Enigma zvana Krajačić Đuro Zagorac | 30. jun 2012. Jedini čovek od koga je Broz zazirao bio je sovjetski špijun. Mene, drugovi, prisluškuju, požalio se Tito saradnicima
Broz, Bakarić i Krajačić Ko je stvarno oslobodio Srbiju i Beograd (1944) - Titovi partizani ili sovjetski crvenoarmejci? Oko te istine sporili su se, i još uvek se spore, mnogi, uz dilemu da li bi se komunisti sami dočepali vlasti. Operacije su izvođene u sadejstvu i sporenja nastaju kad je reč o pojedinačnom doprinosu, jedne i druge strane. Partizani su posedovali moral i gerilsko naoružanje, a sovjeti - kaćuše i tenkove. Ako se pouzdano ne zna ko je oslobodio grad, sigurno se zna da je kraljevsku kuću, Beli dvor, prva zauzela, bez borbe i žrtava, jedna crnogorska jedinica. Osvojila ga i zaposela. Nemačke snage koje su je čuvale sve vreme rata, povukle su se bez otpora. Brzo su, međutim, partizani odstupili i kuću drugom ustupili... Ovim operacijama su prethodila dva Titova postavljenja i jedno naređenje. Za glavnokomandujućeg svih partizanskih jedinica imenovan je general Peko Dapčević. Ta odluka vrhovnog komandanta bolno je odjeknula među srbijanskim partizanima, naročito preživelim pripadnicima dve slavne proleterske brigade. Bili su uvereni da će ta čast, da prvi stupe u prestonicu, pripasti njima i njihovom komandantu, Beograđaninu Koči Popoviću. Te jedinice imale su više ratnih heroja, ali u tom trenutku ni jednog toliko hrabrog da javno uputi, bar "drugarsku kritiku". Drugo postavljenje Broz je lično saopštio Užičaninu Ljubodragu Đuriću u Krajovi (Rumunija) pred svoj let za Moskvu. Postavio je Đurića za ratnog komandanta Beograda i naredio mu: da odmah, po ulasku u grad, uspostavi "stalnu stražu oko Belog dvora". Dapčević, koga je opila slava, u glavni grad je ušao na belom konju, sve je uzeo u svoje ruke; postavio je svog komandanta grada, svojim zemljacima dozvolio da se u Dvoru igraju prinčeva, a za sebe je odabrao najlepšu vilu na Dedinju. Kratko Pekovo beše. Čim je i Broz pristigao, Đurić je stao na svoje mesto, Dvor je očišćen, a u ratu opevani Peko ostao je i bez vile koja je postala Titova. KRLEŽA I DUHOVI Broz i Beli dvor postali su odmah centar svih zbivanja. Sačekivalo se i ispraćalo, a i kraljevski gostilo. Odabrani su tu ostajali i duže. Koliko se pamti, jedini koji je tu počast odbio bio je Miroslav Krleža. Ne, pa ne, uporan je bio Krleža i domaćin ga nije uspeo privoleti. Pravdao se Krleža da je u strahu i od pomisli da tu konači, da bi ga sigurno "spopali duhovi"... Brzo se pokazalo da komunisti nisu više bili gadljivi na sve buržujsko i kraljevsko. I u tome je prednjačio Broz. Da je voleo luksuz i grofovski način života, ispoljio je još dok je bio šef KPJ u ilegali. Drugove, uglavnom radnike, tada je ubeđivao da
se on samo prerušava, "kamuflira", da bi zavarao trag pred policijom. Poznato je da u jednoj prilici nije hteo ni zatvor da napusti, jer mu nije bilo gotovo novo odelo. Rešio je Broz tako da promeni i šefa svoja dva kabineta, vojnog i civilnog. Crnogorca Mitra Bakića, pravnika po obrazovanju i heroja u ratu, zamenio je Ljubodragom Đurićem, užičkim učiteljem i komandantom Druge proleterske brigade u ratnim godinama. Evo i scene koja se odigrala prilikom te primopredaje: ... Mitar malo prošeta po kancelariji naboranog čela, zaustavi se i reče mi: "Oženiću se Nadom"!. Ja mu čestitah, a on me zagrli i oduševljeno mi se zahvali! Odjednom se oglasi "kruška". - Neka... neka, Mitre Bakiću! Ti prve novosti saopštavaš Đuriću, pa ćeš tek onda meni. Zapamtiću ja to!... Sve sam ja vas slušao šta razgovarate... Mitar mahinalno poklopi "krušku" šeširom govoreći meni: - E... nisam znao da nas Tito može i slušati kroz ovo "čudo"! Po podne je Mitar svratio u moju kancelariju, i uveravajući me da on nije znao za magičnu moć "kruške" i posavetovao me da pazim šta pričam pored ove sprave... Ovo je ispovest generala Đurića objavljena u njegovim - "Sećanjima na ljude i događaje". Lako je bilo Bakiću i Đuriću, položili su "test vernosti". Ali, kako se mogao osećati Valjevac Rade Ristanović, komandant Belog dvora, kad je doznao za moć "kruške" koja je bila postavljena i u njegov stan i za koju je verovao da služi samo za dozivanje. Kada se Ristanović pribrao, detaljno preslišao sebe i ukućane, šta su izustili, pitajući se: da "kruška" ne registruje i šta se misli?, popričao je sa Đurićem, daleko od "kruškinog" vidika. Prisetio se: "...On je od prvog dana, od kada je uz Tita, primetio da je Tito želeo da zna šta se događa u njegovoj okolini, pa ni je ni čudno što je prihvatio i ovaj Stevin poklon"! A ko je bio darodavac Stevo? Pomen je ovde na Ivana Krajačića Stevu (1906-1986), jednu od najzagonetnijih ličnosti iz Titovog okruženja. Za njega se može reći da je bio personifikacija predratnog, ratnog i poratnog događanja i uspostavljanja vlasti u drugoj Jugoslaviji. Ne čudi zato što ga je Broz i okitio, za 70. rođendan, Ordenom junaka socijalističkog rada, a u čestitki naglasio: "...Uvek si bio primer istaknutog borca u izgradnji socijalističkog samoupravnog društva kroz dosledno sprovođenje linije SKJ i SKH i njegove politike, posebno u razvijanju bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti...". A evo šta je o Stevi, malo dalje od rake, rekao takođe jedan iz Titove kolone, akademik Vladimir Dedijer: "...Stevo... Tvorac Golog otoka je Stevo Krajačić, on je najmračnija ličnost naše prošlosti. Njega se i sam Tito plašio. Zašto? On je od februara 1942, do svoje smrti bio glavni rezident IV sovjetske obaveštajne službe. Posle petnaestak godina mnogo toga se izokrenulo. Titove i Stevine "kruške" nisu više predstavljale "čudo tehnike", savršenijih sprava domogli su se i drugi. - Ja sam ozvučen!
Glasno je zacvilio Broz pred članovima Izvršnog komiteta (Politbiroa) CK SKJ, koji je okupio 16. juna 1966. u Beogradu. - Mene, drugovi, i prisluškuju, nastavio je Broz da seva.
Tito šokirao drugove Đuro Zagorac | 01. jul 2012. Ono što je izneo drug Tito je kao udarac malja po glavi, kaže Veselinov. Istraga poverena Veselinovu, Crvenkovskom, i Vlahoviću
Tito i Ranković Ja sam kod sebe našao prislušne uređaje, a imaju ih i ostali drugovi. Samo u prostorijama u kojima ja radim postoji 20 mikrofona specijalno pojačanih da bi se poznalo čiji je glas... U Belom dvoru četiri prostorije sa 12 mikrofona, Karađorđevo je takođe ozvučeno... govorio je Broz partijskom rukovodstvu 16. juna 1966. godine. Kako su reagovali „šokirani“ drugovi iz najvišeg partijskog vrha koji su sačinjavali: Josip Broz, Vladimir Bakarić, Ivan Gošnjak, Krste Crvenkovski, Blažo Jovanović, Edvard Kardelj, Lazar Koliševski, Boris Krajger, Cvijetin Mijatović, Đuro Pucar, Đoko Pajković, Aleksandar Ranković, Petar Stambolić, Mika Špiljak, Mijalko Todorović, Jovan Veselinov, Veljko Vlahović i Svetozar Vukmanović. Prvi se „osvestio“ Stambolić, predsednik SIV-a pod čijom je kapom bilo i Ministarstvo unutrašnjih poslova sa UDB-om koja se našla na udaru. „... To što su radili i rade nespojivo je sa našim sistemom“, uspeo je da izusti i da se bezrezervno složi sa drugom Titom; „... Ono što je izneo drug Tito je kao udarac malja po glavi... Nisam mogao da pretpostavim da neko prisluškuje druga Tita...“ (Veselinov); „Ovde postoje dve mogućnosti: ili se umešala neka strana sila ili se u društvu razvila posebna sila...“ (Kardelj); „...Verovao sam da ovoga kod nas nema... Kako sam bio naivan“ (Vukmanović); „... Potrebno je preduzeti odgovarajuće mere kako bi se ove stvari razjasnile“ (Bakarić); „...Drug Tito je dobro fizički zaštićen, ali se vidi da se u buduće i zgrade moraju brižljivije čuvati“ (Gošnjak); „Posle onoga što sam ovde čuo, osećam se kao da mi je nešto oteto“ (Todorović); „... Teško je poverovati da se ovako nešto desilo i malo je reći da je to prljava stvar“ (Ranković)... I svi ostali su se oglasili i Tita bezrezervno podržali da se formira komisija koja će provesti istragu i koju će voditi Crvenkovski. Određena je i trojka - Crvenkovski, Veselinov i Vlahović - koja će voditi posebne razgovore sa širim rukovodstvom Srbije, da ih ubede da ova akcija nije uperena protiv Srba, kako će mnogi pokušati da predstave. Ova drama odigrala se od 17 do 18,45 časova. Iste noći Komisija je krenula u prepade. Pod nadzor su najpre stavljeni Ranković, Stefanović (rukovodio saveznom UDB-om) i Srbislav Srba Savić, sekretar unutrašnjih poslova Srbije, kao i Selim Numić (pomoćnik sekretara i glavni rukovodilac za postavljanje prislušnih uređaja). Na prvom konsultativnom razgovoru
koje je vodio Broz sa članovima Komisije prisutan je bio i veći broj funkcionera iz Srbije. Kao dilemu Broz je predstavio: „Šta da se radi sa Ćećom (Stefanovićem) i šta sa Markom (Rankovićem). Odmah je usledio i savet da drug Marko treba da „ode na odmor“ i da mu se predoči da „ništa ne radi“, a da Ćeću treba „izolovati“. Brzo se pokazalo i da se Broz dugo pripremao za obaranje Rankovića. Poteze koje je precizno povlačio vidljivo su bili unapred smišljeni. Prethodno je izvršio značajnu kadrovsku izmenu, smenio je šefa KOS-a (Kontraobeveštajna služba JNA) generala Jeftu Šašića. Rastanak sa Šašićem bio je vrlo nežan; savetovano mu je da ide na „zaslužan odmor“, a posle ga čeka „ugodnije mesto“. Broz rekao, pa i porekao. Čekajući obećano mesto, Šašića je pretekla smrt. RAZREŠITI MARKA Crvenkovski je izneo predlog da se Marko razreši svih izvršnih funkcija, pa i potpredsednika Republike i da ostane samo član CK. Brzo mu je Broz predočio: „Marko je rekao veliku neistinu kada kaže da nema veze već tri godine sa radom organa državne bezbednosti“. Uoči izvođenja završne predstave, Broz je tražio i odobrio kritičku analizu organizacije i rada savezne UDB-e. To je obezbedio preko Slovenca Eda Brajnika, više godina visokog rukovodioca te službe. Brajnik se istakao kao skojevac u Ljubljani. U ratnim godinama, smatran je pretečom organizovanja Rankovićeve OZN-e u Sloveniji. Slovenci su i u šumama formirali državne institucije, štampali su svoj denar, ali i organizovali svoju obaveštajnu službu oličenu upravo tada u mladom Brajniku. Izbor članova Komisije koja je trebalo da otkrije „jezgro zavere“ unapred je garantovao uspeh. Vodeća trojka su bili Crvenkovski, Veselinov, Vlahović. Po kom kriterijumu su odabrani? Kire, „ubavo momče“, bio je u velikom usponu. Stekao je i bez izbora simpatije makedonske javnosti, posebno one intelektualne. Jedini ispred njega, za prsa, bio je Lazar Koliševski. Kako ga preteći? To nije bilo lako, Lazar je bio metalac (odnegovan u Kragujevcu i Beogradu); jedini među drugovima koji je bio osuđen na smrt nakon što je odveden u Bugarsku, ali je i sa vešala uspeo da umakne; smešten već u makedonsku legendu. Da, ali Lazar je bio dosta stariji, on radnik a Krsto student filozofije. Kad se Laza, nesmotreno, sukobio sa Jovankom Broz, na afričkoj turneji, šansa se ukazala... Što Koliševski nije dobio „crveni karton“ zbog grubog starta, zaslužan je bio jedino Ranković. On je uspeo da izmoli oproštaj Brozovih. Evo prilike da mu se Crvenkovski „revanšira“ za sve što je učinio za Lazu, ali i Makedoniju da prvi put stekne svoju državu? Veselinov, dobroćudni Lala, neočekivano je dospeo muka u Srbiji. Zbog „grešnih postupaka“ supruge Stanke, on je već bio viđen u Savetu federacije. UDB-a je u taj slučaj umešala svoje „uvo“, a to je za njega značilo - Ranković. Eliminisanjem druga Marka otvarala se i prilika da Lala obnovi svoje porodično gnezdo? Vlahović je nosio isti „beleg“ kao i Veselinov, samo što u njegov slučaj nije bila umešana UDB-a nego KOS. Da je bio drug, Ranković je to mogao „obrisati“. Kako nije, neka i on oseti šta je patnja? Trojka je opravdala ukazano partijsko poverenje.
Zadatak ljute trojke Đuro Zagorac | 02. jul 2012. Nijedan član partijske komisije nije bio naklonjen Rankoviću. Tito nagrađuje saborce koji su stali uz njega
Aleksandar Ranković TROJKA Crvenkovski-Veselinov-Vlahović nije bila naklonjena Rankoviću, ali niko od srpskih visokih funkcionera nije ispoljavao ni trunku samilosti. A dobro su znali da ne bi stigli tu gde su da nije bilo upravo njega. Jer, Ranković je bio glavni kadrovik Srbije, važniji i od samog Broza. Oni su sigurno živeli u ubeđenju da bi se ispeli i na neku stepenicu više da im Ranković nije bio "kapa"? Istina, teško su oni mogli odbraniti Rankovića od svih grehova Udbe, ali sigurno jesu od brutalnog obračuna s njim, kad se odmah znalo da je "zavera" bila vešto podmetnuta. Jedini koji nije želeo da pljune druga Marka pa da ostane na svojoj funkciji bio je Srba Savić, sekretar za unutrašnje poslove Srbije. Nije se, dakle, tugovalo nad sudbinom moćnog druga Marka. Više je bilo razloga za slavljeničko ponašanje... Veselinov je doživeo preporod; Bobi Radosavljević je postao prva violina u simfonijskom orkestru Srbije. A tek Koča (Popović), Plavi (Todorović), Stambolić, Minić... Koči je pripalo Rankovićevo mesto potpredsednika Republike; Todoroviću najvažnije mesto, Rankovićevo - sekretara Izvršnog komiteta SKJ; Stambolić i Minić ostali su Brozovi miljenici do kraja njegovog života... PRAVILA IGRE Ranković nije bio ni zdravstveno sposoban da pruža otpor, a najbolje je poznavao "pravila igre" partije kojoj je život posvetio. Između suđenja, sigurne robije, izabrao je - poniženje! A i ovo drugo mučno je stekao, morao ga je odraditi. Ostatak života je proveo kao robijaš na privremenom odsustvu. Mogao je da govori, ali je ostao nem... Da li je i sam Ranković bio kriv, zbog svog pasivnog držanja, što mu niko nije pritekao u pomoć i pružio barem prst? Izgledalo je da on ništa nije naučio iz slučaja Milovana Đilasa koji se zbio ranije. Dok se Đido opirao, čak junačio, Leka je odmah spustio gard. U odbranu Đilasa stala su bar dva glasa, Vladimira Dedijera i Mitre Mitrović (prve supruge), a uz Rankovića niko! Vratimo se Komisiji (i potkomisijama) i istrazi... U tom prvom naletu sva pažnja bila je koncentrisana na Svetislava Stefanovića i Selima Numića. Prvi je bio drugi čovek Udbe (posle Rankovića), a drugi - glavni i višegodišnji rukovodilac sektora koji je postavljao i koristio prislušnu tehniku. U Udbinoj istoriji prisluškivanje ne pominju se Brozove (i Stevine) "kruške" o kojima smo već govorili. Slušanje telefonskih razgovora bio je vrhunac skrivene moći. Prvo telefonsko prisluškivanje pominjano je u vreme Rezolucije (sukob Staljin Tito). Pala je sumnja da Gustav Vlahov (otac mu je bio poznati "ruski čovek") preko telefona kojim daje vezu Brozu, može da sluša i šta on govori. Nije dokazana ta "moć" Vlahova, ali je on, uz Titovu zahvalnost, bio udaljen iz njegovog kabineta. U isto vreme, nakon što je podržao Rezoluciju, muka je dospeo, uz Andriju Hebranga, i visoko pozicionirai Sreten Žujović.
Udbaši su, prvi put, uspeli da mu telefon opreme na "poslušnost", da slušaju njegove razgovore. Odmah su obavestili druga Marka i umesto očekivane pohvale doživeli su kritiku. "Sretan je još uvek naš i Partija ima načina da reši njegov slučaj i bez vaše pomoći", odgovoreno im je. U pomoć telefonu vremenom su pritekle razne "bube", mikrofoni, magnetofoni... Kada je Ćeći bilo predočeno - da je "osnovni motiv" ispitivanja rada Udbe - otkrivanje prislušnih uređaja u kući druga Tita i u zgradama u kojima se on kreće (a takođe i kod nekih drugova) - Stefanović im je odgovorio: - Ja ću izneti sve što mogu i što znam, jer je i meni stalo da se to raščisti. Usledila su brojna, krajnje nevažna, pitanja i njegovi odgovori. Na to da su Tito i neki drugovi prisluškivani, Ćeća je odgovorio: "Ja u to ne mogu da poverujem!" Nastavio je da tvrdi da, ako se to stvarno želi utvrditi, onda se ta stvar može lako doterati do kraja. Kako? Da se prvo utvrdi, vidi, gde su instalacije postavljene, a onda - gde su "konci", a gde "centri". To mu je dato za pravo, ali tako nije postupljeno. Bio je navođen i da prizna - da je Tito slabo obezbeđen, da to čini malo KOS malo Udba, a niko potpuno i sigurno. Upitan: zar se nije moglo otkriti i utvrditi da je prisluškivan drug Tito (na tome je insistirao Franc Popit), Ćeća je burno reagovao: "Ja nisam ovde okrivljeni i ne dozvoljavam da mi se ništa imputira". Ćeća je, dalje, otkrio da je glavno i najveće prisluškivanje obavljeno u vreme prve Mirovne konferencije (nesvrstanih) koja je održana u Beogradu 1961. Tada su ozvučeni hoteli, ambasadori, Brozove prostorije, ali i više privatnih vila i stanova... Na zamerku da se pred Komisijom ne ponaša iskreno i kao komunista - Ćeći je tada prekipelo. "Vi izgleda mislite da sam pravio zaveru... Moje izjave se proizvoljno interpretiraju, ja zbog toga neću više da razgovaram...". - Vi mene prvo uhapsite, pa da znam kako da se branim - predložio im je, uzbuđen. Nastao je muk, situacija je bila napeta. Do razlaza ipak nije došlo. Usledila su malo lakša pitanja, pa se i Ćeća ohladio. Priupitan da li i građani pomažu Udbi svojim dojavama, da ne mora sve sama, Ćeća je potvrdio i među najsvežijim primerima koje je naveo, našla su se i imena Draže Markovića, Mite Miljkovića i Jove Kapičića. Dojava se odnosila na njihova česta kafenisanja (konkretno - gde i kada), pojavljivanje u motelima i izletištima i u "sumnjivim ženskim društvima". Razišli su se drugovi, zadovoljni. Ćeća, jer im je dosta toga sasuo u lice, a predočio da ako kod njega traže zaveru,neće je naći. A opet, članovi Komisije su zaključili - da se stvari kreću u dobrom pravcu. Moralo se raditi dan-noć, zadato vreme je isticalo.
Gukni, golube Numiću Đuro Zagorac | 03. jul 2012. Među prvima komisija saslušava Selima Numića, šefa službe za ozvučavanja. Broz lično tražio da se ozvuče određene prostorije
Jovanka Broz MEĐU prvima koji je pred komisiju stao bio je Selim Numić. On je od 1954. neposredno vodio službu ozvučavanja. Ako se zaista tražio plan i centar zavere, onda važnijeg svedoka od Selima nije bilo. Hajde, gukni golube... Odgovarao je Selim prvo na mnogobrojna pitanja i potpitanja, a da bi se bolje obezbedio, najvažnije je napisao i priložio. Naveo je da su u periodu do 1961. ozvučavane uglavnom ambasade, strana predstavništa, kao i pojedinci u njima. Tu je bio manji broj "domaćih lica" i objekata koje je i naveo: - Stan Milovana Đilasa... Taj stan se i dalje sluša zbog poseta stranih novinara Štefici Đilas; - Stan Vladimira Dedijera, mikrofoni povučeni; - Stan Radovana Zogovića, prostorije i dalje slušaju; - Stan Mehmeda Hodže, a razlog je bio: da kod njega dolaze sumnjiva lica sa Kosova, iredentisti. Više se ne sluša, po potrebi može; - Prostorije SPC (Srpska pravoslavna crkva). U raznim prostorijama ugrađena su 24 mikrofona. Ovaj objekat se permanentno sluša. Početkom 1961. uvećao se broj domaćih zahteva za ozvučenje. MIKROFONI U SPAVAĆOJ SOBI U rezidenciji Brozovih kabinet je ozvučen pomoću četiri mikrofona. Kablovi su vodili do cevi za telefonske instalacije. Ozvučenje je izvršila tehnička ekipa savezne Udbe. Posebno je obrađena bila Jovankina spavaća soba. Preko interfona Jovanka je mogla da sluša ordonanse, ali, pokazalo se, i oni Jovanku. - Na zahtev generala Milana Žeželja, uz prethodnu saglasnost druga Tita, ozvučen je salon (Beli dvor) u kom predsednik prima strane ambasadore i druge inostrane ličnosti. U istoj zgradi postavljen je i magnetofon za snimanje. Sve urađeno u prisustvu i uz pomoć oficira bezbednosti. Ti isti ljudi - tehničari odlazili su na poziv Žeželja da snimaju razgovore predsednika. - Ozvučen je kabinet druga Tita u zgradi SIV. Učinjeno po zahtevu Žeželja, a samo ozvučavanje bilo je vrlo naporno. Za postavljanje kablova i mikrofona morale su se skidati mermerne ploče.
Broz je, dakle, tražio da mu se ozvuče određeni prostori, a onda se žalio - da je ozvučen?! - Pred prvu posetu sovjetske delegacije sa Nikitom Hruščovom na čelu, ozvučene su još neke prostorije u Belom dvoru (kuća sa slamenim krovom), nekoliko prostorija u vili u Užičkoj br. 16 (vila za visoke goste), glavna sala u Domu garde u Topčideru, u kojoj su vođeni razgovori Tita i Hruščova. Sve je rađeno po zahtevu I odeljenja državne bezbednosti i generala Žeželja, a odobrio Stefanović. To je bio obiman posao, moralo se raditi dan-noć. Još kad je odlučeno da će se deo razgovora obaviti i na Brionima, onda je jedna ekipa stručnjaka hitno prebačena vojnim avionom na Brione. - Ozvučeni su kabineti drugova Rankovića i Kardelja u zgradi SIV i na zahtev šefova njihovih kabineta - Ivičevića i Vratuše (Kad je zatrebalo, Vratuša se žalio - kako je kabinet druga Kardelja ozvučila Udba i Ranković?); - Ozvučena je konferencijska sala u SIV po zahtevu Veljka Zekovića i uz saglasnost Stefanovića. Tada su uvezeni i najnoviji mikrofoni, a centar za snimanje bio je u zasebnoj prostoriji. O svemu se brinuo Vratuša; - Odlučeno da se organizuju službe prisluškivanja i u republičkim sekretarijatima. Slovenci i Hrvati su ih već uveliko imali i samo su sada bili legalizovani. U prvoj polovini 1961. vršene su obimne pripreme za održavanje Prve konferencije nesvrstanih. Ozvučavanje je u tom planu bilo od posebne važnosti. Šta je o tome članovima Komisije predočio Numić? - Ozvučen je znatan broj vila i boljih stanova određenih za smeštaj šefova i članova stranih delegacija. Ozvučene su vile i stanovi (to su bili objekti naših rukovodilaca koje su oni ustupili za tu priliku) drugova: Veljka Mićunovića, Velje Stojnića, Slavka Komara, Slobodana Penezića Krcuna...; - Ozvučen je i veći broj soba u hotelima: "Metropol", "Moskva", "Mažestik", "Ekscelzior", "Union", "Balkan"...; - Ozvučen je stan prof. Jovana Đorđevića (stručnjak za ustavno pravo) zbog njegovih čestih kontakata sa Amerikancima i nekim drugim problematičnim strancima. - Odmah po završetku Konferencije povučeni su svi mikrofoni iz vila i stanova. Samo je ostao ozvučen stan Đorđevićev, na predlog Brajnika, a uz saglasnost Ćeće; - Slušan je telefon Milke Kufrin, koja je bila član SIV i sekretar za turizam. Prisluškivana je na predlog beogradske službe zbog davanja "teških šovinističkih izjava" i to se htelo proveriti i sumnje nisu potvrđene; Čini se da je od svih ispitivanih i osumnjičenih to najbolnije doživljavao Numić. Bio je u teškom psihičkom stanju, ali je uspeo i da pripreti: "Vi ste mene već tetovirali. I sa tom tetovažom zaverenika dokazaću da to nije istina..." Uspeo je Selim za života da svoju dramu pretoči u knjigu - "Dobra zemljo, lažu". Članovi komisije su od saslušavanih uporno tražili da potvrde njihovu konstataciju - da Broz nije adekvatno obezbeđen. Nije im dovoljno pouzdana bila odmah izrečena Gošnjakova tvrdnja - da jeste. Kad je među prvima na red došao general Luka Božović, više godina glavni šef Titovog obezbeđenja, sevnule su i varnice. U jednom trenutku Pucar je zaključio: "Luka je mogao i da ukrade maršala!" O ovom saslušanju nije zvanično sačuvana zabeleška, zapisnik, pa se samo nagađalo kako je Božović mogao da reaguje. On se oglasio i dodatnom izjavom, pismom Crvenkovskom, da određene stvari konkretizuje. Posebno kad se radilo o tajanstvenoj žici iz kabla u rezidenciji Brozovih, na kojoj je i sagrađena optužba - da su prisluškivani čak i u bračnoj postelji. Šta bi Božović učinio da je bio na mestu Crvenkovskog, saznajemo iz tog pisma.
- Prvo bih proverio tu žicu, kako je vezana i kuda vodi; - Zatim, da li je taj izvod iz kabla bio predviđen za neku drugu namenu, a to najbolje znaju tehničari koji su kabl postavljali i samo ih treba pozvati; - Da li je kabl originalne fabričke izrade i ko ga je proizveo; - Da li je na kablu bilo dorada i ko ih je radio; - Koliko je i kome pristupačna prostorija u rezidenciji gde je izvod te žice.
Poklon vernom Žeželju Đuro Zagorac | 04. jul 2012. Zašto je Broz skinuo sat sa ruke i dao ga generalu Žeželju. Dedijer krenuo da uhvati Tita za gušu i dobro ga protrese
Milan Žeželj MEĐU pozvanim i privedenim da svedoče našao se i general Milan Žeželj. On je bio komandant Titove garde, od rata do 1961. U ispovesti nije otkrio ništa važno u vezi sa prisluškivanjem, što se od njega očekivalo. Njegovo je bilo da obezbeđuje Broza u pokretu, prilikom putovanja. Brinuo se o Brozovim (brojnim) automobilima, Plavom vozu, brodovima i avionima. Prisetio se da je prvi telefon u rezidenciji bio induktorski, a da je o ozvučenju Belog dvora, rezidencije i drugih objekata čuo tek kad je počela ova istraga. Dotle mu niko i ništa o tome nije pričao. Podsetio se Žeželj da mu je Maršal u više navrata stavljao primedbe u vezi svojim fizičkim obezbeđenjem, upozoravao ga na loše ponašanje gardista-stražara i da se žalio kako mu podižu "kineski zid" oko rezidencije. Bilo je veliko iznenađenje kad je Broz doveo Žeželja na ovako važno mesto. Žeželj je bio stasit, jak momak. Krasili su ga hrabrost i odlučnost. Imao je i veliku manu - nedovoljno obrazovanje, što za ovo mesto nije bilo nevažno. Broz se ni ovog puta nije prevario u odabiru kadrova. Verovatno se rukovodio i već tradicionalnom vrlinom ličkih Srba - da verno služe vladaru i državnom poretku kad im ovi daju moć i privilegije. Prijatno jutro, Broz i njegov prijatelj Krleža u bašti rezidencije u Beogradu... Dok je odlazio besprekorno utegnuti ordonans, pošto im je doneo kafu i druge napitke, Krleža priupita Broza: "Znaš li ti kako su Srbi u prošlosti lako progonili i oslepljivali svoje neposlušne despote, proterivali knezove - Miloša Obrenovića, Aleksandra Karađorđevića, kako su uostalom ubili i svog mladog kralja Aleksandara Obrenovića i kraljicu Dragu. Strahuješ li, kad na to pomisliš i vidiš ova uniformisana lica u svojoj blizini...?"
Uz smešak, stavljajući cigaru u muštiklu, Broz prozbori: "Nisu to oni Srbi iz prošlosti, a nisam ni ja za njih neposlušni despot i kralj". Ovo upozorenje Brozu, Krleža nije uvrstio u svoje dnevničke zapise, ali se ono po Zagrebu prepričavalo. Žeželju je, pričao nam je za života, ostao u upečatljivom sećanju susret Tita i Dedijera na Brdu kod Kranja. Posle odlaganja, Broz je konačno odlučio da primi svoga biografa. Dedijer je tada bio u punoj snazi, bio je stokilaš, a drskost mu nije nedostajala. Žeželj je dočuo da je on otvoreno pričao kako će, kad se susretne sa Brozom, štošta da mu "saspe u lice". Kad se, zaista, njihov susret razbuktao, Dedijer je odjednom krenuo da Broza uhvati za gušu, da bi ga protresao, a ne da ga zadavi. Žeželj se nalazio iza zavese i odmah je priskočio. Broz je tada uzviknuo: "Ti se ne mešaj", i on se primirio. ATENTATI NA TITA NA jednom skupu Ličana evocirane su uspomene na njihove znamenite pojedince, na onoga "Junaka iz Like", ali i na Omer-pašu Latasa koji je ostao zapamćen po tome što je ugušio šesnaest buna protiv sultana. A na to će Žeželj: "Ja sam, uz pomoć Rankovića i Šašića, uspeo da "ugušim" 23 pokušaja atentata na Josipa Broza Tita"! Rado se Žeželj prisećao prilika koje su zavladale posle razlaza sa Sovjetima 1948. Mnogi su se iz Brozovog bliskog okruženja, iz Belog dvora i rezidencije, izjasnili za čuvenu Rezoluciju. Među njima je bio i komesar u gardi Rajo Guberinić, kao i Drago Božović. Čak je i jedan od ordonansa priznao, bez ikakvog okolišenja, da je u nastalom sporu, na Staljinovoj strani. Jedan gardijski oficir je ubijen u pokušaju da prebegne u Mađarsku. Boško Čolić se prvi, odmah posle rata, spetljao sa Rusima koji su snimali film o Titu - "Njegove staze". Zavrbovali su ga da radi za njihovu obaveštajnu službu i on je uspeo da na vratima Titovog kabineta otvori jedva uočljivu rupicu kroz koju je osmatrao... Čolić je, po skraćenom postupku, bio osuđen na smrt, ali je pomilovan. Posle mnogo godina jedan prodavac je ponudio Žeželju da kupi srećku jugoslovenske lutrije. Bio je to nespretni Čolić, a u Žeželju je još buktao nagon - da ga zadavi! Krajem septembra 1949. Broz je Plavim vozom krenuo prema Brionima. Kad se stiglo u Divaču, skretanje za Pulu, Žeželj je naredio da se svi putnici premeste u automobile, ne obrazlažući zašto to čini. Ljutit je tada bio drug Tito... Žeželju je stigla dojava da je pruga minirana i postavljena zaseda. Samo se čekao prolazak voza... Kad je smestio Broza na Vangu vratio se, sa svojima, da izvidi situaciju... Uspeli su da pohvataju dvanest terorista iz grupe koja se dugo pripremala u Trstu da izvede ovu operaciju. Da li im je bilo suđeno, Žeželj se nije mogao setiti, ali da su svi lišeni života - jesu. Kad je saslušao ovu vestern-priču, Broza je prošla ljutnja, zagrlio je svog vernog "Omera". "Očinski me je poljubio i skinuo sa ruke ovaj sat od koga se ne odvajam", Žeželj se rado prisećao tih vremena... Jedno jutro, dok su boravili na najživopisnijem ostrvu brionskog kompleksa, na Vangi, Brozovima su stigli gosti. Jovanki je pristigao dragi "ujak iz Like"... Nije rod, ali je kao rođeni. Stevo Krajačić je tada bio predsednik Sabora Hrvatske i stigao je sa još tri druga... Popili su kafu i rakiju na terasi vile, one iste sa koje su - Broz, Naser i Nehru - poslali poruku svetu da su osnovali Pokret nesvrstanih. U trojci su bili Aleksandar Globočnik, Božo Rašeta i Mile Rukavina. Globočnik je u mladosti bio pilot, a kad je prestao da leti, Stevo ga je angažovao u svojoj službi. Rašeta je bio Globočniku desna ruka, a Rukavina im je pridodat da im osvetli put. Sva trojica su radili kao stručnjaci u službi za ozvučenje i prisluškivanje u policiji Hrvatske.
Nije se gubilo vreme, već im je naloženo da otputuju u Beograd i u rezidenciji Brozovih srede Titove poštanske marke! Kolekcija Titovih maraka je bila obimna i velike numizmatičke vrednosti. Na njoj su mu naročito zavideli general Dapčević i zvučno ime fudbala Stjepan Bobek. Obojica su imali ponešto, ali je kolekcionar Broz bio nedostižan.
Tajnim putem do Briona Đuro Zagorac | 05. jul 2012. Krajačić ubedio Tita da Beograd nije pogodan za obračun. Iz bezbednosnih razloga, Broz nije putovao ni vozom ni avionom
Josip Broz Tito na Brionima REZIDENCIJA Brozovih se odmarala u tišini, dok je prostranim vrtom odzvanjao cvrkut ptica. „Ekspertska trojka“ Globočnik, Rašeta i Rukavina se, prema dogovoru, smestila u saveznu vilu preko puta Brozovih. Posle osveženja krenulo se na posao... U Titovom kabinetu zaista su se nalazili brojni albumi sa markama. Ponekad bi ih oni i prelistavali, ali je njihov zadatak bio delikatniji. Pregledali su sve instalacije u rezidenciji, od kabineta do spavaće sobe. Sačinili su izveštaj i to samo u jednom primerku i predali ga drugu Stevi Krajačiću da brine o tome. Izveštaj je pohranjen u Titovu kasu... Taj njihov izveštaj je poslužio Brozu, kao krunski dokaz, da krene u akciju... Nisu Brozovi mahali ovim papirom, niti su ga zvanično pominjali. Tek posle Titove smrti, kad je pokrenuto pitanje prisluškivanja, Steva je zapretio da će obelodaniti taj nalaz. Nije to učinio, ali je očito imao kopiju pomenutog izveštaja. Šta su sve eksperti čačkali, ostala je tajna. Kasnije se sa pravom pretpostavljalo da su eksperti uneli „sumnjivi“ telefonski aparat kojim se služila Jovanka i da su ga namerno nepravilno instalirali. Tako se nije znalo koga prisluškuje ona, a ko nju. Logična je bila i pretpostavka da su oni čačkali i oko glavnog kabla i iz njega izvukli žicu koja je vodila napolje i na čijoj je moći zasnovana afera. Otuda i Brozov krik: „Mene, drugovi, prisluškuju...“. ŠTA BRINE BROZOVE Postavljala su se brojna potpitanja o ovoj aferi. Jedno od njih je da li je Brozove više brinulo moguće prisluškivanje ili sve čudnije ponašanje Rankovića. Izostali su njegovi večernji dolasci u rezidenciju, na referisanje i primanje zadataka, a nastale su i „smetnje“ na vezama. Za prvu Novu godinu, Brozovi su se setili svojih „filatelista“ i darovali ih štofovima za odela, pride sa crvenim kravatama. Luka Božović, šef obezbeđenja iz vremena koja su prethodila Brionskom plenumu, nije predložio istražnoj komisiji da, uz ostalo, utvrdi i ko je sve imao pristup prostorijama u kojima se nalazio famozni kabl i izvučena jedna njegova žica?
Pripreme za održavanje Brionskog plenuma privodile su se kraju. Privođenja i saslušanja su nastavljena. Trebalo je sve ubrzati. Odugovlačenje ne bi bilo produktivno, mnogi bi se od „šoka“ mogli osvestiti i situacija bi se preokrenula. Gde održati plenum, postavljeno je važno pitanje. Drug Stevo i drugarica Jovanka bili su nezaobilazni u celoj režiji i na njima je bilo da ubede Broza... Zar nije najpodesniji Beograd i Palata federacije, koja ima komfor i gde je najlakše organizovati bezbednost? Stevo se kasnije hvalio kako je ubedio Broza da u obračun sa Rankovićem ne sme da ide na „srpskom terenu“, već da se ide na „neutralan“ teren, na Brione. Brioni su bili pod zaštitom vojske, mornarice, i tu Udba nije imala pristupa, što je takođe bilo značajno. Pripreme su ušle u završnu fazu. Postavilo se i pitanje kako putovati? Brozovi su morali „zavarati trag“, znači ne kao obično, Plavim vozom, a iz bezbedonosnih razloga avion nikako nije dolazio u obzir. Kako onda? Dogovoreni plan je preuzeo general Petar Pepa Babić, dični Ličanin, naslednik Luke Božovića. Rano, u cik zore mnogi su bili na nogama. Pukovnik Marko Agbaba, takođe Ličanin, pripremio je za put tek uvezeni automobil marke „mercedes“, sa šestoro vrata, unikat rađen za Broza. Negde oko pet ujutru ovaj lepotan se nečujno izvukao iz dvorišta rezidencije i preko Topčiderske zvezde ušao u ulicu Kneza Miloša. Pored Marka je sedeo general Pepa, a iza njih Brozovi, Tito i Jovanka. Na sedištima u trećem redu nije bilo nikoga. Zavese na automobilu su bile navučene, a retki prolaznici, nisu mogli da prepoznaju putnike. Negde između zgrada Generalštaba i Spoljnih poslova kretao se čovek u invalidskim kolicima. Marko je zatajio, i odbacio na trotoar i čoveka i kolica. Ništa, ništa... sve u redu... i put je nastavljen prema Zagrebu... Strah je uhvatio Brozove, da li je to bila i prva opomena? Zbog Markovog „kiksa“ kolona je kasnila; prvu Stevinu kontrolnu stanicu kod Šida prošli su, napuštajući Srbiju sa petnaest minuta zakašnjenja. Plovi „merdža“ putem Bratstva i jedinstva, samo šapuće. U Zagrebu, sačekao ih je, sa dobrodošlicom, zna se, drug Steva. Usledio je predah u vili na Tuškancu i lagani ručak. Krenulo se ubrzo prema Puli... Sve je bilo u redu, kad...? Unikatni „mercedes“ se obrukao: upalio je kao barut, motor je savršeno radio, ali nikako nije mogao da se pokrene! Šta je ovo sad? Zavera? Automobilske zavere postale su aktuelne posle pogibije Penezića dve godine ranije. Žmarci su dobro protresli Marka i Pepu, a i Brozovima nije bilo prijatno. Da, ali kad je najteže - tu je drug Stevo! On je munjevito reagovao, ustupio im je svoj „mercedes“ (Broz mu ga je, inače, poklonio za rođendan), a ovaj „krš“ on će već na miru testirati. Kasnije, kad se Broz već ohladio, Agbaba nam je nasamo pričao: - Ne, nikoga na tom putu nisam udario. A u Zagrebu smo zaista imali kvar. Na novom vozilu pukao je bio prenosni kaiš, i stvarno smo koristili drugo vozilo.
Vozeći Broza Agbaba je doživeo brojna uzbuđenja, od zabavnih do dramatičnih situacija. Da li će i kojim prevozom stići drug Ranković? Da on ne doživi neki „kvar“ i da ne pokvari predstavu, da se ne dogodi ona Staljinova: Nema čoveka - nema problema! Pristigao je Ranković, u pratnji Gošnjaka, vojnim avionom. Tito ih je tako „upakovao“ da su obojica bili pod kontrolom, jer je najveći strah proizvodio upravo taj duet. Jutro pre izlaska na megdan sastali su se, u salonu Bele vile, Broz, Ranković i Gošnjak, a kao svedok - general Babić. Tu je, naravno, bilo i nevidljivih osoba, a među njima, pouzdano se zna, bila je i Jovanka Broz, s pištoljem na gotovs, i krajnje nervozna. Ona je bila u panici, strašno se plašila da joj „zlikovci“ ne ubiju muža!
Udba jača od partije Đuro Zagorac | 06. jul 2012. Pogrešili smo što smo našu državnu bezbednost prepustili samoj sebi, upozorio je Tito. Gošnjak je ubeđivao Rankovića da se mirno raziđe sa Brozom
Tito dolazi na istorijsku sednicu O ČEMU su sve razgovarali Broz, Ranković i Gošnjak može se samo nagađati. Pošto nije sačinjen nikakav zapis, ostao je samo jedan izvor, svedok general Babić. - Ranković je delovao mirno i samouvereno. Koliko se sećam, rekao je otprilike: "Ništa od svega ovog nije bilo upereno protiv tebe; da je bilo - ja bih to prvi sprečio i o tome te obavestio". Davno je to bilo, pa se i pozaboravljalo - pričao nam je Babić.
Nije se Babić mogao setiti šta se trojka tada dogovorila, kakve će sutradan posledice imati drug Marko. Gošnjak je prethodno ubedio Rankovića da se on dogovori sa Brozom o mirnom razlazu, s tim što bi Marko ostao član CK SKJ i član Saveta federacije. Za takav scenario i sam Ranković se pripremio, unapred je napisao i svoje izlaganje. Samokritički se osvrnuo na svoju ulogu i pokajao se... Petak, prvi jul 1966. godine. Mirisna brionska ostrva, mirno more, nebo bez oblačka... Instrumenti naštimovani, izvođači orni, program može da počne... Posle ispijenih kafa, učesnici su posedali, a tačno u 9 časova ulazi, sa fasciklom ispod miške, ON, Tito... VEZE ĐILASA I DEDIJERA PARTIJA je odobrila kad je izbio slučaj Đilasa i Dedijera, i kada smo na sastanku Sekretarijata Izvršnog komiteta odlučivali da se prema njima primene sva sredstva praćenja u cilju otkrivanja njihovih veza sa inostranstvom i sprečavanja eventualnog bekstva, rekao je Ranković. Svi ustaju i plješću... Tito je otvorio IV sednicu CK SKJ, predložio dnevni red i usput priupitao: da li se usvaja? Prva tačka je glasila: Aktuelni problemi u vezi sa štetnim delovanjem nekih organa bezbednosti i posledice tog delovanja na razvoj sistema i delovanja Centralnog komiteta. Usledile su uvodne napomene predsedavajućeg u vezi s prvom tačkom: "...Mi smo, drugovi, pogrešili što smo našu državnu bezbednost u toku dvadeset i više godina njenog postojanja prepustili takoreći samoj sebi, i glavni rukovodilac je bio drug Ranković (ne više drug Marko). Vi znate da je u toku rata i prvih godina posle rata naša državna bezbednost odigrala ogromnu ulogu, u čemu, razume se, jedan veliki deo zasluga ima i drug Ranković i ostali drugovi koji su bili pod njegovim rukovodstvom. No, upravo zbog tog ogromnog poverenja koje smo imali i prema drugu Rankoviću i prema službi državne bezbednosti, mi na našim sednicama nijedanput nismo imali pitanje ove službe. A mogu li se bilo koja organizacija ili bilo kakvi organi tako dugo pustiti bez kontrole Partije, bez kontrole rukovodstva naše Partije. Razume se da je to naša krivica. ...Na ovom plenumu, drugovi, radi se o jednom krupnom pitanju - o ozdravljenju naše Partije, odvajanju unutrašnje bezbednosti od Partije, a ne kao što je do sada bilo da se to pobrkalo, da je unutrašnja bezbednost prejašila Partiju. O tome je sada reč. To je, drugovi i drugarice, historijski trenutak kada moramo učiniti sve, pogledati činjenicama otvoreno u oči i doneti takve zaključke koji će biti na korist, a ne na štetu daljeg razvitka i našeg prestiža u spoljnom svetu. Mi smo toliko jaki da možemo gledati činjenicama u oči i donositi dalekosežne odluke." Izveštaj Komisije (Crvenkovskog) i dokazni materijali bili su podeljeni, drugovi upoznati. Taj materijal nije dobio drug Marko, pa mu je trebalo vremena da shvati šta se to oko njega dešava - dotad najbolji drugovi su okretali glavu, izbegavali ga kao da je kužan. Nervoza i strah su nadolazili... Zato je požurio da skrati muke, prvi se javio za reč, pročitao što je napisao: Podsetio je na tridesetogodišnji rad službe i na ulogu koju je u njoj imao, kao i njegov odnos prema drugu Titu, napominjući:
"...Oprostite, drugovi, ako ovde kažem da neću prihvatiti nikakva podozrenja i sumnjičenja, i baš zato malo je reći da sam bio zaprepašćen i poražen kad sam na sednici Izvršnog komiteta čuo podatke o ozvučenju stanova i radnih prostorija drugova Tita i Kardelja. Nemam nameru da branim nešto ili nekog. Navešću samo neke primere. Prvo, u vreme kad sam bio na čelu Ministarstva i neposredno njime rukovodio, zabranio sam ozvučenje Starog dvora, gde odsedaju šefovi stranih država, posebno, naglašavao sam, što tamo vodi razgovore drug Tito. Drugo, prihvatio sam predlog za ozvučenje svih radnih prostorija i stanova najvećeg broja inostranih delegacija na prvoj Beogradskoj konferenciji. O tome sam prethodno obavestio. Informacije dobijene tim putem redovno su primali svi zainteresovani. Treće, čak ni u 1948. godini, kao ni u svim sledećim godinama niko od saveznih i republičkih rukovodstava, od članova Centralnog komiteta, Politbiroa nije praćen ili prisluškivan... ...Još jedanput, drugovi, želim da naglasim da za ovakav rad i ovakve postupke organa bezbednosti ne snosim nikakvu drugu odgovornost, sem moralne odgovornosti koja proizilazi iz toga što je trebalo da pokažem više budnosti, kao ranije kada sam neposredno rukovodio ovom ustanovom, tako i kroz svoj rad u Centralnom komitetu. S obzirom na to, smatram da sam dužan da ovom forumu, vama drugovi, stavim na raspoloženje sve svoje funkcije..." Ni tada ni posle toga niko nije bio zadovoljan Rankovićevom besedom. Drugovi, na plenumu, sručili su strele na njega, jer su smatrali da nije rekao ništa, da se pravio nevešt i neupućen, posipao pepelom... Oni koji su bili na njegovoj strani, a nisu imam priliku (a ni smelost?) da javno istupe, razočarali su se što nije istupio oštro, "na prvu loptu", što nije rekao istinu o smišljenoj zaveri. Plenum je tekao svojim tokom, orkestrirano, a drugačije nije ni mogao...
Ozvučen i drug Tempo Đuro Zagorac | 07. jul 2012. Prvi se oglasio general Veljko Kovačević. Bila mu je znana, rekao je, praksa NKVD u SSSR-u, i kakvim se sve metodama služila ta služba
Svetozar Vukmanović
PRVI se oglasio general Veljko Kovačević. Bila mu je znana, rekao je, praksa NKVD u SSSR-u, i kakvim se sve metodama služila ta služba. Te metode su doprle i u "naše domove", evo ih, ušle su i u "Titov dom". Dodao je da mu se čini da je ovaj postupak prevazišao i one NKVD-a, "nisam čuo da su Staljina ozvučavali". I Svetislavu Stefanoviću se žurilo da kaže što je naumio, iako svestan da neće ništa promeniti niti nekog druga pokolebati. Iz odnosa okruženja, drugova koji su se do pre neki dan divili Marku, jasno je bilo da je već "odstreljen". Ipak, Ćeća je govorio sa više žara od već klonulog Rankovića: "...Ja sam, drugovi, mislio da sam dobro radio... Drugovi, ja samo podsećam da je prilikom petogodišnje, desetogodišnje, petnaestogodišnje, dvadesetogodišnje, pre dve godine, da je službi bezbednosti izrečeno više pohvala. Ono što je nama naročito ulivalo hrabrost, bile su pohvale, priznanja i odlikovanja druga Tita. A priznanje druga Tita nije samo jednom došlo. Da sada ne citiram šta je sve drug Tito govorio..." Sa divljenjem i pohvalama govorio je Ćeća i o zaslugama druga Marka (Rankovića). Dok je navodio kako je njega i drugove koji su sa njim radili, najviše "zaprepastilo" i "frapiralo" to sa prisluškivanjem druga Tita i Kardelja, glasno mu je iz sale dobacio Tempo (Vukmanović): "I od 1950. godine mene. Ko je izdao direktivu?" Ćeća: Tempo, što se tiče tebe, ja niti znam da te prisluškuju, niti sam ja dao direktivu. Ja ti dajem časnu ljudsku reč. Glas iz sale: Priznaju ljudi koji su ispitivani. DALEKO OD GREHA Prisluškivanje je od najvećeg greha postalo stvar prestiža. Biti tik uz Tita i Kardelja, biti prisluškivan mnogo pre njih... E, to govori samo po sebi, ne može da prođe tako, bez priznanja i odlikovanja. Kad je bio okrivljen i kad se nalazio u zatvoru, Gvozden Predojević, šef beogradske službe, imao je muke da ubedi više gradskih funkcionera da uopšte nisu nikada ni bili planirani da budu prisluškivani. Nisu mnogi bili, a kako bi voleli da jesu? Ćeća: Pa, dobro, treba da vidimo te ljude. Nemojmo drugovi prenagljivati... Za Đilasa i Dedijera se zna. Tempo: Ovo moje je 1950. godine. Ćeća - Tempu: Od 1950. nema govora Tempo: Prvi sam na spisku iz 1950. Ćeća: Ja sam zato da isteramo stvar na čistinu. Tempo: I to u situaciji kad mi je CK poverio zadatak da organizujem partizanske odrede po celoj teritoriji Jugoslavije za borbu protiv Staljina ako budemo napadnuti, a vi me prisluškujete. Izvini druže! Ćeća: Ja ne znam, Tempo, odakle tebi te informacije. Tempo: Evo piše u dokumentaciji. Ćeća: Koliko ja znam, ti nisi prisluškivan. Sa mojim znanjem ti prisluškivan nisi. Naša služba nije imala nikakvog interesa da tebe prisluškuje! Ovo je Tempo doživeo kao uvredu, ali nije imao smelosti da priupita: da li još neka služba, uz Udbu, ozvučava i prisluškuje? To bi već bilo upiranje prsta u KOS (vojnu službu) i kad to nije učinio Broz, ko sme da posumnja.
Ćeća: Ozvučavanje u smislu snimanja razgovora je jedna radnja i tu se državnoj bezbednosti na može ništa prebaciti. Druga je stvar ozvučavanje u cilju prisluškivanja određenog lica a da ono ne zna. Takvo ozvučavanje, u cilju prisluškivanja, nismo radili, drugovi, kod rukovodećih ljudi. Ja to kategorički tvrdim - da nismo. Prema tome, mikrofoni koji su pronađeni kod druga Tita i ostalih drugova, ako ti mikrofoni nisu instalirani u cilju snimanja razgovora na njihov zahtev, od strane Udbe, nisu instalirani u cilju prisluškivanja. To je tema i ja mislim da nije teško stvar isterati na čistinu... Glas iz sale: A šta će onaj mikrofon u spavaćoj sobi? Ćeća: To treba da isteramo. Ponovo upadica: Ti to moraš da znaš, ali zaobilaziš. Ćeća: Nemojmo optuživanja. Pre svega, ja ne znam i ne zaobilazim. Što znam ja govorim. To nije delo državne bezbednosti. Upadica: Kako kad si ti rukovodio, čije delo? Ćeća: To ili je delo neprijatelja ili posebnih planova... Ja nisam neprijatelj ove zemlje, nisam ovde ničiji špijun i ne dozvoljavam da se meni ovde vrše takve upadice, i da mi se takve stvari imputiraju. Ja sam čestit i pošten građanin. Upadica: Treba te uhapsiti. Ćeća: Sramno je da mi se na Plenumu na takav način preti. Ja vam govorim šta znam i šta je istina. Ako je tehnička komisija pronalazila mikrofone, koja je to komisija, gde je baš težište problema, zašto je ta komisija anonimna, koji su članovi te komisije? Ovo je dodatno podstaklo raspravu. Tito: Ja sam tu komisiju formirao da ispita kod mene, jer sam par godina bio siguran da me prisluškuju. Ta je tehnička komisija sastavljena od ljudi iz nekoliko republika koje se bave tim poslom, naime za druge, razume se protiv klasnog neprijatelja. Komisija je sastavljena od ljudi u koje ja imam poverenje, jer ja od vas komisiju nisam mogao formirati. Ćeća: Našao bi se neki čovek bar da prisustvuje. Tito: Našli su se mikrofoni i telefoni. Ćeća: Druže Tito, ja vas uveravam da mi vas nismo prisluškivali. Nije zato imala potrebe Udba, niti je bilo ko to želeo. Ako se neprijatelj, pojedinac, uvukao u Udbu, pa je prisluškivao za nečiji račun, ja mogu da dopustim teoretsku mogućnost, ali to možemo lako da isteramo na čistinu. Pre svega, ozvučavanje ne može da radi jedan čovek. Kako može da se uđe u prostoriju koja se ozvučava, a koja je istovremeno dobro obezbeđena. Upadica: Onaj ko obezbeđuje može da uđe. Ćeća: Dobro, da vidimo ko je taj, pa da vidimo gde te žice od mikrofona idu. Tempo - opet: Samo ne mogu da verujem da je neko ozvučavao moju prostoriju bez vašeg znanja. Ćeća: Na koju prostoriju, Tempo, misliš?
Tempo: Na moju prostoriju, moj telefon je ozvučen 1950. i bez vašeg znanja to sigurno ne može. Ćeća: Ne znam Tempo, kad kažem da ne znam moraš mi verovati.
Vršljaju po mojoj kući Đuro Zagorac | 08. jul 2012 Ozvučenje naših građana od strane savezne Udbe, što se meni pripisuje u greh, nastavio je Svetislav Stefanović Ćeća, svelo se na tri osobe
OZVUČENjE naših građana od strane savezne Udbe, što se meni pripisuje u greh, nastavio je Svetislav Stefanović Ćeća, svelo se na tri osobe (Mehmed Hodža, Milka Kufrin i Stanka Veselinov). Apsolutno nemam nikakve veze sa Milkom i Stankom i te stvari se moraju isterati na čistinu... Na kraju krajeva, to je radila čitava jedna služba. U toj službi ima stotinu ljudi. Saslušajte ljude... Ovde se ne radi ni o kakvim zakulisnim, i drugim ciljevima. To su imputacije, i ja takve stvari ne mogu da primim. I ko tako misli on će se pre ili kasnije uveriti da to nije tako... Nisam ja nikakvih nepoštenih pobuda imao. Ja vas, druže Tito, u to uveravam. Ja sam u svom pismenom izveštaju predložio da se formira jedna tehnička komisija, grupa ili komisija sastavljena od ljudi iz Armije, Udbe, može da bude savezna ili republička, može i izvan ovih ustanova, da to budu stručni i poverljivi ljudi. To sam predložio, jer nisam znao da je to drug Tito već učinio. Tito: Ti ljudi koje sam ja uzeo u komisiju su potpuno poverljivi. Ćeća: Nisam znao. Tito: Ja znam. To su potpuno poverljivi ljudi iz Udbe, ima ih iz Makedonije, Srbije. Ćeća: Ja bih voleo da se sastanem sa tim timom, evo neka me saslušaju. Tito: Tu su i ljudi iz vojske, na čelu im je general Mišković koji vodi kontraobaveštajnu službu. Eto, to ti je komisija. Ćeća: Znam, druže predsedniče, ali da vidimo možemo li te stvari da isteramo na čistinu. Ako već imamo mikrofone, na zidu, u slušalici, mi možemo, korak po korak, da isteramo stvari na čistinu, da tačno saznamo ko ih je postavio i zašto? JOVANKI - LAKNULO JOVANKA Broz je te večeri bila najsrećnija drugarica. Oslobodila se duge more (kumovske) koja joj je zagorčavala život. Kumi Slavki (Ranković) više nije morala da zavidi. Laknulo joj je i od boljke, „strah od straha“, kojom je inficirao kum, drug Marko.
Upadica: Komisija to radi, nisu završili rad. Tito: Da, nisu još završili, i nije isključeno, dalje se mora ispitati, da nema ipak neke veze i sa spoljnim neprijateljom. Jer, u ovakvoj situaciji kakva je kod nas bila sada u Udbi najlakše se neprijatelj infiltrira izvana. Ćeća: Meni je glupo da se ja pravdam pred CK, pred Titom, da to nije rađeno sa mojim znanjem. Kako meni može pasti na pamet da prisluškujem Tita? Pucar: Ko je imao zadatak da vrši obezbeđenje? Ćeća: Imala je zadatak državna bezbednost i Armija da obezbeđuje Tita, svi smo mi imali zadatak da vršimo obezbeđenje. Pucar: Kako se neko mogao uvući da ozvučuje? Ćeća: Pa, kako. Od toga treba početi, kako su mogli da uđu. Tačno se zna kako se obezbeđuje. Tito: Da ja objasnim. U Užičkoj 15 niko nije mogao drugi ulaziti bez dozvole osim državne bezbednosti. Ona je imala neograničenu mogućnost ući unutra kada sam ja tamo i kad nisam tamo. Kad nas nije bilo tu se unutra šetalo. Oni su dolazili. Oni su meni prekopali čitavu onu zgradu. Ćeća: Druže Tito, da vidimo ko je dolazio? Tito: Državna bezbednost. Ćeća: Da vidimo ko ih je pustio. Vašu Užičku 15 obezbeđuje posebno odeljenje generala Luke Božovića i njegovi ljudi... Ima specijalni režim za ulazak u kuću. Može sve to fino da se istera na čistinu. Zna se po čijem nalogu može da se uđe u kuću. Ako se konstatovalo da drugovi Ranković i Stefanović nisu do kraja iskreni, onda to isto je važilo i za Broza. Kad kaže da mu se „vršljalo“ po rezidenciji, da je sva bila „prekopana“, nije govorio istinu. Da Broz, i supruga mu Jovanka nisu bili fizički obezbeđeni, mogli su da zaključe naivni i neupućeni. U njihovu blizinu nije ni ptica mogla da zaluta bez posledica. Varničenje oko i sa Stefanovićem je okončano, da se ne bi i „vuk isterao“. Od 155 članova CK u raspravi je učestvovalo njih 21. Prijavilo se još, ali je zaključeno da to više nema svrhe, da se usvoje odluke, pa na vikend. Govorili su drugovi iz svih republika, ali ne i najvažniji. Pre okončanja sednice i razlaza, usvojene su odluke plenuma. Poslate su dve preporuke odgovarajućim organima šta im je činiti u demontiranju UDB-e i još uz to: - Da se drug Svetislav - Ćeća Stefanović isključi iz CK SKJ i iz SK, kao i preporuka da se razreši članstva u SIV. - Da se prihvati ostavka druga Aleksandra Rankovića na funkciju u CK SKJ (člana i sekretara) i prihvata se da podnese ostavku na funkciju podpredsednika Republike. Ostaje među drugovima, u SK. Znači, ništa od Titove date reči Gošnjaku da će drug Marko ostati član CK SKJ i da će se pridružiti „trustu mozgova“, članovima Saveta federacije. Da nije bilo čvrstog Titovog obećanja ne bi ni došao na sednicu. Mogao se lako opravdati lekarskim nalazom. Slušajući Brozovu završnu reč, erupciju radosti i zadovoljstva, što je posao obavljen tako dobro, u
zanosu se čak zahvalio Rankoviću na njegovom „dobrom držanju“, očekujući i njegovu „pomoć“ u budućnosti, drug Marko se našao u čudu. Ta Brozova bezočnost oborila je Rankovića, doživeo je infarkt. Hitno je avionom prebačen u Beograd. - Te večeri bio sam dežurni federacije. Da nije bilo teleksa sa Briona, vikend bi protekao mirno. U toj poruci je pisalo da se na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu Aleksandru Rankoviću obezbedi tretman, kao da je potpredsednik Republike, što je zvanično još i bio. Bio je to zahtev Josipa Broza Tita - prisećao se tog događaja Svetozar Durutović, tadašnji izvršni sekretar u CK SKJ. Uz slavodobitnika Broza, mirisom Briona „okadilo“ se i više njegovih vernih drugova i jedna drugarica. Naročito Srba iz Srbije. Rankovićevim razrešenjem, važnih funkcija domogli su se - Mijalko Todorović, na mestu sekretara Izvršnog komiteta CK SKJ, a vinuo se Koča Popović na mestu potpredsednika Republike. Iznenadno su napredovali i Milentije Popović i Bobi Radosavljević. Slavio je i Jovan Veselinov, pošto je njegova drama skinuta sa repertoara.
Velika čistka Udbe! Đuro Zagorac | 09. jul 2012. Posle smene Rankovića odstranjeno oko 60 odsto kadrova u Srbiji
Ranković, Jovanka, Tito i Gošnjak U KOŽI trojice "zaverenika" - Rankovića, Stefanovića i Vojkana Lukića neočekivano se našao i general armije Ivan Gošnjak. Shvatio je tada da je i on, Brozovim lukavstvom, postao deo izmišljene zavere. Postalo mu je znano ko je obezbeđivao plenum na Brionima u ime JNA, a da on o tome, kao maršalov zamenik, nije bio obavešten. Dok se on bavio Rankovićem, o obezbeđenju plenuma brinula se Zagrebačka vojna oblast i njen komandant general Ivan Rukavina, koji mu je i u ratnim godinama, na drugi način, bio rival. Gošnjak je još neko vreme figurirao na poziciji prvog vojnika, kada ga je zamenio Užičanin Nikola Ljubičić - još jedan Srbin koji je profitirao padom Rankovića. Kako je u novim vremenima živela zaverenička trojka? Ranković se oporavio od srčanog udara i mir je našao u porodičnom gnezdu. Umesto partijskih drugova, koji su ga u Srbiji isključili iz svojih redova, stekao je nove drugare. Ponovo su ga preuzeli udbaši. Nosili su drugo ime, imali novo rukovodstvo, ali su zadržali stare ćudi. Znao je Ranković pravila igre službe koju je sam odgajao, kao i partije kojoj je pripadao. Bez stresova je pustio svoje pratioce da obavljaju posao za koji su bili instruirani i plaćeni.
A kako je ta brižnost i praktično izgledala? Kad je umro Životije Srba Savić, ministar unutrašnjih poslova Srbije pre Brionskog plenuma, koji nije pristao da ispljuje druga Marka i da tako bude spasen, Ranković je otišao da izrazi saučešće njegovoj ženi Ljubici Savić. Pratilac ga je dovezao kolima i, umesto da ga sačeka, krenuo je sa njim u stan. Nije ga sačekao ni ispred stana, seo je sa njim i na trosed. Izmenjane su reči kako i priliči tužnom događaju. Pre nego se oprostio, Ranković je otišao do toaleta. Krenula je i njegova senka. Pošto je obavio potrebu i izišao, ušao je pratilac. Da pusti vodu? Ne, već da proveri da nije ostavljena "šifra" ili nešto još opasnije? Komunista je definisan kao čovek koji nema porodicu, kuću-stan gde živi, nikad ne zaključava i nikad nema svoga roba i obezbeđenje, jer telesnu gardu imaju samo - diktatori. Od ovog tipa komuniste Ranković je ispunjavao samo jedan uslov, nije se zaključavao. A što se tiče obezbeđenja, nametnuli su mu ga diktatori. I da se zaključavao, Ranković sigurno ne bi uspeo da sačuva brojna odlikovanja i priznanja, najviše dobijenih od Broza. Ko ih je uzeo i gde su završila, to ni njegovi verni pratioci nisu uspeli da otkriju? Život sa etiketom zaverenika najteže je provodio Ćeća. Na njega i najbliže okruženje sručilo se toliko toga ružnog da je njegova supruga, da bi sačuvala decu, morala da se vrati u rodni Split. Ostavši sam, Stefanovića je na kraju i srce izdalo. Videli smo da su učesnici Brionskog plenuma bili milostivi. Nisu izričito tražili, kao za Ćeću, da Ranković bude isključen i iz Saveza komunista. Kad je CK Srbije preuzeo brigu o "zaverenicima", mere su prema njima bile rigoroznije. Drugarica Cana Babović, najzvučnije ime među srpskim revolucionarkama, prva se oglasila tvrdnjom da Rankoviću, nije više mesto ni među članovima partije bez čina. Predložila je da se on odmah izbaci, što se nije moglo odbiti. Za drugaricu Canu Tito je bio nepogrešivi vođa. STRAH OD PROŠIRENE SRBIJE FEDERACIJA je novim ustavom stekla predsednika sa preciznijim ovlašćenjima, a prvi put i podpredsednika. Unapred se znalo ko će biti predsednik, ali ne i ko odmah do Tita. Kad je to postao Ranković, odmah su usledile i spekulacije. Među Srbima je to doživljeno kao normalan sled stvari, a kod ostalih podozrenje. Mnogi su izražavali strah, pitali se da li se ponavlja 1918, kad je Jugoslavija postala - proširena Srbija? Nisu u Srbiji posle Briona odstreljeni samo visoki funkcioneri Udbe i partije, velika čistka je obavljena na svim nivoima. Oko 60 odsto svih njenih kadrova (govorilo se najboljih?) odstranjeno je, uglavnom penzionisano. Dugo su im otkrivani i osuđivani brojni grehovi koje su počinili. Tako je i jedan "fudbalski slučaj" dugo zabavljao beogradsku javnost. Kada je u upravi Partizana došlo do razdora, sukoba generala i udbaša, pobednici su bili kosovci. Poraženi, koje je predvodio već pominjani Savić, formirali su novi klub koji je nastao fuzijom prvoligaša BSK-a i zonske Šumadije. Bilo je dogovoreno da klub ponese ime Šumadija. Uoči same osnivačke skupštine javljeno je - prvoligaški jugoslovenski klub ne može da se zove Šumadija, da ime ne bi iritiralo javnost. To je lično Saviću naložio Ranković. Tako je rođen današnji OFK Beograd. Klub je doživeo mnoga iskušenja zbog svog udbaškog obeležja, ali je preživeo. Savić je, inače, bio omiljeni lik u fudbalskoj javnosti, a posebno je postao poznat po jednom događaju iz ratnih godina. Kad su četnici, u jednoj raciji čišćenja terena od sumnjivih, ubili dvoje Milutinovića, muža i ženu, njihova četiri sina je spasla partizanska četa, koju je predvodio Savić. Dečaci su preživeli ratne strahote i zahvaljujući njihovoj tetki kod koje su u Bor sklonjeni. Kad su odrasli, trojica braće - Miloš, Milorad i Bora - postali su poznati fudbaleri. Što je Miloš, a posle i druga dva brata, pristupio Partizanu a ne Crvenoj zvezdi, kojoj se bio obećao, presudan je bio uticaj spasitelja, Savića. A on je tada bio u upravi Partizana. Kasnije, svu trojicu je preveo i u OFK. Miloš je bio jedan od najboljih igrača svog vremena, a Bora je svetsku slavu doživeo kao trener.
Ustav iz 1963. ocenjen je kao veliki demokratski iskorak. Stvorene su moderne institucije, otvorile se mogućnosti za privrednu reformu, afirmisano je jedinstveno ju-tržište. Vrlo uspešno i smelo je rešen problem viška radne snage tako što su se otvorile granice. Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja u svetu koja je počela da izvozi svoj prirodni resurs, manje obučenu ali i školovanu radnu snagu.
Očinski savet sinovima Đuro Zagorac | 10. jul 2012. Posle srčanog udara Ranković poručio sinovima da se nikad ne bave politikom
Slavka i Aleksandar sa decom na Avali KAD je krenuo u uzvratnu posetu Hruščovu, Broz je poveo sa sobom i Rankovića. Da li je hteo da ga priprema za predsedničku funkciju? I na veliki miting u Kijevu, u čast bratske saradnje, poslao je Rankovića. Tada su se od Titove "desne ruke" čule i ove reči: "Mi, socijalističke zemlje, na čelu sa velikim Sovjetskim Savezom...". Da li se Ranković samovoljno izrazio, bez uputstva Titovog? Jer, na drugom kraju sveta, u Indoneziji, Kardeljev govor bio je sasvim suprotno intoniran. Da bi to odgonetao, potrudio se i Predrag Ajtić, ambasador u Sofiji. Procenio je Ajtić da je drug Marko, izgleda, malo skrenuo sa linije. Dočulo se to Ajtićevo dvoumljenje i u Beogradu. Pozvan je hitno na konsultacije, a onda još hitnije opozvan sa ambasadorske funkcije. Odmah posle Brionskog plenuma u Srbiji su rehabilitovali Ajtića i kao kosovski kadar postavljen je na značajnu partijsku funkciju. Nije se, međutim, dalo Ajtiću. U Brozovoj čistki liberala u Srbiji, i on je odstranjen sa ostalim grešnicima. Još jedna politička afera zbila se u Moskvi. Prilikom posete zvanične delegacije službe bezbednosti SSSR, koju je predvodio Stefanović, desio se incident u hotelu, u kome je delegacija odsela. Član delegacije Slobodan Šakota sporečkao se nekim Rusima na recepciji hotela. Počeo je da psuje Ruse, preteći da će se vratiti kući, da nema bolje zemlje i slobode kao u Jugoslaviji. Razgoropadio se Šakota, počeo da viče: "Volim samo Tita i Marka...". Umešao se Stefanović pokušavajući da ga smiri, dodajući da i on "voli Tita i Marka, ali i Kardelja i Peru Stambolića", ali nije vredelo. Šakota je i dalje izlive ljubavi upućivao Titu i Marku... Šakota je nastavio da se sukobljava sa domaćinima, opet pominjući koga od političara najviše voli. Posebno dramatično je bilo na prijemu u našoj ambasadi u Moskvi. Šakota je postao još bučniji, ali i agresivniji prema svojim sagovornicima. Nisu mogli da ga smire Stefanović, kome je pritekao i Cvijetin Mijatović, ambasador i domaćin. Predložio je Ćeći - da Šakotu
odmah vrati za Beograd, a potom da obavesti koga treba, pa i druga Marka. Stefanović nije poslušao Mijatovića - da se ne bi napravila još veća afera. Obećao je da će on prijaviti slučaj, ali da to učini i Mijatović. Na Brionskom plenumu Mijatović je optužio Stefanovića da je aferu prećutao, da Šakotu niko nije pozivao na odgovornost i da je ostao bez zaslužene kazne. Stefanović je to pobijao, navodeći imena funkcionera koje je obavestio. Svoju zabelešku je Mijatović poslao i ona je stigla i do Broza. Zahvaljujući upravo toj zabelešci, Mijatović je porastao u Brozovim očima, stigao do najviših partijskih i državnih funkcija u BiH i federaciji. NASLEDNIK NA PRVOJ STRANI ATINA u maju. Ranković se nagnuo pored jednog od grandioznih stubova Akropolja. Od sunca se zaštitio šeširom, i pažljivo slušao uzbudljive priče iz prošlosti ovog velelepnog spomenika. Sutradan je jedan atinski list objavio tu Rankovićevu sliku na prvoj strani i sa naslovom: "To je on, Titov naslednik"! Šakota je dobio svoje. Pripreme, vežbanje, druga Marka da nasledi Broza su nastavljene, ali život, pa i onaj politički, ima, takođe, svoju putanju, koju narod tako lako voli da nazove - sudbinom. Vreme je prilikom posete Atini bilo idealno. Odselo se u Pireju, u vili nedaleko od rodne kuće slavne Meline Merkuri. Te noći blagi povetarac milovao je pripadnike "komunističke horde", sa severa, kako su desničarski listovi najavili posetu jugoslovenskog potpredsednika republike. Obilazeći to "grčko srce srpske istorije", Rankoviću je pozlilo. Da li je tada dobio i srčani udar, nije bilo potvrđeno. Pouzdano se znalo samo da je bio u besvesnom stanju. Mita Miljković je tada bio ambasador u Grčkoj i bio je uveren da se radilo o ozbiljnom srčanom napadu. Po njegovim sećanjima, Ranković se brzo oporavio. Dobro je podneo let od Krfa do Larise, i sam je govorio da mu je dobro. Čak su se pričali i vicevi. Među njima i onaj: zašto se putnici u avionu vezuju? Pitao je, i sam dao odgovor Koča Popović - da bi se žrtve lakše identifikovale. Na kutiji cigareta, velikoj "Jugoslaviji", Ranković je, za svaki slučaj, napisao testament. Obraćao se svojim sinovima, opraštao se. Toplim, očinskim, rečima savetovao im je da se u životu nikad ne bave politikom, poslom kojim se on bavi. Jer, to je "opasna i nezahvalna rabota". Kad su stigli u Larisu, Mita je zatražio tu kutiju, ali mu je Ranković nije dao. U Solunu ih je čekao Titov Plavi voz, stigao je i lekar-specijalista. Na granici u Đevđeliji, Rankovića je dočekalo najviše makedonsko rukovodstvo, sa Koliševskim na čelu. U Plavi voz uneti su pečeni jaganjci, vrhunsko vino i mnoge druge đakonije. Kasnije su makedonski političari govorili da je tema razgovora u Atini bilo i makedonsko pitanje. Jugoslovenski Makedonci su to stalno potezali, tražili ujedinjenje sve tri Makedonije. Bili su ljuti na Koču Popovića, koji je kao ministar spoljnih poslova, tada rekao domaćinima da Jugoslavija to pitanje "stavlja u frižider". To je doživljeno kao izdaja. A tek doček u Prištini. Bio je, tvrdili su očevici, veličanstven. Isti kao i za Broza, a crvenilo tepiha bilo je još izraženije. Sjatili su se svi važni drugovi, predvođeni Fadiljom Hodžom. Podanički odnos prema Rankoviću zasmetao je i njemu samom. Baš se preteralo... Kasnije, u Beogradu, Ranković je pozvao Miljkovića na ručak. Bilo je to početkom juna, ali je vreme bilo prohladno. Nosili su se još i mantili. Iz Užičke ulice, "mercedes" ga je vratio u stan, u kuću koja je nekad bila u vlasništvu Dragiše Cvetkovića,
poslednjeg predsednika vlade Kraljevine, potpisnika sporazuma o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. U džepu mantila, Miljković je našao onu kutiju od cigareta na kojoj je Ranković napisao i pomenuti testament. Mita je papir čuvao i sačuvao, pa ga je posle smrti druga Marka, predao njegovoj supruzi i sinovima.
Krcun prvi nastradao Đuro Zagorac | 11. jul 2012. Još u vreme rata izbio sukob između Penezića i Titovog miljenika Krajačića
Krcun, Stambolić, Slavka, Ranković i Kardelj POSLE Brionskog plenuma i Mita Miljković je seo pred istražnu komisiju. Njegovu prisnu vezu sa Rankovićem otkrilo je i jedno pismo. Ništa u njemu nije bilo šifrovano, pa ni sumnjivo. Miljković nam je posle pričao da mu se tim putem, Ranković samo zahvalio što je u Parizu sačekao njegovu suprugu i sinove, ispratio ih do feribota za London, gde su išli u goste ambasadoru Srđanu Prici. U pismu se Ranković raznežio... Pisao je o karakteristikama svojih sinova; za Miću, tako, da uzima "najbolje parče"... U toj prilici pomenuo je i svoje stanje: "Osećam se loše, umorno... Najradije bih sve prepustio drugima". A to je bila 1963. godina kad je postao potpredsednik Republike. Komisija nije zadržala ovo pismo, a Miljković ga je vratio porodici. Broz je pred isplaniranu akciju predočio vernim drugovima da se on dve godine kolebao, da je znao da ga prisluškuju, ali nije ništa preduzimao. Zbog čega? Strahovao je da se to u Srbiji ne doživi kao osveta prema njenim vodećim kadrovima. Pre toga, zna se, iz vrha partijskih i državnih funkcija, odstranjen je, po kratkom postupku, Blagoje Nešković. Pripisano je bilo Neškoviću da je nastavio da razmišlja "ibeovski". Ako bi se uklonio i Ranković, to bi već mirisalo na kažnjavanje po nacionalnoj osnovi. Upitan od Tempa Vukmanovića - zašto njega prisluškuju, Broz je kratko odgovorio: "Zlu ne trebalo!". O kakvom zlu se moglo raditi, to su već predočili savesni drugovi, među kojima je prvi bio Mijalko Todorović: "... Nama je, drugovi, ubačen problem - naslednika i nasleđa"! Predložio je Todorović da se odmah taj problem politički raščisti. Za Todorovića je postojao jedan Tito - kao što je jedna socijalistička revolucija. Besmisleno je, govorio je, da iza Tita treba da dođe neki drugi Tito. Nismo mi njega dekretom postavili za vođu, nego je njega izbacila revolucija, istorija, narod, a ne naše glasanje.
Sigurno je Brozu bilo milo ovo Todorovićevo javno razmišljanje. Javljali su se i drugi drugovi... "Drug Marko je dejstvovao" u dva pravca, otkrio je Veselinov. Po nacionalnoj liniji preko Krcuna (Penezića) i drugih, a preko "kadrovskog mešetarenja" istupalo se protiv druga Kardelja. Krcunova uloga je detaljno vagana, a Ranković optuživan da nikad nije dozvolio ni da se pominju njegovi grubi "nacionalistički ispadi", a bilo ih je više baš grubih. Bliskost Rankovića i Penezića podstakla je mnoge na razmišljanje. Da Krcun nije poginuo dve godine ranije ("saobraćajka") - kako bi se završio obračun sa Rankovićem? Oko Krcuna su bile ispletene mnoge priče i vicevi. Znao je biti vrlo zajedljiv, grub, pa je i Ranković morao da ga "koči", naročito u lovu. Još u vreme rata, Krcun se sukobio sa Titovim miljenikom Stevom Krajačićem. On je bio poslat u Krcunovu proletersku brigadu, da oseti njen borbeni i drugarski duh. U jednoj prilici su se sporečkali, Stevo je zamerio što oni više štite Srbe nego Hrvate. Krcun ga je, prosto, najurio, sa opomenom: "... Da nešto vrediš, ne bi te oterali iz Hrvatske..." Naročito je bio iskren prema Makedoncima. Govorio im je da to što imaju svoju državu mogu da zahvale "srpskom vojniku" i velikodušnosti srpskih komunista. Kosovskim drugovima govorio je kako Srbija živi, zahvaljujući njima, u "ratnom stanju". A tek vojvođanskim autonomašima; sa njima je bio u stalnom "klinču". Nije Krcun prezao ni od Broza. Na jednoj večeri kod Brozovih napravio je scenu. Nagazio im je kućnog ljubimca, koji je bolno zacvilio. Na kritiku - šta to radi - odgovorio je: "U mom užičkom kraju kad nekog zoveš u goste, onda vežeš kera...". Prilikom posete kući "Borbe" pričalo se o štampi, ocenjivani listovi... "Borba" je režimska, "Politika" opozicionarska, a ja čitam "Večernje novosti", izjasnio se Krcun... Kako bi protekao Brionski plenum da je Krcun poživeo još dve godine? "Da nije nastradao pre, sigurno bi nastradao sada", bio je komentar njegove majke, posle pada Rankovića. Obarajući Rankovića i reorganizujući Udbu drugovi su često spominjali i njihove teško merljive zasluge. Prvo je bila formirana Ozna (Opšta zaštita naroda) koju je formirao i vodio Ranković. Onda je ona razdvojena na civilnu, Udbu i vojnu KOS. A kakav je ugled Ozna tada uživala? "Dok je Ozne, a ni Armija nije loša, narod nema šta da brine za svoju sigurnost", govorio je prvih posleratnih godina Milovan Đilas. O Ozni su i pesme ispevane, a kako su ovu službu doživljavale diplomate u Beogradu koji su se sa njenim ljudima često susretale? "... Ozna vrši organizovana ubistva, bez suda, u njenim rukama je sva vlast. I Tito je prema njoj nemoćan...". Ovo je iz Vašingtona telegrafisao Stanoje Simić, tadašnji ambasador u SAD, posle privatnog razgovora sa američkim kolegom iz Beograda, Petersonom. On je preko Londona stigao na referisanje.
Tito i drugovi su se, dakle, dičili bezbednosnim službama, nije im smetala njihova "zatvorenost", a ni Rankovićevo rukovođenje. Iz iste diplomatske veze, Simić-Peterson, saznajemo još jednu zanimljivost. Boraveći u Londonu, Peterson je dugo razgovarao sa Vinstonom Čerčilom na temu stanje u Jugoslaviji i prilike na Balkanu. "Evropu i njenu civilizaciju očekuju velika iznenađenja od Jugoslavije, koja se pojavljuje kao vođa Albanije, Bugarske, Rumunije i Mađarske", bila je ocena stanja britanskog premijera. Da li je nešto preporučio kao preventivu ovoj opasnosti? "... Bolje je ubiti dete u začetku nego čekati da odraste", bio je Čerčilov nimalo human stav, prema svedočenju pomenutih diplomata. SRBOVAO PREKO ZVEZDE KAD su u jednoj raspravi u Zagrebu, zamerili što se u Beogradu gradi drugi, Zvezdin, stadion, odmah pored stadiona JNA i to sa mnogo većim kapacitetom, Krcun je narednog jutra pozvao projektante "Marakane" i naložio da povećaju kapacitet, sa 70 na 100 hiljada gledalaca. Bio je strašan „zvezdaš„ i preko Zvezde je rado srbovao.
Pobuna srpskih oficira Đuro Zagorac | 12. jul 2012. U prvim posleratnim godinama, OZN-a se dičila Krcunom, "Bičom božijim", dok je na političkoj sceni dominantan bio Đilas
Tito i Ranković U PRVIM posleratnim godinama, kad su komunisti osvajali vlast, a protivnika je bilo na sve četiri strane, OZN-a se dičila Krcunom, "Bičom božijim", dok je na političkoj sceni dominantan bio Đilas. Tada je Ranković bio glavna poluga uspostavljanja titoizma, ali nije istican kao Brozov naslednik. U tom vremenu nasledstvo je pripisivano Đilasu. Tito, pa Đido! Takvo uverenje vladalo je u zemlji, a bogami i šire, odnosno, dalje. A da se o Titovom nasledniku govorilo, jasno, u kontekstu - ne daj bože - potvrdio je i sam Đilas. U jednom razgovoru sa Staljinom, bez svedoka, njemu nije direktno ponuđeno da nasledi Broza, ali ga je, sam je napisao, svemogući "čarobni štapić" Josifa Visarionoviča na jedno "takvo razmišljanje" sam dovodio. A Staljin je bio čovek koji ništa nije činio slučajno.
Drug Marko je danonoćno radio. Imao je toliko moći da mu nije smetalo što nije na Brozovom mestu. Bdio je nad OZN-om i partijom, rešavao sudbine mnogih ljudi, porodica, pa i čitavih naselja. Vođen je bio samo jugoslovenskom idejom. U vrlo dramatičnom sporu, odmah posle rata, oko granice između Srbije i Hrvatske u Vojvodini, nije shvatao drugove koji su se upinjali iz petnih žila da dokažu da, na primer, Vukovar i njegova okolina broji više Srba nego Hrvata i da mora pripasti svojoj matici. Srbi su bili brojniji iako su u ratnim godinama više stradali i bili planski proterivani. Još manje je mogao razumeti vodeće komuniste iz Hrvatske koji su, opet, zapretili: "Ako Vukovar ne bude naš, onda - rat!" Ranković je Srbe tešio: "Šta je uopšte važno da li je Vukovar u Srbiji ili u Hrvatskoj". Bitno mu je bilo da je u Jugoslaviji. Kako je govorio za Vukovar mislio je i na Ilok, Kumanovo, brojna srpska sela koja su ustupljena južnoj republici. Svoju jugoslovensku orijentaciju Ranković je gradio na osovini: Beograd - Zagreb - Ljubljana. Smatrao je da je ta osovina i kičma Jugoslavije. Odlaskom Kidriča ta osovina je napukla, nije Ranković mogao obezbediti zamenu, iako je tragao za njom. Ranković je za života uživao više simpatija u Sloveniji nego u Srbiji, bio im je i zet. Kad je Broz (1953) izabran bio za prvog predsednika Republike, Ivan Gošnjak je postao prvi sekretar Narodne odbrane. Važna funkcija. Obezbeđena je bila skraćena osovina, dovoljna da se kičma ne ugrozi? Hrvat iz Like, Gošnjak je završio stolarski zanat, ali i Lenjinsku partijsku školu u Moskvi. Učestvovao je i u španskom građanskom ratu i preko Francuske stigao na ratišta u Jugoslaviji. Gošnjaka je Broz uvažavao, što se pokazalo i kad ga je odmah postavio za komandanta Glavnog štaba Hrvatske. U početku, mnogi nisu mogli da shvate ovaj potez Vrhovnog komandanta, jer je Gošnjak bio većini nepoznanica. Prvih posleratnih godina bio je u Armiji glavni personalac, a mladi "lavovi" izašli iz rata bili su nezajažljivi. Najteže mu je bilo sa Crnogorcima, koji su bili i dobro raspoređeni. Od osam najvažnijih vojno-političkih funkcija bili su zaseli na sedam. Ništa manje ambiciozni nisu bili ni Ličani, Kordunaši, Banijci, Kozarčani... JNA je, s obzirom na brojnost, imala najviše generala u Evropi. Ludo ambicioznih bilo je i na drugim stranama. Na Gošnjaka su se žalili njegovi Hrvati, koje je, takođe prožimao osećaj manje vrednosti, naročito u odnosu na Srbe iz Hrvatske. Neravnopravnim su se osećali i u Srbiji. Gošnjak se držao principa: ko pre devojci... Prvoborci su bili u prednosti. Gošnjak je bio, ispostavilo se, primer uspešne Titove kadrovske kombinatorike i u vojsci. Ranković i Gošnjak bili su generacija (1909), sličnog obrazovanja, istog temperamenta. Prvo su se našli na pitanju: da li formirati jedinstvenu ili republičke vojske. Za svoju, republičku vojnu silu izjasnili su se na kraju samo Makedonci. Zanimljiv je bio odgovor iz Hrvatske. Oni su bili za isto rešenje koje "prihvata Srbija". Kasnije se pričalo da su iz Zagreba zvali Gošnjaka i priupitali: Kako da odgovore? Kada je narod sve masovnije počeo da dolazi na stratište ustaškog logora Jasenovac, da pali sveće, skuplja kosti i da oplakuje svoje najdraže, uzbudili su se i važni drugovi. Prvo je o ovakvom ponižavajućem davanju pomena reagovao general Boško Šiljegović. Obavestio je svoje kolege Gošnjaka i Šašića. Mučno pitanje stiglo je i do Broza. Na sastanku koji je on i sazvao, odlučeno je da se područje Jesenovca uredi i spomenikom obeleži. To područje je podvodno i Hrvatska za to "nema sredstava", reagovao je odmah Ivan Stevo Krajačić, predsednik Sabora "...Da je tu i more Armija će ga isušiti", oglasio se Gošnjak povišenim tonom, dodajući da je Jasenovac "bruka Hrvatske". General šumadijski, Miloje Milojević, komandant Beograda, uputio je, na adresu Gošnjaka, oštro kritičko pismo u kome je osuđivao njegovo kadrovanje u Armiji. Tvrdio je da su oficiri iz Srbije zapostavljeni i uporednim brojkama to i dokazivao. To je doživljeno kao "srpska pobuna", uz sumnju da Milojevićev istup nije bio solistički. Uzbudio se i Vrhovni komandant.
Zahvaljujući drugu Marku Rankoviću, smirio se komandant. "Slučaj" je rešen po principu: "Nema čoveka - nema problema". Milojević je penzionisan, a Gošnjak prošao bez posledica. PARTIJI NOVO IME U pripremama za Šesti kongres KPJ (1952. u Zagrebu) izašlo se sa predlogom da partija promeni ime, da iskaže svoju posebnost, da se nazove - Savezk komunista Jugoslavije, SKJ. To je, tvrdilo se, smislio Kardelj, ali je ideju kao svoju lansirao Broz. KPJ je slavno ime i izmena njenog imena "umanjuje" njene istorijske zasluge, smatrali su Ranković i Gošnjak, a tiho već oboleli Kidrič. Procenili su da su u manjini i nisu se javno oglašavali.
Biraj partiju ili ženu Đuro Zagorac | 13. jul 2012. Ovaj mi je preoteo ženu, pokazao je general Đurić na Stambolića
Vukmanović, Stambolić, Ranković i Kardelj DVE godine pre Brionskog plenuma Gošnjak je predložio Brozu, i u dogovoru sa Rankovićem, da penzioniše - njega, Marka i Bevca. On i Marko će to učiniti istog trena. Neka on za reforme uzme mlađe i sposobnije kadrove od njih, da će od njih imati punu podršku. To je Titu, prema tvrdnji generala Šašića, predlagao Gošnjak. Zašto Broz nije prihvatio ponudu? Šašić je mislio - iz straha! Kog straha? Strahovao je da je to samo njihova ujdurma, da u tom "pakovanju" ne povuku i njega, starca, od koga su bili mlađi po 17 godina. Oni koji su ih dobro poznavali ostali su pri čvrstom uverenju da Ranković i Gošnjak nisu ni pomišljali da ugroze vladavinu Broza, a nikako ne pučističkim metodama. I pored toga ostala su nagađanja da li je ovaj dvojac zaista nameravao da potopi kormilara i da im je on i nameru osujetio? I u ovoj prilici iskazala se veština Brozovog vladanja. Kad je izgledao najslabiji - bio je najjači! Vaskrsavao je! Gošnjak je umro iste (1980) kad i Broz, dok ih je Ranković nadživeo tri godine. Da li su i koliko drugarice, na funkcijama ili u bračnim posteljama, doprinele otkrivanju "zavere" i osudi "zaverenika", u vreme održavanja Brionskog plenuma?
Jesu, mnogo. Više i od samih drugova. Sklapanje brakova, formiranje bračnih zajednica za komuniste je, posle ilegalnih i ratnih godina, postalo važno pitanje. Dato je bilo i partijsko uputstvo čime se sve rukovoditi u izboru bračnog druga. Oni koji su živeli u partijskim brakovima, ilegalnim, morali su da ih potvrde pred matičarem, a komunisti-mladenci da budu budni, da brakove sklapaju sa proverenima i da je drug-drugarica druge nacionalnosti. Kao primer poslužio je, naravno, Titov (treći) brak. On se oženio ličkom partizankom, Srpkinjom, Jovankom Budisavljević. Ovaj bračni uzor nije mogla da zaseni ni činjenica da je mlada bila 32 godine mlađa od mladoženje. U iskušenju da bira, našao se tada general Đurić, Titov šef vojnog i civilnog kabineta. Đurić je bio oženjen Šibenčankom i brzo su dobili sina i kćerku. Žena je u Beogradu imala svog brata i sestru sa mužem. Posle one čuvene rezolucije sve troje ženinih rođaka studenata pohapšeno je kao ibeovci. O toj zgodi drug Marko je specijalom dojavio i Brozu... Stigne i Đurić sa važnim informacijama i krene da obavesti Broza, ali ga ovaj preduhitri: - Bre... Đurić, pohapsiše sve oko tebe, a ti ne znaš ništa! Ko je taj narod oko tebe? GLUMICE I BALERINE BROZOV primer sledili su verni drugovi. Ranković je odabrao drugaricu Slovenku, a Kardelj ostao veran staroj drugarici. Tako ili slično su postupili i ostali: Moša Pijade, Tempo, Blažo Jovanović, Bakarić, Stevo Krajačić. Dvojica su čak i skrenula; Đilas i Koča Popović zavoleli su nove drugarice. A bilo je više i onih koji su potpuno zabrazdili. Prednjačili su tu mladi generali Peko, Šiljegović, Burić, Šumonja... Poženili su se glumicama, balerinama, ali i curama iz klasno poraženih porodica. Iako zatečen, Đurić je pokušao da mu dokaže kako su oni časni i pošteni, članovi su Partije... da bi Broz uzviknuo: - A... u... Đurić! U gadnom si sosu! Đurić, biraj Partiju i mene, ili tvoju ženu, drugog rešenja nema! Drugovi su Đuriću olakšali muke: sporazumni raskid braka, briga o deci, stambeno pitanje... Kad su ga drugovi pritisli, Đurić je pristao, ali samo pod uslovom da mu nađu izabranicu, proverenu od Partije i Udbe. Ubrzo je dobio "atest" i saglasnost Broza (plus druga Marka). Odabrani su i kumovi, Krcun i Ćeća. Posle samo godinu dana ponovo pakao. Drugarica se poverila drugu kako je još iz ratnih dana u emotivnoj vezi sa Petrom Stambolićem, velikim Đurićevim drugom. Pera joj je, još na Radan planini dao partijsku i drugarsku reč da će se njom oženiti! On se oženio drugom, ali je nastavio da održava vezu i sa njom. Ona je bila čvrsto rešena da razotkrije tu "moralnu nakazu", jer Pera održava iste odnose još sa nekim ratnim drugaricama, ima svoj "harem". Sve je ispričala Rankoviću, a on, naravno, Brozu. I po oprobanom receptu, formirana je komisija: Cana, Krcun i Marko. Pred Komisijom je Pera i suze ronio... Predložene su i odgovarajuće, oštre mere. Ostao je Đurić bez bračnog druga, ali je želeo da nekako naškodi podlom Peri. - Ovaj mi je preoteo ženu, uzviknuo je Đurić, upirući rukom na druga Stambolića, sa govornice šestog Kongresa KPJ 1952. u Zagrebu.
Tri hiljade delegata, radno predsedništvo... ostalo je bez daha. Sve tadašnje radio stenice u zemlji direktno su prenosile događanja na kongresu. - Sklonite tog ludaka, intervenisao je presedavajući Broz, a delegati se podigli na noge... Formirana je i za ovaj slučaj ekspresna komisija koja je izrekla kaznene mere za Đurića, one koje su bile namenjene upravo Stamboliću. Kongres je usvojio predložene mere komisije, a najveći broj telegrama podrške izrečenim merama stigle su upravo iz Đurićevog, užičkog kraja. Đurić se kasnije pravdao, kako je imao nameru da se kritički osvrne na pojave u rukovodstvu Partije i bahatom trošenju novca na uživanje, dok je narod gladovao. Imao je Đurić na umu i golemi budžet predsednika Vlade, Broza. Kidrič je dobio zadatak, od samog Broza, da za 1952. skroji što je moguće štedljiviji budžet. Došao je i do njegovih troškova. Predložio je da se prepolove troškovi za brojne rezidencije i lovišta, a bilo ih je tada "samo" 28! Tito je već dobio više tih objekata na "poklon" i Kidrič je predložio da republike preuzmu plaćanje njihovih troškova. Kad je Đurić doneo taj predlog na saglasnost, Broz se ražestio. Sa celog spiska izdvojio je samo vilu u Opatiji, koja mu, zbog blizine Briona, zaista nije potrebna. Predložio je i da se ona ustupi sindikalnom lideru Đuri Salaju. "Meni nikakva vila nije potrebna", uzvratio je ovaj. Kidrič se povukao, morao je da uštedu traži na drugim stavkama.
Neimar Brozovog kulta Đuro Zagorac | 14. jul 2012. Prvo su se zavadile kume Jovanka i Slavka, a onda i kumovi
Aleksandar Ranković U SEPTEMBRU 1964. u posetu Jugoslaviji stigao je šef čehoslovačke partije i države Antonjin Novotni, u pratnji supruge Božane, koju je ugostila Jovanka Broz. I njihov prvi radni dan bio je naporan, ali i uzbudljiv. Obišle su modnu konfekciju „Kluz“ u Beogradu, odgledale modnu reviju priređenu u njihovu čast. Domaćini su iskoristili priliku da se malo izreklamiraju, pokazavši gošćama svoje najnovije modele, i poklonili su naravno, neke od njih.
Dve drugarice su pratile isto tako uvažene drugarice, među njima, svakako, najznačajnija, Slavka Ranković, supruga jugoslovenskog potpredsednika Republike. Dok su drugovi predsednici, sa saradnicima, razgovarali o važnim temama, temperatura među drugaricama počela je da raste, a za neprijatnost je bila odgovorna drugarica Slavka. Ona je protestovala, zašto je uopšte pozvana, da tako traći svoje „dragoceno vreme“?! Zar da to priredi, i to kumi Jovanki? Kume su se solidno sporečkale, a to nije slutilo na dobro... NIJEDAN DOKAZ U centru na Dedinju, gde se prislušni materijal Udbe slivao i obrađivao, radilo je 500 ljudi. Kad im se pridodaju zaposleni u tehnici, drugim pratećim službama, onda je reč o hiljadama ljudi. Zar je moguće da se niko do danas nije oglasio sa bilo kakvim dokazom vezanim za operaciju prisluškivanja Brozovih. Sva snimanja su u pomenutom centru obrađena i sačuvana. Za to su brzo saznali i kumovi, prve dve glave države i partije. Kako su to doživeli? Jovanka je već bila u poziciji da sve gleda sa visine, za razliku od Slavke, žene sa doktorskom disertacijom, docentom na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Kume su zaćutale, a više nije dolazio ni kum Marko, da odigra sa kumom partiju bilijara, da nastavi prekinutu partiju šaha... I poneke komšije su namirisale da se nešto neobično događa. Nametnulo se osnovno pitanje: otkud Rankovićima hrabrost da se tako ponašaju, da ignorišu Brozove? Sve ovo se događalo skoro dve godine pre Brionskog plenuma. Proteklo vreme sve jasnije ukazuje da supruge nisu imale mira dok nisu proizvele nepoverenje, a onda i mržnju među supružnicima. U jednom trenutku, ljuta kao lavica, u prisustvu Tita i njegovog ličnog sekretara, Jovanka je vrisnula: - Dok ovaj pas, misleći na Rankovića, ne dobije metak u čelo, u ovoj zemlji neće biti mira! - Šta je tebi... Jesi li poludela, pokušao je Broz da smiri razjarenu Jovanku. Pošto se znalo da iza Rankovića stoji Udbe, a i sa Gošnjakom (Armija) je na približnoj talasnoj dužini, strah je proizveo nove strahove. Kako su Brozovi bili zapleteni u brojne telefonske i druge veze, mogao se lako skovati plan i o tajnom prisluškivanju, a jedini stvarni dokaz bila je Brozova tvrdnja: „Ja sam, drugovi, ozvučen, mene prisluškuju!“ Zar tu treba i neki materijalni dokaz, ko može i sme da i posumnja da on ne govori istinu? Jedina osoba, svedok, koja bi danas mogla da otkrije istinu o prisluškivanju je Jovanka Broz. Pošto se ona još nije oglašavala, pretpostavlja se da neće ni o prisluškivanju. „...Šta je uopšte važno da li je Broz prisluškivan, Ranković je morao otići zbog svog koncepta razvoja Jugoslavije“, bio je kratak i svakom lako razumljiv odgovor Hrvata Jure Bilića, kada je o tome bio upitan. Padom Rankovića i Gošnjaka, prethodno smrću Kidriča, bila je slomljena dugo podmazivana u-osovina: Beograd - Zagreb Ljubljana. Pogažena je bila najvrednija ideja koja se začela kod južnoslovenskih naroda.
Kada se danas sagledava Brionski plenum, šta mu je prethodilo i šta je sve proizveo, nameće se pitanje: kako se to moglo sa lakoćom odigrati i sa takvom bezrezervnom podrškom. Titov kult proizveo je i titoizam, poredak na kome je stasala vladajuća klasa. Čuvajući Tita klasa je čuvala sebe. Zvanično, Broz je tada dobio samo jedanaest protestnih pismenih poruka: osam iz Srbije, po jednu iz Slovenije i Hrvatske i jednu iz Pariza. U sistemu u kome nije bilo slobodnih izbora, slobodnih medija, sa ugrađenim strahom, kakva druga reakcija se i mogla očekivati. Posle Titove smrti, kad se bura počela stišavati, Ranković je dostojanstveno odrađivao svoju penziju, stečenu krajnje burnim životom, koji je okončao 1983. Njegova sahrana bila je suprotnost Titovoj, pokazala je nešto što se neće lako zaboraviti. Desetine hiljada ljudi sjatilo se tog letnjeg popodneva na beogradsko Novo groblje. Na sahranama se, po običaju, ne kliče, ali se ovoga puta to činilo: „Heroj Leka, Heroj Leka...“ A kada je još predstavnik boraca rekao da je drug Ranković, u jednom trenutku, skrenuo s „linije Partije“, usledio je protest, nalik onome sa stadiona kad fudbalski sudija, Zvezdi ili Partizanu, ne dosudi očigledan penal! Tako je čovek, koji je najviše doprineo stvaranju Titovog kulta i samog titoizma, koji je tako zdušno radio i imao vlast bez kontrole, onu najgoru, doživeo da bude slavljen, do legende.
Kraj
