GIMNAZIJA U NOVOM PAZARU
RAD I PODELA RADA -
diplomski rad -
Učenik:
Profesor:
Novi Pazar. 2011.
Diplomski rad
SADRŢAJ:
UVOD.......................................... UVOD...................................................................... ......................................................... ..................................................3 .....................3
I POJAM I SUŠTINA RADA 1. 2.
Pojmovno odreĎenje rada............................................ rada......................................................................... ....................................5 .......5 Društvene potrebe i rad............................................... rad......................................................................... ....................................7 ..........7
II PODELA RADA
delovanje...................... .........................................................9 1. Rad i društveno delovanje...................... 2. Istorijska podela rada......................................... rada..................................................................... ...........................................11 ...............11 danas............................................................. .................... ............13 3. Društvena podela rada danas......................................... III OBLICI I TENDENCIJE SAVREMENOG PROCESA RADA 1. Svojina.................................. Svojina.............................................................. ......................................................... .............................................15 ................15 OtuĎenje............................................................. ................................ ....... ....................................18 2. OtuĎenje.................................... 3. Savremeno obrazovanje i podela rada...........................................................21 rada...........................................................21
ZAKLJUČAK......................................... ZAKLJUČAK.................................................................... ........................................................ ......................................24 .........24 LITERATURA........................................ LITERATURA.............. ...................................................... ......................................................... ....................................26 .......26
2
Diplomski rad
UVOD
Čovek je oduvek teţio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove ţivota i obezbedi opstanak, a to je bilo moguće samo menjanjem i prilagoĎavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje rada započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima izvodili različite zakljuČke o njegovoj svrsishodnosti. MeĎu prvima je bio stoik Panaitije u II v.p.n.e. koji je govorio da su stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i Ciceron koji je u svom spisu “De officiis” (O duţnostima) govorio da čovek radom treba da preoblikuje prirodu da bi ona sluţila ljudskoj reprodukci ji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII veka naučnici poput Dţona Loka i Adama Smita ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke o radu kao što su soci ologija rada, psihologija rada itd. Rad je suštinska karakteristika čoveka jer se kroz svesnu, organizovanu delatnost prirodna materija pre obraća u čovekovo delo, u opredmećenje njegovog ţivota. Rad ima fundamentalno društveno značenje za celo kupnu egzistenciju svakog pojedinca i društva u celin i - uslov bez koga se ne moţe. Ljudski rad predstavlja, dakle, bazičnu sferu egzistencije čovečanstva koja u krajnjoj instanci odreĎuje sve ostale sfere društ venog delovanja. Intelektualni progres najjasnije pokazuje u kojoj meri raste čovekova moć prema o staloj prirodi. Ako se vidi samo
ova strana čovekovog stvaranja, onda vidimo samo afirmaciju, potvrĎivanje njegovih stvaralačkih moći. Rad je proces kroz koji on razrešava ţivota. Ljudski rad pojedinca (u kome se usredsreĎuje celokupni društveni rad) modifikuje prirodni svet prema svojim potrebama, menja i samog sebe pre svega u tom smislu
što neprekidno povećava sopstvenu stvaralačku moć. Čovek je danas rukom dosegao svemir, a njegove ambicije idu još dalje: i ako svaki treći čovek još gladuje on se sprema da i svemir osvoji. Ali čovek je nemoćan pred svetom i organizacijom koju je sam stvorio.
samo socijalno i psihičko biće čoveka, su društveni proizvod. Zadovoljavajući svoju potrebu za stvaranjem, za radom čovek proizvodi dobra potrebna za egzistenciju društva. U društvenim odnosima tokom cele Rad i stvaranje, pa, i
3
Diplomski rad
civilizacije
rad kao područje ljud ske satisfakcije pretvarao se u sferu prinude i nasilja. Čovekove potrebe za asocijacijom, za indentifikovanjem, za korenima u sredini kojoj pripada, dobijaju sasvim nove karakteristike.
U sociološkoj literaturi prisutna su shvatanja po kojima je ljudski rad ključni činilac načina ţivota neposredovan zavisnošću načina ţivota od razvoja proizvodnih snaga i karaktera društvenih odnosa u okviru kojih se vrši proiz vodnja vrednosti. Način ţivota je kvalitativna kategorija »koja nastaje i razvija se pre svega u procesu rada i društvenog ţivota, on proţima proces potrošnje i utiče na stav ljudi prema posedova nju materijalnih potrošnih dobara, korišćenju usluga i na njihovo ponašanje u slobodnom vremenu .
4
Diplomski rad
I POJAM I SUŠTINA RADA 1.
Pojmovno odreĎenje rada
Rad je odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u
nastojanju da i sam deluje ako ne kao prirodna sila a ono bar kao produţena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi. Rad je osnovno obeleţje društva i suštinsko svojstvo ličnosti. Svoju ljudsku vrstu čovek stvara kroz rad, kao stvaranje materijalnih dobara za čovekovu egzistenciju. Čovekov rad postaje radom samo kroz zajedništvo sa drugim pojedincima pa je rad po svojoj suštini društvena kategorija. Samo kroz rad čovek prisvaja prirodu i menja svoju poziciju prema njoj. Rad je i kriterijum društvenog vrednovanja pojedinca. Čovek se potvrĎuje i dokazuje u društvu svojim radom. Socijalne i individualne patologije povezane su sa radom jer je rad
materijalni i duhovni milje ljudskog otuĎenja i razotuĎenja. Istorija društva za većinu sociologa je istorija razvojnih oblika rada. DRuštvo se legitimiše vrstom i karakterom rada sadrţanim u njemu. Primitivniji oblici i načini rada podrazumevaju savremenije društvo. Rad je univerzalna mera vrednosti društva i čoveka .1 Rad je svrsishodna čovekova delatnost razmene materije sa prirodom. Svrsishodnost čovekove delatnosti je suštinsko razlikovanje čoveka od drugih prirodnih pojava. Svesnost, ciljnost i svrhovitost čovekovog rada je „ono što razlikuje najgoreg graditelja od najbolje pčele“ jer je on svoju grdnju izgradio u glavi pre nego što će je izgraditi u vosku. Na završetku procesa rada pojavljuje se rezultat kakav je na početku procesa već postojao u radnikovoj zamisli, dakle, idealno.
Kao osnovna društvena pojava, rad je suštinsko odreĎenje čoveka i njegova večita preokupacija. U sociološkom smislu rad je društvena pojava koja se manifestuje: 1. kao meĎuljudski odnos prema radu i drugim pojedincima u procesu rada; 2. kao tip radne organizacije koja je institucionalni okvir obavljanja rada kao delatnosti; 1
Radenović, P. (2004): Opšta sociologija, Teorijske kontroverze, Beograd, str. 89.
5
Diplomski rad
3. 4.
kao brojne društvene profesije proizašle iz podele rada; kao odnos izmeĎu rada kao osnovne društvene delatnosti i svih ostalih društvenih delatnosti. 2
Sveobuhvatno sociološko odreĎenje rada predmet je sociologije rada. Definicije rada i rezultati sociologa rada, ukazivali su da je rad kompleksna
društvena kategorija, što oteţava formulisanje celovite defincije. MeĎutim, detaljno su analizirani neki delovi i momenti rada: 1. savlaĎivanje teškoća ili napora da bi se zadovoljile nečije potrebe; 2. trud ličnosti za čije izvršenje dela je ta ličnost zaduţena; 3. kvalifikacija ili realnost rada; 4. proizvodnja dobara i 3 5. preobraţaj prirode i čoveka u radnom procesu.
Kao društvena pojava, rad je determinanta drugih društvenih pojava. Dominantan uticaj rada na druge društvene pojave ogleda se u tome što: 1. sve druge ljudske delatnosti su omogućene radom; 2. sve druge ljudske osobine proizilaze iz rada; 3. razvijanjem ljudskih osobina u drugim pojavama razvija se sposo bnost za rad i 4 4. tako razvijene osobine deluju kao faktor rada.
Rad se moţe odrediti i kao upotreba radne snage. Proces rada, kroz koji čovek razvija i usavršava svoje potencijale, je celina koju sačinjavaju sam rad kao svrsishodna delatnost, sredstva kojima se deluje i predmeti na koje rad deluje. Finalni izraz zajedničkog delovanja sva tri elementa procesa rada je proizvod .
Kako se nad svakim od tri elementa procesa rada formiraju odreĎeni društveni odnosi, sam proizvod je koncentracija društvenih od nosa u vezi sa radom. A kako je rad osnovna i determinišuća društvena pojava, to se i društveni odnosi koji se formiraju radom, dominantni odnosi i dele se na: 2 3 4
Marks, K. (1965): Kapital, Prosveta, Beograd, str. 321. Ibidim, str. 325.
Radenović, str. 241.
6
Diplomski rad
-
tehnološko – tehničke: spoj radne snage sa sredstvima za rad; društveno – tehničke: izraz svojin skih odnosa i ideološko – političke: izraz subjektivnih snaga jednog društva. 5 2.
Društvene potrebe i rad
Čovekova egzistencija zasnovana je na zadovoljavanju potreba. Udruţivanje pojedinaca motivisano je njihovim potrebama za samoudruţivanjem, ali i kao sredstvo za zadovoljavanje ličnih potreba. Svaka potreba realizuje se neposredno ili posredno. Posredno zad ovoljavanje je samo drugačija forma pojavljivanja rada, kao udruţenog delovanja pojedinaca. Rad se moţe shvatiti i kao koncentrisana 6
društvena energija u procesu zadovoljavanja individualnih i društvenih potreba .
Potrebe su psihološka kategorija i manifestuju se kroz raznovrsne osećaje ugodnosti, neugodnosti, bola, zadovoljstva, sigurnosti, nesigurnosti i slično. Svaki pojedinac teţi da sa što manje napora tj. trošenja energije, u što većem obimu zadovolji svoje potrebe. Ovaj princip najmanjeg otpora karak terističan je i za društvo, što se najbolje moţe shvatiti kroz ddruštvenu proizvodnju, koja je efikasnija ukoliko se sa manje troškova proizvede više. Na društvenom planu, taj princip najmanjeg otpora formulisan je u principu ekonomičnosti. Ljudske tj. dru štvene potrebe istorijska su kategorija, pa se potrebe čoveka prvobitne zajednice ne mogu u kvantitativnom i kvalitativnom smislu meriti sa potrebama savremenog čoveka. Što je društvo razvijenije – potrebe su brojnije, a na individualnom planu ogledaju se u srazmeri izmeĎu materijalnog statusa
pojedinca i broja njegovih potreba. Viši materijalni socijalni nivo pojedinca podrazumeva brojnije i raznovrsnije potrebe i obrnuto. Pojedinci koji se nalaze na dnu društvene lestvice u principu imaju najmanju broj po treba tzv. egzistencijalne potrebe. Potrebe jednog nekvalifikovanog radnika drugačije su po broju i vrsti od jednog akademika, potrebe stanovnika manjeg naselja razlikuju se od potreba stanovnika megalopolisa itd.
5
ĐorĎević,M., (1992): Sociologija, Nau čna knjiga, Beograd, str. 167.
6
Ibid. str. 182.
7
Diplomski rad
Istorijsko ispoljavanje ljudskih potreba determinisano je radom kao
osnovnom društvenom pojavom. Determinisanost potreba radom ispoljava se kroz podelu rada.
Viša podela rada i specijalizacija raĎaju brojnije i raznovrsnije potrebe. Razvojem društva i rada, nekad luksuzne potrebe, postaju egzist encijalne, ali je i veća mogućnost da se zadovoljavanje jasne potrebe zameni drugom potrebom. Sveukupni društveni i ljudski ţivot proţet je potrebama koje se svode na rad. Potrebe mogu biti različite, pa su prisutne brojne podele na: -
prirodne i društvene; uroĎene i stečene; biološke i duhovne; redovne i vanredne; egzistencijane i luksuzne;
sadašnje i buduće itd. 7
Društvene potrebe povezane su sa sredstvima rada – dobrima kojima se zadovoljavaju. Kao i potrebe, dobra se mogu razlikovati na: -
materijalna (stvarna);
usluge (lična dobra); slobodna (prirodna);
ekonomska (društveno – oblikovana); upotrebna i proizvodna;
potrošna i trajna; 8
itd.
Potrebe i sredstva kojima se one zadovoljavaju sadrţane su kao obeleţje i kavlitativna odrednica ljudskog rada. Za ra zliku od drugig ţivih bića koja svoje potrebe zadovoljavaju instinktivno, čovek to radi svesno i svrsisihodno.
7
8
Fridman, N. (1974): Ibid. str. 175.
Sociologija rada, , Veselin Masleša, Sarajevo, str. 1 74.
8
Diplomski rad
II PODELA RADA
1.
Rad i društveno delovanje
Kako nam sociologija objašnjava i pokazuje razliku izmeĎu rada i društvenog delovanja, čime se ona najvećim delom i bavi, da je rad samo jedna vrsta društvenog delovanja kao podgrupa dok se teško moţe svrstati u društveno delovanje šireg pojma kao što je dato u primerima: prelaţenje ulice, navijanjena utakmicama, šetanje, ometanje školskih časova i slično. Društveno delovanje je širok pojam koji u sebe takoĎe svrstava i rad ali u odreĎenu grupu. Sociologija rad deli na dve vrste:
(šire) - označava radno stanje čoveka gde se on ustvari kroz praksu i rad obrazuje i proširuje svoje znanje 2. Ekonomsko shvatanje rada (uţe) - označava radni takt proizvodnje potrošnih materijala i robe radi doprinosa usluga njihovih korisnika. 9 1. Antropološko shvatanje rada
Ovaj vid rada je obuvaćen profesijom. Profesija označava radno stanje čoveka koje je sposobno da svoj rad odrţava značajno vaţnim i delotvornim na društvo i društveno delovanje. Profesija je zanimanje koja čoveka izdvaja od grupe ili zajednice koja podrazumeva društveno delovanje. Profesija je najvaţn ija i deli se na: - profesionalni rad koji ima veliki značaj u primarnom ekonomskom pogledu
gde čovek koji profesionalno radi ima mogućnost obezbeĎivanja samog sebe, porodice, celokupnog društva kao i opstanka. koje će pre delovanja profesionalnog rada izvršiti strukturu, analizu i projektovanje radi omogućavanja realizacije predstojećeg rada.
- postojanje adekvatnog lica
9
Pantelić,V. S., (2004): Savremena sociologija, SF, Beograd, str. 45.
9
Diplomski rad
je osnovni proces u društvu radi lakšeg i ugodnijeg prilagoĎavanja sredini u kojoj ţivimo u zavisnosti od potreba društva i društvenog delovanja. Proizvodnja čini tok nastanka materijalnih i nematerijalnih dobara koje je nekom društvu vrlo neophodno radi opstanka. Činioci proizvodnje se dele na tri Proizvodnja
osnove grupe: 1. čovek sa svojim prethodnim znanjem i sposobnostima; 2. sredstva kojima čovek rukuje tokom proizvodnje ; 10 3. materijali kojima se čovek sluţi radi izrade robe ;
Kao svoj zadatak društvena proizvodnja ima zadatak da doprinese svojoj zajednici robom. Tok proizvodnje podrazumeva takoĎe i raspodelu, razmenu kao i potrošnju proizvedenih materijalnih dobara. U zavisnosti od količine i vrednosti robe zavisi i doprinos društva. Novac je
osnovni deo robe koja je na trţištu, kao i u svetu, zadobila veliki značaj jer se pomoću nje odreĎuje vrednost neke druge robe i pomoću koje društvo obezbeĎuje svoje ţivotne potrebe radi prilagoĎavanja kao i sredstvo kojima se plaća društveni rad. Sa višeg staništa gledišta novac je sredstvo bez koje nijedno društvo neće opstati, jer je novac postala od davnih vremena globalna mater ijalna roba.
10
Ibid. str. 90.
10
Diplomski rad
2. Istorijska podela rada
Istorijska ljudskog društva sadrţi tri velike društvene podele rada. Prva društvena podela rada nastala je pod uticajem prirodnih uslova
proizvodnje u periodu varvarstva prvobitne zajednice. Iz prvog oblika tadašnje ljudske delatnosti – skupljačke delatnosti, proizašla je podela na stočarstvo i zemljoradnju. Jedna plemena su se orijentisala na pripi tomljavanje ţivotinja i njihovo razmoţavanje, zbog hrane, odeće i rada. Druga plemena su se orijentisala na obraĎivanje zemljišta, gajeći odreĎene vrste useva kao osnovno sredstvo za ţivot. Povećana produktivnost rada uslovila je pojavu viškova u zemljora dnji i stočarstvu a oni nastanak privatne svojine, drţave i klasnog društva. 11 Druga velika podela rada vezana je za pojavu viška stočarskih poljoprivrednih proizvoda i pronalazak i obradu metala. Iz zemljoradnje se izdvojilo zanatstvo, kao proizvodnja za razmenu. Formira se trţište i robna
proizvodnja kao poseban oblik organizacije i funkcionisanja društvene proizvodnje.
Treća podela rada proizašla je
iz meĎuzavisnosti proizvoĎača i neophodnosti razmene viškova ostvarenih u zemljoradnji, stočarstvu i pre svega u zanatstvu. Trgovina je posledica povećanog obima zanatske proizvodnje koja nije mogla više da se realizuje na lokalnom trţištu. Pojavom trgovine formira se posebna društvena struktura trgovaca. Uočavaju se prvi oblici zaoštravanja suprotnosti izmeĎu grada i sela i učvršuje se do tada izvršena podela rada. Za taj period vezuje se nastanak civilizacije. Društvena specifičnost ovog perioda naročito se ogleda u formiranju odnosno izdvajanju posebnog društvenog sloja trgovaca koji se ne bave proizvodnjom nego samo razmenom. Izdvajanje posebnog
društvenog sloja bio je istorijska prekretnica za nastanak prvih klasnih odnosa. Kasniji oblici razvoja podele rada bili su direktno povezani sa razvojem industrijskih snaga i to na prvom mestu sa promenama u sredstvima rada. Pojava
mašina u kapitalističkom sistemu dovela je do značajnijih promena u zanatskom 11
Fridman, N. (1974):
Sociologija rada, , Veselin Masleša, Sarajevo, str. 1 92.
11
Diplomski rad
načinu proizvodnje. Do tada nuţno poznavanje celokupnog toka proizvodnje zamenila je specijalizacija rada, kroz uskostručna, specijalizovana znanja za samo jedan deo ili momenat proizvodnje. Usko specijalizovan proizvoĎač postaje dodatak mašini a njegov rad zamrtvljen ili monoton. Radnik se postepeno otuĎuje od svog rada i gubi interes za proizvodnju. Savreemeni procesi automatizacije uvode nove svosjtva. Za razliku od perioda
mašinizacije, kada su radnici saraĎivali kroz meĎusobno povezane usko stručne poslove,
automatizacija
uvodi
raspodelu
radnika
prema
specijalizovanim
mašinama pa je umesto njihove saradnje za proizvodnju bitna saradnja mašina. Automatizovana proizvodnja dovodi do promena u profesionalnoj strukturi, nestajanjem tanijih i do pojave novih profesija.
12
Diplomski rad
3.
Društvena podela rada danas
Društvena podela je raspodela ukupnog fonda društvenog rada na pojedine oblasti, grane, vrste i podvrste ljudske delatnosti. Moţe se definisati i kao razlikovanje različitih delatnosti u društvu. 12 Osnovna podela rada se najčešće ispoljava kroz tri, meĎusobno proţete podele: 1. prirodnu i najstariju podelu rada, koja označava podelu prema polu, uzrastu i fizičkoj snazi; 2. društvenu podelu rada, koja se ostvaruje kroz različite grane društvene
proizvodnje (zemljoradnja, industrija, saobraćaj i drugo); 3. tehničku podelu rada, kao podelu radnih operacija izmeĎu radnika unutar jednog preduzeća.13 Podela rada predstavlja raspodelu ukupnog društvenog radnog vremena na različite radove da bi se zadovoljile ljudske potrebe. Društvena podela rada moţe biti: opšta, posebna, pojedinača, klasna i besklasna, planska i stihijska, vertikalna i horizontalna, unutrašnja i meĎunarodna itd. Opšta podela je podela na velike društvene proizvodnje. Posebna podela
rada je raspodela unutar jedne grane društvene proizvodnje na vrste i podvrste (podela industrije na metalnu, hemijsku, drvnu, tekstilnu, elektro itd.). Op šta i posebna podela obavljaju se na nivou društva, a vezujemo ih još i za period prvobitne zajednice.
Pojedinačna podela rada je raspodela rada unutar jednog privrednog
subjekta, preduzeća, pogona, radionice i slično, prema zadacima. U istorijskom smislu ova podela je najmlaĎa jer nastaje u periodu manufakturnog kapitalizma. Pojeidnačna podela rada uslovljava pojavu specijalizacija i profesija. Treba spomenuti
još i teritorijalnu podelu rada, koja moţe biti nacionalna, regionalna i meĎunarodna. Podela sadrţi geografsku podelu rada prema različitim kriterijumima: klimatskim, demografskim, strateškim i drugim.
12
Sociološki leksikon (1982), Savremena аdministracija, Beograd, str. 245.
13
Marks, K. (1965): Kapital, Prosveta, Beograd, str. 378.
13
Diplomski rad
Jedna od manifestacija podela rada je podela rada na vrste tj. oblike rada. Posebno su značajne podele na: fizički i intelektualni rad, proizvodni i neproizvodni, upravljački i izvršilački, materijalno produktivan, duhovno produktivan rad i društvene usluge.
Savremenu podelu rada karakteriše i pojava kolektivnog – timskog rada, primene kontrole i odlučivanja. Umesto jedne radne funkcije uvodi se rotacija, kao naizmenično vršenje radnih funkcija od strane članova radne grupe.ova pojava je pre svega posledica dinamičnog razvoja tehničkih dostignuća ali i izraz traţenja rešenja za zainteresovanost proizvoĎača za rad i stvaralaštvo.
14
Diplomski rad
III OBLICI I TENDENCIJE SAVREMENOG PROCESA RADA
1. Svojina
Svojina se u svakodnevnom govoru poistovećuje sa ’ vlasništvom’. U pitanju je društveni izraz prisvajanja prirode i vlasti nad predmetima. Svojina izraţava vlast pojedinca ili društvenih zajednica nad stvarima koje mogu biti proizvodna ili potrošna dobra.
Dva su osnovna shvatanja svojine. Prvo formalističko shvatanj e svatanje definiše „kao odnos čoveka i stvari“. Po ovom shvatanju svojina je individualnog odnosa čoveka i stvari tj. u pitanju je fizičko posedovanje ko, koja i kakva prava ima nad stvarima. Drugo naučno shvatanje, odnos čoveka i stvari posmatra samo kao pojavni oblik svojine. Svojina je po ovom shvatanju bitan društveni odnos. Ljudi koriste, poseduju i raspolaţu stvarima po različitim osnovama. Svojina je osnov koji sadrţi najpotpunija ovlašćenja ljudi u raspolaganju stvarima. Taj osnov su društveni odnosi izmeĎu ljudi povodom stvari. 14 Ljudi imaju onoliko prava i ovlašćenja na stvarima koliko im dozvoljava društveni odnos. Svojina je dakle, proces prisvajanja predmeta iz prirode od strane ljudi u društvenoj proizvodnji odnosno radu. Ovaj proces prisvaja nja, koji obuhvata preradu i doradu predmeta iz prirode, za cilj ima njihovu kasniju raspodelu i
potrošnju. Društveno prisvajanje sadrţi dva elementa: - prirodni,
kao svesni uticaj čoveka na prirodu primenom rada i sredstava rada; izraţava se stepenom razvoj a proizvodnih snaga; - tehnički, koji prikazuje društveni aspekt prisvajanja; u procesu svesnog uticaja na prirodu čovek ne nastupa sam već u zajedništvu sa drugim pojedincima, preko vlastitih društvenih odnosa. 15
14
Kešetović, Ţ (1999): Sociologija, VŠUP, Beograd, str. 89.
15
Mandra, A. (2001): Osnovi sociologije, CID, Podgorica, str. 134.
15
Diplomski rad
Prisvajanje je društveni proces koji obuhvata odnose ljudi prema spoljnoj prirodi i meĎusobne odnose izmeĎu ljudi prema prirodi. Prisvajanje je ukupnost svih društvenih odnosa u procesu društvene proizvodnje i raspodele proizvoda. Iz navedenog proizilazi i definisanje svojine kao prirodno i društveno uslovljenog procesa i odnosa koji u sebi sadrţi celokupnost odnosa ljudi prema prirodi i izmenu njih samih, kojima se proizvode i za ljudsku potrošnju raspodeljuju materijalna dobra, prelazeći put od proizvodnje do potrošnje kroz raspodelu. 16
Svojina se ispoljava kroz dva aspekta: ekonomski i pravni. Ekonomski aspekt svojine,
pojam je ekonomskog korišćenja prisvojenih stvari, kao sredstava za proizvodnju predmeta za potrošnju. Ekonomsko korišćenje je korišćenje stvari kao upotrebnih dobara za ljudske potrebe i izjednačava se sa pojmom prisvajanja. Prisvajanje i jeste ekonomski proces, tj. društveno – ekonomski odnos koji u sebi sadrţi ekonomsku svrhu procesa društvenog rada, kao i trošenje i korišćenje predmeta iz prirode za razne ljudske potrebe. Pravni aspekt
svojine sadrţi pravno oblikovanje ekonomskog prisvajanja. Pravne norme društva odreĎuju ekonosmko prisvajanje i društveno – ekonomske odnose koj proizilaze iz prisvajanja. S jedne strane, pravo fiksira oblik prisvajanja,
a s druge, štiti taj oblik. U osnovi pravnog aspekta svojine je obezbeĎivanje onakvog stanja i pravca razvoja ekonomskog prisvajanja, kakav odgovara
interesima društvenih krugova koji su na vlasti i u čijem interesu se i vrši prisvajanje. Pravni aspekt svojine obuhvata celokupnost pravnih instituta i normi
kojima se regulišu razna prava raspolaganja sredstvima za proizvodnju i proizvoda. Za razliku od ekonomskog aspekta koji je opšta i stalna kategorija, pravni aspekt je promenljiva i istorijska kategorija. Razlikuju se oblici svojine i istorijske manifestacije svojine. Prema prvom
kriterijumu, svojina moţe: 1. privatna; 2. lična i 17 3. društvena.
16
Ibid. str. 142.
17
Kešetović, Ţ (1999): Sociologija,VŠUP, Beograd, str. 120.
16
Diplomski rad Privatna svojina je
takav oblik ekonomskog prisvajanja u društvu koje se zasniva na nečijem individualnom (najčešće monopolskom) raspolaganju i korišćenju sredstava za proizvodnju i samim tim individualnom raspolaganju predmeta potrošnje. Lična svojina se odnosi na prisvajanje predmeta potrošnje, za razliku od privane svojine koja se odnosi na sredstva za proizvodnju. Društvena svojina je oblik prisvajanja koji ne sadrţi posebno pravo nekog
pojedinca ili grupe, već se ona kolektivno tj. društveno prisvajaju (kolektivna svojina je jedan od istorijskih oblika društvene svojine).
17
Diplomski rad
2.
OtuĎenje
Po otuĎenjem se podrazumeva odreĎeni poloţaj ili stanje čoveka u kome se proizvodi njegovog rada ili njegove ideje, moralna ili religiozna načela, postal njemu nešto strano, tuĎe, samostalno, nezavisno od njegove delatnosti i 18
egzistencije.
OtuĎenje (alijenacija) nastaje kada se čovekovo vlastito delo ili drugi čovek javljaju kao nešto njemu tuĎe i čak mu se suprotstavljaju kao sila nad njim. 19 Po Hegelu, u osnovi otuĎenja je da čovek ne ovladava svetom, nego svet sve više ovladava njime, pos redstvom tehnike. Čovek postaje suvišan a slepa zavisnost tehnike determiniše njegov ţivot. OtuĎenje je kategorija marksističke sociologije. GraĎanska sociološka misao retko pominje pojam otuĎenja, ali se zato pominju neki pojmovi kojima je obuhvaćen pojam otuĎenja. Marksov koncept otuĎenja odnosi se na otuĎenje čovekove društvene suštine u političkoj drţavi i na otuĎenje individue u sistemu kapitalističkih prozvodnih odnosa. Čovekova generička suština svedena je na redukovane proizvodne naravi ljudskog bića u kome potreba za radom postaje sredstvo pukog odrţavanja sopstvene egzistencije kao biološkog bića. Rad se otuĎuje kroz nehumane, eksploatatorske društvene odnose. Ukidanjem eksploatatorskih odnosa čovek se konomski razotuĎuje, što je prethodni uslov njegovog svestranog oslobaĎanja kroz slobodno razvijanje stvaralačkih i praktičnih mogućnosti. OtuĎenje istorijski nastaje odvajanjem društvenih pojava od čovekove vlasti i kontrole. Društvene pojave postale su sila za sebe koja se razvija po sopstvenim zakonitostima, nezavisno od volje čoveka i kao slepa nuţnost vladaju čovekom i društvom. U procesu otuĎenja čovek gubi svoje ljudske dimenzije koje su osnova njegovog razlikovanja od drugih prirodnih pojava. OtuĎenje se tako pojavljuje kao drugo ime za odsus tvo ljudske generičnosti. Kako je jedno od generičkih svojstava čoveka društvenost, ona se ispoljava kroz formiranje takvih društvenih odnosa kojima je svrha da čovek čoveku postane cilj. U uslovima društvenog otuĎenja, čovek čoveku postaje sredstvo za ostvarenje njegovih ličnih ciljeva. Što društvene 18
Pečujlić M. (1991): Savremena sociologija, Ibid. str. 180. ,
19
Sluţbeni list SFRJ, Beograd, str. 177.
18
Diplomski rad
odnose čini neljudskim, a to je u suprotnosto sa čovekovom generičnošću. OtuĎenje se moţe pojaviti u dva oblika: 1. 2.
kao uskraćivanje mogućnosti da se nešto objektivno moguće ostvari i kao oduzimanje i otuĎivanje od čoveka ono što je stvorio.
Ne otuĎuje se samo proizvod u materijalnoj proizvodnji niti se otuĎuje samo vlast nad proizvodom, procesom rada. OtuĎuje se celokupna nadgradnja i celokupna oblast društvenih odnosa i pojava. Izvitoperenost svesti nastaje us led nemogućnosti sagledavanja celine stvari. A otuĎenje je, pre svega, gubitak ljudskosti. Čovek koji je otuĎen gubi svaku autonomiju, a njegova delatnost, gubi svaki trag samodelatnosti.
20
RazotuĎenje ne moţe biti delimično, ono se moţe ostvariti jedino celovito a to znači da se tek ukidanjem eksploatacije i klasnih odnosa moţe stvoriti društveni okvir za puno čovekovo otuĎenje. Osnovni oblici otuĎenja su: 1. Ekonomsko otuđenje, kao prisvajanje tuĎeg rada, tj. njegovo ostvarenje; 2. Socijalno otuđenje, kao odnosi meĎu ljudima posredstvom stvari umesto
direktnog, neposrednog odnosa izmeĎu ljudi. Najviši izraz socijalnog otuĎenja je vladavina novca i kapitala, u kojima čovek zavisi od stvari i onih k oji tim stvaima raspolaţu. Ekonomsko otuĎenje uvek prerasta u socijalno, u osnovi koga je pretvaranje čoveka u robu. 3. Političko otuđenje, kao osamostaljivanje drţave i politike u sile koje vladaju čovekom i društvom. 4. Religijsko otuđenje, kao negovanje iluzija o vladavini natprirodnih sila
prema kojima je čovek ponizan i nemoćan, zbog čega traţi milost kako bi dobio njihovu naklonost.
21
Za Marksa, osnovni oblik otuĎenja je konomsko otuĎenje, svi drugi oblici su izvedeni. MeĎu savremenim shvatanjima o perspekti vama dezalijenacije izdavaja se tumačenje po kome će automatizacija dovesti do ukidanja mnogih radnih operacija, pa će radnikovo učešće u proizvodnji svesti na odrţavanje mašina, za koje je potrebno visoko stručno znanje i specijalizacija. Nasuprot ovoj fu nkciji, funkcija nadzora neće biti praćena odgovarajućom specijalizacijom, zbog čega će 20
21
Fridman, N. (1974): Sociologija rada, , V eselin Masleša, Sarajevo, str. 201. Ibid. str. 210.
19
Diplomski rad
vlasnici kapitala vremenom morati da ustupe mesto rukovoĎenja obrazovanim radnicima. Uz to, ukinuće se brojne profesije, a kasnije i funkcija rukovoĎenja, jer će automatizacija dovesti do povezivanja radnih operacija. Budućnost čoveka i dezalijenacija su u postindustrijskom društvu. Drugo savremeno shvatanje ukazuje da kapitaslitički sistema sve više umanjuje ulogu radnika, zbog čega je neminovan slom kapitalizma. Nove tehnologije i informacioni sistemi smanjiće ulogu radnika i sluţbenika i zavladaće dominacija mrtvog rada nad ţivim ljudskim radom. Razvoj nauke dovešće do veće specijalizacije i podele rada i smanjene mogućnosti za samoupravljanje. Predstavnici ovog shvat anja su pesimisti u pogledu budućnosti ljudskog društva i čovekovog razotuĎenja progniziranjem povećanog intenziteta eskploatacije i ukidanjem svake mogućnosti za revoluciju.
20
Diplomski rad
3. Savremeno obrazovanje i podela rada
Društveni rad kao ukupna količina materijalnih dobara koja se proizvedu u jednom društvu, zavisi od velikog broja faktora, kao što su: prirodni uslovi, razvijenost sredstava za proizvodnju (sredstva za rad i predmeta rada), karakteristike ljudskog faktora, duţina radnog vremena, intenzivnost rada,
produktivnost rada i društveni odnosi u proizvodnji). Od svih navedenih činilaca, najbitniji su subjektivni činioci i od njih zavise proizvodni rezultati. Radno sposobno stanovništvo, zavisno od toga gde je angaţ ovano, deli se na proizvodno i neproizvodno stanovništvo. Proizvodno stanovništvo koje s emoţe posmatrati prema akonomskoj strukturi i kvalifikacionoj strukturi ima obavezu da stvori materijalna dobra ne samo za sopstvenu reprodukciju, nego i za radno
sposobno stanovništvo koje je angaţovano van proizvodnje, kao i za izdrţavano stanovništvo. Strukrura radnog procesa zavisi od društvene podele rada, a sastav radnih sposobnosti stanovništva zavisi od pr ofesionalnih karakteristika i kvalifikacija. Ove meĎutim, neposredno zavise od obrazovanja, kao što i produktivno st (proizvodnost) rada zavisi od stručnosti proizvoĎača, razvijenosti nauke, tehnike i organizacije rada.
Od razvijenosti proizvodnih snaga (koje čine ljudi sa svojim proizvodnim sposobnostima i sredstva za rad) zavisi podela rada na profesije i zanimanja koja
ljudi obavljaju. Podela rada obezbeĎuje relativnu samostalnost proizvoĎačima pojedinih materijalnih dobara, ali izaziva i podstiče ekonomske veze i meĎuzavisnost proizvoĎača različitih dobara, čime se obezbeĎuje jedinstvo društvenog procesa proizvodnje. I kao što je za odrţanje proizvodnje nuţan srazmeran raspored društvenog fonda rada na pojedine delatnosti, tako je za njenu reprodukciju potrebna odreĎena srazmera u obezbeĎivanju proizvodnih i potrošnih dobara za čitavu zajednicu i njen razvoj i šire nje. Struktura rada zavisi od razvijenosti obrazovnog sistema a ovaj od
ekonomske razvijenosti privrede i društva, ciljeva obrazovanja, demografskih, geografskih i drugih karakteristika društva. Obrazovni sistem je rezultat postignutog nivoa društvene podele rada i konkretnih društvenih uslova od kojih 21
Diplomski rad
zavisi proizvodnja i potrebe za obrazovanjem. Sa druge strane, obrazovanje
podstiče razvoj podele rada i dalje diferenciranje kvalifikacione strukture prema pojavi novih poslova, zanimanja i specijalizacija.
Podela rada istovremeno znači pojavu novih poslova i radnih operacija u procesu rada, novih kvalifikacija. Širenje zanimanja zahteva pripremu i osposobljavanje ljudi koji će obavljati poslove u procesu rada. Zavisno od sloţenosti i prirode tih poslova, od sastava i rasprostranjenosti zanimanja i njihovih kvalifikacionih obeleţja, razvija se sistem obrazovanja i osposobljavanje ljudi za profesije u okviru društvene podele rada. Posedovanje odreĎenih znanja, sposobnosti i veština za obavljanje odreĎenih zanimanja jedna je od osnovnih karakteristika svake profesije, pod uticajem razvoja proizvodenje, podele rada i neprekidnog diferenciranja poslova i ljudskih aktivnosti, broj zanimanja i profesija je u stalnom porastu. Prema popisu stanovništva u Engleskoj 18 41. godine je bilo 430 zanimanja; sto godina kasnije u SAD- u je bilo 25 000 zanimanja, a u registrima UN beleţi se oko 30 000 profesija 22 danas. Popis zanimanja u našoj zemlji datira iz 1986. godine kada je u okviru
popisa stanovništva evidentirano oko stotinak različitih zanimanja u Srbiji. Prva značajnija nomenklatura uraĎena je 1956. godine kada je utvrĎeno oko 5 000 zanimanja (svrstanih u 9 grupa, 52 podrupe, 258 vrsta i 971 skupinu). Kasnije su izvršene izmene i dopune, a 1990. godine utvrĎena je nova jedinstvena 23 nomenklatura zanimanja sa 3273 zanimanja. Menjanje profesija i zanimanja je posledica promena u procesu rada i ova
činjenica pokazuje tesnu povezanost društvene podele rada i obrazovanja. Naime, krupne promene u oblasti tehnologije i u procesu rada utiču na stvaranje novih poslova i zanimanja. Radna snaga mora da se priprena i prilagoĎava za korišćenje novih tehnologija kao što su: komunikacione tehnologije, robotika, mikroprocesori, biotehnologija itd. Zastarevanje znanja je jedan od velikih problema obrazovanja. Stopa
zastarevanja znanja ili moralno rabaćenje znanja i stručnih kvalifikacija, koje prema nekim procenama iznosi i 10% godišnje, zahteva proces inoviranja i obnove 22
23
Sociološki leksikon (1982), Savremena administracija, Beograd, str. 750. Ivanović, Stanoje (2003): Sociologija obrazovanja, Učiteljski fakultet u Jagodini, Jagodina, str. 103.
22
Diplomski rad
znanja. Zastarevanje znanja i sposobnosti koje
nastaje pod uticajem naučno –
tehnološkog progresa moţe biti: -
profesionalno;
specijalističko i upravljačko.24
Profesionalno zastarevanje je zaostajanje stručne kompetentnosti pojedinaca od trenutnih dostignuća u odreĎenoj profesiji. Specijalističko zastare vanje je zaostajanje znanja specijalističkih stručnjaka od ukupnih znanja u odreĎenoj specijalističkoj oblasti. Upravljakčko zastarevanje je raskorak izmeĎu znanja rukovodilaca i nivoa znanja potrebnih za uspešno upravljanje i rukovoĎenje. Odliv stručnih i obrazovnih kadrova u druge zemlje tzv. „ odliv mozgova“ je još jedna pojava koja dodatno opterećuje ekonomski razvoj jedne zemlje. Migracija stručne snage iz nerazvijenih u razvijene zemlje sve više zhavata najperspektivije stručne kadrove. To još više pogaĎa njihovu ekonomiju i povećava razlike izmeĎu ovihh zemalja. Otklanjanje i suzbijanje negativnih posledica ovih pojava podrazumeva
izdvajanje većih sredstava za obrazovanje, modernizaciju obrazovnih programa i trajnp inoviranje znanja i sposobnosti pojedinaca.
24
Ibid. str. 210.
23
Diplomski rad
ZAKLJUČAK Rad ima fundament alno
društveno značenje za celo kupnu egzistenciju svakog pojedinca i društva u celini - uslov bez koga se ne moţe. Ljudski rad predstavlja dakle bazičnu sferu egzistencije čovečanstva koja u krajnjoj instanci odreĎuje sve ostale sfere društvenog delovanja. Rad je proces kroz koji pojedinac razrešava ţivota. Čovekov rad postaje radom samo kroz zajedništvo sa drugim pojedincima pa je rad po svojoj suštini društvena kategorija. Samo kroz rad čovek prisvaja prirodu i menja svoju poziciju prema njoj. Rad je i kriterijum društvenog vrednovanja pojedinca. Čovek se potvrĎuje i dokazuje u društvu svojim radom. Socijalne i individualne patologije povezane su sa radom jer je rad materijalni i duhovni milje ljudsko g otuĎenja i razotuĎenja.
Istorija društva za većinu sociologa je istorija razvojnih oblika rada. Viša podela rada i specijalizacija raĎaju brojnije i raznovrsnije potrebe. Razvojem društva i rada, nekad luksuzne potrebe, postaju egzistencijalne, ali je i veća mogućnost da se zadovoljavanje jasne potrebe zameni drugom potrebom. Sveukupni društveni i ljudski ţivot proţet je potrebama koje se svode na rad. Društvena podela rada je raspodela ukupnog fonda društvenog rada na pojedine oblasti, grane, vrste i podvrste ljudske delatnosti. Moţe se definisati i kao razlikovanje različitih delatnosti u društvu. Osnovna podela rada se najčešće ispoljava kroz tri, meĎusobno proţete podele na prirodnu, društvenu i tehničku. Opšta podela je podela na velike društvene proizvodnje. Posebna podela rada je raspodela unutar jedne grane društvene proizvodnje na vrste i podvrste (podela industrije na metalnu, hemijsku, drvnu, tekstilnu, elektro itd.). Pojedinačna podela rada je raspodela rada unutar jednog privrednog subjekta, preduzeća, pogona, radionice i slično, prema zadacima. Treba spomenuti još i teritorijalnu podelu rada, koja moţe biti nacionalna, regionalna i meĎunarod na.
24
Diplomski rad
Jedna od manifestacija podela rada je podela rada na vrste tj. oblike rada.
Posebno su značajne podele na: fizički i intelektualni rad, proizvodni i neproizvodni, upravljački i izvršilački, materijalno produktivan, duhovno produktivan rad i društvene usluge. Struktura rada zavisi od razvijenosti obrazovnog sistema a ovaj od
ekonomske razvijenosti privrede i društva, ciljeva obrazovanja, demografskih, geografskih i drugih karakteristika društva. Obrazovni sistem je rezultat postignutog nivoa društvene podele rada i konkretnih društvenih uslova od kojih zavisi proizvodnja i potrebe za obrazovanjem. Sa druge strane, obrazovanje
podstiče razvoj podele rada i dalje diferenciranje kvalifikacione strukture prema pojavi novih poslova, zanimanja i specijalizacija. Menjanje profesija i zanimanja je posledica promena u procesu rada i ova
činjenica pokazuje tesnu povezanost društvene podele rada i obrazovanja. Naime, krupne promene u oblasti tehnologije i u procesu rada utiču na stvaranje novih poslova i zanimanja. Radna snaga mora da se priprena i prilagoĎava za korišćenje novih tehnologija kao što su: komunikacione tehnologije, robotika, mikroprocesori, biotehnologija itd.
25
Diplomski rad
LITERATURA
1.
ĐorĎević,M., (1992): Sociologija, Nau čna knjiga, Beograd.
2. Fridman, N. (1974): 3.
Sociologija rada, , Veselin Masleša, Sarajevo.
Ivanović, Stanoje (2003): Sociologija obrazovanja, Učiteljski fakultet u Jagodini, Jagodina.
4. Marks, K. (1965): Kapital, Prosveta, Beograd. 5.
Kešetović, Ţ (1999): Sociologija,VŠUP, Beograd.
6. Mandra, A. (2001): Osnovi sociologije, CID, Podgorica. 7.
Pantelić,V. S., (2004): Savremena sociologija, SF, Beograd.
8. Pečujlić
M. (1991): Savremena sociologija, Sluţbeni list SFRJ,
,
Beograd. 9.
Radenović, P. (2004): Opšta sociologija, Teorijske kontroverze, Beograd.
10.Sociološki leksikon (1982), Savremena аdministracija, Beograd.
26
