, da dr Krnjević ostane kao njegov zamenik u vladi. Stigli smo u Nikšić kasno posle podne i noć sam proveo u starom, tajanstvenom manastiru u planinama, koji je izgrađen kao sklonište od Turaka. Ujutru su me probudili Radenko i ministar dvora i predali mi poslednju poruku Više komande koja se nalazila na putu prema Nikšiću. Smesta je trebalo da produžim prema aerodromu u Nikšiću gde je čekala flota bombardera da prebaci vladu i mene u Atinu. Takođe, dodali su da će, čim avionima bude prebačeno onoliko ljudi koliko je moguće, Viša komanda objaviti zvanično kapitulaciju vojske. Kraj vesti me je šokirao. U istoj poruci bila je takođe prikazana trenutna situacija. Nije bilo novosti o britanskoj podršci, samo je pomenuta mogućnost da nam pošalju nekoliko bombardera iz Grčke za pomoć prilikom evakuacije. Nemačke jedinice su slomile otpor naše poslednje odbrane širom zemlje i napredovale su sa severoistoka i jugoistoka, dok su italijanske jedinice napredovale na sever, iz Albanije, i na jug, iz Trsta, i iz desantnih tačaka na dalmatinskoj obali. Mađarske jedinice su, napredujući ka Beogradu, pripojile severnu oblast Banat, dok su Makedoniju okupirali Bugari. Tako je našim snagama, koje su ostale nedirnute u oblasti Crne Gore, pretilo sa svih strana, a svi putevi za povlačenje prema Grčkoj bili su presečeni, iako je, ranije petnaest do dvadeset hiljada vojnika uspelo da pređe grčku granicu blizu Bitolja i tamo se pridruži britanskim i grčkim snagama. Ovo je bio prvi korak u krajnjoj podeli jugoslovenske teritorije između agresora: Nemačka je uzela severni deo Slovenije; Italija južni deo Slovenije, Dalmaciju i Crnu Goru; Mađarska je zadržala Bačku, a Bugarska je okupirala Makedoniju. Hrvatska je postala Nezavisna Država Hrvatska, sa vojvodom od Spoleta kao "unapred određenim" kraljem, a vladu je osnovao i vodio Ante Pavelić, ustaški vođa i pion sila Osovine. Srbija i Banat bili su pod nemačkom okupacijom, sa civilnom vladom Milana Nedića.
Lutanja u tuđem svetu 25. mart 2013. Patrijarh me blagoslovio i savetovao da napustim zemlju. Odleteli smo iz Nikšića u Grčku, potom u Egipat i Palestinu
Kralj Petar ulazi u avion ODLUKU o evakuaciji bilo je teško doneti, ali sam shvatio da je mudrije izbeći zarobljeništvo i znati da je toliki broj ljudi evakuisan. Moj plan je bio da se iz inostranstva organizuje najveći mogući otpor. Posetio sam patrijarha i upitao ga, da li, po njegovom mišljenju, treba da napustim zemlju. Posavetovao me je da idem, ali je rekao da on namerava da ostane, jer veruje da ga, kao duhovnog vođu, neprijatelj neće dirati. Planirao je da, kao poglavar jugoslovenske pravoslavne crkve, nastavi da neguje duhovni život naroda, što je činio sve do onoga dana, kada je uhapšen i odveden u koncentracioni logor u Dahau. Održana je kratka služba i patrijarh se pomolio za našu pobedu i blagosiljao me. Nastavio sam prema aerodromu sa prtljagom koji se sastojao samo od neophodnih stvari. Tamo sam sreo generala Mirkovića, glavnokomandujućeg vazduhoplovnih snaga, koji je bio zadužen za evakuaciju i oprostili smo se. Na aerodromu, zakrčenom ljudima, vladala je velika zbrka: vojska, vazduhoplovne snage, službenici vlade, njihove supruge, porodice, domaće stanovništvo, svi su se vrzmali unaokolo. Još nije bilo ni traga od generala Simovića i vlade.
Vreme je bilo lepo, što je na neki način za nas bila nesrećna okolnost, jer je bilo verovatno da će Nemci i Italijani napasti. Dva aviona su već odletela: jedan „dornie“ sa komandantima vazduhoplovnih snaga i prevodiocima za engleski i grčki i jedan „savoja marketi“ kojim su otišli piloti našeg vazduhoplovstva. Posle izvesnih neslaganja oko najboljeg pilota, koji je trebalo da preveze mene, odlučeno je da će pilot biti major Sofilj, komandant eskadrile teških bombardera, u avionu „savoja marketi“. Pozdravili smo se, na brzinu, i uzleteli na 16.000 stopa. Uputili smo se prema moru, ugledavši italijansku patrolu na albanskoj obali i brzo smo krenuli prema jugu, upravivši se kasnije na istok prema Paramitiji; blizu Janjine, gde je postojala mala avio-staza koju je koristila britanska eskadrila „blenhajma“. Dok smo preletali grčku obalu blizu Krfa, ispaljena je na nas protivavionska paljba, ali su srećom bili neprecizni. Ispalili smo zelene i signalne rakete i protivavionska odbrana je prestala, ali su dva engleska „harikena“ došla u izviđanje. Pošto nismo imali istu radio-frekvenciju, bilo je nemoguće da sa njima stupimo u vezu i objasnimo im, da ih je naš avion italijanske marke zavarao. Dajući signale, međutim, pilot je uspeo da im naznači da pređu na međunarodnu radio-frekvenciju, tako da smo mogli da im otkrijemo svoj identitet. Odveli su nas do Paramitije, gde smo savršeno sleteli. Oklopna kola su se dovezla uz bok aviona i glas na engleskom, italijanskom i nemačkom jeziku naredio nam je da „izađemo, sa rukama podignutim uvis“. Izašli smo u redu, sa rukama podignutim uvis, ali ubrzo smo identifikovani i najsrdačnije primljeni. Ručali smo u prijatnoj atmosferi i, pošto smo uzeli gorivo, nastavili za Atinu u pratnji jednog „blenhajma“. OTROV U PASTI ZA ZUBE ONO što sam video u Grčkoj bilo je praktično isto tako haotično kao u Beogradu. Spletka je bila mnogostruka; predsednik vlade je ubijen otrovnom pastom za zube; većina diplomatskog kora već je napustila grad i Atinjani su svakog trenutka očekivali nemačku okupaciju. Pirej, u kome su britanski teretni brodovi pokušavali da evakuišu ljude i materijal na Krit, bio je stalna meta napada. Do pet sati stigli smo u Atinu i sačekali su me predstavnici vlade i moj ujak, kralj Đorđe II. Odmah su me odveli u vilu u Kefisiji, u predgrađu Atine, i nekoliko trenutaka posle mog dolaska, pre nego što sam imao vremena i da se presvučem, došao je moj ujak da me vidi. Potom smo nastavili put prema Aleksandriji hidroavionom „sanderland“. Tu su bili Simović i Nedić sa porodicama. Po dolasku u generalštab britanske mornarice morao sam da se ponašam kao „zvanični“ prevodilac, jer sam jedini govorio engleski. Odatle smo krenuli u Palestinu sa ciljem da tamo osnujemo našu vladu. Palestinska policija nas je prihvatila i otpratila u različite rezidencije. Mene, ministra dvora i Rakića odveli su u rezidenciju višeg britanskog komesara za Palestinu. Tu sam proveo nedelju dana, dok jugoslovenski konzulat nije bio spreman da me smesti. Uskoro sam odlučio da moramo da napustimo ovo mesto, neku vrstu koncentracionog logora u kojem smo se našli. Ja sam bio u Jerusalimu, dok je vlada bila u manastiru u Tanturi, van grada. Upoznao sam novog britanskog ambasadora, ser Vilijama Hora, koji je ranije bio poslanik u Rumuniji. On je bio šarmantan gospodin, ali od njega nije bilo pomoći. Uporno sam vršio pritisak na njega da dobijemo dozvolu da otputujemo u Englesku, da nastavimo svoj politički posao i pokušao sam da izdejstvujem da naše posade dobiju opremu, ali njegov odgovor je bio: „Moramo da sačekamo uputstva iz Ministarstva spoljnih poslova“. U to vreme vesti sam dobijao sa radija ili usmeno, od ljudi koji su pobegli iz Jugoslavije. U Jerusalimu je primljen telegram sa obaveštenjem da je našem poslaniku u Moskvi naređeno da napusti tu zemlju, što je bilo posledica nemačkog napada na Jugoslaviju. Ovo obaveštenje nas je veoma začudilo, naročito zato što smo sa Sovjetima, neposredno pre toga, potpisali sporazum o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći. Ovaj njihov izdajnički potez odrazio se na moj budući stav prema SSSR.
Odlučeno je da većina naših vazduhoplovnih snaga, koje su brojile oko 700 ljudi, od kojih je 300 bilo obučenih pilota, treba da se prebace u Aman, u Transjordanu, gde je trebalo da sačekaju dalja naređenja. Posetio sam ih jednog dana, zajedno sa generalom Simovićem i gospodinom Ilićem, ministrom vojnim, i video sam da im je moral veoma opao u ovom periodu čekanja. Svi su ostavili svoje porodice i imali su samo jednu želju: da se ponovo vrate u borbu. Britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo je konfiskovalo njihove avione u Egiptu i sad su prijatno provodili vreme u velikom kampu.
Sa Čerčilom u Doveru 26. mart 2013. Britanski premijer me pozvao u obilazak odbrane južne obale. Bio sam srećan što posle skoro dve godine vidim majku
Maršal Montgomeri, kralj Petar i Vinston Čerčil NAJZAD, posle mesec i po dana provedenih u Palestini u krajnjoj neudobnosti, Simović, Knežević, Rakić, Vohoska i ja odleteli smo za Kairo gde nas je primio britanski ambasador ser Majls Lemson. Za vreme mog petnaestodnevnog boravka u ambasadi, britanski službenici su me izuzetno lepo dočekali. Dobio sam definitivna uveravanja da će se obaviti pripreme za obuku i opremanje jugoslovenskih snaga koje su uspele da pobegnu. Upravo je svitalo, kad smo ugledali englesku obalu. Kada se „Sanderlend“ usidrio u zalivu, ujak Džordži (vojvoda od Kenta) i komandant Tomson, ađutant gospodina Čerčila, došli su motornim čamcem da nas dočekaju. Srdačno sam se pozdravio sa vojvodom, obradovan što posle toliko vremena ponovo vidim nekog od svoje rodbine. Otišli smo u hotel u Burnmoutu, doručkovali, a posle toga odleteli sa vojvodom, malim kurirskim avionom do aerodroma koji se nalazio blizu kuće moje majke u selu Grendzen u Bedfordširu.
Majka me je sačekala na aerodromu, i bio sam vrlo srećan što je posle skoro dve godine ponovo vidim. Bila je veoma bolesna i veći deo vremena u Engleskoj provodila je u maloj seoskoj kući. Ispričao sam joj sve novosti i, uprkos tome što sam prethodne noći veoma malo spavao, ćaskali smo do tri ujutru. Prvi put posetio sam kralja Džordža u Bakingemskoj palati u koju smo moja majka i ja otišli na čaj. Bila je prisutna i kraljica Elizabeta koja nas je primila srdačno. Kao svaka engleska domaćica, sipala je čaj, ali svako od nas mogao je da dobije samo jednu kocku šećera čije je sledovanje bilo ograničeno. Ujak Berti se prema meni ponašao veoma ljubazno. Razgovarali smo o događajima iz prošlosti i planovima za budućnost. Osetio sam olakšanje zbog njegove hrabrosti, iako je očito bio veoma zabrinut zbog tekućih zbivanja. Raspitivao se o poslednjim danima koje sam proveo u Jugoslaviji, a ja sam mu sve potanko ispričao. Kao i moja majka, i oni su bili protiv moje ambicije da se obučim za pilota u Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu, posle čega bih se pridružio jugoslovenskim vazduhoplovnim snagama. Svima se više dopala ideja da doživim život engleskog univerziteta u Kembridžu i da nekoliko semestara studiram međunarodno pravo i ekonomiju. Prvi put sam sreo Vinstona Čerčila prilikom njegove zvanične posete kancelarijama moje vlade u Aper Grouvner stritu. Bio sam uzbuđen što ću sresti ovog istaknutog vođu. Njegov lični šarm bio je izuzetan, a njegovo ponašanje prema meni ljubazno i puno poštovanja. Tom prilikom razgovarali smo oko pola sata: Čerčil je pućkao cigaru. Pohvalio je napore moje zemlje i izrazio žaljenje što Britanija ne može da nam pruži veću pomoć. Rekao je da su Britanci ponosni što imaju nas za saveznike. Dok sam ga slušao, bio sam začuđen načinom na koji je sve što kaže snažno odisalo njegovim ličnim dinamizmom i moralnom snagom i stapalo se u tečne engleske fraze koje su ponekad, utiskom koji su ostavljale na slušaoca, podsećale na poeziju. Ubrzo posle ovog prvog susreta, otišao sam sa svojim ministrima, da uzvratim posetu gospodinu Čerčilu u Ulicu Daunuing br. 10, tamo gde sam kasnije odlazio mnogo puta, a nekoliko dana posle toga pozvao me je da se pridružim njemu i gospođi Čerčil na obilasku odbrane južne obale u Doveru i Folkstonu. Otputovali smo 4. jula i ručali u vozu. Tokom većeg dela puta, Čerčil je bio zauzet izveštajima i raznim dokumentima i samo je na mahove razgovarao sa mnom; u jednom trenutku pogledao me je neočekivano i značajno: „Da li Vam je dosadno, dečače moj?“ Jul i avgust proveo sam u Grendzdenu, a u London sam odlazio redovno tri-četiri puta nedeljno. U tom periodu stigli su i drugi članovi vlade, koji su doneli novosti o našim ljudima na Bliskom istoku. Bio sam besan zbog stalne neaktivnosti britanskih vojnih vlasti po pitanju obuke i opremanja naših vazduhoplovnih posada, koje su još besposličile u Amanu. Ovi ljudi postajali su sve nespokojniji i počinjali su da misle da bi bilo bolje da su ostali kod kuće, da zaštite svoje žene i decu. NA PALUBI “DURMITORA“ POSETIO sam Aleksandriju, u kojoj je bilo nekoliko izbeglih jugoslovenskih mornaričkih jedinica. Bilo je lepo videti, da su stari prijatelji „Durmitor“ i „Velebit“ uspeli da se probiju pored italijanskih patrola. Imao sam zadovoljstvo da još jednom prošetam palubom „Durmitora“ koju sam nekoliko puta ribao. Još jedna, meni poznata, posada bila je u ovim vodama, naša veteranska podmornica „Nebojša“. Predsednik vlade Simović je stalno izlagao naš plan britanskim vojnim vlastima, ali je dobijao neodređene odgovore. Moj predlog da se ljudi pošalju u vazduhoplovne logore u Kanadi i Južnoj Africi glatko je odbijen na osnovu toga da je „nedovoljan prostor za prevoz i da postoji potreba za ovim ljudima na Bliskom istoku“. Najzad je generalštab britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva prihvatio da iskoristi naše najbolje pilote da prebace avione iz Takoradija, na zapadnoj obali Afrike, za isporuku u Kairu. Ja sam se sa ovim složio zato što će ljudi biti aktivni i obučavaće se, a i privići se na upravljanje različitim avionima, ali još mi je i to delovalo kao tužno rasipanje njihovih sposobnosti. Ostali ljudi na Bliskom istoku trebalo je da budu obučeni u
pešadijskom bataljonu koji su nameravali da prošire, regrutujući italijanske ratne zarobljenike slovenačkog porekla kojih je bilo prilično. Pre nego što sam otišao u Kembridž, proveo sam jedan vikend sa ujakom Bertijem i ujnom Elizabet u Vindzorskom zamku. Stigao sam tamo 2. avgusta, na vreme da ručam u porodici. Vreme je bilo veoma lepo i posle ručka sam prošetao parkom razgovarajući sa ujakom Bertijem, a zatim sam se kuglao sa dva njegova i jednim svojim ađutantom. Te večeri sam večerao sa porodicom, i rano smo otišli na spavanje.
Svet Tita ne poznaje 27. mart 2013. Draža je prvi shvatio da od sporazuma sa Titom neće biti ništa. Britanska misija nastavila put iz Užica za Ravnu goru
Draža Mihailović vrši smotru boraca NA moj osamnaesti rođendan, 6. septembra, kralj Džordž i britanska vlada priredili su veličanstvenu službu zahvalnosti u katedrali Sent Pol, da zvanično obeleže moje punoletstvo. Bili su prisutni britanska kraljevska porodica, gospodin Čerčil i članovi kabineta, kao i članovi moje vlade koji su se u to vreme zatekli u Londonu. Iz Jugoslavije su procurile vesti o delovanju nekih snaga otpora. Prezime Mihailović pojavljivalo se sve češće. Jedan od izvora informacija bio je nemački radio koji je počeo da pominje delovanje „bandita“ u Jugoslaviji. Vlada je bila oduševljena vestima o postojanju podrške unutar zemlje. Osećali su zbog toga da su njihovi sopstveni napori opravdani. Ohrabrilo me je što je moj govor, emitovan preko radija, imao uticaja.
Kasnije sam saznao sve detalje o onome što se događalo u Jugoslaviji posle kapitulacije. Pukovnik Draža Mihailović bio je u to vreme komandant motorizovanih jedinica četvrte armije u Bosni. Njegova vojnička prošlost bila je takva da se njome mogao ponositi. Učestvovao je u čuvenom povlačenju srpske vojske kroz Albaniju 1915. godine, a pre Drugog svetskog rata, predložio je preko potrebne vojne reforme, a Milan Nedić koji je kasnije pod nemačkom okupacijom bio predsednik vlade, izrekao mu je kaznu od trideset dana zatvora. POŽEGA ČEKA AVIONE U OKTOBRU je Mihailović preko radija saopštio Britancima poruku punu nade: „Požega je spremna za sletanje aviona“. Ali Britanci, još nepoverljivi prema improvizovanim poletno-sletnim stazama, nisu uzeli tu izjavu u obzir. To je Mihailovića veoma razočaralo, pošto su u to vreme četnici već preduzimali ozbiljne poduhvate protiv Nemaca i zarobili su i razoružali nemački garnizon. U to vreme (maj 1941), pošto je imao malo ljudi, Draža Mihailović nije mogao mnogo da učini. Jugoslavija je nestala gotovo preko noći, a opšta vojna okupacija bila je uveliko u toku. Srpske oblasti bile su odsečene jedna od druge, vojska je bila razoružana i velikim delom zarobljena, a političke vođe izolovane. Mihailovićevo delovanje u tim prvim danima, sastojalo se od stupanja u kontakt sa istaknutim ličnostima, u organizaciji njegovih oficira i u prikupljanju oružja i municije kojih su se seljaci dočepali u vreme kapitulacije i sakrili ih u šume. Tako je on organizovao nekoliko malih odreda od po dvadeset-trideset ljudi, stacioniranih u različitim krajevima Srbije. Ove grupe brzo su se uvećavale, a pojavljivale su se i nove grupe, sastavljene od seljaka koji su posedovali skriveno oružje. Uspostavljena je ilegalna veza sa Beogradom. Prva organizovana akcija četnika protiv neprijatelja, kao i prve nasilničke odmazde, odigrale su se krajem maja. Posle gerilskog napada na nemačku motorizovanu kolonu, nekoliko članova Mihailovićeve organizacije javno je obešeno u Užičkoj Požegi. Ustaše na vlasti u Hrvatskoj započele su od juna pokolj nad srpskim stanovništvom velikih razmera, i Srbi su se, bežeći od njih, pridružili četnicima, često donoseći sa sobom oružje. Mihailović je poslao oficire da organizuju otpor protiv daljih pokolja. U Crnoj Gori je ozbiljno počelo zajedničko pružanje otpora komunista i nacionalista, kada su Italijani pokušali da proglase Crnu Goru protektoratom. Prve metke u Srbiji ispalili su 7. jula komunisti i to je datum koji Tito sada navodi kao početak otpora. Slično tome, petorici komunista koji su znatno kasnije obešeni u Beogradu, sada se odaje počast kao prvim javnim žrtvama okupacije. Prvi kontakt Mihailovića i saveznika odigrao se u prvim danima septembra 1941. godine posredstvom radiooperatora, pomoću male radio stanice. Uspeo je da dobije vezu sa britanskim brodom koji se nalazio u Sredozemnom moru, i njegova poruka prosleđena je u London. Kasnije je uspostavljena direktna veza sa Maltom. Tako su nekoliko meseci samo britanska vlada i britanski generalštab imali novosti o jugoslovenskom pokretu otpora. Kao rezultat ovih mera, prva britanska misija došla je podmornicom i iskrcala se u Petrovcu nedaleko od bokokotorskog zaliva. Malu grupu činili su kapetan Hadson, dva jugoslovenska oficira i radio operater. Probili su se kroz Crnu Goru i nekoliko dana kasnije posetili su komunistički partizanski generalštab u Užicu. Odatle su nastavili za Ravnu goru gde su bili koncentrisani četnici. Postavili su radio-opremu na Ravnoj gori i održavali stalno vezu sa Britancima. U septembru su četnici oslobodili tri grada u kojima su Nemci imali štabove, a onda su, zajedničkim snagama, četnici i partizani osvojili nove teritorije. Tokom ovih akcija četnici su zarobili stotine Nemaca i zatvorili ih na Ravnoj gori. U oktobru je u vojnom pohodu upotrebljena teška artiljerija i četnici su pretrpeli ozbiljne gubitke. Tokom ovih meseci u akciji naših gerilaca uništeni su mnogi neprijateljski putevi komunikacija i snabdevanje i sav saobraćaj između Jugoslavije, Bugarske i Grčke morao je da se prekine... Tito, tada svetu nepoznato ime, i general Mihailović dva puta su se sastali u jesen 1941. godine, 19. septembra i 25. oktobra u selima blizu Ravne gore. Postigli su sporazum o saradnji, u pogledu pitanja koja su se odnosila na
podelu ratnog plena i na poštovanje slobodnog izbora ljudi u pridruživanju partizanima ili četnicima. Posle ovog sporazuma, Mihailović je prvi shvatio ono što su drugi shvatili kasnije: nemogućnost da sa komunistima ostvari ma kakvo zadovoljavajuće razumevanje. Osnovna razlika između dveju grupa bila je u upravi na oslobođenim teritorijama. Četnici su bili za sistem lokalnih upravnih vlasti, dok su komunisti insistirali na komunističkoj organizaciji, poznatoj kao „narodnooslobodilački odbori“, koji su trebali da imaju političku i upravnu vlast, kao sovjeti u ruskoj revoluciji. Na čelo ovih odbora komunisti su želeli da postave članove svoje partije ili one koji su bili njeni simpatizeri.
Surove odmazde Nemaca 28. mart 2013. Tito i Draža sukobili su se oko načina gerilskog ratovanja. Četnici predali partizanima Užice sa fabrikom oružja
Četnici u Užicu septembra 1941. RAZLIČITOST koncepta gerilskog rata bila je uzrok daljih razilaženja. Mihailović je, snažno se boreći, želeo da što manje naudi svojoj zemlji, i nije bio spreman da narod pati zbog odmazdi sila Osovine, zbog posledica njegovih sopstvenih junačkih dela, zato je bio pristalica oprezne taktike. Tito je, u osnovi sa političkim ciljem, često preduzimao nemilosrdne napada na Nemce. Zauzimao je sela, ili ako su tu nemačke snage bile suviše jake, izazivao ih je na odmazde takvih razmera da su prestrašeni stanovnici morali da beže u brda i tako se povećavao broj njegovih gerilaca. U to vreme nemačke odmazde su bile posebno surove. Zapalili su Gornji Milanovac i grad je skoro potpuno izgoreo. U Kragujevcu su Nemci streljali šest hiljada ljudi. Tito je, čim bi osvojio neku teritoriju, poklanjao mnogo više pažnje održavanju vlasti na njoj nego nastavljanju borbe. Kao rezultat sporazuma Tito-Mihailović, četnici su predali partizanima grad Užice zajedno sa fabrikom oružja koja se u njemu nalazila. Kada su je dobili, partizani su odbili da dele oružje proizvedeno u fabrici sa četnicima
iako su i jedna i druga strana imale isti osnovni cilj - da se bore protiv neprijatelja, a položaj i jednih i drugih, bio je slab i nesiguran, u odnosu na ogromnu nadmoćnost neprijatelja. U Ravnu goru poslato je samo 5.000 od 20.000 pušaka. Osim toga, partizani su zabranjivali civilnom stanovništvu na svojoj teritoriji da se pridruži četnicima, ali su insistirali da svaki dobrovoljac sa četničke teritorije mora da ima pravo izbora kojoj će se od njihovih dveju snaga pridružiti. Bilo je očito da trajan i iskren sporazum ne može da bude postignut. Odnosi su postojali sve napetiji, dok u novembru nisu počela otvorena neprijateljstva između ove dve grupe. U januaru 1942. godine nesuglasice unutar moje vlade dostigle su vrhunac. Članovi vlade bili su u osnovi protiv toga da general bude predsednik vlade i bili su ozlojeđeni zbog Simovićevog nediplomatskog, vojničkog načina ponašanja. Jedan od onih koji su najviše bili protiv njega bio je dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Pola članova vlade je u ogorčenju podnelo ostavke i Simoviću nije bilo ukazano poverenje. Vlada se složila da treba da dam mandat Slobodanu Jovanoviću, koji je u to vreme bio zamenik predsednika vlade. To sam učinio 10. januara 1942. godine, kada se Simović povukao sa položaja i stavljen je u rezervu. Na dan kada je Jovanović postavljen za predsednika vlade, general Mihailović je bio postavljen za ministra vojske. Time što je Mihailović postavljen na položaj ministra vojske, odato mu je priznanje kao izuzetnom vođi u Jugoslaviji. Britanci su, takođe, zadovoljno pozdravili njegov dolazak na položaj ministra vojske; u Simoviću su gledali personifikaciju beogradske pobune i pozdravili su Mihailovića kao sledbenika iste herojske tradicije. Nekoliko puta odlazio sam u saveznički Oficirski klub u Londonu i bio sam na jednoj od njihovih čajanki u Grouvner hausu, kada su me prvi put predstavili grčkoj princezi Aleksandri, koja je bila pozvana da me upozna. Naše prijateljstvo počelo je sasvim neobavezno. Sećam se da sam bio zabrinut zbog govora koji su od mene očekivali, i da je prvo što sam joj rekao bilo: „Šta da kažem u svom govoru?“ Osetila se obaveznom da odgovori i predložila je nekoliko tema. To je bio sudbonosan susret. Sledeći put sam sreo Aleksandru na koktelu koji je priređen za Grke i Jugoslovene u kući državnog sekretara kolonije, Lea Emeria, veoma dobrog princezinog prijatelja. Bili smo neuviđavni gosti i, umesto da se družimo sa drugima, sedeli smo sami u uglu zadubljeni u razgovor. Nastavili smo da razgovaramo, nesvesni da drugi žele da idu, ali da moraju da sačekaju da mi sami primetimo da smo predugo ostali. Dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Proveli smo prijatno veče u pozorištu, a posle toga večerali sa ledi Čamil. POTOMCI VIKTORIJE ALEKSANDRA je živela u Grčkoj, dok nije zavladao diktator Venizelos, posle neuspelog rata protiv Turaka. Tako je, sa tri godine, Aleksandra otišla sa majkom u izbeglištvo, u Italiju i videla Firencu, Rim i Kapri, i boravila kod svoje bake po ocu, kraljice Sofije, kojoj je bila najdraže unuče. Kraljica Sofija je bila Kajzerova sestra i, zapravo, Aleksandra i njena majka su jedini članovi grčke kraljevske porodice koji imaju grčku krv. I Aleksandra i ja smo čukun-unuci kraljice Viktorije. Posle toga usledili su mnogi sastanci. Princeza je došla u Kembridž da se obuči za bolničarku u engleskom Crvenom krstu. Bio sam zadivljen Aleksandrinom ljupkošću i lepotom i duboko dirnut njenim životom na koji se, slično mom, sve vreme njegovog trajanja, dramatično odražavala politička nesloga u balkanskim zemljama. Rođena je 25. marta 1921. godine, pet meseci posle smrti svog oca, grčkog kralja Aleksandra. Umro je od ujeda majmuna koji je pripadao njegovoj posluzi, dok ga je spasavao od besnog psa u parku u Tatoiju. Nastupilo je trovanje krvi i umro je u mukama u oktobru 1920. godine. Krajem maja 1942. godine pozvan sam da zvanično posetim predsednika Ruzvelta. To je bila dobra vest, pošto sam već neko vreme želeo da otputujem tamo. Sa mnom je pošao dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Iz Londona smo odleteli u Prestvič, a odatle specijalnim američkim avionom koji su nam poslali. Posle kratkog prekida u Rejkjaviku na Islandu odleteli smo u Preskvisil, američki aerodrom u Meinu, gde smo
doručkovali, a zatim produžili za Vašington i stigli u četiri sata po podne. Primili su me komandant vazduhoplovnih snaga, general Arnold i predstavnici Ministarstva rata koji su me odveli u Kuću Bler.
Ruzvelt, Čerčil i ja 29. mart 2013. Šef Bele kuće pozdravlja borbu našeg naroda protiv agresora. Bio sam sagovornik, ali i prevodilac nagluvom Ninčiću
Bela kuća KADA sam stigao na vašingtonsku Union stanicu, dočekao me je gospodin Kordel Hal, državni sekretar, i odveo me u Belu kuću divnim otvorenim automobilom, u pratnji velikog broja policijskih motocikala. Predsednik Ruzvelt me je dočekao u vrtu. Stajali smo, dok su intonirane jugoslovenska himna, „Bože pravde“ i američka himna „Star spengld bener“. Kada je prestala muzika, iz Bele kuće izašla je prestolonaslednica Norveške, princeza Marta, prešla preko travnjaka i došla da mi je predstave, a zatim su me pozdravili članovi zvaničnog odbora za doček, među kojima su bili potpredsednik Henri Dži Volis i članovi predsednikovog kabineta. Gospodin Kordel Hal predstavio me je predsedniku koji je rekao: „Drago mi je što vas vidim, izgledate baš kao na slici“. Posle ove male svečanosti, otišli smo na čaj sa gospođom Kordela Hala, koja se ponašala kao domaćica, pošto je gospođa Ruzvelt bila odsutna. Zatim su me poveli u moju sobu koja je nekad bila Linkolnova spavaća soba. Presvukao sam se za večeru i otišao u predsednikovu radnu sobu, u kojoj je spravljao koktele za svojim čuvenim stolom. Postavio mi je mnogo pitanja o Jugoslaviji. Obavestio sam ga o snagama kojima raspolažemo u inostranstvu i o pružanju otpora u zemlji. Rekao je da posle večere mogu ja da postavljam pitanja, jer se nada da će nam se tada pridružiti i Vinston Čerčil. Prijatno sam se iznenadio, pošto nisam znao da je gospodin Čerčil u Vašingtonu i da boravi u Beloj kući. Moj prvi utisak o predsedniku Ruzveltu bio je da je izuzetno prijatan i izuzetno sposoban da stvori opuštenu i prijateljsku atmosferu. A to nije bio samo „diplomata“ u njemu - on je bio podjednako srdačan i ljubazan prema nadzorniku posluge kao i prema svima drugima. Uživao je, takođe, u koktel prijemima, sam je mešao pića i tvrdio je da ne samo da su mnogi sporazumi postignuti za vreme ovih zabava, već je tokom njih došao i do mnogih informacija. Imao je živ smisao za humor i zbog njegovih šala, prilike u kojima sam predstavljao
prevodioca između njega i prilično nagluvog Ninčića, bile su izuzetne. Ninčić je govorio samo francuski koji predsednik nije znao dovoljno dobro da na njemu vodi razgovor. Te večeri u Beloj kući je priređena nezaboravna državna večera na kojoj sam upoznao mnoge vodeće američke oficire. Predsednik Ruzvelt je održao zdravicu jugoslovenskom narodu i meni, a ja sam uzvratio zdravicom američkom narodu i njegovom predsedniku. Predsednik je pozdravio hrabru borbu jugoslovenskog naroda protiv snaga agresije, borbu koju je narod izabrao na osnovu svoje tradicije i koja se odvija u vreme kada su neprijateljske snage koje se suprotstavljaju slobodi i pravdi na vlasti. Odgovorio sam na predsednikovo saosećajno odavanje priznanja toj borbi izrazom dubokog uvažavanja, razumevanja i moralne podrške koje Sjedinjene Države, pod predsednikom Ruzveltom, pružaju Jugoslaviji. Izjavio sam da naša dva naroda postaju snažnije vezana i da osećam da će ta veza imati ulogu u postizanju završne pobede savezničkih nacija i u održavanju posleratnog mira. Posle večere sa Ruzveltom Ninčić i ja povukli smo se u predsednikovu radnu sobu. Te večeri smo razgovarali o razmerama u kojima Sjedinjene Države mogu da pošalju pomoć u snabdevanju Jugoslaviji, Mihailoviću i njegovim četnicima. Ruzvelt je istakao da je u tome ozbiljno pritisnut trenutnim okolnostima, Tobruk je pao, Okinlekova vojska je potučena do nogu, a Čerčil ga zaklinje da pošalje svaki raspoloživi tenk na Bliski istok da se zaustavi napredovanje sila Osovine prema Sueckom kanalu. Ipak, predsednik je naglasio svoje simpatije prema jugoslovenskim patriotama i obećao da će uraditi sve što može da pošalje bombardere velikog dometa da izbace hranu i potrepštine u moju zemlju. Zbog toga sam se, iako ništa nije konačno utvrđeno, osećao srećnijim. Takođe sam zahvaliio predsedniku, što je odobrio određenom broju jugoslovenskih pilota da se obuče u američkoj bazi Nešvil. SAMIT “U TROJE“ ČerČil i Ruzvelt su tesno sarađivali, ali je moj boravak u Beloj kući za njih bila jedinstvena prilika da budu u „utroje“ sa nekim predstavnikom strane sile, poput mene, i razgovor se neizbežno vratio na Jugoslaviju. Bilo je 2.30 ujutru, kad sam otišao u Linkolnov krevet na spavanje. Pomenuo sam temu regrutovanja Amerikanaca jugoslovenskog porekla za naše oslobodilačke snage, kao što je to učinjeno u ratu 1914-18. Predsednik je naglasio da je Amerika u ratu i da svaki Amerikanac mora da služi američku vojsku, ali me je uveravao da će američke jedinice koje sarađuju sa jugoslovenskim snagama u obuci i na manevrima biti, u najvećoj mogućoj meri, jugoslovenskog porekla. Za vreme razgovora ušao je Vinston Čerčil i smestio se u ugao, pušeći cigaru, sve dok nisam pomenuo Jugoslaviju. Čerčil je bio, kao što me je predsednik već obavestio, zaokupljen tenkovima za front u severnoj Africi, i pošto je izneo svoje mišljenje, nastavio je da razgovara o svom, upravo završenom, obilasku američkih centara obuke. Rekao je da je zadivljen onim što je video, ali je kritikovao neke detalje poljskih uslova obuke i taktički prilaz ratu, koje je smatrao veoma zastarelim i koje je, po njegovom mišljenju, trebalo preispitati; takođe je rekao da je trud koji se ulaže u snabdevanje kolona nesrazmerno veliki. Sledećeg jutra preselio sam se iz Bele kuće u Kuću Bler, u blizini, koja je dobila ime po svom vlasniku iz devetnaestog veka Frensisu Prestonu Bleru, istaknutom novinskom izdavaču i prijatelju i savetniku predsednika Endrjua Džeksona i koja je jedno od vašingtonskih istorijskih zdanja. Kuća je povezana sa mnogim velikim imenima američke nacije. Sada je zvanična rezidencija za državnike u poseti SAD. Istog jutra održao sam konferenciju za štampu. U izjavi koju sam dao mnogim američkim novinama i udruženjima štampe otkrio sam dosta onog što sam u to vreme mislio o svojoj poseti.
Kralju, vozi oprezno! 30. mart 2013.
Ako si ti kralj, onda je gospodin na zadnjem sedištu Napoleon. Veru u Jugoslaviju uzdrmao pokolj Srba u Hrvatskoj
Kralj Petar u vožnji MOJ boravak u Vašingtonu pretvorio se u brzometan sled prijema, večera, ručkova i poseta mnogim organizacijama, zainteresovanim za moju zemlju ili povezanim sa njom. Obratio sam se američkom Kongresu i, kako sam im predočio, gruba igra sudbine učinila je da to bude moje prvo obraćanje nekom izabranom parlamentarnom telu. Za vreme svoje posete Americi, primao sam skoro neprekidno pozdrave i lične pozive od delegacija i pojedinaca jugoslovenskog porekla. Iako su ti ljudi bili, pre svega i s ponosom, Amerikanci, još su sačuvali privrženost i ljubav prema zemlji svog porekla. Posle nekog vremena provedenog u Vašingtonu, obratio sam se američkom narodu u posebnom govoru, emitovanom preko Blu netvork Nacionalnog udruženja radio-difuzije i tada sam prvi put objavio da će se svi generali sastati pod vođstvom brigadnog generala Mihailovića sledeće nedelje, na dan jugoslovenskog nacionalnog praznika. Slušaocima me je predstavio poznati komentator, gospodin Viljem Hilman. Neformalno ponašanje Amerikanaca me je često zaista zbunjivalo. Jednom prilikom vozio sam se jednim od prostranih puteva nedaleko od Njujorka. Moj ađutant je sedeo pored mene, a šofer je sedeo na zadnjem sedištu. Mora da sam bio nesmotren i brzo vozio, pošto se iznenada začulo poznato zavijanje policijske sirene, pa sam morao da zaustavim kola. Policajac koji je bio u patroli izgledao je upravo onako kako policajce prikazuju na platnu, strogo je rekao: „Hej, druškane, šta to radiš? Kako se zoveš?“ „Ja sam jugoslovenski kralj Petar“, rekoh. „Ako si ti“, odgovorio je živahno, „jugoslovenski kralj Petar, onda je momak na zadnjem sedištu Napoleon. Daj mi vozačku dozvolu!“
Dao sam mu je. Izgledao je veoma iznenađeno i izvadio je notes i počeo da piše. „Potpišite... kralju“, rekao je, dodajući - „Neću to upotrebiti, da znate. Hoću da pokažem ženi, jer mi neće verovati da sam zaustavio kralja“. Vratio sam mu notes. „Srećno, kralju“, rekao je. „Ima mnogo mojih drugova ispred, zato vozite polako“. Upalio sam motor. „Hej, kralju“, viknuo je policajac, „da li imate fotografiju, kralju?“ Veoma mi se dopala američka neposrednost u razgovoru i njihova radoznalost, kao i izuzetna ljubaznost. Otkrio sam da su spremni da mi pomognu. Uredio sam sa Crvenim krstom da se jugoslovenskim ratnim zarobljenicima u Nemačkoj šalje pomoć, po Zakonu o najmu i zajmu. Što je još važnije, sastao sam se s generalom Bilom Donovanom, sa kojim je, po savetu predsednika, trebalo da raspravim pitanje pomoći Mihailoviću. Uveravao me je da će pomoć stići, čim na Bliskom istoku bude dovoljno bombardera velikog dometa. Bio sam srećan, kad sam čuo da je već izdao uputstva da se na pakete hrane i oružja koji će se slati stavljaju nalepnice, štampane na srpskom jeziku. General Donovan opisao je jugoslovenski pokret kao prvu snagu u Evropi i rekao da će Americi biti čast da mu pruži svu pomoć. Tokom boravka u Americi, koji sam proveo na univerzitetima, u fabrikama oklopnih vozila, centrima za vojnu obuku itd, otišao sam u Kanadu na tri dana. U Montreal sam stigao 10. jula i, dok sam čekao voz za Otavu, sreo sam delegaciju Kanađana jugoslovenskog porekla koju je predvodio Vladimir Vukmirović, jugoslovenski generalni konzul. Prvog decembra, na godišnjicu osnivanja Jugoslavije - ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, emitovan je preko radija moj govor jugoslovenskom narodu. Iako sam bio zadovoljan što mogu da govorim o poboljšanju naših izgleda, pošto se nazirala saveznička pobeda, bio sam zabrinut zbog stalnog pogoršanja unutrašnjih prilika u mojoj zemlji. U vezi sa njima, rekao sam: „U Jugoslaviji, koju je pokorio osvajač, odigrali su se izvesni događaji koji su poremetili našu veru u zajedničku državu. Veri u zajedničko življenje Srba, Hrvata i Slovenaca ne preti spoljni neprijatelj, ona je uzdrmana pokoljima srpskog naroda u Pavelićevoj državi. Želim da vas uverim da ćemo tražiti odgovarajuće zadovoljenje za nedužnu krv koja je prolivena. Ma kako brojni ili na visokom položaju bili oni koji su naredili ove pokolje, biće izvedeni na optuženičku klupu. Jugoslovenska država ponovo će oživeti kao celina, jer je to osnovni uslov za ostvarenje trajnih i vitalnih interesa svih nas: Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i budućeg mira u Evropi“. Početkom 1943. godine razvoj događaja na frontu vratio nam je nadu u konačnu pobedu saveznika. Romel je pobeđen u Africi; u Rusiji su Nemci poklekli pred Staljingradom. Saveznici su se iskrcavali na Siciliju i u Italiju. Još jednom je priznato da je Balkan vitalno područje; a u maju 1943. godine, o čemu moja vlada nije bila unapred obaveštena, Britanska misija je otišla kod Tita, predvođena kapetanom Dikinom. Sledeća misija koju je predvodio brigadni general Meklin pridružila se partizanskom vođi u septembru. O ovoj misiji zvanično smo obavešteni tek u novembru, kada se Idn vratio iz Moskve.
BALKAN RUSKA ZONA PRATEĆI pažljivo rat, smatrao sam da postoji velika verovatnoća da će se saveznici iskrcati u Jugoslaviji. Meni i mojoj vladi predložili su da se preselimo u Kairo, što mi je delovalo kao korak bliže Jugoslaviji. Osećao sam da je došlo vreme za akciju.
Avaj! Tada nisam znao da su mi, zbog sve većeg oslanjanja saveznika na Ruse i Ruzveltove spremnosti da im prepusti Balkan kao „rusku zonu uticaja“, ruke vezane više nego ikad i da me očekuju razočaranje, nesreća, pa čak i tragedija. U to vreme moja vlada je primila telegram od generala Mihailovića u kome nas je obavestio da je uhvatio nemački transport i da je među zarobljenicima nemački naučnik, koji im je otkrio sve detalje tajnog oružja „Fau“. Tvrdio je da će ova „leteća bomba“ na mlazni pogon biti upotrebljena protiv Britanaca početkom 1944. godine. Ova poruka je prevedena i predata britanskom Ministarstvu rata.
Čerčil bliži Brozu! 31. mart 2013. Britanski premijer imao bolje mišljenje o Titu nego o Draži. Nije vreme za povratak u zemlju, smatra i kralj Edvard
Vinston Čerčil PISAO sam 31. marta gospodinu Čerčilu, tražeći od njega savet o svom venčanju i preseljenju naše vlade u Kairo. Takođe sam izjavio da bih želeo da me padobranom izbace u Jugoslaviju i da se pridružim generalu Mihailoviću i njegovim snagama otpora. Petnaestog aprila stigao je Čerčilov odgovor, u kome kaže da bi želeo da podrži moju posetu Bliskom istoku i da je siguran da bi to predstavljalo ohrabrenje za jedinice koje su se tamo nalazile, kao i za moje podanike u Jugoslaviji.
Rekao je da ne može da podrži moj predlog da odem u Jugoslaviju i da budem sa svojim narodom, dodajući da ću biti od mnogo veće koristi, ukoliko sačekam da dođe vreme i vratim se kada bude došao trenutak oslobođenja. Pošto sam želeo da porazgovaram sa ujakom Bertijem (engleski kralj Edvard) o svojim problemima i preseljenju vlade u Kairo, pisao sam mu, zamolivši ga da me primi, i on me je pozvao u Balmoral. U pratnji ađutanta, otišao sam u Balmoral. Bila je prisutna cela kraljevska porodica - kralj je izgledao poput seoskog gospodina. Za vreme mog boravka vreme je bilo lepo, a škotski pejzaž divan. Često sam išao u ribolov i lovio jelene u šumama i planinama sa kraljevim glavnim čuvarom lovišta. Nisam imao pušku, pa je princeza Elizabeta bila ljubazna i pozajmila mi svoju, kojom sam uspeo da odstrelim jelena. Drugom prilikom Elizabeta i Margareta odvele su me da se provozamo kočijom. U Balmoralu se živelo veoma opušteno. Boravak u skromnom zamku bio je čaroban, ali su vodovodne instalacije bile izuzetno viktorijanske, na primer, nije bilo tekuće vode u spavaćim sobama, topla voda je donošena u emajliranim kantama, a u sobama su bili veliki lavori. OTPOR PATRIOTA PRE odlaska u Kairo, dva puta sam se obratio Jugoslovenima posredstvom Bi-Bi-Si-ja, na svoju sopstvenu inicijativu, i nisam o tome unapred obavestio vladu. U tim govorima nisam pomenuo ni Mihailovića ni Tita, već samo jugoslovenske patriote koji aktivno pružaju otpor i zadaju muke neprijatelju, nadajući se da ću ih na taj način ujediniti u njihovim naporima. Obe vlade su me veoma kritikovale. Uveče sam obično razgovarao sa ujakom Bertijem u njegovoj radnoj sobi. Pokazao sam mu Čerčilov odgovor na moje pismo i zamolio sam ga da podrži moju želju da se venčam pre nego što odem za Kairo. Posavetovao me je, međutim, da prvo osnujem vladu u Kairu, pa da se zatim tamo venčam ili da se vratim i venčam u Londonu. Rekao mi je da se posavetujem sa ujakom Džordžijem, koji je već u Kairu. Bio je izuzetno protiv želje da me padobranom izbace u Jugoslaviju da se borim. Po njegovom mišljenju, biću od mnogo veće koristi za oslobođenje svoje zemlje iz inostranstva, nego ako kod kuće budem šest stopa ispod zemlje. Podsetio me je da sam jako mlad: u to vreme sam imao devetnaest godina. Ubrzo posle svoje posete Balmoralu primio sam poziv da posetim gospodina Čerčila i jedne nedelje ujutru otputovao sam u Čekers, seosku kuću britanskih premijera. Ručao sam sa Čerčilom, njegovom suprugom i ćerkom Meri. Za vreme ručka stalno su ga prekidali, unoseći izveštaje i pitajući ga za uputstva. Nije baš opušteno proveo vikend. Vreme je bilo lepo i posle ručka Čerčil i ja smo otišli da prošetamo vrtom. Dok smo šetali, upitao me je šta znam o čoveku koji se zove Tito i koji je vođa jugoslovenskih partizana i pruža veličanstven otpor neprijatelju. Rekao sam da znam dosta o Titu i njegovim partizanima, ali da mislim da nisu baš mnogobrojni, da njihova borba, iako nadahnuta, nije baš efikasna i da su uglavnom komunisti. Čerčil mi je zatim rekao šta on zna o ovim ljudima. Rekao je da je poslao svog ličnog prijatelja, kapetana Dikina, oksfordskog nastavnika, u Jugoslaviju i da je sa njim u radio-vezi već nekoliko nedelja. Dikin je sa partizanima i u svojim izveštajima tvrdi da su oni vrlo efikasna i hrabra borbena snaga, iako im u tom trenutku nemačke ofanzive ne daju mira. Čerčil je čuo od Dikina da je Mihailović počeo da sklapa "pogodbe" sa Nemcima i da sa njima čak i sarađuje. Dikin mu je takođe rekao da mu se Tito žalio da Mihailovićeve snage napadaju partizane u pozadini dok se partizani bore protiv Nemaca. Što se tiče ovog poslednjeg, rekao sam Čerčilu da sam čuo upravo suprotno od Mihailovića i da su ovakve taktike u stvarnosti Titove. Rekao sam, takođe, da ne raspolažem informacijama o ma kakvim "pogodbama" ili sarađivanju Mihailovića i, pošto sam takvo stanje stvari smatrao neverovatnim, istakao sam da su Mihailović i njegovi drugovi ti koji su prvi počeli da pružaju otpor Nemcima. Čerčil je priznao da misli da takvi izveštaji i kritike Mihailovića ne
moraju obavezno da budu tačni, ali je rekao da se Mihailović i njegove snage, izgleda, ne bore baš mnogo ili da ne mogu mnogo da naude Nemcima. "Čime očekujete da se bori?, upitao sam. "Ašovima, vilama i pesnicama? Oružje koje ste im bacili nije dovoljno da se naoruža ni mala patrola!" Čerčil je bio uporan i rekao je da će ukoliko primi još izveštaja o Mihailovićevom sklapanju "pogodbi" sa Nemcima, Britanci svakako povući svoju podršku. "Kakva je razlika?", upitao sam sa gorčinom. "Vi ga ni sada ne podržavate." Moj utisak je bio da je Čerčil zasnovao svoje mišljenje o političkoj i vojnoj situaciji u Jugoslaviji i o dvema snagama otpora na netačnim informacijama. Takođe, imao sam osećaj da je slika koju je stvorio o Titu uzbuđivala njegov avanturistički duh. Rekao sam Čerčilu da sam čuo da Titove operacije protiv neprijatelja nisu baš uspešne, da su često ludo hrabre i da je posledica toga to što nužno imaju više gubitaka nego dobitaka, i da se, zbog toga, veliki deo civilnog stanovništva može ubrojati u njegove žrtve. Pokušao sam da mu objasnim da je gerilski rat sasvim drukčiji od regularnog i da je cilj toga rata da se što više naudi neprijatelju, a da pri tome pretrpi što manje gubitaka i odmazdi. Čerčil nije baš bio ubeđen da sam u pravu, ali mi je zahvalio na obaveštenju.
Kralju povratka nema 01. april 2013. Uoči sastanka u Moskvi Broz poslao spisak zahteva. Britanci traže da u govoru ne pominjem Mihailovića
Tito i Koča Popović vrše smotru na Visu RAZGOVARAO sam sa Čerčilom o mom preseljenju u Kairo i složio se sa onim što je rekao ujak Berti. Smatrao je da je dobar plan da odem tamo i posmatram „dalji razvoj događaja“ na sceni Sredozemlja. I moj novi predsednik vlade i ja bili smo izrazito protiv otpuštanja Mihailovića, i svoje mišljenje izneli smo Idnu, pred naš polazak (u to vreme Čerčil je bio u Kanadi). Da li Idn nije znao za Čerčilove planove ili se sa njima nije slagao, ili je jednostavno bio za to da se Mihailović sačuva kao karta u igri, ne znam. Rekao nam je da smatra da je Mihailović „u redu“. Prvobitno je bilo dogovoreno da u Kairo otputujemo avionom, ali smo ipak otputovali brodom. Rezervisan je poseban voz za mene i moje društvo, njih oko pedeset, i krenuli smo za Kairo rano ujutru. Ručali smo u vozu i u Liverpul smo stigli po podne. Tu smo se ukrcali na dva broda. Ja sam putovao britanskim brodom „Kraljica Pacifika“ koji je pretvoren u transportni brod. Na brodu su bile britanske jedinice i oko dve stotine ađutanata. Svaka grupa imala je posebnu prostoriju i poseban deo na palubi koji je za nju bio obeležen. Putovanje za Kairo trajalo je oko deset dana i za to vreme smo igrali bridž i igru britanskih mornara „hauzi, hauzi“. Posle nekih dva dana, britanski ambasador gospodin Stivenson predao je gospodinu Puriću koncept govora koji ja treba da održim preko radija, kad stignemo u Kairo. Purić mi ga je odmah doneo i zajedno smo ga proučili. U tekstu je otvoreno izražavana podrška Mihailoviću. To me je veoma iznenadilo. Međutim, kada smo stigli u Kairo, Britanci su tražili od mene da izbrišem sva mesta u govoru na kojima se on pominje. VIS PREDALI TITU PREDLOŽILI smo Idnu, kao dobar potez da se okupira ostrvo Vis koje zauzima strateški položaj usred Jadranskog mora, a i prilično je udaljeno od jugoslovenske obale. Vis bi bio odlična baza za dalje operacije duž okupirane jugoslovenske obale. Idn je odgovorio da bi Nemci mogli da nas bombarduju ili da pošalju padobrance da nas zarobe, ali je pažljivo pogledao kartu. Imao sam razloga da se setim kako se tada osmehnuo, kada je nekoliko meseci posle toga Vis zauzet i predat Titu. Mihailović nam je slao telegrame, tražeći od nas obaveštenje o iskrcavanju saveznika. Oslobodio je pojaseve obale, posle primirja sa Italijom i očekivao je saveznike. Neprekidno smo tražili od Stivensona odgovor na Mihailovićevo pitanje, ali uzalud. Između 13. i 30. oktobra 1943. godine u Moskvi je održan sastanak sekretara spoljnih poslova Britanije, Entonija Idna, američkog državnog sekretara, Kordela Hala i ruskog komesara za spoljne poslove, Molotova. Tito je, pun nade, poslao telegram u Moskvu i očekivao je ishod, ali ruska vlada je odlučila da ne uvrsti njegov zahtev u dnevni red. Titovi predlozi bili su sledeći: „U vezi sa tim, molim da obavestite sovjetsku vladu i predstavnike SSSR-a, Britanije i Amerike, da će se verovatno pokrenuti pitanje Jugoslavije. U vezi sa tim, molim obavestite sovjetsku vladu o sledećem: Antifašističko veće Jugoslavije i Vrhovni štab narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije ovlastili su me da izjavim: Prvo, ne priznajemo ni jugoslovensku vladu ni kralja u inostranstvu, zato što su dve i po godine podržavali saradnika neprijatelja, izdajnika Dražu Mihailovića, i tako snose punu odgovornost za izdaju naroda Jugoslavije; Drugo, nećemo im dozvoliti povratak u Jugoslaviju, pošto bi to značilo građanski rat;
Treće, govorim u ime većine naroda, koji želi demokratsku republiku, zasnovanu na Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije; Četvrto, jedina zakonita vlada naroda, u ovom trenutku, sastavljena je od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, na čelu sa antifašističkim većima. Ovu izjavu predaćemo na dalje korišćenje britanskoj misiji koja je pridružena našem štabu. Britanski general već nas je obavestio, da britanska vlada neće insistirati na podršci kralju i jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu“. Idn je na putu za Moskvu svratio u Kairo. Purić i ja smo ga posetili i predsednik vlade upitao ga je jednostavno: „Kakvi su Vaši politički stavovi u odnosu na situaciju u Jugoslaviji?“ „Potpuno slobodna Jugoslavija“, odgovorio je Idn „i da njega vratimo na presto“, rekao je, pokazaujući na mene. Time je ubedio mog ministra. „To mi je dovoljno“, rekao je. Pa, ipak, shvatili smo kojim putem se stvari odvijaju, a Idn je rekao da Mihailovićev „pasivan otpor“ liči na saradnju sa neprijateljem. Purić je istakao da je istinito da Mihailovićev pasivan otpor znači saradnju isto onoliko koliko je istinito da rat na koji je Vilson primoran u Italiji predstavlja saradnju. Idn je nepotrebno povisio ton za vreme razgovora, a takođe i Purić koji je dva puta zahtevao da lično vidi Meklina, ali mu to nikad nije dozvoljeno. Dok smo napuštali sastanak, Purić mi je rekao da ću u Moskvi biti izneveren. Prekorio sam svog ministra, što se razljutio na Idna, ali on je rekao da je to bilo potrebno i da je to bio jedini način da Britancima pokažemo da nismo spremni da se ponašamo kako vetar duva. U međuvremenu sam nastavio da obavljam svoje dužnosti. Posetio sam vazduhoplovni borbeni centar za obuku u Ismailiji, gde se 25 naših ljudi obučavalo za pilote i posetio sam jugoslovensku brigadu u Haifi. Takođe sam bio u zvaničnoj poseti Libanu i primio me je francuski visoki komesar. Posetio sam predsednika vlade, večerao sa generalom Spirom, britanskim ambasadorom, i prenoćio kod francuskog visokog komesara. Upravo te noći izbila je revolucija koja je trajala od 9. do 15. novembra i morali smo da odemo u Palestinu. Dok smo odlazili, video sam priličan broj tenkova koji su goreli i druge štete koje su izazvane. Glasine su optuživale Britance da su odgovorni za revoluciju, a i ja sam umešan, pošto sam bio u poseti, upravo, u trenutku pobune.
London Draži ne veruje 02. april 2013. Posle sastanka u Teheranu saveznici se odrekli četničkog vođe. Čerčil mi je rekao da će Tito biti njegov čovek
Staljin, Ruzvelt i Čerčil u Teheranu KADA je Ruzvelt stigao u Kairo, na sastanak sa Čerčilom i Čang Kaj-Šekom, dogovoren za 22-26. novembar, pozvao je Purića i mene u dom ambasadora Kirka, u kome je boravio. Zahvalio sam mu, što su kontingentu naše vojske u Vašingtonu predali „B-248“, što je bila prva stvarna pomoć koju smo primili od američkih vazduhoplovnih snaga. Ubrzo smo prešli na razgovor o Mihailoviću i Titu i ulozi koju Jugoslavija treba da ima u ratu. Ruzvelt je rekao Puriću i meni da je uspeo da pomiri De Gola i Žiroa i da se nada da će moći da pomiri Mihailovića i Tita. Purić je istakao da je možda ipak lakše pomiriti dva generala nego vođu narodne snage i vođe komunističke revolucije. Ruzvelt je predložio da bi možda najlakše bilo, pošto je Italija kapitulirala, ujediniti dve snage otpora u Jugoslaviji tako što će se one podeliti na dve zone delovanja, zapadnu i istočnu. Predložio je da Tito kontroliše zapadnu, a Mihailović istočnu, ali da celina teritorije bude pod savezničkom vrhovnom komandom u Italiji, generalom Aleksanderom i generalom Vilsonom. Pitao sam Ruzvelta o planiranom iskrcavanju Saveznika na našu obalu, ali on je nejasno odgovorio da taj pokret zavisi od opšte situacije u Sredozemlju. Objasnio sam mu da bi najlakši i najefikasniji plan bilo iskrcavanje na dalmatinsku obalu. „To je već slomljen orah, lakše je njega slomiti do kraja nego napinjati drugi“, rekao sam. „Treba da napadnemo Nemačku tamo gde je najnezaštićenija u Evropi, na Balkanu“... Ruzvelt se, međutim, uopšte nije složio sa mnom i smatrao je da Nemačku treba napasti tamo gde je najjača, tj. u Francuskoj. Takođe je istakao da je Francuska naš odani saveznik i da joj on duguje punu podršku. Ruzvelt je rekao da na sastanku sa Staljinom u Teheranu namerava da razgovara o mogućnosti zajedničke savezničke ofanzive protiv Nemačke i da utvrdi datum te akcije. ČANG KAJ-ŠEK U BLOKADI PRE konferencije u Teheranu, Čang Kaj-Šek je pokušao da stupi u vezu sa mnom i sa mojom vladom. Našao se u vrlo sličnoj situaciji kao mi, i želeo je da uspostavimo diplomatske
odnose. Nikada nam nije dozvoljeno da se sa njim sretnemo. Stivenson i Britanci i Amerikanci su se tome suprotstavili. Ruzvelt je bio oduševljen pokretom otpora u Jugoslaviji i rekao je da će poslati Mihailoviću mornaričke oficire i „misiju“ Titu. Uprkos tome što se u nekoliko tačaka nismo slagali, Ruzvelt je izrazio svoju punu podršku mojoj vladi i uveravao me je da mogu uvek da računam na njega, kao na ličnog prijatelja i saveznika. Obećao je da ćemo se videti kad se bude vraćao. Konferencija tri velike savezničke sile održana je od 28. novembra do 2. decembra u Teheranu, obeleživši krizu u promenjenoj politici Saveznika. Prva tačka sporazuma postignutog u Teheranu sadržala je odluku po kojoj se za osnovnu snagu u borbi protiv Nemaca u Jugoslaviji priznaje narodnooslobodilačka vojska, pod komandom Tita, i partizani su u potpunosti priznati kao saveznička vojska. Tako su se odrekli Mihailovića i napustili ga. U međuvremenu je Tito, svestan kako se stvari razvijaju, sazvao drugo zasedanje AVNOJ-a, narodne skupštine, sastavljene od članova narodnooslobodilačkog pokreta. Ovaj istorijski skup održan je 29. novembra u Jajcu, bosanskom gradu u kome se u to vreme nalazio Titov Vrhovni štab. Izabrani su privremena vlada, nacionalni komitet, a Tito je bio predsednik i dr Ivan Ribar je bio izabrani predsednik AVNOJ-a. Odluke donete tom prilikom bile su sledeće: AVNOJ je prihvatio odluku kojom se vladi u izbeglištvu u Londonu oduzima pravo zakonite vlade Jugoslavije. Kralju Petru Karađorđeviću i ostalim članovima dinastije Karađorđević zabranjuje se povratak u zemlju. Pitanje državnog uređenja, kao i da li će biti republika ili monarhija, rešiće se posle rata. U nastavku je Tito unapređen u čin maršala Jugoslavije i komesara narodne odbrane. Po Ruzveltovom povratku iz Teherana, tražio sam da ga vidim, ali mi je rečeno da je vrlo bolestan i da nikog ne prima. To me je veoma razočaralo posle predloga koje je dao. Bilo mi je poznato da druge prima i mislio sam da ga je možda stid da razgovara sa mnom posle toga što me je na Teheranskoj konferenciji ostavio na cedilu i bio sam začuđen što je za vreme Konferencije boravio u sovjetskoj ambasadi. Ambasador Stivenson me je, međutim, obavestio da Čerčil želi da se sastane sa mnom, ali bez Purića, 10. decembra. Otišao sam sa ambasadorom Stivensonom u britansku ambasadu da ga posetim. Čerčil je bio u krevetu, izgledao je vrlo umorno i iscrpljeno. Bio je izuzetno loše volje i uopšte nije ličio na sebe. Nije pomenuo Konferenciju, ali je započeo razgovor o Titu. Čerčil mi je rekao da će Tito biti njegov čovek i da ja treba da se vratim u Jugoslaviju. Odgovorio sam: „Da li treba odmah da idem?“ „Ne“, rekao je Čerčil. „Ne odmah, pošto bi Tito onda bio kompromitovan. Otidite kroz šest meseci. To mora biti tako, ako ni zbog čega drugog, onda da sprečimo još jedan sporazum između Tita i Moskve.“ Čerčil je rekao da bi trebalo da se sastanem sa Dikinom i Meklinom, dva čoveka koja su bila u Jugoslaviji sa Titom. Složio sam se. Istog dana uveče Čerčil je tražio da vidi Purića i njemu je saopštio manje vesele novosti. Neće biti više, rekao je, pomoći za Mihailovića, sve će ići Titu. Purić je pokušao da apeluje na njegovu savest, rekavši mu da ne može tako nešto da uradi i da izda saveznika iz 1914. godine. „Vi ste Čerčil“, rekao je Purić. „Vi niste samo za Englesku, već za istoriju i za ceo svet, a ceo svet i istorija će prosuditi o Vašoj ulozi.“
Čerčil je samo rekao da Mihailović sarađuje sa Nemcima. Purić je ljutito tražio dokaze. „Nemam dokaza“, odgovorio je Čerčil, „ali dovoljno mi je to što sarađuje“.
Svadba bez svatova! 03. april 2013. Premijer Čerčil traži da se što pre otarasim Draže. Sa Aleksandrom sam se venčao u našoj ambasadi
Na venčanju kralja Petra i Aleksandre bile su britanska i holandska kraljica
RUČAO sam 18. marta sa gospodinom Čerčilom, koji se u potpunosti slagao sa mojim planovima za venčanje. Nismo se, međutim, složili po političkim pitanjima koja su se neizbežno nametnula. Čerčil je izneo još „dokaza“ da je Mihailović izdajnik i vršio je na mene pritisak da ga se otarasim i da otpustim Purića. Rekao je, da je Mihailović slab i da ima svega nekoliko pomagača, a da su mnogi njegovi drugovi prešli kod Tita Čerčil nije smatrao Mihailovića dobrim saveznikom i kritikovao ga je što je odbio da izvrši neke napade koje je predložila britanska misija u Jugoslaviji. Čak je rekao i da Mihailović čuva svoje snage, da bi se borio protiv partizana. Ovim je Čerčil pokazao potpuno odsustvo priznanja onoga što je u stvari bio najširi i jedini smer za Mihailovića. Mihailović je želeo da izbegne strašne odmazde nad stanovništvom i želeo je da sačuva svoje ograničene snage za akcije od vitalnog interesa. Kao istinskom patrioti, sudbina Jugoslavije uvek mu je bila u prvom planu, dok je jedini Čerčilov cilj bio da se na svim stranama bori protiv neprijatelja, u svim prilikama i ma po koju cenu. Ostao sam pri svom stavu i ispričao mu o gospodinu Lukačeviću, jednom od Mihailovićevih ljudi koje sam sa sobom doveo iz Kaira. Želeo sam da Britanci ispitaju ovog čoveka o pravoj situaciji u Jugoslaviji. Takođe sam mu preporučio da se obrati pukovniku Bejliju, koji u potpunosti podržava moje gledište i koji se borio sa
četnicima, a svojim očima je video kako su Mihailovića često napadali partizani za vreme njegove teške borbe protiv Švaba. ENGLEZI UZELI POKLON LUKAČEVIĆ se u Jugoslaviju vratio preko Barija u Italiji, gde je morao da sačeka dok Britanci obezbede slobodan avion za preostali deo njegovog puta. Pre nego što je padobranom izbačen u Jugoslaviju, Britanci su mu oduzeli poruku i poklone za Mihailovića koje sam mu poverio. Dugo vremena uopšte nismo imali novosti o Mihailoviću. Na kraju su ga partizani zarobili i ubili, posle oslobođenja Beograda. Čerčil je, međutim, samo naglasio, sa sebi svojstvenom uverljivošću da, ukoliko ne postupim onako kako on želi, činiću protiv ratnih napora saveznika. Rastali smo se u zategnutim odnosima i razlike u našim mišljenjima nisu se izgladile. Planovi za moje venčanje odvijali su se glatko. Ujak Berti je ugovorio venčanje za 20. mart, dakle, samo osam dana od mog povratka iz Kaira. Aleksandra i ja smo se odvezli u Vindzor radi poslednjih dogovora sa ujakom Bertijem. Sećam se da sam kralju pokazao album fotografija koje mi je iz Jugoslavije doneo jedan od Mihailovićevih oficira. Fotografije su prikazivale Mihailovića u životu i u borbi. Jasno su pokazivale da četnici predstavljaju značajnu snagu koja je angažovana u teškoj borbi i koja živi u spartanskim uslovima. Nekoliko fotografija je prikazivalo njihov način borbe i njihove rasprostranjene sabotaže, kao što su uništenje puteva, mostova i vozova koji su od vitalnog značaja za neprijatelja. Ujak Berti je očito bi zadivljen ovim što su fotografije otkrile. Na dan venčanja, Aleksandra i ja smo ručali svako u svom stanu u Kleridžizu, ja sa svoja dva brata, a Aleksandra sa majkom. Posle ručka, Aleksandra je odjurila do jugoslovenske ambasade da se presvuče u odeću za venčanje, pošto smo želeli da izbegnemo svaki suvišni publicitet. Naše venčanje je bilo veoma jednostavno. Obavljeno je u jugoslovenskoj ambasadi u Aper Grouvner stritu br. 41, što smo izabrali jer je teritorija ambasade smatrana jugoslovenskom teritorijom. Primio sam gospodina Lukačevića, Mihailovićevog izaslanika, koji je trebalo da se uskoro vrati u Jugoslaviju, preko Kaira. Poverio sam mu svoje lično pismo za Mihailovića i zlatna dugmeta za manžetne, kao i revolver i automatsku pušku na kojima je bio ugraviran moj amblem. Od našeg susreta u Kairu, proveli smo mnogo sati razgovarajući do detalja o jugoslovenskom pitanju. Pukovnik Bejli i ja još smo imali mnogo nade za budućnost, ali se pokazalo da je pukovnik Lukačević bio čovek koji je na stvari gledao realno. Bio je pesimista i potpuno razočaran, ne samo zbog promene Britanaca, već i zboog žalosne nemoći moje vlade. Ponovo sam pozvan da se sastanem sa Čerčilom 12. i 13. aprila. Razgovarao je o ljudima koji su podržavali Mihailovićevu stvar, kao što sam ga i zamolio. Rekao je da uvažava četničko stanovište i da razume njihove teškoće, ali da u njegovim očima razlike između četnika i partizana imaju samo lokalni značaj. Verovao je da su Titove snage zaista narodni pokret i da su samo delimično komunističke. Bilo je očito da su Britanci odlučili da moraju do „krajnjih granica“ da izvrše pritisak na mene da se otarasim Purićeve vlade. Čerčil mi je takođe rekao da je predsednik Ruzvelt predložio, preko generala Bila Donovana, da treba da izaberem gospodina Šubašića za predsednika vlade, i da on odgovara njegovom ukusu, iako je ranije bio po volji generala Mirkovića, čoveka koji je uglavnom bio odgovoran za beogradski prevrat. Predsednik Ruzvelt je bio potpuno uveren da će mi Šubašić biti sasvim odan, kao i da će biti prihvatljiv za partizane. Čerčil i ja smo se dugo prepirali. „Smatraće“ se da vi i vaša vlada ometate opšte ratno zalaganje“, rekao je, a onda dodao: „Objaviće se da ste vi odgovorni, ukoliko ne podržite pokret otpora“. Vršio je na mene pritisak da otpustim Purića i da osnujem tročlani odbor, a naveo je Šubašića, Konstantinovića i Furlanda. Obavestio me je da je sredio, bez savetovanja sa mnom, da Šubašić, koji je u to vreme bio u Americi, doleti u London prvim slobodnim avionom. Rekao je, da je to potrebno da bih čuo njegovo mišljenje, a kada je Čerčil ubrzo posle ovog
sastanka objavio u parlamentu da ga je „kralj Petar uverio da će za nekoliko dana otpustiti Purića i da će osnovati novu vladu pod vođstvom poznatog vođe Hrvatske“, bio sam zapanjen i duboko uvređen.
Čudesni Titovi ljudi 04. april 2013. Bio sam svestan da Tito ima jak uticaj na Šubašića. Randolf Čerčil oduševljen partizanima u Jugoslaviji
Tito i Šubašić
TITO i Šubašić potpisali su sporazum posle tri dana razgovora. Tito je odbio da prihvati ma kakav predlog da zajedno dejstvuje sa Mihailovićem i čak je hteo da vlada objavi izjavu u kojoj ga se odriče. Ovo je bila jedina tačka koju Šubašić nije izgubio, iako je sporazum podrazumevao da će Mihailović izgubiti svoj položaj ministra vojske, a usmeno je dogovoreno da će on biti prepušten svojoj sudbini. Tito nije izrazio želju da preuzme Mihailovićevo ministarstvo, ali je stekao mnogo značajniji položaj time što se otarasio Mihailovića. Stivenson, koji je sa Šubašićem odseo u dobro čuvanoj kući za vreme svog boravka, nije pozvan da prisustvuje ovim razgovorima. Tita su doživeli kao čoveka velike snage čije se prisustvo osećalo. Učinio je sve što je mogao da na svoje goste ostavi utisak da je njegov pokret više narodni nego komunistički, i da naglasi da politika nije važna. Veoma je dobro izišao na kraj sa Šubašićem i Stivensonom, a čak se i moj ađutant, pukovnik Skrivenić, potpuno preobrazio u Titovog pristalicu. Svi su se vratili sa Visa, sa utiskom da su se partizani dobrovoljno pridružili njegovim snagama i da je pokret velika, srećna porodica.
Šubašić je stekao utisak da je kod Tita zaradio poene i bio je optimista. Nisam delio njegove iluzije. Naprotiv, meni se činilo da je popustio u svakoj tački sporazuma. Uopšte nije iskoristio razloge zbog kojih je upravo to vreme izabrano za pregovore, kada je Titov položaj navodno bio „slab“. Tito, čiji je položaj bio privremeno oslabljen sa vojnog gledišta, ali koji je politički bio veoma jak, sastao se sa Šubašićem na domaćem terenu i ostavio na njega utisak počasnom stražom i drugim sredstvima diktatorstva. Stivenson, koji je, po mom mišljenju, trebalo da se ponaša kao snažna podrška Šubašiću (iako ne znam kakva je uputstva dobio od Čarčila), povijao se kao slamka na vetru. Sve ovo me je razočaralo, pa sam čak osećao i odvratnost i žarko sam želeo i nadao se da će dalji razvoj situacije doneti promenu. RIBARI ODVEZLI BRODOVE TITO je otišao tako daleko da je predložio da se mornarica stavi pod njegovu komandu, ali je Šubašić odbio, sa objašnjenjem da to mornarica nikada ne bi dopustili i, zapravo, suprotno opštem pravilu, da su mornari često podstrekivači prevrata. Mornarica mi je ostala odana zadugo posle izbora 1945. godine, kada su odbili da se vrate u Jugoslaviju i ostavili su brodove bez posade. Tito je poslao stare ribare i vojnike da ih pokupe, a dva broda, koja nesumnjivo nisu htela da se vrate, usput su potonula. Posle njegovog prvog susreta sa Titom, na Šubašiću sam primetio promenu i bio sam svestan da Tito ima jak uticaj na njega. Pored toga, bilo je i pretpostavki da je njegovo ponašanje imalo veze sa činjenicom da je u vreme nemačkog napada Šubašić bio ban Hrvatske i da je njegova dužnost bila da oslobodi sve političke zatvorenike, među kojima je bio određen broj komunista, upravo pre nego što su ih Nemci preuzeli, ali je on propustio da to uradi. Odleteo sam za Rim 21. juna 1944. i primljen sam u „Grand hotelu“, koji je preuzela vojska, zapravo, generalmajor Džonson. Večerao sam sa generalom Aleksanderom koji je bio protiv Titove politike. Razgovarali smo o pitanju iskrcavanja u Jugoslaviju i Aleksander je veoma žalio što ne može da odvoji pet divizija, koliko bi bilo potrebno za iskrcavanje. Situacija je bila veoma kritična. Svaki čovek je bio potreban i za svaku stopu zemlje se trebalo boriti. Aleksander nije imao rezerve jer je jedinice i opremu pomoću kojih bi se rat u Italiji brzo okončao preuzeo Ajzenhauer za iskrcavanje u južnu Francusku. Obavio sam veliki broj zvaničnih poseta u Rimu i okolini i video sam našeg ambasadora u Vatikanu i posetio papu Pija DžII, u pratnji Šubašića. Sa papom smo proveli oko pola sata, tokom kojih smo razgovarali na engleskom, uglavnom o politici i ratu. Papa je bio dobro obavešten, već je osećao zebnju zbog pretnje komunizma i upozorio me da budem obazriv u svojim kontaktima sa komunistima. Po povratku u Kazertu, imao sam još jedan razgovor sa generalom Vilsonom o najnovijem razvoju događaja. Generalu je bilo krajnje neprijatno zbog onog što je dogovoreno. „Nije sasvim jasno“, primetio je i želeo je da ugovori sastanak između Tita i mene. Tito je odbio jer nije mogao da napusti jugoslovensku teritoriju. Sledećeg dana vratili smo se u London preko Gibraltara. Otišao sam da porazgovaram sa Čerčilom o sporazumu Tito-Šubašić i delovao mi je zadovoljan sporazumom, kao i time što je Tito priznao moju vladu i pokazao spremnost da sarađuje. Tvrdio sam da je Tito u jakom položaju u kome može sebi da dozvoli da izgleda velikodušno, ali da tačno zna šta hoće - i, posle svega, zar nismo mi ti koji su učinili sve ustupke? Kasnije sam sreo Randolfa Čerčila koji se upravo vratio, pun oduševljenja, iz Jugoslavije i od Titovih partizana koje je opisao kao „čudesnu masu ljudi“. Početkom juna novi članovi pridružili su se Šubašićevoj vladi - dr Sava Kosanović, koji je kasnije postao Titov ambasador u Vašingtonu i dr Caukar, a obojica su došli iz Sjedinjenih Država i dr Šutej. Zatim su stigla dva delegata narodnooslobodilačkog fronta Drago Marušić i dr Sreten Vukosavljević i obojica su mi se zaklela na vernost. Uprkos tome što su bili vatreni članovi narodnooslobodilačkog fronta i puni hvale za to, obojica su
poricali da su komunisti. Međutim, nije baš sve bilo u redu: njihovi kontakti sa Šubašićem bili su veoma zategnuti i bili su u stalnom kontaktu sa „salonskim“ komunistom Velebitom. U to vreme još sam bio u vezi sa Mihailovićem i radijom i posredstvom američke misije, koja je u to vreme još bila s njim. Nemci su počeli da smanjuju svoje, veoma uznemiravane okupacione snage i Mihailović je osvajao sve više teritorija prema Beogradu i stalno je tražio pomoć Sjedinjenih Država u ovom presudnom trenutku.
Ne odričem se prestola 05. april 2013. Narod ima prava da me pita kako sam štitio njegov interes. Nisam se složio da sva vlast bude u rukama jedne partije
Kralj Petar i Vinston Čerčil ENGLESKOJ vladi je bilo očito da je sporazum Tito-Šubašić na mnogim mestima nejasan i dvosmislen. Ser Orm Sardžent je sastavio „upitnik“, u pokušaju da razjasni neke vitalne tačke. Predao sam ga Šubašiću 13. decembra 1944. Izbegnuti su otvoreni odgovori i dati odgovori bili su u istom tonu kao i originalni Sporazum. Pitanje namesnika bilo je posebno osetljivo. Shvatio sam da je Titov cilj da vladu izabere namesništvo, i Šubašić je iz Beograda već doneo imena. Insistirao sam da ja treba da izaberem namesnike, pošto će oni predstavljati mene.
Takođe se nisam složio sa tim da do izbora AVNOJ-a jedina zakonodavna vlast tj. sveukupna vlast bude u rukama jedne partije i da ona izvrši sve pripreme za izbore. U pismu Vinstonu Čerčilu od 29. decembra izrazio sam svoja osećanja. Kopije sam poslao ujaku Bertiju i ambasadoru Petersonu. „Dragi gospodine Čerčil, Duboko ubeđen da ste iskreni i veliki prijatelj moje zemlje i moj veliki prijatelj, verujem da nećete imati ništa protiv da Vam u pisanom obliku izložim jedan deo svojih razmatranja koja se odnose na činjeničnu i ustavnu stranu problema sa kojim se sada suočavam. Tokom našeg poslednjeg sastanka 21. decembra 1944. godine, kome su prisustvovali gospodin Idn i ambasador R. Stivenson, izrazili ste mišljenje da je i za mene bilo preporučljivo da prihvatim i odobrim sporazum TitoŠubašić koji se odnosi na namesništvo, sastavljanje buduće vlade i izbore ustavotvorne skupštine“. Zatim sam nastavio da metodično cepam na parčiće sporazum Tito-Šubašić i dopune sporazume od 7. decembra 1944. godine. Posebno sam istakao da je ser Orm Sardžent u svom upitniku dr Šubašiću pitao da li će namesnici imati pravo da se savetuju sa kraljem ili će imati blanko ček da deluju u kraljevo ime. Odgovor je glasio da će namesnici imati pravo da se savetuju sa kraljem, ali ne i obavezu da to učine. Sledeće pitanje koje je postavio ser Orm Sardžent bilo je „Da li je u potpunom odlučeno ko će biti namesnici?“ Na to sam odgovorio, navodeći članove 41. i 42. Ustava... da, „dok god nisam maloletan i nisam trajno nesposoban da obavljam svoje ustavne obaveze... kraljevsko namesništvo, u slučaju njegovog osnivanja, mogu da izaberem i na taj položaj da ga postavim samo ja.“ NAMESNICI PO DIKTATU KAKO mogu da imam poverenja u predloženo namesništvo i kako mogu da budem siguran u njihovo poštovanje prema kruni i njenim pravima, kada njegove članove uopšte ne znam i kada nemam ništa da kažem u vezi sa njihovim izborom i štaviše, pošto sam ih naimenovao po diktatu umesto ustavnim sredstvima? „U ovom trenutku, od mene se traži da prenesem izvršavanje svojih ustavnih organa, a da unapred nisam ni konsultovan. Razlog za to je navodni strah od mog uticaja na slobodno izražavanje narodne volje, u vezi sa oblikom vlade Jugoslavije. Ovde moram da izjavim svečano da nikad nisam bio i da nikad neću biti protiv slobodno izražene volje svog naroda. Nikad nisam bio protiv organizacije buduće Jugoslavije u saglasnosti sa voljom naroda. Smatram, međutim, da nijedan nepristrasan čovek ne može da me okrivi, ukoliko zahtevam i činim sve u svojoj moći da obezbedim istinski slobodno izražavanje narodne volje. Ukoliko nepokolebljivo nastavim u ovom teškom času da branim prava svog naroda kao i svoja ustavna kraljevska prava, siguran sam da će moja zemlja, kao i veliki saveznici, razumeti moja osećanja i deliti ih sa mnom. Kako se prema ovom pitanju odnosi navedeni dokument? Na koji su način prava mog naroda i moja kraljevska prava zaštićena? Nisu ni na koji! Prema sporazumu, jednom naimenovano namesništvo moglo bi, ukoliko razvoj događaja bude zahtevao amandmane na ustav, da promeni i ceo ustav. Kakva je onda vrednost ustava i kako se onda štite ustavna prava? Sve je to u suprotnosti sa onim, zašta je u upitniku rečeno da će biti ustavno sprovođeno! Ja sam mlad kralj i za vreme svoje vladavine sledio sam politiku kojom kao kralj svoje zemlje, sada kada se osvrnem mogu da budem samo ponosan. To mi daje dovoljno prava i snage da se obratim narodu i da se bez oklevanja prepustim njegovom mišljenju.
Svoje dužnosti sam preuzeo 27. marta 1941. godine u trenucima u kojima je, gospodine predsedniče vlade, prema Vašoj izjavi u Donjem domu, Jugoslavija pronašla svoju dušu. Ove događaje javno veličaju i povezuju sa mojom ličnošću. U tim nezaboravnim danima čule su se parole: kralj Petar je sa nama; kralj Petar je protiv trojnog pakta; kralj je za saradnju sa demokratskim zemljama, itd. Istina je, da su događaji koji su brzo usledili razbili organizovani otpor moje zemlje, ali nikada nisu slomili otpor mog naroda niti moj sopstveni otpor. Pošto sam sa vladom napustio zemlju, neprekidno sam nastavio da sarađujem sa svojim velikim saveznicima. Vi, gospodine predsedniče, znate bolje od ikog drugog da nikada nisam učinio ništa suprotno interesima Ujedinjenih nacija da nikada nisam oklevao da prihvatim savet koji su mi dali saveznici. A šta se sada traži od mene? Od mene se traži da se prećutno odreknem prestola. To neću moći nikada da uradim, ni otvoreno ni prećutno. Nemam prava da to uradim dokle god sam ustavni kralj. Prema ustavu, ja sam najviši zaštitnik trajnog interesa svog naroda. Narod ima prava da me pita u svako doba kako sam štitio njegov interes. Zbog toga je moja dužnost da se pobrinem da se interesi svih naroda i svih klasa podjednako osiguraju. Niko ne može da mi uskrati moje ustavno pravo da sam izvršavam svoju kraljevsku vlast. Ukoliko, međutim, opšti uslovi zahtevaju da ostanem neko vreme u inostranstvu, molim Vas za pomoć, gospodine predsedniče vlade, tako da možemo, da u obostranom prijateljstvu i poverenju, nađemo rešenje koje bi bilo u saglasnosti sa ustavom moje zemlje i koje bi osiguralo zaštitu prava mog naroda, kao i moja kraljevska ustavna prava za vreme mog odsustva.“
Odluka velike trojice 06. april 2013. Maršal Tito dobio velika ovlašćenja trojnog skupa na Jalti. Zašto se moji govori nisu dopadali Londonu
Čerčil, Ruzvelt i Staljin na Jalti OKONČAO sam krizu vlade 29. januara, ali u nemogućnosti da nađem odgovarajuću zamenu dr Šubašiću, koja bi bila prihvatljiva za Britansko ministarstvo rata, ponovo sam mu dao mandat da obrazuje vladu. Tada sam se obratio svojim ministrima: „Gospodo, tražim od vas ostavku i daću mandat dr Šubašiću da obrazuje vladu na široj osnovi. Verujem, gospodo, da nećete zaboraviti da ste se zakleli na vernost i da ste se zakleli da ćete podržavati naš ustav. Ova nova jugoslovenska kraljevska vlada ima dužnost da ostvari sporazum sa maršalom Titom, na osnovu mojih predloga od 18. januara i da postigne dopunu sporazuma u skladu sa mojim predlozima u vezi sa namesništvom i AVNOJ-em. U slučaju da jugoslovenska kraljevska vlada naiđe na nesavladivo protivljenje ovim predlozima, bilo bi za mene prihvatljivo, u krajnjoj nuždi, da izaberem i postavim kraljevsko namesništvo. Što se tiče člana 2 dopune, prihvatio bih da privremena narodna skupština, sastavljena od ranijih članova Skupštine i Senata, kao i sadašnjeg AVNOJ-a, ima privremenu zakonodavnu vlast do slobodnih izbora i sazivanja ustavotvorne skupštine“. Pred kraj januara, skicirao sam govor jugoslovenskom narodu koji prikazuje tok mojih pregovora sa Šubašićem i Titom, ali Britanci nisu prihvatili govor i on nije ni emitovan. Moja druga vlada pod vođstvom Šubašića postigla je dve odluke koje su se odnosile na pregovore sa Titom. Prvo, dogovoreno je da AVNOJ treba da bude dopunjen bivšim članovima predratnog Parlamenta, tačka koja je određena sporazumom na Jalti, i drugo, da od tri „namesnika“ ja imenujem bar jednog.
Proveo sam neko vreme tražeći prikladnog namesnika prema sporazumu Tito-Šubašić. Naimenovao sam generala Dušana Simovića, 2. februara 1946. i primio sam Titovo odobrenje mog izbora. Međutim, Šubašić se nije složio sa njegovim naimenovanjem, navodeći kao razlog to što general nije konsultovao druge članove vlade, kada je izdao naređenje za kapitulaciju 1941. godine. General Simović je poricao da je zanemario kolege i u sarkastičnom pismu branio je svoje ponašanje. Njegovo pismo Šubašiću predstavlja jednu od tipičnih teškoća koje su poput guste magle sprečavale moje pokušaje da izaberem namesnika. TITOV GOVOR TITO je održao govor u Beogradu 28. januara, koji je sadržao uznemirujuće pasuse: „Neki ljudi u Londonu kažu: ‘Moramo imati demokratiju; jedna partija znači diktatorstvo. Ne sme, ni u kom slučaju, da bude jedna partija. Dajte slobodu svim partijama’. U načelu, nisam protiv partija, ali sada ne možemo da pustimo da agitatori pužu po selima i gradovima. Sami smo počeli i sami ćemo nastaviti...“ Jugoslavija je bila veoma prisutna na dnevnom redu Konferencije na Jalti koja je održana u februaru mesecu 1945. godine. Desetog i 11. februara primio sam, preko ambasadora Petersona, postignute sporazume o Jugoslaviji. Bilo je dogovoreno, da se sledeće preporuke daju maršalu Titu: (a) Da sporazum Tito-Šubašić počne da se primenjuje i da treba da se obrazuje nova vlada na osnovu Sporazuma, (b) Da, posle obrazovanja nova vlada treba da izjavi: 1. Da AVNOJ treba da obuhvati članove poslednje jugoslovenske narodne skupštine koji se nisu kompromitovali saradnjom sa neprijateljem i da se tako stvori telo, poznato kao privremena skupština i 2. Da ustavotvorna skupština mora da odobri zakonodavne odluke AVNOJ-a. Pre nego što su ove odluke stigle do mene izrazio sam, na sastanku sa ministrima 7. februara svoju čvrstu odluku da zabranim svojoj vladi da ide u Jugoslaviju dok se na zadovoljavajući način reši pitanje namesništva između mene, jugoslovenske kraljevske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta u Jugoslaviji. Međutim, pošto sam saznao za odluke velike trojice na Jalti i njihovu jednoglasnu saglasnost da sporazum TitoŠubašić mora da se sprovodi najhitnije, shvatio sam da moram da poverim svoju sudbinu njihovim garancijama. Primio sam, 14. februara, sve članove vlade i predao sam Šubašiću svoju političku oporuku napisanu svojeručno. Sledećeg dana Šubašić i vlada krenuli su za Beograd. Posle neprekidne aktivnosti tokom proteklih napornih nedelja, London je bez moje vlade podsećao na tišinu posle oluje. Mogao sam samo da sačekam i da se malo opustim. Imao sam vremena za letenje. Dr Ribarc je upravljao mojim poslovima u Londonu, a ambasador Peterson je bio veza između mene i vlade Tito-Šubašić. Drugog marta sam dobio izveštaje iz Jugoslavije i, pošto sam razmislio, sledeća poruka je telegrafisana dr Ivanu Šubašiću sa mojim ovlašćenjima. „Njegovo veličanstvo kralj je obavestio da, u sklopu sa predlozima koji su mu dostavljeni, prihvata kandidate za namesništvo: „Dr Srđana Budisavljevića, „Dr Antu Mandića, „Ing, Dušana Serneća.
„Istovremeno, njegovo veličanstvo Vas obaveštava da je ova odluka doneta da bi omogućio i olakšao najbrže moguće slanje pomoći bolno pogođenom narodu. „Njegovo veličanstvo je takođe izjavilo da će, sa svoje strane, preduzeti sve korake da Saveznici ubrzaju slanje pomoći. „Njegovo veličanstvo preporučuje da namesništvo učini sve što može, poštujući izraženu volju naroda, da odbrani krunu i dinastiju“. Kasnije u martu poslao sam gospodinu Idnu na odobrenje skicu govora koji sam želeo da održim. Govor je imao oblik iskrenog razgovora sa mojim narodom i teškoćama sadašnjosti i budućnosti i u njemu sam navodio dokumente koji su se odnosili na događaje tokom poslednjih meseci. Gospodin Idn nije imao primedbi, ali je predložio da obavestim Tita o opštim crtama ovog govora. Nisam želeo da to učinim i govor nije nikada održan.
Sve u Titovim rukama 07. april 2013. U pismu Trumanu žalbe na diktat jedne partije i ukidanje sloboda. Čerčil razočaran događajima, koje nije mogao da spreči
Andrej, Tomislav, majka Marija i Petar ČERČILOV odgovor, koji je pojačao moje slutnje, stigao je 8. maja 1945. godine, na dan nemačke kapitulacije: Gospodine, Pročitao sam pismo Vašeg veličanstva od 17. aprila o sadašnjem pravcu razvoja događaja u Jugoslaviji i složio bih se sa nekim zaključcima do kojih ste došli. Vlada njegovog veličanstva i britanske vojne vlasti su pokušale,
tokom dugog perioda, da pomognu jugoslovenskom narodu u oslobađanju od nemačkih okupacionih snaga i u uspostavljanju mira i dobrog upravljanja širom zemlje. Uistinu, učinili smo sve što je u našoj moći da utičemo na razvoj događaja u Jugoslaviji na način koji smo smatrali pravilnim. Ali ne mogu da krijem od Vašeg veličanstva da su dosadašnji događaji pokopali moje najbolje nade i da se u Jugoslaviji događa mnogo toga (zbog čega žalim), ali što nisam u stanju da sprečim. Vaš odani Vinston Čerčil. U maju sam napisao pismo predsedniku Trumanu, nadajući se njegovoj pomoći i podršci. Objasnio sam mu unutrašnje teškoće u Jugoslaviji, čiji je rezultat bio sporazum Tito - Šubašić: ZA PRAVDU I ZAKON POSLE poražavajuće velikih žrtava koje je Jugoslavija učinila u ovom ratu, narod moje zemlje s pravom ulaže nadu u reči Vinstona Čerčila, u govoru od 13. maja 1945. godine: "Na evropskom kontinentu moramo da osiguramo da jednostavne i časne namere zbog kojih smo ušli u rat ne budu odgurnute u stranu ili prenebregnute u mesecima koji će uslediti posle našeg uspeha i da reči "sloboda", "demokratija" i "oslobođenje" ne budu iskrivljene u odnosu na ono kako smo ih mi shvatili. Bilo bi malo koristi od toga da se kazni hitlerizam za zločine ukoliko ne budu vladali zakon i pravda i ukoliko totalitarne i policijske vlade preuzmu mesto nemačkih osvajača. "Konferencija održana na Krimu 12. februara 1945. godine svima nam je dala veliku nadu, pošto je izgledalo da je Ruzveltovo raspoloženje pobedilo, tj. da su se velike sile dogovorile da vladavina u oslobođenim zemljama treba da počiva na demokratiji i slobodi. Što se tiče Jugoslavije, na Jalti je odlučeno da AVNOJ treba da stvori prostor za stvaranje privremene skupštine, koja će se sastojati od članova AVNOJ-a, koje će imenovati maršal Tito i članova poslednje jugoslovenske skupštine u Beogradu, a da odluke ove privremene skupštine treba da odobri ustavotvorna skupština, koju će izabrati narod. Da je ova minimalna promena sporazuma Tito - Šubašić lojalno izvršena, mogla je možda da bude polazna tačka za okončanje sadašnjeg jednopartijskog sistema u Jugoslaviji. Ujedinjena vlada, pod vođstvom maršala Tita, stvorena je 8. marta 1945. godine. Od trideset članova vlade najmanje dvanaest su članovi Komunističke partije i imaju najvažnije portfelje. Sledećih petnaest članova ujedinjene vlade pripadaju partizanskom pokretu i zbog toga se pokoravaju naređenjima maršala Tita. Samo tri člana ujedinjene vlade ne pripadaju partizanskom pokretu, a jedan od njih je dr Šubašić. Samo dva člana ove vlade su nezavisni političari, gospodin M. Grol i dr Šutej. Gospodin M. Grol je vođa Demokratske partije. Iako je potpredsednik vlade, on nema funkcije. Nije u mogućnosti da izdaje novine i njegova partija ne sme da radi slobodno. U međuvremenu, drugi potpredsednik vlade, gospodin Kardelj, član je Komunističke partije i ima portfelj ministra ustavotvorne skupštine. Maršal Tito, kao predsednik vlade, u svom proglasu od 9. marta 1945. godine ne pominje postojanje namesništva, niti uopšte ima nagoveštaja oblika vlade koji će prevladati u Jugoslaviji do stvaranja ustavotvorne skupštine. Dva puta u ovom proglasu obećava da će privremena vlada biti uskoro stvorena u skladu sa odlukama sa Jalte. Pa ipak, do sada nema znakova da je išta u tom pravcu urađeno. Obećanja o slobodi govora, štampe itd. i okupljanja, toliko svečano objavljenog u sporazumu Tito - Šubašić, jedva da se pominju u proglasu vlade od 9. marta 1945. godine i to: koliko god je to moguće u sadašnjim prilikama. Sve je, dakle, ostalo na papiru i istina je da u Jugoslaviji vlada jedna jedina partija. Ne samo da je to apsolutistička vladavina, već nijednoj drugoj partiji nije dozvoljeno pravo postojanja. Članovi drugih partija mogu da se priključe ovoj jedinoj partiji, ukoliko se odreknu svog ranijeg vođstva. U celom sistemu nema
dokaza bilo kakve razlike od fašističkog oblika vladavine, izuzev ličnosti. Sve državne institucije kao što su sudovi, uprave itd. su uništene. Jasno je, da je zabranom mog povratka u Jugoslaviju pre izbora ustavotvorne skupštine, sadržajem sporazuma Tito - Šubašić i određivanjem namesništva nameravano da se olakša porobljavanje naroda tako da se diktatorstvo jedne antidemokratske partije nasilno uvede, a da se narodu oduzmu nezavisnost i sloboda. Iskreno Vaš Petar II R."
(Kraj)
