Skripta Opsta lingvistika 1

Зорка Кашић ОПШТА ЛИНГВИСТИКА 1 (фонетика)

СКРИПТА ЗА СТУДЕНТЕ ГРУПЕ ЗА ОПШТУ ЛИНГВИСТИКУ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА

АКАДЕМСКА 2013/2014.

1

УВОД

Термин фонетика (према грчкој речи phone – глас, звук) у најопштијем и класичном смислу означава научну област која проучава гласове људскога говора. Назив фонетика јавља се у двојакој употреби. Фонетика у ужем смислу односи се само на

проучавања гласова

употребљених у говору, а фонетика у ширем смислу може се односити на све врсте научних истраживања говорног израза и гласова људскога језика. До појаве поменутог ужег и ширег значења довело је одређено несагласје у употреби термина фонетика, фонематика, фонемика и фонологија у различитим лингвистичким школама. Са становишта ширег значења фонетика би се могла дефинисати као

лингвистичка

проучава

говорни

дисциплина, израз.

односно

Фонетика

научна

истражује

област

која

сегменте

и

супрасегменте и начине њиховог комбиновања у природном језичком

изразу,

класификацију

стварајући

методе

за

дескрипцију,

и транскрипцију, односно стварајући методе за

расветљавање говорног израза са артикулационог, акустичког, аудитивног и функционалног аспекта. Полазећи од појединих аспеката са којих се приступа предмету истраживања, фонетика се дели на три уже области: артикулациону, акустичку и аудитивну. Артикулациона фонетика проучава функцију физиолошке базе говора у остваривању сегмената и супрасегмената, акустичка се бави изучавањем физичке (акустичке) структуре продукованих делова говора, а аудитивна фонетика истражује начине саговорниковог реаговања на звучну сигналну супстанцу, односно истражује аудитивни процес. Функцијом сегмената и супрасегмената у формирању језичког знака, односно функционисањем гласова у систему, бави се посебна научна област – фонологија, односно функционална фонетика.

2

С обзиром на предмет фонетских проучавања, потпуно је јасно да се наведени аспекти не могу сасвим разграничити јер сваки појединачно имплицира и све остале аспекте проучавања говорног израза као јединственог феномена. И поред тога што предметом, методама и техникама фонетска истраживања често залазе у подручја биологије, физике и психологије, статус аутономне научне области фонетици даје њен чисто лингвистички карактер, јер она проучава материјалну страну језичког израза са становишта функционисања језичког система. Остале акустичке појаве (музички звукови, шумови у природи, животињски гласови и слично), физиолошки процеси (зевање, хркање, жвакање, кашаљ…) и психички процеси који немају лингвистичку функцију ни на који начин не припадају подручју фонетике. Према критеријуму усмерења фонетских истраживања фонетика се дели на неколико грана (за овако усмерена истраживања користе се и термини: врсте фонетике, фонетске дисциплине, фонетска становишта). Гране фонетике, према поменутом критеријуму, су: општа (теоријска) фонетика,

дескриптивна

(синхронијска)

фонетика,

историјска

(еволутивна) фонетика, компаративна (историјско-поредбена) фонетика, контрастивна

(конфронтативна)

фонетика,

нормативна

фонетика

(ортоепија) и још неке уже специјализоване гране. Општа фонетика изучава опште карактеристике артикулације, акустике и перцепције говора узимајући у обзир све типичне појавне облике језика и опште човекове говорне могућности. Дескриптивна особине

одређеног

(синхронијска) језика

или

фонетика

дијалекта

истражује

посматрајући

фонетске сегменте

и

супрасегменте датог језика или дијалекта у систему са синхроног становишта. Историјска (еволутивна) фонетика изучава генезу и еволуцију гласовних система, констатујући или објашњавајући промене до којих увек долази, брже или спорије, у различитим временским периодима.

3

Историјска фонетика такође може имати општи карактер, односно може изучавати опште факторе који доводе до фонетских промена. Компаративна

(историјско-поредбена)

гласовне системе више

фонетика

истражује

сродних језика са дијахроног становишта,

односно пореди те системе у историјској перспективи. Контрастивна

(конфронтативна)

фонетика

пореди

савремено

стање гласовних система два или више језика без обзира на њихово сродство, односно пореди гласовне типове у системима различитих језика. Нормативна фонетика (ортоепија) даје прескриптивна правила, односно прописује правила за изговор сегмената и супрасегмената у стандардизованим говорним обрасцима.

4

ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА

Говорни процес Говорни акт подразумева продуковање, пренос кроз ваздушну средину и примање звучних сегмената некога језика. Да би се говорни процес остварио, потребна су најмање два учесника, један који звучне сегменте производи (артикулише/продукује) и други који те сегменте прима (слуша/перципира). Поред услова да у исто време на истом месту постоје два учесника у говорном акту, потребно је да ти учесници владају заједничким кодом. Уколико су остварени наведени услови, настаје говорни процес који се остварује у следећим фазама: формулација поруке, инервација говорних

органа,

артикулација,

вибрације

звучних

таласа

са

одговарајућим фреквенцијама и амплитудама кроз ваздушну средину, преношење

вибрација

кроз

средње

и

унутрашње

ухо,

пренос

електричних импулса слушним нервом до мозга, разумевање поруке. Прве три фазе говорног акта дешавају се код говорника, четврта фаза у простору између говорника и саговорника, а последње три фазе дешавају се код саговорника. Формулација поруке и разумевање поруке представљају психолошке фазе, инервација говорних органа и пренос електричних импулса слушним нервом су неуролошке фазе, док су артикулација и преношење вибрација кроз средње и унутрашње ухо физиолошке

фазе.

Преношење

вибрација

кроз

ваздушну

средину

представља физичку (акустичку фазу) у говорном акту. Физиолошка фаза код говорника представља артикулацију у ширем смислу, а физиолошка фаза код саговорника представља аудитивни процес. Поред наведених фаза у процесу споразумевања постоји и контролна повратна спрега као систем говорне самоконтроле код говорника. У току говорног акта говорник и саговорник најчешће замењују улоге тако што говорник постаје саговорник, а саговорник постаје говорник.

5

Дакле, у низу одговора на питање када човек говори, одлучујући је да човек говори кад има саговорника (слушаоца). Говорни акт се најчешће и дешава између говорника и стварног саговорника. Међутим, постоји и низ другачијих остварења. Говорник може снажно замислити свог саговорника па околина сматра да човек

“говори сам са собом”.

Говорна порука се често свесно упућеје имагинарним слушаоцима који немају могућности да с говорником ступе у активни говорни процес. Такође је јасно да физичко постојање саговорника у великом броју комуникативних слушалац.

ситуација

Највећи

број

не

значи

да

комуникативних

је

саговорник

неспоразума

стварно

настаје

и

због

непостојања свих седам фаза у говорном акту. Наиме, свакодневно смо сведоци да постоји приличан број добрих говорника, такође смо сведоци да се велики број људи, из различитих разлога, не сналази у улози саговорника, односно многи не умеју или неће да буду слушаоци.

Језички израз Језик, као апстрактан симболички систем, конкретно се реализује говорењем (најчешће), писмом (ређе) и гестом (најређе). За форму (супстанцу) којом се језик конкретно реализује у лингвистици се употребљава термин израз. Сваки од три наведена начина реализације језика има своје предности и недостатке. Они се међусобно допуњују и резултат су човекове способности да комуницира са другим људима и човекове потребе да комуницира и у најнеповољнијим условима. Гест, као најређи начин језичког изражавања, има велику предност у међусобној комуникацији глувих особа и у комуникацији особа које чују са глувим особама. Гест делимично премошћава немогућност глуве особе да буде равноправан учесник у ланцу комуникације говорењем. Глува особа, која је обучена говорном изразу, може да

буде говорник,

али никако не може да буде равноправан саговорник пошто не прима говорне звучне сигнале него тај недостатак компензује шчитавањем

6

говора са лица и уста саговорника. Међутим, поред предности, гестовни израз има и недостатке. Велики недостатак гестовног језичког израза је у томе што се њиме могу преносити језички знаци, али се њиме врло тешко преноси систем релевантних односа међу језичким знацима. Предност писаног језичког израза над осталим начинима језичког изражавања је у томе што је (макар до наших дана) једино писмо могло да премости границе времена, простора и границе међу посебним појавним облицима језика. Писмо је премостило слабост природног говорног израза која проистиче из чињенице да говорник и саговорник морају бити у исто време на истом месту, а морају владати и истим појавним

обликом

језика.

Због

огромне

улоге

писма

у

напретку

цивилизованог света делује јеретички тврдња да је писмо сурогат говорења. Писмо је, ипак, сурогат говорења. Може ли се замислити човеков живот у коме је он увек саговорник тексту (а не

човеку)

и

живот у коме човек своју потребу да буде са другим људима (а то значи да са њима комуницира) остварује само писмом! Говорни израз је (и поред ограничења која проистичу из обавезности да говорник и саговорник буду у исто време на истом месту и да имају заједнички код) примарни, најприроднији и најпотпунији начин конкретне реализације језика. Иако су се у богатој људској историји повремено морали употребљавати сигнални системи базирани на свих пет људских чула, ипак, остаје чињеница да је звук основна сигнална супстанци људског језика и да су сви друкчији сигнали увек били базирани на

гласовним сигналима, да су увек били нека врста

сурогата звука. Предност

говорења

над

писмом

је

вишеструка.

Објективно,

комуникација звуком не зависи од светлости, ослобођене су руке за друге активности, звук се перципира са веће даљине, за продуковање говорне поруке треба мање времена, разумевању поруке доприноси говорников израз лица, мимика, начин говорења, држање тела и слично, али највећа предност је субјективне природе. Како је већ речено, човек

7

своју потребу да буде са другим људима, односно своје очовечење, остварује говорним актом. Говорни израз Говорни израз (говорење,

говор у ужем смислу) је звучна

сигнална супстанца људског језика којом се

преноси садржај поруке

упућене саговорнику (саговорницима). Звучну сигналну супстанцу чине две постулисане класе фонетских јединица: сегменти и супрасегменти. Сегменти у говорном

току су: гласови, слогови, изговорне

речи и

фонетске фразе. Специфичним комбинацијама гласова, као најмањих (недељивих) говорних јединица, у нужном сукцесивном линеарном следу продукују

се

слогови

као

најмање

артикулационе

јединице.

Комбинацијом слогова продукују се изговорне речи (тактови, акценатске целине), а њиховом комбинацијом фонетске фразе, односно делови говора између двеју дисајних пауза. Оно што говорење чини најкомплетнијим изразом је управо комбинација

двеју класа јединица, односно комбинација сегмената и

супрасегмената, неодвојивих,

тј.

комбинација

инваријантних)

и

наведених

инхерентних

варијабилних

(сталних,

(промењивих)

делова

говора. Варијабилни делови сегмената омогућују промењивост говорног тока, а та промењивост се реализује као варирање темпа говора, варирање

гласности,

варирање

мелодијских

токова,

смењивање

акцентованих и неакцентованих слогова, варирање у распоређивању дисајних

пауза,

варирање

ритма,

па

и

варирање

различитих

парајезичких обележја. Варијабилност говорног израза служи говорнику као додатно језичко изражајно средство с једне стране, а служи и саговорнику да, поред оформљених порука у говорном изразу, прима и информације о самом говорнику, односно информације о говорниковим ставовима према теми и саговорнику, о говорниковом емоционалном и здравственом стању и слично.

8

Већ је речено да се човекова језичка способност примарно испољава говорењем. Међутим, ова општа способност реализује

се

посебним појавним облицима (тј. посебним језицима). У сваком језику се на специфичан, само њему својствен начин, организује комбинација сегмената и супрасегмената, а изворни

говорници (особе које су неки

језик усвојиле спонтано као први – матерњи) сваког језика, поред тога што владају посебним језичким системом, имају и посебну артикулациону базу.

МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ ИСТРАЖИВАЊА У ФОНЕТИЦИ

Предмет проучавања у научним истраживањима у великој мери одређује методологију. Како је фонетика лингвистичка дисциплина чији је предмет истраживања говорни израз, тј. конкретна реализација језика, односно

материјализован

апстрактни

језички

систем,

она

је

у

методолошкој предности јер су јој на располагању егзактне методе природних наука, али и методе лингвистике као хуманистичке науке. Ту предност

су

фонетичари

у

великој

мери

искористили

стварајући

специфичне методе и технике истраживања у области фонетике. Најважније научне методе у фонетици су: експериментална (која може

бити

инструментална

историјско-компаративна

и и

неинструментална), контрастивна.

дескриптивна,

Традиционално

се

у

фонетским истраживањима комбинују наведене методе. Један од начина комбиновања је да се приликом расветљавања проблема истраживања полази од већ постојећих резултата до којих се дошло неком другом методом. Тако је експериментална метода у фонетици коришћена и за верификацију резултата добијених дескриптивном или компаративном методом. Пошто постоје различити појавни облици језичког израза,

9

фонетичари се приликом расветљавања проблема истраживања увек радо, поред примене експерименталне методе, послуже и компаративном, контрастивном или историјском методом. Свака ужа област фонетике развила је специфичне методе и технике испитивања појединих аспеката говора. У артикулационој фонетици основна је експериментална метода у оквиру које се истражују сви видови распореда и коришћења говорних органа у току процеса говорења. Применом техника, као што су: посматрање

уз

лабиографија,

помоћ

кинестетичког

фотолабиографија,

осећаја,

палатографија,

цефалометрија,

цефалоскопија,

скијаграфија, рендгенографија, кинорендгенографија, ларингоскопија ултрасоника и слично, добијани су прецизни подаци о функционисању ларинкса, меког непца, језика, усана, као и подаци о улози других органа и резонантних простора у продукцији појединачних сегмената у континуираном говору. Поменутим техникама истраживани су обрасци притиска, запремине и протока ваздуха. Проучавана је активност мишића и нерава и начини на који мозак контролише покрете говорних органа. Наведене анализе вршене су на узорцима природног говора или се испитивало продуковање гласова у контролисаним лабораторијским условима. Најстарија и најједноставнија техника у артикулационој фонетици је

посматрање

покрета

говорних

органа

уз

помоћ

властитог

кинестетичког осећаја (проприоцепција). Наравно, због аутоматизованих

артикулационих

навика,

овом

техником

се

тешко

долази

до

објективних показатеља. Да би побољшали видљивост говорних органа, испитивачи

су

се

служили

једноставним

помагалима:

огледалцем,

батеријском лампом, шпатулом и слично. Покрети и рад говорних органа приликом

изговора

појединачних

сегмената

могу

се

и

тактилно

проверавати (технику проприоцепције, уз увођење различитих помагала, користе логопеди и сурдолози приликом рехабилитације говора). Палатографија је најстарија техника експерименталне фонетике којом се посматра, одређује и региструје место додира језика на непцу

10

приликом изговора непчаних консонаната. У индиректној палатографији коришћено је вештачко непце премазано неким материјалом да би се оставио отисак језика. Грубост технике подстакла је развој директне палатографије, па је тако дошло до конструисања палатографа, првог апарата у експерименталној фонетици. Од првобитног палатографа преко електропалатографа дошло се у овој техници до артикулографа, односно савременог електромагнетног система за најпрецизније регистровање и мерење покрета говорних органа у току говорне продукције. Лабиографијом се посматра, региструје и даје тачан опис положаја усана приликом изговора гласова. Први отисци усана добијали су се на пресавијеној загарављеној хартији да би се после исправљања могле мерити

разлике

у

траговима

које

усне

остављају

при

изговору

различитих консонаната. Други, нешто сложенији начин је маркирање и фотографисање положаја усана. Трећи начин је посматрање усана из профила да би се одредио угао између њих приликом артикулације различитих гласова. Рендгенографија је коришћена за посматрање покрета говорних органа из профила, а употребом филма настала је кинорендгенографија која је дала вредне резултате у анализи положаја говорних органа приликом глотограми положаја

фонације. и

Рендгенографијом

скијаграми.

усана,

су

Рендгенографија

омогућила

и

мерење

добијани је,

поред

виличног

лингвограми, одређивања

угла,

прецизно

одређивање положаја језичне масе и свих покрета језика, једном речју отворила је могућност расветљавања многих чињеница из области физиологије говора. Ларингоскопија је техника посматрања улоге ларинкса у говору. Ова техника је унапређивана од индиректне технике ларингалног огледала преко стробоскопије, електроглотографије, електромиографије, електроларингографије

до

ендоларингоскопије.

Од

античког

доба

претпостављало се да је ларинкс основни орган у продукцији говора, али је тек у ИXX веку ларинкс посматран у току говорног процеса. Уз развој

11

експерименталне фонетике, посебно је настанак фонијатрије допринео развоју више техника посматрања ларинкса. Развој физике и електронике нарочито је омогућио усавршавање истраживачких техника у оквиру експерименталне методе у акустичкој фонетици.

Применом

техника,

од

којих

су

најважније:

тренирано

слушање, кимографија, осцилоскопија (осцилографија) и спектрографија, истражују се разни видови акустичке структуре говорног израза. Најстарија техника у анализи акустичких карактеристика говора је процењивање слухом, односно техника “фонетичарево ухо”. Пошто је људски говор сложен звук, требало је да прође доста времена да се на овај начин открију прецизније чињенице о говору. Ова се техника још увек примењује и ненадокнадива је у многим случајевима. Данас је позната под термином експертско слушање или тренирано слушање. Тренирано слушање подразумева познавање акустичких карактеристика говора које су откривене експерименталним техникама, велико искуство и вештину потпуног преусмеравања пажње са поруке на израз, као и широко познавање говорног феномена. Техника тренираног слушања је драгоцена (и нужна) у дијагностици и третману говорних поремећаја. Најстарија инструментална техника експерименталне фонетике је кимографија. Овом

се техником графички региструју карактеристике

говора. Од почетног Руслоовог кимографа којим су бележене разлике у интензитету покрета усана приликом артикулације појединих гласова, дошло се до електричног кимографа којим су бележене разлике у трајању, интензитету, основном тону и назалности. Најчешће коришћена техника за посматрање звучних таласа је осцилоскопија. На осцилоскопу се може очитавати фреквенција и амплитуда таласног облика, односно могу се анализирати фреквенцијске и интензитетске карактеристике говора. Неки осцилоскопи дају само привремену слику, а код неких може да се задржи слика на екрану ради детаљније анализе (или као узор који рехабилитант треба да постигне сопственим гласом). Поред примене у акустичкој фонетици, ова техника се може примењивати и у рехабилитацији говора.

12

Највећи научни домети у акустичкој фонетици постигнути су применом спектрографије. Ова техника је омогућила графичко разлагање говора, као сложеног звука, на основне акустичке елементе и тако их учинила доступним за анализу у континуираном говорном току. Звучни

спектрограф

је

апарат

који

је

четрдесетих

година

двадесетог века специјално конструисан за акустичку анализу говора. Тај апарат снима говор, разлаже звучне таласе на њихове различите фреквенције помоћу низа електронских филтара, мери интензитет сваке фреквенције, мери трајање појединих сегмената. Резултат разлагања говорног звука графички представља бележећи помоћу игле трагове на хартији која је превучена специјалном смесом. Графички приказ спектра разложеног звука назива се спектрограм. На спектрограму се може анализирати

трајање

на

хоризонталној

оси,

фреквенцијске

карактеристике у опсегу од 80 Хз до 8000 Хз на вертикалној оси и интензитет који је на спектру представљен нивоом зацрњења (интензитет појединих сегмената може се мерити и тзв. кривом тоталне амплитуде). Овом

техником

су

утврђивани

најпрецизнији

подаци

о

акустичкој

структури гласова, а исто тако и подаци о континуираном говору и варијабилности сегмената у говорном току. Омогућено је и праћење међузависности гласова у различитим фонетским позицијама. Анализом транзиција

одређују

се

инхерентне

и

варијабилне

карактеристике

сегмената. Различите могућности филтрирања (пропуштање одређених фреквенцијских

опсега

звука),

омогућују

прецизније

анализирање

тонских форманата и концентрата шумне енергије сегмената (300 Hz) и, с друге

стране,

структуре,

омогућују

нарочито

прецизније

интонационих

анализирање

контура

(45

супрасегментне

Hz).

Ова

техника

омогућује и анализу инваријантних и варијантних појава у говору. Варијантне

појаве

се

могу

анализирати

као

варијанте

условљене

законитостима говорног тока или као индивидуалне варијанте. Једном речју, ова техника је омогућила фонетичарима да ниво непознаница о акустичким карактеристикама говора сведу на мању меру.

13

Од првог спектрографа, који се појавио средином XX века, техника спектрографије је усавршавана, а усавршава се и даље у најновијим компјутерским програмима за акустичку анализу говора. Један од савремених

комјутерских

програма

који

се

стално

усавршава,

конструисан на основу спектрографије, је Praat програм. То је програм који не служи за манипулацију говором, односно измене постојећих карактеристика, него му је искључива намена анализа свих аспеката акустичке

структуре

говорног

израза.

Посредно

се

спектрографија

користи и у истраживањима аудитивног аспекта говорног феномена.

14

Илустрација – Спектрограм континуираног говора добијен широкопропусним филтрирањем фреквенцијског опсега од 300 Hz.

15

Илустрација – Спектрограм континуираног говора добијен ускопропусним филтрирањем фреквенцијског опсега од 45 Hz

У

говорном

процесу

су

само

две

фазе

доступне

директном

проучавању, и то артикулација у ширем смислу и акустичка структура звучне

сигналне

супстанце.

Због

могућности

примене

директних

истраживачких поступака, две уже области фонетике – артикулациона и акустичка – почеле су најраније да развијају своје егзактне методе и технике. Подручје аудитивне фонетике знатно је каснило и није достигло домете два претходно поменута подручја. Два су разлога због којих су фонетичари “заобилазили” перцепцију. Први је немогућност примене директних поступака у истраживању, а други је сложеност дефинисања предмета

фонетских

истраживања

у

оквиру

широког

феномена

перцепције. Развој фонолошке теорије, теорије информације и нагли развој

акустичке

аудитивне

фонетике

фонетике

специфичности

и

омогућили

развој

феномена

метода

перцепције

су и

дефинисање техника

говора

и

у

улоге

предмета

истраживању акустичких

елемената у перцепцији. У овој области примењује се експериментална метода и индиректни поступци у истраживању.

16

Један од првих поступака је упоређивање одговора нетренираних слушалаца о сличностима и разликама истраживаних говорних сигнала са чињеницама које су о тим сигналима добијене акустичком анализом. Да би се дошло до података о акустичким елементима битним за идентификовање језичког знака, спроводе се експерименти у којима се слушаоцима презентују говорни корпуси у којима су неки делови промењени или изобличени, па се на основу одговора закључује о појави. Спектрографија је омогућила синтезу говора, а синтетизован говор технику варирања појединачних елемената говора. Наиме, природни говор је сложен звук, а говорникове варијације имају комуникативну сврху и не могу се разлагати према истраживачевим намерама. Вештачки говор пружа могућност разлагања и варирања трајања, фреквенције и интензитета према захтевима експеримента, па се оваквим поступцима дошло до драгоцених података о перцепцији говора.

ТЕОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ И ПРАКТИЧНА ПРИМЕНА ФОНЕТИКЕ

Фонетика има битну улогу у свакој научној анализи људскога језика. Пошто је човек уроњен у језик, у феномен спреге звука и значења, проучавање те спреге није могуће без проучавања звучне сигналне

супстанце.

Како

је

већ

речено,

фонетика

је

била

у

методолошкој предности јер су се, због природе њеног предмета проучавања, у фонетским истраживањима могле примењивати и егзактне методе природних наука. Прецизност фонетских резултата, добијених експерименталном методом, подстакла је раст и развој фонологије и осталих

лингвистичких

дисциплина,

а

развој

фонолошке

теорије

подстакао је и унапредио општелингвистичку теорију.

17

Пошто су фонетска истраживања део анализе феномена људског језика и говорног понашања, научни резултати у овој области, поред лингвистике, дају допринос и другим научним подручјима, као што су: антропологија, психологија, социологија и друга тангентна подручја која се дотичу језичког феномена. Због улоге језика (и језичког израза) у човековом животу, фонетика, поред теоријског значаја, има и читав низ практичних примена. Резултати

фонетских

истраживања

који

се

односе

на

артикулационе, акустичке, аудитивне, дистинктивне, дистрибуционе и развојне

карактеристике

говорних

сегмената

и

супрасегмената

на

различите начине се примењују у дијагностици и третману говорних поремећаја. Најсажетије речено, логопеди утврђују говорни статус и дијагностикују говорне поремећаје полазећи од нормалног природног спонтаног усвајања матерњег језика и тока аутоматизовања сегмената и супрасегмената сегментне говорника

и

у

артикулационој

супрасегментне

некога

језика

бази.

Сазнања

организованости омогућују

о

законитостима

говора

планирање

код и

изворних

спровођење

одговарајућег логопедског третмана говорних поремећаја. Фонетска сазнања у оквиру уже области артикулационе фонетике неопходна су у говорној хабилитацији глувих особа. Ослањање на мишићни осећај хабилитанта у току изградње говора захтева потпуно и прецизно

познавање

свих

механизама

артикулације.

А

да

би

се

хабилитовале и рехабилитовале наглуве особе уз коришћење слушних помагала,

потребно

је

прецизно

познавање

фреквенцијских,

интензитетских и дистинктивних карактеристика сегмената. Познавање поменутих карактеристика неопходно је ради појачавања одређених фреквенцијских подручја како би наглува особа могла да распозна гласове људскога говора. Успешно

обучавање

читању

и

писању

такође

подразумева

познавање законитости говорног израза. Да би читани говор обавио функцију споразумевања, он мора у великој мери да се ослања на

18

законитост

сегментне

и

супрасегментне

организованости

спонтаног

говора. Познавање дистинктивних карактеристика говорних сегмената је неопходан предуслов успешног описмењавања. Резултати фонетске анализе (макар интуитивни) били су нужни за стварање првих силабичких и алфабетских писама. Пошто још увек постоје језици који немају писмо, фонетика (и фонетска транскрипција) је од велике помоћи за стварање писаних система за те језике. Развој технике и електронике довео је до тога да у свету информација говорни израз преузима примат над писаним. Преношење информација захтева добро организовано професионално говорење. А добро организовано професионално говорење захтева специфичну обуку која подразумева примену сазнања из свих ужих области фонетике. Обука дикције није потребна само глумцима него и свима који јавно и професионално говоре, а нарочито онима који желе да на публику оставе добар утисак и да на њу својом речју делују. Основна препрека у савладавању изговора страног језика је аутоматизована артикулациона база матерњег језика. Да би се настава страног језика спроводила на одговарајући начин, наставник мора познавати фонетске карактеристике артикулационе базе матерњег језика својих ученика и фонетске карактеристике артикулационе базе изворних говорника

страног

језика.

Артикулациона

база

сваког

језика

има

специфичан систем фонема, прозодема и пертинентних дистинктивних обележја, као и особен систем аутоматизованих артикулационих навика. Усвајање изговора страног језика подразумева усвајање комплетних артикулационих навика, а не само усвајање изговора оних гласова који се

очигледно

разликују

аутоматизовању

изговора

од

гласова

страног

у

језика

матерњем

језику.

подразумева

Рад

на

вишеструку

примену сазнања из области фонетике. Без тих сазнања се не могу програмирати артикулационе и аудитивне вежбе које су нужне у овом типу едукације. Проблем сличан усвајању изговора страног језика је и прелазак са дијалекатске

артикулационе

базе

на

стандардизовану.

Уколико

је

19

дијалекатска артикулациона база битно различита од стандардне, у раду на усвајању стандардног изговора треба

се служити методама које се

примењују у настави страних језика. С проблемом аутоматизовања сусрећу се свакодневно и логопеди приликом спровођења третмана говорних поремећаја. Наиме, у логопедском третману дислалија (и других говорних поремећаја) потребно је много више времена за аутоматизовање коригованог изговора него за саму корекцију. Првенствено за потребе наставе страних језика сачињена је међународна фонетска транскрипција. Она се у те сврхе и данас најшире користи, али се употребљава и у научним истраживањима, а може се примењивати

и

истраживањима. преношења

у

логопедској

Транскрипција

гласова

у

писмо.

дијагностици

је

метод

и

у

систематског

Разликују

се

две

логопедским и

доследног

основне

врсте

транскрипције: фонетска (ужа) и фонолошка (шира). Знаци фонетске транскрипције бележе се у средњој загради, а знаци фонолошке транскрипције између косих црта. Фонетском транскрипцијом бележе се гласови према артикулационо-акустичким карактеристикама независно од функције коју имају у језику, а фонолошком транскрипцијом бележе се гласови који имају дистинктивну функцију, односно обележавају се конкретне реализације фонема. Акустичка

манипулација

говором

(снимање,

репродуковање,

преношење, дигитализација, синтеза говора, препознавање, интеракција човек - машина) захтевала је одређивање дистинктивних обележја сегмената, дакле, захтевала је утврђивање оних особености за којима су лингвисти трагали да би одредили функционални (структурални) систем у говорном изразу некога језика. Мада су акустичарима и фонетичарима циљеви истраживања били различити, и једни и други су се нашли пред задатком да истраже појаве које у говорном изразу представљају носиоце значења. Сарадња фонетичара и акустичара на решавању научних и практичних проблема говорног израза увелико је унапредила оба научна подручја.

20

ОСВРТ НА ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПРОУЧАВАЊА ГОВОРНОГ ИЗРАЗА

Фонетика Фонетика је постала аутономна научна дисциплина тек у другој половини деветнаестог века. Прецизније речено, тек је у то време дошло до правог ступања фонетике на научну сцену, односно до научног сусрета лингвистике и фонетике. Међутим, интересовање за феномен говорења много је старије. Спекулације о природи и пореклу људскога говора, које су најчешће повезиване са магијским и религијским обредима, могу се пронаћи још у античким цивилизацијама. Не могу се са сигурношћу утврдити имена првих фонетичара, али се може условно рећи да су то људи који су први сачинили силабичка или алфабетска писма. Наиме, стварање оваквих писама подразумевало је макар интуитивну анализу говорних сегмената (слога за силабичко и гласа

за

алфабетско

писмо)

и

њихових

фонолошких

односа

у

артикулационим базама језика за које су сачињена прва писма. Најранија фонетска истраживања говорног израза изникла су из религијских побуда у оквиру индијске лингвистичке традиције. Да би се свете књиге - Веде – аутентично преносиле усменим путем, требало је описати њихов говорни израз. Један од најранијих покушаја систематског описа и класификације говорних сегмената налази се код индијских граматичара, чији је рад достигао највеће домете у Панинијевом делу у IV веку пре нове ере. Панини сведочи о постојању низа лингвистичких анализа санскрита које су преношене усмено (занимљиво је да се у санскриту за проучавање језика употребљава термин вyакарана – анализа). Задатак индијских граматичара је био да обезбеде очување светог језика, савршеног језика (санскрит-савршен). Наиме, и најмања омашка или неправилност у изговору или артикулацији обредних исказа потпуно је поништавала

21

успех обреда. Када је у III веку пре нове ере санскрит престао да буде говорни језик, његов опис постао је чисто филолошки. Дакле, брига за очување обредних исказа довела је до првог описа гласова једнога језика са становишта артикулације. За Индијце је основни елеменат говора дах (свара), који се мења због додира са препрекама на гласовном путу, а ти додири обележавају дах који остаје минимални конкретни елеменат. Крајњи елементи анализе (ексхара “оно што се не разрушава«), тј. минимални елементи који се могу изговорити и чути, су слогови, а не гласови пошто се многи од њих не могу изговорити изоловано. Сведочанство о томе да је постојала озбиљна фонетска анализа је класификовање гласова у индијском слоговном писму. Класификација је заснована на редоследу консонаната груписаних на основу начина и места изговора. Пет низова корелација било је савршено прецизирано. У слоговима

са

вокалима

и

дифтонзима

дати

су

велари,

палатали,

ретрофлексни, дентали и лабијали. Јасно је уочена и дистинкција између звучних и безвучних консонаната. У опису артикулације наглашена је и разлика између артикулације у усној дупљи и ван усне дупље. Према начину

артикулације у усној

дупљи разликују се гласови који се артикулишу затварањем (оклузиви), отварањем (вокали) и сужавањем; сужавање има два степена - првим степеном сужења артикулишу се фрикативи, а другим степеном сужења полувокали. Према начину артикулације ван усне дупље разликују се безвучни и звучни глотали, плућни гласови и назали. Панинијева анализа обављена је са становишта које не води према појму фонеме као функционалног елемента. Међутим, код Патањалија, Панинијевог коментатора, појављује се учење о sphoti, у коме се поставља проблем дистинкције између фонеме и њених индивидуалних фонетских реализација (Мунен, 1996: 78-80). Грчка и латинска традиција су проналазак алфабета приписивале Феничанима. Међутим, феничанско писмо бележи само консонанте, а занемарује вокале. Поставља се питање да ли су Феничани заиста

22

записивали консонанте (свесно постижући економичност изостављањем вокала) или су писали слогове, односно да ли су са фонетског становишта превазишли ниво слоговне анализе и дошли до најмањег сегмента - гласа (Мунен, 1996: 88). Ако се под алфабетом подразумева писмо које бележи све гласове, онда

завршни

стадијум

дуготрајног

процеса

проналаска

алфабета

припада Грцима. Природа грчког језика навела је Грке да усаврше феничанско писмо, јер се у грчким слоговима нису могли предвиђати вокали. Тим усавршавањем допринели су напредовању свести о говорном изразу. Разлику између вокала и консонаната уочио је Еурипид (480 – 406). Та разлика је установљена акустичком анализом којом се пре њега нико

није

бавио.

Платон

у

“Кратилу”

говори

о

вокалима,

полуконсонантима, консонантима и гласовима који нису ни вокали ни консонанти. Код Аристотела је фонетска анализа изложена на следећи начин (овде се износи у преводу да би се илустровао један тренутак у европским

фонетским

проучавањима,

који

је

због

некритичког

и

доследног преузимања на известан начин зауставио токове теоријског разматрања говорног израза у европској лингвистици све до XИX века). “Оно што чини елеменат говора, глас, то је нерашчлањен звук, али не сваки него само такав који може улазити у један гласовни скуп. Јер, и животиње имају нерашчлањене звукове од којих ни један не могу звати елементом говора. Гласови се деле на звучне (вокале), полузвучне (полувокале, ликвида) и безвучне (консонанте, мута). зовем онај глас који се чује без прислањања

Звучним гласом

језика о који део уста;

полузвучним, који се чује уз прислањање језика; безвучним који се код прислањања језика сам за себе никако не чује, али се чује ако је везан с којим звучним или полузвучним гласом. Ти гласови

разликују се по

облицима уста и по местима њихова постанка, по јачини или слабости хака (спиритус аспер и спиритус ленис), по дужини и краткоћи, и, најзад, по висини, дубини и по средњем положају звука. Претресање тих ствари у појединостима спада у метрику. Слог је скуп гласова без одређена

23

значења, састављен од гласа безвучног са звучним или полузвучним. Али и разматрање таквих разлика спада у метрику”(Аристотел: О песничкој уметности, 1456 б, превео М. Ђурић). Наведена увиђања о феномену најмањих говорних јединица, ширином интересовања за акустичку и донекле артикулациону анализу, мада непрецизна и неразграничена из данашње перспективе, могла су представљати утемељено полазиште за каснија истраживања. Вероватно се код Грка истраживање говорног феномена не наставља очекиваним темпом јер му циљ није био толико теоријски (продубљивање сазнања) колико је био практичне природе – метрика, музика, глума, дикција. Римљани преузимају грчку традицију, понављају и преносе оно до чега су дошли Грци и ништа ново не додају у описима говорног израза. Међутим, преношење стечених сазнања и коришћење тих сазнања у најразличитијим доменима, нужно је водило ка брижљивом фонетском посматрању и научном напретку. Превођење библијских текстова у средњем веку ради ширења хришћанства подстиче стварање алфабета за језике који до тада нису имали писмо. Међутим, то не доводи до неког великог напретка у анализи гласова. У стварању нових писама по угледу на латинско или грчко писмо увек постоји додавање знакова за специфичне гласове који се разликују од грчке или латинске базе. Та додавања су плод аналитичког посматрања и размишљања о говорном изразу, а и једини су чврст доказ да су у средњем веку у Европи постојале анализе говорних јединица. Паралелно са грчко-римском лингвистичком традицијом, у средњем веку се интензивно развија и арапско-хебрејска лингвистичка традиција. Као и код Индијаца, и код Арапа је религиозна побуда била подстицај за проучавање говорног израза ради кодификовања Курана (Корана). Арапски граматичари су били упознати са основама грчко-римске културе, али особеностима семитске језичке структуре нису одговарале поставке

изграђене

на

основу

структуре

грчког

језика.

Постоје

претпоставке о додирним тачкама у области фонетике између прве

24

генерације арапских граматичара и Панинија. Већ од осмог века нове ере, граматичари из Басре започели су фонетски опис свога језика. Поставља се проблем да ли су сами разрадили фонетику достојну поређења са Панинијем или су је од њега позајмили. Међутим, треба констатовати да она постоји и да је изванредна (Мунен, 1996: 124). У Абу-Халимовом тексту детаљно је описано

28 гласова арапског језика

(који су у основи арапског писма) са артикулационог аспекта. Могуће је претпоставити да је арапска фонетика и њено ширење у срединама хебрејске културе и после XVI века имала утицаја на европску фонетску мисао. У периоду хуманизма и ренесансе употреба

народних језика у

култури и уметности поново оживљава интересовање за говорни израз, па се тако у оквиру више покушаја реформи правописа поново инсистира на разлици између написаног слова и гласа којим се фонички то слово изражава. Међутим, овај период је спорадичношћу фонетских увиђања и интересовања само стварао предуслове за истинско стицање свести о фонетским проблемима. Треба нагласити да се фонетика

већ у XВИИ веку повезује са првим делотворним и

методичким покушајима рехабилитације глувих особа. Џон Валис (John Wallis) у дело Gramatica linguae anglicanae (Граматика енглеског језика) 1652. додаје поглавље De loquela (О говору), у коме је описан начин продуковања артикулисаних гласова.

Холдер (W. Holder) је у делу Elements of

Speech, an Essay of Inquiry into natural production of letters (Елементи говора, покушај испитивања природне продукције слова) 1669. године написао додатак о глувонемима. Проблемом обучавања глувих особа говорном изразу бави се и Далгарно (Dalgarno) у делу Didascalocophus, or the deaf and dumb man's lector (Учитељ глувонемог - или лектор једног глувог и немог човека) које је објављено 1680. године.

Може се сматрати да се крајем XVII века јављају прва проучавања која спадају у научну фонетику. Ду Хамел (Du Hamel) 1673. године објављује трактат De corpore animato (О живом телу), у коме се у опису вокала узимају у обзир и варијације које се јављају у разним земљама, у коме се консонанти класификују по месту и начину артикулације, издвајају и коректно описују назали и у коме се уочава да л и р заузимају посебно место. Нажалост, ово дело није имало стварног ширег утицаја. Ширег утицаја није имала ни експериментална студија Discours phisique de la parole (Расправа о физици говора) коју је 1668. објавио де

25

Кордемуа (G. de Cordemoy) због тога што је Молијер 1670. извргао руглу експериментално испитивање гласова (Ивић, 1996: 92). Дакле, ипак се може констатовати да је до краја XVII века на европском тлу постојала широка делатност која је на много начина тежила објективном проучавању говорног израза. Управо та широка делатност и практична примена сазнања о говорном изразу у различитим доменима,

задржавали су фонетику у границама занатског подручја. А

од класичне епохе па до краја XVII века много се више научне пажње посвећивало

физиолошким

процесима

фонације

него

експлицитној

анализи говорних јединица (описи поменутих физиолошких процеса јављају се још код Хипократа, Аристотела, Галена и Леонарда да Винчија). Научна клима у Европи крајем XVIII и почетком

XIX века

припремила је услове за конституисање фонетике као научне области у правом смислу. Откриће санскрита, које је условило развој компаративне лингвистике, омогућило је почетно успостављање компаративне научне методе у испитивањима говорних законитости, а развој физике и других природних

наука

подстакао

је

увођење

експерименталног

(инструменталног) метода у истраживања феномена говорног израза. У фонетска

почетку

су

компаратисти

истраживања.

скоро

Утемељивачи

потпуно

лингвистике

пренебрегавали нису

одмах

прихватили ни резултате дуготрајног и плодног рада којим су се скоро три века бавили реформатори правописа и предавачи страних језика. Први компаратисти увек говоре о словима, а не о гласовима, као што се то чинило од Аристотела, чија су учења слепо и толико дословно поштована да се често губио сваки смисао. А онда су компаратисти, нешто споријим темпом, почели да примењују сазнања која им је пружао санскрит. Јакоб Грим је тек у другом издању своје »Немачке граматике« дао систематски преглед германских консонаната према одговарајућим консонантима других индоевропских језика.

Утврђене законитости у

манифестацији тих односа у лингвистици су остале познате под називом Гримов закон.

Фонетика Франца Бопа своди се на три врсте закона:

26

механичке, физичке и динамичке. Расмус Раск отишао је нешто даље, али је Расков ученик Бредсдорф већ 1821. покушавао да објасни гласовне промене превасходно на основу лењости и несавршености говорних органа и грешака у аудитивној перцепцији. Иако су Боп, а нарочито Грим ублажили свој првобитни став занемаривања фонетике, она ће ипак врло споро заузимати значајније место у лингвистичким радовима. Развојни

пут

успостављања

експерименталног

метода

у

проучавању говорног израза почиње од Волфганга де Кемпелена, аутора “музичких машина”. Његово дело Mechanismus der menschlichen Stimme nebst der beschreibyng Maschine ( Механизам људскога гласа у поређењу са описом машине која говори) објављено 1791. године, у коме је описао консонанте, први је значајнији рад из области акустичке фонетике. Математичар Фурије мери звучни талас и износи теорију о специфичним резонанцама звучног таласа које зависе од његове локализације у говорном апарату. Учитељ певања Мануел Гарсија објављује 1840. Memoire sur la voix humaine (Расправа о људском гласу), а 1855. усавршава ларингоскоп. Хелмхолц 1862. објављује студију Die Lehre von den

Tonempfindungen

(Учење

о

акустици

звука)

систематску анализу вокала. Брике 1856. објављује

у

којој

износи

Fondaments

de la

physiologie des sons du langage (Физиолошке основе гласова у језику), дело које ће читавој једној генерацији служити као приручник фонетике. Лекар Чермак 1860. проучава рад гласница и меког непца при изговору назала, користећи ларингоскоп. На

основу

назначеног

развојног

пута

у

успостављању

експерименталног метода у фонетици, у коме се помињу физичари, математичари,

лекари

и

учитељи

певања,

јасно

је

да

је

овој

лингвистичкој дисциплини био предодређен, и у њој чврсто заснован, интердисциплинарни приступ предмету проучавања. Јасни су и разлози због

којих

је

фонетика

прва

лингвистичка

дисциплина

која

је

успоставила егзактан метод анализе једног нивоа језичке структуре.

27

Фонетика је постала самостална научна област 1881. године када је

Едуард

Сиверс

објавио

књигу

Grundzyge

der

Phonetik

(Основе

фонетике). Од тада се фонетика као помоћна наука укључује у сва лингвистичка истраживања, али се, с друге стране, развија и као самостална

научна

експерименталних

област

техника

која

постиже

применом све

веће

најпрецизнијих успехе.

Наведена

самосвојност у научном методу је разлог што се стално отвара питање спада ли фонетика у лингвистичке дисциплине. И поред отворених питања, фонетика је лингвистичка дисциплина јер јој је предмет проучавања један ниво језичке структуре, а због егзактности експерименталног метода и техника истраживања, она се битно разликује од осталих лингвистичких дисциплина. После конституисања области, фонетска истраживања се развијају у три смера. Први смер одређују “класичари”, заговорници испитивања изговорних процеса у формирању гласова и заговорници дескриптивног метода. Међу њима су најистакнутији Едуард Сиверс, Хенри Свит, Пол Паси, Ото Јесперсен и Данијел Џоунс. Ова група фонетичара и њихови следбеници усавршавали су

дескрипцију, класификацију гласова и

транскрипцију. У Француској је 1886. године основано Међународно фонетско удружење, које је убрзо промовисало фонетску транскрипцију, сачињену тако да може да се примењује у опису гласова било кога језика. Прва међународна фонетска транскрипција (IPA) објављена је две године касније. Она је најшире коришћена, а била је и основа за модификације које су настале (и настају) каснијим (и данашњим) ревизијама. Други смер развоја фонетике одредили су Тај

смер

водио

је

размаху експерименталне

»инструменталисти«. фонетике. Егзактност

анализе експерименталним методом толико је била нова, убедљива и оригинална да се до данас експериментална фонетика међу лингвистима сматра посебном граном фонетике. Први експериментални фонетичар је Жан Пјер Русло. Он у испитивање

говора

уводи

технику

кимографије

и

палатографије.

28

Руслоови описи рада са инструментима утицали су на формирање традиције

у

фонетским

истраживањима.

Поред

Руслоа,

у

кругу

експериманталних фонетичара истичу се Виетор, Брике, Грамон, Колес, Ланц, Грицнер, Мајер, Гуцман, Кингсли… После

Првог

светског

рата,

паралелно

с

развојем

физике,

појављују се све савршенија техничка средства уз чију се помоћ дају одговори на многа фундаментална питања фонетике. У то време Немачка предњачи у експерименталној фонетици радовима Карла Штумфа. Већ тада се ова област интензивно развија и у САД. Развој електронике у Америци утицао је на модернизацију

егзактног метода у фонетици.

Инжењер Харви Флечер испитује говорни звучни талас помоћу вакуумске цеви. Централно достигнуће у експерименталној фонетици била је појава спектрографа. А 1948. појавило се класично дело модерне фонетике Acoustic Phonetics (Акустичка фонетика). У овој књизи Мартин Џос (Martin Joos) излаже резултате спектрографске анализе говора. Друга половина XX века је у знаку усавршавања спектралне анализе говорних елемената. И у данашњим најновијим компјутерским програмима анализе говора у основи је тродимензионално разлагање звука на време, фреквенцију и интензитет као и код класичног спектрографа. У оквиру експерименталног смера фонетских истраживања развила су се у ери теорије информације тзв. перцептуална истраживања са циљем да се утврде особине гласова које су најбитније за њихову разумљивост (интелигибилитет).

29

ФИЗИОЛОШКИ АСПЕКТ ГОВОРНОГ ИЗРАЗА

У говорној продукцији учествују делови човековог организма који имају своје примарне физиолошке функције у одржавању живота. То су органи дигестивног и респираторног тракта. Они су прилагођени да, поред своје основне функције, обављају и, за човека такође животно важну, функцију остваривања говорног израза. Често се каже да је та функција секундарна, што она стварно и јесте са биолошког становишта, али са становишта очовечења човека као биолошке јединке сигурно није секундарна. У складу са важношћу ове њихове друге улоге, органи који учествују у говорној продукцији традиционално се називају говорни органи. Када делови дигестивног и респираторног тракта обављају функцију говора, они тада, с обзиром да прилагођено одступају од своје основне функције (дигестивни органи) или је обављају паралелно,

али

у

измењеном

начину

функционисања

(респираторни органи), чине систем говорних органа.

Илустрација – Шематски приказ говорних органа

30

ФУНКЦИЈА ФИЗИОЛОШКЕ БАЗЕ ГОВОРА У ПРОДУКОВАЊУ ГОВОРНИХ СЕГМЕНАТА И СУПРАСЕГМЕНАТА

Према критеријуму улоге у говорној активности (у активности произвођења, потискивања, обликовања и испуштања ваздушне струје), систем говорних органа дели се на две групе, на генераторе и модулаторе говора. У оквиру генератора разликују се индуктори (плућа, душник)

и

фонатори

(гркљан,

гласнице),

а

у оквиру

модулатора

резонатори (ждреона, носна и усна дупља) и артикулатори ( језик, усне, вилице, зуби, непца, ресица). Функција индуктора у говорној продукцији Да би се говор могао продуковати, потребно је да се честице ваздуха усмеравају на одговарајући начин како би се кинетичка енергија претворила у акустичку. Неопходан ваздух који ће се моделирати у току говорења најчешће обезбеђују плућа, чија је примарна физиолошка функција ресорпција кисеоника и одстрањивање штетних материја и угљендиоксида из крви, и душник, који примарно служи за довођење ваздуха у плућа и, после размене,

за његово одвођење из плућа. Уз

помоћ грудних мишића и дијафрагме мења се запремина плућа, а самим тим и притисак у њима. Када се запремина плућа увећава, а притисак у њима снижава у односу на спољни, ваздух струји у плућа и то је процес удисања (инспирације). Издисање (експирација) настаје у супротном процесу када се смањује запремина плућа, а притисак у њима повећава у односу на спољни. Трајање удисања је нешто краће од издисања: однос је приближно 1 : 1,1 – удисање и издисање чини један дисајни циклус. При нормалном дисању човек у минуту обави 10 до 20 дисајних циклуса (зависно од активности). Приликом ћутања и мировања просечан ритам је око 12 циклуса у минуту, што значи да је за удисање, односно издисање потребно око две и по секунде.

31

За време говорења образац примарног дисајног циклуса се знатно мења на тај начин што се удисање убрзава и интензивира, а издисање успорава. Током говора скраћује се време удисања на четвртину секунде, а време издисања се знатно продужава. Продужено издисање у говору може да траје од 5 до 20 секунди зависно од говорника и комуникативне ситуације. Значајном променом ритма у дисајном циклусу индукује се кинетичка енергија која се активношћу осталих говорних органа у систему претвара у акустичку. Промена ритма примарног дисајног циклуса приликом издисаја омогућава продуковање веће количине континуираног говора. Без промене тога ритма људски говор, уколико би био могућ, свакако би био знатно другачије организован. Постоји

више

типова

дисања,

међутим

највећи

број

добрих

говорника користи се међуребарним дијафрагматским начином дисања, које се, према многим ауторима, сматра најефикаснијим за већину потреба. Главна особина овог начина дисања је пажљива контрола покрета ребара и дијафрагме. За добро организовано флуентно говорење, поред поменутог типа дисања, најбољи је циклус са убрзаним интензивним удисањем и одмереним

контролисаним

издисањем. Клавикуларно дисање (напето, нервозно дисање у горњем делу груди) за време говорења, поред тога што ремети флуентност говорног израза, може да изазове промуклост и друге врсте поремећаја. Погодност коју пружају плућа као индуктор ваздуха је и та што се у нормалном говору употреби само четвртина ваздуха удахнутог у плућа па се остатак може користити за варирање гласности у специфичним комуникативним ситуацијама, као и за интензивирање шапата. Дакле, из овога што је већ речено подразумева се да се највећи број говорних сегмената продукује коришћењем плућног егресивног (издисајног/експирационог) ваздуха. У индоевропским језицима, па и у нашем, гласови, који су конкретне реализације фонема, артикулишу се коришћењем егресивног ваздуха. У неким језицима који не припадају индоевропској породици језика конкретне реализације фонема могу се артикулисати и помоћу ингресивног (удисајног/инспирационог) ваздуха,

32

а могу се користити и неки други начини, па се тако продукују кликови, ејективни гласови, имплозивни гласови и слично. Пошто

је

овај

уџбеник

намењен

будућим

логопедима

и

сурдолозима, који ће се у свом практичном раду често служити разним типовима фонетских компензација да би постигли што бољи ефекат третмана, осврнућемо се и на могућности говорних продукција приликом којих се не користи плућни егресивни ваздух. У комуникацији се користи неколико типова звучних сегмената који се не продукују плућним егресивним ваздухом. Једно време је међу неким групама младих људи био обичај да се увредљив исказ или брзоплето дато обећање повуче тако што се изговори за време удисања “повлачим реч”. Ингресивни изговор овог звучног сегмента делује разумљиво, ако се изговори слабијим интензитетом, подсећа на шапатом казан

исказ.

Гласови,

додуше,

делују

изобличено,

а

уколико

се

интензивира изговор, настаје веће изобличење, али се од половине исказа на необичан начин активирају и гласнице. Кликови су најкарактеристичнији тип гласова приликом чије артикулације

се

не

користи

плућни

егресивни

ваздух.

То

су

високофреквентни усисни шумови произведени језиком или уснама. Изворним говорницима нашег језика је познато глобално комуникативно значење оралног ингресивног гласа ц!, цц!, ццц!. Један цоктави клик означава не, два узастопна интензивна означавају изразито одбијање, са два узастопна мањег интензитета, с малом паузом између прве и друге реализације, говорник изражава стање забринутости, док три узастопна означавају чуђење или нешто слично. Овај глас се у писаном изразу обележава истом графемом као и егресивни африкат, али то је, у ствари, глас који се артикулише индукцијом спољног ваздуха. Задњи део језика подиже се тако да притиска задње непце, а помоћу предњег дела језика уз горње секутиће у усној дупљи се ствара простор одсечен од спољног ваздуха, затим се језична маса помери мало надоле и уназад стварајући тиме делимичан вакуум у усној шупљини. Када се језик нагло спусти, спољни ваздух покуља у уста па произведе звук који се чује као клик.

33

Овај глас неспорно постоји у комуникацији, али нема разликовну фонолошку функцију него означава комплетан исказ. Такође је позната комуникативна функција билабијалног клика, који се остварује спајањем усана уз усисавање ваздуха, којим се шаље пољубац на даљину и који се чује приликом срдачног поздрављања међу рођацима и пријатељима. У усној дупљи се

артикулише и читав низ кликова за

опонашање

животиња или за обраћање животињама. У артикулационим базама индоевропских

језика

постоје

кликови

са

различитим

глобалним

комуникативним значењима, али, као ни у нашем језику, они не представљају део фонолошког система. Овај тип реализација могу користити логопеди и сурдолози у говорној терапији за развијање мишићног осећаја (проприоцепције) код рехабилитаната. Плућни глоталичких

егресивни гласова

који

ваздух се

не

стварају

учествује

ни

у

продукцији

помоћу механизма

глоталне

ваздушне струје. Кад глотис покрене ваздух ка унутрашњости продукују се имплозиви – глоталички ингресивни гласови, а када глотис покрене ваздух напоље, продукују се ејективи, глоталички егресивни гласови. Овај

тип

неплућних

неиндоевропским

гласова

има

језицима, али

фонолошку

функцију

у индоевропским

у

многим

језицима постоје

глоталне артикулације које немају фонолошку функцију него само нека глобална комуникативна значења. Тако се у нашој артикулационој бази користе две узастопне глоталне експлозије, које се продукују са затвореним

устима

и

спуштеним

меким

непцем

што

даје

ефекат

експлозивних назала. Поменути глобални исказ означава негирање или одбијање (овај тип уобичајеног знака за одбијање или негирање може се у логопедској пракси користити за проприоцепцију ларинкса). Поред поменутих неплућних продукција може се у говорној комуникацији и у фонетским компензацијама користити и читав низ других типова неплућне продукције. Тако је могуће користити и ваздух из езофагуса, што се у фонопедском третману и чини у случајевима хируршког одстрањивања ларинкса.

34

Функција фонатора у говорној продукцији Ваздух који је удисањем индукован у плућима може у примарној физиолошкој функцији само да се издахне да би се направило место новом удисају. Обично издисање је код здравог човека скоро нечујан процес. Да би у другом делу дисајног циклуса могла настати говорна продукција, потребно је индуковану кинетичку енергију, као што је већ речено, претворити у акустичку. Ову прераду експирационог ваздуха у фонациону струју обављају гркљан и гласнице. Гркљан (ларинкс) чини почетни део доњих дисајних путева, односно горњи (завршни) део душника. У средњем, суженом, простору гркљана налазе се два парна набора, један изнад другог, и они гркљанску дупљу деле на три дела, и то на: предворје гркљана (вестибулум ларyнгис), комору (вентрицулус ларyнгис) и субглотичку шупљину

(цавум

инфраглоттицум).

Гркљанска

дупља

окружена

је

сложеним системом хрскавица које су међусобно повезане везивним и мишићним ткивом што омогућава њихову велику покретљивост. У говорној

активности

учествују:

прстенаста,

штитаста

и

парне

пирамидалне хрскавице. Прстенаста хрскавица (крикоидна) чини основицу гркљана која га спаја са душником. Састоји се од лука са предње и

зглобне плоче са

задње стране. Штитаста хрскавица (тироидна) је највећа, а састоји се од двеју плоча које се састају под углом формирајући Адамову јабучицу (која је нарочито изражена код мушкараца). Ова хрскавица је преко доњих продужетака задњих ивица сваке плоче спојена са луком прстенасте хрскавице, а преко горњих продужетака спојена је са језичном кошћу (спој са језичном кошћу омогућава покретљивост ларинкса у току артикулације). Штитаста хрскавица је са горње и са задње стране отворена. Пирамидалне хрскавице (аритеноидне) су парни органи у облику тростране пирамиде. Смештене су на горњој страни плоче прстенасте

35

хрскавице с којом су зглобно спојене. Пирамидалне хрскавице су повезане низом посебних мишића који им омогућују окретање око уздужне осе, одмицање, примицање и прегибање напред назад. Од унутрашње стране пирамидалних хрскавица до штитасте хрскавице смештене су гласнице. Гласнице својим сложеним механизмом представљају најважнију карику у систему говорних органа. То је доњи пар мишићних набора који је смештен у средњем суженом простору ларинкса. Гласнице су за време дисања размакнуте, а између њих се формира простор обично троугаоног облика познат под називом гласник (глотис). Глотис повезује средњу и доњу комору ларингалне дупље. Предњим и бочним деловима гласнице су причвршћене за зид штитасте хрскавице, а задњим делом везане су за пирамидалне хрскавице. Покретима пирамидалних хрскавица врши се одмицање и примицање, затезање и опуштање гласница. Гласнице се састоје од лигамената и мишићних влакана. Лигаменти се пружају парлелно са глотисом, а мишићна влакна се крећу укосо и завршавају на површини додира обеју гласница. Отвор између гласница (глотис) је релативно мали простор. Код мушкараца је величина унутрашњег руба гласница између 17 и 24 милиметра,

а код жена између 13 и 17

милиметара (наведена дужина гласница један је од основних узрока акустичке разлике између мушког и женског гласа). Гласнице

у

току

говорења

Захваљујући

сложеној

контролишу

ларингалне

могу

интеракцији покрете

мењати

бројних може

се

(и

мењају)

скупова

облик.

мишића

мењати

који

затегнутост,

еластичност, висина, ширина, дужина и дебљина гласница, а све то утиче на ефекте које гласнице и ларинкс стварају у току говорења. Процесом фонације гркљан и гласнице остварују своју основну функцију у говору. Фонација је говорном активношћу усмерен проток субглотичког егресивног ваздуха у супраглотички простор. Интензитет фонације, односно брзина протока, условљена је разликом између субглотичког и супраглотичког простора, а регулисана је радом мишића.

36

Најважније дејство у току фонације је стварање чујне вибрације, зујног звука који је познат под називима основни тон (ларингални тон) или звучност. То је ваздух који вибрира излазећи из гркљана. Сваки вибраторни импулс представља један циклус растављања и састављања

гласница.

Гласнице

хоризонтално

вибрирају

када

се

узастопно отвара и затвара глотис. Оне се приљубљују једна уз другу почевши одоздо док се потпуно не затворе. Под притиском субглотичког ваздуха гласнице се поново отварају почевши одоздо до потпуног отварања.

Узастопно

отварање

и

затварање

глотиса

одређује

фреквенцију ларингалног тона. Ако се узме у обзир спонтани говор, читани

говор

и

певање

(водећи

рачуна

и

о

индивидуалним

карактеристикама), онда се може рећи да се брзина вибрирања гласница креће

између 70 - 80 вибраторних циклуса у секунди код најнижих

мушких гласова до 1200 – 1300 вибраторних циклуса што представља горњу границу сопрана. У спонтаном говору брзина вибрирања гласница код највећег броја одраслих мушкараца креће се у распону од 80 до 180 циклуса у секунди, код највећег броја одраслих жена у распону од 180 до 230, а код деце пре пубертета у распону од 230 до 300 вибраторних циклуса у секунди. Овај ефекат је почетак уобличавања сложеног звука у систему резонантних простора. Дакле, процесом тоналне фонације у ларинксу почиње продукција око две трећине конкретних реализација фонема, тј. гласова. Овим дејством започиње (и током њихове артикулације траје) звучност вокала, сонаната и звучних шумних консонаната. Поред стварања основног тона, у ларинксу, такође, променом субглотичког притиска (сужавањем глотиса без међусобног додира гласница и без њиховог вибрирања) настаје и атонална фонација, тј. пропуштање

неозвучене егресивне ваздушне струје, која ће се у

резонантним просторима уобличити у шумне консонанте (који у просеку представљају око трећине гласова у гласовним системима појединачних језика).

37

Активношћу ларинкса остварује се и преображај сонорног говора у шапат. Ово дејство настаје непотпуним затварањем глотиса тако што су гласнице приљубљене и не трепере, а простор између аритеноидних хрскавица остаје отворен. У шапату се не разликују звучни и безвучни гласови, а ларингална побуда је резултат трења егресивне струје у међухрскавичном простору. Поред шапата, ефекат улоге ларинкса огледа се и у остваривању неких других гласовних квалитета типа »сањивог«, »храпавог«,

»крештавог«

гласа

и

сличних

реализација.

Иако

ови

гласовни квалитети могу бити резултат поремећаја, неки говорници, који добро контролишу свој говорни механизам, могу их свесно остваривати. Поред тога што је у говору ларинкс примарно фонатор, он може бити и артикулатор у неким језицима у чијим гласовним системима постоје глотални оклузиви и глотални фрикативи. И у нашем језику се у неким глобалним комуникативним исказима остварује један вид глоталне експлозије (негирање, одбијање) и глоталне фрикције (потврђивање или иронично реаговање на неки исказ) где се између две назалне вокалске продукције реализује глотални или фарингални фрикатив. Ларинкс и вибрације гласница у основној говорној функцији обављају дејство фонације, међутим, ови органи имају незамењиву функцију регулатора варирања фреквентних карактеристика говора као језичког изражајног средства. Могућност подешавања брзине вибрирања гласница у говорном изразу се користи за остваривање различитих акценатских и интонационих образаца (о улози ларинкса у певаном изразу не треба ни говорити – и лаицима је јасна улога »грла» у том процесу!). Брзина вибрирања гласница одређује фреквенцију ларингалног тона, а величина хоризонталних покрета гласница (амплитуда) одређује интензитет говора. Промене интензитета које се реализују у говорном изразу остварују се на два различита начина. Помоћу дисајних мишића појачава се снага ваздушне струје, а тиме и субглотичког притиска па се тако амплитуда вибрација повећава, а звук добија на интензитету. Овај начин је прилично неподесан за сталне

38

варијације гласности у говорном изразу. Неподесност овог начина је очигледна у замарајућем старачком говору. Изгледа да старе особе због физиолошких промена, нарочито због смањења капацитета плућа, не могу да користе ларингални механизам као регулатор интензитетских варијација у говору. Поред дисајних мишића, и фонатори могу имати регулатора

функцију

интензитетских варијација у говору. Интензитет звука се

може смањивати само делимичним затварањем глотиса како би се пропустила извесна количина ваздуха који не вибрира, и обрнуто, за повећање интензитета постепено се затвара глотис до жељене јачине. Овај поступак у варирању интензитета се може извести с мање напора, али је за њега потребно утрошити знатно више индукованог ваздуха него за поступак варирања интензитета помоћу дисајних мишића. Треба

поменути

још

једну

функцију

ларинкса

у

говорној

продукцији. Својим покретима навише и наниже (додуше, посредним, јер га наниже помера и навише повлачи језична кост) ларинкс утиче на промену

фарингалног

резонантног

простора,

па

самим

тим

и

на

конфигурацију и фреквенцијске особине пратећих тонова код неких говорних сегмената (што је нарочито изражено приликом артикулације вокала и и у). Функција резонатора у говорној продукцији Систем

резонатора

чине

међусобно

повезане

супраглотичке

шупљине које се налазе између ларинкса и усана, а њихова је главна улога да, као вибрациони систем, служећи као резонатори ларингалном тону, односно ларингалној фонационој струји (тоналној и атоналној), омогуће стварање говорног израза као сложеног звука. Резонатори, зависно од величине, од могућности промене облика и запремине, појачавањем или пригушивањем тонова и шумова који кроз њих пролазе, служе за моделирање коначних говорних сегмената. Приликом тог моделирања у резонаторском систему се у односу на основни ларингални

39

тон стварају пратећи тонови (форманти) и пратећи концентрати шума различитих

фреквенцијских

и

интензитетских

карактеристика.

Комбинацијом поменутих различитих карактеристика пратећих тонова и шумова настаје специфична акустичка структура (акустички квалитет) појединачних сегмената у говору. Посебан акустички квалитет сегмената, чије стварање омогућава систем резонатора, неопходан је предуслов за језичко споразумевање. Резонантни систем

чине три дупље: ждреона (фарингална),

носна (назална) и усна (орална), а поред њих се може формирати и додатни

резонатор

унутрашње

стране

у простору између спољне усана

(овај

додатни

стране

резонатор,

секутића и

ипак,

припада

оралном резонантном простору). Фаринкс је шупљина која се у смеру експирације наставља на душник и ларинкс, постављена је вертикално на езофагус, а допире до усне и носне дупље. Фаринкс се дели на три области: ларингофаринкс са отвором према ларинксу (овај отвор регулише епиглотис), назофаринкс са отвором према назалној дупљи (овај отвор регулише меко непце) и орофаринкс са отвором према оралној дупљи. На резонантне ефекте фаринкса у говору утичу инхерентне (сталне, непромењиве) особине ове мишићно-опнасте дупље, али утиче и могућност промене њеног обима и облика. Наиме, покрети језика током говора условљавају померање језичне кости, а она помера ларинкс навише и наниже, што доводи до скраћивања и проширивања фаринкса или до његовог продужавања и сужавања. Овакве промене резонатора знатно утичу на фреквенцијске карактеристике продукованих говорних сегмената. Носну дупљу чине хоане и ноздрве. У продуковању говора назални резонатор је подизањем меког непца најчешће искључен из резонантног система. Он се повремено укључује, приликом артикулације назалних и назализованих гласова, тако што се меко непце спушта и пропушта један део фонационе струје из фаринкса. Резонантно дејство назалног резонатора производе само инхерентне особине носне дупље јер су у говору њен облик и запремина непромењиви. Уколико механизам

40

укључивања и искључивања назалног резонатора не функционише на одговарајући начин у току говорне продукције, настаје патолошки назализован говор (у народу се за именовање назализованог говора употребљавају ономатопејске речи “уњкање”, „шњување“...).

Слика 1. Латерални пресек назалног тракта.

Слика 2. Фронтални пресек назалног тракта.

Орални резонантни простор одређује највећем броју говорних сегмената коначан акустички квалитет (акустичку структуру). Овај резонантни

простор

делује

у

мањем

обиму

својим

инхерентним

41

карактеристикама, док његово најзначајније резонантно дејство настаје услед вишеструке могућности промене облика и обима. На промену облика и обима резонантног простора у усној дупљи утиче покретљивост доње вилице, усана и језика. Вертикални покрети доње вилице мењају ширину резонантног простора и величину усног отвора. Покрети усана мењају дужину резонантног простора, као и облик и величину усног отвора, док покрети језика утичу на бројне измене конфигурације оралног резонатора. Наведене промене облика и обима усне дупље омогућују

у

њеном

резонантском

дејству

стварање

великог

броја

различитих пратећих тонова и шумова, односно омогућују коначно уобличавање акустичке структуре највећег броја гласова. Резонантни простор (говорни тракт) од гласница до усана одређује фреквенцијски распон људскога говора. Сви гласови у било ком појавном облику језика одређени су физиолошким карактеристикама говорног тракта. Величина људског резонантног система (код одраслог мушкарца износи у просеку 17 цм од гласница до усана и 5 цм квадратних у попречном пресеку) омогућава да се у њему формирају гласови у фреквенцијском опсегу од 80 Хз –10000 Хз. Функција артикулатора у говорној продукцији Артикулатори својим покретима у току говорне продукције мењају резонантни простор кроз који пролази фонацијом усмерен субглотички егресивни Различитим

ваздух

и

покретима

тако

коначно

артикулатора

уобличавају може

се

говорне

само

сегменте.

мењати

резонатора без прекидања тока фонационе струје, може се

облик

делимично

прекидати и усмеравати остатак фонационе струје, може се стварати теснац кроз који се пробија фонациона струја, а може се у кратком трајању потпуно зауставити ток фонационе струје стварањем преграде. Делимично усмеравање, стварање теснаца и преграде настаје услед приближавања и додира покретних артикаулатора са неким непокретним деловима оралног простора. Пошто се та приближавања и додири

42

реализују приликом артикулације великог броја гласова, традиционално се и ти непокретни делови усне дупље, на којима се остварује приближавање

или

додир,

називају

пасивним

артикулаторима

или

непокретним говорним органима (мада су ти називи проблематични са становишта критеријума дефинисања артикулатора). Непокретне артикулаторе чине: горњи зуби, алвеоларни гребен и тврдо непце. То су, у ствари,

делови горње вилице која представља

коштано ткиво наслоњено на кости лобање с којима чини непокретни део. Настаје од две бочне кости које током ембрионалног развоја срашћују по средини. Завршава се параболичним луком зуба. Њена унутрашња страна пресвучена је мишићним ткивом у виду алвеоларног гребена. Тврдо непце својим конвексним обликом представља »кров« уста. Пошто је овај простор врло значајан за артикулацију великог броја гласова,

његови

анатомски

недостаци

(расцеп,

недостатак

или

неправилности у положају зуба) могу бити узрочник великог броја артикулационих поремећаја. На

горњим

зубима

(секутићима)

се

уз

помоћ

покретних

артикулатора ствара преграда приликом артикулације плозива (т, д), теснац приликом артикулације фрикатива (с, з, ф), комбинација преграде и

теснаца

приликом

артикулације

африката

(ц,

дз)

и

делимично

усмеравање приликом артикулације сонаната (в). На горњим зубима (кутњацима) се уз помоћ покретних артикулатора врши усмеравање фонационе струје код вокала и стварање дела преграде у усној дупљи код назала (н, њ), дела преграде код плозива (т, д) и слично. На

алвеоларном

фонационој

струји

гребену

приликом

се

ствара

артикулације

делимична

латерала

л,

преграда стварање

преграде у усној дупљи приликом артикулације назала н и узастопно брзо стварање и отклањање преграде приликом артикулације вибранта р. На алвеоларном гребену може се стварати и преграда и теснац што се и реализује у артикулационим базама неких језика и дијалеката (у логопедском

третману

може

да

се

користи

као

место

фонетске

компензације).

43

Тврдо непце (палатум) је место на коме покретни артикулатори делимично

усмеравају

фонациону

струју

приликом

артикулације

сонаната (ј, љ), стварају преграду у усној дупљи приликом артикулације назала (њ), теснац приликом артикулације фрикатива (ш, ж), односно комбинацију теснаца и преграде приликом артикулације африката (ч, џ, ћ, ђ). Конкретне гласовне реализације које су наведене односе се на гласовни систем у артикулационој бази изворних говорника српског језика. У

артикулационим базама других језика могуће су друге или

другачије реализације гласова на местима додира покретних и пасивних говорних органа. Најважнији покретни артикулатори у систему говорних органа су: меко непце, доња вилица, језик и усне. Координираним покретима у току говорне продукције ови органи усмеравају и регулишу начин протока фонационе струје кроз говорни тракт и моделирају изговор појединачних сегмената. Меко непце (велум) је широк појас мишићног ткива у задњој горњој области уста. Има облик завесе, а његови бочни зидови граде два лука. Завршава се ресицом (увулом) која нема активну улогу у основној функцији меког непца, али може имати улогу у формирању увуларног гласа

р

(код

говорника

нашега

језика

факултативна

варијанта

алвеоларном гласу, а у неким језицима је то конкретна реализација фонеме р). Мишићи меког непца могу да га подижу, спуштају и затежу. За време примарног дисања меко непце је спуштено како би ваздух могао пролазити кроз нос. У току говорне продукције оно се може подизати и истезати уназад до фарингалног зида. Спајање се обавља на месту где је меко непце највише избочено. Контакт између меког непца и ждрела не мора увек да буде потпун. Чак и код оралних гласова могућ је мали проток фонационе струје у назални резонатор, што се чује као мали степен назализованости природног говора. Овај степен назализованости се повећава код сваког говорника који има кијавицу. Пошто је то честа појава, већина људи има у искуству поистовећивање назализованог

44

говора са кијавицом. Јака кијавица може довести и до немогућности природног

протока

резонатор.

Сваки

мале

количине

саговорник

фонационе

има

у

струје

искуству

кроз

носни

неприродност

неназализованог говора који се чује када говорник има акутно запаљење меког непца, јер тада, због натечености и нееластичности меког непца, не може да прође у носну дупљу ни најмања количина фонационе струје. Меко непце у говорној продукцији орални

или

назални

резонатор,

усмерава фонациону струју у

односно

одређује

оралност

или

назалност гласова. Ако је меко непце подигнуто и ако додирује задњи фарингални зид, носни резонатор се искључује из резонантног система па се продукују орални гласови, каквих је највише у гласовним системима свих језика. Меко непце је у току говорне продукције спуштено за време артикулације назалних гласова. Спуштање меког непца укључује назални резонатор на два начина. Ако је ослобођен проток фонационе струје само кроз

носну

дупљу,

а

у

усној

дупљи

постоји

потпуна

преграда,

артикулишу се назални консонанти (сонанти м, н, њ). Ако је ослобођен проток фонационој струји и кроз носну и кроз усну дупљу, продукују се назализовани

вокали.

Назализовани

вокали

постоје

у

гласовним

системима многих језика. Некада су постојали и у артикулационој бази говорника српског језика, али у савременом језику не постоје као конкретне

реализације

фонема.

Међутим,

постоје

у

говорном

функционалном стилу као глобални комуникативни искази у питању а?, потврђивању аха! и сличним продукцијама. На меком непцу се ствара преграда приликом

артикулације

плозива (к, г) или теснац приликом артикулације фрикатива (х). Доња

вилица

својим

покретима

контролише

вилични

угао,

величину отвора између зуба и утиче на положај усана. Она се покреће захваљујући виличном зглобу који одржава неутралан или повећан вилични угао и тако утиче на коначно формирање неких звучних сегмената. Дно уста је фиксирано за доњу вилицу, оно се не креће, али приликом говора мења своју удаљеност од крова уста зависно од покрета

45

вилице, што свакако утиче на обликовање оралног резонантног простора. Артикулационо

подручје

доње

вилице,

односно

места

додира

са

покретним артикулаторима, чини дно, ивица доњих секутића, унутрашња страна доњих секутића и гама доњих секутића (ови органи се помињу у описима артикулације, али немају ону врсту улоге коју имају пасивни артикулатори, тј. делови горње вилице). Језик, као најпокретљивији артикулатор, утиче на промену облика и обима фарингалног и оралног резонатора. Додирима са другим органима у говорном тракту делимично усмерава фонациону струју, ствара теснаце, преграде и комбинације преграде и теснаца. Због могућности

различитих

артикулационих

дејстава,

он

учествује

у

коначном обликовању акустичке структуре највећег броја гласова. Језик је тродимензионални мишић који се може покретати у три главна правца захваљујући деловању спољних мишића. Спољни мишићи омогућавају покрете навише-унапред, навише-уназад и наниже-уназад. Унутрашњи мишићи омогућују промене облика језика у било ком положају.

Контракцијом

ових

мишића

језик

се

може

скраћивати,

сужавати, савијати у разним правцима, могу се стварати жлебови и слично. Према улози његових делова у артикулацији, разликује се: корен језика, горња површина језика, лопатица, врх језика и бочне стране. Покретима

напред-навише,

назад-навише

и

назад-наниже

уз

активност бокова, језик, у координацији са осталим артикулаторима, скраћује и проширује или сужава и продужава орални и фарингални резонантни простор. Ове промене условљавају различит фреквенцијски распоред пратећих тонова (форманата) у акустичкој структури вокала. На основу тог различитог распореда, различит је и акустички квалитет појединачних вокала, па је на тај начин омогућена њихова дистинктивна функција. Језик, удруженом активношћу спољних и унутрашњих мишића, делимично усмерава фонациону струју приликом артикулације сонаната: стварајући преграду у усној дупљи код назала (н, њ), делимичну преграду код латерала (л, љ), жлеб код полувокала ј и брзо смењивање

46

слободног протока и прекида код вибранта р. Оваквом активношћу обезбеђује

се

могућност

обликовања

пратећих

тонова

(сонантских

форманата) у резонантним просторима уз истовремено обликовање и шумних концентрата карактеристичног фреквенцијског распореда за сваки поменути глас. Приближавањем

другим

органима

уз

карактеристичне

измене

облика изазване радом унутрашњих мишића, језик формира теснаце у којима се обликују карактеристични шумни концентрати акустичке енергије фрикатива са различитим фреквенцијским распоредима тих концентрата (с, з, ш, ж, х). Удруженом активношћу мишића тренутак

у

потпуности

заустављају

језик ствара и преграде које за проток

фонационе

струје

у

резонантном простору, стварајући краткотрајну »тишину« у говорном току, и на тај начин омогућава формирање специфичних »експлозивних« шумних акустичких ефеката код неких плозива (т, д, к, г). Покретљивошћу и великом могућношћу прилагођавања и брзих промена положаја и облика, језик у току говора, приближавањем пасивним артикулаторима омогућава стварање комбинације преграде и теснаца

у

координираном

сукцесивном

следу.

Звучни

ефекат

ове

активности је специфичан распоред »тишине« и шумних концентрата фрикције различитог фреквенцијског распореда код африката (ц, дз, ћ, ђ, ч, џ). Из овог сажетог указивања на улогу језика у коначном формирању разликовних сегмената у говору (наведени су само гласови у систему артикулационе базе српског језика; а поред наведених могуће су и друге и другачије могућности које се и реализују у артикулационим базама разних језика), јасно је зашто се у многим језицима употребљава иста лексема за именовање овог артикулатора и средства споразумевања. Усне

својом

активношћу

у

току

говорне

продукције,

у

координацији са осталим артикулаторима, утичу на промену резонатора, могу делимично усмеравати и делимично заустављати фонациону струју, а могу и потпуно прекидати ток фонационе струје.

47

Усне су парни орган који

омеђава предњи отвор усне дупље.

Састављене су од једног кружног мишића и система других мишића који су у вези са мимичним мишићима лица. Контракцијом мишића усне се могу истурати, заобљавати, развлачити, приљубљивати једна уз другу, приљубљивати уз зубе или их овлаш додиривати. Истурањем

и

заобљавањем

усне

утичу

на

продужавање

резонантног простора и снижавање фреквенције пратећих тонова код вокала (о, у). Истурањем и заокруживањем усана приликом артикулације фрикатива (ш, ж) и африката (ч, џ) ствара се додатни резонантни простор између спољне стране секутића и унутрашње стране усана, који утиче

на

снижавање

фреквенције

пратећих

концентрата

шумне

фрикативне енергије поменутих гласова. Међусобним приљубљивањем усана остварује се прекид тока фонационе струје кроз орални простор приликом формирања назала м и потпуна преграда фонационој струји приликом артикулације плозива п и б, чиме се коначно формира

акустичка структура ових гласова.

Приликом приближавања доње усне горњим секутићима у овлашном (апроксимираном) додиру на специфичан начин се делимично усмерава фонациона струја и омогућава стварање пратећих сонантских форманата комбинованих фреквенција

са код

елементима сонанта

в.

шумних

концентрата

Приближавањем

доње

одређених

усне

горњим

секутићима у правом, али не чврстом додиру, формира се теснац за проток

ваздушне

струје

уз

вртложење

па

се

тако

стварају

нискофреквентни концентрати шума фрикатива ф. Из наведеног излагања о функцији физиолошке базе говора, може се видети да се ни један звучни говорни сегмент не може продуковати без удруженог дејства генератора и модулатора. КЛАСИФИКАЦИЈА ГЛАСОВА – Артикулационо становиште Традиционално

се

гласови

најчешће

класификују

према

артикулационом становишту. У оквиру овог становишта гласови се

48

класификују према више критеријума. То су чиниоци слободног протока фонационе струје, на једној страни, и чиниоци препрека фонационој струји на другој страни. У оквиру гласова код којих постоје препреке уважава се критеријум класификације према томе да ли постоји препрека или комбинација слободног протока и делимичне препреке. А код гласова код којих нема ни слободног протока ни комбинације слободног протока и делимичне препреке, приликом класификације као критеријум узима се начин

формирања

препреке

фонационој

струји.

Такође

се

у

класификацији гласова према артикулационим критеријумима полази и од места формирања препреке. Важан критеријум представља и улога гласница приликом

артикулације некога гласа, као и критеријум

„мекоће“. Према наведеним артикулационим критеријумима гласови се у артикулационој бази

српског језика (и у осталим артикулационим

базама) деле на две јасно раздвојене групе - на вокале и консонанте. Једну групу чине вокали (самогласници), нелокализовани гласови приликом чије артикулације постоји потпуно слободан проток фонационе струје, односно приликом

чије

артикулације

нигде у резонантним

просторима не долази до

додира међу покретним

и непокретним

деловима говорних органа.

САМОГЛАСНИЦИ/ВОКАЛИ ПОКРЕТИ ЈЕЗИКА НАПРЕД/НАЗАД -ПОКРЕТИ ЈЕЗИКА НАВИШЕ/ НАНИЖЕ-ВЕЛИЧИНА ОТВОРАВИСОКИ, ЗАТВОРЕНИ СРЕДЊИ, ПОЛУОТВОРЕНИ/ПОЛУЗАТВОРЕНИ НИСКИ, ОТВОРЕНИ

ПРЕДЊИ РЕД И Е

СРЕДЊИ РЕД

ЗАДЊИ РЕД У О А

У оквиру ове групе гласови се, такође према артикулационом критеријуму покрета језика у усној дупљи ради коначног обликовања резонатора, деле на вокале предњег, средњег и задњег реда; на високе,

49

средње и ниске, као и: на отворене, полуотворене/полузатворене и затворене вокале. Према

критеријуму

покрета

језика

напред-назад

у

усном

резонатору, вокали се класификују на вокале предњег реда (и, е), вокале средњег реда (према неким ауторима вокал а) и вокале задњег реда (а, о, у). Према покретима језика навише-наниже, вокали се деле на ниске (а ), средње ( е, о) и високе ( и, у). А према обиму отвора за слободан проток фонационе струје вокали се деле на отворене (а), полуотворене/полузатворене (е, о) и затворене (и, у). Од критеријума улоге гласница у артикулацији вокала не полази се у класификацији због тога што гласнице трепере приликом артикулације сваког вокала, што значи да су сви вокали звучни гласови. Другу групу гласова чине консонанти (сугласници), локализовани гласови приликом чије артикулације говорни органи стварају потпуне или делимичне препреке. Према артикулационом критеријуму потпуне или делимичне препреке (односно комбинације препреке и слободног протока фонационе струје), консонанти се деле на две групе, и то: на сонанте и праве (шумне) консонанте. СУГЛАСНИЦИ/КОНСОНАНТИ А. СОНАНТИ/ГЛАСНИЦИ НАЧИН

ЛОКАЛИЗОВАНОСТ ДЕЛИМИЧНЕ ПРЕПРЕКЕ

СЛОБОДНОГ ПАЛАТАЛИ

ПРОТОКА ФОНАЦИОНЕ

БИЛАБИЈАЛИ

ЛАБИОДЕНТАЛИ

АЛВЕОЛАРИ

МЕКИ

ТВРДИ

СТРУЈЕ М

Н

Њ

Л

Љ

НАЗАЛИ ЛАТЕРАЛИ Р ВИБРАНТ АПРОКСИМАНТИ

В

Ј

(ПОЛУВОКАЛИ)

50

Ни приликом класификације сонаната унутар групе не узима се критеријум улоге гласница јер су и сви сонанти (као и вокали) звучни гласови, што значи да приликом артикулације сваког сонанта гласнице трепере. Сонанти се класификују према такозваном сонантском начину који означава пут слободног протока фонационе струје за време трајања делимичне препреке на назале (м, н, њ), латерале/бочне (л, љ), вибрант (р),

апроксиманте/полувокале

делимичне

препреке

(месту

(в,

ј).

додира

А

према

међу

локализованости

говорним

органима)

класификују се на билабијалне (м), лабиоденталне (в), алвеоларне (н, л, р) и палаталне (њ, љ, ј).

Б. ПРАВИ (ШУМНИ) СУГЛАСНИЦИ/КОНСОНАНТИ НАЧИН АРТИКУЛАЦИЈЕ

ЛОКАЛИЗОВАНОСТ ПРЕПРЕКЕ ПАЛАТАЛИ

(ВРСТА ПРЕПРЕКЕ) ПЛОЗИВИ

БИЛАБИЈАЛИ

ЛАБИОДЕНТАЛИ

П Б

(ПРЕГРАДА) ФРИКАТИВИ

ДЕНТАЛИ

МЕКИ

УЧЕШЋЕ

ТВРДИ

ГЛАСНИЦА ВЕЛАРИ

Т Д Ф

С З

(ТЕСНАЦ) АФРИКАТИ

Ц

(ПРЕГРАДА-

Ш Ж Ћ Ђ

К Г

БЕЗВУЧНИ ЗВУЧНИ

Х

БЕЗВУЧНИ ЗВУЧНИ

Ч Џ

БЕЗВУЧНИ ЗВУЧНИ

ТЕСНАЦ)

Поред фонационој

критеријума струји

начина

приликом

артикулације

продукције)

према

(врсте коме

препреке се

шумни

консонанте деле на плозиве (п, б, т, д, к, г), фрикативе (ф, с, з, ш, ж) и африкате (ц, ћ, ђ, ч, џ), важан критеријум је и локализованост препреке (место артикулације), па се према месту консонанти класификују на билабијале (п, б), лабиодентале (ф), дентале (т, д, с, з, ц), палатале (меки: ћ, ђ и тврди: ш, ж, ч, џ). Важан критеријум у класификацији правих консонаната је и улога гласница у њиховој продукцији јер од тога зависи да ли ће неки прави консонант бити продукован као звучан или безвучан глас. Звучност шумних консонаната у систему је фонолошки битна

јер

има

дистинктивну

функцију,

Према

учешћу

гласница

51

консонанти се деле на звучне (б, д, г, з, ж, ђ, џ) и безвучне (п, т, к, ф, с, ш, х, ц, ћ, ч)

АКУСТИЧКИ АСПЕКТ ГОВОРНОГ ИЗРАЗА

Речено је да је говорни израз (говорење, говор у ужем смислу) звучна

сигнална

супстанца

којом

се

преносе

поруке

упућене

саговорнику/саговорницима. Људски говор, као сигнална супстанца која се

ствара

активношћу

физиолошке

базе

говора,

односно

настаје

обликовањем индукованог ваздуха у акустичку енергију у систему говорних органа, умногоме је одређен општим карактеристикама тога система. Можда се може тврдити да је говор као сигнална супстанца ограничен природом говорних органа као што се, на другој страни, може говорити о савршенству квалитета говорног звука за

споразумевање

међу људима. Тврдило се једно или друго, неизбежна је констатација да је људски говор непоновљив и незамењив. Пошто је у претходном поглављу изложена улога говорних органа у стварању звучне сигналне супстанце, у овом поглављу ће се дати кратак осврт на феномен звука уопште, а потом ће

се изнети основне

карактеристике акустичке структуре говора. ЗВУК Звук је механичко таласно (осцилаторно) кретање кроз чврсту, течну и гасовиту материју које опажа људско ухо, односно звук је појава згушњавања или разређивања честица која је синхрона са величином њиховог помераја из равнотежног положаја. Звучни таласи у гасовитој материји (ваздуху) су лонгитудинални, а у течној и чврстој могу да буду и трансверзални. Таласање се састоји од

52

наизменичног згушњавања и разређивања честица материје у правцу простирања

од

извора

звука

на

околину.

За

сваку

вибрацију

карактеристичан је покрет у два правца: од стања мировања према крајњој тачки померања и враћање на тачку мировања. Овај покрет и померање вибрирајућег тела понавља се и у супротном правцу (наведена двострука осцилација представља један вибраторни циклус). Брзина кретања звука зависи од материје кроз коју се преноси, односно зависи од њене еластичности. Звучни таласи се кроз ваздух шире брзином од око 340 метара у секунди (нешто брже или спорије кретање звучних таласа у ваздуху зависи од температурних и других услова). У току времена потребног за остваривање једног вибраторног циклуса, звучни талас пређе одређено растојање. То растојање назива се таласном дужином звука. Таласна дужина звука више фреквенције је краћа (због бржег осциловања), а таласна дужина звука ниже фреквенције је већа (због споријег осциловања). Када се звучни таласи приближавају неком предмету они ће се око њега савијати или ће се од њега одбијати. Ако је таласна дужина већа од предмета, таласи се савијају, а ако је таласна дужина мања од предмета, таласи се одбијају. Овај ефекат је можда један од узрочника веће аудибилности нижих фреквенцијскихих зона у говору јер се таласи ниже фреквенције (са већом таласном дужином) приликом

приближавања

глави

саговорника

око

ње

савијају

и

задржавају па тако бивају лакше перципирани. Једна

од

(учесталост),

главних која

се

карактеристика одређује

бројем

звука

је

фреквенција

вибраторних

циклуса

(двоструко вибрирање, односно двострука осцилација) у једној секунди. Број двоструких осцилација изражава се на два начина. У англосаксонској литератури изражава се као »циклус у секунди« (c/s), а у осталој европској литератури изражава се у херцима (скраћеница Hz). Свако тело (или шупљина) које вибрира има специфичну фреквенцију коју условљавају карактеристике тога тела или шупљине (тежина, дужина, напетост, запремина, величина отвора у односу на запремину…). Тако теже тело вибрира спорије од лаког, округло тело велике запремине

53

вибрира спорије од уског тела мале запремине. Што је отвор неке шупљине мањи, то је фреквенција нижа, па се тако карактеристична фреквенција неке шупљине може повећати уколико јој се смањи запремина и повећа отвор и слично. Млада здрава особа чује опсег фреквенција између 20 Hz и 20 000 Hz. Инфразвук – осциловање испод 20 (по неким изворима 16) циклуса у секунди - човек и не опажа јер је број трептаја мали, и ултразвук – осциловање преко 20 000 трептаја у секунди - човек такође не опажа јер то превазилази могућности људске перцепције. Занимљиво је да је звук, као физичка појава (дакле, објективна), именован и раздвојен од инфразвука и ултразвука према критеријуму доступности људском чулу (да ли је човек сам себи мера свих ствари?). Интензитет (физичка јачина) звука представља општу снагу звука која је одређена величином притиска или густине створене између честица ваздуха. Опсег у коме се нека ваздушна честица удаљава од своје тачке мировања до тачке крајње напетости представља амплитуду вибрације. Она је у корелацији са интензитетом и са њим има директно-пропорционалан однос: што је већа амплитуда, то је већа физичка јачина звука. Звучна енергија која у секунди прође кроз површину једног квадратног центиметра окомито постављену у правцу кретања

звучног

таласа

представља

меру

физичке

јачине

звука.

Међутим, интензитет звука се најчешће мери релативном мерном јединицом познатом под називом децибел (скраћеница dB), која означава одступање од референтног нивоа интензитета звука у ваздуху. Референтни ниво интензитета одређен је прагом на коме се може чути неки звук (праг

чујности). Тај

праг се традиционално

дефинише

јединицом за мерење притиска и представља 0,0002 микробара по квадратном центиметру. Овом релативном мерном јединицом интензитети звука доводе се у међусобне односе помоћу логаритамске скале. Повећање од 10 dB означава удвостручавање гласности, тако је, на пример, звук од 50 dB два пута гласнији од звука од 40 dB, а звук од 60 dB два пута гласнији од звука од 50 дБ и тако даље. На тај начин је

54

направљена скала од 130 dB која одражава начин на који човек осећа разлике у гласности међу разним звуцима од прага чујности до прага бола. Релативни интензитет звучних појава из свакодневног окружења може се упоређивати са следећом скалом: 0

праг чујности

10 шуштање лишћа 20 откуцаји ручног часовника (поред уха); радио студио; тиши шапат 30 тих врт; уобичајени разговор шапатом 40 стамбено насеље без саобраћаја 50 тиха канцеларија; писаћа машина 60 разговор на 1 метар удаљености; аутомобил удаљен 10 метара 75 звоно класичног телефона на удаљености од 3 метра; вика 80 бучан метро; гласна музика с радија 90 пнеуматска бушилица на удаљености од 1 метра 100 аутомобилска сирена на 5 метара; оркестарски фортисимо 110 котларница 120 пнеуматски чекић на 1метар удаљености; рок састав с озвучењем 130 четворомоторни млазњак на 30 метара удаљености (D. B. Fry, 1979, према: Кристал, 1996: 134) Звук као феномен разматра се са два аспекта, као објективна физичка енергија која се шири независно од тога да ли је неко чује и као субјективно (релативно) декодирање те објективне енергије. Као објективна акустичка енергија звук има следеће основне физичке карактеристике:

трајање

(објективно),

фреквенцију

(учесталост),

амплитудски спектар, интензитет (физичку јачину) и квалитет који одражава акустичку структуру. Са становишта декодирања звук има следеће основне психоакустичке величине слушног осећаја: трајање (субјективно), висину, гласност (јачину) и боју (доживљај квалитета). Треба напоменути да се често замењују или непрецизно употребљавају појмови фреквенције и висине, интензитета, јачине и гласности, као што

55

се често непрецизно именују и јединице за мерење ових појава. Полазећи од аспекта декодирања, може се, прилично упрошћено, рећи да човек фреквенцију декодира као висину, док човеков доживљај гласности

одређенога

звука

условљава

комбинација

интензитета,

амплитуде, фреквенције и трајања тога звука. Постоје два вида звука - прости и сложени. Прости звук или чисти тон настаје правилним, ритмичним вибрирањем тела с одређеним и сталним бројем двоструких титраја у секунди. Састоји се само од једног синусног сигнала, а у спектру садржи једну спектралну компоненту. Прости звук је дефинисан фреквенцијом и интензитетом. Сложени звук је комплексни тон који се састоји од одређеног броја фреквенција које су истовремене, али имају различит интензитет, фазу и трајање.

Постоје

две

врсте

комплексних

тонова.

Периодични

тип

подразумева понављање таласног облика, а код апериодичног нема понављања таласног облика него су вибрације насумичне. Дакле, сложени звук је сложена периодична појава. То је збир тонова у којем се на основни тон надовезује низ тонова виших фреквенција. Сложени звук настаје резонанцијом, способношћу звучних импулса да доведу еластична тела на свом путу у стање цикличног вибрирања. Тонови виших фреквенција познати су као горњи тонови или хармоници. Постоје два вида хармоника, и то: виши хармонички тонови, који су целовити мултипликати броја двоструких вибрација основног тона и нехармонички тонови, који нису целовити мултипликати броја двоструких вибрација основног тона. Спектри обе врсте звука су линијске структуре с тим што је спектар непериодичног звука континуалне структуре јер садржи

бесконачан

низ

спектралних

компонената.

Сложени

звук

дефинишу основни елементи: време (трајање), фреквенција, интензитет и квалитет (акустичка структура). Најкарактеристичније врсте сложеног звука су: говорни израз, певани израз, шапат и шум.

56

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АКУСТИЧКЕ СТРУКТУРЕ ГОВОРНИХ СЕГМЕНАТА

Са

акустичког

произведен

становишта

фонаторним

људски

механизмом.

Чине

говор га

је

сложени

основни

тон,

звук виши

хармонични тонови и виши нехармонични концентрати шума. Природни људски говор је континуирани звучни ток који се састоји од дискретних разликовних сегмената у сукцесивном временски линеарном следу. Прекиди

континуитета

условљени

су

дисајним

паузама

које

се

организовано нижу, а имају физиолошку и комуникативну функцију. Сегменти говора формирају се у резонантном систему у коме резонатори делују ланчано елиминишући, слабећи или појачавајући фреквенције генерисане на гласницама. Различитим облицима и обимима шупљина, као и различитим положајима артикулатора, појачавају се одређене фреквенције виших хармоничних тонова или виших концентрата шума. Та

подручја

резонанције

појачане у

фреквенције

говорном

тракту,

а

одражавају

главне

познате

под

су

тачке

називом

форманти. Формантска структура је битно обележје гласова. Распоред форманата или концентрата шума код сваког говорног сегмента у директној је вези са распоредом, обимом и обликом резонатора. Гласови као најмањи дискретни сегменти звука у континуираном говору могу бити сложене структуре периодичних вибрација (тонови), сложене структуре апериодичних апериодичних примесом

вибрација вибрација

шума)

и

(шумови), са

комбинације

доминантним

комбинације

периодичних

периодичним

апериодичних

и

и

(тонови

са

периодичних

са

доминантним апериодичним (шумови са примесом тона). Основна обележја акустичке структуре (акустичког квалитета) дискретних сегмената звука у континуираном говорном току су трајање, фреквенција и интензитет. Ова обележја су резултат координираног дејства система говорних органа, а јављају се у различитим односима што омогућава варијације акустичког квалитета (састав и међуоднос

57

форманата). Варијацијом састава и међуодноса форманата стварају се различити гласови, а варирањем трајања, фреквенције и интензитета у оквиру појединачних сегмената у континуираном говорном току остварују се прозодијска

(супрасегментна) обележја говора, као што су темпо,

интонација, гласност, акценат и ритам као обједињујући феномен сегментне и супрасегментне структуре говорног израза. Трајање Сваки глас мора трајати одређено време да би могао остварити разликовну функцију. Трајање гласа зависи од низа фактора, и то од индивидуалних особина говорника, од комуникативне ситуације, од врсте и функције гласа у већим сегментима говора, од супрасегментне организованости и слично. У неакцентованом слогу глас у просеку траје од 8 до 10 стотих делова секунде. Доњу границу трајања гласа у говору условљавају човекове перцептивне могућности, односно немогућности. Уколико је трајање некога гласа мање од два стота дела секунде, човек га не може перципирати. Горња граница трајања гласова није утврђена егзактно, али у сваком случају постоји као граница изобличења. Наиме, прекомерно трајање може пореметити акустичку структуру гласова па они постају непрепознатљиви. Прекомерно трајање гласа не мора пореметити

његову

акустичку

структуру,

али

може

довести

до

изобличења природности. Истраживања су показала да у истој комуникативној ситуацији код истог

говорника

најдуже

природно

фрикативи, па сонанти, плозиви

трајање

имају

вокали,

потом

и на крају африкати. Безвучни

консонанти трају дуже од својих звучних парњака. Варирање трајања у континуираном говору представња супрасегментно језичко изражајно средство.

Фреквенција

58

Гласови

се

међусобно

највише

диференцирају

према

фреквенцијским карактеристикама. Фреквенција се заснива на броју комплетних вибрација гласница у јединици времена. Већ је речено да је фреквенцијски

опсег

људскога

говора

одређен

карактеристикама

човековог система говорних органа, а све битне говорне акустичке карактеристике (основни ларингални тон и појачана фреквенцијска подручја форманата према којима се диференцирају гласови) реализују се између 80 и 10000 Hz. У

фреквенцијским

сегмената

карактеристикама

континуираног

говорног

тока

гласова

као

најмањих

постоје

инхерентна

и

варијабилна својства. Инхерентна обележја су стални, неодвојиви, инваријантни делови гласа без којих он не може бити препознат ни појединачно ни у опозицији са другим гласом. У инхерентном делу најмањег дискретног звучног сегмента у говору увек се чува специфичан тип,

распоред

форманата

и

међуоднос

(или

појачаних

концентрата

фреквенцијских

шума).

Да

нема

подручја

–

инхерентних

фреквенцијских обележја, споразумевање говорним изразом било би немогуће због мноштва индивидуалних, узрасних, полних, позиционих и ситуационих варијација у свакој комуникативној ситуацији. На

овом

месту

фреквенцијских

навешћемо

карактеристика

неколико

гласова.

За

општих све

инхерентних

звучне

гласове

карактеристично је постојање основног ларингалног тона, односно нултог форманта

Fo,

карактеристично

у

ниској је

зони

фреквенције.

непостојање

нултог

За

безвучне

форманта.

гласове

Независно

од

индивидуалног фреквенцијског опсега нултог форманта чува се утврђени однос у распону између основног тона и појачаних фреквенцијских подручја форманата у вишим зонама, као што се чува и сталност распона између првог и другог форманта, другог и трећег и тако даље. Једном речју код сваког продукованог гласа који је артикулисан у свом артикулационом пољу чува се основни распоред, тип и међуоднос

59

појачаних тонских или шумних опсега фреквенције, односно чува се распоред и међуоднос тонских форманата и концентрата шума. Ради јаснијег излагања и прецизнијег објашњавања на овом месту се

термин

формант

употребљава

за

именовање

појачаних

фреквенцијских подручја пратећих тонова код вокала и сонаната, а термин концентрати шума за појачане фреквенције пратећих шумова разних врста код консононата. Вокалски форманти су појачана тонска подручја изразитијег интензитета у нижој зони фреквенције до 3000 Hz,

са нарочито

енергетски истакнутим такозваним врховима. Битно инхерентно обележје вокала је чување распона између првог и другог форманта. Сонантски форманти су појачана тонска подручја мање интензитетске изразитости, такође у нижој зони фреквенције, које често карактерише и примеса неизразитих шумних концентрата. Концентрати вибрација

насталих

шума

су

вртложењем

појачана

подручја

фонационе

струје

апериодичних у

резонантним

просторима приликом артикулације консонаната. Концентрати шума, зависно о коме је консонанту реч, могу бити појачани у било ком подручју фреквенцијске зоне говора. Инхерентно обележје консонаната је чување разлике у врстама концентрата шума, њиховом распоређивању у оквиру фреквенцијске скале и чувању међуодноса. Концентрати шума се

према

врсти

диференцирају

на

фрикативне

(турбулентне)

и

експлозивне (абруптне). Према распоређивању у оквиру фреквенцијске скале могу се концентрисати у вишим зонама, у нижим зонама, а могу се и дифузно распоређивати у читавој фреквенцијској зони. Једна од инхерентних

карактеристика

консонаната

везана

је

и

за

трајање

концентрата шума. Код фрикатива су појачани шумни концентрати у току целог трајања гласа, код африката у другој половини, а код плозива на крају продукције. Улога основног тона, који је резултат вибрирања гласница, у инхерентним карактеристикама гласа је различитог типа код појединих класификационих

група.

Код

вокала

и

сонаната

његова

улога

је

60

практично стварање предуслова за постојање хармоничних тонова који се у одређеним зонама могу појачати. Тек та појачана подручја, а не основни

тон,

имају

разликовну

функцију.

Код

консонаната,

пак,

постојање основног тона има разликовну функцију према сличним гласовима без тог обележја. Варирањем фреквенције основног тона у континуираном говору остварује се супрасегментно обележје мелодије (интонације)

која

инхерентним

представља

језичко

фреквенцијским

класификационих

група

изражајно

карактеристикама

гласова

и

средство. у

карактеристикама

О

оквиру

појединачних

гласова биће више речи у поглављу о гласовима. Када

се

говори

о

варијабилним

фреквенцијским

својствима

сегмената, све претходно наведене варијације могу се сврстати у два типа:

индивидуалне

и

позиционе.

Индивидуалне

варијације

су,

једноставно речено, лична говорна својства сваког човека према којима се он разликује од свих осталих људи (велика подударност говорних својстава

постоји

индивидуалних

само

код

својстава

монозиготних

постоје

опет

близанаца). акустичке

У

оквиру

(првенствено

фреквенцијске) разлике условљене полом и узрастом, па тако постоје специфичности према којима се разликују мушки и женски гласовни обрасци, као и обрасци дечијег говора, обрасци говора одрасле младе особе,

одрасле

зреле

особе

и

говора

старе

особе.

Позиционе

варијације су условљене међусобном коартикулацијом сегмената у свакој продукцији континуираног говора. Скуп ндивидуалних говорних карактеристика представља »фонетски капацитет« једне особе. Фонетски капацитет сваког појединца одређују анатомске и физиолошке карактеристике његовог система говорних органа, али и способност или неспособност коришћења природних предности и способност или неспособност компензација слабости. Слушаоци се најчешће у опажању и именовању нечијег фонетског капацитета служе естетским критеријумима па се тако говори о лепом, ружном, пријатном, непријатном, мужевном, женственом гласу и слично.

61

Индивидуалне полне и узрасне варијације одражавају се углавном на померања навише и наниже на фреквенцијској скали. Индивидуално низак

основни

тон

условљава

и

индивидуално

нижу

фреквенцију

вокалских и сонантских форманата и консонантских концентрата шума, а индивидуално висок основни тон условљава и индивидуално вишу фреквенцију пратећих форманата и концентрата шума. Постоје типичне фреквенцијске

карактеристике

основног

тона

одређене

полним

и

узрасним разликама. Наравно, ове разлике у основном тону условљене су анатомско-физиолошким чиниоцима. Код највећег броја мушкараца основни

тон

је

у

спонтаном

говору

индивидуално

смештен

у

фреквенцијском распону између 80 и 180 Hz, код највећег броја жена између 180 и 230 Hz, а дечији основни тон је у зони између 230 и 300 Hz. Међутим,

постоје

одступања

од

ових

типичних

фреквенцијских

карактеристика основног тона условљених полом и узрастом. Сваки човек,

скоро

постојање

свакодневно

нетипичних

својим

мушких

и

перцептивним нетипичних

искуством

женских

опажа

гласова.

Та

нетипичност мушког гласа је углавном висина Fo изнад 180 Hz, а одступања женског гласа иду у два смера: основни тон може бити знатно испод 180 Hz или знатно изнад 230 Hz. То су оне ситуације у којима нам се чини, док чујемо само глас, да говори мушкарац, а кад угледамо говорника схватимо да говори жена. Знатно су чешће ситуације да нас нека бака изненади гласом који је врло сличан дечијем. Са узрастом се мењају

физиолошке

карактеристике

фонатора,

а

оне

условљавају

снижавање основног тона и код дечака и код девојчица. Код дечака је то снижавање изразитије па самим тим и уочљивије. И код одраслих људи постоји,

такође

због

физиолошких

промена

фонатора,

тенденција

промене основног тона у одређеном животном добу. Међу типичне промене које дефинишу тип говора одрасле зреле особе спада и снижавање основног тона и код мушкараца и код жена. Тенденција снижавања наставља се код жена и у старости, а код мушкараца је за старост карактеристичан

раст основног тона у односу на период пре

старости.

62

У континуираном говору артикулацију појединачних гласова прати брзо сукцесивно смењивање положаја говорних органа од претходног ка следећем гласу. Ове континуиране промене положаја артикулатора условљавају позиционе варијације, односно транзицију између два суседна гласа. У тим транзиционим подручјима је највећа варијабилност фреквенцијских карактеристика. У сваком акустички оствареном гласу постоје

почетне

и

завршне

транзиције

чије

фреквенцијске

карактеристике зависе од тога који су гласови у коартикулацији. На спектрограмима су видљиве промене различитог типа. Зависно од коартикулације, у транзиционом подручју може бити појачана виша зона фреквенције што се одражава спуштањем транзиција према инхерентном положају или обрнуто, уколико се у прелазној продукцији појачавају ниже фреквенцијске зоне видљив је раст транзиција према инхерентној зони. На спектрограмима је такође видљиво да почетне и завршне транзиције у спонтаном континуираном говору заузимају велики део трајања

свакога

акустичке

гласа

структуре

што

условљава

гласова

у

мноштво

варијабилности

различитим

позицијама

код

истог

једна

основних

акустичких

говорника. Интензитет Интензитет

је

такође

од

карактеристика говора; то је општа снага звучних сегмената која је изазвана мишићном напетошћу говорних органа, а састоји се од јачине или слабости изговора, односно од појачавања или слабљења издисаја. Пошто је говор звучна сигнална супстанца, и на њега се односе све чињенице које су већ речене о интензитету звука уопште. Дакле, да би говорни израз био употребљен у споразумевању, он мора имати одређен ниво интензитета који ће бити доступан саговорниковом чулу слуха. Уобичајено је да се и интензитет говора мери релативном мерном јединицом – децибелом. Релативни интензитет уобичајеног, и најчешће коришћеног, природног језичког израза је између 40 и 70 dB. Мећутим

63

споразумевање говором функционише испод и изнад ове интензитетске границе. Разговор шапатом (који је, такође, уобичајен у специфичним комуникативним ситуацијама) остварује се интензитетом од око 30 dB, а прегласан говор или вика (нажалост, такође уобичајено комуникативно средство) има релативни интензитет од 75 до 80 dB. Дакле, прецизности ради, може се рећи да за споразумевање (или неспоразуме) међу људима служи звучна сигнална супстанца широко варијабилне скале релативног интензитета од 30 до 80 dB. Интензитет говора зависи од снаге подстицаја, амплитуде и фреквенције.

Интензитет

оствареног

говорног

израза

може

много

варирати из два основна разлога. Постоје индивидуалне разлике међу говорницима у погледу укупног интензитета њиховог говора, а постоје и захтеви

комуникативне

ситуације

за

промену

укупног

говорног

интензитета. Интензитет је и инхерентно обележје по коме се појединачни гласови међусобно диференцирају. Могуће је израчунати просечне децибелске вредности за сваки појединачни глас у оквиру гласовног система једнога језика, односно довести сваки глас у интензитетску релацију са другим гласовима. Таква табела је израђена за енглеске гласове, а референтну најнижу вредност представља безвучни дентални фрикатив коме је дата најнижа вредност 0 dB. Отворени вокали су гласови с највећим интензитетом (највиша вредност 29 dB), а после њих следе затворени вокали и континуанти. На супротном крају скале као гласови с најмањим интензитетом су фрикативи и плозиви (Кристал: 1996, 134). С обзиром на дистрибуцију гласова у оквиру већих говорних сегмената, јасно је да и у оквиру једносложне речи интензитетски распон међу појединачним гласовима може да буде око 30 dB. Укупан интензитет једнога гласа у оквиру било ког гласовног система, дакле, зависи од начина његове продукције који условљава целокупну акустичку структуру. Поред укупног интензитета једнога гласа и његовог релативног интензитета у односу на друге гласове, постоји и разлика у интензитету појединих делова гласа за време његовог

64

остварења. Значи да се интензитет појединачног гласа мења у току његове продукције. Поред наведених промена које саме по себи представљају и варијабилна и инхерентна обележја гласова, постоји и варирање

интензитета

у

остваривању

супрасегментног

обележја

гласности као језичког изражајног средства. Илустрација – Пример спектралне анализе гласова -спектрограм континуираног говора – широкопропусно филтрирање фреквенцијског опсега од 300 Hz

65

Неке карактеристике које је могуће анализирати на спектрограму: (1) - трајање је представљено на хоризонталној оси

66

(2) – фреквенција је представљена на вертикалној оси (3) – интензитет је изражен нивоом затамњености трагова; што је већи интензитет појачаних подручја то је тамнији траг; фреквенције које нису појачане појављују се као чисте површине. (4) – основни ларингални тон, односно нулти формант Fo (звучност) реализован у најнижој зони фреквенције код свих звучних гласова (5) – вибрације гласница изражене вертикалним цртама на целом спектру (6) – вокалски форманти F1, F2, F3 (7) – распон између првог и другог форманта код вокала (8) – сонантски форманти код оралних сонаната (9) – сонантски форманти код назала (такозване назалне нуле) (10)

– примеса концентрата шума код сонаната

(11)

– фрикативни концентрати шума (током целог трајања гласа) код

фрикатива (12)

– фрикативни концентрати шума ограниченог трајања (од

половине гласа) код африката (13)

– трајање тишине код африката изражено незатамњеном

површином у првој половини гласа (14)

– краткотрајни експлозивни концентрати шума код плозива

(15)

– трајање тишине код плозива изражено незатамњеном површином

(16)

– транзиције које су нарочито испољене успонима и падовима

неинхерентног дела вокалских форманата...

67

0.05

0

-0.05 7000

0 Telefoni zvone po ceo

dan i tebe

traze.

0

3.26721 Vreme (s)

Илустрација – Пример спектралне анализе континуираног говора помоћу компјутерског програма - praat 0.04

КЛАСИФИКАЦИЈА ГЛАСОВА – Акустичко становиште

0

Када

се

класификацији

гласова

приступа

са

акустичког

становишта, полази се од критеријума периодичности (односно тона) или апериодичности (односно шума). Такође се као критеријум узима и -0.04

комбинација Telefoni тонских и шумних елемената, а важан критеријум је и zvone po ceo dan i tebe traze. преовлађујући тонски или преовлађујући шумни 3.26721 карактер гласова. Један 0 Vreme (s)

од критеријума је и фреквенцијско подручје у коме су појачани пратећи форманти или концентрати шума. Према овом критеријуму гласови се у оквиру класификационих група деле на високе, средње и ниске. Према општим акустичким критеријумима гласовни систем српског језика може се класификовати на начин који је изложен у наредној табели.

ОПШТИ

68

АКУСТИЧКИ

КЛАСИФИКАЦИОНЕ ГРУПЕ ГЛАСОВА

КРИТЕРИЈУМ ТОН – ШУМ тонска

ВОКАЛИ И

структура

СОНАНТИ

ПЛОЗИВИ

ФРИКАТИВИ

АФРИКАТИ

у

Е О А

тонска

М Н Њ

структура са

ЛЉ

елементима

Р

шумне

В

Ј

структуре шумна

П

Т

К

Б

Д

Г

Ф С

Ш

Х

Ц

Ћ

Ч

структура шумна структура са

З Ж

Ђ Џ

елементима тонске структуре

Један од критеријума приликом класификације вокала према акустичком критеријуму је и висина тона коју условљава облик и обим резонатора, па се према овом критеријуму успоставља следећи поредак вокала: и, е, а, о, у где је вокал и највишег тона, а вокал у најнижег тона. Ова подела подразумева психоакустички доживљај висине тона, али је у његовој основи објективна акустичка појава распоређивања фреквенције и међуодноса првог и другог вокалског форманта.

АУДИТИВНИ АСПЕКТ ГОВОРНОГ ИЗРАЗА У општем смислу термин перцепција говора употребљава се у фонетици и психолингвистици да означи процес примања (рецепције) и декодирања

говорног

сигнала.

У

проучавању

перцепције

говора

истражује се феномен саговорниковог реаговања на спрегу звука и значења у говорном процесу. Да би неко био слушалац, потребно је

69

да има могућност да прими акустичке сигнале и да познаје гласовне обрасце језичког израза карактеристичне за појавни облик језика који служи као код у конкретној комуникативној ситуацији. Познавање гласовних образаца, као и познавање свих осталих нивоа језичке структуре и мреже релевантних односа међу језичким знацима (односно језичко знање), неопходни су слушаоцима за дешифровање поруке упућене говорним медијумом. Рецепција (пријем) говорног сигнала За пријем говора и других звукова човеку првенствено служи орган слуха, кажемо првенствено јер се звучне вибрације на одређен начин примају целим телом. Уобичајено је да се органи слуха издвајају од органа говора и да се посебно разматрају. Тако је у акустици, аудитивној фонетици и посебно у аудиологији развијена посебна научна област која истражује феномен слушања на формалан начин одвојен од феномена говорења (спеецх анд хеаринг). И поред тога што се говор и слушање формално одвајају, и поред тога што говорник у току говорног акта није сигуран да ли га саговорник чује с пажњом, говорна продукција би без рецепције и перцепције била бесмислена. Говорни процес подразумева говорника и саговорника, односно подразумева се у овом процесу и продукција и перцепција. Рецепција почиње оног тренутка кад звучни таласи стигну до слушаочевих ушију. Процес преношења звучног сигнала до мозга је сложен и одиграва се у спољашњем, средњем и унутрашњем уху. Ушна шкољка усредсређује звучне таласе ка ушном каналу и омогућује локализацију звука. Спољни ушни канал спроводи таласе до бубне опне и појачава неке фреквенције. Вибрације се, због облика и затегнутости бубне опне, упућују на истакнути део близу центра, одакле се преносе до прве кошчице средњег уха која чврсто належе на опну. Примарна функција средњег уха је да помоћу система слушних кошчица претвори звучне вибрације на бубној опни у механичке покрете који ће се даље

70

пренети до унутрашњег уха које је испуњено течношћу. Овај упрошћено наведен процес функционише као нека врста система полуга који знатно појачава вибрације на путу до унутрашњег уха. Појачавање вибрација за преко 30 дБ спречава њихово губљење у унутрашњем уху. Механичке вибрације, које производи средње ухо, претварају се у унутрашњем уху у електричне нервне импулсе који могу да се пренесу до мозга. То претварање обавља пуж, са својим битним органима - базиларном опном и Кортијевим органом. Ту се догађају електрохемијске промене које активирају влакна аудитивног нерва (VIII лубањски нерв), а сигнали се шаљу на кратко растојање дуж тог нерва до слепоочног режња преко можданог стабла и средњег мозга (Кристал, 1996: 142-143). Процес аудитивне перцепције заснива се на осетљивости уха на промене

ваздушног

притиска.

Ухо

реагује

на

вредност

ваздушног

притиска од два десетохиљадита дела микробара. Поменута вредност ваздушног

притиска

представља

праг

чујности.

Овако

низак

праг

чујности не односи се на цео фреквенцијски распон звука. Ухо је најосетљивије за звучне стимулусе у опсегу фреквенција између 600 и 4000 Hz. У оквиру наведеног фреквенцијског распона реализују се скоро сва

акустичка

форманти

и

обележја

гласова

консонантски

(вокалски

концентрати

форманти,

шума)

према

сонантски чијим

се

карактеристикама, распореду и међуодносу гласови међусобно разликују. Намеће се питање да ли је говор подешен према осетљивости слуха или је слух подешен према карактеристикама говора. Да ли је човекова уроњеност у говор утицала на тренирање слуха? Откако је средином XIX века први пут систематски истраживан проблем како се информација о фреквенцији неког звучног таласа преображава у образац нервних импулса који омогућују да се звук перципира,

изложено

је

више

теорија.

Најпознатије

су:

теорија

резонанције или теорија места, темпорална или фреквенцијска теорија, теорија плотуна и теорија путујућег таласа. Међутим, изгледа да акустички и физиолошки аспект говорног сигнала нису у једноставној или

непосредној

интеракцији.

Потребне

су

сложеније

теорије

71

препознавања образаца које ће обухватити и месне и временске елементе, а можда ће укључити не само периферне него и централне нервне процесе, па се због тога овој области посвећује доста озбиљног истраживачког

рада.

Такође

постоје

и

различите

претпоставке

о

начинима на које се идентификује гласност звука, а у оквиру њих различити аргументи за потврђивање и оповргавање тих претпоставки (Кристал, 1996: 144). Основни појмови у области перцепције звучних стимулуса Област аудитивне перцепције проучава начин на који организам открива, разликује и тумачи звучни стимулус и како реагује на њега. Наравно, у тај проблем укључено је више чинилаца, па синтагма чути звук има више значења. Човек рефлексно реагује на неке звукове којима је изложен, а који не допиру до његове свести. Свако ко је провео неко време у “реверберационој соби” био је зачуђен, а најчешће и уплашен звуцима сопственог тела (дисање, откуцаји срца и други звуци) јер

ефекти

реверберације неизбежно појачавају поменуте звукове до нивоа свести о њиховом постојању. Поменути ефекат је илустративан пример да човек свесно може чути звук тек кад постоји одређен минимум стимулације који је познат под називом апсолутни праг стимулуса. Више звучних стимулуса које човек чује могу бити препознати као исти – рекогниција – или као различити – дискриминација. Приликом перцепције говорног израза познатог језика многи акустички различити гласови препознају се као исти (рекогниција), а само они гласови који имају функцију фонолошке дискриминације препознају се као различити (дискриминација). Разлика у квалитету (акустичкој структури) звука која је неопходна да се два стимулуса препознају као различита назива се диференцијални праг (диференцијални праг је различит за говорни звук и друге врсте звукова), а човекова способност да звук открије и разликује

позната

је

као

аудитивна

оштрина

слуха.

Човекова

72

способност да се усредсреди само на неке аспекте сложених звучних стимулуса, а да друге занемари је појава аудитивне пажње. Тек када чује с пажњом, човек почиње да слуша, односно постаје слушалац (Кристал, 1996: 145). Поменути човек у реверберационој соби у почетку чује звукове свога тела, а после почетног шока (ако савлада страх и не пожели да брзо напусти тај простор) почиње да слуша рад свога срца и да га упоређује са познатим звуковима из свог свесног перцептивног искуства (искуство се односи на реке, потоке, водопаде!). Сигурно је свест о значају срца усмерила човека у реверберационој соби да се усредсреди на тај звучни стимулус, а не на друге звукове свога тела.

ПЕРЦЕПЦИЈА ГОВОРНОГ ИЗРАЗА У поглављу Методе и технике истраживања говорног израза речено је

да

је

област

директних

аудитивне

поступака

у

фонетике,

због

истраживању,

немогућности донекле

примене

каснила

за

артикулационом и акустичком облашћу. Међутим, не може се рећи да фонетичаре у егзактном разјашњавању артикулационих и акустичких појава није занимао и део говорног процеса који се односи на саговорника (навикнути на директне истраживачке поступке теже су се сналазили

у

индиректним

који

су

једино

могући

у

истраживању

перцепције). Тако су се из научног интересовања за феномен човекове перцепције спреге звука и значења развиле фонологија и широка област теорије

информације.

аудитивне

фонетике,

Поменуте пружају

две

области,

одговоре

на

заједно

многа

са

питања

облашћу која

се

постављају у расветљавању говорног процеса не само са становишта говорника него и са становишта саговорника. Треба напоменути да у овој

73

области, управо због нераздвојивости звука и значења у језику, има још много непостављених и постављених, али неразјашњених питања. Једно од основних питања које је подстакло истраживања у области перцепције говора је зашто људи увек разликују говорни звук од друге врсте звукова којима су изложени, односно зашто слушаоци увек разликују говор од неговора. Ово јасно разликовање постоји и поред мноштва индивидуалних, полних, узрасних, позиционих и регионалних варијација у познатим говорним изразима, и поред чињенице да за сваког

слушаоца

постоји

мноштво

непознатих

говорних

израза

(непознатих језика), и поред чињенице да је говорни звук дефинисан трајањем, фреквенцијом и интензитетом, дакле истим физичким појавама којима су дефинисани и остали сложени звукови којима је човек свакодневно изложен. Сигурно је свакодневно искуство у перцепцији спреге звука и значења одлучујуће у појави да људи увек разликују говорни звук од друге врсте звукова. Са становишта слушалаца говорни звук познатог језика или језика који је сродан познатом увек носи и одређену врсту поруке садржану у организованим звучним сегментима. Говорни звук непознатог језика се, према комуникативном искуству, које сваки саговорник има у перцепцији познатог/познатих језика, препознаје као говор, а у том препознавању слушалац је свестан своје немогућности да проникне у спрегу звука и значења, односно у сазнавање гласовне структуре језичких знакова у непознатом језичком изразу. Да су слушаоци свесни поменуте немогућности, сведочи и чињеница да скоро увек покушавају да у неком непознатом језику, чијем су говорном изразу изложени, открију макар и најмањи део изражајних средстава која су слична изражајним средствима језика на коме се они споразумевају. Тако се, на пример, на основу интонационих карактеристика непознатог језика, које се аутоматски пореде са интонационим обрасцима познатог језика, стичу предрасуде о свађалачким, командујућим, певљивим и нежним језичким изразима непознатих језика. Наглашавамо да су то предрасуде

јер

се

говорни

изрази,

односно

артикулационе

базе

74

појединачних језика међусобно разликују по систему организованости сегментне и супрасегментне структуре, тј. према томе који елементи сегмената и супрасегмената имају разликовну функцију и који служе као језичка изражајна средства, па се, према томе, интонациони обрасци који се у артикулационој бази матерњег језика најраније усвајају и најраније аутоматизују никако не могу поистовећивати са значењима интонационих образаца у говорним изразима непознатих језика. Перцептивном искуству које људи, као учесници у говорном процесу, имају и на основу којег разликују говор од неговора, сигурно доприноси и чињеница да је говорни звук (његов акустички квалитет), ипак, одређен карактеристикама човекових говорних органа који га продукују. Сваког истраживача који се први пут сусрео са спектрограмом једне секвенце спонтаног говора зачудила је чињеница да је говор континуирана

звучна

појава

без

јасно

одређених

граница

међу

сегментима, а нарочито је био изненађен због непостојања границе међу речима. Ова истраживачева изнанеђења илуструју друго битно питање перцепције говора, тј. питање како слушаоци чују гласове, слогове, речи и друге јединице у говорном континууму, односно који то перцептивни механизми омогућују идентификовање језичких јединица. Свакодневно

смо

сведоци и

наше

сопствене

способности

(и

способности других људи) да слушамо (и примамо информације) само од једног говорника и поред тога што смо у исто време изложени звуцима које продукује више говорника истовремено (уобичајене су ситуације да се у истој просторији одвија више засебних говорних процеса). Који нам то механизми омогућују да се усредсредимо на једног говорника, а да остале потпуно занемаримо? Зашто нас мноштво индивидуалних, полних, узрасних, позиционих, регионалних, ситуационих и других варијација (које неспорно стварају акустичке разлике) не омета да гласове опажамо као исте? И у вези са овом појавом сваки истраживач је доживео изненађење установљавајући да разлике до којих долази у анализи ни сам раније није примећивао.

75

Зашто

изворни

говорници

штокавског

наречја

који

у

свом

сопственом говорном изразу имају шест различитих артикулационоакустичких реализација сваког од пет вокала – четири типа реализација у акцентованим слоговима

и два типа реализација у неакцентованим -

не могу са сигурношћу да идентификују те разлике, а за себе кажу да немају »слуха за акценте«? Пошто имају у сопственом говорном изразу поменуте реализације, сигурно су их идентификовали (односно имали »слух за акценте«) током спонтаног усвајања матерњег језика у коме се продукција добрим делом усваја подражавањем. Који перцептивни механизам

захтева

ово

неразликовање?

Када

неко

од

поменутих

говорника истренира »слух за акценте«, односно када добро увежба преусмеравање пажње са поруке на израз, схватиће да је за разумевање поруке било неопходно занемаривање разлике јер га праћење типа акценатских варијација код вокала омета у примању информација које саопштава говорник. Исту појаву ће приметити и ако током слушања неке поруке, покуша пажљиво да прати индивидуалне, полне, регионалне и сличне карактеристике изговора код особе која саопштава поруку. У претходном поглављу је наглашено да се разликују акустичке карактеристике звука (и говорног звука) од психоакустичких, односно аудитивних карактеристика. За ту разлику постоје два разлога. С једне стране је специфичност рецепције (саговорниковог примања звучних таласа) и, с друге стране, специфичност говорног израза као звучне сигналне супстанце у којој постоји спрега звука и значења, а у тој спрези примарно је значење говорне поруке, због чега се све акустичке карактеристике које нису битне за декодирање поруке занемарују. Човекова сазнајна активност, па и аудитивна перцепција, одвија се по систему дистинкција. У теорији информације оперише се минималном разликом као основном јединицом (бит). Пошто људска чула имају ограничену способност пријема и прераде информација у јединици времена,

перцептивна

способност

стога

нужно

мора

укључивати

селективност као значајан принцип. Аудитивном перцепцијом не може

76

бити обухваћена акустичка структура говорног израза у целини него само они елементи који су битни са становишта информативности говора (Симић, 1996: 154). Перцепција изолованих говорних сегмената У расправи о перцепцији говора може се и мора говорити о два типа перцепције говорних стимулуса, односно о перцепцији изолованих говорних сегмената (гласови, слогови) и о перцепцији континуираног говора (организоване поруке). Механизми који утичу на перцепцију изолованих сегмената разликују се од механизама који утичу на перцепцију континуираног говора. У основи механизма перцепције изолованих звучног

говорних

стимулуса

сегмената

са

је

рецепција

аудитивном

пажњом

и

перцепција

усмереном

на

акустичку структуру. Пошто секвенцама

се

споразумевање

континуираног

међу

говора,

људима, може

углавном,

проучавање

одвија

у

перцепције

изолованих сегмената изгледати донекле вештачко. Међутим, док

у

усвајању језика и у проширивању језичке компетенције дође до функционисања

принципа

перцепције

континуираног

говора,

сваки

саговорник је већ прошао пут на коме су деловали принципи перцепције изолованих сегмената. И приликом учења страних језика (у различитом животном добу) и приликом сусрета са непознатим речима у матерњем језику, као и у неким комуникативним ситуацијама у којима не помаже контекст у разликовању два језичка знака, делују механизми перцепције изолованих сегмената. Дакле, ова два механизма се, иако међусобно различита, стално преплићу. Сигурно је да се слушаоци и приликом перцепције изолованих говорних сегмената ослањају на језичко искуство. Доказ за ову тврдњу је чињеница да од фонолошког система матерњег језика (дакле, језика у коме слушаоци имају највише перцептивног искуства) зависи могућност или немогућност идентификовања разликовних акустичких обележја у

77

конкретним реализацијама фонеме. Са овим доказима се сусрео свако ко је учио било који страни језик, а наставници страних језика се сусрећу свакодневно. Истраживања (фонолошка и психолингвистичка) су показала да се најмање

говорне

јединице

(гласови

који

представљају

конкретне

реализације фонеме и гласови који представљају глобалне исказе) не перципирају на основу целокупне акустичке структуре, него на основу фонолошких

опозиција,

односно

дистинктивних

и

контрастивних

обележја која су позната и под називом акустички напути. Фонолошка теорија је на основу система минималних парова у којима

фонеме

имају

дистинктивну

функцију

указала

на

могуће

акустичке елементе конкретно реализоване фонеме који су битни за перцепцију ове најмање језичке јединице за изворне говорнике некога језика (о фонеми и фонолошким системима биће речи у наредном поглављу, као што ће о перцепцији појединих класификационих група гласова у систему бити речи у поглављу о гласовима). Сигурно и за гласове

који

не

припадају

фонолошком

систему,

а

у

свакој

артикулационој бази постоје различити типови гласова који се реализују као глобални искази, постоје акустички контрасти према којима их изворни говорници перципирају као различите од било ког другог гласа, а та разлика им омогућава контрастивну (а не дистинктивну функцију). Реч

је

о

оралним

ингресивним

кликовима,

глоталним

плозивима,

назализованим вокалима и слично; гласови поменутог типа који се јављају у артикулационој бази изворних говорника штокавског наречја описани су у поглављу Функција физиолошке базе говора у продуковању говорних сегмената и супрасегмената. Акустичка методама,

фонетика

утврдиле

и

електроакустика

акустичке

карактеристике

су,

својим

егзактним

говорних

сегмената

(инхерентне и варијабилне) и тиме омогућила синтетизовање говора, а синтетизован говор пружа могућност утврђивања акустичких напута, тј, релевантних дискриминативних обележја која су одлучујућа приликом перцепције говорних сегмената. Наиме, у природном

78

говору, као сложеном звуку, сва физичка обележја (трајање, фреквеција и интензитет) су симултана, па је немогуће од говорника захтевати да промени ову или ону фреквенцијску карактеристику према захтевима експеримента. У синтетизованом говору (вештачки произведеном говору) је могуће према захтевима експеримента мењати распоред и међуоднос основног тона, вокалских и сонантских форманата

и консонантских

концентрата шума, као што је могуће на различите начине мењати инхерентне и варијабилне делове сегмената. Тако се, на пример, у природном говору не може продуковати вокал са само два форманта (у сваком анализираном узорку природног говора обавезно се налазе три, па и више форманата), али у синтетизованом говору је то могуће. На основу те могућности, истраживачи су вршили експерименте у којима су слушаоцима нуђени стимулуси синтетизованих вокала у којима су недостајали поједини форманти, па се, на основу одговора испитаника, дошло до закључка да је пресудан акустички напут за идентификовање вокала само постојање првог и другог форманта, а да је за међусобне разлике

унутар

форманата,

вокалских

односно

распон

система између

најбитнији првог

и

међуоднос

другог

ових

форманта

на

фреквенцијској скали. Овакав тип истраживања показао је (поред раније претпоставке до које се дошло на основу анализе дистрибуције вокала) да вокали као тип гласова имају огромну улогу у перцепцији говора. Наиме експерименти са варирањем транзиција другог вокалског форманта, показали су да су те вокалске транзиције такође одлучујући акустички напут за перцепцију појединих типова плозива, односно показало се да је за перцепцију плозива битна форма транзиције другог вокалског форманта претходног вокала и оклузивна тишина после вокала. Такође се показало да су вокалске

транзиције

битне

у

одлучивању

испитаника

приликом

идентификовања и осталих консонаната. Овај тип истраживања је поставио темеље прилично сигурним закључцима о томе које су то акустичке

карактеристике

сегмената

дискриминативне,

а

које

су

79

редундантне,

односно

верификовао

је

многе

претходне

тврдње

фонолошке теорије. Усавршавање програма за синтезу говора омогућило је даља истраживања која се односе на утврђивање битних процеса у аудитивној перцепцији

говорних

сегмената,

као

и

истраживања

слушаочевог

доживљаја варирања трајања, фреквенције и интензитета, односно аудитивне перцепције супрасегмената. Неспорно је да у сваком звучном сегменту говора постоји више акустичких карактеристика него што је слушаоцу потребно да сегмент перципира. Ова залиха акустичких информација (редунданца) је, заједно са

слушаочевим

перцептивним

искуством,

кључна

чињеница

за

објашњење могућности перцепције и поред често навођеног мноштва варијација.

Перцепција континуираног говора Постоје два типа перцепције континуираног говора, односно две перцептивне ситуације у којима се може наћи слушалац – перцепција говорног

израза

непознатог

језика

и

перцепција

говорног

израза

познатог језика. Две наведене ситуације јасно илуструју од чега суштински зависи успешна перцепција континуираног говора. Када је слушалац изложен говорном изразу потпуно непознатог језика (на пример када је изворни говорник српског језика изложен говорном изразу јапанског језика), он ће чути говорни континуум, схватиће да је то говор (а не неки други звук), биће свестан да ништа не разуме, а уколико припада сазнајно изразито радозналим особама, покушаће да (мање или више успешно) издвоји по неки глас који је сличан гласу његовог матерњег језика, а нарочито радознали ће (сигурно неуспешно) покушати да идентификује неке интонационе обрасце.

80

Можда ће изузетно радознали слушалац перципирати још по нешто, али језичко споразумевање између два наведена учесника у процесу сигурно неће бити остварено! И у перцепцији говорног израза познатог језика понекад постоје неке комуникативне ситуације са »перцептивно празним ходом«. Треба замислити потпуног лаика који на научном конгресу слуша саопштавање резултата истраживања из области квантне физике. Тај слушалац ће перципирати највећи број језичких знакова (и гласове, и слогове, и речи, и супрасегментну структуру), али поруку, која се саопштава, неће разумети. Континуирани

говор

је

најчешћи

стимулус

који

слушаоци

у

језичком споразумевању перципирају. А тај стимулус разликује се од изоловано изговорених сегмената по непрецизности, великом броју коартикулација, успоравању,

честој

појачавању

непотпуности и

артикулације,

смањивању

гласности

убрзавању

и

и

У

слично.

континуираном говору долазе до изражаја индивидуалне и регионалне аутоматизоване артикулационе навике и други фактори који ометају разумевање продукованог говора. Истраживања су показала да се из наизглед јасног континуираног говора може издвојити реч коју као изолован стимулус слушаоци не могу идентификовати. Па ипак се људи свакодневно споразумевају тако што једни продукују континуиране говорне стимулусе, а њихови слушаоци те стимулусе перципирају, односно успевају да приме такве звучне стимулусе и да их декодирају. У чему је тајна? Па, наравно, у језичкој компетенцији (знању језика) и разлозима који из тога проистичу. У основи механизма перцепције континуираног говора је језичко знање и предвиђање, а звук је у другом плану. Пажња је усмерена на значење, синтаксичку структуру и шири контекст. Да је знање посебног појавног облика језика одлучујуће у перцепцији континуираног говора, показује пример наведен на почетку у коме

изворни

говорник

српског

језика

слуша

изворног

говорника

јапанског језика. Језичко знање у свом сталном активном процесу

81

омогућује

идентификовање

остварени

морфолошки,

гласовних

синтаксички

образаца и

помоћу

семантички

којих

су

предуслови

за

разумевање исказа саопштеног познатим појавним обликом језика. Међутим други наведени пример (лаик који слуша саопштење о истраживању у области квантне физике) показује да језичко знање није увек довољно за декодирање поруке. Дакле, поред језичког знања које се подразумева (у ретким приликама излагања звуку непознатог језика људи се споразумевају другим начинима, као што је помоћ преводиоца, гестикулација или нешто треће), у међусобној комуникацији међу људима,

у

перцепцији

континуираног

говора

кључну

улогу

игра

редунданца. То је она залиха података у говорном континууму која омогућава успешно сналажење у декодирању поруке која се саопштава. Може се условно говорити о најмање четири нивоа редунданце који помажу у декодирању поруке садржане у континуираном говору. Први ниво чини залиха акустичких карактеристика у продукованим сегментима, односно оне карактеристике које не представљају акустичке напуте, али могу помоћи слушаоцу приликом идентификовања стимулуса. Тако на пример, основни тон, као и форманти у вишим зонама фреквенцијске идентификовање

скале вокала,

не

представљају

али

пружају

акустичке

залиху

која

у

напуте

за

неповољним

условима може помоћи у откривању стварних акустичких напута за вокале. И у перцепцији сонаната основни тон може представљати акустичку залиху за њихово идентификовање, иако не представља акустички напут; залиху представља и читав низ концентрата шума у акустичкој структури шумних консонаната, јер само неки од њих заједно са постојањем или непостојањем основног тона у комбинацији са транзицијама вокала у слоговном језгру представљају акустички напут за идентификовање шумних консонаната. Дакле, сва она обележја гласова која се у фонолошкој теорији сматрају фонолошки нерелевантним, пружају неопходну редунданцу приликом перцепције континуираног говора (а и приликом перцепције изолованих сегмената). Драгоцену залиху

у

говорном

изразу

представља

и

организовано

варирање

82

сегмената, односно супрасегменти који у континуираном говору имају улогу језичких изражајних средстава. Тако, на пример, слоговни акценат пружа залиху за идентификовање пунозначних (конституентских) речи у звучном континууму, а интонациони обрасци представљају редунданцу у идентификовању синтаксичких целина и других елемената поруке који се односе

на

говорникове

емоције,

стања

и

ставове

према

теми

и

саговорнику. Прозодијска (супрасегментна) залиха заједно са другим помоћним средствима (гестови, мимика и слично) и чини говорни израз незамењивим. Други ниво залихе пружа граматичка структура језика чији се говорни израз перципира, а то су морфолошке, синтаксичке и семантичке карактеристике

континуирано

саопштеног

исказа. Тако на пример,

изворним говорницима српског језика морфолошки облик сигнализира конституентску функцију коју, такође, сигнализирају и друга језичка средства

у

исказу.

Конституентски

облик

акузатива

без

предлога

сигнализира објекат, који је у великом броју исказа већ сигнализиран значењем и обликом глагола у предикату (пример: Маша је купила лутку – овако оформљен исказ изворним говорницима српског језика је јасан и без облика акузатива па је у овом исказу облик акузатива редундантан јер нико не би претпоставио да је лутка купила Машу!, док је у исказу Драгана је позвала Ивану за разумевање неопходан облик акузатива, па се за овакав тип исказа може рећи да је у њему облик акузатива пертинентан); већина

падежних

облика

у допунској

и

одредбеној

функцији може се прецизирати и предлогом, а то прецизирање може бити и редундантно и пертинентно (пример редундантне употребе предлога Маша је спустила оловку на сто, док у примеру Маша је ставила оловку у/на торбу употреба предлога није редундантна); облик номинатива сигнализира субјекат или предикатив који се могу сигнализирати и другим

конституентима

у

исказу

(пример

Студент

је

студент

-

пертинентна форма; – пример Само је млад човек студент - редундантна форма). Синтаксичка форма исказа и конститунтске функције у њему омогућују

предвиђање

значења,

а

нарочито

омогућују

семантичко

83

одлучивање између низа полисемичних могућности једног језичког знака. Примери двоструког и троструког сигнализирања су бројни у свим граматичким системима. Уколико закажу два претходно наведена нивоа који пружају и редунданцу, на делу је трећи, такође драгоцен ниво, а то је контекст, то јест шира комуникативна ситуација која пружа залиху за разумевање. Контекст

је нарочито значајан за семантичко одлучивање јер би без

њега семантичка полисемија (појава вишезначности највећег броја речи у сваком језику) стварала велике проблеме у разумевању. Четврти ниво редунданце налази се у саговорниковом, макар и делимичном, знању о теми комуникације (четвртог нивоа редунданце није било код слушаоца на конгресу квантне физике). То је онај део такозваних »старих информација« које су сваком саговорнику неопходне да би могао разумети нове. Дакле, језичко знање које човек, због своје уроњености у говор, усавршава у сталном активном процесу комуникације, било као говорник било као слушалац, омогућава успешну језичку продукцију и разумевање и у неповољним условима. Језичко искуство и активирано знање у свакој комуникативној ситуацији омогућују и језичко предвиђање помоћу кога се често премошћавају и најнеповољнији комуникативни услови. Перцепција изолованих речи Када су акустички стимулуси изоловане речи, онда код слушалаца функционишу оба механизма - и механизам перцепције изолованих сегмената

и механизам перцепције континуираног говора. Механизми

перцепције фонолошких опозиција - дистинкција и контраста - делују као акустички напути за фонолошку структуру речи, а остале, фонолошки нерелевантне

карактеристике,

пружају

залиху

(редунданцу)

у

декодирању језичког знака. Механизми перцепције континуираног говора - језичко искуство и препознавање значењске стране стимулуса – пружају додатну потпору дешифровању.

84

Међутим,

перцепција

изолованих

речи,

због

укрштања

два

поменута механизма, може стварати и перцептивну забуну. Наиме, перцепција изолованих сегмената захтева усмерену пажњу на акустички напут,

а

перцепција

континуираног

говора

омогућава

предвиђање

усмеравањем пажње на значење, синтаксичку структуру и контекст. Пошто се приликом слушања речи са значењем, код саговорника искуствено

укључује

механизам

перцепције

континуираног

говора,

акустички напут остаје овим преусмеравањем пажње у другом плану. Будући да је реч изолована, нема потпоре синтаксичке структуре ни контекста неопходног за семантичко одлучивање, па усмереност пажње на значење може стварати, и најчешће ствара перцептивну забуну.

Теорије о перцепцији говора У разјашњавању феномена перцепције говорног израза појавило се више теорија. Већина тих теорија може се сврстати у два типа према улози слушалаца у процесу говорне комуникације. Према

неким

гледиштима

слушаоци

су

активни

(у

смислу

моторичке активности). Наиме, према овом типу теорија слушалац декодира гласове према свом знању о томе како се они продукују, тако да

слушаочево

познавање

артикулације

делује

као

мост

између

акустичког сигнала и идентификације. У »моторичкој теорији« перцепције говора се сматра да слушаоци интерно

моделирају

артикулационе

покрете

говорника.

Они

идентификују гласове тако што наслућују артикулационе покрете којима су ти гласови продуковани, односно као да у себи изговарају речи које перципирају. Други приступ у теорији о активним слушаоцима је »анализа путем синтезе«. Према овом приступу слушаоци се служе

85

скупом

правила

апстрактни

скуп

према

којима

обележја.

рашчлањују

Иста

правила

акустички слушаоци

сигнал

на

користе

за

синтетизовање одговарајуће верзије коју продукују. Потом слушаочев перцептивни систем пореди акустичка обележја сигнала са онима које је сам продуковао па на тај начин врши идентификацију. Према другом типу теорија слушаоци су пасивни (у смислу моторичке пасивности). Слушаоци чују говорни стимулус, препознају дистинктивна обележја таласног облика и декодирају га, што значи да образац информација у акустичком стимулусу непосредно активира нервну реакцију. Према овом гледишту нема упућивања на посреднички процес продуковања говора, сем у отежаним комуникативним условима. У

оквиру

теорије

о

пасивним

слушаоцима

изложено

је

неколико

механизама. Један од механизама је шаблонско спаривање акустичких образаца

из

стимулуса

са

скупом

апстрактних

говорних

образаца

(фонеме и слогови) који су већ похрањени у мозгу. Други механизам претпоставља коришћење детектора обележја, тј. специјалних нервних рецептора који могу да реагују на специфична обележја звучног стимулуса. Под специфичним обележјима подразумевају се, на пример, форманти, транзиције, облик и распоред шума и слично. Постоје

експериментални

докази

и

стварне

комуникативне

ситуације који потврђују и један и други тип теорија о перцепцији говора. Због тога изгледа вероватно да би теорија која уважава и активну и пасивну улогу слушалаца дала задовољавајуће објашњење начина на који слушаоци перципирају говорни стимулус (Кристал, 1996: 148). Независно од тога којој се теорији истраживачи приклањају, чудесна људска способност, која се манифестује код сваког здравог људског бића (школованог и нешколованог, писменог и неписменог) и у улози говорника (дакле, у говорној продукцији) и у улози саговорника (дакле, у језичком разумевању), функционише у свој својој сложености. КЛАСИФИКАЦИЈА ГЛАСОВА – Аудитивно становиште

86

Један од критеријума класификације гласова у систему је

и

релативна чујност, односно сонорност. Релативна чујност представља укупну гласност једнога гласа у односу на друге гласове у систему. Ово је аудитивни критеријум који полази од становишта слушалаца говорног израза. Јасно је да су и наведене акустичке и аудитивне карактеристике гласова директно условљене продукцијом, односно покретима говорних органа којима се обликује фонациона струја која се преноси кроз средину од говорника до слушаоца. Па тако и релативна чујност гласа зависи од више фактора, односно зависи од: звучности гласа, облика и обима резонатора и величине пролаза за проток фонационе струје. Наведени фактори су Оту Јесперсену послужили за разврставање гласова по сонорности у осам група. Он је сматрао да је груписање гласова по сонорности одлучујући фактор у организовању слоговне структуре (Малмберг, 1974: 71). Бранко Милетић је, полазећи од Јесперсенове класификације, узимајући у обзир наведене факторе и карактеристике артикулационе базе српског језика, наш гласовни систем разврстао по степену сонорности у 11 група, полазећи од најмање сонорних (Милетић, 1952: 48). Полазећи од наведених класификација, од изнетих резултата мерења релативног интензитета у гласовном систему енглеског језика (Кристал, 1996: 134), а нарочито од наших сазнања о акустичким карактеристикама гласова, односно о распореду и међуодносу форманата и концентрата шума у најаудибилнијем фреквенцијском подручју (600 – 4000

Hz),

сматрамо

да

се

гласовни

систем

српског

језика

може

класификовати према сонорности, односно релативној чујности у 14 група гласова, полазећи од најчујнијих. 1. отворени вокал а 2. полуотворени/полузатворени вокали е, о 3. затворени вокали и, у

87

4. слоготворни сонант р 5. сонанти полувокали ј, в 6. сонанти латерали л, љ 7. неслоготворни сонант вибрант р 8. сонанти назали м, н, њ 9. звучни консонанти фрикативи

з, ж

10. звучни консонанти африкати (дз), ђ, џ 11. звучни консонанти плозиви б, д г 12. безвучни консонанти фрикативи с, ш, ф, х 13. безвучни консонанти африкати ц, ћ, ч 14. безвучни консонанти плозиви п, т, к Изложићемо аргументе за нашу делимичну ревизију Милетићеве класификације. Прво, сматрамо да треба поћи од најсонорнијих због важности њихове улоге у говору, а та улога је евидентна и у фреквентности најсонорнијих гласова. Друго, слоготворно р је у поретку сонорности распоређено одмах после вокала и јасно одвојено од неслоготворног р. Аргумент за овакво распоређивање је постојање вокалског сегмента у изговору гласа р у свим позицијама у којима је он слоготворан. Тај вокалски сегмент има праве вокалске форманте који по интензитету подсећају на форманте вокала а, с тим што је други формант нешто вишег фреквенцијског нивоа, што указује на то да је овај вокалски сегмент затворенији од вокала а и да је померен према средњем реду у такозвани “неутрални положај”. На спектрограмима се види да у средини овог неутралног вокала постоји белина која је изазвана прекидом тока фонационе струје за кратко време вибрирања врха језика на алвеолама. У типичном интерконсонантском положају за слоготворно р (слогови са р у језгру у овој позицији су најфреквентнији) то може бити само један додир врха језика о алвеоле. И, треће, у поретку релативне чујности раздвојени су плозиви и африкати, зато што сматрамо да су звучни африкати сонорнији од звучних плозива, као што такође сматрамо да су безвучни африкати сонорнији од безвучних плозива. Наиме, код плозива

88

је у току њихове артикулације доминантно трајање тишине, док је код африката у другом делу, од половине трајања гласа доминантан фрикативни шум.

ЛИТЕРАТУРА Артемов, А. В.: Экспериментальная фонетика, Москва, 1965. Белић, Александар: Савремени српскохрватски књижевни језик, део I, Гласови и акценти, Београд, 1951. Белић, Александар: Основи историје српскохрватског језика I, Фонетика, Научна књига,Београд, 1972. Бошковић, Радосав: Основи упоредне граматике словенских језика I, Научна књига, Београд, 1968. Бугарски, Ранко: Језик и лингвистика, Нолит, Београд, 1984. Бугарски, Ранко: Увод у општу лингвистику, Чигоја штампа/XX век, Београд, 1996. Владисављевић, Спасенија: Поремећаји изговора, Привредни преглед, Београд,1981. Вулетић, Душанка: Тест артикулације, Факултет за дефектологију Свеучилишта у Загребу, Загреб, 1990. Димић, Д. Надежда: Методика артикулације, Дефектолошки факултет, ЦИДД, Београд, 2002. Ђорђевић, Бранивој: Елементи дикције, Универзитет уметности, Београд, 1996. Живковић, Драгиша: Теорија књижевности, Свјетлост, Сарајево, 1961. Ивић, Милка: Правци у лингвистици, Библиотека XX век, Београд, 1996. Ивић, Павле: Развој принципа дистрибуције фонема у српскохрватском језику, Књижевност и језик, бр. 2, 1968, Београд, стр. 12-32. Ивић, Павле – Лехисте, Илсе: Прилози испитивању фонетске и фонолошке природе акцената у савременом српскохрватском језику, Зборник за филологију и лингвистику, VI (1963), VIII (1965), X (1967), XII (1969), XIII/2 (1970), XV/1 (1972), Нови Сад. Јакобсон, Роман: Шест предавања о звуку и значењу, Књижевна заједница, Нови Сад, 1986. Јакобсон, Роман – Хале, Морис: Темељи језика, Глобус, Загреб, 1988. Јовичић, Т. Слободан: Говорна комуникација – физиологија, психоакустика и перцепција, Издавачко предузеће НАУКА, Београд, 1999.

89

Јокановић-Михајлов, Ј., Кашић, З., Петер, С., Томић,Т, Драјић, Д.: Анализа понашања гласа в у говору, Zbornik III znanstvenega srečanja ROJP, Bled, 1985, str. 489-499. Јокановић-Михајлов, Јелица: Интонационе карактеристике читаног текста, Српски језик, бр. I/2, Београд, 1996, стр. 132-143. Јунковић, Звонимир: Гласови с' и з' у хрватскосрпском књижевном језику, Језик XV/3, Загреб, 1068. Јунковић, Звонимир: Фонолошка вриједност сугласника в у књижевном суставу, Језик, XXI/1-2, Загреб, 1973. Јунковић, Звонимир: Претпоставке о фонолошкој вриједности самогласнога р, Фонологија, 8, Загреб, 1978. Караџић, Вук: Скупљени граматички и полемички списи, 1-3, Београд, 1894-96. Кашић, Зорка: Гласовне промене у проклизи у српскохрватском језику, Наш језик, XXIV/4-5, Београд, 1980, стр. 217-246. Кашић, Зорка: Гласовне промене у енклизи, Наш језик, XXVI//4-5, Београд, 1985, стр. 228-233. Кашић, З., Јокановић-Михајлов, Ј., Томић, Т., Петер, С., Филиповић, М.: Неки међуодноси перцепције и продукције гласова синтезом, Психолингвистички сусрети, Филолошки факултет и Дефектолошки факултет, Београд, 1986. Кашић, З., Петер, С., Урошевић, З., Филиповић, М: Варијантност трајања гласова у речи, Зборник радова XXXI југословенске конференције ЕТАН, Блед, 1987, стр. 229-233. Кашић, Зорка: Гласовне промене и неутрализација дистинктивних обележја у сандхију, Симпозијум Језик и језичка патологија, Институт за експерименталну фонетику и патологију говора, Београд, 1989. Кашић, Зорка: Сандхи и неутрализација дистинктивних обележја, Књижевност и Језик, бр. 1, 1990, Београд, стр. 71-73. Кашић, Зорка: Говор Конавала, СДЗб, књ. XLI, САНУ, Београд, 1995, стр. 241-396. Кашић, Зорка: Промене гласова условљене ритамско-интонационом организацијом говора, Београдска дефектолошка школа, бр. 1, Београд, 1997, стр. 77-82. Кашић, Зорка: Слогови и консонантски скупови у артикулационој бази српског језика, Београдска дефектолошка школа, бр.1, Београд, 1988, стр. 101-109. Kašić, Zorka: The Articulation of Elderly People, 32nd Annual Meeting, Societas Linguistica, Europaea, Ljubljana, July, 1999. Кашић, Зорка: Термини: акустичка структура гласова, говорни ритам, дистинктивна обележја, инхерентна обележја фонема, мелодија говора, положај гласова у речима, транзиција у фонетици, фонема, фонетика, фонологија, гласови српског језика, форманти, фреквенцијски опсег говора, шапат, Дефектолошки лексикон, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999. Кашић, Зорка: Функција супрасегмената у говорном изразу, Београдска дефектолошка школа, бр. 2-3, Београд, 2000, стр. 113-124. Кашић, Зорка: Сегментна и супрасегментна организованост говора, у књизи: Славица Голубовић, Зорка Кашић: Сегментна и супрасегментна организованост говора и поремећаји флуентности, Друштво дефектолога Југославије, Београд, 2000, стр. 9-62. Костић, Ђорђе: Говор и слушно оштећено дете, Културни центар, Горњи Милановац, 1980. Крајишник, Весна: Квантитативне и спектралне карактеристике сонаната, Филолошки факултет, Београд, 1994. Кристал, Дејвид: Енциклопедијски речник модерне лингвистике, Нолит, Београд, 1988. Кристал, Дејвид: Кембричка енциклопедија језика, Нолит, Београд, 1996. Leoni, Federiko Albano, Maturi Pietro: Manuale di fonetica, Carocci editore S. p. A., Roma, 2002. Малмберг, Бертил: Фонетика, Свјетлост, Сарајево, 1974. Маретић, Томислав: Граматика хрватскога или српскога књижевног језика, Загреб, 1963. Милетић, Бранко: Основи фонетике српскога језика, Знање, Београд, 1952. Муљачић, Жарко: Опћа фонологија и фонологија сувременога талијанског језика,

90

Загреб, 1972. Мунен, Жорж: Историја лингвистике, Библиотека XX век, Београд, 1996. Николић, Берислав: Акценатски вид проклизе и енклизе у српскохрватском језику, Наш језик, XII/3-6, Београд, 1962, стр. 156-178. Olive, J. P., Greenwood, A., Coleman, J. S: Acoustics of American English speech : a dynamic approach, AT&T Bell Laboratories, Springer-Verlag, New York, 1993. Панов, М. В: Русская фонетика, Просвещение, Москва, 1967. Павловић, Миливој: Говорни ток и акценти у књижевном језику, Књижевност и језик, III/8-9, 1956. Павловић, Миливој: Језички знак и структура фонема у језичким системима, Јужнословенски филолог, XXVIII/1-2, Београд, 1969, стр. 37-74. Петер, С., Томић, Т., Јокановић-Михајлов, Ј., Кашић, З., Филиповић, М.: Неки аспекти синтезе српскохрватских гласова, Зборник радова XXX југословенске конференције ЕТАН, Херцег Нови, 1986, стр. 67-72. Петер, С., Јокановић-Михајлов, Ј., Кашић, З., Филиповић, М.: Консонантски двогласи у иницијалној позицији, Зборник радова XXXI југословенске конференције ЕТАН, VI, Блед, 1987, стр. 213-219. Петер, С., Кашић, З., Томиж, Т., Симић, К.: Промене Fo изоловане речи под утицајем реченичне мелодије, Зборник радова југословенске конференције ЕТАН, Копаоник, 1992. Peco, Asim: Les consonnes longues en serbocroate, Bulletin de la Faculte des Lettres de Strasbourg, No 8-9, 1960. Пецо, Асим: Изговор звучних сугласника на крају ријечи у српскохрватском језику, Зборник за филологију и лингвистику, IV-V, Нови Сад, 1961-1962. Пецо, А., Станојчић, Ж.: Српскохрватски језик – Енциклопедијски лексикон, Интерпрес, Београд, 1972. Пецо, Асим: Основи акцентологије српскохрватског језика, Научна књига, Београд, 1980. Пецо, Асим: Преглед српскохрватских дијалеката, Научна књига, Београд, 1991. Rešetar, Milan: Die ragusanischen Urkunden des XIII – XV Jahrhunderts, A. sl. Ph., XVII. Решетар, Милан: Дуги сугласници у српскохрватском језику, ЈФ II/1-2, Београд, 1921. Риђановић, Мидхат: Језик и његова структура, Биросет, Сарајево, 1988. Савицка, И., Спасов, Љ.: Фонологија на савремениот македонски стандарден јазик, Детска радост, Скопје, 1997. Симеон, Рикард: Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива, I–II, Матица Хрватска, Загреб, 1969. Симић, Радоје, Остојић, Бранислав: Основи фонологије српског књижевног језика, Универзитет у Београду, Београд, 1996. Стевановић, Михаило: Савремени српскохрватски језик, I–II, Научно дело, Београд, 1969. Томић, Т., Петер, С., Кашић, Јокановић-Михајлов, Ј.: Анализа понашања консонанта в у тексту, Zbornik III. Znanstvenega srečanja ROJP, Bled, 1985, str. 483-488 Trubetzkoy, N. S.: Grundzige der Phonologie, TCLP IV, Prague, 1939. Хлебец, Борис: Фонетика енглеског језика, Филолошки факултет, Београд, 1993. Ћировић, Милорад: Експериментална фонетика, СОТКУБ, Београд, 1990. Шкарић, Иво: Гласовне промјене унутар изговорне ријечи, Језик XVII/5, Загреб, 1970. Шкиљан, Дубравко: Поглед у лингвистику, Школска књига, Загреб, 1980.

САДРЖАЈ Увод.......................................................................................................................................... ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА............................................................................................... Говорни процес....................................................................................................................... Језички израз.......................................................................................................................... Говорни израз.........................................................................................................................

МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ ИСТРАЖИВАЊА У ФОНЕТИЦИ......................................................

91

ТЕОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ И ПРАКТИЧНА ПРИМЕНА ФОНЕТИКЕ............................................ ОСВРТ НА ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПРОУЧАВАЊА ГОВОРНОГ ИЗРАЗА.......................... Фонетика................................................................................................................................. Фонологија..............................................................................................................................

ФИЗИОЛОШКИ АСПЕКТ ГОВОРНОГ ИЗРАЗА .......................................................... ФУНКЦИЈА ФИЗИОЛОШКЕ БАЗЕ ГОВОРА У ПРОДУКОВАЊУ ГОВОРНИХ СЕГМЕНАТА И СУПРАСЕГМЕНАТА............................................................................................................ Функција индуктора у говорној продукцији..........................................................................

Функција фонатора у говорној продукцији........................................................................... Функција резонатора у говорној продукцији......................................................................... Функција артикулатора у говорној продукцији..................................................................... Класификација гласова са артикулационог становишта

АКУСТИЧКИ АСПЕКТ ГОВОРНОГ ИЗРАЗА................................................................. ЗВУК....................................................................................................................................... ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АКУСТИЧКЕ СТРУКТУРЕ ГОВОРНИХ СЕГМЕНАТА........

Трајање................................................................................................................................... Фреквенција............................................................................................................................ Интензитет.............................................................................................................................. Класификација гласова са акустичког становишта...........................................................

АУДИТИВНИ АСПЕКТ ГОВОРНОГ ИЗРАЗА................................................................

Рецепција (пријем) говорног сигнала.................................................................................... Основни појмови у области перцепције звучних стимулуса .................................................

ПЕРЦЕПЦИЈА ГОВОРНОГ ИЗРАЗА......................................................................................

Перцепција изолованих говорних сегмената ......................................................................... Перцепција континуираног говора......................................................................................... Теорије о перцепцији говора................................................................................................. Класификација гласова са аудитивног становишта........................................................

92

93