Polemike o Solunskom frontu-feljton Novosti

Golgota bila jedini put 05. decembar 2008.

Milovan Vitezovi? povodom ?osi?evih stavova o Prvom svetskom ratu: Solunski front istorijska tragedija srpskog naroda i njegov epski podvig Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.

Golgota bila jedini put Nismo imali prave saveznike Izbegnut je novi Kosovski boj Zašto slavimo vreme smrti Istina mora na videlo Grešnik ubija istinu Dugo oklevanje srpskih saveznika Srbi su bili topovsko meso Mali na lomaĉi velikog rata Stigli tamo gde smo bili Velike i skupe greške srpske elite Narod je uvek preĉi od drţave Istorija rata ispod planine dokumenata Duboki oţiljci ratne drame Krĉma nasred puta Mišić ostao usamljen Ceo narod bio vojska

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.. ****** ISTORIĈARI su se sloţili da se Prvi svetski rat nije mogao izbeći, jer je Nemaĉka htela novu podelu sveta, a Austrougarska da zaposedne odavno obećani Balkan. Tako se srpsko uĉešće u njemu nije moglo izbeći. Sami vidovdanski vojni manevri 1914. pokazivali su da su carevine Austrougarska i Nemaĉka izabrale da rat poĉne protiv Srbije. Istraţivao sam to srpsko vreme razliĉitim povodima. Prvo kao porodiĉnu obavezu. Moj ded, Radenko Vitezović, kome je stomakom pedeset godina lutalo olovo, uz koga sam kao dete spavao u kolibarenju na

Divĉibarama, stalno je sanjao Solunski front, jeĉeći kao sama istorija. Tu obavezu sam pesniĉki oduţio zbirkom “Vojnici u voćnjaku“. Potom sam istraţivao, pišući seriju “Dimitrije Tucović“, kako su austrijski socijalisti glasali za ratne kredite, a srpske socijaldemokrate protiv. Zatim sam Arbaniju prošao rukopisom kroz prozu “Ĉarape kralja Petra“, ali ispisao i srpska zaboravljanja srpskih grobalja u “Simfoniji Vinaver“. I najzad, kad su me Zoran Janković i Slobodan Terzić iz “Košutnjak filma“ poĉastvovali pozivom da napišem scenario za celoveĉernji dokumentarni film “Gde cveta limun ţut“, u ĉemu mi se znalaĉki svojim viĊenjem pridruţio reditelj Zdravko Šotra, a potresno sve ispripovedao glumĉina Dragan Nikolić, da je film dobio znaĉaj nacionalne katarze. Pokazali smo kako je srpska vojska, krajem novembra i poĉetkom decembra 1915. godine, otpoĉela svoj marš ka Jadranskom primorju, marš za koji se s pravom moţe reći da je bio zaista muĉeniĉki, a po motivima i istorijskim posledicama veliki. Istina, u izvršenju toga marša vojska nije imala da podnosi teške udarce koje su joj toliko nadmoćni neprijatelji sa tri strane nanosili, poĉev od Save, Dunava i Timoka pa sve do Kosova; ali je zato sada bila izloţena ogromnim i, za njenu snagu kakva je onda bila, nepodnošljivim teškoćama i naporima, jer je morala da savlaĊuje puno bespuća po planinama, potom i po albanskim neprohodnim baruštinama i blatištima, po zimi, polubosa i u poderanom i oskudnom odelu, pri tome i gladna - danima bez hrane, a uza sve to izloţena i muĉkim napadima arnautskih bandi iz zaseda u klisurama. Brod za Krf Pod takvim uslovima neizbeţno je bilo da tragom njenih kolona popadaju nebrojene ţrtve onih vernih sinova Otadţbine koji su imali volju, ali ne i dovoljno snage, da do kraja podnesu sve one “muke i patnje“ koje po strahotama prevazilaze sve što je istorija do sada zabeleţila, što reĉe francuski maršal Ţofr. Što se tiĉe polemiĉkog, opet racionalno katarziĉnog feljtona “Veĉernje novosti”, koji nastaje u povodu istorijske knjige sa sjajnim i taĉnim naslovom “Nevoljni ratnici“ akademika Dragoljuba Ţivojinovića i onoga što je na promociji ovog temeljnog dela rekao akademik Dobrica Ćosić, ĉini mi se da ne bih imao šta više da kaţem od onoga što je u scenariju filma “Gde cveta limun ţut“. Šteta što knjiga akademika Ţivojinovića nije bila izašla kad sam pisao scenario. Verovatno bi mi donela veću sigurnost u sudovima i neka pitanja ne bih ostavio otvorenim. Mogu da ţalim što ove svoje misli o Solunskom frontu akademik Dobrica Ćosić, koga inaĉe smatram najvećim ţivim srpskim piscem, ĉiji su romani naše iskupljenje pred istorijom, ja bih te misli sigurno citirao, pa i suprotstavio ne samo drugim mislima o predsedniku Srpske kraljevske vlade Nikoli Pašiću i srpskom vrhovnom komandantu, nego i memoarskim svedoĉenjima. Kakvo je, recimo, svedoĉenje ruskog carskog poslanika u Srbiji, kneza Grigorija Nikolajeviĉa Trubeckog, koji je sa Srbima prešao Albaniju i zabeleţio ĉas ukrcavanja vlade u brod za Krf: “I tada mi je izašla pred oĉi sva neobiĉnost ovoga putovanja. Napuštali smo Albaniju, daleko za sobom ostavljali smo Srbiju. Ovde su bili ministri, generali, komandanti armija, predstavnici Drţava. Bio je to poĉetak izbavljenja celog jednog naroda, koji nije prestajao da veruje da će ga njegova srećna zvezda vratiti u obećanu zemlju. Osećao sam se kao svedok velike istorijske drame, jednog od njenih najtragiĉnijih ĉinova. Voja Marinković, ministar privrede i trgovine, progovorio je prvi: “Da je pre godinu dana neki romanopisac zamislio ovakvu priĉu, zar ne bismo kazali da se udaljio od svake verodostojnosti u svom romanu, lju’il a manlju?” Sedeo sam pored Pašića. On je bio zadubljen u misli. I mada mu je bilo preko sedamdeset godina, mada je trebalo da bude mnogo manje raspoloţen nego svi ostali, on beše zadrţao svoju ĉilost. Na trenutak se osvrnuo na sve što je proteklo. “Da, izgubili smo sve,” rekao je, “ali smo Srbiji saĉuvali obraz.” Bile su to reĉi koje se izgovaraju pre nego što se spusti zavesa na sceni, kada se završava veliki ĉin drame. Ali te reĉi nije izgovorio glumac, nego ĉovek koji je kroz patnje došao do njih, voĊ koji je svoj narod odveo iz njegove domovine zato što je hteo da saĉuva njen lik, svetao i ĉist poput svetionika što osvetljava ceo preĊeni put, kao i onaj koji tek predstoji... Na sveĉanoj premijeri filma “Gde cveta limun ţut“ u sali Pozorišta na Terazijama, negde u ovo doba pre dve godine, bio je i akademik Dobrica Ćosić zajedno sa ispisnikom i akademikom Mihailom Markovićem. Izmenjali smo neke dobre misli. Dobrica me je pitao koliko sam dugo pisao scenario. Skoro da mi nije poverovao kad sam rekao vreme od nekoliko meseci. Akademik Marković, uz nemoguću ţelju da svi Srbi vide film, pitao me je gde sam našao austrougarsku ponudu za separatni mir, i oko toga se vodio naš dalji razgovor. Rekao sam da sam pretpostavku za to našao kod Dţona Rida u 1915, ali je nisam mogao dati izriĉito, kao neporeciv fakat, pa sam je dao u dijalogu. Evo tog dela dijaloga: ”Dţon Rid: A da Vam, recimo, Austrijanci i Nemci ponude mir... Nikola Pašić: A, ovaj, šta da nam za njega ponude? Ovaj, da ne damo Makedoniju Bugarima, koji su već sa njima? Dţon Rid: To ne. Ali da vam nude više od onoga što su vam nudili saveznici da date Makedoniju Bugarima

da doĊu na njihovu stranu dok su mogli... Celu Bosnu i Hercegovinu, celu Vojnu granicu u Slavoniji, Baniju, Liku, Dubrovnik i veći deo Dalmacije... Nikola Pašić: Gospodine Dţon Rid, ovaj, Srbija nema dva odgovora ako bude nemaĉke ponude o miru... Jedan odgovor Dţon Rid: Ako bude? A on je? Nikola Pašić: Ako bude - ako prihvatimo nemaĉke ponude o separatnom miru, a oni pobede, bez ikakvog obzira će nam oduzeti sve ono što su dali. I više: uništili bi našu samostalnost jer nas mrze, jer im je cilj da nas satru. U sluĉaju da saveznici pobede, strahovito bi nas kaznili za izdaju. Ni oni ne praštaju. Samim tim naše nacionalne teţnje bile bi bespovratno upropašćene. Muĉno je da i u samom Beĉu raĉunaju na toliku glupost srpskih drţavnika. Zato i kaţem da mir ne primamo. Dţon Rid: Hvala Vam, gospodine predsedniĉe... Neću Vas pitati: Da li Vam je gospodin Mihailo Banković doneo izjavu lorda Herberta Kiĉenera, ministra rata Velike Britanije: “Balkanski front je mrtav za mene, jer je nepodesan da se na njemu okušaju operacije većeg stila.” Nikola Pašić: Gospodine Rid, pitanje stila prepuštam Vama. Stav vlade Srbije i Vrhovne komande je: kapitulacija je najgore rešenje. Jedini spas iz ove teške situacije je povlaĉenje na Jadransko primorje!” Sam akademik Ţivojinović kaţe da su Londonski sporazum saveznici krili od Srbije. Nemamo dokaza da je Srbija 1915. odbila Londonski pakt. Ona ga je odbijala tek 1918. i 1919. prihvatajući adresu Narodnog vijeća SHS, praveći Kraljevinu SHS i braneći Dalmaciju od Italije, umesto da insistira da njene granice budu granice odreĊene mirovnim ugovorom vojvode Ţivojina Mišića sa maĊarskim ministrom vojnim, prema linijama razgraniĉenja koje je iscrtao general Franše d’Epere. Imamo dokaza da su Srpska kraljevska vlada i srpska Vrhovna komanda u Prizrenu novembra 1915. razmatrale oĉajnu odbranu - protivudarom koji je predlagao vojvoda Ţivojin Mišić. Za to su bili i regent Aleksandar i kralj Petar. Tada je odbaĉena nova kosovska pogibija i poĉelo je sudbinsko i ništa manje pomorno povlaĉenje. IZVUĆI POUKE U feljtonu “Novosti” suprotstavljena su dva mišljenja: da li su povlaĉenje kroz Albaniju i Solunski front bili istorijska tragedija srpskog naroda, ili je to bio epski podvig veliĉanja vredan. I povlaĉenje kroz Albaniju i Solunski front su bili i jedno i drugo. Karakter tragedije je epski. Samo iz tragedije se izlazi katarzom. Dalja rasprava ne bi valjalo da dobije oblik još jedne srpske podele. A nikako da ode u pretpostavke šta bi bilo da je bilo. Izvucimo pouke iz onog šta je bilo. SRBIJI Umesto nekog zakljuĉka ovom mom tekstu citiraću pesmu “Srbiji” Tina Ujevića: Danas plamsaš samo od krvi najboljih što su maĉu dali svoja tela spravna, blešteći u duhu i u ĉistoj volji, boţanstvena zemljo pravoslavna; Juĉe ti si bila moćna i velika, i za usne dece mleko, med i vino, dok se ne skrhaše pod gradom ĉelika grudi tvoje dece, srpska domovino. Sutra, sabirući i danas i juĉe, zasjaćeš u duhu i u ţivoj moći. Jer će slavu sloma unuci da uĉe kao zoru spasa iza teške noći. Al’ ni novi narod, niti ponos meĊa nikad više neće da ti ovaj vrati, ponositi pogled iza hrabrih veĊa što su znale divski u ponor gledati. Tvoje mirno ĉelo pod pretnjom uţasa, i vijanjem vetra strave i strahote, i molitvu tamnu i gluva nebesa, to je danas vreme najveće lepote.

Nismo imali prave saveznike 06. decembar 2008.

Saveznici nisu Srbiji priznavali status savezni?ke zemlje sve do poslednjeg pucnja u Prvom svetskom ratu Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




NA promociji knjige “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918” profesora dr Dragoljuba Ţivojinovića govorio je akademik Dobrica Ćosić. Njegovo izlaganje objavile su “Veĉernje novosti” pod opštim nadnaslovom “Otkrića” u kome se, ako su novinari korektno preneli njegovo izlaganje, kritiĉki osvrnuo na mnoge ratne dogaĊaje koji su se najviše ticali uĉešća Srbije u Prvom svetskom ratu. U svojim “otkrićima” akademik Ćosić nije ništa spektakularno “otkrio”, o ĉemu već nisu pisali mnogi pisci koji su sebe predstavljali kao sledbenike jugoslovenske marksistiĉke istoriografske škole posle Drugog svetskog rata, a koja je imala za cilj da u negativnom svetlu prikaţe ratovanje Srbije u tom ratu i srpske voĊe. Daleko bi nas odvelo ako bismo sve što je rekao akademik Ćosić na toj promociji objašnjavali ili podvrgli analizi. Zato će ovom prilikom biti reĉ samo o nekoliko pitanja koja se ne mogu zaobići i ostaviti bez komentara. U izlaganju akademika Ćosića o saveznicima Srbije u Prvom svetskom ratu, njihovoj pomoći Srbiji i srpskoj neblagodarnosti, valja odmah reći da drţave, koje se imenuju kao savezniĉke (taj se termin stalno koristi u našoj literaturi), nisu priznavali Srbiji status savezniĉke zemlje do poslednjeg pucnja u Prvom svetskom ratu u onom duhu koji je formulisan za savezniĉke zemlje u Londonskoj konvenciji od 14. septembra 1914. godine. Od velikih sila Srbiju je priznala kao savezniĉku zemlju privremena demokratska vlada Rusije posle Februarske revolucije 1917. godine. Potom je, posle pobede boljševika u Oktobarskoj revoluciji, nova sovjetska vlada priznala Srbiju za savezniĉku zemlju i pozvala je da kao ravnopravni saveznik Rusije, uĉestruje na budućoj mirovnoj konferenciji. Materijalna pomoć, koju su zapadne ĉlanice Antante isporuĉivale Srbiji u toku rata, pedantno je knjiţena i do poslednjeg pfeniga i centa isplaćena do završetka rata. Prema tome, ta se “pomoć” ne bi mogla nazvati tim imenom već kao ratni zajam koji je vraćen uz odgovarajuću kamatu po završetku rata. Poruka cinika

U POTPUNOM tekstu citiran je deo telegrama austrougarskog cara Franje Josifa nemaĉkom maršalu Makenzenu, koji je komandovao trojnom invazijom na Srbiju 1915. godine, sa zahvalnošću “za uništenje srpske vojske”. U istom tekstu akademik Ćosić je naveo ove reĉi britanskog ministra rata lorda Kiĉinera: “Da, sa Srbijom je, naţalost, svršeno.” Kakav cinik. Istina je, meĊutim, da je Makenzen srpsku vojsku proterao iz Srbije, ali je nije uništio. Za poraz srpske vojske i izgon iz zemlje u tuĊinu poštenije bi bilo da je ostareli Franjo Josif, da je znao kako stvari stoje, za taj uspeh Makenzena odao priznanje lordu Kiĉineru. Naime, kada su srpska vlada i vrhovna komanda u leto 1915. godine uvidele da ne mogu uveriti vlade Antante da se Srbija nalazi pred trojnom invazijom i da upravo od Bugara preti najopasniji udarac za srpsku odbranu, vojvoda Putnik je napravio plan da moćnom operativnom grupom od pet divizija prvog poziva pod komandom vojvode Stepe Stepanovića preventivnom ofanzivom prema Sofiji i u sadejstvu sa anglofrancuskim desantom u rejonu Dedeagaĉa spreĉi bugarsku mobilizaciju, a zatim sve snage upotrebi za odbranu severnog fronta protiv nemaĉkih i austrougarskih armija. Kada je lord Kiĉiner bio obavešten i upoznat o namerama Srba, on je plan srpske vrhovne komande nazvao neprijateljskim aktom u trenutku kada su navodno sile Antante upravo pripremale plan da spreĉe eventualni bugarski napad na Srbiju ako se Bugarska prikljuĉi centralnim silama. Insistirao je da Srbi povuku svoje trupe sa bugarske granice i da sve svoje snage koncentrišu za odbranu severnog fronta protiv nemaĉkih i austrougarskih armija, apelujući da srpske trupe izdrţe u odbrani na severnom frontu bar 20 dana, dok engleske i francuske snage ne stignu i zaštite srpski istoĉni bok u sluĉaju da se Bugarske prikljuĉi centralnim silama. Srbi su, za svoju nesreću, morali da poslušaju zahtev lorda Kiĉinera jer je od pomoći velikih sila Antante zavisila i dalja sudbina Srbije, koja je bila izloţena napadu višestruko nadmoćnijih neprijateljskih snaga i ĉija je sudbina zavisila od pobede ili poraza Antante u tom ratu. Zanimljivo je naglasiti da je plan maršala Makenzena (i feldmaršala Falkenhajna) predvideo da se sve srpske snage sa bugarske granice privuku na severni front i da tako ogole istoĉno krilo s tim što je Bugarima stavljeno u zadatak da posle nedelju dana nakon austro-nemaĉkog napada sa severa napadnu Srbiju duţ cele istoĉne granice, da ugroze bok i pozadinu srpske vojske i u sadejstvu sa neprijateljskim snagama na severnom frontu prisile srpsku vojsku na kapitulaciju u centralnom delu zemlje. Kao što se da zakljuĉiti, plan nemaĉkog komandovanja i zahtev lorda Kiĉinera srpskoj vrhovnoj komandi bili su toliko podudarni kao da su sastavljeni u jednom štabu. Oba plana, dakle, imala su, oĉigledno, za cilj ili posledicu da srpska vojska u najkraćem roku bude poraţena. Velika prevara TO se, meĊutim, nije dogodilo blagodareći sjajnom komandovanju i upravljanju operacijama srpske vojske i vojvode Putnika, komandanata armija i svih srpskih oficira i nepokolebljivom drţanju vojnika u odbrani svoje zemlje koji su, primenjujući taktiku elastiĉne odbrane, uspeli da u duhu manevarske odbrane saĉuvaju svoje snage intaktne i obezbede širok prostor za razvoj obećane pomoći za izvršenje protivofanzive na sever, i proterivanje neprijatelja iz zemlje sliĉno kao što je to uĉinjeno u vreme Kolubarske bitke. Kada je srpska vrhovna komanda poĉetkom novembra shvatila da više ne moţe raĉunati na obećanja o dolasku britanskih i francuskih snaga, jer ih više nije bilo moguće racionalno upotrebiti, odluĉeno je 6. novembra da se okrene front za 180 stepeni i, umesto borbe za obezbeĊenje zemljišta za dolazak i razvoj anglo-francuskih trupa za preduzimanje protivofanzive na sever, da krene u pravcu savezniĉkih trupa koje su se već iskrcale kod Soluna i delom snaga razvile se u Makedoniji, a to je znaĉilo da je bilo neophodno da se probije neprijateljski front na jugoistoku, kako bi se došlo u neposredni dodir sa savezniĉkim trupama u Makedoniji. O svojoj odluci srpska vrhovna komanda je odmah obavestila francusku i britansku vladu i glavnokomandujućeg generala savezniĉkih trupa u Solunu, generala Saraja, i saopštila da će otpoĉeti proboj u Makedoniju 11. novembra, u zoni planinskog fronta izmeĊu konĉuljskog i kaĉaniĉkog tesnaca. MeĊutim, istog dana, kada je srpska vojska otpoĉela proboj u Makedoniju, 11. novembra francuska vlada Vivijanija naredila je generalu Saraju da odmah povuĉe sve svoje snage iz Makedonije u Solun. Glavnokomandujući francuske vojske general Ţofr i general Saraj smatrali su da bi to bio nemoralan akt da se savezniĉke trupe povuku u Solun u trenutku kada Srbi kreću u proboj da se spoje sa njima, umesto da im pomognu. Tada je premijer Vivijani odobrio Saraju da postupi po sopstvenom nahoĊenju. Saraj nije povukao trupe u Solun, kako mu je ranije bilo nareĊeno, već je svoje trupe zadrţao na poloţajima duţ Crne reke, ali bez ikakvih pokreta radi pomoći Srbima u proboju. Usled te prevare i velikog pritiska nemaĉkih snaga sa severa, prodor srpskih snaga u Makedoniji nije uspeo, pa je vrhovna komanda naredila da se bitka za proboj obustavi i sva srpska vojska koncentriše na Kosovu za odluĉujuću bitku. PROPAST POTPUNO se proizvoljno prikazuje vojna pomoć zapadnih “saveznika” Srbiji tokom rata. Za njih bi se pre

moglo kazati da su bili ratni partneri Srbije, ili da su bili u pitanju savezniĉki partnerski odnosi malog i dalekog ratnika bez preteranog tugovanja ako taj mali partner i propadne. Ima indicija (ĉak dokazivih) da im je bilo u interesu da Srbija ĉak i propadne kako bi se bez njene smetnje i uĉešća po završetku rata sreĊivala balkanska pitanja prema sopstvenom ukusu i njihovim imperijalnim ciljevima. POMOĆ NAM NIJE STIGLA NAŢALOST, obećana pomoć zapadnih velikih sila nije stigla. Ipak srpska vojska, vešto voĊena i hrabro se odupirući višestruko nadmoćnijim snagama sa tri strane, uspela je da puna dva meseca hrabro odoleva pritisku udruţenih neprijateljskih snaga do njenog postepenog povlaĉenja na Kosovo u potpunom redu i bez gubitaka ijedne veće jedinice od ĉete. ****** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Izbegnut je novi Kosovski boj 07. decembar 2008.

Dr Petar Opa?i? povodom stavova Dobrice ?osi?a o Solunskom frontu: Odluka da srpska vojska krene preko zavejane Albanije ka Jadranu bila je dalekoseţna a ne samoubila?ka Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.


Srodne teme  

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade

  

Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

Pošto je Vrhovna komanda srpske vojske prouĉila sve okolnosti neophodne za voĊenje odluĉujuće bitke protiv nemaĉkih snaga na Kosovu, došla je do zakljuĉka da se nisu sloţili osnovni elementi neophodni za novi Kosovski boj. Zato je doneta odluka da se trupe povuku na Jadran, pošto su vlade Francuske i Velike Britanije izjavile da će pripremiti sve za oporavak i preoruţanje srpske vojske na primorju. U duhu tih obećanja doneta je odluka o povlaĉenju srpske vojske sa Kosova na Jadransko primorje. Akademik Ćosić bez ustezanja naglašava da ne moţe da se divi drţavniĉkoj mudrosti predsednika Vlade Nikole Pašića i vrhovnog komandanta srpske vojske regenta Aleksandra KaraĊorĊevića kao ni strategiji vojvode Putnika i vojvode Stepanovića za odluku o povlaĉenju na Jadransko primorje. Tu njihovu odluku Ćosić oznaĉava kao put u kolektivno samoubistvo, a svoju ocenu izriĉe s nekim neobiĉnim autoritetom. Velika obmana U zvaniĈnoj nemaĉkoj istoriji rata piše da su saveznici poslali samo hranu i municiju Srbima na Kosovo, Nemci ih ne bi mogli potisnuti iz Srbije. Naime, posle neuspelog proboja u Makedoniju, sredinom novembra 1915. godine, kada je srpska vrhovna komanda uvidela da je utrošena sva artiljerijska municija i da je u provijantskim komorama ostalo hrane samo za nekoliko dana, zakljuĉila je da je povlaĉenje na Jadran jedina solucija da vojska ne bude potpuno satrvena u neravnopravnoj bici na Kosovu. ”To je jedini bio put”, gde su ih, prema obećanjima francuske i britanske vlade ĉekali vojna zaštita, hrana i oruţje, i povoljni uslovi za brzu reorganizaciju i pripremu da ponovo, uz pomoć savezniĉkih trupa i crnogorske vojske, stupe u borbu za osloboĊenje svoje otadţbine. Srpsko rukovodstvo našlo se, dakle, na Kosovu pred dilemom - kapitulirati i izgubiti drţavnu samostalnost, ĉiju obnovu kasnije niko ne bi podrţao, ili nastaviti borbu, uz dotadašnje prijateljske zemlje, s nadom u njihovu pobedu i obnovu drţavne nezavisnosti. Naţalost, posle jezivog povlaĉenja srpskih trupa preko snegom zavejane i ledom okovane Albanije, ništa od onoga što im je obećano nisu zatekli na jadranskoj obali. Štaviše, tada je nastalo dvomeseĉno zavaravanje od strane zapadnih ĉlanica Antante o njihovoj toboţnjoj rešenosti da se pomogne vernim i nesalomivim savezniĉkim trupama koje su - gladne, gole i bose - na umoru nastavile muĉeniĉki ţivot u Albanskom primorju. U stvari, sve je to bila bezobzirna obmana. Nemaĉki istoriĉar Herman Vendel, pišući o tim tragiĉnim danima za Srbe, kaţe da Italijani, koji su imali obavezu prema Konvenciji iz maja 1915. godine da iz Italije u Albaniju prevoze brodovljem hranu, nisu ni zrno ţita pruţili gladnim srpskim vojnicima. Govorili su: ”Lešina se ne moţe oţiveti”. Bili su srećni što se srpska vojska, u kojoj su gledali voĊu juţnih Slovena i svog rivala u njihovim imperijalnim pretenzijama na istoĉnoj obali Jadrana nalazi u tako kritiĉnom stanju. Srpska vojska zaista bi tada i propala da se na molbu regenta Aleksandra nije oglasio ruski car Nikolaj Drugi, koji je poslao depeše predsedniku Francuske Poenkaereu i engleskom kralju Dţordţu Petom da će Rusija izaći iz rata ako se odmah ne spasi hrabra srpska vojska. Tada su sve zapadne ĉlanice Antante brzo našle brodove za prevoz srpske vojske na Krf, gde je nastavljeno masovno umiranje već obolelog ljudstva, ali i brzi oporavak preţivelih, koji će uskoro ĉiniti jezgro srpske vojske na Solunskom frontu. Na ovom ratištu Srbi su pune tri godine igrali najvidniju ulogu meĊu savezniĉkim trupama. U poslednjoj godini rata, 1918, srpska vojska odigrala je kljuĉnu ulogu u proboju Solunskog fronta i dala ogroman doprinos okonĉanju Prvog svetskog rata. Po dolasku za glavnog komandanta savezniĉkih snaga kod Soluna, general Franše D'Epere, koji je prvi u jesen 1914. izneo ideju da rešenje svetske kataklizme treba traţiti na balkanskom ratištu, usvojio je u osnovi srpski plan proboja Solunskog fronta. D'Epere je planirao da se u napad na snage Centralnih sila savezniĉki kontingenti ukljuĉe osam dana posle srpskog proboja fronta. Za prvi dan borbe on je ojaĉao srpsku vojsku sa dve savezniĉke divizije (artiljerijom i avijacijom). Mada Srbi nisu bili zadovoljni predviĊenim rokovima o ulasku savezniĉkih kontingenata, ipak su odluĉili da iskoriste pruţenu šansu da probiju front neprijatelja i krenu u osloboĊenje svoje napaćene otadţbine, koja je trpela strahovit teror okrutnog okupatora. Bez priznanja Ideju generala D'Eperea za ojaĉavanje srpske vojske podrţao je francuski ministar inostranih poslova Pišon. U obraćanju predsedniku republike Poenkareu on kaţe: ”Jedan srpski vojnik više, jedan francuski vojnik manje.” Ove reĉi nije potrebno objašnjavati. Sve ostalo je poznato. Posle kapitulacije Bugarske 29. septembra 1918. narodna skupština Francuske objavila je deklaraciju u kojoj se kaţe: ”Od danas je balkansko ratište glavno”. A nemaĉka vrhovna komanda je zakljuĉila da, posle

sloma Solunskog fronta ne postoje uslovi da se vojniĉkim putem obezbedi ĉasno zakljuĉenje mira, pa je postavila zahtev vladi da odmah zatraţi primirje od neprijateljskih zemalja. Tih dana londonski ”Manĉester gardijan” je zakljuĉio: ”Ma koliko bila velika uloga Francuza u pobedi, danas ceo svet misli na Srbiju”. Srpskom pobedom na Solunskom frontu i veliĉanstvenom ofanzivom na severu, uz asistenciju savezniĉkih trupa skraćena je još jedna godina ratovanja i patnji svih zemalja uĉesnica u ratu. To je ocena vojskovoĊa i jedne i druge neprijateljske koalicije. Ali, veliku ulogu Srbije i srpske vojske voĊe zapadnih zemalja brzo su zaboravile. Na proslavi prve godišnjice završetka Prvog svetskog rata Srbija nije ni pomenuta. Na isti naĉin u zapadnim medijima prećutana je i uloga Srbije i srpske vojske prilikom proslave i obeleţavanja 90. godišnjice savezniĉke pobede u Prvom svetskom ratu. O Srbiji nije bilo reĉi ni u medijima, ni na sveĉanostima u zapadnim metropoloma. Zaboravili su Srbiju kao da nije ni uĉestvovala u ratu. Takvi su bili i ostali naši zapadni saveznici. Oni pred Srbiju neprekidno postavljaju nove i nove ucene kao da su rešili da od nje ne ostane ni kamen na kamenu. Sad su kod nas opet sve oĉi uprte u pravcu Evrope kao da je Srbija stigla s nekog drugog kontinenta. Srbija je uvek bila Evropa i u Evropi. Bila je to i pre stvaranja Evropske zajednice - po svojim obeleţjima, kulturnim dostignućima i demokratskim institucijama. A to je upravo napisao Karl Marks u svom ĉuvenom ĉlanku objavljenom u njujorškom ”Herald tribjunu”, 1852. godine. To bi trebalo opet proĉitati. Marks je ponovo aktuelan. NEVIĐEN ZANOS Srbi su u neviĊenom zanosu probili neprijateljski front. Naĉelnik štaba nemaĉke 11. armije na Solunskog frontu general dr Peter Kirh za srpski proboj fronta rekao je: ”To je prvi prodor u tvrĊavu rajha”. General D'Epere zapisao je: ”Već tada su se na horizontu videli zvonici Budimpešte.” REGENT ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ: MALO PUŠAKA, MNOGO FRONTA SRPSKA VOJSKA NA POLOŢAJIMA BEZ PREDAHA

DRAGOLjUB Ţivojinović u knjizi ”Nevoljni ratnici” piše da je prestolonaslednik Aleksandar KaraĊorĊević od generala Morisa Saraja, komandanta savezniĉkih trupa, traţio da se smanji duţina srpskog dela Solunskog fronta. ”Da bismo ovoliki front odrţali”, kaţe Aleksandar, ”morali bismo prevoditi iz III u I poziv starce skroz nesposobne”. Opisujući stanje u kome se nalaze srpske divizije, on kaţe: ”Vojnici u velikom broju boluju od mana srca i gotovo su svi propalih nogu od preteranog naprezanja. Usled toga javljaju se već samoubistva i sluĉajevi predaje, što moţe imati najteţe posledice ako se što pre ne preduzmu potrebne mere.” Prestolonaslednik Aleksandar konstatuje da je, prema broju pušaka, front koji drţe Srbi, najduţi, a srpske trupe nepravedno opterećene, i naglašava: ”Usled velikih fiziĉkih napora, moral naših vojnika poĉeo je da opada.” S obzirom na to da su se srpske divizije nalazile na prvoj liniji fronta, njihova zamena i odlazak na odmor nisu bili mogući. Za razliku od srpskih, kod savezniĉkih trupa smene su vršene redovno." Aleksandar zakljuĉuje: ”Ima pojedinih srpskih divizija koje su od poĉetka operacija neprekidno u prvoj liniji, bez ijednog dana smene.” **** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno

razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Zašto slavimo vreme smrti 08. decembar 2008

Dr Radoš Ljuši? povodom stavova Dobrice ?osi?a o Solunskom frontu: Iako smo u ratovima bili pobednici, rasturili smo i svoju naciju i svoju drţavu. Srbi su narod velikih pobeda i još ve?ih poraza Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




DRAGOLJUB Ţivojinović je knjigom “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front (1914-1918)” umereno i paţljivo skrenuo paţnju ĉitaocima na odnose saveznika prema Srbiji u Prvom svetskom ratu. Ako izuzmemo odane saveznike Ruse, koje je autor u knjizi sasvim zapostavio, slika o zapadnim saveznicima je priliĉno sumorna: Francuzi su nam bili najodaniji, ali su se siledţijski ponašali u proboju Solunskog fronta, Britanci su bili nezainteresovani i daleki saveznici, dok su Italijani bili prikriveni ili otvoreni neprijatelji. U knjizi se mogu naći i ovakvi sudovi: “Najviše što su (savezniĉki) vojni krugovi bili spremni da uĉine bilo je davanje praznih obećanja i izjava.” Reĉi francuskog ministra spoljnih poslova T. Delkasea iz oktobra 1915. godine, kada se sve okrenulo protiv Srba, morale bi da posluţe kao velika opomena i nauk za buduću drţavnu politiku Srbije: “Ĉuo sam da će Nemci tamo doći ĉim mi napustimo Solun. Svako mora da kaţe šta misli; ja govorim svoje. I kaţem, molim Boga da su oni tamo. Ne samo njih 200.000 ili 250.000 koliko ima naših vojnika, već 400.000-500.000.

Tada ih u ovom trenutku ne bi bilo na frontu u Francuskoj.” Solunski ratnici, savezniĉki i srpski, posprdno su nazivani “solunski baštovani”! Opaske Ţivojinovića ostale bi nezapaţene, kao i mnogo puta do sada, da Dobrica Ćosić nije ovaj problem znatno snaţnije i bolnije aktuelizovao prikazujući knjigu. On je optuţio predsednika vlade Nikolu Pašića, prestolonaslednika Aleksandra i vojskovoĊe Putnika i Stepanovića da su Srbe “poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatili”. Kraćim osvrtom zašao je i u Drugi svetski rat, ostavši na starim ideološkim pozicijama, iako je ovaj rat doneo znatno veću i po posledicama teţu tragediju srpskom narodu. Ćosiću se moţe zameriti nedoslednost. Romanom “Vreme smrti” oslobaĊao nas je straha od komunistiĉke ideologije, vaskrsavao slavnu povest i ideju Srpstva, a sadašnjim osvrtom na Solunski front ukazao na pogubne posledice proistekle iz sopstvenih poraza, kao i na odnos malih drţava i velikih sila. Ali i najdobronamerniji ĉitalac će se upitati kako su Pašić i Aleksandar bili uzor romanopiscu za dogaĊaje iz 1914. i 1915. godine, a negativni junaci u preostalim godinama svetskog rata. Ova nedoslednost skoro da je neobjašnjiva. Same reĉi naslova romana - “Vreme smrti” - velika su opomena. Ko je još slavio i preuznosio do nebeskih svodova doba umiranja, osim nemarnih Srba, njihove istoriografije i knjiţevnosti? Videli smo kako je Ţivojinović objasnio ponašanje velikih sila prema Srbiji. Ukaţimo i na odnos balkanskih drţava prema njoj. Turska je ušla na stranu Centralnih sila 1914, Bugarska 1915. godine, dok su znatno oklevale naše “prijateljice” Rumunija i Grĉka, koje su pristupile Antanti 1916. i 1917. godine. Nikome se nije ţurilo i svi su odmeravali snage i ulazili u rat tek pošto su dobro procenili svoju moć i meĊunarodnu situaciju. Otuda uverenje potpisnika ovog priloga da je Soluski front marginalno pitanje u politici Srbije i politici velikih sila prema Srbiji. Suštinsko pitanje odnosi se na dogaĊaje iz 1914. godine i oni teku ovim redosledom: Sarajevski atentat, odgovor na austro-ugarski ultimatum, ulazak u rat, ratni ciljevi Srbije izneti u Niškoj deklaraciji. Niko se ne usuĊuje da ove dogaĊaje hladno preispita, iako su neki od njih davno ocenjeni kao dela drţavniĉke odmerenosti i mudrosti. Tragizam Srbije u Prvom svetskom ratu, pa i sve potonje nesreće, imaju koren u ovim dogaĊajima. Da li je srpska istoriografija spremana, skoro ceo vek kasnije, da ih tumaĉi racionalno, bez emocija i krajnje sebiĉno. Kada kaţem sebiĉno, onda mislim na sebiĉnost kao vrlinu u politici a ne manu. Da li smo spremni kao istorici i kao intelektualci da razmotrimo pitanje da li su srpski drţavni, vojni i intelektualni predvodnici bili svesni posledica uvoĊenja Srbije u rat, i po narod i po drţavu. Gde nas je pomenuta mudrost i odmerenost odvela? Stara dilema Ova pitanja vraćaju nas na staru dilemu: šta je za srpski narod i Srbiju bilo pametnije i korisnije obrenovićevska ili karaĊorĊevićevska politika, odnosno politika koju su inaugurisali voţd KaraĊorĊe i knez Miloš. Obrenovići su negovali srpsku ideju i Srbiju videli kao iskljuĉiv sroţer srpskom ujedinjenju, a najbolji predstavnik te ideje, posle kneza Miloša, bio je Jovan Ristić. Suština te politike bila je u sledećem postepeno, mirnim putem, odnosno upornim i veštim diplomatskim sredstvima i, tek u krajnjoj nuţdi, ratom ostvarivati nacionalne ciljeve. KaraĊorĊevići su negovali drugaĉiji politiĉki pravac - ratom ostvariti najviše drţavne ciljeve. Oni su napustili srpsku i prihvatili jugoslovnesku ideju, s Nikolom Pašićem kao najboljim predstavnikom. Iako su ponikli na srpskoj ideji i u Srbiji, nestali su sa istorijske pozornice kao zatoĉenici jugoslovenske ideje i Jugoslavije. Krajnje je vreme da se Srbija vrati korenima obrenovićevske politike, budući da su karaĊorĊevićevska, potom i komunistiĉka politika i njihovi “dometi” ostavili srpski narod u najtragiĉnijem stanju. Jugoslovenska, potom i komunistiĉka ideologija, razorile su srpsko nacionalno biće i veliko je pitanje da li će se ono ikada objediniti. Više raspada Jugoslavije, gubitak Kosova i Metohije i, konaĉno, bekstvo Crne Gore od Srbije (iako danas ima više srbijanskih Crnogoraca od crnogorskih Crnogoraca), pokazali su da srpska nacija nije sazrela i da je stoga doţivela poraz. Za ovaj tragizam, najveći koji moţe da zadesi jedan narod i jednu drţavu, neko je oodgovoran. Po mom uverenju najveća odgovornost pada na dinastiju KaraĊorĊević, drţavnike i politiĉare koji su vodili Srbiju i Jugoslaviju od 1903. do 2006. godine i srpske intelektualce koji su verno sluţili dinastijskoj, jugoslovenskoj i komunistiĉkoj ideologiji (od Jovana Cvijića do Dobrice Ćosića). Naš sunovrat poĉinje sa 1903, nastvlja se 1914, produţava 1941, produbljuje 1945, sunovraćuje 1991. i sasvim obara srpski narod na zemlju 2006. godine! Svestan izostavljanja mnogih vaţnih pitanja koja su dosad pokrenuta u ovoj polemici, ponavljam ideju koju sam pre neki dan izneo u NIN-u - šta Srbi imaju da nauĉe od Bugara? Stoga se vraćam ideji ţrtve, srpske nemarnosti prema ţrtvama i otud proisteklim posledicama. Evo jedne uprošćene paralele sa Bugarima. Srbi su obnovili drţavu 1804, nezavisnu 1878, jugoslovensku 1918, da bi 1999. ostali bez Kosova i Metohije a 2006. i bez bratske Crne Gore.

Bugari su obnovili drţavu, vazalnu 1878, nezavisnu 1908. godine i uz manje teritorijslene promene oĉuvali je do danas. U svim ratovima od 1913. godine bili su na strani gubitnika, ali su uspeli da oĉuvaju i jedinstvo nacije i jedinstvo drţave. To je za poštovanje, iako svi znamo da naĉini na koji su spasavali drţavu i naciju nisu uvek bili pohvalni. Za razliku od Bugara, i uprkos ĉinjenici da smo, izuzev poslednjeg rata, uvek bili na strani pobednika, mi smo, i uz pomoć drugih, upeli da rasturimo i naciju i drţavu. Srbi su narod velikih pobeda i još većih poraza. Bugari nisu podlegli jugoslovenskoj ideji, kao što smo mi jugoslovnekoj i Bugari nisu imali alternativu njihovoj obrenovićevskoj politici. Eto, zašto se i na Bugare valja ugledati. Kada sam pre dve decenije jednom vladiki, kojem sam recenzirao knjigu, rekao da više volim jednog Srbina na zemlji nego hiljade na nebesima, rastao se od mene bez pozdrava. Zato se još jednom vraćam ideji ţrtve, koja je u osnovi cele ove polemike. U Prvom svetskom ratu poginulo je nešto malo više od 100.000 Bugara. Bugarski istorici proglasili su to drugom bugarskom nacionalnom katastrofom, dok je prva bila 1913. godine, kada su imali znatno manje ţrtava. Bez poĉasti Srba je u Prvom svetskom ratu izginulo 13 do 14 puta više nego Bugara i mi to nismo proglasili nacionalnom katastrofom, već uspehom, velikim uspehom jer smo stvorili Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca - veliku drţavu uz velike ţrtve. Ona, kao ni potonje jugoslovenske tvorevine, nije opravdala milionske ţrtve u ljudstvu i u materijalnim sredstvima. I dok bugarski povesnici pišu sa bolom i tugom o svojim ţrtvama, mi smo naše neko vreme uzdizali na pijadestal slave, a potom sasvim zaboravili. Gde je danas ta slava, ko se još tih ţrtava seća i kakve im poĉasti odaje i narod i drţava Srbija? Setite se samo kako su se Slovenci poneli prema njima 1. decembra ove godine, iako im je srpska vojniĉka ĉizma donela slobodu 1918. godine. Potomci tih slavnih heroja danas su prezreni od svih jugoslovenskih naroda. Za koga i za koju drţavu su ginuli ti heroji slobode? Ništa nije ostalo od kulta srpskog ratnika i srpske ţrtve (1912-1918)! PROĆERDAN CEO VEK DANAS smo sami i sa bezbroj briga i problema drţavnih i društvenih. Vratimo se dobroj srpskoj ideji oliĉenoj u najvećem srpskom vladaru - knezu Milošu Obrenoviću. Upitajmo se i potraţimo odgovore: Zašto je srpski ţivot tako jevtin? Zašto je srpska politika toliko riziĉna? Zašto Srbi nikada nisu bili spremni da saĉekaju da neko drugi bude prvi? Otkuda iskonska potreba da budemo prvi ili meĊu prvim? I, da li je ovakav odnos prema svetskim i domaćim zbivanjima doneo Srbima boljitak i dobitak ili smo uzalud proćerdali ceo jedan vek? POUKE Niko nije izvukao pouke iz Prvog svetskog rata, jer to nije ni mogao - zbog dinastije, zbog Pašića i njegovih radikalnih drugova, zbog srpskih intelektualaca jugoslovenski opredeljenih. Zato nam se sve to ponovilo u još goroj varijanti u Drugom svetskom ratu, uz samo jednu zamenu - integralnog jugoslovenstva komunistiĉkim jugoslovenstvom. ***** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Istina mora na videlo 09. decembar 2008

Dr Mom?ilo Pavlovi? povodom stavova Dobrice ?osi?a o Solunskom frontu: Za sve udese i sva zla koja smo doţiveli u istoriji, za poraz krajem 20. veka, moramo utvrditi ne samo tu?u, nego i svoju krivicu Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




POLEMIKA koja se rasplamsala oko prigodnog govora akademika Dobrice Ćosića na promociji znaĉajne knjige akademika Dragoljuba Ţivojinovića “Nevoljni ratnici - velike sile i solunski front (1914-1918)”, uglavnom se odnosi na vrednovanje naše prošlosti i više govori o nama danas, srpskim lutanjima i opštoj konfuziji, nego o dogaĊajima iz prošlosti. Suština polemike je u srpskom iskustvu zajedniĉke drţave juţnih Slovena, koja je, naţalost, tragiĉna. Ono je bilo i ostaće još zadugo, predmet spora u Srbiji i meĊu Srbima. Jedni misle da je Jugoslavija bila najbolje rešenje za Srbe i Srbiju i da su graĊani najbolje ţiveli u Titovoj Jugoslaviji. Drugi smatraju da su Srbi srušili Jugoslaviju, odnosno da su jedini i glavni krivci za njenu destrukciju. Treći tvrde da je Titova Jugoslavija bila napravljena po kominternovskoj formuli o velikosrpskom ugnjetavanju, da je skrojena na štetu Srba i Srbije, po principu oslobaĊanja svih naroda i narodnosti od velikosrpskog ugnjetavanja. Drugim reĉima, da su najpre svi narodi i sve narodnosti u Jugoslaviji namireni, a da je ono što je preostalo trebalo da bude Srbija. Hipoteka velikosrpskog hegemonizma, po komunistiĉkoj predratnoj akcionoj paroli, posle rata, u Titovoj Jugoslaviji, stalno je visila nad srpskim narodom i njegovim rukovodstvom. Tako je obnovljena Jugoslavija na novim principima, stvorene su republike, a Srbija je sa dve pokrajine postala svojevrsna federacija u federaciji. Uvek je zanimljivo razmišljanje kakav bi tok svetske, balkanske ili srpske istorije bio da je doneta drugaĉija odluka. To je piscima dozvoljeno i samo od njihove imaginacije zavisi koliko su zanimljivi. Ali, ta razmišljanja ne mogu da pretenduju na nauĉnost. Ona mogu biti i poţeljna ukoliko podstiĉu na nova razmišljanja. Radi se, meĊutim, o prevrednovanju istorijskim dogaĊaja i fakata. Istorija nije samo skup ĉinjenica. Ona je i naš odnos prema njima, kao i pravo, pa ĉak i obaveza, da svaka generacija iz svoje istorije uzima i vrednuje ono što smatra vrednim, ĉime prevrednuje ili preispituje odreĊene dogaĊaje. Komunisti, pritajeni ili prefarbani, to smatraju za nešto pogrešno i nazivaju revizijom i reviziponizmom. To, meĊutim, predstavlja legitimno, ĉak i poţeljno kretanje nauke i govori o stanju u društvu u jednom trenutku. Ali, nije nama primarni problem u prevrdnovanju sopstvene istorije, već u nedostatku elementarne rekonstrukcije dogaĊaja i procesa. Kad nemate ĉinjeniĉnu, nespornu rekonstrukciju, to jeste dogaĊajnu istoriju, onda moţete do mile volje proizvoljno zakljuĉivati. To se posebno odnosi na snaţnu ideološki

opterećnu istoriografiju Drugog svetskog rata koja je manje-više svedena na glorifikaciju i propagandu jednog pokreta i ocrnjivanje svih drugih pokreta i ideja. Taj refleks, gde na primer govorite o ĉetniĉkim zloĉinima, koji su u nekim delovima Srbije odista bil uţasni, a pri tom vam ne pada na pamet da pomenete ili istraţite surove zloĉine antifašista na istim prostorima i na istim narodom, neće dati ni pravu sliku dogaĊaja, ni umiriti srpsku istoriju. Na ravne ĉasti Pri tom, moţete krivicu pripisati i caru Dušanu i caru Lazaru, jer je i on mogao da kapitulira pred Turcima, a ne da nam ostavi ep i mit koji nas proganja od kolevke pa do groba. Krivicu za srpski poraz danas mogli bismo pripisati i kralju Petru i njegovom sinu Aleksandru, i Pašiću i mnogim drugim. Ali, utvrĊivanje njihove krivice nas savremenike ne oslobaĊa odgovornosti za dogaĊaje i procese koji se zbivaju danas i ovde. Ako su naši preci grešili, zašto mi grešimo danas? Moţete, naravno, tvrditi da su dogaĊaji iz 1918. godine direktno uticali na raspad Jugoslavije, ali pre će biti da su za razbijanje Jugoslvije 90-ih godina ipak krivi komunisti i njihovo voĊstvo, a ne Pašić i kralj Aleksandar. Zato Srbi moraju da otvore debatu, ozbiljnu i temeljnu, o svim temama i dilemama. Srbija nema šta da krije, nema koga više da pravda i nema ĉega da se stidi. Ona moţe da promeni stajne taĉke, da preispituje, pa i prevrednuje i dogaĊaje i procese, ali pre toga mora da precizno rekonstruiše dogaĊaje i procese, a ne da izvodi zakljuĉke na osnovu sopstvenih utisaka i fiksacija. Srbija na kraju 20. veka, koji se uzima kao jugoslovenski, ipak je doţivela potpuni poraz, njena politika je osuĊena, a protagonisti te politike ĉame u Hagu, gde im se sudi kao Nemcima 1945. godine. Naravno, u svakom porazu, odnosno za svaki poraz mora se traţiti krivac, bilo u nama, bilo u drugima, pojedincu ili grupama, politiĉkim strankama ili eliti, ako se uopšte svi ljudi koji su se bavili politikom ili se njome danas bave, mogu nazvati elitom. Bio greška ili obmana, Solunski front nije srpska stvar ni ideja. To je ideja Saveznika i njihova politiĉka i vojna igra sa Grĉkom i Bugarskom, oko uvlaĉenja ovih zemalja u rat na svoju stranu. Kad je Bugarska prelomila, dobivši povoljnija obećanja od Centralnih sila da uĊe u rat, ĉime j Srbija sa tri strane bila opkoljena, a brojne neprijateljske trupe stajale na Drini, Dunavu i na granici sa Bugarskom, pokrenuta je akcija da se Srbima pritekne u pomoć iz pravca Soluna, tako što bi se aktivirao Savez sa Grĉkom iz 1913. Ostali sami Tim Savezom bilo je predviĊeno da u sluĉaju neizazvanog napada na jednu zemlju druga joj pritekne u pomoć sa 150 hiljada vojnika za voĊenje zajedniĉkog rata. Kako Srbija nije mogla da ispuni ovaj uslov, to je Venizelos, grĉki predsednik vlade, traţio od Saveznika, da oni daju svojih 150 hiljada vojnika, pa će Grĉka stupiti u rat. Saveznici su to prihvatili i 3. oktobra 1915. godine, britanski i francuski odredi poĉeli su da se iskrcavaju u Solunu. Iako je takav sled dogaĊaja izgledao povoljan za Srbe iz te akcije, naţalost, ništa nije proisteklo, što bi Srbima pomoglo. Pored toga, grĉki kralj Konstantin bio je protiv ulaska Grĉke u rat, a saveznici nesloţni oko drţanja Solunskog fronta. Britanci su smatrali da je on nepotreban, a Francuzi da ga treba uspostaviti. Kompromis je naĊen, tako da je front ipak odrţan, ali nije bio obezbeĊen dovoljan broj vojnika za podršku Srbima. Srbi su u napadu neprijatelja sa Dunava i iz Bugarske ostali sami. General Moris Saraj, komandant savezniĉkih trupa na Solunskom frontu, sa 20 hiljada vojnika, pokušao je da pomogne Srbima sa juga, ali je brzo odbaĉen na polazne poloţaje. Tako je poloţaj Srbije bio beznadeţan. Ostala je sama, suoĉena sa mnogrobrojnom okupatorskom vojskom. Kad su 5. novembra Bugari zauzeli Niš i spojili se sa Mekenzijevim trupama, Srbi su se povukli prema Kosovu gde su godine 1389. njihovu moćnu srednjevekovnu drţavu uništili Turci. Evo kako je te dogaĊaje opisao profesor L. Stavrijanos: “Posle više od 500 godina, Srbi su se ponovo borili za nacionalni opstanak na istom istorijskom kosovskom razbojištu. Kako se neprijateljska vojska pribliţavala, Srbi su morali da izaberu jedan od tri moguća puta: mogli su se predati i potpisati separatni mir, mogli su se prkosno boriti do kraja, kao što su to uĉinili i njihovi preci, ili su mogli pokušati da se povuku kroz planine Crne Gore i Albanije do jadranske obale, gde bi savezniĉki brodovi mogli prihvatiti preţivele. Izabran je treći put i iz toga je proistekao jedan od velikih epova Prvog svetskog rata. Srpsko povlaĉenje do jadranske obale tada je uporeĊivano sa slavnim marševima Ksenofama i Napoleona. Sa hiljadama izbeglica ispred sebe i nadolazećom zimom, srpska vojska se zaputila kroz gudure koje su se razdvajale od jadranskih luka. Neprijateljski bombarderi su ih napadali odozgo, a neprijateljski Albanci su nasrtali na one odrede koji su pokušavali da se probiju kroz njihovu zemlju. Ali najgori dušmanin bila je glad. Izgladnelost, zajedno sa hladnoćom, boleština i neprijateljskim napadima, odnela je 20 hiljada vojnika i nebrojene izbeglice.

Preţiveli paćenici stigli su do Skadra, krenuli dalje do Draĉa, sa Austrijancima na plećima i najzad stigli do bezbedne Valone. Odatle ih je jedna flota savezniĉkih brodova prevezla na Krf. Do 15. aprila 1916. povlaĉenje se završilo, a do jula iste godine, srpska vojska od 125.000 odmorenih i ponovo opremljenih veterana bila je spremna da se vrati na front. Domovina je bila pod neprijateskom okupacijom, ali srpska stvar nije bila izgubljena”. Dakle, to je bio izbor pred srpskim politiĉkim i vojnim rukovodstvom 1915. godine. Teško je reći da su pogrešili, jer su podjednako, ako ne i više, stradali i oni koji su ostali u otadţbini pod okupatorom. NIŠTA NE TREBA KRITI Smatram da Srbija nema više šta da krije, niti koga da štiti. Istinu, ma kakva bila, na videlo! A u porazu koji je snašao Srbiju krajem 20. veka, moramo se pitati ko je kriv za sve naše udese i sva zla, i kolika je naša krivica, ne samo za ono što smo ĉinili, nego i za ono to nismo uĉinili. ***** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Grešnik ubija istinu 04. decembar 2008.

Vuk Draškovi?: torpedovanje ”la?e francuske”: Da je ?osi? tada, 1915. godine, bio “otac nacije” da li bi se odrekao drţavnog imanja u zamenu za prokletstvo otimanja tu?eg? Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.. ***** SAMO neznanje ili fanatizam koji odbacuje znanje ispisali su optuţnicu Dobrice Ćosića protiv onih koji su vodili Srbiju u Prvom svetskom ratu. On kaţe da je njihova tadašnja politika skrivila hašku i mastrihtsku odluku o razbijanju Jugoslavije 1991. i NATO bombardovanje 1999. godine! Pisac, kojeg neki današnji raspamećeni Srbi nazivaju “ocem nacije”, tvrdi da su prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić i vojvode Radomir Putnik i Stepa Stepanović unesrećili srpsku naciju 21. avgusta 1915, kada su odbacili ultimativni i poslednji zahtev Britanije, Francuske i Rusije da Kraljevina Srbija prihvati Londonski pakt iz aprila iste godine, koji je Srbiji, uz odricanje od svoje drţavne teritorije istoĉno od Vardara, garantovao veliko proširenje na zapadu, do linije Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica! Kaţe on još i to da je bila “ubilaĉka” odluka o povlaĉenju preko Albanije, opisujući je kao “kolektivnu smrt”, a Solunski front naziva “srpskim samoubistvom”. Ideološka torpeda ZAGLEDAN u ruševine svoje vere, Ćosić hoće nemoguće. Da za udes Jugoslavije na kraju 20. veka okrivi one koji su je stvarali na poĉetku istog stoleća. I da zloĉine komunistiĉke partije pripiše njenim ţrtvama. Veslaĉ sa “Galeba” i kormilar ĉamca iz Poţarevca, hoće da potopi “LaĊu francusku”, pa svoja torpeda ideološke mrţnje i slepila puni neistinama. Londonski pakt, koji spominje, sile Antante potpisale su 6. aprila 1915. jedino sa Italijom, u tajnosti i iza leĊa Srbije. Za ulazak u rat na strani Antante, Italiji je zagarantovana severna i središnja obala Dalmacije do Splita i sa Splitom. Da bi i Bugarska prišla Antanti, njoj je nuĊena teritorija Srbije istoĉno od reke Vardar, i još nekoliko srpskih srezova, a na Aleksandra i Pašića vršen je pritisak da se dobrovoljno odreknu velikog dela svoje drţave, uz maglovita i nikad ozvaniĉena obećanja da će Srbija, zauzvrat, dobiti Crnu Goru, ostatak jadranske obale do Splita, BiH i delove Slavonije. Sve to, opet, pod uslovom da se sa time saglase i Hrvati. Da je Dobrica Ćosić tada bio “otac nacije”, on bi se, znaĉi, odrekao svog drţavnog imanja, u zamenu za prokletstvo otimanja tuĊeg i moralni sunovrat Srbije kao neĉasnog trgovca, koji je, istovremeno, raspikuća i grabljivac. Nacionalna i drţavna naĉela moralnosti, koja su izabrali Vrhovna komanda i Vlada, Srbija je platila Golgotom, koja je zadivila ceo svet. Svojim vaskrsom, posle Krfa i Solunskog fronta, srpski moral, ţrtve i pobede srušile su Londonski pakt. Srbija je saĉuvala svaki pedalj svoje drţave, a Srbi, Hrvati i Slovenci, od Drine pa do Alpa, prihvatili su tu i takvu Srbiju kao oslobodioca. Zna sve ovo Dobrica Ćosić, ali neće da zna. Neće, jer je upravo Komunistiĉka partija Jugoslavije, koja ga je vaspitala od deĉaĉkih dana, uzvišenu ţrtvu Srbije, odmah po svršetku rata, proglasila za - “velikosrpsku hegemoniju”. Za komuniste je ta drţava bila “versajska tvorevina” i “tamnica naroda” koja mora biti rušena i srušena!

Ironijom sudbine, glavni rušioci Jugoslavije preobraziće se u njene obnovitelje posle Drugog svetskog rata, kada je drţava postavljena na dva noseća stuba: jedan voĊa, jedna partija! I VoĊa i Partija dosledno su slamali “velikosrpsku hegemoniju”. Pod devet planina zatrpali su genocid hrvatskih i muslimanskih ustaša nad Srbima, prvog gerilskog voĊu u okupiranoj Evropi proglasili za saradnika okupatora i ubili ga, a preko njegove slomljene vojske i naroda prešli valjkom smrti, masovne torture, tamniĉenja i promovisanja laţne istorije. Na istorijskom biću Srba, i samo Srba, stvorili su nekoliko novih nacija i njihovih republika, a Srbiju, i samo Srbiju, isparcelisali na tri dela. Skoro pola veka su Dobrica Ćosić i njegovi drugovi marširali tim smerom, a ne ni Aleksandar KaraĊorĊević, ni Pašić, ni Putnik, ni Stepa, ni Draţa Mihailović. Kad je VoĊa umro, a za njim i Partija, poĉele su da eksplodiraju komunistiĉke mine ugraĊene u temelje njihove Jugoslavije. Strateg sa Titovog “Galeba”, tada, preuzima strateško kormilo Miloševićevog ratnog ĉamca iz Poţarevca, sa suludim planom ostvarenja mrtvog Londonskog pakta iz 1915. godine! U julu 1991, Ćosić otvoreno i zacenuto dobošari za smrt, govoreći da je kucnuo pravi istorijski trenutak da Srbi “završe borbu za svoje osloboĊenje i ujedinjenje” i da “stvore svoju drţavu na svojim etniĉkim prostorima”. Slobodana Miloševića okiva u zvezde i sravnjuje ga sa Nikolom Pašićem. Ta je politika bila “srpsko samoubistvo”, a ne Solunski front 1918. Ta je politika bila politika “hazarda i smrti”, a ne odluka o povlaĉenju preko Albanije 1915. godine. Istinu ne mogu menjati uslovni refleksi ideološke dresure, slepila i mrţnje, niti današnje Ćosićevo anatemisanje Slobodana Miloševića. ”Otac nacije” ogorĉen je i zbog “ideološke abolicije ĉetniĉkog terora” u današnjoj Srbiji. U jednoj svojoj knjizi, objavljenoj 1990, on kaţe da bi, kad bi se ponovo rodio, ponovo ubijao ĉetnike! Zašto? Zato što nepokajani grešnik ţeli da ubija istinu da je on bio jedan od vaţnih ubica velike istorijske prilike o temeljnom preureĊenju Kraljevine Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Ono što Srbija i Srbi nisu mogli, a nisu ni hteli, ni 1915. ni 1918, hteli su i mogli postići 1945, samo da nije bilo graĊanskog rata izmeĊu ravnogorske i partizanske gerile ili da je ishod tog tragiĉnog sukoba, koji su izazvali Ćosić i njegovi drugovi, bio drugaĉiji. Zbog genocida hrvatskih i muslimanskih ustaša nad Srbima levo od Drine, posleratne granice Srbije bile bi, uz potpise i peĉate antihitlerovske koalicije, pomerene daleko na zapad. Nacistiĉka Hrvatska podelila bi sudbinu nacistiĉke Nemaĉke, a upravo to je bio ratni cilj generala Mihailovića, kojega bi Dobrica Ćosić, još jednom, da ubije! Krivac kao sudija Nad razvalinama srpske nacije, on je poslednji Srbin koji ima moralno pravo da neduţne optuţuje za slom i da sebe, krivca, proizvodi za sudiju. Od Mišara pa do Solunskog fronta, izgubljene su sve pobede. Gone njith the njind! Ne. Na srpskom se to kaţe: Prohujalo sa crvenim vihorom. Projekat ujedinjene Evrope, po ĉijim drţavnim granicama pada pauĉina, podrazumeva i kulturno, komunikacijsko, ekonomsko i duhovno objedinjavanje svake njene nacije, tako da niko nigde nije ni stranac ni dijaspora. Taj ideal našeg vremena i vremena koje tek dolazi velika je, a i jedina, šansa srpskog naroda. Na nesreću, Dobrica Ćosić i mnogi još tu i takvu Evropu oznaĉavaju srpskim neprijateljem i metom svog kancerogenog patriotizma. Prošlost su uništili, a budućnost zabranjuju. Ipak, ipak. Uzalud njihova torpeda. “Silno se more zaljulja, laĊa se srpska progura.” Tako će biti. Mora. NAD PONOROM POD petokrakom je, a ne pod krunom i kokardom, i zapoĉeto i dovršeno srpsko nacionalno i drţavno propadanje. Zbog toga, a ne ni zbog KaraĊorĊevića, ni zbog Vida i Solunskog fronta, ni zbog Draţe Mihailovića i Dragiše Vasića, srpski narod danas zagledan je u ponor svoje istorije. ***** REAGOVANJA ĈITALACA "VEĈERNJIH NOVOSTI" NA STAVOVE DOBRICE ĆOSIĆA PLATILI SMO DANAK U KRVI * “Ko daje za pravo Ćosiću da o solunskim borcima govori sa nipodaštavanjem? Pa zar je trebalo da narod goloruk trĉi Švabama na bajonet”, pita Vuk. * “Poštovanje g-dinu Ćosiću! Šta je za srpski narod pobeda, a šta poraz? Kroz celu istoriju nam se pobede pretvaraju u poraze i obrnuto. Daleka 1389. je u narodu oznaĉena kao pobeda, krvava pobeda koja nosi breme 500 godina. Zatim dolazak Miloša Obrenovića, velikog politiĉara i tvorca nove srpske drţave je poraz i krvava izdaja kumstva, a veliĉamo “pobednika” KaraĊorĊa koji bi mnogobrojne Srbe odveo u “raj”. Ĉak nam je pobeda i krvavi maj 1903. Zatim sve velike “pobede!” 1912-1918. posle kojih Srbe moţeš prebrojati na prste. Pa opet poraz - “izdaja” kneza Pavla!?... U novijoj istoriji imamo pobednika na pretek -

R. Karadţić, R. Mladić... doskora i S. Milošević. Srbi mnogo vole pobednike bez obzira na breme njihovih pobeda”, piše Aleksa Vulić. * “Eto, pokazuje se kako i veliki mogu da pogreše. Ne daj Boţe kad bi se ovakvi Ćosićevi stavovi našli u udţbenicima i ĉitankama. Narod koji izgubi motiv da se brani, ne moţe opstati. Da nije odnegovan taj pobedniĉki duh Solunskog fronta (što je, uostalom, bila istina - to da se pobedilo!) ne bi se, u Drugom svetskom ratu, ĉetnici i partizani digli na ustanak (hvala Bogu, eto im zajedniĉke “crte”, ĉak i za pomirenje). ... Taj duh nalazi se, evo, i u ovoj maloj pobedi u Ujedinjenim nacijama, kad je trebalo da se potegne i za pravnim “oruţjem”, poruĉuje Miloje M. Rakoĉević.

Dugo oklevanje srpskih saveznika 03. decembar 2008.

Istori?ar Dragoljub Ţivojinovi?: pozadina Solunskog fronta. Odsustvo odlu?nosti i jasne vizije velikih sila doveli su do teškog poraza savezni?ke politike na Balkanu. Za Francusku i Englesku balkansko ratište nije bilo privla?no Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su -

novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.. ***** U ZAPADNOJ istoriografiji i memoarskoj literaturi, opširno se pisalo i raspravljalo o stvaranju Solunskog fronta krajem 1914. i poĉetkom 1915. godine. Obe velike sile, Francuska i Velika Britanija imale su valjane razloge da preduzmu takav korak. Dve zemlje su nastojale da oĉuvaju svoj poloţaj i interese u istoĉnom Sredozemlju, kao i na Balkanu. Francuska je nekoliko vekova predstavljala znaĉajnu silu na tim prostorima. Njene vlade i poslovni krugovi su uloţili veliki trud i sredstva da oĉuvaju od raspada Otomansku imperiju u kojoj su uţivali mnoga prava i privilegije - zaštita katolika (misije, bolnice, obrazovne ustanove, sveta mesta), ekonomski i finansijski poloţaj (vlasništvo velikog dela otomanskog drţavnog duga, kontrola Otomanske banke, administracije monopola duvana, investicije u izgradnji puteva, luka, proizvodnja svilene bube, oĉuvanje i širenje francuskog jezika, kulture) i drugo. Francuska vlada je uţivala podršku mnogih organizacija i interesnih grupa u nastojanju da oĉuva francusku premoć na tim prostorima. Nakon izbijanja rata, a posebno nakon ulaska Turske u rat novembra 1914. godine, javno mnjenje i štampa zahtevali su od francuske vlade da preduzme neophodne mere kako bi se zaštitili navedeni francuski interesi i oĉuvao njen uticaj. Otpor generala Ni britanski interesi nisu bili ništa manji. Velika Britanija se smatrala jednom od zaštitnica Otomanskog carstva, vršila snaţan uticaj na njegovu politiku i nastojala da oĉuva svoje imperijalne interese na tim prostorima (Suecki kanal, Kipar, Irak, Egipat, kontrola nad moreuzima). Iako su nemaĉke pretenzije na Bliskom istoku u poĉetku smatrane kao ĉista fantazija (izgradnja bagdadske ţeleznice), pokazalo se vremenom da je uticaj Berlina u Otomanskom carstvu postajao sve prisutniji. Otuda nije bilo sluĉajno što je francuska vlada brzo reagovala na turski izazov. Aristid Brijan, ministar pravde, prvi je pokrenuo pitanje otvaranja novog ratišta na jugu Balkanskog poluostrva. On je sredinom novembra 1914. godine, predloţio da vlade Francuske i Velike Britanije upute u Solun 400.000 vojnika sa ciljem da zaštite Srbiju od invazije Centralnih sila, privole neutralne zemlje (Grĉka, Rumunija, Bugarska) da uĊu u rat na strani Antante i pripreme vojnu ofanzivu protiv Austro-Ugarske. Brijonov predlog, sa kojim je bila upoznata i britanska vlada, otvorio je dugu i oštru polemiku izmeĊu pristalica vojnih operacija na udaljenim evropskim ratištima. Prvi su podrţavali takav korak, dok su se drugi zalagali za upotrebu svih raspoloţivih snaga na zapadnom frontu, uvereni da se rat mogao dobiti na prostorima Francuske i Belgije. Otpor pristalica zapadnog fronta takvim predlozima dolazio je iz redova vojske, ali i politiĉara i bio je veoma snaţan. Na njegovom ĉelu nalazio se general Ţozef Ţofr, komandant francuske armije. On je odluĉno odbacio Brijanov predlog. Tvrdio je da pobeda u ratu moţe biti izvojevana jedino na zapadnom frontu i da zbog toga nije mogao da odvoji preko potrebne trupe za novo ratište na dalekom Balkanu. Suoĉena sa takvim stavom, francuska vlada je prihvatila Ţofrovu odluku, iako nije odustala od Brijanovog plana. Skoro istovremeno, sliĉan predlog je pripremio i podneo na razmatranje vladi general Luj Feliks Mari Fransoa Franše d’Epere, komandant Pete armije. D’Epere je smatrao uzaludnim i pogubnim po moral zemlje i armije bezuspešne napade na snaţno utvrĊene nemaĉke poloţaje na zapadnom frontu i tvrdio da se mnogo više moglo uraditi na prostoru koji je bio manje utvrĊen i gde je iznenadni napad mogao doneti puni uspeh uz manje ţrtve. D’Epereov plan bio je dostavljen Poenkareu 1. decembra 1914. godine. Trenutak nije bio povoljan za raspravu o mogućnoj ofanzivi na Balkanu pošto su austro-ugarske armije dve nedelje ranije napale Srbiju i 2. decembra ušle u Beograd. Protivofanziva srpske armije bila je odluĉna, a završetak Kolubarske bitke presudan za ishod neprijateljske invazije. Do 15. decembra 1914. godine, napadaĉi su bili teško poraţeni i proterani iz Srbije, a Beograd osloboĊen. Srpska pobeda otvarala je put u srce imperije Habzburga i pruţala priliku velikim silama da brzom akcijom poraze njene armije i prisile je da zakljuĉi primirje i izaĊe iz rata. U takvim okolnostima bili su neophodni vizija i odluĉnost da se nastala prilika iskoristi. Naţalost, njih nije bilo u vojnim i politiĉkim vrhovima ni u Parizu, ni u Londonu. Izostao udar S druge strane Lamanša, u Velikoj Britaniji, postojalo je, takoĊe, meĊu nekolicinom uticajnih politiĉara, raspoloţenje da se prekine sa ogromnim i nepotrebnim prolivanjem krvi na zapadnom frontu i otvore nova ratišta. MeĊu njima je bilo i balkansko. Najistaknutiji zastupnici takve politike bili: Dejvid Lojd Dţordţ, ministar finansija i Vinston Ĉerĉil, ĉlan Ratnog saveta, Artur Balfur i Moris Henki, takoĊe, ĉlanovi istog

tela. S druge strane, vojni krugovi, na ĉelu sa feldmaršalom lordom Kiĉenerom, ministrom rata, bili, kao i Ţofr u Francuskoj, protiv takvog plana. Nesporazumi i sukobi izmeĊu civila i vojnika spreĉili su ostvarenje namere za otvaranje ratišta na jugu Balkanskog poluostrva sve do jeseni 1915. godine. Kiĉener je u engleskoj javnosti uţivao ugled “poluboţanstva”, pa je u pitanjima rata njegova reĉ bila presudna. Svoj stav pravdao je nedostatkom iskusnih trupa i tvrdnjom da je njihovo prisustvo u Francuskoj bilo neophodno. Bio je privrţenik doktrine zapadnog fronta. U suštini, sa izuzetkom Lojda Dţordţa koji je imao širu viziju savezniĉke akcije na Balkanu, politiĉari i generali ograniĉavali su taj korak na pruţanje pomoći Srbiji i uvlaĉenje neutralnih drţava u rat. Balkansko ratište za njih nije bilo privlaĉno. Nepoznavanje prilika, terena i ljudi, kao i rasprostranjene predrasude, strah i odsustvo vizije, sputavali su njihova mišljenja i odluke. Zbog toga su propustili priliku da saĉuvaju balkanske zemlje od propasti ili prelaska u tabor Centralnih sila (Bugarska), poraza (Srbija) i otpora (Grĉka). Propast Dardanelske operacije u jesen 1915. godine, dovela je, nakon duge agonije i oklevanja, do iskrcavanja savezniĉkih snaga u Solunu. Tada je bilo kasno. Odsustvo odluĉnosti i jasne vizije doveli su do teškog poraza savezniĉke politike na Balkanu. PLAN D’EPEREA D’Epereov plan je bio veoma ambiciozno zamišljen. On je predviĊao upućivanje u Solun pet armijskih korpusa ukupne jaĉine 185.000 ljudi. Odatle bi trupe bile prebaĉene u Beograd, gde bi, zajedno sa srpskim divizijama, otpoĉele ofanzivu protiv Austro-Ugarske. I DANAŠNJE ZAMLATE “Profesor Ţivojinović kaţe: ’Srbi su bili zamlate. Nemam drugu reĉ za pametne ljude kakvi su bili Slobodan Jovanović, Jovan Cvijić i drugi intelektualci onog doba. Oni su širili ideju koja se nije podudarala sa stvarnošću. Tvrdili su da su Srbi, Hrvati i Slovenci isti narod sa tri razliĉita imena. Potpuno su zaboravili da su to razliĉite kulture, istorijske tradicije, religije.’ Ovo je sušta istina i dobro je što je reĉeno. Naţalost, naknadna pamet - nikakva pamet! Izginuli su milioni naših sunarodnih nizašta, uzalud. Politika Zapada prema Srbima je dosledno ubistvena, podmukla i verolomna. To što i danas naše zamlate to neće da vide, druga je stvar, piše Miroslav Đukić. REAGOVANJA ĈITALACA "NOVOSTI" NA STAVOVE ĆOSIĆA I ŢIVOJINOVIĆA DOSTA SMO GINULI ZA DRUGE * “Ćosiću, nije Solunski front bio samoubistvo - Jugoslavija je bila samoubistvo, a pogotovo ona komunjarska”, podseća Aurelius. * “Mogli su KaraĊorĊevići po završetku Prvog svetskog rata da objedine etniĉke teritorije srpskog naroda. To im je nudio i ameriĉki predsednik Vilson, a znamo šta su izabrali. Posle su nastali Jasenovci i druge golgote. Cenu politike koju su vodili srpski vladari, plaćamo i danas. Naš narod nastradao je i dalje strada od te 1914. godine, a kljuĉna je bila Kraljevina SHS, pakao koji još traje”, tvrdi Slobodan. * “Mi Srbi bili smo ţrtveni jarci u tom ratu. Iskoristili su nas kao i mnogo puta pre toga. Izginuli smo za Slovence i Hrvate koji nas posle 90 godina najviše mrze. Srbi su jedan od retkih naroda koji iz veka u vek pada na popravni iz istorije”. * “Sve je taĉno što je Ćosić rekao. Upropastili su nas tadašnji politiĉari, kralj, vojskovoĊe. Još je ţalosnije što se mi time diĉimo”, smatra Zoran Pupazić.

Srbi su bili topovsko meso 02. decembar 2008.

Istori?ar Dragoljub Ţivojinovi?: politi?ke, diplomatske i vojne pozadine otvaranja Solunskog fronta. Komandanti savezni?kih armija zahtevali su da srpski vojnik mora da snosi najve?i teret borbe. Srbija je samo prividno imala mo?ne saveznike Nastavci 1. 2. 3. 4. 5.

Golgota bila jedini put Nismo imali prave saveznike Izbegnut je novi Kosovski boj Zašto slavimo vreme smrti Istina mora na videlo

6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.

Grešnik ubija istinu Dugo oklevanje srpskih saveznika Srbi su bili topovsko meso Mali na lomaĉi velikog rata Stigli tamo gde smo bili Velike i skupe greške srpske elite Narod je uvek preĉi od drţave Istorija rata ispod planine dokumenata Duboki oţiljci ratne drame Krĉma nasred puta Mišić ostao usamljen Ceo narod bio vojska



NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put. ***** SRBIJA je jedina meĊu saveznicima, neutralnim i neprijateljskim drţavama, morala da veći deo rata vodi izvan zemlje, na tuĊoj teritoriji. To je stvaralo posebne teškoće, ĉinilo je zavisnom kako od dobre volje svojih saveznika da joj pruţe neophodnu podršku tokom trajanja rata, tako i nemogućnosti da štiti svoju drţavnu teritoriju i ostvaruje svoje ratne ciljeve. To je imalo nesagledive posledice. Za razliku od drugih zemalja, Srbija je bila lišena prirodnog izvora za popunjavanje svojih divizija, primetno oslabljenih i proreĊenih u prethodnim ratovima. To je prisiljavalo da njihovu dopunu traţi meĊu dobrovoljcima u SAD, Evropi, Australiji i drugde. To je Srbiju uĉinilo zavisnom od dobre volje svojih saveznika i neutralnih zemalja (SAD) da prikupljaju dobrovoljce i plaćaju troškove njihovog prevoza do Bizerte i Soluna. Prikupljanje dobrovoljaca u SAD postalo je moguće tek nakon ulaska te zemlje u rat, u proleće 1917. godine, dok su pre toga oni ilegalno prelazili u Kanadu, odakle su britanskim brodovima prevoţeni u Evropu. U poĉetku, Britanija je odbijala zahteve da odredi brodove za prevoz, ali je kasnije promenila stav. Italija je, takoĊe, odbijala da dozvoli odlazak austrougarskih zarobljenika - Srba u Solun. Ni Rusija nije odobravala prebacivanje srpskih dobrovoljaĉkih jedinica iz Dobrudţe u Solun. To je srpske divizije svelo na minimum u pogledu broja oficira i vojnika. Istovremeno, savezniĉki ministri i generali nareĊivali su da upravo srpske divizije prve krenu u napad, zauzimaju utvrĊene poloţaje i prave prolaz drugima. Jednom reĉju, Srbi su postali topovsko meso. U tome nije bilo razlike u pogledima britanskih i francuskih generala i komandanata Istoĉne armije (Miln, Saraj, D'Epere). Bili su jednodušni u stavu da srpske divizije treba da snose najteţi teret borbe!

Uzaludna su bila upozorenja prestolonaslednika Aleksandra, generala Petra Bojovića ili vojvode Ţivojina Mišića da su srpske trupe bile premorene stalnim pokretima i naprezanjima. Ukazivali su na mogućnost pobune i dezertiranja. Zahtevali su da se smanji širina fronta srpskih divizija i osigura saradnja drugih. Odgovoreno im je da onaj ko ţudi da se pribliţi ili vrati u domovinu mora da podnese najveći teret i gubitke. Savezniĉki komandanti umeli su vešto da iskoriste nostalgiju srpskog vojnika za otadţbinom. Julska kriza S OBZIROM na stanje i prilike u kojima se nalazila Srbija u ratu, valja podsetiti na još neke ĉinjenice. Od prvih dana ”julske krize” Srbija nije uţivala bezrezervnu podršku tri velike sile sa kojima se našla tokom rata u savezu. Sećanja na balkanske ratove još su bila sveţa. O Srbiji i njenoj ulozi u njima nije se lepo govorilo i pisalo, smatrala se jednim od krivaca za balkansku krizu. Ishod ratova okrenuo je protiv nje mnoge uticajne politiĉke liĉnosti i javno mnjenje. ”Julska kriza” i njen ishod oţiveli su takva raspoloţenja. Britanska vlada nije pokazivala veće interesovanje za sudbinu Srbije, pošto su njeni ministri smatrali da Balkan nije ulazio u njenu interesnu zonu. Vlada i kralj Dţordţ V smatrali su da zbog Srbije nije trebalo ulaziti u rat: bili su spremni da je ostave na cedilu. Francuska i Rusija su pokazale spremnost da stanu u odbranu Srbije. To je postalo probni kamen za oĉuvanje dugogodišnjeg saveza izmeĊu dve zemlje. MeĊutim, kako je nemaĉka oruţana moć ugroţavala obe zemlje, bile su prinuĊene da se brane. Uprkos njihovoj dobroj volji, Srbija nije mogla da raĉuna na njihovu vojnu pomoć. Uostalom, nije je ni oĉekivala. Tokom prvih dana i nedelja rata, sve zemlje, velike i male, odredile su stav prema njemu. Rusija, Francuska i Britanija su ušle u rat, ĉime je Srbija stekla, makar samo prividno, moćne saveznike. SAD, Italija, Rumunija, Bugarska, Grĉka i Turska proglasile su neutralnost. Neke od njih će ostati neutralne kraće (Turska), a neke duţe vremena (Italija, Bugarska, Rumunija, SAD). Svaka od njih imala je ĉvrste razloge za to. Najĉešće su u pitanju bila oĉekivanja odreĊenih teritorijalnih dobiti. Iako ĉlanica Centralnih sila, Italija je, kao neutralna, pregovarala sa obe strane Antantom i svojim saveznicima kako bi dobila: Trentino, Istru i delove Dalmacije i Albanije. Ušla je nespremna u rat, pa time i za vojniĉko angaţovanje na balkanskom ratištu. Iako formalno saveznica, Italija je bila neprijateljski nastrojena prema Srbiji i njenim namerama da ujedini juţne Slovene. Bila je svesna da bi to ugrozilo italijanske tekovine na Jadranskom moru, obećane joj Londonskim paktom 1915. Nevoljno je doĉekala srpsku vojsku posle povlaĉenja preko Albanije i bila protiv njenog prvoţenja na Krf. Jednom reĉju, u pitanju je bio nepouzdan i nesiguran saveznik. Iako je proglasila neutralnost, Bugarska je otvoreno naginjala Centralnim silama. Njeno drţanje prema Srbiji motivisali su ţelja za pripajanjem teritorija u Makedoniji i osveta za poraz u Drugom balkanskom ratu. Bugarska je, takoĊe, pokazivala pretenzije prema grĉkim krajevima i potajno gajila nadu da će dobiti Carigrad. Tokom razdoblja neutralnosti, Bugarska je pregovarala sa Antantom, zahtevajući od nje da prisili Srbiju da joj, kao nagradu za neutralnost, preda istoĉnu Makedoniju. Na tuĊem tlu Iako saveznik Srbije u balkanskim ratovima, Grĉka je proglasila neutralnost i zanemarila svoje ugovorne obaveze prema njoj. Kralj Konstantin je bio naklonjen Centralnim silama, posebno Nemaĉkoj. S druge strane, predsednik vlade Elefterios Venizelos je bio pristalica Antante, ali su ga vlada i vojni vrhovi uklonili sa poloţaja. Grĉka vlada i dvor bili su protiv savezniĉkog iskrcavanja u Solunu i pruţanja utoĉišta Srbiji i njenoj vojsci na Krfu. Do uklanjanja kralja Konstantina sa prestola, u junu 1917, grĉka vojska predstavljala je stalnu pretnju savezniĉkim trupama u severnoj Grĉkoj. Njegovo uklanjanje sa prestola dovelo je Venizelosa na vlast, reorganizacije grĉke armije i ĉišćenja Generalštaba i oficirskog kora od kraljevih pristalica. Nekoliko reĉi o Srbiji, njenom poloţaju i odnosima sa susedima. Napadom Centralnih sila, Srbija je bila prinuĊena da uĊe u rat, iako za njega nije bila voljna, a još manje spremna. Njena vrhovna komanda nije imala drugih planova osim onih za odbranu zemlje od napadaĉa. Njen vojni vrh dugo nije razmišljao o ratu na balkanskim prostorima. Vojniĉki poraz u jesen 1915. i odluka da istraje u ratu na strani Antante, prisilili su vojsku, vladu, politiĉke stranke, vladara da napuste zemlju i nastave borbu na tuĊem tlu, za koju su bili potpuno nespremni. PRITISAK ANTANTE ANTANTA je vršila snaţan pritisak na Srbiju da prihvati bugarske zahteve, nudeći joj teritorijalna proširenja u budućnosti u Bosni i Hercegovini, delovima Vojvodine... Od oktobra 1915. kao saveznik Centralnih sila, Bugarska je uĉestvovala u ratu protiv Srbije i dobila znaĉajne teritorije. Do kraja rata bila je vaţan vojni saveznik i partner Centralnih sila na balkanskom ratištu. *****

REAGOVANJA ĈITALACA "NOVOSTI" NA STAVOVE DOBRICE ĆOSIĆA UVEK NAM NEKO DRUGI KRIV ”ĆOSIĆA" treba prepriĉati u istorijskim udţbenicima da naša deca uĉe na greškama predaka. I za Drugi svetski rat treba pogledati istini u oĉi i reći da je Srbija izgubila ovaj rat, a tzv. narodnooslobodilaĉku borbu preimenovati u 'komunistiĉku revoluciju', piše Bojan iz Londona. ”Sve je taĉno. Dobrica je najveći srpski intelektualac, treba ĉitati njegove knjige i izvlaĉiti prave poruke za mlada pokolenja”, zakljuĉuje Slobodan. Goran postavlja pitanje: ”Pa, gospodine Ćosiću, gde ste dosada bili vi i svi sliĉni doktori. Naša srpska 'elita’ samo zna da priĉa kad sve proĊe, a kad treba da planira kojim putem da ide narod - pravi greške. Nije samo kralj pogrešio, i vi ste pogrešili osamdesetih godina. Uvek je neko drugi kriv. Kad shvatimo da obiĉan ĉovek moţe da pogreši, a rukovodilac ima pravo na to, ili vojnik moţe da dezertira, a oficir ne sme, tek tada ćemo da krenemo napred.” ”Ovo je opet neka komunistiĉka farsa”, reaguje Stefan. ”Za stradanje devedesetih godina krivi su Pašić i Petar Prvi!" Kao da je ovo pisao bivši politiĉki komesar, koji nema skrupula, koji je srpsku mladost slao u smrt na Solunskom frontu. Ţivelo bratstvo i jedinstvo, druţe komesare!” ”Pozdravljam tekst Dobrice Ćosića kao pledoaje za još neispisano istorijsko poglavlje srpskog naroda, pod naslovom VREME ŢIVOTA. Posebno me interesuje šta u kontekstu svoje teze gospodin Ćosić misli o 27. martu 1941. godine”, piše Bodin Rakić. ”Dobrica Ćosić je veliki srpski pisac, ĉije sam knjige sa zadovoljstvom i poštovanjem proĉitao, ali nisam baš siguran u njegovu tvrdnju da su naši dedovi pre 90 godina baš toliko pogrešili, ako je uopšte bilo izbora pred srpskim narodom. Danas vidimo da je moţda moglo i drukĉije”, naglašava Slobodan Marković.

Mali na lomači velikog rata 01. decembar 2008.

Istori?ar Dragoljub Ţivojinovi?: politi?ke, diplomatske i vojne pozadine otvaranja Solunskog fronta. Sve do pred kraj Prvog svetskog rata Francuska i Engleska bile protiv rasturanja Habzburške monarhije. Ratni trijumf Srbije otvorio put ka stvaranju Jugoslavije Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put. Objavljujemo akcente iz knjige profesora Ţivojinovića. ***** Nema sumnje da drţanje zemalja Antante tokom Prvog svetskog rata prema balkanskom ratištu, sagledano u celini, predstavlja izvanredan primer mešavine razliĉitih motiva i ĉinilaca. Solunska operacija predstavlja, takoĊe, izvanredan primer kako su zainteresovane velike sile (Francuska, Velika Britanija, Rusija), iako su imale razliĉite ciljeve i suprotstavljena gledišta, nastavile da u njoj uĉestvuju. Po mišljenju njihovih odgovornih politiĉkih, diplomatskih i vojnih liĉnosti, kao i javnog mnjenja, Solunska operacija nije imala identiĉnu svrsishodnost, teţinu i vaţnost. Oni su, štaviše, ĉesto na nju gledali potpuno razliĉitim oĉima. Solunska operacija, takoĊe, svedoĉi i o tome da su i jedni i drugi pokazivali prema njoj, u poĉetku, primetnu uzdrţanost, koja se kasnije pretvorila u podršku ili odbojnost. Ipak, saradnja, ma koliko bila iznuĊena i uzdrţana, nije se prekidala do kraja rata. Takvo drţanje i promena stava bili su donekle prirodni s obzirom na interese, potrebe, mogućnosti pojedine zemlje, opravdanost ili stratešku vrednost vojne operacije na jugu Balkanskog poluostrva. Zahtevi odreĊenog ratišta imperijalnih sila, ponekad suprotstavljenih interesa, ĉesto su nalagali promenu stava, što je uslovljavalo voĊenje ofanzivnih ili defanzivnih operacija, a nekad i njihov prekid. Strah i nemir Strategija, fiziĉka spremnost zemlje i percepcije velikih sila o jednoj vojnoj ili pomorskoj operaciji mogu biti, a ĉesto su i bile, potpuno razliĉite. Ponekad su zajedniĉko nastupanje i saradnju nalagale trenutne potrebe jedne ili druge sile, iako su njihovi interesi i shvatanje vaţnosti operacije bili razliĉiti, ili ĉak suprotstavljeni. Kada su se okolnosti i potrebe promenile, one su nalagale promenu prvobitnog stava, pa i njihovog potpunog preispitivanja ili napuštanja. Drugim reĉima, ratna drama i stalne promene okolnosti nalagale su velikim silama da povremeno preispituju sopstvene stavove i ponude nove inicijative o naĉinu kako i gde voditi vojne operacije. Promena situacije i naĉina razmišljanja velikih sila ĉesto su izazivali potrese, nevericu, nesporazume, uzdrţanost, otvorenu kritiku, pa i nepoverenje, ali i strah i nemir meĊu malim zemljama, njihovim saveznicima. To je takoĊe, izazivalo i druge posledice, mahom nepovoljne, najĉešće su povećavale uzdrţanost i oklevanje neutralnih drţava, kao i radost i odobravanje na protivniĉkoj strani. U takvim okolnostima, ustupci, kompromisi i pozivi na ţrtvu postajali su neminovni, zapravo jedini naĉin da se suprotstavljeni stavovi i gledišta koliko toliko usklade. Da bi se to postiglo, stalno su se vodili pregovori i zakljuĉivali dogovori izmeĊu drţavnika, diplomata i vojnika. Njihovi sporazumi i kompromisi, najĉešće kratkotrajni, izazivali su ĉesto odbijanje i otpor na raznim stranama - u Londonu, Parizu, Petrogradu, Rimu, Atini, Krfu. U tim kompromisima zanemarivali su se, a ĉesto i ţrtvovali, ţivotni interesi malih drţava, kakva je bila Srbija. Politiĉka, diplomatska i vojna pozadina Solunskog fronta i balkanske politike velikih sila u toku Prvog svetskog rata predstavljaju najpotpuniju ilustraciju i potvrdu suprotstavljenih interesa, ciljeva, ţelja, mogućnosti, strategijskih shvatanja, imperijalnih teţnji, liĉnih rivaliteta, sukoba izmeĊu politiĉara i vojnika kako izmeĊu sebe (Francuska, Britanija), tako i njihovog drţanja prema malim zemljama (Srbija, Grĉka, Bugarska). Prouĉavanje politiĉke, diplomatske i vojniĉke pozadine Solunske operacije otkriva razlike u njihovim gledištima prema prioritetima, koncepcijama ratnih dejstava, pristupu neutralnim zemljama, neodluĉnost u

pojedinim trenucima. U tom pogledu posebno mesto zauzima podeljenost gledišta izmeĊu vojnika i civila, kao i izmeĊu „zapadnjaka“ i „istoĉnjaka“, tj. onih koji su verovali da će se rat okonĉati odluĉnom pobedom nad zapadnom ili istoĉnom ratištu. Takve podele postojale su meĊu politiĉarima, diplomatima i generalima obe velike sile. One su trajale do kraja rata. Sve velike sile i male zemlje objedinjavala je ţelja da poraze svoje protivnike i otklone pretnje i opasnosti po svoje drţavne teritorije ili imperijalne posede i interese u Evropi, i šire. Jedino udruţenim snagama, saradnjom i dogovorom, makar i po cenu ustupaka, sile Antante su mogle da poraze svoje neprijatelje. Njihovi drţavnici i politiĉari su to brzo shvatili, iako im je ponekad bilo teško da to otvoreno priznaju. Zbog toga su pojedini zajedniĉki frontovi i ratišta, kakav je bio i Solunski, mogli da se odrţe tokom rata uprkos stalnim nesporazumima i suprotstavljenim htenjima. Odgovornima za voĊenje rata i sudbinu drţava postalo je jasno da tamo gde diplomatija nije uspevala da reši sporove, priliku da to postigne dobilo je oruţje. Pretenzija ove knjige je da pred ĉitaoce iznese sve navedene slabosti i nedoslednosti u uoĉavanju znaĉaja i sprovoĊenja zajedniĉke politike na Balkanu, ali i mnoge druge nedoreĉenosti i protivreĉnosti koje su dolazile do izraţaja u drţanju velikih sila. To je potrebnije utoliko pre što se o vojniĉkoj strani savezniĉke operacije na Balkanu pisalo mnogo. Monografije, biografije, rasprave, dnevnici, memoari uĉesnika i posmatraĉa zbivanja, kao i objavljena sluţbena graĊa, prikazali su skoro sve pojedinosti te savezniĉke vojne operacije. Zna se za pobede i poraze, napredovanja i odstupanja, krvave sudare i lokalne bitke. Ono što nedostaje da se slika upotpuni i razume je prikaz svega onog što se zbivalo u pozadini, što je ostalo skriveno u ratnim savetima, vrhovnim komandama, ministarskim sednicama, skupštinskim zasedanjima i odborima, ĉesto odrţanim iza zatvorenih vrata, prepisci odgovornih i drugim. To su, zapravo, bila mesta u kojima su se donosile presudne odluke, rešavale dileme, vodile ţuĉne polemiĉke rasprave, iznosili suprotstavljeni argumenti, razmenjivale optuţbe i potezale pretnje. Tak nakon upoznavanja sa njima mogu se razumeti pokreti trupa, planiranje ili odlaganje ofanziva, izbor komandanata i njihove naredbe, odluke politiĉara i generala kako u Londonu, Parizu, Petrogradu, Rimu, tako i u Solunu, Atini, Vodeni, Bitolju i drugde. Nekoliko reĉenica o Srbiji, njenim saveznicima i neprijateljima u ratu. U srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji o Solunskoj epopeji pisalo se mnogo, ĉesto nedovoljno kritiĉno, kao trijumfalnom uspehu koji je doveo do ostanka Srbije u savezniĉkoj koaliciji, kao vaţnom ĉiniocu u njenoj pobedi. Neki su tvrdili da je trijumf u ratu otvorio put ka stvaranju zajedniĉke drţave Srba, Hrvata i Slovenaca. Operacije vojske i stradanje naroda opisivani su do najsitnijih pojedinosti, a neke liĉnosti su stekle oreol koji se pribliţavao legendi. Brojne dokumentarne knjige graĊe, monografije, memoari, biografije pojedinih komandanata, s razlogom ili ne, ispunili su police u mnogim bibliotekama. Ratne teme bile su dugo, to su i danas, privlaĉne kako za ĉitaoce tako i za istraţivaĉe. O arbanaškoj odiseji i zbivanjima na Solunskom frontu drţana su predavanja, organizovani nauĉni skupovi, voĊene rasprave. Rat je našao mesto u literaturi, poeziji i prozi, bio motiv za filmske i pozorišne stvaraoce. Mnogi su pokušavali da zavire u nepoznato, da iznesu svoja viĊenja dogaĊaja, opišu pojedina zbivanja i liĉnosti, ocene njihov udeo u konaĉnoj pobedi. Novo svetlo Ipak, malo ko je uspeo da dublje sagleda i prouĉi pozadinu mnogih odluka i ispita motive i razloge koji su odgovorne drţavnike, politiĉare, vladare, vojnike i druge naveli da ih donesu, sprovedu ili ne sprovedu u ţivot. Još, manje su istraţivaĉi uspeli da objasne ko su Srbima bili istinski saveznici u ratu, opišu njihovo drţanje i namere, da utvrde da li su bili istinski zainteresovani za Balkan, šta su ţeleli da postignu i po koju cenu. TakoĊe nije objašnjeno drţanje neutralnih, savezniĉkih ili neprijateljskih drţava, koje su se nalazile u susedstvu. Bliţe poznavanje stavova, namera i ciljeva saveznika Srbije, neutralnih i neprijateljskih drţava, pre svega susednih, moţe da pomogne da se potpunije sagledaju okolnosti u kojima se Srbija našla i prilika sa kojima se suoĉavala tokom trajanja rata. Okolnosti i prilike, menjale su se kako su neutralne zemlje (Italija, Grĉka, Rumunija) ulazile u rat na strani Saveznika. Jedino je Bugarska ostala do kraja rata saveznik Centralnih sila, Nemaĉke i Austro-Ugarske. Sve one nastojale su da naplate svoje uĉešće u ratu ili lojalnost svojim partnerima,zahtevajući, i dobijajući, odreĊena teritorijalna proširenja. Njih je traţila i Srbija u nastojanju da se ujedini sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Habzburške monarhije. Zapadne sile izašle su u susret zahtevima Italije, Rumunije i Bugarske, ali su odluĉno odbacile zahteve svoje ratne saveznice - Srbije. NA DVA FRONTA Da li je Srbija traţila previše - ostaje pitanje o kome se moţe raspravljati ali po mišljenju njenih saveznika, to je oĉito bio sluĉaj. Oni nisu bili spremni da podrţe rasturanje Habzburške monarhije do pred kraj rata. Štaviše, Srbija je morala da se brani kako od neprijatelja na frontu, tako i od svojih Saveznika koji su njene teritorije nudili kao nagradu Bugarskoj za neutralnost ili ulazak u rat na njihovoj strani.

To je bila situacija u kojoj se nije nalazila nijedna druga zaraćena drţava. Pitanje odbrane, s jedne, i teritorijalnih zahteva, s druge strane, stalno je lebdelo u vazduhu, postalo svakodnevna realnost sa kojom su se svi suoĉavali. Ona je bila, istovremeno, povod za zabrinutost, ali i izvor nadanja i podsticaj za dalju borbu.

Stigli tamo gde smo bili 10. decembar 2008.

Dr Mom?ilo Pavlovi? povodom stavova Dobrice ?osi?a o Solunskom frontu: Srušene su u dvadesetom veku i Jugoslavija i Srbija, a srpski narod danas je dezintegrisaniji više od bilo kog drugog naroda na Balkanu Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




GODINE 1918. Srbi su imali dva puta. Jedan je bio restauracija Srbije, a drugi stvaranje zajedniĉke drţave sa istorodnom braćom, što je podrazumevalo rušenje Austrougarske. Nije malo onih koji smatraju da je stvaranje zajedniĉke drţave bila tragiĉna greška i zabluda srpske politiĉke elite na kraju Prvog svetskog rata. Pritom se istiĉe da je Srbija tada mogla da bira, pa se kao argument pominje Londonski ugovor. MeĊutim, taj ugovor nije bio ni zakljuĉen, ni ponuĊen Srbiji, ali se svakako ticao prekompozicije jugoslovenskog prostora, pa samim tim i Srbije, kao pobednice u ratu. Realan izbor Srbija je imala u restauraciji sopstvene drţave, ali i crnogorske nezavisne drţave, koja je bila kapitulirala, a sa kojom je Srbija imala diplomatske odnose do pred sam kraj Prvog svetskog rata. Na takvu mogućnost, koja se spominjala u diplomatskim krugovima i stranoj štampi, dizala se, meĊutim, ĉitava politiĉka elita. Najglasniji su bili propagatori jugoslovenskog ujedinjenja u svetu, koje su, osim Srbije, finansirale i neke druge zemlje. Gotovo da nije bilo glasa u korist restauracije srpske drţave. Jugoslovenstvo je bilo dominantna ideja. Revolucionarni talas zahvatio je tada sve zemlje Austrougarske monarhije, a na kraju 1918, rušenjem nekoliko carstava, poništena su i osvajanja Mehmeda Drugog Osvajaĉa i Eugena Savojskog. Na ruševinama starih carstava nastale su nove drţave - velika Rumunija, nova Albanija, uvećana Grĉka, umanjena Bugarska i drţava Juţnih Slovena. Stvorena je nova realnost Balkana, koja je u propagandi predstavljana sintagmom “Balkan balkanskim narodima”. Kljuĉni problem drţave Juţnih Slovena bio je u naĉinu i proceduri njenog stvaranja, odnosno

nesposobnosti da se na vreme uoĉe, razmotre i razreše kljuĉna pitanja karaktera drţave, posebno da se utvrdi šta je ĉije i ko šta u nju unosi. Nisu bila rešena ni druga pitanja, koja će kasnije biti otvarana i koja će destabilizovati novu drţavu. I prva, i druga Jugoslavija, i poslednja, umanjena, na ĉijem je ĉelu, istina kratko, bio i uvaţeni akademik Ćosić, nastale su u ratnim, odnosno posleratnim neregularnim uslovima. Mnoga rešenja bila su doneta na improvizovan naĉin, dogovorom uskog kruga ljudi. Ako je prva Jugoslavija smatrana za proširenu Srbiju, sa srpskom dominacijom u svim sferama ţivota, druga je skrojena tako da Srbija bude umanjena, a njena uloga, kroz parole o ravnopravnosti, bratstvu i jedinstvu prikazana kao tekovina borbe za koju se, upravo, borio srpski narod, podnoseći najveće ţrtve. Usmerenom i usiljenom propagandom, terorom prema politiĉkim protivnicima, napravljena je nivelacija na svim planovima, oprost genocida nad Srbima i njegov zaborav. Svi narodi i sve narodnosti “rame uz rame” borili su se protiv okupatora, svi su stradali u ratu i svi su doprineli osloboĊenju Jugoslavije. Iako to nije bilo taĉno, politiĉki je bilo korisno. Prva Jugoslavija bila je monarhistiĉka, druga socijalistiĉka, prva unitarna, druga federalna, pa opet nije dala rezultata. O prvoj se govorilo i pisalo da je, u stvari, uvećana Kraljevina Srbija sa novim unutrašnjim odnosima. Titova Jugoslavija, pak, nasledila je samo meĊunarodni kontinuitet predratne Jugoslavije, dok je na unutrašnjem planu, nasilnim prodorom Titovih partizana, potmognutih saveznicima, napravljen nasilni diskontinuitet. Umanjena pak Jugoslavija, SRJ, bila je sastavljena samo od srpskog naroda, pa se i ona raspala. Ako se kaţe da je strani faktor odigrao kljuĉnu ulogu u razbijanju Miloševićeve Jugoslavije, onda se taj faktor mora uzeti u obzir i prilikom stvaranja i rušenja prethodnih Jugoslavija. Iz ovoga proizlazi da osnovni problem sve tri jugoslovenske drţave ipak nije njihovo stvaranje, koje je uvek padalo u neredovnim prilikama, nego njihovo oĉuvanje, odnosno integracija. Naţalost, srpski narod, posebno njegova politiĉka elita, aljkava i korumpirana uprava, nisu izgleda bili u stanju da naprave ni modernu, ni stabilnu, ni efikasnu drţavu u ĉitavom 20. veku. Rumuni, iako su u svojoj drţavi imali oko 27 odsto manjinskog stanovništva, uspeli su da je oĉuvaju od 1918. do danas. To je pošlo za rukom i Bugarima, i Grcima. Srbi nisu uspeli da saĉuvaju ni onu svoju drţavu napravljenu od korena istog naroda. Nedorasla elita Problemi sa ureĊenjem Jugoslavije posle 1918. razvejali su iluziju da je srpski narod u njoj ostvario zamisao o svom ujedinjenju. Ona nije bila garancija palim srpskim ţrtvama, kao ni ulozima i snazi srpskih pobeda u velikom ratu. Pokazalo se da su isprazna srpska retorika, politiĉke rasprave i podmetanja bili mnogo manje efikasni od pasivnosti i stalnih zahteva i ustupaka koji su išli u korist onih koji su u ratu bili na suprotnoj strani. Zahvaljujući srpskoj aljkavosti i nesposobnosti, odsustvu nacionalne solidarnosti i nedostatku vizija ljudi koji su vodili zemlju, pravo politiĉkog graĊanstva dobile su ideje inspirisane antisrpstvom, a prikazivane kao borba protiv velikosrpskog hegemonizma. To se posebno odnosi na komunistiĉko preureĊenje Jugoslavije, potonulo u surovim meĊusobnim obraĉunima. Tako su Srbi na raĉun svoje drţave i nacije rešavali tuĊa pitanja i probleme. Danas je ne samo srušena Jugoslavija nego i Srbija, a srpski narod izbegliĉki, dezintegrisan više od bilo kog naroda na Balkanu. Suštinski problem dve Jugoslavije - Kraljevine i Titove - bili su srpsko-hrvatski odnosi. Ţiveći u zajedniĉkoj drţavi, Srbi i Hrvati su imali svetle trenutke meĊusobnog proţimanja i saradnje, ali i uţasne periode omraze, koja je kulminirala sistematskim uništavanjem Srba u Drugom svetskom ratu i genocidom od strane ustaške drţave, koji je prikrivan i minimiziran. Proterivanje Srba sa njihovih ognjišta u Hrvatskoj, sponzorisano i tolerisano od Zapada, nastavljeno je devedesetih godina prošlog veka. Snagom oruţja i spletom unutrašnjih i spoljnih okolnosti, Srbi su se na kraju Prvog svetskog rata opredelili za veliku drţavu sa osećanjem da su oslobodili Srbe van Srbije, pomogli osloboĊenje Hrvata, Slovenaca i ostale braće koji su bili u sastavu srušene Austrougarske. Budući da su jedini, ne raĉunajući malu Crnu Goru, imali sopstvenu drţavu i dinastiju, sa osećanjem pobednika i oslobodilaca, posle 1918. ţeleli su snaţnu i centralizovanu drţavu, koja je samo kao takva mogla da se suprotstavi apetitima malih i velikih suseda i poraţenih evropskih drţava. Bez cilja Hrvati iz potlaĉenog poloţaja u Austrougarskoj i neprijateljskog tabora u ratu, ušli su u zajedniĉku drţavu, priznali su dinastiju KaraĊorĊevića, ali ne i srpsku dominaciju, poglede i praksu ustrojstva nove drţave. Njihova elita nastojala je da saĉuva federalistiĉki koncept lutajući izmeĊu podrške zajedniĉkoj drţavi i akcija za njeno razbijanje. Na tom putu nisu birali saveznike od Moskve i Berlina, od komunista do fašista. Kad je poĉela da se ruši Titova Jugoslavija, Srbi su najpre branili tu drţavu, a onda Srbe u njoj. Na tom poslu ne samo da nisu imali uspeha nego su, bez meĊunarodne podrške, jasnog cilja i neprirodnog surogata nacionalizma i poraţenog komunizma, ispali glavni krivci za raspad zemlje. Hrvati su rušili Jugoslaviju i

branili Hrvatsku. Cenu su platili Srbi u Hrvatskoj. Danas smo došli u situaciju da je sve što je srpski narod vekovima stvarao na ideji svoje nacionalne i drţavne samobitnosti, olako proćerdano u provizorijumima tri Jugoslavije. Ispada da je Srbima 20. vek, koji se moţe oznaĉiti kao jugoslovenski, poništio prethodni 19, koji se moţe okvalifikovati kao srpski. Na kraju 20. stoleća vratili smo se tamo gde smo bili u devetnaestom. Napravili smo pun krug. NEZADOVOLJNI BANOVINA Hrvatska, uspostavljena 1939. godine, imala je veću autonomiju i od hrvatskih teritorija u Habzburškom carstvu i od Republike Hrvatske u komunistiĉkoj Jugoslaviji do 1974. godine. Pri svemu tome, njene voĊe koje su se zalagale za federalizaciju Jugoslavije nisu razmišljale o davanju autonomije brojnoj srpskoj i muslimanskoj manjini na svojoj teritoriji. ***** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Velike i skupe greške srpske elite 11. decembar 2008.

Reagovanje ?italaca „Ve?ernjih novosti“ na feljton o Solunskom frontu i stavove Dobrice ?osi?a: Nezrele ţelje kralja Aleksandra i Nikole Paši?a Srbi su platili masovnim ţrtvama Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.


Srodne teme 

Put ka EU

   

Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

* Bojan Ĉedić, kaţe: „I Prvi svetski rat, i stvaranje Kraljevine SHS, i masovne ţrtve, nešto je od ĉega se Srbija nikada neće oporaviti. I sve pada na dušu kralja Aleksandra i radikalskih struĉnjaka koji su dozvolili da se Srbija na lakrdijaški naĉin uplete u sarajevski atentat. Njihove nezrele ţelje Srbi su skupo platili. Bitno je da je sin Nikole Pašića ţiveo kao bubreg u loju, da je kralj imao palate od Ohrida do Bleda, a da niko nije brinuo o ratnim invalidima koji su prosili na ulicama.“ * „Sarajevski atentat najveća je glupost koja je uraĊena u ime Srba, poruĉuje Milan. To nam Austrija nikada neće oprostiti i zaboraviti. Ţivim godinama u toj zemlji i odliĉno to osećam. Austrijska politika uvek će biti suprotstavljena našim interesima, ma kakve sa Austrijom imali ekonomske odnose. Bilo bi pametno da neko već jednom kaţe da je bilo mnogo grešaka od strane srpske elite u voĊenju politike u proteklih 100 godina, što nas je koštalo i mnogih ţivota i teritorije.“ * „Treba pošteno da preispitamo istoriju našeg naroda, onu koja se uĉi u školama. Mlade generacije konaĉno moraju da saznaju istinu i vide ko nam je kroz istoriju bio prijatelj a ko neprijatelj. Jer, ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost, a ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. Moramo jednom da izaĊemo iz tog zaĉaranog kruga u koji smo davno upali svojom neslogom i sujetom. U ţelji da istina izaĊe na svetlost dana, ma kakva ona bila“, šaljem vam pozdrave iz Nemaĉke. * Poruka Slobodana Filipovića glasi: „Engleska nikada nije bila odana saveznica Srbije. Njena politika uvek je vodila brigu samo o engleskim interesima. Perfidna diplomatija engleske imperije bazirala se na principu „zavadi pa vladaj“ i omogućavala joj je da gospodari svetom iako nije imala veliku i jaku vojsku, već samo mornaricu. Engleska je bila na strani nemoćne otomanske imperije sve do Prvog svetskog rata jer joj ona nije predstavljala opasnost, nasuprot ruske imperije koju je Engleska videla kao velikog svetskog suparnika. Zato Engleskoj nije odgovaralo da se juţni Sloveni osamostale i formiraju drţave, jer bi one mogle da omoguće prodor Rusije na Sredozemlje.“

Narod je uvek preči od države 12. decembar 2008.

Reagovanja ?italaca ”Ve?ernjih novosti” na feljton o Solunskom frontu i stavove Dobrice ?osi?a: Da smo imali više mudrih i poštenih glava na ?elu Srbije sa?uvali bismo narod od pogroma, bolesti i umiranja Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




Povodom knjige profesora Dragoljuba Ţivojinovića “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front” i stavova koje je na njenoj promociji izneo akademik Dobrica Ćosić, dobili smo veliki broj pisama naših ĉitalaca. Ovde objavljujemo deo tih reakcija, upućenih obiĉnom i elektronskom poštom. “Osnovna Ćosićeva poruka, piše Marjan, jeste da Srbe navede na trezveno razmišljanje o sopstvenoj istoriji. Moramo da se naviknemo da srpske vladare i politiĉare ne gledamo u crno-beloj boji. Svaki od njih imao je i dobrih i loših strana. Kralj Aleksandar, Nikola Pašić i ostali, koji su bili na ĉelu ondašnje Srbije, trebalo je dobro da razmisle o svojim odlukama pre poĉetka Prvog svetskog rata. Nije poenta u tome da se kaţe - saĉuvaćemo drţavu, nego saĉuvaćemo narod od pogroma, bolesti i smrti. Politika je ipak jedno vešto ţongliranje, gde se vladari više brinu za sebe nego za narod. Bilo bi nas, verujte, mnogo više da je bilo poštenijih i mudrijih glava na našem ĉelu.” Izgubljen vek Ljubinko Poĉeković pita: “Zašto jedna drţava ima vojsku? Odgovor je jednostavan - da bi štitila svoj narod. Znaĉi, prvo narod pa teritorija. Kako reĉe patrijarh Pavle “na pustom polju roda nema”. U svetlu ove istine treba ceniti i prelaz srpske vojske preko Albanije koji je odneo 124.000 ţivota (vojnika i graĊana). Taj samoubilaĉki put nije, meĊutim, bio za sve isti (to slike kaţu), pa se ĉini da srpska ratna strategija nije uopšte bila ni na struĉnoj ni na moralnoj visini. To izginuće kao da je naš stil. Sreća da od toga nismo naroĉito patili pod turskom vlašću pa smo nekako preţiveli kao narod. Uzmimo poemu “Kragujevac” Radoja Radovanovića. Ona teatralno slavi kolektivno samoubistvo. U njoj se kaţe: “Jer Vi se plašite smrti a mi u njoj traţimo spas!” Ocenjujući naš feljton Tarzan piše: “U najmanju ruku - uzvišena akcija “Novosti”. Ovo je tema koja prevazilazi srpski trenutak. Potrošili smo dvadeseti vek ulaţući u svoje nenapredovanje. Kao nikome na Balkanu potrebna nam vizija sopstvene budućnosti koju ćemo sami projektovati. Ako nastavimo dosadašnjim putem “velikih ideja”, samo ćemo se smanjivati, sakatiti i nestajati.” Danilo konstatuje: “Pogrešne i nedovoljno utemeljene ocene i sudovi Dobrice Ćosića o Solunskom frontu posledica su, pre svega, njegovog nepoznavanja metodologije nauĉnog istraţivanja, odnosno nepotrebnog i neuspešnog “izleta” jednog knjiţevnika u sferu nauke. Zbog toga treba oĉekivati i njegovo priznavanje greške, što nikako ne bi umanjilo veliko Ćosićevo knjiţevno delo.” Opasne iluzije Stefan Blagić uzvikuje: “Ţiveo drug Dobrica Ćosić i svi tumaĉi moderne srpske istorije kroz marksistiĉku dijalektiku. Da su samo komunisti zavladali 1914. u Nemaĉkoj, Austrougarskoj i Bugarskoj, srpska vojska se ne bi povlaĉila kroz Albaniju nego bi ţivela u ljubavi i miru!” “Više je nego dobro, piše Radivoje Barjaktarević, što je uvaţeni akademik Dobrica Ćosić smogao moralne snage, pa i hrabrosti, da otvoreno progovori o glupostima srpskih politiĉara i zabludama koje su nas straviĉno koštale. Odbiti predlog o stvaranju snaţne srpske drţave mogao je biti manir politiĉkih slepaca, krajnje neodgovornih ljudi. Odluĉiti se za rat posle dva iscrpljujuća krvava sukoba mogli su samo ljudi gluvi i slepi za realnost, politiĉari koji su duboko zabrazdili u mutne vode iluzije. Bile su to voĊe (regent Aleksandar i Nikola Pašić) nesposobne za dalekovide odluke. Takvih meĊu Srbima i danas nije malo.” “Tragiĉno je, nastavlja Barjaktarević , što sa velikim zakašnjenjem moţemo govoriti da su neodgovornost i iluzije Aleksandrove i Pašićeve, posebno došle do izraţaja u odluci o stvaranju Kraljevine Jugoslavije. Bukvalno, to je bilo samoubistvo Srbije. Ali i to ne ĉudi, jer je samo ubedljiva demonstracija mentalnog sklopa tzv. srpske elite, pa i dela naroda. Konkretno: pripadnici tajne oficirske organizacije “Crna ruka” najbolja su potvrda tog mentaliteta. Organizujući atentat na prestolonaslednika Ferdinanda zavili su Srbiju u crno. Uvalili su je u novi rat posle dva, za siromašnu nerazvijenu zemlju veoma iscrpljujuća rata. Njima sliĉni probisveti, potkupljeni od engleske obaveštajne sluţbe, organizovali su puĉ 27. marta 1941, i zarili ne jedan, već miliona noţeva u leĊa srpskog naroda.” “U tekstu dr Petra Opaĉića, piše Igor Poĉ, primetio sam zapanjujuću podudarnost izmeĊu zahteva britanskog ratnog ministra lorda Kiĉinera, da se srpska vojska striktno drţi severnog fronta, sa planom maršala Makenzena, da se naša vojska privuĉe na severni front kako bi Bugari zašli Srbima za leĊa. Prva

moja misao, pošto sam ovo proĉitao, bila je: “Boţe, pa kao da su Britanci i Švabe saraĊivali!” I ovaj detalj pokazuje da Srbija na zapadu nije imala pravog prijatelja u Prvom svetskom ratu i da je pobedu na Solunskom frontu praktiĉno sama izvojevala.” Knjiga akademika Dragoljuba Ţivojinovića, piše Konstantin, šokantno je otkriće. Iz dokumenata do kojih je došao poznati istoriĉar jasno se vidi da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve ĉinila da Srbija nestane i da se sve do današnjeg dana od Srba krila ta istina. Ţivojinovićevo kapitalno delo, na kome je radio više od tri decenije, ozbiljno je uzdrmalo ĉitavu našu istoriografiju. I ne samo našu. Dokumentacijom šokantne sadrţine, ova knjiga u paramparĉad raznela je dosadašnje teze o srpskim saveznicima i prijateljima. Otkrila je srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougarske na Srbiju 1914, svesrdno radila na uništenju Srba i njihove drţave.” OSAKAĆENI “U 19. veku Srbi su, kaţe Singidunum, bili rasuti na balkanskim prostorima, ali su imali svoju veru, svoje srpsko ime i snaţnu nacionalnu svest. Ovaj, neki novi postbrozovski, evropski srpski narod, stisnut u današnjoj osakaćenoj Srbiji, nema više vere, stidi se svog srpskog imena, a nacionalna svest mu je nikakva. Gradovi su nam puni hedonistiĉkih zombija koji su svoje nacionalno dostojanstvo davno prodali za slovenaĉki toalet papir i ameriĉke hamburgere. Mi smo pred dilemom: ili će nas biti, ili biti nas neće!” SRPSKA GOLGOTA VIĐENA OĈIMA NAŠIH SAVEZNIKA I NAŠIH NEPRIJATELJA SRPSKI NAROD SVOJOM HRABROŠĆU SVE ZASENIO U OPŠIRNOM tekstu koji nam je poslao Jelen Simović, pored ostalog se kaţe: “Bez ikakve subjektivnosti, pristrasnih osećanja i ljutnje drznuću se da kaţem da je stav gospodina Ćosića pogrešan. Solunski front je podvig srpske vojske, srpskog naroda i vredan je divljenja. Imajući u vidu ugled i poštovanje koje uţiva Dobrica Ćosić neki su se, verujem, zbog toga sloţili sa njegovim viĊenjem naše istorije. Na ono što je uraĊeno i postignuto u Prvom svetskom ratu treba da budemo ponosni i puni poštovanja prema svakom srpskom vojniku koji se borio na Solunskom frontu. Nesmemo dozvoliti da njihov sjaj neko pomraĉi. Da sve ovo neko ne bi shvatio kao priĉu koja nije zasnovana na ĉinjenicama navešću mišljenje naših saveznika ali i ocene naših neprijatelja o srpskom vojniku. General Franše d’Epere: “Koji junaci mogu da se podiĉe da su zasluţili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su Srbi, gotovo svi seljaci, tvrdi na muci, trezveni, nesalomljivi. To su ljudi gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva. Ti seljaci pretvorili su se, bez napora, u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.” Predsednik grĉke vlade Venizelos grĉkim vojnicima: “Grĉki narod i ja od vas ne traţimo ništa više nego da sledite srpskog vojnika koji je nadmašio slavu stare Sparte.” Austrougarski general Kraus: “Ja sam smatrao, a i sada smatram, da su Srbi bili naši najjaĉi neprijatelji. S malim zadovoljni, vešti da se snaĊu, lukavi, izvanredno pokretljivi, dobro naoruţani, municijom dobro snabdeveni, na zemljištu vešti, vrlo dobro voĊeni, za borbu mrţnjom i oduševljenjem raspaljeni oni našim trupama ĉine veći utisak od Rusa, Rumuna i Italijana.” Nemaĉki feldmaršal-lajtnant Šen: “Srbi su pravi uzorni i nesalomljivi vojnici. Po hrabrosti i junaštvu ne beše im ravan nijedan od naših mnogobrojnih neprijatelja”. Neosporno je da smo imali najveće gubitke u Prvom svetskom ratu, ali treba da shvatimo da nas sada ne bi bilo da se naši preci nisu ţrtvovali i da svoje kosti nisu rasuli od klanaca Albanije do Solunskog fronta”. **** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Istorija rata ispod planine dokumenata 14. decembar 2008.

Akademik Milorad Ekme?i? o knjizi Dragoljuba Ţivojinovi?a ”Nevoljni ratnici”: Ţivojinovi? je otkrio novu gra?u o Solunskom frontu i uneo je u srpsku i svetsku nauku Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




Promovišući knjigu Ljubodraga Ţivojinovića “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918”, akademik Milorad Ekmeĉić je naglasio da je reĉ o izuzetnom istraţivaĉkom otkriću, delu koje je srpskoj nauci zaista podrobno nedostajalo i koje će pomoći da se daju odgovori na neka pitanja naše prošlosti za koja se verovalo da su nerešiva. Evo glavnih akcenata iz Ekmeĉićeve besede: “Veštom rukom i sa dubokim poznavanjem teme, Ţivojinović je opisao skriveni, a ne baš uvek i skriveni sukob interesa Velike Britanije sa interesima Francuske ko će posle poraza Nemaĉke i Austrougarske dominirati Mediteranom. Smisao dugog odugovlaĉenja ofanzivnih akcija na Solunskom ratištu se i otkriva u strahu Velike Britanije da savez Francuske sa Srbijom, shodno tome i sa budućom Jugoslavijom posle rata, mora završiti u dominaciji francuske ratne mornarice na celom Sredozemlju. To je i osnovni razlog da istraţivanje britanske politike zasenjuje sve ostale obaveze ispitivanja da bi naslov knjiga - o politici velikih sila prema Solunskom frontu - mogao biti opravdan. Uloga Votsona Za izradu ovog kazivanja Ţivojinović je prelistao ogromnu arhivsku graĊu, pa bi pre trebalo govoriti gde nije dospeo, nego gde je dospeo. Jedno vajkanje Nikolaja Velimirovića da se ne moţe razumeti “zašto britanski brodovi pomoći Srbima idu tako sporo” otkrio je u Viverbrukovoj biblioteci u Londonu. Mnogi za nju nisu ni ĉuli. Istraţeni su arhivi Velike Britanije i delom Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava, francuska politika je rekonstruisana prema graĊi i literaturi koje su obraĊene, a ruska samo iz diplomatske prepiske koju je sovjetska vlada izdavala od 1933. do 1936. Srpski arhivi su nemilice proĉešljani, a na britanskoj strani je oslonac u graĊi Forin ofisa, rukopisnih odeljenja biblioteke Britanskog muzeja, ĉak i biblioteke Doma lordova, barem za kljuĉne hartije Lojda Dţordţa. Verovatno u ovu poslednju biblioteku noga srpskog istoriĉara do ove Ţivojinovićeve posete nikada nije kroĉila. Ako Ţivojinoviću damo za pravo što je izostavljao problem buduće sudbine Carigrada i ruske dominacije

na moreuzima, jer mu to sami izvori zaista nisu nametnuli, onda je osnovno pitanje odnosa Velike Britanije i Francuske u Prvom svetskom ratu sukob izmeĊu zapadnjaka i istoĉnjaka u voĊstvu vlada i vrhovnih komandi. Zapadnjaci su bili grupa stratega, najviše u politici Velike Britanije, koji su verovali da će se odluĉne bitke voditi na zapadnim poprištima severne Francuske i Belgije. U istoĉnjake se tiskaju najviše francuski politiĉki i vojni stratezi, koji su uvereni da Zapadni front treba rasteretiti, razvući nemaĉke divizije, jedno vreme 85 na broju sa 1.500.000 vojnika od Makedonije do Flandrije i tako traţiti najpogodnije mesto konaĉnog udarca. Podela na zapadnjake i istoĉnjake u strategiji Prvog svetskog rata odredila je drţanje dveju zapadnih velikih sila prema Srbiji. Francuska je srpski saveznik, iako ĉasovi slabosti i tamo raĊaju odreĊene sumnje. U Srbiju, njenu vojsku i politiĉare uglavnom se sumnja sa britanske strane. Kralj Dţordţ Peti je mislio da zbog Srba nije trebalo ulaziti u rat. Sredinom 1915. Vinston Ĉerĉil, do povlaĉenja sa Dardanela lord Admiraliteta, misli da je Srbija kriva za atentat u Sarajevu i da ona snosi odgovornost što su saveznici gubili Bugarsku. Mislio je da Makedonija pripada njihovom glavnom balkanskom miljeniku. Najuticajniji je ipak naĉelnik Imperijalnog generalštaba Vilijem Robertson. Jedno vreme je izazivao muĉninu negativnim ocenama o vrednosti srpskog vojnika. MeĊu one stvari koje u knjizi nisu do kraja reĉene i po kojima ona ima znaĉaj velikog ostvarenja, jeste i kazivanje o ulozi Sitona Votsona u formulisanju britanske politike oko Solunskog fronta. Za njega kaţe da je bio sluţbenik u Obaveštajnom birou britanskog ratnog kabineta. Dostavljao je svoje analize o pogrešci što su Britanija i Francuska Londonskim paktom 1915. davale odveć mnogo prostora na jadranskoj obali Italiji. Branio je ulogu Juţnih Slovena i prava njihovog zapadnog dela. Uloga Sitona Votsona u politici Velike Britanije prema Srbima je kljuĉna i izuzetna. Ţivojinović je koristio prepisku Sitona Votsona sa ĉlanovima Londonskog komiteta, koju su objavili u Zagrebu i Londonu sin Sitona Votsona Hju Siton Votson i Bogdan Krizman, 1976. Kako u toj zbirci nema glavnog dokumenta Sitona Votsona, njegovog memoranduma Forin ofisu 1. oktobra 1914, ni Ţivojinović ga ne koristi. Prvi put sam ga ja otkrio u britanskom Public Record Fofficu i glavne izvatke citirao u “Ratnim ciljevima Srbije 1914”, 1973. U tome memorandumu je kljuĉ, ne samo stava Sitona Votsona (a mi ne znamo njegovu ulogu u delovanju britanskih slobodnih zidara toga doba i posle), nego i cele britanske politike prema Srbiji u Prvom svetskom ratu, pa dalje do smrti Draţe Mihailovića 1946. Siton Votson je formulisao esencijalni prosek britanske politike mišljenjem da se Austrougarska mora rasturiti i dozvoliti Srbiji da stvori jugoslovensku drţavu. U isto vreme, biće britanska tragedija ako tom budućom Jugoslavijom budu upravljali Srbi. Kao federativna drţava, sa pokretnom prestonicom od Beograda do Sarajeva, pod srpskim voĊstvom Jugoslavija će biti francuski saveznik. Pod hrvatskim voĊstvom ona će biti glavni saveznik Italije, a odatle će zdruţene flote Velike Britanije, Italije i Jugoslavije dominirati Sredozemljem. Ja sam se divio Ţivojinovićevom doteranom kazivanju u ovoj dramaturgiji koja se naziva istorija Solunskog fronta. Ne samo njegovoj briljantnoj stilskoj veštini, nego i zbog napora da prevrne preko ruku toliko ogromnu planinu diplomatskih dokumenata. U svoje vreme sam (u “Ratni ciljevi Srbije 1914”) govorio o “idiotizmu diplomatske kancelarije”, gde istoriĉar do konaĉne svetlosti dolazi tek nakon prelistavanja nekoliko hiljada stranica prepiske glagoljivih diplomata, kojima zanat nalaţe da moraju beleţiti sve što je vaţno i nevaţno. Hiljade stranica ŢivojinoviĆu pripada priznanje da je tako ogromnu graĊu uveo u srpsku i svetsku nauku. A njemu hvala i za ovako znaĉajno istraţivaĉko otkriće bez koga srpska istorija ne bi bila prava istorija. Posebnu vrednost u knjizi imaju i oni delovi u kojima na prvi pogled izgleda da nije sve do kraja kazano. To su ostala korita kroz koja će jednom prostrujati i nova svedoĉanstva i nove ocene. Ţivojinović ide do granice do koje mu izvor dozvoljava da pruţi korak. On je izdašno koristio i ovde navodio graĊu koja upućuje da je britanski krug, koji u vladi, ili u ustanovama oko nje, dopušta mogućnost da bi za Srbiju najbolje bilo da zatraţi separatni mir od Austrougarske, da se nagodi s njom oko adekvatne autonomije u njoj i ukljuĉi se u njene granice. Prvi lord Admiraliteta i ĉlan vlade Edvard Karson je sredinom 1917. sa omalovaţavanjem govorio o Srbima. Navodio je memorandum koji mu je Siton Votson krajem 1916. uputio povodom mogućnosti da Srbija prihvati ponude austrijskog cara Karla i uĊe u sastav preureĊene habzburške monarhije. “Uvek sam govorio”, kaţe on tada, “da treba da dozvolimo Srbima da osiguraju najbolje moguće uslove i zakljuĉe separatni mir sa Austrijancima.” Buduća istraţivanja treba da otkriju da li su britanski prsti bili umešani u ideje o separatnom miru, na osnovu ĉega se spleo ĉvor zavere protiv prestolonaslednika Aleksandra i suĊenja na Solunskom procesu grupi oko pukovnika Apisa.” PRIJATELJ Najiskreniji srpski prijatelj na britanskoj strani bio je admiral Ernest Trubridţ, liĉni izaslanik engleskog

kralja kod prestolonaslednika Aleksandra. Pred pobedu 1918. punim je ustima osuĊivao Francuze što su srpsku slavu proboja Solunskog fronta svojatali za sebe. PORUKA REGENTA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA FRANŠE D’EPEREU GANERALE, SPREĈITE PLJAĈKU NARODA! Dragoljub Ţivojinović u knjizi “Nevoljni ratnici” ovako opisuje ponašanje srpskih saveznika: Po dolasku u Skoplje, 5. oktobra 1918, prestolonaslednik Aleksandar izraţava nezadovoljstvo drţanjem francuskih jedinica. On zahteva od generala Franša D’Eperea da preduzme potrebne korake i zaustavi “izgrede francuskih vojnika”. “Francuzi”, kaţe Aleksandar, “ĉine ĉuda. Ovakvu pljaĉku nisam mogao zamisliti. Oni su gori od Cigana.” On nalaţe da se sreski naĉelnici odmah vrate u svoja mesta, preuzmu kontrolu i zaštite stanovništvo od nasilja. Aleksandar traţi razgovor sa D’Epereom kako bi se izgredi odmah spreĉili i zakljuĉuje: “Zabraniti trupama ulaz u varoši, kao što mi radimo, i samo dozvoliti štabovima stanovanje u privatnim kućama.” On iznosi svoju zebnju i strahovanja šta se moţe dogoditi kad srpska vojska uĊe u “stare granice Srbije”, i kaţe: “Kad naš svet vidi da su naše vlasti nemoćne, zaštitiće ga vojnici, naši će se odmetnuti i svaki braniti svoje mesto. Ovo će sigurno nastati i nemogućno će biti spreĉiti, ako se odmah ne preduzmu najenergiĉnije mere.” Plašeći se anarhije u zemlji, Aleksandar poruĉuje D’Epereu: “Ako se ovo zlo produţi, ne garantujemo za vojsku koja će se sama rasturiti i braniti svoje kuće. Ko će nas osloboditi od oslobodilaca?” ***** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Duboki ožiljci ratne drame 15. decembar 2008

Dragoljub Stojadinovi? povodom stavova Dobrice ?osi?a o Solunskom frontu: Albanska golgota traumati?no je iskustvo, utkano u naše gene, ono je trusno uzdrmalo srpsku naciju Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.

Golgota bila jedini put Nismo imali prave saveznike Izbegnut je novi Kosovski boj Zašto slavimo vreme smrti Istina mora na videlo Grešnik ubija istinu Dugo oklevanje srpskih saveznika Srbi su bili topovsko meso Mali na lomaĉi velikog rata Stigli tamo gde smo bili Velike i skupe greške srpske elite Narod je uvek preĉi od drţave

13. 14. 15. 16. 17.

Istorija rata ispod planine dokumenata Duboki oţiljci ratne drame Krĉma nasred puta Mišić ostao usamljen Ceo narod bio vojska



SVE što nam se kao narodu dogaĊa nosi ili negde u sebi moţe da nosi neskrivenu senku drame iz prvog svetskog rata. Takvo traumatiĉno iskustvo koje je trusno uzdrmalo celu naciju pamti se i genima a ne samo legendama. Milan Nedić, nekada oficir kroz koga su protutnjala iskušenja Prvog svetskog rata, u samoj stvari, u Drugom, potpuno poraţen onim što nam se dogodilo na putu kroz Albaniju, kao u groznici, moţe se reći psihotiĉno ne ţeli da se bilo šta ih tog stradanja ponovi i on, u Hitlerovom okrilju, traţi mogući, makar delimiĉan ili poloviĉan ili bilo kakav spas za svoj narod. Eho legende Problemi izdaje, izgledaju mu u toj duhovnoj pometnji i pamćenju drugorazredni. U podrumima zgrada ministarstava, koja je on osnovao i danas leţe gomile neproĉitanih dokumenata izjava koje su njegovi sluţbenici sakupili od izbeglih Srba prognanih iz Hrvatske. Te izjave svedoĉe o neĉuvenim oblicima stradanja našeg naroda od strane onih koji se usuĊuju da nas sada tuţe, ohrabreni time što to mi na vreme nismo protivu njih uĉinili. Naravno, on je ĉinio zlo delovima svog naroda, ali je mislio ili se na neki naĉin nadao da će ţrtve tim njegovim “kolaboracionizmom” biti umanjene. Njegove krivice postoje ali i naopaki nauk iskustva iz Prvog svetskog rata, koje snaţno negde iznutra senĉi ovu nekad ovenĉanu slavom, oficirsku srpsku glavu. Draţa Mihajlović je bio drugi vid tih istih iskušenja. Ćutati, ĉekati, primiriti se, obmanuti saveznike, koji su nas u tim ratnim prethodnim zbivanjima obmanjivali i zloupotrebljavali, pa kad doĊe vreme, pojaviti se, oĉuvan, na sceni i iskoristiti stara stradanja i slavu oomoću njih steĉenu. Ni on iskustvo Prvog svetskog rata u osnovi nije, naravno, na drugi naĉin, hteo da ponovi. Senka Prvog rata u svakoj vlati trave oko njegovog štaba na Ravnoj gori mogla je, kao ĉitljivi neki zvuk da se ĉuje za vreme rata i da odjekuje dugo posle njega. Njegova vojska, koja krade bogu dane, tokom tolikog okupacijskog vremena, bila je patologizirana, ĉesto pijana, gibaniĉarska, raskomadana armada, koja se ovenĉala kamama i nekontrolisanim, bratoubilaĉkim mnogim zloĉinima. Ĉak je i partizanerija srpskog porekla nosila u svojim negacijama svega što je bilo, u tom sukobu sa tradicijom, u toj teţnji da sve bude drugaĉije i novo, da se odreknemo obiĉaja koji ĉuvaju naciju, mogla biti negativni, negatorski eho legendi o Prvom svetskom ratu. Zlo prethodno iskustvo pretvarano je ishitreno u novo, svejedno koliko riziĉno i koliko nacionalno samoubilaĉko. I sada, kad nas svi tuţe i svi ucenjuju, kad smo neprestano u poloţaju da se od nekog branimo i mnogima izvinjavamo, kad nam oduzimaju deo po deo nacionalne teritorije i proteruju sa sopstvenih imanja i ĉine prognanicima, senke stradanja iz Prvog svetskog rata starkaju vatre negde u potkrovlju istorijske naše svesti. Da tog iskustva nije bilo sve bi se drugaĉije odvijalo. Istorija bi išla sasvim drugim putevima a mi osamostaljeni i sami sa sobom, imali sve uslove da budemo uzor za sve narode okolo a ne da se sa njima nerasudno mešamo i sda da stignemo dotle kad se ugledamo na Sloveniju, kkoju smo uljuljkivali, izmislili i osmislili u Jugoslovenskom naruĉju, da nam sada deli lekcije iz evropskih i kosovskih naših istorijskih teţnji i nedaća ili da nam njihovi nedouĉeni uĉitelji kroje zakone u Titovo vreme, nama koji smo ĉak i devetnaestom veku imali pravnike svetskog znaĉaja i formata. Sve je to posledica Prvog svetskog rata i Albanske Golgote. Ili se tako moţe istorijski da progledava ako imamo malo intuicije i hrabrosti da zagledamo ĉinjenice i još više osetimo one neuhvatljive damare u svima nama deobeiziranim i frustriranim na politiĉkim javnim scenama i razbojištima. Dobrica Ćosić, posle celog svog ideološkog, politiĉkog iskustva, posle dela koje je oslikalo ceo narod tokom surovog stradlniĉkog proscenijuma rasprostrtog kroz dvadeseti vek, koje se evo širi sve dalje, ima hrabrosti i potrebu da nam vrati u iskustvo i da nam podstakne kritiĉku misao ne bi smo li jednom našli

pravi put u svim ovim lavirintima sveta i vremena. Ĉak i da ne stanemo iza njegovih ideja i misli, mi se iz mitske svesti koju je stvorilo njegovo delo više ne moţemo otrgnuti, ali se moţemo jednom, ovako silovito od njega podstaknuti, oko neke saborne taĉke, ovako tragiĉno razjedinjeni, okupiti i osvestiti iz istorijskih lomova i bunila u koje smo tokom celog tog minulog veka bacani. To je jedini mogući naĉin da pokušamo da se trgnemo, pronaĊemo zajedniĉke taĉke i istorijske oslonce i sa više izvesnosti zaputimo, po mogućstvu ujedinjeni, kroz ovaj fluidni svet i vreme. Osvrćući se na raspravu Vuka Draškovića sa Dobricom Ćosić, Stojadinović kaţe: “Samo neznanje ili fanatizam koji odbacuje znanje inspirisali su optuţnicu Dobrice Ćosića protiv onih koji su vodili Srbiju u Prvom svetskom ratu”, tako svoju polemiku sa Ćosićem poĉinje doskorašnji ministar inostranih poslova u ovoj zemlji Vuk Drašković. U reĉima “neznanje i fanatizam” koje posebno izdvaja i akcentuje reĉica “samo”, vidan je jasan i snaţan naboj ĉoveka koji onoga drugog ne podnosi i hoće odjednom i svim silama da ga diskvalifikuje. To nisu reĉi razbora, pribranosti, nego reĉi ĉoveka koji galami, viĉe, nemoţe da se obuzda, neće samo da omalovaţi nego i poništi. Za njega je onaj sa kojim se ne slaţe “neprijatelj”, neko s one strane nišana. Teške uvrede DraŠkoviĆ odmah zatim veli da je Dobrica Ćosić pisac “koga neki raspamećeni Srbi” nazivaju “ocem nacije”. Opet reĉ iz nedara nekog unutrašnjeg paroksizma, s nabojem iste one psihotiĉne preĊašnje potrebe za likvidacijom. Onaj ko je “raspamećen” nema šta da traţi ne samo na javnoj nego ni na ţivotnoj sceni. Taj je brat, bratu, za “Lazu Lazarević”. Za razgovor je potrebna mera tolerancije, mira, spremnosti da se naĊeš u koţi onog drugog, da razumeš alternative, vidiš razloge a ne da buncaš reĉi koje seku kao na panju. A ovde, u sluĉaju Dobrice Ćosića, potrebno je imati mere. Ti koji ga smatraju “ocem nacije” ne ĉine moţda to zato što je on, u jednom trenutku, bio politiĉar nego valjda zbog toga što je naslikao svoj narod u svim najteţim istorijskim trenucima kroz koji je taj narod prošao i ginuo u celom 20. veku, i pre i posle. Mnogo je onih koji tako misle i teško je i neoprezno, i nepriliĉno sve te ljude odrediti epitetom “raspamećeni”. Da su to rekli za Vuka Draškovića, imate li dovoljno snage u sebi da to priznate, ti isti ljudi ne bi bili u pravu. SRPSKA EPOPEJA ĆOSIĆ je pisao epopeju Vremena smrti i Vremena vlasti da sve to vrati, da naĉini legendarijum u kome se to iskustvo ĉuva i ima moć da traje i na svoj naĉin preţivljava i preispituje. Znaĉaj ovoga dela premaša knjiţevne domašaje ove umetnosti i penje se tamo gde se grade mitovi koji nas ĉine narodom. Pišući svoje delo on se oslobaĊao svoje mladalaĉke prošlosti i ideoloških zabluda. Tim delom on je sticao osobenost i samostalnost za svoju ljudsku i društvenu naţalost jednako stradalaĉku poziciju. MARTOVSKI SUNOVRAT ĈAK je i u onom dvadesetsedmomartovskom sunovratu, koji je obuzeo ceo narod, kad smo srušili kneza Pavla i njegov samospasilaĉki trojni pakt, vidno je zlo iskustvo Prvog svetskog rata. I u kneţevom pokušaju da se paktom spase od ratnih iskušenja, pa i u narodnom “Bolje rat nego pakt”, svaki put na drugi suprotan naĉin, oseća se snaţno prisustvo velike drame stradanja naroda na putu kroz Albaniju. ***** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Krčma nasred puta 16. decembar 2008.

Radoslav Vojvodi? - zašto srpski narod još nije uspeo da se konstituiše: Ţive?i na sredokra?i, i na Istoku i na Zapadu, nismo bili ni tamo, ni ovamo Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




POSTOJI li srpska ideja? Nikada nije formulisana. Bila je na poĉetku baš i izazovna. Ono od davnog nam pretka, Rastka Nemanjića, potonjeg Svetog Save - da jesmo i na Istoku i na Zapadu, ali i to - da nismo ni tamo ni ovamo. Neka sredokraća, a kao i sve što nalikuje tome pozvanju - uskraćeni za koherentnost i za konaĉno utemeljenje. Bila je to gotovo programska, ali i upozoravajuća, pa i kobna odrednica, u kojoj će se, i oko koje, stolećima zatim odvijati surova srpska drama. Zar nije to dramatiĉnost prvoga reda - vekovima ovaj narod nije mogao da se konstituiše? Iako je bivalo prilika za to. A to se nije desilo iz više poznatih razloga. Prvi jeste preteţak: onim ĉime se srpski narod i izdvaja u osobenim duhovnim karakteristikama, i onim slovenskim kolebanjem da se na vreme opredeljuje u idejnim, duhovnim i politiĉkim, a ne samo kulturnim programima, neprestano oklevajući da izvojuje bitku kojom je on - To, Ono, svoj na svome, Posebnost. Ĉime se prepoznaju, uglavnom, svi narodi na svetu, bar oni koji imaju ĉime da se obeleţe. A mi smo imali ĉime! Srednjovekovna je, duhovna pustolovina, bivala, iako iz vizantijskoga nasleĊa, njime isprepletena, ĉime se srpski narod i na evropskoj, i svetskoj sceni, pokazivao kao samosvojan. Umetniĉka je ĉitanka, uz onu religijsku koncepciju, imala svoje komponente i odreĊena svojstva, ĉime se i - od pojave Svetoga Save pa do despota Stefana Lazarevića - otkrivala i kao svet za sebe, uz sve one prerogative kojima se prepoznaje jasna vizija i idejna usmerenost. Vilajetski mrak KrĈma nasred druma, kako će se srpska postojbina i uz bolan ali i humoran naĉin - razaznavati, dobijala je, u minulim vekovima, tragiĉna obeleţja, uz svekolike promene i na civilizacijskom planu a naroĉito uz ratove i promene, kojima su imperijalne sile teţile za veĉitom vladavinom nad slabijima. U tom naizmeniĉnom i preteškom smenjivanju moćnih sila, koje su porobljavale manje narode, u Srbalja se

gotovo i, uz nasleĊe predaka - posebno i samosvojno, pojavljivala i jaĉala neprestano gotovo kasta slabijih potomaka, koji su poprimali rajetinsku svest, i kojima je zavladavala ona, po Jungu, senka inferiorne liĉnosti. Što će obeleţavati mnoge, kao istaknute srpske liĉnosti na najvišim drţavnim poloţajima, i što će imati dalekoseţne negativne posledice za sudbinu Srbalja. Takvi će, kao vladari, i pomoći, to jest odmoći da se ovaj narod konstituiše i da i danas, sada i ovde, u dvadeset prvom veku, ne ţivi u tri drţave. Što jeste ţalostan podatak i što govori mnogo o karakternim osobinama nacije. Tragiĉni raskoli u minulim srpskim dogaĊajima, što je prouzrokovala i nekonstituisanost, a inaugurirala veĉna zavisnost od velikih sila, kao i egzistencija izdvojenosti, pod razliĉitim kulturnim i politiĉkim ustrojstvima, ili Osmanlijama ili zapadnjaĉkom hegemonijom, uĉinila je da se i duhovna, a posebno kulturna osobenost, razliĉito odvijala i poprimala nejedinstvene ili neautentiĉne oblike i dela. Ostvarujući se izvan maternje melodije! U svim tim razliĉitim društvenim promenama i preobraţajima i inteligencija se srpska formirala, a potom i ponašala, ili ostvarivala, uz razliĉite, drukĉije, najviše neautentiĉne izvedbe svojih programa i prihvatanja reda i poretka, kako u svojoj zemlji tako i u naĉinima prezentovanja onoga maternjega na strani, uĉestvujući u svetskim i evropskim duhovnim procesima, pre svega, ne srpskim duhovnim obeleţjima, nego negativnostima koje su, ĉesto, zaprepašćivale prosvećeni svet. Zar nisu srpski duhovni proizvodi, umetnost osobeno, knjiţevnost i u novijoj istoriji naroĉito film, upravo svojim prepoznatljivim crnilom, vilajetskim mrakom i krvoţednošću, onom na Zapadu rado komentarisanom vuĉjom soli - uglavnom i zlurado komentarisani i prihvatani kao srpska istorijska i priĉa i udesnost? Nacionalnu opredeljenost i narodnu individualnost, ako to moţe i tako da se kaţe - predstavljali su naši ljudi - kao vrstu one potĉinjenosti, ne samo na duhovnom planu, nego i gotovo fiziološkom, ĉime se moglo uţivati u prosvećenom svetu: jer, evo, tih Balkanaca, toga babarogaškog zenitizma, tih primitivnih vuĉijih zevova, toga nabijanja na kolac, te proklete i bratske nesloge ili krvoţednosti - a ovde se to tumaĉilo kao novost ili ĉak originalnost, ono što je izuzetnost - avangarda! Što se i danas ĉini! Proglašavati srpske kao umetniĉke manifestacione pokrete za nešto originalno i izuzetno, i Miciće i Mitrinoviće i Crnjanske ili nadrealiste - kao nešto originalno i samosvojno, jeste duhovni ćorsokak a nikako i niĉim znak veliĉajnog. Sve jeste to - crni srpski humor i podreĊenost već viĊenim i odavno prohujalim programima koji su proţiveli svoje godine i uspona i padova. U neslobodi i stalnoj borbi izmeĊu ideala koji naĊaĉava potrebu za hlebom i tom slobodom, neophodnom za nezavisnost svakog naroda i pojedinca, u Srba su se pojavljivale velike liĉnosti, sa svojim programima, kao Dositej Obradović, Vuk Karadţić, Njegoš, Svetozar Marković, Jovan Skerlić - ali to nije moglo da se primi - jer je preovladavala, ovde, upravo, ta zaostala, primitivna i rajetinska svest. Naroĉito gajena i uznjihavana u simbolu beogradske ĉaršije (da je krstimo) koja je od stasanja nezavisne srpske drţave u 19. veku - uglavnom, prednjaĉila u svemu ĉime je trebalo da se ovaj narod predstavi i obeleţi, kako u domaćim izvoĊenjima programa - tako i na strani, u svetu. A ta je Ĉaršija vazda, njihajući svoje miljenike, i uz debilne varijacije na teme koje su u svetu bile u modi, sve ĉinila da se dodvori upravo kao inferiorna - onome što je tih godina, toga zemana, bilo na scenama evropskim! Tako su odbacivani ili skrivani na marginama oni duhovni programi, zbog kojih je srpska duhovna litanija ili pustolovina i posebna i znaĉajna! Zato je i tako je moguće da se postavljaju nesuvisla pitanja ove vrste: ”Zašto slavimo vreme smrti”? Ono osnovno, prevashodno, i tako umno sroĉeno u Jovanovom Otkrivenju - pitanje i odgovor, kušanje i iskušenje, tumaĉenje i znaĉenje, objašnjenje smisla i ljudske egzistencije, poretka na Zemlji i samoga boţijeg poslanstva, one boţanske energije kojom se i odrţava sav poredak na Zemlji, u vaseljeni, trebalo bi da bude i poznato ako već nije jasno i razgovetno reĉeno. Teror jaĉih A ono, uz ostale jevanĊelijske priĉe i mudrosti, veli: ”I reĉe mi: Ovo su oni što dolaze od velike nevolje, koji opraše svoje haljine i ubeliše ih u jagnjetovoj krvi.” Jer je ta krv upravo i Vreme smrti, ono ĉime se ljudska jedinka, i u mnoštvu, u zajedništvu, brani od sile i zla, u pokušaju da se izbori pravo na slobodan izbor ljubavi. Ĉemu se nada ĉoveĉić u ĉasovima opštih nereda, promena i pometnji, ratova i revolucija. Oni i ono što se u toj Jagnjetovoj krvi okupa - jeste taj slobodan izbor. Slobodan put. Moralni smisao! Ako poneko ima ĉime da shvati! Sudbina Sina Ĉoveĉijeg, Hristova misija... I koji izaĊu iz te krvi, u obeljenim haljinama, ostaće im imena zapisana belim ili crvenim slovima na kamenu veĉnosti. Što je istorijska i nauĉna, posebice umetniĉka povesnica umela i ima ĉime da obeleţi u istoriji ĉoveĉanstva. Ovde se, u Srbalja, to nije razumevalo ne samo zbog zaostalosti i neprosvećenosti - nego i terora koji su zavodili pobednici, veĉito naslanjani na neku od jaĉih sila. Ĉije su programe prihvatili i uz njih se prenisko klanjali. Kako onda, u davnini, tako i danas.

Ovo je, u današnjem srpskom trenutku ”tranzicija”, istovetno gotovo, sa simbolima i sadejstvom Uozbiljenih tupoglavaca, i ovde i svuda. OTAC NACIJE KADA smo u ”Slovu ljubavi” objavili ĉetvrti deo Vremena smrti Dobrice Ćosića (što će biti jedna od mojih ”politiĉkih grešaka”, kako prilikom smenjivanja, tako i likvidacije izdavaĉke kuće), tiraţ je bio ”ogroman” za naše prilike - 45.000 primeraka, i brzo se prodavalo 1980. godine. Pisac je dobijao pisma, pa i to: kako je seljak, negde kod Valjeva, kupio, ”za svaki sluĉaj”, dva primerka, a jedan ukopao blizu kuće... i sliĉno. Hajka je bivala na pisca, koga je Zoran Gavrilović, jedan od najuglednijih kritiĉara, srpskoga pesništva osobito, proglasio za ”oca nacije”. VEĈITO KAŠNjENjE KAKO se civilizacijska prosvećenost uvećavala, pre svega na evropskom kontinentu, mi smo zaostajali i u veĉitom kašnjenju bivali prinuĊeni da koristimo i veliĉamo i idejne, i kulturne, i umetniĉke ”inovacije” kojima je ”zeman” odavno prošao. Koje su svoju misiju ne samo završile nego i, najĉešće, ili negirale ili prevazišle u naĉinu obnavljanja. ***** NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Ţivojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritiĉke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, izmeĊu ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno razliĉito tumaĉen i interpretiran, naišao je na burne reakcije meĊu istoriĉarima, politiĉarima i našim ĉitaocima... „Novosti“ tim povodom ţele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio ţrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedniĉkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoriĉare, politiĉare, pisce, intelektualce, ĉitaoce - da zajedno preĊemo taj dugi put, i da vidimo šta smo uĉinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Mišić ostao usamljen 17. decembar 2008.

Pukovnik Mi?a Ţivojinovi? - zašto se srpska vojska povla?ila preko Albanije: Kako je politika Paši?a i Aleksandra pobedila vojnu strategiju vojvode Miši?a Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




ISTORIJSKA analiza do sada voĊenih ratova inje uspela u potpunosti da povuĉe jasnu granicu izmeĊu ”politike” i ”strategije” i nije jasno i nedvosmisleno potvrdila dokle je ”odbrana u funkciji politike”, a kad ”politika prelazi u funkciju odbrane”. Mnogi vojni teoretiĉari (Klauzevic, Ţofr, Ţomini, Mišić i ostali) koji su se bavili strategijom i vojnom naukom odnosno veštinom, pokušavali su da dopru do suštine u kojoj su se politika i strategija pretapale jedna u drugu a opet ĉesto, nepredvidivošću ratnih operacija, izdvajale se kao zasebne celine. Ne moţe se reći da Francuzi nisu izvukli nikakve pouke iz rata 1870/1871. Vojnici su u teoriji pokušali da povuku granice izmeĊu politike i strategije opštom postavkom da politika (vlada) postavlja ciljeve rata obezbeĊujući ga u materijalnom smislu, a da ih strategija (generalštab u miru i vrhovna komanda u ratu) ostvaruje. Prema francuskom shvatanju, naĉelnik generalštaba podnosi svoje planove na odobrenje i usvajanje vladi, a u Nemaĉkoj, na primer, kruni. Sa dva hleba Razlike u gledištima s jedne i s druge strane Rajne simbolišu nazivi dela koja se bave tim pitanjam u to vreme: Nemci govore o ”strategiji i politici”, a Francuzi obratno, o ”politici i strategiji”. U Srbiji, 1876. godine, Vlada (politika) je bila ubeĊena da treba pokrenuti vojniĉku ofanzivu prema Bosni, glavnom spornom predmetu sa Turskom u to vreme, ali je morala da popusti pred zdravorazumskom strategijom Vojnog saveta ĉije je naĉelo bilo da ofanzivu treba pokrenuti prema Nišu i ”savladati neprijatelja na glavnom pravcu napada, posle ĉega se postiţu svi ostali ciljevi”. Ne ulazeći u analizu i kritiku ova dva gledišta, dovoljno je konstatovati da je srpska vlada pravilno postupila prepuštajući da Generalštab (struka) preuzme strategijsko voĊstvo rata, bez obzira na svoja uverenja. Suprotno tome, Srpsko-bugarski rat 1885. godine predstavlja tipiĉan primer iz koga se moţe videti kuda vode dogaĊaji kada se u nepripremljenom ratu politika i strategija naĊu zajedno u rukama vladaoca. Kasnije su srpski vojni teoretiĉari (posebno vojvode Radomir Putnik i Ţivojin Mišić) prihvatili nemaĉka gledišta o odnosima politike i strategije, gotovo u isto tako radikalnom obliku: ”Politika ima rešavajući uticaj do objave rata, a posle se potĉinjava vojniĉkim obzirima. Kada se protivnik savlada ili kada postaje jasno da se ide u poraz, onda politika ponovo dobija prvenstvo”. Pored navedenog, vojvoda Ţivojin Mišić, kao profesor strategije na Višoj školi Vojne akademije, u svom kapitalnom delu ”Strategija” istiĉe da politika dolazi u drugi red (podvukao sam Mišić) ĉim poĉnu neprijateljstva. MeĊutim, u toku ratova 1912-1918. srpska strategija je bila u pravom smislu reĉi sredstvo politike i njoj potĉinjena. Kad god je dolazilo do sukoba politike i strategije, odnosno izmeĊu vojnih i politiĉkih interesa, preovlaĊivali su politiĉki. Posle Kumanova (poznati sukob Mišića i prestolonaslednika), politika je naglo uputila glavninu Treće armije kroz Albaniju, na Jadransko more (da bi se velike sile stavile pred svršen ĉin?!) bez najosnovnijih priprema koje je traţila strategija, svega dva hleba na vojnika. TuĊi interesi UoĈi Drugog balkanskog rata, kada je bugarska armija defilovala i paradirala pred srpskim frontom (sa oĉiglednom namerom da napadne), da bi predupredila muĉki udar koji se oĉekivao, srpska strategija, je poštujući vojne razloge, predlagala i zahtevala da se otpoĉne sa vojnom operacijom pre nego što se suprotna strana ”prikupi”, ali je vlada (”politika”) postavila zahtev generalštabu da se pošto-poto inincijativa napada prepusti Bugarima, bez obzira na vojne posledice. U ĉitavoj vojnoj istoriji do Prvog svetskog rata, najpozitivniji primer usklaĊivanja strategije i politike, koja je dovela do rata, dali su Prusi 1866. i 1870, a Srbi 1912. godine. U Srbiji je uoĉi 1912. godine sav narod bio sloţan i jedinstven po pitanju oslobodilaĉkog rata s Turcima, a Putnik i njegovi saradnici su znalaĉki i realno pripremili, organizovali i izveli vojniĉku operaciju za ostvarenje ciljeva drţavne politike. Kada je u pitanju Prvi svetski rat, pored isticanja slavne uloge srpske vojske, verovatno da ne bi povredili autoritet saveznika, prećutane su mnoge istorijske ĉinjenice koje je vojvoda Ţivojin Mišić izrekao 1915. godine pred povlaĉenje preko Albanije, našavši se izmeĊu obećanja i realnog stanja. Mišić je tada rekao: - Savezništvo u srpskim ratovima ne postoji! To su tuĊi interesi koje srpski vojnici plaćaju najvišom

cenom! Zahvaljujući ”saveznicima”, Srbi su u svim ratovima bili više patnici nego ratnici, više nesrećnici nego borci, više pod teretom briga nego oruţja i više osramoćeni nego priznati! Poznato je da vojvoda Ţivojin Mišić (strategija) izneo svoje neslaganje o povlaĉenju srpske vojske preko Albanije Pašiću i prestolonasledniku Aleksandru (politika) koje oni nisu prihvatili. Naime, Mišić je predlagao dve varijante vojnih operacija. Prva: ”Oslanjajući se na pogodne poloţaje, pruţiti odluĉujući otpor neprijatelju” i druga: ”Preći na nov naĉin ratovanja, odnosno, na osnovu stanja trupa i situacije na zemljištu, mišljenja sam da preĊemo na gerilski naĉin ratovanja i napustimo dosadašnji raspored trupa”. Ĉetiri pokušaja U ĉetiri navrata Mišić je pokušao da ostvari svoju zamisao: - Borimo se za Otadţbinu bez garancije?! Garancija su ovi muĉenici koji brane kuće. Politiĉki je, vojniĉki i nacionalni razlog da branimo svaku stopu, a mi se povlaĉimo od Save i Dunava bez bitke! Ove planine se ispreĉile kao da bi same htele reći: ”Dosta! Stanite!” Zašto da se ne okušamo? Ne traţimo pobedu, nego da stanemo, a tad će i neprijatelj stati. Dajmo dokaza da smo iskrvavljeni do srca kad sahranjujemo Otadţbinu! Najzad, neka ova borba bude poslednji plotun junaku koga u grob polaţemo!” Uz Mišića je, u poĉetku, stao samo vojvoda Stepa Stepanović, ubeĊujući ostale komandante, na poznatoj sednici Veća komandanata u Peći 17. novembra 1915. godine, da je bolje da se ”svi oni, pre nego što unište oruţje, i pre nego što svojim rukama zadave Srbiju, podave u Jadranskom moru”! Ideje vojvode Mišića nisu prihvaćene. Ostala je dilema da li je politika porazila strategiju iz razloga što je više vodila raĉuna o tome šta će reći saveznici nego uĉiniti neprijatelj ili su u pitanju drugi interesi koje srpska vojna misao nije protumaĉila, jer je praktiĉno bila zatravljena i umrtvljena u poslednjih 50 godina. U istoriji ratova, do sada, nigde nije zabeleţeno da je vojska jedne zemlje napustila sopstvenu teritoriju da bi se nakon tri godine, oporavljajući se i dooruţavajući se u tuĊoj drţavi, pobedonosno vratila u svoju. HITLEROVA GREŠKA U PRVOM svetskom ratu nemaĉki generali su se suviše uplitali u politiku napuštajući polje strategije, dok je u Drugom svetskom ratu Hitler napustio politiku preuzimajući strategiju na sebe pa ĉak i operatiku, proglasivši sebe komandantom vojske (Heer), da bi liĉno mogao voditi vojne operacije, ĉime se praktiĉno potpuno izgubila usklaĊenost politike i strategije, što je za posledicu imalo poraz u oba rata.

Ceo narod bio vojska 27. decembar 2008.

Dr Petar Opa?i?: Put spasenja drţave i vojske, a ne nacionalno samoubistvo. U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1.247.000 stanovnika. Sramno nisko ratno obešte?enje. U 30 logora u Austrougarskoj zato?eno oko 95.000 srpskih vojnika Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.




Feljton ”Novosti” o Solunskom frontu, napravljen povodom knjige Dragoljuba Ţivojinovića ”Nevoljni ratnici” i stavova akademika Dobrice Ćosiće o albanskoj golgoti, izazvao je veliko interesovanje naših ĉitalaca. Duţe od tri nedelje traje polemika oko Ćosićevog stava: ”Ne mogu da se divim politiĉkoj i drţavniĉkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, ţena i deĉaka, rukovoĊeni fanatiĉnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivnu smrt za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatili.” TRAGEDIJA koja je zadesila srpsku vojsku i narod 1915. godine ne pada na njene voĊe, već na zapadne vlade Antante, koje su - zbog nemarnog ili smišljenog sebiĉnog ponašanja - dopustile da puna dva meseca srpska vojska, nakon napuštanja svoje drţavne teritorije, umire od gladi u albanskim moĉvarama, usred zime 1916. godine. Tu bi i ona našla svoj strašni kraj da ruski car Nikolaj Drugi Romanov nije, posle apela regenta Aleksandra, uputio ultimativna upozorenja predsedniku Francuske Poenkareu i britanskom suverenu Dţordţu Petom, da će Rusija istupiti iz rata, ako hrabra srpska vojska odmah ne bude spasena. Umanjena uloga Tek tada su Francuska, Italija i Velika Britanija sakupile dovoljno brodova da prevezu ostatak srpske vojske iz Albanije na grĉko ostrvo Krf. Naţalost, usled pretrpljenih patnji u albanskom primorju i prethodnih napora u odbrani zemlje, mnogi srpski ratnici su teško oboleli, više hiljada ih je umrlo na Krfu, gde i danas poĉivaju njihove kosti. Na Krf je stiglo oko 150.000 srpskih vojnika i 15.000 izbeglica. Francuski komandanti zatraţili su da se još neoporavljeni srpski ratnici na Krfu, što pre, po delovima, prebacuju na Solunski front, koji je bio u zaĉetku. Ţeleli su da iskoriste srpske vojnike da na tom, hiljadama kilometara udaljenom ratištu od fronta u Francuskoj, vezuju što jaĉe naprijateljske snage. Svi ozbiljni istoriĉari su priznali da je srpska vojska na Solunskom frontu, od dolaska u Solun u julu 1916, imala kljuĉnu ulogu u toku preostale tri ratne godine i da je na kraju, 1918. godine, bravuroznim probojem bugarsko-nemaĉkog fronta u Moglenskim planinama na granici Srbije i Grĉke, i energiĉnom ofanzivom na sever, oslobodila svoju zemlju. Predsednik britanske vlade Dejvid Lojd Dţordţ, u svojim ratnim memoarima zapisao je da je srpska vojska otvorila ”sporedne vratnice savezniĉke pobede” na kraju Prvog svetskog rata. Po završetku svetske kataklizme, velike sile su brzo zaboravile znaĉajnu ulogu Srbije. Na Mirovnoj konferenciji neĉasno su se ponele, kako u pogledu ocene uloge srpske vojske u ĉetvoroipogodišnjem ratu, tako i u dodeli ratnih reparacija za pretrpljenu ratnu štetu srpskog naroda. Da pogledamo najmarkantnije brojke. * Srbija je u toku rata mobilisala 711.343 vojna obveznika sve tri klase, zatim deo muškog stanovništva koje je bilo prestarelo za vojnu sluţbu, kao i mladiće ispod 18 godina.Praktiĉno, celo stanovništvo je angaţovano za odbranu zemlje od okrutnog zavojevaĉa. Najstariji muškarci, koji nisu mogli da sluţe u operativnim jedinicama, ĉuvali su mostove, ţelezniĉke pruge i vaţne vojne objekate. * U operativnim jedinicama nalazilo se 462.865 vojnika, ukljuĉujući i rezervno ljudstvo. Prema Drinskom frontu bilo je angaţovano 282.005, prema jugoistoĉnom frontu i Novim oblastima (Makedoniji) 443.682 i 55.000 u drugim jedinicama i odredima, što je iznosilo 651.855 lica svih uzrasta. * Srbija je angaţovala više od 24 odsto svog stanovništva, Nemaĉka 15 odsto, Francuska 13, Italija 13, Austrougarska 10, Bugarska 10, Rusija 10, Engleska osam odsto. * Ukupni vojni gubici Srbije iznosili su 369.000 boraca, dok su civilni gubici bili 651.885 lica svih uzrasta. * Srpska delegacija na Mirovnoj konferenciji u Parizu iznela je da je Srbija u toku rata pretrpela gubitke od 1.247.000 duša, što je daleko premašivalo pojedinaĉne gubitke svih drugih drţava uĉesnica u ratu. Vojni gubici Srbije su prikazani ovako: u borbi je poginulo 52.099 boraca; tokom rata zarobljena su i propala u logorima 306.603 borca; prilikom evakuacije u bolnicama je ostalo ranjeno 106.603 ranjenika i bolesnika. Neposredno pred povlaĉenje na Jadransko primorje, na Kosovu je sabrano u organizovanim jedinicama oko

300.000 boraca. Kada je vojsci saopštena odluka o napuštanju Kosova i povlaĉenju preko Crne Gore i Albanije na primorje, znatan broj vojnika, izgubivši veru u iskrenost savezniĉkih obećanja, napustio je svoje jedinice i vratio se u svoja sela, gde su ih neprijateljske trupe hvatale i u svojim biltenima prikazale kao vojnike zarobljene u borbi. NagraĊen zloĉin MNOGI od srpskih boraca, zaostalih u zemlji ili zarobljenih u borbi, okupacione vojske prebacile su u zarobljeniĉke logore u svojim drţavama. U 300 logora u Austrougarskoj bilo je 94.338 srpskih vojnika i podoficira i oko 600 oficira. U tim logorima u toku rata umrlo je više od 50.000 zarobljenika i interniranih srpskih civila. U logorima u Nemaĉkoj bilo je 37.387 srpskih ratnika. U zarobljeniĉkim logorima u Bugarskoj taĉan broj nikad nije ustanovljen, jer Bugari nisu hteli da daju pouzdane podatke, ĉak ni ameriĉkom Crvenom krstu. Bugari su prijavili da su imali u svojim logorima svega 21.000 srpskih zarobljenika, a po završetku rata iz ove drţave vratilo se 32.000 naših zarobljenika, dok broj umrlih u tamošnjim logorima nikad nije utvrĊen. U Turskoj je bilo oko 5.000 srpskih zarobljenika, koji su prebaĉeni iz Austrougarske u Tursku za rad u tamošnjim rudnicima i na izgradnju Bagdadske ţelezniĉke pruge. OdreĊujući na MeĊunarodnoj konferenciji ratnu štetu, velike sile su pokazale ne samo sebiĉnost, već i neprijateljski odnos prema Srbiji. Srpska delegacija je istakla zahtev na 18 milijardi franaka ratne štete. Na Savetu velikih ta suma je najpre smanjena na šest milijardi, pa je zatim skresana na samo 500 miliona franaka. Tek na zalaganje francuskog delegata u komisiji za ratne reparacije, taj sramni iznos povećan je na tri milijarde franaka. Raĉunica je bila ovakva: od te tri milijarde franaka, Srbija je trebalo da plati deo austrijskog duga srazmerno veliĉini teritorija koje su ušle u sastav nove jugoslovenske drţave. Dakle, da plati i deo štete koje su poĉinile austrougarske trupe, sastavljene od Hrvata i Slovenaca, koje su uĉestvovale u okupaciji Srbije i zloĉinima nad srpskim narodom! SAVEZNICI OBMANULI SRBE NIKOLA Pašić, regent Aleksandar i vojvode Putnik i Stepanović nisu doneli odluku o povlaĉenju preko Albanije radi kolektivnog samoubistva. Odluĉili su se na taj riskantan put tek kada su videli da od obećane vojne pomoći Antante preko Soluna nema ništa. Krenuli su ka Jadranskom primorju jer su im vlade Francuske i Velike Britanije obećale da će im tamo pripremiti sve što je potrebno za brz odmor i oporavak i novo naoruţavanje srpske vojske kako bi u najkraćem roku bila sposobna da, u zajednici sa savezniĉkim trupama i Crnogorcima, stupi u borbu za proterivanje neprijatelja iz okupirane zemlje. Tek po dolasku u Skadar, srpska vlada i Vrhovna komanda uverile su se da su vlade Francuske i Velike Britanije još jednom obmanule Srbe. U Primorju nije zateĉeno ništa od onoga što su im te vlade obećale. SVE SRPSKO UNIŠTITI! U NAREDBI komandanta austrougarske Pete armije generala Ritera fon Franka (11. jula 1914.) koju je uputio svojim trupama samo dva dana pred poĉetak napada Austrougarske na Srbiju, kaţe se: ”Vojnici, vama je milostivi car poverio da upadnete u Srbiju i da zauzmete ovu zemlju pustolova i razbojnika, vaša duţnost je da imovinu, sve muškarce i ţene ove nesrećne zemlje uništite. Svakog onog ko bi i najmanje milosrĊa spram ovih zlikovaca imao i ukazao im pomoć, ja ću najstroţe kazniti i zato imate moju naredbu koju morate bezuslovno izvršiti”. VOJVODA RADOMIR PUTNIK, TVORAC SRPSKE RATNE DOKTRINE NIJE IZGUBIO NIJEDNU BITKU VOJVODA Putnik rukovodio je odbrambenim operacijama srpske vojske za vreme trojne invazije na Srbiju 1915. godine i potpisao naredbu o povlaĉenju vojske u susret saveznicima na jadranskoj obali. Putnik je tvorac svih srpskih ratnih planova u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. On je rukovodio njihovim izvršenjem, nije nijednu bitku izgubio u tim ratovima ĉime je nadmašio i samog Napoleona. Putnik je tvorac srpske ratne doktrine. U ratnoj veštini obuĉio je sve srpske oficire, ukljuĉujući i vojvode Stepanovića, Mišića i Bojovića. Upravo zbog toga uţivao je nepodeljenu ljubav i poštovanje u celoj vojsci i narodu. Tek po dolasku u Skadar, budući teško oboleo, zamolio je predsednika vlade Pašića i regenta Aleksandra da mu odobre bolovanje i odlazak na petomeseĉno leĉenje. Vrhovni komandant regent Aleksandar prihvatio je Putnikovu molbu i uputio mu liĉno pismo sa izrazima ”svoje blagodarnosti za napore i istrajnost sa kojom je do sada vršio poverene mu poslove kao naĉelnik Štaba Vrhovne komande”, dodavši da će vladi preporuĉiti da mu se odobre potrebna novĉana sredstva za leĉenje i lekarska pratnja.

Prema tome, ne stoji tvrdnja da je vojvoda Putnik otpušten iz sluţbe po dolasku u Skadar. Vojvoda Putnik je na kraju razgovora sa regentom Aleksandrom preporuĉio da se uĉini sve što je potrebno da se vojska iz Jadranskog primorja prebaci u Solun. (KRAJ)

Polemike o Solunskom frontu-feljton Novosti

Recommend Documents