Увод у лингвистику - неауторизована скрипта Скрипта су рађена на основу бележака са предавања и допуњавана материјалом са слајдова, нису слата на ауторизацију код проф. Поповић (a.k.a. учите на сопствену одговорност ) Пошто ове ствари пре или касније заврше на интернету и то тамо где им место није, напомена: Ово је предмет који слушају само слависти и нема везе са предметом Увод у општи лингвистику који предаје проф. Половина остатку факултета. У изради скрипата су белешкама, радом или добром вољом помогли: - Светлана Ставицка - Тијана Мирић - Лепосава Благојевић
Ауторка материјала је сагласна да се исти дистрибуира уз задржавање података о ауторству и уводних напомена .
Драгана Василијевић Мај, 2009.
06.02.2009.
ЈЕЗИК И ЈЕЗИЧКИ ЗНАК - Тоерија језика се проучава се из више разлога. - Језик у свакој сфери лингивстике. - Знак добија смисао у неком контексту. Аристотел: Човек је „хомо рационале“ Георг Гадамер: Логос није само разум, већ и реч, човек је биће које користи речи Декарт: Човек се од животиња разликује тиме што може да пренесе своје мисли користећи вербалне знакове И животиње такође комуницирају, али без могућности одложене реакције, док човек има ту способност. Иван Илић: Човек је анимал симболи (животиња која користи симболе – знакове) Окружени смо знаковима (сат, новац, семафор...) и у говору користимо знакове, јер смо се тако договорили. Човек оперише и апстрактним знаковима (симболима) који су неповезани са стварношћу и функционишу по договору. Симболон – грчка реч (ствар коју заљубљени на растанку деле на два дела, па се касније по њој препознају) Симеон – знак Од ове речи настаје назив за науку о знаковима (семиотика, семиологија) Аристотел: Језик је знак унутрашњег осећања, а писмо знак језика. ФЕРДИНАНД ДЕ СОСИР – француски лингвиста, који је одржао у периоду 1907-
1911. три курса опште лингвистике на Женевском универзитету. Његови ученици су скупили белешке и објавили их у књизи „Курс опште лингвистике“. Овим започиње правац структурализам. У књизи је образложена структуралистичка теорија помоћу структуралистичког метода. Језик је систем знакова (пoдразумева скуп елемената, њихову организацију и међусобну условљеност). А > Б, Б>В, А >В Има конкретне пројаве у свакодневици. Језик је једино средство спознаје не само суштине, него и свемира. Филозофи преко њега откривају законе човека и друштва. Лингвистика је интердисциплинарна. Сосир сматра да би требало да постоји општа теорија знакова која би проучавала место и улогу знакова у животу друштва. Оснива је и назива семиотика. И математичари и физичари користе принципе структурализма на коме је заснована и Фројдова психоанализа Савремена структурна антропологија проучава друштво као систем. Систем (скуп знакова) - бројност - организација - узајамна условљеност Структура: - однос или скуп односа између елемената система - систем правила по којима уланчавамо елементе система у бесконачне низове
Назива се још и граматика. Проп: „Морфологија бајке“ В. Успенски: „ Семиотика уметности“ Реформатски: Систем је када се узме скуп елемената једног типа, а када су елементи више типова – реч је о структури . Систем је када се иде од појединачног ка целом, а структура када се иде од целог ка појединачном. Означитељ – означено Означитељ – знак материјалне природе, форма Означено – садржај, који постоји у стварности или не постоји (апстрактан појам, мисао, осећање) Денотат – денотио – обележавам, означав Референт – предмет ван језичке стварности који представља тему саопштења Основна функција језичког знака је репрезентативна, а има и референцијалну могућност. Референцијална могућност језичког знака подразумева саопштења о ономе што је одсутно. Парменид, отац логике, први примењује језички доказ и формулише први постулат: „Ако ја кажем Хомер – Хомер постоји“. Сматрао је да се не може именовати нешто што не постоји. НИКО и НИШТА означавају оно што не постоји – није правио разлику између денотата (оно што постоји сада) и референта (оно што може да постоји). Можемо се дистанцирати и пренети информацију која није овде и сада. Пирс дели знакове на: 1) Природне (дим, облаци, температура) 2) Вештачке (човек их прави) Његову теорију развија Чарлс Морис који 1938. пише књигу „Основе теорије знакова“. Поделио је све науке у три области: 1) Семантика – однос знак – стварност 2) Синтакса – однос знак – знак (правила комбинације, уланчавања) 3) Прагматика – однос знак – човек (како човек делује речима: кладим се, обећавам) ВРСТЕ ЗНАКОВА:
1) Индекси (симптоми) – знакови са директном везом означитељ – означено (рефлекси, дим, облак) 2) Иконе - веза се заснива на перцептивној сличности (саобраћајни знаци) 3) Сигнали – знаци који захтевају реакцију 4) Симболи – апстрактни, у њих је уткано целокупно цивилизацијско искуство • пет кругова – симбол ОИ, голуб – симбол мира, знак уницефа, из Библије П. Флоренски: Икона је симбол, јер захтева веру оног ко је посматра (руски теолог с почетка 20. века) Ако се симбол измести и стави у нову матрицу добија се алегорија. (нпр. 12 апостола на шаховској табли)
Структуралистичка лингвистика се бави проучавањем односа и правила организације симбола. Све структуралистичке школе полазе од тога да је језик систем знакова. (московска, прашка, женевска...) Ноам Чомски мисли да треба проучавати само правила (личи на археологију) уз доста недоследности. Веза којом су повезани означитељ и означено је вредност језичког знака. А – фонема са дистинктивним обележјима (ниска фонема средњег реда) А – морфема (род, број, падеж) СК – морфема за извођење присвојних придева ЧИТ – коренска морфема непосредно везана за радњу (визуелно перецепирање) ОСНОВНЕ ОСОБИНЕ ЈЕЗИЧКОГ ЗНАКА:
1) Арбитрарност – ствар је договора 2) Линеарност – перцепирамо га у једном низу, мора да буде уланчан да би добио смисао 3) Материјал – перцепирамо визуелно, аудитивно, тактилно ЈОШ НЕКЕ ОСОБИНЕ ЈЕЗИЧКОГ ЗНАКА:
1) Способност да означава класу предмета (категорију) 2) Дислоцираност – може да нас уздигне изнад примитивне деиктичке комуникације (на овоме се заснива остранение) – очуђење које уводе руски формалисти – аутор се дислоцира и описује све очима посматрача 13.02.2009. Немачки филозоф 20. века Мартин Хајдегер уклесао је на вратима Хераклитове речи: „Управо муња управља свиме“. Реч која је изговорена једном у контексту, она је постигнуће целог човечанства. Све што постоји у говору, у језику, сваки пут када је поново изговорено је нов догађај. Муња има одблесак, светлост, у тренутку све постане јасно, тренутак када у мраку све схватимо може да се пренесе на наш начин размишљања и спознаје себе и универзума. Да бисмо схватили језик и реч сваки пут изговорену у новом контексту ми морамо да је кристално јасно сагледамо тј. морамо да се отуђимо у односу на реч, да је посматрамо очима детета (како би рекао Гете: сваки пут да поново употребимо реч онако како је она први пут била употребљена када је именовала неки појам). То нас доводи у везу са односом између дијахроније и синхроније. Са синхронијског аспекта реч као таква која има неку своју номинативну вредност за нас је донкле мртва, јер ми немамо онај осећај креативног присуства као некада. Када кажемо син са нашег аспекта та реч означава само родбински појам, то је коренска реч, али ако је реконструишемо онако како је изгледала у праиндоевропском језику: Sū – n – ū – s Sū – коран са ū – које је у словенским језицима дало ы N – суфикс који је означавао припадност Ū – тематски вокал (творбени суфикс са значењем савремених – тељ и –ач) S – семантички наставак за граматичке категорије.
Su –u – s – присвојна заменица свој има исти корен као син – узначава припадност мом роду. С дијахронијског аспекта етимологија речи syn указује на оно значење које је представљало ствар договора између припадника једног језика како би се дошло до одређене лексеме. Дијахронија је кључ, пружа нам одговоре како је настала реч, а с друге стране нам помаже да се отуђимо у односу на реч и да је креативно употребимо. Међутим, многи песници, књижевници користе речи без обзира на њихове етимологије, већ дају тим речима неки нови смисао и нова значења којих постаје све више и више. Када се реч употреби у једном контексту она означава и све оно што је раније означавала и сваки пут добија ново значење, нови садржај. Фердинанд де Сосир је синхронију и дијахронију упоређивао са шаховском таблом, а језик са шаховском игром. Поредио је језик као систем правила и систем јединица, које имамо и у шаху. Имамо таблу, скуп белих и црних фигура и те дигуре се крећу према одређеним правилима, тако исто и у језику имамо скуп језичких јединица различитог нивао и скуп правила помоћу којих ми те језичке јединице комбинујемо. Међутим, када повучемо први потез – стање на шаховској табли се промени – сасвим је друго стање, оно захтева и други одговор, сасвим другу реакцију, што значи да стање сада и стање када су фигуре биле поређане другачије разликује се и те промене су узајамно условљене. С друге стране, ако неко приђе и посмтра шаховску игру од почетка, тј. да бисмо говорили језик ми не мроамо обавезно да знамо и његов развој. Али ако посматрамо игру од почетка, боље ћемо предвидети како ће се игра одвијати убудуће. Да бисмо проучавали језик, свакако морамо познавати и његову историју, јер многе чињенице из историје нам говоре о томе шта ће се дешавати с језиком у будућности. Бацамо поглед у прошлост на језик како бисмо боље разумели језичке чињенице, нпр. када филозофи покушавају да објасне неки појам, неку нову ствар они покушавају да пронађу еквиваленте тог појма у различитим језицима да сагледају етимологију те речи и направе закључак. Немачки филозоф Ханс Георг Гадамер хтео је да објасни како човек види свет: - прво смо користили грчку реци космос - касније користимо реч катинску реч универзум - затим немачку реч сверт, која садржи суштину (вер – човек) Према томе пут када човек одређује појам универзума он полази од самог себе и од његовог места. Ми схватамо универзум ограничено, ми имамо хоризонт у језику – хоризонт наше перцепције стварности, оно што можемо да перципирамо, да видимо – за нас јесте стварност, а оно што не можемо – није. Исто тако у језику, оно што перципирамо добије своје име, свој назив, а оно што не перципирамо остаје ван граница нашег језика. Када дете учи језик (лексички састав) намеће му се већ тај одређени поглед са тим хоризонтима (који су већ такви какви су) и дете не може да искочи ванј уоквирених хоризоната. А када научи туђ језик, односно страни, види да се хоризонти шире, да сеу у том језику обележени појмови који нису у његовом језику. Према томе, бацајући поглед у прошлост ми видимо како су језици контактирали између себе, како су позајмљивали речи за ствари које су биле ван хоризонта неког језика и тако је долазило до интерференције – узајамне размене различитих језичких
елемената на свим нивоима језика. Дакле, тај поглед на језик с једне стране као систем елемената и правила, а с друге стране нкао на догађај условио је целокупан развој лингвистике као науке почев од немаког филозофа и лингвисте Вилхелма фон Хумболта, који се сматра оцем опште лингвистике. „ Човек разуме себе у оној мери у којој га разумеју други“ – ова реченица је кључна за схватање тежишта проучавања језика у 20. веку. Хумболт је први од језика начинио предмет филозофског истраживања. Он се сматра оцем филозофије језика и творцем контрастивне лингвистике. Човек покушава да одреди своје место, да одреди себе у односу на друге. Спознајући себе у односу на друге он спознаје себе и самим тим настоји да схвати друге. Хумболт није рекао да човек разуме себе, он је рекао да човек разуме себе као процес, али он може у том процесу да успе само утолико уколико су други успели у томе. Човек размишља језиком. Шилер је рекао да је мисао разговор душе са самим собом, тј. ми разговарамо са собом када мислимо истим оним језиком којим разговарамо са другима, наша мисао је јасна нама самима ако нас могу схватити други. Хумболт је зато ставио акценат на дијалогичну природу језику. Језик је дијалог, а не монолог. Монолог подразумева „ ја сам себи довољан“, а дијалог подразумева догађај. Реч је језик узет као јединство одговра и питања. Од тога смо кренули у проучавању језика не као система, већ као скупа догађаја, тј. језичких функција у односа у односу на говорника и слушаоца. Закорачили смо да од структурализма ка прагматици. После Хумболта тиме је наставио да се бави Раселов ученик Лудвиг Витгенштајн. Он је покушао да тумачи језик у склопу његове концепције игре. Игра подразумева систем правила која не смеју да се прекрше, тако игра губи смисао. После Витшенштајна тиме су почели да се бави филозофе оксфордске школе Џон Остин и Џон Серл (касније ће бити позната енглеска теорија говорних чинова). Од Фердинанда де Сосира кретао је структурализам, а од Хумболта прагмалингвистика. НИКО и НИШТА – нису речи које означаваку ништа, већ порицање некога или нечега, а порицање је признавање да то постоји
АСИМЕТРИЧНОСТ ПЛАНА ИЗРАЗА И ПЛАНА САДРЖАЈА Језички знак је линеаран и израз као такав је линеаран, али садржај није (јер једном изговорена реч садржи све што се икада везивало за ту реч). План садржаја је кумулативан, глобалан и временски непрекидан. Означитељ и означено теже аутономном развоју. Tevtonus – deutch – ШТОУЖД7 – туђ Израз (означитељ) је прошао пут еволуције у српском језику, а с друге стране ми имамо означено, које је такође прошло пут еволуције, али сасвим други. Један денотат тежи да има неколико израза и обрнуто; синонимија, полисемија, хомонимија. Аристотел у делу „Логика“ користи термин sinteke, што значи језик, али и договор. Ми претачемо наше перцептивно искуство индикативно у наше значење и претварамо даље у један од механизама спознаје. Латинско техт – ткање. Повлачење тих асоцијативних веза другачије се зове парадимгатички ниво језика или језичка парадигматика. Од грчке речи парадигма – образац: реч као
јединица која повлачи све облике. У синтагми речи које су линарне речи узете заједно добијају у њој ново значење. Сваки језички знак повлачи низ асоцијација с обзиром на структуру знака, денотата или синтаксичку употребу (odnosi in absentia) (бео – белина – белити – бео: црн) Две језичке јединице ступају у синтагматске односе када се нађу у временском или просторном низу једна иза друге (odnosi in preasentia) (бели снег, сјајна белина, белити платно) Фердинанд де Сосир је парадигматске односе назвао односи у одсуству – када нису присутне све јединице, али тиме што смо употребили језичку јединицу ми повлачимо и остале које нису ту присутне. Сунтагматски односи су односу у присуству, када имамо језичке јединице и полазећи од њих изводимо значење.
ЈЕЗИК И ГОВОР Језик је систем одређених вербалних знакова и принципа њихове вербалне организације. Говор је скуп свих појединачних остварења језика. Фердинанд де Сосир је издвојио: 1) Лангаге – језичка делатност, људски језик у општем смислу 2) Лангуе – језик као систем знакова помоћу којег комуницира одређена заједница 3) Пароле – говор сума индивидуалних остварења система Између језика и говора постоји низ подударности и неподударности.
ЈЕЗИК
ГОВОР
Психичка појава – постоји у нашој свести, за разлику од говора који има и физичка својства. Појмови постоје у нашој свести и тек када их изговоримо постају говор.
Психиофизичка појава – језик остварен преко нашег говорног апарата, језик има канал психичке природе, говор се перцепира кроз слух или вид.
Припада човековој психи – апстрактан
Налази се у физичком окружењу – конкретан је, нема говора ако га нико не чује
Социјалан је – настаје у друштву, нема језиак без друштва СИСТЕМСКИ – систем знакова који постоји у нашој психи, постоје правила, језички знакови се ређају по нивоима. Пасиван – можемо нешто да кажемо или не Потенцијалан
Индивидуалан Асистемски – рушење језичких система нема правила, жаргонизми, дијалектизми Активан Реалан
20.02.2009. ХАОС ЈЕ ПРИРОДНО (ПРИМАРНО) СТАЊЕ СТВАРИ. Мит: у почетку је био хаос. Грци су тврдили да је из љубави Хаоса и Гее рођен Ерос. Ерос је узвишен, у суштини је хармонија која управља свие. Ако сагледамо како је Бог створио свет, он је у суштини створио хаос, у почетку је све било измешано и он из тога креира у 7 дана сређени систем. Грегори Бејкон (америчко – британски антрополог који је живео и стварао у првој половини двадесетог века) познат је по својим металозима које је стварао са својом кћерком, која их је после његове смрти и објавила, Један од њих се звао „Збрка“. У њему кћерка поставља оцу питање зашто ствари доспевају у неред. Отац јој одговара: „Зато што је неред примарно стање ствари“. Управо то не схвата савремена наука. Он каже: Целокупна савремена наука упецала се на удицу тог неразумевања, несхватања. Јер када покушавају да све среде у систем и пронађу законитости – они олакшавају нашу спознају, али не осликавају природно стање ствари и увек имамо нешто што је одступање од закона. У језику се врло често дешавају одступања. Основни предмет језичког закона: Ако делује у једном контексту на чињеницу тог реда, онда мора у свим контекстима деловати на све чињенице тога реда. Одступања у језику се тумаче другим законом – законом аналогије. САМОРЕГУЛИСАЊЕ ЈЕЗИЧКОГ СИСТЕМА: Језик се управља према законима који су инертни, који припадају само њему. 1) ЗАКОН СИСТЕМНОСТИ (стабилности) – језик је стабилан, али уколико се деси нека промена онда све јединице тог нивоа подлежу тој промени. Уколико је у индоевропском језику било 8 падежа, а у савременом руском их има шест, одсуство та три падежа се надокнађује кроз развијен систем предлошко – падежних конструкција и ред речи (чињенице морфолошког и синтаксичког нивоа) 2) ЗАКОН АНАЛОГИЈЕ – пример: померање акцента се веома често тумачи аналогијом; у руском звонит6 има акценат на и и у инфинитиву и у трећем лицу једнине, али се у говору често чује он звонит (по аналогији са он жарит – што јесте постало норма), тенденција је да се акценат у глаголима све више помера на корен и том аналогијом тумачимо одступаења од правилног акцентовања. 3) ЗАКОН ЈЕЗИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ (штедње језичких средстава) – језик тежи да са што мање средстава пренесе што више информација, тако долази до нпр. настајаља сложенива, стапања двеју речи у једну, редукције парадигми (кидање двојине) 4) ЗАКОН СУПРОТНОСТИ (антиономије) ИЗМЕЂУ ГОВОРНИКА И САГОВОРНИКА – говорник тежи (под утицајем штедње језичких средстава) да са што мање средстава пренесе информацију, а слушалац тежи да са што мање напора ту информацију прими и протумачи. Ако имамо штедњу са обе стране појављује се антиномија која се превазилази на други начин.
Постоји и језичка креативност – језик је систем који је подложан стварању нечег новог и тога имамо у говору. Одступање од правила подразумева постојање правила, Парменид: ако негирамо нешто, то нешто мора да постоји. Човек у сваком тренутку има могућност избора између средства које већ постоји и неологизма који може створити, нпр. жаргон. Ми стварамо иновације у оквиру задатог, а немамо потпуну слободу, кант говори о категоричком императиву – човек у сваком тренутку има право избора (али је то опет избор у оквиру задатог) Колико смо ми под утицајем језика када сагледавамо стварност? Хумболт је поистовећивао дух и језик – дух је супстанца, а језик је форма те супстанце. Дух креира језик, језик је средство материјализације духа – користи тај језик као инструмент помоћу којег човек не само тумачи, већ и креира стварност. То је идеалистичко схватање где се мисли да човек ствара стварност путем језика. Када користимо језик, ми враћамо речима њихову исконску мић номинације, а самим тим материјализације стварности. Ако назовемо нешто, оно постоји (али ми не називамо само оно што постоји). Ми прихватамо да језик јесте инструмент спознаје, али не можемо да прихватимо тезу да ми језиком стварамо оно што нас окружује. Ова метафизичка страна Хумболтовог учења о језику вероватно му је сметала да иде даље у том правцу истраживања који се зове когнитивно – лингвистички. Тамо где је стао Хумбол наставио је Олександар Потебња који је у 19. веку створио теорију коју је назвао теорија унутрашње говорне речи. То је оно што се данас зове концепт речи, подразумева културни конгломерат целокупног знања о некој ствари коју ми тако називамо. Нпр. – инат одражава специфичност српске природе. Међутим, схватити инат само као пркос и тако проумачити није довољно. Да бисмо схватили, морамо знати српску историју, културу. Код сваког народа постоје речи чији концепти не значе само денотат (постоје нека шира значења, све што је езано за то у тој култури, у том цивилизацијском миљеу). Он је говорио да нам језик намеће начин на који ми посматрамо стварност. Ми различито сегментирамо стварност, различито видимо функције одређених ствари, различито прихватамо стварност у оквиру нашег језика. Та његова мисао касније је била развијена код америчких антрополога Бенџамина и Ворфа и називамо је теорија језичке релативности почетком 20. века. Рекли су да амерички Индијанци имају сасвим други поглед на време – немају исто схватање линеарности времена, они посматрају време атомизовано, разбијено на секвенце; ми сагледавамо време линеарно, за нас све тече, све се креће (ићи животним путем, напредовати у животу); то не значи векторно ктерање, јер переспектива може да буде различита, кретање може бити поливекторно, али је оно увек линеарно. Линеарност времена је објективно време – ток догађаја, кретање. Анри Берксон, француски филозоф, говорио је да људски језик није у стању да пренесе да дочара идеју линеарности времена која је објективна. Тако имамо систем глаголских облика којо одређују време ОД и ДО, али између постоји нешто неухватљивошто ми не можемо да пренесемо помоћу језика. То што Индијанци имаји атомизовано схватање времена не значи да они не разумеју појам
линеарности, већ имају могућност да објасне овај неухватљиви тренутак између два догађађаја. Они немају глаголска времена; између догађаја не мора да буде узрочно последична веза. Неки су говорили да су Грци били далтонисти зато што нису видели плаву боју – не значи да је то тако, већ су они савршено функционисали не називајући ту боју. Њихов језик је наметнуо такво доживљавање стварности. Језик одређује оквире нашег поимања стварности. КАТЕГОРИЈЕ На који начин језик и ми у језику категоризујемо стварност? Када кажемо систем, подразумевамо скуп категорија, мислимо на јединице и нивое који имају заједничка обележја. Аристотел: да би елемент припадао некој категорији, он мора да поседује обележје које је обавезно и самодовољно. (нпр, да би неки предмет могао да спада у категорију стола, он мора да поседује сва обележја стола – нека површина која нам служи у различите сврхе). Аристотел је имао своје схватање форме – говорио је да је форма универзална и апстрактна, постоји независно од нас. Човечанство се његовом теоријом категоризације служило све до модерног доба. Ми смо делили све на категорије сматрајући да ако неки елемент припада једној категорији, он не спада у другу. Седамдесетих година 20. века немачки филозоф и лингвиста Витгенштајн дошао је на идеју да се позабави категоријом игре. Написао је дело „Филозофија истраживања“ и покушао је да одреди који су то обавезни и самодовољни елементи који чине категорију игре и није могао да дође до заједничких елемената. Јер и игра којом се играју деца и и игра шах и игра рат као било који ритуал немају много тога заједничког у погледу елемената, али их ипак стављамо у исту категорију. Следећи ко је размишљао у том правцу био је амерички лингвиста Лавов. Он је 1972. направио истраживање; узео је судове који се користе у домаћинству и све их разврстао у категорије чаша, аза, чинија. Понудио је испитаницима судове различитих облика да их разврстају у неки од три наведене категорије. Кад су облици били у питању није било проблема. Али када је дошло до функције, онда је настала збрка. Он је указао на то да ми делимо ствари у категорије према намени, функцији, а не према спољним обележјима која су исто битна. Категорије нису стриктне и њихове границе су разливене. Модерно схватање категорије – то је поље са центром и периферијом где влада критеријум репрезентативности, тј. у којој мери елемент представља функцију у одрешеној категорији, степен функционалности. Америчка истраживачица Еленор Рош 973/4- године је направила истраживање које сматрају револуционарним у лингвистици: на једном америчком универзитету студентима је поделила анкете у којима је поређаа употребне предмете намештаја и замолила их да оцене сваки од предмета индексом од 1 до 7; 1 – елементи који у највећој мери показују припадност тој категорији, 7 – они који најмање одређују ту категорију (нпр. кауч, фотеља, орман, телефон, пеепљара).
То је било порицање класичне теорије категорија где имамо само опције припада или не припада категорији: Атрибут – односи се на функцију Обележје – односи се на садржај Лингвистичке ограде су речи које нам помажу да нешто у већој или мањој мери сврстамо у неку категорију. Когнитивна лингвистика нам говори како помоћу речи сегментујемо ствари: Клавир – од речи за дирку Пианино, феортепиано – по ознакама за јачину. Структуралистичким истраживањем система елемената и правилима њихове комбинације бавио се чувени амерички лингвиста Ноам Чомски – творац трансформационо – генеративне граматике. Он тврди да имамо одређени број елемената и ти елементи теже ка својој неодређености, ми можемо да их опишемо, али никада не можемо са сигурношћу тврдити да смо описали све елементе. Али можемо да опишемо правила комбинације: 1) Док је шетао Петар је разгледоа град 2) Шетајући, Петар је разгледао град 3) За време шетње Петар је разгледао град Сва три начина изражавају исту суштину коју је Чомски назвао дубинска суштина реченице. То је оно што чини логичку основу сваког исказа: субјекат, предикат, објекат детерминативи (парцијални, темпорални...) који предикацију чине могућом. Дубинска структура која је једна изражава се на различите начине на површини користећи различита правила комбинације елемената. Проучавање тих правила јесте задатак трансформационо – генеративне граматике. Дубинска структура се трансформише у површинску (трансформација) и продукује се више површинских израза (генерација) нпр. активна и пасивна реченица. Проучава се и са стране лингвистике и зове се taksis (грчик пут), редослед догађаја, узрочно – последична веза. Секундарна радња претходи главној радњи, која се лоцира у односу на секундарну, секундарна радња условљава главну. Чомски, „Синтаксичке структуре“. Појам фонолошке опозиције позајмљен је од Аристотела: ако елеменат А припада једној категорији, онда елемент Б припада другој категорији. Онда су фонолози прашке лингвистичке школе говорили да је основа фонолошког система појам опозиције, јер фонема која нема план садржаја реализује своју функцију у опозицији, супротстављању другој фонеми (пас: бас) Према томе је заснована подела на варијанте и инваријанте. ЈЕЗИК ГОВОР Инваријанта Варијанта Фонема Глас Морфема Морф Лексема Реч Реченица Исказ Значење Смисао
Луис Хјелмслев (структуралиста 20.века) се позабавио тиме како још можемо да разликујемо језик и говор. Издвојио је говорни чин – везује се за конкретну реализицају неког исказа у говору. Хумболт: језик је спој питања и одговора и постаје разумљив само у чину интеракције. Перформативни глагол – глагол који делује, док га изговарамо вршимо неку радњу (обећавам, кунем се, честитам). Могуће је допустити грешке у говорним чиновима (када учимо неки језик – учимо да не допустимо грешке). УЗУС – подразумева примену говорних средстава на начин који је општеприхваћен у одређеној заједници. НОРМА – изнад узуса је и припада језику. То је комплекс правила која примењујемо. (Грешка норме: Ја имеју сестру) ШЕМА – Чиста структура односа, језик је узет апстраховано од говора. (Грешка шеме: „Тако они тијо говорећи чедо мало паде на земљу“ – глаголски прилог мора имати исти референт као предикат. Језик настаје природним путем и има динамички карактер (склон је променама). Остали знаковни системи су вештачки: нпр. путни знакови. Језик је хијерархијски условљен.
Вавилонска кула: E – temen – a –ki : кућа неба Прича потиче из Светог писма из Мојсијеве књиге, из које мало штрчи. Филолози се слажу да се она на уклапа у њен контекст, потиче од архаичне месопотамске легенде за коју су чули састављачи Светог писма. Била је веома ефектна, па су је морали уврстити. Према овој легенди је постојао један језик, који није имао назив. Да ли је Бог казнио људе што су желели да се уздигну, па је измешао њихове језике или их је тако заправо наградио? Постоји тенденција стварања вештачког језика или реконструкција праиндоевропског језика од кога је све настало. 21.02. – Дан матерњег језика 80% човечанства говори на 80 језик од укупно 5000 Да би језик могао да опстане мора да има бар 100 000 говорника и преко 70% деце га мора изучавати као матерњи. Трактат мудраца – створен је у 7. веку. 72 ирска научника су се окупила да би доказали предност ирског језика у односу на латински. Они су из сваког њима познатог језика узели нешто да би показали како латински није најбољи, најлепши и једини језик којим треба говорити. Успели су у томе показујући да сваки језик има своје специфичности. Проучавајући овај трактат Умберто Еко је приметио да је прича о Вавилонској кули постала популарна у Европи негде у 13. веку. Пре тога се помиње у списима из 7, 10. 12- века (Повесть временных лет), јер су варвари почели да говоре своје језике и да их форсирају, да не буде само латински књижевни језик. У Јеванђељу по Јовану се помињу три језика којима је писано на крсту на ком је разапет Христ: хебрејски, грчки и латински. Када се појавио словенски језик многи су били против да се на њега преведе Свето писмо.
Еко: у то доба Европа постаје Вавилон језика, а тек касније и мозаик нација, јер свака нација говори на свом језику. Да није Данте написао своју „Божанствену комедију“ ујединивши тако разноврсне дијалекте савременог италијанског у један језик – ко зна шта би било са италијанском нацијом и Италијом као државом. ПОДЕЛА ЛИНГВИСТИКЕ У ОДНОСУ НА КОНКРЕТНЕ И УНИВЕРЗАЛНЕ ЈЕЗИКЕ: 1) Општа лингвистика – ако би постојао један универзални језик, она би се бавила њиме. Она проучава језичке универзалије, оно што је заједничко свим језицима (сви језици имају вокале и сугласнике, субјекат и предикат...), начин на који лингвистика контактира са другим дисциплинама, однос језика и мишљења, језиак и стварности. 2) Конкретна лингвистика – бави се конкретним језиком 3) Конфронтативна лингвистика – може се посматрати као део опште лингвистике, јер ми примњеујемо нешто од тих универзалних правила како бисмо истраживали језике, уочавали сличности и разлике. 4) Примењена лингвистика – бави се нормирањем језика, питањем стварања речника, културом језика и говора... граматика, транслатологија... 27.02.2009. ЈЕЗИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ Константин Станиславски – истакнути руски редитељ и утемељивач школе глуме – показује моћ метаморфозе глумца тако што ће један исти текст ставити у различит контекст. Он је са својим глумцима извео експеримент и дао 50 раличитих начина да се каже „вечерас“. Сваки пут се препознао нови комуникативни контекст. Основни актери комуникативног контекста су адресант (говорник) и адресат (саговорник). Мисли се и на јединство места, времена и саме конверзације. Комуникативна ситуација може бити и крња када недостаје неко од три јединства: адресат није присутан (нпр. писање мејла, поруке), адресант није присутан (читање књиге, поруке) или када одсуствује јединство. Роман Јакобсон (истакнути лингвиста, који је био разрок, избегавао сликање, а чија је ученица била Милка Ивић) је написао 1960. у Америци „Лингвистика и поетика“: Издваја следеће елементе комуникативне ситуације: адресант адресат, канал, код, порука, контекст. Ослањао се на истраживања Станиславског и немачког психолога и лингвисте Карла Билера. Он је издвојио следеће елементе комуникативне ситуације: адресант, адресат и порука (код њега се све своди на одашиљање и примање поруке). У вези са та три елемента Билер је издвојио три функције језика; свака функција се везивала за један од елемената комуникативне ситуације: 1) Експресивна: везује се за пошиљаоца (адресант) без обзира да ли се ради о саопштавању стварности говорник када саопштава уграђује себе у ту поруку,изражава своје емоције.
2) Апелативна: везује се за примаоца – изговарајући одређену поруку ми апелујемо на саговорника, желимо да извршимо утицај на њега путем исказа који смо дали. 3) Репрезентативна: везује се за саму поруку, потиче од француског respresentacion – представљање путем поруке говоримо о стварности. Британски антрополог пољског порекла Бронислав Малиновски почетком 20. века истражујући примитивне заједнице и њихове језике долази до закључка да постоје три функције језика: 1) Наративна – порука представља причу 2) Прагматичка – вршимо утицај на саговорника, делујемо речима 3) Магијска – у примитвној заједници утиче се на ставрност путем обреда: вербалне је природе, мада тражи и одређене радње ЕЛЕМЕНТИ КОМУНИКАТИВНИХ СИТУАЦИЈА:
1) Контекст – осим комуникативног постоји и вербални контекст који подразумева да је сваки исказ уткан у дијалог и не може да се тумачи ван њега 2) Канал – подразумева да ми комуницармо путем одређеног физичког канала. Уколико је у питању говор – канал је аудитивни, а уколико је у питању писмо – визуелни. 3) Код – језик је систем знакова, то је код помоћу којег ми комуницирамо, удваја се учењем, представља цивилизацијску и културну јединицу. ФУНКЦИЈЕ ЈЕЗИКА
1) Референцијална – односи се на контекст: референт је објекат ван језичке стварности у функцији теме саопштења. Референт може бити живо биће или предмет. У вези са референтима вршимо предикацију и приписујемо референтима одређена обележја. 2) Поетска (естетска) – односи се на саму поруку, естетске је природе, језик у себи има моћ да буде средство стварања једног уметничког дела. Уметничко дело засновано на вербалном коду настаје тако што писаце, песник врши селекцију (одабир) модалних средстава и комбинује их различитим редослдом – реди се о преносу средстава са осе селекције на осу комбинације. Тако настају искази који садрже у себи естетску функцију – њихова основна функција је да пробуде у човеку осећање лепог. Тако је поетска функција тумачења од стране античких естетичара, али је већ у средњем веку постављано питање да ли само лепо може да буде предмет естетског уживања – закључују да ружно буди у нама подједнаком важне емоције што значи да може ити предмет естетског уживања. Механизам селекције и комбинације се види кроз превођење. Постоји неколико начина преношења информација, што даје неколико начина превођења: Транспозиција – најчешћи, буквално превођење Еквиваленција – прилагођавање текста који преводимо узусу језика на који преводимо (биг деал – подумаесх6?) Модулација – промена места саговорника, адресанта и адресата. Шекспир: дај ми своје уши – да ли ме чујеш
Адаптација – прилагођавамо култури народа на чији језик преводимо, морамо пронаћи сличан културолошки појам да бисмо постигли ефекат који се очекује. Преношење средстава са осе селекције на осу комбинације подразумева добро познавање синонима у језику на који преводимо. Јер једна битна порука изговорена помоћу различитих језичких средстава који се односе на исту ствар може да добије сасвим другу конотацију. Схватила сам то у тренутку – укачила сам из така. 3) Емотивна(експресивна) – у вези је са одашиљачем поруке, језик поседује одређена средства помоћу којих се та функција остварује: прозодијска, лексичка средства, избор језика, синтаксичка: дечак је изашао из собе – одређеност, из собе је изашао дечак – неодређеност. Говорник уграђује себе у поруку тако што изражава могућност, немогућност остваривања поруке, пожељно, неопходно. То су модална средства: модални прилози (могуће, верватно, сигурно), глаголи (могу, морам, хоћу, нећу). Језик има специјализована средства помоћу којих говорник изражаа став према саопштењу и према стварности. Говорник моделује свој исказ. 4) Конотативна (апелативна) – специјализована средства која поседује језик, а која су задужена само за наш тицај према саговорнику: императив, питања. 5) Фатичка (провера канала) – грчки фатос – елемент изговорено, саопштено: односи се на канал као елемент комуникативне ситуације и заснива се на томе да ми не само преносимо информацију у комуникацији, већ настојимо да започнемо, успешно наставимо и извршимо комуникацију. Сваки пут када нисмо сигурни да други члан комуникације сарађује са нама, проверићемо да ли је канал у реду (да ли ме чујеш?). Ова функција може да се односи и на неке експресиве помоћу којих почињемо комуникацију (како сте? – не садржи и не захтева информацију, већ је провера канала, почетак комуникације). 6) Метајезичка (провера кода) – помоћу одређеног система протумачићемо тај исти систем. Помоћу језика објашњавамо саме чиниоце језика (нпр. ово предавање). Заснована је на томе да језичка информација коју саопштавамо буде што јаснија и приступачнија. Језик опет поседује средства која су специјализована за ту функцију (тј. другим речима, друкчије речено...). Јакобсон 1966. дијалог који започиње реченицом „Сапунџија опет тресну“ – до краја дијалога иде објашњење шта то заправо значи: треснути – окинути – пасти на испиту, сапунџија – студент техничког факултета. Такав дијалог Јакобсон назива убитачним, јер све осим прве фразе је метајезички исказ, сваки следећи исказ тумачи претходни. Рекао је да језик може имати и магијску функцију, нпр. „Стани сунце над Гаваоном, и месече под долином Елонском и стаде сунце и устави се месец“ – речи Исуса Навина, једног од војсковођа Мојсисјевих – и приликом битке Мојсијева војска је побеђивала, међутим да би се дошло до коначне победе недостајало је још мало, а осећали су да неће победити ако падне мрак. Онда је Навин изговорио ове речи и тако је и било. Употребио је језик у магијску сврху и деловао на природу. – Адресат се претвара у субјекат радње, адресујемо поруку и очекујемо да ће тај коме адресујемо постати субјекат будуће радње.
Схватање да језик има моћ утицаја већ самом тим што ће нечији исказ бити изговорен разрадио је руски филозоф, теоретичар књижевности Михаил Бахтин. У својим кључним радовима „Проблеми стваралаштва Достојевског“ (1929) и „Естетика књижевне уметности“ (1979) разрађује у етапама своју теорију дијалога која подразумева: Сваки исказ треба да буде сагледан кроз перспективу дијалога, зато што ван дијалога прима сасвим друго знаење. У дијалогу говорник не само излаже информацију већ на сваки могући начин настоји да делује на саговорника (нпр. како Достојевски утиче на нас). Он први даје дефиницију исказа: Исказ је реченица употребљена у дијалогу (може бити и дијалог између писца и читаоца). Целовитост исказа одређују: - Предметно-смисаона исцрпност - Намера говорног лица - Клиширани обрасци уобличавања почетка и краја (до следећег слушања, хвала на пажњи) Михаил је само поменуо говорне жанрове, дао је своју дефиницији исказа и елемената који чине исказ и приближио се тумачењу магијске функције речи, помоћу које мењамо стварност и утичемо на саговорника. Међутим, начин на који језик делује проучили су представници оксфордске филозофске школе Остин и Серл.„Како деловати речима“, Остин, 1926 – дао је дефиницију перформативности у језику: Перформативност је способност глагола да у првом лицу једнине индикатива презента буду еквивалентни чину, а не саопштењу као таквом (обећавам, кунем се, затворите врата).Анализирао је говорни чин са следећих аспеката: када говоримо – изговарани исказ и вршимо три чина које је он назвао: локутивни, илокутивни и перлокутивни. ПОДЕЛА ГОВОРНИХ ЧИНОВА:
1) Локутивни чин подразумева функцију (изговарање одређених гласова), употребу одређених језичких средстава и правила комбинације тих средстава. Поред тога ми помоћу језика желимо нешто да учинимо или да пренесемо информацију или да искажемо емоције или да делујемо у смислу анимирања саговорника на неки чин. 2) Илокутивни чин – када говорник реализује своју говорну намеру ми утичемо на саговорнике. Велики је јаз између онога што желимо да кажемо и онога како же нас саговорник разумети. 3) Перлокутивни чин – начин на који саговорник прима саопштење. Све глаголе с обзиром на перформативност Остин је разврстао у следеће групе: 1) Вердиктиви – доносе пресуде: оцењујем, процењујем 2) Егзерситиви – на снази су само ако се изговарају од стране особа које имају институционализовано право: именујем, проглашавам 3) Комисиви – у вези су са давањем обећања да ће се нешто остварити; мора постојати добра воља и да обећање буде искрено, од тога зависи успешност говорног чина, ако је горвни чин – чин, он подразумева и иста средства као било који акциони чин, тј. субјекат, циљ, средство, успешност/неуспешност. 4) Бехабитиви – имају везе са понављањем нашег емотивног стања поводом настале ситуације. 5) Експозитиви – представљају коментар: сматрам, тврдим
Његову теорију је разрадио Џон Серл „Говорни чинови“ - Не можемо сматрати само глаголе првог лица презента индикатива за оне који имају моћ деловања: императиви су такође перформативи, али, како их је он назвао, имплицитни (скривени).Поделио је перформативе на експлицитне и имплицитне. Уводећи императиве даје могућност за сврставање у говорне чинове и директиве. То су молбе, наређења, захтеви, сви они говорни чинови којима анимирамо саговорника да нешто уради. То може бити у интересу саговорника (савет) или у нашем интересу (наговор, молба, захтев, наређење). Разликују се по степену категоричности (код молбе је мања, код наредбе већа). Исказ је реченица употребљена у дијалогу, тј. актуелизована у комуникативној ситуацији – стављена у комуникативни контекст. У реченицама са преформативним глаголима у предикату – њихов семантички аргумент увек има статус пропозиције. Захтевамо (перформативни глагол) хлеба и игара (пропозиција). Пропозиција је онај део у реченици који може бити потврђен или негиран или у који се може сумњати или моделовати додавањем различитих модалних или преформативних глагола. Реченица поседује илокутивни потенцијал, а исказ га конкретизује. Постоје реченице када се сав илокутивни потенцијал своди на њену функцију (Умукни!) Или: реченица има велики илокутивни потенцијал који се различито реализује у односу на контекст (Пупка је напуњена може бити: саопштење, упозорење, тврдња, констатација). РАЗВРСТАВАЈУЋИ ГОВОРНЕ ЧИНОВЕ ПРЕМА НАМЕРИ ГОВОРНИКА МОЖЕМО ИЗДВОЈИТИ:
1) Аутоилокутивни – илокуција је усмерена на говорно лице (Баш сам глуп!) 2) Илокутивни – илокуција је усмерена на саговорника (Отвори прозор!) 3) Уопштено-илокутивни – илокуција је усмерена на говорно лице и саговорника (обећавам вам леп провод) 4) Неодређено-илокутивни – илокуција усмерена на неодређеног имплицитног трежег члана говорне ситуације (Останите уз наш канал). 06.03.2009. Референт је објекат ван језичке стварности о којем говоримо. Референција је функција језика у којој он преноси информацију о стварности. КОМУНИКАТИВНА ФУНКЦИЈА И РЕФЕРЕНЦИЈА Денотат је предмет саопштавања, ствар ван језика која улази у језик, постаје део њега. Разлика измђеу денотата и референта је да да је денотат оно што постоји у стварности, а референт оно што постоји у језику. Између денотата и референта је повратна веза. Оно што се налази у стварности око нечега о чему говоримо је његов денотативни простор. (клупа – учионица, свеска – сто, Књига је на столу. Денотативни простор књиге је сто). С друге стране ми имамо објективни денотативни простор, јер све о чему говоримо вреднујемо као позитивно или негативно (све је између ова два). Осим позитивног и негативног ми имамо много других вредносних скала (субјективни осећај да ли је нешто високо или ниско, широко или уско, хладно или топло; све је то наш субјективни осећај). Све те
вредносне скале тумачене у одређеном поретку се зову субјективни денотативни простор. Ми сваки предмет стварности вреднујемо у односу на тај простор који је у нашој глави и када кажемо да је нешто лепо, то је наша субјективна процена. Маја је лепа – лепа је субјективни денотативни простор за Мају између лепог и ружног, с тим што оно што је за неког ружно, не мора бити за оног другог – то показује различито вредновање лепог од Антике до данас. Грци су у лепоти видели пропорције, Сократ душевну лепоту и тако настаје спој лепоте као форме и унутрашње лепоте – калос кагатос – на грчком обједињене спољашња и унутрашња лепота. Увођење новог референта – један тип саопштења где се први пут неко или нешто помиње – свако књижевно дело по правилу садржи прву реченицу где је реализован тај говорни чин увођења новог референта (Ана Карењина почиње речима: Все смешалось в доме Облонских – ово је хронотоп). Структурно успела дела садрже у првој реченици име и презиме неког лика или хронотоп, док рецимо постмодерна дела, која руше структуру поступком деконструкције то немају. Пример са слајда: Адам Лозанић се спустио до зракасте Славије. -
Идентификације координата у објективном денотативном простору – идектификује се један денотат у односу на други: пример са слајда: Велики Врачар сада сви именују Звездаром. – „Дорћол“, Светлана Велмар – Јанковић Идентификација координата у субјективном денотативном простору, пример: Пруста је тешко читати – ја идентификујем где се нешто налази у мом субјективном простору Моделовање координата у објективном денотативном простору, пример: Додај ми ову књигу – ја захтев ам да денотативни простор књиге буде промењен. Сваки такав исказ садржи у себи подстицај на промену координата. Моделовање координата у субјективном денотативном простору, пример: Мила се већ вратила са мора – очекивали смо да дуже остане, ту смо моделовали – очекивали смо једну ствар, а десило се друго.
ИМПЛИЦИТНА ПРЕДИКАЦИЈА Скривена, прикривена предикација, када се говори једно, а у подтексту даје другп. Имплицитна предикација подразумева да се координати неког денотата или прецизирају (идентификују) или моделују у субјективном денотативном простору. 1) Идентификација у односу на стварност: Хамлет је лик из истоимене трагедије Шекспира.- то је идентификација денотата (Хамлета) у односу на стварност 2) Идентификација у односу на дискурс наведеног дела: Хамлет је дански принц 3) Идентификација у односу на субјективно искуство учесника у комуникацији: Хамлет је превише мислио Имплицитна предикација је извршена у последњен случају, јер смо том реченицом рекли и оно што се садржи у првој и другој реченици. „Тог јутра стриц се вратио из лова превише уморан.“ – сазнајемо да има стрица, зна се које је јутро, стриц је ловац, дешавало се и да се врати мање уморан.
Свака реченица садржи гомилу информација које ми упијамо као да их већ знамо, нарочито у рекламама: нама се сервирају као да их већ познајемо и онда када се прихвати нешто као да нам је дато а приори – нама се може манипулисази, јер смо на неки начин сагласни са оним што каже издавач рекламе. АСЕРТИВИ Овај термин је увео Серл. Основна интенција је попуњавање информативне празнине код саговорника саопштавањем нечега што он није знао (тврдња, саопштење, упутство, најава...) „Почетком 1807. године стале су да се дешавају необичне и до тада непознате ствари у Травнику.“. Травник је референт, 1807. је време; необично и доста непознато (имплицитна предикација) – најава оног о чему ће се говорити (објављивање процеса који је у току) Према критеријуму усмерености илокутивности, искази се деле на следеће типове: 1) Уопштено-илокутивни тип (тврдња, најава) – појављује се говорник који стоји иза тога (основна разлика тврдње и саопштења – код саопштења изречено не мора да буде истина), тврдња: Верујем у радост праштања, најава: Мајстор ће доћи око 16х. 2) Неодређено-илокутивни тип (саопштење, инофрмисање, констатација, поређење) констатација: Цео људски живот своди се на сутра. М Павић – аутор је решио да са неким подели своје размишљање, исказ упућен сваком и ником ИСКАЗИ С ДИРЕКТИВНОМ ФУНКЦИЈОМ То су чинови којима подстичемо саговорника на активан чин, у реклама су највише заступљени управо директиви (чинове иначе делимо на вербалне и акционе). 1) Уопштено-илокутивни (говорник стоји иза онога шта се дешава: молба, захтев, наредба, понуда, позив, савет, препорука, упозорење, забрана, погађање, уцена, претња): Не, немој ми прићи! – молба Хајдемо у врт! – позив Ако те још једном ухватим! – претња .... Молба: он моли нешто, стоји иза тога, на њега се осноси илокуција, он је заинтересован Потив: нпр. институционализовани позив (стојимо иза тога да ћемо испунити свој део директива) Претња: извршићемо своју интенцију, чак и када је недоречена (као у примеру) 2) Неодређено-илокутивни тип (понуда, позиов, препорука, упозорење, забрана) Позив: Добро дошли у Народно позориште! – позив упућен свима и никоме, Упозорења на јавним местима. Према референцијалним односима у иксазу директивна функција подразумева подстицање на промену денотативног простора референта: Однеси јакну на место! Помисли на децу! ИСКАЗИ СА ИНТЕРОГАТИВНОМ ФУНКЦИЈОМ 1) Тотална питања – захтевају ДА/НЕ одговор (пример са Бугарком и Пољаком) 2) Працијална питања – подразумевају неки одговор (Колико имаш година?) 3) Алтернативна питања – питања избора (Чај или кафу?)
4) Фатичка питања – понављање питања које је нама упућено (због деконцентрисаности или ради добијања на времену) 5) Реторичка питања – питања на која не очекујемо одговор, констатујемо нешто, али у упитној форми Парцијална питања са тачке референта и референције подстичу на увођење новог референта (Где си био?). Фатичка и реторичка питања су аутоилокутивна, јер намеру преусмеравамо сами на себе понављајући питање или констатујући нешто у питању – обраћамо се сами себи. ИСКАЗИ С КОМИСИВНОМ ФУНКЦИЈОМ Ово су тзв. Комисиви (обећање, заклетва, опклада). Увек су уопштено-илокутивни, увек подразумевају да говорно лице јамчи за оно што говори и подразумевају промену денотативног простора референта: Донећу ти нешто с путоваеа. Кладим се у чоколаду. – хоћемо да уверимо некога у нешто и онда мењамо субјективни денотативни простор нашег саговорника у циљу да он промени своје мишљење о нечему. Да би чин обећања био успешан неопходно је да стојимо иза тога. ИСКАЗИ СА ПЕРМИСИВНОМ ФУНКЦИЈОМ Ово су тзв. Пермисиви (допуштање, пристајање, резигнација, одустајање). Основна итненција је да се уклоне правила и препреке које спречавају реалзиацију неког акционог чина. Имају уопштено-илокутивну функцију. (Лекар: Сутра можете да идете на факултет. Мама: Испрати друга, али само до раскрснице. Резигнација: Нећу више да ти сметам. ИСКАЗИ СА ЕКСПРЕСИВНОМ ФУНКЦИЈОМ Експресиви изражавају емотивно стање поводом настале ситуације (апелативи, поздрављање, извињавање, захваљивање, честитање, изјављивање жеље, грдња, псовање, изненађење, резигнација). У српском језику ескпресиви су доста истраживани (нпр. читуље, надгробни натписи – изражавање жаљења) Извињавање: пардон – захтева деиктичку ситуаију (сада и овде) и не тражи објашењењ ИСКАЗИ С ДЕКЛАРАТИВНОМ ФУНКЦИЈОМ Декларатив мора да буде изречен од стране особе која има ту моћ да такав исказ учини перформативним и да буде у одређеном окружењу, денотативном простору. Искази с декларативном вредношћу (проглашење, крштење, именовање, награђивање, пресуђивање). Настоји се да се озваничи ситуација настала заслугом или кривицом адресата. СРЕДСТВА РЕАЛИЗАЦИЈЕ КОМУНИКАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ 1) Експлицитна перформативна формула Извините што сам закаснила. Извините што касним је још експлицитније, јер је употребљен перформатив у виду глагола првог лица индикатива презента. Ова
формула подразумеа присуство перформативног глагола у исказу (обећавам, захваљујем, захваљујем се) Одлике преформативних глагола: Еквиакционалност – еквивалентост чину, а не саопштењу као таквоим: Ја обећавам – еквивалентан је чину. Ја волим – дескриптивно је употребљен глагол, ја описујем своје емотивно стање. Аутоверификација – не може говорни чин да буде верификован на истинитост или неистинитост (Додај ми књигу. Обећавам да ћу долазити на време) – не може се питати са Да или Не Аутореферентност – захвљујем љубазно – референт је захваљујем, подразумева да у говорном чину сам чин постаје референт нашег исказа Аутономинативност – сваки перформативни глагол може дати назив за одређени чин; захваљујем – захваљивање, обећавам – обећаље, допуштати – допуштање Стабилност граматичког облика – глагол у првом лицу индикатива презента 2) Имплицитна перформативна формула Серл, није 1. лице индикатива презента, већ императив, али то је такође израз који деује. Ако употребимо имплицитни перформативни глагол и додамо неку препозицију (оно на шта се осноси ваша намера) Ипг + Проп (Отворите врата, Направите кућицу за птице) 3) Перформативна парадигма Упозоравам те на опасност – ПГ + Проп Упозоравам те. П + А (деиктичка ситуација) Упозоравам. – ПГ (деиктичка ситуација) Опасност. (Проп, јавни натписи, деиктичка ситуација) Експлицита перформативна формула није деиктички (местом и временом) везана, док осали редуковани искази јесу 4) Лексичко-семантички перфоматив Контекстуални перформативи (потенцијал, негирање, интонација) Хвала што сте дошли. – Захваљивање Слободно запалите. – Допуштање Прескриптивне модалне речи и изрази попут: Не смеш то да радиш. – забрана Ако желиш, изађи. – Допуштање. Евалуативни изрази: Добро је што си ми рекао. Штета што ниси дошао. ГРАМАТИЧКА СРЕДСТВА РЕАЛИЗАЦИЈЕ КОМУНИКАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ
1) Глаголски начин Потенцијал (учтивост, скромност, ненаметљивост) Дајте ми неку идеју. – Био бих Вам захвалан за неку идеју. Промена илокуције: Кунем ти се да је то био он. (клетва, уверавање, уопштено-илокутивни чин) Заклео бих се да је то био он. – двоумљење, резигнација, аутоилокутивни чин Императив – Примарно средство остваривања диективних комуникативних функција: молбе, захтева, наређења, позива, препоруке, погађања... Угаси
светло. Колико је сати? – Искази са императивом ипак јесу перформативи, јер експлицитну парадигму можемо допунити глаголима: кажем, питам... Вјежбицка – амерички лингвиста пољског порекла каже да су то семантички примитиви, а Милка Ивић их зове семантички елементарни предикати, јер немају другу семантичку функцију од оне која је очигледна сама по себи. Са обликом потенцијала у интерогативној функцији (Да ли бисте отворили врата? Отворите врата.) 2) Глаголско време (Сутра ћу ти купити – обећање. Сутра ти купујем. – чврсто обећање.) 3) Заменице - такође употпуњују илокуцију исказа, нпр: етички датив (присан близак однос, забринутост, иронија...). користећи етички датив ми у говорном чину желимо да експлицирамо да је нешто у наћем интересу. Учини ми то. Учини то због мене. Увек полазимо од конкретне комуникативне ситуације да бисмо знали о чему се ради. (Воли те твоја тетка.) 4) Глаголски вид – допуњује илокуцију говорног чина; Долази Иван. Крени. – најава; Доћи ће и Иван. Крећи. – саопштење 5) Негација (одбијање, негирање и оспоравање) – Користећи поречем, оспоревам реченицу морамо пребацити у алтернативни облик Слика није лепа. Поричем да је слика лепа. За разлику од неслагања и оспоравања илокутивност одбијања може се експлицирати помоћу перформатива. Одбијам: Нећу да слушам. Одбијам да слушам. Забрана: Не отврај ником. Негација у оквиру питања у функцији понуде: Нећеш да останеш? Остани! 6) Прозодијска средства; интонација 7) Ред речи: промена реда речи у српском језику јача илокутивни нагон. Дођи овамо је молба, а Овамо дођи – наређење. Закључак: Никада не реализујемо чин само помоћу једног средства, то је комбинација свих средстава (интонација, ред речи, гл.вид). То што говорне чинове сврставамо у подтипове је језичка апстракција. У стварности сви чинови су испреплетани и служе остваривању наше интенције. ЛИНГВИСТИЧКЕ МЕТОДЕ ИСТРАЖИВАЊА Methodos – спознаја – систем правила и поступака у прпцесу проучавања појава и законитости природе и мишљења. Када је рођена лингвистика као наука? У 19. веку када је настала компаративно-историјска научна метода можемо рећи да је настала лингвистика као научна дисциплина. Мења се метода у односу на тачку гледишта; аспект са кго се посматра (аспект поређења савременог језика и реконструкција прајезика; посматра се као систем – скуп различитих јединица) Нова лингвистика дисциплина захтева нову методу: Компаративно-историјска Дескриптивна Контрастивна Стрктурна
Општа научне методе: Индукција – од појединачних чинилаца до закључака о класи појава Дедукција – закључивање о појединачном полазећи од општег правила (аксиома: све што важи за скуп, важи и за елемент скупа) Хипотеза – формулисање једног од могућих решења проблема. Када хипотеза буде потврђења она постаје Теорија. 1927. Ј. Курилович потврђује Ларингалну хипотезу Фердинанда де Сосира који је 1878. претпоставио постојање ларингалних вокала у индоевропском језику и обележио их са „О“ и „А“. Тамо где су се спајали ларингални вокали „А“ и „О“ настајали су други вокали: ē= е +А ō=е+О Анализа – растављање објекта истраживања на саставне елементе. 13.03.2009. КОМПАРАТИВНО-ИСТОРИЈСКА МЕТОДА Пореди се ________ – повезује кроз дијахронију У основи компаративно – историјске мотоде леже три принципа: 1) Принцип језичког континуитета; подразумева да се промене у језику дешавају систематски, AD HOC и свако стање (етапа у развоју језику) осликава и претходни период у развоју тог језика. Језик се развија континуирано, нема скокова, празнина; једно се логички развија из другог. 2) Арбитрарност језичког знака; језички знак је ствар договора и онда не постоји ништа што би утицало на језичке промене споља, тј. језик се развија како систем према својим законитостима и ништа споља не узрокује неку промену у њему, јер нема реалне везе између стварности и језичког знака 3) Принцип доследности фонетских промена: уколико се једна промена у једнаким околностима деси на једном месту, онда ће морати да се деси и у свим сличним околностима у том истом језику, Не дешава се на једном примеру, а да не важи за примере истог ранга, тј. она је систематска. Компаративно-историјска истраживања подразумевају два поступка: Поређење са другим језицима – не мисли се само на лексичку грађу Реконструкција прајезика – морамо наћи примере из тог језика Писане су чак и песме на реконструисаном језику. Компаративна метода подразумева дијахронијски аспект (промене кроз развој језика); когнитивна истраживања уопште не морају да се баве историјом језикa. Немачки лингвиста Франц Боп је написао први уџбеник упоредне граматике – „Упоредна граматика индогерманских језика“. На основу глаголске парадигме (парадигме наставака) упоредио је санскрит, старогрчки, латински, јерменски, готски, литвански и старословенски језик и дошао је до закључка да у свим језицима постоје велике сличности у глаголским наставцима. Како су настале флексије у словенским језицима: 1) _______ флексија – у средњем роду у номинативу једнине имају наставак –А који је очуван из индоевропског периода
2) Вода, земља – а које ми третирамо као наставак био је некада суфикс тзв. Детерминатив. Промене именица биле су подељене према детерминативима. Разлика између суфикса и флексије (наставка) је у томе што суфикс мења реч, а флексија облик. А је био само суфикс, па је постао флексија. Именице мушог и средњег рода су истог порекла: код неких се вокал О скратио и тако су настале именице мушког рода, а код других није и тако су настале именице средњег рода 3) Монофтонгизација – један од водећих фонетских закона у словенским језицима – закон отвореног слога. Ако се на крају речу налази дифтонг, он се претварао (монофтонгизовао) у вокал. Нози – подаį – прешло је у вокал и извршила се друга палатализација; прелазак S – X, после I, U, R, K. Sinah – sin6h6 – sinušu Глаголски наставци се исто споро мењају. Расмус Раск (1787 – 1832) – „Историја старосеверног језика“, 1815 – анализира флексије у исландском, норвешком, шведском, данском, немачком, келтском, грчком и баскијском језику. Видео је да постоје разлике у германским језицима; келтски, латински, грчки и баскијски језик . Јакоб Грим (1785 – 1863) – Сматрао се утемељивачем немачке лингвистике. Вршио је компаративни преглед граматичких карактеристика германске језичке групе (готског, немачког, холандског, енглеског, фригијског и скандинавског језика). Његови закључци се још увек користе у науци. Александар Востоков, Рассуждение о славянском языке, 1820 – расправа, прва историјско – компаративна фонетика словенских језика. Упоредио је назалне вокале у пољском и старословенском и њихове еквиваленте у руском језику и дошао до закључка о постојању у прасловенском језику назалних вокала (рефлекси дифтонга) Спољашња реконструкција је када поредимо језичке чињенице из различитих језика. Вести, водим - *vedti – д је прешо у т дисимилацијом када је испао полугласник – користимо поступак упоредне хронологије – упоређујемо чињенице и видимо које су се дешавале раније, а које касније *ot6k6, *ot6če, *ot6c6 – I, II палаталиозација. Монофтонгизација условила је промену у мушком роду друге палатализације. Фонетски закон – регуларне корелације у гласовној структури речи и морфема заједничког порекла: *tort, *tolt, *tert, *telt у источнословенским језицима вокализам * torot, *tolot, *teret, *telet у западнословенским језицима *trot, *tlot, *tret, *tlet Санскрит: s –h, a –o, į – x, u – o, an – nazal on, ik – c
20.03.2009.
БИОЛОШКИ НАТУРАЛИЗАМ Аугуст Шлајхер (1821-1868)-немачки лингвиста , инспирисан теоријом еволуције која је управо тада била актуална. Теорија еволуције врста радило се на вези између царства биљака и царства животиња и између мртве природе како би се показало да су једни облици еволуирали у друге.Та еволуција није била случајна већ је била праћена прилагођавањем. Он је по узору на теорију еволуције која се односи на еволуцију врста, конструисао своју теорију еволуције језика.Према њему језици су настали од „најпримитивнијих“ типова, а то су били коренски језици (кинески, вијетнамски).У коренским језицима не постоје граматичке морфеме постоје тзв.лексичке морфеме. То значи да имамо само корен речи, а било какво граматичко значење преноси се на различите начине: репликација, ред речи. Језици су еволуирали и развили се у тип аглутинативних језика што је Шлајхер поредио са царством биљака :ако је коренски језик мртва природа, онда је аглутинативни језик виши степин еволуције. У аглутинативним језицима постоје тзв. специјализоване граматичке морфеме тј. свака морфема има само једно једино значење (турски,угрофински, јапански, кореански, монголски, ескимски). Наставак за множину у турском је –АР и кад год да додамо именици добијемо множину: АДАМ-АДАМАР (људи).За локатив је наставак ДА:АДАМДА,АДАМАРДАграматичке морфеме нижу се на лексичку морфему и добијемо одређено граматичко значење. У нашим језицима једна грамачтичка морфема има више граматичких значења:А(г.јед.м.р.)-хомонимичне морфеме –А може бити носилац номинатива једнине именица женског рода. Флективни језици поседују грамеме које имају различита граматичка значења;једна грамема = више значења и мен морамо да их нижемо једну на другу. Глективни језици представљају највиши ниво еволуције и одговарали би царству животиња свет кристала, биљака, животињски свет =коренски,афлутинативни, флективни језици. Оваква подела примењује се и данас, али је спорно што се неким језицима одузима право да буду равноправни(у смислу неког степена развијености и хијерархије)са другим језицима. *Не постоје језици који су развијени и мање развијени и постоје они који различито осликавају стварност. Шлајхер је творац генеалошког дрвета ИЕ језика.(стаммбаум)Према његовој теорији сви језици су настали од језика мајке (=натурализам у оквиру лингвистичке теорије).Језик мајка (ИЕ језик или стабло):2 велике гране од тог стабла су германословенске језици, а са друге стране ариогркоиталокелтске.После тих иду мање гране.
Теорија о пореклу језика О конкретном језику можемо да говоримо у периоду од пре 10000 г. али човек је проговорио пре око 100000г. Енглесова теорија о пореклу језика прихваћена ј као теорија јер је нашла упориште у теорији еволуције.
Ономатопијска хипотеза-Демокрит (античка Грчка, В н.е.)водио је расправу о томе како су настала имена ствари. Он је рекао да је то ствар договора: људи су се договарали како ће се ствари звати. Његова хипотеза се звала номиналистичка. С друге стране Платон је тврдио да су имена настала по аналогији –нешто у природи је условило да се ствар зове свако, а не другачије. Током целог античког периода водила се расправа између аналогиста и номиналиста. Грци су увек читали наглас јер мисао кад је изговорена постаје стварност („Питоа“) вероватно смо почели да именујемо ствари опонашањем, па се ова хипотеза зове још и хипотеза „АБ,АБ“ Ономатопоетска хипотеза – Свети Августин (4-5 в н.е.) Лајбниц.Хумболт тврдили су да је језик настао путем придавања одређеним гласовима одређених симбола. Они су први почели да причају о појави која данас носи назив звукосимболизам.Св. Августин је први приметио да МЕЛ означава нешто фино, пријатно, а АЦЕ нешто непријатно и одбијајуће.Полазећи од овог можемо спознати суштину песме. Хипотеза узвика – Епикур, Жан Жак Русо-Епикур је са својом школомтврдио да је језик настао тако што је човек изражавао своје емоције. Он се одушевљавао стварношћу. Русо је продубио ту хипотезу и рекао да је први језик дио је зик песника, а не језик геометара (не рацио, већ емоције). Хипотеза друштвеног договора-Сицилијски (1,2 н.е) тврдио је да су се људи договорили ради заједничких активности како ће их обављати. (лов) Хипотеза радних узвика – Људвиг Лорен тврдио је да су речи настале од глаголских корена да је човек пратио своје радње различитим узвицима, ти узвици су пратили радњу, додавали јој одређену чврстину. Хипотеза гестова- тврдио је да комуницирао и помоћу језика и помоћу гестова; помоћу језика он је преносио неке оцене, а помоћу гестова информацију.Оно што иде у прилог овој хипотези јесте да гестови још увек постоје као посебни знаковни систем комуникације које је веома развијен (код 1 аустралијског племена има чак 450 гестова који могу да преносе и апстрактне појмове).Гестови нису подједнако карактеристичне за све народе, неки их употребљавају више неки мање и то има везе са идспресивношћу, емотивношћу. Енгелсова теорија о пореклу језика- Енгелс је тврдио да је језик настао у процесу еволуције и израде оруђа за рад. „Стваралачка еволуција“ – Анри Бретон (1906) такође настала под утицајем Дарвинове теорије еволуције. Бретон се бави проблемом еволуције свести – како је човек еволуирао од мртве природе у јединку која може свесно да размишља.Мисао о човеку је предметна. Говорећи о нечему човек полази од конкретног, материјалног. То покушава да одгонетне Бретон:“Ако ми делимо све на тзв. мртву природу, царство минерала, баљака и животиња с друге стране као живу природу хајмо да се спустимо до самих почетака тих царстава да видимо што је то начинило први раскорак где је почео животињски свет да се одваја од биљака од биљног света (вољно слободно кретање, питање избора, свесно кретање=свест настаје онда када биће први пут добије могућност избора порета) Још код амеба имамо свест да кретање постаје организовано, почињено у неку сврху: почеле су да се крећу дари преживљавања, а биљка не морал Та свест је еволуирала и Бретон се меша са Енгелсом и Дарвином када говори о томе. Хомофабер-човек који ради,
хомосапиенс-човек који мисли, морао је да пронаше искуство у раду да би измислио неку алатку – опажање прошлог искуства и повезивање ствари. Интелигенција- ако се нађемо у неким околностима наш ум је способан да сабере целокупно наше искуство да га прилагоди новим задацма и да пронађе решење. Тако је хомофабер еволуирао у хомосапиенса и да би се повезао са другима морао је користити чени комуникативни систем и тако објашњавамо настанак језика. Осим интелигенције човек поседује и инстинкт који имају и животиње које се сналазе у новим условима, али нису способне да пронађу везе између појава и ствари. Бретон тврди да су инстинкт и интелигенција два облика људске свести: инстинкт је знање које ли поседујемо које уткано у нас; ми смо део и биљног и животињскох царства и знање о тио стварима лежи у нашој глави, али ми не можемо да допремо до њега. Постоје ствари на које само интелихенција може дати одговр, али нам их она сама по себи никад неће наћи. Постоје ствари које смао инстинкт може да открије, али их он такав какав је сам по себи никад неће потражити. Зато је у решавању проблема потребно користити оба. Човек своје инстинктивно је уткао у језик (нпр. кретања) све је то давно постојало у човековој свести, али сада то спознаје уз помоћ интелигенције- „ Љубав је рат“ Исходиште човекове интелигенције је у мртвој материји, човек је од мртвог материје стварао алатке и с њом се прво суочио. Кретање-премештање предмета из тачке А у тачку Б временски је човек почео да измишља и назива и нешто што је између та два предмета., јер реч таква каква јесте може да се премести с предмета на предмет; тај туп је требало претворити у реч, појам који че означавати конкретно, Шта год је човек назвао тежио је да поистовети са материјом. Ако је језик од бога као што је човек од бога, онда не би требало ми да се питамо како је језик настао. Неки теолози ипак кажу да је бог човеку дао моћ говора, али није му открио имена ствари.
Теорија таласа Јоханес Шмидт – немачки лингвиста –супроставио се Шлајхеровој теорији језичког стабла и рекао је да би језик могао пре да се поистовести са морем, таласом, а не са стаблом зато што неком језику А настане одређена особина у једном тренутку та особина прелази границе: језика А и обухвата област Б. У другом случају та особуна ће обухватити и Ц и Д, а учћетвртом ће се задржати у језику А. Нпр., редуковани вокали –постојали су у свим словенским језицима и временом су нестали, али су се задржали у бугарском и македонском. То се објашњава балканским језичким савезом, јер на Балкану постоје језици који теже да у свом саставу имају редуковане вокале. Имају их и албански и румунски, особина која је прешла границе области А и прешла у област Б, али се повукла из области Б, говоре о томе као о Стављање у суштину језичких категорија просторног односа једне концептуализације и користе термине РАМ и ПРОТОК. Рам редставља мрежу информација која је повезана са одређуним појмом -када употребимо било коју реч- ствара се читав спектар граматичких, лексичких асоцијација и доводи у везу са том речју, али сваки пут кода употребимо неку реч ми не користимо цео тај
комплекс информација истовремено већ издвајамо одређене информације на уштрб других информација. Код префиксалних глагола имамо исту морфему (коренску) ИЋИ и различите граматичке морфеме ПО,ПРЕ,ДО-осим што су глаголи сада свршени свака од ових граматичких морфема је и семантичка, јер даје одређени смисао (и мења значење). Човек перципира свако кретање тродимензионално.Кретање можемо видети у хоризонталној и у вертикалној равни (слетети, узлетети,разићи се, ући, проћи, изаћи, обићи, заћи, поткопати) ПРЕСЕДЕТИ-радња која се одвија интратерминално (између 2 оквира), пердуративна радња(ограниченост трајне радње) ПРЕЖАЛИТИ,ПРЕБОЛЕТИ-нема више иза тога, сагоедавамо радњу са коначне перспективе где смо стигли ка уназд, финитивна радња, ретроспективна радња у тренутку када не можемо више да је сагледамо. Само уз пердуративне глаголе употребљавамо прилошку одредбу за времеодложати мало финитивна употреба обележена је конструкцијама које указују на достизање границе,(ребледети до креја) Изоглосе-условна линија разфраничење два језичка облика који означавају исто, али имају различиту форму нпр, ако се за исти појм у језику каже дрво, дерево, церв-у питању је изоглоса која се у овом случају подудара са границама језика. Постоји и изооглоса у оквиру једног језика (нпр, у Источној Србији менамо падеже, а у централној имамо), она може бити лексичка, синтаксичка, морфолошка, фонолошка. Више таквих изоглоса чини свежањ изоглоса, тамо где је велики настаје линија разграничења језика.
Језик и мишљење Мишљење-осликавање стварности у људској психи тупем, ставова и какључака. Концептуализација –___________ су први пласирали појам језичка слика стварности . Термин припада лингвисти који је 80-ох гидина први почео да одговара на пиања како човек рефлектује у језику стварности које аспекте те стварности ће он уључити у језик, а које ће изоставити.Те асперкте зовемојош и комплекс параметара реалне ситуације и семантичких показатеља . Роналд Лангакер-према томе како је настала свест тако човек размишља и говори просторно све у језику може да се сведе на однос категоријалне ситуације и локализације. Постоји локализатор (сто) , постоји објекат локализације (торба) и постоји оријентир (предлог на) који упућује на однос локализатора и објекта локализације, нпр, компарација (локализатор је позитив, оријентир је суфикс, префикс нпр, више, мање); глаголска времена-локализација је садашње време. Позитивисти крећу од просторних значења. Стављање у суштину језичких категорија просторног односа једне концептуализације и користе термине РАМ и ПРОТОК. Рам представља мрежу информација која је повезана са одређеним појмом – када употребимо било коју реч – ствара се читав спектар граматичких, лексичких асоцијација и доводи у везу са том речју, али сваки пут када употребимо неку реч –
ми не користимо цео тај комплекс информација, већ издвајамо одређене информације на уштрб других. Код префиксалних глагола имамо исту морфему (коренску) ићи и различите граматичке морфеме: ПО; ПРЕ; ДО – осим што су глаголи сада свршени, свака од ових граматичких морфема је и семантичка, јер даје одеђени смисао и мења значење. Човек перципира свако кретање тродимензионално. Кретање можемо видети у хоризонталној и вертикалној равни (слетети, узлетети, разићи се, ући, проћи, изаћи, обићи, заћи, поткопати). ПРЕседети – радња која се одвија интратерминално (између 2 оквира), пердуративна радња (ограничена трајност редње) ПРЕжалити, ПРЕболети – нема више иза тога, сагледавамо радњу са коначне перспективе где смо стигли ка унапред, финитна радња, ретроспективна радња, говоримо о њој у тренутку када више не можемо да је сагледамо. Само уз пердуративне глаголе употребљавамо прилошку одредбу за време; одлежати мало. Финитивна употреба обележена је конструкцијама које указују на достизање границе. (пребледети до краја)
27.03.2009.
Имплицитна предикација Пример чешке приповетке о саобраћајној несрећи, песнику и подацима скривеним у песми, које је полицајац растумачио и ухватио кривца. Пример рекламе: Смоташ, окренеш, запалиш – тишично мушки. (алудира се на мушко понашање: узмеш, конзумираш, одбациш) ЕТАПЕ ИСТРАЖИВАЊА МЕТОДОМ ЛИНГВИСТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ У питању је поступак који се састоји у картографирању језичких појава. Картографирање је неопходно како би се описали дијалекти тако што се на карту која је најчешће административна уносе и изоглосе које показују како се крећу разлике између јединица истог садржаја које попримају различит облик. Најбољи пример у нашем језику је тзв. Рајнска лепеза. То је линија где се простире свежањ изоглоса које раздвајају горњонемачке од доњонемачких дијалеката. Да би дошло до описивања изоглоса мора се проћи неколико етапа: 1) САСТАВЉАЊЕ УПИТНИКА –тиме се баве институције нпр. Институт за српски језик САНУ ради на томе да састави упитник за картографисање дијалеката српског језика, јер је српски језик једини званични језик (сем језика Лужичких Срба) који нема дијалектолошки атлас. Упитник садржи питања која истраживачи постављају на терену и тај поступак се зове АНКЕТИРАЊЕ испитаника. Дијалектолошка експедиција излази на терен и проналази испитанике и поставља питања која наводе испитанике да прецизно одговоре једном речју. Изговорена реч носи и фонолошке и морфолошке и лексичке особине тог дијалекта. Након што се експедиција заврши подаци се скупљају и долази до пописивања –
КАРТОГРАФИРАЊА прикупљеног материјала (ИЗОГЛОСЕ) и на крају долази
интерпретација дијалекатског корпуса. Лингвистички атлас Европе – најпримитивније, јер се администартивне границе подударају са границама језика. У балканском региону налазе се словеначки, хрватски, бошњачки и тзв.југословенски. Три најважније дијалекта у Србији су: косовско-ресавски, призренско-тимочки и шумадијско-војвођански. О тим дијалектима је писао Павле Ивић „Прилози за упоредно и историјско проучавање јужнословенских језика“, „Рад на лингвистичкој географији у Југославији“; „Дијалектолошка истраживања српских говора Косова и Метохије“, „Дијалектолошки атлас српског и хрватског језика“.- Милорадовић. Оваквим истраживањима се бави и Софија Милорадовић из Института за српски језик. ТИПОВИ ДИЈАЛЕКТОЛОШКИХ АТЛАСА Г. Венкер – први дијалектолошки атлас немачког језика. Оснивачима дијалектологије сматрају се Ж.Жиљерон, Е.Едмон (1902-1910) дијалектолошки атлас француског језика (1920 карата). • 1. Национални атласи “Atlas gwar polskich” (12 t.) • 2. Регионални ”Лінґвістичний атлас українських народних говірок Закарпатської області” • 3. Атласи сродних језика “Општесловенски лингвистички атлас” • 4. Атласи језичких савеза “Општекарпатски дијалектолошки атлас” • 5. Проблемски атласи “Атлас грађевинске лексике Полесја” ХОРИЗОНТАЛНА И ВЕРТИКАЛНА СЛОЈЕВИТОСТ ЈЕЗИКА Ако замислимо језик као система онда се он може проучавати хоризнотално – где се проучавају јединице језика с обзиром на разне географске чињенице, етнографске и политичке, јер видимо да је конституисање једног језика често и политичка ствар – диференцијација. Верикална слојевитост (спецификација) подразумева разликовање на једном простору тзв. Социолеката (жаргон, сленг, арго). То су различити слојеви језика који су у употреби код различитих социјалних група. Јединице хоризноталне слојевитости: Идиолект – најмања језичка јединица хоризонталне, али и вертикалне слојевитости. То је језички систем појединог говорника. Дијалекат – подсистем хијерархијски надређеног система са изразитим фонолошким, морфолошким и семантичким одступањима од норма, које се протеже на једном простору. Дијасистем – група сродних дијалеката. Језик – скуп подсистема нижег ранга (обједињује све претходне). Дефиниције социолошке природе. Говорници осећају заједничку припадност једном комуникацијском средству. Уколико се ми договоримо и
нормирамо оно штп се зове дати дијалекат, ми ћемо га прогласити за језик и имамо право на то. Идиом – тако можемо назвати сваки од ових система Језички савез – скуп језичких система са заједничким обележјима на ширем географском подручју. Балкански језички савез чине бугарски, македонски, српски румунски, грчки, алабански. Фактори формирања савеза – балканско полуострво, византијски утицај, доминација Турске током дужег периода – заједничке културолошке и цивилизацијске особине. Последице утицаја Византинаца и Турака нису само у лексици (екмеџиница – пекара); пешкир, тепих (арапска реч, која је ушла у турски) – то је подударање у лексичком фонду. Генетичка подударања: тежња ка аналитизму – под утицајем језика који су или аглутинативни (турски) или су аналитички (као што су бугарски супстрат у бугарском језик – аналитички инфинитив, одређени члан, редуковани вокал). Сродноост језика: контактна, генеалопка, типолошка Типолошка сродност језика – када језици генетски припадају различитим групама, али под утицајем једног на други попримају исте типолошке особине Контактна сродност није сродност у правом смислу и проузрокована је интерференцијом језика. Интерференција је позајмљивање елемената из језика А у језик Б, може да се дефинише као последица контактирања језика уз заједничке граница на једној територији. Осим ове постоји и интерференција код просторно удаљених језика (у француској постоји око 90% лексике из илирског језика). Интерференција има своје позитивне и негативне последице. Позитивне последице су да се могу именовати неки појмови за које немамо реч у свом језику. Српски писац Горан петровић позајмљује старе речи које су изашле из употребе, а проналази их у речницима. Енглеска реч цоол замењује 40 речи у српском језику – то је негативна последица. Калкови – могу бити штетни, али не мора да значи. Шпанско цомпромисо – запошљавање, обавезе се често тумачи као компромис. Интерференција је мач са две оштрице. Билингвизам – наизменична употреба двају језичких кодова без обзира на комуникативни контекст. Диглосија је такође наизменична употреба језичких кодова, али је она социолошки детерминисана – када у одређеној врсти комуникације морамо да користимо тзв.званични језик. Коине (koine dialektos – заједнички језици) ујединио је античке дијалекте у Грчкој. Узроци контактне сродности Позајмљивање лексике и фразеологије: дисплеј, дискета, фајл, интерфејс, пирсинг, маркетинг, шопинг, самит, ексклузивни, спикер... хвала лепо, děkují pěkně, köszönöm szépen (danke schön)... dernier cri de la mod; Позајмљивање артикулацијских обележја гласова: румунски – романски језик са словенском фонетиком.
Промена акценатског система: литвански језик са изворним покретним акцентом временом је добио акценат на првом слогу под утицајем естонског. Промене у граматичкој структури језика под утицајем других: фински, мађарски, естонски – синтаксичка структура индоевропских језика. Позајмљивање творбених форманти: лат. -ismus, фр. -age, енгл. –ing. Адаптација позајмљених речи Ми можемо да адаптирамо тај позајмљени елемент тако што ћемо приписато категорије тј.парадигмукоју он нема у датом језику. Све речи страног порекла у српском језику се мењају, за разлику од руског где немамо тај ниво адаптације: такси, метро. Оне речи које нису прошле адаптацију зову се_____________. Фонолошка адаптација – ми имамо или супституцију – када замењујемо неки глас који је том најближи, а припрада нашем језику (цанапис – конопља, са епентетским л). Нивои адаптације: 1) Лексички – најлакши, у турском има 80% арапских речи, које су прилагођене турском 2) Синтаксички – сличност синтаксичке структуре у многим језицима света 3) Фонолошки – супституција – замена туђег гласа оним који одговара артикулационој бази језика примаоца (ф-т, катедра, Марта) 4) Морфолошки – најтежи, долази или до промена или до поједностављења оли губљења одрењених тзв. Граматичких и морфолошких категорија нпр. поједностављење енглеског језика под утицајем скандинавских. Језици у контакту: 1) Супстрат – језик који се говорио на одређеном простору, али је потиснут од стране другог (нпр. 5/6 в. п.н.е Римљани освајају Галију и потискују њихов језик, у фрнацуском језику је ту остатак галског супстрата као и нагомилавање гласова који се читају као један; у шпанском постоји иберијски супстрат, у индијском дравидски) 2) Суперстрат – остаци старог језика народа освајача у културно и политички надмоћније аутохтоном језику – бугарски у словенском, франачки у француском, француски у енглеском. 3) Адстрат – суседни језик који утиче на језик у контакту – српски, мађарски, бугарски, румунцки Помоћни језици Користе се у комуникативним ситуацијама које се понављају. 1) Сабири – lingua franca – 11-17 век, језик медитеранских лука од Марсеја до Ђенове; то су дијалекти којима су говорили и Турци и Арапи и Италијани; језик трговине и крсташких ратова
2) Пиџини – пословни језик који се разликује од изворног, искварен је, потиче од начина на који су Кинези изговарали реч бизнис - Yu mek ivnin dres for mai, haumach ju wonchi? - Spos blong dansing dres, mai wonchi twelv doler. • russonorsk: Moja tvoja pe vater kasstom 3) Креолски језици такође су пиџини – то је језик који је за одређену етничку групу посато једини прихватљив вид комуникације. Цахваатак – мешавина локалних говора са енглеским на Јамајви; папјаменти за португалски, мауритански хаићански за француски. 4) Електронски пиџини – због интернета (поједностављење фонеског, транскрибовање са енглеског, граматичко пиједностављење и стварање облика, делимично преведене фразе, комбинација слова и бројева, речи и бројеба, ономатопеја, мултипликација – бесконачно удвајање у циљу емотивног јачања, емотикони, тенденција ка скраћивању речи, англицизми, граматичка адаптација, суфиксација... 08.05.2009. Платон, „Федр“: у овом делу Платон излаже дијалог између Сократа и Федра. У првом делу говори о љубави, еросу, узвишеној љубави, а у другом делу о беседништву и уметности беседништва. Ту Платон излаже свој однос према писму уопште; тај однос ставља у уста Сократа. Сократ у једном тренутку каже Федру: „Само онај који је тотално напуштен од богова може да верује да писмо може да замени изговорену реч“, (тј. да писмо може да оно што је написано може да замени живу комуникацију) и образлаже тај свој став. Помиње египатског бога мудрости који је дошао код египатског фараона и рекао да је пронашао рачун, рачунање уопште, писмо и друге проналаске и показао их фараону, објаснивши да се писмо користи да би се сачувало оно што је изговорено, да би се побољшало меморисање чињеница, да би се допринело нашој мудрости. Међутим, фараон је био паметан и рекао да ће писмо учинити супротно: уместо да се људи сећају онога шро говоре, они ће се поуздати у оношто ништа не значи, мртво слово слово на папиру. Кад гледамо слику и тражимо од ње одговор, она нам не може одговорити и ћути, исто тако је и са писмом, кад гледамо оно што је написано ми не можемо да добијемо одговор на од тога, ми само видимо знакове. Платон је такође говорио о томе шта је објекат, а шта супстанца. Субјекат је нешто што је сталожено, непроменљиво, суштина ствари, а супстанца је наш слух који прима ту суштину, тај субјека, идеју Разлика између књижевног текста и другог текста је у томе што књижевни текст има више слојева и можемо пронаћи више одговора док површно дело бива подсетник за онога ко га пише и само он може да га протумачи. То је суштина писма. Хајдегер први уочава да свако значење јесте значење кроз знак. Појам који је нама дат сам по себи јесте супстанца, идеја, али ми дајемо тој идеји значење, ми га тумачимо и претварамо супстанцу у субјекат; појам се оплемењује кроз нас; добија конкретне временске и просторне координате. Писмо је настало зато што смо хтели да комуницирамо кроз време, да пренесемо информацију. Прво писмо је било тзв. Мнемонијско писмо које је служило за подсећање (нпр. вампум код Индијанаца).
Вампум је комуницирање помоћу шкољака различите боје и облика напрвљени су дугуљасти предмети који су нанизани на врховима и према љиховом распореду и боји преноси се информација. Од мнемонијског писма дошли смо до савременог фонетско-словног или знаковног писма (1 знак – 1 фонема – као што имају српски или белоруски) ИНДОЕВРОПСКА ЈЕЗИЧКА ПОРОДИЦА Броји 150 језика – преко 2 000 000 000 говорника. Састоји се од 12 група: индијска, иранска, словенска, балтијска, германска, романска, келтска, грчка, албанска, јерменска, анадолијска и тохарска. Индијска група је најбројнија, чини је 96 живих језика, преко 760 000 000 говорника. Најбројнији међу језицима су: хинди, урду, бенгали и пенџаби, лахнда, синдхи, маратхи, сингалски, непали, бихари, орија, цигански... Сваки од њих има своје писмо; на бенгалском је писао и стварао Рабиндранат Тагора. Цигански има различита писма у зависности од средине где живе, Мртви језици ове групе су: санскрит (сан, скра – састављен), пали, пракрити. О првог миленијума п.н.е стварају се у северној Индији епови као што су „Махабхарата“ и „Рамајана“ и граматина Панинија из 5.в. п.н.е. Иранска група број око 80 000 000 говорника и чине је језици: персијски, таџички, афгански, балучи, курдски, осетијски (персијски се говори у ирану и пише арапским писмом, а таџички и осетијски се пишу ћирилицом) и мртве језике: староперсијски, авестијски (Авеста - збир верских текстова који се читају током обреда), пахлеви, парћански, хоремзијски, зогдијски. Скитски (живели су на северној обали Црног мора од 8.в. п.н.е до 5. в. н.е.) били су близу Словена, па су они доста попримили од скитског. Словенска група Источна подгрупа: руски (200 000 000), украјински (43 000 000), белоруски (10 000 000) Западна подгрупа: пољски (44 000 000), чешки (12 000 000), словачки (5 000 000), кашубски, лужички (100 000) и изумрли: полапски (до 18.в.)поморски дијалекти – словински Јужна подгрупа: бугарски ( 9 000 000), македонски (2 000 000), српски (13 500 000), хрватски (7 000 000), словеначки (2 000 000 – 49 дијалеката) Балтијска група Литвански (3 000 000), летонски (1 500 000) и мртви пруски (до 18.в.) Германска група Северногермански: дански, шведски, норвашеки, исландски, фарерски (Фарерска острва, Данија (Данска?), 42 000) Западногермански: енглески (најстарији натпис на енглском је из 7.в. 322 000 000), холандски (12 000 000), бурски (холандски који се говори у Африци), фламански, фризијски, немачки (100 000 000), јидиш (дијалекат хебрејског који се говори у јужној Немачкој, а који је попримио особине граматике немачког језика) Источногермански: изумрли готски, бургунски, вандалски, гепидски и герулски Романска група
Централна подгрупа: француски (72 000 000), италијански (37 000 000), реторомански (Швајцарска), сардинијски Западна подгрупа: шпански (332 000 000), португалски (170 000 000), каталонски, провансалски Источна подгрупа: румунски (26 000 000), молдавски (2 500 000) – неки сматрају да се ради о истом језику, али разлике ипак постоје Келтска група Гојделска подгрупа: ирски, шкотски (гелски, гаелски, ерски), мански Бритска подгрупа: бретонски, велшки (кимрски), мртви: корнски, изумрли: галска подгрупа: изумрли галски Грчка, Албанска и јерменска група Новогрчки: од 15.в. – 12 000 000 Старогрчки: 14.в. п.н.е. – 4.в.н.е Албански (5 000 000) има врло специфичну структуру и често се користи у реконструкцијама других језика Јерменски (5 000 000, преко 50 дијалеката) Анатолијска група Мртви хетитски (19-12. в. п.н.е.) први индоевропски језик са писменом фиксацијом; клинасто писмо – лувијски, каријски, палајски, лидијски, ликијски)
Језичек породице Семитско – хамитска (арапски, арапски дијалекти који се говоре у различитим крајевима разликују се више од наших словенских језика; иврит, феничански, малтешки... 193 000 000) Хамитски – староегипатски, коптски, берберски, кушидски, чадски... Кавкаска (грузијски, свански, кабардински...) Угро – финска (мађарски, фински, карелски, волжски (волшки?), мордовски Туркијска (турски, казашки, татарски, киргиски, изумрли: хазарски, половачки) Монголска, Кинеско – тибетанска, Тунгузијско – манџуријска, Дравидска, Аустралијска, Аустроазијатска (вијетнамска), Аустронезијска (индонежански), Палеоазијска, Африканска...
ПИСМО Настало је као мнемонијско писмо пре 6000 година. Писмо је вештачки систем фиксације говора који омогућава преношење информације у времену и простору помоћу графијских елемената • Херодот (5. в. пре н.е.): посланица Скита Персијанцима: жаба, миш, птица, стрела: Било где да бежите, било као жаба, било као миш, било као птица, ми ћемо вас стићи нашом стрелом Протописмо: - дескритпитвно – ликовно (слика) – недостатак овог писма је што не можемо да га протумачимо једнозначно - мнемонијско Дневник Ескима – ишао сам у лов и наишао на две фоке и убио их, потом сам кренуо даље, наишао на још једну и убио је; кренуо даље и наишао на велику фоку коју нисам могао да убијем. Онда је пала ноћ, направио сам игло и преноћио.
Извештаји о ратним походима, знаци, упозорења, писма, молбе, описи ритуала. Стилизовани прикази људи, животиња у складу са конвенцијом која се разликује код разних група. Етноса, народа и слично; 3 дана, 3 месеца, 3 прста Пиктографско писмо: Пицтус – насликан Грапхос – пишем У основи пиктографског писма лежи принцип преношења информације помоћу слике – пиктограма. Пиктрограм није знак за појединачан звук или слог, већ за конкретан предмет или појаву, као и за комплекс предмета или појава. Метајезички кодекс; кодекс је кора дрвета (на њој се писало оно што је битно), постоје и епске песме помоћу пиктографског писма „Зимске приче“ Индијанаца племена Дакота 1801 – 1871 Обраћање Индијанаца америчком конгресу: насликана ј е рода, 3 куне, морски лав и човек. Рода је напред, а сви остали је следе отпозади, линије од роде до главе животиња и човека, а поред су насликана 3 језера. То писмо је дешифровано на овај начин: „Молимо амерички конгрес да племена роде, морског лава и човека преместе у регион три језера“. Етапе развоја писма: Систем писма је устаљен број знакова. пиктографско идеографско: сваком знаку одговара један појам логографско: део речи – слог – је један знак; ако слог вод обележимо са о и убацимо у речи вода, водовод, водоскок слоговно: 1 слог – 1 знак касније следи фонетско Најстарија писма су идеографског и логографског типа, нпр. сумерско клинасто писмо (4. мил. П.н.е.) на плочицама од глине које су сасвим случајно откривене. Сумерско писмо су преузели Акади (познати под именом Вавилонаца и Асираца), а касније Хетити из Анатолије, Хурити, Еламејци и Урићани Еламско писмо (23 – 4. в. п.н.е., хетитско писмо (15-7. в. п.н.е) Изговор је познат захваљујучи фонетском запису појединих речи на старогрчком, као и сродности акадског језика са другим семитским: артапским и ивритом. Троуглић и линија Сал – жена Теорија о постанку језика од 4 речи која припада руском лингвисти Николају Јаковљевичу: сви језици су настали од прајезика који је имао у свом саставу 4 речи: сал, бел, рош, јон
Египатско хијероглифско писмо 3 000 – 100 г. П.н.е. Египатско писмо је имало више периода у свом развоју: 1) Хијероглифско – хијероглифица грамата – писмо светог клесања, култно, настало на зиду 2) Хијератичко – хијератица грамата – брзопис. Упоршћено хијероглифско
3) Демотичко – демотица грамата – народно, скроз поједностављен хијероглифско писмо. По својој природи оно је идеографско, један пиктограм је један сугласник (24 знака) и 2 сугласника (72 знака) и 3 сугласника (неколико знакова) У том писму обележавали су се само сугласници, а не вокали, данас се вокали условно обележавају са е. Хијероглифско писмо се могло читати вертикално или с десне на леву страну. Хијератичко само с десне на леву страну, као и демотичко. Клинасто писмо такође се читало са десне на леву страну. Могла је да се израчуна површина усечене пирамиде (14. задатак), 10.задатак на папирусу могли су да израчунају површину корпе (рачунали су да је пи 3, 16, а Арапи су рачунали да је 3) Кинеско писмо У раније епохе користило се око 2 500 знакова, сада се користи од 40 до 50 хиљада. Већина настаје комбинацијом. Сви имају исте диментије и исти квадратни облик, састоје се од одређеног броја потеза. Саставни хијероглифи - комбиновани:
Сложени хијероглифи – у зависности од тога како их комбинујемо, добићемо различите речи:
Страна презимена преводе се или замењују гласовима који су слични у њиховом језику: Woodbridge >Wu – pan – chi – jao (drveni most), Ruzvelt: lo-ssu – fu Путеви поједностављивања писма 1. Лексички: дете + уста – викати; капија + уста – питати, пас + уста – причати 2. Граматички: лексичким хијероглифима додају се морфолошки (одређени знак има одређену морфолошку вредност) – коренски језици 3. Фонографски: слоговно, консонантско и словно-гласовно писмо Слоговно писмо: -
силабички систем сумерско акадско синајско – старосемитско, настало од египатских хијероглифа, имало је 100 знакова. Од њега је настало феничанско, од њега старогрчко, а од њега словенско.
-
Слоговно девангари (санскрит, хидни, маратхи, непали, мундха) 50 знакова, 13 вокала и дифтонга, 33 слоговних знакова и 4 пратећих Слоговно арапско и етиопско, капанско нана (48 силабема) и корејско (кунмун)
Консонантско писмо Обележавају се сугласници који изражавају лексичкозначење, док су вокали дијакритички обележени, алтернирају и носе граматичко значење. Феничанско – старосемитско (Феникија, Палестина, Картагина, од 13.в. п.н.е до почетка наше ере) 22 знака поређана у алфабет: сваки знак је имао свој назив: алеф – бик, бет – дом, далем – врата, јод – рука, каф – длан, нун – риба. Словно – гласовно писмо Настало је од феничанског консонантског писма. Откриће припада старим грцима (8.в. п.н.е.), а оно је основа латинског писма (6.в.п.н.е.) и ћирилице. У феничанском писму постојали су знакови за обележавање гласова који нису постојали у грчком језику. Они окрећу те знакове за обележавање вокала у свом алфабету: А, Е, И и О. Почели су да пишу са леве на десну страну. У ћирилици има 13 гласова за специфичне словенске гласове. Графија Скуп свих знаковних елемената једног писма. Лингвистичка дисциплина која проучава односе између гласова и знакова. 75% становништва Земље користи словно-гласовно писмо. Постоје 4 породице алафабета: латинска (30%), словенска (10%), арапска (10%) и индијска (20%). У латинску породицу спада око 70 алфабета: 30 европских, 20 азијских, 20 афричких. Ортографија Издвајамо принципе по којима функционише: Фонетски – у српском и у белоруском, једна фонема – један глас Морфолошки – морфема се пише према истим принципима независно од изговора – руски Историјско – традиционални – изговор одудара од писма (више знакова се чита као један глас – француски, енглески, ирски Идеографски – диференцијални – разликовање семантике у односу на начин писања: у немачком писање именица малим словом... Идеално писмо: 24 слова грчког и 25 слова латинског алфабета не м,огу да пренесу звучање свих гласова Лигатуре – љ, њ Диграфи: дж, дз, sz, cz, rz Полиграфи: tsch, augh Са дијакритичким знацима: š, č СТРУКТУРНА МЕТОДА
Нису релевантне језичке чињенице, већ систем у целини. Односи доминирају над елементима, а основни вид односа су опозиције. Користе се математички методи. Методе структуралистичких истраживања су: - Дистрибутивна - Непосредних чинилаца - Трансформативна - Компонентна анализа Структуралистичке школе у Европи: Женевска: Фердинанд де Сосир и његови наследници Копенхашка школа: глосематика Луиса Хјелмслева (глосса – језик) Изграђивање метајезика – задатак лингвистике Логичка граматика – максимално прецизна и јасна као алгебра. Јединице система су горме. Истраживање методом комуникације: види, гледа, живи /дедуктивна метода у граматици). (ја видим дрво ≠ дрво види мене, живети живот) Прашки лингвистички серкл:Роман Јакобсон, Николај Трубецкој („Основе филологије“ – 1939.) Фонологија је наука која проучава функционалне законитости гласовне структуре језика. Фонетика проучава говор са физичког аспекта. Фонологија је функционална фонетика. Појам опозиције: Сврставање језичких јединица у парове од по два члана између којих постоји опозиција по присуству/одсуству карактеристичног обележја. Све опозиције можемо разврстати у релевантне и оне које не мењају садржај. – диференцијалне, интегралне Функције фонеме: конститутивна, дистинктивна, делимитативна Фонолошка парадигма; Дисјункција – опозиција према неколико обележја: в – с Корелација – опозиција према једном обележју: д – т ВРСТЕ ОПОЗИЦИЈА: Привативне – један члан је обележен + у односу на други: д – т Градуелне – чланови опозиције се разликују према степену испољавања истог обележја: е – и Корелативне – разликују се само према једном признаку; б – п, д – т, н – њ Еквиполентне – оба члана опозиције су равноправна. Само у опозицији фонема добија функцију и садржај. Функција фонеме: апстрактивна, има разликовну функцију, конститутивна, перцептивна (имају и своју физичку страну, глас) и делимитативна
Нивои фонетике
Суперсегментни ниво – издвајање пратећих јединица у односу на јединице сегментације - тон (висина): 20 – 20 000 хз, говор 100 – 4 000 хз, мушкарци 120, жене 220 хз - модулација гласа (прозодија – акценат: фиксни и слободни, покретни и непокретни, пратећи, динамички, музикални (тонски) политонски - акут, сиркумфлекс, квантитативни, фразни, логички, емфазни српски: ограничен слободан, политонски, покретан, квантитативни - темпо – брзина изговарања - ритам: висина, јачина и темпо - интонација: кретање тона који прати глас, ритмо – мелодијска слика говора (мелодика – јачање, слабљење гласа у појединим дегментима, пауза, темпо) - тембр – емотивна слика Фонетске промене Утицај општих услова и узајамни утицај. Могу бити позиционе и комбинаторне. Позиционе фонетске промене: Редукција вокала (лат. reductio - померање)- слабљење артикулације ненаглашених вокала. Квантитативна – вокали губе на јачини и дужини али чувају тембр: дуб – дубóк – дубовик. Квалитативна – мења се тембр ненаглашених вокала: вóды, водá, водянóй – [О/Λ/Ъ]. Протеза (грч. prothesis - додавање) – развијање иницијалног сугласника ради лакшег изговора речи: г, ј, в, – гусеница, јабука, вона, (Knacklaut -Arbeit) Губљење звучности на крају речи: руски (дуб), пољски (krew), немачки (zug). Комбинаторне: Акомодација – делимична адаптација прилагођавање суседњих гласова (доза, тон, няня, what, was, quality, палатализација) Асимилација – једначење: Потпуна (отдых, does she) и делимична; Прогресивна (voiced, trzeba, trzy) и регресивна (лавка); Контактна и дистантна (чечевица, залiзо). Синхармонизам: adamlarda, evlerde.
Дисимилација: Прогресивна – феврарь / февраль Регресивна – что. Хаплологија – изостављање слога: стипепендија, трагикокомедија. Дијереза: серце (сердце), часни. Епентеза: губљење, Италија, канцеларија. Метатеза: гомила, krowa. Супституција: катедра, пасуљ.
15.05.2009. Граматика је ланац који повезује све лингвистичке нивое. Лингвисти се деле на граматичаре и на остале који се граматиком не баве. Граматика је као математика у лингвистици. Концентрисана је на податке и чињенице који су апстраховани од онога што чини семантику. Gramtice techne – вештина писања. Подреазумева се језички ниво који уједињује морфлошки и синтаксички. То је наулна дисциплина која проучава структуру језика. Граматика се дели на: 1) Формална 2) Контенсивна 3) Синхронијска Функционална – у проучавању можемо ићи од функције ка форми и од форма ка функцији – посматрају се сва средства у функцији граматичког значења 4) Дијахронијска Према нивоима се дели на: 1) Фонологија 2) Морфологија 3) Синтакса Место граматике у структури језичког система: Представљамо језички систем у виду четири концентрична круга, у првом је граматика, у другом дериватологија, у треће, лексикологија и у првом (највећем) фонетика. Граматичко значење: Лексичко значење: денотат има спрегу са изразом у језику Граматичко значење је апстрактно – нема излаз на денотат и ванјезички садржај. Обавезне је природе за све јединице једног језика (значење речи, облика и синтаксичких конструкција) које има регуларни (стандардни) израз. Граматичко значење се од лексичког разликује према следећим показатељима: 1) Обавезност: немогуће је употребити реч ван њеног граматичког значења, ван граматичког облика; нпр. реч човек и генитив те речи 2) Уопштеност: граматичка значења су коначна за разлику од лексичких значења: руски има 200 000 речи, енглески близу милион – то не значи да је енглески богатији у односу на руски – енглески језик је аналитички, а руски синтетички иза сваке речи рудког језика стоји парадигма, али не може се утврдити колико неки језик има тачно речи док граматичка значења можемо нпр. именисе: род, број, падеж, живо/веживо, конкретно/апстрактно. Граматичка значења су квантитативно ограниченна зато што уједињавају веће класе лексичких значења и строго су фиксирана.
3) Апстрактност. Однос према мишљењу и стварности: исте речи у различитим језицима могу да буду различитог рода: степа, бол, девојчурак, драма, artysta, dentysta, orkestra 4) Начин изражавања: регуларност израза, значење које се регуларно изражава у језику помоћу одређених формалних средстава: -ива, -а; нпр. учесталост радње; запиткивати, флексија – а за номинатив једнине именица женског рода и номинатив множине за именице средњег рода. Ако у једном изразу употребимо одређени облик, он може да им само једно граматичко значење. У том контексту је елиминисана било каква хомонимија облика. Врста граматичког значења Граматичко значење је неодвојиво од саме категорије или јединство саме категорије. Ако га одвојимо од категорије и променимо мења се и сама реч. 1) Деривативно значење чине непроменљива константна обележја речи према којима се та реч сврстава у одређену граматичку категорију; род именица, глаголски вид, прелазност, непрелазност и слично професор, професорка (настала је од професор, али је самостална лексема, извели смо је тако што смо променили граматичко значење) гледати – гледати се читати – очитати 2) Релативно – не мења значње речи већ само облик. То су категорије броја и падежа код именица, вид, време, лице код глагола, род код придева (заменичких) 3) Модално значење осликава став говорника у односу на исказ и у односу на објективну стварност (нпор.глаголи МОГУ, ЖЕЛИМ, ХОЋУ, модални прилози: вероватно, могуће, обавезно) Граматичке категорије Граматичка категорија је систем супротстављених граматичких облика истоветног значења. Граматичке категорије издвајамо када постоје следећи предуслови: 1) да постоји низ облика са истим (одређеним) граматичким значењем 2) када имамо више облика са истим граматичким значењем, онда између тих облика успостављамо опозиције – граматички облик испољава своје значење тако што се супротставља другом граматичком облику нпр. мушки род – женски род, једнина – множина, времена се супротстављају једно другом 3) а опозиција има регуларни израз – постоје морфеме и њени облици који преносе то граматичко значење. Регуларност за неке лингвисте граматичаре чини основну претпоставку за издвајање граматичког значења и граматичке категорије као такве: !Ако нема облика нема ни граматичког значења! Али облик мора бити дефинисан само за то граматичко значење мпр. Одређеност и неодређеност придева, али не можемо рећи да постоји таква категорија, већ њихова реализација (нема чланова) Граматичка категорија постоји само тамо где постоји граматичко значење.
Појмовне категорије Појмовне категорије су универзалне природе, док граматичке нису подједнако заступљене у различитим језицима. У кавкасним језицима постоји категорија човек/стваршто не значи да их ми не разликујемо, већ немамо формална средства која би показала: ово је човек, ово је ствар. До тога долазимо кроз семантику, значење речи (сто, доктор). Различити степен заступљености исте граматичке категорије у различитим језицима: енглески. 2 падежа, немачки 4, руски 6, српски 7, фински 14, табасарански 46. Врсте граматичких категорија Морфолошке: род број, падеж, вид, време, начин Синтаксичке: имају излаз у семантику Синтаксичко – самнтичка категорија аспектуалности је формална категорија ( идти – ходит6 – радња усмерена у једном или у различитим правцима). Аспектуалност је везана и за облик и за семантику. Персоналност – лични и нелични глаголи. Лични глаголи имају време, лице број, а нелични немају ништа од тога с обзиром на њихову семантику и етимологију. Прелазност
Најфреквентније категорије Категорију рода – подела речи и облика на 2/3 класе, које се традиционално корелишу са показатељима природног пола или са одсуством потоњих. Најзаступљенија је у словенским језицима. Деривативна је само код иемница. Код придева, заменица, глагола итд. Је релативно типа. У италијанском, француском, шпанском, данском и.т.д. постоје два рода (један који обједињује мушки и средњи, и женски). Формални показатељ у синтетичким језицима флексија, у аналитичким одређени члан. Категорија одређености Указује на индивидуализацију објекта или лица или на њихово осмишљавање кроз класу сличних феномена, Романски и германски језици имају одређени члан – у немачком их има 3, у француском 2. У бугарском, румунском и скандинавским језицима имамо постопозитивни члан. Одређени члан у словенским језицима изражава се лексички и контекстуално. Придеви; неодређени (краћи), одређени (дужи): млад – млади Заменице; овај, онај, оволики, онолики, тај Речце: само, још (Само учитељ зна одговор на то питање. Могу ли још торте?) (знамо тачно на шта мислимо) Неодређене заменице: неко, неки: Неки лудак је напао пролазника (знамо тачно о коме је реч иако је заменица неодређена) Придеви: одређени, цео, непознати
Ред речи: ако је субјекат испред предиката ради се о одређености: Момак је изашао са факултета. Са факултета је изашао момак. Логички акценат: Ево ти свеска. (нека) Ево ти свеска. (тачно одређена) Категорија степена поређења Градуирање описне особине која одређује лице, предмет, појаву или радњу. • Екватив – Компаратив – Суперлатив (у нашим језицима) • Елатив – компаратив + суперлатив (у другим језицима) Најчешће подлежу компарацији описни придеви и прилози који су настали од описних придева. У српском постоји тенденција ка грађењу суперлатива од Именица: најдевојка, најпровод, најтакмичење Глагола: најволети, најпити У појединим језицима (нпр коми) постоји компаратив глагола: уме – више уме Поређење можемо изражавати и помоћу афикса и суперлативних основа. Лексичко – граматичке класе Значајне с граматичког аспекта групе речи које се издвајају према следећим показатењима: 1) Семантичко обележје (збирност, аниматност, повратност) 2) Формално обележје није обавезно - за збирне именице имамо показатељ, за остале не 3) Повезаност са одговарајућим морфолошким категоријама (властито (увек у једнини, као и апстрактне), заједничко, аниматност – падеж) 4) Необавезност опозиције (градивне именице се не могу ставити у опозицију са другим именицама) МОРФОЛОГИЈА Морфологија је део граматике, дисциплина која проучава најмању језичку јединицу која је у стању да пренесе неко значење – морфему, као и јединице вишег нивоа – речи и њихове облике. Морфема може бити заступљена кроз низ аломорфа (фонема кроз алофоне) који алтернишу: вук-/вуц-/вућ (за ствари) Типови значења морфема: Лексичко – лексичка морфема је носилац основног значења речи (корен: нос-) Деривативно – творбена морфема допуњује лексичко значење речи: - ач Релативно – стварамо нове облике речи у синтагми и реченици: -а (позвао сам носача) Врсте морфема: Све морфеме делимо на сегментне и суперсегментне. Сегментне су корен (лексичка морфема) и афикси. Афикси: 1) префикс: про – ходати 2) суфикс: пис –а – ти 3) постфикс: смеет – ся
4) флексија: леп – а 5) интерфикс: пар – о – брод 6) инфикс: пи –н – го; пи – н – гере – мења граматичко значење речи циркумфлекс – у немачком језику трансфикс – испрекидан афикс у испрекиданом корену; у арапском језику катаба је књига, а кутиба написан, а катибу онај који пише – трансфикси: а, а, а; у, и,а, а, и, у Несегментне морфеме – нулта морфема (такође показатељ граматичког значења, нпр. за мушки род) Суперсегментне: акценат (прогресс и прогресс у енглеском) Начини изражавања граматичког значења: - афиксација суфиксација: сагледати – сагледавати префиксација: терати – истерати конфиксација: (немачки: г –т gemacht; g – n: geschiben) инфиксација (лат. Вици – винцо) трансифксација: хебрејски – гноб/ганаб (крао је), гонеб (лопов), гануб (украден) алтернација: синг/санг (време) тоотх/теетх (број) акценат: руки, руки; вырезать, вырезать редупликација: радиш-радиш (трајање) слагање основа: аглутинативно: бакрорез, фузијски, разбибрига суплетивне основе: добар – бољи службене речи: био је поражен, биће поражен ред речи: постојање одређује свест интонација: модално значење Граматика функционално – семантичких поља Петербуршка школа: Ј.Маслов, А.Бондарко Функционална грамтика иде од функције ка средству. Прво се пописују све и са парадигметске и са синтагматске перспективе што може да изрази одређено граматички значење, а онда се дефинише структура функционално – семантичког поља. ФСП – функционално семантичко поље СК – семантичка категорија КС – категоријална ситуација ФСП се формира интеракцијом елемената разних језичких нивоа на функционалној основи, како оних са категоријалним (парадигматским) значењем, тако и оних са некатегоријалним (синтагматским значењем) ФСП може бити моноцентрично и полицентрично. Моноентрично је када имамо један граматички центар нпр. темпоралност (категорија времена
Полицентрично – категорија квалитативности где имамо два центра: 1) атрибутивни – срећан човек 2) предикативни – он шепа Семантичка категорија темпоралности ФСП – центар – граматичка категорија времена Ближа периферија: то су пасивни партиципи. Они добијају функцију темпоралности кроз помоћне глаголе: био је награђен, биће награђен Даља периферија: конструкције са глаголским прилозима садашњим и прошли (свршени и несвршени временски квалификатор): Владавши 30 година кнез почину у миру. – или конструкције са модалним значењем које на имплицитан начин указују на темпорални однос ситуације према будућности – императив: одлазите! Када бих се бар мало одморио! (жеља) Да му помогнем? Комуви могу да наврате вечерас. Лексички конкретизатори темпоралних односа (сутра, данас, лане, пре пар година, већ, још) Можемо да изразимо темпоралност тако што јесна временска радља представља тло, а друга се дешава на њеном тлу. Када сам се враћала са факултета срела сам другарицу. Када сам устао већ је свануло. Ови временски прилози у српском језику формирају неки облик ретроспективног глаголског облика који нама помаже да направимо један темпорални фон за другу радњу. Конструкције са временски везницима (док, пошто, кад, пре него што) Можемо направити различите временске и односне реченице са 2 облика: Када смо неко време ћутке ишли рекнем ја... Након што – има га у разговорном језику и штампи Чим, тек што, нетом (скоро, редовно, у народним песмама у значењу чим) Конструкције са дериватима – глаголи у функцији прилога за врее: Ступањем на снагу новог закона стари престаје да важи. Различита контекстуална средства за исказивање темпоралности (тадашњ, у својим каснијим делима...) СИНТАКСА Делимо је на синтаксу динтагме и синтаксу реченице. Синтагма – 2 или више речи које су синтаксички повезане Валентност – способност речи да ступа у синтаксичке везе са другим речима Седи (ко) – једновалентни глагол Једе (ко, шта) – двовалентни Посветио је (ко, коме, шта) – тровалентни Одликовао је (ко, кога, чиме, за шта) – четворовалентни У вези са тим издвајамо: 1) Актанте – они синтаксички чланови који попуњавају валентне позиције 2) Сиркомнстанте – оне синтаксичке јединице које су непредвидиве и њиховим убацивањем ми не мењамо синтаксичку структуру реченице Песник је посветио песму мајци. Пре двадесет година млади песник посветио је ту песму мојој мајци.
Врсте синтагми - Синтаксичке синтагме: ловити дивљач - Фразеолошке синтагме: ловити зјала - Слободне - Везане: ако заменимо редослед речи, нема више смисла - Независне: новине и часописи - Зависне: читање новина - Сложене: брзо завршити сетву (2 или више речи зависе од једне главне) - Комбиноване синтагме: узбуђено прати развој догађаја (више главних речи од којих је само једна синтаксички независна – пратити) - Предикативне синтагме: птице певају - Непредикативне: лепо перје Врсте синтаксичких веза: Слагање – граматичко значење главне речи понавља се у граматичком значењу зависне речи: зелена трава (слажу се у роду , броју и пдежу) Рекција – главна реч одређује облик зависне речи (нпр. преносни глагол са допуном или придев захвалан, садити цвеће) Координација – двострука повезаност сбјекта и предиката када је чиста (слагање и рекција) Прикључивање – синтагме са непроменљивим речима: кретање напред, пажљиво слушати Гравитација – слагање предикативног атрибута са субјектом: отац се вратио уморан Инкорпорација – повезивање коренских речи у реченицу помоћу службених морфема, нпр. чукотски језик Закључивање – синтагма са дистантним положајем елемената недељивог граматичког комплекса Изафет (арапски ал-идафет – допуна) – атрибутивна синтагма у којој је форманта синтаксичке везе смештена у главној речи (ат баши, ат – коњ, баш – глава – његова коњска глава) Синтакса реченице Проучава структуру, комуникативни тип реченице, њену семантику, синонимијску деривацију Синтакса реченице везана је за логичку граматику, а синтакса синтагме за формалну и структурну граматику. Реченица, као исказ, прати нашу мисао. Обележја реченице: - Комуникативност (преноси информацију кроз простор и време) - Самосталност 22.05. 2009. Синтагма је најмања јединица синтаксичког нивоа, али она мора да има барем два члана, а реченица може имати само један. (Пази!)
Синтаксема – може бити синтагма или реченица у завиности од тога на шта фокусирамо нашу пажњу. (синтаксичке везе, комуникативне везе) Синтакса реченице може бити Логичка – реченица као суд, издвајање логичког субјекта и логичког предиката, а сама реченица је једнака неком закључивању Психолошка – реченица као скуп представа о неким стварима које утичу на свест Структуралистичка – реченица као форма, разматра се однос између саставних јединица Прагматичка – разликује се реченица као структурна јединица и исказ као актуелизована реченица, тј. комуникативна јединица Самосталност – уобличава мисао, одвојена је паузом од следеће реченице и може да се помера независно од контекста Предикативност (референцијалност) – реченица увек преноси информацију о стварности. У зависности од тога делимо их на реалне и иреалне. Реална говори о ономе што се десило или се дешава (референцијална времена). Иреална говори о ономе што ће се десити или се може десити. Начини: индикатив, потенцијал, кондиционал, императив Модалност – садржај реченице према стварности: реални, могући, пожељни Како бих желео да све буде као некад! Како бих желео – модус – наш став у односу на оно што саопштавао, реалност Да све буде као некад – диктум – пропозиција (онај део реченице који може да се потврди или негира)
Структурна шема реченице Структуралисти крећу од тога да је у основи реченице предикат који је одређује на основу валентности глагола. Глагол одеђује колико ће се синтаксичких места у реченици попунити: (неко) спава; честитати (ко, коме, шта). Оно што предвиђамо на основу глагола зову се актанти, а они који могу и не морају бити у реченици – сирконстанте. Када пишемо шему ту убрајамо и мање делове; предикативни центар реченице, тј. субјекат и предикат Актанти не улазе у структурну шему реченице. То је дубинска структура реченице. Девојчица трчи. – N1 V fin (н – именица, број падежа; лични гл.облик) Моји родитељи су професори. - N1, Cop, N1 (копула, именски предикат) Мени је хладно. – N3, Cop Pr adv (логички субјекат, копула, адвербијални предикатив – прилог у функцији предиката) Мени се спава. – исто само штои је Vpas (глагол у пасиву)
Писати за децу треба занимљиво. – VinfPradv (инфинитив је у функцији субјекта) Позиционе шеме садрже актанте и сирконстанте.
Метода непосредних конституената Леонард Блумфилд – Јејлска школа; његово најзначајније дело је „Language“ (1933.) где је одредио принципе дистрибуционализма Дистрибуционализам се родио из бихевиоризма који је тада владао у филозофији и лингвистици – подразумевао је да је наше понашање реактивно – ако је дете такво, оно је такво зато што је на њега утицала средина Дистрибуција – скуп свих позиција у које може да дође језичка јединица. То је била асемантичка школа, јер за њих није било битно значење, већ само положај. „Реци ми ко ти је пријатељ и ја ћу ти рећи ко си ти“ Дистрибуционализам се састојао у пописивању описивању положаја које могу доспети јединице језичког система. Он је увео тзв. Дистрибуционално дрво. То је шема помоћу које може да се прикаже однос саставних јединица у овиру једне веће јединице. Telling Haris „Методи структуралне лингвистике“ Мала девојчица једе велику јабуку. 1) мала девојчица, велика јабука – именске синтагме 2) једе – одређује падеж синтагме 3) два највећа саставна елемента те реченице Ова метода се састоји у томе да ми идемо од најмањих јединица до највећих које се више не могу изделити. Метода непосредних конституената – основни захват сегментације језичког материјала и издвајање базних јединица које чине модел језика, као и одређивање хијерархије међу њима. Заснива се на три основна принципа: 1) Приликом једне поделе могуће је издвојити само један елемент 2) Не могу замењивати место јединице приликом поделе 3) Последња подела треба да буде коначна да више не може да се настави у том правцу Ова метода нашла је практичну примену приликом твробе реч (под – лак – ти –ца) и код компјутерског превођења се користи, јер компјутер препознаје базну шему, а онда је лексички допуњује. Живот омладине на селу постаје досадан. ТРАНСФОРМАЦИОНО – ГЕНЕРАТИВНА ГРАМАТИКА Ноам Чомски – „Синтаксне структуре“ (1957) – „Аспект теорије синтаксе“ (1965) Он је делио језик на: 1) Компетенција – познавање дубинских структура (базних елемената) језика
2) Перформација – језичко пуњење /употреба) базних структура у комуникацији Помоћу коначног броја правила ми можемо да синтетишемо бесконачан низ реченица тако што у њих убацујемо различите лексичке материјале. Способност генерирања исказа је део људског генетичког комплекса. То значи да се свако од нас рађа са познавањем базичних језичких јединица и правила њихового комбиновања које издвајамо у току наше социјализације путем комуникације са другим јединкама. Све се заснива на томе да ми помоћу различитих правила можемо исте базне структуре да трансформишемо на површинском нивоу тако што ћемо генерисати различите исказе. Певање птица. Птице певају. NV N3 NV Учење језика. Jезик се учи. NVN3 NVpas Утврђивање правила по којима се генеришу реченице. Дубинска и површинска структура језика. S NP VP Adj N Adv V
Површински изгледају исто, али дубински не. У основи сваке сложене синтаксичке конструкције лежи проста која се помоћу ограниченог броја правила трансформише у сложену. Видећи то, отишао је – глаголски прилог садашњи може изражавати и антериорну радњу. Деривативна именица са предлогом може имати темпорално значење. Центар Беона – центар који је задужен за моторну организацију говора. Приликом његове повреде долази до Брокове афазије – губитка фонолошке и синтаксичке кодификације (имамо речи, али не можемо саставити реченице) Интерпретативна семантика: лексичко – семантичко пуњење одвија се путем продирања у „дубинску структуру“ реченице Трансформа реченице не сме да поремети тип односа у базној структури реченице. Путницима је строго забрањено отварати врата. (дубинска структура) Путници строго забрањују отварати врата. – не може се заменити јер су различити трансформи КОМПОНЕНТНА АНАЛИЗА - генеративна теорија семантике – Генеративни опис значења – разлагање на саставне компоненте (семантичке карактеристике) од којих је већи део заједнички за већи део лексема. Таква најмања јединица која има план садржаја, а нема план приказа зове се сема. (не може се разложити на мање)
Реч нежења не може бити описана на овај начин, семе: мушко, није ожењен, а време му је и имао је могућност да се ожени (морамо имати контекст) ЛСП глагола кретања У српском језику глаголи кретања немају усмреност кретања. ВРСТЕ СЕМА 1) Класема – одговара врсти речи (за све глаголе класема је радња, стање, за именицу је предмет) 2) Архисема – оно што уједињује одређено лексичко – семантичко поље (за птице је птице, класема биће), за јануар, фебруар је месец 3) Диференцијална сема – оно на основу чега разликујемо јединице у оквиру лексичко – семантичког поља (земља, вода, ваздух – за птице) 4) Градуелна сема – постоји код свих, али је више или мање заступљена; тамо где је наглашена има је, а тамо где није присутна не 5) Потенцијална сема – оне које могу да реагују у одређеном контексту: вук – човек (човек је човеку вук), али само ут ом контексту 6) Интегрална сема ЛСП – лексичко семантичко поље – скуп парадигматски повезаних лексичких ми јединица које осликавају појмовну, предметну и функционалну сличност ш ље обележаваних појава. ње
кре та ње
гов ор
Мишљење – ухватити мисао Кретање – скренути пажњу Говор – све је у вези са говором
Тенпоралност метеолошких појава У српском: време и за темпоралнос и за врем.прилике У руском: погода, год У италијанском: tiempo
Структура ЛСП Издвајамо језгро и периферију, номинативно и пренесено значење. сјајан бео
невин
Бео Сјајан Невин Катастрофа
Бео и црн могу да буду синоними: бела врана, црна овца – имају исто семантичко значење: онај ко се издваја из своје средине.
ТРОУГАО ОГДЕНА РИЧАРДСА Садржај је у вези са предметом. Олександар Потебња – садржај није одраз ствари, већ напе представе о стварности У вези са тим разликујемо различито значење /однос знака према стварности: 1) Денотативно – оно значење које номинује предмет или појаву 2) Сигнификативно – преноси информацију о предмету или појави (шире је) СМИСАО – остваривање односа у комуникацији. Сосир: ЈЈезички знак је арбитраран (немотивисан) – не постоји директна веза између предмета и израза, она се остварује преко садржаја. 3) Концептуално – судбина – и позитивно и негативно вредновање, скуп свих културолошких значења који постоји и у једној језичкој слици стварности 4) Структурно – оно које је предодређено односима једне језичке јединице: одазвати се на (помоћ, али само уз предлог) 5) Контекстуално – синтаксичко (у контексту) 6) Слободно – реализује се изоловано од контекста 7) Везано – фразеолошко 8) Емотивно, експресивно – уносимо емоцију у оно што говоримо ЛЕКСИЧКО-САМНТИЧКИ ОДНОСИ Парадигматски: каегорије семантичког нивоа 1) Синонимија: исто или слично значе, а различито се пишу су апсолутни: речи домаћег и страног порекла – рачунар и компјутер непотпуна: нема потпуно исто значење идеографска: семантичка стилистичка 2) Антонимија: супротно значење истог појма контрарна (градуелна): врућ – топао – млак – хладан – када уметнемо још неки члан комплементарна: не можемо убацити још један члан између појма жив и мртав контрадикторна: негирање; учити – не учити векторна: кретање 3) Паронимија: истог су порекла, слично звуче, а различито значе: асоцијативан и асоцијалан 4) Конверзија: исти односи који се посматрају са различите перспективе: Иван продаје Марији књигу. Марија купује књигу од Ивана. 5) Хипонимија: назив рода једна јединица, а остале јединице су оне које припадају том реду; прст: мали, домали, средњи 6) Полисемија: вишезначност Радијална: ново значење изводи се паралелно као лепеза: сто (намештај, трпеза, врста планине) Ланчана: једно значење се развија из другог: зрео – развијен – формиран Комбинована: зрно: - мали делић материје – делић нечег
- плод житарице - ембрион
