ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
Zagonetka vremena Naš prijatelj i naš neprijatelj Vrana i sova, zvono i sat Ko se seća smrti ne može da greši Kako ljudi umiru Hristijanskija končini života našego, bezbolezneni, nepostidni... Oni koje je svet prevario Dvadeset pet glava o sećanju na smrt ***** O zapovestima Ja sam Gospod Bog tvoj Ne čini sebi kumira Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud Sećaj se subote Poštuj oca svog i majku svoju Ne ubij Ne čini preljube Ne ukradi Ne kleveći Ne poželi… ***** Tajna poslušanja Rab Božji Ne treba tražiti Božije već Boga Duhovno i duševno Tragični vek Mistika i religija Duševna bolest Hrišćanka i istovremeno paganka ***** Dah života Najviše delanje čoveka Ući u svoje srce Svetlost koja struji iz daleka Oslobođenje duha Neprijatelji molitve Susret dveju ličnosti *****
Psalam 51 Psalam 115 Psalam 133
Zagonetka vremena sadržaj Zagonetka vremena se ne može razrešiti. Ipak, drevni mudraci su pokušavali da na izvestan način bar malo podignu krajičak zavese nad njom uz pomoć simbola i alegorija, da predstave vreme u izvesnim opipljivim obrazima. Jedna od takvih slika jeste Kronos - svirepo i nemilosrdno božanstvo koje proždire sopstvenu decu. Vreme rađa dane i noći: dane - kao svoje sinove, noći - kao kćeri i odmah ih proždire bez ostatka. Vekovi i milenijumi nestaju u utrobi nezasitog vremena. Kod Persijanaca i Miđana analog grčkog Kronosa predstavlja božanstvo vremena Zervan. On se prikazuje u obličju čoveka s glavom zveri i sa dva krila. Zervan stoji na lopti, u njegovim rukama je žezal. Lopta koja se kotrlja označava kretanje vremena koje se nikada ne zaustavlja, ne prekida, ne vraća. Osim toga, lopta označava kosmos pošto su drevni upravo loptu smatrali najsavršenijim geometrijskim telom. Vreme vlada kosmosom, ono ga šutira svojom nogom. Žezal u rukama Zervana je simbol vrhovne vlasti, ništa ne može da se suprotstavi vremenu, niko ne može da mu se odupre. Glava Zervana je glava čudovišta: vreme nije car već tiranin, ono vlada s neumoljivom surovošću, ono nema ni predaka, ni potomaka, ono je rođeno samo iz sebe, ubija svakoga koga sretne na svom putu. Zervan ima krila: vreme je sveprisutno, od njega čovek ne može da se sakrije ni u zemaljskim provalijama, ni na vrhovima planina, ni u bezdanu neba, ispunjenom zvezdama. Svojim žezlom Zervan ruši stene i zbacuje zvezde s neba. Zervan je uvek sam. On je vlastelin sveta. Niko ne sme da mu se približi i da stane pored njega. Samo božanstvo smrti izlazi u susret Zervanu kako bi iz njegovih ruku preuzelo svoj plen. Druga slika vremena jeste egipatska sfinga, koja leži u podnožju piramida u pustinji i kao da čuva carstvo smrti. Sfinga delimično liči na Zervana, samo što je kod nje suprotno: ona ima trup lava, a glavu i grudi čoveka. Ovo je božanstvo filosofa, koje stupa u dijalog s ljudima postavlja im pitanja, nudi zagonetke, a zatim ih ubija. Filosofi i mudraci pokušavaju da odgonetnu tajne koje sfinga čuva, da odgovore na njena pitanja, ali se ispostavlja da su bespomoćni kao deca. I sfinga se s njima poigrava kao s decom, a zatim ih davi svojom lavovskom šapom. Mudraci i filosofi ne mogu da se iščupaju iz vlasti vremena, ne mogu da odgonetnu zagonetke sfinge, ne mogu da se odbrane silom svoje dijalektike kojom su zapanjivali i osvajali svet, i zato dele zajedničku sudbinu s neznalicama i umiru ne saznavši: odakle, kuda i zbog čega, jer to ljudima može da otkrije samo Onaj Ko je iznad vremena.
Sfinga ima glavu i grudi žene. Glava žene je simbol zemaljske lepote. Vreme očarava ljude, vezuje, privlači kao zmija svoju žrtvu pogledom. Jedna strana grudi sfinge označava život, a druga smrt. U vremenu počinje čovekov život, u vremenu se završava njegovo zemaljsko bitovanje. Jedna dojka je puna mleka, a druga otrova. Sfinga je izabrala svoje mesto u pustinji kao na granici s večnošću. Oni koji su podizali piramide mislili su da će pobediti samo vreme, ali njima sad vlada sfinga. Ove rukotvorene planine, četvorokraki simboli ognja - samo su iluzija besmrtnosti. Vavilonjani su u oltarima svojih hramova - zigurata imali čudno izobraženje u obliku spirale, koje je takođe predstavljalo simbol vremena. To je ujedno i krug i prava linija: vreme je pravolinijsko, ali ujedno sadrži izvesne cikluse, koji ne zatvarajući se u ceo krug prelaze jedan u drugi. Ove cikluse drevni su uočavali svuda: od kosmičkih pojava (kretanja svetila) do događaja ljudske istorije. To je projekcija vremena u kosmosu ili kosmosa u vremenu. Drevna indijska plemena Maja i Inka većinu svojih hramova posvećivala su strašnom božanstvu vremena. Gradili su ih na visokoj osnovi poput brda, a svaka stranica je predstavljala stepenište s kamenim stepenicima. Sam hram koji se nalazio na vrhu imao je izgled zasečene piramide. Stepenice su simbolično označavale dane ljudskog života. Na prostoru hrama svake godine su prinošene ljudske žrtve kao znak toga da nezasito vreme zahteva žrtve, da su ljudi njegovi zarobljenici i taoci i da je smrt - apoteoza vremena. Stari Grci su smislili još jednu sliku vremena: ćelav čovek trči po oštrici sečiva. Nemoguće ga je stići i uhvatiti za kosu - tako se ni vreme ne može stići i vratiti. Oštrica britve označava nepovratnost vremena, njegovu jednodimenzionalnost: čovek koji trči po njoj ne može da skrene u stranu. Međutim, ovde postoji još jedan smisao: uslovnost samog vremena. Prošlosti nema zato što je već minula. Od realnosti se pretvorila u nešto o čemu može samo da se razmišlja. Budućnost objektivno takođe ne postoji, ona još nije nastupila, sva je u oblasti pretpostavki, u izvesnoj potenciji bitija, opet - u oblasti onoga o čemu može da se razmišlja. Realna je samo sadašnjost, ali ni ona nije ništa više osim granica između prošlosti i budućnosti, tanka kao oštrica britve. Drevni ljudi nisu mogli da otkriju tajnu vremena. Oni nisu mogli da otkriju tajnu večnosti koja im je izgledala kao neka statika ili pauza između ciklusa kosmičke istorije. Zbog toga je za drevne vreme bilo znak osuđenosti, bilo je slično strašnoj zmiji, koja do smrti steže plen u svom zagrljaju. Tajnom vremena vlada Crkva, ali ova tajna nije jednostavna. Bog je stvorio vreme kao pripremu za večnost. Vreme nije bespočetno i nije beskonačno, ono protiče na pozadini večnosti. Vreme je stanje pripreme i izbora, raskrsnica puteva, gde se rešava glavno pitanje ljudskog postojanja: s kim je čovek - s Bogom ili bez Boga. Vreme je mogućnost promene, nastanka ljudske ličnosti, ispoljavanja ili gubitka bogosličnosti, sticanja onoga što će se otkriti u večnosti.
Ovde, na zemlji je prebivanje, u večnosti je istinsko bitije. Vreme je polje ispitivanja čoveka, a večnost je prinadležnost Samog Božanstva, zato se za hrišćanina večnost otkriva u vremenu, kroz pridruživanje duše predvečnoj blagodati. Slikovito govoreći, večnost je kao dah Božanstva koji duša može da oseti za vreme molitve. Za neverujućeg, kao i za drevnog paganina vreme je samo predvorje smrti, negativ bitija, rušenje ljudskih nada. Zato neverujući ima samo jedan način da se bori protiv vremena i smrti - da zaboravi na njih.
Naš prijatelj i naš neprijatelj sadržaj Zamislite dete koje svojom rukom želi da uhvati zrak svetlosti. Ono skuplja prstiće, čini mu se da je sunčev zrak uhvaćen među njima, ali zatim širi dlan i vidi da u njemu nema ničega. Tako čovek ne može da zadrži trenutak. Vreme teče kao široka bešumna reka. Ma šta čovek da radi: da li da spava ili je budan, da li radi ili se moli, da li da razmišlja o smislu života ili je uronjen u ispraznost svojih strasti, - čas za časom, dan za danom, talasi ove reke u neumornom trku streme jedan za drugim i kao što se ne može zaustaviti tok reke, isto tako se ne može zaustaviti vreme. Junaci istorije činili su velika dela, osvajali pobede nad neprijateljima, osnivali ogromne imperije, podizali neosvojive tvrđave, pravili bašte i cvećnjake koji su visili na lancima, podizali zgrade koje su se nazivale svetskim čudima, ali... niko od njih nije mogao da vrati nijedan minuli trenutak, nijedan od najvećih umova čovečanstva nije mogao da vrati unazad reku vremena. Ova reka ih je odnela kao zrno peska u okean večnosti. Probudili su se iz nebića i ponovo utonuli u san. Zamislite drugi primer: dete trči za sopstvenom senkom i želi da je stigne. Ono ubrzava korake, ali svejedno ne može da je stigne: što brže čovek trči za senkom, tim brže senka beži od njega. Nemoguće je stići krilato vreme. Vreme je u stalnom samouništenju. Drevni su ga prikazivali u obliku zmije koja guta sopstveni rep. Vreme je atribut relativnog bitija. U vremenu nema prošlosti: ona je nepovratno nestala; u vremenu nema budućnosti: ona se samo pretpostavlja; u vremenu nema sadašnjosti: to je zrak koji nema ni dužinu, ni širinu, koji neprekidno klizi od već izgubljene prošlosti ka još nepostojećoj budućnosti. Dok se naši organi čula trude da fiksiraju vreme kao sadašnjost ono je već prošlo, pretvorilo se u prošlost, taj talas je projurio pored nas. Znači, sadašnjost je samo sećanje na nedavnu prošlost, tromost organa naših čula koja do nas donose trenutak kojeg već nema. Dakle, sadašnjost je samo trag prošlosti i očekivanje budućnosti. Sama smrt nije izlazak iz vremena. Jednostavno, čovekova duša prelazi u stanje novog doživljaja vremena koji je nama nepoznat. Vreme će nestati kad nebo i zemlja
izgore u kosmičkom plamenu koji neće uništiti svet već će ga preobraziti. Do Strašnog Suda vreme ne caruje samo na zemlji, već i na nebu i u preispodnjoj. Duše svetaca čekaju vaskrsenje tela, duše grešnika - milost Božiju po molitvama Crkve i onih koji za njih na zemlji daju milostinju. Izmena pretpostavlja vreme, to je kretanje po horizontali. Večnost je kretanje po vertikali, u njoj nema izmena kao prelaza iz jednog stanja u drugo, u njoj je prisutno otkrivanje sadržaja ljudske duše. U večnosti nema onog gubitka bitija koji filosofi nazivaju asimetrijom vremena, tamo nema perioda koji se smenjuju. Večnost nije nepokretnost, nije statika, već je kretanje, dinamika, samo drugačijeg karaktera nego što je to dinamika vremena. Vreme je jednodimenzionalno, a večnost je polidimenzionalna. To je teško shvatljivo. Pretpostavimo da je površina koja je bila dvodimenzionalna dobila treću dimenziju, da je postala voluminozna. Tako je, slikovito govoreći, i u večnosti: ono što je bilo jednodimenzionalno postaje polidimenzionalno, i čovek ne gubeći prošlost širi sadašnjost, i u ovoj sadašnjosti se kroz pričešćivanje blagodaću stalno otkriva nešto novo: nove dimenzije bića, nove dimenzije doživljavanja. U večnosti je novo bez gubitaka. Večnost je istinsko bitije. Vreme je etapa. Vreme ne prelazi u večnost i večnost ne prelazi u vreme. Vreme protiče na pozadini večnosti. To je period nastanka, prenatalni period večnosti. U Apokalipsi se kaže da posle Strašnog Suda vremena više neće biti. Postoje dve vrste besmrtnosti. Prva je besmrtnost svetih, večno približavanje Bogu, stalno kretanje ka Božanstvu, stalno nova ozarenja Božanske blagodati kad prošlost ne nestaje, već postaje podobije sadašnjosti, a sadašnjost se ne pretvara u prošlost, već postaje podobije budućnosti. Međutim, večni život nije samo samootvaranje, to je opštenje u kojem postoje dva pola: za spasene je to Bog, za poginule - satana. Opštenje s Bogom je istinski život, opštenje sa satanom - bitije kao antiživot, bitije kao večno umiranje. Kad govorimo o dva pola nipošto ne stavljamo između njih znak jednakosti. Opštenje s Bogom je prednaznačenje, cilj, sadržaj samog ljudskog života. Opštenje s demonom je večni raspad gde nema nestajanja kao razlaganja na elemente proste i jedinstvene prirode duše, ovde je kretanje od centra ka periferiji, koje takođe nema granica; zato je ovde smrt - u najstrašnijem i najzloslutnijem smislu ove reči - besmrtna smrt. Neki ljudi se pitaju kako će za grehove koji su učinjeni u vremenu duša biti osuđena na lišavanje večnog života. Međutim, tajna ovoga je u opštenju: udeo grešnika je večno opštenje sa satanom, večno upodobljenje satani, večno udaljavanje od Boga, večiti gubitak. Ovde na zemlji se određuje s kim je duša - s Bogom ili s đavolom. Tamo, u večnosti, više nema određivanja, već je prisutno ostvarivanje, zato je zemaljski život tako dragocen, tako je dragocen svaki trenutak koji može biti stepenik na lestvici koja vodi naviše, ka duhovnom nebu, ili naniže, u bezdan, koji zaista nema dna. Zato je vreme - naš prijatelj i naš neprijatelj; i jedno i drugo zavisi od usmerenosti naše volje.
Vrana i sova, zvono i sat sadržaj "Misao o tome da nakon smrti nema ničega pruža mi veliku utehu," ovako ili otprilike ovako pisao je u svojim memoarima markiz de Sad, po čijem imenu je nazvan jedan od poroka koji spada u oblast seksopatologije. Ova rečenica bi u obrnutom vidu mogla da postane nemilosrdno razobličenje pojave koja se naziva ateizmom i to: "Želim da nađem utehu u misli o tome da posle smrti ne postoji ništa, zbog toga tamo ništa i ne postoji." Po svoj prilici ova nada u buduće nepostojanje je jedina uteha koju je na dnu greha i poroka pronašao de Sad. Ljudska savest ima svoj glas koji neumoljivo svedoči o neminovnosti pravedne plate. Zbog toga čovek ne može da nađe sreću u grehu. Savest ne samo da ga podseća na paklene muke, ona mu daje da oseti buduće stanje tuge i mraka kao da ga dovodi do predvorja pakla. Čovek se bori sa svojom savešću kao s neprijateljem i na kraju nalazi žalosnu utehu u istoj ovoj misli: "Nakon smrti nema ničega." Svoju knjigu de Sad je poklonio Napoleonu Bonaparti - vernom slugi smrti. Međutim, imperator je doživevši ovakav poklon kao ličnu uvredu kao odgovor na to zatočio drskog markiza u tamnicu. Duhu čoveka je svojstveno izvesno osećanje večnosti, osećanje koje se ne može iskazati rečima. Duh je oko duše. Međutim, kao i telesne oči, on je veoma nežan i ranjiv. Grehovni život paralizuje sile duha i čovek praktično gubi osećaj za večnost. Ona za njega postaje apstrakcija i zagonetka, veliko "ne znam", nepoznato, što on ne može da odgonetne. Međutim čak i nakon gubitka duhovnosti i njene zamene duševnošću razmišljanja o večnosti i smrti muče čoveka koji živi po svojim strastima. Savest ga makar šapatom podseća na to da se u samom "ne znam" sadrži "možda" i čak nejasne slike večnosti isp unjavaju njegovu dušu brigom. On se hvata za misao: "Posle smrti moja svest će se ugasiti, a telo istruliti kao leš psa u odnosu na kojeg u ovom smislu nemam nikakvu prednost. Uroniću u bezdanu prazninu, nestaću. Kakva je razlika u tome da li sam činio dobro ili zlo. Smrt izjednačava sve i svakoga. Zbog čega treba sebi da uskraćujem bilo šta? Život je mehur od sapunice, koji sija na suncu. Od njega će već u sledećem trenutku ostati samo mokra fleka koja će se osušiti bez traga. Vera i moralnost su stare predrasude, okovi u koje ljudi sami sebe okivaju. Ako nema večnosti, sve mi je dozvoljeno, sve je moguće." Uverivši sebe u to da nema večnosti čovek istovremeno uporno odagnava misao o smrti kako ne bi sebi kvario raspoloženje. "Dajte mi da na miru popušim cigaretu, a onda neka bude šta bude," otvoreno mi je rekao jedan savremeni intelektualac, spreman da raspravlja o svemu na svetu: od etike Aristotela do Sartrovih paradoksa, od vavilonskih mitova do Kafkinih novela - o svemu izuzev pitanja o sopstvenoj smrti.
Postoji običaj: u sobi u kojoj se nalazi sanduk s pokojnikom zastiru se ogledala kako se u njima ne bi odražavalo nekoliko sanduka. Čovek se plaši da će u ogledalu njegovog sećanja ostati slike smrti i zato se trudi da ispuni svoju svest bilo kakvim sadržajem: radom, umetnošću, naukom, novostima, političkim igrama, vinom i drogom, samo da zaboravi na neizbežan kraj, samo da se u duši ne pojavi, kao noćna utvara, slika sanduka u kojem leži pokojnik koji mu je poznat - on lično, s ušiljenim žutim licem. Teče reka vremena. Ona na svojim talasima, kao u zagrljaju nosi splav ukrašen različitim cvećem. To je naš život. Ljudi na splavu dive se pogledu na obalu koja kao da im plovi u susret, razgovaraju, pričaju priče, izmišljotine... Smeju se, plaču i pevaju, ali niko od njih ne razmišlja o tome da iza svake krivine reke može da iskrsne vodopad i da će se njihov splav, kao putnik koji se survao s vrleti u bezdan razbiti o kamenje i da će uzavrela strmina reke postati njihov grob. Hajne, koji se odlikovao ne samo svojim pesničkim talentom već i nevaspitanošću, drsko je napisao: "Neka mrtvi trunu u grobu, živome daj mi život do dna" (tako ili otprilike tako) i sledeći sopstveni savet dobio je poznatu bolest koja se u njegovom slučaju završila dugogodišnjom paralizom i slaboumljem. Još pre smrti on je kao leš u grobu ležao u svojoj sobi i kao u sanduku trulio je na svom krevetu. U cvetu svoje slave smejao se Bogu i smrti i ovaj demonski smeh učinio je izvorom svog književnog prihoda. Bio je zaljubljen u zemaljski život s njegovim trenutnim nasladama, ali mu se svet osim kojeg on ništa nije hteo ni da zna ni da vidi, podsmehnuo. Njegova sudbina liči na alegoriju ili na priču sa zloslutnim krajem - o tome kako je čovek zavoleo zmiju, divio joj se, nosio je na svojim grudima, a ona ga je kao zahvalnost za tu ljubav ujela za srce. Tako svet postupa s onima koji mu se predaju zaboravivši na svoju dušu i nebo. Ovde, na zemlji, na vreme i smrt podsećaju dva bića i dva predmeta: vrana i sova, zvono i sat. Usamljena vrana koja sedi na grani s koje je opalo lišće liči na znak pitanja kao da se zamislila: šta se dešava u ovom svetu, gde je početak onog potoka koji se naziva vreme i gde se završava? Ova ptica crnog perja koje liči na crninu nepomično sedi na drvetu pod snegom kao kameni kip kao da želi da izađe van vremena, izvan onoga što se menja i prolazi. Oblak od vrana, koje se okupljaju iznad leša - jeste vesnik smrti. Život vrane je strpljivo očekivanje nečije pogibelji: za vranu je trup hrana, znači, smrt je njen život. Samo promuklo graktanje vrane liči na udaranje suvih kostiju, na pucanje grana koje se seku, na buku kamenja koje pada. Sova voli osamljena mesta. Ona se nastanjuje daleko od bučnih gradova, u šumskim čestarima ili u pukotinama stena. Neki čovek je pričao kako je jednom prilikom posetio pustinjake koji su živeli u planinama Svanetije. Put do tamo je bio dug i težak. On je sa svojim saputnicima čas prolazio kroz strmenite planinske reke, čas se pentrao po izbočinama stena, čas se peo na vrhove iza kojih se kao talas za talasom uzdizala druga planina, čas je silazio u klanac do ubogih staništa pustinjaka - nekoliko kućica napravljenih od brvana i premazanih glinom.
Pustinjaci su naročito voleli noćnu molitvu. Oni su noć delili na nekoliko delova i spavali na trenutke. Ovaj čovek je upitao: "Imate li, kao što je to obično slučaj u manastirima, zvono ili drveno klepalo da biste se okupljali u dogovoreno vreme na molitvu?" Oni su odgovorili: "Imamo noćno zvono. Čućeš ga." I evo, oko ponoći neki zvuk sličan plaču zaparao je noćno tihovanje kao da je sama tišina gora zajecala kao kristal od udarca. Zvuk se ponavljao u nekom otegnutom ritmu. Ovo je bio žalosni krik sove kao da je naricaljka nad grobom oplakivala mrtvaca. Planine koje se protežu istočno od Suhumija bile su za monahe omiljeno mesto u toku mnogih vekova. Tamo čovek nailazi na kamenje s krstovima koji su na njima isečeni i ukazuju na mesto nečijeg groba ili na ljudske kosti u nekoj pećinici obrasloj šibljem. Činilo se da sova noću oplakuje one koji su ovde živeli i podseća na neizbežnost smrti. Priča se da sova obično izbegava ljudska staništa, ali ipak zbog nečega voli da se nastanjuje oko monaških koliba. Sova se pojavljuje tamo gde dolaze monasi, kao njihova saputnica i oni noću čuju njen krik koji poziva na pokajanje. Sova noću ne spava u potrazi za plenom i monah noću traži u molitvi svoje jedino blago blagodat Duha Svetog, hranu i piće svoje duše. Noću se u planinama može videti divan prizor. Vrhovi obasjani svetlošću meseca dobijaju tamno-plavu boju, kao da su se talasi podzemnog mora razlili iz nedara zemlje i zamrzli u letu. Drveće neprohodnih šuma stoji nepokretno kao statue. Klanci izgledaju kao crni bezdani, duboki kao samo nebo, neprobojni kao duhovna tajna. Zvezde izgledaju kao iskre od požara koji bukti iza noćnog horizonta u iskrama hladnog ognja. U planinama vlada naročita tišina. Čovek ovu tišinu može da sluša s takvom nasladom kao što umorni putnik pije vodu iz planinskog potoka. A otegnuti krik sove još više ističe ovu duboku tišinu. Ovaj krik koji se prolama noću je pesma o smrti. Izgled planina koje se slivaju s noćnim nebom je pesma o večnosti. Glas koji govori: "Vreme prolazi, žuri, ne poseduješ vreme, ono ti je dato na zajam," jeste kucanje sata. Ono podseća na to da je naš život umiranje. Kažemo:" Čovek je živeo trideset godina." Međutim, može se reći drugačije: "Čovek je umirao trideset godina." Umirao je od prvog dana svog rođenja. Sat je skala gubitaka i račun izgubljenog. Čime smo ispunili proteklo vreme, sa čim smo sjedinili prošli trenutak? Ponekad mi se čini da brojčanik časovnika liči na sliku kosmosa, a dvanaest cifara jesu dvanaest znakova nebeskog svoda, dvanaest njegovih mislenih delova. Centar brojčanika je naša Zemlja, a kazaljke su kretanje kosmosa. Ranije su postojali peščani ili vodeni satovi gde su jedno za drugim padala zrnca ili je kapljicu po kapljicu curila voda. Poslednje zrnce u satu je poslednji udah čoveka. Postojali su sunčani satovi gde je vreme pokazivala senka. Jutro je obraz detinjstva, podne - zrelosti, veče - starosti. A zatim sunce zalazi iza horizonta, senke gasnu, nastupa noć; ćuti sat, kao da umire samo vreme.
Glasom koji podseća na večnost i na smrt govori zvonjava zvona. Udarcima zvona završava se sahrana. U zvono se zvoni kad se pored hrama pokojnik nosi na groblje. Kaže se da su u minulim vekovima za vreme epidemija kuge ljudi obično neprekidno zvonili kako bi očistili vazduh od zaraze. Zvonjava zvona kao da krči put duši preminulog, odagnava od nje tamne duhove koji je kao čopor grabljivaca opkoljavaju i progone. Sanduk se spušta u grob uz zvuke zvona kao da brod otplovljava od obale u beskrajne prostore okeana. Zvonjava zvona izaziva duboka razmišljanja o prolaznosti zemaljskog života. Ona takođe podseća na vaskrsenje mrtvih o kojem će svetu objaviti glas Arhanđela i zvuk trube. Zvonjava zvona poziva na bogosluženje: "Tuđinci zemaljski, žurite u svoj dom gde prebiva vaš Nebeski Otac; taj dom je hram." Zvonjava zvona objavljuje Tajnu Svete Evharistije. Ona kao da kaže: "Hrišćanine, ma gde da se nalaziš, razmisli o večnosti." Kažu da su ranije na obali mora, na mestima gde su bili grebeni i podvodno kamenje, stavljana zvona na visoke stubove u noćima bez mesečine, naročito u nevreme, da bi zvonila kako mornari, koji su skrenuli s puta ne bi pretrpeli brodolom i poginuli. Za nas je strašna opasnost ako zaboravimo na smrt. I ovde zvono budi dušu iz dubokog sna. Vrane se, osetivši plen, otkidaju s grana kao crni listovi i s promuklim kricima kruže nad šumom. Zvonjava zvona objavljuje da je pokojnik unet na grobljansku kapiju kroz koju se niko ne iznosi nazad. Škripa gvozdene kapije je kao škrgutanje zuba smrti. ...Nastupa noć u planinama i pustinja se oglašava otegnutim kricima sove. S prvim bljescima svanuća sova zaćuti i pogružava se u san kao zbog toga da se ne bi videla truležna lepota ovog sveta i njegove ispraznosti. A noću će ponovo zvati pustinjake na molitvu. Ko se seća smrti ne može da greši sadržaj Čoveku su nepoznate tri stvari: kad će umreti, gde će umreti i koja sudbina ga čeka posle groba. Zato čovek uvek treba da očekuje smrt i da stalno ima na umu da može da se ispostavi da je današnji dan poslednji dan. Upravo zato je današnji dan dan spasenja. Gospod je obećao da će primiti grešnika ukoliko se ovaj pokaje od sveg srca, ali On nije obećao neko tačno određeno vreme za pokajanje, jer je znao lukavstvo ljudske duše. Znajući dan i čas svoje smrti čovek bi govorio u svom srcu: "To je još daleko, stići ću da uzmem od ovog života sve što on može da mi da, a zatim ću, pred smrt, započeti pokajanje." Međutim, pokajanje je želja da se bude s Bogom, to je početak borbe s ranijim gazdom, demonom, kojem je čovek služio svim svojim grehovnim životom, to je
mogućnost sticanja blagodati. Lukavo srce koje želi da obmane Boga pokazaće se nesposobnim za pokajanje, pred smrt će postati kameno, i čovek pada ili u hladnu ravnodušnost ili u očajanje. Zbog toga je Gospod premudro sakrio vreme smrti: ona se ne vidi kao putnik u magli, ona u kuću ulazi bez kucanja, ona kao neočekivani gost ne upozorava na svoj dolazak, odvodi čoveka za sobom kao što stražar odvodi sužnja na sud - u onome u čemu ga zatekne. Čovek uvek greši, zbog toga osećanje pokajanja za hrišćanina treba da bude stalno osećanje, a neprijatelji sećanja na smrt su briga za mnogo stvari, mnogoslovlje i šale. Briga za mnogo jeste uzaludno trošenje vremena. Čovek zaboravlja na glavno - na samog sebe. Stalno mu nedostaje vreme da se na kraju zamisli nad tim ko je on, zbog čega je na zemlji? On liči na kuglu bačenu na zeleno polje bilijarskog stola koja se od nevidljivih udaraca kotrlja, kao da jurca s jedne strane na drugu. Čovek čak nema vremena da razmisli zbog čega i kome je sve to potrebno: ova žurba, ovo večno trčanje! Ovakav čovek nije ostavio u svom životu mesto za Boga, zaboravio je na smrt, ne vidi svoje grehove. Metafizička pitanja zanimaju ga manje od života u dalekim galaksijama. Čini mu se da sličnim pitanjima mogu da se bave samo dokoličari i sanjari, a on nema vremena za takve gluposti. U ovoj stalnoj ispraznosti, u ovom kovitlacu poslova, on kao da se krije od Boga. Smrt ga zatiče neočekivano. On liči na trkača koji iznenada pada spotakavši se o kamen. Umirući on razmišlja o tome da nije završio svoje poslove. Večni život i duhovni svet su za takvog čoveka neprijatna, strašna neočekivanost. Drugi neprijatelj sećanja na smrt je mnogoslovlje, jedan od oblika ispoljavanja skrivene gordosti. Gospod u Svetom Pismu kaže: na koga ću pogledati? Samo na krotkog i ćutljivog.[1] Zaista je tako: smirenje i krotost, koje Bog toliko voli, sjedinjeni su s ćutanjem. Mnogoslovlje je strast slična pijanstvu. Ona porobljava čoveka, tako da on kao da postaje dodatak sopstvenom jeziku. Dok je čovek koji se pretvorio u mravaradnika oduzeo sebi vreme koje mu je dato da se pripremi za večnost, protraćio ga na spoljašnje i duhovno bankrotirao, brbljivac nije kradljivac samo svog, već i tuđeg vremena. Brbljivac u dubini duše smatra da on već sve zna i da mu preostaje samo jedno: da uči druge. U stvari, mnogi ljudi pričaju samo zato što se nisu naučili da ćute. Sveti oci su tvrdili da čovek koji je od ovog velikog dara - reči - načinio razonodu za sebe, liči na bludnika. Zato je brbljiv čovek odvratan ljudima, tuđ Bogu. Mnogoslovlje je besmisleno trošenje duševnih snaga. Molitva brbljivog čoveka postaje nemoćna, rasejana, suva, slična zakržljalom rastinju. Onaj ko mnogo govori gubi sposobnost da duboko razmišlja, ne može da se zaustavi, da skoncentriše svoju misao na pitanje koje zahteva pažnju. On počinje da liči na proždrljivca koji guta hranu ne žvaćući je, liči na zvonce koje zvoni zato što je iznutra prazno. Ili - na bubanj presvučen magarećom kožom, koji svojim zvukom sve zaglušuje. Zaista: "Reči rasipaju, ćutanje sabira." Kraj mnogoslovlja je opustošenost duše i gubitak blagodati. Svevideći Bog kao
da "ne vidi" čoveka-praznoslovca, zato što ni ovaj nije u stanju da u svom srcu vidi Boga, nesposoban je za bogoopštenje, koje zahteva usredsređenost misli. Ribar izvlači ribu iz vode kad ona proguta udicu svojim ustima, a ovde đavo drži brbljivca, kao svoj plen, za jezik. Smrt je tajna, a čovek samo u tihovanju može da dođe u dodir s tajnom. Brbljivac može da živi neposredno pored groblja, da vidi kako svakog dana pored njegovih prozora nose sanduke i istovremeno da se ne seća toga da će nekada i on morati da umre. Sećanje na smrt zahteva ono što je brbljivac izgubio - sposobnost za sozercavanje, kao da čovek urezuje pismena na sopstvenom srcu. Sećanje na smrt, kao i sve što je neophodno za spasenje jeste blagodatni dar, a brbljivac, zbog buke reči koje izgovara ne može da čuje u svojoj duši tihi glas blagodati. Smrt slovobludniku dolazi isto onako neočekivano kao i mnogobrižnom, jer je prebirući tuđe stvari i diskutujući o njima potpuno zaboravio da postoji. Međutim, ako čovek, koji je uronjen u isprazne brige odlazi iz ovog sveta kao prazan, brbljivac ni iz daleka nije prazan: on na leđima ima čitav džak tuđih grehova koji su postali njegovi grehovi. Po navici će pokušati da zapodene razgovor sa samom smrću, ali neće dobiti odgovor. Ništa manje od mnogoslovlja u suprotnosti sa sećanjem na smrt nije i navika čoveka da se stalno šali. Car Solomon je poredio smeh s pucketanjem zapaljene suvadi koje daje dim, ali ne i toplotu.[2] Smeh i podsmeh jesu isto ono praznoslovlje, samo napojeni otrovom koji poput zmije čovek sabira u svom srcu. Čovek je obraz Božji. Podsmeh je želja da se on prikaže u ružnom svetlu, to jest da se liši obraza Božijeg, da se prikaže kao nakazan, kao Kvazimodo. Šala čoveka čini ciničnim i drskim. Ona je porod gordosti: podsmešljivac teži ka tome da ponizi bližnjeg kako bi pokazao svoju navodnu nadmoć nad njim. Osećamo zadovoljstvo kad čujemo šale upravo zbog toga što one prazne potencijal zla koje se u nama nakupilo. Skloni smo da prikazujemo šalu kao dobronamernost, ali nijedan šaljivdžija ne voli da mu se ljudi smeju. Sinonim za reč "đavo" je - "lakrdijaš". I zaista, đavo se zabavlja igrajući se čovečanstvom, on se smeje pogibelji ljudi. Zbog toga čovek koji je navikao da se šali podražava demonu. Kao mađioničar on stvara neku iluzornu "realnost", jer šaljivdžija gradi muzej nakaznosti, u koji poziva posetioce. Njegova duša se nalazi u svetu iza ogledala, samo što svako ogledalo ima krivu površinu. Sećam se kako su me jednom, dok sam bio još dete, roditelji poveli u luna-park. Na trgu se nalazio veliki šator kao cirkuska šatra, a u njemu su bila ogromna ogledala s ispupčenom i udubljenom površinom. Video sam sebe u njima čas kao Liliputanca s ogromnim stomakom, čas kao da sam izvučen na gore, kao da me je neko vukao, kao gumu tako da glava dodiruje plafon, čas isečenog na delove, čas naglavačke. Nisam shvatao zbog čega se ljudi unaokolo smeju, meni su ta ogledala ulivala strah kao da će me ukrasti i načiniti
drugačijim, kao da ću nestati u dubini ogledala, a otuda će iskočiti nakaze, slične meni. Počeo sam da se privijam uz majku. "Da li ti je dosadno?" upitala je. "Da," odgovorio sam. Bilo je očigledno da se ova lakrdija ni njoj samoj nije svidela i ona me je brzo izvela iz šatora. Obradovao sam se što sam ostao onakav kakav sam bio... Osnova religije je svešteni strah. Šale i smeh uništavaju svešteni strah i čine dušu mrtvom i jalovom, slično kao što vreli vetar peska pretvara cvetne vrtove u pustinju. Podsmešljivac takođe ne može da razmišlja o smrti, ne može da razmišlja o metafizičkim pitanjima: navika da se šali prikazaće ih u ružnom, nakaznom svetlu. Priča se da profesionalni šaljivci obeležavaju smrt svog sabrata javnim klovnovskim nastupima. Tako se kad su bili sahranjivane kraljevske lude sama pogrebna procesija pretvarala u karneval. Gospod je rekao: Teško onima koji se smeju, zato što će plakati.[3] Smeh čovek primorava da zaboravi na postojanje demonskog sveta, na to u kakvoj se opasnosti nalazi njegova duša. Smeh i šale rađaju drskost. Koliko sablazni i grehova počinje smehom! Dok praznoslov brzo zaboravlja na smrt čovek-spadalo je spreman da se ruga smrti. Ovde postoji nekakva mučna misterija smeha, čovek se smeje mrtvačkoj lobanji, a mrtvačka lobanja se smeje njemu. Za prepodobnog Isihija se pripoveda da je prvo živeo nemarno i nimalo se nije brinuo za svoju dušu. Pošto se teško razboleo Isihije je umro, ali je zatim Promislom Božjim ponovo vraćen u ovaj život. Svojim očima je video lice smrti, video je raj i pakao. Posle toga se zatvorio u svoju keliju i plakao je danonoćno. Niko od njega nije čuo praznu reč, niko nije video osmeh na njegovom licu. Na umoru je rekao bratiji: "Oprostite mi, ko se seća smrti više ne može da greši." Prva smrt je za njega bila neočekivana i užasna, ona ga je zatekla nespremnog, kao što stražar zadesi lopova na mestu zločina. Druga smrt je ispunila njegovo srce radošću. Čoveku koji se ne seća smrti ona dolazi kao neprijatelj i odvodi ga u zarobljeništvo kao okovanog u lance. Onome ko je se seća dolazi kao prijatelj i odvodi ga kao oslobodilac od truda i stradanja u zemlju večnog spokoja. Car Solomon je rekao: "Žuri u dom plača više nego u dom smeha," a često čovek od svog srca pravi "dom smeha", "dom" u kojem besmisleno i besciljno protiče sav njegov život. U stalnim brigama za svetovne poslove, mnogoslovlje i smeh, on želi da se sakrije od bilo kakvog podsećanja na smrt, tako se Adam kad je zgrešio zaboravivši na sveznanje Boga uzaludno i jadno sakrivao od Njega među drvećem. Mi živimo u vreme natopljeno faustovskim duhom. Čovek nudi dušu đavolu, želeći da ovekoveči zemaljsko bitovanje. Đavo je lažov, zato on rado obećava ono što je za njega nemoguće. Faust za ugovor sa satanom, koji potpisuje sopstvenom krvlju,
postavlja dva uslova. Prvo je - satana treba da mu da nasladu koja bi ispunila njegovu dušu radošću, kao što se pehar ispunjava vinom, do ivice, da bi rekao: "Više mi ništa nije potrebno." Drugo je - satana treba da zaustavi trenutak, da učini da on večno traje, vreme treba da se zaustavi kao bujica reke koja se iznenada pretvorila u led. Legende o Faustu je sakupio Gete - okultista visokih inicijacija - i napisao je na osnovu njih svoju dramu, koja u suštini predstavlja rozenkrojcerovsku misteriju. Ovde možemo da vidimo satansku strategiju: treba uništiti sećanje na smrt upotrebivši strast. Strast je udica na koju se hvata ljudska duša. Strast je adut u rukama đavola kad on počinje svoju igru s čovekom. Đavo mu obećava kao Faustu, da će mu dati nasladu kad će čovek uskliknuti: "Trenutku, zaustavi se!" i produžiti ovaj trenutak kao što se odvija nit svilene lutke, samo beskonačno. Svaka strast se suprotstavlja sećanju na smrt. Svaka smrt je izbacuje van granica svesti. Sećanje na smrt čoveku koji traži sreću u nasladama izgleda kao crna maska na svadbi. Za hrišćanina, pak, sećanje na smrt, sjedinjeno s molitvom jeste mač uperen protiv demona. Dok se čovek seća predstojećeg ishoda, dok ga mistički doživljaj smrti primorava da zadrhti u srcu, on ne može da greši kao što ne može da spava, dok je pri sebi, pored zmijskog brloga ili da se veseli u kući obuzetoj plamenom. Ispunjenje strasti je lažni život, to je iluzija toga da naslada može čoveku da donese sreću. I druga iluzija je da naslada može da traje beskonačno (srce treba da poveruje u takve gluposti da bi se prepustilo strasti!). I sav ljudski život je neprekidno rušenje iluzija - ovih i drugih, njima sličnih. Rušenje iluzija je lekcija koju čovek stalno dobija i zapanjujuće brzo zaboravlja. Đavo ne može da zaustavi vreme. On sam očekuje Strašni Sud i večite muke, međutim, on može da učini nešto drugo: da oduzme čoveku sećanje na smrt i da mu sugeriše sigurnost i nepokolebljivost zemaljskog bitovanja. Postoji čudna sekta, kod čijih članova se želja da žive večno na zemlji pretvorila u dosadnu maniju. Učenje ove sekte tvrdi da ljudi umiru zato što su poverovali u svoju smrt. Dakle, da čovek ne bi umro dovoljno je da poveruje da... neće umreti. A kad neko od članova ove sekte ipak umre, to nimalo ne otrezni ostale. Oni kažu: "Do njihove smrti došlo je zbog malovernosti, oni su se pokolebali u veri u to da smrti nema, dopustili su u svom srcu misao da će umreti i bili su kažnjeni smrću zbog sumnje. Međutim, to je njihova stvar, a mi verujemo da nećemo umreti i večno ćemo živeti." Ova sekta je nastala u 19. veku, tamo gde je morala da nastane - u Americi, i postoji i dan-danas. Njeni članovi meditiraju na temu da nikada neće umreti, da smrti nema, a zatim, neočekivano za sebe, umiru i kreću u krematorijum ili na groblje. Budimo pošteni, zagledajmo se na pravi način u svoje srce da ne svetluca tamo nešto što liči na nadu ovih nesrećnih sektaša? Ne tešimo li sebe mišlju da će smrt, zatvorivši oči, proći pored nas, da ćemo se samo mi sakriti od njenih svevidećih očiju? Razum kaže: "Umreću, Promisao Božji mi je pre stvaranja sveta pripremio grob u kojem
će moje telo ostati do Strašnog Suda." Duša se protivi: "Ne, neću umreti, to je previše užasno da bi moglo da bude istina." Šta da činimo u ovom sporu uma i duše? Da molimo da nam Gospod daruje, kao što je rečeno u molitvi svetitelja Jovana Zlatousta "pamjat smertnuju i umilenije", koje se rađa od ovog sećanja u ljudskom srcu. Neka naše srce bude čvrsto kao kamen, a reči molitve meke kao voda, ali struje vode, padajući s visine na kamen postepeno ga tanje. Postoji sledeća slika: prepodobni Makarije Veliki razmišlja o smrti. Egipatska pustinja. U daljini se vide piramide - ovi nadgrobni spomenici iznad grobova drevnih faraona. Pored pešterskih kelija na kamenu sedi prepodobni Makarije. Ispred njega su ljudski skelet i bačeni lopata i kramp. Moguće je da on želi da sahrani monaha koji je pre njega ovde živeo. Prepodobni je pogružen u razmišljanje o prolaznosti ovog života. Iza njegovih leđa stoji smrt. U jednoj ruci drži kosu, a u drugoj - peščani sat. Sat označava vreme, koje je čoveku dato. Kosa - neizbežni kraj. Desno od Makarija stoji Anđeo sa svitkom u ruci. Na svitku je natpis: "Makarije, žuri da činiš dobro." Ponekad se na ovoj slici slika sunčani dan, peščano prostranstvo pustinje, gomile suncem opaljenog kamenja, pocrnelog i popucalog kao posle požara. Tada cela pustinja izgleda kao slika smrti. Ponekad se izobražava noć. Mesečeva svetlost pada na kosti i lobanju kao da ih grabi iz mraka. Piramide koje stoje u tami negde na ivici horizonta jedva se razlikuju od okoline. Ovde, u keliji prepodobnog Makarija kao da se vodi borba mračnih i svetlih sila. Makarije gleda na ostatke počivšeg da se svet ne potkrade u neki kutak njegove duše, da ne privuče nijednu od njegovih misli odvojivši je od molitve, makar to bila pomisao tanka kao vlas, koju je teško videti, koju mi u mraku svoje duše ne bismo nikad razlikovali. Izgleda da je svet kao pticolovac postavio svoje mreže, ali se prepodobni, raširivši dva krila - molitve i sećanja na smrt izdigao iznad njih i lebdi, poput orla u neobuhvatnom nebeskom prostranstvu.
NAPOMENE: 1. 2. 3.
Up.: Is. 66, 2. - Red. V.: Prop. 7, 6. - Red. Up.: Lk. 6, 25. - Red.
Kako ljudi umiru
sadržaj Na bolnicu je Solomon takođe ukazao kao na dom plača i školu sećanja na smrt.[1] Da li ste imali prilike da vidite kako ljudi umiru? U bolnici ih smeštaju u odvojene sobe kako drugi bolesnici ne bi videli smrt koja svakom od njih može da se desi. Ipak, kod ljudi na umoru puštaju u znak milosti rođake i prijatelje, kao kod sužnja koji je zatočen u samicu za osuđene na smrt, radi poslednjeg oproštaja. Vidljivi svet je od nevidljivog odvojen neprobojnim zidom, ali za samrtnika ova pregrada postaje sve tanja, providnija, probojna, umirući, on kao da se nalazi u dva sveta. On čuje glasove koje naš sluh ne prima, izgleda kao da do postelje čoveka umoru dolaze ljudi koji su ga prestigli na putu ka večnosti, naročito oni s kojima je bio sjedinjen vezama prijateljstva i ljubavi. Umirući tihim šapatom izgovara imena preminulih, naročito često izgovara reč "mama". Verovatno je da majka i posle smrti ostaje najbliže biće za svoje dete, čak i ako je ono već starac u veoma dubokoj starosti. Često oči umirućeg čoveka postaju začuđujuće duboke i jasne, kao da s njih pada koprena vidljivog sveta - slike njegovih stvari i predmeta. Njegov pogled je uperen nekuda u daljinu, on ne vidi ljude koji su oko njega, ali počinje da vidi ono što mi još ne vidimo, pred njim se otkriva nešto veliko i neobično. Zapanjile su me oči čoveka na umoru kojeg sam video u detinjstvu. One su ličile na dva plava bezdana ili na dva kristala u kojima se ogledala večnost. Video sam smrt neverujućeg, on je osećao da umire i preklinjao je lekare da mu produže život kao da sami lekari ne umiru, kao da je besmrtnost na zemlji u čovekovoj vlasti. "Ubrzo će doći proleće," govorio je, "procvetaće drveće, a ja ću u to vreme ležati u zemlji. Kakvi ste vi lekari ako ja umirem? Šta ćete mi ako ne možete da me spasite?" Jedna od njegovih komšinica, verujuća žena počela je da ga nagovara da se ispovedi i pričesti, aludirajući na to da Pričešće može da ga isceli. Neočekivano je pristao, ali je umro iste noći. Očigledno da je u duši bio isti kakav je i bio i pre i Gospod mu, ne našavši u njemu pokajanje nije dopustio da se pričesti. Video sam drugu sliku mučne smrti: samrtnik je činio pokrete kao da gura nekog od sebe, kao da odbacuje neke nevidljive neprijatelje koji su se okupili oko njega. Video sam na njegovom licu pečat straha, kao kod životinje uhvaćene u klopku. Kažu da se za vreme pričešća naročito dobro vidi unutrašnje stanje čoveka, ali ono se pomalo otkriva i u vreme smrti. Lice jedne monahinje koja je dugo godina patila od tuberkuloze kostiju i koja je umrla u bolnici posle končine postalo je tako svetlo i predivno da su se lekari okupili da vide ovaj preobražaj posle smrti kao čudo (monahinja Ljubov je umrla u Suhumskoj bolnici sedamdesetih godina minulog stoleća). I nasuprot tome, postoje ljudi, čija lica nakon smrti tamne poprimajući težak, mračan izraz. Oni koji čitaju Psaltir za mrtve znaju kako čoveku lako biva da se moli za neke ljude kao da se zajedno s njima moli duša preminulog, pored nekih mrtvačkih sanduka oseća se mir i radost, tamo nema doživljaja smrti kao gubitka, već postoji radost što se
duša vratila u svoj dom nakon zemaljskog tuđinovanja. Postoji naročit osećaj, koji objavljuje da je duša spasena, kao da je srce od nje dobilo vest iz zagrobnog sveta. Međutim, ima pokojnika pored kojih duša oseća teskobu, težinu i gluv, nesvestan strah, kao da njihov sanduk okružuju neka tamna bića. Teško je čitati Psaltir u takvoj kući, čoveku se čini da mu je jezik otežao i da svaku reč izgovara s velikim naporom, kao da onaj ko čita okreće i podiže teško kamenje. Od nekih grobova oseća se miomiris, a od nekih - teški smrad smrti koji ne liči na običan smrad leša koji se raspada: njega ne oseća njuh već neki unutrašnji osećaj duše. Ponekad se kod sanduka događaju čudne stvari, čas se gase sveće i padaju same od sebe, nikako ne može da se razgori kadionica, kao da neka nevidljiva bića viču: "Šta tražite ovde, on je naš!" Jednom sam pred smrt pričešćivao profesora univerziteta, koji je jedno vreme predavao na Tbiliskom Bogoslovskom fakultetu i u srednjoj bogoslovskoj školi. Studenti su ga voleli ne samo zbog znanja, već i zbog čistote duše, koju je sačuvao u ovom razvratnom svetu: činilo se da je išao kroz močvaru i nije se isprljao u blatu. Ovaj čovek mi je pred smrt rekao: "Nemojte misliti da sam odlučio da se pričestim u nadi da će mi to dati isceljenje, u ovim trenucima ne molim Boga za zdravlje i za to da mi produži život, osećam da umirem iako od mene kriju moju bolest, želim samo jedno: oproštaj od Boga u Kojeg sam verovao celog svog života." U Gudautima je živela iskušenica po imenu Klavdija, duhovna kći shiigumana Save iz Pskovo-Pečerskog manastira, koja je prisluživala pri crkvi. Ona se razbolela od neizlečive bolesti, dani su joj već bili odbrojani. I više od toga, lekari su rekli da može da umre u svakom trenutku i da je čudo što još živi. Pitao sam je: "Da li želiš da primiš monaštvo?" Odgovorila je: "Ja sam duhovna kći shiigumana Save i plašim se da bilo šta činim bez njegovog blagoslova. Jednom mi je otac Sava poklonio košulju koja liči na vlasenicu i upitao je: "Hoćeš li je promeniti za drugu?" Odgovorila sam: "Ne." I sada je kod mene. Rekao sam: "Posle monaškog postriga inok se uručuje starcu, a ja ću izvršivši postrig reći: "Uručujem te ocu Savi". Košulja koju ti je poklonio biće ti potrebna za postrig, tako da ćeš ostati njegova duhovna kći." Pristala je. Otišao sam u Suhumi da uzmem blagoslov od mitropolita Ilije. Saslušavši me rekao je: "Nemoj da joj daš inočestvo, nego mantiju." Za vreme postriga Klavdija je ustala iz kreveta i sama je držala krst i sveću. Kad sam se vratio kući javili su mi da je posle mog odlaska klekla na kolena, zablagodarila Gospodu za milost koja joj je darovana i da je tako klečeći, umrla. Kao da je Anđeo smrti
koji je poslan po Klavdijinu dušu čekao da bude obučena u monašku odeću da je povede kao nevestu Hristovu... U Knjizi Premudrosti Isusa, sina Sirahova, napisano je: i umrle ne lišavaj milosti[2]. Ova milost je molitva za njih, naročito pominjanje na Liturgiji. Često kad nam umre blizak čovek ostaje u nama ne samo osećaj nenadoknadivog gubitka ili bol rastanka, već se u našem srcu budi i osećaj krivice prema njemu, osećaj neotplativog duga. Sećamo se dobra koje nam je učinio i nezahvalnosti kojom smo mu odgovarali. Koliko boli smo pričinili našim bližnjima, kakvu surovost smo pokazali u odnosu na njih, koliko puta se njihovo srce stezalo od naših reči kao od udaraca i kako je teško misliti da su ovu bol i našu nepravednost odneli sa sobom u zemlju smrti, ostavivši nam zakasnelo raskajanje, ostavivši u našem srcu nezaceljivu ranu. Međutim, možemo da popravimo grehove i greške molitvom za umrle - još u većoj meri nego da su s nama na zemlji. I mrtvoga možemo da zamolimo za oproštaj kao živoga, naročito na njegovom grobu. Bilo je mnogo slučajeva kad su duše umrlih zahvaljivale za molitve za njih ili se javljale onima s kojima su ranije bili u svađi kako bi međusobno oprostili jedni drugima. Živi i mrtvi su odvojeni jedni od drugih kao pregradom, materijom, ali u Crkvi Hristovoj naše duše se nalaze u jedinstvu s njima. Svetlost crkvenih molitava obasjava ne samo zemlju, već i dubine pakla; ona donosi olakšanje i utehu onima koji mogu da prime njene zrake ili čak njihove mutne odsjaje. U ovim molitvama je uteha za mrtve i pouka za žive, to je plač zbog truležnosti i grehovnosti našeg života, ali u njoj zvuči i nada. Mrtvi od nas očekuju milost. I kako će se oni zahvaljivati onima koji su se molili za njih kad se sretnu s njima u zagrobnom svetu!
NAPOMENE: 1. 2.
V.: Prop. 7, 2-4. - Red. Up.: Sir. 7, 36. - Red.
Hristijanskija končini života našego, bezbolezneni, nepostidni... sadržaj U crkvenim molitvama postoji posebna molba za hrišćanski kraj života našeg, za pripremu za njega kroz pokajanje i Svete Tajne. Celog života treba da se pripremamo za smrt, međutim, naročito je važno da se ne izgube oni dragoceni dani, časovi i minuti kad čovek opraštajući se sa zemljom odlazi u večnost. "U čemu zateknem, u tome ću
suditi," kaže Gospod. "Dan smrti je veći od dana rođenja," rekao je prepodobni Marko Trački monahu koji je trebalo da ga sahrani. Dan smrti je, u suštini, dan rođenja za onaj život kojem nema kraja. On je rezultanta, ispit, i zato - presuda čoveku. Zbog čega Gospod blaženima naziva one koji plaču?[1] Plač je rušenje zemaljskih iluzija. Znajući surovost i okamenjenost našeg srca Gospod nam šalje bolesti kao vesnike smrti. Čovek vidi kako kopni njegovo telo s kojim je sebe poistovetio, čije pohoti su ugušile glas duha. On vidi kako mu je telo nemoćno, kako truli za života, kao da ga proždiru nevidljivi crvi, telo koje odiše nečistotom i smradom, iznureno, izbrazdano borama, telo kojem predstoji da se pretvori u leš, telo u kojem je tražio nasladu, kako se sada pretvorilo u nekakav grumen boli. Čak i samo opštenje s bolesnicima je već podsećanje na smrt: život čoveka koji je prikovan za bolesnički odar liči na krhko staklo koje može da se razbije od jednog neočekivanog udarca. Zavoji natopljeni gnojem, smrad krvi koja se razlaže - sve je to neka slika greha koji razjeda ljudsku dušu, one strašne bolesti, one rane koju može da isceli samo Božanska blagodat. Bolnica liči na zatvor. U zatvoru čoveka drže reze i rešetke, a ovde je prikovan za postelju bolešću kao okovima. Bolest čoveku daje dragocenu mogućnost za pokajanje, ona otrežnjuje čoveka, ona pokazuje ništavnost naših strasti, od čije "velelepnosti" su ostale samo tamne mrlje na duši, ona nam otkriva svu laž ljudske gorodsti, ona kao zvono u hramu zove čoveka Bogu. Međutim, opet i ovo dragoceno vreme koje može da postane odlučujuće za čoveka u večnosti, demon pokušava da oduzme, pritom pod obličjem dobra. Najbliži ljudi se trude da učine sve da smrt zatekne bolesnika nespremnog. Oni kriju od njega da je bolest smrtonosna ili opasna, oni lažu da će mu uskoro biti bolje, teše ga neostvarivim nadama, sigurni su u to da će čak i aluzija na smrt otrovati poslednje dane samrtnika. Još bi moglo da se shvati kad bi to činili neverujući ljudi, za koje je rođenje slučajnost, a smrt - neizbežnost, međutim, ovako postupaju mnogi hrišćani, ne shvatajući da tako postaju izdajnici čovekovog spasenja, duhovne ubice onoga koga vole. Dešava se da se rođaci i bližnji čoveka na umoru plaše da ga podsete na potrebu da se ispovedi i pričesti ili oklevaju da pozovu sveštenika kako se bolesnik ne bi dosetio da je bolest poprimila ozbiljan obrt. Za lekare je da kriju od bolesnika njegovo stanje, odnosno da ga lažu i varaju, postalo nepisano pravilo medicinske etike, tačnije bonton. Međutim, nepokajani gresi muče čovekovu dušu, iako on sam toga nije svestan, a pokajanje i pričešćivanje Svetim Tajnama će mu dati mir i spokoj, daće mu isceljenje ili snagu da dostojno, s pokornošću volji Božijoj dočeka smrt. Kako često ljudi sveštenika zovu da dođe kod bolesnika tek onda kad je ovaj izgubi svest i ne može da se pričesti! Koliko bolje u ovom smislu postupaju Kinezi koji svojim roditeljima poklanjaju mrtvačke sanduke i oni ovaj poklon primaju s radošću i zahvalnošću kao brigu dece za njihovo posmrtno stanište. Ukoliko se čovek na umoru ne upozori na to da samo što
nije napustio ovaj svet i samim tim se duhovno ubije, on će u zagrljaju smrti proklinjati one koji su ga uspavali i prevarili. Mišljenje savremenih ljudi je usmereno na to da lišivši čoveka sećanja na smrt omogući čoveku da bezbrižno, rekli bismo "komforno" umre. Ova laž, sa svoje strane, rađa drugo zlo, ništa manje opasno: ukoliko je bolest mučna, a mogućnost za ozdravljenje ne postoji ili je ona ništavno mala, postavlja se pitanje: zar neće biti milost da se prekinu te muke, odnosno da se prekine lečenje i čoveku da materija, naprimer, narkotik u velikoj dozi, koji bi ga bezbolno ubio? U nekim zemljama već je donet zakon koji daje pravo lekarima i rođacima da rešavaju pitanje o životu i smrti bolesnika. Ovde se isti onaj humanistički ateizam ili ateistički humanizam suprostavlja Promislu Božijem i čovek uzima na sebe da rešava pitanje života i smrti iako ova odluka pripada samo Bogu. Po pravilima Crkve ukoliko je samrtnik na bilo koji način izrazio svoje raskajanje, ma kakav bio njegov protekli život, nad njim se vrši hrišćanski pogreb i druge molitve za pokoj duše. Dakle, čak i kratko pokajanje pred smrt daje nadu u spasenje - ostalo rešava Gospod. U Jevanđelju se govori o razbojniku koji se pokajao: još uvek je, dok je bio razapet na krstu hulio Spasitelja, međutim, odjednom je, kao zrak nebeske svetlosti njegovo srce obasjala vera i Gospod je primio njegovo predsmrtno pokajanje.[2] Zamislimo drugu sliku. Pretpostavimo da je ovom razbojniku, kad su ga vodili na mesto pogubljenja neko dao otrov kako bi olakšao patnju i da je razbojnik umro na putu do raspeća. Šta bi tada bilo s njegovom dušom? Ona bi otišla u pakao. Lekari koji ubijaju bolesnika smrtonosnom dozom narkotika lišavaju ga, možda poslednje šanse - pokajanja pred smrt, čak i ako bi ovo pokajanje bilo sjedinjeno s poslednjim izdisajem. Zato se novo učenje o "lakoj smrti" kao milosti prema bolesniku pretvara u nepopravljivu nemilost. Savremeni čovek iz sve snage pokušava da izbegne sećanje na smrt. Mnogi se plaše da idu na groblje, da prisustvuju sahrani, čak i da vide mrtvački sanduk bliskog čoveka. Psihijatri sugerišu svojim pacijentima da ne razmišljaju o smrti kako bi izbegli fobije i neuroze. Ukoliko se sećanje na smrt uporedi s udaljenom grmljavinom ljudi su spremni da zapuše uši voskom kako je ne bi čuli, ukoliko se uporedi sa sevanjem munje, koja obajsava noć, ljudi su spremni da nose povez na očima kako bi živeli u mraku. Čoveka uvek prate dva nevidljiva saputnika: Anđeo-čuvar i demon. Demon ga vuče prema grehu kroz pohoti, Anđeo-čuvar ga zadržava da učini greh podsećajući ga na smrt. Neki ljudi smatraju da sećanje na smrt može da parališe čovekovu volju, da ga učini nesposobnim za rad, liši životnog cilja, pogruzi u stanje stalne čamotinje, onoga što se naziva frustracija. To nije tako. Uninije je posledica razočarenja ili neispunjenih želja. A sećanje na smrt, nasuprot tome, primorava čoveka da vreme smatra dragocenim, pomaže mu da shvati da se njegov istinski cilj nalazi iza linije zemaljskog života. Ono ne razara život, već iluziju života, ono samo vreme potčinjava večnosti.
Sećanje na smrt daje hrabrost u iskušenjima, utehu u tugama, jer je za hrišćane sama smrt obasjana svetlošću vaskrsenja. Uđite u bolničke sobe u kojima leže ljudi na umoru. Pored vrata stoje nosiljke na kojima će leševi biti odneti u mrtvačnicu i stavljeni tamo jedan preko drugog kao drva u spremištu za drva. Pogledajte ljude koji umiru od tuberkuloze, njihova tela sažiže nevidljivi oganj. Pretvorili su se u kožu i kosti, a prilikom disanja iz usta im izlaze krvavi mehuri. Pogledajte ljude koji umiru od raka: kao da je hobotnica obavila njihova tela svojim pipcima i lagano ih proždire. Pogledajte ljude koji umiru od gangrene njihovo telo postaje crno kao ugalj, oni trule još za života kao leševi. Pogledajte oči svih ovih ljudi, čini se da one već gledaju negde van granica ovog sveta. Međutim, poslednji uzdah je prvi korak u nepoznato, u tom trenutku oči čoveka gasnu i kao da se pretvaraju u mutno staklo. Premudri Solomon je pisao: "Telo je uzeto od zemlje, ide u zemlju, a duša - kod Boga, Koji ju je stvorio - na sud." Danas se odvija preporod paganske tradicije spaljivanje leševa, čovek se pretvara u šaku pepela. Za hrišćane je slika ognja koji proždire - slika pakla. Za pagane - njihovog neverovanja u vaskrsenje. Prilikom kremacije postaje na izvestan način neumestan i sam čin hrišćanskog pogreba. Reči molitve "zemlja jesi i v zemlju otideši" treba da budu promenjene: "zemlja jesi i v oganj otideši". Grob koji bi bio osenjen krstom danas ljudi tako često žele da zamene i zaista zamenjuju urnom ili kutijom s šakom pepela - tako je lakše izbaviti se od sećanja na smrt.
NAPOMENE: 1. 2.
Up.: Mt. 5, 4; Lk. 6, 21. - Red. V.: Mt. 27, 44; Lk. 23, 39-43. - Red.
Oni koje je svet prevario sadržaj Najtragičniji oblik smrti je samoubistvo. Samoubica sam briše sebe iz živih. Međutim, ni mrtvi ne žele da ga prime. Ranije samoubice nisu bile sahranjivane na grobljima, njihove grobove nije osenjivao krst, na nadgrobnom kamenu nisu paljene
sveće. U stara vremena samoubice su sahranjivane negde pored puta, daleko od ljudskih staništa kao da su ih ljudi terali od sebe kao gubavce. Šta primorava samoubicu na to da ode iz života, kao što se izlazi na kapiju tuđe kuće? Šta primorava čoveka da traži slobodu u smrti kao što sužanj traži slobodu od okova? Zbog čega život za njega postaje neizdrživo i bezizlazno mučenje? Uzroka i povoda ima mnogo, ali ako je svako samoubistvo zlokobna pesma duše otpevana đavolu sva ona su prožeta i objedinjena jednim lajt-motivom koji prolazi, kao jecaj kroz ovu osuđenu gomilu, fantazmagoriju bolom izobličenih lica, mračnu simfoniju ljudskih duša, kroz ovaj crni rekvijem očajanja, ovaj lajt-motiv je gubitak nade. Čovek je poistovetio sebe sa zemljom, osim ovog života on ne vidi ništa, želi sreću, ali sreće nema, svet nije u stanju da mu da ono što ni sam nema. Čovek može da nađe sreću samo u onome što je srodno njegovoj duši, a njegova duša nije od zemlje, već je od neba. NJegova mašta i strasti stvaraju iluziju postojanja, ali se ona ruši, susrevši se s realnošću. Ovaj konstrast između umišljenog i stvarnog, koji čovek doživljava kao rušenje svih nada, kao obmanu, kao tragikomediju, čiji lik je on postao, pretvara se u njegovoj duši u ubeđenost u to da je život laž i grumen boli, a večnost - zjapeća praznina. Priča se da škorpion kad biva uhvaćen udara otrovnim repom sebe u glavu kako bi se izbavio od neprijatelja i sopstveni otrov pušta u sebe samog. Tako i samoubica želi da pobegne od protivrečnosti i stradanja, od razočarenja i sramote, od obmane i duševne boli u isto tako iluzornu, kao što je bio njegov raniji život, metafizičku prazninu. Za njega život i smrt menjaju mesta: on isto toliko žudi za tim da umre kao što drugi žele da žive. Sreće u ovom životu nema, ali metafizičke praznine - crne provalije u kojoj bi se gasili osećanje i svest, u kojoj bi se čovek rastvorio pretvarajući se ni u šta - takođe nema i čovek prelazi u oblast onog mračnog i bogobornog duha, kroz koji je smrt došla na zemlju. U samoubistvu mogu da prisustvuju dva faktora: ili neverovanje u Boga ili mržnja prema Bogu - treće nije moguće. Ili samoubica smatra da je život slučajnost, iskra koja se sama pali u mrtvom prostoru kosmosa, ili ako pak veruje u Tvorca ovog sveta, NJega smatra vinovnikom zla. Zato je samoubistvo apsolutno odricanje od Boga. U čoveku živi greh: to je nakazno čudovište koje obitava u dubini njegove duše. Međutim, čovek kao obraz Božji teži ka lepoti. Strasti mu crtaju greh u zamamnom obličju, ali zatim nastupa gorko unutrašnje prozrenje. Ono što mu je izgledalo predivno upravo pred njegovim očima postaje nakazno, ružno. To je konflikt skriven u duši, koji čovek stalno doživljava. Ako nema stimulansa da se bori s grehom i strastima, čovek ne zna za drugo unutrašnje stanje osim smenjivanja prevare i razočarenja, naslade i praznine, privida sreće i njegovog nestanka. Karakteristično je to da znatan deo samoubica upravo među ljudima koji su opevali zemaljsku lepotu, koji su joj služili kao svom idolu, koji su u njoj tražili sreću. Kumir je glinena ili kamena statua pokrivena
pozlatom: on blista iz daljine, a od čestih dodira pozlata spada s njega. Možda je zbog toga najviše samoubica među alkoholičarima i pesnicima. Pesnici su gurmani zemaljske lepote. Oni ne da se prosto prepuštaju strastima: strasti su izvor njihovog nadanuća, boje njihove palete; oni žele da iskuse sve strasti, da ih vide u svim nijansama i tonovima kako bi ih ovaplotili u svojim stihovima. Pesnici su u duši pagani, ono što pripada Bogu oni pripisuju svetu i čoveku, zato se u njihovom srcima spaja čežnja za idealom i nezadrživa težnja ka grehu koju oni ukrašavaju kao mrtvački sanduk zlatnim brokatom. U poeziji se sjedinjuju dva načela: reč i muzika, kao imitacija muzike služe rima i ritam. Kad slušamo muziku naš um je neaktivan, on kao da zamire, prelazi u pasivno stanje. Čovek ne može da doživi muziku na nivou svesti, ona deluje na one duboke strune ljudske duše koji primoravaju emocije i strasti da zvuče. Muzika više od bilo koje druge umetnosti ovladava čovekovom dušom i parališe njegovu ličnu volju. Ako um i volja deluju čovek prestaje da sluša i oseća muziku. Harmonija ritma obuzima čoveka, očarava ga i on doživljava stihove budući pogružen uz pomoć njihove muzike u stanje nekakve hipnoze, doživljava slovesno tkivo poezije kroz tanane asocijativne veze koje se nalaze u oblasti čula. Poezija gasi duh (razume se, govorimo o svetovnoj poeziji), ali čini osećanja tananima i plastičnima. Zbog toga tragičnost života - smenjivanje duševnih poleta i padova pesnici mogu da doživljavaju veoma bolno. Hajne je pisao: Međutim, evo, iako sam zbacio ove rite, Iako nema pozorišne starudije, Do sada me još boli srce, Kao da igram dramu! I ono što sam veštačkim bolom smatrao, Pokazalo se kao bol živi, O Bože! Ja sam smrtno ranjen, igrao, Gladijatorovu smrt predstavljajući! Bodler je sebe poredio s Ikarom koji je pao na zemlju. Život bez Boga se pretvara u apsolutnu prevaru. Oni koji služe ovoj prevari postaju njene žrtve. Povremeno kao pijanica koji se probudio u blatu, oni vide da su strasti zamka za dušu i osećaju pakao u sebi. Međutim, nemaju kud da beže. Nebo je za njih zatvoreno. Oni vide samo oblake, koji plivaju po plavetnilu, - hladne senke dalekog neba, i zbog toga se put pred njima razdvaja, kao na raskrsnici: ili da ponovo idu u svet ranijih strasti i iluzija, ili u nebiće, gde čovek želi da se izbavi pre svega od samog sebe.
Mnogi pesnici su život završili samoubistvom. Još veći broj je pokušavao da to učini. I gotovo kod svih povremeno u stihovima zvuči prava čežnja za smrću. Samoubistvo pesnika je posledica odbacivanja Boga i opijanja zemaljskom lepotom. Pesnici su kao vinari nalivali vreli napitak strasti u zlatne pehare i kristalne čaše filigranskih stihova, ali su zatim osećali da je njihov ukus - prljavština iz septičke jame. Šta im je preostajalo? Da mrze Boga, i još... da očarano gledaju oblake koji kao ostrva iz bajke plutaju po prevrnutom okeanu iznad zemlje. Iz grobova samoubica se otkida crni plamen proklinjanja Boga, Koji ih je stvorio i sveta koji ih je prevario, to je molitva đavolu. Iznad grobova samoubica je večita noć. Od ovih strašnih grobova dopire hladnoća, tako ponekad kao da ledena ruka steže srce čoveku koji se odjednom našao na samoj ivici duboke provalije bez dna.
Dvadeset pet glava o sećanju na smrt sadržaj U svim delima svojim sećaj se kraja tvog i nikada nećeš zgrešiti. Sir. 7, 39 1 Na kapiji jednog od srednjovekovnih gradova na bakarnoj ploči je bio ugraviran natpis: "Putniče, možeš da saznaš imena svih onih koji žive u gradu, a imena umrlih zna samo Bog." Šta znamo o svojim precima? Moguće je da znamo samo nekoliko imena unazad do pradede ili čukun-dede, a dalje se sve gubi u nekoj neprobojnoj tami. Tako će se i naša imena pamtiti samo nekoliko generacija, a zatim će se ona izbrisati iz sećanja ljudi kao što dete briše s table slova napisana kredom. Možda će još neko vreme na nas podsećati grob obeležen kamenom na kojem stoji natpis, ali će zatim i on biti predat zaboravu, sravnjen sa zemljom. Ne mestu gde se nalazio biće sagrađene nove zgrade ili prosečeni putevi, a ostaci neistrulelih kostiju, pomešani sa zemljom, biće se izbačeni zajedno s građevinskim šutom. Ispred nas je bezdan večnosti, iza nas - bezdan nebića; svaki dan nas približava grobu. U ovom svetu živimo kao u tamnici, doneta nam je smrtna presuda. U svakom trenutku smrt kao zatvorski stražar, može bez kucanja da uđe na vrata i povede sužnja nas - na mesto pogubljenja. Naš život liči na usku stazu zaraslu u bodljikavo šiblje i izrovanu kaljugama. Sami ne shvatamo kako smo se našli na njoj, data nam je zapovest da idemo, kraj ovog puta je
grob. Vreme nas kao zver u poteri za plenom primorava da idemo napred ne dajući nam ni za trenutak da se zaustavimo kako bismo odahnuli. Ili je vreme poput reke čija bujica se ne zaustavlja ni danju ni noću, ma šta čovek da radi, rečni tok stalno juri napred od izvora ka ušću, bez obzira na to da li radi, spava, zabavlja se ili sedi za stolom, vreme bešumno nastavlja da teče. Sunce, zvezde, bezbrojne milijarde dalekih svetila poput ostrva u kosmičkom okeanu - sve je potčinjeno vremenu, sve ima svoj početak i svoj kraj. Nekada, u detinjstvu, činilo se da je dan dug, i izgledalo je da sunce lagano putuje od istoka ka zapadu kao da ogromno oko nije želelo da odvoji svoj pogled od zemlje. Međutim, sa svakom godinom dan kao da postaje sve kraći, kao da se ubrzava tok vremena, kao da čoveku samo promicanje dana i noći pred njegovim očima - kao kadrovi u filmskoj hronici - govori: "Žuri, ostalo je još malo vremena, a vreme je novac za koji se kupuje večnost." Ili vreme liči na ledenu padinu: čovek nema za šta da se uhvati, nema na šta da se osloni, klizi naniže, a ispod njegovih nogu je provalija. Naša zemlja je groblje, groblje po kojem koračamo, tela mrtvih se pretvaraju u prah i ovaj prah prisustvuje u novim oblicima života. Međutim, da li smo mi ova tela koja su zakopana u grob? Čovek se rodio s jednim telom, a umro je s drugim: samo naše telo se neprestano menja, a to znači da telom smatramo bujicu materije koja pod dejstvom nama nepoznatih sila poprima određeni oblik. Kao što reka prolazi kroz korito koje ostaje isto iako se svakog trenutka menja voda u njemu, tako i naše telo, uzima iz okoline i vraća u nju otkidajući od sebe. U čemu je onda suština njegovog jedinstva? U samoj čovekovoj duši. Duša napušta telo i ono se pretvara u leš. Znači, vidljivo umire, a suština života je u nevidljivom. Vidljivo je smrtno, nevidljivo - besmrtno. A mi ipak najčešće sebe poistovećujemo s vidljivim. U skandinavskim bajkama postoji priča o nepobedivom vitezu s kojim niko nije mogao da se poredi po snazi i hrabrosti. Jedne noći ovaj vitez sanja čudan san. Široka arena za takmičenje, on izlazi i izaziva na duel svakog protivnika koji poželi da stupi s njim u borbu. Vitez je unapred siguran u svoju pobedu. Tri puta poziva suparnika na boj i odjednom... u susret mu izlazi pogrbljena starica. Vitez je gleda s čuđenjem, ali ga ona neočekivano zgrabi svojim jakim rukama i on oseća da ga snaga napušta i da postaje bespomoćan kao dete. Zatim ga starica podiže iznad zemlje i lagano guši. On se budi u brizi i nedoumici: "Šta znači ovaj san?" Niko nije mogao da ga odgonetne i samo je jedan mudrac-otšelnik rekao: "Smatrao si da si nepobediv, ali postoji suparnik koji je jači od tebe. To je vreme, njega još niko nije pobedio. Ono će te učiniti slabim poput deteta, ugušiće te u svom koščatom zagrljaju. Ovaj san ti je poslat da ne bi bio gord zbog svoje snage. Doći će starost kad će te snaga napustiti, a zatim - smrt.
Čovek se plaši da se seća smrti i u tome je jedan od uzroka njegovih padova u greh. On pije iz čaše u koju je ubačen otrov i ne želi ništa da zna o tom otrovu. Prođi ulicama grada - hoćeš li naći mnogo kuća u kojima nikada ne bi oplakivali mrtvaca, hoćeš li naći mnogo dvorišta kroz čiju kapiju nije iznošen mrtvački sanduk? Čovek je mislio da nešto poseduje, ali se ispostavilo da mu je sve što je imao bilo dato samo na zajam. Naš život liči na oblake koji plove nebom. Oni menjaju svoj oblik: počinju da liče čas na snežne planine, čas na čudovišta iz bajki, čas na carske dvorce, a čas se ponovo pretvaraju u bezoblične senke, u pramenove magle, koji se tope u nebu, kao gomile leda u proleće. Naš život liči na san, a smrt na buđenje. Čovek se probudio i sve što je bilo u snu ostalo je u vlasti minule noći. Ono što je smatrao životom, u stvari je bilo umiranje, a za ono što je smatrao smrću ispostavilo se da je život. On je životom smatrao ispunjavanje pohoti i strasti svog tela, ali je sve prošlo bez traga, kao nalet bure. Pet čula je bilo svega pet rupa u tamnici kroz koje je razlikovao samo nejasne senke, ali ih je smrt zatvorila kao što zatvara grilje u kući, a samo telo se pokazalo kao leš koji je nosio na sebi. Čovek je slikom smrti smatrao grob u koji zakopavaju njegovo telo, sam grob mu je izgledao kao bezdana crna jama, u kojoj će nestati rastvorivši se u zemlji kao kap kiše u okeanu, nestaće u crnoj kosmičkoj noći gde nestaje svest, gde ostaje samo praznina koja nema ni kraja ni konca. Međutim, pokazalo se da to nije kraj njegovog postojanja, da to nisu vrata u podezmlje koja su zamandaljena ključem i na koja je natrpano kamenje, već rođenje u novi život. Sve ono što mu je izgledalo kao glavni cilj na zemlji: vlast, bogatstvo, naslada, - pokazalo se kao tamni negativ postojanja. Vidljivo je, nestavši, postalo nevidljivo. Nevidljivo je postalo jedino realno. Ono što svet naziva lepotom jesu u stvari trenutne senke koje nestaju sa svanućem; kapljice koje blistaju na suncu; pahuljice koje liče na male zvezde, koje se padajući na zemlju pretvaraju u blato. Divimo se cveću, ali se ono brzo pretvara u prah koji liči na pepeo. Naše poglede mami zeleno lišće drveća, ali ono u jesen žuti, pada s grana kao stara odeća, leži na putevima kao gomila đubreta i vetar ga razvejava po polju ili skuplja kod ograde kao smetove snega. LJudi kažu: "Kakvo predivno lice!" Koliko pesama i stihova je sačinjeno radi veličanja zemaljske lepote, a u šta se ova lepota pretvorila - u smrdljivi gnoj! Gde su oči koje su nekada poređene s tirkizom ili ahatom, s bojom mora ili nebeskim plavetnilom? One su se pretvorile u sukrvicu i sluz i istekle iz očnih duplji, poput poslednjih suza. Zemaljski život je besmislica kad ga ljudi čine ciljem za sebe. Ukoliko žele da iscede iz njega kao iz grozdova vinove loze vino, napitak naslade, ona se pretvara o gorku čašu pelina. Strast je med pomešan s otrovom. Sreća na zemlji je senka koja se ne može stići, čovek trči za sopstvenom senkom, a ona beži od njega. Međutim, ako se na život gleda kao na put ka večnosti on se otkriva duši kao veliki dar, tada njegove tamne
dubine bivaju obasjane svetlošću, tada čovek shvata zašto živi, zašto pati, u ime čega se bori. Tada sve staje na svoje mesto i čovek postaje svestan da mu je život dat kako bi zauvek stekao obraz Božji ili obraz satane. Vreme uništava sve vidljivo, tragičnost smrti prožima sve što postoji, kao da trzaji boli potresaju vaseljenu, ali za hrišćane se iza prostranstva ovog burnog mora otvaraju obale zemlje obećane. 2 Čovek prolazi kroz tri stadijuma postojanja. Prvi je prenatalni period kad se formira njegovo telo. Drugi je zemaljski život kad se formira njegova ličnost, kad se njegova volja opredeljuje da li će biti na strani dobra ili zla, kad se rešava glavno pitanje: njegov odnos prema Bogu. Treća je ulaženje u večnost kad se otkriva onaj duševni sadržaj koji je čovek stekao u svom zemaljskom postojanju. Poslednji akt istorije čoveka i čovečanstva biće sveopšte vaskrsenje mrtvih i konačna podela dobra i zla. Blag je samo Gospod, zato je istinsko dobro koje prelazi u večnost bogoupodobljenje, a zlo je gubitak obraza Božijeg i upodobljenje demonima. Obično čovek definiše dobro kao zemaljsku dobrobit, kao mogućnost da realizuje svoje strasti, a zlo - ne kao greh koji razjeda dušu, već kao nepovoljnu spoljašnju situaciju ili telesne bolesti. Zbog toga vreme i snagu koristi kako bi stekao blagostanje u ovozemaljskom životu. Međutim, nalazeći se u bujici vremena gde sve nestaje on uzalud gubi snagu: iza spoljašnjeg ne vidi unutrašnje, iza pokrova vremena - večno, i umire, ne pripremivši se za smrt kao pacov koji se polakomio na mamac i pao u zamku. Ponekad ovakav mrtvi pacov s kičmom prebijenom od federa drži u zubima parče mesa - kao svoj poslednji plen... Sveti pravedni Jovan Kronštatski piše da misli o zemaljskom prizemljuju dušu. A misli o grehu i slike greha skupljaju se u dubinama našeg sećanja i ako ne budu omivene pokajanjem i molitvom ostaće u večnosti u duši kao pečat demona, kao žig odbačenosti. Čovek umirući ostavlja zemlju, ali ono što je sakupio u svom srcu - dobro ili zlo - ide za njim. Kad čitamo hronike minulih vekova, o carevima i junacima, o njihovim podvizima i trudu, o dobru i zlu - o svemu što su učinili, pitamo: "Gde su? Da li je neko od njih ostao u životu? Da li ima neki car koji bi večno carovao? Ima li bogataša koji bi se zlatom iskupio od smrti? Ima li tvrđave ili zamka čije kamenje vreme ne bi moglo da razruši? Ima li podzemlja u kojem smrt ne bi pronašla čoveka?" Od nekih su ostala samo imena koja su se sačuvala u letopisima koji su do nas došli. A imena mnogih su zaboravljena kao što su zaboravljeni njihovi grobovi. U istorijskim burama nestaju nazivi naroda i zemalja - tako vetrovi i kiše sravnjuju sa zemljom nadgrobne humke. Samo, dok su se ranije u grob stavljali zlato i ukrasi pokojnika sada se zbog zlata odvijaju rasprave i svađe pored tela koje se još nije
ohladilo. Najveća tvrđava bio je Vavilon, i šta je ostalo na mestu prve prestonice sveta? Gomile cigle i kamenja slepljenih smolom od uglja, koja se stvrdnula od vremena. Šta se dogodilo s najvećom svetinjom Jerusalima, s njegovim Hramom? - Od njega je ostao samo deo zida nazvan zidom plača. A koliko država se nalazilo na mestu današnje Sahare i sada je pogrebeno ispod njenog peska kao u ogromnom sarkofagu! Ako noću podignemo svoj pogled videćemo nebo kao ogroman okean što blista od zvezda koje liče na daleka ostrva od bisera i dijamanata. Kosmos s arhipelazima sazvežđa izgleda nam bezgraničan i beskonačan, ali on tone u drugom, za nas nevidljivom bezdanu koji se naziva - vreme. 3 U stara vremena bio je jedan poznati mudrac koji je izučio sve nauke, činilo se da nema pitanja na koje ne bi mogao da da odgovor. I jednom prilikom je kod njega zajedno sa svojim maloletnim sinom došao neki čovek i rekao: "Moje dete mi je postavilo pitanje na koje nisam mogao da odgovorim. Uznemirio sam te, učitelju, kako bi mu objasnio ono što želi da sazna." Mudrac se osmehnuo i upitao: "Koje pitanje si, dete, postavio ocu?" On odgovori: "Pitao sam šta je vreme." "Nije valjda da tvoj otac to ne zna?" začudi se mudrac. "Slušaj me..." I odjednom se zamislio kao da mu nedostaju reči, kao što čoveku ponekad nedostaje vazduha da bi udahnuo. Dugo je mudrac razmišljao i na kraju prozbori: "Dođite sutradan i reći ću vam šta je vreme." Oni dođoše sledećeg dana, ali im mudrac nije izašao u susret već je preneo da dođu po odgovor za nedelju dana. Zatim je zamolio da to odlože na mesec dana. Kad su ponovo došli rekao im je: "Pogledaću knjige drevnih mudraca, možda ćemo tamo naći odgovor, dođite za godinu dana." Nakon godinu dana dočekao ih je s rečima: "Knjige mudraca o tome ništa ne govore... Zar je moguće da je sva moja mudrost posramljena pitanjem deteta? Dođite kod mene kroz deset godina, ako budem mogao odgovoriću vam." Kad su otac i sin došli nakon deset godina mudraca više nije bilo među živima, ali su im preneli da je pred smrt zapovedio da dođu na njegov grob. Tamo su videli reči urezane na nadgrobni kamen: "Tajna vremena je za čoveka nedokučiva."
Kao što vetar kida lišće s grana i odnosi ga nekuda u daljinu, smrt otkida iz našeg života ljude koji su nam bliski. Oni iza sebe ostavljaju sećanje u našoj duši: rane mogu da zarastu, ali tragovi od njih ostaju zauvek. Smrti bližnjih jesu nekakve crne rupe u našem životu, neke provalije koje ne reflektuju svetlost. Za neverujuće je smrt bližnjih još i grob u koji je zajedno s kovčegom zakopana nada. Grob je poslednja reč kojom se završava knjiga. Smrt je poslednji zvuk pokidanih struna. To je ogromni piton koji neće pustiti iz čeljusti svoj plen. Međutim, za verujuće smrt je samo privremeni rastanak, plač nad kovčegom je plač prilikom oproštaja koji obećava susret. Jedan od prijatelja je ranije otišao tamo gde će te čekati. Mrak groba ne obasjava sunce, ali u njega prodiru zraci molitve. 4 Telo je zavesa duše. Međutim, smrt neočekivanim trzajem zbacuje ovu zavesu i duša vidi sebe onakvom kakva zapravo jeste. Zbog toga je smrt trenutak kad se duša napokon sreće sama sa sobom. Čovek sa zaprepašćenjem saznaje da nikada nije poznavao sebe, da je čitavog života nosio masku koja se srasla s njegovim licem, a sada je ugledao sebe po prvi put: smrt mu je darovala novo, duhovno viđenje. Kao što čovek koji umire od žeđi u pustinji misli samo na gutljaj vode za koji je spreman da da sve što ima, tako čovek posle smrti želi samo jedno, da mu bude darovano makar nekoliko dana za pokajanje. Međutim, smrt je kapija na koju se može ući, ali se više ne može izaći. Smrt odvaja dušu od tela - tako se udarcem kamena razbija ljuska oraha kako bi se izvadilo jezgro i tada se vidi da li je celo ili su ga pojeli crvi. Duhovni svet je od nas sakriven dok smo živi, a smrt je ulazak u taj svet gde je za nas sve novo, susret s duhovima, čiju volju je čovek ispunjavao u svom zemaljskom životu. To je put duše koja prolazi crnim bezdanima i mračnim strminama koji se rečima ne mogu izraziti u pratnji Anđela-čuvara, koju sustopice progone demoni kao čopor zveri-grabljivica koje žele da je uhvate kao svoj plen. Na dan smrti čovek shvata šta za njega znači blagodat Krštenja. Dva prstena zlatan i bakarni - ispočetka se naizgled gotovo ne razlikuju, međutim, sa vremenom bakar tamni i pokriva se zelenom patinom, a zlato čuva svoj bljesak. Tako se duša onoga ko je primio Krštenje razlikuje od duše nekrštenog, iako za života može da izgleda da se ovi ljudi ne razlikuju. Velika je nesreća otići u večnost neomiven Tajnom Krštenja, ne sjediniviši se s Crkvom, ostati u svetu svetlih i tamnih sila bez molitvenog pokrova, bez Anđela-čuvara kao svog vernog vodiča, ostati u večnosti sam, ostati zarobljenik demona, neiskupljen Krsnom Žrtvom Spasitelja. Nakon smrti pred čovekom će se otkriti ona dobročinstva Božija na koja je tako brzo zaboravljao, koja su se izbrisala iz njegovog sećanja kao napisana na vodi. Otkriće
mu se i ona za koja nije znao i na koja nije pomišljao. Otkriće mu se oni njegovi grehovi koje je zaboravljao s još većom lakoćom, kao pismena na zemlji koja je razvejao vetar, grehovi, njemu znani i neznani. Ugledaće svoj život kao beskrajnu izdaju Boga, kao neprestano protivljenje NJegovoj volji. Uvideće da se radi njega razapeo Hristos, a on Ga je duhovno toliko puta izdavao poput Jude, toliko puta Ga je razapinjao, toliko puta je kao jedan od Pilatovih vojnika, stavljao na NJegovo čelo trnov venac! I tada neće moći da se otvore njegova usta kako bi izgovorila: "Gospodi, pomiluj!" U budućem životu će se, kao negativ, razviti naš zemaljski život, suze će se pretvoriti u radost, zemaljska naslada u tugu, smirenje u slavu, gordost u pad, bogatstvo u siromaštvo, siromaštvo - u bogatstvo, duhovna ništost u mudrost, zemaljska mudrost u duhovnu tamu, onaj ko je na zemlji svima bio sluga postaće prvi, ko je hteo da prigrabi prvenstvo i vlast - poslednji. Krst Hristov, koji je svet smatrao i smatra bezumljem pokazaće se kao presto slave; duh sveta, porod pohote i gordosti kao crnina. U trenutku smrti čovek će uvideti da je sve laž osim Hristovih zapovesti i predvečnog imena NJegovog. Zbog toga će smrt postati drugo rođenje - u večni život ili u večnu smrt. Neverujući se plaše smrti zato što vide u njoj samo prelazak u ono stanje koje je prethodilo njihovom rođenju, odnosno u veliko "ništa". Međutim, i verujući, čak i pravednici, se takođe plaše smrti. Veliki Jovan Zlatoust čiji je sav život bio podvig ispovedništva govorio je da se ne plaši smrti zbog toga što želi da se produži njegov život na zemlji, već zato što posle smrti neminovno nastupa sud. A šta da kažemo mi, grešni? Samo jedno: "Gospode! Neka bezdan milosrđa Tvog proguta bezdan grehova naših." 5 Svi ljudi su grešnici, međutim, grešnici se ipak mogu podeliti na one koji se kaju, na one koji se ne kaju i demonizovane. Oni koji se kaju jesu oni koji se bore s grehom, u ovoj borbi ima dva kraja, dva ishoda: pobeda ili poraz, spasenje ili pogibelj. Grešnici koji se ne kaju jesu neverujući ljudi ili licemerni hrišćani koji veruju, ali hladnom, bezosećajnom verom, a žive kao da Boga nema. I treći su demonizovani grešnici, koji su se svesno predali grehu, koji služe demonu kao svom vladaru. U ovaj red spadaju svi oni koji se bave čarobnjaštvom i magijom, kao i zločinci koji se naslađuju mučeći ljude i prolivajući ljudsku krv. Prvi padaju i ustaju, greše i kaju se, duševno stanje ovakvih ljudi je neodređeno, o njemu može da sudi samo Gospod. Drugi ili odbacuju postojanje Boga ili pokušavaju da spoje nespojivo - da služe grehu i blagodati, da žive po zapovestima svojih strasti, a pritom se lažno mole, lažno se kaju bez ikakve težnje ka ispravljanju. Ko je bolji: neverujući ili religiozni licemer? Teško je reći. Ali od neverja je lakše preći na veru nego
od lukavstva i pretvaranja na duhovnu istinu. Gospod je naročito strašno razobličavao fariseje - ove glumce religije. Što se tiče demonizovanih grešnika, u njihovoj duši je već za života prisutan pakao. Oni već gore u crnom plamenu. Samo ime Boga izaziva u njima mržnju koju obično kriju, ali se ona često ispoljava u svetogrđu, otrovnim šalama na račun religije, a ponekad u nekakvim demonskim napadima zlobe. Na primer, francuski satanisti su izdali časopis pod nazivom "Kako sam ubio Hrista". Ilustracije su crteži na kojima je prikazano kako bi satanisti želeli da muče Hrista: da Ga razapnu naopako, da seku NJegovo telo na delove, pale na tihoj vatri itd. Mnogi zločinci svetskog glasa izdavali su sebe za neverujuće, ali se danas sve više otkriva njihova veza s okultizmom i demonizmom. Kako se svi ovi ljudi odnose prema smrti? Grešnici koji se kaju trude se da se sećaju smrti kako bi ovim sećanjem ugasili u duši vatru strasti, ojačali volju i oživeli molitvu. Grešnici koji se ne kaju mrze sećanje na smrt kao svog neprijatelja, oni se vređaju kad ih neko podseća na to da su i oni ljudi i da će umreti kao svi ostali. Oni žive u stanju neke autohipnoze. Gledajući ne vide i slušajući ne čuju. Teše se rečima Epikura o tome da dok je čovek živ smrti nema, a kad ima smrti nema čoveka, odnosno sugerišu sebi da je smrt prelazak u nebiće, a pošto smo danas živi ne treba da mislimo na nju. Ipak, sam Epikur je po rečima savremenika bio velika kukavica i samo se hrabrio da se ne plaši smrti. Za neverujućeg su reči o smrti - podsećanje na nešto neizdrživo teško. Zašto da bezrazložno kvari svoje raspoloženje? Za lažnog hrišćanina sećanje na smrt liči na bol koji mu pričinjava tuđa ruka zbacujući masku koja se srasla s njegovim licem. On će umirivati sebe time da nije baš tako loš i da drugi oko njega više greše. Treći demonizovani grešnici smatraju da se za smrt treba pripremati ugađajući demonu s kojim žele da ostanu zauvek. Zbog toga mnogi od njih u starosti postaju još suroviji. Oni umiru s rečima svetogrđa, ukoliko se u trenutku smrti uopšte sećaju Boga. Umiru proklinjući svet. Među njima ima ljudi koji su spremni da daju život na služenje đavolu, a ima velikih kukavica koje su u stanju da se drznu na svaki zločin kako bi spasili sebe. Za većinu njih smrt biva mučno teška. Da bi se videlo kakav je čovek treba s njim započeti razgovor o smrti. Onaj za koga je smrt velika tajna i predmet dubokih razmišljanja ima religiozna osećanja čija je osnova svešteni strah. Onaj ko je spreman da zapuši uši pri samom pomenu smrti nema u svom srcu vere iako smatra sebe hrišćaninom. A ko na pomen smrti postaje sličan zveri ili odgovara podsmehom, pravi grimase kao klovn podražavajući đavolu koji se naziva lakrdijašem, - u svojoj duši je satanista. Zbog toga sećanje na smrt kao da pomalo otkriva zavesu s ljudskog srca: ko je i s kim je. 6
Misli o smrti plaše grešnika. Savest ga podseća na platu. Međutim, on je prikovan za svoje strasti kao što je zatvorenik prikovan za klupu galije, čak i više od toga, ne želi da se od njih rastane. Čoveku je data sposobnost da oseća večnost, kao da je sozercava svojim srcem. Greh je čoveku zatvorio oči srca, on je prestao da vidi duhovni svet u neposrednim sozercanjima, prestao je da oseća njegovu realnost. Telesni čovek može samo da zamišlja smrt u određenim slikama ne osećajući je kao tajnu. On može da rasuđuje o večnosti kao o nečemu što mu je daleko i nepoznato. Zato na pitanje: "Postoji li zagrobni svet?" takav čovek odgovara: "Umreću i tada ću saznati." Međutim, u ovom odgovoru se sadrže i "da" i "ne" (i to pre će biti "ne"). Zbog toga za grešnika postoje dva puta: ili da se pokaje i bori protiv greha koji se srastao s njegovim srcem ili da uveri sebe da se smrću završava njegovo postojanje, da se s poslednjim uzdahom pogružava u nebiće, u veliko "ništa", gde se njegova svest gasi, a telo pretvara u prah. Čak i nejasna noćna snoviđenja ispunjavaju dušu grešnika brigom i on se hvata za misao da je život slučajnost, a smrt - propadanje u prazninu zauvek, večno. Ovo je svojevrsna meditacija, autosugestija, koja stalno postoji u dubini duše grešnika, negde duboko u njegovoj podsvesti. Međutim, i u ovoj meditativnoj autosugestiji on ne može da nađe sebi mira, pošto je smrt rušenje njegovih nada, gubitak svega što je imao. Zbog toga je druga misao koju grešnik pokušava sebi da sugeriše misao o tome da se smrt nalazi negde daleko, zato je se ne treba plašiti, kao da se ne treba uznemiravati pretpostavkama o tome da će kroz milion godina neka kometa, prolećući oduvati Zemlju kao zrnce svojim vatrenim repom. Čovek smatra: "Posle smrti nema ničega, same smrti za sada još takođe nema, brod s crnim jedrima se još nije pojavio na horizontu." Đavo želi da oduzme čoveku sećanje na smrt, zato mu nudi mnoštvo mamaca. Kad đavo ne bi ukrao sećanje na smrt kao ključ od vrata duše on ne bi mogao da uđe u tuđu kuću kao lopov i opljačka je. Pogledajte duševne bolesnike, histerike i manijake - one koji se nalaze pod naročitim demonskim uticajem - kako se oni plaše misli o smrti, kako im je teško da uđu u sobu u koji stoji kovčeg ili da prisustvuju na sahrani čak i najbližih ljudi! Oni se plaše da dotaknu čak i leš svog deteta. Koliko lukavstva i dovijanja upotrebljavaju samo kako ne bi videli svojim očima sliku smrti! A kod okultista postoji poseban način da se izbave od straha od smrti. Oni govore o tome da će ljudi koji su ugađali za života satani nakon smrti postati knezovi u carstvu pakla i da će satana s njima podeliti svoju vlast. Ne! On će s njima podeliti svoju paklenu muku, težinu bogoostavljenosti, koja će poput kamena velikog kao zemlja večito pritiskati njihove grudi. Ne! On će s njima podeliti jezičke crnog plamena u kojem gori otkako je pao s neba kako bi ovaj plamen palio, ne gaseći se, njihova srca. On će s njima podeliti svoju mržnju prema Bogu kako bi u paklu proklinjali ne mučiteljasatanu, već svog Tvorca.
Pakao je druga smrt, u kojoj nema vaskrsenja. U poređenju s njim prva, telesna smrt i truljenje u grobu izgledaju kao miran san. 7 Sveti patrijarh Avraam je živeo u kući svog oca u Uru Haldejskom. Obično mladići kreću na putovanja kako bi se upoznali sa životom i običajima drugih naroda. Svet se otvara pred njima kao knjiga. Svaki grad je njena stranica, svaka zemlja je glava. Zatim, s godinama, čovek sve ređe napušta granice domovine, sve duže boravi u svom domu, u krugu porodice, on kao da zbraja blaga koje je stekao. Život svetog Avraama nije tako tekao. Kad je sunce njegovog života već počelo da se naginje ka zapadu on je po zapovesti Božijoj zajedno s ukućanima i slugama zauvek napustio svoju zemlju i krenuo na jug, u Palestinu. Ne samo Avraam lično, već su se i njegova porodica i sluge pretvorili su se u tuđinovatelje. Zajedno sa svojim stadima on je vodio nomadski život između Sirije i Egipta. Po jednom od drevnih predanja u Palestini su stvoreni naši praoci, zemlja Palestina je poslužila kao materijal, kao materija za Adamovo telo, kao mermer za duboresca i vajara. U Palestini su prognanici iz Edema pronašli svoje utočište. U Palestini se odigralo iskupljenje ljudskog roda. Tamo gde je bio sazdan prvi Adam rodio se Drugi Adam Koji je jednom Svojom rukom uzeo nebo, a drugom zemlju, otkinute jedno od drugog i ponovo ih spojio. Ovde, u Palestini završiće se poslednja etapa zemaljske istorije, začuće se njen poslednji akord. Avraam je kao tuđinovatelj došao u Palestinu. On je sa svojom porodicom živeo u šatorima i jedino što je stekao na ovoj zemlji kao ličnu svojinu koja se nasleđuje jeste pešterna grobnica u kojoj je sahranio suprugu zaveštavši da tamo bude sahranjeno njegovo telo. Stanovnici ove zemlje, poštujući Avraama želeli su da mu podare ovaj komad zemlje na kojem se nalazila pećina u kojoj je ona bila pogrebena, ali je pravednik insistairao na tome da je plati srebrom pred starešinama naroda i dao je za ovu zemlju više nego što bi koštala zemlja za bašte i vinograde. Ako dozvolimo sebi da pribegnemo izvesnoj simbolici Avraam je obraz razuma, a njegova žena Sara - obraz osećanja. Sećanjem na smrt ukroćuju se osećanja: Sara prva leže u grobnicu. Zatim se um oslobađa svega zemaljskog, on ulazi, kao u grobnicu, u srce kako bi u njegovom mraku ugledao svetlost koja je u njemu skrivena. Sećanje na smrt ne daje se na dar, ono se kupuje cenom srebra - cenom truda i suza. LJudi koji stoje na ivici groba kao na pristaništu spuštaju kovčeg na konopcu u crnu jamu, u dubinu zemlje, kao što mornari spuštaju brod u tamno-olovne talase mora. Oni seku konopac i kovčeg, kao lađa bez jedara i vesala, kreće u okean večnosti, plovi bezgraničnim prostorom koji nije zatvoren obručem horizonta. Kapetan ove lađe je smrt, njen teret je pokojnik.
Čovek se rastao od svega što je imao na zemlji, kosmos sa suncem i zvezdama sad se za njega suzio njega do veličine jame od nekoliko aršina koja liči na pukotinu u zemlji. Za mrtvog je grob - njegovo poslednje obitavalište, a kovčeg postelja, na čijim tvrdim daskama će počivati njegovo telo. Kovčeg je sto s jelima, koji međutim više nije postavljen za mrtvaca, već za crve koje je smrt pozvala na pir kao drage goste, sama utroba trupa postala je hrana. Škrtac imajući bogatstvo ništa nema, on ga krije od sebe samog. Naslednici otvaraju sanduke, često ih lome, paraju u brzini jastuke, a kad nađu zlato ili druge dragocenosti raduju se kao da su našli blago i iskopali ga iz zemlje, ali niko više neće otkopati kovčeg iz groba, neće otvoriti, kao vrata, njegov ekserima zakucan poklopac. Sunčeva svetlost više nikada neće linuti u prazne očne šupljine... ...Kovčeg se lagano spušta u grob. Mrtvac je blizu i istovremeno daleko od nas; on je ovde i on je negde, on postoji i nema ga, bio je i ponovo će biti, on je za naše oči vidljiv i nevidljiv. To je tajna smrti na kojoj leži pečat večnosti. 8 Kad su vojnici išli u pohod osim oružja i hrane nosili su sa sobom prazna kola, džakove i sanduke kako bi u slučaju pobede imali u šta da stavljaju osvojeni plen. Čitav karavan je išao za vojskom. Međutim, za jednog francuskog maršala pričalo se da je imao drugi običaj: u pohode je nosio samo kovčeg kako bi se sećao da za svaki dan i svaki čas može da se ispostavi da je za njega poslednji. Smrt, poput žeteoca izlazi na bojno polje sa srpom u rukama i skuplja leševe kao posečeno klasje i snopove. Metak s jednakom lakoćom probija maršalski mundir kao i vojničku bluzu i svaka bitka za svakog od učesnika može imati podjednako koban ishod. Ponekad posle bitke od čoveka ostaju samo isečeni komadi tela koji se zajedno s leševima bacaju u zajedničku grobnicu i posipaju zemljom. Vrane nekim naročitim, njima svojstvenim osećajem razumeju da se za njih sprema "pir" i iz daljine prate vojsku, dozivajući se među sobom kao stražari, kao da se druga, crna vojska okupila kao oblak kako bi stupila u boj, ali ne sa živima već sa mrtvima. Otac priprema kolibu za svoje još nerođeno dete. Bogataš kupuje gvožđem okovan sanduk kako bi čuvao u njemu svoje zlato. A ovaj francuski maršal je stekao nešto što će jednom svakome biti najpotrebnije - sanduk. Dete raste i kolevka mu postepeno postaje tesna. Bogataš ostavlja svoje zlato naslednicima koji čekaju, baš kao ove vrane, njegovu smrt. A sanduk je imovina od koje se čovek neće rastati dok se njegovo telo ne pretvori u prah i hrastove daske ne istrule u zemlji. Dakle, maršal je svuda nosio sanduk kao svoj dom, kao nomad svoj šator. On se sećao smrti i zbog toga se nije nadimao zbog svog zvanja, nije bio opijen slavom ranijih pobeda. Znao je da će pre ili kasnije njega samog svejedno pobediti smrt i zato je ostajao
spokojan na bojnom polju kao da su meci bili njegovi prijatelji. On je umirao svakoga dana i zato se nije plašio smrti. Hrišćanin mora imati na umu da je on - besmrtni duh, njegovo je ovo telo, a ono čime su "natovarena kola" je tuđe. Ono ne pripada njemu, već vremenu. Sećanje na smrt liči na ostrvo posred mora: brodar je došao do njega i miran je. On gleda kako talasi udaraju o obalu, kako besni more, ali na ostrvu je kao iza zidina tvrđave, mir i tišina. Kad se pitaš: "Šta da radim?", ne znaš kakvu odluku da doneseš, kad stojiš na raskrsnici, kad se srce i um ne slažu, a volja i strast liče na dva suparnika koja su stupila u duel, zamisli da si u sanduku - i dobićeš odgovor. 9 Omar Hajam ima rubaje posvećene veštini grnčara, koji od gline pravi pehare i čaše. U ovoj glini su čestice ljudskih tela. Grnčaru se čini da mu ćup priča o tome kako je nekada sam bio grnčar, da su ivice pehara bila usta umrle devojke, da grnčar meša glinu od tela umrlih ljudi. Ima kod njega i rubaja u kojima kao glavno lice nastupa vrana - simbol smrti. Vrana grakće i u grlenim zvucima njenog glasa čuje se pitanje: "Kuda, kuda?" - kuda juri ovaj svet kojeg progoni vreme? U jednoj od rubaja vrana sedi na gradskim zidinama i u kandžama joj je lobanja davno umrlog sultana. Vrana pita: zašto nema svečanog dočeka, zašto se ne čuju flaute i lire, zašto narod ne istrčava iz kuća kako bi dočekao svog vladara? Gde je sultanova slava? NJegovo ime je zaboravljeno; sve što je ostalo od njega jeste kost u kandžama ptice. Još su veliki mislioci drevnih vremena govorili: "Filosofija je umeće umiranja." Za nas, hrišćane, zemaljski život je priprema za smrt. Smrt je kroz vaskrsenje Hrista za nas postala rođenje za večnost i početak istinskog života. Umeće umiranja za ovaj svet jeste umeće življenja. 10 Čovek živi u tri sveta. Prvi svet je svet vidljivi, ono spoljašnje što nas okružuje sa svih strana, što doživljavamo posredstvom pet organa čula, što se slaže i čuva u našem sećanju kao u nekoj ostavi duše i zatim se prerađuje u sećanja, obraze, slike, fantazije, planove, zaključke razuma, u oblak pomisli koji se neprekidno vrte u našem umu. Drugi svet je nevidljivi, duhovni svet, on je nedostupan našim telesnim čulima, nevidljiv je za oči, ne čuje se sluhom, nedostupan je za opipavanje, u njega se ne može pronići čak ni kroz naša rasuđivanja i misli, on se ne može izraziti ljudskom rečju. Ovaj
svet se otkriva ljudskom srcu dejstvom Božanske blagodati: čovek kao da vidi senke ovog nepoznatog sveta, oseća njegovo postojanje i zatim ovo osećanje gasne i gubi se. Kao da je Gospod pokazao na trenutak zrak nebeske svetlosti i rekao: "Idi i traži sad ovu svetlost." Gde i kako čovek da je traži? U spoljašnjem svetu se ne može naći, ali u samom čoveku postoji treći svet - njegovo sopstveno srce, ona oblast gde dolazi u dodir duhovno i telesno, nebo i zemlja. Čovekovo srce je kapija kroz koju može da uđe u za njega nepoznatu oblast duha. Ono je onaj zračak kroz koji može da na par trenutaka ugleda lepotu Nebeske Crkve, Raja koji je Adam izgubio i koji je Hristos ponovo stekao za čoveka. Kroz srce leži put čoveka od pakla prema Raju, ali je naše srce - grešno i strasno - zatvoreno, kao da je zaključano. U njemu vriju strasti, želje, pohoti, koje kolebaju i vrte pomisli, i čovekova duša se nalazi u nekakvom mračnom haosu. On ne poznaje svoje sopstveno srce, ne oseća svoju sopstvenu dušu, otkrio je sebe za utiske vidljivog sveta, traži ove utiske i živi od njih. On nešto želi od ovog sveta, on mu se prilagođava, traži njegovu pomoć, razmišlja kako da osvoji njegovo prijateljstvo. I u ovom talogu strasnih pomisli kao u kovitlacima prašine koje podiže vetar prolazi sav život. Prozrenje obično nastupa u trenutku smrti. Do ovog poslednjeg trenutka čovek je uveren da je ovaj zemaljski svet - njegov. Međutim, sad vidi kako sve nestaje, sve ga napušta, sve se pokazuje kao privid, san, i on ostaje samo s onim što je uspeo da stekne u svom srcu. Upravo zato je za demona tako strašno sećanje čoveka u smrtnom času. Demon pokušava da uspava čoveka, da ga natera da zaboravi da sve na zemlji prolazi, da ga uvuče u vrtlog svetskih poslova. I ovo mu najčešće polazi za rukom, u ovom snu, u ovom vrtlogu, neprimetno, čas za časom, dan za danom, godinu za godinom prolazi sav život i čovek se budi tek na samoj ivici svog groba i čuje kikot demona, koji ga je tako vešto i tako strašno prevario. Sve za šta je čovek bio vezan, sve što je voleo, sve što je stekao, topi se i nestaje kao noćne senke u svanuće. Čovek shvata da je bezumno protraćio, kao da je ubio najdragocenije što mu je Bog dao - vreme za spasenje. Zbog toga je prvo asketsko pravilo - sećati se smrti. Apostol Pavle piše: ne opijajte se vinom, u njemu je razvrat,[1]odnosno blud. Bogatstvo i naslada ovog sveta su isto ovo vino, koje ne daje istinsku radost iako opija čoveka; i u ovom vinu je takođe blud: duša nevesta Hristova, prilepljujući se za njoj tuđe materijalno i zemaljsko, vara Boga i bludniči sa svetom. Gospod je rekao: gde je bogatstvo vaše, tamo je i srce vaše.[2] Srce koje je svojim strastima vezano za svet zatvoreno je za Boga. Svet opija čoveka, a sećanje na smrt ga otrežnjuje. Ono sve stavlja na svoje mesto. Većina ljudi se, po nagovoru demona, trudi da ne razmišlja o smrti, teži ka tome da je zaboravi, kao da je nema. Videći oko sebe slike smrti, čak nalazeći se kraj samog sanduka svojih bližnjih ljudi bez obzira na sve i dalje misle da će ih ona mimioći, da svi umiru, a oni neće umreti. LJudi su potisnuli sećanje na smrt iz svoje svesti i žive kao da je zemlja njihov večni dom.
Zato, kad se budiš, razmišljaj o tome da je možda ovaj dan za tebe poslednji. Kad ustaješ iz postelje razmišljaj koliko je ljudi umrlo ove noći, kad ideš putem, sećaj se da je ceo naš život isti ovaj put, od rođenja do groba i svaki dan je korak koji nas približava smrti. Kad sedaš za trpezu seti se da ćeš i sam postati hrana za crve. Kad osećaš u srcu crni oganj pohote razmišljaj šta će biti s čovekom kojeg želiš nekoliko dana nakon njegove smrti, kako će ovo telo, koje te sad sablažnjava, početi da toči neizdrživi smrad. A šta predstavlja mrtvac u grobu? Verovatno je najodvratniji prizor izgled leša koji se raspada, koji se pretvara u sukrvicu i truli. Eto to je ono prema čemu si osećao požudu... Ako u tvom srcu bukne vatreno crveni plamen gneva i mržnje seti se da ćete i ti i tvoj neprijatelj ležati jedan pored drugog, u istoj zemlji i tada više nećete imati šta da delite, neće biti čemu da se zavidi. Kad duša stane pred večnu pravdu Božiju sve zemaljsko će joj izgledati ništavno. Čemu zavideti ako će vreme i smrt sve oduzeti? Kad čovek leže da spava neka razmišlja o tome da je njegova postelja - mrtvački sanduk, san - smrt, noćna tama - mrak groba, i neka se moli da mu se Gospod smiluje ukoliko ova noć za njega postane poslednja. Kad našu dušu vuku ka sebi i mame svetske zabave i razonode setimo se da je možda Anđeo smrti već poslan da nas povede sa sobom. U čemu će nas zateći ovaj nezvani i neočekivani gost? Sećanje na smrt ispočetka izgleda strašno, ali kad se čovek na njega navikne on oseća da ga ono oslobađa robovanja ovom svetu, okova strasti, pomisli koje ga ugnjetavaju, koje ga kao breme pritiskaju. On počinje da voli sećanje na smrt, ona mu izgleda kao celomudrena drugarica, verni drug, uvek spreman da ga uteši u žalosti. A što je glavno, sećanje na smrt uči čoveka da istinski smisao u životu koji mu je darovan nije u vrćenju u zemaljskoj ispraznosti, već u pripremi za večnost. Zbog toga je sećanje na smrt vođa ka Bogu. Ono se stiče kroz samoprinudu, naporom volje. Prvo mu treba udeliti makar nekoliko minuta u toku dana, kako bi čovek razmišljao o tome da je cela zemlja - ogroman grob u koji su otišla bezbrojna pokoljenja, mi gazimo ove grobove, ali će ubrzo i nas pokriti zemlja. Moramo da molimo Gospoda da nam da sećanje na smrt kao dar blagodati. A izgovarajući reči molitve moramo razmišljati o tome da je možda ova molitva poslednja molitva u našem životu. Čak i u prirodi traži ono što te podseća na smrt. Ako vidiš sunce na zalasku, cvet koji vene, pticu, koja leti u daljinu - imaj na umu da na sličan način prolazi čovekov život. Reci neverujućem o smrti - on će se uvrediti ili naljutiti; za njega je smrt ćorsokak, crna rupa, kraj svih nada, prelazak iz postojanja u nepostojanje. A za hrišćanina je smrt završetak zemaljskog puta, ispit za ceo život koji je proživeo i otkrivanje onoga što je stekao u toku njega u svom srcu. Zbog toga je sećanje na smrt za hrišćanina silno oružje u borbi s demonom koji želi da čovek smatra sebe samo za zrno vidljivog sveta, za šaku zemaljskog praha. Ovde, na zemlji, ličimo na ljude koji plove čamcem nizvodno, niz reku. Reka je vreme
koje bešumno teče danju i noću i u ovaj potok se ne može ući dva puta. Pre ili kasnije čamac će doći do ušća reke koja se uliva u okean - večnost. Tako, u večnosti, vreme prestaje da postoji. Kad bi se ljudi, uključujući nas same, sećali da sve na zemlji prolazi, da sve što je rođeno umire, verovatno bi bilo manje zla u ovom svetu, čistija bi bila ljudska duša, jasnije bismo videli istinski cilj i smisao našeg života. 11 Nekome može izgledati da je sećanje na smrt dosadno bunilo, bolesna fobija ili nenormalno osećanje (nešto poput mazohizma ili nekrofilije) u kojem oni koji su njime opsednuti u samom zamišljanju slika smrti nalaze izvesnu neshvatljivu nasladu. Neki mogu da pomisle da je sećanje na smrt izvestan intelektualni pandan samoubistva. Međutim, u stvarnosti sećanje na smrt je prelazak od iluzija ka realnosti, od koje mi kukavički bežimo, i samu misao na nju odagnavamo dalje od sebe. Čovek živi u strašnoj zabludi: on misli da će njegov zemaljski život beskonačno trajati. Ako mu se ukaže na ovu zabludu on može da pokuša da opovrgne sličnu optužbu na svoju adresu, može da kaže da sve razume, umom shvata da svemu jednom dođe kraj, ali neka pogleda u svoje srce. Srce se ne slaže s ovim, ono se bori s razumom, ono kaže da čovek ne umire i misao o smrti se isteruje iz čovekove svesti. Zaista, u ovom svedočanstvu srca postoji deo istine. Čovek zaista ne umire, jer se pred njim otvara drugi svet - beskonačno zagrobno postojanje. Međutim, njegova greška je u tome što on ovo osećanje večnosti prenosi na zemaljski, prolazni, truležni svet. Za njega nestaje istinska večnost. Ona se menja iluzornim negiranjem sopstvene smrti ovde, na zemlji, i zbog toga zaboravivši na smrt čovek prestaje da se brine za večnost, on se hvata za ono što ne može da zadrži, za prolazne trenutke, za ono što se pojavljuje i nestaje u vremenu, za ono što treba da ostavi nakon izlaska iz ovog zemaljskog života. Zato se opet može reći da sećanje na smrt zaista sve stavlja na svoje mesto. Čovek zahvaljujući njemu počinje da gleda na zemaljski život ne kao na cilj sam po sebi, već kao na put, sve što vidi i ima nije njegovo, već kao da mu je dato na zajam na neko vreme, a smrt je raskrsnica puteva od kojih jedan vodi u večno blaženi život, druga - u postojanje slično večnoj smrti, postojanje bez Boga. Upravo ovaj večni gubitak Boga i jeste istinska smrt o kojoj najčešće oni koji žive na zemlji ni ne razmišljaju. Čovek je bezumno, strasno zaljubljen u ovaj život, on u fizičkom i materijalnom traži ono što materija ne može da mu da, a to je sreća. Nikakve spoljašnje okolnosti ne mogu da učine čoveka srećnim i on uzaludno želi da nađe sreću u spoljašnjem dok je ona u njemu. On traži radost u vidljivom i opipljivom, a radost je u nevidljivom i duhovnom. Kažu da će ako čovek uzjaše magarca i drži pred njegovom njuškom svežanj trave magarac trčati misleći da će dohvatiti jelo koje se nalazi pred njegovim nosem. I koliko
god bude trčao toliko će se svežanj trave udaljavati od njega, ali će on nastaviti da trči ne shvatajući da je prevaren. Tako i nama đavo sugeriše da se smisao našeg postojanja sastoji u nečem spoljašnjem: navodno, stekavši novac i imovinu odjednom ćemo postati srećni i okruživši se željenim komforom i stvarima osećaćemo blaženstvo i svi problemi će se sami po sebi rešiti, sve brige će iščeznuti. I čovek trči kao magarac za prividnom srećom koja beži od njega poput njegove sopstvene senke. Zatim nastupa starost, to je vreme kad se čoveku neočekivano otvaraju duševne oči, on vidi drugi svet, za prelazak u koji nije spreman, u koji treba da uđe, a potpuno je ništ. On shvata da ga je demon prevario, da su strasti zaslepile njegov um, da je misao da navodno u materijalnom i veštastvenom može da nađe sreću - velika laž. On shvata da je vidljivo i truležno, zaklonilo sobom večno, ali je već kasno. Zato je čoveku da ne bi učinio tako strašnu grešku, da ne bi dao sve snage svoje duše prolaznom i truležnom, neophodno sećanje na smrt. Naša bezumna vezanost za ovaj svet, pogružavanje u njega, poistovećivanje s njim predstavlja bolest duše, nekakvo užasno izopačenje, upravo nekrofiliju koju čovek smatra životom. Naše strasti ne žele sećanje na smrt, one mu se protive, zato ga treba ulivati u svest naporom volje. Sećanje na smrt ne pritiska dušu, već joj naprotiv, daje osećanje slobode. Ono ne ubija ljubav prema ljudima, već je nadahnjuje, jer veoma često ljubavlju nazivamo ono što uopšte nije ljubav, već samo pristrasnost prema lepoti ljudskog tela, u suštini, prosto pohot. Ponekad nas zaista u čoveku privlače njegova bestidnost i razvrat, u kojima kao da nalazimo "sazvučnost" sa svojim sopstvenim strastima. Ponekad kao ljubav izgleda slepa i slučajna zaljubljenost koja može brzo da prođe, pretvori se u ravnodušnost ili čak mržnju. Međutim, upravo sećanje na smrt nam pomaže da u čoveku vidimo glavno obraz i podobije Božije, da shvatimo da je ono s čim obično poistovećujemo čoveka, njegovo telo, samo truležna ljuska, da u njoj zapravo nema ničeg lepog, jer je ona otrovana grehom i osuđena na smrt. Telo može da bude zaista predivno nakon sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih, kod pravednika, kad postane slično njegovoj duši. A ovde se, zaljubljujući se u ljudsko telo, zaljubljujemo u blato, tako se dete, kojem kupuju lepu lutku igra njome, ne znajući da je napunjena opiljcima ili krpama. Sećanje na smrt kao da nam otkriva prirodu ovog sveta oštećenu grehom. O čemu se više brinemo - za dušu ili za telo? Začuđujuće, ali čak se i verujući ljudi više brinu za telo, poklanjaju mu više vremena nego molitvi, više razmišljaju o njegovom zdravlju, nego stanju svoje duše. Zaboravljamo najočigledniju istinu: da je telo truležno, a duh besmrtan. Ne želimo da se pomirimo s mišlju da naše telo stari, haba se i da će nastupiti vreme kad će se ono pretvoriti u leš. Telo nam je potpuno zaklonilo dušu, u zadovoljavanju njegovih pohoti mislimo da ćemo naći radost zato što treba da se sećamo šta ono realno predstavlja.
Žena koja nam danas izgleda kao lepotica po isteku u suštini malog broja godina pretvoriće se u nemoćnu, ružnu staricu. Čovek koji je danas pun zdravlja i snage, od neke slučajne bolesti može živ da istruli, a ako doživi sto godina, postaće nemoćan kao dete. Onaj ko je sakupio imovinu i novac na umoru će se pokazati kao poslednji siromah, jer ostavljajući ovaj svet ne može da ponese sa sobom ni groša. Čak i više od toga, siromaha mogu iskreno da oplakuju, a pored odra bogatog rasplamsavaju se strasti, svako od rođaka želi da dograbi najbolji deo imovine, svako u duši ropće na onoga ko umire što mu nije sve ostavio. I obično se neka mračna atmosfera neprijateljstva i mržnje nadvija nad odar bogataša koji umire. 12 Čovek koji je vezan za stvari i novac teško da će pred smrt moći da se pokaje iskreno, od sveg srca. Strasti koje su kao paraziti živele u njegovom srcu, nalazile u njemu stalnu hranu, naročito ustaju protiv njega pred smrt. U ranija vremena ljudi su često sebi unapred naručivali mrtvački kovčeg i stavljali ga negde u ugao svoje kuće kako bi ih sam izgled kovčega podsećao na neizbežni kraj. Neke askete su spavale u mrtvačkom sanduku kao u postelji; mnogi su imali u svojoj keliji lobanju i kosti nekog od preminulih kako ne bi zaboravili kakvi će i oni sami jednom postati; drugi su namerno u svom obitavalištu držali izobraženje smrti u njenim razliitim oblicima. U srednjem veku postojale su specijalni slike: "Igra smrti", "Smrt na piru" i tome slično. Šta je na njima prikazivano? Smrt u vidu kostura iznad kolevke deteta; smrt koja prati mladence u njihovu spavaću sobu; smrt u dvorcu, smrt u kolibi siromaha, smrt na bojnom polju koja u svoje ruke hvata čitave naramke mrtvih tela, smrt za vreme kuge, koja svojom petom gazi gradove i sela i pretvara ih u groblja; smrt koja poput gosta ulazi u kuću; smrt koja skače kao zver od koje se čovek ne može sakriti. O jednom drevnom caru se pričalo da imao ovakav običaj: posle pira na dvorcu sluga je donosio poslednje jelo prekriveno pokrovom ispod kojeg je ležala ljudska lobanja, sluga je skidao pokrov, podizao posudu i glasno govorio: "Care, ne zaboravi da si i ti smrtan." 13 Mi osećamo strast prema ljudskom telu, želimo da nađemo u njemu izvor nekakvih nepoznatih naslada. Međutim, šta predstavlja naše telo - ne prvobitno kao tvorevina Božija, već u stanju one strašne degradacije koja je usledila za padom praoca u greh? Od čega se i kako ono stvara? - Od nekakvih kapljica za vreme strasne pomračenosti uma. Šta ono sadrži u sebi kad je jednom već formirano? - Kosti, krv i sluz
presvučene kožom. Ako se ova koža pogleda kroz lupu videćemo je izbrazdanu i s gnojnicama, pokrivenu porama iz kojih se izdvaja masnoća za njeno premazivanje i otrovna tečnost s otpacima koji su u njoj rastvoreni, koja se naziva znoj. Nos koji nam izgleda lep kao nos antičke statue jeste sistem za prečišćavanje i zagrevanje vazduha u kojem žlezde luče sluz. A usta, šta su usta u kojima zubi igraju ulogu žrvanja koji melju hranu koja se zatim natapa pljuvačkom? U ustima trunu ostaci hrane, čovekova usta predstavljaju kao neki rasadnik bolesti; sadržaj usta je pljuvačka i njen ispljuvak se kod svih naroda smatra znakom prezira. A šta se nalazi u unutrašnjosti čoveka, šta se dešava s unetom hranom? Kad bismo videli to svojim očima kakvu bismo odvratnost osetili! Ne ponižavamo i ne hulimo stvorenje Božije: telo je instrument duše, već govorimo o pristrasnosti prema telu - i svom i prema telima drugih ljudi. Govorimo da se u telu i kroz telo ne može naći sreća i istinska radost, da se smisao ljudskog života ne sastoji u telesnim funkcijama, da smo od sluškinje napravili gospodaricu, od oruđa duše - nekakav kumir. Sve naši strasti i želje predstavljaju stanje opijenosti kroz koje stupamo u svet iluzija. Zbog toga posle zadovoljenja strasti tako često i nastupa nešto slično trežnjenju i ujedno - osećaj duhovnog gubitka. Strast stvara sebi idola, čovek zarobljen strašću gubi osećaj za realnost u njenom doživljaju predmeta - drugog čoveka, počinje da pripisuje ovom čoveku savršenstva koja mu nisu svojstvena. Zato se može reći da je strast uvek slepa, uvek vara. Pošto je sama slepa ona zaslepljuje um i oba slepca padaju u jednu jamu. Čovek ima izvesnu težnju prema lepoti kao sećanje na izgubljeni Raj koji je neizrecivo prekrasan. Međutim, tražimo lepotu u svetu u kojem se sve pretvara u prah. Često ljudi lepu ženu u nekakvom bezumlju nazivaju "Anđelom". "Genije čiste lepote", rekao je jedan od naših najpoznatijih pesnika. Međutim, ova lepotica odiše duševnim i telesnim smradom: ona koja izgleda kao nebesko biće svakoga dana prazni svoj želudac. U šta se pretvara čovek posle smrti? - U crnu bezobličnu masu koja se kao ukvašeno testo komeša, kipti od crva. Otvori svojim mislenim pogledom grob i zaljubi se, ako možeš, u takvu lepoticu ili lepotana. A šta će biti s tobom kad duša sa stradanjem i mukama bude napuštala bolesno, istrošeno telo, kad bude gledala na njega sa strane kao što se gleda prljava odeća koju je čovek na kraju skinuo sa sebe? Zamisli kako tvoje oči cure iz orbita, kako koža i meso spadaju s tvog lica, kako se ogoljuju zubi u nekakvom divljem osmehu, kako se tvoja glava pretvara u lobanju s pramenovima kose koji liče na pramenove vune, kako tvoj mozak kao zagrejane pihtije curi iz ušiju i nozdrva, kako se tvoje srce u kojem su se nekada gnezdile strasti, koje je čas raspaljivala pohot, a čas kao da ga je na komade kidao gnev, pretvorilo u klizavu sivu grudvu, kako crvi jedu tvoju plot, kako otpadaju od ruku prsti - zglob za zglobom, kako se telo, uzeto iz zemlje ponovo pretvara u zemlju.
Zar je moguće da ovo telo treba da postane centar našeg života oko kojeg se neprekidno vrte naše misli, želje, planovi, koji služe kao predmet naše mašte, naših fantazija? Ne hulimo telo, već kažemo da čovek zbog njega često gubi dušu, zbog njega se duša pokriva flekama greha i postaje isto tako mračna i smrdljiva kao telo u kovčegu. Vreme i smrt su rođena braća. Vreme nam oduzima sve što imamo, samo što na to zaboravljamo, plašimo se da pogledamo istini u oči: ona je za nas strašna. Vreme je smrtna presuda koja je doneta čoveku, a život nije ništa više od odlaganja presude. Čovek kao da se već rađa s omčom oko vrata: promaći će slike života, kao kadrovi filma i smrt će kao neumoljivi dželat namaći omču. Gledajući lepe zgrade upitajmo sebe: "Ko će živeti u njima posle nekoliko decenija?" Verovatno, potpuno drugi ljudi - tako se novi posetioci hotela useljavaju u slobodne sobe. A šta će biti kroz sto godina s istim ovim zgradama? Na njihovom mestu stajaće druge ili će među krovovima moći da se vide samo gomile cigle i kamenja - sve što će tada ostati od njihove velelepnosti. Ne možemo da zaustavimo trenutak sjedinivši ga s pomišlju o zemaljskom, ispostavlja se da je on za nas izgubljen kao otisak stope u prašini, kao kap koja je pala u more. Međutim, možemo da učinimo drugo: da spojimo ovaj trenutak s rečima molitve, s imenom Isusa Hrista, tada ćemo ga steći, tada će se on pretvoriti u dragi kamen i postaće naše besmrtno blago, tada će on kao nebeski cvet pustiti svoje miomirisne latice, tada će samo vreme postati stepenik na duhovnoj lestvici koja vodi u visinu. Vreme nestaje bez traga, ali kad ga čovek zaustavlja molitvom ono se pretvara u nevidljivu svetlost i ostaje u njegovoj duši. Samo u molitvi čovek može da ugleda odsjaj one lepote koja je izgubljena za svet, da iskusi - makar u izvesnoj meri - osećanje one radosti koju Gospod obećava da će nam dati u večnosti. Međutim, većina ljudi besmisleno i uzaludno traži ovu radost u materiji koja u sebi nema života. Zbog toga sećanje na smrt otkida dušu iz ropstva, oslobađa je onoga što joj je tuđe, ali je nipošto ne ostavlja praznu, već joj, naprotiv, pokazuje gde su istinski život i istinska radost. Postoji priča o tome kako je čovek prodao dušu đavolu i ovaj mu je dao sanduk pun zlata, ali prošlo je vreme i kad je sanduk otvoren pokazalo se da su u njemu razbijeni crepovi, đubre i razne gadosti. Đavo je ismejao čoveka koji mu je poverovao. Svet se isto tako podsmeva ljudima koji mu veruju: on im obećava zlato, a daje im grudve blata, obećava da će ga napojiti vinom naslade, a umesto toga ispunjava usta truležju. Zbog toga je mudar onaj ko živi u ovom svetu, ali se ne druži s njim, ko svom telu daje ono što mu je potrebno, ali ne i vlast nad sobom; ko je pretvorio dane i godine u put ka večnosti; ko vidi istinski smisao života - iza njegovih granica, ko daje prednost nevidljivom u odnosu na vidljivo, ko porobljava telo i krv kako bi primio Duh. 14
Kad pišemo o tome da u svetu caruju smrt i truležnost, da se zemaljska lepota pretvara u nakaznost, da samo ljudsko telo koje tako često izgleda privlačno čoveku opsednutom strašću, gubi svoju privlačnost u starosti, postaje ružno u bolesti, a posle smrti, u kovčegu, predstavlja najodvratniji prizor, koji čovek samo može da zamisli, nipošto ne želimo da naružimo tvorevinu Božiju. Obično govoreći da slika uopšte nije tako predivna kako izgleda na prvi pogled samim tim indirektno negiramo umetnika. Međutim, u ovom slučaju nije tako. Gospod je stvorio svet i čoveka drugačijima. Slika Nebeskog Živopisca bila bi predivna i savršena. Međutim, On nije stvorio svet, nizak u njegovoj završenosti i nepokretnosti, već svet, dinamičan u njegovim mogućnostima, u datom ljudima kao bogosličnim bićima datom pravu da donose odluke i na izvestan način saučestvuju u njegovom daljem razvoju. Svet je bio stvoren kao predivan i savršen, ali je čovek trebalo kao da okonča, završi, učvrsti ovo savršenstvo potčinjavanjem svoje slobodne volje Božanskoj volji i na taj način uspostavi odnos između Boga i sveta ne samo kao vezu između Tvorca i tvorevine, Umetnika i slike, već i kroz svoju dušu koja istovremeno predstavlja obraz i podobije Božije i ispostas sveta. Dakle, čovek je bio sazdan kao karika koja povezuje duhovno i materijalno, između neba i zemlje. Čovek je bio stvoren kao sofijsko biće odnosno idealno, u kojem se ovaplotila sama ideja čoveka. Međutim, ova ideja je uključivala u sebe dar unutrašnje, autonomne slobode zahvaljujući kojoj se i može govoriti o čoveku kao obrazu Božijem. Zato je u čoveku postojala ne samo već određena datost, već i mogućnost - mogućnost večnog bogoupodobljenja. Sloboda se sastoji u sposobnosti ne samo da se donosi, već i realizuje odluka, samo predviđanje Božije ne ograničava slobodu, inače bi ona bila fikcija. Dolazi do tragedije. Čovek se buni protiv Boga, sam želeći da postane božanstvo; karika između Boga i kosmosa kao da se kida. Truležnost i smrt kao antipodi života i posledica bogoodstupništva upadaju u svet. Demonski impulsi u vidu strasti i svesnog protivljenja Bogu deluju u ljudskoj duši. Hristos spasava čovečanstvo zamenjujući Sobom svakog čoveka; ovo spasenje se otkriva kao mogućnost preporoda kroz prihvatanje Golgotske Žrtve, kroz učestvovanje u Tajnama Crkve, kroz ispunjavanje zapovesti Božjih. Volja čoveka koja se pobunila protiv volje Božije treba, uz pomoć blagodati da joj se ponovo dobrovoljno pokori. Svet će se pokazati u svojoj prvosazdanoj lepoti posle vaskrsenja mrtvih kad dođe do konačne podele između dobra i zla, tada će čovek, obnovljen blagodaću Božijom ponovo primiti svoje Bogom dato dostojanstvo. Zbog toga mi ne govorimo o poročnosti tvorevine Božije - ne, nipošto! - već o nakaznosti greha, o čoveku i svetu u njihovom postojećem, realnom stanju. I ovde vidimo inerciju greha, i to ne kako slabi, već pre kako raste u toku istorije čovečanstva. Vidimo sve obnaženiji demonizam, ljubav ne prema lepoti, već prema rugobi, prema onome što unakažava obraz i podobije Božije. Savršena lepota prvostvorenog sveta je izgubljena, blagodat omogućuje da se ona vrati,
ali konačno vaspostavljanje čoveka i kosmosa ostvariće se posle Strašnog Suda i ognjenog očišćenja sveta. Istinska lepota je Bog, istinska lepota čoveka je obraz Božji, sad je ova lepota prešla u red "mogućnosti", zlato leži ispod sloja blata, čovek je sebe poistovetio sa svojim telom i za njega je smisao života postalo zadovoljenje strasti i naslađivanje prividnim dobrima ovog materijalnog sveta. Svakodnevno iskustvo pokazuje da je ovakav život, po rečima jednog poznatog pesnika, kad pogledaš s hladnom pažnjom oko sebe, Tako prazna i glupa šala... Koliko besmislenosti, prljavštine i očiglednog demonizma ima u samom seksu i u načinima njegovog ostvarivanja; u seksu gde nema rađanja dece, već je samo "umetnost radi umetnosti"! Ono što je čoveku bilo dato kao dar rađanja dece pretvorilo se u vulgarnost i gnusobu, u prljavštinu i nakaznost, u nekakvo đavolje izrugivanje nad obrazom Božjim u čoveku. Čovek čini ono što ne radi nijedna životinja i zato reći da da seks koji se kod nas popularizuje pretvara ljude u svinje, - znači uvrediti svinje. Kad bi svinja mogla da govori ljudskim jezikom ona bi u odgovor rekla: "Previše sam pristojna da bih radila takve stvari." Postoji jedna vrsta bezumlja kad čovek proždire svoje nečistote: to se naziva koprofagija, a današnja rukovodstva iz seksologije predlažu da se čini isto to! Zbog toga želimo da istinsku lepotu ne pomračuje i ne skriva od naših očiju iluzorna, natopljena grehom, lažljiva i varljiva lepota ovog sveta. Stoga je tako važno sećanje na smrt - ovu "apoteozu" zemaljske lepote. 15 Postoji nekoliko stupnjeva u služenju Bogu. Prvi je stupanj roba. Kad govorimo o nakaznosti greha, o truležnosti vidljivog sveta, o vlasti smrti, stojimo upravo na njemu. I ovo je za nas spasonosno, pošto razmišljanja o smrti otkidaju srce od vezanosti za svet. To je početak. Drugi stupanj je stupanj najamnika. Čovek koji se bori protiv greha oseća povremeno kako ga blagodat teši. On iz iskustva zna da radost koju daje blagodat ništa ne može da zameni, ništa s njom ne može da se uporedi. I zbog toga traži Boga kao izvor večne radosti i netruležne svetlosti. Treći stupanj je stupanj sina. U čoveku se budi ljubav prema Bogu, on traži Samog Boga, a ne Božije darove, oseća Boga kao Najvišu LJubav i njegov jedini cilj je da ne bude lišen ove LJubavi. Ovde mu se Bog otvara kao Ličnost. On više ne misli šta stiče. Želi bogoopštenje radi bogoopštenja. Ne želi ništa osim Samog Hrista; kad bi svet bio tako predivan kao u osvit svog stvaranja on bi svejedno u srcu želeo da bude samo s Bogom, samo s Bogom, a ne s NJegovom tvorevinom.
Ovaj treći stupanj je dostupan samo malobrojnima, pre uspona na njega treba proći kroz ono što mu prethodi. Međutim, i ako čovek ostane na stupnju roba dostići će spasenje. Prvi stupanj je negiranje onoga što stoji između duše i Boga. Drugi je sticanje onoga što sjedinjuje dušu s Bogom. A treći je samo sjedinjenje duše s Božanstvom kad čoveku nije potrebno ništa osim jedinog Boga. Međutim, ko želi da se odmah popne na treći stupanj ne ukrotivši strasti, ne spoznavši truležnost sveta, ne stekavši blagodat - prosto naprosto će se naći prevaren svojim sopstevnim snovima i fantazijama čiji je izvor - duhovna gordost, drskost i umišljenost. Zbog toga je u duhovnom životu neophodna postepenost, slična postepenom rastu biljaka. U asketici se pokazuje da je svaki skok uvis pad u provaliju. 16 Zbog čega treba da razmišljamo o smrti, truležnosti, prljavštini i porocima? Zar je moguće da čovek ne može odmah da okrene svoju dušu ka Bogu i vidi svet u drugoj svetlosti, jer sveci su gledali na ljude, čak i grešne, kao na Anđele, a za neke podvižnike se priča da su zaboravili da zlo uopšte postoji? Zbog čega treba da kopamo po smetlištu? Zato što je ljubav prema Bogu dar Božanske blagodati i da bi se primila blagodat treba za nju osloboditi mesto u svom srcu, a celo naše srce je zauzelo zemaljsko kao neprijateljska vojska koja je okupirala zemlju i proglasila u njoj svoj u diktaturu. Sva tragedija se sastoji u tome što smo mi bezumno vezani za ovaj život, predali smo mu svoju dušu, ispunili njegovim slikama svoje sećanje. A najveća laž je neprestano traganje za srećom ne u sebi, već van sebe, u posedovanju predmeta ovog sveta, u situacijama i životnim okolnostima. Zaljubljeni smo u ono što pripada smrti i zato uvodimo smrt u svoju dušu - upravo zbog toga nam je potrebno da vidimo poleđinu onoga čemu smo tako strasno odani: kako bismo makar s bolom, ali ipak otkinuli svoje srce od sveta i okrenuli ga ka Bogu. Naravno, ovde takođe postoji svojevrsna opasnost: poistovetiti svet sa zlom, zaboraviti na onaj odsjaj Božanskog sveta koji se može ugledati i u svetu, i u duši čoveka, ali obično čak i lepotu sveta doživljavamo površno, materijalno, pohotljivo i zato - izopačeno. Da bismo videli i shvatili lepotu sveta treba da imamo otvorene duševne oči, jer je istinska lepota, koja kao da pomalo otkriva tajnu budućeg preobražaja nedostupna za telesne oči. Zbog toga treba da odbacimo svoju vezanost za ono u ovom svetu što truli i propada i uz pomoć blagodati Božije vaskrsnemo u duši ljubav prema svetu kao predivnoj tvorevini Božijoj i ljubav prema čoveku za kojeg se razapeo Hristos. Mi treba da odbacimo truležni svet kako bismo oslobodili dušu za Boga, kako pristrasnost prema svetu ne bi stajala kao bakarni zid između duše i večnosti i zatim da prihvatimo svet u svetlosti Božanske blagodati. Zato, ako nas upitaju zbog čega razmišljamo o smrti, zašto
zamišljamo ljudsko telo u kovčegu treba da odgovorimo: "Zato da bismo obuzdali svoju pohot, ukrotili svoje strasti, kako nas ne bi neprekidno varalo spoljašnje i prolazno." Strah od smrti nas otrežnjuje kao hladnoća pijanca koji se valja pored tarabe. Čovek koji je naučio da se seća smrti spoznaje da njegove strasti i pohoti nisu priroda, već bolest duše. On počinje da se bori protiv greha: prvo se uzdržava spoljašnjih, grubih grehova, a zatim, srazmerno zajedničarenju u blagodati Božijoj, prenosi borbu u svoje srce. Tada u svetlosti blagodati, počinje da vidi svet na pozadini večnosti kao prožetoj zracima Božanske ljubavi. Što više obuzdava strasti, što čistije postaje njegovo srce, tim više se pred njim otkriva druga strana sveta: ne užas smrti, ne smrad greha, ne vreme koje sve guta, već prednaznačenje sveta i čoveka - da bude presto Božanstva. U sadašnjem stanju čoveka on vidi ne samo greh i porok već više zalog njegovog budućeg preporoda: kad se u samom podvižniku pomalja obraz Božji, tada on i u drugima vidi ovaj obraz, tada svakog čoveka doživlja kao bogoslično biće. Ponekad nas pitaju: "Zašto tako mnogo govorite o đavolu? Zar se ne može zaboraviti na njega i razmišljati o Bogu?" Radi se o tome što se stalno nalazimo u stanju rata s đavolom, neprekidno osećamo njegove udarce, a za vreme rata treba da razmišljamo o taktici neprijatelja, o oružju kojim on vlada. Govorimo o prljavštini greha, zato što u našoj duši postoji tajna težnja prema grehu, mi kao da ne vidimo da je prljavština prljavština, ona nam stalno izgleda kao neka bajkovita lepota. Treba da se sećamo močvare koja je odozgo obrasla travom i cvećem, kako ne bismo dospeli u nju - to je prvi stupanj. Drugi stupanj je videti zrake blagodati u ovom svetu, sećati se njegove prvosazdane lepote i budućeg preobražaja, gledati na čoveka ne kao na predmet naše strasti - pohoti ili mržnje - već kao na ispoljavanje večnosti. Čovek liči na zlatnu monetu, bačenu u prašinu. Neznalica neće primetiti zlato, ali pogled juvelira prepoznaje dragoceni metal i ispod sloja prljavštine. Tako blagodat pokazuje u čovekovoj duši drugu, nevidljivu, večnu duhovnu lepotu obraza Božijeg. Da bi čovek poželeo da dostigne raj treba prvo da postane svestan da smo u paklu, treba prvo ugledati pakao u svojoj duši kako bi se čovek izbavio od njega, kako bi se ugasila crna vatra pakla. Ovaj put se naziva pokajanje. Bez viđenja sopstvenih grehova pokajanje nije moguće; bez pokajanja nije moguće zajedničarenje u blagodati, bez blagodati - približavanje Bogu. Da bi smo se borili sa strastima, porocima i gresima treba da imamo na umu prema čemu nas one vode. Na prvom stupnju čovek se bori protiv pohoti, zamišljajući slike smrti i raspadanja; na drugom zamišlja predmet nastale strasti u obliku drveta ili cveta i govori sebi: "Zar treba da osećam pohot prema ovom cvetu? Zar ne treba da gledajući na lepotu koju je Bog stvorio razmišljam o tome da je najviša lepota - Gospod, Tvorac sveta? Ako je tvorevina lepa, kako predivan mora biti Tvorac!" Na drugom stupnju, kad u našem srcu bukne mržnja ili uvreda, moramo da razmišljamo da se Gospod razapeo i za onog čoveka koji je u nama izazvao gnev i da
mu oprostimo. Moramo imati na umu da ga Anđeo-čuvar prati i ako čak samom čoveku ne bi bio potreban oproštaj Anđeo-čuvar će nas blagosloviti i pomoliće se za nas ako u svom srcu ovom čoveku poželimo spasenje i dobro. Da bi smo se oslobodili črevougodija treba na prvom stupnju da zamislimo u šta će se jelo pretvoriti u utrobi i da će samo naše telo postati hrana crva, a na drugom da se sećamo da debljina tela ometa jasnost misli, da uzdržanje pomaže molitvi, da post omogućava blagodati da deluje u duši i telu čoveka. Za borbu sa srebroljubljem na prvom stupnju treba se setiti da je bogatstvo nepouzdan drug: ili će nas ostaviti za života, ili ćemo ga ostaviti u času smrti. A na drugom stupnju treba da imamo na umu da je istinsko, netruležno bogatstvo - blagodat Duha Svetog koja ništeg čini carem i bez koje car posle smrti postaje ništ. Prvi stupanj je stupanj straha. Drugi je stupanj nade, a treći - stupanj ljubavi prema Bogu koji se dostiže dugim i teškim trudom, poslušanjem, samoodricanjem i neprestanom molitvom. Međutim, ushođenje na svaki od ovih stupnjeva moguće je samo uz ispunjavanje jevanđeljskih zapovesti i učestvovanje u crkvenim Tajnama. Spoljašnje, nešto što liči na različita ustrojstva čoveka možemo da sretnemo i u drugim religijama. Međutim, takav asketizam čini čoveka samo osetljivijim za uticaj duhovnog sveta, a bez vere u istinitog Boga to će biti uticaj demonskih bića. Na drugo mesto posle sećanja na smrt sveti oci stavljaju molitvu. Ona je carica svih dobrodetelji. Umetnost spasenja je umetnost molitve. 17 Svetovni čovek će, možda, ne shvatajući o čemu se radi, s negodovanjem reći: "Zašto treba da se zagledam u prljavštinu, da se sećam svega što se dešava s ljudskim telom nakon njegovog pogrebenja, da razmišljam o poročnosti ljudskih strasti kad želim mirno da živim na zemlji, da se naslađujem njenim dobrima i blagodarim Bogu? Zar zbog toga da ne bi ubijao i krao čovek obavezno mora da zamišlja sebe kao leš koji se raspada?" Međutim, stvar ni iz daleka nije tako jednostavna. Čoveku je dato izvesno svojstvo i sila, sila ljubavi. LJubav primorava čoveka da teži ka opštenju s onim koga voli. Pre pada praotaca u greh, u njemu je kao i u Anđelima ljubav bila usmerena ka Bogu. Upravo u ljubavi se sastojao unutrašnji savez ljudske duše s Božanstvom. Narušavanje zapovesti date praroditeljima bilo je pre svega gubitak ljubavi. Mesto duhovne ljubavi zauzela je čulna ljubav, usmerena ka spoljašnjim predmetima. Može se reći da je ljubav degradirala, pretvorila se u strasti i slepu vezanost, međutim, ovoj vezanosti preostala je jedna sila - da približava i spaja. Zbog toga čovek voleći truležno sam postaje zajedničar u truležnom, voleći zemaljsko prizemljuje svoju dušu, voleći greh ulazi u opštenje sa satanom. Evo zbog čega treba da razmislimo šta želimo, za šta smo vezani, čemu nas upodobljavaju naše strasti.
I ovde se neočekivano nalazimo na samoj ivici provalije koja zjapi pred nama. Vidimo dubine koje su od nas bile skrivene, ali su se sada otvorile kako se ne bismo survali u ovu provaliju i poginuli u njoj. Vidimo čudnu sliku: reke ljudi prolaze zemljom usmerivši svoje poglede naniže, kao da nebo za njih ne postoji. Oni su zaljubljeni u ovu zemlju. Zaboravili su na svoju dušu i zato su sami sebi ukrali večnost. Indijski mističar, a zatim ateista Rabindranat Tagore je pisao da želi da bude šaka obične zemaljske prašine. Bodler je u svojoj knjizi "Poeme u prozi" poredio život s prividom koji izgleda predivno i zamamno, a kad mu priđeš bliže ispostavlja se da su to kosti skeleta. Ovaj skelet govori pokloniku zemaljske lepote: "Dođi u moj zagrljaj". Sergej Jesenjin je pisao: Ne nazivaj sebe razbojnikom, Ako si čist, padaj u blato. Kod Aleksandra Bloka Prekrasna Dama, obučena u zvezdanu svečanu odeću, kasnije se pretvara u uličnu prostituku. Evo o čemu se pesnici izlanu u trenucima iskrenosti! Najtananiji od njih svedoče da je život bez Boga pakao koji se izlio iz dubine zemlje na površinu. Puškinovi i LJermontovljevi stihovi o tome da je život "dar uzaludan" "prazna i glupa šala" previše su poznati da bismo ih ponavljali. Rembo opisujući jazbine Pariza kao grumen prljavštine i krvi govori ovoj prestonici mode i razvrata: "Tvoja mračna prošlost je blagoslovena", prošlost, koja po njegovim rečima "gine od praha i truleži". Blok ima pesmu koja liči na rekvijem: Svi na svetu, svi na svetu znaju: Sreće nema. I po ko zna koji put stiskaju Pištolj! I po ko zna koji put smejući se i plačući, Ponovo žive! Dan - kao dan, jer rešen je zadatak: Svi će umreti. Ovde je život klopka u koju se uhvatila divlja životinja. Misao o samoubistvu kao da prožima sve njegove stihove. Oni su ispunjeni teškom čežnjom neostvarivih snova i gorkih razočarenja. Kad stoji na obali reke Neve želi da se baci i nestane u viru talasa: Teče ona, peva ona, Zove ona, prokleta. Ove misli, kao što priznaje, ne mogu se oterati (I volja je uništena)...
On žudi za smrću kao za nebitijem, kao za alternativom životu besmislenom i vulgarnom, čiju je obratnu stranu video i spoznao kao pesnik: Shvati: umećem umiranja Duša je oplemenjena (...). Ovde je plemenitost kao anitpod vulgarnosti i nakaznosti - smrti. Život mu izgleda kao strašna svakodnevna fantazmagorija u kojoj po njegovim rečima "nema izlaza". Za hrišćane postoji izlaz - to je traženje Carstva Božijeg i večnog života. Međutim, hrišćanin je takođe čovek u kojem žive greh i strasti, zato mu je potreban trud kako bi razlikovao gde je smrt i gde je život, gde je otrov, a gde je lek, gde je demonska prevara, a gde je netruležna svetlost istine. 18 Ukoliko kažemo da je život predivan sam po sebi u svojoj zemaljskoj ravni bićemo u protivrečnosti sa svom istorijom čovečanstva koja predstavlja tragediju, čiji poslednji akt još nije završen i čija zavesa još nije spuštena. Na to nam se može reći da u svetu ima mnogo toga divnog. Na primer, sama priroda, umetnost, i posebno književnost. Međutim, zagledajmo se u ovu "divotu" malo pažljivije. U prirodi koja nas okružuje svuda vidimo tragove smrti. Smrt je kao senka neodvojiva od svega što postoji: u ovoj prirodi koja miluje naš pogled odvija se neprekidna, surova borba, neprekidno jedna bića uništavaju druga, i u ovom smislu najnezasitiji ubica je čovek. I nije nimalo čudno što veliki pisci i pesnici nisu bili optimisti: naprotiv, neka gluva čežnja prožimala je celokupno njihovo stvaralaštvo. Homer je pisao: Sve se na zemlji menja, sve je prolazno, ali od svega, Što god cveta, što god na zemlji živi, čovek najbrže prolazi. U poemama Dantea i Miltona opis greha i pakla svojim mučnim slikama podseća na koncentrisano zlo - ne u njegovom metafizičkom smislu, već u potpuno zemaljskim realijama. Razmišljanja o smrti i prolaznosti sveta srećemo u Šekspirovima tragedijama: Ko je posejao u narodima strah, Pred kim jedva smeju da dišu, Veliki cezar je danas prah, I njime zamazuju rupe! Omar Hajam u jednoj od svojih pesama poredi naš život s noći u čijoj tami niko nije našao put, mudraci su praznoslovili i zatim su utonuli u večni san. U drugoj,
opisujući zemaljska dobra koja čovek može da poželi on tri puta pita: "Šta dalje?" - i ne nalazi odgovor, dalje je tajanstveno ništa. Kod škotskog pesnika Bernsa postoje reči: "I sreća je prah, i sav život je prah." Nemački pesnik Lihtenštajn piše: Zemlja memli u magli. I veče guši olovo. Sve povraća električni grohot, Cijuče, savijajući se u krug... I završava ovu pesmu rečima: Kruto sam se uperio u sivo, Ispod metka postavivši čelo. Ciklus poema o Aleksandru Makedonskom, naročito popularnih na Istoku prožet je mislima o ništavnosti zemaljske veličine. Osvojivši Vavilon koji je želeo da načini prestonicom sveta Aleksandar sreće kod gradskih zidina starca, koji skuplja kosti. Starac mu predlaže da pogodi čije su to kosti: knezova, vojnika ili robova, bogataša ili siromaha. I Aleksandar stoji u nedoumici: ne može da ogonetne tajnu minulih vekova. A ovde, u prestonici Nimroda, pobedonosni vojskovođa kojem nije pošlo za rukom da ostvari svoje gorde planove - da stvori jedinstvenu državu na zemlji i dozida "Vavilonsku kulu" iznenada umire za vreme pira napunivši svega trideset tri godine. NJegova imperija se raspala, srušila se poput iste one kule, pretvorivši se u gomilu ruševina. Nažalost, bez obzira na ovako, čini se, duboko poimanje prolaznosti bitija, većina pesnika se nije odlučila da stupi u borbu sa strastima, njihova "dijagnostika" zemaljskog života kao tragedije rušenja duha nije vodila ka isceljenju. U samoj bolesti nalazili su boje za svoja književna platna i umesto da razbiju čašu s opojnim otrovnim napitkom, ponovo i ponovo su pili iz nje žedno, nezasito i u samozaboravu. 19 Pre pada u greh centar Adamovog bitija bio je Bog. On je bio za njega početak i beskonačni kraj bitija - izvor večne svetlosti, uzrok koji daje svetu život i pokreće ga. Bog je za Adama bio više nego majka za novorođenče. Posle pada u greh veza čoveka s Bogom je narušena. Gospod kao da je sakrio Svoj lik u magli. Vidljivi razlog i osnova postojanja čoveka postao je ovaj zemaljski, materijalni svet, centar bića - sam čovek, a sadržaj života - zadovoljavanje njegovih želja i strasti. Nebo se zatvorilo za Adama, vreme i materija zatvorili su za njega vrata Edema. Adam se našao zaključan u zatvoreni krug materijalnosti, u tamnicu čulnog i samo kroz pokajanje i molitvena prozrenja mogao je da sozercava odsjaj Božanske svetlosti koja se udaljila od njega.
Isto tako ni mi ne vidimo duhovni svet kroz zavesu materijalnog, svet se suzio za nas u trodimenzionalni materijalni prostor. Duh i večnost su se pretvorili u apstraktne pojmove, u apstrakciju, koji nisu potvrđeni našim unutrašnjim iskustvom. Ptičetu koje se još nije ispililo još uvek se čini da je svet jaje u koje je ono zatvoreno, tek kad probije ljusku videće da postoji ogroman, njemu nepoznat svet i s čuđenjem će početi da se osvrće oko sebe. Mi smo takođe zaključani u takvo okamenjeno jaje materijalnosti, strastvenosti, materijalnih predstava i obraza. Treba da probijemo njegovu ljusku kako bismo ugledali duhovni svet u njegovoj neizmernoj veličini. Ovde postoje tri faze. Prva je negiranje palog sveta s kojim su se sjedinile naše strasti, kao korenje drveta koje je uraslo uzemlju. To je razmišljanje o truležnosti sveta, njegovoj praznini i pogibeljnosti usled očaranosti njime. Druga je novo doživljavanje sveta kroz blagodat Božiju, viđenje sveta kao puta kojim se može ili ići ka Bogu ili odlaziti od Boga, odnosno poimanje života u ovom svetu kao vremena iskušenja u kojima se formira sam čovek, pritom nam se pali svet otkriva u svom budućem preobražaju, u još uvek neugaslim odbljescima nekadašnje lepote, koju ne vidi prizeman čovek. I treći je - ushođenje duše ka Bogu kao izvoru bitija, otkrivanje ličnosnog Boga s Kojim je duša sjedinjena ljubavlju. Jedan od svetaca je rekao: "Sve sam spalio kako bih sve ponovo stvorio." Zbog toga razmišljanje o smrti, o tome da se sve pretvara u trulež i gnoj, misleno posećivanje grobalja i mrtvačnica, nipošto nije nekrofilija, već upravo želja da se sve razruši kako bi se ponovo sagradilo. Vreme nas vara, zato treba da ga pitamo: "A šta će biti posle? Šta ćeš učiniti s onim što je u tvojoj vlasti? Obećavaš dobra i nasladu, ali lažeš. I čak ako na zemlji zaista postoji sreća ona nije ništa više od večere pred pogubljenje. Jela koja nudiš kao da su napojena žuči, ona postaju gorka već u ustima." Koliko je bilo gradova od kojih nisu ostale čak ni ruševine, koliko je grobalja na kojima su nikla naselja! Gde su blistave vojskovođe, gde su moćni carevi? Vetar vremena ih je oduvao kao prašinu s lica zemlje. Kad bi se istorija zemlje mogla prikazati ubrzano kao na traci filmske hronike, ugledali bismo svu zemlju s njenim carstvima i gradovima, kao mora na kojem se talasi dižu i padaju, nestajući u pučini. Ma koliko godina, vekova i milenijuma da prođe sve to nije više od jednog trena. Sve što postoji mora da se razruši, uz šta onda da se prilepimo svojom besmrtnom dušom? Sveti oci su govorili da posle molitve, kao uostalom i pre nje, nekoliko minuta treba posvećivati razmišljanju o smrti. Oružje bezbožnog sveta je pohot koja nam zaklanja večnost, pohot kao zaljubljenost u materiju. Oružje naše vere je sećanje na smrt koja ukroćuje pohot i otkriva duši večnost, njen istinski život, duhovni svet s kojim ona ima istu prirodu. Treba da vidimo prljavštinu da bismo je oprali. Iako spremajući kuću dobra domaćica traži prašinu po svim ćoškovima, zar to svedoči njenoj ljubavi prema prašini?
20 Na početku sećanje na smrt biva teško, pa čak i mučno, ali kasnije, kad pod njegovim uticajem strasti počinju da se smiruju kao divlje zveri pod bičem ukrotitelja čovek više ne oseća težinu i muku, već olakšanje. On kao da se budi iz sna, njegov um oslobađajući se pritiska strasti postaje jasniji i čistiji. NJegova duša više nije s takvom snagom vezana za zemaljsko kao ranije, postepeno počinje da oseća slobodu. NJegovo srce počinje da žudi za čistotom, zbog čega je jedan od svetih otaca i rekao da je sećanje na smrt čisto i celomudreno iako su slike smrti užasne. Treba reći da se srazmerno očišćenju čoveka menja sam karakter razmišljanja o smrti. Strah smenjuje nada i kroz mrak groba duša počinje da vidi svetlost vaskrsenja. Prepodobni Jovan Lestvičnik piše: "Neki kažu da je molitva bolja od sećanja na smrt, ali ja opevam dva bića u jednom licu." Govorili smo da je ljudsko telo, koje je Bog stvorio kao divan istrument duše posle pada u greh podvrgnuto deformaciji, našlo se u vlasti truležnosti i smrti, postalo je s jedne strane pomoćnik duše, s druge - njen suparnik. U ljudskom telu, u njegovom ustrojstvu, u njegovoj svrsishodnosti kao fizičkog organizma ogleda se premudrost Božija i sačuvani su ostaci nekadašnje lepote. Međutim, istovremeno telo predstavlja neko smrdljivo smetlište. Iz kapljice sluzi nastaje plod koji se postepeno pretvara u čoveka. Dete ima slabo i krhko telo; ljudsko dete je bespomoćnije od mladunčeta bilo koje životinje. Čim čovek počinje da raste u telu se bude strasti. Najčešće telo porobljava dušu i čovek se u potpunosti poistovećuje s njim. Duša je do te mere pokorna telu da savremeni čovek smatra da ona kao takva ne postoji, da je ona samo funkcija tela - funkcija moždanih ćelija i vlakana. Zatim s godinama telo postaje trošnije, stari kao iznošena odeća. Nastupa starost i telo odbija da služi čoveku, postaje njegovo teško breme. A često već u mladosti može biti pogođeno teškim bolestima i tada predstavlja žalostan prizor. Bolest kao da skida nekakav unutrašnji filter i otrov curi iz svih pora tela: ona otkriva smrad koji se u njemu nalazi. U duši koju je porobilo telo žive strasti, ali ona ne može da ih zadovolji onako kako bi želela, u punoj meri. Zbog toga poročni ljudi u starosti obično postaju zli i razdražljivi, kao da žele da se osvete svetu za svoju nemoć. Starost je svođenje računa ljudskog života, žetva koju domaćin sakuplja u jesen sa svog polja - i najčešće se ispostavlja da u njegovim snopovima nije pšenica, već korov. Na kraju, dolazi smrt neizbežna za sve ljude, i onaj ko je bio vezan za svet i sopstveno telo vidi da je prevaren, da ga je demon ismejao. Za ljude koji su u potpunosti vezani za svet to je konačan poraz. Ovakvim ljudima je teško da poveruju da će smrt zaista doći kod njih, teško im je da nateraju sebe se suoče s njom, da zamisle da
će se njihovo telo pretvariti u prah, zato oni i naprežu sve snage kako bi sami sebe prevarili. I tačnije rečeno sva ljudska umetnost, književnost, poezija predstavljaju istu ovu obmanu, zlatni brokat bačen preko leša. Nema ničeg poznatijeg od smrti i nema ničeg tajanstvenijeg i nepoznatijeg od nje. Faust je prodao dušu đavolu kako bi ovaj zaustavio trenutak, kako bi zaustavio vreme, dao mu besmrtnost na zemlji i đavo ga je prevario. Isto tako i danas čovek zaboravlja na to da je vreme bujica koja juri iz bezdana bitija u bezdan smrti. On se nalazi u ovoj bujici koja ga nezadrživo nosi ka grobu. Niko i ništa ne može da zaustavi ovu bujicu. Čak kad bi čovek mogao da zavlada celim svetom, svejedno bi bio nemoćan da vrati makar jedan protekli minut. Ako je čovek zaboravio na večnost u kojoj počinje istinski život i sve snage uložio u svoje zemaljsko postojanje, ako je čovek zaboravio na smrt, on je samoubica, izgubio je Boga, a na zemlji nema besmrtnosti - žrvnjevi smrti će ga samleti. Ako je čovek živeo samo od zemaljskih utisaka, čulnih strasti, ako se njegov um vrteo kao veverica u točku, samo u krugu zemaljskih briga, njegova duša, prizemna i slepa, neće moći da doživi svetlost večnosti i zato će se nakon smrti pogruziti u metafizičku tamu. Govorili smo o truležnosti našeg tela, o tome da leš u grobu predstavlja praobraz pakla. A šta se s dušom desilo posle pada u greh? I naša duša je smetlište slično telu. Kao što se u lešu gnezde crvi tako se u našoj duši gnezde strasti. Već se u duši deteta krije greh kojeg ono nije svesno, čak i više od toga, ljudska duša od čovekovog rođenja nosi u sebi posledice prvorodnog greha i one utiču na formiranje čoveka kao organizma i kao individue. Dete je neposrednije, otvorenije od nas, ali zar se u detetu od najranijih godina ne ispoljavaju pohot i ljubomora? Ponekad surovost dece zaprepašćuje roditelje. S godinama greh se otkriva u ljudskoj duši: gordost, egoizam, laž, i taština prožimaju sve ljudske odnose. Kad bi se nekim zracima poput rendgena mogle obasjati naše misli ukazala bi se strašna slika, nekakva fantazmagorija. Čovek želi da ostvari pobedu nad drugima po svaku cenu. On laže, licemran je, zavidi, želi smrt čak i svojim bližnjima i prijateljima ukoliko su ga uvredili ili stoje na putu ka zadovoljenju njegovih strasti kao pregrada. Koliko puta u mislima žena vara svog muža, koliko puta muž želi da na mestu njegove žene bude druga žena! Kakve se sve gnusne slike pojavljuju u čovekovom umu! I to je samo spoljašnji sloj naše duše, a kad bismo ugledali ono što se nalazi dublje užasnuli bismo se. Tamo gmižu čudovišta i zmije, u njemu su se pritajili, kao u brlogu, škorpioni, tamo obitavaju demoni, duša grešnika je mnogo ružnija od tela koje truli. Sveci su celog života plakali zbog svojih grehova. Zašto? Zato što su videli takve dubine svoje duše koje mi ne vidimo. Svetost prati trezvenost i jasnost uma. Podvižnici nimalo nisu bili histerici ili čak ljudi koji su osećali nekakvo bolesno zadovoljstvo od neprestanog samoponiženja. Ne, naprotiv. To su bili ljudi čvrste volje koji su donosili bližnjima ljubav i mir.
Međutim, kad su u molitvenim prozrenjima sozercavali svoju dušu užasavali su se videći koliku vlast greh ima nad čovekom. Prepodobni Antonije Veliki je svedočio o sebi da je sav njegov dugi život bio dugotrajan plač zbog grehova. I prepodobni ava Pimen je govorio svojoj bratiji: "Uveravam vas, tamo gde bace satanu baciće i mene." Tako je i prepodobni Grigorije Sinait pisao: "Mi smo gori od demona, demon je barem gospodar, a mi smo njegovi robovi." Za nas je bezdan naše duše pokriven mrakom i mi ne vidimo šta se u njemu dešava. Za svece je pak bezdan duše bio obasjan svetlošću blagodati i u ovoj svetlosti oni su je videli obuzetu paklenim plamenom i zato su danonoćno vapili: "Gospodi, pomiluj nas!" Kod proroka Isaije se kaže da je ljudska istina slična prljavoj odeći. Slično tome i prorok David je izgovorio presudu čitavom čovečanstvu: vsjak čelovjek lož.[3] Ne zemlji su svuda laž i prevara. Čoveka kojeg kovitlaju strasti vara demon. Kako se može verovati čoveku, uključujući i sebe? Nakon pada u greh duša se izmenila još više od tela, ali u njoj su ostali obraz i podobije Božije. U čoveku je ostala mogućnost da uz pomoć blagodati Božije izađe iz svog strašnog stanja - demonopodobija - i oslobodi mesto za Boga u svojoj duši, kao bi On umesto njega pobedio greh. Hrišćani vole čoveka upravo kao obraz Božji. A ljudi ovog sveta vole u drugom svoje sopstvene strasti. I ovakva ljubav se lako pretvara u ravnodušnost pa čak i mržnju: jer ako se ne vidi obraz Božji u čoveku, šta da se voli u njemu? Parče tela koje će pre ili kasnije istruliti? Ili duša sa strastima koje su još gnusnije od strasti koje trule? Zato je istinska ljubav dar blagodati. Ona voli u čoveku ostatke nekadašnje Bogom sazdane lepote, koji svedoče o tome da unutrašnji raj može biti vraćen čoveku. Duhovna ljubav živi od nade. U duševnom smislu ona se ispoljava kao samilost. Naša slepa vezanost za ljude često postaje uzrok gubitka Boga. Jedan čovek od drugog pravi nekakvog idola i klanja mu se, a ispostavlja se da je idol iznutra obitavalište pacova i miševa. (Tako su često u stara vremena ljudi lomeći idola nalazili u njemu samo mišji izmet.) Zato čovek ne sme da daje srce nikome osim Boga. Neka su to deca, ili roditelji, ili supružnici, svejedno: vsjak čelovjek lož. Ako u ovom životu stvaramo sebi kumire, lažne bogove, lišićemo se istinskog Boga. Kumir ne može da nas spasi, videćemo svoju tragičnu grešku koja će nam doneti mnogo tuge i suza - suza razočarenja i uvrede - ili u ovom životu ili posle smrti kad shvatimo da je naš kumir bio slep i gluv, a u suštini - plod naše mašte, koja nas je prevarila i mi smo obogotvorili čoveka. Dakle, prvo je sećanje na smrt, drugo - sećanje na prvorodni greh. Onaj zatvoreni krug u kojem protiče naš zemaljski život treba raskinuti kako se ne bismo našli u oblasti večne smrti, odakle neće biti izlaza. 21
Postoji jedna metoda, veoma delatotvorna: videti budućnost iza tankog pokrova sadašnjosti. Kad se srećeš s čovekom zamisli šta će biti s njim posle njegovog izlaska iz života: spašće mu koža s lica, kosti lobanje će postati ogoljene, njegovo telo će istruliti i tada nećeš osećati prema njemu ni jaku privlačnost, ni neprijateljstvo; najverovatnije će ti ga postati žao. Čemu zavideti ako svaki čovek mora da legne kao dete u kolevku, u grob i ako će se pretvoriti u nekoliko šaka praha? Prema kome osećati pristrasnost? Na zemlji je i bogataš - kalif na sat, zatim će se pretvoriti u siromaha. Kad ulaziš u kuću imaj na umu da vreme ne ubija samo ljude, već razara i kamenje, zato će nastupiti trenutak kad će i od ove kuće ostati samo ruševine. Zato ulazi u svoju kuću kao u tuđu, a u tuđu kao u hotel u kojem se smenjuju domaćini. Strast zahteva da čovek zaboravi na vreme i na smrt, ona pokušava da zaustavi trenutak, ali to nije moguće. Zato se strast uvek vara i uvek vara čoveka. Ona liči na psa kojem je bačeno parče mesa i istog trenutka istrgnuto iz njegovih čeljusti. Reći ćemo ovde nešto o glavnom u duhovnom životu - o molitvi, živom opštenju ljudske duše s Bogom. Molitva je sredstvo za obraćanje našeg uma i srca Bogu. Molitva ima dvojako dejstvo. Prvo: ona otkida čoveka od zemlje, drugo: otvara dušu za uticaj duhovnog sveta. Ako se duša uporedi s ogledalom, u običnom stanju ovo ogledalo je okrenuto naopako i odražava sliku zemlje. U molitvi se ono okreće na gore i odražava u sebi nebo. Ovde govorimo o čistoj molitvi. Međutim, potrebno je mnogo truda da bi se ona makar u izvesnoj meri stekla. Zemaljski obrazi, utisci i znanja - sve što smo videli, čuli i čitali - sve se čuva u našem sećanju kao dokumenta u arhivi ili knjige na policama biblioteke. Za vreme molitve ovi utisci sjedinjeni s našom fantazijom, kao da su pokrenuti demonskim dejstvom isplivavaju na površinu svesti kao što gusta magla obavija dušu i čovek prestaje da čuje čak i sopstvene reči. Šta činiti, kako obuzdati uobrazilju, kako sabrati misli, kako naterati um da pazi samo na reči molitve? Kako oterati pomisli koje poput osa i bumbara zuje oko nas? Gospod je rekao da se demoni isteruju samo molitvom i postom.[4] Molitva bez posta će uvek biti nemoćna i nejaka. Međutim, post nije samo uzdržavanje u hrani, već i uzdržavanje od spoljašnjih utisaka, od onoga što ispunjava naše sećanje. Sveštenik Pavle Florenski, jedan od najobrazovanijih ljudi 20. veka, čovek koji je imao enciklopedijsku širinu znanja pisao je da postoji oblik intelektualne proždrljivosti: to je gutanje svih informacija. Obilje nepotrebnih podataka, pročitanih knjiga, navika da se one gutaju s pohlepom črevougodnika koji nikako ne može da se nasiti, što dovodi do intelektualne gojaznosti. Čovekova duša počinje da liči na telo proždrljivca utonulo u salo, čije mišićno tkivo postepeno atrofira i pretvara se u masnoću. Ovaj debeli trbonja može da izgleda kao strašan džin, ali je u stvari veoma slab i jedva se kreće pod sopstvenom težinom. Zato se za molitvu zahteva duhovni post i uzdržanje. Suvišna
znanja kao suvišna težina ne dodaju snagu, već je oduzimaju. Ovde se stvaralačka sposobnost izrođuje u mehaničko, pasivno pamćenje. 22 Postoje patološki pohlepni ljudi koji kuću pretvaraju u skladište stvari koje skupljaju svuda kako bi zatim njima ispunili svoje obitavalište. Čovek ne može ni da se razabere, čak ni da pronađe neku stvar u toj gomili koja svake godine raste. Za čoveka gotovo da ne preostaje slobodnog prostora. On mora čas da se povija kako bi se provukao kroz uzani prolaz, čas da vešto lavira i uvija se kako se na njega odozgo ne bi obrušile slomljene stolice, prazne tegle i različita starež, čas da čini, poput igrača, komplikovane skokove, preskačući preko bezbrojnih sanduka i kofera, ali ne može da se rastane od nepotrebnih stvari. NJemu ih je tako žao kao da su postale deo njegovog sopstvenog tela, koji bi neko zahtevao da odjednom odseče nožem. Šta će mu, on ni sam ne zna, ali deluje povinujući se svojoj strasti. Drugačije prosto ne može da živi. Svakim danom ove gomile stvari pokriva sve deblji sloj prašine. Nemoguće je očistiti takvu kuću. Čovek se guši, ali trpi, pošto nema snage da odvoji od sebe ovaj ili onaj predmet koji mu je potpuno nepotreban. Ako neko pokušava da uzme iz tog đubreta rđav ekser to će se sličnom vlasniku činiti takvim gubitkom kao da je ekser bio iskovan od zlata. Ako mu se posavetuje da oslobodi kuću od svih suvišnih stvari, očisti sobe i ostavi samo ono što je zaista neophodno za život, on će se užasnuti: život bez ovih stvari izgledaće mu prazan i besciljan, on će osećati kao da ljudi žele da ga pretvore u poslednjeg siromaha. Sad pretpostavimo da ovakav čovek ne samo da skuplja stvari, već ostavlja u rezervi različite namirnice za slučaj gladi, čuvajući ih u svojoj ostavi. One počinju da se kvare i trule, tako da se kućom širi zadah kao u štali. Čovek počinje da se guši od smrada, ali istovremeno je zadovoljan, teši ga to što mu smrt od gladi više ne preti. Naše sećanje je ista takva ostava u kojoj se čuvaju utisci koje dobijamo iz spoljašnjeg sveta, one informacije koje se kao bujica ulivaju u našu dušu posredstvom vida i sluha. Kakve crkotine ljudi gutaju sedeći satima ispred televizora, kakav otrov piju, listajući stranice savremenih časopisa i knjiga, okupiranih, kao neprijateljskom vojskom, najodvratnijom pornografijom! Na one koji odbijaju da gledaju televiziju, čitaju knjige iz seksualne patologije i slušaju rok-muziku, ljudi gledaju kao na arheološke iskopine izumrlih bića koje treba da postanu plen arheologa i kojima nije mesto među civilizovanim ljudima, već u muzeju. U šta se pretvara duša čoveka koji svakodnevno vidi scene razvrata, najužasnijih i najstrašnijih ubistava? - U neku odvratnu nakazu! Ona postaje prljava, smrdljiva i ružna. Pet čula za nas postaju pet prozora smrti. U čoveku postoje dve "komponente" to su telo i duša. Međutim, u samoj duši sadrži se sila, sposobnost koja se naziva
duhom. To je okrenutost ka večnosti. Greh je podelio duh i dušu, suprotstavio ih je jedno drugom. Dolazi do hiper-razvoja duševnih sila, pogođenih grehom, koje svojom težinom pritiskaju i guše duh. Strasti duše za duh postaju nadgrobni kamen. On se povlači u sebe, kao da pada u san i obamire, mesto koje pripada njemu osvaja duša. Ona prestaje da "oseća" večnost. Slikovito govoreći, ona više nema ono unutrašnje oko koje bi bilo usmereno ka Božanstvu. Ona vidi samo zemlju. Zato je ljudima koji poseduju prekomernu količinu spoljašnjih duševnih znanja teško da budu religiozni. Kod njih atrofira, ili, u krajnjem slučaju, slabi mistička intuicija. Čak i u religiji oni traže materijalne dokaze. S druge strane, ljudi s prekomerno razvijenim emocijama, kao što su na primer pesnici ili glumci, takođe retko bivaju religiozni u hrišćanskom smislu te reči. Ako se u njima budi mističko osećanje ono često nosi demonski karakter i njihova pseudoreligiozna dela pokazuju se prožetima bogoboračkim duhom. Duhovni život zahteva odricanje od svetske umetnosti - ove stihije strasti, svođenja podataka iz spoljašnjih znanja na neophodan minimum kako bi se duh zacario u duši i obasjao je svojom svetlošću. Ovde se nipošto ne propoveda neznanje, već zamena goreg boljim. Duh poseduje toliko dublje gnostičke sposobnosti od duše koliko je nebo iznad zemlje, koliko večnost prevazilazi vreme. Čovek je čudno biće, spoj protivrečnosti, čestica neba u grumenu zemlje, veličina i ništavnost, lepota i rugoba, svetlost i mrak, život i smrt. Čovek se nalazi na raspuću dejstava Božanskih i demonskih sila. Istinska lepota čoveka je obraz Božji, prosvećen blagodaću. Koliko je čovek stekao blagodat toliko je on čovek, toliko živi. Van obraza Božijeg i blagodati čovek je duševno i telesno smetlište, a njegov život liči na smrt. Strast je slepa, kad ona upada u oblast duha čovek luta u tami. Izlaska iz ovog lavirinta nema. Strasti lažu. One ružno prikazuju kao predivno. Govorili smo o smrti tela, međutim, strast je mala smrt duše, to kao da je privremena smrt. Govorili smo o tome da je najodvratnija slika koja se može zamisliti - leš, koji truli u grobu, leš koji jedu crvi jeste slika pakla. I istovremeno to je slika duše koju razjedaju strasti. Ako bi na vidljiv način mogla da se zamisli u stanju gneva videli bismo čudovište s užasnom iskeženom čeljusti ili krvožednu divlju životinju koja komada svoj plen. Neki divlji narodi su se klanjali izobraženjima demona kao božanstvima. Ove demone su videli njihovi žreci i šamani u stanju okultne ekstaze i izobrazili njihova lica, isecali su njihove likove na drvetu i kamenu. Ova čudovišta su neka smesa zveri i zmajeva u ljudskom obličju. Ponekad su žrečevi stavljali maske prinoseći žrtve. Naše duše potpadajući pod vlast strasti sjedinjuju se s demonima i postaju slične ovim maskama. Čovek je sličan aparatu s diskom koji se okreće: centar ovog diska je Bog, a ostalo je duša koja se podvrgava neprekidnim izmenama, u njoj nema ničeg stalnog i postojanog, ona svakog trenutka postaje nešto drugo. Zato čovek koji daje svoje srce drugom čoveku zaboravlja čemu treba da teži po samoj svojoj prirodi i osuđuje sebe na
razočarenja i patnju. On kao da prepušta ptiće mekim šapama mačke koja zatim pruža kandže i zariva ih u telo svoje žrtve. Prorok je rekao: Prokljat nadjejuščijsja na čelovjeka. Naše srce treba da pripada samo Bogu, inače ćemo izgubiti i Boga i srce. Vreme je lanac trenutaka. Svaki trenutak je nepovratan, svaki trenutak približava smrti, svakog trenutka umire deo našeg tela. Međutim, mi živimo kao da želimo da zaustavimo vreme, kao da želimo da zaustavimo trenutak, kao oštru britvu, a ono odlazi od nas i nemoguće ga je vratiti. Pre čovek može da savije ogromnu planinu ili da vrati reku od ušća ka izvoru nego da vratiti unazad makar jedan trenutak. Vreme je put ka Bogu, to je mogućnost spasenja, međutim, gubeći Boga ljudi pretvaraju vreme u sudbonosnu neizbežnost svoje pogibelji, u nekakav zloslutni rekvijem. 23 Ima gradova u kojima su zgrade iždžikljale poput Vavilonske kule tako da ulice izgledaju kao duboki klanci koji leže između stena. Ima sela u kojima kao obitavališta služe kolibe ispletene od grana, kao u neredu razbacane po polju. Ima krajeva u kojima su kuće kao zakačene za visine planina, kao orlovska gnezda. Međutim, postoji nešto što je zajedničko za sva ova naselja i gradove: oko grada živih obavezno raste grad mrtvih - to su nema groblja. Nema grada na zemlji oko kojeg ne bi bilo groblja kao njegove senke. Kad sam bio dete voleo sam da gledam kako se u večernjem sumraku pali svetlost u prozorima kuća; činilo mi se da je svaka soba neko malo carstvo, da svaka soba čuva svoju tajnu, nepoznatu drugima, kao letopis nečijeg života. I na groblju - u ovom gradu mrtvih - svaki grob čuva svoju tajnu: šta je odneo sa sobom preminuli u svoje poslednje obitavalište. Postoji tišina planina u kojoj se čini da se vreme zaustavilo. Postoji tišina groblja to je druga tišina, ovde se rađa osećanje da se vreme nije zaustavilo, već je počelo da teče uzvodno. Ovde se svako seća onoga što je bilo. Postoji neki poseban osećaj čoveka, neki neposredan doživljaj sopstvenom dušom onoga ko leži u grobu. Neki grobovi, čini se, zrače nevidljivom svetlošću. Pored njih je polje zapanjujućeg mira i spokoja. Od takvog groba čovek ne želi da ode, iako nije poznavao onoga kome pripada taj grob, oseća se kao da sedi pored svog druga i da razgovaraju bez reči, sama tišina postaje dublja i razumljivija srcu od bilo kojih reči. Drugi grobovi šire neki nevidljivi mrak. Ovaj mrak teskobom, gotovo fizičkom težinom pritiska srce i čovek želi ili da plače ili da što pre ode, kao što želi što pre da izađe na vazduh iz mračnog, zagušljivog podruma. Neki grobovi kao da nas zovu po imenu, kao da nam se obraćaju. Drugi liče na usnulog čoveka kojeg baš briga za sve: on je utonuo u čvrst san. Ima grobova osenjenih
krstovima: čini se da je umrli prigrlio uz svoje grudi krst kao poslednju nadu. Ima grobova koji liče na nepokajani greh kao da mrtvac, koji je već u grobu, želi da zadrži sećanje na sebe, kao da se hvata za svetsku slavu. To su spomenici koji liče na kuće od crnog mermera, kuće u kojima niko neće živeti, koji samo pritiskaju svojom monotonom težinom grob i trup koji u njemu leži. Natpisi na grobovima govore o tome da smrt grabi ljude u različitom uzrastu: jedni pored drugih leže deca, mladići i starci. Dete kao da kaže: "Smrt me je ukrala iz majčinog zagrljaja: ona me je privijala uz svoje grudi, ali se koščata ruka smrti pokazala jačom. Stavili su me u mali mrtvački sanduk kao u kolevku.Tek što sam ugledao svetlost sunca kad se ono za mene ugasilo. Mama je ukrasila sanduk cvećem i zajedno s poslednjim celivom okropila je svojim suzama moje lice. Ja sam ličim na otkinut cvet, koji je ležao na mom grobu." "Nekada sam bila mlada," čuje se glas iz drugog groba, "sašili su mi venčanicu, ali je ona postala moja pogrebna odeća. Umesto molitava za blagoslov braka pevali su mi pesme za pokoj duše. Nije me ruka mladoženje već smrt odvela u ložnicu - u hladni grob." A evo svežeg groba zasutog grumenjem crne zemlje koje još nije postalo sivo kao pepeo od sunčevih zraka, njih još nije razlokala kiša i nije razvejao vetar. Ko je legao u ovaj grob? Čiji sanduk je spušten u njega na konopcima kao što se spušta lađa u okeanu večnosti? Glas iz njega odgovara: "Radio sam ovde kao grobar od mladih dana do starosti. Koliko sam grobova iskopao - ne mogu da nabrojim. Međutim, sebi nisam pripremio mesto, moj grob je iskopao drugi grobar. Kolike mrtvace sam dočekivao i pratio, kao vratar, na vratima groba! A danas je drugi grobar dočekao moj grob s lopatom u rukama i samo zvuk zemlje koja udara o poklopac sanduka čuo se umesto poslednjih reči oproštaja sa mnom." Glas iz četvrtog groba govori: "Ne pitaj kako mi je ime. Trgovao sam oružjem, zarađivao sam novac na ljudskoj krvi. U telima bezbrojnih ubijenih ljudi čuvaju se kao olovne đavolje amajlije meci koje sam prodao! Koliko puta su cevi oružja braća uperila kao oko smrti u bratske grudi! U svakom plaču za pokojnikom zvučalo je prokletstvo smrti, ne samo ubici već i meni. Prodavac oružja je kao i trgovac otrovom saučesnik u ubistvu. Ako bi se krv ubijenih mojim oružjem mogla skupiti na jedno mesto bilo bi je dovoljno da se oboje u jarko crvenu boju zidovi mojih kuća ili da se ispune do vrha ivice ovog groba. Kako bih sakrio od ljudi svoje prestupe, ja sam ne verujući u Boga odlučio da izgradim hram ne odustajući od svojih demonskih dela. Međutim, nisam stigao da uđem u njega: smrt mi je presekla put. Bog se ne može ni potkupiti ni prevariti - shvatio sam to, ali prekasno. Kad čujem zvonjavu zvona čini mi se da ono govori ljudskim glasom: "Marš napolje, nema za tebe mesta ni u zemaljskoj ni u Nebeskoj Crkvi!" Evo još jednog glasa: "Ja sam bio grobar i pravio mrtvačke sanduke kao što se prave sanduci u kojima se čuva blago. Moj tovar nikad nije ležao. Nikad nisam sedeo
bez posla: koliko često sam morao da radim po čitavu noć! LJudi su zakerala kad je posao grobara u pitanju. Oni žele da sanduk bude blistave izrade, kao da ga neće zakopati u zemlju gde će on istruliti i pretvoriti se u prah, već biti stavljen iznad groba. Merio sam pokojnika kao krojač mušteriju, da se ne bi ispostavilo da mu je sanduk tesan ili nasuprot tome, da ne bi bio preširok, kako bi telo čvrsto ležalo u njemu, ne okrećući se s boka na bok kad ga ponesu na groblje. Bio sam vešt grobar, bio sam majstor svog zanata, ali sam zaboravio da napravim sanduk samom sebi i moj učenik mi je sklepao sanduk koji liči na kutiju." A evo reči iz susednog groba: "Umrla sam u dubokoj starosti u krugu svoje porodice. Celog života sam radila, molila se Bogu i nikome nisam želela zla. Smrt je za mene postala vesnica večnog mira, odmora od zemaljskih tuga i rada. Moja deca i unuci su plakali pored moje postelje kad sam ih blagosiljala. Nisu shvatali da iako ih volim s radošću odlazim u večnost, i ovaj poslednji dan je bio najsvetliji dan u mom životu." A evo šta kaže kost koja leži ispod ograde: "Ja sam umro odavno, niko se ne seća gde je moj grob. Prvo su s njega skinuli krst, zatim su odneli nekuda kamenu ploču, a zatim su raskopali sam grob i izbacili iz nje ostatke mog praha. Ujutru su u nju spustili novog pokojnika. Ranije su kradljivci grobova skidali s mrtvih odeću ili pokrov, ali su ih ostavljali u zemlji. A sad izbacuju ljudske kosti. Zar je moguće da će nastupiti vreme kad će deci biti žao da za svoje roditelje daju čak i daske za njihov sanduk?" ...Nemi grobovi kao da nam pružaju nevidljive ruke vapijući za pomoć, moleći molitve za umrle. Svega nekoliko reči molitve njima je dragocenije nego gutljaj vode za onoga ko umire od žeđi. Svaki grob je tajna, ali pominjući preminule mi dolazimo u dodir s tom tajnom. Anđeli-čuvari preminulih se raduju kad se molimo za njih. Ako je preminuli bio grešnik pomenuvši ga ispunićemo dug ljubavi, a ako je spasen, naše reči će ga podstaći da se i on moli za nas. Živi, budite milostivi prema mrtvima: oni su nekada bili kao mi i mi ćemo jednom postati kao oni! 24 Gradsko groblje liči na putinjsko ostrvo u moru. Buka grada koja podseća na buku udaranja talasa, zamire na grobljanskoj ogradi kao talasi koji se razbijaju o obalu. Na groblju se ne govori glasno, samo plač pokraj svežih grobova narušava tišinu. Od nekih grobova kao da dopire neka neobjašnjiva toplina, koja greje ljudsko srce. Drugi zrače hladnoćom od koje se srce steže kao pored zatvorskih zidina, nešto mračno i zloslutno se oseća u njima. Teško je čak reći šta je to. Ti grobovi su lišeni blagodati. Tamo je pustoš i beznadežnost. Ovi grobovi su ćorsokak u kojem se završio čovekov zemaljski život, a dalje je mrak u kojem nema nade. (Tako su nekada u stara vremena istočnjački carevi imali tamnice koje su se nazivale "kulama ćutanja". Iz njih nije bilo izlaza, u njih nije dopirala svetlost. Zatvorski čuvar koji je spuštao na kanapu hranu i vodu za sužnja
pod smrtnom pretnjom nije smeo da mu kaže ni reč. U mraku i ćutanju gubio se račun danima i godinama. Kad je sužanj umirao njegov trup je ostavljan da truli u ovom podzemlju koje je ličilo na bunar. Tamo - u tesnu klet punu kostiju i leševa koji trunu bacan je novi sužanj koji je znao da za njega nema pomilovanja, da se više nikada neće vratiti životu i ugledati svetlost.) Ovi grobovi liče po svom duhu na grobnicu Avesaloma, na idolišta gde su se idolima prinosile ljudske žrtve, na kuće, gde se okupljaju poklonici đavola, spiritisti i čarobnjaci. ...Na groblju raste cveće pretvarajući ga u zeleni tepih, prošaran jarko crvenim i žutim nitima. Ovo cveće govori o tome da se život ne završava smrću. Jarko crveni cvet koji je izrastao iz crne zemlje kao da svedoči o vaskrsenju mrtvih. 25 ...I ponovo ću reći: kad čitam istoriju i priče o minulim vekovima, o delima careva, o mudracima koji odgonetaju priče, o onima čija su imena ostala u sećanju potomaka želim, zatvorivši knjigu da upitam: "Gde su oni sada?" Međutim, na ovo pitanje kamena usta sfinge vremena mogu da odgovore samo jedno: "Oni su bili, izašli su iz nebića, proživeli su godine zemaljskog života, kao što putnik svoj put prolazi i otišli su odavde kroz tamnu kapiju smrti." Koliko je puta posle njihove smrti sunce crtalo na nebu kao ognjenim šestarom svoje godišnje krugove! Ovi ljudi su živeli, voleli i mrzeli, borili se, pobeđivali i trpeli poraze, ispoljavali velikodušnost i svetili se; njihove duše su kiptele od strasti kao mlado neprevrelo vino, u umu su sastavljali planove, u snovima, kao na krilima obletali su svu zemlju, njihova srca su jurila ka bogatstvu i počastima kojih čovek nikada ne može da se nasiti. Međutim, sve se to pokazalo kao igra deteta koje skuplja na šaku pesak i ponovo ga sipa na zemlju, slaže od kockica kuće i ponovo ih ruši. Kod deteta dolazi smrt kao njegov nastavnik i kaže: "Već je veče, vreme je da se završi igra, hajdemo kući." Nemoguće je zaustaviti kretanje sunca, nemoguće je pregraditi put zvezdama, koje kao ptice selice lete s istoka na zapad. Nemoguće je zaustaviti vreme i pregraditi put smrti. Čovek se retko seća večnosti, retko podiže pogled prema plavom bezdanu neba. On liči na prozorčić na tamničkim vratima koji se okreće pod udarcima biča koji demon drži u rukama; ovaj bič su njegove nezasite strasti. O tome šta želi od ovog života, šta može da onese sa sobom, šta je doneo na zemlju - ne razmišlja. Strasti primoravaju prozorčić na tamničkim vratima da se okreće i opisuje na zemlji krugove, kao da pleše na jednom mestu. Od poslednjeg udarca biča on pada i umire. Čak su i veliki mudraci iz drevnih vremena i carevi čija dela narodi proslavljaju više razmišljali o zemaljskom nego o nebeskom. U retkim trenucima oni su se izdizali dušom iznad prolaznog, međutim, "zemljina teža" - težina briga, ispraznosti i glavno, njihovih
sopstvenih strasti vukla ih je naniže, kao da su se spuštala krila duše i ona je ponovo morala da puzi po zemlji. Kad otvaramo karte starog sveta čitamo u njima nazive gradova od kojih su ostale samo ruine, a često su one već nestale s lice zemlja, potpuno, bez traga. Progutala ih je zemlja, uništilo ih je vreme. Vidimo na kartama granice zemalja i država koje već odavno ne postoje. Nekada su zauzimale ogromne prostore kao gigantska mrlja, širile se po karti. Zatim su se drobile na delove i nestajale kako bi oslobodile mesto za druge države i narode. Vreme je lomilo granice velikih država i spaljivalo ih kao plot od suvadi. Istorija pominje narode čije poreklo i uzroke nestanka ne znamo. Ovi narodi su poput potočića, čiji početak nismo videli, ovi "potočići" su nestali u pesku ili su se ulili u korito svetske narodne "reke" stvorivši zajedno s drugim plemenima i narodima nove etnose - o ovome se mogu samo praviti pretpostavke. Do nas su došla samo imena koja su se sačuvala, kao da su se spasila u kovčegu istorije, ostala je progutao "svetski potop" zaborava bez traga. Zato je prošlost za nas neodgonetnutna tajna. Mi smo tajna sami za sebe. Samo jedno nam je poznato - da ćemo umreti, otići odavde, ostavivši ovde svoje telo kao čovek koji odlazi u daleku zemlju, ostavlja do povratka svoju praznu kuću. Naše telo će počivati u grobu, a sunce stalno izlazi na istoku i kreće se svojom putanjom ka zapadu kao po nekom nebeskom mostu. Oči zvezda će isto tako gledati na zemlju, ali više nas neće videti. ...Međutim, kad otvaram stranice paterika i žitija svetaca osećam drugo: s ovih stranica zrači neka tiha svetlost večnosti. Ovi ljudi su pobedili vreme, učinili ga stepenicama lestvica kojom su se popeli u visinu, ka nebesima. Heroji istorije su bili, a sveci nisu bili, već jesu. Za njih ne postoji ni "rastojanje" vremena, ni pregrade smrti koja liči na neprobojni zid. Oni su, iako su bili u vremenu živeli u večnosti, odisali su njom u molitvi, bili su obasjani blagodaću - nebeskim plamenom koji sija u tami. Zaista: onaj ko je zaboravio na Boga mrtav je još za života. Ali ko je uvek s Bogom taj je i posle smrti živ.
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4.
Ef. 5, 18. - Red. Up.: Mt. 6, 21. - Red. Ps. 115, 2. - Red. V.: Mt. 17, 21. - Red.
O zapovestima sadržaj Zapovesti Starog i Novog Zaveta su večni, nepromenjivi uslovi saveza između čoveka i Boga. Zapovesti su, po rečima svetitelja Jovana Zlatousta, jedinstveni zlatni lanac. Ako ispadne ili se pokida makar jedna karika u ovom lancu, bogoopštenje na zemlji i večno spasenje za čoveka postaju nemogući. U starozavetno doba postojao je običaj da se zapovesti izvezu na maramama kojima su ljudi povezivali glavu u znak toga da uvek treba da se čuvaju u čovekovom sećanju i da obasjavaju, poput zrakova nebeske svetlosti, njegov um, ili da se zapovesti pišu, kao na pergamentu, na širokim rukavima gornje odeće kako bi uvek bile pred očima, svedočeći samim tim da sva dela i postupci čoveka treba da budu usmereni na njihovo ispunjavanje, kako bi njegov život postao ispunjavanje volje Božije. Dakle, zapovesti su bile glavni orijentir u ljudskom životu, osnova za sve odluke i postupke. A u novozavetno vreme zapovesti ne treba da budu napisane na odeći i na papiru hrišćana, već u sećanju njihovog srca. Zapovesti treba znati napamet, kao Isusovu molitvu i "Oče naš". Sveti oci su učili da bez ispunjenja zapovesti nikakav duhovni napredak nije moguć. Zapovesti su izvor večnog života. Međutim, ovde bismo želeli da skrenemo pažnju na jednu tajnu koja se sastoji u tome da je duhovna ravan svih zapovesti jedna. NJihovi vrhovi se u hrišćanskoj askezi spajaju kao radijusi, u jednom centru.
Ja sam Gospod Bog tvoj sadržaj Dakle, obratimo se prvoj zapovesti koja je data Mojsiju na Sinaju: Slušaj Izrailju, Ja sam Gospod Bog tvoj, Koji te je izveo iz Egipta; nemoj imati druge bogove osim Mene.[1] Ova zapovest, kao i druge ima tri ravni. Reč slušaj u bukvalnom smislu označava: "izučavaj, čitaj, ponavljaj, drži u sećanju Moje zapovesti". To je prva, spoljašnja ravan. U drugoj, duševnoj ravnislušaj znači: "pazi na svoju savest, čini ove zapovesti osloncem svog života", osloncem na koji se nižu dela, reči i pomisli čoveka, razbojem na kojem se tka šara ljudskog života.
Zapovesti su svojevrstan probni kamen uz pomoć kojeg čovek može da odredi ko mu sugeriše ovu ili onu misao: blagodat, sopstvene strasti ili demon. Zapovesti su filter uz pomoć kojeg se čisti neprekidna bujica naših pomisli; peć u čijem plamenu se metal odvaja od šljake - od praljavštine strasti. Zapovesti su prozori kroz koje čovekova duša treba da gleda svet. Drugim rečima, u duševnoj ravni čovekova pažnja prema zapovestima označava to da on na osnovu zapovesti uređuje sav svoj duhovni život. Ovde još nije prisutno potpuno odricanje od sveta, ali jeste težnja da se kroz ovaj svet u kojem se čovek nalazi i koji duševno doživljava, služi Bogu. Ovde nije prisutno negiranje, već oplemenjivanje intelektualno-emocionalne sfere svoje duše, tačnije, sadržaja koji ona dobija posredstvom čula. Treća ravan je duhovna. Reč slušaj, odnosno "pazi" treba da bude upućena onom glavnom, onom što se nalazi van granica prostora, materije i vremena. Istinski život čoveka jesu horizonti večnosti koji se otvaraju pred njim, to je takvo opštenje duše s Bogom u procesu kojeg duša ne samo da se bori, kao s neprijateljima, sa strastima i grehovnim osećanjima, već i želi da zaboravi sve prolazno i truležno, ono što pripada vlasti smrti, i da živi i diše samo Onim Ko je iznad sveta i iznad svega. Ovde pažnja označava prebivanje uma u Bogu kroz prizivanje imena Božijeg, u kojem je kao u simbolu odraženo ono što se simbolizuje. Ime Božije je unutrašnji put duše ka beskonačnom cilju, onom koji nema ni granicu, ni završetak. Zbog toga slušaj, Izrailju, znači: "Odreši se onoga što stoji između tebe i Boga; ovde, na zemlji, živi u večnom, mrzi ono što te odvaja od Boga, savladavaj težnju ka ovom svetu koji dušu privlači slično kao što zemlja privlači telo." Drugim rečima, duhovna ravan zapovesti slušaj ili "pazi" označava stanje uma u imenu Božijem, kao u nepokretnom centru točka kosmičkog bitija koje se okreće - u ovoj jedino čvrstoj tački oslonca. Treba, uostalom, načiniti opasku: ovde se ne radi o nekakvom krajnjem i zbog toga jednostranom spiritualizmu, već o koncentraciji na glavno. Ako usredsređeno razmatramo jednu tačku ostalo se rasplinjava i kao da nestaje iz našeg vidokruga: mi videći kao da ne vidimo ništa osim onoga u šta je uperen naš pogled. Prepodobni Antonije Veliki kaže da zamišlja sebe samog kao neku statutu koja se kreće, koja se gleda sa strane, ali se ne sliva s njom. Realnost Božanskog bića je za njega bila veća nego realnost njegovog sopstvenog postojanja u ovom prolaznom životu. Zbog toga reč slušaj u duhovnom smislu označava smrt za svet i vaskrsenje za Boga, negiranje sebe i novo sticanje sebe. Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati bogova osim Mene. U bukvalnom smislu koji je temelj za sledeće građevine, to je zapovest o istinskoj veri u Jedinog Boga i NJegovo Otkrovenje; to je pripadnost Crkvi kao onom duhovnom carstvu u kojem deluju blagodat i Božanska sila. Pre Hristovog rođenja to je bila starozavetna Crkva, sada je to novozavetna koja je sačuvala sebe i drži se u čistoti veroispovesti kao Crkva Pravoslavna. Bog se otvara kroz verske dogme, crkvene Tajne i obrede, spajajući se kroz
njih s čovekovom dušom. Crkva je jedinstveni i istiniti put ka Bogu, zato je van nje vera u Jedinog Boga - vera u "jedinu neodređenost". Nemoj imati bogova osim Mene. To je zabrana da se istina traži van Crkve. U zajednica jeretika, u njihovom učenju lik Boga se prikazuje kao izvrnut, i zbog toga sama sveštena imena Božanstva prestaju da budu simboli kroz koje se duša približava Bogu. Lažni obraz Boga je lažni bog, čak i ako ga nazivaju Jehova ili Hristos. U duševnoj ravni Ja sam Gospod Bog tvoj označava uređivanje u čovekovom životu potpuno određene skale vrednosti, na kojoj najviše mesto pripada Bogu. Nažalost, veoma često naše duševno stanje (govorim o verujućim ljudima) liči na nekakvo poluverje, na kompromis koji stalno traje. Verujemo u Boga, pripadamo Pravoslavnoj Crkvi i u tom smislu se ne klanjamo drugim božanstvima, ali Gospod ne zauzima glavno mesto u našem životu, nije Mu predat sav život, već samo jedan njegov deo. Kad bi naš unutrašnji život, naše pomisli i osećanja mogli da se snime na filmsku traku i da nam ih neko pokaže, videli bismo kakav haos caruje u našoj duši i kako malo mesta u njoj pripada Bogu. Čak i kad stojimo na molitvi do naše svesti jedva da dopire smisao reči molitava. Ove reči tonu, kao u nekoj bujici, u inerciji našeg svakodnevnog života. Sama po sebi molitva je sredstvo opštenja duše s Bogom, a kod nas ona gotovo uvek ostaje samo forma bez unutrašnjeg sadržaja, kao da ostaje "isključena" od razuma i srca. U ovom smislu smo nedosledniji i od neverujućih. Oni negiraju Boga i brišu Ga iz svoje duše, a mi priznajemo Boga, ali Mu pritom izdvajamo mesto u nekom kutku svoje svesti, kao u tesnoj sobici na mansardi i nastavljamo da živimo istim onim čulnim, strasnim životom. Pritom se možda uzdržavamo od grubih grehova, ali unutrašnje ih prihvatamo, i činimo ih, tako reći, pred licem Boga Kojeg prizivamo. Ovde, u duševnoj ravni reči Ja sam Gospod Bog tvoj - jesu prizivanje na unutrašnju borbu za to da naša duša oseća stalno prisustvo Božije, da oseća svoju zavisnost od Boga, da veruje u NJegovu moć i Promisao. Ako Bog postoji, znači sve je u NJegovoj vlasti, a kod nas je prisutan paradoks: kažemo da Bog postoji, ali ne verujemo da je sve u NJegovoj vlasti i zato se brinemo i nespokojni smo. Kažemo da Bog postoji, ali Ga zamišljamo kako spava ili zaboravlja na nas. Verujemo u Boga, ali kad je potrebno realno ispunjavanje volje Božije, ispostavlja se da nemamo poverenja u Boga. Plašimo se da se odrešimo od svojih sopstvenih predstava i da se svecelo oslonimo na Promisao Božji: to za nas znači da izgubimo oslonac na koji smo navikli (iako svet upravo ne daje nikakav oslonac) i zatvorivši oči bacimo se s visine nekuda dole. Evo zbog čega prizivamo Boga i istovremeno se plašimo da Mu u potpunosti poverujemo i potpuno se predamo NJegovoj volji. Može se reći da je u duševnoj ravni prva zapovest za nas zavet da prihvatamo reči Svetog Pisma kao zapovest koja je upućena našoj duši, zapovest koja obavezno mora da
se ispuni. Slikovito govoreći deset zapovesti Starog Zaveta i devet zapovesti Novog Zaveta jesu dragocene karike kojima je zemlja pričvršćena za nebo. Duhovna ravan prve zapovesti se sastoji u tome što Gospod želi da se zacari u našem duhu, u svesti o tome da čovek nije stvoren za ovaj svet u kojem se sve završava smrću, kao što se bujica reke obrušava u vodopad, u kojem se o kamenje razbija sve živo što je ova bujica povukla za sobom, već da bi živeli u njemu obraz i podobije Božije, kako bi čovek, pokorivši se Bogu, ušao u opštenje s NJim. Ceo svet je ništavan u poređenju s Božanstvom kao tačka u poređenju s beskonačnošću. Zbog toga vera u Boga Koji je stvorio svet i nadsvetsko bitije, vreme i večnost, Koji želi da primi čoveka u duhovni savez sa Sobom i da mu omogući da učestvuje u Božanskom životu treba da preporodi čoveka, da promeni njegov život. Ova vera treba da potisne iz čovekovog života sve što odvlači od Boga njegov um, da smanji njegove svakodnevne potrebe i poslove do zahteva nužnosti, do nekog minimuma; glavnim, stalnim svojim poslom čovek treba da smatra molitvu koja otkriva duši svetlost Božanstva slično kao što on sam, probudivši se ujutru otvara u svojoj sobi žaluzine i zraci sunca obasjavaju njegov stan. Molitva omogućava Bogu da deluje u čovekovoj duši. Ako je Gospod Bog naš Bog, onda po NJegovoj veličini i dostojanstvu, po NJegovoj neizrecivoj mističnoj lepoti i bogatstvu obećanja koja je dao, koja premašuju ljudsku sposobnost poimanja, naše glavno delanje treba da bude upravo unutrašnja molitva, a sve ostalo u životu je pozvano da služi samo kao priprema za nju. Molitva je odgovor na pitanje ko je naš Gospod - Bog ili svet. Za pagane je kosmos bio Bog. I ako smo za bilo šta vezani više nego za Boga ili ako se bilo čega plašimo više nego Boga to znači da naše srce pripada "tuđim bogovima". Ako smo zaboravili na unutrašnju molitvu i zadovoljavamo se samo spoljašnjom, koja ne dopire do našeg srca to znači da je Bog prestao da bude naš Bog. Jednom rečju, duhovna ravan prve zapovesti je stajati umom u srcu s imenom Božjim. Gospod je svemoguć, ali On želi da Ga mi dobrovoljno primimo kao Cara svoje duše, a ovo za nas znači neprestanu borbu protiv demona i sveta kako bi Gospod videći naš trud pogledao na našu borbu kao mesto Svog uspokojenja.
NAPOMENE: 1.
V.: 5 Mojs. 6, 4; 2 Mojs. 20, 2-3. - Red.
Ne čini sebi kumira sadržaj Druga zapovest glasi: Ne čini sebi kumira.[1] Stalno pravimo sebi kumire. Pre svega, kumir sebi samima smo mi sami. Uobičajeni cilj našeg života jeste da pripremimo mesto na zemlji za kumir kao što smo mi. U ovome prolaze godine našeg truda i briga. U duševnoj ravni kumiri su one težnje zbog kojih zaboravljamo Boga i gubimo blagodat. Sva naša maštanja i snovi jesu neprekidno stvaranje kumira. Naša mašta kao umetnik slika zamamne slike kumira za naše strasti. Kumir može da postane čovek, strasna zaljubljenost - upravo to je stvaranje kumira. Zaljubljeni liči na čoveka koji pravi idole od klada od drveta i krhotina kamenja. Ove idole koje je stvorila njegova sopstvena mašta, on ukrašava, njima se klanja i služi. Čovek je obraz i podobije Božije. Data nam je zapovest da volimo čoveka, ali obožavati čoveka ponekad do stanja nekakvog bezumlja znači praviti sebi kumir od gomile mesa i kostiju koji će se jednom svakako pretvoriti u trulež. Kumir može biti novac, koje čovek u svojoj obmani pripisuje nepobedivu moć. Kumir može da bude nauka: većina naučnika koji smatraju da se silama nauke može spasiti čovečanstvo, pravi od nje sebi kumir koji oni suprotstavljaju Bogu Živom, pri čemu sami nastupaju u ulozi žrečeva ovog "božanstva intelekta". Kumir može biti umetnost koja ne služi u slavu Božiju, već radi bogotvorenja ovog sveta i ljudskih strasti. Kumir za roditelje mogu da postanu njihova sopstvena deca radi koje oni ponekad bivaju spremni da u bukvalnom smislu prodaju dušu đavolu. Na jednom mestu Svetog Pisma je napisano: "Idoli su ništa", a na drugom: "Idoli su demoni". Sam po sebi idol je duhovna obmana, praznina, ali ovu prazninu, ovaj duhovni vakuum, ispunjavaju mračne sile. Zbog toga se čovek koji je više vezan za tvorevinu nego za Tvorca nalazi pod uticajem demonskih sila. Ako se kaže kratko, duševna ravan druge zapovesti je provera sopstvenog srca: da li u njemu postoje prekomerna vezanost ili mržnja koji oduzimaju mesto Samog Boga u ljudskoj duši, kad se slikovito govoreći, presto duše dobrovoljno daje drugom i na njega se penje nevidljiva zver. Zanimljivo je kako su primitivni narodi izobražavali svoje bogove. NJihovi idoli imaju obličje čudovišta, nekakvih fantastičnih životinja s kljovama pruženim napred i kandžama povijenim kao kod ptica grabljivica. Ukoliko imaju ljudsko obličje liče na demone s izbuljenim očima, iskešenim zubima, čini se da su ovi idoli spremni da se bace na svoju žrtvu i raskomadaju je na delove. Idoli naših strasti su podjednako odvratni, strašni i ružni kao božanstva afričkih plemena i stanovnika tihookeanskih
ostrva. Ma kako da ih ukrašavamo istinsko lice ovih idola je nemilosrdno i surovo kao lice duhova podzemlja. Oni muče svoju žrtvu, upijaju se u nju svojim kandžama, ali zaslepljenoj žrtvi se svejedno čini da su joj draži od svega na svetu. Kad za vreme iskušenja ovi glineni bogovi bivaju razbijeni, i duša pada u takvu tugu da joj se već čini da je bolje da umre nego da vidi ništavnost i bruku svojih kumira. Hristos se ne može uvesti u panteon. Blagodat ne može da uđe u dušu u kojoj caruju strasti. Zbog toga zapovest uči da se otkida od srca ono što mu je dragocenije od Boga; da se otkida s bolom, kao što se spaljuje telo oštećeno gangrenom. U duhovnom smislu druga zapovest govori o tome da ljudski duh treba da bude hram. U oltar se ne može unositi ništa što nije svešteno, sve to treba da bude ostavljeno van njega. Za vreme srdačne molitve pojavljuju se pomisli i obrazi najčešće podižu glavu, ponovo zovu. I u ovom smislu zapovest ne čini sebi kumira govori o potrebi da se u molitvi čovek odrešuje i odvaja od svega zemaljskog.
NAPOMENE: 1.
2 Mojs. 20, 4. - Red.
Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud sadržaj Treća zapovest uči: Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud.[1] Doslovce, ime Gospoda kao svetinja ne sme da se upotrebljava u svakodnevnim razgovorima, odnosno bez osećanja sveštenog straha pred Onim Ko nam je otkrio Sebe u ovom imenu. Ime Božije postaje ognjena osveta i kazna za one koji mu se klanjaju lažno, pretvaraju ga u šalu ili prate njegovo pominjanje psovkom. Kad izgovaramo ime Božije kao da se dotičemo svojom rukom NJegove rize. Kad izgovaramo ime Božije svevideće oko Gospodnje je upereno u naše srce. Ime Božije treba da se izgovara s takvim sveštenim strahom s kojim se klanjamo ikoni i celivamo je svojim ustnama. Može se reći da je ime Božije slovesna ikona Onoga Ko je iznad misli i reči, Ko je večan i beskonačan, Ko je nepojaman za misao i neizreciv ljudskim jezikom. U duševnoj ravni srce treba da postane onaj apokaliptički kamen na kojem je napisano tajanstveno ime - to je kamen bele boje, simbol čistote. Srce treba da postane osnova na kojoj je naslikana ikona Boga kao NJegovo ime. Ovde postoji obostrani
proces: čovekov život priprema njegovo srce za molitvu, a molitva obasjava čovekov život. Kod drevnih otaca nije bilo knjiga i razrađenog učenja o Isusovoj molitvi, ali je postojala čistota srca i pomisli, koja je privlačila blagodat Božiju, i sama blagodat se molila u njihovim srcima. Oni kao da su u sveštenoj ekstazi osluškivali neizrecive reči ove duhovne molitve: Sam Gospod je bio učitelj molitve. Nečistota i lukavstvo našeg srca predstavljaju glavnu prepreku za Isusovu molitvu. Teško je naslikati ikonu na krivoj, neravnoj dasci pokrivenoj pukotinama. Naš život ne odgovara molitvi, zbog toga se ona - bez obzira na sve knjige u kojima se odražava iskustvo svetih otaca koji su napredovali u unutrašnjoj molitvi, u kojima su dati njihovi saveti, njihove metode (odnosno, govoreći savremenim jezikom, tehnika molitve) - ne kalemi na naše srce. Ne ispravljajući svoj život, a ponavljajući reči molitve želimo da spojimo nespojivo. I siromah može da pozove cara u svoju ubogu kolibu, ali mi zovemo Boga u obitavalište svoje duše, puno prljavštine, smradno od našeg mislenog razvrata gde kipte misli i obrazi, rođeni zlobom i mržnjom, koji liče na borbu i tuču pijanih. Upravo u ovu prljavštinu od koje ne želimo da se rastanemo pozivamo Cara nad carevima! Zbog toga molitva "otkinuta" od našeg života u celini, ostaje jalova. Ruža ne može da se primi među kamenjem: njen koren se suši i cveće vene. Čovek se trudi u molitvi, ali ne vidi rezultat i zbog toga je najčešće napušta. On kopa kladenac u pustinjskom pesku, a do vode ne može da dođe; od čitavog truda ostaje samo gomila iskopane zemlje. Ovde je naša greška u tome što molitvu doživljavamo kao nešto apstraktno u odnosu na svoj život, dok je molitva ispit, a život je priprema za njega. Spasenje se ostvaruje u uzajamnom dejstvu Božanske i ljudske volje. U ovom smislu nije samo čovek bez Boga već je i Bog bez čoveka "nemoćan". Tvorac svetova dao je čoveku unutrašnju moralnu slobodu, autonomiju i ne uzima Svoj dar natrag. Svesilni i Svemogući kao da je ograničio Sebe pred ljudskom ličnošću; On je dao čoveku mogućnost slobodnog usmerenja i razvoja njegove volje. U ovome se sastoji bogosličnost čoveka, u tome je njegova veličina i odgovornost. Međutim, u tome se krije i metafizička opasnost slobode. Čovek koji se bavi molitvom, ali ne menja svoj život kao da se nada da će Bog ostvariti njegovo spasenje Sam, da će se sama molitva automatski pretvoriti u "spasenje po nužnosti". Zbog toga ovde čoveka očekuje neuspeh, može se reći duhovni krah. Molitva se pretvara u spoj reči, a reči u spoj slova ili zvukova. Molitvu treba da prati stalno osećanje pokajanja, odnosno nezadovoljstvo sopstvenim životom, osuda, odbacivanje i želja da se započne novi život. Ova želja treba da ima voljni karakter, treba da postoji odlučnost da je čovek ovaploti u dela i postupke. U svakoj životnoj situaciji čovek treba da misli: "A kako će se ovo odraziti na moju molitvu? Hoću li steći blagodat ili ću je izgubiti?" Ukratko rečeno, sav naš život treba da bude pozadina za molitvu.
Čovek treba neprestano da čisti svoje srce od pomisli i strasti. Glavna i univerzalna strast je samoljublje koje se ispoljava kao gordost, ovaj duhovni izolacionizam, suprotstavljanje sebe ne samo ljudima, već i Bogu. Zatim slede tri strasti: srebroljublje - vezanost za novac i stvari koja se često ogleda u skupljanju stvari - nada u spoljašnje i mrtvo;slastoljublje - pohot duše, žeđ za nasladom, lažna težnja da se nađe sreća u zadovoljavanju sopstvenih strasti, slast na čijem dnu je gorčina, iluzija, koja rasejavajući se ostavlja prazninu u duši; slavoljublje je laž duše, koja pretvara čoveka u glumca koji igra na životnoj sceni radi odobrenja i aplauza one gomile, koju isti ovaj čovek u dubini svog srca prezire. Ove strasti zaslepljujući čoveka rađaju druge: nerazumnost - kad čovek umesto istinskog potura lažno za glavni cilj svog života - umesto bogoopštenja - opštenje sa svetom; neznanje - kad čovek isključuje sebe iz unutrašnjeg, duhovnog života koji daje istinsko znanje i mudrost i prebacuje se isključivo na izučavanje spoljašnjeg, što ga čini duhovno slepim; zaborav- zaboravljanje večnosti i smrti i lekcija koje mu život daje. Ovo stanje liči na opijenost: čovek se dobrovoljno prepušta strastima, zaboravljajući šta ga čeka nakon trežnjenja - smeh demona njegovoj duši. Pijanica probudivši se negde pored plota, kad ga opljačkaju sopstveni drugovi, u svojim sopstvenim nečistotama, brzo zaboravlja na sramotu koju je doživeo i ponovo žudi za vinom. Ovo je stalno zaboravljanje grešnika, stalno traženje sreće u prljavoj bari. Čovek može da iskusi najtežu patnju, ali da sve zaboravi i da se ničemu ne nauči. Uopšte, sveti oci ukazuju na osam glavnih strasti, na osam rana ljudske duše, na osam izvora, iz kojih teku mrtve vode greha. Ove straste i borba protiv njih detaljno su opisani u asketskom zborniku "Dobrotoljublje". Bez očišćenja duše od strasti, bez stalnog unutrašnjeg rada na sebi uspeh u Isusovoj molitvi nije moguć: čovek kao da zahvata vodu razbijenom, lošom posudom i voda će se odmah prolivati na zemlju, a posuda će ostati prazna. Duhovna ravan treće zapovesti je povratak istom onom apokaliptičkom obrazu: na belom kamenu, odnosno na srcu koje se kaje, gde unutrašnje suze omivaju prljavštinu strasti, Duh Sveti piše novo ime. Za takvu dušu ime Isusa Hrista je uvek novo, ono joj se otkriva u novim dubinama, u novoj lepoti, u svojoj večnoj neponovljivosti. Beli kamen označava za čoveka moguće odrešenje ne samo od grehovnih, već uopšte od svetskih pomisli, od onoga što je van Boga, od onoga što je po svojoj prirodi tuđe duši. Beli kamen s tajanstvenim imenom napisanim na njemu koje niko ne zna (ovo stanje je nemoguće preneti rečima, ono pripada samo onome ko ga je iskusio), jeste večna slava svetih za koje je Bog postao sva punoća njihovog bitija. Ispuniti treću zapovest znači potčiniti imenu Božijem sav svoj život, ispuniti njim sve vreme života i sav prostor srca.
NAPOMENE: 1.
V.: 2 Mojs. 20, 7. - Red.
Sećaj se subote sadržaj Četvrta zapovest se tiče čuvanja subote, odnosno bukvalno - izdvajanja crkvenih praznika iz sredine običnih dana sedmice. Subota je dan posvećen Bogu koji simbolizuje večni život. Od preciznog ispunjavanja subote, po mišljenju starozavetnih učitelja, zavisili su istorijska sudbina naroda i dolazak Mesije. Reč "subot" označava "spokoj". Međutim, samo u Bogu ljudska duša može da stekne istinski spokoj. Na zemlji i u srcu gde caruje greh, gde luduju strasti, ne može biti istinskog spokoja. Starozavetni praoci i proroci sticali su spokoj savesti u ispunjenju zapovesti i zakona, ali istinski spokoj kao izbavljenje od greha i bogoopštenje u Duhu Svetom još nisu imali. Zbog toga je starozavetna subota služila kao praobraz, kao senka onog nebeskog spokoja koji je ljudima otkrio Gospod kroz Svoje raspeće i Vaskrsenje. Ovaj spokoj je mogućnost tvorevine da učestvuje u životu svog Tvorca to je sa-bitije s Božanstvom kao izlaz iz sopstvene ograničenosti i zajedničarenje u NJegovim apstolutnim savršenstvima. Za starozavetne Jevreje subota je bila spokoj statike, izvesne "nepokretnosti", odrešenje od spoljašnjih dela i unutrašnjih briga. Za hrišćane je spokoj nedelje dinamični spokoj, izlaz iz kovitlaca svakodnevnih poslova u život duha. To nije veselje drevnih Jevreja kojima se propisivalo da na dan Božji piruju, posećuju prijatelje ili se prosto odmaraju kod kuće, već vreme za odlazak u hram i molitvu kod kuće, vreme sticanja blagodati. U duševnoj ravni četvrta zapovest nam govori o sticanju srdačnog spokoja kao o prevladavanju unutrašnjih protivrečnosti. LJudska duša je po svojoj suštini hrišćanka. A u svom realnom stanju ona predstavlja arenu nepokretne borbe svetlih i mračnih sila, polje sa spaljenom zemljom i ruševinama nekadašnjih zgrada; ona liči na lice lepotice, unakaženo gubom. Međutim, Gospod je i došao na zemlju upravo da bi iscelio i obnovio čovekovu dušu. Sama religija je isceljenje duše, njeno obnavljanje i vraćanje prvobitnoj lepoti bogoposličnosti. Gospod je stvorio dušu čoveka kao divnu pesmu u Svoju slavu - u slavu Boga i Tvorca. Greh je narušio njenu harmoniju. U ispunjavanju jevanđeljskih
zapovesti duša ponovo pronalazi sebe, ponovo stiče svoju celovitost, njene sposobnosti, osećanja i sile objedinjene blagodaću ponovo počinju da zvuče kao nebeska pesma. Zbog toga samo u životu po zapovestima duša stiče potpuni spokoj, samo kroz njihovo ispunjenje otklanjaju se unutrašnje protivrečnosti. Narušavanje zapovesti, život po stihijama sveta i njegovim shvatanjima jesu mučni disonansi ljudske duše. Spokoj koji je otkrilo Jevanđelje jeste harmonija duševnih sila i harmonija same duše s Bogom. Dakle, u duševnoj ravni subota je ispunjenje jevanđeljskih zapovesti kroz koje se kao kroz neke prozore u dušu uliva nebeska svetlost. U duhovnoj ravni spokoj duha je njegovo savaskrsenje sa Hristom. Sama Tajna Krštenja znamenuje smrt i vasksrenje: smrt kao kraj vladavine greha i strasti nad čovekom i vaskrsenje iz mrtvih kao buđenje duha i njegovo okretanje ka Bogu - svom početku. Duša treba da se pokori duhu, a duh treba da se pokori Bogu. Spokoj je njegovo prebivanje u svetlosti blagodati. Pogled duha ustremljenog ka Bogu je unutrašnja molitva koja se tvori u dubini ljudskog srca, gde prebiva duh. I u ovoj duhovnoj ravni ispunjenje subote jeste trud na sticanju neprestane molitve, trud u kojem duša nalazi istinsku radost i spokoj u Bogu. Subota, koja se otkrila u nedelji osvećuje sve dane nedelje, a Isusova molitva je obraz nedelje kao odblesak Krsne Žrtve i zrak večnog Vaskrsa, ona osvećuje i preobražava sav život hrišćanina.
Poštuj oca svog i majku svoju sadržaj Peta zapovest je: Poštuj oca svog i majku svoju.[1] Bukvalni smisao ove zapovesti je jasan, zato se nećemo na njemu zadržavati. Reći ćemo samo da je njena osnova osećanje zahvalnosti, bez kojeg je hrišćanstvo nemoguće. U duševnoj ravni peta zapovest predstavlja učenje o hijerarhiji. Treba se potčiniti karici koja je iznad nas u jedinstvenom hijerarhijskom lancu (na izvestan način treba se uključiti se u izvesnu energetsku mrežu) - potčiniti kako bi postojala mogućnost za primanje. Ovde nepokoravanje starijima predstavlja isključivanje sebe iz strukture. Bez poštovanja hijerarije i subordinacije (potčinjavanja nižeg višem) nisu mogući nikakvo društvo i nijedan sistem, počevši od poreodice i završavajući državom, čak i više od toga: počinjući od atoma i završavajući kosmosom. U Crkvi postoji nekoliko vrsta hijerarhije. To su: nebeska hijerarhija - činovi Anđela, zatim sveci - srazmerno s njihovim prosvećivanjem Božanskom svetlošću i crkvena hijerarhija u doslovnom smislu, koja se deli na sveštenoslužitelje (tri stepena hijerarhije) i crkvenoslužitelje. (Pritom sveštenomučenik Dionisije Areopagit sprovodi analogiju između anđeoske i crkvene hijerarhije.).
Postoji takođe još jedna vrsta hijerarhije, koja nema, međutim, tako jasna svojstva podele na stepene - to je hijerarhija duhovna, osnovana na ličnom podvigu i askezi hrišćanina, a takođe na njegovom ispovedanju svoje vere. Ovo je hijerarhija takozvanog "starčestva" koje narod naročito poštuje i koje na ovaj ili onaj način crkvena viša hijarhija treba da ima u vidu. Slična hijerahija je obično nastajala u monaštvu. Ovde je hijerarhija pre svega u odnosima između duhovnog oca i njegovog čada. Duhovni otac mora sam da prođe kroz školu poslušanja i askeze, mora da primi dar nastavništva od svojih otaca inače neće imati šta da preda svojoj duhovnoj deci. Duhovni otac, koji se obično naziva starcem stalno se nalazi u duhovnom opštenju sa svojim učiteljima askeze. Čak i ako su oni napustili ovaj svet, duhovna veza se ne prekida, samo se menja oblik opštenja: starci i posle smrti ne ostavljaju svoje učenike. Od strane duhovnog sina ili kćeri zahteva se poslušanje, odnosno pažnja prema svakoj reči starca i odsecanje pred njim svoje volje; tada starac zaista postaje istinski otac koji pomaže duši da se rodi za večni život. Ko je našao takvog starca stekao je polovinu spasenja. Poslušanje se prihvata dobrovoljno. Čovek može da se spasi i ako ispunjava zapovesti onoliko koliko može, međutim, u prvom slučaju put čoveka je obasjan svetlošću, a u drugom se čovek probija u pomrčini; u prvom slučaju kao da mu rastu krila, a u drugom je prinuđen da se kreće puzeći po zemlji. Poslušanje oslobađa čoveka od pomisli: za njega i umesto njega je već sve odlučeno. Ovo čuva ogromnu snagu za molitvu, zato oni koji se nalaze u poslušanju brzo stiču neprestanu molitvu. Kako kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov, istinski poslušnik samo pročita "Trisvjatoje" i već se sama blagodat moli u njemu. Kad se u srcu poslušnika podižu grehovne strasti i on ih otkriva kao da ih obnažuje pred svojim nastavnikom, demon kao lopov zatečen na mestu zločina beži daleko. Pad se poslušniku dešava onda kad bilo šta krije od starca ili mu unutrašnje protivreči, ali ako se kaje, starac ga podiže i moli se Bogu za njega. Starac kao da uliva sopstvenu krv i u žile svog čada i njemu se brzo vraćaju duhovna snaga i blagodat. Međutim, ako je život poslušnika ispunjen stalnim roptanjem i nepoverenjem u starca, unutrašnjim blaćenjem i ponižavanjem starca (ili njegovih postupaka), protivrečenjem njegovoj volji i poukama, pad je neizbežan. Poslušnik koji se drsko odrekao poslušanja i koji ispunjava svoju volju kao da je već isprogramirao svoj pad. Za čoveka s takvim ustrojstvom možda je bolje da uopšte ne preuzima na sebe podvig poslušanja kao što je za pijanicu bolje da ne prilazi vatri kako ne bi u njoj izgoreo. Duhovni aspekat pete zapovesti je poslušanje duhovnom ocu u kojem poslušnik vidi, može se reći, - obraz Samog Hrista. Učenik počinje da voli svog nastavnika više od telesnih roditelja, on oseća da je duhovno spojen s njim kao grančica sa stablom drveta. Hristos se naziva Logosom. On je vrh i početak svake hijerarhije. Van Logosa je tama i bezumlje. Ispadanje iz hijerarhije (bez obzira na to da li se dešava Anđelu ili čoveku) jeste suprostavljanje ovoj hijerarhiji; to je stanje bunta protiv Boga, udaljavanje
od jedinog izvora blagodati i početak večne smrti. Za ispunjenje pete zapovesti Gospod je obećao dobro i dug život.[2] Najveće blago je blagodat, a dug život je simbol večnosti. Neki duhovni pisci upozoravaju na opasnost bavljenja Isusovom molitvom, ali opasnost ne nastaje zbog molitve, već usled nesavitljive gordosti. Samovoljnik nije molitvenik već duhovni "revolucioner" čak i ako pokušava da ponavlja molitvu ime Isusa Hrista ne može da uđe u njegovo metežno i na izvestan način okamenjeno srce. Za Isusovu molitvu su neophodno poslušanje i pokajanje, trud i svešteni strah - to su četiri reke koje napaju baštu duše, bez kojih će ona ostati pustinja.
NAPOMENE: 1. 2.
2 Mojs. 20, 12. - Red. V.: 2 Mojs. 20, 12. - Red.
Ne ubij sadržaj Šesta zapovest je: Ne ubij.[1] Ubiti znači uništiti, lišiti života. Prvi ubica je demon koji je lišio čoveka večnog života, odvojio ga od Boga - izvora punote bitija, potčinio ga vlasti pakla i smrti. Nakon svog zemaljskog života čovek prelazi u večnost. Ubica je pre svega onaj ko ga lišava istinskog života, kao da mu ga oduzima u večnosti. Gubitak večnosti je najstrašnija katastrofa. To je nepopravljiva nesreća, neisceljiva bolest, crni bezdan iz kojeg nema povratka. Zbog toga je nagori oblik ubistva oduzeti čoveku veru, odvojiti ga od Boga, učiniti da njegov kraj zemaljskog života bude početak drugog bitija kao mučnog stanja bez ljubavi i nade. Čovekova duša se ispunjava nekakvom strašnom crnom prazninom. On shvata šta je izgubio, ali istovremeno bez blagodati njegovo srce ne može da voli Boga. On ne samo da dospeva u ropstvo satane, već mu postaje i sličan. U ovome se sastoji strašna tajna večnih muka, nemogućnost da se Bogu okrene ona duša koja pateći viče: "Mrzim!" LJudska duša je obraz i podobije Božije. Bog daje čoveku blagodat kako bi ga privukao Sebi. Čovek odbacujući blagodat kao da je "ubija" u sebi. Grešnik koji je odbacio Boga je bogoubica u sopstvenom srcu. Ovo je strašna tajna greha. Grešnik ne želi da Bog postoji. On mrzi Boga, a večni život je ljubav prema Bogu kao mistično jedinstvo. Ovde, na zemlji sveci su stekli plamičak ljubavi prema Bogu i najviše od
svega su se trudili da čuvaju ovaj plamičak kako ga bure strasti ne bi ugasile. Nakon smrti njihova ljubav se iz male vatrice, iz plamena sveće pretvorila u jarko sunce. Greh je iskra mržnje prema Bogu; ne nailazeći na prepreke rasplamsavajući se sve više i više ona klokoće u dubinama duše kao strašan podzemni plamen pomračujući um kolutovima dima i paleći srce ognjem strasti. A posle smrti ovo unutrašnje odbacivanje Boga se pretvara u crnu vatru pakla. U svakoj strasti postoji i neka tanana demonska naslada, postoji ova paklena naslada pomešana s mukom i u mržnji. U večnosti grešnik živi mržnjom prema Bogu i istovremeno, odbacujući Ga, on mrzi svece zbog toga što oni prebivaju u istoj ovoj večnosti s NJim. On mrzi i iste takve grešnike kao što je on sam, jer u njima vidi nakaznost svog greha. Mrzi demona kao rob okrutnog gospodara. On mrzi samog sebe, proklinje dan svog stvaranja, mrzi roditelje zbog toga što su mu dali život. Mrzi Boga zato što je Bog ljubav. On ima samo jednu utehu: svojim patnjama u paklu "napakostio" je Bogu, ali Mu se nije pokorio. Posle demona najstrašniji ubica je onaj ko poput čovekoubice od iskona[2] poseže na najveću dragocenost ljudskog života, u kojoj se sastoji sav smisao ljudskog postojanja na veru. Dobrovoljno gubljenje Boga od strane čoveka jeste samoubistvo. Gubljenje počinje od malog - od pristanka na greh. Put ka Bogu takođe počinje od malog: čovek osluškuje zov blagodati Božije - to je prvi korak. Svaki besciljno proživljen dan je ubistvo dana, svaki svesno počinjeni greh je "ubistvo" blagodati u svom srcu. Blagodat se hrišćaninu daje u Tajnama Crkve, on oseća, doživljava ovu blagodat. Međutim, dolazi iskušenje i čovekovo srce počinje da se razdvaja i da se koleba. Savest mu kaže: "Ne čini", a strast - kaže drugo, ona šapuće kao zmija: "Daću ti raj bez Boga ovde na zemlji; daću ti onu nasladu koju Bog ne želi da ti da." I čovek veruje strasti koja ga je već mnogo puta prevarila, ulazi u svet iluzija, u svet svoje strasne fantazije, čini mu se da je sopstvena savest postala njegov protivnik i neprijatelj i u njemu se pojavljuje želja da je ubije, da je uništi. Ovde je prisutna ona metafizička strana greha koju smo nazvali bogoubistvom. Za grešnika đavo predstavlja duha oslobođenja, dobrog duha koji njegovim ustima prinosi željeni pehar naslade. Gešnik kao da kaže blagodati: "Zašto si došla? Nisam te zvao, idi i ne smetaj mi!" Kad se srce zaledi u grehu ono se zaleđuje u mržnji prema Bogu; u večnosti se ova usmerenost duše - od Boga - više ne može promeniti kao što se ne može pomeriti strelica kompasa koja će svejedno uvek pokazivati sever. Večni život je večno bogoopštenje. Bogoopštenje je sjedinjenje; ako se Bog približi nepokajanom grešniku Svojom ljubavlju, on će odgovoriti: "Idi, mrzim Te!" Sveti oci govore o tome da Bog ne može da spasi čoveka bez samog čoveka. Zbog toga je nepokajani greh kad čovek ubija sopstvenu dušu; za onoga ko se nije pokajao za svoje grehove samo vaskrsenje iz mrtvih biće početak metafizičke smrti - večnog bitija sa satanom i po obrazu satane. Mi smo ubice u odnosu na druge ljude kad ih teramo u greh, jer je u grehu "programirana" smrt. Kad sablažnjavamo čoveka postajemo đavo u
odnosu na njega. A koliko je u našem životu tanane sablazni koju ljudi uopšte ne smatraju grehom Koliko je vrsta nežnosti i maženja pod kojima se krije blud! "Nežnost" se pokazuje kao dah koji raspaljuje ugljevlje strasti u duši drugog čoveka. I čime se to završava? Veoma često - padom, kad čovek gubi blagodat, kao da je izgubio sve što je imao, kad u jedan tren postaje poslednji siromah. Pritom se ispostavlja da je njegovo srce, u kojem praktično ne ostaje mesta za Boga, kao potpuno zarobljeno strasnom vezanošću. Ili sve ovo dovodi do patnje kad čovek s tugom otkida od svoje duše grehovnu pristrasnost kao što se s bolom otkida zavoj koji se sasušio na otvorenoj rani. Drugi oblik ubistva je surovost koja može da dovede čoveka do duhovne iznemoglosti, do uninija i očajanja i predstavlja podobije smrti. Čoveku može da postane svejedno za sve, čak i za sopstveno spasenje. U stanju uninija i očajanja on lako pada u greh, čak i više od toga: traži ga, kako bi se zaboravio u njemu kao u drogi ili vinu. Ponekad čovek, iz ozlojeđenosti greši za inat nekome. Ovde kao da dva noža istovremeno udaraju u grudi. Ovde su dve ubice jedne duše. Kako često reč koju bacimo nanosi čoveku ranu koja ne zarasta dugo godina - i ovde smo ubice! Koliko često na svom putu nailazimo na ljude, nesrećne i bespomoćne, a mi ravnodušno prolazimo pored njih. "To nije naša stvar," kažemo i postajemo ubice. Ponekad se čovek nalazi u takvom stanju da bi samo jedna naša samilosna reč mogla da ga ohrabri, da mu da snage; a ako pak vidi unaokolo samo laž i ravnodušnost čini mu se da nema izlaza. Tada se pokazuje da smo ubice ne samo drugog čoveka, već i u sebi ubijamo ono glavno i najdragocenije - osećanje ljubavi i pretvaramo se u živi leš. Laž je takođe ubistvo, to je ubistvo međusobnog poverenja na kojem se zasniva duhovna bliskost. Po rečima Gospoda satana je od samog početka ubica i lažljivac.[3] Postoji još jedna vrsta ubistva. Ponekad, kad nas ljudi uvrede mi kao da se ne svetimo, ali se trudimo da isteramo iz svoje duša čak i uspomenu na čoveka koji nas je uvredio govoreći: "On je za mene umro." A prosto naprosto osvetili smo mu se izbrisavši ga iz svog života i izbacivši ga iz njega kao što se izbacuje đubre. Čak nam je i da se molimo za onoga ko nas je uvredio teško i neprijatno, kao da nosimo na leđima teško i nezgodno breme. Ne molimo se za njega od srca već kao ovlaš, forme radi, čak kao da ne želimo da se naša molitva ispuni. Ako mu se dogodi nesreća negde u dubini duše obradovaćemo se tome i reći: "Dobio si ono što si zaslužio, tako ti i treba." Tako da se ispod prividne ravnodušnosti krije ledena mržnja. Bog je ljubav. Čovek živi onoliko koliko voli. LJubav čini čoveka potpunijim, srce dubljim, um - mudrijim i premda čovek u ovom svetu oseća tugu zbog sebe i zbog drugih u ovoj tuzi Gospod mu daje neočekivanu i neizrecivu radost. Zato zapovestne ubij označava: "Ne ubijaj Boga u svom srcu, ne ubijaj ljubav prema ljudima, ne ubijaj svoj besmrtni duh za kojeg je istinski život - Bog." U greh ubistva spada i gnev - strast koja čoveka čini dobrovoljnim bezumnikom. Sveti oci su pisali da je gnev kao izvesna sposobnost duše bio dat čoveku zajedno sa
silama kao što su razum i ljubav. Gnev treba da čuva čovekovu dušu od greha, kao što pas čuva kuću svog gazde. Gnev protiv greha i strasti predstavlja drugu stranu celomudrenosti, a gnev protiv demona i onih koji pokušaju da nas odvoje od Boga neraskidivo je povezan s ljubavlju prema Bogu. Da su naši praoci na vreme upotrebili gnev kao oružje i uperili ga protiv demona zapovest ne bi bila narušena, a Edem izgubljen. Posle pada u greh sile duše su se izopačile, gnev se umesto zaštitnika srca pretvorio u jednu od rana koje se čas kriju na dnu srca, čas izlaze na površinu. Kad bismo se gnevili protiv demona koji nas iskušava i odvodi od Boga gnev bi bio naš drug. Međutim, ispalo je suprotno: zaboravljamo na postojanje svog istinskog neprijatelja i usmeravamo gnev protiv čoveka - istog bića kao što smo mi - koji je kao i mi sami, strastan, nesavršen, moralno slab i kojeg je demon prevario. Kad psa gađaju kamenom on ne vidi ruku koja je ga je bacila, već se baca na ovaj kamen i ostrvljeno ga grize zubima. Mi vidimo čoveka koji nas je ozlojedio, ali ne vidimo demona koji stoji iza njegovih leđa - glavnog uzročnika svih ljudskih padova. U stanju gneva čoveka koji nas je uvredio smatramo oličenjem poroka i zla i svojim gnevom želimo da ga spalimo kao ognjem. Zaboravljamo da u svakom čoveku zajedno žive dobro i zlo čineći neku čudnu šaru duše, da su čak i sveci mogli da imaju svoje "slabosti" i čak i zločinac ima ponekad ovu ili onu vrlinu. Umesto da neprijateljem smatramo đavola mi neprijateljem smatramo čoveka, bojimo ga u svom srcu u crnu boju, pripisujemo mu sve poroke i zatim počinjemo da mu sudimo. U stanju gneva nije moguće bilo kakvo opravdanje - mi samo optužujemo. Svaka omaška, svaka greška čoveka izgledaju nam kao neko vaseljensko zlo, slično kao što mušica pod mikroskopom izgleda kao ogromno čudovište. Međutim, u gnevu otkrivamo ono što se sakupilo u našoj sopstvenoj duši, nekakve naslage prljavštine sakupile su se u njoj, a sad se izlivaju u slovesnoj nečistoti. Kad se čovek gnevi izgleda da iz njegovih usta prska smrdljiva tečnost. Kakve reči koristi u gnevu? - Najgore od onih koje postoje na ljudskom jeziku, i pritom, ma kako paradoksalno zvučalo, čini mu se da se bori za istinu ne primećujući da njegova "istina" smrdi zbog razvratnih reči. Ako pogledamo na čoveka koji se gnevi sa strane on će nam izgledati kao ludak: njegovo lice gubi ljudski izraz i on postaje poput divlje životinje koja želi da se upije u svog protivnika zubima i kandžama i da ga raskomada na delove. Oči počinju da svetle vatrom mržnje kao oči gladnog vuka. Lice postaje tamno crveno kao da je zaliveno krvlju, glas - ne liči na ljudski govor, već na riku divlje životinje. I to je samo spolja, a kad bismo mogli da zavirimo u srce onoga ko se gnevi ugledali bismo pakleni plamen, krater vulkana koji klokoće. Gnev je smrtna presuda koju donosimo čoveku često postajući i izvršioci ove presude. Koliko se nepravičnosti, surovosti i zločina čini u stanju gneva! A satana uzročnik greha - stoji pored i smeje se tome što je oružje koje je dato za borbu protiv
demona čovek uperio protiv sličnog sebi, a demon je ostao neprimećen i zaboravljen. Treba reći da se u gnevu čovek ponaša sumanuto, bije samog sebe, grize sopstveno telo, istovremeno oseća neku tajnu nasladu usled gneva, zadovoljava zversku strast koja vuče ka razaranju i ubistvu, prepušta se vlasti ove strasti - kao što se samoubica zatvorivši oči baca u provaliju. A kad gnev prođe čovek kao da se budi vidi u kakvom zarobljeništvu se nalazio, vidi da je bio samo lutka na pozorišnoj sceni, a iza "kulisa" se krio onaj koje vukao konce lutke kako bi ona skakala i igrala. Sveti oci su nam zapovedili da ništa ne govorimo u gnevu - ni dobro, ni loše, već samo da čvrsto stisnemo usne kao što se čvrsto zatvara poklopac na tegli u kojoj gmižu otrovne zmije pokušavajući da nađu pukotinu kako bi ispuzale kroz nju napolje. Nakon gneva obično dolazi raskajanje, čovek vidi kako je bio nepravičan i zato odjednom postaje mekan kao vosak. Međutim, to je samo na izvesno vreme: svojstvo strasti gneva je takvo da se slične eksplozije često ponavljaju. Moramo imati na umu da čovek prožet gnevom ne može da ispravi srce drugog čoveka, on je u stanju samo ili da ozlojedi ili da uplaši. U ljutnji je isto tako nemoguće zaštiti ili vaspostaviti istinu, kao i naterati đavola da čini dobro. Zato, kad čoveka gnev počinje da opija kao vino on treba da se seti koliko ga je već puta prevario đavo, koliko je puta padao na istom mestu, da ima na umu da prepuštajući se gnevu kao da se baca u zagrljaj đavola i poput njega, postaje čovekoubica u svom srcu.
Kao dopuna Pitanje: Šta čovek treba da radi da se ne bi naljutio? Odgovor: Treba da se ljuti, ali ne na čoveka, već na demona koji uvodi čoveka u greh, predstavlja pronalazača, počinitelja i završitelja svakog greha. Čoveka koji nam je skrivio vidimo, a demona koji je besknačno više kriv - i pred nama i pred onim ko nas je ozlojedio, ne možemo da vidimo. Zato prosto zaboravljamo na njegovo postojanje i smatramo uzrokom greha i izvorom zla čoveka, sličnog nama. Postoji asketska metoda: gušiti gnev ne dajući mu da se probije kroz zlu reč kao što se iz peći otkida vatra. Ovaj račun je tačan, ali sami oci priznaju da je to dug put: samo postepeno čovek može da se nauči da obuzdava gnev, još dugo vremena će ga napadati misleni gnev, kojem je postavio, kao prepreku, svoje stisnute usne. Međutim, postoji i druga metoda koja se zasniva na tome što greh nije sila koja je tuđa čoveku, već sposobnost duše da štiti sebe od greha i demona, ali sposobnost oštećena, izopačena grehopadom, koja se i sama pretvorila u greh. Gnev nam je dat kao oružje protiv demona, a mi smo ovo oružje uperili protiv čoveka, a u suštini protiv samih sebe.
Druga metoda se sastoji u tome da se podnese gnev protiv demona i one gorke reči koje želimo da obrušimo na glavu čoveka, treba da usmerimo protiv demona koji je zaista dostojan ovih reči. Reći ćemo demonu koji za vreme svađe skače oko nas: "Ti si đavole, nitkov, zato što si postao mrzak Bogu, tebe su izbacili kao prljavštinu s neba na zemlju i sad se baviš time da nas mučiš. Ti si bezuman, zato što si izgubio glavno - večni život i nas pokušavaš da lišiš Nebeskog Carstva. Ti si podlac, zato se vučeš za nama i ujedaš kao zmija; iskušavaš mog brata na greh, a zatim se kriješ iza njegovih leđa kao da te nema i kao da je samo on kriv, ali ti si glavni uzrok njegovog greha. Podstičeš me da se, umesto da volim svog brata i saosećam s njim, gnevim na njega, vređam ga i tako vređam Nebeskog Oca i Anđele-čuvare, koje je Gospod poslao radi našeg spasenja. Međutim, ja volim svog brata i mrzim tebe, izdajnika Boga ne potčinjavajući se tvojoj volji, već te proklinjem imenom Isusa Hrista Koji je za nas - spasenje, a za tebe odbacivanje i pogibelj." Sve za šta želimo da prekorimo jedan drugog u gnevu prenesimo na demona, grdimo ga i proklinjimo, zato što je nad njim već izgovoreno večno prokletstvo. Jedna od najvećih i najblagodatnijih knjiga Svetog Pisma - Psaltir sadrži u sebi prokletstvo protiv demona. Zato, kad gnev uzavri u tvom srcu reci: "Proklet si, satano, i sva dela tvoja. I neka bude spasen brat moj i ja po njegovim molitvama. Zavidiš nam zato što za tebe nema spasenja." Postupajući tako, može se sačuvati ljubav prema bratu i uneti svetlost u svoju dušu. Osim toga, treba imati na umu da se sve dešava po Promislu Božijem da Gospod može samo zlo da pretvori u dobro, da tuge uče trpljenju i otkrivaju unutrašnje stanje naše duše, koje je često sakriveno od nas samih, da svoje muke treba prihvatati kao epitimiju, koju nam je Bog dao radi spasenja. Dakle, ako se u tvom umu pojave reči grdnje usmeri ih protiv demona: on je autor tih reči, zato mu vraćaš njegovu svojinu. Prorok David kaže: Zakonoprestupnija voznenavidjeh, zakon že Tvoj vozljubih. LJubav prema zakonu Božijem čuva nas gnevom prema grehu. Demon nas iskušava kad mu tajno saosećamo, ali ne može da deluje kad se gnevimo protiv njega: gnev je znak odbačenosti.
NAPOMENE: 1. 2. 3.
2 Mojs. 20, 13. - Red. Up.: Jn. 8, 44. - Red. V.: Jn. 8, 44. - Red.
Ne čini preljube sadržaj Sedma zapovest glasi: Ne čini preljube.[1] Po učenju svetih otaca u ljudskoj duši deluju tri sile: misaona, afektivna i željna. Željna sila je poslednja od njih i istovremeno prva po svojoj vlasti nad čovekovom dušom, zato često upravo ona na nivou podsvesti kao skrivena iza kulisa pokreće misao i volju, usmerava čovekov život. Pre pada u greh ova sila se ispoljavala kao neprestana, nezadrživa težnja duše ka Bogu, obraza - ka Prvoobrazu. To je bila stalna želja, neugasiva žeđ duše da sozercava Božansku lepotu. U Solomonovoj "Pesmi nad pesmama" Bog se pojavljuje u obrazu ženika, a duša u obličju neveste, međusobno vezanih neraskidivom, večno devstvenom ljubavlju, jakom, kao smrt, dubokom, kao sam život. U Bibliji se Bog naziva revniteljem.[2] To je naročita revnost kao dinamika ljubavi. Bog negoduje na dušu kad se njene oči spuštaju na dole, ka zemlji, kad se odvraćaju od NJega. Askete su smatrale bludom zanimanje za svet, koje dolazi do zaborava Boga kada tvorevina čoveku postaje draža od Sazdatelja. Svet je veličanstvena slika Božanske slave. U njemu duša može da nađe odbljeske mudrosti, moći i lepote njegovog Tvorca, da uzvodi um od raznovrnosti tvorevine ka jedinstvenom Početku, da hvali ljubav Tvorca koji nam je darovao život, izveo nas iz nebića kao iz nekog tamnog bezdana, obećao nam večno blaženstvo. Međutim, može biti i drugačije: čovek se zaljubljuje u ovaj svet, "upija se" u njega kao pipcima svojim strastima, opija se svetom, zaboravlja na večnost i spreman je da proda ovom svetu svoju dušu. Apostol Pavle piše: ne opijajte se vinom od kojeg biva blud.[3] Vino strasti, ekstaze, lažne mistike, opijenost moći ljudskog razuma - sve je to duševni blud. Srce otpada od Boga i spaja se s onim što mu je spoljašnje i tuđe. U Bibliji se učestvovanje u paganskim ritualima (kojima se sve više i više približava savremena umetnost) takođe nazivalo bludom. Na sličan način se u Apokalipsi učenje gnostika koji su pokušavali da prodru u hrišćanske zajednice naziva razvratom, koji mrzi Duh Sveti,[4] a lažna proročica se prikazuje u obličju bludnice.[5] Može se reći da su se sva kultura drevnog paganskog sveta, njegova filozofija, umetnost, njegova spoljašnja lepota i unutrašnja praznina, njegove misterije i satanske orgije ovaplotile u Apokalipsi u obrazu vavilonske bludnice koja napaja gadostima ceo svet. Bogoodstupništvo u vidu bogoborstva i lažnih učenja, naročito tajne mistične sekte - sve je to blud koji skrnavi zemlju. U Bibliji je napisano: "I zemlja je bila ubijena njihovom krvlju"[6] - krvlju ljudskih žrtava koje su prinete idolima.
Ako je Stari Zavet surovo kažnjavao za preljubu Novi Zavet od nas takođe zahteva čistotu pomisli i želja. Greh bluda je mnogolik i raznovrstan. Želja u srcu protiv koje se čovek ne bori je već blud. Blud liči na mutnu struju koju iz sebe puštaju ljudske oči: kao da je pogled jednog čoveka oblio drugog lepljivom, smrdljivom prljavštinom. Blud može da se otkrije u zvuku glasa: ponekad čovek naizgled govori o čistom ili čak svetom, ali u samom njegovom glasu i dahu oseća se skriveno sladostrašće. Ponekad pokret glave ili osmeh čoveka služe kao nemi znak da je unutrašnje spreman na greh. Ispoljavanjem bluda sveti oci su smatrali i smeh i šale. Smeh uništava, kao da proždire ljudsku stidljivost, šale navode na drskost, a drskost je po rečima prepodobnog ave Agatodora "slična jakom vetru koji pali od kojeg kad počne da duva svi beže i koji kvari svaki plod na drveću," odnosno svako dobro u duši. Od svih čula najopasnije je čulo pipanja. Ako već sam pogled prenosi vest koja se pretvara u nekakav nevidljiv lanac koji vezuje ljude, dodir je početak plotskog pada. Strasni dodir budi u duši pohot - ovog, po rečima svetih otaca "domaćeg demona" koji je neodvojiv od nas. On kao da se prosipa i ispuzava iz mračnog podzemlja duše. Putem dodira se prenosi izvesna energija bluda, koja podseća na struju kad je jedna žica spojena s drugom. Neki kažu: "Nisam osećao nikakvu duhovnu borbu, nisam uočavao u sebi pohotne misli i čini mi se da ovde postoji preuveličavanje. Možda je ovo suvišno upozorenje izazvano nekakvim neurotičnim strahom." Međutim, radi se o tome što je naša duša, njen život - tajna za nas same. Naša svest je samo vrh glečera, čiji je veći deo skriven ispod vode i nepristupačan pogledu. Sveti oci govore o obiteljima duše, koje su smeštene, kao spratovi u kuli, jedna ispod druge. Savremeni psiholozi oblast duše koja se ne kontroliše nazivaju podsvešću. Tamo, u dubini podsvesti oživljavaju strasti. Međutim, to čovek može da ne primeti kao što onaj ko živi ne višem spratu ne primećuje požar koji je počeo od podruma i postepeno zahvata kuću. Na početku, prilikom samog nastanka strasti, čovek može da je doživi kao čistu ljubav ili nevinu nasladu. Osećanja ga varaju i ispostavlja se da je mogućnost samokontrole praktično paralizovana. Obično čovek primećuje opasnost svog položaja tek onda kad već postaje zarobljenik strasti. Često, doživljujući neočekivani pad on čak ni ne shvata šta se desilo, zbog čega se iznenada izmenio, zbog čega se prepustio iskušenju koje je ranije mrzeo i prezirao. A sve se dogodilo samo zbog toga što je neprimetno za sebe sakupio gorivo koje se momentalno rasplamsalo od iskre. Ovde govorimo o padu kao o krajnjem slučaju, ali sam dodir i telesne nežnosti već pomračuju čovekov um i podižu sa dna njegove duše nešto mutno kao mulj s dna bare. Da li čovek može da ne oseća delovanje strasti? Bestrasnost je stanje savršenstva, stanje koje su dostigli malobrojni i među svecima, bestrasnost je čudo. Najčešće ne osećamo strasti kad nas demon vara, kad se on, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika, pravi da je mrtav kao lisica koja želi da uhvati neopreznu pticu. Zato je zavet otaca: ne veruj svom telu dok ima daha u ustima tvojim.
Nijedan greh osim gordosti ne ubija srce kao blud. Molitva je golub čistote koji ne može da nađe sebi mesta u oskrnavljenom srcu. Nijedan greh ne baca podvižnika u takvu tugu koja dolazi do očajanja kao blud. Pali podvižnik oseća da je ispunjen prljavštinom, sopstvena duša mu izgleda crna kao da je obučena u neprobojnu tamu. Uočeno je da se od bludnika širi nekakav duhovni smrad koji podseća na smrad mesa koje truli. Apostol Juda je pisao da se treba gnušati čak i oskrnavljene odeće.[7] Neki oblici umetnosti predstavljaju ovaploćenje erotike i seksa izraženih u ritmovima muzike i pokretima, na primer, balet (sad ne govorimo o savremenoj avangardnoj umetnosti koja liči na ono što se u stara vremena nazivalo "sramnim" grehom). Čitanje romana (ne govori se o pornografiji, već o klasičnoj književnosti) primorava čoveka da doživljava osećanja i strasti likova ovih dela, a gotovo u svakom od njih telesna ljubav zauzima glavno mesto. To je kao neka osovina oko koje se vrti osovina sižea. Sveti oci kažu da oklevanje i zadržavanje pažnje na grehovnoj pomisli ili obrazu već spaja dušu s njim i skrnavi srce. Sveti oci su đavola nazivali slikarem koji slika u čovekovom umu zamamne slike, a sad se ovog demonskog rada nad čovekovom dušom latio televizor, kao da je đavo umorivši se za sedam hiljada godina predao mašini svoj "program". Televizor je kuće pretvorio prvo u pozorišta, a zatim u javne kuće. Može nam neko reći da se često na televiziji prikazuju i vesti o naučnim dostignućima, prikazuju se istorijski spomenici, upoznajemo se sa životom sveta životinja ili biljaka, da na televiziji mogu da govore ljudi koji pozivaju društvo na poboljšanje morala, odnosno na ekranu postoji mešavina dobrog i rđavog, neka svako izabere ono što želi. Ali greh živi u našoj duši i naša razvraćena volja traži greh kao što slično traži slično. Riba progutavši udicu više ne može da se izbavi od nje i čovek koji se razvratio pored televizora već mu pripada. Jedini način da se izbavi iz ovog zarobljeništva jeste da izbaci televizor iz svoje kuće kao što se na đubrište izbacuje nepotrebna stvar. Ovde nisu moguća pomirenja i kompromisi. Televizor je neprijatelj koji se ušunjao u kuću i kojeg treba izbaciti šutiranjem. Stan u kojem se nalazi televizor u duhovnom smislu liči na prostoriju u kojoj je pukla kanalizaciona cev i u kojoj neizdrživo smrdi. Koliko brige i nemira donose roditeljima bolesti njihove dece! Međutim, malo koga brine to što ispred televizora deca razvraćaju svoju dušu. I zato oni koji gledaju televizijske emisije svakodnevno narušavaju zapovest ne čini preljube. Oni se toliko navikavaju na ovaj vizuelni razvrat da kasnije ne mogu da zamisle kako se bez njega može živeti. Drevne apologete su pisale da su naročito omiljena mesta demona paganski hramovi u kojima se prinose krvave žrtve idolima i gde se čini ritualni razvrat: oni, demoni, kao da se hrane isparenjima ljudske krvi i smradom bluda. Zbog toga se u kuće u kojima se na plavom ekranu televizora čini ono što se nekada činilo tajno nastanjuju mračni duhovi kao grabljivice oko nesahranjenih leševa.
Onaj ko gleda televizor, a zatim ide u Crkvu liči na čoveka koji služi dvama bogovima. Po rečima proroka Ilije onaj ko se klanja Jehovi i Vaalu hramlje na oba kolena,[8] a hrišćanin koji je načinio od televizora svoju "ikonu" istovremeno se klanja Hristu i Veneri. Homer je pisao o čarobnici Kirki koja je uz pomoć omađijane hrane pretvarala ljude u svinje, a danas ljudi dobrovoljno proždirući pomije postaju gori od životinja. Iako za hrišćane koji se stalno skrnave "telebludom" nisu zatvorena vrata hrama (oni mogu da se mole, dozvoljava im se da učestvuju u Tajnama), oni su lišeni glavnog bogoopštenja. Tek nakon iskrenog pokajanja i po isteku dugog vremena njihovo srce postepeno može da se očisti. Međutim, postoji još dublji moralni bezdan čiji je kraj tamo gde je dno bluda: to je razvrat, o tome nam je rekla Biblija - jezikom ognja koji je spalio Sodom i Gomoru.[9] Šta čovek da čini kako bi se borio protiv ove strasti? Pre svega da nema poverenja u sebe, da izbegava sve povode i uzroke iskušenja, da čuva svoje srce od grehovnih utisaka i tvori Isusovu molitvu. Isusova molitva i sećanje na smrt ne samo da štite dušu od grehovnih želja, već čiste sećanje od tragova i fleka od sećanja na ranije padove u greh. Kao dopuna Pitanje: Zašto je seks poguban? Odgovor: On lišava čoveka bogoopštenja, dakle, i Carstva Božijeg, koje je, po rečima Spasitelja, u nama.[10] Zapovesti Božije predstavljaju moralne dogme. Zavet je savez koji je zaključen između Boga i ljudske duše. Bog je obećao čoveku Svoju ljubav i večni život; On obećava onu Božansku silu koja se naziva blagodaću; On obećava vaskrsenje duše i duhovnu radost na zemlji, početak bogoopštenja posredstvom kojeg ljudska duša postaje zajedničarka u Božanskom životu i Božanskim savršenstvima; On nam obećava ono što oko ne vide, uho ne ču i što nije dolazilo na srce čoveku,[11] odnosno punotu radosti u onim osećanjima i stanjima koja čovek nikada nije iskusio. Zapovesti su uslov za postojanje saveza. Slikovito govoreći na njih kao na osovinu čovek treba da naniže svoj život, svoje misli, reči i postupke. Zapovesti su neraskidivo povezane, kao karike u jednom lancu: pokida se jedna karika i raspada se sav lanac. U Starom Zavetu je data zapovest da se ne čini preljuba, u Novom Gospod zahteva celomudrenost ne samo u postupcima, već i u mislima: onaj ko gleda sa željom već čini preljubu.[12] U zapovestima blaženstva Gospod kaže: Blago onima koji su čista srca, jer će Boga videti.[13] Znači, obavezan uslov za bogoopštenje je čistota srca. LJudi nečistog srca neće moći da vide Boga, da vide ne vizuelno, već kroz naročito osećanje srca prosvećenog blagodaću. Videti Boga znači imati u svojoj duši
Božansku svetlost. Sveti oci su smatrali borbu s bludom za jednu od najtežih i najopasnijih za čoveka, oni su blud nazivali paralizom duha. Kod prepodobnog Jovana Lestvičnika može se naći tvrdanja da je blud najteži greh posle ubistva. Čovek koji se prepustio drugim strastima je zgrešio, a onaj ko je počinio blud je pao, odnosno demon ga je potukao do nogu i on bespomoćno leži na zemlji. Potrebne su mnoge godine pokajanja kako bi bludnik u potpunosti dobio ne samo oproštaj, već i blagodat izgubljenu kroz greh. Sveti oci nas uče da kontrolišemo vid, sluh i svoja ostala čula kako kroz njih u dušu ne bi ulazila nikakva prljavština, naročito bludna nečistota, inače naših pet čula postaju, kako piše prepodobni Simeon Novi Bogoslov, pet prozora smrti. Čak i ako bludnik ide u crkvu, pre pokajanja i ispravljenja života unutrašnji, tajanstveni život Crkve ostaje za njega zatvoren - tako slepac stojeći na suncu ne može da vidi svetlost. Tek s pokajanjem počinje povratak bludnika u život, ali se zahteva, kao što je već bilo rečeno, dugo vremena da bi se srce očistilo od gnoja i prljavštine ovog gnusnog greha. U Apokalipsi sveti apostol i jevanđelsita Jovan Bogoslov svedoči o tome da bludnici i preljubočinci, isto kao ubice i vračari neće ući u Nebeski Jerusalim.[14] I sveti apostol Pavle piše: Ne varajte se, bludnici neće naslediti Carstvo Božije.[15] Pritom u isti red s bludnicima stavlja one koji se bave veštačkim uzbuđivanjem svog tela,[16] onim, što se u Bibliji naziva grehom Onana.[17] U suštini ovaj greh se predlaže u gotovo svim preporukama za upotrebu kontraceptivnih sredstava i takozvano "planiranje porodice". Što se tiče protivprirodnih grehova apostol Pavle smatra da je o njima mrsko čak i govoriti.[18] Dakle, moramo reći direktno i otvoreno: seks u svim svojim manifestacijama lišava čoveka večnog života i Boga. Reći će nam: "Danas se na seks drugačije gleda." Da, u tome se sastoji jedan od uzroka unutrašnjeg odricanja hrišćana od Hrista. Zato su hrišćanske religije danas i postale "post-hrišćanske". Zbog toga se katastrofalno smanjuje unutrašnje dvorište Crkve, odnosno broj onih čija se srca zaista nalaze u polju svetlosti blagodati. Seks uništava ljudsku ličnost, on raslabljuje čovekovu volju, čini ga robom strasti, koji liči na čamac na otvorenom moru za vreme bure, koji je izgubio kontrolu i našao su svecelo u vlasti talasa. Seks razara ljudski moral. Za hrišćanina je moral pre svega stanje duše. A za savremenog čoveka je svega određena norma zajedničkog života. Zbog toga je savremeni čovek dvojak, za njega je moral da izgleda moralno. Posledica seksa nije rađanje već ubijanje dece. Zbog toga je seks po svojoj prirodi neprirodan i surov. Seks uništava poštovanje ljudi jednih prema drugima i prema samima sebi. Seks i razvrat sužavaju čovekov život do zadovoljavanja mračnih instinkata koji žive negde na dnu podsvesti, pritom veštački deformisanih. Čovek se navikava da gleda na sebe, na druge i na sam život bestidno i cinično. Ako je čovek samo parče životinjskog mesa, gde je mesto za vernost i istinu, kome treba biti veran,
pred kim treba govoriti istinu i kome je ona uopšte potrebna? Zato u naše vreme laž i licemerje postaju univerzalni princip opštenja. Istina i čast, vernost i odanost su reči kojima se vešto špekuliše. A ako čovek živi u skladu s moralnim principima on izaziva nemu razdraženost, u najboljem slučaju ljudi ga doživljavaju kao čudaka poput Don Kihota, a u najgorem - kao neprijatelja društvenog mira. Seks čiji su propagatori i zaštitnici u dobroj meri književnost i umetnost poslednja dva veka, čovekov život čine zapravo besmislenim, sivim i dosadnim. Ako čovek savlada teror javnog mnjenja i masovnu "hipnozu", iskreno govoreći, moraće da prizna da u seksu koji se kultiviše, koji se prikazuje na svim televizijskim kanalima i koji se upio kao prljavština u ljudski život, nema ništa plemenito i radosno, već naprotiv ima toliko ponižavajućeg i vulgarnog! Ovde dolazi do isključivanja svesti kao prilikom upotrebe droge i alkohola, a zatim čovek doživljava period unutrašnje opustošenosti i odvratnosti prema sebi. I ovde se kao kod alkoholičara pojavljuje zavisnost od otrova ovog greha i dolazi do postepene degradacije ličnosti na duhovnom i duševnom, pa čak i telesnom nivou. Postoji još jedan, mistički aspekt seksa i razvrata. Prvo obećanje Boga našim praroditeljima bile su reči: "Seme žene će satrti glavu zmije."[19] Obred obrezivanja u Starom Zavetu imao je simbolično značenje - posvećivanje potomstva Bogu. U Novom Zavetu supružništvo je podignuto na stepen Tajne. Razvrat i seks su posvećivanje semena đavolu i to nije prosta slika ili simbolika. U demonskim ritualima zaista postoje obredi posvećivanja semena đavolu, potencije života - čovekoubici. Seks i razvrat su atributi crne magije i grehom razvrata se završavaju praznici satanističkih sekti. Demoni se okupljaju na smrad bluda, kao vrane koje sleću na trup. LJudsko seme postaje njihov plen, ali o ovome verovatno ne treba pisati detaljno. Zato su seks i razvrat sila koja demonizuje svet, to je ona strašna opasnost na koju smo zaboravili ili na koju se namerno žmuri kako se ne bi video njen istinski, odvratni obraz. Prvi potop je pretvorio zemlju u okean. Poslednji će je spaliti i istovremeno obnoviti u vatri. Međutim, u naše vreme odvija se potop prljavštine u kojoj ne tonu ljudska tela već duše.[20]
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
Ps. 118, 113. - Red. 2 Mojs. 20, 14. - Red. Ef. 5, 18. - Red. V.: Otkr. 2, 14-15. - Red. V.: Otkr. 17, 1. - Red. V.: Otkr. 17, 2, 4. - Red. V.: Jud. 1, 23. - Red.
8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.
V.: 3 Car. 18, 21. - Red. V.: 1 Mojs. 19, 24-25. - Red. Up.: Lk. 17, 21. - Red. Up.: 1 Kor. 2, 9. - Red. V.: Mt. 5, 28. - Red. Mt. 5, 8. - Red. V.: Otkr. 21, 8. - Red. Up.: 1 Kor. 6, 9. - Red. V.: Isto. - Red. V.: 1 Mojs. 38, 9-10. - Red. V.: Ef. 5, 12. - Red. V.: 1 Mojs. 3, 15. - Red. V.: 2 Petr. 3, 10-13. - Red.
Ne ukradi sadržaj Osma biblijska zapovest glasi: ne ukradi,[1] odnosno, ne prisvajaj tuđe. Moralne obaveze čoveka sadrže u sebi njegov odnos prema Bogu, prema ljudima, prema svetu, prema samom sebi, zbog toga se zapovest ne ukradi odnosi na ono što pripada Bogu, svetu, ljudima i nama samima. Bogu pripada ljudska duša. On ju je stvorio za Sebe; ljudska duša je objekat Božanske ljubavi, jedina dragocenost u stvorenom svetu koju Gospod želi da ima kao Svoju; samo ljudska duša je sposobna da primi u sebe ljubav Božiju, sposobna je da uđe u tajanstveno sjedinjenje s Bogom, da postane odraz i kao odbljesak Božanskih savršenstava. Sveto Pismo se naziva Zavetom. Zavet jesu uslovi koje duša prima i posle toga dospeva u polje Božanske svetlosti, pošto se ljudska volja usaglašava s voljom Božijom, jer da bi primio u sebe ljubav Božiju čovek mora sam da nauči da voli Boga, da da blagodati Božijoj mesto u svom srcu. Prvi lopovluk koji čovek čini i čini ga stalno jeste krađa samog sebe od Boga i predavanje ovom prolaznom, surovom i tuđem mu po svojoj prirodi svetu. Duša je iskra Božanske svetlosti, ona ne može da se pronađe u materijalnom svetu i čovek je ukravši sebe od Boga, ukrao sebe od sebe samog. Čovek se sastoji od duše i tela koji imaju svoje nužde i potrebe. Međutim, besmrtna duša je toliko dragocenija od tela koliko je nebo iznad zemlje i večnost iznad zemaljskog života. Nekoliko desetina godina dodeljeno nam je za boravak u ovom svetu. Međutim, veći deo ovog vremena mi gubimo na svoje telesne potrebe i zbog toga stalno krademo ono što pripada duši. Stvoreni smo za večni život, ali pogružavajući se u svetovne brige, u njihovu prazninu koja ubija, krademo večnost od svoje sopstvene duše. Hrišćanin je dužan da nedelju i dane crkvenih praznika posvećuje Bogu, da dan započinje i završava molitvom. Ovo vreme Gospod je odredio za Sebe, a mi ga
koristimo za zemaljske poslove i zbog toga ponovo krademo ono što pripada Bogu. Zaboravljajući na molitvu ili moleći se nemarno, krademo svoje srce od Boga Koji je rekao: Sine Moj, daj Mi srce tvoje.[2] Uopšte svaki greh je krađa samog sebe od Boga, Kojem moramo pripadati i Čijim slugama sebe licemerno nazivamo. Jedini od koga ne krademo, već kome naprotiv, rado dajemo jeste đavo. On je za nas tuđi duh. On u nama nema svoje. Međutim, mi prema njemu pokazujemo neobičnu milost, delimo s njim sve, uključujući i sopstvenu dušu. Duhovna dobra su nerazdeljiva. Bog svima podjednako pripada, onoliko koliko je svaki čovek unutrašnje u stanju da primi u sebe ljubav Božiju, a prolazna dobra ovog sveta su oskudna i ograničena, zbog toga se čovek, pogruzivši se u svetski život bori s drugima za ova dobra, želi da ih oduzme i prisvoji za sebe. Ono što nazivamo "svojim" je najniži zakon pravičnosti, koji se suprotstavlja gorem - samovolji. Ovo je pravičnost naše pale prirode, to je pravičnost društva koje živi duhom strasti i egoizma. Sama svojina je neizbežno i manje zlo, ali ona je svedočanstvo o tome kako je malo ljubavi u našem srcu i u ovom svetu: borimo se s onima koji imaju, kao i mi, besmrtnu dušu i koji su stvoreni po obrazu i podobiju Božijem za nežive predmete koji su osuđeni na truležnost. U priči o nepravednom upravitelju[3] govori se o tome kako je čovek zloupotrebljavao poverenje svog gospodara i kako je krao njegovo imanje. Ovo imanje su vreme života, snage i sposobnosti čoveka, koje mora da upotrebi za dobra dela i milosrđe. Međutim, čovek ih najčešće upotrebljava za zadovoljavanje svojih pohoti i strasti. Gospod nas je izveo iz nebića i mi ništa nismo doneli sa sobom u ovaj svet. Sve što smatramo svojim je "nepravedno stečeno"; ono što imamo povrh neophodnog jeste znak oskudice naše ljubavi prema ljudima. Zbog toga je Gospod rekao: teško bogatima.[4] Kad stičemo više nego što nam je neophodno, unesrećujemo druge. Međutim, samo sticanje i ljubav prema stvarima nose u sebi osvetu čoveku opterećujući ga težinom briga, vezujući ga za zemlju, oduzimajući mu vreme i snagu koji su potrebni za ono glavno. Sve veće sabiranje kao sve gušći oblaci zatvaraju za nas nebo i oduzimaju od duše Boga. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je govorio da je izgubio ljubav onaj ko je prvi rekao "ovo je moje", a ne "ovo je tvoje", a prvi je ovde bio Kain, koji je za svoju porodicu izgradio grad, ogradio ga ogradom i rekao: "Ovo je moje".[5] Reč "moje" je krađa od ljubavi. Bog je ljubav. Ukoliko imamo više nego što nam je potrebno to je greh protiv ljubavi prema ljudima, našoj braći u Adamu i delu nas u mističkom telu Hrista - Crkvi. To je greh protiv nade. Zaboravljamo da Bog nije samo Tvorac, već i Promislitelj, ne samo Promislitelj, već i Otac Koji ne može da ostavi Svoju decu, tim pre kad ona čine NJegovu volju. To je greh protiv vere u to da ćemo dobiti platu za sva svoja dela u večnosti, da milost najviše od svih dobrodetelji pomaže večnom spasenju.
Uostalom, retko se zadržavamo na granici i ove, kako je bilo gore rečeno, svetske pravičnosti, to jest posedovanja samo svoje svojine. Stalno je zanemarujemo i naša spoljašnja "pristojnost" često se pokazuje prosto kao maska lopova. Mnogi se s ovim neće složiti, ali neka pogledaju koliko se laž ujela u naš život. A ko laže to želi da sakrije, znači sve vreme moramo nešto da krijemo. Kako često koristimo poverenje ljudi i plaćamo im nezahvalnošću. Kako često pokazujemo lažnu naklonost prema čoveku kako bismo koristili njegove usluge i pomoć, kao glumci igramo se "ljubavi" i uopšte ne smatramo grehom ovo licemerje i koketljivost koja se prodaje. A kad dobijemo ono što smo želeli i kad nam čovek više nije potreban, gledamo na njega kao na nepoznatog. I više od toga, znajući da treba da budemo zahvalni tom čoveku, ljutimo se na njega, želimo da ga se izbavimo. I ovde se dešava paradoksalna, ali u običajena pojava: čovek plaća zlom za dobro i to je takođe oblik duševne krađe. Čovek je obraz i podobije Božije i ma kako nisko pao, obraz Božiji se ne briše u njemu u potpunosti: ako je zlato isprljano blatom, mi ćemo se svejedno odnositi prema njemu kao prema dragocenosti, a ne kao prema blatu. Međutim, kako često vređamo čoveka zaboravljajući da je on obraz Božji, čak i ako je taj obraz potamneo, prašnjav i teško može da se razlikuje! I ovako krademo od čoveka njegovo večno dostojanstvo. Anđele-čuvare Bog šalje u pomoć ljudima, ali i oni služe čoveku rado i s ljubavlju kao obrazu Božijem, saosećajući s njim i ne odbacujući ga, a mi smo zbog sitnica spremni da obraz Božji - čoveka, ocrnimo najprljavijim rečima i da ga uporedimo s demonom. To je isto kao da čovek uzme ikonu potamnelu od dima, pljune je i zgazi. Gospod veli: Ko kaže čoveku: "bezumniče", kriv je paklu ognjenom[6] - upravo zbog toga što je takav oduzeo od čoveka slavu obraza Božijeg. Znači, vređajući čoveka, krademo od njega ono nebesko dostojanstvo o kojem je pisao psalmopojac David: Nisi ga (čoveka) mnogo (Gospode) umanjio od Anđela.[7] Znači, u ophođenju s ljudima stalno se pokazujemo kao lopovi. Kako često nezakonito želimo da potčinimo sebi drugog čoveka, da ga porobimo, pretvorimo u neku stvar koja nam pripada! Čak i Gospod poštuje ličnost čoveka. On mu je dao unutrašnju slobodu, a mi smo navikli da gledamo na bližnjeg kao na instrument za ispunjenje svojih želja i planova, odnosno kao na figuru na dasci za šah - i ovo je krađa slobode od čoveka. Ovde treba izložiti izvesno pojašnjenje. Učitelj odgovara za svog učenika, roditelji - za decu, sloboda nije samovolja, stariji u izvesnoj meri odgovara za mlađeg, ali mi ovde govorimo o nečem drugom - ne o učenju, poslušanju, već o gušenju ljudske ličnosti, o zloupotrebi svog položaja, o besmislenoj sitničavosti, o neprekidnoj duhovnoj agresiji. Kad se učitelji ili roditelji pretvaraju u nekakve robovlasnike, njihova deca i učenici postaju ili bezvoljna bića ili sitni demoni. Društvo je sagrađeno po hijerarhijskom principu na međusobnom potčinjavanju, ali zloupotreba ovog principa predstavlja krađu i pljačku. Vlast starijeg ne sme da ignoriše ličnost mlađeg, već treba da ima u vidu njegovu korist inače se pretvara u nekakvu presu.
Međutim, još veću nepravičnost čovek čini u odnosu na samog sebe. On ne može drugog da potkrade tako potpuno kao sebe samog, da oduzme drugom ono dragoceno što oduzima sebi. Kažemo da se čovek sastoji od duše i tela, ali tačnije je reći: od tela, duše i duha i upravo se po duhu razlikuje od svih ostalih bića koja žive na zemlji. Duh je usmerenost ka večnosti, zahvaljujući duhu čovek postoji na granici između prolaznog i večnog, između materijalnog i duhovnog. Duh čoveka opšti s Bogom. A kod nas je duh pokraden, opljačkan i još je izbijen. Duša koja se okrenula ka zemlji, uhvatila je u svoju vlast misli, želje i težnje čoveka. Ona liči na uzurpatora koji je svrgao cara s prestola i naterao ga da služi slugi, u ovom slučaju - našem telu. Glavni cilj ljudskog života je bogoopštenje. Carstvije Božije vnutr vas jest,[8] - rekao je Gospod. Ovo Carstvo - udeo Anđela - mi sami krademo od sebe. Naš život je stalna krađa vremena kojim bi se mogla steći večnost, krađa vremena od sopstvenog duha radi zadovoljenja svojih strasti, radi praznih poslova i još praznijih razgovora. Ukoliko obuhvatimo svoj život pažljivim pogledom, pokušamo da shvatimo koliko vremena smo dali svom duhu, a koliko duši, videćemo da smo duhu ostavili samo neke male mrvice. Čak su neki sveci umirući molili Gospoda za odlaganje smrti radi pokajanja, a mi smo sami od sebe ukrali vreme koje se ne može vratiti i nagi stojimo pred večnošću koja je spremna da se pokaže pred nama.
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
2 Mojs. 20, 15. - Red. Up.: Prič. 23, 26. - Red. V.: Lk. 16, 1-8. - Red. Up.: Lk. 6, 24. - Red. V.: 1 Mojs. 4, 17. - Red. Mt. 5, 22. - Red. Ps. 8, 6. - Red. Lk. 17, 21. - Red.
Ne kleveći sadržaj Na ovo nas poziva deveta zapovest. Na slovenskom jeziku ona zvuči mnogo dublje i tačnije: Ne poslušestvuj na druga svojego svidetelstva ložna. Ovde su prisutne dve misli ili dva principa: drugi čovek je drug i svaka lažna reč o njemu je kleveta. Direktno značenje zapovesti je: "Ne izgovori svesno laž u cilju da obrukaš čoveka, ne laži na sudu, ne širi tajno lažne glasine, ne pretvaraj svoj jezik u zmijin žalac koji ranjava ljude." Međutim, dok zmija pogađa samo svoju žrtvu u čiju krv pušta otrov klevete truje mnoge, truje duše onih koji slušaju ovog čoveka i opšte s njim. Kleveta liči na zaraznu bolest, koja se prenosi s jednog bolesnika na drugog. Zbog toga je car David rekao na pouku nama: Onoga koji tajno kleveće na svog bližnjeg isteraću.[1] Sveti oci su govorili: "Ne stidi se da prekineš klevetnika. Slušajući ga saučestvuješ u kleveti." LJudi, pošto su sami pogođeni grehom, sude o drugima po sebi, zato što rado veruju kleveti. Osim toga, dva poroka koja su nam svojstvena - gordost i zavist - tajno žele poniženje i sramotu drugih ljudi kako bi čovek mogao da se naslađuje mišlju da je navodno bolji od drugih. Zbog toga se čovek obično hvata za klevetu kao za ukusnu hranu. Gospod je zapovedio: Ne sudite.[2] U svakoj osudi čoveka sadrži se kleveta. Mi ocenjujemo čoveka kao učitelj na ispitu - učenika, donosimo mu presudu, kao sudija prestupniku, govorimo o njemu tako kao da vidimo najskrivenije kutke njegove duše ili kao da je sav njegov život otvoren pred nama. Za svoje pretpostavke o čoveku, netačne i klimave, zasnovane ne toliko na činjenicama koliko na našem ličnom odnosu prema njemu, simpatiji ili antipatiji, tvrdimo da su stvarnost. U dubini duše smatrajući sebe nepogrešivim analitičarima tuđih vrlina i nedostataka, opisujemo ličnost drugog čoveka kao naučnik infuzoriju, koju razgleda pod mikroskopom. Osuda je jedan od oblika ispoljavanja gordosti, to je strast koja ništavilu daje mogućnost da se ocrnjujući druge divi sebi. Često se ljudi okupljaju upravo radi osuđivanja. Kako živahna postaju njihova lica kad govore o ljudskim slabostima ili porocima! S kakvim likovanjem donose novosti o svojim komšijama, kao plen na zajednički sto! Gotovo uvek osuđujući i klevećući druge pravdaju sebe time što se "bore za pravdu". Međutim, u stvari ovde ne govorimo o osuđivanju poroka, već o patološkoj unutašnjoj prljavštini samih sudija-klevetnika. Ovakvi ljudi liče na muve, koje puze po tezgi na kojoj leži meso ili na crve koji jedu leš.
Naša obaveza je da ispunjavamo zapovesti, a ne da sudimo. Mi sami smo osuđeni (sopstvenim grehovima) i potrebno nam je pomilovanje. Zbog toga osuđujući druge mi samim tim kao da molimo od Boga da nam da kaznu za naše grehove slične onima o kojima govorimo. Premudri piše: u mnogoslovlju se ne može izbeći greh,[3] zato su sveti oci kao na vagi merili svaku svoju reč. Međutim, postoji još jedan oblik klevete. To je kleveta protiv mrtvih. Naša ocena ljudi koji žive pored nas je veoma nepouzdana, a suđenja o njima su površna i jednostrana. Međutim, mi sa sigurnošću sudimo i donosimo presude čak i onima koji su živeli pre mnogo vekova, odnosno klevećemo ne samo na žive, već i na počivše. U duhovnom smislu kelveta je ubistvo i krađa: ubistvo dobrog imena čoveka i krađa njegove časti. Klevećući na čoveka pretvaramo ga od bližnjeg u tuđeg, oduzimamo sebi mogućnost da ga volimo kao što je zapovedio Hristos i u mističkom smislu činimo bratoubistvo. Čovekova duša (kako naša tako i drugog) jeste tajna. Zar možemo da znamo srce čoveka, da vidimo njegova stremljenja, želje, njegovu borbu sa svojim strastima, dobra dela koja on čini, uslove u kojima se nalazi, demonsku silu koja je delovala na njega i borila se s njim? Naravno da ne. Zato naš sud o čoveku nikada neće biti slobodan od klevete, zbog čega su sveti oci i učili: "Pazi na samog sebe, sudi samom sebi, razobličavaj samog sebe." Tvoja sopstvena duša je polje zaraslo u korov i čičak na kojem treba raditi celog života. Sveti oci su govorili: "Kad bi čovek shvatio šta znači: od reči svojih ćeš se opravdati i od reči svojih ćeš se osuditi,[4] prednost bio dao ćutanju." A treba imati na umu i to da je čovek - obraz i podobije Božije, dakle ponižavanje obraza odnosi se i na Prvoobraz, postaje ponižavanje Tvorca. A kako se boriti s klevetom i osudom - ovim običajem niskih duša, ovom željom za samopotvrđivanjem u svojim sopstvenim očima zarad ponižavanja i ocrnjivanja drugih? Pre svega kleveta i osuda jesu deficit ljubavi - osnove Jevanđelja. Zato, ako čovek zaista želi da se bori sa strašću osude treba tajno da čini bližnjima dobro i da se moli za one koje bi u duši želeo da osudi. Zatim za svoje delanje treba da ima Isusovu molitvu u čijoj svetlosti srce spoznaje svu niskost i mrskost naše svakodnevne klevete. Osuda je tajna želja da se uništi drugi, a molitva rađa osećanje živog, neposredne samilosti prema svakom čoveku kad bližnji postaje kao naš "dvojnik". Klevetnik nanosi štetu, barem trojici. Pre svega samom sebi, jer prljavština klevete, pre nego što se ovaploti u rečima prolazi kroz njegovo sopstveno srce. Zatim onome koga kleveće, zato što ima malo ljudi koji bi mogli da podnose klevetu spokojno i velikodušno, a većina pada u uninije i gnev, a često odgovara onima koji su ih uvredili istom merom. I na kraju, onome ko sluša klevetu: on misleno i sam počinje da osuđuje kao da ga guta živo blato. Naslušavši se klevetnika on gubi ljubav prema čoveku i pretvara se u učesnika u očigledno nepravednom sudu nad svojim bratom. Onaj ko bespogovorno veruje svakoj reči klevetnika najčešće nije saučesnik, već svojevrstan
"medijum" klevete, kao da je zombiran klevetom. Zbog toga su sveti oci voleli da ponavljaju psalamski stih: da ne vozglagoljut usta moja djel čelovječeskih.[5] Jedina savršena istina koja izlazi iz čovekovih usta jesu reči molitve. Kao dopuna Pitanje: Kakve uopšte grehove čovek čini jezikom? Odgovor: Jezik je sličan plamenu koji izgleda mali, ali pri neopreznom ophođenju s njim može da pretvori u pepeo čitav grad. Jezik je poput malog kormila na brodu: ono se ne vidi u vodi, ali njegovo nepravilno okretanje daje brodu pogrešno usmerenje i što dalje brod plovi tim više se udaljava od cilja.[6] Čovek je nazvan slovesnim bićem, kroz reč on obraća u molitvi dušu Bogu, putem reči opšti s ljudima, kroz reč stiče znanja i istovremeno neoprezno obraćanje s rečju i raspuštenost jezika bacaju dušu čoveka u mnoštvo grehova. Verovatno se skoro polovina svih grehova koje čovek čini dešava zbog zloupotrebe velikog dara Božijeg - reči. Može se reći da su u vlasti jezika život i smrt naše duše. Najstrašniji greh rečju je prestupanje zakletve. Kad se čovek kune lažno, naročito imenom Božjim i priziva Boga za svedoka svojih reči on kao da daje u zalog svoju sopstvenu dušu. Podvrgava se sudu Božijem kako u večnosti, tako i ovde na zemlji. Zbog toga se greh prestupanja zakletve naziva vapijućim grehom: kao prolivena ljudska krv, tako i on vapije na nebo za osvetu. Prestupnik zakletve prodaje svoju dušu demonu, pečat Jude nevidljivo leži na njegovim usnama. Onaj ko se odriče Boga jeste prestupnik zakletve: on se odrekao zaveta Krštenja, odrekao se blagodati Božije, koju je dobio u Tajnama Crkve. On je izgubio ime hrišćanina. Postoji i drugi vid odricanja od Boga - odricanje od monaških zaveta. Monah, koji živi u bludu jeste stalni prestupnik zakletve; po crkvenim pravilima ako ovakav čovek umre bez pokajanja i povratka monaškom životu on se čak ne sme ni sahraniti hrišćanski. Naročito je strašno kad je takav čovek sveštenoslužitelj i služi Liturgiju: u svakom molitvenom vozglasu on kao da samom sebi izgovara anatemu. Po otkrovenju, koje je bilo dato prepodobnom Makariju Egipatskom, vidi se duše ovakvih ljudi idu u samu dubinu pakla. Drugi greh je prokletstvo koje čovek izgovara u stanju gneva ili uvrede, ponekad čak i bliskim ljudima. Proklinjati čoveka znači želeti mu kaznu na zemlji i pogibelj u večnosti. Naročito je strašna kletva sveštenoslužitelja, a zatim roditelja prema deci. Nezasluženo prokletstvo se okreće protiv onoga ko ga izgovara, a zasluženo pomračava i bez toga težak život čoveka koji ga je navukao na sebe, ono kao da se upija u njegove kosti i on ga svuda nosi sa sobom. Kletva je greh protiv jevanđeljske zapovesti: volite neprijatelje vaše,[7] protiv reči apostola: blagoslovite, a ne kunite.[8] Često se sam onaj ko je prokleo drugog čoveka gorko kaje zbog onoga što je učinio, ali je reč već izgovorena, pakleni plamen se otkinuo iz njegovih usta.
Treći greh rečju jeste kleveta, namerna laž uz pomoć koje želimo da ocrnimo drugog čoveka, mreže, koje mu postavljamo. U Svetom Pismu se pali anđeo naziva đavolom, odnosno klevetnikom. Onaj ko kleveće, ko plete intrige, ko se trudi da ocrni drugog čoveka postaje istog duha s đavolom. Kleveta je oblik čovekoubistva rečju. Četvrti greh je osuda. Gospod je rekao: U Mene je osveta i plata,[9] a čovek se prihvata da sudi drugima umesto Boga. Svaka osuda sadrži u sebi laž, čak i kad naizgled liči na istinu, jer Gospod neće suditi čoveku samo po njegovim delima, već i po stanju njegovog srca, a dubina tuđeg srca je za nas zatvorena, zato je onaj ko sudi bratu svom - slepi sudija. Gospod je rekao:kakvim sudom sudite, takvim će vam se suditi; i kakvom merom merite, takvom će se i vama meriti.[10] Znači, čovek koji osuđuje druge u stvari osuđuje sebe. On kao da zahteva od Boga kaznu za svoje grehove; osuditi znači ne oprostiti, a ne oprostiti znači sam ostati bez oproštaja. Treba reći da jasne granice između klevete i osude nema i gotovo uvek se ispostavlja da je zlorek čovek klevetnik. Peta vrsta greha jeste laž i pretvaranje. U molitvi Gospodnjoj đavo je nazvan lukavim, drugo ime đavola je lažljivac. Gospod je rekao o Sebi da je NJegovo ime Istina i onaj ko je od istine čuće NJegov glas.[11] Ovde kao da se nalazimo između dva pola: istina vodi ka Hristu, laž - ka satani. Savremeni čovek više ne ume da bude ono što jeste. On stalno stavlja maske, stalno igra i laže. U naše vreme laž je postala nekakav sveobuhvatni, univerzalni greh. Čovek je prestao da veruje drugom čoveku, u tome se sadrži jedan od razloga zbog čega je tako teško živeti u savremenom svetu; lažju je čovek ubio svoje srce i ugasio ljubav. Laž molitvu čini nemoćnom: na nebu se čuje samo glas srca, a srce se zatvorilo za molitvene reči. Onaj ko svesno laže čoveku nehotice će lagati i Bogu. Laž ispunjava glavu čitavim oblakom pomisli. Čovek krije jednu laž za drugom. Jedan od oblika laži pred Bogom je samoopravdanje. Sveti oci su rekli: "Ako se grehovima doda još i licemerje duša ostaje neisceljena." Šesti oblik greha rečju jesu vulgarne šale i psovke. U tom slučaju čovek svojim rečima širi oko sebe duhovni smrad; on liči na bombu zaraženu blatom, koja eksplodira pri najmanjem dodiru i kroz sluh prlja duše drugih ljudi; naročito je gnusna psovka s pominjanjem svetinje ili svetogrdne šale. Ovaj greh najčešće biva kažnjen ovde, na zemlji. Govorili smo o svetogrdnim šalama, ali svaka šala i podsmeh takođe su bliski svetogrđu. Šaljivdžija je mlađi brat psovača: čovek je obraz Božji, a u šalama se ovaj obraz pokazuje kao iskrivljen i unakažen. Šala je manifestacija pohotne duše bez straha Božijeg. Sledeći oblik greha rečju jeste praznoslovlje, navika da se govori o nepotrebnom i praznom, da se svoje i tuđe sećanje puni slučajnim otpacima. Praznoslovlje je želja da se govori, koja prelazi u naviku. Ukoliko praznoslov ne kaže sve što je hteo, oseća da je bolestan i razbijen, kao alkoholičar bez vina. Praznoslovlje udaljava blagodat Božiju. Praznoslov postaje breme za okolinu, zbog toga treba da se učimo velikoj nauci -
ćutanju. Praznoslov je neprijatelj svoje duše i kradljivac tuđeg vremena. Uz praznoslovlje ide i mnogoslovlje, ali se ipak na izvestan način razlikuje od njega. Mnogoslovni čovek može da govori o potrebnom i korisnom, ali pritom upotrebljava takvo obilje reči koje uopšte nije potrebno. Mnogoslovni ne može da odvoji glavno od sekundarnog, čini se da sedi na seoskim kolima koji idu toliko sporo da ne znaš kad će na odredište. Beseda s takvim čovekom ostavlja osećaj razbijenosti i zamora, pažnja slabi i postepeno prestaješ čak i da shvataš o čemu ti priča. Mnogoslovlje je istovremeno gordost koja voli da se pokaže i odsustvo kulture razmišljanja. Ovome se dodaje takođe odsustvo poštovanja prema sabesedniku, kojeg ne pitaju da li želi da sluša ili pak ne zna kako da se izvuče na obalu od ove bujice reči. S kim čovek naročito treba da se trudi da ne bude mnogoslovan? Kao prvo, s čovekom koji je stariji od tebe po godinama; kao drugo, s onim ko bolje od tebe poznaje materiju o kojoj govoriš i shvata na pola reči; kao treće, s monahom, koji po svom činu treba da se bavi unutrašnjom molitvom, pri čemu svaka suvišna reč ometa njegovo unutrašnje delanje; kao četvrto, s neprijateljem koji želi da te uhvati na reči kako bi te obrukao; kao peto, s bolesnikom kojem si došao u posetu; kao šesto s čovekom koji ima malo vremena i kojem je raspoređen svaki minut; kao sedmo, s onim ko te neprekidno prekida, gleda za vreme razgovora na sve strane i najčešće na sat, ko odgovara nepovezano (očigledan znak da si mu dosadio i da te čovek ne sluša), ko se u tvom prisustvu ljuti na ženu i decu ili grubo tera mačku koja se mazeći tare o njegove noge, ko slušajući te zatvara oči (to znači da mu se od tvojih reči već drema, jer su prilikom zanimljivog razgovora oči sabesednika široko otvorene i usmerene prema tebi). I čak ako svega ovoga što je rečeno nema, ipak je bolje ne govoriti mnogo. Ne treba govoriti o onome što ne znaš, u šta nisi siguran, što je rečeno s duhovnom štetom po one koji te slušaju. Treba govoriti o onome u čemu si znalac, što je korisno za druge i pritom treba govoriti kratko. Bolje je ako se kod ljudi pojavi želja da govoriš još nego želja da što pre zaćutiš. Čak i u dobrom treba poštovati meru. Po rečima Premudrog,ako si našao med jedi koliko ti je potrebno da se ne bi prejeo i izbljuvao ga.[12] Pitanje: Kad diskusija može da donese korist? Odgovor: Kad obe strane žele da podele informacije i da otkriju istinu i kad čovek javno treba da brani svoja uverenja. Pitanje: Mogu li sporovi i diskusije da dovedu čoveka do vere? Odgovor: Postoje dve vrste neverja: od neznanja i od razvraćenosti volje (pri čemu je ovde najgora duhovna gordost). Ali, dok se u prvom slučaju čovek može podstaći da se ozbiljnije odnosi prema pitanjima gledanja na svet, u drugom slučaju u čoveku počinje da govori povređeno samoljublje, koje ga čini gluvim (ali ne i nemim). Pitanje: Kome ne treba verovati?
Odgovor: Čoveku koji: * mnogo obećava; * stalno govori o svojoj časti i o svojim vrlinama; * hvali ljude u oči i bruka ih iza leđa; * u svakoj prilici se kune u ljubav i odanost; * koristi u svom govoru previše šala i poslovica. Pitanje: Kad treba prekinuti diskusiju? Odgovor: Kad čovek ne teži ka tome da shvati onoga s kim govori, već da utvrdi svoje sopstveno mišljenje. Kad je predmet razgovora nepoznat sabesedniku i nezanimljiv. Kad jedan prekida drugog. Kad čovek ponavlja jedno isto. Kad ne govori, već deklamuje kao glumac na sceni (ovo znači da nema dokaza i umesto razuma u njemu deluju emocije). Kad čovek ignoriše činjenice i umesto da odgovara na pitanje skače s jedne teme na drugu. Kad smatra da je u svemu u pravu i ne priznaje da greši. Kad čovek nastupa u ulozi sveznalice. Kad ne govori o principima već o ličnostima. Kad umesto dokaza na red dolaze otrovni podsmesi. Kad čovek ne odgovara na temu. Kad čovek govori previše ne dajući sabesedniku da ubaci ni reč (to je znak samozaljubljenog glupaka koji ne poseduje jasnost razmišljanja, već s nasladom sluša svoj glas kao meloman ariju Karuza; u tom slučaju ako se razgovor nastavi to više neće biti dijalog, već dva međusobno izolovana monologa). Ako čovek dozvoljava sebi nekorektnost u ophođenju, uvredljiv ton i izraze (jurodstvo bez svetosti gubi svoj šarm i pretvara se u svakodnevnu svinjariju). Uopšte, treba imati na umu da se u srcu sumira čovekov život i u razgovoru pre svega zvuči sadržaj srca i strast duše. LJudi koji se nalaze na različitim duhovnim talasima prestaju da se razumeju: posle ovakve besede ne dolazi do zbližavanja, već do još većeg razilaženja. U svakom slučaju treba se sećati priznanja prepodobnog Arsenija Velikog: "Posle razgovora sam se često kajao, a posle ćutanja - nikada."
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5. 6.
Ps. 100, 5. - Red. Mt. 7, 1. - Red. Prič. 10, 19. - Red. Mt. 12, 37. - Red. Ps. 16, 4. - Red. V.: Jak. 3, 6, 4-5. - Red.
7. 8. 9. 10. 11. 12.
Mt. 5, 44. - Red. Rim. 12, 14. - Red. 5 Mojs. 32, 35. - Red. Mt. 7, 2. - Red. V.: Jn. 18, 37. - Red. Prič. 25, 16. - Red.
Ne poželi... sadržaj Deseta zapovest Starog Zaveta glasi: Ne želi doma bližnjeg tvog; ne poželi ženu bližnjeg tvog, ni polje njegovo, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, ni bilo kakvu životinju njegovu, ništa što je bližnjeg tvog.[1]Ona liči na most koji spaja Mojsijevo Petoknjižje i Jevanđelje. Ako se prvih devet zapovesti dekaloga uglavnom bavilo društvenom etikom i bilo dato u formi zabrana koje liče na mrežu koju lovac baca na divlju zver - na ljudske strasti (u suštini njihov cilj se i sastoji u ograničavanju i obuzdavanju greha), deseta zapovest usmerava pojam moralnosti na unutrašnji očima nevidljivi život čoveka, na oblast njegovog duha, na izvor njegovih želja i pomisli, na sam centar ljudskog bića, njegov um i srce. Deseta zapovest uči čoveka da se bori s grehom na samom početku, u samom njegovom začetku, kad grehovna pomisao isplivavajući iz dubine srca kao hobotnica iz dubina mora poprima formu obraza ili još neiskazane reči. U njoj je izraženo glavno asketsko pravilo: stajati umom i pažnjom kod svog srca i uništavati grehovne pomisli kao što baštovan čupa u svojoj bašti prve izdanke korova dok još nisu pustili duboko korenje. Sveti oci su govorili: Novi Zavet se skriva u Starom, a Stari se u Novom otkriva. U desetoj zapovedi je skrivena pouka i moralnost Novog Zaveta, gde je glavno stanje ljudskog srca, a dela, postupci su samo ispoljavanje i odražavanje unutrašnjeg skrivenog čovekovog života. Sveti Jovan Kronštatski je govorio da je srce u stvari sam čovek. Osnova sve asketike je očišćenje srca kako bi se u njemu zacario Gospod. Deseta zapovest govori o tome da čovek ne treba da želi tuđe, koje mu ne pripada, ali u višem, sakralnom smislu ona zabranjuje da se želi sve ono što je tuđe ljudskom duhu, da se strasno želi materijalno, prolazno, osuđeno na truležnost i smrt. S ovom zapovešću se poklapaju reči apostola Jovana Bogoslova: Ne volite svet, ni ono što je u svetu. Strasti su bolesne kraste duše, to su izopačena i deformisana osećanja, to je kao tkivo duše koje je ispunjeno gnojem. Ne želeti tuđe znači ne prepuštati svoje srce strastima, jer strasti uvek žele tuđe. Pomisli i strasti okreću naš um, kao vetar ili bujica vode vodenične žrvnje. Strasti liče na tešku zavesu koja sakriva od naše duše svetlost Božanstva. Strasti su greh - neprijatelji Boga koji Ga sprečavaju da uđe u ljudsko srce, kao u Svoju obitelj. Hristos kao ništi tuđinovatelj stoji iza vrata našeg srca, koje smo za NJega zatvorili.
Međutim, kako da ne želimo ako srce želi, kako se boriti s pomislima kad su one nalik na roj pčela koje zujeći lete i puze u našoj glavi kao u svojoj kućici? Kuda bežati od strasti ako su nas one zahvatile kao plamen kuću? Pre svega treba ispovedati pred Gospodom svoju nemoć i slabost i unutrašnje vapiti: "Spasi, pomozi i smiluj se, ja ne mogu da pobedim greh, ali Ti, Pobednik satane i pakla - možeš da poraziš i pobediš greh u mom srcu." Sveti oci govore o unutrašnjoj borbi kao o borbi Mojsija s Amalićanima: kad je Mojsije u vidu krsta podizao ruke prema nebu pobeđivali su njegovi vojnici, a kad je spuštao ruke, pobeđivali su Amalićani.[2] Kad duša vapije k Bogu, ne pobeđuje ona, već blagodat Božija pobeđuje greh; kad ona zaboravlja na Boga kao da spušta pogled naniže, pobeđuju strasti; zato sveti oci savetuju da se za vreme iskušenja molimo kratkim molitvama kao što kratkim i odsečnim rečima zovemo u pomoć za vreme smrtne opasnosti. Međutim, sveti oci su nam otkrili i drugi način duhovne borbe i očišćenja srca stajati s imenom Isusa Hrista nad svojim srcem kao na steni iznad obale bezdanog mora i odsecati pomisli prilikom same njihove pojave. Prvu pojavu pomisli sveti oci su nazivali prilogom. Prilog liči na plod drveta poznanja dobra i zla, čovek može da ga ubere, ali može da zadrži svoju ruku, ovde još nema greha, već postoji samo izbor. Međutim, ako budemo oklevali naša strasna duša počinje da oseća saosećanje prema pomisli. U ovom saosećanju postoje dva elementa: naslada i interesovanje. To je usvajanje greha. Zatim dolazi do spajanja s pomišlju: duša kao da joj se prepušta, ona odvodi dušu sa sobom, kao što prevarant odvodi dete. Spajanje prelazi u strast koja ovladava čovekom, parališe njegov um, pali u njegovom srcu pakleni plamen. Ovaj stadijum se naziva zarobljavanjem. Čovek postaje zarobljenik. Volja se priklonila, pokorila strasti i vuče za sobom um: čovek počinje da razmišlja kako da zadovolji svoju strast. Zatim se greh ovaploćuje u postupku: to je već pad. Blagodat odstupa od čoveka, do iskrenog pokajanja on prebiva u vlasti demona. Pad ponavljajući se prelazi u naviku, a navika se upija u samu prirodu čoveka kao rđa u gvožđe. I čovek svojim silama nije u stanju da se protivi grehovnoj navici, ispostavlja se da stalno izdaje sebe. Međutim, uz pomoć Crkve, njenih Tajni, čistosrdačne ispovesti i molitava može biti spasen kao čovek izvučen iz rečnog vira, ipak, ova borba je veoma teška, ovde je potrebno posebno poslušanje i smirenje. Čovek se izvlači iz lavovskih šapa, ali rane od kandži neprijatelja ostaju u njegovom srcu i one se dugo gnoje i ne zarastaju. Međutim, istinsko pokajanje je najteže za one koji su se ranije bavili magijom i okultizmom. Kakva strašna i neočekivana iskušenja satana podiže protiv njih! Međutim, Gospod nam kaže: budite hrabri: Ja sam pobedio svet.[3] Gubitak nade je duhovna smrt. Da bi čovek ispunio desetu zapovest treba da se trudi da stekne neprestanu Isusovu molitvu, zahvaljujući njoj postepeno se obasjavaju dubine čovekovog srca iako je za to potrebno mnogo vremena i truda. Veliki
darovi Božji zahtevaju veliki trud, inače se lako gube, zato oni koji žele da ispune desetu zapovest treba uvek da imaju Isusovu molitvu na svojim usnama. Postepeno će ime Isusa Hrista sići u dubinu srca i tada će čovek osetiti radost duhovne čistote - jedinu istinsku radost.
NAPOMENE: 1. 2. 3.
1 Jn. 2, 15. - Red. V.: 2 Mojs. 17, 8-13. - Red. Jn. 16, 33. - Red.
Tajna poslušanja sadržaj 1 I u materijalnom i u duhovnom svetu postoji izvestan nepromenjivi princip koji se naziva strukturom. Bez strukture nije moguće postojanje: od atoma do galaksije. Rušenje strukture je eksplozija koja povlači za sobom uništenje, a zatim, kao posledicu toga, degradaciju u sledećim, obnovljenim strukturama. (Očigledan primer rušenja strukture je autonomna eksplozija, koja slikovito govoreći izbacuje lošu energiju koja se naziva radijacija.) Struktura nije moguća bez poštovanja zakona međusobnog potčinjavanja. Tako se uređuje određena hijerarhija, koja čuva ne samo postojanje kao organizaciju, već takođe ostvaruje svrsishodno uređenje bitija. Još više nego u materijalnom svetu princip strukture je očigledan u životu duhovnog sveta. Ovde od struktura koje su nam poznate, postoje strukture anđeoska i crkvena, koje sjedinjuju tvorevinu s njenim Tvorcem i ove strukture predstavljaju provodnike blagodati. Narušavanje anđeoske strukture, prva katastrofa i slična eksplozija koja je potresla vaseljenu bio je bunt Lucifera protiv Boga. "Radijacija" ove
katastrofe u vidu greha, truležnosti i smrti i dalje deluje u svetu, sve više rastući za račun volje ljudi, koji su potčinili sebe volji satane. Gospod je stvorio Crkvu - starozavetnu i novozavetnu, poput anđeoske Crkve: s jasnom strukturom u kojoj hijerarhija služi kao karike koje sjedinjuju čoveka s Bogom, svojevrstan "kanal", posredstvom kojeg se blagodat izliva na zemlju. Zemaljska Crkva bez hijerhijske strukture nije moguća. Ispadanje iz Crkve, faktički kao njeno ignorisanjeili deklarativno u vidu raskola, dovodi čoveka do gubitka blagodati, dakle, sredstava za spasenje. Van Crkve je istinski blagodatno bogoopštenje potpuno nemoguće. Van Crkve mogu postojati samo intelektualna i emocionalna nadahnuća, subjektivni religiozni doživljaji, ali ne i realno prisustvo Boga. U još većem stepenu princip strukture i potčinjenosti nižeg višem potreban je u monaštvu. Poslušanje za monaha postaje kao "drugi dah". Ako je ono narušeno, odmah nastupa agonija. Neposlušanje je za monaha nešto poput male revolucije, monahneposlušnik uključuje se u metafizičku stihiju revolucije - u lomljenje hijerarhije. Treba imati na umu da se zlo retko ispoljava u svom demonskom obličju. Najčešće satana prima obličje svetlog Anđela, i tek kasnije se čovek doseća da je s njim razgovarala ona zmija koja je upropastila praroditelje. Međutim ni takvo prozrenje ne nastupa uvek. Početak revolucije i raskola je najčešće zavist, koja se krije pod osudom. Revolucionari su podvrgavali kritici postojeće uređenje poredeći ga s nekim umišljenim idealnim uređenjem. Oni su ukazivali na greške, grehove i poroke, koji bi po njihovom mišljenju mogli da budu uništeni samo s rušenjem strukture. Ova razobličavanja formalno bi mogla da izgledaju tačna, ali nepravda revolucije se sadržala u tome što su se u novim strukturama zlo i greh pojavljivali s mnogo većom silom i revolucije obično nisu uništavale najgore, već najbolje. U savremenom monaštvu rašireno je mišljenje da ako nema duhonosnog nastavnika čovek nema koga da sluša i zato su zavet poslušanja koji se daje na monaškom postrigu mnogi skloni da smatraju za arhaizam. Međutim, oni koji se pridržavaju ovakve tačke gledišta ne mogu da ponude u zamenu ništa osim čitanja svetootačkih dela, i po mogućnosti to da se čovek njima rukovodi u svom životu. Ali, knjige svetih otaca su bile napisane upravo u tradiciji naslednosti i poslušanja i mogu da ih shvate samo oni koji i sami žive u struji ove tradicije. Shvatiti asketska dela samo na nivou intelekta, "apstraktno", nije moguće. Čak ako se pretpostavi da je čoveku nekako pošlo za rukom da shvati misao svetih otaca (što u stvari smatramo nemogućim) svejedno bez pomoći blagodati ona ne bi mogla da bude ovaploćena u život: jedno je znati, a imati snagu da čovek to ispuni je nešto sasvim drugo. Zbog toga nismo videli nijednog monaha koji živi po svojoj volji i pritom napreduje u duhovnom smislu. Može se pravično ukazivati i na nedostatke manastirskog života, na slabosti igumana, na greške nastavnika, ali biće najveća zabluda ako budemo smatrali da će ovi
nedostaci ometati naš duhovni život ili nas lišiti spasenja. Poslušanje nepravičnom igumanu je slično poslušanju roba-hrišćanina zlom gospodaru koje odobrava apostol Pavle,[1] dok kao uzroci neposlušanja monaha služe njegova umišljenost i gordost; pritom neposlušanje prati eksplozija strasti, sa svim posledicama koje mogu da se pojave, možda ne odmah, ali će se otkriti sigurno. Sveti oci su izražavali smelu misao da u načelniku među potčinjenima prisustvuje Hristos (razume se, ne u grehovnim delima ovog načelnika, koja mogu da postoje, već u samom principu strukture). Izlazeći iz poslušanja monah samim tim ponavlja greh satane. Danas mnogi misle da se više ne može živeti u manastirima, treba sedeti u svojoj sobi i moliti se Bogu. Međutim, može li čovek samo svojom molitvom da pobedi strasti? Neki kažu da ostajući u svetu čovek može da izabere sebi nastavnika i da ga sluša. Međutim, nastavnik ne može da zameni manastir. Spasenje i zajedničarenje u blagodati - jeste samo bitije, i čak je i loš manastir u ovom smislu mnogo bolji od sveta. Opet nastaje protivrečnost: ljudi ne idu u manastir ili odlaze iz njega zato što više nema nastavnika i istovremeno smatraju da se nastavnici mogu naći u svetu... Međutim, pre svega treba tražiti blagodat Božiju, koja jedina može da pobedi greh. Čovek koji je prepušten sopstvenim snagama ne može da pobedi greh. Istinski duhovni život može biti sagrađen samo na temelju smirenja. I ovaj temelj sve vreme treba da se produbljuje i učvršćuje: samo u smirenom srcu deluje Bog, samo smirenom On pokazuje Svoju silu. Kod otaca postoji sentenca: "Bog sluša poslušnog." Kritika manastirskog života, čak i ako je formalno ispravna, zasniva se na umišljenosti čoveka koji smatra da duhovni život razume bolje od igumana, episkopa, patrijarha. Pritom se ono glavno što čoveku manastir daje na izestan način ignoriše i zaboravlja. Često monah koji živi u svetu postepeno postaje duhovno divalj, ostavlja svoje molitveno pravilo, a zatim zaboravlja i na Isusovu molitvu. Neki od otaca su takođe izražavali misao da više nema duhonosnih nastavnika, ali niko od njih nije govorio da zbog toga treba potpuno ukinuti manastire - baciti se iz oštećenog broda u otvoreno more. Iznad manastirskog života može biti samo otšelnički život, ali je i za njega potrebna priprema u manastiru. Neki ropću zato što ih igumeni teraju da mnogo rade fizički i što im zbog toga malo vremena ostaje za molitvu. Međutim, onaj ko hoće da se moli naći će način da sjedini molitvu s radom. U krajnjoj liniji, za vreme praktično bilo kog posla može se čitati Isusova molitva ili se mogu izgovarati makar dve reči: "Gospodi, pomiluj." Iskrenom poslušniku daje se na dar srdačna molitva, a neposlušni "asket" je nikada neće steći. Ne slušajući igumana on ne sluša Hrista, zato reči molitve ostaju bez odgovora. A kako često neposlušanje potiče od povređenog samoljublja! Kad bi raskolnik dobio u Crkvi visok čin, on bi pogledao na nju drugim očima. Možda se ovo ne odnosi na sve raskolnike, ali na njihov znatan deo. Znamo ljude koji su otišli u raskol zbog toga što nisu dobili obećanu parohiju, što su ostali u teškom materijalnom položaju i nisu
podneli ovo iskušenje; drugi su bezuspešno hteli da se domognu episkopskog čina, a zatim su rešili da se "osvete" napravivši raskol. Videli smo kako su neki ostavljali obitelj kako bi se nastanili u blizini svojih duhovnih otaca: žene pored muških manastira. Međutim, ništa dobro iz toga nije izlazilo. Samo čovek koji je zaražen duhovnom gordošću može da misli da će njegovo prisustvo i razgovor zameniti monahinji manastir. Ovakve samovoljne "zajednice" se obično odlikuju duhovnim neredom, atmosferom nervne egzaltacije koja u njima vlada i često - histeričnošću. Duhovni otac u tom slučaju za članove zajednice postaje u doslovnom smislu te reči centar njihovog života i često samo poslušanje sličnim nastavnicima postepeno nestaje smenjujući se ljubomorom i suparništvom. Da, zaista je za vreme revolucije i kasnije ateističke diktature, kad su manastiri bili zatvoreni i opljačkani nastala potreba za postojanjem svojevrsnih skrivenih manastira u svetu, upravo u vidu zajednica. Međutim, monasi su se u njima osećali kao da su odvedeni u vavilonsko ropstvo: psalam Na rjekah Vavilonskih, tamo sjedohom i plakahom...[2]odražavao je njihovo stanje. A odlazak iz manastira u naše vreme nipošto nije opravdan. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov piše o blagočestivom mladiću koji je u svetu, opterećen mnogim i složenim poslovima upravnika imanja dostigao blagodatnu molitvu; međutim, prošlo je neko vreme i ovaj čovek koji je izazivao divljenje u prepodobnom Simeonu svojim skrivenim podvižništvom i noćnim molitvama postepeno se ohladio, zaboravio je svoju nekadašnju ljubav i bio je sličan bezumniku. Prepodobni Simeon objašnjava ovo time što ga je blagodat zvala u manastir, ali je on zakasnio ne poslušavši je. Zanimljivo je da je ovaj čovek imao starca kojem se obraćao, ali ni to mu nije pomoglo. Svet je postepeno osvajao njegovu dušu kao što usled dugotrajne opsade na kraju krajeva pada tvrđava opkoljena sa svih strana. Zbog čega savremeni monasi kažu da nema duhonosnih staraca? A zar se s današnjim starcima ne može spasiti, iako ih ljudi snishodljivo ne nazivaju starcima već "starijim ljudima"? Takvi monasi smatraju da bi ih duhonosni starci uzeli na svoje ruke i poneli u Nebesko Carstvo, odnosno da bi im olakšali put. Međutim, to nije tačno. Nekadašnji starci bi im dali takva pravila da je veoma teško da bi oni mogli da ih izdrže, a drevnim asketima bi takva pravila, naprotiv, izledala kao neobično snishođenje. Savremeni starci upravo odgovaraju nivou savremenih monaha, a mašta o povratku onoga što je otišlo u prošlost je romantika, i kao svako maštanje uopšte - od đavola. Gospod nagrađuje poslušne monahe duhovnim darovima radi njihovog poslušanja, uključujući neprestanu molitvu - ovu monašku radost. Poslušan u mnogobrojnim poslovima može imati unutrašnje tihovanje, a neposlušnog će čak i u usamljenosti neprekidno kolebati bura pomisli. Zato, neka ne zaborave monasi da je poslušanje bilo i ostaje podražavanje Hristu, a neposlušanje je podražavanje našem
drevnom neprijatelju. Prepodobni Jovan Lestvičnik zapoveda igumanima da trpe svaku nemoć bratije osim naposlušanja, koje je pogibeljno, kako za samog čoveka, tako i za one koji su pored njega. Za neposlušnog je zapovedio da se istera iz manastira, kao što su bili isterani iz raja naši praroditelji, kako bi mu se omogućilo da kroz nevolje postane svestan svog greha i pokaje se. 2 Zapamtio sam sledeću sliku: kontejneru prilazi starac i pretura po njemu štapom. On nalazi komade hleba, ostatke hrane i pažljivo ih stavlja u torbu, a zatim ih odnosi. Sudeći po crtama njegovog lica, po tužnom izrazu njegovih očiju, po njegovim pokretima, po celom izgledu u kojem su još uvek primetni tragovi nekadašnje blagorodnosti, on pripada onim unesrećenim ljudima koji su postali nepotrebni u naše surovo i merkantilno vreme. Znam da ovo nipošto nije nekakav izuzetno redak slučaj, da mnogi predstavnici inteligencije, čak i naučnici, ostavši bez sredstava traže kako da se prehrane na deponijama, a neki umiru od gladi. ...Mi živimo u vreme duhovne gladi; naročito oštro ovo osećaju monasi. Razrušene su tradicije ranijeg monaštva, često manastirima upravljaju neiskusni ljudi, često "starcima" smatraju one koji sami još nisu prošli u potpunosti monaškim putem, nisu savladali svoju gordost. U manastirima se čuje nemušti krik: "Gladujemo!" Mnogi misle da je jedini put čitati svetootačke knjige i po mogućnosti se rukovoditi njima. Međutim, ovaj put je opasan. Osnova monaštva je smirenje, ono što gleda i na šta može da se smiluje Bog. Knjige ne daju smirenje. One obogaćuju razum, one mogu da nadahnjuju dušu, ali su poput turističke karte. Čovek može da prouči ovu kartu, ali da ne krene putem, da ne kroči ni koraka. Svi smo mi duboko pali grešnici, ali gordost i lukavstvo čine za nas nevidljivim sav bezdan našeg pada. Samo svetlost smirenja obasjava njene dubine, samo istinski podvižnici vide da dno njihove duše liči na pakleno dno. Mi živimo u stanju neznanja. Još su drevni mudraci rekli: "Spoznaj samog sebe", međutim, bez blagodati ovo nisu mogli da učine. Slikovito govoreći, naša duša, jedinstvena i prosta, je za naš razum nešto poput kule podeljene pregradama. Razum obično vidi samo gornju prostoriju i ne zna šta se dešava na donjima. Neprijatelji, demoni, su možda već davno napravili lagum, prodrli u ovu kulu, zauzeli njene unutrašnje prostorije, a razum to čak ni ne podozreva. On je stražar koji vidi samo spoljašnje; on misli da je sve mirno i dobro, sve dok se neprijatelj ne pojavi u gornjoj prostoriji, međutim, tada po pravilu biva već kasno i razum postaje bespomoćni zarobljenik strasti koje su se pobunile, kao car kojeg su bundžije iznenada uhvatile i okovale.
Monaštvo je predanje, poput liturgijskog predanja, koje sam čovek samo na osnovu knjiga ne može da doživi. Razum se ne smirava od znanja, čak ni duhovnih. Naprotiv, nemajući osnovu u vidu poslušanja on je sklon da se gordi i ponosi ovim znanjima i često počinje da liči na zmiju koja i nektar cveća pretvara u pakao. Sveti oci su učili: "Blagodat se vraća onim putem kojim je napustila čoveka." Svi smo mi pali u Adamu kroz njegovo neposlušanje Bogu, zato je osnova naših grehova naša razvraćena, neposlušna volja. Ona može biti isceljena samo poslušanjem: poslušanjem Crkvi, poslušanjem hijerarhiji, poslušanjem duhovnim rukovodiocima; u njima mi pokazujemo poslušanje Hristu. Poslušanje rađa smirenje. Smirenje daje blagodati mogućnost da deluje u čovekovoj duši i tada čovek vidi u kakvoj strašnoj opasnosti se nalazi, kakve se otrovne zmije gnezde u njegovom srcu, kakve strasti, nalik na čudovišta se tamo kriju: jedan pustinjak je govorio da vidi satanu koji sedi u njegovom srcu kao na tronu. Međutim, blagodat ne samo da nam pokazuje naš greh, ona ga takođe vezuje. Podvižnici su bezuslovno tvrdili da čovek nije u stanju da pobedi greh svojim silama, kao što dete nije u stanju da savlada džina, da greh može biti pobeđen samo blagodaću Božijom. Silnog (palog prvoanđela) može da pobedi i veže samo Onaj Ko je jači od njega.[3] Zato monasi našeg doba imaju samo dva puta: ili da "umru od gladi", odnosno da budu pobeđeni svojim strastima i da ih demon prevari ili da se zadovolje onim oskudnim "ostacima" s "pira" svetih otaca koji su se sačuvali za nas, i onim "ostacima" monaškog predanja koje još uvek postoji. Čak će i zbog poslušanja rukovodiocima koji ne poseduju u potpunoj meri neophodno iskustvo Gospod dati smirenje - ovo carsko bogatstvo monaha. Znači, čovek neće izgubiti svoju nagradu. Naši rukovodioci nisu sišli s neba, nisu došli kod nas sa stranica paterika, oni su iz ovog otrovanog sveta, zato treba da im budemo zahvalni zbog toga što su onakvi kakvi jesu. Sećali smo se onih ljudi koji su se iznenada pretvorili u prosjake: oni koji nisu umeli da savladaju svoju gordost i stid umrli su od gladi, a oni koji su se smirili našli su sebi hranu u kontejnerima i ostali živi. Promisao Božji je blag i pravičan. To znači da smo nedostojni boljeg, a moguće je da ga prosto ne bismo poneli. Neka naše poređenje nikome ne izgleda uvredljivo. Ne govorimo bukvalno o ljudima, već o vremenu, o ovom svetu, koji je u potpunosti natopljen "radijacijom" greha, o zemlji koja se iz duhovnog Edema pretvorila u pustinju, spaljenu ognjem ljudskih strasti. Oni koji u naše vreme idu ka Bogu prolaze kroz ovaj oganj, plivaju kroz more otrova. Oni se ne porede s ranijim ocima, kroz njih više ne teče, već kao da kaplje blagodat, međutim i ova blagodat je dovoljna za spasenje čoveka, samo ako marljivo bude skupljao svaku kapljicu, kao što čovek iznemogao u pustinji skuplja rosu s kamenja. U Crkvi postoji sedam Tajni. Međutim, za monahe postoji osma Tajna poslušanje. Možda naše vreme čoveku daje mogućnost da se još dublje smiri: slušati
duhonosne oce je lakše nego ljude s očiglednim nemoćima, ali onaj ko ih sluša radi Gospoda, ko vidi u njima "karike" Crkve Hristove dobiće nagradu zato što se nije gadio čaše života s napitkom besmrtnosti koja nije napravljena od srebra, već od olova. Sveti oci su učili: "Poslušanje je iznad posta i molitve." Usudićemo se da kažemo da je poslušanje iznad same ljubavi, jer je ljubav bez poslušanja samo duševno osećanje, ljubav bez smirenja je glas skrivenih strasti. Poslušanje rađa smirenje, smirenje pokajanje, a pokajanje - ljubav, ali ne onu ljubav, koja se može emocionalno doživeti ili predstaviti u uobrazilji, već prozrenje duha, koji sozercava lepotu obraza Božijeg u svakom čoveku. Početak poslušanja je neosuđivanje i povinovanje. NJegova sredina je neverovanje sebi, stremljenje ka odsecanju svoje volje kako u velikom tako i u malom. A beskonačni kraj je osećanje radosti i spokoja, osećanje istinske slobode i istovremeno strah: da se u bilo čemu neprimetno ne bi ispoljila naša pala volja sa svojim skrivenim strastima. Tada je čovek spreman da se povinuje čak i malom detetu, samo da se ne povinuje sebi. Oni koji kažu da se današnji neiskusni nastavnici, da se danas igumani manastira više bave spoljašnjim nego unutrašnjim životom, da nemaju koga da upitaju za savet, biraju za svoje nastavnike sebe same, odnosno svoj gordi um i raspaljene strasti. A ovim "nastavnicima" upravlja sa svoje strane nevidljivi "starac" koji se zove đavo. Monaški život je u toku čitave hrišćanske istorije išao u talasima, doživljavajući plimu i oseku. Ako se monah bude nalazio u poslušanju, čak i kod nastavnika koji nije veoma iskusan, ali je pravoslavan, može se naučiti (čak i na njegovim greškama) duhovnom razlikovanju dobra i zla i čovek može sam da postane iskusan starac. Zato oni koji tuguju i žale se na unutrašnji pad monaštva neka ne traže prozorljive starce, već neka postanu iskreni poslušnici i možda će upravo to i biti početak duhovnog preporoda. Više od toga, za iskreno poslušanje monaha, za njihovu krotost sličnu žrtvi Gospod će dati mudrost njihovim nastavnicima. U svakom neposlušanju sadrži se ponavljanje Adamovog greha, a u poslušanju obraz Hrista Koji se za nas razapeo. 3 Čin monaškog postriga u mnogome podseća na pogreb. Monah umire za svet. On kao da unapred objavljujući sveopšte vaskrsenje treba sad da živi životom duha, onim životom u kojem se odražava tajna budućeg veka. Ako je monah mrtav za svet živ je za Boga; ako je živ za svet, mrtav je za Boga. Ka smrti sveta postoje dva puta. Prvi je tihovanje u pustinji, koje je za nas gotovo nemoguće. Drugi je poslušanje u kojem umire pokvarena volja monaha, ovaj izvor greha. Ako monah nije celog sebe predao na svecelo poslušanje znači da nije umro za svet i da je u suštini samo neki "monaholiki" mirjanin, koji kao i ranije živi u smradu svojih strasti i gordosti. Bez poslušanja čak se i
spoljašnji podvizi pretvaraju u hranu sujete i gordosti i on ih čini smatrajući raspaljenu umišljenost revnošću po Bogu. Ovakva revnost se obično završava padovima, koji bacaju gordog u uninije i očajanje, ali ga retko urazumljuju. On kao Sizif iz mita podiže kamen na vrh planine, a ovaj pada i kotrlja se naniže. Druga posledica neposlušanja je nemarnost. Čovek se postepeno hladi ostavljajući monaške obaveze, živi u lenjosti i strastima, gleda na monaštvo kao na "profesiju" koja mu daje sredstva za život, i navikava se na misao da se u današnje vreme drugačije ne može živeti. Monaštvo zahteva obuzdavanje želja duše i tela, uspostavljanje kontrole duha nad njima. Duša poseduje sposobnost mišljenja (ali na nižem nivou), mogućnost rasuđivanja i suđenja, koja uopšte nije duhovno znanje, već naprotiv često stupa u protivrečnost s njim). Zato monah kroz poslušanje treba da odbaci ovaj duševno-plotski razum. Ako monah sam donosi odluke uprkos savetima i blagoslovima svog nastavnika on pripada svetu. Uzdanje u svoj duševni razum već predstavlja pad. Ovde se lažno znanje suprotstavlja veri - podvigu duše. Zbog toga monah ne treba da traži zemaljsku mudrost, već da ograniči mirska znanja nužnim i čak i u čitanju duhovnih knjiga treba da se rukovodi blagoslovom nastavnika. Druga strana duševno-plotskog razuma je uobrazilja. Ona se naročito ispoljava u umetnosti. Zato monah svetovnu umetnost treba kategorički da odbaci, tim pre što je obrazno mišljenje još više nego logičko povezano s našim strastima. Monah, koji se žudno divi zemaljskoj lepoti ne vidi duhovnu lepotu. Gledati na lepotu prirode dozvoljeno je samo radi odmora, u vidu pauze između molitve i rada, kao snishođenje čovekovoj nemoći. Kod svetih otaca nema onog ushićenja prirodom vidljivog sveta koje nazivamo estetizmom. Ponekad kod njih možemo da nađemo reči o tome, da ako na zemlji pogođenoj grehom postoje samo odbljesci istinske lepote, kako onda predivan mora biti Tvorac. Međutim, ovde treba podizati um od nižeg ka višem. Monah koji se divi izlasku i zalasku sunca, cveću i prozračnim strujama reke ili osluškuje pojanje ptica koje obuzima njegovo srce do zaboravljanja molitve izgubio je osećaj nebeske lepote, on je živ za svet kojeg se odrekao u monaškom postrigu. Onaj ko živi u poslušanju jedva-jedvice se dotiče zemlje, poslušanje kao ognjena strela stoji između ovog sveta i njegove duše. Samo kroz poslušanje čovek može da uđe u svoje srce, inače će strasti kao crna teška zavesa učiniti srce neprobojnim za um, a um, opterećen težinom sopstvenih pomisli i svetovnih znanja, sa svoje strane, neće moći da uđe u srce kao što debela polutka ne mođe da prođe kroz uska vrata. Poslušanje oslobađa um od zemaljskog tereta, čini ga oštrim kao nož. Poslušanje kao voda gasi vatru strasti u ljudskom srcu, zato se kod poslušnika um i srce brzo sjedinjuju u Isusovoj molitvi. Ime Isusa Hrista je LJubav. Međutim, On ima još jedno skriveno ime - to je Smirenje. Zato smireno srce nemo zove Hrista i Hristos ulazi u to srce kao u Svoju obitelj. Prepodobni ava Isaija je na pouku monasima pisao: "Ja sam poput ptice koju je
uhvatio dečak i kojoj je nitima vezao noge. Kad dečak popusti niti ptičica prhne misleći da se oslobodila. Međutim, dečak zateže niti i ponovo baca ptičicu na zemlju." Ovo treba da imamo na umu svi mi kad nam se čini da smo "slobodni od strasti". Samo poslušanje - iskreno, stalno i svecelo može da raskine vrpcu posredstvom koje nas demon drži vezanima. Svetitelj Jovan Zlatoust tvrdi, naizgled čudnu stvar: da je onaj ko daje milostinju prosjacima radi Hrista iznad onih koji su činili dobra dela Hristu za vreme NJegovog zemaljskog života. Reči Hrista su bile slatke, NJegov lik predivan, On je činio čuda, a ovde čovek vidi prosjake - prljave, smrdljive i ružne, ali im čini dobro radi Hrista i njegovu milostinju u ovim prosjacima prima Sam Hristos. Zato, slušajmo naše nastavnike - takođe radi Hrista - ne obraćajući pažnju na njihove nemoći i nedostatke i možda će ovakvo poslušanje imati veću vrednost nego poslušanje angelopodobnim starcima koji su imali dar čudotvorstva. Monah koji nije u poslušanju već je lažljivac protiv svojih monaških zaveta. NJegova duša ne može da vaskrsne sa Hristom, on udiše vazduh sveta ovog i zato mu monaški život ne daje radost i opitno osećanje blagodati. A on, ne shvatajući to, grdi svoje nastavnike i tuguje što se nije rodio pre hiljadu godina. 4 Prepodobni Jefrem Sirin piše da je najjače oružje u borbi s demonom smirenje, ali se ono kuje na nakovnju poslušanja. Često ljudi koji ne shvataju tajnu poslušanja pročitavši u knjigama o tome kako su se reči staraca ispunjavale, kako su saveti dati učenicima mnoge spasavali od nesreća idu kod nekog poznatog monaha s jednim ciljem: da se uspešno ostvare njihovi svakodnenvi poslovi i ono što preduzimaju. Uzimaju blagoslov - nešto kao osiguranje - i pitaju ga za budućnost, kao gataru ili astrologa. Ovo se čini bez pokajanja i želje da čovek ispravi svoj život, bez odlučnosti da odseče svoju volju, koja kao pregrada stoji između Boga i čoveka, to čini u suštini samo zato da njegovo domaćinstvo bude jače. Ovde nije prisutno poslušanje, već iskušenje: od nastavnika se zahteva garancija da stvar neće propasti i bukvalno s nekim nasiljem se od njega otkida blagoslov. Međutim, starac nije prorok i nije gatara, onaj ko dolazi kod njega dobija odgovor po svom sopstvenom srcu i "nepravilan" odgovor mu služi kao kazna. Prvi uslov za blagoslov u duhovnim i svakodnevnim stvarima je poverenje u nastavnika (pre svega duhovno poverenje koje treba da se ispoljava u celom životu), unutrašnja veza koja postoji između duhovnog oca i čada i spremnost da čovek ne posluša radi svetske koristi, već radi Gospoda. Od strane nastavnika uslov za ovakvu vezu je čisto pravoslavlje, želja svog spasenja i spasenja svojih čada, nemanje lične koristi vezane za odgovor i molitveno stanje. Onaj ko je došao kod starca pita ga, starac pita Boga, a Bog daje odgovor po srcu duhovnog čada ili posetioca. Ako nastavnik čuje u svojoj duši taj
odgovor, on govori, šta treba činiti. Često odgovor ne odgovara onome ko je postavio pitanje, njemu se čini da ga je nastavnik nepravilno shvatio da je nedovoljno detaljno objasnio stanje stvari i umesto da primi prve reči kao one koje su mu rečene od Gospoda on počinje unutrašnje da se protivi - da objašnjava, dopunjuje, prepričava ponovo, kao da navodi starca na željeni odgovor. A starac je kao i svi ljudi čovek grešan, samo što je on, slikovito govoreći više od drugih svestan svoje grehovnosti i nedostojnosti pred Bogom. Duh govori tihim glasom i starac mora da čuje ovaj šapat u svom srcu; od najmanjeg protivljenja glas Duha ponekad odmah umukne: starac gleda u svoje srce, a tamo više ničeg nema. Ovo protivljenje onoga ko je postavio pitanje već je raskinulo vezu između njega, starca i Boga. Kad ispadne jedna karika raspada se ceo lanac. Najbolji i najtačniji odgovor u tom slučaju je: "Ne znam." Starac zaista više ne zna. Čak i na samom početku nastavniku koji vidi svoje sopstvene nemoći teško je da kaže: "Kroz mene ti govori Bog", on odgovara sa strahom i oprezom, premda oseća u sebi izvesnu sigurnost. Jedan od uslova dejstva blagodati jeste spremnost od strane onoga ko postavlja pitanje da prihvati sve što bude čuo, a pokazana sumnja ili tajno nepoverenje lišavaju nastavnika takvog oslonca. Međutim, često posetilac ne shvatajući sve to nastavlja da postavlja pitanja i ako starac odlučno ne odbije da nastavi sličan razgovor, sam će sigurno od blagodatnog prosvećenje preći na ljudska rasuđivanja, od unutrašnjeg - na spoljašnje, i ovde kao čovek ni na koji način nije osiguran od grešaka pošto su njegova znanja ograničena. Međutim, ponekad čak i uz dejstvo blagodati stvar koju je čovek zamislio nema uspeha upravo zbog toga što bi ona za njega bila nekorisna ili prevremena ili bi povukla za sobom duhovne gubitke. Međutim, ako postoji poslušanje čovek ne biva ostavljen, samo, reći ćemo ovako, Gospod otvara pred njim druga vrata. Sad razmotrimo ovo pitanje na višem nivou. Šta daje monahu manastirsko poslušanje? Prvo: odsecajući svoju volju pred starcem on se uči da odseca strasti i ispunjava volju Božiju, koja se sadrži u zapovestima i monaškim zavetima. Drugo: ostavljajući starcu pravo da donosi odluku umesto njega monah ne može da se gordi uspesima u svom duhovnom životu, jer ih pripisuje starcu, na taj način se oslobađa dva duhovna lopova - gordosti i taštine. Treće: dajući pravo odluke starcu on se izbavlja od mnogih sumnji, nedoumica, briga, od pomisli koje se međusobno bore, koje iscrpljuju čovekov um i prljaju njegovu molitvu. Četvrto: prebivajući pod rukovodstvom poslušnik ne može da padne u očajanje ili tugu, koji predstavljaju obratnu stranu gordosti znajući da se za njega pred Bogom zastupa starac. Peto: monah oseća radost, jer blagodat čuva njegovo srce, a ako u nečemu i zgreši rane koje zadobije brzo se zaceljuju. Šesto: učenik koji se nalazi u posušanju jeste naslednik darova starca. Sedmo: iskreno poslušanje sveti oci porede s razapinjanjem. Osmo - ono od čega smo počeli: poslušanje dovodi do smirenja, a smirenje je osnova svih hrišćanskih vrlina, uključujući i najvišu od njih - ljubav.
Đavo ustaje protiv poslušanja sa svom svojom silom i lukavstvom. On pokazuje učeniku nepostojeće ili postojeće grehove starca, samo u poslednjem slučaju, uvek u izopačenom vidu kao kroz uveličavajuće staklo. Ako je učenik stekao blagodat reći će: "Više verujem starcu nego svojim ušima i očima, jer se one često varaju." U drugom slučaju mora da kaže: "Moj nastavnik je grešan, kao i svi ljudi, ali sila Božija v nemošči soveršajetsja[4]. Grehovi su njegova stvar, on odgovara za mene, a ne ja za njega; on mi je poslan radi mog spasenja, odnosno vrši u odnosu na mene službu Anđela-čuvara; samo je ovaj bestelesan i bezgrešan, a nastavnik je čovek u telu, začet kao i svi ljudi, u grehovima rođen, kao i svi ljudi, u bezakonju, pod jarmom prvorodnog greha." Đavo počinje da govori da nastavnik nepravilno rukovodi. Na to treba odgovoriti: "Slušam čoveka radi Boga." Đavo sugeriše učeniku: "Starac te ne voli, on te prezire, on se uopšte ne brine za tvoju dušu, on te prosto trpi." Na ovo treba odgovoriti: "Istinska ljubav nije maženje, ona je skrivena kao i sve hrišćanske vrline. Najveće ispoljavanje starčeve ljubavi je molitva za mene." Đavo podseća poslušnika na surove reči koje je nastavnik rekao i sugeriše da su one nepravične. Na to treba reći: "Znači, nastavnik mi videći moju bolest daje gorke lekove." Ako nastavnik čak i istuče poslušnika, ovaj treba da se drži misli da nastavnik nije tukao njega, već je rukom ili štapom terao demona. Đavo kaže: "Sam tvoj starac je nemaran i tebi ne daje blagoslov na podvige i na taj način ometa tvoje spasenje. Sam ne podražava svetim ocima i tebi ne dozvoljava." Na ovo treba odgovoriti: "Visoka kuća bez čvrstog temelja se brzo ruši." Đavo kaže: "Bolje je čitati knjige nego slušati grešnog čoveka." Na ovo treba odgovoriti: "A zašto se ti, đavole, ne baviš knjigama nego trčiš po celom svetu i sad iskušavajući me, hoćeš da me odvojiš od mog nastavnika i sam da postaneš moj starac?" Đavo kaže: "Koliko je unaokolo mnogo duhovnijih monaha i sveštenika koji su više napredovali! Zašto si izabrao jednog od najnekorisnijih? Promeni ga za boljeg!" Ne treba se povlačiti: "Promeniću starca ako on izda Pravoslavlje ili mi naredi da učinim blud. Neka su drugi bolji od njega pred Bogom, ja nisam sudija, ali verujem da će za poslušanje blagodat nadomestiti ono što nedostaje, a ti satano, idi od mene: tebe je Gospod nazvao lažljivcam i čovekoubicom."[5] Međutim, dešava se da đavo i bez bilo kakvih reči ubacuje u srce poslušnika neshvatljivu zlobu i odvratnost prema starcu. Tada to treba ispovediti svom nastavniku, moliti ga za molitve i znati da je to ognjeno iskušenje koje treba preživeti. Treba reći: "Da poslušanje nije tako spasonosno, ti, satano, ne bi ulagao toliko napora i truda da me odvojiš od starca. Tvoja iskušenja su me samo ubedila koliko je tebi, mom neprijatelju mrsko moje malo poslušanje." Bez poslušanja monaštvo nije moguće, kao život bez disanja; poslušanje je dah monaha. Bez poslušanja monah se po malo čemu razlikuje od mirskog čoveka. Jednog prepodobnog starca filosofi u pitali: "Vi propovedate siromaštvo i mi preziremo
bogatstvo, vi učite o čistoti i mi se klonimo razvrata. Koja je razlika između nas?" Prepodobni je odgovorio: "Vi verujete u sebe, a mi nemamo poverenja u svoje pomisli, već se uzdamo u Boga." Ono o čemu ovde govori prepodobni stiče se samo poslušanjem. Zato monah koji nije odbacio svoju volju može da dostigne stepen filosofa, ali ne spoznavši tajnu i silu poslušanja nikada neće postati istinski monah. 5 Kako steći blagodat? Ovde nećemo govoriti o blagodati kao o prisustvu Božanske sile u crkvenim Tajnama, već o tome kako da čovek stekne blagodat u svom svakodnevnom životu. Gospod je udahnuo u lice Adama dah života, od samog trenutka kad je stvoren Adam je već bio pričesnik Božanske blagodati - ovog daha Božanstva.[6] Blagodat je ona Božanska sila koja se od večnosti izliva iz bića Boga i čini čoveka pričesnikom Božanske svetlosti i novom tvarju. Kao što je već bilo reči, blagodat se vraća čoveku onim putem kojim je otišla. Drugim rečima, čovek mora da se bori s onim grehom zbog kojeg je izgubio blagodat. Prvi greh koji je pogodio našeg praoca i koji prelazi iz generacije u generaciju sa sve većom silom jeste greh gordosti. Ovo je ona nepromenjivo visoka ocena koju čovek daje sebi, makar u dubini svoje duše. On može da glumi smirenje. Može da govori smireno, ali ako se ne smiri zaista, u osećanje srca, on će i ostati gordeljivac, premda navlači masku smirenja. Drugi greh Adama bilo je neposlušanje Bogu, želja da sam postane "kao Bog",[7] želja ne slobode u Bogu, već slobode od Boga. Zato, da bi stekao blagodat čovek treba da se nauči poslušanju. Ovo je poslušanje pre svega Crkvi (a kroz Crkvu - jevanđeljskim zapovestima), a zatim poslušanje u svetu: poslušanje kod kuće, na poslu, jednom rečju, poslušanje svima. To je svest o svom mestu u Crkvi, u društvu, u porodici. Gospod je stvorio svet kao hijararhijski, niži se u njemu potčinjavaju višem. Lažna sloboda je robovanje satani. Izvor zla, demona, Jevanđelje naziva lažljivcem i ocem laži. Savremeno čovečanstvo je napojeno lažju, kao sunđer vodom. Svuda vidimo igru i prevaru koji su postali tako uobičajeni da se prihvataju kao prirodna norma života. Čovek iza lažljivih reči krije svoje istinske misli i uopšte ne usklađuje dela s rečenim, bez obzira da li je to prijateljsko obećanje ili zakletva. Reči su za savremenog čoveka postale đubre, lukovina. Laž ometa molitvu. Lažljivac ne može da sjedini um sa srcem. Jedan od drevnih mislilaca je rekao: "Da bi zmija ušla u svoj brlog mora da se ispravi." Lažljivi um stalno pravi neke vrludave pokrete. Srce za njega ostaje zatvoreno, a srce je ono mesto gde se čovek sreće s Bogom, stupa u opštenje s NJim. Već smo govorili o tome da je đavo nazvan i čovekoubicom. Kad čovek gubi Boga on gubi ljubav. Ispostavlja se da se nalazi u vlasti strasti, u drugom čoveku vidi svog suparnika i
neprijatelja. Zato je on sam čovekoubica u svojim pomislima i rečima, koje izbijaju iz njega na površinu kao bujice lave iz vulkana. Čoveku je bio dat izbor: da čuva devstvenost ili stupa u brak kako bi imao potomstvo, a on je izmislio i izabrao nešto treće: blud umesto braka i brak bez potomstva. Zato su glavni putevi kojima nam se vraća blagodat, svojevrsne "dveri" duše: smirenje, poslušanje, istina, milosrđe i celomudrenost: smirenje pred Bogom, poslušanje Crkvi, istina kao jedinstvo reči, misli i dela, milosrđe u odnosu na ljude, celomudresnost u odnosu na svoju sopstvenu dušu. Međutim, kako steći ove dobrodetelji, kako isterati strasti iz svog srca? Odgovor je jedan: vratiti se samom sebi, povratiti se od ovog sveta, a zatim ići od sebe ka Bogu. Na ovom putu um treba da izabere kratku molitvu i kao da zaključa sebe u malo reči. Molitva ima dva dejstva: ona pregrađuje put bujici utisaka spoljašnjeg sveta i okreće dušu ka Bogu. Naš praotac je trebalo da čuva Edem kao brižni baštovan svoj cvećnjak, ali je zgrešio, bio je isteran, poput lukavog, odnosno nevernog sluge. Mi treba da ispunimo istu ovu zapovest: čuvaj i obrađuj[8] u odnosu na tajanstvenu baštu naše duše. Ova bašta je zarasla u čičak i korov. Um, vraćajući se srcu molitvom postepeno čisti srce. To je glavno duhovno delanje čoveka. Duhovna znanja se čoveku otkrivaju onoliko koliko je on pokorio sebe volji Božijoj. Još je car Solomon pisao da premudrost može da obitava samo u celomudrenom srcu.[9] Svetska znanja sama po sebi ne čine čoveka mudrim. Ona mu samo daju spoljašnju obrazovanost, ispunjavaju njegovo sećanje informacijama, a zajedno s tim ostavljaju da u njegovoj duši mirno žive grehovi i strasti. Svet je izgubio sećanje na duhovnu mudrost. On traži mudrost zemaljsku, ljudsku, koja je svega falsifikat, surogat. 6 Šta znači blagoslov? U bukvalnom prevodu to je blaga (dobra) reč koja nosi u sebi onu Božansku silu koja se naziva blagodaću. Odbačen blagoslov je odbačena blagodat, to je unutrašnje protivljenje Bogu, to je tajna borba ljudske volje s voljom Božanskom i zato blagoslov odbačen ili neispunjen zbog zaborava postaje prepreka, kao kamen spoticanja na čovekovom putu. Za neispunjenim blagoslovom sledi kazna; ona može nastupiti odmah ili nakon mnogo godina. Međutim, pre ili kasnije sigurno će zadesiti čoveka. Ona može da se ispoljava u različitim oblicima: u nesrećama, bolestima, neočekivanim moralnim padovima, nesrećama koje ga prate. Međutim, najstrašnija kazna je - hlađenje prema duhovnom životu i stanje unutrašnjeg mrtvila.
Ako se poslušanjem odseca glava zmije - gordosti, koja leži u dubini ljudskog srca, onda je neposlušanje hrana kojom se hrani ova mrska gadost, okupatorka ljudske duše. Neposlušanje je polje na kojem rastu otrovne trave: umišljenost, taština, nadmenost i vlastoljublje; one guše i ubijaju cvetove pokajanja i molitve. Govoreći savremenim jezikom čovek kroz neposlušanje "programira" svoj sopstveni pad. Zato su starci poslednjih vremena veoma oprezno davali blagoslov plašeći se da će ostati neispunjen, i biti poput talasa koji se skotrljao nazad od obale, da će odbaciti čoveka nazad - od Hrista ka demonu. Starci često govore izokola dajući čoveku mogućnost izbora, ali istovremeno dovoljno jasno kako bi čovek koji to želi mogao da shvati kako da postupi. Neki odgovaraju primerima, kao pričama, drugi oblače blagoslov u formu saveta. Često starci osećajući da njihov blagoslov neće biti ispunjen odgovaraju: "Ne znam." Bilo je staraca koji su smelo govorili: "Ja ću se pomoliti, a ti ćeš dobiti odgovor u okolnostima svog života." Podsetiću da starac nije astrolog, koji pogađa budućnost po zvezdama. On oseća šta je potrebno za čovekovo spasenje i u nekim slučajevima - za njegovu zemaljsku sreću, ali on uopšte nije dužan da rešava sva svakodnevna pitanja i probleme, naročito u naše vreme kad su laž i licemerje postali praktično životna norma u odnosima između ljudi. Za njega je nemoguće da blagoslovi čoveka da bude licemeran, da govori neistinu i tome slično, a zahtevati istinu u određenim situacijama znači blagosloviti na mučenički podvig, za koji ni iz daleka nisu svi sposobni. Ovde je prisutno iskušenje za samog starca. On ne može da blagoslovi nečista sredstava: to će biti uvreda samog blagoslova. Blagosloviti da se ne odstupa od istine bez obzira na sve spoljašnje posledice, naročito ako čovek ima porodicu, znači reći neiskusnom plivaču da pliva uzvodno uz reku. Postoji samo jedan izlaz: sam čovek treba da se izmeni. Međutim, izmene se retko dešavaju brzo, potrebni su dugotrajni trud i molitva. Zato se starac trudi da postepeno dovede čoveka do ispravnog rešenja i ne žuri s blagoslovom. Malo je dobiti odgovor od starca. Na ovome se blagoslov ne završava. Između starca i čoveka koji mu se obratio nastaje nevidljiva duhovna veza. Ova veza ne sme da se prekine sa završetkom bilo kog posla za koji je nastavnik upitan, već treba da ostane za čitav život. Ako je čovek poslušao nastavnika on ga neće zaboraviti, već će početi da se moli kao za rođenog. Ako pak, upitavši nije poslušao, njegovo ime kao da se briše iz starčevog sećanja i ispada iz molitve. Neposlušnik je za učitelja "strano telo" koje duša odbacuje. Zato nastavnika i učenika u duhovnom životu ne deli rastojanje, već neposlušanje. Mnogi se nalaze pored starca, sreću se s njim svakodnevno i ne postaju bolji, već gori. Oni ne shvataju da je blagodat duhovni oganj i da se prema njoj treba ophoditi oprezno; ova vatra ih ne zagreva, već pali. Kod njih se rađa suparništvo, ljubomora, ne duhovna, već telesna vezanost, oni uznemiravaju nastavnika svakodnevnim poslovima misleći da će mu ugoditi. Ovde na snagu stupaju ljudske emocije, zaoštrava se osećanje gordosti
(hvalisanje: "kakvog duhovnog oca imam" i t.sl.). Na kraju ovi ljudi ne samo da ne stiču nikakvu korist, već gube čak i ono što su imali. Gospod je rekao da se sav zakon i proroci nalaze u dve zapovesti - o ljubavi prema Bogu i o ljubavi prema ljudima.[10] A ovde sećanje na Boga postepeno slabi, čovek postaje nekakav kumir, i ljubav se takođe hladi, pojavljuje se zavist, nedobronamernost, tanana kleveta upućena od jednog čoveka prema drugom i tome slično. Zaboravlja se glavno: da je nastavnik - putovođa ka Bogu, on treba da odredi kakve pregrade stoje između ljudske duše i Boga i da mu pomogne da ih savlada. Zato nastavnik nije dat za razonodu, radi "komfora", nije dat za mnogoslovne besede, radi tajnog suparništva, već radi spasenja. Iskreni poslušnik je uvek sa starcem, čak i ako ih deli na hiljade vrsta. Već smo rekli da molitva nastavnika ima posebnu silu u odnosu na onoga ko čuva poslušanje. Međutim, postoji još i neki najviši stepen ispoljavanja ovog zakona duhovnog života: kad poslušnik čuje u svojoj duši odgovor starca na rastojanju. Međutim, to ni iz daleka nije naša mera. Postoji još jedna karakteristična crta: pravi poslušnik je uvek nezadovoljan sobom, u smislu da uvek smatra svoje poslušanje nedovoljnim. On vidi u njemu mnogo grešaka i mana, koje treba ispravljati, on vidi kako se u čisti potok poslušanja meša mulj njegove samovolje i grehova. Samo poslušanje, kao i sve dobrodetelji, nema kraja i konca, ono otkriva čoveku put ka stalnom usavršavanju. Međutim, ljudi koji govore o svom bespogovornom poslušanju kao da se hvaleći pred sobom i drugima delanjem kojem su tek pristupili - kao da su navodno ovladali ovom vrlinom u potpunosti i ispunili podvig samoodricanja, ovi ljudi, ne videći svoje grehove i nesavršenstva iznenada padaju, odbacujući svako poslušanje i napuštaju svog duhovnog oca, kojem su se vatreno kleli da će biti odani. Ili pak postepeno počinju da kriju od njega svoje grehove i prelaze na nekakvo mlako licemerje. Istinski poslušnik oseća radost zbog odsecanja svoje volje, ali istovremeno vidi da je još uvek nije odsekao do kraja, da tako mnogo rada predstoji. Istinski poslušnik doživljava kao gubitak, ako čak i malo, ako i za dlaku, odstupi od volje starca i kaje sa za to kao za svoj pad.
NAPOMENE: 1. 2. 3.
Up.: Ef. 6, 5-7; Kol. 3, 22; 1 Tim. 6, 1; Tit. 2, 9. - Red. Ps. 136, 1. - Red. V.: Mt. 12, 29. - Red.
4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.
Up.: 2 Kor. 12, 9. - Red. Up.: Jn. 8, 44. - Red. V.: 1 Mojs. 2, 7. - Red. V.: 1 Mojs. 3, 5. - Red. Up.: 1 Mojs. 2, 15. - Red. V.: Prem. 1, 4. - Red. V.: Mt. 22, 37-40. - Red.
Rab Božji sadržaj U Svetom Pismu i u liturgijskim tekstovima hrišćanin se naziva rabom (slugom) Božjim. Sluga pripada svom gospodaru, on zavisi samo od njega, sluga ne može istovremeno da pripada dvama gospodarima ili da bira gospodara po svom nahođenju. Drevni zakoni su glasili: "Sluga mog sina nije moj sluga"; čak ni car nije mogao da izdaje naloge tuđem slugi (primer za ovo je slučaj s Avgustom i Vedijem Polionom). A mi nazivajući sebe slugama Božjim najčešće lažemo: mi smo sluge drugog gospodara. NJegovo ime je svet, a našem sramnom ropstvu - čovekougađanje. Ne govorim o spoljašnjem ropstvu, o sistemu nasilja, što je praktično neizbežno sjedinjeno sa svakim državnim sistemom, ne govorim o spoljašnjim pravima ili bespravlju, ne govorim o ustavima, objavljenim u novinama i o složenom sistemu "kočnica" zahvaljujući kojima oni u stvarnosti postoje samo na papiru. Spoljašnje nasilje još uvek ne čini čoveka slugom; spoljašnja nepravičnost i zlo, postajući globalne činjenice istorije ne oduzimaju čoveku slobodnu volju. Govorim o unutrašnjem ropstvu, o onoj psihološkoj presi, koja stalno guši čoveka, čini ga prevrtljivcem, slugom ljudi koji su mu bliski, oduzima mu volju, pretvara ga u kameleona koji stalno menja svoju boju. Ova mreža u kojoj se čovek nalazi poput ribe u mreži jesu nepisani zakoni sveta, gordog, lažljivog, razvratnog, uvek paganskog sveta, njegova pravila, običaji, mišljenja, ocene i predstave, njegove komplikovane ceremonije.
Sve ovo deluje kao hipnoza u toku koje čovek zaboravlja ko je on. Svet gleda na čoveka mnoštvom zmijskih očiju koje dovode njegovu bezvoljnu dušu u stanje ukočenosti. Kažu da životinje pod težinom zmijinog pogleda same idu ili puze u susret ovom gmizavcu. Kažu da na neke ljude isto tako deluje prizor ogromnog vodopoda; on ih privlači kao magnet: slomljena volja traži da se potčini jačoj volji. Čovek kojeg je svet slomio, najčešće mu se bez suprotstavljanja pokorava. Veoma mnogi, gotovo veći deo hrišćana nazivajući sebe "slugama Božjim", a u stvari biraju "slobodu" od Boga i od svoje savesti i postaju sluge drugog božanstva - grumena svetskih strasti. Ove strasti uzimaju obličje dobrodetelji ostajući pritom uvek "blistavi poroci" lažnog sjaja. Svet čoveku nudi ono što ima, što je nakupio za vreme svog postojanja - otrov gordosti i sladostrašća, mržnje i slastoljublja. Međutim, kad se otrov prodaje u kristalnim čašama on ne gubi svoju smrtonosnost. Svet liči na glumca koji je obukao carsku odeću i krunu s lažnim kamenjem. Svet ima svoju šifru, svoj tajni jezik: on gordost naziva ljudskim dostojanstvom, raspuštenost - slobodom, surovost pravičnošću, pohot i razvrat - prirodom morala, laž mudrošću, licemerje humanošću i poštovanjem čoveka, kukavičluk krotošću, bezvoljnost smirenjem, pohlepu oprezom, raspikućstvo širinom duše, grubost iskrenošću itd. Svet ne primećuje istinske dobrodetelji, one su od njega skrivene; on vidi samo ono što se može razlikovati u svetlosti reklama i pozorišnih kulisa, on priznaje samo paradu lažnih vrlina, smatra svetima procesiju koledara. Čovek se malo po malo navikava na ono što mu svet nameće. (Kažu da se čak i kad se zaposli u mrtvačnici čovek adaptira i posle nekoliko dana prestaje da oseća zadah leševa koji se raspadaju). Čovek se postepeno navikava da gleda kroz prizmu svetskih ocena i predstava. Na početku još oseća da je laž laž, ali se zatim umara od suprotstavljanja i prima je na veru. Postoji bajka o tome kako je seljak vodio na prodaju bika, a ljudi koji su mu dolazii u susret nazivali su bika jarcem. Seljak se prvo ljutio, zatim je počeo da sumnja, a na kraju je poverovao da njegov bik nije bik, već zaista jarac. Tako nam svet nameće svoje ocene, lepi na sve svoje nalepnice. Oni koji žele da budu slobodni od sveta liče na plivače koji plivaju uz reku. U vreme rimskih careva na areni Koloseuma organizovala se borba dvojice gladijatora, od kojih je jedan bio okovan u štit, naoružan mačem i kopljem, a drugi je držao nož i mrežu. Ako naoružanom vojniku ne bi pošlo za rukom da prati pokrete protivnika mreža bačena na njega sputavala bi ga sa svih strana i činila bespomoćnim poput deteta zavijenog u pelene. Tada više nisu pomagali teški oklopi; protivnik bi ga lako bacao na zemlju, stao nogom na njegove grudi i zabadao mu nož u grlo. I ma kako moćan intelekt da je posedovao čovek, ako je dospeo u zarobljeništvo sveta, ishod njihove borbe je već unapred rešen, jer Platonu nije pomogla njegova pamet kad ga je sirakuski tiranin prodao u ropstvo.
Robovi su živeli zajedno sa stokom u šupama i konjušnicama svog gospodara, a mi živimo u ogromnom zatvoru koji se naziva čovekougađanje. Gde je početak ovog zarobljeništva? Kakvi su to okovi kojima su se iznenada našle okovane naše noge? Ovde je prvo strah pred ljudima, neka bojažljivost koja se rađa od stalnog, ponekad tajnog stremljenja ka čulnim nasladama: duša, iznemogla od žudnje za nasladama uvek je bezvoljna i ispunjena kukavičlukom. U nasladi deluje isti mehanizam: gasi se um, čovek se pogružava u tamna nedra svoje podsvesti i tamo oseća izvesnu slast koja liči na svrab kože koju je napao ekcem. Ovaj moment "slivanja" ljudskog duha s čulnom nasladom uvek je isti, bez obzira da li jedemo ukusnu hranu ili gledamo delo Leonarda da Vinčija. U nasladi se po pravilu parališe volja. Volja i naslada su antipodi, zato kult naslade dovodi do robovanja svetu. Ponekad je uzrok kukavičluka drugi: on je veštački vaspitan u čoveku, navikavajući ga da se plaši svih ljudi uopšte, počevši od sopstvenih roditelja. Ovakvo ophođenje s detetom uglavnom može da se završi na tri načina. Prvi je - strah postaje stalno stanje, svet i ljudi izazivaju u čoveku osećaj bojazni, on je spreman da beži od sukoba s ljudima kao dezerter s bojnog polja. Drugi je - dete postaje ozlojeđeno i kasnije, kad poraste, sveti se, kako roditeljima koji su zaista krivi pred njim, tako i svojoj deci koja ništa nisu kriva. Treće - navikava se da laže i pretvara se s ljudima kako bi se obezbedio. Blizak kukavičluku je drugi porok - lažno saosećanje. Čovek oseća oštru reakciju na stanje ili raspoloženje drugog čoveka; u suštini govoreći, njemu nije žao ovog drugog čoveka, već mu je žao sopstvenog pokvarenog raspoloženja i zato je spreman da laže i ide na ustupke i ispunjava nečije kaprice kako bi izašao iz ovog teškog duhovnog stanja. Od navedene bolesti pati znatan deo humanista. Ponekad ovakva "obrnuta veza" nastaje samo u odnosu na uzak krug rođaka, prijatelja i poznanika: čovek postaje njihov sluga. Sentimentalnost ga lišava slobode i često se pretvara u surovost u odnosu na druge ljude. Sentimentalni su bili mnogi dželati u nacističkim logorima smrti, koji su nežno voleli svoju decu i slali sužnje na pogubljenje uz zvuke muzike (naši, domaći dželati, nisu bili sentimentalni). Za svet nas vezuje lažna predstava o prijateljstvu kao savezu koji zahteva solidarnost u svemu. Mi na prijateljstvo gledamo kao na međusobnu pomoć i izvesnu "garanciju". Molbu svojih prijatelja obično ocenjujemo s tačke gledišta njene teškoće i naših mogućnosti, ali se retko zamišljamo nad tim da li je ova molba moralna, da li će naša pomoć pričiniti zlo i štetu drugim, nama nepoznatim ljudima; oni za nas kao da ne postoje. Na primer, čoveka mole da pomogne nekome da se upiše u školsku ustanovu za koju je prijavljen veliki broj ljudi. Čovek pristaje, nalazi mogućnost da učini protekciju radi prijateljstva (a da ne govorim o drugim, pragmatičnijim motivima), njegova molba se zadovoljava i na kraju gubi mesto nepoznati, ali možda dostojniji čovek. Čini se prestup: od čoveka je ukradena, oduzeta mogućnost da uči i ovo se
smatra "prijateljskom uslugom", a ne podlošću i razbojništvom; ovo liči na to kao što prestupnik ne oseća grižu savesti samo zato što u mraku nije dobro video lice svoje žrtve. Kad se stvar tiče rođaka i bližnjih često za sudije prestaju da postoje zakoni, a za propovednike - Jevanđelje. Zato prijateljska, porodična solidarnost, prerastajući u međusobni, zatvoreni krug, postaje jedan od najtežih oblika robovanja svetu, nešto poput tamničkih radova na galiji (pritom se veslač zakovan u okove divi tome kako brzo i skladno plovi galija). Pristrasnost prema prijateljima i bližnjima ili pak međusobna računica čini čoveka nepravičnim prema drugima. Među drevnim hrišćanima koje su pagani primoravali da se odreknu Hrista bilo je i takvih koji izdržavši fizička mučenja nisu kasnije mogli da izdrže pred molbom rođaka i odrekli su Ga se. Pristrasnost prema rođacima i prijateljima stvara za čoveka dva sveta: jedan koji se nalazi u osvetljenom polju - jesu njegovi bližnji; drugi - svi ostali ljudi. Ovaj drugi svet kao da je pogružen u tamu: za čoveka on ne postoji ili ga dotiče veoma malo. Čovek čija je volja oslabila zbog vezanosti za bližnje je već potencijalni zločinac, on bespogovorno radi ono što mu naredi svet - njegov surovi gospodar. Slugom ljudi čini nas i lažni osećaj zahvalnosti. Čovek smatra da dobivši pomoć od drugog mora da "odradi" to kao najamnik koji je unapred dobio platu. Tako dobro koje mu je neko učinio kao teško breme pada na njegova pleća. Ovde se ne radi o osećanju zahvalnosti. Sveti oci su rekli: "Dobro koje ti je učinjeno napiši na kamenu kako sećanje na njega vreme ne bi spralo." Ovde je prisutno nešto drugo: čovek se ne zahvaljuje Bogu Koji mu je pomogao izabravši čoveka za Svoje oruđe, za instrument Svog Promisla, već zaboravljajući na Boga, vidi samo sprovodnika NJegove milosti. A osećanje svoje zahvalnosti ispoljava u vidu želje da "plati" često povlađujući pritom strastima i grehovima svog dobročinitelja, odnosno faktički mu za dobro plaća zlom. Zahvalnost je osećanje koje pre svega u čoveku koji je pružio pomoć ili dobročinstvo treba da pretpostavi nesebičnost: za šta mu se drugo zahvaljivati? Ovo osećanje može da podstakne čoveka na uzvratno dejstvo, ako za to postoji nužnost, ali ne može da ga natera da igra samo zato što je naručena muzika. Kad se gubi nada u Boga, nastaje potreba da se čovek uzda u čoveka. Egoizam zahteva garanciju i osiguranje; instinkt je gmizavo osećanje, on traži materijalni oslonac, na nešto ili na nekoga.
Ne treba tražiti Božije već Boga sadržaj Danas je počelo da se širi učenje o tome da čovek može da se spasi svojim dobrim delima (odnosno da su ona sama dovoljna za njegovo spasenje). Ovde su pomereni
akcenti. Ako se ranije govorilo da Bog spasava čoveka u današnju predstavu se sve više usađuje misao da čovek sam sebe spasava, a Bog mu daje večni život kao obaveznu nagradu za njegov trud. Ako se savremeni čovek upita šta je večni život on će reći: "To je rajski život, to je mesto divne lepote i večne radosti; to je mesto i stanje u kojima su ukinuti svako zlo, smrt, truležnost, nesklad, u kojem ništa ne pomračava ljudsku dušu; večno prebivanje tamo gde prebivaju Anđeli i sveci i u koje Božanstvo snishodi Svojom neizrecivom svetlošću." I ovde su opet pomereni akcenti: večni život je mesto blaženstva i stanje koje se karakteriše kao radost duše. Međutim, ovde je propušteno nešto veoma važno, a to je: Bog ne daje samo Svoje, što samo po sebi već prevazilazi ljudski razum, već daje Sebe Samog, čini čoveka bogom po blagodati. Pred ovim darom sva ljudska dela ne mogu da se ne izgledaju beskonačno mala. Gospod je obećao da će dati za dela milosrđa neizmerno većim uzdarjem, ali ovde On daje čoveku s čim se ništa ne može uporediti, što nema analogije, ono što premašuje sve ljudske pojmove: daje Sebe Samog. O kakvim zaslugama ovde može da se govori? Kako se može "zaraditi" Bog, kako se Bog može dobiti kao nagrada? Ovde je tajna mistične ljubavi Božanstva prema ljudskoj duši. Ostalo je potrebno samo kako bi zov ove ljubavi bio uslišen. Tragedija savremenih hrišćana se sastoji u tome što oni traže Božije kao svoje nasleđe, ali ne traže Samog Boga kao izvor večnog života. NJima je neshvatljiv svetootački izraz oboženje; njima je neshvatljivo šta znači postati bog po blagodati. Ne shvatajući, oni to ni ne žele. Oni žele samo povratak izgubljenog Edema kao predivnog vrta gde cveta nebesko cveće, gde nema starosti i smrti. Za njih dobra dela postaju svojevrsna garancija za dobijanje večnog blaženstva. Međutim, tajna ovaploćenja Sina Božijeg, tajna iskupljenja - ne samo kao povratak u bezgrešno stanje, već i kao put duše ka Bogu kroz pričešćivanje NJegovom Božanskom svetlošću, kroz ushođenje i ozarenje, kroz ulaženje u Božanski život, put večnog beskonačnog bogoupodobljenja je našim savremenicima neshvatljiv. Na Krstu je Gospod nas zamenio Sobom. U crkvenim Tajnama Duh Sveti priprema ljudsku dušu za novi život kroz sjedinjenje s njom, srazmerno njenoj pripremljenosti za ovo sjedinjenje. Spasenje je veliki dar, a savremeni čovek gleda na njega kao na nešto obavezno i kao na nešto što odgovara dostojanstvu samog čoveka. Treba shvatiti šta je glavno, šta je najviši čovekov cilj. Konačni i istovremeno beskonačni čovekov cilj je oboženje. Ono se ostvaruje samo posredstvom blagodati. Blagodat se čoveku daje samo u Crkvi, u ovom polju večne Božanske svetlosti koja je u uzajamnom dejstvu s ljudskom dušom i nevidljivo je prosvećuje (u nekim slučajevima ovo prosvećenje duše Božanskom svetlošću može biti toliko jako da postaje očigledno, vidljivo čak i za ljude iz okoline). Tajne Crkve za svoju osnovu imaju iskupiteljnu žrtvu Hrista Spasitelja. Gospod je zavolevši nas još pre našeg postojanja ispunio sve kako bi nam darovao ne samo Svoja neizreciva dobra, već i Sebe. Spasene On vidi kao odraz Svog neizrecivog obraza, u
spasenima prebiva kao u živim, besmrtnim, nerukotvornim hramovima. Za njih je On sve - početak i kraj. Bez osvećenja blagodaću spasenje nije moguće. Oni koji govore o spasenju samo kroz dobra dela samim tim stavljaju izvestan znak jednakosti između ovih dela i darova Božjih, dok su dobra dela samo uslov za ispoljavanje i razvoj osećanja ljubavi, pošto su ljubav pema Bogu i ljubav prema ljudima neodvojive jedna od druge. Čovek sa svojim dobrim delima, koji se nada da će za njih dobiti spasenje liči na prosjaka koji sakupivši nekoliko bakrenih novčića smatra da se za njih može kupiti carski dvorac. Za spasenje je potreban preobražaj čoveka. Ovaj preobražaj Duhom Svetim počinje na zemlji, u Crkvi i s prelaskom u Crkvu Nebesku ne završava se nikada. Samo blagodaću Duha Svetog Koji deluje u Crkvi čovek može da postane bog po blagodati u večnosti.
Duhovno i duševno sadržaj Jedna od grešaka u duhovnom životu koju stalno uočavamo jeste nepoznavanje razlika između duševne i duhovne delatnosti čoveka ili neumenje razlikovanja ove dve samostalne oblasti njegove delanosti. Modus postojanja svih jeresi i crkvenih raskola jeste u suštini pogružavanje u duševni život i pritom imitacija duhovnih stanja. Svako lažno učenje jeste bunt duše (tačnije, duševnih strasti i pre svega gordosti i pohoti) protiv duha, bunt duše, koja prizivajući za svoje saveznike maštu i sjedinjujući se s demonskim silama stvara nešto kao bajkoviti zamak posredstvom svoje domišljate evristike i emocija. U ovom zamku, koji je stvorila njegova sopstvena uobrazilja čovek živi do same smrti. Sam po sebi duševni život predstavlja potpuno zakonitu stranu zemaljskog postojanja čoveka. Čak i više od toga: bez njega čovek ne bi mogao da postoji. Ali ovde je neophodno poštovanje stroge hijerarhije: ako je telo sluškinja duše, duša mora biti sluškinja duha. Ukoliko je ova suobrdinacija narušena, duh se zatvara u sebe, on kao da se dobrovoljno odriče onoga što mu po pravu pripada i ustupa svoje mesto osvajaču. Sluga koji je neočekivano dobio vlast ne može da živi po ranijim zakonima. Zbog toga počinje ponovno ocenjivanje prethodnih vrednosti. Kao što se za vreme revolucija uništava aristokratski sloj, intelektualne sile zemlje, i njihovo mesto zauzimaju populisti i lažljivci, tako posle pobede duše nad duhom čovek gubi sposobnosti duha kao što su sozercanje, prozrenje, unutrašnji logos srca, duhovne intuicije i sposobnost da se razlikuju mračne i svetle sile koje deluju, kako u kosmosu, tako i u njegovoj sopstvenoj duši. Um zatvara svoje oko okrenuto ka večnosti i duša ostaje slepa. Ovde počinje novi proces: izmišljanje i sačinjavanje vere.
Religija je savez Beskonačnog s konačnim, Večnog s onim što je stvoreno u vremenu, Tvorca s NJegovom tvorevinom, Boga s čovekom. Jeresi žele da izvrnu poredak: da ga pretvore u savez čoveka s Bogom, odnosno da ne prihvate uslove date u Otkrovenju, već da postave Bogu svoje uslove. Zbog toga je lažno učenje odricanje Božanskog Otkrovenja i njegova zamena nekim plodom izmišljanja strastnog uma. Svako lažno učenje je poturanje umesto Božanskog Otkrovenja kasnijih falsifikata i kao što se Otkrovenje čuva u svetom predanju, tako se lažne tradicije čuvaju reformatorstvom. Religija je savez. Međutim, savez dinamičan, koji pretpostavlja zbližavanje i sjedinjenje. Sjedinjenje je moguće samo kroz upodobljenje, zato je religija put upodobljenja ljudske duše Božanstvu i borba s onim što vodi dušu ka drugom postojanju, ka gubitku obraza Božijeg, što se na slovenskom jeziku tačno naziva bezobrazije. Nakon što duša osvoji oblast duha odgovornost za "duhovni život" preuzimaju na sebe dve najgore strasti: gordost i pohot. Gordost nikako ne može da upodobi čoveka Božanstvu, ali ga s uspehom upodobljava demonu. Pohot ne može da voli Boga i zato imitira religiozno osećanje strasnim porivima i nadahnućem. U nekim sektama ova tanana kosmofilija se završava padom u erotiku. Pravoslavnom hrišćaninu je neophodno umeće razlikovanja duhovnog od duševnog. Duševno je ono što nam organski pripada, ali je duša nakon pada u greh pogođena bolešću i njene sile i osećanja su stekli bolestan karakter strastvenosti; zbog toga duh treba da vlada nad dušom, da je oživljava svojim impulsima, da ukroćuje strasti, preporađa u njoj ono dobro koje je ostalo neoštećeno grehom. Zato reč "duševni" nema jednoznačan, negativan karakter, to su sile i sposobnosti koje su čoveku date radi života na zemlji. Duša nalazeći se u stanju bolesti kao da se koleba između života i smrti. Međutim, ne potčinjavajući sebe duhu, ona se odriče mogućnosti preporoda i onoga što nazivamo večnim životom. Sama vera je proces isceljenja. Polje duše na zemlji je ljudsko opštenje, porodica, zajedništvo interesa i emocionalnih veza. To je polje uzajamne podrške i zavisnosti, polje hrapavo i kolebljivo, polje na kojem mogu da se ispoljavaju kako plemenita osećanja, tako i niske strasti duše, polje visokog napona, koje ponekad obuzima, kao da guta čoveka, zbog čega se povlači i prestaje da deluje njegov duh, zatvarajući se u sebe. Polje duha je večnost. Ono je kao izlaz iz zemljine teže. To je usmerenost uma ka Božanstvu, to je buđenje logosa srca kroz molitvu. Naročito često se mešaju dva pojma - duhovne i duševne ljubavi. Duhovna ljubav vidi u čoveku večno - obraz i podobije Božije, što je za nju iznad svega i dragocenije od svega. Najveća radost za nju sastoji se u tome da voljeni pripada Bogu. Ona ne traži svoje,[1] zato što je njen udeo Bog, a u Bogu ima sve. Ona ne može nikoga da izgubi, jer i ne traži uzvraćenost. Za ljubav prema čoveku duši Svojom ljubavlju odgovara Bog, ili
reći ćemo na drugi način: ona mistički voli Hrista kroz blagodat koja živi u čoveku kao u NJegovom obrazu, a ne empirijskog, strasnog, čoveka koji se menja, kojeg je psalmopojac nazvao lažju.[2] Videći veličinu čoveka kao obraza Božijeg, a ne bolestan grumen nerava i ploti ona se do samog kraja nada njegovom spasenju, sećajući se prolaznosti i nestalnosti ovog života, u kojem smrt sve proždire. Ona se ne gnevi i ne ljuti; budući čista i prosta ona veruje onome koga voli, iako bi ova vera bila prevarena hiljadu puta.[3] Ako je boli, ne boli je zbog sebe, već zbog drugog. Ova ljubav je dar Duha Svetog, i istovremeno je prirodna ljudskom duhu, jer je čovek rođen nje radi. U duhovnoj ljubavi ima više mudrosti nego u svim knjigama koje su filosofi napisali. U njoj ima više lepote nego u svim umetničkim delima skrivenim iza muzejskih vrata. Ova ljubav je istinski čovekov život. Duševna ljubav je zavisnost od onoga koga voliš, u njoj nema slobode. To je ljubav prema ploti, a pošto je plot truležna podleže truležnosti i sve je u njoj truležnost, duševna ljubav menja realnost za fantaziju, ona vidi ono što želi da vidi, a ne ono što jeste u stvarnosti. U njoj su neprekidno prisutni nemir i zabrinutost: nemir - kako steći, zabrinutost - kako ne izgubiti; razočarenje, kad se čovek osvesti od sopstvenih fantazija. Duševna ljubav nema oslonac u samom čoveku, to je vatromet osećanja koji počevši da blista iznenada isto tako iznenada može da se ugasi. Kako se često duševna ljubav smenjuje ravnodušnošću i otuđenjem, kako često prelazi u mržnju! Duševna ljubav se ne iscrpljuje telesnom privlačnošću: postoji, na primer, prijateljska ljubav. Ali kako je labava ova ljubav! Kako često ona ne izdržava ni najmanje iskušenje i razbija se kao kristalna čaša od lakog udarca. Kako često uspešni drug sreće svog nekadašnjeg prijatelja i gleda na njega potpuno drugim očima, kao da su novac ili vlast njegovo srce učinili kamenim, i prijatelj oseća da je između njih nastala distanca koja se ne može izmeriti ni hiljadama vrsta. Praktično sva poezija je plač zbog neuzvraćene ili izgubljene ljubavi. U osnovi gotovo svih pozorišnih predstava je priča o razbijenoj ljubavi koja dovodi do patnje, očajanja ili osvete. Hrišćanin mora da se izdigne iznad duševne ljubavi. On ne sme da se nalazi kao sužanj u njenoj vlasti. Samo borba sa strastima može da otkrije put ka duhovnoj ljubavi, samo duhovna ljubav će ako ne osveti, prosvetliti duševnu ljubav. Duh traži Boga, zbog toga se na zemlji zadovoljava malim. Duhovna ljubav daje čoveku sreću kao unutrašnje stanje. On može da bude srećan malim. Duša koja je "isključena" iz duha nalazi se u neprestanom traganju, ona traži mnogo, ali se ne zadovoljava ničim. Zato je kolebaju, kao talasi površinu mora, dva osećanja: strah i gnev. Kad se čovek plaši ili mrzi nekoga, to je siguran znak da u njemu oskudeva duhovni život i da je upao u živo blato duševnosti. Naročito velika iskušenja za duhovni život predstavljaju vlast i bogatstvo. Čovek uzdajući se u njih prestaje da se uzda u Boga i zajedno s uzdanjem gubi veru i ljubav. I otvara se direktan put za to da čoveka porobe njegove sopstvene strasti. Strast je
nezasita: pošto je zadovoljena ona zatim ustaje s novom silom. Zbog toga bogatstvo i vlast najčešće pogubljuju one koji su ih se dočepali. Zato je teško naći ljubav među bogatima i onima koji poseduju vlast. Što se više čovek penje u goru, tim mu je teže da diše. Međutim, ovde glavna prepreka za ljubav nisu vlast i bogatstvo sami po sebi, već vezanost za njih, uzdanje u njih, njihovo ovaploćenje u ono čudovište koje guta ljudsko srce. Gospod je rekao: mir Moj dajem vam.[4] Ovaj mir je blagodat Duha Svetog. Da je primi može samo ljudski duh kako bi zatim osenio svetlošću dušu u kojoj su prisutni stalni nemir, smena emocija, suprotstavljanje misli. Sama suština asketike se sastoji u umeću da se čovek potčinjava dušu duhu, a duh - blagodati. Hrišćanin treba da ume da razgraniči oblast duševnog i oblast duhovnog kako bi dao caru carevo, a Božije Bogu[5]: svetu - onaj danak koji treba da mu plati posredstvom života svoje duše, Bogu - ono što treba da Mu da kroz stremljenje duha ka večnosti i Večnom, kroz jedino čime čovek može da opravda svoje ime i prizvanje. Sve religiozne zablude su falsifikat realnosti, koju prihvata duh koji ne mašta, ne analizira, već vidi, duševnim osećanjima, silom uobrazilje ili fantazijama logizirajućeg uma i racionalnom moralistikom. Gotovo sva duševna osećanja imaju svoje duhovne analoge, koji se sada, nakon grehopada osećanja, podvrgnuti degradaciji, teško se uočavaju. Suprotnost ljubavi predstavlja mržnja. Ovo je mračno osećanje koje čoveka čini potencijalnim ubicom koji "vežba" ubistvo neprijatelja u svojim mislima, osećanja, koje tako često doživljavamo kao svoj duhovni analog. To je koncentracija, usredsređivanje duha u molitvi, kad on ne prima tuđe pomisli i utiske i mrzi ih bestrasnom mržnjom. To je sila s kojom duh odbija napade demonskih sila na dušu. Mržnja je sposobnost duha da mrzi ono što mu je tuđe po prirodi, što sprečava njegov jedini cilj - bogoopštenje. Duhovna mržnja je stalno anatemisanje demona i graha. Što je jača duhovna ljubav, to jače čovek mrzi sve što može da je ugasi ili smanji. Što jače duh teži ka Bogu, tim više čovek mrzi sve što služi kao prepreka na putu ka NJemu. Duhovna mržnja se ispoljava kao asketsko delanje bdenje i trezvenje uma nad srcem, koje odbacuje i odbija kao neprijatelja sve što proniče u svetlosno polje molitve. Gospod ne govori samo o ljubavi, već i o mržnji prema bližnjima.[6] To je bestrasna, rekli bismo, sveta mržnja koja ne daje duhu da se porobljava zemaljskom, telesnom vezanošću, stavlja čoveka iznad duševne ljubavi. U ovoj mržnji je stalni podvig asketa koji su se odrekli sveta radi Jedinog Boga. Sveta mržnja ne ruši porodičnu i prijateljsku ljubav, već je stavlja pod kontrolu duha, daje joj mesto koje joj pripada u hijerarhiji vrednosti, oslobađa čoveka od ropstva vezanostima, od bezvoljnog potčinjavanja emocijama i strastima. Duhovni čovek je više od duševnog pažljiv prema svojim prijateljima, odgovorniji je u svom radu, dublje oseća dužnost pred svojom porodicom i istovremeno je slobodan od nasilja ovih unutrašnjih veza koje mu tako
često oduzimaju volju i primoravaju ga da čini grehove i zločine radi onih koje voli slepom, duševnom ljubavlju. Čovek ima cilj van granica ovog sveta, ideal koji se uvek nalazi ispred njega, kao da mu se pomalo otkriva iz večnosti. Zato svet ne vidi kao jedinu i samodovoljnu vrednost, već kao sliku, koja je izobražena na pozadini večnosti, i sam zemaljski život kao put ka večnosti. Sveti oci su smatrali nepoznavanje i neznanje lažnom usmerenošću duševne delatnosti, koja se rađa od neželjenja ljudi da znaju ono što protivreči ljudskim strastima i pre svega gordosti i pohoti. To je bekstvo u neznanje i zaborav kao u neki mračni brlog gde kipe, kao zmije, naše strasti. Čovek često beži od znanja ka za njega nepotrebnom mnogoznanju da ne bi ostavio ni mesto ni vreme za poznanje glavnog. Kad s takvim čovekom čovek govori o Bogu, o odgovornosti za svoje postupke, on oslanjajući se na umišljeno mnogoznanje teži ka tome da se zaštiti od ovog znanja i ponekad počinje da liči na ježa koji se od dodira skuplja u klupko i pretvara u klupče igala. Međutim, ma kako čudno bilo na prvi pogled, ovo naznanje takođe ima duhovni analog. Duh je oko duše, ustremljenost ka Bogu. Za duh je najviše znanje i mudrost sozercanje. Ono se sastoji od pažnje (ustremljenosti duha ka Božanstvu), prebivanja (zadržavanja duha u ovom stanju, odnosno molitvenoj usredsređenosti) i doživljaja nevidljive svetlosti Božanstva koje se takođe može nazati približavanjem Bogu i preobražajem čoveka. Sozercanje je vezano za voljnu želju da se ne zna ono što je ispod bogopoznanja, ograničavanje duševnog mnogoznanja i njegovo svođenje samo na neophodno. Ovde se duhovno znanje suprotstavlja duševnoj radoznalosti. Podvig isihasta se temelji na ovom voljnom neprihvatanju i svođenju spoljašnjih utisaka na minimum, kako bi se oslobodile sile duha za bogopoznanje. Jedan od filosofa-mističara je nazvao svoju knjigu: "Mudrost neznanja." Sveti oci uče da je osnova svih grehova samoljublje. Međutim, i ovde možemo da nađemo duhovni analog. Obično se samoljublje čoveka poistovećuje s njegovim telom i težnji ka zadovoljenju njegovih strasti i instinkata. Ono se pokazuje u željenju bogatstva i vlasti, u težnji ka komforu, ponekad u prekomernoj, nenormalnoj brizi za svoje zdravlje, koja podseća na brigu faraona za mumificiranje svog tela u nadi da će sebi obezbediti zemaljsku besmrtnost i tome slično. Međutim, postoji pravilno samoljublje: to je poistovećivanje čoveka pre svega ne s telom, već s duhom i briga za stanje duha, ovu iskru večnosti. Duh nalazi sebe i otkriva svoje sile u bogoopštenju, zbog toga pravilna ljubav prema sebi ne protivreči ljubavi prema Bogu, već se stiče u njoj. Obično samoljublje drži čoveka u stanju neprekidnog konflikta s ljudima koji ga okružuju. Ovaj konflikt može da poprima različite forme: od otvorenih svađa do skrivenih protivrečnosti, kad logorska vatra koja tiho tinja i ispunjava atmosferu dimom. Samoljublje, zasnovano na strastima, uslovljava sukob sa strastima i pretenzijama drugih ljudi, rađa laž i nasilje i pretvara život ljudi u
međusobnu borbu. Duhovna ljubav je slobodna od podela na svoje i tuđe; gde je ona, tamo nema ni osvajanja tuđeg, ni gubitka svog. Udeo ove ljubavi je Bog, Koji je jedinstven i nerazdeljiv. Onaj ko je stekao blagodat, samim svojim postojanjem pomaže drugima, već samim svojim prisustvom unosi nebeski mir u metež koji vlada na zemlji. Zato onaj ko voli sebe, svoju dušu, često postaje suparnik i protivnik drugima, a onaj ko voli svoj duh, postaje provodnik, kao zrak Božanske svetlosti - njihov dobročinitelj. Duhu pripada ono što je večno, a duši ono što je prolazno.
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5. 6.
V.: 1 Kor. 13, 8. - Red. V.: Ps. 115, 2. - Red. V.: 1 Kor. 13, 5, 7. - Red. Jn. 14, 27. - Red. Mt. 22, 21. - Red. V.: Lk. 14, 26. - Red.
Tragični vek sadržaj Naš vek je poseban, tragičan. Osećaj je takav kao da prisustvujemo poslednjem aktu istorijske tragedije. Čovečanstvo je u svom postojanju uvek predstavljalo bolestan organizam koji greh razjeda kao čir. Međutim, sad izgleda da je bolest dostigla svoj poslednji stadijum i prelazi u agoniju. Našu planetu neprekidno potresaju ratovi, prirodne nepogode i kataklizme, stiče se utisak da se zemlja umorila od ljudi i želi da ih zbaci kao insekte sa svog tela. Ne samo hrišćani, već i ljudi drugih religija, i neverujući osećaju znake kraja koji se bliži. Čini nam se da je glavni znak apokalipse oskudica ljubavi i duhovno izrođavanje čovečanstva. Greh je uvek postojao. Prvi sin prvog čoveka je iz zavisti ubio svog
brata.[1] Od tada krvava kiša pada na zemlju sedam hiljada godina. LJubav je ona tajanstvena sila koja čoveku omogućava da doživljava drugog čoveka kao sebe samog, kao da živi u drugom čoveku, da se raduje njegovim radostima, da tuguje zbog njegove tuge, da boluje zbog njegove boli. Danas je čovek unutrašnje izolovan od drugih. Duša kao da mu se skamenila, srce se suzilo i ne može da primi drugog čoveka. I više od toga, čovek vidi u drugom isto tako tuđe i prema njemu ravnodušno biće. Greh je postojao uvek, ali je pored greha postojalo i dobro; greh je ostao kakav je bio, samo je poprimio bestidnije forme i prestao da se krije. On postaje sve ciničniji, a dobro katastrofalno nestaje. Čovek ne samo da je izgubio bližnjeg, već je ujedno izgubio sebe samog. On je ugasio svoj duh, oskrnavio je svoju dušu, poistovetio se s parčetom mesa. Potčinio je samog sebe niskim strastima i postao je žrtva strašne samoobmane. Savremeni ljudi, bez obzira da li su siromašni ili bogati, podjednako su nesrećni. Samo možda bogataš ima više vremena i sredstava da razvrati i unakazi samog sebe, da se naruga obrazu Božijem koji mu je dat. Život bez ljubavi postaje dosadan i nezanimljiv. Više od toga, danas čovek često čak ni ne shvata šta znači reč "ljubav" izjednačavajući u svojoj svesti ovo osećanje sa strašću, sa zaljubljenošću, s krvnom vezanošću, s onim što ga povezuje s najnižim i slepim željama. A ljubav kao duhovno jedinstvo, kao osećanje samilosti prema bližnjem, kao umeće da se vidi lepota obraza Božijeg u drugom čoveku, kao požrtvovanost, je izgubljena. Na smenu strasti dolazi osećaj gubitka i praznine, a često i odvratnosti, zato je strast svojevrsna đavolja karikatura ljubavi. Strast ne daje sreću, to je mehur od sapunice, koji svetluca na suncu, ali se nakon nekoliko trenutaka pretvara u mokru fleku. Upravo zbog odsustva ljubavi život postaje umrtvljen i turoban, kao da je ofarban u sivu boju. Dan se smenjuje danom, jedan sledi za drugim, kao prameni magle koji puze po zemlji, a duša govori: "To nije ono što bih ja želela." Čovek možda ne shvata šta želi, ali ipak oseća u svom srcu da je to lažni život. On želi da pobegne od njega. Neko svim silama teži ka sticanju novca smatrajući da će kad prikupi dovoljno sredstava za njega početi pravi život. Drugi traže zaborav u radu. Može biti da on nikome nije potreban, ali pogružavajući se u svoj mravlji rad ljudi kao da se isključuju iz ovog života. Treći traže zaborav u alkoholu i narkoticima, u rok-muzici, u dodiru s demonskim svetom nadajući se da će se na taj način udaljiti od sivila svoje svakodnevice, zaboraviti svoje duhovno siromaštvo. Mnogi provode život u razvratu, kao da žele da daju anesteziju sopstvenoj savesti, odnosno da je učine apsolutno bezosećajnom. I premda im razvrat ne daje sreću, oni traže isti zaborav u ovoj prljavoj močvari, nekakvu nasladu u skrnavljenju sebe samih. Ako se pogleda čovek koji se prepušta razvratu, ugledaćemo u njemu ne čoveka, već demona, koji na sve načine pokušava da oskrnavi onu nerukotvornu ikonu koju je Gospod dao ljudskom duhu, - česticu Svog sjaja, zrak Svoje svetlosti. Čini se da je ovaj
čovek upotrebio sve sile svoje uobrazilje kako bi se pretvorio u grumen smrdljivog blata. Greh u mističkom planu predstavlja spajanje duše sa satanom. Greh je želja da se čovek upodobi satani, čak i ako to ne shvata razumom. Greh je želja da iskusi osećanje leta kroz pad u bezdan. Posredstvom greha u čovekovoj duši se ucrtava lik demona, stvara se tajni savez između čoveka i palog anđela. I premda na početku savest govori čoveku da se predaje u ruke svom ubici, ovaj glas postaje sve tiši i čovek s nekakvom zlobom guši čak i njen šapat. On želi da je razapne svojim grehom, kako bi što pre umukla zauvek. Satana mu, kao drug, pruža ruku i on se hvata za nju bez razmišljanja. Međutim, demon ne može da da čoveku ono što sam nema: on nema mira i grešnik je uvek nemiran; satana ne oseća radost i grešnik je uvek pogružen u nekakav mrak. NJegov život prolazi u stalnom metežu - između kratke opijenosti i unutrašnje čamotinje, koje često pokušava da sakrije iza glumljenja veselosti. Satana je duh tame i kod grešnika nema svetlosti u duši: tama se održava čak i u njegovim očima i leži, kao pečat na njegovom licu; satana je duh gordosti, i čovek je u svom palom stanju gord i samoljubiv; satana je čovekoubica, i grešnik se sve vreme nalazi u stanju razdraženosti, zlo koje je stekao lako se pretvara u jarost i gnev. Satana je već osuđen na večne muke i život grešnika ovde, na zemlji, ako se zaviri u dubinu njegove duše, vidi se mučenje; tako se muči bezumnik koji liže sečivo britve namazano medom, tako se muči sužanj koji u tamnici iščekuje svoju smrt. Grešnik Boga, čak i ako veruje u NJega, ne oseća: grehom je lišen Božanske blagodati i ne može da voli Boga. U nekim trenucima obuzima ga predosećaj večne pogibelji, večne samoće, večne napuštenosti, ali on najčešće opet traži zaborav u grehu. Za čoveka koji je izgubio Boga zemaljski život postaje mučna tragikomedija, kao predvorje pakla. A šta reći za one koje ovaj svet naziva "pristojnim ljudima"? U suštini, reč "pristojnost" označava poštovanje određenih zakona. Ako bi makar samo na nekoliko sati moglo da se osvetli, da se načini očiglednim za sve ono što se dešava u duši ovih "pristojnih ljudi", kad bi se mogle pokazati, kao na ekranu, misli i slike koji nastaju u njihovom srcu i prolaze kroz njihovu svest, videli bismo iste one duhovne zveri i zmije, iste one hobotnice koje su obavile njihova srca. Pristojnost ljudi bez vere u Boga je isti onaj trup, samo obučen u drugu odeću; ako u njihovom srcu nema vere i ljubavi, onda je i tamo život pun laži, grehova i unutrašnjih razočarenja. Međutim, zar je moguće da je život besciljan? Najbolji pagani nisu mogli da shvate zašto čovek živi kao što ne može da izađe iz lavirinta onaj ko u rukama nema nit-putovođu. Najdublji i moralno najosetljiviji od njih - Seneka - smatrao je da je velika sreća za čoveka da život završi samoubistvom. Najveći istočnjački pesnik Omar Hajam pisao je da niko od mudraca nije našao put iz ove mračne noći. Samo je Hristos otkrio svetu večnu Božansku svetlost, ukazao put kao preobražaju, uništio smrt Svojim
Vaskrsenjem. Samo se za hrišćanina otkrila mogućnost da vrati ono što je najstrašnije izgubiti - ljubav prema Bogu i ujedno s tim - ljubav prema ljudima. Samo je hrišćanima data Božanska sila za borbu s grehom i strastima: to je sila blagodati. Samo su hrišćanima dati prava radost i spokoj duše u mukama i nevoljama. Čovek je stvoren kao bogoslično biće, ali je po sopstvenom htenju, po sopstvenoj volji on postao sličan demonima. Hrišćanstvo je mogućnost povratka čoveku obraza i podobija Božijeg. Međutim, ovaj povratak se dostiže kroz borbu, sa sopstvenim strastima, sa zlom u samom sebi, i zato je zemaljski život borba. Da bi pobedio u ratu, vojnik mora da bude spreman da umre, a hrišćanin mora svakog časa da umire za svoje strasti i greh, za vezanost za prolazni svet, da umire za prividan život, kako bi dobio život istinski, kako bi već ovde, u pomrčini zemlje video večnu svetlost.
NAPOMENE: 1.
V.: 1 Moj. 4, 1-8. - Red
Mistika i religija sadržaj Po čemu se mistika razlikuje od religije? Mistika predstavlja iskustvo dodira s večnošću, osećanje najviše realnosti, osećanje onoga što jeste tajanstveno Biće, Koje stoji nad tekućom bujicom vremena, van granica materijalnog sveta i istovremeno proniče u ovu materijalnost i obasjava je. Mistika je doživljaj tajanstvenog susreta s Onim Ko je neuhvatljiv za ljudsku misao, nedostupan za telesna osećanja, neizreciv rečju; s Onim Ko je istovremeno u našoj blizini i beskonačno dalek, Ko je u trenutku susreta najveća očiglednost i istovremeno uvek ostaje nepojaman; Ko nas traži, ali želi da mi NJega tražimo; Ko je za čoveka najveća sreća, radi posedovanja Kojeg se treba odreći sebe i pokoriti svoj duh NJemu. Ako se mističar upita za ime Boga, on će reći: "Prvo ime je Sušti (Onaj Koji jeste), a drugo je - Nepojamni." Religija je neodvojiva od mistike, međutim, obraća se čitavoj celoj ličnosti otvarajući put i dajući sredstva za večno bogoopštenje. Osnova religije je otkrovenje, koje se prima kroz veru. Vera daje znanja, koja se potvrđuju mističkim iskustvom. Vera otkriva Boga kao Ličnost i određuje uslove u kojima konačno može da se sjedini s Beskonačnim kroz ozarenje Božanskom svetlošću. Otkrovenje je usmereno na tri sile
duše: na razum - dogmatika, na volju - zapovesti i pravila Crkve, na osećanja bogosluženje i molitva. Mistika je jezgro ili srce religije. Bez nje se religija raspada: dogmatika postaje filosofija, moral (zapovesti) - norme društvenog morala, a bogosluženje - estetika. Van mistike Crkva predstavlja socijalno-istorijsku instituciju. Sa svoje strane, bez religije (ovde imamo u vidu Pravoslavlje) mistika postaje nešto subjektivno, amorfno. A pošto duhovni svet sadrži u sebi i duhovno zlo, koncentrisano u palim anđeoskim bićima mistika je van religije sjedinjena s lažnim religijama i dovodi čoveka do demonizma. Zato je za nas tako važna pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, ovom najvišem kriterijumu duhovne istine. Zbog toga nam teozofija i ekumenizam izgledaju kao dobrovoljno razoružanje pred silama kosmičkog zla i demonskom lažju. Pravoslavna mistika se zasniva na osećaju tajne, osećanju sveštenog straha pred Sazdateljem sveta i u izvesnom smislu pred NJegovim stvorenjima u kojima mističar kao da vidi senku Božanstva. Mistika je neraskidivo povezana s asketizmom. Prvorodni greh koji je pogodio čitavo čovečanstvo ispoljava se u demonskim impulsima i strastima. Čovek je spoj dobra i zla, uzvišenog i niskog, anđeoskog i demonskog. On se stalno nalazi u stanju unutrašnje borbe sa samim sobom; on je raskrsnica mračnih i svetlih sila koje deluju na njegovu dušu. NJegova volja liči na klatno koje se koleba između dva pola - vrline i greha. NJegovo srce je dragi kamen koji može da pokloni Bogu ili da ga da satani. Zato su mističaru neophodni asketizam i poslušanje Crkvi. Bez asketizma, koji ukroćuje strasti i bez poslušanja Crkvi kao izvoru osvećenja, on se lišava pomoći blagodati jedinstvene sile koja je u stanju da obuzda demonske impulse u čovekovoj duši. Katolicizam je izvrnuo pojam o prvorodnom grehu i time "uspavljuje" čoveka. On je asketizam sveo na minimum ostavivši ga u nasleđe samo malobrojnim monaškim ordenima. Protestantizam obično na asketizam gleda kao na patologiju. Slikovito govoreći, katolicizam je srušio zidine asketike, a protestantizam je odneo njihovo poslednje kamenje za izgradnju svetskih kuća. On je asketizam zamenio drugim pojmovima: umerenost, štedljivost i poredak. I u katoličkoj i u protestantskoj religiji mistika je uništena ili deformisana. U jednom slučaju nju će zameniti moralizam, a u drugom ona često stiče okultni karakter (zbog čega u naše vreme postoje i postaju popularni različiti okultni tokovi i škole). Prirodno je da čovek koji je izgubio ili deformisao svoje mističko osećanje, za kojeg je religija svedena na moral nikako ne može da shvati kakva je razlika između Pravoslavlja, katolicizma i protestantizma. On ih je svestan kao razlika u istorijskoj tradiciji i negoduje zbog čega se hrišćanske konfesije, a zatim i sve religije uopšte ne ujedine na osnovu opštih moralnih principa. Veru u Pravoslavlje kao jedinu mogućnost istinskog, blagodatnog bogoopštenja on smatra deficitom ljubavi prema ljudima, verskom gordošću, opskurantizmom, a u nekim slučajevima - zlonamernošću protiv čovečanstva.
Međutim, kad juvelir ne bi video razliku između vrsta dragocenih metala i kamenja, već bi tvrdio da su svi jednaki, ljudi bi ga nazvali profanom. NJegovo najviše znanje trebalo je da se pokaže upravo u umeću razlikovanja njihovih svojstava i određivanju njihove vrednosti. Ako čoveku svi predmeti izgledaju kao da su obojeni jednom bojom, ovo ne govori o širini pogleda, o oštrini vida, već o bolesti očiju. Kad bi neko izjavio da između filosofskih sistema nema razlike i da se svi podudaraju u glavnom ljudi bi ga nazvali neznalicom, čovekom koji nije upoznat s različitim filosofskim postulatima. A ovde mi tvrdimo samo jedno: bez mistike se ne može shvatiti i oceniti pravoslavna vera, čovek koji je lišen mistike neće biti pravoslavac, čak i ako bi sebe takvim smatrao, već samo racionalista "pravoslavnog obreda". Bez mistike i asketizma nije moguće osetiti realnost pravoslavnih dogmi, a bez ispovedanja dogmi i učestvovanja u crkvenim Tajnama ne može se steći bogatstvo mistike, Tavorska svetlost, a ne lažna mistika koja zaslepljuje čoveka odbljescima paklenog plamena i zatim pogružava dušu u neprobojnu tamu. Zato je za nas Bog najviša od svih vrednosti, a Pravoslavlje onaj tajanstveni Sinaj na kojem se Božanstvo javlja čoveku.
Duševna bolest sadržaj Šta predstavlja duševna bolest? Za psihijatriju je nemoguće da izađe na kraj s njom kao za savremenu onkologiju s bolestima raka. Više od toga, broj psihički bolesnih ljudi se neprekidno povećava, može se reći da su duševne bolesti kuga dvadeset prvog veka. Ako su za vreme epidemija kuge u srednjem veku na ulicama gradova ležali nesahranjeni leševi kojima su se ljudi plašili da priđu, u naše vreme se ljudi pogođeni bezumljem pretvaraju u žive mrtvace. Oni su otišli u sebe kao da su se zakopali u grob, žive među nama, kao da opšte s nama, ponekad čak i rade, ali su to ljudi s kojima se ne može stupiti u kontakt, oni su otkinuti od realnog sveta, od Crkve, uronili su u svoju irealnost koju smatraju jedinom stvarnošću. Postoje dva oblika bezumlja. Prvi je očigledna opsednutost demonom, kad čovekovom dušom ovladava mračni duh, živi u čoveku kao gazda u svojoj kući, parališe njegovu volju, isključuje njegovu svest i čini se da čovek ima dve duše: njegova druga duša je đavo. Ma kako čudno bilo, ovaj oblik bezumlja koji je obično istovremeno praćen dejstvima svetogrđa i strahom pred svetinjom se isceljuje lakše nego drugi oblik o kojem će biti reči kasnije. Ovde očigledno deluje demon, ali isto tako očigledno pomažu svetinja, ispovest i često pričešćivanje. Druga vrsta bezumlja je bezumlje koje ovladava čovekom zbog njegove gordosti. Postoji, istina, još i treća vrsta - nasledna oštećenost ne psihike, već psihičkog aparata koja se ispoljava ili već u samom detinjstvu ili na određenoj etapi formiranja čoveka. Međutim, nećemo se doticati nasledne patologije; u ovom slučaju čovek je isto tako
nesrećna žrtva kao onaj koji se rodio slep ili s drugim manama. Želimo da se zaustavimo na drugoj vrsti bezumlja - na bezumlju koje potiče od neiskorenjenih strasti. Pre svega treba utvrditi šta se događa za vreme psihičke bolesti. Šta boluje? Duša se čoveku daje u vreme začeća, ona je bestelesna, nema organe, nema nikakvu složenost u prirodi i strukturi, poseduje određene sile i sposobnosti, ali pritom ostaje prosta u svojoj suštini. Duša je sjedinjena s telom, ali posle smrti tela ona i dalje postoji bez njega, nastavlja da misli i oseća. Međutim, duša pokojnika ne može da stupi u kontakt s nama. Tako u umu kompozitora može da zvuči melodija, ali bez instrumenta on ne može da je ovaploti u zvuke, da je prenese u spoljašnji svet. Telo je instrument duše, ali postoji izvesna tanana materija kao sistem kanala, koja sjedinjuje dušu i telo, kao što sistem kanala spaja reku s poljem koje napajaju bujice vode. To nije sama duša, već poseban psihički aparat, nervno tkivo, koje prožima sve ćelije ljudskog tela, ali ima za svoj centar čovekov mozak. Ovde se stvaraju neophodni uslovi za međusobne odnose između duše i spoljašnje sredine - to je granica između duševnog i telesnog. Ovde se stvaraju izvesni kompleksi, refleksi, ovde se misli oblače u oblik reči i tako dalje. Ovde se prerađuju spoljašnji utisci i zatim se odlažu u sećanje. To je sistem veza i međusobnih odnosa. To je kao površina duše, kao opna, ali se ona ne sliva sa samom dušom. Bezumlje je razaranje pravilnog dejstva između duše i sveta. Kad u signalnom sistemu čoveka nastane kratak spoj, kad se on ruši, čovek gubi sposobnost da adekvatno doživljava spoljašnji svet. On gubi samospoznaju, pogružava se u nekakav bezdan haosa. Šta se s njim dešava? Čovek ima instinkt samoočuvanja. Čovek, reći ćemo ovako, ima jaku podsvesnu sposobnost da proračunava u teškim okolnostima sve varijante i bira onu koja mu čuva život. U ovom smislu bezumlje je pokušaj čoveka da sačuva svoj život, da pobegne u bolest, sakrije se u njoj, stvori iluzorni svet i živi u njemu kao u ljušturi, ogradivši se od stvarnog sveta, koji je za njega postao neizdrživ. Uzrok ovoga je slikovito govoreći - mikrob gordosti, koji se uselio u njega od samog detinjstva (tako najčešće biva) i zatim se neprimetno razvio do ogromnih razmera. Osnova čovekovog psihičkog mira jeste smirenje: smireni je legao na zemlju i jak vetar je prohujao iznad njega, a gordi je stao koliko god je visok i vetar ga je bacio na kamenje. Isto se dešava i s burom strasti. Čovek se smirio, priznao svoju nemoć, priznao je svoju grehovnost i jak vetar je protutnjavši prošao. Gordi za sva iskušenja okrivljuje druge i čak Samog Boga, strasti klokoću u njegovom srcu, može se reći da se on nalazi u stalnoj borbi - samo ne sa svojim strastima, već s umišljenim neprijateljima. Gord čovek je uvek nezahvalan Bogu, nezahvalan je za život koji mu je darovan, nezahvalan je ljudima koji ga okružuju, jer u dubini duše smatra da je za njih velika čast i sreća da opšte s njim. On veruje da poseduje talente i sposobnosti koje više niko nema. Teško ga pogađa kad neko prema njemu pokaže ne samo najmanje nepoštovanje, već i ravnodušnosti. Čini mu se da mu je dato nekakvo naročito pravo da upravlja drugim ljudima, a kad mu se pruži otpor, negoduje protiv njih, kao protiv nezahvalnih i glupih
životinja, koje nisu mogle da shvate njegovu veliku dušu. Uostalom, gordost je mnogolika, može da se gura u tuđe stvari i dobija po nosu, ali može da ćuti i prezire ljude smatrajući da su oni u poređenju s njim ništa više od pasa koji laju. Najstrašnija gordost je duhovna gordost kad čovek ustaje protiv Boga, kad smatra da je Bog nepravičan prema njemu; on kao da kaže: "Zašto ljudi koji su gori od mene uživaju Tvoja dobra, a ja sam nepravično uvređen?" Ako je neverujući čini mu se da se ceo svet ujedinio u borbi protiv njega. U srcu gordog je stalno uzbuna, u duši gordog je stalno strah. LJudi su sjedinjeni ljubavlju, gordi gubi ljubav, a gubitak ljubavi je već početak bezumlja. Ovde se dolazi do unutrašnjeg konflikta: ako je čovek verujući, smatra da ga je Bog kao surovi otac izbacio iz kuće, u njegovom srcu je prisutna nema mržnja prema Bogu; ako je neverujući, smatra da je on jedini dostojan čovek koji živi među podlacima i nitkovima, da živi u kući u kojoj po zidovima pužu škorpioni spremni da ga ubodu, zato je u hroničnoj nervnoj napetosti. U dubini duše je ubeđen, iako to ne priznaje, da su ljudi dostojni da se zemaljska kugla napuni dinamitom i zatim minira. Gordi je uvek nezadovoljan. Gordi ne može da bude srećan, jer je srećan samo onaj ko se zadovoljava onim što ima. Gordi živi u ovom zemaljskom životu. On ne oseća večnost svojim srcem, pošto se u njemu gnezde nepokajani grehovi, strasti: jer gordi ne može da se kaje, on je u svemu u pravu. On ne može da se moli, čak i ako bi čitao reči molitve, zato što smatra da mu je ispod časti da moli za nešto i preklinje; on želi da govori s Bogom kao ravnopravan. A kad mu ovo ne polazi za rukom, često dolazi do pada u okultizam i demonizam. Demonizam je jedan od isporučilaca žive robe u duševne bolnice. Gordi stalno dolazi u konflikt sa svima, i ovde njegov psihički aparat, istrošen i razrušen, više ne izdržava. Ovde ili dolazi do smrti, ili kao alternativa, do bezumlja. U ovo vreme se aktiviraju mračne demonske sile i pomažu čoveku da stvori svet bezumlja i haosa, u koji se on zatim pogružava. Dospevši u ovaj svet, čovek više ne može da izađe iz njega. Najkarakterističniji simptom u ovom slučaju je odsustvo ljubavi. Ako bezuman plače, to je samo zbog sebe; đavo je hladan i čovek koji je pogođen bezumljem postaje hladan, bezosećajan. Samo smirenje možda da spasi čoveka od bezumlja, ali u tome i jeste stvar, što on više ne može da se smiri. Čak i u svojim halucinacijama i fiksidejama bezumni obično uobražavaju da su veliki ljudi - i u ovome se ispoljava isti onaj kompleks gordosti. Bez smirenja nije moguće dejstvo blagodati, bez blagodati nije moguća ljubav; bez ljubavi svet postaje bolestan i nesrećan. Mi govorimo o očiglednim oblicima bezumlja, a koliko je "izlizanih" oblika ove bolesti, kako često sami postajemo za neko vreme bezumni - upravo onda kad gubimo ljubav! Gordi je u potpunosti ispunjen strastima, međutim, sama po sebi gordost je tako jaka strast da može da uguši sve ostale. Čovek koji je obuzet gordošću često se zadovoljava samo njom i zato na prvi, površan pogled, može da izgleda pristojan, pa
čak i moralan, ali njegova prividna pristojnost je osnovana na samozaljubljenosti, na veri u svoje sopstvene sile, na strašnom duhovnom slepilu. Za gordog je sopstvena duša zatvorena. Želje gordog se, po pravilu ne ispunjavaju zato što potiču od lažne pretpostavke, tačnije: ljudi treba prema njemu da se odnose isto onako kao što se on odnosi prema sebi. Zato je između želje i realnosti prisutna stalna protivrečnost, zato su nervi gordog uvek zategnuti kao strune, čak su i njegovi snovi teški i uznemireni. Gordi ima svojevrstan moto: on mora biti car, a ljudi ga ne priznaju, znači ljudi su za njega pobunjeni podanici. Gordi se stalno oseća usamljen, ne može da ima prave prijatelje, nesrećan je u sopstvenoj porodici. Ubeđenje da se s njim stalno postupa napravično rađa u njegovoj duši duboku, neprolaznu uvredu. Ovu uvredu - na sve i svja on uvek nosi u svom srcu; to je najteži teret, to je nekakvo olovno gruzilo koje je vezao za svoju dušu i koje ga vuče prema zemlji. Često gordi želi da se oslobodi ovog teškog stanja, koje liči ne đavoimanost (histeriji su po pravilu podvrgnuti upravo gordeljivci). Nakon svađe i psovki on se malo smirava, ali samo na neko vreme; zatim nastupa čamotinja, ne pokajanje, već upravo čamotinja. Gordog ne boli duša zbog toga što je pričinio bol drugima, već se stidi što je svađom ponizio sebe i kao da je pokolebao svog sopstvenog idola, ali je ovaj, malo se poljuljavši ponovo stao na svoje mesto. Ako gord čovek dospe pod vlast istog takvog gordog čoveka kao što je on sam, smatra sebe mučenikom za pravdu. Često mora da trpi uvrede, ali se gordost time ne isceljuje, samo mržnja kao otrovna zmija raste u duši. Ponekad biva i da gordi zbog taštine traži opasnost kako bi demonstrirao, kao na slici, svoju hrabrost. Gordi ne trpi da bilo ko bude iznad njega, zato je jedan od najrasprostranjenijih uzroka neverja gordost uma. Ako pak gordi veruje u Boga, on želi da se utvrdi u veri kao učitelj i prorok, želi da iskoristi veru kako bi vladao ljudima, kako bi bio centar njihove pažnje. Ovde se dešava ono što se, nažalost, ponekad može uočiti u pravoslavnom hramu. LJudi samouvereno uče druge, kad ih niko ne moli i uče onome što ni sami ne znaju i ne shvataju. Ili pak postupaju još gore: neupućenost i greške čoveka, koji je tek došao u hram koriste kako bi pokazali svoju revnost u veri, koriste kao mogućnost da zadovolje svoju strast vlastoljublja i taštine, nekažnjeno vređajući drugog. Na višem intelektualnom nivou gordost takve ljude može da dovede do jeresi i raskola. Gordost ne trpi poslušanje, a vera je poslušanje dogmama. Gordost želi da realizuje sebe, da nađe nešto neobično, što bi zapanjilo uobrazilju ljudi. Ovo je jedan od uzroka religioznog reformatorstva. Gordost ubija ljubav i religija se doživljava sad već na drugom, na strasnom nivou. Ovde odsustvuje glavni kriterijum istine - osećaj, doživljavanje prisustva blagodati, a strasti kao razbesneli talasi bacaju čovekov um kao laki čamčić, s jedne strane u drugu. Gordost rađa jeresi, ona nalazi u njima svoje; na nivou duše religija se ne dokazuje ni faktički ni logički, zato su mnogi jeretici ubeđeni da su otkrili istinu: "provera blagodaću" njima je nedostupna.
Samo neverje nosi emocionalni karakter: u to može da uveri istorija progona, kojima se vera podvrgavala i podvrgava kad ateisti osvajaju vlast. Ovde nije upitanju teoretska nesaglasnost, već nekakve đavolje bahanalije, želja da se svetinja uništi ili popljuje ili oskrnavi. Svetogrđe je samo po sebi psihološka pojava. Gord čovek želi da se izbavi o misli o Bogu. Čak i pretpostavka o tome da postoji Božanstvo može da ga dovede do sumanutosti koja liči na stanje napada. Izgovorite ime Boga u prisustvu gordog i u njegovim očima će bljesnuti zloba, iako bi hteo da je zadrži, kao plamičak u očima vuka. Rekli smo da čovek često teži da se "isprazni" kroz psovke ili svađu, koju podsvesno provocira. Međutim, kad se zbog kukavičluka ili nekih drugih uzroka (moguće je da ne bi pao licem u blato) uzdržava, ova energija se okreće protiv njega samog. Čovek mora da zadržava gnev, ali na drugim unutrašnjim osnovama kao što je samooptuživanje, molitva za one koji su čoveka uvredili, a ovde gnev stiče formu uporne, iako ponekad skrivene mržnje. Ukoliko se gnev uporedi s vatrom, mržnja je vatra koja se pretvorila u led i ovaj led može godinama da leži na dnu ljudskog srca. Gordost je nenormalno stanje. Gordi otvara svoju dušu za demonske impulse, on je čovek koji je dospeo u polje strašne duhovne "radijacije". Jedna od manifestacija gordosti, a takođe put ka njoj jeste neposlušanje. Ceo ljudski život - i duhovni, i fizički, prolazi u određenim, ako se tako može reći, strukturama. Neposlušanja je izlaz iz strukture, njeno lomljenje; rezultat ovoga je samoizolacija čoveka. Misao o sopstvenoj izuzetnosti, o svom prevashodstvu, čini poslušanje u očima ovakvog čoveka neprihvatljivim. Međutim, bez poslušanja čovek ničemu ne može da se nauči na odgovarajući način: poslušanje je potrebno da bi se usvojila bilo kakva znanja. Zbog toga gord čovek najčešće osuđuje sebe na nekakvo neistrebljivo neznanje, naročito u duhovnom smislu. Neposlušanje je previsoko mišljenje o sebi, prezir prema drugim ljudima. Karakteristično je da oni koji odbacuju poslušanje istovremeno veoma aktivno, uporno, zahtevaju da njih same ljudi slušaju; upravo zbog toga je u naše vreme tako mnogo nedoučenih učitelja. Gordi ne vidi u čoveku obraz i podobije Božije, zato ga opštenje s čovekom ne zadovoljava, ne donosi mu radost. Gordi je uvek i svuda sam. On je kažnjen već ovde, u ovom životu, time što ne može da bude srećan. Duševne bolesti su jedan od onih strašnih puteva na koje gordog može da dovede njegova gordost. Iz ovog stanja niko i ništa ne može da izvede čoveka osim naročitog Promisla Božijeg. Čak ako čovek želi sebi sreću samo u prolaznom životu, na zemlji, mora da zna da samo smirenje može da mu da duševni mir. Međutim, kako steći smirenje bez blagodati Božije? Još jedna karakteristična činjenica: potomstvo najvećih zločinaca sveta je često izumiralo nakon nekoliko generacija, i pokazivalo se da već među njihovim unucima i praunucima uvek ima psihički bolesnih ljudi, alkoholičara i narkomana, koji su nosili na sebi prokletstvo koje je ležalo na njihovim ocima, na njihovom rodu.
Jedan od oblika ispoljavanja gordosti predstavlja kukavičluk. Čini se, teško je nađi direktnu vezu između ove dve osobine, ali po našem mišljenju uzrok kukavičluka su upravo one duboke unutrašnje traume koje je preživela (naročito u detinjstvu) gorda duša. Najčešće je plašljivost posledica nasilja koje je gušilo ljudsku volju, međutim, na smirenu dušu nasilje ne deluje duboko, ono kao da "klizi" po površini svesti, u ovom smislu smireni liči na poznatu igračku koja se ma kako da je prevrneš ispravlja i ponovo ustaje. Gordi se unutrašnje protivi nasilju, suprotstavljajući mu svoje sopstvene sile, a glavno je, mržnju i zlobu, i istovremeno duboko preživljava nepravičnost, ali ne u odnosu na druge, već prema sebi. Na kraju, iscrpevši svoje sile, on nalazi izlaz u bekstvu: strah isključuje čovekovu svest, u njemu se parališe sposobnost da se suprotstavlja, on pokušava da se prilagodi okolini, a u svakoj opasnosti se predaje. Međutim, ovo uopšte nije smirenje, koje se povlači pred spoljašnjim pritiskom ostajući pritom dobronamerno. Obično kukavica ispoljava surovost prema onima koji su slabiji od njega, kao da im se sveti za svoj strah. Zato je kukavica uvek svirep, njegov život prolazi u neprekidnoj uznemirenosti, čak i kad nema realne opasnosti on je izmišlja i to je "izlizani" oblik bezumlja. Međutim, ma kako čudno bilo, za gordeljivca u ovakvom stanju postoji moment svojevrsne naslade, koja se sastoji u opijenosti svojim uninijem ili naslađivanju bolom. Često bojazan prelazi u očiglednu psihičku bolest, s različitim manijama i fobijama: čoveku se čini da ga proganjaju neprijatelji, da ga opasnost vreba sa svih strana. On traži izlaz u bekstvu od progonitelja, čija su obličja izazvana iz nebića njegovom uobraziljom i đavoljom fantazijom; demon je duh smrti, i čovek koji je opsednut strahom traži nasladu u stanju sličnom smrti. Kad kažemo da gordi bolesno doživljava realnu ili prividnu nepravičnost zaista treba imati u vidu da se govori o nepravičnosti i uvredi pričinjenima lično njemu, a što se tiče drugih, gordog za njih nije briga. Gordi se ne odaziva na bol bližnjeg, on je ravnodušan prema nesrećama ljudi koji ga okružuju; više od toga, u duši često oseća zluradost kad vidi kako drugi pate. Zato krajnje bolno doživljava prezrivi pogled, grubu reč, primedbu, a ponekad čak i običan savet. Duša ovakvog čoveka je bezosećajna prema drugima kao kamen, a u odnosu na sebe pokazuje bolesnu osetljivost: ona liči na nežne listiće mimoze koji se skupljaju i šire od najlakšeg dodira. Smireni čovek će kad ga uvrede pre svega razmisliti da li je zaslužio ovu uvredu i ako je čak nije zaslužio, naći će u sebi dovoljno velikodušnosti da oprosti onome ko ga je uvredio. Gordi nosi u sebi uvredu godinama, ona razjeda njegovo srce kao rđa gvožđe, truje njegovu krv kao gnojna rana, zato je gordi neprijatelj pre svega samom sebi. Postoji sledeći oblik bezumlja: čovek sebe zamišlja kao divlju životinju, najčešće vuka. Bilo je slučajeva kad su ovakvi bezumci vrebali na pustim mestima putnike, čak i decu i pregrizavali im grlo zubima, kao što vuk grize grlo svojoj žrtvi. U ovom bezumlju se ovaploćivala njihova mržnja prema ljudima.
Neki smatraju da je uzrok bezumlja urbanizacija, odnosno stvaranje ogromnih gradova u kojima se čovek oseća usamljenim, kao da su ga svi zaboravili i napustili, a takođe tehnički progres koji sa sve većom i većom težinom pritiska čovekovu psihu. Međutim, to su samo prateći faktori, a glavni uzrok je isti - gordost. Tehnički progres daje ljudskoj gordosti obilnu hranu, a život u velikom gradu otkida čoveka od zemlje i čini ga u odnosu na ljude otuđenima i hladnima. Sav naš život prolazi u određenim ritmovima. Neki ljudi su pokušavajući da shvate prirodu misli govorili da ona liči na muzički akord. U kosmosu, u atomu, u samom ljudskom organizmu sadrže se najsloženije strukture, koje deluju po principu ritmova. Prilikom lomljenja strukture narušava se ritam, ali postoji obrnuta veza: prilikom narušavanja ritma ruši se struktura. Zašto čovek ima urođenu potrebu da peva? Zato što pevanjem štimuje sebe na određeni ritam. U čemu se sastoji čar poezije? Opet, u ritmu, koji obuzima ljudsku dušu. Savremena umetnost postaje sve aritmičnija, a avangardna umetnost se zasniva na disonansima. Rok-muzika, hevi-metal, kubizam, sve je to umetnost eksplozija i rušenja, umetnost haosa i smrti. Poznato je da rok-muzika dovodi ljude u stanje nekog demonskog transa kad se u duši rađa želja za nasiljem i rušenjem, koja se često izliva u nekakvo kolektivno bezumlje. Međutim, zašto savremeni čovek uporno traži one oblike umetnosti koji bi još nedavno izazivali neprijatnost i odvratnost kao krici i cika iz prozora ludnice? Upravo zato što u ovim apokaliptičkim slikama i muzičkim "revolucijama" ili, ako vam se više sviđa, kasapnici zvuka mikroba bezumlja koji su se uselili u svest čoveka prepoznaje svoje. Ova umetnost je srodna unutrašnjem bezumlju čoveka, zato ona objedinjuje ljude u jedno crno polje. Već je 19. vek bio početak dekadence koja je strgla pokrov romantike s ljudskih strasti kao što pljačkaš grobnica zbacuje mrtvački pokrov s pokojnika. On je opevao demonsko lice poroka, nalazio je nasladu, rijući u đubretu i deponijama koji su se nakupili u pokvarenoj i razvraćenoj ljudskoj duši. Život mnogih dekadenata, kao što su, na primer, Bodler, Baljmont ili Blok završavao se očiglednim bezumljem. Međutim, karakteristično je da je dekadentski pokret iz 19. i početka 20. veka sačuvao tananost forme. Zlosmradnu prljavštinu on je razlivao u kristalne čaše. A dekadenca druge polovine 20. veka više nije mogla da zadrži bezumlje čak ni u granicama ove spoljašnje ritmike koja je bila prisutna u stihovima Verlena, u slikarstvu Vrubelja i u muzici Skrjabina. Uzda harmonije, ritma, asonanse itd. je bila prekinuta. Savremeni čovek kao da je satkan od protivrečnosti i traži izlaz u svetu disonansa. To je obličje lomljenja struktura, lomljenja zakona, lomljenja morala. Kažu da duboke provalije imaju nekakvu privlačnu snagu: neki ljudi osećaju nesavladivu želju da se bace u njihov bezdan. Isto tako se u nekim ljudima rađa želja da se bace u srž zla, da mu se predaju, da služe demonu kao nekoj ogromnoj sili kojoj ne mogu, a tačnije, više ne
žele da se protive. Čovek koji se prepustio grehu, koji je postao kao jedan duh s demonom, već je bezuman. Postoji reč "bezobrazije"; ona se obično shvata kao ružan postupak ili postupak koji izaziva negodovanje, međutim, u stvari smisao ove reči je strašniji, može se reći, zloslutan. Čovek je obraz Božji. Bez-obraznost je gubitak obraza Božijeg, zbog čega čovek postaje obraz demona. U kakve samo bezdane greha on ne upada, kakve gadosti ne čini u odnosu prema drugima i u odnosu na svoju sopstvenu dušu! Zato prepodobni Jovan Lestvičnik kaže: "Kazna gordom je njegov pad, ozlojeđivač demon, a znak da ga je Bog ostavio jeste silaženje s uma." Savremena umetnost je svojevrstan barometar duhovnog stanja čoveka. Strelica ovog barometra pala je gotovo do nule, kao da nagoveštava buru. Bezumlje sve više obuzima čovečanstvo. Civilizacija istovremeno hrani njegovu gordost i osuđuje ga na usamljenost. I da pomogne može samo vera, ali naša inteligencija želi da spozna Boga razumom, a ne srcem, da spozna bez ličnog podviga, bez borbe sa svojim strastima. Neki se, naprotiv ograničavaju samo spoljašnjim ispunjenjem obreda i rituala, pritom se isto tako ne trude da izmene svoj život. Zato većina ljudi boravi u stanju nekakve poluvere. Gotovo svi su zaboravili glavno - očišćenje svog srca od strasti koje se u njemu gnezde. A od čega početi? Od jevanđeljskih zapovesti. Pre svega čovek treba da spozna da je duhovno ništ, ovo je prvi stepen i istovremeno osnova za drugi i sledeće. Devet zapovesti blaženstva[1] liče na devet anđeoskih činova od kojih najviši stoji kod Prestola Božijeg, a najniži se dotiče zemlje. Ove zapovesti će iščupati čovekovu dušu iz kao klješta čvrstih kandži bezumlja. Međutim, kako zaista postati svestan svog siromaštva, kako steći smirenje? Put ka ovome se nalazi u poslušanju, čovek treba da se nalazi u činu za koji je pozvan; da ima u Crkvi duhovnog nastavnika u rukovoditelja; u svim životnim situacijama čovek treba da se trudi da opravda druge i okrivi sebe. Sveti oci su rekli: "Gospod je kao primer smirenja dao Samog Sebe, zato što je ova dobrodetelj neiscrpna, nema kraja ni granica." Gordi se plaši svoje sopstvene senke, iako to skriva, a smireni ostaje spokojan među burnim talasima. Onaj ko je pobedio gordost pobedio je strah, očajanje i bezumlje koje potresa ceo svet.
NAPOMENE: 1.
V.: Mt. 5, 3-11. - Red.
Hrišćanka i istovremeno paganka sadržaj Naša duša je po svojoj prirodi hrišćanka, ali je po svojim strastima paganka. Ona je nevesta Hristova, koju je, međutim, silovao demon; ona je carica koja je postala bludnica. Ona je obraz i podobije Božije, međutim, ujedno se u njoj odrazio mračni lik satane. Ona je stanovnica zemlje - zrnca koje se vrti u kosmosu, u kosmičkom vihoru, i ujedno - u polju velike i poslednje bitke između Boga i palog arhistratiga. Ona je robinja sveta, uslovljena, ograničena u svom postojanju prostorom i vremenom i ona rešava njegovu konačnu sudbinu. Ona živi u kiptećoj bujici vremena, ali ujedno pripada večnosti. Zaboravila je na samu sebe, začarana je fantazmagorijom zemaljskih slika, prividima svoje strasne uobrazilje i snovima neostvarive sreće, ali je ništa na zemlji ne zadovoljava i ona se oseća kao tuđinovateljka. Zaboravila je na sebe, ali je Bog radi nje stvorio bezbrojne svetove; radi njenog spasenja Promisao Božji upravlja kosmosom i istorijom. Slikovito govoreći, ljudska duša u svojoj ruci drži kormilo vaseljene. Ona je stvorena radi bogoopštenja, ali najčešće teži ka opštenju s demonom. Ona je delić neba koj i je pao u blato. Ona je usamljena maska u bučnom, šarenom karnevalu. Ona ili zaboravivši na svoje božansko dostojanstvo poistovećuje sebe sa crvom i zakopava se u blato ili osećajući tragičnost svog bića nemo vapije: "Radi čega mi je dat ovaj život, zašto sam ovamo dospela?" ...Odgovori mi, dušo moja, ko si ti? Ako si od neba, zašto tražiš sreću u blatu? Ako si od zemlje, odakle u tebi takva čežnja za nebom? Ako si carica, zašto si umesto porfire obukla rite siromaha; ako si se rodila kao siromašna, zašto tražiš bogatstvo koje nisi imala? Ako ne znaš Boga, zašto odjednom usred svetskog šuma tvoje srce iznenada uzdrhti od reči molitve, koje su ti neshvatljive, kao od zvuka pesme koju si čula u dalekom detinjstvu? Ako se ne sećaš raja otkud ove vrele suze koje pale tvoje srce, suze nepoznate ljubavi, slađe od svih naslada sveta? Ko je urezao u tvojoj dubini tajanstveno ime Boga? Kako si mogla da zaboraviš na NJega kao bogataš koji je zakopao blago i zatim izgubio mesto na kojem je ono bilo skriveno? Ko si ti? Planinski orao slomljenih krila ili ptiče koje nije steklo perje, koje bespomoćno puzi po zemlji, a vrane grakću gledajući ga s grančica drveća? Zašto ponekad vičeš i koprcaš se u unutrašnjim mukama kao što zver koja je pala u zamku grize gvožđe želeći da se iščupa na slobodu i padajući u iznemoglosti?
Pošto si slična besplotnom Anđelu obučena si u truležno telo koje će nakon smrti istruliti u sanduku. Kako si postala truponosica, dušo moja. Zašto videći uonaokolo slike i privid smrti odagnavaš kao neprijatelja misao o tome da će ti ona neizbežno doći? Zašto si se upila u ovaj zemaljski život kao krpelj u pseće uho? Gospod ti je dao sve za spasenje, ali ti si kao slepac koji nosi džak sa zlatom i ne zna šta je u njemu. Zašto si se, dušo, ti, prosta po prirodi kao zrak svetlosti pretvorila u klupko nerazrešivih protivrečnosti, u čvor sa skrivenim koncima, koji je čovek sam nemoćan da razveže? Zašto si se, dušo moja, upodobila malom, nerazumnom detetu, koje se igra s otrovnom zmijom diveći se njenoj boji ili onome ko skuplja cveće na površini živog blata? I duša odgovara: "Ja sam pala zvezda, koja čuva sećanje na nebo, ja sam Hristova ljubav; radi mene je On sišao na zemlju. Gospod mi je stvorivši me kao odbljesak Božanske svetlosti uručio carski prsten kako bih se zaručila s NJim; ovaj prsten je moja slobodna volja. Kako je velika ljubav Božija prema meni: ja sam stvorena NJegovom rečju, a iskupljena NJegovom Krvlju, zbog mog spasenja će se radovati nebesa, a zbog pogibelji - tugovati Anđeli kao braća nad grobom svoje mlađe sestre! Više me ne pitaj ni za šta: ja sam tajna za sebe samu. Iza ivice reči je oblast ćutanja, a moju tajnu će otkriti večnost."
Dah života sadržaj Duhovni život je u mnogome umetnost molitve. Sveti oci su molitvu nazivali dahom života, nervima duše, zlatnom kišom koja se lije u čovekovu dušu, neiscrpni izvor blagodati, nebesko blago, koje čovek uvek ima uz sebe. Molitva je ključ koji otvara vrata Nebeskog Jerusalima. Molitva je lestvica kojom se duša penje ka prestolu Božijem. Molitva je večna, netruležna, neugasiva nebeska svetlost koja vidi čovekovo srce. Molitva je vaskrsenje čovekove duše pre vaskrsenja tela. Molitva predstavlja krila duše, bez nje duša u svojim pomislima i strastima puzi kao crv po zemlji. Molitva je ozarenje bezdana naše duše nebeskom svetlošću.
Molitva je stalno prebivanje s Bogom, vrelo svetle nepotrošive radosti. Molitva je predokus i predvorje raja. Čovek je stvoren za večnost, njegova istinska domovina, njegov rodni dom je nebo. Ovde, na zemlji, on je izgnanik i tuđinovatelj. Kad čovek zaboravlja na svoje prednaznačenje, kad mu se čini da je njegov život samo kratki put od rođenja do smrti, od kolevke do groba - on postaje najnesrećnije biće na zemlji. Molitva je sećanje na izgubljeni raj, to je usmerenost duše ka Bogu. Za molitvu nema vremena i rastojanja. Ako se na reči molitve odazvalo srce, čulo ih je celo nebo. Kad su se reči molitve izlile iz dubine duše došle su do Gospoda. Često u molitvi činimo sudbonosnu grešku: čini nam se da se molimo svojim silama, sami po sebi, a Bog samo odgovara na našu molitvu. Međutim, nije tako: molimo se istinski samo onda kad se blagodat Božija moli zajedno s nama. Blagodat je Božanska ljubav, Božanska sila, koja spasava čoveka. Samo "podsećanje" na molitvu, želja za molitvom predstavlja dejstvo blagodati. Čovek može da prihvati blagodat i može da je odbaci, ali ne može da "zameni" blagodat svojim ljudskim silama. Ako čovek smatra da može da se moli samo za račun napora svoje volje, koncentracije svojih misli, uzbuđivanja svojih osećanja, za račun telesnog truda (metanija, klečanja), znači da pripisuje molitvu svom ličnom podvigu, svojim ljudskim sposobnostima i tada dolazi do gubitka same molitve: ili se naše sile crpe i molitva se rasipa kao kuća, koja nije sagrađena na kamenu, već na pesku; ili dolazi do pucanja duševnih osećanja i posle molitve čovek umesto duševnog mira oseća bolesnu razdražljivost kao da su mu obnaženi nervi; ili se pak, što je najgore, pogružava u stanje maštalačke uzbuđenosti, u gordo divljenje sebi. Demon sugeriše čoveku da je veliki podvižnik kao da mu uspavljuje dušu uspavankom. Treba da imamo na umu reči Gospoda: Bez Mene ne možete tvoriti ničesože[1]. A molitva je najviše stvaralaštvo duha, pred kojim je duševno stvaralaštvo s remek-delima umetnosti koje je stvorilo bledo i ništavno. Crkva je odredila da se na početku molitvenog pravila čita molitva Duhu Svetom - bez NJega će molitva biti mrtva. Međutim, kako da saznamo gde deluje blagodat, a gde ljudske snage? Jer, naša duhovna osećanja su neuka i svoje oduševljenje i svoje raspoloženje možemo da smatramo za duhovni doživljaj. Čovek može u svom srcu da ostavi mesto za blagodat Božiju samo ako odstrani dve pregrade koje joj smetaju da deluje u nama. Prva je strastvenost, druga je gordost.
Molitva bez pokajničkog osećanja nije pobožna beseda, već drski izazov upućen Bogu. Gospod je svet, a mi smo grešni zato da se približimo nebeskom plamenu i ne budemo opaljeni možemo samo kroz pokajanje. Borba s gordošću je stalno osećanje svoje nemoći i svoje slabosti, stalno osećanje potrebe za pomoći i blagodati. Mi kao da govorimo Bogu: "Ja sam slab, Ti se Sam moli u meni, Sam me uči da se molim i Sam primi ovu molitvu." Tada će čovek u molitvi osećati nešto drugo - ne svoju snagu, već silu Božiju. Tada će shvatiti da je njegova duša ranije bila jalova, mrtva, kao vreli pesak u pustinji. A sad su se u ovoj pustinji otvorili izvori voda. Ovde se ne može čak ni pomisliti da se naša volja isključuje iz molitve - nasuprot tome, naša volja se pokorava blagodati, čuva blagodat u srcu, želi ovu blagodat, osluškuje njen nemi glas, predaje joj svu slavu, a o sebi misli kao o sposobnoj da čini samo grehove. Kad čovek obraćajući se Bogu govori: "Ja...", Bog ga ostavlja s malim "ja". Kad čovek u molitvi kaže Bogu: "Ti...", Bog nadomešta njegovu nemoć i oskudicu Svojom silom i prebiva s njim. Osnova molitve je misao: "Ti si sve, a ja sam ništa." To je njen granitni temelj. Dešava se nekakvo tajanstveno sjedinjenje Boga s dušom: duša sluša blagodat, a blagodat sluša dušu. O ovome apostol Pavle kaže: Potrudio sam se, uostalom ne ja, već Blagodat Božija[2]. Ako Gospod treba da bude najviši cilj i glavni sadržaj života verujućeg čoveka to znači da sposobnost duše da se obraća Bogu, odnosno molitva, mora da postane unutrašnji oslonac koji prožima sve čovekove misli, reči i dela. Ako čovek živi za večnost, ako se svojim zemaljskim postojanjem priprema za istinski, večni i beskrajni život, njegov najvažniji posao treba da bude molitva, a sve ostalo, uključujući i njegove domaće u društvene obaveze treba da služi samo kao priprema za nju. Mi najčešće mislimo da spoljašnje okolnosti, naročito rad, ometaju našu molitvu. Međutim, u stvari, kao glavna prepreka za nju služe naše sopstvene unutrašnje protivrečnosti. Kao što kretanje krvi koja kruži arterijama i venama ometaju sklerotične naslage, tako i molitvu ne sprečavaju zauzetost i rad, već laž i licemerje, lenjost i slastoljublje, prevelika vezanost za zemaljski život. Šta treba učiniti kako bi naše obaveze bile spojene s ispunjenjem zapovesti o neprestanoj molitvi? (Uvek se molite, za sve blagodarite[3], - kaže sveti apostol Pavle). Ne treba doživljavati svoj posao kao jaram bačen na vrat životinje ili kao danak koji treba platiti svetu, a zatim slobodno vreme prepustiti molitvi. Na svoj posao treba gledati kao na poslušanje, dato od Boga, obavljati ga kao pred licem Božjim, sa svom usrdnošću i savešću imajući pritom uvek misao da ne služimo ljudima, već Samom Gospodu. Ako ne budemo radili da bismo se što pre izbavili od posla i provodili duhovni život, već tako da posredstvom njega ugodimo Bogu, sam posao će postati stimulans za molitvu, iako može da oduzme više vremena i da zahteva više napora i truda nego ranije. Tada
će život, sjedinjen s molitvom u potpunosti biti prožet svetlošću, tada će naša savest steći spokoj. Glavne sile duše su volja, razum i osećanja. Volju treba vežbati u tome da se čovek primorava na potčinjavanje razumu, a ne osećanjima, volja treba da bude saveznik uma, a ne emocija i raspoloženja. Osećanja treba učiti, čisteći ih od strasti i slepe vezanosti. U duhovnom životu naslada je neprijatelj uma i srca, to je mamac, koji čovek guta kao riba udicu. Um treba vežbati za molitvu: 1) sećanjem na smrt; 2) uzvođenjem od vidljivog ka nevidljivom, od materijalnog ka duhovnom. Na primer, divimo se lepoti prirode ili čoveka - razmislimo: a kako predivan mora biti njihov Tvorac, kakva je onda neizreciva lepota duhovnog anđeoskog sveta! Vidiš svetlost sunca - seti se duhovne svetlosti, koja prosvećuje ljudske duše. Ako si video noćno nebo - reci sebi: "Kako je velik Tvorac ovih nebeskih svetova! Koliko je tajni skriveno od čoveka!" Svaki predmet, svaki događaj, mogu da posluže umu kao podsećanje na budući život, na duhovni svet, um koji je tome naučen iz svega može da izvlači za sebe lekcije i primere. Da ne bi bio porobljen zemaljskim, materijalnim i spoljašnjim u svim situacijama misleno pitaj sebe: "A šta će biti dalje, kakav je završetak svega?" I videćeš da je kraj svega zemaljskog prah i truležnost i da je samo duhovno večno. Već samim tim čistićemo um od zemaljskih slika i uzvoditi dušu ka Bogu, sećati se NJegove sveprisutnosti, imati Ga u mislima, odnosno imaćemo molitvu. Na primer, mami te lepota ženskog lica - upitaj sebe: a šta će biti kroz dvadeset ili trideset godina? Bore će izbrazdati lice kao ožiljci, oči koje izgledaju kao drago kamenje pretvoriće se u grumenčiće sluzi, zubi će ispasti. A šta nastupa zatim? - Smrt. I šta će biti s ovim čovekom u sanduku nakon nekoliko dana? - Lice će mu potamneti, počeće da se naduvava, leš će smrdeti, a kroz mesec dana u grobu će biti nekakve strašne pihtije u kojima se migolje crvi. Evo zemaljske lepote i njenog kraja. Ako naviknemo sebe da pitamo: "Šta dalje? Šta sledi nakon toga?" - shvatićemo da je sve vidljivo osuđeno na pogibelj, da je sve svetsko - nepouzdani prijatelj koji će nas ostaviti, da je jedina dragocenost u ovom svetu ljudska duša. Slične "vežbe" čiste um i pripremaju ga za molitvu.
Život ne sme biti neuredan i haotičan. Čovek ne sme istovremeno da počinje da obavlja nekoliko poslova: on se umara i gubi snagu od samog nereda u radu i tada se u njegovoj duši umesto sveštenog straha pred Bogom rađa osećanje uninija, roptanje i razdražljivost prema sebi i prema svima. Čini mu se da su se poslovi koji su se nagomilali, pretvorili u ogromnu planinu, koju ne može da pomeri s mesta. Zato posao koji čovek odlaže, ili započevši ne dovodi do kraja, pritiska njegovu dušu kao neplaćeni dug. Molitvu ne ometa posao, već unutrašnja nesređenost. Treba uzeti za pravilo: ne raditi nekoliko poslova istovremeno. Treba mirno razmisliti i odlučiti koji od njih je najvažniji i najhitniji i početi od njega kao da je to jedini posao koji treba obaviti. Treba se boriti s rasejanošću i nepažnjom kao s neprijateljima svoje duše. Kad čovek odjednom preduzima nekoliko poslova i ne završivši jedan razmišlja o drugom, on pravi u sebi svojstvo karaktera koje se može nazvati hroničnim nemarom i bezvoljnošću. Ovakav čovek neće moći da se usredsredi na molitvu: obavljajući molitveno pravilo istovremeno će razmišljati o mnoštvu poslova i rešavati ih. NJegova molitva će preći u mehaničko ponavljanje nabubanih reči pri čemu će misli vrludati na sve strane kao kapi prolivene žive. Tek kad završi jedan posao čovek treba da pristupa drugom. Sada nešto o spoljašnjoj strani molitve: čovek se sastoji od duha, duše i tela. Položaj i stanje tela su za molitvu veoma važni. Kad čovek opušta svoje telo njegova misao postaje troma, ona kao da počinje da drema. Kad čovek na molitvi sedi razvaljeno, prekrstivši noge ili kad leži u nemarnoj pozi, u njemu nestaje osećanje sveštenog straha za molitvu, on familijarno, kao kroz zube razgovara s Bogom. Postoje dve vrste jezika, dva oblika samoizražavanja: reč i gest ili pokret. Pokloni i klečanje na kolenima jesu nemi jezik u kojem se reč zamenjuje pokretom. To je oblik pisma koje nije napisano mastilom na papiru, već se odražava i ovaploćeno je u samom ljudskom telu. Ogromnu važnost za duhovni život ima kontrola onoga što čovek govori: svaka prazna reč je gubitak dragocene energije ljudske duše, zato se nakon dugih i praznih razgovora u čoveku pojavljuje osećanje pustoši, gubitka. U njemu nestaje želja da se moli, duša se ispunjava nekakvom maglom i težinom. On postaje mrzak samom sebi. Ovo osećanje gubitka liči na ozlojeđenost i gorčinu kockara koji se vraća kući praznih džepova. Svaka lažljiva reč je ožiljak na licu ljudske duše, ogrebotina koja je čini ružnom. Svaka trula reč i psovka su smrdljivi čir, jer je Gospod rekao da će za svaku praznu reč čovek dati odgovor na Strašnom Sudu i tim pre - za grešnu.[4] Ovde postoji veza između duše i reči: srce rađa pomisao od koje potiče reč, a izrečena reč se kao bumerang vraća
čoveku, duša postaje glavna meta njegovih sopstvenih reči. Isto ovo se može reći za jezik gestova i pokreta: oni mogu izražavati ne samo jake emocije, već i tanane pokrete ljudske duše. U načinu hoda, pokretima tela i čovekovoj pozi izražava se čitava gama osećanja: radost i tuga, uobraženost i prezir i tajna pristrasnost, ljubav i odvratnost. S naročitom mimičkom silom izražavaju se strasti kao što su gnev, strah i blud. Zato čovek, isto kao svoje reči, treba da prati i pokrete svog tela. U pozi se ništa manje nego u rečima može odraziti raspuštenost i ona takođe ima povratno dejstvo na čovekovu dušu. Ako čovek u stanju gneva sačuva spoljašnji mir, ne steže pesnice i ne stiska zube, ako ne mršti obrve, ako ne hoda nervozno po sobi, ne maše rukama ili na bilo koji drugi način ne pokaže svoju strast, ona neće dobiti podršku njegovog tela i čovek će se brže umiriti. To se lako može proveriti u ličnom iskustvu. Ako čovek ne pokaže preteranu slobodu u pokretima ili maštalačku raslabljenost za vreme iskušenja od nečistih pomisli one će brzo proći kao što prolazi oblak po nebeskom horizontu. Nekima se čini da spoljašnje nema značaja za duhovni život, da je jedino što je potrebno da čovek da Bogu svoje srce. Međutim, oni ne shvataju da telo nije spoljašnja odeća, već deo nas samih, da između tela i duše postoji najtesnija veza, da očišćenje srca nisu samo namera i odlučnost, to je uporan rad, koji traje do same smrti. U svakoj obuci vidimo prelazak od lakšeg ka težem, od jednostavnog ka složenom; kontrola sopstvenog tela predstavlja uslov koji je neophodan ne samo za početnike, to je jedan od onih kamena-temeljaca, na kojima se gradi zgrada sveg našeg duhovnog života. Crkva je u bogosluženje kao organski deo molitve uključila jezik rituala i obreda. Može se reći da ne samo čovekov um, već i sav čovek kao duševno-telesno biće učestvuje u bogosluženju. Crkveni obred je poseban simboličan jezik. Čak ako čovek ne može da prevede obred koji se obavlja na jezik reči, odnosno da ga objasni, ali učestvuje u njemu, on se svejedno uključuje u blagodatno polje Crkve kao što se sijalica uključuje u energetsku mrežu, čak i ako mi u suštini ne znamo šta je struja, već opažamo samo njeno dejstvo i snagu. Sveti oci su zabranjivali neskromne, nekontrolisane i prazne pokrete koji ispunjavaju našu dušu nečistim i ružnim pomislima. Ako se sumiraju njihove pouke u vezi s ovim predmetom u nekoliko reči, čovek treba da se drži skromno i jednostavno. Čak i kad je sam ili ide na počinak treba da ima na umu da nije sam, već se nalazi u prisustvu svog Anđela-čuvara. Sveti oci savetuju da čovek telo za vreme molitve drži naročito zategnuto, da se ne premešta s noge na nogu, da ne opušta telo. Ako je veoma umoran bolje je da sedne i da neko vreme molitvu obavlja sedeći.
Što se tiče metanija i klečanja na kolenima - one su izraz našeg bogopoštovanja. Ovde pokret i gest kao da dopunjuju reč, pojačavaju je i produbljuju. Telo prilikom molitve ne sme biti ni raslabljeno, ni previše napeto. Prvo slabi, kao da uspavljuje, a drugo zamara čoveka. Telo treba da bude sabrano, treba da se nalazi u stanju unutrašnje gotovosti, koja biva pre obavljanja posla koji zahteva napor i brzinu, kad čovek kao da oseća svoje mišiće još uvek ih ne napinjući. Čovek je jedinstvena ličnost, jedinstvena psihofizička monada, zato u molitvu treba da bude uključen svim svojim duhovno-telesnim bićem.
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4.
Jn. 15, 5. - Red. Up.: 1 Kor. 15, 10. - Red. Up.: 1 Sol. 5, 17-18. - Red. Up.: Mt. 12, 36. - Red.
Najviše delanje čoveka sadržaj Pitanje: Šta predstavlja Isusova molitva? Odgovor: Spoznaju imena Isusa Hrista. Pitanje: Šta to znači? Odgovor: Spoznaju svetosti i spasonosnosti ovog imena za čovekovu dušu. Ono se otkriva kroz blagodat, ono se spoznaje Duhom Svetim, menjajući samu čovekovu prirodu: njegov duh, dušu i telo, čisteći od greha njegovo srce, um i sećanje. Pitanje: Kako deluje Isusova molitva? Odgovor: Deluje Sam Hristos Koji je izvoleo da postane Spasitelj sveta i izabrao od svih imena ime Isus. Ono je neraskidivo povezano s NJegovom ličnošću. Zato govoreći o imenu Sina Božijeg mi govorimo o NJegovim Božanskim dejstvima. U imenu Isusa Hrista deluje sva Sveta Trojica. Sin oprašta i spasava, Duh osvećuje, Otac blagosilja. Dejstvom Duha Svetog spoznaje se Sin, u Sinu se otkriva Otac. Pitanje: Šta je neophodno za Isusovu molitvu? Odgovor: Vera da je Isus tvoj Spasitelj, pokajanje koje daje u srcu mesto blagodati da deluje i nada se da će ime Isusa Hrista Koji je pobedio svet,[1] pobediti demona u tvojoj duši. Za molitvu su neophodni trud i trpljenje. Vera kroz molitvu prelazi u nadu, nada u ljubav. LJubav je vrhunac, a rad i pokajanje su temelj. Reči Isusove molitve predstavljaju kamenje duhovnog zdanja. Čovek ne zna kad će posao bitizavršen, ali ako ga ne završi u svom zemaljskom životu, ono što nedostaje nadomestiće Sam Gospod. Pitanje: Šta se ovde ima u vidu? Odgovor: Cilj molitve je spajanje srca s imenom Isusa Hrista. Ako čovek nije dostigao neprestanu molitvu za vreme zemaljskog života, ali je stalno ulagao napor u to, Gospod će mu u času smrti dati molitvu poput krila na kojima će se duša vinuti ka nebu.
Uopšte, neprestana, srdačna molitva je veliko blago koje se i stiče velikim trudom. Pitanje: Kakav je to trud? Odgovor: To nije samo ponavljanje molitve, to je potčinjavanje celog svog života molitvi. Ma šta čovek da čini, on to mora da čini tako kao da se sprema za molitvu. Jednog drevnog skulptora su pitali kako je ostvario takvu lepotu i savršenstvo svojih figura. Skulptor je odgovorio: "Uzimam mermer i odsecam od njega sve što je suvišno." Slično tome, čovek koji teži ka Isusovoj molitvi treba da odseče sve suvišno i nepotrebno, sve što rasejava um, opterećuje sećanje, raslabljuje volju, čini osećanja razmaženima i kapricioznima. Ako čovek ne potčini svoj život molitvi, bez obzira na sav trud, molitva će ostati spoljašnja, srce razdvojeno, um će stalno odstupati od reči molitve. Tada može da se dogodi nešto drugo: pred smrt će se podići strasti koje su živele u njegovoj duši i ugasiće molitvu kao što vetar gasi upaljenu sveću i duša će otići u večnost izgubivši Hristovo ime. Pitanje: Znači, onaj ko nije dostigao pažljivu molitvu biće napušten u trenutku smrti? Odgovor: Treba reći da postoje dva oblika rasejane molitve. Prvi je kad se čovek trudi, ali ne može da ovlada svojom pažnjom. Um napušta reči molitve i vrti se u zemaljskim predmetima. Podiže se čitava bura pomisli, koja guši reči molitve, ali čovek ne ostavlja molitvu, ponovo silom volje vraća um na njene reči, zaključava ga u njih i opet se um čupa, kao zver iz mreže i čovek ga ponovo naporom volje vraća unutra, na onu reč molitve koju je um napustio. Ovde je prisutna borba. I zbog truda koji čovek preduzima ovakva molitva je spasonosna. Drugi oblik je lažljiva molitva. Čovek laže Bogu, on ide lakim putem i čita ili izgovara molitvu ne starajući se za pažnju. On ne shvata pred Kim stoji, šta radi, s Kim razgovara, pretvara se da se moli, a zatim se toliko navikava na ovo licemerje da ga ne primećuje. Za takvu lažljivu i lenju molitvu prorok Jeremija je rekao: Proklet je ko delo Gospodnje čini s nemarom[2]. Proklet znači - "odlučen od Boga". Usled ovakve nedostojne molitve, kao i zbog nedostojnog pričešćivanja čovek postaje još dalji od Boga nego što je bio. Za neprestanu molitvu potrebno je da se čisti um spoji s čistim srcem. Stoga čovek treba da se čuva laži koja prlja srce i ispunjava um pomislima, kao i zlobe, jer sa zlobnim srcem ne može da se sjedini ime Isusa Hrista. Pitanje: Šta stiče čovek od molitve u ovom životu? Odgovor: Mir i radost. Greh dušu ispunjava gorčinom i stalnim nemirom. Blagodat Božija nemirnoj duši daje spokoj. Spoljašnje ne može čoveku da pruži sreću dok je u
njegovoj duši smrdljiva jama. Naprotiv, molitva koja se tvori u srcu ubogu kolibu pretvara u dvorac. Pitanje: Koji je najbolji način tvorenja Isusove molitve? Odgovor: Pratiti svoje srce, isterivati pomisli pri njihovom prvom pojavljivanju, kako dobre, tako i loše i zaključavati um u reči molitve. Kao primer za to može da posluži mačka, koja sedi kod mišje rupe i vreba, i ako se pojavi miš istog trenutka se baca na njega. Tako um treba da stoji iznad srca i da silom gneva ubija pomisli i useljava u srce molitvu. Kao što se na čistoj dasci lako uočavaju pismena, tako se u srcu praznom od pomisli urezuje ime Isusa Hrista. Onima koji rasejano izgovaraju ime Božije ono izgleda kao nešto poznato i kao nešto na šta su se navikli, ali za one koji se mole s pažnjom, ono će uvek biti novo i drugačije, zato što se menja sam čovek i njegova mogućnost spoznaje Boga. Božanstvo je bezgranično. I čovekov večni život je večna spoznaja Boga kroz približavanje NJemu, kroz obasjavanje Božanskom svetlošću koja samu dušu čini sličnom svetlosti. Pitanje: Ako je za Isusovu molitvu potrebno odricanje od svetske kulture, uključujući filosofska i druga znanja ili njihovo svođenje na minimum, zar to ljudima neće izgledati kao nekakvo proslavljanje neznanja i pohvala neukosti? Odgovor: Pitanje je nepravilno postavljeno. Ovde se ne suprotstavlja neznanje znanju, već najviše znanje, nadznanje - svetskom znanju. Ovde čovek liči na putnika koji je našao blago. Kako da ga ponese? Čovek izbacuje iz svoje putne torbe sve čega može da se oslobodi, kako bi je napunio dragocenostima, kako bi imao mogućnost da ih ponese sa sobom. Zar se može reći da će zbog toga postati siromašniji? Obično ljudi koji nemaju predstavu o duhovnom životu smatraju da odricanje od svetskih znanja obavezno vodi ka intelektualnoj praznini, lenjosti misli i neobrazovnosti. A ovde se događa nešto potpuno drugo: prelazak od nižeg ka višem, od duševnog ka duhovnom, od prolaznog ka večnom. Zato Isusova molitva čini čoveka mudrim, ona mu otkriva druga znanja koja su toliko iznad svega što može da stekne ljudski intelekt koliko je nebo iznad zemlje. Nauke ovog sveta su znanja o tvorevini Božijoj i to su znanja uslovna i promenljiva, kolebljiva i nepouzdana, a molitva je poznanje Onoga Ko je stvorio vidljive i nevidljive svetove, pred Kim je zemlja nalik na zrnce na obali mora, pred Kim je kosmos samo najniži stepen tvorevine, one tajanstvene lestvice koja ide u beskonačnu visinu. Bog Se otkriva čoveku u molitvi, Bog obasjava Svojom svetlošću ljudsku dušu, Bog, Kojeg ne
može da smesti u sebe vaseljena, silazi u ljudsko srce. Zato je svetost najviša gnosa na koju je čovek pozvan. Um filosofa i naučnika koji žele da naporima svog razuma pronađu istinu, mrsi se u čvoru protivrečnosti, luta lavirintima iz kojih nema izlaza i prepustivši se zemaljskom, pretvara se u grumen zemlje. Molitva je pridruživanje čoveka najvišem životu i prelazak od smrti ka besmrtnosti. Filosofija i nauka ne čine čoveka boljim, a molitva menja samu njegovu prirodu, on kao da postaje drugo biće, kao što drugačiji postaje metal rastopljen u vatri. Zato je molitva veliki dar Boga čoveku, koji čoveka čini sličnim Anđelu. Bezumlje je ne verovati u Boga, ali je još veće bezumlje verovati u NJega i istovremeno se odnositi prema NJemu kao prema drugostepenom faktoru svog života, ostavljati za NJega samo neki mali ćošak u svojoj svesti i srcu, davati Mu mrvice svog života, odvajati za bogoopštenje samo pauze između običnih zemaljskih poslova. Neverje je demonsko odricanje duhovne očiglednosti. Poluvera je ponižavanje Božanstva. U Apokalipsi postoji sledeća slika: Hristos kuca na zatvorena vrata, ova vrata su ljudsko srce[3]. Neverujući ih ne otvara za Boga, on ne čuje ili ne želi da čuje ovo kucanje. Mlaki hrišćani, kakvih je većina među nama, otvaraju vrata, ali Hristu ne daju mesto u sobi, već u hodniku plašeći se da će prisustvo Boga ometati njihove uobičajen poslove, za njih Bog nije izvor života, nije najveća radost njihovog postojanja, nije večna svetlost, koja obasjava ljudske duše, već je pre svega garancija njihovog blagostanja. Pogledajte molitvu savremenih hrišćana, za šta se oni najčešće mole Bogu: za spasenje duše, za večni život, za povratak blagodati, za ljubav prema neprijateljima? Ne, oni se mole za uspešan završetak posla, za isceljenje od bolesti, za izbavljenje od nesreća, a Bog im je kao unutrašnji život njihovog srca nepotreban i neshvatljiv. Tek ponekad nastupa nekakvo prozrenje, naročito kad umire voljeni čovek; tada se oni sećaju večnosti, tada se mole za upokojenje duše onoga ko je prešao granicu ovog sveta, tada osećaju nesigurnost i prolaznost svega zemaljskog, shvataju da su se hvatali za senke koje se ne mogu zadržati u rukama, da je istinski život van granica zemaljskog postojanja. Međutim, ovo prozrenje neobično brzo nestaje i zaboravlja se, kao da je prhnula iskra i istog trenutka se ugasila, i opet se srce skamenjuje i pogružava u uobičajeni dremež. Koliko puta se čovek uverava da u grehu nema sreće, već su prisutni samo pustoš i gorčina! I većinom ove lekcije prolaze bez traga, on ponovo traži sreću u prljavštini od koje mu se još nedavno vrtelo u glavi i bilo mu je muka, ponovo prodaje Boga, ponovo veruje đavolu. Naš odnos prema Bogu se može nazvati svinjskim. Naš odnos prema sopstvenom duhu treba nazvati nepomirljivim neprijateljstvom. Naš odnos prema sopstvenoj duši - stalnom prevarom, naš odnos prema svom telu - pokornošću
gospodara svom bezobraznom slugi koji vlada u njegovoj kući, pijanči i pljačka ovu kuću, primorava ga da mu slži. A ko smo mi sami? Kakvo je ovo tajanstveno "ja" koje određuje naš život, koje rešava pitanje: jesmo li s Bogom ili s đavolom? To je onaj tajanstveni centar ljudske duše gde se sumira sav čovekov život, ali gde ostaje njegova slobodna volja. "Ja" je ono što donosi poslednju odluku, to je obraz i podobije Božije, koji su neuništivi u čoveku. Čovek je istovremeno ličnost i predmet ovoga sveta. Najviša i najsavršenija Ličnost jeste Bog. U približavanju Bogu obnavlja se ljudska ličnost, čovek postaje sve nezavisniji od spoljašnjeg i od unutrašnjeg: od onoga što je nasledio, navika, prošlog života, od svojih strasti. Van Boga se čovek iz ličnosti pretvara u predmet, on kao da se postvaruje, njegova duša gubi onaj centar koji smo nazvali slobodom, ona biva porobljena i progutana spoljašnjim. U Svetom Pismu đavo je nazvan "tuđim",[4] on je tuđ duši, ali mu se duša bez Boga pokorava i postaje njegova sluškinja. Isusova molitva prosvetljuje u čoveku obraz Božji, bezgranično povećava potencijal njegove unutrašnje slobode. Svetost je svojstvo Hristovog imena. U čoveku se svetost ispoljava kao suprotstavljanje svetu, telu i demonu, pohoti ploti, pohoti očiju i duhu gordosti.[5] U Novom Zavetu piše o vatri koja će preobraziti nebo i zemlju.[6] Isusova molitva je zrak vatre koja preobražava srce. Greh koji u nama živi razjedinio je um i srce. Um živi u svetu fantazija i predstava, srce - u svetu strasti. Isusova molitva zbližava um i srce čisteći ih. Kad se um i srce sjedinjuju u molitvi počinje preobražaj čoveka - njegovog duha, duše i tela. Crv se zaziđuje u lutku. U njoj on kao da umire, pretvara se u gustu, bezobličnu masu, a zatim se nevidljivo u lutki stvara leptir - krilato biće koje ne liči na crva. Um, koji se pogruzio u srce nalik je na ovog crva: u tami, u neznanju veštastvenih obraza, u neznanju ovog sveta, on se preobražava zajedno sa srcem, približava se onom duhovnom znanju koje je Adam posedovao pre pada u greh. Ovo stanje sveci su poredili s ognjem koji greje dušu i sa svetlošću u kojoj čovek vidi svet u njegovoj prvosazdanoj lepoti, onom svetlošću u kojoj sozercava Boga. U ovoj svetlosti on vidi bezdan svoje duše, vidi strašne rane svojih grehova, vidi demone, kao crve koji puze u lešu koji truli. On vidi predvorja pakla u svom srcu i istovremeno oseća da je imenom Hrista vezana i zarobljena ova strašna mračna sila, kao što u Apokalipsi Anđeo okovima vezuje satanu.[7] On liči na čoveka koji sedi na steni o koju udaraju talasi razbesnelog mora, oni udaraju o stenu, ali ne mogu da je dosegnu. Ova stena je ime Isusa Hrista kojeg se plaše demoni. Bez Isusove molitve čovek samo zadobija udarce od neprijatelja koji je od njega skriven u tami, a s njom može sam da zadaje udarce ovoj paklenoj sili. Ime Isusa Hrista
primorava je da drhti. Čovek vidi kako blagodat Božije poput veštog lekara leči u njegovom srcu rane tako da ne ostaju čak ni tragovi. Međutim, za to su potrebni trud i samopožrtvovanost, treba smatrati molitvu glavnim poslom u životu, a ostalo samo usputnim. Bivalo je slučajeva da sužanj u toku mnogih meseci, pa i godina turpija okove turpijicom ili da krhotinom gvožđa kopa rov ispod tamničkog zida. On se trudio stalno i neumorno kako bi se sreo sa svojim rođacima i prijateljima, kako bi ponovo ugledao sunce i nebo, kako bi svojim plućima udahnuo čist vazduh, a ne smrad tamnice, kako ne bi bio živ zakopan u podzemlje; i kad bi stekao slobodu zaboravljao je na svoj trud. Tamnica i okovi jesu naši gresi. Isusova molitva je na početku isto tako teška, kao što je teško turpijati okove ili rukama kopati zemlju razbacujući je po podu. Međutim, kad se blagodat dotakne srca ono će osetiti da su okovi spali. Isusova moltiva se pretvara u ljubav duše prema Bogu, a u ovoj ljubavi je istinski život za koji svet ne zna, istinska radost i sloboda. Kad se sužanj budio iz sna znao je da je za njega glavno da turpija okove; ovde izbora nije bilo - ili sloboda ili smrt. Čovek budeći se ujutru treba da zna ne samo umom, već i srcem da je tog dana za njega glavno - Isusova molitva, a ostali, svetski poslovi su pozadina na kojoj ona treba da protiče. I ovo znanje treba da pređe u odlučnost volje. Ležući da spava čovek treba da tone u san s molitvom, budeći se noću treba da ustaje na molitvu; ako dan posveti molitvi, ona će ga posećivati noću za vreme sna; ako se deo noći bude molio, ceo dan će za njega biti drugačiji. U Jevanđelju se govori o mudrom trgovcu koji je prodao sve svoje imanje kako bi kupio jedan dragoceni biser.[8] I čovek mora da proda svoje misaono imanje - svoja svetska znanja, svoje pomisli, slike zemaljske lepote, svoje mašte i snove, svoje intelektualno imanje u kojem je navikao da živi, kao na porodičnom imanju, da proda sve, da se svega odrekne kako bi stakao jedan biser koji je dragoceniji od čitavog sveta; taj biser je ime Isusa Hrista; ovim biserom se stiče Nebesko Carstvo. Pitanje: Šta čovek treba da čini kako bi se pažljivo molio? Odgovor: Odreši svoje misli od svakodnevnih poslova, zatim posveti nekoliko minuta razmišljanju kao pripremi za molitvu. Seti se vremena koje nam je određeno za naš zemaljski život. Ono juri kao nit koja se odvija i nastupa neizbežni kraj: možda danas, možda kroz mesec dana, možda kroz desetine godina. Kraj je neizvestan, ali je neizbežan. U ovom periodu moramo da se pripremimo za beskrajnu večnost. Zatim razmisli o smrti - konačnom rezultatu našeg života, posle koje sledi sud, a za njim pakao ili raj; razmisli o Promislu Božijem u tvom životu, koji te vodi ka spasenju, a ti mu se stalno protiviš. Zatim reci: "Dušo moja, treba žuriti, vreme brzo prolazi, nije moguće vratiti ga ili zaustaviti. Treba sakupiti blago s kojim ćeš krenuti na svoj poslednji put, to blago je ime Isusa Hrista, koje će u budućem veku postati sve za tebe: svetlost, dah, hrana, piće i odeća blagodati, u koju su obučeni sveci, ono će za tebe
postati neicrpni izvor života. Utkaj ovo ime u svoje srce kao drago kamenje u riznicu." Reci svojoj duši: "Sve vidljivo se ruši i nestaje, samo je nevidljivo večno. Đavo ti pod hiljadama izgovora oduzima vreme života kako bi se tvoja duša u čas smrti pokazala praznom." Zatim počni molitvu. Prvi uslov je: izgovaraj molitvu kao da je izgovaraš prvi put u životu. Drugi je: izgovaraj je kao da je ranije nisi znao, a sad treba da je zapamtiš zauvek. Treće: u mislima se vrati na svoje detinjstvo. Seti se kad si bio malo dete koje je tek počinjalo da se upoznaje sa svetom: sve što ga okružuje izgledalo mu je kao tajna, ali je osećalo svojom dušom prisustvo nevidljivog sveta u vidljivom svetu. Četvrto: ne daj prednost bilo čemu drugom u odnosu na molitvu, nikakvim blistavim mislima u odnosu na ime Isusa Hrista. Ako počneš duboko da se moliš, kao što je rekao jedan starac, "super" da se moliš, demon će početi da te odvlači od molitve čitavim vatrometom "blistavih misli", ali ti daj prednost siromaštvu sa Hristom. Za vreme molitve demon će ti nuditi različite planove obećavajući uspeh u zemaljskim poslovima. Međutim, postavi sebi pitanje: "A kakav je kraj svega ovog?" I videćeš da se sve na zemlji rasipa kao brdo peska, da bogatstvo, uspeh i slava ostaju na pragu smrti, a najčešće napuštaju čoveka još za života kao pokvareni prijatelji. Peti uslov za molitvu je poslušanje, ono oslobađa um od pomisli. Kad je čovek prepušten sebi prilikom rešavanja pitanja jedna pomisao se suprotstavlja drugoj, duša se nalazi u nesigurnosti i sumnji, a u svom srcu čovek ne može da razlikuje strasti koje su se tamo pritajile. Poslušanje u čovekovu dušu unosi mir i oslobađa njene snage za molitvu. Pitanje: Kakve sile duše treba da budu uključene u molitvu? Odgovor: Volja, koja zadržava molitvu u svesti, um koji proniče u reči molitve, osećanja koja greju molitvu i slivaju je s dušom. Trima silama duše odgovaraju tri sile duha: volji odgovara pažnja; razumu - unutrašnji logos i sposobnost pronicanja u dubinu pojava i predmeta, viđenje uzroka i konačnih ciljeva, sposobnost intuitivne spoznaje duhovnog sveta; emocijama - specifično religiozno osećanje, kao doživljaj opštenja s duhovnim svetom, kao spoznaja blagodati Božije, kao unutrašnja sigurnost u istinu. Duhovne sposobnosti i sile se bude kroz molitvu. U molitvi se odvija sjedinjenje duha i duše, njihovih sila i svojstava. U molitvi trostrukost sila duha i duše postaje jedinstvena spoznaja Boga, slikovito govoreći, jedinstveni "lokator" koji hvata Božansku svetlost. Od tri sile duše grehom je najmanje pogođen razum, i premda i njega zarobljavaju strasti i emocije, on se povremeno izdiže iznad njih i stupa s njima u borbu. U molitvi razum ide napred, on u pomoć poziva volju. Volja zadržava reči molitve pred očima razuma i sabira rasejane misli u jedno, kao što pastir skuplja ovce koje su se odvojile od stada. Razum kao da obasjava reči molitve i osećanje na kraju počinje da se
odaziva na njih. Molitva postaje doživljaj ljudskog srca. Ponekad jaki životni potresi bude osećanja i uključuju ih u molitvu. Međutim, obično je potreban trud. Reči molitve deluju na naše stvrdnuto srce kao mlaz vode koji pada na kamen i postepeno ga razbija. Bilo je ljudi koji su odmah dobijali dar neprestane molitve, ali to je izuzetak. Obično se ono što se lako stiče lako i gubi. Zato nam Gospod po mudrosti i milosti Svojoj ne daje odmah darove kako ih ne bismo brzo izgubili. Onaj ko se bavi Isusovom molitvom sa vremenom počinje da oseća da je to najviše delanje čoveka, da je običan govor u poređenju s molitvom grub i prazan, da svetovni poslovi nose u sebi hladnu umrtvljenost, da je bez molitve samo ljudsko biće ništavno. On počinje da voli ćutanje u kojem čuje pesmu večnosti. Voleći ljude on se krije od njih, prestaje da se zanima za poslove i novosti sveta kako oni, pronikavši u njegovu svest, ne bi narušili molitvu, kako je ne bi ugušili svojom bukom. On čuva molitvu od dodira sa svetom kao što majka čuva dete od vrelog sunca i daha zimskog vetra. Postoje stvari koje su potpuno nespojive s molitvom. To je čitanje savremenih časopisa i novina; to je televizor, koji je postao gazda u kući. Duh Sveti je Duh čistote i celomurenosti. Molitva čovekovo srce čini hramom Božjim, a u ovaj hram čovek pušta kao zvanice, ubice i razvratne žene i naslađuje se smradom greha. Blagodat Božija će napustiti ovakvog čoveka. Kako u duši raspaljenoj strastima, u umu, u koji se useljuju slike nasilja i razvrata može da boravi Hristos? Zato onaj ko nema odlučnosti da izbaci televizor iz svoje kuće nikada neće moći da stekne Isusovu molitvu. To neće biti molitva, već spoj zvukova bez unutrašnjeg smisla. Ovakav čovek će ličiti na domaćina koji je sproveo u svoje sobe kanalizacione cevi i zatim u njih poziva goste. Pitanje: Kako sačuvati svoje srce za molitvu? Odgovor: Pitaj sebe u svim životnim prilikama: "Kako će se moj postupak, delo i odluka, odraziti na molitvu?" Kad sedaš za trpezu postavi sebi pitanje: "Koliko treba da pojedem, a da ne ugasim molitvu?" Kad stupaš u razgovor, misli: "Kako treba da govorim da ne rasejem molitvu?" Kad uzimaš knjigu da čitaš razjasni sebi da li će ti ona pomoći u molitvi ili će je, naprotiv, potisnuti iz sećanja. Tako provodi ceo dan. Ima jedna priča. Carski sin je upitao oca: "Reci mi, kako si se naučio da upravljaš ogromnom državom?" Car ništa nije odgovorio. Međutim, posle izvesnog vremena pravio se da se naljutio na sina zbog nekog postupka i izrekao mu smrtnu presudu. Sin je pao pred očeve noge preklinjujući ga za milost i zaklinjao se da nije kriv. Tada je car rekao:
"Dobro, proveriću te." Napunio je čašu vodom do vrha ivice i rekao: "Obiđi s ovom čašom gradske zidine, a za tobom će ići dželat: ako proliješ makar i kapljicu vode on će ti istog trenutka na licu mesta odseći glavu." "Carević je obema rukama uzeo čašu, popeo se na gradske zidine i počeo polako da obilazi grad oprezno koračajući po pločama. Ovaj put je dugo trajao. Na kraju se predveče vratio u dvorac i doneo je ocu čašu punu vode: nije prolio ni kap. Car upita: "Da li si video narod koji stoji pored zidina?" Carević odgovori: "Ne." Car upita: "Da li si čuo ljudske glasove?" Carević odgovori: "Ne." Car upita: "Kakvo je nebo bilo danas, da li je bilo prekriveno oblacima?" Carević odgovori: "Ne znam." Car upita: "A šta si radio?" Carević odgovori: "Ništa nisam ni video ni čuo, gledao sam u čašu da ne prolijem vodu i da ostanem živ."
Tada car reče: "Eto ti lekcija kako treba upravljati državom: treba da umeš da se koncentrišeš na svaki posao tako kao da je on jedini, zaboravljajući na sve." Ova priča može da nam posluži kao lekcija za to kako treba da se molimo. Čaša je naše srce, voda je blagodat, dželat koji ide za nama s isukanim mačem je smrt koja stoji iza leđa svakog čoveka. Molitva skuplja i čuva blagodat. Pitanje: Koji je najpokvareniji i najskriveniji neprijatelj molitve? Odgovor: To je naslada. LJudi su još u stara vremena rekli da naslada mudre čini bezumnima. Pitanje: Kako razlikovati nasladu od duhovne radosti? Odgovor: Prilikom naslade misao se zaustavlja, um prelazi u nekakvo stanje dremeža, duša se pogružava u tamu, ona oseća nekakvu mutnu slast koja kao da ide odozdo ka srcu, zaboravlja na smrt i na večnost. U nasladi se kao i u strasti gasi svetlost duše. Naslada je paraliza molitve. Postoji duhovna radost koja se ponekad takođe naziva nasladom, ali to je nešto sasvim drugo. Pitanje: Koji svetac za nas može da služi kao primer delatelja Isusove molitve? Odgovor: Presveta Djeva Marija Kojoj je u Svetinji nad svetinjama bilo otkriveno ime Isusa Hrista. Ovo ime je kao nezalazna zvezda sijalo u NJenom srcu. Djeva Marija je bila venac svih dobrodetelji. Međutim, naročito je zablistala celomudrenošću, smirenjem i ljubavlju. LJubav ju je učinila Kćerju Nebeskog Oca, čistota - Nevestom Duha Svetog, smirenje - Majkom Sina Božijeg. Sve ove dobrodetelji su darovi blagodati. Međutim, one istovremeno u znatnoj meri zavise od čovekove volje. Isusova molitva je nemoguća bez neprestane borbe s gordošću. Gospod je rekao: Evo na koga ću pogledati: na smirenog i skrušenog duha.[9] Smirenje je onaj Sinaj na kojem se Bog javlja duši. Celomudrenost je ona kupina koja gori ognjem blagodati ne sagorevajući. A duhovna ljubav je nagrada pobedniku nad sopstvenim strastima, to je prisustvo Samog Božanstva u ljudskom srcu, to je beskonačni kraj duhovnog puta. Prepodobni Maksim Kavsokalivit, atonski podvižnik, stalno se molio Majci Božijoj da mu bude darovana srdačna Isusova molitva i dobio ju je kao dar od Nebeske Carice.
Treba se moliti i za darovanje Isusove molitve treba moliti Arhangela Salafaila, koji je po učenju Crkve Anđeo molitve. Treba moliti prepodobne oce da nas oni nauče umnom delanju, radi kojeg su ostavili svet i otišli u manastire i pustinje. Pitanje: Šta znači postati u molitvi poput deteta? Odgovor: To znači odreći se, kao što smo već govorili, zemaljske mudrosti i zemaljskih znanja. Kao što borac, stupajući u borbu, zbacuje sa sebe odeću, tako čovek, stajući na molitvu treba da zna kako su ništava i netačna ona znanja kojima se ponosi svet. Pred Božanskom mudrošću ona su ništa, to je magla koja obavija našu dušu, kroz koju se s teškoćom probijaju sunčevi zraci. Odreci se znanja radi mudrog neznanja i u ovom neznanju ćeš kroz molitvu steći najviše znanje. Odreci se svetlucave svetlosti razuma zbog koje je nedostupan duhovni svet, pogruzi u mrak neznanja i bezmišlja kako bi kroz molitvu u tvom srcu zablistala duhovna svetlost. Zamisli da si dete koje ništa ne zna i ne razume, već samo teži ka Bogu, koje Mu veruje, makar onako kao što malo dete veruje svojim roditeljima. Kad se u mislima vraćam na svoje rano detinjstvo, koje se urezalo u nekim tajanstvenim odajama srca, naprežem svoje sećanje da okrenem reku vremena nazad ka njenom izvoru i sećam se da je u pomrčini praskozorja mog dečijeg života duhovni svet bio očigledan, video sam ono što me je okruživalo u dve ravni: jedna je bila realna i zemaljska, a druga - ravan tajanstvena, ravan duhovna. Ove ravni kao da su prebivale jedna u drugoj. Kao dete video sam svet kao voluminozniji, dublji, srce deteta osećalo je tajnu nevidljivog sveta koji je u izvesnom stepenu bio vidljiv za njega. Zatim je s godinama, duša postajala sve grublja i uranjala u materijalnost, vidljivi svet je potiskivao nevidljivi. Svetska znanja, opštenje s ljudima, strasti koje su se budile - sve je to paralizovalo sposobnost duha da ne gleda vidljivo, već kroz vidljivo. Dete, koje je tek naučilo da govori, na svoj način je mudrije nego filosof, koji se zamotao kao pauk u paučinu, u sopstvenim rasuđivanjima koja se izvlače iz njegovog razuma kao nit iz stomaka pauka. Dete je mudrije zato što svet vidi kao tajnu. Veliko dostignuće je smiriti gordost razuma koji je za ljude postao idol, pobediti strasti u kojima svet vidi radost života, izdići se iznad razdvojenosti i borbe misli, uvideti da su obrazi zemaljskog obrazi praha i moliti se prostim srcem kao dete. Gospod je rekao: "Slavim Te, Oče, što si sakrio ovo od mudrih svetskom mudrošću, i razumnih plotskim razumom i otkrio to deci, koja mogu da prime više spoznaje o Bogu u svojoj jednostavnoj duši."[10] Arhimandrit Sofronije (u shimi Serafim (Saharov)), autor poznate knjige o prepodobnom Siluanu Atonskom isticao je karakterističnu činjenicu da je među prostim, čak i nepismenim monasima bilo više onih koji su dostizali neprestanu Isusovu
molitvu nego među ljudima koji su stekli knjiško obrazovanje. To je zato što su prosti neuki monasi lakše mogli da se približe stanju deteta. Međutim, treba načiniti opasku da i među njima mogu biti ljudi gordi umom, poput prosjaka koji se gordio iglom kojom je zašivao zakrpe na svojoj odeći. Gordost je strast. Učenost može da predstavlja hranu za strasti, naročito površna učenost i prazna naduvana znanja. Međutim, ako čovek uvidi svu ograničenost ovih znanja i njihovu ništavnost u poređenju sa spoznajom Boga, i on, kao bogataš koji je prodao svoje imanje, može biti u svom srcu sa Hristom. Primer za ovo je Vasilije Veliki koji je stekao obrazovanje na poznatoj atinskoj akademiji, a kasnije je, proučavajući Sveto Pismo govorio o filosofiji kao o igri uma. Treba reći da su se pustinjaci negativno odnosili prema tome da bogoslovska dela čitaju oni koji su izabrali put tihovanja. Oni su ukazivali da čak i takve knjige mogu da raseju um i odvoje ga od molitve, a kroz molitvu čovek može dublje da spozna Boga nego kroz knjige. Oni su smatrali da je za spasenje dovoljno znati dogme Pravoslavlja i verovati Crkvi, a dušu posvećivati molitvi. Zato pustinjaci nisu ulazili u rasprave o bogoslovskim pitanjima ako nije pretila jeres. Knjige opisuju duhovni svet, a molitva čoveka u ovaj svet uvodi. Onima koji se bave molitvom starci su savetovali da čitaju pre svega knjige o molitvi.
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
V.: Jn. 16, 33. - Red. Jer. 48, 10. - Red. V.: Otkr. 3, 20. - Red. V.: Jn. 10, 5. - Red. V.: 1 Jn. 2, 16. - Red. V.: Lk. 12, 49; 2 Petr. 3, 12-13; Otkr. 21, 1. - Red. V.: Otkr. 20, 1-2. - Red.
8. V.: Mt. 13, 45-46. 9. Is. 66, 2. - Red. 10. Up.: Mt. 11, 25. - Red.
Ući u svoje srce sadržaj Početkom 20. veka na Atonu, ovom bedemu svetskog Pravoslavlja, iznenada se pojavila nova jeres koja se nazivala imjaslavlje ili imjabožije. Ova jeres je buknula, kao požar, među zidinama Pantelejmonovog manastira, veći deo monaha koji su tamo živeli joj se pridružio. Kažu da je novo u stvari ponavljanje dobro zaboravljenog starog. Može se reći da su imjaslavci imali za svoje prethodnike gnostike, sledbenike Evnomija i kabalista. Suština ovog učenja se sastojala u tome što se ime Božije poistovećivalo sa Samim Bogom. "Ime Isus je Bog" - evo dogme ove čudne jeresi. Spoljašnju, proforističku, ljudsku reč koja se sastoji iz spoja i kombinacije zvukova, imjaslavci su doživljavali kao Božanski Logos. Ovo učenje poput Evnomijeve jeresi, ne samo da je dovodilo do logičnog negiranja obreda i Tajni Crkve, već je dovodilo u sumnju nužnost ovaploćenja Spasitelja i Golgotske Žrtve. Ako je ime Božije Bog po suštini i prirodi, to znači da u izgovorenom imenu već prisustvuje Bog u svoj Svojoj punoti. U tom slučaju moguće bi bilo pričešćivati se ne Svetim Darovima, već samo imenom Isusa i umesto Golgotske Žrtve Bogu bi bilo dovoljno da otkrije ljudima Svoje ime. Ova jeres je izazvala bogoslovsku polemiku u kojoj su učestvovali Konstantinopoljski i Antiohijski patrijarh, kao i specijalna komisija koja je bila poslata na Aton. Polemika nije donela osetne rezultate i završila se prinudnim iseljavanjem imjaslavaca s Atona. Treba istaći da su pozicije imjaslavaca delili neki dekadentni bogoslovi, uključujući oca Pavla Florenskog, koji se latio truda redigovanja knjige jeromonaha Antonija (Bulatoviča), koja predstavlja apologiju imjaslavlja. Naročito jako se privrženost Florenskog magičkom platonizmu i gnosticizmu ispoljila u njegovom delu "O imenima". Treba istaći da su se crkveni bogoslovi u sporu s imjaslavcima, kao što to obično biva u takvim slučajevima, kako bi održali čamac koji je već bio spreman da se prevrne, pribili uz drugu ivicu i on se nagnuo na suprotnu stranu. Oni su ignorisali specifiku imena, njegov ličnosni aspekat; pritom se ime pretvorilo u naziv, u bezlični indeks i broj. Ovde nije bilo jeresi kao kod imjaslavaca, ali je postojala nepodudarnost s molitvenim iskustvom asketa, uprošćavanje i izvesna profanacija mistike molitve. Za razliku od
naziva, naimenovanja, imena za životinju i nadimka, ime nema slučajnu, spoljašnju vezu s onim ko ga nosi: ime može da se odnosi samo na ličnost i ličnost se odaziva na svoje ime. Karakteristično je da bezimena ličnost uopšte ne postoji. Kod svih naroda čovek dobija ime. U molitvi ime daje realan osećaj prisustva i zato je ime najviši i najdinamičniji od svih simbola, osim toga, najpostojaniji i konkretno realan. Božanska imena su kao koncentracija molitve, to su kao centri koji svetle, koji prožimaju zracima celo tkivo molitve. Duša onoga ko se moli nakon buđenja duha oseća blagodat koja struji kroz Božanska imena; ona se tada otkrivaju čoveku kao tajna, a ljudsko srce njima. Ovaj realan, ali subjektivan doživljaj biva toliko jak i neizbisiv da su neki starci, neškolovani u pogledu bogoslovlja, koji su se, međutim, bavili Isusovom molitvom na pitanje o imjaslavskoj jeresi odgovarali da je "istina negde na sredini". Ime Božije je tajna skrivena od plotskih i duševnih ljudi. Iako ih Isusova molitva nevidljivo preobražava, ona se ne otkriva duši, već "umu" (duhu) u svojoj veličini kao na pozadini večne svetlosti. Molitvenicima kao što je sveti Jovan Kronštatski Bog se javljao u Svom imenu kao u nesagorivoj kupini. Govor i reč u suštini nisu signalni, već znakovno-simbolički sistem. U molitvi mi opštimo kroz reč kao kroz znak-posrednik. Sveti oci savetuju da se um zaključava u reči moitve kako bi se kroz ove reči videlo ono što je iznad reči i čulo molitveno ćutanje koje je dublje od reči. Ono što se odnosi na simbol prelazi na simbolizirano, zato čovek sa sveštenim strahom treba da se odnosi prema svakoj reči molitve. Pretvaranje ljudske reči u igru, šale, laž, psovke i praznoslovlje, nanosi molitvi štetu koja se teško može nadoknaditi: reči za onoga ko se moli postaju hladne, oštre, i grube, nalik na alat pokriven prljavštinom i rđom. Onaj ko želi da se nauči nauci nad naukama - molitvi, mora da meri i svaku svoju reč i da razmišlja o njoj. U ovom smislu on treba da liči na škrtog čoveka koji pre nego što pruži novčić dugo ga drži u ruci i razmišlja. Za pravoslavno monaštvo karakteristično je učenje o Isusovoj molitvi, tačnije, to je zapovest za sve hrišćane, ali je monaštvo bilo onaj vrt u kojem su divni miomirisni cvetovi ove molitve cvetali naročito raskošno. Isusova molitva se naziva različito: sećanjem Božjim, duhovnom pesmom, ljubavlju Božijom, srdačnim tihovanjem - u zavisnosti od stepena molitve. Ona počinje kao sećanje, zatim prelazi u tajanstvenu pesmu koju duh dan i noć peva Bogu, a zatim uvodi čoveka u tihovanje i ljubav. Za Isusovu molitvu je potreban trud. Naše srce se od grehova i strasti pretvorilo u kamen. Treba kopati stenu da bi se našao izvor. Prolaze godine, čoveku se čini da je njegov trud jalov, da ga je Bog napustio, ali nije tako: u čoveku se dešava neprekidna, ali neprimetna promena, poput rasta njegovog tela. Na svaku Isusovu molitvu Bog nečujno odgovara srcu: "Ja sam s tobom!" Neki pročitavši učenje otaca o Isusovoj molitvi žele da odmah dožive njihova stanja, ali su ova rukovodstva napisana pretežno
za pustinjake i askete, a naše srce je nalik na prljavu močvaru. Isusova molitva je potočić koji uvire u ovu molitvu, a koliko je vremena potrebno da bi njegove struje istisnule, isprale svu prljavštinu i učinile vodu prozračnom! Osim toga, u ovu močvaru neprekidno dospevaju otpadne vode i otpaci naših grehova i strasti - onoga što prodire u srce, naročito kroz vid i sluh. Postepeno se čiste dubine naše podsvesti, tajne odaje ljudskog srca; ponekad se blagodat dotiče duše, kao da pokazuje šta je dalje očekuje i ponovo se skriva. Čovek čas oseća pomoć Božiju, čas bogoostavljenost, čas kratke probljeske radosti, čas mučne periode nemoći i tuge. Blagodat Božija krije ovaj put od nas samih kako ne bismo pali u gordost i tek nakon buđenja duha čovek u molitvi spoznaje kako je sladak raj i kako je blag Gospod. Sveti oci savetuju da se Isusova molitva prvo izgovara usmeno, ali tiho, polušapatom, tako da čovek sam čuje: glasan glas rasejava misli i tek u izuzetno jakom napadu strasti dozvoljeno je da se izgovara, kao da se izvikuje molitva kako bi se ugušila zmijska pesma sladostrašća i gneva. Isusovu molitvu treba izgovarati u tempu običnog razgovora, ne preterano brzo, kad se um isključuje od reči i ne preterano sporo, kad um počinje da drema u njima. Zatim čovek povremeno prelazi na nemu molitvu, trudeći se da u sebi jasno izgovara njene reči pri čemu oci preporučuju da se disanje unekoliko zadržava, odnosno da se diše površno i retko, ovo pomaže usredsređivanju misli. Možemo da uočimo na sebi da je koncentracija pažnje vezana za zadržavanje disanja. Međutim, moguća je sledeća greška: čovek uzimajući vazduh do kraja pravi zatim duge pauze naprežući sve sile da ga ne izdahne. Nekim ljudima koji su tako postupali polazilo je za rukom da u mislima izgovaraju ponekad do deset, čak do petnaest molitava nakon dubokog udisaja, ali kao posledica slične prakse često se pojavljivala bolest - proširenje (emfizema) pluća i hipertonija. Oci savetuju suprotno: da se prilikom disanja upotrebljava mala količina vazduha, kao hrana za vreme posta. Drevni podvižnici su vezivali reči Isusove molitve za disanje. Ovaj način koriste i neki nama savremeni monasi. Život ljudskog organizma protiče u određenim ritmovima i kad se molitva sjedinjuje s ovim ritmovima dobija pomoć. To nije mehanički proces koji ubija duh, već nešto drugo, što liči na podršku prijateljske ruke koja pomaže čoveku koji ide strmom planinskom stazom. Čovek je jedinstvena, neponovljiva individua i zato je put Isusove molitve kod svakoga neponovljiv. Molitva je dar Božji, zato se treba moliti Bogu da pošalje ovaj dar. To je, možda najbolji i najbezbedniji način da se dostigne molitva: moliti je od Boga kao veliku milost. Prilikom molitve telo treba da se nalazi u stanju izvesne napetosti, kao pripravnosti za akciju: prilikom raslabljivanja tela um obično pada u dremež, pažnja slabi, svest se pokriva nekakvom tamom - čovek izgovara molitvu kao u snu, ne slušajući samog sebe. Napetost mišića treba da bude usmerena ka srcu, stomak
zategnut, kao kod vojnika u stroju. Ova nepetost daje izvestan oslonac molitvi, kao što pravilno disanje daje oslonac glasu. Dobro je u molitvi činiti poklone i metanije; pritom treba prvo izgovoriti molitvu, a zatim činiti poklon, a ne činiti ga za vreme molitve. Metanije smiravaju ljudsku gordost i čine dušu trezvenom. Neki smatraju da je za pažnju korisno da se za vreme molitve sedi na onižoj klupici i da se brada pritisne uz grudi. Međutim, sve su to samo spoljašnje metode: same po sebi one su korisne, ali čovek može i bez njih. One liče na štap o koji se ljudi oslanjaju na putu, a zatim ga, kad postane nepotreban, bacaju u stranu. Glavna je duhovna strana molitve, ali pošto je duša vezana za telo, spoljašnje može, kako da pomaže, tako i da ometa unutrašnje. Oslanjati se na spoljašnje ili pak naprotiv, potpuno ga zanemariti bilo bi nerazumno i nepravilno. Opšti saveti za one koji se bave ovom molitvom jesu: ne prihvatati čulne obraze, ne težiti ka osećanju blagodati i duševnim nadahnućima, gledati na molitvu kao na pokajnički plač srca, često se ispovedati, sav život smatrati pripremom za molitvu. Sva naša dela, reči i misli jesu tlo na kojem će rasti ili venuti cveće molitvenih stanja. Za vreme Isusove molitve pažnja mora biti usredsređena na reči same molitve, ali sam po sebi voljni napor ne može biti dugotrajan, zato za vreme molitve čovek svesno ili nesvesno traži ono mesto na kojem će se molitva ispoljiti u formi reči. Neki pročitavši pouke drevnih asketa traže takozvano "srdačno mesto", ali srdačno mesto jesu zatvorena vrata koja se mogu provaliti na silu, a ne otvoriti. Potrebno je određeno stanje duše i duha kako bi molitva oživela, ispoljila se, kako bi ušla u dubinu srca, upravo, ne u fizičku oblast srca, već u njegovu duhovnu dubinu. Ako um, obremenjen i isprljan pomislima budemo na silu zabijali, kao ekser čekićem, u svoje srce još uvek pokriveno gnojnim ranama greha i strasti, rezultat ovoga neće biti sticanje duhovne molitve, već neuravnoteženost, eksplozivnost, histeričnost, raspoloženje koje se brzo menja. Naš um i srce su razjedinjeni zbog pada u greh, ali ovo za njih u izvesnom smislu predstavlja čuvanje od većeg zla; oni mogu da se zbliže i sjedine samo kroz pokajanje i očišćenje grehova, a još tačnije rečeno, može da ih spoji blagodat. Zato pažnju ne treba usredsređivati na izvoru reči, već na njegovoj periferiji, lagano i postepeno prelazeći ka centru. Tako neki od staraca smatraju da je najbezbednije da se pažnja za vreme Isusove molitve usredsredi na kretanje usana koje je šapatom ili nemo izgovaraju. Ovaj metoda omogućava čoveku da se bori s pomislima, da ne obraća pažnju na njih, da jasnije oseća strukturu reči. Prilikom dugotrajnog upražnjavanja Isusova molitva se sama sjedinjuje s disanjem. Neki se zadovoljavaju ovim načinom molitve i oni se tako mole dok se ne pojavi srdačna toplina; za druge sledeću etapu molitve predstavlja fiksiranje pažnje u oblasti grla gde prilikom molitve osećaju pokrete mišića, gde kao da se rađa reč koja izlazi iz grudi. Nastavljajući put kao od ušća ka izvoru reke čovek počinje da oseća da se reč rađa u oblasti srca i pažnjom se spušta ka svom srcu putem vazduha koji udiše,
orijentišući se na pulsiranje srca. Ovde jasnije vidi rađanje pomisli i postaje mu lakše da se bori s njima kroz molitvu. Postoje dva načina borbe: prvi je da se ne obraća pažnja na misli, već da čovek nastavlja da se moli (tako čovek zapušava uši da ne čuje psovke), a drugi je da odbacuje, kao da baca u stranu i uništava pomisli. Jedan od svetaca je um uporedio s paukom koji sedi pritajivši se nepomično u paučini i čim muva dospe u nju odmah ubija svoju žrtvu. Put u srce je ushođenje uma stepenike, ali lestvica kao da je "okrenuta" naniže, i veće pogružavanje u dubinu označava veće ushođenje. Ovom lestvicom se može ići samo malim koracima, preskočiti stepenice znači survati se s nje. Ovde pažnja ne treba da prelazi u nasilje. Svaka stepenica se otkriva sama, srce postepeno privlači um, ali srce u fizičkom smislu i srdačno mesto nisu jedno isto. Srdačno mesto je nalik na tajnu riznicu zazidanu u zidu, nju otvara Gospod kao dar blagodati čoveku; to je nešto kao "unutrašnje srce" u ljudskom srcu i za čoveka nije moguće da sam uđe u njega, kao što je nemoguće skinuti zvezdu s neba. Srdačno mesto se čoveku otkriva onda kad on to ne očekuje. Očekivati - znači osećati se dostojnim. Bog daje blagodat smirenima i ćutljivima. Onaj ko je našao ovo blago neće pričati svetu o njemu, već će ograditi svoja usta ćutanjem kako ga duhovni lopovi ne bi opljačkali. Mi govorimo o simbolici reči, ali postoji i druga ravan - mistika reči. Kod čoveka osim spoljašnje, fonetske reči postoji još skriveni i njemu nepoznati unutrašnji logos. Ovo nije sposobnost duše, već duha. U probuđenom duhu proforistička, spoljašnja reč se približava unutrašnjoj reči, zato je laž kao razdvojenost, kao protivrečnost između unutrašnjeg i spoljašnjeg jezika, pogubna za duhovni život; ona ga gasi, kao voda vatru. Unutrašnji logos, ili kako se drugačije naziva endodetička reč - sposobnost za neposrednu spoznaju, za prozrenje i duhovne intuicije - počinje da sija kroz spoljašnju reč i čini je mudrom i rečju koja prodire duboko u dušu. Zato reč molitvenika i asketa nosi u sebi neobičnu snagu, koja prevazilazi razum svih filosofa. Nastupa momenat kad se molitva pretvara u viđenje. Duša se moli u pomrčini, a duh u svetlosti. Hristos je ispričao priču o divnom biseru, skrivenom na polju i o nekom čoveku koji je saznavši za njega prodao celo imanje kako bi kupio ovo mesto i kad je stekao biser postao je bogatiji od svih.[1] Onaj ko sve žrtvuje radi Isusove molitve, dobija kroz nju sve, a glavno je, ono što nije znao i nije mogao da poželi. Prodati imovinu - odreći se zemaljskih pristrasnosti, duševnih znanja, uprostiti sebe, koncentrisati svoj život u jednom, kao što se zraci, prolazeći kroz lupu koncentrišu u jednoj tački. Isusova molita se ne može suprotstaviti drugim oblicima molitve, na primer, čitanju Psaltira: sve one potiču iz jednog izvora - Duha Svetog. Psaltir i kanoni pomažu,
naročito na početku, Isusovoj molitvi; preći odmah samo na Isusovu molitvu podjednako je teško kao preći od uobičajene hrane na hleb i vodu kojima se hrane askete. Naš um po navici zahteva raznovrsnost; čak i na polju molitve on samo postepeno prelazi od širine poznanja na dubinu. Stalno držati um u napetosti je po rečima Antonija Velikog isto što i držati sve vreme tetivu luka zategnutom. Na pitanje šta izabrati: Isusovu molitvu ili Psaltir prepodobni Varsanufije Veliki je odgovarao: "I jedno činiti i drugo ne ostavljati." Pritom postepeno sve više vremena i mesta u duši treba ostavljati za Isusovu molitvu. Učvrstivši se u srcu Isusova molitva se na početku manifestuje kao duhovna toplina. Često budeći se ujutru čovek na svoje čuđenje primećuje da u njegovom srcu teče Isusova molitva. Snovi postaju čisti i laki. (Ovde se ne govori o posebnim demonskim iskušenjima, kad se đavo u snu približava molitveniku kao svom neprijatelju i ovaj od tog približavanja oseća ubistvenog užasa.) Drugi stepen neprestane Isusove molitve je posebna unutrašnja svetlost koja obasjava mračne dubine ljudske duše. Toplina donosi molitveniku mir pomisli i pokajanje, a duhovna svetlost - radost i ujedno osećaj da je on ispod svake tvari, ali istovremeno i to da ga Bog ne ostavlja. Tada čovek shvata da je smirenje istinski život, a nadimanje lažni život i krajnje siromaštvo. Sveti oci nam ne otkrivaju dalja dejstva blagodati ili otkrivaju kroz alegorije i aluzije. Prepodobni Isak Sirin govori o tome da su samo malobrojni prešli na drugu obalu Jordana. Isusova molitva je glas pokajanja, a samo pokajanje je poput niti koja je zategnuta između dva pola, tuge zbog grehova i nade. Molitva bez svesti o grehovnosti se pretvara u gordeljivo uznošenje i lažnu duhovnost, a molitva bez nade se postepeno gasi, duša dolazi u stanje uninija i raslabljenosti. U molitvi treba da postoji ovakvo raspoloženje duše: "Po grehovima svojim dostojan sam pakla, ali milosrđe Božije ne pobeđuju nikakvi grehovi. Gospod bi oprostio i satani kad bi ovaj mogao da se pokaje." Kad stupaš u razgovore sa svetskim ljudima upitaj sebe: "Koliko Isusovih molitava bih mogao da izgovorim za to vreme? Zar na ljudskom jeziku postoje reči veće i lepše nego što su reči "Isus Hristos"? Za šta menjam Isusovu molitvu?" Tajne Božije se otkrivaju ćutljivima. Apostol Petar govori o lepoti ćutljivog duha i o tajanstvenoj zvezdi koja izlazi u ljudskom srcu.[2]
NAPOMENE: 1. Up.: Mt. 13, 44-46. - Red. 2. V.: 1 Petr. 3, 4; 2 Petr. 1, 19. - Red.
Svetlost koja struji iz daleka sadržaj Jednu od najvećih opasnosti u molitvi predstavlja zamena duhovnih osećanja duševnima. Duševna osećanja su živopisna i jarka. Ona su poput bučnih talasa koji se podižu i koji su viši tamo gde je bliže dno. Oni rastu kao brda kad je oseka, dok je bezdan okeana obično miran; njegova površina liči na ogromno polje koje jedva koleba mreškanje talasa. Nije čudo što se najveći okean naziva Tihim. Često svetski ljudi entuzijazam, oduševljenost, stanje nervnog uzbuđenja, ekscentričnost, poetsko nadahnuće ili istančani intelektualizam doživljavaju kao probuđenost duha u molitvi, ali je to u stvari samo surogat molitve. Tri duševne sile porobljuju čovekov duh: prva je njegov prizemljeni razum, koji neprekidno, kao pauk, plete iz samog sebe niti suđenja, predstava, domišljanja, planova, sećanja, pretpostavki, evrističkih dosetki i apstrakcija i trči po ovoj paučini pokušavajući da u nju uhvati svetlost istine. Druga sila koja guši duh je reaktivna zaštitna sila duše koja se u našem stanju ne ispoljava u borbi s grehom, već u suparništvu, gnevu, jarosti i nepomirljivosti. Ova pogrešno usmerena energija ljudske duše postala je sama strast i obično se ustremljuje protiv onoga ko smeta čoveku da ostvari svoju želju. Treća sila je težnja ka nasladi, stalna žudnja za zadovoljstvima. Naslada je poput morske vode, ona posle sebe ostavlja osećaj gorčine, ne gasi žeđ, već je nasuprot tome, raspaljuje. (Ko pije gorko-slanu morsku vodu još više želi da pije i u moru vode umire od žeđi.) Čovek često meša suprotne stvari - duševnu nasladu i duhovnu radost: naslada izigrava duhovnu utehu, imitira je. Naslada ima širok spektar dejstava. To nisu samo gruba čulna zadovoljstva, već i naslada drugog poretka, tanana, na primer: estetska i stvaralačka, koju ljudi često mešaju s duhovnim stanjima. Međutim, sve duševne naslade pripadaju vremenu i zemlji. Sve su one prolazne. One stvaraju raspoloženje, a ne stanje. Naslade mogu biti kako očigledno poročne, tako i podnošljive. Neke od njih izgledaju kao odmor i nagrada za čoveka, na primer:
naslađivanje prijateljstvom, porodičnim radostima, opštenje s prirodom... Međutim, sve su one - zemaljske i ako postaju životni cilj uspavljuju duh. Molitva uvek treba da pripada duhovnoj ravni, zato što je molitva otkidanje uma i srca od zemlje i usmerenost na večnost. Ovo je često praćeno trudom i bolom, kao kad bi čovek otkidao zalepljeni flaster od rane koja krvari. Zato je pažljiva molitva najteži podvig. U molitvi nije zabranjeno moliti Boga za zemaljska dobra, samo u njima ne treba videti cilj po sebi, već samo sredstvo za održavanje snage na zemaljskom putu. Duševna molitva, u ma kako rasplamsalo stanje da dovodi, ma kako nadahnuta da izgleda, predstavlja izopačenje same suštine molitve. Duh se budi samo kroz pokajanje i borbu sa strastima. Rečima pokajte se[1] započeli su svoju propoved Hristos i NJegov Preteča. Jedini put u Carstvo Božije vodi kroz pokajanje. Van njega deluju duševne, strasne sile. Šta predstavlja pravoslavna ikona? Ikona je ispoljavanje blagodati Božije na zemlji. Mi ne možemo da unesemo u ovu oblast bilo kakav krut sistem. Duh diše gde hoće,[2] rekao je Gospod. Mi ćemo samo ukazati na neka svojstva pravoslavne ikone, teško shvatljiva za većinu naših savremenika. Lik na drevnim ikonama je veličanstven i strog. Ovde nema mesta sentimentalnosti i laskavosti - ovim ispoljavanjima duševnosti, surogata ljubavi. Duhovna ljubav, koja se odražava u likovima drevnih ikona je stroga i zahtevna. Pogled svetaca na njima gleda nas iz večnosti. On kao da obuhvata celu vaseljenu. Večnost i beskonačnost se odražavaju u njemu. Ovde nema ni traga pomirenosti s grehom ili snishodljivosti prema njemu. Zato su likovi drevnih ikona neshvatljivi, tuđi, a ponekad i zaista strašni za plotskog čoveka vezanog za strasti. Međutim, u ovoj mržnji prema grehu, u ovoj surovoj istini prisutna je jedna želja, svecela želja - spasenje čoveka. Istinska ljubav, koju su odrazili drevni ikonopisci, ne ide na kompromise. Ovo mnogim savremenim ljudima izgleda kao surovost. "Surovi, strašni likovi," kažu oni. Oni žele da ih ikona mazi, oni žele da "koketiraju" s ikonom. Duhovna ljubav je neizmerno dublja od duševne. Ona više saoseća s nama, više pati zbog nas. Ona kao da nemo viče od boli, ali ne zbog naših prolaznih nezgoda, već zbog naše otkinutosti od Boga, izvora života. Ona se plaši naše večne pogibelji. Likovi drevnih čudotvornih ikona su strogi zato što su prozorljivi. Oni vide demonski svet, to je svet strašnih neprijatelja koji okružuju čoveka, svet nevidljivih ubica, oni vide gnezdo greha, stanište satane u ljudskom srcu. Predanje kaže da se Gospod i Majka Božija nikada nisu osmehivali: kako može da se osmehuje majka videći da je telo njenog deteta obavila zmija ili da ono bunca u teškoj, mučnoj bolesti? U katoličkim ikonama nema metafizičkog tragizma. Tamo je tragizam zemaljskih, duševnih, ljudskih osećanja. A najčešće je prisutno drugo - ljudska čulnost, ono što je usmereno ka zemlji. Raj i pakao su ili zaboravljeni ili prizemljeni, preneti na zemlju.
Tamo ikona gleda na zemaljski način, možda i dobrim pogledom, ali vidi samo zemaljski svet. Pred takvom ikonom grešnik ne prošavši kroz vatru pokajanja može u potpunosti da se preda duševnim doživljajima. Zato su tako često na Zapadu pesnici opevali Djevu Mariju kao predivnu damu, a vitezovi su Je nazivali kraljicom svog srca, što za pravoslavca zvuči kao strašno svetogrđe i izrugivanje svetinje. Ovu duševnu čulnost i sentimentalnost katoličkih ikona ljudska podsvest doživljava kao mogućnost pomirenja s Bogom bez pokajanja, bez promene. Zato se u katoličkoj mistici tako mnogo govori o uzbuđenoj ljubavi i tako malo o pokajanju, očišćenju srca i svakodnevnoj surovoj borbi sa strastima. Pravoslavna svest oseća u ovim u ljudskom smislu lepim, ali u duhovnom smislu nepreporođenim, već samo nežno-sladunjavim likovima, nešto potpuno tuđe. Ova lica na ikonama, koja samo što se ne osmehuju, a ponekad se zaista i osmehuju, deluju na grešnika uspavljujuće, u njima je prisutna kapitulacija pred grehom, pomirenje s njim: grešnik voli kad se na njegovu rugobu gleda kroz prste. U neke katoličke ikone ljudi su se zaljubljivali. Međutim, nije moguće zaljubiti se u pravoslavnu ikonu: ovde gasnu strasti, ovde se budi duh. Zbog toga strasni i slastoljubivi čovek žuri da ode od ovakve ikone. Na drevnim ikonama nema čežnjivosti, žalostivosti i onoga što bi se moglo nazvati pevanjem uspavanke grešniku. Onaj kome je poznat užas transcendentnog, demonskog zla, neće umirivati grešnika. On će drugačije gledati na zemaljska stradanja koja tako malo znače u poređenju s večnošću. Opštenje s Bogom bez srdačne čistote nije moguće. A srdačna čistota nije moguća bez pokajanja i borbe s grehom. Zato nije moguć ni oproštaj grešniku bez njegove odlučnosti da se bori sa sobom, bez toga da on, slikovito govoreći, prolije krv. Drevna čudotvorna ikona je istovremeno bliska grešniku i daleka od njega. Ovde je prisutna blizina duhovne ljubavi, ljubavi prema čoveku kao obrazu Božijem i istovremeno je prisutna ogromna razdaljina, razdljina koja odvaja grešnika od svetosti. Čovek oseća kako mu je Bog blizak i kako je on sam dalek od Boga. Jedno od svojstava svetosti jeste mržnja prema grehu. Svetinja ne može da se spoji s prljavim i nečistim. Sunčevi zraci padaju na površinu močvare, ali se blato od toga ne pretvara u svetlost. Ikona je svetlost koja struji iz daleka. Odsustvo distance između svetosti i greha u ikoni spušta je u sferu duševnih ljudskih osećanja i može u izopačenoj svesti grešnika da dovede do lažnog umirenja i čak da postane "garancija" nekažnjenosti njegovog greha ("greši koliko hoćeš, Gospod će te svejedno po milosti Svojoj primiti"). Čini nam se da je pogled likova na drevnim ikonama odrešen od sveta. On nije ustremljen na onoga ko se moli, već kao iznad njega ili, tačnije, kroz njega (tako se zrak, prolazeći kroz staklo ustremljuje u daljinu), on vidi čoveka na pozadini večnosti, u sferama zemaljskog i duhovnog sveta koji se presecaju; on vidi u čovekovom srcu ono što sam čovek ne vidi, a često se plaši da vidi. Likova s drevnih ikona plaše se demoni,
pred njima se uznemiravaju i viču đavoimani, oni koje smo navikli da nazivamo zajedničkim imenom duševnih bolesnika. Drevna ikona izgleda obuzeta nevidljivim plamenom, plamenom Božanske blagodati.
NAPOMENE: 1. V.: Mt. 3, 2; 4, 17. - Red. 2. Jn. 3, 8. - Red.
Oslobođenje duha sadržaj Učenje o molitvi tesno je povezano s pravoslavnom antropologijom. U antropološkom smislu molitva je sredstvo za oslobađanje duha od deformisanih, razvraćenih osećanja duše, koja se nalaze u nekontrolisanom, haotičnom stanju u međusobnoj borbi. Svet shvata slobodu kao mogućnost čoveka da sledi svoju glavnu strast, koja je na neko vreme pobedila ostale i nalazi uslove i sredstva za njeno zadovoljenje. A s religiozne tačke gledišta, ova "sloboda" predstavlja stanje neprekidnog robovanja različitim gazdama koje se stalno menjaju. Strasti nalaze osnovu za polje dejstva u ljudskom telu. Telo "ujedinivši se" s dušom guši duh, tako savezničke vojske opsedaju grad odsekavši sve njegove komunikacije. Međutim, jedan od saveznika ove neprijateljske vojske, tačnije, ljudski razum, manje je od drugih sila duše pogođen grehom i strastima, zato on povremeno staje na stranu duha i pokušava da ga oslobodi. Borba za oslobađanje duha ima svoju strategiju, svoju zakonitost i postepenost. Ona počinje od spoljašnjeg. Ako, dok se još uvek nalazi u strasnom stanju čovek bude pokušavao da probudi sile duha, on će ili uvideti jalovost svojih pokušaja ili će, što je mnogo gore, posredstvom gordeljivih fantazija dovesti svoju dušu u stanje egzaltacije, nervnog uzbuđenja, iluzornih, maštalačkih predstava koje će zbog svog neiskustva doživeti kao duhovna otkrovenja. Ovakva duševna, ekstatička ljubav detaljno se opisuje
u knjigama zapadnih "asketa". Katolički entuzijasti su doživljavali slična stanja kao pojave Božanske svetlosti, dok bi pravoslavni podvižnici rekli da je to samo dimni plamen ljudskih strasti, dovedenih do stanja ekstaze. Borbu treba počinjati od tela, od njegovog navikavanja na disciplinu. Prvo je znanje mere, uzdržanje. Mera u jelu i u snu, u odmoru i u radu. Lastavica daje svom ptiću određenu količinu hrane kao ptičica ne bi pištala - ako se najede do sitosti umreće. Treba davati telu ono što mu je neophodno i uzimati od njega obrok - rad i budnost u molitvi. Kad čovek drema njegovi mišići se raslabljuju, kad napeto razmišlja koncentracija misli povlači za sobom određenu napetost, kao da održava telo u tonusu. Ako čovek za vreme molitve raslabljuje svoje mišiće počinje da drema i mašta, zato je korisno stajati u toku molitve čvrsto kao u stroju i činiti metanije koje su "pomoćni jezik" molitve. Za vreme umora i bolesti čovek može da sedi, ali ne razvaljeno, ne nalaktivši se, ne naslonivši se na naslon stolice, već pravo, s nogom jednom pored druge, lagano zategavši stomak i naklonivši glavu - sve ovo pomaže u borbi protiv dremeža. U duševno-telesne vrline spadaju ćutanje, čuvanje vida i sluha. Duševne sile su sledeće: slovesna, željna i afektivnost. U slovesne spadaju: sposobnost mišljenja na nivou reči i predstava, sećanja, pretpostavljanja, planiranja, maštanja, posmatranja, nalaženja uzročno-posledičnih veza, analiziranja, sintetike, eksperimentisanja, otkrivanja zakonitosti, sačinjavanja hipoteza i teorija, primena pronađenih zakona u praksi, sastavljanje različitih znakovnih sistema i njihovo korišćenje. Tako se rađa nučno, filosofsko, umetničko stvaralaštvo, zakoni, prava, manifesti i ustavi. Ovo je nepregledno polje dejstva ljudskog intelekta u dva njegova aspekta: razuma i uobrazilje. Ovde su glavni koreni civilizacije: u prikupljanju, čuvanju i primeni informacija, koje dolaze spolja. Čovek se najviše ponosi svojim razumom. U njemu je osnova neverja, ona intelektualna gordost koja za čoveka njegov razum čini malim božanstvom, idolom, od kojeg očekuje pomoć i spasenje. Istovremeno ovaj razum povremeno oseća svoju ograničenost, bespomoćnost i duhovno slepilo i tada traži Boga. Druga sila je željna, ovde spadaju sve vrste naslade. Ovde je porodična, prijateljska, roditeljska i čulna ljubav, ovde je patriotizam i društvena solidarnost, ljubav prema umetnosti, radost od opštenja s prirodom, ovde je naslađivanje poezijom, muzikom, slikarstvom. Ovde su i ljudske strasti: egoizam, samoljublje, srebroljublje i pohlepa, vezanost za stvari, osećaj zavisnosti od spoljašnjeg (i istovremeno - uzvišena osećanja kao što su saosećanja, samilost, sastradavanje). U željni deo duše spadaju smeh i šale, u kojima je skriven tajni blud. Pojmovi kao što su zadovoljstvo, nežnost, pristojnost, tananost, takt, privlačnost i lepota, takođe spadaju u željnu silu duše. Ponekad ona otkriva sebe kao stremljenje ka nadsvetskoj Božanskoj lepoti i čežnja za izgubeljnim rajem (ovo nejasno osećanje liči na zrak svetlosti koji je iznenada prodro u podzemlje). I
u njenu oblast, u oblast željne sile, spadaju demonska mistika i ekstatički kultovi. Uopšte, svaka mistika, osim pravoslavne, u celini se nalazi u polju duševnih sila. A pravoslavna je po svojoj suštini duhovna (međutim, pošto uključuje u sebe celog čovek može da se manifestuje zajedno s tim i u duševnoj i telesnoj ravni). U izopačene manifestacije sile želje takođe spada tajna ljubav prema zlu i poroku koju čovek povremeno jasno oseća u svom srcu. Treća sila duše je afektivna. Ona je slična sposobnosti živog organizma da izbacuje iz sebe svako tuđe, strano telo, da neutrališe otrov koji je u njega dospeo i umrtvljuje princip koji izaziva bolest. Afektivna sila je tvrđava i vojska duše, to je sposobnost da se razlikuje dobro od zla, zaštitna sila, psihički filter koji treba da zadržava prljavštinu i otrove, to je sposobnost duše za reakciju i dejstvo, sveta mržnja prema onome što stoji između ljudske duše i Boga. Afektivna sila može da se ispoljava i u težnji ka dobru, zaštiti ljudi od nepravičnosti, u samopožrtvovanju. Međutim, u čovekovom grehovnom, palom stanju, ona se najčešće ispoljava u stalnom nezadovoljstvu, roptanju, surovosti, gnevu protiv ljudi, netrpeljivosti, nadmenosti, nasilju, mržnji, osveti, supraništvu, zavisti, zlobi, ravnodušnosti i bezosećajnosti, tajnom sadizmu - od porodičnog despotizma do tiranije i nekromanije vladara. Uopšte, u duševnim manifesticjama treba razgraničiti sledeće nivoe: štetno, nepotrebno, podnošljivo (ili neutralno), nužno, potrebno i krajnje neophodno, i zatim voditi duhovnu borbu sa sobom odsecajući prvo štetno, a zatim nepotrebno. Štetno u oblasti dejstva slovesne sile jeste svesna laž, lukavstvo, prepredenost, smeh, podsmeh, kletve, prokletstva, psovke, praznoslovlje, osude - izvori lažne i razvratne informacije. Bolje je ne znati nego imati lažne, izvrnute podatke. Po rečima Solomona, bolje je malo s istinom, nego veliko s lažju.[1] Samo obuzdavši svoj jezik, pripitomivši ga kao divlju životinju, čovek može da počne da se bavi očišćenjem svog uma od različitih misli, maštanja i čulnih pomisli, koje nastaju u svesti. Štetna ispoljavanja željne sile predstavlja svaki oblik zadovoljavanja pohoti. Ne govorim o telesnim gresima, to je svakom jasno, već postoje i drugi tananiji oblici zadovoljavanja pohoti i sladostrašća: susret i opštenje s ljudima prema kojima gajimo nečistu vezanost i pristrasnost, čitanje strasnih knjiga i gledanje sličnih slika, gledanje televizijskih programa i video filmova koji su postali izvor duševne zaraze i razvrata. Borba s tako teškim oblicima izopačene naslade kao što je upotreba alkohola i droge (ovde naslada očigledno otkriva svoj demonski lik), odricanje od nepristojnih razgovora, viceva i tome sličnog je neophodno. Onaj ko stoji u močvari bez ovih spoljašnjih mera za ograđivanje duše od poroka ne može da spere sa sebe prljavštinu. Ako čovek bude služio svojim
strastima i istovremeno pokuša da se moli srcem, dobiće nervno rastrojstvo ili će pasti u ono demonsko stanje koje se naziva prelešću. Štetno u oblasti afektivne sile duše jeste roptanje na Boga i gnev protiv čoveka, mržnja usled uvređenog samoljublja ili neispunjenih želja (zato je nemoguće pobediti gnev ne obuzdavši prvo pohot). Grehovne pojave afektivne sile su: osveta, pokvarenost, zlopamćenje, nasilje nad voljom drugog čoveka, ponekad - čak pod maskom dobra. Pobedu nad gnevom pomaže pokajanje i samoprekorevanje. Prvo treba savladati gnev ćutanjem (kako kaže prepodobni Jovan Kolov, škorpion, smešten u zatvorenu posudu, će uginuti), a zatim se boriti s njim u mislima i srcu. Sledeći stepen je podnošljivo (ono što ne predstavlja zlo, ali bez čega čovek može). U pogledu slovesne sile to je bavljenje naukom i filosofijom, umetnošću, čitanje književnosti i periodike, u pogledu željne - slušanje ozbiljne klasične muzike, odlazak u muzeje i slikarske galerije, pevanje svetskih pesama, putovanja; u pogledu afektivne težnja ka društvenoj delatnosti, takmičenja, igre i drugo slično ovome. Stepen nužnog u smislu slovesne sile jeste poznavanje svoje struke, društvenih, kao i porodičnih prava i obaveza, poznavanje prirode koja nas okružuje, izučavanje bogoslovlja, i to ima praktičan značaj. U smislu željne sile nužno je: prijateljska, porodična i roditeljska ljubav, patriotizam i društvena solidarnost, opštenje s prirodom, sažaljenje i samilost prema živim bićima. U smislu afektivne: sećanje na smrt, primoravanje sebe na dobro, borba sa strastima, trpljenje, pokornost volji Božijoj, sećanje na svoje grehove. Najbolje od neophodnog za slovesnu silu jeste koncentracija u molitvi, za željnu učestvovanje u bogosluženju kao predokus nebeske lepote, za afektivnu - ispunjenje zapovesti kao voljni akt. Duh koji se budi utičući na slovesnu silu, omogućava neposrednu, intuitivnu, spoznaju duhovnog sveta, onoga što je dublje od reči; njegov uticaj na željnu silu daje osećaj Boga kao jedinstvenog dobra, u poređenju s kojim zemaljske naslade izgledaju kao gorčina. Utičući na afektivnu silu on budi volju, podstiče je da stremi ka Bogu, čuva dušu ot uticaja greha i strasti i obnavlja, preporađa u duši čistotu i celomudrenost. Prilikom buđenja duhovnih snaga čovek shvata da je njegovo samo ono što će preći u večnost, a sebe može da nađe samo u Bogu. Probuđeni duh se ispoljava u tajnom poznanju duhovnog sveta kao sveta beskonačnog, čiju česticu predstavlja on sam i istovremeno sveta koji se odražava u njemu kao sunce u kapi vode; u doživljaju čoveka svim njegovim bićem ovog sveta kao najvećeg života i u usmerenosti prema njemu kao izvoru svetlosti i jedinom istinski realnom postojanju. Tada se kao najveća duhovna
vrednost otkriva tihovanje srca, pred kojim sve ostale dobrodetelji izgledaju samo kao stepenice lestvice koje vode ka njemu. Ovo može da izgleda surovo duševnim ljudima, koji zaboravljaju da je sve od Boga, a ne od naših snaga. Bog može da učini veliku milost za ceo svet, ako nađe u ovom svetu čisto srce kao što je milovao i spasavao od pogibelji čitave narode i zemlje zbog molitava velikih svetaca kao što su prepodobni Arsenije i Makarije primivši kao najblagougodniju žrtvu tihovanje njihovog srca. Čovek je dobio od Boga veliki dar - sposobnost da zaboravlja, koja nije ništa manje dragocena za dušu od sposobnost pamćenja. Da nije sposobnosti zaboravljanja život bi bio neizdrživ. Jedan od uzroka nervnih kompleksa je kad se u sećanju "zaglavi" neki događaj i nemanje želje da se u sloju emocija on zaboravi, odnosno isprazni. Nervni kompleksi liče na kataralne (upalne) zone u našem telu, na neugasiva žarišta upale koja bole na dodir. Zaboravljati je isto tako neophodno kao izbacivati iz stana đubre i nepotrebnu starudiju. Umeće zaboravljanja koje iznosi napolje iz svesti nepotrebne informacije naročito je dragoceno za molitvu. Mi se sećamo posredstvom asocijativnih veza, zato čovek treba da se potrudi da raskine ove veze. To mogu biti stvari, ljudi, krajevi itd. Treba izbegavati susrete s onima koji nas podsećaju na raniji grehovni život: najjači asocijativni uticaj ima živ čovek. Često je neophodno raskinuti prijateljstvo s onim s kim je čovek grešio, potrebno je čak i da se ne moli za njega, inače će se greh obnavljati u sećanju. Treba izbaciti stari koje nose na sebi pečat greha. Ako je to nemoguće, treba makar napraviti drugi raspored stvari u sobi. Naročitu atmosferu stvaraju knjige, zato ne treba držati u svojoj sobi strasnu svetsku književnost. To je jedan od izvora one razorne "radijacije" koja stalno zrači čoveka. Poželjno je da čovek posećuje mesta na kojima je ranije retko bivao kako bi pokidao paukovu mrežu sećanja. Ponekad je za vreme molitve dobro zastrti prozore u svojoj sobi i moliti se u tami. Ako ne postoji mogućnost da se odreknemo razgovora koji je za nas težak, u toku njega treba da ćutimo i da se molimo, a reči sabesednika će samo kliziti po površini svesti, ne proničući u srce. Za vreme takvih razgovora često pravimo greške, dospevamo u nezgodan položaj, upravo - želimo da ubedimo čoveka i demonstrirajući pred njim svoju pamet stupamo u razgovor i on nas obuzima, plašimo se da ne naljutimo čoveka, više voleći da naljutimo Boga. To je izvrnuto poimanje dobrote - povlađivanje strastima drugog kad se umesto da negodujemo, osmehujemo i smejemo. Međutim, smeh je nešto poput opijenosti, stanje duhovne raslabljenosti, kad čovek prestaje da kontroliše svoje srce i na kraju se nađe nezaštićen. U smehu je skriven blud, a u šali drskost, zato oni neprimetno za nas rasplamsavaju našu čulnost. Ako ne budeš sam pokazivao makar unutrašnje interesovanje za reči razgovora koji nije koristan po dušu, razgovor će se biti iscrpljen. Čovek oseća s kakvim raspoloženjem ga slušaju, zato ako želiš da se razgovor
prekine reči sagovornika smatraj ničim drugim do šumom potoka. Kako bi držali neophodnu distancu s drugima neki ljudi su se pravili jurodivima, pravili su se budalama i govorili su drugima istinu u oči ne plašeći se da će se ovi uvrediti. Od budale se mnogo ne traži, ali to nije metoda za sve. Da bi se što pre zaboravila grehovna prošlost treba promeniti svoje sopstvene navike: hodanja, ležanja, govorenja, sedenja za stolom i tako dalje, isto onako kao što se ruše određene asocijativne veze. Uopšte, najmoćnija sredstva za očišćenje duše od uspomena u prošlosti jesu pokajanje i molitva. Oprošteni greh se lakše zaboravlja, a blagodat dobijena u molitvi kao ključem zatvara vrata podruma naše svesti u kojoj se "čuvaju" naši grehovi. U svom nevelikom iskustvu uverio sam se da se, kad se zaista molim, ne sećam ni svetskih knjiga koje sam u prošlosti pročitao, kao da ih nikad nisam držao u rukama, a kad naginjem saosećanju prema strastima ponovo mi sećanje pročitanog isplivava u svesti, kao morski gmizavci iz dubine na površinu. Da bi čovek zaboravio prošlost treba da uprosti samog sebe, svoju svest, svoj govor - tako rvač maže uljem svoje telo kako bi ga teže uhvatili. Ako čovek mora da sluša o tuđim grehovima treba da izrazi saosećanje prema grešniku i da kaže da je i sam kriv za slična sagrešenja, zatim da nastavi da se moli za onoga o čijim se nemoćima govori i tada će se ovakav razgovor brzo prekratiti.
NAPOMENE: 1. V.: Prič. 16, 8. - Red.
Neprijatelji molitve sadržaj Molitva ima unutrašnje i spoljašnje neprijatelje. Prvi neprijatelj je samoljublje. Samoljublje je nepravilna ljubav prema sebi. Ona se ispoljava u tri oblika: kao taština, srebroljublje i slastoljublje, odnosno težnja ka nasladi. Molitva je unutrašnji život, a taština je teatralnost, spoljašnji život, život pred ljudima. Molitva je unutrašnji, nevidljivi i najmoćniji faktor postojanja ljudske ličnosti, a taština zamenjuje lice maskom i samu molitvu pretvara u predstavu. Tašt čovek je glumac svetosti, on ne može da prebiva umom u svom srcu, on neprestano vežba uloge koje će igrati pred ljudima, uključujući i ulogu molitvenika. Tašt čovek će praviti aluzije na silu i značaj svoje molitve, pričaće o neobičnim slučajevima ili čak čudima koja se dešavaju po njegovoj molitvi. Kad se tašt čovek nalazi u okruženju ljudi spreman je da se moli satima kako bi začuo aplauze upućene njegovoj pobožnosti. Strast taštine daje mu demonsku silu za molitvu, a kad ostaje nasamo sa sobom, želja da se moli u njemu nestaje. Tašt čovek se ne moli, već samo glumi molitvu, zato njegova molitva postaje bezdušna i licemerna. Taština postepeno prelazi u gordost. Gord čovek ne oseća potrebu za pomoći Božijom, on smatra da su za njega dovoljna njegova lična savršenstva kako bi ispunio Jevanđelje ili ga čak prevazišao. Gord čovek postaje bog za sebe, zato molitva ili potpuno nestaje ili se u njoj potpuno gubi osećaj pobožnosti: on razgovara s Bogom kao s jednakim sebi. Dalje sledi srebroljublje. Pomisli i osećanja srebroljubivog se nalaze tamo gde je njegovo bogatstvo. On je u neprekidnom nemiru: kako ga sačuvati, kako ga povećati, čak i na molitvi razmišlja o novcu. NJegova molitva je mrtva i hladna, to je samo neki spoljašnji danak Bogu, zato što se on ne uzda u Boga, već u novac, on je postao njegov bog. Srce srebroljubivog postaje tvrdo kao kamen, molitva ne ostavlja u njemu praktično nikakav trag, kao čelično sečivo na dijamantu. Apostol Pavle je srebroljublje nazvao idolosluženjem.[1] Slastoljublje ili ljubav prema nasladama je u stušini samoljublje, nepravilna ljubav prema sebi kad čovek sebe poistovećuje sa svojim telom. Molitva zahteva trezvenje kao prozračnost uma, a naslada gasi svetlost uma. Naslada spada u komplekse nervne uzbuđenosti, zato se po pravilu završava duševnom pustošju, umorom i tugom. Svaka naslada je gubitak duhovne snage. Naslada je jedan od glavnih neprijatelja molitve, kao
surogat i falsifikat duhovne radosti. LJubav prema nasladama čini čoveka hladnim i egoističkim, molitva za njega postaje nešto neshvatiljivo i tuđe, on je u sebi mrzi. dok je gordost pre svega provokacija protiv vere, "zamena" Boga samim sobom, a srebroljublje neprijatelj nade (nije Bog, već bogatstvo izvor i garancija čovekove sreće), naslada je greh protiv ljubavi. Sledeći nepriajtelj molitve je zaboravljanje. Ceo život je škola i svaki dan je lekcija koju čovek dobija. Glavna lekcija je u tome da nas Bog nikada ne ostavlja. A zaborav uništava sećanje na pomoć i dobročinstva Božija kojima je prožet, kao svetlosnim zracima, sav naš život. Druga lekcija je da je greh smrt. Koliko puta smo čineći greh u iskustvu osetili da ulazimo u oblast smrti i odbacivanja, da posle počinjenog greha naša duša postaje mrtvac kojeg nosimo u sebi, koji truli i raspada se! Treće iskustvo našeg života je da je jedina istinska radost Bog, a sve ostalo su iluzije i prividi. Zaborav nam oduzima sećanje na ova neophodna znanja koja smo stekli mučnim i gorkim iskustvom. Zaborav je potput ptice koja kljuca sazrele plodove i ostavlja prazne grane. Zato je zaborav oblik bezumlja: čovek stalno pada na istom mestu. Drugi neprijatelj molitve je neznanje ili neshvatanje. Neznanje biva voljno: čovek ne zna zato što ne želi da zna, a glavno znanje se sastoji u onome što je istinski postojeće - to je nevidljivi svet, dok sve vidljivo podleže razaranju i smrti. Čovek se plaši ovog znanja, on traži sreću u veštastvenosti i materijalnosti, u kojoj se krije velika laž, pošto se sve materijalno nalazi u ropstvu vremena i smrti. Još jedan neprijatelj je nerazumnost. Nerazumnost je nepravilna skala vrednosti, nepravilno izabran cilj ili pak nepravilna sredstva za ostvarivanje cilja. Nerazumnost je zarobljenost spoljašnjim, večno vrćenje u onoj ravni zemaljskog bića gde su samo ispraznost i mučenje duha. Istinska mudrost je smatrati jedinim blagom Boga i jedinim zlom - greh, a sve ostalo su međustanja, ne dobro i zlo, već samo situacije. Ako je Bog najviše i jedino blago, najvažnije u našem životu je bogoopštenje, čije glavno sredstvo je molitva. LJubav prema nasladama razlaže u čoveku volju, čini ga plašljivim. Bojazan je paraliza duše, kukavica je potencijalni izdajica i odstupnik. Da bi čovek savladao plašljivost treba uništiti njen uzrok, vezanost za ono što se čovek plaši da izgubi. Da bi čovek savladao plašljivost treba da uništi pristrasnosti, ljubav prema telesnom spokoju i nasladama. Plašljivost rađa laž. Laž guta duhovne sile čoveka, jer za jednom lažju slede druge dve. Čovek koji laže prinuđen je da drži u umu sliku koju je izmislio, da joj prida privid istine, a na ovo odlazi ogromna količina vremena i snage. Zbog toga je velika mudrost uvek govoriti istinu: istina je prosta, laž je raznolika, Bog je istina zato je Bog prost. Van istine nije moguće videti Boga, a molitva je put ka viđenju Božanstva; laž uništava ili izvrće molitvu. Svet laži je oblast demona, ma kakvim uzrocima i okolnostima čovek da se pravda.
Sledeći neprijatelj molitve je lenjost. Lenjost je jedna od posledica naslade. Volja se u duhovnom smislu ispoljava kao pažnja prema rečima molitve. Sile duše su se "odvojile" jedna od druge, zato je za molitvu neophodna volja, a ne očekivanje da čovek poželi da se moli. Naslada parališe volju, čini čoveka surovim i tvrdoglavim, ili naprotiv plačnim i histeričnim. Da bi se uništila lenjost treba voditi borbu s maštanjem i snovima, s onim tananim sladostrašćem koje se kao otrov ubrizgan u venu, razliva po ljudskom telu i porobljava um. Molitva je u mnogome stvar volje. Ako ne možemo da se koncentrišemo na reči molitve i ona isklizava iz naše pažnje kao zraci sunca koji se ne mogu zadržati rukom, možemo privremeno da ostavimo molitvu i u svojstvu pripreme za nju treba da se bavimo razmišljanjem o sledećim stvarima. 1. Sposobnost čoveka da se moli jeste najviše dostojanstvo čoveka. Ako se po daru reči čovek razlikuje od svih zemaljskih bića (kod svetih otaca on se naziva slovesnim bićem), molitva čini njegovu dušu bude jednakog dostojanstva s Anđelima. (Prepodobni Maksim Ispovednik piše za molitvenike da je njihova duša jednaka Anđelima, osim što Anđeli nemaju, za razliku od ljudi, pohot i gnev.) Nijedna vrlina, nijedan duhovni dar, nijedna zapovest, nisu u stanju da podignu čoveka na takvu visinu kao molitva, zato je ona - carica svih vrlina. Kad ne želimo da se molimo i reči molitve nam izgledaju kao suvi pesak koji nam je ispunio usta, treba da kažemo da je to laž, da naš duh uvek želi da se moli, da želi da uvek bude s Bogom, da nas od molitve ne odvraća lenjost već bolest naše duše. Kao što ne možemo da poistovećujemo svoje telo s gnojnim ranama koje ga pokrivaju, tako ne možemo da poistovećujemo sebe, i što je glavno, svoj duh, s onom bolesnom žeđi za nasladama, s onim stremljenjem ka spoljašnjem koje se suprotstavlja našoj molitvi. Treba upitati sebe: "Ko sam ja? Da li je moj duh oko večnosti ili su moje strasti crvi iz groba koji se hrane truležju? Ja sam duh, moje je moja duša. Delimično moje je moje telo koje će vaskrsnuti s drugim svojstvima saobraznim duševnim, i tada će biti istinski moje, a ostalo ništa nije moje." Tražiti sreću u spoljašnjem je najstrašnija obmana demona. Adam punotu bitija nije tražio u Bogu, već u spoljašnjem predmetu, u nekakvom plodu koji je u svom bezumlju počeo da smatra izvorom moći, naslade i blaženstva. Kad tražimo smisao života i sreću u spoljašnjem ponavljamo zlokobnu grešku Adama. Bogotvoreći spoljašnje on je izgubio Boga kao unutrašnji faktor svog života. Strast bogotvori spoljašnje. Povratak od spoljašnjeg ka unutrašnjem i od unutrašnjeg ka Bogu može se ostvariti samo putem molitve. Zato učiti se molitvi znači učiti se spasenju. Naći svoje sopstveno srce znači naći Boga, a naći srce moguće je samo kroz Boga i sresti se s Bogom moguće je samo u srcu. Ući umom u srce moguće je samo u svetlosti blagodati, zato što su bez Boga dubine srca skrivene za nas i nepoznate nama samima. Ovo blago je zakopano u zemlju;
čovek kao da prolazi, čini se, poznatim mestom, korača po njemu i ne zna šta se tamo čuva. To je prva pomisao, prvi predmet za razmišljanje, koje međutim, nema ništa zajedničko s meditacijom. Meditacija je autosugestija, za koju je kao prilikom hipnoze, potrebno pasivno stanje naše svesti. Meditacija kao da uvodi stranu materiju u čovekovu duhovnu prirodu. 2. Drugi predmet našeg razmišljanja je vreme, dejstva u ravni bitija, večnost i vreme. Sve spoljašnje se nalazi u vlasti vremena, ono nije naše, mi se samo dodirujemo s njim; naše je ono što možemo da zadržimo. U bujici vremena sve se ruši i nestaje. Mi smo poput čoveka koji sedi na obali reke i gleda talas koji juri: on misli da je on njegov, ali kroz tren njega više nema. Život u vremenu je najniži oblik života, to je samo priprema za večni život. Velika je zabluda smatrati put koji odlazi u daljinu svojim sopstvenim domom. Istinski život je večni život. Tamo nema gubitaka, razočarenja, osećanja sopstvene nemoći, tamo nema promena, već postoji otvaranje, pritom večnost nije nekakva nepokretnost, večnost je dinamika. Postoje dva aspekta večnosti: večni život i večna smrt. Trećeg stanja nema. Zemaljski život protiče na pozadini večnosti na koju smo mi zaboravili. Vreme će biti sklonjeno kao što se u pozorištu skida scena, i tada ćemo se neočekivano naći u sferi večnosti; tamo će čovek videti sebe onakvim kakav jeste. U srcu onoga ko nije iskorenio u svom srcu bogoboračke strasti caruje smrt. Strast i greh nisu prosto slabost, njihova metafizička osnova je mržnja i bogoborstvo, to je takođe carstvo, carstvo sastane. Molitva ovde na zemlji daje iskustvo dodira s večnošću, molitva je dokaz naše borbe s grehom i strastima. Molitvom kao da govorimo demonu: "Nisam tvoj." Čovek kojem je molitva tuđa svedoči da voli svoj greh i ne želi da se rastane od njega. 3. Treća pomisao je pomisao na smrt. Jedan od paradoksa naše svesti sastoji se u tome što svuda vidimo smrt i najmanje od svega razmišljamo o njoj. Čini nam se da smo mi izuzetak iz opšteg pravila: svi umiru, ali se nas smrt neće dotaći. Smrt je uvek neočekivana, uvek je tragična. Jedan od uzroka ovoga jeste naša nepripremljenost za nju, trudimo se da prevarimo sebe kako bismo mirno grešili. U ovom smislu svi mi ličimo na noja, koji, kako kažu, spasavajući se od neprijatelja, zariva glavu u pesak: on ništa ne vidi i misli da njegovi neprijatelji takođe ne vide. Zanimljivo je da je noj jedna od najbržih životinja, koju ne može da stigne čak ni jahač na konju i kad bi znao od koga i kako treba da se spasava, sačuvao bi svoj život. Kad bi se čovek sećao smrti i pripremao za nju pokajanjem i molitvom, smrt bi za njega postala prelazak u večni život, a ne dželat koji je ušao na vrata njegove kuće kako bi ga vezao i zatim pogubio.
Zato treba imati na umu poslednji dan svog života, koji može da postane bilo koji, čak i današnji dan. Prepodobni Jovan Lestvičnik smatra da je sećanje na smrt neophodno za molitvu. Treba pitati sebe: "Ko si, zašto si došao ovamo, kad ćeš i kuda ćeš otići odavde?" Jovan Lestvičnik piše: "Neki kažu da je molitva bolja od sećanja na smrt, a ja opevam dva bića u jednom licu." 4. Sledeća pomisao je pomisao na pakao. Pakao je mesto zaborava, to je večna odbačenost, tamo nema ni nade, ni ljubavi, tamo je more mržnje. Mi se trzamo kad čitamo priče o sobama za mučenje i logorima i gubilištima. S kakvom istančanom surovošću se dželati rugaju svojim žrtvama, ali tamo postoji kraj, u krajnju ruku - smrt, a u paklu nema smrti, tačnije, tamo je večita smrt koja nema kraja. Ma kako surovi sadisti bili ljudi, ma kako divlju nasladu da nalaze u mučenju svojih žrtava, ipak se u duši svakog dželata ponekad probudi nešto dobro i ljudsko, makar kao uspomena iz detinjstva. Međutim, koliko je demon strašniji i suroviji od svih zločinaca koji su živeli na zemlji! On je ovaploćenje samog zla. Demon je crni plamen mržnje prema Bogu, on se sveti Bogu, preko NJegove tvorevine. Čovek je obraz Božji, zato mrzeći Boga demon mrzi čoveka. Ipak, najstrašnije u paklu nije mučenje, već tuga zbog gubitka. Grešnik zna šta je izgubio, ko je mogao da bude i ko je postao. Međutim, u paklu nema pokajanja, tamo je samo upodobljenje demonima i zato svest o gubitku večnog života izaziva kod grešnika mržnju prema Bogu, sličnu mržnji demona. U paklu će ljudi koji su na zemlji najbliži mrzeti jedni druge, tamo će majka za kćerku i sin za oca stati u obliku ogromnih čovekoobraznih zmija i škorpiona. Voleti se može samo dobro u čoveku: stvarno ili pretpostavljeno. Rafinirano zlo nije moguće voleti. Zlo, kad u njemu nema tragove dobra koje preporađa podleže samouništenju. Pakao je razdvojenost, podela dobra i zla. Pakao je kao i raj, dinamičan, samo što je u paklu prisutan proces raspadanja, tamo su samo centrifugalne sile i greh će, otkrivajući se u večnosti, činiti svakog grešnika sve više i više sličnim satani. I antičkom i savremenom humanizmu podjednako je teško da prihvate učenje o paklu, oni su više voleli da ga smatraju ili "pedagoškom metodom" ili "mučnom mitologijom". U stvari to je apologija greha, samoumirenje grešnika koji ne želi da se bori protiv svojih strasti. Kad bi čovek znao kako je užasan i mrzak demon, on bi shvatio da je carstvo demona - carstvo večne smrti, da je greh ne prosto oskudica dobra, već u metafizičkom smislu - ubistvo Hrista; zato je nepokajani grešnik bogoubica. Greh je odvajanje duše od Boga. Bog je život i izvor života, drugog izvora nema, besmrtnost bez Boga se pretvara u smrt. 5. Poslednje razmišljanje je o rajskom blaženstvu. Čovek je stvoren za raj, raj je prebivanje s Bogom; unutrašnji raj je Božanska svetlost u ljudskom srcu. Ovde na zemlji, čovek se oseća kao izgnanik, on je nesrećan, pati, - i to je univerzalna činjenica.
Spoljašnji uslovi života nas ne izbavljaju od stradanja, znači, s čovečanstvom se dogodilo nešto zaista užasno, čim se sva njegova istorija pretvorila u tragediju. Tako može da pati car, koji je izgubio svoje carstvo. Čovek traži sreću, ali je nigde ne nalazi. Filosofija ne daje ni sreću, ni istinu - to je lavirint: otvorivši jedna vrata čovek vidi deset drugih zatvorenih, pritom ne zna da li se približava izlazu ili ne. Čulna zadovoljstva takođe ne donose sreću. LJudi koji su se u potpunosti potčinili strastima imaju tužna i mračna lica. Jedini bljesak svetlosti u ljudskom životu je osećaj blizine Boga, to su kapljice duhovne radosti koje je čovek osetio u molitvi, naročito u Tajni ili u čudotvornoj ikoni. One liče na kapljice vode za onoga ko u pustinji umire od žeđi. Čovek traži istinsku ljubav, ali ovde, na zemlji nalazi drugu ljubav, izopačenu, afektivnu, pomešanu s blatom strasti, koja donosi samo jedno surovo razočarenje za drugim, koja sakrušava dušu. I samo u nekim trenucima svog života on oseća kao dodir Božanskog prsta, drugu, čistu, Božansku ljubav; nju može da da samo Bog, njoj se suprotstavljaju ljudske strasti. Raj je ljubav duše prema Bogu i Boga prema duši. Raj jesu zraci ljubavi od svakog sveca prema svima i od svih ljudi prema svakom, to je pravi svetlosni okean ljubavi.
NAPOMENE: 1. V.: Kol. 3, 5. - Red.
Susret dveju ličnosti sadržaj Šta znači reč "svet" koju često upotrebljavamo ne samo u liturgijskom, već i u svakodnevnom životu? Na osnovu čega Crkva kanonizuje podvižnike vere, svedoči o njihovoj svetosti i daje nam pravo da im se obraćamo s molitvom?
Ako upitamo ljude koji nas okružuju, među njima i hrišćane koji žive crkvenim životom šta znači "svet čovek" dobićemo različite odgovore. Jedni će reći da je svetac čovek čistog i besprekornog života, drugi će tvrditi da je svetost samopožrtvovano i nesebično služenje ljudima, treći će ukazati na svojstva kao što su milosrđe, sažaljenje i saosećajnost čoveka. Odnosno, za većinu ljudi svetost je postojanje visokih moralnih vrednosti. Međutim, sve su to u stvari osobine i svojstva svetosti, njenog ispoljavanja u različitim životnim situacijama i okolnostima, a ne sama svetost. Sve navedene vrednosti čoveka, čak i u svojoj ukupnosti, ne daju potpunu predstavu o onome što želimo da definišemo. Reč "svetost" je po svom značenju mnogo dublja. Nismo našli nijedan sinonim, pošto svetost zaista nije kvalitativna; svetost je ono što čoveka čini novom tvorevninom, stvaralačka Božanska sila. Svet je čovek u kojem prebiva i deluje blagodat. Svet je onaj ko je dao u svom srcu mesto Duhu Svetom; to je zrak koji je zablistao od Tavorske svetlosti. Ovde, na zemlji, blagodat se može steći i izgubiti. Život, čak i velikih podvižnika predstavljao je odnose između blagodati i ljudske volje koji se stalno menjaju između svetosti i greha - ono stanje koje se kod asketa naziva nevidljivom borbom. U večnosti, kad vreme iskušenja ostane iza čoveka, blagodat Božija će nadoknaditi ono što nedostaje i sjediniti se s dušom čoveka neodvojivo, neraskidivo, zauvek, a posle Vaskrsenja ona će preobraziti i produhoviti tela svetih. Više od toga, svetost u večnom životu nije statika, već večno približavanje Božanstvu, večno ushođenje duhovnim stepenicama, večno ozarenje Božanskom svetlošću (ono što se na jeziku asketike naziva oboženjem) sve veće sile i intenziteta. U ovoj svetlosti čovek se preobražava i postaje sve sposobniji da sozercava Božansku lepotu, sam postajući od toga sve lepši, kao kristal u kojem se odražavaju i igraju zraci sunca koje izlazi. Zašto mi proslavljamo svece? Ili, tačnije, šta proslavljamo u svetima? Svetitelj Grigorije Palama - ovaj nadahnuti pesnik isihazma, koji je više od svega voleo tihovanje - u borbi s jereticima bio je prinuđen da uopšti mističko ikustvo istočnih podvižnika u određenim bogoslovsko-filosofskim kategorijama. U ovom smislu on je bio nastavljač bogoslovlja velikih Kapadokijaca, koji su spajali u svojim delima iskustvo mističkih sozercanja i sjajnog poznavanja filosofije. Sveti Grigorije Palama je, slikovito govoreći pisao o Tavorskoj svetlosti u Tavorskoj svetlosti. Predvečni, vanvremeni i vanprostorni Bog ima bitije u Svojoj suštini - ipostasno, ličnosno bitije. To je unutrašnji život Božanstva, koji predstavlja apsolutnu tajnu. Ona je skrivena i nepojamna za Anđele. To je Sama Božanska priroda, koja prebiva u nepristupnoj svetlosti. Međutim, postoji ono što nazivamo blagodaću, netvarnim Božanskim energijama - silama koje su takođe predvečne, ali mogu da dolaze u dodir sa stvorenim svetom i mi ih doživljavamo kao svojstva i dejstva Božanstva. Svetitelj Grigorije piše da se Božanska blagodat može nazivati Božanstvom. Svetac postaje zajedničar u Božanskoj blagodati, a pošto je
Božanska blagodat nerazdvojna i neodvojiva od Božanske prirode, sveci na neki nepojaman i neizreciv način postaju zajedničari ove prirode, ostajući drugačiji po prirodi. Zato, proslavljajući svece pre svega proslavljamo Boga, Koji ih je izabrao i osvetio i Koji prebiva u njima kao u Svojim nerukotvornim hramovima. Zatim proslavljamo ličnost samog sveca, koji se uz pomoć blagodati, ali svojom slobodnom voljom i željom borio protiv greha koji živi u njemu, sa strastima svoje duše i tela, s demonskim silama, s običajima gordog i bogoboračkog sveta. Život svetaca je ispunjenje Jevanđelja u različitim okolnostima i situacijama, ispunjenje koliko je za čoveka moguće, jer je ispuniti zapovesti u svoj punoti - nemoguće. Dakle, proslavljajući svece mi proslavljamo Božansku ljubav prema čoveku i podvig čoveka, koji se kroz borbu sa sobom otvorio za ovu ljubav. U molitvi se obraćamo svecu kao ličnosti koja nam je u izvesnom smislu poznata po životopisu. Međutim, ovim podacima o svecu skrivena dubina njegove ličnosti se nipošto ne ograničava. U mističkom smislu svetac uvek ostaje mnogo iznad onoga što možemo da znamo ili čak da mislimo o njemu. Osnovu molitve upućene svecima predstavlja izvestan ličnosni osećaj. NJegova suština je u tome što s jedne strane između nas i sveca leži ogromna moralna distanca - njegova svetost i naši grehovi, njegov podvig i naše strasti, njegova vatrena rešenost da služi Bogu, koja je bila osnova njegovog života, i naša stalna slabost i kolebanje. A s druge strane, bliski smo svecu, zato što se nalazimo u istoj Crkvi i zato on kao pričesnik Božanske ljubavi saoseća s nama, grešnima i nesrećnima. Ličnost je uvek veća i šira od svojih manifestacija i vidljivih svojstava (koje su i bez toga zapanjujuće u svetima - prim.red.), zato je osnova molitvenog opštenja sa svecima osećaj sveštenog straha. Čovek je društveno biće. Radosni smo kad se nalazimo u krugu dostojnih ljudi. Za nas je sreća da razgovaramo sa starcem ili podvižnikom, sreća je da čak i malo budemo pored njega, jer samo njegovo prisustvo zagreva naše srce, ono kao da topi hladnoću grehova koja ga ubija. Dakle, sama mogućnost da opštimo sa svecima posredstvom molitve jeste već veći dar nego ono za šta ih obično molimo u ovoj molitvi. Liturgijska i domaća molitva je obraz one nebeske ljubavi koja objedinjuje Anđele i svece u večnom životu. LJubav je ličnosna. Predmet može da se sviđa, za predmet čovek može da bude vezan, ali predmet se ne može voleti, pošto ne može da uzvrati. Mi često nepravilno koristimo reč "ljubav" u odnosu na bilo šta drugo. Međutim, to nije ljubav, već želja čoveka da bude vlasnik i posednik. Voleti se ne može "šta" već "ko". Zato je molitva duboki unutrašnji život duše. Zato je molitva duboki unutrašnji život duše. Pristupajući njoj moramo da znamo da govorimo s živom ličnošću, koja u Duhu
Svetom ne samo da nas čuje, već i prodire u dubine našeg srca i zato molitva nikad ne ostaje bez odgovora. Ona je najdelatnija sila u našem životu. A što je glavno, ona nas čini rođacima i svojima u onoj porodici gde je otac Gospod, a NJegova deca - Anđeli i sveci. U molitvi treba da prisustvuju dva osećanja - pokajanje i nada. Molitva rađa zahvalnost Bogu i pokornost NJegovoj svetoj volji. Pokajanje i nada su koreni molitve. Zahvalnost Bogu i pokornost NJegovoj volji su njeno cveće. A ljubav prema Gospodu i svetima - njeni plodovi. Čovek je jedinstvena ličnost, koja se sastoji od dve prirode - duše i tela. Zato nam je dozvoljeno i čak blagosloveno da se molimo ne samo za večna dobra i za ostvarivanje glavnog cilja čoveka - spasenje duše, već i za svakodnevne potrebe, za potrebe našeg truležnog tela. Duboka je ljudska ličnost. U himnografiji se poredi s bezdanom. Još je dublja ličnost sveca, preobraženog blagodaću. U ovoj tajni ličnosti, u njenoj lepoti kao obraza i podobija Božijeg je osnova duhovne ljubavi i onog neizrecivog osećanja koje bismo nazvali mističkim trepetom molitve, predosećanjem srca, neizrecivom radošću onih koji su s Bogom. Neki od svetaca, naročito mučenici u predsmrtnoj molitvi, su izmolili od Boga dar da pomažu ljudima u ovim ili onim okolnostima. Postoji drevni običaj da se Jovan Preteča moli za blagoslov za monaštvo, Georgije Pobedonosac - za pomoć u ratu, velikomučenik Pantelejmon - za isceljenje od bolesti i tako dalje. Ovaj običaj koji se zasniva na predanju odrazio se i u liturgijskom životu Crkve. Postoje čudotvorne ikone, naročito Majke Božije, čiji naziv govori sam za sebe, na primer: "Sporučnica (Pomoćnica) grješnih", "V skorbjeh i pečaleh Utješenije", "Vziskanije pogibših" i mnoštvo drugih. Postoji takođe narodno iskustvo: moliti se ovim ili onim svecima u zavisnosti od čovekovih potreba. Prema ovakvim pogledima Crkva se odnosila neutralno - ne blagosiljajući i ne odbacujući ih. Tim pre što neka "posmatranja" pre spadaju u oblast zvučnih asocijacija: na primer, u narodu se ljudi mole proroku Naumu kako bi on naveo ljude na um, na dan mučenika Makavejaca osvećuje se seme maka i tome slično odnosno dejstva se baziraju na nesporazumu. Sad ćemo načiniti malu digresije. Mišljenje savremenog čoveka postoje sve razdrobljenije i analitičnije. Nauke se dele na specijalnosti, koje se opet, drobe i umnožavaju na naše oči. Uzimimo, na primer, medicinu. Ranije je lekar lečio praktično sve bolesti. Ne samo u stara vremena, već čak pre stotinu godina lekari u provinciji su sa savremene tačke gledišta posedovali univerzalna znanja u svim oblastima medicine: oni su bili i dijagnostičari, terapeuti, i
hirurzi, a, glavno, oni su videli pred sobom živog čoveka kao jedinstven, ceo organizam. Danas ovakvi lekari praktično više ne postoje. NJih su zamenili specijalisti. Bolesnik s rezultatima kompjuterskih analiza u rukama treba da ide iz ordinacije u ordinaciju. Bolesnik kao čovek prestaje da postoji za lekara: on u njemu vidi samo tablicu analiza. I savremeni čovek se navikao na ovakvu situaciju. Lekar često ne obraća pažnju na bolesnika, tačnije, on vidi izvesnu anatomsku i fiziološku "sumu" i prihvata se da leči onaj njen deo koji se uklapa u okvire njegove specijalnosti, a ostalo ga se ne tiče - neka bolesnik kuca na vrata sledeće ordinacije. Ovo analitičko mišljenje, ova navika da se traže specijaliste neočekivano se ispoljila i religioznom životu savremenih hrišćana. Počela su da se pojavljuju rukovodstva kojim svecima se treba obraćati u ovoj ili onoj bolesti. Sad su sveci "poređani" po određenoj tablici i ne zna se ko ih je potčinio izmišljenom reglamentu - u kakvim slučajevima moraju da pomognu, šta mogu i šta ne mogu da čine. Na primer, stomačne bolesti leči sveti Modest, za bruh pomaže velikomučenik Artemije, uopšte, sveci su podeljeni na specijalnosti. Slična rukovodstva se izdaju u velikim tiražima i brzo prodaju. Međutim, još sasvim nedavno, čak i pre petnaest godina u crkvenoj literaturi nismo nailazili na bilo šta slično. "Istraživanjima" ove vrste ponekad su se bavili jedino etnografi, koji su skupljali materijale o narodnim običajima, obredima i sujeverjima. Međutim, ono što se sad čini može se nazvati falsifikovanjem crkvenog predanja, pa čak i narodnih običaja i nekakvom špekulacijom. Autore i izdavače ovih knjiga malo zanima crkvena liturgika. Oni pišu svoje knjige po sledećoj šemi: uzimaju žitija svetih, ispisuju epizode i događaje iz njihovog života, čuda koja su učinili i sastavljaju svoje priručnike po izvesnoj formalnoj sličnosti. Na primer, svetac je bio vojnik, znači - on je pokrovitelj vojnika, bavio se stolarstvom, znači - on je pomoćnik u stolarskim radovima; za vreme mučenja obuli su mu na noge gvozdene čizme - znači pomaže od boli u nogama; putovao je po svetim mestima - to daje osnovu da se smatra pomoćnikom putnika. Sami sveci nisu ovlastili autore takvih knjiga da rešavaju umesto njih u kojim slučajevima i kako pomažu ljudima i zato ovakav priručni materijal uglavnom spada u oblast fantazije. Bolesnik je došao kod sveca da mu pomogne, on mu je iscelio oči, ali kad bi čovek imao drugu bolest, on bi je takođe iscelio. Ovde vidimo sužavanje ličnosti svetaca do nekakvog "profesionalizma" koji im je nametnut. Dolazi do zamene religioznog osećanja potpuno neopravdanim pragmatizmom. Svetac kao ličnost kao da prestaje da postoji, od njega ostaje samo uska specijalnost. Molitva kao duhovno opštenje, kao stremljenje ljudske duše prema carstvu večne svetlosti nestaje. Do sveca je malo kome stalo, on je pronađen u rubrici "zubobolja". Da čoveka ne tišti zub svetac ne bi bio potreban. Uopšte nismo protiv liturgijskog predanja, pa čak ni običaja koji imaju pod sobom čvrst temelj. Međutim, ovde se upravo radi o uništavanju predanja kao predaje znanja u toku
crkvenog života, o zameni predanja sopstvenim izmišljotinama. Svetac je povezan s Bogom kao zrak sa suncem, ne po svojoj prirodi, već po blagodati, i svaki svetac ima molitvenu smelost prema Bogu. Ovi opširni priručnici s preporukama i receptima, izmišljeni uglavnom za pisaćim stolom predstavljaju povod za oštru i nepravičnu kritiku Pravoslavlja od strane različitih sekti, naročito protestanskih. U stvari, ovo uopšte nije učenje Crkve, već su to proizvodi za masovnu upotrebu. Sveti su mogli da izmole od Boga posebne darove, ali mi želimo da slušamo njihove glasove, sačuvane u hagiografiji i liturgici, a ne one koji im pripisuju "vrstu delatnosti" i "karakter" čuda. Molitva je opštenje. Ovde ideja ovog opštenja kao dodira s novim životom, kao obasjavanje blagodaću, kao susreta dve žive ličnosti bledi i tamni: svetac mora da učini konkretno delo, da pruži pomoć koju mu propisuje priručnik, a zatim nije potreban ako se slična situacija ne ponovi. A šta se dešava s čovekovom svešću, s čim se asocira ime sveca - nad tim se malo ko zamišlja. Sveti oci su pisali da hvaleći dobrodetelj mi postajemo pričesnici dobrodetelji, da je molitva jedan od puteva upodobljenja onome kome je ona upućena. Danas molitva postepeno gubi svoju mističku dubinu: "ko" se pokazuje kao nepotrebno, ostaje "šta". U poslednje vreme takođe se pojavilo mnošto molitava za koje se ne zna ko ih je sačinio i koje se u stvari teško mogu nazvati molitvama. One su napisane na duševno-čulnom nivou, i njihov stil apsolutno ne odgovara unutrašnjoj dinamici molitve. Dovoljno je uporediti ih s crkvenim molitvenicima i videćemo da one predstavljaju nešto poput razmišljanja ili meditacije ili poezije, najčešće ne preterano visokog kvaliteta. U crkvenim molitvoslovljima duša nalazi sebe, ona predstavljaju prenošenje mističkog iskustva svetaca, njegov slovesni izraz. Ovo iskustvo je toliko duboko da čovek koji ih čita nalazi u njima svoje i sebe. Ove molitve su izlivi srca, očišćenog blagodaću, koje zbog toga dublje oseća demonsku silu i težinu greha. Ove molitve sadrže ogromnu duhovnu napetost, ali su istovremeno lišene čulne oduševljenosti, spoljašnjeg dramatizma. Zato se čitaju celog života, one odgovaraju svakom duhovnom uzrastu, one se doživljavaju kao nove, one su od duha i upućene su duhu - osnovi ljudske ličnosti. A molitve, sačinjene "za sve životne prilike", prilagođene različitim okolnostima i potrebama, napisane su od razuma i zato dotiču dušu, ali ne i duh. U njima se čovek retko moli, odnosno uzvodi oko duše ka Bogu; najčešće ih čita kao pouku: šta hrišćanin treba da čini, da misli i doživljava u datom slučaju. I ovde opet dolazi do srozavanja religioznog osećanja. Molitva ne samo po svom sadržaju, već čak u strukturi fraze i rasporedu reči odražava unutrašnje stanje autora - i ovde, u ovim molitvama napisanim u pripovedačkom ključu, s detaljnim izlaganjem suštine stvari za koju se Bog moli,
očigledno je klizanje od duha ka duši. Čovek u ovakvim molitvama ne može da nađe sebe, ne može da ih nazove glasom svog duha. Čovek je pročitavši ovakvu molitvu "objasnio" Bogu i samom sebi šta treba da se radi, ali teško da se njegov duh probudio iz uobičajenog dremeža. Posredstvom molitve uključujemo se u Nebesku Crkvu, u svetlosnom polju Božanske blagodati prevladavamo svoju tvarnu ograničenost i pozivamo u život onaj duhovni potencijal koji je nazvan obrazom i podobijem Božjim. Produbljujemo i širimo svoje biće, tačnije, ne mi, već Božanska sila kojoj kroz molitvu čovek omogućava da deluje u njegovoj duši. Neki su u nedoumici: za šta da molimo Boga kad On bolje zna šta nam je potrebno. Ko to kaže ne shvata suštinu molitve. Bog želi da nam da Sebe kao najveće blago, ali ovaj dar se može primiti samo kroz ljubav; a mi ne volimo Boga, već sebe. To je najstrašnija posledica pada u greh. Osnova života nije postao Bog već egoizam. Zato treba okrenuti Bogu svoje srce, treba voljnim naporom tražiti izgubljeno, obnoviti razrušeno, izlaziti iz zarobljeništva strasti i iluzija koje one stvaraju u svet one najviše istine koju nam otkriva Jevanđelje. Međutim, da učini ovo stvarno ne može naša razvraćena priroda, već Božanska blagodat. Ali, blagodat želi, da mi sami, slobodno, po sopstvenoj volji težimo da je steknemo, potčinjavamo joj svoj razum i osećanja. I ovde dolazi do složenog međusobnog dejstva ljudske volje i blagodati koje se teško može obuhvatiti mišlju i zaključati u reč: "Ja ne mogu, ali odlučujem; nemoćan sam, ali bez mene Bog ne može da me spasi; pogođen sam grehom koji se upio, kao bolest u moju prirodu, ali težim ka Bogu; nemoćan sam, ali činim, bez pomoći Božije nisam u stanju čak ni da pomislim dobro i istovremeno sam odgovoran za zlo koje činim, uključujući svaku lažljivu reč i svaku nečistu misao. Pošto sam odgovoran za sopstvenu dušu i savest mi kaže da činim dobro i zlo ne po nužnosti, već svojom voljom, znači da u meni postoji nešto što stoji iznad bezdana greha u mojoj duši. Moja volja je razvraćena, kao sva osećanja, ali šta je ostalo u meni?" Prepodobni Maksim Ispovednik nam otkriva da postoje dve volje: jedna je prirodno htenje, a druga nam je nametnuta gnomičkom voljom - to je sposobnost činjenja izbora. "Ne tražim ja na početku Boga, već Bog na početku traži mene," i ovde odgovor na poziv Božji treba da pruži gnomička volja: "Ne "ko sam ja?", već "ko želim da budem?" i "Ko može da me spasi?"." Odvija se međusobni uticaj blagodati i volje, koji se naziva sinergizmom. Međutim, ova reč može biti shvaćena nepravilno, u nakakvom polupelagijanskom smislu. Zato moramo imati na umu da se ovde uopšte ne radi o međusobnom uticaju jednakih sila - volje i blagodati; ovde sve savršava blagodat, ona tvori, osvećuje, daje snagu i obnavlja palu ljudsku prirodu, a volja je usmerena ka blagodati kao jedinom sredstvu spasenja. Ovo je ustremljenost od sebe ka blagodati.
Zamislimo sledeću sliku. Čovek je upao u vir koji ga vuče. On sam nema snage da se suprotstavi kretanju vode. Međutim, odjednom mu je s obale bačen kanap, on se uhvatio za njega obema rukama i izvučen je na obalu. Čovek nije mogao da se spasi svojim silama, ali je učinio ispravan izbor: ne pokušavajući da se suprotstavlja vodi koja ga je vrtela, kao iverak, on se uhvatio za konopac i uz njegovu pomoć izvukao na obalu. Nešto slično se događa u međusobnom uticaju ljudske volje i blagodati. Gospod nam iz ljubavi daje i zatim oduzima Svoju blagodat, tačnije očigledno dejstvo blagodati; ona kao da se krije od nas i deluje tajno. Mi ponovo i ponovo moramo da je tražimo videći svoju nemoć i polažući svu nadu samo u Boga. Tako se formira čovekova ličnost. Životinja nema ličnost, već samo prirodu: rod, vrstu i u izvesnom smislu individualnost, odnosno osobenost. Ličnosnost je prinadležnost samo Božanstva, Anđela i ljudi. Odnosi između blagodati i volje najbolje se ogledaju u molitvi. Molitva je usmerenost ka Bogu. U molitvi blagodat obnavlja obraz i podobije Božije u čoveku, govoreći nezgrapnim savremenim jezikom - aktivizira ih, dovodi u dinamično stanje, a svojstvo obraza Božijeg je da odražava u sebi Prvoobraz. Zato se u molitvi čovek uči da voli Boga. Međutim, duhovna ljubav je takođe dejstvo i dar blagodati. Molitva je neodvojiva od ljudskog života. Ako se čovek moli pravilno, ispunjenje jevanđeljskih zapovesti se otkriva pred njim kao istinski život, kroz njih on oseća kako je blag Gospod. Molitva bez ispunjenja zapovesti se pretvara u jalov posao. Istovremeno, bez molitve nije moguće ispuniti jevanđeljske zapovesti, jer Gospod je rekao: bez Mene ne možete činiti ništa. I opet: molitva, kad čovek ne mari za ispunjavanje zapovesti postaje slična drvetu koje je zasađeno na kamenitom tlu, koje ne može da pusti korenje. Molitva je najveća veština i istovremeno najprostija stvar, kao što je prosto dečije tepanje kad dete kaže "mama" osećajući njeno prisustvo, njenu toplinu, osećajući svom dušom da je bez majke njegov život nemoguć. U molitvi je glavno ne izgubiti osećaj prisustva Boga kao Žive Ličnosti. Kad postoji ovo osećanje za molitvu nema potrebe za spoljašnjim mehanizmima, tada čovek blagodari Gospoda za sam dar molitve, za to što može da uzvede oko srca ka Onome Kome se s trepetom klanjaju Anđeli.
Psalam 51 sadržaj Što hvališisja vo zlobje, silnje?! (3) Ovde hrabri duh čoveka ukrepljen molitvom razobličava demona - lukavog duha. Sveti oci su govorili: "Kad ti dolazi nepoznata pomisao, kao skrivena u tami, upitaj je sa svom čvrstinom i odlučnošću volje: "Jesi li naša ili si od neprijatelja?" i od direktnog pitanja pomisao ne može da se sakrije i utaji kao zmija koja se uvija, već će odgovoriti ko je i ko ju je poslao. Ovde duša razobličava demona pitanjem: što hvališisja? Hvaliti se znači slaviti pobedu, a još ne biti pobednik. Iako demon uhvati čoveka kao rvač svog protivnika, obavije ga mrežama greha, iako ga hiljadu puta obmane i vara gorkom slašću poroka, dok god u srcu čoveka postoji pokajanje, dok ga sopstvena savest ne izda, demon još uvek nije pobednik. Blagodat podiže bačenog sa zemlje, kao ranjenog vojnika, ona raskida demonske mreže kao paučinu. Demon može da se hvali samo onda kad mu čovek, koji se svesno odrekao pokajanja daje svoj poslednji izdah. Čime može da se hvali satana? Time što se pobunio protiv Boga i tako lišio sebe istinskog života? Da li da se hvali svojom sopstvenom smrću kao što su neke samoubice visoko podizale čašu s otrovom kao neki trofej? Čime se hvališ, satano? Svojom sopstvenom lažju, time što si svojom zmijskom pesmom mamio ljude, što si ih sablažnjavao slikama greha, uvlačeći ih kao močvarnim vatricama u živo blato? Što si raspalio plamen pakla u kojem ćeš sam večno goreti? Zlobom u koju si se pretvorio ispunivši zemlju potocima krvi i suza? Tvoju nekadašnju ljubav prema Bogu zamenila je nemoćna mržnja, tvoj dah - ovo smrtonosno zlo, kao mrtvom vodom koja teče iz pakla ispunjava ljudska srca zlobom. Ovim se hvališ, satano! Nisi ti silan svojom silom, već našom nemoći. Molitva zaista jakih pali te kao vatrom. Ti se plašiš molitvenika kao divlja životinja baklje koja gori. Jak ne laže, on pobeđuje protivnika svojom silom, a ti samo lažeš. Premda si car, car si nad grešnicima u paklu, a u čemu je tvoja slava? Ako si silan, zašto se tako dugo i neslavno boriš sa mnom nemoćnim, ništavnim crvom: zar to nije posramljivanje tvoje sile?
Bezzakonije ves den... Demon od ujutru do noći pravi pokvarene planove i same noći kao odmora za njega nema. Sopstvena zloba koja u njemu kipti ne daje mu mira i spokoja. Mržnja prema obrazu Božijem u čoveku je jedino osećanje koje pokreće demona. Ne zaboravi, dušo moja, da demon nikada ne spava i neprestano te prati, smišljajući kako da te uspava i zarobi tvojim sopstvenim strastima. Kao što vojskovođa razrađuje plan bitke, tako on svakog dana pravi svoje planove kako da te pobedi i pogubi, kako da te odvoji od Boga, kako da ti oduzme sećanje na smrt, kako jače da te veže za točak zemaljskih briga, kako da te potkupi cenom naslade, kao Judu uz pomoć trideset srebrnjaka, kako da nagovori protiv tebe tvoje prijatelje i bližnje kako bi te bacio u uninije; kako da te pogodi iznanadnim nesrećama kako bi te potopio u pučini očajanja. Ne zaboravi: u času kad zaboravljaš na večnost i na spletke demona on ne zaboravlja na tebe. Kad dremaš, ne samo u postelji, već i na javi, uronjen u svetske razonode, on ne spava i ne drema, već bdi nad tvojom dušom kao lovac koji se pritajio pored staze kojom jeleni idu na vodu.
...nepravdu umisli jazik tvoj...(4). Kakvu neistinu? - Da je život na zemlji večan, da će u grehu duša dobiti nasladu i radost. On laže kroz naše strasti, laže kroz naše telo, laže kroz svet koji živi po svojim običajima dalekim od zakona Jevanđelja. Međutim, najviše nas vara kroz našu gordost. Demon ne može da govori istinu. Kad govori nešto prividno istinito on to čini samo kako bi uspavavši ga lakše prevario čoveka. Tako se neprijatelj pretvara da je prijatelj kako bi ga dovevši čoveka do ivice provalije neočekivano gurnuo. Zato sveti oci govore: ne veruj demonu kad naizgled govori istinu; ta istina je crna laž. Dušo moja, kad lažeš, podražavaš - ocu laži, a podražavajući mu postaješ sličan njemu. Zato neka tvoj jezik pokreće istina, neka tvoja reč odgovara misli, a delo - reči. "Dobra" laž je otrov pomešan s medom. Istinsko dobro nikada ne može da ima laž za svog saveznika. Ako krenemo putem laži sigurno će nas pobediti demon: on je njen najveštiji strateg; laž je oblast njegove vladavine. Đavo se ne može pobediti njegovim oružjem, zato neka tvoj pogled gleda pravo, neka tvoj jezik govori istinu. Ako budeš govorio istinu demon neće naći u tebi svoje. Ako budeš govorio istinu, nitkovi i lažljivi prijatelji će pobeći od tebe. Kao što muve oblepljuju crkotinu, tako tamni duhovi i podli ljudi čine s onima koji lažu. Ako čovek uz pomoć laži ostvari nešto svejedno će se pokazati da je ova laž slaba i rđava karika koja će jednom neočekivano pući.
...jako britvu izoščrenu sotvoril jesi lest. Psalmopojac jezik poredi s naoštrenom britvom. Đavo stalno proučava čoveka i zatim mu nanosi udarce - kao tananim naoštrenim sečivom koje duboko prodire unutra ne ostavljajući tragove na površini. Iz rane koja je naneta takvim oružjem ističe svega nekoliko kapi krvi, čak i ako dospe do samog srca. I u ovom slučaju pre svega treba imati u vidu klevetu: demon je klevetnik, jer kleveće na Boga, pogađajući dušu nevejem; on kleveće protiv naših bližnjih razarajući našu međusobnu ljubav. On kleveće protiv nas samih kroz ljude čineći naše srce surovim i ispunjavajući um rđavim pomislima.
Vozljubil jesi zlobu pače blagostinji, nepravdu, neže glagolati pravdu (5). Đavo ne prosto da čini zlo: on ga je zavoleo svom silom pale anđeoske prirode. Ovo zlo mu daje neumornu energiju i snagu. "Đavo se više brine za moju pogibelj nego ja - za svoje spasenje," rekao je jedan prepodobni. Demon više voli zlo nego što mi volimo dobro. Zato nas zlo tako često pobeđuje. Đavo je zavoleo zlo više nego svoju nekadašnju veličinu, tamu više od svetlosti, neistinu, odnosno izvrnuti, krivi put, više nego istinu. Nekada, dok je bio svetli Anđeo on se nije održao u istini, a u neistini sada stoji čvrsto, nepokolebljivo. On nam govori neistinu kroz naše strasti, vara nas kroz gordost. Najviša istina je Bog. Najviša istina od svega što čovek može da kaže uz pomoć reči jeste ime Boga, Boga istine; imena Božijeg plaši se duh tame i zato se tako trudi da čovekov duh odvuče od Isusove molitve.
Vozljubil jesi vsja glagoli potopnija, jazik lstiv (6). Đavo želi da razdvoji um od srca, da ga usmeri ka spoljašnjem, potopi u bujici spoljašnjih utisaka i u kovitlacu pomisli koji besni. Jezik đavola je pokvaren. Najvišem dobru on često suprotstavlja manje dobro kao navodno potrebnije. Kroz ovo vidljivo dobro on želi da "vrati" čoveka u svet, da ugasi u njemu vatru molitve, koja ga pali, da ga uvuče u mnogomišlje i mnogodelanje, da ukrade Hristovo ime iz hrama srca.
Sego radi Bog razrušit tja do konca...(7) Đavo je već pobeđen na Golgoti, ali će do njegovog konačnog istrebljenja doći posle Strašnog Suda.
...vostorgnet tja... Vostorgnet - odnosno istrgnuće, iščupaće kao korov; i sad treba da čupamo grehovne pomisli kao đavolji korov iz svog srca.
...i preselit tja ot selenija tvojego... Prvo isterivanje demona je iz raja, a drugo, buduće, iz preobraženog kosmosa.
...i koren tvoj ot zemli živih. Koren demona, kojim se on drži jesu naši grehovi. Strašni Sud će zauvek, za svagda izvršiti podelu između dobra i zla. U zemlji živih - u Carstvu Nebeskom više neće biti ispitivanja i iskušenja. Pod zemljom živih takođe se može shvatiti srce čoveka kad on otkida iz njega grehovne pomisli kao semena koja klijaju i grehovne navike koje su se kao korov čvrsto ukorenile. Suprotna strana ljubavi prema Bogu jeste mržnja prema grehu i satani.
Uzrjat pravedniji i ubojatsja, i o nem vozsmejutsja... (8). Pravednici vide konačnu pogibelj satane već danas kroz proročanstva i otkrovenja i drhte plašeći se da ne postanu plen satane kako ih on ne bi povukao za sobom u carstvo tame i večne smrti. Vozsmejutsja i obradovaće se pravednici posle Strašnog Suda zato što će se osloboditi mrske zmije-tiranina, zato što će greh s njegovom gnusobom i rugobom zauvek biti udaljen od njihovih očiju. Oni će ugledati kako se satana koji se podsmevao svetu, našao nemoćan pred čovekom koji se uzda u Boga i kako je od samog sebe napravio ruglo. I smeh je ovde radost pravednika zbog svog spasenja, zbog toga što senka paklenog čudovišta, đavola, više neće pomračivati njihov put. I u ovom životu,
još na zemlji, savladavši iskušenje, pravednici vide slabost i nemoć satane. I tada je njihov smeh radost srca posle pobede nad iskušenjem.
...i rekut... Rekut - odnosno posvedočiće. Pravednici svedoče svojim životom, svedoče blagodaću koja obitava u njihovim srcima da se silnij vo zlobje pokazao kao nemoćan, da je drevna zmija osuđena na poraz, da je drakon koji je povukao za sobom s neba treći deo zvezda, blagodaću pretvoren u crva. Isusova molitva je istovremeno proslavljanje Boga, plač pokajanja i himna pobede nad poraženim danicom.
...se, čelovjek, iže ne položi Boga pomoščnika sebe... (9). Demon se pojavljuje u obličju čoveka. Iskušavajući ljude on govori na ljudskom jeziku. U pričama se demon često poredi sa zlim i lukavim čovekom. On nije uzeo Boga za pomoćnika. Bog je za njega prestao da bude izvor života, svetlost blagodati Božije je potamnila u njemu. Za njega Bog nije pomoćnik već neprijatelj, on crpi svoju snagu u mržnji prema Bogu. Satana je sam poželeo da postane jednak Bogu. On je odbacio NJegovu milost i pomoć i sad se kao zaslepljeni lav baca na sve strane tražeći u mraku svoj plen - u mraku sopstvene bogoostavljenosti i u mraku ljudskog srca u kojem se ugasila svetlost molitve.
...no upova na množestvo bogatstva svojego... Đavo se uzdao u svoju anđeosku silu i lepotu, u veličinu i slavu koje mu je ranije dodelio Bog, uzdao se kao u nasleđe koje mu večno pripada, i zato je pao pretvorivši se u duha tame.
...i vozmože sujetoju svojeju.
Sujeta je praznina. Carstvo pakla je velika praznina. Život demona je kao stalna borba s Bogom, borba osuđena na poraz, to je bezumlje. Varanje čoveka strastima srca i lažju, iluzijama uma, je besmislena praznina. Demon je prazan kao ogromno istrulilo drvo od kojeg je ostala samo kora. Kad čovek živi po spoljašnjem, kad se prepušta strastima ili uranja u svoje fantazije njegov život gubi smisao, on postaje prazan iznutra. Um koji je izgubio Boga postepeno se pogružava u sujetu, ona postaje njegova rođena stihija. I tada čovek ne može da zamisli sebe van sujete poslova i misli.
Dalje psalmopojac kaže: Az že jako maslina plodovita v domu Božiji... (10). Duša cveta kad je se blagodat dotiče. Od plodova maslina pravilo se ulje koje se palilo u kandilima i svetiljkama u hramu. Međutim, svetiljka je i obraz srca s vatrom molitve koja u njemu gori.
...upovah na milost Božiju vo vjek i v vjek vjeka. Greh je prolazan, a milost Božija prebiva u vekove. Isusova molitva se pretvara u svetlost koja obasjava večni život. Upoval znači nadao se; nada se ispunila. Ovde se govori o bogoopštenju koje počinje na zemlji i nastavlja se u večnosti.
Ispovjemsja Tebje v vjek... (11). Slaviću te zauvek. Molitva je pesma duše, večno stremljenje obraza ka svom Prvoobrazu, večni preobražaj čoveka po podobiju Božijem. Ispovedati ovde znači biti u tajanstvenom horu zajedno s Anđelima i svetima.
...jako sotvoril jesi... Moje spasenje je savršila blagodat Tvoja. Moje spasenje je Tvoja pobeda.
...terplju imja Tvoje... Isusova molitva zahteva trud i trpljenje. Naše srce je poput čvrstog kamenitog tla. Koliko je truda potrebno da bi se iz nedara izvuklo na površinu blago koje je u njima skriveno! Gospod nas upozorava da je za Isusovu molitvu neophodno trpljenje. Mogu proći meseci i godine upornog truda nad Isusovom molitvom, tačnije, nad sopstvenim srcem. Ovo je vreme ispitivanja. Čoveku ponekad izgleda da ga Gospod ne čuje, da je sam nebeski svod iznad njegove glave iskovan od bakra i reči molitve nemoćno padaju na zemlju. Čini mu se da njegova molitva liči na krike i jecaje sužnja koji je bačen u podzemlje: gubi se računica vremena, ali ceo svet kao da je zaboravio na njega, čak ni eho ne odgovara molbama nesrećnika, kameni zidovi su ga pritisli sa svih strana. Međutim, to nije samo vreme ispitivanja volje: Isusova molitva postepeno preobražava one dubine ljudskog srca koje su nedostupne našoj svesti. Sa svakim njenim ponavljanjem čovekova duša u nečemu postaje drugačija. Međutim, od čoveka je ovo sakriveno: onaj ko stoji na obali ne vidi šta se dešava na dnu mora. Isusova moltiva otkriva gnojave rane duše, a zatim ih čisti i isceljuje ih. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govoreći o ovome piše da od nekadašnjih rana ne ostaju čak ni tragovi. Kad se blagodat Božija dotakne čoveka duša koja je ranije bila pogođena gubom postaje čista kao telo deteta, ali čovek još uvek ne doživljava očigledno opštenje s blagodaću, inače bi pre svog istinskog isceljenja smatrao da je već isceljen. Mnogi ljudi su se, počevši da se trude u Isusovoj molitvi, hladili prema njoj i ostavljali je upravo zato što nisu mogli da ispune reči psalmopojaca: terplju imja Tvoje. Oni su želeli da sve dobiju odjednom, da dohvate nebeski biser nečistom rukom, i zato im se činilo da je ime Božije onaj nebeski oganj ne zagreva njihovu dušu kao šaka pepela koji se ohladio, da ime Božije - ova skrivena pesma srca - ostaje nemo za njih. Oni su hteli da pre nego što se umire njihove strasti čuju glas Duha. Ne završivši da oru polje oni su već želeli da dobiju platu, ali su čuli u odgovor: "Ori još, ori još do uveče." Potrebno je trpljenje i zbog drugog razloga. Podvizavajući se u delanju Isusove molitve čovek doživljava period u kojem se otkrivaju njegovih grehovi: kao da se fenjer spušta u mračni podrum i on vidi zmije i različite gmizavce koji u njemu puze, vidi nečistote... Čovek vidi sve ovo u sebi i biva u nedoumici: "Zar sam sve to ja? Ko od ovog smestilišta prljavštine, od mog srca, može da načini hram?" I što više svetlost molitve obasjava njegovo srce tim jasnije spoznaje mračno stanje svoje sopstvene duše. I ovde je potrebno strpljenje kako bi se potrpelo viđenje samog sebe.
...jako blago pred prepodobnimi Tvojimi. Prepodobije je vaspostavljanje obraza Božijeg u čoveku, to je život po zakonu Jevanđelja. Čovek se upodobljava Bogu kroz sticanje blagodati i tada mu se ime Božije otkriva kao veliko blago i kao izvor duhovnih dobara. Što je čistije srce čoveka tim pre mu se otkriva nebeska lepota imena Božijeg, divnog bisera od kojeg nema ništa dragocenije u svetu. I duša želi samo jedno - da sozercava ovu lepotu, da bude nasamo s Bogom kroz prizivanje NJegovog imena.
Psalam 115 sadržaj Vjerovah, tjemže vozglagolah... (1) Verovao sam u to da me Bog čuje, da mi je On tako blizak kao moje sopstveno srce. verovao sam da će Me Gospod čuti i ispuniti moju molbu. Kad se blagodat dotiče čovekove duše vera postaje stvarnost i stiče silu pouzdanosti gde nema mesta kolebanjima i sumnjama. Postoje različiti stepeni vere. Jedna tvrdi o postojanju Boga, druga živog Boga sozercava. Vjerovah - znači moja duša je osetila Boga, ugledala Ga je posebnim
duhovnim prozrenjem, a zatim su počela da govore usta. Slovenska reč vozglagolah se ne može prevesti kao "govorio" ili "rekao": previše su slabe i nemoćne u ovom slučaju ruske reči. Vozglagolah - to je vapaj srca, ovaploćen u reči, to je emocionalno samoizražavanje duše, to je zvučanje u govoru njegovih skrivenih struna. Vozglagolah ovde srce kao da se sliva s rečju koja se izgovara. Vozglagolah liči na bujicu planinske reke koja je slomila pregrade leta, samo se tamo struje vode ustremljuju naniže po brzacima, a ovde je vapaj molitve ustremljen od zemlje ka nebesima, uznosi se na gore.
...az že smirihsja zjelo. Molitva je postala uzvišena upravo zato što se duša duboko smirila i izjednačila sebe s prahom. Kad čovek smirava sebe Bog ga uzvišava; kad čovek uzvišuje sebe Bog ga ostavlja i on postaje plen demona. Dakle, obavezan uslov za molitvu su vera i smirenje srca. Kako smiriti sebe? Seti se pre molitve grehova koje si počinio i vrlina koje nisi dostigao, uđi umom svojim u srce i pogledaj koliko je tamo nečistote, lukavstva, zavisti, pretvaranja i laži. Kao da su se gomile blata nakupile na njemu! Smiriti sebe znači postati svestan svog pada.
Az že rjeh vo izstupleniji mojem... (2) Rjeh - to jest izrazio sam spoznaju koju sam dobio. Vo izstupleniji mojem - istupljenje je izlazak iz uobičajenog stanja, ovde je prisutna ustremljenost uma ka Bogu, kad čovek u blagodati sozercava one suštine stvari koje su ranije bile skrivene od njega.
...vsjak čelovjek lož. Onaj ko se moli u sebi vidi veliki pad ljudske prirode, on je svestan: u samom sebi čovek ne može da nađe tačku moralnog oslonca. Duša koja je izranavljena strastima liči na živo blato. Neiskusnom ili gordom pogledu njegova površina može da izgleda kao predivna livada pokrivena travom i cvećem, ali hajde pokušaj da sagradiš na njemu zgradu: ona će se provaliti nemajući temelja. Ovako i dobri porivi čoveka obično ne traju dugo: njih uvlači u sebe močvarna baruština.
Čovek je lažljiv: u njemu nema stalnosti. NJegova osećanja se pojavljuju i nestaju kao talasi na površini mora. Da li se može nadati u ljubav čoveka, u njegovo prijateljstvo, u vezanost, ako su to samo talasi koji su se rodili u morskoj dubini i ustremivši se ka obali razbili u kapljice? Da, čovekova osećanja su prolazna, krhka i nepostojana i zato na svetu ima tako mnogo razočarenja i prevare. Ponekad čovek laže budući uveren da govori potpuno iskreno, zato što zaboravlja na to da je on sam igračka u rukama vremena, da će uskoro postati drugačiji. Čovek laže zbog toga što je njegova podsvest najdublji bezdan, nepoznat njemu samom. Čovek laže zato što pod uticajem strasti vara samog sebe. Izdajući Boga, grešeći, ne može da bude veran ljudima. Zato je nada u čoveka nada u san koji si sanjao noću, to je izvor stalnih briga, razočarenja i tuga. Onaj ko se uzda u čoveka hoda krhkim ledom koji puca pod nogama. I najveći lažljivac za svakog čoveka je on sam.
Što vozdam Gospodevi o vsjeh, jaže vozdade mi? (3). Sve što imamo i nas same dao nam je Bog. On nas je pozvao iz bezdana nebića i otkrio nam put u večni život. Možemo samo u zapanjenosti da sozercavamo Božansku ljubav i Božansku milost, možemo samo da kličemo s apostolom Tomom: Gospod moj i Bog moj![1] Volja Božija je naše spasenje. Gospod kaže: "Svom željom Svojom ja ne želim smrt grešnika, već da se pokaje i ostane živ."[2]
Čašu spasenija priimu... (4). Ovo je evharistijska Čaša i sva sredstva koja je Bog dao Crkvi radi spasenja ljudi.
...i imja Gospodnje prizovu... Neću prosto izgovoriti ime, već ću ga prizvati kao što dete zove oca ili majku za vreme opasnosti, za vreme tuge, kako bi ga čuli, kako ga ne bi ostavili, već mu pritekli u pomoć. Zbog toga ne treba prosto ponavljati Isusovu molitvu, već prizivati u njoj ime Božije.
...molitvi moja Gospodevi vozdam pred vsjemi ljudmi Jego (5). Odnosno, molitva u mom srcu biće u svako vreme, u svim okolnostima, kako u osamljenosti, tako i među ljudima. Tada će i u mnoštvu ljudi srce biti kao u pustinji. Prilikom opštenja s ljudima um ne sme da izlazi iz srca i da se rasplinjava po spoljašnjem. On mora da gleda na svet i na ljude kao iz prozora zaključane kule. I još: molitva koja se obavlja u tajnosti ima blagodatno dejstvo na one ljude koji su povezani s čovekom koji se moli opštenjem ili za koje se on moli. Iz njegovog srca ime Isusa Hrista kao duhovno sunce zrači telesnim očima nevidljivu svetlost i toplotu.
Čestna pred Gospodem smert prepodobnih Jego (6). Smrt otkriva sadržaj ljudske duše, to je zaključak života, pre svega zaključak molitve. Prepodobni Isihije, prezviter Jerusalimski piše da će onaj ko je stekao u srcu svom ime Isusa Hrista proći kroz mitarstva kao munja. U čijem srcu je prebivalo ime Božije udostojiće se da sozercava slavu Božiju u večnom životu. Reč čestna označava dostojna, dragocena, čista. Ne predstavlja praznik rođenje, već smrt svetih. Zato Anđeo smrti za molitvenike predstavlja dobrog vesnika, a smrt - početak istinskog života.
O, Gospodi, az rab Tvoj... (7). O, Jehova, večno sušti, ja sam sluga Tvoj, znači, ja više nisam sluga satane, sveta i svojih sopstvenih strasti. Ropstvo Bogu daje čoveku veliku slobodu i unutrašnji, srdačni prostor, dok greh pritiska njegovo srce i čini ga tesnim. Srce grešnika kao da je stisnuto u gvozdenu pesnicu.
...i sin rabinji Tvojeja... Ovde se zemaljsko poreklo, poznatost, plemenitost, pretvaraju u prah. Pred licem Božjim su svi ljudi mala deca. Svi su potomci jednog praoca Adama. Jedino što čovek može da kaže za svoje roditelje i pretke jeste da su sluge Gospoda, a sve ostalo je po rečima svetitelja Grigorija Bogoslova, "drevna trulež"; odnosno čovek se odriče svih preimućstava svog porekla, ili, nasuprot tome, ne opterećuje se neznatnošću roda iz kojeg potiče ili siromaštvom svoje porodice. U duhovnom smislu svi ljudi su jednaki, svima je data mogućnost spasenja. U Carstvu Nebeskom postoji jedna razlika - to je
mera blagodati Duha Svetog koje se čovek udostojio. Apostol Pavle je pisao da iako je iz slavnog roda, kako bi "stekao" Hrista sve je smatrao praznim, đubretom, koje se izbacuje iz kuće.[3]
...rasterzal jesi uzi moja. Uzi predstavljaju greh kojim je čovek vezan, kao zločinac okovima. Duša oseća pogibeljnost poroka, ona pati i muči se kao sužanj, koji je zatočen u tamnicu. Oproštaj grehova duša oseća s izvesnom fizičkom realnošću: "Kao da mi je neka težina spala s ramena," kaže čovek. Zatim uzi predstavljaju sumnju i kolebanje. Oni koji žive po svom razumu, a ne po zapovestima Božjim uvek prebivaju u brizi, u sumnjama i protivrečnostima. Kad se čovekove duše dotiče blagodat protivrečnosti nestaju, sumnje se rasejavaju i u njegovo srce se useljavaju mir i spokoj.
Tebe požru žertvu hvali... (8). Pre svega žertva hvali - jeste Evharistija, unutrašnje neraskidivo vezana s Isusovom molitvom. Zatim, žertva hvali jeste blagodarnost čoveka Bogu u svim okolnostima njegovog života. Žertvu hvali prineo je Jov kad je izgovorio svoje besmrtne reči: Gospod dal, Gospod i vzjal. Budi imja Gospodnje blagosloveno![4] Žertva hvali bio je život svetitelja Jovana Zlatousta koji je imao na ustima i u srcu molitvu: "Slava Bogu za sve!" Žertvu hvali prinosi onaj ko u stradanjima blagosilja Gospoda i blagodari Mu za patnju više nego za radost.
...i vo imja Gospodnje prizovu. Na početku psalma psalmopojac kaže: imja Gospodnje prizovu, a sad - vo imja Gospodnje prizovu. Ovo su dva stepena molitve. Prvi je kad se um usredsređuje na reči molitve; drugi kad duša očigledno oseća blagodat i čovek priziva samu blagodat vo imja Gospodne. Prva je ulazak u srce s molitvom, s imenom Božjim; druga je sticanje u srcu blagodati Božije. Isusova molitva privlači i čuva blagodat.
Molitvi moja Gospodevi vozdam pred vsemi ljudmi Jego... (9). Ovo je bukvalno ponavljanje petog stiha, ali je ovde prisutan drugi smisao. Večni život je večno molitveno sozercavanje Boga. Vse ljudi Jego - ljudi Božiji jesu sveti u Carstvu Nebeskom, gde će tajno postati javno. Molitva koja se obavljala u tajni srca tada će se otkriti pred svima i sliti s molitvama Anđela i svetaca kao glas sa opštom pesmom hora.
...vo dvoreh domu Gospodnja... (10). Gospod je rekao: V domu Otca Mojego obitelej mnogo[5]. Svako će dobiti po meri vere i dela svoju obitelj i nagradu, svoju meru blagodati.
...posredje tebje, Ijerusalime. U Apokalipsi je novi Jerusalim, okružen zidinama od dragog kamenja[6] - Carstvo Božije. Mnogo je obitelji svetih, ali su sve one unutar zidina Nebeskog Jerusalima, gde nema ni greha, ni zla, ni smrti, ni patnje. Isusova molitva posle čovekove smrti kao vatrena krila uznosi njegovu dušu u predivan Nebeski Grad.
NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5.
Up.: Jn. 20, 28. - Red. V.: Jez. 33, 11. - Red. V.: Flb. 3, 4-8. - Red. Up.: Jov. 1, 21.- Red. Up.: Jn. 14, 2. - Red.
6. V.: Otkr. 21, 18-21. - Red.
Psalam 133 sadržaj Se, ninje blagoslovite Gospoda, vsi rabi Gospodnji... (1). Ninje znači sad, odmah, ne odlažući za kasnije: svaki dan može biti dan spasenja, svaki trenutak - ne samo granica između prošlosti i budućnosti, već i početak novog života. Blagoslovite. Apsolutno blago je Gospod, a blaga reč je ime Božije, ime Isusa Hrista. Ninje blagosloviti Gospoda - znači početi tvoriti Isusovu molitvu ne dajući lukavoj pomisli da te prevari, pomisli koja te uverava da ćeš samo ovaj dan ili tren dati svetskim brigama, a zatim, ćeš obavivši svoje poslove početi da služiš Bogu. Duh Sveti nas poziva da ninje blagoslovimo Gospoda, a satana kaže: "Ne ninje, već kasnije, ne danas, već sutra." Međutim, zemaljski poslovi se ne završavaju i kao dim prolaze godine i decenije.
Rabi Gospodnji - to su oni koji ispunjavaju volju Božiju, a ne svoje kaprice. U Bibliji je napisano: volja Božija je svetost vaša[1].
...stojaščiji vo hramje Gospodni... Um od spoljašnjeg treba da se vrati sebi, tada sam čovek postaje hram.
...vo dvorjeh domu Boga našego. Dom Boga je dubina ljudskog srca, ono što su asketi nazivali "srdačnim mestom". Međutim, u srcu ima mnogo obitelji, koje se nalaze jedna u drugoj. One se otvaraju postepeno, njih je psalmopojac nazvao dvori (dvorišta) koja okružuju dom Božji, kao što su dvorišta okruživala Jerusalimski hram.
V noščeh vozdježite ruki vašija... (2). Odnosno, noću dižite ruke vaše. Noć i mrak kod mistika često služe kao simbol duše, očišćene od pomisli i spoljašnjih obraza, stanja odrešenosti od sveta. Vozdježite ruki vašija - odnosno usrdno se molite, ne slabite u molitvi, ne dajte duši da zaroni u dremež, naprežite u molitvi telo.
...vo svjataja... Vo svjataja - odnosno ka svetilištu, ka "svetinji nad svetinjama" Jeruslalimskog hrama. Ovde je prikazana okrenutost uma ka srcu.
...i blagoslovite Gospoda. Blagosiljajte Gospoda, neprestano ponavljajte NJegovo ime. Trudite se da spojite s ovim imenom svoje srce.
Blagoslovit tja Gospod ot Siona... (3).
Sion je obraz blagodati Božije. Na Sionskoj gori je bio sagrađen hram posvećen Jehovi; u Sionskoj gornjoj odaji je Duh Sveti sišao na apostole. Blagoslovit tja Gospod ot Siona znači poslaće blagodat, jedino netruležno blago.
...sotvorivij nebo i zemlju. Odnosno, Onaj Ko je stvorio tvoju dušu i telo. Blagodat otkriva molitvi unutrašnju obitelj ljudskog srca. Blagodat preobražava dušu i telo čoveka.
NAPOMENE: 1. Up.: 1 Sol. 4, 3. - Red.
