TEORIJA I POLITIKA BILANSA I PITANJE 1 GLAVNA OBELEZJA TEORIJE BILANSA Teorije bilansa odnose se na formalni i materijalni aspekt bilansa. Formalni aspekt odnosi se na njegov spolji izgled, formu i strukturu tj na pravilno raščlanjivanje bilansnih pozicija kako bi se obezbedilo poštovanje principa jasnosti i obezbedila njegova transparentnost. Materijalni aspekt bilansa se odnosi na sadržinu bilansa tj pravila procenjivanja bilansnih pozicija. Bilansi su se razvijali pod uticajem zahteva i potreba prakse, jer se vremenom širio broj korisnika bilansa i bilansnih informacija (vlasnici, poverioci, država, zaposleni, sindikat, zvanična statistika, konkurencija i dr.). Sastavljanje poslovnog bilansa u dužim (godišnim) ili kraćim vremenskim intervalima (tromesečnim i mesečnim) pretpostavljalo je poznavanje svrhe tj. cilja bilansa i principa procenjivanja merodavnih za pojedine bilanse pozicije uslovljen svrhom bilansiranja. Razlikujemo sledeće teorije bilansa: 1. Statička teorija Starije statičko shvatanje
Novije statičko shvatanje
2. Dinamička teorija 3. Organska teorija Glavna obelezja bilansnih teorija: Svrha (osnovni zadatak, cilj) bilansa
Predstavnici
Vrednovanje bilansnih pozicija
Nacin utvrdjivanje rezultata poslovanja
Prema broju relevantnih ciljeva (koji se stavljaju pred bilans), teorije se mogu podeliti u tri grupe, to su: 1. Monističke teorije – podrazumevaju da postoji samo jedan glavni cilj bilansa, dok su ostali ciljevi podređeni. U ovu grupu spadaju statička i dinamička teorija. 2. Dualističke teorije – podrazumevaju da su dva cilja bilansa podjednako važna, dok su ostali podređeni. U ovu grupu spada organska teorija. 3. Pluralističke teorije – podrazumevaju da je više ciljeva bilansa podjednako važno. 2 STATICKA TEORIJA – STARIJE STATICKO SHVATANJE BILANSA Prema ovom shatanju osnovni cilj bilansa jeste utvrđivanje imovinskog položaja preduzeća u određenom vremenskom trenutku, koji proizilazi iz medjusobnog suprostavljanja stanja 1
imovine i stanja obaveza u odredjenom vremenskom trenutku (na dan bilansa). Imovinski polozaj u stvari predstavlja vrednost sopstvenog kapitala (neto imovine) u odredjenom vremenskom trenutku. Ovo shvatanje bilansa posmatra se kao jedan od instrumenata koji se sastavlja van knjigovodstva i to putem inventarisanja svih imovinskih delova i obaveza na odredjeni dan. Stariji staticari ne poznaju pojam bilansa uspeha (ne utvrdjuju rezultat suceljavanjem prihoda i rashoda). Periodicni rezultat se utvrdjuje na osnovu promene vrednosti neto (ciste) imovine u toku jednog obracunskog perioda. Kada se od bruto imovine oduzmu dugovi preduzeća dobija se neto imovina (sopstveni kapital). Poređenjem neto imovine na kraju obračunskog perioda i neto imovine na pocetku obračunskog perioda dobijamo periodični
2
rezultat ili uspeh preduzeća izražen ili kao prirast neto imovine (dobitak) ili kao smanjenje istog (gubitak). Pozitivan rezultat (dobitak) unosi se na strani pasive bilansa kao pozicija kapitala, dok negativan rezultat (gubitak) se unosi u aktivu bilansa čineći time da bilans bude u ravnoteži. Težište bilansa i njegovo posmatanje je na aktivi tj na garantnoj supstanci kao slobodnom delu imovine koji je na raspolaganju za pokriće dugova. Starije statičko shvatanje bilansa nastalo je u ranom razvojnom periodu računovodstva (privrednu strukturu su činili uglavnom inokosni vlasnici tj privatna, pojedinačna preduzeća). Najzasluzniji za razvoj starijeg statickog shvatanja bili su pravnici koji su mesali pojmove bilansa i inventara, a to su: Lion, Ren, Fišer, Simon i Pinner. Teorija je nastala kao rezultat doslovnog tumačenja jednog starog zakonskog teksta Francuske uredbe o trgovini koja obavezuje trgovca da izvrši inventarisanje i sastavi inventar. Nametanje obaveze inventarisanja, zakonodavac je hteo da zaštiti interese poverilaca od posledica prevare i bankrotstva (dominira nacelo zastite poverioca). Posledica nominalni karakter bilansa, zanemarivanje pomeranja cena usled konjukturnih kolebanja ili monetarnih poremećaja (smatrano uspehom). Staticko shvatanje ne vidi unutrasnju vezu izmedju bilansa stanja i bilansa uspeha. Uspeh se dobija uporedjivanjem stanja dva razlicita trenutka i zbog toga se uspeh pojavljuje kao globalna velicina iz koje se ne mogu dokuciti njegovi izvori niti se moze pretpostaviti razvoj pozitivnih i negativnih komponenti rezultata. Starije staticko shvatanje se bavi razvijanjem pravila procenjivanja zbog cega se naziva i Teorija procenjivanja ili ucenje o vrednovanju. Prema ovom shvatanju procenjivanje u bilansu se vrši: po nabavanoj vrednosti (za dobra nabavljena na tržištu) i
po CK (za dobra aktivirana u preduzeću tj gotovi proizvodi i nedovršena proizvodnja). Nabavne vrednosti su merodavne za vrednovanje imovinskih delova koji nisu namenjeni prodaji već se upotrebljavaju u dužem vremenskom periodu, pod uslovom da su izvršena povremena otpisivanja. Šmalenbah smatra da preporučivanje nabavne vrednosti za potrebe imovinskog bilansa predstavlja grešku (vrednovanje vrše po istorijskom trošku a ne po tekućim tržišnim cenama). Stariji statičari greše zbog toga što se ne bave računom imovine već računom uspeha. Neki autori u okviru starijeg statickog shvatanja isticali su sledece vrednosti koje su merodavne za bilansiranje: Lion preporucuje upotrebu tzv opste ili prodajne vrednosti koja se moze postici na dan bilansa. Simon predlaze upotrebu prometne vrednosti za imovinske delove namenjene prodaji (zalihe), zatim predlaze upotrebnu vrednost za imovinske delove koji se duze vreme koriste u preduzecu kao sto su stalna sredstva i Staub – Bondi predlzu poslovnu vrednost pod kojom se podrazumeva vrednost koju jedan imovinski deo ima za preduzece i za njegov dalji opstanak. Prethodno navedene vrednosti nisu bile upotrebljivane u poslovnoj praksi zbog javnog karaktera bilansa za koji je karakteristicno nacelo opreznosti. Nacelo opreznosti se realizuje upotrebom principa realizacije i principa nize vrednosti. Moderna računovodstvena teorija je uputila ozbiljne kritike pomenutom učenju o vrednovanju. Istaknuto je da upotreba nabavne vrednosti ili CK za utvrđivanje imovinskog položaja preduzeća predstavlja znak da statičko shvatanje nije uspelo da uvidi sadržinsku vezu između vrednosti novca i vrednosti imovine.
Prava vrednost imovinskih delova može da se izvede samo primenom prodajnih cena (prodajnih vrednosti) koje stariji staticari ne koriste. Takodje, onemogucena je mogucnost kontrole. Nejedinstvenost predlaganih pojmova vrednosti predstavlja ocigledan znak postojanja nepremostivih teskoca za realizaciju glavne svrhe bilansa prema starijim staticarima. Stariji
staticari, koristeci nabavne vrednosti i CK, misle da sastavljaju imovinski bilans, a u stvari se sve vreme radi o bilansu koji sluzi za utvrdjivanje rezultata. 3 STATICKA TEORIJA – NOVIJE STATICKO SHVATANJE BILANSA I OCENA STATICKOG SHVATANJA BILANSA Glavni predstavnici novog shvatanja su Le Coutre, Nikliš i Rieger. Nastanak ovog shvatanja vezuje se za period razvoja korporativnog oblika preduzeća ili akcionarskog društva (razdvajanje vlasništva od upravljanja), u kojem su uprava preduzeća, vlasnici kapitala (akcionari) i država podjednako zainteresovani za poslovanje preduzeća (jer preduzeće svojim poslovanjem obezbeđuje dohotke navedenim interesentima). Prema novijim staticarima glavna svrha (cilj) bilansa je utvrdjivanje stanja kapitala u odredjenom vremenskom trenutku (na dan bilansa). Prema njima bilans stanja je racun kapitala ili racun raspolaganja kapitalom, za razliku od starijih staticara koji su bilans stanja posmatrali kao racun imovine. Bilans stanja predstavlja opsti pregled upotrebe kapitala na strani aktive i izvora kapitala na strani pasive. Kod novijih staticara akcenat je na pasivi bilansa stanja, dok je kod starijih staticara akcenat bio na aktivi. Novije staticko shvatanje se bavi problemima rasclanjavanja pa se naziva Teorijom rasclanjavanja ili učenje o raščlanjivanju sa ciljem obezbeđenja principa jasnosti i postizanje maksimalne prozirnosti ili transparentnosti bilansa (primena bruto principa). Bilans uspeha se po važnosti izjednačava sa bilansom stanja, uspostavlja se sistemske, korelativna veza između njih. Periodicni rezultat se ne utvrđuje više poređenjem neto imovine u dva sukcesivna obračunska perioda, već sučeljavanjem prihoda i rashoda kao osnovnih elemenata bilansa uspeha. Dobijena razlika predstavlja periodični rezultat koji mora da se integriše u bilans stanja, povećavajući sopstveni kapital ako je reč o dobitku ili smanjujući kapital ako je reč o gubitku. Ovako raščlanjen bilans uspeha omogućava da se sagledaju izvori i komponente rezultata. Što se tiče vrednovanja, novije statičko shvatanje ne razvija nikakva nova pravila procenjivanja. Oni takođe poštuju princip istorijskog troška (nabavna vrednost i CK) uz uvažavanje principa opreznosti. Napuštanje ideje jedinstvenog bilansa za sve ciljeve tj razlikovanje poslovnog i specijalnog bilansa. ***Le Coutre-ovo shvatanje bilansa - U delu Osnovne nauke o bilansu, on bilans definiše kao račun dispozicije ili raspolaganja kapitalom. Bilans je jasno prikazivanje stanja upotrebe i pribavljanja kapitala. Desna strana pokazuje kako je preduzeće pribavilo potrebni kapital a leva pokazuje kako je isti bio upotrebljen tj u kojoj formi je investiran. Po njemu, bilans stanja ima zadatak da služi praktičnim upravljanjem i nadzorom preduzeća, u smislu utvrđivanja da li je postojeća imovina dovoljna da pokrije postojeće obaveze (princip zaštite poverilaca). Naziva svoju teoriju ucenje o totalnom bilansu. Le Coutre grupiše zadatke u tri grupe: elementarno-organizatorski zadatak – sastoji se u sređenom i preglednom pokazivanju stanja imovine i kapitala prema vrsti, visini, poreklu i mestu. upravni zadatak – u sebe uključuje jasno prikazivanje prinosnog i finansijskog polozaja preduzeca: - sastava organizma preduzeća u materijalnom i finansijskom pogledu - osnovnog toka života u obliku pregleda kretanja
- osnovnog toka života u obliku prihoda i rashoda - uspeh preduzeća kroz prirast ili smanjenje supstance ekonomsko-spoznajni zadatak – u sebe uključuje obelodanjivanje: produktivnosti, rizika, ekonomičnosti, rentabilnosti, razvoja i stabilnosti preduzeća.
Da bi ispunio pomenute zadatke bilans mora da bude sastavljen u skladu sa nacelom jasnosti tj da pruzi sve informacije od zivotne vaznosti za preduzece. On dolazi do zakljucka da je pravilno rasclanjavanje bilansa stanja i bilansa uspeha od najvece vaznosti. Bavi se razvijanjem pravila rasclanjavanja u cilju postizanja maksimalne jasnosti bilansa. U tom cilju se zahteva da se imovina i kapital u bilansu stanja raščlane u grupe prema: funkcijama, zadacima, vrstama, rizicima, pravnom aspektu i individualnim zahtevima. Prednost se daje aspektu raščlanjivanja po funkcijama. Aktiva se rasclanjava po funkcijama koju odredjeni imovinski delovi imaju. Podeljena je u šest grupa: 1. imovinski delovi koji služe poslovnom procesu (stalna imovina) 2. sigurnosni kapital koji obuhvata imovinske delove koji su trenutno van osnovne delatnosti preduzeća ali koja se drže u rezervi 3. imovinski delovi koji su povereni preduzeću na upravljanje (deo kapitala koji nije vlasništvo preduzeća i ne služi poslovnim ciljevima) 4. višak kapitala koji predstavlja deo kapitala uloženog u imovinske delove koji više ne služe ili još nisu potrebni za poslovni proces 5. deo kapitala koji je uložen u konkretne imovinske delove i služe ciljevima društvenog standarda 6. AVR (aktivna vremenska razgraničenja) i prelazne pozicije Pasiva je raščlanjena sa pravnog ili svojinskog gledišta, na sopstveni i pozamljeni (tudj) kapital. Pri ovom raščlanjivanju nije zanemarena funkcija, tako da se sopstveni kapital dalje deli na: osnovni, dopunski i sigurnosni (rezerve za gubitak) kapital, dok je pozamljeni kapital grupisan prema roku dospelosti (omogućava povezivanje sa odgovarajućim delovima aktive u cilju procene finansijske strukture i položaja likvidnosti). Prema Le Coutru, bilans uspeha je ravnopravan sa bilansom stanja ali sa različitim zadatkom. Bilans stanja pokazuje stanje kapitala a bilans uspeha kretanje kapitala. Što se tiče forme prikazivanja i raščlanjavanja bilansa uspeha, zalaže se za upotrebu bruto principa. Raščlanjavanje prihoda i rashoda vrši prema funkciji u tri velike grupe: troškovi i prihodi konstitucije preduzeća
troškovi i prihodi života preduzeća
troškovi i prihodi poslovanja (rada) preduzeća.
Dalje raščlanjavanje na pojedine prihode i rashode, dobitke i gubitke vršio je prema kriterijumu vrsta i rizika. Što se tiče pravila procenjivanja, zahteva se poštovanje principa opreznosti. Nabavna vrednost i CK se prihvataju kao opšte prihvaćeno načelo urednog bilansiranja uz upotrebu principa niže vrednosti u slučajevima kada je dnevna (tekuća, tržišna) vrednost niža od nabavne vrednosti. Nabavna vrednost i CK predstavlja gornju granicu procenjivanja. On poistovecuje pojmove troskova i rashoda. ***Nikliševo shvatanje bilansa – Niklis izvlaci sadrzinu bilansa iz knjigovodstva. Za njega je bilans u smislu bilansa otvaranja organska osnova sistema knjigovodstva. Na pocetku zivota preduzece sastavlja bilans otvaranja, a na kraju zivota zakljucni bilans. Vremenski period
izmedju njih rasclanjava se medjubilansima koji su istovremeno zakljucni bilansi i bilansi ponovnog otvaranja. Prema njemu bilans je ukupna slika stanja vrednosti preduzeća na određeni dan koji je dobijen iz knjigovodstva proteklog perioda a koji se utapa u knjigovodstvo narednog perioda. Po njemu, bilans ima dvostruku funkciju: 1. strana aktive ima funkciju razgraničenja vrednosti između sukcesivnih perioda 2. strana pasive ima „policijsku“ funkciju kontrole očuvanja investiranog kapitala
Kada je reč o pravilima procenjivanja, vrhovno pravilo glasi: pojedini imovinski deo ne može nikad da se proceni preko nabavne vrednosti i CK. Pomenuta vrednost je merodavna za procenjivanje imovinskih delova koje preduzeće koristi u svom poslovanju. Za stalnu imovinu merodavna je upotrebna vrednost (nabavna vrednost – otpisi). Za imovinske delove koje čine zalihe preporučuje: dobra koja čekaju da uđu u proizvodni proces (sirovine, materijal) bilansiraju se po vrednosti izdavanja (nabavna vrednost/CK), dobra koja se nalaze u proizvodnom procesu (nedovršena proizvodnja, gotovi proizvodi) bilansiraju se po CK, dobra koja su izasla iz proizvodnog procesa, spremna su za promet (zalihe gotovih proizvoda, robe) bilansiraju se po CK tj nabavnoj vrednosti. U slučaju da tržišna vrednost sirovina i gotovih proizvoda pada ispod nabavne vrednosti tj CK, uzima se u obzir opadanje vrednosti u skladu sa principom niže vrednosti. Nerealizovani dobitak u neprodatim zalihama gotovih proizvoda i povećanje tržišne vrednosti sirovina iznad njihove nabavne vrednosti se ne uzima u obzir, što odgovara nečelu realizacije. Uvažavanje principa realizacije predstavlja razlog zbog čega se nabavna vrednost/CK smatra gornjom granicom vrednosti kod procenjivanja. Ocena statičkog shvatana bilansa Imovina preduzeća se interpretira na različite načine, često vrlo nejasno (zakonodavstvo definise imovinu na jedan nacin a trgovacka praksa na drugi). Zakonski propisi toga doba govore o imovini kao ukupnosti aktive, kao saldu aktive i pasive, o imovini kao ukupnosti aktive i pasive. U tgovačkom jeziku pojam imovine se tumači kao čista ili neto imovina. Statikoj teoriji se zamera koriscenje nabavne vrednosti tj CK prilikom procenjivanja bilansnih pozijica (na taj nacin se ne moze steci uvid u vrednost preduzeca koju staticari isticu kao osnovni cilj bilansa). Moze se desiti da dva indenticna preduzeca sa indenticnom imovinom imaju razlicite vrednosti zbog upotrebe istorijskih vrednosti. Prema Šmalenbahu pod vrednošću se ne podrazumeva ništa drugo osim one na određeni dan, pa tako troškovna (istorijska, nabavna) vrednost nije merodavna za procenjivanje bilansnih pozicija već samo tekuća tržišna vrednost. Ako dva preduzeća imaju istu imovinu koja je izražena istom količinom dobara, bilansna vrednost tih dobara treba da bude potpuno ista bez obzira što su ta sredstva nabavljena ili proizvedena u različitim vremenskim periodima. Staticka teorija negira postojanje prinosne vrednosti preduzeca (kao jednog od nacina da se izrazi vrednost preduzeca kao celine). Ova teorija istice da se vrednost preduzeca kao celine moze utvrditi pojedinacnim vrednovanjem imovinskih delova uz primenu nabavne vrednosti ili CK, sto je pogresno. Samo u izuzetnim slucajevima mogu se koristiti alternativne vrednosti prilikom vrednovanja preduzeca kao celine (nabavna vrednost, CK, likvidaciona vrednost, reprodukciona vrednost). Imovina preduzeća se utvrđuje primenom nabavne vrednosti
u slučajevima kada neka imovina nije sastavni deo poslovnog kapaciteta preduzeća (HOV, roba na zalihama, zemljište izvan funkcije). U slučaju likvidacije preduzeća za bilansiranje je merodavna isključivo likvidaciona vrednost. Reprodukciona vrednost preduzeća se može koristiti samo kao pomoćno sredstvo prilikom utvrđivanja prinosne vrednosti preduzeća (ili prilikom kupoprodaje preduzeća u celini).
Za razliku od inženjera i arhitekata koji vrednuju imovinu pojedinačno, ekonomisti utvrđuju vrednost preduzeća kao celine. U literaturi, tako utvrđena vrednost preduzeća se naziva pravom vrednošću preduzeća. Prava vrednost preduzeća prema teoriji kapitala utvrđuje se diskontovanjem očekivanih (budućih) rezultata poslovanja dobitka ili neto novčanog toka na dan bilansa. Imovina se ne tretira kao zbir vrednosti pojedinačnih imovinskih delova preduzeća što je kompatibilno sa statičkom teorijom bilansa, prema kojoj prinosna vrednost preduzeca ne postoji. Staticki cilj bilansa je, prema Smalenbahu, neostvariv buduci da se vrednost preduzeca ne utvrdjuje na osnovu bilansa stanja, vec na osnovu bilansa uspeha.
4 DINAMICKA TEORIJA BILANSA Za pojavu i teorijsko uobličavanje dinamičkog shvatanja bilansa zaslužna su tri autora: Šmalenbah, Walb i Kosiol. Zaokruženi koncept dinamičkog shvatanja bilansa, Šmalenbah je dao 1919. godine u svojoj knjizi Dinamički bilansi i istakao ekonomski aspekt bilansa. Akcenat se stavlja na kretanje (dinamiku) vrednosti (aktivnosti) preduzeća, a ne na stanje preduzeća, kao što je to kod statičara. Prema njemu glavna svrha ili cilj bilansa je utvrdjivanje sto tacnijeg periodicnog rezultata. On smatra da se ne moze utvrditi apsolutno tacan periodicni rezultat zbog problema periodiziranja prihoda i rashoda. On insistira na uporedivom periodicnom rezultatu. Svoje učenje o dinamičkom shvatanju Walb je izložio u delu Bilans uspeha privatnih i javnih preduzeća 1926. godine. Ovo učenje je još poznato kao ekonomskofinansijska teorija bilansa, čiju suštinu predstavlja zahtev da sadržina bilansa zavisi od cilja sastavljanja bilansa koji su u funkciji zadovoljenja potreba internih i eksternih korisnika bilansnih informacija. Kosiol je svoj koncept dinamičkog bilansa izložio u delu Pagatorički bilans (bilans koji je zasnovan na tokovima novca, plaćanja) 1976. godine. U prvi plan on ističe bilans uspeha kao najvazniji finansijski izvestaj, koji nije ništa drugo nego račun novca (cist racun novca), pri čemu izjednačava tokove prihoda i rashoda, na jednoj strani, sa tokovima primanja i izdavanja, na drugoj strani. Međutim, ovakvo Kosiolovo mišljenje dobija oprečne ocene, sa stanovišta dugog i kratkog roka. Naime, ako se posmatra bilans uspeha na kraju poslovnog života preduzeća onda se totalni rezultat obracunava suceljavanjem ukupnih priliva gotovine i ukupnih odliva gotovine. Ali u kraćim vremenskim periodima poslovni rezultat (periodični dobitak ili gubitak) jednak je razlici između prihoda i rashoda, nezavisno od tokova primanja i izdavanja novca. Zakljucak je: da je Koziolovo shvatanje bilansa uspeha kao racuna novca ispravno samo ako se poslovanje preduzeca posmatra u veoma dugom roku; da je njegovo shvatanje bilansa uspeha kao racuna novca pogresno ako se ima u vidu kratak rok jer se tada tokovi rentabiliteta (prihoda i rashoda) ne poklapaju sa tokovima gotovine (prilivima i odlivima) pa se javlja problem ispravnog periodiziranja rezultata. Prema dinamičkom shvatanju, glavni cilj bilansa je utvrđivanje što tačnijeg periodičnog rezultata suceljavanjem prihoda i rashoda, a ne kao razliku sopstvenog kapitala na kraju i početku obračunskog perioda. Bilans uspeha se nalazi u neraskidivoj (organskoj) vezi sa bilansom stanja, ali u odnosu na bilans stanja ima prednost jer se njime prati kvalitet poslovanja preduzeća. Bilans stanja ima funkciju pomoćnog sredstva, jer treba da omoguci sto
tacniji obracun periodicnog rezultata u bilansu uspeha, tako što preuzima tzv „lebdeće pozicije“ (pozicije koje još nisu prihodi i rashodi) koje nemaju mesta u bilansu uspeha. Dakle bilans stanja treba da omoguci pravilno periodiziranje prihoda i rashoda a samim tim i rezultata. Dinamicka teorija bilans stanja smatra bilansom utvrdjivanja rezultata pa se on naziva dinamickim bilansom. Dinamicki bilans treba da pomogne da se periodično razgraniče i
vidljivim učine sva kretanja koja su se odigrala u preduzeću. Dinamička teorija svoje ucenje o vrednovanju bazira na sadržini bilansa uspeha za razliku od statičara koje svoje učenje o vrednovanju baziraju na sadržini bilansa stanja. Pristalice dinamičkog shvatanja smatraju da se u izvesnim situacijama bilansu stanja može dodeliti zadatak utvrđivanja i prikazivanja sto tacnijeg imovinskog položaja preduzeća u odredjenom trenutku. Ali u tom slučaju bilans ima karakter specijalnog bilansa za koga važe posebna pravila procenjivanja. Zato se takav bilans ne može smatrati sastavnim delom redovnog godišnjeg zaključka. ***Šmalenbahovo shvatanje bilansa - On smatra da je bilans stanja (dinamicki bilans) koji treba da omoguci: rastavljanje ukupnog poslovnog zivota preduzeca na poslovne godine (obracunske periode) da se u bilansu uspeha obracuna sto tacniji periodicni rezultat, pri cemu bilans stanja ima zadatak da preuzme lebdece pozicije (pozicije kojima jos nije mesto u bilansu uspeha) On kreće od totalnog uspeha kao razlike između ukupnih primanja i ukupnih izdavanja. U kraćim vremenskim periodima, prema shvatanju dinamičara, uspeh preduzeća se utvrđuje praćenjem tokova rentabiliteta tj razlikom između prihoda i rashoda. Budući da se uspeh ne može sa apsolutnom tačnošću utvrditi, Šmalenbah prvobitni postavljeni cilj (utvrđivanje što tačnijeg periodičnog rezultata) zamenjuje novim ciljem koji glasi utvrđivanje uporedivog periodičnog rezultata u nizu sukcesivnih perioda (poštovanje principa kontinuiteta).
Aktiva 1. Likvidna sredstva 2. Budući prilive 3. Budući rashodi
Sadržina bilansa stanja prema Šmalenbahu Dinamicki bilans 1. Sopstveni kapital 2. Budući odlivi 3. Budući prihodi
Pasiva
Aktiva sadrzi: Likvidna sredstva – gotovina i gotovinski ekvivalenti Budici prilivi - pozicije aktive koje ce se u odredjenom trenutku transformisati u gotovinu i povecati njeno stanje (dati krediti, prodati gotovi proizovdi na odlozeno) Budici rashodi – pozicije aktive koje ce u odredjenom trenutku biti prenete u bilans uspeha na njegovu rashodnu stranu (stalna imovina, sirovine, materijal, dati avansi, unapred placena zakupnina) Pasiva sadrzi: Kapital Buduci odlivi – pozicije pasive koje ce u odredjenom trenutku zahtevati isplatu gotovine (uzeti krediti, obaveze prema dobavljacima) Buduce prihode – pozicije pasive koje ce u odredjenom trenutku biti prenete u bilans
uspeha na njegovu prihodnu stranu (primljeni avansi od kupaca, unapred naplacena zakupnina) Budući rashodi i budući prihodi („lebdeće pozicije“) biće prenete u bilans uspeha, čija će razlika povećavati ili smanjivati kapital. Na kraju poslovnog života preduzeća u bilansu stanja ostaće samo likvidna sredstva (gotovina) u aktivi i kapital u pasivi.
Sadržina bilansa uspeha prema Šmalenbahu Rashodi Bilans uspeha 1. Rashodi sada; odliv sada 1. Prihodi sada; priliv sada ranije ranije kasnije kasnije
Prihodi
Svi elementi rashoda i prihoda se nalaze u organskoj vezi sa aktivom i pasivom bilansa stanja, izuzev rashoda koji su istovremeno i prihodi. To je slučaj sa trošenjem sopstvenih proizvoda tj proizvodnjom u sopstvenoj reziji (interna realizacija). U bilansu uspeha se mogu naci samo tekuci prihodi i rashodi, sve ostalo je u bilansu stanja i ceka da dospe u bilans uspeha. Rashodi se moraju priznati u onom obracunskom periodu u kome su nastali bez obzira da li je: odliv nastao pre rashoda (unapred placena zakupnina)
odliv nastao istovremeno sa rashodom (placanje u gotovom dobavljacima za materijal koji se ne skladisti) odliv nastao posle rashoda (rashodi kamata) Prihodi se moraju priznati u onom obracunskom periodu u kome su nastali bez obzira da li je: priliv nastao pre prihoda (naplacena zakupnina za narednih 12 meseci)
priliv nastao istovremeno sa prihodom (prodaja robe za gotovo)
priliv nastao posle prihoda (prodaja robe na kredit, prihodi od kamata)
Totalni bilans uspeha 1. Ukupna izdavanja 2. Višak primanja (dobitak)
1. Ukupna primanja 2. Višak izdavanja (gubitak)
***Šmalenbahovo učenje o bilansiranju i procenjivanju - On insistira, ne toliko na tačnom rezultatu, koliko na uporedivom rezultatu. Uporediv rezultat obezbeđuje merenje kvaliteta poslovanja jednog preduzeća i njegovo kompariranje u vremenu: prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i u prostoru: poređenje sa preduzećima srodne deletnosti. Poređenje poslovanja u vremenu pruža najbolju osnovu za kontrolu poslovanja. Šmalenbah insistira da se poštuju sledeća načela tj principi, sa ciljem obezbeđenja što tačnijeg i uporedivog periodičnog rezultata: 1. Princip uzročnosti (princip korelacije ili princip razgarničenja prema predmetu i vremenu ili mečing princip) – daje odgovor na pitanje koliki su troskovi morali nastati da bi bilo moguce proizvesti i prodati ucinke i ostvariti prihode (priznate u skladu sa nacelom realizacije). Shvata se sa dva aspekta: a) vremenski aspekt - odnosi se na dodeljivanje prihoda i rashoda obračunskom periodu u kome su nastali bez obzira na njihovu naplatu i isplatu.
b) predmetni aspekt – odnosi se na međusobno povezivanje rashoda i prihoda i njihovu alokaciju na učinke, koji je prouzrokovao nastanak rashoda i čijom prodajom na tržištu smo obezbedili prihod. 2. Princip kontinuiteta (princip stalnosti ili konzistentnosti) – zahteva da jednom izabrana metoda procenjivanja treba da se koristi duzi vremenski period kako bi se obezbedila materijalna uporedivost bilansa. Izabrana metoda procenjivanja se moze manjati jedino u slucaju znacajne promene uslove poslovanja preduzeca koja dovodi do toga da prethodno izabrana metoda ne predstavlja najbolje resenje. Prema Smalenbahu postovanje principa
kontinuiteta treba da onemoguci bilansistu da menja rezultat poslovanja zavisno od trzista i omoguci utvrdjivanje relativno tacnog (u odnosu na izabranu metodu procenjivanja), a ne apsolutno tacnog rezultata. 3. Princip sigurnosti – je sračunat na otklanjanje samovolje sastavljača bilansa u slučajevima kada vrednosti bilansnih pozicija nisu izvesne. Npr. bilansista ima izbor između dve vrednosti, onda će izabrati onu koja je zasnovana na činjenicama i dokumentovanim dokazima. Paralelno sa pomenutim principima koji obezbedjuje vremensku uporedivost, Šmalenbah prihvata i princip opreznosti koji u osnovi protivureči načelu uzročnosti i ograničava uporedivost zbog ugrožavanja principa kontinuiteta. Sustina principa opreznosti je onemogucavanje precenjivanja neto imovine precenjivanjem aktive i potcenjivanjem obaveza. Postovanje principa opreznosti dovodi do delimicnog narusavanja principa uzrocnosti i principa kontinuiteta (zbog nepostojanja cvrstih standarda za primenu principa opreznosti). Uvažavanje i favorizivanje načela opreznosti igra veliku ulogu zbog dve značajne činjenice: Nesigurnost računa uspeha tj ne moze se dobiti apsolutno tacan rezultat zbog problema alokacije prihoda i rashoda. Okolnosti da je jedan previsoko obračunati rezultata (precenjen dobitak) za preduzeće znatno opasniji nego jedan prenisko obračunati rezultat. Precenjen rezultat ima često za posledicu ulaganja koje će se pokazati kao pogrešna, sto ima za posledicu predimenzionirane kapacitete koji je jedan od uzroka nezadovoljavajućih prinosa. Sa druge strane, i potcenjeni rezultat može da dovede do odricanja od povoljnih mogućnosti za razvoj preduzeca, sto ima za posledicu usporavanje tempa razvoja. Šmalenbah izvlači zaključak: da se šanse i rizici ne smeju tretirati na isti nacin (opasniji je precenjen dobitak koji moze dovesti do niskih prinosa nego potcenjen rezultat koji moze dovesti do odricanja od investicionih aktivnosti). Međutim, postovanje principa opreznosti može biti motivisano prevarom (zelja za iskazivanjem sto nizeg rezultata kako bi se platio sto manji porez na dobit drzavi). Smalenbah smatra da je to nemoguce ukoliko se dosledno postuje princip sigurnosti. Dinamičkom shvatanju bilansa odgovaraju principi uzročnosti i princip sigurnosti uz uvažavanje principa istorijskog troška. U skladu sa shvatanjem Šmalenbaha, razvija se čitav niz bilansnih vrednosti, između kojih se pravi izbor u zavisnosti od konkretne bilansne pozicije (osnovna sredstva, zalihe) i od konkretnog slučaja u kome se može naći odgovarajuća bilansna pozicija (kupovina na eksternom trzistu, proizvodnja u sopstvenoj reziji, trzisna cena niza od nabavne). Ovakvo učenje o bilansiranju u literaturi se naziva kazuističko ili dovitljivo učenje o bilansiranju. Šmalenbah vrši izbor pravila za procenjivanje ne samo za pojedine delove aktive i pasive, već i za pojedine situacije. Tako na primer: Kod nabavke stalne imovine ili izgradnje u sopstvenoj režiji merodavne su nabavne cene i CK. Ukoliko su tekuće tržišne cene više, preporučuje se pripisivanje utvrđene razlike. Prodaja stalne imovine vrednuje se po knjigovodstvenoj vrednosti. Iz upoređenja, na jednoj strani ulaza po knjigama i dopisivanja, i na drugoj strani izlaza po knjigama i otpisivanja, utvrđuje se sadašnja vrednost stalne imovine.
Kod procenjivanja zaliha merodavne su nabavne cene, CK i tržišne cene. Zalihe nabavljene na tržištu se vrednuju po nabavnim vrednostima, zalihe proizvedene u sopstvenoj režiji se vrednuju po stvarnim troškovima proizvodnje (CK), a po tržišnim cenama se vrednuju zalihe ukoliko je ta vrednost niža od CK. To znači da se uvažava princip istorijskog troška za vrednovanje realne imovine (stalna imovina + zalihe), uz uvažavanje principa niže vrednosti kod zaliha, čime se obezbeđuje
dosledno poštovanje načela opreznosti u bilansiranju. Promene cena na tržištu se uzimaju u obzir bez obzira da li su one posledica konjukturnih kolebanja ili monetarnih poremećaja (promena kupovne moć novca – inflacija i deflacija). Kada je reč o monetarnim poremećajima, u želji da eleminiše uticaj opadanja kupovne moći novca na račun uspeha, Šmalenbah vrši korekciju vrednosti bilansnih pozicija pojedinačno po uporedivim periodima služeći se indeksom cena u trgovini na veliko. Pravi uspeh preduzeća se izražava razlikom kupovne snage novčanog kapitala u odnosu na kupovnu snagu početnog novčanog kapitala. Ovaj postupak korekcije tj ispravljanja godisnjeg bilansa poznat je u literaturi pod nazivom Bilans u zlatu, a inspirisan je zahtevom za održavanjem realnog novčanog kapitala. 5 ORGANSKA TEORIJA BILANSA I NJEGOVA OCENA Tvorac ove teorije je Šmit. Njegovo najpoznatije delo je Organski bilans po dnevnoj vrednosti. Za razliku od statičkog i dinamičkog shvatanja (monističke teorije) koja ukazuju na jedan cilj bilansa (utvrđivanje imovinskog položaja ili što tačnijeg periodičnog rezultata preduzeća), organsko shvatanje kao dualistička teorija prethodna dva cilja tretira kao ravnopravna i jednako važna, tako da se ova teorija svrstava u grupu dualistickih teorija bilansa. Ova teorija predstavlja simbiozu staticke i dinamicke teorije bilansa. Osnovna svrha ili cilj bilansa jeste istovremeno utvrdjivanje imovinskog polozaja (stanja kapitala) u odredjenom vremenskom trenutku i utvrdjivanje sto tacnijeg periodicnog rezultata suceljavanjem prihoda i rashoda. Organska teorija je učenje o statici i dinamici u privredi: Statika predstavlja zamišljeno stanje mirovanja tj trenutne slike iz niza kretanja (bilans stanja predstavlja trenutnu sliku imovine i obaveza). Dinamika podrazumeva kretanje tj aktivnosti privrednih subjekata (bilans uspeha predstavlja prikaz kretanja koja su se desila u toku jednog obracunskog perioda). Organska teorija smatara da su bilans stanja i bilans uspeha po vaznosti potpuno ravnopravni finansijski izvestaji. Bilans stanja simbolizuje statiku (stanje na odredjeni dan) i zato ne moze biti dinamican. Kretanje se moze rekonstruisati tek na osnovu analize nekoliko uzastopnih bilansa stanja (taj postupak se naziva komparativna statika). Npr. poredjenje neto imovine iz dva sukcesivna obracunska perioda utvrdjujemo rezultat (rekonstruisemo kretanje). Bilans uspeha simbolizuje dinamiku (kretanje, aktivnost preduzeca). Potreba za sagledavanjem pozitivnih i negativnih komponenti rezultata dovelo je do novog finansijskog izvestaja. Obracunavanje rezultata putam racuna uspeha ima za cilj posmatranje dinamike zbivanja tj analizu kretanja u preduzecu. Organska teorija zamera dinamickoj teoriji sto zastupa misljenje: da se imovinski polozaj i periodicni rezultat ne mogu utvrditi istim bilansom (organska teorija smatra da bilans stanja moze biti istovremeno i imovinski bilans i bilans utvrdjivanja rezultata) da ne postoji organska veza izmedju obracuna imovine i obracuna rezultata (organska teorija smatra da je pravilan obracun imovine preduslov za pravilno obracunavanje rezultata)
Organska teorija istice da je obracun periodicnog rezultata od izuzetne vaznosti, ali smatra da je pre toga neophodno pravilno vrednovati imovinu i obaveze preduzeca. Obracun rezultata je vazan jer se na taj nacin utvrdjuje rentabilitet poslovanja, koji zavisi od: efikasnosti poslovanja i trzisnih uslova (konjukturnih kolebanja i monetarnih poremecaja). Osnovni razlog neadekvatnog (netacnog) periodicnog rezultata u uslovima konjukturnih kolebanja i monetarnih poremecaja je greska trgovacke kalkulacije tj tradicionalnog nacina bilansiranja (bilansiranje po principu istorijskog troska). Kao izlaz iz ove situacije, Šmit preporučuje
organski način mišljenja i u skladu sa tim organski bilans po dnevnoj vrednosti. Organski nacin razmisljanja podrazumeva da se preduzece mora posmatrati kao osnovna celija privrednog organizna koja je povezana sa drugim preduzecima (celijama) i privredom (organizmom) u celini. Da bi se bilansna teorija i praksa razvila potrebno je na kontinuiranoj osnovi analizirati odnos izmedju preduzeca i privrede s obzirom na njegovu organsku povezanost. Kao sredstvo za utvrđivanje dobitka služi bilans uspeha, koji predstavllja rezime svih rashoda koji su postali izlaz iz bilansa stanja (rashodi su izlaz iz aktive i ulaz u pasivu) i svih prihoda od prodatih proizvoda i usluga koji su postali ulaz u bilans stanja (prihodi su ulaz u aktivu i izlaz iz pasive). Nasuprot tome, bilans stanja je rezime svega onoga što još nije prodato (mirujuća imovina) ali uskoro treba da uđe u promet i svega onoga što još nije isplaćeno (pasiva). Iz toga proizilazi da je bilans stanja važan deo obračuna rezultata. Pošto je periodični rezultat kriterijum poslovnih odluka o raspodeli, njegovo ispravno obracunavanje pretpostavlja eleminisanje uticaja mogućih promena vrednosti između nabavke i prodaje, što se ostvaruje korišćenjem tzv reprodukcionih cena ili cena ponovne nabavke tj sto se ostvaruje uporedjivanjem troskovnih vrednosti sa iznosima prodaje na dan prodaje. Da bi periodični rezultat bio ispravno utvrđen ostvarenim prihodima treba suprotstaviti ne stvarnu nabavnu vrednost vec dnevnu nabavnu vrednost imovinskih delova koji su bili predmet razmene. Eventualne razlike između istorijske i dnevne nabavne vrednosti ne predstavljaju dobitak ili gubitak, već promenu vrednosti mirujuce imovine, koja mora da se izdvoji iz obracuna rezultata i ukljuci u poseban konto Korektivni konto mirujuće imovine. Ovaj konto predstavlja podkontno konta kapital (pozitivna komponenta sopstvenog kapitala). Time se izbegava obračunavanje prividnih dobitaka čija bi eventualna raspodela imala za posledicu gubitak supstance preduzeća. Ako je između nabavke ili proizvodnje i momenta prodaje došlo do promene nabavne vrednosti bilo kog imovinskog dela koji su predmet razmene, neophodno je pre evidentiranja rashoda izvrsiti preracunavanje. Vrsi se preracunavanje prvobitne nabavne vrednosti na dnevnu vrednost imovinskog dela koji je predmet prodaje (pri cemu se razlika evidentira na pomenutom korektivnom racunu). Međutim, cost benefit analiza je pokazala da bi preracunavanje svakog imovinskog dela nakon svake transakcije bilo neisplativo (troskovi takvih aktvinosti bi bili daleko veci od koristi koje bi se pri tome dobile). Uviđajući ovaj problem organska teorija preporučuje periodično a ne dnevno preračunavanje i to samo nekih imovinskih delova (osnovna sredstva i zalihe). Ova teorija istice da je za uspesno odrzavanje supstance (sopstvenog kapitala) neophodno ispuniti: Osnovni zahtev - ispravno obracunavanje rezultata putem periodicnog preracunavanja vrednosti stalne imovine i zaliha Dopunski zahtev – postovanje pravila jednake vrednosti u bilansu koje nalaze da se realna imovina u aktivi finansira iz sopstvenog kapitala a monetarna imovina iz pozajmljenog kapitala. Pravilo jednake vrednosti je uslovljen sledećim razlozima: U uslovima rastućih cena vrednosti monetarne aktive (potraživanja i gotovina) topi se srazmerno rastu cena zbog cinjenice da se potraživanja uvek naplaćuju u nominalnim
iznosima bez obzira kako se menja kupovna snaga novca (tako nastaje poverilacki gubitak). U uslovima rastucih cena vrednost obaveze (pozajmljenog kapitala) topi se srazmerno rastu cena zbog cinjenice da se obaveze vracaju u nominalnom iznosu bez obzira kako se menja kupovna snaga novca (tako nastaju duznicki dobici). Ako se preduzeće pridržava pravila jednake vrednosti ono ce realnu imovinu finansirati iz sopstvenih izovra, a monetarnu imovinu iz pozajmljenih izvora. Tako ce se u uslovima rastucih
cena gubici (poverilacki gubici) koji se ostvaruju usled posedovanja monetarne imovine izjednaciti sa dobicima (duznicki dobici) koji se ostvaruju usled koriscenja pozajmljenih izvora (obaveza). Ovo je još jedan doprinos smanjenju rizika i eleminisanju špekulativnog dobitka. Pravilo jednake vrednosti u bilansu: monetarna imovina = pozajmljeni kapital poverilacki gubici = duznicki dobici. Zakljucujemo da se, ukoliko preduzece postuje ovo pravilo u inflatornim uslovima, gubici od posedovanja monetarne imovine izjednacavaju sa dobicima koji se ostvaruju zbog koriscenja pozajmljenog kapitala, pa nam postaje jasno zbog cega ova teorija insistira na periodicnom preracunavanju samo realne imovine a ne i monetarne. Ukoliko postoji naduvan (hipertrofiran) rezultat preduzece mora biti svesno da se ono sastoji iz dve komponente: realne i fiktivne. Takodje, mora biti svesno da se iz naduvanog dobitka mora iskljuciti fiktivna komponenta tako sto ce se periodicno preracunavati stalna imovina i zalihe (bilansiranje po dnevnim vrednostima) i postovanjem pravila jednake vrednosti u bilansu. Ocena organskog shvatanja bilansa Insistiranje na uvažavanju poslovnog uspeha (periodicnog rezultata) kao kriterijuma za donosenje poslovnih odlika smatra se opravdanim Šmitovo shvatanje da netačno utvrđivanje periodičnog rezultata, praćen stvaranjem prividnih dobitaka ili gubitaka, predstavlja jedan od glavnih razloga narušavanja harmonije između proizvodnje i potrošnje, nije bez ikakvog osnova, ali je svakako preterano i zbog toga neprihvatljivo. Stav oraganske teorije jeste da odrzavanje supstance preduzeća više odgovara interesima opstanka preduzeća na dugi rok i harmoničnog razvoja privrede nego gledište dinamičke teorije i njihovog koncepta održavanja realnog kapitala Organskoj teoriji je upućena kritika da je periodična revalorizacija pojedinih imovinskih delova, u uslovima rastućih cena nepraktična i da je umesto toga bolje primenjivati metodu gvozdenih zaliha, LIFO metodu i metodu degresivnog otpisivanja kao adekvatne supstitute metode revalorizacije Organskoj teoriji se zamera korišćenje dnevnih vrednosti jer se smatra da se time knjigovodstvo udaljava od svoje ideološke baze – istorijskih troškova. Kritičari smatraju da se time iz knjigovodstva i bilansa gube istorijske vrednosti (originalne nabavne vrednosti ili CK) i da se tako narušava jedan od osnovnih računovodstvenih principa – princip istorijskog troška Kritičari organske teorije smatraju da je poštovanje pravila jednake vrednosti u bilansu više teorijski ideal i nešto čemu treba težiti u dugom roku a ne nešto što treba da bude komponenta tekuće poslovne politike 6 KONCEPT ODRZAVANJA NOMINALNOG KAPITALA Pored bilansnih koncepcija koje su uglavnom vezane za princip istorijskog troška, postoje koncepti održanja prinosne vrednosti preduzeća koji znače potpuno napuštanje i negiranje principa tradicionalnog računovodstva i bilansiranja. Bitna karakteristika bilansnih koncepcija održanja preduzeća (u odnosu na koncepte prinosne vrednosti) je u tome što vode računa samo o promenama rashoda dok prihodi ostaju po strani. Za zagovornike bilansnih koncepcija
pitanje održanja preduzeća je identično sa pitanjem adekvatne procene troškova tj rashoda. S obzirom na različite ciljeve bilansnih koncepcija održanja preduzeća, možemo da razlikujemo: 1. Koncepte održanja (novčanog) kapitala a) Koncept održanja nominalnog (novčanog) kapitala b) Koncept održanja realnog (novčanog) kapitala
Koncepti održanja (novčanog) kapitala: polaze od pasive bilansa stanja i bitno je da se očuva prvobitno angažovan novčani kapital – ciljna veličina. 2. Koncept održanja supstance (koncept održanja robnog kapitala) Koncept održanja supstance: polazi od aktive bilansa stanja i ciljna veličina je investirana realna imovina o čijem održanju možemo govoriti samo onda kada je moguća ponovna nabavka dobara angažovanih i utrošenih u procesu proizvodnje. KONCEPT NOMINALNOG NOVCANOG KAPITALA ima za cilj da zaštiti od gubitka prvobitno uloženi novčani kapital u preduzeću nezavisno od eventualnih promena kupovne moći novca. Ovaj zahtev proizilazi iz načela sigurnosti (pri čemu se ne misli na načelo sigurnosti koje Schmalenbach promoviše u okviru dinamičke teorije). Ovaj zahtev ima svoje: pravno tumačenje - se odnosi na poštovanje načela zaštite poverilaca (održanje nominalnog kapitala poveriocima pruža garanciju da je preduzeće sigurno, da će redovno izmirivati svoje obaveze) ekonomsko – finansijsko tumačenje - pravna sigurnost nije jedini razlog zbog kojeg je neophodno poštovati koncept održanja nominalnog kapitala. Osnovni ekonomsko – finansijski cilj preduzeća je pokriće nastalih troškova tj generisanje pozitivnog periodičnog rezultata – dobitka (Princip pokrića troškova kao minimalni zahtev i pretpostavka kontinuiranog poslovanja preduzeća). Prema ovom konceptu dobitak je uvek višak preko jedne čvrste prvobitne veličine koja mora da bude održana. Ta veličina je nominalni sopstveni kapital na početku obracunskog perioda. Dobitak postoji ako je nominalna vrednost sopstvenog kapitala na kraju obracunskog perioda (uzimajuci u obzir uplate i isplate na teret kapitala) veca od nominalne vrednosti sopstvenog kapitala na početku perioda. Obračunavanje rezultata u skladu sa principima održanja nominalne vrednosti kapitala zahteva formulisanje adekvatnih pravila procenjivanja. Pravila procenjivanja (imovine i obaveza tj prihoda i rashoda) treba da sprece mogućnost prelivanja sopstvenog kapitala u rezultat (dobitak). Koncept održanja nominalnog kapitala ističe da će se sprečiti prelivanje nominalnog kapitala u dobitak ako se: spreči obračunavanje rashoda ispod njihove nabavne vrednosti (potcenjivanje rashoda) i spreči priznavanje prihoda usled povećanja cena nerealizovanih zaliha (precenjivanje prihoda). Iz zahteva za eliminisanjem ovakvih pojava proističe formulisanje pravila procenjivanja u skladu sa principom realizacije i delimično principom impariteta. Tumačenje i zastupanje ovog koncepta u literaturi vezuje se za nemačkog autora Rigera. Polazna pretpostavka njegove teorije je ekonomska doktrina njegovog učitelja Knapa o mogućnosti kolebanja novca. Iz tog shvatanja je izveden aksiom da je „marka uvek marka“. Rieger u fokus stavlja formulu N – R – P – R1 – N1. Prema njemu uspeh celokupne privrede se izračunava suprotstavljanjem svih priliva i odliva koji su u njoj nastali, a uspeh preduzeća se izračunava suprotsavljanjem svih priliva i odliva koji su nastali tokom poslovanja. Na osnovu toga Rieger izvlači zaključak da bilans preduzeća kao deo bilansa jedinstvene privrede predstavlja zaključni račun o novčanoj poziciji sa funkcijom polaganja računa – čist račun novca. Prema Rieger-u jedini pravi rezultat je onaj koji se obračunava na kraju poslovnog života preduzeća u okviru totalnog bilansa uspeha (rezultat je razlika između ukupnih priliva i ukupnih odliva gotovine). Rieger je svestan da preduzeće ne
može da čeka kraj životnog veka da bi obračunalo uspeh već da mora da vrši periodičan (mesečan, godišnji) obračun rezultata. Preduzeće mora da sastavlja međubilanse koji su čista fikcija (zbog problema razgraničenja) jer prikazuje samo deo procesa kada sva imovina i obaveze nisu pretvorene u novac. Zbog toga on smatra da je izračunavanje uspeha u kraćim vremenskim intervalima u stvari predviđanje (anticipiranje) krajnjeg novčanog rešenja
nezavršenih poslovnih procesa. Zbog toga je neophodno na dan bilansa proceniti današnju (sadašnju) vrednost budućih priliva i odliva. Današnja (sadašnja) vrednost se utvrđuje diskonotovanjem procenjenih budućih novčanih tokova koji će određeni imovinski deo generisati. Jedina prava vrednost je današnja (sadašnja) vrednost. Međutim, pošto postoje realne teškoće prilikom procene novčanih tokova koje će određeni imovinski deo generisati Rieger odustaje od današnje (sadašnje) vrednosti i predlaže bilansiranje po nabavnoj vrednosti tj po CK. Rieger smatra da bilansiranje po nabavnoj vrednosti tj po CK odgovara ideji održanja preduzeća u dugom roku tj očuvanju nominalnog kapitala. Pošto isključuje problem promene vrednosti novca, Rieger isključuje i potrebu za eleminisanjem efekata promene cena na periodični rezultat. Uticaj promena cena treba tolerisati zbog toga što takve promene spadaju u područje šansi i rizika koje preduzeće mora da snosi. Zakljucak: koncept održavanja nominalnog novčanog kapitala odgovara zahtevu održavanja preduzeća samo u slučaju stabilnih konjukturnih i monetarnih prilika praćenih stabilnim cenama. Za njega je zakonsko sredstvo plaćanja merodavno za bilansiranje, a eventualne promene kupovne snage novca ostaju bez uticaja na iskazivanje visine periodičnog rezultata. Bitno je samo da se nominalna vrednost kapitala vremenom smanjuje. 7 KONCEPT ODRZAVANJA REALNOG KAPITALA – POSTUPAK NESISTEMATSKOG IZJEDNACAVANJA VREDNOSTI NOVCA Ukoliko se pri obračunu rezultata sučeljavaju događaji iz različitih vremenskih trenutaka tj ukoliko se prihodima sučeljavaju rashodi iskazani u novcu različite kupovne snage, tako obračunat rezultat sadržaće u sebi deo prelivenog kapitala. U takvim okolnostima rezultat (dobitak) sadrži dve komponente: realnu komponentu (čijom se raspodelom ne ugrožava opstanak preduzeća) fiktivnu komponentu (čijom se raspodelom gubi kapital – što preduzeće vodi u stečaj) Da bi se izbegla erozija kupovne snage početno uloženog novčanog kapitala i da bi se otklonila nepodobnost nastala zbog neuporedivosti monetarnih jedinica različitih obračunskih perioda predlaže se izjednačavanje vrednosti (kupovne moći) novca. Osnovne postavke koncepta - Ovaj koncept je identičan prethodnom samo u uslovima nepromenjene kupovne moći novca (u uslovima monetarne stabilnosti). Cilj koncepta je održavanje prvobitno uloženog kapitala u jedinicama iste kupovne snage. Kapital je održiv kada je njegova kupovna snaga na kraju perioda jednaka kupovnoj snazi na početku perioda (kada se za njegovu novčanu vrednost može kupiti isti količina dobara i usluga). Kupovna snaga pada kada ova količina pada i obrnuto, ona raste kada pribavljena količina dobara raste. Rezultat (dobitak) predstavlja višak prihoda preko rashoda merenih novcem iste kupovne snage. Dobitak postoji ukoliko je kupovna snaga sopstvenog kapitala veća na kraju u odnosu na početak obračunskog perioda. U osnovi ovog koncepta, nalazi se pokušaj da se novčana jedinica koja je u uslovima inflacije izgubila svojstvo stabilne mere vrednosti učini ponovo podobnom za vrednovanje imovine i rezultata. Polazi se od toga da pad vrednosti novca ima za posledicu povećanje opšteg nivoa cena i obrnuto. Stabilnost novčane jedinice može da se ostvari veštačkim vraćanjem opšteg nivoa cena na željeni termin upotrebom indexa koji označavaju stepen obezvređenja novčane jedinice. Tj kolebljivo merilo vrednosti zamenjuje se stabilnim merilom vrednosti tj indexom. Pretpostavka kod stabilne vrednosti novca je da je
opšti nivo cena takođe stabilan, ističe problem utvrđivanja indexa kretanja opšteg nivoa cena ili utvrđivanje njegovog supstituta za izračunavanje vrednosti novca.
Izbor merila (indexa) za izjednačavanje vrednosti novca - U stručnoj literaturi ističu se sledeće alternative: 1. index opšteg nivoa cena 2. index troškova života 3. index cena u trgovini na malo 4. index cena u trgovini na veliko 5. index deviznih kurseva (odnos domaće prema stranoj valuti) 6. index pojedinačnih dobara (zlato, pamuk, vuna, čelik) Šmalenbah ističe da prilikom upoređivanja prihoda i rashoda koji se odnose na isti vremenski period nema oscilacija u merilu vrednosti i njihovog uticaja na veličinu periodičnog rezultata. Teškoće se javljaju u slučaju kada se upoređuju vrednosti imovinskih delova, prihoda i rashoda iz različitih perioda i monetranih uslova. Da bi upoređenje tih pozicija u bilansu stanja i bilansu uspeha bilo korektno neophodno je da one budu iskazane novcem iste kupovne moći. On istice da se homogenizacija pozicija aktive, pasive, rashoda i prihoda postiže upotrebom indexa cena koji se kreću u obrnutoj srazmeri sa kretanjem vrednosti novca i koji predstavljaju idealnu meru vrednosti. Prema Šmalenbahu indexi cena svih dobara i usluga i to na bazi samo njihove stvarne (finalne) potrošnje, a ne proizvodne potrošnje, predstavljaju najbolje pokazatelje kretanja vrednosti novca – opsti indeks cena. Praktične teškoće određivanja stvarne potrošnje svih dobara i usluga u okviru nacionalne ekonomije uticale su na Šmalenbaha da umesto opsteg indeska cena koristi indexa cena u trgovini na veliko. Pojedinacne cene nisu vazne vec je vazna promena u proseku (svih ili odredjenih grupa) cena. Metode izjednačavanja vrednosti novca - Izjednačavanje vrednosti novca i uspostavljanje zahtevane uporedivosti, pretpostavlja da se prvo izvrši izbor baznog perioda. Postoje tri mogućnosti: 1. da se svi poslovni događaji preračunaju prema vrednosti novčane jedinice na dan bilansa 2. da se preračunavanje vrši prema vrednosti novčane jedinice na pocetku obracunskog perioda 3 da se za osnovu odredi trenutak kome monetarne i druge okolnosti daju obeležje baznog perioda Postoje dve metode izjednačavanja vrednosti novca, i to: 1 nesistematsko izjednačavanje vrednosti novca (jednostavni postupak) 2 sistematsko izjednačavanje vrednosti novca (potpuni postupak) u okviru koga poznajemo: Šmalenbahov postupak sistematskog izjednačavanja vrednosti novca (postupak deflacioniranja) Postupak tekuće kupovne snage (CPP postupak) Nesistematsko izjednacavanje vrednosti novca - Ovaj postupak predstavlja pokušaj ostvarenja osnovnog cilja koncepta održanja realnog kapitala pomoću parcijalnih korekcija stanja pojedinih bilansnih pozicija u zvaničnim finansijskim izveštajima. Preračunavanje se ograničava samo na neke pozicije bilansa stanja uz upotrebu prosečnog godišnjeg indexa, koji treba da pokaže stepen obezvređenja novčane jedinice. Pozicije koje su predmet
preračunavanja su stalna sredstva i zalihe. Priznavanje se vrši na dan bilansa pomoću pomenutog indexa obezvređenja novčane jedinice. Razlika koja se pojavi kao rezultat upoređenja preracunatih bilansnih vrednosti do kojih smo došli upotrebom indexa i originalnih bilansnih vrednosti dobijenih uvažavanjem principa istorijskog troška, obuhvata se na računu Pokriće za održanje realnog kapitala (rezervisanja).
Slabosti metode: Preračunavaju se samo neke pozicije bilansa stanja (stalna sredstva i zalihe)
Preračunavanjem se obuhvata samo stanje pojedinih pozicija (ne i njihove poslovne promene – promet) Pomenute slabosti mogu dovesti do manjkavosti prilikom obračuna periodičnog rezultata. Npr. ako je osnovica za preracunavanje stalnih sredstva njihova prosečna nabavna vrednost u određenom obračunskom periodu (nabavna vrednost na počeku + nabavna vrednosti na kraju/2), a stalna sredstva se nabavljaju neposredno posle početka perioda, njihova nabavna vrednost ne bi bila preračunata, tj troškovi amortizacije bi bili obračunati na bazi ranije utvrđene prosečne nabavne cene stalnih sredstava. Ako bi se stalna sredstva nabavila neposredno pre početka posmatranog perioda, njihova nabavna vrednost bi bila uzeta u obzir prilikom preracunavanja, što bi dovelo do druge visine troškova amortizacije i automatski do drugačijeg periodičnog rezultata. Postupak nesistematskog izjednačavnja vrednosti novca može se koristiti u uslovima: Umerenih monetarnih poremećaja
Pri postojanju malog broja bilansnih pozicija i sa ne tako učestalim prometom.
8 KONCEPT REALNOG ODRZAVANJA KAPITALA – POSTUPAK SISTEMATSKOG IZJEDNACAVANJA VREDNOSTI NOVCA Smalehbahov postupak sistematskog izjednacavanja vrednosti novca (postupak deflacioniranja) - Ovaj postupak podrazumeva potpuno perodično deflacioniranje (preračunavanje) vrednosti svih bilansnih pozicija (stanja i prometa) na odredjeni trenutak (prethodno odabrani bazni period). Kao bazni period se uzima 1913. godina – zlatno važenje nemačke marke. Osnovne karakteristike postupka: 1) Predmet korekcije nisu oficijalni finansijski izveštaji koji moraju da budu sastavljeni uz respektovanje principa tradicionalnog računovodstva (princip istorijskog troška). Pored zvaničnih finansijskih izveštaja za potrebe vođenja uspešne poslovne politike treba prezentirati i dopunske (suplementarne, paralelne) finansijske izveštaje koji su izraženi u homogenim novčanim jedinicama tj u jedinicama iste kupovne snage. 2) Preračunavanje računovodstvenih podataka se vrši van knjigovodstva i to ne na neku tekuću novčanu vrednost (kraj perioda ili dan bilansiranja) već na neki raniji, prethodno odabrani bazni period (1913. godina). Radi se o deflacioniranju bilansnih pozicija na željeni datum ili period. 3) Za preračunavanje (deflacioniranje) bilansnih vrednosti izraženih u novčanim jedinicama različite kupovne moći moguće je koristiti: mesečni indeks opšteg nivoa cena ili mesečni indeks cena u trgovini na veliko (kao njegovu najbližu aproksimaciju i zamenu). Za potrebe preračunavanja koristi se samo jedan indeks cena koji pokazuje promenu opšteg nivoa cena u privredi, a ne promenu cena pojedinačnih dobara.
4) Sistematsko izjednačavanje vrednosti novca u bilansu podrazumeva: preračunavanje (deflacioniranje) stanja svih bilansnih pozicija; - realnih dobara (osnovnih sredstava i zaliha) - monetarnih bilansnih pozicija (novčanih sredstava, potraživanja i obaveza) osim deviznih potraživanja i obaveza preračunavanje promena (prometa) bilansnih pozicija koje su nastale tokom obračunskog perioda
5) Pre samog postupka preračunavanja (deflacioniranja) bilansnih pozicija neophodno je identifikovanje i eliminisanje latentnih rezervi i skrivenih gubitaka iz bilansa tj zahteva se ponovno procenjivanje imovine preduzeća na dan bilansa. Taj postupak se obavlja u okviru dopunskih (suplementarnih, paralelnih) finansijskih izveštaja (a ne u okviru oficijalnih izveštaja). 6) Izbor perioda preračunavanja zavisi od stepena monetarnih poremećaja koji postoji u privredi. Periodi preračunavanja mogu biti: godišnji, mesečni, dnevni. U uslovima relativne monetarne stabilnosti – godišnje preračunavanje bilansnih pozicija potpuno zadovoljava u pogledu izjednačavanja vrednosti novca u bilansu. U uslovima izraženih monetarnih poremećaja (hiperinflacija) – dnevno preračunavanje postaje realna potreba. 7) Razlika koja se javi kao posledica upoređenja originalnih i korigovanih bilansnih vrednosti obuhvata se na posebnom računu Račun izjednačavanja vrednosti novca. Ovaj račun predstavlja potkonto Sopstvenog kapitala i pokazuje promene vrednosti realnih i monetarnih pozicija u određenom vremenskom periodu koje su nastale usled promene kupovne moći novca. Ovaj račun sprečava da se putem obračuna i raspodele precenjenog (naduvanog) rezultata odlije i deo kapitala. 8) Dopunski (suplementarni, paralelni) finansijski izveštaji dobijeni kao posledica periodičnog preračunavanja (deflacioniranja): ne mogu se koristiti kao podloga za obračunavanje poreza i regulisanje potraživanja i obaveza između privrednih subjekata mogu se koristiti kao informaciona podloga upravi na bazi koje se sagledava stvarana zarađivačka sposobnost preduzeća i na osnovu koje se prati kretanje sopstvenog kapitala u nizu obračunskih perioda Prednosti u odnosu na nesistematski metod: Pruža veću tačnost s obzirom da se preračunavaju i stanje i promet svih bilansnih pozicija Nije u suprotnosti sa trgovačkim i poreskim propisima jer se preračunavanje ne vrši u oficijalnim izveštajima već u posebnim dopunskim izveštajima Može vrlo lako da se prilagodi različitim intenzitetima monetarne stabilnosti (relativna monetarna stabilnost – godišnji indeksi cena, izrazita monetarna nestabilnost – dnevni indeksi cena) 9 KONCEPT REALNOG ODRZAVANJA KAPITALA – POSTUPAK TEKUCE KUPOVNE SNAGE I I OCENA KONCENTA ODRZAVANJA REALNOG KAPITALA Postupak tekuce kupovne snage (CPP postupak) - Prethodno opisan postupak Šmalenbaha pogoduje zahtevu uporedivosti rezultata tekućeg obračunskog perioda i svih prethodnih obračunskih perioda do baznog termina. Međutim, preračunate vrednosti (vrednost bilansnih pozicija stanja i uspeha) izražavaju istorijsku vrednost koje utoliko više odstupaju od tekuće vrednosti što je bazni period dalji od obračunskog perioda i intezitet inflacije jači. Na taj način isključena je mogućnost sagledavanja tekuće vrednosti elemenata bilansa stanja i uspeha. Iz tog razloga Šmalenbahovom postupku suprotstavlja se CPP postupak tj postupak
preračunavanja vrednosti stanja i prometa na svim računima bilansa stanja i uspeha u novčane vrednosti kraja perioda (dan bilansa). Cilj ove metode (postupka) je realizovanje ideje o očuvanju originalne kupovne moći investiranog novčanog kapitala kao i obračunavanje periodičnih rezultata koji se mogu raspodeliti bez opasnosti da se naruši integritet samog preduzeća.
Osnovne karakteristike postupka: 1) Predmet korekcije nisu oficijalni finansijski izveštaji koji moraju da budu sastavljeni uz respektovanje principa tradicionalnog računovodstva (princip istorijskog troška). Pored zvaničnih finansijskih izveštaja za potrebe vođenja uspešne poslovne politike treba prezentirati i dopunske (suplementarne, paralelne) finansijske izveštaje koji su izraženi u homogenim novčanim jedinicama tj u jedinicama iste kupovne snage 2) Preračunavanje računovodstvenih podataka se vrši van knjigovodstva i to na tekuću novčanu vrednost na kraju perioda za koji se sastavljaju bilansi (dan bilansiranja) 3) Za preračunavanje bilansnih vrednosti izraženih u novčanim jedinicama različite kupovne moći moguće je koristiti: mesečni indeks opšteg nivoa cena ili mesečni indeks cena u trgovini na malo (kao njegovu najbližu aproksimaciju i zamenu). Za potrebe preračunavanja koristi se samo jedan indeks cena koji pokazuje promenu opšteg nivoa cena u privredi, a ne promenu cena pojedinih dobara. 4) Sistematsko izjednačavanje vrednosti novca u bilansu podrazumeva: preračunavanje (aktuelizaciju) stanja svih bilansnih pozicija - realnih dobara (osnovnih sredstava i zaliha) - monetarnih bilansnih pozicija (novčanih sredstava, potraživanja i obaveza) osim deviznih potraživanja i obaveza preračunavanje promena (prometa) bilansnih pozicija koje su nastale tokom obračunskog perioda 5) Izbor perioda preračunavanja zavisi od stepena monetarnih poremećaja koji postoji u privredi. Periodi preračunavanja mogu biti: godišnji, mesečni, dnevni. U uslovima relativne monetarne stabilnosti – godišnje preračunavanje bilansnih pozicija potpuno zadovoljava u pogledu izjednačavanja vrednosti novca u bilansu. U uslovima izraženih monetarnih poremećaja (hiperinflacija) – dnevno preračunavanje postaje realna potreba. 6) Razlika koja se javi kao posledica upoređenja originalnih i korigovanih bilansnih vrednosti obuhvata se na posebnom računu Rezerva za održanje sopstvenog kapitala (potkonto sopstvenog kapitala). Na taj način rukovodstvo preduzeća ima uvid u stvarnu (oslobođenu od uticaja inflacije) promenu neto aktive tj sopstvenog kapitala u određenom vremenskom periodu 7) Dopunski (suplementarni, paralelni) finansijski izveštaji dobijeni kao posledica periodičnog preračunavanja: ne mogu se koristiti kao podloga za obračunavanje poreza i regulisanje potraživanja i obaveza između privrednih subjekata mogu se koristiti kao informaciona podloga upravi na bazi koje se sagledava stvarana zarađivačka sposobnost preduzeća i na osnovu koje se prati kretanje sopstvenog kapitala u nizu obračunskih perioda Prednosti:
1. Osnova ovog koncepta je opšti index cena (index cena u trgovini na veliko ili malo kao najbliza aproksimacija opsteg indeksa cena) koji pokazuje efekte promene opšte kupovne moći novca na finansijske izveštaje. 2. Pošto se koristi jedan index, postupak preračunavanje je jednostavan. 3. Mogućnosti kontrole finansijskih izveštaja su jako velike budući da se korekcije vrše u dopunskim finansijskim izveštajima (a ne u oficijalnim finansijskim izveštajima) 4. Periodični rezultat se utvrđuje primenom principa istorijskog troška u oficijalnim finansijskim izveštajima, dok se za potrebe upravljanja preduzećem sve korekcije vrednosti bilansnih pozicija vrše u dopunskim finansijskim izveštajima.
Kritika: 1. Tretmani dobitaka i gubitaka u kupovnoj moći na monetarnim bilansnim pozicijama aktive i pasive – Poverilačke gubitke moramo priznati u skladu sa principom opreznosti (odnosno principom impariteta u okviru njega), ovo je opravdano sa aspekta cilja održanja realnog (novčanog) kapitala. Priznavanje dužničkih dobitaka ne bi bilo u skladu sa principom realizacije i ciljem održanja realnog (novčanog) kapitala. Međutim, ako priznajemo poverilačke gubitke onda je konzistentno sa tim da priznamo i dužničke dobitke. Schmalenbach uviđa ovaj problem i smatra da treba jednoobrazno tretirati i poverilačke gubitke i dužničke dobitke tj priznati ih u bilansu uspeha ali uz obavezu da se na ime utvrđenih ali još uvek nerealizovanih dužničkih dobitaka obrazuje rezervisanje u skladu sa principom opreznosti. Na taj način je neutralizovan efekat priznavanja nerealizovanih dužničkih dobitaka na periodični rezultat. 2. Izbor merila za izjednačavanje vrednosti novca u bilansu (opsti indeks cena) – Indeks opšteg nivoa cena ukazuje na promenu prosečne kupovne snage novca u čitavoj privredi putem promene prosečnog nivoa cena svih dobara i usluga. Indeks opšteg nivoa cena ne pogoduje pojedinačnim preduzećima jer on ne pokazuje promenu cena pojedinačnih imovinskih delova, jer je više statistička nego ekonomska veličina. Promena cena odeređenih dobara konkretnog preduzeća ne mora da bude u skladu sa promenom opšteg nivoa cena (može se desiti da cena neke mašine pada iako u privredi postoji inflacija merena indeksom opšteg nivoa cena). Svako preduzeće u zavisnosti od raspoložive imovine ima „svoju inflaciju“ čiji se uticaj na sredstva preduzeća može meriti samo pomoću individualnih indeksa cena za pojedinačna dobra ili specijalnih indeksa cena za srodne grupe dobara. Korišćenje ove dve vrste indeksa više odgovara održanju preduzeća na dugi rok nego što je to korišćenje opšteg indeksa cena. SCHMALENBACH-OV POSTUPAK POSTUPAK TEKUĆE KUPOVNE SNAGE (CPP) INDEKS CENA VELIKO
U TRGOVINI NAINDEKS CENA U TRGOVINI NA MALO
DEFLACIONIRANJE SVIH BILANSNIH (STANJA I PROMETA)
VREDNOSTIAKTUELIZACIJA POZICIJASVIH BILANSNIH (STANJE I PROMET)
VREDNOSTI POZICIJA
RAZLIKA ORIGINALNIH IRAZLIKA ORIGINALNIH I DEFLACIONIRANIH VREDNOSTI SEAKTUELIZOVANIH VREDNOSTI SE OBUHVATA NA RAČUNU “RAČUNOBUHVATA NA RAČUNU IZJEDNAČAVANJA VREDNOSTI“REZERVE ZA ODRŽANJE NOVCA” SOPSTVENOG KAPITALA” Istaknute razlike između ovih postupaka utiču i na pojavne rezultate preračunavanja. Npr. gubitak na monetarnim pozicijama (potraživanja i gotovina) po CPP postupku je nominalno
veći zbog toga što je iskazan u novcu manje kupovne snage. Razlike između originalnih i preračunatih vrednosti se knjiže na račun sopstvenog kapitala ili njegov podkonto Rezerve za održanje sopstvenog kapitala.
10
KONCEPT ODRZAVANJA SUPSTANCE – OSNOVNE POSTAVKE, OBLICI ODRZAVANJA SUPSTANCE Osnovne postavke - Koncept održanja supstance ima za cilj očuvanje i nadoknadu prvobitno investiranog fizičkog (robnog) kapitala tj zamenu uloženih i utrošenih sredstava u procesu proizvodnje. Ovaj koncept je usmeren na aktivu bilansa. Dobitak predstavlja razliku izmedju prihoda i rashoda koji su obračunati po cenama ponovne nabavke. Tako obračunat rezultat je u celosti raspodeljiv a da se na taj način ne ugrozi kontinuirano poslovanje preduzeća. Obračun realnog (raspodeljivog) rezultata pretpostavlja pravilno vrednovanje rashoda za koje koncept održanja supstance predlaže korišćenje dnevne nabavne cene. U strucnoj literaturi ne postoje jedinstvena mišljenja, šta se podrazumeva pod pojmom dnevne nabavne cene, da li je to: dnevna cena nabavke na dan potrosnje (otpocinjanja procesa proizvodnje) dnevna cena nabavke na dan završetka procesa proizvodnje dnevna cena nabavke na dan prodaje proizvedenih dobara dnevna cena nabavke na dan priliva gotovine po osnovu prodaje dobara dnevna cena nabavke na dan stvarne ponovne nabavke utrosenih dobara Prednost se daje dnevnoj nabavnoj ceni na dan prodaje proizvedenih dobara. Njenom upotrebom se obezbeđuje jedinstveno procenjivanja prihoda i rashoda po tržišnim cenama istog dana. Ovakvo vrednovanje rashoda odgovara postovanju principa uzročnosti, a periodični rezultat koji proizilazi iz ovakvog povezivanja rashoda i prihoda predstavlja realan periodični rezultat koji je garancija održanja supstance preduzeća u uslovima rastućih cena. Postupci modifikacije periodičnog rezultata - Postoje dve varijante modifikacije periodičnog rezultata: 1. Postupak preračunavanja istorijskih troskova (rashoda) u bilansu uspeha uz pomoc specijalnih indexa cena za srodne grupe dobara (indexa obezvredjenja novcane jedinice) – U osnovi ovog postupka nalazi se stanovište da odabrani cilj održanja supstance može da se realizuje aktuelizacijom rashoda i time uslovljenim rezervama obnovljene realne imovine. U ovom slučaju revalorizacija aktive je nepotrebna jer se ona stalnim obnavljanje automatski revalorizuje. Bilans stanja na dan 31.12.2011. Aktiva Istorijska vrednost realne imovine Nominalna imovina imovine
Aktuelizirani rashodi
Pasiva Sopstveni i pozajmljeni kapital Rezerva za odrzavanje realne
Bilans uspeha na dan 31.12.2011. Rashodi Prihodi Istorijski rashodi Prihodi Povecanje istorijskih rashoda Rezultat
Objašnjenje slike: u bilansu uspeha se nalaze prihodi i istoriski rashodi, čija razlika predstavlja dobitak po konceptu održanja nominalnog kapitala. Raspodelom takvog dobitka mi raspodeljujemo i realnu i fiktivnu komponentu. Da se to ne bi dogodilo,
moramo aktuelizovati rashode u bilansu uspeha tako što istorijsku vrednost rashoda pomnožimo sa specifičnim indexom. Tada bilans uspeha sadrži prihode i aktuelizovane rashode (iste vrednosti). Posledica povećanja rashoda je smanjenje dobitka, koji je realan i kao takav može biti predmet raspodele. Razlika između viših aktuelizovanih rashoda i manjih istorijskih rashoda knjiži se na računu Rezerve za održanje realne imovine u pasivi bilansa stanja. Primenom principa istorijskog troska rezultat ce biti naduvan jer sadrzi realnu i inflatornu komponentu. 2. Postupak preračunavanja realne imovine (stanja sredstava i zaliha) u bilansu stanja i istorijskih rashoda u bilansu uspeha uz pomoc specijalnih indexa cena za srodne grupe dobara (indexi obezvredjenja novcanih jedinica) – Ovde preračunavamo i realnu imovinu i rashode putem specijalnih indexa cena, dok se nominalna imovina ne preračunava jer zahteva postovanje jednake vrednosti u bilansu (Smalenbah). Bilans stanja na dan 31.12.2011. Aktiva Istorijske vrednosti realne imovine Povecanje istorijske vrednosti realne imovine Nominalna imovina
Pasiva Sopstveni kapital pre preracunavanja Preracunavanje realne imovine Preracunavanje rashoda
Bilans uspeha na dan 31.12.2011. Rashodi Istorijski rashodi Povecanje istorijskih rashoda Rezultat
Prihodi Prihodi
Objašnjenje slike: aktuelizacija rashoda ista kao u predhodnom objašnjenju. Međutim, pored aktuelizacije rashoda moramo izvršiti i korigovanje imovine (izražena po istorijskim vrednostima) u bilansu stanja za inflatorne promene. To korigovanje se vrši tako što istorijsku vrednost imovine pomnožimo sa specifičnim indexima cena, pri čemu dobijamo aktuelizovanu vrednost imovine. Vidimo da je došlo do povećanja istorijske vrednosti imovine i tu razliku knjižimo na pasivu bilansa stanja na računu Preračunavanje realne imovine. Dodavanjem na ovu vrednost iznos „preračunatih rashoda“ dobijamo ukupna rezervisanja za održanje supstance. Oblici odrzavanja supstance - Nejedinstveno tumačenje supstance posledica je različito postavljenih ciljeva održanja kapitala u pogledu njegovog obima. Sva razmišljanja razvrstavamo u dve grupe: Apsolutno ili reproduktivno održanje supstance (statička koncepcija) Relativno održanje supstance (dinamička koncepcija) 1 Apslolutno ili reproduktivno odrzavanje supstance - O reproduktivnom održanju supstance može se govoriti samo u slučaju ako je obezbeđena zamena određenog imovinskog dela u nepromenjenoj formi – količini, vrsti i kvalitetu. Reproduktivno održanje supstance postiže se automatski ako se tekućim prihodima suprotstave rashodi obračunati po cenama
ponovne nabavke (dnevna nabavna cena na dan prodaje). Zahtev za dugoročnim održanjem realne imovine u nepromenjenom obliku po vrsti, količini i kvalitetu je jasno postavljen cilj. Međutim, takav cilj počiva na pretpostavci statične privrede koja se ekonomski i tehnološki ne
razvija, što je sa gledišta kratkog roka delimično prihvatljivo ali sa gledišta dugog roka reč je o nerealnoj pretpostavci. Obeležje realnog privrednog života je dinamičan razvoj, koji je praćen tehničko-tehnološkim progresom, rastom i kvalitativnim promenama na tržištu prodaje – u takvim uslovima cilj reproduktivnog održanja supstance nije realan. Imajući ovo u vidu, reproduktivno održanje supstance smatra se neprihvatljivim konceptom održanja supstance. 2 Relativno odrzavanje supstance – Ideja o relativnom održanju supstance potiče od nemačkog profesora Šmita, tvorca organske teorije bilansa. Cilj relativnog održanja supstance podrazumeva prilagođavanje imovine preduzeća izmenjenim ekonomsko-tehnološkim uslovima, u skladu sa porastom produktivnosti nacionalne ekonomije. Prema Šmitu, relativno održanje supstance uslovljeno je odnosom između nacionalnog dohotka i količine dobara. Ako nacionalni dohodak raste/pada pri nepromenjenoj količini dobara, tada na istu količinu proizvoda otpadaju veće/manje kvote troškova. Ako nacionalni dohodak ostaje isti, dok se količina dobara povećava/smanjuje, tada se ista kvota troškova raspodeljuje na veću/manju količinu proizvoda. Pomenuto povećanje/smanjenje troškova posledica je povećanja/smanjenja cena do kojih dolazi u slučajevima: porasta/smanjenja dohotka s jedne strane i nepromenjene količine dobara s druge strane
nepromenjenog dohotka s jedne strane i povećanja/smanjenja količine dobara s druge strane U takvim okolnostima, preduzeće može da obezbedi relativno održanje supstance samo pravilnim izborom računa troškova – rashoda. Šmit predlaže primenu organskog bilansa uspeha. U organski bilans uspeha uključuju se troškovi (rashodi) iskazani po dnevnoj nabavnoj vrednosti (vrednost ponovne nabavke određenog imovinskog dela na dan prodaje – reprodukcioni troškovi). Koristeći Šmitovo učenje kao osnovu, dalji razvoj koncepta relativnog održanja supstance nastavio je Zomerfild u svom delu Teorija eudinamickog bilansa i razvio koncepciju kvalifikovanog održanja supstance. Zomerfild smatra da održanje supstance u nepromenjenoj formi ne znači samo mirovanje već i stagnaciju preduzeća. Da bi se stvarno održala supstanca, preduzeće treba da ide u korak sa tehnološkim i socijalnim razvojem a to se može postići samo povećanjem supstance. To podrazumeva prilagođavanje materijalne supstance preduzeća ekonomskom i tehničko-tehnološkom razvoju, kao i držanje koraka sa stopom rasta nacionalne ekonomije. Na osnovu ovoga zaključujemo da Zomerfildova koncepcija kvalifikovanog održanja supstance u sebe uključuje princip izgradnje. Zomerfild želi da održi supstancu: naglašeno opreznim procenjivanjem nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda gomilanjem dobitaka u formi specijalnih rezervi Zomerfild predlaže da se formiraju sledeće rezerve: Rezerva za osiguranje rasta (proširenje preduzeća) Rezerva za izjednačavanje dividendi Rezerva za osiguranje od krize Rezerva za održanje supstance – koja nastaje kada se iz razloga opreznosti nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi procenjuju u visini vrednosti materijala dok se ostali troškovi prerade smatraju rashodom obračunskog perioda.
Prema Zomerfildu, realni dobitak je jednak nominalnom dobitku umenjenom za pomenute rezerve. Samo takav dobitak može biti predmet raspodele bez opasnosti ugrožavanja opstanka preduzeća na dugi rok. Šmitovu koncepciju relativnog održanja supstance i Zomerfildov koncept kvalifikovanog održanja supstance dalje razvija nemački profesor Hazenak. On polazi
od ideje da za održanje supstance nije dovoljno pratiti samo ekonomski i tehničko-tehnološki razvoj, kao i držati korak sa stopom rasta nacionalne ekonomije već se u obzir moraju uzeti i potrebe preduzeća koje se menjaju sa proticanjem vremena. On usmerava svoju pažnju na reinvestiranje u preduzeće kao način da se zadovolje trenutne potrebe. Tj naglašava da ne treba slepo pratiti rast i razvoj koji se dešava u okruženju, već da u preduzeće treba ulagati shodno potrebama koje postoje u određenom trenutku, sto se može ostvariti pravilnim procenjivanjem rashoda koristeći nabavne cene ekvivalentnih dobara na dan prodaje. Obračunate razlike između dnevnih vrednosti i nabavnih vrednosti uključuju se u bazne finansijske izveštaje ili se za iznos razlike koriguju rashodi u suplementranim finansijskim izveštajima (bilans uspeha). Ako su cene nabavke na dan prodaje za ekvivalntna dobra veće od istorijskih vrednosti, obračunate razlike knjiže se na teret rashoda, a u korist konta Izravnanje sigurnosnih učinaka. 11 OCENA KONCEPTA ODRZAVANJA SUPSTANCE I NJEGOV ODNOS PREMA KONCEPTU REALNOG ODRZAVANJA KAPITALA U praksi su oba koncepta tesno povezana – s jedne strane očuvanje proizvodnih kapaciteta preduzeća moguće je samo ako se prodajom proizvedenih učinaka ostvaruje pozitivan rezultat, a s druge strane održanje kupovne moći prvobitno investiranog novčanog kapitala ostvarivo je samo ako se uspešno nastavi proizvodna aktivnost preduzeća. Shvatanja oba koncepta se razlikuju u pogledu cilja održanja i suštine preduzeća. Koncept održanja realnog kapitala ima za cilj ocuvanje kupovne moći prvobitno investiranog novčanog kapitala, a Koncept održanja supstance ima za cilj ocuvanje prvobitno investirane materijalne supstance (robnog kapitala) finansiranog iz ukupnog ili sopstvenog kapitala. Koncept održanja realnog kapitala zahteva korekciju i realnih i nominalnih (monetarnih) bilansnih pozicija, dok se kod Koncepta održanja supstance samo koriguju realne bilansne pozicije uz postovanje pravila jednake vrednosti u bilansu. Koncept održanja realnog kapitala upotrebljava opšti index cena (index cena u trgovini na veliki ili malo), a Koncept održanja supstance upotrebljava individualne (specifične) indexe cena za pojedinacna dobra i posebne (specijalne) indexe cena za grupe slicnih tj srodnih dobara. Kritika koncepta održanja supstance: 1 Opšti ciljevi koji se ističu u konceptu održanja supstance pojmovno su dosta nejasni i teško se mogu konkretizovati u praksi. Ovo se ne odnosi na koncept reproduktivnog (apsolutnog) održanja supstance čiji je cilj jasno postavljen. Bez obzira na to i ovaj oblik održanja supstance je neprihvatljiv i neupotrebljiv u uslovima dinamičnog privrednog razvoja. 2. Metodološki postupci za realizaciju odabranih ciljeva održanja supstance ne rešavaju zahteve praćenja tehničkog progresa i promena u potrebama preduzeća. Dnevne nabavne cene na dan prodaje ne mogu se koristiti za merenje kvalitativnih promena do kojih dolazi tehničkim progresom i promenama u potrebama preduzeća. Odsustvo egzaktnih pravila za merenje kvalitativnih promena širi prostor za manipulaciju pri utvrđivanju periodičnog rezultata sto povećava nesigurnost računa uspeha.
3Svi oblici održanja supstance sadrže u sebi: ne samo zahtev za održanjem investiranog robnog kapitala i po tom osnovu zahtev za utvrđivanjem periodičnog rezultata koji se u celosti može raspodeliti, već i element dispozicije u pogledu odluke o reinvestiranju rezultata (dobitka) – ulaganje u identični ili tehnološkom progresu prilagođen robni sastav preduzeća. Ovaj poslednji zahtev se smatra neprihvatljivim jer ne uzima u obzir da različite interesne
grupe (pre svega menadžeri i vlasnici preduzeća) imaju različite, često suprotstavljene ciljeve – jedni su zainteresovani za reinvestiranje, a drugi za raspodelu dobiti. Danas je opšteprihvaćeno mišljenje da je raspodela periodičnog rezultata problem odlučivanja koji treba odvojiti od problema utvrđivanja periodičnog rezultata. Insistiranje na razdvajanju racuna utvrdjivanja i nacina upotrebe periodicnog rezultata uslovljeno je shvatanjem da racun utvrdjivanja periodicnog rezultata nije u stanju da oznaci prioritete izmedju vise alternativa upotreba, niti sadrzi precizne ciljeve upotrebe periodicnog rezultata. Istaknuti nedostaci upucuju na to da samo periodicni rezultat koji je oslobodjen od velicina uslovljenih odabranim ciljevima odrzavanja i porastom cena moze da bude kriterijum mere uspeha preduzeca. 4Upotreba specijalnih indeksa cena za srodne grupe dobara u postupku utvrđivanja realnog periodičnog rezultata u suštini predstavlja reproduktivno (apsolutno) održanje supstance. 12 KONCEPT ODRZAVANJA KAPITALA PREMA OKVIRU Održanje kapitala – povećanja kapitala koja nastaju po osnovu revalorizacije zadovoljavaju definicije prihoda i rashoda, ali se ne uključuju u bilans uspeha, jer se revalorizacijom samo održava kapital tj sprečava se njegovo smanjenje usled inflacije. Potreba za revalorizacijom nastaje u uslovima monetarne nestabilnosti. Revalorizacija je postupak koji treba da neutrališe uticaj inflacije na finansijske izvestaje i da doprinese održanju uloženog kapitala – želimo održati realnu vrednost kapitala tj kupovnu snagu kapitala. Korisnici finansijskih izvestaja veoma su zainteresovani za visinu neto imovine tj kapitala preduzeca. Pri sastavljanju finansijskih izveštaja mogu se koristiti dva koncepta: Finansijski koncept kapitala – se koristi kada su korisnici finansijskih izveštaja zainteresovani za očuvanje nominalne ili realne vrednosti (kupovne snage) kapitala. Prema finansijskom konceptu, kapital se iskazuje kao ulozeni novac ili kao ulozena kupovna snaga. Kada se kapital posmatra kao uloženi novac tada se govori o nominalnom kapitalu, a kada se kapital posmatra kao uložena kupovna snaga reč je o relnom kapitalu. Ukoliko ne bi bilo promene u kupovnoj snazi novca ne bi bilo razlike između ova dva koncepta. Očuvanje finansijskog kapitala pretpostavlja da se dobit tekućeg obračunskog perioda utvrđuje kao razlika između iznosa neto imovine na kraju obračunskog perioda i iznosa neto imovine na početku obračunskog perioda korigovanog za sva ulaganja tj povlačenja kapitala nastala tokom obračunskog perioda. Npr. Neto imovina na kraju perioda 120000 Neto imovina na pocetku perioda 80000 Naknadno ulaganje 10000 90000 Dobit 30000 Konceptu nominalnog kapitala, kao osnovici za vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja odgovara istorijski trošak. Sve dok je kupovna snaga novca stabilna ovaj koncept obezbeđuje poslovanje preduzeća na dugi rok. Međutim, u uslovima produženog rasta cena (inflacije), korišćenje ovog koncepta ima za posledicu prelivanje kapitala u rezultat tj precenjivanje rezultata, jer su kranji i početni kapital iskazani u novčanim jedinicama različite kupovne snage. Prebacivanje dobitka ugrožava opstanak preduzeća zbog nemogućnosti da se finansira zamena utrošenih sredstava i proces reprodukcije nastavi. Merama bilansne politike nije moguce, osim pri sasvim neznatnoj
inflaciji, otkloniti uticaj obezvredjenja novca na iskazani dobitak. Ukoliko se pak kapital shvati kao uložena kupovna snaga tada očuvanje tog kapitala pretpostavlja
korišćenje troškova tekuće (ponovne) nabavke za vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja. Dobit, pri koriscenju ovog koncepta, predstavlja povećanje uložene kupovne moći tokom perioda. Fizički koncept kapitala – se koristi kada su korisnici finansijskih izveštaja zainteresovani za očuvanje proizvodne sposobnosti preduzeća. On pretpostavlja korišćenje tekućeg troška (reprodukcionih cena) kao osnovicu za vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja. Dobit, pri koriscenju ovog koncepta, predstavlja povećanje fizičke proizvodne sposobnosti tokom perioda. Sva povecanja cena, razlika izmedju vrednosti (ima se u vidu inflacija), smatraju se promenom u merenju fizicke proizvodne sposobnosti i iz tih razloga tretiraju se u celini kao deo kapitala. Usvojeni koncepti kapitala odredjuju koncept dobitka i osnovicu za vrednovanje elemenata finansijskih izvestaja. 13 POLITIKA FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA – POJAM, ODNOS SA OSTALIM POLITIKAMA I PODRUCJE POLITIKE FINANSISKOG IZVESTAVANJA POJAM - Bilansna politika pretstavlja aktivnost svesnog uobličavanja godišnjeg obračuna preduzeća sa ciljem da se kod korisnika finansijskih izveštaja stvori željena slika o finansijskom i prinosnom položaju preduzeća. To uobličavanje mora biti u okvirima koji propisuju standardi, zakonski propisi i načela urednog bilansiranja. Naziva se još i kvazi politikom jer nema sopstvene ciljeve. Ciljeve bilansne politike određuje uprava preduzeća, tako što uprava definiše osnovne ciljeve poslovanja na nivou preduzeća kao celine i iz njih određuje i ciljeve bilnasne politike. Bilnasna politika je parcijalna politika (kao što su politika finansiranja, politika nabavke, prodaje, proizvodnje, kadrovska politika itd.) koja ima status podređenosti (podređena drugim politikama). Podređena je politici finansiranja, upravljanja i objavljivanja. Npr. ako je cilj preduzeća da u narednoj godini privuče što je moguće više dodatnog kapitala tada će iz tog cilja preduzeća bilansnoj politici biti dodeljem sledeci cilj: tada finansijski položaj mora biti predstavljen tako da je dovoljno dobar da privuče investitore, a prinosni položaj treba da bude dovoljno dobar, ali ne previše. Ako želim da dodatni kapital pribavim zadržavanjem dobiti, onda moram da finansijski položaj predstavim slabijim da bi ubedila akcionare da imamo dobru zaradu ove godine ali naš finansijski položaj nije sjajan i da bi se on popravio potrebno je da akcionari ne traze visoke dividende, vec da dopuste da najveći deo dobitka zadržimo u firmi. Računovođa ne može da ih definiše ali može da bira instrumrnte za realizaciju datih ciljeva i to je ono što bilansnu politiku razlikuje od ostalih parcijalnih politika. Iako imamo pravila bilansu politiku možemo sprovesti zahvaljujući postojanju pravu izbora. Postojanje prava izbora u bilansiranju i procenjivanju omogućava upravi preduzeća da ciljeve finansijskog izveštavanja malo prilagodi i da u tom prostoru koji joj je ostavljen realizuje bilansnu politiku. Odlika svake politike je da moramo definisati ciljeve. Ciljevi politike nabavke su da se sirovine nabave u kvalitetu i količinama potrebnim za obavljanje poslovnog procesa po cenama koje su što je moguće niže. ODNOS SA OSTALIM POLITIKAMA - Poslovna politika definise ciljeve poslovanja preduzeca i instrumente kojima se odabrani ciljevi mogu realizovati. Osnovni cilj je dugorocno odrzavanje preduzeca uz stalan rast njegove vrednosti. Poslovanje sa dobitkom i odrzavanje
sposobnosti placanja su pretpostavke odrzavanja preduzeca na dugi rok. Dodatni ciljevi: osvajanje trzista, povecanje stepena zaposlenosti, uvodjenje na berzu, koji su u funkciji osnovnog cilja. Politika finansijskog izvestavanja ima za cilj uoblicavanje finansijskih izvestaja saglasno poslovno-politickim cijevima, koriscenjem prava izbora sadrzanih u MRS,
Konceptualnom okviru i zakonskim propisima. Poslovnu politiku formuliše uprava preduzeća. Ukupna poslovna politika preduzeća deli se na parcijalne politike. Tako u zavisnosti od funkcionalnog podrucja u kojima se sredstva poslovne politike upotrebljavaju razlikujemo politiku nabavke, politiku proizvodnje, politiku prodaje, politiku finansiranja, politiku zapošljavanja (kadrovska politika), politiku bilansa i druge. Dakle ukupna poslovna politika se dezintegriše na poslovne politike pojedinih funkcionalnih područja. Medjusobna povezanost parcijalnih politika narocito dolazi do izrazaja u slucajevima propustanja u donosenju pravovremenih odluka ili u primeni adekvatnih sredstava u okviru jedne parcijalne politike. Posledice ovakvih pojava su manje ili vece teskoce u izvrsavanju ciljeva ostalih parcijalnih politika. Npr. propust finansijske funkcije da obezbedi u datom momentu potrebna sredstva placanja moze da ugrozi ne samo realizaciju ciljeva politike nabavke nego i politike proizvodnje, prodaje i izvrsenje ciljeva preduzeca. Sasvim je izvesno da su parcijalne politike preduzeća podređene poslovnoj politici preduzeća tj da parcijalne politike svoje ciljeve izvode iz poslovne politike preduzeća. Ciljevi parcijalnih politika moraju da budu usaglašeni sa ciljevima preduzeća kao celine. Parcijalne politike mogu biti u odnosu: ravnopravnosti ili nadredjenosti i podredjenosti. Ako su dve parcijalne politike jednake jedna u odnosu na drugu, one moraju biti ravnopravne. Npr. politika prodaje ravnopravna sa politikom proizvodnje, a politika proizvodnje ravnopravna sa politikom nabavke. Može se dogoditi da je neka parcijalna politika podređena drugoj parcijalnoj politici. Možemo reći sasvim opravdano da je politika nabavke podređena politici finansiranja, jer ne mozete nabavljati ništa dok para nema. Bilansna politika predstavlja parcijalnu politiku koja ima status podređene bilansne politike. Ona je podređena politici finansiranja, politici objavljivanja i poreskoj politici. PODRUCJE - Finansijsko izvestavanje moze biti usmerno na zadovoljavanje potreba na dva podrucja: eksternom i internom. Pod eksternim područjem finansijskog izveštavanja se podrazumeva ono područje koje obuhvata korisnike finansijskih izveštaja koji se nalaze izvan preduzeća, koji svoje informacione potrebe zadovoljavaju preko izveštaja opšte namene (vlasnici, kreditori, država, revizor itd). Područje internog izveštavanja je uprava perduzeća, svi nivoi upravljanja i zaposleni tj svi oni korisnici koji mogu dobiti podatke koji su pripremljeni specijalno za zadovoljenje njihovih informacionih potreba. Mi želimo nekom drugom da nametnemo sliku o sebi kako želimo da nas drugi vide, prema tome jasno je da je područje na kome deluje bilansna politika područje eksternog finansijskog izveštavanja. Za potrebe internog finansijskog izveštavanja nećemo koristiti bilansnu politiku, već će informacije biti pripremljene bez uticaja bilansne politike. Ali ako bismo posmatrali da li se bilansnom politikom prevashodno utiče na formu ili na sadržinu finansijskih izveštaja, onda bismo mogli govoriti o formalnoj i o materijalnoj bilansnoj politici. Ali tu nije granica oštra, ne možete reći ovim merama bilansne politike mi delujemo samo na formu, čim vi odredite formu vi ste u velikoj meri odredili i sadržinu. 14 POLITIKA FINANSIJSKOG IZVESTAVANJE – PREDMET I CILJEVI
PREDMET - Za potrebe eksternog finansijskog izveštavanja mi sastavljamo godišnje izveštaje: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o novčanim tokovima i napomene uz finansijske izveštaje. Svi ti delovi godišnjeg obračuna su predmet bilansne politike. Redovan godišnji obračun (godišnji i polugodišnji finansijski izvestaji pojedinacnih i grupa preduzeca koji je namenjen eksternim korisnicima) je predmet bilansne politike. Ostaju neke dileme da li osim redovnog godišnjeg obračuna, postoje još neki izveštaji koji su predmet bilansne politike. Postoje i specijalni bilansi (bilans promene pravne
forme, bilans sanacija...) koji se sastavljaju jednom ili nekoliko puta u životu preduzeća i rezultat su specificnih dogadjaja u preduzecu. Nema redovnosti u njihovoj pojavi i njihovi ciljevi razlikuju se od ciljeva koje ima redovan godišnji obračun, ali su namenjeni eksternim korisnicima, kao i što je to slučaj sa redovnim godišnjim obračunom. Posto su namenjeni eksternim korisnicima može dovesti do toga da budu predmet bilansne politike, ali ne svi. Zato što kod onih bilansa kod kojih dolazi do prekida bilansnog kontinuiteta, pa čak i kontinuiteta poslovanja firme nema potrebe za delovanjem bilansne politike npr. stečajni bilans. Nakon toga firma prestaje da postoji, nemate nikakvih ciljeva, morate predstaviti tačno kakva je situacija pre stečaja, koje su promene tokom stečaja i kako je taj stečajni postupak doveden do kraja. Isto važi i sa likvidacionim bilansom. Nešto drugačija je situacija sa bilansima koji se sastavljaju povodom događaja nakon kojih preduzeće nastavlja sa poslovanjem npr. bilans promene pravne forme, sanacioni bilans jesu predmet bilansne politike. Npr. onaj koji saastavlja pomenute bilanse može se naći u dilemi da li da otkrije latentne rezerve potpuno ili delimično ili da ih ne otkriva. Fuzija je postupak spajanja dve firme u jednu ili pripajanja jedne firme drugoj već postojećoj. Kada sastavljate bilans fuzije vi u stvari određujete vrednost, sastavljate bilanse preduzeća koja u fuziju ulaze i njihovim pripajanjem dobijate bilans firme koja nastaje fuzijom. Od vrednosti koje unesete u pojedinačne bilanse zavisi vrednost imovine i obaveza u tom novom bilansu koji će nastati njihovim sažimanjem. A od te vrednost zavise budući rashodi firme, jer određivanjem vrednosti imovine mi u stvari determinišemo visinu budućih rashoda, pa prema tome i budući rezultat. Dakle naša odluka o tome kako ćemo procenjivati imovinu u bilansu preduzeća koja su učesnici u fuziji ima za posledicu različitu visinu rezultata u budućnosti. Ako mi je cilj da taj rezultat u budućnosti bude nizi, ja ću otkriti sve latentne rezerve koje se u imovini nalaze, podići ću vrednost imovine i preko toga podići rashode i dovesti do iskazivaja nižeg rezultata. Ukoliko to ne želim ostaviću imovinu iskazanu po knigovodstvenim vrednostima, neću otkrivati latentne rezerve ili neću ih otkrivati u punoj meri i onda će rashodi biti niži, a rezultat viši. Tu postoji mogućnost da sastavljač finansijskih izveštaja na zahtev uprave sprovede određenu bilansnu politiku. Primenom odgovarajućih dopuštenih pravila bilansiranja utiče na bilansnu sliku u budućnosti. I čim takva mogućnost postoji, a postoji i interes, onda kažemo da takav bilans može biti predmet bilansne politike. Poreski bilans je redovan bilans i okrenut je državi kao eksternog korisnika. Da poreski bilans nije predmet bilansne politike leži u činjenici da se on sastavlja na bazi poreskih pravila sadržanih u zakonu i da preduzeće nema tu slobodu da procenjuje drugačije od onoga što je u poreskom zakonu propisano. Međutim, to nije u potpunosti tačno, jer znamo da se poreski bilans dobija korigovanjem poslovnog bilansa. Kako je poslovni bilans pod direktnim uticajem bilansne politike, tako možemo reći da je poreski bilans indirektno pod uticajem bilansne poitike. Ako se u poslovnom bilansu primenili degresivnu metodu, a otpisivanje ste vršili primenom 2.5 linearne stope, poreski propisi kažu dopuštena je primena degresivne metode ali ne po stopi većoj od dvostruke linearne. Za poterbe poreskog bilansa amortizacija mora biti obračunata najviše po 2 linearne stope, znači morate izračunati kolika je amortizacija po 2 linearne stope, izračunati razliku amortizacije obračunate po 2.5 i po 2 linearne stope i za tu
razliku povećati dobitak iskazan u poslovnom bilansu. Ako ste nešto tretirali kao rashod, a poreski propisi kažu da to možete aktivirati, onda bi trebalo da za taj iznos koji je tretiran kao rashod povećati poslovni bilans. Treba napomenuti i načelo obnute merodavnosti koje kaže da su poreski propisi merodavni za sastavljanje poslovnog bilansa onda kada država nudi brojne poreske olakšice. Ako poreski propisi uslovljvaju korišćenje određenih preskih olakšica primenom određenih pravila ili načina bilansiranja pri izradi poslovnog bilansa onda je moja
odluka da li ću da koristim određenu poresku olakšicu ili ne. Ako mi posledice takvog bilansiranja kakve moram uvažiti da bi iskoristila tu poresku olakšicu ne odgovaraju, imam neke druge ciljeve, ja ću se odreći korišćenja poreske olakšice i bilansiraću onako kako ja to želim. Ako mi takve olakšice ne smetaju i želim da ih koristim, ja ću to uraditi. Čim uprava ima mogućnost da bira hoće li ili neće koristiti poresku olakšicu, hoće li ili neće u vezi sa tim prihvatiti određeni način bilansiranja, onda opet možemo govoriti o bilansnoj politici. To su razlozi zbog kojih se poreski bilans smatra predmetom bilansne politike. CILJEVI - Konačnu odluku o tome kako bi trebalo da izgledaju finansijski izveštaji donosi uprava preduzeća u zavisnosti od poslovno-političkih ciljeva. Ti ciljevi bilansne politike saopštavaju se sastavljačima, a oni onda biraju instumente kojima će ih realizovati. U fazi definisanja ciljeva bilansne politike treba da učestvuje i računovođa. Odabir ciljeva ne sme i ne treba da bude prepušten isključivo menadžmentu. Iz prostog razloga što uprava vrlo često ne zna mogućnosti koje stoje na raspolaganju za realizacilju ciljeva. Računovođa ne učestvuje u donošenju odluke. Mi nemamo interesa da definišemo ciljeve koji nisu dopustivi i nemamo interesa da definišemo cilj koji je dopustiv, a koji ne možemo da ostvarimo. Uloga računovođe je upravo da pri izboru ciljeva pomogne upravi da definiše ciljeve koji su i dopustivi i ostvarivi. U zavisnosti od toga u kom području su ciljevi locirani, mi razlikujemo ciljeve koji se nalaze u: području finansiranja (finansijsko - politički ciljevi) području politike objavljivanja ili publicitet 15 POLITIKA FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA – CILJEVI POLITIKE FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA NA PODRUCJU OBJAVLJIVANJA U našoj zemlji naša preduzeća politiku objavljivanja gotovo i da nemaju. Kada je počeo proces uvođenja tržišnih kriterijuma u područje finansiranja, onda se i odnos preduzeća prema politici objavljivanja, prema informacijama koje emituje firma o sebi u javnosti menja i firma ima veći interes da potencijalnim investitoraima, kreditorima, zaposlenima, poslovnim partnerima sebe predstavi u što je moguće povoljnijem svetlu. Dakle ona ima potrebe da pruži eksternim korisnicima informacije o sebi. Naravno najveći deo tih informacija koje interesuje eksterne korisnike nalazi se u finansijskim izveštajima firme i pošto nikome nije svejedno kako izgleda u očima sveta onda će firma nastojati da preko finansijskih izveštaja, sebe predstavi u što je boje mogućem svetlu. Osim što će oblikovati svoje finansijake izveštaje u meri koja je dopustiva, i sa formalne i sa materijalne strane, firma treba da odluči o: obimu informacija koje će biti prezentirane eksternim korisnicima vreme objavljivanja finansijskih izvestaja IKada je rec o obimu objavljenih informacija, preko zakonom i standardima odredjenog minimuma politika objavljivanja moze da sledi jedan od sledeca dva koncepta: Koncept iskrenosti (otvorenosti) Koncept diskrecije (zatvorenosti) Sami nazivi vas mogu uputiti na to da je reč o tome da firma treba da bira da li će eksterne korisnike finansijsih izveštaja tertirati kao osobe koje imaju interese koji su indentični sa
interesima firme ili će na njih gledati kao na osobe čiji su interesi naročito u kratkom roku, a to je moguće, suprotni intreresima firme, pa da će otuda izvući zaključak da postoji potreba da se zaštiti od onih koji ne misle dobro firmi ili makar ne misle jednako dobro kao što to misli uprava.
1 Ovaj prvi koncept - motivisan je željom da se zadovolje interesi i potrebe kako eksternih korisnika tako i interesi uprave preduzeća, kao i da se formira povoljno mišljenje u javnosti o upravi i samom preduzeću. Njega karakteriše iskazivanje periodičnog rezultata i rezervi u punom iznosu, bez ikakvog oblikovanja, a pozicije bilansa stanja i bilansa uspeha su u skladu sa principom jasnosti i potpunosti. Iskrenost bilansne politike karakteriše raščlanjavanje pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha preko zakonskog minimuma. Međutim, treba naglasiti da je takav zahtev neodređen, jer se zakonski minimum razlikuje od zemlje do zemlje. Koncept iskrenosti polazi od toga da na dugi rok gledano država, investitori, kreditori i zaposleni imaju za cilj dugoročno održanje preduzeća. Ako dugoročno održanje predstavlja njihov cilj a tebalo bi onda drzavu interesuje firma koja će da mi plaća porez po većim premijama, a ne firma koja će mi platiti porez sada i nikad više. Investitore zanima firma čija vrednost stalno raste, zaposlene zanima firma koja im obezbeđuje sigurna radna mesta, pristojne zarade, poverioce zanima firma koja vraća dugove. Dakle interes svih je da privredu čine firme koje imaju budućnost. Svaka firma pojedinačno treba na eksterne korisnike da gleda kao na grupe koje imaju interese koji su na dugi rok identični interesima firme. Ako imate takav stav onda ćete nastojati da im preko finasijskih izveštaja pružite što je moguće više inforamacija o firmi, da im ne uskraćujete informacije, da gajite sa njima odnos iskrenosti. Ako to radite onda možete očekivati od vlasnika firme, od banke sa kojima radite da će vam pomoći i kad naiđu teškoće. Ovaj koncept realizujemo potpunim poštovanjem načela jasnosti i nacela istinitosti, postovanjem zahteva koji se nalaze u konceptulanom okviru u kome stoji da osim onih inforamacija koje zahtevaju standardi za objavljivanjem, sastavljač mora da objavi i sve druge informacije koje su po njegovoj proceni važne korisnicima za donošenje njihovih poslovnih odluka. Pošto su bilansne šeme svedene, imaju relativno nizak stepen raščlanjavanja, da bi bilansi bili pregledni onda koristimo napomene i izvestaje uprave da bismo te dodatne informacije objavili i učinili ih dostupnim eksternim korisnicima tj kako bi omogucili realizaciju ovih ciljeva. Motivi uprave da se opredeli za ovaj koncept mogu biti: sticanje poverenja eksternih korisnika,
formiranje povoljnog misljenja u javnosti o upravi i preduzecu,
tretman eksternih korisnika kao grupa ciji su interesi indenticni interesima uprave.
2 Ukoliko imate drugi pristup, ukoliko verujete da vam niko ne misli dobro i da svi oni gledaju samo svoje kratkoročne interese, onda ćete eksternim korisnicima pružite samo onoliko informacija koliko morate, ništa više od toga. Motivi uprave za usvajanje ovog pristupa: pri dobrom poslovanju strah da ce objavljivanje rezultata bez uoblicavanja dovesti do zahteva vlasnika za isplatama visokih dividendi; strah od ulaska konkurentskih preduzeca u poslovno podrucje; u slucaju slabih rezultata postoji strah od nepovoljnih reakcija vlasnika i poverioca;
strah od formiranja nepovoljnog mišljenja javnosti u slučaju slabih rezultata i finansijskih teškoća. Instrumenti koji se koriste za realizaciju ovog koncepta: objavljivanje samo obaveznih
informacija, prezentiranje nejasnih informacija, koriscenje neto principa, uskracivanje uporednih informacija, uoblicavanje rezultata tako da je iskazani rezultat ili visi ili nizi od ostvarenog. Takav pristup danas ima sve manje pristalica. Naravno da postoje inforamacije koje nećete reći, pogotovo ne vašoj konkureniji. Kao i u svemu i u objavljivanju svih informacija, morate imati meru. Postoje neke informacije koje neće biti date na uvid javnosti, ali one nisu ni relevantne za to. Što je važno za upravu, nije važno za nekog akcionara ili za neku banku, ali ono što im je važno moram prikazati. Kada je reč o ovom konceptu, tu se radi o
tome da uskraćujete informacije koje su važne za nekoga ko treba da donese poslovnu odluku i preterate li u tome napravićete bilansni delikt. Evropa je bila sklona da gaji koncept diskrecije u celini i mi smo to prihvatili. Uticaj MRS na sprovodjenje politike objavljivanja zasnovane na konceptu diskrecije u velikoj meri je onemoguceno: brojnim zahtevima za objavljivanjem koji se nalaze u okviru svakog standarda
nacelnim zahtevom sadrzanim u Okviru da se korisnicima finansijskih izvestaja moraju pruziti i one informacije koje nisu izricito trazene ako donosenje poslovnih odluka zahteva njihovo poznavanje. IIApsolutno nije svejedno kada ćete objaviti svoje izveštaje tj vreme objavljivanja. MRS 1 ne određuje datum kada morate objaviti svoje izveštaje, on samo kaže da izveštaji moraju da budu objavljeni. Možete ih objaviti, i većina firmi to danas radi, stavljanjem na svoj sajt i na taj način ih učiniti dostupnim. Trenutak objavljivanja birate sami. Uprava treba da vodi računa koji je to trenutak kada treba da objavi svoje izveštaje. Raspišete veliku emisiju akcija i pre toga objavite rezultate koji su odlični i time šaljete poruku akcionarima da dobro poslujete i da kupe vase akcije. A ako su rezultati loši nećete objavljivati pre toga nego ćete malo sačekati da oni upišu akcije i onda ćete da im kažete da prošle godine niste baš sjajno poslovali, ali da je to prolazna pojava u poslovnom životu. Dakle uprava mora da odredi kada će biti objavljen izveštaj i to je sastavni deo politike bilansa. Krajnji rok određuje MRS 1 koji kaže da to ne bi trebalo biti šest meseci od dana bilansa. Termin objavljivanja morao bi biti takav da informacije koje korisnici čitaju iz tih izveštaje budu još uvek upotrebljive za donošenje poslovnih odluka. 16 POLITIKA FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA – CILJEVI U PODRUCJU FINANSIRANJA Kada je reč o ciljevima bilanse politike koji se nalaze u području finansiranja, onda se ti ciljevi mogu vezati za: politiku raspodele politiku oporezivanja 1 Politika raspodele predstavlja jednu parcijalnu politiku, veoma važnu i bilansna politika je podređena politici finansiranja, a u okviru nje politici raspodele. Politika raspodele definiše dve stvari. Prvo, kakav će biti odnos između iskazanog i ostvarenog rezultata, i drugo, kako će iskazani rezultat biti deljen na vlasnike i na rezerve. Preduzeća nikad ne iskazuju do dinara rezultat koji je ostvaren u tekućem obračunskom periodu. Ona uvek nastoje da iskazani rezultat odstupa od ostvarenog. Bilo tako što će iskazati rezultat koji je niži od ostvarenog ili malo viši. Uvođenjem politike raspodele preduzeće se može opredeliti za dva koncepta: koncept stabilizovanog dobitka i koncept stabilizovanih dividendi (koncept odrešenih ruku). -Prvi koncept ima dosta pristalica zato što eksteni korisnici, pre svega vlasnici, preferiraju preduzeća kod kojih mogu sa prilično visokim stepenom pouzdanosti proceniti visinu dividendi koje će ostvarivati iz perioda u period. To im omogućava da lakše planiraju visinu svojih prihoda, priliva gotovine i na taj način lakše upravljaju svojom poreskom politikom.
Preduzeća takođe daju prednost ovoj politici, jer tada mogu da planiraju svoje obaveze prema akcionarma po osnovu dividendi, visinu likvidnih sredstava koju po osnovu isplata dividendi moraju obezbediti, visinu poreza koji će platiti državi koji se obračunava na prilično ujednačenu visinu dobitka. Firme koje iz perioda u period iskazuju stabilan iznos dobiti su one koje i postojećim i potecijalnim investitorima ulivaju više poverenja i privlače veći broj
investitora, jer ipak većina ljudi daje prednost sigurnosti u odnosu na profitabilnost. Većina nas rezonuje da je bolje da dobije stabilnu dividendu i da ulažu u preduzeće koje kontinuirano raste, nego da ulaže u firmu koja jedne godine iskaže visok dobitak, a iduće godine je taj dobitak znatno niži, dakle nisam spremni na tu vrstu iznenađenja od preduzeća u koju su investirali i radije se opredeljujem za ovaj koncept. Naravno ima onih koji vole da se kockaju i koji će se opredeliti da ulažu u firme sa jako brzom stopom rasta i velikim rizikom. Ovaj koncept ima svoje dve varijante: politika nominalno (apsolutno) stabilizovanog dobitka – podrazumeva da se iz godine u godinu vlasnicima nominalno isplaćuje ista visina dividendi, što u uslovima monetrane stabilnosti istovremeno znači i realnu visinu iz godine u godinu. U uslovima monetarne nestabilnosti, isplata nominalnog iznosa dividendi bi istovremeno značilo i isplatu sve nižeg realnog iznosa dividendi iz godine u godinu, pa ce akcionari biti nezadovoljni. politika relativno stabilizovanog dobitka – podrazumeva vođenje politike isplate realnog iznosa dividendi iz godine u godinu, što znači da se nominalni iznos dividendi stalno povećava a realno održava na istom nivou. Međutim, bez obzira koliko uprava preduzeća bila uspešna i prilagođavala se promenama u okruženju, ne može se očekivati da će ostvareni dobitak iz godine u godinu biti ujednačene visine, već će dobitak pokazivati manje ili veće oscilacije tokom dužeg vremenskog perioda. Zbog toga, nastoji se da se iskazani dobitak ujednači. Kao instrument za ujednačavanje visine iskazanog dobitka i za realizaciju cilja stabilizovanih dividendi, koriste se latentne rezerve. Sprovodi se tako što će se u onim godinama kada je ostvarena visoka dobit, deo dobitka koji ne želimo da iskažemo, odložiti u vidu latentnih rezervi (iskazivanje većih rashoda). A u godinama kad se ostvari niži dobitak od ciljnog dobitka, izvršiće se razlaganje latentnih rezervi i dobitak će se podici na željeni nivo. -Drugi koncept, sam naziv upućuje na to da se preduzeće ne opredeljuje da iz perioda u period vodi politiku stabilizovane dividende i dobitka, već je njegova politika da će se visinu iskazane dobiti odrediti prema situaciji koja bude postojala u trenutku kada ta dobit bude utvrđivana. Nećemo unapred ništa utvrditi, dok ne vidimo kakva će biti situacija sa našom konkurencijom, porezima, kolike će nam biti potrebe za sredstvima za razvoj preduzeća, pa ćemo u zavisnosti od svega toga odrediti koliki će biti iskazani dobitak. Tako da visina isplaćenih dividendi zavisi od toga kako uprava preduzeca proceni koliko će biti poželjno da se isplati. Cilj je da se parira konkuranciji. Ako poreske stope budu niže, možemo iskazati nešto veći dobitak jer ćemo u tom slučaju moći da podnesemo taj poreski teret koji nastaje iskazivanjem veće dobiti. Podignu li poreske stope iskazaćemo niži dobitak, da bismo smanjili poreski teret. Ako želimo da obezbedimo razvoj firme, a ne možemo privući dodatni kapital i akcionari nisu spemni da se odreknu dividendi na koje smo ih navikli moramo formirati latentne rezerve pa će iskazani dobitk biti niži od ostvarenog dobitaka. Ako naša konkurencija iskazuje visoke dobitke, isplaćuje visoke dividende, onda ćemo im se prilagoditi jer ne možemo biti lošiji od njih. Odluka o tome koliki će biti iskazan dobitak po ovom konceptu zavisi od trenutne situacije, od okolnosti koje postoje u trenutku kada se visina dobitka utvrđuje. Otvorene i latentne rezerve se pojavljuju upravo kao instrument koji računovođe koriste da bi realizovali ovu politiku
(politiku raspodele). Kada imate visok dobitak formirate latentne rezerve, kada imate niži razlažete ranije formirane rezerve i na taj način uspevate da iz perioda u period iskažete prilično ujednačenu visinu dobiti. To ne bi bilo moguće bez korišćenja latentnih rezervi.
2 Drugo područje u okviru finansiranja kojim se bavi bilansna politika i gde mogu biti locirani ciljevi bilansne politike je politika (područje) poreza. U podrucju poreske politike cilj je da se u dugom roku posmatrano plati sto je moguce nizi porez na dobit. Područje poreza će sve više biti dobijati na značaju. Poreski savetnik kao zanimanje je vrlo cenjeno, dobro plaćeno u svetu, pretpostavlja dosta znanja i da svojim klijentima dajete usluge u pogledu načina na koje treba da vode svoje poslove, da sastavljaju svoje finansijske izveštaje, da bi plaćali porez što je moguće niži, ne da bi prevarili državu, nego da bi u okviru mogućnosti koje zakon daje iskoristili sve povlastice koje se nude i platili što je moguće niži porez. Poreska politika firme takođe dobija na značaju, preduzeća će sve više pažnje posvećivati porezima koje plaćaju i nastojati da plate sve što moraju, ali da nikada ne plate više nego što moraju. Kada je reč o poreskoj politici, bilansna politika tu može dobiti dva zaduženja: da se merama poreske politike ostvare uštede u porezu da se izvrši odlaganje poreza na buduće obračunske periode - Prvi cilj nije lako ostvariti. Ušteda znači da trajno izbegnete plaćanje poreza, ne na način da to predstavlja prekršaj, nego da vodite bilansnu politiku tako da poreski teret trajno smanjite. Za to je potrebno mnogo informacija, koje su vezane za visinu dobitaka koje ćete ostvariti u budućnosti i za prognoziranje poreske politike države. Šta će država raditi, da li će ona zadržati poresku stopu 20% koliko je danas na dobit, da li će možda zadržati poresku stopu od 20% a onda vršiti diferenciranje visine stope u zavisnosti od visine ostvarenog dobitka, ili će možda podići poresku stopu. To ne znamo, ali da bismo mogli ostvariti uštedu u porezu morali bismo imati sposobnost da predvidimo kretanje buducih dobitaka i visine poreskih stopa na dobit preduzeća i zato se ušteda označava kao vrlo poželjan i kao vrlo teško tj gotovo neostvarivim cilj bilansne politike. Efekat bi bio: smanjenje poreske obaveze i po tom osnovu odliv gotovine, a zadrzani iznos poreza predstavlja beskamatni, neoporezovani izvor sredstava. - Drugi mnogo dostupniji i ne manje važan cilj je odlaganje poreza na budućnost. Postiže se pomeranjem oporezivog dobitka iz tekućeg u naredni obračunski period. Odlaganje omagućava dvostruki efekat: trenutno finansijsko olakšanje što popravlja položaj likvidnosti i beskamatno finansiranje sredstvima države čiji je efekat: smanjenje poreske obaveze, smanjenje odliva gotovine jer zadržani iznos poreza predstavlja beskamatni i neoporezivi izvor finansiranja. Kao instrumenti za ostvarivanje ovog cilja koriste se: degresivno otpisivanje, formiranje latentnih rezervi, korišćenje LIFO metode u uslovima rasta cena. Bilansna politika može doprineti tome da se poreski teret odloži na buduće obračunske periode. Odlaganje poraza moze imati nepozeljne efekte: ako preduzece u duzem vremenskom periodu ostvaruje visoke dobitke i ako dodje do nevoljnog objektiviranja ranije formiranih latentnih rezervi. Posledice toga su: povecanje dobitka i poreske obaveze, sto pri progresivnom oporezivanju moze ponistiti efekte prethodnih odlaganja poreza. Odlaganje poreza na buduće obračunske periode mozemo izvrstiti time što ćemo izvršiti podcenjivanje rezultata tj prikazacemo rezultat nižim nego što jeste. Koristićete sva dopuštena bilansno-politička sredstva da to ostvarite. Ako nam nude linearnu i degresivnu metodu, izabraćemo degresivnu, ako nam nude FIFO metodu i metodu prosečne cene, izabraćemo metodu prosečne cene, ako nam nude mogućnost formiranja rezervisanja iskoristiću tu mogućnost, kada određujem visinu rezervisanja u skladu sa načelom
opreznosti odrediću rezervisanje malo više nego što je to objektivno obavezno. Dakle koristiću sve ono što mi standardi dopuštaju da bi iskazani rezultat bio što je moguće niži. Israživanja su pokazala da se najmanji poreski teret plaća ako vam je dobitak ujednačen iz perioda u period, ako nemate velike oscilacije dobiti. Nije uvek lako merama bilansne politike obezbediti da imate iskazanu ujednačenu dobit, ako ste uspešni taj problem postaje jače
izražen. Ako firma ostvaruje visoke dobitke, a pri tome imate i nevoljno razlaganje latentnih rezervi, onda ćete iskazati ne samo taj visoki ostvareni dobitak nego ćete još morati da iskažete i latentne rezerve koje su se tokom perioda razložile, koje su dovele do rasta dobiti u odnosu na dobit koja bi bila iskazana da razlaganje latentnih rezarevi nije bilo. Možete formirati nove latentne rezerve, ali tim novim latentnim rezervama možda ćete jedva kompenzirati iznos rezervi koji je razložen i moraćete da iskažete visoku dobit. Jednostavno nemate načina da dobit iskažete nižom nego što je ostvarena i tada se može dogoditi da platite porez koji će biti veći od svih ušteda koje ste postigli. Zato je jako važno da se kod sprovođena bilansne politike unapred planira, da imate program i unaped definisane ciljeve. Ciljevi moraju biti poznati mnogo ranije nego što je dan bilansa tj moraju biti unapred postavljeni da biste imali vremena da instrumentima koji stoje na raspolaganju realizujete zadati cilj. Neki put neki cilj ne možete da realizujete bez obzira na to kada je definisan, jednostavno mogućnosti firme, mere koje firma ima na raspolaganju nisu takve da taj cilj može biti ostvaren. Zato je važno da unapred znate šta se očekuje tj kakvu bilansnu sliku želimo da bismo mogli da odredimo koje ćemo instrumente da koristimo, da bismo imali vremena da te mere sprovedemo i da onda zadati cilj ostvarimo. 17 POLITIKA FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA – INSTRUMENTI PRE DANA BILANSA Instrumenti pre dana bilansa pretstavljaju poslovne događaje koje uprava preduzeća preduzima sa ciljem da njihove posledice poprave ili pogoršaju finansijski i prinosni položaj preduzeća. Koriste se: Kada se proceni da instrumenti predviđeni da deluju nakon dana bilansa nisu dovoljni da bi se realizovali zadati bilansno-politicki ciljevi Kada treba uobliciti finansijski polozaj bez menjanja prinosnog polozaja (oblikovanje bilansa stanja sa neutralnim efektima na bilansa uspeha) Kada treba iskazati znatno visi rezultat od onoga koji bi se dobio primenom raspolozivih mera bilansiranja nakon dana bilansa Kada primena mera koji se preduzimaju nakon dana bilansa ne mogu da nam omoguće da finansijski i prinosni položaj u finansijskim izveštajima budu prikazani onako kako to uprava očekuje, tada možemo primeniti instrumente pre dana bilansa. Instrumenti pre dana bilansa imaju karakter materijalnih mera kojima se utiče na sadržinu a ne na formu bilansa stanja i bilansa uspeha. Instrumenti se mogu definisati kao poslovni događaji koji se preduzimaju sa ciljem da se utiče na bilansnu sliku. Karakter mera bilansne politike ovim dogadjajima daje cinjenica da oni ne bi bili preduzeti da to nije neophodno za uoblicavanje finansijskog i prinosnog polozaja preduzeca saglasno definisanim ciljevima bilansiranja. To nisu nikakvi posebni događaji, to su poslovi koje vi radite uobičajeno (npr. uobičajeno tražimo da se uradi konverzija kratkoročnog u dugoročni kredit, kad god smo iz kratkoročnog kredita finansirali potrebu koja je dugoročna). Ali ako se na to odlučimo zato što hocemo da prikažemo bolji finansijski položaj, ako je to motiv, onda ta promena strukture pozajmljenog kapitala ima karakter bilansne mere. Dakle, reč je o događajima koji bivaju preduzeti sa namerom da se
oblikuje finansijski i prinosni položaj. Samo taj motiv daje tim događajima karakter mera bilansne politike. Ako biste radili ubraznu naplatu potraživanja npr. zato što vam trebaju pare (ne zanima vas u ovom trenutku kakva će biti bilansna slika, ona je dovoljno dobra ali nam treba gotovina) to je uobičajeni događaj u poslovanju. Ali ako time hoćete da popravite likvidnost, želimo da imamo što više gotovine na računu na kraju godine i zbog toga jurite naplatu, onda je to mera bilansne politike. Ono što je važno znati je da se merama pre dana
bilansa može uticati samo na finansijski položaj ili i na finansijski i na prinosni položaj. Za razliku od njih, mere nakon dana bilansa uvek utiču i na prinosni i na finansijski položaj. Dakle, ukoliko se želi menjati samo finansijski položaj, to se može postići samo merama pre dana bilansa. I Koje će se mere koristiti u cilju promene finansijskog položaja (mere kojima se menja samo sadrzina bilansa stanja) zavisi od toga šta je cilj u smislu da li da se poboljša ili pogorša finansijski položaj. Ako želite da ubedite akcionare da ne traže dividende, možete malo pokvariti finansijski položaj, tražiti onda akcionarima da ostave sredstva u rezervama da bi firma mogla da nastavi da radi. Ukoliko želite da privučete dodatni kapital iz eksternih izvora, trudićete se da predstavite solidan finansijski položaj, da bi investitori i poverioci imali uverenje da se ne izlažu prevelikom riziku ako ulažu sredstva u firmu. 1. Ako je cilj poboljšanje finansijskog položaja mogu se npr: a) smanjiti nabavke - što povlači smanjenje zaliha i smanjenje obaveza prema dobavljačima i time će neto obrtni fond pri istim dugoročnim izvorima biti veći. Neto obrtni fond je jedan od pokazatelja kvaliteta finansijskog položaja tj solventnosti. b) intenzivirati naplata potraživanja - dobija se više gotovine, samim tim je i brža isplata kratkoročnih obaveza, a posledica toga je smanjenje kratkoročnih izvora u ukupnim izvorima finansiranja tj povećava se učešće dugoročnih izvora u ukupnim izvorima. Jedan od pokazatelja kojima se meri kvalitet finansijskog položaja je to koliko je od ukupnih izvora dugoročnog karaktera, što ukazuje na sigurnost firme. c) konverzijom kratkoročnih u dugoročne obaveze ili likvidacijom (isplatom) kratkoročnih obaveza - postižemo isti cilj d) konverzija dugoročnih kredita u kapital - ove mere se mogu sprovesti samo ako na to pristanu poverioci. Ovako popravljamo finansijski položaj jer povećavamo učešće sopstvenog kapitala u ukupnom. Jedan od pokazatelja finansijskog položaja je upravo odnos između pozajmljenog i sopstvenog kapitala. Ovom merom se smanjuje pozajmljeni kapital, povećava sopstveni kapital i time po dva osnova popravljate finansijski polozaj. e) emitovati novo kolo akcija - tako ćete dobiti likvidna sredstva sa jedne strane i povećaćete sopstveni kapital sa druge. Moći ćete onda da isplatite neke dugoročne obaveze koje imate i da na taj način opet popravite finansijsku strukturu. f) pribavljanje novih dugorocnih kredita 2. Ako je cilj da se pokvari finansijski položaj – a) formiranje obaveza tj kupovinu, b) ne vrši se isplata obaveza čak ni onih koje je moguće isplatiti, c) odustaje se od nove emisije akcija ili se ona odlaže do posle dana bilansa. II Ako je cilj uticanje na visinu razultata (mere kojima se menja sadrzina bilansa stanja i bilansa uspeha) razlikuju se mere pre dana bilansa koje mogu doprineti da rezultat bude viši i one koje mogu doprineti tome da on bude niži. Naravno treba imati u vidu da se time uvek utiče i na finansijski položaj. Mere koje smanjuju prihode ili povecavaju rashode imaju za posledicu podcenjivanje aktive ili precenjivanje kratkorocnih obaveza u bilansu stanja.
1 Ako vam je cilj da iskazete visi rezultat a) raditi ubrzano na prodaji (forsirati prodaju) - da na različite načine povećate obim prodaje (unapređivanjem kanala prodaje, reklamnom kampanjom, spuštanjem cena ako su previsoke) b) odloziti nabavku onih osnovnih sredstava koja se otpisuju degresivno - jer se zeli izbeci uticaj visokih otpisa na rezultat ove godine.
c) odlaganje rashodovanja nekog osnovnog sredstva koja nisu u celini otipisana - jer će njena sadašnja vrednost da optereti rezultat ove godine. d) oglaganje nabavki materijala po visim cenama Sve ovo će voditi povećanju rentabiliteta ako su prihodi veći od rashoda tj ako svaka ta prodaja donosi dobitak. 2 Ako vam je cilj da iskazete nizi rezultat – a) nabavka materijala po višim cenama - ako imate situaciju da vodite materijal po planskoj nabavnoj ceni i imate sniženje. U međuvremenu je došlo do rasta cena na tržištu u odnosu na planske nabavne cene. Ako hoćemo da pokvarimo svoj položaj mozemo da uđemo u nove nabavke. Ne treba mi materijal ovog trenutka, trebaće mi posle dana bilansa ali ćemo sad da ga kupimo. Sada će se jer su tržišne cene iznad planskih, javiti prekoračenje. To prekoračenje će anulirati ono prethodno sniženje. Kada trošite materijal u decembru, troškovi materijala će biti viši u odnosu na one koji bi bili da tu nabavku niste uradili. Nabavkom smo uticali na to da prosečna cena po kojoj obračunavamo trošak materijala bude viša. b) smanjenje ili obustava prodaje c) izvršite rashodovanja osnovnih sredstava - ako imamo neku mašinu za koju smatramo da joj je sadašnja vrednost visoka, a mi hoćemo da iskažemo niži rezultat, onda ćemo je rashodovati i tako umanjiti rezultat. d) kupićete osnovna sredstva i počećete sa degresivnim otpisivanjem - visoki degresivni otpisi izazvaće povećanje rashoda i smanjenje rezultat. 18 POLITIKA FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA - INSTRUMENTI NAKON DANA BILANA Kada prođe 31.12. više ne postoji mogućnost da se izazovu neki novi poslovni događaji, već ostaje samo mogućnost da se odlučuje u skladu sa MRS kako da se u finansijskim izveštajima iskažu posledice onih događaja koji su nastali do 31.12. tj nakon dana bilansa vrsi se uoblicavanje poslovnih dogadjaja koji su nastali do dana bilansa. Te mogućnosti su dosta skromnije. Instrumenti koje koristimo nakon dana bilansa mogu biti usmereni na oblikovanje forme finansijskih izveštaja i na oblikovanje sadržine, dok su instrumenti pre dana bilansa uticali samo na sadržinu. Ovim instrumentima smo mogli da oblikujemo finansijski položaj ili i finansijski i prinosni položaj, dok instrumentima nakon dana bilansa, uvek se menja i finansijski i prinosni položaj, nema mogućnosti da se menja samo finansijski položaj. Bilansne politike su ograničene širinom slobodnog prostora koji ostavljaju zakonski propisi i MRS i zahtevom za stalnošću u primeni računovodtvenih politika (računovodtvene politike su skup specifičnih pravila koja se primenjuju pri sastavljanju finansijskih izveštaja preduzeća). Na formu se može uticati na nekoliko načina. Bilans se može iskazivati u formi konta ili formi liste. Može se uticati preko: a) stepena raščlanjavanja kategorija koje su u tom bilansu prezentirane. Sastavljači finansijskih izveštaja ovde nemaju preveliku slobodu. Skoro da nemaju nikakvu mogućnost da oblikuju formu finansijskih izveštaja (posebno u našoj zemlji gde nemate nikakvu mogućnost
da utičete na formu finansijskih izveštaja) jer propisana bilansna šema sadrži minimum i maksimum raščlanjavanja istovremeno. Naš zakon kaže: ''Vaš bilans mora da izgleda ovako''. Bilansista nema pravo da vrši dublje raščlanjavanje određene pozicije ili da sažima određene pozicije. Ono što imate u bilansu iskazaćete na način koji je predviđen bilansnom šemom. b) Jedini deo godišnjeg obračuna gde bilansista ima mogućnosti da utiče na formu je obim informacija koji će pružiti korisnicima (pruzanjem vise ili manje informacija) u napomenama
uz finansijske izveštaje. Tu postoje samo osnovni zahtevi o obimu informacija, ali postoji i mogućnost da se većim obimom informacija iskaže politika iskrenosti preduzeća. Tako se kroz uticaj na formu realizuje opredeljivanje da li će se voditi politika iskrenosti (otvorenosti) ili politika diskrecije. Dajete samo ono što morate ili dajete više od onoga što se decidirano traži u standardima tj zakonskim propisima. c) pruzanjem vise ili manje informacija u poslovnom izveštaju uprave. Poslovni izestaji uprave koji prate godišnji obračun predstavljaju jedan od načina da se utiče na formu bilasnsa pružanjem više ili manje informacija. I to je predmet bilansne politike. Sve informacije u tom izveštaju podležu principima jasnosti, istinitosti, potpunosti čak i uporedivosti (jer to može biti jako korisno) tj sva ona načela koja važe za godišnji obračun, važe i za izveštaj uprave. d) primenom ili odustajanjem od primene bruto principa Na sadržinu - Proizilazi iz mogućnosti preduzeća da bira između altenativa u pravilima i metodama za procenjivanje i bilansiranje pojedinih pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha. Sve ove mere utiču i na finansijski i na prinosni položaj preduzeća i imaju najveci znacaj za ostvarenje poslovno–politickih ciljeva. Na početku godine moramo znati koja se metoda koristi (recimo način otpisivanja stalne imovine, metode obračuna troškova disponiranih zaliha). Načelo kontinuiteta je razlog što su ta pravila unapred poznata i zato se tog izbora moramo držati u nizu sukcesivnih obračunskih perioda. Da taj izbor nismo napravili na pocetku, mogli bismo ga napraviti na kraju godine. Tada u toku godine knjižimo samo količinski troškove materijala, a na kraju godine ce nam reći koju ćemo cenu uzeti da bi ste izračunali visinu troškova. Kada napravimo izbor tada formulišemo računovodstvenu politiku, koju moramo objaviti i time jedan deo mera naše bilansne politike objavljujemo. Postoje sledece mere: a) upotreba razlicitih metoda za obracun visine otpisa stalne imovine - to znači da preduzece na kraju godine radi konačan obračun amortizacije, ali mesečne otpise knjiži tokom čitave godine, pa mora znati koju metodu otpisivanja primenjuje. Na kraju godine moze da vrši vanredna otpisivanja imovine u skladu sa načelom impariteta. Kada se uradi inventar imovine, kada se ustanovi stvarno stanje i kada se izdvoji ili označi imovina kod koje je stvarna vrednost niža od tekuće tržišne vrednosti, onda na kraju godine vrši otpisivanje. Ali ta otpisivanja moze da koristi i kao meru bilansne politike, tako što će otpisani iznos biti malo viši ili nizi od onoga koji bi se mogao eventualno smatrati realnim. b) upotreba razlicitih metoda za obracun vrednosti disponiranih zaliha - ako imamo obezvređene zalihe materijala ili robe na meni je da procenim koliko je to obezvređenje tj da li ću uzeti najnižu moguću tržišnu prodajnu cenu za bilansiranje ili ću uzeti tržišnu cenu koja je malo viša. Ako uzmem najnižu moguću tržišnu cenu, onda ću vršiti potcenjivanje zaliha tj izvršiću formiranje latentnih rezervi. c) upotreba pojedinacnog ili pausalnog otpisivanja potrazivanja - kod otpisa potraživanja koje vršim na kraju godine sprovodim i bilansnu politiku. Otpisujem malo više ili malo manje ili tačno onoliko koliko se nadam da ćemo naplatiti (neću ni dinar više da otpišem jer što više otpisujem rezultat mi je sve lošiji, a imovina sve manja).
d) upotreba razlicitih kalkulacija CK (SCK ili PCK) e) formiranje i procenjivanje rezervisanja - formiranjem rezervisanja smanjujemo rezultat i povećavamo naše obaveze jer rezervisanja predstavljaju obaveze. Rezervisanja se formiraju na dan bilansa. Formirajući rezervisanja smanjicemo rezultat i zbog toga će naš finansijski položaj biti slabiji (čim se povećavaju obaveze, finansijski položaj firme se kvari). Kolizije: prikažem manji rezultat da bih platila manji porez, a istovremeno kvarim svoj finansijski položaj.
Nažalost, nema mera koje bi vodile tome da se popravlja i finansijski i prinosni polozaj jer to su dva oprečna zahteva. Jer, ako ja hoću da iskažem veći rezultat, ja moram da smanjim rashode a da bih smanjila rashode moram iskazati nizu vrednost imovine jer su rashodi uvek ukupna imovina minus ono što je potrošeno. Ako iskažemo veću imovinu pri istim obavezama, finasijski položaj će biti bolji. Ogranicenja bilansne politike: Sirinom slobodnog prostora koji ostavljaju zakonski propisi i MRS
Zahteva za stalnoscu u primeni izabranih racunovodstvenih politika.
Faktori koji uticu na izbor instrumenata izvestavanja: Ciljevi finansijskog izvestavanja
politike
finansijskog
Vremena kada su definisani ciljevi politike finansijskog izvestavanja
Finansijski i prinosni polozaj preduzeca.
19 RACUNOVODSTVENE POLITIKE I ODNOS SA POLITIKOM FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA Računovodstvene politike predstavljaju specifične principe, pravila, postupke odnosno prakse usvojene od strane preduzeća, a koje se koriste pri sastavljanju i prezentovanju finansijskih izvešataja. One moraju biti u skladu sa računovodstvenim standardima, Okvirom i zakonskim propisima. Lica koja sastavljaju finansijske izveštaje imaju obavezu da se pridržavaju usvojenih računovodstvenih politika. Bitne karakteristike računovodstvenih politika su: 1. povezane sa poslovnim politikama 2. kod novoosnovanog preduzeća potrebno je utvrditi polazne računovodstvene politike koje omogućavaju istinito i fer prikazivanje njegovog imovinskog, finansijskog i prinosnog položaja 3. jednom utvrđene računovodstvene politike dosledno se primenjuju u dužem vremenskom periodu, a u cilju omogućavanja upredivosti finansijskih izveštaja u nizu obračunskih perioda (princip kontinuiteta, stalnosti, uporedivosti) 4. izmena računovodstvenih politika se vrši u slučaju nastanka novih okolnosti koje ih čine opravdanim (zahteva zakon, izmena nekih MRS, nova politika adekvatnija i sl.) 5. predlog računovodstvenih politika daje računovodstvo 6. odluku o računovodstvenim politikama donosi uprava, a primenjuje računovodstvo 7. primenjene računovodstvene politike moraju se objaviti Prema tome da li računovodstvene politike odražavaju opreznost ili agresivnost menadžera pri sastavljanju finansijskih izveštaja razlikujemo: 1. Oprezne su: priznavanje prihoda tek po prihvatanju isporuke i fakture od strane kupca; degresivna metoda otpisa ili izbor kraćeg perioda otpisivanja kod linearnog otpisivanja;
visoki otpisi potraživanja; tretiranje troškova reklame kao rashod; priznavanje mogućih gubitaka i sl. 2. Agresivne su: priznavanje prihoda iako postoji rizik da do njegove realizacije neće doći; otpisivanje stalne imovine primenom linearne metode otpisa uz produženje veka trajanja; nisko odmereni otpisi potraživanja; kapitalizacija izdataka za reklamu; izveštavanje o potencijalnim gubicima u fusnotama i sl. Kada je reč o prezentiranju računovodstvenih politika pružaju se dve mogućnosti, i to: da se računovodstvene politike objave odvojeno, kao poseban izveštaj
da računovodstvene politike predstavljaju deo napomena uz finansijske izveštaje
Ako se računovodstvene politike objavljuju odvojeno od napomena, tada se one nalaze nakon Izveštaja o promenama na sopstvenom kapitalu, a pre Napomena uz finansijske izveštaje. Ako su pak deo napomena, tada se u okviru svake napomene prvo navodi primenjena računovodstvena politika pa tek potom sadržina beleške. Oba načina imaju svoje prednosti i nedostatke. Prednost prvog načina je u tome što se sve računovodstvene politike nalaze na jednom mestu (jednom papiru), a nedostatak se ogleda u tome što čitač napomena uz istu nema objavljenu računovodstvenu politiku nego mora da je potraži u posebnom izveštaju u kome su one objavljene. Prednost drugog načina je u tome što se one nalaze odmah uz napomenu, a nedostatak se ogleda u tome što korisnici finansijskih izveštaja mogu zahtevati njihovo posebno objavljivanje. Tako da danas mnoga preduzeća koriste oba pristupa tj oba načina su podjednako prisutna u praksi. U računovodstvenim politikama treba objaviti: osnove vrednovanja koje su korišćene u pripremi finansijskih izveštaja
svaku specifičnu politiku koja je neophodna za razumevanje finansijskih izveštaja
Okvir MRS nudi nekoliko mogućih osnova za vrednovanje, i to: istorijski trošak (nabavna vrednost ili CK)
tekući trošak (vrednost ponovne nabavke)
ostvarljiva vrednost (za potraživanja visina očekivanog unovćenja, a za obaveze visina iznosa koji mora biti isplaćen radi izmirenja obaveze) sadašnja vrednost (za sredstva i obaveze koji izazivaju prilive i odlive gotovine u budućnosti) Kao osnova se najčešće usvaja istorijski trošak, ali se kombinuje sa drugim osnovama za procenjivanje (npr. sa tržišnom cenom ako je niža pri vrednovanju zaliha u skladu sa principom nize vrednosti; sadašnjom vrednošću pri procenjivanju menica i sl.). Računovodstvene politike koje moraju biti objavljene: utvrđivanje prihoda
principi konsolidovanja
poslovne kombinacije – grupisanje
utvrđivanje amortizacije
kapitalizacija troškova pozajmljivanja i drugih troškova
ugovore o dugoročnoj izgradnji
ulaganja u razne oblike materijalnih i nematerijalnih ulaganja
lizing
troškovi istraživanja i razvoja
zalihe
poreze (uključujući i odložene poreske obaveze)
rezervisanja
troškovi zarada
konverziju inostranih transakcija
definisanje geografskih i poslovnih segmenata
definisanje gotovine i gotovinskih ekvivalenata
inflatorno računovodstvo
vladina pomoć i donacije
ODNOS SA POLITIKOM FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA - Ove dve politike nisu nezavisne vec su medjusobno povezane. Ne konkurisu jedna drugoj. Racunovodstvena politika je uzi pojam od politike finansijskog izvestavanja, jer politika finansijskog izvestavanja uredjuje mnoga pravila kojima se racunovodstvena politika ne bavi npr. politika objavljivanja. Racunovodstvene politike moraju se kontinuirano primenjivati. One su deo politike finansijskog izvestavanja jer se njom odredjuje nacin sastavljanja finansijskih izvestaja, ali konkretne cifre su pod uticajem politike finansijskog izvestavanja (npr. kolika su rezervisanja). 20 POLITIKA FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA – STATIKA, DINAMIKA I PODELA INSTRUMENATA Postoji veliki broj instrumenata i uvek kada je tako morate radi njihovog lakšeg izučavanja izvršiti određene klasifikacije. Strategiju bilansiranja koja predstavlja izbor poslovnopolitičkih ciljeva koji se realizuju preko bilansa, definiše uprava preduzeća. Ona bira ciljeve bilansne plitike. Taktiku bilansiranja predstavlja izbor instrumenata za ostvarivanje poslovno-političkih ciljeva koji se realizuju preko bilansa, vrši računovođa tj onaj ko sastavlja finansijske izveštaje. Izbor instrumenata zavisi od: ciljeva (koji ćete instrument iskoristiti zavisi od toga šta želite da postignete),
vremena koje vam stoji na raspolaganju (da biste taj cilj ostvarili) konkretnog preduzeća. To su tri ključna faktora koja odredjuju koje ćete instrumente izabrati, ali se pre toga mora znati koji instrumenti postoje. Postoji nekoliko klasifikacija: 1. Broja instrumenata na raspolaganju za realizaciju nekog cilja - instrumente delimo na bilansno-taktičke i determinisane instrumente. Kada na raspolaganju stoji samo jedan instrument, govorimo o determinisanim instrumentima koje moramo primeniti jer nemamo izbora, a onda kada su na raspolaganju najmanje dva instrumenta za ostvarenje odredjenog cilja govorimo o bilansno-taktičkim. Za sprovođenje bilansne politike instrumenti sa bilansnotaktičkim karakterom imaju prednost, jer pružaju više mogućnosti za optimalno izvršenje postavljenih poslovno-političkih ciljeva. 2. Cilj koji se želi ostvariti - instrumente delimo na one kojima želimo da oblikujemo finansijski položaj preduzeća (deluju na bilans stanja) i na one kojima se prvenstveno deluje na rezultat, ali istovremeno i na finansijski položaj jer precenjivanje rashoda ima za posledicu ili potcenjivanje aktive ili precenjivanje pasive (deluju na bilans stanja i bilans uspeha). Ove instrumente najčešće koristimo kada želimo da menjamo rezultat, ali pošto ne postoje instrumenti koji samo menjaju rezultat, onda moramo prihvatiti činjenicu da će taj instrument promeniti i finansijski položaj. Potpuno razdvajanje ovih grupa instrumenata moguće je samo kada oni formiraju formu, a ne sadržinu bilansa. 3. Vremenu korišćenja - tj prema tome kada te instrumente primenjujete sve instrumente bilansne politike delimo na one koje koristimo pre dana bilansa (a on je 31.12.) i na one koji se primenjuju nakon dana bilansa. Pošto se broj opcija u MRS smanjuje, to znači da će sa protokom vremena na značaju dobijati instrumenti pre dana bilnsa. Sto je uži prostor za sprovođenje mera nakon dana bilansa utoliko će se više koristiti instrumenti pre dana bilansa,
jer tu ograničenja nema. Naime, mozemo da prodamo robu brže ili sporije, da žurimo sa naplatom ili ne, to nije kažnjivo. Zato ćete mnogo ranije morati da znate ciljeve bilansne politike da biste imali vremena da ove instrumente primenite. Jer, kada je dan bilansa prošao vaše mogućnosti da bitno utičete na iskazani finansijski položaj i rentabilitet su jako skromni. Ako hoćete značajne intervencije, to mora biti poznato pre dana bilansa.
4. Kako utiču na godišnji obračun tj na koji aspekt finansijskih izveštaja utiču možemo izvršiti podelu na one kojima utičemo na formu (postize se oblikovanje forme stanja i uspeha) i one kojima oblikujemo sadržinu bilansa (oblikuje se sadrzina finansijske strukture i visine periodicnog rezultata). Ova podela je prilično uslovna, jer kada vi određujete formu, vi istovremeno određujete i sadržinu. Dakle ako kažem bilans biti u formi liste i sadržaće ove bilansne pozicije, ja ne mogu da kažem da sam time odredila samo formu. Ja sam u velikoj meri tome odredila i sadržinu tog finansijskog izveštaja. Suština ove podele je da ukaže samo na to da neki instrumenti deluju pretežno na formu, a drugi pretežno na sadržinu (pretežno ali ne isključivo). 21 IZVESTAJ O PROMENAMA NA KAPITALU – POJAM, SADRZINA, FORMA I KORISNICI POJAM - U praksi finansijskog izvestavanja opste je prihvacen stav da je cilj finansijskog izvestavanja pruzanje informacija o imovinskom, finansijskom i prinosnom polozaju, kao i o promenama u ekonomskom polozaju preduzeca, koje su korisne za siroki krug korisnika pri donosenju ekonomskih odluka. Zastita investitora obezbedjuje se objavljivanjem izvestaja u kojima su sadrzane informacije relevantne za ocenu isplativosti dosadasnjih ulaganja, ocenu menadzmenta, kao i buduce investicione i druge odluke. U pitanju su obavezni finansijski izvestaji navedeni u MRS 1: bilans stanja, bilans uspeha, izvestaj o novcanim tokovima, izvestaj o promenama na kapitalu i napomene uz finansijske izvestaje. Znacajnu ulogu ima pri tome, izvestaj o promenama na kapitalu. MRS 1 – Prezentacija finansijskih izveštaja zahteva sastavljanje Izveštaja o promenama na sopstvenom kapitalu. Obavezan deo godišnjeg obračuna postaje jula 1998. god. i isključivo je namenjen postojećim i budućim investitorima. Ovaj izveštaj zamenio je izveštaj koji se ranije zvao Izveštaj o zadržanoj dobiti ili kako se kod nas zvao Izveštaj o raspodeli dobitka. Nemenjen je vlasnicima preduzeca ciji je primarni cilj stalan rast vrednosti preduzeća, a stalan rast sopstvenog kapitala je jedan od sigurnih pokazatelja tog rasta. Potreba za izveštajem o promenama na kapitalu se javlja iz vise razloga: Prvo – iz bilansa stanja se može sagledati samo trenutno stanje ukupnog i pojedinih elemenata sopstvenog kapitala, ali se ne mogu sagledati promene koje su do tog stanja dovele Drugo – upoređenjem ukupnog i pojedinih elemenata sopstvenog kapitala na početku i na kraju perioda otkrivamo razlike, ali ne i uzroke tih razlika Treće – objašnjenja o kapitalu data u napomenama samo bi delimično zadovoljila potrebe vlasnika (koji zahtevaju jasne i potpune informacije) Visina kapitala i nacina na koji menadzment upravlja kapitalom su faktor koje korisnici razmatraju kada procenjuju visinu stepena izlozenosti preduzeca rizicima i njegovu sposobnost prevazilazenja neocekivanih stetnih dogadjaja. Visina kapitala utice takodje na sposobnost preduzeca da isplacuje dividende. Izvestaj o promenama na sopstvenom kapitalu treba da pruzi zbirni prikaz promena pojedinih elemenata sopstvenog kapitala preduzeca nastalih u datom obracunskom periodu. Zbog toga sto su investitorima pored informacija o rezultatu i njegovim determinantama (prihodima i rashodima), potrebne informacije i o promenama kapitala nastalim usled primene odredjenih MRS, koje se ne mogu videti iz bilansa uspeha. On je sve
do kraja 2008. godine bio i dopuna bilansa useha. Od 1.1.2009. godine u izvestaju o ukupom rezultatu datog perioda iskazuju se i oni dobici i gubici koji u skladu sa drugim MRS direktno uticu na visinu kapitala. Kapital preduzeća je pod uticajem dve grupe promena, i to:
1 Prvu grupu promena obuhvataju promene koje su posledica transakcija sa vlasnicima – to su promene koje dovode do povećanja i smanjenja kapitala koje nastaju po osnovu priliva sredstava iz okruženja u preduzeće ili pak usled odliva kapitala iz preduzeca u okruzenje. Prilivi (povecanja) mogu nastati po osnovu naknadnih ulaganja vlasnika u odnosu na pocetni kapital. Isplate mogu nastati po dve osnove: usled povlačenja kapitala tj povracaja dela ulozenog kapitala ili usled isplata dividendi. Svaka isplata dividendi smanjuje sopstveni kapital zato što su dividende deo dobitka, a dobitak je deo sopstvenog kapitala tj sopstveni kapital će biti manji nego da ste celu ostvarenu dobit zadržali u vidu rezervi. Povecanje osnovnog kapitala se moze izvrsiti emisijom novog kola akcija, izdavanjem gratis akcija. Smanjenja osnovnog kapitala nastaju: otkupom i poništenjem otkupljenih sopstvenih akcija; smanjenjem nominalne vrednosti akcija; sažimanjem akcija; ukrupnjavanje akcija kada se od dve akcije pravi jedna akcija i uz to se vrši smanjenje nominalne vrednosti; isplatom dividendi smanjuje zadrzanu dobit i time sopstveni kapital; dividende na preferencijalne kumulativne akcije koja je obaveza po proteku godine; dividende na obicne akcije koja je obaveza po proglasenju. 2 Drugu grupu promena obuhvataju promene koje su posledica poslovanja preduzeća. U ovu grupu promena spadaju: promene kao posledica ostvarenog periodičnog rezultata (dobitka/gubitka) – zadržana dobit povećava sopstveni kapital tako što se formiraju otvorene rezerve, a pokriće gubitka smanjuje sopstveni kapital tako što se smanjuju neraspodeljena dobit i rezerve kao elementi sopstvenog kapitala. promene kao posledica dobitaka i gubitaka koji se ne obuhvataju u bilansu uspeha, već se njihovi efekti priznaju direktno kao deo sopstvenog kapitala – npr. dobici i gubici nastalih po osnovu revalorizacije (revalorizacione rezerve nastaju kao posledica dozvoljenog alternativnog postupka procenjivanja po fer vrednosti nekretnina, postrojenja i opreme u skladu sa MRS 16); pozitivne i negativne kursne razlike nastale po osnovu učešća u kapitalu zavisnih preduzeća sa sedištem u inostranstvu (u skladu sa MRS 21 – efekti promena deviznih kurseva). promene kao posledica promena računovodstvenih politika – u skladu sa MRS promene kao posledica korekcije grešaka – u skladu sa MRS 8 SADRZINA – MRS 1 navodi minimum pozicija koji ovaj izvestaj treba da sadrzi: 1. o visini neto dobitka/gubitka nastalog u periodu za koji se izveštaj sastavlja 2. o prihodima i rashodima koji se saglasno drugim MRS tretiraju kao povećanje tj smanjenje sopstvenog kapitala (MRS 21) 3. o dobicima i gubicima koji se saglasno drugim MRS tretiraju kao promene sopstvenog kapitala (MRS 16) 4. o iznosu za koji je po osnovu ispravljenih grešaka korigovan rezultata prethodnog perioda - koliko god nastojimo da prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja ne napravimo grešku to ne znači da se greška nikada ne napravi. Postoji poseban standard koji se bavi načinom na koji se fundementalne greške ispravljaju, pri čemu se pod fundementalnom greškom podrazumeva greška koja je dovela do netačnog iskazivanja, ali do značajne mere, rezultata i neto imovine odredjenog obračunskog perioda. Npr.
tretirali ste kao rashod nešto što je trebalo tretirati kao sredstvo. To je dovelo, za taj period, do smanjenog rezultata i iskazivanja niže imovine. Ta greška je otkrivena ove godine u junu, a napravljena je prošle godine. MRS 8 traži da se takva greška ispravi. Za efekat greške biće promenjen neto dobitak prethodne godine. Pošto je taj neto
dobitak iz prethodne godine deo sopstvenog kapitala onda će ispravka visine neto dobiti uticati na visinu sopstvenog kapitala. 5. o iznosu isplaćenih dividendi 6. o iznosu za koji se menja rezultat po osnovu promena računovodstvenih politika - ako promenite racunovodstvenu politiku i predjete recimo sa FIFO metode na prosečnu cenu kod obračuna troškova zaliha, to će imati uticaja na visinu troškova zaliha i na vrednost zaliha. MRS 1 u takvim situacijama zahteva da izračunate efekte promene ove racunovodstvene politike i da promenite rezultat prethodne godine za tu promenu. Kako bi taj rezultat bio uporediv sa rezultatom tekuće poslovne godine, vi ćete promeniti rezultat prethodne godine da biste mogli da izvršite uporedjenje. FORME – MRS 1 nudi dve mogućnosti za sastavljanje ovog izveštaja tj nudi dve moguće forme, koje se međusobno razlikuju prema obimu prezentovanih informacija, i to: Forma 1 – je šira verzija ovog izveštaja tj sadrži sve promene sopstvenog kapitala kako one koje su posledica promena uloga vlasnika (naknadne uplate i povlačenje kapitala, isplate dividendi, nova emisija), promena po osnovu ostvarenog rezultata (neto dobit perioda), promene koje nastaju usled dobitaka i gubitaka koji se direktno pripisuju kapitalu (manjak/višak revalorizacionih rezervi, kursne razlike) kao i promena kao posledica promena računovodstvenih politika. Forma 2 – je užu verzija ovog izveštaja tj daje samo informacija o neto dobiti tekuće godine, raspodeljenim dividendama i novoj emisiji akcija, dok se informacije o ostalim promenama nalaze u napomenama uz finansijske izveštaje. On mora da sadrži najmanje sledeće informacije: neto dobitak ili gubitak za izveštajni period
svaku stavku prihoda i rashoda, dobitak i gubitak, koji se saglasno drugim računovodstvenim standardima tretiraju kao dirktno povećanje ili smanenje kapitala kumulativni efekat promena u računovodstvenoj politici i ispravku fundamentalnih grešaka do kojih se došlo na osnovu podataka i testova MRS 8
22 IZVESTAJ O NOVCANIM TOKOVIMA – POJAM, CILJEVI, KORISNICI I KLASIFIKACIJA NOVCANIH TOKOVA POJAM - Informacije iz Izveštaja, ako se na adekvatan način povežu sa informacijama iz drugih finansijskih izveštaja (bilans stanja, bilansa uspeha i nekih računa glavne knjige) pomažu menadžmentu preduzeća, ali i eksternim korisnicima, da dobiju uvid u likvidnost i solventnost preduzeća. Brojne inovacije u industrijskoj tehnologiji koje su se dogodile u poslednjih nekoliko decenija znatno su uticale na to da se na metodologiju utvrđivanja novčanog toka gleda kao na jedan od značajnih instrumenata koji upravi preduzeća stoje na raspolaganju za kanalisanje kapitala u ona područja aktivnosti koja predstavljaju najpovoljnije alternative u datim okolnostima. Može se dogoditi da preduzeće u jednom periodu iskaže poslovni dobitak koji je nadprosečan, a da ipak oseti nestašicu gotovine kao i obrnuto. Nesklad između tokova rentabiliteta koji opredeljuju rezultat i novčanih tokova doveo je do potrebe da se oni posebno prate i iskazuju u Izveštaju o tokovima gotovine. Izveštaj o novčanom toku je osnovni izvor informacija o prilivu i odlivu novca u određenom
vremenskom periodu. Efekat priliva i odliva je neto imovina. Naime, poslovni proces u preduzeću se može objasniti kao konverzija gotovine u nenovčana sredstva: realitete, potraživanja i druga prava (materijalna, imaterijalna i finansijska ulaganja) koja se potom konvertuju u gotovinu. Kod banaka poslovni proces dovodi do konvertovanja gotovine u
potraživanja – plasmane, koji se naplatom ponovo pretvaraju u gotovinu. Smisao ove konverzije sastoji se u tome da se iz svakog poslovnog ciklusa izvuče više gotovine nego što je u njega uloženo. Taj višak gotovine predstavlja realizovani i naplaćeni dobitak koji preduzeću ostaje za akumulaciju. Saglasno ovome nenovčana sredstva predstavljaju neophodne tranzitne stanice u kružnom pretvaranju gotovine u gotovinu posredstvom različitih poslovnih i finansijskih operacija i transakcija. Kružni tok gotovine u preduzeću ima svoja dva aspekta: Interni - interni tok je po prirodi regularan i odnosi se na ulaganja gotovine u fiksna sredstva, zalihe, troškove i rashode sa ciljem da se uvećana vrate prodajom proizvoda i usluga za gotovo, naplatom potraživanja od kupaca ili eventualno prodajom fiksnih sredstava koja su ispala iz funkcije. Eksterni - eksterni tok je manje redovan (iregularan), pokazuje povremene izvore i upotrebe, prilive i odlive gotovine u preduzeće i izvan njega koji doprinosi proširenju ili sužavanju internog toka. Misli se na primanja gotovine koja potiču iz novih zaduženja ili povećanja sopstvenih izvora finansiranja mimo redovnog poslovanja (subvencije, dotacije, premije i sl.) kao i na izdatke gotovine za otplatu glavnice duga, plaćanja periodičnih rashoda na ime kamate, izmirenje poreskih obaveza i sl. Permanentna finansijska kontrola i upravljanje ovim tokom neophodni su iz nekoliko razloga. U njihovoj je nadležnosti da obezbede kretanja gotovine koja će omogućiti normalnu novčanu reprodukciju utrošenih poslovnih sredstava i isplatu finansijskih obaveza preduzeća o rokovima njihovog dospeća. Svaki ozbiljniji zastoj u toku gotovine ima za posledicu njen deficit u odnosu na tekuće potrebe i može dovesti do finansiranja redovnog poslovanja iz nepovoljnih izvora, povećanja finansijskih rashoda i slabljenja rentabilnosti, pogoršanja kreditnog boniteta i opadanja likvidnosti pa čak i bankrotstva preduzeća ukoliko se doslovno respektuju finansijski kriterijumi privređivanja. S druge strane, svaki višak gotovine iznad redovnih poslovnih potreba se ispoljava kroz povecanje rentabilnosti ukupne imovine preduzeća. Tokovi gotovine su prilivi i odlivi gotovine i gotovinskih ekvivalenata. Tokovima gotovine se ne smatraju promene između stavki koje predstavljaju gotovinu tj gotovinske ekvivalente. Npr: oročenje gotovine na rok kraći od tri meseca radi ukamaćenja, uplata para iz blagajne na tekuci racun. Uslovi održanja preduzeća na dugi rok podrazumeva postojanje dve pretpostavke koje uvek moraju da budu ispunjene, to su likvidnost i rentabilnost preduzeća. Preduzeće da bi opstalo na dugi rok mora biti profitabilno, jer samo profitabilno poslovanje obezbedjuje održanje kapitala koje je u preduzeće investirano i njegov rast. Preduzece treba da ima stalnu kontrolu nad likvidnosti zato što bez sposobnosti da izmiri svoje obaveze preduzeće odlazi pod stečaj. Ispunjenost prve pretpostavke utvrdjujemo preko sastavljanja bilansa uspeha. Sposobnost firme da odrzi svoju likvidnost, da plaća svoje obaveze procenjujemo preko podataka koje sadrži izveštaj o tokovima gotovine. CILJEVI - Da pruži korisnicima podatke o promenama gotovine i gotovinskih ekvivalenata u prošlosti da bi oni mogli da procene sposobnost preduzeća da generiše
gotovinu i gotovinske ekvivalente i potrebe preduzeća za gotovinom u budućnosti. Gotovina obuhvata: raspoloživu gotovinu,
depozite na računima koji nisu oročeni tj tekuci racun
depozite koji se isplaćuju na zahtev
Gotovinski ekvivalenti su kratkoročna, visoko likvidna ulaganja koja se mogu brzo i lako pretvoriti u poznate iznose gotovine i koji nisu pod uticajem značajnog rizika promene
vrednosti. Npr. kratkoročna novčana sredstva (depoziti oročeni na kratak rok – do 3 meseca), komerijalni zapisi, državne obveznice i sl. Pod gotovinskim ekvivalentima ne smatraju se kratkoročna ulaganja niti utvržive HOV zato sto kod njih postoji rizik od gubitka vrednosti i rizik naplate. KORISNICI - su: Uprava preduzeća, • Postojeći i potencijalni investitori, • Postojeći i potencijalni poverioci • Država Informacije o novčanom toku pomažu korisnicima u: • oceni mogućnosti preduzeća da ostvari gotovinu i gotovinske ekvivalente i potrebu preduzeća da iskoriste te gotovinske tokove; • proceni vrednosti preduzeća kao osnove za donošenje odluka o određenim transakcijama sa preduzećem (kupoprodaja, preuzimanje, spajanje i sl), • njegove pouzdanosti sa stanovišta likvidnosti i solventnosti, te sposobnost preduzeća da utiče na iznose i vremenski raspored gotovinskih tokova u svrhu prilagođavanja promenjenim mogućnostima i okolnostima; • poređenju poslovnih aktivnosti različitih preduzeća, jer novčani tok isključuje mogućnost korišćenja različitih računovodstvenih metoda (nije pod uticajem bilansne politike) za iste transakcije i događaje koji se tiču poslovnih aktivnosti. Na osnovu prethodnog moguće je od strane menadžmenta preduzeća i vlasnika kapitala na osnovu informacija iz Izveštaja o tokovima gotovine izvesti zaključak: da li se radi o poslovnoj aktivnosti koja donosi ili zahteva odliv gotovine;
da li gotovinu donosi ili troši u poslovnim ili neposlovnim aktivnostima;
kako se finansira nedostatak ili koristi višak gotovine i
kakav je kvalitet ostvarene dobiti - ako jedno preduzeće ima dobitak od 100.000.000, i ima neto gotovinski tok od 30.000, a drugo preduzeće ima takodje rezultat 100.000.000 i ima neto gotovinu od 80.000, kvalitetniji je dobitak drugog preduzeca. Kvalitet dobitka se meri stepenom njegove naplaćenosti koji se dobija kao odnos dobitak i neto gotovine. I to je jedan od važnih pokazatelja kvliteta rada firme. Ove informacije su neophodne menadžmentu i ekstrenim korisnicima finasijskih izveštaja budući da računovodstveno iskazana dobit u računu uspeha ne predstavlja stvarno raspoloživu gotovinu. Otuda se događa da i veoma profitabilni poslovi, koji nisu praćeni primerenim prilivima gotovine mogu preduzeću stvoriti teškoće u području likvidnosti. Od strane uprave preduzeća Izveštaj o tokovima gotovine se koristi da bi: procenila likvidnost preduzeća - svoju poslovnu politiku i politiku finansiranja kreira prema očekivanom neto novčanom toku, bira izvore za pribavljanje dopunskih sredstava i načine plasiranja slobodnih novčanih sredstava utvrdila politiku određivanja dividendi – necu objaviti visoke dividende ako imam visok dobitak a nemam odakle da ih isplatim
izvršila analizu i procenu efekata glavnih poslovnih odluka uključujući i ulaganja u finansijske aktivnosti Investitorima Izveštaj o tokovima gotovine pruža informacije potrebne da bi se: ocenila sposobnost kompanije da upravlja gotovinskim ekvivalentima
sagledala sposobnost da generiše pozitivne buduće gotovinske tokove
ocenila sposobnost da plaća obaveze
ocenila sposobnost da plati dividende i kamate
stvorila mogućnost da se predvide potrebe za dodatnim finansiranjem
Poverioci izveštaj koriste da bi procenili sposobnost preduzeća da generiše gotovinu dovoljnu za isplatu kamata i vraćanje dugova i da procene buduće potrebe za gotovinom (iz dva razloga: da li ce se firma jos zaduzivati – tada sto je veci stepen zaduzenosti imace teskoce da na vreme izmiri svoje obaveze ili da li ima visak gotovine). Drzava na osnovu izvestaja procenjuje sposobnost preduzeća da odgovori poreskim obavezama. Pored navedenog Izveštaj se može koristiti da bi se objasnile razlike između neto dobiti iskazane u računu uspeha i neto gotovinskih tokova nastalih kao rezultat poslovne aktivnosti. Izveštaj pored prililiva i odliva gotovine uslovljenih poslovnom aktivnošću pokazuje i gotovinske i negotovinske efekte investicionih i finansijskih aktivnosti tokom određenog računovodstvenog perioda. KLASIFIKACIJA - Prema MRS-7 Izveštaj o novčanim tokovima primanja i izdavanja gotovine treba klasifikovati na: • Prilive i odlive iz poslovne aktivnosti • Prilive i odlive iz aktivnosti investiranja • Prilive i odlive iz aktivnosti finansiranja. Cilj ove klasifikacije je da pruži informacije za: • ocenu uticaja navedenih aktivnosti na finansijski položaj preduzeća • procenu odnosa između aktivnosti Pri klasifikaciji transakcija moguće je da tokovi gotovine koje izaziva jedna transakcija budu klasifikovani na različite načine. Npr kod isplate anuiteta, iznos rate se smatra odlivom po osnovu aktivnosti finansiranja, a kamata odlivom po osnovu poslovne aktivnosti. Pošto želimo da povežemo neto dobitak iz poslovne aktivnosti i neto novčani tok iz poslovne aktivnosti onda smo promene gotovine po osnovu kamata klasifikovali u poslovnu aktivnost, a ne u aktivnost finansiranja. 23 IZVESTAJ O NOVCANIM TOKOVIMA – DIREKTNA METODA UTVRDJIVANJA MRS – 7 Izveštaj o tokovima gotovine, nudi sastavljačima finansijskih izveštaja mogućnost da za sastavljanje Izveštaja o tokovima gotovine koriste: • Direktnu metodu • Indirektnu metodu Sličnosti: Obe metode tokove gotovine iz investicionih i finansijskih aktivnosti prikazuju na isti način. Obe metode daju isti neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti i ukupan neto gotovinski tok. Razlike: Po načinu iskazivanja tokova gotovine iz poslovne aktivnosti. Direktna metoda polazi od poslovnih prihoda iz bilansa uspeha i ona u stvari vrši transformaciju ili
preračunavanje tokova rentabiliteta u novčani tok. Znači pretvara prihode u naplate i rashode u isplate. Za razliku od nje indirektna metoda polazi od neto dobitka i koriguje ga za nenovčane transakcije tj za ono što nije izazvalo isplatu. Osnovu za sastavljanje Izveštaja o neto novčanom toku čine: • Bilans stanja • Bilans uspeha
•
Dodatni podaci sa pojedinih računa glavne knjige, koji se koriste onda kada priliv ili odliv nije moguće dokučiti na osnovu pozicija iz bilansa. Za razliku od bilansa stanja i bilansa uspeha koje dobijamo zaključkom računa glavne knjige, izveštaj o novčanom toku ne možete dobiti zaključkom računa. Dakle ne postoji knjigovodstvo koje bi dalo gotove podatke na bazi kojih bi vi izračunali neto novčani tok, zato što se računovodstvo zasniva na obračunskoj osnovi na osnovu načela nastanka poslovnog dogadjaja. Načelo kaže da registrujemo dogadjaj kada je nastao nezavisno od toga kada su nastali prilivi i odlivi uslovljeni tim dogadjajem. Direktna metoda za izradu Izveštaja o novčanom toku - Polaznu osnovu za sastavljanje čini poslovni prihod iskazan u bilansu uspeha tekuće godine koji obično nije i gotovinski priliv jer po pravilu on nije u celosti naplaćen. Korekcije se najčeše vrše kod sledećih pozicija: potraživanja od kupaca i ostalih rashoda i troškova. Prihod od prodaje se konvertuje u priliv gotovine korigovanjem visine potraživanja od kupaca. Izvor podataka za prihode od prodaje je bilans uspeha. Prihod od prodaje + smanjenje potraživanja od kupaca ili Prihod od prodaje – rast potraživanja od kupaca. Promena visine potraživanja utvrđuje se upoređenjem visine potraživanja na kraju sa potraživanjima na početku perioda. Izvor podataka je bilans stanja. Kada je reč o odlivima iz poslovne aktivnosti najveći deo vezan je za izmirenje obaveza prema dobavljačima. Da biste troškove prodatih gotovih proizvoda ili nabavnu vrednost prodate robe u trgovini preveli u odlive morate ih prvo korigovati sa promenom vrednosti zaliha. Ako ste u jednom obračunskom periodu prodali svu nabavljenu robu promene zalihe neće biti. Zalihe na kraju biće jednake zalihama na početku. Pod pretpostavkom da ste to uplatili, odliv bi bio jednak nabavnoj vrednosti prodate robe. Ako su se vaše zalihe povećale to znači da ste nabavili robe više nego što je prodate i da je prema tome vaš odliv veći nego što je nabavna vrednost prodate robe. Ako su se zalihe smanjile to znači da ste prodali robu koju ste nabavili i deo robe koja je već bila na lageru. To isto vazi i za proizvodnju. Ako ste nabavljali faktore proizvodnje, proizveli odredjene proizvode i prodali ih, nemate promene vrednosti zaliha gotovih proizvoda, sve što ste nabavili platili ste tada je odliv jednak CK prodatih gotovih proizvoda. Ali ako niste svu robu koju ste nabavili platili a prodali ste je onda ce doći ce do povećanja obaveza prema dobavljačima i onda ce odliv biti manji od nabavne vrednosti. Zbog toga morate kod utvrdjivanja odliva po osnovu rashoda uzeti u obzir ne samo promenu visina zaliha nego i promenu visine obaveza prema dobavljačima. Ako su obaveze prema dobavljačima na kraju obračunskog perioda veće nego što su bile na početku odliv će biti manji. Ako su vam obaveze na kraju niže nego što su bile na početku to znači da ste platili sve što ste nabavili u tom mesecu i još da ste platili deo obaveza sa kojima ste u taj period ušli. To je smanjenje obaveza treba tretirati kao povećanje odliva. Troskovi prodatih gotovih proizvoda ili Nabavna vrednost prodate robe +/- povecanje/smanjenje zaliha +/- smanjenje/povecanje obaveza. Prilivi po osnovu kamata, dividendi, tantijema – Da bi se prihodi pretvorili u priliv potrebno je da se izvrsi korigovanje visine potrazivanja po tom osnovu. Prihodi od kamata se nalaze u bilansu uspeha a visina pocetnih i krajnjih potrazivanja u bilansu stanja. Isplate po osnovu kamata, zarada, poreza - Troškove zarada imate u bilansu uspeha. Da bismo utvrdili koliko
smo para dali po tom osnovu korigovaćemo visine obaveza po osnovu zarada koje se nalaze u bilansu stanja. Ako su obaveze veće na kraju perioda nego na pocetku zaključujete da niste isplatili sve troškove zarada u tom obračunskom periodu tj da su vaše isplate manje nego što je trošak jer je deo koji je neisplaćen doveo do povećanja obaveza. Ako su obaveze po osnovu zarada manje nego što su bile na početku zaključak je da ste platili sve obaveze iz tekuće
godine i da ste isplatili deo obaveza sa kojima ste u tu godinu ušli. A to znači da je odliv veći nego što su troškovi zarada. Rashodi po osnovu kamata nalaze se u bilansu uspeha, a u bilansu stanja imate obaveze po osnovu kamata. Ako su obaveze na kraju jednake početnim zaključujemo da su u celini isplaćeni troškovi kamata za ovu godinu i da je odliv jednak trošku. Ako su obaveze veće odliv je manji od troška kamata i odliv je viši. AVR i PVR - Ako dodje do smanjenja AVR to znači da će vam isplate biti niže od nastalih troškova zato što ste vi imali unapred plaćene troškove i vi ste sada sa AVR skinuli i preneli na troškove, a nije bilo plaćanja jer je plaćanje izvršeno u nekom od ranijih obračunskih perioda. Ako dodje do povećanja AVR odliv ce biti veci od troskova jer smo nesto unapred platili a nismo potrosili. Ako imate povecanje PVR odlivi će biti manji od jer ste nešto potrošili a još niste platili. Troškovi amortizacije ulaze u rezultat na strani rashoda, ali ne izazivaju odlive. Amortizacija je pretvaranje materijalnih i nematerijalnih ulaganja u novac. Ne kupujete novo osnovno sredstvo nema odliva, ne plaćate u ovom periodu platili ste nekada ranije kada ste kupili mašinu. Amortizacija spada u tzv. negotovinske troškove, troškove koji ne izazivju odlive. Iznos odliva biće manji za iznos amortizacija. Rezervisanja povećavate troškove i formirate rezervisanja. U tom periodu nije bilo placanja, ono će biti u budućnosti. To je takodje negotovinski trošak. Troškove poslovanja ili ostale rashode treba korigovati za unapred isplaćene troškove i rashode i za iznos obračunatih a neplaćenih troškova odnosno rashoda. Ako su povećani unapred isplaćeni rashodi i troškovi tada je iznos u bilansu uspeha niži od odliva, i obrnuto. Ako su povećani obračunati troškovi i rashodi tada je iznos rashoda u bilansu uspeha viši od odliva gotovine i obrnuto. Gotovinska placanja rashoda = Operativni rashodi – povecanje obracunatih rashoda ili + smanjenje obracunatih rashoda – smanjenja unapred placenih rashoda ili + povecanja unapred naplacenih prihoda – troskovi amortizacije. Da bi smo operativne rashode pretvorili u operativne odlive moramo ih smanjiti za smanjenje unapred plaćenih troškova i povećati za povećanje unapred plaćenih troškova. Ako imate povećanje obračunatih troškova onda je odliv manji od iznosa rashoda jer ste nešto potrosili a niste platili. Ukoliko imate smanjenje obračunatih troškova to znači da ste u ovom periodu platili troškove ovog perioda i platili ste troškove koji su nastali u prethodnom periodu a koji su bili na PVR. Da bi se mogao sastaviti Izveštaj o novčanim tokovima nužno je raspolagati: Računom uspeha, Bilansom stanja i Pregledom promena gotovinskih i bezgotovinskih pozicija bilansa stanja. Informacije koje su sadržane u navedenim finansijskim izveštajima omogućavaju da se izvrši konverzija tokova rentabiliteta u novčane tokove tj da polazeći od prihoda utvrdimo visinu priliva, a polazeći od rashoda visinu odliva. Gotovinski tokovi iz poslovne aktivnosti su ključni pokazatelj sposobnosti osnovne delatnosti preduzeća da stvori gotovinu dovoljnu za izmirenje obaveza, isplatu dividendi i nova ulaganja bez spoljnih izvora finansiranja. Odredjeni su delatnoscu preduzeca. Prilivi uključuju: od prodaje robe i usluga,
od naplate kamate, dividende i tantijema
od prodaje kratkoročnih berzanskih HOV, primljenih avansa, kratkorocnih kredita za poslovanje (krediti za uvoz ili izvoz)
Odlivi ukljucuju: plaćanja robe i usluga
isplate zarada
isplate rashoda
isplate kamata
isplate poreza
kupovina kratkoročnih ulaganja
otplata kratkorocnih kredita BILANS USPEHA
Rb Pozcija 1.
Prihodi od prodaje
308.000
2.
Poslovni rashodi, uključujući amortizaciju od 16.000 258.000
3.
Poslovni dobitak
50.000
4.
Ostali prihodi
10.000
5.
Kamate
-2000
6.
Kapitalni gubici
-4000
7.
Bruto dobitak pre oporezivanja
54.000
8.
Porez na dobit
-20.000
9.
Neto dobitak
34.000
10.
Isplate dividende
12.000
11.
Zadržana dobit
22.000
4.000
BILANS STANJA Rb. 1.
Opis Sadašnja vred.objek. i opreme
2002. 80.000
2001 68.000
Promena 12.000
2.
Dugoročni plasmani
76.000
82.000
-6.000
3.
Zalihe
8.000
14.000
-6.000
4.
Potraživanja od kupaca
54.000
40.000
14.000
5.
Gotovina i got. ekvivalenti 16.000
20.000
-4.000
Svega aktiva
224.000
234.000
Svega
10.000
6.
Akcijski kapital – red. Akc. 24.000
18.000
6.000
7.
Emisiona premija
40.000
20.000
20.000
8.
Zadržana dobit
102.000
80.000
22.000
Svega sopstveni kapital
166.000
118.000
9.
Dugoročne obaveze
-
50.000
10.
Rezervisanja
26.000
12.000
14.000
11.
Dobavljači
28.000
24.000
4.000
12.
Obaveze za porez
14.000
20.000
-6.000
48.000
Ukupne obaveze
68.000
106.000
-38.000
Ukupna pasiva
234.000
224.000
10.000
Izvestaj o promenama gotovinskih i bezgotovinskih pozicija
1. 2. 3. 4.
Stalna imovina
2002.
2001
Nabavna vrednost objekata i opreme
132.000
104.000
Ispravka vrednosti objekata i opreme
-52.000
-36.000
Sadašnja vrednost objekata i opreme
80.000
68.000
Dugoročni plasmani u HOV
76.000
82.000
Ukupna stalna sredstva
156.000
150.000
Zalihe
8.000
14.000
Potraživanja od kupaca
54.000
40.000
Kratkoročne HOV
10.000
16.000
6.000
4.000
Ukupna obrtna imovina
78.000
74.000
AKTIVA
234.000
223.000
Obrtna imovina
5. 6. 7. 8.
Gotovina i gotovinski ekvivalenti
TRAJNI KAPITAL 1.
Akcijski kapital – redovne akcije
2.
Emisiona premija
3.
Zadržana dobit Ukupno trajni kapital
4.
Obaveze
5.
rezervisanja
6.
Tekuće obaveze prema dobavljačima
7.
Obaveze za porez
Ü Ukupno obaveze PASIVA
24.000 40.000 102.000 166.000
18.000 20.000 80.000 118.000
26.000 28.000 14.000 68.000 234.000
12.000 24.000 20.000 106.000 224.000
Poslovna aktivnost: Prva pozicija je prilivi gotovine od prodaje. Polazi se od prihoda koji u bilansu uspeha iznose 308.000. Da bi ste došli do priliva taj iznos treba korigovati promenom visine potraživanja od kupaca. Nadjite poziciju kupci u bilansu i vidite kakav je odnos izmedju početnog i krajnjeg stanja. Na početku imate 40.000, a na kraju 54.000, što znači da imate povećanje potraživanja od kupaca. Tada smanjujemo prihode 308.000-14.000=294.000. Druga pozicija koju imamo su prilivi gotovine po osnovu ostalih prihoda. Polazimo od pretpostavke da su ti prihodi u celini naplaćeni, a to morate proveriti na bazi računa glavne knjige tj iz napomena. Prilivi po osnovu ostalih prihoda iznose 10.000, pa ce biti ukupni prilivi gotovine iz poslovne aktivnosti biti 304.000
Prvi odliv je odliv po osnovu prodatih gotovih proizovda. Poslovni rashodi uključujući i amortizaciju su 258.000. Te poslovne rashode korigujemo i promenom visine zaliha i promenom obaveza prema dobavljačima, promenom AVR i PVR. Zalihe) su bile 14.000, a sada
8.000. Za iznos smanjenja zaliha smanjicemo rashode jer smo potrošili nešto što je ranije plaćeno 258.000-6.000. Na početku dobavljaci su 24.000, a na kraju 28.000, znači da su veće za 4.000. Za povecanje obaveza prema dobavljacima smanjićemo rashode 258.000-6.0004.000. Amortizacija je 16.000 i smanjićemo rashode za taj iznos tako da imamo 258.0006.000- 4.000-16.000. Rezervisanja su bila 12.000 a sada su 26.000. Povećanje rezervisanja smanjuje rashode za 14.000, tako da imamo 258.000-6.000-4.000-16.000-14.000 = 218.000. Sledeca pozicija je placeni porezi, u bilansu uspeha porez na dobit je 20.000. U bilansu stanja obaveze za poreze su bile 20.000 a sada iznose 14.000. Odliv je veći za smanjenje obaveza 20.000+6.000 = 26.000. Sledeca pozicija odlive gotovine za ostale poslovne rashode kao sto su kamate i kapitalni gubitak. Polazimo od toga da su kamate i kapitalni gubitak, pošto je to ono što smo platili, isplaćeni. Odlivi plaćene kamate i kapitalni gubitak 2.000+4.000=6.000. Sada izračunajte neto gotovinu iz poslovne aktivnosti. Ukupni odlivi iz poslovne aktivnosti su 250.000, neto novčani tok iz poslovne aktivnosti je onda 304.000-250.000 = 54.000. Neto novčani tok je pozitivan. Investiciona aktivnost: Došlo je do povećanja stalne imovine sto je odliv. Prodali smo dugoročne plasmane za 6.000 i pri prodaji je ostvaren kapitalni gubitak od 4.000, i priliv je 2.000. Priliv od prodaje 2.000, a odliv od ulaganja 28.000. Kapitalni gubitak smo već tretirali kao odliv kod poslovne aktivnosti zato što je vezano za poslovanje jer je naša odluka bila da izvršimo prodaju imovine. Zato sada kod investicione aktivnosti celokupnu vrednost od 6.000 tretirmo kao priliv. Kada prodate neko sredstvo ako ostvarite kapitalni gubitak, taj gubitak koji je ispod knjigovodstvene vrednosti tretirate kao odliv iz poslovne aktivnosti, a celu nabavnu vrednost sredstva koje ste prodali tretirate kao priliv u okviru investicione aktivnosti jer investiciona aktivnost nije kriva za gubitak koji je ostvaren. Tako da neće biti 2.000 nego 6.000, zato što smo za toliko prodali. Neto gotovinski tok iz investicione aktivnosti ako je odliv 28.000 a priliv 6.000, negativan je i iznosi -22.000. 28.000 je iznos za koji smo kupili sredstvo. Nabavna vrednost je na početku bila 104.000 a na kraju 132.000 i razlika je 28.000, znači da ste kupili za 28.000. Aktivnost finansiranja: Akcijski kapital je povećan za 26.000. Imamo odliv po osnovu otplate kredita 50.000. i imamo isplatu dividendi 12.000. Neto novcani tok je -36.000. Neto novcani tok: Imamo pozitivan tok samo iz poslovne aktivnosti 54.000 i imamo negativan neto novčani tok 22.000+36.000 = 58.000, pa 58.000-54.000= -4.000. Znači ukupan neto tok gotovine u ovom preduzeću je negativan i iznosi 4.000. Znači neto promena gotovine je 4.000. Na to treba da dodamo gotovinu na početku perioda. U bilansu stanja pogledajte kolika je bila gotovina na početku perioda 20.000 i kolika je na kraju 20.000-4.000 = 16.000.
IZVESTAJ O NOVCANOM TOKU Rb. Pozicije
Pretkolona
Glavna kolona
Tokovi gotovine iz poslovne aktivnosti
Ukupni prilivi iz poslovne aktivnosti
304.000
1.
Prilivi od prodaje proizvoda
294.000
2.
Prilivi iz ostalih aktivnosti
10.000
Odlivi iz poslovne aktivnosti
218.000
3. 4.
5. 6. 7. 8.
Odlivi na ime ostalih poslovnih aktivnosti
6.000
Odlivi na ime poreza
26.000
Ukupni odlivi iz poslovne aktivnosti
250.000
Neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti
54.000
Tokovi gotovine iz investiranja 9.
Priliv po osnovu prodaje dug. Ulaganja 6.000
10. Odliv za kupovinu stalne imovine 11.
-28.000
Neto gotovinski tok iz investiranja
- 22.000
Tokovi gotovine iz finansiranja 12. Emisija novih akcija
26.000
13. Otplata dugoročnog kredita
-50.000
14. Isplata dividendi
-12.000
15.
Neto gotovinski tok iz finansiranja
- 36.000
16. Neto tok gotovine (8+11+15)
- 36.000
17. Gotovina na početku perioda
20.000
18. Gotovina na kraju perioda
16.000
24 IZVESTAJ O NOVCANIM TOKOVIMA – INDIREKTNA METODA UTVRDJIVANJA NETO IMOVINE IZ POSLOVNE AKTIVNOSTI Izveštaj o novčanim tokovima dobija na značaju i sve više će se odluke donositi na bazi njega, jer pri razmatranju svakog projekta se postavlja pitanje možemo li mi to platiti. Indirektna metoda utvrdjivanja neto gotovinskog toka iz poslovne aktivnosti je jednostavnija i koja ce se zbog toga češće koristi, ali o gotovinskim tokovima pruža mnogo manje informacija nego direktna metoda. MRS 7 koji se bavi Izveštajem o novčanim tokovima dopušta primenu i jedne i druge metode, ali se u njemu navodi da je poželjna primena direktne metoda. Kod nas se koristi direktna metoda. Njena je suština da se izvrši konvertovanje tokova rentabiliteta u gotovinske tokove. Polaznu informaciju čini neto poslovni dobitak/gubitak iz računa uspeha. U rashode saglasno načelu nastanka poslovnog dogadjaja uključeni su svi rashodi nezavisno od toga da li su ti rashodi izazvali odliv gotovine iz preduzeća ili da li će uopšte izazvati odliv gotovine u datom obračunskom periodu. Ovaj dobitak (gubitak) se koriguje za efekte transakcija koje imaju bezgotovinski karakter (rezervisanja, amortizacija). Pod ovim transakcijama podrazumevaju se transakcije koje su uticale na promenu visine neto dobiti a da nisu imale za posledicu isplatu gotovine. Amortizacija je obračunata i ukalkulisana u troškove i rashode, dakle smanjila je neto dobitak, ali ona neće dovesti do odliva gotovine. Slično je i sa rezervisanjima koja su pri formiranju povećala troškove tj rashode, a do odliva će doći tek tokom narednog obračunskog perioda kada bude izmirivana obaveza po osnovu koje je rezervisanje formirano. Kursne razlike koje u trenutku nastanka tretiramo kao rashod ili prihod,
a do priliva gotovine dolazi tek u trenutku naplate potraživanja se isključivo vezuje za potraživanje ili obavezu po osnovu koje nastaje i taj uticaj kursnih razlika na prilive i odlive
odražava se preko promene visine obaveza ili potraživanja. Kada se knjiži kursna razlika ako je negativna povećavamo rashode i obaveze na koje se ona odnosi, a povećanje obaveza tretiramo kao priliv jer svi rashodi nisu plaćeni i odlivi su manji. Kod banaka je isto. Nakon što je izvršena korekcija neto dobitka (gubitka) vrši se kvantifikovanje promena na pozicijama aktive i pasive bilansa stanja. Ovim promenama tj povećanjima ili smanjenjima dalje se koriguje neto dobitak. Opšte pravilo za korigovanje neto dobitka glasi : Korigovani neto dobitak se povećava za povećanje pozicija pasive jer su povecanja pasive prilivi ili smanjenje odliva (ako raste pasiva ili imamo povećanje priliva ili rast obaveza npr. za nabavku sredstva koje nismo platili) i smanjuje za povećanje pozicija aktive jer svaki rast aktive znači odliv (kada se one povećavaju došlo je do pretvaranja novca u neki drugi oblik aktive). I obrnuto svako smanjenje aktive je priliv a svako smanjenje pasive odliv. Faze u izradi Izveštaja: Utvrđivanje promena gotovine na osnovu komparativnog bilansa stanja
Utvrđivanje promena svih drugih pozicija bilansa stanja, zbir promena svih bilansnih pozicija mora biti jednak utvrđenoj promeni gotovine Utvrđivanje uzroka promena bezgotovinskih pozicija bilansa stanja utvrđenih u prethodnoj fazi Klasifikacija utvrđenih tokova gotovine na poslovne, investicione i finansijske. Slobodna novcana sredstva - Gotovina koja je ostvarena ili nedostatak gotovine koji nastane nakog pokrića preuzetih obaveza, koje preuzeće mora izmiriti ako želi da nastavi sa poslovanjem. Npr. obaveze prema dobavljačima, obaveze za poreze, obaveze za kamate, obaveze za dividende. Slobodnu gotovinu preduzeće može upotrebiti za proširenje aktivnosti ili smanjenje zaduženosti. Manipulacije neto gotovinom: Menadžment je zainteresovan da utiče na visinu iskazane neto gotovine iz poslovne aktivnosti Mogućnosti za uticaj: reklasifikacija tokova gotovine i fleksibilno tumačenje sadržine gotovine Izvori podataka koji su potrebni za utvrdjivanje neto novcanog toka po indirektnoj metodi su: Bilans uspeha iz koga uzimamo podatak o neto dobitku i podatke o negotovinskim rashodima. Bilans stanja iz koga moramo imati podatke o promenama na negotovinskim pozicija aktive i na pozicijama pasive, podatke za dve uporedne godine. Kada utvrdimo promene onda ih klasifikujemo prema tome da li one izazvale prilive ili odlive po osnovu poslovne, investicione ili finansijske aktivnosti, jer pozicije u bilansu stanja nisu klasifikovane na taj način. Npr. smanjenje obaveza prema dobavljačima mora se identifikovati da li je to priliv ili odliv, da li je povećanje ili smanjenje neto dobitka i po osnovu koje aktivnosti.
Na bazi bilansa stanja imamo akumuliranu dobit neto promena u 2002. god. 22.000. Rezultat iz poslovne aktivnosti je bio 34.000, ali smo imali i isplatu dividendi od 12.000 i ostaje nam 22.000 neto dobiti. Isplata dividendi pripada finansijskoj aktivnosti, a kada naplatimo dividendu to je priliv koji pripada operativnoj aktivnosti. Imali smo emisiju akcija koju smo realizovali po vrednosti koja je bila iznad nominalne koja je bila 6.000, a priliv po osnovu prodaje akcija je bio 26.000, tako da je emisinona premija je povećana za 20.000, a nominalna vrednost za 6.000. Oba priliva pripadaju prilivu po osnovu finansijske aktivnosti. Prodaja
akcija i prilivi po osnovu prodaje vlasničkih i kreditnih instrumenata predstavljaju prilive po osnovu finansijske aktivnosti. U toku protekle godine vratili smo dugorocni kredit u visini od 50.000 i to je izazvalo odliv koji pripada odlivima iz finansijske aktivnosti. Promene na dugoročnim i kratkoročnim kreditima pripadaju promenama iz finansijske aktivnosti. Rezevisanja koja smo imali predstavljaju negotovinsku transakciju i za taj iznos treba povećati iznos gotovine. Kod dobavljača je doslo do povećanja obaveza za 4.000 i to je povećalo prilive gotovine jer su isplate niže od rashoda koji nije u celini plaćen. Obaveze za porez su manje i to je odliv gotovine po osnovu operativne aktivnosti. Sledece je negotovinskua aktiva. Kupili smo mašinu za 28.000 i došlo je do povećanja aktive i tu nabavku ćemo tretirati kao odliv. Promene na stalnoj imovini pripadaju investicionoj aktivnosti. Amortizacija je negotovinska transakcija i mora biti dodata na gotovinski tok. Prodali smo dugorocne HOV i po osnovu njih smo ostvarili priliv. To je smanjenje aktive koje dodajemo na neto dobitak. Imali smo smanjenje zaliha što znači da su rashodi veći nego što je bilo plaćanje, potrošili smo nešto što je bilo na lageru i to dodajemo na neto dobitak. Imali smo povećanje potraživanja od kupaca koje se tretira kao odliv jer je se povećala aktiva. Utvrdjivanje gotovine
promena
Opis
tokova
Akumulirani dobitak
Neto promene u 2009. 22.000
Akcijski kapital Emisiona premija Rezervisanja
6.000 20.000 14.000
Dobavljaci Obaveze za porez Nabavna vrednost bezgotovinske aktive Amortizacija Dugorocne HOV Zalihe Kupci Ukupne promene aktivnosti Promene u gotovini
4.000 -6.000 28.000 -16.000 -6.000 -6.000 14.000
Poslovna aktivnost
Investiciona aktivnost
Aktivnost finansiranja 12.000 ispata dividendi 26.000 emisiona premija
34.000 neto dobitak
-14.000 bezgotovinski tok 4.000 -6.000 -28.000 -16.000 6.000 6.000 -14.000 54.000
-22.000
-36.000
-4.000
IZVESTAJ O NOVCANOM TOKU Rb. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
Opis Tokovi gotovine iz poslovne aktivnosti Neto dobitak Amortizacija Rezervisanja Neto dobitak nakon korekcije obrtnog kapitala Smanjenje zaliha Povecanje potrazivanja Povecanje obaveza Smanjenje obaveza za poreze
Pretkolona
Glavna kolona
34.000 16.000 14.000 6.400 6.000 -14.000 4.000 -6.000
9. 10.
Ukupne korekcije za pormenu obrtnog kapitala Neto novcani tok iz poslovne aktivnosti Tokovi gotovine iz investicione aktivnosti
-10.000 54.000
11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.
Nabavka stalnih sredstava Gotovina od prodaje dugorocnih HOV Neto novcani tok iz investicione aktivnosti Tokovi iz aktivnosti finansiranja Emisija novih akcija Otplate dugorocnih kredita Isplate dividendi Neto novcani tok iz aktivnosti finansiranja Neto tok gotovine Gotovina na pocetku perioda Gotovina na kraju perioda
-28.000 6.000 -22.000 26.000 -50.000 -12.000 -36.000 -4.000 20.000 16.000
Kada smo izračunali iznos neto novčanog toka možemo ga koristiti u daljoj analizi firme ili banke kao pokazatelj uspešnosti preduzeća jer se kvalitet dobitka odredjuje pokrivenošću tog dobitka neto gotovinom tj koliki deo dobitka je do tog trenutka naplaćen. To su sledeci pokazatelji sposobnosti generisanja gotovine: 1. Koeficijent gotovinskog toka u odnosu na neto imovinu = Neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti/neto dobitak posle poreza - Pokazuje sa koliko dinara gotovine je pokriven svaki dinar koji se ostvaruje iz poslovne aktivnosti. U našem primeru je ovaj pokazatelj 1.58 jer je neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti 54.000, neto dobitak je 34.000, sto znači da na 1 din dobiti preduzeće generiše 1.58 din. iz poslovne aktivnosti. 2. Koeficijent gotovinskog toka u odnosu na prihode od prodaje = Neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti/neto prihodi od prodaje - Neto prihodi od prodaje su prihodi od prodaje umanjeni za sve popuste koje smo dali kupcima. U našem primeru je ovaj pokazatalj 17.5, što znači da na svaki dinar prihoda ostvarujemo priliv od 17.5 para gotovine iz poslovne aktivnosti. Iz ovoga vidimo koliki deo prihoda naplatimo. 3. Koeficijent gotovinskih tokova u odnosu na prosecna ukupna sredstva = Neto novcani tok iz poslovne aktivnosti/prosečna ukupna sredstva - Prosečna ukupna sredstva se dobijaju kada se saberu sredsva na početku i sredstva na kraju godine i taj zbir se podeli sa dva, jer se obim sredstava u toku godine menja a ovo omogućava da se bar približno prate i vide oscilacije obima sredstava. Na svaki dinar uloženih sredstava se ostvaruje 23.58 para priliva gotovine iz poslovne aktivnosti. Pored ovih pokazatelja postoji još jedan, koji se sve češće koristi, a to je Cash-flow po akciji = Neto novcani tok iz poslovne aktivnosti/ponderisani broj akcija. Ponderisani broj akcija je isti kao i onaj koji se koristi pri utvrdjivanju zarade po akciji. Kada se uporedi neto gotovina po akciji sa dividendom po akciji može se videti u kakvom su oni medjusobnom odnosu. Kada se uzme zarada po akciji i neto gotovinu po akciji možemo videti koliko je ta zarada pokrivena gotovinom. To je isti pokazatelj koji se dobije kada se stavi u odnos neto gotovina sa neto zaradom samo što je to ovde razvijenije prikazano po akciji.
25 IZVESTAJ O NOVCANIM TOKOVIMA – UTVRDJIVANJE NETO GOTOVINE IZ INVESTICIONE AKTIVNOSTI I AKTIVNOSTI FINANSIRANJA Gotovinski tokovi iz investicione aktivnosti ukazuju na visinu nastalih izdataka za resurse koji će doprinositi ostvarenju dobiti i priliva gotovine u budućnosti. Prilivi i odlivi iz investicione aktivnosti se odnose na sticanje ili otuđivanje stalne imovine i ostalih finansijskih
ulaganja koja nisu uključena u gotovinske ekvivalente. Investirati znači uložiti, a posledica ulaganja je pretvaranje gotovine u materijalno ili imaterijalno dobro. Pa su gotovinski oblici iz
investicione aktivnosti odlivi gotovine po osnovu ulaganja u sredstva koja će kreirati u budućnosti ekonomske koristi i po osnovu tih koristi prilive gotovine. To je odliv od ulaganja a priliv od ulaganja imamo kad prodamo sredstava. Prilivi ukljucuju: prodaje nekretnina, opreme i dugoročnih ulaganja
prodaje vlasničkih ili dužničkih HOV drugih preduzeća i udela u zajedničkim preduzecima naplate plasmana
Odlivi ukljucuju: nabavka nekretnina, postrojenja i opreme, nematerijalnih i drugih ulaganja
kupovine vlastitih ili dugoročnih HOV drugih preduzeca i udela u zajednickim preduzecima datih kredita i avansa Gotovinski tokovi iz aktivnosti finansiranja se iskazuju odvojeno budući da ukazuju na visinu budućih gotovinskih tokova na koje polažu pravo oni koji preduzeću stavljaju kapital na raspolaganje (vlasnici i poverioci). Finansijske aktivnosti imaju za posledicu promene u veličini i sastavu sopstvenog kapitala i obaveza po osnovu uzetih kredita. Prilivi ukljucuju: izdavanja akcija ili drugih vlasničkih instrumenata,
izdavanja obveznica, zapisa
uzimanja dugoročnih kredita
uzimanje kratkorocnih kredita
Odlivi ukljucuju: otkupom sopstvenih akcija
otplatom glavnica duga
isplatom dividendi
isplata obaveza po osnovu finansijskog lizinga
Treba istaći da u Izveštaju o tokovima gotovine neće biti iskazane one transakcije koje imaju negotovinski karakter kao što su: pretvaranje kratkoročnih kredita u dugoročne, pretvaranje dugoročnih kredita u kapital, pretvaranje dugoročnih obaveza u kapital, pretvaranje obaveza prema dobavljačima u menične obaveze, pretvaranje potraživanja u menična potraživanja i kretanja između stavki koje predstavljaju gotovinu tj gotovinske ekvivalente, kao što je prenos gotovine iz blagajne na račun kod banke. Opis ovog prikaza bi bio: primanja gotovine nastaju kao posledica povećanja pozicija pasive (obaveza ili sopstvenog kapitala po osnovu uplata vlasnika) ili do smanjenja pozicija aktive osim gotovine (pretvaranje materijalnih ili imaterijalnih sredstava preko otpisa u gotovinu, na primer). Izdavanja gotovine dovode do smanjenja pozicija pasive (izmirenje obaveza, ili
povlačenje kapitala od strane vlasnika) ili do povećanja pozicija aktive osim gotovine (ulaganja u materijalna i imaterijalna i druge oblike imovine osim gotovine). Tokovi novca se mogu predstaviti i na sledeći način: Računi aktive – osim gotovine
Računi pasive
Tokovi novčanih sredstava Izdavanja
Primanja
Izveštaj o tokovima gotovine je podeljen na tri dela koji odgovaraju upravo sistematizovanim tokovima gotovine. Naziv preduzeća Izveštaj o novčanim tokovima Za period od do 1 Gotovinski aktivnosti Prilivi
tokovi
iz
poslovne
Odlivi
Neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti 2 Gotovinski tokovi iz investicionih aktivnosti Prilivi Odlivi Neto gotovinski tokovi iz poslovne aktivnosti 3 Gotovinski tokovi iz finansijskih aktivnosti Prilivi Odlivi Neto gotovinski tok iz finansijskih aktivnosti 4 Neto povećanje (smanjenje) gotovine 5 Gotovina na početku perioda 6 Gotovina na kraju godine 26 NAPOMENE UZ FINANSIJSKE IZVESTAJE – POJAM, NAMENA I SADRZINA POJAM - MRS 1 Prezentacija finansijskih izveštaja zahteva da se pored bilansa stanja, bilansa uspeha, izveštaja o promenama na kapitalu i izveštaja o novčanim tokovima sastavi još jedan izveštaj, a to su napomene uz finansijske izveštaje. Prema MRS 1 napomene zauzimaju poslednje mesto u setu finansijskih izveštaja, nakon izveštaja o novčanim tokovima, ali to ne znači da su one manje važene, naprotiv napomene su i te kako vazne. Potreba za napomenama
uz finansijske izveštaje javila se jer se od finansijskih izveštaja zahteva da budu razumljivi tj jasni i da sadrže sve važne informacije. Razumljivost pretpostavlja preglednost, što znači da bi finansijski izveštaji bili pregledni ne smeju da sadrže valiki broj bilansnih pozicija. Finansijski izvestaji moraju da sadzrze sve vazne informacije, pri cemu onda ne bi bili pregledni. Ova dva zahteva nalaze u sukobu. Morate da napravite izveštaj koji je pregledan i morate istovremeno da date sve informacije koje su korisnicima finansijskih izveštaja važne da bi oni mogli doneti odluke. Tih korisnika ima mnogo i oni imaju različite informacione potrebe. Da biste sve te informacione potrebe pokrili morate pružiti jako veliki broj tih informacija. Taj konflikt
razrešen je tako da su finansijski izveštaji napravljeni pregledno, dakle sa manjim brojem pozicija, a da su sve informacije koje su potrebne za razumevanje finansijskih izveštaja date u napomenama. Svaki standard na kraju ima zahtev za obelodanjivanje, pa imate spisak informacija koje u vezi sa tom pozicijom morate objaviti. Kada se prave beleške zapravo odgovarate na zahteve za objavljivanjem koje se u tom standardu nalaze. Napomene uz finansijske izveštaje su instrument putem kojih se dobijaju jasni finansijski izveštaji koji uz to pružaju sve važne informacije njihovim korisnicima tj treba da pruže sve informacije koje korisnici ne mogu da dokuče iz stavki ili salda sadržanih u finansijskim izveštajima. To je razlog zasto MRS 1 zahteva koriscenje bilansnih sema koji sadrzi broj pozicija koji moze biti iskazan da bi se osigurala jednostavnost finansijskog izvestavanja u okruzenju u kome vecinu cine mala i srednja preduzeca i da bi se ohrabrila siroka primena transparentnosti u finansijskom izvestavanju. NAMENA - Osnovni zadatak napomena uz finansijske izveštaje je da: prikažu informacije o osnovama za pripremu finansijskih izveštaja i specifične računovodstvene politike koje su odabrane i primenjene na značajne transakcije i događaje obelodane informacije koje standardi zahtevaju, a koje nisu prikazane u drugim izveštajima – one su neophodne za donosenje odluka. Npr. u bilansu nećete videti da je nepokretnost data u zakup, ali ćete u napomeni koja ide uz poziciju naći belešku da je zgrada ili postrojenje predmet zakupa. obezbede dodatne informacije koje nisu prikazane na glavnim obrascima finansijskih izveštaja, a neophodne su za fer informisanje - Npr. sastavljaćete izveštaj o kratkoročnim plasmanima, koliki su kratkoročni plasmani bili na početku godine, koliko je povećanje kratkoročnih plasmana u toku godine, kolike su bile naplate kratkorocnih plasmana, koliko je stanje na kraju godine. I onda ćete uz sve to na kraju dati podatke i po ročnosti. Jer kratkoročni plasman je svaki plasman do godine dana, onda ćete to razložiti na plasmane sa rokom dospeća do mesec dana, tri meseca, šest meseci. A ako imate i plasmane u dinarima i stranoj valuti, razbiće te ih na one u dinarima i one u stranoj valuti a u okviru ovih u stranoj valuti imaćete podelu po vrstama valuta. Na beleške se odnosi zahtev jasnosti i zahtev uporedivosti. Kada pravite belešku onda ona mora biti takva da onaj kome je namenjena može da je razume. Za sve kvantitativne podatke koje prezentirate u beleškama dajete podatak za prethodnu i tekuću godinu. Kada je god potrebno da korisnik uporedi stanje sa kraja prošle i kraja ove godine dužni ste da date uporedni podatak. Zato se beleške naprave jednom i kontinuirano se primenjuju. Možete u cilju poboljšanja da promenite nešto, da neki podatak dodate, ali opet ćete morati da objasnite zasto taj podatak prošle godine niste uneli. Beleške se razlikuju od firme do firme, imaju sličan sadržaj ali nikada potpuno isti. Prema MRS 1 propisano je da se napomene prikazuju po jednoobraznom redosledu i na sistematičan način, kako bi korisnici mogli da se lako snalaze pri njihovom korišćenju. Jednoobrazan redosled podrazumeva: izjavu o usaglašenosti sa MRS/MSFI/Okvirom
izjavu o osnovama procenjivanja (osnove utvrđivanja vrednosti pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha – da li istorijski trošak, tekući trošak, sadašnja vrednost i sl.) i primenjenim računovodstvenim politikama
dodatne inforamcije za pozicije koje su prikazane u svakom finansijskom uzveštaju i to redosledom kojim su pozicije prikazane u finansijskim izveštajima ostala obelodanjivanja, uključujići potencijalne obaveze i druge informacije koje nisu finansijskog karaktera (npr. finansijski rizik, upravljački ciljevi i politike i sl.) Sistematičan način podrazumeva unakrsno povezivanje pozicija prikazanih u finansijskim izveštajima sa odgovarajućim informacijama u napomenama. Tako što se u finansijskim izveštajima pored pozicije na koju se beleška odnosi navodi broj beleške. Potrebno je naglasiti da prilikom sastavljanja napomena uz finansijske izveštaje treba imati u vidu da se na jednu bilansu poziciju može da odnosi veći broj napomena. Postavlja se pitanje da li računovodstvene politike predstavljaju deo sadržine napomena. Kada je reč o prezentiranju računovodstvenih politika pružaju se dve mogućnosti, i to: da se računovodstvene politike objave odvojeno, kao poseban izveštaj - tada se one nalaze nakon izveštaja o novcanim tokovima, a pre beleski. Prednost ovog načina, njihovog odvojenog objavljivanja je u tome što se sve računovodstvene politike nalaze na jednom mestu (jednom papiru), a nedostatak se ogleda u tome što čitač napomena uz istu nema objavljenu računovodstvenu politiku nego mora da je potraži u posebnom izveštaju u kome su one objavljene. da računovodstvene politike predstavljaju deo napomena uz finansijske izveštaje tada se u okviru svake napomene prvo navodi primenjena računovodstvena politika pa tek potom sadržina beleške. Polazeci od resenja da racunovodstvene politike predstavljaju deo beleski, sadrzina beleski bi bila: utemeljenje preduzeca i njegova delatnost (navešćete datum i rešenje po kome je firma upisana u sudski registar i navešćete spisak delatnosti za koje je firma ovlašćena tj kojima se bavi); racunovodstvene politike; i beleske. Prednost ovog načina je u tome što se one nalaze odmah uz napomenu, a nedostatak se ogleda u tome što korisnici finansijskih izveštaja mogu zahtevati njihovo posebno objavljivanje. Oba prisutpa imaju i prednosti i nedostatke. Tako da danas mnoga preduzeća koriste oba pristupa tj oba načina su podjednako prisutna u praksi. Napomene zahtevaju i druga obelodanjivanja. Ukoliko preduzeće nije nigde u finansijskim izveštajima obelodanilo, u napomenama treba pružiti informacije o: datumu osnivanja, mestu sedišta, pravnom obliku, statusnim promenama, delatnosti i prirodi poslovanja preduzeća, imenu matičnog preduzeća ukoliko se radi o grupi preduzeća i sl. Zaključujemo da napomene uz finansijske izveštaje vrše sledeće funkcije: 1. funkciju interpretacije – podrazumeva da se u napomenama daju informacije o korišćenim metodama bilansiranja i procenjivanja pozicija, kao i obrazloženje u slučaju odstupanja od ranije korišćenih metoda 2. funkciju korekcije – podrazumeva da ukoliko je došlo do promene načina procenjivanja u napomenama se moraju prikazati i kavntifikovati te razlike 3. funkciju rasterećenja – podrazumeva izbegavanje preopterećenja bilansa stanja i bilansa uspeha velikom količinom informacija zbog kojih su nejasni i nepregledni
4. funkciju dopune – podrazumeva da napomene imaju zadatak da bilans stanja i bilans uspeha dopune dodatnim podacima, objašnjenjima, dubljim raščlanjivanjem pojedinih pozicija, da da obrazloženje prekinutog kontinuiteta, itd. Vezivanje beleske za odredjenu bilansnu poziciju znaci prakticno i povezivanje sa odredjenim AOP-om jer svaka pozicija nosi ovu oznaku ali i sa kontima glavne knjige jer pozicije u
bilansu nisu nista drugo nego zbirni racun pozicija iz glavne knjige. Finansijski izvestaji su sastavljeni pod pretpostavkom kontinuiteta poslovanja. BELESKE: 1 Osnivanje preduzeca i izvresene statusne promene – Prva beleska je rezervisana za iskazivanje informacije o tome kada je preduzece osnovano, kao i informacijamo o izvrsenim statusnim promenama od dana osnivanja do dana izvrsenja. Npr. preduzece je osnovano 1959 godine kao drustveno preduzece, a od 2001 godine preduzece posluje kao akcionarsko drustvo. Prodajom drzavnog dela akcija u 2002 godini protpuno je zavrsen proces privatizacije. 2 Koja je noramtivna osnova finanansijskog izvestavanja – - Da li su pri izradi finansijskih izvestaja postovani MRS i koja je osnovica za procenjivanje usvojena - Npr. finansijski izvestaji su pripremljeni i u svim materijalnim aspektima usaglaseni sa MRS/MSFI i odredbama Zakona o racunovodstvu i reviziji. Podatak o tome da li su pri izradi izvestaja postovani MRS je vazan, jer ako su izvestaji sastavljeni u skladu sa njima onda to znaci da su ti izvestaji tacni, potpuni, razumljivi i uporedivi tj imaju sve one kvalitativne odlike koje po konceptualnom okviru moraju posedovati. To je poruka korisniku da se moze osloniti na informacije koje ovi izveštaji sadrže. Ne misli se bukvalno da svaki od standarda primenite, nego da ste pri bilansiranju dogadjaja koje ste imali u poslovanju vaše firme uvek koristili MRS koji se na taj dogadjaj odnosi. Neću koristiti MRS 17 koji se odnosi na lizing jer nemam opremu uzetu u lizing, ali ću koristiti MRS 18 koji se odnosi na prihode jer prihode od prodaje imam. Ako niste poštovali jedan standard smatra se da niste poštovali nijedan. - Da li je bilo odstupanja od MRS I MSFI i kako se postupalo ako su nacionalni propisi zahtevali drugacije postupke u odnosu na MRS – Npr. preduzece sastavlja finansijske izvestaje i vodi knjige u skladu sa MRS i MSFI osim za balansiranje zaliha gde je saglasno zakonskim propisima primenjena LIFO metoda zbog znacajne stope inflacije. - Da li je u toku izvestajnog perioda otpocelo po prvi put sa primenom odredjenog MRS i da li je izvrseno usaglasavanje sa ranijim izvestajima da bi se ocuvala uporedivost Ukoliko usaglasavanje nije izvreseno treba istaci razloge i efekte neusaglasavnja na uporedivost finansijskih izvestaja. - Koja je valuta za prezentaciju - da li se razlikuje od funkcionalne valute tj u kojoj valuti su iskazani tekuci podaci i podaci prethodnih perioda i kog stepena preciznosti. Npr. tekuci i komparativni podaci su iskazani u hiljadama dinara. - Da li je preduzece obveznik za sastavljanje konsolidovanih finansijskih izvestaja - tj da li je preduzece steklo u toku obracunskog perioda ucesca u drugim preduzecima, koliko ona iznose i da li je sastvaljen konsolidovan obracun za preduzece (grupu), a ako nije koji su razlozi. 3 Obracunska osnova – na kojoj obracunskoj osnovi su sastavljeni finansijski izvestaji. Npr. finansijski izvestaji su sastavljeni uz postovanje istorijskog troska za vrednovanja nematerijalnih ulaganja i zaliha, za materijalna ulaganja koristi se revalorizaciona vrednosti, HOV po fer vrednosti kroz bilans uspeha i HOV raspolozive za prodaju po fer vrednosti, rezervisanja za penzije po sadasnjoj vrednosti. Kada je reč o procenjivanju tada ćete navesti da li ste se opredelili za istorijski trošak. Osnova procenjivanja je vazna zato što izabrana osnova opredeljuje kako će biti održan kapital i šta će biti smatrano dobitkom. Ako kažete
istorijski trošak onda to znači da ste se opredelili za nominalno održanje kapitala i da svaka razlika izmedju nominalnog kapitala na kraju i na početku može biti smatrana dobitkom. BELESKE – NOTE UZ BILANS STANJA
Beleske uz pozicije aktive: 1 Beleska (nota) 1: Nekretnine, postrojenjska oprema i druga materijalna sredstva – Racunovodstvene politike za ovu bilansnu poziciju utvrdjene su u skladu sa MRS 16. Prema ovom standardu neophodno je da racunovodstvenom politikom bude utvrdjen: nacin utvrdjivanja visine otpisa
kapitalizacija troskova kamata i drugih troskova
lizing
primljena vladina pomoc u vidu poklona
Saglasno MRS 16 vrednost nekretnine, opreme i postrojenja se utvrdjuje kao razlika izmedju njihove nabavne vrednosti i akumulirane amortizacije. Visnina amortizacije za tekuci period obracunava se: za nepokretne, gradjevinske objekte primenjuje se proporcijalna metoda otpisivanja, procenjeni vek trajanja 50 godina za opremu, degresivna metoda otpisivanja zasnovana na zbiru cifara procenjenog veka trajanja tzv digitalna metoda. za transportna sredstva, koriste se funkcionalna metoda otpisivanja Troskovi kamate koji nastaju neposredno u vezi sa nabavkom nepokretnosti, postrojenja i opreme se saglasno MRS 23 kapitalizuju. Ulaganja u nepokretnosti, postrojenja i opremu koji zadovoljavaju kriterijume utvrdjena u MRS 16 se aktiviraju tj ukljucuju u vrednosti sredstava, buduci da se ocekuje da ce po osnovu njih u buducnosti priticati ekonomske koristi. Npr. racunovodstvena politika preduzeca “A“ za utvrdjivanje otpisa nekretnine, postrojenja i opreme je da se oni iskazuju po nabavnoj vrednosti umanjenoj za ispravku vrednosti (otpisnu vrednost) i gubitke nastele usled obezvredjivanja (imparitetni gubici). Za utvrdjivanje visine godisnjih otpisa koristi se pravolinijska metoda. Procenjeni vek trajanja za pojedine oblike imovine je sledeci: zgrade od 77 do 107 godina; masine i oprema od 5 do 20 godina. Otpisivanje se ne primenjuje na osnovna sredstva koja se nalaze u pripremi. Otpisivanje stalne imovine se vrsi primenom linearne metode po sledecim minimalnim linearnim stopama: zgrade 1-4 %; oprema 15-20%; racunari 25%; motorna vozila 16%; namestaj 6.7-20%; nematerijalna ulaganja 20%. Kada se sredstva koja su predmet amortizacije stavljaju van upotrebe ili se na neki drugi nacin otudjuju, njihova nabavna i otpisana vrednost se isknjizavaju sa odgovarajuceg racuna. Prihodi i rashodi koji nastaju u vezi sa otudjenjem stalnih sredstava se obuhvataju kao ostali prihodi i rashodi. Beleska koja se tice nepokretnosti, postrojenja i opreme treba da odgovori na sledeca pitanja: kolika je nabavna vrednosti osnovnih sredstava bila na pocetku godine po grupama
kolika je vrednost novih nabavki po grupama
da li je bilo prodaje, koja sredstva su prodata, kolika je njihova nabavna a kolika otpisana vrednost da li je tokom godine bilo zavrsetka ranije zapocetih ulaganja u osnovna sredstva, kolika je vrednost u toku godine zavrsenih sredstava po grupama
koliki su otpisi osnovnih sredstva na pocetku godine i u tekucoj godini
kolika je sadasnja (neoptisana) vrednost osnovnih sredstva na kraju godine po grupama Osnovna sredstva u pripremi – Možete dati beleške i opisno, ne mora biti obavezno u vidu tabele da bi objasnili kolika je bila njihova vrednost i na šta se ona odnosi, kako je finansirana, koliko je do sada uloženo, iz čega se sastoji vrednost osnovnih sredstava u pripremi. Npr.
vrednost osnovnih sredstava u pripremi od 18.186.864 se odnosi na gradjevinski objekat u Mionici. Ovaj objekat finansira preduzece “B“ iz Zajecara sredstvima namenjinim fondu za nerazvijena podrucja. Iznos ulozenih sredstava je oko 13.000.000, a razlika od 5.186.864 je rezultat izvrsene revalorizacije. Npr. na dan bilansa utvrdjeno je postojanje imparitetnog gubitka u vrednosti linije za proizvodnju cija je knjigovodstvena vrednosti 1.356.000, a sadasnja vrednosti utvrdjena uz primenu diskontovanog faktora 12% iznosi 1.300.000, razlika od 56.000 je uneta u bilans uspeha kao rashod jer se smatra da je to sredstvo precenjeno. Oprema uzeta u lizing – Prema racunovodstvenoj politici oprema i nepokretnosti uzeti u finansijski lizing bilansiraju se i procenjuju saglasno MRS 17 u okviru stalne imovine uz iskazivanje obaveza prema zakupodavcu. Npr. u okviru opreme nalazi se oprema uzeta u lizing cija je neto knjigovodstvena vrednost 36.850. Po isteku ugovora o lizingu oprema postaje svojina preduzeca. Ovakvo bilansiranje finansijskog lizinga je posledica postovanja zahteva da se pri finansijskom izvestavanju daje prednost ekonomskoj sadrzini u odnosu na formu. 2 Beleska (nota) 2: Nematerijalna ulaganja – Racunovodstvena politika kaze da se ova ulaganja npr. patenti, licence i slicna prava stecena kupovinom otpisuju primenom linearne metode otpisivanja tokom procenjanog veka trajanja. Goodwill stecen kupovinom se aktivira i testira na obezvredjenje. Troskovi istrazivanja i razvoja smatraju se rashodom perioda u kome su nastali. 3 Beleska (nota) 3: Dugorocni plasmani koji obuhvataju ucesca u drugim pravnim licima i finansijska ulaganja sa rokom naplate duzim od godinu dana – Procena vrednosti ucesca vrsi se prema njihovoj nabavnoj vrednosti uz uvazavanje principa nize vrednosti. Procena plasmana vrsi se po nabavnoj vrednosti uz primenu nacela nize vrednosti, ako postoji pretpostavka o gubitku usled njihove nenaplativosti. Procena gubitka vrsi se putem pojedinacnog procenjivanja. 4 Beleska (nota) 4: Obrtna imovina (zalihe) – Prema racunovodstvenoj politici zalihe materijala se obuhvataju po nabavnoj vrednosti, a vrednost disponiranih zaliha obracunava se primenom prosecna nabavne cene. Pri vrednovanju se postuje nacelo nize vrednosti, ako na dan bilansa trzisna vrednost padne ispod nabavne vrednosti. Zalihe nedovrsene proizvodnje i gotovih proizvoda se procenjuju po CK. CK obuhvata direktne trokove materija, troskove direktnog rada i opste troskove izrade. U slucaju da je na dan bilansa neto prodajna vrednost zaliha niza od CK procenjivanje se vrsi po neto prodajnoj vrenosti. Zalihe robe se procenjuju po nabavnoj vrednosti tj po neto prodajnoj vrednosti ako je ova niza na dan bilansa. Dati avansi se procenjuju po nominalnoj (nabavnoj) vrednosti. 5 Beleska (nota) 5: Kratkorocna potrazivanja i plasmani – Prema racunovodstvenoj politici procenjivanje kratkorocnih potrazivanja vrsi se po njihovoj nominalnoj vrednosti i uz primenu nacela nize vrednosti, ako se pri pojedinacnoj proceni utvrdi da je ocekivana naplata niza od visine potrazivanja. Otpisivanje se vrsi preko ispravke vrednosti za sumnjiva i sporna potrazivanja tj direktno za zastarela potrazivanja na teret ostalih rashoda.
Aktivna vremenska razgranicenja – Prema racunovodstvnoj politici isplate koje predstavljaju troskove tj rashode buducih obracunskih perioda bilansiraju se u visini isplacenih iznosa. Nastali a nefakturisani i nenaplaceni prihodi se obracunavaju u visini potrazivanja. 27 IZVESTAJ O POSLOVANJU
Ocena postojećeg finansijskog i prinosnog položaja preduzeća, a naročito prognoziranje njegovih budućih performansi se ne može zasnivati samo na podacima u godišnjem obračunu preduzeća. Finansijski izveštaji ne obezbeđuju sve informacije koju su potrebne korisnicima za donošenje ekonomskih odluka pošto one odražavaju finansijske uticaje prošlih događaja. Pribavljanje dodatnih i nefinansijskih informacija otuda predstavlja neophodnost. Od strane korisnika finansijskih izveštaja kao najznačajniji izvor ovih informacija je označen Izveštaj o poslovanju ili kako se u stručnoj literaturi češće označava Izveštaj menadžmenta. Menadžment preduzeća u ovom izveštaju treba da korisnicima finansijskih izveštaja pruži dodatne informacije o podacima prezentiranim u finansijskim izvešajima i informacije koje nisu sadržane u finansijskim izveštajima, ali su veoma važne za odlučivanje. Izveštaj o poslovanju nije računovodstveni izveštaj tj nije sastavni deo seta finansijskih izveštaja. Njegova suština je u prikazivanju celine preduzeća što mu daje karakter dopune godišnjeg zaključka. On treba da pruži informacije o imovinskom, finansijskom i prinosnom položaju preduzeća, ali sa aspekta celine preduzeća. Obaveza sastavljanja izveštaja o poslovanju se može posmatrati sa aspekta pravne forme i veličine preduzeća. Društva kapitala kao i srednja i velika preduzeća imaju obavezu sastavljanja ovog izveštaja, dok inokosna preduzeća i društva lica kao i mala preduzeća nemaju tu obavezu. Kada su u pitanju grupe preduzeća, pored pojedinačnih izveštaja o poslovanju, zahteva se sastavljanje izveštaja o poslovanju za grupu kao celinu, takav izveštaj se naziva Konsolidovani izveštaj o poslovanju. Da bi se dobila verna slika celine preduzeća, izveštaj o poslovanju treba da bude sačinjen uz poštovanje određenih pravila tj načela. Prema tome, on treba da bude: Potpun –ne misli se da sadrži sve podatke, već samo adekvatan izbor podataka na osnovu kojih je moguće sagledati celinu preduzeća. To znači da izveštaj o poslovanju ne treba da ponavlja ono što se već nalazi u godišnjem zaključku. Istinit tj tačan – ovo pretpostavlja da se u izveštaju o poslovanju mogu uneti samo tačni podaci. Takođe da se date procene razvoja poslova u prošlosti i prognoze za budućnost zasnivaju na realnoj osnovi i da budu iskrene. Jasan i razumljiv – ovo podrazumeva da je izveštaj o poslovanju napisan razumljivim jezikom, da je adekvatno sistematizovan, bez ponavljanja i sl. Jasnost i razumljivost pretpostavljaju uvažavanje načela stalnosti koje isključuje promene u načinu sastavljanja izveštaja. Za sastavljanje izveštaja o poslovanju ne postoji propisan šablon, ali njegova sistematizacija u jednom preduzeću treba da ostane nepromenjena kako bi ovi izveštaju bili uporedivi u nizu sukcesivnih perioda. IV direktiva EU propisuje šta izveštaj o poslovanju treba da sadrži. U skladu sa tim, izveštaj o poslovanju treba da se sastoji iz dva dela, i to: 1 Deo koji daje pošten prikaz „razvoja poslova“ (prošlost) i „položaja“ (sadašnjost) preduzeća – Razvoj poslova podrazumeva pružanje informacija o: razvoju ukupne situacije preduzeća (pojava teških gubitaka, sticanje važnih učešća, razvoj preduzeća u kojima postoje učešća, stvaranje novih i gašenje postojećih privrednih grana),
razvoju tržišta (učešće na tržištu i izvozu, prijem poruđžbina, stanje neizvršenih poruđžbina), razvoju područja nabavki (promena cena, snabdevanja, politika zaliha), razvoju područja proizvodnje (promena obima i strukture proizvodnje, promena postupaka, produktivnosti),
razvoju finansijskog područja (promena kapitala, pozajmljivanje, kreditna politika), razvoj pravnih odnosa (zaključivanje ili okončanje značajnih ugovora, značajnih pravnih sporova) itd. Položaj označava ekonomsku situaciju (stanje) preduzeća kao rezultat ovog razvoja. 2 Deo koji se odnosi na prognoziranje budućnosti – ovaj deo treba da istakne: sve važne događaje koji su nastali po isteku obračunskog perioda, a pre objavljivanja finansijskih izveštaja verovatni budući razvoj preduzeća aktivnosti preduzeća u oblasti istraživanja i razvoja – ove informacije unose u izveštaj o poslovanju samo ona preduzeća koja imaju takve aktivnosti za svoje sopstvene potrebe. One su naročito značajne za procene razvoja preduzeća u budućnosti. Međutim, njihovo iskreno iznošenje je uskraćeno zbog konkurencije. Zbog toga se najčešće informacije iz ovog područja svode na isticanje iznosa rashoda za ove aktivnosti, broj saradnika, njihova stručnost, raspolooživost opreme za takve aktivnosti i sl. Pravci istraživanja i njihovog rezultati ostaju poznati samo uskom krugu odgovornih. Zaključuje se da su struktura i obim izveštaja o poslovanju uslovljeni ne samo veličinom preduzeća nego i granskom pripadnošću. Uloga i pravila za sastavljanje izveštaja o poslovanju - Pojava korporativnih oblika preduzeća, razvoj finansijskih tržišta i rast rizika s kojima je povezano poslovanje preduzeća dovelo je ne samo do značajnog povećanja broja korisnika finansijskih izveštaja već i do rasta informacija koje su korisnicima potrebne radi donošenja ispravnih ekonomskih odluka. Posledice koje su navedene promene izazvale u području finansijskog izveštavanja su dvojake. Prvo, one su dovele povećanja broja finansijskih izveštaja koji čine godišnji obračun. Umesto dva (bilans stanja i bilans uspeha), pa potom tri izveštaja (bilans stanja, bilans uspeha i aneks) godišnji obračun danas sadrži pet izveštaja (Izveštaj o finansijskom položaju, Izveštaj o ukupnom rezultatu, Izveštaj o promenama na kapitalu, Izveštaj o novčanim tokovima i Napomene uz finansijske izveštaje). Drugo, povećanje broja izveštaja u godišnjem obračunu nije bilo dovoljno da se ispune sve veći zahtevi korisnika finansijskih izveštaja za informacijama. Pored godišnjeg obračuna se stoga kao obavezni ili dobrovoljni prezentiraju i dodatni finansijski izveštaji. Informacije prezentirane u Izveštaju o poslovanju se odnose ne samo na prošlost i sadašnjost već i na budućnost. Zbog ovakve sadržine Izveštaj o poslovanju predstavlja važan dodatak i dopunu finansijskih sadržaja i doprinosi boljoj komunikaciji sa finansijskim tržištima. Između Izveštaja o poslovanju i godišnjeg obračuna mora postojati jasna formalna i suštinska veza. Formalna povezanost se uspostavlja prezentiranjem Izveštaja o poslovanju uz finansijske izveštaje entiteta ili davanjem u Izveštaju o poslovanju jasne naznake o tome na koje finansijski izveštaje se on odnosi. Suštinska veza se ogleda u tome što su predmet obrazlaganja i dopuna u Izveštaju o poslovanju podaci sadržani u godišnjem obračunu. Pri njegovom sastavljanju poštuju dva ključna pravila: 1. Izveštaj treba da bude sastavljen polazeći od informacija koje su menadžmentu važne pri upravljanju poslovima, što znači da prezentirane informacije treba da odražavaju pogled koji na performanse, položaj i napredak entiteta ima njegov menadžment 2. Izveštaj treba da sadrži objašnjenja iznosa prezentiranih u godišnjem obračunu, uslova i događaja koji su oblikovali te informacije kao i informacije o entitetu i njegovim performansama koje nisu iskazane u godišnjem obračunu, ali su važne za menadžment entiteta.
Zahtev za prikazivanjem perspektive entiteta, onako kako je vidi njegov menadžment, ispunjava se pružanjem informacija koje se odnose na budućnost. Takve informacije nisu predviđanje budućnosti, umesto toga one pokazuju koje ciljeve za entitet postavlja menadžment i koje strategije bira za njihovo ostvarenje. Pored toga u Izveštaju menadžment treba da izloži očekivanja u vezi sa uticajem regulatornog i pravnog okruženja. Naročitu pažnju treba posvetiti razlozima i obimu promena finansijskog položaja, likvidnosti i performansi entiteta u budućnosti koje mogu nastati pod uticajem prepoznatih nesigurnosti, trendova ili faktora. Obaveznim delom informacija koje se osnose na budućnost smatraju se i procene perspektiva entiteta koje menadžment zasniva na tekućim rezultatima. Budući da je reč o subjektivnim procenama menadžmenta nužno je u tom slučaju objaviti i pretpostavke od kojih se polazilo pri pružanju informacija. Važnu karakteristiku informacija koje se odnose na budućnost čini mogućnost da se naknadno objave njihova ostvarenja. Treba objasniti svako odstupanje između očekivanih i ostvarenih veličina i da li će i na koji način nastalo odstupanje uticati na očekivanja u vezi sa budućim performansama entiteta. Prezentacija i sadržina Izveštaja o poslovanju Nema propisanu formu sto ne treba shvatiti kao davanje potpune slobode u pogledu načina na koji treba prezentirati informacije. Izveštaj o poslovanju se smatra dodatnim finansijskim izveštaje te mora posedovati iste kvalitativne karakteristike kao i finansijski izveštaji. Od Izveštaja o poslovanju se očekuje da bude jasan i direktan. To znači da sastavljači izveštaja treba da izbegavaju da: U izveštaju navode one podatke koji se mogu naći u napomenama uz finansijske izveštaje. Pružaju uopštena objašnjenja koja nisu neposredno povezana sa praksom i okolnostima u kojima entitet posluje. U Izveštaju treba da prezentiraju informacije koje su od ključnog značaja za razumevanje: prirode poslovanja ,
ciljeva menadžmenta i strategija odabranih za njihovo ostvarenje,
najznačajnih resursa, rizika i odnosa entiteta
rezultata poslovanja i perspektiva
kritičnih merila performansi i indikatora koje menadžment koristi u proceni performansi entiteta u odnosu na utvrđene ciljeve 1 Priroda poslovanja - Bez razumevanja entiteta i njegovog eksternog okruženja korisnici finansijskih izvešaja ne mogu da razumeju informacije koje su prezentirane u njegovim finansijskim izveštajima. Otuda je važno da u Izveštaju budu prezentirane informacije ne uopšteno o tome u kojoj delatnosti posluje entitet već baš o poslovnim aktivnostima entiteta i o onim karakteristikama eksternog okruženja koje utiču na poslovanje. Priroda poslovanja entiteta je određena: - delatnošću kojom se entitet bavi, - glavnim tržištima i pozicijom koju ima u odnosu na konkurenciju na tim tržištima,
-
značajnim karakteristikama pravnog, regulatornog i makro ekonomskog okruženja koje utiču na entitet i tržišta na kojima on posluje, - najvažnijim proizvodima, uslugama, poslovnim procesima i metodama distribucije - strukturom entiteta i načinom na koji kreira vrednost. 2 Od strane menadžmenta odabrani ciljevi entiteta i strategije za njihovo ostvarenje - Ciljevi preduzeća i strategije kojima ti ciljevi treba da budu ostvareni treba da u Izveštaju o poslovanju budu prezentirani tako da korisnici mogu razumeti zbog čega je menadžment dao prioritet određenim aktivnostima i da prepoznaju visinu i vrstu sredstava kojima menadžment
mora raspolagati da bi ostvario odabrane ciljeve. Neophodno je da budu prezentirane i informacije o tome na koji način će biti meren uspeh u njihovoj realizaciji i period tokom kog će on biti procenjivan. Ukoliko između ciljeva definisanih za naredni period i ciljeva koji su bili odabrani u prethodnom ili prethodnim perioda postoje značajne razlike tada one treba da budu objašnjene. Promena ciljeva i njima primerenih strategija nije neuobičajena ona je posledica prilagođavanja entiteta promenjenim okolnostima poslovanja, nezavisno od toga da li one potiču iz samog entiteta ili iz okruženja. Za korisnike je činjenica da su ciljevi promenjeni važna ali ne i dovoljna informacija. Oni treba da znaju šta je prouzrokovalo tu promenu, da bi mogli sagledati perspektive entiteta. 3 Resursi, rizici i odnosi sa vlasnicima - Za korisnike finansijskih izveštaja veliku upotrebnu vrednost imaju informacije o: - najvažnijim resursima kojima entitet raspolaže, - rizicima sa kojima je povezano njegovo poslovanje - odnosima tj vezama koje po uverenju menadžmenta utiču na vrednost entiteta i informacije o tome na koji način menadžment upravlja resursima, rizicima i odnosima. Informacije o ključnim finansijskim i nefinansijskim resursima kojima entitet raspolaže treba da budu kompletirane informacijama o tome kako se tim resursima upravlja i kako menadžment koristi ove resurse za realizaciju odabranih ciljeva. Delatnost entiteta opredeljuje resurse o kojima će biti prezentirane informacije u Izveštaju o poslovanju. Osim informacija o ključnim materijalnim i nematerijalnim resursima entiteta potrebno je da menadžment pruži informacije o imovini koja nije iskazana u finansijskim izveštajima. Reč je o ljudskom i intelektualnom kapitalu. Informacije o zaposlenima osim ukupnog broja zaposlenih, njihovoj školskoj spremi, korisnicima su od pomoći viđenja menadžmenta o odnosu broja zaposlenih i potrebnog broja radnika za ostvarenje od strane menadžmenta definisanih ciljeva. Menadžment treba da u Izveštaju o poslovanju analizira adekvatnost izvora sredstava, dovoljnost sopstvenog kapitala, strukturu obaveza, likvidnost i neto gotovinu. Posebno treba istaći da je pored u finansijskim izveštajima iskazanih izvora sredstava potrebno pružiti i informacije o finansijskim aranžmanima koji nisu bilansirani kao što su odobreni a neiskorišćeni krediti ili otvorene kreditne linije i sl. Ove informacije korisnicima omogućavaju pouzdaniju procenu budućih performansi i finansijskog položaja entiteta. Poslovanje svakog entiteta je povezano sa brojnim rizicima ako što su poslovni, tržišni i valutni rizik. Oni mogu svoja izvorišta imati u okruženju kao što je su promene kamatnih stopa, vrednosti nacionalne valute, promene u regulatornom okviru i sl. Neki od rizika, međutim potiču iz samog poslovanja preduzeća, rizik od iskoršćenja kapitaciteta, rizik likvidnosti i sl. 4 Rezulati i perspektive - Prezentacijom informacija o rezultatima i perspektivama entiteta menadžment treba da korisnicima finansijskih informacija pruži mogućnost da donesu sopstvene procene o tome kakve su performanse entiteta, finansijski položaj, razvoj i perspektive. U tom cilju menadžment treba da da jasan opis kako finansijskih tako i nefinansijskih performansi entiteta. U objašnjenjima menadžment ne treba da ponavlja informacije iz finansijskih izveštaja, već da ukaže na glavne trendove i faktore koji su uticali na poslovanje. Pri tome neophodno je uspostaviti vezu između utvrđenih ciljeva i strategija za
njihovu realizaciju, s jedne i ostvarenih rezultata s druge strane. 5 Merenje performansi i indikatora - Uspešnost menadžmenta u realizaciji odabranih ciljeva se ocenjuje na osnovu merenja odabranih performansi i indikatora. Izbor merila performansi i indikatora zavisi od delatnosti entiteta. Različitost ciljeva i prioriteta dovodi do toga se izbor performansi i indikatora jednog entiteta razlikuje od izbora performansi i indikatora drugog
entiteta. Pravilan izbor merila performansi i indikatora predstavlja važnu i istovremeno kompleksnu aktivnost menadžmenta. Od pravilnog izbora zavisi ispravnost zaključaka o stepenu ispunjenosti ciljeva. Otuda i potreba da u Izveštaju o poslovanju menadžment objasni odabrana merila performansi i indikatore. Objašnjenja treba da obuhvate merila i indikatore finansijskih i nefinansijskih performansi entiteta i da pruže korisnicima informacije na osnovu kojih će zaključiti da su odabrana merila performansi i indikatori relevantni za ocenu uspešnosti u realizaciji ciljeva. Iskazna moć prezentiranih ključnih merila perfomansi može biti značajno povećana ako se: - menadžment odluči za merila performansi čija je upotreba rasprostranjena u delatnosti kojom se bavi ili uopšte - menadžment odabrana merila performansi koristi kontinuirano Neka od merila performansi naročito finansijskih su opšte prihvaćena. Npr. stopa zaduženosti, stopa prinosa na sopstveni kapital, stopa prinosa na ukupan kapital, zarada po akciji, neto gotovina po akciji i ostala uobičajena od delatnosti nezavisna merila. Druga merila performansi su specifična za određenu delatnost. Konzistentnost u korišćenju odabranih merila performansi i indikatora omogućava uporedivost Izveštaja o poslovanju u nizu sukcesivnih perioda. Zakljucak: sastavljanje i prezentacija ovog izvestaja predstavlja deo prakse finansijskog izvesavanja. U Republici Srbiji sastavljanje ovog izvestaja je obavezno za preduzece od javnog interesa. Preduzeca na koja se ova zakonska obaveza ne odnosi mogu dobrovoljno sastavljati i prezentirati pomenuti izvestaj sto predstavlja dobru praksu i podize ugled preduzeca. 28 KVALITATIVNI ELEMENTI BONITETA BANAKA Finansijske izveštaje treba shvatiti kao instrumente preko kojih uprava preduzeća i računovođe komuniciraju sa eksternim korisnicima. Korisnici u finansijskim izveštajima traže informacije koje će im omogućiti donošenje kvalitetnih poslovnih odluka. Finansijski izveštaji banaka su, zbog izuzetnog značaja koji banke imaju za normalno funkcionisanje nacionalnih ekonomija, predmet posebne pažnje. Potreba posebno jasnog, sveobuhvatnog, pouzdanog izveštavanja o finansijskom, imovinskom i prinosnom položaju banaka, našla je svoju potvrdu u donošenju MRS 30 - Prezentacija finansijskih izveštaja banaka i drugih finansijskih institucija. Zahtevi za obelodanjivanjem koji se nalaze u ovom standardu sračunati su na da korisnicima finansijskih izveštaja banaka pomognu da donesu što je moguće pouzdaniju procenu boniteta banke. Naime, iako se ocena o bonitetu banaka zasniva na velikom broju nefinansijskih informacija ipak se informacije sadržane u finansijskim izveštajima označavaju kao bazične. Oceni boniteta banaka u našoj računovodstvenoj literaturi i praksi nije do sada posvećen značaj koji zaslužuje i koji ima u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija. Elementi boniteta banaka - Procena boniteta banaka pretpostavlja prethodno identifikovanje elemenata koji taj bonitet obrazuju. Bonitet znaci kvalitet nekog pravnog subjekta. Bonitet bilo kakvog pravnog subjekta se meri brojnim pokazateljima. Mogu podeliti u dve velike grupe:
Kvalitativne ili opisne pokazatelje
Kvantitativne pokazatelje
KVALITATIVNI ELEMENTI BONITETABANAKA - ubrajaju se: Organizaciona struktura banke – nalazi se pod uticajem osnovne delatnosti banke. Banke rade slicne poslove, ali neke banke za svoju osnovnu deltnost smatraju rad sa poljoprivredom, druge rad sa stanovnistvom, trece rad sa jednim i drugim. Delatnost banke odredjuje organizacionu strukturu, velicinu banke. Ako radite sa stanovnistvom trebace vam veliki broj filijala, ekspozitura i saltera, jer treba da pokrijete veliki prostor.
Ako se bavite finansiranjem uvoza i izvoza nece vam trebati veliki broj saltera jer radite sa pravnim licima i bicete locirani tamo gde ima najveci broj preduzeca koji se tim poslom bave. Organizaciona struktura odnosi se na broj, vrstu i povezanost uzih organizacionih delova banke. Broj filijala, ekspozitura, saltera i poslovnica koje jedna banka ima i njihova međusobna povezanost nesumnjivo mogu doprineti uspešnosti banke. Organizaciona struktura izgleda tako sto prvo ide centrala banke koja moze otvarati svoje ekpoziture, filijale i saltere. Njihov broj i gde ce one biti locirane zavisi od toga sta predstavlja preteznu aktivnost banke. Sto je organizaciona struktura razudjenija smatra se da je banka boljeg boniteta, da je bliza svojim klijentima i da ce na taj nacin uspevati da poslove zbog kojih je osnovana obavlja na najbolji nacin. Od organizacione strukture banke u značajnoj meri zavisi poslovna reputacija banke i njena pozicija u nacionalnom bankarstvu. Taj doprinos se ne može kvantifikovati osim posredno preko visine ostvarenog prihoda. Tržišni položaj – Trziste i trzisni kriterijumi prisutni su u svakom podrucju poslovanja. Od tržišnog položaja banke zavisi posmatrano na dugi rok opstanak banke. Pod tržišnim položajem se podrazumeva pozicija koju banka ima na finansijskim tržištima – tržištu novca i tržištu kapitala, potom položaj koji banka ima u odnosu na druge banke, u odnosu na centralnu banku, ali i u odnosu na one sektore koji raspolažu viškovima novčanih sredstava (koji imaju suficit gotovine) jer su oni potencijalni deponenti i u odnosu na sektore koji imaju potrebu za novčanim sredstvima jer su oni potencijalni komitenti. Pod trzistnim polozajem banke se podrazumeva koliki deo trzista ta banke pokriva, koliki je broj njenih komitenata, koji broj usluga ta banka pruza i na koji nacin ona uspeva da odrzi ili popravi svoj trzisni polozaj u odnosu na prethodni period. Menadžment banke - Više nego u nekim drugim delatnostima, kod banaka kvalitet menadžmetna utiče na uspešnost poslovanja. To je najvazniji element boniteta banke jer odluke menadžmetna neposredno opredeljuju finansijski položaj i uspešnost banke. On zavisi od: kvalifikacione strukture uprave (vazno je da su to ljudi koji poseduju odgovarajuce kvalifikacije, da su njihova znanja takva da ulivaju poverenje da ce sa uspehom voditi banku, da poseduju znanja iz bankarstva, poznaju jezike), starosne strukture (uprava moza biti napravljena tako da bude kombinacija mladih, starih i srednjih), rezultata ostvarenih u prethodnim periodima (gde su oni ranije radili, sta su ostvarili do sada), porodicne situacije (ljudi koji imaju dobru porodicu ulivaju poverenje, to znaci da je to covek koji je odgovoran, koji svoje obaveze ispunjava i koji ce se tako ponasati i u poslu), stil rukovodjenja (jako je vazno da odaberete stil koji odgovara vama kao osobi, vasim saradnicima i koji je u funkciji ciljeva banke, neke odlike morate prepustiti drugima, morate da ucite da delegirate aktivnosti svojim saradnicima, morate im verovati, da razvijete medjusobno poverenje u firmi, da hvalite i podrzite svoje saradnike). Kadrovska opremljenost banke – Meri se odnosom obima poslova koje banka treba da obavi sa brojem zaposlenih radnika. Kada posmatrate broj zaposlenih treba da vas zanima njihova kvalifikaciona struktuktura (da li oni po svom obrazovanju mogu da odgovore zadacima koji su im na radnom mestu dodeljene, koja posebna znanja i vestine radnici treba da poseduju, koliko njih treba da zna odlicno jedan ili dva svetska
jezika, koliko njih treba da ima pored obicnog znanja na racunara i znanje za rad na posebnim masinama koje u banci postoje), starosna struktura (vazna je da bismo mogli da planiramo kadrove, jer nijedna banka nece uloziti u nekog ko ce tu raditi jos 5
godina, vec u mlade ljude). Bitan je pregled zaposlenih po: kvalifikacijama, vrsti poslova, godinama staza, ukupan broj zaposlenih. Raspored zaposlenih govori o rasporedu poslova banke. U sektoru u kojem ima najveci broj zaposlenih trebalo bi da se odvija pretezna aktivnost banke. Informaciona opremljenost - Blagovremeno i kvalitetno obavljanje bankarskih poslova pretpostavlja opremljenost odgovarajućom informacionom infrastrukturom. Nivo informacione opremljenosti se otuda smatra jednim od elemenata boniteta banke. Od nivoa opremljenosti zavisi stepen integrisanosti osnovnih funkcija banke, brzina i kvalitet izvrsavanja naloga komitenta i visina troskova. Kvalitet veza izmedju pojedinih organizacionih jedinica banke takodje zavisi od informacione opremljenosti banke. Sve organizacione jedinice u banci moraju biti umrezene tj mora postojati stalna veza izmedju njih i centrale. Povezanost (integralnost) osnovnih funkcija banke - Uspešno poslovanje banke se ne može zamisliti bez visokog stepena integrisanosti osnovnih funkcija banke. Menadžment banke mora radi realizacije ovog zahteva tj poslovnih ciljeva banke da definiše odnose između osnovnih funkcija banke, odredi hijerarhiju u upravljanju i odredi mehanizme za subordinaciju i koordinaciju poslova tj pojedinih organizacionih delova banke. Postoje funkcije upravljanja, rukovodjenja i izvrsavanja izmedju kojih mora postojati medjusobna povezanost. Kako je uspostavljena hijerarhija u upravljanju, koliko nivoa menadžmenta u banci postoji, koje mehanizme uprava koristi da bi izvršila uskladjivanja delovanja ove tri funkcije, kako su delegirane odgovornosti za izvršenje pojedinih poslova, da li postoji razvijena interna kontrola i interna revizija u banci. Po zakonu banke su obavezne da uspostave internu kontrolu i reviziju cije aktivnosti treba da obezbede sigurnost klijenata da banka poštuje sve procedure i da uprava banke koristeći internu kontrolu i internu reviziju zapravo vrši nadzor nad poslovanjem banke. Interni revizor je taj koji će kontrolu poslovanja vršiti tako što će raditi uvid u knjigovodstvene podatke, u finansijske izveštaje i pre nego što dodje eksterna revizija. On mora da poznaje banku bolje nego znati eksterni revizor. On je saradnik uprave preduzeća, koji treba da skrene upravi pažnju na neodgovarajuci kvalitet portfolia banke, na eventualno nepoštovanje procedura koje se nalaze u odobravanju kredita. Banka mora imati službu koja će stalno obilaziti organizacione jedinice i proveravati da li se u svakoj ekspozituri i na svakom šalteru u svakoj filijali radi po procedurama koje su unapred utvrdjene. Postoje procedure koje moraju biti donete i usvojene i koje se moraju postovati. Procedura podrazumeva da moraju postojati pisana pravila o tome kako odredjeni posao u banci treba uraditi. Npr. procedura za otvaranje tekućeg računa. Zna se tačno šta stranka mora doneti da bi bio otvoren tekući račun. Zapisnici interne kontrole dostavljaju se upravnom i nadzornom odboru. Nadzorni odbor treba da dobije zapisnik svake interne kontrole jer će preko uvida u zapisnik zaključiti u kojoj meri se poštuju procedure, koji su delovi banke u kojima se procedure ne poštuju, na koji način se ne poštuju i šta uprava banke preduzima da bi to sprečila.
29 SADRZINA BILANSA STANJA I BILANSA USPEHA BANAKA BILANS STANJA - je izvešataj o sredstvima, sopstvenom kapitalu i obavezama banke na tačno određeni dan i kao takav je odraz finanasijske situacije banke. Ovde je navedeno šta minimalno prema MRS 30 mora da bude objavljeno u bilansu stanja. Sredstva (aktivu) banke čine:
1Gotovina i depoziti – obuhvata sredstva u trezoru banke, depozite kod drugih banaka, gotovinska sredstva u procesu naplate i rezerve kod centralne banke. Ova sredstva se označavaju kao primarne rezerve. Prvi su stepen zaštite od povlačenja depozita, a isto tako i prvi izvor sredstava koji banka koristi kada se pojavi klijent sa zahtevom za odobrenje kredita. Cilj banke je da ima što maje gotovine jer ona ne odbacuje nikakav prihod. 2Hartije od vrednosti – obuhvataju: HOV kojima se trguje, HOV koje se drže do roka dospeća, HOV raspoložive za prodaju i HOV po fer vrednosti kroz bilans uspeha. Ova sredstava se označavaju kao sekundarne rezerve likvidnosti. 3Zajmovi (plasmani) – predstavljaju glavni izvor prihoda. Oni su obično manje likvidni od ostale imovine banke jer se mogu konvertovati u gotovinu tek po isteku roka dospeća. Nose visok kreditni rizik (rizik nenaplativosti). Zbog niske likvidnosti i visokog rizika banke po osnovu njih ostvaruju visok prinos u vidu kamate. Zajmovi se mogu klasifikovati po različitim kriterijumima: prema klijentima (zajmovi dati privredi, potrošački zajmovi tj dati stanovništvu, hipotekarni zajmovi i zajmovi dati drugim bankama, osiguravajućim društvima i drugim institucijama); prema obezbeđenju (obezbeđeni ili neobezbeđeni); prema ročnosti (kratkoročni do godinu dana, srednjoročni od 5 do 7 god., dugoročni preko 10 god.); prema vrsti kamate (fiksna ili varijabilna). Najveći deo aktive čine ova sredstva. Od bruto iznosa plasmana se oduzimaju gubici i iskazuje se neto iznos. Gubici koji nastaju u vezi sa nenaplatom zajmova zbog pogoršanog boniteta dužnika se priznaju u godini u kojoj nastaju. U bilansu stanja se za iznos ovih gubitaka se umanjuju odobreni zajmovi i iskazuje se neto iznos zajmova. 4Ostala imovina – spada fizički kapital: građevinski objekti, oprema, poslovni inventar, ostale nekretnine u vlasništvu banke, direktna i indirektna ulaganja u nekretnine, naknade za nenaplative zajmove. Ali banke nemaju interes da ulažu u nekretnine. Izvore (pasivu) banke čine: 1 Depoziti – sredstva uzeta od privrede, stanovništva, drugih banaka i države. Dele se na: transakcione depozite (depoziti plativi po viđenju; obuhvataju tekuće račune, žiro račune, čekovne račune i sl.) i netransakcioni depoziti (nose kamatu; mogu se povući po isteku roka dospeća; u njih spadaju: štedni depoziti, oročeni depoziti male vrednosti, oročeni depoziti veće vrednosti) 2 Uzeti zajmovi (obaveze) – krediti uzeti od centralne banke, drugih banka i finansijskih institucija, emitovane obveznice, prioritetne akcije sa obavezom otkupa i rezervisanja za gubitke po osnovu kreditnog rizika. 3 Sopstveni kapital – nisko učešće sopstvenog kapitala (do 20%), njegovu sadržinu čini: osnovni kapital, kapitalne rezerve, rezerve iz dobiti, neraspodeljena dobit, revalorizacione rezerve i sl. U bilansu stanja pozicije se iskazuju po bruto principu, osim ako ne postoji zakonsko pravo kompenizaranja. Kriterijum za klasifikaciju pozicija u bilansu stanja je priroda pozicija i stepen likvidnosti, koji se može približno izraziti sa rokom dospeća. Za banke je od sekundarnog značaja podela na stalnu i obrtnu imovinu.
Bilans stanja banaka u Srbiji Aktiva: 1. gotovina i gotovinski ekvivalenti 2. depoziti kod Narodne banke 3. potraživanja za kamate i nakande 4. plasmani bankama – odnos između banaka i utvrditi stepen nezavisnosti banke
5. plasmani klijentima 6. HOV i drugi plasmani kojima se trguje kratkoročne 7. učešća u kapitalu i ostale HOV raspoložive za prodaju dugoročne 8. nematerijalna ulaganja softver 9. osnovna sredstva – limitirano učešće 20% 10. ostala sredstva i AVR 11. odložena poreska sredstva – porez po poreskom bilansu veći od poreza po poslovnom bilansu Pasiva : 1. obaveze prema bankama 2. obaveze prema klijentima 3. obaveze za kamate i naknade 4. obaveze po osnovu HOV – emitent je banka 5. obaveze iz dobiti 6. ostale obaveze iz poslovanja 7. rezervisanja 8. ostale obaveze i PVR 9. odložena poreska obaveza - porez po poreskom bilansu manji od poreza po poslovnom bilansu 10. ukupne obaveze 11. akcijski kapital 12. rezerve 13. akumulirana dobit 14. ukupni kapital Aktiva banke je za razliku od aktive u bilansu preduzeća klasifikovana po stepenu opadajuće likvidnosti. Kod preduzeća smo imali prvo stalna sredstva pa obrtna sredstva, ovde prvo ide
gotovina i gotovinski ekvivalenti i to je sasvim normalno imajući u vidu da govorimo o bilansu banke. Banka radi sa novcem, gotovinom, gotovinskim ekvivalentima, depozitima kod narodne banke, to je ono što predstavlja imovinu sa kojom banka radi; onda idu potraživanja za kamate i naknade, jer to su kratkoročna potraživanja, pa plasmani bankama, plasmani klijentima, HOV i drugi plasmani kojima se trguje, zatim učešća u kapitalu i ostale HOV raspoložive za prodaju, pa onda idu nematerijalna ulaganja, osnovna sredstva, ostala sredstva i AVR i odložena poreska sredstva. Plasmani bankama su razdvojeni od plasmana klijentima, vrlo često imaju istu ročnost, ipak se insistira da plasmani koje držimo kod drugih banaka budu iskazani odvojeno od plasmana koje imamo kod drugih komitenata (klijenata). Plasmani bankama na strani aktive i depoziti banaka na strani pasive treba da pokažu nezavisnost konkretne banke od ostalih banaka tj u kojoj meri je ona vezana za ostale banke vidimo iz visine plasmana koje drži kod drugih banaka i iz visine depozita koje ona uzima od drugih banaka i to je razlog zbog čega se insistira na podvojenom iskazivanju i plasmana i depozita koji se odnose na banke. HOV se rašćlanjavaju prema roku dospeća pa ih delimo na HOV kojima se trguje to su kratkoročne HOV namenjene prodaji u roku od 12 meseci i na HOV koje su raspoložive za prodaju to su one HOV koje se nalaze u okviru dugoročne imovine kao finansijski plasmani i prestavljaju dugoročnu rezervu likvidnosti tj one HOV koje mi nemamo nameru da prodamo u roku od 12 meseci, ali su raspolozive za prodaju. Naše banke imaju učešća u kapitalu nekih preduzeća i mogu imati učešća u kapitalu nekih drugih banaka. Učešće u kapitalu banaka može se smatrati poželjnim, pogotovo ako je reč o dobrim bankama na koje mi želimo da ostvarimo uticaj da
bismo unapredili sopstveno poslovanje. Kada je reč o učešćima u preduzećima to su po pravilu samo učešća koja banka privremeno poseduje i čije je sticanje uglavnom bilo iznudjeno time što je banka morala neka svoja potraživanja koja nije mogla da naplati od preduzeća da konvertuje u učešća i da na taj nacin pokuša da ta preduzeća uvede u zonu rentabiliteta, pa onda kada vrednost akcija tih preduzeća poraste izvrši njihovo otudjenje i da na taj način izvuče sredstva koja je u takva preduzeća uložila. U bilansu banaka se najčešće kao nematerijalno ulaganje navodi softver koji banke koriste za pružanje usluga klijentima tj elektronsko bankarstvo. Osnovna sredstva su ista kao kod preduzeća, jedino nemamo mašine nego imamo kompjutersku opremu. Naravno zgrade ovde uvek nose značajna sredstva. Učešće osnovnih sredstava u ukupnim sredstvima je limitirano. Od ukupnih sredstava ulaganje u osnovna sredstva ne bi trebalo da iznose više od 20%. AVR imaju potpuno istu sadržinu kao i kod preduzeća. Odloženo poresko sredstvo tiče se primene MRS 12 koji se bavi finansijskim izveštavanjem o porezu na dobit. Standard zahteva da se u finansijskim izveštajima iskažu razlike koje postoje izmedju visine poreza koji se utvrdjuje tako što poresku stopu (kod nas 10%) primenite na oporezivu dobit koja se iskazuje u poreskom bilansu i poreza koji biste izračunali ako bi ste tu istu poresku stopu primenili na dobit koja je iskazana u poslovnom bilansu. Tih poreskih razlika ne bi bilo kada bi te dve dobiti bile jednake ali one nisu jednake jer su različita pravila po kojima se ovi finansijski izveštaji sastavljaju zbog različiti ciljevi koje ovi izveštaji imaju. Poreski bilans se sastavlja prema poreskim propisima i ima zadatak da pokaže visinu dobiti na koju moramo da platimo porez. Poslovni bilans sastavlja se u skladu sa MRS i izabranim računovodstvenim politikama sa namerom da iskažemo dobit koja može biti predmet raspodele. Pošto su ciljevi različiti, različita su pravila i različita je visina dobiti. Razlike koje se javljaju mogu biti stalne i privremene. Stalne razlike izmedju poreza utvrdjenog prema oporezivoj dobiti i poreza utvrdjenog prema poslovnoj dobiti nastaju onda ako se neki prihod ili neki rashod priznaju samo u jednom od bilansa a u drugom ne. Npr. prihod od dividende predstavlja prihod u poslovnom bilansu i to će podići visinu vaše dobiti. To znači da biste primenom 10% izračunali porez koji će biti veći nego što bi bio kada biste obračunali po poreskom bilansu, jer u poreskom bilansu se od poreske osnovice izuzimaju se prihodi od dividendi da bi se izbeglo dvostruko oporezivanje. Priveremene razlike su one koje se javljaju po osnovu rashoda koji će u svojoj ukupnosti biti jednaki i u poslovnom i u poreskom bilansu, ali će biti na različit način rasporedjeni na pojedine obračunske periode. Kada kupite osnovno sredstvo morate ga otpisati a predmet otpisa ce biti njegova nabavna vrednost prema trgovačkim i poreskim propisima. Ne bi bilo problema ako biste na isti način tu nabavnu vrednost rasporedili kao trošak i u poreskom i u poslovnom bilansu, ali ako to ne uradite nego raspored u poslovnom bilansu vršite na jedan način, a u poreskom bilansu raspored radite na drugi način javiće se privremena razlika. Npr. ako poreski propisi kažu da nematerijalna ulaganja morate otpisivati linearno, a vi se opredelite (saglasno MRS 38) da vaša nematerijalna ulaganja otpisujete degresivno. U početnim godinama rashodi po osnovu otpisa u poslovnom bilansu biće veći i dobit će biti niža nego što će biti rashod u poreskom bilansu i prema tome dobit koju ćete iskazati u poreskom bilansu će biti veća od one koju ste iskazali u
poslovnom bilansu. Kasnije otpisi u poslovnom bilansu počinju da padaju, a u poreskom ostaju isti, linearni. Sada će otpis u poreskom biti veći nego što je u poslovnom bilansu. Kada prodje vek i kada pogledate ukupno koliki je rashod, oni su jednaki. Pozicija odložena poreska sredstva pokazuje razlike koje postoje zbog toga što je plaćeni porez prema poreskom bilansu veći od poreza koji biste platili da je osnovica bio poslovni bilans. A ako platim manje nego što
bi trebalo po poslovnom bilansu, onda ću u nekom trenutku to morati da platim, onda ja imam odloženu poresku obavezu koja će se pojaviti na strani pasive. Dospelost imovine i obaveza banke - Podela imovine na stalnu i obrtnu ovde je irelevantna. Vazan je rok dospeća. Od banke se zahteva da dospeće imovine i obaveza bude jedan od primarnih kriterijuma za razvrstavanje u bilansu stanja. Dospeće imovine je rok u kome se imovina pretvara u gotovinu, a dospeće obaveza je rok u kome obaveze moraju da budu izmirene. Izloženost banke riziku likvidnosti i valutnom riziku je u velikoj meri je uslovljena dospecem imovina i obaveza. Ako su rokovi otplate duži izloženost valutnom i kamatnom riziku je veća nego ako su rokovi dospeća kraći. Kada procenjujemo koliko dobro uprava banke vrši svoj zadatak u stvari proveravamo koliko je uprava u stanju da uskladi rokove dospeća sredstava sa rokovima dospeća obaveza i na taj način procenjujemo i odnose između kamantnih stopa na sredstva koja su plasirana i kamatnih stopa na sredstva koja su prikupljena tj deponovana kod banke. To su dva ključna pokazatelja koja trebaju da vam pokažu uspešnost uprave. Prvi je uspešnost uprave u održavanju likvidnosti, a drugi uspešnost uprave u ostvarenju rentabiliteta banke tj uspešnosti i efikasnosti banke. Prema dospelosti sredstva i obaveze se mogu iskazati: do 1 meseca
od 1 do 3 meseca
od 3 meseca do 1 godine
od 1 godine do 5 godina i
od 5 godina i duže.
Osnovno je da su periodi dospelosti koje je banka prihvatila isti za sredstva i za obveze. Rokovi dospelosti se mogu izraziti: kao preostali period do dana otplate (najbolja osnova za procenu likvidnosti)
orginalni period do dana otplate (podaci o strategiji i politici banke)
preostali period do sledećeg dana na koji se može zaračunati kamata (pruža informacije o izloženosti banke kamatnom riziku). Zašto se odvojeno iskazuju: salda sa Centralnom bankom plasmani kod drugih banaka drugi plasmani na novčanom tržištu depoziti drugih banaka drugi depoziti na novčanom tržištu i ostali depoziti Da bi se sagledao odnos: Banke i centralne banke. Banke i drugih poslovnih banaka Banke i tržišta novca. Ovo je važno za procenu nezavisnosti banke. Veći stepen nezavisnosti imaju one banke kod kojih su veze sa ostalim bankama po osnovu uzetih depozita i datih kredita tj plasmana niže.
Pri izradi bilansa stanja se poštuje bruto princip. Ovde postoji jedna razlika u odnosu na procenjivanje kod preduzeća. HOV uobičajeno se u preduzećima vrednuju po njihovoj nabavnoj vrednosti.
BILANS USPEHA BANAKA - Bilans uspeha je izveštaj o prihodima, rashodima i rezultatu banke u određenom vremenskom periodu i kao takav prikazuje rentabilni položaj banke. U bilansu uspeha prihodi i rashodi treba da budu grupisani prema njihovoj prirodi i treba da budu objavljeni iznosi glavnih prihoda i rashoda. Za glavne vrste prihoda i rashoda pri izveštavanju se primenjuje bruto princip. Prema MRS 30 bilansa uspeha mora minimalno da sadrži informacije o: Prihodima od kamata i sličnim prihodima (bruto princip)
Rashodima od kamata i sličnim rashodima
Prihodima od dividendi
Prihodima od naknada i provizija
Rashodima od naknada i provizija
Dobicima umanjenim za gubitke koji proističu iz trgovine HOV (neto princip)
Dobicima umanjenim za gubitke koji proističu iz plasmana u HOV
Drugim poslovnim prihodima
Gubicima po zajmovima i avansima
Opštim administrativnim rashodima
Opštim operativnim rashodim
Prihode čine: 1. Prihodi od kamata – čine više od polovine ukupnih prihoda banke. Ostvaruju se po osnovu kamata na odobrene kredite, kamata po oročenim depozitima, kamata za prekoračenje po tekućem računu i kamata na osnovu korišćenja kreditnih kartica. Visina ovih prihoda zavisi od visine ovih plasmana i visine kamatne stope. 2. Prihodi od dividende – njihovo učešće u ukupnim prihodima nije značajno. Ostvaruju se po osnovu posedovanja akcija preduzeća i drugih banaka, kao i po osnovu učešća u dobitku zavisnih banaka, osiguravajućih kompanija ili brokerskih kuća. 3. Prihodi od naknada i provizija – učešće ovih prihoda u ukupnim prihodima stalno raste, jer banke povećavaju ponudu nebankarskih usluga. Npr. provizija za korišćenje bankomata, provizija za vođenje tekućeg računa, provizija za brokerske usluge, provizija za posredovanje, neknade za izdate sefove i dr. 4. Dobici po osnovu prodaje HOV – banka može biti ovlašćena za trgovanje na berzi ili će trgovanje za njen račun obavljati berzanski posrednici. Iz prometa sa HOV mogu nastati dobici ili gubici. Izveštavanje se vrši na neto osnovi. 5. Dobici po osnovu povećanja fer vrednosti HOV, stalne i investicione imovine – nastaju po osnovu držanja HOV kada dođe do povećanja njihove fer vrednosti. Rashode čine: 1. Rashodi kamata – kamata na depozite, kamata na kratkoročne pozicije na tržištu novca i kamata po osnovu repo poslova. 2. Rashodi nakanda i provizija – naknade brokerima za posredovanje, naknada centalnom registru HOV i provizija za posredničke poslove.
3. Gubici od prodaje HOV i gubici po osnovu pada fer vrednosti HOV - Ovi dobici i gubici su oni koji nastaju po osnovu držanja HOV. Na dan bilansa one su u vašoj svojini ali je njena tržišna vrednost ili niža ili viša od one po kojoj vi te hartije vodite u knjigama. Ako je viša vi imate dobitak, a ako je niža gubitak. Razlika izmedju tih dobitaka i gubitaka mora biti iskazana u bilansu uspeha jer se HOV procenjuju po njihovoj fer vrednosti a ne po istorijskom trošku.
4. Gubici na plasmanima i avansima - su gubici koji nastaju po osnovu nenaplate datih kredita i plasmana. 5. Gubici po osnovu obezvređenja ulaganja 6. Opšti i administrativni rashodi Bilans uspeha banaka u Srbiji 1 Prihodi od kamata 2 Rashodi kamata Dobitak (gubitak) po osnovu kamata 3 Prihodi od naknada i provizija 4 Rashodi od naknada i provizija Dobitak (gubitak) po osnovu naknada i provizija (do ovde se poštuje bruto princip. Zato što su ovo osnovni prihodi i rashodi banke i zbog toga se insistira da bude objavljen podatak i o visini prihoda i o visini rashoda, dakle za ove prihode i rashode nije dopuštena primena neto princip) 5 Neto dobitak (neto gubitak) po osnovu prodaje HOV po fer vrednosti kroz bilans uspeha 6 Neto dobitak (neto gubitak) po osnovu prodaje HOV raspoloživih za prodaju 7 Neto dobitak (neto gubitak) po osnovu prodaje HOV koje se drže do dospeća 8 Neto dobitak (neto gubitak) po osnovu prodaje udela (učešća) 9 Neto dobitak (neto gubitak) po osnovu prodaje ostalih plasmana 10 Neto prihodi (rashodi) od kursnih razlika 11 Prihodi od dividendi i učešća 12 Ostali poslovni prihodi 13 Neto prihodi (neto rashodi) indirektnih otpisa plasmana i rezervisanja (plasmane otpisujete indirektno preko ispravke vrednosti, to su pojedinačni gubici koji se utvrdjuju zbog nenaplate odredjenih potraživanja, a rezervisanja formirate za gubitke koji nastaju zbog nenaplate potraživanja a čija se visina utvrdjuje procenom; znači tamo gde ste sigurni idete na ispravku vrednosti, a tamo gde vršite procenu idete na rezervisanja) 14 Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi 15 Troškovi amortizacije 16 Operativni i ostali poslovni rashodi 17 Prihodi od promene vrednosti imovine i obaveza 18 Rashodi od promene vrednosti imovine i obaveza 19 Dobitak (gubitak) iz redovnog poslovanja 20 Neto dobici (neto gubici) poslovanja koje se obustavlja 21 Rezultat perioda - Dobitak (gubitak) pre oporezivanja 22 Porez na dobit 23 Dobitak od kreiranih odloženih poreskih sredstava i smanjenja odloženih poreskih obaveza 24 Gubitak od kreiranih odloženih poreskih obaveza i smanjenja odloženih poreskih sredstava 25 Dobitak (gubitak)
26 Zarada po akciji 27 Osnovna zarada po akciji 28 Umanjena zarada po akciji Ovo je sadržina bilansa uspeha koji se sastavlja u našim bankama. To je segment redovnog rezultata iza toga imate samo vanredne prihode i vanredne rashode. Ako su veći vanredni prihodi od vanrednih rashoda imate neto vanredne prihode, a ako su veći vanredni rashodi od vanrednih prihoda imate neto vanredni rashod. Sabiranjem poslovnog rezultata i neto vanrednih prihoda tj oduzimanjem od poslovnog rezultata neto vanrednih rashoda dobijamo
dobit pre oporezivanja. Nakon toga ide izračunati porez na dobit i nakon toga dobijamo dobit nakon oporezivanja. Dobitak može biti integrisan u bilans stanja uz poštovanje bruto principa, okrnjenog bruto principa i neto principa. Okrnjeni bruto princip je kada se utvrdjuje bruto dobit (dobit pre oporezivanja), visina poreske obaveze i dobit nakon oporezivanja, pa se u bilansu stanja iskazuje dobit tekuće godine kroz dve pozicije: Porez na dobit
Dobit posle oporezivanja (dobit za raspodelu)
MRS 30 zahteva da prihodi od kamata, naknada i provizija kao i dividendi budu objavljeni posebno, bez prebijanja (primena bruto principa). Aktivna kamata je prihod banke. To je kamata koja se zaračunava na plasmane i kredite koje banka daje. Glavni rashodi su rashodi po osnovu kamata (to su kamate koje banka plaća na depozite i na uzete kredite), naknade za usluge drugih banaka koje ona koristi i provizije, gubici koje je imala na prodaji HOV, gubici po osnovu obezvredjenja ulaganja i opšti administrativni rashodi. Iznos neto kamate nam pokazuje kako banka upravlja kamatnim rizikom. Ako su prihodi od kamata znatno iznad rashoda po osnovu kamata, banka dobro kontroliše kamatni rizik, ona uspeva da njene aktivne kamatne stope budu znatno iznad njenih pasivnih kamatnih stopa. Visina prihoda od kamata ne zavisi samo od visine kamatne stope vec i od obima sredstava koja su plasirana. Ako imate depozite vi morate plaćati kamatu (oročeni depoziti, uzeti krediti) i teče pasivna kamata. Morate uposliti ta sredstva da biste ostvarili aktivnu kamatu iz koje ćete pokriti pasivnu kamatu i da vam ostane dobitak kao vaša zarada. Zato je taj pokazatelj važan i to je razlog zbog čega se insistira na odvojenom prikazivanju prihoda i rashoda po osnovu kamata. Pored plasiranja sredstva banka pruža čitav niz usluga svojim klijentima, po osnovu tih usluga ona naplaćuje naknade. Ona koristi usluge drugih banaka, ali dobra banka uvek nastoji da joj prihodi budu veći od rashoda po osnovu naknada da može makar zarade zaposlenih pokriti iz razlike. Visina prihoda pokazuje aktivnost banke, obim zaposlenosti banke, koliko banka ima klijenata, koliko usluga njima pruži i koliko prihoda po osnovu toga ostvari. Banka može sniženjem cene naknada da utice na to da se broj klijenata poveća, da pruži veći broj usluga i da ukupan prihod od kamata bude viši. Tu naknadu (cenu) za usluge banka koristi vrlo često kao instrument konkurencije. Kod iskazivanja dobitaka i gubitaka po osnovu HOV dopušta se neto osnova jer nas zanima da li smo HOV prodavali sa dobicima ili sa gubicima. Ne interesuje nas niti eksterne korisnike koliki su bili prihodi a koliki su bili rashodi po tom osnovu. Ovde je jako važno i na tome se insistira da se uvek odvojeno iskaže (to ćete iskazati kad dajete napomenu za kamate) ako banka dobija pomoć države koja se ogleda u tome da vam država da odredjene depozite. Depoziti države su uvek bili locirani kod vrlo odredjenog i vrlo malog broja banaka, smatralo se da u banke kod kojih država drži svoje depozite (budzetska sredstva, sredstva fondova) u povlašćenom polozaju, jer je reč o velikim sredstvima na koja je banka po pravilu plaćala kamatu koja je bila niža od tekuće, tržišne kamate. MRS 30 zahteva da ako banka ima sredstva države ili njenih agencija da se izračuna za koliko je rashod po osnovu kamate zbog toga niži tj za koliko je dobit od kamate zbog toga veća. Na ovome se insistira da bi se obezbedila uporedivost sa onim bankama koje nemaju tu povlasticu. Držanje depozita države
vezano je sa značajnim rizicima zato što onog trenutka kad neko u vladi odluči da povuce depozite banka može biti dovedena u ozbiljnu situaciju i to u pogledu likvidnosti i u pogledu rentabiliteta, ako se njena dobit od kamate zasnivala na niskim pasivnim kamatama koje je plaćala na depozite države i zato je važno da kada se sastavlja bilans stanja objaviti koliko ti depoziti iznose, a kada se sastavlja bilans uspeha da se objavi kolike su ustede zbog toga što se oplaćaju niže kamate na ove depozite nego što je to uobičajeno.
30 POKAZATELJI FINANSIJSKOG POLOZAJA BANAKA Kvantitivnim elementima boniteta banaka se mora posvetiti posebna pažnja, budući da se njihovom analizom daleko eksplicitnije izloženost banke rizicima, što je od ključnog značaja za održanje banke na dugi rok. U kvantitativne elemente boniteta banke ubrajaju se: Finansijski položaj banke
Prinosni položaj banke
Kao i kod preduzeca finansijski položaj banke je odredjen njenom aktivom i pasivom, a prinosni položaj tj uspešnost u poslovanju banke se meri visinom prihoda, rashoda i rezulata ostvarenog u određenom vremenskom periodu. Osnovni izvori podataka potrebnih za utvrđivanje finansijskog i prinosnog položaja banke čini finansijski izveštaji banke. Otuda se analiza finansijskih izveštaja banke javlja kao jedan od važnih instrumenata u oceni boniteta banke. Cilj analize finansijskog polozaja je da ukaze na izlozenost banke rizicima. Analizom želimo da utvrdimo neke pokazatelje koji će nam omogućiti procenu finansijskog i prinosnog položaja. Kada god radite analizu, bilo preduzeća ili banke nikada zaključak ne donosite na bazi jednog pokazatelja. Uvek vršite povezivanje većeg broja pokazatelja, testirate zaključak kroz druge pokazatelje i uvek koristite najmanje tri godine. Pošto se delatnost banke odražava kroz njene finansijske izveštaje onda će i analiza tih finansijskih izveštaja biti pod uticajem specifičnih aktivnosti koje banka ima. Kod analize finansijskih izveštaja banke javice se neki pokazatelji koji se uopšte ne javljaju kod preduzeća, ali naravno postojaće pokazatelji koje koristite i kod preduzeća i kod banke isto. Osnovni cilj analize finansijskih izvestaja banke je otkrivanje izloženosti banke riziku solventnosti, valutnom, kamatnom i tržišnom riziku. Solventnost je likvidnost na dugi rok. Uprava banke zapravo treba da upravlja ovim rizicima. Kada imate rizik solventnosti, valutni, tržišni i kamatni rizik, onda ako bi ste pokušali da ih rangirate izvesno je da rizik solventnosti možemo staviti na prvo mesto, jer je održavanje likvidnosti uslov opstanka banke. Ostali rizici kao što su valutni, kamatni i tržišni rizik dovešće najpre do pada rentabiliteta, a tek onda do ugrožavanja likvidnosti banke. Analiza finansijskog položaja banke je ista kao i analiza finansijskog polozaja preduzeca. Finansijski polozaj bilo kojeg poslovnog subjekta određuju s jedne strane ulaganja koja imate iskazana na strani aktive i s druge strane izvori sredstava koja su iskazana na strani pasive. To su determinante finansijskog položaja. U konceptualnom okviru pise elementi finansijskog položaja su sredstva, obaveze i kapital. Prema tome ova tvrdnja da je finansijski položaj određen aktivom i pasivom banke je samo jedan opšti, nešto što važi i za preduzeća i za bilo koju drugu poslovnu jedinicu. Aktiva zavisi od delatnosti. Zato što delatnost određuje sredstva kojima morate raspolagati da biste se baš tom delatnošću bavili. Aktiva Gotovina i gotovinski ekvivalenti i racuni kod Centralne banke, rezerve likvidnosti (po pravilu nekamatonosna aktiva, jer ne donosi nikakav profit) Plasmani bankama (ukamacivanje rezervi likvidnosti, na koje naplacujemo kamatu i donose banci odredjen prihod)
Krediti komitentima (rocno transformisana prinosna aktiva koja je izlozena visokom riziku naplate tj nastli su tako što smo depozite koje smo prikupili plasirali našim komitentima i na taj način smo pretvorili naše depozite u naše plasmane. Ova aktiva je opterećena rizikom likvidnosti, rizikom da možda nećemo naplatiti na vreme plasman koji smo dali)
Osnovna sredstva (ni likvidna ni prinosna aktiva, jer ta sredstva ne mozemo koristiti za izmirenje nasih obaveza i direktno nam ne donose nikakve prihode)
Pasiva Transakcioni depoziti (to su racuni nasih komitetata. Ove depozite karakterise visok stepen dnevne fluktuacije tj svakodnevno se menja stanje na racunima nasih komitenata) Obaveze prema bankama (premoscavanje nelikvidnosti i dodatni troskovi usled kamata tj formiraju se onda kada imamo problem sa odrzavanjem likvidnosti. Mi uzimamo kredite od drugih banaka i te obaveze prouzrokuju rashode po osnovu kamata) Depoziti stanovnistva – predstavljaju najstabilniji izvor sredstava ali istovremeno i izvor koji je jako osetljiv na svaku promenu u okruženju i zbog toga se limitira iznos ovih depozita u ukupnim depozitima. Smatra se da ne sme biti više od 50% depozita od stanovništva u ukupnim depozitima. Dovoljna je da jedna neproverena informacija bude povod za naglo povlačenje depozita. Kapital i rezerve (za banke je karakteristicno da imaju malo ucesce sopstvenog kapitala u odnosu na ukupni capital sa kojim rade jer njihov posao je da rade sa tudjim novcem tj u bankama relation mali iznosi kapitala – 20% od ukupnih izvora finansiranja) Smatra se da postoje dva tipična modela po kojima se može realizovati rizik od nelikvidnosti. To su: 1 Pad izvora - Ako se dogodi da ili komitenti ili stanovništvo naglo povuče svoje depozite, tada će banka morati da se obrati drugim bankama za pomoć. Njene obaveze prema drugim bankama će se povećati. Povećanje obaveza prema drugim bankama ima dve posledice. Sa jedne strane, doći će do rasta troškova kamata koje će platiti na sredstva koje je pozajmila, a sa druge strane izgubice mogućnost da sopstvene viškove plasira i izvuče prihode po osnovu kamate. Pad rentabiliteta će svakako nastati, a to vodi padu likvidnosti i banka ulazi u zonu nelikvidnosti. Prvi scenario je naglo povlačenje depozita dovodi do korišćenja rezervi likvidnosti. Vi prvo sve što ste imali kod drugih banaka povučete, to je vaša rezerva likvidnosti i iskoristite tu rezervu likvidnosti i to nije dovoljno, šta je naredni korak. Moram da se zadužim i onda povećavam svoje zaduženje kod drugih banaka, ovamo gubim prihode, a ovamo pravim nove rashode po osnovu kamata. To dovodi do pada rentabiliteta, to vodi smanjenju kapitala i to vodi nelikvidnosti. Znači to je prvi scenario po kojem banka može doći u zonu nelikvidnosti. I tu se izvor nelikvidnosti nalazi na strani pasive, na depozitima. 2 Pojava nekvalitetnih plasmana – Ovaj drugi model je onaj gde se izvor nelikvidnosti nalazi na strani aktive. Ako bi banka došla u situaciju da veliki deo svojih plasmana ne može da naplati. Posledica bi bila da banka ne može da vrati svoje obaveze. Znači pošto ne mogu da naplatim plasmane, meni se smanjuju slobodna novčana sredstva, gubim prihode po osnovu kamata. Sa druge strane, ja ne mogu da odgovorim svojim obavezama i moram dodatno da se zadužim. To zaduženje izaziva rast rashoda po osnovu kamata. Pošto imam gubitke zbog nenaplate potraživanja sa jedne strane i imam gubitke zbog izostanka prihoda po osnovu kamata sa druge strane, imam rast rashoda po osnovu kamata zato što sam se zadužila sa treće strane. Posledica toga biće pojava gubitka, smanjenje kapitala i pojava nesolventnosti banke. Retko kada se u životu ova dva scenarija odvijaju nezavisno jedan od drugog. I obično se banka suočava sa rizikom koji proističu i iz depozita i iz
plasmana. I onda je odvijanje tog scenarija brže. Znači imate sa jedne strane one koje povlače depozite a sa druge strane one koji ne plaćaju i tada imate ozbiljan problem. Nije dovoljno da vodite računa o tome da imate kvalitativne izvore nego da morate voditi računa i da imate kvalitativne plasmane. I obrnuto,
znači nije dovoljno da ste dobro plasirali ako imate nekvalitativne depozite i ako imate veliki rizik od naglog povlacenja depozita. Rizik nelikvidnosti banke ima svoja izvorista kako u aktivi tako i u pasivi banke. Dva su tipicna modela putem kojih se moze realizovati rizik od naglog i visokog pada transakcionih depozita, to vodi padu rezervi likvidnosti, pad rezevri likvidnosti ima za posledicu hitno povlacenje plasmana datih bankama i pribavljanju novih kredita za odrzavanje likvidnosti, sto vodi smanjenju prihoda od kamata i povecanju rashoda od kamata tj padu rentabilnosti i gubicima u poslovanju i na kraju nesolventnosti banke. 31 POKAZATELJ BANAKA
PRINOSNOG
POLOZAJA
32 IZVESTAJ O TOKOVIMA GOTOVINE BANAKA Izveštaj o tokovima gotovine predstavlja saglasno MRS 1 Sastavljanje i prezentacija finansijskih izveštaja obavezan deo seta finansijskih izveštaja kako preduzeća tako i banaka. Sastavljanju i prezentaciji ovog Izveštaja posvećen je poseban MRS 7 Izveštaj o gotovinskim tokovima. Ovaj standard bavi sadržinom i formom izveštaja nezavisno od toga kakva je delatnost pravnog lica za koje se izveštaj sastavlja. Izveštaj o novčanom toku je osnovni izvor informacija o izvorima i visini priliva i upotrebe gotovine u određenom vremenskom periodu. Kod banaka poslovni proces se sastoji u prikupljanju gotovine i potom njenom konvertovanju u potraživanja – plasmane, koji se naplatom ponovo pretvaraju u gotovinu. Smisao ove konverzije sastoji se u tome da se iz svakog poslovnog ciklusa izvuče više gotovine nego što je u njega uloženo. Taj kružni tok gotovine u bankama kao i u preduzeću ima svoja dva aspekta: Interni - interni tok je po prirodi regularan i odnosi se na ulaganja gotovine u plasmane, učešća, fiksna sredstva, troškove i rashode sa ciljem da se uvećana vrate putem naplate plasmana i njima zaračunate kamate, pružanja usluga ili eventualno prodajom fiksnih sredstava ili učešća. Eksterni - eksterni tok je manje redovan. Pokazuje povremene izvore i upotrebe tj prilive i odlive gotovine u banke i izvan njih koji doprinosi proširenju ili sužavanju internog toka. Misli se na primanja gotovine koja potiču iz novih zaduženja ili povećanja sopstvenih izvora finansiranja mimo redovnog poslovanja. Permanentna finansijska kontrola i upravljanje ovim tokovima neophodna je da bi se: obezbedilo održanje likvidnosti banke tj da bi se osigurala sposobnost banke da bez odlaganja može odgovoriti dospelim obavezama i zahtevima za povlačenjem depozita, što je pretpostavka njenog održanja sagledala visina slobodnih sredstva koja mogu biti plasirana kako bi se obezbedila realizacija primarnog cilja banke - poslovanje sa dobitkom. Upravljanje tokovima gotovine pretpostavlja njihovo planiranje ali i praćenje tokom perioda. Izveštaj o gotovinskim tokovima koji se odnosi na prošlost predstavlja osnovu za planiranje priliva i odliva gotovine u budućnosti jer su u njemu iskazani prilivi i odlivi gotovine koji su ostvareni u prethodnoj godini. Na osnovu ovog izveštaja moguće je izvršiti kontrolu tačnosti
procena o tokovima gotovine koji su planirani za protekli obračunski period. Za informacije sadržane u Izveštaju o tokovima gotovine zainteresovani su korisnici unutar same banke (interni korisnici) uprava banke, pre svega, ali i eksterni korisnici kao što su druge banke, komitenti banke, centralna banka i dr. Informacije iz Izveštaja, ako se na adekvatan način povežu sa informacijama iz drugih finansijskih izveštaja (bilans stanja, bilansa uspeha i nekih računa glavne knjige) pomažu menadžmentu banke, ali i eksternim korisnicima, da dobiju uvid u likvidnost i solventnost banke.
Informacije o novčanom toku pomažu korisnicima (upravnom odboru, menadžmentu, bankama, poveriocima deponenti, investitori, radnicima, i dr.) u: oceni mogućnosti banke da ostvari gotovinu i gotovinske ekvivalente i mogućnosti i potrebu banke da iskoriste te gotovinske prilive; proceni sposobnosti banke da utiče na iznose i vremenski raspored gotovinskih tokova u svrhu prilagođavanja promenjenim mogućnostima i okolnostima; poređenju poslovnih aktivnosti različitih banaka jer novčani tok isključuje mogućnost korišćenja različitih računovodstvenih metoda za iste transakcije i događaje koji se tiču poslovnih aktivnosti, tako da se merama bilansne politike ne može direktno uticati na visinu iskazanog neto gotovinskog toka. Uprava banke može napred navedene ocene koristi pri formulisanju: Poslovne politike - Aktivnost banke je dvojaka. Sa jedne strane ona ostvaruje prihode i rashode po osnovu kamata i naknada i sa druge strane njena aktivnost se odražava na promene visine depozita i plasmana. Ako u izveštaju o novčanom toku imate visoke prilive po osnovu depozita i da su odlivi po osnovu plasmana niski, imaćete visok neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti. Taj tok ne može se oceniti kao pozitivan ako ste ostvarili visok iznos razlike po osnovu rasta vaših depozite i odliva po osnovu niskih plasmana, jer to znači da nismo uposlili novac koji smo primili. Tada banka treba ili da smanji prikupljanje depozita ili da poveća plasmane jer to držanje visokog iznosa prikupljenih a ne plasiranih sredstava košta. Ona plaća kamatu na sredstva koje je prikupila, pošto ta sredstva nisu plasirana ona joj ne donose prihode i njen rezultat zbog toga trpi. Iz ovakvog debalansa uprava firme će proceniti šta treba da bude osnovni cilj njene poslovne politike u narednom periodu. Ako pogledate ročnost priliva i odliva, ako primetite da imate debalans izmedju dugoročnih depozita i odliva po osnovu plasmana onda će osnovni cilj banke biti da popravi ročnost depozita u narednom periodu, tako sto ce prilivi po osnovu dugoročnih depozita biti veći od priliva po osnovu kratkoročnih ili tako sto ce promeniti strukturu ročnosti plasiranih sredstava tj smanjice odlive po osnovu dugoročnih i povećati odlive po osnovu kratkoročnih plasmana. Ako imate izveštaj koji je pripremljen po segmentima stepen rizika biti različit ako imate plasmane koji su dati poljoprivredi, a prilivi tj deponenti (depoziti) poticu iz trgovine, vreme trajanja poslovnog ciklusa je različito, trgovina ima mnogo kraci poslovni ciklus nego poljoprivreda. To moze napraviti problem uskladjivanja rokova izmedju priliva i odliva gotovine. Politike dividendi - Dva ključna faktora koja odredjuju visinu su: koliki je dobitak a to ćemo videti iz bilansa usphea i kakav je finansijski polozaj a to cemo videti iz bilansa stanja. Ako nismo zadovoljni našim finanansijskim položajem, visina predložene dividende će biti niža. Treba da odlucemo da li cemo voditi politiku stabilnih dividendi ili politiku odrešenih ruku. Na kraju moramo videti kolika nam je neto gotovina tj da li imamo novaca da isplatimo dividende a to vidimo iz izveštaja o novčanom toku. Politike ulaganja – Ne mozemo donositi odluku o tome koliko cemo investirati u buducnosti ako ne znamo kolika su nam slobodna novcana sredstva, sto cemo videti iz izvestaja o novcanim tokovima. Investitorima izveštaj o tokovima gotovine pruža informacije potrebne da bi se: ocenila sposobnost banke da upravlja gotovinskim ekvivalentima;
ocenila sposobnost banke da generiše pozitivne buduće gotovinske tokove;
ocenila njena sposobnost da plaća obaveze;
ocenila sposobnost da plati dividende i kamate
stvorila mogućnost da se predvide potrebe za dodatnim finansiranjem
Pored navedenog Izveštaj se može koristiti da bi se objasnile razlike između neto dobiti iskazane u računu uspeha (razlika izmedju prihoda i rashoda) i neto gotovinskih tokova nastalih kao rezultat poslovne aktivnosti (razlika izmedju priliva i odliva koji se sa tokovima rentabiliteta ne podudaraju u kratkom roku). Za razliku od preduzeća gde visoki iznos neto gotovine i visok stepen pokrivenosti dobitka neto gotovinom ukazuje na kvalitet dobitka kod banaka visoki iznosi neto gotovine, ukazuju na nemogućnost banke da plasira prikupljena sredstva sa dovoljnim ukamaćenjem i uz prihvatljiv kreditni rizik. Gotovina saglasno MRS 7 obuhvata: Raspolozivu gotovinu
Depozite na racunima koji nisu oroceni
Depozite na racunima koji se isplacuju na zahtev
Gotovinske ekvivalente
Gotovinski ekvivalenti predstavljaju kratkorocna visoko likvidna ulaganja koja se mogu pretvoriti u gotovinu u kratkom roku i kod kojih ne postoji rizik od gubitka vrednosti. Kratkorocna ulaganja i odrzive HOV ne mogu se smatrati gotovinskim ekvivalentima. Prilivi i odlivi gotovine zavise od delatnosti ali ne svi. Ne zavise oni koji poticu iz investicione i aktivnosti finansiranja jer na isti nacin se emisija akcija odrazava na novcani tok kod preduzeca i banaka i na isti nacin ce biti iskazana ulaganja u HOV. Ono sto nece biti isto jesu prilivi i odlivi iz poslovne aktivnosti, jer kod banke prikupljamo pare da bismo ih plasirali i kroz to plasiranje ostvarili prilive koji ce biti veci od odliva koje smo ucinili prilikom plasiranja. Izveštaj o tokovima gotovine sastavlja se na osnovu podataka koji su sadržani u: Bilansu stanja
Bilansu uspeha
Na pojedinim računima glavne knjige tj napomenama uz napred navedena dva finansijska izveštaja. Sadržina Izveštaja je vrlo određeno definisana MRS 7. Nezavisno od toga kojom se delatnošću bave pravna lica na koje se Izveštaj odnosi, tokovi gotovine su klasifikovani u tri osnovne grupe: Gotovinski tokovi iz poslovanja,
Gotoviniski tokovi iz investicione aktivnosti i
Gotovinski tokovi iz aktivnosti finansiranja.
Navedena klasifikacija tokova gotovina je primerena ciljevima sastavljanja Izveštaja. Naime, tokovi gotovine iz poslovne aktivnosti treba da pokažu koliko gotovine se generiše iz ove aktivnosti i kolike su potrebe za gotovinom izazvane poslovanjem. Prilivi i odlivi iz
investicione aktivnosti korisnicima treba da pruže informacije o intenzitetu ulaganja u realnu imovinu i dugoročne finansijske plasmane i o konvertovanju istih u gotovinu. Gotovinski tokovi po osnovu finansiranja ukazuju na visinu priliva na svojinskoj ili dužničkoj osnovi iz zaduzenja i na odlive koji nastaju po osnovu razduženja tj vraćanja uloga vlasnicima. Mozemo zakljuciti da su slicnosti ovog izvestaja kod preduzeca i banaka u istim: ciljevima, korisnicima, osnovi za sastavljanje, normativoj osnovi, klasifikaciji novcanih tokova i metodama sastavljanja. Razlike se pojavljuju samo kod priliva i odliva iz poslovne aktivnosti uslovljene razlikama u delatnostima.
1 Poslovne aktivnosti obuhvataju gotovinske efekte transakcija i drugih događaja koji utiču na visinu iskazane neto poslovne dobiti tj aktivnosti koje stvarju redovne prihode i rashode banke. Prilivi ukljucuju: prilivi od kamata i naknada
prilivi po osnovu smanjenja datih kredita, depozita i drugih plamana bankama, drugih finansijskim institucijama i komitentima; prilivi po osnovu povećanja depozita banaka, drugih finansijskih institucija i komitenata.
Odlivi uključuju: odlivi po osnovu kamata i naknada;
odlivi po osnovu zarada i primljenih usluga;
odlivi po osnovu poreza, doprinosa i drugih dažbina;
odlivi po osnovu povećanja datih kredita, depozita i drugih plamana bankama, finansijskim institucijama i komitentima odlivi po osnovu smanjenja depozita banaka, finansijskih institucija i komitenata; 2 Investiciona aktivnost se odnose na sticanje ili otuđivanje stalne imovine i ostalih finansijskih ulaganja koja nisu uključena u gotovinske ekvivalente. Prilivi ukljucuju: primljenih dividendi i učešća u dobitku;
prodaje nekretnina, postrojenja, opreme i dugoročnih ulaganja
prodaje učešća u kapitalu drugih banaka i preduzeća i udela u zajedničkim poduhvatima i po osnovu prodaje dugorocnih HOV
Odlivi ukljucuju: kupovine nekretnina, postrojenja i opreme i drugih stalnih sredstava,
kupovine učešća i udela u osnovnom kapitalu drugih banaka i preduzeća
ulaganja u dugoročne HOV
3 Finansijske aktivnosti imaju za posledicu promene u veličini i sastavu sopstvenog kapitala i obaveza po osnovu uzetih kredita. Prilivi ukljucuju: izdavanja akcija ili drugih vlasničkih instrumenata,
izdavanja obveznica i drugih dugorocnih HOV
uzimanja kredita
Odlivi ukljucuju: otkupom sopstvenih akcija tj isplate akcionarima u slucaju smanjenja osnovnog kapitala otplatom glavnica duga tj uzetih kredita isplatom dividendi
Tokovi novca se mogu predstaviti i na sledeći naчin: Racuni aktive – osim gotovine Racuni pasive
Tokovi novчaniх sredstava Izdavanja
Primanja
Opis ovog prikaza bi bio: primanja gotovine su posledica povećanja pozicija pasive (depozita, kredita ili akcijskog kapitala zbog nove emisije akcija) ili do smanjenja pozicija aktive (plasmana, datih kredita, stalne imovine) osim gotovine, dok izdavanja gotovine nastaju zbog smanjenja pozicija pasive (depozita, uzetih kredita) ili do povećanja pozicija aktive (plasmana, datih kredita, stalne imovine) osim gotovine. Zа iskаzivаnje prilivа i odlivа gotovine koriste se kаko 1 Bruto princip - upotreba je sracunata nа povećаnje jаsnosti izveštаjа, tаko dа se bruto princip obаvezno koristi tj od njegove primene se može odstupiti sаmo аko to stаndаrd dopuštа. Upotrebа bruto principа se pri sаstаvljаnju izveštаjа zаhtevа uvek zа pozicije od posebnog znаčаjа npr. kod iskаzivаnjа prilivа i odlivа iz poslovne аktivnosti – prilivа i odlivа po osnovu kаmаtа i nаknаdа jer se oni nalaze neposredno pod kontrolom banke i predstavljaju izraz njene poslovne aktivnosti 2 Neto princip - pri sаstаvljаnju izveštаjа se dopuštа sаmo kаdа to dopuštа određeni stаndаrd ili kаdа prihodi i rаshodi tj dobici i gubici potiču iz istih ili sličnih trаnsаkcijа. Kаdа se sаstаvljа Izveštаj o gotovinskim tokovimа bаnаkа primenа neto principа je dopuštenа zа: iskаzivаnje tokovа gotovine po osnovu depozitа po viđenju i oročenih depozitа,
iskаzivаnje tokovа gotovine po osnovu plаsmаnа u depozite drugim bаnkаmа i finаnsijskih orgаnizаcijа po osnovu plаsmаnа i depozitа komitentimа po osnovu HOV nаmenjenih prodаji
Ovde su razlozi za primenu neto principa dvojaki. Kаdа je reč o depozitimа po viđenju smаtrа se dа su njihove promene više posledicа аktivnosti komitenаtа (bаnаkа, preduzećа, stаnovništvа) nego bаnke jer kada vi imate neki racun kod banke ona odredjuje koliko cete para drzati na njenom racunu, koliko cete danas uplatiti ili isplatiti sa vaseg racuna. Kada je rec o drugim pozicijama rаzlog je brz obrt tj krаtаk rok dospećа. Visinа neto prilivа ili neto odlivа poosnovuovihpozicijаizrаčunаvа se: 1. Stаnje nа početku periodа 2. Povećаnjа u toku periodа 3. Smаnjenjа u toku periodа 4. Neto promenа u toku periodа – neto tok gotovine 5. Stаnje nа krаju periodа (1+4) na početku perioda Pr1.imStanje er: Izračunavanje neto priliva/odliva57.948 gotovine po osnovu plasmana u kredita datih drugim 2. Novi plasmani 133.976 banakama i finansijskim institucijama: 3. Naplaćeno u toku godine 143.282 4. Neto smanjenje plasmana - 9.306 5. Ispravka vrednosti - 2.700 6. Stanje na kraju godine (1-4-5) 45.942
Utvrđivanje neto gotovinskog priliva iz poslovne aktivnosti se može uvrđivati primenom sledecih metoda: Direktne metode
Indirektne metode Direktnoj metodi, čija je suština prevođenje pozicija bilansa uspeha na gotovinsku osnovu MRS 7 daje prednost u odnosu na indirektnu metodu, kod koje se do neto gotovinskog toka iz poslovne aktivnosti dolazi korigovanjem neto poslovne dobiti za iznose negotovinskih pozicija kao što su amortizacija, promena rezervisanja, odloženi porezi i dr. Direktna metoda polazi od poslovnih prihoda iz bilansa uspeha, a indirektna metoda od neto dobitka. Pod uslovom da je korektno urađen Izveštaj o novčanom toku obe metode imaju jednak iznos neto novčanog toka iz poslovnih aktivnosti i ukupan neto novčani tok. Ovim izračunavanjem se vrši zapravo prevođenje tokova rentabiliteta u tokove gotovine. Direktna metoda: Matični broj: Poreski identifikacioni broj Šifra delatnosti Naziv banke Sedište Izveštaj o novčanim tokovima Za period od do 1. 2. 1. 1. 2.
1. 2.
1. 2.
A. Tokovi gotovine iz poslovnih aktivnosti Prilivi gotovine iz poslovnih aktivnosti Odlivi gotovine iz poslovnih aktivnosti Neto priliv/odliv gotovine iz poslovne aktivnosti pre povećanja ili smanjenja plasmana i depozita Smanjenje plasmana i povećanje depozita (prilivi) Neto priliv/odliv gotovine iz poslovne aktivnosti pre poreza i doprinosa iz dobiti Plaćeni porezi i doprinosi iz dobiti Isplaćene dividende Neto priliv/odliv gotovine iz poslovne aktivnosti B. Tokovi gotivine iz aktivnosti investiranja Prilivi gotovine iz aktivnosti investiranja Odlivi gotovineiz aktivnosti investiranja Neto priliv/odliv gotovine iz aktivnosti investiranja C. Tokovi gotovine iz aktivnosti finansiranja Priliv gotovine iz aktivnosti finansiranja Odlivi gotovine i aktivnosti finansiranja Neto priliv/odliv gotovine iz aktivnosti finansiranja D. Neto povećanje/smanjenje gotovine E. Gotovina na početku perioda F. Pozitivne/negativne kursne razlike po osnovu preračuna gotovine G. Gotovina na kraju perioda
Ukoliko se Izveštаj o tokovimа gotovine korektno sаstаvi tаdа će iznos gotovine nа krаju periodа koji se dobijа sаbirаnjem stаnjа gotovine nа početku periodа uvećаnog zа neto povećаnje gotovine ili zа neto smаnjenje gotovine biti jednаk iznosu gototovine i gotovinskih ekvivаlenаtа iskаzаnom u bilаnsu stаnjа. Treba istaći da u Izveštaju o tokovima gotovine neće biti iskazane one transakcije koje imaju negotovinski karakter kao što su:
pretvaranje kratkorocnih kredita u dugorocne,
pretvaranje dugorocnih kredita u kapital, pribavljanje sredstava putem finansijskog lizinga,
razmenu nekog sredstva koje nije gotovina, gotovinski ekvivalent ni obaveza za drugo sredstvo koje se ne smatra gotovinom, gotovinskim ekvivalentom ili obavezom, sticanje sredstava koje nisu gotovina niti gotovinski ekvivalent putem predaje akcija banke, kretanja između stavki koje predstavljaju gotovinu tj gotovinske ekvivalente kao što je prenos novca iz blagajne na racun.
Bilans uspeha za period 1.1. - 31.12. 2005. Prihodi od kamata Rashodi kamata Neto prihod od kamata Ostali prihodi Prihodi od naknada Dividende i ostali prihodi od učešća Pozitivne kursne razlike Rashodi naknada i provizija Negativne kursne razlike Drugi rashodi finansiranja Troškovi zarada Ostali troškovi poslovanja Porezi i doprinosi i dr. dažbine Amorizacija Rashodi indirektnih otpisa i plasmana i rezervisanja - za kredite - za kamate - za naknade - za HOV i dr. Plasmane namenjene prodaji - za dugoročne HOV - učešća u kapitalu drugih pravnih lica
18,282 4,551 13,731 3,005 2,475 152 1,050 692 950 3,659 2,406 3,698 83 300 6,756 2,250 3,749 150 225 45 60
- za učešća u kapitalu povezanih pravnih lica
75
- za druga sredstva - za rezervisanja Otpis nenaplativih portaživanja - za kredite - za kamate - za naknade - za HOV i dr. Plasmane namenjene prodaji - za dugoročne HOV -učešća u kapitalu druigh pravnih lica - za učešća u kapitalu povezanih pravnih lica - za druga sredstva Bruto dobitak Porez iz dobitka Neto dobitak
30 173 1,394 450 509 375 15 3 18 17 8 473 155 318
BILANS STANJA: AKTIVA Pozicija
2005
2004
Gotovina i gotovinski ekvival. Krediti i plasmani bankama Krediti i plasmani komitentima Potraživanja za kamate Potraživanja za naknade HOV namenjene prodaji Druga sredstva (ostala potraživanja) AVR Dugoročna ulaganja u HOV Učešća u kapitalu banaka Učešća u kapitalu komitenata Nematerijalna ulaga Osnovna sredstva Sopstvene akcije Poslovna aktiva PASIVA Pozicija Depoziti banaka Depoziti komitenata Obaveze za kamate Obaveze za naknade Obaveze za bruto zarade Ostale obaveze Obaveze za poreze i doprinose Obaveze za porez na dobit PVR Krediti od banaka Obaveze za hartije od vrednosti Dugoročna rezervisanja Akcijski kapital Rezerve Neraspodeljena dobit Poslovna pasiva
16,262 45,942 184,137 6,833 2,337 3,648 5,853 440 4,343 1,850 3,396 206 13,475 110 288,828
10,937 57,948 142,169 6,032 569 840 3,789 333 614 3,626 1,818 135 8,708 60 237,575
2005 6,335 185,048 1,484 120 341 7,745 6 155 47 30,000 2,997 5,768 40,407 8,189 191 288,828
2004 28,556 117,756 1,383 366 380 5,367 9 51 104 45,000 1,676 5,595 23,276 7,175 884 237,575
Obračun vrednosti pozicija u Izveštaju o gotovinskim tokovima vrši se uobičajeno na sledeći način: 1. Stanje na početku godine - podatak iz bilansa stanja 2. + Povećanja u toku godine - podatak iz bilansa uspeha 3. - Ispravka vrednosti - podatak iz bilansa uspeha 4. - Stanje na kraju godine - podatak iz bilansa stanja 5. Neto gotovinski tok Primer: Izračunavanje neto gotovinskog toka po osnovu plasmana i kredita datih bankama i drugim finansijskim institucijama 1. Stanje na početku godine 57.948 2. – Ispravka vrednost 2.700 3. – Stanje na kraju godine 45.942 4. Neto tok gotovine 9.306 Izračunavanje priliva i odliva gotovine po osnovu poslovnih aktivnosti - čija se visina dobija korigovanjem pozicija aktive bilansa stanja:
Segment poslovnih aktivnosti Krediti i plasmani bankama Krediti i plasmani komitentima Potraživanja za kamate Potraživanja za naknade HOV namenjene prodaji Druga sredstva AVR
31.12.04 57,948 142,169 6,032 569 840 3,789 333
Obračunati prihodi
18,282 2,475 3,005
IV i otpisi 2,700 4,257 525 240 38
31.12.05
Razlika
45,942 184,137 6,833 2,337 3,648 5,853 440
9,306 41,968 13,224 182 3,048 903 107
Razlika od 9.306 predstavlja priliv gotovine po osnovu smanjenja plasmana i kredita datih bankama. Na početku godine plasmani i krediti dati bankama bili su 57.948, u toku godine su otpisani za 2.700 i na kraju godine iznose 45.942, što znači da su banke u toku perioda uplatile na ime povraćaja plasmana i kredita iznos od 9.306. Da nije bilo ispravke vrednosti priliv gotovine bi bio jednak razlici između početnog i krajnjeg stanja tj 12.006. Krediti i plasmani komitentima su na kraju perioda viši u odnosu na početak za 41.968 predstavlja odliv gotovine jer za taj iznos je banka više plasirala no što je naplatila od komitenata na ime povraćaja plasmana i kredita. Prihodi od kamate iz bilansa uspeha se prevode u prilive od kamata tako što se prihod od kamate 18.282 koriguje razlikom između početnog i krajnjeg stanja potraživanja za kamate i umanji za ispravku vrednosti. To znači 18.282–(6.833-6.032)–4.257 = 13.224 . Obračunati prihodi se umanjuju za razliku između krajnjeg i početnog stanja potraživanja zbog toga što je krajnje stanje u ovom slučaju više od početnog što znači da nije naplaćen iznos potraživanja koji je postojao na početku i deo prihoda koji su ostvareni u ovom obračunskom periodu. Obračun se može izvršiti i na sledeći način: stanje potraživanja na početku perioda + obračunati prihodi u toku perioda – ispravka vrednosti – stanje na kraju perioda = neto priliv/odliv gotovine. U ovom slučaju: 6.032+18.282-4.257-6.833= 13.224. U oba slučaja se obračunati prihodi svode na naplaćeni iznos. Obračunati iznos prihoda bi bio jednak prilivu ako bi početno i krajnje stanje potraživanja za kamate bilo jednako i ako ne bi bilo ispravki vrednosti tj otpisa potraživanja. Na identičan način se prihodi po osnovu naknada prevode u prilive gotovine: Obračunati prihod po osnovu naknada – (krajnje stanje potraživanja – početno stanje) – ispravka vrednosti, dakle 2475-(2.337-569)-525=182 Gotovinski tokovi po osnovu HOV i drugih plasmana jednak je razlici između krajnjeg i početnog stanja umanjenog za ispravke 3648-(840-240)=3048. Gotovinski tokovi po osnovu drugih sredstava (ostalih potraživanja) od 903 dobijeni su tako što je iznos ovih sredstava na početku godine od 3.789 uvećan za obračunate prihode tekuće godine umanjen za zbir ispravki i otpisa (30+8) i krajnje stanje od 5.853. Razlika između početnog stanja AVR u okviru kojih su iskazani unapred plaćeni troškovi i rashodi i krajnjeg stanja 333-440=107 i predstavlja odliv jer je krajnje stanje više od početnog. Pasiva bilansa stanja tj depoziti takođe mogu biti osnova za nastanak priliva i odliva po osnovu
poslovnih aktivnosti. Pad depozita ima za posledicu odliv gotovine, dok povećanje depozita dovodi do priliva gotovine. PASIVA
31.12.04
31.12.05
Razlika
6,335 185,048 1,483 120 341 7,745
22,221 67,292 4,451 938 2,445 1,320
6 155 47
86 51 57
Obračunat i rashodi Depoziti banaka Depoziti komitenata Obaveze za kamate Obaveze za naknade Obaveze za bruto zarade Ostale obaveze Obaveze za poreze i doprinos Obaveze za porez na dobit PVR
28,556 117,756 1,383 366 380 5,367 9 51 104
4,551 692 2,406 3,698 83 155
Gotovinski tok po osnovu depozita banaka utvrđen je kao razlika između krajnjeg i početnog stanja 6.335-28.556 = 22.221 reč je o odlivu budući da su depoziti sa početka perioda i isplate koje su vršene na ime povlačenja depozita tokom perioda bili za 22.221 veći od povećanja depozita u toku perioda. Suprotno depozitima banaka depoziti komitenata beleže rast za 67.292. Ova razlika predstavlja priliv gotovine jer polaganje depozita je u toku obračunskog perioda bilo veće od njihovog povlačenja za navedeni iznos, što je rezultiralo time da iznos ovih depozita sa 117.756 koliko su iznosili na početku dostigne 185.048. na kraju godine. Odlivi gotovine po osnovu kamata izračunavaju se slično izračunavanju priliva gotovine po osnovu kamata talp sto se obaveze po osnovu kamata se koriguju razlikom između krajnjeg i početnog stanja obaveza po osnovu kamata ili početno stanje obaveza po osnovu kamata + obračunate obaveze po osnovu kamata – krajnje stanje obaveza po osnovu kamata 4551 – (1483-1383)=4.451 ili što vodi istom rezultatu 1383+4551-1483=4.451 Odlivi gotovine tokom obračunskog perioda bili su niži od rashoda po osnovu kamata za 100 (to je razlika između višeg krajnjeg i nižeg početnog stanja obaveza po osnovu kamata). Potpuno na isti način se obračunava visina odliva po osnovu naknada: 692 +(366-120)=938. Ovo znači da su tokom obračunskog perioda isplate po osnovu naknada bile više od rashoda koji su po tom osnovu nastali i to za 242 odnosno za razliku između višeg početnog i nižeg krajnjeg stanja obaeza po osnovu naknada. U toku obračunskog perioda odlivi koji su nastali po osnovu zarada iznose 2.406+(380341)=2.445. Isplate su bile više od troškova zarada iskazanih u bilansu uspeha za razliku između višeg početnog i nižeg krajnjeg stanja obaveza po osnovu zarada (39). Odlivi gotovine koji su nastali po osnovu ostalih obaveza obuhvataju islate vezane za ostale troškove poslovanja. Njihova visina se otuda utvrđuje tako što se ostali troškovi poslovanja iz bilansa uspeha koriguju razlikom između krajnjeg i početnog stanja ostalih obaveza: 3698-
(7745-5.367)=1.320 Pošto je krajnje stanje više od početnog to znači da je odliv gotovine niži od iznosa ostalih troškova poslovanja iskazanih u bilansu uspeha. Porezi i doprinosi su izazvali odliv gotovine u visini od 86, što je više od iznosa troškova poreza i doprinosa budući da su obaveze za poreze i doprinose niže na kraju no što su bile na početku. Odilvi gotovine za porez na dobit jednak je visini početnih obaveza jer je krajnje stanje obaveza za porez na dobit jednako visini obračunatog poreza na dobiz za tekuću godinu. Okolnost da su Pasivna vremenska razgraničenja na kraju godine niža od početnih govori o odlivu u visini razlike od 57.
Izračunavanje priliva i odliva gotovine po osnovu aktivnosti investiranja - koriste se informacije iz bilansa stanja ali i iz napomena uz finansijske izveštaje, kao što su podaci o nabavkama osnovnih sredstava ili ulaganjima u dugoročne HOV. Segment aktivnosti investiranja Dugoročna ulaganja u HOV Učešća u kapitalu banaka Učešća u kapitalu komitenata Nematerijalna ulaga Osnovna sredstva
31.12.04 614 3,626 1,818 135 8,708
Nove nabavk e3,777
Prodaja
Amort.
1,684 1,656 86 5,052
IV otpisi 48 92
i 31.12.05 4.343 1,850
78
3,396 206 13,475
15 285
Polazeći od toga da aktivnost investiranja obuhvata ulaganja u stalna sredstva i konvertovanje prodajom ili otpisom ovih sredstava u gotovinu, obračun visine priliva i odliva gotovine po osnovu investiranja iskazan u prethodnoj tabeli polazi od stanja na početku perioda (31.12.2002.) koje se povećava za nove nabavke i umanjuje za prodaje i amortizaciju i otpise da bi se došlo do krajnjeg stanja (31.12.2003). Međutim, visina odliva se vezuje za nove nabavke, a visina priliva za prodaje ulaganja, osnovnih sredstava, nematerijalnih ulaganja, a ne za razliku između krajnjeg i početnog stanja, budući da na visinu ove razlike utiču i druge promene kao što su izvršeni otpisi, amortizacija i sl. koji nemaju za posledicu promenu gotovine. Izračunavanje priliva i odliva gotovine po osnovu aktivnosti finansiranja - koriste se pored podataka iz bilansa stanja i podaci iz bilansa uspeha i napomena uz finansijske izveštaje. Pod.
iz
Preno
Segment aktivnosti finansiranja Krediti od banaka Obaveze za hartije od vrednosti Rezervisanja Akcijski kapital Sopstvene akcije Rezerve Neraspodeljena dobit
31.12.04 45,000 1,676 5,595 23,275 60 7,175 884
Povećanja
Smanjenja 15,000
BU
s
1,322 173 17,132 50 321
1,014 1,014
31.12.05 30,000 2,997 5,768 40,407 110 8,189 191
Prilivi se ostvaruju po osnovu povećanja akcijskog kapitala od 17.132, po osnovu emitovanih dužničkih HOV 1.322, a odlivi po osnovu razduženja po osnovu kredita i po osnovu povećanja ulaganja u sopstvene akcije. Da bi se sastavio Izveštaj o novčanom toku treba utvrditi visinu neto gotovinski tok kao razliku između gotovine i gotovinskih ekvivalenata na kraju i na početku obračunskog perioda.
AKTIVA
31.12.04
31.12.05
Gotovina i gotovinski ekvival.
10937
16,262
Neto novcani tok 5.325
Izveštaj o tokovima gotovine sastavljen na osnovu prethodno izvršenih izračunavanja izgleda:
Prilivi gotovine iz poslovnih aktivnosti Prilivi gotovine od kamata Prilivi gotovine od naknada Prilivi po osnovu ostalih fin. Prih Prilivi po osnovu ostalih prihoda Odlivi po osnovu kamata Odlivi po osnovu naknada Odlivi po osnovu ostalih fin. Rashoda. Odlivi po osnovu bruto zarada Odlivi po osnovu poreza i dopr. Od livi po osnovu drugih trošk posl. Neto priliv gotovine iz poslovnih aktivnosti pre smanjenja ili povećanja u plasmanima i depozitima Smanjenje plasmana i povećanje depozita bankama Smanjenje kredita i plasmana bankama Povećanje kredita i plasmana komitentima Povećanje HOV i drugih plasmana namenjenih prodaji Smanjenje depozita od banaka Povećanje depozita komitenata Neto priliv gotovine iz poslovnih aktivnosti pre poreza i doprinosa iz dobiti Odliv po osnovu poreza na dobit Neto priliv gotovine iz poslovne aktivnosti Prilivi gotovine iz aktivnosti investiranja Prilivi od prodaje akcija banaka i drugih finansijskih organizacija Odlivi po osnovu kupovine akcija banaka i preduzeća Prilivi od dividendi i učešća u dobitku Odlivi po osnovu ulaganja u dugoročne HOV Odlivi po osnovu ulaganja u nematerijalna i osnovna sredstva Neto odliv gotovine iz aktivnosti investiranja Prilivi gotovine iz aktivnosti finansiranja Prilivi po osnovu uvećanja kapitala Neto odlivi po osnovu uzetih kredita Neto prilivi po osnovu emisije HOV Odlivi po osnovu otkupa sopstvenih akcija Neto priliv gotovine iz finansiranja Neto povećanje gotovine Gotovina na početku godine Gotovina na kraju godine
13,224 182 1,050 903 4,451 937 4,609 2,445 86 1,484 1,346 9,306 41,969 3,048 22,221 67,292
10,707 51 10,656
1,684 1,656 152 3,777 5,138 -8,735 17,132 15,000 1,322 50 3,404 5,325 10.937 16.262
Pojašnjenja iznosa nekih od pozicija koji su ili dobijeni sabiranjem više iznosa u prethodno datim obračunima nisu u njima navedeni jer potrebe za obračunom nije bilo. Prilivi po osnovu ostalih finansijskih prihoda od 1050 su naplaćene pozitivne kursne razlike iskazane u bilansu uspeha. Odlivi po osnovu ostalih finansijskih rashoda u visini od 4.609 su zbir odliva po osnovu negativnih kursnih razlika 950 i drugih rashoda finansiranja od 3.659. Odlivi po osnovu drugih
troškova poslovanja od 1.484 je zbir povećanja AVR od 107 zatim iznosa od 1320 povećanje ostalih obaveza i iznos od 57 smanjenje PVR. Iznos gotovine na kraju godine koji je dobijen sabiranjem neto povećanja gotovine i gotovine na početku godine 16.262 jednak je iznosu gotovine i gotovinskih ekvivalenata iskazanom u bilansu stanja.
33 FINANSIJSKO IZVESTAVANJE BANAKA U FUNKCIJI UPRAVLJANJA RIZIKOM Banke zbog prirode posla su izložene delovanju ne samo većeg broja različitih rizika već je i intenzitet delovanja ovih rizika snažniji. Najznacajniji rizici su: kreditni rizik,
državni rizici i rizici transfera,
tržišni rizik,
kamatni rizik,
valutni rizik
rizik likvidnosti,
operativni rizik.
Svaki od navedenih rizika može da ugrozi solventnost banke i opstanak na dugi rok. 1 KREDITNI RIZIK – su mogući gubici koji se javljaju zbog nemogućnosti naplate plasmana i kredita od dužnika. Vezan je za aktivu. Banka je uzela novac i sad treba da ga plasira. Kreditni rizik je rizik od nenaplate plasmana banke. Kada banka pozajmljuje novac mora biti uverena da će joj onaj kome je novac pozajmljen vratiti novac o roku dospeća u punom iznosu. Ako se to ne dogodi banka ima ozbiljan problem jer je ona pozajmila tudji novac. Ako joj njeni dužnici ne vraćaju pare ona nece biti u mogućnosti da izmiri svoje obaveze i da omogući povlačenje depozita svojim komitentima. Izbegavanje kreditnog rizika je uslov održanja likvidnosti. Gubici po osnovu kreditnog rizika ugrožavaju rentabilnost i likvidnost banke. Rizik preti kako iz svih bilansiranih plasmana tako i iz vanbilansnih pozicija kao što su npr. garancije. Da bi obezvređenje bilo priznato potrebno je da postoje objektivni dokazi koji se zasnivaju na događaju koji je nastao nakon početnog priznavanja a koji će imati za posledicu smanjenje očekivanih budućih priliva po osnovu datog sredstva ili grupe sredstava. Objektivnim dokazom mogu se smatrati: finansijske teškoće u kojima se našao dužnik tj emitent dužničke HOV
neispunjavanje ugovornih obaveza kao što je neplaćanje ili kašnjenje u plaćanju kamata ili glavnice davanje popusta od strane poverioca dužniku zbog ekonomskih ili pravnih razloga uslovljenih finansijskim teškoćama dužnika koji u drugim okolnostima ne bi došli u obzir visokoj verovatnoći stečaja ili druge reorganizacije dužnika
nestanak aktivnog tržišta za dato finansijsko sredstvo zbog finansijskih teškoća
na osnovu uočljivih znakova čak i onda kada smanjenje ne može biti identifikovano kod pojedinačnih sredstava koja čine grupu uključujući: pogoršanje likvidnosti dužnika koji čine grupu i pogoršanje nacionalnih i lokalnih ekonomskih uslova koji su u vezi sa izmirivanjem obaveza dužnika koje čine grupu. Npr. na osnovu iskustva moguće je proceniti gubitke po osnovu naplate potraživanja prema vlasnicima kreditnih kartica, ako se broj nezaposlenih u datom području poveća za 10%. U ovom slučaju rast stope
nezaposlenosti jeste događaj koji izaziva pojavu gubitaka ove grupe potraživanja, iako ne postoje dokazi o gubicima po pojedinim dužnicima. Sam nastanak nekog od pomenutih događaja ne smatra se dovoljnim za priznavanje gubitaka ako nije moguće kvatifikovati njegov uticaj na očekivane novčane tokove u budućnosti. MRS i MFSI zahtevaju detaljna objavljivanja o visini gubitaka po osnovu ovog rizika i o nastalim promenama. Bilansiranje gubitaka po osnovu kreditnog rizika može se prema MSFI vršiti na
nekoliko načina. Način na koji će gubici biti iskazani zavisi od toga da li je reč o pojedinačno identifikovanim gubicima ili ne. Ako su gubici utvrđeni na osnovu pojedinačnog procenjivanja tj pojedininačno identifikovani tada se oni u bilansu iskazuju: direktnim otpisivanjem ili preko ispravki vrednosti. Pojedinacna procena - finansijska sredstva koja imaju kreditni rizik koji je individualan i čija je pojedinačna vrednost značajna kao sto su npr. krediti dati privredi ili drugim bankama se klasifikuju kao nehomogena i značajna. Pri procenjivanju budućih novčanih tokova mogu biti uzeti u obzir samo oni gubici koji su već nastali. Procenjeni tj očekivani novčani prilivi se diskontuju efektivnom kamatnom stopom koja je za dato finansijsko sredstvo utvrđena u trenutku njegovog priznavanja. Korišćenje prvobitne efektivne kamatne stope je konzistentno sa amortizovanom vrednošću po kojoj se ova sredstva inače vode. Ako bi se umesto prvobitne efektivne kamatne stope koristila tržišna kamatna stopa ova sredstva bi bila procenjena ne po amortizovanoj već po fer vrednosti. Pausalna procena finansijska sredstva koja nastaju iz poslova sa stanovništvom ili malim preduzećima. Ovi plasmani pojedinačno posmatrano nemaju značajnu vrednost i smatraju se homogenim jer imaju slične karakteristike kreditnog rizika npr. potraživanja po osnovu kreditnih kartica, krediti dati za školarinu, kreditne linije date malim preduzećima, potraživanja po osnovu dozvoljenih pozajmica po osnovu tekućih računa i dr. Gubici po osnovu kreditnog rizika koji se nisu pojedinačno identifikovani već je reč o paušalno procenjenim iznosima gubitaka uzimaju se u obzir formiranjem odgovarajućih rezervisanja. Prema MRS 39 smatra se da gubici postoje ako je očigledno da je knjigovodstvena vrednost finansijskih sredstava tj plasmana viša od visine priliva koji će biti ostvaren njihovom naplatom. MRS ne određuje način utvrđivanja visine ovih gubitaka tako da postoji mogućnost formiranja latentnih rezervi. Mere za smanjenje rizika: ocena boniteta dužnika
nadzor nad bonitetom tokom otplatnog perioda
uzimanje obezbeđenja
smanjenje koncentracije kredita
neodobravanje kredita povezanim licima U finansijskim izvestajima prepoznavanje izlozenosti banke ovom riziku omoguceno je iskazivanjem: visine tekućih gubitaka po ovom osnovu u bilansu uspeha visine ukupnih gubitaka u bilansu stanja
koncentracije plasmana tzv najveći kredit
kao posebne pozicije plasmana i kredita datih povezanim stranama
u napomenama klasifikacijom plasmana po delatnostima i geografskim područjima
visine iznosa naplaćenih ranije otpisanih plasmana
koeficijent odnosa vrednosti ukupnih zajmova i ukupnih depozita
Merenje rizika:
Za procenu stepena izloženosti kreditnom riziku koristi se odnos gubitaka koji nastaju po osnovu ovog rizika i ukupnog kreditnog potencijala. Kreditni potencijal banke čini onaj deo njene aktive koji može biti plasiran. Uobičajeno je da se pri tome polazi od prosečnog kreditnog potencijala banke (početno + krajnje stanje) : 2. % gubitaka = gubici zbog nenaplativih potraživanja - naplaćena ranije otpisana potraživanja / prosečni kreditni potencijal
% kredita za koje je prestao obračun kamate = Krediti na koje se kamata ne obračunava
/ prosečni kreditni potencijal 2 DRZAVNI RIZIK I RIZIK TRANSFERA - Banke koje u svom poslovanju prelaze nacionalne granice. Mogućnost dužnika ovih banaka da odgovore svojim obavezama zavisi i od ekonomskih prilika, monetarne politike i političkih prilika zemalja u kojima imaju svoje sedište. Ovi faktori mogu dovesti do nemogućnosti naplate iako sam dužnik ima dobar bonitet. Izveštavanje: Raspored klijenata po geografskim segmentima. 3 TRZISNI RIZIK - Potencijalni gubici koji nastaju po osnovu promena cena ili cenovnih parametara na finansijskim tržištima (trgovina HOV, devizama, plemenitim metalima, učešćima i sl). Nastaje po osnovu konkurencije na bankarskom tržištu. Potreba za bankarskim uslugama postoji ali takodje postoji i veliki broj banaka koje nude te usluge. Pojava novih je izložila stare banke tržišnom riziku. Banka se mora ponašati tako da nijedna nova banka ne može ugroziti njenu poziciju. To zavisi od načina njenog rada, odnosa sa klijentima, likvidnosti, solventnosti, informacione osnove. Promena broja komitenata pokazuje dejstvo tržišnog rizika. Najvazniji indikatori trzisnog rizika u upravljanju bankama: Odnos knjigovodstvene vrednosti aktive i njene tržišne vrednosti
Tržišna vrednost obveznica prema njihovoj knjigovodstvenoj vrednosti
Tržišna vrednost obične i preferencijalne akcije u odnosu na knjigovodstvenu vrednost odražava percepciju investitora o izloženosti riziku banke ili druge finansijske institucije kao i zarađivačku sposobnost Finansijsko izveštavanje: visina gubitaka po osnovu trgovine HOV, visina gubitaka po osnovu menjačkih poslova i sl. 4 KAMATNI RIZIK - Rizik od promene visine kamatne stope. Porast kamatnih stopa može smanjiti visinu dobiti ako je struktura aktive i pasive konkretne banke takva da rashodi po osnovu kamata na pozajmljena sredstva rastu brže od prihoda od kamate. Ovaj rizik postoji ako se izgubi razlika izmedju aktivne i pasivne kamate. Banka na oročene depozite i kredite od drugih finansijskih institucija plaća kamatu (pasivna kamata). Ona naplaćuje kamatu od svojih komitenata (aktivna kamata). Cilj banke je da razlika izmedju aktivne i pasivne kamate bude što veća jer je to njena zarada. Promene tržišnih kamatnih stopa imaju direktan uticaj na rentabilitet i finansijski položaj banke tj novčane tokove. Izveštavanje o datumima dospeća koji dokazuju dužinu vremenskog perioda za koji su kamatne stope fiksirane. Izveštavanje o datumu kada može doći do promene kamatne stope. Izveštavanje o efektivnim kamatnim stopama da bi se znalo na kom su nivou fiksirane. 5 RIZIK NELIKVIDNOSTI - Rizik da banka neće biti u mogućnosti da izmiri svoje obaveze. Pri čemu obaveze banke nisu samo obaveze prema poveriocima od kojih je banka pozajmila novac već i obaveze prema deponentima (ukoliko zeli da prebaci novac sa jednog na drugi racun ili da povuce svoj depozit). Ima svoja izvorišta kako u aktivi tako i u pasivi banke. Dva su tipična modela putem kojih se može realizovati rizik od nelikvidnosti: Po prvom modelu banka pada u nelikvidnost ako dođe do naglog i visokog pada transakcionih depozita, to vodi padu rezervi likvidnosti stoima za posledicu hitno
povlačenje plasmana datim bankama i pribavljanju novih kredita za održanje likvidnosti što vodi smanjenju prihoda od kamata i povećanju rashoda od kamata tj padu rentabilnosti i gubicima u poslovanju. Struktura depozita, stepen koncentracije depozita, učešće depozita stanovništva, učešće depozita države. Po drugom modelu banka se suočava sa nemogućnošću naplate kredita od komitenata, što vodi padu prinosne aktive, padu prihoda od kamata, nedostatku sredstava za isplatu
depozita i drugih obaveza, usled čega dolazi do pada rezervi likvidnosti, povlačenja plasmana datih bankama i pribavljanja kredita za održanje likvidnosti od drugih banaka usled čega dolazi do pada prihoda od kamata i rasta rashoda po osnovu kamata, potom do pada rentabiliteta, gubitaka i smanjenja kapitala i kao konačna posledica javlja se nesolventnost banke. Struktura plasmana, koncentracija plasmana po komitentima, delatnostima, geografskim područjima. Ročna usklađenost depozita i plasmana – mapa likvidnosti. Mapa likvidnosti prikazuje sredstva (aktivu) i obaveze (pasivu) banke razvrstane po ročnosti, a u cilju usklađivanja rokova (dospelih potraživanja i dospelih obaveza). Rokovi za grupisanje sredstava i obaveza su: do 1 meseca, od 1 do 3 meseca, od 3 meseca do 1 godine, od 1 do 5 godina, preko 5 godina. Mapa likvidnosti pokazuje upravi banke u kojim vremenskim periodima ona može očekivati probleme sa plaćanjem da bi mogla unapred da obezbedi dodatna sredstva potrebna za izmirenje obaveza banke. 6 VALUTNI RIZIK - Rizik od promena kurseva valuta u kojima banka ima plasmane tj depozite. Mapa valutne strukture prikazuje sredstva (aktivu) i obaveze (pasivu) banke razvrstane prema valutama u kojima se vode. To znači da konkretna banka ima plasmane i depozite u različitim valutama (npr. u dinarima, dolarima, evrima, švajcarskim francima i sl.). Zadatak mape valutne strukture jeste da pokaže neto deviznu poziciju banke tj da pokaže da li banka u vezi sa određenim valutama ima višak ili manjak valuta potrebnih za izmirenje obaveza u toj valuti. Npr. banka prilivima izraženih u švajcarskim francima ne može da pokrije odlive izražene u istoj valuti, tada banka može višak priliva u nekoj drugoj valuti (npr. dolarima, evrima) da iskoristi za plaćanje odliva izraženih u švajcarkim francima jednostavno njihovom konverzijom u švajcarke franke prema zvaničnom kursu. Ona pruža osnovu za ocenu izloženosti banke valutnom riziku. Znamo da se menja kurs domaće valute u odnosu na neku drugu valutu, ali i kurs između drugih valuta. Tako da valutna mapa treba da omogući bankama da iskoriste promene koje dovode do pozitivnih kursnih razlika, a izbegnu promene koje dovode do negativnih kursnih razlika. 7 OPERATIVNI RIZIK - Rizik od gubitaka zbog nepostojanja ili pogrešnih procedura, ljudskih ili tehničkih grešaka kao i spoljnih događaja. U operativne rizike se ubraja i rizik od nezakonitih radnji preduzetih od strane vlasnika, menadžmenta ili klijenata banke koji će izazvati gubitke. Informacije o grupama poslovnih aktivnosti banke za koje će biti utvrđivana visina operativnog rizika, praćenje gubitaka koji u vezi sa svakom od aktivnosti mogu nastati i procena verovatnoće da do takvih gubitaka može doći. Primeri poslovnih aktivnosti: platni promet, poslovi trezora i sl. Njemu se dodeljuje isti zančaj kao i tržišnom i kreditnom riziku zbog toga što obuhvata najznačajnije uzroke velikih poslovnih gubitaka. Da bi banka mogla da meri operativni rizik moraju se ispuniti određene pretpostavke (ima ih sedam). Za merenje operativnog rizika mogu se koristiti tri pristupa i to: pristup osnovonog indikatora – polazi od toga da se kapital na ime operativnog rizika tereti korišćenjem jednog indikatora. Taj indikator treba da reprezentuje ukupnu izloženost operativnom riziku banke. Kao indikator može biti korišćen bruto prihod
banke. Visina kapitala koji banka mora držati za pokriće operativnog rizika utvrđuje se primenom fiksnog procenta (alfa faktor) na vrednost izabranog indikatora. standardizovani pristup – polazi od toga da se osnovni indikator bančine aktivnosti deli na jedan broj standardizovanih poslovnih linija (finansiranje stanovništva, finansiranje privrede, trgovina HOV, platni promet i sl.). Terećenje kapitala za svaku poslovnu aktivnost utvrđuje se množenjem visine indikatora konkretne poslovne aktivnosti sa
fiksnim procentom (beta faktor) čija se visina razlikuje od jedne poslovne aktivnosti do druge. Do ukupnog terećenja se dolazi sabiranjem terećenja propisanog kapitala za sve identifikovane poslovne linije. pristup internog merenja – polazi od toga da se za svaku grupu poslovnih linija definiše: indikator operativnog rizika, verovatnoća nastajanja gubitka, visina gubitka. Na ove podatke banka primenjuje fiksni faktor (gama faktor) čiju visinu utvrđuje odbor na osnovu podataka prikupljenih od banke. Do ukupnog terećenja se dolazi sabiranjem terećenja propisanog kapitala za sve identifikovane poslovne linije. Odbor daje pravo izbora između ova tri pristupa, koje banka bira u skladu sa svojim mogućnostima. Izvesno je da će većina banaka primenjivati osnovni pristup, ali je za očekivati da će banke raditi na tome da stvore uslove za primenu složenijih pristupa, budući da primena istih omogućava tačnije utvrđivanje terećenja kapitala po osnovu operativnog rizika za konkretnu banku. 8 REPUTACIJSKI RIZIK - Rizik gubitka poverenja klijenata u banku. Finansijski izveštaji banaka treba da pruže osnovu za procenu svakog od ovih rizika pojedinačno. Za razumevanje izloženosti banke bilo kom riziku neće biti dovoljno samo posedovanje finansijskih izveštaja, već i da uprava banke obrazloži na koji način upravlja i kontroliše te rizike. Zato uprava preduzeća mora da objasni mehanizme kojima drži pod konrolom rizike kojima je banka u poslovanju izložena. Mere koje banka preduzima su deo njene poslovne politike, ali deo tih mera nalazi svoj odraz i u računovodstvenim politikama banke. II PITANJE 1 CILJEVI FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA, POJAM I SADRZINA GODISNJEG OBRACUNA I NJEGOVI KORISNICI CILJEVI - Cilj finansijskih izveštaja je da pruže informacije o imovinskom, finansijskom i prinosnom položaju preduzeća i o promenama u tim položajima, koje su korisne širokom krugu korisnika u donošenju ekonomskih odluka. Odgovornost za pripremu i prezentiranje takvih finansijskih izveštaja je na upravi preduzeća. Finansijski položaj preduzeća određen je aktivom, pasivom i njihovom promenom. Na finansijski položaj preduzeća utiču: sredstva koja kontroliše i sposobnost prilagođavanja promenama u okruženju – ove informacije se koriste za predviđanje mogućnosti preduzeća da stvara novac i novčane ekvivalente u budućnosti finansijska struktura – ove informacije korisne su za predviđanje budućih potreba za zaduživanjem i o učešću vlasnika u dobitku preduzeća likvidnost i solventnost – ove informacije su korisne pri predviđanju sposobnosti preduzeća da u kratkom i dugom roku odgovori svojim finansijskim obavezama Informacije potrebne za procenu finansijskog položaja sadržane su u bilansu stanja.
Informacije o promeni finansijskog položaja preduzeća obezbeđuju se izradom posebnog izveštaja tj izveštaja o tokovima kapitala. Prinosni položaj preduzeća se ocenjuje kako bi se sagledala uspešnost korišćenja postojećih resursa i za predviđanje mogućnosti da se maksimira dobitak ostvaren korišćenjem postojećih resursa, ali i dodatnih resursa. Informacije o prinosnom položaju nalaze se u bilansu uspeha.
Međutim, ove informacije nisu dovoljne za donošenje nekih ekonomskih odluka, jer ne pružaju sliku o finansijskom i prinosnom položaju peduzeća u budućnosti i ne sadrže nefinansijske informacije. Dodatne informacije mogu se naći u napomenama uz finansijske izveštaje (informacije o pozicijama stanja i uspeha, informacije o rizicima i nesigurnostima, informacije o sredstvima koja nisu iskazan u bilansu, informacije o segmentima i sl.) POJAM I SADRZINA – Godisnji obracun predstavlja set sledecih finansijskih izvestaja: 1 Bilans stanja – Bilans stanja je finansijski izveštaj u kome je iskazana imovina preduzeća po obliku i izvorima na određeni dan. Sama reč bilans vodi poreklo od latinske reči što znači vaga sa dva tasa. Bilans nastaje zaključkom računa glavne knjige (aktivnih i pasivnih). Pojam bilansa podrazumeva polaganje računa u smislu sučeljavanja pozitivnih i negativnih rezultata, prednosti i nedostataka, uspeha i neuspeha, dobrih i loših strana. Pozitivne, povoljne i dobre označavaju se kao aktiva, a negativne, nepovoljne i loše kao pasiva. Formalno svojstvo bilansa je da je to računska jednakost dveju strana i zahteva da se eventualne razlike unesu na stranu koja je manja za iznos te razlike. U trgovačkoj praksi, pod bilansom se podrazumeva računsko upoređivanje ili sučeljavanje aktive i pasive jednog preduzeća. Bilans stanja moze biti u formi konta i formi liste. Forma konta se odlikuje time da se aktiva i pasiva nalaze jedna naspram druge, a u formi liste se pasiva unosi ispod aktive. 2 Bilans uspeha - Račun uspeha ili Račun dobitka/gubitka je finansijski izveštaj koji prikazuje prihode, rashode i rezultat preduzeća u određenom vremenskom periodu i kao takav je odraz prinosnog položaja preduzeća. Kao i za bilans stanja, standard ne predviđa strogu formu, već ostavlja mogućnost da preduzeća prilagode ovaj izveštaj svojim konkretnim potreba. Navodi minimum stavki koje bi trebalo da budu prezentovane. Stavke prihoda i rashoda se mogu međusobno prebijati samo ukoliko je to dopušteno ili zahtevano standardom, ukoliko su dobici i gubici proizašli iz istih ili sličnih transakcija i ako su od manjeg značaja. Za obračun rezultata MRS 1 dopušta dve metode: metodu ukupnih troškova i metodu troškova prodatih učinaka. Metode se međusobno razlikuju prema tome kako iskazuju rashode i prihode. Metoda ukupnih troškova, troškove klasifikuje po njihovoj prirodi tj po vrstama (troškovi materijala, troškovi amortizacije, troškovi reklama, troškovi transporta i sl.) i prihodima se smatraju kako realizovani tako i nerealizovani učinci (zbog čega je potrebno izvršiti korekciju prihoda za promenu vrednosti zaliha). Metoda troškova prodatih učinaka, troškove klasifikuje po mestima i nosiocima troškova (funkcionalna pripadnost), a prihodima se smatraju samo relizovani učinci. 3 Izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu – To je izveštaj koji sumira na jednom mestu (daje zbirni prikaz) promene pojedinih elemenata sopstevnog kapitala preduzeća nastalih u datom obračunskom periodu. Isključivo je namenjen postojećim i budućim investitorima (vlasnicima). On mora da sadrži najmanje sledeće informacije: neto dobitku/gubitku tekućeg perioda
za svaku stavku prihoda i rashoda, dobitka i gubitka, koji se saglasno drugim MRS tretiraju kao direktno povećanje ili smanjenje kapitala
kumulativni efekat promene računovodstvenih politika i ispravke fundamentalnih grešaka do kojih se došlo na osnovu postupka i testova MRS 8 4 Izveštaj o novčanim tokovima – To je izveden finansijski izveštaj, jer nastaje posebnim reanžiranjem podatak sadržanih u bilansu stanja i bilansu uspeha. On je ex-post finansijski izveštaj jer rekonstruiše uticaj već izvršenih primanja i izdavanja na stanje gotovine u posmatranom trenutku. Za sastavljanje izveštaja o novčanim tokovima merodava je MRS 7. Služi za ocenu likvidnosti preduzeća jer sadrži prilive i odlive gotovine i to po osnovu:
poslovnih aktivnosti
aktivnosti investiranja
aktivnosti finansiranja
5 Napomene uz finansijske izveštaje – To su instrument putem kojih se dobijaju jasni finansijski izveštaji koji uz to pružaju sve važne informacije njihovim korisnicima. Napomene treba da pruže sve informacije koje korisnici finansijskih izveštaja ne mogu da dokuče iz stavki ili salda sardžanih u finansijskim izveštajima. Osnovni zadatak napomena uz finansijske izveštaje je da: prikažu informacije o osnovama za pripremu finansijskih izveštaja i specifične računovodstvene politike koje su odabrane i primenjene na značajne transakcije i događaje obelodane informacije koje standardi zahtevaju, a koje nisu prikazane u drugim izveštajima obezbede dodatne informacije koje nisu prikazane na glavnim obrascima finansijskih izveštaja, a neophodne su za fer informisanje KORISNICI - Korisnici finansijskih izveštaja se u globalu mogu podeliti na: interne korisnike – korisnici unutar preduzeća i to je uprava preduzeća eksterne korisnike – korisnici van preduzeća, a u njih ubrajamo: 1. postojeće i potencijalne investitore – prvenstveno su zainteresovani za profitabilnost preduzeća, jer im ona pruža informacije na bazi kojih oni donose odluku o tome da li da povećaju, zadrže ili povuku kapital investiran u dato preduzeće. 2. poverioce – mogu se podeliti na kreditore i dobavljače. Prvenstveno su zainteresovani za likvidnost preduzeća tj da li će biti sposobno da izmiri svoje obaveze u rokovima dospeća. 3. zaposlene – zinteresovani su za raznovrsne informacije, pre svega za informacije o tome koliko su sigurna njihova radna mesta, o ostvarenim zaradama, mogućnosti da se one povećaju, u kojoj meri će preduzeće biti u stanju da izmiri obaveze prema njima. 4. kupce – zainteresovani za informacije na osnovu kojih je moguće proceniti opstanak i razvoj preduzeća, jer to preduzeće predstavlja značajnog dobavljača za njega i sa njim ima dugoročne poslovne donose. 5. državu i njene organe - pod državni organima podrazumevamo finansijsku policiju, upravu javnih prihoda, zavod za obračun i plaćanje i sl. Njih interesuju informacije iz kojih mogu sagledati: a) pravilnost obračuna i uplata poreza, carina, taksa, doprinosa i sl. b) pravilnost raspolaganja državnim kapitalom. 6. statsistički zavodi - koriste brojne i raznovrsne podatke, kao što su: ostvareni obim proizvodnje, obim prodaje, uvoza i izvoza i sl., i to kako po vrsti tako i količini, vrednosti. Statističke službe interesuju ovi podaci kako bi izračunali makoekonomske agregate (GDP i GNP). 7. javnost – je zinteresovana za informacije o tome da li preduzeća na određenom području posluje sa uspehom, da li se razvijaju, stagniraju ili im preti stečaj. Zato što od
razvoja preduzeća zavisi broj novih radnih mesta, visina budžetskih prihoda opštine (okruga) i sl. Zaključujemo, da informacione potrebe navedenih korisnika nisu identične, niti su njihovi interesi homogeni. Neprotiv, često se interesi različitih korisnika mogu naći u koliziji. Npr. interes manjinskih akcionara je da se najveći deo dobitaka raspodeli u vidu dividendi, veliki akcionari pak žele da se deo dobitka zadrži u preduzeću kao povećanje rezervi; uprava želi
investiranje, dok kreditori ne žele da se sredstva preduzeća ulažu bojeći se smanjenja likvidnosti preduzeća i sl. 2 OSNOVNI POJMOVI RACUNOVODSTVA – UPLATE I ISPLATE, PRIMANJA I IZDAVANJA I NJIHOV MEDJUSOBNI ODNOS Računovodstvo je osnovni informacioni sistem u preduzeću. Računovodstvo je podfunkcija funkcije upravljanja. Računovodstvo obuhvata sve postupke čiji je zadatak količinsko i vrednosno obuhvatanje i kontrola svih tokova novca i učinaka koji nastanu u preduzeću izazvani proizvodnjom i prodajom učinaka. Knjigovodstvo je računska osnova računovodstva. Ono obezbeđuje podatke koji se na različite načine primenjuju u ostalim delovima računovodstva. Knjigovodstvo se bavi onim poslovnim događajima koji imaju za posledicu promenu visine i/ili strukture imovine i kapitala preduzeća. Predmet knjigovodstva je imovina, tj promene koje se na njoj događaju. Knjigovodstvo koristi knjigovodstvene instrumente, koji su međusobno povezani i čine sistem koji obezbeđuje protok podataka o promenama na imovini preduzeća kao i njihovu obradu u cilju dobijanja svrsishodnih finansijskih izveštaja. Inventar
Krajnji Bilans
Početni bilans
Probni bilans KV vs TV Dnevnik
Glavna knjiga
Knjigovodstveni dokumenti Finansijski događaji
Predzaključna knjiženja Inventar
Godišnji obračun: Zaključni list
-
-
Bilans stanja Bilans uspeha Izveštaj o gotovinskom toku Izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu Note, beleške
Bilans stanja = Izveštaj o finansijskom položaju Bilans uspeha = Izveštaj o rezultatu (prinosni položaj) Bilansirati (priznati) – odrediti kakav tretman treba da ima posledica nastanka neke transakcije na finansijske izveštaje. Ne postoje transakcije koje tangiraju bilans uspeha a da istovremeno ne tangiraju i bilans stanja. Obrnuta situacija je moguća. Iz pracenja opsteg zadataka poslovnog racunovodstva (obuhvatanje i nadzor finansijskog i realnog robnog toka) uslovilo je razvijanje vise razlicitih pojmova koji vrse ulogu instrumenata prilikom izgradnje nacela i metoda za izvrsavanje zadataka, kao i za komuniciranje lica koja se bave ovim poslom. Četiri osnovna para pojmova poslovnog računovodstva su: 1. Uplate – isplate, 2. Primanja – izdavanja, 3. Prihodi – rashodi, 4. Učinci – troškovi.
Prva tri pripadaju finansijskom knjigovodstvu (finansijski tokovi), a poslednji pogonskom knjigovodstvu (realni ili robni tokovi). Pošto svaki od pomenutih pojmava označava određenu promenu koja menja neko ranije stanje, mogu se svrstati u dve grupe: Na one koji to stanje povećavaju – pozitivni – uplate, primanja, prihodi i učinci.
Na one koji to stanje smanjuju – negativni – isplate, izdavanja, rashodi i troškovi.
UPLATE – ISPLATE predstavljaju kretanje gotovine, tangiraju gotovinu bilo u blagajni ili na tekućim računima. Menjaju stanje na racunima gotovine pri cemu uplate povećavaju stanje gotovine, nezavisno od toga odakle iste dolaze bilo iz poslovnog procesa (prodaja robe za gotovo, nabavka materijala za gotovo) ili iz neposlovnog procesa (uzimanje kredita, povećanje kapitala, dotacije). Isplate smanjuju stanje gotovine, isto tako nezavisno da li su iste izvršene iz poslovnog procesa ili za neposlovne potrebe (vraćanje kredita, isplate kapitala i dela dobitka vlasnicima, otkup HOV). Racuni gotovine su blagajna, tekuci racun i devizni racun. PRIMANJA – IZDAVANJA tangiraju novčanu imovinu preduzeća, koji je siri pojam od gotovine. Novčana imovina sadrži: (Gotovinu u blagajni + potraživanja od banaka i druga potraživanja) – obaveze. Svaki poslovni događaj (npr. prodaja robe na odlozeno placanje) koji povećava novčanu imovinu je primanje i obrnuto je izdavanje (npr. nabavka sirovina na odlozeno). Međutim, jedan poslovni događaj može biti primanje ali ne mora istovremeno biti i uplata, kao i da jedan poslovni događaj može biti izdavanje ali ne mora istovremeno biti i isplata. ODNOS : Svako primanje ne mora istovremeno biti i uplata, a svaki izdatak ne mora biti i isplata. To ce se dogoditi u svim slucajevima kada se dogadjaj placanja povecava ili smanjuje stanje sredstava placanja (gotovine) ali se pri tome ne menja stanje novcane imovine, sto je slucaj sa primanjem gotovine po osnovu dobijenog bankarskog zajma ili naplatom ranije datog kredita. Jer povecanje stanja gotovine uplatama koje istovremeno prati povecanje obaveza ili smanjenje potrazivanja ne menja novcanu imovinu pa stoga nije primanje, kao sto tu imovinu ne menja ni smanjenje stanja gotovine praceno smanjenjem obaveza ili povecanjem potrazivanja zbog cega se takva isplate i ne smatraju izdavanjem. Prema tome: Uplate su primanja: npr: prodaja robe za gotovo, povećanje uloga (kapitala) od strane vlasnika, novcana pomoc od drzave. Uplate nisu primanja: npr: dobijanje novih kredita, naplata potraživanja od kupaca, dobijanje avansa od kupaca i svih drugih uplata pracenih povecanjem obaveza (primljene kaucije i sl) Primanje nije uplata: npr: prodaja robe sa odloženim rokom plaćanja, doscepe obveznice. Tada se ne menja stanje gotovine, ali se povecava stanje potrazivanja. Buduci da obaveze ostaju nepromenjene ovaj dogadjaj izaziva povecanje novcane imovine i zbog toga ga treba smatrati primanjem ali ono nije istovremeno i uplata. Isplate su izdavanja: npr: nabavka faktora proizvodnje za gotovo, smanjenje uloga (isplata kapitala), novcana donacija kulturnim ustanovama, nabavke postrojenskih dobara i kupovina HOV. Isplate nisu izdavanja: npr: vraćanje kredita, izmirivanje obaveza prema dobavljčima, davanje kredita trecim licima, godisnja pretplata na strucne publikacije, izmirenje obaveza prema fiskusu, vlasnicima i radnicima iz raspodele profita (dobiti) Izdavanja nisu isplate: npr: nabavka faktora proizodnje na odloženo plaćanje, konverzija kapitala u obaveze. Takve nabavke povecavaju obaveze a one smanjuju novcanu imovinu. Zato su takvi dogadjaji izdavanja ali nisu isplate.
3 OSNOVNI POJMOVI RACUNOVODSTVA – PRIHODI I RASHODI, UCINCI I TROSKOVI I NJIHOV MEDJUSOBNI ODNOS PRIHODI – RASHODI U bilansu uspeha iskrazujemo prihode i rashode tekuceg obracunskog perioda, a sve sto ne pripada tekucem obracunskom periodu ide u bilans stanja, to je organska veza izmdju bilansa stanja i bilansa uspeha. Oni tangiraju neto ili čistu imovinu preduzeća
(sinonimi: sopstveni kapital, garantna supstanca). Čista ili neto imovina dobija se: Bruto imovine (aktiva) – obaveze ili Novčana imovina + realna imovina ili (realna imovina tj osnovna sredstva + nominalna imovina tj potraživanja i gotovina) – obaveze. Ostala imovina = stalna imovina + kratkorocna finansijska ulaganja + zalihe. Događaji koji povećavaju neto imovinu nazivaju se prihodima, oni koji je smanjuju nazivaju se rashodima. Prihodi i rahodi pokazuju uvek prirast (prihod) i potrosnju (rashod) supstance tj ciste (neto) imovine. Oni mogu da nastanu hotimicno tj u zavisnosti od procesa proizvodnje prizvoda i usluga i prodaje robe na trzistu za odgovarajucu novcanu protivvrednost. Ostvarena vrednost iz tog procesa je bruto prirast vrednosti imovine. Medjutim, ona izaziva izlaz vrednosti iz preduzeca koje predstavlja njihovu potrosnju i smanjuje vrednost neto imovine. U takvim slucajevima rashodi i prihodi su medjusobno povezani, a njihova razlika pojavljuje se kao neto prirast ili smanjenje neto imovine. Oni mogu da nastanu i nehotimicno, kao npr placanje kazne ili ucinjene stete, u tom slucaju prirast neto imovine ne izaziva potrosnju vrednosti koja bi smanjila neto imovinu. Prihodi su povećanje ekonomske koristi tokom obračunskog perioda u vidu povećanja sredstava (imovine) ili smanjenja obaveza, što ima za posledicu povećanje kapitala, ali ne i ona u vezi sa uplatama od strane vlasnika. Definicija prihoda obuhvata: Redovne prihode (one koje potiču iz redovne aktivnosti preduzeća, npr. prihodi od prodaje, naknada, kamata, provizija, dividende i sl.), Dobitke (predstavljaju druge stavke koje zadovoljavaju definiciju prihoda i mogu ali ne moraju proisticati iz redovne aktivnosti preduzeća, npr. dobici od prodaje HOV, osnovnih sredstava i sl.), Nerealizovane dobitke (proističu iz revalorizacije utrživih HOV ili porasta knjigovodstvene vrednosti dugoročnih sredstava) Dobici se uvek odvojeno iskazuju, često bez njima pripadajućih rashoda tj primena neto principa. Prihod se priznaje ako: je prihod nastao
se prihod može pouzdano meriti (načelo realizacije)
Zaključujemo da je priznavanje prihoda praćeno priznavanjem povećanja sredstava ili smanjenje obaveza. Rashodi su smanjenje ekonomske koristi tokom obračunskog perioda u vidu smanjenja sredstava (imovine) ili povećanja obaveza, što ima za posledicu smanjenje kapitala, ali ne i ona u vezi sa raspodelom vlasnicima. Nema posebnog standarda koji se odnosi na rashode, zato sto su rashodi odredjeni pravilima za procenjivanje imovina i obaveza. Definicija rashoda obuhvata: Redovne rashode (rashodi koji proističu iz redovnih aktivnosti preduzeća, npr. troškovi prodatih proizvoda, troškovi poslovanja i sl.), Gubitke (predstavljaju druge stavke koje zadovoljavaju definiciju rashoda i mogu, ali ne moraju proisticati iz redovne aktivnosti preduzeća, npr. gubici koji nastaju po osnovu prodaje osnovnih sredstava ili gubici proizašli iz vanrednih događaja kao sto su poplava, požara i sl.)
Nerealizovane gubitke (proizašli iz efekata porasta kursa strane valute u vezi sa obavezama u stranoj valuti, po osnovu smanjenja fer vrednosti HOV i sl.). Gubici se obično iskazuju bez sa njima povezanim prihodima tj. primena neto principa. Rashod se priznaje ako: je rashod nastao
se rashod može pouzdano meriti
Redovni rashodi su povezani sa njima korespodentnim prihodima, jer nastaju iz istih transakcija. Za merenje rashoda često se koriste postupci sistematske i racionalne alokacije. Svaka promena koja ima za posledicu povecanje neto imovine i koja je zbog toga prihod istovremeno je i primanje nezavisno od toga da li se prihod naplacuje u gotovom ili samo povecava potrazivanje. Ako je prihod ostvaren u gotovom onda je istovremeno i primanje i uplata. Ako je ostvaren po osnovu prodaje proizvoda i usluga sa odloženim rokom plaćanja onda je istovremeno i primanje ali nije uplata. Ako je ostvaren po osnovu dobijanja materijalnih vrednosti na poklon ili povećanjem dugoročnih vrednosnih papira, onda je samo prihod ali ne primanje. Oba dogadjaja prouzrokuju povecanje neto imovine i istovremeno povecavaju ne novcanu nego realnu tj postrojenjsku imovinu sto nije primanje. Isto je i sa rashodima. Po pravilu, svaka prodaja roba i usluga pokrece promenu stanja novcane ili realne imovine u pravcu njihovog smanjenja. Tako prodaja robe ima za posledicu smanjenje stanja zaliha i istovremeno neto imovine. Zbog toga je ta promena rahod, ali nije ni izdavanje ni isplata jer su stanje novcane imovine i stanje gotovine ostali nepromenjeni. Krajnji efekat prodaje je neto promena stanja ciste imovine koja odgovara razlici izmedju prihoda od prodaje i rahoda koji odgovara promeni stanja zaliha i/ili iznosima izdavanja vezanim za odnosnu prodaju. U slučaju plaćanja prevoza prodate robe od magacina do kupca nastaje rashod koji je istovremeno i izdavanje ali ne i isplata. UCINCI I TOSKOVI - Ovaj par pojmova treba da označi promene koje se pojavljuju u pogonskom knjigovodstvu. Troškovi su izazvani učincima jer svako nastajanje učinaka mora da ima iza sebe i nastanak troškova – princip uzročnosti. Troškovi predstavljaju novčani izraz utrošaka faktora procesa rada koji nastaju u vezi sa stvaranjem učinaka, uključujući i odgovarajuće novčane doprinose. Ovako definisani troškovi koriste se kao pojam u pogonskom knjigovodstvu. U finansijskom knjigovodstvu troškovi predstavljaju vrednost nerealizovanih proizvoda koji se nalaze u aktivi bilansa stanja. Troskovi mogu biti: primarni (nastaju kao posledica trosenja faktora procesa rada koji su nabavljeni izvan preduzeca) i sekundarni (nastaju kao posedica trosenja internih usluga). Potrošnja vrednosti sračunata na promenu oblika ili transformaciju praćena je pojavom raznih vrsta proizvoda ili usluga koji su ishod takve potrošnje i predstavljaju pogonske učinke. Rashodi obuhvaceni u finansijskom knjigovodstvu predstavljaju potrosnu vrednost u jednom obracunskom periodu koja je posledica svrsishodne namere uprave preduzeca da se izvrsi promena oblika (prerada) potrosnih vrednosti ili je posledica odluka koje nisu u neposrednoj vezi sa transformacijom vrednosti. Potrosna vrednost usmerena na stvaranje pogonskih ucinaka obuhvacena u pogonskom knjigovodstvu predstavlja troskove. Medjutim, oni se najcesce ne podudaraju sa rashodima, zato sto medju rashodima (u finansijskom knjigovodstvu) ima troskova koji nemaju niceg zajednickog sa stvaranjem pogonskih ucinaka ili sto neki od troskova ne odgovaraju rashodima po visini. 1Rashodi i trškovi koji se međusobno podudaraju (rashodi = troškovi) nazivaju se ciljni rashodi ili osnovni troškovi.
2Rashodi koji prelaze osnovne troškove (rashodi > troškovi) nazivaju se neutralni rashodi. Neutralni rashodi se dele u tri kategorije: Rashodi strani proizvodnji – to su rashodi koji nemaju nikakve veze sa stvaranjem pogonskih učinaka (poklon nekoj sportskoj ili socijalnoj ustanovi)
Ostali rashodi – su rashodi koji su donekle povezani sa procesom stvaranja učinaka ali nastaju sporadicno pa ne mogu biti uključeni u CK učinaka (negativne kursne razlike, manjkovi, štete). Ne mogu se predvideti ni ukljuciti u CK. Neutralni rashodi uslovljeni procenom – to su oni koji se po svojoj suštini ne mogu izjednačiti sa troškovima. Najčešće nastaju zbog povećanih otpisa stalne imovine ili korišćenja različitih metoda procene vrednosti potrošnje materijala u finansijskom knjigovodstvu u odnosu na pogonsko knjigovodstvo. Razlika u visini rashoda u finansijskom knjigovodstvu u odnosu na visinu troškova u pogonskom knjigovodstvu posledica je njihovih različitih ciljeva. Ciljevi finansijskog knjigovodstva su: pored informisanja i kontrole imovinskog položaja i sposobnosti zarađivanja spadaju i održavanje likvidnosti, odlaganje poreza, održavanje kapitala. Ostvarivanje ovakvih ciljeva dovode do rasta latentnih rezervi, a to do rasta rashoda. Ciljevi pogonskog knjigovodstva su: utvrđivanje CK kao podloga kontrole ekonomičnosti, kalkulacija prodajne cene i utvrđivanje donje granice prodajnih cena. 3Rashodi koji su manji od troškova (rashodi < troškovi) nazivaju se dodatni troškovi. Dodatni troskovi se razlikuju u tri kategorije: Kalkulativni troškovi koji ne odgovaraju strukturi rashoda u finansijskom knjigovodstvu – U ovu grupu spadaju troskovi koji nastaju kod preduzeca pojedinih pravnih formi kao sto su inokosna preduzeca i drustva lica. Kod ovih pravnih formi plate vlasnika i ortaka ne smatraju se rashodima u finansijskom knjigovodstvu pa u ovom knjigovodstvu nema plata za rad vlasnika i ortaka, niti kamata na sopstveni ulozeni kapita. Sve eventualne isplate po pomenutim osnovama tretiraju se kao raspodela dobitka ili isplata kapitala (ako nema dobitka). Ali u pogonskom knjigovodstvu se uracunavaju plate i kamate vlasnika i ortaka kada se odredjuje CK prizvoda. Njihova visina treba da odgovara korisnom gubitku tj izgubljenoj plati i onim kamatama koje bi vlasnik primio da je iste poslove i sopstveni kapital ulozio u drugo preduzece. Radi se o oportunitetnim ili alternativnim troskovima. Kalkulativni troškovi sa zadatkom da se periodizira pogonskim razlozima uslovljena potrošnja vrednosti koja nastaje od slučaja do slučaja – U poslovnom zivotu preduzeca pojavljuju se rizici za troskove i gubitke koji nastaju od slucaja do slucaja tj ad hoc (troškovi održavanja pogonske spremnosti, rizici gubitaka zbog datih garancija). Njihovo ukljucivanje u pogonski obracun bi neopravdano podigao CK ucinaka proizvedenih u periodu nastajanja potrosnje. Obrnuto, CK bi bila znatno niza u periodima kada potrosnje ne bi bilo. Buduci da aperiodicno nastali troskovi treba da budu rapodeljeni na ceo period preteceg rizika (rizik jemstva) ili na ceo period do njihovog ponavljanja (troskovi odrzavanja) kako bi svi ucinci proizvedeni u odnosnom periodu nosili njihov alikvotni deo, razvijeno je misljenje da se oni redovno ukljucuju u pogonski obracun putem procenjenog kalkulativnog dodatka. Kalkulativni troškovi koji prelaze odnosne vrste rashoda slični su nutralnim rashodima uslovljeni procenom – Razlozi za nastanak ovih troskova mogu biti isti kao i oni koji su uslovili pojavu neutralnih rashoda uslovljenih procenom. Oni se zbog toga nazivaju dodatnim troskovima uslovljenim procenom. S obzirom da nisu proizvod tekucih poslovnih transakcija najcesce se pojavljuju kao kalulativni otpisi koji prelaze bilansno otpisivanje postrojenjske imovine.
Za razliku od prihoda, učinci su rezultat pogonske aktivnosti. Mogu se pojaviti kao: prihod od prodaje
povećanje zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda
interni prihod obračunat u visini CK za dobra koja je preduzeće proizvelo za sopstvene potrebe Iz razlike pogonskih ucinaka i troskova jednog obracunskog perioda proizilazi poslovni rezlultat, cijim se korigovanjem za neutralne prihode i neutralne rahode dobija ukupan periodicni rezultat. Poslovni, neutralni i ukupni rezultat operativnog tj obracunskog perioda utvrdjuje se bilansom uspeha, dok se pogonskim obracunom utvrdjuje poslovni uspeh kao razlika izmedju ucinaka i trokova. Odnos rashoda i izdavanja
Odnos prihoda i primanja
1. Rashodi sada – Izdavanja sada, ranije ili kasnije
1. Prihod sada – Primanja sada, ranije ili kasnije 2. Prihod ranije – Primanja sada 3. Prihod kasnije – Primanja sada
2. Rashodi ranije – Izdavanja sada 3. Rashodi kasnije – Izdavanja sada
Odnos prihoda, primanja i uplata: Uplata je istovremeno i primanje i prihod - prodaja robe za gotovo
Primanje je prihod ali nije uplata - prodaja robe na odloženo
Prihod nije ni primanje ni uplata - dobijanje materijalnih vrednosti na poklon
Odnos rashoda, izdavanja i isplata: Isplata je istovremeno i izdavanje i rashod - plaćanje u gotovom materijala koji se ne skladište Izdavanje je rashod ali nije isplata - otpis potraživanja Rashod nije ni izdavanje ni isplata - smanjenje fer vrednosti HOV 4 NACELO UREDNOG KNJIGOVODSTVA Predstavljaju skup pravila, principa, metoda i postupaka kojima se obezbedjuje dobijanje svrsishodnih i kvalitetnih finansijskih izvestaja, koji treba da odrazavaju stvarnu sliku finansijskog i prinosnog polozaja preduzeca. Pravila koja treba poštovati pri vođenju knjiga, inventarisanju i sastavljanju finansijskih izveštaja kako bi oni bili svrsishodni i kako bi ispunili odgovarajuće zadatke koji se pred njih stavljaju. Načela urednog knjigovodstva obuhvataju: Načela urednog inventarisanja
Načela urednog knjigovodstva u užem smislu
Načela urednog bilansiranja
Sve tri grupe nacela su podjednako vazne. 5 PRETPOSTAVKE IZVESTAVANJA
FINANSIJSKOG
Dve osnovne pretpostavke koje moraju biti zadovoljene prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja (koje se nalaze u osnovi svih MRS i MSFI): Kontinuirano poslovanje (Going concern princip) Princip nastanka poslovnog događaja (obračunska osnova) 1 Kontinuirano poslovanje (Going concern princip) - Izveštajni entitet može biti osnovan s ciljem da poslovnu aktivnost zbog koje se osniva obavlja trajno, što znači da se u trentku njegovog osnivanja ne očekuje likvidacija u sagledivoj budućnosti tj izveštajni entitet koji posluje kontinuirano. Izveštajni entitet može biti osnovan sa ciljem da se obavi jedan određeni
poslovni poduhvat i da se po njegovom okončanju taj isti entitet likvidira tj izveštajni entitet osnovan za jedan poslovni poduhvat. Finansijsko izveštavaje ovih preduzeća i preduzeća koja su osnovana radi jednokratnog poslovnog poduhvata se bitno razlikuje. Izveštajni entitet vremenom usled lošeg poslovanja može izgubiti sposobnost kontinuiranog poslovanja tj izveštajni entitet koji je izgubio sposobnost nastavka poslovanja. Kod preduzeća sa stalnim poslovanjem postoji potreba za utvrđivanjem periodičnog rezultata, dok se rezultat preduzeća osnovnih za jednokratni poduhvat utvrđuje na kraju, po obavljenom poslu i to kao totalni rezultat. Neograničenost poslovanja dovodi do toga da se imovina preduzeća procenjuje u skladu sa načelom istorijskog troška i načelom opreznosti, dok se vrednovanje imovine preduzeća koja prestaju sa poslovanjem vrši u visini mogućeg unovčenja i uz priznavanje obaveza koje se javljaju samo tim povodom. Prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja pretpostavljamo da se radi o izveštajnom entitetu koji posluje kontinuirano (Going concern princip). Ova pretpostavka je važna jer od nje zavisi: kako ćemo vrednovati imovinu i obaveze
kako ćemo tretirati ostvareni rezultat izveštajnog entiteta
Smatra se da izveštajni entitet posluje kontinuirano tj da je ispunjena pretpostavka o kontinuiranom poslovanju: ukoliko generiše pozitivan rezultat (profitabilnost) i ukoliko redovno izmiruje svoje dospele obaveze (likvidnost). Svaki put pri sastavljanju finansijskih izveštaja mora se proveriti da li su pomenuti uslovi ispunjeni. Preduzećima koja posluju na bazi going concern principa nameće se potreba da obračunavaju rezultate za kraće obračunske periode – periodični rezultat. Kako se periodični rezultat utvrđuje za određeni vremenski period (obračunski period) u trenutku njegovog obračunavanja samo se fingira prekid poslovne aktivnosti preduzeća. Brojne poslovne operacije u momentu obračuna periodičnog rezultata nisu dovedene do kraja što dovodi do vremenskog i kvantitativnog nepodudaranja tokova novca i tokova rentabiliteta. Ova nepodudarnost novčanih i rentabilitetnih tokova dovela je do toga da se za utvrđivanje periodičnog rezultata moraju uzeti kao relevantni tokovi rentabiliteta, a ne novčani tokovi. Pri tome načelo uzročnosti zahteva da obračunskom periodu za koji se utvrđuje rezultat budu zaračunati svi prihodi i rashodi koji su u njemu nastali nezavisno od toga da li i kada su prihodi naplaćeni, a rashodi plaćeni. 2 Princip nastanka poslovnog događaja (Obračunska osnova) Gotovinska osnova (Cash accounting)
Modifikovana gotovinska osnova
Modifikovana obračunska osnova
Obračunska osnova (Accrual accounting) Obračunska osnova zahteva da u finansijskim izveštajima budu iskazane posledice svih stvarno nastalih poslovnih transakcija koje su uticale na promenu visine i/ili strukture imovine i obaveza preduzeća i to u onom obračunskom periodu kada su nastale. To znači da činjenica da dati događaj nije prećen novčanim naplatama ili isplatama nije od značaja za njihovo
obuhvatanje i iskazivanje u finansijskim izveštajima. Uvažavanje ovog načela omogućava da korisnici finanisjskih izveštaja budu informisani ne samo o onim događajima koji su praćeni novčanim isplatama tj naplatama, već i obavezama koje će biti plaćene u budućnosti kao i o primanjima po osnovu kojih će priliv gotovine uslediti u nekom od narednih obračunskih perioda. Događaji čiji se nastanak očekuje ali koji još nisu nastali, ne mogu se u skladu sa ovin načelom knjigovodstveno obuhvatiti.
6 PRETPOSTAVKE FINANSIJSKOG IZVESTAVANJA – PRINCIP POSLOVNE JEDINICE, PRINCIP NOVCANOG MERILA I PRINCIP OBRACUNSKOG PERIODA Bazični principi finansijskog izveštavanja: Princip poslovne jedinice
Princip monetarne stabilnosti (Princip novčanog merila)
Princip podvajanja poslovnih godina
1. Princip poslovne jedinice - je zahtev da se imovina uložena u poslovanje obuhvata odvojeno od ostale imovine vlasnika i poverilaca i da se uspešnost upravljanja tom imovinom kontroliše putem rezultata. Koje poslovne jedinice su izveštajni entiteti zavisi od toga da li posmatramo interno ili eksterno finansijsko izveštavanje. Ukoliko posmatramo interno finansijsko izveštavanje izveštajni entiteti (računovodstvene celine) mogu biti uži pojam od poslovne jedinice (preduzeća). Zapravo, tada se u okviru jedne poslovne jedinice (preduzeća) kao jednog izveštajnog entiteta formiraju uži izveštajni entiteti (uže računovodstvene celine): mesta troškova, profitini centri i investicioni centri. Ukoliko posmatramo eksterno finansijsko izveštavanje izveštajni entiteti se najčešće poklapaju sa pojmom poslovne jedinice (preduzeća). Izveštajni entitet nije ekonomski samostalan ukoliko je kontrolisan od strane investitora. Investitor ima kontrolu ako i samo ako: ima moć da utiče na relevantne aktivnosti entiteta
ima pravo na prinos od ulaganja koji je promenljiv
je sposoban da korišćenjem moći uticaja na relevantne aktivnosi entiteta opredeljuje visinu prinosa Primeri izveštajnih entiteta su: privredna društva
finansijske institucije
entiteti za posebne namene (SPE – Special Purpose Entity) 2. Princip monetarne stabilnosti (Princip novčanog merila) - (Načelo vrednosnog izražavanja) je zahtev da se sve računovodstvene kategorije i promene na njima izražavaju u novcu. Novac je uzet za zajednički imenitelj kojim se različita sredstva, obaveze i transakcije svode na jedinstven izraz. Osnovna pretpostavka od koje računovodstvo polazi pri korišćenju novca kao zajedničke mere je njegova stabilnost. U uslovima primene istorijskog troška pojava inflacije ili deflacije može narušiti iskaznu moć finansijskih izveštaja. 3. Princip podvajanja poslovnih godina - je zahtev da se ceo životni vek preduzeća podeli (podvoji) na vremenski jednake periode (poslovne godine). Ovaj zahtev proističe iz pretpostavke o kontinuiranom poslovanju preduzeća i potrebi utvrđivanja rezultata u kraćim vremenskim intervalima. Posledica primene ovog principa je postojanje nedovršenih poslovnih operacija na kraju poslovne godine. 7 NACELO UREDNOG INVENTARISANJA Inventarisanje je postupak utvrđivanja stvarnog (cinjenicnog) stanja imovine i obaveza preduzeća na određeni dan. Inventarisanje obavljaju popisne komisije, a rezultat inventarisanja
je inventar imovine ili popis. Pored stvarnog stanja (merenjem, brojanjem, vaganjem...) i predmeta popisa (naziv imovina) u popisne liste se unose i podaci o knjigovodstvenom stanju i utvrdjuje razlike izmedju stvarnog i knjigovodstvenog stanja. Zadatak popisne komisije je da utvrdi uzroke razlika i da pruži predlog rešenja stanja (na čiji teret ide manjak i slično). Knjizenje razlika sprovodi se na bazi odluke uprave preduzeca. Inventar je pretpostavka
kvalitetnog bilansa stanja i bilansa uspeha, zato je bitno da i inventar bude kvalitetan. Revizija otpočinje inventarisanjem. Revizor traži na uvid plan inventarisanja da bi prema svom nahođenju odabrao dane kada će doći u preduzeće da prisustvuje inventarisanju. Da bi inventar obavili kakotreba potrebnoje: da se obavi na vreme,
da ga obave kvalifikovani članovi komisije (pravnici - obaveze i potraživanja, inžinjeri mašinstva - opremu), da on bude u skladu sa delatnošću i veličinom preduzeća, da se dobro plati.
Kako izvršiti popis potraživanja i obaveza? – svaki poverilac je dužan da sastavi pismo dužniku kojim moli za saglasnost knjiženja takvog dugovanja. Dužnik je dužan da proveri svoje obaveze, a da potom pošalje odgovor poveriocu. Postupak inventarisanja ukljucuje: Snimanje,
Procenjivanje,
Izracunavanje,
Razvrstavanje po grupama,
Unosenje u popisne liste Inventar ima trojaku ulogu: Osnova za sastavljanje bilansa otvaranja – kod novoosnovanih preduzeca inventar je osnova za sastavljanje bilansa otvaranja Osnova za uredno bilansiranje - u preduzecima koja posluju sastavljanjem inventara i uporedjenjem u njemu iskazanog stvarnog stanaja sa knjigovodstvenim, utvrdjuju se kvantitativne i vrednosne razlike. Predzakljucnim knjizenjem se ove razlike otklanjaju. Kontrolna uloga – kako imovinu u preduzecu koriste razliciti ljudi, potrebno je kontrolisati da li se ona koristi saglasno ciljevima radi kojih je pribavljena tj u poslovne svrhe. U preduzecima se moze izvrstiti i parcijalno inventarisanje tj inventarisanje pojedinih oblika imovine. Moze da se sprovede kada se menja racunopolagac i sl. Pravna osnova - Inventarisanje je propisano zakonom sa ciljem da se zaštite poverioci i vlasnici i onemogući pogrešno upravljanje imovinom. Zakon o računovodstvu i reviziji zahteva da se inventarisanje obavi bar jednom godišnje, a može i češće (polugodišnje, promena računopolagača, pri stečaju, likvidaciji). Zakon ne propisuje postupak inventarisanja. Inventarisanje obezbeđuje pouzdanost finansijskih izveštaja. Bilansi koji su pokriveni inventarom imaju veću iskaznu moć od onih koji to nisu. Godišnji bilans stanja je obavezno pokriven inventarom (tada je osnova za ocenu boniteta, razvoj poslova, internu kontrolu, nadzor poslovnog procesa), dok polugodišnji bilans stanja to nije, zbog čega se on naziva knjigovodstveni bilans stanja, zato što nije izvršeno svođenje knjigovodstvene vrednosti na stvarnu vrednost. Inventarisanje pri stečajnom postupku predstavlja popis imovine koja može biti unovčena, kao i za potrebe utvrđivanja stečajne mase. Stečajna masa je iznos koji se
utvrđuje kao razlika između vrednosti koja se može dobiti za konkretnu imovinu i obaveza prema nepovlašćenim poveriocima. Poverioci mogu biti grupisan kao poverioci: 1) sa pravom izdvajanja – pravo na tačno određeni deo imovine (lizing, zakup). 2) sa pravom izuzimanja – to su poverioci koji imaju potraživanja koja su pokrivena nepokretnom imovinom (hipoteka) 3) povlašćeni poverioci – država za poreze, doprinose, stečajni sud, stečajni upravnik i sl
4) ostali poverioci – su poverioci koji su verovali u bonitet stečajnog dužnika i oni će naplatiti negde oko 40-60% svojih potraživanja. Inventar može biti: Potpun – inventarise se kompletna imovina preduzeca Parcijalan – rade se vise puta u toku godine u svrhu kontrole racunopolagaca. Po pravilu se vrsi nenajavljeno. Kvalitativne odlike inventara: Tacnost (koja se obezbedjuje kroz potpunost, istinitost) Jasnost Pouzdanost To se realizuje tako što se inventarisanjem omogućava dobijanje bilansa stanja koji prikazuje stvarno stanje imovine i obaveza, a na osnovu takvog bilansa poverioci i vlasnici mogu da donesu određene zaključke i odluke. Inventar treba da onemogući zloupotrebe. Postoji sest nacela urednog inventarisanja: 1 Nacelo pojedinacnog obuhvatanja i procenjivanja - imovina se u inventar unosi pojedinačno (po ceni, kolicini) i pojedinačno se procenjuje vrednost da bi se omogućila kontrola. Odstupanje od pravila je moguće samo ako postoji veći broj istovrsnih predmeta i ako se njihove vrednosti neznatno razlikuju tj cije su pojedinacne cene gotovo jednake (proizvodnja dugmadi) pa se uzima njihova prosečna vrednost (ne vise od 20% razlike u ceni). 2 Nacelo potpunosti - zahteva da u inventar bude uneta sva imovina i obaveze. To znači i ona koja je van preduzeća na dan popisa a pripada preduzeću. A imovina koja se nalazi u preduzeću na dan popisa a nije vlasništvo preduzeća unosi se u posebne popisne liste, koje se zatim salju tom preduzecu, a isto tako dobijamo posebne popisne liste drugih preduzeca kod kojih se nalazi nasa imovina. 3 Načelo istinitosti – u računovodstvu ne postoje precizne mere koje garantuju da je nešto u potpunosti istinito. Zato se koristi načelo tačnosti koje kaže: U inventar ne smeju biti unete fiktivne pozicije već samo one koje postoje na dan popisa Vrednosti se dodeljuju u skladu sa pravilima za ispravno procenjivanje tj unetim imovinskim predmetima i obavezama odrediti vrednost saglasno nacelima urednog bilansiranja (gotovi proizvodi po CK, materijal po nabavnoj vrednosti itd.) 4 Načelo ekonomske svojine – Preduzeća nad svojom imovinom po pravilu imaju i ekonomsku i pravnu svojinu. Dešava se da preduzeće ima ekonomsku ali ne i pravnu svojinu. Kada preduzeće ima pravnu svojinu nad imovinom to znači da se tom imovinom može koristiti, slobodno raspolagati i otuđiti je. Pravna svojima podrazumeva i ekonomsku svojinu. Smatra se da ekonomska svojina postoji ako preduzeće uživa sve koristi od upotrebe nekog sredstva i snosi sve troškove i rizik njenog korišćenja. U inventar se upisuje i svako sredstvo koje je u ekonomskoj svojini bez obzira da li je i u pravnoj. Ovo zato da rezultat ne bi bio precenjen, manja sopstvena sredstva u odnosu na dobitak koji nastaje upotrebom i sopstvenih i pravno tuđih sredstava (sredstva uzeta u zakup, sredstva uzeta na kredit). Medjutim, preduzece nema pravo otudjenja tj prodaje, poklanjanja. Tu imovinu unosimo u bilans stanja preduzeca
jer doprinosi ostvarenju rezultata preduzeca. U bilans stanja se unosi na strani aktive kao sredstva a na strani pasive kao obaveza, pri cemu se povecava bruto ali ne i neto imovina preduzeca. 5 Načelo tačnog označavanja – imovina u inventaru mora da bude obeležena isto kao i u knjigovodstvenoj (analitickoj) evidenciji. Popisne liste se ne porede sa sintetičkim, već
analitičkim računima a u cilju jasnosti inventara i mogucnosti uporedjivanja sa knjigovodstvenim stanjem. 6 Načelo mogućnosti naknade kontrole – cuvanje izvorne dokumentacije formirane pri inventarisanju (radni papiri, popisne liste). Na bazi tih dokumenata moze se utvrditi tacnost i odgovornost za popisanu imovinu (ko je izvrsio popis imovine i na koji nacin je utvrdio njenu vrednost). Ovo načelo nalaže proveru tih radnih papira sa popisnim listama. Koliko je inventarisanje važno govori činjenica da popisu često prisustvuje revizor, ali ne stalno, već pri popisu najvažnijih delova imovine. 8 POJAM, SADRZINA I CILJEVI INVENTARA IMOVINE I OBAVEZA Inventar imovine je detaljan popis imovine preduzeca na odredjeni dan. U inventaru je imovina iskazana pojedinacno po vrsti, kolicini, ceni i vrednosti. Kod novoosnovanih preduzeca inventar je prvi knjigovodstveni instrument koji nastaje. Njegov zadatak je da iskaze imovinu sa kojom novoosnovano preduzece pocinje svoj rad. Taj inventar je osnova za izradu bilansa otvaranja preduzeca. Kod preduzeca koji kontinuirano posluju inventar ima dva zadatka: Da omoguci utvrdjivanje nedokumentovanih ekonomskih promena – Razlog odstupanja knjigovodstvenog od stvarnog stanja su i tzv nedokumentovane ekonomske promene tj promene o cijem nastanku ne postoji knjigovodstveni dokument. Da nedokumentovane promene uopste postoje moze se dokuciti samo uporedjivanjem knjigovodstvenih podataka o imovini sa njenim stvarnim stanjem. Stvarno stanje se utvrdjuje inventarisanjem i iskazuje u inventaru. Da omoguci kontrolu rada lica kojima je povereno rukovanje pojedinim delovima imovine preduzeca (racunopolagaca) – Imovina preduzeca poverena je na rukovanje pojedinim licima koja za nju odgovaraju. Da bi se moglo proveriti kako racunopolagaci rukuju sa njom nuzno je povremeno uporediti knjigovodstvene podatke o imovini sa stvarnim stanjem. Ponekad se to radi dnevno, kao sto je to slucaj sa gotovinom u blagajni. Ovaj zadatak moze se osvarti izradom parcijalnih inventara koji obuhvataju samo pojedine delove imovine npr. zalih materijala, gotovih proizvoda, robe i sl. Potpuni popis imovine preduzeca se obavlja najmanje jednom godisnje. Za sprovodjenje popisa formiraju se posebne popisne komisije. Njihov zadatak je da popisu imovinu koja se u preduzecu nalazi na dan popisa. To znaci da ce popisom biti obuhvacena i tudja imovina, ako se nalazi u preduzecu. Ona ce biti uneta u posebne popisne liste. Imovina preduzeca koja se na dan popisa nalazi kod drugih preduzeca (oprema data u zakup). Po izvrsenom popisu, popisne komisije u popisne liste pored unetog stvarnog, popisom utvrdjenog stanja imovine i obaveza, unosi i knjigovodstveno stanje. Njihovim uporedjivanjem utvrdjuju eventualne razlike. Komisija za popis utvrdjuje uzroke razlika i predlaze organima upravljanja na koji nacin treba sa njima postupiti. Uskladjivanje knjigovodstvenih podataka o imovini i obaveza sa stvarnim stanjem pretpostavka je urednog bilansiranja. 9 METODI INVENTARISANJA
Izbor metode uslovljen je predmetom inventarisanja (zalihe ili stalna imovina) i vremenom koje stoji na raspolaganju za njegovo obavljanje (na odredjeni dan ili tokom perioda). Sa tog stanovišta razlikujemo nekoliko metoda inventaisanja koje preduzeće često kombinuje. To su: 1. Inventarisanje na odredjeni dan – podrazumeva inventarisanje otpoceto i zavrseno na dan bilansa tj u jednom danu. U praksi na odredjeni dan znaci 10 dana pre ili posle dana bilansa, a
inventarisanje pocinje pocetkom decembra a zavrsava se pocetkom januara. Zato se vrsi plan inventarisanja i odabiraju clanovi komisije. Koristi se za: Popis zaliha
Popis stalne imovine koji ukljucuje i popis otpisanih osnovnih sredstava
Alat koji je zbog male vrednosti otpisan pri izdavanju u upotrebu u celini se ne popisuje. Imovinski delovi male vrednosti koji se u trenutku nabavke tretira kao trošak (sitan invetar koji se 100% otpisuje) se ne popisuje jer je već zabeležen kao trošak u bilansu uspeha. Slabosti ove metode: Zahteva prekid poslovanja ili proizvodnje pa se javlja izgubljeni dobitak
Zbog kratkog vremena javlja se veliki broj gresaka
Izaziva visoke troskove.
2. Metod permanentnog inventara – podrazumeva kontinuirano pracenje stanja imovine izmedju dva popisa sto se i inace radi u knjigovodstvu tj podrazumeva praćenje stanja imovine tokom celog obračunskog perioda, tako što se tekuće evidentiraju sve promene na imovini (povećanja i smanjenja). Poslovi i troskovi su rasporedjeni tokom citave godine cime se otklanjaju slabosti metode inventarisanja na odredjeni dan, zbog cega se ova metoda sve vise koristi u praksi. Koristi se za popis zaliha, osim u slucaju kada se smanjenje zaliha ne moze kontrolisati (kalo, rastur, lom i kvar). Uslov za primenu je dobro organizovano magacinsko knjigovodstvo. Zbog neretke pojave odstupanja kod nas ovo nije dozvoljen metod za utvrdjivanje stvarnog stanja. Prema nasim propisima iako se evidencija zaliha vodi po sistemu stalnog inventara, zahteva se i fizicki popis zaliha na dan bilansa. Pocetno stanje + nabavke – izdavanja = krajnje stanje 3. Metod sa dodavanjem i oduzimanjem – se koristi kada je popis imovine izvršen mnogo ranije ili mnogo kasnije od dozvoljenih 10 dana pre ili posle dana bilansiranja. Da bi se primenila mora biti dopusteno odstupanje dana inventara od dana bilansa i mora postojati inventar sastavljen u okviru dopustenog vremena pre ili posle dana bilansa. Ako su ovi uslovi ispunjeni do inventarnog stanja se dolazi na razlicite nacine u zavisnosti od toga da li je inventarisanje izvrseno pre ili nakon dana bilansa. Ako je inventarisanje izvrseno pre dana bilansa: Stvarno stanje + nabavke – izdavanja = stvarno stanje na dan bilansa. Primer: stvarno stanje materijala utvrdjeno popisom 1. 12. iznosi 1000, izvrsene nabavke do dana bilansa 200, izdato materijala u proizvodnju do dana bilansa je 150. Stvarno stanje na dan bilansa: 1000 + 200 – 150 = 1050. Ako je inventarisanje izvrseno nakon dana bilansa tada je: Stavarno stanje – nabavke + izdavanja = stvarno stanje na dan bilansa. Primer: inventarisanjem obavljenim 25. 1. stvarno stanje materijala iznosi 1400, nabavke izvrsene od dana bilansa do dana inventarisanja iznose 400, a potrosnja materijala u istom periodu 50. Zalihe na dan bilansa: 1400 – 400 + 50 = 1050 4. Inventarisanje metodom uzorka – ako se na ovaj nacin utvrdjuje vrednost zaliha robe dopusteno je da se vrednost prodatih zaliha robe utvrdi umanjenjem prodajne vrednosti za
prosecnu razliku u ceni. Prethodne metode su metode potpunog obuhvatanja imovine. Metoda inventarisanja putem uzorka polazi od utvrdjivanja visine zaliha procenjivanjem vrednosti zaliha pomocu vrednosti uzetih uzoraka. Ne vrsi se utvrdjivanje kolicine nego se procenjuje vrednost imovine na osnovu vrednosti uzorka. Nikada se ne primenjuje samostalno vec kao dopuna drugim metodama. Koristi se kod popisa zaliha sastavljenih od velikog broja predmeta male vrednosti (fabrike dugmadi, srafovske robe...). Prednost ove metode je znacajno smanjenje troskova, pri cemu je mogucnost pojave greske ista kao i kod drugih metoda,
takodje moguce je popis vrsiti i tokom godine. Nedostatak je moguca pojava greske ako se ne odabere dovoljan broj reprezentativnih uzoraka. Ovaj metod zahteva utvrdjivanje: Obim zaliha kao celine,
Izbor velicine uzorka,
Proveru odabranih uzoraka,
Procenjivanje popisom utvrdjenih kolicina uzorka. Od konkretnog preduzeca zavisi: Broj dnevnika – vise dnevnika: opsti dnevnik i specijalni dnevnici Broj pomocnih knjiga – za koje oblike imovine i obaveza 10 NACELO KNJIGOVODSTVA U UZEM SMISLU Inventar daje uvid da je došlo do promene stanja imovine preduzeća ali ne daje odgovor na pitanje koje su to promene, transakcije ili poslovni događaji doveli do takvog stanja. Te informacije nam daju poslovne knjige koje preduzeće vodi. Zbog toga su definisana pravila koja se moraju poštovati za uredno vođenje knjiga, a to su načela urednog knjigovodstva u užem smislu. Vrlo često se načela urednog bilansiranja poistovećuju sa načelima urednog knjigovodstva. Ovo nije ispravno jer načela urednog knjigovodstva obuhvataju: Načela urednog bilansiranja, Načela urednog knjigovodstva u užem smislu i Načela urednog inventarisanja. MRS ne daju odgovore na sva pitanja tj na sve probleme knjigovodstva. Da biste razumeli MRS morate znati pravila na kojima su oni izgrađeni. Primena načela urednog knjigovodstva u užem smislu ima za cilj uredno vođenje knjiga jer se na osnovu njih prave finansijski izvestaji. Vođenjem knjiga se vrši obuhvatanje posledica promena na imovini. Postoje osnovne knjige (dnevnik i glavna knjiga) i pomoćne knjige. One zajedno čine sistem. Nacela urednog knjigovodstva u uzem smislu su pravila koja obezbedjuju formalnu i materijalnu urednost vodjenja knjiga. 1 Materijalna urednost knjigovodstva - obezbedjuje se obuhvatanje svih stvarno nastalih poslovnih dogadjaja tj obezbeđuje se evidentiranjem svih i samo onih događaja koji su se zaista i desili (načelo istinitosti i načelo potpunosti). Obuhvatanje stvarno nastalih dogadjaja (sto podrazumeva obuhvatanje dokumentovanih dogadjaja ali i utvrdjivanje postojanja nedokumentovanih ekonomskih promena pre sastavljanja finansijskih izvestaja) i takodje, tacno obuhvatanje dogadjaja (tacni podaci o promenama u dokumentaciji i tacno obuhvatanje ekonomskih promena na racunima). Ne obuhvataju se promene koje nisu nastale (ekonomske promene koje nisu nastale ne smeju biti predmet knjigovodstvenog obuhvatanja, nacelo nastanka poslovnog dogadjaja). 2 Formalna urednost knjigovodstva - da li je neki događaj stvarno i nastao proverava se formalnom, računskom i suštinskom kontrolom. Formalna kontrola je provera forme, da li su svi elementi tu, računska kontrola proverava računsku tačnost, a suštinska kontorola proverava da li je neki događaj stvarno nastao (provera potpunosti dokumentacije koja to dokazuje). Da li su evidentirani svi događaji proverava se upoređivanjem stvarnog i knjigovodstvenog stanja na
kraju godine. Ako postoji razlika ona je posledica neproknjižene promene ili proknjižene fiktivne promene (koja se nije desila što takođe nije dozvoljeno). Formalna urednost knjigovodstva podrazumeva urednu (adekvatnu) organizaciju knjigovodstva i izbor svrsishodnog sistema i vrsta poslovnih knjiga. Ogranizacija knjigovodstva podrazumeva: a) kojeće knjige biti vođenetj sistem vodjenjaknjiga: prosto knjigovodstvo podrazumeva vodjenje evidencije o pojedinim oblicima imovine i obaveza koja su izolovana (nisu medjusobno povezana u jedan celovit sistem zbog toga
sto ne postoji veza u knjizenju promena). Rezultat se utvrđuje kao razlika između neto imovine na kraju i neto imovine na početku perioda. dvojno knjigovodstvo koje nalaze da se neki poslovni dogadjaj mora obuhvatiti na najmanje dva racuna, pri cemu jedan duguje a drugi potrazuje kako bi se obezbedila ravnoteza i jednakost. Rezultat se utvrdjuje kao razlika izmedju ostvarenih prihoda i ostvarenih rashoda. b) odabrani kontni okvir Od konkretnog preduzeca tj od vrste, velicine i delatnosti preduzeca zavisi: broj dnevnika tj da li će se voditi jedan ili više dnevnika – vise dnevnika: opsti dnevnik i specijalni dnevnici (npr. ako ima puno prodaja u toku dana onda postoji potreba za vođenjem posebnog dnevnika prodaje tj kod promena koje se javljaju u velikom broju) broj pomocnih knjiga tj. da li će se voditi jedna glavna knjiga – za koje oblike imovine i obaveza (po pravilu se vodi jedna – maksimalno dve glavne knjige ali se zato vode brojne pomoćne glavne knjige: npr. ako imamo hiljadu kupaca vodićemo posebnu glavnu knjigu kupaca, ali ako ih je svega 3 onda nije potrebno). Organizacija knjigovodstva se prilagođava konkretnom preduzeću u zavisnosti od zahteva poslovanja, suština je da ona bude takva da obezbedi slobodan tok informacija u preduzeću. Osnovni zadatak knjigovodstva jeste da pruži informacije za donošenje poslovnih odluka. Da bi se te odluke donele potrebno je da informacije budu tačne, potpune, jasne i blagovremene. Kada je reč o načelima knjigovodstva u užem smislu, danas je ovo pitanje skromnije po obimu nego ranije kada su se knjige vodile ručno. Korišćenje računara je mnoge probleme otklonilo, npr urednost rukopisa, netačnost podataka tehničke prirode. Jedino su ostala upozorenja koja se tiču dokumentacije. Tu važi pravilo da se moraju uneti svi elementi, da se proveri tačnost svakog unetog podatka, jer svojim potpisom potvrđujemo da se desilo tačno ono što u dokumetu piše. Dokument je dokaz tj pisana isprava kojom se dokazuje da je promena nastala i ima pravnu snagu. Da bi dokument bio prihvacen kao osnova za obuhvatanje ekonomskih promena treba da sadrzi sledece elemente: Mesto i datun nastanka ekonomske promene
Naziv i broj dokumenta
Nazive ili imena lica koja su ucestvovala u njenom izvrsenju
Kratak opis ekonomske preomene
Iznos na koji promena glasi ili podatke na osnovu kojih ce se iznos naknadno utvrditi
Potpise odgovornih lica
11NACELO UREDNOG BILANSIRANJA – POJAM, ZADACI I INSTITUCIJE KOJE UTICU NA NJIHOVO FORMULISANJE ZADACI: Pravila cija primena treba da obezbedi dobijanje razumljivih, pouzdanih i uporedivih finansijskih izvestaja koji će sadržati sve informacije koje su korisnicima važne za donošenje poslovnih odluka ili dobijanje kvalitentih procena. Bilansiranje počinje onog momenta kada vi proknjižite sve nastale promene. Finansijski izveštaji moraju biti pouzdani 11 0
jer korisnicima služe za donošenje odluka, koje ne utiču samo na korisnike, već povratno i na preduzeće. Npr. ako su korisnici akcionari oni će prodajom ili kupovinom akcija preduzeća uticati na cenu akcija i tako na tržišnu kapitalizaciju preduzeća; ili ako su korisnici banke one mogu odobriti ili ne odobriti kredit preduzeću i tako mu omogućiti ili ne omogućiti da realizuje svoje planove. Finansijski izveštaji moraju biti uporedivi jer npr. investitori porede finansijske izveštaje više kompanija pre donošenja odluke u koju će uložiti kapital. Finansijki izveštaji
11 1
moraju da sadrže sve važne inforamcije za njihove korisnike. Pri tome treba obratiti pažnju na to da nisu sve informacije jednako važne za sve korisnike. Sve inforamcije koje želi investitor nisu potrebne kupcu, jer investitora interesuje sigurnost i oplodnja kapitala a kupca stabilnost izvora snabdevanja. Informacija je korisniku važna, ukoliko je relevantna za njegovo donošenje odluka. Da bi dobili finansijske izvestaje ovog kvaliteta postoje Načela urednog bilansiranja. Najveći broj načela je rezultat prakse koja je pretočenja u teoriju, a mali broj je formulisala teorija pa ponudila praksi – njihova primena nije bila uspešnja tj najveci broj nacela je formulisan u prethodnoj, vekovima dugoj praksi racunovodstva i finansijskog izvestavanja. Danas najveći uticaj na formulisanje i primenu načela imaju sledeće međunarodne institucije: 1. Međunarodni odbor za standarde finansijskog izveštavanja (IASB) - Prvi je započeo proces harmonizacije i standardizacije finansijskog izveštavanja. Osnovan je 1973. godine sa ciljem da radi na formalizaciji i standardizaciji finansijskih izvestaja da bi međunarodno bili uporedivi – sve to je posledica globalizacije. Više od stotinu zemalja je u ovom komitetu koji je formulisao 41 standard, neki su ukinuti (npr. standard 3 je ukinut da bi dobili dodati 27, 28 i 31). Sa promenom naziva komiteta se menjaju i imena standarda i zovu se Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja i iznova se numerišu. 2. Međunarodna organizacija komisija za HOV (IOSCO) – komisija za HOV vrši kontrolu regularnosti funkcionisanja tržišta za HOV. Ova organizacija propisuje pavila po kojima treba da budu sastavljeni izveštaji da bi bili prihvatljivi na berzi. Komisija je jako zainteresovana da finansijski izvestaji preduzeća budu kvalitetni i uporedivi pa veoma utiče na formulisanje ovih pravila. Ove dve institucije su se međusobno sukobile trebaju li ili ne da postoje stroga pravila, jer ona ne daju zadovoljavajući rezultat u svakim uslovima. Komisija je trazila da se smanji broj prava izbora. I konačno, u periodu 1999-2000 je došlo do približavanja stavova formulisanjem standarda. Na američkim berzama kotirane kompanije su u obavezi da svoje finansijske izvestaje izrađuju u skladu sa ovim standardima. Zato je primena MRS rapidno porasla u zadnje vreme (takva se obaveza utvrđuje od 2005.godine za sve velike kompanije koje posluju na području EU). 3. Međunarodna organizacija profesionalnih udrženja računovođa (IFAC) – okuplja profesionalne organizacije računovođa iz pojedinih zemalja. Ona zajedno sa komitetom radi na unapređenju MRS. Osnovni zadatak ove organizacije je edukacija računovođa. Ona ne donosi standarde, ali propisuje pravila koje računovođa mora poštovati prilikom obavljanja posla i propisuje etički kodeks profesionalnih računovođa. On donosi međunarodne standarde za javni sektor. Cilj izveštavanja je pružanje uvida o tome kako se buđžet puni, koliki su prilivi u buđžet i kako se on troši jer su u pitanju neprofitabilna preduzeća. Zbog svega ovoga oni imaju drugačija pravila za finansijsko izveštavanje. Evropa je imala stroge direktive kojima je regulisano finansijsko izveštavanje pa je čak postojala namera da se kreiraju posebni
standardi koji bi važili za Evropu, ali je prihvaćeno da od 2005 godine MRS postanu obaveza pri sastavljanju finansijskih izvestaja za sva preduzeća koja se kotiraju na berzi. U Srbiji postoji zakonska obaveza za primenu MRS ali problem je što kod nas ne postoji odgovarajuća infrastuktura. 4. Americki odbor za racunovodstveno finansijske standarde (FASB) – memorandum o sporazumevanju zakljucen izmedju IASB i FASB o stvaranju jedinstvenog seta
medjunarodnih standarda finansijskog izvestavanja. Uticaj finansijeske krize na finansijsko izvestavanje. 5. Evropska unija preko svojih tela, Komisije i Saveta EU - EU je dugo harmonizaciju finansijskog izveštavanja gradila na direktivama. Od 10 donetih direktiva za finansijsko izveštavanje su relevantne tri: IV Pravila za sastavljanje finansijskih izveštaja pojedinačnih preduzeća, VII Pravila za sastavljanje finansijskih izveštaja grupe preduzeća, VIII Revizija finansijskih izveštaja. Od 2005 god. EU je prihvatila MRS, do tog prihvatanja je došlo pod pritiskom velikih kompanija u Evropi, koje su imale problem da istupe na berzama širom sveta, jer su morale da prave dvostruki set finansijskih izveštaja. Odluka o primeni MRS je doneta još 2000 god., što je dalo vremenski period od 5 god. da se stvore osnove za primenu MRS. U tom periodu MRS su morale da se pridržavaju samo grupe preduzeća. Nacela urednog bilansiranja koja obezbedjuju materijalnu i formalnu urednost godisnjih obracuna: Nacelo jasnosti
Nacelo istinitosti
Nacelo identiteta
Nacelo kontinuiteta
Nacelo opreznosti
Nacelo merodavnosti
Nacelo pojedinacnog vrednovanja
Nacelo stalnosti poslovanja
Nacelo realizacije
Nacelo impariteta
Nacelo razgranicenja prema predmetu i vremenu
12 NACELO ISTINITOSTI Načelo istinitosti spada u grupu materijalnih pravila bilansiranja tj odnosi se na materijalni aspekt finansijskih izvestaja. Kada kažemo materijalna strana bilansa mislimo na njegovu sadržinu tj koje su se metode koristile pri izgradnji bilansa. Istina je eticka kategorija i posmatra se apsolutno (nesto je ili istinito ili nije istinito). Pri sastavljanju bilansa stanja i bilansa uspeha ne možemo da kažemo da su apsolutno tačni, ne možemo apsolutno tačno da utvrdimo periodični rezultat jer sve poslovne transakcije nisu dovedene do kraja, svi prihodi nisu naplaćeni, svi rashodi nisu plaćeni, tokovi rentabiliteta nisu novčani tokovi, menjaju se metode otpisa i sl. Zbog toga pojam apsolutne istine zamenjujemo pojmom relativne istine. To porazumeva relativnu tacnosti u odnosu na odredbe trgovačkog prava (cilj: održanje likvidnosti, kapitala, supstance...) ili u odnosu na poreske propise (cilj: što tačnije utvrđivanje osnovice za porez), tako da je razlika uslovljena različitim ciljevima. Bilans koji je istinit sa aspekta trgovačkog prava je neistinit sa aspekta poreskih propisa zbog razlika između
poslovnog i poreskog bilansa. Prvi pokazuje raspodeljivu dobit a drugi oporezivu dobit. Menadžment vodi računa da se u poslovnom bilansu vidi tačno onoliko dobiti koliko se sme raspodeliti. Mnogo uprave se trude da iz godine u godinu prikažu približno istu veličinu raspodeljive dobiti. Mada postoje razlike, u bilansu će biti iskazana ili malo veća ili malo manja dobit od ukupno ostvarene. Proveravajući ispravnost bilansa reći ćemo da je ispravan ako odgovara cilju zbog koga smo ga sastavili i ako je u skladu sa pravilima za sastavljanje tog
bilansa. Poreski organi će ovaj bilans proglasiti netačnim jer je pri obračunu amortizacije korišćena trostruka linearna stopa dok je pri sastavljanju poreskog bilansa bila dozvoljena samo dvostruka. Bilans je tačan ako je sastavljen u skladu sa zakonom i načelima urednog bilansiranja. Tacnost (relativna istina) se uvek posmatra relativno (nesto je tacno ili nije tacno ali u odnosu na neki prethodno definisani kriterijum). Godisnji odbracun treba da bude tacan (ralativno istinit) u odnosu na ciljeve koje treba da ispuni (npr. bilans stanja koji sadrzi latentne rezerve istinit je za poverioce ali nije istinit za drzavu). Realizacija ciljeva koju godisnji obracun treba da ispuni podrazumeva primenu odgovarajucih pravila bilansiranja (procenjivanja) tj primenu odabranih racunovodstvenih politika. Pored toga tacan finansijski izvestaj je onaj pri cijoj izradi nije bilo samovolje sastavljaca (princip iskljucenja samovolje) tj bilansne vrednosti moraju biti objektivno procenjene. Bilans je tačan u odnosu na ciljeve zbog kojih je sastavljen, različiti ciljevi koriste različita pravila. Tačnost je pretpostavka pouzdanosti. Jedan finansijski izvestaj se smatra tačnim ako se u njemu nalazi: Samo posledice poslovnih dogadjaja koji su stvarno nastali
Cenjenice koje su prezentirane moraju biti procenjene u skladu sa nacelima i odabranim pravilima bilansiranja tj dogadjaje treba proknjiziti na pravim racunima i po pravim vrednostima. Obracun ne sme sadrzati pozicije i iznose koji su posledica fiktivnih poslovnih dogadjaja. Iz načela istinitosti su izvedena dva principa: Princip potpunosti
Princip zabrane prikazivanja pogrešnih ili fiktivnih pozicija.
13 NACELO JASNOSTI Nacelo jasnosti je zahtev da finansijski izvestaji budu sastavljeni tako da budu razumljivi korisnicima kojima su namenjeni. U konceptualnom okviru ovo se definiše kao kvalitet finansijskih izvestaja. Razumljivost finansijskih izvestaja se obezbeđuje time što se zabranjuje iskazivanje informacija na nepregledan, nejasan i netačan način. Ovo načelo definiše izgled tj formu – ne utiče na tačnost informacija već način njihovog prezentiranja tj odnosi se na formalnu urednost godisnjeg obracuna. Jasnost se postize: 1 Prva mera jasnosti predstavlja adekvatno raščlanjivanje kategorija (aktiva, kapital, obaveze, prihodi, rashodi). Ona postoji kada su ispunjeni zahtevi homogenosti i integralnosti. Homogenost - na računu se moraju obuhvatiti samo one promene koje se na njega odnose, a integralnost – na računu se moraju obuhvatiti sve promene koje se na njega odnose. Adekvatno je raščlanjen onaj bilans koji uvažava potrebe korisnika informacija tako da svaki deo mora biti samostalna, homogena celina (npr. razdvajanje sredstava na osnovna i obrtna sredstva). Adekvatno raščlanjavanje podrazumeva: podvajanje na poslovnu i neposlovnu imovinu, poslovnu imovinu na stalnu i obrtnu, stalnu na materijalna, nematerijalna i finansijska ulaganja, obrtnu na zalihe, potraživanja i gotovinu. Dalje raščlanjavanje treba vršiti saglasno potrebama
korisnika (eksterni ili interni korisnici). Stepen rasclanjavanja mora biti takav da zadovolji informacione potrebe korisnika (ne sme postojati ni nedovoljno ni preterano rasclanjavanje). Adekvatno rasclanjavanje se postize: Aktiva se prvobitno rasclanjava prema kriterijumu poslovnog cilja (a ne prema objektivnim kvalitativnim svojstvima) na stalnu i obrtnu imovinu. Zalihe se prema prirodnim vrstama rasclanjavju na zalihe materijala, robe, gotovih proizvoda
Potrazivanja se mogu dublje rasclaniti prema pravnoj povezanosti na potrazivanja prema trecim licima i potrazivanja prema povezanim licima Potrazivanja se takodje mogu dublje rasclaniti prema specificnim rizicima (sigurnosti naplate) na osigurana i neosigurana Pasiva se prvobitno rasclanjava prema poreklu izvora finansiranja na sopstveni kapital i pozajmljeni kapital Pozajmljeni kapital se dublje rasclanjava prema dospelosti na dugorocne obaveze i kratkorocne obaveze 2 Druga mera jasnosti je adekvatno obeležavanje kategorija. Naziv mora da nedvosmisleno upućuje na sadržaj pozicije (npr. kod pozicije sitan inventar je bitno naglasiti da li se misli na sitan inventar na zalihama ili u upotrebi). 3 Treća mera jasnosti je korišćenje bruto principa.. To je zabrana saldiranja različitih pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha (odvojeno potrazivanje i obaveze, posebno prihode od prodaje a posebno troskove prodatih proizvoda), ali i zabrana sažimanja pozicija bilansa stanja i uspeha (odvojeno potrazivanje od kupaca i potrazivanje po osnovu datih avansa, zalihe materijala od zaliha gotovih proizvoda, indirektno otpisivanje osnovnih sredstava i sitnog inventara). Ako je poslovni rezultat 2000 din nije svejedno da li on nastaje kao 12000 - 10000 ili kao 3000 - 1000. Nije svejedno sa kolikim se prihodom ostvaruje ova dobit, nije dovoljan samo podatak o rezultatu i zato je obavezna primena bruto principa. Ipak, nekad je dopušteno da se koristi i neto princip kada korisnici neće biti uskraćeni za važne informacije npr. pri prodaji mašine ne mora da se zna nabavna vrednost i IVOS te mašine već je bitno da se zna da li je njenom prodajom ostvaren dobitak ili gubitak. Bruto princip je neophodan pri knjiženju osnovno sredstvo u upotrebi jer treba da se znaju nabavna vrednost, IVOS i sadasnja vrednost jer nije isto ako imamo sredstvo staro 20 godina koje sada pri kraju veka trajanja vredi 5000 evra i novo sredstvo čija je to ujedno i nabavna vrednost. Zahtev za jasnim iskazivanjem se odnosi na sve elemente godišnjeg obračuna i na izvestaj o poslovanju. Ključno pri raščlanjivanju je namera a ne vrsta sredstva – dobar primer su akcije: proknjižimo ih kao učešća ako imamo većinsko vlasništvo u nekom preduzeću i kupili smo ih radi kontrole tog preduzeća i nemamo nameru da ih prodajemo u skorije vreme, možemo ih knjižiti kao dugoročne HOV ako smo ih kupili radi dividende kao dugoročnu rezervu likvidnosti i nemamo nameru da ih prodajemo u skorije vreme, možemo ih knjižiti i kao kratkoročne HOV ako smo ih kupili sa namerom da ih prodajemo u skorije vreme, uposlimo sredstva da bismo zaradili na razlici u ceni. Takođe mašinu koju smo proizveli i odlučimo da je koristimo umesto da je prodajemo, nećemo knjižiti kao gotove proizvode već kao osnovna sredstva. Primer: Bruto princip: prihodi od prodaje – rashodi izazvani prodajom = rezultat prodaje Neto princip: rezultat po osnovu prodaje Bruto princip: nabavna vrednost os – ivos = sadasnja vrednost os Neto princip: sadasnja vrednost os Iz nacela jasnosti se izvode dva principa: Princip pojedinačnog vrednovanja
Bruto princip.
Primena adekvatnog rasclanjavanja i bruto principa je u funkciji prezentiranja jasnog obracuna. Nepoštovanje načela jasnosti dovodi do zamagljivanja bilansa.
14 NACELO POJEDINACNOG VREDNOVANJA I GOING CONCERN PRINCIP (NACELO KONTINUITETA POSLOVANJA) NACELO POJEDINACNOG VREDNOVANJA - je zahtev da se vrednost pojedinih imovinskih predmeta, prava i obaveza obuhvataju i procenjuju pojedinačno (a u bilansu se iskazuju zbirno), ali ne i kapitala jer je on razlika između aktive i obaveza. Ovo ne znači i pojedinačno iskazivanje tj razlikuje se od nacela pojedinacnog obuhvatanja zbog toga sto mozemo pojedinacno obuhvatati i pojedinacno vrednovati ili pojedninacno vrednovati ali ne i pojedinacno obuhvatiti (npr. proizvodna linija). Ovo nacelo se primenjuje ne samo na bilansiranje vec i na inventarisanje i u tom smislu se naziva nacelo pojedinacnog obuhvatanja. Cilj ovog zahteva je da se preko pojedinacnog procenjivanja obezbedi realizacija zahteva koji proisticu iz nacela realizacije i nacela impariteta a to je da nema vrednovanja iznad iznosa koji je ulozen za sticanje imovine i nema vrednovanja obaveza ispod iznosa koji je primljen od poverioca. Utvrdjivanje skrivenih i potencijalnih gubitaka sadrzanih u imovinskim delovima i obavezama bilo bi nemoguce ako ne bi bila poznata njihova pojedinacna vrednost. Pojedinacnu vrednost imovinskih delova i obaveza mozemo znati samo ukoliko primenjujemo nacelo pojedinacnog vrednovanja. Ako se ovo načelo ne bi poštovalo ne bi bilo moguće primeniti ni neka druga načela, npr načelo realizacije ili načelo impariteta (ne možemo proceniti da li je neko potraživanje naplativo i postoji li gubitak ako ne bismo poštovali načelo pojedinačnog vrednovanja). NACELO GOING CONCERN PRINCIP (NACELO KONTINUITETA POSLOVANJA) Potice sa aglosaksonskog podrucja. Na ovom pravilu su insistirali Englezi i Amerikanci tj u evropsku praksu i normativnu osnovu uveden je 4. Direktivom 1976 god. U konceptualnom okviru MRS se oznacava kao jedna od dve pretpostavke finansijskog izveštavanja. Ovo načelo traži da se kod sastavljanja finansijskih izvestaja izjasnite da li se finansijski izvestaji odnose na preduzeće koje nastavlja sa poslovanjem ili prestaje sa poslovanjem. Da li preduzece posluje na bazi principa kontinuiteta ili ne zavisi od toga: 1Ako je osnvano za jednokratan poslovni poduhvat onda ono ne posluje po principu kontinuiteta. Ako je osnovano radi određenog poduhvata – npr država vam da koncesiju da posečete 50ha šume a vi to možete uraditi za manje od godinu dana, pa opremu uzimate u zakup, testere kupujete, iznajmljujete radnike i sl. Nećete obračunavati periodični rezultat za mesec dana već totalni rezultat na kraju veka poslovanja. Ako se poslovanje preduzeća završava njegova imovina se procenjuje po likvidacionoj vrednosti jer ćete tu imovinu prodati. Finansijski izvestaji preduzeća koja prestaju sa poslovanjem, odlaze u stečaj ili likvidaciju se sastavljaju na bazi posebnih pravila. Vrednovanje imovine se vrsi u visini njenog unovcenja. 2Ako je osnovano da kontinuirano radi onda se na dan bilansa proverava da li su ispunjeni uslovi za nastavak rada preduzeca u buducnosti. Sastavljac finansijskih izvestaja je duzan da u beleske unese pretpostavke o kontinuitetu rada, a to znaci da on pretpostavlja da u narednih godinu dana preduzece nece prestati sa radom. Od ispunjenosti ove pretpostavke zavise pravila bilansiranja i vrednovanja. Neke od pozicija koje se mogu aktivirati ako preduzece nastavlja sa radom gube sposobnost aktiviranja ako ta pretpostavka nije ispunjena npr. poslovna vrednost.
Nabavna vrednost i CK, kao i sadasnja vrednost i vrednosti ponovne nabavke, postaju nepodobne kao merilo vrednosti imovine. Ako se finanasijski izvestaji odnose na preduzeće koje nastavlja sa radom ne možemo sastaviti totalni rezultat već periodični. To se čini fingiranjem prekida poslovne aktivnosti iako znamo da mnoge operacije uopšte nisu dovedene do kraja, zbog toga prihodi i rashodi nisu jednaki prilivima i odlivima. Zato se rezultat ne utvrđuje kao razlika između isplata i uplata već kao razlika između prihoda i rashoda. Taj
rezultat se ne utvrđuje na gotovinskoj već na obračunskoj osnovi. Imovina se u ovom slučaju vrednuje u skladu sa načelom istorijskog troška i načelom niže vrednosti. Kada date izjavu u finansijskim izvestajima da firma nastavlja sa poslovanjem to znači da će ona poslovati u narednih 12 meseci. MRS se odnose na preduzeća koja nastavljaju sa poslovanjem. Indicije koje bi trebale da ukažu da zahtev za kontinuiranim poslovanjem nije ispunjen su: Nerentabilno poslovanje – poslovanje sa značajnim gubicima Teškoće u plaćanju (loš finansijski položaj) – čak i ako nema problema sa gubitkom, a ima problema sa prilivima i odlivima gotovine preduzeće će biti ugašeno. Ne mora biti ugašeno ako prihvati program sanacije. Opadanje poslovne aktivnosti 15 NACELO BILANSNOG INDENTITETA Nacelo bilansnog indentiteta je zahtev za apsolutnom jednakoscu bilansa otvaranja jednog perioda sa zakljucnim bilansom koji mu prethodi. To znaci da pocetni bilans tekuce poslovne godine mora biti apsolutno jednak zakljucnom bilansu prethodne poslovne godine godine. Na ovome se insistira tj ciljevi i razlozi toga su (nacelo bilansnog indentiteta se obezbedjuje): Obezbedjene nacela potpunosti – ne mozemo da ispustimo nijedan predmet ili obavezu na pocetku tekuce godine u odnosu na prethodu, niti da se promeni sadrzina neke pozicije koja je postojala na kraju prethodne godine. Smatra se da bi nepostovanjem ovog nacela bila dovedena u pitanje zastita poverioca i investitora. Ako bi neki od imovinskih predmeta bio izostavljen smanjila bi se garantna supstanca za pokrice duga prema poveriocima koji su nam prosle godine na osnovu te imovine odbobrili kredit. Onemoguci manipulisanje pri obracunu periodicnog rezultata – tako sto onemogucavamo unosenje fiktivnih i izostavljanje postojecih pozicija ili nasumicno menjanje vrednosti. Promene stanja na početku godine vodi promeni rezultata na kraju godine. Smanjenjem vrednosti osnovnih sredstava smanjice se amortizacija pa ce uz manje rashode rezultat biti veci. Ako podignemo vrednost masine smanjio bi se rezultat. To je sve manipulisanje rezultatom. Npr. poveca li se vrednost opreme na pocetku godine sa 10000 na 12000 pod pretpostavkom da se primenjuje stopa ostpisa od 20%, troskovi otpisa u tekucoj godini ce iznositi 2400, sto je za 400 vise od otpisa koji bi bio utvrdjen da ove promene nije bilo. Iskazani dobitak ce za toliko biti nizi. Do zakljucnog bilansa stanja dolazimo zakljuckom racuna glavne knjige preko racuna izravnanja. Glavna knjiga sledece godine se otvara na osnovu racuna otvaranja. To znaci da ovaj zahtev mozemo formulisati i kao zahtev da racun izravnanja jedne godine i racun otvaranja naredne godine moraju biti jednaki, ali sa suprotnim znakom (aktiva je na racunu otvaranja na strani potrazuje a pasiva na strani duguje, i obrnuto kod racuna izravnanja) tj racun otvaranja treba da bude inverzna slika racuna izravnanja. Ovo pravilo se sme prekrsiti u dva slucaja: Kada dodje do monetarne (novcane) reforme – prilikom prelaska sa jedne na drugu prezentacionu valutu (npr. prelazak sa dinara na evro) dovodi do potrebe za preracunavanjem svih bilansnih pozicija.
Kada postoji zahtev revizora za ispravkama godisnjeg obracuna - on pregleda godisnji obracun, ocenjuje da li je sastavljen u skladu sa MRS i daje svoje misljenje. Ako revizor smatra da izvestaj treba popraviti on ce dati uzdrzano misljenje i trazice da se naprave ispravke. Te ispravke se rade u pocetnom bilansu, ne popravlja se bilans prethodne godine kako bi se videlo da je ispravke bilo. Revizor može da zahteva da se
unese neka pozicija koje ranije nije bilo a po njegovom mišljenju treba da bude uneta, ili ispravka neke vrednosti (npr. povecanje iznosa sumnjivih potrazivanja, kapitalizaciju troskova razvoja). Tada ova dva racuna ne bi bila jednaka. 16 NACELO OPREZNOSTI Nacelo opreznosti je jako staro načelo, još pre 14. veka (kada se odnosilo samo na zalihe trgovca i zanatlija). Pisane preporuke o opreznom bilansiranju poticu iz 17. veka, kada je uveden u zakon (tada se prosirilo na sve oblike imovine i obaveza). Cilj nacela je zastita interesa poverioca i vlasnika. Ovim nacelom je onemoguceno precenjivanje neto imovine, precenjivanje aktive, podcenjivanje obaveza. Definisano je kao potreba za opreznim odmeravanjem neto imovine i ostvarenog rezultata preduzeca i ono je sa vremnom samo dobijalo na značaju. U početku je formulisano da bi se zaštitili interesi poverilaca. Polazi se od toga da je imovina dužnika garantna supstanca za poverioce i da je potraživanje poverioca utoliko sigurnije ukoliko dužnik ima veću imovinu. Zato se insistiralo da dužnik nikada ne sme prikazati veću imovinu nego što ona stvarno jeste tj da trgovac nikada ne sme prikazati sebe bogatijim nego što stvarno jeste jer bismo u tom slučaju prevarili poverioce. Danas se velika pažnja posvećuje investitorima i zaštiti njihovih interesa. Pojavom velikih korporacija i odvajanja vlasništva od upravljanja dovelo je do informativne asimetrije. Menađžeri koji upravljaju preduzećem raspolažu sa više informacija nego investitori koji ulažu u preduzeće. Investitor je vezan za preduzeće onoliko koliko ono uvećava kapital koji je uložio. Sve dok je prinos na uloženi kapital zadovoljavajući on nastavlja sa ulaganjem u preduzeće. Interes investitora je da u izveštajima imovina ne bude precenjena jer u suprotnom će investitor biti doveden u zabludu da se kapitalom koji je on uložio uspešno upravlja. Zato se jako puno insistira na primeni ovog načela. NETO IMOVINA = AKTIVA – OBAVEZE tj. KAPITAL = AKTIVA – OBAVEZE Načelo opreznosti obuhvata četiri principa: 1 Princip niže vrednosti – tiče se opreznog odmeravanja imovine (aktive) preduzeća. Ovaj princip zahteva da je nabavna vrednost ili CK gornja granica za vrednovanje pozicija aktive tj koristi se trzisna cena ukoliko je na dan bilansa ona niza od nabavne vrednosti ili CK nekog imovinskog dela. Ako je tržišna vrednost jednaka ili veća od knjigovodstvene vrednosti uzima se knjigovodstvena vrednost, ako je pak tržišna vrednost niža od knjigovodstvene verdnosti uzima se tržišna vrednost. Razlika između niže tržišne i više knjigovodstvene vrednosti priznaje se kao ostali rashod. Kad su u pitanju zalihe uzima se vrednost ponovne nabavke za poređenje sa knjigovodstvenom vrednošću. Princip niže vrednosti ima svoja dva oblika: strogi princip niže vrednosti – primenjuje se kod obrtne imovine cija se prodaja ocekuje u kratkom roku (zalihe robe, kratkorocne HOV); ako je vrednost na dan bilansa niža priznaje se gubitak, imovina se otpisuje jer se ne očekuje da će u kratkom roku doći do vraćanja cena na prvobitan nivo; ublaženi princip niže vrednosti – primenjuje se kod stalne imovine cije se otudjenje ne ocekuje u kratkom roku (HOV koje su raspolozive za prodaju); npr. posedujemo
učešća u kapitalu i nemamo nameru da ih prodamo u kratkom roku, na dan bilansa cena akcija preduzeća u kome posedujemo učešća opada iz nekog razloga, gubitak koji se po tom osnovu ostvaruje se ne mora priznati budući da je pad vrednosti akcija privremenog karaktera i očekuje se povratak na prvobitan nivo. 2 Princip više vrednosti – tiče se opreznog odmeravanja obaveza preduzeća. Ovaj princip zahteva da je nabavna vrednost donja granica za vrednovanje obaveza. Nabavna vrednost
obaveze je iznos novca (ili vrednost isporuke) koji smo primili od našeg poverioca. Ovaj princip nalaze da se za bilansiranje obaveza koristi stvarna vrednost obaveza (suma novca koju treba platiti na dan bilansa) ako je ona veca od knjigovodstvene vrednosti obaveza (negativne kursne razlike, zatezna kamata). Npr. zakasnuili smo da platimo obavezu prema dobavljaču, pa nam zaračunava zateznu kamatu, obaveza je jednaka dug + zatezna kamata. Iznos obaveze se podiže do iznosa koji je potreban da bi se ta obaveza likvidirala. Ovo se moze desiti ako se promeni odnos evra i dinara. Obaveza može biti manja od nabavne vrednosti kada poverilac sam odluči da nam otpiše deo obaveze ili u sudskom poravnanju. Vrednovanjem imovine nanize i obaveza navise bice onemoguceno precenjivanje rezultata i neto imovine preduzeca sto i jeste sustina ovog nacela. To više nije dovoljno, jer je potraživanje bezbednije ukoliko se rentabilno koristi ta imovina. Rentabilno poslovanje pojavilo se kao drugi važan uslov sposobnosti izmirenja obaveza dužnika, jer praksa je pokazala da ako dužnik ne posluje rentabilno onda prvo troši svoj pa kapital poverilaca. Ovo se ispoljava kao zahtev za ne precenjivanjem rezultata tj zahteva se oprezno odmeravanje rezultata. Preduzeće ne sme da pokaže niti da ima veću imovinu nego što stvarno ima, niti da pokaže da posluje uspešnije nego što zaista posluje. Da bi se onemogućilo precenjivanje rezultata ustanovljena su pravila: REZULTAT PREDUZECA = PRIHODI - RASHODI. 3 Princip realizacije – tice se opreznog odmeravanja rezultata. Zahteva se: dobici/gubici da bi bili priznati moraju biti tržišno verifikovani tj zabranjuje se iskazivanje nerealizovanih dobitaka/gubitaka. Ovo načelo utvrđuje kada je nešto tržišno verifikovano, na koji način treba utvrditi njegovu visinu i kako bilansirati učinke/imovinu do trenutka njene realizacije. Imovinu treba vrednovati po nabavnoj vrednosti ili CK. Da nema načela realizacije mi bismo mogli robu na zalihama iskazati kao dobitak u vrednosti po kojoj mislimo da je možemo prodati. Načelo realizacije kaže da ne možete to uraditi dok robu ne prodate, a do tada je možete voditi po njenoj nabavnoj vrednosti tj CK. Npr. robe je nabavljena za 10.000, a danas se može prodati po 12.000, dobitak od 2.000 se može priznati tek kada se roba proda. Znaci sustina principa realizacije je da se onemoguci iskazivanje rezultata koji nisu realizovani i to tako sto ce odrediti objektivno trenutak kada je doslo do realizacije. Izbor trenutka realizacije ne sme biti prepusten samovolji sastavljaca finansijskih izvestaja. Trenutak kada će se priznati relizacija zavisi od niza poslovnih događaja. Svaka okolnost zahteva različit postupak priznavanja. U tom smislu bi se nacelo realizacije moglo shvatiti kao nacelo koje daje odgovor na pitanje da li prihod a time i rezultat pripada ili ne datom obracunskom periodu. 4 Princip impariteta - imparitetno znači nejednako, dobio je naziv zbog nejednakog tretmana dobitka i gubitka. Ono koriguje princip realizacije. Princip ima za cilj da oslobodi buduce obracunske periode od gubitaka nastalih kao posledica odluka koje su donete u tekucem ili nekom od prethodnih obracunskih perioda. Treba da onemoguci precenjivanje rezultata, koje zahteva da gubici kao negativni oblici rezultata moraju biti priznati i pre nego što su tržišno verifikovani (npr. otpis potraživanja zbog stečaja dužnika, njegovo priznavanje u punom iznosu na dan bilansa dovodi do precenjivanje imovine i rezultata). Za dobitke se uvek traži da budu tržišno verifikovani, a za gubitke je dovoljno da su nastali, ne moraju biti tržišno
verifikovani i moraju biti uzeli u obzir pri utvrđivanju rezultata. Ovim su u bilansu suprotstavljeni realizovani dobici i nastali a nerelalizovani gubici. Takav gubitak je npr pojava nenaplativih potraživanja tj iznos koji nećemo naplatiti je gubitak koji se unosi u bilans uspeha i pre nego što naplatimo naplativi deo tog potraživanja. Isto je i sa otpisivanjem neispravnih zaliha materijala ili robe. Načelo niže vrednosti i načelo impariteta su određenoj vezi. Prvo načelo traži da se između nabavna vrednost i trzisna vrednost imovine bira ona koja je niža. Drugo načelo traži da ako
postoji gubitak priznate ga odmah. Načelo niže vrednosti je usmereno na pravilno odmeravanje vrednosti imovine. A načelo impariteta je usmereno na onemogućavanje precenjivanja rezultata. Oba načela imaju iste posledice, dakle dovode do priznavanja gubitaka ali njihova visina je različita. Po načelu niže vrednosti vi se pitate koja je trzisna vrednost neke imovine kad biste hteli ponovo da je nabavite, načelo impariteta se pita za koliko bi tu imovinu mogli da prodate a te dve vrednosti su često različite. Gubitak će biti veći po načelu impariteta od onog ustanovljenog po načelu niže vrednosti. 17 NACELO REALIZACIJE Iz načela opreznosti izvedena dva načela – načelo realizacije i načelo impariteta. Danas je to samostalno načelo. Nacelo realizacije definise uslove pod kojima je dopusteno priznavanje dobitaka i gubitaka tj predstavlja zahtev da se u bilans uspeha mogu uneti samo oni dobici/gubici koji su tržišno verifikovani. Načelo realizacije se odnosi na dobitke i gubitke, ali se ono bavi i priznavanjem prihoda. Kada govorimo o načelu realizacije govorimo o pravilima koja trebaju da nam omoguće pravilnu periodizaciju prihoda po obračunskim periodima. Primarni cilj je onemogućavanje precenjivanja periodičnog rezultata i da se utvrdi adekvatan trenutak realizacije (u zavisnosti od nacina na koji se vrsi prodaja). S druge strane obezbeđuje se da se događaj nabavke i proizvodnje učini neutralnim po rezultat jer je zabranjeno iskazivanje nerealizovanih rezultata. Nije dovoljno da nabavite robu i da znate da ćete je prodati. Potrebno je da je zaista i prodate. U knjigovodstvenom smislu akt realizacije se u preduzecu iskazuje kao: Isporuka proizvoda i usluga koji su do tog trenutka cinili zalihe ili vrednost ulozenih faktora proizvodnje - Isporuka proizvoda i usluga smatra se adekvatnim trenutkom realizacije zato sto je jedna od dve osnovne pretpostavke finansijskog izvestavanja princip nastanka poslovnog dogadjaja (obracunska osnova); zato sto su za priznavanje posledica ekonomskih dogadjaja relevantni tokovi rentabiliteta (prihodi i rashodi), a ne tokovi novca (prilivi i odlivi). Bitan je trenutak nastanka prihoda, a ne trenutak njihove naplate. Sticanje protivvrednosti za ucinjenu isporuku salgasno ugovoru sklopljenim sa kupcem - Vrednost isporucenih proizvoda, usluga, robe obracunata u visini troskova ucinjenih radi njihovog sticanja (CK ili nabavne vrednosti) se u knjigovodstvu obuhvata kao rashod, a vrednost primljena od kupca obracunata po prodajnoj ceni kao prihod. Obracun rashoda se vrsi razdvajanjem proizvedenih ucinaka ili nabavljene robe na deo koji ostaje na zalihama i deo koji se povezuje sa prihodima od prodaje. Doprinos uspehu preduzeca (rezultat prodaje) moze biti odredjen kao: Bruto poslovni rezultat = prodajna cena jedinice proizvoda – prosena CK Kontribuciona marza = prodajna cena jedinice proizvoda – CK koja obuhvat samo varijabilne troskove. Ostvarenje prihoda a time i rezultata vezuje se za realizaciju. Za utvrdjivanje termina realizacije relevantno je ekonomsko a ne pravno stanoviste. Termin realizacija je konvencija cija se svrsishodnost procenjuje sa aspekta obracuna rezultata i odrzanja kapitala, pre svega. Dva su pitanja na koje princip realizacije treba da pruzi odgovor:
ITrenutak kada prihod nastaje - ovde treba razlikovati trenutak realizacije od procesa realizacije. Sve faze poslovnog ciklusa su usmerene ka realizaciji. Zato se ceo ciklus od nabavke faktora proizvodnje pa sve do samo prodaje i naplate označava kao proces realizacije. To je ceo taj poslovni tok od nabavke do isteka garantnog roka prodatih učinaka tj otpočinje
pribavljanjem novca korišćenje novca za nabavku faktora proizvodnje trošenje faktora u proizvodnji proizvodnja gotovih proizvoda njihova prodaja (za gotovo ili na kredit) naplata potraživanja vraćeno novca više nego što je uloženo tj u cilju ostvarivanja pozitivnog rezultata od prodaje ucinaka. U okviru tog procesa postoji veliki broj trenutaka koji konkurisu da budu priznati kao trenutak realizacije (to može biti: završetak proizvodnje, sklapanje ugovora sa kupcem, trenutak isporuke robe, trenutak prijema robe od strane kupca, trenutak naplate, istek garantnog perioda i sl.). Pod trenutkom realizacije podrazumevamo trenutak nastanka prihoda tj trenutak u citavom procesu realizacije koji ce biti relevantan za privnavanje dobitaka ili gubitaka. Medjutim ne postoji jedinstven odgovor na pitanje da li je to trenutak naplate ili neki od ranijih trenutaka. DOBITAK = PRIHODI - RASHODI, a GUBITAK = PRIHODI – RASHODI za R>P. Kada govorimo o priznavanju prihoda mislimo na onaj deo prihoda koji je priznat kao dobitak. Zato u sklopu ovog načela možemo govoriti o priznavanju prihoda jer je dobitak deo tog prihoda. Slično je i sa gubitkom, to je nedostajući prihod za pokriće rashoda ili deo rashoda koji nije pokriven prihodom. Izbor trenutka realizacije je stvar konvencije (dogovora) jer prodaja može biti realizovana na različite načine. Izbor zato zavisi u kakvim okolnostima se prihodi ostvaruju tj određen je uslovima u kojima preduzeće posluje. Trenutak realizacije treba da bude onaj koji će nam u postojećim okolnostima dati najrealniji rezultat. Do trenutka realizacije svi faktori proizvodnje moraju biti vrednovani samo u visini nabavne cene ili CK. Načelo realizacije postavlja samo jedno pravilo: prihod ćete priznati u trenutka prelaska rizika sa poslodavca na kupca. Moze doci do formalnog (pravnog) i sustinskog (ekonomskog) razlikovanja trenutka realizacije i tada smo, u skladu sa konceptualnim okvirom, duzni da se opredelimo za ekonomsku sustinu transakcije (npr. faktoring – prodaja potrazivanja; REPO poslovi – kupoprodaja HOV). Prodaja se u knjigovodstvu knjiži u dva stava. U prvom stavu priznaje se povećanje aktive (potraživanje od kupaca ili gotovina) i nastanak prihoda, a u drugom stavu priznajemo smanjenje imovine (zalihe) i pojavu rashoda (nabavna vrednost ili CK). Neto imovina se povećava za razliku između prihoda i rashoda. Ne treba praviti jednakost između dobitka i prihoda, jer je dobitak jednak razlici između prihoda i rashoda, dobitak će biti jednak prihodu kada nema rashoda. Prihodi se obračunavaju tako što se prodata količina*prodajna cena, a rashodi se obračunavaju tako što se prodata količina*nabavnom cenom robe ili prodata količina*CK gotovih proizvoda. Postoje dva nivoa CK prva je proizvodna CK, a druga je komercijalna CK i za nas je relevantna ova druga jer proizvodnu CK uvećava za iznos troškova uprave i prodaje. CK može biti obračunata po punim i varijabilnim troškovima u zavisnosti od izabranog sistema obračuna. Sva subjektivna trošenja i troškovi neiskorišćenih kapaciteta smatraju se rashodima perioda u kome su nastali. Kada se proknjiže rashodi mi zalihe razdvajamo na dva dela: na vrednost zaliha koje još nisu prodate (odlaze u bilans stanja) i vrednost zaliha koje se odnose na prodate proizvode (odlaze u bilans uspeha kao rashodi). Na izbor trenutka realizacije utice nacin na koji se prodaja vrsi : 1Prodaja za gotovo – je dominirajući način prodaje u maloprodaji i najjednostavniji za određivanje trenutka realizacije. Poklapaju se tokovi gotovine i rentabiliteta. Prihod se priznaje u trenutku razmene dobara (roba, proizvod, usluga) za novac. U trenutku davanja novca i uzimanja robe rizik prelazi sa poslodavca na kupca. Trenutak realizacije je trenutak placanja kupljene robe. Dva osnovna prigovora na ovakav nacin priznavanja prihoda su: kupac moze da vrati robu usled loseg kvaliteta (reklamacija) - to se događa ali je izuzetak a ne pravilo, zato će se u tom slučaju izvršiti storniranje ranije evidentiranog
12 0
prihoda i vracanje novca. Ne možemo odlagati trenutak realizacije zato što će možda jedan od hiljadu kupaca vratiti robu. date garancije i drugi rizici - ne uticu na priznavanje prihoda ali mogu da uticu na njegovu visinu. 2 Prodaja na kredit –prodaja nije praćena naplatom u istom trenutku. Isporuka robe prethodi naplati. Tu dolazi do podvajanja rentabilnog i novčanog toka, prihodi nisu praćeni naplatom, već nastanak prihoda prethodi naplati. Od isporuke proizvoda do naplate dolazi do formiranja potraživanja. Do priliva gotovine dolazi u trenutku naplate potraživanja. Pitanje bi bilo da li trenutak realizacije nastaje u trenutku naplate potraživanja ili je to trenutak kada prodavac preda robu kupcu. Polazeći od toga da je za priznavanje prihoda relevantno da su svojina i rizici u trenutku predaje robe preneti sa prodavca na kupca računovođe su prihvatile stanovište da je za priznavanje prihoda dovoljno da kupac prihvati robu i fakturu. Znaci faktura nije dovoljna da bi prihod bio prihvacen, vec mora biti pracena isporukom. Prodaja kao dogadjaj je razdvojena na dogadjaj realizacije i dogadjaj placanja. Kao posledica nepodudaranja dogadjaja realizacije i dogadjaja placanja nastaju potrazivanja. Potrazivanja nastaju samo kada trenutak prodaje prethodi trenutku placanja. Potraživanje koje nastaje predstavlja samostalan deo imovine (samostalno sredstvo) preduzeća ciji se rizici naplate obuhvataju preko otpisa i formiranja rezervisanja. Ako se dogodi da potraživanje ne bude naplaćeno u celini tu razliku treba otpisati na teret rashoda. Cena relevantna za utvrđivanje prihoda je prodajna cena, to znači da će eventualni dati popusti uticati na visinu prihoda. U bilansu uspeha se pojavljuju prihodi koji ce biti praceni naplatama. PRIHODI OD PRODAJE – NENAPLATIVI DEO POTRAZIVANJE (RASHODI) = NAPLACENI PRIHODI. Da bi prihod bio priznat insistira se da faktura bude uredna u vremenskom, formalnom i materijalnom pogledu. Formalna urednost fakture podrazumeva da je faktura poslata na vreme, da je pokrivena otpremnicom tj. da je roba isporučena (faktura se piše na osnovu ugovora o prodaji i otpremnice), iz fakture se mora jasno videti kada je prihod nastao, kolika je visina prihoda i isporuka koje robe je osnova za nastanak (da sadrži sve bitne elemente: broj, datum, naziv kupca, naziv prodavca, vrsta robe, količina, cena, vrednost i sl.). Materijalna urednost fakture se ne odnosi na racunske operacije već da li je isporuka na koju se faktura odnosi bila ispravna, u skladu sa dogovorom sa kupcem. Ovim se eliminiše mogućnost da dođe do storniranja prihoda jer kupac odustaje od kupovine jer mu roba ne odgovara. Dakle, bitno je da isporuka bude u skladu sa kupoprodajnim ugovorom: da smo poslali onu robu koja je u ugovoru, u količini u kojoj je dogovoreno, u kvalitetu koji je dogovoren, u roku koji je utvrđen. Tako kupac nema osnova da osporava isporuku. Vremenska urednosti da faktura ne stigne ni prerano, ni prekasno u odnosu na trenutak placanja. 3 Avansno plaćanje robe – je kada akt plaćanja prethodi isporuci. To je čist akt finansiranja koji nema veze sa prihodima. Mi nemamo prihod već obavezu prema tom kupcu. Prihod ćemo priznati kada isporučimo robu za koju je kupac unapred platio, jer tada svojina i rizici nad dobrima prelaze sa prodavca na kupca. Prelaskom svojine sticu se uslovi da prodavac prizna
rashode i prihode. Ovaj oblik placanja je dominantan u uslovima nepoverenja izmedju trzisnih transaktora. 4Prihod od proizvodnje i prodaje proizvoda – za priznavanjem prihoda tokom proizovodnje postoji potreba kada se proizvodnja proteze na veci broj obracunskih perioda (mostogradnja, građevinarstvo, poljoprivreda, brodogradnja i sl.). U ovom slučaju je za proizvodnju potrebno
više obračunskih perioda, pa tada vezivanje realizacije za isporuku dobara ne doprinosi pravilnoj raspodeli periodicnog rezultata po obracunskim periodima. Cilj je pravilna alokacija periodicnog rezultata po obracunskim periodima tokom citavog procesa realizacije. Argumenti za priznavanje rezultata periodima u kojima se vrsi izgradnja: dobitak nastaje tokom citavog procesa proizvodnje, a u trenutku isporuke proizvoda on se samo trzisno verifikuje (ekonomska sustina vaznija od forme). Argumenti protiv: pouzdana visina rezultata se moze utvrditi tek kada je porudzbina dovedena do kraja tj kada je proces proizvodnje zavrsen. U skladu sa zahtevom da se ekonomskoj sustini da prednost u odnosu na pravnu formu dopusteno je priznavanje rezultata pre nego sto se proizvod zavrsi i preda kupcu. Ako bismo trenutak nastanka prihoda tretirali kao trenutak predaje robe kupcu onda bismo u svim periodima koji prethode trenutku predaje, a u kojima se taj proizvod proizvodi, bili bez prihoda a troškovi i rashodi bi postojali i mi bismo iskazivali gubitke, a u periodu u kom je roba predata kupcu imali bismo iskazan viskoki dobitak. Ovo čvrsto poštovanje forme nije u skladu sa ciljevima finansijskog izveštavanja jer ima za posledicu nerealno predstavljanje prinosnog položaja preduzeća. Mnogo je izvesnije da dobitak nastaje tokom čitavog perioda proizvodnje proizvoda. Dakle, da u svakoj fazi izrade proizvoda mi gradimo dobitak čija će konačna visina biti utvrđena u trenutku kada proizvod bude završen i predat kupcu. Da bi se smanjio rizik iskazivanja dobitka koji nece biti realizovan velike porudžbine se dele kad god je to moguce na više delova ili faza. Ovo nam omogućava da kontrolišemo deo izvršenih radova i da u skladu sa time dodelimo odgovarajući deo prihoda. Da bismo utvrdili deo dobitka koji se odnosi na jedan obracunski period potrebno je da utvrdimo stepen dovrsenosti ugovorenog posla. MRS 11 ugovori o dugoročnoj izgradnji se bavi ovom problematikom. Stepen dovrsenosti posla = planirani iznos troskova za izvrsene radove/ukupan iznos planiranih troskova (npr. 10.000/50.000 = 20% - vi ste obavili 20% od planiranih poslova). prihodi koji se priznaju u bilansu uspeha = stepen dovrsenosti posla * planirani prihodi dobitak koji se priznaje u bilansu uspeha = stepen dovrsenosti posla * planirani dobitak dobitak koji se priznaje u bilansu uspeha = ugovorena stopa dobitka * panirani iznos troskova za izvrsene radove Osnovni razlozi za priznavanje prihoda (dobitka) tokom proizvodnje : poboljsanje – veca iskazna moc racuna uspeha
sigurnija osnova za donosenje poslovnih odluka
kontrola izvrsenja plana Priznavanje prihoda (i dobitaka) je mogucnost a ne obaveza, ali uz ispunjenje odredjenih uslova: da proizvodite proizvod za poznatog kupca, da je poznat iznos prihoda i dobitka
da je porudžbina deljiva (dakle da postoji mogućnost utvrđivanja stepena dovršenosti tj da se porudzbina podeli na segmente),
da ne postoji rizik od nezavrsetka posla (dobar bonitet investitora) da postoji razvijen pogonski obracun (da pruzi podatke o planiranim i stvarnim troskovima) Ukoliko ne možete pouzdano izmeriti visinu prihoda a postoji izvesnost da će on biti ostvaren onda MRS 11 dopušta da priznate kao prihod iznos koji je jednak troškovima koji su nastali u
tom obračunskom periodu. Tj ako ne možete iskazati dobitak da makar ne iskazujete gubitak kad već ne možete pouzdano utvrditi visinu prihoda. 5 Prihodi od prodaje usluga – trenutak priznavanja prihoda zavisi od vrste usluga koja je pruzena. Taj trenutak moze biti trenutak izvršenja usluge u visini prodajne cene te usluge (transportne usluge, zanatske usluge). Kod nekih usluga uslov za priznavanje prihoda je protok vremena (izdavanje prostora u zakup). Kod usluga zastupanja (advokatske kancelarije, knjigovodstvene agencije) trenutak priznavanja prihoda je dospelost provizije na naplatu. Provizija je naknada za izvršenu uslugu. Npr. prihode od transportnih usluge ćemo priznati kada robu prevezom od tačke A do tačke B; prihod od zakupnine ćemo naplatiti kada prođe vreme u kome naš zakupac koristi taj zakupljeni prostor. 6 Prihodi uslovljeni protekom vremena – to su prihodi koji se dodeljuju periodima prema vremenskoj srazmeri, nezavisno od toga da li su i kada naplaceni. Nezavisno od toga da li imamo unapred naplacene prihode (unapred naplacena zakupnina za 12 meseci) ili obracunate a nenaplacene prihode (kamata se obracunava mesecno tj mesecno kapitalisanje a naplacuje se godisnje). Ovde se ne postavljaju ograničenja u pogledu dužine tog perioda. Ako računamo rezultat mesečno i visinu prihoda od kamate ćemo obračunavati mesečno nezavisno od trenutka naplate. Ključno je da li je kamata kao prihod nastala. To zavisi kada ste pare dali i koliko je vremena od tada prošlo. Ako ste pare dali danas kamata je nula, ali već sutra ćete imati kamatu od jednod dana, na kraju meseca ćete imati kamatu za trideset dana. Protok vremena dovodi do nastanka prihoda (kod menica smo u trenutku predaje menice visinu mesečne obaveze utvrđivali tako što smo na nominalni iznos duga dodavali kamati za period u kome ćemo koristiti sredstva našeg dobavljača). 7 Prihodi od učešća u kapitalu – prihodu su u vidu dividende u slučaju ad ili učešće u dobitku u slučaju doo. Prihod od dividende ne može se priznati odmah jer firma u čijem kapitalu učestvujete ostvaruje dobitak u 2012. godini i vi imate pravo učešća u delu tog dobitka, međutim u praksi ga vi ne možete knjižiti kao dobitak u 2012. godini. Ovo iz razloga što skupština akcionara odlučuje o raspodelu ovog dobitka početkom ili sredinom 2013. godine i sve do raspodele ne znate koliki je vas dobitak. Ovi prihodi se mogu smatrati realizovanim u trenutku kada je utvrdjen dobitak od strane preduzeca u cijem se kapitalu ucestvuje i donosenjem odluke o raspodeli tog dobitka. On ce biti iskazan u bilansu uspeha preduzeca u godini kada je prihod realizovan samo ako je utvrdjivanje dobiti praceno i odlukom o raspodeli. Ovo je pre izuzetak nego pravilo. Odluka o raspodeli se obicno donosi u narednoj godini, jer se za priznavanje zahteva poznavanje visine prihoda (zahteva objavu dividende kod običnih akcija, kod preferencijalnih akcija možemo odmah priznati prihod od učešća jer je dividenda po osnovu ovih akcija zagarantovana). Navedena pravila za priznavanje prihoda imaju zajednicki cilj a to je povecanje sigurnosti ostvarenja rezultata i njegovo pravilno alociranje na pripadajuce periode. IIKako se utvrđuje visina prihoda – odgovori su dati u okviru svakog pojedinačnog slučaja, gore. 18 NACELO IMPARITETA
Nacelo impariteta je izvedeno iz nacela opreznosti. Cilj nacela je oprezno odmeravanje rezultata. Nacelo impariteta je veoma staro načelo, ima ga u pisanim tragovima iz 14-og veka, a kodifikovano je tj uvedeno u zakon u 17 veku. Načelo impariteta koriguje načelo realizacije. Poštovanje samo načela realizacije dovodi do toga da se priznaju dobici i gubici koji su tržišno verifikovani, što dovodi do precenjivanja imovine i rezultata. Uvođenjem načela impariteta
priznaju se i neralizovani gubici tj da bi se gubitak priznao dovoljno je da nastane. Tada su imovina i rezultata realnije prikazani. To znači da nije dovoljno da se rashodima tekućeg perioda tretiraju samo oni rashodi koji su povezani sa tekućim prihodima, već da se moraju uzeti u obzir i oni rashodi, iz razloga opreznosti, koji su nastali u tom tekućem periodu a nisu u vezi sa prihodima iz tog perioda. Takvi su npr. pad vrednosti robe ispod nabavne vrednosti zbog promene mode valorizuje se po vrednosi po kojoj se može prodati. Dakle, iako ta roba još nije prodata taj gubitak postoji i treba ga iskazati jer u suprotnom prenosimo gubitak u naredni obračunski period. Načelo je vremenom dobijalo na značaju. Danas se on u obliku MRS 36 Obezvređenje imovine bavi konkretnom primenom načela impariteta na vrednovanje konkretnih imovinskih oblika. Cilj načela je da se rashodima datog perioda dodele ne samo gubici koji su trzisno verifikovani vec i oni koji su nastali a nisu trzisno verifikovani, koji rezultiraju iz nezavrsenih, nerealizovanih poslova (po osnovu obezvredjenja imovine i zakljucenja stetnih ugovora). Cilj je da se gubici koji su nastali sada (u tekucem obracunskom periodu) ne prenose u buduce obracunske periode kada ce biti trzisno verifikovan. Prvobitno je načelo impariteta bilo primenjivano samo na zalihe jer su, u vreme kada se ono pojavilo, zalihe činile najveći deo imovine jednog preduzeća. Vremenom je prošireno polje imovine na koje se ovo načelo primenjuje: na sve oblike aktive i na sve obaveze. Cilj ovog nacela je da se pri bilansiranju uspeha uzmu u obzir izvesni, neizbezni gubici koji ce nastati po osnovu unovcenja imovine ili okoncanja sklopljenih ugovora. Načelo impariteta se može primeniti samo ako se finansijski izvestaji zasnivaju na pretpostavci kontinuiteta poslovanja i ako se za vrednovanje koristi istorijski trošak tj po nabavnoj vrednosti ili CK. Ako se imovina pak vrednuje po dnevnim vrednostima (fer vrednosti) onda znači da ćemo takvim vrednovanjem na dan bilansa sve gubitke sadržane u imovini objektivirati tj primena ovog nacela nije potrebna. To znači da se za stavljanje bilansa likvidacije ne može primeniti ovo načelo jer su vrednosti imovine likvidacione tj dnevne vrednosti po kojima se može prodati. Primena ovog načela nije u skladu sa načelom uzročnosti. Prema načelu impariteta zahteva objektiviranje svih gubitaka koji su u ovom periodu nastali bez obzira da li su uzrokovani prihodima ovog perioda ili ce biti realizovani u buducim obracunskim periodima, kako u bilansu uspeha ne bi bilo skrivenih gubitaka čime se obezbeđuje očuvanje kapitala (tako što se ne iskazuju precenjeni dobici tj ocuvanje se postize iskazivanjem nizeg dobitka). Prema načelu niže vrednosti imovina se vrednuje po onoj vrednosti koja je niža od ove dve: vrednost po kojoj se vodi u knjigama i trzisna vrednost tj cena ponovne nabavke. Gubitak u vrednosti pojedinih imovinskih delova utvrđuje se tako što se porede koristi od posedovanja i upotrebe koje ta imovina donosi i knjigovodstvene vrednosti te imovine. Kada su korist veće od vrednosti te imovine ne postoji gubitak jer će prihod koji ona odbacuje nadoknaditi sve troškove koja upotreba te imovine izaziva. U suprotnom postoji gubitak. Načelo impariteta se pita za koliko tu imovinu mozemo unovčiti a ne ponovo nabaviti. Ova vrednost je po pravilu niža od one po kojoj se ta imovina može ponovo nabaviti. To nije likvidaciona vrednost. Dakle, ako je ne mogu prodati imovinu ni po iznosu po kome je vodim u knjigama onda taj gubitak mora biti utvrđen i priznat. Ovom nacelu odgovara zahtev da bilansiranje imovine treba izvrsiti najvise u visini iznosa po kome
ce se ona u buducnosti realizovati. Gubici nastaju ako se prodajom imovine ne mogu pokriti sredstva potrebna (troskovi ucinjeni) za njeno sticanje. Na sledecim pretpostavkama počiva utvrđivanje gubitaka (negativnih doprinosa uspehu) prema načelu impariteta: Gubici koji se utvrdjuju primenom nacela impariteta nisu jednaki gubicima koji se utvrdjuje primenom principa nize vrednosti
Alternativne vrednosti na trzistu nabavke nisu merodavne za utvrdjivanje gubitaka u slucaju primene nacela impariteta Za utvrdjivanje gubitaka meradovne su cena na trzistu prodaje 1 Negativni doprinosi uspehu sadrzani u zalihama robe - Roba se u knjigama evidentira po nabavnoj vrednosti. Treba proveriti na tržištu prodaje koje su njene prodajne vrednosti i da li se ona moze prodati najmanje po nabavnoj vrednosti. Treba uzeti u obzir i troškove prodaje. Pravila koja se primenjuju za utvrdjivanje gubitaka sadrzanih u zalihama robe indenticna su pravilima koja se primenjuju za utvrdjivanje gubitaka sadrzanih u zalihama gotovih proizvoda. Primer: NV = 100 din, PV = 101 din, VTP = 0 Nema gubitka. Ali po pravilu varijabilni prodajni troškovi postoje. Zato NV treba uvećati za taj iznos. NV = 100 din, PV = 101 din, VTP = 2 din, pa je Neto PV – VTP = 99, a Gubitak=1 din. Sad vrednost ove robe u knjigama treba smanjiti na 99 din. 2 Negativni doprinosi uspehu sadrzani u zalihama gotovih proizvoda - Zalihe gotovih proizvoda su vrednovane po CK. Ta CK sadrzi troskove proizvodnje i troskove prodaje. Postoje dva nacina obracuna: gubitak postoji ako je vrednost zaliha gotovih proizvoda obracunate po CK > od prihoda od prodaje (PV) - varijabilne troskove prodaje tj ako je neto prodajna vrednost niža od knjigovodstvene vrednosti. Neto prodajna vrednost se dobija kada se prihodi od prodaje umanje za varijabilne troškove prodaje. Ako je knjigovodstvena vrednost niža od neto prodajne vrednosti gubitka nema. To znači da ćemo kroz prodaju tih zaliha nadoknaditi troškove proizvodnje i troškove prodaje. gubitak postoji ako je CK gotovih proizvoda + varijabilni troskovi prodaje > prihoda od prodaje. Primer: ako je CK = 800 din, PV = 900 din, VTP = 60 din, onda je Neto PV = 840 din. Nema skrivenih gubitaka jer je neto PV veća od CK. Ali ako je CK = 120, PV = 130, VTP = 12, onda gubitak iznosi: (130-12) < 120, pa je gubitak 2. 3 Negativni doprinosi uspehu sadrzani u zalihama nedovrsena proizvodnje - Zalihe nedovršene proizvodnje se vode po CK. Nedovršena proizvodnja predstavlja ulaganje u proizvodnju koja nije dobila oblik gotovog proizvoda. Ona najčešće nije predmet prodaje pa imamo problem. Zato na CK moramo dodati varijabilne troškove prerade da bi nedovršena proizvodnja postala gotov proizvod. Negativni doprinosi uspehu postoje ako je CK nedovrsene proizvodnje + varijabilni troskovi zavrsetka proizvodnje > prihod od prodaje – varijabilni troskovi prodaje. Prihod od prodaje umanjen za varijabilne troskove prodaje oznacava se kao neto prodajna vrednost. Primer: CK = 600 din, VT prerade = 180 din, GP = 780 din. Sada to upoređujem sa neto PV gotovih proizvoda. PV = 800 din, VTP = 20 din, Neto PV = 780. Pošto je Neto PV = PV gotovih proizvoda onda nećemo ni zaraditi ni izgubiti ovde. 4 Negativni doprinosi uspehu sadrzani u vrednosti zaliha materijala - Zalihe materijala se vode po nabavnoj vrednosti. Bilo bi jednostavno kada bismo na dan bilansa imali po vrsti i po količini tačno onoliko materijala koliko nam je potrebno za proizvodnju gotovih proizvoda ali to je retko. Ako zalihe materijala po svojoj visini i strukturi odgovaraju zalihama potrebnim da se proizvede odredjena kolicina odredjenih vrsta gotovih proizvoda tada se negativni doprinos uspehu obracunava: nabavna vrednost zalihe materijala + varijbilni troskovi prerade > neto prihod od prodaje (prihod od prodaje – varijabilni troskovi prodaje). Ovo je samo teorijski moguce, u praksi se visina i struktura zaliha po pravilu razlikuju od zaliha neophodnih za proizvodnju odredjene kolicine odredjenih proizvoda. Njihovo izjednacavanje sa zalihama
potrebnim za proizvodnju odredjene vrste i kolicine proizvoda cesto zahteva dodatne nabavke. Tada se gubitak obracunava: Nabavne vrednost zaliha materijala + dodatna nabavka +
varijabilni troškovi prerade > neto prodajna vrednost. Primer: pretpostavićemo da u proizvodnji nekog proizvoda koristimo samo jedan materijal i da uzmemo da se ništa ne menja sem računa. Pa tako, za 1000 kom gotovih proizvoda nama treba 1500 kg materijala. Na zalihama 31.12. imamo 1300 kg. Zato moramo utvrditi koliko će nas koštati tih dodatnih 200 kg da bismo te zalihe pretvorili u gotov proizvod. Treba uzeti u obzir i varijabilne troškove prerade. Imamao da je NV materijala (za 1000kom) = 1500 kg * 2 din = 3000 din, pa NV materijala koje imamo na zalihama = 1300 kg * din = 3000 din, dodatne zalihe = 200 kg * din = 500 din. Zalihe materijala za 1000 proizvoda (3500 din) + varijabilni troškovi prerade (1000 din) = CK (4500 din). PV (po kom je 6 din) (6000 din) – varijabilni troskovi prodaje (400 din) = neto PV (5600 din). U zalihama materijala nema skrivenih gubitaka jer je obračunata CK manja nego neto PV. Dodatne zalihe služe samo da bismo uporedili kolika bi bila CK gotovih proizvoda da imamo dovoljno materijala na zalihama. Ako postoji gubitak on se u celom iznosu tereti na ovaj period tj gubitak iskazujemo u bilansu uspeha na teret Ostalih rashoda. Primer: zalihe materijala se sastoje od 354 kg materijala A cija je vrednost 10 din/kg i 210 kg materijala B cija je vrednost 5 din/kg. Za proizvodnju 300 kom proizvoda N potrebno je 354 kg materijala A i 250 kg materijala B. Nedostajucu kolicinu materijala B 40 kg ce biti dokupljena po ceni od 5,2 din/kg. PV 300 kom proizvoda N = 5400 din. VTP = 400, NV materijala A = 3540, NV materijala B = 1258, VT prerade = 800. Pa je Neto PV = PV (5400) – VT prodaje (400) = 5000, ukupna NV zaliha materijala = 3540 + 1258 = 4798. NV zaliha materijala (4798) + VT prerade (800) = 5598 > Neto PV (5000), za 598 i toliko iznosi negativni doprinos uspehu. 5 Negativni doprinosi uspehu sadrzani u stalnoj imovini – Tj opremi (postrojenjskoj imovini). Nećemo je prodati kao gotov proizvod pa ne možemo računati njenu nabavnu vrednost i neto prodajnu vrednost. Pre svega moramo saznati kolika je sadasnja vrednost te imovine ali je ne možemo porediti sa dobitkom jedne godine jer ćemo tu imovinu koristiti u više obračunskih perioda. Dakle moramo sabrati koliko će nam ta imovina u prvoj, drugoj... i petoj godini doneti prihoda, ali vodeći računa o vremenskoj vrednosti novca – treba ih svesti na danasnji dan. Vrednovanje postrojenjske imovine vrsi se u visini neotpisane vrednosti tj nabavna vrednost umanjena za izvrsene otpise. Pored redovnih otpisa koji su uslovljeni gubitkom vrednosti postrojenjske imovine usled rabacenja i proteka vremena, javlja se potreba za sprovodjenjem vanrednih otipisa, kada postrojenjska dobra izgube sposobnost da u buducnosti donose ekonomske koristi preduzecu. Visina negativnih otpisa se obracunava tako sto se medjusobno uporedi sadasnja vrednost (diskontovana vrednost) primanja sa sadasnjom vrednosti izdavanja. Primanjima se smatraju prihodi koji ce biti ostvareni koriscenjem sredstava, a izdavanjima sadasnja (neotpisana) vrednost + sadasnja vrednost rashoda tj svi izdaci koje ce koriscenje sredstava izazvati (tekuci troskovi odrzavanja, osiguranje). Ako je ovaj zbir niži od diskontovane vrednosti prihoda, onda u vrednosti ovog sredstva nema skrivenih gubitaka. U suprotnom skriveni gubitak postoji i vrednost tog sredstva treba umanjiti za vrednost tog gubitka da bi se izjednacila sadasnja vrednost izdavanja i sadasnja vrednost primanja. Ovim se obezbedjuje bilansiranje
postrojenjske imovine bez gubitaka. Ovo se naziva račun ostatka koji pokazuje šta ostaje kada se pokriju sadasnja vrednost i svi troškovi koje je to sredstvo izazvalo. Otpisivanje postrojenjeske imovine moze izostati ako je obezvredjivanje po iznosu nije znacajno ili ako njima nije ugrozena upotrebna vrednosti datog sredstva. Vanredno otpisivanje treba preduzeti samo ako je rec o trajnom nespornom gubitku vrednosti. Diskontovanje se vrsi zbog toga sto se primanja i izdavanja odnose na buduce periode tj na preostali vek trajanja sredstva. Diskontna stopa zavisi od visine kamatne stope, interne stope prinosa. Primer: SV = 5000 din, Prihodi = 5000 din + 4000 din + 3000 din (u I, II i III godini).
Za diskontnu stopu uzimamo kamatnu stopu na uložena sredstva za 3 godine, recimo 5% godišnje. Rashodi = 1000 din + 1100 din + 1200 din (u I, II i III godini). Primer: Knjigovodstvena vrednost = 150000, a nadoknadiva vrednost = 121128, pa je gubitak zbog umenjenja vrednosti 28872. 6 Negativni doprinosi uspehu sadrzani u vrednosti potraživanja – Sadasnja vrednost potraživanja na dan bilansa se upoređuje sa iznosom očekivane naplate tj negativni doprinos uspehu je razlika izmenju vise knjigovodstvene vrednosti i nizeg iznosa koji je moguce ostvariti naplatom ovih potrazivanja. Ako se očekuje niža naplata od iznosa na koje poraživanje glasi onda ga treba umanjiti za taj iznos jer postoji gubitak i treba ga iskazati. Primer: knjigovodstvena vrednost potrazivanja na dan bilansa je 5000, a procenjeni iznos naplate ovog potrazivanja je 4000. Razlika od 1000 je gubitak sadrzan u vrednosti potrazivanja. 7 Negativni doprinosi uspehu sadrzani u vrednosti obaveza - Gubitak postoji ako je obaveza podcenjena tj ako za njenu isplatu treba izdvojiti veći iznos od onog na koji ona glasi i tada je treba uvećati za taj iznos tj negativni doprinosi uspehu su jednaki razlici izmedju viseg iznosa koji ce biti isplacen za njihovo izmirenje i nizeg knjigovodstvenog iznosa obaveza. 19 NACELO KONTINUITETA – FORMALNI KONTINUITET Osnova za formulisanje ovog pravila je u dinamicnom shvatanju cilja bilansa. Prema dinamicnoj teoriji (koju zastupa Smalenbah) utvrdjivanje periodicnog rezultata kao osnove za utvrdjivanje uspeha uprave i za polaganje racuna je primarni cilj bilansiranja. Nacelo kontinuiteta je zahtev da se periodični rezultat utvrđuje tako da rezultat bude uporediv u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. Cilj je da se upoređivanjem prinosnog i finansijskog položaja omogući procena razvoja preduzeća tj da li ono stagnira, napreduje ili nazaduje, a analiza se radi na osnovu perioda od najmanje pet godina. Ovo načelo treba da spreči da se bez posebnog povoda ne vrši promena načina prezentacije i procenjivanja bilansnih pozicija pri sastavljanju finansijskih izvestaja. Izabrana pravila za vrednovanje imovina i obaveza obezbedjuju pravila za vrednovanje rezultata. Samim tim, obezbedjenjem uporedivog rezultata (prinosnog polozaja) u nizu obracunskih perioda automatski se obezbedjuje i uporedivost finansijskog polozaja u vremenu. Za razliku od nacela bilansnog indentiteta koje zahteva jednakost zakljucnog bilansa jedne i pocetnog bilansa naredne poslovne godine, nacelo stalnosti zahteva jednakost zakljucnih bilansa u nizu obracunskih perioda tj uporedivost u vremenu. Pored uporedivosti u vremenu, postoji i uporedivost uprostoru koja podrazumeva uporedivost bilansa konkretnog preduzeca sa bilansima drugih preduzeca iste delatnosti. Uporedivost pretpostavlja: Formalni kontinuitet (formalna uporedivost) se obezbeđuje: Nemenjanjem načina raščlanjavanja tj jednakost rasclanjavanja (i obelezavanja) smatra se da ne treba menjati redosled pozicija u bilansu (ili princip rastuce likvidnosti i dospelosti ili princip opadajuce likvidnosti i dospelosti) i traži se da se ne menjaju nazivi pozicija (amortizacija za nematerijalna ulaganja, a depresijacija za materijalna ulaganja).
Nemenjanje sadržine bilansnih pozicija - ne sme vršiti razdvajanje ili spajanje bilansnih pozicija (ne vrsiti spajanje zaliha materijala i zalihe gotovih proizvoda, ne vrsiti razdvajanje materijala na osnovni, pomocni i sporedni) ne sme vršiti premeštanje pozicija ili delova pozicija u druge pozicije (čekovi jedne godine kao HOV a druge kao gotovinski ekvivalenti, ne vrsiti premestanje AVR u poziciju potrazivanja, ne vrstiti
premestanje pozicije neuplaceni upisani kapital iz sopstvenog kapitala u aktivu bilansa stanja). Nemenjanje načine otpisivanja – predstavalja zahtev da se ne prelazi sa indirektnog na direktno otpisivanje materijalnih i nematerijalnih ulaganja, vazi i obrnuto. Time se ne utice na visinu iskazane vrednosti imovine, ali se utice na uporedivost podataka. Nemenjanje dan bilansa – podrazumeva obavezu da se osnovni set finansijskih izvestaja sastavlja uvek na isti dan – dan bilansa (kod nas postoji zakonska obaveza da se finansijski izvestaji sastavljaju na dan 31.12.) U nasoj praksi moguca su odstupanja od zakonom utvrdjenog dana bilansa kod preduzeca koja su pod uticajem sezonskog trenda (hoteli u planinskim predelima). Odstupanje od zahteva za formalnim kontinuitetom se dozvoljava samo ako se promena moze opravdati ekonomskim ili pravnim razlozima: U ekonomske spada: promena proizvodnog programa preduzeća (sa kredita za obrtna sredstva na investicione kredite), promena delatnosti (proizvodno preduzece pređe u trgovinsko ili ugostiteljsko, prelazak iz banskarskog sektora u sektor osigurnja). U pravne spada: promena pravne forme (iz doo u ad, iz drustva lica u drustva kapitala), statusne promene (fuzija, podela preduzeca - firma prelazi iz forme malog u formu velikog preduzeća i automatski se javlja potreba za drugačijim raščlanjivanjem jer su zahtevi za malo preduzece skromniji). 20 NACELO KONTINUITETA – MATERIJALNI KONTINUITET Materijalni kontinuitet se obezbeđuje primenom istih pravila bilansiranja u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. To znači stalnost metoda procenjivanja i stalnost vrednosti. A) Stalnost procenjivanja podrazumeva koriscenje istih pavila procenjivanja (vrednovanja) bilansnih pozicija u nizu sukcesivnih vremenskih perioda: na isti nacin utvrdjujemo CK nedovrsene proizvodnje i gotovih proizvoda (primenjujemo isti sistem obracuna troskova) primenjujemo istu metodu otpisivanja stalne imovine (vremenska ili funkcionalna amortizacija) primenjujemo isti model naknadnog vrednovanja materijalnih i nematerijalnih ulaganja (nabavna vrednost ili revalorizacija) primenjujemo iste metode otipisa potrazivanja U MRS postoji mogućnost odabiraja jednog od više načina procenjivanja. MRS 16 kaže da se procenjivanje a time i vrednovanje može vršiti primenom linearne, degresivne ili funkcionalne metode. Neotpisana vrednost će se naravno razlikovati. Načelo stalnosti insistira da se uvek primenjuje isti metod, da se ne menja izbor u zavisnosti od cilja bilansne politike. Važno je ne menjati i osnovu za određivanje sadržine CK. Tako u CK možete uključiti sve troškove proizvodno funkcionalnog područja ili samo varijabilne, možete uključiti i troškove finansiranja, čak i deo troškova uprave. MRS 2 nudi sve ove mogućnosti ali se jednom načinjen izbor ne sme menjati. Pri otpisu potraživanja može se ići na pojedinačno procenjivanje ili paušalno (npr banka paušalno procenjuje kredite date stanovništvu za zimnicu pa neće procenjivati bonitet svakog pojedinačnog dužnika). Postoji situacija kada se može odstupiti od ovog načela a to je kad se poslovanje preduzeća toliko promeni da primena
dotadašnjih pravila ima za posledicu precenjivanje finansijskog rezultata. Npr. LIFO metoda je bila savršena do juče, ali su juče počele cene da se menjaju pa je postala prigodnija metoda
prosečne cene. Ako ovo odlučite onda u napomenama morate objaviti da ste izvršili promenu računovodstvene politike te je pri obračunu troškova materijala došlo do promene metoda sa LIFO na metod prosečne cene i da izračunate koliko su troškovi materijala po prosečnoj ceni različiti od troškova koji bi bili da ste zadržali LIFO metodu. Takodje, prelazak sa primene metode prosecne cene na FIFO metodu u inflatornim uslovima mogao bi imati za posledicu izbegavanje iskazivanja gubitka. Takva promena metode je suprotna ne samo nacelu stalnosti nego i cilju finansijskog izvestavanja. Stalnost procenjivanja podrazumeva kontinuiranu primenu prethodno usvojene racunovodstvene politike sve dok se okolnosti ne promene do te mere da primenjena racunovodstvena politika vise ne obezbedjuje utvrdjivanje realnog finansijskog i pirnosnog polozaja preduzeca. Nije dozvoljeno menjati racunovodstvenu politiku kako bi se namerno uticalo na prinosni i finansijski polozaj preduzeca (u slucaju rasta poreske stope prelazak sa linearne na degresivnu amortizaciju kako bi se smanjila oporeziva dobit). Računovodstvene politike preduzeća mora biti napisana i objavljena (predlog daje računovođa, a usvaja uprava). Ukoliko dodje do promene racunovodstvene politike u napomena je neophodno objaviti razloge promena i kvantifikovanje efekata promene na imovinu i rezultat. Na taj nacin se manadzment sprecava da oblikuje periodicni rezultat promenom racunovodstvene politike. Njihova promena nije dopuštena osim u sledećim slučajevima: donošenjem novog standarda – nismo imali standard koji reguliše određenu transakciju. (npr. donosenje standarda MSFI 5 – Stalna imovina namenjena prodaji se bilansira u okviru obrtne imovine) promena postojećeg standarda – postojao je standard ali u njemu je rešenje drugačije nego što je ranije bilo (MRS 2 – Zalihe koji je nekad dozvoljavao FIFO, LIFO i prosečnu cenu, a danas samo FIFO i prosečnu cenu) promena uslova privređivanja – npr. inflacija. U uslovima inflacije potrebno je preći sa FIFO na LIFO metodu, ali kako LIFO metoda nije dopuštena potrebno je preći na prosečnu cenu jer daje manje precenjen rezultat i vrednost kranjih zaliha. B) Stalnost vrednosti je zahtev da vrednosti koje su utvrdjene pri nabavci imovine budu merodavne za kasnije bilanse. Ovaj zahtev se primenjuje samo ako se finansijski izvestaji baziraju na necelu istorijskog troska (nabavna vrednost ili CK). To znači da ako se u ovom i budućim bilansima poštuje načelo istorijskog troška i načelo opreznosti, vrednost imovine ne može biti veća u kasnijim godinama od vrednosti u ovoj ili prošlim godinama. To ne znači da se vrednosti neće promeniti tj trošanje moramo konstatovati i smanjivati vrednost imovine ali polazna vrednost uvek mora biti ista, znači ne menjamo nabavnu vrednost već se ona otpisuje i smanjuje se sadašnja vrednost. Stalnost vrednosti treba da omoguci da polazeci od sadasnje vrednosti imovinskih delova putem obracunatih vrednosti otpisa dodjemo do inicijalne nabavne vrednosti. Cilj je smanjenje mogucnosti uoblicavanja periodicnog rezultata. Nacelo stalnosti vrednosti se javlja u dve varijante: Načelo neograničene povezanosti vrednosti - dopušta da izvršite vanredna otpisivanja stalne imovine i zaliha onda kada procenite da je vaša imovina izgubila na vrednosti ili povecanje obaveza ako su obaveze zbog npr promene kursa porasle, ali ne dozvoljava da se vrednost imovine poveca tj vrednost obaveza smanji ukoliko prestanu da postoje
uslovi koji su doveli do vanrednog otpisa. Ovo nacelo se ne primenjuje na imovinu koja je dugoročno vezana za preduzeće. Ako je trzisna vrednost ispod knjigovodstvene vrednosti otpisivanje se vrši samo onda kada ste sigurni da je pad dugotrajne prirode, što npr. nije slučaj sa akcijama jer se njihova vrednost menja iz dana u dan, pa se ne traži da se vrši otpisivanje jer je razlika prolazne prirode. Ali ako imate kratkoročne
HOV koje imate nameru da prodate u kratkom roku, morate vršiti otpisivanje i onda morate poštovati strogi princip niže vrednosti. Morate priznati taj gubitak jer ćete prodaju izvršiti u kratkom roku. Načelo ograničene povezanosti vrednosti ima mnogo veci prakticni znacaj. Ovo je malo fleksibilnije načelo jer uvažava da se okolnosti mogu promeniti. Ovo nacelo dozvoljava povecanje vrednosti aktive tj smanjenje vrednosti obaveza ako prestanu da vaze uslovi koji su doveli do vanrednog otpisa. Najvisa vrednost do koje se aktiva moze povecavati jeste ona koju bi aktiva imala da nije doslo do vanrednog otpisa. Najniza vrednosti na koju se obaveza moze svesti jeste njena nabavna vrednost. Npr. kod zaliha pripisivanje se može izvršiti samo u visini nabavne vrednosti ili CK, kod stalne imovine samo do onog iznosa koje bi sredstvo imalo da vanrednog otpisa nije ni bilo. Bilansiranje nije procenjivanje! Bilansirati znači odrediti kojoj kategoriji nešto pripada (da li je nešto sredstvo ili rashod, obaveza ili prihod). Nekada je postojala mogućnost da goodwill koji je plaćen a nije previsok bude tretiran kao rashod perioda u kome je izvršeno plaćanje, da se ne aktivira, već da se otpisuje tokom pet godina. To je ukinuto sa MRS 22. Više nemamo mogućnost da biramo kako ćemo bilansirati ali možemo birati kako ćemo procenjivati. Procenjivati znači odrediti vrednost određenog dela imovine ili obaveze. Ono može biti inicijalno i naknadno. Inicijalno – prvi put, naknadno – na svaki dan bilansa. 21 NACELO RAZGRANICENJA PREMA PREDMETU I VREMENU (NACELO UZROCNOSTI) Ovo nacelo se bavi rashodima. Za razliku od načela realizacije koje se bavilo priznavanjem rezultata i prihoda, ovo načelo se bavi pitanjem dodeljivanjem rashoda onim obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali. Razgranicenje rashoda na obracunske periode kao i razgranicenje prihoda treba da doprinese realizaciji cilja bilansiranja prema dinamicnoj teoriji a to je utvrdjivanje sto tacnijeg periodicnog rezultata tj utvrdjivanje uporedivog i u potpunosti raspodeljivog periodicnog rezultata. Ovo načelo se naziva i načelo uzročnisti. U nadleznosti nacela realizacije je da utvrdi koji su to prihodi koji se odnose na tekuci obracunski period a onda nacelo uzrocnosti ima nadleznost da utvrdi koji su to rashodi koji su povezani sa prihodima tekuceg obracunskog perioda priznatim u skladu sa nacelom realizacije. I Najveći deo prihoda nastaje prodajom proizvoda i pružanjem usluga, takvim prihodima treba suprotstaviti troškove učinjene za njihovu proizvodnju i prodaju, u ovom slučaju govorimo o razgarničenju prema predmetu. Odnosi se na trosenje faktora procesa rada (trosenje vrednosti) koje nastaje u cilju proizvodnje i prodaje ucinaka, tj ostvarenje prihoda od prodaje dobara i usluga. Sva ulaganja izvršena u procesu proizvodnje određenog proizvoda predstavljaju troškove pod uslovom: da su ta ulaganja bila neophodna
da ti troškovi čine CK proizvedenih proizvoda
da do trenutka prodaje takva CK predstavlja mernu vrednost zaliha gotovih proizvoda
da tek u trenutku prodaje sa računa gotovih proizvoda na račun rashoda prenesemo CK prodatih gotovih proizvoda Kada govorimo o razgranicenju prema predmetu, zapravo govorimo o razgranicenju izmedju troskova (kao vrednost koja je ulozena u proizvodnju ucinaka – CK nedovrsene proizvodnje i gotovih proizvoda) koji se nalaze na aktivi bilansa stanja i rashoda (CK realizovanih ucinaka) koji se nalaze na rashodnoj strani bilansa uspeha. Tačnost obračunatih rashoda u momentu
prodaje zavisi od tačnosti obračunate CK završenih proizvoda. Tačnost obračunate CK završenih proizvoda tj da li ce se prilikom razgranicenja rashoda i troskova javiti problem zavisi od odnosa između nabavke, proizvodnje i prodaje. Kada bi nabavka bila jednaka potrošnji i proizvodnja jednaka prodaji tj nabavka=potrosnja=prodaja problema razgraničenja ne bi ni bilo (npr. dnevna isplata zaposlenih za izvrsene usluge). Sve što smo nabavili bilo bi rashod i sve što smo prodali bilo bi prihod, ali u praksi to skoro nikad nije slučaj. Praksa je da imate faktore proizvodnje koje ste nabavili u ovom obračunskom periodu ali jedan deo će biti potrošen sada a jedan deo će biti trošen tokom narednog obračunskog perioda i automatski imate problem da razgraničite koji deo faktora proizvodnje je potrošen za ostvarivanje prihoda u ovoj godini. Po pravilu se nabavlja više nego što se troši i prodaje manje ili više nego što je proizvedeno. Ta nejednakost zahteva razgraničenje. Potrebno je razgraničiti ono što smo potrošili i ono što nismo, kao i ono što smo prodali i ono što nismo. Da bi to razgraničenje izvršili kako treba i da bi vrednost imovine i rashoda bili tačni, važno je dobro odrediti CK gotovih proizvoda. Ona je rashod perioda u kome je sadržan odgovarajući deo faktora proizvodnje koji je utrošen da bi ti proizvodi bili proizvedeni i prodati. Nije problem odrediti direktne troškove i posebne pojedinačne troškove zato sto oni odmah po nastanku mogu neposredno, na osnovu odgovarajuce dokumentacije, zaracunati nosiocima troskova (troskovi materijala izarade, zarade izrade, izrada nacrta i projekata). Problem je izvršiti pravilnu alokaciju opštih troškova zbog njihove karakteristike da se ne mogu neposredno po nastanku, na bazi odgovrajuceg dokumenta, vezati za nosioce troskova tj proizvode i usluge (troškovi amortizacije, održavanja, osvetljenja, grejanja, plata rezije i sl.). Za alokaciju opštih troškova potrebno je koristiti adekvatne ključeve za raspodelu (masinski casovi, casovi izrade, snaga elektromotora, povrsina, broj sijalicnih grla), od kojih zavisi tacnost obracuna CK, pa i vrednost zaliha i vrednost rezultata. Oni se biraju prema principu uzročnosti, ali ih je teško utvrditi. Sve ovo pretpostavlja dobro organizovan i kvalitetan pogonski obračun. U CK ne mogu se uključiti subjektivno uslovljena trosenja i troškovi neiskorišćenih kapaciteta. Oni se smatraju rashodom perioda u kome su nastali zato sto nisu uzrokovani proizvodnjom i prodajom ucinaka. Za sada ne postoji bolji način da potrošnju jednog perioda indentifikujemo kao rashod, osim da trošenja najpre vežemo za proizvod a da u trenutku njegove realizacije trosenja prevedemo u rashod. To znači da u toku proizvodnje mi imamo samo transformaciju oblika imovine. Troškovi ne smanjuju imovinu preduzeća već je transformišu. Ali u trenutku prodaje gotovih proizvoda se imovina smanjuje za CK prodatih proizvoda i vi tada beležite smanjenje imovine i rashod. Ovaj problem je sve znacajniji jer ucesce direktih troskova konstantno opada poslednjih godina i raste znacaj indirektnih troskova. II Osim razgraničenja prema predmetu postoji i problem razgraničenja prema vremenu jer postoje rashodi koji nisu vezani za nastanak učinka jer im oni nisu uzrok nastanka. Razgranicavanje prema vremenu odnosi se na: 1 Troskovi i rashodi koji se javljaju sa protekom vremena – osnovni princip koji se postuje je princip vremenske srazmere. U bilans uspeha se unosi tj periodu se dodeljuje deo troskova tj rashodi koji mu pripadaju nezavisno od ukupno placenog ili obracunatog iznosa (npr. rashodi
kamata, zakupnine, clanarine, godisnje pretplate za strucne publikacije). Primer: obracunata kamata na menicnu obavezu za 90 dana iznosi 1200. Menica je izdata 1.12. Na dan 31.12. bice obracunat i decembru pripisan rashod po osnovu kamata u visini 400. Preostali iznos predstavlja buduce rashode. Pravilo je da rashod treba dodeliti vremenu u kom je nastao nevezano da li je i kada taj rashod plaćen. Ako je on unapred plaćen imamo potraživanje – AVR, a u suprotnom imamo obavezu – PVR. Ovo su redovni rashodi.
2 Troskovi i rashodi koji nastaju od slučaja do slučaja tj sa vremena na vreme i oni se javljaju kao: - Rashodi koji su nakandno obracunati - To su rashodi koji predstavljaju korekcije rezultata prethodnog perioda (u odnosu na period u kome su nastali, pa ih dodajemo periodu u kojem smo saznali da su nastali). Takvi su rashodi vezani za: Ukidanje rezervisanja - to su pozicije u pasivi koje treba da obuhvate obaveze čija nam visina i rok dospeća nisu poznati na dan bilansa. Mi procenjujemo visinu obaveze ali ako nam se desi da obaveza bude veća od izdvojenog rezervisanja mi ćemo imati isplatu veću od visine rezervisanja. Tu razliku tretirammo kao Ostali rashodi. On je specifičan jer nije nastao u ovom periodu, već u periodu kada smo formirali rezervisanje. Ali pošto nismo bili u stanju da u dinar procenimo visinu tog rashoda, u trenutku ukidanja rezervisanja pojavljuje se rashod koji ima karakter ispravljanja rezultata onog perioda u kome je rezervisanje formirano. Zato će rezultat perioda u kom se ova obaveza plaća biti niži nego što bi bio da smo rashod pravilno procenili i formirali veća rezervisanja. Npr: formirano rezervisanje za popravke proizvoda u garantnom roku iznosi 1200, troskovi popravki proizvoda u garantnom roku u datom periodu su 1500, a ostali rashodi su onda 300. Naknadni otpisi potraživanja - mi na kraju godine procenjujemo koliko je od potraživanja naplativo a koliko ne. Može se desiti da naplatite manje od onog što ste procenili. Taj rashod ekonomski pripada prethodnoj godini kada ste planirali koliko ćete otpisati, ali ga morate pripisati ovoj godini u kojoj se pojavio. Npr. na ime definitivne naplate spornog potrazivanja koje je iznosilo 3000, otpisano 800 a na tekuci racun je uplaceno 2000. Dodatno otpisivanje od 200 predstavlja rashod koje se pojavljuje sa vremana na vreme i koji je naknadno obracunat. Stete koje su nastale ranije a čiju naknada nije ostvarena preko osiguravajućeg zavoda za priznavanje ovih rashoda relevantan je trenutak spoznaje o njihovom postojanju, a ne trenutak placanja. Pravilo je da ih priznajemo ne u onoj godini kojoj ekonomski pripadaju već ih priznajemo u onoj godini kada smo za njih saznali. Rashoda koji su posledica vanrednih okolnosti – moramo ih priznati u trenutku nastanka jer se ne mogu planirati. - Postoje i rashodi bez protučinidbe - naspram njih ne stoje nikakvi prihodi (nisu vezani ni za stvaranje ucinaka, ni za stvaranje prihoda). To su rashodi nastali kao posledica pogrešno donetih odluka. To su: troškovi neiskorišćenog kapaciteta (troškovi kapaciteta su fiksni bez obzira na obim), dati pokloni, manjkovi koji padaju na teret preduzeca i sl. 22 VRSTE BILANSA PREMA REDOVNOSTI SASTAVLJANJA I VREMENU KOJE POKRIVAJU Postoje različite vrste bilansa zato što postoje različiti korisnici koji imaju različite ciljeve, odnosno, različite informacione potrebe. BILANSI PREMA REDOVNOSTI SASTAVLJANJA - U zavisnosti od toga da li se sastavljaju redovno (unapred određeni i na duži rok ponavljani interva) ili povremeno, razlikuju se: 1 Redovni bilansi - sastavljaju se redovno, prema unapred utvrđenim intervalima vremena (jednom godišnje i to na dan bilansa 31.12. – kod nas; kod preduzeća kod kojih je poslovanje
pod uticajem sezone uzima se prirodna godina). Međutim, preduzeće može sastavljati finansijske izveštaje u kraćem vremenskom periodu (polugodišnje, kvartalno, mesečno i sl.)
radi donošenja određenih poslovno-finansijskih odluka. Takvi bilansi se nazivaju kratkoročni međubilansi. Najvažniji redovni bilansi su: Set finansijskih izvestaja - bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima, izveštaj o promenama na (sopstvenom) kapitalu, napomene uz finansijske izveštaje, takođe im se prilaže izveštaj o poslovanju. Poreski bilans Konsolidovani bilans (za grupu preduzeca) 2 Specijalni bilansi - sastavljaju se neredovno tj. u posebnim (specijalnim) prilikama do kojih može da dođe u toku poslovnog života preduzeća. Oni se razlikuju po formi i sadržini od redovnih bilansa i za njih važe drugačija pravila procenjivanja. Ima ih veći broj: Bilans osnivanja – sastavlja se samo jednom, sigurno se javlja. Bilans promene pravne forme - cilj bilansa je da pokaze kakvo je preduzece posle te promene. Bilans likvidacije – sastavlja se samo jednom, dogovoreno gasenje preduzeca, sigurno se javlja on ili stecajni bilans. Bilans poravnanja, Stečajni bilans – sastavlja se samo jednom, prisilno gasenje preduzeca zbog prezaduzenosti. Sanacioni bilans – kada postoje gubici koji se moraju sanirati. Bilans razdvajanja – kada jedan od partnera izlazi iz preduzeca. Bilans fuzije Likviditetni – bilans likvidenosti koji se sastavlja kada se trazi kredit od banke. Ciljevi specijalnih bilansa se razlikuju od ciljeva redovnih bilansa. Specijalni bilnasi koriste i drugacija pravila procenjivanja u zavisnosti od cilja sastavljanja. Pri sastavljaju specijalnih bilansa se ne postuje nacelo istorijskog troska vec se imovina vrednuje po likvidacionoj vrednosti. BILANSI PREMA VREMENU KOJE POKRIVAJU - Prema tome koji period pokrivaju, razlikuju se: 1 Projektovani (planski) bilansi - prikazuju projektovane (planirane) vrednosti, odnosno vrednosti bilansnih pozicija (bilans stanja i bilans uspeha) koje preduzeće želi da ostvari u budućnosti tj. budućem obračunskom periodu. Kao takvi su osnove kontrole. 2 Stvarni (ex-post) bilansi – pokazuju događaje koji su ostvareni u proteklom obračunskom periodu i iz njih proistekle vreednosti u bilansu stanja i bilansu uspeha na dan bilansa. 23 VRSTE BILANSA PREMA POVEZANOSTI SA KNJIGOVODSTVOM I MERADOVNOSTI PRAVNIH NORMI BILANSI PREMAPOVEZANOSTI SAKNJIGOVODSTVOM – 1 Bilansi koji proizilaze iz knjigovodstva – to su skoro svi redovni bilansi koji nastaju formalnim zaključivanjem računa glavne knjige, osim bilansa osnivanja koji nastaje na bazi inventara. Bilans stanja - je dvostrani pregled imovine preduzeća po obliku i poreklu na određeni dan, i on je proizvod zaključka knjiga i sadrži praktično sva salda koja se nalaze na računima stanja (aktivna i pasivna konta) posle izvršenog prenosa na konta rezultata
(rashoda i prihoda) sa ciljem razgraničenja između obračunskih perioda. Nastaje zakljuckom racuna stanja (aktive i pasive) i tzv integracijom rezultata u stanje (rezultat
se unosi na manju stranu racuna izravnanja). On sadrži sve pozicije aktive i pasive sa pozicijama razgraničenja. Bilans uspeha - je sažeti, dvostrani pregled rashoda i prihoda, čija razlika izražava periodični rezultat (dobitak ili gubitak), koji je predmet raspodele i isplate. Nastaje zakljuckom racuna uspeha (prihoda i rashoda) i unosenjem rezultata na manju stranu racuna dobitka i gubitka. Može se sastaviti u čistoj formi ili kao kombinacija obračuna i raspodele rezultata – bruto i neto princip. Sastavljanje bilansa uspeha u čistoj formi (bruto princip) pojavljuje se samo u slučaju gde su faze obračunavanja i raspodele periodičnog rezultata strogo odvojene jedna od druge. U tom slučaju, razlika između rashoda i prihoda na računu dobitka i gubitka integriše se u bilans stanja kao globalna veličina. Time se formalno, tj. računski izravnavaju bilans stanja i bilans uspeha. Dobitak se pojavljuje na strani pasive bilansa kao povećanje sopstvenog kapitala, a gubitak kao negativni rezulztat se pojavljuje u aktivi bilansa kao korektivna pozicija sopstvenog kapitala (IV Direktiva). 2 Bilansi nezavisni od knjigovodstva – to su skoro svi specijalni bilansi. Npr. likvidnosni bilans koji se podnosi banci ne treba da odslikava istorijsku vrednost imovine već tržišnu vrednost. Dakle vrednovanje imovine se vrši na drugačiji način, ali samo u tom bilansu i tada. To su: bilans osnivanja (osnovu za njegovo sastavljanje predstavlja inventar, a ne završni bilans kao što je to slučaj sa preduzećima koja kontinuirano posluju) stečajni bilans (stečajni upravnik ima obavezu da sastavi stečajni bilans i to na osnovu inventara, drugačija kalasifikacija imovine i obaveza nego u redovnim bilansima) Oba nastaju kao proizvod zaključka računa glavne knjige. Zaključak računa glavne knjige vrši se u tri faze, i to: - I faza - je faza zaključka računa prihoda i rashoda, - II faza - je faza integracije rezultata u stanje, - III faza - je faza zaključka aktivnih i pasivnih računa, i prenošenje njihovog salda na račun izravnanja. BILANSI PREMA MERODAVNOSTI PRAVNIH NORMI - Prema tome da li se bilansi sastavljaju prema posebnim propisima trgovačkog prava ili poreskog prava, razlikuju se: 1 Trgovački (poslovni) bilans - se sastavljaju u skladu sa odredbama trgovačkog (privrednog) prava u skladu sa zakonom o računovodstvu i reviziji i podzakonskim aktima i MRS i MSFI. Mogu biti redovni i specijalni. Cilj sastavljanja trgovačkih bilansa je utvrdjivanje raspodeljivog rezultata, održanje kapitala, likvidnosti, smanjenje osnovice za porez i sl. U SAD-u to su zakon o HOV i zakon o berzanskom poslovanju; u V. Britaniji to je zakon o kompanijama; a u Nemackom to je nemacki trgovacki zakonik. Prema trgovačkom pravu bilansi se sastavljaju u različitim prilikama – redovno ili izvanrednim povodom. Ako se sastavljaju u redovno u jednakim intervalima, radi se o redovim bilansima, tj. redovnom godišnjem zaključku, koji sadrži bilans stanja, bilans uspeha, Izveštaj o tokovima gotovine, Izveštaj o promenama na kapitalu i Izveštaj o poslovanju. A u svim ostalim slučajevima se sastavljaju povremeni (specijalni) bilansi. Formu i sadržinu redonih i specijalnih bilansa regulišu zakonske odredbe u okviru opšteg trgovačkog prava ili posebnnih zakonskih tekstova i načela urednog bilansiranja. 2 Poreski bilansi – se sastavljaju u skladu sa odredbama poreskog prava. Imaju zadatak obezbeđenja sigurne i pouzdane osnove za oporezivanje uz respektovanje načela
ravnomernosti. Oni pored fiskalnog, imaju i nefiskalni zadatak obezbeđenja ciljeva ekonomske politike. Kod nas zakon o porezu na dobit. Cilj je utvrdjivanja oporezivog rezultata. Osnovica
od koje se polazi je dobitak/gubitak utvrdjen u poslovnom bilansu. Nakon toga vrse se odgovarajuce korekcije prihoda i rashoda i dolazi se do oporezive dobiti. Mogu biti: Redovni - poreski bilans imovine – služi za izračunavanje vrednosti preduzeća kao celine, u smislu neto imovine, kao osnove za oporezivanje obrtničke imovine ili kapitala, - poreski bilans prinosa – služi za utvrđivanje osnove oporezivanja dohotka poreskih obveznika Specijalni - bilans promene pravne forme, - bilans razdvajanja Rashodi mogu biti: rashodi koji se u celosti priznaju (troškovi zarada)
rashodi koji se priznaju u ograničenom procentu (za troškove reklame 5% od ukupnih prihoda, za donacije kulturnim ustanovama 1,5% od ukupnih prihoda) rashodi koji se uopšte ne priznaju (novčane kazne, donacije političkim organizacijama) rashodi koji se priznaju pod određenim uslovima (troškovi materijala po metodi prosečne cene i FIFO metodi) Dobijaju se korekcijom trgovačkih bilansa. Cilj sastavljanja poreskih bilansa je utvrđivanje osnovice za oporezivanje u skladu sa principima o ravnomernosti oporezivanja. Osnovica za porez se utvrđuje upoređivanjem neto (čiste) imovine dva sukcesivna obračunska perioda + isplate na teret kapitala – uplate kapitala, zato što su isplate učestvovale u poslovanju, a uplate nisu učestvovale u poslovanju preduzeća (npr. vlasnik odlazi pa mu se isplaćuje kapital - on se koristio u poslovanju; vlasnik dolazi pa uplaćuje kapital - on se nije koristio u poslovanju). Odsutpanja između pozicija u trgovačkom i poreskom bilansu nazivaju se pozicije poreskog poravnanja. Njihov ukupan iznos je jednak razlici procenjivanja između trgovačkog i poreskog bilansa. 24 VRSTE BILANSA PREMA PODRUCJU INFORMISANJA I TEHNICI SASTAVLJANJA BILANSI PREMA PODRUCJU INFORMISANJA - Redovni godišnji zaključci koji se međusobno razlikuju prema obimu informacija koje pružaju, a to su: 1 Interni bilansi - sastavljaju se za interne korisnike bilansnih informacija (što zavisi od pravne forme preduzeća). Takvi bilansi imaju veliku iskaznu moć pre svega zato što na bazi informacija sadržanih u njima interni korisnici donose različite poslovno-finansijske odluke. Oni se rade za informacione potrebe menadzmenta. Mogu se raditi kvartalno, mesecno. Nemaju strogo propisanu formu i sadrzinu tj nisu pod uticajem zakonske regulative. Oni ne moraju biti u skladu sa pravilima koja se moraju postovati u eksternim bilansima, vec se sastavljaju u skladu sa ciljem izvestavanja. To su bilansi posebne namene. Tipičan primer internog bilansa je kratkoročni (mesečni) bilans uspeha, koji se sastavlja na dobrovoljnoj osnovi u okviru pogonskog knjigovodstva sa ciljem kontrole poslovnog procesa, procene izgleda poslovnog rezultata i obezbeđenja podloge za donošenje adekvatnih odluka u području
politike cena, planiranja stepana zaposlenosti i asorimana. Mogu se sastaviti i za uze delove preduzeca (profitne centre, linije proizvoda, pojedinacne proizvode) u cilju donosanje pojedinacnih poslovno-finansijskih odluka. 2 Eksterni bilansi sastavljaju se za eksterne korisnike bilansnih informacija. Eksterni korisnici mogu biti: kreditori, država, konkurenti, sindikati i dr. poverioci. Mogu ih koristiti i interni korisnici (uprava preduzeca). Forma i sadrzina su pod jakim uticajem zakonske i
profesionalne regulative. Sastavljaju se za preduzece u celini i za grupu preduzeca. Njihova iskazna moć je znatno manja nego kod internih bilansa. A sužavanje njihove iskazne moći se postiže skromnijim rasčlanjavanjem pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha, a naročito unošenjem samo osnovnih podataka o razvoju preduzeća u izveštaj o poslovanju. To su bilansi opšte namene jer korisnici nisu u poziciji da traže dodatne podatke i analize. Ovo su izveštaji namenjeni zaštiti interesa investitora i poverilaca. Ta zaštita interesa se vrši tako što se obezbeđuju potrebne i pravovremene informacije o finansijskom položaju preduzeća. Investitor se oslanja na finansijski položaj i rentabilitet preduzeća i njihova procenjena kretanja. Akcionari na osnovu ovih bilansa donose odluke da li da kupuju ili prodaju akcije te kompanije. Poverioci na bazi eksternih a ne internih bilansa takođe dobijaju informacije o rentabilitetu i o prinosu. Zbog ovih razloga se radi revizija eksternih izveštaja a ne internih. BILANSI PREMA TEHNICI SASTAVLJANJA - Prema stepenu rasčlanjavanja i načinu (tehnici) prikazivanja bilansnih pozicija, razlikuju se: 1 Bruto bilansi - u njihovoj osnovi je primena bruto principa, i oni prikazuju pozicije stanja i uspeha bez saldiranja. Bruto princip je zabrana saldiranja pozicija aktive i pasive, prihoda i rashoda (npr. potrazivanja i obaveza, poslovnih prihoda i rashoda) i zabrana sažimanja u aktivi i pasivi kao i na strani prihoda i rashoda (npr. posebno iskazivanje potrazivanja od kupaca i od dobavljaca po osnovu datih avansa, indirektno otpisivanje stalne imovine). Njegovom upotrebom obezbeđuje se poštovanje načela jasnosti - ono omogućava da istinite činjenice u finansijskim izveštajima budu prikazane jasno i transparentno, čime se podiže njihova iskazna moć. Bruto principu odgovara integrisanje bruto ostvarenog rezultata protekle godine u bilansu stanja. Obračun raspodele rezultata se knjiži u sledećoj godini. Isticanje bruto rezultata u bilansu znatno povećava njegovu iskaznz moć. Pa tako bruto bilansu uspeha sadrži sve prihode i rashode bez ikakvog mađusobnog saldiranja, pa periodični rezultat predstavlja razliku ukupnih (bruto) prihoda i rashoda. 2 Neto bilansi - su prikazane saldrane pozicije stanja i uspeha. Uosnovi se nalazi postovanje neto principa. Dozvoljeno saldiranje pozicija aktive, pasive, prihoda i rashoda (u bilansu uspeha su samo pozicije dobitka/gubitka). Dozvoljeno je sazimanje pozicija aktive, pasive, prihoda i rashoda (zajedno se pokazuju potrazivanja od kupaca i dobavljaca po osnovu datih avansa, direktan otpis osnovnih sredstava – samo sadasnja vrednost). U njima su otpisivanja osnovnih sredstava direktna, rashodi i prihodi su sadirani tako da se bruto rezultat pojavljuje kao zbir ili razlika rezultata (dobitak ili gubitak) na prodaji gotovih proizvoda, usluga, materijala, robe i razlike neposlovnih prihoda ili rashoda. Jasnost i iskazna moć ovakvih bilansa je zbatno ispod jasnosti i iskazne moći bruto bilansa. 25 VRSTE BILANSA PREMA BROJU UKLJUCENIH PREDUZECA I VREMENSKOM PERIODU KOJI POKRIVA BILANSI PREMA BROJU UKLJUCENIH PREDUZECA U BILANSU - U poslovnom životu preduzeća pojavljuju se brojni oblici mađusobne saradnje pravno samostalnih preduzeća motivisani zajedničkim interesima članica. U skladu sa oblicima saradnje i stepena ekonomske povezanosti, javlja se i potreba obezbeđenja zajedničke slike interesne grupe. Ona se
obezbeđuje sažimanjem elemenata godišnjih zaključaka (bilans stanja i bilans uspeha) članica zajedničkog interesa. Zbog toga se, pored pojedinačnih bilansa pravno samostalnih preduzeća, pojavljuju i bilansi više preduzeća, između kojih se u skladu sa oblicima međusobne saradnje razlikuju: 1 Pojedinačni bilansi – osnovni set finansijskih izvestaja za pojedinacno preduzece.
2 Zbirni bilansi - najjednostavnija forma sažimanja dva ili više pravno ali ne i ekonomsko samostalna preduzeća, koja su povezana zajedničkim interesom. Ovu vrstu bilansa karakteriše spajanje tj. sažimanje pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha. Kod takvog sažimanja se ne vodi računa da li su pojedinačni bilansi preduzeća rasčlanjeni na isti način i da li su korišćene iste metode i pravila procenjivanja. Ova forma sažimanja ne postavlja uslov striktnog pridržavanja načela uporedivosti, pa je iskazna moć ovakvog bilansa mala. 3 Zajednički bilansi - predstavljaju višu formu zbirnog bilansa. Iskazna moc je visa nego kod zbirnog bilansa. Sastavljaju se sažimanjem istovrsnih pozicija dva ili više pravno ali ne i ekonomsko samostalna preduzeća, koja su međusobno povezana čvršćim zajedničkim interesom. Holding kompanija ili koncern (investitor koji vrši kontrolu) utiče na poslovno – finansijsku politiku drugih, zavisnih, preduzeća -oni zajedno čine grupu preduzeća. Da bi imali veliku iskaznu moć neophodno je da budu zadovoljene formalne i materijalne pretpostavke. Formalne pretpostavke se: - usklađenost kontnih planova - jednako rasčlanjivanje pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha - isti dan bilansa Materijalne pretpostavke su: - u okviru zajedničkog interesa nema učešća, niti međusobna potraživanja i obaveze - da se koriste iste metode procenjivanja. 4 Konsolidovani bilansi - sastavljaju grupe preduzeća. Grupu preduzeca čine matično preduzeće (društvo majka) ili društva koja učestvuju u kapitalu podređenih i više zavisnih preduzeća (društva kćeri) ili društa u čijem se kapitalu učestvuje. Karakteriše ga pravna ali ne i ekonomska samostalnost. Osnovu za njihovo sastavljanje čine zajednički bilansi. Neophodno je iz zajedničkih bilansa isklučiti (konsolidovati): interna učešća, interna potraživanja, interne obaveze i interne prihode i rashode. Stalnost kruga konsolidovanja mora postojati i imaju najveću iskaznu moć. Bilansi grupa – grupa je ekonomska celina koja nastaje povezivanjem preduzeća putem kapitala a da pri tom zadržavaju pravnu samostalnost. Preduzeće koje vrši kontrolu se zove matično preduzeće a ostala se zovu zavisna preduzeća. Za ovu grupu preduzeća se sastavljaju konsolidovani finansijski izveštaji. Tu postoji i bilans matične firme i bilansi zavisnih preduzeća i zajednički konsolidovani bilans. On daje informacije o imovini, kapitalu i obavezama grupe kao celine, kao da se radi o jednom preduzeću, a ne pravno samostalnim entitetima, jer matično preduzeće može da kontroliše i oblikuje finansijski i prinosni položaj zavisnih preduzeća. Svim ovim finansijskim izveštajima se može sagledati da li postoji prebacivanje profita sa jednog na drugo preduzeće. Da bi se ovakvi bilansi sastavili potrebno je ispunjenje formalnih i materijalnih prepostavki. Pri sastavljanju konsolidovanih bilansa neophodno je isključiti pozicije po osnovu međusobnih učešća, potraživanja i obaveza i prodaje roba i usluga. Konsolidovani bilans se sastavlja kako bi se sagledao imovinski, finansijski i prinosni položaj koncerna tj. složenog interesa. Konsolidovanje kao problem ističe dve grupe problema:
- izbor kruga konslodovanja – pokreće pitanje utvrđivanja obaveza za uključivanje u konsolidovanji bilans - način pripremanje bilansa za sažimanje – u slučaju njihovog iskazivanja u različitim valutama i pitanje postupka eliminisanja pozicija koje potiču iz internih odnosa članica složenog interesa. Bilansi grupa i bilansi preduzeća imaju iste ciljeve, služe za informisanje, za raspodelu i za oporezivanje. Kod grupa se raspodela vrši na nivou pojedinih preduzeća, a ne grupe (nemate
dividendu Simensa već nekog od njegovih zavisnih preduzeća). Može se raspodeliti samo dobitak koji je eksterno realizovan. Zato je važan bilans grupe kao celine. Tako da on nije formalno, ali jeste suštinska osnova za raspodelu. Ako preduzeće ima više od 90% kapitala zavisnog preduzeća, tada matična firma može da odluči da li će biti oporezovana na nivou grupe ili na nivou preduzeća i ima zakonsku obavezu da se te odluke drži u narednih 5 godina. BILANSI PREMAVREMENSKOM PERIODU KOJI POKRIVAJU 1 Bilans otvaranja – sastavlja se na početku svake poslovne godine jednog preduzeća, sa ciljem obezbeđenja osnove za otvaranje knjiga. Ne treba ga mešati sa bilansom osnivanja (otvara sa na početku poslovnog života preduzeća koji je istovremeno i bilans otvaranja). On sadrži samo stanje (aktivu i pasivu) bez računa uspeha (rashode i prihode). Isto tako u njega je integrisan rezultat preduzeća bilo po bruto principu ili principu raspodele. 2 Godišnji bilansi – priča u vezi redovnih bilansa. 3 Kratkoročni međubilansi - se sastavljaju u kraćim vremenskim intervalima (polugodišnje, kvartalno, mesečno, nedeljno, dnevno) zbog potrebe uprave za kontrolom i odlučivanjem. Međubilansi mogu biti sastavljani na bazi zaključka svih računa, kome prethodi inventarisanje ili bez inventarisanja. Ali, samo međubilans sa inventarom je bilans u pravom smislu, jer se on razvija prema načelima godišnjeg bilansa. I takav bilans je prema stepenu tačnosti identičan godišnjem zaključku. A razlika je samo u dužini obuhvaćenog vremenskog intervala. U praksi se obično koriste međubilansi bez inventara, uz upotrebu obračunskih cena i uz oslanjanje na knjigovodstveno stanje. 4 Totalni (završni) bilans - sastavlja se na kraju poslovnog života preduzeća i ima dvostruku funkciju: da utvrdi totalni rezultat i predstavlja plan za likvidaciju preduzeća. Ovo je najtačniji bilas, jer svi rashodi u njemu odgovaraju izdacima, a svi prihodi primanjima, pa problem razgraničenja za njega nema značaja. Ako bi smo ove bilanse rangirali prema tačnosti redosled bi bio sledeći: totalni bilans, godišnji bilansi, kratkoročni međubilansi. Totalni bilans je najtačniji zato što su sve poslovne transakcije završene tj. svi prihodi su naplaćeni, a svi rashodi isplaćeni, odnosno svi tokovi rentabiliteta su i novčani tokovi. *** BILANSI PREMA GLOBALNOJ SVRSI ISKAZIVANJA - Prema tome šta se smatra dominantnim ciljem knjigovodstva i godišnjeg zaključka, koji se izvode iz knjigovodstva, razlikuju se: 1 Imovinski (status) bilansi (stanja) – su specijalni bilansi (stecaj, likvidacija, fuzija, razdvajanje) i prikazuju stanje bilansne imovine i kapitala na određeni dan. On se razlikuje od redovnog bilansa stanja po tome što koristi drugačije pravila procenjivanja vrednosti bilansnih pozicija (tekuce cenene, likvidacione vrednosti) i što ne sadrži pozicije razgraničenja. Njegov primarni cilj je utvrđivanje sto tacne vrednosti imovine i obaveza tj soptvenog kapitala Dolazi do materijalnog i formalnog diskontinuiteta. Vrednost imovinskih pozicija se utvrđuje na dan bilansiranja po tekućim cenama, a vrednost se izračunava na osnovu inventara ili se izvlači iz tekućeg bilansa. Njegove karakteristike: sadrži samo aktivu i pasivu,
bilansne pozicije odražavaju vrednosti imovinskih delova na dan bilansa (tekuće)
sastavlja se neredovno, što znači da je specijalna vrsta bilansa (bilans likvidacije, stečajni bilans, bilans poravnanja, bilans razdvajanja), izračunavanje vrednosti bilansne imovine vrši se preko inventara ili se izvlači iz tekućeg bilansa.
2 Bilans utvrđivanja rezultata - ima za cilj što tacnije utvrdjivanje rezultata. Nema foramlnog i materijalnog diskontinuiteta. Bilans stanja redovnog godišnjeg zaključka ima pomoćnu funkciju da se što pravilnije periodizira rezultat. Sve ono što nije prihod i rashod ne sme se naći u bilans uspeha, posledica toga je da bilans stanja sadrži buduće prihode i rashode odnosno pozicije razgraničenja. Dominira princip istorijskog troska. Bilans stanja koji nastaje redovnim godišnjim zaključivanjem razlikuje se od imovinskog (status) bilansa ne samo po načinu procenjivanja, već i po tome što bilans stanja koji nastaje redovnim godišnjim zaključivanjem sadrži aktivne i pasivne račune sa računima razgraničenja, za razliku od imovinskog bilansa koji ne sadrži račune razgraničenja. ***BILANSI PREMA KARAKTERU BILANSNIH VELICINA (STANJE ILI TOK) Bilansi se mogu međusobno razlikovati i prema tome da li imaju karakter stanja ili toka (kretanja). 1 Bilansi stanja – sastavljaju se da se prikaže visina i struktura kapitala i ulaganja kapitala u različite oblike imovine u određenom trenutku, pa zbog toga ima karakter stanja. 2 Bilansi kretanja - se sastavljaju sa ciljem prikazivanja ekonomsko-finansijskih događaja, kontrole likvidnosti i utvrđivanja rezultata, tj. da prikažu kretanje poslovnih vrednosti u određenom vremenskom razdoblju. Oni su dobrovoljni bilansi i predstavljaju dopunu redovnih bilansa sa ciljem kontrole likvidnosti. Bilansi kretanja predstavlju bruto kretanje prometa dugovne i potražne strane svih konta stanja u obračunskom periodu pri čemu su iz prometa isključena početna stanja tj. preneta salda iz prethodnog perioda. Bilansi kretanja se mogu prikazati i u formi pregleda razlika salda između bruto kretanja dugovnih i potražnih salda na kontima stanja, pri čemu se iz prometa isključuju početna stanja. Saldo svih aktivnih i pasivnih razlika pokazuje rezultat perioda. Za sva konta stanja se mogu praviti bilansi kretanja. (npr. konto mašine – na dugovnoj strani se beleže sve nabavke, a na potražnoj strani svi otpisi i prodaja ili otuđivanje). 26 OSNOVNE IZVESTAJA
KVALITATIVNE
KARAKTERISTIKE
FINANSIJSKIH
Kvalitativne karakteristike pre revizije (okvir 1989)
Kvalitativne karakteristike posle revizije
Razumljivost
Fundamentalne karakteristike relevantnost verodostojna prezentacija Unapredjujuce karakteristike uporedivost blagovremenost proverljivost razumljivost
Pouzdanost sustina vaznija od forme neutralnost potpunost – kompletnost verodostojno predstavljanje Vaznost (znacajnost)
Uporedivost
U revidiranom Okviru se pravi razlika izmedju dva tipa kvalitativnih odlika finansijskih izvestaja, koje treba zajdeno da daju upotrebljive (korisne) finansijske informacije:
Fundamentalne (osnovne) karakteristike
Unapredjujuce karakteristike
RELEVANTNOST – Relevantom se smatraju one informacije na kojima se zasnivaju odluke korisnika. Ako bi odluka korisnika bez posedovanja date informacije bila drugacija onda se takva informacija moze smatrati relevantom. Relevantne informacije treba da imaju prediktivnu i/ili potvrdjujucu vrednost. Prediktivnu vrednost ima informacija koja omogucava prognoziranje buducih performansi izvestajnog entiteta. Potvrdjujucu vrednost informacija ima ako potvrdjuje cenjenice utvrdjene u proslosti ili sadasnjosti. Materijalnost je i dalje jedan od elemenata relevantnosti, ali ne kao samostalni koncept. Odbor se medjutim izjasnio da se materijalnost moze utvrdjivati sa aspekta entiteta polazeci od prirode ili velicine stavki na koje se informacija odnosi, tako da nije moguce obuhvatiti opstim uslovima svaku situaciju. VERODOSTOJNA PREZENTACIJA – Ona je zamenila raniji termin pouzdanost. Finansijska informacija je verna tj verodostojno prezentirana ako je: Potpuna - Samo potpuna informacija je i pouzdana informacija. Izostavljanje nebitinih informacija neće umanjiti pouzdanost finansijskih izveštaja, jer neće korisnike dovesti u zabludu niti ih navesti na pogrešne zaključke. Ovo izostavljanje se obično pravda visokim troškovima koje pribavljanje takvih informacija zahteva. Izostavljanje vaznih informacija naprotiv, cini finansijske izvestaje laznim i dovodi do pogresnih poslovnih odluka. Ukoliko npr. u bilansu ne bi bila iskazana roba data u komisionu ili konsignacionu prodaju, to bi vodilo pogresnom iskazivanju visine zaliha i time pogresnom utvrdjivanju neto obrtnog fonda i pogresnoj proceni finansijskog polozaja preduzeca. Ovo pod uslovom da je vrednost ove robe takva da bitno utice na visinu iskazanih zaliha, a ako je naprotiv, vrednost robe u konsignaciji zanemarljiva u odnosu na ukupne zalihe, tada je povredjen zahtev za potpuno iskazivanje, ali korisnici nece zbog toga steci pogresnu sliku o finansijakom polozaju preduzeca. Neutralna - ako je informacija odabrana i prezentirana tako da korisnike navede da donose one odluke koje očekuje sastavljač, tada takva informacija, a prema tome ni finansijski izvestaji koji takve informacije sadrze, nisu neutralnai pa prema tome ni pouzdani. Slobodna od gresaka tj bez gresaka – Za neku informaciju cemo reci da je slobodna od gresaka ako greska i propusti ne uticu na opis ekonomskih pojava i ukoliko je proces primenjen za dobijanje izvestajnih informacija odabran i primenjen bez gresaka. *** KONCEPT SUTINA IZNAD FORME – Davanje prednosti sutini transakcije u odnosu na njenu formu u Okviru iz 1989. godine oznaceno je kao jedan od uslova dobijanja pouzdanih informacija. On podrazumeva da poslovni događaji treba da budu prikazani u skladu sa njihovom finansijskom suštinom, a ne isključivo njihovim zakonskim oblikom. Kvalitet informacije odredjen je davanjem prednosti ekonomskoj sadrzini u odnosu na pravnu formu i opreznim procenama. Kod onih poslovnih dogadjaja kod kojih izmedju ekonomske sadrzine i pravne forme ne postoji saglasnost, pri izvestavanju prednost treba dati ekonomskoj sadrzini. Postovanje zakonske forme bi, u tim slucajevima, vodilo prezentiranju nepouzdanih informacija. Tako npr. sredstva uzeta u finansijski lizing treba iskazati u bilansu zakupca iako je pravni vlasnik zakupodavac, jer sve ekonomske koristi tokom gotovo citavog veka trajanja
prisvaja zakupac, koji takodje snosi i sav rizik i troskove. Srestvo se nalazi u njegovoj ekonomskoj svojini. Ako bi se postupilo u skladu sa pravnom formom, tada bi imovinu koju zakupac koristi u svom poslovanju bila nepotpuno iskazana, sto bi rezultiralo pogresnom informacijom o stopi prinosa na ukupan capital. Priznavanje prihoda po osnovu dugorocnih
ugovora takodje se vrsi u skladu sa ekonomskom a ne sa pravnom stranom poslovnog dogadjaja. U revidiranom Okviru ovaj zahtev se ne navodi, jer se smatra da zahtev za vernom prezentacijom ukljucuje i davanje prednosti sutini u odnosu na formu. Nema verne prezentacije ako ovaj zahtev nije ispunjen. *** OPREZNOST – Objasnjenje koje je Odbor dao u vezi sa tim je da je otklanjanje izvrseno zbog toga sto je opreznost u konfliktu sa neutralonoscu. Ona podrazumeva pridržavanje principa opreznosti prilikom prezentiranja računovodstvenih informacija. Neizvesnost koje prate mnoge poslovne dogadjaje namecu potrebu za opreznim procenjivanjem kojim treba da se izbegne precenjivanje imovine i rezultata. Imovina ce biti precenjena ako su sredstva precenjena ili obaveze potcenjene. Princip opreznosti podrazumeva da se sredstva vrednuju po principu niže vrednosti ( izmedju nabavne cene tj CK i dnevne cene bira se niza), a obaveze po principu više vrednosti (izmedju nabavne vrednosti i visine iznosa potrebnog za njihovo izmirenje bira se visa vrednost), cime se obezbedjuje oprezno odmeravanje imovine. Isto tako, oprez je poželjan i pri odmeravanju rezultata i to priznavanjem samo realizovanih dobitaka i realizovanih, ali i nerealizovanih gubitaka (prvi je princip realizacije, a drugi princip impariteta). Preterana opreznost može dovesti do nepouzdanosti informacija (latentne rezreve). Skrivene rezerve nastale bile potcenjivanjem active bilo precenjivanjem obaveza cine da slika o finansijskom i prinosnom polozaju preduzeca, data u bilansu stanja i bilansu uspeha preduzeca, ne bude verodostojna. 27 UNAPREDJUJUCE (PODRZAVAJUCE) KVALITATIVNE KARAKTERISTIKE FINANSIJSKIH IZVESTAJA Informacije koje su razumljive, uporedive, proverljive i blagovremene nece biti korisne pri donosenju odlika ako nisu relevantne i verodostojno prezentirane, ali ce informacije koje su relevantne i verodostojne biti mnogo korisnije ako su blagovremene, uporedive, proverljive i razumljive. Uporedivost, blagovremenost, proverljivost i razumljivost su neposredno usmerene na unapredjenje kako relevantnosti tako i verodostojnosti finansijskih informacija. Ove karakteristike treba da budu zastupljene kako pojedinacno tako i u kombinaciji. PROVERLJIVOST – Proverljivost informacija im obezbedjuje kredibilitet i to tako sto ce razlicita i nezavisna strucna lica postici saglasnost koja ne mora bezuslovno biti potpuna o tome da: informacija koja predstavlja ekonomske fenomene ne sadrzi materijalno znacajne greske niti je pristrasna ili da su priznavanje i izabrane metode procenjivanja primenjeni bez materijalnih gresaka i pristrasnosti. Ovaj koncept obuhvata deo onoga sto se nekad naziva objektivnost (ranije bila povezana sa opreznoscu prilikom procena u finansijskim izvestajima). BLAGOVREMENOST – U procesu donosenja odluka investitori i poverioci koriste informacije iz finansijskih izvestaja i te informacije im moraju biti dostupne pre donosenja odluka. Informacije koje se dobijaju kasno u odnosu na donosenje odluka imaju po pravilu malu upotrebnu vrednost.
RAZUMLJIVOST – Informacija mora biti prezentovana na nacin da je mogu razumeti u potrebnoj meri iz podrucja racunovodstva i poslovanja edukovani korisnici finansijskih izvestaja. UPOREDIVOST – U vremenu i prostoru. Ogranicenje u poglednu vaznosti i pouzdanosti – Ravnoteza izmedju koristi i troskova. 28 POJAM, CILJEVI I SADRZINA OKVIRA ZA FINANSIJSKO IZVESTAVANJE
POJAM - Donet 1989. godine. Normativnu osnovu finansijskog izveštavanja u Srbiji čine dva izvora: Zakonska regulativa (Zakon o računovodstvu i reviziji)
Profesionalna regulative (MRS, MSFI)
MRS – Primena principa i načela na određene transakcije, pri čemu se njima daje odgovor na pitanje kako iskazati u finansijskim izveštajima posledice neke transakcije CILJEVI – Svrha konceptualnog okvira je da: Obezbedi trajnu strucnu osnovu za formulisanje MRS i donosenje zakonskih propisa iz ove oblasti Da pomaze sastavljacima finansijskih izvestaja u primeni MRS i u postupanju sa problematikom koja treba da postane predmet IFRS Da pomeze korisnicima finansijskih izvestaja pri tumacenju informacija koje sadrze finansijski izvestaji primenjeni u skladu sa MRS i IFRS. Konceptualni okvir i standard nisu sinonimi tj okvir nije standard i prema tome ne odredjuje standarde za bilo koje podrucje procenjivanja ili objavljivanja. Ako se javi sukob izmedju okvira i nekog racunovodstvenog standarda, zahveti racunovodstvenih standarda imaju prednost nad zahtevima u okviru. Okvir sadrzi pravila, pretpostavke i ciljeve na kojima se standardi grade. Prvi MRS su doneti nakon 1973. godine i do 2001. godine donet je 41 standard. SADRZINA – Od 1989. godine do 2004. godine kada je pokrenut projekat revizije okvira doslo je do promene okolnosti u kojima posluju izvestajni entiteti. Od posebnog znacaja je razvoj globalnih finansijskih trzista. Dva kljucna tela za donosenje standarda finansijskog izvestavanja su: IASB i FASB zajednicki su otpoceli projekat revizije konceptualnog okvira. Ciljevi revizije su: Usaglasavanje okvira za finansijsko izvestavanje donetog od strane IASB i onog koji je donet od strane FASB Unapredjenje kroz otklanjanje nekonzistentnosti, kontradiktornosti i praznina koje se nalaze u postojecim okvirima. Nacin revizije: Revizija okvira je podeljena u sledece faze: Ciljevi finansijskog izvestavanja i kvalitativne karakteristike finansijskih izvestaja
Elementi finansijskih izvestaja
Vrednovanje
Izvestajni entiteti
Prezentacija i objavljivanje
Svrha i status
Primena na neprofitne entitete
Ostalo
Podrucja primene – Okvir se bavi: Ciljevima finansijskog izvestavanje
Kvalitativnim karakteristikama i procenjivanjem elemenata od kojih su sastavljeni finansijski izvestaji Odredjivanjem, utvrdjivanjem i procenjivanjem elemenata od koji su sastavljeni finansijski izvestaji
Okvir se odnosi na finansijske izvestaje pojedinacnih preduzeca i grupa preduzeca koji se sastavljaju polugodisnje i godisnje Koncepti kapitala i odrzavanja kapitala od kojih se polazi pri sastavljanju finansijskih izvestaja Okvir se odnosi na komplet finansijeskih izvestaja
Osnovne razlike koje su nastale sa revizijom konceptualnog okvira: Ciljevi finansijskog izvestavanja
Krug korisnika finansijskih izvestaja
Kvalitativne odlike finansijskih izvestaja KORISNICI FI PRE REVIZIJE KO
KORISNICI FI REVIZIJE KO
POSLE
Investitiori
Postojeći i potencijalni investitori
Zajmodavci
Postojeći i potencijalni zajmodavci i ostali poverioci
Zaposleni Kupci Dobavljači i ostali poverioci Država i njene agencije Javnost
CILJEVI PRE REVIZIJE KO
CILJEVI KO
NAKON REVIZIJE
Pružanje informacija o finansijskom položaju, Namena finansijskog izveštavanja za opšte prinosnom položaju i promenama u tim namene je da se pruže finansijske informacije položajima , koje su korisne pre svega o izveštajnom entitetu (informacije o širokom krugu korisnika u donošenju entitetovim ekonomskim resursima, pravima i poslovnih njihovim promenama) koje su korisne pre odluka svega postojećim i potencijalnim investitorima, poveriocima i zajmodavcima, i to pri donošenju odluka o davanju sredstva entitetu
Koje informacije se pruzaju korisnicima finansijskih izvestaja: Okvir 1989. godine: Finansijski polozaj i promene finansijskog polozaja, informacije o uspesnosti i napomene uz finansijske izvestaje. Okvir 2010. godine: Uvode se u izvestavanje siroki pojmovi kao sto je izvestavanje o entitetovim ekonomskim rezursima, pravima i njihovim promenama.
Finansijski polozaj i promene finansijskog polozaja – Na finansijski polozaj preduzeca uticu sredstva koja kontroslise, njegova finansijska struktura, likvidnos, solventnost, kao i sposobnost prilagodjavanja promenama u okruzenju. Informacije o sredstvima i sposobnost prilagodjavanja se koriste za predvidjanje mogucnosti preduzeca da stvara novac i ekvivalente novca u buducnosti. Informacije o finansijskoj strukturi korisne su za predvidjanje buducih potreba za zaduzivanjem i o ucescu vlasnika u dobitku preduzeca. Informacije o likvidnosti i solventnosti se koriste pri predvidjanju sposobnosti preduzeca da odgovori svojim obavezama. Informacije o uspesnosti – Koriste se za procenu potencijalnih promena u sredstvima i predvidjanju mogucnosti da maksimizira dobitak ostvaren koriscenjem postojecih ali i dodatnih resursa. Napomene uz finansijske izvestaje – Dodatne informacije o pozicijama bilansa i racuna dobitka i gubitka. Pruzaju informacije o rizicima i nesigurnostima koje uticu na preduzece, informacije o sredstvima koje nisu iskazane u preduzecu i informacije po segmentima. Odgovornost za finansijsko izvestavanje – Uprava preduzeca je odgovorna da pripremi i prezentira finansijske izvestaje preduzeca. Ona takodje odgovara za objektivno i posteno sacinjavanje finansijskih izvestaja. Odgovornost je kolektivna. 29 OSNOVE VREDNOVANJA ELEMENATA FINANSIJSKIH IZVESTAJA U OKVIRU Elementi finansijskih izvestaja su finansijski ucinci transakcija i drugih dogadjaja svrstani u grupe prema njihovim ekonomskim obelezjima. Elementi bilansa: Imovine tj aktiva (sredstva) – resurs koji kontroslise preduzeca kao rezultat proslih dogadjaja i iz kojeg se ocekuje priticanje ekonomskih koristi u preduzece. Obaveze – sadasnja obaveza preduzeca proizasla iz proslih dogadjaja za cije se podmirenje ocekuje da ce stvoriti odliv resursa iz preduzeca koji stvaraju ekonomske koristi. Kapital – ostatak imovine preduzeca nakon odbitka svih njegovih obaveza. Ove determinante determinisu finansijski i imovinski polozaj preduzeca. Razvrstavanje i rasclanjavanje elemenata finansijskih izvestaja – Elementi bilansa (imovina, obaveze, kapital) i racuna dobitka i gubitka (prihodi i rashodi) se rasclanjavaju i razvrstavaju saglasno potrebama korisnika. Uvek se bira nacin koji na najbolji nacin pruza informacije potrebne za donosenje poslovnih odluka. SREDSTVA – su Posledica proslih dogadjaja – kupovina, izgradnja, proizvodnja, poklon i sl.
Kontrola nad sredstvom postoji kada preduzece prisvaja sve koristi od datog sredstva i snosi sve rizike Buduce ekonomske koristi – upotreba za proizvodnju novih proizvoda, razmena za druga sredstva, upotreba za imirenje obaveza, za podelu vlasnicima i sl. Izdatak nije sredstvo ako ne donosi ekonomske koristi u buducnosti. Svako sredstvo ne mora imati za posledicu nastanak izdatka npr. pokon. OBAVEZE – su
Sadasnja obaveza su duznost ili odgovornost da se postupi ili nesto izvrsi na odredjeni nacin. Mogu nastati po osnovu zakona, ugovora ili iz uobicajne poslovne prakse. Obaveze po osnovu ugovora su: obaveze prema dobavljacima, bankama i radnicima. Obaveze po osnovu zakona su obaveze za poreze. Obaveze po osnovu javnih izjava
menadzera su javna izjava koja izaziva opravdano ocekivanje druge strane da se postupi na odredjeni nacin. Podmirivanje obaveza izaziva odlivanje sredstava koje moze biti izvrseno na vise nacina: placanjem, prenosom drugih sredstava, pruzanjem usluga, zamenom za drugu obavezu, konverzijom u kapital, odricanjem poverioca od svojih prava ili njihovim gubitkom (zastarevanje obaveza). KAPITAL – AKTIVA – OBAVEZE = KAPITAL. Rasclanjava se na: osnovni, kapitalne rezerve, rezerve iz dobiti i neraspodeljenu dobit. Visina kapitala zavisi od toga kako je vrednovana imovina i obaveze. Povecanja kapitala koja nastaju po osnovu revalorizacije zadovoljavaju definiciju prihoda i rashoda ali se ne ukljucuju u racun dobitka ili gubitka jer se revalorizacijom samo odrzava kapital tj sprecava se njegovo smanjenje usled inflacije. Kljucno je da se pri priznavanju zbog neizvesnosti koje karakterise okruzenje u kome preduzece radi procenjuje verovatnost priliva buducih ekonomskih koristi. Kapital se moze iskazati u bilansu jednog preduzeca kao jedna pozicija ili rasclanjeno na vise pozicija. Koncepti kapitala: Finansijski koncept kapitala – prema njemu kaptal je ulozen novac ili ulozena kupovna moc. Dobit je jednaka razlici izmedju novcanog iznosa neto imovine preduzeca na kraju i neto imovine preduzeca na pocetku obracunskog perioda. Ocuvanje se moze meriti ili u nominalnim novcanim jedinicama ili u novacanim jedinicama konstantne kupovne snage. Fizicki koncept kapitala – prema njemu kapital je poslovna sposobnost preduzeca izkazana npr. dnevnim obimom proizvodnje. Dobit je ostvarena samo ako fizicka proizvodna sposonost ili poslovna sposobnost preduzeca na kraju perioda premasuje fizicku ili poslovnu sposobnost na pocetku perioda. Osnovica za merenje tekuce trzisne vrednosti. Izbor koncepta zavisi od potreba korisnika. 30 NABAVNA VREDNOST KAO OSNOVA VREDNOVANJA IMOVINE I OBAVEZA Opste prihvaceno u zakonodavstvu, racunovodstvenoj praksi i MRS 16 je da se pocetno vrednovanje materijalnih ulaganja stecenih kupovinom vrsi po nabavnoj vrednosti. Elementi NV su: Fakturna vrednost - je iznos koji plaćamo dobavljaču za kupljeno sredstvo. Svi komercijalni popusti koje dobijemo od dobavljača (rabat i bonifikacija) smanjuju fakturnu vrednost. Neto fakturna vrednost je fakturna vrednost umanjena za dobijene popuste ali ne i kasa skonto, iako je i on popust, jer je to finansijski prihod i neme veze sa visinom naše obaveze prema dobavljačima, niti sa nabavkom neposredno. Ima veze sa izmirenjem obaveza. ZTN - (troškovi prevoza, utovara, istovara, montaže, demontaže, osiguranja, carine, pripreme radnog prostora...) koji predstavljaju sve troškove koji se moraju učiniti da bi se sredstvo privelo njegovoj nameni. A to znači ako je reč o materijalu, da bi sredstvo bilo uskladišteno, a ako je reč o osnovnom sredstvu da bi sredstvo bilo sposobno za korišćenje. Troškovi demontaže nastaju na kraju životnog veka sredstva, ali oni treba da budu otpisani tokom veka korišćenja sredstva kako se ne bi opteretio period u kome se sredstvo rashoduje, zato se trebaju proceniti i uključiti u nabavnu vrednost. ZTN nastaju i njihova visina je neposredno pod uticajem mesta isporuke. Da li će biti
zavisnih ZTN i kolika će biti njihova visina, zavisi od toga kako je ugovorom o kupoprodaji definisano mesto isporuke. Kad god je mesto isporuke magacin kupca,
ZTN su ravni nuli, a nabavna vrednost je jednaka fakturnoj vrednosti. Ako se jedna nabavka odnosi na više različitih sredstava, ZTN koji su zajednički za sva sredstva iz te nabavke, dele se na racionalnoj osnovi. Pokušava se pronaći baza koja će na najbolji način odslikati odnos ili uzrokovanje troška od strane datog sredstva. U praksi se najčešće koriste dva kriterijuma za pravilnu alokaciju zavisnih troškova. Za troškove utovara, istovara i prevoza kao racionalna osnova pojavljuje se količina ili težina sredstava. Ako prevozite 5 mašina od kojih je jedna teška 500 kg, a druga 5 t, ove troskove treba podeliti prema težini. Troškovi carine i osiguranja raspodeljuju se srazmerno fakturnoj vrednosti. Oni će često u fakturi osiguravajućeg društva i naravno u uvoznoj carinskoj deklaraciji biti čak podeljeni na pojedinačna sedstva, jer carina nikad ne carini sve mašine, nego carini mašinu po mašinu. Ali ako ti troškovi nisu podeljeni tamo, onda će biti podeljni prema fakturnoj vrednosti. Troškovi koji mogu biti uključeni u NV: Ttroškovi kamata – koje su nastale po osnovu zajmova iz koga finasiramo nabavku osnovnog sredstva. Ako gradnja traje duze od godinu dana. Oni ulaze u nabavnu vrednost prema MRS 23 i postupak se naziva kapitalizacija kamate. Ako je u pitanju izgradnja objekta, kada se isti zavrsi i stavi u upotrebu, kapitalizacija prestaje i kamata pocinje da se tretira kao redovan poslovni rashod Troškovi spora – koji se vode radi sticanja odredjenog dobra mogu se uključiti u nabavnu vrednost samo ukoliko je u trenutku sticanja datog sredstva bila poznata činjenica da će do spora doći i ako je to uzeto u obzir pri ugovaranju prodajne cene. Npr. kupujemo zemljište, napravljen je ugovor o kupoprodaji, pojavljuje se vlasnik parcele odmah do nas i tvrdi da ima pravo preče kupovine i traži poništenje ugovora koji smo sklopili sa prodavcem. Da li će troškovi spora koji ćemo voditi, a koji će neminovno nastati biti uračunati kao ZTN? Ako smo u trenutku sklapanja ugovora bili svesni činjenice da je spor moguć i da će možda takvi troškovi nastati, onda takve troškove treba uračunati u nabavnu cenu. Ukoliko pri utvrđivanju kupovne cene nismo očekivali spor i troškove koje će on sa sobom povući, onda ti troškovi ne treba da budu uračunati u cenu Troškovi rušenja i iznošenja – starog materijala sa mesta izgradnje novog objekta mogu se uključiti u nabavnu vrednost zemljišta samo ako su pri kupovini ovi troškovi uzeti u obzir. Troškove rušenja treba umanjiti za prihode koji će se ostvariti prodajom starog materijala. Npr. kod kupovine zemljišta, da li troškove rušenja građevinskog objekta koji se na njemu nalaze uračunati u nabavnu cenu? Ako se sa tim troškovima računalo u trenutku nabavke, onda ih računamo, ali u koliko smo naknadno odlučili da rušimo, onda ne. Ako su zavisni troškovi rušenja 5000, a prodali smo crep sa kuće jer nismo to razbijali za 2000, onda u zavisne troškove uračunavamo samo 3000 (samo ono što nije pokriveno). Troškovi popravki – koji se izvrše neposredno po kupovini da bi se sredstvo privelo nameni mogu biti uključeni u nabavnu vrednost pod uslovom da su uzeti u obzir pri utvrđivanju cene kupljenog sredstva. Troškovi koji ne ulaze u NV:
Troškovi uprave i drugi fiksni troškovi koji se ne mogu direktno pripisati datom sredstvu, Troškovi otpočinjanja proizvodnje tj troskovi pripreme za proizodnju osim ako su neophodni da bi se sredstvo dovelo u stanje funkcionalne pripremljenosti,
Gubici koji nastaju zbog neiskorišćenosti kapaciteta i prekomernog trošenja, Gubici koji nastaju dok sredstvo ne dostigne planirani ucinak. Kakav tretman imaju troškovi koji nastaju nakon sticanja sredstva – ako ovi troškovi imaju za posledicu: produženje veka trajanja sredstva, sniženje troškova ili povećanje kvaliteta proizvoda za čiju se proizvodnju sredstvo koristi treba ih tretirati kao povećanje vrednosti sredstva. Kako utvrditi NV sredstva dobijenih iz subvencije – Vrlo često države u svojoj politici imaju pored fiskalnih i nefiskalne ciljeve. Vrlo često one podržavaju preduzeća u određenim namerama. Država će često dati za svako investiranje u pograničnim područjima subvenciju u visini polovine nabavne vrednosti instalirane opreme. Država ima interes da zadrži stanovništvo u pograničnim područjima, da se ono ne iseljava. Mada obavljanje aktivnosti u područjima koja nisu nešto naročito dobro saobraćajno povezana izaziva znatno vece troškove, nego da se ta ista proizvodnja obavlja u gradu. Država želi da preko subvencija kompenzira tako visoke troškove i da navede preduzeća da investiraju u takvim područjima. Tada za svaku mašinu koju nabavljate, polovinu plaća država. Tada se postavlja pitanje kako ćete te mašine bilansirati, sta predsavlja za vas njihova nabavna vrednost. Npr mene u suštini ta plaćena mašina od 100000 košta 50000. Dakle ja ću na ime troškova amortizacije imati samo 50000 i odmah ću biti jako retabilna. Da li ćemo tada imati pravu predstavu o svom rentabilitetu ako uradimo tako? S jedne strane, imaćete niže troškove i viši rezultat, a sa druge strane angažovani kapital će biti manji, pa će sopa prinosa biti po dva osnova veća nego što treba da bude. Jer kada uvećani dobitak (jer je amorizacia niža nego što bi bila, da dotacije nije bilo) stavimo u odnos sa kapitalom koji je niži (jer smo pokazali da radimo sa manjim kapitalom nego što to jeste) dobijamo veću stopu prinosa. Predstva o našem rentabilitetu sigurno neće biti prava. To nije dobro rešenje. Ne možemo se praviti kao da dotacije nije ni bilo i tretirati to kao povećanje sopstvenog kapitala, jer će se u tom slučaju slika o povećanju našeg kapitala deformisati. Kao da je taj kapital porastao iz interne snage, a ne da nam ga je dala država da bismo pokrili visoke troškove jer poslujemo u tom području. Postoji poseban standard koji se bavi ovim pitanjem - MRS 20, koji se zove Državne pomoći. On traži da se nabavna vrednost sredstva uvede na uobičajeni način, fakturna vrednost plus ZTN. Otpisivanje tog sredstva treba da se vrši po punoj nabavnoj vrednosti ali traži da se dotacija tretira kao odloženi prihod, a ne kao povećanje kapitala. Iznos koji dobijemo iskazujemo kao odloženi prihod u pasivi i svake godine kada obračunamo pun iznos amortizacije, obračunavamo i srazmeran deo dotacije kao prihoda. Ako ste dobili dobili 50000 dotacije, vek trajanja mašine 5 godina, vrednost mašine 100000, vi ćete imati kao trošak amortizacije 20000 (100000/5) i svake godine ćete 1/5 dotacije koja iznosi 10000 tretirati kao prihod. Konačno dejstvo na naš račun uspeha imaće 10000 troškova amortizacije, iako su oni 20000, zato sto prihode povećavamo za 10000, pa se rezultat smanjuje po osnovu korišćenja ovih sredstava za 10000. To je neto rezultat prihoda i troškova, ali ste u bilansu uspeha jasno iskazali vaše pune troškove i pokazali koliko se vaši prihodi povećavaju zahvaljujući ovoj dotaciji. Uticaj na rezultat će biti isti ali će informacije za korisnike biti potpunije. Sredstva koja se dobijaju od drzave se procenju po fer vrednosti. Primljena donacija od države, u skladu sa MRS 20 – Drzavne
pomoci i donacije, tretira se kao odloženi prihod, koji se u bilans uspeh prenosi tokom perioda korišćenja sredstva (alternativni postupak). Kako utvrditi NV sredstva stečeno kroz razmenu – sredstva koja su dobijena razmenom za sredstva koja su im slicna ili razlicita od njih procenjuju se po fer vrednosti sredstava koje je u razmenu dato na dan razmene, korigovane za iznos date ili primljene gotovine ako je razmena
praćena i plaćanjem. Ukoliko se dogodi da je fer vrednost sredstva koje dajemo u zamenu viša ili niža od vrednosti sredstva koje dobijam u zamenu, onda će vrednost sredstva koje smo primili biti jednaka vrednosti sredstva koje sam dali umanjena za izvršenu doplatu ili uvećana za primljeni iznos. Dajemo sredstvo čija je vrednost 100, dobijamo sredstvo čija je vrednost 90. Posto te vrednosti nisu jednake, mi ćemo tražiti doplatu od 10. Doplata od 10 će svesti fer vrednost koju ustupamo na vrednost sredstva koje primamo. Ukoliko bi se desilo da mi dajemo sredstvo od 90 a druga strana uslovljava razmenu doplatom od 10, onda bi ta naša isplata koju smo izvršili uvećala fer vrednost sredstva koje smo dali i dala fer vrednost sredstva koje u trenutku imamo, tj koje smo stekli kroz razmenu. Ukoliko nema doplate, to je fer vrednost datog sredstva. Ukoliko postoji isplata ili doplata, moramo korigovati fer vrednost za iznos isplaćenog ili naplaćenog iznosa. Npr. sredstvo A cija je fer vrednost 4000, razmenjeno je za sredstvo B. Sredstvo B ce biti procenjeno po 4000. Npr. sredstvo A cija je fer vrednost 3000 je razmenjeno za sredstvo B, uz doplatu od 1000. Vrednost sredstva B je 4000 (3000 + 1000). Kako odrediti NV sredstava stečena u grupnoj nabavci (proizvodna linija) tj pojedinih sredstava ako se za kupovinu vise razlicitih sredstava odredi zajednicka cena – Često se desava da se prodaje čitava proizvodna linija koju čine tri međusobno povezane mašine i postoji jedna cena za te mašine. Ako mi kupimo tu proizvodnu liniju i želimo da je uvedemo u naše knige, imamo problem kako da vrednujemo savaku pojedinačnu mašinu koja čini deo te proizvodne linije. Pitanje je kako ćemo plaćeni iznos raspodeliti na svaku mašinu, jer smo mi za sve tri platili jedan iznos. Mi uopšte ne znamo kolika je cena svake mašine pojedinačno. Onda kod takvih kupovina utvrđujemo koliko na tržištu vredi takva linija. Mi na tržištu možemo saznati vrednost svake mašine pojedinačno. Mi ćemo se raspitati koliko nove mašine koštaju. Zatim ćemo izračunati koliko je procentualno učešće vrednosti svake mašine u vrednosti ukupne linije. Onda ćemo taj procenat primeniti na iznos koji smo paltili. Ako nove mašine koštaju 180000, pri tome mašina A 60000, B 30000, C 90000. Procentualno 60000/180000 je 33.33%, 30000/180000 je 16.67%, a 50000/180000 je 50%. Ako smo staru korišćenu liniju paltili 120000, onda na ovu vrednost primenjujemo procente i dolazimo do vrednosti pojedinačnih mašina iz ove linije. Onda je mašina A 40000, B 20000, a C 60000. 31 CENA KOSTANJA KAO OSNOV VREDNOVANJA IMOVINE Koristi se za vrednovanje sredstava proizvedenih u samom preduzeću tj procenjivanje sopstvenih ucinaka (nedovrsena proizvodnja i gotovi proizvodi). CK se definiše kao zbir svih troškova koji ce nastati da bi se sredstvo proizvelo i privelo krajnjoj nameni tj svih troskova koji su ucinjeni radi proizvodnje proizvoda ili vrsenja usluge. U CK, prema MRS 2 tj prema opsete prihvacenom stavu ekonomije, ulaze sledeći troškovi koji imaju sposobnost aktiviranja: Troškovi direktnog materijala (troskovi materijala izrade), Troškovi direktnog rada (troskovi zarade izrade) su zarade radnika koji rade neposredno u proizvodnji, Posebni pojedinačni troškovi (troškovi koji su vezani za dodatne radove, ali se mogu
direktno pripisati sredstvu) - to je trošak koji nastaje u vezi sa nekim proizvodom i koji se za njega može direktno vezati, a nije uobičajen za neke druge proizvode. Npr. proizvodite nameštaj i uobičajena garnitura koju radite je presvučena meblom. Dobijete porudžbinu od kupca koji insistira da umesto mebla bude koža - to je poseban pojedinacni trošak. Ne samo koža kao materijal. Koža će biti materijal direktne izrade, ali i razlika u ostalim troškovima. Jer presvući meblom i kožom nije baš isto, zahteva
neke posebne načine izrade. Oni će reći standardna cena je ta ali ako hoćete još to onda će cena biti ta i ta, jer to je pojedinačni trošak koji se može vezati za pojedinacni proizvod. Opšti troškovi proizvodnje - to su troškovi koji nastaju u vezi sa proizvodnjom ali koji se ne mogu direktno vezati za proizvod. Kao što su amortizacija koja se vremenski obračunava. Mi znamo da se mašina koristi za proizvodju datog proizvoda ali koliko ne mozemo direktno utvrditi, moramo se koristiti nekim od kljuceva za raspodelu, recimo vremenom proizvodnje datog proizvoda. Zatim zarade radnika koji ne rade direktno na proizvodnji, ali rade u proizvodnji, kao što je zarada poslovodje, takodje troškovi grejanja, osvetljenja, vode, troškovi održavanja mašina jesu troškovi proizvodnje ali nisu direktni vec predstavljaju opšte troskove. Prema MRS 1, CK se iskazuje kao zbir troškova direktnog materijala i troškova konverzije. Troskovi konzerzije su: troskovi direktnog rada, posebni pojedinacni troskovi i opsti troskovi proizvodnje. Troskovi konverzije su troškovi prerade. Znači koliko mene košta prerada tog materijala u gotov proizvod. To su troškovi koji nastaju da bi se od tog materijala napravio gotov proizvod. Drugi troškovi koje se mogu uključiti u CK su svi troškovi koji se neposredno mogu vezati za proizvodnju datog sredstva tj oni koji su neposredno izazvani proizvodnjom proizvoda (troškovi kamata, finansiranja, nadzora, projektovanja i sl). Npr. u gradjevinarstvu, gradjevinska firma će uvek u CK nekog objekta uračunati i tošak projektovanja i trošak nadzora tog objekta. Zato što se ti troškovi mogu direktno vezati za objekat, tj izgradnja tog objekta je izazvala te troškove. Troškovima finansiranja se bavi MRS 23 koji se zove Troškovi pozajmljivanja i koji dopusta da ako ste uzeli kredit za nabavku datog sredstva za proizvodnju odredjenog proizvoda radi izvoza, znači kredite kojima ćete vi kupiti materijal, proizvesti proizvod i onda taj proizvod izvesti, i odobravaju vam kredit za proizvodnju tih proizvoda, ali kao zalog daćete vasa ino-potraživanja ili ćete ustupiti deo vašeg deviznog priliva. Ta kamata po osnovu kredita koji ste vi uzeli da bi te proizvode proizveli može biti uključena u CK. Jer to nije bilo koji kredit koji ste vi uzeli uopšte za poslovanje. Nego je to kredit koji je strogo namenski uzet za proizvodnju tog proizvoda. Otuda kamata postaje direktan trošak proizvodnje i može biti uključena u CK. Postoji mogucnost i da se neki troškovi uprave aktiviraju mada je to uvek ostavljeno kao pravo izbora, a ne kao obaveza. Troškovi koji se ne mogu uključiti u CK su:
Suvišna (vanstandardna) trošenja faktora proizvodnje - to znači da vi CK utvrdjujete u visini troškova koji moraju nastati da bi se neki proizvod proizveo. Sve ono što potrošite preko toga ne možete ukljuciti u CK. Npr: pravite palačinke i prospete mleko. To prosuto mleko je vanstandardna potrošnja. To nije nešto što ste vi morali da potrosite da bi napravili palačinke, to ne možete uračunati u CK. To ima tretman rashoda. Samo ono troškovi koji nastanu da bi se proizveo neki proizvod imaju sposobnost aktiviranja i uključuju se u cenu koštanja. Sve preko toga neće biti uračunato u CK. Troškovi skladištenja (osim ako je skladištenje deo porizvodnog procesa – proizvodnja vina) - kada je reč o troškovima skladištenja, mogu biti uključeni u CK samo ako se odnose na skladištenje medjufaznih proizvoda. Imate faznu proizvodnju i napravite
poluproizvod i on se dalje skladišti da bi nakon nekog vremena bio uzet u doradu. Troškovi skladištenja ovih poluproizvoda, u fazama izrade proizvoda, mogu biti uključeni u CK zato što su oni neposredno izazvani proizvodnjom tog proizvoda.
Proizvodnju nije moguće organizovati ako nema skladištenja poluproizvoda izmedju pojedinih faza. Zato oni imaju sposobnost aktiviranja. Ostali troškovi skladistenja kao, što su skladišta materijala ili gotovih proizvoda ne mogu biti uključeni u CK. Troškovi uprave - se uglavnom tretiraju kao rashod perioda, jer se ne mogu direktno vezati za učinak. Samo izuzetno kada bi postojala veza izmedju datog proizvoda i troška uprave mogli biste izvršiti uključenje u CK, i Troškovi prodaje - nikada nemaju sposobnost aktiviranja. I oni se uvek tretiraju rashodima perioda. Šta se sve vrednuje u visini CK - zalihe nedovršene proizvodnje, gotovi proizvodi i rashodi izazvani prodajom gotovih proizvoda (ako imamo metodu troškova prodatih ucinaka). Da li tačnost kalkulacije CK ne utiče tačnost rezultata, ako obračun vršimo metodom ukupnih troškova? Tamo nemamo CK prodatih proizvoda. Ali imamo korekciju vrednosti zaliha, a nju utvrdjujemo prema CK. Znači visina rezultata uvek zavisi od realnosti CK, jer mi preko korekcije vrednosti zaliha ukupne troškove perioda svodimo na troškove prodatih proizovoda. Npr. kada na rashodnoj strani imamo sve troškove i oni iznose 100. I ako imate povećanje vrednosti zaliha od 20, to znači da su nam zalihe gotovih proizvoda i nedovršene proizvodnje veće na kraju nego na početku za 20. Oni su na suprotnim stranama bilansa uspeha. Ako od ukupnih troškova oduzmete troškove sadržane u zalihama neprodatih proizvoda dobijemo troškove prodatih proizvoda i oni su 80. A ako imamo smanjenje zaliha za 120, to ćemo staviti na suprotnu stranu ali sa znakom minus. To je isto kao da smo onih 20 dodali na onih 100. Troškovi prodatih proizvoda izose 120. Ove dve metode razlikuju se samo po načinu prezentiranja rashoda, ne po visini. Uvek će rezultat biti isti. Zavisi samo da li rashode prikazujemo kao ukupne troškove minus troškove u neprodatim zalihama, ili plus troškovi u zalihama koje su prodate sada a proizvedene ranije ili ih prikazujete isključivo kao trošak prodatih proizvoda i nemate podatak o ukupnim troškovima. To je jedina razlika. I zbog toga što korekciju prikazujete preko CK vi prakticno i ovde preko tačnosti CK odredjujete tačnost periodičnog rezultata. Na visinu CK utiču: 1Tip kalkulacije ona izabrane troskove po sistemu raspodeljuje na jedinice ucinaka (daje podatak koliko iznose troškovi po jedinici učinka) – određuje da li će u CK biti uključeni: Puni – ovakva sadrzina kalkulacije je odredjena 4. Direktivom (troškovi direktnog materijala, troškovi direktnog rada, posebni pojedinačni troškovi i opšti troškovi proizvodnje - opsti fiksni troskovi i opsti varijabilni troskovi tj direktni troskovi materijala i troskovi konverzije). CK po punim troškovima predstavlja gornju, a CK po varijabilnim troškovima donju granicu za vrednovanje sopstvenih učinaka. Varijabilni – opsti fiksni trokovi proizvodnje tretiraju se rashodom perioda. CK po varijabilnim troskovima ima tu prednost u odnosu na punu CK sto se iskljucuje samovolja koja se moze javiti pri alokaciji fiksnih troskova tj kada imamo problema sa alokacijom opštih fiksnih troškova. Raspored fiksnih troškova proizvodnje na jedinicu učinka može biti težak. Može biti teško pronaći ključ koji bi na racionalnoj osnovi
rasporedio te troškove na proizvode (troškovi direktnog materijala, troškovi direktnog rada, posebni pojedinačni troškovi i opšti varijabilni troškovi proizvodnje). Npr. proizodimo veliki broj proizvoda, različite vrste u razlicitim količinama. Jako je teško da nadjemo ključ da rasporedimo troškove amortizacije ili grejanja na jedinicu proizvoda. Ponekad se smatra da je bolje da od takve alokacije odustati i fiksne troškove proizvodnje tretirati kao rashod perioda, nego pogrešnom alokacijom
transformisati CK učinaka. Smatra se da je manja šteta ako ne izvršimo alokaciju uopšte, ako cenu koštanja utvrdimo u visini varijabilnih troškova, nego ako na bazi pogrešnog ključa utvrdimo alokaciju fiksnih troškova i utvrdimo pogrešne CK. Posebni pojedinačni troškovi (troškovi direktnog materijala, troškovi direktnog rada, posebni pojedinačni troškovi). Smatra se neosnovanim iskljucivanje iz CK opstih varijabilnih troskova, koji su u sustini direktni troskovi, ali se iz razloga racionalnosti obuhvataju kao opsti troskovi. Kalkulacija po posebnim pojedinačnim troškovima, po opštoj oceni ne treba da bude korišćenja za procenjivanje u redovnom finansijskom izveštavanju. Zato što se smatra da bi tako utvrdjenja CK bila preoprezno odmerena. Smatra se da cene na tržistu nikada neće pasti ispod varijabilnih troškova. Samo izuzetno je to moguće. 2Izabrani sistem obračuna troškova (daje podatak koliko iznose troškovi po jedinici nosioca troškova) – odredjuje koje ćemo troškove uključiti u CK, koje grupe troškova, određuje da li će CK sadržati stvarno nastale ili planirane troškove. Postoje sistemi obračuna po stvarnim i sistemi obračuna po planskim troškovima. SOT odredjuje da li ce CK sadrzati stvarno nastale troskove, trokove nastale na osnovu normalne zaposlenosti, troskove na bazi optimalne zaposlenosti i sl. SOT po stvarnim troškovima u CK ukljičuje sve stvarno nastale troškove, dok SOT po planskim troškovima u CK uključuje samo planske troškove, dok sva prekoračenja (odstupanja) tretira rahodima perioda. To je u skladu sa načelom uzročnosti, jer proizvedeni proizvodi nisu izazvali te troškove. Prema MRS 2 standardni troškovi se utvrđuju po osnovu standardnog kapaciteta, nikada ne uzimamo tehnički kapacitet. Standradni kapacitet je prosečna očekivana proizvodnja tokom određenog broja perioda ili sezona pod standardnim okolnostima, uzimajuću u obzir sva smanjenja nastala usled planiranog održavanja. Uzimamo u obzir sva smanjenja koja mogu nastati zbog remonta i onda kažemo da je to nas standardni kapacitet. Znači to nije naš najveći mogući kapacitet, nego kapacitet koji preduzeće koristi u nizu sukcesivnih vremenskih perioda i koji je uvek redukovan u odnosu na tehnički za gubitke koji nastaju kod izvršenja remonta. Stvarni nivo proizvodnje se može koristiti samo ako je blizu standardnog. 32 FER VREDNOST KAO OSNOVA VREDNOVANJA IMOVINE I OBAVEZA I Inicijalno procenjivanje se vrsi po: A Nabavnoj vrednosti B Ceni kostanja II. Naknadno merenje se vrsi po: A Istorijskom trošku – (NV ili CK) – vrednost stalne imovine jednaka je inicijalnoj vrednosti (NV ili CK) umanjena za sve sistematske otpise (amortizaciju) i vanredne otpise preduzeca zbog obezvređenja imovine. B Fer vrednosti – na kraju svake godine odredjuje se fer vrednost koja je jednaka trzisnoj vrednosti, a ako ova nije poznata onda se kao ekvivalent moze koristiti vrednost ponovne nabavke koja se umanjuje za izvrsene otpise i gubitke zbog obezvredjivanja. Ako se preduzece odluci za procenjivanje po fer vrednosti tzv. model revalorizacije tada je duzno da revalorizaciju sprovodi: za celu grupu kojoj sredstvo pripada a ne samo za jedno sredstvo
revalorizacija treba da omoguci da knjigovodstvene vrednosti budu vrlo bliske fer vrednosti imovine. Moze se javiti razlika između knjigovodstvene vrednosti i fer vrednosti. Razlika može biti pozitivna (dobitak) kada je fer vrednost veća od
knjigovodstvene vrednosti i negativna (gubitak) fer vrednost manja od knjigovodstvene vrednosti. Ta razlika ako je pozitivna povećaće vrednost sredstva u aktivi, a na strani pasive ide u korist računa revalorizacione rezerve koje su deo sopstvenog kapitala. Obrnuto ako je negativna, iskazuje se kao smanjenje ranije formiranih revalorizacionih rezervi, ako ih je bilo ili kao rashod u bilansu uspeha ako ove rezerve u vezi sa datim sredstvom nisu ranije formirane ili su nize od nastalih gubitaka. Revalorizacione rezerve se mogu preneti u neraspodeljeni dobitak: kada prodamo sredstvo i kada je amortizacija po fer vrednost veća od amortizacije obračunate po knjigovodstvenoj vrednosti. Da bi fer vrednost mogla da se koristi kao osnova za vrednovanje neophodno je da budu ispunjeni sledeci uslovi: Transakcija je nezavisna
Strane su voljne i obavestene
Postoji aktivno trziste
U zadnje vreme se prednost daje fer vrednosti u odnosu na istorijski trosak jer su investitori bitniji za preduzece od poverilaca a njima je fer vrednost bitnija jer: lakse kontorlisu menadzere
zele da znaju stvarnu vrednost svojih uloga
Razlika izmedju racunovodstva fer vrednosti i koncepta fer vrednosti je u tome sto prvi znaci konstantnu primenu a drugi samo povremenu (npr. kod nacela nize i vise vrednosti). Ako se za naknadno procenjivanje koristi fer vrednost koja podrazumeva tržišnu vrednost, razlika između knjigovodstvene vrednosti i fer vrednosti može biti pozitivna (kada je fer vrednost veća od knjigovodstvene vrednosti) i negativna (fer vrednost manja od knjigovodstvene vrednosti). Ta razlika ako je pozitivna povećaće vrednost sredstva u aktivi, a na strani pasive ide u korist računa revalorizacione rezerve. Obrnuto ako je negativna. Naknadno procenjivanje tj. procenjivanje koje se vrši na dan bilansa, a nakon što je obaveza nastala, vrši se saglasno načelu više vrednosti. Ako izmirenje obaveze zahteva isplatu veće sume novca od iznosa na koji obaveza glasi u knjigama bilansiranje se mora izvršiti po tom višem iznosu. Ovo zbog toga što povećanje obaveza odgovara zahtevima načela impariteta. Npr. obaveza je nastala u septembru a nije izmirena do 31. 12. i vi sada treba da odredite njenu vrednost. Ovde, kod naknadnog procenjivanja, koristićete načelo više vrednosti, što znači da ćete na dan bilansa upoređivati iznos na koji obaveza glasi sa iznosom koji morate platiti da biste tu obavezu izmirili. Iznos potreban za izmirenje obaveze naziva se dnevna vrednost obaveze. U mnogo slučajeva dnevna vrednost će biti jednaka nominalnoj vrednosti obaveze, ali ne uvek. Mogu se razlikovati, ako se kasni sa plaćanjem, pa će tada dnevna vrednost biti viša od nominalne za nastale zatezne kamate zbog neurednog plaćanja. Do razlika može doći i kada je obaveza u stranoj valuti, a dođe do promene kursa domaće u odnosu na stranu valutu. Dnevna vrednost može biti i niža od nominalne, ali su takve situacije pre izuzetak nego pravilo. Sudsko i vansudsko poravnanje sa poveriocima mogu biti osnova za smanjenje obaveze. Zastarelost
obeveze može takođe biti razlog njenog smanjenja. Međutim, tada se na bazi odgovarajućeg zakonskog propisa mora doneti odluka o otpisu. Znači, morate navesti kada je obaveza nastala i mora biti utvrđeno da li su ispunjeni zakonski uslovi da ta obaveza postane zastarela. Ako se sa vašim poveriocima sa kojima imate teškoća u poslovanju, pre svega u izmirenju obaveza, ipak postigne dogovor da se oni dela svojih potraživanja prema vama odreknu, taj dogovor ili odluka biće osnova za smanjenje vaših obaveza. Ovo smanjenje tretira se kao prihod, dok bi smanjenje potraživanja bilo tretirano kao rashod.
33 NACELO MERODAVNOSTI Ovog načela nema u koceptualnom okviru MRS ali ono postoji u 4. Direktivi EU i u praksi bilansiranja. Ovim načelom se reguliše odnos između poslovnog i poreskog bilansa zbog različitih ciljeva koje imaju, a razlike u ciljevima vode razlikama u pravilima bilansiranja i procenjivanja. Cilj poslovnog bilansa je iskazivanje raspodeljivog rezultata, a cilj poreskog bilansa je iskazivanje rezultata koji će biti predmet oporezivanja. Izrada poreskog bilansa pretpostavlja poštovanje poreskih pravila. Poreska pravila zahtevaju korekciju prihoda i rashoda u bilansu uspeha. Korekcije podrazumevaju priznavanje prihoda i rashoda samo do određenog iznosa ili njihovo potpuno ne priznavanje. U nekim zemljama je poslovni i poreski bilans – jedno. To znači da se za njegovo sastavljane primenjuju i ona pravila iz zakona o porezu na dobit. U drugim zemljama pa i u našoj sastavljaju se dva bilansa. Ova dva bilansa su povezana jer je poslovni bilans osnovica za izradu poreskog bilansa. Sastavi se prvo poslovni bilans pa se on koriguje u skladu sa zakonom o porezu na dobit i konvertuje u poreski bilans. Načelo merodavnosti ovde kaže da je poslovni bilans merodavan za poreski bilans. Za razliku od ostalih nacela urednog bilansiranja ovo nacelo nije vezano za izradu poslovnog bilansa. Da bi se zahtevi načela realizovali treba uvažavati sledeća pravila: Prvi zahtev ovog načela je da sve pozicije koje su aktivirane u poslovnom moraju biti aktivirane i u poreskom bilansu. Dakle, nije dopušteno da u poslovnom bilansu nešto iskažete kao sredstvo a u poreskom bilansu to isto tretirate kao rashod. Drugi zahtev ovog načela odnosi se na obavezu pasiviranja: sve što ste iskazali kao obavezu u poslovnom bilansu mora se iskazati kao obaveza i u poreskom bilansu. Treći zahtev se odnosi na tretman prava izbora. U MRS su zadržana prava izbora pri utvrđivanju vrednosti pojedinih bilasnih pozicija. Između poslovnog i poreskog bilansa postoje razlike baš u ovom području. U poreskom bilansu su ova prava izbora sužena ili potpuno ukinuta. Npr. u MRS 2 koji se odnosi na zalihe, dopušta se primena metode prosečne cene i primena FIFO metode za određivanje utrošenih zaliha. Bila je dozvoljena primena LIFO metode ali je to ukinuto. Poreski propisi dozvoljavaju primenu samo metode prosečne cene. Kod otpisivanja imovine MRS 16 dozvoljava primenu linearne, degresivne i funkcionalne metode. Poreski propisi dozvoljavaju to isto ali kod degresivne metode ograničavaju visinu stopa koje možete primeniti. Ako ste primenili visu stopu u poslovnom bilansu moracete pri sastavljanju poreskog bilansa da je spustite na nivo koji poreski propisi propisuju. Ako ne postoje posebna poreska pravila za bilansiranje i procenjivanje neke bilansne pozicije, onda se u poreskom bilansu prepisuje iznos koji utvrđen pri sastavljanu poslovnog bilansa. Ako pak postoje moraju se poštovati poreska pravila. To znaci da u slucaju da poreski propisi sadrze prava izbora, ona ce biti koriscena na isti nacin u poreskom i u poslovnom bilansu. Kada postoji mogucnost prava izbora i u poreskom i u poslovnom bilansu stvara se mogucnost pojave obrnute merodavnosti tj merodavnosti poreskog za poslovni bilans. Postoje situacije kada zbog ostvarenja nefiskalnih ciljeva poreske politike poreski propisi postaju merodavni i za sastavljanje poslovnog bilansa. To se zahteva obično onda kada preduzeće traži neke poreske olakšice. Tj. postojanje nefinansijeskih ciljeva koje drzava zeli da realizuje putem poreske politike navodi drzavu da poreskim obveznicima nudi poreske olaksice. Koriscenje poreskih olaksica drzava uslovljava
izmedju ostalog i odredjenim nacinom bilansiranja i procenjivanja. Npr država može da vam dozvoli ubrzano (degresivno) otpisivanje ili cak potpuno otpisivanje opreme
(imovine) koja se nalazi u pogonima u pograničnom području zbog većeg stepena rizika ali zahteva da te više stope primenjujete i u poslovnom bilansu. Npr. kada država želi da rastereti državni penzioni fond ona dozvoli preduzeću da formira rezervisanja za penzije iz kojih će plaćati penzije svojim radnicima po isteku njihovog radnog veka, a tako formirana rezervisanja povećavaju rashode, smanjuje se rezultata, plaća se manji porez. Preduzeće u toku rada radnika odvaja određena sredstva iz dobitka pre poreza u određene fondove koje predstavljaju jake finansijske institucije. Interes preduzeća je da godinama korisiti ova beskamatna i neoporezovana sredstva. Interes radnika je da za nešto malo skromniju zaradu obezbedi sebi sigurniju budućnost uz ovu duplu penziju. Interes države je oslobađanje od pritiska da toj kategoriji radnika obezbeđuje veće penzije. Država traži da se ovaj manji iznos dobiti ne iskaže samo u poreskom nego i u poslovnom bilansu. Ovo pravilo je poznato kao načelo obrnute merodavnosti. Ova merodavnost se javlja kada preduzeće želi da iskoristi određene poreske olakšice. Cetvrti zahtev se odnosi da zabrana bilansiranja u poslovnom bilansu vazi i za poreski bilans.
III PITANJE: 1 BILANS – POJAM, RASCLANJAVANJE I FORMA POJAM - Bilans stanja je finansijski izveštaj u kome je iskazana imovina preduzeća po obliku i izvorima na određeni dan. Sama reč bilans vodi poreklo od latinske reči bilanx libra što znači vaga sa dva tasa. Bilans nastaje zaključkom računa glavne knjige (aktivnih i pasivnih). Pojam bilansa podrazumeva polaganje računa u smislu sučeljavanja pozitivnih i negativnih rezultata, prednosti i nedostataka, uspeha i neuspeha, dobrih i loših strana. Pozitivne, povoljne i dobre označavaju se kao aktiva, a negativne, nepovoljne i loše kao pasiva. Formalno svojstvo bilansa je da je to računska jednakost dveju strana i zahteva da se eventualne razlike unesu na stranu koja je manja za iznos te razlike. U trgovačkoj praksi, pod bilansom se podrazumeva računsko upoređivanje ili sučeljavanje aktive i pasive jednog preduzeća. Formalna obeležja bilansa: bilans uvek ima dve strane, što ga karakteriše kao dvostrani pregled, obe strane bilansa su računski jednake veličine, što označava ravnotežu obe strane. Shvatanje bilansa kao dvostranog pregleda aktive i pasive jednog preduzeća upućuje na njegova tri svojstva: bilans predstavlja jedno stanje na određeni dan usmeren je na prolšlost – ex post posmatranje
predstavlja suočavanje imovine (upotreba kapitala) na strani aktive i kapitala (izvori sredstava) na strani pasive u određenom vremenskom intervalu RASCLANJAVANJE - Sadržinu bilansa čine aktiva i pasiva jednog preduzeća. Aktiva je na
levoj strani bilansa i pokazuje imovinu, kao zbir svih u preduzeće uloženih privrednih dobara i gotovine. Aktiva pokazuje upotrebu kapitala tj. konkretne forme u koje su sredstva uložena. Pasiva je na desnoj strani bilansa i prikazuje kapital (sopstveni i pozajmljeni), kao zbir svih sredstava stavljenih preduzeću na raspolaganje. Pasiva obaveštava o poreklu (izvorima) sredstava sa kojima preduzeće raspolaže. Zahtev za rasčlanjavanjem imovine u aktivi i kapitala u pasivi, uslovljen je različitim shvatanjem ciljeva bilansa i brojnim zadacima informativnog i kontrolnog karaktera, nametnutih bilansu, a ne zahtevom povezivanja pojedinih prava na imovinu, iskazanih u pasivi i delova konkretne imovine (aktiva) koja ih pokriva. Mogućnost
rasčlanjenog prikazivanja imovine zavisi pre svega od načina finansiranja posla i upotrebe kapitala stavljenog na raspolaganje. U jednom preduzeću koje se nalazi u fazi osnivanja, a finansira se iz sopstvenih izvora inokosnog vlasnika, bilans osnivanja pokazivaće samo gotovinu u aktivi i kapital u pasivi. Bilans koji je sastavljen posle izvršenog ulaganja u pomenute svrhe imao bi u aktivi postrojensku i obrtnu imovinu, a u pasivi sopstveni kapital. Momentom ulaska u preduzeće sredstva iz pozajmljenih izvora gube svoje obeležje vlasništva, i bez obzira na konkretan oblik imovine u kome se datog trenutka nalaze, isključena je mogućnost direktnog identifikovanja njihovog porekla. Jedini trag da preduzeće koristi u poslovnom procesu i sredstva iz pozajmljenih izvora ostaje u pasivi bilansa gde su ona iskazana u okviru grupe "Tuđi kapital" ili "Pozajmljeni kapital". Imovina prema obliku (stalna i obrtna) prikazana je u aktivi bilansa stanja i raščlanjena je prema stepenu likvidnosti (mogućnost pretvaranja u gotovinu i gotovinske elemente). Imovina prema poreklu (kapital i obaveze) prikazana je u pasivi bilansa stanja i raščlanjena je prema roku dospelosti (roku očekivanog odliva gotovine i gotovinskih ekvivalenata u vezi sa plaćanjem tih obaveza). Standard zahteva podelu imovine na stalnu i obrtnu, odnosno na kratkoročne i dugoročne obaveze. Takođe zahteva da ako su pozicije aktive raščlanjene po principu rastuće likvidnosti, da pozicije pasive moraju biti raščlanjene po principu rastuće dospelosti. Standard daje pravo izbora u vezi sa klasifikacijom na stalnu i obrtnu imovinu. Prema ovom standardu, obrtna (tekuća) imovina predstavlja imovinu: od koje se očekuje da bude prodata (gotov proizvod) ili koja se drži radi potrošnje (materijal) u toku poslovnog procesa koja je na zalihama radi trgovine i koja će biti prodata u roku od godinu dana u obliku gotovine i gotovinskih ekvivalenata, čija upotreba nije ničim ograničena Prema tome, obrtnaimovina obuhvata(prema likvidnosti): zalihe (kratkoročno likvidna sredstva - pretvaranje u gotovinu u periodu kraćem od godinu dana; zalihe robe, proizvoda, sirovina i sl.), sredstva za koja se očekuje da će biti prodata ili potrošena u toku redovnog proizvodnog ciklusa (sredstva čija se likvidnost očekuje u proizvodnom ciklusu) gotovina i gotovinski ekvivalenti (već likvidna sredstva). Obrtnuimovinu čini (prema obliku): materijalna imovina (svi oblici zaliha), gotovina i gotovinski ekvivalenti,
kratkoročna potraživanja i kratkoročna ulaganja (finansijski plasmani).
Sva imovina koja ne ispunjava gore navedene zahteve je stalna imovina. Stalna sredstva su sredstva čiji je predviđeni vek trajanja duži od godinu dana, odnosno čije se otuđenje očekuje u dužem roku nezavisno od oblika: nematerijalna – patenti, licence, goodwill;
materijalna – zemljište, šume, građevinski objekti, oprema;
finansijska – dugoročni plasmani i potraživanja).
Prema ovom standardu, kratkoročne (tekuće) obaveze su obaveze:
za koje se očekuje da će biti izmirene u toku operativnog ciklusa
čije izmirenje dospeva u roku od godinu dana od dana bilansa
Sve ostale obaveze smatraju se dugoročnim obavezama. Obaveze, prema vrstama, klasifikuju se na: kreditne obaveze (prema bankama i drugim kreditorima),
obaveze po osnovu ulaganja,
obaveze prema dobavljačima,
obaveze po osnovu zarada,
obaveze za poreze,
razgraničenja, rezervisanja i druge obaveze.
MRS 1 zahteva da se u bilansu stanja mora jasno razgraničiti imovina, kapital i obaveze; ne propisuje redosled ili formu, već pruža mogućnost prilagođavanja konkretnim potreba; ukazuje na to koji podaci treba da se nalaze u bilansu stanja, a koji u napomenama (minimum stavki). Ako se neka od ovih pozicija ne nađe u bilansu stanja, mora se naći u napomenama. Razuđenost pozicija u bilansu stanja i napomenama uslovljena je veličinom preduzeća, njegovom delatnošću, kao i prirodom i funkcijom konkretne pozicije. Obavezne dodatne informacije su: broj odobrenih akcija, broj izdatih, uplaćenih i neuplaćenih akcija, prava i ograničenja po osnovu vlasništva akcija, vlasnici akcija, rezerve preduzeća, iznos neisplaćenih dividendi i sl. Principi i uslovljenost rasclanjavanja – svrsishodno rasclanjavanje podrazumeva resavanje pitanja: Redosled bilansnih pozicija
Stepen dubina rasclanjavanja
1 Za utvrdjivanje redosleda bilansnih pozicija aktive i pasive koristi se nekoliko kriterijuma rasclanjavanja, koji se medjusobno kombinuju. Najvazniji su sledeci: Kriterijum likvidnosti – kod rasclanjavanje bilansnih pozicija zahteva razvijanje aktive po striktnom redosledu rastuce ili opadajuce likvidnosti, a pasive po redosledu rastuce ili opadajuce dospelosti. Pri tome, redosled rastuce likvidnosti zahteva redosled rastuce dospelosti u pasivi, i obrnuto. Pomenuti redosled je u funkciji prikazivanja i ocene finansijskog polozaja preduzeca. Kriterijum pravnih odnosa – pozicije imovine i kapitala rasclanjavaju se po svojoj pravnoj prirodi. U skladu sa tim kriterijumom, imovina se moze rasclaniti na stvari i prava, pokretna i imobilizovana, kao i prema tome da li imovinski predmeti sluze za osiguranje obaveza ili ne i da li su vlasnistvo preduzeca ili ne. Pasiva se rasclanjuje na sopstveni i pozajmljeni kapital. Kriterijum toka poslovnog procesa – rasclanjavanje prati interni poslovni proces i zbog toga tangira imovinsku stranu bilansa (aktivu). U skladu sa ovim principom aktiva se rasclanjava na postrojenjsku i obrtnu imovinu (sirovine, pomocni i pogonski materijal, nedovrsenu proizvodnju i gotove proizvode). Do sada poznata rasclanjavanja bilansa su manje ili vise koristila kombinaciju svih triju pomenutih principa. Pri tome, dominirajuci princip je princip likvidnosti, kojim se nastoji uspostavljanje cvrste veze sa aspekta kongruencije rokova izmedju aktive i pasive. Za tu svrhu je sasvim irelevantno da li redosled odgovara rastucoj likvidnosti ili dospelosti (sto karakterise vecinu evropskih bilansa), ili taj redosled odgovara principu opadajuce likvidnosti i dospelosti (sto karakterise bilansne seme aglosaksonskih zemalja). Rasclanjavanje je uslovljeno vrstom delatnosti i pravnom formom preduzeca. Specificnosti granske pripadnosti je razlog sto se
jasno razlikuju bilansne seme za industrijska i trgovinska preduzeca, od bilnasnih sema za osiguravajuce zavode ili kreditne institucije (banke). 2 Stepen (dubina) rasclanjavanja vezana je najcesce za velicinu preduzeca. Bilansi vecih preduzeca se po pravilu dublje rasclanjuju. Ovaj princip je prihvacen u 4. Direktivi Evoropske
Zajednice, koji predvidja da drzave clanice mogu dopustiti drustvima da prezentiraju skraceni bilans, koja na dan bilansiranja ne prekoracuju dva od sledeca tri ogranicenja: Zbir bilansa 1000000 evra,
Neto iznos poslovnih prihoda 2000000 evra,
Prosecan broj zaposlenih u toku poslovne godine 50.
To pravilo su prihvatile sve clanice Evropske Zajednice. Iz njega su u Francuskoj proistekle tri vrste bilansnih sema, koje se medjusobno razlikuju po stepenu rascanjavanja. To su: simplicificirani (odnosi se na mala preduzeca), bazni i razvijeni model (ova dva se koriste za srednja i velika preduzeca). Jugoslovenski Zakon o racunovodstvu prihvatio je zahtev 4. Direktive Evropske Zajednice da male organizacije ciji bilans nije predmet konsolidovanja, sastavljaju godisnji bilans po skracenoj semi. Uslovljenost prikazivanja bilansa – jasno i pregledno prikazivanje bilansa, podrazumeva i ispravno (tacno) obelezavanje bilansnih pozicija, adekvatan nacin (formu) prikazivanja, kao i formalni kontinuitet. Adekvatnosti forme prikazivanja je pitanje nacina izgradnje bilansne seme ako se propise ili u odsustvu zakonskih propisa, cija se upotreba shvata kao respektovanje nacela jasnosti, automatski obezbedjuje realizaciju zahteva bruto principa i formalnog kontinuiteta. Zbog toga adekvatan nacin prikazivanja bilansne aktive i pasive pretpostavlja odgovor na niz pitanja, a narocito na: 1 Izbor forme prikazivanja – dvostruki pregled ili forme liste. U praksi su u opticaju obe forme bilansa. U kontinentalnoj Evropi koristi se pretezno forma konta tj dvostranog pregleda, a u aglosaksonskom podrucju i zemljama pod njihovim uticajem forma liste (stafelna forma). Bilans u formi konta ima prakticnu prednost ako se prikaze na jednom integralnom pregledu zbog toga sto pruza mogucnost vizuelnog uvida u glavne bilansne relacije, horizontalne i vertikalne, koje upucuju na zakljucak o finansijskoj strukturi preduzeca, iz koje proizilazi kapacitet pokrica dugova (imovinska situacija), kreditna sposobnost, likvidnost. Kod prikazivanja na jedinstvenom pregledu, ta prednost ne postoji. 2 Nacina prikazivanja postrojenjske imovine – nabavna vrednost, otpise i sadasnja vrednost ili sve promene pocetnog stanja. Postrojenjska imovina, koja podleze otpisivanju zbog habanja kroz upotrebu prikazuje se na tri razlicita nacina i to: Sa punom nabavnom vrednoscu u glavnoj koloni – ovaj nacin prikazivanja je danas napusten kao nepraktican zbog kolizije sa nacelom jasnosti i preglednosti. Unosenjem svih pozicija ispravaka vrednosti, broj pozicija aktive je za toliko veci. Istovremeno, u njoj nisu prikazani ni ukupan iznos nabavne vrednosti postrojenjske imovine, ni ukupan iznos ispravke vrednosti, sto je cini nepreglednom Sa punom nabavnom vrednoscu, ispravkom vrednosti i sadasnjom vrednoscu u tri paralelne kolone po vertikali – ovaj nacin je prakticniji. Aktiva je homogenija, sazetija i preglednija. Pored sadasnje vrednosti, data je i njihova ukupna nabavna vrednost i ukupne ispravke vrednosti. Medjutim, i pored ocigledne prednosti u odnosu na prethodni, ovaj nacin prikazivanja ne obezbedjuje informacije za direktno sastavljanje izvestaja o tokovima kapitala na osnovu bilansa. Pored toga, korisnici bilansnih informacija su uskraceni za veoma korisne informacije kao sto su: ukupno investiranje
u postrojenjsku inovinu odnosnog perioda, ukupan otipis odnosnog perioda. Nedostatak pomenutih informacija smanjuje maksimalno iskaznu moc bilansa, zbog cega je ovaj nacin prikazivanja prihvatljiv samo pod pretpostavkom da se nedostajuce informacije ukljuce u aneks.
Sa ukupnim promenama svih vrsta i stanjem sadasnje vrednosti na kraju perioda (dan bilansa) 3 Nacina prikazivanja ispravaka vrednosti postrojenjske imovine – u aktivi kao odbitne pozicije ili u pasivi kao korektura aktive. Ranije je korisceno pravilo (francuski bilansi) da se ispravka vrednosti ne odbija od nabavne vrednosti u aktivi nego da se unosi u pasivu pod nazivom “Amortizacioni fond“, koji je u stvarnosti bio korektura aktive. Na taj nacin je aktiva, prikazivana po punoj nabavnoj vrednosti, ukazivala na “kapacitet“ preduzeca. Uz to, ona je bila pregledna, dok je “Amortizacioni fond“ u pasivi pokazivao stepen otpisanosti ukupne postrojenjske imovine. Danas je koriscenje ovog pravila napusteno zbog brojnih nedostataka i prigovora. Npr. zbir bilansa je uvecan za iznos otpisa; vrednost imovine ne odrazava aktuelno stanje; zbirno prikazivanje otpisa u pasivi ne obezbedjuje izracunavanje stepena otpisanosti i sadasnje vrednosti pojedinih oblika postrojenjske imovine. 4 Nacina prikazivanja kapitala – samo uplacenog iznosa, ukupnog nominalnog iznosa sa ispravkom u pasivi za neuplaceni iznos ili sa tim iznosom u aktivi, kao korekturom pasive. Obe mogucnosti prikazivanja kapitala se alternativno koriste. Takvu mogucnost daje 4. Direktiva Evropske Zajednice. Medjutim, varijanti prikazivanja ukupno upisanog kapitala u pasivi, sa pozicijom upisanog a neuplacenog kapitala u aktivi, daje se prednost zbog toga sto se upisani kapital unosi u trgovacki registar, jer ce on vremenom i uci u preduzece, sto i cini aktivnu poziciju upisanog a neuplacenog kapitala svojevrsnim potrazivanjem, koje treba i priznati. Potrebu da se prikaze ukupno upisani kapital potvrdjuje i pomenuta odredba 4. Direktive, koja trazi da se i u slucaju koriscenja alternative za prikazivanje samo uplacenog kapitala, u pasivi unesu izdvojeno ukupno upisani i uplaceni kapital, sto pretpostavlja prikazivanje neuplacenog kapitala kao odbitne pozicije. U vezi sa prikazivanjem kapitala pojavljuje se i alternativa: prikazati ili ne prikazati u okviru izdvojene pozicije aktive pozivanje na uplatu. Alternativa se pojavljuje kao posledica misljenja da upisani a neuplaceni kapital predstavlja korekturu ukupno upisanog kapitala, unetog u pasivu, sve do pozivanja akcionara na uplatu. U tom trenutku, ovaj iznos neuplacenog kapitala postaje pravo kratkorocno potrazivanje, i kao takvo ga treba iskazati. Drugi pak smatraju da je, bez obriza na ispravnost pomenutog misljenja, premestanje dela neuplacenog kapitala na potrazivanja neprakticno i neekonomicno, pogotovo ako se ima u vidu kratkoca roka uplate i mala verovatnoca da ce bas uoci dana bilansa uslediti poziv za uplatu. To je verovatno razlog sto su Nemci odustali od ideje izdvojeno prikazivanje neuplacenog kapitala pozvanog na uplatu. Francuzi ga izdvojeno prikazuju u aktivi bilansa u okviru obrtnih sredstava kao poziciju pod nazivom “Upisani kapital – pozvan, ne uplacen“ 5 Nacin prikazivanja kapitala po visini – pre raspodele ili posle raspodele rezultata. Ukupan kapital u pasivi se moze iskazati u iznosu koji se pojavljuje zakljucivanjem knjiga pre raspodele periodicnog rezultata ili u iznosu posle raspodele. Prva mogucnost se pojavljuje u slucaju kada se poslovne knjige zakljucuju nakon utvrdjivanja rezultata ali bez raspodele. Druga mogucnost pretpostavlja knjizenje raspodele pre definitivnog zakljucivanja poslovnih knjiga, sto je prakticno izvodljivo ako zakljucivanje poslovnih knjiga ceka predlog uprave o raspodeli i ako se rezultati tog predloga unesu u knjige pre njihovog zakljucivanja. Medjutim,
teskoce prakticne izvodljivosti predstavljaju ozbiljnu smetnju, jer cekanje predloga raspodele pretpostavlja cekanje izvestaja revizora o izvrsenom predlogu, koji je uslov za sastavljanje predloga raspodele. Ogranicenost vremenskog prostora krajnje otezava. U takvoj situaciji poslovne knjige bi mogle da budu zakljucene samo na osnovu pretpostavljenih podataka o visini rezultata i izvrsenoj raspodeli, sto bi protivrecilo nacelima urednog knjigovodstva, a narocito nacelu istinitosti. Zbog toga se odustaje od pokusaja prikazivanja kapitala posle
raspodele. Umesto toga, utvrdjuje se bruto rezultat i od njega se odbija iznos poreske obaveze, po stopi koja je fiksirana. Razlika predstavlja cist bilansni dobitak koji se unosi u bilans, gde ceka odliku o izvrsenoj raspodeli. Korisnot informacije o visini sopstvenog kapitala posle raspodele, uslovila je razvijanje zahteva u Francuskoj, koji je nametnut kontnim planom iz 1982. godine, da preduzeca obavezno sastavljaju dva bilansa, i to: prvi, sa stanjem pre raspodele, i drugi, sa stanjem posle raspodele. Pri tome, u pasivi bilansa posle raspodele ne pojavljuje se pozicija “Rezultat poslovne godine (dobitak ili gubitak), sto je sasvim razumljivo jer je taj rezultat raspodeljen i unet u sastav bilansnih pozicija koje su raspodelom tangirane. U pasivi ostaje samo pozicija “Prenos rezultata“ cije je stanje povecano ili smanjeno u odnosu na stanje prikazano u bilansu pre raspodele. 6 Nacin iskazivanja datih pozajmica, potrazivanja i obaveza prema ortacima – zajedno sa drugim pravima i obavezama ili izdvojen. U nacelu, potrazivanja i obaveze iz odnosa sa ortacima ili akcionarima ukljucuju se u pozicije, ciji naziv ukazuje na osnov nastanka prava ili obaveze. Od ovog opseg pravila se obavezno odstupa ako se radi za privatne potrebe. Pored toga, zahtevi kontrole rada clanova uprave i nadzornog odbora, nalazu potrebu posebnog iskazivanja u bilansu ili aneksu datih akontacija, odobrenih kredita ili pruzetih obaveza za njihov racun. Prema odredbama 4. Direktive, sve pomenute informacije se isticu u aneksu. 7 Nacin iskazivanja neposlovne imovine (zajednicke potrosnje) – u okviru bilansa ili ispod bilansa, u vanbilansnoj evidenciji. Preduzeca raspolazu, ne retko, imovinom radnika ili zajednickom imovinom kolektiva. U Jugoslovenskim preduzecima je to tzv. imovina zajednicke potrosnje, koja uglavnom potice iz ostvarenih dobitaka ranijih obracunskih perioda. Da li ova imovina treba da bude ukljucena u bilans zavisi od svrhe. Ako ona sluzi poslovnim ciljevima preduzeca logicno je da bude uneta u bilans. Davaoci takve imovine su poverioci i obaveza prema njima unosi se u pasivu bilansa. Medjutim, ako takva imovina sluzi posebnim ciljevima, koji sa poslovnim ciljevima preduzeca nisu u direktnoj vezi, ona treba da bude locirana ispod bilansa, u vanbilansnoj evidenciji. Ako se deo ove imovine privremeno korisi za poslovne svrhe, on se automatski ukljucuje u sastav bilansne pozicije uz istovremeno odobravanje obaveza prema njenom titularu. Tako se nece dogoditi da zbir poslovne imovine bude veci ili manji od njenih izvora. U strucnoj literaturi nema cvrstih stavova o nacinu resavanja pomenutih pitanja. Otuda i nejedinstvena prakticna resenja po pojedinim zemljama, otuda i alternativa resenja u 4. Derektivi, sa pravom da se pojedina preduzeca cak slobodno opredeljuju za alternativna resenja. Treba razlikovati pojmove: 1 Bruto imovina – podrazumeva ukupnost na levnoj strani (aktiva) iskazanih imovinskih vrednosti. Ukupnost aktive može da bude veća od bruto imovine za iznos pozicije Gubitka koja se unosi u aktivu bilansa. Obzirom da gubitak ne predstavlja nikakvu imovinu, nego je pokazatelj smanjenja kapitala i imovine kojom je kapital pokriven, bruto imovina je manja od zbira aktive za eventualni iznos gubitka unetog na stranu aktive. Bruto imovina može da bude manja od zbira aktive zbog ne retkog običaja u nekim zemljama da se otpisivanje
(amortizacija) postrojenske imovine ne vrši direktnim smanjenjem njihove nabavne vrednosti, nego indirektno unošenjem iznosa otpisa na stranu pasive kao ispravke vrednosti. Takav postupak ostavlja nepromenjenu nabavnu vrednost na strani aktive, čime je zbir aktive veštački uvećan za iznos ispravke vrednosti u pasivi, koja ne predstavlja nikakav kapital, nego je samo korektura postrojenske imovine, a prema tome i bruto imovine. Da bi se izbeglo veštačko povećanje zbira bilansa (aktive i pasive), ispravke vrednosti se unose u aktivu bilansa kao
odbitne pozicije imovinskih delova koji se njima ispravljaju. U tu svrhu, u aktivu bilansa je uneta, ispred glavne kolone pretkolona u koju se unose nabavna vrednost postrojenske imovine i pripadajući otpisi sa znakom odbijanja. Prebijeni iznos, koji označava neotpisanu vrednost postrojenske imovine, unosi se u glavnu kolonu aktive. Bruto imovina = Σ Aktiva – Gubitak Unošenje gubitka na stranu aktive povezano je sa načinom iskazivanja sopstvenog kapitala, koje je uslovljeno pravnom formom preduzeća. 1. Inokosna preduzeća – dobitak se pripisuje uloženom sopstvenom kapitalu (povećanje), dok se gubitak od njega odbija. Razlika izdeđu stanja kapitala na kraju i na početku perioda pokazuje uspeh perioda. U ovakvim slučajevima se neće pojaviti u aktivi bilansa. 2. Društva kapitala – zakonski propisi nameću obavezu iskazivanja nominalne visine tzv. garantnog kapitala, čiji je iznos upisan u trgovački registar prilikom osnivanja. Zbog ove obaveze preduzeća ne pripisuju neraspodeljene dobitke računu kapitala, nego ih unose u pasivu bilansa, bilo kao rezerve ili u okviru pozicije neraspodeljeni dobitak. Obe pozicije imaju karakter podračuna kapitala i svojim iznosima povećavaju ukupan iznos sopstvenog kapitala. Po istom pravilu postupa se i u slučaju gubitka, koji se ne odbija od sume sopstvenog kapitala, nego je unošenje gubitka u okviru bilansa uslovljeno zahtevom nepromenjenog iskazivanja nominalne visine sopstvenog kapitala u pasivi bilansa. Stvarna visina sopstvenog kapitala predstavlja razliku njegove nominalne visine iskazane u pasivi i eventualnog gubitka, iskazanog u aktivi bilansa. 2 Čista imovina – predstavlja razliku između bruto imovine i dugova preduzeća. Pošto se pod bruto imovinom podrazumeva celina aktive, očišćena od pomenutih korektivnih pozicija i pošto dugovi preduzeća predstavljaju pozajmljeni kapital, neto ili čista imovina preduzeća jednaka je sopstvenom kapitalu. Čista imovina = Bruto imovina – Dugovi = Sopstveni kapital. 3 Bilansna imovina – ovaj pojam je uveden sa ciljem da se izbegne brkanje sa drugim pojmovima imovine, pre svega sa pojmom vrednosti preduzeća kao celine. Jer, po pravilu, bruto imovina preduzeća ne može da se izjednači sa vrednošću preduzeća kao celine zbog postojanja latentnih rezervi i gubitka. Za razliku od vrednosti celine preduzeća, pod bilansnom imovinom ili kapitalom podrazumevaju se u bilansu iskazane vrednosti imovine i kapitala. Po svojoj visini ona odgovara bruto imovini, odnosno sopstvenom i pozajmljenom kapitalu. 4 Imovina preduzeća – ovaj pojam je razvijen u bilansnom i poreskom pravu. U smislu poreskog prava, imovina preduzeća obuhvata sve delove jedne privredne jedinice kojoj je glavni cilj obavljenje posla. Pri tome se misli na imovinske delove čije bilansiranje dopušta poresko pravo. Kod upoređenja imovine preduzeća ovaj pojam se koristi u značenju čista imovina ili sopstveni kapital. U našoj praksi pojam imovine preduzeća upotrebljava se u različitom značenju. FORME - Forme prikazivanja bilansa: Forma konta - odlikuje se time da se aktiva i pasiva nalaze jedna naspram druge,
Forma liste - pasiva se unosi ispod aktive.
2 ZADACI BILANSA I NJIHOVO RANGIRANJE ZADACI BILANSA - su sledeci: 1. pošto je danas vladajuće dinamičko shvatanje, glavni zadatak bilansa je što tačnije utvrđivanje rezultata, gde bilans stanja ima funkciju pomoćnog instrumenta za pravilnu periodizaciju rezultata, tako što preuzima sve što nije prihod/rashod tekućeg perioda. Rashodi su imovina firme koja je izgubila svoju vrednost – to je gubitak
imovine. Troškovi ne smanjuju imovinu preduzeća, već proizvodnjom prelaze u oblik proizvoda na zalihama, a tek prodajom tih proizvoda oni postaju rashod, dok je novac koji za njih dobijamo – prihod. A > P = P > R dakle za isti iznos. Razlika između početnog stanja i salda imovine predstavlja rashod. Određivanjem visine rashoda se određuje i visina imovine. Bilans stanja sadrži samo one vrednosti koje će doneti ekonomske koristi preduzeću u budućem periodu. 2. informaciona funkcija - da služe za informisanje internim i eksterinim korisnicima o finansijskog polozaju preduzeca. On daje strukturu osnovnih sredstava, obrtnih sredstava, razne racie, visinu sopstvenog kapitala, visinu dugova, nivo zaduženosti, neto obrtni kapital i sl. Oni prestavljaju osnovu planiranja, odlučivanja, kontrole i analize koje se obavljaju na bazi podataka sadržanim u njima. 3. funkcija polaganja računa - nametnutog zakonom ili dobrovoljno, u okviru preduzeća (interno) i izvan njega (eksterno). Rezultat poslovanja kao dobitak ili gubitak je dat i u bilansu stanja. Pa su funkcije sigurnosti i polaganja računa povezane. 4. sigurnosna funkcija - obezbeđuje dokaze o održanju kapitala i mogućnosti vraćanja pozajmljenog kapitala. Daje sigurnost vlasnicima firme da nisu izgubili ono sto su ulozili. To predstavlja kontrolu odrzanja kapitala. 4 dokumentaciona funkcija - ovde se polazi od principa dokumentarnosti koji kaže da se poslovni događaji moraju beležiti hronološkim redom na bazi dokumentacije. Ako dokumenti postoje isključuje se mogućnost samovolje. Svaka pozicija bilansa predstavlja neki račun i u glavnoj knizi vodi do propratne dokumentacije. Dakle veza između bilansa i knjigovodstva. Danas se i dalje koristi princip istorijskih troškova (vrednovanje pozicija po nabavnim vrednostima). Međutim, to nije dobro u uslovima inflacije jer dolazi do hipertrofiranja periodičnog rezultata, jer prihodima se suprotstavljaju istorijski rashodi što stvara realni i fiktivni dobitak. Raspodelom fiktivnog dobitka dolazi do odliva sopstvenog kapitala - u njima je sadržan novac različite kupovne snage. Može se koristiti tekuća tržišna vrednost, sadašnja vrednost, reprodukciona vrednost, fer vrednost i sl. USLOVLJENOST ZADATAKA INTERESIMA ADRESATA BILANSA - Bilans nema svoje samostalne ciljeve, nego treba da ispuni određene zahteve i potrebe različitih korisnika. Korisnici informacija bilansa mogu biti: 1 Zahtevi internih korisnika – Interni korisnici bilansnih informacija su: vlasnici i ortaci, ako samoastalno rukovode preduzećem, i uprava preduzeća, ako se ona ne nalazi u rukama vlasnika i ortaka. Bilansne informacije služe internim korisnicima za: kontrolu i nadzor poslovnog procesa i utvrđivanje poslovnog rezultata. Ali, bilans može imati i specijalne zadatke: nadzor održavanja kapitala i supstance preduzeća, kontrolu likvidnosti, kontrolu razvoja finansijske strukture, prikazivanje razvoje investicija, rasčlanjavanje uspeha u cilju kontrole pojedinačnih poduhvata, obračunavanje delova rezultata koji se upotrebiti za proširenje preduzeća, vraćanje zajmova, isplatu ličnih dohodaka, ulaganje u društveni standard. 2 Zahtevi eksternih korisnika – Eksterni korisnici bilansnih informacija mogu se svrstati u dve grupe: korisnici informacija koji imaju na ugovoru zasnovane (kreditori) ili od periodičnog rezultata zavisne (fiskus) zahteve plaćanja preduzeća korisnici informacija bez zahteva plaćanja
Interesenti informacija sa zahtevima plaćanja – U ovu grupu interesenata spadaju: kreditori, liferanti, poreski organi i ostali poverioci. Poverioci su zainteresovani, pre svega, za pouzdano
iskazivanje: finansijske strukture, razvoja periodičnog rezultata i položaja likvidnosti. Za sprečavanje pogrešnih informacija o postojanju tj. nepostojanju zaštite potraživanja poverioca, koriste se instrumenti kao što su: prinuda obezbeđenja dokumentacije poslovnih događaja – obaveza vođenja knjigovodstva prinuda periodičnog samoinformisanja o ekonomskom položaju preduzeća zakonsko propisivanje rasčlanjavanja i procenjivanja
informacije o visini dobitka za raspodelu i obrazovanje slobodnih rezervi
obaveza objavljivanja godišnjeg zaključka, dopunjenog sa izveštajem o poslovanju Poreski organi su zainteresovani za utvrđivanje osnove oporezivanja. Pošto se u preduzećima oporezuje ostvareni rezultat, poreski organi nastoje da se propisima zaštite od pogrešnih informacija o visini ostvarenog rezultata za oporezivanje. U tom cilju, poreski propisi o utvrđivanju rezultata za oporezivanje moraju da budu razvijeni da: 1.onemoguće izbegavanje oporezivanja i 2.spreče njegovo odlaganje za kasnije periode. A to je u skladu sa zahtevom ravnomernosti oporezivanja. Poštovanje poreskih propisa obezbeđuje se revizijom knjiga i bilansa od strane poreskih organa. Interesenti informacija bez zahteva plaćanja – U ovu grupu spadaju svi ostali korisnici bilansnih informacija, kao što su: konkurenti, sindikati, privredne komore, statistika, ekonomski instituti. Konkurente interesuje razvoj poslovanja i sposobnost zarađivanja preduzeća. Oni su zainteresovani za informacije koje mogu da otkriju glavne razloge eventualnih razlika u stepenu rentabilnosti i finansijskom položaju u poređenju sa situacijom u njihovom preduzeću. Zahtevi sindikata odnose se na pitanja raspodele, osiguranja radnih mesta i izgleda otvaranja novih radnih mesta. Ostale korisnike bilansnih informacija predstavlja javnost, koja je zainteresovana za stanje i razvoj nacionalne ekonomije. Statistički uredi koriste bilansne informacije za sastavljanje nacionalnih računa, u kojima se vrši izračunavanje GDP-a i ND-a. RANGIRANJE ZADATAKA BILANSA – Prema starijem statičkom shatanju osnovni cilj bilansa jeste utvrđivanje imovinskog položaja preduzeća u određenom trenutku, tjo utvrđivanje stanja imovine, sa jedne strane, i stanja sopstvenog kapitala i obaveza, sa druge strane, na dan bilansa. Promena čiste ili neto imovine preduzeća u dva različita trenutka predstavlja posredan način utvrđivanja periodičnog rezultata. Kada se od bruto imovine oduzmu dugovi preduzeća dobija se neto imovina (sopstveni kapital). Poređenjem neto imovine krajem tekućeg obračunskog perioda i neto imovine predhodnog obračunskog perioda dobijamo periodični rezultat ili uspeh preduzeća izražen ili kao prirast neto imovine (dobitak) ili kao smanjenje istog (gubitak). Pozitivan rezultat (dobitak) unosi se na strani pasive bilansa kao pozicija kapitala, dok negativan rezultat (gubitak) se unosi u aktivu bilansa, čineći time da bilans bude u ravnoteži. Težište bilansa i njegovo posmatanje je na aktivi (odnosno na garantnoj supstanci kao slobodnom delu imovine koji je na raspolaganju za pokriće dugova.). Ne poznaju instituciju računa uspeha.
Prema novijem statičkom shvatanju, svrha bilansa je takođe utvrđivanje stanja, ali umesto insistiranja na račune imovine, interes se okreće prema stanju kapitala tj. na stranu pasive bilansa. Bilans se posmatra kao račun kapitala odnosno račun raspolaganja (dispozicije) kapitala. On predstavlja opšti pogled izvora kapitala na desnoj strani, strana pasive i upotrebe tog kapitala na levoj strani, strani aktive. Za razliku od starijeg, novije statičko shvatanje se bavi pitanjem raščlanjivanja, tako da predstavlja učenje o raščlanjivanju sa ciljem obezbeđenja principa jasnosti i postizanje maksimalne transparentnosti bilansa (primena bruto principa). Bilans uspeha se po važnosti izjednačava sa bilansom stanja, uspostavlja se korelativna veza između bilansa stanja i uspeha. Uspeh se ne utvrđuje više poređenjem neto imovine u dva sukcesivna obračunska perioda, već sučeljavanjem prihoda i rashoda, kao osnovnih elemenata bilansa uspeha. Dobijena razlika predstavlja periodični rezultat koji mora da se integriše u bilan stanja, povećavajući kapital, ako je reč o dobitku ili smanjujući kapital ako je reč o gubitku. Ovako raščlanjen bilans uspeha, a u skladu sa načelima koja predlažu osnivači ovog shvatanja, omogućava da se sagledaju izvori i komponente rezultata. Što se tiče vrednovanja, novije statičko shvatanje ne razvija nikakva nova pravila procenjivanja. Oni takođe poštuju princip istorijskog troška (nabavna vrednost/cena koštanja) uz uvažavanje principa niže vrednosti. Prema dinamičkom shvatanju, glavni cilj bilansa je utvrđivanje što tačnijeg periodičnog rezultata, kao razlike između prihoda i rashoda, a ne kao razliku sopstvenog kapitala na kraju i početku obračunskog perioda. Bilans uspeha se nalazi u organskoj vezi sa bilansom stanja, ali u odnosu na bilans stanja ima prednost jer se njime prati kvalitet poslovanja preduzeća. Bilans stanja ima funkciju pomoćnog sredstva za utvrđivanje rezultata poslovanja, tako što preuzima takozvane „lebdeće pozicije“ (pozicije koje još nisu prihodi i rashodi) koje nemaju mesta u bilansu uspeha. Prema ovom shvatanju bilans je dobio dinamičko obeležje zato što omogućava sagledavanje kretanja vrednosti u preduzeću tj. pomaže da se periodično razgraniče i vidljivim učine kretanja koja su se odigrala u preduzeću. Dinamičko shvatanje bilansa tangira sadržinu bilansa uspeha za razliku od statičara koje svoje učenje o vrednovanju baziraju na sadržini bilansa stanja. Pristalice dinamičkog shvatanja smatraju da se u izvesnim situacijama bilansu može dodeliti zadatak utvrđivanja imovinskog položaja preduzeća, ali u tom slučaju bilans ima karakter specijalnog bilansa za koga važe posebna pravila procenjivanja. Zato se takav bilans ne može smatrati sastavnim delom redovnog godišnjeg zaključka. 3 ELEMENTI FINANSIJSKOG POLOZAJA I USLOVI ZA NJIHOVO PRIZNAVANJE Elementi finansijskih izveštaja su posledice ekonomskih događaja nastalih u obračunskom periodu, koji su grupisani prema svojim karakteristikama tj too su finansijski učinci transakcija i drugih događaja svrstani u grupe prema njihovim ekonomskim obeležjima. Imajući u vidu ekonomske karakteristike, razlikuju se sledeće kategorije: 1. sredstva, obaveze i kapital – čine sadržinu bilansa stanja i determinišu imovinski i finansijski položaj preduzeća
2. prihodi i rashodi – čine sadržinu bilansa uspeha i oblikuju prinosni položaj preduzeća Radi pružanja jasnih informacija elementi finansijskih izveštaja se dalje raščlanjavaju (koje zavisi od potreba korisnika). Pri raščlanjavanju se mora voditi računa o tome da delovi kategorija nastalih raščlanjavanjem budu homogeni i da se preteranim raščlanjavanjem ne ugrozi jasnost. Finansijski položaj preduzeća je određen: 1 Sredstvima – je resurs koji je pod kontrolom preduzeća (to znači da preduzeće prisvaja sve ekonomske koristi i snosi sve rizike od korišćenja tog sredstva; objasni i za sredstva uzeta u
finansijski lizing), koji je rezultat prošlih događaja (da je stečeno kupovinom, izgradnjom, poklonom i sl.) i da se očekuje da će po osnovi njega priticati ekonomske koristi u budućnosti (podrazumeva se potencijalni neposredni ili posredni doprinos prilivu gotovine ili gotovinskih ekvivalenata u preduzeće. Ovaj doprinos može biti ostvaren korišćenjem sredstva u obavljanju osnovne aktivnosti preduzeća iz koje rezultiraju proizvodi i usluge čijom se prodajom kupcima ostvaruje novčani priliv; korišćenje sredstva može rezultirati i smanjenjem odliva, što se događa onda kada korišćenje sredstva vodi samnjenju troškova; za smanjenje obaveza, za raspodelu vlasnicima, za razmenu za druga sredstva i sl.). Da bi se sredstva mogla priznati, a to znači da bi mogla biti iskazana u bilansu stanja, potrebno je da budu ispunjena dva uslova, i to: da je verovatno da će priticati ekonomske koristi u budućnosti – ako ne postoji izvesnost priticanja ekonomske koristi u budućnosti sredstva tj. izdatak se priznaje kao rashod (npr. naplata potraživanja) da sredstvo ima vrednost koja se može pouzdano meriti – podrazumeva mogućnost utvrđivanja nabavne vrednosti, cene koštanja, prodajne vrednosti. Kod nekih sredstava ona se ne može utvrditi, pa se pribegava proceni. U tom slučaju procena mora biti pouzdana. Ako neka stavka ne ispunjava ovaj zahtev, a ima osnovne karakteristike sredstva, tada u beleškama to treba objaviti. Izdatak nije sredstvo, ako ne postoji priticanje ekonomske koristi u budućnosti. Svako sredstvo ne mora imati za posledicu nastanak izdatka (npr. poklon). Priznavanje sredstava uvek je povezano sa priznavanjem nekog drugog elementa kao što su: obaveze (npr. kupovina materijala na kredit ima za posledicu priznavanje obaveza prema dobavljačima) ili prihod (npr. sredstvo dobijeno na poklon). 2 Obavezama – imaju sledeće odlike: one su posledica prošlih događaja (obaveza je dužnost ili odgovornost da se postupi ili nešto izvrši na određeni način. Obaveze proističu najvećim delom iz ugovora (obaveze prema dobavljačima, bankama, zaposlenima i sl.), zakonskih propisa (obaveze za poreze i doprinose) i uobičajne poslovne prakse (obaveze po osnovu javnih izjava menadžmenta). Predmet bilansiranja su sadašnje obaveze (insistiranje na tome da se bilansiraju samo sadašnje obaveze posledica je potrebe da se uvažava pretpostavka nastanka poslovnog događaja. Ona zahteva da se posledice nastanka poslovnog događaja imaju priznati i prema tome računovodstveno obuhvatiti, a u finansijskim izveštajima iskazati u onim obračunskim periodima kada je događaj nastao. To znači da činjenica da dati događaj nije prećen novčanim naplatama ili isplatama nije od značaja za njihovo obuhvatanje i iskazivanje u finansijskim izveštajima. Što znači da se moraju razlikovati sadašnje od budućih obaveza. Buduća obaveza postoji kada uprava preduzeća odluči da nabavi sredstvo, a sadašnja obaveza postoji kada je sredstvo isporučeno ili kada je sklopljen neopozivi ugovor o pribavljanju sredstva) i njihovo izmirenje zahteva odliv sredstava iz preduzeća, a koja stvaraju ekonomske koristi. Podmirenje obaveza izaziva odlivsredstava koje može biti izvršeno navišenačina i to: plaćanjem (gotovinom ili sa tekućeg računa),
prenosom drugih sredstava,
pružanjem usluga,
zamenom za drugu obavezu (obaveze prema dobavljačima u menične obaveze ili kratkoročni kredit u dugoročni i sl.), konverzijom duga u kapital (plaćanjem obaveza izdavanjem akcija), odricanjem prava na naplatu od strane poverilaca ili
njihovim gubitkom (kada bi gubitak bio manji nego da dužnik ode u stečaj, odnosno poverilac podržava sanaciju dužnika). Obaveze sepriznajukada: je verovatan odliv sredstava iz preduzeća – ako neka obaveza neće izazvati odliv sredstava onda se priznaje kao prihod se pouzdano može meriti visina obaveze – ako se visina obaveze ne može pouzdano proceniti ona se ne izkazuje kao obaveza već kao potencijalna obaveza
Tri osnove obaveze: Ugovor
za
priznavanje
Zakon
Javno data reč menadžmenta
Ako neka stavka ispunjava uslov da bude priznata kao obaveza tada odmah treba priznati sredstvo (npr. uzimanje kredita priznaje se obaveza po uzetom kreditu ali i povećanje tekućeg računa) ili rashod (npr. zatezna kamata). 3 Kapitalom – kapital se definiše kao ostatak imovine preduzeća nakon odbitka svih njegovih obaveza (A-O=K). Kako će biti prikazan zavisi od pravne forme preduzeća. Tako kod društva lica (inokosna preduzeća, ortačka društva) on se prikazuje kao jedinstvena pozicija i celokupan kapital je varijabilan. Kod društva kapitala (akcionarska društva, društva sa ograničenom odgovornošću) on se raščlanjava na osnovnu (osnovni kapital) i varijabilnu (kapitalne rezerve, rezerve iz dobiti, revalorizacione rezerve, neraspodeljena dobit) komponentu. Visina kapitala zavisi kako je vrednovana imovina preduzeća i njegove obaveze. Tako da ne postoje posebna pravila za priznavanje kapitala. 4 STALNA IMOVINA – POJAM, RASCLANJAVANJE I OSNOVNA PRAVILA VREDNOVANJA POJAM - U MRS 1 stalna sredstva se definišu kao ona sredstva čiji je procenjeni vek trajanja duži od 12 meseci tj sredstvo čije se otuđenje ne planira u narednih 12 meseci tj duzi od jednog poslovnog ciklusa ukoliko ono traje vise od 12 meseci. I otuda zaključak da je reč o sredstvima koja se koriste višegodišnje tj sluze za dugorocno poslovanje preduzeca. Npr. kupimo akcije neke firme i ne nameravamo da ih prodamo u narednih 12 meseci. Takve akcije predstavljaju našu dugoročnu tj stalnu imovinu. Ako kupimo akcije da bi smo ih prodali u narednih mesec dana, jer smatramo da će kurs na berzi porasti, to je kratkoročna HOV. Ovo su nam dva ključna kriterijuma kada testiramo da li je nesto stalna ili obrtna imovna (poslovni cilj i vek trajanja). Za klasifikaciju imovine na stalnu i obrtnu relevantan je cilj, a ne prirodne osobine sredstava. Jedna ista imovina u zavisnosti od cilja može biti klasifikovana i kao stalna i kao obrtna. Promena cilja dovodi do promene klasifikacije imovine. Npr. proizvodimo mašine i one predstavljaju naše zalihe tj obrtnu imovinu ali ako hoćemo da je koristimo u procesu proizvodnje, ona postaje naša stalna imovina. Ili ako imamo učesce u nekoj firmi, to
je nasa stalna imovina i samom odlukom da hoćemo da prodamo to učešće ono se pretvara u obrtnu imovinu. Ili gradjevinski objekat moze biti stalna imovina ukoliko ga preduzece koristi za obavljanje sopstvene delatnosti ili kao obrtna imovina tj zalihe ako su stanovi u toj zgradi namenjeni prodaji. Uvek pri sastavljanju bilansa treba da se zapitamo da li je ta imovina dugoročno vezana i ako jeste tada je stalna imovina, ili ako hoćemo da je prodamo u roku
kraćem od godine dana (ili je koeficijent obrta veci od 1) onda je to obrtna imovina. Jednom izvršena klasifikacija ne znaci klasifikaciju zauvek. Promena cilja menja klasifikaciju. RASCLANJAVANJE - Stalnu imovinu cine: Nematerijalna ili imaterijalna ulaganja
Materijalna ulaganja
Finansijska ulaganja
To je prema obliku u kojem se stalna imovina javlja. PRAVILA PROCENJIVANJA – Razlikujemo dva slucaja: dobra stecena na eksternom trzistu se vrednuju po nabavnoj vrednosti
dobra nastala u sopstvenoj reziji se vrednuju po CK
5 NEMATERIJALNA IMOVINA – POJAM, RASCLANJAVANJE I USLOVI ZA PRIZNAVANJE POJAM - Nematerijalno sredstvo je nemonetarno sredstvo bez fizičke supstance (ona su neopipljiva), koje se može identifikovati, a koje se poseduje radi korišćenja u proizvodnji ili snabdevanju robom i uslugama, u svrhe iznajmljivanja ili za administrativne namene (MRS 38). Potraživanja ne mogu biti klasifikovana kao nematerijalna ulaganja zato što nisu nemonetrano sredstvo. MSFI 3 Poslovna vrednost je osnova za priznavanje goodwilla. Sposobnost bilansiranja nematerijalnih ulaganja – pitanje da li ih treba prikazati u finansijskim izveštajima, a to zavisi na kojoj teorijskoj osnovi se sastavljaju finansijski izveštaji. U teorijskom smislu nematerijalna sredstva se definisu na razlicite nacine u zavisnosti od toga sta se smatra ciljem bilansa Ako pođemo od statičkog cilja, a to je iskazivanje tačne imovine, kapitala i obaveza preduzeća onda ćemo videti da je stav ovih autora da nematerijalna ulaganja ne treba bilansirati. To su sredstva koja su neopipljiva, predstavljaju nepostojeca dobra i koja nemaju svoju vrednost. Statičari smatraju da sva ulaganja u nematerijalnu imovinu treba smatrati rashodom perioda u kome je to sredstvo pribavljeno. Kod dinamičke teorije ciji je cilj tačan obračun uporedivog periodičnog rezultata. Smatra se da vrednost ulaganja u ova sredstva treba iskazati u bilansu, jer je rec o izdacima koji nisu rashod perioda u kome su nastali, vec predstavljaju rashod niza obracunskih perioda kojima se dodeljuju, zbog toga sto iako rashod nastaje u jednom obracunskom period oni doprinose stvaranju prihoda u nizu buducih obracunskih perioda. Zbog činjenice da ta sredstva donose ekonomske korisi u budućem periodu treba izdatak koji je učinjen kao trošak rasporediti na periode u kojima se ostvaruju ekonomske koristi od korišćenja datog sredstva. Znači treba aktivirati ove izdatke tj. prikazati ih kao sredstvo i potom kroz sistematsku i racionalnu alokaciju nabavne vrednosti kao troška, obezbediti ostvarenje primarnog cilja dinamičke teorije koja je danas dominirajuća. RASCLANJAVANJE - Spisak onih predmeta koja ulaze u ovu grupu je prilicno širok, tako da ćemo sresti u MRS samo najznačajnija imaterijalnja dobra tj samo ona koja se
najčešće javljaju. Time spisak nije zaključen. heterogenu grupu sredstava kao što su: naučno i tehničko znanje (know-how),
licence,
patenti,
Nematerijalna
ulaganja
obuhvataju
autorska prava,
liste kupaca,
koncesije,
poslovne vrednosti (goodwill),
uvozne dozvole (kvote),
dozvole za ribarenje,
trgovačke marke,
robni znak,
kompjuterski softver,
intelektualna svojina,
pravo na prikazivanje filmove,
pravo na emitovanje muzickih zapisa…
Primećujemo da najveći deo nematerijlnih dobara predstavljaju odredjena prava. Ali nisu sva prava nematerijalno dobro (npr. potraživanja, to je pravo na naplatu odredjene sume novca i iskazuje se kao posebna bilansna pozicija) Da bi neko pravo imalo karakter imaterijalnog dobra, važno je da to pravo bude zaštićeno, zato što ako niste zaštitili sopstveni pronalazak, ako nemate monopol nad njegovom eksploatacijom, onda vi nemate patent. Jer nemate kontrolu nad datim sredstvom, a sredstvo se definiše kao resurs nad kojim preduzeće ima kontrolu. Ako ne postoji pravna zaštita ne postoji kontrola, i nema uslova da se takvo jedno ulaganje tretira kao imaterijalno dobro. Pošto je spisak imaterijalnih dobara veoma širok, postoji više kalasifikacija za njihovo razvrstavanje i postoji više kriterijuma na bazi kojih se ta sredstva mogu klasifikovati. Podela prema tome da li su održiva - Na odrzivan i neodrziva sredstva. To je podela koja je bila moguća pre stupanja na snagu MRS 38. Dugo vremena su se imaterijalnim ulaganjima smatrali i troškovi istraživanja i osnivački troškovi, pa su onda iskazivani u bilansu stanja. Mi nikome ne možemo prodati troškove osnivnja, jer niko ne želi da kupi te troškove. Ta ulaganja su se smatrala nematerijalnim neodrživim sredstvima, za razliku od patenta i licence koje možete kupiti ili prodati i koja spadaju u održiva. MRS 38 potpuno je zabranio aktiviranje svih onih ulaganja koja nemaju sposobnost prodaje, jer je sposobnost prodaje indirektno dokaz da će sredstvo u budućnosti donositi ekonomske koristi, što je uslov da se nešto smatra sredstvom. Niko ne bi kupio nešto što mu u budućnosti neće donositi ekonomske koristi. Tako da danas u bilansima imamo samo održiva sredstva, a neodrzivih nema. Podela koja je i danas aktuelna, prema povezanosti sa preduzećem - Na sredstva koja su povezana sa preduzećem i ona koja se od preduzeća mogu odvojiti. To znači da se mogu prodati kao samostalno dobro, a da pri tome firma nastavi da postoji. Moze se prodati patent, licenca, koncesija. Medjutim, postoji jedno dobro koje se ne može odvojiti od firme, koje ne možete prodati a da ne prodate firmu. To je goodwill ili poslovna vrednost firme. Goodwill predstavlja imaterijalno dobro, ali on se ne može
prodati separatno od preduzeća za razliku od drugih koja se mogu prodati odvojeno od preduzeća (znači nezavisno od toga da li će samo preduzeće biti prodato ili ne). Podela prema nacinu sticanja – Za bilansiranje je vazna ova podela. Ova podela je znacajna jer sposobnost aktiviranja imaju nematerijalna ulaganja koja su stecena kupovinom, dok se nematerijalna ulaganja nastala samostalnom proizvodnjom mogu
aktivirati po strogo definisanim pravilima sadrzanim u MRS 38. Sva ulaganja u nematerijalna dobra od strane preduzeća tretiraju se kao rashod perioda, dakle nemaju sposobnost aktiviranja osim onih ulaganja koja su uslovljena MRS 38. Ovako isto možemo podeliti i materijalnu imovinu. Prema ovom kriterijumu, nematerijalna ulaganja možemo podeliti na: -ona stečena kupovinom (derivativna ili izvedena) -ona koja su rezultat rada samog preduzeća (izvorna ili originalna).
podela prema trzivosti -Klasifikacija na nematerijalna ulaganja koja se mogu i ne mogu prodati USLOVI ZA PRIZNAVANJE - Ključnim standardom se smatra MRS 38, koji se zove Nematerijalna sredstva ili Ulaganje u nematerijalna sredstva. Bilansiranje poslovne vrednosti je regulisano MSFI 3 Poslovne kombinacije. Zatim MRS 22 koji se zove Poslovna spajanja. U ovom standardu se propisuje bilansni tretman goodwill-a kao oblika nematerijalnih ulaganja, zato što nastaje kao posledica kupovine preduzeća. Uslovi pod kojima se neko nematerijalno dobro može priznati tj. aktivirati: da postoji izvesnost da će po osnovu korišćenja tog sredstva priticati ekonomske koristi u budućnosti - To je opšti uslov koji važi za svako sredstvo. Pouzdanost priticanja ekonomskih koristi u buducnosti nije uvek jednostavno utvrditi. Npr. da li ce po osnovu web sajta piticati koristi u preduzece, ako se koristi za reklamiranje proizvoda preduzeca. da je moguće pouzdano proceniti vrednost datog sredstva - Znači visinu izdatka koji je učinjen za njeno sticanje. To je takodje opšti uslov koji važi za svako sredstvo. Ta pouzdanost je velika kod nematerijalnih ulaganja koja su stecena kupovinom, za razliku od nematerijalnih ulaganja koja su interno generisana kod kojih se mogu javiti teskoce kod odredjivanja visine ucinjenih izdataka, npr. zbog nepostojanja adekvatnih kljuceva za alokaciju opstih troskova. da postoji mogucnost indetifikacije - na njemu se posebno insistira. Podrazumeva mogucnost odvajanja nematerijalnih ulaganja od drugih oblika imovine i preduzeca kao celine, bilo pojedinacno ili zajedno sa povezanim ugovorom ili sredstvom. Npr. ne moze se prodati pravo na izdavanje casopisa bez baze podataka o pretplatnicima, ili ne moze se prodati zastitini znak za prirodni izvor vode bez prodaje i samog izvora. Mogucnost indentifikacije znaci mogućnost prodaje, mogućnost razmene, mogućnost davanja u zakup ili mogućnost distribuiranja budućih ekonomskih koristi, smatraju se dokazom o tome da sredstvo može biti identifikovano – da može jasno biti odvojeno od poslovne vrednosti. Indetifikacija se vrši da bi se imaterijalna ulaganja mogla odvojiti od goodwill tj poslovne vrednosti i iskazati kao poseban oblik imovine. Utvrdjivanje imaterijalnih ulaganja se vrši uz pomoć sledećih kriterijuma: ako se dato imaterijalno dobro da u zakup, onda je sigurno da je ono izdvojivo i da sigurno znate o kom imaterijalnom ulaganju je reč; da li postoji mogućnost prodaje takvog imaterijalnog dobra; da li se od tog dobra može očekivati priticanje ekonomske koristi u budućnosti. Ako postoje odgovori na ova pitanja znači da postoji mogućnost indetifikacije ovih dobara. Ispunjenje sva tri uslova ovde se obezbedjuje teže nego kada je u pitanju materijalno ulaganje. Ukoliko se ne ispuni bilo koji od ova tri uslova tada se nematerijalno ulaganje priznaje kao rashod perioda u bilansu uspeha. Navedeni uslovi treba da onemoguce iskazivanje kao sredstva
troskava iz kojih nece nastati ekonomske koristi u buducnosti, jer bi to prouzrokovalo precenjivanje imovine i precenjivanje rezultata. 6 NEMATERIJALNA IMOVINA – INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE INICIJALNO VREDNOVANJE – Nematerijalno ulaganje treba inicijalno (na pocetku) vrednovati po nabavnoj vrednosti ili CK. Opsta pravila procenjivanja: Kod nematerijalnih sredstava koja stičemo kupovinom - odredjivanje vrednosti je potpuno indentično kao i kod materijalnih ulaganja. Za procenjivanje se koristi visina izdataka ucinjenih radi njihovog sticanja tj nabavna vrednost (FV + ZTN) (umanjenoj za sve odobrene i iskorišćene komercijalne popuste) uvećanoj za sve zavisne troškove nabavke (ZTN) Kod nematerijalnih ulaganja koja su interno generisana (koja smo proizveli sami)- ako zadovoljavaju definiciju sredstva vrednuju se u visini troskova koji mu se mogu direktno pripisati ili rasporediti na razumnoj i konzistentnoj osnovi njegovom kreiranju, proizvodnji i primeni za upotrebu tj po CK (u visini troškova koji se datom sredstvu mogu pripisati – direktni troškovi i pripadajući deo opštih troškova koji su alocirani na sredstvo primenom kvalitetno odabranih ključeva za raspodelu). U CK uključujemo – troškove direktnog materijala, troškove direktnog rada, proviziju za registraciju prava, amortizaciju patenata i licenci koja su učestvovala u proizvodnji tog nematerijalnog ulaganja i kamata na kredit kojim je finansirana izgradnja nematerijalnog ulaganja (MRS 23). Dok se u CK ne uključuju: troškovi prodaje, administrativni troškovi, troškovi neiskorišćenih kapaciteta i troškovi obuke zaposlenih. Kod nematerijalnih dobra koja su stečena kao deo poslovne kombinacije vrednovanje se vrsi po fer vrednosti na dan nabavke (kao posledica toga što se pri kupovini/prodaji firme njena neto imovina vrednuje po fer vrednosti – ovo je situacija kod spajanja preduzeća (fuzije) Kod nematerijalnih sredstava koja su pribavljena razmenom za slično nematerijalno sredstvo vrednovanje se vrsi po fer vrednosti sredstva datog u razmenu (uz eventualnu doplatu koja se ne javlja često). Isto vazi i za rameni sredstava za akcije ili za sredstvo u istoj vrsti bilansa. Izdatak (rashod) za nematerijalna sredstva (stavke) treba priznati kao rashod u periodu kada je nastao ako ulazi u CK nematerijalnog ulaganja koje ne zadovoljava kriterijume definisane MRS 38 ili ukoliko je sredstvo pribavljeno u poslovnoj kombinaciji tj kupovinom i ne moze se utvrditi kao izdvojeno nematerijalno sredstvo. Drugi primeri izdataka koji se utvrdjuju kao rashod perioda kdada su nastali, mogu biti: troskovi istrazivanja, troskovi zapocinjanja, pokretanja probne proizvodnje, rashodi aktivnosti obuke, oglasavanja promotivnih aktivnosti i rashod reorganizacije dela preduzeca. Naknadni izdaci za nematerijalna sredstva mogu pripisati vrednosti sredstva ako je verovatno da će po osnovu naknadnih ulaganja doći do
natprosečnog povećanja ekonomskih korisiti od upotrebe sredstva i ako se vrednost izdatka može pouzdano proceniti i pripisati datom sredstvu. NAKNADNO VREDNOVANJE – Naknadni izdaci za nematerijalno sredstvo nastali posle njegove nabavke ili kompletiranja, treba da budu prihvaceni kao trosak onda kada je nastao, osim: kada je verovatno da ce ovaj rashod omoguciti sredstvu da generise buduce ekonomske koristi iznad procenjenog standarda uspesnosti, I ako se ovaj rashod moze pouzdano meriti i pripisati tom sredstvu. Naknadno procenjivanje je procenjivanje na dan bilansa nakon što je
sredstvo stečeno. Naknadno procenjivanje se može vršiti po nabavnoj vrednosti ili CK i po fer vrednosti. Naknadno vrednovanje nematerijalnih ulaganja se moze vrsiti primenom dva postupka: model nabavne vrednosti model revalorizacije Alternativni postupak (tretman) ne dozvoljava: revalorizaciju nematerijalnih ulaganja koja prethodno nisu utvrdjena, priznata kao sredstvo, ili inicijalno utvrdjivanje nematerijalnih sredstava u drugim iznosima osim njihove nabavne vrednosti tj CK. - A) Model nabavne vrednosti – Ako se procenjivanje vrši po nabanovoj ceni ili CK, do nove vrednosti nematerijalnih ulaganja dolazi se kada se od nabavne vrednosti oduzme amortizovana vrednost i sve gubitke zbog obezvređenja. Nematerijalna sredstva koja imaju ograniceni vek trajanja se otpisuju. Naknadno otpisivanje se vrsi u visini neotpisane vrednosti. Osnovica za obračun amortizacije je nabavna vrednost ili CK – rezidualna vrednost tj osnovica predstavlja istorijski trosak ili njegov revalorizovani iznos po umanjenju za bilo kakvu rezidualnu vrednost na kraju zivotnog veka. Rezidulana vrednost je ostatak vrednosti koji ostaje nakon isteka veka korišćenja sredstva. Za nju se pretpostavlja da je jednaka nuli osim ako: možemo tačno da utvrdimo njenu vrednost,
ako je značajna,
ako je ugovorena prodaja tog sredstva po isteku veka korišćenja i
ako postoji aktivno tržište za to sredstvo.
Otpisivanje se vrši indirektno preko ispravke vrednosti. Za utvrđivanje amortizacije bitan je korisni vek trajanja sredstva. Korisni vek trajanja je period u kome preduzeće ima nameru da koristi određeno sredstvo i on može biti jednak ili manji od ekonomskog veka trajanja. Taj korisni vek trajanja može biti ograničen i neogranočen. Neograničeni vek trajanja ne znači da dato nematerijalno sredstvo možemo beskonačno upotrebljavati već da u trenutku procene nismo mogli da odredimo trenutak do kada će nam priticati ekonomske koristi od korišćenja tog sredstva. Nematerijalna sredstva koj imaju neograniceni vek trajanja nisu predmet otpisivanja, vec se samo testiraju na obezvredjenje. Vek trajanja je neogranicen ako se na osnovu analize svih relevantnih faktora ne moze predvideti zavrsetak perioda u kojem se ocekuje da ce nematerijalna imovina generisati prilive neto gotovine u preduzece. Ograničeni vek trajanja podrazumeva da u trenutku procenjivanja tačno znamo do kada dato sredstvo možemo da koristimo. Korisni vek trajanja se utvrdjuje u zavisnosti od: Ocekivane upotrebe imovine u preduzecu i da li bi drugi menadzment mogao efikasno da upravlja tom imovinom. Tipicnog proizvodnog ciklusa imovine i javnim informacijama o veku trajanja slicne imovine Tehnickih, tehnoloskih, komercijalnih ili drugih tipova zastarelosti
Ocekivane akcije konkurencije ili potencijalnih konkurenata
Da li vek trajanja imovine zavisi od veka trajanja druge imovine preduzeca.
Kao metode za otpisivanje nematerijalno ulaganje koriste se: linearna, degresivna i funkcionalna. Znači MRS 38 ne propisuje koju metodu treba koristiti, već samo zahteva da se visinom otpisa odražava stepen smanjenja vrednosti datog imaterijalnog dobra. Najmanje na
kraju svake godine treba proveriti amortizacioni period i metod amortizacije. Ako se ocekivani vek trajanja znacajno razlikuje od prethodnih procena, procenu treba promeniti. Ako dodje do promene u ocekivanom obrascu koriscenja buducih ekonomskih koristi od imovine metod amortizacije treba promeniti. Primer: kupljen je patent ciji je procenjeni vek trajanja 15 godina. Treca strana se obavezala da ce za 5 godina otkupiti patent za 60% fer vrednosti na dan sticanja i preduzece ima nameru da patent proda. Patent se amortizuje tokom 5 godina, osnovica za otpis je 40% fer vrednosti na dan sticanja. Patent se uobicajeno testira na obezvredjenje. - B) Model revalorizacije – Nakon pocetnog priznavanja nematerijalna imovina se vrednuje po fer vrednosti na dan bilansa umanjenoj za izvrsene redovne i vanredne otpise. Fer vrednost se utvrdjuje pozivanjem na aktivno trziste, pa nema potrebe koristiti model nabavne vrednosti. Ako se za naknadno procenjivanje koristi fer vrednost koja podrazumeva tržišnu vrednost, postavlja se pitanje šta se radi sa razlikom između knjigovodstvene vrednosti i fer vrednosti? Razlika može biti pozitivna (kada je fer vrednost veća od knjigovodstvene vrednosti) i negativna (fer vrednost manja od knjigovodstvene vrednosti). Ta razlika ako je pozitivna povećaće vrednost sredstava u aktivi, a na strani pasive ide u korist računa revalorizacione rezerve, tako da se to povecanje direktno pripisuje kapitalu. Obrnuto ako je negativna, pad fer vrednosti smanjuje ranije formiranu revalorizacionu rezervu (za konkretno sredstvo), a ako takve rezerve nema ili je pad veci razlika se evidentira kao rashod u bilansu uspeha. Npr. fer vrednost softvera na dan 31.12 iznosi 100, knjigovodstvena vrednost iznosi 80. Razlika od 20 povecava sadasnju vrednost softvera i za isti iznos povecavaju se revalorizacione rezerve. Na dan 30.06 naredne godine fer vrednost softvera je 90, knjigovodstvena vrednost je 95 (uzeta u obzir polugodisnja amortizacija od 5). Za iznos od 5 treba smanjiti revalorizacione rezerve i knjigovodstvenu sadasnju vrednost. Prestanak korišćenja sredstva (kada nam ne donosi ekonomske koristi) ili prodaja nematerijalnih ulaganja zahteva njegovo isknjižavanje. U prvom slučaju isknjižavanje se vrši po sadašnjoj vrednosti i ona predstavlja rashod ili gubitak u bilansu uspeha. U drugom slučaju ćemo razliku između prodajne vrednosti i knjigovodstvene vrednosti knjižiti kao dobitak ili gubitak. Ako preduzece prestane da koristi nematerijalno sredstvo, onda se ono prikazuje po knjigovodstvenom iznosu na dan kada je isto iskljuceno iz aktivne upotrebe, a najmanje se na kraju svake godine testira sredstvo i utvrdjuje bilo kakav imparitetni gubitak. Otudjeno nematerijalno sredstvo ili kada se ne ocekuju buduce ekonomske koristi od njegovog koriscenja i nakon otudjivanja, treba iskljuciti iz bilansa stanja. Tretman goodwilla: Goodwill stečen u poslovnoj kombinaciji ne amortizuje se kao druga stalna sredsta prema MSFI 3 (2004). Umesto toga, sticalac ga testira radi utvrđivanja obezvređenja vrednosti, najmanje jednom godišnje u skladu sa MRS 36 – umanjenje vrednosti imovine. Testiranje se sprovodi na nivou JGG (jedinica koja generiše gotovinu) – kojoj se može pripisati deo goodwilla ili ceo goodwill. JGG je segment preduzeća, koji mora biti jasno definisan. Može biti celo zavisno preduzeće, pogon i sl. Postupak testiranja goodwilla na umanjenje vrednosti (impairiment test)
Knjigovodstvena vrednost JGG čini: 1) Knjigovodstvena vrednost goodwilla POREĐENJE na nivou JGG 2) Knjigovodstvena vrednost sredstava JGG
Nadoknadivi iznos JGG – bira se veća vrednost: 1) Fer vrednost troškova prodaje 2) Prinosna vrednost (DNT) JGG
*ako je nadoknadivi iznos JGG > od knjigovodstvene vrednosti JGG = nema umanjenja *ako je nadoknadivi iznos JGG < od knjigovodstvene vrednosti JGG = vrši se umanjenje za vrednost goodwilla Knjiženje umanjenja goodwilla vršimo kada je nadoknadivi iznos manji od knjigovodstvene vrednosti JGG i to na sledeći način: DUGUJE: gubitak od umanjenja vrednosti JGG POTRAŽUJE: Goodwill + eventualno ostala sredstva JGG (srazmerno njihovoj knjigovodstvenoj vrednosti, ukoliko je umanjenje veće od iznosa goodwilla) Ranije kad bi investitor platio za preduzeće manje nego što je fer vrednost neto imovine na dan sticanja knjižio se kao badwill . 7 MATERIJALNA ULAGANJA – POJAM, USLOVI ZA PRIZNAVANJE I RASCLANJAVANJE POJAM - Prema MRS 16 Nepokretnosti, postrojenja i oprema – pod nepokretnostima se podrazumevaju materijalna sredstva koja preduzeće koristi duže od jednog obračunskog perioda (12 meseci ili poslovni ciklus) za potrebe proizvodnje, isporuke robe, pružanju usluga, iznamljivanje ili za administrativne svrhe. Pod materijalnim ulaganjima podrazumeva se veliki skup imovinskih predmeta (hetorogenu grupu sredstava), koji se smatraju kao i imaterijalna ulaganja, dugoročno vezanom za poslovanje preduzeca, tj imovinom čiji je vek trajanja duži od 12 meseci tj od trajanja poslovnog ciklusa). Znači, ako je poslovni ciklus kraći, onda će se uzeti godinu dana, a ako je duži od godinu dana onda će se uzeti dužina poslovnog ciklusa, da bi se odredilo da li je neko dobro dugoročno vezano ili ne. RASCLANJAVANJE - Materijalna ulaganaja obuhvataju: Zemljište i prava koja su izjednačena sa zemljištem - kada uzmete u zakup zemljište na
99 godina, stičete time pravo koje se izjednacava gotovo sa svojinom nad tim zemljistem Na to se misli kada kažemo zemljiste koje se nalazi u svojini i prava koja proizlaze iz tih zemljista. Gradjevinske objekte
Tehnička postrojenja i mašine
Ostala postrojenja, alati i poslovni inventar
Ulaganja u izgradnju i
Avanse
Ovo je jedna od klasifikacija koja je moguća. U vezi sa rasclanjavanjem materijalnih ulaganja mogu se javiti sledece dileme: 1) Kako bilansirati zemljišta na kojima su izgradjeni gradjevinski objekati (odvojeno ili zajedno) Kada pravite poslovnu zgradu, pravite je na nekom zemljištu. Rešenja su različita kako cete ih iskazati u bilansu, ali najveći broj zemalja se odlučuje da u tom slučaju iskaze zemljište i gradjevinski objekat zajedno. Ovo iskazivanje u bilansu, ne znači da se zemljište i gradjevinski objekat zajedno procenjuju. To znači da ćete u knjigama odvojeno voditi zemljište i gradjevinski objekat. Odvajaju se zato što se zemljište ne otpisuje. Gradjevinski objekti imaju ograničeni vek trajanja i otpisuju se. Ako biste ih iskazali zajedno i kazali gradjevinski objekat zajedno sa zemljištem vredi 1.000.000, procenjeni vek trajanja je 20 godina i svake godine bi
ste morali da otpisujete 50.000. To ne bi bilo u redu. Moramo odvojiti vrednost zemljišta i moramo otpisivati samo vrednost gradjevinskog objekta. 2) Kako izvrsiti rasclanjavanje izmedju gradjevinskih objekata i postrojenja - Mašina koja je u hali je posebno imovinsko dobro u odnosu na halu, kao gradjevinski objekat. Ukoliko je oprema uslov da građevinski objekat ispuni svoju namenu, onda oprema čini sastavni deo građevinskog objekta. Npr: zgrada i instalacije grejanja, vodovoda, kanalizacija, klima, lift, pokretne stepenice i sl. Ovo stoga sto navedeni uredjaji omogucavaju svrsishodno koriscenje gradjevinskih objekata. Ako je pak građevinski objekat deo opreme bez koje oprema ne bi mogla da izvrši svoju funkciju onda građevinski objekat predstavlja deo opreme. Npr: visoka peć, trafo stanica i sl. Napomenimo da njihovo zajedničko iskazivanje ne znači njihovo zajedničko vrednovanje i otpisivanje. 3) Razgraničenje alata na alat koji ima karakter materijalnih ulaganja i alat koji treba tretirati kao obrtnu imovinu ili cak kao rashod perioda u kome se nabavlja - Ovde važi sledeće pravilo. Sav alat čiji je vek trajanja duži od godine dana, bez obzira na pojedinačnu vrednost, tretira se kao osnovno sredstvo (materijalno ulaganje), a sav alat čiji je vek trajanja kraći od godine dana, opet bez obzira na pojedinacnu vrednost, biće tretiran kao obrtno sredstvo (imovina). Alat ciji je vek trajanja kratak i pojedinacna vrednost niska treba tretirati kao rashod perioda u kome je nabavljen. Dugo su bila korišćena dva kriterijuma: visina vrednosti i vek trajanja. Znači, standardi su usvojili pravilo po kome se vrši odvajanje na stalnu i obrtnu imovinu, a to pravilo je vek trajanja i to kao iskljucivo pravilo. Znači, kada nadjete alat u osnovnim sredstvima, znači da je njegov vek trajanja duži od godine dana, ma koliko on bio skup, a ako nadjete alat u obrtnim sredstvima tj. sitan inventar to znači da je vek trajanja kraći od godine dana. U nekim zemljama postoji rešenje da se alat koji se koristi do godine dana, odmah knjiži kao trošak tj rashod, čim se počne koristiti odmah se smatra da je utrošen. Takvo rešenje može se prihvatiti, ako ne vršite mesečno obračunavanje rezultata tj ako vrštite samo godišnje. Ako obračunavate rezultat u kraćim periodima, to će dovesti do premetanja rezultata. 4) Investicije u toku mogu biti iskazane kao materijalno ulaganje u visini izvrsenih ulaganja ako nema opasnosti da ce biti obustavljene. - Za bilansiranje i procenjivanje investicija u toku vaze ista pravila kao i za sredstva koja su zavrsena. Dakle, po nabavnoj ceni ili CK. Ako bi postojala sumnja da ce sredstvo biti zavrseno, onda bi trebalo vrsiti procenjivanje takve imovine ne u visini ulozenih sredstava nego u visini moguceg unovcenja. Ovo zahteva da takvo sredstvo treba iskazati kao sredstvo van upotrebe. Kada radite bilansiranje investicija u toku, znači na kraju godine morate imati jasan odgovor na pitanje da li će ta investicija u toku biti dovedena do kraja tj da li postoji ili ne postoji rizik od završetka takvog ulaganja. Ukoliko će investicija biti dovedena do kraja onda, do sada izvršena ulaganja, možete iskazati kao osnovna sredstva u pripremi ili investicije u toku. Ukoliko očekujete prekid u izgradnji, iz bilo kojih razloga, onda takva ulaganja tj. ulaganja koja su do tog trenutka izvršena treba pre tretirati kao rashod nego kao sredstvo, jer od obustavljene investicije nema nikakve koristi u budućnosti. Dakle ako se ne može prodati ili završiti onda je to čist gubitak tj ostali rashodi.
5) Avansi za osnovna sredstva - Razlog zbog čega se avansi iskazuju u okviru materijalnih ulaganja je pružanje jasne slike o likvidnosti preduzeća. Znači jeste potraživanje, ali to je potraživanje koje neće biti pretvoreno u gotovinu, koje mi nećemo naplatiti nego će se pretvoriti u osnovno sredstvo. To potraživanje je prelazni oblik ka materijalnom ulaganju (kada nam dobavljač da mašinu mi knjizimo povećanje osnovnih sredstava i gase se potraživanja po osnovu avansa). Da bi zadovoljili princip jasnosti, ove avanse klasifikujemo u okviru materijalnih ulaganja. Da bi neki avans iskazali kao materijalno ulaganje važno je da se taj
avans odnosi na sredstvo tj da ga možete povezati sa sredstvom za koje je taj avans dat i naravno da je taj avans pokriven savesnošću dužnika. Na kraju godine vi ste poslali dopis dužniku i napisali po našoj evidenciji vi nama na ime avansa dugujete toliko, pošaljete dva primerka i on pogleda i proveri i kaze da tačno mi imamo obavezu prema vama u tom iznosu, parafira oba primerka, jedan vam pošalje, a jedan zadrži. Time ste vi izvršili popis svojih potraživanja, a on popis svojih obaveza. Znači svako potraživanje koje iskažete mora biti pokriveno takvom saglasnošću vašeg dužnika, da biste vi mogli dokazati da vi zaista imate potraživanje prema njemu Dakle, ne možete uneti neko fiktivno potraživanje. Avansi za osnovna sredstva da bi bila bilansirana moraju se odnositi na materijalno ulaganje čija je nabavka ili izgradnja počela i moraju biti pokrivena saglasnošću dužnika. USLOVI ZA PRIZNAVANJE: 1. da se sredstvo nalazi pod kontrolom preduzeća – to znači da preduzeće prisvaja sve ekonomske koristi i snosi sve rizike od korišćenja tog sredstva 2. da je rezultat prošlih događaja – da je stečeno kupovinom, izgradnjom, poklonom i sl 3. da će doneti ekonomske koristi u budućnosti 4. da se pouzdano može proceniti vrednost sredstva. 8 MATERIJALNA ULAGANJE – INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE – OSNOVNI POSTUPAK Pravilo procenjivanja je da se sredstva procenjuju pojedinačno u skladu sa načelom pojedinačnog vrednovanja i inicijalno merenje se vrsi po nabavnoj vrednosti za sredstva stecena kupovinom ili po CK za interno generisana sredstva. Posto je rec o dobrima koja se koriste duzi vremenski period pored inicijalnog merenja postavlja se problem utvrdjivanja visine njihovog otpisa usled proteka vremena i koriscenja. INICIJALNO PROCENJIVANJE – se vrsi po: Nabanoj vrednosti CK Inicijalno vrednovanje materijalnih ulaganja je pod neposrednim uticajem načina na koji se materijalno sredstvo stiče (MRS 16). Materijalna sredstva stečena kupovinom vrednuju se po nabavnoj vrednosti (fakturna vrednost umanjena za odobrene i iskorišćene komercijalne popuste i uvećana za zavisne troškove nabavke). U nabavnu vrednost materijalnog sredstva ne mogu se ukljuciti: Opšti troškovi uprave
Troškovi pripreme proizvodnje koji nisu neophodni da bi sredstvo bilo privedeno upotrebi Troškovi neiskorišćenog kapaciteta (gubici dok sredstvo ne počne da radi punim kapacitetom) Pod određenim uslovima u nabavnu vrednost materijalnog sredstva se mogu uključiti: Troškovi kamata
Troškovi spora
Troškovi rušenja i iznošenja starog materijala sa mesta izgradnje novog objekta (mogu se uključiti u nabavnu vrednost zemljišta samo ako su uzeti u obzir pri kupovini) Troškovi popravki koje se izvrše neposredno po kupovini sredstva kako bi ono bilo privedeno upotrebi
Primljena sredstva kao deo državne pomoći vrednujemo po fer vrednosti (MRS 20 – Državna pomoć i donacije). Bilansni tretman ovih materijalnih sredstava je takva da oni nisu prihod jer ne postoje korespondirajući rashodi (načelo uzročnosti – rashodi bez protučinidbe), nisu kapital jer ih nije uneo vlasnik i bilansiraju se kao sredstvo u aktivi i kao odloženi prihod u pasivi (PVR). Materijalno sredstvo stečeno razmenom vrednuje se po fer vrednosti sredstva datog u razmenu (uz eventualnu doplatu koja se ne javlja često). Materijalna sredstva stečena kupovinom grupe sredstava se vrednuje tako što procenat učešća fer vrednosti pojedinačnog sredstva u ukupnoj fer vrednosti za grupu sredstava primenimo na nabavnu vrednost grupe sredstava. Materijalnih sredstava izgrađenih u sopstvenoj režiji se vredniju po CK. Naknadni izdaci za materijalna sredstva mogu pripisati vrednosti tih sredstava ukoliko će takvi izdaci produžiti procenjeni vek korišćenja, povećati kapacitet sredstva, smanjiti troškove koje sredstvo izaziva i ukoliko se visina naknadnih izdataka može pouzdano utvrditi. NADKNADNO PROCENJIVANJE – MRS nudi dve mogucnosti: Istorijskom trošku – (NV ili CK) – vrednost stalne imovine jednaka je inicijalnoj vrednosti (NV ili CK) umanjena za sve sistematske otpise (amortizaciju) i vanredne otpise preduzeca zbog obezvređenja imovine. Fer vrednosti – na kraju svake godine odredjuje se fer vrednost koja je jednaka trzisnoj vrednosti, a ako ova nije poznata onda se kao ekvivalent moze koristiti vrednost ponovne nabavke koja se umanjuje za izvrsene otpise i gubitke zbog obezvredjivanja. Ako se preduzece odluci za procenjivanje po fer vrednosti tzv. model revalorizacije tada je duzno da revalorizaciju sprovodi: - za celu grupu kojoj sredstvo pripada a ne samo za jedno sredstvo - revalorizacija treba da omoguci da knjigovodstvene vrednosti budu vrlo bliske fer vrednosti imovine. Moze se javiti razlika između knjigovodstvene vrednosti i fer vrednosti. Razlika može biti pozitivna (dobitak) kada je fer vrednost veća od knjigovodstvene vrednosti i negativna (gubitak) fer vrednost manja od knjigovodstvene vrednosti. Ta razlika ako je pozitivna povećaće vrednost sredstva u aktivi, a na strani pasive ide u korist računa revalorizacione rezerve koje su deo sopstvenog kapitala. Obrnuto ako je negativna, iskazuje se kao smanjenje ranije formiranih revalorizacionih rezervi, ako ih je bilo ili kao rashod u bilansu uspeha ako ove rezerve u vezi sa datim sredstvom nisu ranije formirane ili su nize od nastalih gubitaka. Revalorizacione rezerve se mogu preneti u neraspodeljeni dobitak: kada prodamo sredstvo i kada je amortizacija po fer vrednost veća od amortizacije obračunate po knjigovodstvenoj vrednosti. 9 OTPISIVANJE MATERIJALNIH I NEMATERIJALNIH ULAGANJA – RAZLOZI, CILJEVE I VRSTE Otpisivanje se definiše kao postupak kojim se knjigovodstveno konstatuje da je vrednost nekog materijalnog sredstva smanjena. Otpisivanje je postupak alokacije inicijalne vrednosti sredstava kao troška na obračunske periode u kojima se ta sredstva koriste. Na ovaj način
želimo da ispoštujemo načelo uzočnosti (načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu) tj da prihodima jednog perioda dodelimo njima pripadajuće rashode. Predmet otpisivanja - su sva sredstva koja imaju ograničen vek trajanja i protokom vremena postepeno gube svoju vrednost. Sredstva koja nisu predmet otpisivanja je zemljište (sa izuzecima kamenolom i odlaganje smeća) i umetnički predmeti.
CILJEVI - Otpisivanje imovine treba da obezbedi alokaciju nabavne vrednosti kao troška na obračunske periode, mesta i nosioce troškova, a radi utvrđivanja uporedivog rezultata. Sta će biti cilj otpisivanja, zavisi od toga od koje bilansne teorije se polazi ili zavisi od toga šta se smatra primarnim ciljem finansijskog izveštavanja. Statička teorija je jedna od prvih bilansnih teorija koja je razvijena i ona primarnim ciljem bilansa smatra utvrđivanje stanja (vrednosti) imovine. Tada se visina otpisa utvrđuje tako što uporedite vrednost imovine na kraju obracunskog perioda, sa vrednošću imovine koju preduzeće ima na početku obračunskog perioda. Razlika između te dve vrednosti smatra se smanjenjem vrednosti koje je nastalo tokom datog obračunskog perioda. Ovde je važno da je primarni zadatak odmeravanja visine otpisa, utvrđivanje vrednosti imovine na kraju tj koliko je ta imovina tokom obračunskog perioda izgubila svoje vrednosti. Dinamičko shvatanje cilja bilansa - po kome se primarnim zadatkom finansijskog izveštavanja smatra utvrđivanje raspodeljivog (uporedivog) periodičnog rezultata. Tada je zadatak otpisivanja stalne imovine da se inicijalna vrednost koja je utrošena da bi se do nekog sredstva došlo, rasporedi na one obračunske periode u kojima se to sredstvo koristi tj izvrsiti pravilnu alokaciju troskova po obracunskim periodima. Što znači, da kada se posmatra jedan obračunski period, putem otpisivanja, ukupna inicijalna vrednost se deli na dva dela. Na deo koji je potrošen do tog trenutka, i deo koji je nepotoršen. Prvi iznos iskazuje se kao trošak tj rashod u bilansu uspeha, a drugi deo se zadržava u bilansu stanja kao vrednost imovine koja će biti potrošena u nekom od budućih obračunskih perioda tj kao vrednost imovine koja će u budućnosti preduzeću doneti ekonomske koristi. Kod dinamičkog shvatanja bilansa, dakle smatra se da je osnovni cilj otpisivanja upravo ta podela inicijalne vrednosti na spomenuta dva dela. Organskom shvatanju cilja bilansa - primarni cilj je održavanje supstance, tj. ostvarene proizvodne sposobnosti preduzeća. Pa saglasno tome, od otpisivanja se očekuje da obezbedi zamenu ili nadoknadu utrošene vrednosti materijalnih ulaganja po isteku korisnog veka trajanja. Dakle, kada istekne vek trajanja nekog sredstva trebalo bi da je preduzeće uspelo, kroz otpisivanje, da obezbedi sredstva iz kojih će se nabaviti isto takvo sredstvo, ako se govori o apsolutnom održanju supstance tj neko sredstvo koje će obavljati istu funkciju kao i proizvod koji se otpisuje, ali nije isto zbog tehničkog progresa koji se u međuvremenu dogodio ako govorimo o relativnom održanju supstance. Ovako definisani cilj otpisivnja nije namenjen ni utvrđivanju imovine, niti utvrđivanju raspodeljivog rezultata, već je namenjen obezbeđivanju određenih finansijskih sredstava za obnavljanje utrošenih sredstava. Vrednost koja bi bila predmet otpisivanja je reprodukciona vrednost sredstvava. Koji od ovih ciljeva otpisivanje može da ostvari? – Kada govorimo o cilju otpisivanja po statičkom shvatanju, potrebno je da se pravilnim odmeravanjem visine otpisa obezbedi pravilno iskazivanje vrednosti aktive i preko toga pravilno otpisivanje vrednosti neto imovine (razlike između aktive i obaveza). Zbog toga što statičko shvatanje bilansa polazi od toga da treba, u tom otpisivanju, utvrditi vrednost neto imovine preduzeća, ovaj cilj se može osporavati. Pre svega, zato što neto imovina nije vrednost preduzeća. Ona je upravo vrednost koja je dobijena sabiranjem vrednosti pojedinačnih imovinskih predmeta, umanjena za pojedinačne vrednosti obaveza koje preduzeće u datom trenutku poseduje. Vrednost
preduzeća kao celine po pravilu se razlikuje od vrednosti imovine preduzeća i zato otpisivanje ne može biti
instrument za utvrđivanje vrednosti preduzeća. Čak teško da može biti i instrument za utvrđivanje same imovine preduzeća, jer se i vrednost imovine preduzeća razlikuje u zavisnosti od njene namene, od toga koje ciljeve preduzeće želi od korišćenjem te imovine ostvari. Kada govorimo o utvrđivanju vrednosti preduzeća, onda je vrednost imovine samo jedna od vrednosti koja se uzima u obzir kada se određuje vrednost preduzeća. Ali pored nje redovno se utvrđuje tzv. prinosna vrednost preduzeća, zato što kupac želi zapravo da proveri koje on profite može očekivati do korišćenja te imovine kojom preduzeće raspolaže. Ta prinosna vrednost je upravo jedan od najčešće korišćenih metoda za utvrđivanje vrednosti firme kao celine. Otuda cilj po statičarima teško da može biti realizovan otpisivanjem. Znači ne možemo izmeriti otpisivanjem pravu vrednost neke imovine preduzeća. Ovaj cilj se ne može realizovati zato što na visinu neto imovine preduzeća ne utiče samo stepen trošenja date imovine već brojni drugi faktori: tržišni uslovi, prinosna vrednost preduzeća Obračun raspodeljivog periodičnog rezultata prema dinamickom shvatanju je po mišljenju većine autora ovo je dostižan cilj kada je reč o otpisivanju. Otpisivanjem imovine moze se obezbediti alokacija nabavne vrednosti kao troska na obracunske periode, mesta i nosioce troskova, a radi utvrdjivanja uporedivog periodicnog rezultata. Ovaj cilj se može ispuniti, zato što se odmeravanjem iznosa vrednosti koji je dato sredstvo izgubilo u datom obračunskom periodu i suprotstavljajući taj iznos prihodima obezbeđujete da rezultat ne bude precenjen i da bude raspodeljiv (da imate rezultat čija raspodela neće ugroziti održavanje supstance) što i jeste cilj. Ako se otpisivanje vrši na sistematskoj osnovi tj prema ustaljenim pravilima onda će utvrđeni rezultat, osim što će biti raspodeljiv biti i međusobno uporediv u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. Otpisivanjem se ne može obezbediti održanje supstance prema organskom shvatanju. Već iz same definicije otpisivanja treba zaključiti da je otpisati jedno a nadoknaditi nešto sasvim drugo. Otpisivanje ne moze biti instrument za osiguranje zamene utrosenih sredstava. Sredstvo se troši i to se otpisivanjem konstatuje, ali da li će ta utrošena vrednost nadoknaditi to ne zavisi od trošenja, to zavisi od odnosa između prihoda i rashoda. Prema tome, ako prihod bude dovoljan da se iz njega nadoknade utrošene vrednosti onda će nadoknade biti. Ali, ako prihod ne bude dovoljan nadoknade neće biti, ali to ne znači da otpisa nije bilo. Otpisi postoje, a pošto nisu nadoknađeni, znači da postoji gubitak u visini smanjenja vrednosti imovine, koji nije pokriven prihodima datog obračunskog perioda. Otpisivanje sredstava može biti posmatrano sa aspekta: poslovnog bilansa, kalkulacije i poreskog bilansa. Kada govorimo o otpisivanju koje se vrši za potrebe sastavljanja poslovnog bilansa onda govorimo o otpisivanju koje se sprovodi u okviru finansijskog računovodstva, a za potrebe sastavljanja eksternih finansijskih izveštaja. Zasniva se na racunovodstvenim standardima i zakonskim propisima. Pri utvrđivanju visine ovih otpisa moraju se koristiti one metode koje su dopuštene standardima, a kada je reč o stopama otpisivanja tu ne postoje propisane stope, nego svako preduzeće ima slobodu da samo procenjuje visinu stopa otpisa. Otpisivanje materijalnih sredstava sa aspekta uprave – pogonskog obračuna (različite metode i stope otpisa nego u poslovnom bilansu uz upotrebu dnevnih vrednosti – cilj je
obračun što tačnije CK). Kalkulativni otpisi su otpisi koji se vrše u okviru pogonskog obračuna. Namenjeni su isključivo internim korisnicima informacija i obično se
baziraju na dnevnim cenama (vrednostima). Osnovni smisao ovih otpisa je da se obezbede podaci za utvrđivanje prodajnih cena, za ocenu rentabiliteta posla, prihvatanja porudžbina, njihovog odbacivanja i sl. U finansijakom knjigovodstvu osnova za otpisivanje je nabavna vrednost, a u uslovima monetarne nestabilnosti ta nabavna vrednost može odstupati od tržišnih cena, i onda je visina otpisa obračunata u poslovnom bilansu nepodobna za ciljeve koji se moraju realizovati i ciljeve kalkulacije koji se moraju ostvariti. Zbog toga, u pogonskom obračunu, za potrebe kalkulacije, visina otpisa se utvrđuje polazeći od dnevne vrednosti sa ciljem da se obezbedi održanje supstance preduzeća i formiranje prodajnih cena takav da se obezbedi nadoknada stvarno utrošenih sredstava. Otuda zaključak da visina otpisa u poslovnom bilansu i otpis koji postoji u pogonskom knjigovodstvu uopšte ne moraju biti iste visine. Jer rezultat koji se utvrđuje u pogonskom obračunu naziva se ekonomski rezultat i on ne mora odgovarati rezultatu iz finansijskog knjigovodstva. Otpisivanje materijalnih sredstava sa aspekta poreskog bilansa, otpisivanje se vrši prema poreskim propisima a za potrebe utvrđivanja oporezivog periodičnog rezultata. Tu postoje propisane stope otpisa koje država priznaje kao stope po kojima će biti utvrđena amortizacija iskazana u poreskom bilansu. Država propisuje visinu stopa otpisa za pojedina stredstva. ''Alfa'' tabele koje se koriste u Nemačkoj, su u stvari stope otpisa utvrđene za potrebe oporezivanja. Preduzeća vrlo često te stope koje su propisane za potrebe oporezivanja, koriste u svom finansijskom knjigovodstvu. (I grupa 2,5%; II grupa 10%; III grupa 15%; IV grupa 20%; V grupa 30%). VRSTE – razlikujemo sledece: Vrste otpisa prema mestu otpisivanja: u finansijskom knjigovodstvu (za potrebe izrade bilansa na kraju godine utvrđuje se konačna visina redovnih otpisa, koji se utvrđuju saglasno MRS i računovodstvenim politikama) u pogonskom obračunu (otpisivanje se ovde vrši za potreba kalkulacije i polazi se od dnevnih vrednosti) Vrste otpisa prema tehnici otpisivanja: direktno otpisivanje (vanredni otpisi se po pravilu vrše direktnim putem, podrazumeva primenu neto principa, to znači da se od vrednosti stalnog sredstva direktno odbija iznos otpisa uz istovremeno unošenja na strani rahoda. U suprotnosti je sa načelom jasnosti pa se slabije koristi. indirektno otpisivanje (sistematski otpisi se po pravilu vrše indireknim putem, podrazumeva primenu bruto principa, to znači da se nominalna vrednost imovinski delova ne menja a da se otpisivanje vrši indirektno preko računa ispravka vrednosti. Nije u suprotnosti sa načelom jasnosti pa se češće koristi. Vrste otpisa prema politici otpisivanja: otpisivanje sa karakterom rashoda (samo ovo je dozvoljeno) – to je otpisivanje kojim želimo da konstatujemo smanjenje vrednosti, bilo da je ono nastalo zbog delovanja redovnih ili vanredmih razloga otpisivanja – može biti redovno ili vanredno. Vanredno otpisivanje, za razliku od redovnog, je vezano za sredstva sa ograničenim vekom trajanja, a može biti primenjeno i na sredstva koja imaju neograničen vek trajanja. Recimo ako dođe do poplava koje unište obradivo zemljište. Vrednost zemljišta pre i
posle polave se dramatično razlikuje. To je povod za vanredni otpis zemljišta. Kod umetničkih predmeta koji se takođe ne otpisuju, ali ne zato što nemaju ograničen vek
trajanja, jer teško je verovati da bilo koje umetničko delo može trajati beskonačno dugo, kada dođe do značajnog, trajnog oštećenja nekog umetničkog dela tada se preduzima vanredno otpisivanje.. dopunsko otpisivanje je instrument za formiranje latentnih rezervi, tj. zadržavanje dela dobitka u preduzeću. Korišćenje otpisa za realizaciju ovog cilja nije dopušteno. Da bi mogli da vrsimo otpisivanje mora se napraviti plan otpisivanja koji se odnosi na redovno otpisivanje, koje možete predvideti. Kad budete dobili zadatak da pravite plan otpisivanja, shvatićete da to uopšte nije tehnički posao. Moraćete prethodno da definišete politiku otpisivanja sredstava firme. Znači da identifikujete (sadrzaj): osnovicu za amortizaciju - to je nabavna vrednost ili CK umanjenja za vrednost likvidacionog ostatka ukoliko je ona značajna i ukoliko se može pouzdano utvrditi procenjeni korisni (ekonomski) vek trajanja - tehnički vek trajanja, ekonomski vek trajanja – gornja granica, korisni vek trajanja – procenjuje se na osnovu brojnih faktora metode otpisa (koju ćete metodu za koje sredstvo koristiti) - vremenske metode: linearno i degresivno otpisivanje i funkcionalna - proizvodna metodaprocenjenu vrednosti likvidacionog ostatka visina otpisa I tek pošto definišete politiku, možete pristupiti izradi plana. Onda je plan čisto tehnički posao. Znači, računovodstvenom politikom se definišu pravila za otpisivanje, a vi onda samo pravite plan otpisa koji ne predstavlja ništa drugo nego primenu tih definisanih pravila na sredstva preduzeća. Znači ako kažete da ćete vaše građevinske objekte otpisivati linearno, da ćete vašu opremu otpisivati degresivnom metodom, da ćete transportna sredstva otpisivati primenom funkcionalne metode, vi ste time definisali svoju računovodstvenu politiku. Ako kažete da ćete naknadne izdatke za materijalna ulaganja aktivirati, povećavajući znači vrednost imovine, onda je to takođe deo vaše politike. I kada to uradite onda pravite plan otpisa. Plan otpisa nije ništa drugo nego spisak svih sredstava koje imate, koja su predmet otpisivanja. Znači u planu se neće naći sredstva koja se ne otpisuju. Iz vašeg plana se mora saznati koja sredstva otpisujute, kolika je bila njihova nabavna vrednost, koliki je njihov procenjeni vek trajanja, koji metodu primenjujete, eventualno procenjeni likvidacioni ostatak i koji je godišnji otpis datog sredstva. 10OTPISIVANJE MATERIJALNIH I NEMATERIJALNIH ULAGANJA – METODE OTPISIVANJE U MRS 16 definisana je osnovica za otpisivanje prema kojoj osnovicu za otpisivanje cini nabavna vrednosti ili CK umanjena za procenjeni likvidacioni ostatak pod uslovom da je vrednost likvidacionog statka znacajna i da se moze pouzdano proceniti. Takodje su navedene metode koje se mogu koristiti i to: Vremenske metode – sam naziv upucuje na zakljucak da je obracun otpisa uslovljen proticanjem vremena, s tim sto u okviru procenjenog perioda koriscenja obracunate amortizacione kvote mogu da budu nepromenjene (jednake), da opadaju ili da rastu. Otuda postoje sledece varijante vremenskih metoda i to: metoda linearnog otpisivanja
(konstantna metoda); metoda degresivnog otpisivanja (metoda opadajucih kvota); metoda progresivnog otpisivanja (metoda rastucih kvota). Dopustene su prve dve i to kao nezavisne metode ili se medjusobno kombinuju, dok treca metoda nije dozvoljena. Funkcionalna (proizvodna metoda) – radi se o otpisivanju koje se zasniva na intenzitetu koriscenja tj na volumenu ostvarne proizvodnje roba ili usluga. Godisnje
amortizacione kvote su promenljive u skladu sa promenom kolicine ucinaka. Zato se i kaze da je ova metoda sa varijabilnim otpisima. Metoda otpisivanje koja je odabrana trebalo bi najbolje da odslikava gubitak ekonomskih koristi datog sredstva. Izabrane metode se moraju koristiti kontinuirano. Imate pravo da izaberete, ali kada izbor napravite morate odabranu metodu kontinuirano koristiti. Dopušteno je da sa degresivne metode pređete na linearno otpisivanje, ali nije dopušteno obrnuto. Kad prelazite sa degresivne metode na linearnu, a to se obično radi onda kada je vek trajanja kratak pa se pojavljuje opasnost da po isteku veka trajanja deo nabavne vrednosti ostane neotpisan i onda kad visina otpisa padne ispod linearnog (ispod onog otpisa koji bi ste imali da otpisujete linearno) dopušta se da nastavite otpis preostalog dela po linearnoj metodi. To se ne smatra instrumentom kojim se može uticati na visinu poreskog tereta. Ali ako otpisujete linearno, pa procenite da ćete imati visok rezultat pa rešite da pređete na degresivno otpisivanje, tako povećate otpise i smanjite rezultat, to država to ne dozvoljava. Obračunati otpis predstavlja rashod perioda, osim ako je sadržan u učincima koji nisu realizovani ili u opremi proizvedenoj za sopstvene potrebe, jer je u tom slučaju obračunati otpis uračunat u CK. U prvom slučaju otpis će postati rashod kada zalihe budu prodate. U drugom slučaju, otpis će postati rashod u vremenu korišćenja datog sredstva, putem njegovog otpisivanja. 1 Konstantna ili linearna metoda otpisivanja – je najjednostavnija vremenska metoda koja se zasniva na pretpostavci da je proticanje vremena iskljucivi faktor smanjenja vrednosti postrojenjskih dobara. Polazeci od ove pretpostavke, od troskova nabavke ili CK odbijaju se svake godine jednake (nepromenjene) amortizacione kvote sve do isteka vremena koriscenja. Nepromenjeni godisnji otpisi znace i jednako godisnje opterecenje rashoda po ovome osnovu. Ona je vremenska metoda, koja se zasniva na pretpostavci da se osnovna sredstva u toku čitavog procenjenog veka trajanja ravnomerno troše. To znači da vrednost osnovnog sredstva iz godine u godine smanjuje istim intezitetom. U skladu sa tim, visina godišnjeg otpisa utvrđuje se stavljanjem u odnos nabavne vrednosti osnovnog sredstva sa procenjenim vekom trajanja. Amortizacione kvote mogu se obracunati na dva nacina i to: Deobom nabavne vrednosti uloga sa procenjenim brojem godina koriscenja – Npr. nabavna vrednost osnovnog srestva je 160000, procenjeni ekonomski vek trajanje je 5 godina. Pa imamo da je visina godisnjeg otpisa a = OS/n = 160000/5 = 32000, pri cemu je a – visina godisnjeg otpisa, OS – nabavna vrednost osnovnog sredstva, n – procenjeni vek trajanja iskazan u godinama. Primenom fixne stope na nabavnu vrednost (osnovice za otpisivanje) - Fixna stopa je uvek kolicnik broja 100, koji izrazava celinu (100%), i pretpostavljenog broja godina koriscenja (procenjenim vekom trajanja osnovnog sredstva). Npr. p = 100/5 = 20 %, tada se visina otpisa izracunava po formuli a = OS * p/ 100 = 160000 * 20/100 = 32000. Pri cemu je a – visina godisnjeg otpisa, OS – nabavna vrednost osnovnog sredstva, p – stopa otpisa. Visina otpisa ostaje nepromenjena u toku citavog veka trajanja osnovnog sredstva, osim ako dodje do promene u visini nabavne vrednosti zbog adaptacije, rekonstrukcije ili revalorizacije osnovnog sredstva. Pored jednostavnosti koja predstvalja njenu prednost, cinjenica da su svim
obracunskim periodima dodeljeni isti iznosi troskova po osnovu koriscenja osnovnih sredstava smatra se osnovnom prednoscu linearnog obracunavanja visine otpisa. Ova prednost moze biti ozbiljno dovedena u pitanje ako troskovi adaptacija i rekonstrukcija koji povecavaju nabavnu vrednost osnovnog sredstva nisu ravnomerno rasporedjeni na citav vek trajanja, vec su koncentrisani na kraju veka koriscenja osnovnog sredstva. Linearno obracunavanje visine
otpisa ima i drugih slabosti. Jedan od najkrupnijih prigovora upucenih ovom postupku odnosi se upravo na realnost postavke na kojoj se postupak zasniva. Da bi pretpostavka o ravnomernosti trosenja osnovnih sredstava bila tacna treba da su ispunjeni sledeci uslovi, koje je zaista tesko ispuniti: Osnovno sredstvo u toku koriscenja ne gubi nista od svoje efikasnosti
Nacin koriscenja osnovnog sredstva mora ostati nepromenjen
Nema moralnog zastarevanja jer na tom podrucju nema tehnoloskog napretaka
Troskovi odrzavanja i popravki iz godine u godinu se ne menjaju
Nema promene u asortimanu i tehnologiji koje bi osnovno sredstvo ucinile manje podesnim za koriscenjem. Kod upotrebe ove metode otpisivanje se, po pravilu, ne uzima u obzir vrednost likvidacionog ostatka sto znaci da se pretpostavlja da nakon isteka predvidjenog vremenskog perioda upotrebe nece biti ostatka koji bi mogao biti unovcen. Ta pretpostavka je u brojnim slucajevima opravdana ili je vrednost ostatka zanemarljiva. Medjutim, u nekim slucajevima, likvidacioni ostatak moze imati znatnu vrednost, pa se u takvim slucajevima, u interesu pravilne alokacije troskova, procenjena vrednost likvidacionog ostatka odbija od troskova nabavke ili CK postrojenjskog dobra koja je predmet otpisa. To znaci da je predmet alokacije na obracunske periode ne bruto nego neto vrednost osnovice za amortizaciju. U strucnoj literaturi su upuceni ozbilji prigovori upotrebljivosti linearne metode otpisivanja, narocito zbog deformacija periodicnog rezultata, koje ona prouzrokuje. Istaknut je prigovor da su periodicno dodeljivani troskovi na ime amortizacije postrojenjskih dobara samo prividno ravnomerni iz godine u godinu. Ovo zbog toga sto ova metoda ne vodi racuna o troskovima reparature i odrzavanja, koji buduci da iz godine u godinu sve vise rastu, vrse sve jaci pritisak na prihode i obaraju periodicni rezultat. Osim toga, a narocito zbog fluktuacije u obimu prodaje, oprema ne mora da bude ravnomerno koriscena kroz citav vek njenog koriscenja. Nezgodna strana pravolinijske metode je sto ona polazi od pretpostavke da se proizvodna efikasnost ne menja sa proticanjem vremena. Ona ne uzima u obzir opasnost od iznenadnog smanjenja vrednosti po osnovu tehnickog napretka i kolebanja traznje. Buduci da trzisna vrednost naglo pada cim se imovinski premet pocne koristiti, sto pretpostavlja vece smanjenje vrednosti na pocetku otpisnog veka, linearna metoda otpisivanja niti uspostavlja vezu sa vremenskom vrednoscu (vrednost moguceg unovcenja), niti obezbedjuje stvarno smanjenje vrednosti. Nacelo opreznosti koje trazi vecu zastitu od rizika zbog prodiranja tehnickog progresa, takodje nije zadovoljeno. Nedostaci su: Ne vodi racuna o troskovima odrzavanja i reparature
Ne vodi racuna o tome da se sredstvo ne koristi ravnomerno tokom veka koriscenja
Zanemaruje promenu efikasnosti sredstava
Zanemaruje tehnicko–tehnoloski progres
Zanemaruje promenu obima prodaje
Pristalice ove metode nastojale su da bar ublaze valjanost prigovora, isticuci da disproporcije u godisnjim izdacima zbog reparature i smanjenja u proizvodnoj efikasnosti i nisu tako znacajne koliko to na prvi mah izgleda. Zbog toga sto, posmatrano na duzi rok u jednom preduzecu ne funkcionisu masine podjednake starosti. Iz godine u godinu dolazi do zamene pojedinih delova opreme, a istovremeno funkcionisanje starih i novih masina svodi proizvodnu sposobnost i visinu troskova reparature na priblizno jednak nivo. Previsoki troskovi reparature ucinjeni u jednoj
godini mogli su da budu podeljeni na vise godina, pre cemu se nelikvidirani iznosi izdataka jedne godine prenose na sledece kao tranzitorne pozicije aktive. U slucaju da rashodi prethode izdacima, koristi se sistem fonda za odrzavanje ili reparature. Za pokrice pretpostavljenih troskova reparatura povecavaju se amortizacione stope za odgovarajuci procenat. Primenom dopunskih stopa na osnovicu za amortizaciju formira se fond u pasivi bilansa iz koga se pokrivaju efektivni izdaci za izvrsene opravke. U nastojanju da se neutralise opadanje proizvodne sposobnosti postrojenja spada uvodjenje povecanih tj diferencijalnih amortizacionih stopa, zavisno od toga da li preduzece radi u jednoj ili u vise smena. Pomenute slabosti ove metode otpisivanja bili su glavni razlozi isticanja prvi plan metode degresivnog otpisivanja. 2 Degresivna metoda otpisivanja - nije nova, ali je insistiranje na njenoj upotrebi narocito bilo posle drugog svetskog rata. Postupak degresivnog otpisivanja suprotan je prethodnom, koji je izgradjen na nedostacima linearne metode. Degresivno otpisivanje je postupak kojim se nabavna vrednost osnovnog sredstva posredstvom opadajucih godisnjih kvota otpisa raspodeljuje na ceo ekonomski vek trajanja. To znaci da su otpisi najvisi u prvim godinama koriscenja, dok su u poslednjim godinama najnizi. Sustina ove metode je u zahtevu da se godisnje amortizacione kvote utvrdjuju u opadajucim iznosima, pri cemu smanjenje kvota moze da bude pravilno ili nepravilno. Preporucivanje njene upotrebe opravdano je na razlicite nacine. U ranom razvojnom periodu racunovodstva i vladavine statickog shvatanja cilja bilansa, ona je preporucljiva kao metoda koja zadovoljava princip opreznog i razboritog bilansiranja. Jer izesna postrojenjska dobra, kao sto su kranovi, dizalice i ostala krupna i nepokretna oprema, zbog viskokih troskova ugradjivanja i montaze gube, vec u momentu uvodjenja u upotrebu, veliki deo svoje vrednosti. Zbog toga ih treba vec u prvim godinama otpisati za dovoljno visok iznos kako se ne bi pretrpeo gubitak u slucaju njihove eventualne prodaje. Iz pomenute argumentacije snazno izbija duh imovinskog shvatanja bilansa. Otpisivanje treba da uspostavi vezu izmedju knjigovodstvene i trzisne vrednosti (vremenska vrednost), kao i da zadovolji zahtev nacela opreznosti. Medjutim, masine se ne nabavljaju da bi bile prodate, nego da funkcionisu u preduzecu, izvrsavajuci odredjene zadatke. Njihova eventualna prodaja izlazi iz noramlnog toka stvari i ne moze da bude kriterijum za otpisivanje. U prilog degresivnog otpisivanja isticana je cinjenica da opadajuce amortizacione kvote koincidiraju sa rastucim troskovima po osnovu funkcionisanja postrojenjskih dobara u sukcesivnim poslovnim godinama. Medjutim, i pored toga, ova metoda nije nailazila na siru podrsku u prakticnoj primeni. Prema jednom misljenju to uzdrzavanje od upotrebe metode degresivnog otpisivanja dolazi otuda sto se ljudima iz proizvodnje verovatno cinilo da otpisivanje po opadajucem saldu prouzrokuje da troskovi proizvoda budu visoki u ranijim godinama upotrebe investicionih dobara, iako proizvodni doprinos jedne masine ne bi bio veci nego sto bi bio docnije u toku njenog usluznog zivota. Posle drugog svetskog rata u SAD, a posle rata i u Evropi, ponovo je ozivela diskusija o upotrebi ove metode. Smatra se da je glavni potsticaj uzrokovan produzenim porastom cena u 40-im i 50-im godinama. Jer porast cena cini da se pravolinijska metoda pokaze kao nepodesna zbog toga sto preduzece obezbedjuje
sredstva za zamenu samo do visine prvobitnog ulozenih troskova. U prilog ove metode isticu se sledeci argumenti: Nelogicnost pravolinijske metode otpisivanja, koja pociva na shvatanju da je vek trajanja u direktnoj zavisnosti od proticanja vremena, ovom metodom je, pod izvesnim uslovima, izbegnuta. Ovo u tom smislu sto, pod uslovom normalnog koriscenja opreme,
obim usluga vremenom opada. Smanjenjem obima usluga dodeljuju se manji troskovi amortizacije investicionih dobara. Opadanje godisnjih kvota otpisa koincidira sa porastom troskova odrzavanja, koji uzeti zajedno pokazuju priblizno linearni razvoj. Visoki troskovi otpisivanja u prvim godinama smanjuju rizik usled moguceg brzog zastarevanja postrojenjskih dobara, uslovljenog tehnickim progresom, usled promene mode ili prestanka traznje za artiklima koji se proizvode odnosnom. Viskoki troskovi amortizacije predstavljaju najbolje sredstvo obezbedjenja zamene proizvodnog kapaciteta, izbor metode otpisivanja je zbog toga kako instrument bilansne tako i instrument finansijske politike I pored visokih troskova u prvim godinama, ukupno dodeljeni troskovi nisu veci od ukupno ulozenih troskova. Visoki iznosi otpisa investicionih dobara u prvim godinama pogoduju osnovnom nacelu trgovacke opreznosti, posto se najveci deo troskova nabavke ili CK otpise u nekoliko prvih godina njihove upotrebe. Posto se pri izradi plana otpisivanja uzima u obzir rizik tehnickog napretka i drugi rizici, kod degresivne metode je veca mogucnost planske podele troskova, nego pri linearnom otpisivanju. Zahtevi za vanrednim otpisivanjem mogu da se jave samo izuzetno. Rizik koji se moze javiti zbog pogresne procene ekonomskog veka trajanja osnovnog sredstva je pri degresivnom otpisivanju utoliko manji ukoliko nastupi kasnije. Po oceni brojnih autora, izlozeni argumenti upucuju na zakljucak da degresivno otpisivanje ima nesumnjive prednosti u odnosu na linearno, pa zbog toga i preporucuju koriscenje ove metode. Prema nasim zakonskim propisima preduzeca mogu koristiti pored linearne i degresivno otpisivanje, kao i metode funkcionalnog otpisivanja. U praksi, medjutim, uprkos poznatim slabostima dominira linearna metoda, jer u zakonu nije odredjena procedura za degresivno otpisivanje. Ali zbog svojih prednosti sve veci prakticni znacaj u svetu dobija degresivna metoda. Metoda degresivnog otpisivanja realizuje se pomocu razlicitih racunskih postupaka. Intenzitet degresije ovih kvota uslovljen je razliciti,m faktorima od kojih su najvazniji: - Maksimalni vek trajanja investicionog dobra, sto je uglavnom uslovljeno vrstom predmeta - Kvalitet konstrukcije - Nacin upotebe - Intenzitet upotrebe Literatura i praksa poznaju veci broj racunskih postupaka od kojih se najcesce pominju tj obracunavanje visine troskova otpisa se vrsi pomocu: A) Metoda aritmeticke degresije ili metoda digitalnog otpisivanja – primenjuje promenljive, opadajuće stope na istu osnovicu. Karakterise se time sto godisnji iznosi amortizacije iz godine u godinu opadaju za jednake iznose, koji se naziva iznos degresije. Ona se sastoji u tome sto se nabavna vrednost osnovnog sredstva deli zbirom godina procenjenog veka
trajanja datog osnovnog sredstva i time dobija iznos degresije. Mnozenjem iznosa degresije sa obrnutim nizom cifara koje pokazuju procenjeni vek trajanja dobijaju se godisnje kvote otpisivanja. Iznos degresije = nabavna vrednost OS/ zbir broja godina. Imamo da je D = OS/n * (n + 1)/2 = 2OS/n * (n + 1), gde je D - iznos degresije, OS - nabavna vrednost osnovnog sredstva, n – broj godina prosecnog veka trajanja osnovnog sredstva. Godisnja kvota
amortizacije se izracunava: D * n za prvu godinu; D * (n - 1) za drugu godinu; D * (n - 2) za trecu godinu... D * 1 = D za n godinu. Primer: Nabavna vrednost osnovnog sredstva je 160000 dinara, procenjeni vek trajanja je 5 godina. Tada imamo da je D = 2 * 160000/5*(5 + 1) = 10667 Amortizacione kvote po godinama Godina Iznos degresije Broj god. koriscenja na 1 2 3 1 10667 5 2 10667 4 3 10667 3 4 10667 2 5 10667 1
Godisnji iznos otpisa 4 (2 * 3) 53333 42666 32001 21334 10667
Neotpisana vrednost 5 106667 64001 32000 10666 0
Ocigledano je da digitalno otpisivanje kod osnovnih sredstava sa relativno kratkim vekom trajanja daje veoma strmu liniju degresije, jer se vec u prve dve godine koriscenja otpise 60%. Stoga se ovaj nacin obracunavanja visine otpisa preporucuje kod osnovnih sredstava sa duzim vekom koriscenja. Digitalna metoda je prikladna za slucajeve kada nema likvidacionog ostatka. Metoda je jednostavna i iskljucuje potrebu podesavanja stopa ili kombinovanja sa linearnom metodom. Ali, i pored toga, nije omiljena kod poreskih organa. Npr. poreski propisi Nemacke i Francuske priznaju za poreske svrhe samo metodu geometrijske degresije. B) Metoda geometrijske degresije – primenjuje fiksnu stopu na promenljivu, opadajuću osnovicu. Koja se od digitalne metode razlikuje po tome sto je smanjenje godisnjih kvota otpisa iskazano ne apsolutnim iznosom nego smanjenjem stope otpisa iz godine u godinu. Metoda iste osnove a razlicite stope otpisa, kako se ovaj metod oznacava, pretpostavlja izbor stope za koju ce se godisnji otpisi smanjivati, pri tome smanjenje godisnje stope otpisa moze biti iz godine u godinu isto, tada je rec o ravnomernoj degresiji ili smanjenje moze biti manje u prvim, a vece u kanijim godinama koriscenja osnovnog sredstva. Primer: osnovno sredstvo cija je nabavna vrednost 160000 dinara, procenjeni vek trajanja 5 godina, obracunati godisnje otpise kada stopa otpisa opada iz godine u godinu za 5% Prva godina = x + 20% prva godina 10 + 20 = 30% Druga godina = x + 15% druga godina 10 + 15 = 25% Treca godina = x + 10% treca godina 10 + 10 = 20% Cetvrta godina = x + 5% cetvrta godina 10 + 5 = 15 % Peta godina = x + 0% peta godina 10 + 0 = 10 %
5x + 50% = 100% → x = 10% Otpis: 160000 * 30% = 48000 160000 * 25% = 40000 160000 * 20% = 32000 160000 * 15% = 24000
160000 * 10% = 16000 Prema geogmetrijsko degresivnoj metodi, godisnja kvota otpisa izracunava se primenom konstantne stope optisa na neotpisanu vrednost osnovnog sredstva. Ovaj metod se stoga oznacava i kao metod otpisivanja knjigovodstvene vrednosti. Izbor stope otpisa, koja neposredno utice na strminu linije degresije, determinisana je sa jedne strane, potrebom da utvrdjeni otpisi budu ekonomski realni tj da odgovaraju trosenju osnovnog sredstva i sa druge strane, potrebom da ostatak knjigovodstvene vrednosti na kraju veka koriscenja ne bude znacajan. Ova dva zahteva su u medjusobnoj koliziji jer sto je veca stopa ostpisa, utoliko je manji ostatak knjigovodstvene vrednosti na kraju veka koriscenja. Da bi se ova dva zahteva uskladila danas je uobicajno da se geometrijsko degresivna metoda primenjuje u formi po kojoj se posle isteka polovine trajanja koriscenja jos poveci ostatak knjigovodstvene vrednosti otpise linearno. U velikom broju zemalja u kojima se koristi geometrijsko degresivna metoda otpisivanja zakonom je odredjena najvisa granica stope otpisa. U Francuskoj, Svedskoj, Kanadi i V. Britaniji ta granica je postavljena na 2.5 linearne stope, dok je u SAD, Belgiji i Nemackoj ta granica nesto niza i iznosi dvostruku visinu linearne stope. Problem likvidacionog ostatka se ne postavlja ako se njegova visina unapred proceni. Izracunavanje stope otpisa koja se primenjuje na opadajucu osnovicu, a koja uzima u obzir zeljeni likvidacioni ostatak vrsi se prema formuli: Stopa otpisa = 1 – n –l.v./ n.v. Pri cemu je n – broj godina eksploatacije osnovnog sredstva, l.v. - likvidaciona vrednost, n.v – nabavna vrednost. 3 FUNKCIONALNA METODA – Za razliku od vremenskih metoda otpisivanja gde je visina troskova otpisa u funkciji vremena, kod funkcionalnog metoda obracuna, visina troskova otpisa zavisi od ocekivanog obima usluga koje osnovno sredstvo moze da pruzi (predjeni kilometri, broj proizvoda, casovi rada). Ocekivani obim usluga se izrazava u procenjenom broju proizvoda koji se mogu dobiti koriscenjem osnovnog sredstva ili u mogucem broju casova njegovog rada. Kada se nabavna vrednost podeli sa procenjenim obimom usluga dobija se visina troskova otpisa osnovnog sredstva po usluzi (proizvodu ili casu rada). Ovako obracunati troskovi amortizacije po jedinici su konstantni. Godisnja amortizaciona kvota se utvrdjuje mnozenjem planiranog (ostvarenog) godisnjeg ucinka sa troskovima otpisa po jedinici. Primer: nabavna vrednost osnovnog sredstva je 160000. Njegova ukupna proizvodnja je 400000 jedinica. Moguca proizvodnja u ovoj godini je 50000 jedinica. Obracunati godisnju kvotu otpisa. Troskovi otpisa po jednici ucinka = 160000/400000 = 0.4 Godisnja kvota amortizacije = 50000 * 0.4 = 20000 Metoda funkcionalnog otpisivanja primenjuje se prvenstveno na opremu i to na delove opreme kod kojih se ucinak moze predvideti i meriti. Cesto se koristi kod transportnih sredstava, gde se ucinak izrazava u kilometrima. Ne retko se ova metoda koristi za obracun troskova auto guma. Nedostatak funkcionalne metode obracuna otpisa je u tome sto je visina troskova otpisa
determinisana prevashodno fizickim rabacenjem osnovnog sredstva, dok nije uzeto u obzir ekonomsko obezvredjivanje zbog tehnickog napretka. *** Prikazane metode obracuna troskova amortizacije rasporedjuju nabavnu vrednost osnovnog sredstava na obracunske periode na razlicite nacine, usled cega je i visina troskova otpisa osnovnih sredstava razlicita. Otuda bi se cestom promenom izbranog metoda narusila uporedivost periodicnog rezultata, a time i bilansa, sto bi znacilo povredu principa kontinuiteta. To je i razlog insistiranja na respektovanju nacela kontinuiteta. MRS 16 zahteva preispitivanje korisnog veka upotrebe i izabranog metoda otpisivanja. Preispitivanje korisnog veka upotrebe
može da pokaže smanjenje istog pa je potrebno izvršiti korigovanje visine otpisa za tekući i buduće periode. Izabrana metoda otpisivanja se može promeniti ako su se okolnosti u kojima posluje preduzeće promenile tako da izabrana metoda ne odražava na pravi način gubitak ekonomske koristi. To znači da visinu otpisa za tekući i naredne periode moramo utvrditi po novoj metodi otpisa. 11 PRIVREMENO OSLOBODJENJA SREDSTVA KAO POSLEDICA OTPISIVANJA Npr imamo sredstvo cija je vrednost 1000, a otpisuje se na 5 godina. Svake godine otpisujete po 200. Kada otpisujete prve godine 200 i iz prihoda nadoknadite tih 200, tih prvih 200 ostaje slobodno naredne 4 godine. Jer tek kada isteknu te 4 godine imaćete potrebu da kupite novo osnovno sredstvo. Drugi otpisani iznos od 200 biće slobodan naredne 3 godine, treći naredne 2, četvri godinu i poslednji će biti slobodan samo jedan dan ili neće biti slobodan. Dakle, kroz otpisivanje i amortizaciju sredstva se iz materijalnog pretvaraju u novčani oblik. Pošto je ponovno ulaganje potrebno tek po isteku veka trajanja, kažemo da se kroz amortizaciju popravlja likvidnost preduzeća. Zbog toga se amortizacija kvalifikuje kao jedini trošak koji ne traži ulaganje odmah u narednom periodu. Kada se materijal potroši u datom obračunskom periodu, mora se za naredni ciklus materijal kupiti ponovo. Ali kad se sredstvo otpiše, pošto se nabavka ne vrši ponovo u narednom periodu na raspolaganju su nam ta slobodna sredstva, određeno vreme i mogu se koristiti za finansiranje poslovanja. 1 Privremeno oslobođena sredstva - postoji ako se svi imovinski delovi nabavljaju odjednom i ako imaju isti vek koriscenja. Kroz nadoknadu izvrsenih otpisa od prve do poslednje godine koriscenja ova sredstva se iz materijalnog pretvaraju u novcani oblik. Ta novcana sredstva su slobodna sve do isteka veka trajanja kad se moraju ponovo uloziti u imovinu. Zato se tako oslobođena sredstva tretiraju kao privremeno oslobođena sredstva. To naravno uopšte nisu male sume, posebno kada se radi o preduzećima koja imaju veliku stalnu imovinu. 2 Trajno oslobođena sredstva - Da bi se pojavila trajno oslobođena sredstva potrebno je da budu ispunjeni neki uslovi: da preduzeće posluje rentabilno (ako ne posluje rentabilno nema ni nadoknade utrošenih vrednosti, pa nema ni privremeno ni trajno oslobođenih sredstava) da postoji monetarna stabilnost (ako ne postoji monetarna stabilnost, može se desiti da ste kroz otpise nadoknadili 1000 a da vam za novu nadokandu treba 1500, u tom slučaju nema trajno solobođenih sredstava) da su imovinski predmeti koji se otpisuju nabavljeni u različitim vremenskim periodima (da nisu nabavljena sva odjenom) da imovinski predmeti imaju različiti vek trajanja (da se zamena ne mora vršiti odjedanput, već da ta potreba za zamenom biva u različitim vremenskim periodima) Ako su ovi uslovi ispunjeni, možemo reći da se kroz amortizaciju vrši i trajno oslobađanje određenog iznosa sredstava. Otpisi imovine zasnovani na nabavnoj vrednosti i uz primenu linearne metode otpisivanja su veci od iznosa potrebnih za zamenu sredstava u trenutku isteka njihovog veka trajanja, tako da ostaje deo sredstava (trajno oslobodjena
sredstva) koja se mogu koristiti za prosirenje kapaciteta. Uslovi koji bi trebalo da budu zadovoljeni da bi postojala ovakva situacija, su prilično rigorozni i u preduzećima retko kada ispunjeni, jer dolazi do stalnih zamena. Neke mašine koje su preocenjene na 5 godina, biće zamenjene posle 3, jer će možda doći do kvara, neće izdržati svih pet godina. A s druge strane, nabavićete i neku mašinu čiji je vek trajanja 3 godine. Neki raspored starosti tj. vremenskog trajanja naših sredstava koji se uspostavi na početku, tokom života preduzeća se menja. I ovaj efekat trajno oslobođenih
sredstava se može tako izgubiti. On se gubi onda kada sredstva postanu približno jednakog veka trajanja. Od tog trenutka postoje samo privremeno oslobođena sredstva. 12 FINANSIJSKA ULAGANJA – POJAM, MOTIVI ULAGANJA, RASCLANJAVANJE I INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE POJAM - Ulaganja mogu biti, sa aspekta dospelosti dugoročna i kratkoročna. Dugorocna ulaganja su ulaganja novčanih sredstava na svojinskoj ili kreditnoj osnovi u druga preduzeća sa namerom da se dugoročno drže tj ciji je rok unovcenja duži od godine dana. Kada govorimo o roku dospeća, uvek se misli na onaj period koji je ostao do naplate, taj period mora biti duži od godinu dana da bi se smatralo finansijsko ulaganje dugoročnim. Ulaganja mogu biti na svojinskoj osnovi a to znači da nemaju rok dospeća i da se na njih odnosi ovo da se dugoročno drže, a ako su na kreditnoj osnovi onda imaju rok dospeća a to znači da je rok naplate duži od godine dana. Ulaganje na svojinskoj osnovi znači da vi tim ulaganjem stičete svojstvo suvlasnika. Znači izmedju firme u koju ulažete i vas postoji vlasnički odnos. Vi ste suvlasnik date firme. Ulaganje na kreditnoj osnovi znaci da izmedju firme i vas postoji dužnickopoverilački odnos, dakle vi ste samo pozajmili na odredjeni rok. MOTIVI ULAGANJA - Dugoročna finansijska ulaganja iskazuju kao posebna bilansna pozicija da bi se stekao bolji uvid u finansijski položaj preduzeća (likvidnost) i da bi se izvršilo razdvajanje poslovnih prihoda (prihodi od prodaje učinaka) i prihoda koji nastaju po osnovu aktivnosti finansijskih ulaganja (kamate, dividende, kapitalni dobici) RASCLANJAVANJE - Dugoročna finansijska ulaganja možemo najgrublje klasifikovati u tri grupe: Ušešća
HOV koje se drze do roka dospeca
HOV koje su raspolozive za prodaju
Dugoročne plasmane
INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE – 1UCESCA - Učešća su ulaganja u druga preduzeća koja se vrše sa namerom da se stvori dugoročni uticaj na njihovu poslovno – finansijsku politiku sa namerom unapređenja sopstvenog poslovanja. Osnovni kriterijum da bi se neko dugoročno finansijsko ulaganje moglo smatrati učešćem je da to ulaganje iznosi najmanje 10% osnovnog kapitala odnosno glasačkih prava (granica od 10% može biti podignuta propisima, ali ne više od 20%), da to ulaganje predstavlja aktivnu investiciju i ne uzimaju se u obzir potencijalna glasačka prava. Ucesca se mogu klasifikovati: Vecinska ucesca - osnovni kriterijum za postojanje većinskog učešća je da iznose više od 50% glasačkih prava. Moguće je da većinsko učešće postoji i pri posedovanju manje od 50% glasačkih prava ukoliko postoji velika disperzija vlasništva. U okviru bilansne pozicije Učešća u povezanim preduzećima se prikazuju većinska učešća. Inicijalno vrednovanje se vrsi po fer vrednosti na dan sticanja učešća. Ne uzimaju se u obzir
transakcijski troškovi (berzanske provizije, konsultantske, računovodstvene i pravne usluge, troškovi obrade kredita, troškovi emisije akcija) Obična učešća - u okviru bilansne pozicije Hartije od vrednosti raspoložive za prodaju se prikazuju obična učešća. Inicijalno vrednovanje se vrsi po nabavnoj vrednosti (fer vrednost uvećana za transakcijske troškove) Uzajamna učešća - Inicijalno vrednovanje se vrši po fer vrednosti akcija koje su date u razmenu (za akcije preduzeća u kojem stičemo učešće) – broj običnih akcija datih u
razmenu pomnožen sa njihovom berzanskom vrednošću. A ako se berzanska vrednost ne može utvrditi (zatvoreno akcionarsko društvo, onda se broj običnih akcija datih u razmenu množi bilansnom vrednošću akcija Naknadno procenjivanje učešća se vrsi po principu niže vrednosti (ublaženi princip niže vrednosti). Kod trajnog smanjenja berzanske vrednosti akcija (bilansne vrednosti akcija) vrši se otpisivanje koje ima karakter ostalih rashoda – obezvređenje učešca. Osnovni razlog primene Equity metode je otklanjanje slabosti koja postoji kod modela nabavne vrednosti prilikom naknadnog procenjivanja vrednosti učešća. Primenom ove metode otklanja se mogućnost stvaranja latentnih rezervi u vrednosti učešća. 2HOV KOJE SU RASPOLOZIVE ZA PRODAJU – Inicijalno vrednovanje ovih ulaganja se vrši po nabavnoj vrednosti. Nabavna vrednost predstavlja zbir fer vrednosti i transakcionih troškova. Naknadno vrednovanje ovih ulaganja se vrsi po fer vrednosti. 3 HOV KOJE SE DRZE DO ROKA DOSPECA - Inicijalno vrednovanje ovih ulaganja se vrsi po sadašnjoj (diskontovanoj) vrednosti uz primenu efektivne kamatne stope ( npr. dugoročne korporativne obveznice). Testiraju se na obezvređenje ocenom kreditnog boniteta dužnika. Naknadno vrednovanje ovih ulaganja se vrši po amortizovanoj vrednosti. Amortizovana vrednost = Vrednost po kojem se sredstvo vrednuje pri ininicijalnom priznavanju – otplate glavnice – obezvređenja + kumulativan iznos amortizacije diskonta (kumulativan iznos amortizacije premije) 4 DUGOROCNI PLASMANI - Inicijalno vrednovanje se vrši po fer vrednosti (sadašnja – diskontovana vrednost budućih primanja po osnovu glavnice i kamate). Naknadno vrednovanje po amortizovanoj vrednosti – metoda efektivne kamatne stope. 13 FINANSIJSKA ULAGANJA – UCESCA – POJAM, RASCLANJAVANJE I VREDNOVANJE POJAM - Učešća su ulaganja u druga preduzeća koja se vrše sa namerom da se stvori dugoročni uticaj na njihovu poslovno–finansijsku politiku sa namerom unapređenja sopstvenog poslovanja Da bi se neko dugoročno finansijsko ulaganje moglo smatrati učešćem potrebno je da to ulaganje iznosi najmanje 10% osnovnog kapitala odnosno glasačkih prava (granica od 10% može biti podignuta propisima, ali ne više od 20%), da to ulaganje predstavlja aktivnu investiciju i ne uzimaju se u obzir potencijalna glasačka prava. Da bi se učešća javila potrebno je da postoje korporativni oblici organizovanja preduzeća, znači društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Kada god se odlučujete da stičete učešće u nekoj firmi to nikada ne radite samo zato što firma isplacuje visoke dividende ili samo zato što vrednost te firme na tržištu raste, vi to radite zato što je ta firma vama vazna u postupku obavljanja vaše delatnosti. Učešća se uglavnom odnose na preduzeća za kojima vi već imate odredjene poslovne odnose, bilo da su to vaši veliki kupci, ili dobavljači, ili firme koje se bave istraživanjem i razvojem proizvoda čijom se vi proizvodnjom bavite, ili firme koje se bave prometom roba čijom se proizvodnjom vi bavite. Dakle to su firme čije aktivnosti ili prethode ili slede onoj aktivnosti kojom se vi inače bavite. Mi učešćem stičemo pravo glasa, tj stičemo sposobnost da utičemo na donošenje poslovnih odluka u toj firmi. Dakle mi ćemo nastojati da
svoj uticaj iskoristimo da se odluke koje se donose, pozitivno odraze na naše poslovanje. Npr. imate firmu koja je vaš veliki dobavljac. Redovnost vaše proizvodnje, kvalitet vaših proizvoda zavise od redovnosti isporuka tog dobavljača i od kvaliteta njegovih gotovih proizvoda koje vi od njega kupujete i kao materijal koristite u daljoj preradi. Vi imate snažan interes da kod te firme imate snažnu poziciju. Ona nece nama dati niže cene, ali ćete verovatno u isporukama
imati pravo prvenstva, imali ste ga i do sada (zato što ste veliki kupac i kao veliki kupac vi uvek imate prednost nego kupci koji se javljaju sad pa sad) samo ne tako jasno odredjeno. Ali ako ste uz to i suvlasnik te firme vaša pozicija će biti mnogo snažnija nego ako niste. Zato vi želite da steknete učešće u toj firmi. RASCLANJAVANJE – Ucesca se dele na: Obična 10% - 20% prava glasa - vlasnik nema pravo odlučivanja niti mogućnost uticanja na poslovnu i finansijsku politiku preduzeća; iskrazuju se u okviru bilnsne pozicije HOV raspoloziva za prodaju i vrednuju se po nabavnoj vrednosti (fer vrednost uvećana za transakcijske troškove). Daju vam osnovu za odredjeni uticaj, ali vaš glas se u skupstini akcionara, gde vi upravljate neće naročito glasno čuti, jer izmedju 10 i 20% to nije učešće koje vam obezbedjuje da vi možete bitno uticati na odluke koje će biti donete. Značajna (uzajamna) 20% - 50% prva glasa - ima moć uticaja na odluke o finansijskim i poslovnim politikama, ali ne i kontrolu tih politika. Inicijalno vrednovanje se vrši po fer vrednosti akcija koje su date u razmenu ( za akcije preduzeća u kojem stičemo učešće) – broj običnih akcija datih u razmenu pomnožen sa njihovom berzanskom vrednošću. A ako se berzanska vrednost ne može utvrditi (zatvoreno akcionarsko društvo) onda se broj običnih akcija datih u razmenu množi bilansnom vrednošću akcija. Većinska iznad 50% prava glasa - vlasnik ima kontrolu i može uticati na poslovne i finansijske odluke; ne morate imati više od polovine da biste imali firmu pod kontrolom, ali vi morate imati više glasova od svih drugih, tada se takvo učešće kvalifikuje kao vecinsko i vi nad tom firmom vršite kontrolu. To znači da, budući da imate većinsko pravo glasa, vi ćete birati ko će biti u upravnom i nadzornom odboru, i preko postavljanja svojih ljudi u organe upravljanja vi ćete praktično tu firmu voditi. I zato se takve firme označavaju kao zavisne firme, jer se nalaze pod kontrolom neke druge firme, a firma koja vrši kontrolu tj vi koji posedujete vićinsko pravo glasa, dobijate status matične firme ili vrhovnog društva, matičnog društva. U okviru bilansne pozicije učešća u povezanim preduzećima se prikazuju većinska učešća. Inicijalno vrednovanje većinskih učešća se vrsi po fer vrednosti na dan sticanja učešća. Ne uzimaju se u obzir transakcijski troškovi (berzanske provizije, konsultantske, računovodstvene i pravne usluge, troškovi obrade kredita, troškovi emisije akcija) Izmedju ulaganju u kapital i prava glasa u velikom broju slučajeva stoji znak jednakosti, znači vi kažete ja posedujem 20% osnovnog kapitala te firme, to bi u velikom broju slučajeva značilo da vi imate 20% od ukupnog broja glasova koje ta firma u svojim akcijama ima, ali ne mora uvek biti tako. Zato mi kada odredjujemo kakvo je učešće, uzimamo u obzir broj glasova koje imamo u toj firmi, a ne visinu angžovanog kapitala. Zato što, ako imate preferencijalne akcije neke firme, vi ste uložili kapital ali nemate pravo glasa, jer preferencijalne akcije ne nose pravo glasa. Znači mogu imati 30%, kapitala u toj firmi ako je sve to ulaganje iskazano u preferencijalnim akcijama, ja nemam učešće jer ja nemam mogućnost da utičem na tu firmu. Vaše ukupno ulaganje će mozda biti 40% kapitala, ali ćete imati samo 20% glasova, jer je deo vašeg ulaganja reprezentovan u preferencijalnim akcijama. Lice može imati veće učešće u pravu glasa nego učešće u kapitalu ako mu neki drugi akcionar ustupi svoja glasačka prava. Vecinsko ucesce moze postojati i pri nizoj stopi ucesca u pavu glasa od 50% ako je velika
disperzija akcija. U nekim bilansnim šemama čak je predvidjena posebna bilansna pozicija za značajna učešća, a posebna za obična, ali se često značajna i obična učešća iskazuju kao jedna
pozicija, ali se uvek odvajaju većinska učešća kao posebna bilansna pozicija. Ako se značajna i obična iskazuju u jednoj poziciji, onda je u napomenama koja prate tu poziciju, prikazano odvojeno, kolika su značajna a kolika su obična, i biće navedeno na koje firme se odnose značajna učešća, koliko iznose. INICIJALNO PROCENJIVANJE - predstavlja procenjivanje učešća u trenutku sticanja i vrši se po njihovoj nabavnoj vrednosti. Nabavna vrednost je jednaka kupovnoj ceni (vrenosti) akcija ili udela, uvećanoj za ZTN (troškovi provizije berzanskom posredniku, jer ne možete vi kupiti akcije na berzi, morate se obratiti ovlašćenom berzanskom posredniku koji će to za vas uraditi, ali će vam napalatiti proviziju koja će za vas predstavljati ZTN; zatim ako se evidencija akcija vodi u centralnom registru morate platiti nadoknadu da budete proknjiženi kao novi vlasnik tih akcija; zatim berza će vam zaračunati porez na promet, jer berza je tržište tj. sekundarno tržište HOV). Sve te troškove možete dodati na kupovnu cenu akcija i obrazovati nabavnu vrednostu vaših učešća. Ono što nema sposobnost aktiviranja i što ne možete uključiti u nabavnu cenu učešća, to su izdaci koje biste imali vezane za donošenje odluke o kupovini učešća. Npr. hoću da kupim učešće u nekoj firmi, ali nisam baš sigurna kakva je firma pa tražim usluge neke konsultanske kuće. Oni će sve to obaviti, izvestiti me a ja ću to morati da platim. Taj iznos koji bih ja platila njima za informacije na kojima ja donosim odluku o kupovini učešća, ne može biti uključen u nabavnu cenu učešća. On će biti tretiran kao rashod perioda, jer odluka je mogla da bude i neću da kupim. Dakle ne mogu se vezati direktno i zato ovo spada u tekuće troškove. Inicijalno procenjivanje se vrsi po fer vrednosti na dan sticanja. Troskovi transankcije se tretiraju kao rashod perioda. To su troskovi koji se mogu neposredno pripisati transakciji kao sto su: naknade racunovodjama, pravnim savetnicima, procenjivacima i drugim konsultantima angazovanim na realizaciji poslovne kombinacije. Ukoliko učešća stičete razmenom akcija (ja mogu da dam moje akcije i da uzmem akcije neke druge firme i da kroz tu razmenu akcija steknem učešće u kapitalu te druge firme), tada se odnos za razmenu utvrdjuje kao odnos berzanskog kursa, ukoliko se akcije kotiraju na berzi tj kao odnos bilansne vrednosti akcija (sopstveni kapital/broj akcija) ako se akcije ne kotiraju na berzi. Onda je kupovna vrednost učešća jednaka kupovnoj vrednosti akcija datih u razmeni. Dakle, ako vršite razmenu, tada ćete kao nabavnu vrednost učešća, uzeti onu vrednost učešća koju ste u razmenu dali. Vrednost koju smo dali biće vrednost akcija koje smo kroz razmenu dobili. Akcija može imati četiri vrednosti: - nominalnu - onu na koju akcija glasi - emisionu - iznos za koji se akcija prvi put prodaje - berzansku - vrednost u bilo kom trenutku nakon prvog emitovanja - bilansnu - vrednost akcije koja se dobije kada sopstveni kapital podelite sa brojem akcija i ta vrednost pokazuje koliko sopstvenog kapitala dolazi na jednu akciju. Ta bilansna vrednost bi bila jednaka nominalnoj kada ne bi bilo ažia, rezervi i neraspodeljene dobiti, dakle kada bi se sopstveni kapital sastojao samo iz osnovnog kapitala. U svim drugim slučajevima, ako je firma dobra, ako se firma razvija bilansna vrednost bila iznad nominalne.
NADKNADNO PROCENJIVANJE je procenjivanje na dan bilansa, nakon što smo to učešće stekli i svih narednih godina sve dok to učešće posedujemo. Vrsi se u skladu sa ublaženim principom niže vrednosti, poredi se nabavna vrednost učešća i tržišna vrednost učešća i bira se niža od te dve vrednosti. Vi kada god sastavljate bilans morate proceniti vrednost učešća. Ako se opredeljujete za istorijski trošak, kao osnovicu procenjivanja, tada ćete vrednost učešća testirati na obezvredjenja. Dakle, testiraćete da li morate da primenite princip niže vrednosti ili ćete zadržati nabavnu vrednost učešća. Pošto su učešća dugoročna ulaganja, postoji stav da
kratkoročan pad vrednosti učešća ne treba uzeti u obzir pri bilansiranju. Ukoliko se procenjuje da je pad vrednosti trajnijeg karaktera tj dugoročan, firma posluje sa gubicima i ima ozbiljan problem, nije izvesno kada i da li će se od toga oporaviti, onda morate otpisivati vrednosti učešća na njegovu nižu vrednost. Razliku ćete tretirati kao rashod perioda. Naknadno ucesca se procenjuju saglasno nacelu nize vrednosti. Kod trajnog smanjenja berzanske vrednosti akcija vrsi se otpisivanje, koje ima karakter ostalih rashoda - obezvredjenje ucesca. Postoji jos jedan način vrednovanja učešća. To je tzv. equity metoda (metoda udela). Osnovni razlog primene Equity metode je otklanjanje slabosti koja postoji kod modela nabavne vrednosti prilikom naknadnog procenjivanja vrednosti učešća. Primenom ove metode otklanja se mogućnost stvaranja latentnih rezervi u vrednosti učešća. Kada učešća vodite po nabavnoj vrednosti onda se u velikom broju slučajeva dogadja da se u vrednosti učešća formiraju tzv prinudne, latentne rezerve. Jer načelo istorijskog troška i načelo opreznosti, koje primenjujete jer primenjujete načelo istorijskog troška vam zabranjuje da podignete vrednost učešća iznad njegove nabavne vrednosti. Ako imate firmu koja se razvija i čija vrednost stalno raste, a vi vaše učešće držite na nivou nabavne vrednosti, onda će tržišna vrednost učešća biti sve veća u odnosu na nabavnu vrednost. Vrednost učešća u vašem bilansu biće podcenjena, vi ćete u vrednosti učešća imati latentnu rezervu. Iskazaćete imovinu nižom nego što ona zapravo jeste. Sa druge strane, prihodi od učešća ako procenjujete po nabavnoj vrednosti, utiču na rezultat tek u narednoj godini, jer se tada donosi odluka o raspodeli dobiti koja je ostvarena u ovoj godini. I dividenda koju mi prisvajamo po osnovu učešća koja posedujemo uticaće na nas rezultat tek naredne godine, iako je dobitak iz koje ta dividenda potiče ostvarena u ovoj poslovnoj godini. Znači dolazi do malog premetanja rezultata. To su slabosti procenjivanja po nabavnoj vrednosti. Da bi se te slabosti otklonile razvijena je equity metoda, najpre u SAD, a onda je polako prihvatana i već je prihvaćena u Evropi. Osnovna ideja ove metode koja se može koristiti i kod izrade pojedinačnog i kod izrade konsolidovanog bilansa je da se nabavna vrednost učešća treba da se menja onako kako se menja visina sopstvenog kapitala preduzeca na koje se to učešće odnosi. To znaci ucesce ce se povecati za ucesce u ostvarenoj dobiti, a smanjuje se za neplacene dividende i ucesce u gubitku. Mi želimo da kroz primenu ovog metoda dodjemo u situaciju da u bilansu firme to učešće bude iskazano u visini iznosa koji odgovara onom delu sopstvenog kapitala koji pripada toj firmi po osnovu posedovanja tog učešća. Npr. vi imate 30% kapitala firme B, a firma B ima sopstveni kapital 1200. Nama pripada 400 (30% od 1200). Ako smo mi to učešće platili u datom trenutku 400 i ako primenjujemo nabavnu vrednost, dok god vi učešće imate ono će biti vrednovano sa 400. Kapital će rasti i to tako što će se ostvariti dobitak, pa će biti odlučeno da se deo dobitka zadrži u vidu rezervi. Već naredne godine kapital može biti 1400, a vama će od toga opet pripadati 30% tj 420. Dakle postoji razlika izmedju vrednosti učešća i njemu pripadajućeg dela kapitala. Equity metoda kaže vrednost učešća se menja onako kako se menja visina sopstvenog kapitala. Polazi se od nabavne vrednosti tj inicijalno će biti učešće vrednovano po nabavnoj vrednosti. Svako povećanje kapitala nastalo zbog povećanja rezervi, zadržavanja neraspodeljene dobiti direktno će povećati visinu učešća. U ovom slučaju, u narednoj godini
ako sopstveni kapital B poraste na 1400, 30% od 200 koliko je povećanje je 60, pa moje učešće po equity metodi treba povecati sa 400 na 460 i to ću uraditi na kraju godine. U narednoj godini skupština akcionara preduzeca B, donosi odluku o raspodeli ove dobiti od 200. I to polovina se zadržava, a polovina se isplaćuje kao dividende. Znači ja kao akcionar sa 30% učešća dobiću od ukupne dividende koja iznosi, 100 (jer je dobit 200) ja ću na ime dividendi dobiti 30, i tih 30 će meni biti isplaćeno. Kada dobijem tih 30, vrednost učešća smanjujem za 30. Kapital preduzeca B će za iznos isplaćenih
dividendi pasti. On će sada biti 1300, dakle neće više biti 1400. 30% od 1300 je 430. Znači kada god sopstveni kapital raste povećavam vrednost učešća i kada god vrednost sopstvenog kapitala opada, vrednost učešća opada. Ova metoda se primenjuje za značajna učešća, jer se smatra da akcionar treba da preuzme odgovornost za svoj značajni uticaj na poslovanje firme. On je svojim odlukama uticao na visinu dobitka ili gubitka. Druga posledica je da vi pripadajući deo dobitka iskazujete kao prihod u istoj godini u kojoj je dobitak nastao. A kada naplatite tu dividendu ona se ne knjiži kao prihod, nego se knjiži kao smanjenje vrednosti učešća. Prihod se iskazuje u godini u kojoj je dobit ostvarena, ali postoji i tu nešto sporno. Ja sam iskazala 60 prihoda i povećala učešće, prihodi su potraživali učešća su dogovala. Sada sam naplatila na ime dividende 30 smanjila učešće za 30 i povećala gotovinu na računu za 30. Ja sam kao prihod iskazala 60, a nikada neću naplatiti 60. Od tih 60 moj novčani tok je samo 30, a drugih 30 su rezerve u društvu B. Znaci imam deo prihoda koji neće biti praćen novčanim prilivom, a ja sam na taj prihod platila porez. To je mana ovog modela. Znači prikazivanje kao prihoda onog iznosa koji neće biti praćen u bliskoj budućnosti naplatama u punom iznosu. Tek kada ja prodam učešće, to će se pretvoriti u gotovinu, a do tada ja platim porez na nešto što jeste prihod, ali nije donelo gotovinu. Ali zbog prednosti koju metoda ima ona se ipak primenjuje. Ova njena slabost se zna i vodi se računa o tome. 14 FINANSIJSKA ULAGANJA – FINANSIJSKA SREDSTVA KOJA SE VREDNUJU PO FER VREDNOSTI PO OCI – POJAM I INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE POJAM - Dugorocne HOV u standardu se definisu kao HOV raspoložive za prodaju tj rec je o HOV (akcije, obveznice) za koje ne postoji namera prodaje u roku kracem od godinu dana. To ne znači da će se uskoro prodati (takve HOV nazivaju se HOV namenjene prodaji i to su kratkoročne HOV). A HOV raspoložive za prodaju su HOV koje mogu, ako se za tim ukaže potreba, biti prodate a da time ne bude doveden u pitanje normalan nastavak rada firme. To su hartije koje se drže dugoročno, dakle nemamo nameru da ih prodamo u roku kraćem od godine dana i ne dospevaju za naplatu u roku kraćem od godine dana. Preduzeće kupuje HOV, iako nema nameru da ih proda u kratkom roku, jer je to dugoročna rezerva likvidnosti. Imate novca, ne treba vam u kratkom roku, vi možete da birate ili da nekome pozajmite ili da kupite nečije akcije ili obveznice. Dakle ako izaberete da kupite nečije akcije i to radite samo da bi zaradili na razlici u kursu, da bi prisvojili dividendu koja je značajna, nemate nameru da se mešate u poslovanje te firme govorimo o HOV raspoloživim za prodaju. Dakle mi želimo da formiramo dugoročnu rezervu likvidnosti i da ta sredstva koja su nam slobodna donesu prihode bilo u vidu dividende, bilo u vidu kamate, razlike u kursu, razlike izmedju nabavne i prodajne vrednosti. INICIJALNO PROCENJIVANJE se vrši po nabavnoj vrednosti stečenih akcija, stečenih obveznica. NAKNADNO PROCENJIVANJE vrši u skladu sa nacelom nize vrednosti, u skladu sa MRS 39. Troskovi koji mogu nastati pri prodaji se pri tome ne uzimaju u obzir. Ovde postoji jedna razlika kada je reč o obveznicama. Kada kupite obveznicu vaše potraživanje prema emitentu uvek je jednako nominalnoj vrednosti na koju obveznica glasi. Ako kupite obveznicu iznad nominalne vrednosti, vi ste onda platili premiju na tu obveznicu. I vi ćete opet tu obveznicu
bilansirati po nominalnoj vrednosti, a tu razliku ćete iskazati kao odloženi rashod. I otpisivaćete sveke godine na teret te godine, srazmerni deo te plaćene premije. Npr nominalna vrednost obveznice je 1000, vi ste obveznicu platili 1060, obveznica glasi na 2 godine. Dakle nabavna vrednost je 1060. Vi ćete naplatiti 1000 kada istekne 2 godine. Naplaticete 1000 na ime nominalne vrednosti i recimo da je kamata koju ćete naplatiti na ovu obveznicu jednaka
100 za 2 god u apsolutnom iznosu. Ali ako pitate sebe koliko sam zaradio time sto sam kupio ove obveznice, vi ćete za 2 god dobiti vasih 1000, i dobićete ukupno na ime kamate 100, a platitli ste 1060. Vaša realna kamata je 40. Znači zbog toga što ste platili iznad nominalne vrednosti vaša realna kamata je niža od nominalne kamate. Svake godine vi ćete knjiziti 50 na ime kamate i 30 kao otpis ove premije kod sticanja obveznica. I time ćete svesti ovu višu nominalnu na nižu realnu kamatu. Ako bi te obveznice uspeli da kupite ispod nominale, onda bi razlika za koju ste manje platili obveznice čija je nominalna vrednost viša imala suprotno dejstvo na vašu realnu kamatu. Realna kamata bi tada bila veća, jer biste vi tada na kraju 2 godine dobili više nego što bi dobili da ste platili po nominalnoj vrednosti. Npr. platili ste obveznice 950 i vi ćete na kraju druge godine dobiti 1000 i dobicete 100 na ime kamate. Vi ste 150 zaradili plasiranjem tih sredstava iako je nominalna kamata samo 100. Znači kupovina obveznica ispod ili iznad njihove nominalne vrednosti utice na visinu realne kamate. Realna i nominalna kamata su jednake samo kada se kupovina obavi po nominalnoj vrednosti. Ako se obavi iznad realna kamata je niža od nominalne, ako se kupovina obavi ispod realna kamata je viša od nominalne. Osnovni kriterijum na osnovu kojeg se vrši klasifikacija dugoročnih HOV je svrha koju menedžment dodeli odgovarajućem instrumentu. U trenutku sticanje prema MSFI 9 dugorocne HOV mogu biti kalsifikovane kao: Ulaganja koja su raspoloziva za prodaju (Dugorocne HOV koje su raspolozive za prodaju) – u ovu grupu se svrstavaju HOV koje ne mogu biti svrstane ni u jednu od preostalih grupa. One obuhvataju HOV koje ne obezbeđuju ni kontrolu ni značajan uticaj i preduzeće nema nameru da ih proda u kratkom roku. Inicijalno procenjivanje se vrši po nabavnoj vrednosti koja predstavlja zbir fer vrednosti i transakcionih troškova. Nakandno procenjivanje se vrši po fer vrednosti na dan ponovne procene. Razlika izmedju knjigovodstvene i fer vrednosti se iskazuju u bilansu stanja kao komponente kapitala. Ovi nerealizovani dobici tj gubici prenose se u bilans uspeha kad dodje do prodaje ovih HOV. HOV se testiraju na obezvredjenje. Svi gubici koji po tom osnovu nastaju uvek se iskazuju kao rashod u bilansu uspeha. Kod ovih HOV sa pozicije u okviru kapitala na kojoj je iskazana razlika izmedju fer vrednosti i nize knjigovodstvene vrednosti treba iznos obezvredjenja preneti u bilans uspeha. Ulaganja koja se drze do roka dospeca (Dugorocne HOV koje se drze do roka dospeca) – posto je rec o HOV su prioritetne akcije sa obaveznim dospecem ili kreditne HOV koje preduzece nema nameru da proda. Ova namera mora da se dokaze. Uslovi za klasifikaciju sredstva u ovu grupu prema MRS 39: - finansijsko sredstvo mora glasiti na poznati iznos koji ce biti naplacen ili taj iznos mora biti odrediv - rok dospeca mora biti poznat, fixan - preduzece ima nameru i sposobnost da ga drzi do roka dospeca. Prema MSFI 9 ovi uslovi ne postoje – smatra se da se sredstvo drži do roka dospeća ako je primarni cilj prikupljanje novčanih tokova od kamate i glavnice. Sposobnost drzanja nekog finansijskog sredstva do roka dospeca znaci da preduzece nece biti
prinudjeno da zbog odrzavanja likvidnosti ova sredstva unovci i njima izmiri dospelu obavezu. U ovu kategoriju se ne mogu svrstati one HOV za koje: postoji namera da se drže samo neki period pri čemu nije određena dužina tog perioda; za koje je preduzeće spremno da proda zbog promena kamatnih stopa ili valutnih kurseva, da bi ono održalo likvidnost; kada se jave bolje alternative za ulaganje i sl. U njih se uvrstavaju:
prioritetne akcije sa obaveznim rokom dospeća i kreditne HOV koje preduzeće nema nameru da proda. Inicijano procenjivanje se vrši po fer vrednosti koja je jednaka sadašnjoj (diskontnoj) vrednosti budućih plaćanja obračunata po efektivnoj kamatnoj stopi. Efektivna kamata je veća od nominalne kamate budući da je isplaćeni iznos niži od nominalne vrednosti HOV. Npr. dugorocne korporativne obveznice. Testiraju se na obezvredjenje ocenom kreditnog boniteta duznika. Nakandno procenjivanje se vrši po amortizovanoj vrednosti. Amortizovana vrednost = Vrednost po kojem se sredstvo vrednuje pri ininicijalnom priznavanju – otplate glavnice – obezvređenja + kumulativan iznos amortizacije diskonta (- kumulativan iznos amortizacije premije). Amortizovana vrednost sredstva ili obaveze jednaka je iznosu koji se dobija kada se inicijalna vrednost umanji za sve naplate ili sve isplate, uveća ili umanji za kumuliranu amortizaciju primenom efektivne kamatne stope utvrđenog diskonta ili premije i umanji za eventualne otpise zbog obezvređenja. Vlasnicke hartije ne mogu biti ulaganja koja se drze do roka dospeca jer imaju neograniceni vek trajanja, iznosi dividendi koje vlasnik prisvaja varira na nacin koji se ne moze unapred predvideti. Finansijska sredstva koja emitent moze opozvati pre roka dospeca bice klasifikovano kao sredstvo koje se drzi do roka dospece samo ako vlasnik tog sredstva namerava i ima mogucnost da ga drzi do opoziva ili roka dospeca i ako bi vlasnik mogao nadoknaditi gotovo ceo njegov knjigovodstveni iznos, npr. otkupljive prioritetne akcije. Finansijsko sredstvo nece biti klasifikovano kao sredstvo koje se drzi do roka dospeca ako emitent ima pravo da obavezu izmiri u visini koja je znacajno ispod njegovog amortizovanog iznosa. 15FINANSIJSKA ULAGANJA – DUGOROCNI PLASMANI – POJAM, INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE POJAM – Dugorocni plasmani je na ugovoru zasnovana dugoročna pozajmica nekom preduzeću sa rokom naplate dužim od godine dana i ugovorenom fiksnom ili varijabilnom kamatnom stopom. INICIJALNO PROCENJIVANJE vrši se u visini iznosa koji smo pozajmili tj po fer vrednosti plasmana. Dakle iznos koji smo pozajmili je visina naseg potraživanja po osnovu našeg dugoročnog plasmana. Fer vrednost plasmana je sadasnja vrednost svih buducih placanja diskontovanih trzisnom kamatnom stopom na dan nastanka potrazivanja tj sadašnja – diskontovana vrednost budućih primanja po osnovu glavnice i kamate. NAKNADNO PROCENJIVANJE vršimo (uzimajući u obzir iznos čija se naplata očekuje) u skladu sa načelom niže vrednosti, u zavisnosti od boniteta dužnika, ako plasman nije osiguran, tj. u zavisnosti od vredsnosti zaloge, ako jeste. Kod plasmana koji su pokriveni hipotekom ili pokretnom imovinom (HOV, potrazivanjima ili robom) procena naplativosti polazi od iznosa koji se moze ostvariti unovcenjem zaloge. Podaci o vrsti i vrednosti zaloge koja je uzeta za pojedinacne plasmane navode se u napomenama uz finansijske izvestaje. Iz bilansa se ne vidi da li je plasman osiguran ili ne. To se može videti samo iz napomena koje prate plasmane. U napomenama će biti navedeno koji su plasmani osigurani i šta je uzeto kao zaloga, nepokretnost, HOV, potraživanja ili nešto drugo. Mada pogoršanje boniteta ne mora uvek da
znači da je vaše potraživanje po osnovu dugoročnih plasmana postalo nenaplativo, jer sve dok je vrednost zaloge znatno iznad vrednosti vašeg potraživanja, vi možete smatrati da ćete vaše potraživanje naplatiti. Ukoliko zalogu nemate, svako pogoršanje boniteta vašeg dužnika moze značiti gubitak dela vašeg potraživanja što će rezultirati smanjenjem njegove vrednosti tj. otpisivanjem. Naknadno vrednovanje po amortizovanoj vrednosti koriscenjem metoda
efektivne kamate. Amortizovana vrednost je vrednost po kojoj se finansijasko sredstvo vrednuje pri inicijalnom priznavanju, umanjen za otpise glavnice, uvecan ili umanjen za kumulativni iznos amortizacije diskonta ili amortizacije premije i minus smanjenja nastala zbog obezvredjivanja. Efektivna kamatna stopa je ona kamatna stopa koja diskontuje buduca gotovinska placanja ili primitke tokom ocekivanog veka trajanja plasmana tacno na neto knjigovodstvenu vrednost. Kamate koja se naplaćuje se tretira kao redovan finasijski prihod. Jedino ako bi u ugovoru o plasmanu stajalo da dužnik ne plaća kamatu tokom otplatnog perioda, već da se kamata pripisuje glavnici onda bi se iznos vašeg potraživanja uvećavao protokom vremena za iznos pripisane kamate. Ali uobičajno je da se kamata plaća i da se plasman naplaćuje kao dugoročni kredit putem anuiteta. Dakle, dužnik plaća kredit putem anuiteta, a mi naš plasman naplaćujemo putem anuiteta. Ali sve to zavisi od ugovora. Ugovor može biti da on sve vreme ima sredstva na raspolaganju i kada isteknu godina, dve, tri vraća sve odjednom, ili vraća putem anuiteta. 16BILANSIRANJE OBRTNE IMOVINE – POJAM, RASCLANJAVANJE I INICIJALNO VREDNOVANJE POJAM - Prema konceptualnom okviru obrtnom imovinom se smatra imovina: Od koje se ocekuje da bude realizovana (potrazivanja) tj koja se drzi radi prodaje (stalna imovina koju imate nameru da prodati prelazi u obrtnu imovinu) ili potrosnje (material) u toku poslovnog ciklusa. Koja je na zalihama radi trgovine (zalihe gotovih proizvoda i zalihe robe) i za koju se ocekuje da ce biti prodata u roku od godinu dana od dana bilansa. Koje je u obliku gotovine ili gotovinskih ekvivalenata cija upotreba nije ni sa cim ogranicena. RASCLANJAVANJE : Zalihe (koje su namenjeni ili potrošnji ili prodaji), Potraživanja (namenjena pretvaranju u gotovinu), Kratkorocne HOV Gotovina i gotovinski ekvivalenti (su sredstva koja se mogu koristiti za izmirenje obaveza ili kupovinu sredstava). INICIJALNO PROCENJIVANJE - Polazna osnova za procenjivanje elemenata obrtne imovine su nabavna vrednost ili CK, koji su utvrdjeni po istim principima kao i postrojenjska dobra. Saglasno principu realizacije, pomenute vrednosti predstavljaju gornju granicu procenjivanja, koja ni u kom slucaju ne moze da bude prekoracena. Ali za procenjivanje obrtne imovine je obavezno uvazavanje principa impariteta koji zahteva iskazivanje gubitaka, bez obzira da li su realizovani ili ne. Nerealizovani dobici po osnovu rastucih cena ne smeju se, saglasno nacelu realizacije, uzeti u obzir. Preteci gubici po osnovu razlicitih rizika se obavezno uzimaju u obzir, sto odgovara principu trgovacke opreznosti i sa njim povezanim strogim principom najnize vrednosti. Upotreba ovog principa podrazumeva da se, izmedju dve moguce
vrednosti na dan bilansa, nabavne ili CK sa jedne, i berzanske ili trzisne cene sa druge strane, za procenjivanje uvek bira niza. Ako trzisna cena nije data, onda su za bilansiranje merodavni troskovi nabavke ili CK. S obzirom na nacelo merodavnosti trgovackog za poreski bilans, pravila procenjivanja za trgovacki bilans vaze i za poreski bilans pod uslovom da obavezni poreski propisi ne traze drugaciji nacin procenjivanja. Uzimajuci u obzir opsta pomenuta pravila, za procenjivanje elemenata obrtne imovine na raspolaganju nam stoje sledeca merila:
Troskovi nabavke ili CK kao gornja granica procenjivanja. Troskovi nabavke se utvrdjuju po istim pravilima kao i za postrojenjska dobra, sto znaci da se u njih ukljucuju i ZTN. Prakticne teskoce vremenskog razgranicenja ZTN koji se ne mogu direktno dodeliti odnosnim proizvodima (troskovi skladistenja), uslovile su praksu da se oni ne aktiviraju kao zavisni troskovi materijala na zalihama, nego da se obuhvatanjem u pogonskom obracunu kao opsti troskovi proizvodnje, obracunavaju i ukljucuju u CK nedovrsene proizvodnje i gotovih proizvoda. To znaci da su u zalihe materijala ukljuceni direktni zavisni troskovi (transportni, troskovi utovara i istovara, carine i troskovi osiguranja), dok indirektne zavisne troskove sadrze samo zalihe nedovrsene proizvodnje i gotovih proizvoda. Berzanska ili trzisna CK na dan bilansa, ako je niza od troskova nabavke ili CK. Pod berzanskom cenom se podrazumeva cena koja je utvrdjena od zvanicno priznate berze. Kao berzanske cene smatraju se i fixni kursevi u slobodnom prometu. O trzisnoj ceni se govori ako uopste postoji trziste. Ono postoji ako se roba redovno prodaje na odredjenom prostoru. U tom slucaju trzisna cena je ona cena koja se, na ovom mestu u odredjenom vremenskom trenutku, daje za robu odredjenog roda, prosecne vrste i kvaliteta. Berzanske ili trzisne cene predstavljaju osnovu za procenu da li CK zaliha nedovrsene proizvodnje i gotovih proizvoda odgovaraju principu imparitete. Za tu svrhu se od ocekivanih prodajnih cena odbijaju svi troskovi koje treba uciniti da bi zalihe bile privedene trzistu (prodaji). Ukoliko su dobijene vrednosti u poredjenju sa CK nize, to znaci da CK sadrzi potencijalni gubitak, koji bi bio ostvaren realizacijom odnosnih proizvoda po trzisnim cenama na dan bilansa. Posto bi ovo protivrecilo principu impariteta, CK se moraju svesti na nize za iznos indiciranog gubitka. Vrednost koja se moze pripisati predmetima obrtne imovine na dan bilansa (vremenska vrednost) ukoliko su troskovi nabavke ili CK veci od nje i ukoliko ne postoji berzanska ili trzisna cena. Ukoliko ne postoje berzanske ili trzisne cene, kao osnova za utvrdjivanje vrednosti sirovina, pomocnog i pogonskog materijala sluze cene na trzistu nabavke, sto znaci da se polazi od troskova ponovne nabavke (reprodukcione cene). One su osnova za poredjenje sa troskovima nabavke ili CK da bi se utvrdilo da li ima osnova za uzimanje u obzir nize vrednosti na dan bilansa. Troskovi ponovne nabavke sadrze pretpostavljene zavisne troskove. U vezi sa izborom nize vrednosti na dan bilansa za sirovine, pomocni i pogonski materijal, moze da se pojavi ako preduzece vise ne koristi za proizvodnju materijal koji je na zalihi i treba da se proceni. U tom slucaju, merilo za procenu su iz trzisnih prilika izvedene prodajne cene umanjene za pretpostavljene troskove do momenta prodaje. Za poluproizvode, gotove proizvode i trgovacku robu, izbor nize vrednosti na dan bilansa zasniva se na cenam trzisne prodaje. Polazni princip, pri tome je procenjivanje bez gubitaka, sto znaci da procenjene vrednosti ne smeju da sadrze u sebi potencijalni gubitak. Niza vrednost od troskova nabavke ili CK, ali i od berzanske i trzisne na dan bilansa, koji su ocekuju u bliskoj buducnosti po osnovu kolebanja cena na trzistu. Uzimanje za osnovu nizu vrednost od nabavne, berzanske ili trzisne na dan bilansa zbog ocekivanog pada cena u bliskoj buducnosti, kako bi se izbegla pojava gubitaka po tome osnovu, potice iz nemackog akcijskog prava. Neodredjenost zahtava dalo je povoda za razvijanje misljenja u strucnoj literature da ova odredba akcijskog prava otvara siroki
prostor samovoljnog procenjivanja na nize, koje ima za posledicu slobodno obrazovanje latentnih rezervi. Primedba se narocito upucuje na neodredjenost zahteva u
bliskoj buducnosti. Pomenuta zakonska norma, koja nije obaveza nego mogucnost, opravdava se argumentum da je zakonodavac smatrao potrebnim da se do sastavljanja bilansa uzmu u obzir dobijene informacije u odnosu na one sa kojima se raspolagalo na dan bilansa. Ako su prodajne cene po odbitku svih dopunskih troskova do dana prodaje nize od CK na dan bilansa, niza vrednost zaliha treba da odgovara neto prodajnim vrednostima. Ako je taj zahtev zadovoljen nema ni samovolje u odmeravanju vrednosti na nize po osnovu pretpostavljenog kolebanja vrednosti. Ako zalihe nisu prodate do dana sastavljanja bilansa, onda je verovatno smanjenje vrednosti zaliha pitanje procene. U periodu izmedju dana bilansa i dana sastavljanja bilansa mogu da se pribave korisne informacije o tendenciji kretanja cena, sto moze da podigne nivo tacnosti odabranih vrednosti. Nize vrednosti ciju primenu dopustaju poreski propisi, kao i niza delimicna vrenost, ako je predvidjaju poreski propisi. Upotreba nize vrednosti u procenjivanju zaliha pojavljuje se u slucaju ako poreski propisi daju preduzecima razne povlastice, kao sto su: vanredni otpisi, redukcije vrednosti i sl. Takvoj praksi poreskog zakonodavstava se upucuju ozbiljni prigovori da ona protivreci cijevima procenjivanja jer se time ogranicava siguran uvid u ekonomski polozaj preduzeca, a od akcijskog zakonodavstva se iznudjuje odobrenje za stvaranje latentnih rezervi. Odredbama nemackog poreskog prava se ponegde dopusta otpisivanje delimicne vrednosti, i to: ako je njihova vrednost pala ispod troskova ponovne nabavke ili CK ponovne proizvodnje; ako je prodajna cena pala ispod CK uvecane za procesni dobitak preduzeca; ako se smanji vrednost robe npr. pod uticajem isteka sezone za modne artikle. Mozemo uociti da se za bilansiranje elemenata obrtne imovine pojavljuju kao merodavne tri vrednosti, i to: vrednost troskova nabavke, CK i vrednost koja se moze pripisati (dati) predmetima obrtne imovine na dan bilansa. Prve dve imaju istu osnovu, uklapaju se u pojam istorijskih troskova. Medjusobno se razlikuju prema osnovnoj nameni. Prva se koristi za predmete obrtne imovine koji potice sa trzista nabavke i namenjeni su ne prodaji nego daljoj obradi, preradi ili pretvaranju u nove proizvode (osnovni, pomocni i pogonski materijal i trgovacka roba). Druga se odnosi na predmete namenjene trzistu prodaje (poluproizvodi i gotovi proizvodi). Sve ostale vrednosti predstavljaju nize vrednosti i biraju se u skladu sa zahtevima principa impariteta i opste trgovacke opreznosti. Njihove varijante povezane su sa nacinom njihovog utvrdjivanja (berzanske, trzisne), sa vrstom zaliha (materijal, trgovacka roba, poluproizvodi, gotovi proizvodi), sa rizikom koji obuhvataju (na dan bilansa ili ocekivanom bliskoj buducnosti), kao i sa pravnom osnovom njihovog utvrdjivanja (akcijsko ili poresko pravo). 17BILANSIRANJE ZALIHA – POJAM, RASCLANJAVANJE I INICIJALNO VREDNOVANJE POJAM - Pod zalihama se prema MRS 2 podrazumevaju sredstva koja se drže radi prodaje tokom obracunskog perioda, koja su rezultat proizvodnje a namenjena su prodaji, koja se nalaze u obliku osnovnog ili pomoćnog materijala koji se trosi u proizvodnom procesu radi stvaranja učinaka ili procesu pružanja usluga. Od poslovnog cilja zavisi da li ce se nesto smatrati obrtnom imovinom. Zalihe su bitne zbog kontinuiteta poslovanja.
RASCLANJAVANJE – Ono se vrsi zbog likvidnosti. Rasclanjavanje po redosledu dostizanja sposobnosti za prodaju, imamo:
Osnovni, pomoćni i pogonski materijal - Osnovni materijal je materijal koji čini glavnu supstancu proizvoda (brašno u proizvodnji hleba, tkanina pri proizvodnji odeće, meso kada pravite pljeskavice). Koji će materijal biti osnovni zavisi od njegove uloge u proizvodnji konkretnog proizvoda, a ne od prirodnih svojstva materijala. Pomoćni materijal je materijal koji ulazi u sastav proizvoda, ali ne čini njegovu osnovnu supstancu (so u proizvodnji hleba, konac pri šivenju odela, soja i začini kod pljeskavice). Pogonski materijal je materijal koji ne ulazi u sastav proizvoda, ali omogućava njegovu proizvodnju (električna energija koja pokreće mašine za oblikovanje i mešenje testa, pećnica). Materijal mozemo podeliti na proizvodni koji ulazi u sastav novog proizvoda (boja, lak, lepak u industriji namestaja) i neproizvodni koji ne ulazi u sastav novog proizvoda ali omogucava normalno odvijanje procesa proizvodnje (materijali za odrzavanje osnovnih sredstava, odrzavanje cistoce). Zalihe nedovršene proizvodnje i usluga – Nedovrsena proizvodnja su zalihe imovinskih predmeta koje nisu spremne za prodaju, jer proces proizvodnje na tim zalihama još nije doveden do kraja. Neizvrsene usluge su zapocet a ne zavrsen proces pruzanja usluga, npr. zapoceta a nezavrsena popravka sopstvenih sredstva. Imacete odvojeno bilansiranje zbog razlicitog stepena likvidnosti u odnosu na nedovrsenu proizvodju. Proizvodnja po osnovu dugoročnih ugovora (izgradnja nekog građevinskog objekta i sl) iskazuje se kao nedovršena proizvodnja. To su oni ugovori čije se izvršenje proteže na više obračunskih perioda. Tu postoji poseban problem utvrdjivanja visine zaliha nedovršene proizvodnje i time se bavi MRS 11. Zalihe gotovih proizvoda i robe - Gotov proizvod je konačan učinak proizvodnog procesa koji je spreman za prodaju, a robu predstavljaju imovinski predmeti koji su nabavljeni sa namerom da budu prodati. Kada se gotovi proizvodi daju u lizing (transportno sredstvo) onda se moraju iskazati u okviru posebne pozicije, gotovi proizvodi dati u lizing, ako je lizing poslovni. Ukoliko se zalihe daju u komisionu prodaju ili lizing onda se takve zalihe moraju posebno bilansirati. Dati avansi - se iskazuju posebno u okviru zaliha, zato što su oni prelazan oblik prema zalihama. To je potraživanje koje će biti pretvoreno u zalihe. Npr. vi ste platili isporuku koja još nije izvršena. Ovde je poštovan kriterijum brzine pretvaranja u gotovinu tj stepen njihove likvidnosti. Znači osnovni i pomoćni materijal se prvo troše, pa dobijemo nedovršenu proizvodnju, pa gotove proizvode koje možemo prodati. Roba je obrtna imovina koja je nabavljena radi prodaje. Zalihe u mnogim preduzecima cine znacajan deo aktive. Držanje zalihe iziskuje i troškove, npr magacinski prostor, plata magacionera... INICIJALNO PROCENJIVANJE - vrši se po nabavnoj vrednosti (fakturna vrednost – gotovinski i negotivinski popusti + ZTN (svi troškovi u vezi sa nabavkom prozivoda, ali bez troškova skladištenja) ako su zalihe stečene kupovinom, tj po CK (troskovi direktnog materijala i troskove konverzije) ako su zalihe rezultat sopstvene proizvodnje, sopstvene aktivnosti. Kod zaliha se insistira na primeni načela pojedinačnog procenjivanja. Za zalihe su merodavna sledeća načela: načelo istorijskog troška, načelo pojedinačnog vrednovanja i načelo niže vrednosti - NV i CK predstavljaju gornju granicu procenjivanja. Ponekad se za zalihe zatheva ili insistira da se primeni metod specificne indetifikacije, a to znači da će biti
utvrdjena CK za konkretan proizvod (slike, unikatni nakit, dragulji, proizvodi koji su proizvedeni po osnovu specificno identifikovanog projekta ili zahteva konkretnog kupca). Znači vi kada proizvodite hleb, vi utvrdjujete jediničnu CK, ali kada pravite umetnicku sliku,
ili proizvodite odredjeni nakit, pošto su to sve unikatni predmeti, vi odredjujete CK samo za taj komad nakita samo za tu umetnicku sliku, tj specifičnu vrstu proizvoda. U CK takvih proizvoda možete uračunati direktne troškove (troškovi direktnog materijala i rada), posebne pojedinačne troškove i opste troškove izrade tj. proizvodnje. Ali utvrdjujete samo one troškove koji se prema načelu uzročnosti mogu vezati za taj proizvod. Kada imate ovu metodu onda se na visinu zaliha može uticati tako što ćete napraviti izbor zaliha koje će biti predmet prodaje, onih koje su prodate i onih koji ostaju na zalihama, i moguće je prevaljivanjem troškova sa jednih na druge uticati na visinu vrednosti zaliha i visinu rezultata preko visine vrednosti prodatih proizvoda. Znači ne proizvodite hiljadu komada već jedan ili pet ali ne masovno. Otuda se metoda specifične indetifikacije koristi samo kod proizvoda visoke vrednosti i onih koji se mogu tačno indetifikovati, to su unikati koji su iz pravnih razloga nezamenljivi (automobile, unikatni nakit, teska oprema, krzno, nekretnine). Za razliku od ovih zaliha, gde se tacno moze indentifikovati odredjeni imovinski predmet koji ulazi u sastav zaliha, zalihe koje su zamenljive ili polu zamenljive, prema MRS 2 procenjuju se primenom ili FIFO metode ili metodom prosecne nabavne cene. U standard 22 postojala je i LIFO metoda kao metoda procenjivanja vrednosti zaliha, promenom ovog standarda, LIFO metoda je ukinuta kao metoda za vrednovanje zaliha. Kod zaliha ne postoji porcenjivanje po fer vrednosti, zato što se smatra da je razilika između fer vrednosti i vrednosti na dan sticanja zanemarljiva jer je vezivanje zaliha kratko. Po fer vrednosti vrednujemo zalihe kojima trguju brokeri (pšenica, kukuruz, plemeniti metali). Fer vrednost se u tom slučaju umanjuju za troškove prodaje. Odredbe o vrednovanju zaliha sadrzave u MRS 2 se ne odnose na ovu vrstu zaliha. MRS 41 koji se odnosi na poljoprivredu dopušta vrednovanje poljoprivrednih proizvoda po fer vrednosti umanjene za troškove prodaje u trenutku berbe tj u vreme ubiranja poljoprivrednih proizvoda koji su prinos bioloskih sredstava (vocnjaci, vinogradi). 18 FAKTORI OTPISIVANJA MATERIJALNIH I NEMATERIJALNIH ULAGANJA Faktora koji dovode do smanjenja vrednosti sredstava ima više. Uzroci smanjenja vrednosti sredstava se dele na: 1. Faktore koji uzrokuju redovno otpisivanje – Redovni otpisi imovine uslovljeni su: protokom vremena, fizičkim trošenjem tj. rabaćenjem, ili iscrpljenjem supstance -kada je reč o prirodnim bogatstvima (automobili, stambeni prostori, rudnici uglja) pravni razlizi tj istekom ugovora - država daje pravo na korišćenje određenog objekta u određenom ugovorom definisanom roku. Kod koncesije, patent, licence – ali ugovor o koncesiji ne samo da će uticati na visinu otpisa koncesije tj na vreme otpisa koncesije, nego i na vreme otpisa sredstva preduzeća koje je radi korišćenja te koncesije osnovano. Znači, ako vi uzmete koncesiju za iskorišćavanje nekog rudnika uglja, sva sredstva koja nabavite da bi ste vršili ekspoloataciju u periodu na koji koncesija glasi, treba otpisati u istom periodu. Kada istekne vreme koncesije, gledaćete da iz prihoda koji ostvarite eksploatacijom uglja nadoknadite celokupnu nabavnu vrednost sredstava koja ste za te namene nabavili. Tako da će i materijalna ulaganja preduzeća koje je osnovano radi iskorišćenja koncesije biti otpisivana najduže na period koncesije.
ekonomskim razlozima - moralno rabaćenje i nepodobnost (tehničko – tehnološki napredak, euro 5 motori). Neko sredstvo je ekonomski zastarelo kada ne postoji ekonomska isplativost njegovog daljeg korišćenja, zbog toga što su se u međuvremenu pojavila sredstva koja isti posao obavljaju uz niže troškove, daju bolje i kvalitetnije proizvode. Onog trenutka kada se pojavi na tržištu nova genetacija računara, npr. cene
padaju. Ekonomska nepodobnost – drzava svojom odlukom zabrani koriscenje nekog sredstva npr. imate automobil koji troši običan benzin i država reši da propiše, radi zaštite životne sredine, automobili koji troše običan benzin, u periodu od godinu dana, moraju biti zamenjeni automobilima sa katalizatorom ili će vlasnici automobila koji troše običan benzin plaćati visoku novčanu nadoknadu da bi se otklonile štete koje su oni izazvali. Preračunali biste se i npr. rekli: ne isplati mi se da ugrađujem katalizator a još manje da plaćam visoku kaznu, prema tome za ovih godinu dana ovaj auto mora da bude otpisan. Iako bi možda period njegove ekspolatacije mogao biti duži, ovakva odluka države će sredstvo učiniti nepodobnim za dalje korišćenje. 2. Faktore koji uzrokuju vanredno otpisivanje - Vanredni otpisi se preduzimaju kada smanjenje vrednosti nastane zbog: vanrednih događaja kao što su požari, poplave, zemljoresi, razorni vetrovi i ako je to smanjenje trajne prirode, tj sve štete koje nastanu povodom događaja na čiji nastanak ili nenastanak mi apsolutno ne možemo uticati, koji se ne mogu predvideti, a smanjenje koje uzrokuju je trajne prirode. ako dođe do obustavljanja neke investicije, sredstva uložena u izgradnju datog objekta ili date mašine, prestaju da imaju svoju vrednost i ta obustavljena investicija prestaje da bude sredstvo i javlja se potreba za vanrednim otpisivanjem. Tj, obezvredjenje sredstava nastalo usled pogresnih investicionih odluka koje su dovele do izgradnje predimenzioniranih kapraciteta, upotrebe neadekvatnih materijala u gradnji i sl, uzima se u obzir takodje putem vanrednih otpisa. Ako dođe do smanjenje vrednosti putem vanrednih otpisa ne podazumeva trajno smanjenje jer se ta smanjenja mogu nadoknadi iz osiguranja pod uslovom da su imovinski delovi osigurani. 19BILANSIRANJE ZALIHA – POJAM, NAKNADNO VREDNOVANJE I DOPUSTIVOST METODA NAKNADNO PROCENJIVANJE - Na dan bilansa uporedjuje se nabavna vrednost tj CK (knjigovodstvena vrednost) sa neto prodajnom vrednošću. Ako se na dan bilansa nabavna vrednost ili CK ne mogu nadoknaditi tada se procenjivanje vrsi po neto prodajnoj vrednosti. Pod neto prodajnom vrednošću podrazumeva se prodajna vrednost umanjena za varijabilne troškove prodaje. Neto ostvariva vrednost je vrednost koji se moze ostvariti njihovom prodajom, a neto prodajna vrednost je razlika izmedju neto ostvarive vrednosti i varijabilnih troškova prodaje. Za naknadno procenjivanje merodavno je načelo niže vrednosti, što znači da se na dan bilansa bira niža vrednosti između nabavne vrednosti ili CK i tekuće tržišne vrednosti. U svakom narednom periodu vrši se novo određivanje neto prodajne vrednosti. Ako prestanu da postoje okolnosti koje su dovele do otpisivanja vrednosti zaliha te dodje do povećanja neto prodajne vrednosti, to povećanje se može pripisati vrednosti zaliha, ali ne iznad prvobitne nabavne vrednosti ili CK zaliha. MRS 2 za iznos pripisane vrednosti smanjuju rashode prodatih proizvoda ili roba u periodu u kome je došlo do pripisivanja. Za naknadno procenjivanja ne moze se vrsiti po fer vrednosti. Moguci su sledeci izuzeci kada su u pitanju zalihe kojima se trguje na berzi, poljoprivredni proizvodi u godini berbe i fer vrednost – troskovi prodaje.
Utvrdjivanje vrednosti zaliha na dan bilansa – Ono pretpostavlja da se pocetno stanje zaliha uvecano za nabavke podeli na vrednost zaliha koje postoje na kraju perioda i vrednost zaliha koje su tokom perioda potrosene tj prodate. Razlikujemo tri metode vodjenja zaliha:
Metoda umetnutog inventara - polazi od toga da se troškovi prodatih gotovih proizvoda dobijaju kada se od početnog stanja zaliha + nabavke – krajnje stanje zaliha. Krajnje stanje zaliha dobija se popisom na kraju obračunskog perioda. Nedostatak ove metode je u tome što se nema uvida u sve promene koje su do tog krajnjeg stanje dovele. Ova metoda beleži samo ulaze. Metoda stalnog inventara - podrazumeva evidentiranje svake nabavke i potrošnje zaliha u trenutku njihovog nastanka, tako da u svakom trenutku imamo uvida u stanje vrednosti zaliha. Metoda prodaje na malo u trgovini - roba se u trgovini na malo prodaje po prodajnim cenama sa PDV-om. Međutim kako je PDV prihod državnih organa a ne preduzeća, ona svoju robu mora voditi po veleprodajnoj ceni. FV + ZTN = NV + RUC = veleprodajna vrednost + PDV = prodajna cena sa PDV-om. Ako je NV + RUC = prodajna vrednost, onda je NV = PV – RUC. RUC predstavlja zaradu trgovinskog preduzeća iz koje on pokriva troškove poslovanja a ono što preostane predstavlja profit. Treba praviti razliku između ukalkulsane RUC i ostvarene RUC. Ukalkulsana RUC se odnosi kako za prodatu tako i za ne prodatu robu, dok ostvarena RUC se odnosi samo na realizovanu robu. Ona se računa u procentu od prodajne vrednosti bez PDV ili od nabavne vrednosti. Izražava se kao prosečna stopa RUC a do nje se dolazi kada se suma RUC podeli sa sumom ukupnih nabavki. Just in time sistem – ovaj sistem pretpostavlja da isporuka materijala stiže tačno na vreme tj da ne postoje zalihe materijala ili su one minimalne (sigurnosne zalihe). Cilj uvođenja sistema je da se proizvodnja učini maksimalno efikasnom i da se troškovi držanja zaliha svedu na najmanju meru. Maksimalma efikasnost manji troškovi proizvodnje manja CK veća konkurentnost. Da bi se uveo JIT sistem, potrebno je izvršiti reformu proizvodnog procesa, procesa nabavke sirovine i materijala, kao i razvoj informacione mreže koji će pratiti proizvodni proces, nivo zaliha i buduće porudžbine. To znači da moramo izvršiti velika ulaganja u novu opremu ili modernizaciju postojeće, kao i za obuku menadžera i radnika. Najvažnija pretpostavka ovog sistema jesu odnosi sa dobavljačima. Dobavljači moraju da izvrše isporuke različitih vrsta, količina, veličina materijala u tačno određenim intervalima za pojedine proizvodne linije. Materijal mora biti ujednačenog, visokog kvaliteta, bez najmanjih nedostataka. Ukoliko se prekine redovnost snabdevanja od dobavljača, ukoliko se ispruči materijal neodgovarajućeg kvaliteta, ako dođe do odstupanja u kvalitetu izvršenih operacija zaposlenih ovaj sistem može biti neuspešan. Za utvrđivanje vrednosti zamenjivih zaliha, prema MRS 2, polazeći od pretpostavljenog redosleda trošenja razlikujemo sledeće metode (osnovni postupci metode stalnog inventara): 1 FIFO METODA - Ova metoda polazi od pretpostavke da se zalihe troše onim redosledom kako su nabavljane (utrošena vrednost zaliha se računa primenom cena prvih nabavki na utrošene količine). Ako je to pretpostavka o potrošnji, onda je pretpostavka o sastavu zaliha (o zalihama koje nisu utrošene), da te zalihe potiču iz poslednjih nabavki. Kod ove metode, koja pretpostavlja korišćenje pojedinačnog principa vrednovanja i procenjivanje po nabavnoj vrednosti, primena u inflatornim uslovima može izazvati ozbiljne teškoće, jer će pri procenjivanju zaliha biti korišćene cene ranijih nabavki, koje su niže od tekućih tržišnih cena, a na zalihama će ostati materijal koji je iskazan u cenama koje su najbliže tekućim tržišnim. U
uslovima rasta cena FIFO metoda daje najniže troškove prodatih proizvoda, najveći rezultat i najveću vrednosti karajnjih zaliha, tako da ona pokazuje precenjenost rezultata, ali daje
najrealniju vrednost krajnjih zaliha u odnosu na metodu prosečne cene. Dok je u uslovima defalcije, obrnuta situacija, daje realnu vrednost rezultata jer se vrednost utrošenih zaliha utvrđuje prema cenama prvih nabavki, kao i realnu vrednost kranjih zaliha. Imajući u vidu posledice koje precenjivanje rezultata može imati, a to znači povećan odliv sredstava iz preduzeća, kroz oporezivanje i raspodelu takvog rezultata, ukoliko se u inflatornim uslovima primenjuje FIFO metoda, onda se makar kod raspodele rezultata mora voditi računa o tome da predmet raspodele ne bude rezultat koji to zapravo nije, tj da se ta inflatorna komponenta rezultata obračuna i da se onemogući njena raspodela. Nažalost, na visinu poreskih obaveza nismo u stanju da utičemo u tom slučaju. Ova metoda je, od strane komiteta za MRS, proglašena osnovnim postupkom, zajedno sa metodom prosečne cene, a LIFO metoda (koja je predstavljala alternativnu metodu) je ukinuta, zbog toga što privrede posluju i trebalo bi da posluju u relativno stabilnim uslovima. Zbog toga, FIFO metoda bi trebalo da se koristi u onim privredama koje odlikuje deflacija kao monetarna pojava, tj. gde postoji jačanje domaće valute, jer jedino u takvim uslovima primena FIFO metode može obezbediti iskazivanje realnog periodičnog rezultata. Ovo zbog toga, što se vrednost utrošenih zaliha određuje po cenama prvih nabavki, što onemogućuje precenjivanje rezultata, a zalihe su procenjene po cenama poslednjih nabavki. Kako ne postoji apsolutna stabilnost cena niti deflacija na duzi rok posmatrano, primena FIFO metode vodi iskazivanju vise dobiti u odnosu na metodu prosecna cene i iskazivanju realne vrednosti zaliha. Osim što se primenjuje u deflatornim uslovima, samtra se da je primena FIFO metode poželjna u onim preduzećima: koja imaju visok koeficijent obrta tj ako se cesto menjaju zalih materijala i gotovih proizvoda što znači da se zalihe ne zadržavaju dugo, pa je razlika između nabavne i trzisne vrednosti zanemarljiva; i onda će zbog toga što postoji visok koeficijent obrta i inflacija koja nije visoka, negativne posledice FIFO metode biti ublažene, jer ako imate visok koeficijent obrta, to znači da se zalihe brzo obnavljaju, pa i potrošene zalihe bivaju procenjene po cenama koje su relativno blizu tekućih tržišnih cena. koja imaju širok asortiman materijala, robe ili gotovih proizvoda (pretpostavlja se da cene različitih materijala i roba ne rastu jednakim tempom, rast cena nekih roba će biti kompnizira sporijim rastom cena drugih vrsta roba, tako da obezvređenje zaliha ne ide brzo kao što ide stopa inflacije), za industrijske preduzeca gde se sastav zaliha materijala i gotovih proizvoda stalno menja, što ponovo znači da nema zaliha koje su dugo u preduzeću, i kod kojih učešće zaliha u ukupnoj aktivi zanemarljivo. Svi ovi uslovi, koji treba da budu ispunjeni da bi se mogla sugerisati primena FIFO metode, praktično upućuju na to da kod izbora te metode treba stalno imati u vidu da njena primena, u uslovima čak i blagog rasta cena, nije poželjna. Sve ove pretpostavke koje su navedene su, sračunate na to da se otkloni negativan uticaj primene FIFO metode u uslovima inflacije. U pomenutim okolnostima preduzeće neće doći u situaciju da se, zbog primene ove metode, bitno promeni rezultat. 2 METODA PROSECNE CENE - polazi od pretpostavke da materijal iz svih nabavki koje su izvršene ima podjednaku šansu da bude potrošen, tj da ostane na zalihama (utroseni materijal i materijal koji se nalazi na zalihama poticu podjednako iz svih izvrsenih nabavki).
Drugim rečima, metoda prosečne cena polazi od uverenja da se na zalihama nalazi materijal koji potiče iz svih nabavki. Polazeći od takve pretpostavke, vrednost kako utrošenih zaliha tako i onih koje se nalaze na lageru, utvrđuje se množenjem količina sa prosečnom nabavnom cenom. Ta prosečna nabavna cena može se utvrđivati:
periodično (recimo prosečna nabavna cena se utvrđuje svakih mesec dana, svaka tri šest meseca, i da svu potrošnju koja je u tom periodu nastala množite sa tako dobijenom cenom), permanentno tj klizajuca prosecna cena (moze biti utvrdjena u odredjenim vremenskim razmacima, npr. na kraju svakog meseca ili nakon svake nabavke, utvrdjivanje prosecne nabavne cene pre svake potrosnje) Primena prosečne nabavne cene daće realnu vrednost zaliha i rezultata, u uslovima monetarne stabilnosti. U situacijama kada cene malo rastu, malo opadaju, osciliraju oko nekog proseka, onda će primena prosečne navane cene dati realnu vrednost i zaliha i realnu vrednost rashoda u bilansu uspeha. U uslovima rasta cena (inflacije) obračunata prosečna cena će biti niža od tekuće cene. Visina razlike između prosečne i tekuće cene zavisi će od odnosa zaliha pribavaljenih iz ranijih nabavki po nižim cenama i zaliha pribavljenih iz tekućih nabavki po višim cenama. Kada su zalihe ranijih nabavki > od zaliha tekućih nabavki, uticaj nižih cena će biti veći pa će prosečna cena biti manja, i obrnuto. Tako da u uslovima inflacije, imamo precenjenost rezultata i zaliha. Posledice primene – promene trzisnih cena su skrivene jer se mesaju sa cenama ranijih nabavki tako da ni procena konacnih zaliha ni procena rashoda nece narocito u kracem roku biti pod uticajem promena tekucih trzisnih cena. Posedice pogresnog odredjivanja vrednosti zaliha – podcenjene zalihe na kraju godine vode podcenjenom rezultatu tekuce godine i podcenjenoj neto inovini, u narednoj godini rezultat ce biti precenjen. I obrnuto. 3 LIFO METODA - je izmenama u MRS 2 zabranjena, a koja je predstavljala alternativni postupak, polazi od pretpostavke da se troši materijal koji potiče iz poslednjih nabavki, što će reći, da na zalihama ostaje materijal koji potiče iz prvih nabavki. U inflatornim uslovima primena ove metode je poželjna, zbog toga što će vrednost utrošenih zaliha biti obračunata po cenama koje su najbliže tekućim tržišnim, a to znači, da će rashodi u bilansu uspeha biti realno obračunati. Naravno, vrednost zaliha u bilansu stanja biće u tom slučaju obračunata po cenama prvih nabavki, koje su niže od tekućih tržišnih cena, tako da će u inflatornim uslovima primena ove metode usloviti potcenjivanje zaliha, tj dovešće do formiranja tzv. latentnih rezervi u vrednosti zaliha. To je jedan od razloga zbog kojih se osporavala primena LIFO metode, uz tvrdnju da je nedopušteno da u bilansu stanja vrednost imovine bude potcenjena. Tom argumentu se može odmah suprotstaviti činjenicom da i neke druge metode vode potcenjivanju imovine, kao što je degresivna metoda kod otpisivanja stalne imovine, pa ipak niko ne osporava primenu metode degresivnog otpisivanja. Postoji i drugi, mnogo jači argument, a to je da ako treba birati između realnog bilansa uspeha tj realno obračunatog periodičnog rezultata i realne vrednosti zaliha, onda svakako treba izabrati realno obračunat rezultat, jer iz postojanja latentnih rezervi, tj. činjenice da su u bilansu stanja zalihe potcenjene, preduzeću ne preti nikakva opasnost. Nema rizika koji u sebi nosi potcenjenost zaliha, a postoje ozbiljni rizici koji su povezani sa iskazivanjem potcenjenog periodičnog rezultata. Pošto u inflatornim uslovima ne postoji metoda koja može da obezbedi i realan bilans uspeha i realan bilans stanja, uvek se treba opredeliti za metodu koja neće omogućiti precenjivanje rezultata, uz prihvatanje činjenice da će primena te metode dovesti do potcenjivanja imovine preduzeća. To je razlog zbog koga
se može braniti primena LIFO metode u finansijskom izveštavanju, a sama metoda može biti primenjena u dve varijante, i to kao: permanentna - ovde se za obračun vrednosti utrošenih zaliha uvek koristi cena poslednje nabavke; visina prodatih zaliha utvrđuje se množenjem prodate količine sa cenom poslednje nabavke ili sa poslednjom CK
periodična - koristi se za procenjivanje vrednosti zaliha na kraju obračunskog perioda.
U toku obračunskog perioda, troškovi se uopše ne knjiže, već se knjiže na kraju, i tada ako se primenjuje LIFO metoda upoređuju se zalihe na kraju sa zalihama na početku obračunskog perioda i ukoliko bi se dogodilo, a to može biti samo teorijski, da su krajnje zalihe u svemu jednake početnim, onda bi se u bilansu zadržala početna vrednost zaliha. To bi značilo da bi celokupne zalihe koje su nabavljene u toku obračunskog perioda bile smatrane potrošnjom. Ako su krajnje zalihe različite od početnih, a to je redovno, onda postoje dve situacije, da su krajnje zalihe ili više ili niže od početnih zaliha. Ukoliko bi se dogodilo da su krajnje zalihe niže od početnih zaliha, vrednovanje biste izvršili po cenama po kojima su vrednovane početne zalihe, što znači da bi se potrošnje sastojala iz ukupnih nabavki datog obračunskog perioda i potrošenog dela početnih zaliha. Ukoliko su krajnje zalihe više od početnih, onda kod primene periodične LIFO metode se postavlja problem kako proceniti ovu razliku između početnih i krajnih zaliha. Na vrednost početnih zaliha, biste dodali vrednost razlike između početnih i krajnjih zaliha. Postoji više rešenja za pitanje kojom cenom treba tu razliku pomnožiti. Suštini LIFO metode odgovaralo bi da tu razliku treba pomnožiti sa cenama prvih nabavki, jer ova metoda pretpostavlja da se materijal iz poslednjih nabavki troši. Međutim, u praksi se često koristi prosečna nabavna cena, ili cena poslednje nabavke. Ne postoji, dakle, čvrsto pravilo po kojoj vrednosti treba procenjivati tu razliku. Argumentacija za svaku od ovih cena mogla bi biti sledeća: duhu finansijskog izveštavanja odgovaralo bi da to budu cene poslednjih nabavki - ako su već poslednje zalihe vrednovane po cenama koje su bile na početku obračunskog perioda, to znači da su u inflatornim uslovima te cene ispod tekućih tržišnih cena, ta razlika u vrednosti, između vrednosti zaliha u bilansu stanja i njihove tekuće tržišne vrednosti, može se ublažiti makar delimčno tako što će se ova razlika pomnožiti sa cenama poslednjih nabavki. Pa će se dakle vrednost zaliha dobiti tako što će se početna vrednost zaliha uvećati za razliku koja je obračunata po cenama poslednjih nabavki, i tako smanjiti tu veliku razliku između knjigovodstvene i tržišne vrednosti zaliha. Ili ako je u periodu bilo kolebanja cena, možda je ispravno smatrati da bi pomenutu razliku trebalo pomnožiti sa prosečnom nabavnom cenom. Kad god ste u situaciji da birate, uvek birate onaj postupak koji će na najbolji način ispuniti ciljeve finansijskog izveštavanja, što u ovom slučaju znači, najbolje predstavili vrednost zaliha koje preduzeće na dan bilansa, poseduje. LIFO metoda je preporučljiva za inflatorne uslove. A kao osnovna prednost ove metode upravo se ističe činjenica da se prihodima koji su ostvarni u tekućem obračunskom periodu, suprotstavljaju rashodi koji su obračunati po tekućim tržišnim cenama. Na taj se način obezbeđuje iskazivanje prihoda i rashoda u monetranim jedinicama, makar približno, jednake kupovne snage. Kao posledica toga dobija se realno obračunat periodični rezultat. LIFO metode verovatno biti preneta iz finansijskog u pogonsko knjigovodstvo. To sa ciljem da kroz primenu te metode otklone uticaji inflacije na rezultat preduzeća, i u onim privredama, u onim
situacijama kada preduzeće posluje u okruženju koje se odlikuje monetarnom nestabilnošću, uprava preduzeća posegnuće za ovom metodom ne bi li utvrdila raspodeljiv periodični rezultat. DOPUSTIVOST METODA - FIFO i LIFO metoda i metoda prosečne nabavne cene označavaju se i kao metode sa pretpostavljenim redosledom trošenja ili sa fikcijom redosleda potrošnje. Nazivaju se tako zato što stvarna potrošnja ne mora slediti redosled potrošnje koji se pretpostavlja pri obračunu vrednosti utrošenih zaliha i utvrđivanje vrednosti onih zaliha koje su
nepotrošene. Pretpostavlja se da uvek, bez obzira na metodu koja se pri obračunu vrednosti zaliha koristi, zalihama upravljate na načina da prvo trošite zalihe koje ste prve nabavili. Nikada nećete stvarno trošiti zalihe koje su poslednje nabavljene a ostavljati na lageru zalihe koje potiču iz ranijih nabavki, jer bi to moglo imati za posledicu da u jednom trenutku konstatujete da je vrednost vaših zaliha ozbiljno ugrožena jer 100 godina stoje na zalihama, a vi uvek trošite ono što ste tek nabavili. Kada se testira dopustivost metode tj kada imate pravo izbora, a MRS 2 to pravo dopušta (izbor FIFO metode ili metode prosečne cene), dužni ste da poštujete pravilo da treba izabrati metodu koja će na najbolji način ispuniti ciljeve finansijkog izveštavanja, tj. da će realno predstaviti prinosni i finansijski položaj preduzeća. Razumno upravljanje zalihama pretopstavlja da se prvo moraju utrošiti zalihe pribavljene iz prvih nabavki. To odgovara FIFO metodi. Dopustivost metoda se određuje posledicama koje njena primena ima po realnost utvrđenog rezultata (u uslovima značajne inflacije pogodnije je koristiti metodu prosečne cene nego FIFO, jer ona daje manje precenjeni rezultat i manju precenjenost zaliha) i koje nisu u suprotnosti sa načelom niže vrednosti (kada vrednost zaliha po konkretnoj metodi prelazi tržišnu vrednost na dan bilansa). Ako su okolnosti takve da nijedna od metoda koju imamo na raspolaganju ne može ispuniti istovremeno oba cilja, onda se bira metoda koja onemogućava precenjivanje periodičnog rezultata. Bez obzira na to što će posledica odabira te metode biti potcenjivanje vrednosti imovine. Takođe, trebalo bi imati u vidu i stav da zalihe istih i sličnih karakteristika i namene treba da budu procenjivane po istoj metodi. Kada izaberete metodu, dužni ste da izabranu metodu primenjujete kontinuirano u nizu sukcesivnih obračunskih perioda, da biste obezbedili uporedivost finansijskih izveštaja (da bi se ispunila ona četvrta kvalitativna odlika da finansijski izveštaji budu međusobno uporedivi). Odabrana metoda se mora primenjivati prema načelu kontinuiteta ili stalnosti. Ukoliko dođe do promene metode to se mora objaviti, navesti razlozli i kvantifikovati efekti promena na rezultat i vrednost imovine. Ulaganja u zalihe postaju rashod, ne u trenutku nabavke nego tek u onom periodu u kojem se ostvari prihod koji je povezan sa potrošnjom datih zaliha. Iznos otpisa zaliha ili gubici zaliha, imaju tretman rashoda perioda u kome su nastali. Znači, računi zaliha imaju funkciju računa razgraničenja, u procesu finansijskog izveštavanja. Oni razgraničavaju novčani izdatak koji nastaje po osnovu nabavke zaliha od rashoda. Znači, kad vi kupite materijal, vi ste to platil, imate novčani izdatak. Ali sve dok ne potrošite, vi nabavljeni materijal tretirate kao aktivu, kao svoju imovinu. Trošak se evidentira onda kada dođe do potrošnje materijala radi obavljanja procesa proizvodnje ili poslovanja uopšte. I taj trošak ostaje aktiva, sve dok proizvod radi čije proizvodnje je dati trošak nastao ne bude prodat. Naravno, kada postoji potrošnja kancelarijskog materijala, taj trošak će biti rashod perioda u kome je do potrošnje došlo. Ali, kada je reč o zalihama osnovnog, proizvodnog materijala, bilo da je on osnovni ili pomoćni, te zalihe postaju rashod tek onda kada se proizvod radi čije proizvodnje je materijal utrošen, proda. Kada je reč o uslugama, funkciju razgraničenja preuzimaju računi vremenskih razgraničenja. Kada unapred platite reklamu, iskazujete je na računu AVR. Potpuno istu ulogu za materijalne prizvodne faktore imaju računi zaliha ili recimo
materijalnih ili nematerijalnih ulaganja. Treba odvojiti trenutak izdavanja novca od trenutka potrošnje tj evidentiranja rashoda. Otpis zaliha se vrši kada iz bilo kojih razloga zalihe izgube deo svoje vrednosti. To se vrši u skladu sa načelom impariteta. Kada testirate zalihe na postojanje gubitaka vrednosti zaliha i utvrdite da je vrednost zaliha ispod njihove knjigovodstvene vrednosti, dužni ste da višu knjigovodstvenu vrednost svedete na nižu, i to kada je reč o zalihama robe i materijala na nižu neto prodajnu vrednost, a kada je reč o zalihama materijala obično se svođenje vrši na nižu ponovnu nabavnu vrednost (imajući u vidu
teškoće utvrđivanja gubitaka u skladu sa načelom impariteta pa svodite najmanje na ponovnu nabavnu vrednost). Razlika predstavlja gubitak preduzeća i taj gubitak predstavlja rashod perioda u kome se utvrdi njegovo postojanje saglasno načelu impariteta (ne čekajući njihovu realizaciju). Metoda gvozdenih zaliha - kao jednu od metoda koje se mogu primenjivati. Primena metode gvozdenih zaliha je bila dopuštena i takav način vrednovanja zaliha je korišćen ranije. MRS 2 nigde ni u jednom paragrafu ne pominje metodu gvozdenih zaliha. Polazi se od uverenja da zalihe ostaju iz perioda u period iste, i da se sve što se nabavi smatra potrošnjom. Da bi se takva pretpostavka mogla opravdati, potrebno je da struktura i visina zaliha u preduzeću, se iz perioda u period ne menja. 20 FINANSIJSKA SREDSTVA KOJA SE VREDNUJU PO FER VREDNOSTI KROZ REZULTAT – POJAM, SADRZINA, INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE Preduzece ima pravo da u trenutku sticanja svako finansijsko sredstvo (obavezu) oznaci kao finansijsko sredstvo (obavezu) po fer vrednosti kroz bilans uspeha, osim ulaganja u akcije kojima se ne trguje na aktivnom trzistu i cija se fer vrednost ne moze pouzdano utvrditi. Finansijska sredstva se dele na: 1 Dugorocna finansijska sredstva – to su dugorocne HOV koje se vrednuju po fer vrednosti kroz bilans uspeha ili rezultat. Prema MRS 39 postoje i karakteristicno je da menadzeri kada kupe HOV odrede da li ce se ona vrednovati po fer vrednosti kroz bilans uspeha ili ne. Ne moze se kupiti kao takva na trzistu, vec menadzer odlucuje o tome. Menadzeri ocekuju da ce fer vrednost da se poveca, pa ce se povecati i rezultat. Ovde se krsi nacelo realizacije, jer dolazi do priznavanja rezultata koji nije ostvaren tj HOV nisu prodate. Ako smo raspodelili nerealizovani dobitak kroz npr. dividende, raspodelili smo i kapital. Ako raspodelim sopstveni kapital, on se smanjuje, a postoji zakonom propisani minimum do koga se moze vrsiti smanjenje, pri cemu smanjenje ispod tog nivoa dovodi do bankrotstva preduzeca. Zbog toga u MSFI 9 oni vise ne postoje. MSFI 9 kaze da postoje HOV koje su raspolozive za prodaju i HOV koje se drze do roka dospeca. 2 Kratkorocna finansijska sredstva – su kratkorocne HOV kojima se trguje. One se inicijalno i naknadno vrednuju po fer vrednosti. Promena fer vrednosti ide kroz bilans uspeha. Transakcioni troskovi koji nastaju pri njihovoj kupovini se smatraju rashodom perioda, jer se smatra da ce biti u kratkom roku realizovani. Obuhvataju sledeće vrednosne papire: akcije, obveznice, komercijalni i blagajnički zapisi i sl. Inicijalno vrednovanje ovih HOV vrše po fer vrednosti na dan sticanja. Naknadno procenjivanje vrši se po fer vrednosti na dan ponovne procene. Razlike imedju fer vrednosti u trenutku sticanja i fer vrednosti pri naknadnom procenjivanju predstavljaju prihode i rashode datog obracunskog perioda. 21BILANSIRANJE KRATKOROCNIH POTRAZIVANJA – POJAM, RASCLANJAVANJE, INICIJALNO I NAKNADNO VREDNOVANJE Finansijskim instrumentima se bave dva standarda, MRS 32 koji se bavi njihovim prezentiranjem i baš se tako i zove Prezentiranje finansijskih instrumenata i MRS 39 koji se
bavi pitanjima procenjivanja i priznavanja finansijskih instrumenata. To je standard koji se stalno preispituje i stalno se menja, dopunjava novim odredbama. Nije sporno bilansiranje potraživanja ali postoji čitav niz finansijskih instrumenata kod kojih računovodstvena praksa još uvek nema potpuno jasne i konačne odgovore na pitanja kako ih bilansirati i kako utvrditi njihovu vrednost. Misli se, pre svega, na finansijske derivate kao što su fjučersi, forvardi,
varanti i slično, tako da je to razlog da se taj standard i rešenja u tom standardu stalno preispituju. Pri pocetnom priznavanju finansijsko sredstvo koje bi zadovoljilo definiciju potrazivanja moze biti oznaceno kao finansijsko sredstvo po fer vrednosti kroz bilans uspeha ili raspolozivo za prodaju. POJAM - Potraživanje definišemo kao pravo na naplatu određene sume novca ili na prijem nekog drugog finansijskog sredstva. Isporuke proizvoda i usluga, i kratkoročne pozajmice su osnova svih potraživanja. PRIZNAVANJE - Potraživanje se bilansira ako se: može dovesti u vezu sa finansijskim sredstvom, ako se očekuje priliv ekonomske koristi i ako se njegova vrednost može pouzdano meriti. Potraživanje od koga se ne očekuje priliv ekonomske koristi u budućnosti tretira se kao gubitak. RASCLANJAVENJE - može biti definisana polazeći od različitih kriterijuma. 1. Za finansijsko izveštavanje veoma je važna klasifikacija po roku dospeća tj prema dospelosti na: dugoročna potraživanja – potraživanja čija naplata će uslediti u periodu dužem od godinu dana (stalna imovina), kratkoročna potraživanja – potraživanja čija se naplata očekuje u periodu do godine dana (obrtna imovina). Ova klasifikacija je značajna, jer je izuzetno važno da korisnicima finansijskih izveštaja kažemo kakva su naša potraživanja po ročnosti. Ovo iz razloga procene likvidnosti, tj. da bi oni znali kada se može očekivati priliv gotovine po osnovu naplate tih potraživanja. To je izuzetno važan podatak. 2 Klasifikuja prema bonitetu: Bonitet potraživanja je u stvari kvalitet potraživanja (kada se govori o zalihama, može se reći: to su zalihe uobičajenog kvaliteta; to znači da su to zalihe koje nisu izgubile na svojoj vrednosti). Bonitet pokazuje sposobnost potraživanja da o roku bude pretvoreno u gotovinu. Jer, potraživanja u stvari predstavljaju prelazni oblik novca. I kada se spominje bonitet, misli se na to da li će potraživanje, o roku dospeća, biti u celini naplaćeno. Polazeći od tog kriterijuma, potraživanja možemo klasifikovati na: punovredna ili potraživanja punog boniteta - su potraživanja koja će biti naplaćena u roku dospeća u punom iznosu. Ne postoji rizik od produženja roka naplate i gubitka dela potraživanja. dubiozna ili ugrožena (sumnjiva) - su potraživanja kod kojih se dovodi u pitanje period naplate ili naplate iznosa na koje potraživanje glasi ili obe stavke. Razlozi zbog kojih potraživanje postaje dubiozno su: pogoršanje boniteta dužnika; dužnik odbija da plati dug, pokretanje sudskog spora; kada je nad dužnikom pokrenut stečajni postupak, zbog nelikvidnosti. zastarela ili potraživanja koja su potpuno izgubila sposobnost naplate - nastaju kad se izgubi mogućnost naplate potraživanja od kupca. Ne možemo ga tužiti jer je prošao period u kome smo to mogli učiniti, pa volja da plati ostaje na dužniku Ova klasifikacija nam je važna da bi smo procenili stepen naplativosti. Npr, znamo da je
potraživanje kratkoročno i sada nas zanima da li će se, i u kom iznosu naplatiti, o roku njegovog dospeća. 3 Klasifikacija potraživanja prema osnovu njihovog nastanka tj prema poreklu potrazivanja. Znači iz čega su ta potraživanja rezultirala, tj. koji je poslovni događaj doveo do nastanka potraživanja, i po tom kriterijumu sva potraživanja delimo na:
potraživanja iz isporuka (robe, usluga, gotovih proizvoda...) – znači isporuke proizvoda rezultiraju potraživanjem, ali samo onda kada naplata sledi isporuci i tada od trenutka isporuke do trenutka naplate imamo potraživanje. Ako naplata prethodi isporuci ili ako se naplata i isporuka događaju u istom trenutku potraživanja nema. potraživanje iz odnosa sa povezanim preduzećima – potraživanja kod kojih su učesnici matična firma i neko od preduzeća grupe (bilo da je reč o zavisnom preduzeću, zajedničkom ili pridruženom preduzeću). Ova potraživanja nisu napravljena prema osnovu nastanka, nego prema učesnicima iako se ovde kaže prema poreklu, a izdvojena su u posebnu grupu da bi se omogućila izrada konsolidovanog bilansa. U ovoj poziciji potraživanja iz odnosa sa povezanim preduzećima neće biti samo potraživanja po osnovu isporuka, nego će biti potraživanja i po osnovu finansijskih plasmana, potraživanja po osnovu dividendi, znači sva potraživanja koja imate prema povezanom preduzeću biće iskazana u ovoj poziciji (a posebno iskazivanje tih pozicija uslovljeno je potrebama obezbeđenja podataka za izradu konsolidovanog bilansa). potraživanja iz plasmana – potraživanja koja nastaju po osnovu dugoročnog ili kratkoročnog plasiranja slobodnih novčanih sredstava, a radi njihovog ukamaćenja. ostala potraživanja. 4 Klasifikacija prema sigurnosti naplate – ova podela je vazna kod procene kreditnog rizika. Potraživanja se mogu podeliti na: obezbeđena ili osigurana – ne misli se kod osiguravajućeg zavoda, nego se misli na to da su pokrivena nekom zalogom (zaloga može biti ili nepokretna ili pokretna imovina). Ako se pozajmljuje novac, posebno na dugi rok, da bi postojala sigurnost da će potraživanje biti naplaćeno, davanje pozajmice može se usloviti uzimanjem zaloge. Na taj način želimo da obezbedimo naplatu, tako što u slučaju da naš dužnik o roku ne izmiri svoju obavezu imamo pravo da prodamo imovinu koja je predmet zaloge i da naplatimo iz iznosa ostvarenog prodajom. Zato se osigurana potraživanja smatraju potraživanjima čija će naplata biti izvršena u celosti. Ono što je sporno ovde je termin naplate. Ako se dogodi da dužnik ne plati na vreme, mi ćemo naplatiti potraživanje, ali ne o roku. Jer, dok prodate zalogu proći će određeno vreme i mora se računati sa tim da naplata tih potraživanja, iako će biti izvršena u potpunosti, neće biti izvršena o roku dospeća. Zato, kad god se uzima zaloga, uzima se veća vrednost imovine, u odnosu na potraživanje, naročito ako uzimate zalogu za dugoročna potraživanja. U tom slučaju morate se obezbediti od rizika da vrednost te imovine na tržištu padne, jer ne želite da vrednost vaše zaloge, u nekom trenutku, bude niža od vrednosti vašeg potraživanja. Uzimanje zaloge, nije jednostavan posao i posebno kod uzimanja nepokretnosti, ne znači uvek da vam je potraživanje sigurno. Zato što mi nemamo razvijeno tržište nepokretnosti. Npr, vi imate hipoteku na kuću u Ivanjici, ali nemate kome da je prodate. Nema šanse da naplatite, iako imate hipoteku. Zato se radije kao hipoteka uzimaju HOV, zato što se one mogu lakše unovčiti. Njihova je vrednost tržišno poznata. Banke kao zalogu vrlo često uzimaju i potraživanja. Naročito kod izvoznika, potraživanja koja oni ostvaruju izvozom. Ako firma ima neko potraživanje od ino kupca, banka će uzeti kao zalogu to potraživanje ako želi da osigura naplatu svog plasmana. neosigurana – potraživanja koja nisu obezbeđena ni pokretnom ni nepokretnom imovinom. Potraživanja koja su jednostavno data na ime. To je rizično ulaganje. Ne zato što treba polaziti od toga da će vas neko prevariti, da neko uzima sa namerom da ne vrati, nego što, naročito kod dugoročnih pozajmica, okolnosti mogu biti promenjene
tako da dužnik i pored jake volje da vrati dug to neće biti u stanju. A onda ste vi kao poverilac u ozbiljnoj situaciji. Potrazivanja koja su nastala po osnovu isplata novca mogu imati dva razloga: davanje avansa za buduce isporuke i davanje kratkorocnih pozajmica. Suština transakcije je ista – imate potraživanje. Bilo da ste nekome pozajmili pa da mora da vam vrati ili da ste mu dali novac pa da on treba, na ime izmirenja tog potraživanja, vama da izvrši određenu uslugu ili isporuči određenu robu. Iako je suština transakcije ista, ova potraživanja se odvajaju, zbog toga što se na različit način likvidiraju i to je njihova bitna razlika. Kad imate kratkoročne pozajmice koje ste dali vašim poslovnim partnerima, te pozajmice će biti likvidirane tako što će oni na vaš račun uplatiti određenu sumu novca tj naplatom. Ako ste dali avans, takvo potraživanje likvidira se isporukom robe ili usluga. Nema priliva gotovine. Zato se potraživanja po osnovu avansa iskazuju odvojeno od ostalih potraživanja. Videli ste da smo kod materijalnih ulaganja, kod nematerijalnih ulaganja, kod zaliha, kao posebnu poziciju imali avanse. Ne kao kratkoročna potraživanja finansijske prirode, nego kao deo one imovine, radi čije nabavke je avans dat. Potraživanja po osnovu isporuke robe i usluga, da bi došlo do nastanka potraživanja robni i novčani tokovi se u preduzeću moraju odvojeno pratiti. Potraživanje postoji onda kada isporuka predhodi naplati. Ova potraživanja iskazuju se odvojeno od potrazivanja koja nastaju po drugim osnovama zbog razlicite osnove i zbog razlicitog nacina likvidacije. Pri bilansiranju treba utvrditi: 1 Termin za koji se vezuje nastanak potrazivanja - Potraživanje vezujemo za prijem robe i fakture od strane kupca a da predhodono nije izvršeno plaćanje niti se plaćanje vrši u trenutku predaje. U trenutku kada svojina sa prodavca pređe na kupca, nastaje potraživanje pod uslovom da naplata isporučene robe sledi isporuci. Može postojati sklopljen ugovor, ali nema potraživanja sve dok ugovorena roba ili usluga nije isporučena kupcu. Potrazivanje nastaje kada trenutak placanja sledi trenutak isporuke proizvoda i usluga. Potraživanje postoji i bez fakture, ali to potaživanje nije istovremeno i prihod prodavca. Da bi bio prihod mora da postoji faktura. Iznos iskazan u fakturi ima za prodavca dvojako značenje, to je prihod i to je potraživanje. Nije uvek potrebno da se prenese svojina nad proizvodom na kupce da bismo ga priznali kao prihod, jer postoje izuzeci, onda kada se proizvodnja nekog proizvoda proteže na više obračunskih perioda (izgradnja). 2 Na koji iznos potraživanje inicijalno glasi tj visina potrazivanja - Potraživanja se procenjuju pojedinačno i to po neto vrednosti. Visina potraživanja određena je visinom prodajne vrednosti isporučene robe, gotovih proizvoda ili usluga, ali od te prodajne vrednosti biće odbijeni komercijalni (trgovacki, negotovinski) popusti koji su odobreni kupcu. Odobreni rabati (odobrava ga prodava i unapred je poznat) u trenutku prodaje, ili naknadno, kao i odobrena bonifikacija (na zahtev kupca i odobrava se naknadno), imaće za posledicu smanjenje visine potraživanja. Visina potraživanja neće biti tangirana odobrenim kasa skontom (gotovinskim popustom), zato što je to finansijski rashod. Kasa skonto (odobrava ga prodavac,
na dan placanja, nije obavezujuci) ne smanjuje naše potraživanje, nego smanjuje iznos novca čija se naplata ostvaruje, zbog toga što se vrši pre roka dospeća. 3 Da li okolnost da je potrazivanje dato kao zaloga utice na bilansiranje - Tiče se situacije kada se neko potraživanje da kao zaloga, tada vi ne gubite pravo svojine nad tim potraživanjem tj vi ostajete pravni vlasnik date imovine. U ovom slučaju, potraživanje dato kao zaloga bilansiraće se u vašem bilansu stanja. A činjenica da je ono založeno, biće izložena u napomenama uz finansijske izveštaje.
4 Da li treba bilansirati potrazivanja prema poslovnim jedinicama - Ukoliko imate potraživanja prema poslovnim jedinicama, što znači npr banka ima potraživanje prema određenoj ekspozituri ili filijali, ukoliko te poslovne jedinice nemaju svojstvo pravnog lica takva potraživanja nemaju sposobnost bilansiranja. Neće biti iskazana u bilansu i imaju karakter internog potrazivanja. Biće predmet evidentiranja unutar banke ili unutra preduzeća, ali nemaju sposobnost iskazivanja u bilansu. U bilansu se iskazuju samo ona potraživanja koja preduzeće, kao pravno lice, ima prema drugim pravnim ili fizickim licima. 5 Da li i kada je dozvoljeno prebijanje potrazivanja i obaveza – Saglasno nacelu jasnosti potrazivanje treba iskazati odvojeno od obaveza. Samo ako se potrazivanja i obaveze odnose na isto preduzece, ako su nastala po istom osnovu, ako su priblizno istog iznosa, ako su dospeli za naplatu tj isplatu i ako postoji saglasnost obe strane saldiranje se moze izvrsiti. Potraživanja je dozvoljeno prebiti ili preračunati, sa obavezama (tj može se o potraživanjima izveštavati na neto principu), samo ako se potraživanja i obaveze odnose na iste poverioce tj dužnike. Znači ja mogu da imam potraživanje, ako sam ja firma A prema firmi B, mogu da imam potraživanje i prema firmi C. Firma C može imati potraživanje prema firmi B. Nije dopušteno da se, zato što firma A ima obaveze prema firmi B, i potraživanje prema firmi C, firma C duguje firmi B, izvrši prebijanje. Međutim, ako firma A ima potraživanje prema firmi B i firma B istovremeno ima obavezu prema firmi A, moguće je izvršiti saldiranje obaveza i potraživanja, samo ako su potraživanja nastala po istom osnovu (po osnovu isporuka, ili po osnovu kratkoročnih ili dugoročnih plasmana). Ali ne može se potraživanje po osnovu plasmana saldirati sa potraživanjem po osnovu isporuke. Još jedan važan uslov je da su oba potraživanja dospela za naplatu. Znači, ne možemo potraživanje koje je dospelo saldirati sa obavezom koja još nije dospela, nego će dospeti za mesec ili dva. Takođe, važno je da potraživanja budu približno istog iznosa. I još jedan uslov, da postoji saglasnost obe strane da se to kompenziranje izvrši. Tek ako su svi ovi uslovi ispunjeni, moguće je izvršiti preračunavanje potraživanja i obaveza. S obzirom da ima ovako puno uslova, ovo preračunavanje je pre izuzetak nego pravilo. 6 Kako se potrazivanje likvidiraju - Potraživanja se mogu likvidirati na različite načine. Najveći deo potraživnja likvidira se naplatom (pretvaranjem u gotovinu) o roku dospeća. To je uobičajeni način likvidiranja potraživanja. Zatim, potraživanje se može pretvoriti u drugu vrstu potraživanja. Kada npr primite menicu od kupca, potraživanje od kupaca pretvara se u menično potraživanje. Ako bi ste vaš kratkoročni plasman pretvorili u dugoročni plasman, takođe bi došlo do pretvaranja jednog potraživanja u drugo. Potraživanje se može likvidirati i odricanjem od prava na naplatu. To se događa u postupku sudskog ili vansudskog poravnanja, kada u želji da pomognete da vaš kupac izađe iz krize, možete se odreći dela ili celog iznosa potraživanja, ako naravno ono glasi na neki manji iznos. Tada, na bazi ugovora ili na bazi sudske odluke, takvo potraživanje prestaje da postoji. Gubitak bi bio manji da se odreknemo potraživanja nego da dužnik ode u stečaj, pa se odričemo našeg potraživanja i podržavamo sanaciju dužnika. Inicijalno procenjivanje – po nominalnoj vrednosti tj u visini iznosa koji smo dali ili robe umanjeno za trgovacke popuste. Finansijski popusti: ne menja se visina potraživanja, već se menja iznos novca koji naplaćujemo po osnovu našeg potraživanja. Potraživanje – naplaćeni
iznos = finansijski popust. Trgovački popust = prodajna vrednost (vrednost isporučene robe, isplaćen iznos) – bonifikacija (rabat) = potraživanje Naknadno procenjivanje – na dan bilansa vrši se saglasno opstim pravilima procenjivanja, vrsi se postovanjem nacela niza vrednosti koje zahteva da potrazivanja budu iskazana u visini unovcenja. Na dan bilansa mora se utvrditi sposobnosti tog potraživanja da se pretvori u gotovinu tj naplativost iskazanih potazivanja. Odnosno, uzima se u obzir bonitet potraživanja.
Potraživanja dobrog boniteta (to su potraživanja čija naplata ni u pogledu roka i visine iznosa nije dovodena u pitanje) iskazuje se na redovnim pozicijama, a ona potraživanja koja se ne mogu naplatiti u punom uznosu iskazuju se preko posebnih pozicija (sumnjiva i sporna potraživanja). Osnov za procenu naplativosti je postojanje obezbeđenja i bonitet dužnika. Rizik nenaplativosti potraživanja je kreditni rizik. Kreditini rizik raste: pri padu konjukture – pad likvidnosti privrede u celini. pri rastu konjukture – dovodi do pojave velikog broja novih kupaca (nemamo iskustva sa novim kupcima kako bi se oceni njihov bonitet) kod ino-potraživanja – usled politčkih i ekonomskih mera. Utvrđeni iznos nenaplativih potraživanja se otpisuje. Utvrđivanje otpisa se može izvršiti: pojedinačno (pojedinačna procena svakog potraživanja – kada su ona značajna)
paušalno (kada postoje veliki broj potraživanja čiji pojedinačni iznosi nisu visoki i kada je bonitet dužnika približno jednak). Za otpis utvrđenog obezvređenja, bez obzira da li je ono utvrđeno pojedinačno ili paušalno, koriguje se aktiva (potraživanja) direktno ili preko ispravke vrednosti. Opšti rizici koji se utvrđuju paušalno i koji iskazuju visinu očekivanih gubitaka u ukupnim potraživanjima formira se rezervisanja u pasivi bilansa. I upravo prema tom stepenu naplativosti smo ih i podelili na one tri grupe. Za ona potraživanja koja se mogu naplatiti u punom iznosu, važi pravilo da će zadržati svoju nabavnu vrednost i da će biti bilansirana na uobičajenim pozicijama. Na poziciji kupaca biće iskazana samo ona potraživanja za koja se veruje da će biti o roku naplaćena u punom iznosu. Na računu kratkoročni plasmani biće iskazana kratkoročna finansijska ulaganja čija se naplata ne dovodi u pitanje. Ukoliko naplata nekog potraživanja bude sporna, bilo u pogledu iznosa ili u pogledu roka naplate, takva potraživanja moraju biti iskazana na posebnim bilansnim pozicijama. Biće iskazana preko pozicije sumnjiva ili sporna potraživanja. Visina takvih potraživanja mora biti redukovana, na iznos visine naplate koja se očekuje, jer su to potraživanja kod kojih ne očekujemo da će naplata biti izvršena u punom iznosu. Ona se onda bilansiraju u visini očekivane naplate. Razlika do punog iznosa je gubitak, koji smanjuje rezultat perioda u kome je nastao. Potraživanja čija se naplata ne očekuje, uopšte, isknjižavaju se sa računa potraživanja i iskazuju se kao gubitak u punom iznosu. Takva potraživanja ne smeju biti iskazana u bilansu, jer bi njihovim iskazivanjem imovina bila precenjena jer se u vrednosti tih potraživanja nalazi se skriveni gubitak. Zastarela potraživanja su potraživanja kod kojih je usled protoka vremena poverilac izgubio pravo da natera dužnika da izmiri svoju obavezu. Ako znači, propustite sve rokove za naplatu, ne opomenete dužnika, istekne rok u okviru koga to možete učiniti, vaše potraživanje postaje zastarelo. Potraživanje kod koga nemate pravnu snagu da prisilite dužnika da plati svoju obavezu, pretvara se u gubitak (načelo niže vrednosti). Ta sposobnost naplate potraživanja označava se još i kao kreditni rizik. Koliki je kreditni rizik koji preuzimate time što dajete robu sa rokom plaćanja koji iznosi 8, 10, 15, 30, 90 dana. Taj rizik ocenjujete na bazi boniteta vašeg dužnika i na validnosti zaloge koju ste eventualno uzeli. Vaš cilj je da taj kreditni rizik bude što je moguće niži. Kreditni rizik koji firma preuzima kada
vrši prodaju se menja. Ako imate stalne kupce, kreditni rizik će biti najmanji jer svoje kupce već dobro znate. Pratite promenu njihovog finansijskog položaja i rentabiliteta, i svoju prodajnu politiku usklađujete sa promenama njihovog rentabiliteta i finansijskog položaja. Znači, čim u njihovim bilansima vidite pad rentabiliteta, pogoršanje likvidnosti, vi ćete skratiti rokove za naplatu. Nekada ćete usloviti isporuku plaćanjem odmah ili čak plaćanjem unapred. Ali, ako dolazi do naglog razvoja firme, i ako vam broj kupaca naglo raste, onda nemate mogućnost da vaše kupce dobro upoznate.
Tada morate računati sa rastom gubitaka po osnovu nenaplaćenih potraživanja, jer jednostavno u tom velikom broju kupaca uvek će se naći i oni kupci koji neće biti u stanju da plate. Vama će rasti prihodi od prodaje, ali će rasti i iznosi nenaplaćenih potraživanja. Kod banaka to se isto tako događa, da kod onih banaka kod kojih broj komitenata raste, onda sigurno postoji rast nenaplaćenih kamata, povećanje iznosa minusa po tekućim računima građana i sl. Tada banka ne može svakog komitenta pojedinačno dobro da upozna, i desiće se da jedan broj plasmana banke ne bude naplaćen o roku dospeća. To je rast kreditnog rizika usled rasta konjukture. Pad konjukture može da poveća vaš kreditni rizik jer mnogi vaši komitenti koje vi znate i mnogi vaši kupci koji su do tog trenutka uredno izmirivali svoje obaveze, zbog opšteg pada privredne aktivnosti imaju pad rentabiliteta, pad likvidnosti i imaju teškoće sa plaćanjem. Pad konjukture uvek povećava visinu gubitaka po osnovu naplate potraživanja. Kod ino potraživanja imate, pored kreditnog i valutni rizik, koji je prisutan tj rizik od promene kurseva. A kreditni rizik može biti povećan i zbog donošenja odgovarajućih mera od strane vlade zemlje iz koje je vaš dužnik, koje mogu da dovedu do usporavnja naplate vaših potraživanja. Ako npr. vlada neke zemlje svojim odlukama onemoguće naplatu potraživanja, bez obzira na to što vi na to ne možete uticati, doći će do toga da vaše potraživanje prema inostranstvu ne bude naplaćeno na vreme. Visina otpisa se utvrđuje uvek ili pojedinačno na procenat ili paušalno. Paušalnom otpisu se pristupa kada preduzeće ima veliki broj sitnih kupaca. Tada se visina gubitaka neće utvrđivati analizom svakog tog malog kupca pojedinačno, nego će se na bazi iskustva proceniti koliko od ukupnih potraživanja koja imate prema takvim kupcima neće biti naplaćeno. Kod banaka se to radi npr sa kreditima stanovništva. Kada banka daje kredite za zimnicu, ili za kupovinu ogreva, i postoji veliki broj komitenata koji su takav kredit uzeli i iz iskustva se zna da 5% neće biti naplaćeno, 5% će se otpisati odmah kao gubitak po osnovu takvih plasmana. Ostala potraživanja su potraživanja: prema povezanim preduzećima, potraživanja prema radnicima, potraživanja po osnovu kratkoročnih plasmana, potraživanja prema državi za preplaćeni porez (koja se nikada ne pretvaraju u gotovinu, nego država kaže dobro preplatili ste, kad budete sledeću poresku obavezu namirivali to ćete umanjiti). Procenjivanja ostalih potraživanja je potpuno isto kao potraživanje iz isporuka: inicijalno se vrednuju po nabavnoj vrednosti, naknadno po principu niže vrednosti. 22 BILANSIRANJE LIKVIDNIH SREDSTAVA, AVR I PRENOS GUBITKA LIKVIDNA SREDSTVA - Likvidna sredstva su: gotovina (u blagajni, na racunu kod banke) - Uslovi koji se trebaju ispuniti da bi se finansijsko sredstvo smatralo gotovinskim ekvivalentom: da se lako može pretvoriti u gotovinu, da se pretvori u tačno utvrđeni iznos i da ne postoji opasnost od obezvređenja devizna sredstva (u blagajni, na deviznom racunu) - Devizna sredstva se na dan bilansa
preračunavaju u valutu za prezentaciju po zaključnom kursu na dan bilansa (obično je to srednji kurs). Pod stranom valutom se smata svaka valuta koja nije funkcionalna, a pod funkcionalnom se smata ona valuta u kojoj preduzeće posluje. dospele menice na naplatu - Vrednost menica se procenjuje, tj. menice se bilansiraju po nominalnoj vrednosti ili nominalnoj vrednosti umanjenoj za nedospelu kamatu i troskove eskonta. Menično potraživanje sadrži vaše potraživanje plus kamatu do roka
dospeća menice. Ako na dan bilansa menica još uvek nije dospela za naplatu, vrednost meničnog potraživanja biće umanjena za iznos kamate koja nije dospela. Ili vrednost meničnog potraživanja biće vaše potraživanje uvećano za kamatu koja jeste nastala. dospeli čekovi za naplatu - procenjujete po nominalnoj vrednosti tj na iznos na koji ček glasi. Naknadno procenjivanje u skladu sa principom nize vrednosti. AVR – Cilj je pravicna raspodela rashoda i prihoda po obracunskim vremenskim periodima. Na dnu strane aktive u bilansu stanja nalaze se AVR. Reč je o instrumentima kojima se realizuju zahtevi koje u sebi sadrži načelo uzročnosti tj načelo razraničenja prema predmetu i vremenu. Dakle da bi se prihodi i rashodi dodelili obračunskim periodima u kojima su nastali, nezavisno od toga da li je prihod naplaćen a rashod plaćen, u računovodstu se koriste računi vremenskih razraničenja. Ovo načelo zahteva da rashodi budu dodeljeni obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali. Za bilansiranje AVR postoje dve mogućnosti. Prva nalaže njihovo zajedno bilansiranje. Dok druga mogućnost, prema 4. Direktivi EU, nalaže da se u okviru AVR bilansiraju samo unapred plaćeni troškovi, dok se nastali a nenaplaćeni prihodi moraju bilansirati kao ostala potraživanja. Kao razlog za ovo podvajanje jeste u analizi likvidnosti. Inacijalno procenjivanje za unapred plaćene rashode je isplaćeni iznos, a naknadno procenjivanje – procenjivanje iznosa koji je utrošen. Inacijalno procenjivanje kod nastalih a nenaplaćenih prihoda je obračanuti iznos po osnovu ugovora, a naknadno procenjivanje u visini mogućeg unovčenja. Na strani aktive, u okviru aktivnih vremenskih razraničenja predmet iskazivanja su: Nastali a nenaplaćeni prihodi (prihodi kod kojih nastanak prethodi naplati ili prihodi po osnovu kojih se očekuje priliv sredstava u budućnosti), Unapred placeni a nenastali rashodi odnosno troškovi (isplate koje će postati rashod u nekom od budućih obračunskih perioda). Današnji troškovi predstavljaju sutrašnje rashode i ne možemo očekivati da imamo dobro razraničenje rashoda ako prethodno nismo izvršili dobro razraničenje troškova. U tom smislu se vremensko razraničenje troškova smatra pretpostavkom pravilnog razraničenja rashoda na obračunske periode kojima ti rashodi pripadaju. Iz navedene sadržine ove bilansne pozicije možete zakljuciti da je reč o potraživanjima. Dakle ako nešto zaradite, a ne naplatite vi u suštini imate potraživanje za obavljeni posao. Nastala je kamata koju ćete naplatiti u narednoj godini ali ona kao prihod pripada tekućoj poslovnoj godini. Vi imate pravo da računate tu kamatu i da je iskažete kao prihod tekuće godine u bilansu uspeha odnosno kao povećanje aktive u bilansu stanja. Npr. imate menicu koju ste primili od vašeg kupca, menica je primljena 01.12 a rok dospeća menice je 31.01 a ukupna kamata je 600 za 60 dana. Kamata koja nastane od 01.12 do 31.12 predstavlja prihod tekuće godine. Vi ćete naravno tu kamatu obračunati i proknjižicete je kao prihod tekuće godine iako će naplata te kamate biti izvršena u narednoj godini. Funkciju razraničenja u ovom primeru ima račun ispravka vrednost meničnih potraživanja, na tom računu se nalazi ukupna kamata i sa tog računa skidamo i prenosimo na prihode onaj iznos kamate koji još nije nastao. A samo potraživanje zabeleženo je na računu menična potraživanja, čiju visinu vi korigujete
kada obračunate ovakvu kamatu. Preko AVR ce biti obuhvacena recimo zakupnina. Kada izdate u zakup neki prostor i naplaćujete zakupninu od jednog meseca do drugog, ne naplaćujete unapred dakle naplatite zakupninu za decembar u januaru. Ta zakupnina za decembar je prihod tekuće godine. Visinu tog prihoda ce te utvrditi na bazi ugovora o zakupu. Zaduzićete račun AVR i odobrićete račun prihoda. Kada je reč o unapred plaćenim troškovima ili rashodima
onda se visina takvih troškova i rashoda utvrdjuje jos lakše, jer vam je isplaćeni iznos merilo vrednosti ove pozicije. Npr. platili smo unapred zakupninu za celu narednu godinu. Isplaćeni iznos u celini u ovom primeru predstavlja vaše AVR, isplatu koja nije trošak već će postati trošak u budućnosti. Ovde imate potraživanje na naplatu kada imate nastale a ne naplaćene prihode, a ovde imate potraživanje koje neće biti naplaćeno već će se likvidirati time što će vam neko izvrsiti uslugu koju ste unapred platili. Ta razlika u načinu likvidiranja potraživanja koje iskazujete preko AVR razlog je da se u nekim zemljama pozicija vremenskih razraničenja razdvaja na dva dela: na potraživanja, koja ćete pretvoriti u gotovinu, a to znači nastale a ne naplaćene prihode iskazujete u okviru ostalih potraživanja kratkoročnim, a na AVR ostavite samo unapred plaćene troškove i rashode. Jer kada radite analizu likvidnosti ako to nije razdvojeno uvek morate da se pitate koji deo od ove pozicije će dovesti do priliva gotovine a koji deo neće. Jer onaj deo koji se tiče unapred plaćenih troškova iako je potraživanje neće u budućnosti doneti prilive gotovine ali ovaj drugi hoće. I zbog toga je zgodno da znači na AVR budu unapred plaćeni troškovi odnosno rashodi, a da nastali prihodi čija se naplata očekuje u budućnosti budu iskazani kao ostala potraživanja. I IV Direktiva predvidja takav način bilansiranja AVR. U svakom slučaju to je pozicija koja će u narednom periodu biti ugašena kada naplatimo prihod ili kada utrošimo iznose koje smo unapred platili korišćenjem usluga na koje su se te isplate odnosile. PRENOS GUBITKA – Gubitak se pojavljuje prilikom zatvaranja racuna uspeha (racun dobitka i gubitka) kao visak rashoda preko ukupnih prihoda. Gubitak predstavlja ispravku vrednosti sopstvenog kapitala. Medjutim, samo ako postoji obaveza nekog treceg lica da gubitak pokrije on ima karakter potrazivanja. Iskazivanje u bilansu stanja zavisi od pravne forme preduzeca. Inokosna preduzeca i ortacka drustva ga iskazuju preko racuna kapitala, ovde gubitak nije posebna bilansna pozicija. Kod drustva kapitala iskazuje se kao posebna bilansna pozicija na strani passive kao odbitna pozicija sopstvenog kapitala. Posledice iskazivanja gubitaka zavise od njihove visine: Ako je gubitak manji od neraspodeljene dobiti ranijih godina i rezervi, tada je gubitak fakticki pokriven. Ako je gubitak veci od neraspodeljene dobiti i rezervi, tada postoji bilans sa gubitkom, dakle izgubljen je deo osnovnog kapitala. Uslov je da su prethodno otkrivene sve latentne reserve. Ako je gubitak veci od sopstvenog kapitala tada je preduzece prezaduzeno i po pravilu otvara se stecajni postupak. 23 SOPSTVENI KAPITAL – POJAM, RASCLANJAVANJE, EFEKTIVNI, RACUNSKI I BILANSNI SOPSTVENI KAPITAL Pasiva sadrži dva velika izvora, to su sopstveni i pozajmljeni kapital. BILANSIRANJE SOPSTVENOG KAPITALA - Da bi ste definisali šta je to sopstveni kapital dovoljno je da navedete njegove osnovne odlike: kapital koji pripada vlasnicima - znači on potiče od vlasnika koji su ga ulozili u preduzece, ulaganje na svojinskoj osnovi nema unapred utvrdjen rok dospeća - on je u firmu uložen trajno, dok god postoji
firma mora postojati sopstveni kapital. Ne može da postoji firma kod koje su gubici veći od sopstvenog kapitala tj. da radi samo sa kapitalom svojih poverilaca. Dospeva u trenutku likvidacije preduzeca
vlasnici imaju pravo upravljanja - sopstveni kapital daje pravo na upravljanje, ono se izvlaci iz prava svojine nad preduzecem, donosenje odluka izaziva isplate cije postojanje i visina zavise od visine dobitka i politike raspodele -Odnosno da isplata ima samo kada preduzeće ostvaruje dobitak. Dakle vlasnici nemaju nikakvu garanciju da će svake godine redovno kao nadoknaku dobijati odredjeni deo novca. To zavisi od visine ostvarenog dobitka. Ako dobro upravljaju ako firma napreduje, deo dobiti koji će im pripadati će biti veći i obrnuto ukoliko ne upravljaju firmom dobro, ukoliko firma ne radi, neće dobiti ništa ili će čak izgubiti ono što su u firmu uložili. povacava se iz dodatnih ulaganja vlasnika i iz zadrzane dobiti To su vazne odlike sopsvenog kapitla i one važe za sve pravne forme. Pravni oblik preduzeća je taj koji neposredno odredjuje u kom obliku će se pojaviti sopstveni kapital. Postoje dve grupe prvavnih oblika koje se medjusobno bitno razlikuju. Na jednoj strani imate drustva lica (inokosna preduzeća i ortačka društva), a na drugoj strani imate društva kapitala. Ključna razlika izmedju ova dva pravna oblika je odgovornost vlasnika. Za prvu grupu karakterisiticna je neograničena odgovornost vlasnika, što znači da vlasnici za obaveze koje proisteknu iz poslovanja odgovaraju celokupnom svojom imovinom, kako imovinom koja je uložena u firmu tako i svojom privatnom imovinom. Predmet prinudnog izvrsenja u slucaju prinudne naplate potrazivanja cini ukupna imovina vlasnika. To je razlog zbog čega oni koji osnuju firme u obliku inokosnog preduzeća ili ortakluka svoju imovinu prenesu na nekog drugog. I onda ako dodje do takvih tužbi oni kažu pa ja nemam nista, ovo pripada nekom drugom. Da ne bi mogla da se izvrši plenidba imovine i prodaja da bi se izmirile obaveze koje je napravio. To je rizik koji imate kada radite sa inokosnim preduzećima. On može kada vi ulazite u posao sa njim imati visoku imovinu ali niko ga ne može sprečiti da tu imovinu na razne načine otudji, naročito kada proceni da postoje šanse da dodje do toga da poverioci traže prodaju njegove imovine. Znaci kod drustva sa neogranicenom odgovornoscu vlasnika sopstveni kapital u celini je promenljiv. Garantnu supstancu za poverioce cini ukupna imovina vlasnika. Kod inokosnih firmi, inokosni kapital se menja ako vlasnik izvrši dodatna ulaganja. Vlasnik može kada god mu padne na pamet povući deo kapitala koji je već uložio u firmu. Ako ostvari dobitak on se ne iskazuje kao posebna bilansna pozicija već se pripisuje inokosnom kapitalu, ako ostvari gubitak inokosni kapital se automatski smanjuje. Zato kažemo da kod tih pravnih formi ceo kapital ima karakter promenjivog kapitala, ostvarneni dobitak direktno povecava sopstveni kapital, a gubitak ga smanjujeje posledica toga da vlasnici odgovaraju za obaveze preduzeća celokupnom svojom imovinom neograničeno i solidarno. Društva kapitala se odlikuju time da vlasnici kapitala odgovaraju ograničeno tj za obaveze koje proističu iz poslovanja odgovaraju samo imovinom koju su uložili u preduzeće. Kod preduzeca ciji vlasnici odgovaraju ograniceno sopstveni kapital obuhvata stalni (osnovni, nominalni) i promenljiv kapital. Predmet prinudnog izvršenja radi naplate njihovih obaveza može biti samo imovina koju su uložili u preduzeće. Zbog ove ograničene odgovornosti vlasnika, država propisuje minimalnu visinu osnovnog kapitala koji osnivači moraju obezbediti da bi takva preduzeća uopšte
poslovala. Taj kapital je poznat kao stalni ili nepromenjivi kapital ovih društava. Treba praviti razliku između sledećih pojmova kapitala: Nominalni kapital je osnovni kapital (stalni), dobija se kao proizvod broja emitovanih akcija i nominalne vrednosti akcija. Računski kapital je zbir stalnog i promenljivog dela kapitala. Efektivni kapital je zbir računski kapital i latentne rezerve.
Bilansni kapital je računski kapital – otkupljene sopstvene akcije – neuplaćeni delovi osnovnog kapitala. Pod kojim uslovima bi navedeni kapitali bili međusobno jednaki – njihova jednakost bi pretpostavljala: - nepostojanje otvorenih i latentnih rezervi - otkupljene sopstvene akcije - potpunu uplatu upisanog kapitala. Nominalni i računski su jednaki kada je prodaja prvog kola akcija izvršena po nominalnoj vrednosti, a ako nemamo latentne rezerve (sadržane u aktivi i obavezama) onda je nominalni kapital jednak i efektivnom kapitalu, a ako uz sve to ne postoji neuplaćeni upisani kapital i otkupljene sopstvene akcije, nominalni kapital je jednak bilansnom kapitalu. To je moguće samo u trenutku osnivanja preduzeća, i to pod uslovom da je uplaćen sav upisani kapital i da je prodaja akcija izvršena po nominalnoj vrednosti.
24 NEPROMENJENI DEO SOPSTVENOG KAPITALA – POJAM, OBLICI, VREDNOVANJE I PROMENA VISINE Stalni kapital predstavlja nepromenljivi deo sopstvenog kapitala čija je minimalna ukupna vrednost, ali i minimalna vrednost pojedinačnog uloga (udela ili akcije) određena zakonom (d.o.o. – minimalna ukupna vrednost stalnog kapitala 100 dinara; a.d. – minimalna ukupna vrednost stalnog kapitala 3.000.000 dinara). Stalni kapital predstavlja minimum garantne supstance naplate potraživanja poverilaca tj minimum kojim se štite interesi poverilaca. Ova funkcija u poslednje vreme gubi na značaju (danas je važnije da preduzeće profitabilno posluje i da po osnovu toga uvećava vrednost celokupnog sopstvenog kapitala). Minimalna ukupna visina i visina pojedinacnih uloga (udela ili akcija) propisana je od strane drzave. Garantnu supstancu za poverioce cini ceo sopstveni kapital, ali se osnovni kapital smatra minimumom kojim se stite interesi poverioca. Promena visine ovog kapitala moze se izvrsiti samo na osnovu odluka skupstne vlasnika. Takodje je obavezan upis promene visine ovog kapitala u nadlezni registar. Ovaj nepromenjivi deo kapitala poseduju društva kapitala kao što su društva sa ograničenom odgovornošću, akcionarska preduzeća i sl. Ovaj termin nepromenljivi treba shvatiti uslovno. U smislu da promena visine tog kapitala mora biti izvršena po odredjenoj proceduri, dakle ne znači da se nikada ne može promeniti već samo ne sme biti automatizma. A to znači da svako povećanje ili smanjenje kapitala tj promena njeogve visine mora biti doneto na bazi odluke skupštine vlasnika. Statutom društva odredjeno je kolika većina je potrebna da bi se odluka smatrala usvojenom. Obicno ¾ većina se traži da se donese odluka o povećanju ili smanjenju osnovnog kapitala. Naravno da odluku o smanjenju možete donositi samo ako je kapital vaše firme iznad zakonom propisanog minimuma. Nikada dok firma postoji ne može osnovni kapital pasti ispod zakonom propisanog minimuma. Ako se to dogodi onda morate promeniti pravni oblik ili vlasnici moraju izvršiti dodatnu uplatu. Ali ne može
raditi firma sa kapitalom koji je ispod zakonom propisanog minimuma i biti u pravnoj formi za koju se taj minimum traži. Osim što je potrebno da bude donešena odluka sa ¾ većinom, ta odluka mora biti nakon što se realizuje, upisana u registar nadležnog privrednog suda. Pošto se ta visina može promeniti, da bi registar suda bio ažuran, svaka promena visine mora biti prijavljena sudskom registru. Toga kod nas nema. 1Društva sa ograničenom odgovornošću ovaj kapital se javlja u formi udela clanova u osnovnom kapitalu. Najveci broj preduzeca se osniva u ovoj formi. Udeli u osnovnom kapitalu imaju svoju nominalnu vrednost a vlasnici pri osnivanju društva upisuju i uplacuju odjedjeni
broj udela. Dakle visina uloženog kapitala od jednog vlasnika do drugog se može razlikovati jer se jednostavno razlikuje broj udela koje je svako od njih otkupio u trenutku osnivanja društva. Snaga uticaja na društvo zavisi od broja udela jer oni nose odredjeni broj glasova. Može biti pravilo, jedan udeo je jedan glas, a može i drugačije pravilo zavisi kako su se dogovorili. Udeli se bilansiraju po njihovoj nominalnoj vrednosti, koju dobijamo tako što broj upisanih udela pomnožimo sa nominalnom vrednošću udela. Ako udeli nisu uplaćeni u celini javiće se pozicija neuplaćeni upisani kapital (sukcesivno osnivanje drustva). Njihova visina je jednaka razlici izmedju nominalne vrednosti upisanih akcija i uplacenog iznosa. Ova pozicija ima dvojaki karakter: potrazivanje i korektivna pozicija sopstvenog kapitala. Ova pozicija se likvidira uplatom akcionara. Ako su članovi uplatili više nego što je nominalna vrednost onda će taj višak biti iskazan na posebnom računu u okviru kapitalnih rezervi. Ali udeli će glasiti na nominalnu vrednost. Povećanje - Ako društvo odluči da u nekom trenutku poveća svoj osnovni kapital onda ima na raspolaganju ove dve mogućnosti: da emituje nove udele uz postovanje prava prece kupovine ili da već postojećim udelima poveća nominalnu vrednost. Npr. ako bi se vrednost udela sa 1000 povećala na 1500 to bi značilo da svaki član po svakom udelu koji poseduje mora uplatiti još po 500. Znači ako ja imam 5 udela ja moram uplatiti 2500 na ime podizanja nominalne vrednosti udela, i samo se izvrši zamena udela sa nižim za udele sa višim iznosom. Emitovanje novih udela je takodje moguće. Ali treba znati da tu postoji mogućnost promene relativnog odnosa u broju glasova čim nove udele emitujete. Promene ne bi bilo samo ako bi ti novi udeli bili na isti način, u istom odnosu otkupljeni od strane postojećih vlasnika. Npr ako ja imam 5 udela i mi svi imamo po 5 udela i emitujemo nove udele, naša glasačka prava će ostati ista ako i u tim novim udelima svi podjednako učestvuju. Ako neko kupi više a neko manje doći će do promene odnosa u glasačkom pravu. Ako neću da se moja relativna učešća u pravu glasa smanje ja moram, da bi zadržala pravo glasa, otkupiti procentualno isti onaj iznos u odnosu na broj udela koji već posedujem. To je razlog zbog čega se uvek kupovina i kod društva sa ograničenom odgovornošću i kod akcionarskih društava prvo nudi postojećim vlasnicima, tj kaže se da postojeći vlasnici imaju pravo preče kupovine. Oni se mogu prodati i licima izvan društva. Uslovi pod kojima se nude novi udeli su povoljniji za postojeće nego za nove vlasnike. Oni dalje mogu prodati nekom drugom i time povećati broj vlasnika ili mogu otkupiti sami. Udeli se uglavnom prodaju na zatvorenom finansijskom tržištu tj za udele ne postoji aktvino trziste. Udeli kao oblik ulaganja su mnogo čvršće povezani za vlasnike nego akcije. Akcije su mnogo prometnije, mnogo lakše se unovčavaju nego udeli tj udeli se tesko pretvaraju u gotovinu. Smanjenje - osnovni kapital kod drustva sa organicenom odgovornoscu možemo smanjiti smanjenjem nominalne vrednosti udela, ali ne ispod zakonom propisanog minimuma, što ima suprotne posledice u odnosu na povećanje. To smanjenje može biti motivisano ili potrebom pokrića gubitka (samnjenje nominalne vrednosti akcija za iznos gubitka) ili jednostavno smanjenje kapitala zbog pada poslovne aktivnosti firme. Obim poslovne aktivnosti preduzeća je pao, nemamo šanse da investirani kapital na zadovoljavajući način uposlimo, postojeći
kapital je predimenzioniran, postoji želja de se bolje uposli prema tome izvućićemo deo kapitala koji smo uložili time što ćemo smanjiti nominalnu vrednost udela i svakome isplatiti gotovinom u visini razlike. Drugi način je da otkupite i poništite udele i to se češće dogadja. Ako neki od vlasnika želi da istupi iz firme, on mora po statutu da prvo ponudi postojećim vlasnicima svoje udele, ako oni ne žele ili ne mogu da kupe, on onda može u saglasnosti sa statutom firme da svoje udele ponudi nekom trećem. Pošto kod ove pravne forme ulaganja
svakog pojedinca su značajna, postojećim vlasnicima uopšte nije svejedno ko će im doći kao novi suvlasnik. Oni žele da zadrže kontrolu nad time ko je vlasnik firme i oni obično uslovljavaju onome ko želi da istupi, možeš naći novog kupca, jer mi ne možemo da otkupimo ali moraš da dobiješ našu saglasnost. Zato što zele da izbegnu da im kao suvlasnik firme dodje osoba koja je po njihovom uverenju nepodoban iz bilo kojih razloga. Ako se saglasnost ne postigne, jedno od rešenja je da taj udeo otkupi društvo tako što će isplatiti vlasnika koji će da ode a zatim te udele da poništi. Udeli se otkupljuju po tržišnoj a poništavaju se po nominalnoj vrednosti. Razlika ide u korist (ako je tržišna manja od nominalne vrednosti) ili na teret (tržišna veća od nominalne vrednosti) rezervi društva. Na taj način društvo ne dobija novog vlasnika ali je kapital društva smanjen. 2Akcionarskih društava je drustvo sa ogranicenom odgovornoscu. Osnovni kapital formira se emisijom redovnih i povlascenih akcija. On se iz kazuje u okviru pozicije ackijski capital. Za računovodstveno obuhvatanje, formiranja kapitala i prezentiranje podataka o kapitalu relevantna je tj iskazuje se uvek u visini nominalne vrednost upisanih akcije (vrednost na koju akcija glasi). Ta nominalna vrednost može se bitno razlikovati od tekuće tržišne vrednosti. Akcija ne mora uvek da ima nominalnu vrednost, jer postoje akcije koje se emituju bez nominalne vrednosti, pa se uplaćeni iznos tretira kao nominalni iznos. U finansijskim izveštajima pozicija akcijski kapital pokazuje nominalnu vrednost upisanih akcija koje se u datom trenutku, kada čitate bilans, nalaze kod spoljnih akcionara. Formirani osnovni kapital može biti uplaćen odmah i tada govorimo o jednakosti upisanog i uplaćenog kapitala, ili moze biti uplaćen delimično. U tom slučaju se na strani aktive kao i kod drustva sa ogranicenom odgovornoscu pojavljuje pozicija neuplaćeni upisani kapital, kao korektivna pozicija osnovnog kapitala. Sve uplate koje prelaze nominalnu vrednost akcija tj ako se akcije prodaju po većoj vrednosti od nominalne razlika ide na kapitalne rezerve. Zbog različitog vrste i obima prava koje imaju vlasnici zahteva se odvojeno iskazivanje akcijskog kapitla po osnovnu redovnih od akcijskog kapitala po osnovu preferencijlnih akcija. Redovne akcije daju sledeća prava: pravo glasa; pravo na dividendu; pravo na nato imovinu u trenutku likvidacije preduzeća. Povlašćene akcije daju sledeća prava: prvenstvo u naplati dividnede koja je unapred utvrđena; prvenstvo u naplati neto imovine u trenutku likvidacije preduzeća; prenos dividende iz godine u godinu (kumulativne akcije); ne daju pravo glasa ili je ono ograničeno. Akcije mogu da glase na ime i na donosioca. Akcije se danas izdaju u dematerijalizovanom obliku tj nema štampanja akcija. Akcionar dobije samo potvrdu da je vlasnik odredjenog broja akcija odredjene serije i nominalne vrednosti. Tako da ako dodje do smanjenja nominalne vrednosti akcija biće izvršena zamena tih izdanih potvrda, ali nema nikakvog preštampavanja. To je osim omogućavanja klirinskog prometa, motivisano i izbegavanjem visokih troškova štampe, jer se akcije moraju štampati na posebnom papiru da ih ne bi bilo moguće lako falsifikovati. Svaki vlasnik ima depo račun na kome se evidentiraju akcije u vlasništvu. Ako neki vlasnik želi da proda deo akcija, daje nalog brokeru da sklopi ugovor o prodaji, a zatim se akcije sa depo računa vlasnika skidaju i prebacuju na depo račun kupca, a sa tekućeg računa
kupca se novac prebacuje na tekući račun predhodnog vlasnika. Emitovanje novih akcija moze promeniti relativno ucesce postojecih vlasnika u kapitalu drustva. Postojecim akcionarima se nudi pravo prvenstva pri kupovini akcija i povlascene uslove za sticanje akcija. Akcionarsko drustvo moze biti osnovano na dva nacina: simultano osnovanje (sve upisane akcije su i uplacene) i sukcesivno osnivanje (sve upisane akcije nisu i uplacene u momentu osnivanje). Sukcesivno osnivanje dovodi do pozicije neuplaceni upisani kapital. Emisija novog kola akcija
utiče na strukturu vlasništva tako sto menja strukturu vlasništva. Ukoliko je vrednost sopstvenog kapitala veća od vrednosti osnovnog kapitala tada je opravdano, prilikom emisije novog kola akcija, postojećim akcionarima nuditi akcije pod povlašćenim uslovima. Povecanje formiranog osnovnog kapitala koji se po analogiji upisuje u sudski registar može se vršiti: - Redovnim povećanjem - povećanje znači emisiju novog kola akcija. Za emisiju mora da postoji odluke skupštine akcionara i saglasnost komisije za HOV. Uprava najpre pribavi saglasnost komisije a onda se donosi odluka na skupštini i onda se ide u prodaju akcija. Ta procedura traje prilično dugo i prilično je komplikovana jer se za odluku moraju izjasniti većina akcionara. Vi morate prvo da obezbedite prisustvo najvećeg broja akcionara na skupštini a onda još da obezbedite da oni glasaju za odluku. To može izazvati značajne troškove. Akcije prvog kola se moraju emitovati po nominalnoj vrednosti ili vrednosti višoj od nominalne li nikako ne sme biti manja od nominalne vrednosti - Odobreno povećanje – u skladu sa zakonom i statutom drustva, uprava uz saglasnost nadzornog odbora moze povecati osnovni kapital, kada se javi potreba usled razvoja poslova, ali ne vise od 50%. Ovim se upravi pruza mogucnost da odluku o povecanju kapitala realizuje kada je to najpovoljnije. To odobreno povećanje akcija primenjuje se kod mladih akcionarskih društava, gde se u trenutku osnivanja traži odobrenje za emitovanje po pravilu znatno većeg broja akcija nego što će biti broj emitovanih akcija u trenutku osnivanja. Odobrenje se traži i od komisije i od skupštine. Npr. objektivno vama treba kapital koji ćete pribaviti emisijom 50000 akcija. Ali vi znate da će se društvo razvijati i da će vam biti potreban dodatni kapital. Da biste izbegli ponovno sazivanje skupštine, ponovno traženje odobrenja od strane komisije, vi tražite dozvolu za emitovanje 75000 akcija. Ne možete 100000 jer možete najviše polovinu od onoga što ste već emitovali. Znači emitujete 50000 a imate odobrenje za jos 25000. Kada će biti emitovano tih drugih 25000 zavisi od procene uprave kada joj je potreban dodatni kapital. Te akcije zovu se autorizovane (odobrene) akcije, one još nisu prodate ali postoji odobrenje za njihovu emisiju. Biće prodate ako uprava proceni da je društvu potreban dodatni kapital. Zato ćete u finansijskim izvestajima u beleškama naći broj autorizovanih akcija i broj emitovanih akcija. Broj emitovanih ne može biti veći od broja odobrenih, ali broj odobrenih može biti veći od broja emitovanih akcija. - Uslovljeno povećanje - ono se razlikuje od redovnog ili odobrenog po motivu. Ovde nam je cilj pribavljanje dodatnih sredstava. Uslovljeno povećanje je iznudjeno tj ono se vrši kada preduzeće poseduje konvertibilne preferencijalne akcije ili emitovane konvertibilne obveznice. Kaže se uslovljeno povećanje zato što do konverzije ne mora ni da dođe. Npr. posedujemo konvertibilne obveznice, da li će do knverzije doći zavisi od tržišne vrednosti obveznice i tržišne vrednoti akcije. Ako tržišna cena obveznice raste i ako je došlo do pada kamatne stope, neće doći do konverzije, osim ako ne postoji neki drugi interes, recimo da želimo da steknemo pravo upravljanja umesto da ostvarujemo prihod. Ovde kada se kaže konvertibilna preferencijalna akcija misli se na akciju čiji vlasnik ima pravo da je u nekom periodu u odredjenim uslovima može pretvoriti u redovnu akciju, a konvertibilne obveznice su one koje
imaju pravo opcije da budu u odredjenom periodu pretvorene u akcije. Vi morate emitovati onoliko akcija koliko je potrebno onim vlasnicima koji se odluče da tu opciju iskoriste tj da pretvore svoju obveznicu ili preferencijalnu akciju u redovnu akciju. I zato se takvo povećanje kapitala zove uslovljenim povećanjem kapitala, jer je ono uslovljeno odlukom tih vlasnika da izvrše konverziju, znači da pretvore svoje preferencijalne akcije ili obveznice u redovne akcije. Ovo povecanje akcijskog kapitala, na osnovu odluke skupstine akcionara nastaje usled:
postojanja obveznica drustva koje se mogu saglasno odluci o njihovom emitovanju pod odredjenim uslovima zameniti za akcije; postojanja prava zaposlenih da svoja potrazivanja po osnovu ucesca u dobiti konvertuju u akcije; ili pripremanja fuzije vise preduzeca. Uobicajeno je da bez obzira sta je povod za uslovljeno povecanje kapitala ono ne moze iznositi vise od 50% osnovnog kapitala. Izdavanjem besplatnih gratis akcija - vrši se povećanje akcijskog kapitla na teret rezervi. Cilj je uspostavljenje skaldnog odnosa između osnovnog i varijabilnog dela kapitala društva. Smanjenje kapitala može se vršiti smanjenjem nominalne vrednosti akcija ili otkupom i poništenjem sopstvenih akcija. Razlozi za smanjenje akcijskog kapitala su: - povećanje zarade po akciji, - želja da se akcionarima vrati deo kapitala pre nego da se isplate dividende (višak raspoložive gotovine) - zaustavljanje pada cena akcija - davanje bonusa menadžerima u vidu akcija - stvaranje željene strukture akcionara („izbacivanje“ nepoželjnih akcionara) Otkupljene sopstvene akcije su akcije koje preduzeće na berzi samo otkupilo. Otkup sopstvenih akcija je ograničen na 10% od osnovnog kapitala, da se preko ove kupovine ne bi uticalo u značajnoj meri na berzanski kurs akcija. Prema izmenama od 2006 godine 2. Direktiv EU ukinuta je granica od 10%. Evropske zemlje u nacionalnom zakonodavstvu su zadrzale maximalnu granicu otkupa sopstvenih akcija. Moraju se ponistiti ili prodati u roku od godinu dana od dana sticanja. Zahteva detaljno objavljivanje. Otkupljene sopstvene akcije se unose kao posebna bilansna pozicija a kada se računa visina kapitala uvek se tretiraju kao njegova odbitna stavka. Recimo kada računate zaradu po akciji kao pokazatelj profitabilnosti vi ćete od ukupnog broja akcija odbiti otkupljene sopstvene akcije jer to nisu akcije koje se nalaze kod eksternih akcionara. To su akcije koje se nalaze kod firme koja ih je emitovala. Ogranicenja otkupljenih sopstvenih akcija su: ne daju pravo glasa i ne daju pravo na dividendu. Razlozi za otkup su visestruku: - povecanje zarade po akciji, - isplate gotovine akcionarima otkupom akcija radije nego isplatom dividendi, - odbarana od neprijateljskog preuzimanja, - pribavljanje sopstvenih akcija za isplatu bonusa menadzerima. Otkup sopstvenih akcija vrlo često se izjednačava sa smanjenjem sopstvenog kapitala. Motivi zbog kojih je preduzeće samo otkupilo te akcije mogu biti: da se na taj način plasiraju sopstvena novčana sredstva, jer bolje znamo sopstvenu firmu od neke druge firme pa je rizik od promene tržišne vrednosti akcija ovde manji nego kada kupujemo akcije neke druge firme.
Mi znamo tačno šta se očekuje da će se desiti sa tržišnom vrednošću naših akcija i da te akcije držimo odredjeno vreme i da ih nakon toga prodamo. 3Komanditno društvo na akcije je prelazna pravna forma, ima karakteristike i društva lica i društva kapitala. Postoje dve vrste vlasnika, komplementari koji odgovaraju neograničeno i komanditori koji odgovaraju ograničrno do visine svojih uloga. Ono je približno akcionarskom 25 REZERVE IZ DOBITI I KAPITALNE REZERVE – POJAM, STVARANJE I NAMENA Drugi deo sopstvenog kapitala kod društva kapitala je varijabilni kapital koji obuhvata otvorene rezerve i neraspodeljenu dobit. U drustvima lica ceo sopstveni kapital ima karakter promenljivog kapitala. On se bilansira u visini uplaćenog iznosa i menja se pod uticaja
nakandnih ulaganja i povlačenja kapitala ali i pod uticajem rezultata, dobitka ili gubitka. Promenljivi deo kapitala obuhvata: I Otvorene rezerve kod akcionarskih društava se formiraju obavezno, a kod DOO njihovo formiranje je moguće ali nije po pravilu obavezno. Nije obavezno onda ako u statutu društva postoji jasno definisana obaveza vlasnika da nastale gubitke moraju pokriti naknadnim uplatama. Ako u statut društva unesete obavezu da u slučaju gubitka vlasnik mora uplatiti iznos potreban za njegovo pokriće, u društvu ne moraju biti formirane rezerve. Ako takve odredbe nema onda će vlasnici sami formirati rezerve društva iz kojih bi mogli biti amortizovani mogući gubici. Ne postoji neposredna veza izmedju pojedinih delova active i pojedinih vrsta rezervi. Rezerve se mogu podeliti na sledece grupe: 1. Kapitalne rezerve - U ove rezerve spada ažio ili emisiona premija. Kada se akcije prodaju iznad njihove nominalne vrednosti dolazi do formiranja emisione premije koja predstavlja kapitalnu rezervu. One nastaju kao posledica priliva sredstava od strane vlasnika u preduzece preko iznosa upisanog osnovnog kapitala. To su kapitalne rezerve zato što je to suma koja je nastala povodom formiranja kapitala preduzeća (osnovnog kapitala). Nastaju kao posledice: prodaja akcija iznad nominalne vrednosti prilikom redovne emisije (emisiona premija), neophodne doplate prilikom uslovljenog povećanja akcijskog kapitala, otkup akcija po vrednosti manjoj od nominalne, direktne uplate akcionara (uplata dodatnog kapitala). Kapitalne rezerve mogu se koristiti za pokriće gubitka i to zajedno sa zakonskim rezervama, ako su ispunjeni sledeći uslovi: da zbir kapitalnih i zakonskih rezervi nije veći od minimuma propisanog zakonom i ako su predhodno za pokriće gubitka iskorišćeni neraspodeljena dobit i slobodne rezerve. Primeri kapitalnih rezervi: - iznos emisione premije (azio) – kada se akcije prodaju iznad nominalne vrednosti - iznos doplate pri konverziji obveznica u akcije obveznica se može pretvoriti u akciju uz uslov da se uplati odredjeni iznos od strane vlasnika obveznice na račun firme. Ta vrsta rezervi direktno povećava sopstveni kapital tj povećava kapitalne rezerve kao deo sopstvenog kapitala. - iznos doplate pri konverziji povlascenih u redovne akcije - - To znači da ako vi imate preferencijalnu akciju i hoćete da je pretvorite u običnu, postoji pravo opcije vezano za tu akciju. Ja mogu da kažem pretvaranje preferencijalnih akcija u redovne vrši se najkasnije 2 godine od njihove kupovine uz uslov da se na nominalnu vrednost akcije doplati još toliko da bi se dobila jedna redovna akcija. Znači neće biti čista zamena nego ce doći još i do uplate odredjenih sredstava na račun firme i ta uplata će se smatrati kapitalnom rezervom. - iznos uplata vlasnika u sopstveni kapital - ukoliko bi akcionari, to se dešava kod malih akcionarskih društava, iz raznih razloga zeleli da povećaju kapital firme ali ne da povećavaju osnovni kapital, oni mogu izvršiti uplate bez dobijanja akcija na račun firme i te uplate bi bile tretirane kao kapitalne rezerve. 2. Rezerve iz dobiti – nastaju na osnovu pozitivnog periodicnog rezultata koji je zadrzan u preduzecu (a ne na osnovu uplata vlasnika), sa ciljem jačanja osnovnog kapitala, popravljanje finansijske strukture (kada preduzeće ima loš finansijski položaj) i poboljšanje likvidnosti (dividende zahtevaju gotovinsku isplatu što može stvoriti brojne probleme likvidnosti. Između visine dobitka i visine neto gotovine ne postoji jednakost. Mogu postojati firme koje imaju iskazan veliki dobitak a čiji je neto gotovisnki tok jako skroman.
Odustajanje isplate dividende po toj osnovi poboljšava položaj likvidnosti). Rezerve iz dobiti mogu biti:
A) Zakonske rezerve – su rezerve čije je formiranje obavezno zakonom. One iznose najmanje 10% osnovnog kapitala. Zakonske rezerve mogu biti i veće od 10% ako je to statutom preduzeća određeno. Npr. ako firma ima 1000000 € kapital i 100000 € mora iznositi zakonska rezerva. Dok se formiraju zakonske rezerve tj pre dostizanja minimalne visine nema isplate po osnovu divedendi. Prvi dobici biće akumulirani, biće odloženi u vidu zakonskih rezervi. Tek kada zakonska rezerva dostigne minimalnih 10% možete izvršiti isplate dividende.Kada se naknadno vrši povećanje osnovnog kapitala i zakonske rezerve se moraju povećati. Zbog toga što se smatra da društvo mora imati rezervu koja će zaštititi osnovni kapital od smanjenja pri pojavi gubitaka. Nego će taj gubitak biti pokriven iz zakonskih rezervi. Koriste se za pokriće gubitka. Ako visina ovih rezervi prelazi propisani minimum mogu se koristiti i za druge namene. B) Slobodne rezerve – nisu propisane zakonom tj nisu obavezne. Obično se formiraju u godinama kada preduzeće dobro posluje kako se povećala sigurnost i likvidnost preduzeća. Uprava odlucuje o koriscenju ovih rezervi. Rezerve su vrlo često cak nekoliko puta veće nego što je osnovni kapital, zato što društva radije žele da rast firme finansiraju iz internih izvora tj iz zadržane dobiti.. Odluku o formiranju ovih rezervi donosi skupština vlasnika, oni odlučuju o raspodeli dobitka i koji deo dobitka će biti zadržan u rezervama i koje rezerve će biti formirane. Predstavljaju zadržanu dobit radi proširenja materijalne osnove firme, jacanje finansijskog polozaja, isplate dividenda i pokriće gubitka. One mogu biti: statutarne – njihovo formiranje je obavezno prema odredbama statuta društva i mogu imati unapred utvrđenu namenu ali to nije obavezno. Recimo ako su u pitanju preduzeća čija je delatnost takva da može doći do velikih šteta po životnu sredinu. ostale rezerve – njihovo formiranje nije obavezno statutom nego se formiraju po slobodnoj volji i nemaju unapred utvrđenu namenu. 3. Revalorizacione rezerve - Nastaju kao posledica naknadnog vrednovanja pojedinih imovinskih delova po fer vrednosti, pri čemu promena fer vrednosti tangira sopstveni kapital (ostali ukupan rezultat). Izmedju zakonskih i slobodnih rezervi sa jedne strane i kapitalnih rezervi sa druge strane, postoje razlike koje se ticu načina formiranja, jer zakonske i ostale rezerve nastaju zadržavanjem dobiti, tj formiraju se iz dobitka preduzeća. Dok se kapitalne rezerve formiraju uplatama vlasnika. Kada se formira kapitalna rezerva dolazi do priliva kapitala preduzeća spolja, a kada se formira rezerva iz dobiti onda se samo preraspodeljuje neraspodeljena dobit na rezerve i ono što će biti isplaćeno vlasnicima. Kada je reč o kapitalnim rezervama one se koriste za iste namene kao i zakonske, znači namenjene su pokriću gibitaka. Kada spojite zakonske i kapitalne rezerve i imate više od 10% u odnosu na osnovni kapital onda višak možete koristiti za pokriće gubitka pa čak i za neke druge namene. Znači kada smanjujete kapital vi oslobadjate rezerve, čim se smanji osnovni kapital treba vam manja zakonska rezerva i onda vam smanjenje rezultira oslobadjanjem tih
sredstava rezervi. Zakonske i kapitalne saberete i to mora biti više od 10%. Uvek se koristi taj višak iznad 10% za pokriće gubitka, pre nego što potrošite ostale rezerve. Kada se pokriva gubitak postoji jedan redosled. Prvo se troši neraspodeljena dobit ako je ima, ako je nema troše se ostale rezerve, pa tek kada potrošite ostale rezerve možete korisititi za pokriće gubitka zakonske i kapitalne rezerve. Ali ako su vam zakonske i kapitalne rezerve veće od 10% onda to
sto je iznad 10% može biti korisceno za pokrice gubitka bez postovanja ovog redosleda. Naravno kada iscrpite sve mogućnosti, utrošite i neraspodeljenu dobit i ostale rezerve, onda morate koristiti zakonske i kapitalne iako će one pasti ispod 10%, jer njihova namena jeste pokrice gubitka. II Neraspodeljena dobit je deo dobiti koji odlukom skupštine nije raspodeljen. Odluku o njenoj raspodeli doneće skupština u nekom od budućih obračunskih perioda I biće rečeno da deo neraspodeljene dobiti iz prošle godine i dobit iz ove godine biće iskorišćeni za isplatu dividendi, a drugi deo dobiti ćemo zadržati za rezerve. Znači skupština zadržava pravo da na nekom od narednih zasedanja odredi namenu te dobiti, a dok se to ne dogodi ta dobit se u bilansu iskazuje kao neraspodeljena dobit prethodnih godine. Ako je kraj godine onda možemo imati neraspodeljenu dobit tekuće godine kao deo sopstvenog kapitala.
26 REVALORIZACIONE REZERVE, PVR I PRENOS DOBITKA REVALORIZACIONE REZERVE - nastaju sa ciljem da se održi kapital koji je u preduzeće investiran, a čije održavanje u inflatornim uslovima može biti dovedeno u pitanje. Formiranjem revalorizacionih rezervi ne povećava se sopstveni kapital preduzeća, već se samo obezbeđuje njegovo održanje. U MRS su postojala dva standarda koja su se bavila pitanjima održanja kapitala, tu je bio MRS 15, koji je u međuvremenu ukinut, koji se zvao ''Efekti promena cena'' i verovatno biti ponovo uvedena, jer je to bio standard u kome su tretirane promene cena kada nemate hiperinflaciju. Ostao je sada samo MRS 29 koji se bavi finansijskim izveštavanjem u hiperinflatornim ekonomijama i gde se predviđa revalorizacija kao postupak otklanjanja uticaja inflacije na realnost finansijskih izveštaja. Predmet revalorizacije može biti kapital, stalna imovina i mogu biti zalihe, a pristupi ili načini na koje se revalorizacija vrši mogu biti različiti. Revalorizacijom sredstava ostvaruju revalorizacioni prihodi, dok revalorizacija kapitala produkuje revalorizacione rashode. Ukoliko su u jednom preduzeću revalorizacioni prihodi veći od revalorizacionih rashoda dolazi do formiranja revalorizacione rezerve. Ukoliko pak, postoji višak revalorizacionih rashoda u odnosu na revalorizacione prihode, tada se iz dobitka isključuje deo koji je potreban za održavanje kapitala, ne bi li se obračunao dobitak koji bi mogao biti raspodeljen a da kapital ne bude ugrožen. Višak revalorizacionih rashoda u odnosu na revalorizacione prihode tretira se kao rashod perioda i unosi se u bilans uspeha i na taj način se ostvaruje obračun realnog rezultata. Revalorizacione rezerve se smatraju delom sopstvenog kapitala i one se u prihode mogu uneti samo onda, kada sredstva čijom su revalorizacijom nastale budu otuđena. Ta vrsta revalorizacionih rezervi koja je bila formirana u našim preduzećima je primenom standarda ukinuta i te rezerve su pripisane sopstvenom kapitalu. Revalorizacione rezerve, koje sada postoje prema MRS, bilo bi bolje nazivati rezervama po osnovu ponovne procene. U MRS 16 predviđena je mogućnost da preduzeće vrši procenu stalne imovine, ne po istorijskom trošku nego prema dnevnim vrednostima. To je tzv. alternativni postupak za procenjivanje stalne imovine. Sto znaci da revalorizacione rezerve
nastaju kao posledica dopustenog alternativnog postupka vrednovanja nepokretnosti i opreme. Ovaj postupak je dopusten kada zbog promena na trzistu nepokretnosti, opreme i postrojenja dolazi do znacajnih razlika izmedju knjigovodstvene i fer vrednosti ove imovine. Ovaj alternativni postupak dovodi do toga da vi na kraju obračunskog perioda za neka sredstva imate tržišnu vrednost koja je iznad njihove knjigovodstvene vrednosti. Razlika između više tržišne (fer) vrednosti i niže knjigovodstvene vrednosti tretira se kao revalorizaciona rezerva.
Poveća se vrednost imovina na strani aktive, na strani pasive formirate revalorizacionu rezervu. Pošto tržišne vrednosti mogu da fluktuiraju, ako se sledeće godine dogodi da vrednost imovine na tržištu padne tj ako je vrednost u knjigama niža od tržišne vrednosti onda ne idete na rashode, nego smanjujete revalorizacionu rezervu koju ste ranije formirali. Tako da revalorizaciona rezerva koju ćete sresti u bilansima preduzeća odražava promene tržišne vrednosti. Ako je smanjenje vrednosti prethodilo povecanju tada ce se revalorizacionom rezervom smatrati samo razlika izmedju povecanja i ranijeg smanjenja vrednosti datog sredstva. Mi onda time obezbeđujemo održanje kapitala tako što je osnovica za otpis uvek tržišna vrednost. Vi time praktično aktuelizujete troškove amortizacije, kada je reč o stalnoj imovini i obezbeđujete realan obračun periodičnog rezultata. Revalorizacione rezerve mogu biti iskazane kao dobit ako su sredstva cijom su revalorizacijom nastala realizovana ili rashodovana. PVR – To je instrument koji računovodstvo koristi da bi ispunilo zahteve koji se nalaze u osnovi načela uzročnosti, tj načela razgraničenja prema predmetu i vremenu. Pozicija PVR zapravo je dualna pozicija, s obzirom da obuhvata: unapred naplaćene prihode,
nastale i neplaćene troškove i rashode.
Unapred naplaćene prihode tretiramo kao obavezu, jer će prihod po osnovu te naplate nastati u budućnosti. Odnosno, sve dok ne izvršimo obavezu prema trećoj strani od koje smo primili novac, tako primljen novac tretiramo kao obavezu i evidentiramo na račun PVR. Ovakve obaveze će biti izmirene pružanjem određene usluge ili isporukama proizvoda. Izmirenje ovakvih obaveza ne podrazumeva odliv gotovine. Nastali a neisplaćeni rashodi su unapred obarčunati rashodi. Osnova za obračun je ugovor skopljen sa trećim licima, a ne račun. Izmirenje ovakvih obaveze za posledicu imaju odliv gotovine. Za PVR je evidentno da se radi o obavezama, ali se PVR razlikuju od obaveza, po tome što ne poštoji dokument (kada je reč o troškovima) koji smo primili od dobavljača, a koji se odnosi na obavezu za plaćanje nastalih a neplaćenih troškova. Pošto je trošak nastao ili rashod postoji, prema načelu uzročnosti, obaveza da se taj trošak dodeli obračunskom periodu u kome je nastao, nezavisno od toga što će isplata po osnovu datog troška uslediti u nekom od budućih obračunskih perioda. Dakle do visine nastalih a neplaćenih troškova, dolazi se tako što se obračuna visina troška. Ovu visinu imate ili na ugovorima (npr. zakupnina, ako se plaća u narednom mesecu za protekli mesec ili kamata za koju niste dobili obračun od banke, visina se nalazi u ugovoru o kreditu) ili na osnovu umnoška utrošene količine nečega (npr. električne energije) i cene po jedinici (cena po kilovatu). Ovako obračunati (utvrđeni) iznos obaveze prema trećima, za nastale a neplaćene troškove i rashode evidentirate zaduženjem računa rashoda (odnosno troškova) i odobrenjem računa PVR. Na ovaj način ispunjava se cilj da troškove i rashode dodelimo obračunskom periodu u kome su nastali. Zbog toga se koristi račun PVR. Pozicija PVR se bilansira u bilansu stanja zbog poštovanja načela razgraničenja prema predmetu i vremenu. Ovo načelo zahteva da rashodi budu dodeljeni obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali. Bilansiraju se van obrtnih sredstava kao posebne
bilansne pozicije. Za bilansiranje PVR postoje dve mogućnosti. Prva nalaže njihovo zajedničko bilansiranje. Dok druga mogućnost, prema 4. Direktivi EU, nalaže da se u okviru PVR bilansiraju samo unapred naplaćeni prihodi (tranzitorna pasiva), dok se nastali a neisplaćeni rahodi moraju bilansirati kao ostale obaveze (anticipativna pasiva). Kao razlog za ovo podvajanje jeste u analizi likvidnosti. Ovo razdvajanje vrši se zbog različitog načina likvidiranja ovih obaveza. Jesu i jedno i drugo obaveze, imam obavezu prema onome od koga
sam novac uzeo a nisam obavio posao, ali imam obavezu i prema onome ko je meni izvršio uslugu a ja to još uvek nisam platio. Međutim, obavezu koja nastaje po osnovu iznosa koji je unapred naplaćen, likvidirate tako što ćete obaviti posao. Dakle, nestanak tih obaveza, njihovo likvidiranje ne podrazumeva isplatu novca, nego izvršenje usluge, isporuku proizvoda i sl. Za razliku od njih, obaveze koje imate po osnovu nastalih troškova i rashoda, znači iskorišćenih usluga, korišćenih nečijih para, vi morate platiti. Izmirenje tih obaveza podrazumeva odliv gotovine. Ta činjenica nam je važna kada radimo analizu likvidnosti preduzeća. Kada se pitam koliko ću para morati da dam po osnovu obaveza koje firma ima, ne mogu da uzmem celu poziciju PVR, jer u jednom delu ta pozicija sadrži obaveze čije izmirenje ne zahteva isplatu gotovine. I zato je važno, da ako ta pozicija nije u bilansu podvojena, bude podvojena kod analize. U napomenama uz finansijske izveštaje mora biti data informacija šta pozicija sadrži, koliko iznosa na koji ona glasi predstavljaju obaveze po osnovu nastalih a ne plaćenih troškova i rashoda a koliko predstavljaju unapred naplaćeni prihodi. PRENOS DOBITKA - Dobitak predstavlja razliku između većih prihoda i manjih rashoda u bilansu uspeha tj razliku između veće aktive i manje pasive na kraju obračunskog perioda u bilansu stanja. Aktiva će biti veća od pasive, zato što su prihodi u toku obračunskog perioda aktivu povećali više nego što su je rashodi smanjili, pa je na kraju obračunskog perioda aktiva veća od pasive. Jer, konačno dejstvo svakog prihoda je povećanje aktive, a konačno dejstvo svakog rashoda smanjenje aktive. Dobitak, sa stanovišta kapitala, predstavlja razliku između veće vrednosti neto imovine na kraju i manje vrednosti neto imovine na početku perioda. Dobitak, sa aspekta vlasnika, je iznos koji vlasnik može potrošiti, a da ostane jednako bogat kao na početku perioda. Način iskazivanja dobitka zavisi od pravne forme preduzeća. Bez obzira sa kog aspekta ga definišemo, dobitak predstavlja izuzetno važan cilj svakog preduzeća. On je istovremeno i cilj i uslov dugoročnog opstanka preduzeća. Dobitak postoji kada je K1 > K0. Znači samo ako ostvarite dobitak vi ste uspeli da održite kapital koji je u firmu investiran. Minimalni zahtev vlasnika je da se makar održi investirani kapital, ali to je zahtev sa kojim će se on pomiriti samo u kratkom roku. Na dugi rok, održavanje kapitala nije dovoljno. Nije vlasnik uložio novac da bi stalno imao isto novca, već da bi se njegov novac uvećavao, pa on zahteva da firma radi sa dobitkom. Dobitak je jedini izvor sredstava koji kreira sama firma tj jedini interni izvor finansiranja. Kada su u pitanju inokosna preduzeca i društva lica (koje karakteriše neograničena odgovornost, kapital u celosti promenljiv) dobitak se direktno pripisuje kapitalu vlasnika, ovde imamo dohodak vlasnika kao oblik rezultata. Nije izvršeno razdvajanje između vlasnika i firme, a posledica tog nerazdvajanja je da zarada vlasnika, sa stanovišta firme, nema karakter troška. Zato se, sve isplate koje se vrše za pokriće ličnih potreba vlasnika, evidentiraju na posebnom računu – lični račun vlasnika ili lična primanja poslodavca. Na računu troškova zarada se ne nalazi zarada vlasnika, već samo zarade radnika koje je zaposlio. Pa kada od ukupnog prihoda pokrijete sve rashode, uključujući i zarade zaposlenih, osim zarada vlasnika, kao rezultat dobijate dohodak vlasnika. Dohodak kao kao oblik rezultata sadrži varijabilni kapital i realizovani višak vrednosti. Ovaj dohodak vlasnika ne iskazuje se u bilansu stanja kao posebna bilansna pozicija. On se direktno prenosi na račun kapitala. Nakon utvrđivanja dohotka vlasnika,
sa računa dobitka i gubitka, taj iznos koji je ostvaren kao rezultat prenosi se na potražnu stranu računa inokosni ili ortački kapital. Račun dobitka i gubitka u tom slučaju ima potražni saldo, jer su prihodi veći od rashoda (saldo se unosi na stranu duguje). Tako će ostvareni dohodak povećati kapital vlasnika. Odmah potom, sa računa lični račun
vlasnika, na čijoj dugovnoj strani se nalaze iznosi koji su isplaćeni za pokriće njegovih ličnih rashoda tokom godine, biće na stranu duguje računa inokosni kapital prenet isplaćeni iznos. Npr da je ostvareni dohodak 10000, da je vlasnik u toku godine potrošio 3000, ovih 7000 je dobitak. Vaš je kapital sada povećan za razliku između dohodka vlasnika i iznosa koji je vlasnik potrošio, a koji je iskazan na ličnom računu vlasnika. U bilansu stanja nema posebne pozicije iz koje možete videti rezultat. Takva preduzeća imaju potpuno promenjiv sopsvteni kapita, zbog neograničene odgovornosti vlasnika. Kada su u pitanju društva kapitala (koje karakteriše ograničena odgovornost, kapital se deli na stalni i promenljivi) dobitak se iskazuje kao zasebna pozicija na strani pasive i to kao dodajna stavka pozicije sopstveni kapital. Kod društava sa ograničenom odgovornošću i kod akcionarskih društava izvršeno je odvajanje između vlasnika i preduzeća. Preduzeće ima svojstvo pravnog lica. Kod društava kapitala, zbog ove razdvojenosti, oblik rezultata je dobitak ili gubitak. Ako vlasnik uopšte radi u takvoj firmi, njegova zarada ima karakter troška. Taj rezultat, zbog poštojanja onog nepromenljivog dela osnovnog kapitala, mora biti iskazan kao posebna bilansna pozicija. Znači, nema više automatskog pripisivanja kapitalu vlasnika, već je kapital vlasnika reprezentovan kroz osnovni kapital a svako drugo povećanje sopstvenog kapitala mora biti izvršeno ili iskazano preko neke druge pozicije a ne automatski na osnovnom kapitalu. To je razlog da se u bilansima stanja, rezultat bilo da je dobitak ili gubitak, iskazuje na posebnoj bilansnoj poziciji. Kada je reč o integrisanju dobitka iz bilansa uspeha u bilans stanja, moguća su tri pristupa, ili poštovanje neka tri principa: 1) Bruto princip – podrazumeva da se ukupan iznos dobitka unese u bilans stanja kao pozicija „Dobitak tekuće godine“. Nedostatak ovog principa ogleda se u tome što dobitak koji smo obračunali nije u celini dobitak koji stoji preduzeću na raspolaganju. Jer se radi o dobitku pre obračunatog poreza. Pravo na taj dobitak polaže još i država, koja iz tog dobitka traži porez. Kad čitate takav bilans stanja, videćete koliki je dobitak, ali ne znate koliko pripada državi a koliko ostaje firmi. Ako znate poresku stopu i ako je ona linearna, mogli biste to izračunati, ali se iz bilansa to ne vidi. 2) Okrnjeni bruto princip – kako bi se ispravila ta slabost bruto principa. Podrazumeva da se ostvareni dobitak prikaže na takav način da se podvoji na deo koji stoji na raspolaganje vlasnicima tj preduzecu (na poziciji „Dobitak za raspodelu“) i deo koji pripada državi u vidu poreza na dobit (na poziciji „Obaveze za porez na dobit“). Dakle, u bilansu stanja biće ova dva računa i korisnici će dobiti tačnu informaciju koliko od ostvarene dobiti ostaje firmi na raspolaganju, o čijoj raspodeli može odlučivati skupština vlasnika, a koliko pripada državi. Iznos poreza na dobit, biće utvrđen na bazi poreskog bilansa. Neće to biti stopa poreza na dobitak iz poslovnog bilansa, jer dobitak iz poslovnog bilansa i onaj i poreskog ne moraju biti isti. Cilj poslovnog bilansa utvrđivanje raspodeljivog dobitka. Cilj poreskog bilansa je utvrđivanje dobitka koji je osnova za oporezivanje i tamo imate neka druga pravila za utvrđivanje rashoda i dobitak koji se izračuna u poreskom bilasnu može bili ili viši ili niži (a obično je niži) u odnosu na dobitak iz poslovnog bilansa. Na računu obaveze za porez na dobit, biće iznos poreza koji će biti plaćen na dobitak koji je obračunat. Ovaj princip se danas najviše koristi jer je u saglasnosti sa načelom jasnosti i pruža najviše informacija korisnicima.
3) Neto princip – se danas ne koristi. Njega ćete sada retko sresti, a bio je jako dugo kod nas primenjivan kao jedini princip. Njegova primena podrazumeva da se utvrđivanje i raspodela rezultata obavlja u istom periodu u kojem je rezultat i ostvaren. Što danas nije slučaj. Tada smo imali društvenu svojinu i postojao je samoupravni sistem i tada se na kraju godine na poslovnoj sednici radničkog saveta donosila odluka (tačka dnevnog reda je bukvalno glasila utvrđivanje i raspodela dohotka) o raspodeli dohotka. U tom trenutku utvrđena je visina dohotka i odmah je doneta odluka kako će on biti raspodeljen. U bilansu stanja niste mogli da vidite koliki je dohodak. Mogli ste samo da primetite da su neke pozicije kapitala i obaveza promenjene. Podatak o rezulatatu mogli ste dobiti samo iz bilansa uspeha. Neto princip podrazumeva da su i utvrđivanje i raspodela rezultata, obavljeni u istom periodu u kom je rezultat ostvaren. U tom slučaju imate samo sa računa dobitka i gubitka deo koji se prenosi na rezerve, obaveze za porez na dobit, obaveze prema zaposlenima (nije bilo dividendi, dobijali smo 13-tu platu) i deo može ostati neraspodeljen. Ono što je važno je da ne postoji pozicija u bilasnu stanja sa koje bi ste dokučili visinu ostvarenog rezulata, jer je dobitak već raspodeljen, a njegova raspodela dovela je do toga da su tangirane neke pozicije sopstvenog kapitala ili obaveza. U bilansu stanja ćemo, pod uticajem raspodele, povećati rezerve, neraspodeljenu dobit, obaveze za dividende, obaveze za porez i sl., ali nećemo moći da vidimo ukupan iznos rezultata (tu informaciju možemo dokućiti jedino iz bilansa uspeha). Od ova tri principa najbolji je okrnjeni bruto princip, u skladu sa načelom jasnosti možemo se opredeliti za ovaj način integrisanja dobitka u bilans stanja, kao onaj koji pruža najviše informacija korisnicima. 27 SOPSTVENI KAPITAL INOKOSNIH PREDUZECA I DRUSTVA LICA – POJAM, OBLIK, FORMIRANJE I PROMENE Bez svojstva drustva kapitala, a time i bez svojstva pravnog lica su inokosna preduzeca i drustva lica. U prvim je pozicija sopstvenog kapitala apsolutno varijabilna dok je u drugima ograniceno varijabilna. INOKOSNA PREDUZECA – U inokosnim preduzecima ova bilansna pozicija ima svojstvo apslolutno promenljivog kapitala zbog toga sto se kapitalu pripisuju sva licna primanja, sve licne kamate, ucesca u dobitku i sva ulaganja, dok se od njega odbijaju svi gubici, isplate za privatne potrebe i sva povlacenja kapitala. Karakter aplolutne promenljivosti ova pozicija ne gubi time sto se pored nje u pasivi otvara pozicija ”Privatni konto” jer taj konto, preko koga se evidentiraju sve isplate za private potrebe, nije samostalna bilansna pozicija, nego se tretira kao potkonto kapitala. Na kraju godine, pre zakljucivanja knjiga, saldo privatnog konta mora obavezno da se ukljuci u konto kapitala. Tako se on, u stvari i ne pojavljuje u bilansu kao samostalna pozicija. Posto se svi dobici i nova ulaganja pripisuju a gubici i povlacenje kapitala odbija od konta kapitala, u bilansu inokosnih preduzeca ne postoje pozicije rezervi, prenetog dobitka i prenetog gubika. Bilansni iznos na kontu kapitala odgovara razlici aktive i pozajmljenog kapitala tj obaveza.
DRUSTVA LICA – U drustvnima lica stanje na kontu kapitala je ograniceno promenljivo iz vise razloga. Pre svega, unosenje dodajnog kapitala pretpostavlja usaglasavanje ortaka, a kod komaditnog drustva promena kapitala se unosi u trgovacki registar (Svajcarska, Nemacka). Pored toga, primljeni dobici, kamate i honorari ne ukljucuju se obavezno u konto kapitala. To moze da se radi ako neko od ortaka ne prigovara. Ako se takva praksa prihvati, onda su
nepodignuti iznosi honorara, kamata i dobitka povecali ulog a time i odgovornost ortaka prema poveriocima. Drustvenim uogovorom, medjutim, moze biti utvrdjeno da se pripadajuca prava ortaka po raznim osnovama ne ukljucuju u konto kapitala, nego da im se odbori na posebnom privatnom kontu. U tome slucaju iznosi knjizeni kao obaveza prema ortacima na tome kontu predstavljaju njihova potrazivanja od drustva (preduzeca). U slucaju eventualnog stecaja, potrazna salda na privatnim kontima pojedinih ortaka prijavljuje sa kao njihova potrazivanja, sa pravom naplate iz stecajne mase. Kapital se smanjuje sa ostvarenim gubitkom. Kamate i honorari se obracunavaju na umanjeni iznos kapitala. Prema Svajcarskom pravu dobici se ne isplacuju dok se ne izravnaju gubici ranijih godina. Upravo ta odgovornost za gubitke je razlog da se gubitak ranijih godina drzi na jednom posebnom potkontu kapitala sve dok ne bude pokriven dobicima ostvarenim u uspesnim godinama. 28 POJAM POZAJMLJENOG KAPITALA, RASCLANJAVANJE I RAZLOZI ANGAZOVANJA POJAM – Pozajmljeni kapital je drugi segment pasive. Sopstveni kapital kod društava lica je u celosti promenljiv (varijabilan). Sopstveni kapital se menja: uplatama i isplatama vlasnika
zaključenjem ličnog računa vlasnika
pod uticajem periodičnog rezultata (dobitka/gubitka)
To je kapital koji potiče od poverilaca, ne daje pravo njegovim vlasnicima da upravljaju (nemaju pravo glasa), koji ima unapred utvrđeni rok dospeća (znači da preduzeće tačno zna kada kapital mora biti vraćen) i koji izaziva isplate u vidu kamate čija je visina i dinamika unapred utvrđena. Korišćenje pozajmljenog kapitala je posledica činjenica da preduzeće ne raspolaže dovoljno sopstvenim kapitalom i da njegovim korišćenjem povećava rentabilnost sopstvenog kapitala. Za razliku od isplata koje povlači sopstveni kapital, kamata koja se plaća na pozajmljeni kapital predstavlja rashod, čija visina je unapred utvrđena i ne zavisi uopšte od toga da li će preduzeće ostvariti dobitak ili gubitak. RASCLANJAVANJE Pozajamljeni kapital obuhvata: Rezervisanja
Obaveze
PVR
29 REZERVISANJA – POJAM, OSNOVE FORMIRANJA, USLOVI ZA PRIZNAVANJE I VREDNOVANJE POJAM - Rezervisanjima se bavi MRS 37, koji se označava kao ''Rezervisanja, potencijalna sredstva i potencijalne obaveze''. U tom standardu rezervisanja su definisana kao sadašnje obaveze čija visina i rok dospeća na dan bilansa nisu poznati (medjutim postoji mogucnost pouzdane procene).
CILJ - formiranja rezervisanja, ako se pođe od statičke teorije tj sa aspekta fer prezentacije neto imovine preduzeca rezervisanja se formiraju radi potpunog iskazivanja obaveza. Neto imovina je razlika između aktive i obaveza. Ako obaveze nisu potpune, neto imovina neće biti tačno iskazana. Ako kažemo da znamo da obaveza postoji, ali da ne znamo ni kada ćemo platiti, ni koliko ćemo tačno platiti, ne bi bilo ispravno da to ne pokažemo jer u tom slučaju nema ništa od tačnog prikazivanja neto imovine. Naše obaveze neće sadržati sve obaveze i prema tome neto imovina neće biti tačno iskazana. Ukoliko ciljeve finansijskog izveštavanja vežete za dinamičku teoriju tj sa aspekta fer prezentacije prinosnog polozaja rezervisanja se
formiraju radi potpunog iskazivanja rashoda i gubitaka. Tačno iskazivanje periodičnog rezultata, formiranjem rezervisanja, postižemo tako što priznajući obavezu, istovremeno priznajete i rashod. Povećanje obaveza rezulatira povećanjem rashoda ili povećanjem gubitaka. Ako ne priznate postojanje gubitka ili rashoda, čiju visinu morate proceniti da bi ste formirali rezervisanje, vaš periodični rezultat neće biti tačno obračunat. 1REZERVISANJA I REZERVE - Rezervisanja su u našu računovodstvenu praksu uvedena Zakonom o preduzećima koji je donet 1989. Do tada računovodstvena praksa Srbije nije poznavala rezervisanja kao posebnu bilansnu poziciju. Dugo je postojao problem da se objasni da između rezervisanja i rezervi postoje značajne razlike i da rezervisanja i rezerve nikako ne treba tumačiti kao sinonime. Rezerve predstavljaju sopstveni kapital (rezervisanja obavezu) i da osim zakonskih rezervi ostale rezerve nemaju tačno utvrđenu namenu. Za razliku od njih rezervisanje se uvek formira za tačno određenu namenu i samo za tu namenu može biti iskorišćeno (tačno se zna za koju obavezu se formira). Rezerve se formiraju iz dobiti nakon oporezivanja. Kada se oporezuje dobit, pa onda odlučujete o raspodeli dobiti, pa jedan od elemenata raspodele mogu biti rezerve. Formiranje rezervi i njihovo korišćenje uopšte ne utiče na rezultat godine u kojoj dolazi do formiranja rezervi i njihove upotreba, jer su one formirane nakon što je dobit obračunata. Formiranje i razlaganje rezervi ne utiče na rezultat. Sa druge strane, rezervisanja pošto se formiraju pre utvrđivanja rezultata utiče na formiranje rezultata. Utiče tako što, u periodu formiranja, smanjuje rezultat, jer vi priznajete postojanje gubitka ili troška za koji formirate obavezu. Kada gasite rezervisanje, može se opet promeniti rezultat. Naime, obaveza za koju je rezervisanje formirano, može biti viša ili niža od formiranog iznosa rezervisanja. Vi procenjujete visinu rezervisanja, a niko ne može tačno u dinar odrediti da obaveza i za tu obavezu formirano rezervisanje budu jednaki. Obično nastojimo iz razloga opreznosti da rezervisanje bude makar malo veće od obaveze za koju je formirano, ali može se dogoditi da kada obaveza bude plaćena, da isplaćeni iznos bude ili viši ili niži od formiranog rezervisanja. Ako je plaćeni iznos viši, imaćete rashod koji će smanjiti rezultat perioda u kome je rezervisanje ukinuto. Ukoliko je isplaćeni iznos niži, imaćete prihod koji će povećati rezultat perioda u kome je rezervisanje ukinuto. Zaključak je da i formiranje i ukidanje rezervisanja menja visinu periodičnog rezultata. REZERVISANJA
REZERVE
1) Predstavljaju obaveze Predstavljaju deo sopstvenog 2) Imaju unapred utvrdjenu kapitala namenu 2) Nemaju unapred utvrđenu namenu 3) Formiraju se na teret prihoda 4) Njihovo formiranje smanjuje, a(osim zakonskih rezervi) razlaganje može da poveća 3) Formiraju se iz oporezovane dobiti rezultat 4) Njihovo formiranje i razlaganje ne utiče na visinu rezultata
2 REZERVISANJA I OBAVEZE – I jedno i drugo predstavljaju pozajmnjeni kapital i formiraju se u godini u kojoj obaveza ekonomski nastaje, to su slicnosti. Kod rezervisanja visina i dospelost nisu poznati. Kod obaveza visina i dospelost su uvek poznati, znamo i kada moramo da platimo i koliko moramo da platimo. Na rezervisanjima se iskazuju obaveze prema trećima, ali se iskazuju i obaveze prema samome sebi (kad imate gubitke zbog neizvršenih poslova). Na poziciji obaveza, iskazuju se uvek samo obaveze prema trećima.
REZERVISANJA
OBAVEZE
1) Predstavljaju pozajmljeni 1) Predstavljaju pozajmljeni kapital kapital 2) Formiraju se u godini u kojoj2) Formiraju se u godini u kojoj ekonomski nastaje ekonomski nastaje obaveza obaveza 3) Visina i dospelost nisu unapred3) Visina i dospelost su unapred poznati poznati 3 REZERVISANJA I PVR - Što se tiče odnosa između rezervisanja i PVR, bitno je primetiti kako se stepen sigurnosti menja i na računu obaveza, i na računu rezervisanja i na računu PVR. Koriste se tri pozicije, jer je stepen dospeća i izvesnosti iznosa različit. Za obaveze tačno znate kada dospevaju i koliko plaćate. Za razgraničenja tačno znate kada morate platiti, a visinu obračunavate sami. Za rezervisanja ne znate ni kada ćete platiti, ni koliko ćete tačno platiti. Sličnosti između rezervisanja i PVR su u tome što ih formiramo u godini kada obaveze ekonomski nastaju, predstavljaju pozajmljeni kapital, sto oba sluze periodiziranju rashoda i pri formiranju smanjuju dobit. Kod rezervisanja visina i dospelost nisu poznati, kod PVR visina i dospelost jesu poznati i za razliku od obaveze nemate dokument, niste primili fakturu. Da ste primili fakturu, predstavili biste tu obavezu na računu obaveze. Pošto niste primili fakturu, obračunali ste i iskazali preko PVR. Postoji razlika jer na rezervisanjima možemo iskazati obaveze prema samome sebi tj gubitke, a na računu PVR samo obaveze prema trećima. REZERVISANJA
PVR
1) Služe periodiziranju rashoda 1) Služi periodiziranju rashoda 2) Pri formiranju smanjuju 2) Pri formiranju smanjuju dobit dobit 3) Visina i dospelost nisu unapred3) Visina i dospelost su unapred poznati poznati
4 REZERVISANJA I POTENCIJALNE OBAVEZE - Potencijalne obaveze je pojam koji je uveden u našu računovodstvenu praksu MRS, ali je u suštini postojao i ranije. Potencijalna obaveza se definiše kao obaveza čiji nastanak zavisi od nastanka ili nenastanka nekog događaja u budućnosti koji se ne nalazi pod kontrolom preduzeća. Kada bankari daju garanciju za kredit koji je uzet od strane banke oni procenjuju njegov bonitet i njihova procena je takva da je njegov finansijski položaj takav da će on bez ikakvih problema izmiriti svoje obaveze prema stranoj banci. U tom trenutku vi ne vidite nikakav rizik da mu date garanciju. Ta garancija nosi potencijalnu obavezu. Ako se u budućnosti, do izmirenja kredita dogodi bilo šta zbog čega vaš klijent neće moći da izmiri obavezu prema stranoj banci, vi postajete dužnik banke. To je
potencijalna obaveza. Sličnost potencijalnih obaveza sa rezervisanjima je da će izazvati odliv ekonomskih koristi, koji ovde nije verovatan, a koji je kod rezervisanja verovatan. Rezervisanja obuhvataju sadašnju, a potencijalne obaveze moguću ili potencijalnu obavezu. Potencijalna obaveza je sadasnja obaveza koja nije priznata bilo zbog toga sto nije verovatan odliv ekonomskih koristi bilo zbog nemogućnosti pouzdanog utvrdjivanja visine. Ako je nešto potencijalna obaveza, za to se ne formira rezervisanje, formira se samo za sadanju obavezu. REZERVISANJ A
POTENCIJALNE OBAVEZE
1) Predstavljaju sadašnje 1) Predstavljaju moguće obaveze čiji obaveze 2) Odliv ekonomskih resursa (koristi)nastanak zavisi od nastanka nekog drugog radi njihovog izmirenja je događaja na koji samo preduzeće ne može verovatan uticati (čiji je nastanak neizvestan) 2) Odliv ekonomskih resursa (koristi) radi njihovog izmirenja nije verovatan UTVRDJIVANJE REZERVISANJA - Da bi se rezervisanje formiralo, potrebno je da budu ispunjena tri uslova (ovo su uslovi koji inače važe za obaveze, definisali smo obavezu prema konceptualnom okviru: obaveza = sadašnja obaveza, koja je rezultat prošlih događaja, i čije će izmirenje izazvati odliv resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi u budućnosti tj. sredstava, jer su sredstva resurs koji donosi koristi u budućnosti): 1. Preduzeće ima obavezu kao rezultat prošlog događaja – sadašnja obaveza je obaveza izazvana prošlim događajima. Rezervisanja se formiraju ako je veća verovatnoća da će obaveza nastati nego što je verovatnoća da ona neće (data garancija kupcima, plaćanje odštete po vođenju sudskog spora, javno data rec menadzmenta). Npr vodite sudski spor, neko vas je tužio i vi morate raditi procenu odštetnog zahteva koji iz tog spora može rezultirati. Ako je procena pravnika da je verovatnije da ćete spor izgubiti, nego da ćete ga dobiti, onda ćete rezervisanje formirati. Vi u tom času ne znate tačno, ni koliko će odstetni zahtev iznositi, ni kada ćete morati da platite, ali je procena da će ishod spora po vas biti nepovoljan. Prošli događaj iz koga obaveza rezultira tj obligacioni dogadjaj podrazumevaju da obaveza postoji onda kada nemate realnu alternativu da izbegnete obavezu. Ako vas neko može naterati, putem zakona, da vašu obavezu izmirite, ili ako ste obavezu preuzeli putem specifičnih izjava menadžmenta koje stvaraju ocekivanja drugih strana da ce preduzece izvrsiti obavezu, onda se takve izjave tretiraju takođe kao obaveze. Npr, garancije za popravke proizvoda u garantnom roku. To je obaveza koju preuzimate po ugovoru. Garantni list, koji vi dobijate kada kupite neki proizvod je jednostrana izjava volje prodavca tj proizvođača, da će sve kvarove koji nastaju u periodu od godinu dana, tri godine, 6 meseci otkloniti na svoj
teret, pod uslovom da kvar nije izazvan nestručnim rukovanjem kupca. Kad kupujete taj proizvod, uslov je da uvek uz reklamaciju, uz garantni list priložite račun, kao dokaz da ste proizvod stekli kupovinom. Pristajući da kupite proizvod pod tim uslovima, vi ste postali druga ugovorna strana i zato je garantni list zapravo ugovor. 2. Da će po osnovu izmirenja te obaveze verovatno doći do odliva sredstava – odliv sredstava se smatra verovatanim ako je verovatnije da će se on desiti nego da se neće desiti. Ako postoji veliki broj sličnih obaveza (garancije za popravke u garantbon roku, 6 meseci, godinu dana, tri godine) rezervisanja se formiraju razmatranjem obaveza po klasama kao celina tj možete procenu visine budućeg odliva vršiti grupno. Npr, imate garancije za veliki broj sličnih aparata. Nećete sada posebno raditi procenu za svaki od tih malih kućnih aparata koje proizvodite i na koje dajete garanciju, nego ćete za klasu proizvoda uraditi procenu verovatnog odliva u budućnosti za sve te aparate zajedno. 3. Da se može pouzdano proceniti visina obaveze (pouzdana procena ne umanjuje iskaznu moć finansijskih izveštaja) - Važan deo u formiranju rezervisanja je pouzdana
procena visine obaveze. Ovde je važno da procena koju učinite, a koja se tiče visine rezervisanja, bude objektivna. Dakle, da formiranjem rezervisanja ne povredite načelo istinitosti, formiranjem previsokog rezervisanja za neku obavezu ili sa druge strane, preniskog. Upravo ova činjenica da se visina rezervisanja procenjuje, dovodi do toga da računovođe vrlo često rezervisanja koriste kao instrument bilansne politike, kada žele da povećaju ili smanje rezultat u određenom obračunskom periodu, a revizori budući da to znaju, jedna od pozicija koju redovno vrlo temeljno pregledaju su upravo rezervisanja (tražeći zbog čega su formirana rezervisanja i kako ste došli do iznosa koji ste u vašim izveštajima prikazali). Nije lako proceniti visinu rezervisanja. Tu se obično, pored iskustva koriste i određene matematičke metode. Npr. koja je verovatnoća da će se u 1000 proizvoda pokvariti određeni broj i koja je verovatnoća da će taj kvar biti manji, srednji ili veliki. RASCLANJAVANJE REZERVISANJA - Prema MRS 37 rezervisanja mogu biti formirana za: Obaveze prema trećim licima – kao primer se navode date garancije u garnatnom roku. Postoji velika verovatnoća da će ovakva obaveza nastati zato je potrebno proceniti i za nju formirati obavezu. Kada je reč o garancijama za popravke proizvoda u garantnom roku, formiranje rezervisanja je dopušteno zbog toga što te garancije predstavljaju obavezu prema trećima (kupcima) i što postoji visok stepen verovatnoće, da će se u garantnom roku određeni broj kupaca pojaviti sa zahtevom da se otkloni kvar na proizvodu koji smo proizveli. To je razlog zbog koga se dopušta formiranje ovakvog rezervisanja. Možemo sa zadovoljavajućom tačnošću proceniti visinu isplata koje će nastati po tom osnovu. Iskustvo nam govori, iz godine u godinu, da pri prodaji toliko proizvoda, troškovi popravke proizvoda u garantnom roku iznose toliko. Poznato vam je da za jedan proizvod možete dati više garancija tj. garancija sa različitim vekom trajanja. Kod automobila dajete jedan garantni period za motor, drugi za limariju. Npr. preduzeće proizvodi i prodaje digitalne fotoaparate, koje je u toku obračunskog perioda prodalo određeni broj aparata. Treba proceniti koliko treba formirati rezervisanje. Ako bi svi aparati imali malu grešku, troškovi popravke bi bili 50000. Ako bi svi imali značajnu grešku troškovi bi bili 150000. Na bazi iskustva procenjeno je da se 80% prodatih aparata ne pokvari tj. da se kupac nikada ne javi u garantnom periodu. U 15% slugajeva kupci reklamiraju i reč je o manjem kvaru, a da samo u 5% slučajeva proizvodi imaju veliki kvar. Iznos rezervisanja se računa na sledeći način: 80% * nikakvi troškovi + 15% * 50000 + 5% * 150000 = 15000. Ovo je naravno samo jedna od mogućnosti da se utvrdi visina rezervisanja. Za ona rezervisanja po osnovu kojih se isplate očekuju u dužem vremenskom periodu u budućnosti, u odnosu na trenutak formiranja, mora uzeta u obzir vremenska vrednost novca tj potrebno je visinu rezervisanja utvrditi prema sadašnjoj vrednosti budućih isplata (rezervisanja za penzije). Npr. ako formirate rezervisanje za penzije, a ako ćete sa isplatom penzija početi u budućnosti npr. za 10 godina isplaćujete prvu penziju, a rezervisanje formirate sada. Ne možete reći da biste isplatili posle 10 godina penziju koja će iznositi 50000, da danas treba izdvojiti 50000, jer 50000 danas i 50000 za 10 godina su dve različite stvari. Visina takvih rezervisanja se utvrđuje diskontovanjem na dan kada se rezervisanje formira. Gubitke koje proističu iz nepovoljnih ugovora – Problematični ili teretni ugovori, za koje se mogu formirati rezervisanja, su ugovori čije izmirenje zahteva nastanak viših
rashoda, nego što su prihodi koje ćemo po osnovu izvršenja ugovora ostvariti. Problematični ugovor je ugovor kod koga su neizbežni troškovi izmirenja obaveza prema ugovoru veći od ekonomske koristi koji će nastati po osnovu izvršenja ugovora. Neizbežni troškovi predstavljaju neto trošak raskida ugovora koji je niži od troška njegovog ispunjenja. Za troškove raskida ugovora se formiraju rezervisanja. Npr dogovorite se da prodate određenu količinu proizvoda i ugovorite fiksnu cenu. U međuvremenu, cena nafte skoči, a troškovi goriva predstavljaju značajan input u proizvodnji proizvoda (recimo ciglana, ako peći rade na naftu). Izvesno je, da će ispunjenje tog ugovora, dovesti do gubitka. Prihodi su fiksirani, cene inputa rastu, vaši rashodi zbog toga rastu i umesto dobitka imaćete gubitak. U ovakvoj situaciji, možete uraditi dve stvari. Možete raskinuti ugovor, ali u ugovoru imate visoku nadoknadu za odustajanje od ugovora tj jednokratni raskid. Ili, možete ispuniti ugovor i ostvariti gubitak. Neizbežne troškove predstavljaju neto troškovi raskida ugovora, ako su oni niži od gubitka, ili sam gubitak ako je on niži od troškova raskida. Npr plaćam 100000 ako odustanem i gubim 80000 ako ugovor ispunim – ispuniću ugovor, jer je taj iznos od 80000 neizbežni trošak. Gledam šta je za mene povoljnije. Ako bi gubitak bio 100000 hiljada, a odustanica 80000 – odustali biste jer ako izvršimo ugovor imamo gubitak od 100000. Restrukturiranje
30 REZERVISANJE ZA RESTRUKTURIRANJE – POJAM, FORMIRANJE I UKIDANJE Prema MRS 37 podrazumeva: prodaju ili pretanak linije posla (firma obavlja više poslova pa donese odluku da neki posao proda ili da ga ukine i da se ne bavi tim više) – npr. imate firmu koja se bavi proizvodnjom lekova od lekovitog bilja. Osim čajeva radi i neke druge preparate. U okviru nje postoji i destilerija eteričnih ulja. Odlučili ste da u buduće ne radite sami proizvodnju eteričnih ulja, već da ih kupujete gotova. Ako odlučite da taj deo firme prodate ili da jednostavno prestanete da se bavite time, onda ta vaša odluka ima za posledicu restrukturiranje vaše firme. zatvaranje lokacije posla u zemlji ili regionu, ili realokacija poslovne aktivnosti iz jedne zemlje u drugu - npr nećete prestati potpuno da se bavite proizvodnjom eteričnih ulja, samo ćete jedan pogon koji imate na Vlasini zatvoriti. Pokazalo se da je taj pogon nerentabilan i želite da ga zatvorite, ali ćete zato neke druge pogone koji se bave istim poslom zadržati. Dakle, vi ne prestajete sasvim da se bavite tim poslom, već smo na jednoj lokaciji taj posao prestajete da radite. Restrukturiranje je kada rešite da taj pogon sa Vlasine premestite na Zlatibor. krupna promena u strukturi menadžmenta - ako uradite reorganizaciju na način da uvedete još jedan nivo upravljanja ili da ukinete jedan od postojećih nivoa upravljanja. Npr imate upravu banke, pa onda imate uprave filijala, pa ekspozitura, pa šaltera. Ako rešite da vaše filijale i ekspoziture budu pod jednim nivoom upravljanja, ukinete jedan hijerarhijski nivo, to će biti restrukturiranje. Ili ako zbog rasta firme rešite da uvedete još jedan nivo upravljanja.
fundametalne reorganizacije koje imaju materijalne efekte na prirodu i suštinu poslovanja – ako preduzece promeni delatnost npr preduzeće prestane da se bavi proizvodnjom i da se u buduće bavi samo trgovinom. Ili da neka firma koja se do sada
bavila samo trgovinom, odluči da se bavi i proizvodnjom proizvoda čiju je prodaju do tada obavljala. Da bi se formiralo rezervisanje za restrukturiranje mora zadovoljiti sledeće uslove: mora da postoji stvarna obaveza da se izvrsi restrukturiranje, koja postoji ako preduzece raspolaze sa detaljnim formalnim planom za restukturiranje, objavljivanje njegovih glavnih karakteristika i obavestiti sva lica koja su pogođena restukuriranjem o tome kako će to uticati na njihov budući položaj. Npr ako vi kažete zatvaramo pogon za proizvodnju eteričnih ulja na Vlasini, morate zaposlenima reći i kada će prestati njigov radni odnos i šta im nudite. Morate im ponuditi ili neko drugo radno mesto ili im morate ponuditi određeno obeštećenje zbog toga što su izgubili radno mesto. Visinu rezervisanja za restrukturiranje utvrđuje se uključivanjem samo onih troškova koji su izazvani neposredno sprovođenjem restrukturiranja. Ne možete u visinu rezervisanja uključiti troškove koji jesu povezani sa restrukturiranjem, ali su sračunati na buduću aktivnost. Npr. vi možete u visinu rezervisanja uključiti troškove otpisa opreme koja je takva da vam se ne isplati da je demontirate. Možete uračunati troškove nadoknade radnicima za izgubljena radna mesta. Ali ako kažete, da ćete jedan broj radnika premestiti sa Vlasine u Leskovac gde imate neki pogon, ali tamo oni neće raditi isti posao, onda morate uraditi dodatnu obuku da bi ih pripremili za rad na novim radnim mestima. Sprovođenje te odluke košta, ali te troškove obuke radnika za rad na budućim radnim mestima, ne možete uračunati u rezervisanja, jer ti troškovi nisu vezani za samo restrukturiranje, već za buduće aktivnosti preduzeća. Visina rezervisanja za restrukuriranje utvrđuje se uključenjem direktnih rashoda izazvanih restrukuriranjem koji nisu istovremeno: neminovno sadrzani samim restrukturiranjem (naknadna obuka, realokacija osoblja koje nastavlja sa radom, marketing i sl) i nisu povezani sa tekucim aktivnostima preduzeca. Rezervisanja se ne mogu formirati za buduće poslovne gubitke. Ne može se uraditi sledeće: pošto očekujemo da ćemo u narednoj godini ostvariti gubitak, na teret ove poslovne godine, koju završavamo sa dobitkom, formiraćemo rezervisanje za taj budući poslovni gubitak. To nije dozvoljeno. Vi možete formirati rezervisanje koje će proisteći iz jednog posla, ali ne i za gubitak preduzeća kao celine. Prema MRS 37 nije dopusteno formiranje rezervisanja za troskove. OBJAVLJIVANJE - Za svaku klasu rezervisanja treba objaviti: iskazani iznos na početku i na kraju godine - razlika između rezervisanja na početku i na kraju godine, pokazuje koliko ste iskoristili od rezervisanja koje ste formirali na kraju prethodne godine. Npr formirali smo rezervisanja za garancije u visni od 15000. To govori o realnosti naše procene o visini troškova popravki u garantnom roku. Tokom godine kvarovi će nastajati, mi ćemo plaćati a na kraju godine ćemo videti koliko smo isplatili. Planirali smo da ćemo isplatiti 15000, isplatili smo 13000, to je u redu. Ali isplatili smo 8000, zaključak je da je rezervisanje bilo previsoko odmereno. dodatna rezervisanja tokom perioda i povećanje postojećih rezervisanja korišćene iznose rezervisanja neiskorišćenje iznose rezervisanja ukinutih tokom perioda - formirate rezervisanje za gubitak povodom izvršenja određenog ugovora, to je jednokratno rezervisanje, u iznosu
od 80000. Kada izvršite ugovor vi morate iznos tog rezervisanja ukinuti. Rezervisanje će prestati da postoji onog trenutka kada vi prodate za 160000 (troškovi prodatih proizvoda), prihodi 80000 i ukinućete rezervisanje, koje će vam dugovati 80000, jer ste vi tih 80000 već tretirali kao rashod prethodnog obračunskog perioda. To rezervisanje nestaje i vi morate informisati o tome koliki je iznos rezervisanja koji ste u toj godini
ukinuli. Rezervisanja koje formirate svake godine, ne ukidaju se na kraju godine. Npr. rezervisanje za popravke u garantnom roku. Vi formirate na kraju godine rezervisanje od 100000 u toku godine plaćate popravke i iskoristite recimo 80000, naredne godine vi morate formirati novo rezervisanje za proizvode koje ste prodali u toj godini. Za te proizvode procena je da vam treba rezervisnje od 120000, obim prodatih proizvoda je veći. Ovde imamo neiskorišćenih 20000 i doknjižićemo još 100000, koliko vam je potrebno za narednu godinu. Nećete uraditi kao sa jednokratnim rezervisnjem, gde bi ste ovih 20000 preneli na prihode, a onda formirali novo rezervisanje u visini od 120000. povećanje iznosa rezervisanja iskazanih po sadašnjoj vrednosti usled proteka vremena i efekat bilo kakve promene diskontne stope kratak opis prirode obaveze i očekivani vremenski raspored isplata sredstava za njeno izmirenje nazanaku o neizvesnosti u pogledu visine i vremenskog rasporeda isplata iznos bilo kakve očekivane nadoknade, koji označava iznos bilo kog sredstva koje je bilo utvrdjeno za tu očekivanu buduću naknadu ako je mogućnost bilo kakve isplate slaba preduzeće objavljuje potencijalnu obavezu
31 DUGOROCNE OBAVEZE – POJAM, RASCLANJAVANJE I VREDNOVANJE – OBAVEZE ZA DUGOROCNE KREDITE I OBAVEZE PO OSNOVU LIZINGA POJAM - Obaveza je sadašnja obaveza, koja je rezultat prošlih događaja, po osnovu koje će doći do odliva resursa u budućnosti, a koji donosi ekonomske koristi. PRIZNAVANJE - Da bi se obaveza priznala, potrebno je: da je verovatan odliv resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi da se visina može pouzdano utvrditi. RAZLOZI KOJI DOVODE DO NASTANKA OBAVEZE - Kažemo da obaveze nastaju po osnovu korišćenja tuđeg kapitala. Najvažniji razlozi za korišćenje tuđeg novca tj koji dovode do nastanka obaveza su: maksimiranje ukamaćanja sopstvenog kapitala – tj povecanje rentabiliteta sopstvenog kapitala. Sve dok je prinos na pozajmljena sredstva viši od kamate koja se plaća na ime njihovog korišćenja, onda angažovanje pozajmljenog kapitala doprinosi rastu stope ukamaćenja sopstvenog kapitala (finansijski levridz). pribavljanje dodatnog kapitala – nastaje kada nema dovoljno sopstvenog kapitala, kada se sopstveni kapital može upotrebiti u profitabilnije svrhe i kada je privremeno potreban dodatni kapital. popravljanje nepovoljne finansijske strukture – pokrivenost dugoročno vezane imovine iz dugoročnih izvora često nije moguće ostvariti bez angožovanja pozajmljenih izvora. Imamo lošu finansijsku strukturu, imamo premalo učešće dugoročnih izvora, u odnosu na kratkoročne izvore. Popravljamo strukturu uzimajući dugoročni kredit, jer nas ne mogu dobavljači finansirati u meri u kojoj je to potrebno. razdvajanje robnog i novčanog toka – robni tok predhodi novčanom toku. Roba se prima prvo pa se kasnije plaća tako da od trenutka prijema do trenutka plaćanja postoji
obaveza. Razdvajanje robnog i novčanog toka dovodi do formiranja obaveza. To su obaveze prema dobavljačima, zato što isporuka prethodi plaćanjima.
RASCLANJAVANJE OBAVEZA – Obaveze se raščlanjavaju prema većem broju kriterijuma, najvazniji su: I. prema načinu sticanja ili prema osnovi nastanka delimo ih na: 1. Obaveze uslovljene poslovanjem – čini najveći deo obaveza. Nastaju automatski. Npr obaveze prema dobavljačima, zaposlenima, državi, vlasnicima 2. Obaveze proistekle iz finansijskih aranžmana – njihovom nastanku predhodi ugovor sa finansijskom institucijom. Npr krediti od banaka i drugih finansijskih institucija, pa će onda po osnovu izmirenja tog ugovora doći do nastanka obaveze; recimo dugoročni krediti ili kratkoročni krediti. II. prema sigurnosti - gde je kriterijum za klasifikaciju obaveza sigurnost, bilo nas kao poverilaca ili kao dužnika (obaveznost plaćanja). Uvek se zna da obaveza mora biti plaćena. Dakle, izmirenje obaveze predstavlja uslov dugoročnog opstanka firme. Kada je reč o obaveznosti plaćanja, onda samo govorimo o tome da li će isplata obaveza biti izvršena našom voljom ili bez naše volje. U tom smislu postoje: 1. Osigurane – pokrivene nekom pokretnom ili nepokretnom (hipotekom) imovinom (zalogom). Sama zaloga, dok ne dođe do ispunjenja uslova za njeno aktiviranje ostaje u svojini preduzeća. Znači, ukoliko ste dali zgradu u zalogu ne znači da vi treba da se izselite iz nje. Vi ćete nastaviti sa njenim daljim korišćenjem, ali ako ne platite kredit banka ili drugi poverilac, ima pravo da traži prodaju zgrade da bi namirila svoja potraživanja. To znači da su HOV poželjna zaloga, jer ih je moguće lako unovčiti. Mnogo je lakše prodati HOV nego neku nepokretnost. Vreme koje je potrebno za prodaju, troškovi koje povlači prodaja, nesigurnost u pogledu cene koja će biti postignuta je znatno veća kada kao zaloga postoji nepokretnost, nego kada je u pitanju HOV. 2. Neosigurane obaveze – se odobravaju na osnovu boniteta. To nikako ne znači da vi ne morate da platite, nego samo da ne postoji pokriće vaše obaveze nekom zalogom. III. prema poveriocima - Ovaj kriterijum nalazio se u IV Direktivi EU koja se bavila izgledom bilansa pojedinačnih preduzeća. Prema ovom kriterijumu obaveze delimo na: 1. Obaveze prema kreditnim institucijama 2. Obaveze po osnovu ulaganja – to su obaveze vlasnicima po osnovu dividendi ako je rec o akcionarskom drustvu ili učešća u dobitku ako se radi o drustvu sa ogranicenom odgovornoscu ili ortackom drustvu. Ove obaveze nastaju po osnovu ulaganja vlasnika kapitala u preduzeće. 3. Obaveze prema dobavljačima - to su obaveze koje nastaju po osnovu isporuka roba i usluga. 4. Obaveze po osnovu zarada i naknada zarada – tj obaveze prema zaposlenima nastale po osnovu zarada, naknada i dodataka na zarade. 5. Obaveze prema državi - po osnovu poreza i doprinosa i druge zakonske obaveze koje se moraju platiti 6. Ostale obaveze - one koje se ne mogu svrastati ni u jednu od navedenih kategorija. IV. MRS 1 zahteva podelu obaveza prema ročnosti. Ovaj kriterijum je važan da bi se mogao proceniti stepen likvidnosti. Ne može se procenjivati sposobnost izmirenja obaveza ako nisu
poznati rokovi u kojima obaveze dospevaju na naplatu. Važno je kada obaveza treba da bude plaćena i zato se u MRS 1, koji se zove ''Prezentacija finansijskih izveštaja'' insistira na ovom kriterijumu za raščlanjavanje. Prema ovom kriterijumu obeveze delimo na:
Kratkoročne obaveze - one koje dospevaju na naplatu u periodu od 12 meseci od dana sastavljanja bilansa 2. Dugoročne obaveze - kojima je rok dospeća duži od 12 meseci. Sve ono što ne spada u karatkoročne obaveze smatraju se dugoročnim obavezama. Dugoročne obaveze se, prema MRS 39, dele na: Krediti pokriveni HOV (emisija drzavnih obveznica) 1.
Krediti pokriveni zalogom (hipotekarni krediti)
Krediti na osnovu dugorocnog zakupa
Krediti odobreni na osnovu boniteta preduzeca
1 KREDITI POKRIVENI HOV – su krediti koji se pribavljaju emitovanjem i prodajom obveznica kao kreditinih HOV. To su u stvari pozajmljena sredstva prikupljena emisijom obveznica. Obveznica predstavlja kreditnu HOV i preduzeće emitent prodajom obveznica prikuplja pozajmljeni kapital. Razlika između obveznice koja se emituje npr tri godine i dugoročnog kapitala je samo u tome je što kad uzimate dugoročni kredit imate samo jednog poverioca od koga pozajmljujete celokupnu sumu novca, a ako emitujete obveznicu imaćete veliki broj poverilaca, koji će vam svaki pojedinačno pozajmiti novac. Rok na koji se obveznica emituje može biti nekoliko meseci (kratkoročne obveznice) ili nekoliko godina (dugoročne obveznice). Da li ćete obveznice tretirati kao kratkoročne ili kao dugoročne zavisi od toga na koji je rok obveznica emitovana,i od toga da li preduzeće ima nameru da iz slobodnih novčanih sredstava u toku narednih 12 meseci određeni iznos obveznica povuče, tj. otkupi od svojih poverilaca (kojima ih je prodalo). Ako postoji namera da se deo obveznica otkupi pre isteka godine dana, onda taj iznos koji imamo nameru da otkupimo ima karakter kratkoročnih obaveza. Nećemo čekati da obveznice dospeju za naplatu na originalni rok od 3 godine. Na ovu soluciju se preduzeće odlučuje kada banke, zbog visokog kreditnog rizika nisu spremne da preduzeću odobre kredit. Zbog toga ono vrši emitovanje kreditinih HOV preko posrednika (investicione banke) na tržištu. Na taj način preduzeće prikuplja veliku količinu sredstava, a sa druge strane postoji veliki broj poverilaca čiji su pojedinačni ulazi mali. Procenjivanje - Kod procenjivanja obveznica relevantan je broj prodatih obveznica. Nije bitan broj emitovanih, odštampanih obveznica već broj koji smo prodali i njihova nominalna vrednost. ako se prodaja obveznica izvrši po njihovoj nominalnoj vrednosti u bilansu stanja obaveze se iskazuju u visini nominalne vrednosti prodatih obveznica (broj prodatih obveznica * nominalna vrednost obveznice). ako se prodaja obveznica izvrši uz diskont, sto znaci da kupci placaju ispod nominalne vrednosti obveznica (po vrednosti koja je manja od nominalne vrednosti), tada se u bilansu stanja obaveze se iskazuju u visini nominalne vrednosti umanjenoj za neamortizovani diskont. Ovo se naravno radi samo kada je preduzeću novac jako potreban i kada je emisija obveznica jedini način da preduzeće dođe do potrebnih sredstava. Kada kupcu prodate obveznicu ispod nominalne vrednosti, to znači da ćete od kupca dobiti manje gotovine nego što je nominalna vrednost obveznice.
Neamortizovani diskont je korektivni račun pozicije obaveze po osnovu obveznica, zato što svodi nominalnu visinu vaše obaveze na naplaćeni iznos tj iznos koji ste primili na osnovu prodaje obveznica. Diskont obveznica se amortizuje tokom perioda na koji su obveznice emitovane. Otpis diskonta dovodi do toga da je realna kamata na obveznice viša od nominalne kamate. Posmatrano sa aspekta bilansa, amortizovanjem diskonta se knjigovodstveni iznos obaveza povećava i na kraju perioda, kada diskont bude ravan
nuli, knjigovodstvena vrednost obaveze će biti jednaka nominalnoj vrednosti prodatih obveznica. Rashodi po osnovu kamata su visi od nominalnog iznosa kamate za pripadajuci iznos diskonta. ako se prodaja obveznica izvrši uz premiju (po vrednosti koja je viša od nominalne vrednosti tj nominalna kamatna stopa je visa od trzisne kamatne stope) u bilansu stanja obeveze se iskazuju u visini nominalne vrednosti, ali će priliv gotovine da bude veći od nominalne vrednosti obveznica za iznos premije. Neamortizovana premija je korektivni račun pozicije obaveze po osnovu obveznica. Kada se amortizuje premija obaveza se smanjuje i na kraju se izjednačava sa nominalnom vrednošću prodatih obveznica. Otpis premije dovodi do doga da je realna kamata na obveznice niža od nominalne kamate. Tokom otplatnog perioda premija će biti amortizovana i doćiće do izjednačenja knjigovodstvene vrednosti obaveze i nominalne vrednosti obveznica. 2 KREDITI POKRIVENI ZALOGOM – se još nazivaju hipotekarni krediti ili lombardni krediti. Dugoročni krediti odobreni na bazi relnog imovinskog pokrića – krediti pokriveni nepokretnostima. Hipoteka se uspostavlja na određenoj nepokretnosti (zemljište, zgrada, deo zgrade). Hipoteka se upisuje u katastar nepokretnosti (Republički geodetski zavod). Dugoročni kredit se odobrava kao određeni procenat vrednosti hipoteke (nepisano bankarsko pravilo – vrednost hipoteke 3 puta veća od vrednosti datog kredita) – inicijalno po nominalnoj vrednosti To su krediti koji su osigurani nekretninama, jer sa aspekta poverioca postoji rizik od naplate potraživanja po datom kreditu. Lombardni kredit je kredit pokriven nekom pokretnom imovinom, HOV, robom, potraživanjima i sl. Poverilac da bi se osigurao traži od dužnika neku nepokretnost (zgradu i sl.), koja će biti prodata u slučaju da dužnik nije u stanju da izmiri svoju obavezu. U takvim slučajevima se kredit odobrava u procentu od vrednosti nekretnina date u zalog (npr. 80%). Imovina data u zalog se vanbilansno evidentira, a informacije o nekretninama datim u zalog se nalaze u napomenama. Ovi krediti se procenjuju po nominalnoj vrednosti i izmiruju se u punom iznosu. Troškovi dobijanja hipotekarnih krediti mogu biti razgraničeni na periode otplate kredita (to su troškovi advokata, procenjivača i sl). Kada je reč o hipotekarnim kreditima, stavljanje hipoteke na nepokretnu imovinu, bilo da je reč o zemljištima ili zgradama izaziva značajne troškove. Morate podneti zahtev sudu, da se unese u zemljišne knjige da je ta nepokretnost založena. Zato da ne bi vlasnik mogao tu istu nepokretnost da založi još kod nekog drugog poverioca. Pošto to predstavlja proceduru u sudstvu, čiji troškovi stavljanja hipoteke mogu biti značajni u zavisnosti od vrednosti tih nepokretnosti i dopušta se da ti troškovi budu dodati iznosu kredita i budu amortizovani tokom otplate kredita. Ukoliko ti troškovi nisu visoki postoji opcija da procenjujete po nominalnoj vrednosti. 3 KREDITI PO OSNOVU DUGOROCNOG ZAKUPA – dugoročni zakup predstavlja finansijski lizing. Finansijski lizing postoji onda kada se u zakup uzme zemljište, zgrade i skupa oprema. Predstavlja poseban oblik dugoročnog kreditiranja kod kojeg lizing kompanija daje u zakup neku pokretnu nepotrošnu stvar (opremu, automobile, kamione) prduzeću (primaocu lizinga) koje se obavezuje da plaća mesečne/godišnje anuitete (rata + kamta). Prednosti dugoročnog zakupa su: ne zahteva gotovinske isplate u tenutku pribavljanja opreme tj činjenica da je gotovinska isplata u trenutku uzimanja u zakup, mnogo manja nego gotovinska isplata koju biste morali izvšiti da bi ste to sredstvo kupili. Znači, ako uzimate auto u zakup, npr 300 € je rata i to bez bilo kakvog učešća. Ako takav isti auto hoćete da kupite morate tog trenutka imati 18000 ili 20000€. To je prednost. Mogu da kupim auto i ako u
ovom trenutku nemam uštedjeni novac, nemam akumuliranu gotovinu, ali sam sposobna da svakog meseca otplaćujem toliko na ime zakupa. rata i kamata imaju karakter rashoda čme se smanjuje poreska osnova,
troškovi su niži od kratkoročnog zakupa.
Ovaj zakup se ne može otkazati a rok na koji glasi je blizak ekonomskom veku trajanja sredstava uzetog u zakup. Zakupac ponekad mora da na kraju zakupa otkupi sredstvo po nominalnoj vrednosti. Visina obaveze po osnovu dugoročnog zakupa se određuje kao zbir sadašnje vrednsoti budućih plaćanja. Zakupac opremu uzetu u zakup iskazuje u aktivi a obaveze po finansijskom zakupu u pasivi u visini sadašnje vrednosti. Postoje dve vrste lizinga: Operativni - on nas ne zanima zato što je reč o kratkoročnom uzimanju u zakup sredstava koja se ne uvode u evidenciju preduzeća već se zakupnina za ta sredstva tretira kao trošak perioda u kome je nastao. Finansijski ili dugorošni lizing - dugoročni zakup je zakup kod koga je rok jednak ili priblizno jednak ekonomskom veku trajanja osnovnog sredstva. U ugovoru o takvom zakupu, ekonomski vek trajanja je 5 godina vi uzmete na 4 godine i 6 meseci, predvidja se mogućnost da se zakup produži po uslovima koji će biti povoljniji od uslova datih u prvom ugovoru ili da zakupac otkupi sredstvo pod povoljnim uslovima. Tako da se takva vrsta zakupa prakticno izjednačava sa dugoročnim kreditiranjem zakupca, kao da ste zakupcu dali kredit, tj. kao da je zakupac uzeo kredit. Pošto na dugi rok koristi sredstva, ta sredstva učestvuju u ostvarenju dobitka koji oni iskazuju u bilansu uspeha zahteva se da se ta sredstva uvedu u evidencije zakupca, znači da se iskažu u bilansu zakupca kao sredstva firme, a da se na strani pasive iskaže obaveza prema zakupodavcu. Znači vi unosite vrednost opreme uzete u zakup na strani aktive u poziciji oprema uzeta u zakup, a na strani pasive, da ne bi ste povećali neto imovinu, iskazujete obavezu za opremu uzetu u zakup ili prema zakupodavcu ili drugačije. Jedna od karakterisika ovog zakupa jeste da ne možete otkazati korišćenje. Možete prestati da ga koristite ali ćete zakup ipak platiti. Znači nema jednostranog raskida ugovora. Kako se odredjuje visina obaveze koja nastaje po osnovu dugoročnog zakupa? Vaša plaćanja zakupnine protežu se na period od recimo 5 godina. Uzeli ste sredstvo u zakup na 5 godina, znači vi ćete zakup plaćati u narednih 5 godina. Visinu obaveze treba da utvrdite sada. Visina vaše obaveze ne može biti jednaka prostom zbiru iznosa koje ćete tokom tih pet godina isplatiti već morate uzeti u obzir vremensku vrednost novca. A to znači da ćete izvršiti diskontovanje budućih isplata da biste došli do sadašnje vrednosti obaveza po osnovu zakupa. Primer: za sredstvo uzeto u zakup ugovoreno je godisnje placanje od 4000 godisnje tokom perioda zakupa od 6 godina. Uzimanje u zakup osnovnih sredstava ili lizing, biće uobičajeni način sticanja osnovnih sredstava imajući u vidu da naša preduzeća nemaju para. Mi znamo da je uzimanje sredstva u lizing skuplje nego kupovina ali mi nemamo novca da damo odjedanput sve pare. Možemo to sredstvo otplaćivati tokom perioda na koji smo sredstvo uzeli u lizing. Imate ugovoreno plaćanje od 4000, znači vi godišnje na ime zakupa plaćate 4000, zakup traje 6 godina i treba da izračunate sadašnju vrednost vaše obaveze. Znači vaša obaveza nije 24000 jer
vi ne vršite plaćanje sada, nego 4000 sada, 4000 za naredih godinu dana…vi morate iznose koje plaćate u budućnosti da diskontovanjem iskažete sadašnju vrednost tih iznosa. Sadašnja vrednost iznosa od 24000 pri kamatnoj stopi od 16% iznosi 14740. Godišnje plaćanje po osnovu zakupa je anuitet, on sadrži u sebi ratu i kamatu. Vi morate te 4000 raščlaniti na deo koji predstavlja kamatu, a preostali deo do 4000
predstavlja ratu. Ako je stopa 16% na godišnjem nivou sadašnju vrednost od 14740 pomnožićete sa 16% i dobićete kamatu za prvu godinu korišćenja i ona je 2358. Od 4000 odbićete iznos kamate i dobićete 1642 a to je rata. Iduće godine kamatu računamo na 14740 minus iznos rate, pa će sa protokom vremena kamata bivati sve niža, a rata sve veća. Znači možete napraviti amortizacioni plan kao za bilo koji predmet. KREDITI ODOBRENI NA OSNOVU BONITETA PREDUZECA – su neosigurani krediti, koji se odobravaju kaže se još, na ime. Odobravate kredit verujući da će lice kojem ste odobrili kredit, bilo pravno bilo fizičko taj kredit vratiti. Vi kreditni rizik pokušavate da smanjite tako što procenjujete bonitet vašeg dužnika. I to ne samo prilikom odobravanja kredita nego pratite promene boniteta tokom čitavog otplatnog perioda. Ponekad banke bolje znaju finansijski položaj svojih klijenata nego što to znaju oni sami. Znači bankama je strašno važno da uoče svaku promenu koja bi mogla da ugrozi sposobnost klijenta da vrati kredit, da bi znala koje mere mora preduzeti da bi smanjila rizik od nenaplate kredita. Može pokušati da traži dodatno jemstvo, da skrati rok otplate, sve u zavisnosti od toga kako glasi osnovni ugovor o kreditu. Ali takvi krediti uvek se procenjuju najpre u visini iznosa koji nije otplaćen, a inicijalno vrednovanje odredjujemo po nominalnoj vrednosti. Bilansira se obaveza u visini iznosa iskorišćenog kredita, a odobreni a neiskorišćeni kredit nema sposobnost bilansiranja jer nije došlo do isplate. Naknadno procenjivanje u visini iznosa koji će biti isplaćen za izmirenje obaveza. Obaveza nastaje ne u trenutku odobrenja kredita nego u trenutku isplate odobrenog kredita. Zato sto obaveza mora biti sadašnja obaveza koja je rezultat nekog prošlog dogadjaja. Odobrenje je samo obećanje banke da će nam isplatiti na ime kredita odredjenu sumu novca. U tom trenutku kada je kredit odobren, ni do kakve isplate nije došlo pa ne postoji obaveza. Iznos obaveze je po osnovu odobrenog kredita jednak je isplaćenom iznosu. Ne mora uvek da isplaćeni iznos bude jednak odobrenom. Odobreni iznos je maksimalan iznos koji će vam banka isplatiti. Znači ako vam kaže odobreno vam je 100000000 kredita, onda to znači od nas možete očekivati da isplatimo najviše 100000000, ne više od toga. Ali isplaćeni iznos može biti niži od tog. Uzimate kredit za neko sredstvo. Ako se pokaže da je vrednost tog sredstva, njegova cena niža od one na koji glasi odobreni kredit, bice isplaćeno 98000000. Tolika će biti vaša obaveza, bez obzira na to što vam je odobreno 100000000, banka vam neće dati onih 2000000. Dakle obaveze u trenutku isplate i u visini isplaćenog iznosa. Obaveza po osnovu obveznica nastaje u trenutku naplate prodatih obveznica i jednaka je nominalnoj vrednosti prodatih obveznica. U knjigovodstvu ona može biti zbog ažia ili premije viša ili niža, ali na kraju obračunskog perioda jednaka je nominalnoj vrednosti, jer premija ili ažio utiču samo na odnos realne i nominalne kamate.
32DUGOROCNE OBAVEZE – POJAM I VREDNOVANJE – OBAVEZE POKRIVENE HOV POJAM - To su krediti koji se pribavljaju emitovanjem i prodajom obveznica kao kreditinih HOV. To su u stvari pozajmljena sredstva prikupljena emisijom obveznica. Obveznica
predstavlja kreditnu HOV i preduzeće emitent prodajom obveznica prikuplja pozajmljeni kapital. Razlika između obveznice koja se emituje npr tri godine i dugoročnog kapitala je samo u tome je što kad uzimate dugoročni kredit imate samo jednog poverioca od koga pozajmljujete celokupnu sumu novca, a ako emitujete obveznicu imaćete veliki broj poverilaca, koji će vam svaki pojedinačno pozajmiti novac. Rok na koji se obveznica emituje
može biti nekoliko meseci (kratkoročne obveznice) ili nekoliko godina (dugoročne obveznice). Da li ćete obveznice tretirati kao kratkoročne ili kao dugoročne zavisi od toga na koji je rok obveznica emitovana,i od toga da li preduzeće ima nameru da iz slobodnih novčanih sredstava u toku narednih 12 meseci određeni iznos obveznica povuče, tj. otkupi od svojih poverilaca (kojima ih je prodalo). Ako postoji namera da se deo obveznica otkupi pre isteka godine dana, onda taj iznos koji imamo nameru da otkupimo ima karakter kratkoročnih obaveza. Nećemo čekati da obveznice dospeju za naplatu na originalni rok od 3 godine. Na ovu soluciju se preduzeće odlučuje kada banke, zbog visokog kreditnog rizika nisu spremne da preduzeću odobre kredit. Zbog toga ono vrši emitovanje kreditinih HOV preko posrednika (investicione banke) na tržištu. Na taj način preduzeće prikuplja veliku količinu sredstava, a sa druge strane postoji veliki broj poverilaca čiji su pojedinačni ulazi mali. PROCENJIVANJE - Kod procenjivanja obveznica relevantan je broj prodatih obveznica. Nije bitan broj emitovanih, odštampanih obveznica već broj koji smo prodali i njihova nominalna vrednost. ako se prodaja obveznica izvrši po njihovoj nominalnoj vrednosti u bilansu stanja obaveze se iskazuju u visini nominalne vrednosti prodatih obveznica (broj prodatih obveznica * nominalna vrednost obveznice). ako se prodaja obveznica izvrši uz diskont, sto znaci da kupci placaju ispod nominalne vrednosti obveznica (po vrednosti koja je manja od nominalne vrednosti), tada se u bilansu stanja obaveze se iskazuju u visini nominalne vrednosti umanjenoj za neamortizovani diskont. Ovo se naravno radi samo kada je preduzeću novac jako potreban i kada je emisija obveznica jedini način da preduzeće dođe do potrebnih sredstava. Kada kupcu prodate obveznicu ispod nominalne vrednosti, to znači da ćete od kupca dobiti manje gotovine nego što je nominalna vrednost obveznice. Neamortizovani diskont je korektivni račun pozicije obaveze po osnovu obveznica, zato što svodi nominalnu visinu vaše obaveze na naplaćeni iznos tj iznos koji ste primili na osnovu prodaje obveznica. Diskont obveznica se amortizuje tokom perioda na koji su obveznice emitovane. Otpis diskonta dovodi do toga da je realna kamata na obveznice viša od nominalne kamate. Posmatrano sa aspekta bilansa, amortizovanjem diskonta se knjigovodstveni iznos obaveza povećava i na kraju perioda, kada diskont bude ravan nuli, knjigovodstvena vrednost obaveze će biti jednaka nominalnoj vrednosti prodatih obveznica. Rashodi po osnovu kamata su visi od nominalnog iznosa kamate za pripadajuci iznos diskonta. ako se prodaja obveznica izvrši uz premiju (po vrednosti koja je viša od nominalne vrednosti tj nominalna kamatna stopa je visa od trzisne kamatne stope) u bilansu stanja obeveze se iskazuju u visini nominalne vrednosti, ali će priliv gotovine da bude veći od nominalne vrednosti obveznica za iznos premije. Neamortizovana premija je korektivni račun pozicije obaveze po osnovu obveznica. Kada se amortizuje premija obaveza se smanjuje i na kraju se izjednačava sa nominalnom vrednošću prodatih obveznica. Otpis premije dovodi do doga da je realna kamata na obveznice niža od nominalne kamate. Tokom otplatnog perioda premija će biti amortizovana i doćiće do izjednačenja knjigovodstvene vrednosti obaveze i nominalne vrednosti obveznica.
33KRATKOROCNE VREDNOVANJE
OBAVEZE
–
POJAM,
RASCLANJAVANJE,
PRIZNAVANJE
I
POJAM – Na dan bilansa se odlučuje o tome šta se smatra kratkoročnom, a šta dugoročnom obavezom. Međutim, ako preduzeće ima poslovni ciklus koji traje duže od 12 meseci, onda sve obaveze koje nastaju u vezi sa obavljenjem poslovnog ciklusa (a to su obaveze prema dobavljačima, zaposlenima itd.) se smatraju kratkoročnim, iako dospevaju u periodu dužem od 12 meseci. Standard kaze: ''obaveza je kratkoročna ako dospeva na naplatu u roku od 12 meseci, tj ako dospeva na naplatu u periodu trajanja poslovnog ciklusa'' – u zavisnosti od toga šta je kraće. Međutim, ovo važi samo za poslovne obaveze, za kredite ne važi. Znači, kad uzmete kratkoročni kredit ili dugoročni, onda vam je kriterijum ročnosti 12 meseci, a za obaveze koje nastaju iz poslovnog ciklusa kriterijum je dužina poslovnog ciklusa. Ostale kratkorocne obaveze su one koje se izmiruju u roku kracem od 12 meseci od dana bilansa kao sto su: obaveze po osnovu kamate, prekoracenja na bankovnom racunu, obaveze za dividende, za poreze i sl. Sve ostalo su dugorocne obaveze. Ako ste imali dugoročnu obavezu, pa je u toku godine ili do dana bilansa jedan deo te dugoročne obaveze dospeo za naplatu u roku kraćem od 12 meseci, a to može biti i cela obaveza, onda ćete tu obavezu reklasifikovati tj prebacićete je sa dugoročnih obaveza na kratkoročne obaveze. Zato se kaže ''na dan bilansa'', nije važan inicijalni period na koji obaveze glasi, nego je važno koliko je ostalo do plaćanja. Imali ste kredit na tri godine, npr od kojih su dve godine istekle, i morate ga vratiti u roku od 11 meseci. Ako ga morate platiti za 11 meseci, to što je bio odobren na 3 godine postaje irelevantno. Za vas je relevantna činjenica da morate platiti u roku od 11 meseci i morate ovu obavezu klasifikovati kao kratkoročnu. Od ovoga možete odustati, ako vam banka na vaš zahtev odobri produženje roka otplate za još godinu dana, pre dana bilansa, odustajete od reklasifikacije i zadržavate celu obevezu kao dugoročnu. Isto tako ako postoji refinasiranje na dugoročnoj osnovi (kratkoročni kredit koji se obnavlja), o čemu postoji sklopljen ugovor sa poveriocem ili pak postoji izmenjen plan obaveza tada obavezu treba iskazati kao dugoročnu obavezu. Postoji još jedna situacija o kojoj morate voditi računa. Onaj koji traži novac uvek je u podređenoj poziciji u odnosu na onoga od koga se novac traži. Banka ponekad, da bi obezbedila finansijsku strukturu svog dužnika (da ta struktura ne bi bila pogoršana novim zaduženjima) može usloviti odobrenje kredita navođenjem sledećeg uslova: ''odobriću vam novi kredit ali u periodu otplate kredita, vaša nova zaduženja ne smeju dovesti do toga da iznos pozajmljenog kapitala u ukupnom kapitalu pređe recimo 35%''. Znači, banka će sve vreme nadzirati zaduženja firme i onda sledi klauzula: ''ako se desi da u toku otplatnog perioda, od recimo 5 godina, u nekom trenutku ukupno zaduženje firme pređe 35% banka ima pravo da traži naplatu preostalog dela potraživanja odjedanput''. Kada vi na dan bilansa procenjujete da li postoji rizik od toga da poverilac traži naplatu odjednom ili ne, vi u stvari procenjujete da li će taj uslov da ne budemo zaduženi više od 35% biti ispunjen tada i da li će biti ispunjen u narednih 12 meseci. Ako je odgovor potvrdan, zadržaćete tu obavezu kao dugoročnu. Ukoliko postoje indicije da taj uslov neće biti ispunjen i da će preduzeće biti u situaciji da u toku naredne godine u nekom trenutku vrati kredit odjednom, zato što je to prekršilo ugovor, onda takvu obavezu treba tretirati kao kratkoročnu. Jedino ako bi banka rekla, pre dana bilansa: ''Nema veze, i ako pređete 35% nećemo tražiti isplatu odjednom'', samo tada bi ste mogli ovakvu
obavezu smatrati dogoročnom. Tj takva obaveza moze se bilansirati kao dugorocna samo ako je poverilac pristao pre odobravanja finansijskih izvestaja da ne zahteva isplatu kao posledicu promene ugovorenih uslova i ako nije verovatno da ce do promene ugovorenih uslova doci u narednih 12 meseci prema MRS 1. PROCENJIVANJ E
Inicijalno procenjivanje tj. procenjivanje u trenutku nastanka obaveze, vrši se po nominalnoj (nabavnoj vrednosti) obaveze. Ako govorimo o finansijskoj obavezi, kreditu, tada je nominalna, tj nabavna vrednost iznos novca koji smo od poverioca primili. Ako je u pitanju obaveza prema dobavljačima, onda je nabavna vrednost obaveze jednaka vrednosti primljene robe ili usluge umanjene za komercijalne popuste. Naknadno procenjivanje tj. procenjivanje koje se vrši na dan bilansa, a nakon što je obaveza nastala, vrši se saglasno načelu više vrednosti. Ako izmirenje obaveze zahteva isplatu veće sume novca od iznosa na koji obaveza glasi u knjigama bilansiranje se mora izvršiti po tom višem iznosu. Ovo zbog toga što povećanje obaveza odgovara zahtevima načela impariteta. Npr. obaveza je nastala u septembru a nije izmirena do 31. 12. i vi sada treba da odredite njenu vrednost. Ovde, kod naknadnog procenjivanja, koristićete načelo više vrednosti, što znači da ćete na dan bilansa upoređivati iznos na koji obaveza glasi sa iznosom koji morate platiti da biste tu obavezu izmirili. Iznos potreban za izmirenje obaveze naziva se dnevna vrednost obaveze. U mnogo slučajeva dnevna vrednost će biti jednaka nominalnoj vrednosti obaveze, ali ne uvek. Mogu se razlikovati, ako se kasni sa plaćanjem, pa će tada dnevna vrednost biti viša od nominalne za nastale zatezne kamate zbog neurednog plaćanja. Do razlika može doći i kada je obaveza u stranoj valuti, a dođe do promene kursa domaće u odnosu na stranu valutu. Dnevna vrednost može biti i niža od nominalne, ali su takve situacije pre izuzetak nego pravilo. Sudsko i vansudsko poravnanje sa poveriocima mogu biti osnova za smanjenje obaveze. Zastarelost obeveze može takođe biti razlog njenog smanjenja. Međutim, tada se na bazi odgovarajućeg zakonskog propisa mora doneti odluka o otpisu. Znači, morate navesti kada je obaveza nastala i mora biti utvrđeno da li su ispunjeni zakonski uslovi da ta obaveza postane zastarela. Ako se sa vašim poveriocima sa kojima imate teškoća u poslovanju, pre svega u izmirenju obaveza, ipak postigne dogovor da se oni dela svojih potraživanja prema vama odreknu, taj dogovor ili odluka biće osnova za smanjenje vaših obaveza. Ovo smanjenje tretira se kao prihod, dok bi smanjenje potraživanja bilo tretirano kao rashod. RASCLANJAVANJE - Prema tome ko je poverilac, krakoročne obaveze možemo podeliti na: 1) Obaveze po osnovu ispruka proizvoda i usluga tj obaveze prema dobavljačima – to su obaveze koje nastaju po osnovu prijema robe, usluga i fakture. Nastaju u trenutku preuzimanja robe, tj u trenutku izvršenja usluge. Znači nije bitno da li je roba primeljna u magacin, važno je da je isporučena. Ako je mesto isporuke izvan magacina firme obaveze će nastati u trenutku preuzimanja robe, materijala a ne u trenutku kada ta roba i materijal dodju u naš magacin. Jer je mesto isporuke mesto na kome svojina prelazi sa prodavca na kupca. Zajedno sa svojinom prelaze i rizik i troškovi. Od mesta isporuke vlasnik robe je kupac, a to znači da od tog trenutka on ima obavezu prema dobavljaču. Visina obaveze inicijalno iskazana je u fakturi. Iznos na koji faktura glasi može a i ne mora da budu jednak konačnom iznosu naše obaveze, budući da dobavljač može odobriti naknadne komercijalne popuste. Ako dobavljač naknadno odobri komercijalne popuste odobreni popusti uticaće na
smanjenje visine obaveze. Finansijski popusti koje nam dobavljač odobri ne uticu na visinu obaveze. Iskorišćeni kasa skonto predstavlja finansijski prihod. Naknadno procenjivanje po principu više vrednosti (ako vrednost obaveze padne, iznos se ne sme smanjiti tj. za razliku otpisati samo u slučaju sudskog poravnanja ili ako postoji u ugovoru sa poveriocem da će se odreći dela svog potraživanja; ako se obaveza ne izmiri u roku dospeća, zaračunava se zatezna kamata
koja povećava obavezu). To je princip koji važi za sve obaveze, pa i za obaveze prema dobavljačima. Da li će obaveza prema dobavljačima biti uvećana na dan bilansa u odnosu na iznos obaveze u trenutku njihovog nastanka zavisi od, ako je reč o dinarskim obavezama od urednosti izmirivanja obaveza, a ako je reč o deviznim obavezama, dakle o obavezama u stranoj valuti, zavisi od promene kursa domaće u odnosu na stranu valutu. Redovno izmirenje obaveza otklanja naknadno povecanje nastalo zbog zateznih kamata. Ročnost obaveza zavisi od finansijskog položaja kao našeg tako i dobavljača i kupaca, pa što je on bolji i rokovi će biti bolji; obima isporuke, politike nabavke; kreditne sposobnosti preduzeća; kao i od toga koliko je kupac značajan za dobavljača i sl. Ako imate dobar bonitet dobavljači će biti raspoloženi da vam odobre duže rokove plaćanja. Ako dodje do pogoršanja vašeg boniteta, prva reakcija vaših dobavljača biće da vam ukinu odloženo plaćanje, pa će vam tražiti plaćanje odmah, a naredni korak je tražiće avansno plaćanje. Znači koliko dugo ćete biti kreditirani od strane dobavljača zavisi, izmedju ostalog i od boniteta preduzeća. Naravno, ne samo vaš nego i od vašeg dobavljača. Vi imate sjajan bonitet ali njemu trebaju pare, njegov finansijki položaj je loš i on će insistirati da rok plaćanja bude što je moguce kraći. 2) Menične obaveze – menica je kratkoročna HOV kojom se daje nalog isplate naznačenog iznosa vlasniku date menace. Ona mora imati pokriće o roku dospeća, a ne u momentu izdavanja (kao kod čeka). Menice mogu biti: sopstvene (kada se dužnik sam obaveže da će izmiriti obavezu po menici, nema akceptiranja) - koju emituje samo preduzeće, znači mi sastavljamo menicu i predajemo je dobavljaču. Koristimo je onda kada želimo da odložimo plaćanje preko zakonskog roka, ali najduže na rok od 3 meseca tj 90 dana vučene (izdavalac menice je poverilac i on je vuče na dužnika, postoji akceptiranje – prihvatanje obaveze po menici potpisivanjem) – menica koju sastavlja dobavljač, a onda nam je pošalje da je potpišemo. Kažemo da je on vukao menicu na naše ime. Mi smo njegov dužnik. Kada je rok dospeća menace jednak roku dospeća obaveze tada iznos na koji menica glasi jednaka je iznosu duga. Kada je rok dopseća menice duži od roka dospeća obaveze tada iznos na koji menica glasi jednaka je iznosu duga + kamata. Visina kamate zavisi od visine duga, od kamatne stope i roka dospeća menace. Ako je visina duga veća, ako je rok dospeća duži iznos kamate će biti veći i obrnuto. Inicijalno i naknadno vrednovanje vrši se u visini sadašnje vrednosti koja je jednaka iznosu duga uvećanom za dospelu kamatu. Nominalni iznos menice = dug + kamata. Iznos na koji menica glasi sadrži nominalni iznos duga i kamatu koja će biti plaćena i koja će nastati od trenutka predaje menice do trenutka dospeća menice. Zato se kaže da se menična obaveza u bilansu iskazuje u visini sadašnje vrednosti. A sadašnju vrednost menične obaveze čini dug uvećan za kamatu koja je nastala do dana bilansa ili da je sadašnja vrednost menične obaveze nominalni iznos na koju menica glasi umanjen za kamatu koju još nije nastala i koje će nastati u budućem obračunskom periodu. Iznos će naravno biti isti. Bilo da na dug dodate nastalu kamatu ili da od ukupnog iznosa menice
oduzmete kamatu koja još nije nastala. Nije važno da li je kamata plaćena, prema principu uzročnosti važno je da li je kamata nastala. Znači ako vam je menica 10000, ako je rok dospeća 60 dana i 6% kamatna stopa, vama će iznos kamate biti jednak 100 za dva meseca. Ako je menica izdata 1.12, 31.12 vas dug biće jednak 10050. znači
10000 + polovina kamate od 100, jer je kamata od 100 za dva meseca. Ili biće jednaka 1100 - 50, minus kamata koja će nastati tek u januaru mesecu. 3) Obaveze prema kreditnim (finansijskim) institucijama – reč je o kratkoročnim kreditima. Uzimanje kratkoročnih kredita je uslovljeno tj ima ih smisla koristiti u dva slucaja: ako imamo vremensko nepodudaranje između priliva i odliva gotovine tj premoscavanju teskoca u placanju - gledano na dugi rok, vaši prilivi biće dovoljni da pokriju odlive gotovine, ali vremenski se ne podudaraju. Najpre nastaju odlivi a kasnije će nastati prilivi. Tada je razumno da uzmete kratkorocni kredit, da nadokadite nedostatak priliva do trenutka kada prilivi ne budu pristigli i omogućili vam i vracanje kredita i pokriće tekućih odliva. za potrebe kreiranja sezonskih zaliha - ako se bavite delatnošću koja ima sezonski karakter pre početka sezone morate formirati značajne zalihe. Npr. ako imate hotel na Kopaoniku necete čekati januar mesec pa da onda dovozite brašno, ulje, šećer… po smetovima. Vec cete jos u oktobru mesecu ili krajem septembra sve namirnice koje vam trebaju a koje mogu stajati, nabaviti. To nije mala količina i morate platiti. Možete za to uzeti kratkorocni kredit. Negde do kraja marta, aprila sve namirnice će biti potrošene i naplaćeno od gostiju hotela kroz naplatu usluga koje ste im pružili. Na kraju aprila vi možete ceo kredit bez problema platiti. Tu je korišćenje kratkoročnih kredita opravdano. Incijalno procenjivanje je u visini nominalne vrednosti a naknadno po principu više vrednosti. Kamata predstavlja rashod perioda u kome nastane. Ako se zakasni sa vraćanjem kredita onda se obaveza mora još uvećati za zateznu kamatu. 4) Obaveze prema povezanim preduzećima – reč je o preduzećima u kojima imamo učešće. Predstavlja poziciju koja po svom karakteru suprotna poziciji potraživanja prema povezanim preduzećima. Razlog za formiranje ovih obaveza je omogućavanje konsolidovanja obaveza i sastavljanje konsolidovanog bilansa grupe. Cilj izdvojenog prikazivanja ovih obaveza je da se obaveze preduzeća učine jasnijim i da olakša sastavljanje konsolidovanog bilansa. Ove obaveze čine obaveze po osnovu isporuka proizvoda, roba i usluga, po osnovu kratkoročnih pozajmica, potrazivanja po osnovu dividendi i sl. Inicijalno procenjivanje vrši se u visini nomonalne vrednosti, a naknadno po principu više vrednosti. One se prikazuje kao jedinstvena pozicija u bilansu stanja, a u napomena se nalaze informacije po kojim osnovama su te obaveze nastale. 5) Ostale obaveze – u sastavu ovih obaveza ulaze obaveze prema zaposlenima po osnovu zarada, obaveze za neplaćene poreze i sl. Veći deo ovih obaveza ima tranzitorni karakter i pojavljuju se u bilans zato što dan njihovog dopseća prelazi dan bilansa. To su uglavnom sve one obaveze koje spadaju u grupu tzv. obaveza uslovljenih poslovanjem, koje su kratkoročne ali su zbog stalnog obnavljanja uvek prisutne. LIKVIDIRANJE OBAVEZA – moze se vrsiti: 1. otpisom - otpis obaveza moguće je izvršiti kada: obaveza zastari – istekao je rok plaćanja a poverioci nas nisu opomenuli. po odluci suda – dobili smo sudski spor u odnosu na našeg poverioca.
u postupku sudskog poravnanja – preduzeće se nalazi u krizi, počinje postupak sanacije, poverioci odlučuju da podrže sanaciju tako što će nam otpisati deo ili celu obavezu. 2. isplatom
3. konverzijom u osnovni capital 4. pružanjem usluga 34 BILANSIRANJE PVR I PRNOS DOBITKA PVR – To je instrument koji računovodstvo koristi da bi ispunilo zahteve koji se nalaze u osnovi načela uzročnosti, tj načela razgraničenja prema predmetu i vremenu. Pozicija PVR zapravo je dualna pozicija, s obzirom da obuhvata: unapred naplaćene prihode,
nastale i neplaćene troškove i rashode.
Unapred naplaćene prihode tretiramo kao obavezu, jer će prihod po osnovu te naplate nastati u budućnosti. Odnosno, sve dok ne izvršimo obavezu prema trećoj strani od koje smo primili novac, tako primljen novac tretiramo kao obavezu i evidentiramo na račun PVR. Ovakve obaveze će biti izmirene pružanjem određene usluge ili isporukama proizvoda. Izmirenje ovakvih obaveza ne podrazumeva odliv gotovine. Nastali a neisplaćeni rashodi su unapred obarčunati rashodi. Osnova za obračun je ugovor skopljen sa trećim licima, a ne račun. Izmirenje ovakvih obaveze za posledicu imaju odliv gotovine. Za PVR je evidentno da se radi o obavezama, ali se PVR razlikuju od obaveza, po tome što ne poštoji dokument (kada je reč o troškovima) koji smo primili od dobavljača, a koji se odnosi na obavezu za plaćanje nastalih a neplaćenih troškova. Pošto je trošak nastao ili rashod postoji, prema načelu uzročnosti, obaveza da se taj trošak dodeli obračunskom periodu u kome je nastao, nezavisno od toga što će isplata po osnovu datog troška uslediti u nekom od budućih obračunskih perioda. Dakle do visine nastalih a neplaćenih troškova, dolazi se tako što se obračuna visina troška. Ovu visinu imate ili na ugovorima (npr. zakupnina, ako se plaća u narednom mesecu za protekli mesec ili kamata za koju niste dobili obračun od banke, visina se nalazi u ugovoru o kreditu) ili na osnovu umnoška utrošene količine nečega (npr. električne energije) i cene po jedinici (cena po kilovatu). Ovako obračunati (utvrđeni) iznos obaveze prema trećima, za nastale a neplaćene troškove i rashode evidentirate zaduženjem računa rashoda (odnosno troškova) i odobrenjem računa PVR. Na ovaj način ispunjava se cilj da troškove i rashode dodelimo obračunskom periodu u kome su nastali. Zbog toga se koristi račun PVR. Pozicija PVR se bilansira u bilansu stanja zbog poštovanja načela razgraničenja prema predmetu i vremenu. Ovo načelo zahteva da rashodi budu dodeljeni obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali. Bilansiraju se van obrtnih sredstava kao posebne bilansne pozicije. Za bilansiranje PVR postoje dve mogućnosti. Prva nalaže njihovo zajedničko bilansiranje. Dok druga mogućnost, prema 4. Direktivi EU, nalaže da se u okviru PVR bilansiraju samo unapred naplaćeni prihodi (tranzitorna pasiva), dok se nastali a neisplaćeni rahodi moraju bilansirati kao ostale obaveze (anticipativna pasiva). Kao razlog za ovo podvajanje jeste u analizi likvidnosti. Ovo razdvajanje vrši se zbog različitog načina likvidiranja ovih obaveza. Jesu i jedno i drugo obaveze, imam obavezu prema onome od koga sam novac uzeo a nisam obavio posao, ali imam obavezu i prema onome ko je meni izvršio uslugu a ja to još uvek nisam platio. Međutim, obavezu koja nastaje po osnovu iznosa koji je
unapred naplaćen, likvidirate tako što ćete obaviti posao. Dakle, nestanak tih obaveza, njihovo likvidiranje ne podrazumeva isplatu novca, nego izvršenje usluge, isporuku proizvoda i sl. Za razliku od njih, obaveze koje imate po osnovu nastalih troškova i rashoda, znači iskorišćenih usluga, korišćenih nečijih para, vi morate platiti. Izmirenje tih obaveza podrazumeva odliv gotovine. Ta činjenica nam je važna kada radimo analizu likvidnosti preduzeća. Kada se pitam koliko ću para morati da dam po osnovu obaveza koje firma ima, ne mogu da uzmem celu
poziciju PVR, jer u jednom delu ta pozicija sadrži obaveze čije izmirenje ne zahteva isplatu gotovine. I zato je važno, da ako ta pozicija nije u bilansu podvojena, bude podvojena kod analize. U napomenama uz finansijske izveštaje mora biti data informacija šta pozicija sadrži, koliko iznosa na koji ona glasi predstavljaju obaveze po osnovu nastalih a ne plaćenih troškova i rashoda a koliko predstavljaju unapred naplaćeni prihodi. PRENOS DOBITKA - Dobitak predstavlja razliku između većih prihoda i manjih rashoda u bilansu uspeha tj razliku između veće aktive i manje pasive na kraju obračunskog perioda u bilansu stanja. Aktiva će biti veća od pasive, zato što su prihodi u toku obračunskog perioda aktivu povećali više nego što su je rashodi smanjili, pa je na kraju obračunskog perioda aktiva veća od pasive. Jer, konačno dejstvo svakog prihoda je povećanje aktive, a konačno dejstvo svakog rashoda smanjenje aktive. Dobitak, sa stanovišta kapitala, predstavlja razliku između veće vrednosti neto imovine na kraju i manje vrednosti neto imovine na početku perioda. Dobitak, sa aspekta vlasnika, je iznos koji vlasnik može potrošiti, a da ostane jednako bogat kao na početku perioda. Način iskazivanja dobitka zavisi od pravne forme preduzeća. Bez obzira sa kog aspekta ga definišemo, dobitak predstavlja izuzetno važan cilj svakog preduzeća. On je istovremeno i cilj i uslov dugoročnog opstanka preduzeća. Dobitak postoji kada je K1 > K0. Znači samo ako ostvarite dobitak vi ste uspeli da održite kapital koji je u firmu investiran. Minimalni zahtev vlasnika je da se makar održi investirani kapital, ali to je zahtev sa kojim će se on pomiriti samo u kratkom roku. Na dugi rok, održavanje kapitala nije dovoljno. Nije vlasnik uložio novac da bi stalno imao isto novca, već da bi se njegov novac uvećavao, pa on zahteva da firma radi sa dobitkom. Dobitak je jedini izvor sredstava koji kreira sama firma tj jedini interni izvor finansiranja. Kada su u pitanju inokosna preduzeca i društva lica (koje karakteriše neograničena odgovornost, kapital u celosti promenljiv) dobitak se direktno pripisuje kapitalu vlasnika, ovde imamo dohodak vlasnika kao oblik rezultata. Nije izvršeno razdvajanje između vlasnika i firme, a posledica tog nerazdvajanja je da zarada vlasnika, sa stanovišta firme, nema karakter troška. Zato se, sve isplate koje se vrše za pokriće ličnih potreba vlasnika, evidentiraju na posebnom računu – lični račun vlasnika ili lična primanja poslodavca. Na računu troškova zarada se ne nalazi zarada vlasnika, već samo zarade radnika koje je zaposlio. Pa kada od ukupnog prihoda pokrijete sve rashode, uključujući i zarade zaposlenih, osim zarada vlasnika, kao rezultat dobijate dohodak vlasnika. Dohodak kao kao oblik rezultata sadrži varijabilni kapital i realizovani višak vrednosti. Ovaj dohodak vlasnika ne iskazuje se u bilansu stanja kao posebna bilansna pozicija. On se direktno prenosi na račun kapitala. Nakon utvrđivanja dohotka vlasnika, sa računa dobitka i gubitka, taj iznos koji je ostvaren kao rezultat prenosi se na potražnu stranu računa inokosni ili ortački kapital. Račun dobitka i gubitka u tom slučaju ima potražni saldo, jer su prihodi veći od rashoda (saldo se unosi na stranu duguje). Tako će ostvareni dohodak povećati kapital vlasnika. Odmah potom, sa računa lični račun vlasnika, na čijoj dugovnoj strani se nalaze iznosi koji su isplaćeni za pokriće njegovih ličnih rashoda tokom godine, biće na stranu duguje računa inokosni kapital prenet isplaćeni iznos. Npr da je ostvareni dohodak 10000, da je vlasnik u toku godine potrošio 3000, ovih 7000 je dobitak. Vaš je kapital sada povećan za razliku između dohodka vlasnika i iznosa koji je vlasnik potrošio, a koji je iskazan na ličnom računu vlasnika. U bilansu stanja nema posebne pozicije iz koje možete videti rezultat. Takva
preduzeća imaju potpuno promenjiv sopsvteni kapita, zbog neograničene odgovornosti vlasnika.
Kada su u pitanju društva kapitala (koje karakteriše ograničena odgovornost, kapital se deli na stalni i promenljivi) dobitak se iskazuje kao zasebna pozicija na strani pasive i to kao dodajna stavka pozicije sopstveni kapital. Kod društava sa ograničenom odgovornošću i kod akcionarskih društava izvršeno je odvajanje između vlasnika i preduzeća. Preduzeće ima svojstvo pravnog lica. Kod društava kapitala, zbog ove razdvojenosti, oblik rezultata je dobitak ili gubitak. Ako vlasnik uopšte radi u takvoj firmi, njegova zarada ima karakter troška. Taj rezultat, zbog poštojanja onog nepromenljivog dela osnovnog kapitala, mora biti iskazan kao posebna bilansna pozicija. Znači, nema više automatskog pripisivanja kapitalu vlasnika, već je kapital vlasnika reprezentovan kroz osnovni kapital a svako drugo povećanje sopstvenog kapitala mora biti izvršeno ili iskazano preko neke druge pozicije a ne automatski na osnovnom kapitalu. To je razlog da se u bilansima stanja, rezultat bilo da je dobitak ili gubitak, iskazuje na posebnoj bilansnoj poziciji. Kada je reč o integrisanju dobitka iz bilansa uspeha u bilans stanja, moguća su tri pristupa, ili poštovanje neka tri principa: 4) Bruto princip – podrazumeva da se ukupan iznos dobitka unese u bilans stanja kao pozicija „Dobitak tekuće godine“. Nedostatak ovog principa ogleda se u tome što dobitak koji smo obračunali nije u celini dobitak koji stoji preduzeću na raspolaganju. Jer se radi o dobitku pre obračunatog poreza. Pravo na taj dobitak polaže još i država, koja iz tog dobitka traži porez. Kad čitate takav bilans stanja, videćete koliki je dobitak, ali ne znate koliko pripada državi a koliko ostaje firmi. Ako znate poresku stopu i ako je ona linearna, mogli biste to izračunati, ali se iz bilansa to ne vidi. 5) Okrnjeni bruto princip – kako bi se ispravila ta slabost bruto principa. Podrazumeva da se ostvareni dobitak prikaže na takav način da se podvoji na deo koji stoji na raspolaganje vlasnicima tj preduzecu (na poziciji „Dobitak za raspodelu“) i deo koji pripada državi u vidu poreza na dobit (na poziciji „Obaveze za porez na dobit“). Dakle, u bilansu stanja biće ova dva računa i korisnici će dobiti tačnu informaciju koliko od ostvarene dobiti ostaje firmi na raspolaganju, o čijoj raspodeli može odlučivati skupština vlasnika, a koliko pripada državi. Iznos poreza na dobit, biće utvrđen na bazi poreskog bilansa. Neće to biti stopa poreza na dobitak iz poslovnog bilansa, jer dobitak iz poslovnog bilansa i onaj i poreskog ne moraju biti isti. Cilj poslovnog bilansa utvrđivanje raspodeljivog dobitka. Cilj poreskog bilansa je utvrđivanje dobitka koji je osnova za oporezivanje i tamo imate neka druga pravila za utvrđivanje rashoda i dobitak koji se izračuna u poreskom bilasnu može bili ili viši ili niži (a obično je niži) u odnosu na dobitak iz poslovnog bilansa. Na računu obaveze za porez na dobit, biće iznos poreza koji će biti plaćen na dobitak koji je obračunat. Ovaj princip se danas najviše koristi jer je u saglasnosti sa načelom jasnosti i pruža najviše informacija korisnicima. 6) Neto princip – se danas ne koristi. Njega ćete sada retko sresti, a bio je jako dugo kod nas primenjivan kao jedini princip. Njegova primena podrazumeva da se utvrđivanje i raspodela rezultata obavlja u istom periodu u kojem je rezultat i ostvaren. Što danas nije slučaj. Tada smo imali društvenu svojinu i postojao je samoupravni sistem i tada se na kraju godine na poslovnoj sednici radničkog saveta donosila odluka (tačka dnevnog reda je bukvalno glasila utvrđivanje i raspodela dohotka) o raspodeli dohotka. U tom trenutku utvrđena je visina dohotka i odmah je doneta odluka kako će on biti raspodeljen. U bilansu stanja niste mogli da vidite koliki je dohodak. Mogli ste samo da
primetite da su neke pozicije kapitala i obaveza promenjene. Podatak o rezulatatu mogli ste dobiti samo iz bilansa uspeha. Neto princip podrazumeva da su i utvrđivanje i raspodela rezultata, obavljeni u istom periodu u kom je rezultat ostvaren. U tom slučaju imate samo sa računa dobitka i gubitka deo koji se prenosi na rezerve, obaveze za porez na dobit, obaveze prema zaposlenima (nije bilo dividendi, dobijali smo 13-tu platu) i deo može ostati neraspodeljen. Ono što je važno je da ne postoji pozicija u bilasnu stanja sa koje bi ste dokučili visinu ostvarenog rezulata, jer je dobitak već raspodeljen, a njegova raspodela dovela je do toga da su tangirane neke pozicije sopstvenog kapitala ili obaveza. U bilansu stanja ćemo, pod uticajem raspodele, povećati rezerve, neraspodeljenu dobit, obaveze za dividende, obaveze za porez i sl., ali nećemo moći da vidimo ukupan iznos rezultata (tu informaciju možemo dokućiti jedino iz bilansa uspeha). Od ova tri principa najbolji je okrnjeni bruto princip, u skladu sa načelom jasnosti možemo se opredeliti za ovaj način integrisanja dobitka u bilans stanja, kao onaj koji pruža najviše informacija korisnicima. 35 LATENTNE REZERVE – POJAM, VRSTE, FORMIRANJE I MOTIVI POJAM - Termin latentni znači nešto što je potajno, nešto što nije baš očigledno. Pa i latentne rezerve predstavljaju skrivene rezerve firme. Rezerve koje ne možete jasno videti iz bilansa, ali možete naslutiti da takve rezerve postoje. Latentne rezerve pretstavljaju deo sopstvenog kapitala koji u bilansu nije prikazan. Iz bilansa se može zaključiti da latentne rezerve postoje ali se njihova tačna visina ne može direktno utvrditi (neposredno videti). One nastaju podcenjivanjem pozicija aktive i precenjivanjem pozicija pasive, što u oba slučaja ima za posledicu smanjenje periodičnog rezultata. Problem latentnih rezervi je usko povezana sa pitanjem procenjivanja, jer njihovo postojanje podrazumeva da je aktiva ispod a pasiva iznad svoje istinske vrednosti. SUSTINA - Pojam istinske vrednosti možemo tumačiti u statičkom i dinamičkom smislu. Kada govorite o definisanju cilja formiranja latentnih rezrevi, uvek polazite od toga da li je taj cilj definisan sa aspekta statičke teorije ili sa aspekta dinamičke teorije. Ako pođemo od statičke teorije i kao primarni cilj finansijskog izveštavanja postavimo utvrđivanje imovine, formiranje latentnih rezervi objašnjava se potrebom da se izbegne svaka mogućnost da imovina preduzeća bude precenjena. Prema statičkom shvatanju cilja bilansa, formiranje latentnih rezervi treba da doprinese opreznom procenjivanju neto imovine preduzeća. Latentne rezerve nastaju procenjivanjem imovine naniže, ali onda kada tu imovinu procenite naniže više nego što bi načelo opreznosti objektivno to zahtevalo. Npr kazete smanjena je vrednost imovine na tržištu, al znate možda će cene još padati pa cemo da cene robe spustimo ispod dnevnih tržišnih cena, pa neka bude još malo niža. Vi ste time potcenili vašu aktivu iz razloga opreznosti, ali u tom trenutku u vrednosti vaše imovine, pošto su tržišne cene iznad onih po kojima ste vi prikazali vašu imovinu u bilansu, a otpisivali ste ispod nabavnih cena (npr neka je nabavna cena bila 100, tržišna cena je pala na 80, a vi kažete ajde da mi bilansiramo po 75), postoji
latentna rezerva (od 5). Pa onda otpisujete degresivno, pa kad na početku perioda otpišete 30% vrednosti stalne imovine na teret troškova, teško da se u to može poverovati da je ona za prvih godinu dana izgubila 30%. Vi ste takvim otpisivanjem formirali latentnu rezervu (ne mora da znači uvek, ali u velikom broju slučajeva da). Otpisujete potraživanja, pa procenjujete da li ćete naplatiti baš toliko. Kažete,
verovatno ćemo naplatiti 30000, znači 20000 smo izgubili (od nekih 50000), ajde da otpišemo 27000. To je dakle, formiranje latentnih rezervi koje nastaje kao posledica želje da ne izvršimo precenivanje imovine. Bolje da je malo potcenimo, nego da je precenimo. To je objašnjenje cilja formiranja latentnih rezervi posmatrano sa aspekta statičke. Istinska vrednost, prema statičkom shvatanju je vrednost po kojoj se može izvršiti prodaja, tako da latentne rezerve pretstavljaju razliku između više prodajne vrednosti neto imovine i niže knjigovodstvene vrednosti (vrednovanje po istorijskom trošku: nabavna vrednost ili CK). Prema dinamičkom shvatanju stvaranje latentnih rezervi je ograničeno propisima o procenjivanju. Latentne rezerve se koriste kao instrument za realizaciju različitih ciljeva politike finansijskog izveštavanja tj predstavljaju instrument bilansne politike kojim treba da budu realizovani različiti ciljevi koje bilansna politika može da ima, kao što su: očuvanje realne vrednosti kapitala, odlaganje poreza na buduće periode (ne može se formiranjem latentnih rezervi izbeći plaćanje poreza), vodjenje politike stabilizovanih dividendi. Ako je cilj npr održanje realne vrednosti kapitala, imate inflatorne uslove, a nije dozvoljeno da vršite revalorizaciju. Recimo inflacija je 5%, kažu nije to ništa, po zakonu nije dozvoljeno vršiti revalorizaciju dok ne pređe 10%. Ako vi imate kapital od 1000000, 5% od toga je 50000. Ako ne uradite revalorizaciju, vaš dobitak će biti precenjen za 50000. Ako se taj dobitak oporezuje, vi ga podelite, tako smanjujete vaš kapital za 50000. Preduzeće u tom trenutku može da formira latentnu rezervu, tako svesno vrši otpisivanje postrojenske imovine i zaliha naniže da bi smanjilo rezultat, platilo manji porez i na taj način uspelo da održi kapital. To je jedan od ciljeva za koji, po dinamičkom shvatanju mogu biti formirane latentne rezerve. Hoću da vodim politiku stabilizovanog dobitka, hoću da svake godine svojim akcionarima isplatim približno jednaku dividendu. Da bi dividenda bila približno jednaka, mora biti približno jednak dobitak iz koga ta dividenda potiče. Firma, međutim, nije u stanju da svake godine ostvari isti dobitak. Uslovi poslovanja se menjaju, firma se svake godine naravno trudi da dobitak bude što veći. Pošto dobitak po visini oscilira, u godinama kada je dobitak previsok (viši nego što želi da pokaže) preduzeće formira latentnu rezervu. U godinama u kojima je niži nego što želi da pokaže, preduzeće razlaže ranije formirane latentne rezerve. Tako se postiže iskazivanje približno ujednačene visine dobitka iz perioda u period. To je još jedan cilj koji može biti ostvaren korišćenjem latentnih rezervi. Dinamickom poimanju prave vrednosti zbog uvazavanja principa kontinuiteta poslovanja primerenija je vrednost ponovne nabavke, pa se latentna rezerva utvrdjuje kao razlika izmedju vise vrednosti nabavke i nize knjigovodstvene vrednosti neto imovine. Ono po čemu se latentne rezerve razlikuju od otvorenih rezervi je u tome što: otvorene rezerve pretstavljaju deo zadržane dobiti preduzeća nakon plaćanja poreza, dok latentne rezerve pretstavljaju takođe deo realizovanog dobitka koji se zadržava ali pre nego što se na njega obračuna i plati porez; otvorene rezerve su jasno prikazane u bilansu, dok se latentne rezerve u bilansu ne vide, samo se moze pretpostaviti da ona postoji; otvorene rezerve se mogu koristiti ili za unapred utvrđene namene ili za bilo koju drugu namenu ako statutom nije utvrđeno njihovo korišćenje. To korišćenje nije ničim uslovljeno. Imate otvorenu rezervu, možete je koristiti. Dok je korišćenje latentnih rezervi uslovljeno njhovim razlaganjem. Morate prvo izvršiti razlaganje latentne
rezerve da bi ste je mogli koristiti, jer je ona sadržana u nekoj imovini ili nekim obavezama. To nije uvek jednostavno. Ne možete rezložiti latentnu rezervu koja se nalazi u imovini koja vam je potrebna. Možete, ako tu imovinu prodate, ali ne možete je prodati ako vam je potrebna. Postoji rezerva ali je ona za korišćenje nedostupna. A imate i drugu situaciju. Desiće se da se latentna rezerva razloži onda kada vi to nećete, jer nemate kontrolu nad razlaganjem latentnih rezervi. Kod otvorenih rezervi, kažete sad ćemo tu rezervu formirati, sad ćemo je koristiti. To je apsolutno pod vašom kontrolom. Kod latentnih rezervi pod vašom kontrolom je u izvesnoj meri formiranje (ne uvek) i njihovo razlaganje. To je slaba strana latentnih rezervi. One imaju dobre strane. Mi koristimo zadržanu dobit na koju nismo platili porez i na taj način koristimo deo poreza za finansiranje firme. Ali, latentne rezerve imaju i svoju lošu stranu, a loša strana je što i njihovo stvaranje i njihovo razlaganje tj. upotreba nisu do kraja pod kontrolom uprave preduzeća. OBRAZOVANJE - Formiranje latentnih rezervi moguće je samo ako se procena vrši po istorijskom trošku. Ako koristimo fer vrednost onda nema latentnih rezervi zato što je to vrednovanje izvršeno po cenama na dan bilansa. Ako recimo stalnu imovinu vrednujemo po istorijskom trošku u njenoj vrednosti će biti sadržana latentna rezerva. Međutim ako koristimo alternativni postupak vrednovanja po metodi ponovne procene, gde razlike idu u korist ili na teret revalorizacionih rezervi, u tom slučaju nema latentnih rezervi. Latentne rezerve se formiraju procenjivanjem imovine i to onda kada koristite istorijski trošak, koji je instrument za formiranje latentnih rezervi. Latentne rezerve nastaju ako aktivu procenite na niže ili obaveze procenite na više tj potcenjivanjem aktive ili precenjivanjem obaveza. Pošto je kapital razlika izmedju aktive i obaveza pri formiranju latentnih rezervi vi iskazujete nižu neto imovinu nego što ona stvarno jeste. Mnogo su značajnije one rezerve koje nastaju zato što mi to hoćemo i zato što želimo da realizujemo neke od ciljeva. Načini na koji možete formirati latentnu rezervu: kod stalne imovine - izbor metoda otpisivanja, procenjivanjem veka trajanja; kod potraživanja - odmeravanjem visine gubitaka koji nastaju po osnovu naplate; kod zaliha - izborom dnevnih cena, izborom sadržine cene koštnja;
kod obaveza - izborom kursa za utvrdjivanje visine obaveza u stranoj valuti, formiranjem rezervisanja u iznosu većem nego što treba. Podcenjivanje aktive nastaje: a) Podcenjivanje obrtne imovine po principu najniže vrednosti u slučaju rasta tržišne cene - Npr. nabavna vrednost zaliha je bila 100, a tržišna vrednost na 31.12. 90, prema principu niže vrednosti izvršeno je otpisivanje na 90. Do dana objavljivanja bilansa tržišna cena je povećana na 98. b) Previsokim otpisivanjem stalne imovine – korišćenje degresivne metode otpisivanja. Kada god su vam otpisi veći od stvarnog trošenja te imovine vi formirate, u vrednosti stalne imovine, latentnu rezervu. Znači kada god na ime troškova amortizacije,
obračunate veći iznos nego što se ta imovina zaista potrošila, vi ste imovinu potcenili odnosno formirali ste latentnu rezervu. c) Previsokim otpisivanjem potraživanja tj možete otpisati više nego što je realno očekivani gubitak po osnovu naplate tog potraživanja. d) Podcenjivanjem vrednosti zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda putem uključivanja u CK samo varijabilnih troškova ili neadekvatnim alociranjem opštih troškova (tretiranjem OTI kao rashoda ne kao elemenata CK). Kada god imate
mogućnost izbora vi možete formirati latentnu rezervu. CK može imati različitu sadržinu, od punih troškova proizvodnje do varijabilnih troškova proizvodnje. Ako vi odlučite da neke slojeve troškova ne tretirate kao sastavni deo CK, nego tretirate ih kao rashod perioda, vaše zalihe nedovršene proizvodnje će biti potcenjene i u njihovoj vrednosti biće formirana latentna rezerva. Npr deo fiksnih troškova tretirate kao rashod perioda a neuračunavate ih u CK. Aktivu podcenjujemo tako što rashode iskažemo većim nego što treba da budu, rezultat je zbog toga niži kao i porez. Npr. u ovoj godini otpišemo više potraživanja nego što treba zbog pogoršanja boniteta dužnika, međutim mi smo preteranim otpisivanjem rezultat prebacili iz jedne godine u drugu, nismo porez platili u ovoj godini ali ćemo ga platiti naredne godine, vođenje politike stabilizovanih dividendi (da bi vodili ovu politiku moramo imati ujednačenu visinu dobitka iz godine u godinu). Međutim, cilj svakog preduzeća je da dobitak iz godine u godinu raste, ali u finansijskim izveštajima ćemo nastojati da iskažemo ujednačeni dobitak. U tom cilj koristimo latentne rezerve, formiramo ih kada je dobitak viši i razlažemo ih kada je dobitak niži. Precenjivanjem pasive nastaje: a) Previsokim alimentiranjem rezervisanja - uvek formirate rezervisanja u višem iznosu nego što je obaveza koja se realno može očekivati a za koju ste rezervisanje formirali. b) Izborom viših kurseva pri obračunu visine negativnih kursnih razlika VRSTE – Mogu se podeliti: I Podela prema načinu formiranja: 1) Prinudne latentne rezerve - nastaju uz pomoć procenjivanja, ali nastaju mimo vaše volje i zato su izdvojene. Reč je o latentnoj rezervi koja nastaje i onda kada vi to nećete. A nastaje u slučaju zbog toga što ste prinudjeni, da kad procenjujete po istorijskom trošku, poštujete dva pravila. Nastaju kao posledica obaveznih pravila procenjivanja tj nastaju podcenjivanjem aktive ili precenjivanjem obaveza kao posledica poštovanja načela istorijskog troška pri vrednovanju. Nabavna vrednost je gornja granica za vrednovanje aktive (svaki rast tržišne vrednosti iznad nabavne vrednosti dovodi do formiranja latentnih rezervi u vrednosti imovine) a donja granica za vrednovanje obaveza. Prema tome to što vrednost vaše imovine na tržištu raste, neće uticati na visinu iznosa po kojima je ta imovna iskazana u finansijskom izveštaju, jer vi poštujete pravilo da je nabavna vrednost gornja granica. Kao razlog za nastajanje latentnih rezervi jeste zabrana aktiviranja poslovne vrednosti (goodwilla) ako nije stečena kupovinom, dovodi do toga da je vrednost ukupne imovine veća od vrednosti imovine koja je iskazana u knjigama. Primer: imate zemljište koje ste platili 100000. Godinu dana nakon toga pored vaše parcele prošao je put, vodovodna mreža, kanlizaciona mreža, telefonske linije… Vrednost zemljišta tada nije ista. Promena okolnosti da vi sada imate pristup vodi, struji, telefonu… dovela je do toga da je vrednost zemljišta znatno porasla. Ali vi ćete i dalje zemljište bilansirati u skladu sa načelom istorijskog
troška, po 100000. Znači vi čak i ne zelite da formirate tu latentnu rezervu, ali ona u vrednosti zemljišta postoji. To je prinudna latentna rezerva. 2) Latentne rezerve koje se formiraju uz pomoć procenjivanja - nastaju uz pomoć procenjivanja ali zato što vi to hoćete. Nastaju kao posledica prava izbora u aktiviranju i prava izbora u procenjivanju. Recimo ako se imovinsko dobro prema MRS može ali ne mora aktivirati, tada njegovo neaktiviranje vodi stvaranju latentnih rezervi. Ako se izabere pravo procenjivanja cija primena vodi formiranju latentnih rezervi npr. primena
degresivne metode pri otpisivanju materijalnih ulaganja ili prosečne CK u uslovima rasta cena. Kada je reč o rezevrisanjima, pošto se rezervisanje odredjuje procenom, to formiranje rezervisanja pripada ovoj drugoj grupi. Primer: imate obavezu i vi znate da je vaša obaveza zbog toga što je recimo vaš poverilac otišao u stečaj, verovatno neće biti naplaćeno, ali vi ne možete vašu obavezu smanjiti, ne možete izvršiti otpis vaše obaveze, sve dok ne dodje odluka suda ili dok ne dodje do sklapanja nekog poravnjanja. Obaveza ostaje u punom iznosu, nema smanjenja iako je izvesno da ćete za isplatu te obaveze isplatiti manju sumu novca, nego što je iznos na koju obaveza glasi. Kada imate zabranu bilansiranja goodwill-a, goodwill postoji vi ga formirate, ali ne smete ga iskazati sve dok ne bude plaćen, sve dok ne dodje do prodaje imovine preduzeća kao celine kada ce kupac platiti više nego što je knjigovodstvena vrednost imovine. Tek tada će taj goodwill koji ste vi storili moći da bude iskazan u bilansu firme. To što ne može biti bilansiran ne znači da ne postoji i da nema svoju vrednost, ali se bilansirati ne može, sve dok ne bude plaćen. Da bi ste formirali latentnu rezervu vi koristite odredjena pravila procenjivanja. Formiranje latentnih rezervi ne bi trebalo da bude u suprotnosti sa načelima bilansiranja ni sa MRS. Vi samo koristite mogućnosti koje vam ta načela i standardi daju. Ako MRS 16 kaže da ja mogu vršiti degresivno otpisivanje, ja ću koristiti degresivno otpisivanje da bi formirala latentnu rezervu. Ako MRS 2 dopušta primenu prosečne cene i FIFO metodu ja ću izabrati onu metodu koja će u datim uslovima meni omogućiti formiranje latentnih rezervi. Ako se u MRS 36 traži da vršim testiranje imovine na gubitke koji u njoj mogu biti sadržani, ja ću to raditi kada god procenjujem visinu gubitaka uvek ću procenjivati gubitak više nego što bi prema nekoj razumnoj proceni trebalo. Ne smete preterivati. Znači ne možete reći… znate ja ću od ovog potraživanja naplatiti ½ iako znate da ćete izgubiti samo ¼ , znači to bi se već smatralo zloupotrebom. Ali vi možete umesto 25% otpisati 30% i da se smatra da je vaša procena gubitaka bila oprezna i imacete jednu latentnu rezervu od 5%. Kod procenjivanja po dnevnim vrednostima kada vrednujete HOV takodje možete formirati latentnu rezervu. Dnevna vrednost često nije data kao jedna jedina. Znači imate nekoliko dnevnih vrednosti na tržištu za istu HOV osim ako se kotira na berzi kada imate berzansku vrednost na dan bilansa, znači pitanje je koju ćete od njih izabrati. Uvek birate onu koja je najniža da biste formirali latentnu rezervu. Moze se koristiti i vek trajanja. Čim skratite vek trajanja vi formirate latentnu rezervu. Zbog skraćenog veka trajanja, vaši otpisi će biti viskoki, vi ćete sredstvo otpisati za tri godine, a sredstvo može objektivno da se koristi pet godina. Znači vaši troškovi otpisa će u prve tri godine biti visoki, u naredne dve godine korišćenja neće ih biti. U tim godinama će se latentna rezerva objektivirati, ali vi ste u prve tri godine formirali latentnu rezervu. Vi možete odlučiti da posle tri godine sredstvo prodate i kupite novo ili da nastavite da ga koristite. Ali i kod prodaje doći će do objektiviranja latentnih rezervi. II Latentne rezerve nastale po osnovu procenjivanja - nastaju zbog nejasnoća na tržištu i nesigurne budućnosti. Sa tog stanovišta razlikujemo: 1) Latentne rezerve iz potcenjivanja veka korišćenja 2) Latentne rezerve iz precenjivanja dnevne vrednosti
3) Latentne rezerve iz precenjivanja visine rezervisanja 4) Latentne rezerve iz precenjivanja visine otpisa potraživanja 5) Latentne rezerve iz precenjivanja visine iznosa obezvređenja stalne imovine III Prema roku (vremenu) vezivanja razlikujemo:
1) Privremene – nisu trajno vezane za preduzeće. One su u sredstvima koja se mogu prodati ili koja se tokom obračunskog perioda troše, znači ako je reč o stalnoj imovini otpisuju se, jer čim se troše otpisuju se, a ako se ne troše, ako se njihova vrednost ne smanjuje, otpisivaja nema. Prema ročnosti privremene rezerve mogu biti u zavisnosti od toga u vrednosti kog imovinskog predmeta je sadrzana latentna rezerva. dugoročne - Ako se rezerve nalaze u vrednosti stalne imovine, vrednosti učešća koje imate nameru da dugoročno držite onda su i rezerve sadržane u vrednosti te imovine dugoročnog kataktera. srednjoročne - To su rezerve koje se otkrivaju u periodu dužem od jedne, a kraćem od tri eventualno pet godina. To su dakle rezerve sadržane u imovini koja ima toliki vek trajanja (u stalnoj imovini, dugoročnim obavezama i dugoročnim rezervisanjima) kratkoročne - To su rezerve sadržane u obrtnoj imovini. Objektiviraju se u periodu do godine dana. To naravno važi i za rezerve u obavezama (u potraživanjima i zalihama). 2) Trajne – su one koju postoje sve dok preduzeće kao takvo postoji. To je rezerva koja je sadržana u imovini, koja se ne može otudjiti a da preduzeće nastavi da radi. Npr. u vrednosti zemljišta ili učešća. Primer: formirate latentnu rezervu u zemljištu na kome je izgradjena fabrika, a dodje do formiranja ili prinudne ili svojevoljne latentne rezerve, ne možete tu rezervu objektivirati sve dok ne dodje do prodaje zemljišta, a zemljište ne možete prodati dok ne prodate preduzeće kao celinu. Takva vrsta latentnih rezervi je trajna i zato što se zemljište ne otpisuje. Ta latentna rezerva neće biti objektivirana kroz otpisivanje. Rezerve koje se formiraju u sredstvima koja se ne otpisuju, mogu se objektivirati samo njihovom prodajom, ako to sredstvo ne možete prodati onda ta rezerva ima karakter trajne rezerve. 36 LATENTNE REZERVE – RASTURANJE I DOPUSTIVOST STVARANJA RASTURANJE - Objektivirati ili otkriti ili razložiti rezervu znači prikazati da latentne rezerve postoje. Period u kome će se iste objektivirati zavisi od volje uprave preduzeća i od imovine u čijoj vrednosti se latentne rezerve nalaze. Objektiviraju se latentne rezerve koje imaju privremeni karakter. Latentne rezerve sadržane u imovinskim predmetima koji nisu predmet otpisivanja i prodaje, objektiviraju se prodajom preduzeća kao celine, ili u slučaju fuzije kroz procenu neto imovine. Mi govorimo o objektiviranju tokom postojanja preduzeća. Na koji način će rezerva biti objektivirana zavisi od toga u kojoj imovini je ta rezerva sadržana. Nacin objektiviranja nije uslovljen nacinom formiranja. Znači nije važno da li je ta rezerva formirana prinudno ili vašom voljom. Važno je jedino u kojoj se imovini ta rezerva nalazi ili u kojoj obavezi. Objektiviranje može biti: 1) Namerno – hoću da razložim, treba mi. Objektiviranje uslovljeno je realizacijom određenih bilansno političkih ciljeva, kao što su: prikrivanje iznenada nastalog i prema
proceni prolaznog gubitka, izravnanje periodičnog rezultata sa ciljem ujednačavanja visine dividende, poreski razlozi i sl. Npr. da bi se iskazala visa dobit od ostvarene, tj da bi se izbeglo iskazivanje ocekivanog gubitka. 2) Nenamerno – mimo nase volje. Objektiviranje može nastati naplatom potraživanja koja su bila podcenjena, prodajom zaliha podcenjene vrednosti, padom otpisa kod stalne imovine koja se otpisuju degresivno i sl. Nenamerno objektiviranje moze imati
negativne posledice a to je povecanje poreske obaveze zbog rasta dobiti. Stvaranjem novih latentnih rezervi posledice nenamernog objektiviranja ranije formiranih rezervi mogu biti smanjene ili otklonjene. Latentne rezerve sadrzane u imovinskim predmetima koji nisu predmet otpisivanja i prodaje, objektiviraju se prodajom preduzeca kao celine ili u slucaju fuzije kroz procenu neto imovine. Prema obimu, objektiviranje može biti: 1) Potpuno (odjednom) – ostvaruje se prodajom imovinskih delova u kojima su latentne rezerve podcenjivanjem istih nagomilavane. Npr. prodaja proizvoda, naplatom potraživanja u celini koje je ranije delimično otpisano, prodaja mašine koja je otpisana u celini ili čija je neotpisana vrednost ispod prodajne vrednosti . 2) Delimično (postepeno) – pojavljuje se u slučaju nastavljenog korišćenja posve otpisanog postrojenskog dobra. Za iznos izostavljenih troškova amortizacije na strani rashoda u bilansu uspeha povećava se periodični rezultat u svim obračunskim periodima korišćenja datog dobra posle isteka perioda otpisivanja. Kada želite da razložite latentnu rezervu koja je sadržana u zalihama, u potraživanjima, u stalnoj imovini možete izvršiti naplatu potraživanja, prodju zaliha ili stalne imovine. Znači ako mašinu čija je knjigovodstvena vrednost 100000, prodate za 200000 onda mi objektiviramo latentnu rezervu čija je visina 100000 i to prodajom odjednom. Ako prodajemo zalihe čija je vrednost podcenjena, zbog toga necemo smanjiti prodajnu vrednost tih zaliha. Znači mi ćemo kroz prodaju ostvariti dobitak koji će biti veći, nego što bi bio da je vrednost zaliha bila realno utvrdjena. Razlika izmedju dobitka koji bi bio ostvaren da je vrednost zaliha bila utvrdjena realno i vrednosti podcenjene vrednosti zaliha, predstavlja objektiviranju latentnu rezervu. Primer: vrednost zaliha bila je 100000, dnevna je 80000, pa smo ih bilansirali po 75000. Ako te zalihe posle mesec dana prodate za 120000. 120000 - 75000 = 45000 dobitak. Ako je na dan bilansa vrednost ovih zaliha bila 75000, a vi ste prodali za 120000 znači njihova nabavna vrednost je bila 100000, mi bi smo mogli reći da je dobitak 20000. Da je 25000 u stvari latentna rezerva. Znači mi smo prodajom tu rezervu otkrili. Ali ta prodaja može se smatrati namernim, ali i nenamernim objektiviranjem latentnih rezervi. Znači do objektiviranja latentnih rezervi u zalihama doći će i onda kada mi to ne želimo. Ali ako nam treba više otkrivenih latentnih rezervi mi možemo forsirati prodaju i na taj način izvršiti otkrivanje latentih rezervi u većem obimu nego što bi to bilo prodajom nekim uobičajnim tempom. Vi necete odustati od naplate potraživanja zato što će se tim naplatama objektivirati latentna rezerva. Kada dodje rok dospeća tih potraživanja vi ćete insistirati na naplati potraživanja, iako će pri toj naplati doći do objektiviranja latentnih rezervi. Latentne rezerve koje se nalaze u stalnoj imovini se namerno mogu objektivirati samo prodajom stalne imovine, ali se nenamerno objektiviraju njihovim otpisivanju. Šta se dogadja kada posle otpisa koji su jako visoki? Na početku veka trajanja, iznos otpisa padne, tada trošenje te imovine i visina otpisa nisu u saglasnosti. Na početku ste otpisivali više nego što se sredstvo trošilo, a sada otpisujete praktično manje nego što se sredstvo troši. U poslednjim godinama korišćenja sredstva, dolazi
do objektiviranja latentne rezerve koja je formirana na početku. Ako imate linearno otpisivanje, pa ste latentnu rezervu formirali na početku time što ste skratili vek trajanja, kada otpišete sredstvo na nuli, kada sadašnja vrednost sredstva bude jednaka nuli, a sredstvo nije potrošeno vi ćete nastaviti sa korišćenjem tog sredstva. Posledica toga je da troškova amortizacije nema, a prihodi od korišćenja sredstva su tu. Vaš rezultat će biti veći za iznos neobračunatih troškova amortizacije, znači nepostojećih troškova. Nepostojeci troškovi su objektivirana latentna rezerva. Ako vi imate sredstvo čija je nabavna vrednost 5000, vek trajanja 5 godina, godisnji
trošak amortizacije bi trebalo da bude 1000, a vi kažete ne mi ćemo to podeliti na 3 godine i otpisaćemo za tri godine, i svake godine će 1667 biti otpisano. Posle 3 godine vrednost sredstva će biti nula, a vi ćete nastaviti sa korišćenjem sredstva dok ne istekne pet godina. Znači pošto je visina troškova amortizacije dve godine nula, u te dve godine biće objektivirana latentna rezerva koja iznosi 2000. DOPUSTIVOST - Ne postoje izričiti zakonski propisi koji se odnose na dopustivost ili nedopustivost obrazovanja i objektiviranje latentnih rezervi. Insistiranje na opreznom bilansiranju, postojanje prava izbora pri procenjivanju i aktiviranju kao i poreske olaksice i definisanje nabavne vrednosti kao gornje granice za procenjivanje vodi stvaranju latentnih rezervi. Zakonski propisi dopustaju stvaranje latentnih rezervi u meri u kojoj se to moze pravdati razlozima opreznosti. MRS tj. MSFI omogucavaju formiranje latentnih rezervi i to: Prinudnih
Rezervi formiranih koriscenjem dopustivih prava izbora pri procenjivanju i bilansiranju. O dopustivosti stvaranja latentnih rezervi vi ćete naići na razlicite stavove. Od onih koji se bave finansiranjem firme do onih koji se bave makroekonomijom i do računovodja. Oni koji se bave finansiranjem firme uvek će podržati formiranje latentnih rezervi. Zato što latentna rezerva predstavlja jedan neoporezovani izvor sredstva za preduzeće. To je dobit koju smo mi zadržali, a na koju mi nismo platili porez. Sa stanovista finansiranja firme to je dobro. Naravno odmah ćete naći i argumente protiv. Reći će uprava formira latentne reserve i kada joj treba razloži ih to niko ni ne vidi i sve što zabrlja pokrije iz tih latentnih rezervi. Njene greske koje pokriva razlaganjem latentnih rezervi čak se ne mogu ni videti. I tu ima takodje istine. Drugi prigovor koji se može uputiti i koji naročito ističu oni koji se bave makroekonomijom je sledeći. Ako firma koristi latentne rezerve za investiranje, akumulira sredstva za buduće investiranje formiranjem latentnih rezervi, onda ta nova ulaganja ne prolaze kriterijum finansijskih tržišta. Vrlo je moguće da, možda nameravano ulaganje i nije tako profitabilno kako se čini i možda za takvo ulaganje uprava nikada ne bi mogla dobiti eksterni kapital, iz prostog razloga što to ulaganje ne bi prošlo test isplativosti koji se pri takvoj vrsti pribavljanja kapitala uvek radi. Dakle kad god tražite kredit od banke, ona ce prvao da proveri da li će nameravano ulaganje odbaciti profit koji će biti dovoljan da platite kamatu i vratite kredit. Ako pozajmljujete novac na tržištu čak i na svojinskoj osnovi, reći ćete pa čekajte dividenda koju moramo da platimo biće ovolika, da li će nam to biti isplativo. Ovde takva vrsta ispitivanja može izostati. I smatra se da zbog toga postoji rizik da ulaganja, koja se vrše bez testa isplativosti ulaganja, mogu dovesti do pogrešnih odluka. Naravno ni jedan od prigovora nije takve težine da bi uprave preduzeća odgovorio od toga da one traže da se latentne rezerve formiraju kada god je to moguce. Jedne se rezerve tokom obračunskog perioda objektiviraju i onda kada nećemo, ali zato na kraju perioda pri procenjivanju mi formiramo nove. I zato tim formiranjem novih latentnih rezervi mi pokušavamo da otklonimo onu negativnu stranu latentnih rezervi. One su se objektivirale, mi imamo visok dobitak I onda bismo platili veliki porez. Formiraćemo nove kako bismo to izbegli. Ali sada imate problem, ako ste jako dobri u toj godini a još su vam se objektivirale i latentne rezerve koje ste formirali ranije, onda ne
možete formiranjem novih rezervi da smanjite poreski teret. Porez ćete morati da platite na ceo dobitak koji ste ostvarili, jer ćete mozda formiranjem latentnih rezervi jedva uspeti da kompenzirate dejstvo onih latentnih rezervi koje ste formirali ranije a koje su se ove godine, bez vaše volje, objektivirale. Ali to je rizik koji nosi dobar posao. Bolje da imate dobar rezultat i platite porez nego da tog rezultata nema. Formiranje latentnih rezervi ne sme biti
zloupotrebljeno. Znači vi ne smete potcenjivanje imovine vršiti do te mere da napravite falsifikovani bilans. Ta granica izmedju poštovanja načela opreznosti i falsifikata nije tako jasna i nije tako oštra i na vama je da budete razumni da kada formirate latentne rezerve da uvek možete formiranu rezervu braniti razlozima opreznosti. Dakle dopušteno je, nije zabranjeno, ali su formirane latentne rezerve uvek predmet ispitivanja. I revizor kada dodje on zna da postoje latentne rezerve i neće praviti problem ako su one na nekom razumnom nivou. Ako ste preterali imaćete ozbiljan problem. Kada čitate računovodstvenu politiku, čim vidite degresivno otpisivanje i veliki broj vrsta rezervisanja koja se formiraju, visoke iznose otpisa potraživanja, to treba da indicira na poštojanje latentnih rezervi. Vi naravno nećete moći da kažete koliko te rezerve iznose, ali moći ćete da poredite tržišnu vrednost zemljišta sa vrednošću u bilansu pa kažete evo ovde ima latentna rezerva. A računovodja će reci pa naravno da postoji, ja poštujem načelo nabavne vrednosti, nisam ja kriv što tu postoje latentne rezerve. Opšte prihvaćena osnova za obrazovanje latentnih rezervi je: 1) Princip opreznosti – iz ovog principa proistiću princip najniže vrednosti merodavan za procenjivanje pozicija aktive i princip najviše vrednosti za procenu obaveza u pasivi. 2) Prvo izbora pri procenjivanju i aktiviranju – MRS i MSFI daju izbor u nizu alternativa: mogućnost ali ne i obaveza aktiviranja goodwilla stečen kupovinom; izbor između različitih metoda otpisa postrojenske imovine (linearna, degresivna i funkcionalna metoda); izbor između različitih metoda provcenjivanja trošenja obrtne imovine – zaliha (prosečna cena, fifo i lifo metoda); mogućnost da se u CK ukljuće i odgovarajući deo opštih troškova u obimu koji se odnosi na taj period 3) Poreske povlastice 38 BILANS UPEHA – IZVESTAJ O REZULTATU – POJAM I SADRZINA POJAM - Bilans uspeha je drugi osnovni finansijski izveštaj i sastavni je deo godišnjeg zaključka. Bilans uspeha (račun uspeha; račun dobitka/gubitka) prikazuje prihode, rashode i rezultat (koji je razlika izmedju ova dva elementa) preduzeća u određenom vremenskom periodu i kao takav je odraz prinosnog položaja preduzeća. Za razliku od bilansa stanja koji pruža uvid u finansijski položaj preduzeća. Bilans stanja i bilans uspeha su jednako važna, ali ako bi se morali opredelili većina ekonomista računovodja bi rekla da je bilans uspeha, recimo za pola koraka, ispred bilansa stanja. To davanje prednosti više je uslovjeno činjenicom da bilans uspeha odražava tekući uspeh preduzeća, da je taj uspeh iskazan u bilansu uspeha mera uspeha uprave preduzeća, da je to kriterijum na bazi koga vlasnici donose poslovne odluke. Dakle mnogo odluka se zasniva na informacijama iz bilansa uspeha, a onda se one samo potkrepljuju još i onim informacijama koje su sadržanje u bilansu stanja. Bilans stanja je prikaz imovine preduzeća na odredjeni dan. Bilans uspeha je prikaz prihoda i rashoda koji su nastali u odredjenom vremenskom periodu. Dakle ako imate startnu imovinu u bilans stanja, ta imovina se pod uticajem poslovanja menja. Poslovanje dovodi do toga da se aktiva troši. Ta potrošena aktiva odlazi na rashodnu stranu bilansa uspeha. Znači sva smanjena aktive koja nastanu tokom perioda, bez mogućnosti njihove nadoknade predstavljaju rashode. Smanjenje aktive
povećavaju rashode u bilansu uspeha. Poslovanje takodje ima za posledicu nastanak prihoda. Prihodi povećavanju aktivu i predstavljaju pozitivnu komponentu rezultata. Nastanak rashoda smanjuje aktivu i beležite povećanje rashoda u bilansu uspeha. Prihodi povećaju aktivu i predstavljaju pozitivnu komponentu u bilansu uspeha. Dakle svaki nastanak prihoda ima za posledicu povećanje aktive, svako smanjenje aktive bez mogućnosti nadoknade predstavlja rashod. Kakav će konačan rezultat biti zavisi od odnosa prihoda i rashoda. Ako su prihodi veći
od rashoda, povećanje aktive zbog prihoda, bice veće od smanjenja aktive zbog rashoda i aktva će na kraju biti uvećana. Ako bude obrnuto, dakle ako smanjenje aktive po osnovu rashoda bude veće od povećanja aktive po osnovu prihoda, aktva će na kraju biti niža, a prihodi će biti niži od rashoda. Bilansa stanja i bilans uspeha su međusobno povezani izveštaji (organska povezanost). kao prvo ostvareni rezultat, iskazan u bilansu uspeha, predstavlja promenu neto imovine (sopstvenog kapitala) preduzeća. Sa ovog stanovišta bilans uspeha se može definisati i kao osamostaljeni i raščlanjeni podkonto konta sopstveni kapital koji ima zadatak da obračuna i međusobno suprotstavi sve prihode i rashode jednog obračunskog perioda i da iskaže ostavareni periodični rezulata (dobitak/gubitak). Dobitak uvećava neto imovinu preduzeća, dok je gubitak smanjuje. kao drugo na dan bilansa postoje nedovršene poslovne operacije koje zahtevaju raspodelu (alokaciju) troškova i anticipiranje rashoda, s’jedne strane i odlaganje i anticipiranje prihoda, s’druge strane. kao treće budući da svi rashodi, u bilansu uspeha, imaju za posledicu ili smanjenje aktive ili povećanje obaveza, a svi prihodi povećanje aktive ili smanjenje obaveza, jasno je da je obračun rezultata čvrsto povezan sa procenjivanjem. SADRZINA - Sadržinu bilnsa uspeha čine: 1Prihodi - su povećanje ekonomske koristi tokom obračunskog perioda u vidu priliva ili povećanja sredstava (imovine) ili smanjenja obaveza, sto ima za posledicu povecanje kapitala ali ne i ona u vezi sa uplatama od strane vlasnika. Oni su pozitivna determinanta rezultata. Definicija prihoda obuhvata redovne prihode – one koji potiču od redovne aktivnosti preduzeća. Npr: prihodi od prodaje, naknade, kamate, provizije, dividende i sl. Dobici predstavljaju druge stavke i oni mogu ali ne moraju iz redovne aktivnosti preduzeća. Npr: dobici od prodaje HOV, osnovnih sredstava, ali i nerealizovani dobici od držanja HOV. Oni se uvek odvojeno iskazuju, često bez njima pripadajućih rashoda. (neto princip). Nerealizovani dobici po osnovu povećanja fer vrednosti HOV. Uslovi za priznavanje prihoda: Da je prihod nastao
Da se može pouzdano meriti
Nastanak prihoda: Ako se pozicije vrednuju po istorijskom trošku dobitak se smatra realizovanim tek ako je tržišno verifikovan, a gubitak ako je nastao. Ako se pozicije vrednuju po fer vrednosti dobitak se je nastao ako je na dan izveštavanja fer vrednost viša od knjigovodstvene vrednosti, a gubitak ako je niža. 2Rashodi - su smanjenje ekonomske koristi tokom obračunskog perioda u vidu odliva ili smanjenja sredstava (imovine) ili povećanja obaveza, sto ima za posledicu smanjenje kapitala ali ne i ona u vezi sa raspodelom vlasnicima. Oni su negativna determinanta rezultata. Rashodi obuhvataju: redovne rashode i gubitke.Redovni rashodi nastaju po osnovu redovne aktivnosti preduzeća, troškovi prodatih proizvoda, troškovi poslovanja, i sl. Gubici nastaju po osnovu prodaje dugoročnih sredstava, ali i zbog vanrednih događaja, npr. poplava. Nerealizovani gubici – iz efekata porasta kursa strane valute u vezi sa obavezama prema u stranoj valuti. Nerealizovani gubici po osnovu smanjenja fer vrednosti HOV. Gubici se obično iskazuju bez s njima povezanih prihoda (neto princip). Uslovi za priznavanje rashoda:
Da je rashod nastanak
Da se moze pouzdano meriti
Redovni rashodi su povezani sa njima korespondentnim prihodima, jer nastaju iz istih transakcija. Za merenje rashoda se često koriste postupci sistematske i racionalne alokacije.
3Rezultat – može biti dobitak (kada su prihodi veći od rashoda) ili gubitak (kada su rashodi veći od prihoda). RASCLANJAVANJE: na poslovne, finansijske i ostale. Da bi se zadovoljile informacione potrebe korisnika rashodi i prihodi se u bilansu uspeha saglasno MRS 1 minimalno treba prezentirati: Prihode
Troskove finansiranja
Ucesce u dobitku/gubitku povezanih preduzeca
Rashode po osnovu poreza
Iznos koji je zbir: dobitka/gubitka od diskontinuiranog posovanja nakon poreza; dobitka/gubitka nakon poreza koji je priznat nakon procene po fer vrednosti umanjenoj za troskove prodaje ili dobitka/gubitka koji je priznat kod otudjenja sredstava ili grupe koja se otudjuje a koja cini diskontinuirano poslovanje; nerealizovani dobici/gubici po osnovu finansijskih sredstava i obaveza koje se vrednuju po fer vrednosti kroz bilans uspeha. NACELA RELEVANTNA ZA MERENJE (PROCENJIVANJE) ELEMENATA BILANSA USPEHA - Za procenjivanje rashoda releventno je načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu. To je načelo uzročnosti koje odredjuje kom obračunskom periodu treba dodeliti troškove, odnosno rashode. Ono govori kome periodu, a kolika je visina odrdjena je načinom procenjivanja aktive. Kada kažete degresivno procenjujem amortizaciju, time ste istovremeno rekli sadašnja vrednost biće jednaka razlici izmedju nabavne vrednosti i visine troškova otpisa obračunatih degresivnom metodom. Primenjujemo FIFO metod za obračun disponiranih zaliha. Time smo rekli da nam na zalihama ostaju one koje su procenjene u vrednosti poslednjih nabavki. Znači odredjivanjem pravila za procenjivanje, vi ste istovremeno odredili i vrednost onoga što nije utrošeno i što će biti prikazano u bilansu stanja i vrednost onoga što je utrošeno što će biti prikazano na rashodnoj strani bilansa uspeha. Za priznavanje prihoda relevantan princip realizacije. Postoji još jedno načelo čija primena će dovesti do promene sadržine bilansa uspeha. To je načelo impariteta, jer ono zahteva da priznamo gubitke koji su nastali, a koji nisu tržišno verifikovani, a koji su izazvani ili obezvredjenje imovine, znači imate pad tržišne vrednosti zaliha ispod njihove nabavne vrednosti tj. CK, imate pojavu nenaplativih potraživanja, imate pojavu obezvredjenja stalne imovine. Te gubitke u skladu sa načelom impariteta morate priznati. Isto tako gubici koji rezultiraju iz nezavršenih poslova, iz teretnih ugovora moraju biti priznati. Tako da ćete u bilansu uspeha osim redovnih rashoda izazvanih tekućom delatnosti, a to znači rashoda izazazvanih proizvodnjom i prodajom učinaka imati i gubitke koji su nastali i priznati u skladu sa načelom impariteta. Znači to su tri načela koja odredjuju sadržinu bilansa uspeha. Međutim, dominirajuća dinamička teorija bilansa (po kojoj je cilj sastavljanja bilansa utvrđivanje što tačnijeg i uporedivog periodičnog rezultata) upućuje da sadržina bilansa uspeha određuje sadržinu bilansa stanja, a ne obrnuto. Saglasno dinamičkom shvatanju, sadržinu bilansa uspeha čine sva primanja i izdavanja koja su u tekućem obračunskom periodu predstavljala prihode i rashode, kao i svi prihodi i rashodi perioda koji će biti primanja i
izdavanja u nekom od sledećeih perioda. Primanja i izdavanja, koja nisu imala karakter prihoda i rashoda tekućeg perioda, zadržavaju se u bilans stanja gde čekaju konverziju u prihode i rashode. Vidimo da bilans stanja ima funkciju pomoćnog instrumenta za pravilnu periodizaciju rezultata. Po dinamičkoj teoriji mi idemo najpre od toga šta smo utrošili, a onda šta nam je ostalo. Razlika izmedju statičke i dinamičke teorije je samo u tome šta je polazišna osnova, da
li želim da utvrdim vrednost imovine koju imam, pa ću utrošak računati kao rezidualnu vrednost u odnosu na ono što sam imala ili polazim od toga šta je sve potrošeno, a onda mi vrednost imovine dolazi kao ostatak u odnosu na ono što je bilo ili što je u medjuvremenu nabavljeno. Na glavnom obrascu bilansa uspeha treba objaviti: dobitak/gubitak koji pripada manjinskim akcionarima i dobitak/gubitak koji pripada akcionarima maticnog preduzeca. 39 BILANS USPEHA – METODE UTVRDJIVANJA METODE OBRACUNA – Postoje dve metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata. To su metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata zato što se rezultat koji se utvrdjuje po osnovu finansiranja uvek utvrdjuje kao razlika izmedju finansijskih prihoda i finansijskih rashoda. Zato što se ostali, tada smo to zvali neposlovni rezultat, uvek utvrdjuje kao razlika izmedju ostalih prihoda i ostalih rashoda. Vandredni rezultat je uvek razlika izmedju vanrednih prihoda i vanrednih rashoda. Metode utiču samo na način iskazivanja poslovnih prihoda i rashoda i zato ove metode možemo označavati kao metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata koji proističe iz osnovne delatnosi preduzeća. MRS 1 dopusta obe metode. Metoda ukupnih troškova i metoda troškova prodatih učinaka su ravnopravne metode tj. preduzeće ima pravo da slobodno bira metodu za obračun poslovnog rezultata. Pošto se daje pravo izbora mora se poštovati načelo stalnosti (kontinuiteta), koje zahteva da se jednom izabrana metoda ne sme menjati ukoliko za to ne postoje opravdani razlozi, a sve u cilju postizanja uporedivosti bilans uspeha u nizu obračunskih perioda. Takođe, izbor metode ne utiče na visinu rezultata, već samo na način iskazivanja poslovnih prihoda i rashoda i izračunavanje poslovnog rezultata. Ta razlika uslovljena je različitim osnovnim pretpostavkama od kojih polaze ove metode. Kod metode troskova prodatih ucinaka polazimo od prihoda i trazimo njima pripadajuce rashode, a kod metode ukupnih troskova polazimo od ukupnih troskova i trazimo njima pripadajuce efekte. Te dve razlicite polazne osnove imaju za posledicu razlicitu sadržinu prihodne i različitu sadržinu rashodne strane. Postoje sledece dve metode: Metoda troskova prodatih ucinaka
Metoda ukupnih troskova
Za obračun rezultata može se koristit bilansna metoda. Primenom ove metode do rezultata dolazimo jednostavno: kada od vrednosti neto imovine na kraju perioda (umanjena za sve uplate i uvećana za sve isplate kapitala u toku godine) oduzmemo vrednost neto imovine na početku perioda. Bilansna metoda nam pruža informacije o veličini rezultata (dobitka/gubitka), ali nam ne pruža informacije o komponentama tog rezultata, odnosno koji su to prihodi i rashodi doveli do nastanka tog rezultata. Ako imate metodu ukupnih troškova imaćete prihode od prodaje, i onda će biti navedeni i ostali poslovni prihodi, promena vrednosti zaliha, i navedeni će biti troškovi po vrstama, razlika izmedju prihoda i ovako indetifikovanih rashoda biće dobitak ili gubitak iz poslovne aktivnosti. Ako imate metodu troškova prodatih učianka onda se obično navode prihodi od prodaje, troškovi prodatih proizvoda, bruto dobit, pa onda troškovi uprave i troškovi prodaje,
to su ukupni poslovni rashodi, i imate dobit odnosno gubitak iz poslovne aktivnosti. Dalje slede ostali prihodi i rashodi. Visina rashoda zavisi od primenjeni pravila procenjivanja, a visina prihoda od prodajnih cena, od obima izvršene prodaje i od pravila priznavanja. Jedna visina će biti ako primenjujete princip fakturisane realizacije, druga ako primenjujete princip naplaćene realizacije, a treća ako primenjujete princip proizvedenih učinaka. Zavisi od toga koji trenutak realizacije izaberete. Ponekad ćete u jednom istom bilansu uspeha imati i princip naplaćene i princip fakturisane realizacije. Vi ćete za potrebe eksternih korisnika pripremati bilans uspeha
po metodi ukupnih troškova, a za upravu preduzeća po metodi troškova prodatih učianka. U Evropi je odnos jedne i druge u zastupljenosti relativno jednak, zemlje sa anglo-saksonskog govornog područja radije koriste metodu troškova prodatih učianka, dok se u zemljama kontinentalne Evrope češće sreće metoda ukupnih troškova. METODA UKUPNIH TROSKOVA - suština ove metode ogleda se u tome da se do periodičnog poslovnog rezultata dolazi tako što se prihodima od realizacije proizvoda ostvarenom u konkretnom obračunskom periodu suprotstavljaju ukupni troškovi, raščlanjeni po vrstama (troškovi materijala, plata, amortizacije, proizvodnih usluga, neproizvodnih usluga i sl.), nastali u istom obračunskom periodu. Polazi od toga da poslovni rezultat jednog obračunskog perioda treba utvrditi medjusobnim sučeljavanjem ukupnih ulaganja koja su izvršena u tom obračunskom periodu sa efektima koji su iz tih ulaganja proistekli. Prvi korak je odrediti koliko iznose ukupna ulaganja, a drugi korak je sta su efekti tih trosenja tj sta smo time dobili. Ovako utvrđeni rezultat bio bi tačan ukoliko nema ni početnih ni krajnih zaliha gotovih proizvoda i nedovršene proizvodnje, tj. kada su one nepromenjene. Međutim, pretpostavka o nepromenljivosti zaliha je teorijske prirode. Po pravilu zalihe postoje i variraju iz perioda u period, usled različitog intenziteta proizvodnje i prodaje u toku posmatranog perioda. Stoga da bi periodični rezultata bio tačno utvrđen moraju se uzeti u obzir i podaci o vrednosti zaliha odnosno podaci o promenama vrednosti početnih zaliha. Tako kada je vrednost krajnjih zaliha veca od vrednosti početnih zaliha došlo je do povećanja vrednosti zaliha, potrebno je korigovati prihode naviše jer je obim proizvodnje veci od obima prodaje. Kada je vrednost krajnjih zaliha manja od vrednosti početnih zaliha došlo je do smanjenja vrednosti zaliha potrebno je poslovne prihode korigovati naniže jer je obim proizvodnje manji od obima prodaje.1 Kod metode ukupnih troškova na rashodnoj strani bilansa uspeha naći će se (pošto se kaže da se kreće od ukupnih ulaganja), svi troškovi koji su nastali u jednom periodu iskazani u formi troškova po vrstama nezavisno od toga da li se odnose na prodate proizvode ili proizvode koje su jos uvek na lageru. Šta će biti na prihodnoj strani zavisi, kod proizvodnog preduzeća od odnosa prodaje i proizvodnje. Ako su proizvodnja i prodaje jednake to znači da smo sve što smo proizveli i prodali, a odnos izmedju početnih i krajnih zaliha u tom slučaju je isti. Dakle na prihodnoj strani biće prihodi od prodaje pod uslovom da je proizvodnja jednaka prodaji. Ukoliko je proizvodnja veća od prodaje, efekat će biti prihod od prodaje, za onaj deo prodaje koji je realizovan i povećanje zalihe za onaj deo proizvodnje koji nije realizovan. Dakle u tom slučaju ova vaša ulaganja, pošto nisu u celini prodati proizvodi zbog kojih su ta trošenja nastala, nemaju za posledicu samo prihod od prodaje nego su dovela i do povećanja zaliha. Krajnje zalihe će biti veće od početnih zaliha, i za iznos tog povećanja vi morate povećati prihode. Rezultat je prihod od prodaje + povećanje zaliha. U slučaju kada je prodaja veća od proizvodnje, to znači da smo prodali sve sto smo proizveli u tom periodu, i da smo prodali deo zaliha sa kojima smo u taj period ušli. Dakle prihod koji ste ostvarili u tom periodu ne potiče u celini od ovih ulaganja, već je delimično ostvaren prodajom proizvoda koji su proizvedeni u prethodnom periodu. Ako želite da dovedete u vezu prihode sa ovim ulaganjima morate ih
smanjiti za smanjenje vrednosti zaliha. I otuda će efekat biti prihod od prodaje - smanjenje zaliha. To je suština metoda ukupnih troškova. Prednosti metode ukupnih troškova: 1 jednostavnija je, izvire iz samog knjigovodstva, podobna za eksterno izveštavanje, 2 prikladna za ekonomsku analizu rentabiliteta – 1
Ako se korekcija vrši na strani prihoda
utvrđivanje učešća pojedinih vrsta troškova (rashoda) u poslovnim prihodima - možete utvrditi koliko je učešće troškova u ukupnim troškovima tj rashoda u ukupnim rashodima; jedna vrsta rashoda u odnosu na prihode; koji deo od ukupnih troškova čine troškovi zarada, koliko otpada na troškove materijala ili koliko prihoda koristim za pokriće troškova zarade. promena strukture troškova u odnosu na prethodi period i u odnosu na druga preduzeća - ako imam utvrdjenu strukturu troškova u nizu sukcesivnih vremenskih periodima, mogu pratiti da li se ta struktura troškova menja. Menjaće se apsolutni iznosi troškova, ali mene zanima da li učešće troškova materijala u ukupnim troškovima raste, pada ili stagnira; kako se kreće učešće troškova zarada. Ako uradim supstituciju jedne vrste materijala drugom da li će to rezultirati smanjenjem troškova materijala u ukupnim troškovima materijala ili neće. Ako smanjim broj radnika ali zamenim jedan broj nekvalifikovanih kvalifikovanim radnicima, broj radnika je manji ali je kvalifikaciona struktura podignuta, kako je to uticalo na ukupne troškove zarada, da li su oni sada veći ili manji nego što su bili ranije. analiziranje odnosa proizvodnje i prodaje - omogućava da dokučim u kakvom su odnosu proizvodnja i prodaja bile, čim vidim povećanje zaliha zaključujem da je proizvodnja bila veća od prodaje. Ako imam smanjenje zaliha, zaključak je obrnut. 3 pogodna za obračun statističkih agregata - to su pokazatelji efikasnosti na nivou drzave: nacinalni dohodak, društveni bruto proizvod. Oni se utvrdjuju na bazi bilansa pojedinačnih preduzeća. Republički zavod za statistiku obradjuje pojedinačne bilanse sa ciljem da utvrdi ove pokazatelje efikasnosti privrede kao celine. I ovaj bilans uspeha je pogodan za to zato što pruža informacije o ukupnim trošenjima. Nacionalni dohodak = Ukupan prihod - sva trošenja, osim troškova zarada koji predstavljaju, zajedno sa viškom vrednosti, deo nacionalnog dohodka. GDP možete takodje utvrditi ako imate bilans uspeha sastavljen po metodi ukupnih troškova. Imate ukupna ulaganja, imate promenu vrednosti zaliha, prihode, sve što vam je potrebno. 4 omogućava uvid u ukupnu aktivnost preduzeća, kako onu aktivnost koja se odnosi na prodaju tako i onu aktivnost koja se odnosi na proizvodnju - Čak i ako ništa ne prodate, što se samo teorijski može dogoditi, vi ćete moći da sastavite bilans uspeha. Rezultat će biti nula, ali ćete imati povećanje vrednosti zaliha na strani prihoda, a nasuprot njima će stajati ukupni troškovi. Nedostatak metode ukupnih troškova je nemogućnost analize troškova po funkcijama i po nosiocima. Slabije strane ove metode je da ova metoda omogućava utvrdjivanje rezultata samo za preduzeće kao celinu, znači metoda je tako napravljena da ne omogućava da utvrdite rezultat za delove preduzeća. Zato što troškove po vrstama uvek pratite na nivou firme. To je nedostatak koji nije mali, jer uprava firme ima potrebu da osim što treba da zna koliki je rezultat preduzeća kao celine ostvaren, treba da sazna koliki su rezultat postigli pojedini delovi preduzeća, koji predstavljaju tehničko-tehnološki zaokružene celine i koje imaju svoje proizvode. To ne mogu ako imam metodu ukupnih troškova. Ona možda ne traži razvijen obračun troškova kao metoda prodatih učianka, ali ne možete obračunati rezultat primenom metode ukupnih troškova ako nemate razvijen pogonski obračun. Zato što vam pogonski obračun mora reći CK, kako biste utvrdili promenu vrednosti zaliha nedovršene proizvodnje tj gotovih proizvoda. Morate za potrebe ove metode imati organizovan pogonski obračun koji će
vam dati podatke o tome kolika je vrednost zaliha. On možda može biti manje detaljan, ali pogonski obračun ima toliko drugih zadataka zbog kojih treba imati pogonski obračun u proizvodnom preduzeću.
Ovoj metodi odgovara bilans uspeha u formi konta. MRS 1 ne propisuje bilansne šeme. Ovo je predlog izgleda po MRS 1. Bilansna šema kod metode ukupnih troškova Prihodi od prodaje X X Ostali poslovni prihodi Promena vrednosti zaliha X X Troškovi materijala X Troškovi zarada X Troškovi amortizacije X Troškovi usluga (X) Ukupni poslovni rashodi X Dobitak/gubitak iz poslovne aktivnosti METODI TROSKOVA PRODATIH UCINAKA – podrazumeva sučeljavanje poslovnih prihoda (prihod od realizacije proizvoda i usluga) sa poslovnim rashodima (troškovi realizovnih proizvoda i usluga i odgovarajući troškovi perioda), tj prihodima od prodaje proizvoda suprotstavljaju se troškovi sadržani u tim prodatim proizvodima 2 (rashodi izazvani proizovdnjom i prodajom proizvoda). Na rashodnoj strani ce biti ne svi troškovi koje ste napravili, već samo troškovi proizvoda koji su prodati. A to znači da će u proizvodnom preduzeću rashodna strana sadržati CK prodatih gotovih proizvoda. A tu CK čine: troškovi proizvodnje, troškovi uprave i troškovi prodaje. Na rashodnoj strani će se nalaziti samo troškovi koji su nastali u datom obračunskom periodu, a koji su kroz prodaju proizvoda pretvoreni u rashode. Ovde će biti rashodi - CK prodatih gotovih proizvoda, jer CK neprodatih proizvoda sadrži samo troškove proizvodnje. Troškovi prodaje i uprave predstavljaju rashode perioda i terete samo prodate proizvode. Polazi se od efekata tj koliko iznose prihodi od prodaje proizvoda, robe ili usluga, sto predstavlja prvi korak. Drugi korak je odrediti koji su to rashodi koji su morali nastati da bi ti prihodi bili ostvareni. Na rashodnoj strani ce biti troskovi proizvoda koji su prodati. Ova metoda iskazuje troškove po funkcijama (troškovi proizvodnje prodatih proizvoda tj proizvodna CK, troškovi uprave i troskovi prodaje – troškovi perioda; dopunjuju proizvodnju CK do komercijalne CK). Podela na troškove proizvoda i troškove perioda izvršena je sa stanovišta mogućnosti odlaganja njihovog pokrića. Troškovi perioda moraju biti pokriveni u periodu u kome su nastali, tj na teret tekućih prihoda, dok troškovi proizvodnje imaju dvojak tretman: jedan deo se pokriva na teret tekućih prihoda, dok se drugi odlaže u bilans stanja na zalihama. Troskovi prodatih proizvoda se mogu izraziti i kao razlika izmedju pocetnih zaliha gotovih proizvoda uvecanih za zavrsene gotove proizvode u toku perioda i krajnjih zaliha gotovih proizvoda. Kod metode troškova prodatih učianka na strani prihoda uvek će se naći prihodi od prodaje a na rashodnoj strani CK prodatih gotovih proizvoda odnosno nabavna vrednost prodate robe, ako je reč o trgovini i troškovi trgovine. Sadržina ovog dela bilansu uspeha zavisi od delatnosti kojom se preduzeće bavi. Šta će biti poslovni prihodi, tj poslovni rashodi odredjuje delatnost firme. Kod trgovinskog preduzeca imaćete u bilansu uspeha na strani rashoda osim troškova po vrstama, još i nabavnu vrednost prodate robe, a na strani prihoda imaćete samo prihode od prodaje robe i neće biti korekcije
vrednosti zaliha, zato što roba nije učinak trgovine. Trgovina ne proizvodi robu, već je nabavlja radi njene prodaje. Troškovi poslovanja trgovine nastaju po osnovu vršenja usluge prodaje i dakle oni se odnose samo na uslugu prodaje, ali ne i na vrednost nabavljene robe. Zato imate 2
Kod trgovinskih preduzeća sučeljavaju se prihodi od realizacije robe i nabavna vrednost relizovane robe + troškovi poslovanja.
nabavnu vrednosti nabavljene robe + troškovi po vrstama, koji pokazuju šta je sve trgovina utrošila da bi robu prodala. Na prihodnoj strani naravno prihod od prodaje. Kada imate metod troškova prodatih učinaka na rashodnoj strani biće nabavna vrednost trgovinske robe, a umesto troškova po vrstama biće troškovi trgovine ili troškovi prodaje. Na strani prihoda kod banaka naći ce se prihodi od kamata i prihodi od naknada kao osnovni poslovni prihodi, a na rashodnoj strani rashodi po osnovu kamata, rashodi po osnovu naknada i troškovi poslovanja, znači operativni rashodi. U menjacnici nema zaliha, tako da bi opet imali troškove poslovanja po vrstama, a na prihodnoj strani prihodi od provizije, to je osnovni poslovni prihod. Prednosti metode troškova prodatih učinaka: omogućava praćenje troškova po funkcijama i nosiocima troškova,
segmentiranje rezultata kako po vertikali (po proizvodima, grupama proizvoda, tržištima i sl.) tako i po horizontali (više slojeva poslovnog rezultata npr bruto marza, dobit od prodaje, poslovni dobitak). Metoda troškova prodatih učianka ima tu mogućnost da vam obezbedi obračun rezultata po užim organizacionim delovima, jer su vam rashodi iskazani u formi CK proizvoda. Prema tome ona čak omogućava da za svaki pojedinačni proizvod obračunate doprinose prezultatu. Jednostavno prihodi od prodaje tog proizvoda minus njegova CK daće vam rezultat koji taj proizvod donosi, što naravno metoda ukupnih troškova ne može. Ali postoji prigovor da iz bilansa uspeha sastavljenog po toj metodi vidimo samo aktivnost preduzeća na području prodaje, mi ne vidimo šta se dogadja sa proizvodjom u preduzeću, jer se odnos izmedju proizvodnje i prodaje iz ovakvog bilansu uspeha jednostavno ne vidi. Vi ne možete sastaviti bilans uspeha po metodi troškova prodatih učianka ako prodaje nije bilo, jer proizvodnja kao dogadjaj ne utiče na bilans uspeha sastavljen po ovoj metodi. Ne vidite ukupna ulaganja, vidite samo ona ulaganja koja su dovela do prihoda. I zato ta metoda ne omogućava obračun društvenih agregata. Kada koristite tu metodu onda dajete dodatne podatke koji su potrebni da bi se statistiški agregati utvrdili. Nedostatak metode troškova prodatih učinaka ne zadovoljava zahteve obračuna statističkih (drustvenih) agregata. Metoda troškova prodatih učinaka je više interno orjentisana (koristi se za potrebe menađžmenta preduzeća) i zahteva dobro organizovano pogonsko knjigovodstvo. Ovoj metodi više odgovara bilans uspeha u formi liste. Bilansna sema kod metode troskova prodatih ucinaka Prihodi X X Troškovi prodatih proizvoda X Bruto dobit (marža) X Troškovi prodaje X Troškovi uprave (X) Ukupni poslovni rashodi X Dobit od poslovne aktivnosti 40 BILANS SRBIJI
UPEHA
U
Naš zvanični bilans uspeha se sastavlja metodom ukupnih troskova po neto principu. Promena prednosti zaliha koriguje prihode ostvarene prodajom gotovih proizvoda. Promenjen je MRS 22 koji se odnosio na poslovne kombinaćije i u kome je definisan postupak sa goodwill-om. Umesto njega imamo MSFI 3, novi standard u kome je tretman goodwill-a promenjen. Goodwill se ne otpisuje, nema amortizacije goodwill-a uopšte, već se vrši testiranje goodwill-a
na obezvredjenje. Taj standard počinje da se primenjuje od 2005 godine. Za finansijske izveštaje koji se odnose na 2005. godinu biće primenjen taj standard 3 i goodwill se neće otpisivati. Razlozi su sledeci: goodwill predstavlja iznos koji investitor plaća iznad vrednosti neto imovine preduzeća, ako ona ostvaruje iznad prosečne profite. Dakle sve dok firma ostvaruje te iznad prosečne profite, ja kao kupac imam razloga da verujem da ona održava goodwill koji sam platila. Onog trenutka kada bi visina ostvarenih profita počela da pada ja bih imala razloga da vršim otpisivanje goodwill-a. Dakle nema razloga za sistematsko otpisivanje goodwill-a u roku do pet godina ako u tim godinam firma ostvaruje iznad prosecan profit. Ja nemam čvrstih dokaza za to, ali to bi mogao biti razlog zbog koga se odustalo od sistematskog otpisivanja goodwill-a, dozvolilo se da plaćeni goodwill držite u bilansu sve dok firma ostvaruje iznad prosečan profit. MRS 36 odnosi se i na goodwill pa prema tome, on se bavi obezvredjenjem, ako i kada dodje do gubitka vrednosti goodwill-a dužni ste da izvršite smanjenje njegove vrednosti. Ovde naravno ostaje pitanje kako da odredim za koliko mi se goodwill smanjio. Da li odmah otpisati ceo goodwill na teret godine u kojoj je doslo do obezvredjenja, ili to obezvredjenje tretirati postepeno, to je prepušteno proceni sastavljača finasijskog izveštaja. PRIZNAVANJE I PROCENJIVANJE PRIHODA I RASHODA - Za priznavanje prihoda merodavno je načelo realizacije. Načelo realizacije predstavalja zahteva da se mogu priznati samo oni dobici i gubici koji su tržišno vreifikovani. Međutim, ne možemo priznati dobitak, ako prihod čiji je deo taj dobitak, nije tržišno verifikovan. Načelo realizacije se odnosi na dobitke i gubitke, ali se ono bavi i priznavanjem prihoda. Kada govorimo o načelu realizacije govorimo o pravilima koja trebaju da nam omoguće pravilnu periodizaciju prihoda po obračunskim periodima. Prihodima se bavi MRS 18 – Prihodi. Ovaj standard definiše prihode kao prilive ekonomske koristi u preduzeće u određenom periodu koji se ostvaruju iz redovnih aktivnosti koji dovode do povećanja sopstvenog kapitala (osim onih koja se odnose na uplate valsnika). Prihodi se procenjuju u visini fer vrednosti primljene naknade ili potraživanja, uzimajući u obzir sve trgovačke popuste i količinske rabate odobrene kupcima. Prihodi se priznaju kada: se pouzdano može meriti i kada je verovatan priliv ekonomske koristi. Ako se priliv novca ili gotovinskih ekvivalenata vremenski razgranicava, tada fer vrednost primanja moze biti niza od nominalnog iznosa primljene gotovine. Npr odobreni beskamatni robni kredit, prijem menice u kojoj je kamata obracunata po nizoj stopi o trzisne kamatne stope. Fer vrednost je u ovim slucajevima jednaka diskontovanoj vrednosti buducih placanja sa: preovladjujucom kamatnom stopom za slican instrument emitenta sa slicnim kreditnim bonitetom ili kamatnom stopom kojom se nominalni izos instrumenta diskontuje na vazecu prodajnu cenu robe ili uluga. Prihodi od prodaje proizvoda/robe se priznaju kada su ispunjeni sledeci uslovi: preduzeće prenese na kupca sve značajne rizike i koristi od vlasništva nad robom
pravno lice ne zadrzava uticaj na upravljanje u meri koja se obicno povezuje sa vlasnistvom niti kontrolu nad prodatom robom kada je moguce izmeriti prihod pouzdano
kada je verovatan priliv ekonomskih koristi
kada se rashodi koji su nastali ili će nastati u vezi sa ostvarenjem prihoda mogu pouzdano utvrditi. Rizici i koristi od vlasnistva su preneti istovremeno sa prenosom vlasnistva kod prodaje na malo. Kod drugih nacina prodaje prenos rizika i vlasnistva nije istovrenem. Ako prodavac zadrži značajne rizike vlasnišva, promena nije prodaja i prihod se ne priznaje. Npr postojanje
obaveze za nezadovoljavajuce izvrsenje koje nije pokriveno uobicajenom garancijom. Priliv od prihoda je uslovljen prihodom koji kupac tek treba da ostvari prodajom kupljene robe. Ako je zadrzani rizik vlasnistva beznacajan prodaja postoji i priho treba priznati. Npr prodaja uz mogucnost vlacanja noca kupcu koji nije zadovoljan proizvodom. Prihodi od usluga se priznaju: kada je moguce izmeriti prihod pouzdano
kada je verovatan priliv ekonomskih koristi
kada se moze pouzdano proceniti stepen dovršenosti usluga
kada se mogu pouzdano proceniti troškovi nastali pri pružanju usluga.3 Prihodi od kamata, tantijema i dividenti se priznaju: kada je verovatan priliv ekonomskih koristi
kada je moguce izmeriti prihod pouzdano
Za priznavanje rashoda merodavna su: načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu (zahteva da rashodi budu dodeljeni obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali) i načelo impariteta (koriguje načelo realizacije time što dozvoljava priznavanje nerealizovanih gubitaka). Visina rashoda je određena pravilima za procenjivanje imovine i obaveza. Izvestaju u kome su iskazani prihodi, rashodi i rezultat tj bilansu uspeha naziv je promenjen u Izvestaj o ukupnom rezultatu za period. Termin ukupan rezultat koristi da oznaci zbir svih komponenti rezultata. Za oznacavanje onih dobitaka i gubitaka koji direktno tangiraju kapital u revidiranom standardu se koristi termin ostali ukupni rezultat (OCI). SADRZINA REZULTATA MRS 1 Realizovani dobitak/gubitak Realizovani dobitak Realizovan gubitak Neraalizovani gubici Nerealizovani dobitak/gubitak po osnovu uskladjivanja fer vrednosti imovine i obaveza koji se vrednuju po fer vrednosti kroz dobitak i gubitak Ostali ukupnirezultat po osnovu uskladjivanja fer vrednosti imovine i obaveza koji se vrednuju po fer vrednosti kroz ostali ukupni rezlutat – kapital Izveštaj o ukupnom rezultatu može prema revidiranom standardu imati dvojaku sadržinu. Naime, u okviru ovog izveštaja mogu kao i do sada biti iskazani prihodi i rashodi koji utiču na
visinu iskazanog rezultata i sam rezultat, kao i oni dobici i gubici koji koji neposredno utiču na visinu sopstvenog kapitala. Druga mogućnost koju standard nudi sastoji se u tome da ukupan rezultat ostvaren tokom perioda može biti prezentiran u dva izveštaja. Prvi bi kao do sada bilans uspeha sadržao samo prihode, rashode koji u skladu sa standardima utiču na visinu rezultata dok bi u posebnom izveštaju bio iskazan ukupan rezultat, koji bi pored dobitka i gubitka utvrđenog i iskazanom u prethodnom izveštaju sadržao, kako se u standardu označava, 3
Poveži sa pričom u okviru načela ralizacije.
ostale ukupne rezultate, tj. prihode i rashode koji u skladu sa drugim standardima direktno menjaju visinu kapitala. Argumenti za jedan izvestaj - U prilog korišćenja jednog izveštaja za iskazivanje ukupnog rezultata ostvarenog tokom perioda ističe se da je reč o tome da sve stavke koje ispunjavaju definiciju prihoda i rashoda datu u Okviru MRS treba da budu prezentirane zajedno jer se time stvara osnova za dobijanje potpune slike o uspešnosti. Zajednička odlika svih ovih prihoda i rashoda je da su oni posledica transakcija koje nisu povezane sa vlasnicima. Ne postoje jasno definisani principi ili odlike na osnovu kojih bi se moglo izvršiti jasno podvajanje prihoda i rashoda koji treba da budu iskazani u dva podvojena izveštaja. Argumenti za dva izvestaja - Nepostojanje jasno definisanih principa za podvajanje prihoda i rashoda na one koji tangiraju rezultat i one koji tangiraju kapital- koristi i od strane članova Odbora koji smatraju da treba prihode i rashode koji tangiraju rezultat iskazati u jednom izveštaju «izveštaju o rezultatu» tako da on zadržava poziciju primarnog finansijskog izveštaja, a u drugom izveštaju iskazati one prihode i rashode koji tangiraju kapital i dobitak/gubitak perioda. Korišćenje dva izveštaja za prezentaciju uspeha se ocenjuje kao prelazno rešenje koje će postojati dok Odbor ne razvije principe za uključivanje stavki u prihode i rashode ili u ostali ukupan rezultat. Izvestaj o ukupnom rezultatu perioda i ako se za utvrdjivanje rezultata koristi metoda ukupnih troskova tada bi u tom izvestaju trebalo iskazati: prihode i rashode iz tekuće aktivnosti odnosno prihode i rashode koji tangiraju rezultat i prihode i rashode koji tangiraju kapital neposredno – «ostali ukupan rezultat» i to rasčlanjeno po osnovi nastanka, u visini neto iznosa nakon odbitka poreza na dobit Ukupan rezultat datog perioda, dobit koja pripada većinskim vlasnicima dobit koja pripada manjinskim vlasnicima ukupan rezultat koji pripada većinskim vlasnicima ukupan rezultat koji pripada manjinskim vlasnicima običnu zaradu po akciji razređenu zaradu po akciji Ako se za prezentaciju uspeha ostvarenom u toku perioda koriste dva izveštaja tada prvi izveštaj koji se označava kao izveštaj o uspehu kako je već navedeno sadrži samo one prihode i rashode koji nastaju iz transakcija koje nisu povezane sa vlasnicima i koji imaju za posledicu promenu visine rezultata. U drugom izveštaju koji se sastavlja iskazuje se ukupan rezultat datog perioda. Do ukupnog rezultata perioda se dolazi tako što se na dobitak/gubitak datog perioda koji je iskazan u prvom izveštaju doda/oduzme ostali ukupan rezultat. U revidiranom MRS 1 zahteva se objavljivanje u napomenama informacija o: promenama koje su tokom perioda nastale na svakoj od stavki ostalog ukupnog rezultata, efektima poreza na dobit koji se odnosi na svaku od stavki ostalog ukupnog rezulata i reklasifikacijama koje su u toku godine nastale na stavkama ostalog ukupnog rezultata. Podaci sadržani u ovoj napomeni omogućavaju korisnicima da sagledaju koliki bi porez na dobit bio plaćen da su one komponente ukupnog
rezultata koje u nekom od budućih period predmet oporezivanja. Treba podsetiti da dobici ili gubici iskazani na ovim stavkama će u nekom od budući perioda biti realizovane i da tada će uticati na visinu dobiti koja je predmet oporezivanja. Svrha objavljivanja podataka u ovoj napomeni je dakle, prognoza budućeg tereta po osnovu poreza na dobit. 41 BILANSNI DELIKTI – FALSIFIKOVANJE BILANSA
Falsifikovanje bilansa se smatra daleko težim bilansnim deliktom koji je u mnogim zemljama sankcionisan zakonskom kaznom (zatvorske i novcane kazne). Kod nas je to i dalje privredni prekršaj. Falsifikovanje bilansa ima za posledicu netačno iskazivanje neto imovine i rezultata poslovanja tj netacno prikazivanje finansijskog i rentabilnog polozaja preduzeca sa namerom da se treca lica navedu na odluke koje su suprotne njihovim interesima. Falsifikovanje bilansa nastaje usled nepostovanje nacela istinitosti i potpunosti. Motiv je da predstavimo eksternim korisnicima imovinu veću nego što imamo i rezultat veći nego što smo ostvarili. Tj namera je da se korisnici finansijskih izestaja, u prvom redu postojeci i potencijalni investitori i poverioci kao i drzava, obmanu i navedu na odluke koje su od koristi za menadzment i kompaniju a stetne po njih same. Postojanje ovog delikta ćete ustanoviti tako što ćete testirati da li je vrednost pojedinih oblika imovine utvrđena u skladu sa načelima: načelo opreznosti (i ako je primenjeno da li je zloupotrebljeno – neću otpisati ono što moram ili otpisaću vise nego što moram), načelo potpunosti (da li bilans sadrži fiktivne pozicije). Zbog toga što korišćenjem falsifikovanih izveštaja mogu nastati ogromne štete po poverioce i investitore, zakonodavac mora propisati visoke kazne. Javljaju se kod anonimnih i u svetu poznatih preduzeca (Daiwa Bank, Enron, WorldCom, XeroX, Merrill Lynch, Shell). Izvrsilac je menadzment ili uprava preduzeca, a njihovi motivu su: ostvarenje koristi (bonusa), pri cemu ne postoji znacajan rizik od otkrivanja. Strategije koje menadzment realizuje: Iskazivanje vise dobiti u odnosu na ostvarenu dobit putem povecanja prihoda ili dobitaka i/ili smanjenjem rashoda i gubitaka tekuceg perioda - ova strategija se primenjuje da bi se investitori i poverioci naveli da zadrže postojeća i eventualno izvrše dodatna ulaganja u preduzeće i da bi se odložilo iskazivanje neuspeha u poslovanju. Prerano priznavanje prihoda ili priznavanje prihoda diskutabilnog karaktera podrazumeva: - priznavanje prihoda od buducih isporuka, - priznavanje prihoda od isporuka filijali, - priznavanje prihoda pre bezuslovnog prihvatanja isporuke od strane kupca. - priznavanje prihoda iako je neka imovina data u zamenu za drugu imovinu. Iskazivanje nize dobiti u odnosu na ostvarenu dobit iskazivanjem nizih prihoda i dobitaka i/ili visih rashoda i gubitaka tekuceg perioda - ovom strategijom menadžment preduzeća želi da ili izbegne plaćanje poreza na dobit ili da odloži dobit na buduće obračunske periode u kojima će mu zbog niske ostvarene dobiti ona biti potrebna. Iskazivanje nepostojecih prihoda: - iskazivanje naplata avansa kao prihoda - iskazivanje prihoda od ulaganja kao poslovnog prihoda. Tehnike koje menadžment koristi u realizaciji ovih strategija su: 1) prerano priznavanje prihoda ili priznavanje prihoda čiji je kvalitet diskutabilan 2) iskazivanje nepostojećih prihoda 3) povećanje prihoda sa jednokratnim dobicima 4) prebacivanje rashoda tekućeg perioda na kasnije ili ranije periode
5) neevidentiranje ili neosnovano smanjenje visine obaveza 6) odlaganje prihoda tekućeg na buduće obračunske periode 7) priznavanje budućih rashoda kao rashode tekućeg perioda Navedeni postupci vode falsifikovanju finansijskih izveštaja i to kako bilansa stanja tako i bilansa uspeha. Pažljivim razmatranjem postupaka može se uočiti njihova međusobna
povezanost. Povezanost nastaje usled dvojakih posledica koje svaki od postupaka ima. Ako se avansi primljeni od kupaca priznaju kao prihod (prerano priznavanje prihoda) to će osim povećanja prihoda imati za posledicu nepriznavanje obaveza (neopravdano neiskazivanje obaveza). Ako preduzeće neosnovano ne prizna nastale prihode tekućeg perioda usled toga neće biti priznata ni potraživanja ili povećanje gotovine do kojih su ovi prihodi doveli, ili će prilivi gotovine biti tretirani kao primljeni avansi tj obaveze tj vodi iskazivanju nize aktive ili povecanju obaveza (tačke 2 i 5). Formiranje rezervisanja za nepostojeće obaveze – u periodu formiranja rezervisanja se iskazuju obaveze koje zapravo ne postoje, dok se u narednom periodu ove obaveze smanjuju ili potpuno ukidaju, čime je izvršeno prebacivanje prihoda sa tekućeg na buduće obračunske periode, priznavanje nepostojećih rashoda i priznavanje nepostojećih obaveze. Grupe 1, 5 i 6 krše načelo nastanka poslovnog događaja koje nalaže da se prihodi rashodi moraju priznati u onim obračunskim periodima u kome su nastali. Grupa 1 i 5 takođe krše načelo potpunosti. Otkrivanje manipulacije sa finansijskim izvestajima: Eksterne revizije jer je revizor proveo vise nedelja u pregledavanju knjigovodstvenih evidencija i utvrdjivnanju stvarnog stanja. Pažnju treba usmeriti na dve ključne tačke: prvo, na mišljenje revizora, da li je revizor dao pozitivno mišljenje ili mišljenje sa rezervom, pogotovo ako se ono odnosi na sposobnost preduzeća da nastavi sa radom; drugo, reputacija revizora, nju nije moguće jednostavno utvrditi, informacije se mogu dobiti od profesionalnih organizacija čiji je član ili iz iskustva drugih preduzeća u kojima je revizor vršio reviziju. Proxy izveštaj tj izveštaj uprave akcionarima. Te informacije se odnose na naknade menadžmenta, na broj opcija na akcije preduzeća koje su dobili menadžeri kao i informacije o promeni revizora. Napomene uz finansijske izveštaje u kojima korisnici mogu doći do brojnih korinsnih informacija kao što su informacije o računovodstvenim politikama (da li su u pitanju oprezne (konzervativne) ili agresivne računovodstvene politike), o promenama računovodstvenih politika (ako su te promene bez ozbiljnih razloga onda su signal za eventualne manipulacije), posebnostima delatnosti, obavezama iz zakljucenih dugorocnih ugovora o nabavci, izveštaji o segmentima, sporovi koje su ili će biti pokrenuti uskoro itd. Zakljucak: Racunovodstvo je mocan instrument za otkrivanje pronevera i za izvrsenje kriminalnih radnji. Lazni finansijski izvestaji osim direktnih steta nanetih investitorima imaju i znacajne indirektne stete kao sto je gubitak poverenja u finansijske izvestaje. Gubitak poverenja povecava cenu kapitala koji investitor ulaze, jer je povecan rizik ulaganja, usporava razvoj finansijskih trzista unoseci nesigurnost u poslovanje i time usporava razvoj privrede u celini. Zakon o racunovodstvu za bilansne delikte s obzirom da ih ne navodi pojedinacno predvidja samo novcane kazne cija se visina krece od 100.000 do 3.000.000 din. 42 BILANSNI DELIKTI – ZAMAGLJIVANJE BILANSA Bilansni delikti nastaju kao posledica nepoštovanja načela urednog balansiranja. U zavisnosti od toga koja su nacela krsena pri sastavljanju bilansa tj zavisno od posledice koje nepostovanje nacela ima, razlikuju se dva oblika bilansnog delikta:
Zamagljivanje bilansa
Falsifikovanje bilansa
Zamagljivanje bilansa nastaje kao posledica nepoštovanja ili kršenja načela jasnosti koji predstavlja zahtev da godisnji obracun bude sastavljen tako da bude razumljiv korisnicima. Zamagljivanje bilansa se ispoljava kao postupak iz koga rezultira bilans u kome je finansijski i rentabilni polozaj preduzeca predstavljen nejasno. To znači da su u zamagljenom bilansu i neto imovina i rezultat iskazani tačno ali su informacije koje su namenjene korisnicima predstavljene nejasno. Bilans se smatra nejasnim ako korisnici koji poseduju dovoljan stepen znanja iz finansijskog izvestavanja i poslovanja iz njega ne mogu sagledati odnose izmedju pojedinih pozicija koji su im neophodni za donosenje ispravnih zakljucaka i ocena. Cilj je da se korisnici navedu da na osnovu takvih informacija donesu takve zaključke i odluke koje su povoljne za nas a štetne za korisnike. Zamagljeni bilans se može otkriti tako što ćemo proveriti da li su poštovana sva pravila koja traži načelo jasnosti. To znaci da se zamagljivanje bilansa javlja kao posledica: Neadekvatnog rasclanjavanja racunovodstvenih kategorija - podrazumeva se raščlanjivanje koje ne zadovoljava sledeće uslove: delovi dobijeni raščlanjivanjem nisu homogene celine i stepen raščlanjavanja je ili nedovoljan ili preteran u odnosu na potrebe korisnika. To znači da u okviru aktive mora biti jasno podvojena poslovna od neposlovne imovine, poslovna na stalnu i obrtnu, stalna na nematerijalna, materijalna i finansijska ulaganja, a obrtna na zalihe, potraživanja i gotovinu. U napomenama svaka od ovih pozicija mora biti dublje raščlanjena. Iz ovoga ne treba zakljuciti da je svako odstupanje od zahteva za rasclanjavanjem koje namece zakon sracunato na zamagljivanje bilansa. Npr. u konsolidovanom bilansu zalihe se iskazuju kao jedna pozicija, ali ne radi zamagljivanja bilansa vec je sazimanje izvrseno zbog toga sto u grupi nije moguce jasno odrediti sta je gotov proizvod, a sta materijal. Naime, sa stanovista jednog preduzeca jedno imovinsko dobro je materijal a sa stanovista drugog preduzeca koje pripada istoj grupi isto imovinsko dobro predstavlja gotov proizvod. Postovanje zahteva za rasclanjavanjem istaknuto u zakonskim propisima, ne znaci da nije doslo do zamagljivanja bilansa, jer mozda okolnosti u kojima radi preduzece zahtevaju dublje rasclanjavanje od uobicajenog. Neadekvatnog obelezavanja bilansnih pozicija - neziv neke pozicije je neadekvatan ako se iz njega ne može nedvosmisleno dokučiti njena sadržina. Npr. sitan inventar, ne zna se da li je u pitanju sitan inventar na zalihama ili u upotrebi. Važno je davanje pravih naziva, davanje pogrešnih naziva je u funkciji zamagljivanja bilansa. Upotrebe neto principa - korišćenje bruto principa je takođe bitno, jer se neto principom uskraćuju važne informacije. Ono podrazumeva prebijanje bilansnih pozicija. Npr. iskazivanje samo rezultata ali ne i prihoda i rashoda koji su do njega doveli ili iskazivanje samo neotpisane vrednosti osnovnih sredstava. Uskracivanje vaznih informacija u beleskama i izvestaju o poslovanju - ako napomene ne sadrže sve relevantne informacije i to je zamagljivanje bilansa. Iako nije decidirano navedeno da se mora navesti ta i ta informacija, a ukoliko je vazna za korisnika, vi je morate prezentirati. Ovo je najčešći način zamagljivanja bilansa. Beleske ne sadrze informacije potrebne za donosenje zakljucaka i ocena na kojima ce zasnovati odluke. Npr. nije naveden nacin otpisivanja stalne imovine, nije naveden osnov procenjivanja
pozicija istorijski trosak ili dnevna vrednost, nisu navedene obaveze ili potrazivanja koja su osigurana zalogom. Nije teško dokazati da je bilans zamagljen, teško je dokazati nameru sastavljača da taj bilans bude zamagljen. Tj da bi se ustanovilo da je rec o bilansnom deliktu potrebno je dokazati da je
uskracivanje informacije sracunato na to da korisnika navede na pogresne zakljucke. Sastavljaci finansijskih izvestaja i uprava preduzeca uobicajeno na takve optuzbe odgovaraju da je uskracivanje informacija ucinjeno iz neznanja ili pak radi zastite interesa preduzeca. 43 BILANS USPEHA – POJAM, ELEMENTI I USLOVI ZA NJIHOVO PRIZNAVANJE FORMA Za prikazivanje bilansa uspeha koriste se dve forme, i to: 1. Forma konta – podrazumeva da se prihodi i rashodi nalaze jedni naspram drugih, zbog čega se ona još naziva horizontalna forma. Prednost ove forme je: što čini bilans uspeha pregldnijim, jasnijim i što direktno izvire iz knjigovodstva, tj bilans uspeha je preslikani račun dobitka i gubitka iz knjigovodstva. Omogucava iskazivanje ukupnog rezultata preduzeca. Nedostatak ove forme ogleda se u tome što onemogućava segmentaciju rezultata. Ova forma se redje koristi. 2. Forma liste – podrazumeva postepeno pokriće rashoda, tj unošenje prihoda i rashoda jednih ispod drugih, zbog čega se ona još naziva vertikalna forma (štafelna forma). Kada koristite formu liste onda vrlo često idete na stepenasto pokrivanje rashoda prihodima. Pa tako, npr uopšte nije neuobičajeno da se od prihoda od prodaje najpre pokrije nabavna vrednost robe ili CK prodatih gotovih proizvoda, jer se dobija bruto domaći rezultat koji se naziva jos često bruto maržom. Pa se onda od te bruto marže pokrivaju troškovi poslovanja i dolazi se do neto poslovnog rezultata. Naravno možete imati drugačiju sadržinu. Uzmete pa da od prihoda od prodaje pokrijete varijabilne troškove prodatih proizvoda i dodjete do kontribucione marže, pa da onda odbijete fiksne troškove proizvodnog funkcionalnog područja, onda ostale varijabilne troškove poslovanja i da dodjete do neto rezultata. Znači u zavisnosti od toga koje informacije želite korisnicima da pružite, vi ćete odrediti kako će taj rezultat biti prikazan u bilansu upseha. Ali uobičajno minimalno raščlanjavanje prihoda i rashoda vrši se tako što se izvrši razdvajanje prihoda i rashoda najmanje na redovne i na vanredne, a u okviru redovnih prihode i rashode iz poslovnih aktivnosti i prihode i rashode po osnovu finansiranja. Nedostatak ove forme je: što bilans uspeha gubi na preglednosti, jasnosti i vezi sa knjigovodstvom. Prednost ove forme ogleda se u tome što omogućava segmentaciju rezultata tj razdvajanje poslovnog rezultata od rezultata finansiranja i rezultata koji je posledica poslovanja ali nije vezan za ucinke niti za upravljanje finansijskim sredstvima (prikazivanje rezultata u više slojeva: poslovni, finansijski i neposlovni rezultat koji je posledica vanrednih okolnosti) i što je informaciono bogatiji. Ova forma se primenjuje cesce. U praksi su prema MRS 1 dopuštene obe forme tj. preduzeće ima pravo da slobodno bira koju će formu koristiti za prikazivanje bilansa uspeha. Pošto se daje pravo izbora mora se poštovati načelo stalnosti (kontinuiteta), koje zahteva da se jednom izabrana forma ne sme menjati ukoliko za to ne postoje opravdani razlozi, a sve u cilju postizanja uporedivosti bilansa uspeha u nizu obračunskih perioda. NACIN UKLJUCIVANJA PRIHODA I RASHODA U BILANS USPEHA - Prihode i rashode je moguće uključiti u bilans uspeha primenom dva principa, i to:
1. Bruto principa – podrazumeva unošenje prihoda i rashoda u punom tj. nesaldiranom iznosu. U praksi se najviše koristi bruto princip. Razlozi su: u skladu je sa načelom jasnosti i iskazna moć bilnsa uspeha, sastavljenog po bruto principu, je daleko veća (jer prikazuje ostvareni rezultata po vrsti, visini i izvorima obezbeđenja).
2. Neto principa – podrazumeva unošenje saldiranih prihoda i rashoda MRS 1 zahteva obaveznu primenu bruto principa pri uključivanju u bilans uspeha prihoda i rashoda iz poslovne aktivnosti, dok je za uključivanje prihoda i rashoda iz finansiranja kao i neposlovnih prihoda i rashoda dozvoljen neto princip. To znači da ćete uvek morati da prihode i rashode koji potiču iz vaše osnovne delatnosti iskažete odvojeno. Prihode od prodaje gotovih proizvoda i nasuprot tome CK prodatih gotovih proizvoda, prihodi od prodaje robe i nasuprot tome nabavna vrednost prodate robe. Za prihode i rashode koji nastaju po osnovu prodaje imovine, uključujući i prodaju finansijskih ulaganja, za finansijske prihode i rashode dopušten je, (ne morate ali možete koristiti) neto princip. To znači da u bilansu uspeha možete iskazati, ne prihode i rashode nego samo razliku izmedju prihoda i rashoda. Tako možete reći imamo dobitke po osnovu prodaje osnovnih sredstava, imamo dobitke po osnovu prodaje HOV. Dakle vi nećete korisniku reći kolika je bila prodajna vrednost HOV, kolika je njihova nabavna vrednost pa koliki je vaš dobitak. Pa kada se govori o prihodima kaže se da oni uključuju prihode i dobitke, jer taj dobitak od prodaje HOV je vaš prihod, jer povećava vaš rezultat, samo je iskazan po neto principu. Konačna odluka o tome da li i u kojoj meri ćete primeniti neto princip zavisi od sastavljača finansijskog izveštaja. Dakle standard ne kaže da morate, on samo kaže da možete koristiti neto princip za iskazivanje prihoda i posledica prodaje HOV, imovine, zalihe materijala, ali to nije obavezno. Dakle vi možete i tu primenjivati bruto princip ali imajući u vidu da te aktivnosti nisu posledica osnovne delatnosti preduzeća, da iznosi tih prihoda i rashoda nisu toliki da bitno odredjuju iznos rezultata, smatra se da je tu dopuštena primena neto principa. Ovaj standard naglašava da je saldiranje prihoda i rashoda dopušteno kada potiču iz istih transakcija, kada se time izražava suština transakcije ili kada dobici i gubici iz istih ili sličnih transakcija nisu značajni. Smatra se da prirodu transakcije odrazava npr. iskazivanje dobitaka ili gubitaka po osnovu prodaje stalne imovine, ukljucujuci i finansijeku imovinu. Ako je stavka prihoda i rashoda znacajna njenu prirodu i iznos treba objaviti odvojeno. Npr otpis zaliha na neto prodajnu vrednost; restrukturiranje poslovanja i ukidanje odgovarajuceg rezervisanja; prodaja dugorocnih ulaganja; izmirenje troskova sudskog spora i sl. Definicija prihoda u konceptualnom okviru kaže da prihodi obuhvataju prihode i dobitke. To znaci prihode za one segmente gde se poštuje bruto princip kao pravilo za integrisanje prihoda u bilansu uspeha, i dobitke odnosno gubitke, (ali gubitak spada u rashode pa naravno ovde nije pomenut) za aktivnosti gde se primenjuje neto princip. RASCLANJAVANJE - Raščlanjavanje u bilansu uspeha podrazumeva segmentiranje ukupnog rezultata, kao razlike ukupnih prihoda i ukupnih rashoda obračunskog perioda, prema unapred izabranim kriterijumima. Shodno tome: iz zahtev načela potpunosti, koji kaže da se na strani prihoda moraju obuhvatiti sve vrste prihoda, a na strani rashoda sve vrste rashoda odnosnog obračunskog perioda, proizilazi iskazivanje prihoda i rashoda po vrstama (metoda ukupnih troškova) iz zahteva kontrole ostvarenog rezultata proizilazi potreba raščlanjavanja rezultata prema područjima njihovog nastanka (poslovni, finansijski, neposlovni; potom uspeh iz redovonog poslovanja na interni i eksterni i sl.) dublje horizontalno raščlanjavanje znači podelu poslovnog rezultata na rezultat iz
nabavke, proizvodnje i prodaje (problem raščlaniti prihode jer tržište priznaje jedinstvenu cenu za sva funkcionalna područja) ili postepeno pokriće rashoda (metoda troškova prodatih učinaka) vertikalno raščlanjavanje segmentiranju rezultata po proizvodima, grupama proizvoda, po tržištima (domaće/strano) ili kanalima prodaje (na malo, na veliko, po katalogu)
Na glavnom obrascu bilansa uspeha potrebno je objaviti: dobitak/gubitak koji pripada manjinskim akcionarima kao i dobitak/gubitak koji pripada akcionarima matičnog preduzeća. Da bi se zadoboljine informacione potrebe korisnika rashodi i prihodi se u bilansu uspeha saglasno MRS 1 minimalno treba prezentirati: prihode i rashode, koji je rezultat poslovne aktivnosti,
troškove finansiranja,
ucesce u dobitku ili gubitku povezanih preduzeća,
rashode po osnovu poreza,
dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti,
dobitak ili gubitak od diskontinuiranog poslovanja nakon poreza,
dobitak ili gubitak nakon poreza koji je priznat nakon procene po fer vrednostiumanjenoj za troskove prodaje ili dobitak ili gubitak koji je priznat kod otudjenja sredstava ili grape koja se otudjuje a koja cini diskontinuirano poslovanje. Redovna aktivnost obuhvata prihode i rashode po osnovu finansiranja, što je redovna ali nije poslovna aktivnost. Zatim koje su vanredne stavke, znači to su vanredni prihodi i vanredni rashodi, zatim manjinski interes. Manjinski interes je deo dobitka koji pripada manjinskim akcionarima. Ova pozicija pojavljuje se samo u konsolidovanom računu uspeha, znači bilansu uspeha grupe gde se rezultat grupe deli na deo rezultata koji pripada većinskim vlasnicima, znači matičnoj firmi, i deo rezultata koji pripada manjinskim akcionarima. A manjinski akcionari postoje kada matično preduzeće ima većinsko, ali ne i 100% učešće u zavisnim preduzećima. Tada se kao vlasnik pored matične firme datog zavisnog preduzeća javljaju manjinski akcionari. Naravno da ti manjinski akcionari kao suvlasnici zavisnih firmi imaju pravo na deo dobitka i taj deo dobitka koji pripada manjinskim akcionarima iskazuje se kao manjinski interes. I naravno mora se iskazati neto dobitak ili gubitak perioda. Znači ovo nije redosled informacija, ovo su samo navedene informacije koje bilans uspeha mora da pruži. To su minimalne informacije.
