Karolinška umetnost - 781. god Karlo u Parmi susreće Alkuina,upravnika škole u Jorku. Poĉinje da radi na ahenskom dvoru, postaje duhovni pokretaĉ karolinške renesanse Hristološki usredsreĊena teologija vidi kralja kao namesnika Hrista, franaĉki narod je novi izabrani narod okupljen oko novog Davida. Miropomazani vladar je odgovoran za spoljni u unutrašnji poredak drţave, moć mu je izvedena iz boţanske. Karlo privlaĉi obrazovane ljude u svoju sredinu jer umetnost i nauka predstavljaju bitnu stranu vladanja i politiĉku nuţnost. - provoĊenje svih mera kulturne politike je povereno dvorskoj kapeli (sveštenici, ministri,lekari,pesnici).Karolinška renesansa poĉiva na antiĉkoj sredini, ali joj je merilo raspeti i vaskrsli Hrist. Ljudi obrazovani u dvorskoj školi dospeli su na vodeće poloţaje i širili su svoje znanje. Antiĉke tvorevine su bile vodilje renovacije, podsticaj je došao iz Italije. Posle merovinškog varvarizma se vraća na ĉovekoliko uobliĉavanje. Za obrazovanje stila je bitno stapanje sa ostrvskom umetnošću usmerenoj na ornament. Karlov uticaj je bio silan, vršio je vrstu protektorata nad svetim mestima Jerusalima. - Ikonoborstvo: dvorski teolozi suprotstavljaju se u Libri Carolini, ubeĊeni u prvenstvo svetih spisa, nepostojanje sakramentalne misterije ikone. Istiĉu njenu likovnu osobinu i njen dekorativni karakter. Novozavetnih scena nema u iluminiranim rukopisima, ali ima u zidnom slikarstvu. Likovnoj umetnosti je bilo osobito stalo do istorijskog naĉina prikazivanja. Ikonografski problem karolinškog doba je problem naĉina odabiranja. Naglašene teme su pobedniĉka slika Hrista, ĉuda i apokaliptiĉni povratak. Hram u AhenuAjnhard. - Ministrima Admonitio Generalis stavlja u duţnost širenje drţavne kulture. Renovaciju nosi polusvešteniĉki meĊusloj obrazovanij ljudi, tesno povezanih sa dvorom. Na delu Karla Velikog poĉiva srednjovekovni zapad sa svojom kulturom. U okviru stila moţe se uoĉiti preobraţaj stila:od ornamentalnog uobliĉavanja ranog doba preko bogatstva dvorske škole do napete dinamike remskog stila i klasiĉne škole u Turu i barokne preobilnosti poznih dela iz doba Karla Ćelavog. - Slikarstvo u karolinško doba - U Libri Carolini se govori o monumentalnom slikarstvu, verovatno su ukrašeni vaţni hramovi. Saĉuvani su natpisi slika, tituli koji govore o
-
-
-
-
tematskom krugu. Poznati su im veći ciklusi, odgovaraju rimskim uzorima, starozavetni, pa i hagiografski ciklusi. Negovano je i progano slikarstvo, Karlo u Ahenskoj palati slika prizore iz španskog rata i sedam slobodnih veština raĊenih po antiĉkom uzoru, kao i Teodulf u Ţerminji-de-Pre i još ĉetiri godišnja doba. Stvaraoci umetnosti su anonimni. Slikarstvo je imalo pouĉnu namenu, funkcija ukrašavanja leţi u dostojanstvu slike koja poĉiva na ĉitljivom znaĉenju. Prva crkva carevine, 804. završena kapela Ahenske palate je ukrašena skupocenim mozaikom. Mozaik u kupoli: Hrist na prestolu u mandorli izmeĊu 24 starca apokalipse koja mu prinose Aurum Coronarum. Osporena je izvoronost slike zbog uzdrţanog stava prikazivanja antropomorfnog lika boţijeg. Predpostavlja mu se Jagnje boţije, jer u Codex Aureus iz Sv. Emerama car podiţe pogled ka Jagnjetu. Idealna topografija. Naruĉioc je Karlo Ćelavi. Ţerminji se verovatno ugleda na Ahen. Svod prednjeg hora: slika raja sa lišćem i lebdećim heruvimima (propala). Apsida: kovĉeg zaveta sa dva mala heruvima i dva anĊela. Osnova je zlatna sa purpurnim, plavim i tamnosmeĊim tonovima (izbegnuta ĉovekolika predstava). Kovĉeg veran teološko-arrheološkim nalazima(pravovernost). upućuje na straije rimske izvore i par špansko-islamskih ornamentalnih motiva. Eksedra u Lateranskoj palati- predstava Karla V. kako kleĉi pored nogu Sv. Petra. Ponovo prihvatanje klasiĉnog hrišćanskog slikarstva je u vezi sa obnovom imperije. Manastiri su saĉuvali više svedoĉanstava zidnog slikarstva velikog obima. Opatija viktorida u Misteru , Karlo je prikljuĉio 806., u crkvi Sv. Jovana saĉuvan je najveći ciklus karolinškog zidnog slikarstva. Jedini primer potpuno islikanog karolinškog hrama 800. god. Apsida: Majestas flankirana sa Traditio legis i velikim krstom u medaljonu. Iznad je Vaznesenje. Na zidovima su slike u pet redova optoĉene dekorativnim sistemom okvira: 20 slika iz povesti Davida i Avesaloma u najvišem pojasu, ispod je novozavetni ciklus (48 slika) , sasvim dole su svetitelji. Na zapadnom zidu je monumentalni Strašni sud. kolorit je gotovo monoton, sa crvenkastim prelivima i gustim namazima belih akcenata. Fizionimija, drţanje tela i celi sklop slike su stereotipni.
- Sv. Benedikt u Malsu, nedaleko je od Mistera. Srednja apsida: Hrist meĊu anĊelima flankiran svecima u boĉnim apsidama. Gornji deo ĉini friz od polufigura. Slike donatora su sa obe Hristove strane (duhovnika i svetovnjaka) precizne obrade. Na zidovima broda su ostaci starozavetnih ciklusa. - Bazilika u Loršu. slikarski ukrašene prostorije u solarijumu ulaznog trema. rekonstrukcija pokazuje slikanu arhitekturu u vidu paviljona, vitke jonske stubove sa naizmeniĉno razliĉito obojenim stablima nad stopom išaranom na kocke sa profilisanim arhitravom kao gornjim završetkom. - Vestverk crkve u Korveju sadrţi figuralne predstave kao skice koje ukazuju na mitološku temu. - Kripta Sv. Maksimina u Trijeru ima najbolje oĉuvanu skupinu zidnog slikarstva u Nemaĉkoj (1917). Okupljene su oko oltara ĉiji zadnji zid zauzima slika Raspeća 2x3.5 m. Dobro su oĉuvani likovi pratilaca, Marije, Jovana, Longina i Stefana i dva mladića koja zabijaju klinove u Hristove noge. Sa obe strane oltara je povorka od po ĉetiri muĉenika. Svod je bio islikan. Stil se razlikuje svojim odseĉnim linearnim sklopom. Kolorit je okerast, u domenu je poznatog. Neka obeleţja ukazuju na X vek (882 normanski juriš na Trijer) - Kripta Sen Ţermen u Oseru (1927). Saĉuvalo se nekoliko luneta 2x1 m, sa prizorima ţitija Sv. Stefana i dva idealizovana portreta dvojice episkopa. Prikaz ţitija potiĉe iz rimskih izvora. Ovde je karolinĉko slikarstvo na imetniĉkom vrhuncu. kripta je sagraĊena 841., prima mošti Sv. Germana 859, a freske najranije nastaju 50ih IX veka. - Karolinška renovacija je proces oslonjen na knjigu. Teţi se autentiĉnim tekstovima. Iza obilja umetniĉki opremljenih rukopisa se oseća lik cara kao moćne pokretaĉke sile. ahenska dvorska biblioteka je bila najveća zbirka Zapada. odatle su poticali presudni podsticaji za celu zemlju. Vezivanjem za konkretnu liĉnost oprema rukopisa se izdvaja u izvesnom smislu iz anonimnosti. Prvi, zvaniĉni klacicistiĉki stil dvorske škole se objašnjava pravim izvorima, kao i helenistiĉki stil palatinske škole. - Srednjovekovna minijatura dobija obeleţje iz odnosa teksta, ukrasa i slike. Tekst dostiţe vrhunac u slikarskom oblikovanju inicijala, naspram koga je lik autora. ukarsi odevaju reĉ kao drago kamenje relikvije. u inicijalu
-
-
-
-
preovladava ostrvski uticaj. Iz antike je preuzeta organska, telesna, ĉovekolika slika. Umetnici su sa ostrva, Italije, Vizantije. U ranom IX veku se teţište pomera ka zapadnom delu drţave, Remsu i Turu. Postoji i širok sloj provincijske proizvodnje. Krug slika je najpre veoma ograniĉen. knjige evanĊela se ograniĉavaju na prikaz autora i Majestas christi. Slabo je negovan ciklus novozavetnih slika. Utrehtski i Štutgarski psaltir iz IX veka nose vizantijsko odnosno italsko obeleţje. neguje se i profano likovno blago u nauĉnim rukopisima i verno se drţe predloţaka iz antike. U tehniĉkom pogledu daju prednost slikanju neprovidnim bojama (zato izvrsno oĉuvane)- dvorska i palatinska škola, i crteţ perom- Rems. Karolinške prepisivaĉke škole nisu bile puke manastirske ustanove, mada je to bila preteţno manastirska delatnost. prvi rukopis u novom reprezentativnom stilu vezan je za Karla Velikog liĉno. EvanĊelistar je nazvan po pisaru Godeskalku, poziva se na krštenje Karlovog sina Pipina u lateranskoj krstionici (781). umetniĉka oprema knjige hoće da probudi rimsko imperijalnu tradiciju. tekst na dva stupca je uokviren ornamentalnom trakom sa raznovrsnim motivima. Stranice sa inicijalima se vezuju za ostrvske uzore. slika evanĊelista i Hrista na prestolu zauzimaju cele stranice, znaĉajna novina knjige, ima veze sa rimskim slikarstvom VII i VIII veka. Ovo je jedan od prvih umetniĉkih plodova kralja i Alkuina iz Jorka. Ovim kodeksom je utvrĊena za dugo godina oprema zapadnjaĉke knjige jevanĊelja. Za njim sledi skupina rukopisa pisana zlatnim i srebrnim slovima. ispred teksta se uglavnom nalaze kanonske ploĉe:tabele konkordacije za ĉetiri jevanĊelja.U rukopisima nakon Godeskalkovog jevanĊelja se ispoljavaju vizantijski uzori i javlja se nov momenat, potvrĊivanje olastiĉnih i organskih povezansti oblika koji su delo antiĉke umetnosti. Ovom idealu se najviše pribliţava iluminacije knjiga dvorske škole Karla Velikog sa likovima evanĊelista u Ada rukopisu u Trijeru. to su veliĉanstveno i slobodno rasporeĊene figure koje spokojno vladaju slikom. Dvorska škola se sastoji od svega osam kodeksa i jednog odlomka. Njihova pojava deluje jedinstveno, mada se raspoznaje vremenski sled u smislu razvoja. Izvesna kaligrafska sklonost u obradi figura je nasleĊena sa ostrva. najlepša dostignuća su simboliĉne slike, jedinstvene u ranosrednjovekovnom slikarstvu. Primeri: Oboţavanje jagnjeta-soasonski evagelijar, Hristovi preci (antiĉki portretni karakter) i Izvor ţivota- godeskalkov evanĊelistar.
- Za Godeskalov evanĊelistar i kasnijin Dagulfov psaltir (jedini ne-evangelijar te skupine) moţe dokazati veza sa karlovim dvorom, za ostale se moţe ĉiniti verovatnom. O tome govori njihov znaĉaj, skupoceni materijali,skupocena Konstantinova kameja na Ada evangelijaru, ne postoji povezanost skupine sa nekim manastirskim središtem. rukopisi dvorske škole su izvršili uticaj do u otonsko doba. Njen stil je još za Karlova ţivota zamenila nova umetniĉka struja. - Pored sveĉano raskošne, bojama i oblicima bogate predstave dvorske škole, javlja se jedan manje pretenciozan stil koji se nadovezuje na slikovito iluzionistiĉke teţnje pozne antike Ukras malog broja rukopisa palatinske škole, nazvanih grupa beĉkih krunidbenih evangelijara ograniĉava se na sliku autora i škrtu ornamentiku. Rukopis u beĉkoj riznici- sadrţi ĉetiri pojedinaĉne slike u belo odevenih evanĊelista antiĉkog kova. Evangelijar ahenske katedrale- ĉetvorica svetih autora okupljena na jednom listu u fantastiĉnom predelu, tirkiz plavog nestvarnog kolorita. Ksantenski kodeksHristos sedi na prestolu iznad poreĊanih evanĊelista zaokupljenih pisanjem. - Minijature palatinske škole oliĉavaju hladno sakralnu umetnost, otmenu u uzdrţanosti, u klasiĉnom duhu. Nisu poznati neposredni izvori ovog stila, ni pobude uvoĊenja na dvor. Moţda zbog promene u upravi dvorske škole koja je od Alkuina prešla na Ajnharda. Poznoantiĉk iluzionisti stil je bio pravi stil hrišćanske antike. - Strani umetnici su 800. godine izradili prvo Beĉki evangelijar, samostalno ali ipak u kontaktu sa dvorskom školom. Zapisano ime demetrius presbyter upućuje na nakog Grka. Slede ostali rukopisi skupine, u Ahenu, Breši i Briselu. Palatinska škola oĉigleno ţeli da se nadoveţe na jedan raniji stupanj rimskog stila. Sa ta dva stila sa dvora dati su novi podsticaji za karolinšku umetnost. Nastavila su da ţive sopstveni ţivot da bi se na kraju povezala. - Dvorska škola deluje u Turu i Fuldi i njena se dostignuća nadovezuju na neki izgubljeni ahenski kodeks. dvorski stil je preinaĉen provincijski odgovarajući tradicijama Fulde. U pismu i ukrasu nastavlja se anglosaksonsko nasleĊe Bonifacijeve opatije. Otonski kodeks Vitehindeusa- produţava ţivot otonske škole. - Stil paltinske škole se ispoljava u severno francuskim skriptorijama., opremi rukopisa iz Remsa i opatije Oviler. Evangelijar raĊen za remskog nadbiskupa Ebona oznaĉava poĉetak. Nije dovršen zbog smenjivanja ovog prelata
-
-
-
-
odlukom Ludviga Poboţnog 835. U belo odeveni jevanĊelisti podvlaĉe sliakrski stil paltinske škole, do uskovitlane dinamike, daje likovima dozu produhovljenosti. Boţansko nadahnuće stiĉe snagu izraza,to je novina. Utrehtski psaltir, uzbudljivo sadejstvo perom crtanih prizora sa mnoštvom likova. rukopis sadrţi psalme u galikanskoj verziji, pisanje na tri stupca. Islikavanje nije neprekidan ciklus nego se nadovezuje na reĉi podsetnice. Nekoliko pojedinaĉnih slika rasporeĊene su skupno. Tekst i slike ne teku uporedo, verovatno je uzor neki Psaltirum duplex ili triplex. iam ikonografska saglasja sa Štitgarskim psaltirom, bliskom italijanskom slikarstvu. Mnoge kompozicije i ciklusi su uzeti iz starog i novog zaveta, to je znaĉajno zbog njihovog uobiĉajenog odsustva. Remski skriptorijum je raspolagao znatnim profanim iluminiranim rukopisima pozne antike. Tehnika stil i ikonografija remske škole imali su široko dejstvo. Utrehtski psaltir uticao u X i XI veku na vinĉesterski stil. Tehnika crtanja perom se neguje u poznokarolinškom Sent Galenu. Umetniĉko stvaranje u Remsu ne moţe se objasniti potporom dvora. Klevski evangelijar-carsko rukopisno sliakrstvo u stilu paltinske škole još negovano. Delo dvorske škole cara Lotara. Vanbraĉni sin Karla Velikog, Drogo (823. nadbiskup u Mecu, 844 papski vikar) doveo mecenatstvom do procvata skriptriju smeštenu u Mecu. Glavni deo skupine ĉine tri velika rukopisa. Sakramentar nazvan po Drogou ispoljava uţivanje u figuralnoj naraciji,stilski povezano sa Remsom, bogata ornamentika. u inicijale su utisnute male slike (Soasonski evangelijar) Iz toga se razviaj poseban stil, uz slonost ka akantusovom lišću, takoĊe iz karolinške dvorske škole. Pojedine slike iz sakramnetara se mogu se uklopiti u obiman novozavetni ciklus, pored niza hagiografskih i liturgijsko simboliĉnih slika. Istovremeno, poĉetkom 40ih u manastiru Sv. martina u Turu razija se znaĉajna skriptorija. Alkuin, opat od 796. isprva paţnju pridaje pouzdanom pripisivanju rukopisa i dobroj kaligrafiji U izradi raskošnih biblija se ispoljava škola iz Tura. Kao predloţak je predpostavljen raskošan rimski rukopis (Leonova Biblija),pozajmljeni su delovi likovnog ukrasa. Od prvih glavnih dela (Gozlenov evangelijar u Nansiju, Biblija u Bambergu) dolazi se do remek dela škole u slikanju neprovidnim bojama: evangelijar iz Štutgarta, dve Biblije veliko formata iz Matje-Granvala i Vivijanova biblija. Oba
-
-
-
-
rukopisa su opremljena raskošno, ilustracijama. Ciklus Stvaranja sveta u pojasevima, prizore iz Mojsijevih ţitija i dve apokaliptiĉne slike su zajedniĉke oboma. Uzori imaju antiĉko obeleţje (linearno omeĊenje Vivijanove biblije). Simboliĉki znaĉajna shema koja uokviruje Majestas Domini ukazuje na shematizovanu misaonu sliku srednjeg veka. Obelţje rukopisa u Turu jenaklonost ornamentalnom sklopu. Sluţi se akantusovim lišćem i lukom bez okvira. Vivijanova biblija, po opatu iz Sen-Martena bila je posvećena kralju Kralu Ćelavom 846. figurama bogata slika posvete pokazuje uruĉenje Biblije vladaru. 875 krunisan za cara Karlo Ćelavi se svesno nadovazuje na uzor poštovanog dede. Glavno obeleţje stila Krala Ćelavog je preobilno eklektiĉno bogatstvo u kome imaju udela sve velike škole karolinškog rukopisnog slikarstva. Gde je bilo njeno sedište ne zna se, moţda opatija Sen Deni ili u Kompineju. skupina rukopisa obuhvata i Krunidbeni evangelijar, mali molitvenik i Codex Aureus iz Sv. Emerama(870). upravo na njemu se moţe prouĉiti eklektiĉko obeleţje stila. Kanonske ploĉe duguju dvorskoj školi,, neke slike, Majestas Domini se vezuju za Tur (Vivijanova Biblija), ţiv pokret i ţivopisno oblikovanje figura su uticaj Remsa. Rasuti su ornamenti svake vrste preko mnogobrojnih stranica, bez mnogo obzira na ĉitljivost inicijala.. u celini ovo delo je gotovo barokno. Karakteristiĉna je slika vladara na prestolu pod baldahinom koji upućuje pogled ka suprotnoj strani gde 24 starca apokalipse prinose zlatne fijale Jagnjetu boţijem. Biblija S. Pavla u Rimu-remski stil, ikonografski opredeljena prema Turu, ali je starozavetni krug slika te škole znatno proširen. Pripisuje se Karlu Ćelavom, u vezi sa drugom ţenidbom 870. U njegovo pozno doba dolazi do procvata u severoistoĉnoj francuskoj oblasti frankosaksonske odnosno anglofranaĉke škole. Sedište je verovatno bilo u opatiji Sent-Aman. Stil je obeleţen izrazitim vraćanjem na oramentalni repertoar iluminacije rukopisa na ostrvima, a neguje se i karolinško ukrašavanje akantusovim lišćem. figuralne predstave su retke, gde ih ima pokazuju remski uticaj. Fantastiĉni prepleti i ţivotinjski motivi razvijaju s u oštro crtanom okviru. Druga Biblija Karla Ćelavog, posle 866 pokazuje uticaj.
- Ova škola je odigrala veliku ulogu u širenju monaštva istoĉno od Rajne. U celoj drţavi postojale su i drugorazredne skriptorije negovanja liturgijskih knjiga. karakteristiĉan primer je sentgalenska iluminacija. Ovaj manstir su prvobitno osnovali Irci. iluminaci aprocvetala u Ix veku se nadovezuje na ostrvsku tradiciju manastira. ona na merovinškoj osnovi uz karolinške i frankosaksonske podsticaje razvija klasicistiĉki dekorativni stil., koji posebno neguje lep inicijal.. Njena velika remek dela, Folšarov psaltir, raĊen pod opatom Grimaldom i prebogati, labavije sklopljen psalterium Aureum sa kraja IX veka, savršeno stapaju akantus i preplet i povezuju ih na plohi u uravnoteţene kompozicije okvira. Figuralni prikaz dostiţe vrhunac u Davidovom ciklusu zlatnog psaltira, pokazuje remski uticaj. - Karolinško zlatarstvo - U zlatarstvu i rezbarstvu u slonovaĉi i kristalu, već sam materijal je nosilac viših snaga i znaĉaja Velike crkve u carevini opremljene su pozlaćenim oltarima, ciborijima, škrinjama, itd. Arkade i okviri u mnogim dvorskim rukopisima mogu se shvatiti kao slikani zlatarski radovi. ranokarolinško zlatarstvo se nadovezuje na daleku tradiciju. - Engerski relikvijar u obliku kese, ima veze sa poznomerovinškim radovima. Na prednjoj strani pokazuje krst raĊen tehnikom ćelijastih umetaka. Trake u istoj tehnici povezuju središnji kamen sa dvanaest drugih dragih kamenova u oĉiglednoj simboliĉnoj nameni. Polja izmeĊu njih ispunjena su ţivotinjama u grubom emalju, pticama, ribama i ĉetvoronošcima. Zastupaju oţivljeni stvoreni svet, stavljen pod spasonosni znak krsta. Na poleĊini je u dvostrukom redu arkada prikazan Hristos izmeĊu anĊela, ispod toga je Marija izmeĊu apostola. Likovni program završavaju lavovi na vrhu, kao ĉuvari tog malenog svetog groba. - Korice iz Lindaua, na sredini korica ĉetiri antipodne dopojasne figure ocrtavaju kosmološku figuru. Polja izmeĊu krakova krsta ispunjena su motivima ostrvske zoomorgne ornamentike, na rubovima su tri simboliĉne ţivotinjske vrste. Ovde se proţimaju ostrvski i langobardski uticaj. - Kresminterski putir, na njima su ispisana imena donatora, vojvode tasila od Bavarske i njegove supruge LangobarĊanke Liutpirke. Moţe se datovati 788. Likovni ukras- dopojasne figure Hrista i evanĊeliste na kupi, likovi svetitelja na podnoţju, ikonografski odrţava neku apsidalnu kompoziciju. Tasilov putir
-
-
-
-
-
se sastoji samo od pozlaćenog bakra, raznovrsnost tehnika primenjenih na njemu pruţa uvid u tadašnje zanatske mogućnosti doba. Krst iz Bišofshovena, prekarolinški je, ali ukazuje na budući razvoj. Visok je 158 cm. Satoji se od pozlaćenog bakarnog lima prevuĉenog preko drvenog jezgra, sa biljnim i zoomorfnim motivima, raĊen u tehnici iskucavanja i mnogobrojnim umecima od gleĊi poput dragog kamenja. Srodan mu je Deziderijev krst u Breši, takoĊe gleĊu i kamenjem. Cruz de los Angeles u ovijedu, 808. godine, zastupa isti ravnokraki oblik krsta. Verovatno su taj oblik stvorili italijanski putujući umetnici. Predpostavka da su i u zlatarstvu ulogu uzora imali rimski radovi. Srebrne kutije u kojima se ĉuvaju ta dva krsta ukrašena su grubo izvedenim radom u tehnici iskucavanja. Malo nam je poznato o radovima rane renovacije na dvoru Karla Velikog. Jedino tri predmeta moţemo sa izvesnom verovatnošću pripisati vremenu Karla Velikog. Talisman (po predanju ga je Oton III koji ga je izvadio iz Karlovog groba). Do 1804 se nalazio u riznici ahenske katedrale. To je relikvijar koji se nosi na grudima, na lancu, odgovara tipu amajlije-boĉice istoĉnjaĉkih hodoĉasnika. Talisman je bio uklopljen mešu dragim kamenjem, safirima i smaragdima. Okov se satoji od širokog zlatnog okvira sa povezanim palmetama i tehnici iskucavanja, filigranom, kao i optoĉenim kamenjem i biserom. Krupni kabošoni pridrţavani su nanizanim stabljikama palmeta. Biljni motiv potiĉe iz riznice dvorske škole. Ibrik u riznici Sen-Morisa, skupoceni. Sastoji se od dveju ispupĉenih kalota u zlatnom emalju sa predstavom grifona kraj drveta ţivota i emaljnih traka na grliću. Kao karolinške crte su shvaćeni plastiĉni motivi akantusa na rubu emalja i na dršci, kao i gravirani ukrasi na grliću ibrika. u novije vreme ibrik je predstavljen kao delo vizantijskih umetnika VIII veka. Ajnhardov slavolik, saĉuvan je samo na crteţu. Oko 38 cm visok relikvijar od delimiĉno pozlaćenog srebra, namenjen i za podnoţje krsta. Natpis pominje Ajnharda, koji ga je 815. godine darovao Sv. Servaciju u Mastrihtu.. ova dragocenost nije iz vremena Karlovog ţivota ali je proizašla iz radionice ahenskog dvora i duha karolinške renovacije. To vaţi za rimski oblik luka i figuralni program. On vodi od zemaljske sfere vladara na konju, preko prizora iz Isusovog ţivota, uvis ka Hristu na prestolu, a nekad je vodio još dalje do crux gemate (hijerarhija portreta). Stil figura je u vezi sa dvorskom
-
-
-
-
školom, mada mu nedostaje njena karakteristiĉna plastiĉna inkrustacija dragog kamenja. Zlatni oltar u bazilici Sv. Ambrozija, glavno oĉuvano delo karolinškog zlatarstva, vezano za zvaniĉni stil na dvoru. Njegovi majstori su morali biti upoznati sa dvorskom školom, ĉiju ornamentiku variraju, tako i sa remskim figuralnim stilom. Paliotto je jedini saĉuvan karolinški oltar raĊen od plemenitog metala. Milanski zlatni paliotto prekriva oltar sa svih strana, prema tipu sarkofaga sliĉnog svetaĉkog groba. Fenestella na zadnjoj strani otvara pristup grobu Sv. Amvrosija i njegovih pratilaca, sv. Gervasija i sv. Protasija. Prednja strana oltara ukrašena je iskucanim zlatnim reljefima Hrista izmeĊu simbola jevanĊelista i likova anĊela i i apostola flankiranih sa po šest prizora, umetnutih u plastiĉni koloristiĉki sklop ispupĉenih emaljnih traka koje se penju do središne mandorle na krstu. Na zadnjoj strani nalazi se dvanaest prizora iz ţitija patrona crkve sv. Ambrozija, iskucanih u srebru, sa obe strane dvokrilne fenestele. Uţe strane oltara sadrţe gotovo istovetne kompozicije sjajne izrade- anĊeli i svetitelji rasporeĊeni su u stavu oboţavanja oko krsta bogato ukrašenog zlatom, emaljem, dragim kamenjem i biserima. Arhitektonski i dekorativni, slikarski i plastiĉni elementi potpuno su uravnoteţeni na ovom remek delu. Umetnik koji ga je radii je bio izrazita umetniĉka liĉnost što je pored donatora nadbiskupa Augilberta mogao sebe da prikaţe na fenesteli, ovenĉan krunom:vvolvinius magister phaber. Iz ovog primera se vidi visoko uvaţavanja i samosvest karolinških umetnika i majstora prepisivaĉa koji sve više istupaju iz anonimnosti. Vreme nastanka se predpostavlja 840. Na njemu se susreću rimska sećanja sa vizantijskim uticajem, ali kao celina je prţet jakom sreĊivaĉkom snagom i duhovnošću koja je obeleţje razvijene karolinške renovacije. Majstor oltara crpi iz dvorske škole, a već ukazuje na ono što će doći pod Karlom Ćelavim, i ustilu figura na zadnjoj strani na otonsko stvaranje. Treba pomenuti i beĉku Stefanovu kesu, Ardenski krst, u bojenom crteţu saĉuvan Escrain de Charlemagne trospratnu arhitektonsku tvorevinu sa svodovima nad priĉuvištem relikvije. Ima koloristiĉki efekt gusto posaĊenog dragog kamenja i bisera na zlatnom kosturu. Stariji izvori pominju Karla Ćelavog kao donatora, mlaĊe predanje govori o Karli Velikom. TakoĊe u slici saĉuvan je zlatni frontal (retabl) Karla Ćelavog za opatijsku crkvu Sen-Deni. I ovo delo optoĉeno je bogato dragim
-
-
-
-
kamenjem po trostruko rašĉlanjenom luku, ima i predstavu iskucanu u zlatu sliĉno milanskom zlatnom oltaru: Hristos na prestolu izmeĊu anĊela i svetaca. Saĉuvane su zlatne korice codex Aureus-a raĊenog 870. Skupocene korice stoje pod znakom crux gemmata. srednje polje, plastiĉno izdignuto nad izvrsno raĊenim okovom, nosi u zlatu iskucanu figuru Hrista na prestolu. Ovaj reljef okruţen je slikama evanĊelista i ĉuda Isusovih, takoĊe tehniko iskucavanja. Svi delovi korica su tanano podešeni i uzajamno povezani strukturalno, po simbolici brojeva i teološki, sa neverovatnom tehniĉkom i misaonom suptilnošću. Restaurisane su u XIX veku pod opatom Ramvoldom. Zlatni kodeks se ubrajao u ornatus palatii Karla Ćelavog, a zaim cara Arnulfa. Ceo je naslikan na jednoj minijaturi otonskog Utakodeksa iz Regenzburga Obuhvatao je još i veliki pehar sa patenom, viseću krunu i maleni oltarski ciborijum koji je saĉuvan. ciboriji te vrste su od ranohrišćanskih vremena spadali u opremu zapadne crkve. Postoje i u karolinškim graĊevinama i bili su ukrašeni. arnulfov ciborijum, verovatno je namenjen za obavljanje sluţbe boţije pred carem, kada se nalazio na putovanju. kultnoj nameni odgovara ikonografija reljefa raĊenih u tehnici iskucavanja-prizori ĉuda u poljima krovnih kosina, u zabatnom poljima boţansko trojstvo(boţja ruka,jagnje i golub) koje prati arhanĊeo sa štapom i globusom. Hristos jagnje na ĉeonoj strani naglašava liturgiju. Korice iz Lindaua, moţda spadaju u poĉetno doba zlatarstva. njihove krstaste kopĉe predstavljaju neku vrstu pripreme za plastiĉno stupnjevit raspored ukrasa na koricama Zlatnog kodeksa. Arnulfov ciborijum je bogatiji i u celini slobodnije graĊen. Umetnik koji ga je radio gotov prevazilazi remske stilske oblike od kojih je krenuo. oko 870 pripada kovĉeţić iz elvangena. Ovde kao da su oţivele veze sa krugom motiva i plastiĉnom obradom milanskog zlatnog oltara. Predpostavlja se da se na srednjem portretnom medaljonu predstavljena druga careva ţena Rihildis(god venĉanja 870.) Od radova profanog zlatarstva jedva da je išta saĉuvano. Nisu saĉuvane ni kraljevske insignije. Otonski carevi i njihovo razdoblje Krejem IX veka drţava Karla Velikog je bila naivici sloma. Upadi Vikinga 881/82. Teško je stradao i zapadni deo imperije pod Karlom Debelim. 891.
kod Levana pobeda nad severnjacima. Na istoĉnim granicama opasnost od MaĊara. Posle smrti poslednjeg istoĉnog Karolinga kao pobednik je izašao franaĉki vojvoda Konrad kao kralj. Na samrti je odredio saksonskog vojvodu Henrika za naslednika. Jedina vest o nekom umetniĉkom nalogu tog kralja odnosi se na zidne slike sa predstavom bitke sa MaĊarima u merzeburškom zamku. Prenošenje vlasti na Saksonce predstavlja poĉetak konaĉnog odvajanja istoĉnog od zapadnog dela carevine u kome do 987. vladaju karolinške loze. - Po sinu Henrika I Otonu (936-973) i njegovim istoimenim naslednicima nazvano je celo razdoblje. Oton se krunisao na prestolu Karla Velikog u Ahenu. U svoje politiĉke planove uvlaĉi Italiju, krunisan je za cara 962. Vrhunac se dostiţe u liĉnosti Otona III, uĉitelj mu je Gerbert iz Remsa, potonji papa Silvestar II. Magdeburg, na slovenskoj granici bio je omiljeno mesto Otona I. U juţnoj Nemaĉkoj e se istiĉu nova kulturna središta. U poreĊenju sa sveevropskom umetnošću karolinškog doba, otonska umetnost ostaje ipak ograniĉena pojava. - Svesnom nadovezivanju otonskih careva na Karla Velikog, odgovara u negovanju umetnosti vraćanje na karolinški stil kao temelj, ali je ne treba shvatiti prosto kao nastavak karolinške. Tešnji odnos sa vizantijskim carstvom, venĉanje Otona II sa istoĉnorimskom princezom Teofano, povuklo je plodonosn kulturne dodire. Vizantijski stil je sluţio više za usmeravanje, manje za podraţavanje. Umetnici su se nekad vraćali na hrišćansku antiku. U otonsko doba moţe se ograniĉeno govoriti o renesansi, obnavljaju vaţne ciljeve i sredstva karolinške renovacije, njihovo prdubljivanje su utvrdili konaĉan temelj za kulturu zapadnnjaĉkog srednjeg veka. - Obe umetnosti su imale aristokratskodvorski karakter. Sada se i visoko plemstvo pojavljuje kao naglodavac. To vaţi za episkope, carevi su im dali politiĉku funkciju kao kneţevima carevine. Bruno, brat Otona I, kelnski nadbiskup bio je nosilac najviše drţavne i svetovne vlasti u drţavi. Mnogi episkopi su bili u srodstvu sa vladarskim domom. I ţene carskog roda stajale su kao opatice na ĉelu manastira i zaduţbina. Otonska dvorska kapela nije bila ustanova u karolinškom smislu, mnogi znaĉajni episkopi su izašli iz nje. Većina je bila povezana sa reformistiĉkim pokretom iz Gorca koji je bio proţet aristokratskim duhom carskih manastira. On je time postao inoslonac otonske carske ideje.
- Jaĉi znaĉaj episkopa mecena u otonsko doba: trijerski nadbiskup Ekbert(povremeno kancelar Otona II), Bernvard od Hildeshajma(uĉitelj i prijatelj Otona III). U istoĉnoj drţavi procvetala su nova verska i kulturna središta, pored starih mesta:Rajhenau, Korvej, Keln, Trijer, Majnc, istakli su se Hildeshajm, Regenzburg i Bamberg, manastiri Eternah i Zeon. Car liĉno je Hristova zastupnik, ĉuvar prvog reda izmeĊu neba i zemlje. Hristoliko, liturgijsko svojstvo vladara, koji je ĉoveĉanski po prirodi, boţanstven po milosti, našao je mnogostruki umetniĉki izraz. Svuda gde se prikazuju ćuda Hristova i njegovih svetaca, otonska umetnost smera na stvarni, istinski ţivot. Svaki svetovni ĉin dotiĉe se i odnosi prema Bogu. U umetniĉkom pogledu se to izraţava u visokoj idealnosti naĉina prikazivanja: u zlatnoj podlozi, u nadĉoveĉanskom širokom gestu, u svepotĉinjavajućem pogledu. - Otonsko rukopisno slikarstvo je usmereno na zagrobni ţivot. Otonska umetnost se ne završava sa saksonskim carevima ĉije ime nosi. Presudan preokret u XI veku je borba oko investiture(1075) Kosmos srednjovekovnog sveta je bio uzdrman kada su papa i car sebe shvatili kao razdvojene sile.Sa uvršćenjem carevine u porodicu evropskih drţava stvorena je pretpostavka za sveevropsku romaniĉku umetnost. - Slikarstvo u otonsko doba - Otonska umetnost se od karolinške razlikuje u postavljanju akcenata. Umetnost mozaika koje je negovao Karlo Veliki sada se više ne pojavljuje. Zidno slikarstvo se neguje kao i ranije. Slike u Kvedlinburgu koje je dao izraditi Henrik I nakon pobede nad MaĊarima mogu se dovesti u vezu sa ukrašavanjem karolinških palata. Oĉuvano otonsko slikarstvo nije tako obimno kao u karolinško doba, pre svega u Misteru. Freske u crkvi sv. ĐorĊa Rajhenau je najpotpuniji primer islikanog otonskog hrama. Ima primera u gornjoj Italiji, San Viĉenci, Galijanu, Novari i Francuskoj. Slikarski ukras kripte u Fulda-Nojenburgu karakteristiĉan je za kasnije otonsko slikarstvo u Nemaĉkoj. - Slikarstvo sv. ĐorĊa u Obercelu (Rajhenau), izgubljene su one u apsidi i na zapadnom zidu, na zidovima srednjeg broda potpuno oĉuvane. Sa obe strane su ĉetiri velika islikana polja sa Hristovim ĉudima, gore i dole obuhvaćene frizom u meandrima. Iznad stubova su medaljoni sa likovima rajhenauskih opata, izmeĊu prozora uvrh zida su proroci. Podseća na slikarstvo rimskih bazilika (nizanje opata), moţda je samo prihvatanje karolinške pozajmice.
-
-
-
-
Ikonografija je svedena na nekoliko ĉuda Hristovih. U pogledu stila jasnije se istiĉu linearni ĉinioci. Likovi usled toga gube u plastiĉnom modelovanju, imaju naglašene pokrete i široko drapiranu odeću. U odnosu na zemljasti, belom bojom naglašen kolorit karolinškog slikarstva, upadljiva je tananije nijansirana svetlija paleta. Vreme nastanka ovih slika se predpostavlja u vreme opata Vitigova (983997), podsećaju po tipu izduţenih figura, odmerenom ritmu i koloritu na srednjevizantijske tvorevine. Sliĉno je sa ostacima fresaka Silvestarove kapele u Goldbahu, kod iberlingena. Zidovi ukrašeni prizorima iz Hristovih ĉuda. Dobro oĉuvane slike u oltarskoj prostoriji pokazuju po dvojicu apostola na svetloj osnovi. Maniristiĉka izduţenost i gotovo grafiĉki sklop likova podseća naistoĉnjaĉko slikarstvo, kao u kijevskoj Sv. Sofiji. Datuju se na kraj X veka. Bliţe su romaniĉkom slikarstvu nego Sv. ĐorĊe. U kripti Ternana, nedaleko od Liona, vide se ostaci apokaliptiĉni shvaćene Majestas Domini, zajedno sa fragmentima simboliĉnih slika, npr. sv. ĐorĊe sa golubom sv. Duha i Ċakonom. Snaţan linearni potez i maniristiĉki izduţeni likovi govore u prilog poznokarolinškog vremena nastanka. Na podruĉju današnje Francuske, mala crkva Sen-Pjer-lez-Egliz sa ikonografski bogatom dekoracijom apside: Raspeće praćeno predstavama Hristova roĊenja, Iskušenja, Poklonjenja mudraca i dr. Likovi su dati površinski, pa su njihove akcije na otonski naĉin prevedene u plošne vrednosti. U istoĉnofranaĉkoj drţavi oĉuvane su još u Fuldi zidne slike iz vremena otonskih careva. Celokupna dekorativna i slikarska oprema u kripti sv. Andrije u Nojenbergu, nedaleko od Fulde. Simboli anĊela i personifikacije u medaljonima poreĊani oko Maiestas christi. likovi dati u gotovo karolinškom koloritu. Majtori su se sluţili zbog lošeg osvetljenja grubom slikarskom tehnikom. Snaţno umetnuti grafiĉki elementi odgovaraju kasnijoj fazi otonske umetnosti. Crkva sv. Andrije osvećena je 1023, freske se mogu datovati najviše nekoliko godina ranije. Malo primeraka nam daje nepotpunu sliku o otonskom monumentalnom slikarstvu. Pisani izvori spominju slikare iz Italije koji su dolazili po pozivu. Najpoznatiji je sluĉaj slikara Jovana, car Oton III ga je obdario episkopijom kao nagradom za oslikavanje kapele u ahenskoj palati. Langobardski majstor po imenu Nivardus slikao je za opata Gozlena. Ostaci fresaka u crkvi San Viĉenco u Galijanu kod Koma (delovi su skinuti, u Amvrosijanskoj biblioteci
-
-
-
-
kod Rima). Slika u apsidi: Hrist koji stoji izmeĊu arhanĊela, dok mu se u apokaliptiĉnj viziji poboţno klanjaju, duboko pognuti proroci Jeremija i Jezekilj. To su snaţni likovi sa upeĉatljivim pokretima. Stilski povezano sa iliminacijama u tzv. Ruodpreth grupi. Donator je Aribert iz Intimijana, crkvicu u Viĉenci je dao nanovo ukrasiti 1007. Majstor tih fresaka je posvedoĉen i u Novari. Na zidovima tambura u rh krstionici tog grada otktiveni su ostaci ciklusa prema glavama 9-12 apokalipse. to su velike scene izmeĊu naslikanih stubova, dobro uklopljenih u arhitektonski ritam graĊevine. Upeĉatljivi anĊeli, preko 2 m visoki, kao trubaĉi prate slike. u ikonografskom pogledu apokaliptiĉne freske iz Novare zauzimaju dosad jedinstven poloţaj. Ovo pkazuje znaĉaj gornje Italije za razvoj otonske umetnosti severno od Alpa. Ukrašavanje rukopisa: poĉeci se svode na vladarske podsticaje. Nema vraćanja na hrišćansku antiku, već na karolinšku prošlost. Majstori se usmeravaju prema savremenoj umetnosti u Vizantiji. Otpada negovanje starozavetnog likovnog kruga i psaltir gubi znaĉaj. Otonske skriptorije usmeravaju svoju snagu na prepisivanje jevanĊelja, perikopa, i sakramentarija koji sluţe u liturgiji. Oko 1000. godine nastaje snaţan zamah spekulativne iluminacije rukopisa, to ukazuje na ezoteriĉnu prirodu otonske teologije. Novozavetno likovno blago brzo ulazi u redovno opremanje skupocenih evanĊelistara i evangelijara. I ciklusi svetaca se istiĉu u jaĉoj meri. Inicijal ispunjava cele stranice. U dva velika drţavna dokumenta, Otonijanumu iz 962, povlastici koju je car darivao rimskoj crkvi i raskošnoj povelji povodom venĉanja prestolonaslednika Otona II sa vizantijskom princezom Teofano (972), otonska kancelarija se vezuje odluĉno za karolinšku prepisivaĉku umetnost. Venĉanica, u šarama purpurne osnove prihvata i motiv lava i grifona sa neke vizantijske svilene tkanine. Unošenje istoĉnjaĉkih elemenata se moţe pratiti u nizu korvejskih rukopisa. hronološki sledeća glavna skupina korvejske umetnosti iluminacije u krugu saksonskog carskog doma poĉinje oko 950., dostiţe vrhunac u Kvedinburškom evangelijaru. Ima kao uvod po dve ukrasne strane na išaranoj purpurnoj osnovi Motiv ukrašavanja se ograniĉava na preplet i akantusovo lišće. Kolorit je uzdrţan. Tek donjosaksonski rukopisi iz poodmaklog X veka sadrţe figuralne predstave. To su preteţno crteţi perom, nevešto raĊeni ali jake izraţajne
snage. postoji predpostavka da je Korvej odrţavao tesne veze sa uglednom opatijom sv. Bonifacija u Fuldi ( u k. doba prihvatila umetnost dvorske škole) Vitekindov kodeks: sa jednog rukopisa tog kulturnog kruga su kopirani likovi evanĊelista i ukrasni motiv, koji po stilu i koloritu nameće pomisao na anglosaksonski uticaj. Prqva slava rukopisa iz Fulde poĉiva na divotnim rukopisima, sa sitnofiguralnim, inamiĉnim prizorima i šarenim dekorativnim aparatom. Na ĉelu im je Getingenški sakramentar. Sa Stradanjem sv. Marije i sv. Kilijana stvorena su u Fuldi najranija potpuno ilustrovana ţitija svetih. Moţe se predpostaviti da je Fulda bila tesno povezana sa nadbiskupskim sedištem Majncom. Kao verovatna tvorevina Majnaca se smatra jedan mali molitvenik u Pomersfeldenu. Bio je namenjen nekom mladom kralju, moţemo prepoznati Otona III, nadbiskupovog štićenika. Predstavu vladara u proskinezi treba shvatiti kao aluziju na Vizantiju. - Zajedniĉki peĉat Korveja i Fulde nosi rukopisno slikarstvo u pznootonskom umetniĉkom središtu donje Saksonske, u Hildeshajmu. Pod okriljem episkopa Bernvarda, prijatelja cara Otona III, ovo mesto je steklo veliki znaĉaj za episkopat carevine. mnogostrani interesi episkopa se ogledaju u eklekticizmu hildeshajmske umetnosti. Korvejske pozadine sa tekstilnim šarama postaju karakteristiĉne i za Bernvardovu bibliju i za tzv. Skupoceni evangelijar. Drugi uticaji su prihvaćeni iz Kelna i Regenzburga. - Skriptorij u Rajhenauu: prvi kodeks ove skupine, knjiga perikopa izraĊena je po nalogu kustosa Gerona, potonjeg kelnskog nadbiskupa. minijature su odreda kopirane sa karolinškog evangelijara iz Lorša. u naĉinu na koji su likovi preuzeti i izmenjeni, u svoĊenju mnogoĉlanih slika na elemente malobrojne ali plošno efektne, ispoljavaju se nove otonske teţnje. Geronovom kodeksu blizak je tzv Petershauzenski sakramentar ĉije su slike takoĊe kopirane sa Zlatnog kodeksa iz Lorša. zajedno sahornbahskim sakramentarom, ĉiji je niz posvetnih slika jedinstven, ovi rukopisi obrazuju skupinu pod imenom Eburnanta. Ovi kodeksi meĊusobno su povezani i srodnom ornamentikom inicijala sastavljenom od divnih spiralnih lozica i prepleta, koji svoje vreţe šire preko punih stranica na poĉetku teksta. - U psaltiru nadbiskupa od Trijera,Egberta, u izvanrednom maštovito rukopisu se pojavljuje preobliĉavanje od ornamentike lišća u krajnje dinamiĉne, fantastiĉno uklupĉane preplete sa lišćem koje nemirno leti tamo-amo. nastao je verovatno posle 980. Ornamentici inicijala odgovara navala fantastiĉnih
bića iz bajki, koja su ugraĊena u purpurne osnove i okvire mnogih ukrasnih stranica.. Figuralne predstave, frontalno dati likovi posvete i deset portreta episkopa, hijeratskog tipa oţivljene su snaţnim rasvetljavaanjem (sliĉno kao u San Viĉenca u Galijanu). ova rana faza otonskog rukopisnog slikarstva je tesnoj vezi sa Italijom (blisko evangelijaru iz Pusea). Ta dva kodeksa obuhvaćena su pod imenom Rudopretha, koji je predstavljen na posvetnoj slici u Egbertovom psaltiru. pripisivanje Egbertovog psaltira rajhenauskoj skriptoriji nije neosporno. - Postoji još jedan rukopis raĊen za nadbiskupa egberta, tzv. Codex Egberti koji stilski odstupa ali je oznaĉenjem monaha- svakako prepisivaĉa- Koralda i Heriberta na posvetnoj slici, posvedoĉen je kao rajhenauski rad. Trijerska opatija sv. Maksimina bila je jedan od vodećih manastira reformistiĉkog pokreta, a iz njega je potekla obnova raznih juţnonemaĉkih opatija. Egbertov kodeks sadrţi mnoge ilustracije jevanĊelja. Prizori, uokvireni jednostavno sastavljeni su prozirno od svega nekoliko elemenata, likovi odaju smisao za modelovanje tela koje se oseća i pod odećom antiĉkog oblika. Kao uzor iz koga je potekao ovaj stil navodi se jedan rh rukopisa iz 4-5 veka po tipu Kvedlinburške Itale. verovatno i karolinški uticaji iz Tura. - Neke izvrsne kompozicije se pripisuju majstoru Registrum Gregorii. Kodeks je verovatno raĊen oko 983. raĊen za trijersku katedralu, vladarev lik se ne moţe pouzdano identifikovati. Dostignuće ovog majstora jeste stapanje u organsku celinu antiĉkog slojevitog prostora sa telesno-plastiĉno uobliĉenom figurama. Njegove kompozicije vizije sv. Grgura i cara na prestolu izmeĊu personifikacije pojedinih delova carstva istiĉu se izrazito spokojnom veliĉanstvenošću koja nikad više nije dostignuta. Pripisuju mu se i razna druga dela, evangelijar u Manĉesteru (966), moţda mu prethodi evangelijar iz Sen-Šapela. nije utvrĊeno ime njegovog majstora. identifikovan je sa slikarem Jovanom koga je Oton III pozvao u Ahen, pa i sa Benom Treverenzisom kome su pripisani najvaţniji trijerski zlatarski radovi, iz Egbertovog doba. - Egbertov psaltir i kodeks i tzv. Otonski kodeks iz Ahena tesno su uzajamno povezani u ornamentici inicijala. I ovaj poslednji se pripisuje Rajhenauu. Ime liutar kao donatora istile nepoznatog duhovnika. Tradicionalno pripisivanje mnogobrojnih znaĉajnih rukopisa Rajhenauu, ne uzima dovoljno u obzir zamršena ukrštavanja izmeĊu glavnih umetniĉkih središta visoko razvijenog
-
-
-
-
otonskog doba. Ipak većina ovih rukopisa je tesno povezana u ornamentici. otonskom evangelijaru i Egbertovom kodeksu zajedniĉki je ciklus novozavetnih slika. Ne moće se odbaciti njegova obaveznost prema srednjeviz. rukopisima, mada su mnogi tipovi slika poznati u karolinško doba. Zagonetno je zašto se majstor Liutarovog kodeksa stroţe pridrţava stila ovog vizantijskog predloška. On se i obilno sluţi zlatnom osnovom za minijature koje postavlaj pod raskošne arkade. Ĉuvena slika cara Otona, protkana je neobiĉno gusto simboliĉnim i tipološkim nagoveštajima. Vladar sedi na prestolu, krunisan rukom boţijom, nad personifikacijom Zemlje. Simboli ĉetvorice jevanĊelista pokrivaju ,odgovarajući tekst posvete u stihu, njegovo srce rotulom evanĊeoskog teksta kao stolom. Duhovi i svetovni dostojanstvenici kao i kraljevi-stegonoše okruţuju vladara koji se ovde kao inaĉe nigde u ikonografiji otonskih careva pojavljuje u svojoj dvostrukoj bitnosti: ĉoveĉanski po prirodi i boţanstven po milosti. Od Otonskog kodeksa u Ahenu, koji se po osnovi ikonografije najpre odnosi na Otona III i na vreme oko 1000. god otvara put na još dva rukopisa namenjena vladaru. To su evangegelijar raĊen zaOtona III sa izvanredno raskošnim koricama u ĉiju je površinu optoĉenu dragim kamenjem, utisnuta vizantijska slonovaĉa sa Uspenjem Bogorodice i knjiga perikopa Henrika II. Na njenim koricama je karolinška ploĉa od slonovaĉe optoĉena vizantijskim emaljem, koji je moţda nekada ukrašavao neku dijademu. Oba rukopisa je Henrik II priloţio svojoj zaduţbini u Bambergu. Prebogata oprema kanonskim ploĉama, portretima jevanĊelista, sa 29 slika iz Novog zaveta ĉini Evangelijar Otona III jednim od najraskošnijih rukopisa iz ranog srednjeg veka.Likovni jezik odaje neklasiĉnu, linijom za plohu vezanu umetnost, pojaĉane sposobnosti izraţavanja. ona dostiţe gotovo vizionarski karakter u ĉuvenim sliakma jevanĊelista, koji sliĉno Atlantima nose oblak proroĉkog obetovanja spasa,nubes testium, što se moţe uporediti sa drvetom ispod kojeg jeleni piju ţivu vodu jevanĊelja(psalm 41). U knjizi perikopa Henrika II dostignut je do krajnosti stilski izveden oblik: sa širokim gestovima na zlatnoj osnovi, uz osetno uklanjanje sa slike usitnjenih sporednih crta sa hladnim izabranim koloritom. produhovljena veliĉanstvenost figura koje gledaju i deluju ekstatiĉno na slikama ova dva
-
-
-
-
rukopisa iza ĉijeg likovnog jezika daleko zaostaju rh i viz uzori jedinstven je u crkvenoj umetnosti ranog srednjeg veka. Stvaralaĉko razdoblje rajhenauske umetnosti traje do dvadesetih godina XI veka. Mnogobrojni rukopisi, većinom raĊeni po porudzbini prouzrokovali su njeno prodirno dejstvo na daljinu, koja se oseća još XII veku. Primer teološko-spekulativne dubine ove umetnosti: ilustracije komentara uz Isaija i uz Pesmu nad pesmama, jedan rukopis sa dve naspramne minijature povorke Eklezije ka krstu i nebeskog mladoţenju u krugu anĊela i svetitelja sa natpisom (On neka me poljubi poljupcem usta svojih). One su tesno povezane, povorka vernika što polazi od studenca krštenja, a završava kod spasonosnog pehara sa Hristovom (bogata alegorija mistiĉne istovetnosti krštenja i evharistije). U sliĉno simboliĉnim kompozicijama se ostvaruje se i umetnost drugih skriptorija visoko razvijenog otonskog doba, Kelnu i Regenzburgu. Po nalogu nadbiskupa Gerona raĊena je knjiga perikopa oko 970 ĉiji se likovni ukras vraća na uzor karolinškog evangelijara iz Lorša. jednostavan epistolar za za nadbiskupa Evergera (985-999) pokazuje na stranici posvete arhijereja ispruţenog u vizantijskoj proskinezi pred patronom katedrale. Tek pod Heribertovim pontifikatom dolazi do znatnog poleta rukopisnog slikarstva u Kelnu, tada su se izgradili novi ĉinioci koji su delovali presudno i trajno. Evangelijar majstora Gregorijanskog registra opredelio je tipove evaĊelista i ukrasni repertoar mnogih kelnskih rukopisa XI veka (reforma iz Gorca, kelnski Sv. Panteleon). Rana glavna dela rukopisnog slikarstva u Kelnu, Evangelijar iz Sv. Gereona(pominjanje kralja Otona, nastao pre HenrikaII), sakramentar za istu crkvu, Evangelijar za opaticu Hitdu iz Mešeda nose peĉat svog vizantijskog uzora do u mnoge pojedinosti fizionomija. Stil ovih rukopisa, ţivopisno dinamiĉan sa olabavljenim obrisom figura i arhitektonske kulise predstavljaalternativu dvorskom rajhenauuskom rukopisnom slikarstvu. Oni se pribliţavaju u ikonografiji pa ĉak i stilu. Oko 1025. dva rajhenauska monaha Purhard i Konrad na poziv izraĊuju evangelijar za oltar apostola Petra u kelnskoj katedrali, po donatoru nazvan Hilinus kodeks. tako se u kelnskoj poznootonskoj bogatoj skupini koja poĉine oko 1030., a sredinom XI veka se naglo prekida, sliakrski usmeren stav starijeg kelnskog rukopisa slikarstva spaja sa novim naglašavanjem
linearne strukture. Iz te skupine evangelijar u Bambergu: dvojnom slikom ilustruje uvod u evanĊelje po Jovanu, neoĉekivano bogato likovnom teologijom. Uzorni tipovi evanĊelista iz Gregorijanskog registra nastavljaju da ţive u strogom kelnskom stilu. - Treće znaĉajno umetniĉko središte, Regenzburg dovodi pouĉno-teološke tendencije do novog vrhunca. Polazna taĉka jeste Zlatni kodeks u Sv. Emeramu iz dvorske škole Karla Ćelavog. Dana su nam samo tri regenzburška rukopisa. Dva su nastala po carevom nalogu, sakramentar i evangelijar darivan 1022. Montekasinu. U ikonografiji, sklopu slike i ornamentici svuda se oseća karolinški uzor, ali mora da je uticao i neki srednjeviz. rukopis (taĉniji crteţ i svetliji kolorit). Treba istaći Raspeće sa delimiĉno latinskim, delimiĉno grĉkim natpisom, predstava cara koga kruniše Hristos. - Vrhunac regenzburškog slikarstva predstavlja evanĊelistar raĊen za opaticu Utu iz Niderminstera (1002-1025). Posebnu paţnju zasluţuju naspramne minijature raspetog Hrista i mise koju sluţi patron manstira Erhard. Oznaĉavane su kao najranije sholastiĉke misaone slike. sklop okvira poznokarolinškog Zlatnog kodeksa iz Sv. Emerama sluţi pri tom kao kostur za zamršeno ukrštene sadrţine slike, koje u Erhardovoj slici oznaĉavaju ĉovekovo uzdizanje kao Bogu: sv. Erhard kao sveštenik, Ċakon i sv. sasudi obuhvaćeni su baldahinom, celebrant nosi orant starozavetnog prvosveštenika. Na temenu slike, jagnje sa knjigom obeleţava krajnji apokaliptiĉni smasao liturgijskog zbivanja. Trijadi ove slike naspramno stoji Raspeti Hristos. Ogrnut je stolom i obeleţen kao jerarh, na ĉelu promišljenog sistema natpisa i dijagrama Verno su preslikani, ciborijum, putir i patena, evangelijar, viseća kruna i skupocena zavesa, sastavni su delovi poklona cara Arnulfa manastiru sv. Emerama. - Pored Regenzburga , Henrik II je pre svega unapreĊivao u Zeonu smeštenu skriptoriju, koja je opet radila osobito za carevu omiljenu zaduţbinu Bamberg. Umetniĉki je znaĉajan evanĊelistar sa dvostruko slikom carevom koji prinosi kodeks Madoni. Krunidbeni pontifikal sadrţi reprezentativnu sliku vladara, kome episkopi kao novom Mojsiju podupiru ruke podignute u molitvi. Sva znaĉajna središta otonskog rukopisnog slikarstva izuzev Kelna i Trijera izrasla su pod carevim pokroviteljstvom. Ovo vaţi i za skriptoriju opatije Eternah. Ponovo naseljen 973. od trijerskih monaha, manastir je pod
opatom reformatorom Humbertom doveden do snaţnog procvata. Car Henrik III (1039-1056) postaje njegov veliki zaštitnik. U malenom, ali sa 72 slike prebogato opremljenom evanĊelistaru likovno je prikazana poseta vladara i njegove majke Gizele Eternahu. - Minijatura pruţa zanimljiv uvid u prepisivaĉku radionicu manastira, gde je uz monaha zaposlen i jedan svetovnjak-pisar. Oĉigledna je stilska i ikonografska veza sa trijerom. Više od polovine slika potiĉe iz Egbertovog kodeksa. Veza sa Trijerom ostaje presudna za rukopis velikog formata, nazvan Codex Aureus, sada u Nirnbergu. Njegovo umetniĉko korenje- pozni stil majstora Gregorijanskog registra, karolinški podsticaj, Tura. Posredniĉku ulogu je imao evangelijar Sant-Šapel ĉije su prvobitne okovane zlatom korice dodate eternahskom Zlatnom kodeksu. Poseta Henrika III opatiji Eternah donela je skriptoriji priţeljkivane carske naloge. - Za crkvu-grobnicu Salijevaca, katedralu u Špajeru izraĊen je monumentalni evangelijar, datovan 1043-1046. Taj kodeks (sada Eskorijal) obeleţava vrhunac eternahske rukopisne umetnosti. Njegova oprema kanonskim ploĉama, ukrasnim stranicama sa tekstilnim šarama, inicijalima i ukupno 54 minijature na celim, odnosno polustranama je nenadmašna. Posvetne stranice sa likom Henrika i supruge Agnes odaju monumentalni naĉin oblikovanja. Po zagonetnosti karakteristiĉna je pojava naĉina uobliĉenja crta lica Hrista i Marije, kao i Hristove ruke što blagosilja u ĉisto viz. maniru (verov. naknadno uneo neki strani majstor). Na ukrasnim stranicama sa istoĉnjaĉkim tekstilnim šarama dodiruje se eternahsko rukopisno slikarstvo sa najranijom opremom otonskih knjiga iz donje Saksonske. - Jedan divotni rukopis raĊen za katedralu u Goslaru, zaduţbinu Henrika III (osvećena 10050) koji se ĉuva u Upsali verovatno je kao poslednje veliko delo proizašao iz skriptorije Vilibardove opatije. Rukopis više ne sadrţi ciklus slika iz jevanĊelja. njegov strogi likovni kanon, uz tanano osećanje za boje, srodan je poznim stilovima koji se u dr. pol. XI veka razvija u Kelnu i juţ. Nemaĉkoj. Pad vrednosti eternahskog rukopisnog slik. nakon smrti carskog pokrovitelja pokazuje još jednom koliko je ova tanana umetnost zavisila od mecenstva najvišeg mesta. Vraćanje na carsku tradiciju karolinškog doba koje je u rano otonsko vreme predstavljalo polazište ustupalo je mesto sve većoj umetniĉkoj slobodi. i odnos prema viz. izvorima je postao manje usiljen.
- Znatna je umetnost iluminacije van carstva ali se ne moţe uporediti po umetniĉkoj raznolikosti ili duhovnoj snazi. engleska: Alfred veliki poziva struĉnjake i saradnike. u dr. pol. X veka se razvijajau znatnije um. snage, praćeno manastirskom reformom. rani crteţi uz kosmogonsku pesmu Kedmona povezani su na neki naĉin sa korvejskom crtaĉkom umetnošću u rano otonsko doba. U kraljevoj prestonici Vinĉesteru se pod episkopm Etelvoldom razvija znaĉajna umetniĉka škola. Prvo glavno delo joj je Benedikcional, opremljen sa preko 20 islikanih i ukrasnih stranica. U figuralnoćikonolškom pogledu obelodanjene su veze sa karolinĉkom umetnošću, školom u Mecu(preuzima akantov ornament). geometrizovani okviri su uticaj frankosaksonske iluminacije. - Najveći uspon je vinĉesterski stil u maniristiĉkoj figuralnoj umetnosti i u strasnom ornamentu misala Roberta od Ţimijeţa iz 1013-1017. Ova produhovljenost se nagoveštava u Grimbaldovom evangelijaru sa poĉetka stoleća. Stil nabora ostavlja utisak zakasnelo obanvljanje remskog stila. Isti utisak ostavlja naglašen stil kenterberijske škole. oseća se i uticaj Utrehtskog psaltira koji se od poznog X veka nalazi u eng. i ubrzo dobija kopiju. Umetnost crtanja perom ostaje presudna za Kenterberi, pogotovo u polihromnoj tehnici. Tzv. Koton psaltir, priliĉno kasni primer veoma izveštaĉenog stila, sa kaligrafski naĉinom predstavljanja. Normansko osvajanje Engleske (1066) oznaĉava kraj srednjeg veka, uporedljivo sa borbom oko investiture u Nemaĉkoj. - Francuska: rukopisno slik. X-XI veka pruţa neujednaĉenu sliku. Skromni umetniĉki izrazi, nedostatk kraljevskog pokroviteljstva U sev. delu zemlje prvo preovladava engleski uticaj. Crtaĉki stil izbegava ipak maniristiĉku preteranost vinĉesterske škole. u tome ima udela još ţivo karolinško nasleĊe koje sa frankosaksonskim deluje do u XI vek. Izvesnu ulogu igra veza sa krajevima oko Meze, samim tim i sa otonskom umetnošću, vaţno središte je Lijeţ. Pod uticajima je i Verden. U srednjoj Francuskoj slabi engleski uticaj. U ţitiju sv. Radegunde se pak mogu naći rozete od lišća svojstvene vinĉesterskoj školi, dok stil figura nosi obeleţje romaniĉke umetnosti. Produktivan skriptorija iz Limoţa se vraća plošnoj umetnosti ranokarolinškog doba, ali je otvorena i otonskim uticajima. - Gerienski evangelijar iz Sen-Benoa-sir-Loar. IzraĊen je na porudzbini kralja Roberta Poboţnog, napisan zlatnim i srebrnim slovima na purpurnoj osnovi,
odgovarajući rukopisima karolinške i otonske dvorske umetnosti. Iz posvete proizilazi da je pisar (i minijaturist?) došao iz Italije. To bi mogao da bude Nivardus ĉija je delatnost za opata Gozlena iz Flerija (1005-1029) kraljevog polubrata posvedoĉena u pisanim izvorima. Fragmentarni sakramnetar iz Bovea, izmeĊu 1015-1020. Njegovi inicijali podsećaju na Eburnant skupinu. Izrazita minijatura Raspeća na poĉetku kanona u ovom rukopisu dopušta da se nasluti umetnost tzv. Nemaĉkog majstora. - U oštroj suprotnosti prema otonskoj umetnosti u Srednjoj Evropi stoji rukopisno slikarstvo u Španiji. Na primeru asturijskog zidnog slikarstva iz IX veka mogu se uoĉiti znaĉaj zakasnele pozne antike. U takvim tradicijama je odrastao verovatno i Teodulf iz Orleana, jedan od istaknutijih ljudi na dvoru Karla Velikog. Umetnost X-XI veka u Španiji nazvana mozarapskom, ima malo veze sa kulturom arapskih osvajaĉa. Zasniva se na hrišćanskoj poznoj antici, upeĉatljivo na delima rukopisnog slikarstva. Trakasto ornamentalni kolorit ranih rukopisa moţe se uporediti sa poznomerovinškim iluminacijama. Pod karolinškim uticajem poĉinje razbistravanje likovnog aparata, pri ĉemu trajna naklonost prema potkoviĉastom luku izgleda ne toliko mavarska koliko zapadnogotska reminiscencija. - Umetniĉko i ikonografsko stvaranje ranog španskog rukopisnog slikarstva usredsreĊeno je na iluminirane komentare Apokalipse. Oni se svode na tekst sveštenika Beata iz Liebane iz VIII veka i stalno se iznova sastavljaju do XIII veka. obiĉaj španskih skriptorija da u kolofonu oznaĉe vreme, mesto, prepisivaĉa bitno olakšava istorijski pregled. rukopisi su odreda opremljeni ilustracijama, ĉesto preko stotinak. Pored prizora iz Apokalipse i biblijskim slikama, kartom sveta, genealoškim tablicama i dr. To im daje takoreći enciklopedijski karakter. Osim toga obuhvataju slike evanĊelista, te treba predpostaviti liturgijsku funkciju tih knjiga. - Niz poznatih Beatovih Apokalipsa poĉinje godine 894. jednim kodeksom (NJujork). Njegove najvaţnije tvorevine mogu se sagledati u rukopisima iz Gerone i Tavare. Snaţna ornamentalna kompozicija minijatura, podseća na rano rukopisno slikarstvo sa ostrva, pre svega egzotiĉna usijana obojenost, ostavlja dubok utisak na posmatraĉa. Proţimanje emblematske uprošćenosti i intenzivnih boja i vizionarske vere u naĉinu predstavljanja ĉine draţ ovih minijatura. Zraĉenje španske apokaliptiĉne umetnosti ispoljava se u juţnofrancuskoj Apokalipsi iz Sen-Severa, delu visoke vrednosti, pripada
sredini XI veka. Presudan ĉinilac za ovu granu španskog rukopisnog slikarstva bio je bez sumnje nacionalni cilj rekonkviste. Mnogi rukopisi su ukrašeni minijaturom anĊeoskog krsta iz Ovijeda, kao znamenje ponovnog hrišćanskog ujedinjenja zemlje. Biblija Hispalense-drugo znaĉajno delo mozarapske umetnosti, X vek.
