Bugarski Ranko, Lingvistika u primeni.pdf

Biblioteka: TUMAČENJE KNJIŽEVNOSTI Knjiga 4

Glavni i odgovorni urednik; VOJISLAV MITIĆ Urednik: PETAR PIJANOVIĆ Recenzent: DUŠAN JOVIĆ

Ranko Bugarski Lingvistika u primeni Lingvističke discipline Primene lingvistike Primen/ena lingvistika u svetu i kod nas Terminologija Kontrastivna analiza Teorija prevođenja Nastava jezika Jezik i kultura

SADRŽAJ Predgovor

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

9

— — — — — — — — — — — —

15 24 42 58

5. Lingvistika, leksikografija i terminologija — — — — — 6. Kontrastivna analiza terminologije i terminologija kontrastivne analize — — — — — — — — — — — —• — 7. Kriterijumi izgrađivanja lingvističke terminologije — — — 8. Terminologija generativne gramatike — — — — — — 9. Terminologija u primenjenoj lingvistici — — — — — —

67

I OPŠTI DEO 1. 2. 3. 4.

Lingvistika i njene discipline — — — Pojam i značaj primenjene lingvistike Primenjena lingvistika u svetu i kod nas Primenjena lingvistika kao lingvistika u

— — — — — — primeni

II TERMINOLOGIJA

76 84 93 101

III PREVOĐENJE 10. Međukulturno prevođenje — — — — — 11. 0 prirodi teorije prevođenja — — — — 12. Teorija prevođenja kao naučna disciplina —

— — —

— — —

— — —

— — —

111 119 130

13. Jezik i kultura sa sociolingvističkog stanovišta 14. Sociolingvistika i nastava jezika — — — — 15. Norme, kontekst i nastava jezika — — — —

— — —

— — —

—• — —

147 154 161

Bibliografska beleška —

—

—

_

_

IV NASTAVA JEZIKA

Literatura Registar

_ imena

_

_

— _

—

—

—

—

_

_

_

_

— _

_

— _

— _

170 172

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

187

Registar pojmova —

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

191

Ranko Bugarski, doktor lingvističkih nauka i redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, bavi se anglistikom, opštom i iprimenjenom lingvistikom i sociolingvistikom. Iz ovih oblasti objavio je u zemlji i inostranstvu veliki broj radova, među njima knjige Predlozi over, under, above, below / beneath u savremenom engleskom jeziku, 1969; Jezik i lingvistika, 1972. (Nolitova nagrada; I! izd. 1984); Lingvistika o čoveku, 1975. (II izd. 1983); i Jezik u društvu, 1986. Priredio je nekoliko knjiga (Čomskog, Sapira, Vorfa) i tematskih brojeva časopisa (iz sociolingvistike, psiholingvistike i primenjene lingvistike). Član je i funkcioner nekoliko jugoslovenskih i međunarodnih naučnih i stručnih društava. Ova knjiga nastala je iz njegove višegodišnje istraživačke i predavačke delatnosti na polju primenjene lingvistike, čijem je organizovanju u Jugoslaviji (i uklapanju u aktuelne svetske tokove) doprineo, između ostalog, obavljajući funkcije prvog predsednika Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, organizatora prvog kongresa ovog Saveza i urednika njegovog Godišnjaka, te potpredsednika Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku (AILA).

Predgovor

Predmet razmatranja u ovoj iknjizi jeste široka i heterogena, a naučno i društveno izrazito aktuelna, oblast primenjene lingvistilke. U njeinih tpetnaest ipoglavlja, tematski grupisanih u četini dela, obrađuje se niz teortjskih i praiktionih pitanja u vezi sa onim segmentima ovog kompleksa kojima se autor posebno bavio, a koji su mogli da se uklope u knjigu ovog obitma i namene. Razume se da pod ovim okolnostima sva podnučja primenj&ne lingviistiike nisu mogla biti ravnopravno zastupljena; ali i ona kojima nisu posvećeni posebni odeljci bar su registrovana u opštem pregledu koji čini prvi i najobimniji deo knjige. U tom bloku, posle uvodnog teksta koji sadrži orijentacionu klasifikaciju discipli'na nauke o jeziku, ispituje se, sa teorijskog i pragmatičkog stanovišta, sam pojam primenjene lingvistike; zaključak da bi ovoj oblasti pre odgovarao maziv lingvistiike u iprimeni odražava se i iu naslovu knjige. Preostala tri dela posvećena sw problematici iz domena terminologije, prevođenja i nastave jezika — pri čemu su u nekiim slučajevima, zbog same prirode ispitivane materije, izvršene podele samo usllovne. Knjiga je izrasla iz autorove istraživačke, predavačke i organizacione delatnosti na polju primenjene lingvistike tokom posilednje deceniije. U toiim razdoblju njegovo nauono i pedagoško interesovamje za probleme iiz ovog ikruga bilo je podstakrouto i fuokcijama koje je obavljao u jugoslovensikim i međunarodnim udruženjima za primenjenu lingvistiku. Kako se ovaj penod podudara sa osnivanjem i potonjim razgranatim aktivnostima Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, u ovoj 'kmjizi — a naročito u njenoim prvom tematskom bloku — biće vidljivo nastojamje da se pojam primenjene lingvistike razradi u opšteteorijskom smislu, ali i postavi na osnove koje će u najvećoj meri odgovarati potrebama
10

Gotovo sva poglavlja vode poreklo od referata podnetih na domaćim i inostranim naučnim i stručnim skupovima, uktjučujući tri poslednja svetska kongresa za primenjenu lingvistiku, tri dosad održana jugoslovenska kongresa u ovoj disciplini, kao i više simpozijuma specifičnijeg karaktera; neka poglavlja delimično potiču i iz predavanja održanih u stručnim društvima. Najveći broj ovih aktivnosti pada u poslednjih pet—šest godina. Skoro svi ovako nastali prilozi u nekom su obliiku ranije objavljemi na srpskohrvatsikom ili engleskom jeziku, mahom u kongresnim publikacijama ili u stručnoj periodici; podaci o ovome dati su u zasebnoj bibliografskoj belešci pri kraju knjige. Autor se nada da će oni, osveženi i okupljeni u koricama jedne knjige, moći još bolje da ispunjavaju ulogu koja im je delimično već pripa'la u definisanju i aiktuelizovanju oblasti kao što su prirnemjena lingvistika, teorija prevođenja ili terminološka istraživanja, za koje kod nas poslednjih godina s razlogom raste interesovanje — kao, uostalom, i drugde u svetu. Za ovu prili'ku svi ranije objavljeni prilozi su prilagođeni i bibliografski ažurirani, te jezički, stilski, terminološki i tehničiki ujednačeni; neki su i sadržmski bitno prošireni, a neki, opet, kombimovani tako da daju novu celinu. Kod srodne prob'lematike po pravilu su uklanjana nepotrebna panavljanja, ali je u ređim slučajevima integritet svakog poglavlja onemogućio da se ona sasvimn izbegnu. Neki delovi teksta ovde se prvi put objavljuju, bilo uopšte ili pak na srpskohrvatskom jeziku. !z ovog sledi da je knjiga, na već uveliko postojećoj bibliografekoj osmovi, iznova napisana kao celina; taj posao obavljen je tokom poslednje godiine. Poreklo knjige iz vremenski ograničenih usmenih saopštenja na naučnim i drugim javnim skupovima ipalk je u nekiim delovima moralo ostaviti traga u obimu i načinu izlaganja, pa neka naznačena pitanja nisu mogla da budu dublje zahvaćena i sistematski prosleđena, što znači da je u takvim slučajevima ekstenzivni pristup mužno prevagnuo nad imtemzivnim. Međutim, tekst je time verovatno dobio na čitljivosti, a obimna literatura na koju se upućuje u beleškama, ii koja je objedinjena u neuobičajeno dugačak ali ipak u suštini selektivan spisak od blizu 240 naslova na kraju knjige, svakako će čitaocima zainteresovanim za pojedine oblasti olakšati dalje traganje po putanjama koje su u teksitu obeležene. Ovako komponovan spisak odabrane literature na meko-

11

liiko jezika ima neka obeležja početne tematske bibliografije, a time, možda, i određenu meru samostalne vrednosti. Registri imena i pojmova upotpunjuju naučni aparat knjige, omogućujući da se ona koristi i kao priručni'k. Airtor se nada da bi publikacija ovakvog sadržaja, i pristupa koji teorijsku podllogu kombinuje sa pitanjima jezičke prđkse, mogla da bude inter&santna ne samo lingvistima, termiinolozima, prevodiocimna, nastavnicima matennjeg jezika i stranih jezi'ka te drugiima profesionalno upućenim ina jezičku problematiku, nego i studentima jezičkih grupa, kao i široj publici koja želi da se obavesti o interdisciplinamim istraživačkim zahvatima u neke akituelne problemske komplekse u vezi s upotrebom jezika u društvu. Beograd, marta 1986.

R. B.

Opšti deo

Lingvistika i njene discipline

1. Uvod. Fitanje mogućih podela unutar celokupnog područja nauke o jeziku, koje je sa istorijskim izrastanjem pojedinih lingviističkih disciplina povremeno dolazilo ma dnevni red, danas se postavllja u još aktuelnijem obliku mego ranije — naročito zahvaljujući savremenim multidisciplinarnim kretainjima i razvoju, pored fundamentalnih, i primenjeinih oblasti naučnog istraživanja. U ovom tekstu, čiji pristup neće biti problemski nego čisto taksonomski, razmotrićemo to pitanje na jedan uprošćen uvodni način, krećući se najvećim delom u okvirima šire prihvaćenih i manje-više očigilednih podela, s mogućim izuzetkom poneke sporne definicije ili kalkvog diskutabiLnog razgraničenja. No oije lako dati ni iklasififkaciju isa ovako ograničenLm preteinzijama, ijer se *u prepliću različiti kriterijumi podele (prema predmetu, pristupu, metodama ili ciljeviima), a i terminollogija je često meujednačena, naročito u interdisciplinarnim domenima koji se i inače opiru jednostranom razvrstavanju. Stoga se ikrajmje sažeta određenja koja siede nude samo uslovno i provizorno, u nadi da i takva mogu da budu od n^ke koristi. 2. Lingvistika i filologija. Najikraće i najobuhvatnije određena kao nauka o jeziku, lingvistika proučava priirodu i razvoj jezika kao opšteljtidskog obeiležja, nanočito njegovu istnutouru i njegove funkcije, uz opisivanje i klasifikovanje svih jezika sveta kao razlićitih pojaviniih obliika čovekove moći govora. U tu svrhu ona inastoji da izgradi skup teorijsikih priincipa, deskriptivnih kategorija i analitičkih postupaka uz čiju je pomoć u principu moguce defiinisati Ijudski jeziik 'kao pojaviu, opisati sličnosti i razlrke među jeziciima i objasmiti prostorne, vremenske i društvene varijacije u njihovoj upotrebi u jeziokiim zajednicama.1 1 U neznatno modifikovanom obliku, ova definicija javlja se i u 4. poglavlju ove knjige, priiikom podrobnijeg razmatranja pojma primenjene iingvistike u odnosu prema lingvistici u celini; upor. mesto na koje upućuje beleška 1 tamo.

16

Po predmetu i ciljevima lingvistika se razlikuje od filologije, sa kojom se metodološki ponegde prožima. U širem i starijem smislu, filologijom se naziva istorijski usmereno proučavanje jezika, usmene i pisane književnosti i duhovne kutture pojedinih naroda. U užem i novijem smislu, filologija je studij vrednih starijih pisanih tekstova u kulturnoistorijske svrhe. U oba smisla ona se razlikuje od lingvistike. Upućena na odabrane pojedinačne kulture, filologija nema onog opšteg dela koji čini središnju oblast lingvistike u značenju opšte nauke o jeziku, u principu zainteresovane za sve jezike sveta — stare i savremene, pisane i nepisane; a u primeni na pojedine jezike ili grupe jezika, filologija je u prvom značenju šira a u drugom uža od lingvistike. Uz to su ovi jezicl za filologiju samo sredstvo za rasvetljavanje istorijskih i kulturnih, dakle vanjezičkih podataka, dok za lingvistiku mogu da predstavljaju samostalan i dovoljan predmet naučnog istraživanja. Najzad, ove dve nauke služe se delimično drukčiijiim metodama i oslanjaju se na druge susedne discipline. Otuda ih je najbolje sagledati kao zasebne iako srodne široke oblasti, koje se mestimično prepliću ali se na drugim stranama potpuno razilaze. Ovo se danas mahom prihvata u obe stnuke, mada raste svest o činjenici da je za neke vrste lingvističkih istraživanja filološka potka neophodna, kao što su i lingvistički principi nezaobilazni u savremeno orijentisanim filološkim izučavanjima. Izvan ovih struka, u nekim sredinama se pod titicajem tradicije povremeno još uvek govori o filologiji i tamo gde se radi o lingvističkoj materiji — najviše stoga što je filologija, i kao oblast a pogotovo kao termin, starija od lingvhstike. U nekim kulturama, naročito istočnim, razlika između lingvistike i filologije tradicionalno je mnogo manje jasna nego danas u Evropi; a i ovde je donekle poseban položaj klasične filologije, gde se čisto lingvistička proučavanja, izdvojena iz frlološke matrice, ređe obavljaju. Osim toga, u akademskim kontekstima i dalje se posvuda govori o nacionalnim i regionalnim filologijama, definisanim jezičkim i kulturnim područjima na koja se odnose (npr. rusistika, jugoslavistika, slavistika, anglistika, germanistika, albanologija, hungarologija, balkanologija, arabistika, sinologija, orijentalistika itd.), pri čemu već i sami nazivi ukazuju na značajne razlike u obuhvatu. Isti termini mogu se upotreblja-

17

vati i u užem smislu, ograničenom na lingvističke segmerate datih disciplina, tako da npr. anglistiika (uz mogući atnibut lingvistička) označava istraživanje samog engleskog jezika, a me i istorije, književmosti i 'kulture naroda koji njime govore. Sve ovo upućuje na izvesnu istorijski i praktično >uslovljenu relativnost razlikovanja lingvistike i filologije u nekim razdobljima i kanitekstiina; međutim, već opisana mačelna razlika izmedu njih izgleda dovolj'no jasna. 3. Podele lingvistike. Razuđeno područje lingvistike može se deliti prema raznim merilima. Sažetom prikazu uobičajenih podela možemo pristupiti ukazivanjem na tri dimenzije diferencirainja jezifike maferije. Prvo, valja razliikovati mikrolingvističku orijentaciju, ograničenu na same jezičke podatke u užem smislliu, t j . na pitanja strmkture jezičkih sistema, od makrolingvističkog usmerenja, 'koje uključiije i komunikacijske, sociološke, psihološke i druge vanjezičke korelate jezičke strukture. Drugo, jezičke činjenice mogu se potsmatrati sinhronijski, t j . u jednom vremenskoim tpreseku, ili pak dijahronijski, t j . u vremenskom toku; u prvom slučaju dobija se slika istrukture ispitivanih sistema, iu drugom prikaz njihovih promena kroz vreme. I treće, jezičkoj piroblematicii može se prilaziti teorijski, sa ciljem jzgrađivanja teorije jezika, ili sa naglaskom na primenjenim istraživanjima, u svrhu korišćenja lingvističkih saznanja izvan domena same nauke o jeziku. Ove razlike, često samo uslovne, sto'je u određeniim međuisobnim odnosiima, a uz to se provlače kroz različite podelle lingvistiike koje ćeimo navesti u daljem izlaganju. Po obuhvatu, najšira lingvistioka disciplima jeste opšta lingvistika, koja listražuje temeljina obeležja Ijudskog jezika u celiriii i ikoja je programski i termiinološki neretko sinomimna sa naukom o jeziku. U njen delokrug spadaju pitanja definicije prirodnog jezika, t j . onih kriterijalnih obeležja koja ga konstituišu kao svojevirstan fenomem, odelit kako od ®istema životinjske komunikacije tako i od drugih simboličkih sistema koijiima se služi čovek; zatim pitainja odnosa jezika prema stvarnosti i prema mišlljeinju, njegove uloge u životu čoveka kao biološke vrste, kao pripadnika društvenih zajednica i kao pojedinca, te pitanja filogenetskog i ontogenetskog jeziokog razvoja, gubljenja jezičke sposobnosti usled bolesti u' druga — pri čemu pojediini od ovih aspekata jezika

18

daju povoda i za izrastanje interdisciplinarnih obllasti koje će kasmije biti ipomenute. Važno mesto u opštelingvistiokim istraživanjima priipada jezičkim univerzalijama — zajedničkim, iako različito ispoljenim, svojstvima svih jezika. Ova opšta obeležja otkrivaju se i formulišu uz metodološku pomoć lingvističke tipologije, koja proučavanjem struktura jeziiokog sadržaja i izraza iuspostavlja varijabilne tipolloške konfiguracije na podlozi onoga što se pokaže kao (konstantno. Teorijskim aspektima opštelingvističke problematike, a posebno modeliiranjem jez'nka, bavi se lingvistička teorija — sistem iprimcipa i postulata koji teži da opiše i objasmi opštu formu jezika kao funkcionalnog sistema. U ovom smislu, iingvistioka teoriija ima bitnih dodirnih tačalka sa filozofijom jezika, koja mporedljiv red pitanja o suštini jezika postavilja iz prevashodno filozofskog ugla, pa se otuda nekada smatra granom filozofije pre nego lingvistike; u jednoj još dalekoj idealnoj projekciji, damašinja živa saradnja lingvistike i filozofije mogla bi da urodi jednom lingvističkom teorijom koja bi ujedno bila i fiilozofija jezika. Posebnim jezicima, uzetim pojedimačno ili u grupama, oave se: deskriptivna ili sinhronijska lingvistika, sa sfanovišta sirthronijske stru'kture; istorijska ili dijahronijska lingvistika. iz perspektive dijahronijskog razvoja; i uporedna ili komparativna liingvistika, u cilju poređenja i klasifiikovaoja jezilka i jezičkih grupa, bilo genetskog, tipološkog ili arealnog. Za korriibinovaini pnstuip komparativnim proučavanjima kroz istorijsku evoluciju odomaćen je termin istorijsko-uporedna lingvistika. Uporedno iapitivanje sličnosti i razli'ka u stnukturi dvaju ili više jeziika danas se naziva kontrastivnom lingvistikom. Za istraživanje jezika u kontaktu, sa pratećim pojavama višejezičnosti, pozajmljivanja, mterferencije i jezič'kih mešavina, ponegde je u upotrebi nov tenmiin kontaktna liingvistika. Opiisivanjem i uipoređivanjeim dijalekata bavi se dijalektologija, tradicioinalno ograničena na regiomalne razlike ali odskora nadograđena sistematskim proučavanjem društveno uslovljenih varijacija, u okviru tzv. socijalne ili urbane dijalektologije. Teritorijalna distribucija dijallekatskih crta, povezana sa dijaleikatskim rasiloijavanjem jeziokih sistema, predmet je lingvističke geografije, doik se za srodna pitanja prostoitnog rasporeda dijalekata ili jezika u pojedinim arealima i širom sveta upotrebljavaju i nazivi arealna lingvistika i geolingvistika.

19

Jezički sist&mi, bilo da društveno fumkcionišu ikao jezici iii kao dijalekti, i posmatrani bilo sinhronijski ili dijahronijski, opisuju se na različitim planovima strukture, pa se prema ovom kriterijmmu izdvaja sledeći niz liingvističkih disciplina. Fonetika izučava mehanizme proizvođenja i primanja govornih glasova j daje injihovu klasifikaciju prema fiziološkim i akustiokim parametrima, bez obzira na njihovo ftiimkcionisanje u glasovnim sistemima pojedinih jezika; ovo drugo čini predmet fonologije, koja glasove prenosi iz fizičke ravni fonetike u funkcionalnu ravan fonema kao distinktivnih jedinica glasovne stru'kture. Morfologija se bavi sastavom reči i njihovih oblika, te njihovim građenjem od morfema kao najmanjih značenjskih jedinica jezioke forme. (Za proučavanje fonološkog sastava morfema, naročito s obzirom na altemacije u govornom 'lanou, mekada se uspostavlja zaseban međunivo morfofonologije.) Kombinovanje reči u konstrukcije, pre svega sintagme i rečenice, predimet je sintakse. Morfoiogija i sintaksa zajedno čine gramatiku u užem smislu; u nekim pristupjima gramatika uz njnh obuhvata .i fonologiju, pa i semamtiku. Doik se u gramatici reči javljaju u lulozi siintaksičkih jedinica, svojstva reči kao jedinica rečnika datog jeziika, t j . leksema, proučavaju se pod zaglavljeim leksikologije. Najzad, zmačenje reči i njihovih ikombinacija ispituje semantika, na čiijem se planu kao miniimalne jedimice nekada postuliraju sememe. Kroz ovaj spetktar discipilina teži se raziMnevanju mačina ma koji se, kombinovanjem funkcionalnih jedinica na različitim planovima jezičikog ustrojstva, u ijeziiku kao hijerarhijsiki uredenoj i pravilima regulisanoj strukturi ostvaruje veza između zvuka i značenja. Unekoliko po strani od ovog spektra, ali u uskoj vezi s pojedinim njegovim segmentima, raspoređene su i neike druge liingvistioke discipline, starije i novije. Delovima leksikologije u širem smislu mogu se smatrati etimoiogija, inaiuika o istorijskom razvitku pojedinih reči i grupa srodmih reči u jednom jeziku ili više jeziika, počev od mjihovog korena i najranijim posvedočenim ili rekonstruisanim oblicima, i onomastika, mauka o vlastitim iimenima (geografskih lokacija, naseljenih mesta, reka, planina, Ijudi itd.). Dok se sintaksa doskora mahom ograničavala na pitanja sastava rečenice, u poslednje vreme se pod firmom nove discipline, tekstualne lingvistike, proučava i struiktura jezičkih i 'komunikacijskih celina izmad nivoa rečenice, t j . većih tekstova;

20

slična istraživanja, sa težištem na strukturi govornih interakcija, nazivaju se i analizom diskursa. A pod zaglavljem lingvističke pragmatike, takođe nove i danas aktuelne oblasti, pogled na strukturu jeziika dopunjuje se proučavanjem njegove upotrebe u komunikaciji, sa posebnim obzirom na svrhe koje korisnici jezika postižu svojhn isikazima u okviru različitih govornih čimova. Pojedinim vidovima jezika bave se i druge discipline. Tako glotogonija izučava poreklo i evoluciju jezika, kao zasebno područje opštelimgvističkih istraživanja. Sa pojavom prvih pisama otvara se prostor i za gramatologiju — nauku o vrstama pisama, njihovom nastanku i razvoju. Ovu oblast treba razlikovati od grafemike ili grafologije, koja kao pandan fonologije u grafičkom mediijumu proučava lingvističku strukturu različitih sistema pisanja, t j . njihovu podešenost glasovnim sistemima pojedinih jezika. Pomenute podele prema užem predmetu proučavamja presecaju se sa podelama prema teorijisko-metodološkom ipristupu pojedinih lingvističkih škoia, kao što su razne verzije strukturalne, funkcionalne ili generativne lingvistike, pa se tako nipr. govori o strukturalnoij nasuprot generativmoj fonologiji, gramatici ili dijalektologiji. 4. Lingvistika i druge discipline. U svom središnjem delu, usredsređenom na ispitivanje strukture jezika, t j . u domenu gramatike u širem smislu, lingvistika je u osnovi autonomna nauka, i ona je u modernom periodu upravo ovde i postigla najveće teorijske i metodološke domete. Zbog toga je doskora pretezala sklonost, ponegde ijoš uvelk izrazita, da se u mitkroIimgvistici traži suština svekolike nauike o jeziku. U najnovije vreme, međutim, u žiižu naučnog interesovanja sve više ulazi makroilingvistička problematika, koja traži interdisciplinami pristuip. Ovo važi i za neke od već pomenutih grana lingvistike, ali nelke od danas najaktuelmijih tek sada ćemo da navedemo, prellazeći sa užeg područja jezičke nauke na šire prostore u kojima se ona sve življe prepliće sa susedmim nauoniim oblastima. Uopšte iuzev, može se reći da nasuprot svakom od više lica jezika, obeleženih netkitm mjegovim kardinalnim svojstvom koje je kao takvo u pnincipu od interesa i za opštu lingvistiku, nalazimo odgovarajuće nauke, dok se u međuprostorima ubrzano razvijaju interdisciplinanne oblasti lingvističikih istraživanja. Društveini tontekst jezika prirodno je nametnuo saradmju

21

sa sociologijom, socijalnom psihologijom, socijalnom antropolog'ijom i srodnkn naukama, koja je urodila nekoMikim discipilinama. U delokrugu sociolingvistike, kao grane nauke o jeziku sa tendencijom prerastanja u opštu kritičku metodologiju savremene lingvistike, su društveno uslovljene jezičke pojave (npr. varijacije u jezičkoj stmkturi koje prate dnuštveno raslojavarrje jezika). Ona se samo uslovno može razgraničiti od sociologije jezika, kao perspektivne grane nauke o društvu koja se bavi jezički ispoljenim društvenim pojavama (npr. jezičkim pokazateljiima širih društvenih procesa). Kraće rečeno, sociolingvistika proučava jezik u odnosu prema dnuštvu, a socio'logija jezika — društvo u odnosu prema jeziku. Ovim oblastima bliska je etnolingvistika, iposvećena odnosu između pojedinih jeziika i u njima izraženih kultura; naročito kada su u pitanju nepisaini jezici pritmitivniih zajednica, ali opet bez jasnih granica, u upotrebi je i termin antropološka lingvistika. Psihdlošku ulogu jezika sisteunatski istražuje psiholingvistika kao savremena verzija ranije psihologije jezika, dakle kao područje saradnje lingvistike i psihologije u osvetljavanju međusobnih uslovljenosti jezičkih i psihičkih struktura i procesa. Dodinnu oblast predstavlja neurolingvistika, gde se uz pomoć neurologije i neuropsihologije ispituje neurološka osnova jeziika, t j . posebno odnos između jeziika i Ijudsikog mozga kao njegovog sedišta. Znakovni karakter jeznka uipućuje na opštu nauku o znacima — semiotiku ili semiologiiju, a prenošenje iinformaciija tokom znakovne komunikacije zadire u teoriju komunikacija sa teorijom informacija i u kibernetiku. Na ovom razmeđu izrasle su, pod zajedničkim imeinoim matematičke lingvistike, nekvantitativna i'li elgebarska lingvistika, u okviru ikoje se jezička stmiktura modelira uz poimoć pojmovnog aparata matemati'ke i simboličke logike, \ kvantitativna ili statistička lingvistika, čije se metode koriste u ispitivanju statistioke strukture teikstova i u obradi veliikih korpusa jezičkih podalaika. Tamo gde se ovakve operacije obavljaju uz pomoć mašina, govori se o računarskoj lingvistici. Prema tome, matematička i naročito računarska lingvistika, za razliku od drugih navedenih disciplina, u principu nisu određene predmetno nego metodološki. Matematičke metode danas se upotrebljavaju, u kombinaciji sa analitičkom aparaturom tradicionalne i moderne gramatiike, stilistiike i retorike, u proučava-

22

nju informacione i stilske strukture različitih tekstova, posebno književnih, a pod zagilavljem lingvističke stilistike. Neke od upravo pomenutih oblasti, uz veći broj drugih, ispoljavaju i izrazito primenjene aspekte, pa se često svrstavaju među grane primenjene lingvistike, kao širo'ke i heterogene oblasti koja obuhvata raznovrsne praktičme probleme što proističu iz upotrebe jezika u društvu. Ovde spadaju i problemi jezičke standardizacije, gde se, neutralnom opisu deskriptivne lingvistiike suprotstavlja vrednosno obojeni pristup normativne lingvistike, posebno izrazit u nastavi jezika i negovanju jezičke kulture; sa ovim su u vezi i druga pitanja jezičkog plaroranja i jezičke politike, naročito u višejezičnim zajednicama. Nastava stranih jezika takođe je važna oblast primene lingvističkih znanja, a teorijska podloga nastave jezika u celini danas češće ide pod imenom glotodidaktike. Lingvistički pojmovi i postupci u velikoj meri se koriiste pri sastavljanju rečnika, što spada u leksikografiju, u proučavanju i normiranju terminologije i stručnih jezika, u ispitivanju funkcionisanja sredstava masovnog informisanja, zatiim u leč&nju poremećaja govora i sluha i u mnogim drugim oblastima života. Izrazito interdisciplinarnog karaktera, aili na lingvistiokim osnovama, jeste teorija prevočenja, koja teži izgrađivanju opšteg teorijskog okvira za istraživanje različitih aspekata lljudskog i mašinskog prevođenja. A pokuša jirna prevazilažen'ja jezičkih razliika putem konstruisainja pomoćnih međunarodnih jezika, od planskih jezika tipa esperanta do matematičkih i logičkih jezika-posrednika, povremeno se daje naziv interlingvistika. 5. Zaključak. Različite jez'ičke i kuilturne sredine, raznovrsne tradicije i teorije, udružene sa dinamizmom savremenih interdisoiplinarnih istraživanja jezika, uveliko relativizojiu svaki pokušaj razvrstavanja lingvističkih disciplina, ali se od nečega ipaik mora poći. Naš letimičini pregled, iz koga su nužno izostale brojne detaljnije podele unutar pomenutih disciplina i mnoge terminološke alternative, težio je, koliko je to bilo mogiuće, jed'nom ob'jektivnom i teorijsiki neutrailnom pritkazu, polazeoi od onoga što se može uzeti kao šire prihvaćeno. Tamo gde ima većih teškoća oko definicije ili razgraničenja pojedinih oblasti, to se nastojalo nagovestiti odgovarajućim formulacijama. Samo u onim retkim slučajevima kada u nekom bitnom pitanju nemna praktičmo niikakve stručne saglas-

23

nosti jer prava debata tek predstoji, kao što je priroda odnosa između lingvističke teorije i filozofije jezika, jznete ocene u većoj meri izražavaju preliminamo lično viđenje autora ovog uvodnog teksta. Smešten u kontekst ove knjige, sam taj tekst ima pak kao glavni zadatak orijentaciono situiranje primenjene lingvistike u celini i njenih pojedinih delova na širokom području nauke o jeziku, što treba da olaikša praćenje specifičnijih razmatranja u poglavljima koja slede.2

2 Našem čitaocu sada su lako dostupna brojna domaća i prevedena dela sa područja lingvistike, u kojima se mogu potražiti dalja obaveštenja Ovom priiikom možemo da uputimo na tri knjige koje se korisno dopunjuju: Škiljan (1980) kao širi pregled iingvističkih disciplina, Skola i pojmova, te podataka o jezicima i pismima; Ivić (1975) kao pregled razvoja lingvistike kroz istoriju i njenih savremenih pravaca; i Bugarski (1984) kao teorijsko i istorijsko razmatranje nekoliko fundamentalnih problema nauke o jeziku — sve sa daljom literaturom.

2.

Pojam i značaj primenjene lingvistike

Delatnosti koje se odvijaju pod imenom primenjene lingvistike danas su u punom procvatu, i njihov opšti stručni i društveni značaj nije ni u kojem smislu sporan. Može se, međutim, postaviti pitanje identiteta same ovako nazvane oblasti, naročito s obzirom na lingvistiku. Da li je ovo jedna interdisciplinarna aktivnost sa zadatkom rešavanja praktičnih jeziokih problema, posebna grana nauke o jeziku, ili možda u suštini ništa drugo do sama lingvistika? Štaviše, da li iz načina na koji se ova oblast poima uopšte proističu neke ozbiljmije praktične posledice? Malo kad obuhvatnije pretresaoa, ovakva pitanja još uvek nisu dobila apšteprihvaćene odgovore. Svrha ovog priloga jeste da skrene pažnju stnučne javnosti na njihovu važnost i da izloži autorovo lično viđenje ove problematiike. Pojam primenjene lingvisttke nudi se kritičkom razmalranju u dva povezana ali relativno nezavisna smislla — pragmatičkom i teorijskom. Pragmatički smisao je spoljni, tj. vanlingvistički i u osinovi društveni, i odnosi se na sve ono što je empirijski nasleđeno kao primenjena lingvistika, što je kao takvo dmštveno prihvaćeno i što se danas praktikuje pod tim imenom. Teorijski smisao je unutrašnji, tj. lingvistički i time naučni, i tiče se prirode i statusa primenjene lingvistike kao naučne discipline. U ovom izlaganju najpre će biti ukratko razmotren pragmatički a zatim teorijski aspekt primenjene lingvistike, da bi oni potom bili dovedeni u međusobnu vezu u jednom poikušaju sinteze — pri čemu ćemo stalno imati na umu veliki društveni značaj ove oblasti. Do primenjenih istraživanja na različitim područjima po pravilu dolazi ne toliko zbog zahteva internog razvoja same osnovne nauke, koliko usled potreba srodnih naučnih oblasti i, još više, društvenog života u celini. U slučaju lingvistike, rano je primećeno da je jezik od tako kapitalne važnosti za život čoveka i društva da bi nauka o njemu morala moći da pruža saznanja i rezultate široko upotrebljive i izvan nje same. 1 pored razložne skepse u nekim slučajevima, pa i po-

25

vremenih razočaranja, ovo uverenje se u celini pokazailo opravdanim. A komunikacijski problemi savremenih društava i celog čovečanstva takvi su da već i sama predstava o jednoj primenjenoj lingvistici poseduje određenu privlačnost i izaziva dosta interesovanja na raznim stranama. Dobriim delom zahvaljujući ovoj činjenici, u svetu danas postoji razgranata aktivnost koja se široko naziva primenjenom lingvistikom. Nju su izazvale društvene potrebe, pa se može reći da je sama gemeza ove oblasti uveliko pragmatičke prirode. Kako se društvene potrebe u raznim dmštvima i vremenima značajno razlikuju, moglo bi se očekivati da će, kao rezultat izložene situacije, pojam primenjene lingvistike na ovom pilanu da se razlikuje od jedne sredine do druge — bar u stvarnom težištu aiko ne u potencijailnom rasponu, Upravo takvo stanje i nalazinno. lako je sam termin »primenjena limgvistika« u širolko'j međunarodnoj uipotrebi, pojam koji mu u praksi odgovara uslovljen je lokalnim istorijskim i društvemm okolnostima: priroda praktičnih problema u vezi s upotrebom jezika koji su u određenoj sredini najaktuelniji spontano definiše u njoj preovlađujuću predstavu primenjene lingvistike za neki dati period. Tako se danas u neikim zemljama time često misli gotovo isključivo na nastavu stranih jezika (npr. Velika Britanija, doskora i SAD), u drugim pretežno na pitanja u vezj s bilingvizmom (npr. Kainada i neke južnoameričke zemlje), u trećim na mašinsko prevođenje i druge račumarske operacije (npr. SSSR), u nekim opet na izradu sistema pisanja (mnoge primitivnije zajednice), itd. U Jugoslaviji se nijedna od ovakvih pojedinaonih oblasti ne izdvaja toliko od drugih da bi bilo unapred jasno šta bi se — bar konvencionalno gledano — imalo smatrati primenjenom lingvistikom u našim prilikama. Stoga je ovo jedna od sredina gde se, zbog širokog raspona aktuelnih praktičnih problema jezičkog karaktera (višejezičnost, standardizacija, nastava stranih jezika i drugo), može već na čisto pragmatičkom planu legitimno postaviti pitanje pojma primenjene lingvisti'ke. Na tam planu, kod nas kao i drugde, odgovor na ovo pitanje u principu kumulativno pro'ističe iz same prakse: primenjena lingvistika je sva delatnost koja se odvija pod tim zaglavljem, bez obzira na različite stručne i društvene profile učesnika u njoj. To je jedno zajedničko probiemski orijentisano nastojanje koje uključuje ne samo različite grane lingvi-

26

stike (naročito sociolingvistiku i psiholingvistiku) nego i socicllogiju, pedagogiju, neurologiju, antropologiju i mnoge druge discipline. Koliko god čovek mogao da bude opravdano rezervisan prema prilično nereprezentativnom i otuda neprikladnom imenovanju ovog kompleksa, ovde nsma mesta za individualnu definiciju i ličnu arbitražu: ako se neka aktivnost planira, organizuje, izvodi i finansira kao primenjena Imgvistika, onda bi bilo neumesno bilo čije privatno insist'ranje da to zapravo nije primenjena lingvistika nego nešto drugo. U našem konkretnom slučaju, statuti jugoslovenskih društava za primenjenu lingvistiku i njihovog Saveza ne propisuju šta jeste a šta ni'je primenjena lingvistika, a bogate i raznovrsne organizovane delatnosti njihovih članova dovoljno svedoče o širini obuhvata, o odsustvu uskosti i jednostranosti u tumačenju ovog pojma. Može se tvrditi, bez imalo patriots'ke pristrasnosti, da je ovakav obuhvat preporuoljiviji od uskih određenja koja dominiraju u nekim drugirn sredinamo. Jer ako se primenjena lingvistika negde svodi na, recimo, na>stavu strarah jezika, to neće biti stoga što u toj zajednici nema i drugih praktičnih problema delimično jezičke prirode, nego pre zato što takvi problemi, a naročito mogući doprinos lingvistike njihovom preciznijem formulisanju, nisu još dovoljno uočeni. Otuda je bolje početi sa jedne šire baze. U svemu dosad rečenom verovatno nema mnogo spornog, a veliki društven: značaj primenjene lingvistike u njenom pragmatičkom aspektu ne dovodi se u pitanje ni u daljem razmatranju. Međutim, problem karaktera i domena primenjene lingvistike mora se, u jednoj drugoj ravni, rešavati i teorijski, dakle bez obzira na lokalne empirijske posebnasti i istonijske slučainosti. A na ovom planu nastaju ne maile tešikoće, koje lako postaju predmet sporenja među stručnjacima. Za razliku od malopre razmotrenog plan-a, ovcTe dolazi u obzir mogućnost da pojedine lingvističke škole ili čak pojedinci ponude svoje određenje obuhvata i predmeta primenjene lingvistike kao naučne discipline — da kažu, dakie, koja vrsta problematike u nju ulazi i na koji način, a koja pak ne. Ali svako ko je proveo neko vreme razmišljajući o ovakvim pitanjima imaće razumevanja za činjenicu da se sami lingvisti nisu često koristili pomenutom mogućnošću, da se oni do danas ugliavnom nisu određeno izjasmili o tome šta je za njih primenjena lingvistika, da li joj uopšte

27

pripada posebno mesto u akademskoj sistematici, i ako pripada, koje je to mesto. Skoro bi se moglo reći da su rađanje i razvoj primenjene lingvistiike proš'li gotovo nezapaženo što se tiče »čiste« lingvistike. Stoga u samoj lingvističkoj profesiji uglavnom nema ni načelne saglasnosti oko pitanja identiteta i statusa primenjene lingvistike, a neka iole samostalna ili celovita teorija ove obiasti do danas ne postoji. Otuda se na naučnim skupovima često javljaju nedoiimice u ovom pogledu, Taiko jedan plenarni referat sa međunarodnog kongresa lingvista u Bukureštu 1967. godine počinje sledećom rečenicom: »Jedan od glavnih problema primenjene lingvistike je pridevskog karaktera, utoliko što ne postoji međunarodni konsenzus o značenju 'primenjenog'« (Roberts 1969:175), a uskoro potom govori se o odsu^stvu zadovoljavajuće definicije primenjene lingvistike, te o potrebi da se u takvim uslovima oslonac potraži bar u radnim definicijama neke vrste (Nicke! 1972:12). Jedan prikaz publikacije sa kongresa primeinjene lingvistike u Kembridžu 1969. godine završava se konstatacijom da je nemoguće utvrditi šta je primenjena lingvistika [HuMen 1974:360). Jedan prikazivač slične publikacije sa sledećeg kongresa, u Kopeinhagenu 1972. godine, na samom početku upozorava da smo »možda dalje nego ikad od jedne sistematske strukture oblasti primenjene lingvistnke« (Kuhlvvein 1976:282). A jedan naš učesnik zakIjučuje svoje utiske sa narednog kongresa ove discipline, u Štutgartu 1975. godine, ocenom da tek treba saznati šta primenjena lingvistika jeste a šta nije (Vilke 1977:85). Na poslednjem dosad održanom kongresu u ovoj oblasti, u Briselu 1984. godine, održan je zaseban okrugli sto o pitanjima identiteta primenjeme l'ingvistike i njenog odnosa prema lingvistici. Lako bi se mogli navesti i drugi priimeri; dovoljno su karakteristični već i sami naslovi publikacija kao što su Back (1970), Pap (1972), Fraser (1974), Brovvn (1976) iii neki u zborniku Kaplana (1980). Čak i u statutima Međunarodnog udruženja za priimenjemu lingvistiku (Association internationale de linguistique appliquee, skraćeno AILA) i srodnih društava, kao i u drugim relevantnim dokumentima, pojam primenjene lingvistike obično se više podrazumeva nego što se definiše. Premda je definisanje na ovom polju veoma te-

28

žak zadatak, valja svesndno podržati sledeću uvodnu napomenu priređivača jednog zbornika: »Treba se nadati da ćemo u budućnosti, kako AILA bude napredovala, dospeti do jedne sveobuhvatne a u isti mah precizne definicije termina 'primenjena lingvistika'« (Nickel 1976, lll:5). Taj zadatak, dakako, još uvek predstoji. O razlozima ovakvog stanja ovde ne možemo detaljnije govoriti, n'iti možeimo ulaziti u složeno opšte pitanje odnosa između fundamentalnih i primenjenih istraživanja, čiji je ovo specifičan slučaj. Možemo, ipak, pokušati da bar nagovestimo neke od teškoća koje prate svaiki pokušaj osmatranja pojma primenjene lingvistike lingvističkim očima i podvrgavanja toga pojma teorijskoj elaboraciji.1 Ovde se pre svega mora ispitati odnos između primenjene i »neiprimen'jene« lingvistike, mogući predmet iprve i identitet druge. Nekome se može udiiniti da su ovakva razmišljanja neizbežno post festum, jer primenj&na lingvisti'ka nije nešto o čemu se tek danas počinje govoriti, nego oblast koja već ima izvesnu istoriju a uz to i veoma razgranatu institucionalnu infrastrukturu (čime misliimo na katedre, udruženja, kongrese, projeikie, časopise i druge načine akademskog orgamizovanja jedne discipline). No ovaj utisak je varljiv, jer je pomenuta nesiguiinost oiko prave prirode ove oblasti vidljiva uz sav njen nesumnjiv institucionalni i internacionalni status.2 Naime, ako pogledamo šta sve ulazi u programe rada nacionalrrih društava za priimenjenu lingvistiku iili AILA-e, koj.a su sve tematska područja zastupljena na kongresima i drugim naučniitn i struonim skupovima, šta se predaje na odgovarajućim odsecima ili istražuje u institutima, ili šta objavljuju časopisi ovog irsmerenja — videćemo sigurne znaike izvesne krize identiteta. Ima tu dosta difuznosti, nesistematičnosti, kao i preklapanja sa drugim disciplinama, naročito opštom lingvistikom, sociolingvistikom i psiholingvistikom. Upadljivo odsustvo predmetnih razgraničenja ovih oblasti samo se deli1 Retki pokušaji teorijskog zasnivanja primenjene lingvistike mahom ne prelaze granice skice; upor. naročito Gottvvald (1977), Spillner (1977), Kaplan (1979) i Kiihlvvein (1980b). O statusu teorije u primenjenoj lingvistici biće još reči u nastavku ovog priloga, a šire i u IV poglavlju ove knjige. 2 Osnovni podaci o razvoju i organizaciji primenjene lingvistike u svetu i u našoj zemlji biće dati u sledećem poglavlju.

29

mično može objasniti njihovom iroterdisciplinarnom prirodoim.3

Razmišljajući o mogućem predmetu primerfjene lingvistike, možemo jednostavno da nabrojimo — ne pretendujući na iscrpnost i bez nekog naročitog redosleda — bar sledeća područja na kojima su rezulltati lingvističkih istraživanja našli svoju primenu: — nastava stranih jezika, ukljuoujući nastavne materijale i metodologiju, tzv. primenjenu kontrastivnu lingvistiku, analizu grešaka, testiranje, programiranu nastavu itd.; — usvajanje prvog i drugog jezika; — nastava matemjeg jezika i uloga jezika u opštem obrazovamju; — nastava jezika dnuštvene sredine u uslovima višejezičnostl; — jezička politika i jezičko planiranje, uključujući standardizaciju (stvaramje sistema pisanja i izgrađivanje standardnih idioma), pismenost, jezičku kulturu, međunarodne jezike itid.; — stručni jezioi, terminologija i leksikografija; — prevođenje (Ijudsko i mašinsko]; — teorija književnosti, književna kritika, retorika i stilistika; — oštećenja govora i sluha, logopedija, defektologiija; — neurollogija i neuropsihologija; — Minič'ka psihologija i psihijatrija; — komunikacije, masovni mediji, informatika; — pirogramiranje računara i veštačka inteligencija; — etnologija, sociologija i dnuge društvene nauke; — analitička filozofija i logika; — semiotika sa svim njenim granama, metodološki uveliko zasnovana na lingvističkim modeli'ma i utoliko svojevrsina, najobuhvatn'iija pnimenjena lingvistika.4 3 Uverljiva svedočanstva o opsegu i heterogenosti empirijski tumačene primenjene lingvistike pružaju, pnmera radi, programi poslednjih svetskih kongresa za pnmenjenu lingvistiku i pozamašni dosad izašli tomovi nedavno pokrenutog tematsko-bibliografskog priručnika Annual Review of Applied Linguistics. 4 Sličan spisak daje Pap (1972), čije su dileme bile jedan od podsticaja za ovaj naš pregled. Upor. s ovim u vezi i Back (1970) •— značajnu raniju raspravu na istu opštu temu koja dolazi do sličnih zaključaka u mnogim pitanjima.

30

Za ovaj, teorijski deo razmatranja nije od značaja empirijska (ili, u smislu naše distinkcije, pragmatička) okolnost da sve oblasti sa ovog spiska nisu podjednako aktuelne u svim sredinama, nego činjeraca da sve one jesu oblasti u kojima se lingvistička znanja ponegde primenjuju. Očigledno je da je i ovaj nepotpuni spisak, koji obuhvata didaktičke, sociopolitičke, terapeutske, tehnološke, modelske i druge aspekte, toliko dugačak i raznorodan d.a teško može da posluži kao predmetna definicija primenjene lingvistike: bilo bi apsurdno tvrditi da je primenjena lingvistika skup svih oblasii sadržanih u jednom ovakvom spisku. Pokušaji sužavanja njenog domena time što bi se ona po definiciji sveia na područja na kojima je jezik centralna komponenta datog kompleksa, a ine samo jedna između više njih (v. npr. Corder 1972:5) su neophodni ali i nedovoljni, jer ovakve liste pokazuju da je i takvih područja mnogo.5 Ako bismo pak hteli da izdvojimo ono što je zajedničko svim tim raznim oblastima, utvrdili bismo da je to neki vid jezika — bilo kao materija ili kao model, Slažući taiko izdvojene delove u celinu, u principu bismo kao zbirni predmet dobili, manje-više, sam jezik. A jedna nauka sa upravo tim predmetom istraživanja već postoji, i zove se prosto — lingvistika. Idući ovim putem, teško je izbeći zaključak da primenjena lingvistika ili nema svog predmeta, ili ga ima ali je on identičan predmetu same lingvistike. 6 Pokušamo li da problemu priđemno iz drugog piravca, pitajući se da li postoji neki deo lingvistike koji je specifično >-primenjen«, nećemo doći do driikčijeg rešenja, jer su primenjivanju načelno podložni svi delovi lingvistike — dakaiko, u raznim oblastima. Tako se, primera radi i govoreći sasvim uopšteno. deskriptivna lingvistika pr'imenjuje u nastavi je5 One takođe mogu da posluže kao delimična eksplikacija praktičnih definicija primenjene Imgvistike kao što je ona iz statuta Američkog udruženja za primenjenu lingvistiku, gde se, po ugledu na ranije osnovano odgovarajuće Britansko udruženje, ova oblast određuje kroz »multidisciplinarne pnstupe jezičkim problemima i pitanjima«. 6 U ovom pravcu ide, kako se čini, i sledeća ocena izneta 1977 god:ne na jednom skupu u SAD, posvecenom već karakterističnoj temi »Šta je primenjena lingvistika?«: »Uvidi koje stičemo proučavajući iingvistiku mogu se konsno primeniti u veoma raznorodmm oblastima. Ali reći da neko proučava pnmenienu lingvistiku samu po sebi, dakle bez obzira na polja primene, isto je što i reći, naprosto, da on proučava Imgvistiku« (v sada E. M. Anthony u Kaplan 1980:5).

31

zika, sociolingvistika u jezičkom planiranju, matematička i statistička lingvistika u informatici i računarskoj tehnologiji, lingvistička teorij,a u semiotici, zatim fonetika u defektologiji, leksikologija i semantika u izradi rečnika, itd. 7 Najzad, sa metodološkog stanovišta g'ledano, mora se opet reći da još uvek ne postoji neki skup zasebnih metoda primenjene lingvistike, bar u jednom izgrađenijem vidu, nego se mahom metode inače razvijene u Iingvistici i drugim naukama koriste, uz potrebna pnilagođenja, u skladu sa obeležjima i potrebama oblasti u kojoj se primenjuju lingvistfička saznanja. Poslednjih godina ponegde se ulažu napori u pravou usavršavanja srazmerno autonomne metodologije u pojedinim segmentima primenjene iingvistike, ali upravo izrečeni opšti sud još uvek stoji. Iz izloženog bi, dakle, sledio pomalo neprijatan zaključak da u simisilu tradicionalne, pozitivističke sistematike primenjena lingvistika ne postoji kao zasebna naučna disciplina, nemajući svog odelitog i koherentnog predmeta niti svoje specifične metodologije. Naravno, može se dodati da ovakvi zahtevi u dobroj meri gube svoju važnost u današnjem interdisciplinarnom svetu, gde se pojedine nauke mogu definisati i na neki savremeniji način — recimo, kao skupovi istraživačkih ciljeva.8 Nešto drukčije rečeno, mogla bi se napraviti razlika između objekta jedne discipline i njenog predmeta, lako što bi se prvi odnosio na neki dati fenomen a drugi samo na neke njegove aspekte koji su izdvojeni kao relevantni, bilo sami po sebi ili u neku posebnu svrhu. Tada bi jezik služio kao opšti objekt svih »jeziokih nauika«, dok bi svaka od njih kao svoj predmet imala neki odelit vid jezika. Pri ovakvoj šemi, predimet — ili cilj — primenjene lingvistike mogila bi da bude spoljna primena znanja o jeziku stečenih unutar lingvistike, a možda i drugih oblasti (o čemu v. niže). No i tada bi se moralo konstatovati da je primenjena lingvistika u velikoj meri lišena autonomne unutrašnje strukture, u smislu relativno nezavisne teorije i objedinjenog istraživačkog programa. 7

Tačnije, u okviru važne distinkcije koju uvodi Spolsky (1969), na ovim područjima delatne su kako aplikacije tako i implikacije lingvističkih istraž:vanja — po svoj prihci u složenoj interakciji 8 Tako npr Kiihlvvein (1980a-761) ističe da se pnmenjena lingvistika pre može definisati kroz njene ciljeve nego polazeći od pitanja predmeta ili metodologije.

32

Pa šta je, onda, primenjeTia lingvistika? Iz dosadašnjeg razmatranja sledilo bi da se ona zapravo ne može smatrati područjem delatnosti koje se služi dostignućima lingvistike ali samo nije deo ove naiuke, pa čak ni interdisciplinarnim poljem koje kombinuje lingvistiku sa drugim disciplinama — jer je »podmčje« ili »polje« u ovom slučaju tako ogromno i heterogeno da pozivanje na njega ne bi imalo nikakvog kriterijalnog smisla. Strogo govoreći, ona se ne može posmatrati ni kao deo lingvistike, odelit od ostatka ove nauke. Dodatan argument protiv takvog shvatanja bila bi potreba da se u tom slučaju utvrdi i šta bi upravo bila »neprknenjena« lingvistika, kao neobeleženi član implicirane terminološke opozicije. Za razliku od matematike, u slučaju lingvistike kao nauke koja se bavi jednim tako »nečistim« fenomenom kao što je prirodni Ijudski jezik, atribut »čista« nema jasnog smisla.9 Činjenica je, uostalom, da »najčistije« verzije lingvistike (kao glosematika, ili neke varijante generativne gramatike) uz sve svoje formalne vrednosti nisu bile od naročite koristi empinijski. Uobičajeni kontrast između »primenjene« i »teorijske« lingvistike takođe se po blližem ispitivanju pokazuje problematičnim, i to iz bar dva razloga. Prvo, takva podela na izvestan nački izostavlja iz razmairanja jedan bitan sektor jezičke nauke — deskripitivnu lingvistiku, koja sama po sebi izvesno nije ni »teorijska« ni »primenjena«, iako nužno podrazumeva određenu teorijsiku podlogu a često i mogućnosti prknene. Ništa se ne bi dobilo shvatanjem deskriptivne lingvistike kao područja neposredne primene lingvističke teorije na opisivanje jeziika i time kao svojevrsne »primenjene« lingvistike: ovaikvim tumačenjem lingvistika bi se neopravdano izjednačila sa lingvističkom teorijom, a iz drugog ugla gledano radilo bi se o primem unutar domena nauke o jeziku, dok pojam primenjene lingvistike može da ima smisla jedino ako je reč o primenama izvan tog domena. A drugo, pomenuta podela je neizbežno relativna i tako samo pitanje fokusa; piri bilo kojoj razumnoj interpretaciji, primenjena lingvistika je i sama jedna naučna oblast, koja kao takva mora da počiva na sopstvenoj teoriji — dakle, da bude i teorijska. 9 Kako ističu tri britanska autora, »osim možda u matematici, distinkcija između 'čistog' i 'primenjenog' teško se može napraviti, a i kada se napravi, od nje nema neke veće koristi« (Halliday/Mclntosh/ /Strevens 1964:5).

33

Alternativno, primenjena lingvistika možda bi se mogla suprotstaviti opštoj lingvistici, s tim što bi se reMo da se obe bave jezičkim komuniciranjem, ali da ona prva deluje na svoj predmet dok ga ova druga uzima k,ao zadat.10 No aiko se opšta lingvistika kontrastira najpre sa deskriptivnom lingvistikom, na relaciji jezik uopšte—pojedinačni jezici (kako se to najčešće čini), ovakva podela mogla bi da vodi neugodnim dvosmislenostima. Uistinu, ako čovek mora da se privoli nekoj prostoj opoziciji, verovatno je najbolje da se uspostavi kontrast između »primenjenog« i »fundamentalnog« — pre>mda se i ova distinkcija zapravo ruši pred našim očima dok lingvistiika u celini prihvata jednu širu i dalju spoljnti svrhu.11 No ovakve dileme zapravo su nepotrebne, i one vellikim delom iščezavaju ako se primenjena lingvistika odredi na jedan sasvim drukčiji način, koji nam teorijski izgleda kao bolje rešenje u poređenju sa već razmotrenim alternativama. To je pogled koji u terminu »primenjena lingvistika« vidi naznaku jedne opšte orijentacije u samoj lingvistici, i za koji se ovo određ&nje, prema tome, uopšte ne odnosi na neki odelit predmet nego na jedan karakterističan pristup. Ovako viđena, primenjena lingvistika nije ništa drugo do lingvistika koja je primenjena, t j . lingvistika koja se primenjuje izvan svog domena. To je, prosto, okrenutost lingvistike prema širokom spektru oblasti gde se u stvarnosti nalaze ili analoški saglledaju jezički asp&kti koji dopuštaju i traže primenu rezultata, metoda i modela nauke o jeziku. Pri tom ove oblasti nisu deo same lingvistike. Neke od njih su od izrazitog društvenog značaja, pa se u tom smislu primenjena limgvistika može označiti kao sinteza jezioke nauke i društvene prakse. Prema tome, umesto povlačenja uveliko veštačkih i u svakom slučaju već prevaziđenih linija razgraničenja u samom tkivu lingvistike, bolje je, pogleda upravljenog ka budućnosti, sagledati ovu nauku kao jedinstven sikup znanja i delatnosti koji se, d.a tako kažemo, može u posebne svrhe orijentisati u nekom specifičnom pravcu.12 10

Ovakvu mogućnost nagoveštava npr. Rondeau (1978:1). Za jednu koncepciju odnosa između primenjenog i furtdamentalnog u jezičkim istraživanjima v. Slama-Cazacu (1980]. 12 Samo po sebi, shvatanje po kome je primenjena lingvistika u suštini »eksternalizovana« lingvistika nije neko naročito otkriće, i njegovi tragovi mogu se povremeno pronaći u literaturi. Tako jedan autor napominje: »Domen primenjene lingvistike jeste naprosto primena ling11

34

Pri stanovištu po kome je primenjena lingvistika shvatanje lingvistike a ne grana ove nauke, biilo bi dosledno da se termin »primenjena lingvistika«, koji na neki način implicira deo lingvistike, zameni terminom »primene lingvistike«. Ova potonja oznaka više bi bila u skladu sa osećanjem da postoji samo jedna lingvistika, koja sama po sebi nije ni »čista« ni »primenjena«, nego se samo može različito praktikovati s obzirom na razlioite konkretne istraživačke ciljeve. A ima znakova da ovakvo osećanje raste. Ono, primera radi, prožima uvodnik prvog broja jednog časopisa za lingvističku pragmatiku: »Strogo uzev, nema razlike između 'primenjene' i 'čiste' lingvistike. 'Priimenjena' lingvisti'ka i 'čista' lingvistika jesu jedno te isto, to jest lingvistika: pnmenjena lingvistika nije drugo do 'čista' lingvistika primenjena na određene probleme. .. Ne postoje, niti mogu postojati, dvevrste lingvistike... Postojaće samojedna lingvistika, ili je neće uopšte b'iti« (Haberland/Mey 1977:4). Slično tome, izveštaj sa jednog seminara Britansskog udmženja za primenjenu lingvistiku ukazuje na »jedno globalno pomeranje težišta koje čini prirodnim (izvan institucionalizovanih konteksta) da se govori o lingvistici i njenim primenama, um&sto da se razdvajaju dve discipline« (VVilles 1978:34). Sama distinkcija, razume se, nikada nije kako valja ni izvedena; primećeno je kako su se »napori oko razdvajanja lingvistike i priimenjene lingvistike mahom pokazali bespllodnim, proističući iz tvrdoglave upornosti više nego iz istinske obaveštenosti« (Brovvn 1976:1); da je takvo razdvajanje u krajnjoj liniji besplodno ističe i Back (1970:34).'3 U principu, svaka adekvatna lingvistička teorija i svaki valjan lingvistički opis jesu potencijalno primenljivi, bilo vistike u određenoj oblasti« (Culioli 1967:62). Back (1970:24, 41) čak tvrdi da je tumačenje primenjene lingvistike kao »praksi okrenute lingvistike« (praxisgerichtete Sprachvvissenschaft) ne samo dovoljno logično nego i najraširenije, ali ovo drugo danas neće biti tačno. No kako god to bilo, važno je uočiti i razviti šire implikacije ovog shvatanja. 13 U ovom smislu indikativno je da se, pored već tradicionalnog termina »primenjena lingvistika« (koji i dalje odražava implicitno pragma-, tičko sužavanje na neku posebnu oblast), poslednjih godina i sintagma »primene lingvistike« češće javlja u naslovima rasprava i antologija, naročito onih koje svedoče o jednoj široj koncepciji); upor., među deli-l ma koja i inače citiramo u ovom tekstu, Maimberg (1971), Perren/Trim [ (1971) i Ferguson (1975).

35

unutar same lingvistike ili izvan nje; a o primenama lingvistike trebalo bi govoriti samo kada se istraživanja preduzimaju — ili već postojeći rezultati koriste — sa svesnim, eksplicitnim ciljem praktične primene izvan lingvistike. Relevantna granica nije, dakle, toliko između ne'ke »čiste« i »primenjene« lingvistike koliko između istraživanja koja spadaju u lingvistiku, na bilo koji način shvaćenu, i praktičnih aktivnosti koje tu uopšte ne spadaju. Primera radi, ako se neka opšta teorija o strukturi ijudskog jezika uzme kao polazište pnlikom opisivanja neikog posebnog jezika, to još nije priimena lingvistike, jer ova obuhvata i naučno opisivanje jezika. Ali ako se na osnovu ovakvog opisa izradi jedan prilagođen potrebama nastave toga jezika, to je onda već primena lingvistike. Međutim, ovaj pedagošiki opis i na njemu zasnovane nastavne materijale treba na drugoj strani razlikovati i od tehničke aparature koja ih danas često prati, kao, uostalom, i od samog nastavnog procesa — jer nijedmo od ovoga ne čini deo bilo kakve hngvistike.14 Nešto drukčije rečeno, pojam primene ne sme da zamagli bitnu razliku između lingvističkih i nelingvističkih delatnosti. Izgleda da je sam termin »primenjena Iingvistika« naveo mnoge na poimisao kaiko je tu posredi nešto suštinski dnukčije od same lingvistike, pa tako možda i nešto što zapravo i nije nauka nego niz praktičnih problema. A upravo ovo treba po svaku cenu izbeći, jer lingvistika i kada se primenjuje ostaje pre svega lingvistika — što znači naoka. Primenjena lingvistika mora da se zadrži u krugu naučnih istraživanja, pružajući lingvističke temelje za zajednički društveni zadatak rešavanja praktičnih jezičkih problema, ali ne pretendujući da samostalno raspolaže gotovim rešenjima. I ako se pravi razlika između lingvistike i primenjene Iingvistike, ona nipošto nije analogna razlici između nauke i tehnologije.15 14 O opštoj »pnmenljivosti« lingvistike v Halliday/Mclntosh/Strevens (1964-138) U ovom kontekstu zanimljivo je da je, upravo u vreme kada je jedna ranija verzija ovog teksta pripremana za štampanje, poznati Imgvist Bertil Malmberg u jednom osvrtu pomenuo »ogromno polje primenjene — ili, kako bih je sada radije nazvao, primenljive — lingvistike« (Malmberg 1978:184), Čini se da ova opaska jezgrovito izražava jedno stanovište potpuno u skladu sa onim koje se ovde izlaže. 15 Naučni karakter pnmenjene lingvistike s pravotn se često naglašava; v npr. Back (1970.24), Zabrocki (1970.38), Malmberg (1971:3), Ferguson (1975:65), Kaplan (1980:18), a kod nas Mihailović (1970:5)

36

Ovakvi nesporazumi, mogući aiko se nepažljivo i bez prihvaćenog tumačenja ovoga pojma govori o primenjenoj lingvistici, nestali bi kada bi se umesto toga govorilo o primenama lingvistike, jer je sasvim jasno da je lingvistika nauka, a ne polje prim&ne neke nauke. Lingvistika može imati spoljne cilljeve, tnože biti okrenuta ka društvenoj praksi u celom jednom rasponu oblasti, i tada se mogu razmatrati njene praktične primeme a da se ove pri tom ne brkaju sa n'jenim naučnim identitetom. Osim toga, ovakva koncepcija jače naglašava evidentnu činjenicu da lingvistika u celosti — dakle bez nužnog »primenjenog« predznaka — sve više postaje otvorena nauka sa izraženoim spoljnom orijentacijom, od zmačaja kako za druge nauke tako i za život društva. Neke od danas najaktuelnijih oblasti u teorijskoj lingvistici — kao u teoriji varijacija, pragmatici, psiholingvistici, sociolingvistici — imaju tako neposrednih i očiglednih praktičnih aspekata da pred njima pomenuti predznak gubi distinktivnu isnagu koj'ii ije mogao imati u vreme lansiranja termina »primenjena lingvistika«, kada su i lingvistika i obim njenih primena izgledali mnogo drukčije nego danas. Taj termin nosi prizvuk scijentizma jednog perioda kada se lingvistika, toar u neikim sredinama, upinjala da što više liči na egzđktne nauke, za koje se smatralo prirodnim da mogu imati svoje »primenjene« pannjake. No takvo podvajanje >ne odgovara prirodi lingvistiike i stoga je u ovom islučaju u ve'likoj meri veštaSko. Ono je biilo imoguće samo u 'iislovima jedne privremeno opravdane i ubrzo prevaziđene uske koncepcije lingvistike kao formalnog proučavanja jezičke strukture. Ali pre tog razdoblja nauka o jeziku je kroz celu svoju istoriju zapravo bila dobrim delom i primenjena -nauika, što će se samo još više potvrditi odmah posle njega, sa izrastanjem oblasti kao što su psihoiingvistika i socioiingvistika. Naročito ova dva područja don&la su sobom shvatanje da lingvistika mora uz langue da u svoj delokrug ozbiljnije uklljuči i parole, dakle da bar u načelu, a sve više i u praksi, prihvata langage kao svoj ikonačni domen. Ovo gledište prirodno inkorporira psiholingvistiku i sociolingvistiku kao grane lingvistike, definisane njihovim srazmerno odelitim predKako sažeto konstatuje Grucza (1975-128], »primenjena lingvistika n'je skup praktičnih recepata; ona je, prvenstveno, formulacija njihove teorijske baze«. Ovaj bitan zahtev istaknut je i na osnivačkoj skupštini Društva za primenjenu lingvistiku Jugoslavije; v. Mikeš (1973:231].

37

metima istraživanja. Ali primenjena lingvistika nije u istom položaju, jer primena, kao nešto što se tiče pristupa, jeste jedan sasvim drukčiji pojam. Upravo kao što je ceo spektar naučnog izučavanja jezika i jezika podložan teorijskoj elaboraciji, tako se isti taj spektar nudi i praktičnim primenama u jednom ili u drugom obliku. Štaviše, sve je teže ovo dvoje razdvajati; 'kako smo već videli, podela je samo relativna, jer je bar deo teorije bez teškoća primenljiv, dok primenijene aktivnosti rnoraju da se temelje na nekoj svojoj teoriji. Na taj način, ova dva pristupa imaju samo dellimično različita obeležja, što čini bitm zahtev za uzajamnim oplođenjem još prirodnijim. Možemo ovde da podsetimo da Pit Korder, koji je ranije primenjenog lingvistu označavao kao konzumenta teorija a ne njihovog stvaraoca, sada veruje kako se »u krajnjoj liniji jedina razlika između teorijskog i primenjenog lingvističkog istraživanja tiče motivacije, a ne metoda, strogosti ili objektivnosti« (Corder 1978:40; »motivacija« je ovde ekvivalentna našem »pristupu«). Ovo je, daikako, potpuno u skladu sa intelektualnim tokovima na drugim područjima; tako socijalni psiholog Kurt Levin beleži da »ništa nije tako praktično kao dobra teorija«, a Žan Pijaže primećuje ka'ko »pouzdan znak teorijske zrelosti ijedne nauke jeste njena sposobnost da bude primenjena u praksi«.16 No termin »primenjena lingvistika« nije samo pretesan za današnje bogatstvo svojih mogućih sadržaja, i time u isti mah pomalo anahron i redundantan. On je i ozbiljno jedno stran na pragmatičkom planu, kako stno već videli, jer su projekti na kakve se njime obično upućuje nužno interdisciplinarni, pa se u njima istovremeno primenjuju i druge nauke, a ne samo lingvistika. 17 Dobro je poznato, na primer, da 16

Za prvi navod v Fishman (1978 201), a za drugi Piaget (1955:20). Upor. i Back (1970:23) o nameri kao jedinoj razlici između čiste i primenjene nauke uopšte. — O širenju istraživačkih horizonata u pravcu langage v Bugarski (1978), a o odnosu primenjene lingvistike prema psiholingvistici i sociolingvistici Bugarski (1976:265—6). 17 Na ulogu drugih nauka ukazuju kod nas npr. Dimitrijević (1975:306) i Vilke (1977-83). Nedavno je iznet zaključak da primenjena lingvistika, ako ovaj pojam treba da ima neko značenje, mora da krene u pravcu •ograničavanja sfere svojih delatnosti na oblasti u kojima se sama lingvistika pnmenjuje na neki teorijski problem i!i aktivnost usmerenu na rešavanje problema« (Courchene 1984:81). Upotrebljivost ovog teonjski elegantnog rešenja očigledno zavisi od mogućnosti identifikovanja takvih oblasti na neki koherentan način — što zasad ne izgleda ostvalivo.

38

teorija nastave jezika uključuje, pored lingvističke, još dve vitalne komponerrte, ipsihološku i pedagošku; a teorijske osnovejezičkog planiranja veoma izrazito obuhvataju sociološke i političke komponente uz lingvističku. Stoga praksa nazivanja ovakvih kompleksnih polja rada pnmenjenom lingvistikom, samo zato što su u njih uključeni jezički aspekti, inema teorijskog opravdanja. Dve pomenute oblasti zaslužuju — a u stvannosti već i dobijaju — zasebna imena, kao što su glotodidaktika, odnosno teorija jezičkog planiranja. Na ovaj način lakše je govoriti, terminološki precizno i bez neumesnih pretenzija, i o primenama lingvistike u tim oblastima. Ovakva šema mogla bi se u principu primeniti na sve pojedinačne sektore pragmatioki shvaćene »primenjene lingvistike« (upor. ranije dati spisak), u punoj meri uzimajući u obzir stvarne multidisciplinarne napore, i uz realniju procenu odgovornosti same lingvistiike — čija se angažovanost, primera radi, veoma razlikuje, kvalitativno ali i prosto kvantitativno, idući od nastave jezika ili defektologije do leksikografije ili kontrastivne analize. Podrazumevajući da se već odvija iproces postepenog izvlačenja specifičnih i relativno samosvojnih oblasti ispod terminološkog kišobrana primenjene lingvistike, te njihovog izrazitijeg oblikovanja — a ima znaikova da se upravo ovo dešava — biće zammljivo videti šta će da čini preostali, i valjda autentični, sadržaj pojma primenjene lingvistike. Sa priličnom sigurnošću može se pretpostaviti da će ono što ostane b'ti upravo ono što je tu u glavnini i bilo, ili trebalo da bude, sve vreme — naime, jedna društveno osetljiva lingvistika. Najzad, ako bi se govorilo o priimenama lingvistike, čime bi se implicitno minimalizovala razlika između hngvistike i primenjene lingvistike, to bi uveliko olakšalo premošćivanje dobro ipoznatog i krajnje štetnog psihološkog jaza između »limgvista« i »primenjenih lingvista«. Na jednoj strani može se videti kako lingvistika pretenduje da se uzdigne iznad »puike prakse«, iako u stvannosti dobar deo injeme »fundamentalne« teorije zavisi i od »pnmenjenih« istraživanja. Na drugoj pak strani, izvestan postranični, odbranaški stav primenjene lingvistike n.a koji se povremeno nailazi čudno odudara od ponosne pretenzije, implicitne u samam ovom nazivu, da je to upravo ona prava lingvistika, ona koja se poduhvata sa činjenicama života i otuda istinski zaslužuje društvenu podršku. Nije čudo što je ovaj neobični prizor pro-

39

izveo pnličnu zbrku! Ali ako teorija nije neprimenljiva, i ako primena nije ateorijska, trebalo bi logično da sledi da primenjeni lingvist nije ništa manje lingvist nego njegov kolega sa izrazitije teorijskim interesovanjiima. Ovde vredi navesti Korderovo pravovremeno upozorenje: »U dovoljnoj sam meri purist da bih verovao da 'primenjena lingvistika' podrazumeva 'lingvistiku'; da čovek ne može da primemjuje nešto što ne poseduje« (Corder 1973:7, i slično 1972:5). Jedan drugi autor, za 'koga — kao, verovatno, i za većinu 'ljudi ove struke — primenjena lingvistika predstavlja zasebnu 'naučiru disciplinu, ipak ističe da »nikakva primenjena lingvistika ne može da postoji bez opšte lingvistike« (Rondeau 1978:4). Ovakva tvrđenja nekome mogu da zvuče ikao pompezno ponavljanje očiglednih istina, ali sa obrazovnog stanovišta ona nipošto nisu trivijalna, s obzirom jna aktuelnu ekspanziju pnmenjene lingvistike i na broj njenih predstavnika koji, kako se čini, insistiraju na razlici između samih sebe i »lingvista«. Uistinu. moglo bi se pitati šta je primenjeni lingvist ako nije lingvist, i zašto bi jedan nastavnik jezika ili jedan sociolog ili psiholog koji rad' na problemima u vezi s jezikom morao da bude identifikovan kao pnmenjeni lingvist. Idealno bi bilo, naravno, da primenjeni lingvist podjednako temeljito poznaje i lingvistiku i oblast njene primene koja njega mteresuje, ali se ne može odstupiti od njegove valjane upućenosti u hngvistiiku kao iminimalnog zahteva. Da bi bila istinski korisna, lingvistika koja se primenjuje mora u tennelju biti dobra lingvistika; nema dobre primene loše lingvistike. Ovo je bitan uslov u iprimeni lingvističke nauke na praktične probleme u vezi s jezikom — inače će ta naoka činiti društvu rđave usluge. 0 visini ciljeva primenjene lingvistike, kao i odgovarajućih merila profesionallne opremljenosti njenih predstavnika, valjalo bi da ipovedu računa oni koji rado nagiašavaju kako zapravo nisu lingvisti nego su »samo pnmenjeni lingvisti«. Sumirajući, na spoljnom ili pragmatičkom planu konstatovali smo raširenost i popularnost pojma i termina »primenjena hngvistika«, pod čijim se zaglavljem odvija niz raznorodnih i veoma korisnih programa i projekata, uz neosporno emipirijsko šarenilo oblasti ma koje se ovaj naziv primenjuije. Na unutrašnjem ili teorijskom planu naišli smo na određene teškoće u utvrđivanju identiteta primenjene lingvistike i došli do zaključka da ona, viđena lingvističkim očima, zapravo

40

rrije drugo do sama lingvistika, samo usmerena izvan svojih okvira, te da bi bolje odgovaralo da se umesto o primenjenoj lingvistici govori o primenama lingvistike. Kako pomiriti ova dva nalaza? Zadatak je svakako težak, jer se celo pitanje svodi na svojevrstan paradoks po kome su lingvistika i primenjena lingvistika institucionalno odeliite, bar delimično, dok su teorijski jedno te isto. Ako je prethodna analiza tačna, jedino realno rešenje bilo bi, kako se čini, da se ostane pri terminu »primenjena lingvistika« Ibar zasad, i u ne'ke svrhe), uz puno uvažavanje i podsticanje svega što uz njega ide na pragmatičkom planu, a da se odgovarajući pojam istovremeno preispita iz teorijskog ugla, vodeći računa o pravoj prirodi i potencijalnom rasponu onoga što je mjime obuhvaćeno. Naime, sam termin, koliko god ne mogao da izdrži kritičku analizu, toliko je raširen (a i povoljno asocijativan kada su u pitanju izvori finansijske pomoći) da bi bilo zaludno zagovarati njegovo službeno zamenjivanje nekim adekvatnijim mazivom.18 Osim toga, problem u ovoj fazi i nije samo terminološki, jer već postoje brojne institucije posvećene unapređivanju me lingvistike, nego specifično primenjene lingvistike — u kontekstu nastave jezika, ali i mnogih drugih oblasti. 19 Ali ostajanje pri terminu ne mora da znači i bezuslovno prihvatanje njegovih konvencionalnih sadržaja. Još uvek se može naglasiti da se on, nasuprot praksi u neikim sredinama, ne odnosi toliko na neki odelit deo lingvistike, niti na kakvo posebno polje primene ove nauke, koliko na njenu spoljnu orijentaciju kao celine. Posebno treba razumeti da eventualno služenje ovim nazivom nikako ne podrazumeva prihvatanje neke oštre podele na »čistu« i »primenjenu« lingvistiku. 18 Slično konstatuje Dimitrijević, loc. cit. Inače, na neadekvatnost samog termina osvrću se mnogi autori; v. npr. Spolsky (1969:145 i 1978:1—2) i Spillner (1977:154—5). Back (1970:38, 42—3, 51) nalazi da je on prihvatljiv jedino u epistemološkoj ravni, ali upozorava da se ne bi smeo nekritički i neprikladno upotrebljavati kao pomodan naziv na praktičnijim nivoima, naročito ako se time pokriva samo neznatan deo njegovog potencijalnog raspona. Mala antologija koju je sačinio Kaplan (1980) takođe sadrži kritičke opaske. 19 Kntički osvrt na istorijsku ulogu koju su pojam i termin »primenjena Mngvistika« odigrali u nastavi jezika daje Courchene (1981), Ovaj pregled završava se ocenom da posle iskustva ne naročito srećnog braka između nastave jezika i primenjene lingvistike, ova potonja mora da dobije radikalno novu definiciju ili da prestane da postoji kao nauka sposobna za život.

41

Izgleda da bi ovakav stav — i pored izvesnih unutrašnjih kontradikcija, možda neizbežnih s obzirom na upravo pomenuti paradoks — na optimalan način kombinovao ono što je nasleđeno i što se danas praktikuje kao primenjena lingvistika sa znatno širim perspektivama koje nudi neposredna budućnost. Ovde se već ocrtava vizija svekolike lingvistike kao nauke koja ima svrhu i izvan sebe same i koija je kadra da se upu'Sti u stvarne probleme što proističu iz upotrebe jezika u Ijudskim društvima. Mnogo vrednog potencijala bilo bi izgubljeno ako bi se primenjena lingvistika definitivno učvrstila kao samo još jedan »fah« unutar nauke o jeziku, kao srazmerno izolovan specijalistički dom&n, uz sve što ovakav status podrazumeva. Ako lingvistika treba da na neki dosledan način odgovorj izazovu veoma realnih društvenih problema sa kojima se suočavaju — ili će se tek suočiti — današnje i sutrašnje generacije, ona mora i dalje da se podvrgava suštinskim unutrašnjim proimenama 'koje zahvataju celo njeno biće, umesto da tek jednu svoju granu delegira da vodi brigu o stvarnim potrebama čovečanstva. I ako naša analiza nije bitno pogrešna, već uveliko sporni atribut u sintagmi »primenjena lingvistika» postajaće sve suvišniji kako se pred našim očima bude oblikovala Hingvistika sutrašnjice.

3.

Primenjena lingvistika u svetu i kod nas

izrastanje i istorijski razvoj svekolike nauke o jeziku u svim njenim glavnim tradicijama, u svim podnebijima i epohama, značajnim de!om bili su motivisani različitim praktičnim poIrebama u vezi s upotrebom jezika i sudbinom u mjemu uobličenih i pohranjenih kulturnih vrednosti. U tom smislu bi se pojam primenjene lingvistike, sasvim slobodno upotrebljen, mogao retrospektivno protegnuti tako da, prebacujući mnoge vekove, dopre do samih korena jezioke nauke — recimo, do dvojezičnih tekstova na sumerskim glinenim pločicama, ili do drevnih kineskih fonetsikih tabela, rimarija i glosara. Međutim, primenjena lingvistika u modernom smislu, kao institucionalizovana i zasebno imenovana oblast sa pretenzijom da bude samostalna naučna disciplina, skorašnjeg je datuma. U ovom obliku i pod tim imenom ona se začinje tokom !l svetskog rata, nastaiući u okviru vojnih i potom mirnodooskih potreba za hitnim obučavanjem personala u većem broju stranih jezika, i to najpre u SAD. Tako su razvijene metode za intenzivno učenje uz pomoć tehničke opreme, i oni u čijoj svesti pojam primenjene lingvistike refleksno izaziva sliku jezičke llaboratorije imaju bar ovo istorijsko opravdanje. No uskoro se ipokazalo da je metodika nastave stranih jezika, uz sav svoj značaj, isuviše uzak sadržaj z-a jedan tako širok i pretenciozan termin kao što je »primenjena lingvistika«, oa su pod isto opšte zaglavlje počele da se smeštaju i razne druge delatnosti iezičkog karaktera. Jedan od značajnih datuma predstavlja osnivanje Centra za primenjenu lingvistiku (Center for Applied Linguistics) u Vašingtonu 1959. aodine. Svrha ove od samog početka pa sve do danas veoma aktivne ustanove određuje se kao »primenjivanje lingvistič'ke nauke na praktične jezičke probleme«, što je očigledno već znatno šire od proste identifikacije sa nastavam i učenjem jezika.1 Tokom narednih decenija osnovana su mnoga nacioCifirana formulacija godmama je stajala u zaglavlju publikacije The Lmguistic Reporter, koju je doskora izdavao Centar. Kasnije je ona za1

43

nalna udruženja, a već 1964. godine, na kongresu u Nansiju, dolazi do osnivanja Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku (Association internationale de linguistique appliquee, skraćeno AILA). Ovom prilikom biie su zastupljene dve velike oblasti, nastava jezika i računarska lingvistika, da bi se tematsika područja naglo širila na sledećim kongresima AILA-e, u Kembridžu 1969, Kopenhagenu 1972, Štutgartu 1975, Montrealu 1978, Lundu 1981. i Briselu 1984; kako već dolazi do značajnog stepena podudarnosti u tematici programa međunarodnih kongresa za primenjenu lingvistiku i onih za iingvistiku, biće zanimljivo videti šta će u tom pogledu doneti budući kongresi AILA-e, počev od narednog u Sidneju 1987. godine. Uporedo sa ovim, u istom periodu se na univerzitetiima otvaraju katedre za primenjenu lingvistiku, osnivaju se instituti, pokreću se specijalizovani časopisi (kao npr. Internaliona! Review of Applied Linguistics ili IRAL, potom Applied Unguistics i mnogi drugi), niču razni nacionalni i internacionalni projekti, kratkoročni i dugoročni, održavaju se brojni stručni skupovi, seminari i slično. Uopšte uzev, u celom ovom razdoblju primenjena lingvistika se uspešno organizuje, lepo razvija, stiče dosta široku popul.arnost i obezbeđuje finansijsku i širu društvenu podršku. Istina, kao što je već napomenuto, primenjena lingvistika za sve to vreme nije došla do nekog čvršćeg unmtrašnjeg identiteta, niti je uspela da se definiše prema drugim oblastima. Teorijski gledano, moglo bi se reći da su potonje generacije' stručnjaka, primivši u nasleđe jedan već ustoličen i atra'ktivan iako neadekvatan naziv, došle u položaj da traže nove sadržaje koji bi mu se mogli pridružiti, te da u ovom slucaju, donekle paradoksalno, termin ide ispred pojma. Ovakvih sadržaja, razume se, bilo je mnoštvo na svakom koraku, što je otežalo i praktično onemogućilo predmetnu definiciju primenjene lingvistike, bar u ozbiljnom razmatranju. Ali ovo se najčešće nije doživljavalo kao poseban problem, jer su se stručnjaci, manje zainteresovani za akademske distinkcije nego za konkretne problernske komplekse, mahom zadovoljavali takozvaniim »operacionalnim« definicijama Ekstreman slučaj ovakvog određenja predstavlja pozdravna reč mcniena nešto širim ali ne bitno drukčijim određenjem o »primeni re zultata Imgvističke nauke u rešavanju obrazovmh i društvemh pro blema«.

44

jednog iskusnog britanskog kolege na inauguraciji Američkog udruženja za primenjenu lingvistiku 1977. godine. On je, naime, napolla u šali proglasio da »u Velikoj Britaniji, 'primenjena lingvistika' jeste ono što rade primenjeni lingvisti; a 'primenjeni lingvisti' su oni koje kao takve priznaju drugi primemjeni lingvisti«. Probijajući potom ovaj ne naročito korisni začarani krug, on je britansko tumačenje primenjene lingvistike sumirao kao »multidisciplinaran pristup rešavanju problema čija je osnova u jeziku«, na taj način ponavljajući jedno široko određenje koje je u raznim varijantama postalo dosta rašireno.2 Jasno je da primenjena lingvistika, ukoliko ozbiljno pretenduje na naučni status, u budućnosti neće moći da se zadovoljava ovakvim operacionalnim definicijama, već će morati da nastavi potragu za svojim istinskim idenfitetom. U tom nastojanju ona će, međutim, imati pouzdan oslonac u već osvojenim prostorima nauonog i društvenog dellovanja, čijem prikazu — daka'ko, samo u glavnim crtama — sada pristupamo. Kako smo već videli, pod imenom primenjene lingvistike danas se u svetu obavljaju tako mnogobrojne i raznorodne delatnosti, da bi samo njihovo nabrajanje — i 'kada bi čoveku bili dostup-ni svi relevantni izvori informacija — tražilo više prostora nego što ga ima u ovom poglavlju, Stoga ćemo se u ovom kratkom i nužno selektivnom pregledu ograničiti na polja rada koja su danas bar doneklle zastupljena u aktivnostima pod okriljem Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku — uz napomenu da u svetu ima dosta primenjene nau'ke o ijeziku i izvan akvira ove asocijacije. 3 Već na svom osnivaokom kongresu AILA je utemeljena kao asocijacija nacionalnih udruženja, u koju može da se učlani po jedna već postojeća organizacija u oblasti primenjene lingvistike iz svake zermlje; ovo znači da su članovi nacionalmh udruženja učlanjenih u AILA-u na taj način i čla2 V. Peter Strevens u Kaplan (1980:29, 34); slične empirijske defin,cije daju se ili citiraju i drugde u istom zborniku. Pod zaglavljem »operacionalnog identiteta primenjene lingvistike« srodna pitanja podrobnije razmatra Crystal (1981), uključujući i važno ali često zanemarivano pitanje ko je taj koji definiše probleme u čijem rešavanju primenjena lingvistika treba da učestvuje. 3 Za širi uvid potrebno je konsultovati literaturu navedenu u ovom poglavlju i u poglavljima koja ga neposredno okružuju.

45

novi Međunarodnog udruženja. Neposredno individualno članstvo moguće je za pojedince iz zemalja u kojima ne postoji organizacija učlanjena u AILA-u. U prvom periodu svog postojanja ograničena na manji broj evropskih zemalja, AILA je uspela da tokom godina bitno proširi svoje članstvo, tako da danas obuhvata oko 35 zemalja-članica iz zapadne I istofine Evrope, Seveme i Južne Amerike, Afrike, Azije i Australije, uz još nekoliko kandidata za skoro učlanjenje — zasad u statusu posmatrača •— iz raznih krajeva sveta. No još uvek je koncentracija daleko najgušća u Evropi, pa se valja nadati da će svetska reprezentativnost AILA-e biti povećana u godinama koje dolaze. Pored organizovanja svetskih kongresa svake tri godine, AILA se javlja kao organizator, suorganizator ili pokrovitelj većeg broja regionalnih naučnih skupova, seminara, letnjih škola i drugih sličnih aktivnosti. U njenoj izdavačkoj delatnosii, pored učešća u publikovanju akata sa svakog kongresa, najvažnije mesto zauzima bilten pod naslovom AILA Bulletin (nedavno zamenjen naučnim časopisom AILA Revievvl Revue de I'AILA). Međutim, AILA ima još jednu veoma važnu oblast aktivnosti, koijom se u pogledu prihvaćenih form; rada suštinski razlikuje od međunarodnih organizacija inače sličnog tipa; to su međunarodne naučne komisije za pojedine oblasti primenjene lingvistike. Postojanje dvadesetak ovakvih tematsiki određenih komisija, bez obzira na nonmalne razlike u razgranatosti, stepenu aktivnosti ili tempu rada, predstavlja u naše vreme značajan činilac u međunarodnom organizovanju primenjene lingvistike, od još većeg potencijalnog značaja u budućnosti. Članstvo u ovim komisijama, čijim radom rukovode Ijudi od međunarodnog ugleda u datim oblastima, u principu je otvoreno za sve članove AILA-e, i svaka od njih okuplja izvestan broj stručnjaka i saradnika iz raznih zemalja, zainteresovanih za problematiku kojoj je posvećena. Neposrednim timskim istraživačkim radom komisije se zasad bave samo u ređim siučajevima, iako se to u perspektivi predviđa. U sadašnjoj fazi rad se najvećim delom svodi na prikupljanje i razmenu podataka o relevantnim aktivnostima u pojedinim zemljama ili širim regionima, uz uspostavljanje kanala za redovno međusobno informisanje i saradnju. Komisije delimično učestvuju i u pripremi pojedinih tematskih sekcija na svetskim kongresima, prilikom kojih se i s-astaju, a neke od

46

njih priređuju i samostalne naučne konferencije, seminare i druge sikupove u među'kongresnim periodima; neke izdaju zasebne biltene i druge publikacije. Rad svih komisija koordiniraju za to zaduženi članovi Izvršnog odbora A!LA-e. Najuspešnije komisije mogu da prerastu u samostalna međunarodna udruženja, što se poslednjih godina desilo u oblastima terminologije i pnmerijene psiholingvistike. Ciij ovog dela izlaganja jeste da se kroz aktivnost ovih komisija u celini pokuša dati kakav-takav sumaran pregled aktuelnih delatnosti u primenjenoj lingvistici pod okriljem AILA-e. Prethodne opšte napomene o karakteru, istoriji i strukturi ove organizacije bile su sanno neophodna podloga za ovakav pregled; sada ćemo da kažemo po nekoliko rečenica o glavnim oblastima naučnoistraživaokog rada, onako kako se one ocrtavaju prema komisijama (za ovu prili'ku slobodno grupisanim prema srodstvu). Za veliki broj Ijudi i danas se ipojam primenjene lingvistiike najpre vezuje za nastavu jezika — posebno za nastavu stranih jezika. Ova tradicionaina veza pnznaje se kako u strukluri kongresa AILA-e tako i u delovanju njenih naučnih komisija. Ne manje od pet ovih bavi se pretežno ili isključivo problematikom iz oblasti nastave stranih jezika; to su komisije za obrazovnu tehnologiju i učenje jezika, za jezičke testove i testiranje, za nastavu jezika odraslima, za stručne jeziike, i za obrazovanje nastavni'ka jezika. Pitanjima uloge domaćeg jezika u obrazovanju posvećena je Komisija za na• stavu maternjeg jezika. U ovom krugu valja primetiti da se pažnja ne ipoklanja samo tradicionalnkn problemima nastave jezika na školskom uzrastu, nego, u znatnoj meri, i nastavi jezika •— posebno strukovno izdiferenciranog stranog jezika — za odrasle sllušaoce. Time je i u AILA-i na adekvatan način zastupljeno jedno područje koje iz dana u dan postaje sve aktuelnije širom sveta. Inače, kada je reč o odnosu između primenjene lingvistike i nastave jezika, >uz sve što je uipravo rečeno treba imati u vidu i činjenicu da se u poslednje vreme širi svest o tome da ova dva pojma nipošto nisu podudarna — iako još ima sredina gde se takva podudarnost često iimplicira. Postaje, naime, sve jasnije da primenjena lingvistika obuhvata još mnogo toga osim nastave jezika — što se, između ostalog, može videti i iz nastavka ovog našeg pregleda naučnih komisija Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku.

47

Ako se danas sme uzeti kao očigledno da sama nastavna praksa nije nikakva primenjena nauka nego osobena pedagoška delatnost, onda se postavlja pitanje teorije koja leži u osnovi te prakse. Može se, naravno, prihvatiti da teorija nastave jezika čini deo primenjene lingvistike u uobičajenom širokom smislu ovog pojma, ali ipak treba reći da se pomenuta nag'iašeno interdisciplinarna oblast već u dovoljnoj meri specijalizovala, stičući skup sopstvenih distinktivnih obeležja, da bi zasluživala naziv odgovarajućeg reda specifičnosti — za razliku od veoma nespecifičnog naziva »primenjena lingvistika«. Nekoliko termina u stvari je već ušlo — ili počinje da ulazi — u širu upotrebu, kao npr. »glotodidaktika«, »jezička didaktika« ili, u nešto širem smislu, »obrazovna lingvistika«.4 Sve ovo, naravno, ne znači da se predlaže isključenje teorijskih aspekata jezičke nastave iz domena kome oni već dugo na određen način pripadaju; jedino treba zadržati smisao za proporcije. Neka u primenjenoj lingvistici i dallje cveta hiljadu cvetova, ali neka niko ne očekuje da baš sve najlepše među njima vidi u istoj školskoj bašti, pod brižnim nadzorom nastavnika stranih jezika! Drugu širu grupaciju čini šest komisija koje su takođe u bližoj ili daljoj vezi sa problemiima nastave jezika, ali koje imaju sopstveni identitet i izvan te veze, a koje su uz to povezane i sa više drugih praktičnih i teorijskih domena. Grupa se po bližem srodstvu može uslovno podeliti na fri podgrupe, predstavljene po jednim parom komisija: komisije za kontrastivnu lingvistiku i za prevođenje; komisije za leksikografiju i leksikologiju i za terminologiju; i komisije za analizu diskursa j za retoriku i stilistiku. Lako je videti da ove komisije, uzete zajedno, opet pokrivaju jednu istraživačku teritoriju koja je danas u punom zamahu. Ima više dobrih razloga — tipoloških i didaktičkih, lingvističkih i vanlingvističkih — za organizovan rad na kontrastiranju jezičlkih sistema. Stoga nije nimalo slučajno to što već godinama ipostoji i aktivno radi, sa zapaženim i širom sveta poznatim rezultatima, čitav niz projekata u oblasti kontrastivne analize; među ovima istaknuto mesto od početka pripada Jugoslovenskom iprojektu za kontrastivnu analizu srp4 Prva dva pomenuta termina javljaju se u raznim sredinama i jezi cima; prvi od njih kod nas se pojavljuje npr. u naslovu jedne značajne novije publikacije u ovoj oblasti. Prebeg-Vilke (1977) Treći termin uvodi i obrazlaže Spolsky (1978).

48

skohrvatskog i engleskog jezika, pod rukovodstvom prof. Rudolfa Filipovića u Zagrebu, kome su se poslednjih godina pridružili i drugi jugoslovenski projekti, u vezi sa drugim jezicima. Ovako valjano postavljene osnove odrazile su se i u uspešnom radu Komisije za kontrastivnu lingvistiku. Rad na kontrastivnoj lingvistici usko je povezan sa pitanjima prevođenja, kao aktivnosti u teorijskom pogledu veoma složene i interesantne, a sa praktične strane izuzetno značajne u našem jezički iscepkanom svetu. Oba ova aspekta zastupIjena su u radu Komisije za iprevođenje. Leksikološkoleksikografska i terminološka pitanja takođe su utkana u ovaj krug pojava i zaipravo se ne mogu oštro odvajati od drugih problema koje on obuhvata. I ona su izraz urgentnih potreba savremene epohe u razvoju čovečanstva, pa ako su u naučnom smislu doskora uglavnom ostajala izvan matice teorijskih istraživanja u lingvistici, situacija se sada osetno menja. Opšte je poznato da je sastavljanje rečnika i terminoloških spiskova jedna od najstarijih praktičnih delatnosti lingvističkog karaktera, ali se u naše vreme širi interesovanje i za opštu leksikografsku i terminološku teoriju, i to kako u čisto naučne svrhe tako i s obzirom na nagao porast svakodnevnih potreba u ovom domenu. Komisije za analizu diskursa i za retoriku i stilistiku takođe obeležavaju jedno veoma blisko područje — i, još jednom, izrazito aktuelno. Ovde su u središtu pažnje principi organizovanja tekstova, govornih ili pisanih, uz poseban osvrt na njihovo dejstvo u različitim komunikacijskim situacijama. Reč je, dakle, ne toliko o probllematici klasično shvaćene retorike i književne stilistike, koliko o postupcima kojima pribegavamo — u svakoj upotrebi jezika — da foismo uobličili delotvoran iskaz ili vodilli razgovor bilo koje vrste, poštujući pri tom zakonitosti verbalne interakcije koje intuitivno osećamo. Ovim je već naznačen prelaz ka sociolingvističkoj tematici, i sledeću grupu čine komisiije u ovoj široj oblasti — za sociolingvistiku, za jezičko planiranje, za dvojezičko obrazovanje, za jezičke probleme imigranata, te za jezik i pol. Prvopomenuta Komisija za sociolingvistiku potencijalno zahvata najširi domen, i ona svoje polje rada definiše u koordinaciji sa dnugim pomenutim komisijama. Što se ovih tiče, jezičko planiranje je već uhodano i dobro poznato područje, koje u ovom tumačenju obuhvata razne aspekte jezičke standardi-

49

zacije i jezičke politike širom sveta, dok se kod dvojezičkog obrazovanja, kao i kod jezičke situacije stranih radnika u razvijenim zemJjama, radi o nešto specifičnijoj problematici novijeg datuma. Očekuje se da će upravo u ovoj drugoj oblasti — čiji problemi zasad pogađaju samo jedan broj zemaIja, ali zato s rastućim intenzitetom — koordinirani istraživački napori (između ostalog i kroz pomenute komisije AILA-e) moći da donesu dragocene nove uvide u današnju jezičku stvarnost, uz eventualne preporuke za preduzimanje određenih društvenih .mera. U psiholinqvističkom domenu postoiie komisije za psiholingvistiku i za dečji govor, čija je opšta tematika dovoljno poznata, pa se na njoj ne moramo ovde zadržavati. Na kraju, donekle poseban položaj zauzima Komisija za primenjenu računarsku lingvistiku, utoliko što polje njenog rada nije određeno predmetom proučavanja nego specifičnim istraživačkim sredstvima, koja se mogu iprimeniti — i sve se više primenjuju — u raznorodnim oblastima Iingvističkog istraživanja. Povoljna je oko'lnost, inače, što ova komisija ima tehnološku bazu u nekim dobro opremljenim računarskim centrima u Evropi i SAD. Iz upravo obavljenog pregleda može se zaključiti da se komisije međusobno dosta razlikuju po obuhvatu, jer je delokrug nekih srazmerno usko određen (npr. jezičko testiranje ili terminologija], dok je kod drugih potencijalno znatno širi (npr. sociollingvistika ili psiholingvistika). Ima izvesnih razlika i u orijentaciji, t j . u srazmeri između teorijskih istraživanja i neposrednog društvenog angažovanja. Veoma je uočIjivo, takođe, da u većem broju slučajeva dolazi do tematskog preklapanja. Ovo poslednje govori o potrebi međusobne saradnje pojedinih komisija; a i njihova saradnja sa srodnim stručnim telima i organizacijama izvan AILA-e nameće se kao prirodan zadatak. Sada bismo mogli da se zapitamo u kojoj je meri AILA uspela da svojom mrežom obuhvati nesumnjivo veoma široki potencijalni domen primenjene lingvistike — drugim rečima, da pogledamo ima li značajnih oblasti koje nisu zastupljene u izloženom spisku komisija.5 Izgleda da ih ima, iako možda 5 Ovaj spisak odražava stanje u vreme kongresa u Lundu 1981. godine. Otada nije bilo bitnijih promena, osim što su se komisije za dvojezičko obrazovanje i jezičke probleme imigranata stopile u Komisiju za jezik i obrazovanje u višejezičnim sredinama, i što je osnovana nova Komisija za usvajanje drugog jezika.

50

ne mnogo. Pada u oči, na primer, odsustvo jedne komisije za neurolingvistiku, uključujući patologiju govora kao područja autentičnih praktičnih problema. Razlog ovome nije ni u kakvom odbijanju AlLA-e da ovu oblast prihvati kao legitiman deo primenjene lingvistike; na svetskim kongresima su primana saopštenja iz neurolingvistike, a na jednom od njih je pastojala i cela odgovarajuća sekcija.6 Pre će biti da se dosad jednostavno nije javila dovoljno jaka inicijativa za pokretanje jedne takve komisije. Još jedna moguća praznina bila bi u oblasti komunikacijskih potreba u savremenim društvi'ma i u svetu kao celini, s posebnkn obzirom na ulogu masovnih mediija. Spisak nepokrivenih područja ovim sigurno nije iscrpen, ali možda ipak ne bi ibio preteran zaključak da lista naučnih komisija AILA-e (eventualno uz pomenute dodatke] pruža dosta zaokruženu sliku glavnih polja aktuelnog rada pod širim zaglavljem primenjene lingvistike. Time bi ujedno bilo, u opštim crtama i na pragmatičkcMn planu, odgovoreno na pitanje šta sve pokriva ipojam primenjene lingvistike u nazivu Međunarodnog udruženja. Što se tiče teorijskog statusa primenjene 'lingvistike u odnosu prema drugi'm naučnim disciplinama, a posebno prema samoj lingvistici — o ovom pitanju takođe se povremeno raspravl}a poslednjih godina, ali se dolazi do različitih za'ključaka, pa jednog apšteprihvaćenog gledišta još nema na pomollu. Organizovane diskusije o pitanju »Šta je primenjena lingvistika?« vođene su, primera radi, na kongresu AILA-e u Štutgantu 1975. godine, na godišnjem skupu nastavnika engleskog kao stranog jezika (TESOL) u Majami Biču 1977. godine, na godišnjem skupu Britanskog udruženja za primenjenu lingvistiku (BAAL) u Mančesteru 1979. godine, te na poslednjem kongresu AILA-e u Briselu 1984. godine. U tim prilikama ponuđeno je više različitih odgovora.7 No bilo to kako bilo, prosperitet AILA-e ne zavisi od teorijskog stava prema pitanju identiteta primenjene lingvistike. Za Međunarodno udruženje, kao i za širu svetsku javnost, primenjena 6 0 važnosti primenjenih aspekata neurolingvi-stike v. kod nas Dimitrijević (1976). 7 Materijale sa ovih skupova ili najvažnije podatke o njima daju, redom kojim su pomenuti, Nickel (1976, 1), Kaplan (1980) i Morrovv (1979). Ovde relevantni deo materijala sa briselskog kongresa još nije objavljen. O teorijskim pitanjima šire se govori u prethodnom i narednom poglavlju ove knjige.

51

lingvistika jeste sve drf&^Ste^e na stručnom i organizacionom planu radi pod tim imenom. A u svetu se pod tim imenom — kako je možda, u granicama mogućnosti, nagovestio i ovaj kratki pregled — radi zaista mnogo toga od znatne naučne vrednosti i društvene koristi. U odgovarajućoj srazmeri, slično se svakako može reći i za Jugoslaviju. I u našoij zemlji imaju dugu tradiciju pojedine oblasti rada koje bi danas išle pod ovo zaglavlje, ali se o primenjenoj lingvistici u jednom organizovanom smislu ovde može govoriti tek tokom poslednjih desetak godina. Korenite promene kroz koje je jugoslovensko dmštvo prošlo poslednjih decenija stvorile su i uslove za razmah primenjenih istraživanja jezičke problematike. Novi ekonomski i politički odnosi, industrijalizacija, migracije i mešanje stanovništva u uslovima nagle urbanizacije, razvijena višejezičnost, širenje komunikacija i obrazovanja, masovni mediji, intenzivnije učenje stranih jezika u procesu otvaranja prema svetu — sve ovo i još mnogo toga učinilo je od naše zemije potenci}alni mikrokozam sociolingvističikih i primenjeno-lingvističkih istraživanja, postavljajući raznovrsne i često hitne probleme jezičke prirode. Ovakve probleme društvo mora da rešava kako najbolje zna, u okviru jedne sistematske jezičke politike čiji su načelni temelji utvrđeni ali koju u pojedinim sferama treba kontinuirano razrađivati i dosledno provoditi u delo. LJ ovom odgovornom poslu, koji pretpostavlja koordinirano učešće mnogih činilaca, svoje mesto n.alaze i saznanja do kojih se došlo naučnim radom u domenu lingvistike, a koja mogu da stvore osnovu za predlaganje teorijski utemeljenih programskih polazišta, podložnih praktičnoj proveri i društvenoj verifikaciji. U ovom pogledu presudnu ulogu je odigrala pojava novih generacija stručnjaka koji su, ipolazeći od domaćih uslova i tradicija, uspeli i da uspostave trajan produktivan kontakt sa modernim pristupima jeziokim proučavanjima na međunarodnom nivou. Nove ideje i inicijative tako su počele da se šire iz različitih univerzitetskih centara, jezičkih instituta i stručnih društava u svim našim sociokulturnim sredinama. Ovo je vodilo zasnivanju brojnih istraživačkih projekata, od kojih mnogi sarađuju sa srodnim inostranim institucijama, razmeni stručnjaka i publikacija i drugim oblicima aktivnosti. Zahvaljujući svemu tome, savremena teorijska i metodološika dostignuća danas su zastupljena u tradicionalnim disciplina-

52

ma jezičkih proučavanja, a uz to postoji razgranata deiatnost na područjima kao što su višejezičnost, jezička standardizacija, usvajanje i učenje jezika, metodika nastave stranih jezika, kontrastivna lingvistika, prevođenje i mnoga druga. U organizacionom smislu, od najvećeg značaja bilo je osnivanje Društva za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, 1973. godine u Novom Sadu, koje je od početka razvilo zapaženu aktivnost. Tokom 1976. godine dolazi do reorganizacije: postojeća regionalna jezgra izrastaju u samostalna republlička i pokrajinska društva sa sopstvenim statutima i programima rada, ko'ja se udružuju u Savez društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije. Prvo sedište Saveza je u Beogradu, a potom se u dvogodišnjem ritmu premešta u Zagreb, Skoplje, Sarajevo, Titograd. .. Osnovni zadatak Saveza jeste organizovanje primenjene lingvistike kao društveno angažovane naučne discipline na jugoslovenskom planu. lako su neki od najvažnijih projekata u pojedinim oblastima stariji od Saveza i još uvek se odvijaju izvan njegovih okvira, dok na specifičnijim područjima postoje druga stručna društva (na primer, za pojedine jezike koji se govore u Jugoslaviji, za strane jezike, za prevođenje), Savez je jedina asocijacija čiji deloikrug obuhvata cellokupnu teritoriju primenjene lingvistike — bar u načelu, ako još ne i u praksi. Okupljajuci više stotina članova različitih stručnih profila iz svih krajeva naše zemlje, Savez ipostaje prvo opštejugoslovensko udruženje u oblasti lingvistike, uistinu reprezentativno kako u profesionalnom tako i u dmštvenom pogledu. Pored koordinacije rada svojih društava i pomoći u održavanju veza između njih, pokroviteljstva nad raznim naučnim i stmčnim skupovima koje ona organizuju, te uspostavljanja kontakta i saradnje sa drugim srodnim udruženjima u Jugoslaviji, Savez je, na pravcima koije je označilo ranije Društvo, razvio bogatu aiktivnost u tri glavne oblasti: (a) organizovanje naučnih skupova na jugosllovenskom nivou, (b) izdavačka delatnost i (c] saradnja sa inostranstvom. (a) Prvi korak ovde je predstavljala konferencija »Jezik i društvo«, održana 1975. godine u Beogradu, u organizaciji Društva za primenjenu Hingvistiku Jugoslavije. Njene sekcije bile su posvećene sociolingvistici kao naučnoj disciplini, jezičkoj standardizaciji i komunikaciji, koegzistenciji jezika u višejezičnim sredinama, uticaiju sredine na razvoj govora, te društvenoj motivaciji učenja stranih jezika. Od svog osniva-

53

nja, Savez ustanovljuje trogodišnji ritam održavanja svojih kongresa, pa se prvi drži 1977. u Beogradu, drugi 1980. u Zagrebu, treći 1983. u Sarajevu, a četvrti se planira za 1986. u Herceg Novom. Tematiku ovih dobro posećenih i uspešnih kongresa čine pitanja teorije i metodologije primenjene lingvistike, njenog istorijskog razvoja i aktuelnog stanja u svetu i u našoj zemlji, zatim problemi višejezičnosti, jezičkog raslojavanja i standardizacije, usvajanja i učenja jezika, nastave stranih jezika, kontrastivne analize i prevođenja. Uz saradnju Društva za primenjenu lingvistiku Maikedonije, 1982. godine u Ohridu je organizovana savezna konferencija »Jezički kontakti u jugoslovenskoj zajednici«, usredsređena na probleme interakcije i diferenciranja jezičkih kodova u kontaktu u našim uslovima, te na sociolingvističke aspekte usvaijanja i učenja jezika, uključujući i jezički razvoj jugosllovenske dece izvan Jugoslavije.8 (b) Glavnu publikaciju čini Godišnjak Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, čija se Redakcija, Savet i sedište menjaju svake tri godine; prva tri broja izašla su u Beogradu, sledeća tri u Zagrebu, a naredna dva u Sarajevu. Ova reprezentativna periodična publikacija, pored objavljivanja akata sa dosad održanih kongresa Saveza, donosi referate i sa drugih skupova u oblasti primenjene lingvistike, kao i pojedinačne radove članova; prilozi se objavljuju na svim jezicima naroda i narodnosti Jugoslavije, sa rezimeom na nekom svetskom jeziku. Pored Godišnjaka, Savez povremeno štampa informativni Bilten, a učestvuje i u izdavanju nekih publikacija zajedno sa svojim društvima-člla8 Radovi sa ovih skupova objavljeni su u zasebnim publikacijama, kako sledi. Konferencija »Jezik i društvo«: Bugarski/lvir/Mikeš (1976); kongresi Saveza u njegovorn Godišnjaku, i to I kongres u br. 3, II u br. 4—5 i III u br. 7—8; konferencija o jezičkim kontaktima: Mišeska Tomić (1984). 9 Brojeve Godišnjaka 1 (1977), 2 (1978) i 3 (1979) uredio je R. Bugarski, brojeve 4—5 (1980—81) i 6 (1982) V. Ivir, a dvobroj 7—8 (1983—84) M. Riđanović. Ove publikacije daju najbolji presek kroz tekuće aktivnosti članova jugoslovenskih društava za primenjenu lingvisti ku. Zasebne publikacije povremeno potiču i sa skupova koje organizuju ili suorganizuju pojedina društva; v. npr. Žiletić (1983), Đukanović (1984), Nećak-Luk/Štrukelj (1984). Referati sa ovakvih skupova nekada se štampaju i u serijskim izdanjima kao što su Živi jezici (Beograd), Strani jezici (Zagreb), Književni jezik (Sarajevo) ili Zbornik radova Instituta za stiane jezike i književnosti (Novi Sad).

54

(c) Savez fumkcioniše kao koordinator međunarodne aktivnosti svojih članova na više načina. Odmah >po svom osnivanju, Društvo za primenjenu hngvistiku Jugoslavije učlanjeno je u AILA-u, a Savez je to članstvo obnovio čim se konstituisao na novim osnovama, tako da je on sada kolektivan član Međunarodnog udruženja — iz čega proističe da je svaki član nekog od naših republičkih i pokrajinskih društava samim tim uključen i u delatnost AILA-e. Srazmerno godišnjoj članarini koju Savez uplaćuje AILA-i, naša društva dobijaju određen broj primera'ka ranije pomenutog Biltena (odnosno, sada, naučnog časopisa) ove asocijacije; tim putem se naši članovi uključuju u aktuelne svetske tokove u primenjenoj Oingvistici, dok se s druge strane, putem povremenih izveštaja i drugih dopisa, međunarodna javnost upoznaje sa aktivnostima u Jugoslaviji. Osim toga, jugoslovenskim stručnjacima je otvoren put za učestvovanje na svetskim kongresima i drugim naučnim skupovitna u organizaciji AlLA-e, kao i za rad u njenim naučnim komisijama. Zapaženo učešće naših predstavnika u ovim aktivnostima tokom protekle decenije dalo je određene podsticaje za dalji rad u zemlji, doprinoseći uz to međunarodnoj afirmaciji naše primenjene nairke o jeziku. U ovom sklopu treba posmatrati i aktivnost jugoslovenskih predstavnika u upravnim telima AILA-e, Međunarodnom komitetu i Izvršnom odboru, kao i u raznim njenim stalnim i privremenim radnim telima, gde su oni povremeno birani na odgovorne funkcije. 10 Iz datih okvirnih podataka lako se može videti koliko se široko kod nas u praksi shvata pojam primenjene lingvistike. Još od prvih dana Društva, odnosno Saveza, pod primenjenom Iingvistikom podrazumeva se svojevrsno prožimanje nauke o jeziku i društvene prakse, pri čemu se u samoj nauci ne prihvata nikaikva oštra podela na »čistu« i »primenjenu« iingvistiku (što je istaknuto i u redakcijskom uvodniku 1. broja Godišnjaka — v. str. 7 tamo). Ovim se omogućuje uzajamno oplođivanje teorijskih i primenjenih istraživanja umesto njihovog veštačkog razdvajanja; po pravMu se polazi od pragmatičkog aspekta primenjene lingvistike kao prirodno primarnog, ali se i njen teorijski vid ozbiljno uzima u obzir. Drukčije bi teško moglo i da bude pri deklarisanoim stano10 Za nešto šire podatke o nastanku i radu Saveza v. Janković (1978b) Mišeska Tomić (1983).

55

vištu po kome se primenjena lingvistika razume kao primena naučnog lingvističkog znanja na probleme što proističu iz upotrebe jezika u društvu, koja obuhvata, kako smo naijvećim delom već videli, višejezičnost, jezičko planiranje i jezičku standardizaciju, usvajanje jezika, nastavu maternjeg jezika, jezika sredine i stranih jezika, kontrastivnu lingvistiku, le'ksikografiju, terminologiju i stručne jezike, jezik u masovnim medijima, Ijudsko i mašinsko prevođenje, informatiku, patologiju govora i sluha, i drugo. Kako smo već napomenuli, samo neki delovi ovog raspona dosad su u organizacionom smistlu u većoj meri uključeni u delatnost Saveza kao najobuhvatnije stručne asocijacije, dok je na nekim drugim seiktorima od ranije postojeća i često veoma zapažena istraživačka delatnost više vezana — što je i prirodno — za organizacije i institucije uže namene. Osim toga, dok su neka opštija područja (kao učenje i nastava jezika) posvuda zastupljena, u drugim oblastima težišta su različito raspoređena, odražavajući regionalne specifičnosti (npr. višejezičnost u Vojvodini, terminološka standardizacija u Bosni i Hercegovini.11 Već rečenom treba dodati sledeće. Rezerve koje se mogu opravdano izneti u pogledu neikih dosta uobičajenih shvatanja primenjene lingvistike, kao ni moguće predložene korekcije, ni'kako ne treba shvatiti kao osporavanje veliikog stvarnog — i još većeg potencijalnog — značaj,a delatnostT na ovom području. Ako je teorijski status primenjene lingvistike kao autonomne naučne discipline podložan sumnji, ne može se sumnjati u naučni kvalitet i društvenu opravdanost velikog broja projekata i publikacija iz mnogih pojedinačnih oblasti tradicionalno obuhvaćenih tim imenom. Kratko rečeno, Ijudski život je ponegde bogatiji zahvaljujući primenama lingvističkih saznanja i rezultata. Ovu činjenicu ne bi smeo da prenebregne nijedan lingvist, ma koliko sam mogao biti teo11 Pojedmi sektori pnmenjene lingvistike imaju i svoje vlastite publi kacije (npr, projekti kontrastivne analize ili proučavanja govornog razvoja, višejezičnosti i drugih tematskih oblasti). Šireg raspona su npr. zbornici pod Benć i dr. (1980) i Mikeš (1983) na području kontrastivnih istraživanja. Najvećim brojem publ'kacija raspolažu podruoja kao što su nastava i negovanje matemjih jezika i metodika nastave stranih jezika. 0 svemu ovome ovde se ne mogu dati ni osnovni podaci, ali v, i litetaturu koja će biti navedena u ostalim, tematski užim delovima ove knjige Sistematska bibliografska obavestenja pruža sada Dimitrijević (1984b).

56

rijski opredeljen i lično neangažovan u bilo kakvim primenama. Što je još važnije, širi društveni krugovi — a posebno oni koji na raznim nivoima imaju udela u procesu odlučivanja o brojnim praktičnim pitanjima koja nameće društvena upotreba jezika — morali bi takođe da u punoj meri budu svesni ovoga. Pošto se ovde značajnim delom radi o relativno novim stvarima, potrebno je da tim širim krugovima neko predoči perspektive koje nudi primenjena lingvistika i stručnu pomoć koja se od nje može razložno očekivati u rešavanju niza društvenih problema sa važnom jezičkom komponentom jedne ili druge vrste. Ova posrednička uloga između naučnih tekovina i društvene akcije prirodno pripada samim lingvistima i njihovim kolegama iz susednih struka, sa kojima sarađuju na projektima iz primenjene lingvistike.12 U svom naučnom i stručnom radu svaki čovek se može osećati manje ili više teorijski ili praktično usmerenim, ali je van svake sumnje da je on takođe član svoje društvene zajednice, čiji problemi su i njegovi. Čini se da je način na koji je primenjena lingvistika shvaćena i utemeljena u našoj zemlji načelno pogodan za širenje ovakvih pogleda, ma koliko same konkretne prilike u pojedinim sredinama ili u jugosllovenskoj zajednici kao celini mogle biti manje ili više povoljne u nekom datom društvenom trenutku. Izvesno je da, i pored već postignutih rezultata na valjano postavljenim temeljima, još veoma mnogo toga ostaje da se uradi — gledano institucionalno, programski, organizaciono i kadrovski. Primera radi, Lako se predmeti kao kontrastivna anailiza, teorija prevođenja i metodika nastave stranih jezika sada mogu studirati na dodiplomskom ili postdiplomsikom nivou na nekim našim fakultetima, naši univerziteti još uvek mahom ne dodeljuju doktorate iz primenjene Imgvistike pod tim imenom, niti ima odseka ili instituta specifično i naslovno posvećenih negovanju ove discipline kao zasebne akademske celine. Ovde ne treba ni govoriti o već poznatim, da ne kažeimo hroničnim opštijim slabostima, vidIjivim i na ovom području, koje proističu iz teritorijalne i administrativne rascepkanosti, nedovoljne sistematičnosti i koordinacije, nezadovolljavajuće kadrovske baze i oskudice tinansijskih sredstava. 12 Završni pasus uvodnog referata na kongresu AILA-e u Kembndžu predstavlja elokventan pledoaje u ovom smislu; v. Malmberg (1971:17 —8]

57

Pa ipak je od znatnog principijelnog domašaja duh stvaralačke integracije pojedinačnih i grupnih napora koji provejava današnjim aktivnostima u primenjenoj lingvistici kod nas. Dva bitna obeležja ovih stremljenja jesu njihova tematska raznovrsnost i njihov opštejugoslovenski karakter. Naznačenim širokim shvatanjem pojma primenjene lingvistike za potrebe našeg vremena i naše sredine od početka je onemogućeno sužavanje na uži krug poslenika samo jedne oblasti (na primer, nastave stranih jezika). A neprihvatanje nekih oštrih podela unutar same Lngvistike, koje su ponegde donele dosta nepotrebnih nesporazuma na liniji veštački stvorene opozicije između poslova »višeg« i poslova »nižeg« reda, između kreativnosti i reproduiktivnosti, doprinelo je stvaranju uslova za prevazilaženje ove naučno i društveno štetne psihološke barijere. Ovako je lakše osetiti i drugima pokazati da svi koji su uključeni u ove delatnosti rade korisne poslove, samo poslove donekle drukčije, i korisne na različite načine. Bilo da su lingvisti, pedagozi, psiholozi, sociolozi i'li pripadnici neke druge struke, okuplljeni na zajedničkim poslovima i na jugoslovenskom planu oni mogu da daju kolektivan doprinos od stvarnog značaja. Time do najvećeg izražaja dolazi ono što ih ipovezuje, kako međusobno tako i sa neposrednim i dugoročnim interesima šire društvene zajednice kojoj pripadaju kao stručnjaci i kao Ijudi. Jednom rečju, napravljen je dobar početak u stručnom i društvenom smislu, pažnja javnosti skrenuta je na mnoštvo problema čijem rešavanju nauka o jeziku može da doprinese, i trasiran je put kojim dalje treba ići u profesionalnom izgrađivanju i dmštvenom afirmisanju primenjene lingvistike. Za rad koji u organizacionom, a delom i u istraživačkom pravcu uokviruju granice jedne decenije, ovo nisu mala dostignuća.

4.

Primenjena lingvistika kao lingvistika u primeni

Teorijsko razmatranje u 2. poglavlju ove knjige dovelo nas je do zaključka da se ne mogu pronaći ubedljivi kriterijumi razlikovanja primenjene lingvistike od lingvistike na osnovu predmeta ili metodologije, u savremenim uslovima u kojima se proučavanje jezika u celini sve više odlikuje interdisciplinarnošću i društvenom osetljivošću. Razlika se možda može ustanoviti jedino polazeći od ciljeva, tako što bi se reiklo da je opšti cilj lingvistike razumevanje Ijudskog jezika, a primenjene lingvistike — da doprinese rešavanju probllerriia do kojih dolazi u upotrebi jezika u društvenim zajednicama; ali i ovo je danas problematično, s obzirom na aktuelni karakter same lingvistike. Otuda je primenjenu lingvistiku najbolje posmatrati ne kao granu lingvistike niti kao konglomerat naučnih disciplina, još manje kao skup praktičnih problema, nego kao spoljnu orijentaciju jezičkih proučavanja — drugim rečima, kao naziv jedne motivacije, a ne nekog zasebnog polja istraživanja. Teorijski, dakle, »primenjena lingvistika« ne bi bila drugo do »primenljiva lingvistika«, ili lingvistika u primeni izvan sopstvenog domena. Stoga je opravdanije govoriti o lingvistici i njenim primenama (dakako, zajedno sa broijnim drugim naukama) nego podrazumevati, neobrazloženom upotrebom popularnog termina »primenjena lingvistika«, postojanje jednog odelitog identiteta koji se onda mora potvrđivati insistiranjem na distinkcijama koje su do danas izložene ozbiljnoj sumnji. Imajući na umu argumente izložene u prilog ovoj koncepciji, u ovom poglavlju zadržaćemo se na nekim, prevashodno teorijskim, aspektima primenjene Iingvistike kao lingvistike u primeni. Pre svega, jasno je da svako određenje pojma primenjene lingvistike i njenog odnosa prema lingvistici u celini 'bitno zavisi od poimanja same lingvistike. Stoga se i može, u sporenju između stručnjaka, povremeno naići na stav koji se da ovako sažeti: ako hoćeš da ti kažem šta je primenjena lingvistika, najpre ti meni reci šta je lingvistika. Naše stanovište očigledno podrazumeva jednu veoma široku

59

koncepciju lingvistike kao nauke o jeziku. Jedna implikacija ovog sasvim uobičajenog određenja — koje ipak, kako se čini, nije bez izuzetka prihvaćeno — jeste da postoji samo jedna takva nauka; druge, implicirane povremeno upotrebIjavanim terminom »jezičke nauke« (npr. engl. language sciences), malo se kad strogo definišu s obzirom na lingvistiku, pa ovde nećemo postavljati pitanje njihovih mogućih profila. Nadalje, lingvistika u ovom smislu ne svodi se na Mngvističku teoriju, kako to biva kod nekih teoretičara; ova odredba je suštinska za naše viđenje statusa primenjene lingvistike. Najzad, ovako shvaćena lingvistika uključuje operisanje podacima filološkog karaktera, j to ne samo u opisivanju pojedinih jezika nego i u konstruisanju opštih teorija. Prema ovakvoj koncepciji, zadatak lingvistike mogao bi se sažeto odrediti kao izgrađivanje jedinstvenog skupa teorijskih principa, deskriptivnih kategorija i analitičkih postupaka koji bi u principu bio kadar da definiše Ijudski jezik kao pojavu, opiše specifična obeležja pojedinih jezika i obrazloži sinhronijske varijacije i dijahronijske promene u upotrebi ovih jezika od strane pojedinaca u društvenim zajednicama.' iz ovog sledi da, gledano prema predmetu istraživanja, pojam lingvistike obuhvata kako opštu lingvistiku (jezik] tako i deskriptivnu lingvistiku (jezici). Ne ulazeći u razne druge lingvističke discipline užeg predmeta i specifičnijeg karaktera, u rasponu od neurolingvistike do etnolingvistike, ovde ćemo samo da naglasimo da se opšta lingvistika može produktivno sagledati kao disciplina koja sadrži tri osnovne komponente, saglasno trima temeljnim aspektima jezika: semiolingvističku (kodni aspekt), psiholingvističku (psihički aspekt] i socioiingvističku (društveni aspekt). Ono što je ovde nazvano analoški motivisanim neologizmom »semiolingvistika«, a što se u odsustvu podesnog i opšteprihvaćenog tenmina naziva lingvistikom u užem smislu, mikrolingvistikom ili strukturalnom lingvistikom, neretko se poistovećuje sa lingvistikom u celini. Ovo mešanje nivoa posmatranja vodilo je mnogim nesporazumima i zabunama oko pitanja statusa i uzajamnog odnosa lingvističkih disciplina.2 1 Ova definicija predstavlja proširenje one koju daje Crystal (1973: 14). Upor. i 1. poglavlje (beleška 1). 2 Koliko nam je poznato, termin »semiolingvistika« je prvi put ovako upotrebljen u radu: Bugarski (1978). Na isti način utemeljenu, ali širu razradu odnosa izmedu lingvističkih disciplina daje Bugarski (1976).

60

Ovaj nužno uprošceni prikaz strukture središnjeg područja lingvistike, budući predmetno određen, ne ostavlja prostor za razlikovanje »neprimenjene« i »primenjene« lingvistike, što je pitanje pristupa. Fundamentalna ili teorijska lingvistika nema predmeta drukčijeg od onog kojim se bavi 'lingvistika u celini, i ona predstavlja samo način opisivanja i objašnjavanja toga zajedničkog i mnogolikog predmeta. Analogno, primenjena lingvistika pod ovim uglom prestaje da postoji kao podruoje odelito od lingvistike u celini, jer su svi njeni delovi podložni primeni. Ove principijelne odnose ne ugrožava okolnost da su iz strukturalnih ili istorijskih razloga različiti segmenti sveukupne lingvističke teritorije do danas ostali neujednačeno razvijeni, u pogledu teorije kao i primena. Nasuprot institucionalnim podelama i praktičnim potrebama stoji vizija jedne integrisane nauke o jeziku koja iznutra razvija različite pristupe, sarađuje sa drugim naukama na uzajamno korisne načine, i biva zajedno s njima diferencijalno primenjena na zasebno identifikovana i imenovana problemska područja. Ovo je verovatno najbolji odgovor na aktuelne dileme koje nameće pojam primenjene lingvistike. Pošto smo o pragmatičkoj strani ovih pitanja dovoljno govorili u prethodnom poglavlju, ostaje nam da ovde učinimo još ne'koliko napomena teorijs'kog karaktera i da tiime zaokružimo ova razmatranja. Kako je ranije već nagovešteno, ne izgleda umesno govoriti o prisustvu teorije u nekim delovima ili verzijama lingvistike a njenom odsustvu u drugim: sve što zaslužuje naziv lingvistike zasigurno mora, bar u principu, da počiva na teorijskim osnovama neke vrste. Otuda je adekvatnije napraviti distinkciju, koliko god provizorno i šematski, između različitih vrsta teorije, asociranih sa raznim tipovima Iingvističkih istraživanja. Grubo uzev, etiketa opšte teorije mogla bi se pripisati područjima koja se uobičajeno svrstavaju pod opštu ili teorijsku llingvistiku, a etiketa primenjene teorije onima za koje se obično uzima da pripadaju primenjenoj llingvistici. I ako se primenjena lingvistika odista shvati kao primenljiva lingvistika, u skladu sa stanovištem koje ovde zastupamo, primenjena teorija analogno nije drugo do primenljiva teorija, sa približnim značenjem »teorija primena 'lingvistike« ili možda »teorija lingvistike kao primenljive discipline«. Sada izgleda dovolljno jasno da je izgrađivanje neke vrste

61

primenjene teorije neophodno ako primenjena lingvistika, bilo kako definisana, treba da i sama po sebi uistinu dođe do reči, umesto da u ovom pogledu i dalje ostane podređena teorijskoj lingvistici (slično konstatuje i Kaplan 1979:330). Zasad se može sa>mo nagađati kakvu bi konkretniju formu takva teorija mogla da dobije, i ka'ko bl mogao da izgleda njen konačni opseg. Sa negativne strane, sa sigurnošću se može predvideti da se ona neće svesti na mehanioki zbir zasebnih teorija specifičnih oblasti koje se pragmatički ili operacionalno etiketiraju kao »primenjena Iingvistika« (učenje jezika, nastava jezika, jezičko planiranje, terapija govora i sluha, prevođenje itd.). Jer ako su ove oblasti, kako smo već isticali, isuviše brojne i raznorodne da bi obrazovalle jedno koherentno područje naučnog istraživanja, iz njih ne može da izraste ni jedna odgovarajuća jedinstvena teorija. Pozitivna strana, međutim, predstavlja teži slučaj. Sve što u ovom trenutku možemo da kažemo jeste da bi jedna primenljiva teorija one vrste koju ovde imarno na umu pre morala da se razvije unutar same lingvistike, u procesu njenih primena i kao njihova rezultanta, možda u obliku onoga što je nedavno označeno, daikako takođe sasvim uopšteno, kao »teorija jeziika odražena u principima primene«.3 Takva teorija mogla bi da ima opšti deo, koji bi vredeo za sva područja primene, i specijalne delove, koji bi pokriva'li ove ponaosob. Ti specijalni delovi bi s jedne strane pripadali lingvistici (npr. teorija lingvistike u primeni na nastavu jezika, na prevođenje itd.), dok bi s druge strane činili komponente zasebnih međudisciplinarnih teorija svakog od ovih područja (npr. teorija nastave jezika, teorija prevođenja itd.). Malo se toga zasad može reći o odnosu između »primenljive« teorije u celini i »opšte« teorije, u smislu malopre napravijene distinkcije, izuzev da ove treba sagledati u opštoj perspektivi konvergencije, a ne dalje divergencije. U cilju objašnjenja ove poslednje ocene treba podsetiti na nesumnjivu činjenicu da je ona vrsta teorije koju smo nazvali opštom do danas ostala neuporedivo razvijenija od one nazvane primenjenom, ili primenljivom; ova potonja je zapravo još uvek u velikoj meri nešto što se tek priželjkuje. 3 V. Malmberg (1981:7). Izgleda da je ovome sličan duh u kome Kaplan (1980:10), krećući se u okviru nešto drukčije koncepcije, vidi primenjenu lingvistiku kao »tačku u kojoj se svekoliko proučavanje jezika sjedinjuje i aktualizuje«.

62

Ovo je uglavnom posledica tradicionalno snažne identifikacije teorijskih aspiracija sa opštim ili fundamentalnim istraživanjima, a s druge strane insistiranja na praktičnim ciljevima primenjene lingvistike. Ali jedna istinski primenljiva teorija takođe se mora izgrađivati u godinama koje dolaze, učestvujući, kako je rečeno, u specifičnim teorijama različitih oblasti primene, i u isti mah obogaćujući sadržaj same lingvistike u celosti. Prema tome, u idealnoj projekciji dve provizorno razdvojene vrste lingvističke teorije trebalo bi da se spajaju kako lingvistika bude postajala sve primenljivija, a njene primene sve prefinjenije i naučno zahtevnije. Iz izloženog proizlazi da ni primenljivu lingvistiku niti njoj odgovarajuću teoriju ne treba uzimati zdravo za gotovo, kao prirodne produkte rutinskih lingvističkih istraživanja. Suprotno tome, one su nešto što se mora razvijati svesnim i usmerenim naporima posebne vrste, uz korišćenje različitih izvorišta kako unutar tako i izvan nauke o jeziku. Aplikacije ovde nose snažne implikacije teorijske i metodološke povratne sprege, kao i širenja domena i izoštravanja instrumenata lingvističkih proučavanja. Na taj način lingvistika postaje primenljiva svesnom namerom a ne pukim sticajem okolnosti. i potencijalno u znatno većem obimu od onog koji podrazumevalju konvencionalnije predstave o jednoj zasebnoj primenjenoj lingvistici. Osim toga, upravo kroz ovaj »primenljivi« pristup lingvistika kao celina najbolje sarađuje sa drugim naukama i ispoljava svoj moderni interdisciplinarni karakter.4 Prema tome, nasllovom ovog teksta nipošto se ne želi sugerisati da lingvistika u primeni ostaje ista lingvistika, ali se hoće reći da ona još uvek ostaje lingvistika. Drugim rečima, sistematski napori da se ona učini pnmenljivom izvan svog domena modifikuju njenu prirodu ali je ne preobracaju u nešto što više nije lingvistika. Same te modifikacije mogu ipak biti srazmerno dalekosežne, tako da pojam primene dobija novo i bogato značenje. Tako, na primer, jedna opštelingvistička teorija o fonološkoj ili sintaksičkoj strukturi prirodnih jezika, ili o usvajanju jezika, ne mora biti — i najčešce nije — nigde neposredno primenljiva u tom obliku, 4 Suštinsku ulogu uzajamnog delovanja naglašava i Shuy (1984:101 — —2), koji se zalaže za zamenjivanje uobičajenog linearnog modela od teorije ka primeni rekurzivnim trougaonim modelom koji uključuje doživljajni svet, teoriju i primenu.

63

ali se ona može daljim i drukčijim naporima ipriilagođavati i preformulisati tako da se može produktivno primeniti, recimo, u defektologiji, odnosno računarskim operacijama ili nastavi jezika. U ovom svetlu možemo se sada osvrnuti na dosta česta, lako mahom neobrazložena, tvrđenja da primenjenu lingvistiku upravo ne treba poistovećivati sa primenama lingvistike. 5 Ako ovo treba da znači samo to da lingvistika po pravilu nema gotovih odgovora na praktične probleme upotrebe jezika, i da se delovi njenog aparata ne mogu prosto presađivati u druge prostore znanja ili delatnosti ne rizikujući ozbiljne manjkavosti i deformacije, nije teško složiti se s tim upozorenjem. Neshvatanje da su modeli i metode razvijeni u lingvistici primereni njenom jedinstvenom predmetu, Ijudskom jeziku, i da kao takvi nisu direktno prenosivi na predmete i poduhvate drukčije prirode, izazvalo je mnoge nesporazume i prilično nezadovoljstvo rezultatima »prime-, ne« lingvističkih pojmova i postupaka u jezičkoj nastavi, teoriji književnosti, filozofiji, antropologiji i drugde. U stvari, kod većeg broja ovakvih bezbrižnih transfera bilo bi opravdanije govoriti o zloupotrebi lingvistike nego o njenoj upotrebi. Ali ako se pomenutim tvrđenjem želi nagovestiti da se primena upravo na ovo i svodi, da sam ovaj pojam nužno isključuje kreativne svrhovite modifikacije onoga što će da bude primenjeno, ono se mora odbaciti. Pri stanovištu koje mi ovde zastupamo, nema ničega »pukog« u primenjivanju lingvistike, pošto ovaj proces uklljučuje vitalnu komponentu nastojanja da se ona učini istinski i korisno primenljivom — to jest, u druikčijoj terminologiji, upravo »prakti'kovanja primenjene lingvistike«. Ovo je sasvim očigledno ako se pođe od toga da primenjena lingvistika nije samo kanal za transmisiju drugde postignutih naučnih rezultata i već pripremljenih obrazaca na razinu aktuelne problematike svakodnevnog života, već upravo naučno područje na kome se oblikuju takvi praktično primenljivi rezultati i obrasci. A ono, kaiko 5

Ovo tvrdi, primera radi, nekoliko autora u zborniku Kaplana (1980); tako sam Kaplan afirmisanje nezavisnosti primenjene lingvistike povezuje sa »spremnošću da se praktikuje primenjena lingvistika umesto pukog primenjivanja lingvistike« (1980:65). Kako ćemo odmah videti, va Ijanost ove efektno sročene opozicije zavisi od tumačenja njenih članova.

64

smo već videli, može da pruži značajan doprinos kako opštoj teoriji jezika, skrećući pažnju na neke njegove praktične komunikacijske vidove koji su često ostajali van vidokruga »čiste« nauke o jeziku, tako i jezičkoj praksi, pružajući naučno zasnovane i interdisciplinarno proverene uvide u suštinska obeležja te prakse. Treba na kraju reći da ovde ponuđena koncepcija, koja teži da primenjenu lingvistiku sagleda kao lingvistiku u primeni, sa svim implikacijama koje prate ovo viđenje, i time kao nešto potencijalno daleko značajnije nego što b\ to ikada mogla da bude, sama po sebi, jedna dodatna grana nauke o jeziku, po svemu sudeći predstavllja manjinsko gledište. Naime, iako ono može da bude prihvatljivo, pa i sasvim prirodno„ mnogima koji sebe smatraju prosto lingvistima, nije verovatno da bi ga spremno prigrlio veliki broj onih koji bi se iz institucionalnih ili idejnih razloga radije samoidentifikovali specifično kao primenjeni lingvisti. Tako za budućnost ostaje i razrešenje ovog svojevrsnog nesklada između teorije i empirije. Ali šta se god dogodilo sa terminom »primenjena lingvistika«, koji će se u institucionalnom smislu verovatno i dalje upotrebljavati iako ima — kako smo videli — dobrih teorijskih razloga za njegovo napuštanje, znatno je važnije šta će se desiti sa lingvistikom u njenoj sveukupnosti — da li ce se ona, i kako, dalje transformisati iznutra da bi odgovoriila izazovima izmenjenih svetova znanja i društvenog života. Zalažući se za jednu integrisanu primenljivu lingvistiku, ovaj tekst, zajedno sa prethodnima u ovoj knjizi, predstavlja retrospektivan i prospektivan pledoaje za pomeranje »primemjenog« predznaka u samo živo središte nauke o jeziku, bar na pojmovnom planu, jer je ovo bilo i ostaje jedino njegovo pravo mesto. Ovaj poziv izrasta iz uverenja da najbolji dugoročni odgovor na pomenute izazove nije toliko u razvijanju dveju divergentnih vrsta lingvistike, i lingvista, koliko u postepenom izgrađivanju jedne nove koncepcije predmeta, metodologije i ciljeva lingvističkih istraživanja.

//

Jerminologija

5.

Lingvistika, leksikografija i terminologija

Cilj ovog priloga jeste da u opštim crtama ukaže na karakter međusobnih odnosa lingvistike, leksikografije i terminologije. Ako u ovu svrhu nije potrebno posebno definisati samu Uingvistiku, treba bar široko naznačiti određenja leksikografije i terminologije koja ćemo imati na umu, jer se u upotrebi ovih termina može naići na značajne razlike. Tako, dok se leksikografija ponegde još izjednačuje sa samim pisanjem rečnika, dakle sa jednom isključivo praktičnom delatnošću koja se u tom viđenju sagleda kao neka vrsta primemjene leksikologije, mi ćemo prihvatiti savremenije i svakako adekvatnije tumačenje po kome leksikografija, obuhvatajući teoriju i praksu izrade rečnika, sadrži i jednu temelljnu i samosvojnu teorijsku komponentu. Slično ovome, terminologija se odnosi na skupove termina pojedinih stručnih oblasti, ali i na principe obrazovanja i upotrebe terminoloških sistema i njihov naučni opis, što znači da i terminologija ima kako praktičnu tako i teorijsku stranu. Kako se u oba ova slučaja, i kod leksikografije i kod terminologije, radi o opisivanju i grupisanju jezičkih jedinica (odrednica, odnosno termina), sasvim je očigledno da lingvistika kao nauka o jeziku mora imati, i ima, dosta toga da doprinese konstituisanju i daljem izgrađivanju ovih disciplina. Ovo vredi kako za njihove teorijske osnove, gde uz doprinos drugih naučnih oblasti značajnu pomoć može da pruži opštelingvistička teorija, tako i za njihove praktične aspekte, kod kojih se s razlogom govori, između ostalog, i o primeni metodologije nauke o jeziku. Utolliko ima izvesnog opravdanja činjenica da se Ieksikografija i terminologija, koje sve više izrastaju u samostalne interdisciplinarne oblasti naučnog istraživanja i praktične delatnosti, u organizacionom pogledu često globalno tretiraju kao grane primenjene lingvistike.1 1 Otuda mnoga nacionalna udruženja za primenjenu lingvistiku uključuju ove oblasti u domen svog rada, a Međunarodno udruženje za pnmenjenu lingvistiku (AILA) nalazi za njih mesta u radu svojih kongresa i naučnih komisija (kako je već navedeno u 3. poglavlju ove knjige).

68

Povratni uticaj leksikografije i terminologije kao užih oblasti na lingvistiku kao širu oblast možda je u izvesnom smislu manje očigledan, zbog specifičnijih uglova gledanja — kao i na drugim područjima koja pokazuju uporedljive razlike u obuhvatu. No takav uticaj izvesno postoji, i mi ćemo u dafljem selektivnom izlaganju interakcija koje razmatramo upravo njemu, kao srazmerno teže uočljivom, pokloniti posebnu pažnju. Pogledajmo najpre odnos između lingvistike i Ieksikografije, koji se najneposrednije očituje na leksičko-semantičkom nivou jezičke strukture, a uz uključivanje relevantnih gramatičkih pojava. Može se reći da lingvistika ovde nudi osnovne kategorije i principe kao polazni aparat, ali se ovaj proverava u primeni na deskriptivne problleme pomenutog nivoa. Tako leksikografija pod prinudom sasvim određenih zadataka izoštrava pogled na datu problematiku u celini, unapređujući iime opšta leksikološka i semantioka proučavanja. Na ovaj način jednojezički Ieksikografski opis može, dakle, da doprinese proveri i eventualnoj reviziji prethodno uspostavljenih leksičkih i gramatičkih klasa i podklasa, kao i njihovih međusobnih odnosa. Ovde možemo da damo samo nekoliko primera, uzetih nadohvat. Pojave kao što su prelaznost glagola ili brojivost imenica, koje se u čisto gramatičkom opisu obično tretiraju kao temelljna i nespoma obeležja odgovarajućih Ieksičkih klasa, svoju pravu složenost ispoljavaju tek pri potpunijem leksikografskom opisu. Ovakav rad može jasnije da osvetli suštinsku kontinualnost u pozadini prostih konvencionalnih dihotomija — da pokaže, na primer, kako se u datom jeziku prelaznost različito manifestuje kod različitih glagola, odnosno kod različitih značenja istog glagola, ili kako brojivost zapravo nije inherentno obeležje samih imenica nego pre potencijailno obeležje na nivou imeničkih fraza (zbog čega se mnoge imenice mogu upotrebljavati bilo kao brojive bilo kao nebrojive, i bez čega bi se teško moglo objasniti ponašanje imenica kao engl, cake 'kolač'). Čak se može reći da glavni izvor potpunijih obaveštenja ove vrste čine upravo temeljita proučavanja suštinski leksikografskog karaktera, gde se pojedina obeležja nužno provlače kroz ceo relevantni segment rečnika datog jezika. lli, da damo jedan primer druge vrste, mnoga složena pitanja denotacije u pravom svetlu se pokazuju tek u

69

leksikografskog postupka. Ovo važi čak i za najobičnije reci, uzete pojedinačno ili u leksičkim porodicama. Tako svi koji govore srpskohrvatski odlično znaju šta je pas, ali bi samo profesionalni leksikograf mogao da sačini valjanu definiciju odrednice pas, pa i on s mukom, Prema jednoj poznatoj dosetki, koja se nekada vezuje za istaknutog danskog anglistu Ota Jespersena, pas bi se zapravo mog.ao najprostije definisati kao četvoronožni sisar koga drugi pripadnik iste vrste prepoznaje kao psa! Ne može se sumnjati u bezizuzetnu empirijsku valjanost ovakvih defmicija, ali je pitanje koliko bi one unapredMe leksikografiju — što je, razume se, poenta samog ovog duhovitog obrta. Mi iz toga nećemo zaključiti kako bi čovek, da bi znao šta je upravo pas, morao i sam da pripada psećem rodu, ali možemo da zaključiimo kako se naučni opis, ovde kao ni drugde, ne sme poistovećivati sa zdravorazumskim znanjem. Slično stoji, na primer, sa svakodnevnim predmetima kao što su stolovi i stolice: koje uslove u pogledu građe, oblika ili upotrebe treba neki predmet da zadovolji da bi se ispravno imenovao kao sto, odnosno stolica (npr. u pogledu postojanja i broj.a nogu, zatim naslona ili gornje površine itd.)? Gde su tačne granice između slola i katedre, stolice i fotelje — ili, dalje, između kreveta, kauča, otomana, kanabeta itd.? Zatim, kada upravo čaša prelazi u šolju a šolja u zdelu, i ako su sve ovo posude, koje su od njih uz to i činije? (Možemo u zagradi da konstatujemo kako moderni dizajn i savremena tehnologija nimalo ne olakšavaju razgraničenja u ovakvim slučajevima. Danas ima soba čija gotovo cela donja površina služi kao krevet, pa se valjda može tako i nazvati, a papirna posuda određene veličine može se, kako izgleda, prihvatljivo imenovati kao čaša ako se u njoj služi sok a kao šolja ako služi za kafu). Jasno je da ovde treba razlikovati leksikografske podatke o rečima i enciklopedijske podatke o stvarima, ali upravo dosledna Ieksikografska obrada pomaže utvrđivanju ove ne uvek jasne granice. Naijzad, kao poslednji primer u ovoj kategoriji možemo da postavimo pitanje značenja reči dobar, imajući u vidu okolnost da se ovaj atribut normalno upotreblljava uz veoma različite klase imenica (npr. čovek, sudija, protivnik, ratnik, kasapin, nož, film, pokušaj, rezultat, izgovor, deo itd.). Odgovor bi se mogao potražiti izdvajanjem pojedinih semema, kao minimalnih jedinica semantičke strukture ispitivane lekseme, uz os-

70

Ionac na sinonime, antonime, kolokacije, frazeološke sklopove, idiomatski potencijal i drugo, posle čega bi preostao težak zadatak utvrđivanja zajedničkih obeležja svih izdvojenih semema (možda putem tzv. komponentne analize značenja), a time i zajedničkog semantičkog jezgra lekseme dobar. No kako god to bilo, sigurno je da ovakav poduhvat daleko prevazilazi mogućnosti proste introspekcije nad dekontekstualizovanom leksičkom jedinicom, zahtevajući upravo potpunu leksikografsku obradu.2 Situacija koju smo opisali mogla bi, ako bi se naše interesovanje i raspoloženje kretalo u tom pravcu, da nas odvede u dublj-a razmatranja prirode Ijudskog znanja. No to, srećom, nije naš posao, ipa ćemo se ovde samo prisetiti jednog davnašnjeg iskaza Svetog Avgustina, kome kao sažetom viđenju čovekove sudbine u jednom suštinskom epistemološkom pitanju prohujali vekovi nisu mnogo oduzeli: »Dok me ne pitaš, znam; kad me upitaš, ne znam«. 1 vratićemo se, posle ove rekordno kratke filozofske digresije, leksikografskoj problematici. Pošto smo u prethodnim pasusima govorili o jednojezičkim leksikografskim opisima, treba bar da pomenemo takođe značajan mogući doprinos višejezičke leksikografije. Ova oblast podrazumeva kontrastivnu analizu leksikona, tokom koje se utvrđuju međujezičke sličnosti i razlike u pokrivanju plana sadržaja. Ostajući u granicama već datih primera, samo ćemo napomenuti kako bi ponešto od važnosti za razumevanje semantike prirodnih jezika moglo da se zaključi na osnovu uporedne analize već ilustrovanih (i njima sličnih) Ieksičkih skupova u raznim jezicima. Na primer, upoređivanjem našeg niza čaša-šolja-zdela-činija... sa engleskim nizom glass-cup-bowl-mug... , gde bi detaljnije posmatranje pokazaIo da granice nisu nužno »na istim mestima« u ova dva jezika.3 Uključivanje većeg broja jezika, posebno u sferama još interesantnijim od onih, srazmerno banalnih, iz kojih smo mi namerno uzima'li primere, razumljivo vodi još dubljim uvidima. 2 U ovo se lako možemo uveriti ako pogledamo definicije ove odrednice, kao i drugih navedenih i njima sličnih reči, u rečnicima srpskohrvatskog jezika — ili pak njihovih ekvivalenata u rečnicima drugih jezika. Zavirivanje u rečnike uopšte može da bude poučno u kontekstu ovakvih razmišljanja. 3 Primere druge vrste, u okviru kontrastivne analize engleskog i srpskohrvatskog leksikona, detaljnije razmatra Ivir (1978a), naročito str. 109—42.

71

Bez obzira da li je reč o jednojezičkoj ili višejezičkoj leksikografiji, opštoj ili stručnoj, iz same mase deskriptivnog posla koji tu mora da se obavi izbijaju pojedinosti, a povremeno i opšti principi, od interesa za lingvistiku, i to u raznim oblastima strukture i upotrebe jezika. Pored već pomenutog, možemo da navedemo opšte pitanje načina na koji jezik utiskuje svoje kvalitativne kategorije u kvantitativne kontinuume iskustvenog sveta, kao i takođe opšti problem kombinovanja semantičkih obeležja u okviru leksičkih jedinica i skupova.4 Tu su, zatim, pitanja idiomatičnosti, figurativnog jezika, devijantnosti i mnoga druga u kojima leksikografija obilato pomaže razvoj deskriptivne semantike, a time i lingvistike u celini. Ni ključno teorijsko pitanje odnosa sintakse i semantike u jezičkoj strukturi ne leži sasvim izvan ovih razmatranja.5 Najzad, leksikografija čini moguće područje lingvističke razrade i provere pojmova i teorija u vezi s jezikom, ali poniklih izvan nauke o jeziku. Dobar primer za ovo pruža koncepcija prototipa u okvim tzv. prirodnih kategorija. Ona polazi od pretpostavke da Ijudi klasifikuju predmete na osnovu »porodičnih« sličnosti, pri čemu se unutar tako određenih klasa po svom značaju izdvajaju tipični nosioci njihovih osobina, kojima onda pripada uloga prirodnih prototipova. Tako postoje žarišne boje nasuprot prelaznim nijansama, jabuka se doživljava kao bolji predstavnik kategorije voća nego lubenica, na primer, a slavuj ili crvendać imaju u popularnoj predstavi više »ptičjeg« u sebi nego ćurka ili noj, iako se i ove druge prepoznaju kao pripadnici iste klase (samo mnogo manje tipični). Prototipska teorija kategorizacije, čiji je autor savremeni američki psihoilog Elinor Roš, izvorno je zaokupljena pitanjima prirode Ijudskog opažanja i saznanja, ali je očigledno u uskoj vezi sa problemima imenovanja i 4 Za komponentnu analizu putem semantičkih obeležja v. npr. Bendix (1966) i Nida (I975), naročito pogl. 3. 5 Ugao gledanja na moguće doprinose leksikografije lingvističkom opisu koji je u prethodnom izlaganju naznačen najviše duguje radu američkog lingviste Junela Vajnrajha i njegovih saradnika, iz koga su preuzeti i neki od datih primera — razume se, u prilagođenom obliku. Relevantne rasprave ovog rano premmulog autora sada su prikupljene u knjizi- VVeinreich (1980). V. i Labov (1973, 1978), čije primere sa zdelama podrobnije razmatra i Nikitin (1983), naročito str. 32—3. Nešto diukčiju teonjsku orijentaciju ilustruje Fillmore (1978).

72

upotrebe jezika uopšte, pa se poslednjih nekoliko godina intenzivno ispituju njene implikacije u raznim oblastima jezičkih istraživanja, uključujući naročito semantiku, pragmatiku i usvajanje jezika. Posebno je za našu temu relevantna semantika, jer se kao alternativa analizi leksičkog značenja kroz skupove semantičkih obeležja javlja mogućnost analize putem prototipskih predstavnika kao stožernih članova ispitivanog pojmovnog kompleksa. Tako bi se u vezi s ranije datim primerima moglo govoriti o prototipskim krevetima, čašama i drugom, prema kojima bi se onda određivale i diferencijalne karakteristike manje tipičnih članova istih kategorija. Ovaj posao, međutim, teško bi se mogao valjano obaviti bez pomoći le'ksikografije.6 Izloženo daje povoda zaključku da je definitivno prošlo vreme — bar u krugovima koji svetsku nauku vuku napred — kada je leksikografija faMa čisto praktična aktivnost, nevezana uz bilo kakvu teoriju, dok je semantika smatrana teorijskom disciplinom i tako dobrim delom praktikovana izvan neke razrađemje empirije. Ako su ranije leksikografi mogli da obrađuju hiljade reči bez ikakvog teorijskog interesovanja za njihove granice ili odnose među njima, a semantičari da svoje teorije zasnivaju na minimalnom broju izolovanih primera, sada je nastupilo vreme intenzivnog prožimanja teorije i empirije u oba domena, i njih međusobno. Time se otvaraju neki novi putevi za lingvistiku u celini, a posredno i za odgovarajuće segmente jezičke i društvene prakse.7 Prelazeći sada na terminologiju, treba najpre da skrenemo pažnju na okolnost da je sama reč terminologija izrazito višeznačna, jer se danas, kako izgleda, upotrebljava u bar pet značenja: 1. skup termina koji reprezentuju sistem pojmova neke oblasti; 2. sistematski opis obrazovanja i upotrebe ovog skupa termina; 3. publikacija u kojoj je sistem pojmova neke oblasti reprezentovan terminima; 4. speci6

Za teoriju prototipa i prirodnih kategorija v. Rosch (1978) Uz već navedenu literaturu, među teorijski značajne radove o pri rodi leksikografije spadaju i Householder/Saporta (1962), Zgusta (1971), Ouemada (1972), Hartmann (1983), VVierzbicka (1985) Originalan primer moderno urađenog rečnika na sistematskim semantičkim osnovama predslavlja Mel'chuk (1984). Obimna literatura o nekim drugim aspektima leksikografije ostala je izvan tematskog vidokruga našeg izlaganja, pa zato ovde na nju i ne upućujemo. Uvid u aktuelne domaće preokupacije pružaju dva skorašnja zbornika pod naslovom Leksikografiia i leksikologija (Ćupić 1982, Jerković 1984). 7

73

jalna teorija terminologije za pojedine oblasti ili jezike; 5. opšta teorija terminologije s Prva tri značenja pretežno pokrivaju praktično-deskriptivne aspekte termina; ako se u tim domenima misli samo na spiskove naziva objekata a ne i na njihovu naučnu sistematizaciju, često se upotrebljavaju i termini nomenklatura i nazivlje. Druga dva značenja odnose se na izrazitije teorijske vidove terminološ'kih istraživanja. 0 kojima ćemo u nastavku reći nekoliko reči. Kao polje naučnog istraživanja, terminologija počinje da se razvija oko 1930. godine. Za rodonačelnika terminološke teorije, austrijskog naučnika Eugena Vistera, terminologija kao naučna disciplina jeste svojevrstan sklop relevantnih komponenti lingvistike, logike, ontologije, informatike i stručnih oblasti čiji se terminološki sistemi izgrađuju ili ispituju. 9 Slična shvatanja o nužnoj interdisciplinarnosti i delimičnoj autonomnosti terminoloških proučavanja održala su se do danas. U naše vreme ovakva istraživanja, kao i praktične i organizacione terminološke delatnosti, beleže u svetu znača'jan porast, naročito u naučno i tehnološki razvijenim sredinama, ali i u drugim zemljama, uključujući — srazmemo našim mogućnostima — i Jugoslaviju. Najveći deo ovih aktivnosti odvija se kroz institucionalizovani rad nacionalnih i internacionalnih organizacija, počev od raznih centara, agencija i komisija pa do veiikih objedinjujućih tela kakva su Međunarodni informacioni centar za terminologiju u Beču (INFOTERM) i Međunarodna organizacija za standardizaciju u Ženevi (ISO). Među ogranke ovog rada spadaju dokumentacija, uključujući naročito banke terminoloških podataka, zatim publikacije (bibliografije, priručnici, terminološki rečnici izrađeni uz pomoć metoda konvencionalne ili računarske terminološke leksikografije), koordinacija i planiranje terminoloških delatnosti, klasifikaclja, normiranje, standardizacija 1 međunarodna unifikacija terminologija, posebno naučnih, usavršavanje opšte i specijalnih teorija terminologije, obuka kadrova i drugo.10 8

Sličan spisak daje Felber [1982:12). V. sada VViister (1979). 10 Najpotpunije podatke o terminološkim institucijama i delatnostima širom sveta pruža sada Krommer-Benz (1984) Ažuran pregled terminologije kao naučne oblasti daje Rondeau (1984); v. |oš Rondeau (1979) i Sager/Johnson (1978), a za pojedine aspekte i Drozd/Seibicke (1973) i Sager (1980). Posebno o naučnoj i tehničkoj terminologiji v. Stober9

74

Što se tiče odnosa između lingvistike i terminologije, dobar deo onoga što je rečeno u vezi s leksikografijom važi i za terminologiju. Stoga ćemo se zadovoljiti konstatacijom da terminologija, proučavajući obrazovanje i upotrebu terminoloških sistema u različitim stručnim oblastima, pruža specifične uvide u šire procese strukturiranja pojedinih leksičkih sfera, i to u jednoj oblasti u kojoj se na osoben način ukrštaju semantičke, pragmatičke i sociolingvističke komponente. Sa određenog stanovišta, u ovom kontekstu posebno mesto pripada terminologiji same lingvistike, kao svojevrsnom drugostepenom metajeziku; stoga će ovo biti predmet širih razmatranja u preostalim poglavljima ovog dela knjige. Na kraju, u pogledu međusobnog odnosa leksikografije i terminologije može se kratko reći da prva od ovih oblasti delimično obuhvata drugu, utoliko što stručna leksikografija uključuje popis i opis termina pojedinih disciplina, ali ne i njihovu sistematizaciju niti pitanja upotrebe ovih sistema. Sa svoje strane, terminologija doprinosi izoštravanju leksikografskih metoda i kriterijuma, jer termini u svakom jeziku cine zasebnu, tesno strukturiranu kategoriju leksema. Jedna važna razlika, u čije implikacije ovde ne možemo ulaziti, jeste u polaznoj jedinici analize i opisa: dok leksikografski postupak polazi od reči i navodi njena značenja, terminologija u principu postupa obrnuto, polazeći od pojma i gledajući kako je on terminološki predstavljen u okviru datog pojmovno-terminološkog sistema. Prirodi leksikografije otuda odgovara alfabetski redosled rečnika, a prirodi terminologije sistematski raspored tezaura. lako iz ove komplementarnosti nekada proističu ne tnale teškoće za terminollošku leksikografiju, obe discipline, uzete u celini, tnogu iz nje da izvuku određene koristi. 11 U ovom izlaganju mogli smo da ukažemo samo na neke odabrane aspekte uzajamnih odnosa u posmatranom krugu disciplina, pri čemu smo, uz davanje nekih osnovnih informacija i definicija, naglasak stavili na pitanja naučnog opisa. izvan okvira našeg osvrta ostali su neki drugi problemi teorijskog karaktera, kao i pitanja neposrednije vezana za priski (1975), Antologiju tekstova o terminologiji daju Rondeau/Felber (1981). Za prilog Imgvističkoj teoriji terminologije v. Kocourek (1981). 11 O tretmanu termina u različitim rečnicima v. npr. Barhudarov i dr. (1976), a o klasifikaciji terminoloških rečnika Fišer-Popović (1984).

^unJ

75

menu naučnih rezultata u različitim oblastima života u kojima leksikografska i terminološka problematika igra značajnu ulogu.12

12 Jedna važna oblast primenjene terminološke problematike jeste mesto terminologije u školskoj nastavi; v. npr. Minović (1975) i Šipka (1979). O drugoj takvoj oblasti, terminološkim problemima u prevođenju. hiće reči u II! delu ove knjige. — Terminologije pojedinih struka izlaze iz okvira naših opštih razmatranja.

6.

Kontrastivna analiza terminologije i terminologija kontrostivne analize Kontrastivna analiza počela je kao uporedno proučavanje gramatičkih, a potom i fonoloških sistema pojedinih parova jezika u pedagoške svrhe. Kontrastiranje leksičkih sistema dolazi kasnije i u manjem obimu, tako da ni do danas nije sasvim uhvatilo korak sa kontrastivnim proučavanjima u domenima gramatike i fonologije. Da stvari stoje ovako, lako se može utvrditi, između ostalog, pregledanjem serijskih publikacija velikih projekata kakav je u našoj zemlji, na primer, projekt za kontrastivno proučavanje srpskohrvatskog i engleskog jezika pod rukovodstvom prof. Rudolfa Filipovića u Zagrebu, A terminologiji, kao specifičnom delu leksikona, sa kontrastivnog stanovišta se tek ponegde oprezno prilazi, pa se može reći da je u tom pogledu ova oblast leksike i frazeologije u posebnom zaostatku. Koji su razlozi ovog zaostajanja? Između većeg broja mo gućih uzroka izdvojićemo samo dva koja nam se čine posebno važnim. Prvo, pedagoško poreklo kontrastivne analize u celini uslovilo je da se pažnja od početka usredsredi na pitamja gramatičkih struktura i izgovora, dok je terminološki deo leksike mahom ostajao potpuno izvan ovih okvira. A drugo, intemacionalizacija stručnih terminologija kao da je sama po sebi stvarala utisak da tu zapravo i nema mnogo šta da se kontrastira. Ovakav utisak, ukoliko je odista postojao, morao je, međutim, biti varljiv, i to iz više razloga: zbog činjenice da se procesi terminološke internacionalizacije ne odvijaju jedinstveno na svetskom planu, nego po jezioko-kiilturnim zonama, kojih u svetu ima nekoliko; zbog dinamike koja terminološke sisteme čini podložnim sinhronijskim varijacijama i dijahronijskim promenama; zbog napetosti koja proističe iz dvostrukog života mnogih termina kao leksema opšteg jezika i članova terminoloških sistema; itd.1 No bilo to kako bilo, treba pozdraviti okolnost da poslednjih godina raste interesovanje za kontrastivnu analizu ter1

V. Akulenko (1977) i Janković (1980—81).

77

minologije, kako u svetu tako i u našoj zemlji — značajnim delom u okviru rada naših društava za primenjenu lingvistiku. Kod nas je posebnu pažnju s razlogom privuklo kontrastiranje i prevođenje društveno-političke terminologije u širem smisllu.2 I termini iz drugih životnih i stručnih oblasti povremeno se proučavaju u ovom duhu.3 Posebno se može ukazati na sve žMju aktivnost na polju Hngvistioke terminologije, koja će nas u ovom priiogu najviše interesovati. 4 Uopšte uzev, izgleda da problemi naučne terminoilogije nisu uvek istovrsni, nego da se u ponečemu značajno razlikuju u prirodnim, tehničkim i društvenim naukama, pri čemu posebno mesto zauzima upravo lingvistika. Lingvistika je u osnovi društvena nauka, ali sa pojedinim elementima egzaktnih nauka; njena izuzetnost u ovom kontekstu leži u njenoj metajezičkoj ulozi, kao jedine discipline koja vlastitu terminologiju crpe iz svog sopstvenog predmeta istraživanja. U tom smislu su pra'ktične teškoće izgrađivanja terminologije možda najmanje u slučaju lingvistike, utoliko što ista lica u principu ispunjavaju obe glavne uloge u normiranju stručnih terminologija — ulogu stručnjaka za predmet i ulogu stručnjaka za jezik. Međutim, čini se da sa jednog ključnog stanovišta teškoće rastu idući od prirodnih i tehničkih nauka preko društvenih nauka do lingvistike u njenom posebnom položaju. To stanovište simbolizuje tertium comparationis — treći elemenat poređenja, t j . ona zajednička semantička ili formallna osnova koja potrebnom merom sličnosti daje smisao svakom kontrastiranju, sprečavajući da se, rečeno narodski (ali ne i fonološki!) kontrastiraju babe i žabe. Pokušajmo najpre da ovom problemu priđemo izdaleka, i uz pomoć jednog grubog poređenja. Genetičari celog sveta 2 Uz Mteraturu datu u vezi s prevođenjem u 10. poglavlju, v. još u odnosu prema različitim jezicima npr. Vlahović (1979), Jocić (1980), Turčan (1980), Bjelica (1983), Musić/Meloncelli-Milak (1983). 3 V. npr. Vuković (1980) u oblasti srodstva, ili Pervan/Štambuk/Pilković (1983) u elektronici. 4 V. naročito Mikeš (1983); takode, pored radova posebno citiranih u ovom poglavlju i narednima, Katičić (1971, pogl. 2), Bibović (1979) i Đorđević (1983), a u kontekstu nastave stranih jezika npr. Vlahović (1984). Dobar uvid u složenost celokupne oblasti lingvističke terminoloSije u različitim jezicima omogućuje detaljnije razgledanje rečnika ling vističkih termina — kod nas Simeona (1969), a upor. i Polovina (1982). — Za istonju gramatičke terminologije na našem području v. sada Karadža (1983), sa daljim uputama.

78

dogovorno su odiučili da, u cilju ponovljivosti eksperimenata i uporedljivosti rezultata, određene vrste opita obavljaju uvek na jednom istom sićušnom organizmu, birajući u te svrhe, između ogromnog broja manje ili više sličnih mikroorganizama, bakteriju nazvanu Escherichia coli. Oni otuda tačno znaju o čemu upravo govore, i da svi govore o istoj stvari. Ali ako je ovo moguće sa čedima prirode, proizvodi kuilture opiru se takvom postupku. Među potonjima je i jezik, koji ima tolliko lica da je mnogo teže, a često i nemoguće, pretpostaviti da svi lingvisti govore o istom; čak i kada bi svi proučavali samo jedan od posebnih jezika, njegove varijacije i promene otežale bi upoređivanje različitih nalaza. U ovom pogledu polložaj genetičara znatno je, dakle, povoljniji od položaja lingvista. A sada nešto bliže i konkretnije. U tehničkim disciplinama, na primer, stručnjaci često mogu bez ikakvog dvoumIjenja da identifikuju tertium comparationis naziva za istu stvar u raznim jezicima — nekada čak putem ostenzivne definicije, t j . pokazivanjem samog predmeta, recimo kakvog zavrtnja, u slučajevima podudamosti tertium comparationisa sa jasnim vanjezičkim referentom (v. sl. 1; simboli Li i L2 označavaju prvi, odnosno drugi jezik]. Drukčije je, međutim, u društvenim naukama, uključujući ovde i lingvistiku, gde se na mestu tertium comparationisa tipično nalaze apstraktniji

Sl. 1.

Sl. 2.

J

79

pojmovi, koji su samom svojom prirodom u mnogim slučajevima donekle zavisni od posebnih jezika u kojima su izraženi, pa je njihova veza sa vanjezičkim referentima utoliko delikatnija (v. sl. 2). Uz mnoga neophodna uprošćenja, možejmo da kažemo da u prvom slučaju imamo posla pretežno sa predmetnim, konkretnim, individualnim i nomenklaturnim, a u drugom sa pojmovnim, apstraktnim, sistematskim i izrazitije terminoioškim redom pojava. Još određenije u domenu same lingvistike, ovde je relevantna razlika između teorijske i primenjene kontrastivne lingvistike. Prema shvatanju nekih danas uticajnih škola mišIjenja, teorijski pristup kontrastiranju polazi od univerzalnih (trebalo bi opreznije reći: opštijih) jezičkih obeležja i gleda kako se neko dato obeležje X manifestuje u jeziku A, a kako u jeziku B (v. sl. 3). Nasuprot tome, prilikom primene kontrastivne lingvistike u pedagoške svrhe kategorijalni nivo se zaobilazi u korist linearnog pristupa koji proističe iz usmerenja: polazi se od neke date jedinice u jednom jeziku (mahom onom koji se uči kao strani, pa je sa stanovišta učenika drugi jezik) i traže se njeni ekvivalenti u nekom drugom [obično učenikovom prvom) jeziku, koji se potom povratno proveravaju (v. sl. 4] .5

Sl. 3.

Sl. 4.

Daćemo primere. Pri teorijski usmerenom gramatičkom kontrastiranju moglo bi se poći od obeležja instrumentalnosti i ustanoviti da se ono u nekim jezicima manifestuje pu5

Za ilustraciju teorijskog pristupa upor. Fisiak (1981:2); o odnosu teorijske i primenjene koptrastivne lingvistike slično i Đorđević (1982: 109—12).

80

tem površinskog padeža instrumentala, u drugima putem predloške konstrukcije ili na neki treći način; ako dva kontrastirana jezika pripadaju prvoj pomenutoj grupi, onda bi se dalje gledalo kojim je nastavcima izražen instrumenta! u njima, i slično. Analogno, u kontrastiranju leksike polaznu tačku predstavljalo bi utvrđivanje pojmovne organizacije segmenta vanjezičkog sveta koji diferencijalno pokrivaju skupovi ispitivanih leksema, recimo u sferi grupnog konstituisanja i ponašanja jedinki određene vrste. Nasuprot tome, pri pedagoški orijentisanom kontrastiranju, gde se opštije kategorije ne sagleda'ju kao neposredno ili nužno relevantne, postupak bi bio drukčiji. Tu bi se u prvom slučaju pošllo direktno od, na primer, srpskohrvatskog instrumenta'Ia (kao u obliku perom) i utvrdilo da njemu u engleskom najčešće odgovara predloška konstrukcija (kao u with a pen). A u drugom slučaju uzela bi se, recimo, eng'leska imenica herd i za nju bi se direktnim putem dvojezičkog leksičkog upoređivanja (dakle, bez prethodnog definisanja odgovarajućeg semantičkog polja) dobilo šest snpskohrvatskih korespondentnih jedinica (krdo, stado, čopor, gomila, rulja, pastir), čije povratno prevođenje daje, uz herd i flock, celu lepezu englleskih leksičkih jedinica.6 Ako se razlika između teorijske i primenjene kontrastivne lingvistike ovako sagleda, onda je jasno da su za ozbiljnije poduhvatanje sa pitanjem tertium comparationisa neophodni elementi teorijskog pristupa, i to u oblasti terminologije više nego u neterminološkoj leksici — zbog poznatih terminoloških deziderata kao što su jasnoća, preciznost, jednoznačnost, sistemnost i drugo. (Nešto šire o ovakvim obeležjima termina govorićemo u narednom poglavlju). Ali sa ovim su vezani određeni problemi, koje ovom prilikom možemo samo da nagovestimo navođenjem nekolikih na dohvat uzetih primera sa širokog i razuđenog područja lingvističke terminologije. Kao prvi primer uzećemo već klasičnu de Sosirovu podelu langage na langue i parole. Poznato je da se na drugim jezicima na kojima se piše 'Hngvistička literatura po pravilu ovde nalaze samo po dve lekseme koje se mogu zgodno tenminologizovati (sh. jezik i govor, nem. Sprache i Rede, 6 Leksički (1976).

primer

preuzet

je

iz

Ivira

(1978a:109—13);

šire

i

Ivir

81

engi]. language i speech, itd.). Nepodudarnost između tročlanog i dvočlanog sistema nije samo matematički, pa ni samo terminološki problem: to je u izvesnoj meri i konceptualni probllem, i to na način relevantan za ovo razmatranje. Jer šta je, na primer, tertium comparationis za fr. termin langue i sh. termin jezik, ako se ne zna koji sh. termin treba dastoji prema fr. langage? lli, pitanje da li će se langage ili pak parole terminologizovati kao govor nipošto nije obična dilema nomenklaturnog karaktera, nego je nešto što zadire u samo razumevanje sosirovske lingvističke teorije. 7 U ovoj nevelikoj ali za nauku o jeziku bitnoj leksičkoj sferi, za francuski jezik termin je (bar potencijalno, u vidu raspoložive lekseme opšteg jezika) na neiki način postojao pre lingvističkog pojma, dok je za druge jezike pojam došao pre termina. Otuda možda nije preterana ocena da bi razvojni put teorijske lingvistike u XX veku bio unekoliko drukčiji da se u pomenutoj sferi francuskog rečnika u datom trenutku nisu našle pri ruci tri navedene lekseme. Ova'kve i slične neujednačenosti među jezicima postavljaju pitanje terminologije kontrastivne analize — to jest, u ovom slučaju, pitanje metajezika kontrastivne analize terminologije. Ovde nećemo govoriti o poznatim teškoćama definisanja osnovnih lingvističkih kategorija kao što su reč, rečenica, padež, rod, aspekt, vreme i druge na takav način da imaju isti ili približno isti smisao u primeni na jezike veoma različite po tipu strukture. Umesto toga, podsetićemo da se i unutar jednog jezika osnovni gramatički termini često upotrebljavaju nedosledno, što se odražava i u traženju njihovih ekvivalenata u nekom drugom jeziku. Čest, ali ne i jedini izvor ovakvih varijacija jesu razlike u upotrebi istih termina od strane predstavnika različitih lingvističkih škola (upor. npr. termine kao fraza ili derivacija u tradicionalnoj i transformaciono-generativnoj gramatici). Tim putem može se doći i do ekstremnih slučajeva neujednačenosti, kakav predstavlja okollnost da kategorija internacionalno simbolizovana kao NP (od engl. noun phrase) može u srpskohrvatskom imati čak desetak terminoloških ekvivalenata (o čemu v. u sledećem poglavlju]. Idući povratno ka drugim jezicima, ustanovićemo da se kognate naših termina 7 Pojava srpskohrvatskog prevoda de Sosira izazvala je raspru o ovim pitanjima; v. naročito Sosir (1969/1977) i Janković (1972).

82

negde javljaju veoma retko ili uz određena ograničenja (kao engl. syntagm prema sh. sintagma) — što, kao i drugi primeri koje ovde navodimo, ima implikacija i za nastavu stranih jezika. Zanim'ljivo je, međutim, da je sama kategorija NP dovoljno jasna, bez obzira na terminološke varijacije. Obrnut slučaj, gde se pri istom terminu tnože misliti na značajno raz'ličite sadržaje, imamo npr. kod termina klauza, u srpskohrvatskom još ne sasvim odomaćenog, koji se (kao ni njegov engleski izvornik clause) ne upotrebljava uvek na isti način. Slično je i sa terminom predikat, koji se, u logici oponiran argumentu a u gramatici subjektu, gramatički upotrebljava i u užem značenju (isključujuci npr. objekt, dakle u smislu predikatora ili prosto glagola) i u širem značenju (uključujuci najčešće sve osim subjekta). U sastavu predikata u širem smislu, verovatno najširi spektar značenja ima termin dopuna, koji, između ostalog, može da obuhvata ili ne obuhvata objekte i imenske predikate.6 Kako siične neujednačenosti postoje i u upotrebi ekvivalentnih gramatičkih termina u drugim jezicima, može se postaviti pitanje šta je u ovakvim primerima zapravo tertium comparationis. Opšti odgovor mogao bi biti da je to manje illi više određen, ili pa'k maglovit, pojam o datoj sintaksičkoj kategoriji ili funkciji, Sadržaj ovog pojma može se fiksirati njegovim vezivanjem za neki konkretni termin u nekom jeziku, ali retko kad tako da sistematski i nedvosmisleno zadržava svoju vrednost i unutarjezički i međujezič'ki, putem stalnih ekvivalenata. Ako je reč o upoređivanju dvaju jezika, razlike u analitičkoj termmologiji mogu da izazovu nezanemarljive razlike u nalazima; drugim rečima, upotrebljeni termini utiču na rezultat kontrastiranja. Simpatičriia avet Bendžamina Lija Vorfa kao da llebdi i nad prostorima gramatičke terminoiogije! 9 Iz ovoga sledi da kontrastivna analiza terminologije podrazumeva terminologiju kontrastivne analize, jer se bez nje ne može obavljati; ali i terminologija kontrastivne analize na određen način podrazumeva kontrastivnu analizu terminologije, makar i nesistematsku i samo intuitivnu, jer bez toga 8 Za kontrastivnu raspravu o ovom pojmu, uz istorijski pregled relevantne termmološke problematike, v. Terić (1980), 9 O Vorfovim shvatanjima uopšte v. Vorf (1979) sa daljom literaturom, a o vezi između jezičke relativnosti i kontrastivnih istraživanja Mikeš (1977).

83

nema garancije (naročito u lingvistici) da se kontrastiraju uistinu uporedljive stvari. Ako se iz ovog kruga uzajamnog podrazumevanja može videti izlaz, on će najpre biti u sistematskom izgrađivanju metajezika kontrastivne analize, i to takvog koji će u najvećoj mogućoj meri biti internacionalan. Prema tome, iako za mnoge praktične svrhe (posebno izvan lingvistike) primenjeni pristup kontrastiranju leksike može da bude dovoljan, valjano kontrastiranje lingvističke ternninologije zahteva usredsređen napor sa elementima teorijskog pristupa. Ovaj zadatak ostaje na dnevnom redu i pored svih normalnih i poznatih razlika u jezičkim strukturama, sociokulturnim činiocima i školama lingvističkog opisa i istraživanja. U protivnom će tertium comparationis ostati zloduh kontrastivne analize, 10podjednako neuhvatljiv u svakom od svojih mnogih obličja.

10 lzgleda da pojam tertium comparationisa, čiji je značaj u kontrastivmm istraživanjima ranije uglavnom uopšteno istican, najzad dobija ozbiljniju teorijsku elaboraciju u radovima najnovijeg datuma kao što su Krzeszovvski (1984) i, u kontrastivnoj sociolingvistici kao disciplini koja se tek rađa, Janicki (1985); kod nas v. sada Đorđević (1984).

7.

Kriterijumi izgrađivanja lingvističke terminologije

U procesu izgrađivanja, sistematizovanja, standardizovanja i prihvatanja lingvističkih termina, i naučnih termina uopšte, do izražaja dolazi veliki broj kriterijuma koji se uslovno mogu podeliti na četiri gmpe, kako sledi. a. formalni — dužina; lakoća izgovora i pisanja; derivacioni potencijal; uklapanje u terminološki sistem. . . b. semantički — pojmovna adekvatnost; motivisanost i prozirnost; mogućnost definicije; preciznost; izražajnost; jednoznačnost/višeznačnost; konotacije; sinonimi i homonimi; prisustvo i značenje istih leksema u drugim terminologijama i u opštem jeziku; mogućnost razlikovanja terminološke od opštejezičke upotrebe. .. c. pragmatički — prihvatljivost jezičkom osećanju; ekonomičnost; stabilnost/varijabilnost; krug korisnika; stepen odomaćenosti; ekvivalenti u drugim jezicima (internacion.alnost/idiosinkratičnost); mogućnost međujezičke ili međuvarijantne unifikacije; kod preuzimanja iz drugih jezika, još i adekvatnost i raširenost izvorne terminologije... d. sociolingvistički — jezici i varijante sa stanovišta sistemskih mogućnosti i preferencija (leksika, derivacija, frazeologija) ali i vrednosti koje kolektivi za njih vezuju; tradicije sociokulturnih sredina (naročito u pogledu purizma/internacionalizma) koje utiču na vrednovanje iporekla termina; stepen zastupljenosti date struke ili stručne orijentacije, izvorno i u prevodu, u nauci i nastavi; auditorijum (obrazovni nivo i potrebe korisnika — stručnjaka, čitalaca/slušalaca) ... Kriterijumi koji su ovde samo nabrojani biće selektivno ilustrovani tokom daljeg izlaganja o lingvističkoj terminologiji u ovom i sledećim pogllavljima. U nastavku ovog teksta težište će biti na poslednjoj pomenutoj grupi kriterijuma, jer su sociolingvistički aspekti standardizovanja terminologije, i pored svoje nesumnjive važnosti, do danas uglavnom ređe

85

razmatrani od čisto lingvističkih, dakle formalnih i semantičkih. Terminološka standardizacija je veoma složena delatnost, naročito u zajednicama — kakva je jugoslovenska — koje ispoljavaju znatnu meru nacionalne, jezičke i sociokulturne raznolikosti. Razvoj nauke i tehnologije i kod nas je, razumIjivo, izneo na dnevni red probleme standardizovanja terminologija pojedinih stručnih obllasti, a u tim okvirima bilo je i pokušaja unifikacije na područjima obeleženim najizrazitijim lerminološkim šarenilom.1 Međutim, koordinirana aktivnost modernog tipa. kakva se ponegde u svetu već uveliko obavIja, ovde tek započinje — i to, čini se, još uvek više u programsko-deklarativnom nego u stvarnom istraživač'kom smislu. U nauci o jeziku, nesistematska, povremeno proizvoljna i čak haotična upotreba termina nipošto ne daje stručnjacima povoda za samozadovoljstvo. Same lingviste ovakvo stanje stvari možda pre nervira nego što ih uistinu zbunjuje, ali ono može ozbiljno da ugrozi komunikaciju sa predstavnicima drugih disciplina i sa širom javnošću. lako ćemo se mi ograničiti na srpskohrvatski jezik, ne treba gubiti iz vida činjenicu da slični — a u nekim sllučajevima verovatno još i veći — problemi postoje u utvrđivanju i upotrebi 2lingvističke terminologije u drugim jugoslovenskim jezicima. Naš cilj ovde će biti da izlučimo i kratko prokomentarišemo glavne dimenzije terminoloških varijacija šire sociolingvističke prirode, služeći se primerima iz tradicionalne deskriptivne gramatike i moderne teorijske lingvistike. 1. Jednu važnu dimenziju varijacije predstavlja sociokultuma tradicija date regije, uključujući istorijski izrasle stavove o pitanjima upotrebe jezika. Najdalekosežnije pojedinačno pitanje ovde se tiče purizma, odnosno internacionalizma. Usled razlika u istorijskom i kulturnom razvoju, jedno područje će u celini da ispoljava izrazite puristič'ke sklonosti, dok će se neko drugo u mnogo manjoj meri odupirati inter1 Izveštaj i literaturu o ovakvim pokušajima na polju gramatičke terminologije sadrži Stančić (1982). 2 Uz ranije citirane novije izvore, za srpskohrvatski, slovenački i makedonski v. priloge P. Ivića, D. Brozovića, R. Kolariča i T. Dimitrovskog u zborniku Slavjanska lingvistična terminologija (1962); za makedonski još llić (1968), a za mađarski prilog L. Molnar Čikoša u bloku pod Mikeš (1983).

86

nacionalizaciji terminologije — iako su u igri i drugi činioci, od kojih će neki biti pomenuti u nastavku izlaganja. Uopšte uzev, načelna naklonost prema domaćoj terminologiji nešto je veća na zapadnom nego na istočnom delu teritorije srpskohrvatskog jezika, premda domaći i pozajmljeni oblici često koegzistiraju na oba područja — u nekim slučajevima na zanimljiv način. Tako se ista naprava mahom naziva kompjutor na zapadu ali kompjuter na istoku, što pokazuje različite kulturno uslovlljene derivacione preferencije za latinski, odnosno engleski obrazac. No tu su i dva domaća oblika, računalo i računar, koji odražavaju različite sklonosti u pogledu derivacije unutar samog srpskohrvatskog. Ovo nam za istu stvar daje ukupno četiri naziva u tekućoj upotrebi. U vezi s ovim treba istaći jedno značajno opšte ograničenje. Dok se manje-više prihvatljive domaće alternative često mogu pronaći za neki internacionalni termin u njegovom osnovnom obliku, neretko je teško ili čak nemoguće izvesti iz njih druge neoiphodne oblike, jer se osnova pokazuje praktično neproduktivnom. Na primer, termin preoblika mogao bi sam po sebi da bude i prihvaćen kao kalk za engl. transformation, bar od onih koji ne veruju u internacionalizaciju terminologije; ali ova osnova jednostavno ne omogućuje izvedene oblike koji bi odgovarali derivacijama transformacioni, transformacionalist i sličnim, a koje, kako vidimo, adaptirani intemacionalni oblik transformacija proizvodi bez ikakvih teškoća. Slično tome, ako bi neko ozbiljno zagovarao zamenjivanje termina struktura domaćom reči sklop, trebalo bi odmah pitati kako bi glasile alternative za strukturalizam ili strukturalist, jer bi oblici kao sklopništvo, sklopovnjak i slični bili naprosto smešni zbog odsustva motivacije i pogrešnih asocijacija! (Dosta raširene pogrešne oblike struktuirati, struktuiran umesto strukturirati, strukturiran još uvek je Iakše ispravljati nego što bi bilo zameniti ih sa, recimo, usklopiti, usklopljen). lli, ako kontekst treba da bude okruženje — da ništa ne kažemo o nasilnoj purističkoj prevede-3 nici saštivol — da li kontekstualan valja da glasi okružni? Ovu čisto lingvističku činjenicu, koja tako očigledno podri3 Slični primeri lako bi se mogli naći i u drugim terminološkim sferama. Tako je teorija recepcije već uveden termin za jedno i kod nas uveliko poznato književnoteorijsko usmerenje; ako bi neko još i pnhvatio alternativu teorija prijema (što je u najmanju ruku sumnjivo), i
87

va stanovište ekstremnog purizma, pokazujući da se sve ne može »prevesti« oak ni uz pretpostavku da za takav poduhvat uopšte postoje valjani razlozi, izgleda da uglavnom nisu primetili čuvari našeg jezika na celom njegovom zemljištu — kao, uostalom, ni njihovi istomišljenici na drugim stranama. I ovakvi previdi mogući su pri upomom odbijanju da se poštuje poseban status termina. Naime, dok težnje ka unutrašnjoj integraciji mogu da budu opravdane na nivou bilo kojeg datog jezičkog varijeteta u celini, iposebno ako je reč o standardnim oblicima nacionalnih jezika, naučna terminologija je nešto drugo: da bi bila uistinu funkcionalna za sve potrebe, ona mora da teži spoljnoj integraciji — drugim rečima, da bude u velikoj meri internacionalna.4 2. Druga važna dimenzija varijacije, tesno povezana sa prethodnom utoliko što predstavlja njenu delimičnu jezičku kristalizaciju, tiče se varijanti policentrično standardizovanih jezika. U slučaju srpskohrvatskog, leksička i morfološka polarizacija unutar dijasistema može da prouzrokuje potpadanje izvesnih skupova lingvističkih tenmina, pored ostalih, pod različite derivacione obrasce u zapadnoj i istočnoj varijanti. Tako dominantno zapadni niz fonem, morfem, leksem, semem kontrastira sa na istoku običnijim nizom fonema, morfema, ieksema, semema (pri čemu valja primetiti da alofon, alomorf nemaju odgovarajućih oblika na -a). Grubo uzev, slična distribucija važi za termine kao lingvist/lingvista, strukturalist/strukturalista i slične. Tako su polarizovana i pridevska obrazovanja tipa transformacijski/transformacioni. Interesantan je primer para jezični/jezički, koji se komplikuje preko mere proste varijantne distribucije u daljim izvođenjima kao što su dvojezični/dvojezički, gde izbor, kako se čini, može da zavisi i od sledeće imenice: u istočnoj varijanti, koju inače karakterizuju obllci ria -ki, dvojezični govornik može se naći naspram dvojezički rečnik, uz slične primere nestabilizovane upotrebe; dvojezičnost, međutim, glasi samo tako. Izgleda da su izričaj i iskaz već varijantno polarizovani. U nekim slučajevima internacionalni termin, koji se može ređe javiti u obe varijante, dobija u njima različite domaće ekvivalente, pa se uz komplement i dopunu sada na zapadu uč4 O internacionalizaciji naučne terminologije uopšte v. npr. Balabuha (1980) i kod nas Perić (1982); posebno o značaju grčko-latinskih osnova lingvističke terminologije u prilozima M. Karadže Garić, I. Klajna i D. Tanaskovića u bloku pod Mikeš (1983).

88

vršćuje i proširak. Na varijantno nepolarizovanim područjima, dubleti drugde oponirani po pravilu koegzistiraju, što tu umnožava i inače velike terminološke razlike. 3. Mera varijacija takođe stoji u značajnoj korelaciji sa merom konsolidacije date naučne oblasti. Stoga ne iznenađuje okolnost da su tradicionalna deskriptivna lingvistika i normativna gramatika u celini standardizovane u većem stepenu nego savremena lingvistička teorija. Terminologija transformaciono-generativne gramatike, na primer, još je u ranim fazama izgradnje, pa su tu brojni naporedni oblici koji su nekada varijantno oponirani ali često ispoljavaju i kontrast na relaciji pozajmljenica-domaći izraz. Otuda npr. kompetencija i sposobnost, performansa i delatnost (za više primera v. naredno poglavlje). Slično je sa ekvivalentima govorni akt i govorni čin. Paralelni oblici komunikativni/komunikacijski/komunikacioni, sa prilično nedoslednom distribucijom bilo na varijantnom planu ili u smislu mogućeg semantičkog diferenciranja, zadržavaju internacionalnu osnovu ali sa različitim nastavcima. Neke gramatičke klase dopuštaju alternative tipa generirati/generisati ili padežna/padeška gramatika (slično je i sa sasvim tradicionalnim ipridevom sintaktički/sintaksički). Neustaljena je i upotreba naziva kao izvorni govornik/govorni predstavnik, i mnogih drugih. Pod uticajem modemijih pristupa dolazi i do preispitivanja nekih tradicionalnih pojmova, ponekad sa primetnim terminološkim posledicama. Tako se u našoj gramatičkoj tradiciji ne razlučuju pojmovi klauze i rečenice, pa se kaže, na primer, da se neka složena rečenica sastoji od glavne i zavisne rečenice. A kada je ponegde uveden termin klauza, prema engl. clause, odmah je predložena alternativa klauzula, od lat. clausuia, uz argumentaciju da na latinskom zasnovane poza}mljenice treba preuzimati u njihovim etimološki izvornim a ne angliciziranim ili kakvim drugim modernijim verzijama, zanemarujući time ulogu jezika-posrednika u procesu terminološke primopredaje.5 Ali možda najupečatljiviji rezultat ove revitalizacije postojećih pojmova nalazimo kod sintaksičkih grupa imeničke funkcije (engl. noun phrase i'li NP), gde ukrštanje triju prideva sa četiri imenice daje dvanaest mogućnosti (imenska/imenička/nominalna fraza/grupa/sin5 Upor. Katičić (1971:79). Na sličnu situaciju već stno naišli kod para kompjuter/kompjutor.

89

tagma, imenski/imenički/nominalni izraz), pri čemu se za bezmalo svaku od njih lako mogu naći potvrde u literaturi! Ovom apsolutnom rekorderu približava se glagolska strana, sa »svega« osam alternativa (glagolska/verbalna fraza/grupa /sintagma, glagolski/verbalni izraz), a s njom, analogno, i grupe određene drugim vrstama reči. Dopuštajući odveć velik broj »izbora po srodstvu«, ovakvo izobilje svakako je preterano. 4. Siedeći parametar na koji treba ukazati u ovom razmatranju jeste publika sa kojom se računa, jer se može braniti stanovište da izbor između postojećih terminoloških alternativa može da zavisi i od toga da li je neki tekst namenjen objavljivanju u specijalističkom časopisu, književnoj reviji ili novinama; poseban slučaj predstavljaju udžbenici razlličitih nivoa. Jedno tipično ipitanje u ovoj kategoriji jeste da li je dozvoljeno prevoditi međunarodne simbole kao S, NP, VP i, Slične. Ima mišljenja po kojima bi ovo trebalo izbegavati bez obzira na pretpostavljeni auditorijum, dok se po drugima popularna izlaganja ideja iz novih oblasti kakva je generativna gramatika, često po sebi složenih u tehničkom smislu, može olakšati uvođenjem domaćih simbola, eventualno uz upotrebu poznatije termino'Iogije ako takva već postoji. 5. Određenu ulogu igraju i pripadnost pojedinim lingvističkim školama i disciplinama, te generacijske i lične sklonosti samih lingvista. Primera radi, veoma rašireni termin sistem (uz koji se u zapadnoj varijanti upotrebljava i sustav) sporadično se javlja i u obliku za ženski rod, kao sjstema; iako derivaciono neprikosnovena — upor. slične primere date pod 2 — ova alternativa danas se oseća kao izrazit rusizam koji |e u našu nauku uveo Aleksandar Belić, i na koji se sada može eventualno naići uglavnom u radovima njegovih učenika. Tako je na terminološkom planu ovaj obilik postao svojevrstan zaštitni znak Belićeve škole. Varijacije kod nekih drugih ustaljenih termina, kao subjekat/subjekt, objekat/objekt, drukčije su motivisane ali verovatno ipak spadaju u ovu kategoriju. Osim toga, stručnjaci za razne jezike (npr. engleski, nemački, ruski) u izvesnoj meri se razlikuju u svoJim terminološkim navikama, koje ih delimično razdvajaju i međusobno i od serbokroatista. Ove razlike po pravilu su finije nijansirane i samo statističke naravi, ali se povremeno mogu naći i dosta oštra razgraničenja. Tako, na primer, iako svi drugi uopštavaju naziv kontrastivna gramatika, mnogi rusisti

90

insistiraju na terminu konfrontativna gramatika, sledeći jednu, kako se čini, sumnjivu terminološku distinkciju, inače dosta raširenu u slavističkom svetu.6 6. Na kraju, ne treba izgubiti iz vida ne ma'li uticaj mode. Ponekad se izvesni termini, ili čak celi terminološki sistemi, upotreblijavaiju ne zbog bilo kakve njihove objektivne nadmoći nego prosto zato što oni treba da pokažu koliko je čovek koji se njima služi »u toku«. Uopšte uzev, nekontrolisano širenje pomodnog terminološkog žargona može da izazove negodovanje, kako lingvista različitih ubeđenja tako i nelingvista. lma tekstova, kod nas kao i drugde, u kojima neprimereno ali utoliko agresivnije isticanje udarnih termina moderne lingvističke teorije demonstrira samo visokoparnu nedoučenost. Ovde nema mogućnosti za analizu primera. Međutim, biće na mestu reč upozorenja u vezi s jednom pojavom, daleko manje drastičnom ali ipak ovde relevantnom, koja je takođs uzela maha. To je navika da se rašireni internacionalni termini upotrebljavaju na isti način kao, recimo, u engleskom ili francuskom, pri čemu se zamagljuju važne semantičke distinkcije koje se u srpskohrvatskom, za razliku od ovih jezika, lako mogu formalno eksplicirati čim se problem uoči. Na primer, sasvim je jednostavno i zgodno si stematski razhkovati pridevske oblike strukturni (koji se odnosi na strukturu, kao u strukturna promena) i strukturalni (koji se odnosi na struktur.alizam, kao u strukturalna lingvistika). Pa ipak se ovaj potonji oblik često nepromišljeno uopštava tako da pokriva oba značenja, i to, kako izgleda, samo zato što je ovo obično slučaj u pomenutim stranim jezicima. Slično tome, za razliku između atributa jezički/jezični (koji se odnosi na jezik) i lingvistički (koji se odnosi na lingvistiku) ne može se reći da se redovno poštuje, jer se ovaj drugi neretko generalizuje —• opet u skladu sa uobičajenom praksom u jezicima kao što su engleski i francuski.7 6 Ipak, Menac (1973:250) ocenjuje ovo udvajanje kao nepotrebno Brozović (1977:29) upotrebljava termin konfrontaciono pmučavanje, a!i uz napome.iu da se ne vidi kako bi se ono razlikovalo od kontrastivnog. 7 Po is om obrascu onda nalazimo i oblik ekstralingvistički, nepotreban i zbunjujući kada se njime — kako je najčešće slučaj — zapravo hoće reci vaniezički. — U engleskom se, istina, može reći lingual nasuprot linguistic, ali se mogućnost ovog sistematskog kontrasta gotovo mkada ne koristi, jer se prvopomenuti naziv vrlo retko upotrebljava. O ovom i sličnim problemima raspravlja Pap (1976); za širu raspravu o različitim aspektima lingvističke terminologije v. i Hartmann (1974).

91

Isto važi i za oblike stilski i stilistički, gde se ponovo, nauštrb jasnog stila, drugi atribut često upotreblljava ne samo kada je reč o stilistici nego i o stilu. Prethodni spisak dimenzija varijacije nije, dakako, iscrpan. Nadalje, ima dosta preklapanja kako među različitim sociolingvističkim činiocima tako i između njih, uzetih u celini, i čisto lingvističkih alternativa koje dopušta jezički sistem; sve je ovo ilustrovano datim primerima. Međutim, ono glavno što se ovim navođenjem htelo reći jeste da se varijacije koje smo široko nazvali sociolingvističkim moraju uzeti u obzir pri svakom ozbiljnom terminološkom poduhvatu, ma koliko one nadilazile uobičajene formalno-semantičke zahteve izgrađivanja jedne teorijski idealne terminologije na strogo hngvističkim osnovama. Ovaj važan metodološki uslov ima opšti karakter, jer je vrlo verovatno da će jezič'ka praksa u svakoj zemlji da ispoljava neku meru neujednačenosti kao odraz interakcije — ili čak sukoba — kulturnih i jeziBkih obrazaca i principa. U ovim okvirima može se javiti ipotreba za razlikovanjem standardizacije i unifikacije, koje otvara mogućnost naporednog postojanja dvaju ili više interno objedinjenih i delimično preklopljenih standarda. U našoj zemlji, na primer, cčigledno je da se terminoiogija niti može niti sme nasilno unificirati preko granica različitih sociokulturnih tradicija ili varijanti standardnog jezika. Ali ako se na nivou jezika u celini moraju priznati takve ukorenjene i strukturirane razlike, nema naročitog opravdamja za brojne nedoslednosti koje ne proističu iz regionalnih normi niti iz ustaljene prakse (setimo se, primera radi, čak i unutarvarijantnog šarenila naziva za imeničke ili glagolske fraze). Prema tome, ima dosta prostola za unifikaciju na finije nijansiranim nivoima sociolekta, »profesiolekta« i idiolekta unutar svakog od delimično divergentnih standarda. Sledeći korak mogao bi da bude u pravcu sporazumnog međusobnog približavanja samih ovih standarda, postepenim uklanjanjem nepotrebnih (to jest, jezički ili kulturno nemotivisanih) razlika, a vodeći računa o važnom kriterijumu internacionalizacije kao garantu potpune upotrebIjivosti terminologije unutar i izvan domaćih jezičkih granica. Ovakav program mogao bi da dovede u razumnu ravnotežu diferencijaciju i integraciju kao dva temeljna i konrvplemen-

92

tarna aspekta u životu jezika uopšte i u razvoju terminologije posebno.8 Po sebi se razume da je sve ovo samo jedan deo složenih poslova koje podrazumevaju napori usmereni ka izgrađivanju, konsolidovanju i širenju takve terminologije koja bi jednovremeno bila lingvistički valjana, socioflingvistički prihvatIjiva, i primerena potrebama kako naučnog i stručnog razvoja tako i nacionalne, međunacionalne i internacionalne komunikacije. U ovom slučaju odgovornost lingvista je dvostruka, jer se oni nalaze u obema ključnim ulogama koje se normalno povezuju sa terminološkom standardizacijom — ulogama jezičkih savetnika i predmetnih stručnjaka. Pored toga, njihova aktivnost na ovom području ima značajnih pedagoških i širih društvenih implikacija. Sledeći primer mnogih drugih zemalja, i jugoslovenski lingvisti u poslednje vreme ispoljavaju veće interesovanje za terminološku problematiku, zasad najviše u sopstvenoj kući. Kao i kod drugih uiporedIjivih poduhvata, počeci su skromni, ali su perspektive velike. A na putu ka ovim novim vidicima, sociolingvistička projekcija ulazi u osnovnu opremu: ako je lingvistici potreban sociolog, mi bismo rekii da terminologija traži sociolingvistu. 9

8 Na ove procese u terminološkom kontekstu skreće pažnju Stoberski (1978). 9 Poslednja rečenica sadrži aluziju na naslov poglavlja »Zašto je lingvistici potreban sociolog« u knjizi Hajmza (1980). Za saradnju između terminologa i sociolingvista pledira i Riggs (1980), dajući podatke o mogućim institucionalnim kanalima koji bi olakšali ovakvo udruživanje snaga.

8.

Terminologija generotivne gramatike

!. Termino'logija generativne gramatike transformacionog tipa počela je da prodire u jugoslovensku nauku o jeziku uporedo sa upoznavanjem naše sredine sa lingvističkom teorijom Noama Čomskog i njegovih sledbenika. Kako je u pitanju bio jedan potpuno nov analitički i terminološki aparat, bila je to u izvesnom smislu prilika da se i u našim jezicima ab ovo izgrade racionalni i koherentni terminološki sistemi, nesputani nasleđem i slobodni od diktata ranije prakse. Nemamo dovoljno materijala za određenije zaključke o situaciji u drugim jezicima na kojima se u našoj zemlji piše lingvistička iiteratura, ali se za srpskohrvatski može reći da je ta prilika iskorišćena onoliko koliko se moglo realno očekivati — to jest, samo delimično. Naime, i ovde od početka deluju različiti, nekad i oprečni principi — počev od varijantnih razl.'ka, preko napetosti između adaptiranja internacionalnih termina, kalkiranja i traženja izvorno domaćih rešenja, do navika pojedinih sociokulturnih sredina i akademskih krugova, pa i ličnih sklonosti pojedinačnih poslenika. Pored toga, uočljiva mera komocije i nepreciznosti u upotrebi termina. poznata u ovim prostorima i od ranije, kao da se prosto prenela i na ovo novo područje. Detaljnije proučavanje procesa izgrađivanja i prihvatanja terminologije generativne gramatike kod nas zahtevallo bi sistematsko praćenje hronologije prodiranja ove lingvističke teorije na srps'kohrvatsko govorno područje, kao i potpuniji uvid u stepen i modaiitet njene ovdašnje disperzije. Zainteresovanima za ovakva istraživanja stoje rca raspolaganju tri glavne vrste izvora. Prvo, prevodi radova samog Čomskog, a u manjoj meri i drugih predstavnika ove opšte orijentacije, kao i prevodi publikacija o njima. Drugo, propratni ili nezavisni tekstovi domaćih autora u ulozi tumača i popu'larizatora ovog pravca. I treće, radovi naših lingvista o bilo kojem jeziku, ili o opštelingvistickoj problematici, pisani u duhu ideja i metodologije generativne gramatike.' 1 V. naročito Čomski (1979, 1984), Lajons (1974), Katičić (1974—1975), Bugarski (1983a, pogl. VI—IX), Penć (1983). Svi ovi izvori sadrže dalje

94

Ovako nešto ne može da bude zadatak ovog kratkog priioga. Sve što u ovoj prilici možemo da preduzmemo jeste da krajnje sažeto — i zapravo samo ilustrativno, bez pretenzija na iscrpnost analize u bilo kojem smislu — razmotrimo neke od najpoznatijih termina generativne gramatičke teorije u njihovim srpskohrvatskim verzijama. Pri tom nećemo ići nekim naročitim redom, osim što će osnovni termini biti zastupljeni na početku spiska. Pošto terminološka delatnost, kao ni sociolingvistička, ne može sebi dozvolliti uzdržavanje od utemeljenih vrednosnih sudova, jer tu postoje i razlozi i potreba da se jedna terminološka alternativa oceni kao bolja od neke druge, takve ocene biće davane u tekstu koji sledi. Razume se da njih ne smatramo neprikosnovenim; naprotiv, polazna pretpostavka ovog ogleda i jeste da će biti i drukčijih mišljenja, pa se on pre svega nudi kao lično2 mišIjenje autora i osnova za diskusijti u stručnoj javnosti. M. Primeri izvornih (engl.) i prevodnih (sh.) termina: — generate — generirati (sistemski i asocijativno bolje nego generisati) — generative — generativna (bolje nego proizvodna ili tvorbena zbog internacionalnog statusa, odomaćenosti, izvedenica itd.) — transformation — transformacija (bolje nego preoblika, razlozi kao pod generative) — transformational —transformaciona/transformacijska (boIje nego preoblikovna ili sl., razlozi isti) — grammaticality — gramatičnost, prema (un)grammatical — (ne)gramatičan (ekonomičnije nego gramatička ispravnost; ov(j)erenost je duhovito prevodno rešenje, ali se čini da asocijativno ukida razliku između nivoa »competence« i »performance«, odnosno između grammaticaHty i acceptability, tj. gramatičnosti i prihvatljiivosti) upute na relevantnu domaću i prevodnu Mteraturu. Termini iz ovog kruga mogu se, naravno, naći i u novijim knjigama i drugim radovima naših lingvista sa opštijom tematikom, ali se o tome ovde ne mogu davati podaci. 2 Ima i manji broj radova eksplicitno posvećenih razmatranju terminologije generativne gramatike kod nas; v. Bugarski (1969), Mihajlović (1982), Melvinger (1982), Riđanović (1982), te prilog W. Brovvnea u bloku pod Mikeš (1983). Neki od ovih termina koriste se i u psiholingvistici, čijom terminologijom se bavd prilog S. Savić u istom bloku, sa daljom literaturom.

95

competence/performance — jezička sposobnost/govoma delatnost, odn. jezična sposobnost/govoma djelatnost (nije idealno, ali još uvek izgleda bolje od alternativa sa terminima kompetencija i performansa — zbog pogrešnih asocijacija u prevodu, kao i zbog sumnjive vrednosli i del/mične nestabilnosti samih izvornih termina; no to ostaje za dalju diskusiju, s obzirom i na mogućnosti kao znanje/ispoljavanje ili poznavanje/upotreba, nomenklaturno možda adekvatne ali slabije sistemski, kontekstualno i derivacijski) deep/surface structure — dubinska/površinska struktura (ne duboka, jer u sh. nema razloga za asimetriju koju u engl. diktira fonotaktika (teškoća izgovora depth structure, a prema duboka valjda bi išlo plitka!) component — komponenta (bolje nego sastavnica illi od(j)eljak najviše zbog jednoznačnosti, jer se npr. sastavnica javlja i za constituent) interpretative — interpretativna (i kad bi bilo potrebe za dom.aćirn terminom, teško bi išlo tumačenjska ili sl.) representation — predstava (bolje nego prikaz; svakako ne reprezentacija zbog drukčijih a ustaljenih neterminoloških značenja, što pokazuje da mogu postojati valjani razlozi za odstupanje od principa internacionalizacije) S, NP, VP... simboli su u naučnoj literaturi neprikosnoveni i ne prevode se, ali je možda dozvoljeno da se u popularnom izllagan'ju neupućenima »prevedu« u R, IF, GF ili sl. rewrite rules — prepisivačka pravila ili praviia preispisivanja (ovo drugo je tačnije ali pomalo nezgrapno) phrase structure rules — pravila frazne strukture (riajbolje ako se uopšte prihvati fraza sa izvedenicama, o čemu v. i niže; inače umesto frazne eventualno sintagmatske, do'k bi rečenične bi'lo netačno a grupne nezgodno) phrase marker — frazni označivač/označitelj (možda sintagmatski, a može i marker) branching (tree) diagram — račvasti dijagram ili derivaciono/derivacijsko stablo; branch n/v — grana/granati se • node — čvor structural description — strukturni opis (bolje nego strukturalni, a deskripcija je ovde nezgodno i nepotrebno)

96

— initial/terminal string — početni/završni niz (zgodnije nego inicijalni/terminalni, a niska je asocijativno loše) — input/output — ulaz/izlaz (nekad eventualno ulazni/izlazni materijal) — underlying — ovo je stalan iproblem; najtačnije, ali nezgrapno, jeste koji leži u osnovi; osnovni, bazni i bazički je dvosmisleno ili netačno, a ade'kvatna kovanica podležni teško da bi bila prihvaćena — kernel/derived sentence — jezgrena/izvedena rečenica (u j ovom sklopu zgodnije nego derivirana, premda za deri- 1 vation u smislu generativne gramatike, koji uključuje kako procesualni tako i rezultativni aspekt, dolazi u obzir samo derivacija, a ne i izvodenje) — matrix (higher) sentence — matična (viša) rečen/ca (boIje nego gornja zbog slučajeva sukcesivnog uklapanja) — embedded (lower) sentence — uklopljena (niža) rečenica (uklopljena je asocijativno bolje nego ugradena, usadena ili uložena a umetnuta ima drugo značenje u tradicionalnoj gramatici; niža je bolje nego donja zbog sukcesivnosti, v. prethodni termin) — noun phrase — ovde valja birati između nekih dvanaest mogućnosti: imenska/imenička/nominalna fraza/grupa/sintagma, imenski/imenički/nominalni izraz; pri izboru treba misliti na doslednost, s obzirom na druge vrste phrases i na izraze kao phrase structure, phrase marker itd., zatim na manju raširenost termina sintagma, te na paralelizam noun-noun phrase (odn. imenica-imenički prema nomen-nominalni i dalje kroz ceo niz); npr. nominalna sintagma je po sebi prihvatlljivo ali se slabije uklapa u sistem, vukući za sobom adjektivalna/adverbijalna/prepozicionalna sintagma umesto zgodnijeg pridevska/priloška/ predloška fraza; grupa je samo za sebe opetdobro ali nameće ovde neodgovarajući atribut grupni; izraz takođe ne daje dobar atribut, a uz to je semantički odveć difuzno; stoga izgleda najbolje imenička fraza, čije frazeološke konotacije, kad se sve sabere, možda ipak predstavljaju naijmanje zlo — verb phrase — glagolska fraza i po tom obrascu dalje (iz razloga navedenih pod prethodnim terminom) — relativization, reflexivization, (pro)nominalization — relativizacija, refleksivizacija, (pro)nominalizacija (po pravilu treba zadrzati internacionailne nazive transformacija, od

97

kojih se mnogi ne bi ni mogli prevesti; ali npr. za deletion jedino je adekvatno brisanje, a kod complementation juz koje ide i complementizer, a oboje prema complement/ bolje je dopunjavanie, dopunjivač, dopuna nego nezgrapno komplementacija, komplementizator, komplement) topicalization — topikalizacija (jasnije nego npr. tematizacija, što ima i šire značenje) extraposition — ekstrapozidja (ne vidi se kako bi moglo drukčije — osim možda premeštanje, ali ovo nije dovoljno precizno) (pseudo) cleft sentence — (prividno) rasc(ij)epljena rečenica conjoining (conjunction) — vezivanje (dobar terminološki par sa embedding — uklapanje, a izbegava se i dvosmisleno konjunkcija) constraint — zapreka (u odsustvu odgovarajućeg internacionalizma ovo izgleda sistemski i asocijativno bolje nego stega /npr. za constrained bi u nekim kontekstima još nekako i išlo zaprečen, svakako pre nego stegnut/, a ograničenje bi trebalo sačuvati za restriction); global constraint — globalna zapreka (neki drugi atribut ne bi odgovarao) lexicon, lexicalization. . . — leksikon, leksikalizacija... (ne dolaze u obzir zamene sa r(j)ečnik itd.) lexica! insertion — ieksičko unošenje ili umetanje (bolje nego inserdja); lexical entry — leksički unosak ili umetak (nije najsrećnije, ali jedinica je pogrešno denotativno /jer se termin prvenstveno odnosi na skupove obeležja/ a odrednica konotativno /jer nije reč o konvencionalnoj leksikografiji/) distinctive features — distinktivna obeležja/ obilježja (ili razlikovna, afli nema posebnih razloga za odstupanje od internacionalizma) markedness — markiranost (može i obeleženost/obilježenost); (un)marked — (ne)markiran ili (ne)obeleženfobiIježen universals — univerzalije; umversal grammar — univerzalna gramatika trace theory —teorija traga government and binding theory — teorija rekcije i vezivanja (jedina nezgoda ovog prirodnog prevoda jeste što se vezivanje javlja i za conjoining; eventualna zabuna /ko-

98

ja zbog specifičnosti ove sintagme kao naziva najnovije teorije Čomskog nije verovatna/ mogla bi se izbeći prevođenjem conjoining kao povezivanje)3 III, Navedeni spisak primera, kolliko god nepotpun, ipak ilustruje većinu formalnih, semantičkih, pa donekle i pragmatičkih činilaca ipomenutih na početku prethodnog poglavlja kao važnih u izgrađivanju naučnih terminologija. (Kako je preostala, sociolingvistička grupa faktora nešto podrobnije osvetljena u nastavku tog teksta, ova dv.a poglavlja su u tom smislu komplementarna). Izloženo daje povoda za sledeće opštije zaključke. Terminologija transformaciono-generativne gramatike, 'kod nas još u početnim fazama izgrađivanja, prilično je neujednačena i nesistematična. internacionalizacija naučne terminologije i ovde je neophodan opšti princip, ali ne i automatski odgovor na sve teškoće. Na delu je ceo splet različitih lingvističkih i sociokulturnih činilaca, koji čak i kada je reč o tehničkim terminima jedne apstraktne teorije gramatike u užem smisllu zahteva elemente složenog sociolingvističkog pristupa. U tom kompleksu, kako se valjda može videti proučavanjem iznetih primera, nijedan kriterijum uzet sam za sebe nema apsolutnu vrednost, nego se samo racionalnim ukrštavanjem i odmeravanjem različitih kriterijuma može doći do rešenja koja, ako i nisu teorijski idealna, jesu bar u konkretnoj situaciji najprihvatlljivija. Tako, na primer, naprosto nije dovdljno reći da je jedan termin bolji od nekog drugog samo zato što je internacionalan (ili, zavisno od opredeljenja, samo zato što je domaći). Prema shvatanju koje mi ovde zastupamo, internacionalna alternativa ima nesumnjivu prednost, ali samo ako su ostali uslovi pribiižno jednaki; ako oni to nisu — što je čest slučaj — onda treba pažljivo vagati prednosti i nedostatke. Pri tome ne valja ocenjivati adekvatnost termina kao puke izolovane nominacije, nego se mora uzimati u obzir njegova sistemnost, a naročito njegov derivacioni potencijal 'koji određuje meru produktivnosti; ovaj kriterijum naročito smo istakli zato što je uistinu bitan, a često se ne uzima dovoljno u razmatranje, ili se čak potpuno previđa. 3 U naše ilustrativne svrhe nisu uzimani u obzir koloritniji termini u vezi s transformacijama, kao S-pruning, Affix hopping, Pied piping i dmgi, koji predstavljaju poseban problem.

99

Ovakvo gledanje otvara, bar teorijski, mogućnost sistematskog vrednovanja pojedinih termina i terminoloških sistema putem matrica, eventualno hijerarhijski uređenih, koje bi sadržavale različite pomenute kriterijume, formulisane tako da predstavljaju terminološki poželjne polove datih obeležja (npr. kratkoća, produktivnost, sistemnost, motivisanost, preciznost, jednoznačnost, odsustvo sinonima i homonima, stabilnost, odomaćenost, internacionalnost, podudarnost sa drugim varijantama ili jezicima itd.). Svaki razmatrani termin mogao bi da dobije znak » + « ako neku osobinu poseduje u većoj meri, znak »—« .ako je ne poseduje, a znak »0« ako je u tom pogledu neutralan. Terminološ'ke alternative za iste pojmove ili grupe pojmova — na primer, jedna internacionalna a druga domaća, ili jedna tradicionalna a druga savremena — tada bi se rangirale prema zbiru pozitivnih znakova, možda uzimajući u obzir i neku hijerarhiju kriterijuma, čime bi se došlo do eksplicitne i razrađene osnove za davanje iprednosti nekim terminima nad njihovim mogućim ekvivalentima. Tako bi, recimo, par jezička sposobnost/govorna delatnost ispao bolji od alternative kompetencija/performansa po obeležjima sistemnosti, motivisanosti, jednoznačnosti, stabilnosti i možda odomaćenosti, iako slabiji u pogledu kratkoće i internacionalnosti, pa tako ukupno ipak bolji. Primer je dat satno za grubu orijentaciju, jer ovde nema mesta za šira izvođenja; zainteresovani čitalac tnogao bi da se zabavi — nadamo se, na poučan način! — izradom sopstvenih matrica za neke druge termine. Jasno je da ova zamisao, ovako u skici izložena, ostavlja dosta prostora za razne nedoumice, pa i subjektivne ocene, naročito usled nedovoljne dokumentacije za neke parametre (npr. odomaćenost, raširenost i sl.). Bilo bi i tehničkih problema oko kvantifikacije i moguće hijerarhizacije. Pa ipak nam se čini da bi jedan ovako formalizovan postupak mogao da unese nešto više neophodnog reda u terminološ'ko vrednovanje, kome se još uvek često prilazi isuviše jednostrano — dakako, samo pod uslovom da se on usavrši i valjano operacionalizuje u okviru raspoloživih metodoloških sredstava. Ako ova vrsta normiranja i ujednačavanja na nivou svakog pojedinog jezičkog varijeteta bar načelno leži u domenu sociolingvistički osetlljive lingvističke ekspertize, za eventualnu standardizaciju i unifikaciju na stepenu celih varijantno r aslojenih jezika kakav je srpskohrvatski, kao i različitih je-

100

zika u višejezičnoj zajednici kakva je naša, potrebni su i bitni dodatni uslovi šire društvene prirode. Tu se pored jezičkih mogu očekivati i značajne kulturne razlike, pa svaki pokušaj svođenja terminološke šarolikosti na razumniju meru mora da računa i sa velikom političkom osetljivošću ovakvih zahvata. To je osobito slučaj ako u široj zajednic1 postoje različita gledanja na samu njihovu poželjnost, i ako komunikacijski prestiž jednog od zastupljenih jezika čini da njegovi obrasci u izvesnoj meri već i spontano utiču na oblikovanje terminoiogija u drugima.Stoga u principu treba težiti kodifikaciji za svaki jezik (odnosno svaku varijantu) zasebno, pa onda gledati šta je zajedničko i kako bi se taj deo mogao na opšteprihvatljiv način uvećati — razume se, ukoliko postoji dovoljna mera načelne saglasnosti o potrebi za takvim poduhvatom.

I

Terminologija ct^fvenjenoj

lingvistici

Odnos između terminologije i lingvistike, uključujući i pitanje termina kojima se koristi sama nauka o jeziku, kod nas je- odskora aktuelizovan u okviru širih terminoloških razmatranja, o čemu svedoče brojni naučni skupovi i publikacfje koje su sa njih poteikle.1 Snažnih potencijalnih veza sa terminologijom u svim značenjima ovog višeznačnog termina ima naročito primenjena lingvistika. Nas će ovde, međutim, zanimati neka pitanja upotrebe termina u samoj primenjenoj lingvistici, i to u najširem smislu ovog pojma — smislu koji zalazi i u druge interdisciplinarne domene jezičke nauke. Za početak možemo da konstatujemo da se sve tri ključne reči u naslovu ovog teksta odlikuju većim brojem značenja, odnosno semantičkom neodređenošću. Iz ranijih razmatranja u ovoj knjizi već nam je poznato koja sve značenja ima reč terminologija, a isto tako i da nije unapred jasno na šta se sve može odnositi naziv primenjena lingvistjka [pri čemu pitanje nije samo u tome šta se i gde primenjuje, nego i u značenju, užem ili širem, koje se pridaje reči lingvistjka). Kako se sve ove tri reči ovde upotrefoljavaju kao termini, prisiljeni smo da već na prvom koraku konstatujemo, u samim nazivima oblasti koje razmatramo, terminološki posebno nepoželjne crte kakve su višeznačnost i nepreciznost. Ovde se, međutim, malo šta može uraditi, jer se ne vide prihvatljive i realne terminološke alternative, pa se s tom situacijom vaIja pomiriti — razume se, uz punu svest o konvencijama koje ona podrazumeva, što je već neka pomoć. (Prema našem stanovištu, obrazloženom u I delu ove knjige, deo problema mogao bi se izbeći ako bi se utnesto o primenjenoj 1

Osnovne bibliografske upute date su u prethodnim poglavljima ovog dela knjige. Ovima treba dodati da raznovrstan materijal od interesa za terminološka proučavanja donose i glasila naših stručnih udruženja — u Beogradu naročito Prevodilac (časopis Udruženja naučnih i stručnih Prevodilaca SR Srbije). Posebno u oblasti lingvističke terminologije, najvažniji skupovi održani su u okviru dvaju simpozijuma o kontrastivnim jezičkim istraživanjima u Novom Sadu (1982. i 1985). Za materijale sa prvog v. Mikeš (1983), dok oni sa drugog još nisu objavljeni.

102

lingvistici govorilo o lingvistici u primeni; ali ovo je ipak samo predlog, a preovlađujuća terminološka praksa je, kako znamo, drukčija). Jedna druga potencijalna slabost jeste nesputana proliferacija termina na bazi postojećih obrazaca. Ovde ne mislimo na obilje neologizama koje obično prati rađanje novih pristupa ili škola lingvističkog mišljenja — na pojavu koja je, inače, izazvala mnogo kritičkih osvrta, sporova, pa i konfrontacija. Na umu nam je opštiji običaj imenovanja specifičnih inter-disciplinarnih oblasti naučnog proučavanja jezičkih pojava protezanjem postojećih modela na način koji bez prave poirebe vređa osetljivije uši. Ako bi danas malo ko prigovorio nazivima kao što su psiholingvistika, sociolingvistika ili neurolingvistika, to još ne znači da jezioko osećanje svih nas spremno prihvata kovanice kakve su antropolingvistika, pragmalingvistika ili logikolingvistika — da i ne govorimo o politolingvistici ili seksolingvistici ili pak o kompjutolingvistici, i'Ii, možda, računolingvistici. A ako se ponegde već uveliko govori o pedolingvistici i patolingvistici, da li u narednoj fazi prirodno sledi gerontolingvistika, i da li će potom iz zagrobnog mraka da nas zaskoči i nekakva nekrolingvistika, nudeći lingvistima nove mogućnosti rada čak i pošto su njihovi informatori napustili blagodeti ovog sveta? Ovo već počinje da liči na ružan san; stoga treba reći da je većina navedenih neobičnih naziva već negde upotrebljena, ako još ne kod nas a ono u Iingvistički najuticajnijim jezicima, pa valja biti spreman na sve!2 L) nekim slučajevima koji idu pod ovaj derivacioni obrazac postoje varijacije; ta'ko se kod nas uz lingvistiku teksta ili tekstualnu lingvistiku javlja i tekst-lingvistika (što samo po sebi ne deluje osobito ubedljivo, ali zato daje prikladan atribut tekstlingvistički). Čini se da ovaj obrazac prodire pod uticajem germanskih jezika, posebno nemačkog, čijim tvorbenim mogućnostima ponajbolje odgovara. Jedan drugi relevantan model, ovog puta ruskog porekla, manje je produktivan ali je takođe kod nas zastupljen: lingvostilistika je već donekle odomaćena, iingvokulturologija se nedavno pojavila uz prigušene proteste ali bez podesne alternative, dok 2

Tendencije na koje je ukazano nnogu se lako uočiti prostim pregledanjem programa skorašnjih svetskih kongresa za lingvistiku i pnmenjenu lingvistiku, pri čemu treba obratiti pažnju na nazive sekcija, okruglih stolova i drugih oblika rada.

103

lingvosociologija nije ni počela da ugrožava sociologiju jezika (iako bi atribut lingvosociološki omogućio koristan konirast sa atributom sociolingvistički, u kontekstima u kojima se pravi razlika između sociologije jezika i sociolingvistike). Primetimo usput da je lingvodidaktika naišla na mesto već manje-više zauzeto glotodidaklikom, građenom po istom obrascu iako u delimično drukčijem leksičkom ruhu, a preuzetom, kako izgleda, uglavnom iz romanskog kulturnog kruga. U ovom spletu sporadično se javlja i termin didaktolingvistika, pretenciozan kohko i nepotreban.3 Kad smo već stigli do glotodidaktike, ili teorije nastave jezika, možemo da kažemo da u terminologiji ove oblasti, kao i mnogih drugih, ima izvesnih neujednačenosti, pa i nejasnoća. Tako uz sam termin nastava jezika — naročito u spregu sa sintagmom učenje jezika — postoje altern.ative podučavanje jezika i predavanje jezika; ovde dolazi do određenog semantičkog diferenciranja koje u nekim kontekstima može da bude rellevantno, pa otuda nema 'jedinstvenog i opšteprihvaćenog rešenja u meri u kojoj ono postoji, recitno, u stabilnoj engleskoj sintagmi language learning and teaching. Izgleda da se metodika ne razlikuje uvek dosledno od metodologije, kao ni nastavni plan od nastavnog programa. Uzgred, za ovu oblast specifični su i neki engleski termini koji se kod nas obično ne prevode, kao ajtem i dril; neki drugi engleski termini javljaju se i ovde i drugde, kao input i autput (za koje se, sudeći po nekim znacima, odomaćuju alternative ulaz i izlaz). Na graničnom području između grotodidaktike i psiholingvistike uglavnom se stabilizovala opozicija između učenja jezika i usvajanja jezika, bar onoliko koliko to omogućuju sadašnje stanje teorije u ovom domenu i pretežna praksa u drugim jezicima; razvoj jezika ređe se javlja, bar u smislu preciznijeg terminološkog određenja, iako se u razvojnoj psiholingvistici govori o jezičkom razvoju dece. No ako želimo da usvajanje više vežemo za Li a učenje za L2, tu se već sukobljavamo sa pitanjem kako u kojoj oblasti treba »čitati« nesumnjivo elegantne ali zapravo opet obilato višeznačne internacionalne simbole Li i L2. U glotodidaktici to su obično maternji odnosno strani jezik, a u psiholingvistici prvi od3 Upor. i mesto u 3. poglavlju ove knjige na koje upućuje beleška 4 tamo.

104

nosno drugi jezik, pri čemu prvi ne mora da bude maternji, niti drugi mora da bude strani, u nekom smislu koji bi bio relevantan u okviru prve pomenute opozicije. Osim toga, drugi jezik ne mora da bude drugi samo po redosledu učenja, nego može da bude to i po stepenu ovladavanja, što očigledno nije nužno podudarno. (U teoriji prevođenja, gde su isti simboli takođe u upotrebi, L se kod nas naziva izvorni, ishodišni ili polazni jezik, ili pak jezik izvornika ili originala, a L2 je najčešće prevodni jezik, jezik-cilj ili jezik prevoda). U sociolingvističkim kontekstima, pomenuti termini delimično dobijaju drukčija značenja, a uz njih se u tom sklopu javljaju i neki drugi. Ovde je karakteristična tročlana podela na maternji jezik, jezik sredine i strani jezik, pri čemu jezik sredine (ili jezik društvene sredine), termin tipičan za višejezične i višenacionalne zaijednice, figurira kao član koji se ovde naziva još i nematernji jezik, a drugde mahom drugi jezik (ah sada u jednom ponovo drukčijem, sociološkom smislu). Lingvistički možda nedovoljno jasan, ovaj relacioni termin dobija svoje puno značenje u sociolingvističkom i društveno-političkom ambijentu sredine u kojoj se upotrebljava.4 Pomenuti odnosi dalje se komplikuju među radnicima migrantima, gde povremeno nije jasno šta je upravo L, (da li je to maternji i'ii »faternji« jezik, jezik sredine ili nek: drugi, ili čak neka mešavina); ovakva situacija može onda da utiče na fizionomiju i usvajanje L2. Zanimljivo je da istraživači ove problematike u Švedskoj L, često nazivaju kućni, domaći ili porodični jezik, iako identitet ovog idioma nekada ostaje pod znakom pitanja.5 S druge strane, zavičajni jezik iseljenika nekada se, kao u SAD i Kanadi, službeno naziva etnički ili nacionalni \ez\k, pri čemu opet, samo iz drugih razloga, nije lako utvrditi odnos Lr.L2. Čak bi se moglo reći da i sami pojmovi na koje se odnosi ovaj zgodan i priručan par etiketa nisu nužno operativni u svim empirijskim situacijama; a i tamo gde jesu, odgovarajući termini, a naročito preopterećeni termin drugi jezik, mogu da postanu višeznačni do stepena koji ih čini praktično neupotrebljivim izvan kon4

Ovaj krug termina, pretežno u kontekstu nastave stranih jezika, podrobnije razmatra Dimitrijević (1984a, pogl. III). 5 V. npr. Čurovič (1983:7), a šire o jezičkom razvoju naše dece izvan Jugoslavije, uključujući i upotrebu termina kao maternji, prvi i drugi jezik u tom kontekstu, u odgovarajućem tematskom bloku zbornika pod Mišeska Tomić (1984).

105

teksta, s tim što im ni u kontekstu nije uvek lako dati preciznije tumačenje. Neke grupe govornika, naročito ako su dislocirane na upravo pomenute načine, nalaze se pred izborom između ostajanja pri svom jeziku i prihvatanja jezika nove sredine. Ove alternative, u literaturi na engleskom jeziku terminologizovane kao language maintenance odnosno language shift, kod nas se nekada izražavaju terminima kao jezičko održavanje odnosno jezička promena i sličnim, koji nisu najpogodniji zbog neodgovarajućih konotacija ili pak višeznačnosti; čini se da bi ovde najbolje bilo zadržavanje jezika prema zamena jezika. Pošto smo već na terenu bilingvizma (dvojezičnosti), odnosno multilingvizma (višejezičnosti), da u prolazu samo primetimo kako nema besprekornog naziva za osobu koja ispoijava ove osobine. Bilingv/multilingv se povremeno nalazi ali je fonotaktički nezgrapno; rašireniji oblici bilingval/multilingval takođe nisu prikladni u svakom kontekstu; bilingvist/ multilingvist se sporadično nalazi, ali bi ovo valjda pre trebalo da označava nekakve dvostruke ili višestruke lingviste, u čije se postojanje može razložno sumnjati; najzad, još bi teže bili prihvaćeni »domaći« oblici kao dvojezičar/višejezičar, ili dvojezičnjak/višejezičnjak. S druge strane, termin diglosija je potpuno prihvaćen, ali atributska upotreba varira između diglosični, diglosjjski i diglosijalni. Ako nam ne smeta kolebanje između (izvornog) govornika i govornog predstavnika nekog idioma (prema engl. native speaker), ne izgleda najsrećnije govoriti i o njegovim korisnicima (prema engl. user) — iako je jasno da upotrebljivači ne dolaze u obzir! U domenu jezičke standardizacije, dobro je poznat spor oko kijučnih termina standardni jezik i književni jezik, koji se ne može rešiti prostim uvođenjem novog termina, jezik književnosti, sa zadatkom da putem određenih semantičkih pomeranja istisne noviji termin standardni jezik; ovaj »uljez« se, naime, već toliko odomaćio, i sa dobrim razlozima, da se ne može govoriti o njegovom napuštanju, nego samo o načinima i meri njegovog diferenciranja od tradicionalnog književnog jezika.6 Slični problemi postoje i drugde, pri čemu Ovo pitanje dotiče se sada i u zborniku Jezik u savremenoj komunikaciji, na više mesta u referatima i u diskusiji; v. naročito str. 34—6 i 208—15. 6

106

različita kulturna zaleđa i društveni stavovi takođe uveliko određuju terminološku praksu. Glavna teškoća nije toliko u postojanju više termina za isti pojam, koliko u nemogućnost; da se uvek dosledno utvrdi da li se ti različiti nazivi uistinu odnose na identične, ili pak samo na varljivo slične nocije; a ova situacija je potencijalan izvor beskrajnih nesporazuma, upravo kao i kada se istom terminu pridaju različita značenja. Ima, dakle, raznih mogućnosti za nepodudaranje termina i pojma, i sve mogu da budu izrazito štetne ne samo za komunikaciju nego i za društvenu akciju.7 Izgleda da terminološki, a ni pojmovno, još nisu dovoljno razgraničeni jezičko planiranje i jezička politika, iako osnovne mogućnosti za to posloje.8 Tako neki program koji bi u jednoj zemlji išao pod jezičko planiranje može u nekoj drugoj da se smatra pitanjem jezičke politike; no mnogo je ozbiljniji slučaj kada se u istoj sredini ovim terminima barata kao da su sinonimni, što dovodi do zabune oko prave prircde pojedinih poduhvata i raspodele nadležnosti i odgovornosti između lingvističkih i političkih činilaca. Termin varijanta je prihvaćen, premda je u našim specifičnim uslovima još uvek nedovoljno teorijski razrađen pojam koji mu odgovara; slično se može reći i za terminološko-sistemsku vrednost reči izraz u sintagmi standardnojezički izraz.9 U ovaj krug liazi i opšte pitanje socijalne stratifikacije jezika, ili njegovog društvenog raslojavanja; zanimljivo je da ovaj potonji termin nekada izbegavaju i oni koji bi inače radije upotrebili domaći naziv nego strani — možda zato što pojam raslojavanja vidljivije nosi potencijalnu negativnu konotaciju razbi7

Da pornenemo samo jedan drastičan ali nipošto izuzetan primer, jedan istraživač navodi da danas u Africi termin nacionalni jezik poknva čak četiri odel'ta pojma, što veoma otežava razumevanje aktuelne situacije na ovom kontinentu, pa tako i neophodno jezičko planiranje [v Brann 1984) S druge strane, uvođenje novog termina ne mora da ^nači samo novi naziv za stari »proizvod«, iako se nekada olako tako ;jmači, nego može da oznaćava nova istraživačka polja ili nova viđenja tradicionalnih obidsti naučnog interesovanja; takav je npr. slučaj sa terminom obrazovna lingvistika (Spolsky 1978). 8

DetaljT je

o

ovome

v.

Baotić

(1978).

Za razgraničenje varijante i izraza v. sada Janković (1982), a upor. i Janković (1978a). Nove osvrte na standardnojezičku i varijantnu problematiku, uključujući i neka terminološka pitanja, sadrži zbornik pod Šipka (1984). 9

107

janja nečega što se implicitno doživljava kao prirodna celina. Unutar područja stručne i društvene brige o jeziku nalazimo termine kultura govora/govorna kultura i jezička kultura, sa mogućnostima semantičkog diferenciranja koje se ne koriste sistematski; ovde bi termin jezička kultura valjalo uzeti kao nadređen, tako da odgovarajući pojam obuhvata, uz druge važne komponente, i ono na šta se u uobičajenoj upotrebi odnose drugi pomenuti termini. LJ okviru veštački pojednostavljene opozicije između domaćih i stranih elemenata u leksici (leksikonu, rečniku) nailazimo na niz termina koji manje govore o različitim pojmovima a više o različitim vrednosnim opredeljenjima prema istoj pojavi. Tako bi, pri jednom savremenijem shvatanju, termin strana reč trebalo zameniti terminom reč stranog porekla, pozajmljenici bi valjalo dati prednost nad tudicom, a varvarizam, kao emociona'lno nabijen izraz ekstremne purističke agresivnosti, verovatno je već i sam na putu 'ka davno zasluženom odmoru. Kao poslednji primer terminološke nestabilnosti pomenućemo činjenicu da za pojam suprotstavljen pojmu opšteg jezika (dakle onaj koji je u nemačkom, na primer, jedinstveno i stabiilno terminologizovan kao Fachsprache) mi imamo nazive stručni jezik, strukovni jezik, jezik struke i jezik u funkciji struke, pri čemu se još u nekim slučajevima upravna reč javlja i u obliku množine: jezici. Široka oblast na koju upućuje naslov ovog priloga ovde nije mogla da bude sistematski izložena, nego samo ilustrativno načeta. Cilj naše male terminološke šetnje, tokom koje je kroz primere ukazano na neke od mnogih problema građenja i upotrebe termina, bio je da letimičnim pregledom nagovestj opšti karakter problematike o kojoj je reč, više nego da pruži određene odgovore na pojedina konkretna pitanja. Pri tom valja primetiti kako izbor termina pomenutih ovom prilikom pokazuje da se sad.a ne skreće pažnja na varijantne razlike, nego na leksičke i derivacione alternative koje po pravilu nisu varijantno markirane. U tom smislu ovaj tekst je komplementaran sa prethodnim poglavljima, gde su razmotreni i izrazitije sociolingvistički aspekti lingvističke terminologije, uključujući i varijantne razlike. lako je ovde bilo govora samo o terminima u srpskohrvatskom jeziku, stručnjacima je dobro poznato da i u drugim jezicima ima problema sa lingvističkom terminologijom. Šire

108

govoreći, standardizacija i unifikacija naučne terminologije ostaje na dnevnom redu kao krupan zadatak, u lingvistici kao i u mnogim drugim oblastima. U nauci o jeziku on je još upečatljiviji nego drugde, jer ako lingvisti treba da pomognu stručnjacima u drugim disciplinama u sređivanju njihovih terminologija, razložno je očekivati da će oni posebnu pažnju da poklone daljem usavršavanju osnovnog terminološkog aparata svoje sopstvene nauke, Što se pak nas tiče, ovo izlaganje ne treba shvatiti kao poziv na obaveznu i neodložnu unifikaciju svih terminoloških višestru'kosti; tako pojednostavljen pledoaje bio bi, dakako, u direktnom sukobu sa složenošću i delikatnošću situacije prikazane u ovom i prethodnim poglavljima. Želeli smo samo da ukažemo na postojanje terminoloških neujednačenosti na razmatranom području, čije sistematsko registrovanje i proučavanje čini neophodan preduslov svakog daljeg rada na izgrađivanju terminologije u pojedinim oblastima primenjene lingvistike. A ovaj rad morao bi, verujemo, da uđe u dugoročni program aktivnosti naših republičkih i pokrajinskih društava i Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije. 10

10 Nešto razrađeniji predlozi u ovom smislu mogu se sada naći u bloku pod Mikeš (1983), gde treba naročito videti rezime diskusije koji je dao D. Skiljan.

Prevođenje

10.

MeĆukulturno prevoćenje

Dobro je poznato da u pogledu elemenata kulture i kulturnih sistema — u rasponu od hrane, odeće, rada, dokoilice i sporta do mitologije, religije, folklora, privrede, politike, prava i filozofije — često ne postoji podudarnost između bilo koje dve kulture, ovaploćene u njihovim zasebnim jezicima. Pri tom se kulturne razlike kreću od srazmerno finije nijansiranih i teže uočljivih do veoma izrazitih i sasvim očiglednih, zavisno od stepena kulturne udaljenosti upoređivanih zajednica. Sve ove specifičnosti registrovane su i u jeziku. Povremeno se mogu čuti opravdana upozorenja da semantika svakog jezika na određen način obuhvata i etnografiju zajednice koja se njime s'Iuži, da svaki jezik izražava jednu svojevrsnu kulluru, te da istinski dobro vladanje nekim jezikom podrazumeva i temeljito poznavanje kulture njegovih izvornih govornika. Ovo vodi znatnim problemima u oblasti prevođenja, i sigurno nije preterano tvrđenje da prevođenje nije samo međujezička nego i međukulturna operacija. Da je to tako, jasno se vidi naročito ako se prevođenje shvati kao, u osnovi, oblik komunikacije između kultura — dakle, onako kako bi ga predstavila jedna sociolingvistička teorija prevođenja kakva do danas postoji samo u začetku.1 Daćemo, za početak, nekoliko elementarnih primera. U slučaju međusobno veoma udaljenih kultura, poučno je iskustvo prevodilaca Biblije na jezike primitivnih naroda, čije kulturne osobenosti nameću simboliku bitno drukčiju od judeo4irišćanske. Tako se u jeziku Eskima jagnje pretvara u mladunče foke; a srce kao sedište lljubavnog osećanja u veiikoj meri se relativizuje, jer se pokazuje da ne vole svi srcem: primera radi, u većini majanskih jezika Latinske Amerike voli se trbuhom, u jeziku domorodaca Maršalskih ostrva grlom, a u nekim afričkim jezicima — jetrom; s tim u vezi, prilikom prevođenja na kikuju, jedan od jezika Kenije, Sveti duh se mora prekrstiti u belu džigericu da bi postao ] Neke elemente takve teorije sažeto izlaže Nida (1977). Neki od Primera u sledećem pasusu uzeti su \z ovog rada.

112

razumljiv i prihvatljiv. No i kada je reč o prizemnijim stvarima kao što je vatra, mora se voditi računa o verovatnoći da će pakleni oganj imati sasvim različite konotacije među stanovnicima Grenlanda i ekvatorijalne Afrike. Na drugom kraju pomenutog raspona, dve uveliko slične ali u nekim sferama raziličite kulture mogu se čak služiti istim jezikom, pa da se ipak prilikom prevođenja sa njega na neki drugi jezik, i!i obrnuto, pažnja mora pokloniti varijantno obeleženim vrednostima. Ako se pojmu profita, na primer, pridaju različite i mestimično čak suprotne vrednosti u kapitalističkim i socijalističkim zemljama, onda prevodioci odgovarajućih tekstova moraju to da imaju na umu — uključujući i osobenu situaciju »zapadne« i »istočne« varijante današnjeg nemačkog jezika. A i opštije uzev, da proširimo ovaj poslednji primer, prevođenje ekonomskih i političkih tekstova između nemačkog i ruskog (u slučaju Nemačke Demokratske Republike) u mnogo čemu je lakše nego prevođenje između ove varijante nemačkog i engleskog, iako su u celini nemački i engleski međusobno znatno bliži nego nemački i ruski. Naglašene kulturne razlike dosad su mnogo puta izazvale, i još uvek izazivaju, ne male prevodilačke probleme kada su u pitanju pravni, filozofski i drugi misaoni tekstovi, a sporazumevanje ili nesporazumevanje kultura savremenog Istoka i Zapada, na primer, u dobroj meri zavisi od mogućnosti istinskog razumevanja onog drugog umesto podlegan'ja navici da se kategorije sopstvene kulture prosto »učitaju« u svaku drugu. Ovde naročita iskušenja očekuju upravo prevodioce, na kojima leži velika odgovornost nepristrasnog tumačenja drukčijih ustanova i običaja, drugih načina života. Ne zalazeći dalje u ova pitanja, i izbegavajući pomenute krajnosti, daćemo neko'liko primera iz svakodnevnog života. Nazivi pojedinih obroka uslovljeni su njihovim brojem, rasporedom i sadržinom, pa se npr. četvoročlani engleski sistem breakfast-lunch-dinner-supper ne može lako preslikati u naš tročlani sistem doručak-ručak-večera. Nije ništa lakše ni sa nazivima javnih mesta gde se jede i pije, ukoliko su ona kulturno obeležena; restorana ima posvuda, ali su bosanska kafana ili dalmatinska konoba nešto posebno, kao i francuski bistro ili britanski »pab«. Upravo stoga se nazivi ovih potonjih često i ne prevode nego se prosto preuzimaju uz minimalnu adaptaciju i eventualne navodnike, kako pokazuju i

113

naši primeri. Ali s ovim u vezi treba zapaziti da prevođenje nije jedini problem, jer se postavlja zahtev šireg poznavanja nečega što bi se, nasuprot izvornoj kulturi, moglo nazvati prevodnom kulturom (po analogiji sa parom izvorni jezik/ prevodni jezik). Naime, može se pronaći približan prevodni ekvivalent za englesku reč pub, makar i u već citiranoj adaptaciji »pab«, ukoliko bi se moguće alternative kao pivnica ili birtija ocenile kao odveć nespecifične, odnosno asocijativno pogrešne. Takođe se može pretpostaviti da će svaki jezik u koji bi se takva leksička jedinica uopšte unosila imati i reč u značenju »pivo«. Međutim, još uvek je potrebno, povrh toga, kulturno znanje da se u britanskom »pabu« nikada ne traži pivo bez precizir.anja željene vrste, kako bi se to moglo normalno učiniti u mnogim grubo ana'lognim ustanovama u drugim kulturama. Kulturnih teškoća može, dakako, da bude i unutar jedne šire zajednice, samo su one tada obično zamagljene pripadnošću »istom« jeziku i »istoj« kulturi. Tako bi poneki naš Ijubitelj čaja mogao u rođenoj zemlji da doživi neprijatno iznenađenje ako ne bi znao da šumadijski čaj nije vrsta čaja (ništa više nego što je morski pas vrsta psa). Srbijanac koji voli burek sa sirom razočaraće se ako u Bosni zatraži svoje omiljeno jelo, jer tamo burek može da bude samo s mesom. Rakija je u Bosni najčešće meka ako se ne naglasi daseželi Ijuta, dakle obrnuto od Srbije. Slično tome, u nekim delovima zemlje nemarkirani član opozicije je belo a u drugima crno vino, jer će negde porudžbina vina bez bližeg određenja uroditi belim vinom, dok se crno mora tako i specifikovati, a drugde je obrnuto. (Ove distinkcije tradicionalne kulture donekle se neutrališu u preovlađujućoj jednoobraznosti modernog urbanog životaj. No sasvim je prirodno da su ovakve teškoće po pravilu znatno veće kada je reč o različitim jezicima. Stoga ćemo da se vratimo prevođenju. Da putevi kulturnog pozajmljivanja preko jezika mogu da budu krivudavi, pa ponekad i čudni, pokazaće nam sledeći primeri. Obično se naziv preuzima iz stranog jezika zajedno sa predmetom 'koji označava. Tako hamburger i hot dog nisu potisnuli domaću pljeskavicu i viršlu ili hrenovku; ovi nazivi pojavili su se, i odomaćili, lek kad su artikli koje imenuju stigli do nas u svojim autentičnim američkim varijantama, dovoljno različitim od bliskih domaćih srodnika. S druge stranp u Jugoslaviji ni-

114

kada nije postojao ekvivalent prodavnice različitih artikala kakva se u SAD naziva drugstore, i ne bi se očekivalo da će ovaj naziv ikada biti uvezen bez ustanove na koju se odnosi. Pa ipak, kada je svojevremeno u Beogradu otvorena prva samoposluga za hranu koja je radila bez prekida danju i noću, ona je iz nekog tajanstvenog razloga spontano nazvana upravo dragstor — iako distinktivno obeležje američke prodavnice tog imena uopšte nije njeno radno vreme, nego kombinacija raznih artika'la (lekova, kozmetike, hrane, knjiga itd.) koji se u njaj mogu dobiti. I ovaj naziv, za koji je teško naći racionalno opravdanje, vrlo brzo se odomaćio i raširio: danas se tako nazivaju sve prodavnice sličnog tipa — a pomenuti beogradski prvenac nije promenio ime ni kada je prešao na manje-više konvencionallno radno vreme. i ne samo to: danas se ova reč može naći i u kombinacijama kao dragstor zabavne muzike, gde se njeno značenje toliko rasplinulo da ga je nemoguće utvrditi! U nekim oblastima slična kulturna nepredvidljivost nije sporadična nego karakteristična — recimo, kod poslovica i drugih izreka. U engleskom, na primer, postoji izraz carrying coals to Nevvcastle (doslovno: nošenje uglja u Njukasl), za čiije razumevanje treba znati da je pomenuti grad važan rudarski centar, gde uglja ima napretek. Kod nas se u analognoj situaciji nekada govori o slpanju soli u more. Ekvivalentan izraz za ovakav suvišan trud može a ne mora da postoji u bilo kojoj datoj kulturi — a ako postoji, ne može se nikako pretpostaviti kako bi on mogao da glasi sve dok se to empirijski ne utvrdi. Ovaj aspekt jezičke i kulturne raznolikosti isuviše je dobro poznat da bismo ga ovde morali dalje ilustrovati. 2 Međukulturna priroda prevođenja možda je najlakše uočIjiva na području terminologije, u širokom smislu koji obuhvata ceo niz leksičko-frazeoloških domena karakterističnih za specifične oblasti organizovanog života jedne zajednice. Među ovakve oblasti spadaju društveno-politička organizacija, privreda, obrazovanje i mnoge druge. Uz mogući izuzetak savremene nauke i tehnologije, gde su kulturne posebnosti po prirodi stvari manje izrazite, u ovakvim oblastima nalazimo najgušću koncentraciju kulturnih i posebno insti2 Više o teškoćama prevođenja poslovica i drugih ustaljenih izraza, sa brojnim primerima, v. kod Ivira (1978a:136—9).

115

tucionalnih pojmova, izraženih domaćim terminima koji često nemaju zgodnih — ili čak bilo kakvih — ekvivalenata u jezicima drugih kultura. Štaviše, u ovim domenima čak i tzv. internacionalni termini neretko dobijaju različite konotacije u raznim kulturama. Obilje primera pruža terminologija svojstvena mnogim oblastima života u našoj zemlji danas. Prevođenje n.a druge jezike nekih od termina iz oblasti obrazovanja, privrede, administracije i politike pokazalo se teškim zbog odsustva kulturnih ekvivalenata. Ispostavilo se, na primer, da jezički korektni prevodi nekada znače vrlo malo strancu koji nije upoznat sa datim domaćim pojmom ili ilustracijom. S druge strane, upotreba naziva uobičajenih u jeziku na koji se prevodi može da pruži iskrivljenu sliku stvarnosti, stvarajući privid suštinske identičnosti i tamo gde se označene realije u dvema kulturama zapravo značajno razlikuju. U ostatku ovog teksta navešćemo nekoliko primera iz pomenutih oblasti, uz minimum komentara. Počinjući od sfere obrazovanja, odmah se suočavamo sa činjenicom da je već sam ovaj pojam težak sa stanovišta prevodioca. Ono što se u engleskom naziva education, a i u drugim jezicima odgovarajućom jednom reči, u srpskohrvatskom se zvanično uvek označava sintagmom vaspitanje i obrazovanje; pri tom, grubo uzev, prva imenica upućuje ma formiranje ponašanja i stavova, a druga na usvajanje znanja. Otuda nije nimalo lako prevoditi službene tekstove iz ove oblasti bilo sa srpskohrvatskog ili na ovaj jezik, ijer se u drugim jezicima ova razlika mahom ne pravi.3 Za srazmerno nov sistem na koji se odnosi termin usmereno obrazovanje još se, kako izgleda, nisu stabilizovali nazivi na drugim jezicima, pa se npr. u prevodima na engleski nalazi directed, oriented, guided ili streamed education. U višem obrazovanju, sam osnovni pojam ponovo je osoben, utolli'ko što ovde više zapravo znači niže u poređenju sa visoko (upor. visoka i viša škola i sl.]. Nije teško zaključiti da ovde treba naročito paziti pri prevođenju, jer npr. američka »visoka škola« (high school) u stvarnosti nije visoka, čak ni viša, nego za nas tek srednja. Uz to, visokoškolski apsolventi problem su za sebe; ovaj naziv ne može se pre0 ovome v. Mikeš/Vlahović (1980) i Vlahović (1980—81).

116

vesti jer ovakav status drugde nije ni u kojoj meri institucionalizovan, pa se značenje termina mora objašnjavati. Prelazeći na privredu, nalazimo da je fundamentalni pojam samoupravljanja do danas postao dovoljno poznat pod imenom self-management u engieskom, odnosno kroz odgovarajuće prevedenice u drugim jezicima. Međutim, neki drugi važni pojmovi ostaju znatno manje prozirni u prevodu. Ovo naročito važi za pojam OOUR-a: naziv osnovna organizacija udruženog rada može se prevesti reč po reč, ali će značenje celine neizbežno izmaći svakome ko nije upoznat sa ovim sistemom, pa se stoga pribegava slobodnijim a'i nešto razumljivijim prevodnim alternativama. Čak i za nas tako obična reč kao što je preduzeće može za prevodioca da bude nezgodna. U engleskom je njoj donekle bliska reč enterprise, ali u ovom kontekstu ona zvuči sasvim neidiomatično, a upotreba prirodnijih engieskih alternativa (kao firm, company, business i sličnih) pogrešno bi sugerisala ća je privredni sistem u Jugoslaviji u suštini isti kao i u zemljama engleskog jezika. U ovom slučaju kao i u mnogim drugim, nije prijatan izbor između pribegavanja veštačkim konstrukcijama u engleskom i izneveravanja pravog stanja stvari o kojima je reč. U administrativnom i po^itičkom životu ovakvih teškoća možda ima još i ponajviše. Nazivi institucija i funkcija (u kojima figuriraju, na različitim nivoima od opštine do federacije i u raznim užim kontekstima, reči kao skupština, veće, savez, predsednik i druge) najčešće se ne mogu prosto unificirati na stranim jezicima, jer traže drukčija rešenja od slučaja do silučaja. Povremeno se moraju pri prevođenju izbegavati i naizgled sasvim naivni internacionalizmi kao forum ili funkcioner, koji u engleskom, na primer, imaju neodgovarajuće konotacije. U unutrašnjoj politici, među prevodilačkim problemima je upotreba termina nacionainost u dva odelita značenja (»pripadnost naciji« i »nacionalna manjina«), koja se uz to još pridaju i alternativi narodnost. Ovakva političkim razlozima motivisana reterminologizacija, koja sa čisto terminološkog stanovišta nije najsrećnije rešenje ni u srpskohrvatskom, može da stvori priličnu zbrku kod prevođenja na jezike u kojima se dva pomenuta značenja po tradiciji različito leksikalizuju. Tako bi naša ustaljena sintagma narodi i narodnosti Jugoslavije, do-

117

slovno prevedena na neki strani jezik, izazvala ozbiljnu zabunu kod onih koji ne bi prethodno bili upoznati s njenim pravim sadržajem.4 I da poslednji primer uzmemo iz spoljne politike, tu je fundamentalni princip izražen terminom nesvrstanost već postao dovoljno poznat, u vezi s Jugoslavijom kao i sa drugim zemljama, pa su se posle izvesnog početnog kolebanja (kao non-engagement prema ranijem i svakako manje adekvatnom neangažovanost) učvrstili ekvivalenti tipa non-alignment, sa anaiogijama u drugim jezicima. lako su iz praktičnih razloga svi naši primeri bili uzeti iz srpskohrvatskog i engleskog, samo se po sebi razume da sličnih problema ima u prevođenju društveno-političke terminologije u širem smislu ovog pojma sa bilo kojeg jezika koji se upotrebljava u Jugoslaviji na bilo koji strani jezik. Pored toga, jezici naših narodnosti u ovoj terminološkoj sferi prirodno ispoljavaju određene specifičnosti u poređenju sa istim jezicima u njihovim matičnim zemljama. Ovo drugo izlazi, doduše, iz okvira prevođenja, ali se postavlja kao problem izgrađivanja kulturno specifične terminologije i njene ispravne interpretacije u drugim zemljama u kojima je u upotrebi isti jezik. Sistematsko razmatranje opsega mogućnosti kojima u izloženoj situaciji raspolaže prevodilac leži izvan granica ovog ilustrativnog priloga. Reći ćemo samo da izbor između ovih mogućnosti u svakom pojedinom slučaju zavisi od kriterijuma adekvatnosti u vezi sa auditorijumom, svrhom, medijumom, stilom itd. 5 Zaključićemo napomenom da bi uporedno proučavanje kulturno specifične terminologije moglo značajno da doprinese kontrastivnom istraživanju jezika kao nosilaca u njima izraženih kultura — jednoj oblasti čije su obrise poodavno sagledali pojedini pioniri naučne misii, a!i kojoj su još uvek 4 Šire o terminologiji međunacionalnih odnosa v. u radu Mikeš i dr. (1983). 5 Ovu materiju sistematski izlaže Ivir (1978a, VIII pogl., a o prevodilačkim postupcima posebno i 1984). Mnoštvo srpskohrvatskih naziva i njihovih engleskih ekvivalenata sadrži i Ivir (1978b). Veći broj primera Pomenutih u našem tekstu detaljnije je izložen u ovim publikacijama. Upor. i drugu literaturu o prevođenju naše društveno-političke termino'ogije, datu u belešci 2 u 6. poglavlju.

118

neophodna podrobna empirijska ispitivanja. 6 A idući još da'lje od toga, brižljivo i kulturno osetljivo prevođenje na ovom području moglo bi da bude od pomoći u svođenju na manju meru nehotičnog nametanja sopstvenih vrednosti i načina mišljenja pojmovima svojstvenim drugim kulturama, što u krajnjem izvodu znači — i u unapređivanju međunarodnog razumevanja.

6 Uticajan rani poslenik na ovom polju bio je Robert Lado; v. Lado (1957), a sada i zbornik u njegovu čast: Jankowsky (1985), gde je za našu temu naročito relevantan prilog Neuberta (1985).

0 prirodi teorije prevoćenja

Poslednjih godina smo svedoci rastuće popularnosti teorije prevođenja, kako u svetu tako i kod nas. Potencijalni teorijski značaj ove discipline sve se jasnije sagledava u aktuelnom prožimanju jezičkih i posebno međujezičkih proučavanja. S druge strane, veliko je interesovanje za njen mogući praktični doprinos, naročito u vezi s razvojem sistema usmerenog obrazovanja i sa školovanjem prevodilaca u okviru tog sistema. U ovoj situacijj valjalo bi posvetiti pažnju nekim osnovnim pitanjima koja se nužno postavlijaju kada je reč o teoriji prevođenja, a koja se kod nas mallo kad ekspllicitno razmatraju — bilo zbog još uvek nedovoljno razvijene svesti o relevantnosti takvih pitanj.a, ili pak stoga što se prećutno uzima da su odgovori na njih već unapred dati i po sebi jasni. Evo samo nekih među njima: — Šta je zapravo teorija prevođenja, kakvi su njeni ciljevi i koje joj mesto pripada u krugu naučnih disciplina? Postoji li uopšte jedna teorija prevođenja sveopšteg obuhvata, ili ima samo različitih teorija za pojedine oblike i vrste prevođenja, ili čak za pojedine parove jezika koji ulaze u prevodni odnos? Ako se govori, na primer, o teoriji književnog prevođenja, može li se ova uistinu dovesti u opoziciju prema nečemu što se ponekad naziva lingvističkom teorijom prevođenja? Kakav je odnos teorije prevođenija, bilo kako shvaćene, prema prevodilačkoj praksi? Pokušaćemo, u granicama mogućnosti koje pruža jedan ovakav osvrt, da bar naznačimo relacije u kojima bi trebalo tražiti detalljnije odgovore na ovakva pitanja, uz neophodnu napomenu da se pri današnjem stanju teorije prevođenja u svetskim razmerima čak i ovakve opšte naznake moraju nuditi sa izvesnom rezervom i sa punom svešću o složenosti razmatrane problematike. Kako bismo ovom ispitivanju obezbedili potrebnu meru koherentnosti, treba da za početak prihvatimo neku radnu definiciju samog prevođenja kao fenomena koji disciplina

120

0 kojoj govorimo treba da opiše i objasni. Od svih jezgrovitih definicija koje su ponuđene u teorijskoj 'iiteraturi verovatno |e najprihvatljivija sledeća: prevoćenje je oblik komunikacije kod koga se neki vanjezički sadržaj, prethodno izražen u jednom jeziku, prenosi u neki drugi jezik.] Skrenućemo pažnju na ključne tačke ove definicije, u kojima leže njene glavne vrednosti — uz, kako ćemo odmah videti, 1 neke neizbežne slabosti. Najpre valja uočiti da se prevođenje predstavlja kao oblik komunikacije, što je produktivnije od mogućih alternativnih pristupa ako se ima u vidu okolnost, svakako ne slučajna. da se u modernoj lingvistici glavni naglasak stavlja upravo na jezik kao sredstvo komunikacije među Ijudima. Ovo obeležje jezika toliko }e poznato da se na njemu ne moramo ovde zadržavati. Specifičnijeg je karaktera odredba da se kod prevođenja radi o prenošenju vanjezičkih sadržaja, što je posebno značajno s obzirom na ranije uobičajene postavke o prevođenju kao procesu prenošenja jezičkih jedinica ili tekstova iz jednog jezika u drugi. Pokazalo se, naime, da je delotvornije govoriti o prekodiranju informacija u porukama (dakle, u krajnjoj liniji, vanjezičkih sadržaja], i to najviše zbog toga što bi glavno merilo jedinične ili tekstualne ekvivalentnosti — u onoj nužno ograničenoj meri u kojoj se takva ekvivalentnost uopšte može postići između genetski, tipološki i kulturno manje ili više različitih jezika — bila upravo podudarnost izraženih značenja.2 No tu ipak nailazimo i na određene teškoće, utoliko što se kod jedne veoma značajne vrste prevođenja — književnog, i posebno poetskog prevođenja — često u velikoj meri radi upravo i o prevođenju jezičkih sadržaja. Originalne umetničke tvorevine u medijumu jezika po svojoj su prirodi tako sačinjene da značajan deo njihovog ukupnog dejstva neposredno počiva na osobe 1 Ovakva definicija izražava suštinu tzv. komunikacijskog pristupa prevođenju. Njen navedeni oblik preuzet je iz knjige Vladimira lvira (1978a), koja je — iako pisana kao udžbenik — prva kod nas stvorila osnovu za sistematsko razmatranje nekih opštih i suštinskih pitanja teorije prevođenja. Naše izlaganje u velikoj rneri polazi od osnovnih koncepcija ove knjige. Teorijska razmatranja relevantna za našu temu sadrže i knjige Miodraga Sibinovića (1979, II deo i 1983, II deo), kao i neki prilozi u zborniku pod Rajić (1981). 2 Detaljnije argumente i ilustracije u prilog ovog stava daje lvir

(1978a, passim).

121

noj upotrebi čisto jezičkih sredstava, pa sam jezik tu čini važan deo sadržaja. Prema tome, ovde se postavlja teorijski relevantno pitanje odnosa između jezičkog i vanjezičkog sadržaja, ili između jezičkog značenja i vanjezičkih informacija. U ovaj semantički problem ne možemo na ovom mestu ulaziti; samo ćemo da napomenemo da bi iz navedenog razloga bilo uputno preispitati ovaj deo definicije i eventualno izraz »vanjezički sadržaj« zameniti izrazom »vanjezički ili jezićki sadržaj« ili nekim sličnim (što, međutim, nije tako jednostavno kako može da izgleda na prvi pogled, jer sve odredbe ove vrste, ako se uzmu dovo'ljno ozbiljno, imaju dalekosežnih teorijskih implikacija). Najzad, treće važno mesto u definiciji — i verovatno najmanje uočljivo kao izvor mogućih problema — jeste ono gde se govori o prenošenju određenih sadržaja iz jednog jezika u neki drugi jezik. Glavnu smetnju ovde ne predstavIja činjenica da se ovakvo određenje donekle kosi sa nekim drugim mogućim shvatanjima pojma prevođenja, kao u poznatoj Jakobsonovoj trostrukoj podeli na intersemiotičko, mterlingvalno i intralingvalno prevođenje (najzad, i kod ovog autora je sasvim jasno da se upravo interlingvalno ili međujezičko prevođenje smatra »pravim« prevođenjem).3 Specifičniji probiem u ovom opštem okviru izvire iz odsustva oštre granice između međujezičkog i unutarjezičkog prevođenja, što odražava empirijsku okolnost da nije uvek unapred jasno šta je jedan jezik, tj. gde prestaju razlike između pojedinih kodova »istog« jezika (dijalekti u sinhronijskoj ravni ili na osi dijahronije, sociolekti, funkcionalni stilovi ili registri) a gde počinju razlike između odelitih jezika, Ovo je pitanje za sociolingvističku i opštelingvističku teoriju više nego za teoriju prevođenja samu po sebi, a ovde ga pominjemo samo zato da bismo konstatovali kako svojevrsnog prevođenja itekako ima i u granicama entiteta koji se u lingvističkom, istorijskom i sociokulturnom smislu smatraju jednim jezikom i nose jedno ime. Osim toga, ako bismo produžili da razmišljamo u ovom pravcu lako bismo ustanovili da nas pojam prevođenja ne napušta sasvim ni unutar istog podjezika illi koda, utoliko što pri normalnoj upotrebi jezika često ne izražavamo upravo ono što mislimo 3 V. Jakobson (1959); u srpskohrvatskom prevodu, u Babić (1979: 133—9).

122

(granični slučaj čini svesna laž], ,ali naši sagovornici ipak bez teškoća razumeju »šta smo hteli da kažemo«. Ovim bismo se, dakako, veoma udaljili od uobičajenog shvatanja prevođenja, jer se čitanje mis'li manje ili više prikrivenih divergentnim verbalnim iskazima obično ne smatra prevodilačkim postupkom. Prirodna posledica ovakvog koraka bilo bi uviđanje da je prevođenje u jednom illi u drugom smislu komponenta svake jezičke komunikacije, kako između tako i unutar pojedinih jezika — razume se, uz odgovarajuće varijacije u vrsti i stepenu. Mi ćemo ovaj teorijski zanimljiv teren ostaviti s napomenom da je on već bio predmet pronicljivih proučavanja, ovog puta sa stanovišta koja su u ponečemu bliža filozofiji jezika nego konvencionalnim predstavama o prirodi prevođenja.4 Pošto smo donekle razmotrili ponuđenu opštu definiciju prevođenja, sada smo u mogućnosti da teoriju prevođenja odredimo kao teoriju procesa prevođenja u naznačenom smislu — dakle, kao teoriju procesa (prenošenja jezički oblikovanih sadržaja iz jednog jezika u neki drugi jezik (zanemarujući pomenute teškoće teorijskih razgraničenja, koje nisu neposredno relevantne za našu dalju analizu s obzirom na njen nužno pojednostavljen i uopšten karakter). Ovako shvaćena, teorija prevođenja nam se ukazuje pred očima kao oblast naučnog istraživanja među čija glavna obeležja spadaju sledeća: (1) opštost obuhvata, (2) lingvistička zasnovanost, 13) komunikacijsko usmerenje, i (4] interdisciplinarnost. Reći ćemo po nekoliko reči o svakom od ovih obeležja. (1) Pošto je sedište procesa prevođenja Ijudski mozak, teorija prevođenja je u svojim temeljima — dakle, u ravni opštih principa, fundamentalnih pojmova, te osnovnog kategorijalnog i analitičkog aparata — jedna za sve jezike sveta i za sve oblike i vrste prevođenja. Upravo po tome, u najvećoj meri, ona i jeste teorija, to jest nešto više od registrovanja i opisivanja pojedinačnih činjenica. Samo na nižim nivoima apstrakcije dolazi do delimičnog diferenciranja, koje dozvoijava da se govori o tzv. posebnim teorijama prevođenja, i!i tačnije o slojevitom grananju opšte teorije s obzirom na prirodu prevodioca, medijum u kome se odvija prevođenje, vrstu tekstova koji se prevode i slično. U tom smislu teorija prevođenja može se, uprošćeno govoreći, poV. naročito Steiner (1975).

123

deliti na teoriju Ijudskog prevođenja i teoriju mašinskog prevođenja, a prva od njih dalje na teoriju usmenog prevodenja i teoriju pismenog prevođenja; prvu od ove dve možemo dalje da delimo na teoriju simultanog i teoriju konsekutivnog prevođenja, a drugu npr. na teoriju stručnog i teoriju književnog prevođenja; ovu potonju, pak, još dalje na teoriju proznog, teoriju poetskog i teoriju dramskog prevođenja; i tako dalje, ili na neki sličan način. Ono što je ovde bitno jeste da ovakve posebne teorije, ma kako bile međusobno razgraničene i pojedinačno formulisane, nisu nezavisne od hijerarhijskog poretka kakav 'je ovde upravo ocrtan. One se mogu plodotvomo posmatrati jedino kao posebni slučajevi sukcesivno viših teorijskih nivoa — odnosno, u krajnjem izvodu, opšte teorije prevođenja, u čijim okvirima one jedino i tnogu da u punoj meri i u pravom smislu reči ostvare svoje pretenzije na teorijski status, i čijem izgrađivanju i same doprinose svojim specifičnim rezultatima. (2) Teorija prevođenja je nužno lingvistički zasnovana disciplina, i to u dva odelita iako međusobno povezana smisla: prvo, prevođenje je jezička operacija. na čijem početku i kraju nalazimo poruke sačinjene prema pravilima ukIjučenih jezičkih kodova; i drugo, teorija prevođenja kao savremena naučna oblast najvećim delom je izrasla u nedrima moderne lingvistike, od koje pozajmljuje glavninu svog pojmovnog i metodološkog aparata. (3) Gledajući u svom predmetu naročit oblik komunikacije, teorija prevođenja po svojoj prirodi poseduje komunikacijsko usmerenje, odnosno spada u krug disciplina koje se bave temeljnim fenomenom međuljudskog opštenja. Sa ovog stanovišta, predmet njenog proučavanja može se odrediti i kao komuniciranje značenja preko jezičkih granica. (4) Uz svu svoju lingvističku utemeljenost i komunikacijsku orijentaciju, teorija prevođenja je izrazito interdisciplinarna oblast istraživanja, u stvaralačkom prožimanju sa većim brojem nauka o čoveku i društvu (u rasponu od neuropsihologije do etnologije), zatim se teorijom komunikacija i teorijom informacija, teorijom književnosti i komparativnom stilistikom, itd. Među lingvističkim disciplinama, ona je upućena na najtešnju saradnju sa deskriptivnom i kontrastivnom lingvistikom (posebno na semantičkom planu),

124

sa opštom lingvistikom (naročito u vezi sa pitanjima lingvističke tipologije i jezičkih univerzalija), te sa psiholingvistikom, sociolingvistikom i primenjenom lingvistikom. 5

Pošto smo na naznačeni način odredili opšti karakter teorije prevođenja kao interdisciplinarnog polja proučavanja na lingvističkim i komunikacijskim osnovama, biće uputno da se osvrnemo na neke logične pos'ledice ovakvog pristupa ispitivanom predmetu — imajući u vidu neke stavove koji se povremeno nekritički zauzimaju o pojedinim pitanjima iz ovog kruga, bez prethodnog uspostavljanja bilo kakvog šireg teorijskog okvira. Najpre ćemo da posvetimo nekoliko trenutaka statusu oblasti koja se obično naziva teorijom književnog prevođenja. S obzirom na istaknuto mesto koje u prevodilačkoj praksi pripada književnom prevodu, razumljivo je interesovanje ko-. je u određenim krugovima vlada upravo za ovu oblast. Teže je, međutim, razumeti to što je ovo interesovanje neretko praćeno implicitnim i!i čak eksplicitnim zanemarivanjem — da ne kažemo omalovažavanjem — drugih vrsta prevođenja kao, navodno, teorijski neinteresantnih domena prevodilačkog zanatstva. Izgleda da se ovde teorija prevođenja brka sa subjektivnim vrednovanjem prevodilačke prakse; jasno je, naime, da teorija prevođenja mora da obuhvati sve vidove prevodilačke delatnosti (dakle, uz »umetničku« i onu »zanatsku«) — upravo kao što teoriju jezika interesuju sve manifestacije Ijudskog govora (dakle, ne samo »elitni« nego i »egzotični« jezici]. Iz našeg prethodnog izlaganja proističe da teorija književnog prevođenja ne može da bude ništa drugo do poseban slučaj teorije prevođenja u opštem smislu, od nje diferenciran otprilike u meri u kojoj književna komunikacija predstavlja poseban slučaj jezičke komunikacije. A iz činjenice da se književnoj komunikaciji često pridaje naročita važnost nikako ne treba izvlačiti zaključak da će samim tim i teorija književnog prevođenja nužno biti najvažniji il> najrazvijeniji deo teorije prevođenja — još ma5 0 nekima od ovih veza, s obzirom na karakter komunikacijski usmerene teorije prevođenja, šire govori lvir (1978a, naročito pogl. 6—7).

125

nje, da se deo može delotvorno izgrađivati izvan okvira celine. Najzad, istorijska je činjenica (i, kako smo maločas videli, nimalo slučajna) da je teorija prevođenja u modernom smislu izrasla na terenu lingvistike, a ne, na primer, teorije književnosti; iz književnoteorijskih krugova dosad su uglavnom stizale manje ili više opravdane parcijalne kritike pojedinih lingvističkih pristupa teoriji prevođenja, gl\\ ne i koherentni samostalni teorijski modeli.6 Razjašnjenju ove situacije možda će doprineti jedna mala lerminološka vežba. U nekim naučnim krugovima govori se o tzv. lingvističkoj teoriji prevođenja, pri čemu ovaj atribut mo2e da odražava samo upotrebljenu 'lingvističku aparaturu, bez impliciranog kontrasta sa alternativnim pristupima (što je slučaj npr. kod Katforda), 7 ili se on pak naglašava kao distinktivno obeležje u poređenju sa nekim zamišljenim drukčije fundiranim teorijama, po pravilu književnog porekla (kao kod nekih sovjetskih autora).8 Za nas je relevantan samo ovaj drugi slučaj, jer se takvim postupkom »književna teorija prevođenja« nastoji uspostaviti kao paralelna »Iingvističkoj teoriii prevođenja«. Ovo se, međutim, ne može prihvatiti, jer nema nikakve »opšte« teorije prevođenja koja bi se delila na jednu »lingvističku« i drugu »književnu« komponentu. Mi smo već videli da je opšta teorija prevođenja istovremeno i lingvistička, što i sam naziv »lingvistička teorija prevođenja« čini u dobroj meri pleonastičnim. Drugi upravo pomenuti naziv, »književna teorija prevođenja«, sasvim je neadekvatan, jer bi upućivao na nekakvu teoriju svekolikog prevođenja koja bi bila književno zasnovana, a mogućnost postojanja nečeg ovakvog teško je zamisliti. Verovatno se zato ovaj termin rede i javlja, pa se obično upoIrebljava termin »teorija književnog prevođenja«, koji ije potpuno umesan jer se odnosi na teorijske osnove jedne od postojećih vrsta prevođenja. Ali »pandani« ovako sklopljenog termina na »drugoj«, lingvističkoj strani glasili bi »teorija jezičkog prevođenja« (što je već krajnje pleonastično), 6

Ovde, razume se, ne uzimamo u obzir dela koja se tematski ograničavaju na poetiku književnog prevoda, ne ulazeći u sistematsku diskusiju o odnosu te problematike prema opštim pitanjima teorije prevođenja. Izgleda da ima samo delimičnih izuzetaka od iznetog opšteg suda; jedan od njih jeste Popovič (1980). 7 V. Catford (1965). 8 Na ovu literatum detaljnije upućuju Sibinović (1979) i Stojnić (1980).

126

ili možda »teorija Hingvističkog prevođenja« (što je besmisleno). Već i ove terminološke asimetrije ukazuju na neodrživost implicitnog postulata po kome se »književno« predstavlja kao paralelno »lingvističkom« — kako se čini, mahom zato da bi se »lingvističke« teorije mogle polemički prikazati u jednoj ogoljenoj verziji i njima potom suprotstaviti »književne« teorije kao jedine koje su kadre da se ponesu sa svime što nadilazi običnu informativnu upotrebu jezika, što je jezički bogato, slojevito i stilski obeleženo — jednom rečju, sa »pravim« problemima prevođenja. Ovde, međutim, treba imati na umu tri stvari. Prvo, mnogi nepotrebni nesporazumi, pa i protivrečnosti ovako postavljenih razmatranja proističu iz nedovoljnog razlikovanja ravni materijala (jezičko/književno) od ravni nauke (lingvističko/književnoteorijsko), što dovodi do zbunjujućih dvosmislenosti (npr. »lingvističko« u primeni čas na nauku o jeziku, čas na sam jezik!) i asimetrija (npr. lingvističko/književno). Drugo, čak i kada se ovi odnosi ispravno postave, valjalo bi prethodno objasniti šta će se smatrati lingvističkim pristupom a šta književnoteorijskim, i zašto bi se filološka potka llingvističkih istraživanja danas smatrala nečim u što nauka o jeziku nema pristupa. I treće, metodološki je neopravdano deliti »dokle« može sama lingvistika, a »odakie« je potrebno nešto drugo. lako nauka o jeziku čini glavni deo osnove teorije prevođenja u celini, ona ne imože sama da objasni nijednu vrstu prevođenja, upravo kao što ni sama nauka o književnosti, poetika ili stilistika ne može da objasni književno prevođenje. Interdisciplinarna saradnja na lingvističkim osnovama ipotrebna je u svim slučajevima, uz manji lii veći udeo pojedinih disciplina zavisno od osobenosti svakog od njih. Prevođenje 'književnih te'kstova, ma koliko bilo s razlogom visoko vrednovano, samo je podvrsta prevođenja (jezičkih) tekstova, pa je tako i teorija književnog prevođenja samo jedna grana (lingvističke) teorije prevođenja. U teoriji prevođenja, kao ni bilo gde, književno se ne može suprotstavljati jezičkom jer je i samo — jezičko, iako posebne vrste; a granicu između tzv. književnih i tzv. neknjiževnih tekstova i inače je u teorijskom smislu mnogo teže odrediti nego što se to često pretpostavlja. I uopšte uzev, odnos dela i celine nikada se ne bi smeo predstavljati kao odnos ravnopravnih delova.

127

Iz ovih razloga teorija književnog prevođenja ne može da postoji osim kao deo jedne obuhvatnije discipline, koju nazivamo prosto — teorija prevođenja (podrazumevajući zapravo redundantne atribute »opšta« i »lingvistička«). No ovakav kategorijalni odnos, koji isključuje neopravdano svođenje lingvističkog doprinosa na pretežno šematsko manipulisanje uprošćenim teorijskim modelima i uspostavljanje paralelizma na toj osnovi, ne znači, razume se, i jednosmeran saobraćaj. Počivajući na opštim postulatima teorije prevođenja, teorija književnog prevođenja iste te postulate neprekidno obogaćuje svojim specifičnim doprinosima, stečenim kroz uvid u probllematiku prevođenja književnih tekstova, i na taj način stvaralački učestvuje u razvoju oblasti čiji deo sačinjava.9 U pogledu glavnih teorijskih problema teorije prevođenja, koji takođe proističu iz načina na koji je ona ovde postavIjena, možemo da kažemo samo to da i oni odražavaju naznačenu hijerarhiju, postojeći — i imajući svoju neospornu važnost — na različitim nivoima apstrakcije. Tako je, primera radi, tradicionalno pitanje da li je dopušteno stihove prevoditi u prozi autentičan problem teorije književnog prevođenja, ali na višim nivoima problemi nisu više filološkog ili nekog sličnog posebnog karaktera nego idu u daleko opštije sfere lingvistike, teorije komunikacija, pa čak i neuropsihollogije: stožerni problem teorije prevođenja verovatno je pitanje šta se dešava u mozgu prevodioca dok prevodi. Zbog toga je modeliranje procesa prevođenja podjednako važno za teoriju prevođenja kao što je za lingvistiku znaćajna izrada modela čovekove verbalne aktivnosti. A okolnost da se savremena nauka možda još nije ni približila odgovoru na najkmpnija teorijska pitanja ne bi smela da stvori utisak da takva pitanja i ne postoje, ili da nemaju značaja — bar kada je reč o teoriji prevođenja! Pošto smo se dotakli teorijskih problema razmatrane oblasti, valjalo bi se osvrnuti i na njene teorijske pojmove. Pomenućemo samo središnje mesto koje među ovima pripada pojmu adekvatnog prevoda. Za razliku od pojmova lepog i 9 Problemu odnosa između lingvističkog i književnoteorijskog u teonji prevođenja analitički pristupa i Sibinović (1979), sa unekoliko drukčijih polazišta i sa zaključcima koji se otuda samo delimično podudar aju sa našima. Istog problema mestimično se dotiču, u literaturi na srpskohrvatskom jeziku, Stojnić (1980), Popovič (1980) i Levi (1982).

128

tačnog prevoda, kojima se često'operiše, pojam adekvatnog prevoda (inače ovima hijerarhijski nadređen) ima u punoj meri teorijski status u okviru teorije prevođenja. Prevođenje je mnogo više nego dov na lepu reč, čak i kada se radi o umetničkom prevodu; a tačnost, i onda kada se može jedinstveno utvrditi, nije nužno i najveća vrlina svakog prevoda. Međutim, adekvatnost — koja se danas najčešće određuje kao funkcionalna ekvivalentnost u datom jezičkom i kulturnom kontekstu — jeste ovde ključni pojam, čijem će razrađivanju teorija prevođenja morati u budućnosti da poklanja naročitu pažnju.lc Vekovne debate oko pitanja da ti je prevođenje zanat ili umetnost, ili pitanja da li je bolji doslovan ili slobodan prevod, nisu urodile nekim većim plodovima — kao, uostalom, ni nešto savremeniji teorijski spor o mogućnosti ili nemogućnosti prevođenja. »Koiliko se prevoditi ne može, toliko se opet prevoditi mora« — jezgrovito konstatuje povodom ove poslednje dileme Radoslav Katičić.11 I biće dobro ako se u duhu ove jednostavne praktične mudrosti napuste besplodni pseudo-probllemi, kao i subjektivne glorifikatorske ili negatorske ocene pojedinih oblika ili vrsta prevođenja, kako bi se glavni napori mogli složno posvetiti onome što uistinu ulazi u okvire i problematiku teorije prevođenja, a o čemu smo i mi ovde pokušali da kažemo neku reč. Iz svega rečenog proističe da teoriju prevođenja kao celovitu naučnu discipllinu skorašnjeg nastanka treba jasno razlikovati od fragmentarnih uvida u pojedine teorijske probleme prevodilaštva, koliko god povremeno dubokih i dragocenih, koje 'Su tokom vekova ostavili ljudi od pera — a pogotovo je treba razlikovati od same prevodilačke prakse. Imajući sopstvene probleme i ciljeve intelektualnog reda, teorija prevođenja ne sme da se shvati kao prevodilački servis bilo koje vrste; njen primarni zadatak je da objasni proces prevođenja, a ne da omogući dobro prevođenje. No ovo ne znači da veze između teorije i prakse nisu mnogostruke i u ovom domenu, da praksa ne može da obezbedi od teorije nikakvu pomoć, 10 Pojam ekvivalentnosti na teorijski dosledan način razraduje Ivir (1978a i posebno 1978c). Pitanje adekvatnosti, s naročitim obzirom na književni prevod, razmatra se i u literaturi navedenoj u prethodnoj belešci. 11 Katičić (1972:3).

129

niti da teorija može da postoji bez prakse koju treba da rasvetli. S ovim u vezi treba ukazati i na neophodnu distinkciju (koja se takođe mahom previđa] između teorije prevođenja i tehnike prevođenja — pri čemu dosta toga što se ponekad neobavezno svrstava u teoriju zapravo pripada tehnici. Da damo samo jedan primer, kvantitativno i kvalitativno različite teškoće do kojih dolazi u prevođenju između genetski, tipološki i kulturno različito udaljenih jezika iziskuje i različite prevodilačke tehnike (razume se, često i sa određenim implikacijama za teoriju prevođenja), ali se zbog ovoga ne moraju postulirati različite teorije prevođenja za pojedine parove jezika. Samo pri nebrižljivoj i proizvoljnoj upotrebi osnovhe terminologije može se govoriti, kako se to nekada čini, o posebnim teorijama iprevođenja u slučaju, recimo, srpskohrvatskog i ruskog, odnosno srpskohrvatskog i arapskog jezika; ako bi se ovakav postupak dosledno primenjivao, broj mogućih »teorija prevođenja« — s obzirom na broj jezika u svetu — brzo bi dostigao astronomsku vrednost, a pojam teorije bio bi lišen svakog smisLa. U zaključku ćemo reći samo ovo: viđena na način koji je ovde izložen u glavnim crtama, teorija prevođenja zajedno sa krugom srodnih disciplina krči puteve ka boljem razumevanju nekih fundamentailnih pitanja funkcionisanja Ijudskog jezika, pored toga što i sa praktične strane može da doprinese unapređenju komunikacije između različitih jezičkih i kulturnih grupa rasutih u prostorno-vremenskom kontinuumu naše planete.

12.

Teorija prevođenja kao naučna disciplina

1. Uvod. Kao veoma aktuelna naučna disciplina koja je tek u početnoj fazi razvoja, teorija prevođenja izaziva sve veću pažnju u mnogim sredinama, uključujući i našu. Međutim, ovo interesovanje prate — a na određen način i podstiču — različita shvatanja u vezi ne samo sa pojedinostlma, nego ponekad i sa osnovnim pretpostavkama oblasti o kojoj je reč, Povremeno se čak izražava sumnja u samu mogućnost postojanja teorije prevođenja, ali za ovako ekstremnu skepsu nema pravog opravdanja. Trebalo bi da bude dovoljno očigledno da postoji jedan skup teorijskih znanja i hipoteza o procesu prevođenja i rezultatima toga procesa, i da je — primera radi — upravo to predmet razmatranja u brojnim publikacijama sa ovog područja.1 No ako nema razloga da se dovodi u sumnju postojanje jedne oblasti istraživanja koja se s pravom može nazivati teorijom prevođenja, valja priznati da ima raznih mišljenja o naučnom statusu takve jedne discipline — naročito s obzirom na njen predmet, njene ciljeve i njen stvarni ili potencijallni domet. Sistematski prikaz ove materije lako bi ispunio celu jednu knjigu, pa ovaj pristupni ogled ne može da ima takvih pretenzija. U njemu će biti u najkraćim crtama izloženo autorovo lično viđenje glavnih uporišnih tačaka ove problematike, zasnovano na aktuelnim lingvističkim i komunikacijskim pristupima fenomenu prevođenja. Za ovu priiiku prihvatićemo poznatu definiciju prevođenja kao oblika komunikacije pri kome se neki vanjezički sadržaji, prethodno izraženi u jednom jeziku, prenose u neki drugi jezik.2 Teorija prevođenja jeste teorija ovog procesa. Kakva 1 Neke od ovih publikacija navode se u prethodnom i ovom poglavlju. Pored onih posebno citiranih, među važnija dela inostrane literature ubrajaju se npr. Mounin (1963), Revzin/Rozencvejg (1964), Ljudskanov (1969), Komissarov (1980) i Nevvmark (1981). Nešto širi spisak naslova na nekoliko jezika daje Sibinović (1983:107—10). 2 Osvrt na neke teškoće ovakve jedne opšte definicije dat je u prethodnom poglavlju. Tematska podudarnost ovih poglavlja izazvaće u daIjem tekstu i neka neizbežna ponavljanja.

131

obeležja ove teorije proističu iz prirode empirijske pojave koja čini predmet njenog ispitivanja? Izvesno odsustvo sklonostj da se u ovom slučaju uopšte ozbiljnije govori o nekakvoj teoriji, koje se povremeno može primetiti naročito među proučavaocima književnog prevoda, po svemu sudeći ima trojak izvor. Prvo, pojam prevođenja se implicitno sužava i izjednačava sa književnim prevođenjem. Drugo, tako shvaceno prevođenje doživljava se kao delatnost isuviše složena i kreativna da bi se mogla obuhvatiti čvrstim teorijskim šemama i obrascima. I treće, sam pojam teorije shvata se na način koji ovom domenu ne odgovara, pa se onda već intuitivno odbacuje. Međutim, sve tri faze ovog postupka podložne su kritičkom preispitivanju. Najpre, sasvim je evidentno da jedns teorija procesa prevođenja mora da obuhvati sve oblike i vrste prevođenja. Zatim, ako se teorijsko bavljenje fenomenom prevođenja priznaje kao moguća i celishodna intelektualna delatnost, onda se iz nje ne može unapred izuzimati nijedan vid prevođenja; može se samo govoriti o delimičnom diferenciranju i prilagođavanju teorijskog okvira. (0 ova dva pitanja biće više reči niže). Najzad, što se tiče samog pojma teorije, ovde je Vladimir Ivir ukazao na dva osnovna smisla u kojima se upotrebljava reč »teorija« i na potrebu njihovog razlikovanja. U strogom i tehničkom snruslu, koji najbolje odgovara egzaktnim naukama, teorija.je koherentan i precizno definisan sistem znanja o nekoj pojavi (npr. kvantna teorija, teorija relativnosti, teorija skupova i sL). U slobodnijem smislu, primerenijem humanističkim disciplinama, teorija je manje ili više difuzan skup saznanja ili misli o datoj pojavi, dakile naprosto teorijsko razmišljanje koje stoji nasuprot praktičnoj delatnosti u odgovarajućem domenu.3 Teorija prevođenja je teorija u ovom drugom smislu — iako, kao i druge teorije u toj kategoriji, normalno teži razvijanju atributa koji bi je mogli približiti teorijama iz prve pomenute grupe. Imajući u vidu ovakvo razlikovanje, kao i činjenicu da se malo ko protivi, na primer, pojmovima teorije jezika ili teorije književnosti, odista je teško videti šta bi se moglo zameriti samoj koncepciji jedne teorije prevođenja. Međutim, ono što je ne samo moguće nego i neophodno jeste da se u vidokrugu ipak sadrži mera teoNešto više o ovome v. kod Ivira (1978a:53—4).

132

rijskih obeležja koja odgovara ovoj oblasti, i koja nameće određene obaveze svakom ozbiljnom razgovoru o pitanjima iz njenog delokruga. Teorija prevođenja nije nikakav maternatički bauk od koga bi trebalo zazirati u odbrani lepih veština; ali ona, s druge strane, ne dopušta ni one krajnje retoričke i terminološke slobode koje bi pojmu teorije, ma kako shvaćenom, oduzele svaki smisao. 2. Predmet teorije pievočenja. Ako se naziv »teorija prevođenja« odnosi na teorijsko razmišljanje o prevođenju kao svojevrsnom fenomenu, onda domen ove oblasti u načelu obuhvata s jedne strane sve oblike i vrste prevođenja, a s druge strane sve jezike sveta. U ravni temeljnih pojmova i principa, kao i osnovnog kategonjalnog i analitičkog aparata, ona se odlikuje jednom opštošću koja joj, pre svega ostalog, upravo i garantuje status teorije, omogućujući da razmatranja problema prevođenja prevaziđu deskriptivni nivo registrovanja i opisivanja pojedinačnih činjenica i da se uzdignu do pokušaja objašnjenja suštine samog procesa koji leži u osnovi svekolikog prevodilaštva. Tek na nižim nivoima apstrakcije dolazi do diferenciranja, pa i tada samo delimičnog — utoliko što se opšta teorija prevođenja unekoliko konkretizuje s obzirom na prirodu prevodioca, medijum prevođenja ili vrstu tekstova koji se prevode. Tako se, uprošćeno uzeto, iz opšte teorije prevođenja na sledećem nižem nivou izvode teorija ljudskog prevođenja i teorija mašinskog prevođenja; na sledećem nivou teorija Ijudskog prevođenja konkretizuje se kao teorija usmenog i teorija pismenog prevođenja; na sledećem nivou prva se još dalje specifikuje kao teorija simultanog i teorija konsekutivnog prevođenja, a druga kao teorija stručnog i teorija književnog prevođenja; ova posledn}a se na još nižem nivou detaljizuje kao teorija proznog, teorija ipoetskog i teorija dramskog prevođenja — ili sve ovo na neki drugi ali u suštini sličan način. No ovakve posebne teorije, ma kako ih međusobno razgraničili, ostaju bitno zavisne od upravo naznačenog hijerarhijskog poretka: one nisu drugo do posebni slučajevi sukcesivno viših teorijskih nivoa — to jest, u krajnjem izvodu, opšte teorije prevođenja. Ne bi bi'lo mnogo koristi, recimo, od jedne teorije konsekutivnog prevođenja koja se. delom suprotstavljena teoriji simultanog prevođenja, ne bi

133

stalno pozivalla i na zajedničke više kategorije, obuhvaćene teorijom usmenog prevođenja, a preko njih i na one još opštije. Slično tome, intelektualni sadržaj teorije mašinskog prevođenja (koji sa ovog stanovišta treba odvojiti od praktičnih tehnoloških pogodnosti) dobija svoje puno značenje jedino kroz svetlo koje baca na Ijudsko prevođenje, doprinoseći time razvoju opšte teorije prevođenja. lli opet, teorjja dramskog prevođenja mora da se odredi s jedne strane prema teoriji proznog i teoriji poetskog prevođenja, ako se uztne da su ove tri u istoj ravni, a s druge da se neprekidno poziva na teoriju književnog prevođenja kao obuhvatniju instancu i, preko nje, na druge više kategorije. Na taj način, posebne teorije prevođenja dobijaju svoje mesto u odnosu prema drugim teorijama u istoj ravni i prema hijerarhijski nadređenim teorijama; mera njihovog samostalnog života određena je ovim okvirom. Time se ujedno podrazumeva i uzajamna zavisnost posebnih teorija i opšte teorije — utoliko što one prve ostvaruju svoje pretenzije na teorijski status upravo stalnim pozivanjem na kategorije i principe ove druge, dok sa svoje strane svojim specifičnim rezultatima doprinose njihovom daljem izgrađivanju. Pošto smo na naznačeni način odredili nivoe opšteg i posebnog, može se postaviti pitanje opravdanosti uvođenja nivoa pojedinačnog, a uz to i pitanje mogućeg sadržaja jednog takvog nivoa. Ovaj metodološki korak ponegde je izveden u stručnoj literaturi, uglavnom tako što su postulirane pojedinačne teorije prevođenja za svaki par jezika koji ulaze u prevodni odnos. No ovakav potez nije opravdan — bar ako ne smetnemo s uma da još uvek govorimo o teoriji prevođenja. Empirijski gledano, sigurno je da prevođenje između jezika koji su strukturno, genetski i kulturno različito udaljeni postavlja donekle različite probleme: ako, na primer, srpskohrvatski jednom dovedemo u prevodni odnos sa slovenačkim, drugi put sa francuskim a treći put sa kineskim, to izvesno nije ista stvar. No ovo još ne znači da zbog toga treba govoriti o zasebnim teorijama prevođenja za svaki par jezika; s obzirom na broj jezika u svetu, ovakvo sparivanje urodilo bi ogromnim brojem »teorija prevodenja«, pri čemu bi sam pojam teorije izgubio svako značenje — što bi bio jedan ekstreman slučaj terminoloških (a time, u ovom slučaju, i pojmovnih) neobaveznosti na koje smo ranije aludirali. Kontrastiranje jezika u parovima sa

134

prevodnog stanovišta jeste bitan deo posla, ali ne pod zagllavljem pojedinačnih teorija za svaki par; kako ćemo videti kasnije, ovo pripada deskriptivnom planu proučavanja. Iz dosadašnjeg izlaganja sledi da teorija prevođenja pored opšteg nivoa sadrži i posebne nivoe, definisane (bar jednim delom) vrstom tekstova koji se prevode — dakle, specifičnostima ispitivanog predmeta. U ovom slučaju ne izgleda celishodno deliti teoriju prevođenja i prema užem pristupu, iako se u literaturi često govori npr. o denotativnoj, ili semantičkoj, illi transformacionoj teoriji prevođenja itd. I ovo je terminološki odveć slobodno, jer se ovde u najboljem s!lučaju radi o pojedinim lingvističkim modelima u službi iste šire teorije, modelima koji se i sami mogu samo uslovno razgraničiti, od kojih nijedan nije sam po sebi dovoljan, ] koji se daju racionalno koristiti jedino u različitim kombinacijama s obzirom na konkretne potrebe. 3. Lingvistička i komunikacijska osnova teorije prevodenja. Ako se ovakav stav zauzme u pogledu užeg pristupa, šta se može reći za širi pristup — to jest, za veoma često upotrebljavane pojmove kao što su »lingvistička teorija prevođenja« ili »komunikacijska teorija prevođenja«? Ova dva određenja ukazuju nam se kao u velikoj meri redundantna — izuzev, naravno, ako se namerno upotrebljavaju tako da bi se mogla suprotstaviti nekim drugim određenjima, što u razmišljanje o ovakvim pitanjima često unosi više zabune nego reda. Teorija prevođenja kao celina jeste lingvistički zasnovana disciplina, pre svega zato što je prevođenje jezička operacija, na čijem početku i kraju nalazimo tekstove sačinjene prema pravilima jezičkih sistema. Osim toga, i u vezi s prethodnim, upravo je lingvistika odigralla ključnu ulogu u rađanju i razvoju teorije prevođenja kao moclerne naučne discipline, pozajmljujući joj najveći deo njenog pojmovnog i metodološkog aparata. S druge strane, naglašavajući — zajedno sa lingvistikom — komunikacijsku ulogu jezika, i gledajući u prevođenju prevashodno specifičan oblik verbalne komunikacije, teorija prevođenja već sama po sebi poseduje određeno komunikacijsko usmerenje. Predmet njenog proučavanja upravo se može i odrediti kao saopštavanje značenja preko jezičkih prepreka, pa se ona tako pridružuje krugu disciplina koje se bave procesima međuIjudskog opštenja. Ovo već jasno ukazuje i na njen inter-

135

disciplinarnl karakter. Stoga je teorija prevođenja po samoj prirodi svojih preokupacija interdisciplinarno polje proučavanja na Imgvističkim i komunikacijskim osnovama. Ovako shvaćena, teorija prevođenja ne bi se mogla delliti na, recimo, »lingvističku« i »književnu« teoriju prevođenja — kako se to ponekad čini kad se ovi odnosi posmatraju izvan jednog obuhvatnog teorijskog okvira. Postoje, naime, tendencije u jednom delu literature (naročito sovjetske, nemačke, a sada i naše) da se pojam »lingvistička teorija prevođenja« odredi veoma usko, kao pristup ograničen isključivo na šematsko baratanje jednim brojem proizvoljno odabranih lingvističkih modela i obrazaca, da bi se ovome suprotstavio pojam jedne »književne teorije prevođenja« (ili, tačnije, teorije književnog prevođenja, odnosno poetike književnog prevoda) kao, po prirodi stvari, nečega daleko razrađenijeg i bogatijeg. Pošto se izvrši ovakva podela, obično se dokazuje — manje ili više uverljivo, pod usiovom da se prihvate početne premise — kako Iingvistički pristup može zbog svoje svedenosti da bude dovoljan samo ako je reč o stručnim tekstovima, dok je za poduhvatanje sa problemima književnog prevođenja potrebno nešto više — to jest, književnoteorijski pristup. Ovakvom rezonovanju, koje se na prvi pogled može učiniti prihvatljivim, moraju se ipak uputiti izvesne suštinske zamerke. Pre svega, granica između stručnih i književnih tekstova ne može se lako utvrditi: sve vrste tekstova stilski su obeležene, i to tako da se može govoriti o razlikama u koncentracij; pre nego u vrsti upotrebljenih stilskih sredstava — zbog čega je i pristup prevođenju u osnovi ipak isti. Zatim, nema opravdanja za ovako veštačko sužavanje pojma lingvističke teorije prevođenja; kako smo već videli, svekolika teorija prevođenja sama po sebi je dobrim delom i lingvistička. I na kraju, ipogrešan je način razmišiljanja koji nastoji da odredi »dokle« može da dobaci sama lingvistika, a »odakle« je potrebno nešto drugo. Sama lingvistika ne može da objasni ni stručno prevođenje, upravo kao što ni teorija književnosti ne može sama da objasni književno prevođenje. Prevođenje je složen postupak,
136

nog bilo književnog prevođenja, niti se pak u bilo čemu osporava teorija književnog prevođenja; jedino se stvari pokušavaju sagledati u odgovarajućim proporcijama. Mi smo ranije već naznačili mesto teorije književnog prevođenja u okviru teorije prevođenja, a ovde samo ukazujemo da to mesto nije u istoj ravni sa nekakvom usko »lingvističkom« teorijom prevođenja. Teorija književnog prevođenja samo je poseban slučaj teorije prevođenja (koja je u isti mah, videli smo, lingvistička i komunikacijska), od nje diferenciran približno u meri u kojoj književna komunikacija predstavlja poseban s'lučaj jezičke komunikacije. lako se prevođenje književnih tekstova s razlogom visoko vrednuje, ono je ipak samo podvrsta prevođenja (jezičkih) tekstova; otuda je i teorija književnog prevođenja samo jedan oblik (lingvističke) teorije prevođenja. Ovde je, dakle, u pitanju odnos dela i celine, a ne odnos ravnopravnih dellova. A ranije smo već videli i to da ovakav odnos nipošto ne znači jednosmeran saobraćaj- ako teorija književnog prevođenja u tnnogo ćemu zavisi od one obuhvatnije oblasti koju nazivamo samo teorijom prevođenja (podrazumevajući atribute »opšta«, »lingvistička« i »komunikacijska«), ona tu istu oblast i unapređuje svojim posebnim uvidima i rezultatima.4 Da bi nam se, međutim, ove relacije prikazale u adekvatnijem svetlu, potrebno je da se unesu izvesne korekcije u neka dosta uvrežena mišljenja. A iznad svega, čini se, vaIjalo bi obuzdati sklonosti ka nipodaštavanju stručnog prevođenja i fetišiziranju književnog prevođenja. Stručno prevođenje takođe je u principu veoma interesantno sa teorijske strane, a i književno prevođenje, uz svu svoju osobenost i slojevitost, može i mora da bude predmet strogo naučnog istraživanja. Ciljajući na neke ekstremne stavove o konačnoj »nedodirljivosti« književnog dela, jedan savremeni teoretičar prevođenja kaže sledeće: »Da li, međutim, možemo i smemo da prevođenje književnih tekstova kao književnu operaciju uistinu uzdižemo u metafizičke visine kao kakav mysterium tremendum et fascinosum, gde vlada još samo čista estetska subjektivnost koja nije podložna kontroli niti ispitivanju — ovo je pitanje čije postavljanje mora biti dopušteno jednom lingvisti.. .« (Koller 1979:104). 4 Ovaj odnos već je nešto detaljnije razmotren u prethodnom poglav Iju; upor. i literaturu u belešci 9 tamo.

137

4. Osnovni problemi teorije prevodenja. Ako je teorija prevođenja pokušaj objašnjenja procesa prevođenja, onda njen stožerni teorijski problem jeste pitanje šta se dešava u mozgu prevodioca dok prevodi. Problem je, znači, takvog karaktera da se prvenstveno jaVlja u psiholingvističkoj i neuropsihološkoj ravni, pa mu se zasad može pristupati jedino uz pomoć modeliranja. No činjenica da se o ovome vrlo malo zna, i da to uglavnom ostaje za buduća interdisciplinarna istraživanja, ne znači da problem ne postoji, niti da se može tek tako skinuti sa dnevnog reda kao nerealan. S druge strane, očigledno je i to da postoje mnogobrojni konkretniji problemi čije rešavanje ne može da čeka da se najpre pronađe detaljan odgovor na najopštije teorijsko pitanje. Nešto je određenije prirode, ali još uvek teško rešiv, jedan ključni problem koji se u teorijskom smislu predstavlja kao pravi paradoks. Naime, sama mogućnost prevođenja počiva na pretpostavci da se značenja (tj. informacije sadržane u jezičkim porukama) mogu očuvati netaknuta prilikom prenošenja iz jednog jezika u neki drugi jezik. Ali kako je ovo moguće kada se zna da se svi jezici međusobno razlikuju, i to kako u pogledu samih svojih struktura tako i s obzirom na kulture koje se u njima izražavaju? Drugim rečima, kako se može postići jednakost u različitosti, t j . preneti isti sadržaj iz jednog jezičkog ruha u drugo, kad je neosporno da između forme i sadržaja u jeziku postoji tesna veza, i da su mnogi jezički oblikovani sadržaji uz to još i izrazito kulturno uslovljeni? Nešto konkretnije, za bilo koja dva jezika ustanovićemo da u ravni sistema jednog i drugog po pravilu nema prave podudarnosti tipa 1:1 između njihovih znakova, dok se u procesu prekodiranja, dakle u ravni tekstova, mora u principu postići upravo takva podudarnost elemenata oba jezika na planu sadržaja. Otkrivanje sistemskih odnosa koji ipak omogućuju uspostavljanje tekstualnih ekvivalentnosti prevashodno je zadatak deskriptivnog karaktera, koji se rešava uz pomoć kontrastivne analize parova jezika, pri čemu se proučava odnos između formalnih korespondenata (na planu jezičkih sistema) i prevodnih ekvivalenata (na planu komunikacijskih situacija]. Što se tiče teorijske strane ovog opšteg problema, zasad jedino rešenje jeste da se ne traži previše. U odsustvu jedne razrađene univerzalne teorije semantičkog transfera, pojam »isti sadržaj« vallja shvatati nešto elastičnije, uz prihvatanje

138

činjenice da apsolutnih ekvivallenata između različitih jezika nema i ne može biti (baš kao ni apsolutnih sinonima unutar istog jezika), te da se treba zadovoljiti pronalaženjem onoga što Najda naziva najbližim prirodnim ekvivalentom (Nida 1964; Nida/Taber 1969). Ovim smo se dotakli i pitanja adekvatnosti prevoda, što je jedan od središnjih pojmova celokupne teorije prevođenja. U praktičnom prevodilačkom poslu često se kao ideal ističe lep prevod (naročito kod književnog prevođenja) ili pak tačan prevod (posebno u stručnom prevođenju); ističe se, takođe, da dobar prevod treba da bude i tečan i tačan. Međutim, ovi pojmovi su isuviše subjektivni, odnosno relativni — lepo za koga? tačno na kojem planu? — da bi predstavljali teorijske koncepte. Za razliku od njih, adekvatan prevod jeste teorijska kategorija, njima hijerarhijski nadređena, i jedan od važnih predstojećih zadataka teorije prevođenja jeste dalje razrađivanje ovog pojma, uz specifikaciju komponenti i kriterijuma adekvatnosti. Dobru osnovu za ovo pruža aktuelno opšte shvatanje adekvatnosti kao funkciona!ne ekvivalentnosti u datom jezičkom i situacionom kontekstu.5 Pomenuti problemi i pojmovi, koje smo naveli samo kao primer, jesu visokog kategorijalnog reda i imaju opštu vrednost. Posebne teorije (kao teorija mašinskog prevođenja, teorija usmenog prevođenja, teorija književnog prevođenja itd.) imaju, razume se, i niz svojih specijalnih problema — u koje se, međutim, ovde ne može ulaziti. 5. Ciljevi teorije prevodenja. Glavni ciijevi teorije prevođenja već su naznačeni tokom razmatranja njenog predmeta i njenih osnovnih problema i pojmova. Treba ipak još ukazati na razliku između teorijskih i praktičnih ciljeva u ovom domenu, kako bi se izbegli mogući nesporazumi. Pre svega treba teoriju prevođenja odvojiti od same prevodilačke pra'kse. Bar u nekim vidovima, prevođenje kao praktična delatnost kontinuirano postoji još od preistonjskih vremena, da bi se kroz istonjski period — a naročito tokom poslednja dva stoleća — intenzivno razvijaio i širilo, kako s obzirom 5 Više o ovim pitanjima, sa primerima, v kod Ivira (1978a, c j , u nekim radovima u zbornicima Babića (1979) i Rajića (1981) i u drugoj već citiranoj domaćoj literaturi.

139

raznolikost prevođenih tekstova tako i u pogledu broja na obuhvaćenih jezika. Ovo je predmet istorije prevođenja.6 Uporedo sa praksom, i u tesnoj vezi s njom, nastaju i počeci teorijskog razmišljanja o prevodilačkim problemima a'li skup nepovezanih (ma koliko ponekad dubokih) uvida u prirodu pojedinačnih problema još nije teorija prevođenja, iako čini deo osnove na kojoj će ova da izraste. 0 teoriii prevođenja zapravo se može govoriti tek sa pojavom (makar u obrisima) prvih koherentnih teorijskih sistema, koji najavljuju konstituisanje jedne naučne discipline sui generis. Teoriju prevođenja u ovom smislu ne bi trebalo brkati sa tehnikom prevođenja, koja se takođe užurbano razvija. Ovo, naravno, ne znači da su teorija i praksa nepovezane. Jasno je da praksa čini empirijsku građu teorije i predmet njenog objašnjenja; takođe je jasno da teorija može na od~ ređene — iako mahom indirektne — načine da doprinese unapređivanju same te prakse (na primer, putem teorijskog školovanja prevodilaca, ili kroz iznalaženje kriterijuma za objektivno vrednovanje prevoda). Ipak ne treba izgubiti iz vida činjenicu da osnovni zadatak teorije prevođenja jeste da objasni proces prevođenja, a ne da poboljša kvalitet prevodilačkog posla.7 Prema tome, iako naučno proučavanje prevođenja ima i svojih primenjenih aspekata, teorija prevođenja kao celina pre ide u red fundamentalnih nego primenjenih disciplina. 6. Naučni status teorije prevodenja. Kao naučna disciplina sa samostalnim i jasno definisanim predmetom proučavanja i sa sopstvenim ciljevima, teorija prevođenja — kako smo upravo nagovestili — postoji tek odskora, tačnije nekih dvadeset godina. Povoljnu kllimu za njeno nastajanje stvorio je skllop okolnosti, među kojima je glavnu ulogu odigrao s jedne strane razmah prevodilaštva, praćen institucionalnim organizovanjem ove struke, a s druge strane brz savremeni razvoj relevantnih naučnih disciplina — pre svega lingvistike, teorije komunikacija i teorije informacija; značajnog udela (posebno u smislu lingvističkog usmeravanja teorije 6

Konstan pregled istonje prevodilaštva i teonjskog razmišljanja c problemima prevođenja daje Sibinović (1979, I deo). 7 Nekoliko uopštenih ali dobro odmerenih uvodnih napomena o odnosu teonje i prakse u prevođenju sadrži Popovič (1980.457—8).

140

prevođenja) imalo je i rađanje mašinskog prevođenja.8 Među lingvističkim disciplinama, teorija prevođenja i danas najživlje sarađuje sa opštelingvističkom teorijom, deskriptivnom, tipdloškom i kontrastivnom lingvistikom, zatim sa sociolingvistikom i psiholingvistikom, te sa nekim oblastima primenjene Dingvistike. Ovde treba istaći da se radi o istinskoj saradnji a ne.o jednostranom preuzimanju, jer ako se teorija prevođenja obilato služi lingvističkim modelima i metodama, ona za uzvrat obogaćuje nauku o jeziku, nudeći joj svoja specifična viđenja nekih temeljnih lingvističkih problema, naročito u domenu semantike. (Setimo se, na primer, pitanja međujezičkog prenošenja semantičkih sadržaja — što je samo jedan vid povezanosti forme i značenja u jeziku kao centralnog teorijskog problema lingvistike.) Međutim, naporedo sa širim prihvatanjem implikacija činjenice da prevođenje kao oblik komunikacije nije samo međujezički postupak nego i društveni čin, teorija prevođenja je dobijalla i sve izrazitiji interdisciplinarni karakter. Tako je došlo do njenog delimičnog predmetnog i metodološkog presecanja sa nizom drugih disciplina sa kojima danas takođe sarađuje — od filozofije jezika, preko psihologije, etnologije i sociologije, do teorije književnosti, estetike i komparativne stilistike. Ne mogavši da za tako kratko vreme u nekoj većoj meri razvije svoje potencijale, teorija prevođenja je još uvek u fazi nastajanja, pa se od nje ne bi smelo tražiti više nego što je ona u ovom trenutku kadra da pruži. Deo nedoumica oko njenog identiteta i statusa svakako se može pripisati njenim dečjim bolestima. No čini se da je, ukupno uzev, ona ipak na pravom putu da se razvije u punopravnog člana zajednice savremenih nauka, koji ispunjava opšte zahteve kao što su mogućnost formalizacije, primenljivost objektivnih merila, empirijska proverljivost hipoteza itd. 7. Teorija prevođenja i nauka o prevodenju. Povezivanje pojmova teorije i nauke u prethodnom oddljku dovodi nas, najzad, do jednog dopunskog osvrta kojim ćemo da zaključimo 8 Detaljniji podaci koji govore o bliskosti veze između teorije prevo đenja i lingvistike mogu se naći u već citiranim delima nekih domaćih autora; sistematski istorijski pregled, uz navođenje glavne literature, daje Vojvoda (1973).

141

ovaj naš nužno uopšteni i selektivni preglled. Naime, u stranoj literaturi koja se bavi ovim krugom pitanja vrlo je čest opšti naziv »teorija prevođenja« (v. npr. Catford 1965, Nida/Taber 1969, Barhudarov 1975, Fedorov 1983), ali se neretko kao osnovni termin javlja i »nauka o prevođenju« (v. npr. Nida 1964, Neubert 1968, Wilss 1977, Koller 1979). U domaćoj literaturi terminološku vrednost ima samo prva alternativa, pa se sistematski govori samo o teoriji prevođenja (v. npr. Ivir 1978a, Sibinović 1979, Babić 1979, Rajić 1981 i naslove prethodnog i ovog poglavlja ove knjige), dok se pojam nauke o prevođenju javlja samo sporadično (v. npr. Sibinović 1983:77-8). Reklo bi se da ovde nije u pitanju samo terminološka razlika, jer se ovi nazivi mogu manje ili više dosledno vezati za sadržaje različitog obuhvata, a delom i kvaliteta — kao što se to nastoji učiniti u nekima od upravo citiranih dela, naročito iz nemačke literature. Ako se želi ići ka ovakvim pojmovno-terminološkim razgraničenjima, onda izgleda sasvim prirodno da se celokupna oblast nazove naukom o prevođenju, a da se termin »teorija prevođenja« rezerviše za opšteteorijski deo ove nauke (što bi bio odnos približno analogan onome između lingvistike i 'iingvističke teorije, ili između nauke o književnosti i teorije književnosti). Pri ovoj podeli, teorija prevođenja činila bi onaj hipotetičko-deduktivni i modeliranju podložni fond opštih principa, kategorija i pojmova koji uključuje mogućnosti, granice, usiove, činioce i zakonitosti prevođenja, a na koji obično upućuje naziv »opšta teorija prevođenja«; na ovo je težište bilo stavljeno i u našem prikazu. Tu bi ulazili i opštiji delovi onoga što smo nazvali posebnim, t j . hijerarhijski nižim teorijama prevođenja, određenim prema obliku ili vrsti prevođenja, kao i opšteteorijske implikacije proučavanja pojedinih parova jezika u prevodnom odnosu. Međutim, samo ovo prevodno sparivanje pojedinih jezika u celini ne bi išlo u teoriju prevođenja nego u fundamentallni deskriptivni sloj nauke o prevođenju, gde bi se uz oslonac na opštu teoriju i uz metodološku pomoć kontrastivne Iingvistike istraživali specifični problemi odnosa ekvivalentnosti za svaki par jezika, i to na svim nivoima strukture — fonološko-grafološkom, gramatičkom, leksičko-frazeološkom i stilističkom. U tom smislu bi se moglo reći da teorija prevođenja nije zavisna od izbora konkretnih jezičkih parova i da upravo stoga i jeste opšta, dok deskriptivna komponenta

142

nauke o prevođenju jeste ovim uslovljena i po tome ima pojedinačno-opisni karakter. Pored teorijskog i deskriptivnog de'Ia, nauka o prevođenju imala bi i primenjeni deo (gde bi spadale oblasti kao što su tehnika prevođenja, kritika prevoda, prevodilačka didaktika i pisanje priručnika za prevodioce), kao i istorijski deo (koji bi obuhvatao istorijski razvoj prevodilaštva i same nauke o prevođenju). Ovako zaokruženo viđenje domena nauke o prevodenju i njenih glavnih podela pojednostavljeno je grafički prikazano shkom 1. na kraju ovog teksta. Iznete podele samo su okvirnog karaktera i ostaju podložne modifikacijama i preciziranju u svetlu budućih saznanja i konkretnih potreba. Ipak se već sada može reći da bi naznačeno diferenciranje između nauke o prevođenju kao šireg područja koje obuhvata sve oblasti i sve vidove naučnog proučavanja prevođenja, i teorije prevođenja kao užeg teorijskog de!a ove nauke, moglo da doprinese boljem razumevanju različitih zadataka koji proističu iz ove materije, a time i postepenom uklanjanju nekih nesporazuma koji normallno prate razvoj jedne nove naučne discipline.

NAUKA

TEORIJA PREVOĐENJA (»opšta«, »llngvistička«)

evođenja

PREVOĐENJU

DESKRIPTIVNA

PRIMENJENA

ISTORIJSKA

ieškoće prevodilačkog kontrastlranja jezika u parovima

tehnika prevođenja

istorija prevodilaštva i nauke o prevođenju

I

Teorija mašinskog pievođenja

sorija jdskog

O

kntika prevoda prevodilafika didaktika priručnlcl

smenog 'evođenja

iorija multanog evođenja

Teorlja konsekutivnog prevođenja

Teorija stručnog prevodenja

Teorija proznog prevođenja

Teorija J
Teorlja poetskog prevođenja

Sl. 1.

Teorija dramskog

orevođenia

IV Nastava jezika

13.

Jezik i kultura sa sociolingvističkog stanovišta

Tema ovog kratkog i nužno uopštenog izlaganja podrazumeva relevantnost sociolingvističkih uvida i rezultata za kulturno osetljivu nastavu stranih jezika. Da bi se takva teza mogla raščlaniti i bar donekle operacionalizovati, neophodan je osvrt na ključne termine sadržane u naslovu. Drugim rečima, valja utvrditi šta ćemo za potrebe ovog priloga, u kontekstu o kome je reč, smatrati jezikom, šta kulturom, a šta socioiingvističkim stanovištem. 1. Jezik. Kao što to dobro znaju nastavnici stranih jezika, u ovoj obllasti dugo je bila ustaljena pedagoška fikcija o jednom monolitnom, unapred datom modelu stranog jezika koji je trebalo samo preneti učenicima. Problem izbora u okviru toga jezika pri tom se nije postavljao, a dobro poznati rezultat ovakvog postupka bio je da su učenici često imali velikih teškoća oko usklađivanja stečenih znanja i svojih stvarnih komunikacijskih potreba. Ovakva iskustva, kombinovana sa saznanjima do kojih su došle sociolingvistika, primenjena lingvistika i srodne discipline, u novije vreme su učvrstila i popularizovala gledište po kome se pojam »savremeni strani jezik« ne sme prihvatati kao a priori definisana kategorija koja se na neki način sama po sebi razume, nego se, naprotiv, mora prethodno analizirati za potrebe nastave. Takva analiza ukazuje na različite dimenzije izbora unutar datog jezika. Tako se, na primer, može predavati bilo opšti jezik bilo jezik neke posebne struke, pri čemu težište može da bude na različitim registrima ili funkcionalnim stilovima, na govorenom ili pisanom jeziku, i slično. Kod policentrično standardizovanih jezika postavllja se uz to i pitanje izbora standardne varijante; primera radi, kod engleskog jezika ovo znači biranje između britanske, američke ili neke treće nacionalne ili pak internacionalne varijante, a kod španskog između kastiljske i latinskoameričke varijante. (Možemo uzgred da konstatujemo kako se svojevrsni problemi ovog reda javljaju i u nastavi srpsko-

148

hrvatskog kao stranog jezika.) 1 Izbori po pomenutim dimenzijama diktirani su ciljevima nastave, uzrastom i potrebama učenika, zatim geopolitičkim položajem i tradiciona'lnim opredeljenjima zajednice u kojoj se dati jezik izučava, i tako dalje.2 2. Kultura. Pojam kulture ovde treba shvatiti u širem antropološkom smislu, koji obuhvata materijalna i duhovna dobra određene jezičke zajednice, njene institucije i obrasce ponašanja, sisteme vrednosti, kao i njen sveukupni pogled na svet i način života.3 Ovde treba voditi računa ne samo o različitosti jezika i kultura, nego i o odsustvu brojčane podudarnosti i simetrične raspodele ovih kategorija — odsustvu koje je najupadljivije upravo kod jezika koji se najviše izučavaju kao strani. Poznato je, naime, da se jedna kulturna i državna zajednica često služi većim brojem jezika (npr. Belgija, Švajcarska, Kanada itd.), i obrnuto, da se jedan jezik upotrebljava u više zajednica (npr. engleski, španski, nemački, francuski i t d j . Sa stanovišta nastave stranih jezika prva pomenuta situacija nije od većeg značaja, jer ta nastava po pravilu nije usmerena ka administrativno-političkim nego ka jezičko-kulturnim entitetima, ali druga pomenuta situacija jeste u ovom poglledu relevantna. zato što upotreba istog jezika u različitim kulturama može s jedne strane da prikrije značajne kulturne razlike, a s druge da selekciji elemenata kulture koji će se predavati uz dati jezik pridoda još jednu važnu dimenziju. Tako, na primer, ako je reč o evropskom kulturnom krugu, na odgovarajućim stepenima nastave nemačkog jezika ne sme se izgubiti iz vida određeno (i u nekim oblastima života dosta izrazito) kulturno diferenciranje između Savezne Republike Nemačke, Nemačke Demokratske Republike, Austrije i Švajcarske. A izlazeći iz pomenutog kruga, valja imati na umu da se francuski osim u Evropi govori i u Kanadi, španski i u Latinskoj Americi, a engleski u više zemallja širom sveta. ' O ovoj nastavi v. sada Vučković (1984). Nešto šire o nekima od ovde pomenutih problema v. u sledećem poglavlju. 3 Različite pristupe pojmu kulture uopšte, i posebno u nastavi stranih jezika, izlaže Đorđević (1975), sa uputama na dalju literaturu. Kritički pregled različitih shvatanja opšteg pojma kulture daju Kroeber/ /Kluckhohn (1963), a pionirsko delo na području lingvističkog kontrastiranja kultura predstavlja Lado (1957). Za neke novije pristupe v. sada Bakingem (1982). 2

149

lako to samo marginalno zalazi u temu koju razmatramo, na ovom mestu želimo da pomenemo značaj jednog osobenog vida kulture — upotrebljavajući ovaj termin sada u drukčijem i specifičnijem značenju. Reč je o nečemu što bismo nazvali jezičkom kulturom pojedinaca i društvenih kolektiva, podrazumevajući pod tim nešto znatno više od onoga što se kod nas obično naziva kulturom govora. Ovaj posllednji termin, kao i slični nazivi u povremenoj nesistematskoj upotrebi, trebalo bi da obuhvati sve komponente kultivisanog govora (i pisanja), ali se njegovo značenje u praksi Cesto svođi na ortoepske i ortografske pojedinosti kao što su razlikovanje pojedinih glasova, akcenata i dužina, pisanje velikih slova, interpunkcija i slično. Manja pažnja poklanja se, na primer, razvijanju sposobnosti koherentnog i logičnog izlaganja, sažimanja i proširivanja tekstova, i uopšte ekonomičnog i svrsishodnog a uvek do kraja jasnog izražavanja. Koncepcija jezičke kulture kakvu imamo na umu uključuje sve pomenute veštine, i to kako u maternjem jeziku tako i u stranim jezicima koji se uče, .ali uz to i znanja o različitim jezicima i njihovim kulturama, te stavove prema nosiocima jezičkih varijeteta (ovo poslednje je od naročite važnosti u višejezičnim zajednicama). Negovanje jezičke kulture u ovom širokom smislu, koji obuhvata određena znanja, sposobnosti i stavove u vezi s jezikom i jezicima, ne bi samo širilo vidike pojedincima i doprinosilo razvoju ličnosti, nego bi bilo i od ne malog društvenog značaja u borbi protiv svakovrsnih predrasuda, jezičke i nacionalne isključivosti, etnocentrizma, kulturnog imperijalizma i slličnih pojava koje u današnjem svetu truju odnose među Ijudima i narodima. Ispravno postavljena i kulturno usmerena nastava stranih jezika mogla bi mnogo toga da priloži ovim naporima — koji, razume se, idu među najvažnije opšte ciljeve obrazovanja i vaspitanja u celini. 4 3. Sociolingvističko stanovište. Sociolingvistika proučava jezik u njegovom društvenom kontekstu. Kako između jezika i društva postoji složen splet odnosa, ovo široko i interdisciplinarno polje proučavanja može se uslovno isparcelisati — s obzirom na specifičnije predmete, metode i posebno ciljeve istraživanja — na nekoliko oblasti obelleženih 4 Nešto šire obrazloženje ove koncepcije jezičke kulture sadrži Bugarski (1986, pogl. III).

150

karakterističniim dvočlanim ili tročlanim nazivima. Pored sol ciolingvistike u užem smislu, svog udela ovde itnaju disciJ pline kao što su antropološka lingvistika, etnolingvistika, sol ciologija jezika, socijalna psihologija jezika, te psiholingviJ stika. Pitanje razgraničenja ovih područja izlazilo bi iz okvij ra naše teme.5 Ovde treba samo da konstatujemo da sve ove naučne oblasti imaju, pored teorijskih, i svoje prime-l njene aspekte, i to u mnogim obllastima života. Što se ticel nastave stranih jezika, ona nesumnjivo može da se una-[ predi ako se u njenom vidokrugu nađu — razume se, većl prema realnim mogućnostima — sociolingvistički pristup iz-l boru jezičkih varijeteta, etnolingvistički obrasci ponašanjal sociopsihološki stavovi prema jeziku, psiholingvistički pro-l cesi usvajanja drugih jezika, i drugo što inače spada ul ovaj multidisciplinarni kompleks.6 U nekim sredinama naj ovom terenu se začinje, kao čisto primenjena oMast, dlsci-l plina koju sovjetski autori nazivaju lingvostranovedenie, a| koja se kod nas (iz nužde, i terminološki ne najsrećnije) ponekad naziva lingvokulturologijom: to je proučavanje il pedagoško prezentiranje sociokulturnih činilaca koji utiču na učenje nekog jezika kao stranog, dakle neka vrsta primenje-| ne etnolingvistike u jednom značenju ovog termina.7 Sve što je navedeno u prethodnom odeljku može se — sa [ naučne strane možda nedovoljno precizno, ali iz pedagoške perspektive uglavnom opravdano — svrstati pod socioling-l vističko stanovište. Ono, znači, obuhvata svest o fenomenološkoj raznolikosti jezičkih sredstava, o kognitivnim i kulturnim vidovima te raznolikosti, o različitim društvenim funk5

Na srpskohrvatskom jeziku danas ima više publikacija domaćih i stranih autora posvećenih različitim vidovima problematike jezika i društva. V. naročito Bugarski (1974, 1986), Bugarski/lvir/Mikeš (1976), Hol (1976), Fishman (1978), Radovanović (1979), Vorf (1979), Hajmz (1980), Sapir (1984). 6 Obaveštenja o aktuelnim istraživanjima u ovim oblastima, a sa stanovišta učenja i nastave jezika, pruža Pride (1979). — Kod nas je, pored već pomenutog sintetičkog rada Radmile Đorđević, objavljeno više kraćih radova o pojedinim pitanjima nastave kulture, kao Riđanović (1965), Kolka (1976) i Krstulović (1976), dok iz produkcije poslednjih godina treba naročito videti zbornik pod Stojnić (1982), sa referatima koji obrađuju neka od pitanja pomenutih u našem tekstu. 7 Upor. Vereščagin/Kostomarov (1983) i kod nas Nikolić (1979). Posebno mesto kultura zauzima i u nastavi drugog jezika; v. npr. Jukić (1979) u kontekstu nastave srpskohrvatskog kao jezika društvene sredine učenicima mađarskog maternjeg jezika.

151

cijama datog jezika, o komunikacijskom potencijalu njegovih govornika, o diferenciranim načinima njegove upotrebe s obzirom na učesnike u komunikaciji, na predmet i cilj komunikacije, na vanjezički ili situacioni kontekst, itd. Ovakva svest bi u načelu trebalo da prožima sve etape nastavnog procesa: od izbora jezika i varijeteta koji će se predavati (gde su od naročite pomoći sociologija jezika, odnosno sociollingvistika), preko selekcije materijala (uz posebnu pomoć etnolingvistike sa lingvokulturologijom, kao i socijalne psihologije jezika), do gradiranja i prezentacije u udžbenicima (ipri cemu treba računati i sa psiholingvistikom). Po sebi se razume da uloga ovih novijih osvetljenja nije da zasene nego da dopune i izoštre doprinos koji jezičkoj nastavi pružaju njeni tradicionallni oslonci kao što su psihologija, pedagogija i metodika. Između ostalog, ovim se otvara put ka udžbenicima koji će biti — kao i programi na kojima se temelje — istinski savremeni, odgovarajući kako psihofizičkim mogućnostima učenika tako i njihovim stvarnim potrebama i interesovanjima, a uz to služeći i nekim širim društvenim ciljevima koje smo ranije pomenuli.

Iz spleta međusobno povezanih pristupa jeziku u kulturi i društvu, u ovoj iprilici ćemo da izdvojimo jedan koji je počeo da se izrazitije razvija tokom poslednje decenije a koji kod nas još nije šire poznat, pa ćemo o njemu da kažemo nekoliko reči. U krilu socijalne psihologije, kao nauke koja proučava interakcije individualnog ponašanja i njegovog društvenog konteksta, počela je da izrasta socijalna psihologija jezika, koja jezičku aktivnost pojedinaca posmatra i tumači sa gledišta njihovih društveno uslovljenih stavova, motivacija, namera, očekivanja itd. Ovaj ugao gledanja omogućuje i bolje sagledanje problema koji nastaju kada dva jezika i dve kulture dođu u kontakt putem nastavnog procesa. Tako se, na primer, lakše uočava da se nastava stranih jezika jednim svojim važnim obeležjem bitno razlikuje od svih drugih školskih predmeta, sa kojima se u sistemu obrazovanja stavlja u isti red. Naime, dok se drugi predmeti zasnivaju na kulturi učenika (što u određenoj meri

152

važi i za tehničke i prirodne nauke, iako se najjasnije vidi kod humanističkih disciplina), jedino strani jezici nužno uvode perspektivu druge kulture, koja nije učenikova i čije elemente on otuda tek treba da usvoji. Za razliku od drugih predmeta, ovde se ne radi o savlađivanju novih informacija koje su deo vlastite kulture, nego o usvajanju simboličkih sistema i referentnih okvira jedne drukčije etnojezičke zajednice. Dakle, ne uči se o nečemu što je već na neki način »svoje«, nego se ovladava nečim »tuđim«. Ovo je već na iskustvenom planu dovoljno jasno; najzad, čovek ne uči strani jezik da bi ostao u granicama sopstvene kulture — naprotiv! Međutim, ovakva situacija može da ima dalekosežnih implikacija. Pre svega, tim putem dolazi do delom ekspl'icitnog a delom imiplicitnog kontrastiranja dveju kultura koje dolaze u dodir u nastavi, pri čemu treba voditi računa o činjenici da slika kulture stranog jezika donekle zavisi od obeležja kulture domaćeg jezika, pa valja nastojati da se izbegne efekat krivog ogledala. Osim toga, različiti vidovi kulture, kako jedne tako i druge, mogu u određene svrhe da budu istaknuti u prvi plan u nastavi jezika, uz zanemarivanje drugih, u životu date zajednice ne manje važnih. Tako je, na primer, naročito u nekim periodima, u udžbenicima izvesnih jezika za strance važno mesto dobijala ideološka komponenta kulture, a sličnih akcenata može da bude i u nastavnim programima stranih jezika za domaću upotrebu. U svakom slučaju, ova materija je po svojoj prirodi dosta delikatna, pa joj treba poklanjati dužnu pažnju. Kao ilustracija sociopsihološke perspektive u razmatranom domenu može da posluži opšti model usvajanja drugih i stranih jezika koji je nedavno predložio kanadski psiholog Gardner.3 Prema ovom modelu, društvena sredina određuje skup kulturnih verovanja date zajednice Cuključujući i stavove prema drugim jezicima i kulturama). Ovaj skup utiče na način i stepen manifestovanja pojedinih relevantnih komponenti ličnosti — inteligencije, sposobnosti za učenje jezika, motivacije itd. — u procesu usvajanja stranog jezika. Ovakve individualne razilike se neposredno ili posredno odražavaju kako u formalnoj nastavi stranog jezika tako i u sticanju neformalnih iskustava s tim jezikom, pri čemu oba 8 V. Gardner (1979). U uvodnom delu ovog rada istaknuta je i osobenost nastave stranog jezika sa kultumog gledišta na koju smo malopre ukazali.

153

načina usvajanja jezika daju svoje lingvističke i nelingvističke (tj- kulturne) rezultate. Na taj način, društveni stavovi rašireni u zajednici u kojoj se strani jezik uči snažno utiču na motivaciju, i tim putem (a ne direktno!) deluju na uspeh, dakle" na usvajanje jezičkih i kulturnih znanja. Sa svoje strane, usvojena znanja povratno deluju na iste ove stavove, što model čini dinamičnim. U širim okvirima, empirijsku potvrdu ovog dejstva nalazimo u dobro poznatoj činjenici da se kultura domaćeg jezika u ponečemu menja pod uticajem kulture stranog jezika. Ukratko, istraživanja na kojima se zasniva pomenuti model pokazuju da društveni kontekst utiče čak i na odnos između individualnih razlika i uspeha u učenju; ovo daje poseban značaj pristupu iz ugla socijalne psihologije.' U zaključku, ima mnogo osnova za uverenje da bi stanovište koje smo široko nazvali sociolingvističkirn, a koje uključuje između ostalog i specifičniju perspektivu na koju smo posebno ukazali, moglo — i moralo — značajno da doprinese uspešnosti jedne savremeno postavljene i kulturno usmerene nastave stranih jezika. Pri tom treba stalno držati u vidokrugu one potencijale — za sadržajan i stvaralački život, za delotvornu komunikaciju — koje svaki jezik nudi svojim nosiocima i koji za njih ostaju u njemu ovaploćeni; a ovi potencijali upravo se i ostvaruju društvenom upotrebom jezičkih sistema u raznovrsnoj govornoj delatnosti.

9 Navedeni rad Gardnera nastavlja se na ranije radove u istoj tradiciji, kakvi su Gardner/Lambert (1972) i — sada dostupan u prevodu — Lambert (1980). Kao primer istraživanja stavova i motivacija naših studenata navodimo rad- Dimitrijević/Đorđević (1975). V. i odeljak »Društvena motivacija učenja stranih jezika« u zborniku Bugarski/lvir/Mikeš (1976). Opštije osvrte na socijalnu psihologiju jezika sadrži, na više mesta i uz dalju literaturu, Bugarski (1986).

14.

Sociolingvistika i nastova jezika

Pojava sociolingvistike na naučnoj sceni omogućila je da se u novom svetlu sagledaju mnogi aspekti strukture, usvajanja i upotrebe jezika, uključujući i jezičku nastavu. Sociolingvistika nudi okvir u kome se mogu sa više sistema nego ranije pretresati problemi i diUeme odavno poznati iskusnim nastavnicima, bar intuitivno ,ako ne sasvim i analitički, ali i pronalaziti rešenja za pitanja koja je tek savremeni razvoj događaja učinio aktuelnim. Popullarnost ove discipline danas je već tolika da se s razlogom može postaviti pitanje njene zastupljenosti u nastavi jezika, naročito na univerzitetskom nivou. U ovom prilogu ukratko ćemo se osvrnuti na nekoliko bitnih pitanja nastave jezika koja se pri tradicionalnim pristupima uglavnom nisu smatrala predmetom za diskusiju, jer se uzimalo da su odgovori na njih unapred poznati, a koja jedno sociolingvističko stanovište uveliko problematizuje. Ovo razmatranje u principu se odnosi na nastavu kako stranih tako i maternjih jezika, dakako uz priiagođenja koja zahteva svaki od ova dva fundamentalna tipa jezičke nastave. U pogledu programskog okvira, teorijski povoljnu mogućnost predstavljalo bi uvođenje posebnog kursa iz sociolingvistike datog jezičkog područja, ali bi u sadašnjim prilikama malo koja visokoškolska ustanova mogla sebi da dozvoli ovaj luksuz. Stoga ćemo ovde da se pozabavimo realnijom alternativom prožimanja postojećih ob'lika jezičke nastave sociolingvističkim uvidima i saznanjima. Ovako glledano, pedagoška relevantnost sociolingvistike očituje se u dve perspektive, koje ćemo uslovno nazvati spolljnom i unutrašnjom. Spoljna perspektiva obuhvata filološki kontekst jezičkih studija: istoriju, civilizaciju, književnost i kulturu naroda koji govore jezikom koji je predmet nastave. Unutrašnja perspektiva, izrazitije lingvistička, osvetljava strukturu i upotrebu samog tog jezika kao komunikacijskog sistema uveliko oblikovanog interakcijom različitih društvenih činilaca. Podrazumevajući bez daljeg komentara širu valjanost prethodnog ugla posmatranja, koji je u

155

raznim oblicima i stepenima već vekovima zastupljen u nastavi, i usredsređujući se na potonji, kao znatno noviji i otuda uopšte uzev slabije poznat u obrazovnim krugovima, pogledaćemo kako ovaj navodi na preispitivanje nekih široko prihvaćenih ili pak zanemarenih stanovišta u vezi s pojedinim pitanjima jezičke nastave. (1) Cilj nastave, Konvencionalne predstave o ciljevima jezičke nastave mogu se u slučaju maternjeg jezika svesti na ovladavanje jezikom po uzoru na dobre pisce, a u slučaju stranog jezika na što bolje poznavanje nekog njegovog važećeg »ispravnog« modela, idealizovanog i statički shvaćenog. Sociolingvistika, međutim, priznajući postojanje različitih jezičkih varijeteta, stilova i normi, i svesnija raznorodnih potrebg i uslova jezičkog opštenja, stavlja naglasak na svrsishodno i kreativno korišćenje raspoloživih jezičkih sredstava, odnosno na slobodnu komunikaciju sa različitim grupama izvornih i neizvornih govornika pod različitim okolnostima. Ovo ujedno zahteva i omogućuje veći stepen elaboracije u diferenciranom korišćenju jezičkih veština — govorenja, razumevanja govora, pisanja i čitanja. Kod stranih jezika ovim putem se učvršćuje i svest o potrebi višestranog upoznavanja sa govornim repertoarima izvornih jezičkih zajednica i postizanj.a komunikativne sposo'bnosti u povezivanju skupova društvenih uloga sa odgovarajućim verbalnim ponašanjem. Stoga se implicitno globalno određenje po kome cilj nastave nekog jezika jeste prosto da se taj jezik nauči, i to kao nekakva unapred zadata homogena celina čiji identitet nije ni na koji način pod znakom pitanja, pokazuje nedopustivo naivnim sa sociolingvističkog, kao i glotodidakiičkog stanovišta. U nastavi stranih jezika, u vezi s ovim javlja se i pitanje instrumentallne ili pak integrativne motivacije, dakle cilj ograničenog služenja jezikom u određene svrhe illi istinske komunikacije uz učešće u kulturi toga jezika. A kod svetskih jezika kakav je danas u najvećoj meri engleski, dva tipa motivacije mogu da se manifestuju i u svojevrsnoj sintezi — na primer, kroz tzv. internacionallni engleski (lnternational English ili World English) kao idiom komunikacije i kulture na nadnacionalnom planu, koji time postaje i šire prihvatljiv u ovom vremenu nacionalnih osetljivosti. Naime, engleski u ovom obličju jeste potencijallni — a u

156

rastućoj meri i stvarni — medijum izvanredno razgranatog međunarodnog opštenja, ali i stvaralaštva u mnogim domenima upotrebe jezika, što pojam kulturne participacije ne ukida nego ga samo podiže na svetsku razinu. Uporedo sa ovim, prirodno slabe i asocijacije koje u današnjem uveliko ideologizovanom i politizovanom svetu često povezuju engleski jezik sa kolonijalizmom Britanske Imperije u prošlom veku ili politikom moći SAD u ovom. Tim putem se engleski, najrašireniji i najviše upotrebljavani internacionalni jezik koji je ikada postojao, prilagođava savremenoj stvarnosti i preporučuje za budućnost — između ostalog, i kao nastavni cilj vrlo visokog stepena praktične upotrebljivosti, a sa uvećanom merom idejne reprezentativnosti i emotivne neutralnosti. Čini se da iz ovih razloga koncept internacionalnog engleskog zaslužuje dalje razvijanje i primenu u kontekstu nastave stranih jezika — iako ovaj pojam nipošto ne treba prihvatiti nekntički, jer on ipak po svojoj prirodi postavlja određene čisto lingvističke, sociološke i pedagoške probleme; pogotovo se ne sme podleći komotnoj pretpostavci da bi on mogao da ukine potrebu za drugim jezicima internacionalnog raspona.1 [2] Izbor jezičkog varijeteta. U slučaju maternjeg jezika, vanjetet koji će biti predmet nastave već je zadat samim postojanjem standardnog ili književnog ob'lika datog jezika, a određena pitanja ove vrste mogu da se jave samo u vezi sa eventualnom varijantnom raslojenošću fkao npr. kod srpskohrvatskog). U nastavi stranih jezika, izbor varijeteta u načelu je osetljiv na promenljive civilizacijske, kulturne i političke okolnosti — i ovde naročito ako se ovi ispoljavaju u delimično različitim nacionallnim varijantama. Tako, na primer, engleski i španski nude određene alternative u ovom pogledu, a u nekim slojevima leksike i frazeologije i nemački — za razliku od ruskog ili italijanskog, a i francuskog {čija vanjantizacija u ovom smislu mahom nema uticaja na izbor nastavnog modela ovog jezika kao stranog). Najvećim 1 0 varijetetima engleskog jezika širom sveta i o njegovom međunarodnom statusu dosta se piše poslednjih godina. V. naročito Fishman et al (1977), Smith (1981, 1983), Bailey/G6rlach (1982), Trudgill/Hannah (1982), Brumfit (1982), Pride (1982), Kachru (1983), Greenbaum (1985) i časopis English World-Wicle; posebno u vezi s nastavom internacionalnog engleskog, takođe Strevens (1980), Quirk/Widdowson (1985) i časopis World Language English.

157

rasponom izbora odlikuje se engleski, kao jezik raslojen u nekoliko standardnih oblika. Sve do II svetskog rata nije bilo mnogo dilema oko modela engleskog kao stranog jezika, jer je u tu svrhu po pravilu prihvatan, ne samo u Evropi nego i drugde, vladajući obrazac standardnog britanskog engileskog u njegovom »prihvaćenom izgovoru« (Received Pronunciation). Sada, međutim, američki engleski predstavlja ozbiljnog takmaca na raznim stranama, a ne treba gubiti iz vida ni kanadsku, australijsku i druge verzije engleskog kao maternjeg jezika. Pored toga, u mnogim zemljama u razvoju, gde se engleski predaje kao drugi jezik, lokalni varijeteti engleskog kao nematernjeg jezika (indijski, afrički i drugi} u stvarnosti već predstavljaju psihološki prihvatljivije nastavne obrasce no što bi to činili varijeteti engleskog kao maternjeg jezika, pa se kao takvi već uveliko i koriste. U svim ovim slučajevima, izabrani model mora da počiva na zajedničkim obe'ležjima svih varijeteta jezika koji se predaje, dakle na zajedničkom jezičkom jezgru (common core). Za neke svrhe ovo može da posluži i kao polazište u izgrađivanju strukturno pojednostavljenih varijeteta kakav je tzv. nuklearni engleski (Nuclear English).2 Nastava se pri tom odvija uz moguće naglašavanje odlika pojedinih varijeteta u zavisnosti od lokalnih uslova, ali i uz registrovanje osobenosti nekih drugih, prema mogućnostima, a vodeći računa o potrebi i željama onih koji jezik uče. Povezujući ovo pitanje sa ranije pomenutim pitanjem ciIja nastave, lako ćemo utvrditi kako nas je sociolingvistika učvrstiila u uverenju da više nije razumno, a ni moguće, težiti da nam učenik govori »kao Englez«, odnosno »kao Amerikanac« i slično, jer bi se odmah moralo pitati kao koji upravo Englez ili Amerikanac, i to uzeto kako geografski tako i socijalno, ili zašto baš oni a ne neki treći, itd. Možda je dovoljno — a to nikako nije malo dostignuće! — ako se on u tom jeziku oseti onako lagodno, neopterećeno i »internacionalno« kao, recimo, Šveđanin i Holanđanin koji će. pri prvom susretu bilo gde u svetu, spontano da uspostave komunikaciju na engleskom. Isti princip trebalo bi da važi i za druge jezike u međunarodnoj upotrebi. Ovo istovremeno znači da se moraju tolerisati i izvesna odstupanja od ideali2 0 zajedničkom jezgru v. npr. Quirk et al. (1972:13—4), a o nuklearnom engleskom Quirk (1982).

158

zovanih obrazaca — rnožda naročito u sferi izgovora, a ovde posebno akcenta i intonacije, gde je potpuno usvajanje izvornih obrazaca najteže, a pri tom komunikacijski uglavnom manje važno pošto se postigne određeni nivo aproksirnacije. Drugim rečima, autentično socio'!ingvističkom pojmu »jezik stranca« treba pokloniti dužnu pažnju, umesto da se on prosto odbacuje kao nešto što valja po svaku cenu izbegavati.3 (3) Funkcionalno raslojavanje unutar izabranog varijeteta. Ova tačka zapravo obuhvata kompleks pitanja, poznatijih u operativnom smislu u nastavi stranih nego u nastavi maternjih jezika, koja se tiču delimično različitih normi u govoru i pisanjd, različitih registara ili funkcionalnih stilova, zatim raznih vrsta tekstova i govornih činova, i slične materije. I sociolingvistika je doprinela značajne uvide u raznolikost upotrebe jezičkih sredstava u normalnoj situiranoj komunikaciji; a nastava jezika treba u ovom krugu da obezbedi diferencirane govome navike i razvijanje drugih jezičkih sposobnosti i veština — eventualno kroz neku vrstu situacionog pristupa, ali na višem nivou od onoga koji je najčešće bio zrastupljen u ranijim programima pod ovim nazivom. Pošto je ova probllematika već srazmerno dobro poznata, bar u nastavi stranih jezika, na njoj se nećemo zadržavati, ali smo je ipak pomenuli zbog njene velike važnosti. (4) Stavovi prema drugim varijetetima. Ako u nastavi nema ni potrebe ni mogućnosti da se podjednaka pažnja pokloni varijetetima jednog jezika koji nisu izabrani kao osnovni model, mogu se bar negovati ispravni stavovi prema njima. Ovo znači, na primer, da se neki drugi nacionalni standard, ako takav postoji, ne sme ni implicitno ocenjivati kao inherentno inferioran. Takođe je veoma važno da se dosledno izbegava rašireni potcenjivački ili čak rugački odnos prema regionalno obojenim dijalektima, urbanom substandardu i etničkim akcentima — rečju, prema govornim odlikama onih koji možda nisu uživali prednosti formalnog obrazovanja, a koje su neretko predmet akademskog kao i popularnog prezira. A kao što je do danas već i analitički poznato iz sociolingvistike i socijalne psihologije, iza sta3 Za pokušaj sistematskog pristupa pojmu sociolingvističkog odstupanja u jeziku stranca v. Janicki (1982).

159

vova o jezičkim varijetetima kriju se stavovi o njihovom govornicima, dok su predrasude prema govoru drugih slab početni kapital u ostvarivanju bilo kakve komunikacije s njima, pa i samog Ijudskog razumevanja.4 U današnjem svetu mora se naučiti živeti sa govornim kao i sa drugim razlikama, odnoseći se prema njima pozitivno a ne negativno; u ovome je suština one sociolingvističke svesti koju treba razvijati i kroz nastavu jezika. Treba se odmah suprotstaviti i mogućoj elitističkoj vulgarizaciji iznetog stanovišta, jer se njime ne pledira za produktivnu identifikaciju nego za jezičku i društvenu rekogniciju. Od studenta engleskog jezika, na primer, ne traži se da sada progovori kao jorkširski farmer, Pakistanac koji upravIja autobusom londonskog gradskog saobraćaja ili ulični svirač u njujorškom Harlemu, ali se očekuje da u okvirima mogućnosti prepozna neka obeležja njihovih varijeteta engleskog — i, još važnije, da prihvati i njihov dignitet kao autentičnih Ijudskih idioma. Uostalom, nešto od ovoga neophodno je i za potpunije razumevanje značajnih delova moderne književnosti na jeziku koji se izučava; tpostoji, naime, verovatnoća da će ona, naročito u svojim izrazitije regionalnim, etničkim i modernim urbanim manifestacijama, biti protkana obeležjima koja se obično ne povezuju sa jednom uskom koncepcijom književnog jezika. Ima, dakle, više dobrih razloga za nadilaženje dosta krutih akademskih, jezičkih i sociopsiholoških modela u čijim se okvirima najčešće zadržavala tradicionalna nastava jezika.5 Na kraju još nešto. Svaka nastava već po svojoj prirodi podrazumeva mnoga uprošćenja i idealizacije daleko složenije stvarnosti u odgovarajućem domenu; u nastavi jezika, kao i nekih drugih humanističkih predmeta, ovome se po pravilu pridružuju i apsolutizovane dvovailentne vrednosne orijentacije u stilu »dobro«/»loše«. Nasuprot tome, sama priroda sociolingvistike upućuje ovu na diferenciranje i finije nijansiranje predmeta i pristupa; njene vrednosne ocene 4 Stavovi prema jezičkim varijetetima šire se razmatraju, uz navođenja dalje literature, u radovima: Bugarski (1982; 1986, pogl. V) i Kalogjera (1985). 5 Pojedini aspekti uloge koju sociolingvistika može da igra u nastavi jezika razmatraju se i u delu literature navedene u prethodnom poglavlju; uz to v. još Sociolingvistika i nastava jezika, te Mihajlović

(1981) i Kolka (1983).

160

uvek su relativizovane s obzirom na različite komponente jezičkog i situacionog konteksta u kome dolazi do verba'lne komunikacije. Usled ove suprotnosti u osnovnim polazištima, susret nastave jezika i sociolingvistike, koji pruža pogodan okvir za sistematsko promišljanje problematike od interesa za obe oblasti, nije samo empirijski koristan nego je i teorijski relevantan. Stoga možemo da zaključimo, završavajući ovaj naš ! letimični pregled, da bi svaka valjana teorija nastave jezika morala ozbiljno da uzme u obzir i specifično sociolingvistička saznanja o usvajanju i upotrebi jezika. S druge strane. proces nastave jezika može da olakša ispoljavanje i uočavanje pojedinih jezičkih obeležja, a posebno s njima povezanih društvenih vrednosti, interesantnih za teoriju sociolingvistike. U vremenu koje dolazi, ove dve oblasti mogle bi da umnože tačke svojih stvaralačkih dodira u glavi, ali i u srcu, učenika jezika,

15.

Norme, kontekst i nastava jezika

Tradicionalno poimanje jezičke norme počiva, kako izgleda, na pretpostavci da za svaki jezički kolektiv postoji uvek samo po jedna norma — pri čemu se dalje pretpostavlja da se tačno zna šta ta norma predviđa a šta isključuje, te da se pripadnici datog kolektiva uglavnom mogu deliti na one koji normu čuvaju i one koji je ne poštuju; iponašanje ovih drugih onda se osuđuje kao jedan od glavnih izvora nezadovoljavajućeg stanja jezičke kulture. Ovo uprošćeno shvatanje norme ušlo je i u temelje nastave jezika, kako maternjeg tako i stranog. Nasuprot ovome, slojevitost današnjeg života u uslovima urbane civilizacije i proširenih komunikacijskih- mreža ističe zahtev za znatno većom elastičnošću u pristupu jezičkoj, kao i svakoj drugoj društvenoj normativistici. Ne dovodeći ni na koji način u pitanje samu potrebu za jezičkom standardizacijom i normiranjem jezika, mi bismo ipak morali, živeći u ovom vremenu, da preispitamo nasleđsne predstave o jedinstvenoj i monolitnoj normi, neophodnoj i prikladnoj za svakoga i u svakoj prilici. Istina, povremeno se i u ovim okvirima čuju upozorenja kako norma ne sme da bude kruta, te kako ona — naroćito na nekim nivoima jezičke strukture — treba svojom fleksibilnošću da omogućuje veću širinu u izboru jezičkih sredstava, sa posebnim obzirom na zahteve dobrog stila. Ali sva je prilika da ovo nije dovoljno, i da treba otići korak dalje u adekvatnijem modeliranju samog pojma jezičke nortne za potrebe življenja u savremenom svetu. Na ovo upućuje i noviji naučni razvoj, naročito na području sociolingvistike, čija saznanja bacaju usredsređene snopove svetla na procese diferenciranja unutar prihvaćenih jezičkih normi. Kratko rečeno, životni i naučni tokovi iznose na dnevni red sledeće dalekosežno pitanje: jedna norma ili više normi? Ovo pitanje postavlja se na različite načine u različitim zajednicama, i ne može, razume se, biti govora o nekom opštevažećem odgovoru sa statusom aksioma. Da li će se govoriti o višestrukoj normi (dakle, još

162

uvek u jednini) i'li pak o delimično različitim normama (dakle, ipak u množini) — ovo zavisi od specifične prirode svakog konkretnog slučaja. Međutim, činjenica je da danas o ovim pitanjima mora da se govori, više i određenije nego ranije, i sa izgrađenijih teorijskih polazišta.1 Množinski oblik imenice norma koji se javlja u naslovu ovog priloga ima krajnje ograničen zadatak: da prosto -skrene pažnju na postojanje pomenute aktuelne dileme. Cilj samog našeg izlaganja jeste da u najkraćim potezima ukaže na neke, pretežno didaktičke, aspekte ove situacije u domenu nastave jezika, pri čemu će biti učinjen osvrt i na srodno pitanje kontekstualizacije. Sami po sebi, i u jednom čisto iskustvenom smislu, problemi koji će ovde biti dotaknuti nisu novi, ali njihovo posmatranje u ovakvom jednom okviru možda može, makar i u skromnijoj meri, da unapredi njihovo razumevanje. Kao što je poznato, u svakom jeziku može se govoriti bolje ili lošije po oceni njegovih govornih predstavnika, mogu se praviti greške illi postizati oratorski uspesi — i to sasvim nezavisno od toga da li je dati jezik standardizovan ili nije, da li se na njemu uopšte piše ili ne. Iz ovog sledi da u svakoj zajednici, bila ona primitivna ili civilizovana, živi jedno spontano, intuitivno osećanje za jezičku normu, pa je u ovom smislu normativnost prirodan vajkadašnji sastojak upotrebe jezika, a ovaploćenje ipomenutog osećanja može se nazvati implicitnom normom. U razvijenijim i nužno pismenim zajednicama, na ovo se može u procesu standardizacije nadograditi i jedna eksplicitna norma, kao stručno uobličen i društveno propisan izbor iz raspoloživih jezičkih sredstava namenjen javnoj upotrebi, naročito u sferarna obrazovanja i kulture.2 Kada govorimo o standardnim ili književnim jezicima ili pak o jezičkoj nastavi, mi se uvek pozivamo na ovu drugu, eksplicitnu normu. Ono što se pri tom po pravilu zanemaruje ili prećutkuje, međutim, jeste okolnost da ovakva norma, a pogotovo njena primena, sadrži i podosta implicitnih elemenata, t j . ponešto se podrazumeva što često zapravo nije rečeno. Do ovoga može doći iz više razloga: usled 1

O otvaranju ovog pitanja širom sveta na svoj način govori i skorašnji reprezentativni zbornik: Bedard/Maurais (1983), 2 Podrobnije o ovome: Bugarski (1986, pogl. VII).

163

nedovoljne istraženosti stvarne jezičke situacije, zbog zastarele iii inače neadekvatne norme, ili pak — za našu temu najrelevantnije — zbog kolebanja izazvanog diferenciranjem iii čak izrazitim raslojavanjem unutar same prihvaćene norme. No bez obzira na uzroke, posledice su, čini se, uvek iste — nesigurnost i promašaji u primeni norme. Ovu situaciju ne olakšava ni okolnost da se često od svakoga prećutno traži da normu poznaje u svim pojedinostima, iako mnoge od ovih, ako su uopšte negde i zabeležene, ostaju dostupne samo užem krugu posvećenih, što stvara uslove za dalju mistifikaciju jednog pojma koji običnom čoveku i bez toga može izgledati dovoljno zagonetan i neuhvatljiv. Pitanju norme mora se pristupati s obzirom na oba medijuma, govor i pisanje, uz poklanjanje pune pažnje činjenici da se govorna i pisana norma mogu u nekim sferama međusobno značajno diferencirati. Potom je neophodno uzeti u obzir različite jezičke varijetete, bilo da su oni određeni geografski, društveno ili funkcionalno. U nastavku ovog teksta uzećemo za primer srpskohrvatskj kao maternji jezik ove sredine, a engleski kao predstavnika stranih jezika. Na nivou varijanti standardnog jezika, postojanje policentrične standardizacije u srpskohrvatskom, udružene sa ipitanjem izgovora i pisma, ima već dovoljno poznatih reperkusija u nastavi ovog jezika i kao maternjeg i kao stranog, pa je ovde ponajteže ponašati se kao da postoji samo jedna porma, unapred data i odraslima opštepoznata, koju samo treba preneti đacima.3 Što se engleskog tiče, pitanje izbora vanjante mnogo je aktuelnije nego što bi to izgledalo prema tradiciji kod nas i još ponegde, koja je priznavala samo jedan odredeni obrazac britanskog engleskog. Danas i sam ovaj model izgleda drukčije, a uz bok mu stoji, kao rival u najmanju ruku ravnopravan, američki engleski, i sam ne osobito homogen u nastavne svrhe, uz dodatne mogućnosti izbora drugde u svetu, a danas uključujući i zanimljiv izlaz iz ove dileme koji nagoveštava neutralni model u vidu tzv. internacionalnog engleskog, koji se, kako izgleda, uspešno predaje i usvaja širom sveta. (0 ovome je nešto više rečeno u prethodnom poglavlju). 3

O današnjem sociolingvističkom položaju srpskohrvatskog jezika, uključujući i normativna pitanja, v. u skorašnjim publikacijama: A/as jezik danas i sutra, Aktuelna pitanja naše jezičke kulture, Jezik u savremenoj komunikaciji, i Šipka (1984).

164

Nivo dijalekta po pravilu u nastavi nije zastupiljen, a i kad se on u tom kontekstu pomene, to se često čini u najboljem slučaju oprezno i dvosmisleno, čak i kada se dostojanstvo ovog idioma deklarativno priznaje; bilo bi pedagoški korisno kada bi se bar doslednije isticalo da i dijalekt ima svoju normu, premda samo implicitnu i utoliko različitu od norme jezičkog standarda. Pojam sociolekta u nastavu se tek mukotrpno probija, teorijski tu jedva priznat — osim možda kroz uobičajenu vrednosnu polarizaciju tipa »dobro/loše«, u ovom slučaju naročito vezanu za distinkciju između govora obrazovanih krugova i govora neobrazovanog sveta. Za ravan idiolekta se može reći da u nastavu delimično ulazi posrednim putem, npr. kroz insistiranje na »jeziku dobrih pisaca« kao obrascu koji, istini za volju, teško može da bude reprezentativan za jezik bilo kojeg kolektiva. Najveće praznine, kako se čini, javljaju se na nivou registara ili funkcionalnih stilova standardnog jezika, bar u konvencionalnijim oblicima jezičke nastave, pa tu ozbiljniji rad tek treba da počne. Mnogima srpskohrvatski danas i ne izgleda izrazitije funkcionalno raslojen, ali će pre biti da je to zapravo varka, izazvana s jedne strane tradicionalnim shvatanjima o jednoj monollitnoj normi, a s druge strane, i u neposrednoj vezi s ovim, odsustvom sistematskih istraživanja šireg raspona. U pogledu engileskog, kao i drugih stranih jezika, inače po pravilu u većoj meri funkcionalno razuđenih, stanje je svakako bo!je — naročito zahvaljujući uspešnom dopunjavanju jezika književnosti u užem smislu celom lepezom stručnih jezika, čime je i na ovom planu ukinut monopol jednog jedinog oblika jezika, ma koliko s razlogom cenjenog. Među nivoima jezičke strukture, najveća uloga u diferenciranom pristupu nastavi prirodno pripada leksici i gramatici. Bar načelno gledano, mesto leksike ovde je sasvim očiglledno, naročito ako se uzme da ona obuhvata stručnu terminologiju i frazeologiju. Sa gramatikom stvari stoje nešto drukčije, pa pitanje izbora gramatičkog modela zadržava svoju aktuelnost. Uopšte uzev, može se reći da uz svu diferenciranost po različitim pomenutim dimenzijama gnamatika nužno počiva na jednom invarijantnom temelju, na nečemu što anglosaksonski lingvisti ponekad nazivaju common core, dakle na jednom zajedničkom jezgru. (I o ovome je bilo reči u prethodnom poglavlju.) Ovo jezgro ostaje ne-

165

ophodno u svakoj jezičkoj nastavi, ali se proširuje u raznim pravcima s obzirom na vrstu, nivo i ciljeve nastave maternjeg ili stranog jezika, u skladu sa praktičnim potrebama, ali i sa novijim uvidima teorijskog karaktera. Tako, na primer, rečenična gramatika neke date vrste može da bude dovoljna unutar pomenutog jezgra, a'li bi za dalje diferenciranje prema medijumu, registru i stilu bilo veoma korisno pozvati u pomoć neku od verzija tekstualne gramatike, dakako prilagođenu pedagoškim potrebama. Iz prethodnog možemo da zaključimo da naše uobičajene predstave o jezičkoj normi ostaju podložne preispitivanju — ne sa stanovišta potrebe za njome, koja nije sporna, nego u pogledu njenog pravog sadržaja i njene detaljnije fizionomije. Na najvišem planu apstrakcije, nekada se može go voriti o jednoj standardnojezičkoj normi kao celini, ali je pitanje koliko je taj plan blizak nekim konkretnim poslovima u vezi s jezikom. Na ovakvim poslovima mogu se pokazati mnogo bližim, i neposredno rellevantnijim, specifične norme pojedinih medijuma, varijeteta, registara i stilova. Teorijska razrada odnosa između opšte norme i njenih diferenciranih konkretizacija, ili — zavisno od date situacije, ali i od ugla gledanja — između različitih koegzistentnih normi istog jezika, ne spada u zadatke nastavnika jezika, maternjeg ili stranog; ali upravo iz ovih krugova mogao bi da dođe jedan od važnih podsticaja za produbljeniji i plodotvorniji pristup nekim ključnim pitanjima jezičke norme. Kroz dosadašnje izlaganje provejavalo je shvatanje da za mnoge svrhe pojam norme treba da bude u određenoj meri situiran, što podrazumeva neku vrstu kontekstuallizacije. Stoga neće biti suvišno da se sada mallo zadržimo na pojmu konteksta. Tu, međutim, odmah nailazimo na teškoće oko definicije, pa smo prisiljeni da pođemo od tvrđenja, u nekom drugom kontekstu možda manje očekivanog ako ne i paradoksalnog, kako reč kontekst svoje puno značenje dobija tek — u kontekstu. Naime, u 'lingvistici se kontekst može u najopštijem smislu definisati kao skup relevantni'h mogućnosti, ograničenja i veza koje proističu iz verbalne okoline i situacione sredine jezičkih jedinica i tekstova, iskaza i govornih činova, skup koji određuje uslove njihove realizacije i interpretacije. Ali preciziranje ovakvog jednog opšteg pojma konteksta može da se odvija u tako velikom broju pravaca i stepena da bi i samo nabrajanje pojedinih

166

vrsta konteksta koje se pominju u lingvističkoj literaturi isuviše dugo potrajalo. Zato se u ovoj prilici moramo zadovoljiti metodološkom napomenom da za mnoge svrhe naprosto nije dovolljno pozivati se na kontekst bez ikakvih specifikacija, jer ne mora unapred da bude jasno ni na koju se vrstu konteksta misli — da se i ne govori, na primer, o pitanjima stepena kontekstualizacije, ili pak hijerarhije kontekstuallnih činilaca. Za potrebe ovog dela našeg razmatranja biće dovoljno da počnemo od već tradicionalne opšte podele na kontekst u jeziku i kontekst izvan jezika. Za ovu opoziciju najprikladnijima se čine termini jezički odnosno nejezički kontekst. Alternativan i često upotrebljavan terminološki par čine liingvistički i situacioni kontekst, ali prvi od ovih termina (bar u srpskohrvatskom, za razliku npr. od francuskog ili engleskog) više upućuje na metajezik analize nego na sam jezik kao predmet analize, a drugi nam, iz razloga koji će biti navedeni, izgleda preširoko upotrebljen u ovom skllopu. Nekada se u ovom smislu pominju verbalni i neverbalni kontekst, što je po sebi prihvatljivo ali u određenim kontekstima može da sugeriše da se govornoj produkciji daje prevaga nad jezičkom strukturom. Najzad, u literaturi se nai!azi i na par mikrokontekst / makrokontekst; on je, međutim, u ovakvoj upotrebi jasno neadekvatan, jer se razlika između »mikro« i »makro« planova posmatranja, već po svojoj prirodi samo relativna, može podjednako ustanoviti unutar bilo jezičkog bilo nejezičkog konteksta uzetih ponaosob, pa je dosta proizvoljno u njoj tražiti granicu između ovih. Jezički kontekst dalje se deli po raznim dimenzijama, s obzirom na jezički sistem illi na govornu realizaciju, na govoreni ili na pisani jezik, na sintagmatske iili paradigmatske odnose, na vrstu, veličinu i distribuciju jezičkih jedinica koje se kontekstualizuju (od foneme/grafeme do diskursa ili teksta), itd. Prema nivou jezičke strukture, na primer, mogu se razlikovati fonološko-grafološki, morfološki, sintaksički, leksički, semantički i stilistički kontekst, uz eventualne daIje podele ili kombinacije nekih od njih. Nejezički kontekst takođe se može dalje deliti, mada su kategorijalne razlike ovde po prirodi stvari teže uočljive, pa se elementi ovog konteksta ponekad tretiraju kontinualno i nediferencirano, iako ima valjanih razloga za izrazitije diskriminativan pristup i na ovoj strani. Tako se često dešava

167

da se pojam situacionog konteksta proteže na svekoliki nejezički kontekst, kako je već pomenuto, što ne izgleda opravdano ako se u ovoj sferi razluče — da ne idemo dalje — samo tri osnovna piana, kako sledi. Situacioni kontekst u užem i verovatno najprikladnijem smislu obuhvata samo neposrednu situaciju u kojoj dolazi do upotrebe jezika, sa njenim dobro poznatim ellementima kao što su pošiljalac i primalac poruke, medijum, ambijent, svrha komunikacije, i slično. Ovaj kontekst može da bude osetljiv na obeležja šireg kulturnog konteksta date jezičke zajednice, koji određuje o čemu se u nekoj sredini jezikom komunicira, na koji način, kakve se vrednosti pridaju pojedinim govornim činovima ili vrstama tekstova, itd. Najzad, najopštiji plan mogao bi se, u odsustvu boljeg naziva, identifikovati kao svetskj kontekst, u smislu koji asocira na teoriju mogućih svetova. Da damo jedan banalan iprimer, rečenice »Petar je pojeo sendvič« i »Petar je popio pivo« mogu se pod uslovom koreferencijalnosti eliptično svesti na rečenicu »Petar je pojeo sendvič i popio pivo«, ali se drugi glagol ne može brisati, pa bi rečenice kao »Petar je pojeo sendvič i pivo« valjda bile, bar strogo uzev, negramatične u svakom jeziku — iz krajnje nejezičkog i zapravo neinteresantnog razioga što se u svetu u kojem mi živimo pivo nigde ne jede, nego se pije. Ovo je, dakle, u ovom slučaju relevantan izvor ograničenja. Međutim, ovakve rečenice lako bi postaile sasvim gramatične u jednom svetu — u kakav bi, uostalom, i ovaj naš mogao bez problema uskoro da se transformiše — u kome bi se pivo moglo i jesti (u zgusnutom i zamrznutom stanju, u vidu tabli i slično). Ne treba posebno ni napominjati da se i dve osnovne vrste konteksta prepliću i prožimaju u svom međudejstvu; dovoljno je da samo podsetimo na raspon i ulogu paralingvističkih i »kinezičkih« pojava u govornoj komunikaciji (visina i modulacije tona, afektivna glasovna sredstva, izraz lica, mimika, gestovi, odnosi u prostoru itd.), u nekim slučajevima sa delimičnim ekvivalentima i u pisanju. Nešto je problematičniji status pragmatičkog konteksta, koji se na jednoj strani može nadograditi na seriju u vezi s nivoim.a jezičke strukture, pomenutu pod zaglavljem jezičkog konteksta, afli na drugoj strani prirodno spada i pod situacioni, pa i kulturni kontekst. Da i ovde damo jedan običan primer, isti iskaz »Vrata su otvorena« može u zavisnosti od situa-

168

cije da ima celu skalu pragmatičkih dejstava (obaveštenje o činjeničnom stanju, iznenađenje, upozorenje na promaju, poziv da se vrata zatvore, sugestija sagovorniku da se udalji, itd.); dok kulturni kontekst ovde ulazi u igru utoliko što raspon ovakvih mogućnosti ne bi nužno bio isti u svim kulturama. Posle ovih pojmovno-terminoloških i teorijsko-metodoloških napomena, daćemo dva primera kontekstualno uslovljene upotrebe stručnih termina. Najpre jedan iz šireg kulturnog života. Pre izvesnog vremena, na sastanku u jednoj beogradskoj instituciji koja se bavi istraživanjem kulture i kulturnog života, pisac ovih redova na stolu je primetio jedan poljski zbornik pod naslovom Kultura artystyczna. Tokom razgovora koji je usledio, i koji se delimično odnosio i na tu publikaciju i na njome pokriveno područje, spontano je i slobodno korišten izraz »umetnička kultura«. No kada su postle sastanka učesnici, inače Ijudi istančanog sluha za maternji jezik, upitani kako bi izvan ovog konteksta reagovali na navedenu srpskohrvatsku sintagmu, oni su se izjasnili saglasno piščevom sopstvenom osećanju — naime, da s njom nešto ipak nije u redu. Kod nas se normalno govori 0 pozorišnoj, filmskoj ili književnoj kulturi, ali odnekud ne, 1 o umetničkoj kulturi kao obuhvatnijem pojmu; ako bi se još i moglo za nekoga reći da poseduje zavidnu umetničku kulturu (a za neke govornike je i ovo problematično), ovaj sintagma ieško bi se izvan strogo stručnog diskursa prime-j nila u ovde relevantnom smislu, t j . da označi neko poljej rada i stvaralaštva. U poljskom, kako izgleda, odgovarajućaj sintagma ima već terminološku vrednost i ni po čemu nijel neobična; s druge strane, u nekim zapadnoevropskim jezi-i cirna — na primer, u engleskom — ograničenja u pogleduf proizvođenja ovakvih sklopova još su znatno veća nego ul srpskohrvatskom, pa se oni uglavnom ne javljaju ni u ter-| minologizovanoj upotrebi. Drugi primer uzećemo iz leksičko-terminološke sfere više-l jezičnosti, koja se uz razgranatost odlikuje i velikim šare-l niilom, i na koju ovom prilikom možemo da se osvrnemo! samo letimično i nesistematski. lako svaki od upotrebljava-I nih termina ima svoje značenje, ta značenja nisu uvek do-l sledno diferencirana ni u kontekstu, a kamoli izvan njegaj Tako višejezičnost nekad uključuje a nekad isključuje dvo-l jezičnost; bilingvizam ima različite korelate na individualf

169

nom i socijetalnom planu, jer se na prvom po pravilu suprotstavlja monolingvizmu a na drugom uz to i multilingvizmu, a u drugom pravcu i diglosiji — prema kojoj, međutim, ne stoji nikakva monoglosija nego samo, eventualno, triglosija ili poliglosija. Monogloti, međutim, postoje, iako najčešće izvan sociolingvističke literature, i tu uglavnom nisu u opoziciji sa diglotima ili triglotima nego samo sa poliglotima — licima koja se, da bi sve bilo još lepše, u neterminološkoj, popularnoj engleskoj upotrebi nazivaju i llingvistima! Ako pak ostanemo u registru lingvistike, i sa samo dva jezika, kako njih da zovemo? Li i L2? Lepo, ali ovi internacionalni simboli čitaju se na veoma različite načine, ne samo u raznim jezicima nego i u istom jeziku ali u raznim oblastima nauke ili prakse u vezi s jezikom: maternji/strani jezik u nastavi jezika, prvi/drugi jezik u psiholingvistici (sa komplikacijama), izvorni/prevodni jezik u teoriji prevodenja (sa više alternativa) itd., pri čemu npr. drugi jezik u sociolingvistici znači nešto sasvim drugo nego u drugim oblastima u kojima se takođe upotrebljava.4 Ovi primeri, kojima bi se lako moglo dodati mnoštvo drugih, ukazuju na važnost kontekstualnih činilaca u razumevanju i prevođenju stručnih tekstova, a time, u značajnoj meri, i na višim stepenima nastave jezika. Ova nastava ne može se uspešno odvijati bez stalnog pozivanja na jezički, situacioni i kulturni kontekst, kao prostor u kome se diferencirano oblikuju norme jezičke komunikacije.

4

Termini iz ovog kruga nešto su šire razmotreni u 9. poglavlju ove knjige.

Bibliografska beleška

1. poglavlje čini iznova redigovan tekst pisan povodom naučnog skupa »Lingvistika i lingvističke aktivnosti u Jugoslaviji«, marta 1985. u Sarajevu, i objavljen u reviji Odjek, XXXVII!:7, 1985, 3—4. — 2. poglavlje nastalo je kombinovanjem i proširivanjem referata podnetih na I kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugođlavije, decembra 1977. u Beogradu (prvobitno objavljeno u Godišnjaku SDPLJ 3, 1979, 19—32) i na V međunarodnom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1978. u Montrealu (objavIjeno na engleskom jeziku kao Bugarski 1980). — 3. poglavIje predstavlja znatno proširen tekst referata sa II kongresa Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, maja 1980. u Zagrebu, koji je u prvobitnom obliku štampan u Godišnjaku SDPLJ 4—5, 1980—81, 7—11. — 4. poglavlje je prillagođen deo autorovog još neobjavljenog izlaganja za okruglim stolom o odnosu Iingvistike i primenjene lingvistike na VII svetskom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1984. u Briselu. — 5. poglavlje jeste proširena verzija referata sa savetovanja »Leksikografija i stručni jezici«, održanog aprila 1982. u Beogradu, u organizaciji Društva za primenjenu iingvistiku Srbije, koji je objavljen u Godišnjaku SDPLJ 6, 1982, 69—74. — 6. poglavlje čini unekoliko izmenjen i proširen referat podnet na simpozijumu »Kontrastivna analiza i nastava stranih jezika«, održanom novembra 1982. u Beogradu, u organizaciji Društva za primenjenu lingvistiku Srbije, i objavljen u časopisu Prevodilac, l:3, 1982, 13—18. — U osnovi 7. poglavlja je referat podnet na II kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, maja 1980. u Zagrebu, i (u izmenjenoj verziji) na VI međunarodnom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1981. u Lundu, koji je prethodno objavljen samo na engleskom jeziku kao Bugarski (1983b). — 8. poglavlje čini izmenjen i proširen prilog razgovoru o lingvističkoj terminologiji održanom decembra 1982. u Novom Sadu, prvobitno objavljen u zborniku pod Mikeš (1983), 89—92. — 9. poglavlje nastalo

171

je na podlozi referata podnetih na III kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, juna 1983. u Sarajevu, i na VII svetskom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1984. u Briselu, od kojih je dosad objavljen samo prvi (Godišnjak SDPLJ 7—8, 1983—84, 53—59). — Osnovu 10. poglavlja čini referat saopšten na simpozijumu »Jezik u međukulturnom kontekstu«, održanom jula 1983. u Dablinu, u organizaciji Irskog udruženja za primenjenu lingvistiku, i objavljen kao Bugarski (1985); za ovu priliku, kada se prvi put štampa na srpskohrvatskom, tekst je prilagođen i unekoliko izmenjen. — 11. poglavlje čini nešto dopunjen tekst predavanja održanog u Društvu za primenjenu lingvistiku Vojvodine, oktobra 1980. u Novom Sadu, i objavljenog u Zborniku radova Instituta za strane jezike i književnosti, Filozofski fakultet, Novi Sad, 3, 1981, 79—89. — 12. poglavllje je dopunjena verzija uvodnog pogllavlja specijalno pisanog za zbornik pod Rajić (1981), 7—26. — 13. poglavlje predstavlja prilagođen prilog pripremljen za okrugli sto »Jezik i kultura u nastavi stranih jezika«, oktobra 1981. u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu, i prvobitno objavljen u zborniku pod Stojnić (1982), 38—44. — 14. poglavlje zasniva se na dosad neobjavljenim referatima i predavanjima održanim tokom 1984. i 1985. na raznim skupovima u Nišu, Beogradu, Pečuju i Solunu. — 15. poglavlje nastallo je kombinovanjem saopštenja podnetih na simpozijumima Društva za primenjenu lingvistiku Srbije u Beogradu, novembra 1983. (»Gramatika u nastavi maternjeg i stranih jezika«) i maja 1984. (»Kontekst u lingvistici i rvastavi jezika«), od kojih je dosad objavljeno samo prvo, u zborniku pod Đukanović (1984), 13—19.

Literatura

Sledeći spisak sadrži podatke o svim bibliografskim jedinicama koje su u tekstu ili u beleškama navedene samo prezimenom autora i godinom izdanja, eventualno još uz oznake stranica na koje se posebno upućuje. Radi ekonomičnosti, zbornici su navođeni po prezimenu redaktora, a po naslovu samo kada ovaj nije jasno naznačen. Na kraju je lista skraćenica. Aktuelna pitanja naše jezičke kulture (1983). Beograd, Prosvetni pregled. Akulenko, V. V. (1977). Naučno-tehničeskaja revoljucija i problema internacional 'noj terminologii. Naučno-tehničeskaja revoljuclja i funkcionirovanie jazykov mira (red. I. K. Belloded i dr.), Moskva, Nauka, 73—84. Annual Revievv of Applied Linguistics 1—3 (1980—1982), ed. R. B. Kaplan. Rowley, Mass., Newbury House. Babić, S, red. (1979). O teoriji prevođenja i prevođenju. {-Rukovet, Subotica, XXV:3—4). Back, 0. (1970). Was bedeutet und was bezeichnet der Ausdruck »angevvandte Sprachvvissenschaft«? Die Sprache, Wien, 16, 21—53. Bailey, R. W./M. Gorlach, ed. (1982). English as a World Language. Ann Arbor, l)niversity of Michigan Press. Bakingem, T. (1982). Prilog izradi taksonomije kulture za potrebe međukulturnog komuniciranja. Zbornik radova Instituta za strane jezike i književnosti, Novi Sad, Filozofski fakultet, 4, 11—22. Balabuha, A. F., red. (1980). lnternacional'nye elementy v leksike i terminologii. Har'kov, Višča škola. Baotić, J. (1978). Jezička politika i jezičko pianiranje. Radio-Sarajevo — Treći program, 20, 122—41. Barhudarov, L. S. (1975). Jazyk i perevod — voprosy obščej i častnoj teorii perevoda. Moskva, Meždunarodnye otnošenija.

Barhudarov, S. G. i dr., red. (1976). Problematika opredelenii terminov v slovarjah raznyh tipov. Leningrad, Nauka Bedard, E./J. Maurais. ed. (1983). La norme linguistique. Ouebec, Conseil de la langue frangaise/Paris, Le Robert. Bendix, E. H. (1966). Componential AnalysJs of General Vocabulary. Bloomington, Indiana University Press/The Hague, Mouton. Berić, V. i dr., red. (1980). Kontrastivna jezička istraživanja, I simpozijum. Novi Sad, Filozofskj fakultet. Bibović, Lj. (1979). Opšta lingvistika i lingvistička terminologija. SJ VIM:4, 206—16. Bjelica, N. (1983). Neki primjeri polisemičnih riječi u ustavnoj terminologiji i njihovoj leksikografskoj obradi. ŽJvi jezici, Beograd, XXV: 1—4, 26—9. Brann, C.M.B. (1984), Four Definitions of National Languages in Africa /Abstract/. AILA Brussels 84, Proceedings (ed. J. den Haese/J. Nivette), Brussels, ITO/VUB, 3, 1453—4. Brovvn, H. D. (1976). What i s Applied Linguistics? A Survey of Applied Linguistics (ed. R. Wardhough/H. D. Brown), Ann Arbor, University of Michigan Press, 1—7. Brozović, D. (1977). 0 mogućnostima i ciljevima konfrontacionog proučavanja suvremenih s'lavenskih standardnih jezika. Suvremena lingvistika, Zagreb, 15—16, 29—33. Brumfit, C. J., ed. (1982). English for International Communication. Oxford, Pergamon. Bugarski, R. (1969). Pojmovno-terminološki osvrt na generativnu gramatiku. Delo, Beograd, XV:7, 869—76. Preštampano u Bugarski (1983a:112—23). Bugarski, R., red. (1974). Jezik i društvo. ( = Kultura, Beograd, 25). Bugarski, R. (1976). Položaj psiholingvistike u krugu lingvističkih disciplina. SJ V:4, 262—7. Bugarski, R. (1978). Reflections on the Goals of Linguistics. Proceedings of the Tvvelfth International Congress of Linguilsts (ed. W. U. Dressler/VV. Meid), Innsbruck, Innsbrucker Beitrage zur Sprachvvissenschaft, 249—52. Bugarski, R. (1980). Some Thoughts on the Structure and Applications of Linguistics. Models of Grammar, Descriptive Linguistics and PedagogicaJ Grammar — Papers from the 5th International Congress of Applied Linguistics (ed. G. Nickel/D. Nehls), Heidelberg, Julius Groos, 22—45.

174

Bugarski, R. (1982). 0 pojmu narodne lingvistike. Radio-Beograd — Treći program, 55, 159—69. Bugarski, R. (1983a). Lingvistika o čoveku (II izd.). Beograd, Prosveta. Bugarski, R. (1983b). Sociolinguistic Issues in Standardizing Linguistic Terminoilogy. Language in Society, London/New York, 12, 65—70. Bugarski, R. (1984). Jezik i lingvistika (II izd.). Beograd, Nolit. Bugarski, R. (1985). Translation Across Culltures: Some Problems with Terminologies. Jankowsky (1985), 159—63. Bugarski, R. (1986). Jezik u društvu. Beograd, Prosveta. Bugarski, R./V. Ivir/M. Mikeš, red. (1976). Jezik u društvenoj sredini. Novi Sad, Društvo za primenjenu lingvistiku Jugoslavije. Catford, J. C. (1965). A Linguistic Theory of Translation. London, Oxford University Press. Corder, P. (1972). Problems and Solutions in Applied Linguistics. AILA Third Congress Proceedings III (ed. J. Ovistgaard et al.), Heidelberg, Julius Groos, 3—23. Corder, P. (1973). Introducing Applied Linguistics. Harmondsvvorth, Penguin Books. Corder, P. (1978). BAAL — The Next Ten Years. AILA B. 1 (22), 39—41. Courchene, R. (1981). The History of the Term »Applied« in Applied Linguistics. Actes du 5e congres de I'AILA (ed. J.—G. Savard/L. Laforge), Quebec, Universite Laval, 66— —88. Courchene, R. (1984). Applied Linguistics Revisited. Bulletin de I'ACLA, Montreal, 6:1, 79—81. Crystal, D. (1973). Linguistic Research in Great Britain in Relation to the Social Sciences. Sociolinguistics Newsletter, Boulder, IV:2, 14—6. Crystal, D. (1981). Directions i/n Applied Linguistics. London/New York, Academic Press. Culioli, A. (1967). Diskusija. Linguistic Theories and Their\ Application. Nancy, AIDELA, 62—3. Čomski, N. (1979). Gramatika i um (red. R. Bugarski, II izd.). Beograd, Nolit. Čomski, N. (1984). Sintaksičke strukture. Novi Sad, Dnevnik/Književna zajednica Novog Sada.

175

Ćupić, D., red. (1982). Leksikografija i leksikologija. Beograd/Novi Sad, SANU/Matica srpska. Dimitrijević, N. (1975). 0 primenjenoj lingvistici. Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, Beograd, 8, 305—8. Dimitrijević, N. (1976). Primenjena neurolingvistika — k o rak bliže formulisanju modela učenja stranih jezika. SJ V:4, 282—90. Dimitrijević, N. (1984a). Zablude u nastavi stranih jezika (!l izd.). Sarajevo, Svjetlost. Dimitrijević, N. (1984b). Lingvistika i metodika nastave stranih jezika — bibliografija radova. Beograd, Vojnoizdavački zavod. Dimitrijević, N./R. Đorđević (1975). A Study of the Attitudes and Motivation of Students of English, Russian, German and French as Foreign Languages at the University of Belgrade. Studi Italiani di Linguistica Teorica ed Applicata. Padova, IV: 1, 113—49. Drozd, L./W. Seibicke (1973). Deutsche Fach— und Wissenschaftssprache: Bestandsaufnahme, Theorie, Geschichte. VViesbaden, Brandstetter. Đorđević, R. (1975). Kultura kao faktor u nastavi engleskog jezika kao stranog. Beograd, ICS. Đorđević, R. (1982). Uvod u kontrastiranje jezika. Beograd, Fillološki fakultet. Đorđević, R. (1983). Lingvistička terminologija. Prevodiilac, Beograd, 11:1, 47—52. Đorđević, R. (1984). Tertium comparationis kao konstrukt kontrastivne anallize. SJ XIII:3—4, 111—6. Đukanovic, J., red. (1984). Gramatika u nastavi maternjeg i stranih jezika Beograd, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije. Durovič, L., red. (1983). Lingua in Diaspora: Studies in the Language of the Second Generation of Yugoslav Immigrant Children in Svveden. Lund, Slaviska Institutionen vid Lunds Universitet. English World-Wide: A Journal of Varieties of English. Amsterdam/Philadelphia, Benjamins (izlazi od 1980). Fedorov, A. V. (1983). Osnovy obščej teorii perevoda (IV izd.). Moskva, Vysšaja škola. Felber, H. (1982). Some Basic Issues of Terminology. The Incorporated Linguist, London, 21, 12—24.

176

Ferguson,, C. A. (1975). Appiications of Linguistics. The Scope of American Linguistics (ed. R. Austerllitz), Lisse, Peter de Ridder, 63—75. Fillmore, C. J. (1978). On the Organization of Semantic Information in the Lexicon. Papers from the Parasession on the Lexicon, Chicago, Chicago Linguistic Society, 148—73. Fishman, J. A. (1978). Sociologija jezika. Sarajevo, Svjetilost. Fishman, J. A. et al., ed. (1977). The Spread of English: The Sociology of English as an Additional Language. Rowley, Mass., Newbury House. Fisiak, J., ed. (1981). Contrastive Linguistics and the Language Teacher. Oxford, Pergamon. Fišer-Popović, A. (1984). Klasifikacija terminoloških rečnika. Prevodilac, Beograd, lll:2, 19—24. Fraser, B. (1974). The State of the Applied Linguist. GURT (Ed. K. J,ankowsky), 93—101. Gardner, R. C. (1979). Social Psyhological Aspects of Second Language Acquisition. Language and Social Psychology (ed. H. Giles/R. N. StClair), Oxford, Blackvvelll, 193—220. Gardner, R. C./W. E. Lambert (1972). Attitudes and Motivation in Second Language Learning. Rowley, Mass., Newbury House. Gottvvald, K. (1977). Applicational Levels in Appllied Linguistics. IRAL XV: 1, 55—63. Greenbaum, S., ed. (1985). The English Language Today. Oxford, Pergamon. Grucza, F. (1975). Institute of Applied Linguistics, University of Warsaw. Glottodidactica, Poznan, VII, 127—9. Haberland, H./J. L. Mey (1977). Editorial: Linguistics and Pragmatics. Journal of Pragmatics, Amsterdam, 1:1, 1—11. Halliday, M. A. K./A. Mclntosh/P. Strevens (1964). The Linguistic Sciences and Language Teaching. London, Longman. Hajmz, D. (1980). Etnografija komunikacije. Beograd, BIGZ. Hartmann, R. R. K. (1974). Linguistic Terminology: Semantic, Lexicographical and Computational Aspects. Proceedings of the Eleventh International Congress of Linguists (ed. L. Heilman), Bologna, II Mulino, I, 561—75. Hartmann, R. R. K., ed. (1983). Lexicography: Principles and Practice. London/New York, Acadamic Press. Hol, E. (1976). Nemi jezik. Beograd, BIGZ.

177

Householder, F. W./S. Saporta, ed. (1962). Problems in Lexicography. Bloomington, Indiana University Press. Hiillen, W. (1974). Prikaz zbornika Perren/Trim (1971). IRAL XII:4, 355—60. !lić, V. (1968). Počeci stvaranja i angažovanja makedonske

'lingvističke terminologije. Zbornik za filologiju i lingvisti-

ku, Novi Sad, XI, 71—83. Ivić, M. (1975). Pravci u lingvistici (III izd.). Ljubljana, Državna založba Slovenije. Ivir, V. (1976). Contrastive Analysis at the Lexical Level. Nickel (1976), II, 151—63. Ivir, V. (1978a). Teorija i tehnika prevođenja. Sremski Karlovci, Centar »Karlovačka gimnazija«. Ivir, V. (1978b). Hrvatsko ili srpsko-engleski rječnik privrednog nazivlja. Zagreb, Školska knjiga. Ivir, V. (1978c). Ekvivalencija u prevođenju. Godišnjak, Beograd, 2, 101—9. Ivir, V. (1984). Postupci u prevođenju jugoslavenskog društveno-političkog nazivllja na strane jezike. Mišeska Tomić (1984), 45—50. Jakobson, R. (1959). On Linguistic Aspects of Translation. On Translation (ed. R. A. Brovver), New York, Oxford University Press, 232—9. Janicki, K. (1982). The Foreigner's Language in a Sociolinguistic Perspective. Poznan, Uniwersytet Im. A. Mickievvicza. Janicki, K. (1985). Tertium Comparationis in Contrastive Sociolinguistics. Nordlyd: Tromse University Working Papers on Language and Linguistics, Troms0, 10, 7—27. Janković, S. (1972). Za adekvatno prevođenje lingvističkih tekstova. Pregled, Sarajevo, LXIi: 10, 1333—51. Janković, S. (1978a). Prilog izučavanju fenomena standardnojezičke varijantnosti. KJ Vll:2, 5—15. Jankovic, S. (1978b). Primijenjena lingvistika u našoj sredini. Pregled, Sarajevo, LXVIII:5, 691—708. Janković, S. (1980—81). Termini i prevođenje. Godišnjak, Zagreb, 4—5, 245—7. Janković, S. (1982). Distinktivni pokazatelji standardnojezičke vanjantnosti. Naš jezik danas i sutra, 841—51. Jankowsky, K. R., ed. (1985). Scientifiic and Humanistic Dimensjons of Language: Festschrift for Robert Lado. Amsterdam/Philadelphia, Benjamins.

178

Jerković, J., red. (1984). Leksikografija i leksikologija. Novi Sad, Matica srpska. Jezik u savremenoj komunikaciji (1983). Beograd, Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu. Jocić, M. (1980). Društveno-kulturna sredina kao faktor jezičkog približavanja i kreativnosti u jeziku. Berić i dr. (1980), 267—76. Jukić, Z. (1979). Elementi kulture u programima srpskohrvatskog kao jezika društvene sredine u školama sa madarskim nastavnim jezikom. Godišnjak, Beograd, 3, 351 — —6. Kachru, B. B., ed. (1983). The Other Tongue: English Across Cultures. Oxford, Pergamon. Kalogjera, D. (1985). Attitudes Tovvard Serbo-Croatian Language Varieties. IJSL 52, 93—109. Kaplan, R. B. (1979). Tovvard a Theory of Applied Linguistics. Linguistic and Literary Studies in Honor of Archihald A. Hill (ed. M. A. Jazayery et al.), The Hague/Paris, Mouton, 4, 319—32. Kaplan, R. B., ed. (1980). On the Scope of Applied Linguistics. Rowley, Mass., Newbury House. Karadža, M. (1983). Izvori srpskohrvatske gramatičke terminologije — uloga i mjesto Vuka Karadžića u njenom iormiranju i standardizaciji, RIJK X. Katičić, R. (1971). Jezikoslovni ogledi. Zagreb, Školska knjiga. Katičić, R. (1972). Jezikoslovni zapisi o prevođenju. Književna smotra, Zagreb, IV: 12, 3—9. Katićić, R. (1974—1975). Transformacijska gramatika. Suvremena lingvistika, Zagreb, 9—12 (4 nastavka). Kocourek, R. (1981), Prerequisites for an Applicable Linguistic Theory of Terminology. Actes du 5e congres de I'AILA (ed. J.—G. Savard/L. Laforge), Ouebec, Universite Laval, 216—28. Kolka, A. (1976). Usvajanje stranih jezika i razlike u kulturama. SJ V:3, 200—7. Kolka, A. (1983). Uvod u multidisciplinaran pristup nastavi stranih jezika. Zagreb, Školske novine. Koller, W. (1979). Einfuhrung in die Ubersetzungswissenschaft. Heidelberg, Que(Ile und Meyer. Komissarov, V. N. (1980). Lingvistika perevoda. Moskva, Meždunarodnye otnošenija.

179

Kroeber, A. L./C. Kluckhohn (1963). Culture: A Critical Revievv of Concepts and Definitions. New York, Vintage Books. Krommer-Benz, M „ ed. (1984). World Guide to Terminological Activities (2nd ed.). Infoterm Series, 4. Munchen, Saur. Krstulović, A. (1976). Kultura i civilizacija u nastavi stranih jezika. SJ V:1—2, 80—3. Krzeszovvski, T. P. (1984). Tertium Comiparationis. Contrastive Linguistics: Prospects and Problems (ed. J. Fisiak), Berlin, Mouton, 301—12. Kuhlvvein, W. (1976). Prikaz zbornika Nickel (1974). Papers and Studies \in Contrastive Linguistics, Poznan/Arlington, Va., V, 282—7. Kii'hllvvein, W. (1980a). Angevvandte Linguistik. Lexikon der germanistischen Linguistik (2. Aufl.; ed. H. P. Althaus et. all.), Tiibingen, Max Niemeyer, 4, 761—8. Kuhlvvein, W. (1980b). Bausteine zur Theoriebildung der angevvandten Linguistik. Angevvandte Linguistik: Positionen, Wege, Perspektiven (ed. W. Kuhlwein/A. Raasch), Tiibingen, Gunter Narr, 13—27. Labov, W. (1973). The Boundaries of VVords and Their Meanings. New Ways of Analyzing Variation in English (ed. C—J. N. Bailey/R. W. Shuy), VVashington, D. C, Georgetown University Press, 340—73. Labov, W. (1978). Denotational Structure. Papers from the Parasession on the Lexicon, Chicago, Chicago Linguistic Society, 220—60. Lado, R. (1957). Linguistics Across Cultures. Ann Arbor, University of Michigan Press. Lajons, Dž. (1974). Lingvistička revolucija Noama Čomskog. Beograd, Duga. Lambert, V. (1980). Socijalna psihologija dvojezičnosti. Radio-Beograd — Treći program, 44, 369—92. Levi, J. (1982). Umjetnost prevođenja. Sarajevo, Svjetlost Ljudskanov, A. (1969). Traduction humaine et traduction automatigue. Paris, Dunod. Malmberg, B. (1971). Applications of Linguistics. Perren/ Trim (1971), 3—18. Malmberg, B. (1978). Some VVords of Appreciation on the Occasion of Gerhard Nickel's Fiftieth Birthday. IRAL XVI:3, 183—5.

180

Mallmberg, B. (1981). Applied Linguistics: Past, Present and Future. AILA 81, Proceedings II: Lectures (ed. B. Sigurd/ J. Svartvik), Lund, Gleerup, 7—14. Mel'chuk, I. (1984). Dictionnaire explicatif et combinatoire du frangais contemporain. Recherches lexico-semantiques, i. Montreal, Universite de Montreal. Melvinger, J. (1982). 0 nazivlju transformacijske tvorbene gramatike u hrvatskoj lingvistici. KJ 11:3, 127—31. Menac, A. (1973). Još o predmetu i nazivu kontrastivne iingvistike. SJ ll:4, 244—50. Mihailović, LJ. (1970). Ogledi iz primenjene lingvistike. Beograd, Fillološki fakultet. Mihajlović, M. (1981). Neki sociolingvistički opisi i nastava stranih jezika. Zbornik radova Katedre za anglistiku, Niš, Filozofski fakultet, M, 289—300. Mihajlović, M. (1982). Karakteristika terminologije transformaciono-generativne gramatike. FP 20:1—4, 131—5. Mikeš, M. (1973). Primenjena lingvistika i njeni zadaci. Savremenost, Novi Sad, III:3, 231—4. Mikeš, M. (1977). Jezička relativnost i kontrastivna istraži vanja. Godišnjak, Beograd, 1, 41—55. Mikeš, M., red. (1983). Kontrastivna jezička istraživanja, II simpozijum. Novi Sad, Filozofski fakultet. /Zbornik sadrži i blok tekstova »Lingvistička terminologija«, 85—166/. Mikeš, M./P. Vlahović (1980). Prevođenje nekih izraza i termina iz oblasti vaspitanja i obrazovanja. Berić i dr. (1980), 343—54. Mikeš, M. i dr. (1983). O terminologiji iz oblastl međunacionalnih odnosa. Mikeš (1983), 201—17. Minović, M. (1975). O specifičnostima srpskohrvatskih naučnih i tehnićkih termina i o njihovoj verifikaciji za potrebe školla u SR Bosni i Hercegovini, RIJK II, 9—69. Mišeska Tomić, O. (1983). Juče, danas, sutra jugoslovenske primenjene lingvistike. KJ 12:2, 89—94. Mišeska Tomić, O., red. (1984). Jazičnite kontakti vo jugoslovenskata zaednica. Skopje, Sojuz na društvata za primeneta lingvistika na Jugoslavija/Društvo za primeneta lingvistika na Makedonija. Morrovv, K. (1979). The Tvvelfth Annual Meeting of the British Association for Applied Linguistics. AILA B. 2(26), 33—5.

181

Mounin, G. (1963). Les problemes theoriques de la traduction. Paris, Gallimard. Musić, S./l. Meloncelli-Milak (1983). Neki problemi prevođenja naše samoupravne terminollogije na italijanski jezik. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd. 12:3, 113—26. Naš jezik danas i sutra (1982). Naše teme, Zagreb, XXVI:5, 805—62. IMećak-Liik, A./l. Štrukelj, red. (1984). Dvojezičnost — individualne in družbene razsežnosti. Ljubljana, Društvo za uporabno jezikoslovje Slovenije. Neubert, A., ed. (1968). Grundfragen der Ubersetzungsvvissenschaft. Leipzig, VEB Verlag Enzyklopadie. Neubert, A. (1985). Translation Across Languages or Across Cultures? Jankowsky (1985), 231—9. Nevvmark, P. (1981). Approaches to Translation. Oxford, Pergamon. Nickel, G. (1972). Zum heutigen Stand der kontrastiven Spraohvvissenschaft. Reader zur kontrastiven Linguistik (ed. G. Nickel), Frankfurt/M., Athenaum, 7—14. Nickel, G., ed. (1974). AILA Third Congress Proceedings, I. Heidelberg, Julius Groos. Nickel, G., ed. (1976). Proceedings of the Fourth International Congress of Applied Lingulstics, I—III. Stuttgart, Hoohschulverlag. Nida, E. A. (1964). Toward a Science of Translating, Leiden, E. J. Brill. Nida, E. A. (1975). Componential Analysis of Meaning. The Hague/Paris, Mouton. Nida, E. A. (1977). Translating Means Communicating: A Sociolinguistic Theory of Translation. GURT (ed. M. Saville-Troike), 213—29. Nida, E. A./C. R. Taber (1969). The Theory and Practice of Translation. Leiden, E. J. Brill. Nikitin, M. V. (1983). Leksičeskoe značenie slova. Moskva, Vysšaja škola. Nikollić, V. (1979). Učenje stranih jezika i nastava kulture. Godišnjak, Beograd, 3, 357—62. Pap, L. (1972). What Do We Mean by Appilied Linguistics? Studies in Language and Linguistics (ed. R. W. Eaton, Jr./J. Ornstein), EI Paso, University of Texa§ Press, 101— —14.

182

Pap, L. (1976). Linguistic Terminology as a Source of Verbal Fictions. Language Sciences, Bloomington, 39, 1—5. Perić, A. (1982). O kriterijumima izbora termina stranog porekla u nauci I tehnici. FP 20:1—4, 127—30. Perić, A. (1983). Savremena nauka o jeziku — generativna sintaksa i semantika. Beograd, Svetozar Marković. Perren, G. E./J. L. M. Trim, ed. (1971). Applications of Linguistics: Selected Papers of the Second Intemstional Congress of Applied Linguistics. London, Cambridge University Press. Pervan, M./A. Štambuk/M. Pilković (1983). Kontrastivna analiza semantičkih vrijednosti nekih elektroničkih termina u engleskom i našem jeziku. Mikeš (1983), 167—73. Piaget, J. (1955). The Language and Thought of the Child. Cleveland/Nevv York, Meridian Books. Polovina, V. (1982). 0 tipovima rečnika ilingvističkih termina. FP 20:1—4, 137—42. Popovič, A. (1980). Poetika umetničkog prevoda — proces i tekst. (=Rukovet, Subotica, XXVI:5). Prebeg-Vilke, M. (1977). Uvod u glotodidaktiku. Zagreb, Školska knjiga. Pride, J. B., ed. (1979). Sociolinguistic Aspects of Language Learning and Teaching. London, Oxford University Press. Pride, J. 3., ed. (1982). New Englishes. Rowley, Mass., Newbury House. Ouemada, B. (1972). Lexicology and Lexicography. Current Trends in Linguistics (ed. T. A. Sebeok), The Hague/Paris, Mouton, 9, 395—475. Ouirk, R. (1982). International Communication and the Concept of Nuclear English. Brumfit (1982), 15—28. Quirk, R./H. G. Widdowson, ed. (1985). English in the VVorld: Teaching and Learning the Language and Literatures. London, Cambridge University Press. Quirk, R. et. al. (1972). A Grammar of Contemporary English. London, Longman. Radovanović, M. (1979). Sociolingvistika, Beograd, BIGZ. Rajić, Lj., red. (1981). Teorija i poetika prevodenja. Bec grad, Prosveta. Revzin, I. I./V. Ju. Rozencvejg (1964). Osnovy obščego i mz šinnogo perevoda. Moskva, Vysšaja škola. Riđanović, M. (1965). Odnos jezika i kullture kao probler

183

u nastavi stranih jezika. Živi jezici, Beograd, Vlll:3—4,75— —82. Riđanović, M. (1982). Jedan terminoioško-iieksikografski problem viđen iz transformacionog ugla. Godišnjak, Zagreb, 6, 131—3. Riggs, F. W. (1980). Special Languages and Terminology, Sociolinguistics Newsletter, Boulder, Xl:2, 18—22. Roberts, A. H. (1969). Current Problems of Applied Linguistics. Actes du Xe congres international des linguistes, Bucarest, Academie de la RSR, I, 175—82. Rondeau, G. (1978). AILA President's Note. AILA B. 2(23), 1—4. Rondeau, G. (1979). Une nouvelle branche de la Iinguistique applliquee: 'la terminologie. AILA B. 2(26). 1—15. Rondeau, G. (1984). Introduction a la terminologie (2. ed.). Chicoutimi, Que., Morin. Rondeau, G./H. Felber, ed. (1981). Textes choisis de terminologie, I: Fondaments theoriques de la terminologie (sous la direction de V. I. Siforov). Girsterm. Quebec, Universite Laval. Rosch, E. (1978). Principles of Categorization. Cognition and Categorization (ed. E. Rosch/B. B. LIoyd), Hillsdale, N. J„ Erlbaum, 27—48. Sager, J. C , ed. (1980). Standardization of Nomenclature. [ = IJSL 23). Sager, J. C./R. L. Johnson (1978). Terminology: The State of the Art. AILA B. 1(22), 1—11. Sapir, E. (1984). Ogledi iz kulturne antropologije (red. R. Bugarski, II izd.). Beograd, Prosveta. Shuy, R. W. (1984). The Decade Ahead for Applied Sociolinguistics. USL 45, 101—11. Sibinović, M. (1979). Original i prevod — uvod u istoriju i teoriju prevođenja. Beograd, Privredna štampa. Sibinović, M. (1983). 0 prevođenju — priručnik za prevodioce i inokorespondente. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Simeon, R. (1969). Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, I—II. Zagreb, MatiGa hrvatska. Slama-Cazacu, T. (1980). The Place of Applied Linguislics in the System of Sciences: AL in Relation to »Linguistics«. Revue Roumaine de Linguistique, Bucarest, XXV:3 153—60.

184

Slavjanska lingvistična terminologija I (1962). Sofija, Blgarskata akademija na naukite. Smith, L. E., ed. (1981). English for Cross-Cultural Communication. London, MacmiiMan. Smith, L. E., ed. (1983). Readings in English as an Inteinational Language. Oxford, Pergamon. Sociolingvistika i nastava jezika (1981). SJ X:4, 262—321. Sosir, F. de (1969/1977). Opšta lingvistika (l/ll izd.). Beograd, Nolit. Spillner, B. (1977). On the Theoretical Foundations of Applied linguistics. IRAL XV:2, 154—7. Spolsky, B. (1969). Linguistics and Language Pedagogy: Applications or Implications? GURT (ed. J. E. Alatis), 143— —55. Spolsky, B. (1978). Educational Linguistics: An Introduction. Rowley, Mass., Newbury House. Stančić, Lj. (1982). Pokušaji ujednačavanja hrvatskosrpske gramatičke terminologije u XX stolljeću. RIJK IX, 125— —256. Steiner, G. (1975). After Babel: Aspects of Language and Translation. London, Oxford University Press. Stoberski, S. (1975). Naučna i tehnička terminologija. KJ IV: 1—2, 47—55. Stoberski, S. (1978). Nauka i praksa podržavaju internacionalizaciju terminologije kao pomoć u prevođenju. Mostovi, Beograd, IX:3, 250—61. Stojnić, M. (1980). 0 prevođenju književnog teksta. Sarajevo, Svjetlost. Stojnić, M.,-red. (1982). Jezik i kultura u nastavi stranih jezika. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Strevens, P. (1980). Teaching English as an International Language. Oxford, Pergamon. Šipka, M., red. (1979). Školski rječnik terminoloških više-\ strukosti, I—II. Sarajevo, Institut za jezik i književnost. Šipka, M., red. (1984). Jezik i nacionalni odnosi. ( = Sveske\ Instituta za proučavanje nacionalnih odnosa, Sarajevo, II: 5—6). Škiljan, D. (1980). Pogled u lingvistiku. Zagreb, Školska knji-| ga. Terić, G. (1980). Pojam »compllemento« u itallijanskoj gramatičkoj terminologiji i njegovi ekvivalenti u gramatikama srpskohrvatskog jezika. Studije iz kontrastivne analizel

185

italijanskog i srpskohrvatskog jezika, Beograd, Filološki fakultet, 1, 102—37. Trudgill, P./J. Hannah (1982). International English: A Guide to Varieties of Standard English. London, Arnold. Turčan, J. (1980). Prilog proučavanju društveno-političke terminologije u slovačkom i srpskohrvatskom jeziku. Berić i dr. (1980), 277—86. Vereščagin, E. M./V. G. Kostomarov (1983). Jazyk i kul'tura — lingvostranovedenie v prepodavanii russkogo jazyka kak inostrannogo (III izd.). Moskva, Russkij jazyk. Vilke, M. (1977). IV kongres Međunarodnog udruženja za primijenjenu lingvistiku. Godišnjak, Beograd, 1, 81—5. Vlahović, P. (1979). Prilog kontrastivnoj anallizi društveno-političke terminologije u srpskohrvatskom i italijanskom jeziku. Godišnjak, Beograd, 3, 253—8. Vlahović, P. (1980—81). Ekvivalencija nekih izraza i termina iz oblasti vaspitanja i obrazovanja u srpskohrvatskom i francuskom jeziku. Godišnjak, Zagreb, 4—5, 321—4. Vlahović, P. (1984). Upotreba gramatičkih termina u udžbenicima i školskim gramatikama francuskog jezika. Đukanović (1984), 143—50. Vojvoda, S. (1973). O različitim lingvističkim pristupima prevođenju. SJ ll:4, 251—61. Vorf, B. L. (1979). Jezik, misao i stvarnost (red. R. Bugarski). Beograd, BIGZ. Vučković, P., red. (1984). Srpskohrvatski jezik kao strani. Beograd, Institut za strane jezike. Vuković, G. (1980). Nazivi za obeležavanje srodnika Cna materijalu srpskohrvatskog, slovačkog, mađarskog i nemačkog jezika). Berić i dr. (1980), 253—65. VVeinreich, U. (1980). On Semantics (ed. W. Labov/B. S. VVeinreich). Philadelphia, University of Pennsylvania Press. VVierzbicka, A. (1985). Lexicography and Conceptual Analysis. Ann Arbor, Karoma. VVilles, M. (1978). BAAL Tenth Annual Meeting. AILA B. 1 (22), 34—5. VVilss, W. (1977). Ubersetzungsvvissenschaft: Probleme und

Methoden. Stuttgart, Klett.

World Language English: The International Teacher's Journal of English as a World Language. Oxford, Pergamon (iztlazi od 1981).

186

VVuster, E. (1979). Einfuhrung in die allgemeine Terminologielehre und terminologische Lexikographie, I—II. Wien/ New York, Springer. Zabrocki, L. (1970). Grundfragen der konfrontativen Grammatik. Probleme der kontrastiven Grammatik (ed. H. Moser), Dusseldorf, Schvvann, 31—52. Zgusta, L. (1971). Manual of Lexicography. The Hague/Paris, Mouton. Žiletić, Z., red. (1983). Kontrastivna analiza i nastava stranih jezika. Beograd, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije. Skraćenice: AILA B. — AiLA Bulletin, Pisa FP — Filološki pregled, Beograd Godišnjak — Godišnjak Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, Beograd/Zagreb GURT — Georgetovvn University Round Table on Languages and Linguistics, VVashington, D. C. IJSL — International Journal of the Sociology of Language, Berlin/New York/Amsterdam IRAL — international Review of Applied Linguistics in Language Teaching, Heidelberg KJ — Književni jezik, Sarajevo RIJK — Radovi Instituta za jezik i književnost, Odjeljenje za jezik, Sarajevo SJ — Strani jezici, Zagreb (Skraćivani su samo naslovi serijskih publikacija koji su se u spisku literature javili više od dva puta.)

Registar imena

Ovaj spisak obuhvata imena navedena u glavnom tekstu i u beleškama, ali ne i u zajedničkom spisku literature, koji otuda služi i kao dopuna registra imena. Imena su ovde data samo u izvornoj ortografiji; ona koja se pominju u tekstu tamo su transkribovana {kao i u beleškama kada se upućuje na naše prevode u kojima je tako postupljeno). Akulenko, V. V. 76 Anthony, E. M. 30 Avgustin 70 Babić, S. 121, 138, 141 Back, 0 . 27, 29, 34, 35, 37, 40 Bailey, R. W. 156 Balabuha, A. F. 87 Baotić, J. 106 Barhudarov, L. S. 141 Barhudarov, S. G. 74 Bedard, E. 162 Belić, A. 89 Bendix, E. H. 71 Berić, V. 55 Bibović, Lj. 77 Bjelica, N. 77 Brann, C. M. B. 106 Brovvn, H. D. 27, 34 Brovvne, W. 94 Brozović, D. 85, 90 Brumfit, C. J. 156 Buckingham, T. 148 Bugarski, R. 23, 37, 53, 59, 93, 94, 149, 150, 153, 159, 162, 170, 171

Catford, J. C. 125, 141 Chomsky, N. 93, 98 Corder, P. 30, 37, 39 Courchene, R. 37, 40 Crystal, D. 44, 59 Culioli, A. 34 Ćupić, D. 72 Dimitrijević, N. 37, 40, 50, 55, 104, 153 Dimitrovski, T. 85 Drozd, L. 73 Đorđević, R. 77, 79, 83, 148. 150, 153 Đukanović, J. 53, 171 Durovič, L. 104 Fedorov, A. V, 141 Felber, H. 73, 74 Ferguson, C. A. 34, 35 Filipović, R. 48, 76

188

Fillmore, C. J. 71 Fishman, J. A. 37, 150, 156 Fisiak, J. 79 Fišer-Popović, A. 74 Fraser, B. 27 Gardner, R. C. 152, 153 Gottvvald, K. 28 Gorlach, M. 156 Greenbaum, S. 156 Grucza, F. 36 Haberland, H. 34 Hall, E. 150 Halliday, M. A. K. 32, 35 Hannah, J. 156 Hartmann, R. R. K. 72, 90 Householder, F. W. 72 Htillen, W. 27 Hymes, D. 92, 150 llić, V. 85 Ivić, M. 23 Ivić, P. 85 Ivir, V. 53, 70, 80, 114, 117, 120, 124, 128, 131, 138, 141, 150, 153 Jakobson, R. 121 Janicki, K. 83, 158 Janković, S. 54, 76, 81, 106 Jankowsky, K. R. 118 Jerković, J. 72 Jespersen, O. 69 Jocić, M. 77 Johnson, R. L. 73 Jukić, Z. 150

Kachru, B. B. 156 Kalogjera, D. 159 Kaplan, R. B. 27, 28, 30, 35, 40, 44, 50, 61, 63 Karadža Garić, M. 77, 87 Katičić, R. 77, 88, 93, 128 Klajn, I. 87 Kluckhohn, C. 148 Kocourek, R. 74 Kolarič, R. 85 Kolka, A. 150, 159 Koller, W. 136, 141 Komissarov, V. N. 130 Kostomarov, V. G. 150 Kroeber, A. L. 148 Krommer-Benz, M. 73 Krstulović, A. 150 Krzeszovvski, T. P. 83 Ki)hlwein, W. 27, 28, 31 Labov, W. 71 Lado, R. 118, 148 Lambert, W. E. 153 Levy, J. 127 Levvin, K. 37 Lyons, J. 93 Ljudskanov, A, 130 Malmberg, B. 34, 35, 56, 61 Maurais, J. 162 Molntosh, A. 32, 35 Mel'chuk, I. 72 Meloncelli-Milak, I. 77 Melvinger, J. 94 Menac, A. 90 Mey, J. L. 34 Mihailović, Lj. 35

189

Mihajlović, M. 94, 159 Mikeš, M. 36„ 53, 55, 77, 82, 85, 87, 94, 101, 108, 115, 117, 150, 153, 170 Minović, M. 75 Mišeska Tomić, 0 . 53, 54, 104 Molnar-Čikoš, L. 85 Morrovv, K. 50 Mounin, G. 130 Musić, S. 77 Nećak-Luk, A. 53 Neubert, A. 118, 141 Nevvmark, P. 130 Nickel, G. 27, 28, 50 Nida.E.A. 71, 111, 138, 141 Nikitin, M. V. 71 Nikolić, V. 150 Pap, L. 27, 29, 90 Perić, A. 87, 93 Perren, G. E. 34 Pervan, M. 77 Piaget, J. 37 Pilković, M. 77 Polovina, V. 77 Popovič, A. 125, 127, 139 Prebeg-Vilke, M. 47 Pride, J. B. 150, 156

Ouemada, B. 72 Quirk, R. 156, 157

Riđanović,, M. 53, 94, 150 Riggs, F. W. 92 Roberts, A. H. 27 Rondeau, G. 33, 39, 73, 74 Rosch, E. 71, 72 Rozencvejg, V. Ju. 130 Sager, J. C. 73 Sapir, E. 150 'Saporta, S. 72 Saussure, F. de 80, 81 Savić, S. 94 Seibicke, W. 73 Shuy, R. W. 62 Sibinović, M. 120,, 125, 127, 130, 139, 141 Simeon, R. 77 Slama-Cazacu, T. 33 Smith, L E. 156 Spillner, B. 28, 40 Spolsky, B. 31, 40, 47, 106 Stančić, Lj. 85 Steiner, G. 122 Stoberski, Z. 73, 92 Stojnić, M. 125, 127, 150,, 171 Strevens, P. 32, 35, 44, 156 Šipka, M. 75, 106, 163 Škiljan, D. 23, 108 Štambuk, A. 77 Štrukelj, I. 53

Taber, C. R. 138, 141 Tanasković, D. 87 Terić, G. 82 Trim, J. L. M. 34 Radovanović, M. 150 Rajić, Lj. 120, 138, 141, 171 Trudgill, P. 156 Turčan, J. 77 Revzin, I. I. 130

190

Vereščagin, E. M. 150 Vilke, M. 27, 37 Vlahović, P. 77, 115 Vojvoda, S. 140 Vučković, P. 148 Vuković, G. 77 VVeinreich, U. 71 Whorf, B. L. 82, 150 Widdowson, H. G. 156

VVierzbicka, A. 72 VVilles, M. 34 Wilss, W. 141 VVuster, E. 73 Zabrocki, L. 35 Zgusta, L. 72 Žiletić, Z. 53

Registar pojmova

Ovaj selektivni spisak sadrži samo neke važnije pojmove, isključujući pri tom one najšire ili najučestalije. Na pojedine Ungvističke discipline upućuje se samo tamo gde se one definišu ili se o njima podrobnije govori. AILA v. Međunarodno udruženje za primenjenu lingvistiku analiza diskursa 20 dijahronija 17 dijalektologija 18 Društvo za primenjenu lingvistiku Jugoslavije 36,52, 54 etimologija 19 etnolingvistika 21 filologija 16—7 filozofija jezika 18 fonetika 19 fonologija 19 geolingvistika 18 glotodidaktika 22 glotogonija 20 grafemika (grafologija) 20 gramatika 19 gramatologija 20

interlingvistika 22 internacionalni engleski 155—6, 163 kontekst 165—9 kontrastivna analiza 76—83 leksikografija 22, 67—75 leksikologija 19 lingvistička geografija 18 lingvistička pragmatika 20 lingvistička stilistika 22 lingvistička teorija 18 lingvistička tipologija 18 lingvistika 15—23 — algebarska 21 — antropološka 21 — arealna 18 — deskriptivna 18 — istorijska 18 — kontaktna 18 —• kontrastivna 18 — matematička 21 — normativna 22 — opšta 17—8 — primenjena 22 — računarska 21 — statistička 21

192

— tekstualna 19 — uporedna 18 lingvokulturologija 150 makrolingvistika 17 Međunarodno udruženje za primenjenu lingvistiku 27, 28, 42—6, 49—50, 54, 56, 67 mikrolingvistika 17 morfofonologija 19 morfologija 19 neurolingvistika 21 norma 161—5 onomastika 19 prototip 71—2 psiholingvistika 21 psihologija jezika 21 Savez društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije 9, 26, 52—7, 108, 170, 171

semantika 19 sinhronija 17 sintaksa 19 socijalna psihologija jezika 151—3 sociolingvistika 21, 149—50, 154—60 sociologija jezika 21 teorija prevođenja 22, 119— —43 — podela 122—3, 132—3 terminologija 72—83 — društveno-politička 115—7 — lingvistička 84—92 — primenjene lingvistike 101—8, 168—9 — transformaciono-generativne gramatike 88—9, 93—100 tertium comparationis 77—8, 80, 82—3 univerzalije jezika 18

IzdavaS. ZAVOD ZA UD2BENIKE I NASTAVNA SREDSTVA, Beograd, Obilioev venac 5/I • Likovni uredmk: BO2IDAR AREŽINA ARIŠ • Korice i likovno-grafičko oblikovanje biblioteke. DOBRILO NIKOLIC * Grafički urednik: STEVAN PAKOVIĆ • Korektorr MILICA POPOVIĆ, GORICA MARKOVIC i OLGA MINIC • Obim: 12 štamparskih tabaka • Format: 13 x 20,2 cm • Tiraž: 2000 primeraka • Rukopis predat u štampu maja 1986. godlne • štampanje završeno oktobra 1986. godine • štampa: Novi dani, Vojvode Brane 13, Beograd