Početak svetske kataklizme Ove 2004. godine se navršava devet decenija od sarajevskog atentata i objave rata Srbiji. Ta dva događaja označila su početak velike ratne kataklizme, koja će odneti 12 miliona ljudskih života. Prvi svetski rat, potpuno je izmenio političku kartu Evrope: srušena su tri velika carstva - nemačko, austrougarsko i rusko, a rođene su nove države, među kojima i Jugoslavija. Hici mladog Gavrila Principa, koji su ispaljeni 28. juna 1914. godine, na obali Miljacke u Sarajevu i koji su usmrtili prestolonaslednika Austrougarske nadvojvodu Franju Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju bili su, nažalost, povod, ali ne i uzrok ovom ratu. Upravo oko pitanja, da li je atentat na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu ženu bio neposredni uzrok ratnom požaru na početku 20. veka, lomila su se koplja među mnogim istoričarima. Zavisno od toga da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani u ovom ratu, autori istorijskih dela formirali su svoje stavove u vezi sa njegovim uzrocima i posledicama. Austrijski i nemački pisci istorijske literature bili su uglavnom skloni da svu krivicu za rat prebace na bosanske nacionalne revolucionare, kao i srpsku vladu, dok su trezveniji i objektivniji istoričari smatrali da su uzroci Prvom svetskom ratu mnogo dublji i da se oni ne mogu tražiti samo u činu ubistva astrougarskog regenta i regentkinje u Sarajevu. Objektivniji pisci istorijskih dela o ovom ratu slažu se u tome da njegove uzroke treba prvenstveno tražiti u imperijalističkim ciljevima tadašnje Nemačke i Austrougarske i njihovoj težnji da sprovedu plan "Drang nach Osten" (prodor na istok). Pucnji Gavrila Principa, bili su po njihovom uverenju samo zgodan povod da se pristupi realizaciji ratnih ciljeva ovih dveju carevina. PREMA tvrdnji istoričara Vladimira Dedijera mnoga istorijska dokumenta o ovim događajima su za vreme Prvog i Drugog svetskog rata sklonjena ili nestala, tako da i danas postoji mogućnost da se njihovim pronalaženjem kockice ovog kompleksnog istorijskog mozaika ponovo slože i baci nova svetlost na uzroke velike ratne tragedije. Atentat u Sarajevu podstakao je mnoge domaće i strane autore da sa većom ozbiljnošću pristupe proučavanju istorijskih okolnosti koje su uslovile dramatične događaje o kojima je reč. Jedna od tih okolnosti, svakako je opšte stanje u kojem se nalazila Bosna i Hercegovina pre i posle austrougarske okupacije (1878) i aneksije (1908). Nalazeći se u samom epicentru jednog od "najtrusnijih geopolitičkih područja" Evrope i Balkana, Bosna je posle viševekovnog života u "tamnom vilajetu" Otomanskog carstva, tek krajem 18. veka počela da privlači pažnju velikih evropskih sila. Primetivši početne znake političke, vojne i ekonomske agonije turske imperije, te sile, a naročito Austrija i Rusija, htele su, pre nego što "bolesnik na Bosforu" sklopi oči, da se dogovore o sudbini njegovog nasleđa u Evropi.
Sa takvim namerama su se dve moćne evropske ličnosti toga vremena - ruska carica Katarina Velika i austrijski car Josif Drugi, sin čuvene Marije Terezije, susreli 1787. godine u poznatom crnomorskom letovalištu na Jalti, da odluče o sudbini evropskih teritorija turske carevine. Tom prilikom je doneta jedna od onih sudbonosnih istorijskih odluka, koja se u diplomatskom žargonu zove "podela interesnih sfera", pri čemu dva suverena nisu uvažavala legitimna prava naroda koji su živeli na Balkanu, nego su vodili računa isključivo o svojim imperijalnim interesima. Prilikom tog susreta odlučeno je da zapadni deo Balkana, uključujući Bosnu i Hercegovinu bude interesna sfera Austrije, a istočni deo Rusije. Bez obzira na to što se u Petrogradu znalo da u Bosni živi veliki deo srpskog naroda, ruski dvor je, zanemarujući interese svoje pravoslavne braće, želeo pre svega da se domogne istočnog dela Balkana, na kojem se nalazio Carigrad i bosforski moreuz, te vekovne težnje ruskih careva. Dogovor Katarine Velike i Josifa Drugog, sticajem niza istorijskih okolnosti, tada nije realizovan, ali je na sastanku u Jalti povučena zlokobna linija podele sfera uticaja na Balkanu, koja će decenijama zagorčavati život narodima u ovom delu Evrope. Ako se dogovor ruskog i austrijskog suverena nije mogao ostvariti u tom trenutku, prva prilika za njegovu realizaciju iskrsla je izbijanjem Bosansko-hercegovakog ustanka, 1875. godine. Dižući ovaj ustanak, i boreći se za svoja nacionalna i socijalna prava, srpski narod nije ni slutio da je ovom pobunom protiv turskih feudalaca i osmanlijskih vlasti pokrenuo jedan sudbonosan istorijski proces koji je započet s dva srpsko-turska rata i jednim rusko-turskim (1876-1878), a završen Berlinskim kongresom. Fatalnom igrom istorijskih okolnosti, bosansko-hercegovački ustanici su se oslobodili turskog ropstva, ali im je nametnut novi jaram u vidu austrougarske okupacije. Berlinski kongres, koji je pompezno otvoren 13. juna 1878. godine i na kojem su se okupili predstavnici Nemačke, Austrougarske, Engleske, Francuske, Italije, Rusije i Turske, bio je značajan za Evropu, ali koban za narod Bosne i Hercegovine. Evropski moćnici, među kojima su glavnu reč vodili nemački kancelar Oto fon Bizmark i engleski premijer Dizraeli, odlučili su da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu. Mada se ovakva odluka pravdala nesposobnošću Turske da posle Bosansko-hercegovačkog ustanka zavede red na ovom području, kao i potrebom da to učini civilizovana Austrougarska, na videlo su iskrsli i drugi motivi kojima su se rukovodili evropski ministri. U prvom redu, to je bio strah od Srbije i mogućnost da se istoimeni narod sa obe strane Drine - ujedini. Dokumenti Berlinskog kongresa nedvosmisleno pokazuju da je austrougarski ministar inostranih poslova Julijus Andraši, obrazlažući predlog da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu, stidljivo ukazao na strah od Srbije i Crne Gore, koje su odlukama Berlinskog kongresa postale nezavisne države i čije su se granice približile.
"Carska i kraljevska vlada morala je da obrati veliku pažnju na geografsku situaciju u kojoj bi se našla Bosna i Hercegovina zbog teritorijalnih promena koje bi usledile nakon nove demarkacije Srbije i Crne Gore. Efekat približavanja granica ove dve kneževine na putevima koji vode ka istoku biće presudni za privredne interese Monarhije", istakao je Andraši. Engleski ministar inostranih poslova lord Solzberi bio je mnogo otvoreniji. On je rekao da je: "Geografski položaj Bosne i Hercegovine od velikog političkog značaja. Ako bi znatan deo ove provincije pao u ruke susednih kneževina (Srbije i Crne Gore), došlo bi do stvaranja lanca južnoslovenskih država, koje bi se protezale gotovo preko celog Balkana. Svojom vojnom snagom, one bi ugrožavale teritorije koje leže južno od njih (misli se na Dalmaciju). Takvo stanje stvari bi, bez sumnje, predstavljalo veću pretnju nezavisnosti Turske, nego bilo šta drugo. Vrlo je verovatno da bi se ova opasnost pojavila ako bi se prepustilo Turskoj da brani ove dve udaljene provincije (Bosnu i Hercegovinu)". Predsednik engleske vlade lord Dizraeli, mada poreklom Jevrejin, održao je govor, koji je i po onovremenim kriterijumima odisao rasnom netrpeljivošću. On je rekao: "Ako Kongres ostavi ove dve provincije (Bosnu i Hercegovinu) u stanju u kojem se trenutno nalaze, bićemo svedoci pojave dominacije slovenske rase, rase koja je slabo raspoložena da ceni druge. Treba imati na umu da predlozi koje je dao lord Solzberi nisu dati u interesu Engleske, već u interesu mira u čitavoj Evropi". BIZMARK I – SILA Predsedavajuci kongresa nemački kancelar Bizmark podržao je austrougarske i engleske delegate sledećim rečima: "Nemačka, koja nije direktno zainteresovana za pitanje istoka, ipak se pridružuje želji da se okonča ovo stanje stvari, koje, ako se produži, može izazvati nove nesuglasice između evropskih vlada. Opasno je imati iluziju da se situacija može popraviti ako se u Bosni i Hercegovini sprovedu reforme preko postojećih institucija. Samo jaka sila, koja raspolaže dovoljnim snagama, mogla bi da uspostavi red i obezbedi budućnost ovom stanovništvu." Bizmark je očigledno mislio na Austrougarsku i njenu misionarsku ulogu na Balkanu.
Aneksijom u - "prodor na istok" RUSKI predstavnik Aleksandar Mihajlovič Gorčakov, staraco d blizu 80 godina, koji je na kongres došao u invalidskim kolicima nezainteresovano je pratio kongresnu debatu. On se bezvoljno saglašavoa sa sudbonosnim odlukama koje su nametale Nemačka, Austrougarska i Engleska, a koje su se ticale i "pravoslavne braće na Balkanu".
To najbolje ilustruje završni deo njegovog govora u kojem je rekao: "Rusiju ne interesuje pitanje koje se nalazi na dnevnom redu, ali argumenti koje je izneo grof Andraši, predlozi lorda Solzberija koje su podržale Nemačka, Francuska i Italija - kao i jasna objašnjenja rezolucije, ukoliko se imaju u vidu miroljubivi zadaci koje Kongres namerava da ostvari". Iako je turski predstavnik pokušao dau česnike kongresa upozori da usvajanje predložene Deklaracije predstavlja kršenje međunarodnih normi i ukazao na opasnosti koje prete zbog prihvatanja predloženih rešenja, evropski ministri sudoneli bezpogovornu odluku: Austrougarskoj se dozvoljav da vojno okupira Bosnu i Hercegovinu. Bečki dvor je bio jako nestrpljiv da sprovede oduke evrospkih moćnika isamo 16 dana po završetku rada međunarodnog skupa u Berlinu, austrougarske trupe su prešle bosansko hercegovačku granicu i počele marširati prema Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Tuzli i drugim gradovima. ali, procena ministra Andrašija, da će okupacija biti bezbolna i da će bečku soldatesku narod Bosne i Hercegovine dočekati sa cvećem, pokazala se kao pogrešna. Istina je da je većina pripadnika katoličke vere okupatorske trupe dočekala kao spasioce, ali pripadnici druge dve konfesije pravosalvci i muslimani tako se nisu ponašali. Srbi su pokazali neprijateljsko raspoloženje a muslimani su bili u stanju pobune. U Sarajevu je imam Hadži Lojo digao na ustanak muslimansko stanovništvo, uveravajući vernike da će austrougarski car Franjo Jofć, kao "nevernik" poruši sve džamije u Bosni. Otpor većine naroda u Bosni i Hercegovini nije bio bezazlen: prema podacima bečkog generalštaba u "operaciji okupacije" učestvovalo je preko 200.000 austrougarskih vojnika, od kojih je 6.198 poginulo, ranjeno ili nestalo. Posle tromesečnih orkšaja, otpor stanovništva je skršen, a okupatorske vlasti su mogle da na sarajevskoj tvrđavi istaknu crno žutu zastavu Austrougarske monarhije. Postavljanjem državnih simbola austrougarske na okupiranoj teritoriji, na vidan način je označeno novo razdoblje u istoriji Bosne i Hercegovine. Novi gospodari su po svaku cenu hteli da istkanu da se njihovim dolaskom prekida kontinuitet viševekovnog osmanlijskog uticaja u ovoj bivšoj turskoj provinciji i da nastupa nova era evropske civilizacije. Iz postupaka novih vlasti bilo je vidljivo da bečki dvor ne smatra okupaciju jednog dela turske teritorije u Evropi za privremenu meru, kako je bilo zapisano u Deklaraciji Berlinskog kongresa, nego kao trajno rešenje državno pravnog statusa Bosne i Hercegovine. Stupajući čvrstim korakom na balkansko tlo austrougarski car Franjo Josif je smatrao da na to ima puno pravo, jer je time kompenzirao teritorijalne gubitke na Zapadnu Evropu, prouzrokovane porazom austrijske vojske u Italiji i Pruskoj 1859. i 1866.godine. Osim toga, on je mislio da će ulazak njegovih trupa u Bosni i Hercegovini, biti samo prvi korak na putu ka definitivnoj penetraciji Austrougarske na jugoistoku Evrope. U bečkim novinama su se tim povodom pojavili članci u kojima se isticalo da dolazi novo doba "austrougarskog Balkana".
Bečki dvor je mislio da će prodorom na Balkansko poluostrovo definitivno otkloniti pretnje koje su ovom delu Evrope dolazile od Rusije, kao i da će za takvu politiku dobiti punu podršku međunaronih krugova. Rečju, Beč se prirpemao da trajno ostane u Bosni i Hercegovini a istovremeno da pruži pipke i prema ostalim balkanskim teritorijama. U tom cilju su najmilitantniji krugovi monarhije sačinili strateški program okupacije u kome je u prvom planu bila istaknuta "civilizacijska misija Austrougarske". Po tom programu trebalo je izvršiti korenite promene u privrednom, kulturnom iduhovnom životu bivše turske pokrajine. Imajući u vidu da je Bosna i Hercegovina bogata rudama i prvoklasnim šumama, okupatorske vlasti su počele intenzivnu izgradnju puteva i železničke mreže, kako bi na najlakši način mogli da eksploatišu tamošnje privredne resurse. Došavši u ove krajeve sa namerom da trajno ostanu u njima, novi vlastodršci su ozbiljno prionuli na posao "kulturnog i duhovnog preporoda" zaostale tuske provincije. Namera im je bila da umesto kulture islamskog istoka, koja je vekovima bila dominantna u ovim krajevima, nametnu duhovne standarde zapadnoevropske civilizacije. Radi toga je osnovan, između ostalog i Zemaljski muzej, najznačnija kulturna institucij u Bosni i Hercegovini, koja je trebalo da unese duh zapada u učmalu i zaostalu bosansku sredinu. Nove vlasti nisu izostavile ni "reforme u oblasti religioznih odnosa". Umesto verski tolerantnih franjevaca ustoličili su jezuite, najekstremnije predstavnike rimske kurije. Realizacija ovako krupnih reformskih zahvata, osmišljenih u Beču, poverena je odanom čoveku austrougarskog dvora - Benjaminu Kalaju, koji je imao bogato iskustvo sa ovih prostora. On je bio iskusan diplomata koji je sedam godina (1868 - 1875) proveo na položaju austrougrskog generalnog konzula u Beogradu. Smatrajući da dobro poznaje prilike u Srbiji, napisao je "Istoriju Srba" i "Istoriju srpskog ustanka" i to ga je u visokim krugovima monarhije kvalifikovalo kao odličnog poznavaoca prilika na Balkanu. Kalaj je bio uveren da će Austrougarska svoje ciljeve u Bosni i Hercegovini najlakše ostvariti ako se od Srba, Hrvata i muslimana, koji su vekovima živeli na ovom prostoru napravi nova nacija, koju je on nazvao "Bošnjaci", kao i da se stvori novi "bosanski jezik". U tu svrhu pokrenuo je, između ostalog, i novi list koji se zvao "Bošnjak". Skoro 30 godina Austrougarska je kao okupatorska sila nametala narodima Bosne i Hercegovine svoje "političke, društvene i kulturne" standarde, a onda je iznenada 1908. godine proglasila aneksiju, odnosno izvršila pripajanje ove teritorije sopstvenoj državi. Odluka o aneksiji koju je povodom 60.godišnjice stupanja na presto, javnosti saopštio car Franja Josif lično, odjeknula je kao bomba, ne samo u Bosni nego i u Evropi. Raniji patroni Beča - Engleska, Francuska i Rusija, koje su na Berlinskom kongresu svesrdno podržale odluku o austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine, sad su bili ogorčeni na postupak austrougarskog suverena, jer su iza njega videli namere Dunavske monarhije i njenog pokrovitelja Nemačke da otpočnu realizaciju svoga strateškog plana "Drang nach Osten" (prodor na istok).
Najžešća reakcija na aneksiju izbila je u Srbiji. Uznemirila se gotovo sva javnost - političari, privrednici, sveštenstvo, umetnic. Najupečatljiviji izraz narodnog nezadovoljstva ispoljen je u govoru naše čuvene slikarke Nadežde Petrović, koji je održan na velikom mitingu ispred Narodnog pozorišta, i u kome je između ostalog rekla: "Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpskog naroda u dvema najlepšim pokrajinama - Bosni i Hercegovini. Umesto da je narodu ostavila pravo na slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo...skinula mu je okove s nogu, da bi mu lakše stavila lance oko vrata. Trideset godina Bosna i Hercegovina bila je poprište eksploatacije Austrougarske, narod je materijalno isceđen, ponižen. Naša dužnost je da ih u svemu odlučno i svesrdno potpomognemo, svuda gde je naša pomoć potrebna... SRPSKA REAKCIJA U Srbiji, kao odgovor na postupak Beča, formirana je tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt" kao i "Narodna odbrana", koje će odigrati vidnu ulogu u događajima vezanim za objavu rata Srbiji.
Rađanje "Mlade Bosne" DOBRI poznavaoci prilika u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini 19. veka i prvoj polovini 20. veka slažu se u jednom: okupacija, a kasnije aneksija ove bivše turske teritorije od strane Austrougarske, izazvala je nezadovoljstvo kod većeg dela stanovništva, a u pojedinim sredinama se ispoljio otvoreni bunt. Kod pripadnika mlade generacije, novonastale prilike iznedrile su revolucionarno raspoloženje i doprinele rađanju spontanog otpora prema Austrougarskoj. Jedan od vidova tog otpora bio je i revolucionarni pokret studenata i đaka, pretežno srpske nacionalnosti koji je nazvan "Mlada Bosna". Istoričar Vladimir Dedijer, koji je detaljno proučio delovanje ove organizacije, kaže: "To nije bila jedinstvena, centralizovana i oformljena organizacija s pisanim programom. Mladobosanci su bili deo spontanog revolucionarnog pokreta među južnoslovenskom omladinom, kako u granicama Austrougarske... tako i u Srbiji, Crnoj Gori, pa čak i među južnoslovenskim iseljenicima u Americi. Ove raznorodne grupe ujedinjevao je zajednički cilj: revolucionarno uništenje Habsburške monarhije. Mladobosanci se ne bi mogli okarakterisati kao isključivi nacionalisti. Oni najodlučniji među njima težili su, ne samo ništenju tuđinskog jarma, nego i uklanjanju konzervativizma i primitivizma u društvu; oni su prkosili svim postojećim institucijama, kako državnim tako i prosvetnim, a vrskim i porodičnim; propovedali su jednakost i emancipaciju žena. Posvećivali su veliku pažnju etici i drugim oblastima duhovnog i intelektualnog života. Uoči Prvog svetskog rata isticali su se kao najaktivnije literarne grupe u borbi protiv akademizma a za moderne pravce u književnosti".
Ovu konstataciju Vladimira Dedijera potvrđuje i Milan Budimir, đak Sarajevske gimnazije i mladobosanac, koji je posle Prvog svetskog rata, postao ugledni filolog, profesor Beogradskog univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. On kaže: "Naše udruženje je bilo političkorevolucionarno. I u njemu su bili uglavnom Srbi, ali su mu kasnije, kada sam bio pri kraju školovanja, prišli i neki naši drugovi muslimanske veroispovesti. Naši su sastanci bili tajni, sastajali smo se na vrh Baš-čaršije, u ulici koja se zvala Piluša. Nosili smo knjige - ako nas neko oseti i poseti da imamo zaštitu i izgovor: skupili smo se da učimo. A onda je učenje u grupama bilo vrlo razvijeno. Tada još niko nije govorio o `Mladoj Bosni`, a to je bilo njena gimnazijsko jezgro. Naš cilj je bio revolucionarni: oslobođenje Bosne i Hercegovine od austrougarske dominacije i zajednička borba sa Srbijom i Crnom Gorom protiv Turaka za oslobođenje celog tog južnoslovenskog prostora. Na ekonomskom planu govorili smo neprekidno o svetloj budućnosti koju bi to oslobođenje donelo i siromasima, pre svega seljacima, koji su činili ogromnu većinu u tadašnjoj Bosni i Hercegovini". Dedijer je ustanovio da je naziv "Mlada Bosna" prvi upotrebio književnik Petar Kočić u jednom svom članku objavljenom u listu "Otadžbina", 1907. godine. Kasnije su taj naziv koristili i drugi autori, kao, na primer, Vladimir Gaćinović, Bora Jeftić, Mladen Stojanović i dr. "Mlada Bosna", kao što je rečeno, nije imala čvrstu organizacionu strukturu, ali isto tako nije imala ni svoju zvaničnu ideologiju, mada je na mladobosance veliki uticaj imalo književno stvaralaštvo Petra Kočića i idejni pogledi Vladimira Gaćinovića i nekih drugih bosanskih intelektualaca. Književno stvaralašto Kočića je poznato, ali se o idejnim i političkim pogledima Gaćinovića, kao i o njegovom životu, malo zna u širim krugovima. GAĆINOVIĆ je bio veoma interesantna ličnost i ostavio je vidan trag na shvatanje mladobosanaca. NJegovo idejno i političko formiranje počelo je veoma rano, a njegov uticaj na bosanskohercegovačku omladinu bio je izuzetno jak. Rano sazreo, ovaj Hercegovac je izazvao pravo zaprepašćenje u književnim krugovima Mostara, kada je kao petnaestogodišnjak održao zapaženo predavanje o Petru Kočiću. Sveštenički sin, pošao je stazama svoga oca i upisao se u Bogosloviju, ali teološko obrazovanje nije odgovaralo njegovom temperamentu, pa je ubrzo napustio versko školovanje i otputovao u Beograd. U srpskoj prestonici je maturirao i upisao se na Filozofski fakultet, gde mu je profesor bio Jovan Skerlić, čije su ga slobodoumne ideje oduševile. U Beogradu je pristupio tajnoj organizaciji "Ujedinjenje ili smrt" i to je imalo odlučujući uticaj na njegovo kasnije političko opredeljenje i na njegovu revolucionarnu delatnost. Kao jednog od najboljih studenata Beogradskog univerziteta, srpska vlada je Gaćinovića, kao stipendistu, uputila u Beč. Tu se on kratko zadržao pa je ubrzo otišao u Lozanu, u Švajcarskoj je upoznato čuvenog ruskog boljševičkog ideologa Lava Trockog. Prema nekim istorijskim izvorima Gaćinović je u Lozani upoznao i Vladimira Iljiča Lenjina.
Interesantno je da je druženje sa ruskim boljševicima ojačalo Gaćanovićevo revolucionarno raspoloženje, ali ne u socijalnom, nego u nacionalnom pravcu, što se najbolje vidi iz jednog njegovog pisma koje je uputio jednom svom drugu u Sarajevo u kome se, između ostalog, kaže: "Kao što smo govorili u Ženevi, vreme je da se ozbiljnije o tome progovori u srpskim sredinama (misli se na srpske nacionalne ciljeve) koje su dosad skoro po pravilu, bile bedne, mizerne i očajne. I ako bude snaga, dubokih uverenja i velike vere, moći će biti od sadašnjih mrtvih Srba možda naskoro jedno pokolenje koje iz lenjosti ulazi u život, iz snova u akciju, iz apatije u buđenje. Nadajmo se da će se nešto moći učiniti. Ja imam veliku veru..." I pored različitih idejnih pogleda, Gaćinović je ostavio snažan utisak na Trockog. On je u listu "Kijevska misao" objavio članak u kome je izneo svoj utiask o ovom mladom bosanskom ideologu i revolucionaru: "Pored mene, u uglu `Cafe de la Rotonde`, u gustom dimu, sedi neki mladi Srbin. Bez obzira na veoma šarenu publiku, čovek i preko volje zaustavi svoj pogled na njemu. To je jedna između onih figura koje kao da su stvorene da kod urednih ljudi izazovu nespokojstvo. Visok, mršav, ali snažan, mrk, sa izrazom nemira i energije u očima i crtama lica, on oštroumno posmatra sve i svakoga, žudan utisaka iz tuđeg života, ali sposoban da se ne izgubi u njemu. Ovaj čovek, skoro mladić - jedva ako mu je 23 godine - ima svoj cilj. On je Bosanac, intiman drug Gavrila Principa..." GAĆINOVIĆ je, nažalost, umro u Švajcarskoj 1917. godine, ne stigavši da učestvuje u akcijama mladobosanaca, ali njegov idejni i politički uticaj i njegov revolucionarni duh ostavili su vidne tragove u shvatanju i ponašanju Gavrila Principa i njegovih drugova. Drugi jedan intelektualac čija su shvatanja nailazila na vidan odjek među studentima i đacima iz srpske sredine bio je Dimitrije Mitrinović, po oceni mnogih istoričara, jedan od najinteligentnijih i najtalentovanijih ljudi svoga vremena. On je propagirao ideje zajedništva Srba, Hrvata i Slovenaca i borio se za stvaranje Jugoslavije. Osim idejnih uticaja ova dva ideologa, mladobosanci su gajili kult prema jednom, takođe mladom čoveku, koji se žrtvovao za ostvarenje nacionalnih ideala i koji je zbog toga nosio oreol "nacionalnog heroja". Bio je to Bogdan Žerajić, koji je 1910. godine pokušao atentat na austrougarskog cara Franju Josifa, prilikom njegove posete Mostaru. Iste godine Žerajić je u Sarajevu u Bosanskom saboru (Skupštini) ispalio revolverske hice na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Marjana fon Varešanina. Varešanin je ostao u životu, a Žerajić je umro od metka koji je ispalio u sebe, uveren da je Varešanin usmrćen. OSVETA U krugu "Mlade Bosne" Žerajićev postupak tumačen je kao herojski gest "samožrtvovanja za velike nacionalne ciljeve" i on je u svesti tih mladih ljudi postao simbol otpora protiv austrougarske vlasti. Gavrilo Princip je na suđenju u Sarajevu izjavio da je uoči atentata otišao na Žerajićev grob i na njemu se zakleo da će osvetiti ovog mladog revolucionara.
Gavrilo Princip - od izazova do mita LIČNOST čije je ime postalo sinonim tajne organizacije "Mlada Bosna" nesumnjivo je Gavrilo Princip. Mada je njegov život bio veoma kratak (umro je u 24. godini) o njemu je napisana čitava literatura, čiji su autori bili mnogobrojni domaći i strani pisci. Jedan od najboljih biografa mladog bosanskog nacionalnog revolucionara, profesor Božidar Tomić detaljno je proučio istorijsku građu vezanu za poreklo porodice Princip i publikovao zanimljive dokumente koji bojektivno osvetljavaju životni put najpoznatijeg člana te porodice - Gavrila. Prema tvrđenju profesora Tomića, preci Gavrila Principa koji su poticali iz plemena Jovićević došli su početkom 18. veka iz Grahova u Crnoj Gori na tromeđu Bosne, Like i Dalmacije i naselili se u selo Obljaj u blizini Bosanskog Grahova. To retko prezime - Princip dobili su na čudan način. Naime, jedan od njihovih predaka po imenu Todor, inače veoma krupan i naočit čovek, koji je nosio bogato ukrašenu narodnu nošnju toga kraja, često je poslom odlazio u dalmatinske gradove, koji su tada pripadali Mletačkoj republici. Gledajući ga u toj slikovitoj nošnji sa "srebrnim grudnjakom, kapom sa paunovim perjem, kratkom puškom i velikim nožem", kako kaže B. Tomić, Mlečani su Todora smatrali za "poglavara plemena" i dali mu italijanski nadimak Princip (od latinskog principal). Vremenom, potomci pomenutog Todora uzeli su prezime Princip. I članovi porodice Princip su u teškim vremenima ispoljavali osobine svojih suplemenika: pružali su žestok otpor svima onima koji su pokušavali da im oduzmu to malo ispošćene zemlje, ili da im ugroze nacionalnu i versku samobitnost. Gavrilov deda Jovan, poštujući porodičnu tradiciju, priključio se sa dva svoja brata nezadovoljnim seljacima, koji su se digli na oružje u čuvenom Bosanskohercegovačkom ustanku, 1875. godine. Srpski narod sa tromeđe ustao je tada protiv turskih feudalaca, tražeći veća socijalna i nacionalna prava. Na čelo ustanka u ovom kraju stao je sveštenik iz Grahova Polja Ilija Bilbija, koji je u skladu sa običajima svojih predaka, "kad su nastala teška vremena za narod, ostavio je krst i mantiju i uzeo pušku u ruke". Bilbiji se priključio i Gavrilov deda Jovo i za sve vreme ustanka nalazio se u glavnom ustaničkom štabu u Crnim Potocima. Hrabrost i umešnost Ilije Bilbije i Jove Principa impresionirali su uglednog engleskog istoričara ser Artura Evansa, koji je jedno vreme boravio u Crnim Potocima i svoje utiske o ustanicima objavio u "Mančester gardijanu", što je znatno doprnelo afirmaciji ciljeva ustaničke borbe.
Za razliku od deda Jove, kojeg je krasio borbeni duh ljudi ispod Dinare, Gavrilov otac Petar - Pepo bio je sitan i neupadljiv čovek, smirena ponašanja, usto jako religiozna, "koji nije pio ni vino ni rakiju", kako su zabeležili hroničari ovoga kraja. Sušta suprotnost Petru - Pepi bila je i Gavrilova majka Marija - Nana, koja je poticala iz ugledne porodice Mičić iz susednog sela Malog Obljaja, žena krupna i energična, spremna da se uhvati u koštac i sa najvećim teškoćama u životu. Iznoseći razlike u karakteru između Petra i žene mu Marije, profesor Tomić kaže: "Priroda se poigrala ovim neobičnim supružnicima, raskošno je ukrasila ženu osobinama muškarca, a čoveku podarila meke, dobrodušne crte žene." Petar i Marija imali su devetoro dece, ali u teškim prilikama u kojima su živeli, bez medicinske nege i osnovnih higijenskih uslova, u životu su im ostala samo tri sina. Jedan od njih bio je Gavrilo koji se rodio 13. jula 1894. godine, a ovo ime mu je na krštenju dao prota Bilbija, jer je rođen na dan Sv. Gavrila. Od svog posla - prevoza pošte i robe na relaciji Grahovo Knin, Petar nije mogao izdržavati petočlanu porodicu, pa je najstariji sin Jovo morao napustiti roditeljski dom i potražiti kakvu-takvu zaradu u zabitim palankama Bosne. Zaposlio se najpre kao kočijaš, a kasnije kao kelner u malom mestu Hadžići kod Sarajeva. Čim je stekao nešto novca, počeo je pomagati roditeljima i svojoj mlađoj brati - Gavrilu i Nikoli, koji su ostali u Obljaju. Jednog dana Jovo je pročitao u novinama oglas u kojem Sarajevska vojna komanda obaveštava građane da će vršiti upis pitomaca u Vojnu školu. Uslovi su bili vrlo privlačni: besplatan stan i hrana i što je najvažnije pitomcu se posle završenog školovanja pruža sjajna karijera austrougarskog oficira. Odmah je o ovom obavestio oca i predložio mu da Gavrila upiše u ovu školu. Nemajući drugog izbora, Pepo se složio sa tim predlogom i sa sinom Gavrom, kako su ga iz milošte zvali, u proleće 1907. krenuo u Hadžiće. Sudbina je i ovoga puta pokazala svoje apsurdno lice: za oficira austrougarske armije trebalo je da se školuje čovek, koji će nepunih deset godina kasnije ubiti komandanta te armije. Spremajući se da upiše brata u vojnu školu, Jovo je navratio u prodavnicu poznatog sarajevskog trgovca Pešuta, kako bi kupio rublje za budućeg vojnog pitomca. Pešut, inače poznat u sarajevskoj čaršiji kao srpski patriota, iznenadio se kad je čuo da njegov prijatelj Jovo hoće svoga mlađeg brata da školuje za habzburškog oficira. Prema svedočenju Božidara Tomića, Pešut se sledećim rečima obratio svom prijatelju: "Zar dijete da daš u zavod u kojem će se odroditi, u kojem će postati dušmanin svom rođenom narodu? Ako nema drugog puta, onda je bolje da ga iz ovih stopa vratiš kući, pa da živi kao što su mu i dosad stari živjeli. Ali ako hoćeš da poslušaš mene kao prijatelja, daj ga u trgovačku školu; ona će mu prije nego ikoja druga donijeti hljeba i zarade, i to gospodske zarade." Jovo je prihvatio savet trgovca Pešuta i tako je toga avgustovskog dana 1907. godine bila odlučena sudbina Gavrila Principa.
Mladi Gavrilo nije bio oduševljen što su ga upisali u Nižu trgovačku školu, jer kako je sam rekao "trgovačku profesiju nije voleo". Biti trgovac, zelenaš, među Principovim drugovima, smatralo se najnižom mogućom profesijom, pogotovo što su seljačka deca osećala i prezir prema sarajevskoj čaršiji. Po završetku trećeg razreda trgovačke škole, Gavrilo je rešio da pređe u gimnaziju. Ali, trebalo je najpre položiti dopunske ispite i ubediti brata Jovu, koji je u početku odbijao taj predlog. Kao poslovan čovek on nije mogao da razume Gavrilov idealizam, ali je na kraju, ipak, popustio, jer je računao da će mu brat možda čak i više zarađivati kao pravnik ili profesor, nego kao trgovac. Tako je u avgustu 1910. Gavrilo otišao u Tuzlu, položio dopunske ispite i te jeseni se upisao u četvrti razred gimnazije. Nemirni Gavrilov duh nije dozvoljavao da se skrasi na jednom mestu, a uz to je došao u sukob sa jednim profesorom, pa je krajem 1910. godine napustio Tuzlu i vratio se u Sarajevo. Bio je srećan što je mogao da se upiše u Sarajevsku gimnaziju, koja je bila na glasu i koju je baš u to vreme pohađalo nekoliko đaka, koji će kasnije postati slavni i ugledni ljudi, kao na primer književnik Ivo Andrić, akademici Vaso Čubrilović i Milan Budimir i drugi. PIJEMONT SRPSTVA Mada je sa uspehom završio četvrti razred i već se kod svojih drugova i profesora afirmisao kao vredan i aktivan učesnik literarnih i drugih kružoka, mladi Gavrilo je ponovo poželeo da promeni sredinu. Ovoga puta njegova je želja bila da ode u Beograd, koji je u očima mnogih ljudi u Bosni predstavljao Pijemont Srpstva. Nadahnut tim osećanjima krenuo je peške prema prestonici Srbije, jer nije imao novca za voz ili druga prevozna sredstva i prema sopstvenim rečima kada je posle desetak dana "prešao granicu između Bosne i Srbije poljubio je srpsku zemlju".
Slobodan čovek u Beogradu U BEOGRAD je Gavilo Princip došao u proleće 1912. godine i nastanio se u blizini Zelenog venca. Najpre je stanovao u ulici Carice Milice br. 12, pa u Lominoj 47, da bi se najzad uselio u jednu prizemljušu u Bosanskoj ulici (posle Drugog svetskog rata ova je ulica zbog nekadašnjeg stanara dobila ime Gavrila Principa). Ubrzo se upisao u peti razred Prve muške gimnazije, koja se tada nalazila u Domu Svetog Save u Dušanovoj ulici. Život u Beogradu za mladića iz Bosne bio je težak. Po sopstvenim rečima više je bio gladan nego sit. Da bi zaradio neku paru morao je obavljati teške fizičke poslove. Zabeleženo je da je kao pomoćni radnik radio na kaldrmisanju Karađorđeve ulice. Mada praznog stomaka, uz težak fizički posao i loš smeštaj u iznajmljenoj sobici, Gavrilo je ipak bio zadovoljan, jer se osećao kao slobodan čoek i po sopstvenom priznanju "prvi put u životu , bez straha od žandara mogao je da viče dole Austrija".
Kretao se uglavnom u krugu izbeglica iz Bosne, koji su se okupljali u malim kafanicama oko Zelenog venca, među kojima je najpoznatija bila "Zlatna moruna" (današnja kafana Triglav). U tom društvu u kojem su najbrojniji bili studenti, đaci i sitni činovnici, Gavrilo je upoznao mnoge neobične i zanimljive ličnosti. Jedna od njih je bio čuveni Mustafa Golubović, tada četnički komita a kasnije jedan od najvećih sovjetskih obaveštajaca i lični prijatelj Josifa Visarionoviča Staljina. Atmosfera u Beogradu u koji je Gavrilo Princip tek stigao bila je veoma čudna: mirni život prestonice remetile su vesti o mogućem ratu sa Turcima. Jedan od hroničara starog Beograda Živorad P. Jovanović ovako opisuje glavni grad u to vreme: "Beograd uoči balkanskih ratova bio je sav u nacionalnom raspoloženju. U tihim ulicama Vračara, Dorćola, Palilule, Varoš-kapije, u skromnim prizemnim kućama i njihovim stanovnicima iskrsavala je živa slika toga Beograda. Te stare učiteljske, profesorske, trgovačke, činovničke, radničke kuće odlikovale su se poštenim shvatanjem, čovekovim skladnostima, pouzdanjem u bolji red stvari, u čistotu odnosa među ljudima, željom da se živi i za nešto više a ne samo za sebe i za svoj uži interes. Iz tih domova, rasutih po celom Beogardu, strujao je pred balkanske ratove duh nove Srbije". Impulsivni karakter Gavrila Principa bio je zahvaćen tim opštim raspoloženjem. Sa jednim svojim drugom iz Bosne, u oktobru 1912. godine je otputovao u Prokuplje i prijavio se u dobrovoljce, odnosno komite. U to vreme jedan od najviđenijih četničkih komandanata bio je major Vojin tankosić, takođe poreklom iz Bosne, pa je Gavrio mislio da će ga zemljak rado primiti u svoju jedinicu. Međutim, Tankosić je grubo odbio Principa, objasnivši mu da je "fizički slab za napornu četničku službu". To je Gavrila toliko uvredilo da je odmah napustio Prokuplje a potom i Beograd i otputovao kod brata u Hadžiće. Posle uspešno okončanih balkanskih ratova, Gavrilo se vratio u Beograd, jer je morao da polaže ispite u gimnaziji. Iz svedočanstva Prve muške gimnazije izdatog 21. avgusta 1913. godine vidi se da je 6. razred završio sa vrlo dobrim uspehom. Ovo je ujedno bio i kraj Principovog školovanja, jer su u međuvremeu nastali dramatični istorijski događaji u kojima je on psotao jedan od glavnih aktera. Biografi Gavrila Principa trudili su se da bace što više svetla na karakterne osobine toga mladog čoveka i da dešifruju neke tajanstvene crte njegove ličnosti, koje su uslovile njegove postupke i ponašanje. Svi se uglavnm slažu dae bio veoma inteligentan i da je jako mnogo čitao. Svaku knjigu koja mu je došla u ruke "prosto je gutao". Čitao je sve od Aleksandra Dime i Vlatera Skota do Šerloka Holmsa. Jednom je i sam rekao: "Knjige za mene znače život". Kao mnogi mladi ljudi toga vremena i Gavrilo je želeo da bude pesnik. Vladimir Dedijer tvrdi da se dva puta usudio da svojim prijateljima pokaže neke svoje stihove. Jednom je to učinio pred mladim literatom Dragutinom Mrasom. Drhteći kao dete, čitao je svoje stihoe o užama koje na dnu mora cvetaju za voljenu devojku. Mrasovo mišljenje bilo je nepovoljno. Drugi put je Princip pokšao da ponudi pesme Ivi Andriću. Govorio mu je o neim svojims tihovima i Andrić mu je rekao da ih donese. Princip je obećao, ali ih nije doneo. Kad ga je Ivo Andrić pitao zašto ih ne donosi, Princip je odgovorio da ih je uništio.
Mladi, šesnaestogodišnji "pesnik" nije imao prilike da negde ojavi svoje stihove. Igrom sudbine jedini njegovi stihovi koji su "publikovani" su oni koji su pronađeni u njegovoj zatvorskoj ćeliji u Terezinu. Naime, mladi sužanj je u dugim zatvorskim danima uspeo da "ukleše" drškom od kašike jedan svoj stih na zidu zatvorske ćelije, koji je pronađen tek posle njegove smrti, a koji glasi: "Naše će sjeni hodati po Beču" "Lutati po dvoru, plašeći gospodu" Jedan od njegovih biografa i njegov drug iz rane mladosti Drago LJubibratić seća se Gavrila Principa "Kao dječaka duga lica, kovrdžave kose, visoka naboranog čela, isturene brade, jakih jagodica i iskrivljena nosa. Čitavom svojom pojavom zračio je energijom i odlučnošću, a njegove svijetoplave oči ublažavale su oštrinu njegovo lika. Na prvi pogled djelovao je kao povučen i tih, ali bi u razgovoru katkad postajao ciničan i grub; bio je uporan, ako ne i tvrdoglav, prilično ambiciozan i pomalo hvalisav". Božidar Tomić smatra da je Gavrilo imao kompleks zbog niskog rasta i da je to po svaku cenu hteo kompenzirati nekim herojskim delom. Tomić kaže da je prvi put video Principa u Tuzli sa jednom knjigom pod miškom. To je bila biografija slavnog rimskog imperatora Julija Cezara. Vladimir Dedijer, međutim, misli da je Tankosićevo odbijanje da primi Gavrila Principa u svoj četnički odred bio jedan od glavnih razloga što je uvređeni i poniženi mladić želeo da se iskaže u nekom podvigu, koji će ga proslaviti. O jednoj drugoj Principovoj karakternoj osobini svedočila je njegova majka Nana poznatom novinaru i književniku Gligoriju Božoviću: "Bio je miran dečak, ali je svaki udarac dvosruko vraćao". POŠTOVAO STARIJE Interesantna su i zapažanja dva ugledna člana Srspek akademije nauka, Vase Čubrilovića i Milana Budimira koji su u mladosti poznavali Principa. Profesor Budimir kaže: "Kada je Gavrilo prešao iz Trgovačke škole u gimnaziju, morao je da polaže dopunske ispite i ja sam ga spremao iz latinskog jezika. Bio je veoma inteligentan i vrlo je lako savlađivao gradivo, iako nikad dotle nije imao prilike da išta nauči iz latinskog. Veoma sam ga cenio, koliko zbog vrednoće i bistrine, toliko i zbog toga što je umeo da iskaže svoje poštovanje prema starijima". Vaso Čubrilović se seća svoga školskog druga kao "čoveka nemirnog duha koji ne može da se smiri, jer ga stalno nešto goni".
Revolucionari i Srbi i Muslimani ISTORIČARI su utvrdili da je u "Mladoj Bosni" bilo okupljeno nekoliko stotina članova mahom studenata i đaka, koji su uglavnom poticali sa sela i pretežno bili srpske nacionalnosti. Iz ovoga kruga izdvajalo se nekoliko njih koji su aktivno učestvovali u pripremi i izvođenju sarajevskog atentata. Pored Gavrila Principa, najaktivniji je bio Danilo Ilić, učitelj i pisac, koji je, kao nešto stariji od svojih drugova, predstavljao jednu vrstu mosta između raznih generacija mladobosanaca. Vladimir Dedijer dao je veoma slikovit portret ovog najboljeg Principovog druga: "Ilićev otac, po zanimanju obućar, umro je kad je Danilu bilo pet godina. Majka je morala da radi kao pralja. Kao dobar đak, bio je poslat u nižu trgovačku školu, koju je završio 1905. godine. Pošto nije mogao da nađe zaposlenje, neko vreme je prodavao novine da bi kasnije postao šaptač u jednom putujućem pozorištu. Tu je obavljao i sve duge poslove, prepisivao tekstove za glumce, cepao karte na ulazu. Pošto je izgubio i ovaj posao, lutao je po Bosni, radeći kao nosač na železničkim stanicama, a jedno vreme je tucao kamen u kamenolomima. Vratio se u Sarajevo, gde je dobio državnu stipendiju i 1912. godine završio učiteljsku školu. Bio je visok mladić, tih i povučen, umeo je da se ophodi s ljudima; nosio je uvek crnu mašnu, da bi ga podsećala na smrt i prolaznost života. Dosta je čitao. U junu 1913. godine Gaćinović ga je pozvao da dođe u Švajcarsku. Ilić se odazvao pozivu i otišao tamo. Pošto nije imao dovoljno novca, prepešačio je najveći deo ove zemlje. Tom prilikom došao je u dodir s nekolicinom ruskih socijalrevolucionara. Po povratku iz Švajcarske, na vest da je izbio Drugi balkanski rat, uputio se pešice u Srbiju da bi se kao dobrovoljac prijavio u srpsku vojsku. Bio je primljen kao bolničar i nekoliko meseci je radio u bolnici, gde su bili smešteni srpski ranjenici oboleli od tifusa. Po završetku rata, vratio se u Sarajevo. Svojim prijateljima pričao je o svom boravku u Švajcarskoj i Srbiji, a oni su ga slušali kao što `muslimani slušaju hadžije na povratku iz Meke`, pa je tako dobio nadimak Hadžija. Od kraja 1913. pa do 28. juna 1914. Ilić je radio kao korektor u dnevniku `Srpska riječ`, a od polovine maja 1914. jedan je od urednika nedeljnog lista `Zvono`. Ilić je bio vezan za majku i živeo je s njom u očevoj kući u Ulici Oprkanj 3 u Sarajevu. Starica više nije prala rublje, nego se izdržavala izdajući sobe đacima. U jesen 1907. godine, u njenu kuću je, u pratnji starijeg brata, ušao jedan seljačić koji je tada prvi put došao u grad. Starica je prihvatila dečaka, koji se upisao u nižu trgovačku školu. Dečak se zvao Gavrilo Princip. Danilo mu je ubrzo postao najbolji prijatelj." Drugi Principov intimni prijatelj, takođe neposredni učesnik u atentatu, bio je Nedeljko Čabrinović, grafički radnik. On je bio daleko složenija ličnost od Principa, a životni put nije mu bio "posut ružama". Rođen je u Sarajevu 1895. godine u srednje imućnoj porodici. Otac mu je držao malu ugostiteljsku radnju na periferiji grada i kako sam Čabrinović kaže bavio se "nečasnim poslovima policijskog doušnika".
Moralna posrnulost oca i njegova grubost, koju je najčešće ispoljavao šamarajući maloletnog sina naterali su Nedeljka da napusti kuću i školu i da pođe na zanat. Najpre je učio bravarski, pa limarski zanat, da bi se najzad skrasio kao grafički radnik - slovoslagač u jednoj sarajevskoj štampariji. Vrlo rano je počeo čitati razne knjige i kako kažu njegovi drugovi bio je jedan od najnačitanijih među njima. Za razliku od većine mladobosanaca, Čabrinović je kao sedamnaestogodišnjak kročio na put, ne nacionalnog, nego socijalnog revolucionara. NJega je pogađao težak materijalni položaj u kojem se našao posle odlaska od kuće, ali je istovremeno bio ogorčen i zbog bednog socijalnog položaja radničke klase uopšte. Kao protivnik "klase eksploatatora" učestvovao je u organizovanju niza štrajkova u Sarajevu i drugim gradovima Bosne, zbog čega je često bio politički proganjan i proterivan iz grada. Verovatno bi mladi Čabrinović izrastao u "nepokolebljivog proleterskog revolucionara" da u jednoj štampariji u Šidu, koja je slovila za "socijalističko gnezdo" i u kojoj su se štampali socijalistički listovi nije spoznao licemerje i dvoličnost pojedinih radničkih tribuna. U pomenutoj štampariji u kojoj se privremeno zaposlio posle policijskog progona iz Sarajeva, njeni vlasnici, inače istaknuti "borci za socijalnu pravdu" primali su na posao decu od 10 do 12 godina, terali ih da rade prekovremeno i za to ih bedno plaćali. Ogorčen na dvoličnost "radničkih vođa" napustio je štampariju i raskinuo sa socijalističkim idejama. U međuvremenu se upoznao sa Gavrilom Principom, što ga je navelo da svoju revolucionarnu energiju usmeri ka nacionalnim ciljevima. Idući "trbuhom za kruhom", Čabrinović je jedno vreme boravio u Zagrebu, pa posle toga u Trstu, da bi naposletku našao posao u Beogradu i to u Državnoj štampariji, koja se tada nalazila u Pop Lukinoj ulici. Po sopstvenim rečima zarađivao je 90 dinara mesečno, što nije bilo dovoljno da plati stan i hranu, a da se ne govori o kupovini knjiga koje su za Čabrinovića bile "jedini putokaz u životu". U Beogradu se uglavnom družio sa Principom i drugim izbeglicama iz Bosne, svraćajući najčešće u poznatu kafanu "Zlatna moruna" na Zelenom vencu (Sada kafana "Triglav"). Treći Principov prijatelj, takođe aktivni učesnik u sarajevskom atentatu bio je Trifun - Trifko Grabež. Rođen 1896. godine na Palama kraj Sarajeva u svešteničkoj porodici, učio je gimnaziju u Tuzli. Tu je jednom prilikom izazvao težak incident: ošamario je svoga profesora, radi čega je isteran iz svih škola u Bosni i Hercegovini i kažnjen zatvorom. Pošto mu više nije bilo mesta u rodnom kraju, otišao je u Srbiju i u Beogradu nastavio da pohađa gimnaziju. Slučajno je na Zelenom vencu upoznao Gavrila Principa, koji mu je ponudio da stanuje zajedno sa njim u jednoj skromnoj sobici u nekadašnjoj Carigradskoj ulici br. 23. Susret i prijateljstvo sa Principom bili su odlučujući za nacionalno i revolucionarno opredeljenje Grabeža, kao i za njegov pristanak da učestvuje u atentatu na Franju Ferdinanda. Od ostalih istaknutih mladobosanaca, treba spomenuti još trojicu neposrednih učesnika u atentatu: najmlađeg Vasu Čubrilovića, koji je na dan ubistva austrougarskog nadvojvodu imao nepunih 16 godina, a koji je posle Prvog svetskog rata postao istaknuti istoričar i član Srpske akademije nauka i umetnosti, zatim Cvetka Popovića, đaka, i Muhameda Mehmedbašića, zanatliju. Oni su na dan 28. juna 1914. godine bili na obali Miljacke i naoružani bombama i pištoljima čekali u zasedi Franju Ferdinanda, ali zbog objektivnih ili subjektivnih razloga oružje nisu upotrebili.
POMOĆ INTELEKTUALACA Medju mladobosancima koji nisu neposredno učestvovali u samom atentatu, ali su na razne načine bili uključeni u zaveru protiv austrougarskog nadvojvode, treba istaći starijeg brata Vase Čubrilovića - Veljka, po zanimanju učitelja, zatim Miška Jovanovića, trgovca iz Tuzle, Mladena Stojakovića, lekara i narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, kao i njegovog brata Sretena, vajara, autora Karađorđevog spomenika na Svetosavskom platou u Beogradu, Jezdimira Dangića, žandarmerijskog potpukovnika i četničkog vojvodu iz Drugog svetskog rata, kao i Mitra Kerovića i sina mu Neđu i najzad Jakova Milovića, zemljoradnike iz istočne Bosne.
Atentatori kreću u akciju OGORČENJE Gavrila Principa i ostalih mladobosanaca na austrougarske vlasti koje su nametnule jednu vrstu kolonijalnog režima u Bosni i Hercegovini, režima čija je osnovna karakteristika bila političko obespravljivanje naroda i ekonomska eksploatacija, preraslo je kod ovih mladih ljudi u otvoreni bunt, a kasnije u revolucionarnu akciju. Već kao osamnaestogodišnjak, Princip je po sopstvenim rečima akumulirao toliku mržnju prema okupatorskom režimu da je sve češće razmišljao o mogućnosti individualnog terora. Kada je u Sarajevo stigla vest iz Zagreba da je omladinac Luka Jukić pokušao atentat na hrvatskog bana Slavka Cuvaja, kod Principa je počela da sazreva misao da i on pokuša da ubije nekog iz dinastije Habzburg, ili bar nekog od austrougarskih ministara. Kao pristalica shvatanja da je individualni teror legitiman i jedino mogući vid otpora prema stranim zavojevačima i eksploatatorima, mladi Gavrilo je, po sopstvenom priznanju, već od početka 1912. godine razmišljao da izvrši atentat na vrhovnog poglavara Bosne i Hercegovine, generala Oskara Poćoreka, predstavnika najmilitantnijeg dela austrougarske političke elite i velikog srbomrsca. Ovu nameru nije mogao da ostvari jer je ubrzo otišao u Beograd da nastavi školovanje. Misao da puca na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda iskrsla je u Principovoj glavi tek kada je polovinom marta 1914. godine u bečkom listu “Di Zeit”, koji je neko prokrijumčario iz Zemuna u Beograd, pročitao da nadvojvoda dolazi u zvaničnu posetu Sarajevu. Verovatno je Princip učvrstio ovu svoju odluku kada je saznao za razloge Ferdinandove posete, koji su naširoko komentarisani u srpskoj prestonici. Smatralo se, naime, da nadvojvoda dolazi u Bosnu iz sledećih razloga: vojnih kako bi manevrima dva armijska korpusa u blizini granice sa Srbijom pokazao političkim i vojnim krugovima u Beogradu, koji su trijumfovali posle dobijenih balkanskih ratova, da Austrougarska neće sedeti skrštenih ruku, ako bi oni imali kakve pretenzije prema Bosni, političkih - da bi pred svetom pokazao da je Bosna i Hercegovina posle aneksije postala neotuđivi deo Austrougarske monarhije, i najzad ličnih - da bi svoju ženu Sofiju, koja nije poticala iz visokih aristokratskih krugova i kraljevske familije, predstavio pred međunarodnom javnošću kao buduću austrougarsku caricu.
SVOJU čvrstu nameru da ubije naslednika carskog prestola, Princip je prvo hteo da saopšti Nedeljku Čabrinoviću. Zbog toga ga je pozvao u mali park na Obilićevom vencu (pored današnjeg restorana “Proleće”) i upitao da li on želi da učestvuje u ovoj akciji, pošto je za njeno uspešno sprovođenje potrebno angažovati više ljudi. Kada je Čabrinović dao pristanak, dva mlada čoveka su se zaklela da će svoju nameru sprovesti u delo, bez obzira na opasnost koja ih očekuje, kao i žrtvu koju moraju podneti. Princip je nameravao da još jednog svog druga uključi u ovu akciju. Odlučio je da to bude Trifko Grabež, sa kojim je zajedno stanovao. Bez obzira na to što je Grabeža smatrao za “suviše plemenitu osobu” koja možda neće shvatiti “značaj ovoga čina”, Princip ga je upitao da li odobrava atentat i da li je spreman da u njemu učestvuje. Kada je i od njega dobio pozitivan odgovor, Princip je zaključio da je formiranjem ove trojke okončan prvi ali najpresudniji deo rizične akcije. Interesantno je da je Princip, u vreme priprema za izvršenje svoga nauma bio, prema svedočenju ljudi sa kojima je dolazio u kontakt, u napetom psihičkom stanju, koje bi se moglo okarakterisati kao “uzavrelo borbeno nadahnuće”. Jedan od njegovih tadašnjih prijatelja Dobrosav Jevđević (četnički vojvoda za vreme Drugog svetskog rata), kaže da je “Gavro često citirao sledeće Ničeove stihove: ‘Ja znam odakle sam Nezasit kao plamen Žarim i izgorevam samog sebe Sve što god obuhvatim zasvetli Sve što iza sebe ostavim ugljenisano je Plamen sam bio i ostao’” Trojica mladića iz Bosne lako su donela “sudbonosnu odluku”, ali realizacija njihovog plana išla je nešto teže: trebalo je nabaviti oružje i sa njim se bezbedno domoći Sarajeva. Principu je u jednom trenutku kao spasonosno rešenje sinula misao da bi mu u njegovim namerama mogao pomoći neki Milan Ciganović, koji je jedno vreme stanovao u istoj kući gde i on, i koga je dobro poznavao. Ciganović je bio poreski službenik, rodom iz Bosanskog Petrovca, koji je važio za jednog od najistaknutijih komita, odlikovan “Zlatnom medaljom za hrabrost”. Princip nije znao da je Ciganović u tesnim vezama sa majorom Vojinom Tankosićem, komandantom četničkih odreda iz balkanskih ratova, a preko njega i sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, načelnikom Obaveštajne službe Generalštaba i jednim od najistaknutijih ljudi u tajnoj organizaciji “Ujedinjenje ili smrt”. Pokazalo se da je Ciganović bio pravi izbor jer je trojici zaverenika obećao da će im nabaviti oružje, kao i novac, koji im je bio potreban za podmirenje putnih troškova do Sarajeva. Međutim, kada je bivši komita saznao da mladići nisu služili vojsku, zahtevao je od njih da se obuče u rukovanju sa pištoljima i bombama. Zato ih je odveo na Topčidersko strelište, gde su vežbali da gađaju razne predmete na odstojanju od 60 i 200 metara, kao i da aktiviraju ručne bombe. Prema tvrđenju Grabeža, “najbolji u obuci bio je Gavrilo, koji je metu na rastojanju od 200 metara pogodio šest puta, a trčećim korakom dva puta”.
Posle uvežbavanja u Topčideru, Ciganović je zahtevao da mladići odu kod majora Tankosića, kako bi se i on uverio u njihovu spremnost za izvršenje zadatka. Princip je odbio da ide, jer je još pamtio da ga je bivši komandant komitskih odreda odbio da primi u dobrovoljce za vreme Balkanskih ratova, a Čabrinović je bio zauzet na poslu u Državnoj štampariji. Kod Tankosića je otišao samo Grabež i u omanjoj kući na Vračaru upoznao je legendarnog četničkog vojvodu i jednog od najaktivnijih ljudi u tajnoj organizaciji “Ujedinjenje ili smrt”, koji je trojici mladića zaželeo sretan put za Sarajevo. Kada su sve pripreme bile završene, Ciganović je 27. maja uveče, dan pre njihovog odlaska u Bosnu, u jednoj kafani na Zelenom vencu atentatorima predao četiri pištolja sa četiri rezervna šaržera i šest ručnih bombi, kao i izvesnu sumu novca. Tom prilikom im je predao i bočice sa cijankalijem, što je predstavljalo jasnu poruku da se zadatak mora izvršiti po cenu života. Sa oružjem, novcem i pismima za pogranične organe, Princip, Čabrinović i Grabež ukrcali su se na lađu sa kojom su stigli u Šabac. U tom gradu su se javili kapetanu Radetu Popoviću, koji je bio šef vojne obaveštajne službe na granici i predali mu pismo koje mu je uputio Ciganović. Popoviću je bio nadređeni starešina major LJubomir Vulović, a ovome pukovnik Apis (treba napomenuti da su pukovnik Apis i major Vulović na poznatom Solunskom procesu, 1917. godine, osuđeni na smrt i streljani, između ostalog, i zbog umešanosti u Sarajevski atentat). ZAOBILAZILI ŽANDARMERIJU RadePopović je Principa i njegova dva druga uputio u Loznicu, gde ih je sačekao granični finans Rade Grbić, koji je obavljao i obaveštajne poslove na granici sa Bosnom. Pod zaštitom mraka on je trojicu mladobosanaca prebacio do Isakovića ade na Drini i tu ih povezao sa Jakovom Milovićem, koji je, takođe, obavljao delikatne poslove za srpsku vojnu obaveštajnu službu u Bosni. Uz pomoć Milovića oni su peške stigli do kuće Mitra Kerovića u selu Tobut, gde su i prenoćili. Sutradan u ranu zoru su sa Mitrovim sinom Neđom nastavili u seljačkim kolima put za Tuzlu. Po jakoj kiši i velikom blatu, izbegavajući susret sa policijskim patrolama i zaobilazeći žandarmerijske stanice, jedva su stigli u ovaj grad.
Organizovan odlazak na atentat PRINCIPA i Grabeža, pokisle, blatnjave i umorne primili su u svoje skromne đačke sobice njihovi raniji školski drugovi iz Tuzlanske gimnazije Stevan Botić i Božidar Tomić, dok se Čabrinović, koji je u Tuzlu doputovao preko Zvornika, smestio u neki mali hotel. Plašeći se da su zbog dolaska Franje Ferdinanda pojačane mere bezbednosti u Sarajevu i da je grad verovatno pod policijskom blokadom, Princip je predao pištolje i bombe Mišku Jovanoviću, uglednom trgovcu i direktoru Srpske banke u Tuzli. Oslobodivši se teškog i opasnog tereta, atentatori su bezbrižno seli u voz za Sarajevo. U jednom od kupea, sasvim neočekivano su se susreli sa policijskim agentom iz Sarajeva Ivanom Vilom, kojeg je Čabrinović poznavao odranije.
U toj neprijatnoj situaciji atentatori su pokušali da se sklone, ali kada su videli po Vilovom licu da on nije posumnjao u njih, seli su pored njega. Što je najčudnije, od ovog agenta su saznali mnoge detalje u vezi sa Ferdinandovom posetom glavnom gradu Bosne i Hercegovine, jer je pričljivi policajac, ne sumnjajući u mladiće, hteo da se prikaže pred njima kao važan faktor u obezbeđenju visokog gosta. Stigavši konačno u Sarajevo, Čabrinović je otišao kod roditelja, Grabež, takođe kod familije na Pale, dok se Princip uputio u stan Danila Ilića. Od Ilića je saznao da je on pripremio još jednu trojku (Vasa Čubrilović, Cvetko Popović, Muhamed Mehmedbašić) i da će i sam učestvovati u akciji. Ilić je posle toga otputovao u Tuzlu da bi od Miška Jovanovića preuzeo oružje i doneo ga u Sarajevo. Princip je u međuvremenu pročitao u listu “Bosanska pošta” jedan članak u kojem se opširno opisuje program boravka Ferdinanda i njegove supruge u Sarajevu, kao i maršruta kretanja kolone automobila sa gostima. Očigledno je bosanskim vlastima bilo potrebno da detaljno obaveste građane o programu boravka visokih gostiju, kako bi u što većem broju izašli na ulice, ne shvatajući da time sa stanovišta obezbeđenja čine krupnu grešku. U trenutku kad su pripreme za atentat bile pri kraju, Princip je kod Danila Ilića, primetio kolebanje. Ilić je naime Principu u poslednjem trenutku izložio svoje sumnje u korisnost atentata na austrougarskog prestolonaslednika i svoju bojazan da će taj čin imati teške posledice za položaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Zbog toga je od svog najboljeg druga zahtevao da odustane od svoje namere. Analizirajući promenu ponašanja Danila Ilića, istoričar Vladimir Dedijer je na osnovu pouzdanih istorijskih izvora utvrdio da je Ilić u poslednjem trenutku dobio upozorenje iz Beograda da se odustane od atentata. Naime, čelni ljudi tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, kada su saznali da je njihov istaknuti član major Tankosić, preko svog poverljivog čoveka Milana Ciganovića predao Principu i njegovim drugovima pištolje i bombe, počeli su kritički razmišljati o mogućim posledicama ovog čina na međunarodni položaj Srba, još neoporavljenih od Balkanskih ratova, kao i na opasnost po zemlju ukoliko Austrougarska preduzme revanšističke korake. Zbog toga je Apis uputio u Bosnu svog agenta Đuru Šarca da u poslednjem trenutku spreči atentat. Iz istorijskih izvora se može saznati da se Šarac sastao sa Ilićem u Bosanskom Brodu i preneo mu upozoravajuću poruku iz Beograda. Svoje tvrdnje o promeni mišljenja kod većine članova rukovodstva tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt” Dedijer potkrepljuje Apisovom izjavom datom pukovniku Čedomiru Popoviću u kojoj se kaže: “Ipak, kad sam posle nekog vremena razmislio malo bolje o toj stvari, rešio sam da pokušam da se prebačeni mladići vrate i da se na neki način spreči atentat.” Međutim, kada je Ilić zahtevao od Principa da prekine pripreme za akciju ovaj ne samo što o tome nije hteo da razgovara, nego je dugim ubeđivanjem privoleo Ilića da i on učestvuje u tome. Princip, pored toga što je bio ubeđen u ispravnost svoje namere, bio je i veoma smiren. Noć pred atentat sedeo je do 23 časa sa društvom u poznatoj “Semizovoj kafani” u centru Sarajeva, zabavljajući se i šaleći se. Posle, kao što je rečeno, otišao je na Žerajevićev grob i položio cveće. Učinio je to po sopstvenom priznanju, u znak poštovanja prema “ideji žrtvovanja”. Vrativši se kući, keko je rekao u istrazi, čitao je knjigu pisca Kropotkina i razmišljao “šta možemo da učinimo u slučaju jedne svetske socijalne revolucije”.
Dok su atentatori “poslednju noć” provodili u zagušljivim sarajevskim kafanama, u isto vreme, ali nekoliko kilometara dalje, odvijala se bleštava ceremonija. Posle uspele smotre jedinica, nadvojvoda je došao na Ilixu, banjsko mesto u neposrednoj blizini bosanskog glavnog grada, gde ga je čekala supruga sa dvorskom pratnjom. Dan uoči atentata, odnosno 27. juna uveče, za njih je bio priređen gala banket sa večerom, na kojem se okupilo oko četrdesetak najuglednijih predstavnika tadašnjih bosanskih vlasti. Nadvojvoda i nadvojvotkinja bili su, kako su kasnije posvedočili prisutni gosti, jako raspoloženi i oduševljeni prijemom u Bosni. Istina, nadvojvotkinja Sofija je došla na Ilixu sa izvesnim slutnjama da se njenom mužu može nešto rđavo desiti, ali njene crne misli su se raspršile posle veoma lepog dočeka, koji je bračnom paru bio priređen. Istoričar Vladimir Dedijer kaže da se nadvojvotkinja ponovo “setila tih svojih strahovanja kada joj je jedan od prvaka bosanskog Sabora, dr Josip Sunarić, bio predstavljen. Prateći pomno javne poslove svog muža, vojvotkinja je saznala da je dr Sunarić upozorio bosanskoga poglavara, generala Poćoreka, da bi trebalo otkazati nadvojvodinu posetu u vreme kad je srpsko stanovništvo zahvatilo buntovno raspoloženje.” Kada se političar poklonio i poljubio joj ruku, ona mu je rekla: “Dragi moj doktore Sunariću, eto, ipak, niste u pravu. Stvari ne ispadaju uvek onako kako vi predskazujete. Gde smo god bili, svako nas je, do poslednjeg Srbina, pozdravao s toliko prijateljstva, učtivosti i istinske srdačnosti da smo veoma zadovoljni svojom posetom.” “Vaše veličanstvo”, odgovorio je dr Sunarić, “neka da Bog da mi te reči ponovite kad opet budem imao čast da vas vidim, suta uveče. Veliki će mi kamen pasti sa srca.” Treba reći da je nadvojvoda i u Beču, kao te noći na Ilixi bio ozbiljno upozoren na opasnosti koje vrebaju prilikom ovog njegovog putovanja. Strahovanja su se povećala kada je objavljen program njegovog boravka, po kojem je trebalo da 28. juna, na srpski praznik Vidovdan, sa Ilixe doputuje u Sarajevo. Baron Karl fon Rumerskirh, maršal nadvojvodinog doma i najstariji član njegove pratnje na ovom putu, bio je mišljenja da posetu Sarajevu treba otkazati. Franjo Ferdinand je to odbio, jer je smatrao da bi otkazivanje posete bilo uvredljivo za austrougarskog poglavara Bosne, generala Poćoreka i okrnjilo bi njegov ugled među bosanskim stanovništvom. Odbivši savete svojih najbližih saradnika, prestolonaslednik se sa suprugom ukrcao u specijalnu železničku kompoziciju, koja ga je sa Ilixe odvezla u Sarajevo. DOBRO RASPOLOŽENJE Jutro 28. juna bilo je vedro i sunčano, a raspoloženje bračnog para, kako tvrde hroničari, “više nego dobro”. Dvorska kompozicija se zaustavila na sarajevskoj železničkoj stanici oko 10 časova. Iz nje je prvi izašao nadvojvoda, obučen u svečanu uniformu konjičkog generala, koju je krasio plavi mundir sa tri zlatne zvezdice na visokom okovratniku, a za njim se pojavila nadvojvotkinja Sofija u beloj svilenoj haljini sa hermelinskim krznom preko ramena i sa velikim belim šeširom. Očevici ovog događaja nisu propustili da spomenu da je Franjo Ferdinand u tom trenutku imao pedeset, a njegova supruga četrdeset godina.
Dva metka nisu promašila Visoke goste je dočekao i pozdravio poglavar Bosne i Hercegovine Oskar Poćorek. Posle obilaska počasne čete, nadvojvoda i nadvojvotkinja su ušli u jedan od šest automobila koji su ih čekali ispred železničke stanice. Bračni par je seo u otvoreni sportski automobil (kabriolet), sa spuštenim platnenim krovom. Ispred njihovog automobila išla su dvoja kola sa ljudima iz obezbeđenja, a iza njih su se kretala tri automobila sa oficirima iz nadvojvodine pratnje. Kolona se uputila Apelovom ulicom pored Miljacke idući prema Gradskoj većnici (Belediji), gde su goste čekale najuglednije zvanice iz Sarajeva. Nadvojvoda je od šofera zatražio da se kola kreću što sporije kako bi mogao pažljivo da razgleda grad i da otpozdravi građanima koji su ga dočekali u Apelovoj ulici. Bilo je tačno 10 časova i 10 minuta, opisuje ovaj događaj V. Dedijer, kada je jedan visoki mladić, obučen u dugački crni kaput i sa šeširom širokog oboda upitao jednog policijskog agenta, koji je na ulici vršio obezbeđenje, u kojim se kolima nalazi nadvojvoda. Kada je dobio odgovor, aktivirao je bombu i bacio je na nadvojvodin automobil. Bomba je pala na spušteni krov, nadvojvoda ju je u magnovenju odgurnuo, i ona je skliznula ispred sledećeg automobila i eksplodirala. Istog trenutka mladić u crnom kaputu bacio se u korito reke Miljacke. Bio je to Nedeljko Čabrinović. Prilikom eksplozije bombe ranjena su dva viša oficira iz nadvojvodine pratnje i odmah su perbačena u vojnu bolnicu. Prema tvrđenju očevidaca ovog događaja, Franjo Ferdinand nije u tom trenutku pokazao nekakve znake panike, nego je samo uzviknuo: "To je bio neki ludak. Gospodo, nastavimo po programu". Šofer je poslušao naređenje, ali je ubrzao vožnju, plašeći se novog atentata. U međuvremenu zvanice su čekale visoke goste u Gradskoj većnici, uverene da je eksplozija koju su čuli u daljini samo deo ceremonijala svečanog dočeka, odnosno ispaljen topovski plotun u čast dolaska nadvojvode i njegove supruge. ZAHVALJUJUĆI novinaru bečkog lista "Neue Freie Presse", koji je prisustvovao dočeku Franje Ferdinanda u Sarajevu, možemo da osetimo atmosferu koja je vladala u Gradskoj većnici, samo nekoliko trenutaka posle eksplozije Čabrinovićeve bombe: "Gradonačelnik je stajao na čelu svojih odbornika, koji su bili postrojeni u dva reda - s jedne strane muslimani, sa fesovima i u turskoj nošnji, a s druge strane hrišćani, u frakovima, s cilindrima u ruci. Prisutan je bio i lokalni predstavnik Jevreje. Videvši nadvojvodu, gradonačelnik je započeo svoju dobrodošlicu:
- Vaše carsko i kraljevsko visočanstvo, Naša srca puna su sreće u trenutku veličanstvene posete, kojom je Vaše veličanstvo izvolelo počastvovati glavni grad naše zemlje... Ali ga je nadvojvoda oštro prekinuo: - Herr Burgermeister, (gospodine gradonačelniče) kakva korsit od vaše govorancije? Ja dolazim u Sarajevo u prijateljsku posetu, a na mene bacaju bombe. To je nečuveno. Gradonačelnik nije znao šta da odgovori, ali se umešala vojvotkinja, prošaptavši nekoliko reči na uvo nadvojvodi, koji je posle kraćeg oklevanja rekao: - Sad možete da nastavite svoj govor. Unezvereni gradonačelnik nekako se pribrao i nastavio: - ... naša duboka zahvalnost na milostivoj i očinskoj brizi Vašeg visočanstva... za najnoviji dragulj u svetoj carskoj kruni, za našu dragu otadžbinu Bosnu i Hercegovinu... Posle zamuckivanja gradonačelnika uzeo je reč nadvojvoda Franjo Ferdinand i između ostalog rekao: - S posebnim zadovoljstvom primio sam uveravanja o vašoj nepokolebljivoj odanosti i privrženosti NJegovom carskom veličanstvu, našem milostivom caru i kralju Franji Josifu i ja vam najsrdačnije zahvaljujem, Herr Burgermeister, na oduševljenim ovacijama koje su upućene meni i mojoj supruzi od ovdašnjeg stanovništva, tim pre što u tome vidim izraze njihove radosti što pokušaj ubistva nije uspeo. Kada je završen protokolarni deo prijema, Franjo Ferdinand je prišao generalu Poćoreku i upitao ga: - Mislite li da će na mene biti izvršen još neki atentat? Prema tvrdnji austrougarskog ministra Leona fon Bilinskog, Poćorek je kategorički odgovorio: - Pođite spokojno. Primam na sebe svu odgovornost." Nadvojvoda je, naime, hteo da pođe u bolnicu gde su bila prebačena dva austrougarska viša oficira, koja su ranjena prilikom Čabrinovićevog atentata. Zbog toga je maršruta kretanja kolone automobila morala da bude izmenjena, jer su po prethodnom planu gosti trebalo da posete Zemaljski muzej. Ova izmena maršrute, kako se kasnije ispostavilo, bila je kobna. Istoričar Vladimir Dedijer, gotovo u reporterskom stilu opisuje dalji tok događaja: "Tačno u 10.45 nadvojvoda napusti Gradsku većnicu. Opet je bio u kolima trećim po redu. Kolona automobila kretala se Apelovom obalom punom brzinom.
Ali kad su prva kola, u kojima je sedeo šef obezbeđenja, stigla do ugla Apelove obale i ulice Franje Josifa, ona su, prema prvobitnom programu, skrenula desno. Vozač nadvojvodinog automobila upravo je hteo da skrene za njima, ali je poglavar Poćorek koji se nalazio u istim kolima na njega povikao: `Šta je to? Stoj! Voziš pogrešnim putem! Treba da nastavimo Apelovom obalom.` PRITISNUVŠI kočnicu, vozač je zaustavio sportska kola baš pred jednom vinarskom ranjom, uz trotoar načičkan svetom. U tom trenutku jedan omanji mladić duge kose i duboko usađenih plavih očiju potegao je revolver. Neki policajac uočio je opasnost i upravo kad je hteo napadača da zgrabi za ruku, udario ga je neko ko je tu blizu stajao, verovatno neki prijatelj atentatorov. Začuli su se revolverski pucnji. Atentator je bio na nekoliko koraka od svoje mete. U prvi mah činilo se da je i taj pokušaj propao. General Poćorek ugledao je nadvojvodu i vojvotkinju kako nepomično stede na svojim mestima. Ali kad su kola pošla unazad Apelovom obalom, vojvotkinja je pala prema nadvojvodi, a na nadvojvodinim ustima poglavar je opazio krv. FRANC Harah (oficir iz nadvojvodine pratnje) koji je stajao na suprotnoj strani kola, nije mogao ništa da učini. On se te scene seća ovako: "Dok sam izvlačio maramicu da obrišem krv sa nadvojvodinih usana, NJeno visočanstvo je kriknulo: `Za ime božje! Šta ti se desilo?` Zatim se skljokala sa svog sedišta, a lice joj je palo među nadvojvodina kolena. Nije mi bilo ni na kraj pameti da je i ona pogođena. Pomislio sam da se onesvestila od uzbuđenja. NJegovo kraljevsko visočansvo reklo je: `Soferl, Soferl (Sofija) nemoj da umreš. Živi za moju decu.` Na to sam zgrabio nadvojvodu za okovratnik mundira, kako mu glava ne bi klonula, i upitao ga: `Oseća li Vaše visočanstvo jak bol?` Na to je on razgovetno odgovorio: `Nije to ništa.` Lice mu je bilo malo zgrčeno, i on je šest ili sedam puta ponovio, gubeći svaki put sve više svest i sve tišim glasom: `Nije to ništa.` Onda je nastala kratka pauza, pa se začulo krkljanje iz njegovog grla, prouzrokovano gubitkom krvi. To je prestalo kad smo stigli do poglavarove rezidencije. Dva tela bez svesti uneta su u zgradu, gde je ubrzo ustanovljena njihova smrt. Ovoga puta atentator je bio Gavrilo Princip čija dva metka nisu promašila cilj." RAZMIŠLJAO ZBOG SOFIJE Interesantno je kako je sam Princip na saslušanju, neposredno posle atentata opisao taj događaj: "Kad sam zastao na uglu Latinskog mosta kod Šilerove radnje, čuo sam kako svet viče: `Živeo". Odmah zatim naišao je prvi automobil i ja sam se naprezao ne bih li u njemu ugledao prestolonaslednika, kog sam poznavao po slikama što su se poslednjih dana pojavile u novinama. Kad je naišao drugi automobil, poznao sam u njemu prestolonaslednika. Ali videći da pored njega sedi neka dama, razmišljao sam jedan trenutak da li da pucam ili ne pucam. U istom trenutku obuzelo me je neko čudno osećanje i ja sam sa trotoara nanišanio na prestolonaslednika, a to mi je bilo utoliko lakše što je automobil na zavijutku usporio.
Kako sam u tom trenutku nišanio, ja ne znam, ali znam da sam nišanio u prestolonaslednika. Mislim da sam dvaput pucao, možda i više puta, jer sam bio veoma uzbuđen. Da li sam pogodio žrtve ili nisam, ne mogu da kažem, jer su me u istom trenutku ljudi počeli da tuku."
Velike antisrpske demonstracije Nije prošlo ni nepunih deset časova od ovog događaja, a u Sarajevu, Zagrebu i drugim većim mestima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj organizovane su masovne antisrpske demonstracije u znak protesta zbog ubistva austrougarskog prestolonaslednika koje su podstrekivane i usmeravane od vlasti i katoličkih klerikalnih krugova. U Sarajevu je 28. juna uveče, velika rulja sveta, u kojoj su prednjačili Muslimani i Hrvati, nasrnula na trgovačke radnje, ugostiteljske objekte i stanove, čiji su vlasnici bili Srbi. Povod za okupljanje ”patriotskog građanstva Sarajeva” bio je proglas Gradskog zastupstva u kojem je, između ostalog rečeno: ”Mi osuđujemo zločin i duboko smo potreseni što je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa pozivamo pučanstvo da takove elemente koji se daju na ovakove zločine nagovoriti, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva da tu sramotu opere”. Bio je to otvoreni poziv na linč koji su, nažalost, mnoge Sarajlije iz muslimanske i katoličke sredine prihvatile. Izliv mržnje prema Srbima na ulicama Sarajeva, jeste prema svedočenju očevidaca bio ”više nego patološki”. Razularena masa je razbijala izloge radnji i kafana, izbacivala stvari na ulice i lomila ih. Iz tekstilnih radnji napolje su izbacivani štofovi, iz knjižara - knjige, iz mesara - meso, a sa posebnom ostrašćenošću su huligani na pločnike istakali iz buradi piće koje je pripadalo ugostiteljima srpske nacionalnosti. Naš ugledni istoričar i akademik Vladimir Ćorović, ovako opisuje pir razularene gomile u noći 28. juna 1914. godine: ”Noseći pred sobom carsku sliku i neprestano pevajući himnu... pođoše da demoliraju ne samo zgrade srpskih ustanova... nego i srpske radnje i privatne kuće... slaveći taj bestijalni nagon razaranja kao kakvo značajno delo nacionalnog heroizma. Nisu bile pošteđene ni one bedne potleušice u Patkama i Piruši, gde se sirotinja skuplja u po jednoj sobi i gde je sav nameštaj činilo nekoliko drvenih stvari i nekoliko ubogih krpa. Bilo je to uopšte delo najbestidnije i najgrđe surovosti.” U ovom ostrašćenom bezumlju mase najviše je stradao hotel ”Evropa” (koji i danas postoji), čiji je vlasnik bio Srbin Gligorije Jeftanović. Isto tako, uništena je i ugostiteljska radnja Čabrinovićevog oca. Vandalsko ponašanje gomile zapalo je za oči i nekim strancima koji su u to vreme boravili u glavnom bosanskom gradu. Dopisnik ”Frankfurter Cajtunga”, na primer, poslao je novinski izveštaj svom listu u kojem je napisao: ”Bio sam svedok kako rulja uništava srpske radnje, jednu za drugom. Policija bi se pojavila tek kada je sve bilo gotovo i kad je gomila krenula u pljačku na neko drugo mesto... Taj ulični ološ upadao je u privatne stanove, uništavajući sve što bi mu do ruku došlo, a odnoseći pri tome sve što je od vrednosti...”
Prema tvrđenju Vladimira Ćorovića, konce antisrpskih demonstracija i pogroma u Sarajevu držao je u svojim rukama katolički nadbiskup Josip Štadler. Jedan od vidova represije i zastrašivanja srpskog stanovništva bilo je hapšenje i zlostavljanje ljudi u zatvorima. U roku od 48 časova pohapšeno je preko 200 najviđenijih Srba, među njima najviše je bilo trgovaca, profesora, sveštenika, činovnika i drugih. Nije bilo bolje ni u Zagrebu. Tamo su, nakon prvih vesti o atentatu, na ulice u centru grada izašle gomile sveta koje su uzvikivale antisrpske parole: ”Dolje Srbi”, ”Dolje srpske sluge”, ”Na vješala veleizdajnici” i slično. Masa je provalila u prostorije ”Srpske banke”, jedne od najuglednijih finansijskih institutcija u Hrvatskoj, čiji su vlasnici i akcionari bili uglavnom Srbi, zatim u prostorije patriotskog društva ”Srpski soko”, redakciju srpskog lista ”Novosti” i dr. Najveće razaranje je doživela pravoslavna crkva u centru grada, u kojoj je razularena gomila uništila sve što joj je došlo u ruke. U svom bezumlju masa je provalila u Hrvatski sabor gde je održavana komemorativna sednica povodom Ferdinandove smrti i sprečila predsednika ovog najvišeg zakonodavnog tela Bogdana Medakovića (oca Dejana Medakovića, bivšeg predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti) da održi govor. Na Jelačićevom trgu organizovan je veliki miting na kojem je, između ostalih govorio i predstavnik najzagriženijih srbofoba - frankovaca LJubomir Maštrović, koji je u svom govoru pozvao na osvetu austrougarskog prestolonaslednika: ”Ovaj grozni čin je plod velikosrpske propagande”, rekao je Maštrović ”a izvedoše ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete naše, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi ćemo se tog držati, osvetit ćemo hrvatskog prestolonasljednika, osvetit ćemo Hrvatsku”. Neki istoričari koji su pisali o uzrocima Prvog svetskog rata primetili su da se najžešća propaganda protiv Srba vodila u štampi. Sve je to činjeno vrlo organizovano. Verovatno je dirigentsku palicu ove orkestrirane hajke držao u rukama neko iz vlasti ili klerikalnih krugova, koji je osmišljavao najstrašnije optužbe protiv Srba u želji da baci anatemu na čitav jedan narod. Naslovi i tekstovi iz tadašnjih novina to najbolje pokazuju. U listu ”Hrvatska”, koji je izlazio u Sarajevu, pojavio se 3. jula 1914. godine članak u kojem je zahtevano proterivanje Srba iz Bosne i Hercegovine. Jedna rečenica iz tog novinskog teksta zagovarala, je čak, i genocid: ”Naš narod najavljuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine.” Ni drugi novinski članci nisu bili blaži. U pomenutom listu pojavio se tekst u kojem je napisano sledeće: ”Srbi su ljute zmije od kojih si tek siguran onda kad im satreš glavu.” Člankopisci su se izgleda takmičili ko će veću uvredu naneti jednom narodu u Bosni i Hercegovini koji je ostao potpuno nezaštićen. Evo tih primera: ”Oba zločinca su fanatični Srbi (misli se na Principa i Čabrinovića) sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mržnju, klanje i ubojstva, koje gramzeći za vlašću podlo obara pred sobom sve, umišljajući da će time zastrašiti hrvatski narod”. Malo dalje se kaže: ”Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, što ga je vjetar natruhnuo po našem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolijeva krv”.
VeĆ po oprobanom receptu, viđenom mnogo puta u DŽDŽ veku, za sve se okrivljavao nekakav srpski nacionalni program, kao i beogradska štampa: ”Dva su srpska bandita izvršila ono, što je iz dana u dan pripovijedala srbijanska štampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Splitu. Provedeno je djelo što je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru.” Govoreći o dobro orkestriranoj propagandi protiv Srba posle sarajevskog atentata i uoči objave rata Srbiji, istoričar Andrej Mitrović, konstatuje: ”Sve je ovo rađeno po poznatoj logici da onoga koga si rešio da uništiš, najpre treba potpuno da ocrniš. Sve je dobijalo razmere anateme i doista je bilo reči o jednom od prvih primera konstruisanja i ideološko-političke osude, inače čestog metoda u celoj istoriji DŽDŽ veka”. ZAŠTO NISU DEJSTVOVALI Trifko Grabež se po svemu sudeći u poslednjem trenutku pokolebao jer je posumnjao u svrsishodnost ovog čina. Izgleda da je tako mislio i Danilo Ilić. Još jedna stvar je interesovala istražne organe: Zašto Princip i Čabrinović posle izvršenog atentata nisu upotrebili ampule sa cijankalijem. Obojica su odgovorili da su to učinili, ali da otrov nije dejstvovao. Zašto ostali atentatori nisu dejstvovali, bilo je pitanje na koje su odgovor hteli da saznaju, kako novinari tako kasnije i istoričari. Svaki od petorice mladobosanaca, koji su tog jutra sa pištoljima ili bombama čekali u Apelovoj ulici nadvojvodu Ferdinanda izneo je svoje razloge za neučestvovanje u atentatu. Muhamed Mehmedbašić je na primer izjavio da mu je Danilo Ilić rekao da bombu baci samo ako prepozna Franju Ferdinanda, a on ga nije prepoznao. Vasa Čubrilović je istražnim organima rekao da nije pucao ”zbog toga što mu je bilo žao vojvotkinje”. Cvetko Popović je na suđenju izjavio ”da nije pucao jer nije imao hrabrosti, i da ne zna što se sa njim tog trenutka dogodilo”.
Uklonio onog što je činio zlo IZ sudskih i istražnih spisa se vidi da su za nepun čas posle ispaljenih hitaca na austrougarskog prestolonaslednika, dvojica atentatora dovedeni u policijsku stanicu. Princip i Čabrinović su bili okrvavljeni i u pocepanim odelima. Prema datom iskazu pred istražnim sudijama, njih su zverski tukli policajci i građani koji su se našli na ulici. Posle nekoliko dana uhvaćen je i treći atentator iz beogradske grupe - Trifko Grabež. Ležeći u memljivoj ćeliji i okovan teškim gvožđem Princip je primetio da u zatvoru muče ljude, masovno dovođene pred isledne organe koji su od njih zahtevali da priznaju učešće u ubistvu Ferdinanda. Nevini ljudi su toliko zlostavljani da su njihovi krici dopirali do ćelije glavnog atentatora.
Grozni prizori mučenja naveli su Principa da se iz sažaljenja odluči na jedan neobičan postupak: zahtevao je od istražnog sudije da se suoči sa Trifkom Grabežom i Danilom Ilićem. U zapisniku sa saslušanja svoj zahtev je ovako obrazložio: "Ispričaću sve sasvim tačno i navesti krivce, i to samo iz tog razloga da ne stradaju nevini ljudi, jer mi krivci bili smo ionako spremni da odemo u smrt. Ali molim da me prije saslušanja sasvim kratko suočite sa Danilom Ilićem i Trifkom Grabežom, kojima ću reći samo dvije-tri riječi. Onda ću sve iskazati. Inače neću ništa priznati, pa makar me ubili". Na ovakav Principov ultimativni zahtev istražni sudija morao je pristati, jer bi se u protivnom sudski postupak produžio u nedogled, što vlastima nije bilo u interesu. Kada su Ilić i Grabež dovedeni iz svojih zatvorskih ćelija i suočeni sa Principom, saznali su za motive ovog njegovog čudnog postupka. Iz zapisnika o saslušanju to se najbolje vidi: "Gavrilo Princip privodi se iz zatvora i na odstojanju od osam koraka suočava sa Trifkom Grabežom, kojem kaže: - Priznaj sve: kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo društvu bili, da se ne bi naudilo pravednicima. Tad se iz zatvora privodi Danilo Ilić i, pošto je Trifko Grabež prethodno odveden, suočava se sa Principom, našta ovaj izjavljuje: - Pošto je sud već mnogo saznao, a da bismo spasli nevine, potrebno je da ti sve kažeš, kome si razdao oružje i gdje se oružje nalazi. Na to je Danilo Ilić odveden u zatvor, a i on je rekao, kao maloprije Grabež, da će sve priznati." Grabež i Ilić, koji dotada ništa nisu priznali, bili su u prvom trenutku začuđeni ovakvim Principovim stavom, ali su kasnije, kako su rekli na sudu, sve to razumeli i saglasili se sa tim. Shvatili su, naime, da ako su oni spremni da se žrtvuju za određenu stvar, to ne mogu da zahtevaju i od drugih ljudi. Istina, njihova spremnost da pred istražnim organima sve priznaju da bi spasli nevine ljude, imala je i jednu nepredviđenu posledicu: pohapšeni su i neki njihovi saučesnici, koji bez ovoga priznanja ne bi bili otkriveni. U zatvoru su se tako našli svi učesnici i saučesnici u atentatu, osim Muhameda Mehmedbašića. POHAPŠENI su i oni seljaci koji su beogradskoj atentatorskoj trojci omogućili da od Isakovićeve ade na Drini nesmetano stignu u Tuzlu. Mehmedbašić, kao jedini musliman, koji je neposredno učestvovao u zaveri, uspeo je da pobegne u Crnu Goru, jer je, kako je sam rekao, na glavi nosio fes i zbog toga nije bio sumnjiv policijskim organima. Posle druge i temeljne istrage, suđenje je otpočelo 12. oktobra, a završilo se 23. oktobra 1914. godine. Pred Veliko veće Vojnog suda u Sarajevu izvedeno je 25 optuženih, među kojima je bilo dosta maloletnika. Sudsko veće su činili stranci: predsednik je bio Luiđi fon Kurinaldi, poreklom Italijan, a sudije Majer Hofman i Bogdan Naumović, prvi Nemac, a drugi Ukrajinac. Glavna tačka optužbe je bila veoma čudna: Princip i njegovi drugovi su okrivljeni jer su hteli "da Bosnu i Hercegovinu otrgnu od Austrougarske monarhije i da je pripoje Kraljevini Srbiji" i zbog toga su izvršili "potajno ubistvo iz zasjede." Prisutnim novinarima je palo u oči da su gotovo svi optuženi negirali umešanost zvaničnih vlasti u Srbiji u ovo ubistvo. Gavrilo Princip je i u istrazi i pred sudom izjavio: "Mene niko nije nagovarao na ovo djelo, niti sam sa kim bio u dogovoru." Kasnije je bio još određeniji u negiranju učešća zvaničnih srpskih organa u ubistvo Ferdinanda: "Što se nama hoće sugerisati da je neko bio inicijator, to nije istina.
U nama je nikla ta ideja, te smo izvršili atentat." Da bi potkrepio ovu tvrdnju Princip je izneo: "Da oficiri iz vladajućih krugova nisu znali za pripremu atentata, vidi se po tome što nam je Ciganović (koji im je predao oružje - prim. aut.), rekao da ćemo u Srbiji sasvim sigurno biti uhapšeni ako nam vlasti uđu u trag". Sudsko veće je bilo jako zainteresovano da sazna koji su motivi bili presudni da tako mladi ljudi dignu ruku na austrougarskog velikodostojnika. Gotovo svi optuženi su bili jedinstveni u odgovoru da ih je na ovo delo nateralo teško stanje i patnje njihovog naroda, prouzrokovano samovoljom austrougarskih vlasti. KAD ga je predsednik Sudskog veća upitao šta podrazumeva pod "patnjom naroda", Princip je odgovorio: "Što je potpuno osirotio, što ga smatraju stokom. Seljak je u bjedi, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim i nije mi žao". Zatim je dodao: "Zločinac nisam, jer sam uklonio onog koji je činio zlo". Kao potvrdu takvog stava izjavio je da mu je "žao što je ubio vojvotkinju Sofiju, Čehinju, jer je nije hteo ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Poćoreku, ali da mu nije šao što je ubio austrougarskog prestolonaslednika". I ostali okrivljeni davali su slične iskaze. Čabrinović je odgovarajući na pitanje predsednika Veća, zašto je bacio bombu na prestolonaslednika Ferdinanda, rekao: "Ja sam precizno nišanio u nadvojvodu da bih ga ubio jer je on... neprijatelj Slovena uopšte, a osobito Srba". Vladimir Dedijer ističe da su svi prvooptuženi izjavili da im je glavni cilj bio "revolucionarno uništenje Austrougarske i oslobođenje Južnih Slovena". Princip je nekoliko puta izjavio da je on "revolucionar, da mrzi Austriju i da ona treba da bude uništena". Grabež je rekao da Sloveni moraju dobiti prava koja uživaju drugi narodi u Monarhiji, naročito politička prava. Predsednik se upustio u diskusiju sa Grabežom oko ovog pitanja, napomenuvši "da u vojsci ima mnogo Slovena koji se bore za Austrougarsku". Na to mu je Grabež dobacio: "Kad se slovenski vojnici bore za austrijsku stvar, onda su nesvjesna masa". Državni tužilac je na to skočio: "Molim da se to unese u zapisnik, jer ja ću ga zbog toga goniti". Čabrinović je u istrazi rekao da je "Austrija trula... Sva joj je sila na bajonetima". Vaso Čubrilović je obrazložio da biti nacionalista "znači da se mora boriti da njegov narod dođe na onaj stepen na kojem su i drugi narodi". A kad ga je predsednik, kasnije, upitao na kakvim principima počiva uređenje Austrougarske Monarhije, on je odgovorio: "Mogu kazati to da u Austrougarskoj Monarhiji vladaju Nijemci i Mađari, a Sloveni se ugnjetavaju". Grabež je nazvao sarajevski atentat "najvećim revolucionarnim aktom koji je izveden u istoriji" i dodao da su on i Princip, u trenutku kad su saznali da će Ferdinand doći u Bosnu", zaključili kako je vreme da Austrija i, posebno, Franja Ferdinand, plate za sve ono zlo koje su naneli Bosni i Hercegovini". Grabež je, takođe, rekao da Sloveni ne uživaju jednaka prava s drugim narodima, da je njihov kulturni razvitak ugrožen, da nemaju dovoljno osnovnih škola, gimnazija, ni univerziteta. Predsednik je pokušao da opovrgne njegovo tvrđenje, na što je Grabež dobacio: "Što pobijate ono što svaki pošten čovjek misli".
PRESUDE CEREMONIJALNO Posle 11 dana, suđenje je okončano 23. oktobra, a presuda izrečena 28. oktobra 1914. godine. Austrougarske vlasti su se potrudile da poslednji dan suđenja i izricanje presude bude ceremonijalni, kako bi javnost stekla utisak da je Sud poštovao sve norme pravne države. Sudije su bile obučene u crna odela, što je, između ostalog, bio znak da će se na ovom procesu izreći i smrtne presude. I, zaista, petorica optuženih osuđena su na najtežu kaznu. To su bili Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Miško Jovanović, Neđo Kerović i Jakov Milović. (Poslednjoj dvojici su u drugostepenom postupku ublažene kazne).
Klicali protiv Austrije TROJICI prvooptuženih - Principu, Čabrinović i Grabežu, nije izrečena smrtna kazna, jer su na dan atentata imali manje od 20 godina, odnosno po austrougarskim zakonima bilu su maloletnici. Umesto najstrože kazne izrečena im je kazna od 20 godina teške robije. Interesantan slučaj dogodio se sa Gavrilom Principom. NJega je smrtne kazne spaslo jedino slovo u krštenici, odnosno u matičnim knjigama. Naime, prota iz Bosanskog Grahova Ilija Bilbija napravio je slovnu grešku: u crkvenoj krštenici upisao je netačan datum Gavrilovog rođenja - 13. juna 1894, dok je u matične knjige uneo isprava - 13. jul (umesto "l" stavio je "n"). Zbog ovoga je u toku suđenja vođena oštra rasprava između tužica i branioca. Tužilac je tražio da se kao datum Principovog rošđenja prihvati 13. jun, kako stoji u krštenici, što bi značilo da je Princip u trenutku atentata (28. jun) imao 20 godina i 15 dana, odnosno bio punoletan i automatski bi mu sledila smrtna kazna. Sudsko veće nije prihvatilo obrazloženje tužioca, nego je kao datum rođenja prihvatilo podatak iz zvaničnih matičnih knjiga. To je Principa spaslo od najteže kazne. Trojica osuđenika na smrt - Danilo Ilić, Miško Jovanović i Veljko Čubrilović proveli su poslednje dana "na belom hlebu", pišući pisma porodicama i rodbini, a Veljko Čubrilović, koji je inače bio religiozna čoek pred izvođenje na gubilište čitao je Bibliju. U zoru 3. februara 1915. godine po hladnom i svežem vrmenu sva trojica su izvedena u dvorište vojnog zatvora, gde su već bila pripremljena vešala. Svi koji su prisustvovali egzekuciji, slažu se u izjavama da su osuđenici, čekajući da im se omča metne na vrat bili mirni i dostojanstveni. Državni dželat, Alojz Zajfrid, Austrijanac po narodnosti ovako je opisao poslednje trenutke Ilića, Čubrilovića i Jovanovića: "Sa osuđenicima, kojima su skinuli lance još u ćeliji, došao je sveštenik koji je čitao poslednju molitvu. Oni su bili vrlo sabrani i mirni. Kad je ponovo pročitana presuda, koju su mirno saslušali, doša je na red jedan između njih koji je bio onizak. Bio je to Veljko Čubrilović. Kad je stao pod stub, počeo je da skida kragnu i kravatu. Ja sam hteo da mu pomognem, jer je teško otkopčavao, a on mi je mirno dodao: "Nije potrebno, sam ću!" Drugi je bio mršav (Miško Jovanović). I on je bio miran. Treći (Danilo Ilić), koji je kao najkrivlji bio poslednji, bio je takođe vrlo miran i sabran. Jedan od ove trojice - ne sećam se koji - rekao mi je: "Molim vas da me samo dugo ne mučite!" - Ne brinite, ja sam pečen u svom zanatu, neće sve ni sekundu trajati - rekao sam mu".
Na pitanje da li su šta govorili u poslednjem času svoga života, dželat je odgovorio: "Kako da ne, ja sam to bolje čuo nego drugi, jer su doboši lupali. Klicali su protiv Austrije, i to vrlo živo. Šta bi drugo i moglo biti, ta oni su ubili našega cara i mrzili su Austrougarsku. Ja ovdje - kao Austrijanac, koji voli svog vladara - kažem da hrabrijih i mirnijih osuđenika u mojoj praksi nisam imao." Treba napomenuti da suđenjem madobosancima u Srajevu nije stavljena tačka na represije austrougarskog režima u Bosni i Hercegovini. Održani su sudski procesi i u Banja Luci, Bihaću, Travnikui na njima je osuđeno više desetina lica. Život Danila Ilića, Veljka Čubrilovića i Miška Jovanovića završen je na vešalima, ali sudbina ostalih osuđenika koji su dobili vrmenske kazne nije bila ni malo bolja. za većinu njih može se reći da su bili "osuđeni na život", život nedostojan ljudskog bića: okovani u lance, koji su bili teški preko deset kilograma, bez dovoljno hrane i vode, mučeni od zatvorskih stražara, molili su Boga da što pre umru. Dokumenti pronađeni posle završetka Prvog svetskog rata koji se odnose na Gavrila Principa, Nedeljka Čubrinovića i Trifka Grabeža pokazuju da su zatvorske vlasti želela da svojim nehumanim psotupanjem i raznim metodama mučenja postignu ono što nisu učinile sudske vlasti: da trojicu prvooptuženih na ovaj surov način usmrte. Prva trojica optuženih su posle izricanja presude upućeni na izdržavanje kazne u vojni kazamat, koji se nalazio u staroj tvrđavi iz XVIII veka u mestu Terezino u Češkoj. Okovani u teške lance i praćeni od naoružanih vojnika oni su početkom decembra 1914. godine ukrcani u specijalni vagon na Sarajevskoj železničkoj stanici, koji će ih odvesti na put bez povratk.a U toku putovanja stražari su saznali da je Beograd pao u austrougarske ruke (što se dogodilo na samom početku Prvog svetskog rata) i to trijumfalno saopštile Principu. Po iskazu jednog od vojnika koji su sprovodili osuđenike, on je na to prkosno odgovorio "Srbija može biti okupirana, ali ne i pobeđena." Usred zime, koja je te godine bila veoma jaka, osuđenici su stigli u Terezino i smešteni su u hladne, mračne i memljive ćelije. Igrom istorijske slučajnosti, Princip je dobio ćeliju u kojoj je 35 godina raniej tamnovao čuveni bosanski buntovnik Haži Lojo, čovek koi je podigao Muslimane na ustanak protiv austrougarske okupacije. O prvim Principovim danima u Terezinu veoma se malo zna, jer su ga zatvorske vlasti čuvale pod specijalnim režimom, sa stalno upaljenim svetlom u ćeliji i sa stražarima koji su budno pratili svaki njegov pokret. Tek kada je poznati bečki psihijatar dr Martin Papenhajm dobio dozvolu da dođe u Terezino, kako bi proučavao psihičke promene kod zatovrenika, moglo se saznati nešto više o teškom životu glavnog osuđenika. Prema Papenhajmovim rečima Princip je bio u lošem stanju. Žalio se da mu je uskraćeno jedino zadovoljstvo u životu - čitanje knjiga. Priznao mu je da je hteo da izvrši samoubistvo i to peškirom koji mu je kao jedini od stvari ostavljen u ćeliji. Ubrzo je oboleo od tuberkuloze i prebačen je u zatvorsku bolnicu, gde mu je amputirana desna ruka, zbog tuberkuloznog procesa na kostima. Jedan drugi lekar, A. Marš izneo je nešto detaljnije podatke o Principovom životu u Terezinu: "kada sam u leto 1916. godine počeo lečiti Principa na hiruškom odeljenju garnizonske bolnice u Terezinu, on je već bio kandidat smrti, živi leš, njegovo do kostiju sasušeno telo pokrivale su mnoge tuberkulozne rane u veličini tanjira.
Sigurno je Princip još pre svoga hapšenja nosio u sebi klicu tuberkuloze, ali su dve godine tamnovanja u kazamatima terezinske tvrđave bile dovoljne da toliko rasplamte to žarište bolesti da se smrt bolesnika mogla očekivati u najkraće vreme. Čim su se pojavili prvi teški simptomi tuberkuloze, preneli su ga u garnizonsku bolnicu, u kojoj je imao istu negu kao i ranjeni ili bolesni vojnici. Nadzor je, doduše, bio veoma strog: jedan vojnik s nataknutim bajonetom stajao je u njegovoj sobi, dvojica su stajali pred vratima, a dvojica su držali stražu ispod prozora, iako je pokušaj bekstvo od strane bolesnika bio isključen, jer bi on jedva mogao da pređe dve stotine metara. Uprkos strogoj zabrani ma kakvog razgovora s njim, ja sam ipak za vreme lečenja našao više puta prilike da s njim progovorim nakratko. NJemu samome koji nije smeo da piše, čita, niti da ma s kim govori, bilo je pravo olakšanje kada je bar mogao s nekim da porazgovara... U razgovoru sa mnom on nikada nije žalio ono što je učinio, čak i da je mogao da nasluti strahovite posledice atentata - izbijanje svetskog rata. Na crtama njegovog lica pročitala je gotovo svečana ozbiljnost: oči, koje su duboko ležale u svojim dubinama, izgubile su sjaj i plamen, i one bi zasjale na trenutak, kad bi počeo da govori o oslobođenju svoga naroda. Predan strpljivo svojoj sudbini, on se oprostio od svih zemaljskih stvari i svoj skori konac očekivao je sa stoičkom mirnoćom. Na dobrom nemačkom jeziku pričao mi je mnogo o svojoj porodici i o svom kratkom životu, ali nikada nije spomenuo ljude iz Crne ruke, koji su ga, po mišljenju austrougarske tajne plicije, naveli na to delo. UMRO U MUKAMA ZA vreme dvogodišnjeg tamnovanja narasla mu je dugačka brada, tako da je izgledao za deset godina stariji. Kad su mu skinuli bradu, preda mnom se pojavilo jednointeligentno, mladalačko lice, puno izražaja. Vitko i nežno Principovo telo imalo je tipičan tuberkulozni habitus. Kao što sam već pomenuo, grudi su mu bile prekrivene velikim tuberkuloznim gnojnim ranama. Zglob u desnom laktu tuberkuloza je toliko bila uništila da se gornji i donji deo ruke morao da veže srebrnom žicom." Princip je umro u najtežim mukama 28. aprila 1918. godine, nekoliko meseci pr kapitulacije Austrougarske. Sahranjen je noću između 28. i 29. aprila na mesnom groblju, uz najstrožije mere bezbednsoti i u potpunoj tajnosti.
Hteli da sude Srbiji MADA su Gavrilo Princip i njegovi drugovi uporno negirali pred istražnim sudijom i na samom suđenju da su zvanični srpski organi u Beogradu znali za pripremu atentata, austrougarski političari i dvorski krugovi u Beču nisu verovali tim iskazima, ili su se pravili da ne veruju, kao bi optužili Srbiju za ubistvo svoga prestolonaslednika.
Iako je Princip više puta u istrazi i pred sudskim većem izjavljivao da "njega niko nije nagovarao na ovo đelo", sudije su pod svaku cenu hteli da dobiju Principovo priznanje za umešanost srpske vlade u atentat. To mi nije polazilo za rukom, jer je glavni atentator u toku celog sudskog procesa ostao dosledan u svom prvobitnom iskazu. Koliko je bečkim vlastima bilo stalo da umešaju zvanični Beograd u događaje u Sarajevu pokazuje slučaj sa izveštajem njihovog specijalnog istražitelja, koji je odmah nakon izvršenog atentata doputovao u Bosnu. Visoki austrijski činovnik Fridrih fon Vizner, pošto se upoznao sa celim slučajem i saslušao ljude u nadležnim organima, uputio je šifrovani telegram u Beč u kojem je konstatovao: "Nije moguće dokazati učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi ili u obezbeđivanju oružja za atentatore." Austrougarsko ministarstvo inostranh poslova bilo je iznenađeno, ali i razočarano izveštajem svoga specijalnog izaslanika, jer se nadalo da će za svoje optužbe da iza svega stoji Beograd dobiti neoborive dokaze. Interesantno je da je upravo insistiranje Beča da se dokaže umešanost srpske vlade u atentat pokolebalo mnoge dobronamerne ljude, jer su poverovali da "gde ima dima tu ima i vatre." Optužbe austrougarskih vlasti o odgovornosti Srbije za sarajevski slučaj prihvatili su nažalost i neki austrijski, nemački i drugi istoričari. Istorijska dokumenta koja su pronađena posle završetka Prvog svetskog rata nedvosmisleno, međutim, pokazuju da regent Aleksandar, zatim Nikola Pašić, kao predsednik vlade, Stojan Protić, kao ministar unutrašnjih poslova, kao i drugi srpski zvaničnici nisu zlai da Gavrilo Princip i njegovi drugovi spremaju atentat na Ferdinanda. ALi, mora se, isto tako, priznati da su bili upoznati sa činjenicom da su neki naoružani ljudi prešli Drinu nekoliko nedelja pre dolaska austrougarskog nadvojvode u Sarajevo. Vladimir Dedijer je pronašao jedan dokument iz koga se vidi da je ministar Protić, dobivši poverljivu informaciju od srpskih agenata iz Bosne, odmah obavestio predsednika vlade Pašića, da su "dva đaka više gimnazije, od kojih se jedan zove "Triša" otišli u Sarajevo. "Oni su nosili 6 bombi i četiri revolvera" stoji dalje u izveštaju Protića. "Triša" prema Dedijeru je Trifko Grabež. Iz beležnice Nikole Pašića, koja je, takođe pronađena posle rata, vidi se da je on ovu informaciju svoga ministra unutrašnjih poslova "primio k znanju i zabeležio". Međutim, ovakva i slična službena obaveštenja o prelasku naoružanih ljudi iz Srbije u Bosnu i obratno bila su česta pojava u to vreme i zbog toga nisu morala da izazovu posebnu pažnju predsednika vlade. Što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova, onoje reagovalo na sve ovakve dojave i rdovno skretalo pažnju svojim organima na granici da sprečavaju prelazak naoružanih ljudi preko Drine. U jednom aktu pomenutog ministarstva skreće se, na primer, pažnja načelnika Podrinjskog okruga "da kada je reč o prelasku naoružanih ljudi preko granice, po naređenju gospodina ministra predsednika sve ovakve slučajeve treba da sprečavate." Ali ova naređenja civilnih vlasti njebilo lako sprovoditi, jer su to često ometali granični organi koji su bili u nadležnosti vojske. Naime, sve granične karaule bile su pod komandom tadašnjeg načelnika Obaveštajnog otseka Generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, a ovaj u mnogim stvarima nije imao istovetne poglede sa vladom. Pukovnik Apis je, naime, smatrao da će Austrogarska napasti Srbiju i da zbog toga svim sredstvima treba raditi na njenoj destabilizaciji. Ovo je bio jedan od razloga što su vojni organi pod njegovom komandom propušteli naoružane ljude preko Drine.
Kao što se vidi, svi do sada pronađeni dokumenti ukazuju da zvanični srpski organi nisu znali da Princip i njegovi drugovi spremaju atentat, ali su znali da su neki naoružani ljudi prešli granicu na Drini, uoči dolaska Franje Ferdinanda u Sarajevo. Opravdano se postavlja pitanje zašto o tom saznanju nisu obavestile Beč, kako bi austrougarski policijski organi preduzeli odgtovarajuće mere. Na ovo veoma delikatno pitanje odgovor je dao naš ugledni istoričar Vladimir Čorović. On kaže: "Izvesni krugovi su odgovornost srpske vlade za atentat izvodili iz toga što nije, kad je doznala da se nešto sprema i da su izvesna lica prešla preko granice, upozorila na tu činjenicu bečku vladu i tako pripomogla da se put prestolonaslednikov ili odgodi ili izvede sa više opreznosti. Sa srpske strane odgovaralo se, uglavnom ovo: Službeno se nije moglo saopštiti ništa konkretno, jer se konkretno ništa nije ni znalo. A ako bi se dala samo opšta nagoveštenja, moglo se to, prema ondašnjim nimalo prijateljskim odnosima između Srbije i Austrije, smatrati kao da Srbija tim neodređenim opomenama hoće da omete put prestolonaslednikov u Bosnu i da se neovlašćeno meša u odnos između prestolonaslednika i njegovih podanika. Sad kad se o tom rasuđuje posle izvršenog atentata, takvo shvatanje može izgledati kao nategnuto, ali se onda, pre atentata, ono doista moralonametati svakom srpskom državniku. Da atentata nije uopšte bilo, kao što se lako moglo dogoditi, a da je otišla opomena srpske vlade sa nagađanjima da bi njega moglo biti, kakav bi položaj bio njen prema Beču i Dvoru, i kako bi ga tumačila i ispredala neprijateljska javnost? Jedna vlada može uzeti na sebe da javlja takve stari samo onda kad o izvsnim licima i pripremama može dati autentične podatke, a takvih podataka srpska vlada nije imala... Ako se nedvosmisleno može utvrditi da srpska vlada i drugi zvanični organi nisu bili upleteni u događaje od 28. juna 1914. godine, takva dcedirana tvrdnja ne bi se mogla dati u pogledu nekih nezvaničnih srpskih organa, pre svega organizacije "Ujedinjenje ili smrt", koju su još nazivali "Crna ruka", kao i organizacije "Narodna odbrana." Istorijski dokumetni koji su do sada pronađeni pokazuju da su neki rukovodeći ljudi iz tajneorganizacije "Ujedinjenje ili smrti", a pre svega Apis bili, ne smao upoznati sa pripremama atentata, nego su atentatorima pomogli da dođu do oružja kojim je ubijen Franjo Ferdinand. Da bi se rasvetlile okolnosti pod kojima se ovo dogodilo treba se malo bolje upoznati sa istorijom nastanka i delovanja pomenute organizacije. Ona je naime, nastala 1911. godine, kao reakcija na aneksiju bosne i hercegovine a činili su je uglavnom vojna lica koja su izvršila državni prevrat 1903. godine, čime je omogućeno dinastiji Karađorđević da ponovo dođe na presto. Upravo u ovoj činjenici treba tražiti odgovor na pitanje kakko je bilo moguće da u jednoj pravnoj državi (a Srbija je to, nesumnjivo, bila posle 1903. godine), grupa oficira na čelu sa pukovnikom Apisom ima tako veliki uticaj na gotovo sve političke i vojne strukture, da su mnogi smatrali da "Crna ruka" predstavlja "državu u državi." Kralj Petar I Karađorđević, iako demokrata po ubeđenju, činio je mnoge ustupke ljudima iz ove organizacije, smatrajući, valjda, da im se time odužuje za njihov doprinos njegovom povratku na vlast u Srbiji. Čak je i njegov sin Aleksandar imao dobre odnose sa Apisom i njegovim ljudima, jer su oni nastojali da se titula prestolonaslednika, oduzme najstarijem Petrovom sinu Đorđu i prenese na mlađeg, što je i učinjeno 1909. godine.
GLAVA U FORMALINU Drugi terzinski sužanj Nedeljko Čabrinović umro je pre Principa - 23. januara 1916. godine, takođe u teškim mukama. NJegova smrt pružila je još jedanput priliku sarajevskim vlastima da iskažu svoju patološku mržnju prema osuđenim mladobosancima. Krivično veće sarajevskog suda je, naime, zahtevalo od uprave zatvora u Terezinu da se mrtvom Čabrinoviću odseče glava i "pošalje u Sarajevo da bi bila izložena u muzeju". Austrougarske vojne vlasti bile su humanije od sarajevskih sudija odbile su njihov zahtev. Međutim, posle završetka Prvog svetskog rata, otkriveno je da su sarajevske sudske i političke vlasti, koje svoj naum nisu mogle da sprovedu u odnosu na mrtvog Čabrinovića, to uspele učiniti nekoliko godina ranije sa mrtvim Bogdanom Žerajićem, mladobosancem, koji je pokušao atentat na cara Franju Josipa i poglavara Bosne i Hercegovine Varešanina. Posle Žerajevićevog samoubistva, odsečena mu je glava i stavljena u teglu sa formalinom koja je čuvana u Kriminalističkom muzeju u Sarajevu, sve do kraja Prvog svetskog rata. Treći terezinski zatvorenik Trifko Grabež umro je u zimu 1916. godine, dok je nekoliko osuđenika okončalo svoj život u kaznenom zatvoru Melersdorfu, među njima i stari Mitar Kerović i sin mu Neđo, kao i Jakov Milović.
