Fransis Dzajs - ,,Vitezovi kroz istoriju,, Pored svih vrsti vojska i vojnih jedinica najduze su se zadrzali vitezovi(od 600 do 800 godina, na bojistima Evrope). Imali su poseban uticaj na kulturu,istoriju i politiku drustva kojem su pripadali. Skup konj i oklop u pocetku su bili sasvim dovoljni da prosecnu osobu izdignu iznad seljastva. Postepeno on napreduje i postaje pripadnik plemstva(najnizi sloj). Medjutim pripadnost tom stalezu davala mu je ugled koji mu je omogucavala crkva politikom hristijanizacije vitezovablagosilja ceremoniju njihovog proglasenja i bila je pokrovitelj kodeksa zvanog kavaljerstvo , koji je medjutim vrlo cesto bio krsen. Stereotipno misljenje o vitezuratnik u metalnom oklopu, na konju i tutula ser , on ide u avanture, zivi u zamku… Istorijska slika je vrlo slicna stereotipnom misljenju, ali ne potpuno ista: ponekad zivi u zamku, ali mu zamak retko pripada, oklop od metalnih plocica jeste postojao ali tek u kasnijem period, titular ser se takodje kasnije javlja. U Engleskoj i Americi slika viteza im je predstavljena kroz lik i delo kralja Artura(Britanski vladar pocetkom 6 veka). Ustvari pravi vitezovi poreklom iz Francuske i nepoznati Engleskoj sve do Normanskih osvajanja. Price i legende o kralju Arturu-bile neskladne sa epohom. Razvoj viteskog staleza bio je postepen, tri perioda: prvi u 9 i 10 veku-pojava oklopljenog ratnika na konju, drugi od 11 do 12 veka-potpun razvoj viteskog staleza(tada nastaju legend o Arturu) i treci period propasti viteske klase-pocetak koriscenja baruta i vatrenog oruzija. Viteza mozemo posmatrati sa 3 gledista: vojnog,ekonomskog i drustvenog. Vojno on je bio vojnik(latinski miles i anglosaksonski chit(srodna rec knight). Uvek je jahao konja i u vecini zemalja rec miles se menja za rec koja znaci konjanik(francuski chevalier, nemacki ritter, italijanski cavalier, spanski caballero ). Uvek je nosio oklop-oklopljeni konjanik. Ekonomski-vitez je pripadao drustvenom sisitemu zvanom feudalizam(plemic daje zemlju vazalu u zamenu za vojne i druge manje znacajne usluge). Medjusobna zakletva na vernost-plemic zastita, vazal odanost. Plemic daje zemlju vazalu(posed zvani benificijum) a zauzvrat plemic dobija odredjeni broj vitezova, i plemici i vazali su bili slobodni ljudi. Vitez takodje slobodan poseduje zemlju, ima vojnu obavezu koja se razlikovala u detaljima. U Nemackoj odredjeni vitezovi radili kao kucni najamnici sve od 13 veka. Bilo je i vitezova koji su bili bez zemlje. Kasnije
oni postaju profesionalni vojnici(prestiz, bolja oprema, vise para). Klasna pripadnost-svest o tome vrlo bitna-to je pojacano pokroviteljstvom crkve. Do punog razvoja viteskog staleza dolazi prihvatanjem klasnog indetiteta. Zapadnoevropski vitez-tesko opremljen,naoruzan, na konju, slobodan covek, zemljoposednik i pripadnik kaste(kasta udruzenje ili organizacija vojnika) -kroz koju je izrazen osecaj jedinstva. Vitez je bio surova i nasilna licnost, neobuzdan i cesto je gubio kontrolu nad vojskom. Crkva je igrala odlucujucu ulogu da tog coveka ,,pripitomi,,- nasal mu je svest o tome da pripada odredjenom redu ljudi i pripisivala mu je posebne duznosti i svrhu. Razvojni put viteza: potpuno razvijen viteski stalez 11 veka- ,,hristovi vojnici,,kljucna promena koju je uveo papa Grgur 7 kao i I Krstaski rat-viteza su na tu avanturu podstakli ekonomski i drustveni razlozi, namera da zazuzme posede na istoku-medjutim vrlo malo ih je tamo ostalo.Krstaski rat dovodi do novog uspona viteza(od beznacajnog provincijalca do Evropskog gospodina vojnika). 12 vektrubaduri –lirski pesnici(juznoj francuskoj poreklo)- pripovedacka poezija i proza vruhunac price o kralju Arturu koje su nastale spajanjem dela mnogih autora, ucvrstili su lik srednjevekovnog viteza. Pesnici koji su nasledili trubaduretruveri(u prevodu stvaralac ili izumitelj) vitezovi Francuske i Nemacki minezengeri-srednjevekovni putujuci pevaci. Sve te price ponekad mozemo u istoriji primer Vilijem Marsal(Engleska). Do kraja 13 veka- politicki razvoj cvrsto vezao vitezove uz plemstvo-strogo vojnicka uloga. Drustvenim okolnostima vitezovima je bilo bolje da ostanu vlastela, tako da su ljudi iz nizih staleza-bogati seljaci i trgovci pohrili u vitezove. Ideal ,,Hristovog vojnika,, najbolje ostvaren u vojnickim redovima-templari,tevtonci,hospitlaci i spanski vojnicki redovi koji su se borili za rekonkvistu-proteravanje Mavara sa Pirineja. Ovi redovi imali su monaski karakter i bili su u suprotnosti sa razuzdanim individualizmom vitezova. Templari-kasnije su imali i druga zanimanja(bankari zbog toga i propali). Stogodisnji rat-preborazaj viteza od vazala-zemljoposednika u profesionalnog vojnika. Vitez na kraju inkorporiran u stalnu vojsku nacionalnih drzava, gubi indetitet. Titula viteza sacuvala se kao gradjansko ili pocasno vojno odlikovanje. Uticaj na ponasanje i moral(kavaljerstvo) duze je opstao. Kavaljerstvo- ili viteski nacin ophodjenja ili sam predstavlja sam viteski stalez, ili raskosnost turnira i heraldike. Srednjevekovni moralisti verovali da su prvi vitezovi mac drustva-protiv losih stvari. Kralj David, Juda Makabejac-prvi vitezovi. Ovo nam govori da vitez tj.
pojava viteza ne predstavlja dramatican dogadjaj vec je posledica dugotrajnog preplitanja i drustvenih uticaja. Postojao je viteski red u Rimu(konjicko krilo rimske vojske, najnizi sloj vise klase) medjutim ovo nema nikakve veze sa srednjevekovnim vitezovima koji su rezultat srednjevekovnih dogadjaja. Poreklo srednjevekovnog viteza je veoma tesko utvrditi posto je sacuvano malo zapisa iz tog perioda. Problem je dodatno tezi tim sto se znacenje reci kroz vreme menja(razlicti pojmovi iz vremena Karla Velikiog i iz vremena 11 veka-su neodrenjeni). Raniji istoricari imali su teoriju da je feudalno drustvo nazadno i varvarsko. Medjutim nemacki istoricar Hajnirih Bruner pokusao je da dokaze da je feudalizam nastao ne iz germanskih plemenskih obicaja nego iz Francuske 8 veka(po njemu Karlo Martel izmislio feudalizam-naoruzanje i taktika muslimanske konjice, i davao je svojim konjanicima feud koji je otimao od crkvene zemlje, vitezovi-preci srednjevekovnog plemstva). Kasnije teorije koje su se razvile govore o tome da je plemstvo ranog srednjg veka(rimski senatori i germanski poglavari) nestalo do kraja 8 veka. Na njihovo mesto nova klasa-koja se isticala posedovanjem moci(lojalnosti kralju) a ne rodjenjem. Takodje razvijanjem vojne tehnologije(uvudjenja uzengija,zamena kratkog za dugo koplje,metalne vreznjace i kacige) dovelo je do toga da je takvu opremu mogu da kupi samo bogat covek, tako da su karolinski kraljevi dodeljivali feud da bi potpomogli borce koji su kasnije stvorili novu aristokratiju. Uvodjenje uzengija veoma bitna promena-prvo se smatralo da su uvedene u 10 a kasnije da su uvede u 8 veku, misljenje da su feudalne institucije i viteska klasa nastale pomocu te nove vojne tehnologije iz 8 veka. Savremena nauka smatra da je poreklo vitezova , sredjevekovnog plemstva i feudalizma slozenije(vecina danasnjih istrazivaca ne vidi poreklo viteza u 8 veku niti ih smatra osnivacima plemstva ili feudalzima, slazu se da je u vreme Karla Velikog i njegovih naslednika postojalo pravo plemstvo po krvi i rodjenju I das u se obogatili kraljevim poklonima, medjutim ovo plemstvo je iz stare franacke aristokratije a ne iz klase konjanika). Tako da feudalizam nije nastao kao posledica vojinh potreba Karla Martela nego kao rezultat preplitanja germanskih i rimskih drustvenih institucija sa jakim uticajem hriscanske crkve(licna povezanost plemica i vazla imala korene i u rimskom-patron/klijent i u germanskom drustvu savez mladjeg i starijeg-mladji starijem na vernost zauzvrat podrska, franacki obicaj preporuke- slobodan covek se odbacuje slobode i stavlja se pod plemicevu zasititu). Alodijum- zemlja koju je vlasnik mogao po zelji da prodao ili pokloni(veci deo Evrope 10 veka bio je pod alodijumum a ne pod feudalnim
najmom). Posle smrti vlasnika na jednake delove mejdu naslednicima-pravo primogeniture ne postoji bar tada. Druga znacajna osnova feudalizma-davanje zemlje pod odrenjenim uslovimapotice od crkve. Bilo je zabranjeno da crkva prodje svoju zemlju-crkva uvodi feud dozvoljavajuci da se njena zemlja koristi bez ikakvog svojinskog prava na nju. Feudalziam se sasvim razvio u 13 veku(Nemacka, Engleska, Nizozemska i Francuska). Medjutim u Spaniji i juznoj Francuskoj alodijum nikada nisu u potpuosti prestali, a u Italiji se odrzali kao glavni svojinski oblik tokom celog srednjeg veka). Konjske potkovice i uzengije-novine(o uzengijama prvi dokumnet u severnoj Koreji 5 veka). Uzengije doneli Avari tokom 6 veka-prihvatili Vizantinci a potom Arabljani. Vitez- na konju, dugo koplje mac, teski oklop nastaje iz konjice karolinskog doba i polozaj mu se menja uvodjenjem novena u vojnu tehniku i feudalizacijom Evrope, sliku je upotpunila hriscanska crkva tako sto je obuzdala njegovo naslino ponasanje. Titula miles u Francuskoj tokom burnih promena u 10 veku. Vitezovi-poticali iz slobodnog seljastva ili su bili potomci nizeg plemstva-oni tad nisu smatarni plemicima. U Nemackoj ministri – grupa naslednih sluga koji su drzali zemlju ali su morali placati porez,nisu smeli da se zene bez odobravanja plemica, da vode parnice da kupe ili prodaju nesto. Postepeno dobijaju feud,svoje vazale i na kraju slobod. I oni su stvorili Ritterstand-viteski stalez. Malo se zna o nacinu zivota, vasptanju i ritualnima prvih vitezova(period skolovanja-odrenjene godine dobijaju mac i mamuze). Vitez je ziveo na svom posedu koji se sastojao od kuce gde je ziveo i pomocnih zgrada(prostor za poslugu,ambar,mlekara,pekara,svinjac..). Kuce seljaka koji su imali radnu obavezu i placali mu malu najamninu uglavnom zavrsavali poljoprivredne poslove. Takodje i robovi-kucna posluga. Vitez je imao obavezao prema lokalnom zamku(ako gas am nije imao). Kastelan- upravitelj zamka, funkcija koja vremenom postaje nasledna. Mali broj zamkova bili zidani i imali oblik pravugaonih kula. Veci broj zamkova po prncipu nasip-jarak(sanci i ograde od kolja koji su opasivali brezuljak na cijem vrhu drvena kula). Viteski oklop- od kacige i veriznjacke ili od pancirne kosulje. Kaciga-gvozdena kupastog ili okruglog oblika, veriznjacka-isprepletani metalni prstenovi-rucni rad u obliku kosulje. Dugacke su do kolena napred rasecne radi lakseg jahanja s dugim sirokim rukavima. Brada i vrat dobro zasticeni, oci i nos slabo. Nazal-metalna precka koja je pokrivala nos i stitila lice dodat kacigama u 11 postaje obabavezan u 12 veku. U levoj ruci izduzen drveni stit pokriven kozom, s desne strane o struk u drvenim
koricama mac a moze i sekira ili lako koplje. Vitez 10 vek-nepismen,neobrazovan, prost u govoru i ponasanju, za zivot zaradjuje pljackom i bio je potpuno van kontorle. Medjutim crkva dovodi viteza u red. U 10 i 11 veku nastaju dva povezana pokreta Boziji mir i Bozije primiri je. Ova dva pokreta potvrdila crkvin autoritet i moc neki autori ovo nazivaju Gregorijanskom reformom koja je sigurno potplocala put Prvom krstaskom ratu . Crkva je uvela Boziji mir i Bozije primirije iz 2 razloga, na prvom mestu su bili njeni tj crkveni interesi(odbrana i zastita svojine, ljudi..) a na drugom idealizam(apsloutno dobro-mir,red,pravda i jedinstvo hriscanstva). Takodje politcki interesi crkve(onemogucavanje plemica da uzimaju crkvenu zemlju) su igrali bitnu ulogu u nastanku ova dva pokreta. U Bozijem mirucrkveni napori-zastita odrenjenih slojeva u svakom slucaju, Bozije primrijezasitita svih slojeva u nekim slucajevima. U pricipu oba pokreta nastala sa ciljem da se obuzda vitez. Boziji mir- objavljen 989 na savetu biskupa u opatiji Saru(ssaran) u Akvitaniji. Svako ko se nasilno odnosi prema svesteniku ili crkvi ili trgovcu zapreceno je duhovnom kaznom(eskomunikacija ili izopstenje iz crkve, ceremonija sprovodjenja Bozijeg mira-okupe se na otvorenom polju plemstvo,vitezovi i seljaci i na mostima svetaca se polazu mirovne zakletve i izvodi se neko cudo isceljenja.. primer na jednom takvom skupu narod okupljeni podigao ruke u vis i okrenuo dlanove ka gore i vikao mir mir mir). Pocetkom 11 veka pojavljuje se i Bozije primirje-manje jevandjelisticko vise okrenuto vitezovima i plemstvu. Vitezovima nametnua asketska disciplina(trazeno je od njih da odredjenim danima se odreknu ratovanja kao sto pokajnici poste… u pocetku nedeljom i dani crkvenih praznika i da se uzdrze od nasilja kada su u blizni crkve, kada su utvrdjeni dani Primrija najzad prihvaceni broj se povecavao i na kraju obuhvatao cetvrtak,petak,subota i dani posveceni svecima i dani posta). Na Mirovnom savetu odrzanom 1041 u Tuluzu(z-zaba) 1041 u juznoj Francuskoj navedena su pravila koja su objedinila sustinu pokreta Mira i Primirija. Koliko su kazne stvarno uticalne na vitezove ne znamo ali znamo da su na njihovu psihologiju dosta uticale jer vitez je postao svestan licne odgovornosti prema crkvi i prema narodu koji treba da zastiti. Savet u Narboni 1054-prosireno Primrije odredbom da nijedan hriscanin ne ubije drugog hriscanina. Ovo je mali broj vitezova shvatio doslovno medjutim ovo ima dublju poruku. Vitez je bio opravdan ako ubija nehriscane tj sve one koji nisu njegove vere. Vitezovi postaju zastitnici naroda i crkve, ona im blagosilja maceve, pomazanje svecanost proglasenja viteza u 11 veku odvija se u crkvi i ovim crkva prihvata viteski stalez . Posto je crkva
prvo prevaspitala vitezove a nakon toga ih uverila das u oni u srcu dobri i posteni ostalo joj je samo da ih iskoristi za svoje licne ciljeve-od saveta u Narboni do onog u Klemornu ona je ucinila poslednji korak-ustanovila je viteza kao Hristovog vojnika i Svetog krstasa. Papa Urban 2 u Klermonu(centralna Francuska) 1095 poziva na Prvi krstaski rat. Ademar biskup Lpija(prosao vitesku obuku) klekao je pred papu i zavetovao se da ce da udje u Jersualim. Papa ga je imenovao vodjom pohoda, a videvsi ovaj cin i ostali kleknuse i sami su se zavetovali. Narednih 8 meseci Urban je proputovao Francusku pozivajuci na krstaski rat i veliki broj vitezova se prijavio za borbu pod vodjstvom francuski,flandrijskih i normaniskih vitezova(neki od njih Rejmon od Tuluza, Rober od Normandije..). 5 viteskih armija krenulo je 1096 i sto kopnom sto morem stigli su u Carigrad. Vitezovi iako su poreklo bili iz razlicitih sredina, drustvenih statusa itd. svi su bili pogodjeni-zakonom o nasledjivanju i novim konceptom viteskog staleza. Ondasnji letopisci nam daju informacije i podatke samo o vodjama pricevskog porekla dok su nam vitezovi ostali potpuno anonimni(mozemo pomenuti istrazivanje Zorza Dibima o vitezovima poreklo iz centralne Francuske-braca Ongr). Titula viteza se u ovom periodu visoko kotirala. Medjusobno je povezivala pripadnike vise klase: Plemici-kastelani(mala grupa porodica straog bogastva i plemstva, mogli da imaju nezavizsnu upravu nad velikim oblastima,naredjuju, kaznjavaju, naplacuju porez..) i Vitezovi(sitni zemljoposednici podlozni vazalni obavezama ali izuzeti iz ostalih prava plemica-bili jedina vlast na svom ogranicenom prostoru). Osecala se snazna klasna povezanost –kao clanovi vojne elite, odvojeni od ostalih ljudi profesijom ranika. Drustvenim napretkom vitezovi su prolazili kroz ekonomsko opadanje(Sistem nasledjivanja). To dovodi do toga da se menja sistem nasledjivanja krajem 11 veka-obicaj da se posed celovito nasledi(jedna osoba). U vecini slucajeva naslednik najstariji sin-pravo primogeniture(braca Ongr-bratstvaposed nasledjuju svi muski rodjaci ali samo jedan upravlja koji je u vecini slucajeva najstariji sin(senior ) drugi (juvenes)). U ovom periodu broj vitezova se cak i smanjuje medjutim preokret nastaje(opsti ekonomski prekokret i nova pravila nasledjivanja). Titula miles se dodaval prezimenu i posle 1050 godine viteska titular postaje nasledna(prenosi se sa oca na sina) i na taj nacin ona postaje nova nasledna kasta-drustvo zatvoreno za nove i ograniceno na stare clanove. Do gore pomenute godine viteski stalez je bio otvoren i u njega je mogao uci svako ko obezbedi sredstva za to(konja,oklop i seljake da rade u odsustvu), medjutim sada je
viteza odrenjivalo rodjenje(poreklo) a ne bogastvo, stvoren je novi red. Viteski status postaje nasledan, a visa klasa feudalizovana(Engelska-feud se daje hijerarhija uspostavljena, centralna Francuska-alodijumi preovladavaju..). Medju kastelanima prijateljski odnosi davanjem zakletve-Plemic poseduje zemlju daleko od zamko koja se tesko brani, onda je daje kao feud obliznjem upravitelju zamka i tako se sklapaju prijateljstva. Vazalstvo je povezivalo viteza i kastelana a obojicu sa crkvom. U slucaju da se vitez zakelo upravitelju zamka on je morao da mu pruza ,,pomoc i savet,,. Pomoc je podrzaumevala ost- redovna vojna obaveza od 40 dana godisnje(u slucaju odbrane brani se dok se neprijatelj ne otera u slucaju napada 40 dana ali je to variralo od oblasti do oblasti…) i sevose (s-sesir, konjicka sluzba u kracim ekspedicijama i pratnji tj oraganizovni pljackaski ohod konjice na osvojenoj teritoriji). Ovo je sve postojalo skoro 200, 300 godina ali to je bila ,,javna,, duznost prema kralju a tek kasnije postaje ,,privatna,, duznost prema lokalno plemicu. ,,Savet,,- podrzaumeva da vazal posecuje plemicev dvor, razmatra sa njim politicke prilike, pomaze mu u sporovdjenju pravde, svedoci kod pisanja javnih dokumenata i da povremeno bude talac umesto plemica. Zazvurat vazal dobija zastitu sebe svoje porodice, kao i odrenjeni uticaj s raznemrno uticaju plemica. Vitez je mogao da dobija feude od vise plemica tako da je mogao prema nekim plemicima da bude neposlusan. Iako je bio potcinjen ta potcinjenost nije bila toliko stroga(ipak je on imao zemlju kao licnu svojinu sem feuda). U ovo vreme viteski feud-nekoliko jutara zemlje ili jedan mansus- zemlja koja je mogla da zadovolji potrebe domacinstva. Nekada je feud bio miln ili crkva i mogli su da se daju u podfeud drugim vitezovima nekoliko puta. Vitez 11 veka-sesoki gazda koji deli i dobre i lose stvari sa svojim seljacima(izbegavao poljoprivredna poslove, ukoliko nije imao sluzbenika sam je upravljao imanjem, njegova kuca bolje sagradjena i luksuzija od ostalih. Opadanje viteske populacije je zaustavljeno ali je njihvo broj ostao i dalje mali(hronicari 1 Krstakog rata preteruju sa procenama borja vojinka 100 000-ustvari relana velicina krstaske vojske bila je negde oko 29000 ljudi od cega 4000 vitezova sto je bila ogroman vojska za to vreme posto cak i nekoliko stotina vitezova je onda predstavljalo veliku vojsku). Decko koji se pripremao da postane vitez prolazio je obuku u domacinstvu gospodara svoga oca(u Francuskoj kada bi obuka bila gotova ceremonija proglasenja vitezova koja je izgleda imala religiozni karakter-u prisustvu svestenika i primenjivala se na sve drustvene klase dok nprm. u Nemackoj ta ceremonija bila je odredjena samo za kraljevske sinove). Sastojala se od bukvalno naoruzavanja novog viteza(mac mu je
obicno poklanjao njegov pokrovitelj). Vitez se u borbi kretao sporo(odbrambena oprema-kaciga,stit,veriznjaca, mac i koplje borbena). Vitez je prezirao luk i strelu(smtarali su da je takva borba kukavicka i luk je bio nezgrapan i neupotrebljiv za viteza). Cena bojnog konja(posebno se odgaja za borbu) i oklopa(oklop je bio deo porodicnog nasledstva) bila je dosta skupa sto je vitezu zadavalo probleme zbog toga sto je morao imati vise konja. Prihode vitez je dopunjavao ratnim plenom(u beznacajnim sukobima taj plen bi bila stoka ili konji dok vec u Prvom krstaskom ratu taj plen postaju plemeniti metali, u Prvom krstaskom ratu blago je pripadalo vitezu a namirnice pesadiji). Otkup takodje nacin zarade(vitez zarobi nekog plemica ili neku osobu tokom borbe ili opsade i familija je morala da plati odrenjenu svotu novca da bi ga vitez pustio). Takodje u 11 veku vitez je poceo da pored feuda koji je smatran platom za njegove usloge dobija novac za angaznovanje u vremenima sukoba(Viljem Osvajac je u svojoj vojci imao najamnicke vitezove, a vec 12 veka ova praksa je postal sve cesca). Rat je za viteza predsatvljao sport i zanimaciju. Posto nisu postojale nacionalne drzave(patriotizam itd) zamena za to bilo je hriscanstvo borba ,,U ime Boga,,(ovu ideju je osmislio papa Grgur 7 ideja ,,Svetog rata,, sto dovodi do krstaskih ratova, on je osmislio pokrete Boziji mir i Bozije pri mir ije i interesi crkve su stavljeni u prvi plan i tim interesima su sluzili vitezovi-vazali svetog Petra i time oni ce pre poslusati crkvu nego bilo koga drugog). Ovo je naravno smetalo plemicima kojima nije odgovoralo da crkva bude ispred njih(ovo malo spotacinje i pricu o borbi za investituru-Grugur obecao oprost grehova vitezovima koji su na njegovoj strain protiv Henrika 4).Urban 2 njegov naslednik nastavlja istim putem kao i njegov prethodinik. Urbanovo delovanje prevazislo je ocekivanja(on je mislio da skupi vojsku kojom ce pomoci vizantijskom vladaru Aleksiju Komninu protiv Turaka). Medjutim ogoromna zainteresovanost a i propovedanje o Jerusalimu kao nebeskom gradu(ne zna se da li je to Urban pominjao neki izvori kazu da jeste neki da nije) punom drustvenih i ekonomskih mogucnosti za vitezove-bilo je jasno da vitezovi zele krajnji cilj a to je osvajanje Jerusalima. Ovo je bilo vrlo privlacno za mladje sinove bez prava primogeniture(Ongrovi) takodje postojao je izvesni relegiozni podsticaj(oprastanje grehova, hodocasce-stariji oblik pokajanja-savremenici su nazivali Krstaski rat-hodocasce/putovanje u Svetu zemlju-lako je bilo ih ubediti da je neprihvatiljivo da Sveta mesta budu u rukama nevernika). ,,Narodni krstasi,, vojska koju su cinili desetina hiljada ljudi nad kojima ni crkva ni plemici nisu imali kontrolu njihove vodje bili su Petar Pustinjak i Vlater bez Pare-osiromaseni
nemacki riter. Uz mnoge uspute pogibije oni su promarsirali kroz sredju Evropu i Balkan i konacno su doziveli poraz u sukobu sa Turcima u jesen 1096 na putu za Nikeju. Za razliku od njih mars vitezova je bio krajnje ozbiljan 5 armija predovdjenih oblasnim princevima Francuske, Flandrije i normanske Italije stiglo je u Malu Aziju neosteceno i u punoj ratnoj spremi, dobro sandbeveno putem italijanskih trgovaca. Vrhunac trogodisnjeg marsa bio je juris na Jeruslaim 15 jula 1099 godine. Za ovaj uspeh iako su ostali u principu anonimni najsazluzniji bili su vitezovi. Vitez postaje krstas nakon sabora u Klermon, krst prisiven na odecu vidljiv znak njegovog posvecenja i on gotovo dobija svetacki status(on priznaje crkveni sud i postaje odrenjena vrsta privremenog svestenika, crkva u njegovom odsustvu stiti njega i njegovu porodicu oslobadja ga poreza.. Krstaska vojska je kao sto smo vec rekli za taj period bila ogromna a uz vojsku imali smo i hodocasnike ukljucujuci zene i decu. Organizacija i finasije vojske bili su improviznovani. Vodja Ademar on se licno borio i tako obezbedio jednistvo svih 5 vojski ali nije bio general. Nije postojao glavni stab, svaki princ sam predvodi svoju vosjku. Vitez se u principu borio sam iako je bilo slucajeva da se bore u manjim grupama.Medju vodjama vladao je razdor od pocetka do kraja rata. Glavni problem je bio da li ce ga gradom vlada Crkva ili jedna od kraljeva. Ipak nacelno su uspeli u kriticnim momentima da se dogovore a i vitezovi su bili discipilnovani. Plemici i vitezovi zalagali su zemljeu da bi dobili oklop i namirnice. Cak su bili prodavani alodijumi cesto crkvi radi dolazenja do novca. Vitezovi su najcesce obezbedjivali konje i opremu sami ali bilo je slucajeva kad su i plemici to radili za pojedine vitezovi. Vitezovi su prilikom prelaska Antitaura imali problema sa teskim oklopom. Vodje su jednim delom obezbedjivale namirnice i prevoz, takodje su ako lokalno stanovistvo mesta pored kog su prolazili nije htelo da im proda namirnice oni su se okretali nabavcitj pljacki. Kada su stigli u Svetu zemlju krstasi su sovje potrebe zadovoljavali posiljkama koje su stizale sa mora(djenovljani i engelzi). Prvi krstaski rat doneo je nekoliko vojnih i tehnoloskih novina. Velike borbe bile su od malog znacaja. Borbe: 2 sa Kilidz Arslanom blizu Nikeje i kod Dorileuma, odbili su pomocne snage Ridvana i Kerboge, omeli egipatsku vojsku kod Askalona,odupirali su se napadu iz opkoljenog granizona u Antiohiji i polako su dovodili Prvi krstaski rat do njegovog kraja.Opsada najvaznija-uvek krstasi bili u losijem polozaju uspesne opsade Antiohije,Nikeje i Jerusalima i par manjih opsada. Krstasi su se na otvorenom polju organizovali u red pesadije i red vitezov-napadali naizmenicno. U bici s
Kerbogom 6 strojeva u 2 reda pesadija napred vitezovi pozadi. Muslimanikonjanica dosta dobro koriste luk i strele, napadaju iz zasede(faktor iznenadjenja slabi u borbi prsa u prsa, krstasi su dosta cenili muslimane kao ratnike). Prilikom opsade krstasi koriste sve poznate evropske tehnike:blokada,izgladnjavanje do predaje, sprave za opsadu,veranje(lestve kojima se penju na utvrdjene zidine), lukavstvo i podmicivanje. Dugotrajne opsade su cak vise smetale krstasima nego muslimanima u gradovima. Glavni razlozi toga jesu nedovoljno namrinica hrane i vode(primeri kanibalizma kod krstasa u nedostatku hrane). Sprave za opsadu:ovan,katapult,balista(sprava za bacanje kamenja), drvena kula za napad na zidove. Sprave pravljene na licu mesta, cesto dosta toga vec spremno. Opsada Antiohije tekla veoma sporo krstasi napadali(kule za napad) i tek potplacivanjem muslimanskog komandata koji im je otvorio kapiju zazeli grad(kao fora pojavio se Isus i naredio da se otovore vrata). Zazuzimanje gradova opsadom zasluga tehnike ali i same motivacije vitezova. Zazuzeci Jerusalima: u pocetku nisu imali dovoljno materijala ni orudja za opsadu, nakon toga salju ljude za Jafu gde od djenovljana dobijaju materijal i pocinju da rade na pravljenju sprava. Ujutru 14 jula napad na Jerusalim otopceo u pocetku lose po krstase, u zoru sledeceg dana napad obnovljen i dalje je lose islo po krstase medjutim vitezovi su bili ti koji su ohrabrili krstase da napadnu i oni su uspeli. Litold flamanski vitez iz Turnea prvi krstas koji je stupio na zid, kapije su se otvorile i krstasi ulaze u grad. Sve hornike tog doba opisuju stravican pokolj koji je nakon toga usledeo, krstasi nisu stedeli nikoga. U Solomonovom hramu se kaze da je krv bila do clanaka. Ceo ovaj krstaski pohod krstasi su bili veoma surovi(na kolac glave, komadanje tela..) medjutim to nije bilo zbog toga sto sui m protivnici bili muslimani vec zato sto je to bilo normalno tada u evropskom ratovanju i nastavilo se u sledecim vekovima. Vitezovi su nameravali da se nasele na Svetoj zemlji medjutim samo mali broj njih je ostao i to u vidu garnizonih vojnika. Neke krstaske vodje uzele su titule kraljeva. Ali vecina prezivelih vitezova se vratilo svojim kucama. Istorija kasnijih krstaskih ratova bila je u sustini prica o naporima da se odrze i ojacaju ti garnizoni(u tome glavnu ulogu imali viteski redovi). Iako u modernoj istoriji krstaki ratovi se osudjuju ova avantura dosta je prosirila vidike prosecnog vitez(stupio je u kontakte sa drugim vitezovima,povezivanje evropske elite i polako razijanje nacionalnog osecanja sklonost ka putovanju luksuzu i najvaznije Prvi krstaski rat je dao nemerljiv doprinos ideji kavaljerstva i hristijanizaciji viteskog staleza)
Dzon Bagnel Bjuri - ,,Varvarska invazija na Evropu,, Razlikujemo 2 vrste Germana Istocne i Zapadne Germane. Praspostojbina svih Germana jeste teritorija juzne Skandinavije , Danske i teritorija izmedju reka Labe i Odre. Zapadni Germani koji su bili izmedju reka Labe i Odre krenuli su polako da se krecu ka Rajni i istisnuli su Keltsko stanovnistvo i oko 200-te godine p.n.e. su ga potisnuli skroz do Rajne i posle 100-te godine p.n.e. su probali da upadnu u Galiju ali im je Cezar preprecio put. Tada se njihova granica ustanila na Rajni koja ce biti granica izmedju Rimskog i Germanskog sveta do 5 stoleca. Dakle da zakljucimo stanovnistvo koje se iz prvobitnog stanista(Laba i Odra) prosirilo preko Zapadne Nemacke su Zapadni Germani. Istocni Germani su krenuli preko Labe i kretali su se prema istoku i stigli su Visle i sa obale Visle dosli su na obale Crnog mora. Istocni Germani su: Goti, Vandali, Langobardi, Gepidi i Burgundi. Zapadni Germani su: Alamani(predeo oko gornje Rajne),Franci(predeo oko donje Rajne), Saksonci(predeo oko reke Labe i planine Harc), Frizi(izmedju Saksonaca i Franaka) i Tirizani(juzno od Saksonaca). Negde do 2 veka nove ere udruzili su se u velike plemenske saveze. Kada je Cezar pisao o njima konkretno Zapadni Germani su bili lovci, ali 150 godina kasnije kada je Tacit pisao o njima Zapadni Germani su se okrenuli zemljoradnji. Zapadni Germani su bili u stalnom kontaktu sa Rimskom civilizacijom, a nisi mogli nigde da se krecu posto su legije cuvale granicu na Rajni i morali su da se okrenu poljoprivredi. Dok su za razliku od njih Istocni Germani imali samo druge varvare za svoje susede i mogli su stalno da se krecu i zbog toga su ostali su na nizem stupnju razvoja od Zapadnih Germana. Zapadni Germani su bili odvojeni velikim sumama i nikako nisu mogli da naprave politicko jedinstvo. Ali kada su se okrenuli poljoprivredi poceli su da isusuju mocvare, da seku sume i pocinje politicko okuljanje i tako su Zapadni Germani osnovali svoje saveze. U svakoj Germanskoj drzavi postojala je skupstina slobodnih ljudi koja je mogla da bira ili kralja ili grafa. Morala je da postoji jedna kraljevska porodica(boznaskog porekla) koja bi davala kralja ako to narod izabere(po smrti kralja skupstina ponovo zaseda i ako narod hoce da izabere kralja morao je da ga bira iz te porodice). Ako pleme nema kralja moralo je da ima izvrsioca kraljevske vlasti tj grafa koji je mogao biti bilo koji slobodan covek. Ni vlast kralja ni grafa nije nasledna tako da fakticki narod bira da li hoce kralja ili grafa. Istocni Goti su 214 pomerili i dosli do Crnog mora(pomernjem Gota nastaje
podela na Ostrogote i Vizigote). 235 osvajaju neke grcke gradove na obali Crnog mora. 247 pocinju prvi zabelezeni napadi Gota na Rimskog carstvo. 251 su porazili Rimsku vojsku kod usca Dunava u Crno more i ubili imperatora Decija. 269 Goti su pretrpeli strasan poraz kod Nisa od strane Klaudija koji je posle ovoga dobija nadimak Gotski(pobio ih oko 50 000). Oni su posle poraza vracaju preko Dunava i jedno vreme nisu ugrozavali rimske teritorije osim Dakije. Vizigoti su krenuli da upadaju u Dakiju i ona je potpala pod njihovu vlasti i pretpostavlja se da je Kladujev naslednik Aurelijan povukao iz Dakije rimske zvanicnike i granizone i granica izmedju German i Rimljana je na Dunavu. Konstatin Veliki je Vizigote naselio kao federate carstva 324 i priznao im je status saveznika i imali su benificije(davao im cika Konstatin pare). Rimsko carstvo je imalo neuporedivo vise stanovnika od svih Germana zajedno(u doba Trajana imalo od 70 do 80 milona ljudi). Pod Konstatinom broj opao na 50 do 60 miliona ljudi. Rimljani su mogli da pozovu vojsku od oko 600 do 650 hiljada ljudi. Razlog malog broja vojnika je taj sto je stanovnistvo Rima postalo nesposobno za borbu zbog vekova provedenih u miru i Rimljani su bukvalno mogli da regrtuju samo vojnike iz pogranicnih oblasti(Ilirik od velike vaznosti-mnogoljudna provnicija i dobri vojnici). Rimska vojska je popunjavana od 4 kategorije regruta: sinovi vojnika(sluzba nasledna), koloni, varvarski naseljenici i avanturisti. Upravo zbog rimske vojne nespobobnosti Germani su mogli da dobro rasparcaju carstvo(bili su primani u rimsku vojsku na veoma visoke polozaje). Cak i najveci germanski narodi nisu prevazilazli broj od 70 ili 90 hiljada ljudi sto znaci da su maksimalno vojnika mogli imati oko 25 do 30 hiljada ljudi. Medjutim Rimska granica je bila veoma velika i siroka a i znacajne snage su bile na istoku zbog Persijanaca tako da ce se ispostaviti da je ovaj broj sasvim dovoljan. Ostrogotski kralj Ermanarik je sredinom 4 veka uspeo u jednom trenutku da organizuje Ostrogotsko carstvo koje se prostiralo od Baltika do Crnog mora sve dok Huni nisu dosli. Huni su bitni posto su pokrenuli tu celu lavinu naroda. Oni su se pod imenom Huni pojavili tokom Valensove vladavine zapadno od Kaspijskog jezera. Oni su ziveli u Azijskim stepama medjutim tamo je doslo do jacanja naroda Zu-Zu(z-zaba) i zbog njih Huni sredinom 4 veka krecu ka zapadu. Njihovo ime je na kineskom znacilo ,,obican rob,, . Vulfila nije bio Got on je rodjen u Kapdokijskoj porodici medjutim odgajan je kao Got i imao je gotskog ime. On je poslat kao taoc u Konstatinopolj gde je potpao pod uticaj arijanskih hriscana.
Jevsevije iz Nikomedije ga je rukopolozio za djakona i poslao ga da siri hriscanstvo kod Gota. On je otisao sa namerom da sve Gote preobrati u hriscanstvo. On je prvo propovedao u Dakiji gde je dosta ljudi uspeo da preobrati. Medjutim Gotski paganski prvaci Atanarik i Fritrigern nisu prihvatili ovo i oterali su Vulfilu i njegove podanke. Nakon ovoga Konstatin je Vulfilu i njegove podanike naselio u Meziju i bili su poznati pod nazivom Mali Goti. On je tvorac gotskog alfabeta(miks gotskih runa i grckog alfabeta) i prvi je preveo bibliju na gotski jezik. Huni su 372 provalili u Evropu i porazili su Alane i oterali su ih do Rajne(tamo ce i ostati do 406). Privreo je kraju Ostrogotsko carstvo pod Ermanarikom koji je zbog ovoga izvrsio samoubistvo a sin mu je poginuo u bici. Sledeci na redu su bili Vizigoti, Atanarik se prebacio na Djestar i pokusao je da se suprostavi Hunima medjutim pretrpeo je poraz i izgubio je zivot. Videvsi u kakvim se govnima nalaze Vizigoti su dosli na gotsko-rimsku granicu i zatrazili su od cara da ih pusti na svoju teritoriju. Carevi su tada bili Valentinijan 1 i Valens. Kada su Vizigoti posali poslanstvo Valens se nalazio u Antiohiji i oni nisu mogli da im odogovre i najkracem roku(tj nisu imali pojma kako toliki narod da nasele toliki narod). Valens je ipak dozvolio da oni predju 376 na teritoriju Rimskog carstva misleci da ce nekako uspeti da ih integrisu u carstvo i romanizuju. Po ugovru su drzali zemlju za koju nisu placali porez i trebali su da dobijaju benificije u vidu zita. Oni su bili smesteni u Trakiji na granici sa Dunavom. Rimski cinovnici su poceli da ih ugnjetavaju i izbio je ustanak koji je trajao 2 godine. I na kraju je Valens sakupio veliku vojsku i 378 vojske krenuo na njih. Njegov sinovac Gracijan mu je porucio da ga saceka dok stigne sa legijama sa zapada. Medjutim zeljan dokazivanja Valens je krenuo sam na Gote i pretrpeo strasan poraz 378 godine kod Hadrijanopolja a i sam je poginuo. Ova bitka predstavlja prekretinicu u istoriji Rimskog carstva (istoricar Amijan Marcelin je opisao bitku). Gracijan je uvedeo da je situacija veoma zajebana i za cara istocnog carstva je postavio Teodosija Spanskog(koji se vec pokazao kao dobar komandat u Britaniji). On je shvatio da nema dovoljno vojske da se suprostavi Gotima u bici. On je vodio pregovore sa Gotima i sklopio je dogovor sa njimq 382 tek po smrti Fritigerna koji se protivio sporazumu sa Rimom. Prema ugovoru Goti ne placaju porez, imaju privilegije, imali su status polu-nezavisnog stanovistva). Gracijana je na zapadu nasledio Valentinijan 2 koga je ubio izvesni Evgenije, i Teodosije je morao da krene protiv njega i pozvao je Gote kao svoje federate u pomoc. Goti su se sakupili na skupstini i vecali su sta da rade. Postojale su dve struje: jedna koju je predvodio Fravita koja
je bila za to da se podrzi Teodosije i Eriulf koji je smatrao da Goti vise nemaju obaveza prema Rimljanima. Sukob je otisao toliko daleko da je Fravita ubio Eriulfa i Goti su ucestovavli su u pohod u kome je Teodosije uspeo da porazi Evgenija i poslednji put ujedini Rimsko carstvo ali ubrzo nakon toga je umro 395. Jedan od njegovih najblizih saradnika u tom pohodu bio je Stilihon koji je po ocu bio Vandal i stupio je u rimsku sluzbu. Teodosije ga je ozenio svojom sestrom Serenom i postavio ga je za tutora zapadnog cara Honorija. On je nosio titulu magistra milituma titula kojom je on kontrolisao celo vojno ustrojstvo tog dela carstva(u Rimskom carstvu bile su odvojene civilna i vojna uprava, kod vojne uprave imamo titulu magister militum-na istoku ih je bilo 5, na zapadu 2(za pesadiju i konjicu) a kasnije je ostao samo magister ultrijske milicije, tj magister obe vojske tako da je Stilihon kontolisao celu vojsku zapadnog carstva i ovu titulu ce nositi do svoje smrti). U Trakiji u ovo vreme su Vizogoti odlucili da izaberu kralja iz porodice Balta, Alarika 395 godine(Fritrigern je bio samo predvodnik gaua(gau je neka vrsta skupine Germana) a ne kralj). Najznaciajnija licnost na istocnom dvoru je bio Rufin koji je bio perfekt Istoka. Alarik cim je proglasen za kralja poceo je da pljacka oblasti Trakije, Mezije i Makedonije i spustio se do Grcke gde je opljackao Pirej, medjutim nije zauzeo Atinu i opljac kao je hram u Eleusini(kraj Eleusinsikih misterija). Presao je zatim na Peloponez gde je uspeo da zauzme sve bitnije i vece gradove. Ovo se sve desavalo tokom 395/6. Ni zapadni ni istocni dvor nije se zanimao time posto su bili u sukobu oko provnicije Ilirik(koja se prostirala grubo receno od Drine do Trakije). Problem je bio kome je to pripadalo. Ranije je to pripadalo Zapadu, ali je Teodosije to pred smrti ostavio Istoku i celokupna Stilihonova karijera se svodila da vrati Ilirik pod zapadni dvor. Stilihon se iskrcao na Peloponez 397 i navodno je doslo do nekih bitaka sa Alarikom ali ga je pustio da prodje u Tesaliju. U medjuvremenu se istocni dvor sporazumeo sa Alarikom i on je postao magister militum Ilirika. Stilihon je vracao neke vojnike na istok(ostali jos od Teodosijevog pohoda tu) sa njim su krenule i Stilihonove jednice, kao i gotski zapovednik Gajna. I taman kada je Stilihon dosao do Alarika sa kojim je trebao da se sukobi stiglo mu je pismo od istocnog dvora da one vojnike vrati do Konstantinopolja i on je tamo posalo vojnke na celu sa Gajnom. I cim su dosli u Konstantinopolj tamo su pred njih izjahali Arkadije i Rufin, ondak su Gajna i njegovi ljudi su ubili Rufina. Nakon smrti Rufina evnuh Evtropije postao je jedno vreme glavni baja u Konstantinopolju. Ovo se dogadjalo za vreme Alarikovog pohoda u Grcku. Gajna je pokusao da bude na Istoku ono sto
je bio Stilihon(a verovatno su bili i u nekoj vrsti dogovora) na zapadu medjutim antigermanska stranaka je pobedila i Gajna se veoma kratko odrzao. Alarik je sve ovo vreme bio nezadovoljan svojim polozajem i odlucio je da se okrene protiv zapadnog dvora i upada u Italiju 401.Iste godine zauzima Akvileju i venetske gradove i dosao je skroz do Milana koje je uspeo da opsedne. On je verovatno radio u saveznistvu sa Germanom Radagajsom(predvodnik Germana koji su ziveli iznad Dunava, iznad Recija) koji je takodje 401 upao preko Recije u Italiju. Stilihon je krenuo prvo na Radagajsa koga je prvo porazio, onda je cuo za opsadu Milana i uspeo je da je digne, Alarik je zatim krenuo da se povlaci na zapad i dolazi do bitke kod Polencije na Uskrs 402 u kojoj je pobedio Stilihon, medjutim nije uspeo da skroz iskoristi svoju pobedu(samo je naterao Alarika da se povuce), i zakljucio je dogovor sa Alarikom da se naseli u Epiru. Medjutim Alarik se samo povukao negde do granice Istre i Dalamcije. Sledece godine 403 Alarik je opet odlucio da napadne i ponovo biva porazen od strane Stilihona kod Verone. Nazalost Stilihon opet nije uspeo da iskoristi svoju pobedu i Alarik se povlaci u Epir i tamo je nastavio da vrsi sluzbu magistra militiuma i sve do Stilihonove smrti on nije pravio probleme. Stilihon je ponovo odbio Radagajsa 405 tj taktikom izglandnjivanja kod Fiezole(ja mislim da je to danasnja Firenca). Stilihon se nakon ovoga nalazio u Italiji,(car je premestio prestonicu u Ravenu posto je bilo lako branjiva). Arkadije umire maja 408, Stilihon je nameravao da ode na istok da osigura pravo Arkadijevog sina Teodosija 2(u kome je vec bilo germanske krvi zbog keve). Stigle su Stilihonu vesti da je Alarik mrtav koje su bile netacne i on je odlozio pohod. Stvaralo se veoma negativno raspolozenje o Stilihonu(mislilo se da Stilihon hoce da napravi neku vrstu treceg carstva za svog sina u Iliriku). On je potpuno zanemario proboj Germana 406. Stilihon povlaci vojsku i sa Rajanske i sa Britanske granice kako bi oni bili blizi caru u Italiju. I tako preko nebranjene rajanske granice 406 prelaze 4 naroda: Vanadali(Hazdinzi i Silinzi- 2 potpuno odvojena naroda), Alani i Svevi( Svevi su zapadni Germani, Hazdinzi i Silinzi istocni). Oni prelaze Rajnu i krecu da pljacaku okolo i Alemani su uspeli da zauzmu teritoriju sa obe strane reke, a pri uscu su Salijski Franci drzali odredjene teritorije. Stilihon nije nista posebno uradio povodom ovoga, cekao je svoj pohod na Istok. Medjutim protiv Stilihona je bila skovana zavera. Car je putovao do Ticinuma i tamo su ga nasli i pobili sve najvise zvanicnike careve pratnje(ukljucujuci i italijanskog i galskog perfekta). Stilihon je bio zubnjen i nije hteo da napadne posto car nije bio ubijen i da to nije bio prevrat. Zatim je bio
pozvan u Ravenu na konsultacije sa carom gde je bio prvo bio zarobljen a nakon toga pogubljen 22 avgusta . Covek koji ga je pogubio zvao se Heraklijan i postao je komes Afrike. Vizigot Sar blizak Stilihonov saradnik je hteo da se umesa i da oslobodi Stilihona ali mu ovaj to nije dozovlio. Olimpije je bio glavni vodja ove zavere. Malo pre Stilihonove smrti Alarik se pobunio i otisao je u Norik i tamo je cekao sa svojim vojnicima. On je znao za probleme carstva(proboj 406), a u medjuvremenu se u Britaniji izvesni Konstantin proglasio za cara i prebacio se u Galiju gde je izvesno vreme uspesno branio galo-rimsko stanovnistvo od varvara. Alarik je trazio od Honorija(zapadnog dela) da mu isplati 4000 funti zlata da ne bi istupio u borbu protiv carstva i Stilihon je nagovorio Honorija da ovo prihvati. Kada je doslo do Stilihonovog ubistva doslo je i do ubijanja porodica germanskih najamnika koji su ziveli u Italiji. Tako su Germani popizdeli i presli kod Alarika i njegova vojska je postala veca za kako se navodi cak 30 hiljada ljudi. Alarik se supstio u Italiju i opustosio je delove Etrurije i Toskane i krenuo je da opseda Rim 408. Dosta dugo ga je drzao u opsadi i izgledalo je da ce Rim da padne ali ipak je senat predlozio mir po kome mu je dao nenormalne kolicine bogastva samo kako bi se povukao.Do mira je doslo i Alarik je nastavio na sever do Etrurije, usao je u pregovore sa Honorijem ali nije doslo do uspeha pa je opet opseo Rim 409, ali tada nije dugo ostao zato sto je tada postavio svog cara Atala koji se bas nije pokazao korisnim. Ponovo je krenuo u pregovore i izgledalo je da ce doci do sporazuma medjutim tada se umesao Sar koji je napao Alarikov logor,a ovaj je pretopstavio da je Sar to radio u dogovoru sa Honorijem. 410 godine zbog toga je ponovo opseo Rim, 24 avgusta je usao, 3 dana je trajalo pljacaknje grada, crkve su bili postedjene i zarobio je carevu sestru Galu Placidiju. Alarik je zatim krenuo na jug osvojio je Nolu i Kapu ali ne i Napulj. Njegov konacni cilj je bio da predje u Afriku posto je Afrika snadbevala Italiju zitom. Medjutim on umire na jugu Italije(promenilu su recno korito reke Busento zbog toga sto je on tamo sahranjen sa velikim kolicinama blaga,, svi koji su ucestovali u sahranjivanju Alarika bili su pogubljeni). Alarika je nasledio njegov zet Ataulf koji mu je bio saradnik tokom predjasnjih pohoda. On je u pocetku bio anti-rimski nastrojen(cak je imao misljenje da rimsko carstvo zameni gotskim). Medjutim videvsi kako su Goti neorganizovani i da nema sanse da naslede rimske tradicije i adiministraciju i odlicio je da postane zastitnik Rimskog carstva. On je krenuo na sever i opustosio je sve usput i uspeo je da predje 412 u Galiju i osvojio je Narbon,Tuluzu i Bordo u Akvitaniji i potom se ozenio 414 Galom Placidijom u Narbonu. Njegova situacija
pocela je da se komplikuje kada je magister militum Konstancije bio poslat od strane zapadnog carstva da brodovima blokira Septimaniju(Azurna obala) i tako je prepercio Ataulfu put da se vrati. Ataulf zatim prelazi u Spaniju. Presao je Pirineje i dosao je u Barselonu gde mu je Gala Placidija rodila sina koji je umro 415, a ubrzo i Ataulfa ubija sluga iz osvete. Ataulfa je nasledio Sigerik cija je vladavina trajala samo nedelju dana i posle njega na presto dolazi Valija. Valija je imao plan da predje u Afriku skupio je brodove ali su potpnuli i to je uzeo kao nepovoljan znak. Zatim on stupa u kontak sa Konstancijem i dogovaraju se da Valija vrati Galu Placidiju caru i da ocisti Spaniju od varvara(onih iz 406), a zauzvrat Rimljani su mu dali odrenjene garancije i odrednjene kolicine zita i zlata. On je tom poslu pristupio odmah na pocetku svoje vladavine i brzo je postizao uspehe, ali pre toga moramo znati kako su se varvari iz 406 rasporedili u Spaniji: Silinzi su bili u Betici, Hazdinzi su bili u Galiciji zajedno sa Svevima, a Alani u bili u Luzitaniji(otprilike danasnji Portugal), a dve rimske provnicije koje varvari nisu naselili bile su Tarakonska i Kartaginska Spanija. Valija je prvo krenuo da ratuje protiv Silinga koje je izgleda u potpunosti istrebio. Nakon toga su preostali varvali videci da nema sale sa carstvom poslali zahteve carstvu za dobijanje statusa federata. Pravo je priznato samo Hazdinzima i Svevima, a Alanima i Silinzima nije. Posle Silinga bili su pokoreni i Alani. 418 Valija se vraca na Pirinije i prelazi iste, a postize sporazum sa Konstacijem i carstvom da mu predaju provinciju Akvitaniju Sekundu(od Garone do Loare) i da tu imaju pravo da osnuju svoju federatsku kraljevinu podloznu Rimu. Ostaci Alana su pobegli kod Hazdinga(kralj Gunderik se proglasio za kralja Vandala i Alana). Hazdinzi i Svevi su se non-stop sukobljavali na severozapadu Spanije. I Hazdinzi bi ocigledno pokorili Sveve da se nije umesao izvesni Asterije rimski cinvnik i vojskovodja koji je potpuno porazio Vandale kod Dakare(neverovatan pokolj Vandala). Nakon toga Hazdinzi krecu na jug i u Betici su naneli poraz Rimljaninu Kastimu(ovog izdali neki gotski federati). Hazdinzi su se nakon ovoga naselili u Betici 422 godine. Honorije je 421 Konsatncija proglasio za savladara. Honorije umire 423(nije imao dece), Konstancije je umro jos pre njega, presto prelazi u ruke Valentinijana 3 koji je bio sin Gale Placidije i Konstancija. Gala Placidija se sa sve decom nalazila u Konstantinopolju, sto je razlog sto su preziveli. Na zapadu se za cara proglasio Jovan na cijoj strani je bio Aecije, dok je Bonifacije bio na strain Gale Placidije. Ovo se sve desavalo 423 godine. Aecije je otisao kod hunskog kralja Rugile da trazi vojsku, ali dok se vratio carska vojska se vec iskrcala u Italiju i krunisanje
Valentinijana 3 425 godine bilo je obavljeno. Aecije se vratio sa Hunima,ali medjutim nije uspeo da izdejstvuje da bude proglasen za magistra milituma. Bonifacije je poceo da se previse osamostaljuje u Africi(zloupotrebljavao je svoj polozaj, stupao je u kontakte sa mnogim episkopima cak i sa Svetim Avgustinom), tako da je doslo do raskida izmedju njega i Gale Placidije. Gala salje u period od 425 do 427 vojsku u Afriku sa 3 zapovednika koja je pretprela poraz.Medjutim 427 Placidija salje Sigisvulta koji je uspoe da osvoji Hipon i da porazi Bonifacija. Ovaj(Bonifacije) se onda setio da pozove Vandala u Afriku. Oni Hazdinzi iz Betike, Bonifacijevim brodovima prelaze u Afriku 429. Nastao je opsti haos posto Vandali nikog nisu stedeli. Opljackali su marvetnaske teritorije i stigli do Numidije. Mavari su sada posebno postal opasni, a i zgleda da su se pobunili i donatisti(Crkva ih je smatrala za jeretike). Bonifacije je skontao da je napravio glupost i pobegao je kod Gale Placidije u Italiju(prethodno se izmirio sa njom). Vandali su u Africi zauzeli sve gradove osim Kartagine i Sirpe mada ce i one pasti 439 godine. 432 Aecije je pored toga sto je bio magister militum bio je i konzul. I tada ga je Gala Placidija uskratila zvanja konzula. Zbog toga dolazi do sukoba kod Riminija Bonifacija i Aecija(Bonifacije je pobedio u bici i smrtno je bio ranjen, zbog toga je i umro). Aecije je opet pobegao kod Huna(vratio se u Rim pod nejasnim okolnostim 434, Bonifacije je u medjuvremenu umro. Naredne godine 435 uspesno je zakljucen mir sa Gizerikom(Aecije igrao bitnu ulogu). Gizerik je zadrzao dve marvetnaske provnicije(dalje od Italije), a carstvo je zadrzalo africke provnicije. Ovaj dogovor nije obavezivao Gizerika posto Rimljani nisu imali nikakve snage u Africi sem gradova koji su im ostali verni. Tada je nastalo jos sranja-Vizigotski kralj Teodorik je napadao Galiju. Narbonu je opseo,medjutim izvesni Litorije je uspeo da digne opsadu 436 i cak je porazio Vizigote ispred njihove prestonice Tuluze. Ali su Vizigoti uspeli nekako da se reorganizuju i naneli su Rimljanima poraz, galski pretorijanski perfekt Avit uspeo je da ubedi Teodorika da zakljuci mir sa Rimom. Tada su se pobunili i Burgundi(prestonica Vorms), koji su ziveli uz Rajnu(upadali na Rimsku teritoriju). Aecije je zamolio Hune da rese ovaj problem sto su ovi i ucinili, upali su na Burgudsku teritoriji i pobili su vise od 20 hiljada ljudi i to je postalo izvor za Ep o Nibelunzima. Gizerik je shvatio da se Afrika mora drzati jakom flotom tako da je poceo da gradi istu, napao je Siciliju 440, opseo je Palermo ali nije uspeo da ga zauzme. Onda je istocni car Teodosije 2, je poslao svog zapovednika Aspara koji nije usepo da nanese poraz Vandalima u pomorskoj bici. 441/2 dolazi do pregovra zapadnog dvora i Gizerika, mir je bio
zakljucen 442 dolazi do zamena provnicija carstvo- 2 Marvetanske idu carstvu a, Prokonzularna Afrika i Numidija Gizeriku i ugvoren je brak izmedju Hunerika Gizerikovog sina i cerke Valentinijana 3 Evdokije. Valentinijan 3 je imao i sestru Justu Grantu Honoriju koja ce u dogadjajima koji slede odigrati bitnu ulogu. Huni su imalo glavno uporiste izmedju Tisa i Dunava, ovladali su i prosotorima Dakije i Panonije. Oni su se umnogome germanizovali(pogotovo vladarksa porodice) zato sto su njihovi Germanski podanici bili na mnogo vecem stupnju razvoja od njih. O tome govore i njhova imena- kralj Huna se zvao Rugila i bio je prijatelj sa Aecijem i imao je brata Munzuka cija su deca bila Atila i Bleda koje je Rugila posto nije imao dece posle Munzukove smrti usvojio. Honorija je odlucila da skuje zaveru sa komornikom Evgenijem protiv Valentinijana 3(verovatno su bili i u ljubavnoj vezi). Medjtuim zavera je bila otkrivena Evgenije je bio ubijen, a Honorija je bila prinudjena da se veri za bogatog senator Flavija Basa Herkulana. Honorija je preko svojih ljudi poslala prsten i pismo Atili u kojem ga molidobio da dodje Evropu i spreci ovaj i da ponudu je uzmebraka(iako u zastitu. Atila je upismo prsten 450 u godine i protumacio je brak ovo kao ona to pismui nigde ne pominje) i razglasio je da dolazi da izbavi svoju nevestu kao i da polaze pravo na polovinu Valentinijanovih poseda kao miraz. 451 Atila upada u Galiju, on je potpuno opljackao Mec i Trir, onda je nastavio ka zapadu i stigao je sve do Orleana. Vizigoti su se u pocektu drzali po strani ali je Avit, ubedio Teodorika da se prikljuce ratu protiv Atile na strani Rima( Huni su bili u dobrim odnosima sa Vandalima, Gizerik je Teodorikovoj cerki, a Hunerikovoj zeni odsekao nos i usi i poslao je Teodoriku sto dovodi do vecitog neprijateljstva Vandala i Vizigota). Aecije je zajedno sa svojom vosjku i saveznicima Vizigotima marsirao do Orleana i postoje 3 teorije sta se dogodilo: prva da su Huni opseli grad, a da je Aecije digao opsadu, druga da su Huni upali u grad i da je tada Aecije stigao i proterao ih i treca koja je najlogicnija da je Aecije blagovremeno stigao do Orleana i da Huni nisu uspeli da se priblize gradu i da su krenuli da se povalce. Atila je stigao do grada Troa i Aecije ga je pratio i severno od njega(od grada) doslo je do bitke, koja se pogresno naziva bitkom na Katalunskim poljima(to uopste nije bilo blizu Salona(ssaran), nego je bilo na mesta Lokus Maurijakus). Aecije je pobedio Atilu mada ta bitka nije bila toliko odsudna koliko se generalno predstavlja(ona je vise bila strateska pobeda za Aecija, nego sto je sama po sebi puno nastetila Atili). Torismund sin kralja Teodorika(koji je inace poginuo u bici) je hteo da napadne
Atilini tabor, ali mu Aecije nije dozvolio posto je zeleo da ostavi Hune u kakvom takvom stanju da bi posle mogao da koristi njihove najamnicke usluge. Atili je prakticno bilo dozvoljeno da se povuce ka Panoniji i Atila je vec sledece godine 452 upao u Italiju gde je razorio grad Akvileju, nije srusio Veronu i Paviju mada ih je temeljno opljackao dok su Milano i Ticinum morali da plate odstetu. Prema tradiciji episkop Lav je dosao da pregovara sa Atilom. Lav je imao podrsku nebeskih sila(apostoli Petar i Pavle su se pojavili pred Atilom i zaplasili su ga tako da je hunski vladar odustao od daljeg italijanskog pohoda i glavnog cilja osvajanja Rima). Pak relano je da je u Atilinoj vojsci izbila epidemija i zalihe su im bile su na izdisaju. Huni su onda odlucili da se povuku i da se kasnije obracunaju sa Italijom i povlace se u Panoniju. Atila umire 453 godin. Nakon njegove smrti Hunskog carstvo se vrlo brzo raspalo, posto Atilini sinovi nisu uspeli da se dogovre oko vlasti, a i bili su nedovoljno mocni da odrze toliko skupinu naroda na okupu. Vec 454 dolazi do bitke na reci Nedao(ne zna se njena tacna lokacije), u kome su potcinjeni germanski narodi u potpunosti porazili Hune, a kao prva licnost pobune navodi se kralj Gepida Ardarik. Nakon ovoga Gepidi se naseljavaju u Dakiju kao federati, Ostrogoti odlaze u Panoniju gde takodje dobijaju status federate, a Heruli su se naselili izmedju njih. Aecije biva licno ubijen 454 od strane Valentinijan, a Valentinijana ubijaju vec sledece godine. Cim je Valentinijan ubije Gizerk se pobunio posto je video da nema nista od braka Hunerika i Evdokije. I shvatio je da ce tada rimski svet potresti katastrofa. On krece ka Italiji, a za to vreme je u Rimu odredjeni senator Petronije Maksim proglasen za cara. 455 Gizerik je stigao do Rima usao u njega i potpuno ga opljackao, unistavajuci veliki deo kulturnog nasledja grada i pobivsi veliki broj stanovnika. Nakon toga Gizerik se povlaci. Za to vreme Rimljani su ubili Petronija Maksima posto je bio nesposoban, a za cara je proglasen Avit iz Galije. Medjutim Avita su samo podrzavali Goti i Galska aristokratija tako da on nije imao nikakvog stvarnog uticaja u Italiji. Nakon njega dolazi Majorijan koji je ustvari poslednji pravi junak Rimske istorije. On je uspeo da pobedi Vanadale na italijanskoj obali, kao i Burgunde i Gote koje je sveo na status federata, vratio je velike delove Galije i u Spaniji je ratovao protiv Sveva i vratio je veliki deo Spanije u granice Rimske drzave. On je cak planirao da se iskrca u Africi i da je povrati od Vandala(sam Gizerik se uplasio i trazio primirije koje Majorijan nije prihvatio). Medjutim on je propao zato sto mu je flota bila zapaljena od strane
izdajnika koji su bili placeni od strane Gizerika i zato je njegov pohod na Afriku propao. U Galiji je postojalo specificno stanje. Britanija je bila napustena(ne zna se tacno kada je napustena), uzima se da je Honorije 410 objavio Britancima da sami organizuju svoju odbranu, ali kasnija anglosakonska tradicija osvajanja Britanije ovo stavlja tek oko 442 sto se slaze sa Bedom Venerabilisom. Bilo kako bilo Britanija je najkasnija u drugoj polovini 5 veka bila napustena od strane rimskih zvanicnika i odreda i tada su poceli napadi Pitkta i Skotladjana sa severa i Anglosaksonaca sa istoka tako da je keltsko stanovnistvo Britanije pocelo da bezi u Galiju i to su bili poceci Bretanje. Cim je Aecije ubijen u gornjim delovima Galije oko Sene i Some se osamostalio, jedan njegov general koji se zvao Egidije. On je bio dobar sa carem Majorijanom. Kasnije je odbijao da priznao nove careve koje je Ricimer postavljao i nije bio u dobrim odnosima sa njim. Tako da je ova teritorija bukvalno samostalno delovala sve do pada Rimskog carstva pa i posle. Aecijevu ulogu je preuzeo Ricimer koji je po ocu bio Svevskog porekla. On je bio jedna od najtragicnijih osoba tog perioda. Pokusavao je da zastiti sta se zastititi moglo u carstvu, medjutim njegov problem je bio sto nije bio Rimljanin i nije sam sebe mogao da proglasi za cara. Stalno je morao da skuplja i postavlja careve, a u ovome je bio problem sto ako postavi previse jakog cara moze njemu da smeta i da ga ogranicava, a ako postavi previse slabog mogli su senat i aristokratija da ga ne priznaju tako da je tu uvek morao da balansira. Bio je u veoma dobrim odonsima i odlicno je saradjivao sa istocnim dvorom koji je tada bio pod carem Lavom. Birali su zajedno konzule pa je ponekad Ricimer prepustao biranje konzula Lavu. Ricimer umire 473 i nasledjuje ga njegov sinovac Gundobad sin Burgudskog kralja. Poslednji car koga je postavio Ricimer bio je izvesni Olibrije koji se nije dugo zadrzao. Nakon Olibrijeve smrti Gundobad se vraca u svoju Burgundsku kraljevinu da bi preuzeo presto. Lav umesto Olibrija postavlja Julija Nepota jednog od njegovih vojskovodja da bude car na zapadu. Ovaj se iskrcao na Siciliji koju su drzali Vandali. Nepot se ucvrstio u Italiji(jedino je nju i drzao). Medjutim napravio je kapitalnu gresku kada je izvesnog Oresta koji je dugo ziveo medju Hunima i bio u Atilinoj sluzbi postavio za magistra milituma i dao mu je pravo da u Galiji operise nesmetano sa zeljom da povrati odredjene Galske provincije. Orest se pobunio protiv njega upada u Italiju, zauzima Rim i na presto postavlja njegovog sina Romula Avgustula, a Julije Nepot bezi u Dalmaciju koju je tada prakitcki odovjio od zapadnog dela carstva i tamo je ziveo do 480. Ovo se sve desavalo 475 godine. Do pada zapadnog Rimskog carstva doslo je 476 kada je
placenik Odoakara(Skir ili Rugijac komandovao je placenica koji nisu bili iz istog naroda). Orest biva ubijen, a Romul Avugustul silazi sa prestola. Odoakru nije ni na kraj pameti bilo da prekine veze sa carstvom(car Zenon na Istoku), jedina razlika izmedju ostalih(Stilihon,Ricimer…) i njega bilo je to sto on nije proglasio novog cara. Odoakar je priznao prevlast Zenona na Istoku i trazio je od njega da mu dodeli odredjenu titulu patricija i da ga postavi na odredjenu funkciju u Italiji kako bi on u njegovo ime upravljao. Medjutim Juulije Nepot koji je drzao Dalamciju bio je priznat na Istoku. Zenon je Odoakru odgovorio da cu mu on priznati patricijsku titulu ako Julije Nepot to ne uradi sam(i tako izbegao da mu prizna). Odoakara je u Italiji zaveo nov sistem. On i njegovi vojnici su se pozvali na stari sistem hospitalitas(kada se vojnici nadju na odredjenoj teritoriji, zemljoposednici imaju obavezu da 1/3 zemlje ustupe vojnicima). Odoakara se sporazumeo sa Vandalskim kraljem Gizerikom( umire 477) da mu vrati Siciliju. On je takodje bio prijatno nastojen prema Rimljanima(Rimljane iz Recije koje su napadali Rugijci uspeo je da skloni u Italiju. Teodorik je bio jedan od predvodnika gauova medju Ostrogotima. Njegov otac se zvao Tiudemir. Teodorik je rodjen oko 454(neki izvori kazu da je rodjen kada su Germani napravil uspeh na reci Nedao). Bilo kako bilo rodjen je polovinom 5 veka, odrastao je u Konstantinopolju gde je uspeo da se upozna sa rimskim institucijama i kulturom. Oko 470/1 se vraca medju svoj narod koji je ziveo kao federatski narod u Panoniji. Tada je njegov Teodorik bio proglasen za kralja(iako mu je otac bio ziv) i preveo je svoj narod preko Dunava i uveo ih na Balkanske provnicije koje su bile pod istocnim dvorom. Tamo se nalazio i Teodorik Strabon takodje Ostrogot koji nije bio u dobrim odnosima sa istocnim carstvom za razliku od Teodorika koji je bio pomirljive prirode. Ipak 480-tih godina Teodorik krece u rat protiv Zenona. Medjutim dolazi do sporazuma 483 prema kome Teodorik dobja titulu magistra milituma a naredne godine 484 postaje i pocasni konzul. Dolazi do novog sukoba izmedju Teodorika i Zenona 487, ali se tada car pametno setio i poslao je Teodorika da u svojstvu rimskog generala vrati Italiju pod Rimsku vlast. 488 Teodorik krece na put, 489 upada u Italiju gde je prvo pobedio Odoakrove snage na reci Soci(c-casa), pa ih je zatim opet pobedio u septembru kod Verone, nakon cega se Odoakara zabarkadirao u Raveni posto je znao da je veoma tesko osvojiva. Na stranu Teodorika prelazi odredjeni Tufa koji je bio Odoakrov dobar prijatelj. Tufa je poslat da zauzme Ravenu od Odoakra medjutim ovaj opet menja
stranu i prelazi kod Odoakra. U medjuvremenu Langobardi salju vojnike kao ispomoc Ostrogotima. Teodorik se zimu 490 nalazio u Ticinumu, Odoakar je uspeo da osvoji Milano i Kremonu i krenuo je da opseda Ticinum gde se nalazio Teodorik medjutim Vizigoti priskacu Teodoriku u pomoc. U avgustu 490 dolazi do bitke na reci Adui, u kojoj je Odoakar porazen. On se povukao u Ravenu, Teodorik je krenuo da je opseda od 490 do 493. Vec posle bitke na reci Adui rimski senat je priznao Teodoriku vlast u srednjoj i juznoj Italiji. Odoakara je pokusao da probije opsadu 491, medjutim nije uspeo. Odoakrova snaga je lezala u floti i lukama preko kojih je nabavljao hranu. Medjutim Teodorik je izgradio malu flotilu koja je uspela da blokira 2 ravenske luke. Konacno 493 dolazi do sporazuma po kojem trebaju Odoakar i Teodorik zajedno da vladaju Italijom. Medjutim cim je Teodorik usao u grad, na proslavi ubio je svojim rukama Odoakra i postao je jedini vladar Italije. Teodorikova vladavina u Italiji je bila specificna. On nije nameravao da se odvoji od Istocnog carsva(i dalje je nosio titulu magistra milituma), i u tom svojstvu je vladao u Italiji, nije pokusao da ugrozi cara i da se odvoji od njega, cak je i kovao novac koji je imao na aversu carev lik. Prilikom biranja konzula(svaki od dva cara bira po jednog u oba dela casrtva i onda ih u isto vreme objave kako ovaj drugi ne bi znao ko je koga izabrao) on je umeo da prepusti to pravo caru Zenonu. Uprava je bila organizovana tako da civilna upravu su mogli da imaju samo Rimljani dok su u vojnoj upravi bili samo Goti. Preuzeo je Odoakrov sistem hospitalitas, njegovi Ostrogoti su preuzeli ona imanja koja su ranije drzali Odoakrovi vojnici. On nije donosio zakone u pravom smislu te reci, drzao se onog starog pravila da samo car moze da izdaje zakone. Medjutim on je izdavao generalne edikte koji su smeli da poboljsavaju i modifikuju zakone sve dok se u nacelu ne skuboljavaju sa njihovim tekstom(on je vladao preko tih edikata i zadrzao je sistem dvojne uprave do kraja svoje vladavine). Bio je tolerantan prema svim verama u Italiji(Teodorik kao arijanac, nije se suprostavljao pravovernom hriscanskom stanvnistvu u Italiji). Vodio je izuzetno umesnu spoljnu politiku svoje dve cerke udao je za sina Gundobada Burgudskog, a drugu je udao za sina Eurika Vizigotskog, Teodorikova druga zena bila je Hlodovehova sestra, a Teodorikova sestra bila je udata za Vandalskog kralja. Ziveo je sve do 526 godine, 507 je izbio rat Vizigota i Franaka gde su Franci kod Vujea porazili Vizigote i proterali su ih u Spaniju osim u Septimaniji koju je Teodorik ostavio za Vizigote. Tada je Alarik ubijen(sin Eurikov) i na njegovo mesto stupio je neki njegov izuzetno mladi srodnik i Teodorik je u ime tog debila drzao Spaniju do svoje smrti.
Eurik je bio treci sin Teodorika 1 i bio je veoma uspesan vladar. Uspeo je da zbaci svog brata Teodorika 2 i dolazi na nejgove mesto kao kralj 466 godine i vladao je sve do 484. Za Eurikovo vreme doslo je najvece ekspanije Vizigotske kraljevina. Uspeo je da ovlada delovima Septimanije i prosiro je svoju vlast sve do Rone, ratovao je protiv Burgunda i Odoakra mu je predao Provansu tako da je dosao u direktan kontak sa Italijom. Ratovao je protiv Sveva u Spaniji i do 478 uspeo je da pokori sve nekadasnje provincije Spanije(ostao je mali deo Sveva u Galiciji). Umire 484 nasledio ga je Alarik koji je poginuo u bici kod Vujea.Posle bitke kod Vujea Vizigoti su izgubili celu Galiju osim Septimanije, a za cara im je proglasen maloletni sin Alarika 2 Amalarih, po majci unuk ostorgotskog kralja Teodorika 1. Ostrogotska intervencija spasila je Vizigote progona, ali je za tu pomoc Vizigotska drzava morala priznavai zavisnost od ostrogotskog kraljevstva u Italiji sve do Teodorikove smrti 526. Posle toga se Amalarih osamostaljuje. Sa smirivanjem franackog pritiska na severu Vizigoti pocinju da shvataju privrednu i politicku vaznost juznijih pokrajina na Pirinejskom poluostrvu. Uputili su vojsku u Betiku, ali su kod Kordobe bili porazeni. Neuspeh je izazvao nezadovoljstvo u redovima njihove vojne aristokratije i tadasnji kralj Agila je zbacen i na presto stupa Atanagild i njegovim stupanjem na vlast pocinje period Toledske kraljevine Vizigota.
Vizigotska kraljevina u Toledu Atanagild (553-567) Za vreme Atanagilda (553-567) je prestonica prebačena iz Barselone u Toledo, što je označilo početak Toledskog kraljevstva Vizigota.Borbe između Atanagilda i Agile su tokom dužeg vremenskog perioda bile nerešene, tako da je, na kraju, kako bi pobedio, Atanagild tražio pomoć od IRC. Poslata je flota od 500 vojnika i Agila je pobeđen, ali se vizantijska flota, čim je došla do obala Hispanije odmetnula od Gota. Ovu flotu je vodio senator Liberije. Najbogatija oblast Hispanije – Betika, oduzeta je Vizigotima, a IR car je imenovao Liberija za prefekta.Atanagild je protestvovao, pokušao je da vodi rat, ali ga je Liberije lako odbio. U oblast kojom je Liberije upravljao ulazile su Nova Kartagina, Sevilja i Kordoba.Atanagild je umro 567. godine, i nasleđuju ga 2 sina: Liuva I i Liuvigild.
Liuva I i Liuvigild (573-586) Od tada je bio običaj da ako vladar ima 2 sina državu podeli na 2 dela kako ne bi došlo do građanskih ratova. Međutim, Atanagildovi sinovi su vladali složno sve dok Liuva nije umro 572. ili 573. godine.Liuvigild (573-586) je nakon bratovljeve smrti postao jedini kralj Vizigota. Posle Alarika I, on je bio najsposobniji vojskovođa Vizigota. Iako je bio vatreni arijanac, Liuvigild je sazvao prvi crkveni sabor u Toledu, 580. godine, kako bi smirio stanje u državi. Obe strane, i arijanci, i rimokatolici su odbile dogovor, tako da kompromis nije postignut, ali je zato došlo do građanskog rata.Episkop Sevilje, koga je Liuvigild vratio 572. godine – Leandar Seviljski uticao je na prestolonaslednika Hermenegilda da pređe u pravoverno hrišćanstvo. Na očevo nezadovoljstvo, Hermenegild prelazi u pravoverno hrišćanstvo, a zatim od njega traži oblast na granici sa Francima na upravu, što ovaj odbija.Hermenegild je protiv oca poveo građanski rat, a imao je i mnoge saveznike (Franke, čiji je zet bio, Baske, Sveve i Vizantiju).Liuvigild je prvo krenuo naodnosno, Sveve, ionom 585. delu godine uništio njihovu Liberije, kraljevinu. Zatim Vizantiji, kojim je upravljao i oteo museje okrenuo Betiku. Nakon toga je porazio Franke, i sklopio sporazum sa Baskima.Hermenegild je, posle očevih uspeha, ostao sam, tako da je uhvaćen 585. godine, suđeno mu je za veleizdaju, nakon čega je mučen i ubijen. Kako je umro nakon verskog sukoba, nakon smrti je proglašen za sveca u rimokatoličkoj crkvi, a isto tako i u pravoslavnoj, gde se slavi pod imenom Ermenegild.Liuvigild je umro 586. godine, a nasledio ga je mlađi sin – Rekared I (586-601). Rekared I (586-601) Stupa na presto nakon očeve smrti, i vlada do 601. godine. Otvoreno je bio arijanac, ali kada mu je otac umro postao je pravoverni hrišćanin.Rekared I je 589. godine sazvao II sabor u Toledu kojim je predsedavao sv. Leandar Seviljski, na kojem je označen prelazak cele kraljevine u pravoverno hrišćanstvo.Iako je posle Drugog sabora cela nacija prešla u pravoverje, arijanstvo se nije predalo. Arijanski episkopi su napustili sabor u Toledu, mnogi arijanci su otišli u Severnu Afriku i južnu Septimaniju, a njihovih tragova ima i u današnjoj Mauritaniji.Rekaredova vladavina je bila jedna od najuspešnijih vizigotskih vladavina. Nasledio ga je sin Liuva II, koji je bio lud, pa je zbačen i ubijen posle kraće vladavine. Usledio je pokušaj restauracije arijanstva, tako što su na presto postavili svog čoveka. Ovo je
dovelo do novih pobuna i smene još dvojice vladara. Do novog sređenja države došlo je za vreme kralja Sizebuta (612-620), koji je restaurirao pravoverno hrišćanstvo. Sizebut (612-620) Isidor Seviljski nam prenosi da je Sizebut bio jedini pismeni gotski kralj, zaštitnik i poklonik umetnika i naučnika. U istoriji je ostao upamćen kao vladar koji je gotovo sasvim istisnuo Vizantince iz Hispanije. Ostala im je samo Nova Kartagina koju će da im uzme njegov naslednik Svintila (621-631). Svintila (621-631) Svintila je nasledio Sizebuta i vladao je od 621. go 631. godine. On je potpuno isterao Vizantijce iz Hispanije. U narednim decenijama dolazi do spajanja hispanoromanskog i gotskog stanovništva. Gotski jezik je počeo da se gubi, i ostao je poznat samo malom delu vizigotske aristokratije. Deci su i dalje davana vizigotska imena. Hindasvint (642-653) i Recesvint (648-672) U vreme Hindasvinta i Recesvinta, oca i sina, donet je zakonik u dve recenzije: Liber Iudiciorum iz 643. i 654. godine. Ovo je bio prvi srednjovekovni zakon kojim je ukinuto personalno pravo (važno je za sve podanike krune). Vamba (672-680) Posle smrti Recesvinta 672. godine, na vlast dolazi Vamba, poslednji sposoban vizigotski vladar. On nije bio pripadnik vladajuće dinastije, već je bio uzurpator. 672. godine je izbila pobuna u Septimaniji, i on je celu vladavinu proveo gušeći pobune na severu. Zbog ovoga su južni delovi države bili napadani od strane gusara iz severne Afrike.Arapi iz Egipta su 80-ih godina 7. veka počeli invaziju na vizantijsku severnu Afriku. Ovo je išlo sporo, tako da je Kartagina pala tek u poslednjoj deceniji 7. veka.Vamba je doneo nekoliko zakona kojima je regulisao načine mobilizacije i potrebu da svi građani brane svoj grad od napada. Redakciju zakona je pisao pismeni Rimljanin.Još iz vremena Sizebuta, zatim Svintile, a naročito za vreme Liber Iudiciorum, javlja se antisemitski stav protiv Jevreja.
Jevreja je bilo dosta u Hispaniji, i bili su uočljiva manjina.Postojale su različite antijevrejske zabrane: odredba da Jevreji žive u posebnim četvrtima, da nose posebne znake na odelu (žuta krpa na rukavu), plaćali su poseban porez, nisu mogli da poseduju zemlju. Vitica (680-710) i Roderik (710-711) Vambin naslednik je bio Vitica. On je sproveo nove mere protiv Jevreja. Doneo je odredbu o proterivanju Jevreja u Severnu Afriku iz svoje kraljevine. Bili su doneti i zakoni protiv homoseksualaca, što je potencirala i iznudila crkva.Vitica je zbačen 710. godine, a na njegovo mesto dolazi njegov dalji rođak Roderik. On je verovatno bio poslednji opšte poznati kralj Vizigota. Pristalice zbačenog Vitice i Jevreji su pozvali Arape da zbace Roderika.Arapi su prešli Heraklove stubove i iskrcali se kod današnjeg Kadiza. U blizini jednog sela, 16. juna 711. godine, došlo je do borbe između Vizigota i Arapa. Vizigotska vojska, sastavljena od aristokratije, poražena je od strane Arapa, a tada je poginuo i kralj Roderik (ranije vojvoda Betike). Agila II i Argon (†721) Država se nakon ovog upada Arapa bukvalno raspala. Većina Vizigota je za kralja izabrala Agilu II, a manjina u Septimaniji Argona, ali postoje nagoveštaji da ih je postojalo još.U ovakvim okolnostima, Arapi su lako osvojili Hispaniju, gotovo su se ušetali u Toledo, i osvojili ga „bez ispaljenog metka“. Na zidinama nije bilo nikoga jer je arhiepiskop Toleda, zadužen za odbranu grada, pobegao u Rim. Do 718. godine Arapi su zauzeli praktično celo Iberijsko poluostrvo, osim zemlje Baska i Asturije. Arapima je cilj bila dolina Ebra (d. Sargosa = Saragosa Tarakonensis). Argon je poginuo 721. godine u napadu Arapa na Narbonu.
Burgundi U prvoj polovini 3. veka većina Burgunda preselila se sa svojih boravišta između srednje Labe i Nise na reku Majnu. Ratovali su sa južnim susedima – Alamanima, koji su oko 260. godine zauzeli Dekumetska polja. Tim akcijama su zadobili prijateljstvo i savezništvo Rima.Početkom 5. veka, prilikom prelaska Alana,
Vandala i Sveva preko zaleđene Rajne (406/7), najpre su im se pridružili Burgundi, ali su se zaustavili već na levoj obali Rajne (negde oko današnjeg Vormsa). Izgleda da je tu na njih počelo da utiče pravoverno hrišćanstvo iz Rima. Oko 435. godine, burgundski kralj Gundahar je pokušao da proširi teritoriju ka zapadu, dublje u Galiju, ali je suzbijen. Sledeće godine (436), jedna hunska četa koja je bila u službi Rima, tokom kaznene ekspedicije je prodrla u Burgundiju, teško porazila burgundsku vojsku, ubila Gundahara, ceo njegov rod i veliki broj Burgunda(ovo je postalo osnova za Ep o Nibelunzima)Kao rimski saveznici oni su se borili protiv Huna kada je Atila napao Galiju. Za ovo im je Aecije dao na naseljavanje Savoju, južno od ženevskog jezera. Ovo je ujedno bilo i njihovo 5 boravište nakon dolaska sa ostrva Bornholm na evropski kontinent.Prilike kojesu vladale uoči propasti ZRC su dovele do toga da Burgundi u sporazumu sa Vizigotima osvoje oblast oko grada Liona. Gundobad je 480. godine postao kralj lionske kraljevine Burgunda, koji je pre toga bio vojni starešina germanskih četa, pre koga je sličnu ulogu imao Ricimer. Za vreme njegove vlasti sastavljeni su zakoni Lex Burgundionum i Lex romana Burgundionum.Poslednjih decenija 5. veka najveću opasnost za Burgundiju je predstavljala Franačka koja je do 486. godine na jugu došla do Loare. Postavši severni sused Vizigota i severozapadni sused Burgundima, Franačka je pokazala težnju da pripoji Burgundiju. Franački kralj Hlodoveh se 492. ili 493. godine oženio Klotildom, burgundskom princezom katoličke vere.Oko 500. godine Franci su provalili u Burgundiju, u čemu im je pomogao brat burgundskog kralja. Burgundi su uz pomoć Vizigota suzbili Franke. Kada je počeo konačni obračun Vizigota i Franaka (507), Burgundi su izdali saveznike Vizigote, nadajući se da će tako odkloniti pretnju od Franaka i proširiti teritorije na račun Vizigota. Međutim, od ovoga su izvukli korist samo Franci, dok su se Burgundi u ratu sa Ostrogotima jedva izvukli propasti.Padom Tuluske kraljevine Vizigota, Burgundi su se u borbi sa Francima morali osloniti na Ostrogote, pa i na IRC. Ostrogoti i IRC su bili u lošim odnosima, pa su Ostrogoti na dobre odnose Burgunda sa IRC gledali sa neodobravanjem.Da bi sprečili Ostrogotski napad na Burgundiju, Franci su ih prvi napali. Burgundi su se uspešno branili. Teodorik Veliki je umro 526. godine i došlo je do pozitivne promene u politici prema IRC. Burgundi su se ponadali da će dobiti pomoć Ostrogota, ali ubistvo Amalasvinte (ćerka Teodorika došla posle njega na vlast) je srušilo te nade.Franci su 532. godine po novo napali Burgunde, a 534. su ukinuli postojanje njihove države, a njihove teritorije pripojili svojim.
Langobardi Tokom Avugustove vladavine njih srecemo na obalama donje Labe i oni su se pri velikim migracijama 2 veka preselili se na jug na obale Dunava.U vreme Marka Aurelija su pokusali da udju u Panoniju, ali su odbijeni. I od tada do 5 veka njihovo ime nestaje iz Rimskih izvora. Oni su se kretali severno od Dunava i posle odrenjenog vremena i pripadali su Atilinom carstvu. Nakon sto je Odoakara unistio Rugijce 487 oni su zazuzeli njihovu zemlju na levoj obali Dunava, a zatim Langobarde su pokorili Heruli 505 i placali su im danak i morali su da se presele u predelu oko Dunava i Tise. Tu su bili susedi Gepidima koji su drzali Dakiju i deo Panonije Oko 3 godine su placali danak Herulima, ali su se oko 508 pobunili i porazili su Herule u velikoj bici. Postojala je izuetna mrznja izmedju Gepida i Langobarda sto je navelo Jutinijana da Langobardima ponudi zemlju u Noriku i zapadnoj Panoniji da bi napravio protivteznju Gepidima. Langobardi su tokom ove epohe bili verni federati carstvu, pomagali su mu i davali vojnike. Veliki uzlet Langobardske kraljevine jeste pod vlascu Alboina kojidosli je video vladaosredstvo u vreme Justinijanove smrti oko 565. On je u Avarima koji su tada za slamanje Gepida i predlozio je avarskom kanu pogodbu. Gepidi su pobedjeni u velikoj bici 567 i oni su bili politicki unisteni, a Alboin je svojerucno u bici ubio Gepdiskog kralja Kunimunda i njegovu cerku Rozamundu uzeo je za zenu. Nakon unistenja Gepida Alboin je odlucio da napusti Panoniju i potrazi novu teritoriju u Italiji. Panoniju je preupustio Avarima uz uslov da ako ne osvoje Italiju da njima Panoniju Avari vrate. Avari su bili kako bilo zauzeli to nakon odlaska Lnagobarda bez dogovra sa bilo kim(misli se na cara). Langobardima su u Italiji saveznici bili Saksonici, 568 su Langobardi krenuli da osvajaju Italiju. Za razliku od Ostrogota Langobardi nikada nisu vladali celom Italijom(Ravenu tek pred kraj kraljevstva osvojili, Rim i jug Italije sa Napuljom nikada nisu osvojili). U Langobardskoj epohi Italija je bila podeljna izmedju carske i langobardske vlasti tako da njihove teritorje nisu mogle biti povezani. Alboin je upao u Italiju 568, a umire 572. Za ove 4 godine Alboin je osvojio grubo receno ceo sever Italije. Na samom poluostrvu su osvojili Tosaknu i veliku oblast duz Apenina koja je postala poznata kao vojvodstvo Spoleto. Na jugu su zadobili prostranu teritoriju iz koje je izniklo vojvodstvo Benevet. Medjutim obala Ligurije na severu, kao i venetska obala, zajedno sa ostrvskim naseljima koja su uskoro prerasla u grad Veneciju ostale su u carskim rukama. Nakon Alboinove smrti, langobardska vlast se veoma malo
prosirila sve do vremena kralja Agilufa(590-616), pocetkom 7 veka. Njegova vladavina bila je druga faza osvajanja. Agilufov plen uglavnom su bili gradovi na severu, kao sto su Padova i Mantova, koji su lezali unutar granica langobardske drzave omedjene u Alboinovo vreme. Treci period langobardskih osvajanja dolazi tokom vladavine kralja Rotarija(636-652). On je zauzeo primorsku Liguriju. 30 ili 40 godina kasnije beneventski vojvoda osvojio je Otranto i ,,petu,, Italije-Apuliju. Pošto su zauzeli sve vece gradove osim Rima, došli su u sukob sa papstvom koje se obratilo za pomoc Karolinzima. Protiv njih je prvo vodio rat Karlo Martel, pa zatim Pipin Mali, da bi ih kralj Karlo Veliki konacno pobedio 774. godine.Osnovni princip langobardskog sistema bio je jednoobraznost vlast. Isti teritorijalni zakoni vazili su i za osvojene i za osvajace. Oni nisu bili rimski, vec langobardski. Dok su njihovi medjusobni odnosi bili regulisani rimskim pravom, rimsko stanovnistvo odredjenih klasa preslo je u odgovrajuce klase langobardskog drustva. Medjutim postojala je jedna bitna razlika. Slobodni rimski posednici morali su da placaju danak u iznosu trecine svojih proizvoda onim Langobardima kojima su bili dodeljeni kao ,,tributarii,, i bili su zavisni. Iako stanje Rimljana pod langobardskom vlascu nije bilo tako lose kao sto su neki istrazivaci smatarali, vidi se da je ono bilo mnogo teze nego u germanskim kraljevinama koje su bile federatske drzave ili su zapocele kao takve(Ostorogti,Vizigoti,Burgundi...). Sto se tice langobardskog zakonodavstva: Važan dokument u istoriju Langobarda jeste Rotarijev Edikt(izdat 643). Medjutim ovaj edikt nije imao rimski pristup zakonodavstvu, niti je sklopljen u duhu hriscanskog pogleda na svet, vec samo daje pismeni oblik langobardskim plemenskim zakonima o naknadi oštecenim strankama, propisima dvoboja i procesu nasledjivanja; za Rotarijeve vladavine, a i kasnije, jedini rimski zakoni znacajni langobardskom kraljevstvu su zakoni o privatnom vlasništvu, kako zemlje, tako stvari i robova.Prema tome, edikt se odnosio samo na Langobarde,ne nužno i na druge narode koji su živeli pod langobardskom vlašcu; od Rimljana u langobardskom kraljevstvu se ocekivalo poštovati Rimski Zakonik.Suprotnog od toga , Liutprandovi dodaci Rotarijevom(izmedju 713-735) ediktu odlikuju se kvalitetom rimskih zakona; on donosi zakone kojima se svim (slobodnim) podanicima garantuje pravednost sudskog procesa i pravo na žalbu, te zakone o uspostavljanju pravnih ustanova koje ce se baviti žalbama gradjana. Od Liutprandove vladavine zakoni kraljevstva se sve više odlikuju rimskim duhom: iako se osnove langobardskih plemenskih zakona poštuju s jednakim žarom, okolnosti i nacin na koji se ti zakoni provode su
istancaniji i osetljiviji. Pokazuje koliko su se langobardi u medjuvremenu civizlizovali.
Англосаксонци - Најстарије становништво Британије су били Иберијци. Са њима су се у Британији
измешали Келти. Они су дошли са европског континента у два таласа: око 600. године пре нове ере када су Гојдели запосели Ирску и Шкотску и крајем 5. века када су Бретонци заузели Енглеску Британија је почетком 5. века још увек била (данашњу енгелску равницу). под влашћу Рима (још од Клаудија, и 48. године). Романизација Британије никад није извршена до краја (и ово је једини простор где доживљен је неуспех). Почетком 5. века под притиском Германа који нападају Рајну, Флавије Стилихон, је издејствовао од Хонорија да се повуче војска из Британије (406). Та војска је у Британији бранила територију од Пикта, келтског народа на ниском ступњу развоја. Током 4. века напади Пикта су постали интензивнији, и они су стигли до јужне обале Британије. Зато је у другој половини 4. века почело изнајмљивање ратника са континента. Осим Пикта обалу Британије су нападали и северни народи. Ради одбране Римљани су направили Litus saxsonicum (=саксонскаобала, добија име по Саксонцима којих је највише учествовало у
изградњи) која је насељена Саксонцима, Англима и Јитима (Англи и Саксонсци дошли из северне Немачке) По повлачењу римске војске 406. године, остала је и даље римска провинција, формално потчињена РЦ, али са битном унутрашњом аутономијом. Постојало је 40-50 краљевина које су биле у сталном сукобу, што су искоришћавали Питки за пустошење Британије. Један од владара, Вортигерн, позива у помоћ Саксонце, и њима сродне народе да узму учешће у одбрани Британије. Према Беди Венерабилису ово се десило 449. године, док га други извори смештају у 442. годину. Водила су их браћа, два јитска краља – Хенгист и Хорса. Они су владали заједно и носили су тотемска имена. Под њиховим вођством су се Англи населили на територији Источне Англије, Нортумбрије и Мерсије, Јити(франачко племе из области око доње Рајне ) у Кенту, а Саксонци у Есексу, Сасексу и Весексу. Од 449/450. године Британци са острва доживљавају поразе и повлачења. Око 500. године организовао их је Аурелије Амброзије. Брити одбили су напад Англосаксонаца, и дошло је до битке на Бадонском горју. Тачније између 494. и 516, али можда и 500. године. Аурелије је постигао успех. Извесни делови брита су отишли у Француску и то је почетак Бретање. Наставило се напредовање Англосаксонаца победили су код Диохерма а 613 после битке код Честера асимилиација Брта је било само питање времена. После сламања келтског отпора настало је 7 краљевина англосаксонаца:
Кент, Есекс, Сасекс, Весекс, Источна Англија, Нортумбрија и Мерсија. Ове краљевине су биле у сталном сукобу. Постојала је хијерархија међу њима, и најугледнији краљ међу њима је носио титулу бретвалд, што је значило „владар Британаца“. Први бретволди су били из Кента већини је у . Краљеви Нортумбрије рано су покрштени, и то из Ирске, коју покрстио свети Патрик за време мисије 408 -461. године. Већ за време његовог живота у Ирској се оснивају епископије. У то доба Ирска је била сиромашно острво. Ирци су имали жар за мисионарењем, јер су желели да пренесу Христову Први реч.манастир ван Ирске је основан 563. године, у близини шкотских острва, и то је био манастир Јона који је основао свети Колумбан (име је добио по пророку Јони). Од 563. године Јона је био мисионарски центар из кога су полазили мисионари за Нортумбрију, док су у Мерсији били ватрени традиционалисти. Краљ Мерсије је у то време био Пенда, способан војсковођа и државник. Организовао је хришћанске краљеве из Велса, међу којима је био и Кадвалон, краљ Гвинеда, против Нортумбрије којом је владао Едвин. До одлучујућег сукоба је дошло 12. октобра 633. године, код Хетфилда, где је умро Едвин (по легенди убио га је Пенда у борби). Едвин, као хришћанин који је пао у борби са паганином, је проглашен за свеца. Пенда је Нортумбрији одузео Деиру, а затим је потчинио и Источну Англију, што је довело до ликвидације хришћанства у овим земљама. Едвинова погибија је зауставила нортумбријске нападе ка југу и држава се привремено распала. Освалд, Едвинов даљи брат преузима власт и након што је смирио прилике у земљи креће и сам у нове походе против Мерсије. До битке код Масерфилда долази 5. августа 641/2. године, у којој је Освалд катастофално поражен, и у којој је погинуо. Нортумбрија се поново распала, Пикти и Шкоти су појачали своје нападе, и једино је Осви, Освалдов брат и способан државник био способан да среди ситуацију. Он је 651. године поново ујединио Нортумбрију. До битке код Винведа је дошло 15. новембра 654/5. године. У бици је Мерсија поражена, Пенда је погинуо, а титулу бретволда је почео да носи ОсвиОсви. је решио и црквено питање. Од 596/7. године почела је римска акција покрштавања из Кента -Аугустин са успехом краљица је била хришћанка. У време хегемоније Нортумбрије ново посланство мисионара Паулиниус обављено покрштавање Нортумбрије. Дошло је до судара две мисије на територији Енглеске. После 461. године Ирска и њена црква су потпуно одсечене од римске матице. Папа се ни за шта није питао, као ни епископ Тура под чијом је јуриздикцијом требало да буде ирска црква. Долази до разлика у црквама, од којих је највећа била она у начину прослављања Ускрса. Код Ираца је Ускрс као и Божић био фиксиран празник. Такође, постојале су разлике и у изгледу монаха, ирски су бријали главу спреда, док су римски то радили на темену. Осви је за жену имао принцезу из Кента која је била римокатоликиња. Сабор у Витбију (664)
На сабору су учествовали Римљани и Ирци. Ирце је представљао игуман манастира Линдисфарна Колман, а Римљане св. Вилфрид, кентерберијски надбискуп. Колман је иза себе имао снагу традиције и речитости, а Вилфрид се послужио изванредним политичким потезом. Сабором је председавао Осви, по традицији, англосаксонски неписмен. Вилфрид је рекао: „да епископи римске цркве слушају папу као краља његови ратници“, и да због тога Нортумбрија треба да пређе на страну Рима. Осви је схватио поруку и пришао римској цркви. Осви се прославио изјавом: „кад дођем пред врата раја боље да ме сачека онај коме су његови кључеви предати (св. Петар)“. Колман је напустио сабор и повукао се у Линдисфарн, али до почетка 8. века се ирска црква приклонила римској. Велика слава Нортумбрије завршена је Првим норманским нападима. Острво углавном нападају Норвежани, а копно Данци и Швеђани. Скандинавска (Норманска) освајања
Прва искрцавања Нормана су била на Хебридима (западно од Шкотске) 795. године. Одатле Нормани предузимају нападе на Шкотску, Енглеску и Ирску. Нормани су напали Нортумбрију 868. године, и нанели јој тежак пораз, да би јој 874. године укинули независност. Тада се изгубило старо име Нортумбрија и наступио је нови појам – Danelaw (Земља данског права). После Пендине смрти власт у Мерсији је преузео његов син Вулфхер (†675), који је већ 675. године издао прву повељу хришћанском манастиру, чиме је признао да је постао хришћанин. Остатак 7. века Мерсија је провела у сенци Нортумбрије. Када је моћ Нортумбрије почела да слаби, на власт у Мерсији је ступио Офа II (757-796). Он је наметнуо власт осталим Англосаксонцима и вратио је титулу бертхолда.
Након његове смрти, 796. године, Мерсија је брзо доживела слом јер Офасебе није II иза оставио способне наследнике. У 9. веку је уследио нормански напад на Мерсију, који су заузели све осим југа. На југозападу острва су се налазила 3 краљевства Саксонаца, која су била једина поштеђена од напада Нормана. Једини спреман да пружи отпор био је Весекс. По паду Мерсије на удару су били Есекс и Сасекс, и на крају остаје само Весекс. Весекс је можда имао и среће, јер је владала породична стабилност, и није било отимања око престола. Оснивач политичке моћи је био краљ Екберт -839). (802У време Алфреда Великог (871 -899), моћ се огледала у неформалној титули коју је носио - „краљ Енглеза“, и он је био први који је тако назван. Он је до тог положаја стигао борбом са Данцима у бившој Нортумбрији, и разумевањем за просвету, науку, задужбинарство и државну управу. Алфред се и данас цени као оснивач средњевековне и савремене Алфред државе. Велики је за време своје владе постигао знатне успехе против Данаца. Најпре их је победио код Ешдауна, 8. јануара 871. године, а потом их је победио у бици Едингтона, код 878. године. Овом победом он је приморао данског краља Гутрума на Ведморски мир који је склопљен између 880. и 885. године. Овим миром је одређена граница између подручја под данском влашћуDanelaw ( ) и подручја под влашћу Весекса. Тиме је Весексу остала
само трећина територије данашње Енглеске, а остатак, осим Беренције, је припао Данцима. Након овога је дански краљ пристао да прими хришћанство. Ведморски мир је ускоро нарушен. Дански краљ је умро 890. године, а његови наследници су искористили нове опасности које су задесиле Весекс да обнове непријатељство. У Европи је источно франачки краљ Арнулф 891. године победио Данце и тако потиснуо њихове освајачке тежње натраг на море. Алфред је једва успео да одбрани границу из Ведморског мира, а и то тек након што је изградио велику флоту. Са тим успесима је у Весексу завладао период мира. Ову ситуацију је Алфред искористио за унутрашње реформе. Цела држава је подељена на војне округе, а становништво је са сваких пет основних јединица земљопоседа (харда) морало да даје једног потпуно наоружаног војника. Порез, тзв. Дански новац, претворен је у редовну дажбину. Око 890. године објављен је Зборник закона Алфреда Великог у којем су сједињене битне одредбе старијих зборника Кента, Мерсије и Весекса. Основао је неколико нових манастира и у њима подстицао рад на преписивању и објављивању црквених, теолошких и историјских дела. На свом двору је отворио школу за латински и енглески језик. Подстицао је долазак на двор учених људи, као што су Асерије и Гримгалд. Чак је научио да чита и пише и на латинском и на енглеском језику. Подстакао је превођење са латинског на енглески „Историју енглеске цркве“ од Беде Венерабилиса, а такође и писање „Англосаксонске хронике“. Много тога је извршио и сам Алфред, од којих је најпознатија Августинова „Божија држава“, у којој је превео фрагменте. Након Алфредове смрти његови наследници су започели велике ослободилачке акције. До смрти Алфредовог сина Едварда (925) преотете су биле цела данска Мерсија, Есекс и Источна Англија. Његов син Етелстен је освојио -940)(925 Нортумбрију и постао владар целе данашње Енглеске. За време његовог сина Едмунда у два наврата је избио устанак Данаца на подручју некадашњег Danelawа. До коначне консолидације ослобођених области дошло је за време његовог сина Едгара -975).(959 Енглеска и Данска у 10. и 11. веку
После Едгареве смрти борбе између великаша који су помагали Клинијевску реформу и њених противника ослабиле су власт у Енглеској и охрабриле Данце у Енглеској. У исто време се почео осећати и нови талас викиншких напада. Дански гусари су 980. године напали обале Кента и Весекса, а 982. године Корнв oла. У Данској је 986. године краљ постао Свен Рашљобради. Исте године је група данских лађа обновила нападе на Ирску, а 988. године флота данских и норвешких лађа је упловила у Бристолски и принудила залив, краља Етелреда да тражи мир уз обавезу данка Данегелда. – Енглеску је спасило то што је Данска запала у тешкоће. У Норвешкој је праунук Харалда Лепокосог, Олаф Тритвасон, подигао устанак против Хакана Доброг, који је признавао супремацију Данске, збацио га је са престола и постао нови краљ. Свенд је затим формирао савез са Швеђанима против Олафа. Битка код Хелсинборга се одиграла 1000. године, и у њој су савезници победили
Норвежане и Полапске Словене, а погинуо је и Олаф. Данци су заузели јужно приобално подручје Норвешке, а сину Хакана Доброг препуштен је север, осим подручја Трондхјема, који је заузела Шведска. За време овог рата енглески краљ је ојачао војску, подигао утврде и склопио одбрамбени савез са нормандијским војводом, а у јесен 1002. године је наредио покољ свих Данаца које је успео да ухвати. Данска одмазда је почела 1003. године. Данци су до 1013. године запосели цело подручје Danelawа, а кад су опсели Лондон, Етелред је побегао у Нормандију. Падом Лондона, Свенд је почетком 1014. године проглашен за краља Енглеске. Свенд је убрзо умро, а његов старији син Харалд је добио Данску, а млађи, Кнут, Енглеску и Норвешку. На вест о Свендовој смрти, Етелред и његов син Едмунд су се вратили и организовали нови покољ Данаца, тако своју да је Кнут власт над Енглеском морао изборити оружјем. Пред крај 1016. године, након Етелредове смрти, склопљен је споразум: Едмунд је добио Весекс, а све остало Кнут. Едмонд је умро 1017. године, тако да је Кнут постао краљ целе Енглеске. За време Кнутовог ратовања у Енглеској, у Норвешкој је избила побуна, и за краља је проглашен праунук Харалда Лепокосог, Олаф II Свети. Харалд је умро 1018. године, и власт над Данском је припала Кнуту. Ојачан овим, он је кренуо против Олафа II. Успех је постигао тек средином 1030. године, када је Олаф Троделном II убијен, а Норвешка поново припојена Данској. државом Кнут је владао из Винчестера у Енглеској. У његово име Данском је управљао његов син Хартакнут, а Норвешком Свенд. Сматрајући енглеску средиштем државе, Кнут је подупирао јачање данског етничког удела новим насељавањима. Протерао је, или онемогућио све личности које би могле да га угрозе, а самом земљом је управљао на темељу равноправности Енглеза и досељеника. Скупштина која се налазила у Оксфорду, донела је одлуку да у Енглеској важе Едгарови закони из друге половине 10. века . Данској је посвећивао мање пажње, тако да је тамо избила побуна. За краља је изабран Хартакнут, али је побуну Кнут угушио и дао Данској новог покровитеља. Кнутовом иницијативом у Данској је јачало хришћанство, али данска црква није била везана за надбискупију у Кентерберију, већ за ону у Хамбургу. И у Норвешкој је избила побуна. Увођење нових законских прописа по узору на Енглеске није одговарало Норвежанима, а и Свенд је тамо увео порез за свеукупно сељаштво. За краља Норвешке је, још пре смрти Кнута Великог (1035), изабран Магнус, син Олафа Тритвасона, који се вратио из прогонства . у Русији Разлике између народа којима је управљао, Кнут је желео да уклони уз помоћ хришћанства. На ходочашће у Рим је отишао 1026/7. године, и тамо је придобио папство идејом о снажном хришћанством краљевству на северу Европе. Након његове смрти држава се распала. Магнус Олафсон је задржао Норвешку, Хартакнут Данску, а у Енглеској је остао Кнутов старији син Харалд. Да би се осигурао од Данског напада, Магнус је напао Хартакнута. Након две године борби, дошло је до мира, уз услов да ће власт у оба краљевства припасти оном краљу који дуже поживи.Хартакнут Како је умро 1042. године, Норвешка и Данска су се ујединиле под Норвешком влашћу. У Енглеској се водила борба
да ли ће на власт доћи синови 1Еме и Етелреда или Кнутови потомци. Компромис је постигнут тако што је одлучено да на власт дође Едвард Исповедник, најмлађи син Етелреда и Еме, уз обавезу да се не жени како би га наследио Кнутов нећак Едвард Свенд. је од младости живео на двору ујака, Роберта I Ђавола, тако да је говорио француски, и није имао никаквих политичких амбиција. На најважније положаје је поставио Нормандијце. Против овога се побунио ерлдомен Весекса Годвин, који је по баби био потомак данског краља и унук Кнута Великог. Желео је да власт добије неки од његових синова, па је приморао Едварда да се ожени његовом ћерком. Годвин је 1051. године прогнан из Енглеске, где се вратио са великом војском. Он није имао никаквих успеха јер је умро, али је његове претензије обновио његов син Харолд.
Виљем (Копиле) Освајач (1028/9 -1087)
Као један од претендената на власт јавио се и нормандијски војвода Виљем, незаконити син Роберта Ђавола. Њему је, као могућем наследнику, био наклоњен и Едвард Исповедник. Виљем је од 1061. године боравио у Енглеској у настојању да стекне наклоност и других утицајних људи, тако да му је Едвард 1065. године и формално понудио наследство. Сукоб је избио између Едварда и Годвина. Годвин бива протера због некажњавања својих људи(напали су грофа Булоња, Годвин је подржавао овај акт). Годвинов син Харолд приликом једне олује на мору је пао у заробљеништво код неког француског великаша који га је затим предао Виљему. своју слободу је платио тако што је положио вазалну заклетву Виљему, као будућем владару Енглеске. Након очеве смрти Харолд постаје ерл од Весекса. У тренутку Едвардове смрти (почетком 1066), Виљем се затекао у Нормандији, и Харолд је искористио прилику и приморао надбискупа у Јорку да га прогласи за краља. Стога је Виљем своје право морао да одбрани оружјем, што је и учинио уз одобрење својих вазала у Нормандији, и уз помоћ многих великаша из других делова Француске почетком јесени 1066. године. Харолд је за то време ратовао на северу против Харалда (Магнусов полубрат) који га је напао Харолда на наговор Харолдовог брата Тостига. Они су поразили ерлове Нортумбрије и Харолд је са већ припремљеном војском мора да оде на север да реши новонастало стање. У међувремену Виљем се искрцао и дошло је до сусрета војски код Хејстингса 1066. Харолд је имао добру позицију на брду и норманска коњица није могла да потисне његове телохранитељњ и искусне борце који су били у збијеним редовима. Највероватије тактиком лажног повлачења Саксонци су разбили своје редове и у те пукотине се зарила норманска коњица и поразили их. У битци су погинули Харолд и његова браћа. Након опсаде и заузећа Лондона Виљем се на Божић 1066. године у Вестминстерској цркви крунисао за краља. 1
I, која је раније била удата за Етелреда. Ема је била Кнутова удовица, ћерка норманског војводе Ричарда
Потпуно освајање Енглеске је остварено 1067. године, и Виљем је у свим важним упориштима сместио своју посаду. Својим војним заповедницима је поделио земљу свог супарника Харолда и његових помагача. Уздавши се у успех, он се вратио у Нормандију, али је по његовом одласку почело пљачкање локалног становништва од стране његових команданата, што је даље довело до низа побуна. Виљем је био принуђен да се поново искрца са војском, а побуњеници су добили помоћ из Шкотске Данске. и Низом победа Виљем је до 1071. године савладао противнике, извршивши при томе многе окрутности и тешка разарања.
Франци - Франци су чинили племенски савез, не племе, већ скупина састављена из других мањих
племенских савеза. Међу њима су преовладавали источни Германи, а прапостојбина им се налазила на територијама данашње Саксоније и Вестфалије у Немачкој. Још у прапостојбини се формирала подела на две групе, на Салијске и Рипуарске Франке. - Термини „салијски“, „рипуарски“, као и „франци“ нису германског порекла. Они не
припадају германским језицима, иако су 95% племенског савеза чинили управо Германи. - Још у II веку су поједина племена на десној обали Рајне ступила у везу са РЦ. У Августово
време Франци су ушли у службу у римској војсци. Од Маркоманских ратова поједина племена су улазила у службу Рима као савезници. Од Самнитских ратова статус федерата више није значио пријатељство већ подаништво. Њихови саплеменици који су насељавали супротну обалу Рајне су остали слободни. „ “ значи слободан, и то је термин који су људи из - На „вулгарном“ латинском реч francus истог племенског савеза дали онима који су остали на десној обали Рајне.sal, Термин „ salis“ значи со, и одатле потиче назив салијски (слани) Франци, име које су носили Франци
који су насељавали обалу Атланског океана у близини ушћа Рајне. Рипуарски добијају име по термину ripa, „ ripae“ што значи обала (тј. речна обала), јер су живели на десној обали Рајне –обалски Франци. - Ове називе су им дали сами Римљани. За разлику од Гота и осталих, франачки
племенски савез је био најлабавији од свих. Франачка племена су водили краљеви, што је био термин који су им дали сами Римљани како би их понижавали.
- Најистакнутији краљевски род код Франака су били Меровинзи. Они су имали
легендарно божанско порекло. По легенди је једну од Салијских принцеза обљубио 2 демон (пола човек, пола бик) који је изашао из мора док се она купала . Из ове „везе“ се
родио Меровех, који је био потпуно нормалан човек, који је божанско порекло носио само у имену које значи „ратник из мора“. Хлодион је био отац од Меровеха и он је био први Салијски краљ кога Гргур Турски помиње наводно га поразио Аеције код места Викус Хелена 431 и тако знамо да је он историјска личност - Гргур Турски, као и остали који су стварали под његовим утицајем су понављали причу о
митском пореклу Меровинга, и поставили су две тенденције између прародитеља и краља Меровех, који је био отац краља Хилдерика I (461-481). Меровех је био Франачки краљ, који је повео народ у битку против Хуна на Каталаунским пољима као савезник Рима. У 3. веку почиње франачки продор на леву обалу Рајне, за време 40ице војних царева у Риму. - Франци су стално одбијани и враћани назад. До прекретнице је дошло 357. године када
је Јулијан Отпадник у својству цезара за границу на Рајни одбио напад Аламана и Франака. То се одиграло у бици код Стразбура. - Аламани су доживели пораз, а Јулијан је разумео да неће моћи да одржи границу
уколико не регрутује нове снаге (били су му потребни нови федерати). Зато је он дозволио Францима да се населе на левој обали Рајне, у мочварној области Тоскандрија. Већ 358. године почиње насељавање Франака на територији РЦ у својству федерата. Статус федерата је тада значио да су они били врло слободни савезници, који су се морали плаћати земљом или златом, јер би у супротном сами узели оно што им припада. - Током 5. века из Тоскандрије су се раширили на већу територију, а већи део Турна,
Камбрел, био је насељен од стране Салијских Франака, док су Келн и подручје Рајне населили Рипуарски Франци (они се током сеобе народа практично нису померали). - Меровехов наследник Хилдерик I (461-481) наставио је политику свога оца, и престоница
му се налазила у Турнеу, у данашњој Белгији. У оквир политичког пријатељства са Римом спадало је и пријатељство са Егидијем, префектом преторија Галије са седиштем у Соасону. Егидије је 463. године у Орлеану уз помоћ Франака успео да заустави Визиготе који су походили Галију. - Егидије је умро 464/5. године. Ово је довело до подизања осталих племена и визиготски
напад на Анжер. Хилдерик је уз помоћ Павла, Егидијевог наследника одбио Визиготе, а
2
она је као свештеница била обавезна да се окупа пред празник.
3 потом је из непознатих разлога наредио да се Павле убије и на његово место постави
Егидијев син Сијагрије. - Гргур Турски за остатак његове владавине даје само опречне податке. Он је један од
најпознатијих Франачких краљева (због смрти?), а богови су га себи позвали 481. године. Сахрањен је на месту које је сада свето хришћанско место. Његов гроб је 1653. године открио радник током реконструкције катедрале у Турну. - Хилдерика I је наследио Хлодовех I (481-511). За разлику од оца он је владао из Камбреа (д. Француска). Власт код германских племена се није наслеђивала већ освајала. Захваљујући својим војним способностима он је избио у први план, и тако засенио све салијске краљеве. Да би стекао легитимитет за освајање власти било је потребно да направи први коракпримодијални – акт (јуначко дело којим се стиче легитимитет). - Он се одлучио да нападне Сијагрија. Хлодовех и његов даљи рођак Рагнахар, без
његовог стрица, Харараха, су напали Сијагрија 486. године и у бици код Соасона победили. Сијагрије је тада побегао код Визиготског краља IIАларика , који га је изручио Францима који су га убили због претњи инесигурног свог положаја. ,,Суд из Соасона,, прича о томе како је при дељњу плена један епископ (највероватније Ремигије из Ремса) послао Хлодовеху молбу да му врати тај суд што је овај и хтео да уради међутим када је затражио суд за себе један војник је суд пресекао на пола и рекао да краљ не треба да добије више но што му припада. Ово је веома раљутило Хлодовеха који је већ наредне године приликом смотре војске убио тог војника тако што се овај саго да погледа шта му је са опремом пошто му је Хлодовех рекао да му нешто није у реду са њом. Кад се сгао Хлодовех га је ударио секиром по глави и реко овако си ти исто учинио суду у Соасону. - Сијагријеву територију до Лоаре, Хлодовех је присајединио себи, а племенски савез није
добио ништа јер је све припадало краљу. Хлодовех је имао неку врсту савладара(Рагнахар и Харарик). - Хлодовехова идеја била је држава, а не племенски савез. Та држава је требало да почива
на римским традицијама, да краљ преузме власт од Римљана, али како су они били правоверни хришћани, он није имао никакав легитимитет. - Хлодовех се оженио бургундском принцезом Клотилдом која је била правоверна
хришћанка (иако је већина Бургунда поштовала аријанску веру) 493. године. Тешко јој је падало што је приморана на овај брак, али је она била јака , политичка и духовна личност. Већ од првог дана је наговарала Хлодовеха да пређе у правоверје, а он ју је са посмехом одбијао. 3
веровало се да ће стати на страну Одоакара против Франачких интереса.
- Аламани, који су делили границу са Францима су 496. године напали Рипуарске
Франке(краљ Сигеберт) и нанели им уништавајући пораз код Толбијака данашњег Цилипиха.Ово је Хлодовех искористио као повод за напад на Аламане и кренуо је према њиховој престоници Келну.Не знамо где се тачно одиграла битка. У почетку су Франци трпели губитке те се Хлодовех обратио богу: „о Клотилдин боже, ако победим сутра прихватићу да будем крштен“. Како је победио, прихватио је крст из руку св. Ремигија из Ремса. - Краљ и његових 3 000 ратника су ушли у Сену и тамо били масовно крштени, и одмах су
постали ослонац римске цркве у борби против аријанства и других незнабожаца. Борба није била лака, али је Франачко савезништво било драгоцено за правоверну цркву. - Хлодовех је, са друге стране, добио легитимитет који му је био потребан за изградњу
државе у којој је званичан језик био латински (морао је да има традиције државности, пре свега веру). - Политички договор познат под именом „савез круне и олтара“ је склопљен 496. године,
и у Француској је био на снази све до 1789. године. Захваљујући овом савезу настала је средњовековна Француска, наследница Франачке. - Коначан обрачун Франака са Визиготима је почео 507. године. Како Бургунди нису
узвратили помоћ Визиготима, у бици код Вујеа Визиготи су поражени, IIа је Аларик погинуо. Франци су 508. године освојили Тулузу, и тако окончали постојање визиготске краљевине у Тулузу. - Први сабор у Орлеану је одржан у септембру 511. године, и Хлодовех је, како није био
писмен, одобрио одлуке сабора. Он је умро у 27. новембра 511. године оставивши новонасталу државу четворици синова.
Хлодовехови наследници и рат двеју краљица - Идеја је била да међу синовима краља Хлодовеха влада љубав. Сви су узели престонице
у околини Париза: Теодорик I4 (511-533) са престоницом у Ремсу, Хлодомер I (511-524) са престоницом у Орлеану, Хилдеберт I (511-558) са престоницом у Паризу и Клотар I (511561) са престоницом у Соасону.
4
био је полубрат , али се не зна ко му је била мајка.
- Најзначајнији од браће је био Теодорик I који је једини оставио потомство да га наследи
у свом делу. Његова област се налазила најисточније. Учествовао је у покоравању Бургундије, а затим и племенског савеза Тиринжана, такође а се залагао за увођење 5 Саксонаца у трибутарни систем .
- Теодерика I је наследио Теудеберт I (533-548) који је са стричевима изградио такав однос
да је водио главну реч. Он је први франачки краљ који кује златни новац са својим ликом и натписом: „Теудеберт побожан краљ цар“. Ово је разљутило Јустинијана толико да је желео да објави рат Францима, у чему су га спречиле претње са Истока и из Италије. - Од свих Хлодовехових потомака најмање среће је имао Хлодомер I који је први и умро
(524), јер су његова браћа припојила његову територију и убила његове малолетне синове. - Након смрти Хилдеберта I (558) једини преживели Хлодовехов потомак је остао Клотар I (511-561). Међутим, он је самостално владао само 3 године. Поделио је државу својим
синовима: Хариберт I је добио Неустрију и Аквитанију са престоницом у Паризу, Сигисберт I је добио Аустразију са престоницом у Ремсу, Гунтрам је добио Бургундију, а Хилперик I I су повећане након Соасон и мање поседе на северу Неустрије. Територије Хилперика смрти Хариберта (567), али није добио целу територију, већ само део, вероватно зато I што је подржавао другог брата. - Хариберт I се женио најмање 4 пута и због тога је био први меровиншки владар који је
био екскомунициран из цркве. - Потомци Клотара I били су у отвореном рату. Хилперик је говорио: „сваки поп има више
блага од мене“, због тога је сва она имања која је неко из побожности дао цркви приграбио за себе. Према салијском закону имовина се делила, а не преписивала, јер Франци тада нису познавали термин тестамент. - Хилперик је био први владар који је био писмен, и дошао је на идеју да реформише
абецеду латинског језика и да у њу убаци графеме франачког језика. Био је први државник који је реформисао салијско право (575), према коме је од тада жена могла да наследи оца уколико није имала преживеле 6браће . - Убијен је 584. године, као жртва атентата који је организовала Брунхилда, Атанагилдова
ћерка, жена Сигисберта I, који се њоме оженио како би стекао политичко преимућство над браћом.
5
племенски систем полузавистан од франачког краља.
6
пре тога жена није била власник ни својих опанака.
- Хилперик је, како би парирао брату, од Атанагилда измолио другу ћерку Галесвинту за
жену. Поред тога, он је имао и харем у коме се нарочито истицала Фредегунда која је сплеткама навела Хилперика I да убије Галесвинту. Кроз неколико дана он се оженио Фредегундом која је постала његова друга жена. - У германском друштву је овакав злочин представљао увреду. Брунхилда, која је владала
Аустразијом у име својих унука и синова, преузела је освету на себе. - Рат двеју краљица је трајао од 573. до 613. године са краћим или дужим примирјима. - За време рата Брунхилда је стално држала иницијативу, али је пред крај политичке
каријере била оптужена за смрт 9 чланова породице Меровинга, међу којима су били и њени синови. Залагала се да краљ Аустразије постане њен малолетни праунук Сигисберт II, а да она буде његов регент. Али је завера аустразијских великаша 613, међу којима су 7 најистакнутији били бискуп Меца Арнулф и мајордом Пипин Ланденски,Радон и
Варнахарн(ова двојица се наводе као најмоћнији племићи Аустразије) довела до коначног решења. Њене унуке су прогласили за незаконите и за законитог краља су признали сина Хилперика и Фредегунде, Клотара II, краља Неустрије од 584 -629, и целе Франачке од 613 629. године. - Током бекства према Ремсу Брунхилду су ухватили Клотареви људи и извели је на суд,
где је проглашена кривом. Готово је сигурно да је убила мужа, али за синове и унуке није 8 сигурно. осуђена је на смрт и након великог мучења је умрла 613. године. - Подршку аустразијске аристократије Клотар II је платио издавањем „Париског едикта“
месеца октобра 614. године. Издате су изворне привилегије аристократији и цркви, којој је дозволио да сама поставља епископе, али је ипак успео да кроз документ провуче и своје настојање да им не да до краја све што су тражили. Највећиаристократији уступак 12 члан: био је гроф (административни службеник) који више није морао да буде неко са 9
. Жене се не смеју удавати против своје стране, већ је могао да буде неко из те области воље, Јеверијма се забрањује државна служба али могу да туже хришћане. - Клотаров едикт наставио је да важи и током 7. и 8. века, а нови франачки краљеви из
рода Каролинга су се досетили како би теренску контролу требало поверити службеницима који путују из, и враћају се у центар. У Франачкој је први пут донет
АРНУЛФ (582 –640) – војвода у поречју Шелде до смрти Теудеберта II 612, када је постао епископ Меца. Придружио се 613. завери Пипина Ланденског против Брунхилде. 8 везана је за коња и вучена по земљи, сваки пут када би јој се одкинуо део тела за који је била везана мучитељи би је завезали за други део; када је умрла сакупили су све делове њеног тела и спалили их. 7
9
Брунхилда је инсистирала на страним грофовима.
антисемитски закон, и то 614. године. По њему су Јевреји избачени из државне службе, и он је донет по угледу на визиготски закон. - Клотар II је 616. године на сабору у Бургундији дао повластице и тамошњој
аристократији. - Аустразијска аристократија је 623. године изнудила од Клотара да за њиховог краља I, краља Аустразије од 613 -639. и постави свог малолетног (најстаријег) сина, Дагоберта целе Франачке од 629 -639. године. Он је био под туторством аустразијске
аристократије(Пипин Старији постаје мајодром, Арнулф постаје васпитач младог краља) - Када је Клотар II умро (629) Дагоберт је прешао са породицом у Париз, што је разљутило
аустразијску аристократију(Пипин даје оставку, Арнулф се повлачи у манастир). Ситуација се погоршала 631. године када је дошло до рата са Самом код Вогатизбурга, где су Франци тешко поражени. Веровало се да је разлог пораз одсуство краља, а не надмоћ Словена. Краљ је отишао из Аустразије и са собом однео „косу и браду“. - Аустразијска аристократија је 634. године тражила од Дагоберта да за краља Аустразије III. Аустразија је у то време за мајордома постави свог трогодишњег сина Сигисберта имала извесног Отона. Дагоберт је био снажна личност, и он није дозвољавао да
претензије аристократије дођу до изражаја. Био је у стању да се свети чак и свештеницима. - Дагобертова владавина је за Франачку била време мира и просперитета. Француски
народ га слави за свеца иако за истог никада није проглашен. Умро је 639. године, и држава се распала на два дела: Сигисберт III је владао Аустразијом и Бургундијом, а Хлодовех II Неустријом.
Успон Каролинга - ПОЧЕТАК ПОРОДИЦЕ КАРОЛИНГА: После 639 брак Арнулфовог сина Ансегисела и
Беге(ћерка Пипина Ланденског). ПОТОМСТВО: Пипин 2 Херисталски,Марин Херисталски и Клотилда(удала се за неустразијског краља Теодорика 3)Стварну власт су вршили и имали мајордоми. На истоку је мајордом постао Пипин I Ланденски, који се вратио из 10годишњег прогона због свађе са Дагобертом. Био је мајордом Аустразије од и623 -629. од 639-640. године. - Њега је 643. године наследио најстарији син Гримоалд I (643-656) који се наметнуо као
мајордом
неспособном
Сигисберту III(спасио му живот током побуне Радулфа Тирингијског која је била у ово време) .Такође је наметнуо краљу на усвајање свог сина,
који је наконусвајања понео име Хилдеберт III, и који је проглашен за краља Аустразије. Када је краљ добио свог сина и када је Гримоалду постало јасно да ће краља тај син и 10 наследити, он је подстакао побуну. На његову страну је стао и његов зет Ансегисил . До
битке једошло 656. године, и у њој су Гримоалд, Хилдеберт III и Ансегисил убијени по наређењу Хлодовеха II Неустријског (639 -658). - Арнулфинзи привремено силазе са власти у Аустразији, све до временаII Пипина 11 Херисталског ( . Неустрија, где су мајордоми били Еброин, Варатон и Бертар, 640/680-714)
преузима премоћ. Пипин II постаје мајордом 680. године, и долази у сукоб са Еброином 683. године када је поражен, али овај убрзо умире. - ПипинII обнавља рат, и 687. године долази до битке код Тертрија. Мајордом Аустразије
Пипин Херисталски наноси пораз Бертару и краљу Теодерику III, постаје фактички господар целе Франачке. Након тога узима dux титулу et princeps Francorum. - Потомке Теодерика III прихвата као своје краљеве који седе у Паризу, а не у Аустразији,
јер је положај краљева био маргинализован и није било битно где председавају. Пипин II је са својом законитом супругом Плеуктрудом имао синове Дрогона и Гримоалда II, и 695. II у Неустрији. године их је поставио за мајордоме, Дрогона у Бургундији, а Гримоалда Након 695. године Пипин се нигде не помиње као мајордом, већ као II dux et princeps Francorum(,,војвода франака,,)
- Имао је харем у којем је најистакнутија била Алпаида која му је родила Карла Мартела и
Хилдебранда. Он је настојао да им обезбеди пристојно издржавање. - Пипин II је ипак желео да га наследе законити синови, али су они умрли пре њега.
Гримоалд II је кренуо у Херистол да се опрости од свог болесног оца, али се у путу и сам разболео и умро. Одмах затим је умро и Пипин, којег је докрајчила туга (714). Пре смрти је за наследника препоручивао свог унука Теудебалда, Гримоалдовог сина, а за регента Плеуктруду. Након његове смрти држава се распала. - Војвода Одон је одвојио Аквитанију од Франачке. Аустразија је за свог краља прогласила
малолетног Дагоберта III. Мајордом Неустрије је постао Рагенфрид, уз подршку меровиншких краљева Дагоберта III и ХилперикаII. Он је склопио савез са Радбодом, војводом независне Фризије. - Плеуктруда је, иако се повукла, наредила да се Карло Мартел заточи у Келну. Он је ипак
побегао из затвора уз помоћ малог броја присталица, и затим је покушао да организује отпор против Неустрије и Фризије. 10
Арнулфов старији син Ансегисил и Пипинова ћерка Бега родоначелници – породице Арнулфинга.
11
син Ансегисила и Беге
нападне да Аустразију. У - Рагенфрид је видео прилику да може слободно и несметано бици код Келна 716. године Рагенфрид и Радбод односе победу над Карлом Мартелом (714-741), и ово је уједно био и његов једини пораз. Мартел је водио рачуна о својој
војсци, није могао да дозволи велико страдање па се зато повукао у околину Ајфела где је сакупљао људе. Радбодови људи су се упустили у пљачкање Келна, а тада су посебно страдале хришћанске светиње. 716 где фингира лажно повлачење и Винсија 717. године, - Уследила је битка код Амблева где је Карло победио Рагенфрида и његовог краља Хилперика II, кога је Рагенфрид поставио на место краља након смрти Дагоберта III, 716. године. Са друге стране, Карло је за свог краља поставио Клотара IV, који је био болестан. Њему и његовим потомцима остатак породице дугује назив „лењи краљеви“. - Хилперик II 718. године склапа политички договор са Одоном, војводом Аквитаније.
његова војска је стигла до Соасона, где се развила битка у којој је Карло победио. Карло Мартел затим преговарао са Одоном и за могућност слободног повлачења је од њега изнудио да му преда Хилперика II. Карло Мартел га је признао за краља Неустрије и вратио у Париз. - Убрзо су умрли и Хилперик II и КлотарIV, тако да је Карло Мартел 720. године за краља
целе Франачке признао сина Клотара IV, ТеодерикаIV (720-737), који је такође био болестан и дегенерисан . титулу et - Побожност Карла Мартела је дошла до изражаја такође. Он је користиоdux princeps Francorum, али се понашао као краљ и помагао је цркву.
дозволио и је - Радбод се након битке код Келна, 717. године одрекао јужне Фризије деловање хришћанских мисионара. Најистакнутији међу њима је био свети Вилиброд, апостол Фризијаца (658 -739) и први епископ Утрехта, који је био англосаксонског порекла. - Много већи успех од њега је имао његов ученик и сународник свети Бонифације (680 – 5.
јуни 754), чије је право име било Винфрит. Њему је папа Григорије IV, приликом посете Риму дао име Бонифације (доброчинитељ). Он је био први архиепископ Мајнца. Од папе је добио задатак да проповеда Јеванђеље племенима источно од Рајне, која су већ била покрштена. Папа му је наредио да иде трагом ирских мисионара и да поново крсти већ крштене људе. Главно мисионарско подручје су му биле Тирингија и област Хесена. - У Хесену се налазило племе Хата, једно од племена Салијског племенског савеза.
Бонифације је код њих постигао највећи успех. Једног дана је сакупио људе око светог храста, испричао им причу о Христу, а затим узео секиру у руке и сам исекао храст. Германи су веровали да ово дрво држи небо, и да ће им небо пасти на главу ако се исече,
али се ништа није десило. Бонифације је направио летвице и облице и од њих направио капелицу посвећену светом Петру. Хати су одмах постали добри хришћани. 12 у Рим, не би ли од папе добио палиј . Постао је први - Он је по други пут отишао
архиепископ Мајнца, јер је та архиепископија створена за њега. Затим је отишао међу Фригијце да их покрсти, али је у том походу мученички настрадао 754. године. - Теодерик IV је умро 737. године, а Карло Мартел је имао толико ојачан положај да му
краљ није ни био потребан. Између 720 и 730 Карло је ратовао и са Аламанима и Баварцима али све је то била припрема за рат са Арапима.
Долазак Арапа - Последњи свепризнати краљ Визигота Родерик је умро 711. године. Код Нарбоне, 721.
године је погинуо и Ардон, који није био признат. Током грађанских ратова у Франачкој, Одон Велики, војвода Аквитаније издваја своју област из области франачке 715. године. - Арапи 721. године нападају Аквитанију. Одон се за трен повукао на север Аквитаније и прешао чак у Неустрију како би довео помоћ. Арапи су приликом опсаде Тулуза(битка код
Тулуза) направили почетничку грешку, јер нису подставили предстраже испред логора у којем се налазила главнина војске. Тулужани су пружали отпор је то је била борба за живот, имовину и веру. одон је у току ноћи, са малом коњицом састављеном углавном од војника из Неустрије ударио на Арапе и нанео им тежак пораз, 9. јуна 721. године. Арапске (Умајадске) снаге је водио Абдулрахман ал гувернер -Ал Андалуса (730 -Гафики, 732). - Одон је био свестан да овакав пораз неће зауставити даље нападе, уколико не дође до
политичког споразума. Одон зато шаље једну од својих ћерки у харем Абдулрахмана ал Гафикија, али ово није спречило новог зета да настави даље пустошење Аквитаније, са жељом да нападне Аустразију и Неустрију. -Након тога следе битка у којима су Арапи успешни код Бордоа и на реци Гарони 731 и
муслимани напредују према Туру због веома богатог светилишта 732 година. Один је тада затражио помоћ од Карла Мартела, који се одавно спремао за рат са Арапима. Мартел је затим у помоћ позвао лангобардског краља Лиутпранда и његова војска је стигла на време. До битке код Поатјеа(или код Тура) је дошло 10. октобра 732. године.
12
раније је то била пастирска кабаница, али временом је постао део богослужбене кабанице.
- Карло Мартел је имао нешто коњице, али је пресудна била франачка пешадија(победио
јаку арапску коњицу коришћењем фаланге). Мартел је пешадију додатно мотивисао чињеницом да се води рат због вере (водио је неку врсту верског рата). Војницима је сугерисао да се не боре само за земљу, и већ за Христа(И тако што вели Радашин је дошло до покрета званог реконквиста тј покрет Шпанаца и Португлаца за протеравање Мавара са Пиринеја). Абдулрахманова војска била је лишена сваког оклопа, што јој је била слаба тачка, а и он сам је погинуо. - Мартел је умро 741. године, оставивши државу синовима.
Синови Карла Мартела
од а741 умро - Мартел је имао два сина: Карломана, мајордома Аустразије (владао -747, 754. године) и Пипина Млађег, мајордома Неустрије и неки лудак Грифон који је ухапшен и затворен у манастир.Међу браћом је владала љубав и слога. Карломан је био изузетно побожан, док је Пипин био проблематичан, али су се међусобно помагали. - Побуне војвода Аквитаније, Аламаније и Баварске се дижу 741. године. Војводе су се
јавно изјашњавале како са Каролинзима немају ништа и како Франачка нема краља којем би се они потчинили. - Због овога су браћа довела Хилдерика III (743-751) из манастира и именовала га за
краља. Он је био последњи меровиншки краљ, непознатог порекла, али засигурно Меровинг. - На овајначин су Каролинзи савладали побуне у Аламанији и Баварској, али је константно
ремећење мира у Аламанији навело Карломана на драстичан потез. У једном малом месту, Канштату, 746. године је Карломан сазвао збор аламанске аристократије, да би их након што су се окупили аустразијска војска масакрирала. Овом приликом је убијено неколико хиљада племића, односно, цело аламаско племство. - Под утиском овог покоља Карломан се 747. године повукао у манастир Монте Касино у
Италији.
Пипин Млађи - Карломан се повукао 747. године са положаја мајордома и отишао у Монте Касино. Тамо
је умро 754. године.
- Карло Мартел је имао сина Грифона, од друге жене. Грифон се неколико пута побунио
против полубраће, али је сваки пут био побеђен. Једна од побуна, у којој су га подржавали Баварци је трајала од 746 -753. године, па је он кривац за покољ у Канштату. Велику помоћ је добио од баварског војводе из лозе Агилуфинга, Одилона III (736-748), који је погинуо у борби. Грифон је желео да се наметне као баварски војвода, али је ту дужност III Пипин поверио сину Одилона III, ТасилонуIII. - Франци су заузели Нарбону 759. године, и тиме је окончана арапска власт на територији
северно од Пиринеја. Пипина помоћ - Вајфар Аквитански 762. године устаје против власти франачког краља III уз Баска. Исте године му је Пипин нанео тежак пораз, и чинило се да ће Аквитанија бити збрисана. Тасилон III се под изговором болести повукао, и оставио Пипина самог, тако да је морао да се повуче. - Пипин је освојио Тулузу 767. године и на тај начин укинуо независну Аквитанију.
Ухапшена су била двојица Вајфарових грофова, која су затим обешена. Вешање се користило за обичне људе и криминалце, док су за грофове су коришћени мачеви. Било је то тешко јавно понижење, а Пипин је решио да са Аквитанијом заврши за свагда.
Оснивање папске државе - Ланац догађаја који су довели до стварања папске државе је покренут 751. године.
Почетком 751. године лангобардски краљ Аистулф-756), (749 освојио је Равену, 13 престоницу равенског егзархата . - Одлучнији лангобардски притисак на Равену је почео 732. године. Лиутпранд је заузео
Равену, али су га убрзо избацили. Углед папства међу Лангобардима је растао. Папа је утицао на лангобардског краља Ратхиса да се повуче у манастир 749. године. - На Аистулфа овакав утицај папе није имао ефекта, те је он 751. године ликвидирао
равенски егзархат. - Било је јасно да је Рим следећа мета, па је тадашњи папа, Стефан II (752-757) упутио
молбу за помоћ франачком краљу Пипину III. Папе су и раније, 20ак година, тражиле помоћ од Франака, али их је Мартел одбио јер није желео да крене на Лиутпранда који му је помогао код Поатјеа.
13
равенски егзерхат је основан крајем 6. века.
- Непосредно пре пада Равене, почеле су припреме за збацивање Хилдерика III,
последњег Меровинга. Пипин је упутио делегацију у Рим, са загонетним питањем за папу: „Ко треба да има власт? Онај ко има права на круну, или онај који има снагу да влада?“. Папа Захарије (741 -752) је разумео питање и 751. године је пресудио да власт треба да има онај ко стварно држи власт у својим рукама. - Због овога је, у септембру 751. године, сабору III послат у на у Соасону, Хилдерих манастир, где је насилно замонашен. Франачка аристократија је једногласно изабрала
Пипина, али положај ипак није био тако сигуран. Како је био свестан да престо дугује папској подршци, када га је папа Стефан II замолио за помоћ, он је одлучио да се одазове. - Да би својој молби дао тежину, лично је дошао у Франачку, и он је био први папа који је
још од пада ЗРЦ прешао Алпе. Сусрет са Пипином је уприличен тако да буде још занимљивији. На сцену је ступило и јавно мишљење, први пут од пада ЗРЦ. За ово је искоришћен „Мајски сабор“, који у Франачкој постоји још од Сеобе народа. Од Карла Мартела сабор се одржава у мају, а не у марту, јер тада има довољно хране за коње, и сваки пут се одржава на другом месту. - „Мајски сабор“ 754. године је због папе одржан за време Ускрса, у априлу. Папа се за време пута разболео. Када се у граду Понтиону сазнало да се папа приближава, Пипин и
јавно мнење су изашли да га сачекају. Пипин је сишао са коња и пешке, без оружја дошао до папе, 20мводио коња на којем је седео папа. - Ово, као и Пипинов пољубац у папину руку су за време службе протумачени како
Пипиново признавање папске власти. Међутим, када се служба завршила, папа је био тај који је коленима молио за Пипинову помоћ, што је Пипин прихватио да уради. - У септембру 754. године у Павију је послато посланство које је захтевало да
лангобардски краљ престане да прети папи и да му преда освојене византијске градове. у Понтиону, 754. године, Пипин је по други био пут - На ускршњој служби(САБОР) крунисан и миропомазан, а тада су миропомазани и његови синови Карломан и Карло(папа Стефан 2 дао титуле римског патриција Пипиновој деци порекла и -римског значаја папа желео да они то тако виде). Папа је тражио од аристократа да ће од тада да бирају само Каролинге за владаре, што су они и учинили. - Папа је овим чином желео да додатно обавеже Каролинге на активно мешање у прилике
у Италији. Пипину и његовим синовима је доделио титулу римског патриција. Како би
показао папи како ће испунити обећање Пипин је издао Promissio Pippini I (Пипинова 14 обећања) у јуну 754. године . (749 Он је, изненађен - У јесен 754. године посланство је стигло до Аистулфа -756). Франачким претњама, обећао да ће испунити тражено. Франци су се вратили задовољни, али Аистулфу није падало на памет да испуни обећање. - Стога је 755. година била испуњена припремама за рат који је уследио у пролеће
следеће, 756. године. Две војске које сву водили Пипин III и његов син Бернард су упале у италијанску државу и напале Павију. Аистулф се након краће опсаде предао, а политички споразум је спречио даље крвопролиће. Франачка војска је морала да се врати, али су поједини гарнизони остали на територији Италије. Формирана је комисија којој је задатак био да надгледа да ли Аистулф поштује договор. Ово је представљало политички настанак папске државе која и данас живи под именом Ватикан . - Пипин је дошао у Рим 756. године и спустио повељу о праву папе на Равену и још 22
града, на олтар св. Петра( Promissio Pippini II враћа му Равену и неке градове на Јадрану и овим су постављени темељи папској држави) - Иако је Лангобардима био нанет тежак пораз, њихова држава је наставила да постоји. У
јесен 756. године Аистулф је погинуо у лову под чудним околностима. Он је одредио да га наследи војвода ТосканеДезидерије – (756 -774, †786), последњи лангобардски краљ, и први са латинским именом. Већи део аристократије се овоме противио јер се Раткис, Аистулфов брат, вратио из манастира да би преузео власт. Дезидерије је уз помоћ франачких окупационих снага успео да га одбије. - Међутим, Дезидерије је чинио све како би се отресао франачке власти. Склопио је савез
са баварским војводом Тасилоном III, а затим је једну ћерку удао за војводу Беневента Арихиса, чиме је ово војводство припојено лангобардској држави. Франци су за то време будно пратили шта се дешава. - Пипин Млађи је умро 765. године, а до краја живота он се борио са Саксонцима и
Аквитанцима, тако да није могао да притисне Лангобарде. Према салијском праву су га наследила два сина, Карломан и Карло.
Пипинови синови
14
научници се не слажу око тога која је била тематика овог документа.
април 742 - Пипина су, након смрти, 768. године, наследила два сина: Карло Велики (2. -28. јануара 814) и Карломан (768-771), који је био ожењен Гербергом и имао је дете из првог брака –Пипина. Карломан је имао и другог сина, али његово име није остало сачувано. - Карло је владао Неустријом, северном Аустразијом и западном Аквитанијом, док је
Карломан владао јужним и источним деловима. Били су на ивици грађанског рата, који 15
није избио због Карломанове изненадне смрти . Герберга је одмах изразила жељу да малолетни Пипин буде проглашен за краља. Међутим, Карломанови сарадници су се окренули против Герберге, која је онда побегла кодДезидерија, оца – а они су признали Карлову власт. - Карломан је сахрањен 771. године у Ремсу, а у 13. веку су његови остаци пренешени у
Сен Дени, у близини Париза. Његови синови и удовица су нестали по разним манастирима. - Дезидерије и Герберга су 772. године тражили од папе Хадријана I (772-795) да Пипина и
његовог брата прогласи за франачке краљеве. Дезидерије је око 770. године, једну од 16 својих ћерки –Дезидерату , верио за Карла. Брак је склопљен, али је раскинут годину
дана касније, када је Дезидерије писао папи. Дезидерату је Карло вратио оцу и објавио му рат. - Франачка војска је прешла Алпе 773. године, и до 774. године је опседнута Павија (исте
године је и пала). Дезидерије је послат у опатију Корби по казни, а његове три ћерке у друге манастире. - При опсади Павије, Дезидерије је остао да је брани, и при том им је крунисао Адалагиса,
јединог сина, за краља. Адалагис је затим отишао у унутрашњост да сакупи војску. Када су Франци чули за ово, Карло је привремено прекинуо опсаду, кренуо на Адалагиса, и разбио га. Адалагис је тада побегао у Цариград где му је Константин V дао титулу 17
патриција . - Дезидерије се предао 774. године, а Карло се крунисао гвозденом круном Лангобарда за
њиховог краља. Од тада је носио титулу Rex Francorum at Langobardorum. - Карло је 774. године у Риму потврдио Пипинову повељу, тако да је од 754. године папа
држао Равенски егзархат, Пентаполис, Римски дукат, али и Венецију и Истру, иако су биле под влашћу Византије.
15 16
према изворима, он је умро од масовног крволиптања из носа. њено право име није познато.
17
постојала је намера да се оспоре франачки успеси у Италији.
Карло Велики (768 -814) - Он је био млађи син Пипина Млађег. Поделом Франачке краљевине, 768. године Карло
је добио Неустрију, западну Аквитанију и северну Аустразију, а његов брат, Карломан, јужне и источне делове ових области. - У Аквитанији је 769. године букнуо устанак, а Карломан је одбио да помогне брату, тако
да је Карло морао сам да делује. Вођа устанка је носио име једног од синова покојног војводе Вајфара, али се зна да то није био његов син. - Карло се 770. године верио са Дезидератом, Дезидеријевом ћерком, како би заокружио
Карломанове територије. - Долази до сукоба са Адалгисом.
биојеожењен Адалгергом, - Беневент је покорен 787. године. Војводу Арихиса, који Карло је могао да примора на покорност само ако зарати са њим, што је и учинио. Арихис се покорио Карлу, тек након што је овај победио и освојио Сполето. Покоравање Беневента је завршено 787. године, а исте године је умро и Арихис. Арихиса је наследио даљи рођак, Гримоалд III, који је 792. године дигао устанак. - Карло је послао једну експедицију која није много постигла, али је успео да изнуди
формалну заклетву верности, без даљих обавеза Лангобарда франачкој држави. Карлу је одговарало да припоји војводство Беневент, због положаја, између Карлових и византијских поседа на југу Италије. - У управљању државом Карло се ослањао на синове, два законита, и много незаконитих.
Један од незаконитих синова му се звао Пипин, али је од средњег века због грбаве кичме носио надимак Грбави. Он се 792. године прикључио побуни неустријске аристократије против оца, због чега га је Карло затворио у манастир Прим где је овај и умро иза 830. године. - Карлов најстарији син је требало да добије титулу краља Лангобарда и Франака, а након
800. године и титулу цара, али није надживео оца. Карло је 781. године крунисао своје синове за краљеве: Карломана, названог Пипин за краља Италије, а најмлађег, Лудвига 18 Побожног за краља Аквитаније .
није поделио државу, јер су његови синови имали само формалну - Карло на овај начин власт, док је он сам имао праву. 18
на овај начин је примирио и држао на оку тамошњу аристократију.
- Доказ за то је сам Лудвиг Побожни, на кога се, иако је био краљ Аквитаније, није
рачунало да ће да влада. Он је добио васпитаче, и био је први писмени Каролинг. Његов васпитач је био Витица, Визигот који је пребегао из Калифата, замонашио се и добио име Бенедикт из Анијане. - Пипин, краљ Италије, је умро 810. године, а 811. године и престолонаследник Карло. Од
законитих синова Карлу је остао још само Лудвиг Побожни, за кога се није мислило да ће да влада.
Ратови Карла Великог - Током своје владавине Карло Велики је имао само 3 мирне године, и то у периоду од 780 -782. године. Ратовао је против Саксонаца, Арапа и Авара.
Ратови са Саксонцима - Ратови са Саксонцима су трајали најдуже, од 772. до 804. године. Саксонци су плаћали
данак још од времена Пипина, имали обавезу на покорност, као и на примање хришћанских мисионара. Међутим, они су пружали отпор и дизали устанке. Због овога је Карло Велики решио да их покори. - Саксонце су чинила четири мања племена: Вестфалци, Остфалци, Ангаријци и
Нордалбинзи. Ова племена су иначе била несложна, али их је франачка претња држала на окупу. - Док су се Меровинзи задовољавали откупином, данком, или изјавом покорности, од
времена Каролинга у политику је почела активно да се уводи вера. На тај начин је изјаве покорности почела да прати присилна христијанизација. Саксонци су морали да приме хришћанство, али су стално дизали побуне и убијали свештенике, што је довело до почетка рата. - Карло Велики је 773. године напао Ангаријце, и том приликом је код Падерборна оборен
Ирминсул19. - У паузи рата са Саксонцима, 774. године, Карло осваја Павију. Затим напада Вестфалце,
најистакнутији племенски савез Саксонаца, 775. године. Овом приликом је освојена културна тврђава Саксонаца од дрвета, а освојен је и уништен и Сигибург. 19
храстово дрво, свето дрво које по германској митологији држи небо.
- Побуна Саксонаца под вођством Видукинда је избила 776. године, и они су том
приликом спалили Ересбург, како не би пао у руке Франака. На његовим рушевинама Карло подиже Карлштат. Видукиндов први устанак је угушен 777. године, а он бежи у Данску, одакле му је била жена. - Велики црквени и државни сабор у Падерборну је одржан 777. године. На њему је
донешена одлука о формирању грофовије на тлу Саксоније, и подела територије на мисије, а Падерборн је проглашен за епископију одакле ће кретати даље мисије за покрштавање Саксонаца. - Нови устанак Саксонаца је избио 779. године, јер су они поново убијали свештенике и
спаљивали цркве. Устанак је угушен 780. године, али овог пута је дошло до масовног покрштавања, а не проповедања вере. Исте године су уведени нови закони по којима је одбијање хришћанства носило смртну казну. Ови закони су 782. године обједињени у јединствени закон који је прописивао мере управе у забрањивао све политичке скупове Capitulare de partibus Saxoniae. - Поновљена је забрана за пагане, и она се, као и било какав прекршај кажњавала
смртном казном. - Ово је довело до новог устанка Саксонаца, а Видукинд се вратио из Данске 782. године.
На ово је Карло Велики одговорио Верденским масакром 4500 Саксонаца, оптуживши их да су поштовали стару веру. Карлу су биле потребне 3 године да угуши овај -785) (783 устанак. За разлику од првог, овај се завршио политичким договором. Видукинд је пристао да буде крштен,пристао и је на покорност, под условом да његов народ буде остављен на миру. Овај договор је постигнут на Другом сабору у Падерборну, 788. године. - Саксонци су се привремено смирили, али су нови устанци дизани 792, 796. и 804. године,
и они су угушени без већих проблема. Саксонија је постала хришћанска држава у оквиру Франачке. је - На сабору у Саксонији 797. године, издат Capitulare Saxonicum, којим је Карло Велики ублажио законе над побеђеним Саксонцима. У Нордалбингији је пружан последњи отпор Франачкој, од 798-804. године. Саксонци из ових подручја су депортовани, а запосели су их Бодрићи, франачки савезници.
Ратови јужно од Пиринеја - Два емира на североистоку Хиспаније су одбијала да прихвате политичку власт калифата
из Кордобе, и тежили су Карловој власти.
- Две велике франачке војске су прешке Пиринеје 778. године, Неустријска са запада, и
Аустразијска са истока. Војске су се састале код Сарагосе, али град није освојен, и Карло се вратио на север. - Прилике у Саксонији су се искомпликовале, и Карло је морао да се врати на север како
би угушио устанак, 779. године. Пиринеји су били у рукама Баска, па је Карло велики ?, а затим се вратио преко Пиринеја. Главнина војске се морао да заузме Паиплону повукла кроз Баскијску територију, али је одступница коју је водио маркгроф Бретање
Роланд настрадала од завере Баскијаца. Јуначка смрт Роланда послужила је за настанак низ сага, приповетки и епских песама. у Дубровнику је познат као Орландо. је нанет тежак пораз, али ово није спречило њено даље напредовање. - Франачкој војсци Франци су 801. године основали Шпанску марку. - Ратови у Баварској: Баварски војвода Тасилон III, започео је побуну против Карла Великог
са Аварима 788. године. Авари су намерно закаснили у сукоб, јер им није било до борбе са Франачком. Тасилон III је ухваћен, али га је Карло помиловао, и њега и његових 5 ћерки послао у манастире. - Аварска војска је 790. године опустошила Баварску и Швапску, а затим је уследио
франачки напад на Аваре 791. године.
Ратови са Аварима - Први сукоб Авара и Франака се одиграо 782. године, на реци Енс. Аварско посланство је
учествовало на франачком државном сабору у Липспрингу. Никакав мир није постигнут. - Баварској је 787. године укинута независност, и исте године је формирана баварска
(источна) марка. - Аварска војска је 790. године опустошила Баварску и Швапску, а 791. године је уследио
Карлов први поход на Аваре, када су Авари катастрофално поражени. Није дошло до освајања и Франци су се повукли. - Карло је 792. године повео други поход на Аваре. Иако су били надмоћнији Франци нису
успели да постигну коначан успех, због побуне Саксонаца. - Аварски тудун је 795. године прихватио да се покрсти, и потом је убијен.
- Трећи поход на Аваре је уследио 796. године и њега је водио Карлов син Пипин. Каган је
пристао да се покори, али су Франци без обзира на то опустошили западну Панонију, и уништили каганов хринг. Многи Авари су тада побегли источно од Тисе. - Крајен 8. и почетком 9. века избио је велики аварски устанак против Франачке власти.
Упркос успесима, Авари су до 803. године морали да положе оружје. Последњи тудун је пристао да се покрсти, а то је учинио и каган који је добио име Аврам. Њега је Карло инвестирао у посед. - Последњи помен кагана је забележен 811. године, и то је био извесни Исак, а 822. је
забележено последње аварско посланство на франачком двору.
Обнова римског царства - Карло Велики је дао пристанак за избор папеIIIЛава (795-816), који му даје кључеве
града. Папи је његова опозиција(Хадријан 1 води негативну политилку кампању против папе) пребацивала јерес и неморалан живот. За време једне литургије током Ускрса, 799. године, папу су напали завереници. Пре него што је папска гарда стигла да реагује папа је осакаћен, одсечен му је језик. Како више није могао да буде првосвештеник, отишао је у манастир. У манастиру га је наводно посетио свети Никола, и вратио му дар говора. Папа је затим побегао код Карла, који га је признао као првосвештеника. У Падерборну је пао 20 договор да се папа покори, након чега га је Франачка војска вратила . у Рим
- Одржано је суђење папи 21. 12. 800. године, на којем се он заклео да је невин, и он је 23.
12. 800. године враћен на власт. На Божић (25. 12. 800. године), за време свечане литургије којој је присуствовао и Карло, папа је Карлу, док је овај клечао, спустио круну на главу. Ово је наводно било неочекивано, и Карло се правио да ни не примећује бљештаву круну. Окупљен народ је изговарао унапред припремљен текст: „Многе године, Карлу, цару, увек Августу“. Крунисање је обаљено у базилици светог Петра иКарло Павла. је изјавиљивао у фазону да сам знао не бих ни дошао устври све је ово било плански. Пракса да се владару ставља круна на главу од Карла и након овог Карло више не долази у Рим(папа долази у Франачку када потребно). је Такође овим почиње романизација и германизација Франачке(Лудвиг Побожни задњи који прича франачки) , човек који се неколико дана раније заклињао - Карлу је сметало што га је крунисаоIIIЛав у невиност. У политичком смислу, тада је обновљено Римско царство. Сачувао се богат дипломатски материјал из времена Карла Великог, а он на релативно мало повеља не
20
Карло се умешао на савет Алкуина.
носи царску титулу. Карлов званични печат имао је две стране, на лицу је био царев лик, а на наличју Рим са зидинама и натпис: „ Renovateio imperii Romaii“ (обнавља РЦ). - Тридесет година по оснивању папске државе, Рим прекида везе са Византијом. Чин
проглашења цара, у Византији се посматрао као узурпација. Царица Ирена, која је водила преговоре са Карлом је смењена 802. године. Све ово је водило до Првог византијско -810). франачког рата (804 у Венецији. – Борбе су се - Рат је почео тамо где су се сукобљене стране додиривале
водиле у Венецији и Истри. Византија је била надмоћна на мору, а Карло на копну. Рат је завршен компромисом, а у Ахену је склопљен мир 812. године. - Одредбе мира су биле: Истра, као и обе хрватске кнежевине иду Францима, а Венеција
са далматинским градовима и острвима иде Византији. Питање царске круне је решено тако што је византијски посланик, када је изашао пред Карла, поздравио овог као цара, на шта је Карло пристао да буде неименован цар, да би након тога византијски цар додао у титулатуру и Цар Римљана. - Карло је поделио синовима државу још за живота, и послао их да држе своје територије. Он је на овај начин хтео да приближи синове народу (локални васпитачи, учење обичаја),
али да пре свега учврсти централну власт, и створи моћну нацију. - Пипин је крунисан за првог краља Италије, 781. године ,( Проглашен је краљем Италије
након што је Карло Велики покорио Лангобарде папа Хадријан 1 781, а крунисао га је са гвозденом круном Лангобарда умире 811) а Лудвиг Побожни за краља Аквитаније (као 8месечна беба,подучавао га Бенедикт визигор веома успешни западни реформатор). Када су умрли Карлови најстарији синови(Карло -умире 810 и Пипин), Карло је 813. године у Ахену крунисао Лудвига Побожног за сацара, без присуства папе(предлог .Ајнхарда) Карло је лично спустио сину круну на главу. Карло након свог крунисања више није посетио папу(дистанцирање од папе). Убрзо након овога умро, он јеи наследио га је Лудвиг Побожни.
Лудвиг Побожни (781 -840) - По Карловој смрти, у јануару 814. године, његов једини преживели син преузео је власт у
држави.Лудвиг није био планиран за цара Иако му власт нико није оспоравао, Лудвиг Побожни се поново крунисао за цара 816. године, при посети папе Стефана IV. Већ крунисаног цара папа је поново крунисао што је довело до срозавања угледа круне. Док је
франачка аристократија делила Карлов став да црква треба да буде потчињена, Лудвиг је повлачио потезе који су срозавали углед круне и давали га папи и цркви. - Лудвигови синови, Лотар и Пипин, су 815. године добили на управу Баварску и
Аквитанију, али се не помињу са краљевском титулом. На Велики четвртак 817. године догодила се несрећа, када се обрушила пасарела која је спајала двор и капелу(пропали кроз дрвени под јебем им дете што не погинуше да не морам да учим оваи говна) Ахену и када је страдало доста аристократа, а сам цар се једва спасао. Због овога је Лудвиг, након Ускрса, донео документ Ordinatio imperii(највероватније саставио Ајнхард 817) - Одлуке овог документа су биле: 1) Лотара је Лудвиг Побожни сам крунисао за сацара у Ахену, и он је, као наследник, добио државу у баштину. је потврђен 2) Бернард, син Пипина Италијанског(овај Пипин је син Карла Великог) као краљ у Италији. 3) ПипинI је добио Аквитанију, Тулузу, Каркасон, Отин, Невер и Авалон. 4) Лудвиг Немачки је добио Баварску и суседне маркгрофије, и добио надимак Баварски. - Ово је поставило Бернарда у ситуацију коју није могао да толерише. Изгледа да му није
скроз загарантована функција коју је добио, тако да се побунио 818. године. Међутим, када је чуо да је цар кренуо на њега са војском, он му се предао. Бернард је ухапшен и одведен у Ахен, где му је суђено у складу са римским правом, и он је осуђен на смрт. Лудвиг Побожни је био милостив, те је заменио ову казну казном ослепљењем. Како нису раније извршавали ту казну, она је лоше урађена. Неко им је рекао како се то ради ужареним гвожђем, тако да је Бернард кроз два дана умро у тешким мукама. Овај исход је тешко погодио Лудвига Побожног. пред епископом - Лудвиг се повукао у своје одаје, и јавно се покајао 822. године у Атињију Меца. Ово је довело до драстичног смањења царевог угледа, јер савременици то нису могли да истрпе, јер цар се не каје. - До дезинтеграције царства долази након смрти прве жене Лудвига Побожног,
Ерменгарде, 818. године. Шушкало се да је она допринела да се Бернардово ослепљење изврши на онако траљав начин, и изгледа јецар је иу то веровао. Лудвиг се затим оженио Јудитом од Алтдорфа, ћерком Велфа, оснивача династије Велфа. сина – прозваног Ћелави. - Из овог брака је Лудвиг, 823. године добио четвртог Карла, Надимак је добио или због кратке косе или зато што није имао поседа, јер је осим тога био сасвим нормалан. Како је Карло био омиљени сим Лудвига Побожног, он добија
Аквитанију 829. године. Ово је значило да је Аквитанија одузета Лотару, што је довело до првог од три грађанска рата. 8301. године, и то је био војни удар старијих - Први грађански рат је трајао од -83 Лудвигових синова(завршен без победника) 832 године. У бици код КолмараЛажипоље, – - Други грађански рат је трајао од-833. вазали су напустили Лудвига и прешли на страну његовихЛотар синова. је оца заробио, одвео у Соасон, где је на сабору положио оружје, и сматрало се да
је
збачен(церемонијални чин адбикације). Затворен је у манастир али је одбио да се замонаши(Антон кае да није тео да се замонаши зато што је знао да је Лотар главни и да ће остали синови да се буне). На сабору у Ротфелду, 833. године Лотар је проглашен за цара. Лудвиг је је враћен на престо 835. године јер су му се синови поново завадили(Пипин Аквитански се буни и ослобађа Лудвига) . 837 године. У овом рату цар је тријумфовао, али је - Трећи грађански рат је трајао од-840. 840. године умро. Поражени синови већ су поделили државу. - По очевој смрти синови су поделили државу. Титулу цара је добио I (795 Лотар – 855, краљ Италије 818 –855, цар 840 – 855). Он је 823. године поново крунисан за сацара у
Риму од стране папе, и на тај начин је прво крунисање из 817. године обезвређено. - Лотар је 824. године издао Constitutio Lothariana, а године своје владавине је рачунао од
823, а не од 817. године. Овај документ садржи Лотарово виђење како треба да изгледају односи између цара и папе, где је главни град Рим, а не Ахен, и којим се регулишу франачке обавезе око одбране Рима(папство се узима у заштиту од стране цара,потврђују се Пипинова обећања и дају се цркви већа права,територија,привилегије) - По смрти Лудвига Побожног синови су положили оружје и ујединили се. I Пипин
Аквитански је потом умро, и наследио га је син, Пипин II. Тада су се остала браћа, Лудвиг Баварски и Карло Ћелави, ујединили против ЛотараI(који је имао не баш чврсту владавину). Дошло је до битке код Фонтеноа, близу Окхера, 25. јуна 841. године. Лотар је поражен, а браћа су га натерала да се врати у Италију. Лудвиг и Карло су 842. године у Стразбуру положили заклетву против Лотара. Међутим, ускоро су се сукобили око Ахена и плена, и то је омогућило Лотару да политички преживи. - Видевши да од рата нема ништа, решили су да поделе државу у Вердену, 843. године.
Овом поделом су настале 3 данашње нације Немачка, – Француска и Италија. Идеја је била да сваки брат добије приближно једнак и плодан комад земље(територијално и пољопривредно слични делови земље да буду). Лотар је добио Италију, Ахен, и област око Фризије до Провансе (ова област ће добити име Лотарингија по његовом а унуку, не
по њему) и остао цар. Карло Ћелави је добио област западно од Лотара(западна Франачка), а Лудвиг Баварски источно(Баварска и територије германских племена источно од Рајне). - Верденским уговором је напуштена идеја о јединственој држави.
Распад Каролиншког царства - Најтеже прилике су биле у западном франачком краљевству. Карло Ћелави је доживео
неуспех у настојању да покори Бретању, а највећи део Аквитаније је морао да препусти синовима покојног брата Лотара, уз заклетву верности. Целу обалу Галије су нападали Нормани, стварајући стално ратно стање. Краљ је војску могао скупити само уз помоћ својих вазала, али им је за узврат морао давати земљу. Није им увек могао удовољити па су они прелазили оном ко је то могао. мало боље. Тамо је развој бенефицијалног система - У Источној Франачкој стање је било био спорији па је моћ феудалаца према краљу била мања. Осим тога, црква је подупирала краљевску власт. Наиме, поседи цркве су били велики и за управљање њима је била потребна јака краљевска власт као ослонац. - Лотарево краљевство се у Фризији борило против Нормана, на југу Галије против
Сарацена, а у Риму против папске тежње за независношћу. Лотар је 850. године за сацара именовао сина, Лудвига II. После очеве смрти у Приму, 855(уговор у Приму, овај се замонашио се у Приму 854). године Лудвигу II је као цару припала Италија, Лотару II Лотарингија(Анхен и Лорена област), а Карлу Прованса . Овај уговор у Приму показује политичку незрелост Франака који не могу да схвате да боље држати државу уједињену. Папа у овом периоду доста јак: Лотар 2 тео да отера жену послао је у манастир она пристала међутим писмо од папе и она се враћа. Ово показује колики је папа имао утицај. - Први умире Карло од епилепсије која је иначе наследна болест каролинга.Главне борбе
међу Франачким владарима водиле су се око територије Лотара II(који је умро 869), коју су хтеле да припоје и Западна и Источна Франачка. много После борби, 870. године, након смрти ЛотараII, ту земљу су поделиле обе стране(Мерсенска подела 870 теротрија средње Франачке тј територја Лотара 2 подељена између Карла Ћелавог и Лудвига Баварског) - ЛудвигII је умро 875. године без законитог потомка. По наследном реду њега је требало
да наследи најстарији стриц – Лудвиг Немачки(или Баварски свеједно је). Карло Ћелави је претекао брата и отишао у Рим, где га је папаVIII Јован крунисао за цара, 25. августа 875.
године. Ову узурпацију Лудвиг Немачки је морао да поништи оружјем. Међутим, пре него што је то остварио, он је умро (28. августа 876), а државу су поделила његова три сина(Лудвиг 3, Карло 3 и Карломан који је управљао Баварском и умро . 880) - Чувши за братовљеву смрт, Карло Ћелави је похитао на Источну Франачку, али су синови
Лудвига Немачког, под вођством Лудвига III Млађег у бици код Андерхана(мени у белешкама пише Андернаха е сад могуће је да сам погрешио пошто сам коњ), 8. октобра 876. године, победили стрица који је морао са бојног поља да бежи пешке. - Почетком 877. године умро је и Карло Ћелави, а две године касније и његов син и
наследник Лудвиг Муцави. Група великаша која се противила владавини његових малолетних синова
позвала Лудвига је III Млађег који је пре тога од оца добио
Франконију и Саксонију, а од брата Карломана, Баварску и Карантанију. Договором у Рибемору, 880. године, власт у Западној Франачкој је остала синовима Лудвига Муцавог, а Лотарингија је подељена на два дела. издвојивши Бургундију и - Смрћу Лудвига Муцавог се окористио и Босон, гроф Вијене, Провансу, и образовавши краљевство Арелат 879. године. Л који је умро 882. године, па је позвао - Папа није био у добрим односима са III Млађим, његовог млађег брата, Карла Дебелог. Он стиже у Италију, и у Риау је 881. године крунисан за цара. Братовљевом смрћу он је постао владар готово целог царства Карла Великог, ујединио је Источну Франачку и Италију, а у Карантанији је готово независно владао ванбрачни син Карломана Арнулф – Карантански. - У то време Западну Франачку су нападали Нормани. Умире Карломан, млађи син
Лудвига Муцавог, а великаши у ЗФ су заобишли његовог најмлађег сина, Карла Безазленог, и позвали Карла Дебелог, 885. године. тиме је он ујединио готово цело подручје царства Карла Великог. Али он је био неспособан и његовом владавином нису били задовољни ни у ЗФ ни у ИФ. Великаши из ИФ су 887. године на сабору Франкфурту на Мајни за краља изабрали Арнулфа Карантанског. - Већ следеће, 888. године, умро је Карло Дебели, а великаши у ЗФ су за краља изабрали
Одона, грофа Палија. - У исто време су се у Италији за власт борили војвода Гвидо од Сполета и Фурлански
маркгроф Беренгар. - Тако се каролиншко царство распало на 5 краљевстава и 2 независна војводства. Само је
у ИФ владао потомак Каролинга по мушкој линији.
Немци - Најстарија европска нација у хронолошком смислу је Немачка. Развила се из ИФ деобом
из времена Лудвига Побожног. Зачетакналазио ИФ се већ O у rdinatio imperii из којег Лудвиг Баварски добија на управу земље између Рајне и Лабе са центром у Баварској, по чему је и добио надимак. Од 844. године у повељама се назива Лудвиг Германски, што ми преводимо као Немачки, иако Немаца још није било. - Почетком '70их година: 861, 863, 865. године, Лудвиг Немачки се суочава са побуном
принца Карломана коме је под притиском предао Баварску на управу. И други синови су захтевали територију на управу. - ЛудвигII је умро 875. године. По обичају је требало да га наследи најстарији стриц,
Лудвиг Немачки, али га је Карло Ћелави предухитрио и крунисао се царском круном у Риму, 25. децембра 875. године. - Лудвиг Немачки је желео да исправи неправду, али га је претекла смрт, 28. августа 876.
године. По жељи је сахрањен у манастиру Лорш. - По повратку са крунисања Карло Ћелави је сазнао да му је брат умро па је напао ИФ.
Синови Лудвига Немачког су се ујединили под вођством Лудвига III Млађег, и у бици код Андернака, 8. октобра 876. године са неколико пута мањом војском су победили Карла Ћелавог. Убрзо потом, почетком 877. године, умире и Карло Ћелави, а 2 године касније и његов син, Лудвиг Муцави. - ЗФ великаши су затим позвали Лудвига III Млађег, који је владао Саксонијом,
Франконијом, а од Карломана је отео Баварску са Карантанијом(он је напао западну Франачку). Склопљен је мир у Рибемолу, 880. Године(овај мир је ревизија уговора у Мерсену). Синовима Лудвига Муцавог остављена је власт у ЗФ, али је Лотарингија подељена на два дела. Од лета 879. Нормани су нападали Немачку и дубоко су залазили у унутрашњост земље. У фебруару 880. Лудвиг Млађи побеђује Нормане у бици код Тимеона, али у тој бици му је убијен незаконити син Хугон. - Папа, због лоших односа са Лудвигом III Млађим, је позвао његовог млађег брата Карла
Дебелог, и у Риму га, 881. године, крунисао за цара. Већ следеће, 882. године, умро је Лудвиг III Млађи(њихов трећи брат Карломан умро 880), а Карло Дебели већ 885. године уједињује готово све територије некадашњег царства Карла Великог.
- Незадовољству владавином Карла Дебелог у ЗФ су се придружили и великаши из ИФ. У
годинама пред крај владавине показивао је знаке душевне болести. Због тога, а и због немогућности одбране од Нормана, великаши су на сабору у Франкфурту на Мајни за краља ИФ изабрали Арнулфа Карантанског, Карломановог(Карломан син Лудвига Немачког) незаконитог сина. Почетком 888. године је умро Карло Дебели(збачен 887), и већина ЗФ великаша за краља је изабрало Одона војводу Париза и грофа Франције. У I, фурлански маркгроф. Италији су се за власт борили Гвидо од Сполета и Беренгар
Немачка до Отона I
на дваи независна - Након смрти Карла Дебелог држава се распала на 5 краљевина војводства. власт у ИФ је имао незаконити син Баварског војводе Карломана, Арнулф Карантански још од 887. године. Он је на почетку владавине водио борбе са Великоморавском кнежевином на чијем је челу био Свјатополк(из белешки: Од 882. до Вилхелминерском рату против побуњених 885. године Свјатополкје, учествовао у тзв. велможа у данашњој Аустрији(Вихелминерци су се побунили на челу са Енгелшалком 2 против Арибона маркгрофа Панонске марке, у почетку побуњеници постижу успех касније поражени због подршке Карла Дебелог и Свјатополка Арибону)) , искористивши то да додатно повећа територије, али и утицај на источнофраначком.) двору. Арнулф Карантански је успео да, 891. године, у бици код Левена одбије нормански напад, највероватније су били у питању Норвежани. Он је 893/4. године нанео тежак пораз Моравцима, из чијег се састава издваја Чешка под кнезом Боривојем I. - Умешао се и у борбе у Италији које су међусобно водили Гвидо од Сполета и Беренгар I
Фурлански. У Италији је 889. године победио Гвидо, и приморао папу Формоза да га крунише за цара 891. године, а следеће, 892. године и његовог сина Ламберта. Гвидо је убрзо умро (891 -894), и Арнулф Карантански упада са војском преко Алпа 896. године и осваја Рим и Сполето. Напад на Рим је папу Формоза довео у тежак положај, и он је крунисао Арнулфа Карантанског за цара -899). (896 Пошто Ламберт није хтео да абдицира, Арнулф Карантански је опсео Сполето. Након дугих борби, Арнулф се разболео, вратио у ИФ(Мочварна област повлачи се болестан 896 године) .,и тамо умро пред крај 899. Године . Овај период мира и сигурности завршава смрћу Арнулфа када га италијански посећују племићи нудећи му царску круну под уветом да зарати с краљем Италије Беренгаром. Како је та понуда била потпуно прихватљива младићу од 19 година(Причамо о Лују 3 Слепом који је био у овом периоду краљ Провансе), он 901. године креће у успешну инвазију Италије и улази поносно у Рим, где га папа у фебруару 901. године крунише за цара. Тај тада већ прослављени успех био је преурањен пошто Беренгар који је надживео посљедња три цара није био особа за омаловажавање. Судбина се и овде поновила када
мало више од годину дана након Лујеве крунидбе Беренгар остварује велики војну победу током које заробљава свога противника.У замену за слободу Беренгар је затражио од њега само риеч да се млади цар више никада неће вратити у Италију. Како је давање речи за овога цара било нешто потпуно једноставно, он ју је дао и отишао у Провансу где се припремао за свој нови напад. Након две године или тачније у јулy 904. он поновно напада Беренгара само да би у јулy 905. године код Вероне поновно доживео катастрофални пораз и био заробљен. Овај пут Беренгар није могао поновно веровати Лују 3. тако да га је пре пуштања на слободу сваки за случај ослепео. Након овог пораза Луј 3. се повукао у Провансу коју потом до смрти више није напуштао . Следећих десет година овај краљ(Беренгар) ипак добија прилику уживати у у миру који завршава његовим крунисањем 915. године за цара Светог Римског Царства. Очекивања папе и племића да ће нови цар покренути поход против пљачкашких похода Арапа током следећих година се нису остварила јер Беренгар и даље више брине за своју Фурланију коју угрожавају Мађари него потенцијално издајничком јужном Италијом. Због тога незадовољни племићи доносе одлуку 922. године да позову бургундског војводу Рудолфа 2 да преузме власт у Италији. Следећу годину Беренгар губи великукод битку Пјаченце 923против новог претендента само да би се повукао у Фурланију ради јачања својих снага. Тај покушај завршава неуспешно 924. године када хорда Мађара поновно побеђује његову војску и пљачка провинције под контролом Беренгера. У тако политички неугодној ситуацији Беренгар пада као жртва атентата, којег је највјеројатније наручио бургундски војвода Рудолф2. Међутим, године 926. се италијанско племство окренуло против њега(против Рудолфа 2), присиливши га да се врати у домовину и препусти круну доњобургундском краљу Хугу од Провансе. Године 933. су италијански племићи(и присталице убијеног Беренгара) поновно тражили да се врати. Не желећи нови рат, Рудолф се са Хугом споразумео како ће му оставити италијански престо у замену за круну Доње Бургундије. Тако је Бургундија уједињена у ново краљевство.Хугонов син Лотар га је наследио који је за жену узео 947 Аделаиду ћерку Рудолфа 2(политички брак).Од 945 стварну власт у Италији има његов сине Беренгар 2 од Ивреје који је након Лотарове смрти(највероватније га је отровао) настојао је да удовицу Аделаиду уда за свог сина Адалберта(наставак ове ЈЕБЕНО РЕТЕРАДИРАНЕ ПРИЧЕ је код Отона 1 видећете и сами) Као краљ Иф остаје Лудвиг IV Дете (900-911 син Арнулфа Карантинског Лудвиг Дете последњи каролиншки краљ Источне Франачке ). Његов тутор, Соломон III је у својој хроници написао: „Тешко теби земљо којој су краљеви деца“. - Осамдесетих година 9. века, преко Карпата у Панонску низију су почели да упадају
Мађари. Уплели су се у борбе Арнулфа Карантанског против Велике Моравске, и 894. године су опустошили Панонију. низу У напада, ни су 905. године уништили Велику Моравску, а потом уз Дунав допирали у Саксонију, Баварску и Франконију. Велики пораз
ИФ војска доживела је 906. године након чега су Мађари готово сваке године упадали пустошећи у Швапску и Франконију, допирујући до Рајне. - Локалне власти су биле преслабе да организују отпор, а државом је управљало
10годишње дете. Већ пред крај владавине Лудвига IV Детета држава се распала на 5 21 националних војводстава: Саксонију, Франконију, Баварску, Швапску и Лотарингију .
Великаши су тада више бринули о сопственим, него о државним интересима. - Политичко јединство Франконије отежавао је дугогодишњи сукоб две велике и моћне породице. Реч је о „Бамбершком приватном рату“, који је трајао -од 906.887 Борбу су водили Бабенберзи и Конардинци. Одлучујућа битка се одиграла код Фрицлара 906. године када су Бабенберзи коначно уништени. Љихов вођа је побегао у један утврђени град где је пружао отпор док се није предао. Иако му је обећан живот, он је убијен, уз дозволу Лудвига IV Детета. - Мађари настављају упаде и долази до велике битке код Братиславе, 907. године, у којој
је погинуо баварски војвода Лиутполда, а од 907. године његов син, Арнулф Баварски, звани Зли, самостално влада војводством. - Лудвиг IV Дете умире у септембру 911. године са једва навршених 18 година.
Лотарингија се након његове смрти одвојила из састава ИФ, и признала власт Карла III Безазленог из ЗФ. - На сабору у Форхајму, 10. новембра 911. године аристократија је за краља ИФ изабрала
КонрадаI (10. 11. 911 – 23. 12. 918), а на њему нису учествовали лотариншки великаши. Пре тога је, у бици код Фрицлара погинуо Конрад Старији и наследио га је Конрад Млађи. Конрадијци су били неустријска породица која је у личности Конрада Старијег 892. године добила Тирингију.
Конрад I (10. 11. 911 – 23. 12. 918) - КонрадI је постао краљ јер је био франконски војвода. У рату Вилхелмоваца и рату
Бабенберга Конрад је својим акцијама заједно са другим војводама и рођаком Герхардом, војводом Лотарингије, учествовао у растурању државног ткива. Као краљ је променио политику за 180⁰, и настојао је да сачува државу. Како су војводе биле претња државном јединству, Конрад је повео целу владу у рат са њима, а нарочито са војводом Саксоније. Своју војну победу је покушао да учврсти стварањем савеза са црквом. На 21
ово су биле старе германске етничке групе у географски заокруженим целинама; засебан језик, закон и
традиција
сабору уХеналтхајму, 916. године, на којем су учествовали саксонски епископи донешене су важне одлуке подршци краљевске власти, где се великим црквеним казнама кажњавају издајице. - Рат са Мађарима: Након погибије баварског војводе Лиутполда, 907. године, Мађари су
пустошили ИФ и 909/910. године су се приземљили у Франконији. Лудвиг IV Дете је успео да победи Мађаре у бици на реци Леху 910. године, али ова победа није имала ефекта, јер је краљ већ наредне године умро, а земља је поново остала без заштите. Безазленог Конрад је водио 3 - Против Лотаринжана и њиховог изборног краља,IIIКарла рата без успеха. првом У је заузеопола Лотарингије, али су Лотаринжани већ следеће године спалили Аугзбург. - Арнулф Баварски добио је надимак Зли јер је водио политику независно од краља, а да
би је финансирао посегао је за црквеним имањима. Арнулф је победио Мађаре 913. године на реци Ину. - Највећа криза у држави била је криза у вези са Саксонијом. Саксонски војвода Отон
Величанствени био је конкурент Конрада за круну. Он умире већ 912. године, а био је зет погубљених Бабенберга. Конрад се надао да ће га Хенрик, Отонов син, прихватити за краља након што добије очева имања, али се то није десило. Бабенберзи и Лиудолфинзи су били рођаци. до Да би спречио Конрад, након што је крунисан, је - То је био разлог зашто је дошлората. сео на коња и кренуо у обилазак Немачке како би га народ видео, и могао да му се пожали. Дошао је у Саксонију, где се састао са Хенриком и издао повеље манастирима Корвеју, Херсфелду и Мешеди. Поставио је Хенрика за војводу Саксоније, али је овај свеједно одмах започео побуну. - Након што је разоткривен покушај атентата на Хенрика који је инспирисао Хатон,
архиепископ Мајнца, уследила је конфиксација Мајншких добара. - Хенрик је успео да победи принца Еберхарда код Ересбурга 915. године, али је уследила
интервенција Конрада и његова победа код Гроне. након 915. је престао рат против Саксоније и почео рат против Баварске и Швапске. - Конрад се 913. године оженио Кунегундом, Лиутполдовом удовицом, а Арнулф Зли се
916. године буни против очуха, и том приликом доживљава тежи пораз код Регензбурга (главни град Баварске). Арнулф је затим побегао код Мађара, и вратио се 917. године са снажним Мађарским снагама. Успео је да освоји Регензбург и да се учврсти у њему, али пошто није исплатио Мађаре они су почели да пљачкају. Конрад је то искористио и опсео
Арнулфа код Регензбурга. Међутим, у међувремену су се вратили Мађари, и долази до битке у којој је Конрад рањен стрелом, што се искомпликовало, и он је умро 23. 12. 918. и сахрањен је у Фулди.
Хенрик I Птичар (мај 919 2. – јул 936) - Још као наследник свог оца оженио се Хатебургом, удовицом грофа од Мајсена, која се
након мужевљеве смрти, по тадашњем обичају, закалуђерила. Хенрик ју је силом извукао из манастира и оженио. Из тог брака му се родио Танкмар, најстарији син. црква се противила начину на који је Хенрик дошао до супруге . Дошло је до компромиса 909. године, којим је овај брак проглашен неважећим и непостојећим. Након тога се Хенрик оженио Матилдом, која му је изродила осталу децу, а између осталог и Хенрика, I иОтона на чију страну је Матилда стала када је дошло до сукоба међу браћом. - Након Конрадове смрти, по правилима избора за новог краља је изабран саксонски
војвода Хенрик у мају у Фрицлару. Иако је био побожан, Хенрик је одбио да буде и миропомазан и крунисан, како би прекинуо политику ослонца на цркву, и прихватио је заклетву верности својих војвода. - Нова политика је донела резултате. Уследио је споразум са Буркхартом II(код мене пише 22 3) Швапским 919. године, а 921. године му се потчинио и Арнулф . Зли
Безазленог - У Бону на Рајни, граници ИФ и ЗФ, 921. године је дошло до састанкаIIIКарла и ХенрикаI Птичара, где је Карло признао Хенрика за краља Иф, чиме су се Каролинзи званично одрекли ИФ. - Хенрик је искористио тешко стање у ЗФ, и својој територији припојио Лотарингију у
неколико похода 925 принудио је лотариншког војводу Гизелберта да призна његову власт и дао му кћи Гербергу за жену. - Упади Мађара су се наставили, али је 926. године склопљено 7годишње примирје, током
којег су Немци плаћали годишњи данак у сребру. Ово време је Хенрик искористио да спроведе војне реформе, увео је већу коњицу дуж целе границе Немачке, а нарочито према Тирингији, Чешкој и Баварској. Такође, подигао је и утврђења, која Мађари нису знали да освоје. савезнике међу Полапским Словенима, па је Хенрик ово - Мађари су често тражили примирје искористио и за обрачун са њима. Покорио је целу лужичкосрпску област 928. 22
Хенрик се правио да не примећује како Арнулфа зову краљем.
године, и у средишту те земље, на Лаби, подигао је утврђење Меисен, које је служило као упориште окупационе власти. Покорио је Љутиће, и на подручју Хавелијацаје заузео њихову утврду Бранибор. Након битке код Лензана, и Бодрићи су морали да плаћају порез Немцима. Покорио Полапске Словене 927 до 929 - По завршетку 7годишњег примирја, Мађари су послали посланике који су по
Хенриковом наређењу ишибани. Ово је довело до нових борби. У великој бици код Ријади(неидентификовано место Хенриковог логора) на реци Унштрут у Тирингији 15. марта 933. године Хенрик је однео победу. Тактика: Лако наоружани Тиринжани (копља) били су у првом реду да привуку напад Мађара, а затим је следио противудар оклопника. Ово је први Мађарски пораз на отвореном пољу, имали пораза приликом опсада градова. Мађарски губици нису били довољно велики да би они одустали од даљег рата. Ова битка је дигла углед ХенрикаI Птичара, тако да је он у то време био неприкосновени владар Немачке. - Својим успесима додао је и победу над Данцима 934. године у области између Ајдера и
Шлајда, која је уродила формирањем маркгрофије Шлезвинг. - У јулу 936. године, приликом лова на планини Харте, у близини града Меблебена умро је Хенрик I Птичар. Мимо обичаја, пренет је у цркву св. Сервација у Кведлинбургу. Још за
живота, за наследника је препоручио свог синаI.Отона
Отон I Велики (936 -973) - У Немачкој је, након смрти Хенрика I Птичара, краљевску власт преузео његов
другорођени, 24годишњи, син Отон I. Одмах по ступању на престо одрекао се политике савеза са војводама коју је водио његов отац и потражио је ослонац у цркви. - Старији син Хенрика Птичара, Танкмар, био је искључен због неваљаности брака, и чињенице да се родио пре него што је Хенрик постао краљ. За разлику од оца, Отон је
прихватио да буде крунисан и миропомазан, а за место крунисања је изабрао Карлов гроб у Ахену. Направио је велику гозбу на којој су учествовале све истакнуте Немачке војводе. Пре гозбе краљ је учесницима поделио улоге које ће касније постати државне функције. камерар – (финансије), Еберхард Франконски – сенешал, Арнулф - Гизелберт Лотариншки Баварски –маршал, Херман Швапски пехарник. – Све војводе су прихватиле своје улоге. - Након смрти баварског војводе Арнулфа (937), Отон је заратио са његовим најстаријим
сином и наследником. Успео је да га победи, збаци, и на његово место постави његовог млађег брата Бертолда, као свог вазала.
- Отонова политика да се заобилазе очити наследици, а доводе способнији је довела до
устанка Еберхарда Франконског и Вихмана Старијег, којима се прикључио и Танкмар. Након опсаде и пада Ересбурга Танкмар се сакрио у цркву, али га то није спасило, јер га је убио војник, иако се обема рукама држао за олтар. - Отон ово није наредио, ово је била самоиницијативна акција, вероватно чин освете.
Отон је убицу ухватио, и наредио да се убије. - Еберхард се потчинио, али је касније поново подигао устанак са Гизелбертом Лотариншким, који је положио заклетву верности ЗФ краљу, Лудвигу IV Прекоморском. У великој бици код Андерхана, 2. октобра 939. године, обојица су погинула. Гизелберт у бици, а Еберхарт када је покушао да на оклопу преплива Рајну. - На чело завере сада стаје краљев млађи брат Хенрик, уз мајчину подршку. Требало је да
Отон буде убијен 941. године на Ускрс, приликом посете Кведлинбургу. Завера је откривена, завереници погубљени, а Хенрик се потчинио брату, и од тада је био лојалан. - Након ових побуна Отон I је Лотарингију дао франконском феудалцу Конраду Риђем, уз
услов да прихвати вазалан однос. Баварску је 948. године, након Бертолдове смрти, дао свом брату Хенрику, али као вазалну територију. Након смрти саксонског војводе, 949. године, даје земљу најстаријем сину Лиудолфу, који је био ожењен ћерком умрлог војводе. - Едита, његова прва жена са којом се ожеио 929. године у Кведлинбургу умире 946.
године. - Аделаида 951. године бежи у Немачку из Беренгаровог заробљеништва у Каноси, у
Тоскани. Беренгар је намеравао да је уда за свог сина Адалберта, али она на то није пристајала ни под претњом смрћу. - Долазак Аделаиде је отопио краљево срце и он је пристао да се умеша у италијанске прилике. Када се сазнало да више нема Лотара, најстарији синI Отона и његов брат су
желели да се умешају али Отон ово није могао да дозволи. - Велика Немачка војска је упала у Италију 951. године. Отон је стигао до Павије и
крунисао се Гвозденом круном и изнудио је хомогијум од магната у Италији, и потом се оженио Аделаидом. Беренгар и његов син су пружали отпор, али су 952. године и они приморани на хомагијум . Отон је такође победио Мађаре на Леху 955, ова битка имала је велики значај за историју Европе трајно заустављени мађарски пљачкашки походи и они мало после овога примају хршћанство и седелачки начин живота
- Аделаида је свом мужу родила новог сина, а старији Лиудолф се побунио. Ово су
искористили Беренгар и Адалберт и 960. године су напали папу Притиснут од XII.Јована стране Беренгара папа се обратио Отону за помоћ. У лето 961. године Отон је без већих проблема допро до Рима и угушио побуну. У знак захвалности папаI је 2. Отона фебруара 962. године крунисао за римског цара, заједно са Аделаидом, у цркви св. Петра. - Отон је издао Diploma Ottonianum или Privilegium Ottonis (Отонове привилегије). следећи Пипинова обећања Отон издаје ову повељу. Њом потврђује папске поседе у Италији, и
потврђује Пипинова обећања, гарантујући да ће се избор вршити папе на канонски начин, али предвиђа да се крунисање папа обавља само у присуству цара или његовог посланства, што цару даје право потврде избора папа. - Отонов режим у Италији након његовог крунисања изазвао је побуну папства и
италијанске аристократије, и његов трећи повод на Италију. резултат похода је било заробљавање Беренгара, и свргавање папе Јована XII, и постављање за његовог наследника противпапу Лава VIII, 963. године на црквеном синоду у Риму. Четвртог је до - Чим се Отон вратио у Немачку избила је нова побуна у Италији, и дошло похода на Италију. Овај поход из 966. године је коначно разрешио ситуацију у Италији, и угушио свако евентуално противљење. Ради осигуравања наметнутих односа цар је на Божић 966. године наредио да се његов син, IIОтон крунише за цара (Лиудолф је погинуо 957. године). - Своју намеру да стекне и византијске поседе, цар је најпре покушао да оствари
женидбом свога сина, Отона II византијском принцезом. Када је овај предлог у Цариграду одбијен са презиром, дошло је до војног подухвата (968 који се такође завршио -969) неуспехом. Тек након доласка Јована Цимискија на власт у Византији дошло је до пристанка да се царева рођака, Теофано, уда за Отона II. Тај дипломатски брак из 972. године је значио признање римско -немачког царства. Отон - Отон је умро 973. године и наследио га је II.
Отон II (955 – 7. 12. 983) - Отон II је био Отонов најстарији син из брака са Аделаидом. Он је рођен у очевим
позним годинама живота, када је овај имао 40ак година.IIОтон је добио сјајно васпитање и најбоље учитеље. Његов отац је имао поверења само у браћу и стричеве. Први учитељ му је био Брун, архиепископ Келна, најмлађи брат Отона I. По његовој смрти на положај васпитача дошао је краљев незаконити син Вилхелм, кога је брат поставио за
архиепископа Мајнца. Показало се да је Вилхелм био један од најистакнутијих припадника Клинијевске реформе. - ОтонII је са 6 година на сабору у Вормсу изабран за сакраља, 961. године, а у Ахену, исте
године, је крунисан за краља Немачке. Риму, У 967. године је крунисан за сацара. - Он није био владар какав је био његов отац, али је имао безгранично стрпљење. По
обичају, требало је да добије пола краљевства, али није га добио. - Постојала су два РЦ у то време, једно је било на Босфору, а друго на Рајни. Већ 967.
године су почели преговори са Византијом. У ове преговоре је требало да буде укључен и брак ОтонаII са византијском принцезом Аном, сестром царева Василија и Константина. Вршилац царских компетенција, Нићифор Фока, је то одбио. - У међувремену, Фока је умро, а заменио га је Јован Цимискије. Суочен са опасношћу од
Руса са једне, и као узурпатор са друге, он је покушао да нађе политички договор са Отоном. Једну своју нећаку, Теофано, је 972. године удао за II. Отона - За Немце је долазак Теофано представљао право просветљење. Она је са собм донела
књиге, учене људе, интелектуалце и уметничка дела. Иако није била рођака правих царева, она је са собом у Немачку донела византијску државу и политичку мисао. - Постојао је обичај, како је мушкарац жени одузимао невиност, тако је он њој давао
нешто заузвратуздарје. – Отон I и ОтонII су издали повељу по којој су поклонили Теофано 15 000 сељака расутих по целом царству. - Хенрик II Свађалица се бунио против цара због његове оштре политике према
аристократама. Он је користио царево неискуство, али је био поражен, и принуђен да побегне у Чешку. Када је увидео опасност од Баварске, цар је одлучио да је подели на четири дела: карантанско војводство, марка Нордгао, Источна марка и остатак Баварске. Харалд је - Промену на престолу је гледао да искористи и Харалд Плавозуби -987). (958 био полухришћанин, али је имао разумевања за своје незнабожачке сународнике. Желећи да им удовољи он је 974. године са појачањем из Норвешке упао преко Даневерка23. Сами Саксонци су одбили напад, али је 975. године уследио контранапад ОтонаII. Немцима је било потребно 6 месеци да провале Даневерк. Мир није донео ништа ниједној страни. - Немци су направили политички гест, направивши капију на Даневерку, са намером да
омогуће немачком владару улазак у Данску, када он то зажели. Промена на престолу је 23
фортиф. зид који су Данци подигли у време Корна како би спречили Немце и хришћанство.
отворила и Француске апетите. Користећи се чињеницом да је Отон војводу Доње II за Лотарингије 976. године поставио Карла, брата француског краља Лотара Због овога III.24 је Лотар III у јуну 978. године извршио напад на Ахен. Французи су сазнали да су цар и царица тамо, тако да су упали баш када су се ови спремали да ручају, али су ови већ на коњима побегли. Французи су затекли топао ручак и хладно пиво. Једина последица овог догађаја је била та што су орла са врата французи окренули ка француској страни. - Цар и царица су на коњима побегли ка Келну где је сазвана скупштина. Одлучено је да се
покрене војска и да се нападне Париз. Немци су кренули ка Паризу који је био добро утврђен. Као одмазду за поједени ручак, Отон је наредио да се спали Монмартр, у јесен 978. године. - На основу уговора из 972. године Византинци су Немцима требали да предају део поседа
у јужној Италији, али до тога није дошло. Отона Риму 962. - Отон је 982. године покренуо највећу војну акцију након крунисањаI у године. Он је сакупио 5 000 ратника, што је била практично цела војска. Јужну Италију је напао у исто време када су је нападали Арабљани, чији је вођа био-Касин. Абдул Када је Арабљанин видео Немце, на брзину је склопио договор са Византијом, и кренуо у џихад. - Немци су продрли дуж обале Тарентског мора, и отприлике код планине Котроне, 15.
јуна је дошло до битке. Абдул-Касин је сакрио 15 000 пешака у кланац. Немци су кренули коњицом и у то налету, Арабљани су згажени, а-Касин Абдул је такође погинуо. Остатак Арабљана је побегао ка скривеним пешацима. Немци су наставили да јуре Арабљане, и тако су растурили свој бојни ред, и постали лак плен за заседу. По Титмаревом извештају сва војска је убејена или заробљена. Избавило се 5 ратника и лекар, који је дао свог коња цару, а он сам наставио да бежи за њим пешке. Први чамац није хтео да их прими, али други јесте, јер је лекар познавао капетана, а и било му је обећано богатство. - Они су затим свратили код острва Патерна, где је тада била царска благајна, и тамо је цар, под психолошким притиском због пораза, преминуо 7. децембра 983. године.
Отон III (983 – 23/4. јануар 1002) - ОтонаII је наследио његов малолетни син Отон III. Када је постало јасно да ће му отац
умрети, он је на сабору у Верони крунисан за сакраља у мају 983. године. Како је био дете (имао је 4 године), специјално за њега је изграђена „дечија круна“, која је била лака, и коју је могао да носи. 24
Лотар III је био у константном сукобу са братом Карлом.
- Стари завереник, Хенрик Свађалица, је поново оспорио право на престо. Под фирмом да
је Отон малолетан, а да он као најстарији Лиудолфинг треба да преузме престо. - Три жене, које се раније нису подносиле, су се тада ујединиле: Аделаида, Матилда II(ћерка Отона 1 и Аделаиде) и Теофано, су постале регенти малолетног краља. Хенрик
Свађалица је без капи проливене крви прихватио пораз, и заузео место баварског војводе, II. од када је постао лојалан. Умро је 995. године, и наследио га је син, Хенрик - Теофано је умрла 991. године, а 996. и Аделаида. Тек са Аделаидином смрћу је III Отон почео самостално да влада. Након преузимања власти, Отон је предузео напад на Италију
ради крунисања царском круном. Те године је за папу постављен Брун Карантански, као папа Гргур V. - Папа је био присталица Клинијевске реформе, и збачен је 998. након побуне. Други
Отонов поход на Италију, из 998. године, је вратио Гргура на престо, али је он већ следеће, 999. године умро. - Цар је за следећег папу поставио Герберта из Оријака, који је узео политичко име – I, који је крунисао Константина Силвестер II како би евоцирао успомене на Силвестера Великог. - Према учењу Силвестера II, римски цар у Европи треба да делује личним примером, а не
само оружјем. Цар треба да пошаље круну Мађарима и Пољацима, како би и они прихватили хришћанство, и ушли у хришћанску екумену. - Мађарски владар, Стефан I је прихватио да буде крштен и проглашен је за краља, а затим
је основана и архиепископија у Острогону. Цар је лично дошао да се поклони гробу св. Адалберта у Гњезну, где је основана архиепископија, и обећана је краљевска круна за Болеслава Храброг. - СтефанI се захвалио и прихватио круну, док је Болеслав Храбри имао другачије планове. Он је говорио како неће да дозволи да га неко други крунише, већ да ће сам себи да
спусти круну на главу. - Након изненадне смрти Силвестера II, у Риму је избила побуна и Отон III је желео да
интервенише. Побуњеници су напали тврђаву св. Анђела. Немцима је било јасно да ће тврђава да падне, али је поседа успела да се пробије до Тибра, и дође на простор данашњег Ватикана. - ОтонIII је посматрао како му гори палата, а затим је отишао до Вероне где се срео са св.
Ромуалдом. Ромуалд је био пустињак који је живео у долини реке По. Отон је тражио савет и Ромуалд му је поручио како треба да се повуче са престола и оде у манастир.
- Отон је био близу тога да испуни ово, али га је образовање задржало на престолу. Он је
позвао војску и извршио мобилизацију у Италији. Желео је да масакрира Римљане због издаје, али је умро од последице болести коју је зарадио највероватније док је био у посети св. Ромуалду. Умро је 1002. године, у 22 години живота, без наследника. Наследио га је Хенрик II, син Хенрика Свађалице, као последњи Лиудолфинг.
Хенрик II (1002 – 13. јуни 1024) - Хенрик II, син Хенрика Свађалице, наследио је на престолу Отона III. Он је могао да
докаже да је потомак Отона I, али је ипак морао да се бори за престо, јер је могао да наследи само биолошки потомак. - Против њега су се побунили Екхард Мајсенски и Херман Швапски. Он није имао
довољан број присталица ни у цркви. Хериберт Келнски предаје „свето копље“ Херману Швапском, далеком рођаку, у нади да ће овај да дође на престо. Ово копље је својевремено нашао Отон I, и у борби са њим је поразио противнике. - Али је ХенрикII наследио од оца брзину, и на тај начин је на брзину освојио власт.
Остатак реликвија је изнудио од келнског епископа. Пошто је дао копље, Хериберт Келнски је ухапшен и бачен у затвор, где је ишибан и мучен. Он затим шаље писмо Херману Швапском да врати копље, али овај то одбија. - Хенрик II је у Ахену, 7. јуна 1002. године крунисан без копља, али је оно враћено већ
следеће године. - Док се ово дешавало у Немачкој, Хенрик је издао, у улози немачког краља, повељу
Штразбуру (Стразбур). Према повељи је краљевско право произлазило из права кнежева да бирају владара. Ово је био велики уступак аристократији. Док су се Отонова права базирала на божјој вољи, код Хенрика је она почивала на праву кнежева на избор. - У грађанском рату је Херман Швапски поражен, што је Хенрик искористио да крене у
Италију. Чим је Отон III умро, Ардуин од Ивреје се прогласио за италијанског краља. Борбе у Италији су трајале годину и по дана, и завршиле су се Хенриковим крунисањем, 1004. године, гвозденом круном за лангобардског и италијанског краља. - Царску власт су оспорили и Пољаци, јер је Болеслав Храбри имао идеју да сам себе
крунише, и одцепи од Немаца земљу коју је сматрао својом. - У време Хенрика II почео је први немачко -пољски рат, у којем је Чешка учествовала као
Немачки савезник. делећи снаге на Италију и на овај рат, Немци су успели да победе.
Чешка је успела да се ослободи Пољске власти, и стекне независност. Хенрик је стално ратовао против Болеслава и на крају је склопљен мир по коме Лужице 1018 и Моравска припадају Болеславу, Бохемија а и Мајсен припадају Хенрику. Болеслав се осим тога обавезује да признаје да је Хенриков вазал, а да те земље припадају Болеславу као феуд. - Болеслав Храбри се умешао у рат руског кнеза Владимира и његових синова. Он је једну од својих ћерки удао за Владимировог сина Свјатоплка. Пораз који су синови доживели од
оца натерали су Пољаке да нападну Кијев, након чега је уследило пљачкање и паљење. - Ово је Хенрику омогућило предах, па је могао да сконцентрише све своје снаге на
Италију. Организовао је други поход, и отишао је на крунисање у Рим 1014. године. По крунисању он је желео да настави политику Лиудолфинга, што се, пре свега, огледало у изградњи државне цркве у Немачкој. - Овде није била реч о сагласности државе и цркве. Хенрик II и његови наследници су
наставили са изградњом државне цркве, што је значило функционалност и неодвојивост цркве и државе.
Конрад II (1024 - 1039) - Хенрик II није имао потомке, али је принцип бирањакраља од страневеликашањеговом
владавиномдобио признање , такода је изабран праунук ОтонаI, КонрадII (1024-1039. године). Сматра се оснивачем франконске династије, пошто су ту била његова породична имања. - У својој политици захтевао је покоравање световних и црквених великаша. Његове ратне
акције служиле су ширењу и јачању немачке државе (други су као оправдања користили ширење хришћанства и потврђивање царске универзалистичке мисли). - На почетку његове владавине попустио је притисак из Пољске, јер је Болеслав Храбри,
после низа успеха и крунисања 1025. године и умро. Његов син, Мешко II се такође крунисао без дозволе без царског одобрења и склопио одбрамбени савез са Мађарском, препустивши јој Словачку. Рат са Немачком избио је 1028. године, избијањем наследног спора са Мешковим млађим братом. У међувремену, 1026. године, Конрад је сузбио једну побуну у Италији. Сузбивши побуну, Конрад је 1027. године крунисан за цара у Риму, након чега је учврстио своју власт у јужној (Капуа, Салерно) и централној (Беневент) Италији.
- У Немачку се враћа због избијања побуне Ернеста Швапског. Ернест Швапски је сматрао
обећање Рудофа III, краља Арелата, Хенрику II, тадашњем немачко -римском краљу (да Арелат након смрти првог пређе у наследство немачког цара) личним. Сматрао је да због већег степена сродности има веће право на Арелат. Ова побуна је угушена 1030. године, погибијом Ернеста Швапског. - Борбе су вођене са прекидима. Мешко II напао је Саксонију. Конрад је на то провалио у Лужицу, а Чеси, као немачки савезници нападају Мађарску. Пољска је била у сукобу и са
Кијевском Русијом на истоку, тако да је изгубила овај сукоб. По миру склопљеном 1031. године у Острогону, Моравска је припала Чешкој, а Мађарска је задржала Словачку. Руски кнез Јарослав је истовремено вршио велики притисак на Пољску и преотео Червонску земљу уз протеравање Мешка II и постављање Бесприма, Мешковог млађег брата. Због насиља, нови кнез је био омражен, па је, поред тога што се ослањао на Русију, тражио и заштиту немачког цара. Конраду II послао је на чување пољску круну. Бесприм је убијен у побуни 1032. године и на престо је враћен Мешко II. Пошто је Пољска ослабила у овим борбама, одрекао се краљевске круне и препустио Лужицу Немачкој на сабору у Мерсебургу. Након тога, и Чешка је приморана на признавање немачке врховне власти. - Рудолф III, краљ Арелата, умро је 1032. године. До 1034. године борбом против
бургундских феудалаца (Арелат је настао сједињавањем Горње и Доње Бургундије, 933. године) Конрад II осваја Арелат. Тиме је стекао контролу над свим прелазима западних Алпа. - Између 1033. и 1036. године вођене су борбе против Љутића. Конрадове успехе могла је
упропастити побуна његовог рођака корушког (Корушка је у данашњој Аустрији) војводе Адалберона, 1035. године. Он је окупио око себе немачке феудалце и Хрвате и Моравце као савезнике и угрозио Конрадов положај на југу земље. Након сузбијања ове побуне, Љутићи су стављени у вазални положај. - Положај на северу учвршћен је брачним везама Конрадов – син ожењен је ћерком Кнута Великог, при чему је Данска добила део Шлезвига (данашња Немачка). - Након првог похода на Италију, започета је германизација постављањем цару оданих
људи за бискупе. Световне великаше северне и средње Италије везао је брачним везама за немачке великаше и тиме још више учврстио своју власт у Италији. Као једини опоненти иступају северноиталијански градови. Ови градови имали су посебан развој, јер су њихова аграрна подручја одвајана и дељена у приватни посед световних и духовних феудалаца. Дакле, градови су имали другу развојну основу и развили су трговинске односе са аграрним подручјима. Поред тога, они су и седиште управне регионалне власти и седишта црквених установа, тако да је само њихово становништво потраживало аграрне
производе и доприносило обрту трговине. Вршили су далекосежан утицај на своју околину. Специфичност градске економије наметала је и другачије интересе. Градско становништво се осећало све мање сигурним у правном и политичком поретку феудалних 1 односа. Већ од /2 XI века италијански градови, посебно северни, постају веома снажан
фактор и теже ослобађању притиска традиционалних световних и црквених власти. Италијански феудалци од почетка XI века изборили су се за наследна права великих земљопоседа, док супротно томе мањи феудалци нису смели своје поседе преносити у наследство, јер је заправо наслеђивање зависило од њихових сениора. То је доводило до многих спорова, а Конрад II је мостао заштитник мањих феудалаца. - Још од времена Хенрика II очигледна је тежња да се црква подвргне краљевској
супрематији. Због тога Конрад II није помагао црквену реформу (клинијевску) и одржавао је зависност бискупа и самостанских поглавара од царске власти. Своја добра није више давао на управу црквењацима, већ је бирао људе из редова зависног становништва (чак и кметове) и додељивао им економско -управне дужности. Вршиоци служби се постепено одвајају у посебну категорију и практично стичу положај мањих феудалаца у краљевој служби. - Крајем 1035. године избила је побуна мање властеле против надбискупа који је
конфисковао земљу једном од њих. Поводом тога, Конрад II је 1037. године озаконио и наследност мањих земљопоседа. Вазал је могао изгубити свој земљопоседсамо по пресуди суда представника истог сталежа. Тиме је приближио себи мање феудалце, али удаљио цркву и веће феудалце. Наступиле су борбе и епидемија куге и Конрад II умире 1039. године.
Хенрик III (1039 - 1056) - Хенрик III наследио је свог оца Конрада II и владао је од 1039. до 1056. године. Још пре почетка његове владавине, од 1034. године, после смрти Мешка II у Пољској си избили
нереди. Дуга ратовања наметала су становништву терете, а супарништва око политичке власти убрзала су процес феудализације. Велики устанак пољског сељаштва избио је 1038. године и пољски кнез Казимир I Обновитељ побегао је из земље. Чешки кнез Бржетислав користи нереде у Пољској и осваја Шлезију (данашња Чешка и Пољска), Малу Пољску (Краков) и Велику Пољску (Гњезно), одакле преноси у Праг мошти светог Адалберта. Немачка је новим спајањем цешких и пољских земаља постала угрожена на источним границама. Хенрик III предузео је војну акцију, 1040/41. године и приморао Бржетислава да затражи мир. Бржетислав задржава власт у Чешкој и делу Шлеске, а остале пољске земље враћа Казимиру I. При том су обојица признали вазалну зависност Немачкој.
годинаXI века Мађарска је стајала на старану - У борбама Немачке, Пољске и Чешке `20их Пољске. Упркос поразима, миром у Острогону 1031. године добила је Словачку. После смрти краља Стефана I 1038. године, избиле су унутрашње борбе. Против Стефановог сестрића, Петра, унука венецијанског дужда Петра II Орсеола, побунио се члан краљевске породице Самуел Аба. Он је провалио у Немачку и тиме дао повод Хенрику III да интервенише. У три војна похода, 1045 године, Петар је враћен на мађарски престо као вазал немачког цара. - На западу је Хенрик војном интервенцијом сузбио покушај да се осамостали Арелат. Уз
то, оженио је ћерку аквитанског војводе Виљема V, па је очекивао да ће припојењем Аквитаније са југа опколити француске поседе северно од Лоаре. - Након учвршћења положаја на истоку и западу посветио се приликама у Италији. За
разлику од Конрада II био је поборник црквене реформе, али у некој блажој варијанти. Сматрао је да треба црквени и верски живот реформисати под надзором јаке световне власти. На бискупске и опатске положаје доводио је људе по свом избору. У то време, папа је био Бенедикт IХ. Папа је постао са 18 година као рођак двојице пређашњих папа и живео је скандалозно. Збачен је побуном 1044. Године, али се уватио противударом да би годину дана касније продао
своје достојанство свештенику Ивану Грацијану који се
прогласио за папу Гргура 6, па је постављен Силвестер 3 кога нико није признавао. Ово је дало прилику Хенрику III да уклони са папског положаја личност која није у складу са реформом, онемогући римску аристократију да намеће своје претенденте и папу стави под свој надзор. Војним походом 1046.године поставио је свог пријатеља Сижера, бискупа Бамберга, као папу Климента II(синод у у Сутрију Бенедикт,Силвестер и Гргур смењени постављен Климент 2). Исте године, Хенрик је крунисан за цара у Риму и дато му је право да пре следећег избора папе одреди личност за ту функцију. - У јужној Италији војводство Беневент распало се на три посебна војводства Беневент,
Капуу и Салерно. Позадина тог подручја припадала је Византији, а Гаета, Амалфи и Напуљ су били под формалном влашћу Византије, али фактички самостални. Истовремено, подручје јужне Италије нападали су Муслимани са Сицилије и упоришта у Калабрији. У 1 овакве односе укључују се /2у
XI века и Нормани из норманског војводства у северној Француској. Први познати Нормани били су ходочасници, који су 1016. године ратовали за
салернског војводу против Арапа. Вођа друге скупине Нормана 1030. године освојио је грофовију Аверсо и Гаету. Синови грофа Танкреда од Хаутвила имали су изузетне успехе. Виљем Железне Руке добио је титулу грофа од Апулије, а након њега и његова браћа као вазали Салернског војводе. Хенриков војни поход у јужну Италију донео му је само нове вазале, грофове Апулије и Аверса.
- Након што се вратио у Немачку, у Риму је покушао да се наметне Бенедикт IX.
Новоизабраног папу, царевог штићеника је отровао, али је поново протеран. На папски положај долази поново царев штићеникIXЛав , поборник црквене реформе. Његов главни помагач био је Хилдебрант, будући папа Гргур VII. За време Лава IX и ВиктораII, његовог наследника на положају, сарадња цара и папе око остварења реформе достиже свој врхунац. Царева тежња да наметне превласт цркви је ипак непомирљива са основом реформе. - Хенрик III успео је делимично да сузбије побуне војводстава подложности краљевској
власти. Франконију је држао као сопствено војводство, а Баварској, Швапској и Карантанији даје посебне војводе као сопствене вазале. У Саксонији је покушавао да угрози Билунге, док је у Лотарингији избила побуна, која је трајала 2 године, а сузбијена је 1049. године. - Заузетост Немачке на западу користе Мађари да збаце Петра Орсеола и доводе Андрију I, братанца (нећака по мушкој лози?) краља Стефана. У покушају да поново наметне своју
вољу, ХенрикIII је поражен и Мађарска остаје самостална. Мађаре је у борби помагала Пољска, која је после сељачких немира уверила великаше у корист јаке краљевске власти. Руски кнез Јарослав успставио је брачне, а тиме и политичке везе са кнезом Казимиром I. Ово је омогућило Пољској сигурност за освајање источног и западног Поморја, а споразумом јој је Чешка вратила Шлезију. Јачање Пољске је олакшало отпор Чешке и Полапских Словена немачком притиску. Чешки кнез Спитигнев II протерао је немачке дворске и црквене службенике, ојачао самосталност чешке цркве и тиме се припремио за прекидање вазалног односа. Од почетка друге половине XI века уследили су и војни успеси Бодрића и Љутића. - Немачка власт слаби и у Италији, посебно удајом тосканске грофице Беатриче за војводу
Горње Лотарингије Готфрида. На југу Италије све утицајније су норманске војводе. Успехе у борби са Византијом постигао је Роберт Гвискард, један од синова Танкреда Хаутвила. Његов брат, Ричард постао је гроф Аверса. Папа Лав је споразум са Византијом IX склопио о заједничкој борби против Нормана. Преко Беневента, војводства у вазалном односу према папинству, напао је Нормане, али је поражен и заробљен. Нормани су пустили папу, који им признаје власт на југу Италије у номиналном вазалству према папи. Након велике шизме, 1054. године, папинство раскида везе са Византијом и прикладнији савезници постају Нормани. Од те тачке, папе подржавају норманске борбе. Гвискард је освојио од 1059. године већи део Апулије и Калабрију, док су Византинцима остала упоришта на обали. Гвискардов брат, Роџер, повео је борбу против Арапа на Сицилији, која ће му донети власт над острвом.
- Због оваквог развоја догађаја Хенрик III покреће нови поход преко у Италију. У
међувремену, у Немачкој избија побуна великаша и Хенрик III се враћа назад. Након сузбијања побуне умире 1056. године и престо наслеђује његов син, шестогодишњи Херик IV.
Хенрик IV (1056 - 1106) - Пошто је по ступању на престо, 1056. године, имао 6 година, а регенство је преузела
његова мајка Агнеза, великаши користе прилику се ослободе притиска краљевске власти. Опозиција је била нарочито јака у Саксонији са породицом Билунга (планирано је да из Саксоније крећу мисионари ка северној Европи и Словенима). Да би формирала поузданији ослонац, Агнеза је прерасподелила војводства, али је баварски војвода Отон приморао да оде у манастир. Новог регента, надбискупа Колна, Ана, потиснуо је надбискуп Бремена, Адалберон. - У Мађарској су, након смрти Андрије I, 1060. године, постојала два претендента на
престо –Бела I, Андријин брат, и Саломон, Андријин син, ожењен ћерком цара Хенрика III. У првом покушају да се Соломону обезбеди престо, Немачка је поражена, али након смрти БелеI, 1063. године, власт уз немачку помоћ и признавање вазалства преузима Соломонј I. - Након завршетка малолетности Хенрика IV, 1065. године, Адалберт остаје његов главни
саветник. Под надбискуповим утицајем, а да би Адалберт фактички самостално вршио власт, Хенрик IV је живео разуздано. Скупина великаша приморала је Хенрика да се среди и збацила Адалберта. Хенрик IV ожењен је Бертом од Торина; када је покушао да раскине присилни брак, није добио дозволу папског легата. - Билунзи преотимају поседе надбискупа Адалберта, док мисионарска делатност на слаби.
Подручја Љутића и Бодрића била су фактички самостална.XIТоком века остварили су знатан привредни развој и започели трговину са Скандинавијом, Данском и Новгородом, а потпуно се формирао и велики земљишни посед са зачетком феудалних односа. Крајем XI века долази до формирања Венедске краљевине, која обухвата подручја Љутића и
Бодрића, са превлашћу последњих. Деловање немачких свештеника је поништено, а они сами протерани. - Уследила је, након побуна у Саксонији, побуна баварског војводе Отона, а након
сузбијања поново су прерасподељене војводе. Отпор се наставио у Саксонији, што омогућава и осталим војводствима дизање побуна.
- Због дуготрајног ратовања долази и до побуна сељаштва, која започињу у Саксонији и
шире се у друга подручја, примајући карактер опште побуне против великаша. Великаши су због тога прихватили ауторитет краља. Хенрик IV позвао је у општем интересу на интервенцију у Мађарској. Геза I, син БелеI, уз пољску помоћ протерао је Саломона, 1074. године, немачког штићеника. Придобивши већину властеле Хенрик IV је предухитрио избијање рат на истоку, а искористио је прилику и да сузбије опозицију у Саксонији, 1075. године. - Сукоб са папинством био је неизбежан због односа краља и цркве створеног у Немачкој.
Лотарингијска и клинијевска реформа дале су извесне успехе, али у Немачкој је развој догађаја резултирао потпуном подложношћу цркве краљевом утицају. Нестабилности на владарском
положају
омогућавале
су
уцењивање
и
промене
на
положајима
додељиваним као награда за помоћ при борбама. Када су у Италији као папе долазили поборници реформе њихове су се тежње сукобљавале са тежњама световних власти да у потпуности подвргну папинство својој вољи. Папинство се, нарочито од IIКлемента и током низа претежно немачких папа, борило против зависности високог свештенства од световне власти у Немачкој и са неморалом свештеника. За разлику од почетка спровођења реформе, сада је притисак за спровођење вршен са врха, од папа из средине и 2/2 XI века. - У Немачкој је спровођење реформе било онемогућено. Конрад II је у потпуности
зауставио помоћ цркви и подвргао је својим интересима. У Немачкој је поново било могуће купити бискупски и опатски положај. Због тога је требало клинијевску и лотарингијску реформу допунити разрађеним схватањима о односу световне и црквене власти. канонског права формулисане су тезе о независности и - Додатним проучавањем превласти црквене над световном власти. „Збирка од 74 поглавља“ (једно од поглавља је „О првенству цркве“) је правни документ који је дефинисао као недискутабилно првенство цркве над световном влашћу. Спис „Против симонијака“ упоредио је световну и духовну власт са душом и телом, при чему душа, као вечна, мора бити надређена телу. Организован је и низ црквених сабора преко којих су подручја католичког запада везивана за Рим као седиште са највишим ауторитетом и са начелима реформе. - Значај у примени начела реформе имао је избор Стефана IX за папу од стране
свештенства, без одобрења цара. Избор је био значајан јер је папа био из породице горњолотариншког војводе Готфрида Брадатог, оштећеног краљевим одузимањем војводства, након чега је оженио удовицу тосканског маркгрофа и ту створио упориште против немачог краља. Уз такав политички утицај спречен је покушај римских феудалаца да наметну свог кандидата као папу.
- Након уличних борби као папа је постављен Никола II, претендент стране за реформу
коју је водио Хилдебрант. Превазиђена криза подстакла је доношење процедуре за будући избор папе. - Одржан је Латерански сабор 1059. године на коме је одлучено да ће кандидате за папе
бирати збор 7 римских кардинала = из -бискупа (бискупи римских субурбаних бискупија околине Рима, такође је на овом сабору донета одлука о целибату,данас 120 кардинала бира папу, а у Латерану их било 7), а затим ће га бирати сви кардинали, а затим римско свештенство и грађани дају одобрење изабране личности. Право цара да бира папу је тиме укинуто. На овом сабору донета је и одлука о прихватању претварања вина и хлеба у Христову крв и тело као догму. Ово учење монаха Пасхазија улази истовремено и у православну цркву, иако је 5 година раније, 1054, дошло до велике шизме. Очекујући отпор немачког краља оваквој одлуци о избору папе, папинство је склопило савез са тосканским маркгрофом Готфридом Брадатим, француским краљем Филипом I и Норманима. - Након смрти Николе II достигнућа реформе могла су бити поништена јер је постојао
покушај римске аристократије и краља да се постави против папа. Александар се II одржао уз помоћ Нормана. Након тога, на сабору у Аугсбургу, Хенрик IV је потврдио Александра као папу и тиме поново наметнуо као највиши утицај краљевски. Краљевски утицај још више расте захваљујући Норманима. Нормани су потпуно потиснули Византију из јужне Италије, а остварили су успехе и на Сицилији. Освајања на Апенинском полуострву су преусмерили ка северу и тиме су угрозили папу који је позваоIVХенрика да интервенише. Хенрик IV је послао, до скора непријатеља, Готфрида Брадатог да потисне Нормане, што је и учинио. Папа је сада имао обавезу захвалности, а Готфрид је постао извршилац његових наређења. - У Милану је надбиску Гвидо наредио покољ патрских вођа и овај догађај ће растурити
овај вештачки савез. На овај чин реаговано је општим устанком патара којим су добили фактичку власт у граду. Након смрти надбискупа Гвида долази до сукоба због истовременог постављања краљевског и побуњеничког кандидата као новог надбискупа. Папа се определио за патарског кандидата, а Хенрику IV запретио изопштењем. Папа је затим умро, а римско свештенство и грађани прогласили су, са накнадним одобрењем кардинала, Хилдебранта за папу Гргура VII, 1073. године. Краљев положај је био додатно отежан побуном саксонских великаша. Послао је писмо у којем се извинио за отимање имања, симонију и помагање папских противника у Милану и изјавио покорност папској вољи. За узврат, пап је помогао склапање мира са Саксонцима. - Након овога, папинство обнавља борбу против николаизма и симоније. У Немачкој се
противило целибату, док је у Француској Филип I задржао продавање достојанства.
Одржанје нови сабор у Риму, 1075. године, на којем је одлукама о сузбијању николаизма и симоније додат декрет о лаичкој инвеститури, којим је забрањено да постављање бискупа и опата на положај врше световни великаши. Пракса додељивања штапа или прстена као знака бискупске власти постојала је јер су преузимањем свештеничке функције добијали и права да располажу припадајућим поседима и носиоци судских, пореских и имунитетских права. Због датих овлашћења, световне власти су сматрале да треба да имају утицај на бирање црквених великодостојника. - Да би боље дефинисо и оправдап тежњу супрематије црквене власти над световном
Гргур VII саставља списDictaus „ papae“(налази се у регистру папе Гргура 7 међу писмима од марта 1075, има 27 теза набацаних беѕ реда) у ком је наглашена непогрешивост цркве и њено божанско порекло. Папа, по спису, има право на апсолутну духовну власт над хришћанима. Њему може да суди само Бог. - Склопивши мир са Саксонцима уз папину помоћ, Хенрик IV је наставио са продајом
достојанства, а затим је, након смиривања ситуације у Милану поставио надбискупа по свом избору. Папа је због тога запретио Хенрику изопштењем из цркве и лишавањем краљевских права. Као контра одговор, Хенрик сазива сабор у Вормсу, 1076. године, и проглашава долазак папе Гргура VII на положај незаконитим (основано, није извршена коректна процедура), да самовољно присваја власт над хришћанима и право постављања и збацивања световних владара. Приписани су му и недозвољени односи са мајком Хенрика IV, тосканском маркрофицом Беатриче и њеном ћерком, Матилдом. Присутни бискупи изјавили су да ускраћују послушност „монах Хилдебранту“ и оспоравају његов положај папе. Сабор у Пјаћенци потврдио је одлуке Вормског сабора и прогласио збацивање Гргура VII. Папа је реаговао претњом црквеног изопштења уколико се учесници оба сабора не одрекну својих одлука у року од 6 месеци, а поданике Хенрика IV разрешио је заклетви, прогласио да га лишава владарских права и проклео га. Ово је у Саксонији покренуло обнову устанка. Швапски, баварски и карантански војвода сазвали су 1077. године сабор у Трибуру на којем су великаши изјавили да ће се сматрати разрешеним заклетве верности уколико краљ до почетка следеће године не разреши себе црквеног проклетства. Предложено је и да се 2. фебруара 1078. одржи сабор у Аугсбургу на којем би се, у складу са папином одлуком, одлучило о положају краља. Хенрик је под овим претњама кренуо у Италију, а папа се из Рима склонио код тосканске маркгрофице Матилде у утврђење Каносу. Хенрик је изашао пред папу у покајничкој одори, а папа не сме да не прихвати покајање. Пошто је примио папин благослов поново је могао владати као краљ и тражити покорност великаша. Ипак, сазван је сабор у Форхајму, који папа није могао да подржи, пошто су Хенрику враћена краљевска права. На овом сабору проглашено је свргавање Хенрика IV, а као нови краљ изабран је Рудолф Швапски. Уз њега су пристали швапско племство и баварски и карантански војвода. Хенрик је окупио остале
великаше и чешког кнеза Вратислава II, коме је уступио Мајсенску марку, Лужицу и Источну марку на штету Баварске. Папа се држао неутрално до 1080. године када је постало очигледно да ће Хенрик победити и тада се определио за побуњенике, знајући да ће пристати на уступке. На новом сабору у Риму признао је Рудолфа Швапског за краља, а Хенрика оптужио за лаичку инвеституру, одузео му краљевска права и изопштио из цркве. Хенрик је одговорио сабором У Бриксену и проглашењем збацивања VII Гргура . Папа је имао већи утицај. Пољска је под Болеславом Храбрим 1074. прогласила себе поседом римске цркве и прекинула вазални однос према Немачкој; Француска остаје неутрална; Кијевска Русија мења стране према сопственим немирима; чешки кнез Вратислав II је на страни немачког краља. Након једне побуне у Пољској и протеривања Болеслава Храброг, Владислав Херман признао је вазалну обавезу Немачкој. Остале европске земље пристају уз ГргураVII. У једној бици, коју су добили побуњеници, Рудолф Швапски гине 1080. године. Тиме су побуњеничке снаге привремено онеспособљене. Нормани су били заузети ратовањем са Византијом на Балканском полуострву, тако да Хенрик користи растерећење да нападне Италију. До 1081. године стигао је до Рима, али опсада није успела, тако да се посветио придобијању присталица у другим градовима дељењем самоуправних повластица. У Немачкој је изабран нови противкраљ, Херман, гроф Лотарингије. Хенрик IV склопио је савез са Византијом и напао норманске поседе у јужној Италији тиме приморавши Гвискарда да се врати. Хенрик је организовао устанак у Апулији и тиме онемогућио Гвискарда да интервенише у корист папе. Отпор Рима почиње да слаби. До 1084. године освојен је цео Рим, изузев Анђеоске тврђаве у коју се склонио папа. Ово је искоришћено да се објави текст „Одбрана краља Хенрика“, прогласи свргавање Гргура VII и устоличење Климента III, који је затим крунисао Хенрика за цара. Пошто је Гвискард претрпео пораз 1083. године код Ларисе (није Рикелме, у Тесалији) повукао је своје снаге и преусмерио их ка Риму. Хенрик IV се повлачи , а Гргур VII се враћа у Рим. У Риму избија побуна, Гргур VII бежи и ускоро умире, а Клемент III се враћа у град. Смрћу ГргураVII угрожен је положај Хенрикових противника. Побуна је сузбијана постепеним мењањем људи на положајима бискупа и великаша, а искоришћен је и масовни мировни покрет. На сабору у Маинцу 1085. године усвојен је пропис о „божијем примирју“ и наглашена краљевска заштита путујућих трговаца и сељака. Овиме су задовољени свештенство, бискупи и градско становништво и створен је темељ савеза немачких градова са краљем. Грађански рат у Немачкој је релативно смирен, док су се у Риму смењивали Виктор III и КлиментII. УрбанII, следећи прописно изабран папа, окупио је уз помоћ тосканске грофице Матилде великаше оријентисане против Немачке и Нормане. Супротно томе,Немачкој у су сви великаши подржавали Хенрика IV. УрбанII је поновио изопштење Хенрика IV и његовог против папе Климента III и бацио анатему на свакога ко им помогне. Окупљање присталица ишло је и преко брака тосканске грофице Матилде са сином баварског војводе. Хенрик IV покреће нови војни поход на Италију.
Урбан II се повлачи код Нормана, иако је Хенрик споро напредовао. Хенрик је поражен код Каносе и повлачи се ка северу. Пораз прате и прелазак његове друге жене, Пракседе, на страну папе и побуна најстаријег сина Конрада, крунисаног у Миалну за краља Италије. У северној Италији основана је лига градова; чинили су је Милано, Лоди, Пјаћенца и Кремона под заштитом Матилде и Велфа V. - Ситуација у Италији допринела је обнови побуне у Баврској и Швабији, којој се прикључују клинијевски монаси са базом у манастиру Хиршау у Франконији.
са обнављањем учења Гргура - Покретањем нове борбе одржани су нови сабори VII, а на једном од њих, у Пајћенци, 1095. године, поновљено је и искључење Хенрика из цркве. Касније исте године објављено је покретање крсташког рата, 1096. године војска је покренута, а до 1099. ослобођен је Јерусалим. - Хенрик се вратио поражен у Немачку 1097. године; његов син, Конрад, оженио се
ћерком Роберта Гвискарда. Хенрик је имао подршку Чешке и Венеције, а у Немачкој никог утицајног. - Неколико дана након пада Јерусалима, 1099. године, умире папа II Урбан , а 1100. и противпапа Климент III. Нови папа, Паскал II, поновио је изопштење Хенрика IV и осудио
лаичку инвеституру на сабору у Латерану. У Немачкој започиње ново окупљање краљевих противника. Да би придобио папу, Хенрик изјављује да је спреман да крене у нови крсташки рат. Пре било каквих припрема, избила је побуна у Немачкој на челу са Хенриком, сином Хенрика IV, уз подршку пропапских бискупа и великаша. Побуна је резултирала крунисањем Хенрика V за краља у Маинцу, 1106. године. Хенрик IV је ухваћен и заробљен. Успео је да побегне из затвора, али је средином 1106. године умро.
Хенрик V (1106 - 1125) - Хенрик V крунисан је 1106. године на сабору у Маинцу, што је била последица побуне
против његовог оца, Хенрика IV. Његов отац водио је посебно оштру борбу против папства и од ХенрикаV се очекивало да ће прихватити одлуке једног сабора из 1106. године, који је забранио примање и давање лаичке инвеституре. Током борбе, Хенрик V је обећао подршку цркви, али се после окренуо против ње. Паскалу II Ив од Шартра је саветовао компромис по ком свештенство и народ бирају бискупа, кога би папа посвећивао, а краљ му додељивао материјални посед. Хенрик не прихвата овакав план. Планирао је да наметне своје војном интервенцијом, али га спречавају догађаји у Пољској и Чешкој.
- У Чешкој је кнезу Брживоју, 1107. године, супротставио његовог рођака Сватоплука, од
кога је за време утамничења изнудио пристанак на сарадњу. Сватоплук 1107. године постаје чешки кнез и помагао је немачке борбе на истоку. - Од устанка великаша 1079. године када је збачен Болеслав Храбри владала је анархија и
област се осамостаљују. Након смрти Владислава Хермана, 1102. године, избио је спор његових синова –Збигњева, ванбрачног, који се повезао са Немачком, Чешком и Поморанима, и Болеславом Кривоустим, који се повезао кијевским великим кнезом и мађарским краљем Коломаном. Немачка је војно интервенисала тек 1108. године и успела да примора Мађаре на сепаратни мир, 1109. године. Шлезија је изгубљена у две битке против Пољака, 1109. године. Успешно ратовање Пољака довело је до решавања династичког спора, признавањем Болеслава Кривоустог (иначе је у Пољској III). Догађаји утицали су и на Чешку, где је убије Светоплук и као кнез изабран Владислав I, 1109. године, који прихвата савез са Пољском и везује се браком да би се одржао на трону. - Након неуспеха у Чешкој и Пољској, Хенрик V се окреће Италији и 1110. године покреће
војску преко Алпа. Папа је морао да пристане на склапање конкордата у Сутрију, 1111. године, пошто је норманско војводство пролазило кроз унутрашњу кризу. Дипломатски акт састојао се из два документа једним – се папа одриче суверенитета над имањима бискупа, а другим цар утицаја на бирање бискупа и њихову инвеституру. При проглашењу документа дошло је до чини се намештене побуне и папа IIПаскал је заробљен са већином кардинала. Папа је на једном сабору присилно признао световним властима право на инвеституру и краљу је признао да се избор може вршити само уз његову сагласност. Након тога, хенрик је и крунисан за цара. - Пошто је избило опште незадовољство у католичким земљама на сабору у Латерану,
1112. године, поништене су ове папске одлуке. Хенрик V није у могућности да интервенише због пораза у борбама са немачким великашима. Црква га је изопштила, па пошто је научио из искуства свог оца колика је то потенцијална опасност, кренуо је на Италију. Овај војни поход није донео успех, јер се папа повукао на југ и вратио у Рим кад је војска почела да се повлачи ка северу. Папа Паскал II умро је мало након повратка у Рим, а нови папа, Гелазије II, изабран је без икаквог утицаја цара. Хенрик поново покреће поход на Рим. Изабран је противпапа, али су и он и цар изопштени из цркве. У Немачкој избијају немири, због чега се Хенрик враћа назад 1118. године. Истовремено, Пољаци и Мађари покушавају продор у немачке земље. Хенрик је спреман на споразум сличан оном из Сутрија из 1111. године. На преговорима у Вуцбургу, 1122. године, наметнут је обавезан мир у целој Немачкој, враћена су конфискована имања упућена је молба папи за одржавање сабора. Вормски конкордат склопљен је 1122. године, а састојао се из два документа. Царев документ је садржао следеће одредбе: избор бискупа и опата врши се
слободно у присуству цара или овлашћеног лица; инвеститура прстеном или штапом препушта се Богу и цркви,папинству и црквама враћају се преотета имања и уступљена краљевска права (регалије); царство гарантује мир и неповредивост папе и његових присталица. Папин документ је садржао следеће одредбе: пристаје на избор бискупа и опата у присуству цара или овлашћеног лица, без симоније; признаје се право цару да преко митрополита даје пристанак на човека кога сматра достојним положаја; поседе и регалије примају се инвеституром жезлом, која симболише однос вазала и сениора, а односи се на поседе, никако и на духовну службу; папа гарантује мир и неповредивост цару и присталицама. Након потписивања докумената, цар је добио причест. Вормски конкордат заснива се на идеји Ива од Шартра о одвајању световне и духовне над власти – материјалним добрима призната је царска власт, а над духовна служба остаје независна. На IX сабору у Латерану, 1123. године, усвојио закључке је Вормског конкордата, осудио симонију и николаизам, потврдио канонске прописе о бирању и посвети свештенства, опата и бискупа, одредио неповредивост имања од стране лаика и донео прописе о свештеничкој дисциплини. - Вормски конкордат није смирио стање у Немачкој. Царство је у борби ослабљено и цару V, а са њим и франконска су наметнути компромиси од стране феудалаца. Хенрик династија, умро је 1125. године. Краљевску круну добио је саксонски војвода Лотар.
НАРАТИВНИ ИЗВОРИ Аурелије Августин - рођен 13. новембра354. године уТагасти у провинцијиНумидији - отац Патриције је био паганин (покрстио се на самртничкој постељи), а мајка Моника
хришћанка, припадали су средњем сталежу - Школовао се у Тагасти, Мадауру и Картагини где је читао Цицерона - Ступио је у ванбрачну заједницу са једном женом која је трајала 15 година и из које је добио сина
Адеодата, који је млад умро. У Милану су се растали и она се вратила у Африку - постао манихејац, али се у манихејство разочарао када водећи мислилац тог покрета, Фауст, није
адекватно успео да одговори на његова питања - по завршетку школовања вратио Тагасту се у као учитељ, а касније је предавао Картагини у - 384. одлази уРим. Тамо му је префект Рима, Симах пренео жељу префекта Милана, тадашње
царске резиденције, да пронађе једног професора реторике - 384–386. Августин је професор реторике Милану у , тада се и сусрео са архиепископом
Амброзијем - 386. се повлачи на имање у околини Милана где је са ученицима провео годину дана - 387. године, наВелику суботу , Августина је у Милану крстио Амброзије - после тога умире Моника - 387–391. Августин се повлачи на очево имање Тагасти у - 391. је рукоположен за свештеника. - 393. постао коадјутор Валерија, епископаХипона , који је био Грк и није знао латински - 395. постаје епископ Хипона , и на том положају остаје 430 до ., до опсаде Хипона од стране
Вандала, и умире 28. августа - Након пљачке Рима 410. године, многи су кривили хришћане, па је на предлог трибуна Флавија
Марцелина, као одговор на оптужбе, написао – филозофија De civitate Dei (О држави Божјој)
историје, дело састављено у периоду 413. - 426. у 22 књиге ---Августин разликује две државе: божију (симбол Јерусалим и земаљску (симбол Рим и Вавилон) По Августину, циљ историје је остварење Божије државе. Почетак историје је пад Адама и Еве, а крај други долазак Христов и Страшни суд. Догађаји између јесу казна за прародитељски грех, провера способности за одупирање злу и одвајање праведника од грешника --- Написао је око 500 списа филозофског, теолошког и полемичког карактера
Confessiones (Исповести) – аутобиографија
Опис сопственог духовног сазревања уз најважније елементе из биографије
Филозофска дела : Против академичара , О поретку
Теолошка дела: О тројству, О хришћанској доктрини
Полемички списи против манихејаца, пелагијанаца и донатиста
Свети Јероним
-Рођен између340. и 347. у Стридону , на граници Далмације и Паноније -Умро 30. септембра 420. године уВителејему -Родитељи му били хришћани, након основног школовања, 360пре . је послат Р уим на даље
Донат и хришћански ретор Викторин школовање-предавали му пагански граматичар -знао је грчки, а учио је и хебрејски -360. га је крстио папа Либерије -путовао је у пратњи пријатеља Боноза , прво у Аквилеју где је упознао Руфина , са којим ће се
касније посвађати, а после Тријер у , где је дефинитивно одлучио да се посвети Богу - вратио се уСтридон , а после опет отишаоАквилеју у - у пратњиИнокентија, Хелиодора и ослобођеног роба Хиле , отпутовао је Антиохију у и тамо су
стигли 373. године, а затим отишли у пустињуХаликса код - Инокентије и Хила су убрзо умрли, а Хелиодор се вратио на Запад - у пустињи се Јероним 4 године вежбао у издржљивости под јако тешким условима - пред полазак из Сирије, рукоположен је за свештеника, 380а. је отишао за Цариград, где се
упознао саГригоријем из Назијанса , архиепископом Цариграда
- 382. је у својству представника сиријске цркве дошао Рим на у сабор који је сазвао папа Дамас - Јероним је папу задивио своим знањем, па га је овај поставио за свог секретара, и поверио му да
поправи Италу, превод Библије на латински - 384. умире папаДамас, а на његово место долази Сириције, који је био мање наклоњен
Јерониму. Јероним пише против жена и свештенства и тако стиче непријатеље - 385. Јероним је отпловио за Кипар, па заСвету земљу , где му се придружила Паула, уз чију је
помоћ подигао манастир близу цркве Рођења у Витлејему - сукобио се са присталицама Оригена, којима је припадао и Руфин - 404. је умрлаПаула - 417. трансјордански разбојници су напали његов манастир и Јероним се једва спасао - боловао је две године, а затим умро 420. године, и сахрањен је испод пода цркве Рођења у
Витлејему -Vetus Itala и Vetus Afra (збирни називVetus Latina) су најстарији преводи Св. Писма на латински
језик из 2. века који су се временом искварили -Јероним јеначинио нови преводVulgata – . -Стари завет је преводио са хебрејског оригинала, док је превод Књиге псалама дотерао касније
на основуСептуагинте (седамдесетокњижје, најстарији превод Старог завета на грчки) -За превод Новог завета се користио ранијим латинским преводима -Хроника
Превод Јевсевијеве Хронике на латински и њен продужетак до битке Хадрианопоља код (378 ) -De viris illustribus
Апологетско дело које садржи биографије 135 значајних личности хришћанске црквев. (од Петра с до самогЈеронима , чији је животопис вероватно саставио његов ученик Софроније) -Хагиографије (између осталих житије св. Павла , првог пустињака)
Касиодор Сенатор -рођен између485. и 490. у Калабрији, а умро око580. у манстиру Вивариум -породица му је била сиријског порекла ; његов прадеда је успешно брани Брутију од навале
Вандала 440 Валентијана, III ., деда му је био радо виђен гост на двору цара а отац личност од поверења краља Теодорика -501. га је његов отац који је био префект преторија именовао за саветника -између 507. и 511. Теодорик га је именовао за квестора -попут свог оца, Касиодор и је постао управник Брутије , с обзиром да је Теодорик укинуо закон по
којем неко ко је пореклом из одређење провинције није могао њом да управља -514. је постаоконзул ординариус , а затиммагистер официорум -533. је постаопрефект преторија и на самом крају патрициус -Повлачи се из државне службе око 540. године, у време окончања прве етапе византијско
остроготског рата (Велизар заузима Равену). У наредном периоду борави Равени и у Константинопољу -Основао Вивариум, где је и умро око 580. године
Касиодор – књижевно-историјска дела (до 540) -Панегирици
Теодориху и другим члановима владарске породице (Еутарих, Теодорихов зет; Витигис и
Матасвинта) -Chronica (519., посвећена Еутариху )
листа римских краљева, конзула и царева, обогаћена кратким подацима о историјским догађајима; има самосталну вредност за време 496од . -Historia Getica (Historia Gothorum; у 12 књига, 526–33.)
сачувани само изводи у делу Јорданеса -Variae (12 књига)
збирка концепата службених писама остроготских краљева, које је састављао сам Касиодор; шеста и седма књига садрже формуларе који су коришћени током читавог средњег века теолошко-филозофски списи (после 540) -Historia ecclesiastica tripartita
Виваријума, садржи изводе из црквених историја Сократа, Созомена и компендијум за монахе Теодорита -De anima (О души)
додато уз Variae као 13. књига Expositio in Psalterium (Коментари на псалме) Institutiones divinarum et saecularium litterarum (Институције, 543–55. у 33 поглавља)
правила за живот и интелектуални рад виваријумског братства; упутства о читању и преписивању класика, теолошке и историјске литературе (посебне препоруке за дела Августина, Јеронимову и Марцелинову хронику); у додатку после 33. поглавља Касиодор пише седам о тзв. слободних „ вештина“ (septem artes liberales: trivium и quadrivium).
Anonymus Valesianus (Excerpta Valesiana) Два међусобно независна текста сачувана у рукопису 8. или из9. века, који је1636. у Паризу објавио Хенрик Валоа 1. Origo Constantini
опис владавине цара Константина (305– 37).
2. Chronica Theodericiana (назив по Т. Момзену, издање из 1892)
обухвата период од 474. (почетак владавине Јулија Непота ) до 526. (смрт Теодориха Великог )– једини сасчувани преглед остроготске владавине у Италији, изразито антиготски интониран, што значи да је вероватно настао после 555. Ingemar König (најновије издање, 1997) закључује да се дело састоји из најмање седам краћих текстова које је у целину повезао писац из северне Италије, можда из . Равене
Марцелин Комес Пореклом изИлирика. У време цараЈустинијана (527–65) носио високу титулу комеса и био на челу дворске канцеларије. Вероватно је припадао свештеничком сталежу, умро можда као монах (између 534. и 548). Chronicon(Хроника)
Наставак Јеронимове Хронике, обухвата период од 379. до 518. (ступањеЈустина на I власт). Марцелин ју је касније продужио534 до. године (пад Вандалске краљевине). Анонимни настављач: продужетак 548 до. године. -
пажња је усмерена на Источно римско царство;
-
следи Јеронимов стилкратке – и сувопарне реченице, пуно екскурса (прилике у
Цариграду, догађаји на двору); -
изузетно прецизна хронологија;
-
латински језик;
-
догађаји из 476. године означени као пропаст Западног римског царства.
Јорданес -Готског порекла, секретар Гунтикиса, који је био magister militum Тракије. Можда је он као
Damnatio Theodori епископ Кротона (Iordanes episcopus Crotonensis) био један од потписника (Константинопољ, август 551, папа Вигилије). -Оба сачувана дела Јорданес је саставио 551/2 до . године: De summa temporum vel de srcine actibusque Getarum ( Getica) 1.
географски увод
2.
најстарија историја Гота
3.
историја Визигота
4.
историја Острогота.
-Извори: Касиодорова Historia Getica и бројни други писци, међу којима је и Визигот Авлавије (Ablabius), чије је дело изгубљено. -Предмет: историја Гота која прераста у преглед историје Велике сеобе.
-Стил: мноштво хронолошких и мисаоних недоследности (екскурси), добар латински језик,
трезвено излагање без хагиографских елемената. De srcine actibusque Romanorum ( Romana) -Има самосталну вредност само за описе Јустинијанових ратова у Италији . Ранија раздобља
представљена кроз компилације старијих аутора Орозије, ( Марцелин и др). Популарни приручник у средњем веку.
Павле Ђакон
-рођен између720. и 730. у Фурланији од оцаВарнефрида -пореклом је биолангобардски племић -школовао се у Павији где је био ученик граматичара Флавијана -касније је у истој тој школи радио као професор (био је предавач Адалперги, ћерки лангобардског ) краља Дезидерија -Адалперга се касније удала за беневентанског војводу Арихиса и Павле је пошао за њом 763. -Тамо је и дочекао пад лангобардског краљевства (774) -Ступио је у манастир Монте Касино -у Фурланији је избила побуна у којој је учествовао Павлов брат Арихиси који је депортован у
Франачку након угушења побуне, па је Павле одлучио да се одазове позиву Карла Великог и оде на двор у Ахену да ради у „Академији“ -у Франачку је дошао 782. -пошто је изборио ослобођење брата, 786. се вратио уМонте Касино -умро је799. -Historia Romana
дело компилаторског карактера без самосталне вредности; прерада и продужетак Еутропијевог Јустинијана ; веома I популарно у средњем веку. Бревијара и стиже до времена -Gesta episcoporum Mettensium (Дела епископа Меца) кратке биографије епископа Меца од друге пол. IIIКлимент в (еп. ) до смрти црквеног
реформатора еп. Хродеганга766; дело настало на молбу епископа Ангилрама по узору наLiber Pontificalis; посебно је значајна биографија Арнулфа , оснивача династије Каролинга. -Sancti Gregorii Magni Vita (Житије папе Гргура I Великог)
најстарије житије овог папе, Павле га саставио користећи Гргура дела Турског и Беде Венерабилиса. -Historia Langobardorum ; од легендарних почетака лангобардске историје до смртиЛиутпранда краља (744)
Осим историографских, писао је и теолошка дела (хомилије) и поезију
-Historia Langobardorum у 6 књига
I књига описује прапостојбину Лангобарда (Винила) Сканију, сукобе саВандалима и сеобе ка Одри, Висли и Лаби, прелазак преко Шлезије и Моравске све до доласка западну у Панонију (победа над Гепидима.)567
II књигаје посвећена краљу Албоину и освајањуИталије, завршава се смрћу краља Клефа и интеррегнумом који је трајао десет година 574( - 584) III књига говори о упадимаГалију у и односима саВизантијом у времеЈустина II(565– 78) и Тиберија I Константина (578–82) IV књига описује односе са Аварима и Словенима V и VI књига обрађују крај VIIи првуполовину VIII века и имају највећу изворну вредност
Особености: једноставно и сажето излагање, без хагиографских елемената и моралистичке реторике; мноштво екскурса у виду анегдота; непоуздана хронологија. Извори: Origo gentis Langobardorum (кр. VII в; изгубљено); Секунд, епископ Тријента (+ 612; Историја Лангобарда , изгубљена);Исидор Севиљски (Хроника) ; Гргур Турски (Црквена историја Франака)
Свети Исидор Севиљски
-рођен око560. у шпанскојКартагини, умро 636. у Севиљи -припадао истакнутој хиспаноримској породици -родитељи Северијан и Теодора -старији брат Леандар (архиепископ Севиље) -млађи брат св Фулгенције (епископ Астигија) -сестра Флорентина -убрзо након рођења, породица се преселила Севиљу у (вероватно отац није могао да се идентификује са рестаурираном римском влашћу 552 после . године) -школовао се у Севиљи -не зна се кад је приступио манастиру (могуће је да никада и није, али је ценио манастарски
живот) -око 600. је наследио брата на дужности архиепископа Севиље -председавао је , 619., односно633. године III и IV сабору у Толеду -на његову иницијативу се у свим дијацезама отварају школе по узору на ону у Севиљи, тамо се
уче грчки и хебрејски (и сам Исидор их је помало знао), седам слободних вештина, медицина и право -написао прво дело енциклопедијског карактера, Етимологије, понекад зване Origines -посвећене су Сизебуту
-Исидор је писање започео можда у време Сизебутове владавине, а завршио 630. године -Двадесет књига овог дела је Исидоров ученик Браулије објединио у једно -Етимологије су обахватиле целокупна тадашња световна и духовна знања, па су зато постале
основна књига знања целог западног средњовековља -Написао дело De viris illustribus, настало на основу истоименог Јеронимовог дела. -састоји се од биографија и хаг иографија шпанских и северноарфичких писаца -одређени материјал је добио од самог папе Гргура I Великог , чија се биографија налази 40у.
глави овог дела -Написао је Историју „ Гота, Вандала и Свева “ -састоји се од 92 поглавља, од којих су 70 посвећенаВизиготима -Исидор јесматрао да Визиготи воде порекло од библијских народа Гог и Магог са далеког севера
која играју значајну улогу у последњим данима света -постоје две рецензије овог дела: - прво сеже до 620. (до Сизебутове смрти) - друго сеже до 625. (првих 5 година Свинтилине владавине) -најзначајније дело Исидора Севиљског јесте Chronica Maiora, универзална хроника настала на
основу Јулијана Африканца, Јеронима и Виктора из Туниса -ослањајући се на Августина, читаоца је обавештавао да је остало мало времена до краја света -дело је настало око 615., али сам Исидор је увидео да је преобимно за народ који баш и не воли
627. скратио у популарну верзију Chronica Minora (Велика хроника) да чита, па га је коју је прерадио и допунио -садржи податак да су Словени 16те године владавине Ираклија Римљанима отели Грчку -за свеца је проглашен 1598., а за Учитеља цркве 1722. године -данас се слави као покровитељ интернета
Гргур Турски
-Рођен је538/9. у градуАрверни, данасКлермон Феран -од мајкеАрментарије и оцаФлоренција, који су потицали из угледних галоримских сенаторских
породица. -Отац је умро рано тако да је бригу о синовима Георгију и Петру преузела мајка Арментарија. -Флоренцијев отац Георгије био је угледни земљопоседник и сенатор, а родоначелник те
породице био је извесни Леокадије, отац једног од првих галских мученика Епагата († 197). -----Мајчин дедаГргур био је истакнута политичка личност, а касније епископ Лангра. -Млади Георгије се разболео и одлучио да се посвети црквеном животу. -Тада је узео име Гргур по прадеди са мајчине стране. -У то време његов стриц Гал био је епископ у Клермону ,а мајчин рођак Еуфроније епископ Тура
све до своје смрти 573. године. -Гргур се школоваоКлермону у под надзором стрица Гала, а после његове смрти 551. године
бригу о његовом усавршавању преузео је нови епископ Авит.
-После Еуфронијеве смрти епископску столицу у Туру наследио је Гргур 573 Млађи . године уз
подршку аустразијског краља Сигиберта , који I је овај град држао у свом поседу567 од. године.После 576. године Тур је дошао у посед неустријског краља Хилперика, који је Гргура оклеветао да је увредио краљицу Фредегунду. Пошто је успео да одбрани се на суду, епископ је живео у релативном миру са Хилпериком све до његове смрти 584. године, после чега је Тур дошао под власт бургундског краља Гунтрама. -Уговором у Анделоту (587) Тур је припао аустразијском краљу Хилдеберту , сину II Сигиберта I, а
тако је остало све до Гргурове смрти 594. године. -Гргур Турски је књижевном делатношћу почео да се бави573 после . године, односно пошто је
постао епископ Тура. Његова дела деле се на историјска и теолошка. је подељена у 10 књига: Historia ecclesiastica gentis Francorum (Црквена историја Франака) -I књигапредставља преглед светске историје од Адама до смрти Мартина (11. Турског
новембар 397) и значајна је због помена галских мученика. -II књигаје посвећена Хлодовеховој владавини-511) (481 -III књигаобухвата период до смрти аустразијског краља Теодеберта 548. године (описан упад
Данаца у Галију 515 -520. године на челу са Хокилаихом Еп–о Беовулфу) -IV књигасе завршава смрћу Сигиберта I 575. године -V књигасеже до581. године -VI књигасе завршава 584. годином -VII и VII сеже до587. године -IX сеже до589. године -X сеже до591. године
Дело De gloria martyrum је посвећено чудима галских светитеља, а четврта књига говори о . Мартину Турском
У теолошка дела, између осталих, спадају: -Књига о чудима блаженог апостола Андрије -Страдање седморице светих мученика спавача пред Ефесом -Коментари псалама и литургике
Liber Historiae Francorum -Liber Historiae Francorum је дело анонимног монаха пореклом из Неустрије настало око 727.
године. -Покушаји да се установи аутор нису уродили плодом. -Извесно је да је он био слабо образован, латински језик му је лош, од извора је користио једино
Гргура Турског , а у излагање је убацивао многе легенде и друге приче које су биле у оптицају у
његово време. -Догађаје посматра из перспективе Неустрије, чије становнике он једино назива Францима. -Највреднији подаци односе секрај на 7. и почетак 8. века. -Био је меровиншки легитимиста, упркос критици коју је износио на рачун појединих краљева и
краљица.
Псеудо-Фредегарова хроника -Када је ова хроника откривена 16.увеку веровало се да је дело аустразијског клерика Фредегара,
али је установљено да су је писала тројица анонимних монаха , од којих судвојица били пореклом Бургунђани, а трећи из околине Меца у Аустразији . -Главни извор јеГргур Турски , али за разлику од њега писци ове хронике догађаје саопштавају
сумарно изостављајући податке за које би се очекивало да се нађу у делу. -Хроника сеже до 642. године са рефлексијама 658 на . годину.
Састоји се из четири књиге: -Liber Generationis је уводни део где је дат преглед светске историје по узору на Јевсевија,
Јеронима и Хидација. -Друга и трећа књига представљају изводе изГргура дела Турског -Највећу сазнајну вредност има део који описује време 594од . године.
Псеудо-Фредегарова хроника доноси много значајних података за историју Словена, Визигота и Лангобарда.
Има тројицу настављача: -Први је дело дописао до 732. године -Други је по наређењу кнеза Хилдебранда дописао део од 733. до 752.године -Трећи је на сугестије Хилдебрандовог сина Нибелунга дописао део од 753. до 768. године не . Пипина Малог помињући смрт
Ајнхард -Биографске податке о Ајнхарду оставио је у предговору Животу Карла Великог његов млађи
савременик Валафрид Страбон , опат Рајхенауа. -Рођен је око770. године у угледној породици која је живела у долини Мајне, од оца Ајнхарда и
мајке Енгилфрит. -Између 788. и 791. школовао се у манастиру Фулда
-на препоруку опата Баугулфа око 794. године прешао на двор Карла Великог где је убрзо постао
domesticus palatii regalis. -Био је веома образован, одлично је знао латински, чак и грчки а поседовао је и одређена
техничка знања (био је надзорник свих краљевских и царских градњи) -Био је у делегацији која је поводом Карловог тестамента путовала Рим 806 у. године код папе
Лава III, учествовао је у креирању новог тестамента 813, док га јеЛудвиг Побожни817 . именовао
за старатеља свог најстаријег сина и наследника царскеЛотара титуле(Ordinatio I imperii) -Био је ожењенИмом(Емом) за коју се причало да је кћер Карла Великог. Грофови Ербаха од су
тврдили да су потомци Ајнхарда и Име. -Лудвиг Побожни је Ајнхарду и Ими поклонио поседе Михелштат и Милнхајм у Оденвалду815.
године. -Ајнхард је поменут као световни опат пет манастира и патрон једнеПавији цркве. у -У време избијања грађанских ратова међу наследницима Лудвига Побожног Ајнхард се повлачи
из јавног живота. -Поседе уМихелштату је 818. године завештао манастиру Лорш, а сам је задржао Милнхајм на
коме је подигао задужбину Зелигенштат. Супруга му је ту сахрањена 836. године, док је он преминуо 14. марта 840. -Ајнхардово главно дело представља Vita Caroli Magni писано по узору на Светонија и његове
Животе дванаест римских царева. -Дело имачетири књиге и33 поглавља. -Почиње описом владавине последњих Меровинга како се оправдао би долазак Пипина Малог на
власт. -Потом следи опис Карловог доласка на власт -Карломановог повлачења у Монте Касино -освајања лангобардске краљевине у Италији -почетка ратова са Саксонцима, као и опис битке у Ронсенвалском кланцу (Еп о Роланду из око
1100. године). -После четрнаесте главе започиње опис граница Франачке и њеног угледа у Европи, као и преглед
породичних веза Каролинга. -Последња поглавља посвећена су Карловој личности и његовом приватном животу. -Ајнхардова писма су важан историјски извор -Трактат De adoranda cruce -Аутор делова Анала манастира Лорш и Анала манастира Фулда
Теган -Рођен је нешто пре 800. године, а преминуо је између 849. и 853. -Потицао је из угледне франачке породице. -Школовао се у Лоршу, за чијег је опата Адалунга био веома везан.
-Први пут је поменут у звању хороепископа Тријера. 825 године у двема песмама Валафрида
Страбона. -Дужност хороепископа обављао је за време тријерског архиепископа Хетија -Био јеприор манастира св. Касија и Флоренција, за у Бону који је у два наврата 842. и 848.
године сапотписао даровнице двојице епископа. -Како се853. помиње нови опат Рутгар, сматра се да је Теган умро између 849. и 853. године. Gesta Hludowici imperatoris(Дела цара Лудвига) -Теганово главно дело јесу 835. и , настало између 837. године.
-Последњи описани догађаји потичу 835 из. године. -Користио је само усмене изворе. Главни преносиоци вести били Адалунг су му , опат Лорша,
Гримоалд из Вајсенбурга Марквард и опат Прима. -Његово дело је веома пристрасно јер има апологетски карактер у односу на цара Лудвига
Побожног. Врло је критичан према свештенству које је подржавало настојања Лудвигових синова да га уклоне са власти, посебно према Ебону , архиепископу Ремса. -Иако је настојао да опонаша за руком да достигне Живот Карла Великог, није му пошло
Ајнхардове литерарне домете. -Акценат је стављен на . источну Франачку -Текст Continuatio сеже до837. године и припадао манастиру . је св. Кастора код Кобленца
Астроном Астроном је био анонимни клерик из неке од каролиншких задужбина или капелан на двору Лудвига Побожног. Поседовао је солидна знања из античке књижевности, медицине и права, а занимао се и за астрономске феномене (забележио јеХалејеве појаву комете око Ускрса837. године). Његово дело представља Vita Hludowici imperatoris(Живот цара Лудвига) , настало непосредно после смрти Лудвига Побожног 840-841. године. Користио је следеће изворе: Relatio Ademari, данас изгубљено дело, за младост цара Лудвига, Живот Карла Великог и рецензију Ц Анала манастира Лорш . . Дело има облик летописа
Ова биографија Лудвига Побожног има много хагиографских елемената, а интересовање је усмерено пре свега на западну Франачку , тј. на земље из којих се доцније развила средњовековна Француска.
Нитард -Рођен је око800. године из везе Берте, кћерке Карла Великог,Ангилберта и , најпре дворанина . Карловог, а потом и световног опата манастира св. Рикијеа код Амијена -Нитард је касније наследио оца на положају световногсв. . опата Рикијеа
-Био је изузетно учен. -У сукобима Карлових унука ставио се на страну Карла Ћелавог са којим се841. године борио код
Фонтеноа против цара Лотара. -Тешко је рањен 843. године у борбама против Пипина ,IIаквитанског краља. -Преминуо је844. године и сахрањенсв. . у Рикијеу -Нитард је обновио историје као књижевно -историјски жанр. Његово дело се Historiae зове ,
De dissensionibus filiorum Ludovici Pii libri IV . односно у поднаслову -Почео је да га пише 841. године на захтев Карла Ћелавог. -Дело представља важан извор за епоху ратова између синова Лудвига Побожног.
Анали манастира Лорш -Лорш је основао гроф Канкор764. године и убрзо га предао епископу Меца Хродегангу, који је већ наредне године од папе Павла добио I мошти св. Назарија које су свечано пренете у Лорш.
Недуго потом опат манастира постао је Хродегангов Гунделанд брат , који је са собом довео братство од 14 монаха. -Манастир је ускоро постао место ходочшћа, славан и веома богат. -Анали манастира Лорш или Велики анали Франачког краљевства представљају службене анале Краљевства. -У питању су зрели анали које одликује добра хронологија. Почињу 741. иса завршавају се 829.
годином. -Највреднији део Анала почиње795 са . годином. -Аутор је анонимни монах из пратње Карла Великог. -Анали нису у целости настали у Лоршу. -Маниције је у 19. веку веровао да је аутор једног дела Анала био Ајнхард сам .
Опат Регинон -Пореклом из племићке породицеЛотарингије из , рођен је око840. године у месту Алтрип. -892. године је постао опат манастираПрим , и на тој дужности је остао899 до . године, када се повукао како би дотични положај препустио Рихеру из локалне великашке породице
Матфридинга. -Манастир Прим представља једну од најугледнијих каролиншких задужбина. -Основала га је 720. годинеБертрада , бака I Бертраде, супруге II Пипина Малог . -Пипин Мали је отпочео обнову манастира и подизање цркве Светог Спаса, али је тај посао
довршио тек Карло Велики, тако да је освећење Прима извршио лично Лав папа III 799. године.-У овај манастир се пред смрт повукао иЛотар цар (855). I -Прим је882. и 892. страдао у нападима Нормана. -Регинон је допринео његовој материјалној и духовној обнови -Регинон је из Прима отишао Тријер у где се ставио под заштиту архиепископа Радбода , који му је
поверио бригу о опатији Светог Максенција .
-У Тријеру је написао своја најважнија дела и бавио се састављањем химни и теоријом музике. -
Умро је915. године. -О црквеној дисциплини . је Регинон саставио 906. године на подстицај архиепископа Ратбода
Дело је посвећено Хатону, архиепископу Мајнца. -У питању је приручник за успостављање црквене дисциплине у коме се налазе правила и
препоруке како за припаднике свештеничког сталежа, тако и за лаике. -У делу постоји много корисних података за обичаје и навике житеља Лотарингије крајем 9. и почетком 10. столећа. -Најважније Региноново делоChronica је , посвећена архиепископу Адалберону од Аугзбурга .
Дело има дидактички карактер будући да је Адалберон био васпитач Лудвига IV Детета . -Хроника се састоји из два дела:
1. Од Христовог рођења до године. 741. Као изворе је користио Беду Венерабилиса , Павла Ђакона, Liber pontificalis и Liber historiae Francorum , а периодизација је извршена према годинама . владавине источноримских царева 2. Од 741. до 906. године . Овај део је писан на основу Анала Франачког краљевства и локалних
Анала манастира Прим . Овај део има летописачки карактер, а догађаји су датовани према . годинама владавине каролиншких владара -Иако има више податакаЛотарингију за и Западну Франачку , опат Регинон је слављен као један
од зачетника немачке историографије .
Рихер из Светог Ремигија -Рођен је између940. и 950. године. -Рихер је био син Рудолфа , који је949. године помогао краљу Лују IV Прекоморском да поврати . Лан из руку војводе Хугона Великог -Рихер је ступио у манастир између 966. и 969. године, где му Герберт је био професор. -Занимао се за медицину, а био је упознат са делом Хипократа са Коса . -Дело се прекида без логичног закључка 996. године, па се претпоставља да је Рихер умро те или
следеће године. -Своје делоИсторијемонах Рихер је посветио архиепископу Герберту из Оријака , што значи да је његово писање започео после 991. године. -Историје су сачуване у само једном рукопису који представља власништво библиотеке у
Бамбергу, на 58 страница и по свему судећи у питању је један од најстаријих аутографа. -Писао гаје између 991. и 996. године.
Дело започиње прегледом тада познатих региона, после чега се брзо прелази Галију и на догађаје из временаКарла III Простог .
Свети Гилда Мудри
•
Рођен је у години боја на Бадонском горју (између 494. и 516.), а умро око 570.
•
Сачувана су два његова житија: IX век) ( анонимни монах из манастира Рис у Бретањи
(XII век)Карадог из Ланфаркана
Према Бретенском житију: - пореклом изСтратклајда у данашњојШкотској - образовао се код опата Хилдутија, оснивача манастира Велики Лантвит у Гламоргану у јужном Велсу - Хилдутије - најобразованији Британац свога времена (могуће да је био ученик св. Германа из
Оксера) - Гилда је наставио школовање Ирској у - рукоположен је и отишао за Енглеску да тамо шири јеванђеоску поруку - Светој Бригити је послао звоно као знак апостолске власти Рима - пред крај живота, на позив врховног краља Ирске , успешно је завео ред у тамошњој цркви - путовао уРим и Равену - настанио се на бретонском острву Рисумгде се подвизавао као отшелник - подигао манастир који и данас постоји и чува успомену на њега - умро 29. јануара (вероватно око 570. године)
Према ланфарканском житију: -један је од 24 сина неког шкотског краља -образовао се у Галији -подвизавао се Енглеској у -у Енглеској подигао манастир Гластонберију у (у овој опатији се одиграо један од најславнијих
Гилдиних подвигауклонио – је опсаду коју је краљ Артур поставио око утврђења у намери да из њега избави своју супругу коју је претходно отеоМелвас краљ )
Дело
О пропасти и освајању Британије и плачном прекору краљевима, првацима и свештеницима
у 110 кратких поглавља представља главно дело Гилде Мудрог. Први Historiae део обухвата поглавља 2-26 и ту је дат преглед историје Британије у време Сеобе народа, док Epistolae обухватају највећи део књиге 27-110 ( поглавље) и представљају прекоре упућене петорици келтских краљева из Велса, другим првацима и свештеницима са много цитата и алузија на Свето Писмо. Други део нема велику сазнајну вредност.
Беда Венерабилис
-Рођен око673. у Вермуту у Нортумбрији, умро 26. маја 735. у манастиру Џероу -У седмој години, рођаци су га предали на школовање Бенедикту Бископу , оснивачуманастира
св. Петра у Вермуту -682. Бенедикт Бископ , Беда, заједно са првим опатом оснива манастир св. Павла у Џероу
Џероуа, Кеолфридом , прелази у тај манастир и ту остаје до краја живота -Манастир је напустио само једном приликом кад је ишао да посети епископа Егберта -У 19. години постаје ђакон, у 30. свештеник -Састављао Ускршње таблице (израчунао Ускрс до 1603.) -Алфред, краљ Весекса, наредио да се његово најзначајније дело преведе са латинског на
англосаксонски -Сликовит запис о његовој учености оставио је ученик Катберт који је описао тренутак Бедине
смрти. -Један монах је састављао епитаф за гроб славног учитеља. Није знао како да попуни средњи део реченице„Hac sunt in fossa Bedae ........ оssa“. Заспао је над пергаментом, а кад се пробудило, писало је „venerabilis“ -Под надимкомVenerabilis био је познат већ Алкуину и Павлу Ђакону , а тим именом га назива и
сабор у Ахену (835) . Од времена каролиншке ренесансе Бединадела постају саставни деосваке
библиотеке. Дела се састоји од 5 књига. Historia ecclesiastica gentis Anglorum (Црквена историја енглеског народа) У питању је црквена политичка и друштвена историја Британије од 693. године Варонове 60. ере ( година пре Христа), тј. почетака Цезарових освајања731 па. године. до Прва књига почиње посветом нортумбријском краљу Кеолвулфу и обухвата време од Цезарових
освајања, преко првог покрштавања у време краља Луција и папеЕлефтерија (174-189), до келтског препорода, инвазије Англа и Саксонаца (449. година, приповестХенгисту о и Хорси), Августинове мисије из596/597. године иАјданове мисије. Друга књига обухвата време од Етелбертових наследника К уенту па до погибије нортумбријског . 633. године кодХетфилда краља Едвина у сукобу саПендом , владарем Мерсије, 12. октобра
Трећа књига обухвата време од 633. до поновног покрштавања Есекса, чији су житељи отпали од .) хришћанства у време епидемије куге 665. године (опис сабораВитбију у 664
Четврта књига почиње доласком Теодора из Тарса за кентерберијског архиепископа а завршава
се чудимасв. Катберта . Пета књига почиње чудомсв. Етелвалда , наследника Катбертовог на положају опата Линдисфарна, а завршава се описом актуелних прилика у раздобљу 725-731. и кратком
аутобиографском белешком.
Беда Венерабилис је користио многе изворе, пре свега сведочанства која су му долазила опата од Албинаи гласника Нотхелма , који је чак путоваоРим у где је у папском архиву трагао за
документима. Беда је информације добијао и од других прелата и братстава, посебно Есекса ииз Весекса.
Остала дела: -Животи светих отаца (посебноБенедикт Бископ (основао Вермут, пет пута ишао у Рим и увео грегоријанско појање у енглеску цркву)) -Светске хронике где је примењена Августинова периодизација
Псеудо-Неније и Historia Brittonum -У питању је дело Historia Brittonum за које се дуго веровало да га је написао велшки монах
Неније, који је живео крајем 8. и почетком9. столећа. -Редакција овог текста је извршена крајем 11. столећа и тада је написан пролог у коме се помиње
Ненијево ауторство, чега нема у старијим рукописима. -Постоји неколико индиција које указују ко би могао бити аутор или наручилац дела. Можда је у
питању велшки монах који је на изазивачко питање једног Англосаксонца одговорио да су Велшани и други Келти раније имали своје писмо па га је на лицу места написао, а рукопис који садржи ову анегдоту има и таблицу Ненијевог алфабета (дериват саксонских руна). 5., 6. и 7. века испричани су у виду Historia Brittonum је написана после 820. године. Догађаји
извода, прерада, тумачења и хронолошких таблица старијих аутора као Проспер што су Тирон , Јероним, Исидор Севиљски, Ускршње таблице Викторија Аквитанца, и Беда Гилда Венерабилис . , песму о краљу Артуру , Књигу св. Псеудо-Неније је у своје дело убацио легенду и о св. Патрику
Германа и англосаксонске повести о Хенгисту и Хорси . Нека од ових дела су изгубљена, a
Историјa Британаца би била изванредан извор да њени писци не измишљају. Средином 20. века дошло се на становиште да као веродостојне треба прихватати само оне податке који су у складу са казивањем Беде Венерабилиса . Уколико су информације противречне онда предност треба дати Бединим подацима, док се искази којих нема Беде код и Гилде сматрају измишљеним. Ипак, Историја Британаца је веома важан извор 8. и 9за . столеће, посебно стога што представља један од домета велшке тзв. културне ренесансе , која је отпочела после 768. године, односно од тренутка када је црква у Велсу прихватила римски начин рачунања Ускрса. У Историји Британаца први помен краља Артура
Асерије -Умро 909. -Велшанин пореклом
-Монах св. Давида -Учитељ на двору краља Алфреда -Епископ Шерборна -Могуће је да му Асерије није право име -После 886. Алфред га позива на свој двор -Тамо се упознао са другим интелектуалцима, пре свих Гримбалдом са из Франачке , који су му
помогли да усаврши латински језик -Могуће да му је идеју за дело дао Живот Карла Великог од Ајнхарда -Написао јебиографију Алфреда Великог -899) (871 -Дело Annales rerum gestarum Aelfredi Magni (Живот Алфреда Великог) написао је893. године.
Прва поглавља посвећена су политичкој и војној историји, док се преостали део бави краљевом личношћу и његовим подухватима на плану културе и просветног препорода. Дело представља мешавину биографије, геста и анала. Асерије се користио Англосаксонским хроникама , усменим саопштењима која је одбијао од краља, чланова његове породице и других угледних личности,
али и документима. Ипак ово дело указује на пад учености користио – јеИталу а не Вулгату. (Опис битке код Ешдауна 8. јануара 871.)
Англосаксонски анали (хронике) У питању је група текстова који жанровски стоје између анала и хроника, а описују време од римског освајања до 1154. године (долазак Хенрија II Плантагенета . Идеја на престо) за писање
анала на англосаксонском језику родила се у склопу културног препорода који је подстицао Алфред Велики, али није извесно да је краљ наручио њихово састављање. Као извори коришћени су Проспер Тирон, Беда Венерабилис, анали Мерсије и Весекса и усмена . Првобитни казивања текст анала описује догађаје891 до. године и настао је у једном манастиру, одакле је одаслат у друге опатије. Овај текст је касније прерађиван и дописиван. Од 9. века крајапреовлађаују локалне разлике, али су Англосаксонски анали веома важан извор за историју Британије. Сачувано је укупно девет рукописа означених словима абецеде. Најстарији рукопис је А (тзв. Паркерова хроника Метјуу Паркеру , тако названа по , кентерберијском архиепископу из друге половине 16. века). Први део обрађује време 900 до . и написан је у Винчестеру, док је наставак до 924. године дописанКентерберију у . Данас је власништво библиотеке кембриџког колеџа Corpus Christi. По свему судећи то је првобитни текст Англосаксонских анала.
Видукинд из Корвеја
-Рођен је око925., а умро после973. године -Између 940. и 942. ступио је К уорвеј на Везеру, а тамо се највероватније и школовао -Могуће је да је био родбински повезан Матилдом са , супругомХенрика I Птичара (њен ) чукундеда је био саксонски војвода Видукинд који је крштен 784. године уАтињију -Постоји податак да је написао житије св. Павла и св. Текле , али се оно није сачувало -Око 967-968. саставио је Rerum Gestarum Saxonicarum libri III или Res Gestae Saxonicae(Дела Саксонаца) у 3 књиге
-Кад јеОтон I Велики умро 973. године, Видукинд је до тог догађаја наставио своје дело и
посветио га Матилди, ћерки Отона I Великог која је тада била опатица Кведлинбурга -Ово дело је изазивало контроверзе и супротстављена гледишта с обзиром да нисмо сигурни
колико је био близак немачком двору или Вилхелму, незаконитом сину краља Хенрика I Птичара и архиепископу Мајнца -Основна Видукиндова намера је била да покаже да је Господ увек на страни оних које је изабрао и да су чак и краљевска срца у његовој руци Прва књига почиње описомСаксоније и митском историјом Саксонаца. Уз обиље погрешних
хронолошких података, Видукинд је потом прешао на Теодорика рат I Аустразијског са Тиринжанима у коме су Саксонци одиграли велику улогу. Затим је описано покрштавање
Саксонаца од стране Карла Великог , а крај прве књиге је посвећен влади Хенрика I Птичара Друга књига почиње избором Хенриковог сина Отона за I немачког краља и првим годинама
његове владавине, испуњеним немирима и грађанским ратовима. Завршава се смрћу прве Отонове жене, краљице Едите 946 . године Трећа књига почиње нападом на Француску, који је уследио као одмазда за претходни француски
напад и спаљивање и пљачку Ахена. Остатак треће књиге чине поновљени грађански ратови у Немачкој са принцом Лиудолфом, побуном војводеЛотарингије Конрада Црвеног и другим ратовима које је Отон водио -За Видукинда сви немачки владари саксонске породице су само вође саксонског народа и њега
не занимају њихови односи са спољним светом, поготово тако удаљеним као Италија што је . Зато 951. се код њега могу прочитати само узгредне напомене о Отоновој политици према Италији од до 962. године , а крунисање царском круном у фебруару 962. године није поменуо ниједном
речју. -Изванредан латински језик, мада не без мана (германски утицаји и грешке у синтакси) подсећа на
Салустија, а приметан је и утицај Макавејских књига . -Од извора је користио Живот Карла Великогод Ајнхарда и Беду Венерабилиса -Видукинд радо и често цитира Свето писмо , али је познавао В иергилија, Овидија и друге римске
писце (Видукинд је описао смрт Конрада I и смену династија -919. 918 године, а такође је описао и битку на Лешком пољу 955. године)
Лиутпранд Кремонски
-Рођен око920. у Павији у угледнојлангобардској породици (926-945) послат је на школовање на двор -За време владе Хугона од Арла Павију у , а по
завршетку школовања постоао је ђакон катедралне цркве Павијиу -У службу италијанског краља Беренгара, бившег II маркгрофа Ивреје, прешао је945.
. године, а његов отац и очух су већ били посланици у њему по Хугона налогу -Пут уЦариград 949 од Арла 927 . односно942. године
-Тамо је научио грчки, упознао византијску културу и традицију, као и начин функционисања државног апарата
-По повратку у Италију 949-950. године се сукобио са Беренгаром и краљицомВилом, па је морао да бежу уНемачку на двор краља Отона I Великог
-Тамо се956. године срео са епископом Рецемундом из Елвире у Шпанији који га је наговорио да напише новију историје Европе, коју је Лиутпранд почео да пише после 958. године са прекидима
-Отон Iга је961. године именовао за епископа Кремоне -Учествовао је у припремама за крунисање Отона I 2. фебруара 962 . године -Папа Јован XIIје понудио краљевску круну Беренгаровом сину Адалберту, па је Лиутпранд ишао у Рим да порседује у царево име. Пошто до измирења није дошло, Лиутпранд је организовао синод на ком је у новембру 963. збацио папу Јована XII
-После метежа и смрти противпапе Лава VIII, Лиутпранд је као царев посланик учествовао на синоду на ком је за папу изабран Јован XIII
-Други пут јеЦариград у путовао 969. године да испроси руку цареве ћерке за престолонаследника Отона II , али се мисија претворила у фијаско
-У јесен969. године је донео царева писма синоду Милану у , а последње о њему што се сигурно зна јесте да је а уприлу 970 . године био присутанКремони у . Једна каснија традиција му приписује да је водио још једно посланство Цариград у 971. године, али савремена наука углавном одбацује ову традицију. -Његово најважније делоAntapodosis је sive Res per Europam gestae, са поднославом Retributio(Освета) у 6 књига. Покрива период од свргавања последњег каролиншког Карла цара
III Дебелог 887 . и сеже до949. године. Претежно се односи на италијанске прилике, али је и важан
извор за историју Немачке, пре свега као допуна Видукинду. Дело је уперено Беренгара против , II и има посебну композицију и не припада ниједној до сада помињаној врсти извора. Прича није континуирана него се састоји од низа сличица анегдотског карактера са видним примесама хумора. Уживао је да представи смрт свог противника, а у текст је укључивао гласине у које вероватно ни сам није веровао. -Прве три књиге излажу историју Италије иНемачке од 887. до 931. године -Четврта књига садржи податке о прва два владара саксонске династије -Пета књига се враћа на Италију, али се један део обавештења односи Византију на (централна
личност јеХугон од Арла ) -Шеста књига се бави Лиутпрандовим путем Византију у 949 . године
Друго важно дело јесте Отонова историјау 22 главе. Покрива период између 960. и 964. године и уперена је против папе Јована XII Треће дело је настало у данима док су још били свежи Извештај о цариградском посланству -извештаја царевима 969. године. Дело има облик писма Отону иI утисци са путовања у Цариград Отону IIи царициАделаиди . Ово дело је било изузетно популарно у своје време и било је један
од првих угаоних каменова у темељима неспоразума, каснијих непријатељстава и мржње Запада и Истока, која је довела до шизме 1054. године и освајања Цариграда 1204. године од стране крсташа. (Опис смрти цара Арнулфа и папе Јована XII и прича о брату бугарског цара који изучава магију и може да се претвори у вука)
Кведлинбуршки анали -Град Кведлинбург је представљао једно од главних места Немачке у X веку -Први помен у једној повељи краља Хенрика I Птичара манастиру Корвеј 922 . године -Кведлинбург служи као главно место окупљања немачког двора током владе саксонске династије
Лиудолфинга (постоји 69 података који повезују краљевску породицу са овим местом) -Престолонаследник Отон Iје ту прославио свадбу са енглеском принцезом Едитом 929 . -Град је служио и као резиденција оних дана када 936. је године краљ Хенрик I Птичар ловио у
Харцу. Тог лета је преминуо у оближњем Мемлебену, али је пренетКведлинбург у и сахрањен у
крипти дворске капеле. -Манастир Вендхаузен је 936. године премештен у Кведлинбург и његова прва опатица је постала
краљица Матилда, удовица I краља Хенрика и на том положају остала966 до . -Над моштима св. Сервација , које су донете 961. године,царОтон Iје подигао нов манастир, коме
је 966. године првом опатицом постала његова дванаестогодишња Матилда кћи .IIОна је998. године, за време једног похода цара Отона III , била његов намесник за Немачку. Умрла је999. 44 или 45 години. године у својој -Кведлинбуршки анали су анонимни. -Постоје велике празнине 874-910 ( и 961-983) -После 983. године, анали Квелдинбурга су изванредан извор (сежу 1025до . године) -Старији део анала је писан на основу Беде Венерабилиса, Каролиншких анала, немачких
локалних хроника , нарочито хронике манастира Корвеј -Писци анала су савременици, а њихова схватања су типично средњовековна и све посматрају
кроз призму личности владара и његове породице, записују појаву комета, чудних знамења, болести, поплава, суше, глади и слично. Ови анали нису историја Немачке, нити писци желе да то буду; они једноставно записују догађаје. Превасходно их занима Саксонија, а има података и за Чешку и Пољску . Доминирају подаци о немачким ратовима, али су дати на чињеничком нивоу,
суво, без емоција. На другом месту је породична историја Лиудолфинга , побуне браће и синова,
женидбе и слично. -Пре се веровало да су их писала двојица клерика, али се од XXкраја века све више говори о
једном. -Лош латински језик (нпр. писци нису желели да једну реч двапут понављају и тиме су отежали
читање)
Титмар (Дитмар) Мерсебуршки -Рођен је 25. јула975. године, а умро 1. децембра 1018. године -Потицао је из породице грофоваВалбека од -Преко оцаЗигфрида и мајкеКунигунде био је у сродству са саксонским грофовима Штада од ,
Билунзима и Екхардинцима , као и франконским Конрадинцима -Образовање је стекао у манастиру Кведлинбург, који је тада водила његова тетка Емнилда -Школовање је наставио 990. године умагдебуршкој катедралној школи (ту је упознао Бруна из
Кверфурта) -1002. године је постао опатВалбеку у -Магдебуршки архиепископ Тагинон је 1009. Године посредовао код цара Хенрика II да постави
Титмара за епископа Мерсебурга, иако Титмар није припадао дворској капели -Титмар је био ватрени присталица Хнерика II, чак и када га је то доводило у сукоб са породицом;
подржавао је непријатељски курс Хенрика II против пољског Болеслава кнеза Храброг . Као опат у Валбеку супротстављао се ујаку који га је лишио дела наследства, а од првих дана столовања у Мерсебургу дошао је у сукоб са околном духовном властелом која је узурпирала велике делове
епископијских добара, првенствено са самим архиепископом Магдебурга и епископомНаумбурга -Проблем са двојицом суседа је постојао још 1004 од . године када је обновљена епископија у
Мерсебургу, јер је том приликом одвојена од Магдебурга (била је укинута 981. године) -Између 1012. и 1018. годинеТитмар је саставио Хронику (Chronicon) у 8 књига -Обухватале су време од 908. до 1018. године -Дело је писао за будуће епископе у Мерсебургу и Титмар га је снабдео веома прагматичним
аргументима којим се надао да ће се његови следбеници одупрети моћном Магдебургу. -Титмар сматра да су пораз код Котронеа у јужној Италији 13. Јула 982. године и устанак Словена и
паљевина Хамбурга983. године последица греха учињеног 981. године када је укинута епископија у Мерсебургу. -Хроника је важна за период Отона IIIи Хенрика,IIкоји је чак26 пута боравио у његовој
епископији -Хроника представља споменик менталитета немачког високог клера -Титмар је знао словенске језике, пољскии чешки сигурно (његова епископија се налазила на ) месту које су тада заузимали Полапски Словени -Првобитни текст хронике је сезао1014 до . године, али је две године касније Титмар сазнао за
постојање Кведлинбуршких анала и податке из њих укључио у своје дело. -Дело је остало незавршено
(Опис битке код Котронеа 13. јула 982. године и опис редаријског града)
Рудолф Глабер („Ћосави“) -Рођен око985. године, умро после 1045. године -Родом изБургундије -Као дванаестогодишњег дечака ујак га је увео у манастир св. Леодегарија , али га је напустио због
лошег владања -Касније је био монахДижону у и Клинију , а живот је завршиосв. у Герману у Оксеру -Око 1026. године уКлинију је почео да пише своју Историју у 5 књига, опширан али некритички
приказ најважнијих догађаја у Европи 900 од . до 1045. године -Дело је пуно сензација и чуда -Рудолф је писао у време када су у европској мисли биле изузетно миленаристичке снажне
тенденције
(Опис велике глади у Европи, посебно Бургундији-1034. 1032 године)
Ордерик Витал -Рођен 16. фебруара 1075. године, умро 13. јула 1142. године -Његов отац Оделерије је био свештеник у служби Рогера, грофа одШросберија -Када му је било десет година, отац га је предао манастиру св. Ебрулфа у Нормандији -Рукоположен је за свештеника 1108. године -1109. године је написао своју допуну Дела норманских војводаВиљема од Жимијежа -Најпознатије његово делоHistoria је у 13 књига ecclesiastica (Црквена историја) -Дело је настало између 1114. и 1141. године, а најинтезивније га је писао у периоду 1123 од. до
1137. године -Од Рогера , опата св. Ебрулфа , добио је задатак да састави краћи текст о историји манастира (књиге VII -XIII), али је Ордериково дело превазишло намере опата Рогера и израсло је у
свеобухватну историју западне Европе XI иуXII веку (књиге III -VI) Овај део је посебно драгоцен јер је писан на основу данас изгубљених извора, пре свих Роберта из Поатјеа , а понекад и на основу усмених сведочанстава. -Пред крај живота, Ордерик Витал је додао прве и две књиге које укратко разматрају историју цркве од Христовог рођења од пишчевих дана -Историја цркве је један од најзначајнијих извора , француску и енглеску историју XI норманску за
и XII века -Дело нема континуирано и следствено излагање, јер писац прекида политичке догађаје описом
црквених прилика које могу почињати и неким другим временом. -Мисао водиља Ордерика Витала била је да покажеНормани да су Богом вођен народ ,
предодређен да влада енглеском и јужном Италијом, као и да поведе западне хришћане у борбу за ослобођење Јерусалима. -Дело одликују разноликост материјала, мањкава хронологија и просторна и временска
инконзистенција, али Ордерику Виталу се мора признати да је изванредан стилиста са разрађеним сензибилитетом за динамику у описивању (Опис битке код Хејстингса 1066. године, и опис бродолома „Беле лађе“ 1120. године, у коме су погинули синови краља Хенрика I)
Херман из Рајхенауа -Звани „Хроми“ (Contractus) -Родио се 13. јула1013., а умро 24. септембра 1054. године -Потицао је из грофовске породице Алтсхаузен-Феринген -Био је хром, тешко је говорио, још теже је писао -1020. године дат је Рајхенау у на васпитавање -У тридесетој години је постао свештеник, али то је било више почасно звање, пошто није могао
да чинодејствује -Био је један од најобразованијих људи свог времена, што се види по његовим делима који
обухватају енциклопедијски распон -Познавао је историју, музику, математику и астрономију (био је упознат са астролабом) -Први је дошао на идеју да час подели на минуте -Сматра се да је написао две познате црквене песме: Alma Redemptoris Mater“ и „Salve Regina“ „ -Први писац који је оставио значајне податке о себи -Први западноевропски писац који своје дело започиње Христовим рођењем
Написао је Хронику „ “, која покрива период од Христовог рођења до 1054. године -Догађаје из породичне историје изједначава са догађајима од општег значаја (крунисање 962. из
године и смена на аугсбуршком епископском трону 971. године) -За њега је Немачка краљевство regnum ( ), а није поменуо ни крунисање Карла Великог царском
круном. -Бертолд из Рајхенауа је написао Херманову биографију и наставак његове „Хронике“.
(Опис пораза Хенрика III у борби са Норманима 1053. године)
Адам из Бремена -Био је веома скроман (у уводу свог дела он себе назива каноник „ “А) -О његовом идентитету сазнајемоХелмолда од који је писаоСловенску хронику и који тврди да је
користио Дела хамбуршких архиепископаАдама из Бремена -Потицао је из источне Франконије , негде са њене границеТирингијом са , можда изМајсена -Школовао се у Бамбергу -1066-1067. године постао је каноник катедрале Бремену у -1069. године је именован за управника тамошње катедралне школе -Умро је 12. октобра између 1081. и 1085. године -Написао јеДела хамбуршких архиепископа у 4 књиге -Хамбуршка епископија је основана 834. године,849. јој је припојенБремен и том приликом
дијацеза је подигнута на ниво архиепископије -Адам каже да је кренуо да пише ово дело јер је приметио да једино ова дијацеза нема геста
својих првосвештеника -1067-1068. године је боравио на двору данског краља Свена Естридсона (1047-1074) -Прве две књиге се баве делима хамбуршких архиепископа 1043 до. године -Прва књига обухвата време од 843. до 940. Извори су јој Касиодор и Ајнхард -Друга књига 940. до 1043. године, а аутор догађаје повезује с мисијом међу покрива период од Скандинавцима и Словенима -Трећа књига садржи биографију хамбуршког архиепископа Адалберта (+ 1072) (кад се на челу -1105), краљица мајка Агнеза и Адалберт су државе нашао малолетни краљ Хенрик IV (1056
формирали регентско веће, а када 1065 је . године Хенрик преузео власт, Адалберт је остао саветник. У то време, многа епископијска добра су узурпирана од стране других великаша (нарочито Билунга), а Адам у свом делу детаљно набраја поседе хамбуршке архиепископије, па је могуће жеља да се сачувају подаци о поседима и право које је на њих полагала хамбуршка архиепископија, била главни мотив за Адамово дело -Четврта књига (Descriptio insularum Aquilonis) је толико посебна да је неки издавачи издавају
одвојено од прве три. Овом књигом Адам је постао оснивач научне дисциплине историјске географије. Посвећена јесеверној Немачкој, Балтику и Скандинавији и бави се саобраћајем,
ветровима, морским струјама. (Први помен америчког континента)
Козма из Прага -Рођен је око1045., а умро 21. октобра 1125. године -Рођен је у властеоској прашкој породици, а старија наука је веровала да је та породица била
пољског порекла -Школовао се у најбољим европским школама -У Лијежу , код професора Франка, учио је граматику и дијалектику -У Прагу је прво био учитељ -Затим је ступио у службу прашког епископа Јаромира , који је био син кнеза Бжетислава, и који је седео на прашкој катедри између 1068. и 1089. године -У сукобу између Јаромира и Вратислава, био је на страни Јаромира -Имао је супругу која је умрла 1117. године -Имао је и синаХенрика, за кога се верује да је био епископ Оломуца од 1126. до 1151. године -Касније је постао свештеник, а био је и декан прашке цркве -Као чланЈаромирове пратње присуствоваоРајхстагу је у Мајнцу 1086 . године на коме је прашка
епископија добила повељу о потврди својих права -1091. године се налазио у пратњи оломуцког епископа Андрије на Рајхстагу у Мантови -1094. године је пратио обојицу чешких епископа на сабору Мајнцу у -Новог прашког епископа Хермана је 1099. године пратио приликом сусрета кнеза жетислава Б II
са угарским краљем Коломаном на граници две државе. Том приликом је од острогонског архиепископа Серафима добио свештеничко рукоположење -Написао је дело Chronica Bohemorum (Чешка хроника) у 3 књиге -Дело је настало између 1119. и 1125. године -Прва књига обухвата период од најстаријих времена 1038до . године, друга до 1093. године, а
трећа до1125. године -Прва књига садржи најстарију историју Чеха и њихов пагански период писан на основу народног предања. Христијанизација је писана на основу хагиографије св. Војтеха -Адалберта. Користио је и
данас изгубљену повељу цара Хенрика IV из 1086 . прашкој епископији коју је Козма препричао -Хроника обилује хронолошким грешкама -Субјективан став по питању борби две гране породице Пшемисловића -Козма је показивао високу свест о одговорности хроничара. Њега покреће љубав према отаџбини
и жеља да се сазна прошлост, а надао се да ће његово дело послужити као материјал за много искусније историографе следећих нараштаја. Отворено је признао да је за најстарију историју Чешке користио митолошки материјал -То је касније послужило немачким издавачима да тврде да је цела неверодостојна и да Хроника
вреди само оно што је преписано из немачких извора : Хроника иматри настављача -Анонимни монах из Вишеграда написао Canonici је Wissegradensis continuatio (Наставак
вишеградског каноника ) у коме је обухваћено раздобље 1126-1142. Он прецизно датује
византијско-угарски рат 1123-1129, што је податак од великог заначаја и за српску историју, јер су у овом рату Срби учествовали на угарској страни. -Други настављач је такође анониман Monachi Sazaviensis continuatio ( Наставак монаха из –
Сазаве). Он је писао са амбицијом да Козмино дело не само продужи већ и да га допуни. Почиње
годином 932. када јеХенрик I Птичар покорио Абодрите . Код њега има доста података о Прусима који су тражили мисионаре да би их покрстили, Западним и Полапским Словенима, пољском кнезу Мјешку који је заузео Праг (1001), Русима, гладима, поплавама, кометама и другим недаћама. Анонимни писац доста простора посвећује свом манастиру Сазави. Прича се завршава са 1162. годином када је нови опат Сазаве постао извесни Регинхард . -Canonicorum Pragensium continuatio ( Наставак прашких каноника ) анонимно колективно дело у
коме је описано раздобље 1140-1195. Козмини извори: опат Регинон , хагиографија св. Адалберта , повеља Хенрика IV прашкој епископији из 1086. године
Екхард из Ауре -Рођен око1050., а умро 20. фебруара 1125. године -Замонашио се у баварском манастиру св. Михаила код Бамберга (ту је сачуван један од
најстаријих и најочуванијих рукописа Хронике, а у читуљи св. Михаила сачуван је датум Екхардове смрти)
-Неко време је боравио иКорвеју у и користио је тамошњу библиотеку (то се зна из његовог писма
које је упутио корвејском опату Еркемберту) -1101. године је био учесник једног мањег крсташког похода који је доводио појачања Палестину у
(на том путу је правио забелешке (за историју Србије посебно важне забелешкеБеограда о путу из )) до Пирота -У Јерусалиму је пронашао једну анонимну историју I крсташкогкоју рата је понео назад са собом
у Немачку -1102. године је присуствовао Латеранском синоду на коме је папа Паскал II изопштио цара
Хенрика IV -1106. године је заједно са епископом Отоном од Бамберга био на синоду у Гуастали на коме је
папа обновио забрану инвеституре -1108. године је постао први опат Аурена Зали код Кисингена (Аурује основао Отон, епископ
Бамберга, по угледу на манастир Хиршау, а Отон ће касније постати апостол Померанаца) -Написао јеСветску Хронику у 5 књига -Она представља главни извор за немачку историју између 1080. и 1125. године -Прва књига – од стварања света до оснивања Рима -Друга књига до – Христа -Трећа књига до – Карла Великог -Четврта књигадо – смене на престолу Немачке 1105. године (долазак Хенрика V на власт) -Пета књига владавина – цара Хенрика V (1105 -1125) -Ово је један од најобимнијих средњовековних наративних извора
Хари Бреслау (2/2 19. столећа) на основу текстолошких и палеографских анализа закључио је да су Хронику писала двојица аутора. Он је сматрао да је Екхард самостално написао само пету књигу, док су претходне четири књиге само прерада Фрутолфове Хронике. Ово се само условно може узети као тачно, будући да је Екхард користио и друге изворе Ајнхарда попут , Видукинда из Корвеја, Лиутпранда Кремонског и Рихера из Светог Ремигија . Хронику је чак четири пута
прерадио. Првобитни текст сезао је 1099 до . године, затим је написао продужетак 1106 до., а потом до1114. године, при чему му је главни извор био Сигиберт из Жамблоа . Напослетку дело је дописао до1125. године. Сасвим извесно користио се властитим белешкама са путовања Свету у Земљу, анонимном историјом Првог крсташког рата и усменим сведочанствима. Два најстарија и
најбоље очувана текста Хронике називају се „резензија А“ (чува се у Карлсруеу) и „резензија Б“ (Универзитетска библиотека у Јени) која садржи глосе исписане Екхардовом руком. На почетку писац је реформаторски оријентисан, а касније стаје на страну цара -Друго дело је пригодног карактера и написано је поводом венчања Хенрика V са енглеском
принцезом Матилдом – Хроника царева од постанка Франачке до 1114. године -Hierosolimita (Јерусалимљанин или Јерусалимац) , што је симболичан назив за историју првог
крсташког рата. Ово дело се темељи на анонимној, данас изгубљеној историји Првог крсташког рата и ауторовим белешкама са пута у Свету Земљу. Текст се тек у понечему разликује Хронике, од тако да се ретко објављује као самостална публикација. Најчешће се наводе само разлике
Ламперт из Херсфелда -Рођен пре1028., умро после1081. године -Рођен уФранконији илиТирингији у добростојећој породици -Школовао се у Бамбергу (један од предавача Анон, будући архиепископ Келна (1056-1075)) -Школски друг му је био Мајнард који ће касније постати управник школе у Бамбергу и из чијег пера ће проистећи шездесетак изузетно значајних писама која осветљавају борбу око инвеституре
у Немачкој -Замонашио се 15. марта 1058. године у бенедиктинском манастиру Херсфелду у -16. септембра1058. године је у Ашафенбургу од архиепископа Мајнца Лиутполда добио I
презвитерско рукоположење -После је отишао на ходочашће Јерусалим у са ког се вратио октобра 1059.године -Његово најстарије делоVita је Lulli (Житије Лулово) , и ово житије му је, заједно са радом у
манастирској бибилиотеци и школи, прибавило поштовање -Био је присталица клинијевске реформе 1071 и. године је провео по неколико недеља у манастирима З уигбургу и Заалфелду да би стекао искуства са праксом клинијеваца Анали -Његово главно дело јесу -Настало је око 1078. године
-Представља историју света и Царства од Ноја до 1077 . године -Старији делови текста заиста личе на овешталу књижвено -историјску форму анала, али када је
1040. године Ламперт прешао на догађаје којих се сам сећао, они добијају обим и колорит -Његова „партијска“ припадност је била разлог због којег 1077.је године морао да напусти
Херсфелд и оде уХазунген код данашњег Циренберга . Довршио је изградњу овог манастира и 1081. године постао његов први опат -Убрзо после тога је умро, можда Херсфелду у
Отон Фрајзиншки -Рођен је око1112., а умро 22. септембра 1158. године -Рођен је као пето од осамнаесторо деце аустријског војводе Леополда III Бабенберга и Агнезе ,
ћерке цара Хенрика IV Салијског . Како је у свом првом браку Агнеза била удата за војводу Швапске Фридриха Хеонштауфена и са њим имала сина који је од 1137. седео на немачком , Отон и краљ Конрад су полубраћа, О престолу под именом Конрад III а тон је уједно и стриц
Фридриху I Барбароси -Основно образовање је стекао у манастиру Нојбург крај Беча који је1114. основао његов отац -1126. године је постао опат тог манастира и пошао на пут у Париз где је провео 6 година на
студијама -1132. се замонашио у бургундском цистерцитском манастиру Моримунд
-1138. је постао опат тог манастира -1138. га је његов полубрат, краљ Конрад III, поставио за епископа Фрајзингу у -На захтев краља Конрада три пута је путовао Рим у -Четврти пут је путовао по налогу краља Фридриха Барбаросе са циљем да се измири са папом
Хадријаном ,IV али ова, као и мисија измирењаВелфима са и аустријским Бабенберзима , није
успела -Учествовао је IуI крсташком рату заједно саКонрадом и стигао до Јерусалима, али се као
војсковођа неславно провео -Планирао је да 1158. прати свог цара на походу Италију у , али није могао због лошег здравља -Умро је 22. септембра 1158. у Моримунду, у манастиру у коме се замонашио -Његово главно дело јесте Хроника (Хроника од почетка света до свога времена 1146. у осам
књига, а самОтон ју је звао Историја о две државе ) -Дело је посвећено клерику Изенгриму , могућем опату манастира Отобојрена -Главни извори су му били Екхардова Хроника и црквене историје Тиранија Руфина и Павла
Орозија -Отон Фрајзиншки је полазиоАвгустинових од идеја, тако да је у уводу нагласио да му је циљ не
толико да прикаже прошле догађаје колико да укаже на нарастајуће зло. Суштина се заснива на сукобу Божје државе и државе која је ђавоља творевина, Божје деце и грађана Вавилона и љубитеља света -Првих седам књига описују догађаје од стварања света до 1146. -Осма књига је посвећена будућим догађајима – другом Христовом доласку и окончању ђаволове
државе. Сам писац је свој текст допунио одређеним опсервацијама које1156-1157 сежу до . -Овим делом Отон Фрајзиншкипостао је утемељивач филозофије историје -Седма књига је највреднија -Текст Хронике наставио је Отон из Светог Власија , који је описао раздобље 1146-1209. Ова два
дела представљају органску целину па се тако и издају -Десетак година након писања Хронике, Отон је започео писање Gesta Friderici imperatoris (Дела
у 2 књиге цара Фридриха) -Написао ју је на захтев Барабросе под условом да му се на располагање ставе царски архиви -Прва књига започиње сукобом око инвеституре и завршава сеКонрада смрћу III (1152) -Друга књига обухвата само прве четири године владавине Фридриха I Барбаросе -1156) (1152 -Отон Фрајзиншки ово дело није завршио због своје изненадне смрти -Отонов капелан Рахевин наставио је његово дело до 1160, а у нацрту до 1169. године. -Успешно је следио стил и методе свога претходника
(Прича која је послужила за легенду о „попу Јовану“ Хроника ( ), опис битке на реци Лајти, Белош (Дела))
