Zenica prva stanica Đampaolo Pansa | 01. avgust 2013. Prateći sudbinu profesionalnog revolucionara Andrea Skana ispriĉana je i sudbina Evrope tokom 20. veka
Ţeljezara u Zenici PRATEĆI sudbinu profesionalnog revolucionara Andrea Skana ispriĉana je i sudbina Evrope tokom 20. veka. Od buntovnog deĉaka sa Sardinije, potom španskog borca, Musolinijevog zatoĉenika, rukovodioca Pokreta otpora u Đenovi, pobednika u Drugom svetskom ratu, Skano je na kraju poraţen. Završava na Golom otoku, otoku zla. Posle tri godine je pušten, neko vreme ţiveo u Rijeci i uspeo da se vrati u Italiju. Stigao je u svoju zemlju, ali ponovo kao zatvorenik. Zatoĉenik ćutnje o onome što je proţiveo u gulagu. „Cela KPI, na ĉelu s Toljatijem, stala je na stranu Informbiroa. To nije bilo lako. Trebalo je objasniti bazi da je Tito jednog dana bio heroj, a da je drugog postao prljavi fašista, ameriĉki sluga, ukratko neprijatelj“, priĉao mi je profesor Pjetro Pastorino, sin partizana i bivši komunista. Mesec dana pre toga, 25. maja, list „Unita“ slavio je Titov roĊendan, uz veliku maršalovu fotografiju i legendu u kojoj je pisalo: „Jugoslovenski narod pod voĊstvom druga Tita danas je angaţovan u borbi za izgradnju svoje zemlje i socijalizma“. „Naravno, i Tito je znao da i u partiji kao i u drţavi, ima mnogo onih koji su verni Staljinu“ dodade profesor. “MeĊu njima je bilo i Italijana, koji su godinu dana pre toga došli u Jugoslaviju“. To su bili ljudi koji su smatrali KP SSSR partijom vodiljom. Mnogi od njih su uĉestvovali u Pokretu otpora u ime Staljina i SSSR. Ti karakteri se nisu mogli menjati iz dana u dan.
DOBAR I ZAO GLAS OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda) je bila na dobrom ili lošem glasu, zavisi kako za koga. Posle pobede, krajem 1945. maršal Tito je odluĉio da je odrţi u ţivotu i da je ojaĉa, prema principu koji je glasio ovako: „Ako OZNA uteruje strah u kosti onome ko ne voli novu Jugoslaviju, znaĉi da je ona u korist našeg naroda“. Potom je OZNA promenila naziv i postala UDBA (Uprava drţavne bezbednosti). „Za jugoslovenski komunizam oni su postali ’informbirovci’, neprijatelji naroda, staljinistiĉki agenti“, nastavi Pastorino. „Optuţeni su za najapsurdnija dela: sabotaţu, špijunaţu, oportunizam, konspiraciju s ciljem zavere, pokušaj da se Titova vlast sruši oruţjem. Tako mi je priĉao otac...“ Prvi su zbog prekida Staljin - Tito stradali najaktivniji ljudi iz Monfalkonea. Odmah, već u avgustu 1948, politiĉka policija ih je uhapsila u Rijeci. Ukupno 18 italijanskih komunista. Jedan od njih bio je Nikola AnĊelo, stolar, 45 godina, zaposlen u brodogradilištu u Monfalkoneu, partizan, stigao u Rijeku u aprilu 1947, gde je takoĊe radio u brodogradilištu. U Institutu za istoriju pokreta otpora Trsta nalazi se njegovo svedoĉenje o tim danima: „U avgustu 1948, u moj dom je došlo pet ili šest policajaca s mitraljezima. Odveli su me u zatvor, u Rimsku ulicu, u Rijeci. Optuţnica mi je dostavljena 25. avgusta, na hrvatskom i italijanskom jeziku. Teretili su me za remećenje javnog reda i mira, verovatno zato što sam uĉestvovao na skupu u Rijeci, u bioskopu „Partizan“, kao i mnogi sunarodnici koji podrţavaju Informbiro. Presuda je glasila interniranje u Bosnu, zajedno sa suprugom i ćerkom Natašom, koja je imala dve godine. U grupi nas je bilo 38, 18 optuţenih, 9 supruga i 11 dece. Skoro svi deportirani su bili drugovi iz Monfalkonea koji su bili rukovodioci partije“. Odveli su ih u Zenicu, gde su radili u rudnicima uglja, zajedno s nemaĉkim zarobljenicima, koji su osuĊeni na prinudni rad da bi obnovili ono što su srušili tokom rata. Oni su, ipak, imali sreće. Do 1949. svi su se vratili u Italiju. Ostali italijanski komunisti su poslati u fabrike u Sarajevo i druge jugoslovenske gradove. Tamo su ostali do 1950. Mnogo gore su prošli oni koji su se, nakon hapšenja u Rijeci i Puli, organizovali da pomognu interniranima i onima koji su izgubili posao. Optuţba je bila da su osnovali organizaciju. I u ovom sluĉaju Udba ih je lovila jednog po jednog. Sve se dešava 1949, u godini velike represije. Njihova sudbina je bila crna: završili su u zatvorima ili u gulazima koje je Tito otvorio za komuniste verne Staljinu. NARUDŢBENICA KNjIGA „Zatvorenici tišine“ moţe da se kupi u knjiţarama Delfi i Vulkan i da se naruĉi na mejl
[email protected], na telefone 011/3237007 i 064/1470299 i sajt www.novoli.rs. Represija se tada nalazila u fazi jedan, nazovimo je tako. Do avgusta je rasprava o Informbirou unutar KPJ bila skoro pa slobodna. Poĉetkom jeseni, poĉela su prva hapšenja. Do kraja godine broj uhapšenih se povećavao. Faza dva poĉinje u januaru 1949, a znak promene stigao je u Titovom govoru pred srpskim komunistima, gde je poruĉio da je propaganda Informbiroa ĉin „neprijateljstva i kontrarevolucije“. Tokom 1949. broj uhapšenih, u odnosu na 501 iz 1948, porastao je na 6.290. Neki autori kaţu da je represija bila mnogo veća. Zatim dolazi faza tri, tokom 1950, s manjim brojem hapšenja, ali s lošijim tretmanom zatvorenih i teţim osudama. Okrutnost je toliko bila izraţena da su mnogi preţiveli tvrdili da su nacistiĉki Gestapo i šefovi naci-logora bili diletanti u poreĊenju s policijom Ozne-Udbe!
Zverstva nisu ĉinjena sluĉajno, a zlo uhapšenim zatvorenicima i deportovanim ĉinili su, takoĊe, komunisti. To nam otkriva odgovor pukovnika Udbe informbirovcu Dal Pontu. Pukovnik je tada rekao da Titov reţim ţeli da izbegne ono što se dogodilo u fašistiĉkoj Italiji: „Iz Musolinijevih zatvora zatvorenici su izlazili prekaljeniji, pripremljeniji da nastave borbu nego kada su u njih ulazili. Naš sistem, koji vi osuĊujete, treba da nam osigura da nam nikada više ne moţete naškoditi“. Zatim, persirajući Dal Pontu, kako se to ĉinilo sa svim zatvorenicima, zakljuĉio je: „Ne znam da li ćete izaći i kada. Mogu da vam garantujem da nećete imati fiziĉku i moralnu snagu da se borite protiv nas“. Ceh su platili ljudi koji nikada nisu mogli da zamisle da će pretrpeti zlo od svojih drugova, s kojima su se zajedno borili protiv nacizma i fašizma, verujući da stvaraju novo savršeno društvo. Moţda će i to uticati na odluku koja se ĉini apsurdnom: oni nikada nikome neće priĉati o onome što su preţiveli.
Ni ptica da proleti! Đampaolo Pansa | 02. avgust 2013. Jedno od najsurovijih kaznenih mesta bio je zatvor u Sremskoj Mitrovici, u Srbiji. Tito i tajna policija znali su svakako gde da zatvore uhapšene informbirovce
Ostrvo Sveti Grgur TITO i tajna policija znali su svakako gde da zatvore uhapšene informbirovce, pošto su u komunistiĉkoj Jugoslaviji zatvori za politiĉke protivnike bili jedina roba koje je bilo u izobilju. Sa okrutnim licemerjem, zatvori, a naroĉito oni namenjeni politiĉarima, nazivani su popravne ustanove. Odnosno mesta za ideološko i graĊansko prevaspitavanje, što je za informbirovce znaĉilo da su bili
prinuĊeni da poreknu sopstveni izbor i da prijave one koji su razmišljali na isti naĉin, makar to bila i ţena, dete, brat. Jedno od najsurovijih kaznenih mesta bio je zatvor u Sremskoj Mitrovici, u Srbiji. Tamo je zatvorenik mogao da bude pretvoren u gomilu kostiju, bez ikakvih prava. Jedan italijanski informbirovac, od onih koji su došli iz Monfalkonea, bio je prinuĊen da provede tri meseca ruku uvek vezanih iza leĊa, bez mogućnosti da se opere ili da izaĊe na vazduh, uronjen u sopstveni izmet, prisiljen da jede poput ţivotinje, iz ĉinije na podu ćelije. Još jedno pakleno mesto bio je zatvor u Staroj Gradišci, u Hrvatskoj. Saĉinili su ga od tvrĊave sagraĊene 1750, u doba Marije Terezije Habsburške, kao predstraţu protiv muslimanskih trupa. Unutar zidina, nicale su mnoge zgrade, gotovo sve kasarne, koje su izmeĊu 1941. i 1944. pretvorene u logor kojim su upravljali Nemci i ustaše. Posle Titove pobede, tvrĊava u Staroj Gradišci postala je mesto za progon i kaţnjavanje drugih zatvorenika. MeĊu njima su se nalazili brojni Italijani iz Istre, iz Kvarnera i Dalmacije, koji su smatrani fašistima ili jednostavno protivnicima novog komunistiĉkog reţima. Bili su to oni koji su preţiveli fojbe. Svi osuĊeni na godine prinudnog rada, gotovo uvek posle procesa kojima nisu mogli da prisustvuju. Tokom zime izmeĊu 1946. i 1947. godine zatvoreno je tamo i 200 katoliĉkih sveštenika, koji su osuĊeni izmeĊu 15 i 20 godina zatvora. Kada se dogodio raskid izmeĊu Tita i Staljina, sastav zatvorenika se ponovo izmenio. U Staru Gradišku stigli su informbirovci. Valja još pomenuti zatvor u Bileći, u Hercegovini: staru austrougarsku kasarnu, pretvorenu u logor. IzmeĊu 1949. i 1953. godine tu je bilo zatvoreno 3.567 politiĉkih kaţnjenika. Od njih je 98 podleglo muĉenjima ili su sebi oduzeli ţivot. Samo je jedan uspeo da pobegne. Ostalo je svedoĉanstvo, knjiga koju je napisao Bruno Fontana, „Velika prevara“, objavljena 1995. u Mancanu, u okrugu Udine. ĐILASOVO PRAVDANJE U UNIŠTENjU protivnika, Titov reţim sluţio se uglavnom logorima organizovanim namenski za one koji su bili osumnjiĉeni za odanost Staljinu. Po Milovanu Đilasu, jednom od Maršalovih najbliţih saradnika, bilo je nemoguće izbeći stvaranje koncentracionih logora. Nemoguće, naravno, ukoliko se ţelela odrţati u neizmenjenom obliku despotska vlast Komunistiĉke partije Jugoslavije i nije se ni pomišljalo na ostavljanje makar mikroskopskog prostora protivnicima. Rezultat je bio jeziv spoj revolucionarne vlasti i staljinistiĉke doktrine. Fontana se borio kao partizan u brigadi „Garibaldi-Gramši“. Mladi komunista prešao je granicu s masovnim povratkom, a jugoslovenski drugovi su ga poslali na izgradnju pruge, koja vodi do Sarajeva. Potom je radio na izgradnji Auto-puta bratstva i jedinstva, koji je trebalo da poveţe Zagreb i Beograd. Napokon, našao je posao kao farbar na gradilištima u Rijeci. „Ovde ga uhapsiše poĉetkom 1951, kao informbirovca. Vojni sud ratne mornarice pokrenuo je sudski proces protiv njega, kao zatoĉenika u splitskom zatvoru, osudivši ga na tri godine prinudnog rada. Odmah je deportovan u zatvor u Bileći, u kome je u tom trenutku boravilo 1.300 zatvorenika, velikim delom ĉinovnika jugoslovenskih oruţanih snaga, za koje se smatralo da su bili odani Staljinu. Tu je ostao do poĉetka 1954, kada je, odsluţivši kaznu, proteran iz Jugoslavije. Uţasi o kojima pripoveda Fontana u svojoj knjizi podudaraju se s onima koje ćemo zateći u gulagu na Golom otoku. Kao potvrda da je svirepost titovske represije bila rezultat planiranog sistema nareĊenog s vrha. Jedan logor ili gulag napravljen je na ostrvu Ugljan, ispred Zadra. Drugi je postavljen na drugom ostrvu, mnogo manjem, Sveti Grgur, u Kvarnerskom zalivu. O ovom mestu beskrajnih patnji, postoji svedoĉanstvo jednog od Monfalkonaca iz masovnog povratka, Marija Tonzara, komuniste, stolara.
Delovi njegove priĉe, koja se nalazi u Fondu za Informbiro arhiva Feltrineli Instituta za istoriju radniĉkog i socijalistiĉkog pokreta mnogo govore: „Iz logora su se mogla videti, u daljini, samo ostrva Krk i Cres. Sa suprotne strane, i stoga izvan našeg vidika, znali smo da se nalazi ostrvo Goli otok, istih obeleţja kao i Sveti Grgur, puno politiĉkih zatvorenika osuĊenih administrativnim postupkom, odnosno bez sudskog procesa. Ostrvo Sveti Grgur ĉinio je greben od stenja i kamenja, o koji je neprestano udarala bura, uništavajući retke pokušaje vegetacije. Tu nije ţivela bilo kakva vrsta ţivotinja i, što je naroĉito zanimljivo, nije se mogla ugledati niti jedna ptica u letu. Plodni um naših islednika prepoznao ga je kao sredinu podesnu za njihove ciljeve“. U tom logoru Tonzar je delom bio zaštićen zahvaljujući svom zanatu iskusnog stolara. Jedan od komandanata na Svetom Grguru poverio mu je da obavlja poslove u smeštaju nadzornika i u radiostanici. Zatim mu je naredio da napravi štenare. I Tonzar ih je izradio imajući u vidu veliĉinu pasa koje su ĉuvari vodili sa sobom u inspekciju. Jednog dana je shvatio da su štenare korišćene kao sredstva za muĉenje ljudi: „Uterali bi ih unutra silom, i ne bih znao reći kako su izdrţavali oni nesrećni drugovi koji su bili pod stalnim pritiskom naših islednika. Bili su to komunisti koje su svi morali da bojkotuju i zlostavljaju, sve dok ne bi potpuno revidirali sopstvene politiĉke stavove“.
Greh Titove desne ruke Đampaolo Pansa | 03. avgust 2013. Glavni Brozov ideolog Edvard Kardelj osmislio gulag na Jadranu. Trebalo je preţiveti prolaţenje „ispod pokrivaĉa“
Josip Broz i Edvard Kardelj STARI komunista Mario Tonzar ocrtava na kraju svedoĉanstva i liĉnost, koju ćemo predstaviti samo inicijalima C. R. „Dotiĉni C. R. roĊen je u Pazinu u Istri 1913, studirao je medicinu u Padovi, gde se sprijateljio s Evgenijem Kurijelom s kojim je osnovao tajnu univerzitetsku ćeliju KPI. Vrativši se u Istru bez diplome, uĉestvovao je u partizanskom ratu u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, dostigavši ĉin kapetana. Neki tvrde da je kasnije prešao u Udbu. Osumnjiĉen kao informbirovac i osuĊen na ĉetrnaest godina zatvora, priĉa takoĊe Tonzar, u kaznionici u Staroj Gradišci ‘priznao je grešku’, poĉevši da ispoljava interesovanje za nas Italijane“. Naroĉito tokom boravka na Svetom Grguru C. R. se pokazao kao iskljuĉivi muĉitelj onih koji su bili osumnjiĉeni da su ĉlanovi KPI ili njoj bliski. Jedne veĉeri, uhvaćen je kako se, u društvu još trojice, iţivljava nad drugom Danteom Rusijanom. Siroti Rusijan već je prošao kroz još jedan od muĉilaĉkih sistema koji su bili u modi na Svetom Grguru: prolaţenje „ispod pokrivaĉa“. Tonzar ga ovako opisuje: straţari bi, nagomilavši veliku koliĉinu debelih pokrivaĉa, napravili neku vrstu grobnice. Unutar nje deportirac bi bio drţan u potpunoj tami, uz neprestanu opasnost od gušenja, straţari bi ga na smenu nadgledali i batinali, danju i noću, ne dopustivši mu nikada da zaspi niti da slobodno diše. Muĉenje bi trajalo sve dok informbirovac kojeg je trebalo prevaspitati ne bi bio potpuno iznuren. Ali poseban pakao koji je Tito osmislio kako bi uništio protivnike, bio je gulag na Golom otoku. Njegovo ime potiĉe od ĉinjenice da je nešto veći od velikog hrida, kamenit greben okruţen morem, u to doba sasvim pust. MeĊu mnogobrojnim stvarima koje sam proĉitao o izgledu Golog otoka, ostale su mi utisnute u sećanju naroĉito dve. Prva dolazi od Đilasa i tiĉe se sibirske izolovanosti ostrva. Druga potiĉe od strukture tog grebena, strmog sa svih strana, nepristupaĉnog, izuzev jednog pristaništa pod stalnim nadzorom naoruţanih vojnika. Straţari bi govorili deportircima: „Tako one svinje od vaših sovjetskih prijatelja neće moći da doĊu da vas oslobode ĉak ni uz pomoć podmornica“! TRI LOGORA U JEDNOM BILA su to tri logora u jednom. Prvi, i najveći, bio je rezervisan za muške deportirce. Drugi, nazvan Radni logor 5, bio je namenjen ţenama i nalazio se na juţnom delu ostrva, gde su grebeni strmiji. Treći logor, oznaĉen kao Radni logor 101, ali koji su zatvorenici nazvali Manastir ili Rupa, bio je za specijalne deportirce. Za one koje je trebalo podvrgnuti najoštrijem tretmanu, zbog neke poĉinjene greške, prekršene naredbe, stava koji je smatran neposlušnim. Ili zato što su, pre hapšenja, zauzimali znaĉajne poloţaje u jugoslovenskim oruţanim snagama ili u partiji. Ima raznih verzija zašto je izabrano baš to ostrvo. Ona najverodostojnija kaţe da je u poĉetku neki vajar traţio dragocene materijale za svoja dela. Bio je to Antun Augustinĉić, Titov omiljeni vajar. Izvajao je Maršalovu statuu postavljenu ispred rodne kuće jugoslovenskog voĊe. Titovi saradnici naloţili su geologu sa Zagrebaĉkog univerziteta, profesoru Luki Mariću, da prouĉi ostrvce i da utvrdi da li je zaista bilo naslaga mermera i da li su se mogle iskoristiti. „Marić je predao nalaz i potom zaboravio na Goli otok. Tek mnogo godina kasnije saznao je u šta je pretvoreno to ostrvo. Uostalom, dragocenog mermera tamo nije ni bilo. Goli otok bio je sav saĉinjen od beliĉaste stene, boje šlaga, isuviše trošne da bi se mogla klesati. Ali na toj steni će se namuĉiti zatvorenici, prinuĊeni da je razbijaju bez razloga, ĉesto golim rukama.
Sveti Grgur i Goli otok smešteni su blizu jedan drugome. Na istoĉnoj strani, na obali, nalazi se grad Senj. Na zapadu je veliko ostrvo Rab, gde smo tokom rata mi Italijani otvorili koncentracioni logor za hrvatske i slovenaĉke civile, i veliki broj ljudi je tu stradao. Goli otok je malo ostrvo, površine manje od pet kilometara kvadratnih, vrelo leti, ledeno zimi, izloţeno naletima bure, s veoma malo vode za piće. Kada je 1939. u Beogradu vladala monarhijska diktatura, general Dušan Simović je predloţio da se tamo smesti koncentracioni logor za komuniste. Predlog je bio odbaĉen. Ali deset godina kasnije, upravo su ga komunisti ostvarili. I to tako da u njemu zatvore druge komuniste. Tito je bio taj koji je, na leto 1948, doneo odluku da Goli otok postane gulag za drugove koji su ostali odani Staljinu. Njegovo nareĊenje izvršili su Maršalovi bliski saradnici. Pre svih ministar unutrašnjih poslova, Aleksandar Ranković, 39-godišnji Srbin. NARUDŢBENICA KNjIGA „Zatvorenici tišine“ moţe da se kupi u knjiţarama Delfi i Vulkan i da se naruĉi na mejl
[email protected], na telefone 011/3237007 i 064/1470299 i sajt www.novoli.rs. Još jedan od realizatora logora bio je Đilas, takoĊe Titov bliski saradnik. Skanov vršnjak, 1948. imao je 37 godina. Bio je voĊa propagande, a potom sekretar partije. Godine 1953. postaće potpredsednik Saveta, da bi zatim bio iskljuĉen kao disident završivši u zatvoru. MeĊutim, glavnim izumiteljem represivnog sistema u kome je Goli otok predstavljao vrhunac surovosti, mnogi smatraju Slovenca Edvarda Kardelja, Titove desne ruke i glavnog ideologa jugoslovenskog komunizma. Godine 1948. Kardelj je imao 38 godina. Pre sukoba pobegao je u Moskvu, gde je pohaĊao politiĉku školu za rukovodioce Kominterne. Godine 1941, vrativši se krišom u domovinu, bio je na ĉelu trupa na poĉetku partizanskog rata u Sloveniji. Kardelj će potom napisati u svojim memoarima, „Svedoĉanstva“, prisećajući se godine raskida sa Staljinom: „Poĉela je bitka na ţivot ili smrt. Bili smo nemilosrdni prema agentima Informbiroa, drugaĉije nismo mogli da postupimo. U KP Jugoslavije i izvan nje bilo je mnogo neodluĉnih, koji se nisu opredelili ni za jednu ni za drugu stranu, već su ĉekali da vide koja će od dveju strana pobediti. Bilo kakva nesigurnost meĊu komunistima u borbi protiv informbirovaca, u tom trenutku, samo je mogla povećati broj onih koji bi prebegli neprijatelju“.
Pitomci Staljinove škole Đampaolo Pansa | 04. avgust 2013. Ĉelnici logora primenili metode nauĉene u Rusiji. U logoru bilo oko 350 italijanskih zatvorenika
Vladimir Dedijer SVEDOĈANSTVA mnogih deportiraca s Golog otoka, kao i knjiga Đakoma Skotija "Goli otok", govore o represivnom sistemu koji ni po ĉemu nije zaostajao za onim u sovjetskim gulazima. Štaviše, Skoti tvrdi da se, u nekim stvarima, Goli otok pokazao gorim od najgorih staljinistiĉkih logora. Gotovo svi komandanti na Golom otoku bili su oficiri tajnih sluţbi koji su, u periodu izmeĊu oktobra 1944. i februara 1948, pohaĊali specijalnu obuku u Rusiji, u školama NKVD, Staljinove policije. A kad su poslati na Goli otok, primenili su metode nauĉene u Rusiji. Skoti navodi ono što je potom ispriĉao prvi direktor logora, oficir koji ga je izgradio uz napor oko tri stotine obiĉnih zatvorenika, meĊu kojima je bilo i ratnih zloĉinaca, ustaša. Zvali su ga "Uĉitelj". On je tvrdio: "Ljudi koji su bili u upravi, posle moje, bili su nemilosrdni u svojoj okrutnosti. Uspostavili su uţasan reţim, monstruozan. Goli otok je izmišljen kako bi slomio volju, uništio individualnost, dostojanstvo a ĉesto i samo fiziĉko postojanje ĉovekovo". Ovaj posao krvnika ostvarila su do kraja dvojica zapovednika logora koji su došli posle Uĉitelja. Bili su pukovnici u Udbi, obojica poreklom iz Crne Gore: Vojin Jauković i Veselin Bulatović. Ovaj drugi ne samo da je nareĊivao muĉenja kojima je trebalo podvrgnuti zatvorenike, nego je i prisustvovao ubistvu najmanje dvojice deportiraca, koji su bili predstavnici Komunistiĉke partije Hrvatske. Prema Vladimiru Dedijeru, Titovom biografu, od 1949. do zatvaranja politiĉkog logora u novembru 1956, kroz Goli otok je prošlo izmeĊu 31 i 32 hiljade informbirovaca. Dedijer, meĊutim, tvrdi da pravu istinu nikada neće biti moguće saznati, jer je sva dokumentacija uništena. Ovo mišljenje pobija Dragan Marković, autor jedne od prvih knjiga o Golom otoku, jer "dokumenti još postoje, dobro su oĉuvani i pedantno sreĊeni". Tu je zatim i drugo pitanje: koliko je od tih 30.000 i više prokletih preminulo na Golom otoku? I u ovom sluĉaju cifre su nepouzdane. Mnogi izvori pominju 4.000 - stradalih od samog zatoĉeništva, zatim od muĉenja, prinudnih poslova, epidemija ili od oĉaja koji je naveo mnoge od tih zatvorenika da pokušaju da oduzmu sebi ţivot.
Teško je pronaći i odgovor na pitanje koliko je Italijana prognano na Goli otok? Navodno je na Golom otoku bilo izmeĊu 300 i 350 italijanskih zatvorenika, ako pod Italijanima podrazumevamo, mnoge Istrane, Kvarnerce i Dalmatince, naroĉito iz Rovinja, ali i iz Pule, Labina, Rijeke. SLOMLJENI I PONIŢENI ZA preţivele s Golog otoka, kako za Italijane tako i za Srbe, koji su ĉinili najbrojniju grupu meĊu deportircima, a za kojima su sledili Crnogorci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Slovenci i nacionalne grupe poput Albanaca, MaĊara, Bugara i Grka, Goli otok je oznaĉavao duboki prekid u njihovom ţivotu. Svi su odatle izašli poništeni kao ljudska bića, uništeni, poniţeni, uvreĊeni, ranjeni u dubini duše. Svi su bili komunisti, a mnogi od njih su se borili u italijanskim partizanskim formacijama. I upravo zbog toga su ih Titovi komunisti prezirali. Oni su im govorili: "Mi smo ostvarili revoluciju, a ne vi"! To priĉa Đankarlo Pajeta, rukovodilac u KPI, koji je ponekad bio kadar da otvoreno govori. Andrea Skano je dospeo u civilni zatvor u Rijeci jula 1949. Sedam meseci kasnije, u februaru 1950, bio je još tamo. Pozvan je da svedoĉi na suĊenju protiv Marija Tonzara i drugih italijanskih komunista. Sudije i tuţilac, svi oficiri iz mornarice koji su došli iz Splita, ţeleli su da saznaju nešto o LuiĊiju Longu za vreme Španskog graĊanskog rata, a potom u koncentracionim logorima u Francuskoj. Moţda su traţili informacije koje bi mogli iskoristiti u politiĉkoj borbi protiv KPI, u kojoj je Longo bio na drugom mestu, odmah posle Toljatija. To pitanje je po svoj prilici veoma zanimalo vrh KPJ. I kasnije, tokom boravka u logoru na Svetom Grguru, dvojica generala poslata iz Beograda ţeleli su da ispituju deportirce koji su bili u Internacionalnim brigadama. I uvek bi pitali za Longa. Verovatno je Skano krenuo na Goli otok ubrzo nakon svedoĉenja. Moţemo pretpostaviti da je stigao u logor u trenutku kada je već nekoliko meseci trajao najmuĉniji period. Onaj koji je obeleţio dolazak drugog ešelona deportiraca. Svi su dolazili iz Bosne i Hercegovine i, još pre no što bi pristali uz obalu Golog otoka, pretvarali su se u druţinu pokajnika. Odnosno informbirovaca spremnih da slušaju zapovednike gulaga: udarali bi druge zatvorenike, postajali bi uhode, nudili bi se za nanošenje najsurovijih poniţenja. S njima je unesen u taj logor "virus škorpije", uţasan otrov mrţnje prema sapatnicima. Prvi zatvorenici prevaspitaĉi bili su Bosanci. Oni koji su odmah primenili najsurovije muĉenje: autorepresiju, odnosno kaţnjavanje povereno samim zatvorenicima. To je bio jedan od stoţera Titove kriminalne politike, moţda i najsramniji, ne samo na Golom otoku, nego i na svim drugim kaznenim mestima, logorima i zatvorima, popravnim ustanovama namenjenim informbirovcima. Prva faza upotrebe Golog otoka poĉinje u julu 1949. i traje do septembra te godine. Tokom ta tri meseca deportirci su odmah prisiljavani na uţasno naporan rad, ali nisu trpeli muĉenja. Ovaj period, meĊutim, Skano nije iskusio. On je stigao na Goli otok u jeku druge faze, koja je trajala skoro dve godine, od septembra 1949. do leta 1951. Bila je to faza sve napornijeg rada i svakodnevnih muĉenja. Najzad, doţiveo je delimiĉno i treći ciklus na Golom otoku, poĉev od leta 1951. - i dalje prinudni rad, ali su muĉenja bila blaţa. Nije, meĊutim, iskusio ĉetvrtu i poslednju fazu tog gulaga, od poĉetka 1954. do novembra 1956. U tom periodu sve se utišalo: manje naporni poslovi, potpuni prestanak muĉenja, mogućnost primanja pošte, meseĉnog paketa sa ţivotnim namirnicama i poneka poseta ĉlanova porodice.
Doĉek bivših drugova Đampaolo Pansa | 05. avgust 2013.
Udarali su nas pesnicama, šutirali, pljuvali, uz dreku i uvrede. Stari brod "Punat" prevozio je 400 i više deportiraca
"Punat" usidren u rijeĉkoj luci BIO je verovatno poĉetak marta 1950. kada je Andrea Skano krenuo na Goli otok. Ili, bolje reĉeno, na neko bezimeno mesto smešteno ko zna gde. U to vreme, naime, niko se još nije vratio s Golog otoka, a samo oni koji su pripadali Udbi ili tajnim sluţbama znali su za njegovo postojanje. Jedne noći, Skana probudiše u njegovoj zatvorskoj ćeliji u Rijeci i izvedoše ga u hodnik s drugim zatvorenicima iz istog zatvora. Bilo ih je 50 ili 60. Straţari im staviše lisice dvoje po dvoje i vezaše im zglobove obmotavši više puta telefonsku ţicu. Pošto ih ubaciše u veliki sanduk od kamiona, nagomilaše ih jednog preko drugog, uz stalno šutiranje i pesniĉenje. Koliko je trajalo to putovanje niko od deportiraca neće zapamtiti. Kada se kamion zaustavio, zatvorenici su shvatili da su stigli u blizinu mora. Osećalo se po mirisu soli i po ĉistom vazduhu, toliko drugaĉijem od vonja u zatvoru. Bila je to luka Bakar, gde ih je ĉekao brod. Bio je to "Punat", motorni jedrenjak koji je mogao da primi ĉak 400 zatvorenika, moţda i više. Ubrzo zatim, grupi koja je dolazila iz Rijeke pridruţile su se druge kolone deportiraca, koje su stizale iz gotovo svih jugoslovenskih republika. Prilikom prelaska iz kamiona u "Punat", zatvorenici bi morali da podnose šutiranje i udarce u bokove i u leĊa puškama. Stigavši do broda, bacili bi ih na dno plovila. Pošto su nam ruke bile vezane, nismo mogli da se zaštitimo prilikom pada u potpalublje, pripovedao je SerĊo Borme, komunista iz Rovinja. Samo ako bi ko pao na gomilu deportiraca koji su prvi gurnuti dole, šteta bi bila ograniĉena. U potpalublju je deportirce doĉekivala grupa vojnika koji bi, urlajući poput zveri, na sve strane udarali pesnicama i nogama. Kako bi ih bar malo izbegli, trebalo je da se skupe odmah na dno broda, pribijeni
jedni uz druge. Tu bi, pomaţući se meĊusobno, najzad uspeli da se oslobode bakarne ţice, dajući malo oduška oteĉenim i bolnim zglobovima. Potpalublje "Punata", slabo osvetljeno samo jednom petrolejskom lampom, izgledalo je zapušteno, sa starim i nimalo oĉuvanim drvenim gredama. Bilo nas je dosta deportiraca, barem 400, moţda i više. Stoga smo se bojali da će se brod, kad izaĊe na puĉinu, raspasti. UDES MAJORA TOMINIJA KO je bio te zle sreće da padne strmoglavce na dno broda, zadobio bi prelom ponekog vratnog pršljena. To se dogodilo, na primer, Brunu Tominiju, komunisti iz Monfalkonea, koji je tokom partizanskog rata predvodio bataljon Pino Budiĉin, odred istarskih i rijeĉkih Italijana, a bio je i major u jugoslovenskoj vojsci. "S vremena na vreme, vojnici na straţi podigli bi ponekog deportirca i odgurali ga do sredine potpalublja, na ono malo prostora što je ostalo slobodno. Tu bi se zabavljali udarajući ga i prisiljavajući da sakuplja jezikom mrvice hleba koje bi bacili na pod. Verujem da je taj divljaĉki tretman bio osmišljen na samom vrhu, u Udbinim kancelarijama, kako bi se zatvorenici drţali u strahu. Posle ĉetiri ĉasa plovidbe "Punat" je stigao do male nepoznate luke: pristaništa Golog otoka, zvanog Mala Draga. Trebalo je da svane i ubrzo će i Skano i njegovi nesrećni drugovi ugledati krševit profil svog pakla. U potpalublju su se mogli ĉuti nejasni povici koji su dopirali s obale. Bio je to odbor za doĉek, organizovan od deportiraca koji su već boravili u logoru. Smenjivale su se uvrede s politiĉkim parolama. Drali su se: informbirovski razbojnici, dole Staljin, ţiveo Tito! A zatim: Druţe Tito, mi ti se kunemo / da sa tvoga puta ne skrenemo! Pre nego što će "Punat" izbljuvati svoj teret na nasip, Skano ugleda deportirce kako se penju na brod noseći ogromne toljage. Bili su to Bosanci i Srbi. Baciše se u potpalublje i poĉeše da batinaju nesrećnike. Ovi kostolomci izgledali su uţasno. Sama kost i koţa, sivkastih lica, šaka i stopala iste boje, prljavih i iscepanih bluza i pantalona, izlizane vojniĉke kape na obrijanoj lobanji: slika onoga u šta će se, nedugo zatim, pretvoriti novi zatvorenici. Bili su to sobne starešine, pokajnici i aktivisti. Premlatiše sve zatvorenike nagomilane u potpalublju. Kad kroĉiše nogom na kopno, Skana i ostale nateraše da se skinu, obrijaše ih na nulu, a potom baciše u more, kako bi se oĉistili od prljavštine nakupljene u zatvoru i od krvi potekle usled prvog batinanja. Usledila je druga ceremonija, u znak dobrodošlice. Neka vrsta kriţnog puta koji se ponavljao pri svakom dolasku, duţ stenovite i uzbrdne staze koja je vodila do logora. Put prepun oštrog kamenja, koje je poput britve seklo stopala, ĉesto bosa i bez opanaka. Kasnije je Skano ispriĉao Boneliju, profesionalnom revolucionaru, u svedoĉanstvu koje je on delimiĉno preneo u svojim memoarima: "Na tom putu, informbirovski logoraši ĉekali su nas postrojeni u dva reda. Mi smo morali da proĊemo izmeĊu i, kako smo išli napred, udarali su nas pesnicama, šutirali, pljuvali, uz dreku i uvrede. Ja nisam mogao više da izdrţim, put je vodio uzbrdo, bio sam natovaren svojim stvarima i slab od zatvora i od puta. Jedan od logoraša se zalepio za mene, gazeći me kao ludak. Bio sam prekriven krvlju, gušio sam se, preklinjao ga da se zaustavi, da prestane, da me pusti da idem dalje. Ali on je navaljivao. I vikao je: ti si informbirovac kao i ja? E pa onda, evo ti, evo ti i evo ti još!..." Stroj su kontrolisali Udbini agenti i vojnici rasporeĊeni na jednakom rastojanju duţ puta. Ukoliko neki zatvorenik postavljen u Stroj ne bi uĉestvovao u batinanju s odluĉnošću koju bi naloţili straţari, bio bi prinuĊen da se pridruţi tek pristiglim razbojnicima, kako bi i sam bio pretuĉen. Nije bilo moguće proći
ceo Stroj. Obiĉno bi iznureni pali nakon nekoliko desetina metara. Lica punih modrica i naduvenih od udaraca, deportirci bi ostajali danima neprepoznatljivi.
Presude sobnog Šefa Đampaolo Pansa | 06. avgust 2013. Ne znam ko je osmislio ovu monstruoznu ceremoniju, ali izvesno je da se radilo o istanĉanom i neizmerno opakom umu
UBRZO je i Andrea Skano, poput svih ostalih deportiraca, prisiljen da uĉestvuje u linĉovanju onih koji su pristizali na Goli otok. Ne znam ko je osmislio ovu monstruoznu ceremoniju, ali izvesno je da se radilo o istanĉanom i neizmerno opakom umu. Stroj je, naime, predstavljao dvostruku kaznu: za one koji su trpeli udarce i za one koji su bili primorani da udaraju. Batinaši bi se svaki put osetili baĉeni u ponor ţrtve koja se srozava u ulogu krvnika. Bilo je i onih koji bi se srozali do samog dna, pretvarajući se u sadiste. I onih koji su pokušavali da spasu dušu, glumeći samo pokretom batinanje novih zatvorenika. Skano je nastavio da pripoveda Boneliju: „Svaki put kada bi stizao tovar, morali bismo da se postrojimo i da udaramo. Zapravo smo mogli dobro da glumimo. I da guramo novopristigle kako bismo im pomogli da što pre proĊu svoj kriţni put. Ali bilo je uvek onih revnosnih, pa bi na kraju svi izlazili izmrcvareni“. Tako je i Skano stigao u logor, gde će protraćiti tri godine sopstvenog ţivota. Logor, sagraĊen unutar prirodnog logora Golog otoka, bio je ograĊen bodljikavom ţicom, suvišan posao i beskoristan trošak, jer je bekstvo s tog grebena usred mora bilo nemoguć poduhvat. Pored toga, na svakih trideset metara izdizale su se male kule za straţare naoruţane automatima.
Tu su sagraĊene 24 barake i svaka je mogla da primi do 200 deportiraca, znaĉi, logor je imao kapacitet i do 4.800 zatvorenika. Unutar svake barake nalazile su se dve dašĉane pregrade od neobraĊene borovine, jedna prostranija, smeštena u centru, druga nešto manja, prislonjena uza zid. Bile su na dva ili tri sprata, kao kreveti na sprat. Tu su spavali prognanici, na golom drvetu, bez jastuka, s jednim vojniĉkim ćebetom po glavi. Ustvari, nisu spavali, nego leţali unutar skuĉenog prostora, sa ne više od trideset, najviše ĉetrdeset centimetara po glavi. Dakle, natrpani poput stoke unutar tesne štale. Na drvenim leţajima mogli su da leţe samo na boku, a da se nikada ne opruţe na leĊa ili da se ne okrenu. Kako bi legli uveĉe, iznureni, tako bi se ujutru probudili. Tokom godina provedenih na Golom otoku niko nije mogao da se odmori na leĊima. A da drveni leţaji, i barake uopšte, budu još odvratniji, postarale bi se vaške i stenice. Napast koju je bilo nemoguće iskoreniti, pre nego što je i na Goli otok stigao poneki tovar DDT. MUĈENIK I MUĈITELJ SVAKO bi mogao da vreĊa bojkotovanog, da ga pljuje, da ga udara pesnicama ili šutira. Svi teški poslovi bili su njegovi. Prisiljavali bi ga da radi u paru s još jednim logorašem koji bi postajao njegov muĉitelj. On bi ga proganjao bez predaha, svalivši najveći deo posla na njega. Morao bi sve da radi trkom, nogu ĉesto zaštićenih samo parĉetom gume, vezanim ţicom, jer bi se po kamenjarima na Golom otoku opanci pohabali za tili ĉas. Na ĉelu svake barake bio je sobni, Udbin deportirac od poverenja, koji je imao na raspolaganju sobicu samo za sebe. Njegov pomoćnik bio je kulturni, zatvorenik koji je u pauzama od posla imao zadatak da ĉita zatvorenicima politiĉke ĉlanke iz „Borbe“. Bio je tu, najzad, lekar, neka vrsta bolniĉara ĉija je duţnost bila da odrţava listu bolesnika koje je trebalo prebaciti u malu logorsku bolnicu. U suštini, na Golom otoku nije bilo istinske medicinske pomoći. Bolnica je bila jedna baraka pretvorena u ambulantu, u kojoj je radilo nekoliko lekara, takoĊe deportiraca. Bila je lišena bilo kakve sanitarne opreme i potpuno nesnabdevena lekovima. Ali imala je tu prednost što je mogla da skloni bolesnike od logorskih muĉenja, na nekoliko dana, ne više. Na drvenim leţajima u bolnici bilo je dovoljno mesta da se legne, a i hrana je bila manje bedna. Mnogi od zatvorenika koji su u nju ušli na ivici ţivota ili teško oboleli, našli su tu svoj spas. Nekoliko dana nakon dolaska u svakoj baraci odigravala se takozvana „Ilustracija“ sopstvenog poloţaja. Bila je to neka vrsta protokola kojem je bio podvrgnut svaki deportirac. Istragu bi sprovodio sobni, koji bi već dobio na ĉitanje Udbine papire i ĉesto bi ih drţao pred sobom. Na njegova pitanja, okrivljeni bi morao da odgovori u dlaku, nabrajajući sopstvene krivice pred drugim zatvorenicima. Naroĉito su ţeleli da deportirac navede imena. Odnosno da uputi na roĊake, prijatelje, poznanike, ukratko, bilo koga ko je bio u nekom odnosu s njim, na bilo koji naĉin. I ko bi, dakle, bio podloţan sumnji da je poĉinio isto kriviĉno delo kao i on, odnosno da je informbirovac. Ako bi zatvorenik uzvratio istom merom i na naĉin koji je smatran zadovoljavajućim, onda bi sobni izrekao povoljnu presudu. Ukoliko bi sobni smatrao da deportirac nije rekao svu istinu, nahuškao bi ostale zatoĉenike da ga odmah pretuku, tu, pred njim. Oni bi poslušali, i dok bi se neki pretvarali da udaraju krivca, drugi bi ga stvarno masakrirali, kako ne bi i oni sami dobili istu kaznu. Bilo je zatvorenika na smrt pretuĉenih, u tom jezivom ritualu, tek nekoliko dana nakon dolaska u logor. Na Otoku zla postojala su dva razliĉita oblika bojkota, moţda najgnusnije kazne - normalni bojkot, strogi bojkot i najstroţi bojkot. Ali ĉak i onaj normalan, najrasprostranjeniji, predstavljao je zaista pakleno kaţnjavanje.
Poĉinjao bi ritualom oblaĉenja bojkotovanog. Prisiljavali bi ga da nosi crnu košulju i ĉakšire s dve uzduţne crvene trake, kako bi svi mogli da vide da je on gubavac, tvrdoglavi informbirovac, koji odbija da se pokaje. Ovim ritualom, bojkotovani bi prestajao da bude ĉovek i ne bi imao više nikakva prava, ĉak ni ona malobrojna dozvoljena deportircima. Ponekad bi, kako bi još jasnije bio istaknut njegov ništavni poloţaj, morao da nosi oko vrata natpis „Fašista“.
Nema umiranja u paklu Đampaolo Pansa | 07. avgust 2013. Morali da stoje pognute glave dok je ĉitana "Borba". Ni samoubistvo u logoru nije bilo jednostavno
Proslava 1. maja 1951. na Golom otoku NA Golom otoku rad je bio izuzetno teţak za sve, ali je za bojkotovane bio prosto ubistven, a njihove muke nisu prestajale sa završetkom svakodnevnog rada. Po povratku u barake, logoraši su mogli da sednu na krevete od dasaka kako bi slušali kulturnog dok ĉita politiĉke ĉlanke iz "Borbe". Bio je to dosadan i takoĊe poniţavajući obred, zbog ispitivanja koje bi usledilo: Da li si razumeo? Šta misliš o tome? Da li se slaţeš? Pitanja su uvek izazivala vatrenu saglasnost, ali se bar pruţala mogućnost odmora. Ali ne i bojkotovanima, za njih nije bilo predaha. Tokom ĉitanja "Borbe" morali su da stoje na nogama, pognute glave, u ćošku barake. Kad bi stigao trenutak više nego oskudne veĉere, odveli bi ĉetvoricu njih do logorske kuhinje, smeštene u dnu klanca. Ovde bi preteške lonce morali da prenesu do barake. Po završetku veĉere, svi zatvorenici iz barake
rasporedili bi se napolju, u dva reda: bio je to veĉernji Stroj za bojkotovane, kako bi primili poslednju dozu batina za taj dan. Kada bi se završio Stroj, prognanici bi mogli da idu na spavanje na drvenim leţajima. Bojkotovanima je, meĊutim, sledila još jedna muka. Na smenu od po dva sata, bili su prinuĊeni da deţuraju nad kiblama. To su bile posude u obliku prizme, visine otprilike jednog metra, napravljene od zakucanih dasaka i opremljene dvema horizontalnim motkama za prenošenje. Postavljane svake veĉeri ispred barake, kible su sluţile kao javni nuţnik za mokrenje tokom noći, jer su logorski klozeti bili dosta udaljeni. Kada bi koliĉina mokraće dostigla odgovarajući nivo, sobni ili deţurni muĉitelj gurnuo bi glavu bojkotovanog u otpadne vode. I tu bi je drţao uronjenu nekoliko sekundi, sve dok kaţnjenik ne bi imao uţasan osećaj da će se ugušiti. To nije bila najgora kazna. Ukoliko bi smatrali da neko odbija da se povinuje vaspitnoj meri, bacili bi ga u jamu, rupu veliĉine male sobe. Tu bi ostajao bez hrane i vode danima. Kada bi dospeo u stanje iznurenosti, ako bi se usudio da zatraţi da pije od vojnika koji ga je nadgledao, ovaj bi mu se ispišao na lice. U takvim zverskim uslovima mali broj bi uspeo da preţivi. Bojkot nije trajao više od nekoliko meseci, ali se mogao ponoviti više puta tokom progonstva. Iz ovog muĉenja, zatvorenik bi izašao bukvalno uništen. Njegova teţina smanjila bi se zastrašujuće. Ĉak bi i sedenje postajalo muĉenje, jer su kosti bile prekrivene samo koţom. Noge bi, naprotiv, postajale ogromne poput greda i skroz plaviĉaste, zbog nedostatka vitamina ili zbog neke srĉane slabosti. KAMEN ZA MUĈENJE NA otoku zla najprirodniji sistem muĉenja bio je rad, a Udba ga je zamislila i organizovala kao metod torture. Neki od ovih poslova bili su potpuno beskorisni, bez ikakvog smisla. Na primer, izvlaĉenje peska iz mora. Zatvorenici bi se iscrpli u vodi, polunagi, po bilo kakvom vremenu, ĉak i zimi, ĉak i pod ledenim biĉem bure. Ĉemu je sluţio taj pesak, i gde je odnošen, niko nikada nije umeo da kaţe. MeĊutim, najteţa i stalna muka bila je iskopavanje kamenih blokova koje je trebalo negde nagomilati, prenoseći ih s jednog mesta na drugo. Bez ikakvog razloga, osim da se ljudi iznure. "Smatram da niko od bojkotovanih, prolazeći kroz ovo uţasno iskušenje, nije mogao da ne pomisli na samoubistvo, kao jedini naĉin da se stane na kraj patnjama. Ali na Golom otoku ĉak ni samoubistvo nije bilo jednostavno, jer je nadzor straţara bio uvek izuzetno strog. Ponekad bi neko, obuzet oĉajem, uspeo da se popne na krov barake i baci se dole, strmoglavce. Ali s obzirom na to da je baraka bila preniska, pad bi prouzrokovao samo prelom nekog uda. Pored toga, kada bi ozdravio, nesuĊeni samoubica bio bi ponovo podvrgnut bojkotu, kazni kojoj nikada nije bilo kraja", priĉao je stari komunista Borme. Pošto bi prošao kroz bojkot, zatvorenik bi neko vreme bio pošteĊen radne duţnosti. Ostajao bi u baraci i primao veću koliĉinu hrane. Ili bi bio primljen u ambulantu kako bi se oporavio i vratio na prinudan rad. Sistem nije dozvoljavao da informbirovci umru, već ih je trebalo odrţavati u ţivotu koliko god je moguće, muĉiti ih beskonaĉno kako bi se uverili u teţinu svojih zloĉina. A potom ih prisiliti da se promene. Primorati ih da postanu sauĉesnici svojih krvnika. Uništiti im duh. Dovesti ih do poništenja liĉnosti i ĉasti. Kako ne bi, kad jednom izaĊu iz gulaga, više imali snage da se suprotstavljaju jugoslovenskom komunistiĉkom reţimu i njegovom svemoćnom bogu, Titu. Kako bi izbegao bojkot i stekao mogućnost slobode, deportirac je morao da dokaţe svoje Rašĉišćenje s istragom, odnosno da je u potpunosti otkrio sve informacije kojima je raspolagao. Potkazavši rodbinu, prijatelje i sve one koji su, makar i privatno, izrazili neki kritiĉki stav prema komunistiĉkom reţimu.
Bilo je neophodno povremeno otići na raport kod islednika, odnosno kod Udbinog oficira iz sopstvene republike, koji je stalno boravio u logoru, i prenositi mu ĉak i poverljive informacije i izraze utuĉenosti koje bismo ĉuli od drugova u zarobljeništvu. Ako nema ništa od onoga što bi moglo zanimati Udbu, moralo je nešto da se izmisli. Prijava je podnošena usmeno ili napismeno, na papiru od dţakova cementa. Tako su deportirci na Golom otoku pretvarani u vojsku doušnika i klevetnika. A zadatak prevaspitavanja, kojim se Tito ĉesto razmetao u svojim govorima naciji, mogao se smatrati ispunjenim!
NI DRUGA NI PRIJATELJA OSTAO je zapisan Skanov zakljuĉak: "Na Golom otoku svako od nas bio je sam sa sobom. Nije bilo moguće imati prijatelje ili drugove kojima bismo se mogli poveriti. Ako bi ti neko nešto poverio, morao si da ga prijaviš. Inaĉe bi bio prinuĊen da šetaš noseći natpis: 'Informbirovac'. Ako ga ti ne bi prijavio, prijavio bi on tebe zato što ga nisi prijavio. Sistem je funkcionisao".
Pakleni teror glaĊu! Đampaolo Pansa | 08. avgust 2013. Uţasna glad terala je ĉoveka da izgubi svest o svemu drugom. Ugledni komunisti puzili su i skidali kapu pred svakim
Odatle su nadzirani zatvorenici
NA Golom otoku sve je moralo da se uradi golim rukama. Radilo se u rudnicima mermera. Gradili su se rezervoari za prikupljanje kišnice, smeštaj za Udbino osoblje, skladišta za namirnice. I same barake
u logoru izgradili su deportirci. Postojale su i radionice, u kojima su oni najsrećniji obraĊivali mermer i pripremali alatke za ostale. "Dirinĉili bismo od osam do deset sati dnevno", priĉao je Borme, "ĉak i po kiši, pod stalnim nadzorom. A na kraju svakog, uvek iscrpljujućeg dana, vraćali bismo se u barake noseći na plećima teţak teret, poput dţakova cementa ili krompira." "Naš dan bi poĉinjao u cik zore. Na ustaljeni zvuk, morali bismo da siĊemo s drvenih leţaja i da stanemo u red ispred svoje barake. Tu bismo dobili doruĉak. Sastojao se od malo kaĉamaka s kašikom šećera i malo crne sladunjave teĉnosti koja je trebalo da predstavlja kafu. U podne bi posao bio prekinut zbog drugog dnevnog obroka. Sastojao se uvek od porcije vodnjikave supe i komada hleba koji nije teţio više od sto grama. Ista porcija bi bila podeljena za veĉeru. MeĊu najstrašnijim uspomenama koje se ĉuvaju urezane u sećanju bivših deportiraca s Golog otoka nalazi se svakako gladovanje. Uţasna glad, koja nije dopuštala predaha. I razjarila bi ĉoveka, nateravši ga da izgubi svest o svemu ostalom. Verovatno je upravo glad bila glavno sredstvo za srozavanje ljudske prirode. Na Golom otoku nije se moglo naći ništa što bi ublaţilo glad. Osim poneke divlje špargle i nejestivih lukovica. Ĉak i prikupljanje ostataka u blizini kuhinja bila je retka prilika. Ako bi neko i uspeo u tome, pretila bi mu opasnost od batina. "Dugo vremena", nastavlja Borme, "na Golom otoku nije bilo nikakvog povrća. Logorska uprava poĉe da deli, s vremena na vreme, poneki paradajz, i to tek kada je nedostatak vitamina onesposobio mnoge prinudne radnike. Dovedeni do takvog stanja, niko od nas nije više bio u stanju da podiţe nosiljke natovarene kamenim blokovima". Muĉenje u jazbini primenjivano je samo po letnjoj vrućini. Uveĉe bi ţrtva koju je odredio sobni bila prinuĊena da spava ispod zagušljive gomile ćebadi. Kostolomci bi ga neprestano budili, iznenada bi ga pretukli, a onda ga ponovo pokrili dodatnim pokrivaĉima. Tokom batinanja, vikali bi: "Tako će Staljinov Ċavo izaći iz tvog dupeta!" TakoĊe leti, za neposlušne koji nisu hteli da se pokaju bio je rezervisan tiganj. Deportirac bi bio vezan za sedište i izloţen na šiljastoj izboĉini stene. Tu bi bio ostavljen satima. Da se peĉe na suncu, da izgara od vrućine i ţeĊi sve do potpune iznemoglosti. Na Golom otoku bilo koji predmet mogao je da se pretvori u sredstvo za muĉenje. Vojniĉka kapa je bila obavezna. MeĊutim, bilo je isto tako obavezno skinuti je brzo svaki put kada bi naišao neko od pretpostavljenih: straţar, sobni, islednik, neko od pomoćnih radnika koji nisu bili deportirci, a radili su na ostrvu. Onaj ko ne bi bio dovoljno hitar u tom izrazu potĉinjenosti, dobio bi batine ili bi ga podvrgli nekom od muĉenja. Ta kapa je predstavljala jedan od naĉina poniţavanja onih koji su, pre dolaska u gulag, igrali vaţnu ulogu u Titovom reţimu. Na Golom otoku, naime, nalazili su se jugoslovenski komunisti koji su, samo nekoliko meseci pre hapšenja, bili ambasadori, generali, univerzitetski predavaĉi, pisci, rukovodioci partije, ĉak i ministri u nekoj od republika. Sada su morali da puze i da skidaju kapu pred nekim muĉiteljima neznalicama, ĉesto nepismenim sadistima. Povrh toga, ukoliko bi neki od ĉuvara prozvao zatvorenika, ovaj bi morao da odgovori pognute glave. Teško njemu ako bi ga pogledao u lice!
Bilo je i onih koji su iskusili još gore sisteme. Poznat je sluĉaj slikara Vilima Lonĉarića, koji je tokom poslednjih godina ţivota napisao knjigu memoara pod naslovom "Bando, sagni glavu", po naredbi koju su logorski muĉitelji stalno upućivali zatvorenicima. RoĊen 1924, Lonĉarić je ĉetiri godine bio partizan, zatim su ga demobilisali s ĉinom kapetana prve klase. Uz optuţbu da je informbirovac, Vojni sud u Zagrebu osudio ga je na Boţić 1949. godine na ĉetrnaest godina zatvora. Prvo je prošao kroz zatvor u Staroj Gradišci, a tu je imao prilike da prisustvuje takozvanom plesu jazbinaša. Bili su to zatvorenici za koje bismo danas rekli da su bili izvrsni pojedinci, ljudi sa znaĉajnom politiĉkom ili vojnom prošlošću, svi komunisti. Zapoĉinjali bi svoju zatvoreniĉku karijeru u posebnim odeljcima tog zatvora, zvanim "jazbine krvoloĉnih zveri". Ovde su sobne starešine obiĉno bile ustaše ili domobrani, poraţeni u partizanskom ratu. Sada su, u zatvoru kao kriminalci tretirani kao obiĉni zatvorenici, imali priliku da se revanširaju crvenima. Neprijatelj koji ih je porazio bio je sada u njihovim šakama, lišen bilo kakvih prava. Tako bi, svake veĉeri, u velikoj zatvorskoj spavaonici, te krvoloĉne zveri prireĊivale orgijanje u obliku plesa. Ugledni zatvorenici morali su da obrazuju parove, ali drţeći se za uši. Ostali izuzetni pravili bi se da su sviraĉi, s metlom umesto gitare ili udarajući ritam o gvozdeni ram kreveta. Igraĉi bi bili prinuĊeni da plešu valcer do iznemoglosti, drţeći se neprestano za uši, koje bi ubrzo poĉele da krvare. U pauzama, parovi bi bili prisiljeni da se šamaraju. A na kraju plesa, informbirovski politiĉari podvrgnuli bi se udarcima biĉem ustaškog kapoa. Gola zadnjica bi uskoro krvarila poput ušiju. Naravno, uprava zatvora u Staroj Gradišci znala je sve. I nikada nije intervenisala.
Sedam islednika Udbe Đampaolo Pansa | 09. avgust 2013. Znali su svaki korak logoraša iz svoje republike. Nikada sobni starešina nije kaţnjen zbog surovosti
"Kamena" zgrada, prvo sedište uprave logora IZMEĐU februara i marta 1951, Skanu se navršavala prva godina progonstva na Golom otoku. Ta 51. bila je strahovita za deportirce na Golom otoku. Gulag je sad već savršeno funkcionisao kao mašina za uništenje dostojanstva, liĉnosti i same ljudske biti zatvorenika. Upravo u tim mesecima mehanizmi postizanja ovakvog uništenja poĉeše da dostiţu vrhunac sadistiĉke podmuklosti, poprimajući oblik apsolutnog zla, koje ni po ĉemu više nije zaostajalo za onim koje je karakterisalo nacistiĉke koncentracione logore. To ne kaţu autori knjiga objavljenih o Golom otoku. To kaţu oni deportirci s Golog otoka koji su prethodno već iskusili hitlerovske logore, jer su bili komunisti ili antifašisti ili borci u jugoslovenskoj partizanskoj vojsci. Taĉno je: na Golom otoku nije bila predviĊena sistematska eliminacija zatvorenika. Ali ono što se tamo dešavalo bilo je strašnije od smrti. U svom delu "Ĉovek budućnosti" stari komunista Alfredo Boneli pripoveda o uţasnom kraju deportirca u obliţnjem gulagu, na ostrvu Sveti Grgur, pozivajući se na reĉi Toncara koji je bio neposredan svedok. "Na ostrvu Sveti Grgur jedan drug informbirovac uspeo je da pobegne. Pošto su ga uhvatili nakon tri dana, osuĊen je na uobiĉajeni kazneni postupak: da proĊe izmeĊu dvorednog stroja koji su saĉinjavali drugi deportirci. S tim što je predanost zadatku prvih u stroju bila takva da je ţrtva, savladana batinama, pala na zemlju i podlegla, zgnjeĉena. Tada ga izgaziše dok od njega ne osta samo kaša. Da bi zatim, oko ove zgnjeĉene mase, zatvorenici batinaši, zagrljeni meĊu sobom, uz smeh i pesmu, odigrali kolo." U knjizi Skoti navodi svedoĉenje Udbinog ĉinovnika, koji je takoĊe završio na Golom otoku, jer je smatran nedovoljno revnosnim u represiji informbirovaca: "Bilo je lako uhapsiti osobe koje su javno izjavile da su na strani Informbiroa, ali je bilo teško otkriti one koji su se drţali u tajnosti. Moguće ih je bilo pronaći samo na Golom otoku. Ovde bi te islednik
primorao da napišeš sve ono što si saznao prilikom razgovora s nekim po pitanju Informbiroa ili neke druge politiĉke devijantnosti. Ako bi istraţitelj smatrao da nisi rekao sve što znaš, došapnuo bi sobnom starešini da te dovede u red, a on bi organizovao proganjanja i maltretiranja. Na taj naĉin išlo se ka krajnjem cilju: ne samo prisiliti svakog zatvorenika da promeni politiĉko mišljenje, da se pokaje, nego i da postane Udbin potkazivaĉ, špijun u sluţbi islednika ili sobnog starešine. Strašni uslovi ţivota na ostrvu naveli bi deportirca da se okrene ka tom cilju". S te strane, kontrolni aparat koji je upravljao Golim otokom bio je savršen. Udba ga je prouĉila ne zanemarivši nijedan detalj. Zatim ga je isprobala, mesec za mesecom, sve dok ga nije dovela do vrhunca zla. Na vrhu aparata nalazio se komandant logora. Bio je to uvek neki viši ĉinovnik Udbe, obiĉno pukovnik, starosti od 40 do 50 godina. Takvi su morali da poseduju naroĉite sposobnosti. I osobit ţeludac, prosto reĉeno. Odmah ispod komandanta gulaga, nalazili su se islednici ili istraţitelji. I oni su bili ĉinovnici politiĉke policije, obiĉno kapetani ili majori u Udbi. Bilo ih je sedmorica. Odnosno po jedan za svaku jugoslovensku republiku: Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. I još jedan iz Vojvodine, srpske pokrajine s upravnom nezavisnošću. Sedmorica islednika bili su smešteni u jednoj zgradi, moţemo je nazvati hotelom, koju su sagradili sami zatvorenici. Svako je raspolagao svojom kancelarijom odvojenom od drugih. I imao je iskljuĉivu nadleţnost nad deportircima iz sopstvene republike. Svaki islednik, naime, bavio se "svojim" deportircima i o njima znao sve, ne samo zahvaljujući dosijeima koje je Udba sakupila o njima, još od prvog hapšenja, već zato što su se "njegovi" deportirci morali obraćati njemu, i nikom drugom, iz bilo kog razloga. Bormeov islednik bio je Hrvat. Znao je za svaki njegov korak, svaku izgovorenu reĉ, svaki uzdah. Ako se ne bi javio na raport svakog dana, islednik bi te pitao za razlog, podsticao bi te da budeš revnosniji, aktivniji, pretio bi ti ako bi mu delovalo da se opireš saradnji. A kad bi smatrao da odbijaš ili da nisi baš spreman da govoriš, naredio bi sobnom starešini, koji je bio glavni u tvojoj baraci, da se ophodi prema tebi kao što zasluţuješ. PRAVILA MUĈENjA NA Golom otoku pravilo je bilo da te odrţavaju u ţivotu kako bi se svakoga dana sve više muĉio. I kako bi te prevaspitali u politiĉkom smislu kroz patnju. Jugoslovenski komunisti ne samo da su oponašali nacistiĉke i staljinistiĉke sisteme, nego su dokazivali da mogu i gore od toga. Par islednik-sobni starešina bio je monstruozan i svemoćan. Prvi je štitio drugog, uvek i u svakom sluĉaju. Ĉak i ukoliko bi se radilo o sadistiĉkom zloĉincu, sposobnom za okrutnost svake vrste. Borme se seća naroĉito dvojice: jednog Bosanca i Hrvata, obojica od pedesetak godina, informbirovci koji su dokazali da su se pokajali za tren oka. Bili su apsolutni gospodari zatvorenika potĉinjenih njihovoj batini. Imali su odrešene ruke i mogli su sebi da dozvole svakakve gadosti. Poput svih drugih bivših prognanika s Golog otoka, ni Borme se ne seća da je ikada ijedan sobni starešina bio kaţnjen zbog zloupotrebe vlasti, zbog nasilja, surovosti. Na Otoku zla ne samo da je svirepost trijumfovala, nego je iz uprave gulaga podsticana i nagraĊivana. Što je više bilo ugnjetavanja, to su aktivisti postajali okrutniji u muĉenju svojih drugova, a oni krvnici sticali sve više zasluga u svojoj muĉiteljskoj karijeri.
Košmari Petrove rupe! Đampaolo Pansa | 10. avgust 2013. Jedan od zadataka islednika bio je i pretresanje dosijea
Logor 101, poznat i kao Rupa ili Manastir. JEDAN od zadataka islednika bio je i pretresanje dosijea. To je znaĉilo ne gubiti iz vida ni na tren nijednog zatvorenika, podvrgnuti ga svakodnevnoj kontroli i svrstati ga s vremena na vreme u jednu od kategorija koje bi odredile njegovo ponašanje u gulagu i njegove reakcije na deportaciju. Prvu od tih kategorija ĉinili su „aktivisti“. Nazivani su tako zatvorenici koji su, reĉju i delom, podrţavali i sprovodili „mere prevaspitavanja“. Neki od njih, piše Skoti, postajali bi uobiĉajeni muĉitelji svojih drugova zatvorenika. A bili su tako okrutni da su mogli izvršiti i ubistva. „Pasivisti“ su, pak, bili neposlušni deportirci, koje nije bilo lako prevaspitati i nisu saraĊivali ni s islednicima, ni sa sobnim starešinama ni sa „aktivistima“. Zatim su dolazili „razbojnici“, odnosno zatvorenici koje je trebalo podvrgnuti naroĉito oštrom reţimu, budući da su odbijali da se pokaju. Stoga su bili krivi za ono što se, u terminologiji katoliĉke inkvizicije, nazivalo „istrajavanje u grehu“. Gotovo uvek su to bili izuzetni deportirci, visoki funkcioneri jugoslovenske republike ili Komunistiĉke partije, uhapšeni zato što su se usudili da kritikuju Maršala i njegove ljude. Bili su zatvoreni u posebnom logoru, u paklu unutar pakla Golog otoka. To je bio Logor 101, poznat i kao Rupa ili Manastir. Kategorija „podbadaĉa“ bila je rezervisana za zatvorenike optuţene za širenje loših glasina o logoru, jer su prenosili informacije u sukobu s naĉelom prevaspitavanja i pokajanja. Oni bi, na primer, rekli drugovima istinu koju su, uostalom, svi iskusili na sopstvenoj koţi: da Goli otok nije bio radni, nego zarobljeniĉki logor. Ili oni koji bi se ţalili na hranu, previše oskudnu ili rĊavu, dajući podstreka
drugovima da uĉine isto. Ili oni koji bi pokušavali da izazovu proteste zbog veoma napornog posla i kaznenih sesija. „Repati“ su bili zatvorenici koji su uporno odbijali da prijave rodbinu i prijatelje na slobodi. Oni koji su, dakle, ostavili izvan logora rep opasnih veza. Islednici su nazivali „dvoliĉnima“ one koji su se preobrazili samo na reĉima, ostavši informbirovci u duši. Oni su bili silom primoravani da proganjaju ostale zatvorenike, kako bi dokazali da je njihovo prevaspitanje zaista bilo pravo. Najzad, tu su bili „dvomotorci“. Ovim pogrdnim terminom nazivani su deportirci koji se, odsluţivši dve godine na Golom otoku, kad bi se ponovo našli na slobodi nisu ponašali kao pokajnici, te bi po drugi put završili na Golom otoku. Bio je to košmar u košmaru, koji je nemali broj zatvorenika iskusio. Logor 101, zloglasna Rupa (nazvana Petrova po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore) ili Manastir, nalazio se takoĊe na Golom otoku, na temelju jedne jame koja se otvarala u zemljištu, dubine od osam metara i širine 25. U rupi je podignuta jedna baraka, do koje se stizalo niz merdevine, koje su potom zamenjene stepenicima koje su zatvorenici izdubili u steni. Jama je bila zagraĊena zidom od tri metra visine s dvema kulama za ĉuvare, piše Skoti. Noću je bila osvetljena farovima. Bio je to zatvor za grupu deportiraca koji su, nekada, zauzimali vaţne funkcije. Svi su bili bivši u neĉemu: ministri federalnih republika, generali ili visoki ĉinovnici, direktori fabrika ili novina, ambasadori, rukovodioci KPJ, fakultetski profesori, komandanti partizanskih jedinica ili Internacionalnih brigada u Španiji. Što je neko bio na višoj funkciji, a izneverio je Maršala, to je više morao da ispašta. Neki od njih završili su na Golom otoku zbog optuţbe da su radili kao agenti sovjetskih tajnih sluţbi. Po Skotiju, kroz Rupu ili Manastir prošlo je, ukupno, ne više od 136 posebnih deportiraca. Nemoguće je detaljno opisati stradanja, poniţavanja, sramna nasilja kojima su bili podvrgnuti. U Logoru 101 zabeleţen je najveći procenat stradalih od iznurenosti, bolesti, muĉenja i samoubistava. Neki od zatvorenika su poludeli. “KUFERAŠE“ BEZ MILOSTI KUFERAŠI su bili jugoslovenski komunisti, koji su proveli odreĊeni period u Sovjetskom Savezu, pre raskida. Na primer, na vojnim akademijama ili u politiĉkim školama organizovanim za aktiviste bratskih partija. Na sve njih gledalo se sa sumnjom, jer su ţiveli u neprijateljskoj jazbini. Naredba je bila da se i oni tretiraju naroĉito oštro. MeĊu onima koji su uspeli da preţive, bio je i jedini Italijan koji se našao u Rupi. Zvao se Roberto Rinaldo. Imao je 59 godina 1951. Tokom Španskog rata borio se s republikancima, a zatim je uspeo da se skloni u Sovjetski Savez. Godine 1945. otišao je u Jugoslaviju, gde je stekao ĉin majora u vojsci. Da li je Rinaldo bio osumnjiĉen da radi kao agent moskovskih tajnih sluţbi? Skoti to ne kaţe. Stoji ĉinjenica da je bio dovoljno jak da preţivi Rupu i da se potom vrati na slobodu. Preminuo je u svom krevetu, u Sloveniji, 1976, u 85. godini. Izbavio se još jedan ugledan zatvorenik, politiĉki komesar bataljona Internacionalnih brigada u Španiji: Mirko Marković, nekada nastavnik u školi „Lenjin“ u Moskvi. Upravo zbog toga je uhapšen u septembru 1948, smešten u beogradski zatvor, gde je muĉen dve godine, a zatim poslat u Rupu. Ţiveo je u Moskvi, što ga je ĉinilo izuzetno sumnjivim. Marković će kasnije ispriĉati o Rupi: „Nikakav fiziĉki bol od napornog rada nije se mogao uporediti sa strahovitim psihiĉkim mukama. S poniţavanjima, uvredama, pljuvanjima i moralnim nasiljem neprekidne istrage kojoj smo bili izloţeni. Mnogi od nas nisu izdrţali. Patili su od halucinacija. Postajali bi neprepoznatljivi ispod zapuštenih brada. S kostima koje su izgledale kao da će probiti koţu na svakom delu tela. Neki bi otekli i padali u komu. Jedan, Danilo Drezgić, odluĉio je da se ubije.
Naoštrio je metalnu kašiku i prerezao sebi grlo. Ali bio je toliko slab da je uspeo samo da se rani tako da je umro iskrvarivši“.
Aplauz drugu Rankoviću Đampaolo Pansa | 11. avgust 2013. Upravo je Andrea Skano nazvao Goli otok - Otokom zla. Ili pakao na zemlji. U kom su i prijatelji mogli postati neprijatelji. I gde se više nije razlikovala mrţnja od ljubavi
Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković Upravo je Andrea Skano nazvao Goli otok - Otokom zla. Ili pakao na zemlji. U kom su i prijatelji mogli postati neprijatelji. I gde se više nije razlikovala mrţnja od ljubavi. I neĉoveĉan sistem na Golom otoku Skano opisuje veoma snaţnom slikom: ne ubijaju tvoje telo, nego ĉast. Nije tvoje telo ono koje umire. Ono je osuĊeno da ţivi. Skano u svojoj pesmi upozorava nećaku Rinu da bude paţljiva. Ukoliko bude htela da poseti Goli otok, moraće da se zaštiti gledajući u nebo koje se nadnosi nad njom. Jer će iz tog neba kiša krvi na ostrvo pasti. Da, kiša krvi! Krvi koju su prolile hiljade deportiraca. Krvi koja se pretvorila u kišu kako bi kaznila zlobnike koji su izmislili gulag na Golom otoku i od njega naĉinili grobnicu za toliko ljudskih bića bez krivice. Svakako, i 1951, druga godina zarobljeništva, za Skana je bila veoma muĉna, kao i prva. „Glas o Golom otoku bio je sad već takav“, kaţe Skano, „da se većina onih koji bi bili poslati tamo predavala pre nego što bi uopšte stigla. Tako da je najveći broj novopristiglih, podnoseći udarce
izmeĊu dva reda Stroja, klicao Titu i Komunistiĉkoj partiji Jugoslavije. Ja sam bio jedan od malobrojnih drugova koji nisu govorili i koji je uspeo da ih natera da poveruju da nema ništa da kaţe. Zbog toga, kada je 1951. Udba uhapsila drugove iz druge ćelije i otkrila da je organizacija postojala još od 1948, a da ja nisam otkrio ništa, posledice su za mene bile strahovite“. Tada je Skana verovatno pozvao njegov islednik, onaj iz Hrvatske. Sigurno ga je ukorio, a zatim ga je poslao na bojkot. Jednom, dva, tri puta. Te 1951. Skano je uspeo da preţivi epidemiju tifusa, koja je izbila na Golom otoku neposredno pre leta i koja je ubila 175 deportiraca. Na Goli otok je 1. jula upućen pukovnik, lekar savezne Udbe, Jovan Bijelić. On je 17. jula podneo alarmantan izveštaj o higijenskim uslovima u logoru i o neĉoveĉnom tretmanu zatvorenika. ODGOVORI FRANCUZIMA NA jesen 1951. Skano, kao i svi drugi deportirci, pretrpeo je sprdnju prilikom posete delegacije Socijalistiĉke partije Francuske Golom otoku. Francuzi su 22. novembra, otišli u Beograd da se sretnu s Titom. Nakon nekoliko dana, jedan deo delegacije, uz pratnju nekoliko novinara, stiţe do Golog otoka. Poseta je, kao što će to kasnije potvrditi jedan inspektor, bila pripremljena. A zatoĉenicima je bilo objašnjeno šta i kako da odgovore na pitanja. U periodu od samo sedamnaest dana, u izveštaju tog lekara zabeleţena je smrt 42 zatvorenika. Od toga je 17 preminulo od insolacije, 9 od distrofije i iznemoglosti, 5 od bojkota i 4 usled samoubistva, preostalih 7 iz razliĉitih motiva. Ubrzo nakon izveštaja, u avgustu, ministar Unutrašnjih poslova, Ranković, došao je na ostrvo u inspekciju. Ipak, posle toga nisu zabeleţene znaĉajnije promene u uslovima u kojima su ţiveli deportirci. Povodom Rankovićeve posete Golom otoku postoji jedan odlomak u Dedijerovoj knjizi: „na Golom otoku podlost meĊu zatvorenicima, od kojih su skoro svi bili komunisti još od pre rata ili su pristupili partiji tokom partizanske borbe, dostigla je neopisive razmere. Jednog dana doĊe u logor ministar Ranković. Policajci iz pratnje oklevali su da ga puste unutar ograĊenog prostora. Ali, Ranković je odluĉno ušao, doĉekan pravim ovacijama: Ranković - partija! Ranković - Tito! Spazivši meĊu zatvorenicima starog ratnog druga, ministar mu se pribliţi pruţivši mu ruku, ali on pade na kolena i poljubi mu je. Ranković je bio ravnodušan. Zatim, kada ostade sam s policajcima, stavi ruke na lice, uzviknuvši: mater im kurvinsku, šta smo to uĉinili našim drugovima! Ko ih je doveo u ovo stanje“? O Skanovom vladanju i ophoĊenju drugih italijanskih deportiraca postoji vaţno svedoĉanstvo. Hrvatski pesnik i romanopisac Ante Zemljar, partizanski komandant, smatran je za Titovog protivnika. Prognan je na Goli otok, gde je ostao od marta 1950. do jula 1953. godine, otprilike u istom periodu kao i Skano. Zemljar je ostavio dvadesetak kucanih stranica, pod naslovom: „Beleške o mojim italijanskim drugovima“. O njima kaţe: „Na Golom otoku svi su doţivljavali Italijane kao veoma korektne osobe, visokog morala i naroĉito trezvene u kriznim trenucima. Tako da su se i drugi zatvorenici prema njima ophodili korektno, iako naravno s uobiĉajenim izuzecima pojedinaca koji su se pretvorili u ĉudovišta“. On piše i o Skanu: „Bio je obiĉan radnik, ali uĉen, prinuĊen da hramlje zbog stare rane. Nije poznavao ni reĉ srpskohrvatskog, a u logoru ga je Udba podvrgla surovom specijalnom reţimu. Od smrti ga je spasao zaista bratski odnos sa sapatnicima koji su ga, zauzvrat, barem u baraci poštedeli samostalno organizovanih muĉenja“. Kada je hrvatski islednik otkrio da Skano nikada nije rekao ništa o ćeliji u Rijeci, svakako je podvrgnut surovom specijalnom reţimu. Potom se njegov poloţaj promenio. Borme se seća da ga je video da radi u logorskoj kuhinji.
Da li je Skano prešao iz kategorije pasivista u aktiviste niko neće nikada saznati. Ali to je pitanje bez mnogo smisla, u paklu Golog otoka. Sam Borme nas podseća da su svi deportirci na Golom otoku na kraju morali da se pokaţu kao aktivisti, ako su ţeleli da se vrate kući, pre ili kasnije. A da ne postanu dvomotorci, prinuĊeni da udvostruĉe vreme provedeno u zatvoru. Pesnik Zemljar piše: „Skano je napamet znao desetak pesama iz italijanske knjiţevnosti, i recitovao bi ih sa zanosom: Karduĉija, Leopardija, Paskolija“. Zemljar zakljuĉuje ovako: „Na tom paklenom ostrvu, zatvorenici su traţili ma kakav oslonac, uhvatili bismo se za bilo koju ideju koja bi nam prošla kroz glavu samo da bismo spasli makar delić naše ljudskosti. U svom skitalaĉkom ţivotu proletera bez kuće i bez porodice, Skano je nauĉio da se opušta maštajući, recitujući poeziju i pripovedajući drugovima u nesreći dogodovštine iz sopstvenog ţivota“.
Druga strana barikade Đampaolo Pansa | 12. avgust 2013. Vlado Dapĉević najbolji svedok osvete bivših drugova. Ţene u logoru muĉene na isti naĉin kao i muškarci
Vlado Dapĉević GODINE 1952. odvijala se treća faza, ona u kojoj se ubistveni rad nastavljao, dok su torture bile malo blaţe. Ali Goli otok je i dalje bio pakao kakav je bio oduvek. U istoriji totalitarnih ideologija i ljudi koji ih oliĉavaju, postoje neverovatne grozote koje bi trebalo ispriĉati svakodnevnim jezikom. Jedna od tih grozota bio je otok zla. Ona nekolicina preţivelih koji su smogli snage da ponešto ispriĉaju, ostavili su nam katalog muĉenja koja je teško ĉak i zamisliti. Ona su primenjivana na zarobljenicima po nagonu bolesnog uţivanja... Svedoĉi o tome nekoliko redova u Bjankinijevom eseju. Pripovedaĉ je jugoslovenski komunista, Vlado Dapĉević, borac ljutog prosovjetizma, naviknut na stroge zatvore koji je, takoĊe, deportovan na Goli otok: "Ĉim sam stigao na Goli otok, išĉezle su sve iluzije. Tamo sam shvatio da su oni, odnosno, ĉuvari logora i zatvorenici koji su saraĊivali, svi komunisti, kao što znamo, potpuno prešli s druge strane barikade i, kao i svi odmetnici, svetili su se na najsurovije naĉine, pre svega nad dojuĉerašnjim drugovima. Dobro sam poznavao neke od tih mojih odmetnutih drugova još od pre rata. U poĉetku su morali da piju ili, bolje reĉeno, da ispijaju alkohol nadušak da bi mogli tako da nas muĉe... Kasnije su navikli do te mere da su sliĉna zlodela izvodili s uţivanjem".
U aprilu 1952. na Golom otoku je bilo 3.788 zatvorenika, ukljuĉujući i 388 ţena. Dve godine ranije, ţena je bila 800. Potom su mnoge od njih prebaĉene u logor na ostrvo Sveti Grgur. Ţivele su u izdvojenom, ograĊenom prostoru, bez ikakvog kontakta s muškim zarobljenicima. Neke od njih su bile u logoru zato što nisu htele da prijave muţeve ili sinove informbirovce. Druge su bile tu, jer su njihovi srodnici, pod Udbinim torturama, izjavili da su svoje sumnje izraţavali u porodici i da su njihove ţene ili ćerke znale za njih. I tako su i one završile iza bodljikave ţice Golog otoka. STRAŠNI KRAJ BRANE MARKOVIĆ ĐAKOMO Skoti pripoveda o sluĉaju logorašice na Golom otoku, nastavnice Brane Marković. Bila je udovica prvog sekretara Komunistiĉke partije Jugoslavije, Sime Markovića, pogubljenog u Sovjetskom Savezu 1939, tokom Staljinovih ĉistki. Kada je osloboĊena i napustila Goli otok, Brana se vratila u Beograd, otišla na muţevljev grob i oduzela sebi ţivot. Sve su prošle istu golgotu kao i muški zarobljenici. Muĉene su tokom puta preko mora na "Punatu", zahvaljujući aktivistkinjama, ludaĉama sposobnim za, takoĊe, neopisive grozote. Neke zarobljenice su izdahnule pod torturama. Ali bilo i onih koje su se ubile nakon oslobaĊanja. Zarobljenice na Golom otoku morale su da obavljaju ubistven posao kao i muškarci. Morale su da razbijaju stene eksplozivom, da sitne i prenose gromade, da prokopavaju staze u kamenjaru. U svom ispitivanju, Đakomo Skoti se uverio da se jedina razlika izmeĊu muškaraca i ţena ticala prava ţena da se kupaju, da peru dronje koje su nosile i da odrţavaju higijenu drvenih leţajeva u barakama. "Zarobljenice podvrgnute bojkotu muĉene su manje-više isto kao muškarci. Upregnuli bi nosila na njih tako što bi im dugu kosu vezali za drške." Skoti dodaje: "Ali dešavali su se i drugi uţasi, kako kaţe jedna od preţivelih, stvari koje se ne mogu ispriĉati, zbog kojih proklinjete dan kada ste se rodili". U finalnoj fazi deportovanja ko god je dokazao da je aktivista ili bar da se urazumio, smeštan je u radnu brigadu i slali su ga sa Golog otoka da obavlja zadatke koji su se s vremena na vreme menjali. SerĊo Borme je smešten u jednu od tih brigada. Poslat je na kopno, na planinski venac Velebit kako bi radio na seĉi drveća i ta muka je trajala mesec dana. Borme ga se seća kao srećnog perioda: niko više nije bojkotovan, niti podvrgavan Strojevoj torturi. I hrana nije bila kao ona u logoru od koje ostaješ gladan. Prema Bormeovim mišljenju, i Skano je, pre nego što je izašao, bio smešten u jednu od tih brigada. Njih su ĉesto slali daleko, da rade na izgradnji puteva, a potom na izgradnji autoputeva. Znam da su brigade deportovanih s Golog otoka radile na izgradnji ţeleznica, autoputa izmeĊu Zagreba i Beograda i na gradnji nasipa u Vinodolskoj ravnici. Borme svedoĉi šta se potom desilo: "Kada je došao trenutak da napustim Goli otok, pozvao me je moj istraţni sudija, onaj iz Hrvatske. Udbin sluţbenik mi je saopštio: sad ćemo te poslati kući, ali moraš paziti kako se ponašaš kad budeš napolju. Paziti je znaĉilo da nikad, ni u jednom trenutku ne prekršim niz zabrana koje mi je istraţni sudija cepidlaĉki saopštio. Nikome ne smeš da kaţeš gde si bio. Ne smeš da otkrivaš gde se nalazi ovo ostrvo i kako se zove. Ne smeš da ispriĉaš ništa od onoga što ti se ovde dogodilo. Ne smeš da kaţeš ni reĉi o sistemu kontrole u logoru, poĉevši od prisustva Udbe i nas, vaših istraţnih sudija. Ako ne poslušaš, vratićeš se u logor da opet provedeš godine na prinudnom radu".
Kada je Skano pušten na slobodu, ostavio je iza sebe tri groblja na Golom otoku. Koliko zarobljenika je tamo sahranjeno do poĉetka 1953. i koliko je njih i dalje pokopavano još tri godine, sve do kraja 1956? Niko to nikad neće saznati. Brojke je ponudio Udbin sluţbenik, koji je na Golom otoku bio tri godine. Bio je to pukovnik Ante Rastegorac, koji je 1953. imao taĉno trideset godina. Skoti piše da ga se svi bivši zarobljenici sećaju, kao "zveri u ljudskom obliku". Godine 1982, ĉetiri godine pre nego što će umreti, pukovnik je dao intervju Vladimiru Dedijeru, Titovom biografu. Veoma precizno je izloţio koliki je bio "promet" u logoru na Golom otoku. "Osamnaest hiljada zatvorenika je završilo na Golom otoku administrativnim putem. Broj deportovanih nakon presude civilnog ili vojnog suda dostizao je trinaest hiljada. Dakle, ukupno trideset jedna hiljada za sedam godina. Preciznije cifre nije moguće dati, jer su, kako pukovnik tvrdi, "dokumenti uništeni".
Ţivot pod pretnjom Udbe Đampaolo Pansa | 13. avgust 2013. Ucenjivali su ljude, terali ih da budu špijuni, da rade za politiĉku policiju. Ni u Moskvi nije mogla da se objavi brošura o Golom otoku
Staljin (levo) i Berija (u tamnom odelu) KADA su odlazili sa Golog otoka deportovani su bili u gorem, neopisivo gorem stanju nego kad su dolazili. Crna senka logora pratila je poput košmara puštene zarobljenike. Mnogi od njih su bili fiziĉki skršeni. Neki i duševno bolesni. Mnogi, iako su bili mladi, nisu više imali volje za ţivotom. I ne baš mali broj njih se ubio ili je iznenada umro, bez oĉiglednog uzroka. Uz to, bili su prezreni, odbaĉeni od društva u koje su pokušavali da se ponovo uklope i u kojem su, nekada, bili cenjeni graĊani.
Oni su predstavljali suprotnost politiĉkim zarobljenicima koji se vraćaju kući kada poraz proguta reţim koji ih je progonio. Oni su pobednici, heroji i ĉesto postaju istaknute liĉnosti u novom poretku stvari. Povratnici sa Golog otoka, meĊutim, bili su i dalje poraţeni. Napatili su se tokom godina provedenih u logoru, pošto su bili informbirovci. Ali Informbiro nije pobedio Tita. Štaviše, Maršal je bio jaĉi nego ranije. Udba je i dalje imala neograniĉenu moć. I ucenjivala je bivše zarobljenike, primoravajući ih da budu špijuni, da postanu obaveštajci politiĉke policije. Ko bi odbio, bio bi ponovo progonjen. Mogao je da završi u zatvoru ili na Golom otoku. U svakom sluĉaju nije uspevao da ponovo pronaĊe neki posao kako bi izdrţavao sebe i svoju porodicu. Na kraju, bili su pod obavezom da nikome ne priĉaju o paklu koji su proţiveli na otoku zla. Nakon što su bili Titovi zarobljenici, postajali su zarobljenici tišine. Iz razliĉitih razloga, to ĉuvanje tajne svima je odgovaralo, Titovim i prijateljima i neprijateljima. Vidi se to iz nekih delova Đilasove knjige „Ako me sećanje ne vara“. Đilas pripoveda da su informbirovci koji su se sklonili u Moskvu bili zapanjeni što u SSSR-u nije mogla da se objavi ni mala brošura o Golom otoku, koja bi bila ne baš nevaţno oruţje u propagandnoj borbi protiv Tita. Ali postojala je neka logika u nedoslednosti Moskve. Grozota Golog otoka, opisana u nekoj knjizi, mogla bi ĉitaoce da podseti na sovjetske logore, na još jedan pakao, mnogo veći, takoĊe prekriven tišinom. U leto 1953, kada je Skano kratko vreme bio na slobodi, jedan pisac, Đilasov prijatelj, Dobrica Ćosić, delimiĉno potaknut liĉnim nemirom i knjiţevnom znatiţeljom, traţio je i odobreno mu je da poseti logor. Pisac se u septembru našao s Đilasom i preneo mu da su uslovi u kojima borave zarobljenici na Golom otoku uţasni, izvan svih granica mašte. Đilas je o tome obavestio Rankovića, ministra unutrašnjih poslova, koji je, izmeĊu ostalog, već bio u inspekciji na Golom otoku. I Centralni komitet jugoslovenske partije pozvao je Ćosića da ponovi ono što je rekao Đilasu. IZNAD GRANICA MAŠTE NEKOLIKO redova iz Đilasove knjige „Ako me sećanje ne vara“, moţda daje pravu ocenu: „Goli otok je bila najtamnija i najsramnija mrlja u istoriji jugoslovenskog komunizma. Štaviše, bio je više od toga: poniţenje izvan svih granica mašte. Ne verujem da će ljudi koji su upravljali logorom ikada poĉivati u miru“. Pisac je Rankoviću i Kardelju ispriĉao o grozotama na Golom otoku. Kardelj je uzviknuo: „Znao sam da ćemo tamo završiti u govnima“! Ranković je naredio da se sprovede istraga, uneo je neke promene i, po onome što kaţe Đilas, situacija na Golom otoku se znatno poboljšala. Kako god, logor je i dalje radio naredne tri godine kao politiĉki logor. Zatim su poĉeli da ga smatraju neprikladnim. Kada je Udba pustila Skana sa Golog otoka, jedan sluţbenik ga je upitao gde taĉno namerava da ode. Potom se naš ĉovek našao na istom mestu gde je bio pre hapšenja: u Rijeci. Ali u mnogo lošijim uslovima u odnosu na one u kojima je ţiveo, ĉak i kao begunac, do jula 1949. U pesmi o otoku zla, Skano je samog sebe tokom boravka u Rijeci opisao dvema groznim reĉima: ţivi leš. Niz godina kasnije, ispriĉaće Boneliju nešto što ima više veze s politikom, ali je podjednako tragiĉno. U Bonelijevoj knjizi postoji epitaf koji je Andrea smislio: „U Španiji, u francuskim logorima, u Ventoteneu bilo smo poraţeni, ali nikada se nismo osetili kao gubitnici. Osećali smo se kao moralni pobednici. Na Golom otoku, pak, bili smo gubitnici. I osećali smo se kao gubitnici, potpuno i bespovratno“.
Bilo je prošlo više od tri godine od trenutka hapšenja, a Skanov politiĉki i egzistencijalni bilans bio je tragiĉan. Negde polovinom 1953. nekadašnji mladić iz Galure, napunivši ĉetrdeset i jednu godinu, bio je niĉiji nesrećni sin. Bio je bivši zarobljenik. Udba ga je stalno nadgledala. Drugovi iz Italije su mu okrenuli leĊa. Bio je fiziĉki i duševno napaćen tokom tri protekle godine provedene na kiši krvi na Golom otoku. Bio je bez posla. Bez kuće. Bez novca. Bez roĊaka, prijatelja, ţene koja bi mu pomogla. Ĉak i bez odela, osim onog poderanog koje je nosio, a to je bilo tek nekoliko dronja koje su uţasno smrdele na Goli otok. Sve u svemu, Skana su svi napustili. S jednim jedinim kecom u rukavu: politiĉkom verom, verom u komunizam. Ali ne u Titov loši komunizam. Već u onaj dobri komunizam druga Staljina i njegovog Sovjetskog Saveza. Staljinova smrt petog marta 1953. oznaĉila je poĉetak kraja veliĉanstvene, ali i krvave i uţasne epohe, koja je milione ljudi koštala ţivota. Odmah nakon Staljinove smrti urušila se odluĉujuća tvrĊava staljinizma - Lavrentije Berija, koji je izmislio logore. Njihov nestanak sa svetske scene doveo je do niza dubokih promena u komunistiĉkom svetu, koje će se odraziti i na Skanov ţivot i na ţivot njegovih drugova još uvek u jugoslovenskih zatvorima. Skano je ĉekao pasoš i vizu koji mu nikako nisu stizali. Udba je sve spreĉavala da mu daju posao. Spavao je po kućnim ulazima i stepenicama. Trpeo je glad i hladnoću isto koliko na Golom otoku. Jedino su mu rijeĉke prostitutke pomagale da preţivi. Skano je za njih govorio: to su najhumanije ţene na svetu!
Hrušĉov se pravda Titu Đampaolo Pansa | 14. avgust 2013. Susret dvojice lidera 1955. neoĉekivano i paradoksalno, okonĉao je politiĉki rat koji je potresao komunistiĉku Evropu, prouzrokujući beskrajna muĉenja hiljada ljudi
Tito i Hrušĉov NOVI zemljotres raspametio je milione ljudi 26. maja 1955. Tog jutra, na beogradski aeredrom sleteo je drţavniĉki avion iz Moskve. Vrata su se otvorila i izašao je Nikita Hrušĉov, novi gazda Sovjetskog Saveza. Doĉekao ga je, naravno, maršal Tito. Dvojica komunistiĉkih lidera bili su skoro vršnjaci, Tito je imao 63 godine, a Hrušĉov 61. Ĉinilo se kao da dolaze s dva, suprotstavljena, kraja sveta. Sovjet je bio u crnom odelu, koje mu je visilo sa svih strana. I šešir koji je imao u rukama kao da je upravo izvuĉen ispod neke mašine. Na sakou, koji je sašio loš krojaĉ ili saboter, vidljive su bile medalje koje je dobio tokom Drugog svetskog rata. Tito je, naprotiv, izgledao bleštavo u belom sakou na dvostruko kopĉanje, perfektne veliĉine. Odelo dostojno bogatog zemljišnog posednika iz tropskih krajeva, potpuno odgovarajuće za dan skoro letnji, s jakim suncem. Izgledao je tog dana kao ameriĉki milijarder, koji se snishodljivo smilovao da primi starog radnika. I supruga Jovanka je bila izuzetno elegantna, i ona u belom. Haljina, šešir u obliku kupe, ruţa na grudima. Tito i Hrušĉov su se zagrlili i poljubili, kao što je bilo predviĊeno protokolom. Zatim je Hrušĉov, odmah na aerodromu, izgovorio reĉi kojima se okonĉao rat zapoĉet sedam godina ranije, rat SSSR protiv maršala Tita. Objašnjavao je da su hapšenjem Berije, rukovodioci sovjetske partije preispitali kampanju koja je pokrenuta protiv Jugoslavije. Utvrdili su da su optuţbe nepravedne i laţne, konstruisane na laţnim dokumentima narodnih neprijatelja. Tog dana Hrušĉov je pomenuo Beriju i Abakumova. Lavrentij Pavloviĉ Berija, 54 godine, Gruzijac, u trenutku Staljinove smrti ministar unutrašnjih poslova i prvi potpredsednik sovjetske vlade. Tri meseca nakon smrti velikog voĊe, 28. juna 1953, uhapšen je pod optuţbom za špijunaţu i izdaju, kao „agent meĊunarodnog imperijalizma“. Ubijen je krajem godine, na kraju procesa zatvorenog za javnost. Viktor Abakumov je, takoĊe, streljan. Hrušĉov je u Beogradu objasnio: „Berija i Abakumov su bili agenti imperijalizma koji su se infiltrirali u redove naše partije. I organizovali su straviĉnu zaveru protiv jugoslovenskih drugova“. ŠAMPANJAC DO POLA PREPRIĈAVA se legenda o dolasku zvaniĉne delegacije KP Italije u Beograd 1956. Šef delegacije LuiĊi Longo podigao je ĉašu šampanjca do pola i rekao: „Druţe Tito, ne mogu da nazdravim ukoliko nam ne obećate da ćete osloboditi naše drugove, koji su još u zatvoru. Završili su u tvojim zatvorima zato što su izvršavali moja nareĊenja“. Tito je pristao i ljudi su se konaĉno domogli slobode. Tako je završen, neoĉekivano i paradoksalno, politiĉki rat koji je potresao komunistiĉku Evropu, prouzrokujući beskrajna muĉenja hiljada ljudi, stvarajući zla kao što je Goli otok. Ĉak i likvidacija Informbiroa, do koje je došlo naredne godine 18. aprila 1956, desila se brutalno, iznenada i bez objašnjenja. Taĉno 25 dana pre beogradskog zagrljaja, sekretar KPI je išao na proslavu prvog maja u Trst. U svom govoru Toljati je rekao da treba pozdraviti „svaki korak koji Jugoslaviju udaljava iz ruku imperijalista i koji je pribliţava narodima koji ţele nezavisnost i mir“. Bez negiranja prošlosti, italijanski komunistiĉki lider je izrazio neophodnost saradnje Italije i Jugoslavije. Zagrljaj Tita i Hrušĉova i sve što je usledilo, bacilo je u oĉaj preţivele iz borbe s Titom. Ako je sukob bio voĊen na osnovu laţnih dokumenata, koji su napravili izdajnici Berija i Abakumov, šta su crveni vojnici koji su ušli u takav rat? Nesvesna oruĊa velike laţi? Neprijatelji naroda i agenti imperijalizma, sliĉni velikim zaverenicima?
Istina je ono što Hrušĉov kaţe, da su oni protraćili svoj ţivot. Neki su se plašili da ih ne stignu iste optuţbe kao Beriju. Skano je, na primer, stavljen na krst zato što je (silom) pisao razglednicu u kojoj je rekao da je Tito u pravu, Sada su ga pitali da li je sve vreme znao ono što je Hrušĉov rekao? Skano je odgovorio: „Prvo su me linĉovali što sam napisao razglednicu, sada će me linĉovati što sam napisao samo jednu...“ Tada je bila obaveza svih komunista koji su prošli lager i jugoslovenske zatvore da drţe usta zatvorena. Nikome ne smeju da govore, naroĉito ne burţoaskim novinama, o patnjama u Jugoslaviji. Nije to zabrana koju je nametnula jugoslovenska politiĉka policija, već zabrana koju je sopstvenim ĉlanovima nametnula KPI, s Toljatijem na ĉelu. Ĉesto preţivelima niko nije nametao ćutnju. Ĉinili su to, samo, zbog politiĉkih uverenja. Skano je, na primer, došao s mesta gde su i ţrtve i dţelati bili komunisti. Da bi priĉao o nasilju koje je doţiveo, ljudi kao on, morali su da promene stranu, a to bi za njih znaĉilo da igraju igru za protivnika. Kraj
