Uvod
Finansijski položaj preduzeća obrazuju njegova aktiva i pasiva. On se izražava kroz finansijsku strukturu, likvidnost i solventnost. Informacije o finansijskoj strukturi su od interesa pri donošenju odluka o daljem zaduženju preduzeća, o raspodeli dobitka i za procenu sigurnosti uloženog kapitala. Informacije za procenu finansijskog položaja su sadržane u bilansu stanja. Informacije o promeni finansijskog položaja obezbenuju se izradom izveštaja o tokovima kapitala, odnosno promenama neto obrtnog fonda. Informacije o prinosnom položaju nalaze se u bilansu uspeha, ali se značajni pokazatelji uspešnosti utvrnuju kombinovanjem informacija sadržanih u bilansu uspeha i bilansu stanja. Ovi bilansi vezuju se za kraj poslovne godine i zato predstavljaju godišnji obračun. U našoj zemlji preduzeća koja vode poslovne knjige sastavljaju i polugodišnji obračun. Struktura bilansa stanja i uspeha nije u potpunosti prilagonena potrebama analize i kontrole finansijskog položaja preduzeća. Da bi informacije date u finansijskim izveštajima bile od koristi korisnicima moraju da poseduju četiri osnovne kvalitativne karakteristike, a to su: razumljivost, relevantnost, pouzdanost i uporedivost.
1
Teorija i analiza bilansa Struktura racunovodstva: to je disciplina koja se bavi transakcijama podataka, to je vestina belezenja, izvestavanja i analize. Ima 4 discipline: knjigovodstvo sa bilansom obracun troskova i rezultata racunovodstveno planiranje i analiza racunovodstvena revizija i kontrola Knjigovodstvo sa bilansom je racunska osnova racunovodstva jer ostale discipline koriste njene podatke. Nedokumentovane promene dovode do poredjenja knjigovodstvenog sa stvarnim stanjem (inventar) i vrse se predzakljucna knjizenja kroz dnevnik i glavnu knjigu i tada vise nemamo knjigovodstveno vec stvarno stanje. Tada na osnovu zakljucnog lista sastavljamo BS, BU, izvestaj o tokovima gotovine, izvestaj o promenama kapitala i beleske. BS: je prikaz imovine na dan, sadrzi naziv firme, datum, novcanu jedinicu i sistem preciznosti u 000 din. Predstavlja imovinu po obliku i imovinu po vlasnistvu. Izmedju a i p ne postoji direktna veza. Ne moze da se tvrdi koji je deo stalnih sredstava finansiran iz sopstvenog kapitala a koji iz obaveza. Zbir aktive nije jednak zbiru imovine. U slucaju gubitka koji se iskazuje u aktivi, i u slucaju ako su ispravke vrednosti aktivnih pozicija iskazane u pasivi A ≠ IMOVINA i P ≠ Kapital + Obaveze. Ovaj drugi slucaj vise ne postoji jer postoji zelja da P predstavlja izvore sredstava, i u tom slucaju P ≠ Kapitalu. Zadaci bilansa: 1. Primarni cilj je zastita poverilaca, pribavljanje dodatnog kapitala se vrsi tako sto su se trazili krediti kod banaka tako da su trazioci sredstava prezentovali svoje poslovanje i imovinu koju poseduju. 2. za kontrolu ocuvanja kapitala i uspeh firmi, sa razvojem korporacija, fin. Izv. Dobijaju sve vise na znacaju a javljaju se i investitori. Dolazi do razdvajanja vlasnistva i upravljanja. Kontrolu preduzeca vrse i drzavni organi i to preko fin. Izvestaja. 3. Bilans pruza osnovu za donosenje odluka o raspodeli rezultata. Raspodela ne zavisi samo od rezultata vec i od fin. Polozaja i ciljeva. Preduzeca sa gubitkom ne mogu celu dobit raspodeliti vec zadrzati deo za poboljsanje strukture sopstvenog kapitala i likvidnosti. Korisnici bilansa: Uprava firme – najveci korisnik, zadatak uprave je ocuvanje kapitala odnosno da preduzece posluje rentabilno i da izmiruje svoje obaveze (likvidnost), zatim dugorocno ocuvanje kapitala. Uprava snosi odgovornost za tacnost fin. izvestaja. Oni su povlasceni korisnici jer su im dostupne i dr. inf. koje ne znaju eksterni korisnici. Iz bilansa stanja odlucuju o angazovanju sredstava; BU – da li kapital donosi dovoljno profita, da li da se prosiri poslovanje, koje proizvode forsirati, procenjuje se mogucnost zaduzivanja itd... Vlasnici – investitori, potencijalni gledaju BS, ucesce sopstvenog kapitala sto govori o sigurnosti kapitala. Koliki je dobitak iz BU – da li ce se kapital zadrzati ili povuci ili ce izvrsiti dodtano ulaganje. I na ovaj nacin se donosi odluka o alokaciji resursa. Poverioci – na drugom mestu, jer se manje sredstava pribavlja putem kredita. Njih zanima koliko je firma vec zaduzena, nivo kamate iz BU, rocnost kredita, likvidnost iz BS i novcani tokovi (izvori gotovine, za sta se trosi i kolika je neto gotovina). Poveriocima odgovara da sredstva budu u imovini, a vlasnicima u kapitalu jer je njihov cilj da im se pozajmljena sredstva vrate a vlasnicima je vazan rast firme.
2
Dobavljaci – imaju kratkorocan interes sem kod glavnih i velikih dobavljaca koji imaju dugorocan interes. Drzava i njene agencije – Izvestaji su joj vazni zbog poresa. Ambijent poslovanja kreira drzava i preko fin. izvestaja koriguje ekonomsku politiku. Poresku politiku uskladjuje sa stanjem u privredi tako da stimulativno deluje na preduzeca. Zaposleni – pored zarade zanima ih rentabilnost jer se na bazi nje procenjuje sigurnost radnog mesta. Javnost – uspesnost opstina zavisi od uspesnosti firmi. Rangiranje zadataka bilansa: Zadatak je da pruzi stvarnu sliku imovinskog i finansijskog polozaja kao i prinosnog polozaja preduzeca. Zatim da se kapital odrzi i uveca, da se kontrolise odrzanje kpitala na osnovu fin. izvestaja sto je sigurnosna funkcija; omogucava nadzor nad poslovnim procesima, donosi se odluka o raspodeli na bazi fin. izvestaja. – odluke koje se donose na osnovu BS, zadrzavanje dobiti da bi preduzece poboljsalo fin. polozaj. Polaganje racuna – uprava polaze racun vlasnicima sa kakvim uspehom je ona koristila kapital. Vlasnici odlucuju da li da zadrze ili otpuste upravu. Nacela urednog knjigovodstva: su skup pravila koja se odnose na inventarisanje, vodjenje knjiga i bilansiranje. Cilj im je da obezbede finansijske izvestaje koji ce zadovoljiti zadatke bilansa. Nacela urednog knj. obuhvataju: naclea urednog knjigovodstva u uzem smislu naclea urednog inventarisanja nacela urednog bilansiranja Nacela urednog knjigovodstva u uzem smislu: su nacela koja treba da obezbede materijalnu i formalnu urednost knjiga. Njihova primena treba da obezbedi uredno, jasno, potpuno, istinito i tacno knjigovodstvo. Materijalna urednost je zahtev da se informacije koje se pruzaju budu tacne. Tacnost se obezbedjuje tako sto se: mogu registrovati samo sve stvarno nastali poslovni dogadjaji. Ne sme se registrovati fiktivni dogadjaj (fiktivna faktura za robu koja nije isporucena itd.). Potrebno je da se evidentira tacna vrednost i da se evidencija vodi na pravim racunima; potrebno je knjizenje svih nastalih dogadjaja (nacelo istinitosti). Formalna ispravnost se obezbedjuje sukcesivnom organizacijom racunovodstva i adekvatnim izborom sistema vodjenja knjiga. Oragnizacijom utvrdjujemo: koje cemo poslovne knjige voditi, kakav ce biti odnos izmejdju finansijskog i pogonskog knjigovodstva. Organizacija zavisi od potreba preduzeca koje obezbedjuje ostvarivanja zadataka. Kako je kreirana dokumentacija – kljucno za formalnu ispravnost. Za formalnu ispravnost – 3 kvaliteta podataka: blagovremenost, jasnost i mogucnost provere. Knjige se vode na nacim da omoguce kontrolu ispravnosti knjizenja, cuvanje i sagledavanje svih promena na racunima glavne knjige, i pomocnih knjiga. Poslovne knjige koje se vode: dnevnik, gl. knjiga i pomocne knjige – dnevnik i gl. knjiga se cuvaju 10 godina, pomocne 5 god. a godisnji zakljucak trajno. Nacela urednog inventarisanja: Inventarisanje je proces utvrdjivanja stvarnog stanja imovine na dan, to je postupak merenja, vaganja i brojanja imovine. Inventar je rezultat inventarisanja, tj. detaljan popis imovine, potrazivanja i obaveza na dan. Potrazivanje se potvrdjuje slanjem obrasca dr. preduzecu koje ce da potvrdi svoje obaveze prema nama. Salje se 2 primerka. Jedan se vraca kao dokaz potrazivanja a drugi to preduzece zadrzava kao dokaz obaveze.
3
Nema urednog bilansa bez inventara. Inventar ima 2 zadatka: kod novonastalih firmi inventar sluzi za prvi bilans a kod drugih za svodjenje knjigovodstvenog na stvarno stanje. Nacela urednog inventarisanja: 1. Pojedinacno obuhvatanje i procenjivanje – svaki imovinski predmet se unosi pojedinacno i procenjivanje se vrsi pojedinacno. Odustaje se pod uslovom velikog broja istih stvari. Ovo pravilo je vazno zbog kontrole. 2. Potpunost – mora se popisati celokupna imovina. Ona koja se nalazi u firmi kao i ona koja se nalazi kod drugih. Tudja imovina se takodje popisuje kada se nalazi kod nas i to na posebnoj popisnoj listi. 3. Nacelo ekonomske svojine – predmet popisa nije samo imovina koja se nalazi u preduzecu vec i ona na koju imamo ekonomsko pravo (auto na kredit). Ekonomska svojina postoji kada se uzivaju sve koristi i snose svi rizici i troskovi koji su vezani za njenu upotrebu a ona nije u vlasnistvu preduzeca. (dok se ne otplati poslednja rata). 4. Nacelo adekvatnog obelezavanja – ako se imovina zavede pod drugim nazivom stvara se manjak ili visak, tako da je isti naziv neophodan ako i u knjigovostvu. 5. Nacelo omogucavanja naknadne provere – uvek se cuvaju radne liste i prilazu uz popisnu listu i obezbedjuje se provera. Metode inventarisanja: 1. Inventarisanje na odredjeni dan – inventarisanje se vrsi na dan kad i bilans, 31.12. Moze se koristiti kod preduzeca koja nemaju veliki br. imovine. To se ne moze uraditi u velikim preduzecima jer se mora formirati veliki broj popisnih komisija i to ne moze raditi neko ko nije kompetentan. Tako obicno inventarisanje pocinje 10 dana pre i zavrsava se 10 dana posle dana bilansa. Greske se mogu javiti kod ovog metoda. 2. Metoda permanentnog inventara – vrsi se na bazi knjigovodstva tokom godine se evidentira pocetno stanje + nabavke – izdavanja i na taj nacin se dobija stvarno stanje. Pod uslovom da je proknjizenja svaka nabavka i izdavanje moze se predvideti stvarno stanje. Kod nas se ne smatra da je ova metoda dovoljna pa se trazi i fizicko popisivanje. Dopusta se ako postoji dobro magacinsko knjigovodstvo i odsustvo izdavanja koje nije registrovano sto je tesko ostvariti. 3. Metoda dodavanja i oduzimanja – je reakcija na prvi metod. Dopusten je popis tokom godine. Ako popis uradimo pre bilansa dodaju se sve nabavke i odbijaju sva izdavanja do bilansa. Suprotno bi bilo ako se inventar radi nakon bilansa. Ovaj metod predstavlja kombinaciju stvarnog i knijgovodstvenog stanja. 4. Inventarisanje metodom uzorka – samo za zalihe. Vrednost lagera pomocu uzetih uzoraka. Primenjuje se selektivno za veliki broj razlicitog materijala (fabrika dugmadi). Broj uzetih uzoraka zavisi od velicine lagera. Na ovaj nacin redukuju se troskovi inventarisanja a greske nisu vece od fizickog popisa. Vazna je za kratkorocan obracun rezultata jer je vazna kolicina koja nije potrosena. Nacela urednog bilansiranja: skup pravila na osnovu koga dobijamo godisnji obracun koji ce biti razumljiv, pouzdan, uporediv i da sadrzi sve vazne inf. koje su neophodne za donosenje odluka. Formulisanje pravila vrsi vise institucija: Medjunarodni komitet za standardizaciju finansijskih izvestaja – odredjuju kako cemo odredjeno pravilo primeniti i u kom slucaju; Medjunarodni komitet za HOV – obezbedjuje pravila za preduzeca cije se akcije kotiraju na berzi. Ova dva komiteta su uspostavila saradnju kako bi bila veca uporedivost fin. izvestaja. Medjutim primena odredjenog pravila moze biti u suprotnosti sa ciljevima tako da se pruza mogucnost izbora (zalihe po FIFO, LIFO...itd).
4
Nacelo jasnosti: odredjuje pravila koja treba postovati kako bismo dobili fin. izvestaj koji je razmljiv korisnicima. Odnosi se na formalnu urednost. Vazno je da se spreci da tacna inf. bude prezentirana nejasno – zamagljivanje bilansa. Uslovi jasnosti izvestaja su: Adekvatno rasclanjavanje racunovodstvenih kategorija – prvo pravilo se odnosi na stepen rasclanjavanja (dokle ici sa rasclanjavanjem) sto zavisi od potreba korisnika. Nedovoljno rasclanjavanje dovodi do uskracivanja informacija, a preterano vodi zamagljivanju. Drugo pravilo se odnosi na to da kada rasclanjavamo kategoriju, delovi moraju biti homogena celina (Sopstveni kapital = osnovni kap., rezerve i nerasporedjena dobit). Na ovaj nacin rezerve ne zavise od osnovog kapitala, one su promenljiva velicina i nastaju u formiranju kapitala i raspodelom dobiti. Ista vrsta moze biti razlicito bilansirana sto zavisi od potreba, npr. akcije mogu biti iskazane kroz 3 bilanse pozicije: ucesca, kada posedujemo vise od 10% akcija neke firme i kada smo ih kupili da bi smo uticali na poslovnu politiku preduzeca; dugorocne HOV, da bi ostvarili rezerve likvidnosti (manje od 10%); kratkorocne HOV, akcije koje se prodaju u roku od 12 meseci. Masina npr. moze biti osnovno sredstvo a moze biti i proizvedena u preduzecu kao gotov proizvod. Tacno obelezavanje – obezbedjuje da korisnik iz bilansnih pozicija razume sadrzinu, da odredjeni termin nije dvosmislen. Primer nejasnoca: menica moze biti i potrazivanje i obaveza. Obveznice mogu biti aktiva i obaveze. Postovanje bruto principa – zabranjuje se saldiranje razlicitih ekonomskih kategorija. Nema saldiranja poslovnih prihoda i rashoda, kao i potrazivanja i obaveza. Nepotpuno prezentiranje cinjenica imamo ako damo neotpisan iznos sredstava, sto ne znaci nista, vec moramo pokazati prvobitnu, neotpisanu i otpisanu vrednost. U odredjenim slucajevima moze doci do odstupanja od bruto principa, npr. kod neposlovnih prihoda i rashoda gde je dozvoljeno njihovo saldiranje obzirom da se radi o zanemarljivim iznosima. Princip jasnosti je osnova za princip pojedinacnog procenjivanja jer ne bi bilo moguce proveravanje imovine ako ne bi bilo pojedinacnog procenjivanja. Grupno procenjivanje nije dozvoljeno. Ovaj princip se odnosi i na beleske, note i izvestaj o poslovanju. Nacelo istinitosti – ne pojavljuje se kao posebno nacelo ali pokriva pouzdanost. Ovaj naziv mozda ne odgovara u potpunosti obzirom da racunovodstvo nije egzaktna disciplina na osnovu koje ce se napraviti jedan jedini istinit bilans obzirom da se koristi procenjivanje. Bilo bi bolje da se govori tacan bilans ali to bi trazilo osnovu za ocenjivanje. Osnova su ciljevi izvestavanja. Neki bilans je tacan ako odgovara cilju i pruza sliku o fin. situaciji. Tacnost iskljucuje samovolju sastavljaca vec postovanje pravila. Medjutim postoji pravo izbora, tako da sastavljac mora da napravi takav izbor koji odgovara ciljevima fin. izvestavanja a nekad je taj izbor odredjen ciljevima uprave, npr. za obracun zaliha se moze koristiti LIFO, FIFO.. Sastavljac bilansa moze koristiti FIFO metod sto dovodo do toga da je rezultat porecenjen sto moze biti cilj uprave. Da bi dobili tacne izvestaje: u fin. izvestajima moraju biti iskazane posledice finansijskih dogadjaja koje su nastale, da se vrednosti promena utvrdjuju u skladu sa propisima i nacelima. Nepostovanje ovih pravilo dovodi do falsifikovanja bilansa. Nacelo bilansnog identiteta – ovo nacelo zahteva da pocetni bilans tekuce godine bude jednak zakljucnom bilansu prethodne godine, tj predstavlja jednakost. Ovim nacelom se realizuju 2 cilja: da se zastite poverioci (obezbedjenje nacela potpunosti) i da se spreci manipulisanje rezultatom. Ako bi se dopustilo da u pocetnom bilansu tekuce godine budu izostavljeni delovi imovine ili pripisana im drugacija vrednost tada bi bili ugrozeni poverioci koji su svoje odluke bazirali na bilansu na kraju godine. Ako bi se dopustilo da delovi imovine ne budu uvedeni u knjige i da
5
se iznos obaveza razlikuje na taj nacin bi se uticalo na visinu buduceg rezultata. Ukoliko nema pozicija delova imovine nema otpisa i na taj nacin utice se na smanjivanje rashoda i iskazivanje veceg rezultata. Ako se poveca vrednost imovine uvek se podize i visina rashoda. Kako obezbedjujemo ovo nacelo? Racunovodstvo pruza podrsku zakljuckom knjiga prethodnog perioda. Racun otvaranja je unverzna slika racuna izravnanja. Odsuptanja od ovog nacela su moguca u dva slucaja: monetarna reforma, prevodjenje valuta marka-evro. Ovo je proverljivo jer se tacno zna njihov odnos. Velika inflacija pa se recimo brise 9 nula. Drugi slucaj je zahtev revizora ili poreskih organa za ispravku bilansa. Ako je trgovacki = poreskom bilansu tada poreski organi mogu zahtevati ispravku onih pozicija koje nisu u skladu sa propisima. Trgovacki nije jednak poreskom, tada revizor moze traziti korekciju na pocetni bilans pa se onda pocetni razlikuje od krajnjeg. Nacelo kontinuiteta (stalnosti, konzistentnosti): formulisano onda kada je prihvaceno dinamicko shvatanje bilansa. Primarni cilj ovog nacela je uporedivost rezultata i polozaja preduzeca. Da li uporediv rezultat omogucava i uporediv fin. Polozaj? Ako se iste metode obracuna koriste za prihode i rashode, i one koje se koriste u BS tada uporediv rezultat omogucava i uporediv fin. polozaj. Cilj ovog nacela je da se spreci da bez povoda bude vrsena promena prezentiranja i procenjivanja. identitet i kontinuitet – razlika:Identitet zahteva jednakost bilansa u sukcesivnim periodima, krajnji bilans = pocetnom bilansu. Kontinuitet zahteva uporedivost bilansa u sukcesivnim periodima. Da bi se sagledalo sta se u preduzecu dogadja, potrebna je serija od 5 godina. Uporedivost se obezbedjuje kroz izgled bilansa i sadrzinu pa se govori o formalnoj i materijalnoj uporedivosti. Formalna uporedivost = formalni kontinuitet. Jednakost raschlanjavanja: izgled iz godine u godinu da bude isti i odredjen formom (lista ili konto), nacinom i stepenom rasclanjavanja racunovodstvenih kategorija kao i istim nacinom vrednovanja. Nemenjanje sadrzine: nije dozvoljeno spajanje, razdvajanje i premestanje pozicije Nemenjanje nacina otpisivanja: ne menja se nacin otpisivanja (indirektna – upotreba I.V. zna se NV, otpis i sad. vrednost ili direktna – bez I> V>). Ne treba menjati dan bilansa – jer bi doslo do promene perioda za koji je bilans sacinjen. Prekida se uporedivost ako se promeni dan bilansa. Od formalnog kontinuiteta se odustaje samo ako postoje opravdani ekonomski razlozi koji mogu poticati od poslovanja (kada se preduzece preorjentise sa usluga na proizvodnju, promena proizv. procesa i promena delatnosti), pravni razlozi, promena pravne forme koja utice na promene sopstvenog kapitala, promena velicine, zahtevi za rasclanjavanjem su razliciti u zavisnosti od velicine. Materijalni kontinuitet: obezbedjuje se koriscenjem istih pravila za procenjivanje jer se jedino na taj nacin obezbedjuje uporedivost rezultata. Kada bi postojalo samo jedno pravilo ne bi bilo sanse da narusi materijalni kontinuitet. Postoji niz opcija, izbora procenjivanja a od toga se bira jedan. Izabrana metoada otpisivanja stalne imovine (linearna, degresivna i funkcionalna), strukturom CK odredjuje se vrednost zaliha u BS i rashodi u BU; obracun troskova na disponiranim zalihama (prosecna cena, LIFO, FIFO), procenjivanje potrazivanja(potputno naplatina, delimicno i nenaplativa). Izabrana metoda ne sme biti vodjenja zeljom da se utice na visinu rezultata. Promena metode je dozvoljena ako dodje do promene okolnosti poslovanja npr. koriscenje FIFO metode u inflatornim uslovima ne daje dobar rezultata vec je potrebno koristiti LIFO metod. Ovo nacelo insistira na: Stalnosti vrednosti – jednom unete vrednosti moraju biti zadrzane. Ovaj zahtev se primenjuje ako se fin. izvestavanje bazira na istorijskom trosku. Nacelo ogranicene povezanosti vrednosti – uneta vrednost je gornja granica vrednosti ako se vrsi otpisivanje i svodi na nizu vrednost onda ona postoje merodavna za naredne periode. Primer: doneta je odluka vlade da automobili bez katalizatora mogu da se voze jos 1 godinu i onki koji
6
zeleda nastave da ih voze morace da placaju visoku taksu. Ili ce preduzece nastaviti koriscenje ili ce se ugraditi katalizator ili ce se auto otpisati. Povecanje vrednosti imovinskih delova ne mogu da prekorace nabavnu vrednost – radi se ne o povecanju vrednosti nego o vracanju na vrednost koja je bila u bilansu. Nacelo opreznosti: to je zahtev da se onemoguci precenjivanje imovine i rezultata. Ovaj zahtev je u funkciji zastite poverilaca (sprecava dovodjenje u zabludu da postoje veci rezultat) kao i investitora sa razvojem korporativnih preduzeca. Uprava je takodje zainteresovana za oprezno odmeravanje rezultata jer ako bi rezlutata bio preacenjen doslo bi do pogresnih odluka (povecanja aktivnosti, sto nije opravdano). Ovo nacelo odredjuje pravila: nacelo nize vrednosti za pozicije aktive i nacelo vise vrednosti za pozicije pasive. Niza vrednost u odnosu na onu koja se nalazi u knjigama (ne kaze se nabavna vrednost ako smo vodili otpisivanja); poredjenje vrednosti u knjigama sa dnevnim vrednostima. Vrednovanje aktive vrsi se najvise po nabavnoj vrednosti i obrnuto ukoliko je niza trzisna vrednost. Ukoliko dodje do smanjenja imovine tada moramo priznati gubitak. Da li pad vrednosti uvek dovodi do optisivanja na nize? Za stalnu imovinu primenjuje se nacelo ublazene vrednosti jer pad moze biti izazvana neekonmskim faktorima. Kod kratkorocnih HOV koje se prodaju 3-5 meseci od bilansa moramo priznati gubitak – strogo nacelo nize vrednosti. Za obaveze nab. vr. je donja granica za vrednovanje, to je iznos koji smo primili od poverilaca. Ona se moze smanjiti samo u 2 slucaja: u vansudskom poravnanju kada se poverilac odrice svog potrazivanja, a mi otpisujemo obavezu; sudsko poravnanje, odlukom suda smanjujemo obaveze. Ukoliko se zahteva visa vrednost od nabavne, obaveze podizemo jer je to iznos koji mora biti isplacen da bi obaveza bila izmirena. Pravila izvedena iz nacela opreznosti: 1. nacelo realizacije – zahtev da rezultat priznamo kada je trzisno verifikovan. I da onemoguci samovolju, tacno se zna trenutak realizacije. 2. nacelo impariteta – ispravlja nacelo realizacije i trazi da gubitak bude priznat iako nije realizovan Nejednaka tezina se pridaje dobitku i gubitku. Finansijski rezultat = ∑ dobici realizovani - ∑ gubici realizovani - ∑ gubici koji nisu realizovani Na ovaj nacin rezultat nije precenjen. Ukljucuje gubitak koji je nastao na nije potvrdjen na trzistu. Primer: naplata potrazivanja – sva potrazivanja koja nisu sporna iskazujemo u Kupcima, a ona koja ce delimicno biti naplacena smanjujemo za odredjeni iznos ostatak predstavlja gubitak (vanredni rashod). Smisao ovog procenjivanja je da buduce periode oslobodimo gubitaka koji su doneti odlukama u sadasnjem i prethodnom periodu. Nacelo merodavnosti: odnosi se na merodavnost poslvonog za poreski bilans, ovo nacelo nije vezano za izradu poslvonog bilansa ali je vazno zbog cinjenice da poreski propisi mogu biti merodavni za izradu poslovnog bilasa. Poreski bilans se sastavlja na osnovu poslovnog bilansa. On se sastavlja s ciljem da pokaze visinu dobitaka koji se oporezuje. Poslovni bilans pokazuje rezultat koji mozemo raspodeliti. Ovi rezultati se mogu razlikovati ako se prave 2 odvojena bilansa. Proceniti znaci odrediti vrednost. Bilansirati znaci odrediti aktivu, obaveze, kapital, prihode i rashode. Poslovni bilans ne moze se direktno koristiti za poreski. Korigovanjem pozicija poslovnog bilansa dolazimo do poreskog. Odnosi izmedju pravila: • Obaveza da nesto bilansiramo u poslovnom bilansu odnosi se i na poreski • ako se nesto ne sme iskazati kao imovina u poslovnom bilansu, vazi i za poreski. Troskovi istrazivanja ne mogu biti imovina vec rashod perioda, ova zabrana vazi i za poreski • postoje prava izbora koja su razlicita. U poreskom su suzena ili ukinuta.
7
•
ako za neke pozicije ne postoje poreski propisi, primenjuju se propisi iz poslovnog bilansa. To znaci da u slucaju da poreski propisi sadrze prava izbora, ona ce biti koriscena na isti nacin • kada nam poreski propisi nude pravo izbora ista metoada se koristi kao u poslovnom bilansu. Nacelo obrnute merodavnosti je situacija kada je poreski propis merodavan za poslovni bilans. To se radi onda kada drzava zeli da realizuje nefiskalne ciljeve (poreske olaksice) dozvoljava preduzecu da otpise imovinu po visim stopama i oni ce to priznati u poreskom bilansu ali isto tako povecano otpisivanje se mora vrstiti i u poslovnom bilansu. Nacelo pojedinacnog vrednovanja: je zahtev da se imovinski predmeti prava i obaveze obuhvate pojedinacno. Ovo nacelo se srece kod inventarisanja. Pojedinacno vrsimo procenjivanje ali ne moramo pojedinacno iskazivati. Npr. kupci su zbir pojedinacnih potrazivanja. Bez pojedinacnog procenjivanja ne bismo mogli primeniti nacelo impariteta. Nije proverljivo procenjivanje koje nije pojedinacno. Odstupanje od ovog nacela se moze desiti samo kada je primena ovog pravila nemoguca. Kada je pojedinacna vrednost veoma mala pa se ide na grupno procenjivanje (proizvodnja dugmadi, srafova...). Nacelo kontinuiteta (Going concern princip) – ovo nacelo je stiglo iz SAD i nalazi se kao pretpostavka izvestavanja u konceptualnom okviru. Pri sastavljanju fin. izvestaja mora se odrediti da li je rec o preduzecima koja posluju kontinuirano i ne ocekuje se njihov prestanak ili je rec o preduzecima koja posluju diskontinuelno (osnovana za 1 poslovni poduhvat) ili je kontinuirano preduzece ali ne ispunjava uslove pa ce biti ugaseno. Ovo je vazno zbog: razlicitog nacina na osnovu koga se vrsi procenjivanje i zbog obracuna periodicnog rezultata. Ona preduzeca koja su osnovana za 1 poslovni poduhvat ne utvrdjuju periodican razultat vec totalni uspeh (po okoncanju poslovnog poduhvata zbog cega je firma osnovana). Imovina ovih firmi se potrosi a ono sto ostane se prodaje. Imovina se vrednuje po likvidacionim cenama. Postoji podudarnost naplata i prihoda kao i isplata i rashoda. I firme u stecaju ne obracunavaju periodicni rezultat i njihova imovina se vrednuje po likvidacionim cenama. Firme koje posluju u kontinuitetu sastavljaju periodican rezultat. Imovina se nabavlja da bi se koristila duze vreme pa u trenutku sastavljanja izvestaja ne postoji namera njene prodaje. Vrednovanje imovine vrsi se po istorijskom trosku (iznos koji smo isplatili da bismo do nje dosli). Medjutim ne vrednuej se sva imovina ovako, neka imovina se vrednuje po trzisnim cenama (HOV), po dnevnim vrednostima (inopotrazivanja i inoobaveze) po kursu na dan bilansa. Kad god se sastavlja bilans mora se voditi racuna o broju godina na koji se procenjuje da nece doci do gasenja (1 god) i takva firma radi na bazi kontinuiteta. Kod ovakvih firmi postoji potreba da se utvrdjuje rezultat za krace vremenske periode. Ukupan zivot firme se deli na jednake delove najmanje jednogodisnje. Tako da periodican rezultat predstavlja deo totalnog rezultata i zbog nedovrsenja poslova rezultat je razlika prihoda i rashoda. Nacelo realizacije – je izvedeno iz nacela opreznosti zbog znacaja je postalo samostalno. Daje odgovore na 2 pitanja: 1) Na koji nacin da bilansiramo predmete do trenutka realizacije? 2) U kom trenutku nastaje prihod, tj. kada je trenutak realizacije? 1. Rezultati mogu biti realizovani da bi bili trzistno verifikovani. Ne bilansira se po prodajnoj vec po nabavnoj vrednosti. Ako bismo bilansirali po prodajnoj vrednosti priznali bismo dobitak koji jos uvek nije realizovan. Dogadjaj nabavke i proizvodnje je neutralan na visinu rezultata. 2. Pravi se razlika izmedju procesa i trenutka realizacije. Proces realizacije pocinje da tece od trenutka nabavljanja faktora, proizvodnjom, prodajom i sve do isteka garantnog
8
roka robe. Sve sto se radi u firmi radi se zbog ostvarivanja dobiti, zato ovaj proces zapocinje nabavkom. Postavlja se pitanje koji od dogadjaja je trenutak u kom je prihod realizovan. Nacin prodaje utice na trenutak realizacije. Prodaja za gotovo – poklapaju se robni i novcani tokovi Prodaja na kredit – robni tok prethodi novcanom. Trenutak realizacije je kad kupac prihvati robu i fakturu kao uslov istice se materijalna i formalna urednost fakture. Formalna- sto je otpremljena na vreme i sadrzi sve elemente. Materijalna – urednom isporukom robe, saglasno kupoprodajnom ugovoru. Faktura je ispravna kada kupac nema potrebu da vrati robu. Nacelo razgranicenja prema predmetu i vremenu – Zahtev da rashodi budu dodeljeni onim obracunskim periodima u kojima su nastali prihodi, koji su date rashode izazvali. Kako raspodeljujemo rashode? 1. Prihodi nastaju po osnovu prodaje dobara i usluga, vezujemo utroske za dobra cija prodaja donosi prihod – razgranicenje prema predmetu 2. Rashodi i prihodi uslovljeni protokom vremena – vremensko razgranicenje. Npr. zakupnina i kamata mogu biti i prihod i rashod. Kako prihodi u najvecoj meri nastaju po osnovu prodaje roba i usluga, njima pripadajuci rashodi se iskazuju kao potrosnja vrednosti za njihovu proizvodnju i prodaju. Zadatak je da utvrdimo utrosak vrednosti za odredjeni period. Problem razgranicenja ne bi postojao ako bismo nabavili faktore i potrosili ih i prodali robu u jednom obracunskom periodu. Problem nastaje kada nabavka>potrosnje i kada potrosnja≠prodaji. Nabavku i potrosnju delimo na 2 dela: na one koje mozemo povezati sa prodajom i delove koji jos nisu potroseni. Racunovodstveni instrument koji omogucava ovu raspodelu je kalkulacija cene kostanja. CK zavrsenih proizvoda – koliko od vrednosti povezati sa prihodima (za one koji su prodati) a ostatak su zalihe. Postoje 2 grupe troskova: 1. direktni (troskovi rada, materijala...) i oni se lako vezuju za ucinke 2. opsti troskovi izrade – koriste se baze za alokaciju troskova, a realnost CK zavisi od izbora baze. Dobra baza je ona koja u najboljoj meri odrazava vezu utrosaka i ucinka. Iako ne znamo precizno, moramo znati koliko nas u proseku kosta 1 jedinica proizvoda. Ovo nije moguce ostvariti bez pogonskog knjigovodstva. Troskovi koji se ne raspodeljuju je vanstandardna potrosnja i troskovi neiskoriscenja kapaciteta. Razgranicenje prema vremenu odnosi se na prihode i rashode koji se javljaju protokom vremena i one koji se javljaju od slucaja do slucaja. Vrsi se saglasno principu vremenske srazmere nastali rashod se raspodeljuje na obracunske periode u kojem je nastao, nezavisno od ukupno placenog iznosa. Primer: platili smo osiguranje 1 godinu unapred, priznajemo kada istekne vremenski period. Posle 1 meseca priznajemo 1/12 vrednosti. Primer2: dugorocni kredit, polugodisnje placanje interesa, priznajemo kamatu za 1 mesec 1/6 preostali iznos je buduci rashod. Naknadno obracunati rashodi su ispravka razultata prethodnih godina. Primer: naknadni otpisi potrazivanja u godini kada je doslo do naplate; naknade steta u ranijim godinama. Za priznavanje rashoda relevantno je kada se sazna da rashod postoji. Rashod bez protivcinidbe: *manjak na aktivi *troskovi neiskoriscenog kapaciteta = FT su trosak koji nema protivcinidbu *dati pokloni
9
Bilans stanja MRS1 govori o tome kako terba da izgleda i koje informacije treba da sadrzi. Pri rasclanjavanju se uzima koeficijent obrta vezanosti za preduzece. Kada se odredjuje dokle ici sa rasclanjavanjem ima se u vidu zahtev korisnika. Moze biti sastavljem prema principu sigurnosti (kod proizvodnih preduzeca idr.) i principu likvidnosti (banke). Na dan bilanse se proverava namena sredstava, npr. ako dodje do promene ucesca dugorocnih HOV, ako se one prodaju bice iz fin. ulaganja prebacene u kratkorocne HOV, ili dugorocni krediti dospevaju za placanje i premestaju se u tekuce obaveze. Na bazi pasive se procenjuje stepen zaduzenosti i visina kapitala, a na bazi aktie efikasnost. Elementi koje BS mora da sadrzi su: naziv firme, dan na koji se bilans sastavlja, valuta i stepen preciznosti. Neuplaceni upisani kapital – ova pozicija se javlja kada je rec o drustvu kapitala koje je skoro osnovano i osniva se sukcesivno a to znaci da se ne vrsi uplata upisanog kapitala odjednom. Iz dva razloga on stoji na prvoj pozciji: ona je korektivna pozicija osnovog kapitala i svodi nominalnu vrednost upisanog na nominalnu vrednost uplacenog kapitala. Na strani je aktive jer je to pozicija potrazivanja od strane preduzeca prema vlasnicima. Po kom iznosu se procenjuje? Ona glasi na nominalni iznos akcija kojie jos nisu uplacene. Kada ce se izvrsiti uplate odredjuje se unapred ili se uplate vrse na poziv. Od znacaja je kada dospevaju svi iznosi za naplatu. Nije isto kada dospeju neposredno pre ili posle dana bilansa ili za 2 godine... Kada se priblizi dospece ovaj iznos se prenosi na poziciju kratkorocna potrazivanja ili se o roku njihove dospelosti navodi u beleskama. Pozicija prestaje da postoji kada je ceo iznos uplacen. Ako akcionari koji su upisali akcije odustanu od dalje uplate njima se u ovcu vracaju akcije koje su do tada uplatili uz odbitak troskova a akcije se prodaju drugima. Ako akcionari samo kasne sa uplatom, placaju i zateznu kamatu. Odlukom preduzece predvidja sta ce se desiti u ovakvim slucajevima tako da su akcionari upoznati o posledicama kasnjenja ili odustajanja od uplate. Stalna imovina – je sve ono sto nije obrtna imovina, tj. sva imovina koja je dugorocno vezana za preduzece (duze od 1 obracunskog perioda) ona je namenjena da bude sredstvo za rad ili zakup ili u administrativne svrhe. Tri velike grupe stalne imovine: nematerijalna ulaganja, materijalna ulaganja i finansijska ulaganja Nematerijalna ulaganja njima se bavi MRS 38 i MRS 22, poslovne koombinacije racunovodstvenog tretmana Goodwill-a. To su nemonetarna sredstva, bez fizicke supstance koja se mogu identifikovati i odvojiti od poslovne vrednosti preduzeca a koja se drze radi koriscenja u proizvodnji ili snabdevanju robom i uslugama, u svrhe iznajmljivanja ili za administrativne namene. Nije monetarno sredstvo – naglasava se jer su potrazivanja neopipljiva a nisu nemat. ulaganja. U teoretskom smislu se razlicito definisu u zavisnosti od shvatanja bilansa. Prema statickom shvatanju (cilj je iskazivanje imovine preduzeca) nematerijalna dobra ne treba da budu bilansirana jer nemaju vrednost (predstavljaju nepostojeca dobra). Moze se odnositi samo na odredjene kategorije (troskovi osnivanja) ali se ne moze odnositi na imovinu. Prema dinamickom shvatanju, to su izdaci nastali u jednom obracunskom periodu koji ce donositi korist u buducem periodu pa se moraju iskazati kao sredstvo. Svi prihodi cijem nastajanju oni doprinose, nisu realizovani u periodu njihovog nastanka cini logicno njihovo srazmerno odlaganje u aktivi. U pozadini ovog odlaganja je princip realizacije. Za vecinu dobara prihvaceno je dinamicko shvatanje a za odredjena dobra staticko (troskovi osnivanja). Uslovi da bi se nemat. dobro priznalo su da: 1. donosi ekonomske koristi (pouzdana procena) – kod nekih kategorija se moze lako proceniti npr. po osnovu patenata ili ce priticati korist ili se patent moze prodati. Ali ako
10
je u pitanju pravljenje sajta, to zahteva velika ulaganja a da li ce biti nematerijalno sredstvo zavisi od mogucnosti priticanja koristi. Ako se na taj nacin prodaju proizvodi bice tretiran kao sredstvo. U suprotnom ne postoji pouzdana procena o prilivu koristi. 2. pouzdanost u visini izdataka – nekad je tesko utvrditi kao npr. kod goodwill-a, ulaganje u edukaciju radnika, ulaganje u servisne usluge doprinosi pozitivnoj poslovnoj vrednosti a koliki je to iznos ne moze se znati pre prodaje preduzeca i do tada nema njegovog aktiviranja. 3. mogucnost identifikacije (odvojenost od drugih sredstava) – zahtev da se nematerijalna ulaganja mogu izdvojiti jasno od poslovne vrednosti. Mogucnost davanja u zakup mogucnost prodaje, mogucnost razmene ili mogucnost distribuiranja buducih ek. koristi smatra se dokazom da se sredstvo moze identifikovati. Nematerijalna ulaganja obuhvataju heterogenu grupu sredstava: naucno i tehnicko znanje, licence, patenti, autorska prava, liste kupaca, koncesije, poslovna vrednost, uvozne kvote, dozvole za ribarenje, trgovacke marke, komp. softver itd. Klasifikacija: 1. Prema povezanosti sa preduzecem – samostalno procenjiva dobra (patenti, licence) i oni koji su povezani sa preduzecem (goodwill) 2. Prema trzisnosti – ona koja nemaju nikakvu vrednost (troskovi osnivanja) i ona koja mogu imati prometnu vrednost 3. Prema nacinu sticanja – stecena kupovinom i samostalno stvorena Inicijalno odredjuvanje vrednosti => u trenutku sticanja, za kupovinu vrednuje se po nabavnoj vrednosti (fakturna vrednost +ztn), za interno generisana sredstva => procenjivanje se vrsi u visini CK (direktno se pripisuju-tr.rada i materijala; ili se vrsi razumno dodeljivanje) Osnivacki troskovi: Obuhvataju: izdatke u toku osnivanja (advokatski honorari, troskovi registracije, emisije, akcija...) izdaci istrazivanja i publiciteta, oni rezultiraju iz novih aktivnosti, usavrsavanja postojeceg poslovanja.... izdaci vezani za povecanje kapitala i razne operacije (troskovi fuzije, razdvajanja ili promene pravne forme) Prema MRS oni su rashod perioda jer nemaju za posledicu nastanak sredstava i nemaju mogucnost prodaje. Prema opstem kontnom planu ciji je tvorac Nacionalni savet za racunovodstvo, bilansiranje osnivackih troskova zbog teskoca sa njihovom procenom, ti troskovi treba da budu otpisani u sto kracem roku, ne duzem od 5 godina a sve dok ovaj iznos nije otpisan za preduzeca u formi AD ne moze se vrsiti raspodela dividende izuzev ako postoje slobodne rezerve ili je iznos bar jednak vrednosti ovih troskova. BILANSIRANJE POZAJMLJENOG KAPITALA Pozajmljeni kapital je kapital koji: - potiče od poverilaca - ima unapred utvrđen rok dospeća - izaziva isplate u vidu kamate čija je visina i dinamika unapred utvrđena Cine ga: 1. Rezervisanja 2. Obaveze 3. Pasivna vremenska razgraničenja
11
Rezervisanja Prema MRS -37 rezervisanja su: Sadašnje obaveze kojima na dan bilansa nije izvestan ni rok dospeća ni visina iznosa na koji glase. Ciljevi formiranja rezervisanja: Sa aspekta fer prezentacije neto imovine preduzeća rezervisanja se formiraju radi potpunog iskazivanja obaveza /polazeći od statičke teorije bilansa/. Sa aspekta fer prezetacije prinosnog položaja rezervisanja se formiraju radi pravilnog periodiziranja rashoda i gubitaka /prema dinamičkoj teoriji bilansa/ 1. Rezervisanja i rezerve Rezerve sopstveni kapital osim zakonskih, nemaju unapred utvrdjen cilj formiraju se iz oporezovane dobiti njihovo formiranje i razlaganje ne utiče na visinu rezultata
Rezervisanje obaveza imaju unapred utvrdjenu namenu formiraju se na teret prihoda njihovo formiranje smanjuje a razlaganje može da poveća rezultat
2. Rezervisanja i obaveze Rezervisanja pozajmljeni kapital formiraju se u godini u kojoj ekonomski nastaje obaveza visina i dospelost nepoznati obuhvataju pored obaveza prema trećima i obaveze prema samom sebi
Obaveze pozajmljeni kapital formiraju se u godini u kojoj ekonomski nastaje obaveza visina i dospelost poznati iskazuju samo obaveze prema trećima
3. Rezervisanja i PVR Rezervisanja služe periodiziranju rashoda pri formiranju smanjuju dobit visina i dospelost obaveza nepoznati obuhvataju i obaveze prema trećima i prema samome sebi
PVR
anticipativna pasiva služi periodiziranju rashoda pri formiranju smanjuju dobit visina i dospelost obaveza poznata obuhvataju samo obaveze prema trećima
4.Rezervisanja i potencijalne obaveze Rezervisanja obuhvataju sadašnje obaveze odliv ekonomskih resursa koji stvaraju ekonomske koristi radi njihovog izmirenja je verovatan
Potencijalne obaveze obuhvataju moguće obaveze čije potojanje će biti potvrdjeno jedino nastajanjem ili nenastajanjem nekog neizvesnog budućeg dogadjaja odliv ekonomskih koristi nije verovatan
Rezervisanja i potencijalne obaveze – nastanak zavisi od nastanka ili nenastanka dogadjaja nad kojim preduzece nema kontrolu, npr. garancija je potencijalna obaveza. Rezervisanje treba utvrditi ako preduzece ima sadasnju obavezu a rezultat je proslih dogadjaja. Verovatno je da ce biti odliva sredstava za izmirenje i moze se proceniti – uslovi !
12
Rezervisanje se formira ako na dan bilansa ako je verovatno da postoji obaveza. Sadašnja obaveza je obaveza izazvana prošlim dogadjajem. Rezervisanje se formira ako je na dan bilansa verovatnije nego što nije da sadašnja obaveza postoji. Prošli dogadjaj- Obligacioni dogadjaj- ne postoji realna alternativa da se izmiri obaveza koja je po osnovu dogadjaja nastala. Ovo je slučaj ako se izmirenje obaveza može ostvariti zakonskim putem ili kada obaveza nastaje po osnovu specifičnih izjava koje stvaraju očekivanja drugih strana da će preduzeće izvršiti obavezu. Na primer: Date garancije za popravke proizvoda u garantnom roku ili izjava menadžmenta koja izaziva opravdano očekivanje trećih da će se postupiti ili se neće postupiti na određeni način. Odliv sredstava se smatra verovatnim ako je verovatnije da se desiti nego da se neće desiti. Ako postoji veliki broj sličnih obaveza, verovatnoća da će doći do odliva sredstava utvrduje se razmatranjem obaveza po klasama kao celina. Pouzdano merenje odliva je osetljiva jer postoji malo cvrstih informacija. Kod nekih rezervisanja se mora uzeti u obzir sadasnja vrednost (rezervisanja zbog penzije) i ona se formiraju mnogo pre isplata. Vrednost tih rezervisanja je tesko utvrditi (diskontuju se vrednosti). Korišćenje procena je esencijalni deo pripreme finansijskih izveštaja i ne potkopava njihovu pouzdanost. Visina obaveza se po pravilu može proceniti sa zadovoljavajućom tačnošću. Rasčlanjavanje rezervisanja Prema MRS-37 rezervisanja mogu biti formirana za: - obaveze prema trećima – kao što su obaveze po osnovu garancija - gubitke koji proističu iz nepovoljnih ugovora i - za restruktruriranje. Rezervisanja ne mogu biti formirana za buduće poslovne gubitke. Prema MRS -37 nije dopušteno formiranje rezervisanja za troškove. Kod datih garancija verovatnije je da će doći do isplata po osnovu popravki proizvoda u garantnom roku nego da takvih isplata neće biti. Ako su garancije date za različite vrste automobila ili za različite karakteristike istog proizvoda, na primer garancija za motor automobila, garancija za limariju, tada se procena visine isplata vrši za grupe ovih obaveza. Primer: Preduzeće koje se bavi proizvodnjom i prodajom digitalnih fotoaparata sa garancijom od godinu dana treba da proceni visinu rezervisanja. Ako bi svi aparati imali malu grešku troškovi popravki bi iznosili 50.000.-, ako bi svi prodati aparati imali značajnu grešku trošak popravki bi bio 150.000. Iskustvo i buduća očekivanja pokazuju da će u 80% slučajeva aparati biti potpuno ispravni, u 15% slučajeva javiće se manji kvar, a samo u 5% slučajeva biće večih kvarova. 80% nikakvih troškova + 15% od 50.000 + 5% od 150.000= 15.000. Rezervisanje za gubitke mozemo formirati ako imamo ugovor cije izvrsenje jos nije pocelo. Primer: ugovor o prodaji robe – nabavna cena 100, prodajna 150. Na dan bilansa cena je skocila na 160. Procenjuje se gubitak na teret rezervisanja u ovoj godini. Visina rezervisanja kod kojih se isplate očekuju u dužem vremenskom periodu u odnosu na trenutak formiranja mora biti uzeta u obzir vremenska vrednost novca, odnosno visinu ovih rezervisanja čini sadašnja vrednost budućih isplata. Primer: rezervisanja za penzije Problematični ugovori: Problematičan ili teretni ugovor je onaj u kome neizbežni troškovi izmirenja obaveza prema ugovoru prelaze ekonomske koristi koje će nastati po osnovu izvršenja ugovora. Neizbežni troškovi prestavljaju neto trošak raskida ugovora koji je niži od troška njegovog ispunjavanja ili penala koji bi nastali ako ugovor ne bi bio izvršen.
13
Restrukturiranje: Pod restrukturiranjem se podrazumeva:prodaja ili prestanak linije posla; zatvaranje lokacije posla u zemlji ili regionu ili realokacija poslovne aktivnosti iz jedne zemljeregiona; promena u strukturi menadžmenta; fundamentalne reorganizacije koje imaju materijalne efekte na prirodu i suštinu poslovanja preduzeća. Rezervisanje za restruktuiranje mora zadovoljiti sve predvidjene kriterijume za formiranje rezervisanje: Stvarna obaveza da se izvrši restrukturiranje postoji ako preduzeće raspolaže detaljnim formalnim planom za restrukturiranje i ako je izazvalo opravdano očekivanje medju onima koji su pogodjeni, da će sprovesti restrukturiranje počevši da implentira plan ili objavljivanjem njegovih glavnih karakteristika onima na koje on utiče. Visina rezervisanja za restrukturiranje utvrdjuje se uključivanjem: Samo direktnih rashoda izazvanih restrukturiranjem,koji nisu istovremeno neminovno sadržani samim restrukturiranjem (naknadna obuka, realokacija osoblja koje nastavlja sa radom, marketing i sl.) i nisu povezani sa tekućim aktivnostima preduzeća. Za svaku klasu rezervisanja treba objaviti: iskazani iznos na početku i na kraju godine dodatna rezervisanja tokom perioda i povećanje postojećih rezervisanja korišćene iznose rezervisanja neiskorišćenje iznose rezervisanja ukinutih tokom perioda povećanje iznosa rezervisanja iskazanih po sadašnjoj vrednosti usled proteka vremena i efekat bilo kakve promene diskontne stope kratak opis prirode obaveze i očekivani vremenski raspored isplata sredstava za njeno izmirenje naznaku o neizvesnosti u pogledu visine i vremenskog rasporeda isplata iznos bilo kakve očekivane nadoknade, koji označava iznos bilo kog sredstva koje je bilo utvrdjeno za tu očekivanu buduću naknadu ako je mogućnost bilo kakve isplate slaba preduzeće objavljuje potencijalnu obavezu BILANSIRANJE OBAVEZA Obaveza je sadašnja obaveza, koja je rezultat prošlih događaja, po osnovu koje će doći u budućnosti do odliva resursa koji donose preduzeću ekonomske koristi. Da bi se obaveza priznala potrebno je: 1. da je verovatan odliv resursa koji donose ekonomskih koristi iz preduzeću 2. da se visina može pouzdano odrediti Razlozi koji dovode do nastanka obaveza 1. maksimiranje ukamaćenja sopstvenog kapitala 2. pribavljanje dodatnog kapitala 3. popravljanje nepovoljne finansijske strukture – rast ucesca kratkorocnih izvora ugrozava opstanak preduzeca 1. razdvajanje novčanog od robnog toka – kada robni tok prethodi novcanom Sve dok je prinos na pozajmljena sredstva viši od kamate koja se plaća na ime njihovog korišćenja, angažovanje pozajemljenog kapitala doprinosti rastu stope ukamaćenja sopstvenog kapitala. U slučajevima kada: - nema dovoljno sopstvenog kapitala - sopstveni kapital se može upotrebiti u drugim profitabilnijim poslovima, - kada je privremeno potreban dodatni kapital,
14
preduzeće pristupa angažovanju pozajmljenog kapitala. Popravljanje nepovoljne finansijke strukture - Pokrivenost dugoročno vezane imovine iz dugoročnih izvora često nije moguće ostvariti bez angažovanja pozajmljenih izvora. Razdvajanje robnih i novčanih tokova - vodi kreiranju obaveza bez posebvnih zahteva preduzeća, tzv. automatski pozajmljeni izvori. /Obaveze prema dobavljačima/. Dobre strane angazovanja pozajmljenog kapitala: povecava ukamacenje SK ne dovode do porasta broja vlasnika (ne uticu na poslovnu i finanasijsku politiku preduzeca kamata je rashod i smanjuje osnovicu za oporezivanje Lose strane angazovanja pozajmljenog kapitala: povlaci isplate gde su rok i iznos unapred utvrdjeni Rasčlanjavanje obaveza Prema načinu sticanja: 1. obaveze uslovljene poslovanjem Na primer: obaveze prema dobavljačima, zaposlenima, državi, vlasnicima i sl. 2.obaveze proistekle iz finansijskih aranžmana Na primer: krediti od banaka i drugih finansijskih institucija. Prema sigurnosti: - osigurane i - neosigurane obaveze. Osigurane obaveze: pokrivene hipotekom ili pokrentom zalogom. Neosigurane – krediti odobreni na osnovu boniteta Prema poveriocima: - Obaveze prema kreditnim institucijama - Obaveze po osnovu ulaganja - Obaveze prema dobavljačima - Obaveze po osnovu zarada i naknada zarada, - Poreske i druge propisane obaveze - Ostale obaveze Prema MRS-1 zahteva se podela obaveza prema ročnosti na: 1. kratkoročne /tekuće/ i 2. drugoročne obaveze. Kratkoročne obaveze Prema MRS-1 paragraf 61kratkoročne obaveze su one obaveze: - koje se očekuje da će biti izmirene u toku operativnog ciklusa, - čije izmirenje dospeva u roku od godinu dana od dana bilansa. Obaveze koje su vezane za poslovni ciklus, kao što su obaveze prema dobavljačima, obaveze prema zaposlenima, imaju se klasifikovati kao kratkoročne iako je njihov rok dospeća duži od dvanaest meseci od dana bilansa. Ostale kratkoročne obaveze su one koje se izmiruju u roku kraćem od 12 meseci od dana bilansa, kao što su obaveze po osnovu kamata, prekoračenja na bankovnom računu, obaveze za dividende, za poreze i sl. Dugorocne obaveze Sve ostale obaveze se imaju smatrati dugoročnim obavezama. Ako dugoročna obaveza dospeva za naplatu u roku od 12 meseci od dana bilansa, zahteva se njeno pregrupisanje u
15
kratkoročne obaveze. Međutim, ako se očekuje da će doći do refinansiranja na dugoročnoj osnovi, o čemu postoji sklopljen ugovor sa poveriocem ili pak postoji izmenjen plan izmirenja obaveza, tada obavezu treba iskazati kao dugoročnu obavezu. Ako je u ugovoru o kreditu predviđena mogućnost da poverilac zahteva naplatu duga u celini, ako se promene određeni uslovi vezani za finansijski položaj preduzeća /na primer, ako stepen zaduženosti pređe 30%) tada se takva obaveza može bilansirati kao dugoročna samo: ako je poverilac pristao pre odobravanja finansijskih izveštaja da ne zahteva isplatu kao posledicu promene ugovorenih uslova i ako nije verovatno da će do promene ugovorenih uslova doći u narednih 12 meseci./paragraf 64 MRS-1/ Bilansiranje kratkoročnih obaveza Obaveze čiji je rok dospeća do godinu dana. Rasčlanjavanje: Obaveze po osnovu isporuka proizvoda i usluga - nastanak – po prijemu robe, usluge i fakture. Visina – inicijalno vrednost fakture umanjena za odobrene komercijalne popuste od sgtrane dobavljača. Naknadno po principu najviše vrednosti vrednosti. Redovno izmirenje obaveza otklanja naknadno povećanje nastalo zbog zateznih kamata. Ročnost ovih obaveza zavisi od: obima isporuka, finansijskog položaja preduzeća kupca i dobavljača, politike nabavke i sl. Menične obaveze - Sopstvene menice, vučene menice Nominalni iznos menice = dug + kamata Inicijalno i naknadno procenjivanje se vrsi u visini sadašnje vrednosti koja je jednaka iznosu duga uvećanom za dospelu kamatu. Obaveze prema kreditnim institucijama - kratkoročni krediti su namenjeni premošćavanju teškoća u plaćanju i za formiranje sezonskih zaliha. Inicijalno procenjivanje po nominalnoj vrednosti, naknadno po principu više vrednosti. Obaveze prema povezanim preduzećima - razlog – omogućavanje konsolidovanja obaveza. Obuhvata obaveze nastale po svim osnovama, kao što su isporuke proizvoda, usluga i roba, potraživanja po osnovu dividendi, po osnovu kratkoročnih pozajmica i sl. Ostale obaveze -.
Bilans uspeha Bilans uspeha ili račun uspeha ili račun dobitka i gubitka prikazuje prihode, rashode i rezultat koji su ostvareni u određenom vremenskom periodu. Smatra se drugim osnovnim finansijskim izveštajem. Bilans stanja i bilans uspeha su međusobno povezani izveštaji ne samo zbog toga što ostvareni rezultat iskazan u bilansu uspeha predstavlja promenu neto imovine preduzeća već i zbog toga što nedovršene poslovne operacije na dan bilansa zahtevaju alokaciju troškova i anticipiranje rashoda, s jedne i odlaganje i anticipiranje prihoda s druge strane. Budući da svi rashodi u bilansu uspeha imaju za posledicu ili smanjivanje aktive ili rast obaveza, a svi prihodi povećanje aktive ili smanjenje obaveza jasno je da je obračun rezultata čvrsto povezan sa procenjivanjem. Dominirajuća dinamička teorija upućuje da sadržina bilansa uspeha određuje sadržinu bilansa stanja. Forma računa uspeha 1. Forma liste 2. Forma konta Obe forme su dopustive - forma liste dopušta iskazivanje segmentiranog rezultata, tj razdvajanje poslovnog rezultata od rezultata koji rezultata finansiranja, i rezultata koji je posledica vanrednih događaja.
16
Način uključivanja prihoda i rashoda u bilans uspeha Moguće je prihode i rashode uključiti u bilans uspeha polazeći od: Bruto principa ili Neto principa Prema MRS-1 primena bruto principa je obavezna pri uključivanju u bilans uspeha prihoda i rashoda iz poslovne aktivnosti, za uključenje prihoda i rashoda iz finansiranja, prodaje imovine i onih koji nastaju po osnovu vanrednih događaja dopuštena je primena neto principa. U paragrafu 34 - 37 MRS-1,se navodi da se saldiranje prihoda i rashoda dopušta kada potiču iz iste transakcije i kada se time izražava suština transakcije ili kada dobici ili gubici iz istih ili sličnih transakcija nisu značajni. Smatra se da prirodu transakcije odražava, na primer, iskazivanje dobitaka ili gubitaka po osnovu prodaje stalne imovine, uključujući i finansijsku imovinu. Praksa je izmedju ova dva resenja. Za poslovne prihode i rashode (iz redovne aktivnosti) zahteva se bruto princip za ostale pozicije dopusta se primena neto principa. Metode obračunavanja poslovnog rezultata 1. Metoda ukupnih troškova 2. Metoda troškova prodatih učinaka Obe metode su dopuštene prema MRS-1 Metoda ukupnih troškova Suština: rashodi iskazani u formi troškova po vrstama, prihodi od prodaje korigovani promenom vrednosti zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda. Metoda je prikladna za ekonomske analize rentabiliteta preduzeća i za izračunavanje statističkih agregata. Ekonomska analiza rentabiliteta, utvrđivanje učešća pojedinih vrsta rashoda/troškova/ u poslovnim prihodima, promena strukture troškova u odnosu na prethodne periode i u odnosu na druga preduzeća, analiziranje odnosa proizvodnje i prodaje. Pruža sve podatke potrebne za obračun statističkih agregata, nacionalnog dohotka i društvenog bruto proizvoda. Slabosti: ne omogućava analizu troškova po funkcijama Metoda troškova prodatih učinaka Suština prihodima od prodaje suprotstaviti rashode izazvane proizvodnjom i prodajom proizvoda. Troškovi iskazani po funkcijama: troškovi proizvodnje prodatih proizvoda, troškovi prodaje, troškovi uprave. Ovako iskazani rashodi se sučeljavaju sa prihodima od prodaje gotovih proizvoda. Troškovi prodatih proizvoda se mogu izraziti i kao razlika između početnih zaliha gotovih proizvoda uvećanih za završene gotove proizvode u toku perioda i krajnjih zaliha gotovih proizvoda. Prednost ove metode: jasno izražavanje troškova po funkcijama i mogućnost stepenastog pokrića ovih troškova prihodima usled čega se može utvrditi više slojeva poslovnog rezultata, na primer bruto marža, dobit od prodaje, poslovni dobitak i sl. Ova metoda zahteva razvijen pogonski obračun. Ne zadovoljava zahteve obračuna društvenih agregata. Rasčlanjavanje Da bi se zadovoljile informacione potrebe korisnika rashodi i prihodi se u bilansu uspeha saglasno MRS-1 minimalno treba prezentirati: - prihode - rezultat poslovne aktivnosti,
17
-
troškove finasiranja, učešće u dobitku/ gubitku povezanih preduzeća, rashode po osnovu poreza, dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti, vanredne stavke, manjinski interes, neto dobitak ili gubitak perioda
Bilansna šema kod metode ukupnih troškova Prihodi od prodaje Ostali poslovni prihodi Promena vrednosti zaliha Troškovi materijala Troškovi zarada Troškovi amortizacije Troškovi usluga Ukpupni poslovni rashodi Dobitak/gubitak iz poslovne aktivnosti
X X X X X X (X)
X
X
Račun uspeha u Republici Srbiji sastavlja se metodom ukupnih troškova po neto principu. Promena vrednosti zaliha koriguje prihode ostvarene prodajom gotovih proizvoda. Principi procenjivanja: Za priznavanje prihoda je merodavno načelo realizacije. Za rashode su merodavni načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu i načelo impariteta. Visina rashoda je određena pravilima za procenjivanje, dok je visina prihoda određena prodajnim cenama proizvoda i usluga.
18
Zaključak
Bilans stanja je forma sistematski uredjenog iskazivanja imovine kojom preduzeće operiše i izvora kojima se ta imovina finansira. Imovina se prikazuje u aktivi, a izvori u pasivi bilansa. Najjednostavnije rečeno: bilans stanja čini listu imovine sa kojom operiše. Ovo ukazuje da su bilansi statički prikaz i istorijski prikazi imovine, obaveza i kapitala. Statički, zato što su trenutačni, a istorijski jer se odnose na prošlost. Obzirom da se sav interes svih interesenata realizuje u sadašnjosti i budućnosti a nikako i nikada u prošlosti (jer je ova definitivno neoperativna) moglo bi se pomisliti da je bilans stanja nerelevantan za interesente. Obrnuto je, bilansi imaju visoku relevantnost upravo zato što daju informacije koje se koriste za budućnost. To se postiže time što se finansijske informacije koje se odnose na prošlost projektuju na budućnost. Korisnik svaku informaciju koristi kontekstualno, što znači da ih dovodi u vezu sa budućim tokom doganaja. On kombinuje saznanje o tome šta su kvaliteti preduzeća, kako su u prošlosti rezultirali u bilansima i kako će izgledati u budućnosti.
19
