3-0. Dubrovacka knjizevnost

5/12/2018

http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

3-0. Dubrova cka knjiz evnost - slide pdf.c om

1/247

5/12/2018


2 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

2/247

5/12/2018


ПРЕДАВАЊА НА ФИЛОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ

КЊИЖЕВНОСТ ОД РЕНЕСАНСЕ ДО РАЦИОНАЛИЗМА КЊИЖЕВНОСТ ДУБРОВНИКА И ДРУГИХ ПРИМОРСКИХ ГРАДОВА XV – XVIII ВЕК I ДЕО РЕНЕСАНСА И БАРОК XV – XVII ВЕК Приредио Добрица Манојловић

БЕОГРАД АПРИЛ 1967


3/247

5/12/2018



4/247

5/12/2018


Напомена приређивача

Студирајући на групи за југословенску књижевност и српскохрватки језик школске 1970/71 и 1971/72. године у скриптарници Филолошког факултета Београду купиоизсам скрипту насталу од прикупљених бележака уса предавања предмета: Књижевност од ренесансе до рационализма. Будући да је у питању био квалитетан али веома несређен текст, из љубави према књижевности, а и из потребе да себи и својој деци сачувам ово штиво у сређеном стању, приступио сам обради овог текста. Без икаквих тежњи да себе сврстам у историчаре књижевности, примењујући већ утврђену књижевну периодизацију и жанровску поделу катедре за југословенску књижевност из времена проф. др Мирослава Пантића, извршио сам прилагођавање овог текста, уз незнатне стилске и организационе интервенције. Завршивши књигу, схватио сам да би она, и поред у међувремену извршених знатних измена у наставном програму, могла послужити садашњим студентима као приручник за допуну знања из ове области. Унапред захвалан на разумевању. Добрица Манојловић


5/247

5/12/2018



6/247

5/12/2018


УВОД


7/247

5/12/2018



8/247

5/12/2018


ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ ДУБРОВНИКА И ДРУГИХ ПРИМОРСКИХ ГРАДОВА

Историја југословенске књижевности од XV до XVIII века приморска– књижевност, од ренесансе до или рационализма то је предмет или овог књижевност циклуса предавања. Обухвата хуманизам и ренесансу, барок, рококо и просвећеност. Сам број назива је карактеристичан за књижевност овог доба. Она је веома нејединствена. Са једне стране је у складу са литературом Европе тога времена, а са друге у магли средњег века. Разбијена је на разна средишта која међу собом немају ближе контакте. Јединство смерова у југословенској књижевности постојало је до XV века, а онда се прекида. Поједина подручја која насељавају југословенски народи постепено се искључују из сваког рада. Падом деспотовине 1459. прекида се успон и књижевности и државе у Србији. За време Стефана Лазаревића па до краја његове владавине (1427.) виде се снажнији елементи хуманизмау култури тога доба. Да је та култура могла лепо да се развија, она би имала и хуманизам и ренесансу какви су били у Европи. Почеци хуманизма су били пресечени доласком Турака. То се може рећи и за друге области које су насељавали наши народи, (Босна – 1463., Херцеговина – 1482., Црна Гора – 1498.). И у овим земљама је било нових елемената који су били угушени доласком Турака. Доласком Турака престаје сваки оригиналнији књижевни рад. Услови су све гори и књижевност се своди на преписивање текстова који нису имали велику литерарну вредност. Углавном су преписивани црквени текстови практичне вредности. Али нису сви крајеви наше земље имали исту судбину. Приморски крајеви су избегли Турке, и насељени претежно српским и хрватским живљем успевају да одрже корак с Европом. Тако се десило да је овај појас једини доживео ренесансу. Нарочито се 9 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

9/247

5/12/2018


истиче Дубровник. Градови у његовом залеђу су били окупирани од стране Турака а он, слободан, успева да створи високу писану уметност. И неки други градови на обали су имали удела у стварању те књижевности. Они су некада ишли напоредо с Дубровником или га чак надмашивали, али су очито, заостајали како су године пролазиле. Дубровник је саграђен у VII веку. Саградиле су га избеглице из римске колоније Епидаура. Био је саграђен на малом острву и звао се Лауса или Рауса. Словенска и друга племена у надирању населише се у непосредној близини Раусе, на обронцима брда званог Срђ и насеље су назвали Дубровник по шумама на падини брда. Временом су се житељи мешали, плитак мореуз је затрпан и то је садашњи Страдун или Плаца. Племена су се стопила а Словени су наметнули свој језик и етничка обележја. Од VII века па надаље то је био напредан град, али никад сасвим слободан. Од 1201. до 1358. признавао је Млетке, 1358 – 1526. Угарску, 1526 – 1806. Турску. Најдуже су признавали турску власт, све до доласка Наполеона када је пропала Дубровачка република. Иако је признавао власт, Дубровник је “унутра” био слободан. Његове обавезе су биле симболичне или у виду новца. Турцима је, на пример, плаћао 12.500 дуката У годишње. почетку је био веома јака комуна, до XII века је био јако средиште, а у XIII и XIV веку се још више изградио. Основ његовог просперитета је био копнена и поморска трговина. Имао је веома јаку флоту која је пловила Медитераном а он је, опет, био најважнији поморски пут тог времена. Временом постаје најјача лука на источном Јадрану и Медитерану уопште. Био је велики такмац Млетачкој републици, а његови бродови су били појам лепоте и сигурности у целој Европи. Тако се чак јавља реч “аrgosy” у једној Шекспировој драми као име неке врсте брода који је био чувен по својој лепоти и величини. Копнена трговина је била оријентисана на Балкан. Још 1186. је Немања дао концесије Дубровнику да може трговати по целој Србији. И у самом Дубровнику се развијају занати, радионице мануфактурног типа, тако да трговина постаје и извозна. Цео Балкан је био испресецан мрежом дубровачких колонија трговаца који су били неутрални и када је то било немогуће. Они су једини успели да добију концесију од Турака.


10/247

5/12/2018


Ова трговина је омогућила да се јаве прве компоненте капитализма, те су новопечени капиталисти почели да инвестирају новац у разне делатности. Ово мења односе у друштву и од XI века се издваја класа најбогатијих. Они себе називају нобилес – племенити; то је била новчана аристократија. У XIV веку они затварају свој круг, а они који су се нашли у њему остају племићи, али и постају племићи по наслеђу. Други део грађанства сачињава пук – популуси, они то остају уз ретке изузетке. Властела узима власт и Дубровник постаје аристократска република. У њој свако има своје место. У оквирима републике за племство важи потпуна равноправност. Власт у републици држе властелини – сви пунолетни племићи мушког пола. Они сачињавају Велико вијеће – Consilium maius. Из редова Вијећа издвајају се 40 – 50 старијих или искуснијих и они сачињавају Сенат Дубровачке републике, тј. његову владу – Consilium rogatorum. Њихоив извршни орган сачињава 11 сенатора и то је Мало вијеће. На челу је кнез, али он нема никакву власт. Он је симбол Републике и бира се на месец дана. Због овакве поделе власти Дубровник је успео да се одржи тако дуго. Племство у себи садржи елементе који га везују за европски феудализам, али ипоседе буржоазију. Као раде феудалци они имају власт, велике земљишне на којима сељаци – колони . Као буржоазија они су носиоци целокупне привреде. Они други – пук, се временом мењају и деле. Заједничко им је било то што су сви били ван власти. Иначе, у пуку је било слојева који су исто тако били међусобно затворени као и племство у односу на пук. Прелаз у виши сталеж није био могућ. Племић је, на пример, губио племство ако би се оженио пучанком. Најјачи слој пука су били грађани. По богатству они су били равни властели или чак богатији. Они су понекад били финансијери или зајмодавци властели. Имали су и земљишне поседе, где су за њих радили колони. И по образовању, култури и стилу живота су били једнаки. Они се окупљају у организације зване братовштине. Оне су биле засноване на обавезама међусобног помагања и на религији. Скупљали су се у цркви Светог Антуна и звали су се антунини. То је био најјачи слој пука који је дао многе чувене писце. Они који нису били у овој братовштини, а који су временом тргујући по Балкану зарадили иметак, скупљали су се око цркве Св. 11 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

11/247

5/12/2018


Лазара и звали су се лазарини; били су одмах иза грађана, то су дубровачки пучани. Иза њих су се налазили занатлије, војници, рибари, послуга и сељаци. Друштво је било хијерархијско у највећој могућој мери. Ова подела је омогућавала супротстављање пука племству као другој класи. Зато је властела могла тако мирно да влада. За све ово време о културним појавама уопште није било речи. О томе постоје и писана сведочанства. Италијански учитељ Ђовани де Равена који је био канцелар у Дубровнику од 1384 – 1387. написао је “Историју Дубровника” и доста писама. У тим делима он истиче необразованост, суровост, грамзивост, незнање латинског језика... И сами свештеници су једва срицали латинске текстове. Тако обогаћена властела и грађани у првој половини XV века доприносе ширењу културе. Почиње да се води рачуна о просвети. Из Италије долазе учитељи и уче племићку децу искључиво на италијанском и латинском језику. Хигијена у граду се побољшава, долазе лекари. Између осталих у Дубровник долазе чувени италијански писци тога времена. Богати племићи одлазе у иностранство јер у Дубровнику нема универзитета. Најчешће су одлазили у Италију (Болоња, Падова, Рим), неки у Шпанију, Енглеску, Одатле се културној враћају обогаћени знањем. БлагодарећиФранцуску. новим видицима и овој размени, долази до коренитих промена у Дубровнику. До друге половине XIV века у Дубровнику су постојале само дрвене куће. Отада се у њему граде луксузне палате, у околини града зидају се летњиковци. Једном речју, мења се целокупан живот. Јављају се нове књиге поред оних преписаних са црквеном тематиком. То су углавном антички писци, и то прво латински па грчки. Сликарство цвета и оснива се тзв. дубровачка школа. И писана сведочанства се мењају. Филип де Диверзис (1434 – 1440. у Дубровнику), учитељ који је у спонзи предавао деци логику, реторику и др., описаo је Дубровник на латинском. Између осталог, писао је о култури. Још увек замера Дубровчанима да гомилају новац, али је међу њима пронашао и љубитеље антике, књига и чак и “неке који певају на латинском”. И други далматински градови имају сличан пут. Они су у почетку били аутономне комуне. Сплит, Задар, Шибеник, Трогир, Котор, Раб, Крк, живе сами за себе. И они, као и Дубровник, признају власт оне силе која је тада најмоћнија. Унутрашњи живот и неке међународне релације задржавају за себе. И у њима долази до 12 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

12/247

5/12/2018


богаћења, раслојавања на племство и пук, само је у њима однос ових слојева другачији. Пук је хомоген и често устаје да се оружјем брани. Он у томе успева, али ти устанци су значајан друштвени покрет који говори о свести пука. И овде постоје братовштине које су понекад цеховске. Овај успон далматинских градова прекида се 1420. Млеци заузимају највећи део Далмације, која остаје у њиховим рукама до 1797. када је Наполеон руши. Само је Дубровник остао слободан град. Овај догађај је судбоносан за далматинске градове. Све се подређује Млецима. Целокупну трговину одређују и контролишу Венецијанци, а трговци су принуђени да прво задовоље млетачке потребе и да плате царину, коју су поново морали да плаћају на другом месту, а то је повећавало цене. Дубровник, ослобођен овог плаћања, поново стиче велика богатства. Осим тога, градови су стално суочени са опасношћу од Турака. Сви ови услови уназађују напредак градова и они постепено пропадају. Ипак, они играју равноправну културну улогу све до XVI века. Једно острво има изузетну судбину. То је Хвар. Он је био главна трговачка и ратна лука на источној обали Јадрана. То је град интернационалне трговине и значаја. Због тога, он надмашивали је у култури играо посебну улогу. Често су хварски писци дубровачке. Писали су и на другим језицима. Све се одигравало као у Дубровнику, с том разликом што су студенти одлазили искључиво у Падову. Услед неповољних услова, представници далматинске културе иду у свет. Многи од њих постају чувени (Иван Дукновић, Фрањо Врањанин). Они у свету делају под псеудонимима.


13/247

5/12/2018


КЊИЖЕВНИ ЖИВОТ ДУБРОВНИКА У ПРЕДРЕНЕСАНСНОМ ПЕРОДУ

Дубровачка књижевност није морала да почне од почетка. Пре је постојала жива народна књижевност. Певала се лирскаод и епскањепоезија. Ту поезију су Дубровчани слушали на имањима својих колона. Она је силазила и у градове преко сељака који су тамо долазили као послуга. То је средина XV века и у Дубровнику је било много певача народних песама. У Дубровачком архиву налазе се спомени песама. 1462. је четрдесетак младих племића певало по граду на словенском језику (in sclave) неку мелодију са речима: “Ој Јело, вита Јело, не ход сама на воду...”. То су први записани народни стихови које имамо. Песма је имала изграђен песнички језик и фигуре, синтаксу, а лирика је била богата осећањима и лирским мотивима. Постоји и поезија уличних певача који су себе називали зачињавцима. Они су ишли улицама, градовима, ширећи песме од којих професионално живе. Певали су их у једном месту док не би досадиле слушаоцима, а онда су ишли даље. Певају епске песме о подвизима јунака, или о свецима, и љубавну поезију која постаје веома популарна. За њу је карактеристично да је аутор увек анониман. Ови певачи се јављају у средњем веку на дворовима тадашњих великаша. Са двора Сандаља Хранића су певачи долазили у Дубровник. 1408. се помиње у Архиву певач босанског краља који је од Дубровника добио неке поклоне као награду. Ова поезија уличних и дворских певача се веома ретко бележила, тако да немамо њене текстове. У градовима се певала и тзв. меличка лирика, која је била везана за музику и само се уз њу певала. То су биле углавном љубавне песме. Мантината се певала ујутру, а серенада увече. Оне 14 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

14/247

5/12/2018


се преносе усменим путем, а песници су анонимни. Ни ове нису биле записиване. О њима се једино зна из Архива, када би избио неки скандал. 1441., једног дана, дубровачки канцелар Стефано Флиско је седео у канцеларији; у то време су ушла три младића да региструју неки документ. Док је канцелар писао, они су певали “песме небеске хармоније” у којима су славили лепоту својих госпођа. Канцелар, очаран лепотом стихова, оставио је запис на латинском у коме благосиља њихове драгане. 1464. је пријављено Малом вијећу 11 племића који су ноћу певали непристојне песмице. Један хуманиста, који је своје песме писао на латинском, записао је да дубровачка младеж ноћу пева песме чувене по лепоти. Ови подаци нам казују да су се песме певале на нашем језику. Један фрагмент те поезије дугујемо случају. Неки племић који је служио у дубровачкој царинарници, на маргинама Статута записао је ћирилицом неколико стихова. Није познато колика је њихова старост, а записао их је 1421. Звао се Џонко Калић или Калићевић (1399 – 1457). У то време је писао ћирилицом, а латиница је продрла у дубровачку књижевност крајем XV века. Ови стихови су драгоцени зато што су сведочанство поезије која се деценијама стварала на овом тлу: Сада сам остављен срид морске пучине, валови моћно бјен, дажд дојде с висине; кад дојдох на копно, мних да сам... Овакав мотив постоји и у провансалској поезији. Песма показује да је дубровачком поезијом тада владао дванаестерац. Главну цезуру има код шестог слога, а две споредне код трећег и деветог. Овде се јавља и стандардна дубровачка рима. Римују се по два узастопна дванаестерца, а постоји и рима код главне цезуре. Неки сматрају да су то шестерци са обгрљеном римом. Не постоје докази ни за једно ни за друго, али већина историчара сматра да су то ипак дванаестерци. Њих има у латинској црквеној лирици, али и у народној. Ови стихови говоре још и о преплитању културних, књижевних и језичких утицаја на територији Дубровника. Он говори штокавским дијалектом, а у песми се примећују и трагови чакавског и икавског. Они су ту присутни као остаци претходне литературе која је егзистирала на овом тлу. Они су у поезији мењали колоквијални говор чинећи га друкчијим и интерасантнијим. 15 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

15/247

5/12/2018


Уз ову поезију постојала је књижевност која је датирала из раних столећа средњег века. То су ћирилска и глагољска књижевност, а после XV века латиничка. То је књижевност која је настала у XII веку, када се у старословенском језику јављају српски, хрватски, македонски и бугарски облици у фонетици, синтакси, речнику итд. Тако се столећима развијала књижевност која је била права хришћанска књижевност (мисали, псалтири и др.); то је била култна књижевност. Постојали су и стихови, чак и неки световнији, а било је и сатиричних ода. Постојала је и религиозна драматика у стиховима. Те драме су се писале и приказивале у нашим приморским градовима у XIV и XV веку мењајући се до sacrae representationi. Оне су се писале у осмерцу и дванаестерцу. У њима се наш језик брушио за лирику. Ове драме је писао неуки, једва писмен свет и оне су имале за циљ да у доба карневала развеселе свет. Често су се прерађивали библијски мотиви. Овај рад је био без литерарне вредности, али је поседовао извесну културну вредност. Све горе наведено је књижевност најширих маса. У исто време она је општа – не ограничавају је никакве ни политичке, ни културне, ни сталешке границе.


16/247

5/12/2018


XV – XVI ВЕК ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА


17/247

5/12/2018



18/247

5/12/2018


XV ВЕК ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

Од краја XIV века долази до коренитих промена, до препорода у целокупној човековој историји. Овај процес изгледа толико нов у односу на претходни да се говори о револуцији, прекиду, преображају; он је тако и назван – ренесанса. То ј е библијски израз узет у употребу тек од прошлог века. Он значи: поново се родити. Њени творци су сами свесни вредности својих новотарија и полемички супротстављају оно што је створено у њихово време оном што је претходило томе. То је за њих “мрак средњег века” који су они уништили. Полемишући са средњим веком, људи траже ослонац у старој култури. Веровали су да се средњи век може потпуно прескочити. Мислили су да је античка култура поново стекла своју изгубљену вредност баш њиховим радом. Они преувеличавају вредности које носи њихов рад. И филозофи XVIII века, почев од Волтера па до енциклопедиста, прихватају ово мишљење. Овај прелом у људском друштву постаје нарочито популаран у XIX веку. Немац Фохт говори о поново рођеној античкој уметности. Значајна је и књига “Култура и ренесанса у Италији” од Јакова Буркхарта која је и код нас преведена. Она говори о новом, ренесансном човеку који се јавио у свестрану, херојску личност, која ствара грандиозна дела и у позитивном и у негативном смислу. То је први модерни човек који је свестан своје величине. Многи су прихватили концепције овог дела. Слика средњег века није онако једнострана као она коју су нам оставили о њој творци ренесансе. Средњи век није век варварства, таме и незнања, мада и тога има. Уметност средњег века


19/247

5/12/2018


се не одбацује и потцењује, као што се то чинило у доба ренесансе. Ту је било доста уметности која је погрешно названа готском (а она са Готима нема никакве везе). За оне који су дали то име, средњи век је био варварски јер су и Готи били варвари, па отуда овај погрешни термин. Затим, античка књижевност је била доста позната у то време. Дела су се преписивала и чувала, ретко када су се уништавала. Култура средњег века је била делом базирана на античкој, само је била подвргнута другим схватањима. Живот је бујао у том мрачном веку, било је игара, весеља, љубавних песама на латинском или “макаронском” језику. У овом веку ничу универзитети. Предавало се право, медицина, реторика и друго. Било је много нових елемената, тако да неки историчари говоре “о многим ренесансама” у разним периодима. Ренесанса није нагли скок, већ је то еволуција деценија и столећа, (траје близу двеста година). Феудализам је бивао све слабији, ничу градови пуни грађана и ситних племића. Стварају се нова тржишта, кује се новац а с њим и моћ. Новац је довео до пада феудализма, краљеви учвршћују власт пошто су били у савезу са градовима. Стварају се плаћеничке војске и тако феудалци губе своју основну улогу. Одвајају се самостални градови, републике, аутономне кнежевине или националне монархије. Остварена богатства доносе раскош. А она, опет, омогућује развитак уметности. Ново друштво има учитеље који бацају тежиште на човека, не на Бога. Они су због тог давања предности човеку названи хуманистима. Човек, кога су хтели да створе и у њему оваплоде своје идеје, имао је да буде слободан. Ослонац који су хуманисти имали била је античка уметност и књижевност, прво римска па грчка. После 1453., после пада Цариграда, долазе у Италију цариградски научници који уводе грчки језик у ренесансу. У то време полазе хуманисти у потрагу за античким текстовима, који су често непотпуни или лоше преведени. Зато они оснивају науку која се бави испитивањем чистоће текстова. То је доба развитка филологије. Из тих текстова они уче језик, књижевне родове и друго. Човек се диже на пиједестал снаге, пре свега физичке, то је антиаскетска дијалектика. Човек је дотле бацан у прашину пред Богом, сада, не желећи да му више буде робом, постаје и сам смртни Бог.


20/247

5/12/2018


Хуманисти су веома цењени; шетају по свету и шире своје идеје. Стижу до наших обала, одлазе у Дубровник, Котор, Хвар, Раб, Крк, Корчулу и Шибеник. Њихово учење постаје мода. Хуманисти су вршили плодан утицај где год су се нашли. Култура постаје световна – ослобођена утицаја цркве. Али, црква не губи потпуно свој утицај; ново време није значило раскид са религијом. Хуманистичка култура је паганска; она раскида везе са Богом, али веома ретко у потпуности. Није се кидала веза са религиозним осећањима, већ су она имала други интезитет. Јавила се једна група која усваја формалне облике класичне културе, али која одбацује њену садржину. Они у класичној техници славе Христа и хришћанске јунаке. Ова струја је и код нас била јака и то је тзв. “хришћанска ренесанса”. Друга струја је далеко јача и доминантнија. Школе постају световне, а хуманисти су први професори. То је период слободоумља у коме култура има најважније место. Она постаје нека врста моде. Владари и папе се сада поносе својим уделом у култури. Веома је модерна крилатица да је “необразовани краљ, крунисани магарац”. Човек постаје пустолов, читав живот схвата као пустоловину. То опеттежи рађасваки чувене истраживаче и освајаче. Слава и похвала су оно за чим ренесансни човек. Ова култура има и много негативних страна. Главни приговор ја да је то култура горњих слојева – класна култура. Масе остају трајно изван ње. Она не значи препород читавог друштва већ његове елите, а масама остаје тежак живот, беда и усмена народна књижевност. Писана књижевност је у прво време искључиво на латинском. Хуманисти презиру тај средњевековни латински, јер је он веома осиромашен и празан. То је синтаксички упрошћен језик у који нарочито продире лексика свакодневног живота. Хуманисти, напротив, студирају све финесе класичног језика и настоје да га поново оживе. Језику се уче преко најбољих класичних писаца, (то је, наравно, био Цицерон); други су сматрали да треба од више писаца узети само оно што је најбоље. Ове две групе су направиле читаву борбу која је дуго трајала. Народни језик хуманисти презиру, иако се њиме морају служити у кући или на улици. Писање на народном језику сматрају неком врстом забаве, кућне доколице. Петрарка је, на пример, 21 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

21/247

5/12/2018


веровао да су дуги трактати на латинском језику његова најбоља дела. Он нимало не цени своју љубавну поезију писану на италијанском, а због које је признат као највећи писац љубавне лирике кога је свет икад имао. Исти је случај и са Бокачом. Хуманисти негују пригодну поезију која треба да прослави неку чувену личност (владари, папе, врхунски писци и др.). Сви догађаји из живота се опевају у њихову част. Ту има претеране хвале, неискрености и нетачности. Али, оне су биле захтев времена, моде, незасита потреба. Они даље, говоре на латинском нарочито на погребима, при дочеку владара, при уласку у академију и друго. Сама наука се неговала у говорима, некада је писана у стиховима или у облику дијалога. У то време се наука није одвајала од литературе. Негује се историја и биографија; оне нису у данашњем смислу да једино истражују и утврђују истине. Биле су намењене хваљењу људи. Многи владари су имали своје службене историчаре који су их величали у својим делима. Љубавна поезија је веома омиљена и писана по узору на античку. Љубав се схвата као телесна авантура и зато је преслободна у ситуацијама које опева, чак и кад се мери данашњим мерилима. Зато се ретко и преводи.


22/247

5/12/2018


ХУМАНИСТИ

Код нас је хуманизам славан период у књижевности. Писци су поклоници Рима и пишу латинском уверени да се једино “Цицероновим језиком” могу на исказати најфинија осећања. У XV веку и првим деценијама XVI века писаца има свуда, а нарочито у Дубровнику; они су за нас најзначајнији. Постоји читава листа хуманиста који пишу своја дела и штампају их у Италији из свог џепа. Ретко ко купује књиге. Тешко је проучавати овај хуманистички покрет код нас у целини. Неки од хуманиста су европског значаја (Јаков Бунић 1469 – 1534. , племић и трговац, штампа у Италији “Еп о Христу” који је најбољи у свету са овом тематиком, и други).


23/247

5/12/2018


Јурај Шишгорић (око 1420 – 1509)

Један од познатих хуманиста је Јурај Шишгорић или Georgius Sisgoreus. је у Шибенику око 1420. Био је доктор оба права, и грађанскогРођен и црквеног. Универзитет је завршио у Падови. Био је угледно свештено лице, а једно време био је викар (заменик бискупа). Умро је 1509. Имао је доста пријатеља међу истакнутим италијанским хуманистима.

КЊИЖЕВНИ РАД Сва дела која је написао нису нам дошла под руку. Са једним пријатељем је сакупљао народне пословице, преводио их на латински и издао збирку. То би била прва збирка код нас и једна од првих у Европи. Није сачувана.

ТРИ КЊИГЕ ЕЛЕГИЈА И ПЕСАМА 1477. штампа у Венецији збирку песама “Elegiarum et carminum libri tres” (Три књиге елегија и песама). То је једна од раних штампаних књига, (књиге штампане од 1450 до 1500. зову се инкунабиле). Ова збирка је имала песме, а углавном елегије. Има пуно песама о Богу, Христу, Деви Марији... Нема љубавних песама, али има речи о љубави које су дате на један нов начин. Он пише о љубавима својих пријатеља, а љубав приказује као грех и често је 24 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

24/247

5/12/2018


куди. Песме садрже доста личних елемената. Он пева о турским упадима, (Елегија о пустошењу шибенске околине). Јавља се неко национално осећање где он позива народе на борбу против Турака. Збирка садржи доста пригодних песама, епистола и песама у античком духу. Он је хришћанин и хуманиста, а мисли излаже у античкој форми. Нарочито се угледа на Катула и Вергилија. Има песама писаних по поруџбини, а неке су чиста вежба пера.

О ПОЛОЖАЈУ ИЛИРИЈЕ И ГРАДА ШИБЕНИКА Ипак, он је најјачи кад пише о свом граду и својим осећањима. Његово друго дело је штампано крајем XIX века под насловом О положају Илирије и града Шибеника (De situ Illyriae et civitate Sibenici), a писано је 1487. Под Илиријом сматра земље које насељава наш народ. Хуманисти следе античку терминологију. По Римљанима, крајеви где јесу Словени јесте Илирија, јер су ту живели Илири. Али то је некада било, а никако у време кад је он то писао. У овој књизи пише о Далмацији и њеним људима, а затим о Шибенику и прелази на поглед обичаја савременог Шибеника. Говори о народним песмама и пословицама. Те песме, нарочито лирске, он упоређује са одговарајућим врстама у античкој књижевности. Он налази да оне нису ништа горе, а врло често су и боље од античких. То показује да Шишгорић није кидао везе са вредностима насталим на његовом тлу, већ их је ценио и стављао у ред са истим делима одговарајуће античке врсте.


25/247

5/12/2018


Винко Прибојевић

Други познати хуманист је Винко Прибојевић или Vincentius Priboevius. Пореклом јеред. са Хвара, из горњег слоја пучанства. Рано ступа у доминикански Гимназију завршава у Хвару, а студије теологије у Италији. Био је магистар теологије. Доста је путовао и стигао чак до Пољске, где се упознао са пољским и руским хуманистима.

О ПОРЕКЛУ И ЗГОДАМА СЛОВЕНА 1525. у хварској цркви држи пред одабраним скупом учени хуманистички говор: “О пореклу и згодама Словена” (De origine successibusque Slavorum). Штампао га је 1532. у Италији у књизи која је била веома популарна. Он има полемичке намене. Он полемише са германским хуманистима који потцењују Словене, говорећи да је њихово име изведено из речи “sclavus” која значи роб. Прибојевић у свом говору потцењује остала племена, показује свету ко су Словени, у чему је њихова слава и вредност. Порекло Словена изводи од старозаветског праведника Ноја који је имао три сина. Најмлађи син је имао сина Тираса који је праотац Трачана, а они су Словени. Како Трачанима припадају и други народи (Келти, Готи, Македонци и др.), он је дошао до закључка да су сви они Словени, само су живели под другим именима. Затим наводи низ чувених личности које су по њему били Словени (Аристотел, Александар Македонски и др.). Словени су побеђивали многе народе, међу њима и Римљане, и зато Римљани не воле Словене.


26/247

5/12/2018


Прибојевић изводи етимологију имена Словена и каже да је оно постало од речи “Слава”. Ова полемика сачињава први део говора. У овом делу он говори о Далмацији и њеним људима, којима истиче снагу и дух. Затим, још више сужава поље и говори о прошлом и савременом Хвару. Пише о социјалном и економском стању, а поједине Хваране велича због заслуга у науци и књижевности. Тај историјски преглед је веома драгоцен, зато што су Турци затрли град Хвар 1571. Говор је радио као научник; тежио је да све документује, да наведе чињенице. Само, он се погрешно и једнострано користи њима. Он приморава класичне писце да говоре њему у прилог када их цитира, тенденциозно одабирајући реченице из њихових дела. Ово дело има узоре. Пољски историчар Маћеј Мјеховита је био узор Прибојевићу за ово дело о слави Словена. Као историја, Прибојевићево дело је ништавно и без вредности. Дело је значајно као књижевна творевина. Он је један од првих људи код нас који је развио свесловенску идеју. Прича о Словенима са поносом и патриотизмом. Поглед на прошлост Словена није средњовековни већ хуманистички. Прибојевић веома много истиче ратничке врлине Словена које су за њега остварење свих императива. Ова дела делују и касније, а нарочито на дубровачког бенедиктинца Мавра Орбинија. Он је 1601. штампао у Италији на италијанском језику дело Краљевство Словена (Il regno degli Slavi). Оно вековима делује на наше људе и у целини је ушло у Гундулићево мишљење о Словенима.


27/247

5/12/2018


Илија Цријевић (1463 – 1520)

Следећи хуманиста је Илија Цријевић, или Aelius Lampridius Cervinus, Дубровчанин који се разликује од осталих је најкомплетнији и најзначајнији хуманиста код нас.хуманиста. Потиче, и Он по оцу и по мајци, из једне од најугледнијих племићких породица. Гимназију је завршио у Дубровнику, а учио га је чувени Италијан Тидео Ачарини. Када је имао дванаест година (1483.) примљен је у Велико вијеће; напушта Дубровник привучен вестима да у Риму постоји позната академија која има право да истакнутим песницима, по њиховим мерилима, додељује титулу “Ловором овенчаног песника” (Poeta laureatus). На челу те у свету познате академије био је хуманиста – паганин Помпоније Лето, који је због својих идеја имао доста тешкоћа. У Риму се Цријевић истиче; био је глумац у античким комедијама које су се изводиле пред чувеним личностима тога времена. Као хуманиста се истиче проучавајући Плаута, где открива неке нове ствари: у акростиху уводног дела комедија види се њихов наслов. Истиче се и као песник љубавних и пригодних песама. Љубавне песме је писао Флавији или Флавили, девојци из Рима за коју кажу да је у ствари Фувија, Летова ћерка. Интересантно за њу је да је знала “илирски језик”. 21. априла 1484. крунисан је за poetu laureatus и отада се стално потписивао именом и овом титулом (P. L.). Цријевић је био познат у свету, а 1485. враћа се у Дубровник. Ту постаје чувен песник и то као песник оратор, и у те сврхе га је користила дубровачка влада. Као и други хуманисти био је немиран дух, о чему сведоче архивски документи. 1491. осуђен је на шест месеци затвора зато што је неделикатно спомињао жену неког властелина. Од 1407. до 1504., напустивши службу, прихвата звање једног од двојице ректора дубровачке гимназије и предаје тзв. 28 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

28/247

5/12/2018


слободне вештине. Од 1504. поново се враћа у службу и постаје заповедник тврђаве у Соколу на граници са Турском. Поново је ухапшен и осуђен зато што је доводио жене у тврађаву. Брзо је помилован и 1510. је поново ректор. Кад му умире жена, одлази у свештенике, а 1512. постаје каноник. Умро је 15. септембра 1520. Његов тестамент је сачуван и из њега се види да је био релативно сиромашан. Оставио је преко 200 књига.

КЊИЖЕВНИ РАД Његово дело је сачувано у рукописима који се налазе у Ватиканској библиотеци у два велика кодекса на пергаменту. Песме су само делимично сачуване и издаване. Неке је издао Фрањо Рачки, хрватски историчар, у публикацији “Старине” у XIX веку. Између два рата их је издао неки Италијан у научном часопису “Историјски архив за Далмацију” (Archivio starico per la Dalmazia). Код нас је мало превођен. То песништво је било разноврсно. Зна се да је написао око 700 песама. Љубавне песме је писао у Италији и Дубровнику. Тада је дошао у сукоб са хуманистом Карлом Јуцићем, који га је критиковао због претерано слободног писања. Цријевићева поезија је веома чулна, сензуална; тако се певало у хуманистичкој љубавној поезији која је следила античку. Од свих песама упућених Флавији, сачувано је 13. То је читав роман о томе како је Амор ранио песника уз Флавијину помоћ. Песник је славио њену лепоту коју су јој доделили богови. повратку у Дубровник он наставља да пише. пријатељици Једна од тих песама По говори о његовом пријатељу и пријатељевој коју назива Венерилом. Поред љубавних песама, Цријевић пева и о природним лепотама, о одушевљењу природом, што је хуманистичка одлика. У неким песмама слави Дубровник. Хтео је да на латинском напише еп о Дубровнику (De Epidauro), али га није завршио. У другим песмама опева поједине ситуације из свог, или из живота својих пријатеља. Има и филозофско рефлексивних песама, учених расправа о љубави, музици, милосрђу; има и сатиричних песама. Писао је доста епитафа, чак и за властиту смрт. 29 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

29/247

5/12/2018


Неке песме је посвећивао античким комедијама. Хтео је да у Дубровнику заведе обичај да се Плаутове комедије изводе на латинском. Хтео је да потисне словенски језик који све више продире, а који он назива “илирским кричањем”. Веровао је да је он сам Римљанин и да су то сви дубровачки племићи. Желео је да се Дубровник наставља на своје романске традиције. Успео је да се Плаут приказује на латинском, додуше, само у властелинским кућама. То је значајно за развој хуманизма и културе код нас, јер то значи да је било људи који су могли то да разумеју. Цријевић је писао много епистола другим хуманистима, а и владарима. Једну је упутио француском краљу Карлу, где га позива и верује да ће Француска ратовати са Турцима. Он није занемарио ни побожну поезију. Има пуно песама о Богу, Исусу, свецима и другим духовним лицима. Нас данас највише привлачи његова љубавна поезија, а затим песме о Дубровнику и његовим природним лепотама. Занимљиве су и песме у којима се јавља родољубље. Био је добар песник. Цријевић је у много чему једнак европским хуманистима. Поред њихових црта, он има специфичне црте које га везују за тле са кога јеопотекао. Има и других хуманиста који су своје са поносом говорили свом словенском пореклу, који су бранили песме. Неки су говорили о херојском отпору према непријатељу, величали нашу књижевност. Југословенски хуманисти нису били имитатори већ ствараоци који су били срасли са својим племеном. Иако је наш хуманизам дао дела од значаја, никада се није могло остати при искључивом “латинизирању”. Није се могла заобићи народна књижевност која се ту вековима стварала. Затим, српскохрватски језик је био језик жена, домова, улица. Имамо непристрасна сведочанства странаца који су писали да се латински говори, али да је словенски језик неупоредиво јачи. Писци који су хтели да имају шири круг читалаца нису могли да пишу на латинском


30/247

5/12/2018


ПИСЦИ РЕНЕСАНСЕ

Та

књижевност

која

се

јавља

почетком

XV

века,

него она која форми. се столећима стварала. Она квалитативно је друкчија јеподрукчија темама, идејама, То је ренесансна књижевност. Не зна се где се први пут јавила, да ли у Сплиту или у Дубровнику. Једно време се мислило да је први писац нове књижевности био Марулић, значи Сплит, али његова “Јудита” је написана 1501., а Џоре Држић је умро те године, значи ипак Дубровник. Нова књижевност за нас почиње радовима Шишка Менчетића и Џора Држића, за које су веровали да су први наши песници који су писали на нашем језику. Али Џиво Гучетић (1451 – 1502) је пре њих писао на српскохрватском. За њега се каже да је певао на латинском, грчком и илирском. О Менчетићу и Џ. Држићу говори се заједно. Случај их је везао и њихова поезија је измешано сачувана у Зборнику дубровачке лирике из друге половине XV века. Зборник је настао 1507. а писао га је за себе млади дубровачки властелин Никша Рањина, који се и сам помало бавио писањем. Почео је да га пише у тринаестој години. Интересовао га је садржај, тако да није водио рачуна о именима аутора, па је направио пометњу. За 50 песама се

верује да припадају Андрији Чубрановићу, 30 песама би могло бити Марина Крстичевића, затим око 100 песама непознатих аутора. На основу проучавања језика, метрике, стиха, утврђено је да има преко 500 Менчетићевих песама и око 100 Џора Држића.


31/247

5/12/2018


НАЈСТАРИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ ПЕТРАРКИСТИЧКЕ ПОЕЗИЈЕ Шишко Менчетић (1457 – 1527) (Одлике петраркистичке поезије)

Шишко Менчетић је прилично познат по вестима из архиве које је скупио чешки историчар Константин Јиречек и штампао у две књиге чувеног часописа “Archiv fur slavische philologie”. Он је био чувени патриције по пореклу и има италијанску форму презимена Menze. Рођен је године 1457. а име Sigismundus дато му је у спомен на угарског краља и доминацију у Дубровнику. Отац му је био богат, а он је био најстарији од седморо деце. Школовао се у дубровачкој гимназији и добро је познавао и радо читао италијанску поезију. Није учио у Италији. Имао је веома буран живот и био доста осуђиван. 1476., у осамнаестој години, провалио је на Божић у кућу суседа и напао ножем неку слушкињу по имену Владиславка коју није могао добити. Зато је добио шест месеци затвора, али је наставио с авантурама. 1483. на Божић потукао се са неким плебејцем, али му то не смета да 1487. постане члан Великог вијећа. 1494. иде у Једрене да среди трговачки тестамент брата Илије Цријевића. Није био приљежан у служби, често је био кажњаван. Оженио се у педесетој години и имао троје деце. Прича се да је Џоре Држић био заљубљен у Менчетићеву ћерку и да је отишао у свештенике када га је она одбила, али то није истина. Када је Држић умро, она је имала једва годину дана. Менчетић је био два пута дубровачки кнез, а умро је 1527. заједно са своја два сина од куге у Дубровнику.


32/247

5/12/2018


КЊИЖЕВНИ РАД

У поезији је доминантна тема љубав. Има и морално дидактичких, сатиричних песама против жена и Которана, побожних песама и др. у поезији Шишка Менчетића. Љубав о којој пева је неискрена, стално иста, једно давно исклиширано сећање. Та љубав се опева од првог сусрета до неминовног разочарења на крају. То је увек љубав на први поглед, али дуго једнострана. Настојећи да добије наклоност, песник слави лепоту своје госпође, сваки њен детаљ, али је госпођа редовно неумољива и немилосрдна. Песник годинама плаче, обично “седам година” због мистичне природе тога броја. За све то време се госпа не примећује. Песник се усхићује једва приметним успесима, но они временом постају све крупнији и када се роман приближи крају а песник своме циљу, има ту доста индискретних детаља. Али сада долази катастрофа. Он се хлади увиђајући несавршенство и каже да је Богородица једина жена коју треба волети. Не може се отети утиску да је Менчетић писао женама чија имена даје у акростиху. Највише песама (70) је посветио некој Кати, Катици. Има око 100 песама са сопственим именом. Реална жена којој пева није реално опевана. Он ту није искрен. Све те жене којима је певао личе једна на другу; то је идеална жена епохе. Она је увек плава, косе боје зрелог жита или злата, сплетена у круну са два прамена који расплетено падају по раменима. Лице је увек боје дивљих ружа; очи су најчешће црне. То је лик о коме је певао Петрарка а који су прихватили хуманисти. Он се среће и са неким покретима, јер су жене настојале да се што више приближе том идеалу лепоте и привлачности. Истовремено са понављањем истог лика жене, јављају је у тој поезији и исте са ситуације. Основни принцип ове поезије имитација чије је значење, међутим, доста магловито. Поезија подражава природу. А у природи је толико неорганизованости, дисхармоније и нереда, да је боље подражавати неког врхунског мајстора пера него се сам потрудити да се направи ред у том хаосу природе. Осим тога, овако постоји прилика да се песници такмиче са тим врхунским мајстором на његовом терену и да га можда достигну. Тако је узор за лирику нађен у Петрарки; створена је читава једна песничка школа којој је циљ да 33 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

33/247

5/12/2018


подражавањем Петрарке пружи читаоцу читав низ (мање или више вредних) љубавних песама. Петрарка је у једној цркви видео Лауру која је била удата, њему недоступна жена. Али он управо гаји наду да ће она једном одговорити на његову љубав и посвећује јој највећи део своје поезије. У његовим схватањима љубави, љубав има много од култа даме. Таква концепција љубави у XV веку није налазила свуда своје присталице. Неки песници певају о љубави коју свакодневно доживљавају и желе праву, земаљску љубав овог света. Петраркистичка поезија је вредна и збиља уметничка само када су у питању његове песме и песме неколицине његових следбеника. Велика већина петраркиста ствара мање вредну поезију, усиљену, извештачену, далеку од стварности и правог живота. Међу истакнутијим групама петраркиста је и група песника са напуљског двора (Напуљ је тада под шпанском влашћу) која се назива Напуљском школом. Поезија често тражи посебне ефекте, биране изразе и сликовитост којима би засенила читаоца. Такву поезију нарочито видимо у време барока који и иначе, као правац у архитектури, сликарству, музици и др. има намену да засени, забљесне обиљем украса и китњастим изразом. Италији се у то доба употребљава реч “seicento” (600) за цео тајУвек и уметност тог времена. Основа сеицентизма је досетка, духовитост (concetto) којом писац треба да украси свој стил и да њим запањи читаоца. Далеко пре појаве барока тај начин писања био је омиљен у Напуљској школи. Петраркистичка поезија се ослања доста на националну, народну поезију, узимајући сталне песничке форме. Таква је песма од осам стихова – stramboto, са следећим распоредом рима: АВ, АВ, АВ, СС. Страмбото може да се продужи на песме од 16, 24, и 32 стиха. То је била најпопуларнија песничка форма, а страмботисти су били песници који су је употребљавали. Осим тога, негују се канцонете, виланеле и др. Певали су их пратећи се сами на неком инструменту, обично лаути, остављајући утисак да импровизују. Те песме су постајале веома популарне и прелазиле су из земље у земљу. Неколико познатих страмботиста имитирани су у свету. Један од њих је Serafine de Ciminelli (Серафино из Аквиле). Оставио је око 300 страмбота. Живот је провео на многим дворовима. Прво издање његових песама је из 1502. Сигурно је његова поезија усменим путем дошла до Менчетића. Друга двојица 34 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

34/247

5/12/2018


познатих страмботиста су Antonio Tebaldeo из Фераре (1463 – 1537) и Benedetto Cariteo. Песме ових песника су обишле читаву Европу и код Менчетића има доста имитација, мада није било много директних превода. Менчетић је петраркиста напуљског типа. Њих не треба мешати са трубадурима. Петраркисти ове групе су уносили поједине елементе из старе класичне римске поезије. Менчетићева поезија је заснована на играма речи, што указује на његову блискост са напуљском школом. Код њега се осећа врло јака сензуална нота; он није песник који би “сузе ронио” и задовољавао се само гледањем госпође, већ често описује конкретне ситуације. Он је први песник који нам доноси нову, ренесансну поезију.


35/247

5/12/2018


Џоре Држић (1461 – 1501) (Родоначелник световне драматике) (Буколске еклоге)

Други значајан представник ренесансне поезије на српскохрватском језику је Џоре Држић. Имао је сређен живот о коме има доста података. Главни извор ових података је Архив и генеологија дубровачких грађана. Горњи слојеви грађана, антунини, волели су да имају податке о чувеним породицама, где се тачно знало ко је ко. Генеолози су писали и о успесима појединих људи, проширујући на тај начин суве биографије. Породица Држића је у то време била грађанска, али давно пре тога постојала је породица Држић која је била племићка. По легенди грађанске породице Држића, племство су изгубили у XIV веку. Тада је у Дубровнику харала куга и било је издато наређење да нико не сме изаћи из њега. Држићи су побегли и изгубили племство. Од те приче тачно је само да су постојали Држићи племићи. Држићи грађани су водили порекло од неког ванбрачног потомка породице Држића. Та породица је постала веома угледна и богата. Џоре се родио 6. фебруара 1461. и добио име Ђорђе. Џоре је име од миља које је он задржао. Одлази у Италију и постаје доктор оба права. Један хуманист из Сребрнице, познат као Georgius Benignus у делу “О природи анђела” записао је нешто о Џору. Ту пише да је он био “леп телом колико је био и леп духом”. Џоре је успешно учествовао у теолошким полемикама и спрема се за свештеника. Рано је постао клерик (први степен од свештеника). Можда је ту и новац имао свог моћног удела. Породица Држић је имала право да из својих редова бира старешину цркве Свих светих. Овај старешина је аутоматски био и управник цркве Светог Петра на острву Колочеп крај Дубровника, а то је опет доносило ренту. И Џоре је био изабран. То звање није обавезивало ни на шта; он није имао право да служи, 36 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

36/247

5/12/2018


живео је, у ствари, потпуно нормалним животом. Џоре није волео да буде свештеник. 1497. се први пут помиње као свештеник и тада је управљао црквом; 1498. је био канцелар дубровачког капитола, а 26. септембра 1501. је умро. О њему као хуманисти говори и један дубровачки грађанин који му је на самрти оставио неке књиге са класичном тематиком.

ПОЕЗИЈА

У библиотеци задарске гимназије био је један рукопис у коме је било више песама Џоре Држића. То је био Зборник Никше Рањине из 1507. У њему су биле измешане са песмама Шишка Менчетића и песмама других писаца те епохе. Милан Решетар је на основу анализе стила, метрике и језика одвојио песме. Држићеве је посебно штампао. Ова подела ја важила све до данашњих дана.

ЏОРЕТЕ ДРЖИЋА ПЈЕСНИ КЕ СТВОРИ ДОКЛЕ КРОЗ ЉУБАВ БЈЕСНЕШЕ Недавно је у Даблину откривен један рукопис Џора Држића. Он је припадао прво неком енглеском научнику из XVII века, а сада је својина библиотеке св. Патрика. Наслов рукописа је “Џорете Држића пјесни ке створи докле кроз љубав бјеснеше”. Рукопис садржи 96 песама и једну драму. Од тих 97 текстова до сада је било познато 76 песама. Још је једна нашла место у Даблинском рукопису, а била је раније објављена под именом другог аутора. Потпуно и сасвим непознатих песама има 20, и поред тога и драма. Овај рукопис није потврдио анализе за 46 песама које је урадио Решетар. Још је теже што су најзначајније песме доведене у питање, а биле су сматране Држићевим делом. Када се погледају ове песме, запажа се да су само неке побожне. То су “Салве регина” и “Аве Марија”, то су били препеви познатих католичких црквених химни. Једна је шаљива, 37 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

37/247

5/12/2018


пригодна и упућена неком непознатом песнику по имену СЛАДОЈЕ. У рукопису има највише љубавних песама и то су песме о песниковој љубави. Он притом ствара веома интересантне акростихе. То је најчешће његово име. Акростих ЏОРЕТА се јавља у 11 песама и то онда када се чита сваки парни или сваки непарни стих. ЏОРЕ се јавља у 8 песама, ЏОРИТА у 5, ЏОРЕТИНА у 2 а ЏОРИНА у једној. У једној песми акростих чини и име и презиме песниково. Некада ставља и читаву реченицу која се њега тиче (ЏОРЕ Е ПИСА или МИЛОС ЏОРЕ ЖЕЛИ). Само у једној песми је име жене акростих – КАТА. Тематика у песмама је веома различита. У уводној песми он као да жели да опомене читаоца шта ће га снаћи када га обузму љубавни јади. Многе песме је писао у славу лепоте госпођа и вила, али у тим песмама нема ничег индивидуалног. То је стандардни лик лепотице из оних дана и он се среће и код других песника. Та дама има очи као звезде, лице као крин, русе косе лепше од пролећа и сл. Код Џора је љубав извор несреће. Он тражи љубав, шаље дарове госпођи коју обожава. Једној је послао птицу која је на нози имала песму. Има и доста песама у којима песник нешто очекује. Молбе, јадиковке и кукњава нису остале без одзива, само је љубав дошла касно. Има песму која се зове “Моје блаженство”, у којој он слави дан своје среће. У овом рукопису има и песама које је Џоре упућивао као честитке за свадбу или Нову годину. У неколико песама има пословица, а неке су песме, у ствари, прерађене пословице.

СВЕТОВНА ДРАМА Држић је родоначелник световне драматике код нас. И пре њега је била драма, али не са световном тематиком. Његова драма је права хуманистичка, о љубави, а сигурно је настала пред крај XV века. До сада се веровало да је први драмски писац код нас био Мавро Ветрановић. Он је био чувени песник XVI века, а углавном је писао побожне песме и драме. Био је калуђер и хтео је да преваспита друштво. Он је до 25. године био световно лице и за то време певао љубавне песме које су се изгубиле. Писао је драме о 38 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

38/247

5/12/2018


вилама, сатирима, Орфеју и сл. Све оне су настале пре 1509. и узимале су се као прве световне драме.

РАДМИЛО И ЉУБМИР Како је Држић умро 1501., његова драма “Радмило и Љубмир” је несумњиво најстарија. У наслову се налазе два стандардна имена тога времена. Драма се састоји од 316 двоструко сликованих дванаестераца, а фабула ја дијалог ова два пастира. Љубмир је оставио овце, сишао у град јер се заљубио у неку вилу која не може да му одговори на љубав јер је невиност заветовала Богу. Радмило покушава да га одврати од ове љубави, сликајући му лепоте села у пролеће, говорећи да се градске виле само шале и подругују са њим. Али Љубмир га не слуша јер за њега нема ничег другог сем његове виле, одбија да иде на село и они се разилазе. Драма има својих квалитета. Она је из реда оних хуманистичких драма које су се звале буколске еклоге. Еклоге су песме из античке књижевности, а име значи “изабрана песма”; буколски значи “пастирски”, овчарски–пастирска песма. То је лирска песма у облику дијалога између пастира. Писао ју је још Теокрит, а код њега је често била иронија и пародија. У Риму је ово прихватио Вергилије који има један читав низ ових песама. Оне су веома нежне а пастири су идеализовани, сви су учени и реторским фразама говоре о својој љубави. То је идеализовани свет у коме нема грубости, већ је све фино, све се плете око љубави и веселе и љупке природе. Ове песме су се много читале у средњем веку. Једне Вергилија је интересовала другеговорило скривенида филозофски смисао. се у фабула, средњема веку је био први који За је прорекао Исуса, а то је било потребно средњем веку. Доба хуманизма је време када се ове песме приказују као мале драме. Уз мало радње, сценографије, то су биле драме за мале интимне свечаности, свадбе, гозбе и тд. Та драма је служила да се попуни помпа и раскош неког тренутка. Прво су биле на латинском језику, а затим на латинском народном језику. Брзо се јављају сродне драме које користе митолошке ситуације. Оне су често писане да нешто прославе, а писци су 39 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

39/247

5/12/2018


мислили да би те драме могле да буду алегоријски осврт на догађај који се слави. Било је ту и речи о љубави. Јављају се сензуални сатири који описују љубав. Амбијенти у којима се дешавају ове драме увек су улепшана природа у којој нема мука, несрећа, непогода: ништа није реално. Драж ових представа је била у томе да угоде оку, уху и срцу. Циљ ових драма је да се човек разоноди, забави, да се свакидашњица обогати несвакидашњим ситуацијама. Оне су писане за господу и зато је Џоре ову драму дао да буде приказана у кутку неке куће у тренутку весеља. У њој је остало и мало поезије. Држићев текст је жив, као и контрасти у дијалозима “Радмила и Љубмира”. Ова драма је интересантна и због веза са народном књижевношћу, као и по аутобиографским моментима. Као и остале пасторале и ова је имала неки скривени смисао, алегоричан карактер који су могли открити само учени људи, хуманисти.

*** О Држићу и Менчетићу постоји прилично богата научна литература, и то на разним језицима. Бранко Водник је издао своју “Повијест хрватске књижевности”, где се међу осталим писцима наше старије књижевности говорило и о овој двојици. У раду Југословенске академије у Загребу, књига IX, изишао је рад Ватрослава Јагића “Трубадури и најстарији хрватски лирици”. У “Наставном вјеснику”, књига 16, изашао је рад Петра Крековића “Најстарија хрватска лирика”. Значајна је и књига Јосипа Торберина “Утицај италијанских песника на дубровачке”, (на енглеском језику).За Држићеву и Менчетићеву биографију значајне су студије Константина Јиречека штампане на немачком језику у часопису “Архив за словенску филологију”, књига 19 и 21. Главни резултати ове студије пренети су у увод друге књиге из едиције “Стари писци хрватски” коју је приредио Милан Решетар. Ту спадају и два чланка у раду “Језик пјесама Рањинина зборника” и “Ауторство пјесме Рањинина зборника”, 1933. од Милана Решетара. За дела Држићева и Менчетићева постоји издање Ватрослава Јагића “Стари писци хрватски”, књига 2 из 1870., затим Решетарово друго издање “Стари 40 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

40/247

5/12/2018


писци хрватски”, књига 2. Најновије издање песама Џора Држића је из 1965., књига 33 из едиције “Стари писци хрватски”.


41/247

5/12/2018



42/247

5/12/2018


ПРВА ПОЛОВИНА XVI ВЕКА ПРЕДСТАВНИЦИ ХРИШЋАНСКЕ РЕНЕСАНСЕ Марко Марулић (1450 – 1524) (Књижевност у Сплиту)

Током средњег века Сплит је био аутономна комуна. Марулићева породица је била романског порекла. То показује и презиме Марул, мада су имали и словенско презиме Печенић или Пецинић. Отац Никола је био љубитељ књижевности, нарочито класичне. Мајка му је била из племићке породице. Родио се 18. августа 1450. Гимназију завршава у Сплиту и одлази на студије у Падову. Не зна се да ли је завршио студије, али је ипак вероватније да их је прекинуо. Био је велики поклоник класичне књижевности, а античке песнике назива “светским песницима”. Своје младе дане је проводио доста обесно. За његове подвиге су везане неке романтичне и трагичне анегдоте. Свој књижевни рад је започео љубавном поезијом која није сачувана, али је ми данас наслућујемо. Она је могла бити на латинском језику. Ако би била на нашем језику, онда би припадала петраркистичкој школи. Доласком Турака и страдањем наших народа, које Мрулић доживљава дубоко, за Марулића се сукобљавају два света; један турски а други европски, хришћански свет цивилизације којој и сам припада. Тај је свет до грла огрезао у заблудама и тешким греховима. Једино што би опет могло да уједини Европу и да јој помогне је католицизам. Марулић је гледао Европу из перспективе Сплита. Веровао је да су све несреће које су се сручиле на Европу и Сплит, у ствари, Божја казна због недоличног живота. Тако је он постао етички


43/247

5/12/2018


пропагатор и моралист и то остао до краја свог живота. У име хришћанске етике он се бори против онога што је било наличје ренесансе. И поред све Марулићеве побожности, он није био онакав каквим га приказују биографи из његове епохе. Он није био аскета. Архивски документи показују да је био типичан ренесансни племић, са четом слугу и био је подложан свим земаљским задовољствима. Биографи кажу да се шездесетих година повукао на острво Мечујам у манастир св. Петра. Одатле је побегао после две године, ужаснут недоличним владањем свештеника. Међутим, од свега тога је могуће да је тамо повремено одлазио. Иначе је имао богату личну библиотеку и био је енциклопедијски дух. Умро је 5. јануара 1524.

КЊИЖЕВНИ РАД НА ЛАТИНСКОМ ЈЕЗИКУ Марулић је лако прихватао погледе и концепције хришћенске ренесансе. Крајем XV века обновљено је интересовање за прве писце који су писали на латинском језику. Дела су препуна морализаторских дигресија. Поезија је полазила од Библије и живота светаца и том правцу припада и Марулић. Он полази од латинских песама, пише пуно елегија, ода, химни и сл. Неке су сачуване, а неке нису. Немају неку већу вредност.

ДАВИДИАДА (Davidias) Написао је у хексаметрима религиозни еп “Давидиада” (Davidias). Еп је писан између 1505. и 1516. Тема му је библијска, а главна личност је Давид. Еп има и алегоријски смисао: Давид је, у ствари, Исус, а Голијат је ђаво. Испеван је у потпуно класичној техници. Писан је по угледу на “Енеиду” и Стација. Ово дело је остало непознато и њиме не би могао да стекне европску репутацију коју има. 44 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

44/247

5/12/2018


О УСТРОЈСТВУ ДОБРОГА ЖИВОТА ПО ПРИМЕРИМА СВЕТАЦА (De institutione bene vivendi per exempla sanctorum) Европску славу донело му је дело “De institutione bene vivendi per exempla sanctorum” (О устројству доброга живота по примерима светаца). Дело је први пут штампано 1506. у Венецији. У каснијим издањима наслов је допуњен (после BENE је дошла реч BEATEQUE, што значи БЛАЖЕН). Дело је доживело 15 издања у разним градовима Европе (Келн, Париз, Антверпен итд.). Дело је преведено 21 пут на најзначајније европске језике. За њега је имао многе изворе, а лак начин писања му је донео ту популарност. Религијско осећање је засновано на доживљајима душе. Настојећи да врати старе хришћанске врлине, Марулић је упоређивао теорију са праксом.

ЈЕВАНЂЕЛИСТАРИЈУМ (Euangelistarium) “Euangelistarium” је дело које је штампано 1516. у Венецији, а доживело је девет издања. И оно представља хришћанску етику, а писац расправља о вери, нади и љубави. Дело је подељено у седам књига. Основна дилема је у овоме: да ли треба, ако се не може спојити, прихватити врлину без учености или ученост без врлине. Он је прихватио врлину без учености. Преводећи ово дело, један Италијан је рекао да је ово света књига.

ПЕДЕСЕТ ПРИЧИЦА (Quinquaginta parabolae) Познато је још једно Марулићево дело на латинском језику “Quinquaginta parabolae” (Педесет причица), издато1510. у Венецији,


45/247

5/12/2018


а садржи причице издвојене из Библије и из свакодневног живота. Ту има и популарних прича као што је она “О разблудном сину” из Библије. Прича их ради поуке, а њу сам сервира без икаквог неспоразума и тражења. Приче нису оригиналне. Причане су слатким језиком са много емоција, па подсећа на она дела која религију схватају као ствар емоција. Има се утисак да су писане за неук свет.

О ЈУНАКУ ХЕРКУЛУ (De laudibus Herkulis) “De laudibus Herkulis”, издато у Венецији 1524., је дијалог између песника и теолога. (Дијалог је, иначе, честа појава у делима хуманиста, чак иако су она етичког, филозофског и сл. карактера). Овде се говори о Херкуловој снази којој се песник, као представник хуманиста, много диви и која му импонује. Теолог је представник Марулићевог круга и он се супротставља песнику тврдећи да је већи јунак онај који се супротставља духом. Песник се на крају с тим сложи. Језик теолошких расправа је био латински и зато има доста Марулићевих дела на том језику. Истина за коју се он бори је везана са хришћанском етиком која је, по њему, најузвишенија и најдостојнија човека. Његови етички ставови су саграђени на Старом и Новом завету и хришћанским теолошким делима. Он сматра да је добар онај живот који је религиозан и свет. Води, међутим, рачуна и о амбицијама ренесансног човека: срећи, блаженству... (De institutione bene Јунак ренесансних дана је vivendi). херој, а Марулић му даје и дух и врлину. Та схватања су везана за потребе ренесансног човека, али је у суштини средњевековно осећање живота. Он је остављао утисак да је једном ногом у ренесанси, али другом је више у средњем веку. Ту своју доктрину дубоко преживљује фантазијом, осећањем, песнички мистично, а његова дела имају одјека у Европи. Дуга дела на латинском га више везују за хуманизам. Негде то осећање, хуманистичко, долази до изражаја, он активно учествује у проблемима света. 46 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

46/247

5/12/2018


КОМЕНТАР ЗА НАТПИСЕ СТАРИЈЕГ ДОБА (In epigrammata priscorum commentarium) “Коментар за натписе старијег доба” (In epigrammata priscorum commentarium) је књига латинских натписа са старих зграда уз које даје коментаре, чисто антикварске, са објашњењима. Хуманисти су, иначе, фанатични скупљачи старина јер су желели да помоћу њих реконструишу стари свет. Марулић је волео и филозофске коментаре. Неке је од ових сакупио у Италији, а неке у нашим градовима који су раније били под Римом (Салона, Трогир итд.). Пише са Вергилијевим осећањем носталгије о пропадању крајева у којима живи и жали “оно славно што смо били и оно неславно што јесмо”. Ови његови коментари су остали у рукопису све до друге половине XVII века, када их је Johanes Licius (Иван Луцић) 1673. унео у своје дело о Далмацији.

ПОЛЕМИКА О СВ. ЈЕРОНИМУ Друго дело ове врсте је полемика са оним италијанским научницима који св. Јеронима сматрају за Италијана. Св. Јероним је био велики црквени ауторитет и после смрти проглашен за свеца. Због тога толики његов значај који је довео до ове расправе. Марулић сматра да је он био Словен и при том се држи старе словенске легенде. Али то није тачно.

ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА Следеће Марулићево дело је “Летопис попа Дукљанина” који је он превео на латински.


47/247

5/12/2018


ПОСЛАНИЦЕ РИМСКИМ ПАПАМА

Такође пише “Посланице римским папама” за уједињење хришћанског света који је тако трагично раздвојен. Он хоће и да загреје хришћане за борбу против надирања са Истока.

ПРЕВОДИ

Преводи класична италијанска дела на латински (Дантеово прво певање “Пакла”, Петраркину песму “Vergine bella” посвећену Богородици).

Многа његова дела на латинском су се изгубила, али се знају наслови и темe.

КЊИЖЕВНИ РАД НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ По својим ставовима он се не разликује много ни у својим делима писаним на нашем језику. И ту је он морализатор и хришћански борац против паганства. Та дела он пише за оне “ки нису научни књиге латинске алити диачке” читати. То су била углавном дела писана за жене. Многи од тих текстова су писани за калуђерице, али и за девојке, сестре и уопште за жене свих година и слојева. То се види и по пословима и по тематици (“Сузана”, “Јудита”, “Анка”, “Исповест калуђерица од седам смртних грехова”). Пун његов опус на нашем језику није утврђен, али је сигурно да текстови у првој књизи едиције “Стари писци хрватски” не прдстављају целокупно дело. За њега се сматрало да је први наш ренесансни писац.


48/247

5/12/2018


ЈУДИТА

Најбоље Марулићево дело је епус “Јудита”, чија посвета датира од 21. априла 1501. То је најраније његово дело на нашем језику. Неизвесно је да ли је дело одмах штампано, мада многи мисле да јесте. Од тог хипотетичног издања нема сачуваних примерака. Прво познато издање је из 1521. издато у Млецима са веома дугим насловом који има за циљ да укратко исприча садржај. Дело је одмах нашло своју публику и 1522. и 1523. излази још два пута. Дело има посвету, а оне су у то доба представљале читаву расправу. Ова посвета говори о самом писцу, о његовим узорима, литерарном поступку и сл. Дело је посвећено Дујму Балистрилићу, његовом пријатељу из Сплита. Извор за то дело је из Старог завета и то је историја света удовице Јудите која се спомиње само у католичкој Библији где је та прича канонска. Марулић се верно држи легенде. Тема је следећа: Набукодоносор хоће да освоји читав свет. Он шаље свог војсковођу Олоферна да заузме град Бетулију где живи удовица Јудита. Јудита одлази у непријатељски логор, заводи Олоферна и пијаног га убија. Тако она спасава град. Дело је пуно слика о њеном подвигу. Марулић је свој еп писао на нашем језику и, како каже, “по обичају наших зачињавци и јоште по законима старих поета”. Зачињавци су били средњевековни песници који су певали о светачким подвизима уз пратњу неког инструмента (понекад и лирске песме), а старим поетама Марулић назива класичне античке писце. Ове друге он узима за узор зато што су писали не само о догађају већ и да пруже читаоцу извесно задовољство. У свом предговору Марулић их упоређује са куварима који своје јело зачињују и употпуњују антички разним зачинима. Ти зачиниа који су овде песнички поступак који су песници разрадили, је пун дијалога, слика, каталога (набрајање војски, чета...), апострофа, широких описа догађаја и личности који су уметничко аутономно дело у епу. Језик је раскошан, а стил богат. Марулић се позива и на децу која на Нову годину дарују својим старима наранџе окићене мирисним цвећем. Тако и он ову причу о Јудити украшава да би пружио задовољство онима који је читају. Марулић је имао за циљ двојство песничког задатка: да поучи и да забави. Поука је директна, изричита, али и прећутна, 49 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

49/247

5/12/2018


алегоријска. Епско казивање писац прекида позивајући читаоце да од сада живе боље и часније и да Јудиту узму за пример. Неке од порука су често практичне. Оне друге, имплицитне поуке, се налазе у самом ткиву дела а читалац треба да их пронађе сам. И већ то представља елемент уживања за тадашњег читаоца. Читаво дело је алегорични сукоб између слабих хришћана и охолог непријатеља који је изгледао непобедив. Пишчева поука је отприлике оваква: “Ако је решен на подвиг, човек, ма како слаб, може да начини чудо”. Кад црта ликове, очито је да Марулић има у виду хришћане и Турке. Једино војсковођа Олоферно има неке карактеристике петраркистичког каваљера. Марулић као да би хтео да заустави време и врати га на доба хришћанске врлине. Он је у исто време и хуманист и добар ђак школе старих поета. У својим делима меша античку (паганску) митологију са хришћанском. Осећа се његов патриотизам и забринутост за Сплит и читаву Далмацију због надирања Турака. Он хоће да подигне духове и очеличи их за отпор. “Јудита” није велико остварење са данашњег аспекта јер има много застарелих ствари. Али, Марулић има песничких квалитета. Често је довољан само један стих да се осети његова луцидност. Нарочито су добри његови описи, слике То су обично свакодневни животразвијени и слике из њега, као и и поређења. богата природа мора и планине. Тим пиктуралним елементима он се афирмише као литерарни сликар. Описи гозбе, пијанке, војске у покрету су веома пластични. Марулић је био песник (можда не много велики), али су његова етичка и религиозна схватања то делимично угушила.

ИСТОРИЈА ОД СУЗАНЕ “Историја од Сузане” је мање значајно његово дело. И овде је Библија послужила Марулићу као извор. Из “Књиге пророка Данила” он је узео причу о лепотици Сузани коју два свештеника оптужују за блуд и наговарају грађане да је каменују. Тада се појављује пророк Данило и доказује да су они лагали, па сада свештенике каменују. Сузана, која радије бира смрт него да превари мужа, пример је Сплићанкама. Марулић и овде пише мешавином 50 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

50/247

5/12/2018


средњевековног и ренесансног стила. Ту решава и неке проблеме ренесансног друштва, (на пример, разблудни живот свештеника). Дело је мање успело од “Јудите”, али има и вредних места.

СТУМАЧЕЊЕ КАТА (Превод Катона) И остала Марулићева дела су мање значајна од “Јудите”. Једно од њих је “Стумачење Ката” (Превод Катона), препев зборника латинских дистиха и сентенци непознатог аутора из IV века наше ере. У овом зборнику се запажа стоичка филозофија (дело паганског карактера). Ово дело је било популарно током средњег века и као уџбеник латинског језика. Код нас је такође превођено и пре Марулића. Марулићев превод је слободан и веома карактеристичан. Он је потпуно затро пагански и наметнуо хришћански карактер. То се може видети и ако се упореде латинске сентенце са Марулићевим преводом. На пример: за латинску сентенцу “Не држи жену ако почиње да ти бива досадна”, Марулић даје своју “Ако ти је жена досадна, иди од ње ако ти то црква дозволи”. У то време преводиоци су били веома слободни у односу на оригинал, па и Марулић. Он је ово дело узео само као полазну тачку, а филозофију изменио.

АНКА САТИРА Следеће дело је “Анка сатира” и испевано је у осмерцу и облику дијалога између девојке Анке и бабе Раде. Та баба је наговара да се уда и узме себи једног сплитског младића. Анка хоће младог, лепог, мудрог..., а баба даје на то преглед сплитске младежи тог доба. Сплитски младићи су гиздави кицоши, охоли, добри и богати, али, лажови, порочни, они што лудују за ловом су највише луди, воле да певају песме по мрачним улицама, воле и књиге (хуманисти). После тога Анка закључује да нема младића за њу и 51 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

51/247

5/12/2018


одлучује се да иде у манастир. У стварности се сигурно не би десило да девојка оде у манастир због личне ствари, али Марулић хоће и да васпита, чак и на крају дела саветује младеж. Ова песма је занимљива као слика Сплита у Марулићево време.

ПОКЛАД И КОРИЗМА (Месојеђе и Пост) Затим долази дело “Поклад и Коризма” (Месојеђе и Пост). Овде су два хришћанска празника персонификована у две личности. Ово дело је средњевековног жанра (контраст – глагољски термин “прење”), а карактеристике су му наративност и драматика истовремено. Садржина тих контраста су пре свега расправе, углавном морализаторске. Њихова главна карактеристика је поука, а писане су и за разоноду (нарочито за калуђере). Тема овог Марулићевог контраста је сукоб месојеђа и поста, што је било веома омиљено као тема, али је Марулић овде оригиналан. Поклад је кнез који воли да ужива у јелу и пићу. На једну његову гозбу, где се гости са својим племићима, упада Коризма мршава као авет са четом фратара. Заподева се очајничка битка кухињским прибором коју Поклад губи и Коризма га дави кобасицом. Карактеристична су имена која су у стилу читаве идеје дела.

ДОБРИ НАУЦИ У “Добрим науцима” писаним у дванаестерцу и намењеним манастирском свету, Марулић се изјашњава против светских таштина и сласти. У свету који га окружује он не види ништа добро. Све је похотно, зло, пуно мржње и преваре, чак и међу онима који су се привидно одрекли овог света и отишли да у самоћи размишљају о Богу и вечном спасу. И ту владају иста зла, па и много више него у кругу световних лица. По манастирима цвета зеленаштво, банчи се, прекомерно једе и пије, певају се непристојне 52 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

52/247

5/12/2018


песме... Ствар је безнадежна и Марулић нема илузија. Своје читаоце плаши Смрћу која вечно путује и неизбежно долази у своје време. Ту он говори о идеалном хришћанину који је покоран и ничице пада пред Богом. Марулићева истина није ни наша, ни ренесансна, и он то зна. Али, ово дело можемо сматрати као занимљиву слику тога доба.

ТУЖЕЊЕ ГРАДА ХЈЕРУЗОЛИМА

У “Тужењу града Хјерузолима” који је написан у облику средњевековних “плачева”, он замишља град Јерусалим како оплакује своју судбину у рукама неверника. Ту писац апелује на папу својом непрестаном жељом за уједињењем хришћанског света.

МОЛИТВА СУПРОТИВА ТУРКОМ Дело са сличном идејом је и “Молитва супротива Турком”. Ту он оплакује разједињеност хришћанског света и обраћа се Богу са молитвом за помоћ. Сва остала његова дела имају овакве карактеристике и пуна су забринутости за душе хришћана у оваквом животу који их удаљује од раја и води ка паклу. Он је ренесансни писац, али је племићки усмерен према паганским хуманистима – писцима. Мишљења о Марулићу су веома опречна. Његови савременици су га много хвалили и називали га “првом славом Далмације после св. Јеронима”. Други су га потпуно негирали, нарочито у новије време. Истина је, међутим, негде у средини. У праву су они који кажу да је мртав својом животном филозофијом, али и они који у његовом делу виде и песничких вредности често блиских и савременом човеку ако би се потрудио око веома старог језика којим је писао Марулић. Трајно је заслужан што је од сплитског чакавског дијалекта створио књижевни језик и што је први код нас дао ренесансни еп (значи, заслужан је слично 53 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

53/247

5/12/2018


Менчетићу и Џ. Држићу). Марулић је утицао на касније писце Далмације, а из његове школе су изашли Петар Хекторовић (“Рибање и рибарско приговарање”) и Петар Зоранић (“Планине”).

*** О њему има много радова. До 1950. издата је библиографија о њему у “Зборнику у прославу 500 година рођења М. Марулића”, у коме је значајни чланак Петра Скока “Стил Марулићеве лирике”, чланак у часопису “Република” 1950. Цвита Фисковића “Прилог животопису Марка Марулића Печенића” у коме Фисковић разбија легенду о њему као аскети, синтетички чланак “Значај Марка Марулића” у “Универзитетском веснику” који је написао Петар Колендић, а изашао је 13. новембра 1959.


54/247

5/12/2018


Мавро Ветрановић (1482 – 1576)

Још један писац, овог пута из Дубровника, сличан је Марулићу укључује се у хришћанску ренесансу. И он јекоји веома хваљен од исвојих савременика. То је Мавро Ветрановић, се дубровачким песницима наметнуо као вођа. Пореклом је из угледне трговачке породице Ветрановића – Чавчића. Негде га наводе као Ветранића, што је погрешно. Рођен је 1482. у Дубровнику и добио име Никола. О његовој младости се не зна много, али је вероватно била иста као и код других дубровачких младића. Животни преокрет ја наступио у 25. години када Ветрановић одлучи да оде у калуђере бенедиктанце (у VI веку св. Бенедикт, који је био веома заслужан, оснива овај ред). Ту узима име Мавро. 1509. је заређен у манастиру на Локруму. До 1515. се о њему не зна ништа, а вероватно је студирао у Италији. Те године га дубровачка влада враћа у земљу да са још једним свештеником реформише манастир св. Марије на Мљету. Одатле одлази 1517. без дозволе владе и бива оглашен за бунтовника и заувек прогнан. Међутим, брзо је помилован и живи по разним манастирима у Дубровнику и околини. 1524. постаје опат цркве св. Марије на Мљету, а 1527. опат свих манастира. Био је веома необуздан и после једне свађе са врховним оцима одлази на једно пусто острво као створено за аскете, где се бави књижевношћу и астрономијом. Упркос жељи да се искључи из живота, он је и ту сведок и мученик догађаја у Дубровнику и око њега. То се види из његове поезије. Ма колико да лута од манастира до манастира, он је стално у Дубровнику где учествује у културном животу (књижевни кругови, позоришне представе, феште итд.). Умро је у дубокој старости 1576.


55/247

5/12/2018


КЊИЖЕВНИ РАД У МЛАДОСТИ

Почеци Ветрановићевог књижевног рада пали су у време његове младости. Он је сам томе сведок у својој “Пјесанци у вријеме од пошљице” где говори о својој љубавној поезији којом је у младости постизао успехе код жена. У тој песми се опрашта са таквом поезијом и можда баш зато нема ни једне од песама из тог времена које је, вероватно, сам уништио. Као траг из младости остале су три драме дуго чуване по рукописима, а до данас је само једна штампана. Оне припадају хуманистичкој драматици. Некад је Ветрановић уживао глас првог писца оваквих драма, али примат има Џоре Држић. Ветрановићеве драме су разговори између вила, пастира, сатира... и зову се алегоријске јер носе скривену поруку. Једна од њих је митолошка.

ПРВА АЛЕГОРИЈСКА ЕКЛОГА

Прва алегоријска еклога Ветрановића је писана у дванаестерцу и има око 800 стихова. Садржина је следећа: Једна вила се заветовала на невиност. Приликом једног лова упада у мрежу Купидона. Он је везује и оставља, мада га она моли да је пусти. Затим наилази десетак сатира који коцком одлучују коме ће да припадне. Вила плаче и хоће да се врати богињи Дијани и коначно је, без разлога и неочекивано, сатири пуштају на слободу. Алегорија се састоји у овоме: Пошто је драма писана вероватно за прославу неког догађаја у дубровачком друштву, можда је у питању одлука неке жене да напусти овај свет и световну љубав и да се закалуђери. Такви догађаји су прослављани великим фестама са много елемената.


56/247

5/12/2018


ДРУГА АЛЕГОРИЈСКА ЕКЛОГА

Друга Алегоријска еклога је кратка. То је дијалог између виле и сељака Влашића који је заробљава и одлази у град да је прода. Али међу племићима нема купаца и сељак хоће да је одведе к себи у село. Вила одбија да иде јер она, као фина, ваздушаста, нежна, не може да носи грубе опанке и хаљине од кострети. У нади за помоћ обраћа се властели, хвалећи Дубровник и тражећи да је спасу. И пошто нико неће да је купи, Влашић је неочекивано поклања дубровачком кнезу. Петар Колендић мисли да је ова алегорија написана да би се прославио неки успех дубровачке владе који је дошао исто онако неочекивано као што је неочекивано дошло до ослобађања виле.

Ове алегорије су се веома много допале гледаоцима, па се касније и за Држићеву “Тирену” мислило да је Ветрановићево дело, али је то било демантовано и у делу “Пјесанца Марина Држића” где се каже да је “Тирена” Држићево дело.

ТРЕЋА АЛЕГОРИЈА Трећа алегорија је сачувана само у фрагментима. Била је без наслова, а може се назвати “ОРФЕО”. Била је писана у дванаестерцима и осмерцима, а говори о осећањима личности. Садржина је љубав и трагедија Орфеја и Еуридике. Писана је са акцентованом наивношћу, а то је давало драж уметности његовог времена. Ликови су обрађени са много простосрдачности. Само дело није довршено. Занимљиво је као допринос обрађивању литературе. Ветрановић није много пазио на драматичност и сличне елементе које је тражило ново време. Писао је ову алегорију у средњевековној техници коју је веома добро познавао. Мисли се да је узео Полицијанову идеју о Орфеју, коју је затим разрадио.


57/247

5/12/2018


КЊИЖЕВНИ РАД У ВРЕМЕ ЗРЕЛОСТИ

ПОЕЗИЈА Ова дела која је написао у младости чине најмањи део његовог литерарног опуса. Много више дела је написао у време зрелости. Остало је највише религиозних песама а и доста лирских; у њима има доста лирских места и искрених акцената.

ПИЈЕСАНЦА ШТУРКУ Лиризам нарочито долази до изражаја у антологијској песми “Пијесанца штурку” (цврчку). То је специфична химна Богородици коју слави сва природа, осим драгог му сабрата – цврчка. Песник га зове да се придружи том пантеистички расположеном хору у славу Богородице.

Писао је, иначе, дуге, заморне религиозне песме које су смањивале његов значај у нашој литератури. Он препевава “Оче наш”, “Вјерују” и др. са својим дугим тумачењима и парафразама. Њему је, на пример, за два стиха “De profundus–а” потребно је 50 дванаестераца, за “Оченаш” 766 стихова итд. Вреднији су му једино фрагменти где покушава људски да оцрта нека осећања и само су ти детаљи песнички успели. Велика мана му је била што је био некритичан према својим творевинама, чак и у онима где није имао шта да каже.

РЕМЕТА Ветрановић није писао само религиозну поезију – није био слеп за лепоте овога света. Био је веома актива, а волео је да изгледа 58 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

58/247

5/12/2018


као аскета (тадашњи термин за аскету је био “ремета”). То се нарочито види у песми “Ремета” у којој он описује свој живот испосника. Песма је писана у осмерцима којих има 512. Ветрановић је сам одабрао тај живот да би угодио Богу и да се духовно усаврши. Али је веома тешко подносио самоћу и сам то признаје. Он описује и нашироко прича библијским стилом, о многобројним недаћама и тешкоћама које су понекад веома безначајне. Тако се жали на пужеве који му уништавају расадник, на мутну воду коју пије, на птице које му једу грожђе, на гусенице, ужасну галаму птица због које не може да спава и на немарне људе који му не долазе и не доносе поклоне. Често је уплашен када напољу влада бура. Једина утеха му је мисао на Бога и он често звони да растера страх. Једино се лепо осећа у пролеће. Нижући невоље песник намерно прави утисак шале и карикатуре – то је велика аутокарикатура. Види се да је Ветрановић нераскидно везан за овај свет и да може да га реалистички наслика. Песма му је оруђе којим он брани своје идеале. Он је био сатирични песник и то у два смера: први је друштвена и моралистичка сатира која исмева назоре, обичаје, друштвене оквире и сл.; други је политичка сатира која критикује и неке политичке проблеме. У првом смеруОн он је углавном извргава руглу ренесансне навике живота и обичаја. видео чак и оно што његово доба а ни ми не би осудили. У песми која се такође зове “Ремета” он замишља долазак једног пустињака (ремете) у ренесансни Дубровник. Дошао је да Дубровчанима покаже праве путеве и начине којим ће погазити охолост и таштину. Ветрановић почиње песму мислима о животу који је кратак и умире као цвет. Смрт после таквог живота долази брзо и грешно тело одлази змијама и црвима. Када је тако, чему охолост, раскош, кићење, блуд? Ветрановић усмерава критике на жене и њихову сујету. Помиње чак и многе “беспотребне” детаље женских тоалета. После жена он напада госпођу која зида дворце, раскошне перивоје, летњиковце... Затим он напада све оно што их изједначује са животињама. Ти људи немају срца за оне који гладују. Сада сатира иде даље, на социјални план. Ови људи су бездушни и Ветрановић прво напада ренесансне судије који су по њему тотално негативне корумпиране личности које отимају од сиротиње, краду и сл. То је драгоцено сведочанство онога времена. Други које напада су трговци. Ова сатира је могла да изгледа 59 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

59/247

5/12/2018


депласирана јер Дубровник потиче и живи од трговине. Песник верује да је трговина донела много зла. Али, она је била веома опасан посао јер је много трговаца гинуло широм света због различитих узрока. Приказ тих страдања и све слике веома су тачни и прецизни, а то је била одлика Ветрановићевог стварања. Када се накупе блага, трговци се враћају кући а то благо им увек доноси несрећу. Ако га троше, постају раскалашни, одају се блуду и сл. Ако га чувају постају тврдице, а и то је тежак грех. Ова песма је значајна јер се у њој оцртава читава ренесанса са свим својим одликама. Она је драгоцена и зато што је сишла испод површине ренесансне идиле. Ренесансно друштво није било на песми и весељу саздано, а то се види у овој песми. Сиромашни страдају јер немају новаца. У песми је реалистички дата и друга страна дубровачких трговаца. Њима није све било глатко и лепо, већ тешко, напорно и веома опасно. У овим стиховима је дата слика друштва, али су наговештене и две теме са којима ће се дубровачка литература касније сусрести: шкрти и грабљиви трговци и подмитљиве судије. О првима је касније писао Марин Држић, а о судијама Џиво Гундулић.

САТИРЕ У дугом низу сатира Ветрановић напада лакомост, трговину, копање руда, поморство јер све то води богатству, а оно је носилац зла. Код њега се види визија једног друштва у коме свега тога нема. То је неко “златно доба” (Aurea aetas) када је човек живео у природи задовољан што одниње добије, када било разлике међу људима (нионим социјалне, имовинске). Тоније је била нека песникова утеха. Наши песници су тај живот видели у прошлости, док други песници не идеализују прошлост већ иду у будућност наговештавајући боља времена. Ветрановић је био “хвалисавац прошлих времена”. Он нема илузија да ће сви послушати његове поуке. Као реалан човек он је добро знао да ће његове опомене често дочекати громогласан смех. Знао је да ће човек радије остати окорео у гресима него да ће се променити. Ветрановић је био велико мрзовољно гунђало наше ренесансне књижевности. Извесно је да је 60 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

60/247

5/12/2018


шетао и гунђао по Дубровнику. Нико га није слушао а његове сатире су драгоценије као слика оног времена. Политичке сатире које је писао нису се уплитале у односе у самом граду. Он се не може укључитиу критику политичког устројства, у борбу класа, јер би то било веома опасно. Ако је било такве сатире она је била анонимна, тајна, ноћу се лепила по граду, а ујутро је била скупљена и спаљена. Племство је веома оштро реаговало на све такве покушаје. Ветрановић је, напротив, својим сатирама тумачио, пропагирао политику дубровачке владе. Он је писао о догађајима изван Дубровника, о спољној политици. Нападао је непријатеље Дубровника: Млетке, и Далматинце и Бокеље који су били под њиховом влашћу. Они су нападали Дубровник, палили, пљачкали бродове, а у томе су нарочито предњачили Бокељи из Пераста. Од напада Венецију и њене становнике, називајући их “Рибарима од блата”. Они су смешни у свом поносу и сујети, али су зато и огромне кукавице. У низу сатира Ветрановић опева и историјске догађаје који се тада дешавају, 1521. пада Београд, 1526. је била Мохачка битка, 1541. пада Будим, а све су то били трагични порази хришћанске политике и погледа на свет. Ветрановић није имао илузија о хришћанском свету и каже су сви владари вероломни, јер праве савезе са Турцима а не боре да се против њих. ПЈЕСАНЦА СЛАВИ ЦАРЕВОЈ Поводом пада Београда он пише “Пјесанцу слави царевој”, а тај је турски султан кога он глорификује је он цар надцар царевима. Поводом пропасти држава на говорећи Балкану, да Ветрановић сматра да је то божја казна због охолости и греха и зато страхује, мисли да ће нешто слично снаћи и Дубровник. Зато му поручује да се здружи са Богом, али да изнад свега служи и двори Турску ако мисли да преживи. У ствари, Ветрановић овде велича политику Дубровника према Турској. Ово је било песничко подупирање званичне политике. Али, није Ветрановић само на овај начин изненађивао своју публику. Он веома слично пише када је реч о његовој сопственој 61 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

61/247

5/12/2018


цркви. Он слика расипност, грабљивост, жељу за славом, блуд и слично. Он чак прориче скору пропаст Рима и папе. Ова сатира показује обиље тема. Познато је да све те теме није сам одабрао и измислио. Он их је нашао обрађене код појединих Италијана песника (Лодовико Ариосто, Антонио Винчигвера, Луиђи Аламани, Пиетро Нели и други сатиричари), па је од њих узимао идеје, али их је пунио садржајем дубровачке стварности. Све ове сатире су углавном у плачљивом стилу, јер се Ветрановић не радује оном о чему пише.

КАРНЕВАЛСКА ПОЕЗИЈА Ветрановић није писао само овакву врсту поезије, он је писао и песме које би требало да увесељавају свет за време карневала и других свечаности. Многи песници су певали песме које су биле намењене искључиво карневалима. Те песме су се свуда певале, а биле су голицаве, вулгарне и доста често веома непристојне Најчешће су то биле песме са алегоријским садржајем. Ту спада Ветрановић, поп и гунђало, и он пише пригодне песме које теже да буду духовите, али у којима нема искрености. Он хоће да направи нову карневалску поезију.

ЛАНЦИ АЛЕМАНИ (О немачким најамницима) “Ланци Алемани” (О немачким најамницима) је једна од њих. Ови најамници су били трубачи у Дубровнику и они су пратили кнеза за време неких светковина. Они певају о свом занату, љубави према Дубровнику. Ни ова песма није оригинална. Оригинал потиче из Фиренце и звао се “Песме о ланцима који свирају у трубу”. Песник је само додао крај који говори о Дубровнику.


62/247

5/12/2018


ТРГОВЦИ АРМЕНИ И ИНДИЈАНИ “Трговци Армени и Индијани” је друга од ових песама. Пева о трговцима који су дошли у Дубровник и како им се он много свидео, они моле да их оставе у њему. Они певају о слави Дубровника, његовом богатству, и у исто време позивају Дубровчане да тргују с њима.

ПАСТИРИ Постоје још две песме на исту тему. Једна је “Пастири” која пева о пастирима који су оставили своје дубраве и стада, а и своје виле, јер су чули да су дубровачке виле много лепше. Ову песму певају млади обучени као пастири.

ДВИЈЕ РОБИЊИЦЕ Последња се зове “Двије робињице” – дијалог између две заробљене девојке које су доведене у Дубровник на трг и које чекају да буду продане.

Све ове “маскерате” имају заједничке одлике. Све су оне дуге, теже за неком досетљивошћу и шалама, али у њима нема много духа. Интересантно је да у свима има веома много родољубља. Сматра се да их нико није певао. Певале су се само оне које су биле по укусу тадашње публике.


63/247

5/12/2018


ДРАМСКО СТВАРАЛАШТВО

Својим драмама Ветрановић је покушао да истисне световну комедиографију, а нарочито фарсу која се приказивала од средњег века. Те фарсе су биле пуне грубог и обесног хумора. Он је смишљао побожне драме и оне су имале, у ствари, побожне и поучне намере, али како је Ветрановић био ренесансни писац и знао модерну комедиографију, и у овим драмама се види нешто ново. Сачувано је пет драма, али је он написао већи број.

СТАРОЗАВЕТНЕ ДРАМЕ

СУЗАНА ЧИСТА Три драме су на теме из Старог завета. Једна од њих је “Сузана чиста”. Имала је четири чина и средњевековну позорницу. То тзв. “симултана где сеодговарало на бини у исто време налазе свајеместа која дотичепозорница” радња. То није ренесанси која је знала за јединство места. Драма је приказивана на Пољани (данашња пијаца). Публика је била и властеоска и грађанска и морала је често бити опомињана да не галами како би се глумци могли чути.

ПРИКАЗАЊЕ КАКО БРАЋА ПРОДАШЕ ЈОЗЕФА Друга драма је “Приказање како браћа продаше Јозефа”. То је само стихована и драмски уобличена позната библијска прича. Дуго се није знало ко је писац ове драме и тек недавно је доказано да је стварно Ветрановићева.


64/247

5/12/2018


ПОСВЕТИЛИШТЕ АБРАМОВО

Трећа је “Посветилиште Абрамово” коју је Ветрановић пет пута прерађивао, па је сачувана у свих пет верзија. Из тога се види да је бар пет пута приказивана и песник је сваки пут проширивао своје дело. Ова драма је најбоља његова драма и најбоља ренесансна драма те врсте код нас. Најранија њена верзија штампана је почетком XVII века у делу босанског проповедника Матије Дивковића “Наук крстјански” 1616. Следећа, дужа варијанта неоправдано је приписивана Марину Држићу јер се случајно нашла међу преписима његових дела. Све ове верзије Ветрановићеве драме нису једнаке ни по обиму, ни по вредности. Ветрановић је узео за основу библијску легенду о Авраму. Аврам дуго није омао деце и кад му се родио и одрастао син Исак, Бог му наређује да га жртвује у његову част. Аврам је све спремио за жртву првог сина и у последњем тренутку га спречава анђео који му је рекао да је Бог задовољан доказаном верношћу и Аврам жртвује једног овна. Писац се овде верно држи библијског текста, али га је употпунио реалним сликама из живота, шалама и психологијом личности која је веома наивна. Све то даје вредност драми, али је она, иначе, развучена и преопширна. Пишчеви задаци одударају од карактера драме. Ликови Абрама, Саре (његове жене), Исака и др. оцртани су реално и са карактеристикама Ветрановићевих савременика. То им даје наивност и суровост, али истовремено и привлачност. Сара јадикује за сином као све остале мајке, језиком свакодневице и народне песме. Метафоре у њеним јадиковкама узете су из бугарштица и представљају Ветрановићев дуг народној поезији. И Исак је представљен реалистички, са особинама правог детета. У овом делу је честа и комика која веома драстично приказује сцене са пастиром. Пастир Угљеша је, иначе, убачен у драму само да би се разонодила ренесансна публика Дубровника. Сцене где се он шали са служавкама су сцене реалних односа из живота села. Пастир прича о чудним обичајима и животу у граду и прави паралелу са сеоским животом. Све ово не одговара драми и библијском мотиву у њој, али песнику је то потребно због укуса публике. 65 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

65/247

5/12/2018


Ово дело је оригинално, мада се у неким детаљима слаже са драмом италијанског писца Алфеа Белкарија. Ових заједничких детаља нема у Библији. Ветрановић их је једноставно присвојио.

НОВОЗАВЕТНЕ ДРАМЕ

ОД ПОРОДА ЈЕЗУСОВА

драма песники писана написаоје две. Једна је “Од породаНовозаветних Језусова”. У њој има је и прозе чистим народним језиком. Представља рођење Исусово и долазак пастира који га поздрављају. Мало Вијеће је дозволило приказивање и 1537. У цркви св. Фрање је први пут приказана. Ова драма је први пут штампана међу Држићевим делима, али је Петар Колендић испитивао језик, стил и форму и утврдио да је аутор Ветрановић.

УСКРСНУЋЕ ИСУС КРИСТОВО Друга драма ове врсте је “Ускрснуће Исус Кристово”. После васкрсења Исус иде у пакао и тамо ослобађа многе људе. Читава радња се дешава у паклу, а Ветрановић наводи и Дантеове стихове.

Овим драмама је песник пробао да направи позоришне спектакле а и да прочисти репертоар, да га ослободи скарадних комедија које су у то време биле у моди. Он је ипак убацивао извесне комичне елементе. Најбоља му је драма “Посветилиште Абрамово” због покушаја да се ликови осветле и са психолошке стране, а и због веза са народном књижевношћу.


66/247

5/12/2018


ПОСЛАНИЦЕ У СТИХОВИМА

Ветрановић је писао многе посланице у стиховима. То су биле расправе које је писао на острву св. Андрије где је био пустињак. Писао их је властели и песнику Петру Хекторовићу.

ЕПСКО СТВАРАЛАШТВО

ПИЛИГРИН Желео је да напише и велики еп који би био круна његовог литерарног стварања. То је “Пилигрин” – алегоријско-филозофски еп. Имао је 4374 стиха, али није био довршен. То није био много јасан, разумљив и читан рад. Препун је фантастике и он ту очигледно имитира Дантеа. Дело хоће да прикаже човека који лута, среће на путу свакојаке тегобе, а све то да би достигао савршенство. Има ту и много епизода, неразумљивих алегорија, непознатих аутобиографских детаља и тиме доприноси неразумљивости дела. Он је отежао текст и тиме што је убацио много цитата из грчке и латинске књижевности.

Ветрановић је у нашој књижевности веома комплексна и разноврсна књижевна појава. Његово дело се кретало у свим могућим правцима тадашње књижевности, али не увек срећно. Он је говорио превише, није увек имао много чега да каже и није био концизан. Ипак, заслужан је својим најбољим делима. Његове драме су међу првима такве врсте код нас, а истовремено њима оживљава културни живот. Његове критике и сатире дају нам верну слику Дубровника.


67/247

5/12/2018


ПОКЛАДНА ПОЕЗИЈА Микша Пелегриновић (1500 – 1562) (Књижевност на Хвару)

Андруја Чубрановић (Прва половина XVI века)

Оба песника су написала маскерате са истим насловом “Јеђупка” или “Љупка” (име Циганке). Обе припадају одређеним врстама маскерата, тзв. “цигарескама” или “јеђупијатама”. Такве маскерате изводе младићи маскирани у Циганке. Њихова домовина је тоскански град Сиена, град богате позоришне и литерарне активности. У њему је деловала једна организација занатлија “Congrega dei rozzi” (Удружење неотесаних) која се бринула о весељу и забави за време карневала. Један од писаца те организације био је Бастиљано ди Франческо (“Линајуола”) који је написао једну фарсу у којој се појављивала и Циганка која се свађа са сељаком. Фарса је изведена 1520. а тема је следећа: Циганка упада у једно друштво, жали се на невоље које су је снашле у путу, гледа дамама у длан, а све време се свађа са сељаком због чега је фарса и добила назив “Свађа циганке и сељака”. Ово се допало публици па се тема искоришћује и за маскерате где младић обучен у Циганку гата дамама. Тако се родила нова врста маскерата – јеђупијата. Подаци о овим нашим песницима су веома оскудни. Пелегриновић је са Хвара, властелин, а родио се крајем XV века. У Падови је добио више образовање (1519 – 1524.). Онда иде у службу и прво је канцелар на Корчули (1534 – 1538.). Затим се враћа на


68/247

5/12/2018


Хвар, жени се и има двоје деце. Био је савременик и пријатељ Петра Хекторовића. Умро је 1562. у Задру. О његовом књижевном раду има мало података. 1525. га помиње Винко Прибојевић у своме говору у хварској цркви. 1540. дубровачки песник Никола Наљешковић пише о њему и каже да су његове песме веома популарне у Дубровнику. Када је Петар Хекторовић био у Дубровнику (1577.) видео је да је његов земљак заиста познат. Најбоље дело му је “Јеђупка” и то је једино што је сачувано уз посланицу упућену савку Бобаљевићу – Мишетићу , дубровачком песнику. У тој посланици Пелегриновић каже да је написао много песама, али оне нису сачуване. Још је мање познат Чубрановић који је био Дубровчанин, пучанин и златар по занимању. Живео је у Дубровнику у XVI веку. Један други песник, Антун Сасин, га назива Андрија златар и у некој својој драми дословно цитира две песме, које је овај написао. Милан Решетар је на основу тих песама пронашао још 50 (у Зборнику Никше Рањине) које би могле да буду његове. Скоро сигурно се зна да је само “Јеђупка” његово дело. О настанку тог дела причала се у Дубровнику једна легенда. По њој, Чубрановић је дуго био заљубљен у неку властелинку, али без успеха. Удварао јој се, досађиваоТо јој му и она га је идеју једном,данапод неком јавном скупу, дође назвала Циганином. је дало маском Циганке до своје драге и каже јој шта осећа. Ово је легенда о постанку “Јеђупке”, а измишљена је због недостатка података о песнику.

ЈЕЂУПКА У науци о књижевности се о ова два дела говори заједно јер су скоро једнака. Пелегриновићево је дуже. Прво долази уводна песма која говори о доласку Циганке у друштво дана; она прича о проклетству које лежи на Циганима још од Христа. Затим, говори о личним страдањима, губитку деце и сл. Онда се обраћа свакој дами понаособ и свакој припада једна песма. Укупно има 18 песама. Оне се зову “сриће” или “среће”, а свака има 40 стихова (десет строфа са по четири осмерца). То је ренесансна симетрија. Обично имају малу строфу на крају песме која има четири осмерца и зове се “уздар”. 69 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

69/247

5/12/2018


Његова “Јеђупка” није комплетна. Мисли се да је било још две песме које нису сачуване. То је, у ствари, био један зборник песама из кога се према прилици бирала песма упућена некој дами. Увек се певала уводна песма, а друге су биле по избору. Биле су пристојније од уличних јер су се певале по кућама. То је оригинална и посебна концепција маскерата; тога нема у италијанској књижевности. Песник прориче једној дами да ће родити два сина, једној пева о неверном мужу, једна ће бити удовица, нека је завидљива, друга је обузета златом, једну учи тајанственим љубавним причама и сл. Цело дело је, вероватно, замишљено по узору на разне сличне песме које су се певале по вашарима. Пуно ствари је замишљено према народним бајалицама и веровањима. Има пуно елемената из народне поезије (епитети, метафоре и сл.). Има пуно чисте лирике, свуда се види ренесансни свет и расположење. Веома фино су сажете читаве ренесансне историје. На пример, једна прича о неверности мужа. То је читава бобачовска историја. Муж жели сваку жену коју види, а оне га варају и искоришћавају. И у другим песмама се види ренесансни живот. Сентенце у песмама кажу да живот и младост треба уживати јер младост пролази и никада се не враћа. Чубрановићево је краће и састојиделу. се одЗатим, уводнеима песме, она је истоветна са ономдело у Пелегриновићевом шеста песама које су упућене разним госпођама. Првих пет имају 40 стихова, а шеста је неупоредиво дужа од свих првих пет заједно. Поред уводне, песме 1, 2, 3 и 5 имају исти текст као одговарајуће песме у Пелегриновићевом делу, само је редослед поремећен. Дела се разликују по песмама 4 и 6. Та истоветност се дуго времена погрешно тумачила. Веровало се да је дело написао Чубрановић, а да је Пелегриновићево дело плагијат.

Овом мишљењу допринео је Дубровчанин Томо Натали – Будиславић. Он је био веома чувен лекар, а медицину је завршио у Болоњи. Излечио је од астме турског султана и од њега је добио неке земље у Босни. Затим је отишао у Пољску, ушао у њену цркву и постао каноник града Кракова. Постао је пољски племић и вратио се у Дубровник. Ту се понашао као племић, али га Дубровник није признавао. Сви су му се смејали, а нарочито сатиричари из редова грађанства. Постао је бискуп и све је завештао цркви. Успут се разметао тиме што је рођак Андрије Чубрановића, коме је 1599. штампао “Јеђупку”. У уводу је рекао да неки завидљивци хоће да 70 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

70/247

5/12/2018


преотму то дело и да га присвоје. Та лаж је дуго времена сматрана истином и грешка је тек после овог рата исправљена. Чубрановићева “Јеђупка” има два дела. Први сачињавају уводна песма и пета песма; у другом делу је шеста песма. Првих пет песама имају по 40 стихова. У њима се виде детаљи, стилски и језички, који нису били у употреби у Дубровнику (имена цвећа, биља). Напротив, она упућују на Хвар. Првих пет песама су према карактеру различите од шесте. У шестој песми је веома много присутан петраркизам. Зато и не може бити речи да је све испевао један песник, већ је Чубрановић узео од Пелегриновића уводну и првих пет песама, а шесту је сам испевао. Могло је бити и то да је дубровачки песник желео да се сретне са дамама и да је изабрао из Пелегриновићевог зборника увод и пет песама које би одговарале судбинама дама које је очекивао да у салону сретне, а да је сам измислио шесту. И тако је само она оригинална. Остала је спорна четврта песма јер сличне нема у Пелегриновићевом делу. Зато се мисли да је то дело имало двадесет песама, а да се две нису сачувале. Тако би ова четврта песма била деветнаеста или двадесета песма из Пелегриновићевог дела. Тако је она дубровачка легенда можда тачна, али се може односити само на шесту и само онау његова. Вероватно је постојао песник који ју јепесму, написао, самојешто Дубровачком архиву нема нема података о неком Чубрановићу. Можда је то био псеудоним под којим се крила нека позната личност тога времена.

ШЕСТА ПЕСМА

Та шеста песма је веома лепа, иако је често била потцењивана од стране историчара књижевности. У њој младић, обучен у одело какво су носиле Циганке, обраћа се госпођи и то једним дугим монологом. Он прво ласка госпођи и њеној лепоти. То је била жена која је имала све оно што је ренесанса ценила код жена. Али, по речима Циганке, само једна ствар јој је сметала. То је било то што она није одговарала на љубав оном који је тако страсно воли. Зато Циганка позива госпођу да осети сву сласт љубави. Сада Циганка даје дуги, лепи опис љубави, страдања, суза, чежње... Она 71 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

71/247

5/12/2018


говори у име тога несрећног љубавника, али увек допушта госпођи да помисли како је младић који је воли баш та Циганка. Љубавна патња је петраркистички описана, има страховито много нагомиланих глагола који исказују патњу и бол. Ове црне и тешке боје чежње су много потенциране и показују да тај заљубљени младић сам себе карикира не би ли тиме насмејао госпођу и тако је освојио. Он хоће да њихова љубав остане тајна и моли госпођу да се насамо нађу, да би јој показао и рекао како је много воли. Али, госпођа је немилосрдна и бездушна што је он више воли. Циганка која јој прича о младићу стално убацује и своје савете шта госпођа треба да ради. Циганка се залаже за љубавника и каже да је немогуће супротставити се таквој љубави, јер је о њој одлучио сам Бог. Она каже да ће сви осудити госпођу ако тај младић на крају умре од неузвраћене љубави. Завршни део је сав у молбама и благословима упућеним госпођи. Циганка се опрашта од ње и моли је за какав мали дар који би усрећио несрећног љубавника и каже да би највећи дар био када би се она показала младићу или му упутила макар један осмех. На крају, она благосиља госпођу речима из народне поезије. Песма је у целини лепа, иако је мало развучена и нема најчистију композицију. У сењој има много елемената из народне поезије. Има и хумора који најбоље оцртава када Циганка говори о патњама младог љубавника. Очигледно је да Циганка не мисли све озбиљно што каже. Песма је намењена карневалу и зато не сме да изазива нека тужна осећања. Песник жели да изазове смех тако што преувеличава љубавне јаде младићеве. Песма је једно од врхунских дела наше ренесансне књижевности. То је једна од најбољих маскерата уопште у свету. Она је драгоцена зато што даје слику ренесансног човека ухваћеног у тренутку веселости.


72/247

5/12/2018


РАЗВОЈ РЕНЕСАНСНЕ ДРАМЕ И ПОЗОРИШТА Ханибал Луцић (око 1485 – 1553) (Књижевност на Хвару)

Један од ренесансних песника, којих је било доста у то време на Хвару, је и Ханибал Луцић. Његово име Ханибал нас подсећа на ренесансни култ према класичној старини. Потекао је из веома угледне властеоске породице. Рођен је око 1485. Гимназију је завршио у Хвару, а после тога одлази да студира црквена права на универзитету у Падови као млетачки поданик. Тамо се формира његов аристократски став према животу. Био је искључиви аристократа који се борио и презирао пук. Властела је изабрана да влада и право је да остане тако. Пук има да слуша и служи. Те погледе још више је учврстила чувена буна пучана на Хвару (1510 – 1514.) по руководством сељака Матије Иванића. Луцић је тада имао 25 година и био је судија у Хвару. Буна је донела смрт сваком племићу који није побегао. Таквих сељачких устанака је било много у то време у осталим земљама: Италији, Мађарској, Корушкој, Штајерској. Они су, у ствари, значили пуцање и распадање феудалног друштвеног поретка. Сви су они крваво угушени. Ова Хварска буна је уз помоћ Млетака на исти начин угушена и побуњеници повешани на катаркама лађа, где су их оставили више од месец дана, као опомену свима који још мисле на такву буну. Међу племићима бегунцима који су се испред разјареног пука разбежали на све стране налазио се и Ханибал Луцић, који је једва успео да побегне и да се прво склони у Трогир, а затим у Сплит. После угушења сељачког устанка враћа се поново у град Хвар, где је затекао све срушено и уништено. Тад је записао једну посланицу коју је упутио свом пријатељу Јерониму


73/247

5/12/2018


Мартиновићу. У њој се говори о пословима које писац сада ради и о његовим погледима на живот. После повратка у Хвар он није ништа научио из ове сељачке

буне, јер се као судија показао веома строг према учесницима. Он је остао упоран заступник властеоских повластица, непопустљиви аристократа и неумољиви противник сваког покушаја да обичан грађанин (пучанин) узима учешће у управној власти, увек пун презрења према пуку, што се огледа и у његовим делима. А у управи властеле у дубровачкој републици је видео идеал каква треба да буде држава. Поред бављења науком, уметношћу и, посебно, књижевношћу, он има и висока звања. По њима се мисли да је студирао права. Био је судија Хрватске Комуне (1516.). 1527. је први адвокат Комуне. Није се женио, а имао је једног ванбрачног сина, Антуна. Живео је веома дуго, а умро је 4. децембра 1553. Сачуван је и један његов портре.

КЊИЖЕВНИ РАД Луцић је писао од ране младости и много је био цењен. Његов савременик Винко Прибојевић га је убрајао у “људе велика имена”. Данас не постоје сва његова дела јер их је и сам много уништио. Он је песме бирао по артистичким критеријумима, а није их уништавао због “луде младости”. Он је то сам рекао у једној посланици коју је упутио Мартинчићу. Када је једном владала куга, он је прегледао старе песме и правио избор, руководећи се чисто уметничким мерилима. Оно што је остало, 1556. је штампао његов син. Збирка се звала “Складања изврсних писан разлицих поштованог господина Ханибала Луцића, властелина хрватског”. Ту је најпре био превод Овидијеве хероиде “Парис Јелени”, онда двадесет две љубавне песме, мала драма у стиховима у три чина “Робиња”, затим разне песме и посланице (од којих је једна упућена Милици Јеролима Кориолановића), онда надгробнице и неколико сонета на италијанском језику.


74/247

5/12/2018


ХЕРОИДЕ

ПАРИЖ ЕЛЕНИ Тај род је измислио Овидије, а то су била писма која су античке жене писале својим мужевима или љубавницима. Писма мушкараца су била ређа. Таква је ова Луцићева. То је био препев у двоструко сликовним дванаестерцима. Интересантно је да је ово Луцићево дело најстарији превод Овидија код нас, а други по старости у свету уопште. То је био веома слободан превод. Тако се иначе и преводило у доба ренесансе. Ова хероида говори о Парису који се сећа појединих тренутака из своје љубави према Јелени. То је била чудна љубав описана у складу са античким начином писања. Интересантно је да је Луцић тај еротски тон још више увећао. Он се у предговору дела брани због преувеличавања еротике која би могла да поквари госпође које буду читале. Свој став је изложио у посланици коју је написао свом пријатељу Мартинчићу (коме је слао своја дела на читање и давање мишљења). Луцић каже да је ову блудну књигу написао и посветио у корист чудних и честитих дама како би их упознао са мушкарцима. Јер, ако оне сазнају све путеве који доводе до греха, моћи ће унапред да се бране и тако сачувају своју чедност и поштење.

ПОСЛАНИЦЕ

ПОСЛАНИЦА МИЛИЦИ ЈЕРОЛИМА КОРИОЛАНОВИЋА Најважнија посланица је упућена у Трогир, и то једној жени, Милици Јеролима Кориолановића. Она је била намењена да се покаже савршенство једне ренесансне даме. Она поседује све квалитете који од жене захтева ренесанса, а уз то је веома “умна и књижна”. Своју посланицу песник завршава тим што каже да је свако срећан који је у њеном присуству, који може да је гледа, пева 75 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

75/247

5/12/2018


и плеше с њом. Он каже да је заиста уживање слушати ту жену како говори. Она је знала да чита, проучавала је књижевност, а то се нарочито свидело Луцићу. Он је овом посланицом у ствари опевао идеалну ренесансну даму по његовом мишљењу.

ПЕСМЕ ПИСНИ ЉУВЕНЕ Луцићеве љубавне песме или “писни њувене”, како их он назива, нису у потпуности сачуване. Његов љубавни канцонијер је мали, од свега 22 песме, јер је он већи део сам уништио. Три године после Луцићеве смрти у малој збирци његових дела ове љубавне песме штампа његов син Антун. Мартинчићу, коме их је посветио, каже Луцић да су то “писми од давна сложене”. Због тога неки научници сматрају да су ове песме написане крајем XV и почетком XVI века. Међутим, вероватније је да је Луцић преувеличавао време настанка песама, а то се може видети и по датумима штампања италијанских извора његових песама што доказује да су настале око 1505 – 1510. Иако је број песама мали, кроз њих се лако назире Луцићев петраркистички роман. Песник је прво стидљив и боји се да би својом јавно изреченом љубављу могао расрдити госпођу и тако бити лишен њеног погледа. Зато показује усиљену веселост чак и када је тужан. Али, издаје га лажни осмех и он моли госпођу да не презре његову љубав. Сада га она не гледа ни “колико крвника” и сазнавши узрок његове туге љути се. Његова срећа зависи од њеног погледа. Иако у низу песама Луцић слави њену лепоту, то ипак није реални лик већ петраркистички идеал женске лепоте. Његова љубав се коначно остварује и он више није очајан. Заклиње се својој госпођи на верност и њено име чува у бизарној загонетци којом изазива читаоца да је реши. Али, она ни до данас није одгонетнута. Неки научници мисле да ако се промени ред речи добија се име Тера Медовић. То није потпуно сигурно јер се на сличан начин може добити и име Милица (Кориолановић). Луцићев љубавни роман иде 76 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

76/247

5/12/2018


чудном линијом: прво је он заљубљен а она хладна, а затим се он хлади док је она заљубљена. Међу последњим стиховима види се и опомена онима који још нису ставили “ноге у љубавни двор”. Иако је, по неким својим мерилима вредности, пробрао своје љубавне песме, Луцић ни у овим није много оригиналан. Велики му је дуг италијанској петраркистичкој поезији, а нарочито тројици песника: Петрарки, Ариосту и Бембу. Пронађене су многе песме које су му служиле за узор, и то највише из поезије Пјетра Бемба. Бембо је један од значајнијих италијанских песника тога времена, који је насупрот песницима напуљске школе хтео да очисти, рафинира поезију, да је лиши бизарности и сувишне сензуалности и доведе ону коју налазимо код Петрарке. Међутим, њихов став у поезији се није слагао са њиховим ставом у животу. Луцић такође није био много чедан. Он имитира и чак преводи ове песнике врло слободно. Ипак, по финоћи израза он је велики песник и зато су његове песме оригиналне, свеже, нове. Луцић се често ближи и домаћем песничком узору – народној поезији, чију једноставност, фразеологију, ритам и мелодику успешно користи. Једна од његових песама се чак зове “Од кола” и почиње у стилу народне бугарштице. Таква места су уједно и најбоља у његовој поезији.

ЈУР НИ ЈЕДНА НА СВИТ ВИЛА

У једном изванредном тренутку инспирације, Луцић пише песму број 12 “Јур ни једна на свит вила” која је ремек дело наше ренесансне поезије. У њој се песник враћа петраркистичком лику госпође. Ипак, упркос конвенционалности, све је овде свеже, ново и лепо. Ту налазимо и једну нову строфу које нема ни у италијанској поезији. То је строфа од осам стихова у којој се прва два понављају као седми и осми, али у обрнутом поретку. Песма је пуна духовитог, усхићеног, веселог осећања, уживању у лепоти драге која је благост не само за песника, већ и за цело друштво. Она је његова срећа и он моли Бога да та љубав траје до краја света. Ову песму Станко Враз назива “песмом над песмама” наше књижевности и она је збиља вредна да уђе у сваку антологију. 77 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

77/247

5/12/2018


У ПОХВАЛУ ГРАДА ДУБРОВНИКА

Колико је Луцић аристократа најбоље се види из песме “У похвалу града Дубровника” где одушевљено слави главни град мале републике, а нарочито његове аристократске уредбе, власт, ред и слободу, желећи му много среће и још већу славу.

ДРАМСКО СТВАРАЛАШТВО РОБИЊА (Луцићев допринос развоју световне драме) У већ наведеној збирци (коју је издао песников син) налази се и драма у три чина (сказанија) која се зове “Робиња”, а која је била писана у двоструико римованим дванаестерцима. Прво долази исклад – пролог, у коме се види да је драма била приказивана. То се види и по једној песми у којој се слави песник и говори о дејству драме на публику. Ту се налази и прозна посвета која је била уобичајена. То је веома значајно данас јер се из тога могу видети песникови погледи на литературу. Дело је посветио хрватском племићу Франциску Паладинићу. Луцић је ту донекле открио своју поетику и рекао да су оваква дела измишљена за народ како би он научио нешто гледајући их. Луцић је, значи, драми придавао педагошку, утилитарну улогу. Ова је драма била привлачна за гледаоце јер јунаци нису биле библијске или митске личности. Они су били део народне легенде. Робиња је, по песнику, унука хрватског бана Мајера Блажа (1470.). Иако је доведена у везу са конкретном личношћу, она није историјско лице јер Блаж није имао сина. Главни јунак, Деренчин, доведен је у везу са историјском и врло познатом личношћу баном Мирком Деренчином. Луцић каже да је он унук Мирка Деренчина који је погинуо у једном крвавом сукобу са Турцима. О њему се много певало у народним песмама, а то и Луцић наглашава у драми. Али ни Деренчин није историјска личност, јер ни Мирко Деренчин није имао сина. Луцић их је


78/247

5/12/2018


измислио и уплео у пожртвовану, романтичну љубавну историју. Сва три чина се дешавају у Дубровнику, на тргу и за један дан. Песник је поштовао сва три класична принципа композиције драмског дела. Радња је једноставна, без епизода и непотребних детаља, чак и без оних детаља који драмску радњу чине живљом. Она се своди на неколико момената. Бан Деренчин је био заљубљен у девојку која му није одговарала на љубав. Међутим, њу заробе трговци робљем и одведу у Дубровник. Он је тугаовао за њом и реши да је пронађе и откупи. Преобучен у трговца он је тражи, пронађе је и откупи, али јој се не казује а она га не препознаје. У разговору који се води на тргу у Дубровнику, Деренчин испитује робињу како је заробљена и она му све прича, и како је заробљена, и о бану Деренчину чију је љубав одбијала, а који је све предузимао да освоји њену љубав, и да она мисли да није право радила кад њега сада нема да јој помогне, да је откупи. Тада бан Деренчин прича као трговац, још јој се не открива: да је и он заљубљен у једну девојку која му не одговара на љубав, те зато он може да схвати како је Деренчину и каже да ће је откупити ако пође за Деренчина, иначе, ако то одбије, одмах ће отићи. Тада на крају девојка отвара своје срце и признаје да је волела Деренчина, али игазамолио је одбијала охолости зато што није изабрао добар пут руку не од из краља, њеногвећ заштитника. Дознавши то, Деренчин јој каже да је он Деренчин и цела се драма развија у расплет и брак. Ханибал Луцић је овако лепу материју као радњу врло невешто искористио. Целу радњу је збио у дијалог II чина, тако да му је за трећи чин остао само призор препознавања и свадба. Тај призор и свадба нису извођени, већ слушкиња Пера прича о свадби која се обавила у Дубровнику, јер је била одређена од самог дубровачког кнеза. Она то прича после свадбе својим другарицама како је она протекла. На једном месту има алузија на прву брачну ноћ, што је значајно као први случај уношења сцене из обичног живота. У драми је мало радње, а доста говора и јадиковки. Тек се понегде јаве живља места. То су Деренчинова окретност у разговору, сцена препознавања прерушеног бана, добра психологија и реалистичност фарсе. Иначе, све је подвргнуто аристикратским идеалима, као што је хваљење Дубровника, петраркистичка љубав.


79/247

5/12/2018


Иако нема много уметничких вредности, ова драма је значајна као књижевно–историјски текст. Значај “Робиње” је нарочито у томе што је писана пре пасторалних драма и пре комедија Марина Држића па, иако је она бинска еклога, долазећи после побожних приказивања, представља први покушај модерне, комплексније и психолошке драме, која садржи елементе световне драме. Није имала наследника код нас, иако је у нашој историји било доста материјала за такву врсту драме. У свету их има доста, а код нас нико није следио Луцића јер се иста ствар десила и у Италији која је била водиља наше ренесансне књижевности. Занимљиво је да је Луцић изабрао Дубровник као место радње. Он је то учинио из два разлога: Прво, зато што је Дубровник био град продаје робља, али не ради трговине робљем, не куповања робља као радне снаге, већ само за откупљивање робља у хуманистичке сврхе, ради пуштања на слободу, јер се веровало да се тиме откупљују грехови. То је био религиозни акт, а хуманитарни гест. Друго, лично схватање Ханибала Луцића као хрватског властелина, који је високо ценио Дубровник где је била само власт властеле, а не и пучана као на Хвару. Он је сматрао поделу власти између властеле и пучана на Хварубио као назадовање Хвара, Дубровник је, по његовим схватањима, идеална република, те сеа он одушевљавао њиме и обликом његове владавине. То долази до изражаја у драми када на крају младенце поздравља кнез републике, коме после захваљује бан Деренчин, хвалећи господу (дубровачку властелу), певајући тако химну Дубровнику као граду идеалног уређења. Луцић ту испољава култ према Дубровнику, велича његову моћ и његову прошлост. А на једном месту каже да је Александар велики “Србије краљ”, те тако и од њега дознајемо о том веровању да је Александар Велики српски краљ. О пореклу “Робиње” у науци је била разијена велика полемика како је она настала. То је било зато што у Далмацији има народних песама са истим мотивом робиње и откупа од стране Бана Деренчина, чак су се нашли и слични стихови, па се мислило да се Луцић угледао на те народне песме и написао ову драму са истим мотивом. Међутим, касније се указало да је тај процес сложенији. Народне песме забележене у XIX веку нису биле оне на које се Луцић угледао а у којима је био исто обрађен мотив робиње. Биле су то четири романсе из околине Макарске које имају сличну тему, али 80 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

80/247

5/12/2018


су оне одраз драме у народу. Луцић је за своју драму искористио мотив неке народне песме, која се после изгубила јер није била забележена, као и мотив песме “Чудан сан” Дубровчанина Џора Држића. Његова драма “Робиња” била је затим због популарности мотива, изразитости, једноставности и повезаности с витештвом турских времена толико популарна, толико играна да је већ од првог приказивања у Хвару продрла у народне слојеве који су на основу ње створили неку врсту народне робиње с плесом (морешка) и мелодијом на народну песму, те је у облику народних представа живела све до данас. Она је у народу изгубила од свог уметничког обележја и постала дело народног порекла. То је занимљив доказ о утицају писане књижевности на народну књижевност. Ми смо увек склони да верујемо да је само народна поезија утицала на писану књижевност, а не обрнуто. А пошто нису услови међусобног утицаја исти, јер када престану услови за писану књижевност, као у периоду ропства под Турцима, онда се писана књижевност замени народном књижевношћу. А кад се развија култура, школство, развија се и писана књижевност. То значи да у првом реду од друштвених процеса зависи слабљење или јачање народне књижевности и тај међусобни утицај је изразит пример утицаја народне на народне писану и песме писанеина“Робиње” народну књижевност, који је нарочито био јак на нашем Приморју, где је била тесна веза између села и града, народне и уметничке књижевности. Отуда је Вук Караџић у I књизи народних песама, најлепше лирске песме сакупио баш у Приморју. Код њега имамо свих врста стихова: седмерац, осмерац и други, као и у дубровачкој литератури, што је несумњиво резултат веза између села и града, као плод узајамног укрштања и оплођивања ове две књижевности. На крају да напоменемо да су Луцићево дело изводили аматери, не знајући за име аутора, и преносили га традицијом. 1846. на Пагу је забележено њено последње, анонимно извођење.


81/247

5/12/2018


Никола Наљешковић (око 1500 – 1587) (Претходник Марина Држића)

Никола Наљешковић је био веома свестран, “универзалан човек” (uomo universale), како се говорило. Био је из угледне дубровачке породице. Они су били пореклом са Цреса, а у Дубровник су дошли почетком XIV века. У породици је било значајних људи – трговаца, банкара и др. Рођен је око 1500. Средњу школу је завршио у Дубровнику и одатле је понео надимак “Живон” по коме је био у свету познат. Први сигуран помен о њему је из 1528. када је постао тутор неким рођацима. Затим се бавио трговином. 1535. је у Александрији; 1537. у Ђенови са неким трговцем из Дубровника, Николом Димитровићем, унајмљује један брод. Дуго је трговао у Венецији. Али, није добро трговао и 1538. доживљава потпуни банкрот што је била највећа несрећа у ренесанси. Извукао се из тога, али више никада није трговао. Затим му се десила још једна незгода. Био је верен са Лукрецијом Зузорић, али на сам дан свадбе, док су младу водили у цркву, она је из поворке побегла у оближњи манастир и ту остала вечито. Песник се оженио неком рођаком која му је донела нешто имања.

КЊИЖЕВНИ РАД Био је у додиру са доста књижевника. Пријатељи су му били Ветрановић, Димитровић, Динко Рањина, Хекторовић и други. Са свима је измењивао посланице које су биле у моди у то време. Ништа се не казује о било каквој блискости са Марином Држићем, иако су били савременици. Изгледа да се нису волели. 82 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

82/247

5/12/2018


Осим љубавних и побожних стихова много је писао за карневале и позориште. Зна се за седам драма које су се изводиле. Бавио се математиком и астрономијом, чак је и штампао једно научно дело на италијанском језику “Dialogo sopra la sfera del mondo” 1570. у Венецији. То је научна расправа, али у облику дијалога. То је ефективни дијалог који писац води са пријатељима, а често писац привидно не учествује. Овде је дијалог вођен са Марином Братутићем. Спис је посветио Сенату који га је наградио једном златном чинијом. 1582. римски папа Григорије XIII је повео акцију за реформу и тачно одређивање календара. У Риму је сазван скуп научника и усвојен је нов календар. И Никола је позван на тај скуп. Како је био стар, писмено је послао своје мишљење. На том скупу је прочитан његов рад и присутни су га одушевљено прихватили. Тако је овај песник провео свој век у најразноврснијим пословима. Живео је као сиромах, а сачувани тестамент најбоље то показује. Умро је крајем 1587.

ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА У делима која је писао на нашем језику, најпре се уочава љубавна поезија. Има преко 180 песама. У њима песник уздише због госпођине хладноће, пева о ноћним састанцима. Упадљиво је много суза и јадиковки. То је песимистичка поезија. То се нарочито види на крају када су ту жену и њега снашле неке несреће о којима он говори, а које се јасно виде. На много места ова туга дејствује на читаоца сеКада има га утисак му се све то стварно догодило, да је писао из јер срца. је болдаинспирисао, стварао је добру поезију.

МАСКЕРАТЕ Занимљив је и као писац маскерата којих је сачувано дванаест. Оне су неједнаке по карактеру и вредности. Има обичних 83 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

83/247

5/12/2018


љубавних песама, неке су пуне родољубља и слављења Дубровника. Али, има и таквих које се по количини бестидности могу ставити уз раме најраспуснијих фирентинских песама. Оне привидно изгледају сасвим чедне и невине. Њих су певали врагови, сатири, сужњи, пастири... То су песме писане у алегорији и све је алегоријски непристојно. Песник је желео да направи зборник маскерата па је писао разне песме, али то данас изгледа штуро, те су као целине неуспеле. Занимљиве су као документ епохе која је налазила задовољство у нечему што је бестидно и ласцивно.

ПОСЛАНИЦЕ Наљешковић је писао много посланица пријатељима. Оне говоре о самом песнику и његовим недаћама. Када о њима пише, песме су искрене и понекад интересантне.

ПОБОЖНЕ ПЕСМЕ Најслабије су му побожне песме. Има их петнаест, а једна од њих је веома дуга. Оне су вероватно биле плод песникове старости која је заменила младост. То је било уобичајено да човек у годинама скрушено пише и оправдава своју младост. Песме, иначе, немају никакву уметничку вредност.

ДРАМСКО СТВАРАЛАШТВО Најважнији му је рад на драми. Његов рад је ишао у два смера: пастирска еклога и комедија – фарса. Има седам драма без наслова које су обележене бројевима. Од овог броја само су драме под 5, 6 и 7 комедије, а остале су еклоге. То су танане, крхке,


84/247

5/12/2018


неразрађене драме пастира, вила и љубави. Наљешковић је овде следбеник Џ. Држића и Ветрановића. Свака од ових драма је у стиховима дванаестерцима и осмерцима, свака има пролог у коме се излаже садржина. Ту се гледаоци моле за тишину и пажњу, што показује да су биле извођене а не само читане. Биле су пуне песме и плеса што је било веома ефектно.

ПАСТИРСКЕ ЕКЛОГЕ

ДРАМА БРОЈ 2 Ред којим су штампане није ред којим су извођене. Тако би прва била драма број 2, у којој је песник обрадио Парисов суд, али је све пребацио на виле и пастире. Виле траже од пастира да одреди која је најлепша и свака покушава да га подмити. Једна обећава благо, друга мудрост, а трећа најлепшу вилу за жену. Све се завршава општим плесом који даје лепу слику, али је сама драма лоша. Има 504 стиха.

ДРАМА БРОЈ 3 Друга по реду је драма број 3. Главни јунак драме од 288 стихова је вила која је заветовала себе Дијани и зато бежи од удварача. Бежећи тако, заспала је. Неки пастири је нађу, нуде јој своју љубав, долазе младићи, али она све одбија. Један старац предлаже да сви заиграју коло, па нека бира најлепшег. Вила не попушта и на крају је пуштају да оде. Мисли се да је све алегорија.


85/247

5/12/2018


ДРАМА БРОЈ 4

Најкраћа је еклога под бројем 4. Има 150 стихова, али не траје кратко. Има много радње без речи. Четири младића играју и понашају се као да беже од некога. Спазе вилу која долази њима. Они јој причају свој удес и како, бежећи од гусара, не знају шта се догодило с њиховим пријатељима. Вила им каже како су се сви спасли и све се завршава игром.

ДРАМА БРОЈ 1 Интересантнија је, а вероватно и најмлађа, еклога број 1. Има 730 стихова. Четири виле и три пастира играју и певају. Једна вила нема свог пастира и одлази да га тражи. То је пастир Радат који велича њену лепоту. Када га је пронашла, вила се понаша према њему веома хладно и бездушно га одбија. Он тугује, чује га пријатељ Љубмир и сада се развија дијалог као код Држића. Љубмир му говори како га вила задиркује и како она никада неће моћи да се навикне на сеоски живот. Тада долази нека старица која га је чула како јауче и дели му савете јер мисли да га боли зуб. Када је сазнала за прави разлог, она веома слободно прича о женама и препоручује му разне ствари. Радат прети да ће се убити и то заиста чини. Вила је тада наишла и прво и она жели да се убије, а онда оживљава пастира неким травама. Ова еклога је занимљива по реалистичним и комичним умецима и много подсећа на еклоге које су се касније развиле. Ово је, иначе, најзрелије Наљешковићево дело.

Ако би се посматрала вредност ових еклога, види се да му оне, сигурно, нису донеле место у нашој литератури. Оне су далеко вредније и значајније за развој наше позоришне уметности.


86/247

5/12/2018


КОМЕДИЈЕ – ФАРСЕ

Најзначајније су три које имају средњевековни комедиографски карактер. То суфарсе папрене шале грађана које сликају интимне детаље свакодневног живота или се у њима исмевају сељаци који долазе у град не би ли се оженили или завршили неки посао. Све је то много искарикирано. Оне су биле веома популарне и успеле су да преживе средњи век, надживеле су ренесансу, а има их и данас. Песникове фарсе представљају тренутак свога времена. Све су у стиховима. Прве две имају за јунаке госпара, госпођу и послугу и све се своде на мужевљева неверства. Трећа има три чина а главни јунак је Дубровчанин Маро, велики распусник, кога родитељи жене да би се поправио.

ФАРСЕ БРОЈ 5, 6 и 7

Прва је број 5. Муж се забавља са две служавке када жена није у кући или у соби. Она је, иначе, несносно створење. У броју 6. муж је стар, има млађу жену, али му то ништа не смета да служавка, дојиља и крчмарица добију са њим дете. Да би га поправила, жена се направи болесном и тиме му у ствари само учини услугу. У броју 7. има пуно циничних детаља.

Ове драме су занимљиве као слика Дубровника из XVI века. Наљешковић је писао драме без неког моралног става. Има се утисак да је и сам уживао у ономе што је написао и да у томе није видео ништа лоше. Али, ипак, између редова се види да он то не сматра да је баш сасвим у реду. Има ту пуно цинизма, а и хумор је заснован на њему. Нема идеала и романтике, а у брак се улази из рачуна. Наљешковић је претходник Држића и у еклогама и у фарсама. Има више доказа који говоре да је он Држићев претходник. Ове комедије су писане без Плаутовог утицаја, а у ренесанси је било


87/247

5/12/2018


нормално да се Плаут подражава па је то чинио и Држић. Тешко да би неко после Држића и успеха његових комедија писао неплаутовске комедије. Нањешковићеве комедије су кратке и у стиховима, док је Држић писао дуга дела и у прози. То су били докази до недавна. У рукопису једне од Наљешковићевих драма нашла се и нотица да је била изведена на свадби неког Мара Кларичића. То је био надимак чувеног властелина из Дубровника Марина Жупанова – Бунића. Тако је доказано да је комедија број 5. приказана негде око 1541. или 1542. што је у сваком случају пре појаве Држића.

Општа вредност Наљешковићевих дела је различито третирана. Он је до сада пролазио углавном лоше. Тако је један критичар рекао да је вредност његових дела културна а не књижевна, да је писац без талента и иницијативе. Миховил Комбол је рекао да највећи део Наљешковићевог рада припада мртвим деловима наше књижевности и то се за сада узима као важеће. Али, Наљешковић је ипак много занимљивији. Он је искренији од осталих. Најзначајније су му фарсе јер су истините и реалне и могу се узети као натуралистичка слика Дубровника око средине XVI века.


88/247

5/12/2018


Марин Држић (око 1508 – 1567) (Ренесансна комедија)

Марин Држић данас представља велико име, али то није увек било тако. У свом веку није био много цењен. Било је неколико његових савременика који су осећали његову величину, али је углавном био тражен за весеља и пиреве, а његова литература није била она која се ценила. Он је био и остао само забављач, весео али непризнат. Држић је то осетио и ставио у уста свог Помета: “Не значи много у животу бити поета, свако жели да га искористи, а уместо хвале кажу – не ваља”. Слава коју данас ужива није музејска. Држић се приказује и у Европи и свуда је лепо примљен. Имао је велики дар и непогрешиво је сликао своје време. Вероватно би му и у његово време слава била већа да није писао језиком који многи нису знали и који је био презрен. Да је писао на неком светском језику, био би много више цењен. Он је блиско био везан за своје време. То време се у њему прелама и он се узима као један од најтипичнијих представника. Живео је мање од 60 година и живео је све животе који су се живели у то време. По рођењу се не би очекивало да ће имати тако буран живот. Могао је да остане неизразит, сасвим просечан дубровачки свештеник. Он сескроман, кретао, мењао средине, уплитао се у свашта и тако ширио видике. Имао је веома разноврстан живот у ренесансном смислу. Држићи су властеоска породица и у Дубровник су дошли из Котора. Марин Држић од те породице води ванбрачну линију заједно са песником Џором Држићем. Они су били у горњем слоју грађанства и бавили се трговином. Држићев отац је имао туце деце, а Марин је био најмлађи син. Рођен је око 1508., а податке о његовом детињству немамо. Средњу школу је


89/247

5/12/2018


завршио у Дубровнику. Из тог периода он вуче надимак “Видра” који га веома добро карактерише. 1526. је записана прва архивска вест о њему. Ту је први пут поменут и као клерик, кандидат за свештеника. Тај позив је изабрао јер је он доносио новац. Држићи су имали право да из својих редова бирају управника цркве Свих Светих. За тај посао није била потребна свештеничка титула, а пошто није било ни много обавеза Држић је остао “управник цркве веома дуго и тек је касније постао свештеник”. Овај позив му није сметао да распусно живи и да се бави трговином попут осталих чланова породице, која је тиме стекла богатство и углед. Један од браће, Влахо Држић, је трговац у Венецији и био је познат као истакнути хуманиста под именом Biagio Drusiano. Бавио се и сликарством и вајарством. Имао је доста пријатеља, а један од њих био је и Пиетро Аретино. Други брат му је био у Скопљу и тако је са Балкана био повезан са Италијом и Дубровником. Тако су они трговали и – 1538. долази до катастрофе. Држићи су банкротирали, а томе су допринели и ратови са Турцима. Песник је сигурно доживео последице тога краха. Има података да је исте године добио као угледно привремени дубровачке катедрале, што запослење је било веома местооргуљаш а за Држића велика част. Држић се, иначе, бавио музиком, а овај податак само потврђује да је био изврстан музичар. Свирао је све инструменте који су тада били познати, о чему говори и Ветрановић у својој осмртници поводом песникове смрти. 1538. Држић се одлучио да студира. Пошто није имао новаца, замолио је владу за помоћ и добио је нешто новаца за почетак, али то ипак није била стипендија. Из непознатих разлога је изабрао Сијену за место студирања. На студије је отишао тек 1541. Почео је да студира оба права и исте године је изабран за управника студентског дома. То место је повлачило и титулу проректора, а као ректор није дуго био биран. Држић је био и ректор. То је била велика част, али част без много привилегија. Имао је посебну собу, али је морао да плаћа школарину. Могао је да држи двојицу слугу, али их је он сам хранио, тако да му то место није много помогло. Имао је доста посла. Свађао се са властима, био посредник у студентским тучама, времена су била бурна. Био је годину дана ректор и није се добро снашао. Интересантна је једна вест из 1542. 90 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

90/247

5/12/2018


Тада је полиција упала у кућу неког властелина где се одржавала нека позоришна представа, а то је било врло строго забрањено. Држић је том приликом играо првог љубавника у некој комедији. Сви су били кажњени осим Држића коме је то било опроштено пошто је био ректор. Није остао седам година у Сијени колоко су захтевале студије. Вратио се кући 1544. и управо тада је улетео у једну авантуру. Тада је у Дубровнику био неки високи аустријски племић који се нешто посвађао са двором, па је хтео да оде у Цариград код султана. То је био гроф Кристоф Рогендорф. Дубровник га је лепо дочекао. Добио је и два племића који би му били на услузи, али који су требали да га уходе и прате. Једном је један од њих позвао Држића да забавља високог госта. Овоме се Држић свидео и позвао га је да му буде собар и да га прати на путу. Али, гроф се измирио са двором и вратио у Беч, па је повео и свог новог собара. Држић је касније рекао да се прихватио те службе како би видео што више света и тако научио још нешто ново. У Бечу Марин није дуго остао са грофом. Гроф се дружио са сумњивим личностима, међу којима је било и осуђених и прогнаних дубровачких племића који су сплеткарили против Дубровника. Зато се Марин враћа 1546. у Дубровник. августаСетио исте године гроф долази опет у Дубровник и опет хоћеВећ у Турску. се Марина и узео га је у службу, али сада као тумача. Марин није знао турски, али је Порта користила српски језик као дипломатски језик. Султан је примио грофа, али овај није добио неки високи положај јер је султан тражио да пређе у ислам. Убрзо је гроф остао и без новца, па се Марин поново враћа у Дубровник јануара 1547. Тада, те исте године, је одлучио да се мало смири код куће. У том периоду свог живота он је писао многе еклоге и превео је једну трагедију и све је било извођено. У тим комадима је изгледа био режисер, писац, можда и глумац и музичар. Тек се 1550. први пут помиње као свештеник. Био је доста необичан поп – неуредан, пун дугова, никако чедан. Много се задужује из разних разлога. Затим нешто ради да би вратио дугове, па опет све поново. 1544. постаје писар у уреду за со. Исте те послове радили су и други сиромашни свештеници. Био је писар од 1556. – 1561. Те исте године узели су му повериоци део наслеђа које је добио од мајке.


91/247

5/12/2018


Већ у то време се Држић решио да напусти Дубровник и прелази у Венецију. Не знају се прави разлози те одлуке. 1563. је постао капелан венецијанског надбискупа. Имао је срећу да нађе богате дубровачке трговце који су га помагали. Повремено је долазио у Дубровник и остајао кратко време. Архивска грађа не говори ништа о томе шта је радио у Венецији. 1556. одлучује да буде једино што до тада није био – револуционар. Одлази у највећој тајности у Фиренцу да припреми преврат у Дубровнику, баш по сопственој замисли. Тамо је отишао да тражи помоћ од фирентинског војводе Козима I Медичија. Изабрао је писма као средство комуницирања са њим. Написао је пет писама и прво није сачувао. Друго писмо пише 2. јула 1566. Оно је најдуже и најважније јер се у њему говори о разлозима преврата. Треће је написао следећег дана и оно је било допуна претходног писма. Није било одговора. 23. јула пише војводином сину у коме моли да ствар препоручи оцу. 28. августа он коначно пише како од свега нема ништа. Додао је да се враћа у Дубровник и да се препоручује убудуће. Сва ова писма су веома интересантна. Каже да владу чине 20 потпуно неспособних наказа. Он је издвојио тих двадесет, иако је у влади било четрдесет замера низ ствари. Он каже људи. да су Наведеној шкрти, дадвадесеторици су дубровачкиДржић амбасадори неуки племићи, да су плаћени као просјаци, да страним владарима носе дарове којима се ови смеју али не и радују. Друга главна особина је лакомост. Властела представља скуп кукавица који у опасности пред Турцима плачу као да су гомила жена. Даље, они су сурове, неправедне судије. Судије су крајње попустљиве према племићима, сасвим супротно поступају с пуком. Држић наводи и то да су дубровачка утврђења сасвим лоша, а да су много коштала. Ова влада веома лоше поступа са странцима, каже Марин Држић даље и наводи како се тероришу свештеници и фратри, како се меша у интимни живот људи. По његовом мишљењу незадовољство пука против те владе је опште. Зато би и било богоугодно збацити ту владу од двадесет људи, а врховну власт поверити Козиму I, а Веће поделити између властеле и пука, тј. грађана. Та власт ће далеко боље владати. Сам начин преврата није много компликован, потребан је само новац. Овај план је нереалан, наиван и немогућ. Он се није могао реализовати, тим пре што фирентинском војводи није могло много 92 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

92/247

5/12/2018


стати до једне мале републике, могућег ризика, а све због неког странца. Сам Држић је неправедан када оптужује владу за штедљивост, забрану пловидбе по другим морима, и за неке друге ствари. Када би дубровачки бродови пловили по западним морима, били би у опасности да их западне силе заробе и употребе против Турака, што би Дубровник довело у опасност. Дубровачка влада је била независна при доношењу одлука. Она је, додуше, давала харач Турцима, али је била независна и могла је у данима рата слободно да тргује. Дуго времена се постављало питање није ли Марин Држић издајник. Али оно што је важно у његовим писмима то је протест и то је покушај да се унесе некаква равноправност између властеле и грађана. Марин је умро 2. маја 1567. у Венецији. Тада су постојале и санитетске књиге у којима се бележило која је особа умрла и из којих разлога. Али, нажалост, не постоје књиге баш за годину Држићеве смрти. Када је умро био је ожаљен у Дубровнику. Мавро Ветрановић је написао једну тужбалицу у којој жали што је изгубио таквог пријатеља. За живота је Марин Држић научио много. Била је то школа живота и она му је у његовом раду користила далеко више него да је остао у Сијени: Ко дома не сједи и не хаје труда по свјету тај види и научи свих чуда. На тим путовањима је учио о позоришту, законима писања у музици.

ЉУБАВНА ЛИРИКА Оно што је писао док није пошао у свет била је љубавна лирика. Већи део својих песама, скоро све, Држић је написао пре доласка у Фиренцу. Те песме су певане по узору на Шишка Менчетића, значи петраркистичка поезија. У његовим песмама 93 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

93/247

5/12/2018


имамо акростих, и то обична имена (Пава, Аница, Спаса). Ове његове песме нису много познате јер лирика и није била његов жанр.

ДРАМСКО СТВАРАЛАШТВО Држић је драмски писац. Његове драме су пуне сентенци којих има и у писмима фирентинском војводи. Стил и начин писања драма је учио док је био на студијама у Сијени. Тамо је веома често ишао у позориште, па чак био и глумац као онда када је имао муке са полицијом која је забрањивала приватне позоришне представе. Данас знамо за четрнаест његових дела: Помет, Тирена, Новела од Станца, Венера и Адон, Дундо Мароје, Плакир и вила, Скуп, Манде, Аркулин, Пјерин, Хлад, Хекуба и др. Неке су сада изгубљене (Помет) а неке сачуване само у фрагментима. Држић је истовремено радио на разним драмским врстама. Код њега нема неке развојне линије што се тиче појединих врста. Често пише на захтев пријатеља који су му тражили пригодне комаде за разне свечаности, па тако и није могло бити неког реда. Зато ћемо ми систематизовати сва дела.

ПАСТИРСКЕ ЕКЛОГЕ

Почећемо са пастирским драмама или, боље рећи, пастирским еклогама. Његове еклоге представљају виши развојни ступањ ове драмске врсте својом изванредном мешавином комике, реалног и натприродног. Уз митолошка бића се јављају гротескне фигуре које говоре вулгарном реченицом свакодневног живота. Могу се приметити два света: фикција, машта и поезија се везују са гротескним, карикираним, вулгарним. Ова врста еклога је нарочито негована у Сијени, а тамо су добиле и име “пасторалне комедије” јер су биле извођене.


94/247

5/12/2018


У таквим комедијама без претензија, у свет митологије, углађених и слаткоречивих пастира увлаче се сељаци који, заљубивши се у виле, увек бивају исмејани. Они су груби у тексту који казују и у гестовима које чине, пијанице су и неотесани типови. Сељаци су описани онаквим каквим су их видели оновремени грађани. Држић је раздвајао ова два света и особеним терминима. Тако се елегантни пастири називају “узмножни” а комични, искарикирани сељаци “убози”. Поред њих, у сваку од ових еклога улазе и митолошка бића – виле (нимфе), сатири... Таквих драма Марин Држић има три (сачуваних). Сигурно их је било више (једна, “Хлад” је сачувана у фрагментима). Најстарија еклога је “Тирена” са којом је Држић 1549. дебитовао као писац ове врсте драма. Млађа је “Венера и Адон” која је приказана на свадби Влаха Држића, 1551., а најмлађа је “Плакир и вила”. (Ову еклогу историчари књижевности називају различитим именима, а ово наведено је најчешће). Она је приказана средином 1556. Све ове драме је писац радио различитим литерарним поступком.

ТИРЕНА “Тирена” је приказана фебруара 1549. и требало је да се изведе под ведрим небом. Невреме је спречило представу. Тако је први пут у целости приказана 1551. Написана је у двоструким дванаестерцима, а има и нешто осмераца. Има пет чинова без поделе на сцене. Поредкостими стихова,и лепоти дела доприносе и музика, песма, плес, раскошни богата сцена. Радња овог дела је једноставна. Узмножни пастир Љубмир воли вилу Тирену која му је склона, али то не показује већ се стално уклања његовој љубави. Долази пролеће и Тирена осети жар љубави. Она је, иначе, вила бродарица и бави се ловом. Љубмир у међувремену очајава и хоће да се убије. Али у ту исту вилу су заљубљени и други. Један сељак, Миљенко, је напустио стадо и тражи њену љубав. Скоро цело село хоће да га опамети, врати стаду и разувери. Међу њима су стари сељак Радат и Миљенкова мајка 95 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

95/247

5/12/2018


Стојна. Радат је против љубави младих; Купиде га чује и пошаље једну стрелу у старца. Овај се одмах заљубљује у Тирену. У том наилази његов син Драгич, примети метаморфозу код свог оца и почиње да грди Купида и сам бива устрељен и, још један је заљубљен у Тирену. Сада су четири личности заљубљене јер се и један сатир заљубио када ју је видео. Он се сукобљава са Љубмиром и овај пада рањен. Наилази Тирена и, мислећи да је мртав, сама пада поред њега. Затим се Љубмир буди, види Тирену и жели опет да се убије. Све спасава један Ремета који оживљава Тирену и она се коначно предаје Љубмиру. Све се завршава општом игром и плесом. У овом делу нема ничег новог што се није много пута видело у еклогама. То су мотиви који се стално понављају. Држић је усагласио свој поступак са оним који је коришћен у ренесанси. Он илуструје мисао да је љубав свемоћна и сви актери баш тако и поступају. Љубави је тешко одолети, па макар био заљубљен човек или божанство. То је чисто ренесансна мисао, а Држић ја дао само свежину и радњу и на много места је успео. Држић је спојио платонизам и аристотелизам, чудан спој који није био редак у ренесанси. Лепота човека је слика Божјег савршенства. Она није дата човеку да над њом мисли какав је Бог, већ је дата за срећу радост. Овде је ренесансно и осећање амбијента, говора, цвећа,и трава... “Тирена” је и одговор на човекову потребу за смехом. Носиоци смеха су убози пастири. Држић не исмева Љубмирову љубав, већ љубав и поступке сељака. Миљенко се удвара Тирени на свој, сељачки начин и доведен је у очигледну супротност са Љубмиром. Миљенко је прост, просто исказује своју љубав и на прост начин је доживљује. Много комике је везано и за старог Радата. Он прича о градској љубави коју не воли, која му је страна и пореди је са љубављу на селу. Доведен у везу са претходним финим описом љубави, он изгледа још смешније. Вероватно су ови делови изазивали велики утисак на племићку публику. Смешна је и Миљенкова мајка Стојна која се различитим погрдама обара на снахе. Она је представник старијих генерација. У исто време Радат напада савремене свекрве које нису ништа боље. По њему су све оне махните старице које никад неће да признају да су старе. Држић уједа све категорије сељачког света. Дело је пуно комике, идиличних сцена и сентенци које су расуте по читавом делу. Има ту и народних мудрости и познатих истина, али их је 96 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

96/247

5/12/2018


Држић увек чинио својима. Оне су драгоцене не само због сажетости и лапидарности, већ и због сагледавања Држићеве визије живота. Али, он никада не говори у своје име и никада се не слаже ни са једном својом личношћу. Нека од њих излаже пишчеве ставове, али то не значи да ће бити поштеђена комичне ситуације. “Тирена” је најбоље дело ове врсте и била је популарна и код каснијих генерација. Штампана је 1551., али и 1607. и 1630. Не зна се да ли је касније била приказивана, али је сигурно била читана тих година. Један издавач каже да је прво издање било разграбљено и да нико није хтео да га позајмљује. Због те популарности су многи подражавали Држића. Тако је Џиво Гундулић написао “Дубравку” у многоме по узору на “Тирену”.

ВЕНЕРА И АДОН Друго дело је “Венера и Адон”, а његов прави наслов је “Приповјест како се Венера божица улаже у љубав лијепога Адона у комедију стављена”. Дело је рађено по старој причи која је инспирисала многа уметничка дела. Приказано је 1551. У овој еклоги је изабран други поступак. Овде убози пастири не учествују у главној радњи, нити се налазе на главној позорници. Имамо посла са позорницом у позорници. Прво се се виде убози пастири, а онда се отвори главна завеса па тече назависна радња. Затим се сцена затвара, па остају само убози пастири. То се дешава још једанпут. Овде се сељаци не мешају директно у радњу, као што је случај код “Тирене”. Прво су на позорници Власи: Грубиша, ружан младић, сељак који је пошао у град се ожени; служавку његов пријатељ Којак и Влахиња Владе. Грубиша желидапозамашну која би га зими загрејала. На путу сретну пијаног сељака Вукодлака који пева химне вину, а успут вређа и исмева Грубишу.Тако се отвара сцена, а Власи се уплаше и сакрију. Види се идиличан призор у Дубрави. Шест вила прво певају а затим и играју. Затим се појављује Венера којој се певају химне. Она није срећна, а заљубљена је у обичног смртника Адона који се бави ловом, а љубав га не интересује. Венера моли Купида да јој помогне.


97/247

5/12/2018


Сада се сцена “сакрије”, а Власи на смешан начин коментаришу оно што су видели. Вукодлак се и даље руга Грубиши. Сцена се поново отвара, а на сцени плешу шест сатира. То је ренесансна симетрија (6 вила – 6 сатира). Ту се налази и Адон који је заспао уморан од лова. Наилази Купидо и везује га, а Венера је уз њега. Адон се буди и моли Венеру да га ослободи и обећава јој вечну послушност. Венера га одвезује, али га одмах затим везује својом косом. Ту се сцена опет сакрива и тиме је главна радња завршена. У митологији постоји трагични завршетак, али га је Држић одбацио јер не одговара ренесансним схватањима. На позорници су и даље Власи. Они су још уплашенији него раније. За њих су све то чаролије. “Није здраво место ово” – кажу и одлазе. Ова драма је нежна основном радњом, а веома привлачна комиком. Власи грубо разговарају, мешају псовке и иронична заједања. Грубишину жељу за женидбом Држић користи да сатирично исмеје служавке. Ту се види сличност са Наљешковићем. За Држића се некада говорило да је са пуно осећања писао о пуку, али то ипак није тачно јер се он смејао свима.

ПЛАКИР Много је занимљивија еклога без наслова, тј. са разним насловима: “Почиње комедија приказана на пиру Влаха Соркочевића” или “Плакир”. Соркочевић је био чувени дубровачки богаташ и Држићев пријатељ, а овај га је описао са симпатијама. Држић је, у ствари, написао еклогу која је алегорија Соркочевића. Ово дело је много цењено и код нас и усвадбе свету. Влаха Један књижевни историчар каже да је “Плакир” најбоље дело мешовито фантастично–реалистичке врсте на свету, пре Шекспировог “Сна летње ноћи”. Дело је у прози, а само су нека места у стиху. Драма је смештена у познати ренесансни амбијент. У њој се боре два противничка табора, са једне стране Дијана са четири виле које алегоријски представљају четири врлине: Правда, Хитрост, Јакост, Тихоћа. Њихов непријатељ је Купидон или, како га Држић


98/247

5/12/2018


назива, Жудња. Они се боре а Купидон се ослања на сина Плакира чије је име изведено из глагола “placere” који значи задовољство. Плакир је поставио замку и ухватио једну од вила и одвео је оцу. И виле су поставиле замку, ухватиле Плакира и одвеле га Дијани. Све заједно решавају на који начин да га казне и обележе. Виле намеравају да га намажу црном бојом да би и споља био црн као што је и изнутра. Ово хватање Плакира и виле представља остварење ренесансног принципа симетрије. Сада настаје мир између Дијане и Купида и то у част свадбе на којој се еклога и приказује. Сама свадба је спој чистоте и љубави и она је на алегоричан начин дата у драми миром Дијане и Купида. Основна радња је алегорична. Филозофска поставка овог дела је другачија од оних у “Тирени” и “Венери и Адону”. У првој се слави свемоћност љубави којој свако мора да подлегне; у другој Држић слави љубав кроз коју све у природи постаје и бива, а у трећој се срећемо са спојем телесне и духовне лепоте. Поред основне радње песник је убацио и три епизоде које се, без већег утицаја, могу избацити, одстранити а да дело не трпи у току радње. Три љубавна пара су носиоци ове три радње. Стари мргудни Грижула је од своје служавке побегао у шуму. Ту се заљубио у једну вилу, аликоја му она није одговорила на љубав. и Затим је у шуми срео служавку је побегла од своје газдарице њих двоје се зближавају. Драгић и Груба, убоги пастири, су други пар. Драгић је оставља због виле, а Груба иде у шуму за њим с намером да га нађе. То се и догађа. Трећи пар су Раде и Миона. Раде је заљубљен у Миону, али га она избегава. Миона је лукава и стално му говори да са њеном мајком среди све. Али и овде се све лепо завршава. Комика и нежност су повезани на најлепши могући начин. Све пастирске љубави имају у себи овај спој. То је веома тешко постићи – у исто време бити комичан и поетичан. У делу су присутни и поједини делови народних песама и приповедака, а неки од њих су дословно пренесени. С друге стране постоји и чиста комика која није вазана за поезију. На мети су дубровачке служавке које се бране причајући о злом животу, тешким пословима, насртљивим газдама и сл. Држић напада и младе и комично их описује. Каже да лудост влада а да је мудрост погажена. Постоје и места која говоре о општој лудости света, а да су млади такви јер су и стари постали исти. 99 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

99/247

5/12/2018


Држић је искористио ову еклогу да се подсмехне свим слојевима. Све оно што је у животу комично, Држић је ставио у ово дело. Ово је, иначе, и једно од његових најбољих дела.

КАРАЊА

ЏИВКО ОБЛИЗАЛО И САВА ВРАГОЛОВ

Једнаи од Држићевих карање “Џивко Облизало Савакраћих Враголов”. Она драма садржи једеведесет и два дванаестерца. Сачувана је као анонимно дело и тек 1952. Колендић је на основу својих анализа утврдио да је ово дело рад Марина Држића. То је једно од оних дела која се у европској литератури називају контрастима (а код нас прењима). Главне личности овог карања су два сељака. Они се случајно срећу и почињу свађу. Измењујући масу увреда они се међусобно нападају због разних крађа и пребацују један другоме неотесаност и грубост. Сукоб се завршава тучом. Крај овог контраста представљају Савине клетве у монологу. Овде су значајне реплике које се односе на фолклорне категорије као што су кола, игре, песме и свирке.

ФАРСЕ

НОВЕЛА ОД СТАНЦА Држић се бавио још једним обликом средњевековне драме – фарсом. Он је волео фарсу у којој су јунаци, или боље речено жртве, сељаци који долазе у град. Они ту бивају исмејани од стране веселих грађана. Фарси о грађанима Држић није имао. Његове фарсе су израз непрекидног антагонизма, разлика и сукоба између села и града. Он нам је оставио само једну фарсу, али је она право ремек 100 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

100/247

5/12/2018


дело своје врсте. То је “Новела од Станца”, фарса у стиховима. Она има 316 стихова који су углавном сликовани дванаестерци, али има и осмераца. Фарса је настала фебруара 1550. Године, али од тога издања није сачуван ни један примерак. Сачувани су примерци из каснијег издања 1607. године. Садржина ове фарсе подсећа на друге јер је основни сиже заплет у исмејавању сељака који је неким послом дошао у град. Овде, у овој фарси, Станац долази у град да прода јаре и сир. Он је помало туп и много лаковеран. У Дубровник је стигао увече и није знао где ће да преноћи. На крају се наслонио на једну фонтану с намером да ту проведе ноћ. На њега су наишла три весела млада властелина која одлуче да се нашале с њим. Младићи су обично дању спавали а ноћи проводили на улицама града, у крчмама, под прозорима својих госпођа. Млади Влахо, враћајући се од своје драге, среће Миха који се искрао из очева дома. Пошто нису имали фењере са собом, они изваде мачеве и почну да се боре. У Дубровнику је био закон да сви морају да носе фењер ако се ноћу затекну у граду. Тога се млада властела мало придржавала. Главни актер читаве новеле је њихов трећи пријатељ Џиво који, обучен у сељачко одело, лута после неке туче. Све се ово догађа у првој сцени. Радња је јединствена. Шалу (новелу) са Станцем изводи у следећим сценама само Џиво, а његови пријатељи посматрају из прикрајка. Шала и мора да успе баш зато што је Џиво обучен у сељачко одело, а такође и зато јер говори његовим језиком и појмовима, па то изазива поверење код сељака. Џиво прилази Станцу који се бори против сна у страху да га неко не покраде и представља се као трговац говедима. Он прича са Станцем и из његових речи се види колоко њих двојица имају заједничка схватања. Станац је очаран и задивљен. Он поверава Џиву да има младу жену и да би много дао када би га виле подмладиле. Пошто је сасвим придобио Станца, Џиво му прича измишљене приче. Затим он одлази да нађе начин како би подмладио Станца. У ствари, он одлази по машкаре са којима треба да превари Станца, да га нагараве и одсеку му браду. Може се запазити да поједине Џивове приче, пошто су прилагођене Станчевом сељачком нивоу, подсећају на народне приповетке. Он чак и наводи и имена вила које су, у ствари, 101 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

101/247

5/12/2018


надимци и имена реалних дубровачких жена. Две значајне особине овог дела су комика и реалистичност. Његов извор је био сам живот. Чак и Станац као жртва није неуверљив како је то некада изгледало. Држићева реченица овде тече брзо па се стихови и не примећују. Његов Станац је тип одређеног менталитета, народног човека, једноставног, наивног и лаковерног. И зато је Држић кроз њега изговорио многе народне узречице и пословице.

КОМЕДИЈЕ

Држићева комедиографска дела нису некада била цењена као што се данас цене. Чак их ни сам Држић није ценио. Он је писао своје комедије у прози, онако како су се оне писале у његово време. То су такозване ерудитне комедије (commedia erudita). Оне су биле засноване на античком комедиографском наслеђу – делима Плаута, Теренција и др. Други назив за ерудитне комедије је “commedia scritta” (“писана комедија”). У то време је постојала и “commedia dell' arte” коју су изводили професионални глумци. Она није писана и баш зато што нема писаног текста зове се и импровизована комедија. Аутори ту дају само један кратак садржај (canonaccio) док су глумци слободни у односу на текст. Они, наравно, имају приручнике са шалама, али су били обавезни да знају и акробатске вештине. Ерудитна комедија је заснована на типовима. У њој су, на пример, старци увек приказани као тврдице, млади синови су расипници и обично заљубљени, а њиховој љубави сметају многе препреке, најчешће очеви. Ту срећемо и слуге које су дате на два начина, једни су досетљиви, лукави, промућурни и често помажу својим господарима. Други су незграпна, трапава створења која своје господаре обично наопако схватају. У сталне типове ерудитне комедије спадају и такозвани педанти, професори хуманистичке школе који живе у неком свом нестварном свету науке. Ту су затим и чаробњаци (негроманти) који могу бити и лажни, али и прави. Док у импровизованој комедији глумци носе маске, једнако се понашају и исто изгледају, за ерудитну комедију карактеристично је преоблачење и препознавање (то су типизиране ситуације). Оне за 102 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

102/247

5/12/2018


предмет увек имају љубав. Код њих не налазимо неку озбиљнију психологију личности, а циљ им је да код публике изазову добро расположење и задовољство. Међутим, оне веома често желе и да поуче.

Ерудитне комедије имају своју, специфичну структуру. Обично се састоје од пет чинова а започињу прологом у коме аутор расправља неко питање, излаже своје погледе или даје кратак садржај – argumentum. Њихова радња се смешта на улицу или трг који уоквирују куће главних јунака. То место се не мења, а радња траје један дан. Ту се види јединство места и јединство радње који су били много поштовани и доследно примењивани. Плаутовске комедије данас не изазивају такав смех као некада. Код нас се Плаут у почетку приказивао у оригиналу. У новије време је у архиву пронађен један податак који говори да је 1525., у кући једног дубровачког племића, дружина младих властеличића приказала неку плаутовску комедију на латинском. То је у исто време и доказ да је хуманистичка просвећеност дубоко продрла у наше крајеве. Значи, било је људи који су могли да прате и разумеју такве представе. За ово је нарочито био заслужан дубровачки песник Илија Цријевић. Он се бавио и писањем теоријских су се односила на плаутовске Он је веровао да дела су која Дубровчани потомци Римљана икомедије. да ће, преко плаутовских комедија у оригиналу приказаних, поново оживети латински језик и старе традиције. Иако су се ове оригиналне Плаутове комедије прилично рано приказивале, на појаву плаутовских комедија писаних на српскохрватском језику требало је чекати све до Марина Држића. И пре њега је било комедија, али то нису биле ерудитне комедије. Код нас је Држић довео плаутовско позориште. Занимљиво је да он није ишао уобичајеним путем у свом раду на Плауту. Италијански комедиографи су прво адаптирали Плаута ситуацијама из својих градова. Када је то досадило публици, они су се окренули средњевековној и ренесансној новелистици која је цветала и у то време и из ње вадили сву потребну грађу. Када је и то заморило публику, италијански комедиографи су се окренули ка животу из кога су црпли мотиве за своје комедије.


103/247

5/12/2018


ПОМЕТ

Држић има све те фазе у његовом раду, али његов пут није ишао овим правцем – од лакшег ка тежем; он није био поступан. Његов пут је био потпуно супротан оном утврђеном. Најранија комедија је “Помет” која је приказана пред кнежевим двором. Њен текст данас није сачуван. Она је представљала први део комедиографске целине чији је други део “Дундо Мароје”. У ова два дела фигурирају исте личности. А, како је Држић у “Дунду Мароју” описао стварни живот, и “Помет” третира исту тематику. Тек после је са “Скупом” и “Пјерином” узео за подлогу Плаутове комедије, а “Манде” има у себи мотиве из средњевековних новелистичких дела. По томе се види Држићев супротан однос према утврђеном. О “Помету” се сазнаје посредним путем. У прологу “Дунда Мароја” се каже да ће он бити и нова и стара комедија. Нова – јер је наставак “Помета” и то такав да обе чине једну комедију. Писац и глумци су то свесно учинили. Стара комедија ће бити јер се понављају иста лица. Разлика између ове две комедије је у томе што се радња прве догађа у Дубровнику, а друге у Риму. Из пролога “Дунда Мароја” се зна и нешто мало из садржаја “Помета”. Ту су дундов син Маро и његов слуга Помет украли дукате, али су их вратили дунду са уговором да овај сав свој новац после смрти остави сину. Виде се и неке мале измене. У “Дунду Мароју” је Помет слуга неког Немца, а у “Помету” Маров слуга. “Помет” је био веома лепо примљен и дружина младих племића која га је извела затим узима име “Помет дружина”. Она је играла и “Дунда Мароја”, 1551. написаног због популарности “Помета”.

ДУНДО МАРОЈЕ “Дундо Мароје” је приказан 1551. Држић је предвидео да сцена буде на отвореном простору, али се то није остварило, па је представа организована у сали у којој је заседало Велико Вијеће. Да је желео да се представа одигра на отвореном простору види се из 104 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

104/247

5/12/2018


пролога. Дело није штампано и од 1551. чувало се у рукопису. Сачуван је само један, и то непотпун, рукопис из XVI века који се сада налази у Прагу. Ова комедија је штампана тек у XIX и XX веку. Нема завршетка, а на позорници се приказује са завршецима које су дописивали приређивачи. На београдској сцени се приказује ово дело са прилично битним изменама које је направио Марко Фотез. Миховил Комбол је написао други завршетак, дело је много аутентичније и приказује се у Загребу. Изгледа да Држић није приказиван после 1551. Живео је у рукописима и био је познат само читалачкој публици. Тек је у наше време изашао на позорницу и веома је популаран и код нас и у иностранству. На први поглед изгледа да је “Дундо Мароје” типична ерудитна комедија. На првом месту имамо пролог, у ствари два пролога. Један говори Негромант Дуги Нос а други, стандардни пролог, говори глумац који се зове Пролог. Има пет чинова, а писац поштује сва три јединства драмске радње. Читава радња се догађа на једном месту – римском тргу који је уоквирен кућама јунака. Постоји и јединство времена. Откако је дундо дошао у Рим и вратио се кући, сигурно није прошло више од једног дана. Теже би се могло говорити о јединству радње. Једна радња тече, али има пуно епизодних и сцена које се данас приЛикови приказивању избацују. Комплетна ликова комедија је трајала веома дуго. су типизирани, па и то везује ову комедију за ерудитне. Дундо је шкртица, син је расипник, слуге су виспрене, окретне, а Бокчило је тип трапавог слуге који је контраст осталима. Служавке су исто тако типизиране као и куртизана Лаура. Ту су и крчмари и шарени свет који говори питорескним језиком, који хвали своје а куди туђе крчме. Постоји и стари лихвар Жудио Сади и свет наших људи који се налази у Риму. Срећемо се и са смешним, хвалисавим поморцем који је Држићева варијанта хвалисавог војника. Има ту прерушавања и препознавања, а и то су категорије ерудитне драме. Иако су оквири, техника и структура ове драме стандардни, ипак је Држић све то превазишао и далеко надрастао. На сцену је изнео стварни живот, дубровачки живот, а то је у прологу и објавио. Види се да је оваквих породичних драма, каква је била у делу, било доста у Држићево време. Све у овој комедији упућује на дубровачки живот, иако се радња догађа у Риму. У време догађања радње, у Риму је јубиларна година и људи долазе са свих страна. Тако су тамо дошли и наши људи и све њихове особине су у туђој средини 105 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

105/247

5/12/2018


постале рељефније. Неки су углавном несрећни у Риму јер нико не говори нашки, нема доброг вина и сл. То користи Држић да сваки час уведе своје Дубровчане, а неки од њих су поменути са стварним именима. Због свега овога ова комедија нема узора у италијанској књижевности. Многи италијански историчари су многе часове пробдели испитујући ово дело, али никако нису могли да нађу неке сличности са италијанским делима исте врсте. Два пролога су веома интересантна за разумевање Држићевих ставова. У првом прологу се говори о неком идеалном свету који је минуо и који се никада неће вратити. У њему је све било заједничко, а људи који су ту живели били су добри и идеални. Тиме је Марин Држић дао прилог утопистичкој литератури која се страсно враћала у прошлост. У једној алегорији Марин Држић је показао како су настали рђави људи, и како су се мешали са добрима, и како су они често побеђивали. “Дундо Мароје” има ту дужност да разобличи баш те рђаве људе. Други пролог је стандардан и конкретно је везан за представу. То је било веома уобичајено у класичним делима те врсте. Пролог, у ствари, препричава садржај комедије, али притом износи и извесну порукуволела коју комедија Ренесансна је те прологе веома много јер је наноси. тај начин унапредпублика могла да се упозна са свим актерима комада и њиховим улогама и судбинама. Држић је очигледно двојако схватао комедију. Она је била та која је засмејавала, али и износила поуку, углед како треба поступити и радити. У прологу писац каже да дело није ништа нарочито, али се та скромност показала сувишном. “Дундо Мароје” је заиста велико и добро дело. Оно је до те мере реалистично, тако да се може узети као извор знања о том времену. Постоји још једна одлика и вредност овог дела. То је став према човеку и животу. Држић не жели да само пасивно региструје чињеница, већ и да да сопствени став и суд о стварима које је описао. Много се говорило о Држићевом ставу према младежи. Овде је осуда младежи на први поглед само вербална. Али цео развој комедије показује да је Држић на страни старости, мудрости и знања. Дундо Мароје не би успео у свом подухвату да је Држић био на страни омладине, већ би младост тријумфовала. Дундо Мароје је успео да поврати већи део новца, а Маро је тај који се постиђено враћа у Дубровник. Овај став се може видети и по разбацаним сентенцама по делу. Не може се рећи да иза 106 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

106/247

5/12/2018


свих стоји писац, али за већину се може рећи да су Држићеве. Када би се опрезно приступило прикупљању свих сентенци могао би да се реконструише читав животни пут и став нашег комедиографа према животу уопште. Ипак је у “Дунду Мароју” најдрагоценија комика коју писац прави на све начине. Ту је пре свега комика ликова. То су личности од крви и меса, сликане у богатству и шаренилу поступака. Може се рећи да ни један лик није потпуно одређен и уоквирен. Негативне личности имају нечега позитивног и обрнуто. То су људи, а не марионете, симболи. Ако се боље погледа, види се да је лик дунда Мароја веома комплексан. Он јесте тврдица, није навикао да баца новац јер га је тешком муком зарадио. Није расипан у односу на себе, а још мање у односу на друге. Он је смешан и то нарочито на почетку дела. Постоји извесна механичност реакција које су непосредне, нису смишљене, и то је велики Држићев успех. Када дундо разговара са Трипчетом, овај му прича о Мару и каже како је овај свуда велики господин, а дундо га се увек одриче када то чује. Он је без икакве наде пошао да тражи сина, да из морске пучине извади злато, да из јаме без дна извуче имање. Због тога је и бесан на сина и за њега нема никаквих осећања, али разумевања је то само привидно. Нарочито на почетку дела види да он има за Мара. Када је првисепут видео оца у Риму, Маро се прави да га не познаје. Али, пошто се нешто касније ситуација изменила, дундо води сина на страну и пита га да ли је он заиста био онај велики господин. Маро му се куне да није био и то наводи оца да му се освети. Дундо је ту до те мере на висини ситуације да изазива искрено дивљење самог Помета који представља лисицу над лисицама. Дундо на неки начин воли свог слугу Бокчила. Овај контраст између шкртог господара и вечито гладног слуге делује веома смешно. Али дундо не поступа увек исто са Бокчилом. Када нешто заради или чује неку радосну вест, дундо га увек награђује. Помет је лик који показује сву Држићеву инветивност. Он је, по неким нашим историчарима књижевности, слика идеалног борца за права сиротиње. Али то никако није тачно. Помет је лисица и у њему има пуно одлика које га карактеришу не као борца сиротиње, напротив. Његов идеал није борба, већ да што лепше и лакше проживи живот и стекне богатство. Он на неки начин презире сиромахе. Пометов главни идеал је трбух и он је веома лирски 107 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

107/247

5/12/2018


расположен када о њему прича. Он је опортунист и каже да се треба прилагођавати свету и ситуацијама. Није ствар у новцу, јер су многи богаташи тужни; није ствар у храбрости, јер су многи храбри људи убијени или се налазе у тамницама; није све у учености, јер се кроз живот пробија углавном својом лукавошћу. Свестан је своје снаге и верује да је миљеник среће. Када не може друкчије, он своје супарнике уништава и иронијом. Та иронија је Пометово најглавније оружје и то се може сасвим лепо видети у готово свим његовим репликама. Његов достојни противник је Попива који је потпуно исти као и Помет. Помет не би био велики да нема поред себе великог противника. Попива је Маров слуга, све време покушава да га спасе, не успева, али остаје велики борац. У почетку се сви његови планови остварују и он пецка Помета. Тада је Попива веома безбрижан, али када се ствари преокрену он постаје мудар, препреден и пун сентенци о пријатељству. “Дундо Мароје” је омогућио Држићу да изнесе галерију незаборавних ликова. Има ту и епизодних личности које само допуњују и освежавају радњу. Такав је Бокчило који је веома велика креација, Петруњела и др. су други велики Држићев успех. Он користи ефекат Ситуације превареног очекивања. Када Маројев бесмного нарасте до кулминације и када једва чека да види сина – то се не догађа. Све је усмерено ка Мару који се не појављује, већ наиђе неко други. Када се Маро најзад појави и бес, који је требао да мине дунда, сада се проваљује. Друга пишчева “слабост” су симетричне ситуације. Маро у почетку дела не познаје свога оца. Када је дундо победио и узео назад новац, прави се да не препознаје сина. Има још једна велика ситуација те врсте која је заснована на паралелизму. На почетку комедије се Уго удвара Лаури, која га одбија јер је Марова. Попива то види и руга се Помету. У V чину долази до обрнуте ситуације: Лаура најзад прихвата Немца, јер је Маро пропао. У часу његовог највећег тријумфа долазе Маро и Попива и све се исто догађа као и у првом чину, само су промењене улоге. Комика у овом делу је остварена и путем језика. Могу се приметити разни говори и дијалекти. Главне личности говоре језиком који се говорио у граду Дубровнику; Бокчило говори сеоским дубровачким, а тај језик је архаичан, пун старих обрта, народних пословица које су аутентичне. Џивулин говори како се 108 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

108/247

5/12/2018


говорило на Лопуду. Трпче и Лаура говоре као Которани. У делу постоје и један Србин и Хрват, а њихов говор је матерњи језик. Све је то морало бити смешно Дубровчанима. Ова комедија није ништа изгубила од своје комике, иако се ми данас не смејемо на свим местима јер нам није све смешно. Другачијим стварима су се смејали људи у време ренесансе. Али смо ми зато у стању данас да откријемо неке нове димензије дела које су ранијим генерацијама биле непознате. Држић је за нас велики сликар свога доба, а у своје време је био само забављач.

СКУП Међу истакнуте комедије убраја се и “Скуп” који је приказан на свадби Саба Гајчина, а то је био дубровачки властелин Сабо Палмотић. Дубровачки лексикограф Ђуро Матијашевић записао је да је ово дело било изведено марта 1555. године. Сада се сумња у тачност тога податка јер је у то време у Дубровнику пост па се свадбе не одржавају. Комедију су приказали млади племићи којима је то био први наступ. Комедија је писана у прози. Није сачувана у целини; недостаје јој крај петог, последњег чина. Фабула, која се види још у прологу, није оригинална. Узета је из неке књиге која је “старија од старости” а из које читају деци у школи. У то време су Плаутове комедије биле лектира у школама. Писац није поменуо коју је комедију преузео, а радило се о “Аулуларији”. У основним линијама фабула “Скупа” се поклапа са Плаутовим делом. Главно старацЗове којисејеСкуп, нашао ћуп јесаизведено златом. Љубоморно га лице крије је јерједан је тврдица. а име од придева који значи тврдица. Иста личност се код Плаута зове Еуклион. Тврдица не жели никоме да покаже своје богатство, па и даље живи у сиромаштву. Злато постаје његов прогонитељ; стално крије тај ћуп на нова места и сл. Кћер Скупова се зове Андријана, а код Плаута Федра. Та се девојка заљуби у младог властелина Камила (Ликонида). Отац, не жели да троши за мираз, обећава кћер старцу кога не интересује новац. То је Златикун (Мегадор). Расплет иде сасвим супротно очевим жељама. Старцу украду благо, а то је 109 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

109/247

5/12/2018


учинио властелинов слуга Мунао (роб Стробило). То злато се на крају враћа старцу, али се кћи удаје за Камила. Златикун сам одустаје. Види се да се фабула скоро потпуно подудара. Држић је из Плаута узео многа места скоро дословно. Када Скуп говори како се плаши да иде у град јер га сви гледају љубазније мислећи и знајући да је богат, код Еуклиона то звучи скоро исто. Или, када Медагор размишља зашто старци треба да се жене девојкама без мираза, сличан је Златикуну. На срећу, Држић је многе ствари изменио. Промене је унео и што се тиче формалне стране у детаље. Дело је у прози, а код Плаута је у стиховима; измењена су сва имена. Држић је користио италијанска имена, али и наша. Много је мењао и радњу, прилагођавао је Дубровнику, тако да је дело његова слика и одраз тога времена. Измењене су и неке околности које нису биле могуће у Дубровнику. Код Плаута је Федра остала у другом стању пре брака, а то је у патријархалном Дубровнику било немогуће. Држић је узео низ сцена којих нема у Плаутовом делу. Уклонио је паганско обележје и радњу пренео у један хришћански тренутак. Скуп је срео неког свештеника, Дум Марина, за кога се сматра да јељуди, сам Држић. му се јада како Овде више је нема дарова и побожних а СкупОвај мисли другачије. Држић дао комичну страну дубровачких католичких свештеника. Многе личности имају другачије димензије. Скуп има многе особине Еуклиона: тврдица је, али с друге стране најтежу осуду злата изриче баш он иако је толико шкрт. Тога нема код Плаута. Држић је своје мисли ставио у уста човеку који баш због злата пропада. То је чувени монолог у коме Скуп говори о злату. Злато је несрећа, злато је Амор, оно старе, младе, лепе, свете, грешне придобија. Људи који имају злата постају угледни и злату се даје прво место, а оно штети доброти човековој. Држић се највише одвојио од Плаута уводећи сасвим нове личности. Неке је унео да би радња била занимљивија. Таква је млада служавка Груба, лепа, весела девојка. Она је обесна, враголаста, пуна народног хумора, баш као Петруњела. Она је сељачко дете, а њене речи су понекад веома ласцивне. Друге личности немају ту функцију да забаве, већ размишљају или критикују нарави. Иза њих стоји сам писац. Такав је Џиво који је најпривлачнија личност у делу по ономе шта говори. 110 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

110/247

5/12/2018


Он у највећој мери изражава пишчеву властиту мисао. Он је стар, препун хуманости и разумевања за младе, миран је и толерантан и веома напредан у својој класи. Када његова сестра критикује савремене жене, он их брани речима да су оне жене а не робови својих мужева. Оне треба да заповедају, а служавке да раде. Ту се ипак види његов класни став. Интересантно је Џивово мишљење о васпитању. Он каше да омладину треба хумано васпитати. У ренесанси су се синови васпитавали батинама а Држић, као што видимо, има сасвим друго мишљење. Он се увек борио за личну човекову слободу. У једном монологу Џиво размишља о људима и дели их у две категорије. То је била Држићева опсесија, што се види из многих дела. Једни су тихи, разложни, разумни – прави људи. Други су тврде нарави, мисле да су господа, да су разумни и желе да све буде како они хоће. Они немају разума већ су охоли и тврдоглави, не знају за милосрђе, а свако је лош ко не зна да разуме другог човека. Личност која критикује, а које нема код Плаута, зове се дундо Нико. Он је стар о конзервативан властелин. Њега нарочито нервирају млади и њихови поступци. У разговору са својим младим нећаком најбоље излаже своје ставове. Сви ови говореисклесана дубровачком реченицом поезије, која је изворна. Није то ликови она суптилна, реч дубровачке већ реч која је сирова, пуна пословица и народних израза. Све то говори да је “Скуп” ипак аутономно дело јер, колико Држић дугује Плауту, толико му дугује и Молијер. Држић је дао своју специфичну интерпретацију фабуле која је много пута обрађивана.

ПЈЕРИН Постоји још једна комедија чија је фабула узета из Плаутовог дела. Зове се “Пјерин” и сачувана је само у невезаним фрагментима. Њих на срећу има више, тако да је могла да се наслути радња. Наша два историчара су реконструисала ову драму независно један од другог. Један је радио у Београду и зове се Данило Живаљевић. Други је Перо Будмани из Дубровника. Из ових радова се види да је


111/247

5/12/2018


заплет комедије саграђен на сличности двојице близанаца и збркама које из тога произилазе. Неки Дубровчанин је изгубио једно дете у Венецији. Нашао га је неки властелин који га је и васпитао. Када је овај умро, младић по имену Пјерин зажели да оде у Дубровник. Тамо живе његов прави отац и брат који се исто зове Пјерин. Они се међусобно не познају. Стално се срећу у Дубровнику и из тога се рађају разни заплети. На крају се све срећно свршава. Поред ових личности, срећемо се и са другима које су стандардне. Када је радња реконструисана, видело се да се ради о Плаутовој комедији “Менехми”. Али Држић је и овде извршио адаптацију, своју обраду мотива. То није било ропско подражавање Плаутовог дела. То је дубровачка комедија на бази Плаутове. Многи су покушавали да у италијанским обрадама ове комедије нађу Држићев узор, али Држић је дао своју оригиналну обраду. Не зна се тачно када је дело настало. Свакако је то било после “Дунда Мароја”, јер се у “Пјерину” праве алузије на неке моменте из “Дунда Мароја”. То нам је сасвим сигуран доказ да је “Пјерин” написан после “Дунда Мароја”.

МАНДЕ Са комедијама “Помет” и “Дундо Мароје” Држић је дао стварни живот; “Скуп” и “Пјерин” су настали преко Плаутових дела, а Држић је писао и комедије са фабулама узетим из новелистичке прозе тог времена. Таква је она комедија која нема оригиналан назив, позната је под именом “Манде” или “Трипче”, у зависности који се ајунак сматра главним. Радња ове комедије се догађа у Котору. Трипче је веома популарно име у овом граду чији је заступник св. Трифун. Тако је ово име било стандардно за Котор, а не у Дубровнику. Они нису били много омиљени у Држићевом граду. Тако се и књижевност у сатирама и комедијама обрачунавала са њима. Которани су били млетачки поданици, а пре тога српски, а обе нације су ратовале са Дубровником. Због свега тога Которани нису били омиљени у


112/247

5/12/2018


Дубровнику. Они су у дубровачким пошалицама искарикирани до максимума. Још је из једног разлога Држић узео Котор за место радње. Јунакиња комедије је неверна жена која вара мужа са Дубровчанином. Тако је Држић поласкао и врлини дубровачких жена и заводничким особинама својих суграђана. Радња тече од једног трена када пред кућу которске лепотице Манде долазе све смешне сподобе. Једна је педант Криса који је заљубљен у Манде. Он је постарији, мало луцкаст човек који стално говори на латинском. Таква личност је честа у ренесансним комедијама. Њега прати глупи слуга Надихна. Они су дошли да отпевају серенаду, али Манде није код куће. Она је искористила тренутак када се Трипче вратио пијан кући и узевши мужевљево одело, отишла да се забавља са једним лепим дубровачким властелином. Међутим, ова серенада буди мужа који, изашавши на балкон, види два мушкарца и они почињу узајамно да се вређају. Трипче је љубоморан и стално тражи прилику да женина неверства покаже њеној породици. Сада је нашао ту прилику; закључава кућу и шаље по Мандину породицу. Уто наилази Манде и када покуша да уђе у кућу, опази да је она закључана. Куца на врата и моли Трипчета да јој отвори, али је овај дочека претњама: сада њена родбина коначно видети каква јегрдњама она жена.и Манди ништа не ће помажу преклињања и претње да ће се заклати. “Кољи се, зла жено, и одавна си се заклала тијем путем идући”, одговара јој неосетљиви Трипче. Међутим, како Манде одлази у страну, тобож да се закоље, а наилази нека Јеђупка (Циганка), која Трипчета лечи од његове болести (кила), Трипче силази на улицу и, у журби, остави отворена врата. Манде користи прилику и брзо улази у кућу закључавши врата. Трипче сада остаје на улици, у женским хаљинама, а Манде је сва срећна: “Ја сам на коњу, ја живот мој и моју част сада добих”. Ситуација је потпуно обрнута: сада Трипче моли одоздо да буде пуштен у кућу, а Манде му са прозора чита лекције. Сада ће стићи њена родбина и видети како је она часна и честита жена, а он је, пијан и љубоморан, неправедно клевета. Има још једна исто тако смешна сцена, када Трипче чини други покушај да докаже Мандино неверство и опет бива исмејан, Опазивши, наиме, да се педант Криса, који је заљубљен у Манде, договара са служавком Аницком да га пусти у кућу (ова само тражи да састанак буде у потпуном мраку јер је Манде, тобож, стидљива) и 113 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

113/247

5/12/2018


видевши затим како Криса доиста улази у његову кућу. Трипче, сада сигуран да ће Манде ухватити у неверству, долази са њеном браћом да они коначно виде каква им је сестра. Када љубавнике извуку из мрака настаје свеопште изненађење: Криса је у мрачној соби био са својом женом Џове, која му је подметнута уместо Манде. И док Џове обасипа прекорима свога мужа (“Криса, срамото моја, не мештре од скуле! Тко теби да скулу учит, она махнитији од тебе би. Ту ли ће скулу дјеца од тебе научит?!... Да те с Мандом сад овди нађоше, како сад овди прођаше? Заклаху те, нечовјече, не имаше кад Језуса ријет... Брижна ја с тобом, у смртном би гријеху умро? Луди Криса... Изван куће ми се валент младић чини, а кад је дома: Стомак ме боли”). Трипче резигнирано полаже оружје: “У име оца и духа светога! Кад свак вели: Лези, а ја да лежем, ја се придавам... Манде, ја сам крив, опрости, питам ти проштење. Кад свак хоће да сам крив, ја сам крив”. Узгред, у радњи се расплићу и још неки други заплети: један Турчин, који долази у неколико сцена и који се такође удвара Манди, буде препознат као њен одавно отети и потурчени брат; старац Лоне де Заулиго, који је доведен на сатанак с Мандом, буде ухваћен са служавком Катом, која му је подметнута и која се одмах разјауче да хоће да је силује; ухвате и затворе, му миразкао за њу, испоставља се дакада је онга Кати, у ствари, отацузимајући и да ју је одавно имао с неком љубавницом, и после изгубио. То су све уобичајене сцене препознавања без којих није могла да се замисли ни једна ондашња комедија. Целу фабулу комедије “Манде”, у којој има досетљивих обрта и епизода, Држић није измислио сам. Научна критика је открила неке његове изворе. За главну, и најсмешнију сцену – када Трипче најпре закључава Манди кућу и када му је она подвалила и у кућу ушла она, а њега оставила пред вратима – утврђено је да је рађена према двема новелама из Бокачовог “Декамерона”, (једна је о превареном Тофану и Мона Гити, и прича се као четврта седмога дана, а друга је о превареном Аригучу о Мона Сисмонди, и прича се као осма седмога дана). Али у другу важну, и веома комичну сцену, када педанту Криси онако подвале са женом коју му подмећу, Држић је радио према деветој новели трећега дана Бокачовог “Декамерона”. Занимљиво је да је после Држића – и, разуме се, сасвим независно од њега, исте Бокачове новеле користио велики Молијер за своје комедије “Жорж Данден” и “Љубоморни 114 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

114/247

5/12/2018


Барбуље”. Али свему што је из Бокача преузео Држић је дао наша обележја и наш колорит, которски и дубровачки. Трипче је наш човек, Которанин, карикиран у оном смислу у коме Дубровчани у својим заједљивим причицама виде Которане: постарији је и приглуп, пијанац и рогоња, са својом урођеном маном која његову жену не може да усрећи. Манде није окорела грешница, као неке ренесансне даме у италијанским комедијама, већ доста скромна Которка, која уз пијаног, љубоморног и старог мужа не проводи весело свој век и која је само једном, у време карневала, дала себи нешто слободе да се проведе с једним дубровачким властелином; али код прве опасности већ се покајала и одмах се заветује: “ако се само од овог перикула и од ове срамоте ослободих, веће Манде не буде о љубави радит”. Цела сцена с дубровачким властелином у Котору одише стварношћу и делује као да је директно пресликана из живота. “Манде” је комедија о превареном мужу: кад год мисли да је ухватио жену у неверству и да ће моћи то и другима да покаже, Трипче испада смешан и лажљив, јер се она увек измигољи, вешто или срећно. Још више од тога, она је подсмех на рачун мушкараца уопште; служавка Анисула, која смишља и спроводи све крупније интриге у комедији, то изричито жене, миодћемо данаска мало људми посмијат”. Истина, каже: ти су “О, мушкарци редасестарци и комедија је сва у знаку девизе: љубав младића (“Старци, старица се држите, а младиће нека с млаци стоје!”. “Ка огњу старци, нека је младим о љубави радит”). Комици у овој комедији доприноси и језичко шаренило, које је иначе Држић умео веома вешто да употреби. Главне личности говоре которским жаргоном, Дубровчани говоре дубровачки, педант Криса употребљава једну мешавину латинског и српскохрватског, Турчин је пун турцизама итд. О овој комедији видети: П. Поповић, Марин Држић и Молијер (у књизи П. Поповића “Из књижевности”, књига I).


115/247

5/12/2018


АРКУЛИН

У ред слабијих Држићевих комедија иде комедија “Аркулин”. Истина, и она није до нас дошла читава (недостаје јој почетак) па знамо колико је она тиме оштећена. Саграђена је на мотиву женидбе на силу. Стари Аркулин Аркулиновић заљубљен је у удовицу Анчицу, кћер Лопуђанина Скочикинка, али не би хтео да се њом жени, поготову што треба за њу да плати противмираз (контрадоту). Њена родбина, коју предводе њен брат Вицулин Лопуђанин и свекар Марић, а којој помаже Трипче из Котора, учиниће све да Аркулина силом ожене Анчицом. Биће ту и претњи, и сукоба, и мачевања, и опсада куће; и Аркулин и Вицулин ће се наизменице показати као хвалисави јунаци, а у ствари су ноторне кукавице. Ситуацију ће распрести један Негромант (чаробњак): када га Аркулин увреди, он га зачара и узевши на себе његов лик, венчава се у његово име са Анчицом, обећавајући галантно противмираз већи но што је њена родбина и захтевала. На тај начин Држић је мало насилно и вештачки окончао своју комедију, која је једна од најјачих страна његовога дела. Али такве условности нису биле ретке у ренесансној комедији и ондашња публика била је навикнута да их опрашта. Прилично се у науци расправљало о изворности ове комедије, коју је Држић очигледно писао без много удубљивања и на брзину. Помињана је, као његов узор, комедија “Негроманте” италијанског писца Лодовика Ариоста. Али, осим наслова, у тој комедији нема ничега што подсећа на Држића. Ариостов Негромант је варалица, шарлатан и незналица, и не може да учини ништа од оног што обећава. Држићев истоимени лик, напротив, чини оно што је другима немогуће. Понешто се Држић инспирисао и Плаутовом комедијом “Хвалисави војник”, обликујући смешне ликове Аркулина и Вицулина Лопуђанина.


116/247

5/12/2018


ТРАГЕДИЈЕ

ХЕКУБА Остаје да се каже која реч и о Држићевом раду на трагедији. Иза њега је остало само једно дело те врсте: трагедија “Хекуба” коју је “славна и вридна дружина од бизара” приказала у Дубровнику 29. јануара 1559. године, пошто им је пре тога, у неколико махова, приказивање било забрањивано (дубровачка влада страховала је да ова потресна трагедија не узбурка сувише духове ондашњих Дубровчана). поднаслову реченојеједа да Држић је она “изета” (тј. преведена) изУЕврипида. У трагедије ствари, нађено није само стално прерадио истоимену трагедију великог грчког песника (није извесно ни да је знао грчки), већ је превео на наш језик њену италијанску прераду, коју је радио онда познати и изванредно плодни песник Лодовико Долче (Lodovico Dolce). Долче је Еврипидову трагедију преудесио сасвим према укусу ренесансних трагичара: она је пуна ужаса, крви и убиства, и представља потпуни образац тзв. сенековске трагедије. Јунакиња ове трагедије, краљица Хекуба, грозно се свети Полимнестору, који јој је из лакомости убио сина Полидора... Држић се у свом преводу доста верно држао Долчеове прераде. Додао је само међучинове (“intermedie”), којих у италијанској трагедији нема и које својим ведријим карактером треба да унеколико разгале гледаоце. Занимљиво је да је ово Држићево дело дуго приписивано Мавру Ветрановићу и под његовим именом оно је најпре издато. Ко зна како је дошло до ове погрешке у безмало свим сачуваним рукописима “Хекубе”. Међутим, наговештаја да је дело Држићево има већ у Ветрановићевој осмртници Марину Држићу: међу лицима које по Ветрановићевој замисли долазе на Држићев гроб, да оплакују његову смрт, једно је и краљица Хекуба. Али тај се наговештај одавно био заборавио, тим пре што су сви сачувани рукописи “Хекубе” сложно придавали ауторство Ветрановићу, па је тек почетком овог столећа правда могла да буде враћена Држићу: књижевни историчар Петар Колендић анализом језика, стиха и метрике трагедије “Хекуба” установио је непобитно да ово дело никако није написао Мавро Ветрановић, и да сигурно представља


117/247

5/12/2018


Држићев рад. Готово истовремено, и независно од П. Колендића, до истог закључка довеле су и анализе и књижевног историчара Милорада Мединија. Да ли је Држић после “Хекубе” написао још коју трагедију – и да ли је писао уопште, јер је ова трагедија најкасније датирано његово дело – сада није могућно рећи. Његова дела сачувана су веома непотпуно и можда ће тек срећни налаз неког непознатог и потпунијег рукописа донети жељени одговор на ово питање.


118/247

5/12/2018


ПОЗОРИШТЕ У ДРЖИЋЕВО ДОБА

Позоришна сезона је била у Дубровнику у доба поклада, тј. зими, од почетка јануара па цео даване фебруар, а некада и дона марта. Зато су најчешће Држићеве комедије у доба поклада, пиревима и другим разним свечаностима. Публика је била двојака, већ према томе где је драма приказивана. Када је приказивана у разним приватним кућама приликом разних свечаности, онда је то било само за одабрану публику, само за званице. Тада је позорница била мања. Позоришне представе су се могле давати по приватним кућама, јер су куће биле архитектонски типизиране, грађене с једним предворјем, с великом салом одакле су водила врата у све остале просторије. Ту, у тој сали, тзв. “салочи”, била је мала узвишица са заклоном на којој су извођени позоришни комади. Због овакве позорнице сцена се није могла мењати, па су зато Држићеве комедије одиграване на једном месту, тако да је за сваку био довољан и део улице, кућа са балконом и угловима одакле су долазили глумци. Када су приказиване пасторалне драме, онда се врло примитивно приказивао део шуме, поток и сл. Када се комад приказивао на тргу, сцена је била иста, али је зато било много више публике која је била разноврсна. Ту је могао да дође свако без обзира на класну припадност, док је по кућама само властела имала приступ. Представе су биле бесплатне јер позоришта нису била професионална већ аматерска, а позоришне дружине су биле састављене од младића од 16, 17, 18 година. Те дружине су обично имале шаљива имена: “Помет дружина”, “Дружина од Бизаре”, “Гарзарија” и “Њарњаси”. За неке своје комедије Држић каже да их је изводила “Помет дружина”. Међутим, ту се строго пазило на класну разлику јер нису властела и грађани чинили исту дружину, већ је дружина била састављена само од


119/247

5/12/2018


племића или само од грађана. “Помет дружина” је била састављена само од грађана, али је зато “Гарзарија” била дружина младих племића. Иако су ове дружине биле аматерске, ипак је морао да постоји један човек који се старао око спремања комада. За своје комаде Држић је свакако био и режисер, јер се он још у Сијени упознао са позориштем, позоришним триковима, кулисама, сценама и сл. Неки претпостављају да је он сам и глумио у својим комадима, међутим, сигурно је да је био главни режисер и главни композитор музике. Он је сам компоновао музику за комедије и драме где је било потребно, јер је Држић свирао и многе инструменте, како каже Ветрановић, па зато узрок његових успеха не треба тражити само у квалитетима дела већ и у доброј његовој режији и техници. Наравно, било је и недостатака. Тешкоћа је била у томе што жене нису имале право да играју, већ су младићи играли те улоге некад боље а некад слабије, но сигурно је да су ипак добро играли те улоге, тако да публици то није сметало. Што се тиче костима, ту није било неког проблема јер је Држић у своје комедије уводио људе из обичног живота, тако да нарочити костими нису били ни потребни, већ се глумило у свакидашњем оделу. Једино је проблем био код вила, али је публика ту гледала кроз прсте дочаравајући сама слику вила.


120/247

5/12/2018


ДРУГА ПОЛОВИНА XVI ВЕКА Динко (Доминко) Рањина (1536 – 1607)

Динко Рањина је нешто старији од Доминка Златарића. Динко је скраћено његово име од милошта од Доминик, Доминко, али су га сви звали Динко, а и сам се тако потписивао. Живео је од 1536. до 1607. године. Рођен је у врло угледној племићкој породици која је дала низ књижевника, истакнутих политичара и државника, али која није била толико имућна да би њени потомци били лишени животних брига. Зато се још у младости 1559. године верио у Дубровнику и обавезао се да ће кроз пет година да узме девојку, али му то није ништа сметало да одмах подигне мираз и оде у Месину на Сицилији где му се већ налази брат. Ту се бавио трговачким пословима, јер је трговина била главно занимање и за грађане и за племиће. Тамо је провео низ година и тако добро научио италијански језик да је стихове писао италијанским језиком. 1563. године је кренуо из Месине у Фиренцу где је исте године штампао своју збирку песама разлике”. Штампао је из сујете и амбициозности, много“Пјесни је полагао на своју личностиха што се види из слике из те збирке. Али сем брига око издавања својих песама, имао је Рањина у Фиренци и других амбиција. Тада се у Тоскани оснива малтешки витешки ред који је основао велики војвода Козимо Медичи, витешки ред св. Стефана, а у тај нови малтешки витешки ред могли су да ступе само племићи који докажу да су бар четири покољења племићи и да су начинили неке подвиге борећи се са Турцима. Рањина је прво доказао а друго је обећао и примљен је у тај ред, те је зато уз своје име и племићку титулу “сер” 121 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

121/247

5/12/2018


додавао још и “витез од св. Стефана”, а по томе се види и његова самољубљивост. После издавања својих песама са титулом витеза вратио се у Дубровник 1567. године. Идуће године је поново отишао у Фиренцу, али је ипак највећи део времена провео у Дубровнику. Иако у слабим материјалним приликама, уживао је углед једног од најистакнутијих дубровачких племића. Са женом се није слагао, а није је ни волео. Бавио се и државним пословима, а био је, између осталог, и седам пута кнез Дубровачке републике.

ПЈЕСНИ РАЗЛИКЕ Као песник Динко Рањина је оставио једну осредњу збирку, тако да о њему као песнику можемо имати пунију слику благодарећи томе што је штампао своје песме. Из те збирке се види да је Рањина био у традицији петраркистичке поезије, да много цени своје претходнике, нарочито Шишка Менчетића и Џоре Држића, па чак каже да је у сродству с Менчетићем и назива га великим. У овој својој збирци “Пјесни разлике” има највише љубавних песама, затим духовних сатиричних песама, препева из грчких и римских песника, међу осталим и из грчке антологије. Рањина је дао и један предговор у прози, што је иначе ретка ствар. У том предговору он говори о Шишку Менчетићу и Џоре Држићу називајући их првим и најстаријим песницима, што значи да су их још сматрали таквим у оно време. Тај предговор је писан доста ученим и високим стилом, али се касније увидело да није оригиналан већ да се Рањина послужио есејем о поезији Бернарда Таса (оцате Торквата Таса)говори тако да је тај предговор слободан превод тог есеја, зато Рањина о поезији уопште каква она треба да буде и сл. Тај део није оригиналан, али има оригиналности у предговору, а нарочито у оном делу где Рањина говори о Менчетићу и Држићу и њиховој поезији. Он ту поезију много цени и сам пева на њихов начин и по њиховом узору. Интересантно је да он каже да језик ова два песника није више довољан, да га треба развити, па се зато трудио да обогати језик и поезију. То његово настојање може се видети у његовој познатој песми “Једному, ки ништо не учини, а туђе све хули” у којој је истицао разлику између песничког језика


122/247

5/12/2018


различитих епоха, па и између наших првих љубавних песника његовог времена, па се по томе види да је добро познавао напуљске песнике. То је сатирична песма у којој се он обраћа своме првом или фиктивном противнику, завиднику, а то је неко који је тобож нападао његове песме. У њима нема “ричи” које су некада биле уобичајене: “свитлушто сунашце, розице, диклице, љувено срдашце, гримизна свилице; зашто ме тач верна остави, мој венче, крунице бисерна, мој злаћан прстенче”. Рањина је несумњиво овим речима мислио на поезију Шишка Менчетића и Џоре Држића, двојице песника које он и иначе у предговору и неким песмама (“надгробницама”) много хвали, али овом песмом је хтео да истакне познату чињеницу да свака особа у књижевном развоју доноси нужне промене, како у песничком језику тако и у тематици. Због свега тога се мислило да је Рањина основао потпуно нову школу, угледајући се само на класичне песнике. Ту нечег има јер су његов стих и метрика разноврснији него код ранијих песника. Он је први ослободио дванаестерац дуплог слика (осим неких појединачних случајева у “Зборнику Никше Рањине”). Динко Рањина има често песме у слободном стиху у разноврсним метрима, под утицајем италијанских песника, који се стално смењују. Он се често игра стиховима: направиумали стих па га после повуче и смањује, кад се штампа испадне облику љубавне стреле. Све би му се то па могло приписати у заслуге, да то није био плод само механичког и спољног настојања, без повезаности са индивидуалним и стваралачким заносом. Динко Рањина се угледао у својој поезији на италијанске песнике – страмботисте, имитирајући их у њиховим настраностима. Тако је италијански страмботиста Серафино у једном свом страмботу позивао себи све оне људе и жене који у опседнутој тврђави немају воде, који на мору немају ветра или који зебу; он ће им свима помоћи: водом из очију, ветром из уста и ватром из свога срца. То исто и Рањина пева у једном свом страмботу овако: Ход' к мени, у тиху тко мору дан и ноћ све стоји не могућ к жуђену крају доћ, и ходи тко воде на вољу не има, обилно да угоди свим жељама својима, и ходи тко зми врућ огањ иштући не може да себе студена заврући: 123 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

123/247

5/12/2018


зач у устех свуд вјетар ја ношу идући сред очи воден вир, у срцу плам врући. Пасторални мотив за своју песму “У хвалу пастира” имитирао је из песме “О пастори фелици” од Бернарда Таса, оца Торквата Таса, чувеног италијанског песника. Бернардо Тасо је написао “Regionamento della poesia” – есеј “Размишљања о поезији”, одакле је Рањина неке делове дословно преписао за предговор својих “Пјесни разлике”. Рањина нам се представља као имитатор разних италијанских песника: Лодовика Ариоста, Гвидициониа, Саназара и Бемба сасвим мало. У песми “Ка год звир, вјеруј, јес под небом на свити” је покушај имитације Петраркине сестине “A qualunque animale albergo in terra” (“Као нека животиња гостујем на земљи”). Рањина је песник широке културе и осећа се да је добро познавао грчку и латинску класичну књижевност. Код њега има више повратка класичној уметности зато што је познавалац италијанског језика, па је чак и неке сонете певао на италијанском језику. Зато се Рањина бавио превођењем, али се дешавало да је преведене песме убрајао у у своје песме и не наводећи извор. Преводио је и ове италијанске песнике и грчке класике: ТИБУЛА: Сповиједа неки глас (Rumor ait nostrum peccare puellam). ТЕОКРИТА: Згоди се на свит сај, да љубав весела. ПЕТРАРКУ: Ни на небу гору свитло звизде зрити (“Ne per sereno ciel i vaghe stelle”). Рањина има неколико песма у чистијим или неизреченијим мислима: “У зору пролитњу”, “У своју немоћ” кад је једном био болестан, моли смрт да га тако млада не узме; “Покли иде сунач зрак да светли друзиме” је дужа песма где испољава љубавне патње; “Сад, гди је мртви дан” у којој моли госпођу да га не заборави – да дарује ; “Ој ма рајска вишња дико”. Значајно је да и код њега има песама испеваних “на народну” у којима је често умео да сачува непосредност и свежину израза. Ту он није новатор већ иде стопама Џора Држића, али су му оне лепше него оне које су оригиналне. Има неке које су сличне старим


124/247

5/12/2018


бугарштицама. Такве су песме: “Пјесни од кола”; “Ах дјевојко душо моја” и “Идућ гором у прoшету ја дјевица млада”. Има сатиричних песама и епиграма, али доста уопштене природе. Занимљива је критика своме родном граду Дубровнику што шаље у Италију на школовање и у службене сврхе слабе (“невриједне”) људе који су само лакоми на новац, у песми: “Да толи ван знане шљеш (пазите: не пише “шаљеш”) после на твоје”. А у једној песми из 1571. године жали се Нику (Николи) Наљешковићу како је трговина угушила сваки интерес за културни (“духовни”) живот. Опште узев, Рањина није типичан новатор који чини датум и прелом у књижевности. Иако није имао у потпуној мери песничког талента да своје намере спроведе у дело и што је његова амбиција била већа од даровитости, ипак он значи напредак дубровачке љубавне лирике јер обогаћује језик, метрику и тематику.


125/247

5/12/2018


Доминко Златарић (1558 – 1613)

Он је млађи савременик Динка Рањине, а нешто је и представља јачу Рањина. песничкуРођен индивидуалност. Такођеу оригиналнији је Дубровчанин као и Динко је 1558. године имућној грађанској дубровачкој породици. Код Златарића имамо нарочито важан један део његовог живота, а то је дугогодишње школовање у Падови које је врло значајно за његов књижевни рад. Студирао је у Падови која је, премда је била близу Венеције, била универзитетски град Венеције. На том универзитету су била два одељка: за црквено право, а други за све остале науке: медицину, филозофију, реторику и др. Златарић је студирао други одељак, медицину и филозофију, али изгледа да није завршио тај универзитет. У почетку се мислило да је он студирао грчки језик, али се после установило да је студирао медицину, и да је потпуно сигурно да није завршио тај факултет јер га касније не налазимо као лекара у Дубровнику. Вероватно је да је он слушао сва предавања да би стекао опште образовање и шире културне погледе, па је можда зато ишао у Падову а не да студира медицину, јер је био имућан. Као некада Држић тако ће и Златарић да буде изабран за ректора у 1579. години, а школске 1579/80. године постаће rektor artistarum – ректор филозофа и медицинара. У то време за ректора је био биран студент који није био из млетачког краја. Као ректор Златарић је имао велике почасти, веће од Марина Држића, и стекао је од млетачког дужда назив витеза (eques auratus). Као и осталим ректорима исклесана му је спомен плоча. На универзитету је стекао добро знање италијанског и грчког језика. То је већ доба када је Златарић почео да ради на књижевности: на поезији и преводу. У Италији је између осталих имао пријатеље: млетачки штампар Паоло Мануцио, и мање познати 126 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

126/247

5/12/2018


песник Цезаре Симонети. Године 1579. штампар Паоло Мануцио посветио му је збирку медицинских расправа (Opuscula illustrium medicorum de dosibus ), а Симонети му те исте године поверава издање својих песама, које Златарић посвећује изванредној дубровачкој лепотици Цвијети Зузорић. Ту је у Млецима издао и превод “Аминте” (“Љубмир”) од Торквата Таса. После две године вратио се у Дубровник, где се оженио, а после тога немамо о њему никаквих нарочитих података. Оженио се врло богатом девојком која му је донела велики мираз, а и сам је био имућан. Можда се није бавио ни трговином, јер нема о томе нигде помена, већ се претпоставља да се стално бавио литературом, живећи на свом поседу у Конавлима код Дубровника (Цавтата). Живео је од своје готовине мирно и повучено и зато није ушао у званичне списе у којима би га иначе могли наћи. У том погледу био је изузетак од остале дубровачке плутократске средине.

ПРЕВОДИ (Књига из 1597.) АМИНТА (ЉУБМИР) Иначе, и он је штампао своје прве радове, али не оригиналне већ преводе. Већ према избору књижевних дела пре превођења примећујемо да је Златарић имао добар књижевни укус. Превео је пасторалу “Аминта” (“Љубмир, заљубљен”) од великог италијанског песника Торквата Таса, који у италијанској књижевности представља великог песника, јер је у његовом “Аминти” изражена пасторална драма, која се развија у другој половини XVI века, добила свој славни облик који ће се свуда преводити и имитирати. Његов “Аминта” је и реакција на дотадашњу пасторалну драму и тиме се враћа на чисту поезију, јер је то дело високе поетске вредности. Интересантно је да је Доминко Златарић први у Европи још из рукописа превео ту драму. Наиме, Торквато Тасо је написао “Аминту” 1573. године, а штампао га је 1581. године, а наш Златарић га је превео из рукописа и дело је 127 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

127/247

5/12/2018


штампано 1580. године, што значи, штампао га је годину дана пре Таса. То је најстарији превод Тасовог “Аминте” који је касније преведен на све европске језике, али прво је преведен на наш језик. Тај превод се Златарићу није касније допао па га он доцније поново преводи “са мало већом помњом у ова зрелија годишта” тако да имамо две редакције превода: први превод из рукописа а други из штампаног дела. То је најуспелији превод у стилу препева у старијој књижевности.

ЉУБАВ И СМРТ ПИРАМА И ТИЗБЕ (МЕТАМОРФОЗЕ) Читајући Овидијеве “Метаморфозе” допале су му се, те је он превео једну и дао јој наслов “Љубав и смрт Пирама и Тизбе” (“Метаморфозе”). Обрађује приче о љубавницима који се претварају у изворе, горе, шуме, реке и сл. У овој “Метаморфози” коју је превео Златарић прича се како су младић Пирам и његова девојка Тизба требали да се састану у некој шуми на љубавни састанак. Тизба је дошла раније и одједном је нападне један лав. Она успе да му се отме и побегне, али је у трчању изгубила свој вео и лав га поцепа крвавим шапама. Касније ту долази Пирам и када место Тизбе ту затекне поцепан и окрвављен вео, помисли да је лав растргао и он се одмах убија. После се на то место враћа Тизба и видећи његов леш и она се убија. Богови тада њихова тела претворе у дуд. Тако се објашњава постанак дуда. Ето, ту легенду је Златарић превео у дванаестерачком стиху и преуредио је слик, па је уместо уобичајеног у средини и на крају другог дистихадистиха. повезан Такво и други срок првога срока дистиха са првим сроком је римовање код Марка Марулића у “Јудити” и код Брне (Бернарда) Крнарутића у његовом препеву “Изврсита љубав и напокон немила и несрећна смрт Пирама и Тизбе”.


128/247

5/12/2018


ЕЛЕКТРА

Златарић је превео директно са грчког језика Софоклову трагедију “Електра”, а што је до тада био неуобичајен начин превођења. У тој трагедији се описује повратак кући после Тројанског рата Агамемнона, грчког краља и врховног комаданта Грка. Међутим, док је он ратовао код Троје, изневерила га је жена Клитеместра, па кад он долази својој кући, онда га она убија помоћу свог љубавника. Али њена кћи Електра, заједно са својим братом Орестом, свети очеву смрт убивши мајку Клитеместру и њеног љубавника Егиста. У овој трагедији видну улогу игра Фатум (жеља богова). Златарић је врло добро и верно превео ову најбољу Софоклову трагедију и то са двоструким римовањем у дванаестерцу, а хорске делове у осмерцу.

Све ове преводе: “Електру”, “Аминту”, “Љубав и смрт Пирама и Тизбе” издао је 1597. године у Млецима, додавши свему томе збирку својих песама “У смрт од разлицијех”. Све је то штампано у посебној књизи коју је посветио кнезу Јурију Зрињском, сину чувеног јунака браниоца Сигета Николе Зрињскога. Тако од Златарића имамо две штампане књиге: Једна из 158О. године која није сачувана; и Друга из 1597. године у којој су преводи и тужне песме. Превод “Љубав и смрт Пирама и Тизбе” је посветио Цвијети Зузорић, ванредној добровачкој лепотици. Неки мисле да је између Златарића и Цвијете Зузорић постојала љубав, али то је врло мало вероватно, јер кад је Златарићу било дванаест година Цвијета је већ била удата. Она је стварно била изванрадно лепа, па јој је чак и Торквато Тасозанесен посветио више песма, али а и то Златарић одрастао могао је бити њеном лепотом, је било кад самојелитерарно а не нешто озбиљно.


129/247

5/12/2018


У СМРТ ОД РАЗЛИЦИЈЕХ (Тужне песме) У тој књизи, у којој је штампана и та мала збирка песама посвећена умрлим личностима, има и неколико врло искрених песама посвећених његовом сину који је живео свега две године, два месеца и петнаест дана. Испевао је једну песму својој жени Мари поводом смрти детета. То је једини пример да је дубровачки песник певао песме својој жени. Једино су још: код нас Јован Јовановић Змај у “Ђулићима” и “Ђулићима увеоцима”, а и енглески књижевник Шели, певали својим женама, јер обично песници певају песме туђим женама. Међу тим песмама има једну посвећену својој сестри “У смрт Кате сестре своје” где интонација и суштина мисли подсећа на један сонет Пиетра Бемба. И остале песме из ове збирке су писане у спомен умрлим личностима.

НЕШТАМПАНА ЗБИРКА Али је најважнија његова нештампана збирка песама, која је сачувана захваљујући његовом сину Миху Златарићу, који је његове песме сакупио у једну збирку. Она највише садржи љубавне песме које показују да је Златарић би песник јачег песничког талента, јачег од Динка Рањине. Златарић је у тим песмама пошао другим правцем и није подлегао разним утицајима италијанских песника, већ је потпадао под утицај једног италијанског песника: Пиетра Бемба. Златарић је типичан представник “бембизма”. Пиетро Бембо је у Италији покушао да врати поезију на чистог Петрарку, тражећи поезију лишену сензуалности и еротике, заступајући продуховљену љубавну лирику. Такву врсту лирике неговао је и Златарић, јер је он по својој природи био склон таквој врсти лирике. У многим песмама он показује смисао за један артистички поетски израз, много више самоусредсређености, духовне проживљености и јачи и интезивнији духовни живот са много више психолошког удубљивања.


130/247

5/12/2018


НЕНАВИДОС НОЋИ

Таква је била песма “Ненавидос ноћи” (Зборник професора Павловића, стр. 28–29) у којој је певао како је пао мрак, све се завило у црно, ту су и црни облаци који сакрише сјај звезда и каже: “тер ми се нијемо сад и слијепо све чини”. У таквој ноћи он преживљава психолошко узбуђење и пева тако: Мисли ме зле море, здајућ ми жесток бој, ни ћу ја до зоре садружит моћ покој ни здружит слатка сна. Бјежи већ о ноћи, накази притамна, лупешка помоћи! Где се види да је узбуђен и напаћен том страшном ноћи и мрачним мислима које га тиште, те осећамо његово терање те ноћи која је страшна, наказна, а која служи само лоповима као помоћ. Те зато он позива зору и светлост да пожуре да отерају ту страшну ноћ, да би се утешио плач у њему и кад буде видео вилу, онда ће проћи све патње. Он то изражава у песми овако: Свјетлости, поспијеши, ову тму ождени, нека се утјеши грозни плач у мени, јер ћеш ми начин дат видјети драгу вил која ће извидат позором вас мој цвил. Слична је у потпуности овој песми и “У хвалу покоја и мирне памети”. Затим у љубавним песмама: “Вили бјегућој” пева о растанку с драгом у паклу, а у поеми “У другој чим страни просвјетла сад друге” описује обилазак места са некадашњом драгом.

ШАЛА С ГИЗДАВИМ ПРИЈАТЕЉЕМ Исто тако, као доказ свог песничког телента Златарић се показао и у шаљивим песмама, “Шала с гиздавим пријатељем” (то је 131 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

131/247

5/12/2018


Будиславић Тома). Та је песма посвећена Будиславић Томи, који је био Дубровчанин из граћанске породице. Тома је завршио медицину, а уображавао је да је племић, па се тако лажно представљао у Пољској. Зато су се многи смејали и певали сатиричне песме на његов “племићки” позив, а између осталих и Вало Валовић Соркочевић “Томи Натали Будиславићу” (Зборник професора Павловића, стр. 127), али је једна од таквих песама свакако најбоља, а то је Златарићева (Зборник професора Павловића, стр. 122). Златарић му пева и каже да се толико уздигао у висину “да под собом гледаш звезде”, толико се уздигао високо да се под њим налазе звезде, а затим каже да води порекло од Александра Великог “чији син дједа твога прадјед бил је” (ово подсмевање са тобожњим пореклом Будиславића Златарић је довео у везу са Александром Великим, због тога што су у Дубровнику и тада и касније мислили да је Александар био српски цар). Подсмевајући му се, доводи га у везу са босанским бановима који су Будиславићу “братучеди”, а краљеви “стрици и дједи”. Да видимо стих Златарића о том Будиславићу: Мирослав је био јунак си мачем, с батом, с копљем, с луком, вазда му за клобуком сташе босил и каћунак... Од мужа тач племенита, свијетли кнеже, ти излазиш; тер с разлогом језик плазиш на сва ина племства од свита. Бани ти су и херцези били од Босне братучеди, а краљеви стрици и дједи, кијем ти сада дика јеси... Ти си витез, ти спијевалац од Омера бољи сто крат; у лијецијех си сам Ипократ, у бесједах сповиједалац.


132/247

5/12/2018


Па му се даље подсмева упоређујући га са Змај Огњеним Вуком, Сибињанин Јанком, а такав је певач да кад пева и комедију игра реке стоје и у вилама се љубав распламсава. О његовом говору и физичким особинама му пева: Из уста ти мед извире кад с мудраци што узбеседиш... Лијеп си, здрав си, племенит си, богат, јаки, мудар, славан... И тако се врло оштро Златарић подсмева Будиславићу, показујући се у песми и као мајстор стиха и слика, као талентовани песник.


133/247

5/12/2018


Антун Сасин – Братосаљић (пре 1524 – 1595) (Епигон Марина Држића)

Он је представник друге половине XVI века, а може се сматрати као један од последњих ренесансних песника. Рођен је пре 1524. године у дубровачкој грађанској породици Братосаљића као ванбрачно дете, али његов отац је први почео да се пише Сасин. Он је у Стону провео свој живот, где је прво био писар у солани а затим писар стонске канцеларије. Он је савременик Мароја Мажибрадића и Саба Бобаљевића Мишетића (живео је у Стону кад и Антун Сасин). Почео је да пише као младић, али су му највише сачувана дела из каснијих времена. Изгледа да је живео по страни без неких дубљих веза са књижевницима његовог доба, јер га не помињу и не пишу му ни песме ни посланице, што је онда био обичај. Он се нарочито сећа Марина Држића и испевао му је песму поводом смрти где каже да “већ љубљаше нег своје очи” Марина Држића, чији је био неуспели подражавалац у пасторалним драмама. Не зна се тачно када је умро, али се претпоставља да је умро 1595. године. Он је значајан зато што се бавио разним књижевним родовима: драмом, покладном поезијом (маскератом), лирским и епским песмама, а написао је и мањи број пригодних шаљивих песама, две пасторалне драме и комедију у стих.


134/247

5/12/2018


ПРИГОДНЕ ПЕСМЕ

МРНАРИЦА Од свих тих радова истиче се неколико пригодних песама, нарочито песма “Мрнарица” посвећена дубровачкој морнарици, и то је једна од најбољих дубровачких песама. То је врло жива песма која у свом другом делу има много слика потпуно реалних и помало шаљивих из поморског живота дубровачке морнарице. Писана је родољубивим тоном, лепим стиховима и начином цртања ситних реалности. Дубровчани, иначе, нису волели да певају о мору и о морнарици, јер им је то изгледало као нешто што је исувише реалистично, свакидашње. Али ова је песма била врло добра и као таква је примљена. То је најважнија Сасинова песма.

Поред тога има пригодне песме: “Мужика од цревљара (обућара)”, “Вртари” у врло живим строфама, па се претпоставља да је писао у младости. “Робињица” је прича девојке коју су заробили гусари и покушај да изазове сентиментална осећања. У песми “Сан” суво набраја чувене људе из римске историје, а у песмама “Други сан” и “У похвалу пјесника дубровачкијех” види на високој планини (вероватно је замишља као Олимп) славне песнике, а међу њима су и Дубровчани. У песми “У славу и хвала лијепијен од града госпоја” слави чувене дубровачке жене, као што у претходној песми слави дубровачке песнике.

КОМЕДИЈЕ У СТИХУ МАЛАХНА КОМЕДИЈА ОД ПИРА “Малахна комедија од пира” која се одиграва у Стону је, у ствари, мала свадбена комедија у стиху која цела има само 180 стихова, а скоро нема никакве радње. Цела је сцена у томе што 135 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

135/247

5/12/2018


млади сељаци доводе богатог старца Вучету, катунара из Гацка, који је већ стар и глув а хоће да се жени девојком из града. Са својим друштвом он долази у Стон да тражи девојку. Стон је у то време био тврђава и град у који су често силазили херцеговачки сељаци да купују разне ствари. Њих је Сасин добро познавао и у тој краткој комедији дао је рељефну и реалистичку слику сељака. Зато је и важна та комедија. Тај младожења Вучета је дошао у Стон да тражи невесту јер у његовом крају ни једна неће да га узме за мужа зато што је стар, ружан и глув, мада је богат. На вратима града Стона заустављају их вратари Франо и Кошо “глава од солдата” (командир стражара, војника) који питају долазеће сељаке да им објасне ко су они, да ли имају дозволу за улазак у град и тако настаје разговор. Тај разговор испуњава целу слику (призор) и Вучети се стално подсмевају. С Вучетом је и Радоје који представља тип наивно– лукавог херцеговачког сељака (као Давид Штрбац код Петра Кочића), а који говори о свему и свачему пре него одговори на постављена питања. Њега војник назива свињом, а Радоје му одговара: “Хвала, брате мој”. Цела комика се своди на то што ти младићи воде тога старца, који је повод за подсмевање, јер старац Вучета жели младу невесту, али не ма какву било, него да је из добре куће,На да крају је мало дебељушкаста, је мека, а остали му се подсмевају. се сви ухвате у колода и играју.

ПАСТОРАЛНЕ ДРАМЕ ФИЛИДА Има две пасторалне драме: “Филиду” и “Флору”. “Филида” је Сасинова прва пасторална драма. Она је непотпуно сачувана. Опева конвенционалним начином љубав пастира према вили, а кога његова родбина одвраћа од те виле. Написана је под утицајем Марина Држића, па се види да је анемична и неуспела имитација Држићеве “Тирене” с којом има сличности.


136/247

5/12/2018


ФЛОРА

“Флора” је његова друга пасторална драма, у ствари, љубавна идила у пет чинова. Ту имамо два заљубљена пара: Радоја и Миљас и виле Флора и Фелида, где младићи уздишу за вилама које су рањене Купидоновим стрелама. Пошто једни другима одговарају на љубав, то се срећно завршава двоструким браком. Интересантно је да има елемената старе еклоге у петом чину, где се Миљас и Радоје као младожење такмиче ко ће својој вили дати лепши дар или причају међусобно како су се заљубили. У последњем призору њиховој се срећи придружује стари певач Мијат који пева песму: “Буди, свјетла зоро, буди славља од горе”, која има народни тон.

*** Сасин је један од последњих који је писао покладне песме.

ЕПСКЕ ПЕСМЕ РАЗБОЈИ ОД ТУРАКА Епске песме је скупио у збирци “Разбоји од Турака”, а које је испевао по епизодама из другог аустријско–турског рата (од 1592 – 1606. године) закљученог миром на ушћу реке Житве. Сасин описује само борбе (разбоје – бојишта) од 1593. године до почетка 1595. године. То је низ описа неповезаних или повезаних само утолико што је мотив о епизодама истог рата, где има нешто конвенционалности доста искићених и с јаком симпатијом за хришћанске војнике. Ту се истичу и јуначка дела Хрвата, нарочито у првом разбоју при опису битке код Сиска. Ово дело је без песничког полета и више је хроника у стиховима. По описима тих бојева Антун Сасин се назива претходником славног Ивана Гундулића који је написао еп “Осман”.


137/247

5/12/2018


КЊИЖЕВНОСТ ДРУГИХ ПРИМОРСКИХ ГРАДОВА

Треба да видимо и остале књижевнике из других приморских градова Далмације. Остали градови нису уживали слободу као Дубровник, већ су највећим делом били под влашћу Млечана уз извесне локалне аутономије, те зато имају мање развијену књижевност. Од свих осталих градова, поред Дубровника, најјача културна и књижевна средишта су била: – Град Сплит са чувеним Марком Марулићем, – Острво Хвар: Мартин Бенетoвић, Ханибал Луцић из града Хвара и Петар Хекторовић из Стариграда са острва Хвара, – Град Задар: Брне Крнарутић, Петар Зоранић и др.


138/247

5/12/2018


КЊИЖЕВНОСТ ХВАРА

Острво Хвар лежи близу Сплита, али је то острво због свог положаја економски и материјално и развијало од града Сплита. Главни град Хварбоље има напредовало и данас једну луку која се је заклоњена од ветрова и бура, тако да је она од давнина била лука од првокласног значаја: ратна и трговачка. Зато је хварска лука увек била пуна бродова свих земаља Средоземног мора, ту су пристајали разни бродови који су саобраћали са Левантом. Услед оваквих услова Хвар се све више економски развијао и уздизао, иако је био под Млецима. И зато се сем Сплита и Дубровника, од половине XVI века јавља још једно средиште на Јадрану, а то је град Хвар на острву истог имена, који се са својом књижевношћу може такмичити са Сплитом и Дубровником. Услед јаког економског развоја, Хвар је увек стварао нове књижевне радове (тако се сазнало и за Пелегриновића) и оригиналне радове узете у литературу, да тиме почне један нов књижевни правац. Поред тога, на Хвару је букнуо и четири године трајао, од 1510 – 1514. године, сељачки рат против хварских феудалаца – племића под руководством храброг и одлучног народног вође, сељака Матије Иванића. Побуњени сељаци су се борили против самовоље и дивљачки насртљиве властеле која је узнемиравала острво, па су сељаци неке племићке дворове запалили, а племићи су побегли на суседна острва па одатле у градове: Сплит, Дубровник и др. Вођа сељака и вођа устанка на целом острву је био Матија Иванић, а вођа хварских пучана (грађана из града Хвара) је био адмирал арсенала Никола Бевилаква (Nicola Bevilaqua). Још у току устанка, по наређењу “провидура армаде” Винћенца Капела (Vincenzo Capello) потопљени су сви хварски бродови, а по


139/247

5/12/2018


завршетку устанка, односно угушења, тај провидур је наредио да се обесе двадесет народних вођа на “лантини” (катарки) главног брода. Као последица тог сељачког покушаја промене у политичкој власти, која је нешто друкчија него у Дубровнику јер се на Хвару осетила снага народа, је у томе што су племићи после устанка морали да приме и своје грађане (обичне пучане) у комунално уређење, и та власт није више само племићка као у Дубровнику. Већ у време првих замаха ренесансе јавило се на Хвару неколико књижевника, али нам из тог времена нису сачувана дела тих писаца: Винка Прибојевића, Јеронима Бртучевића и његовог сина Хортензија, Мартина Бенетoвића, Ханибала Луцића, Петра Хекторовића и Микше Пелегриновића. Од ова три последња писца сачувана су само нека дела, али не сва.


140/247

5/12/2018


Петар Хекторовић (1487 – 1572)

Рођен је у граду Хвару на острву Хвару (раније се веровало да је рођенУмро у Старом Граду) 1487. године у угледној властеоској породици. је, доживевши дубоку старост, 1572. године у својој 85. години. Хекторовић је живео као типичан ренесансни властелин у своме замку, утврђеној палати која је у случају опасности могла да пружи заштиту. Иначе, у мирно доба, то је био стан само за њега и његове пријатеље, јер се никада није женио. Тако је живео у том дворском комфору раскошно, са одлично уређеним парком у коме је било свакаквих тропских биљака, чемпреса и олеандера, пуно воде и рибњака од камена. Имао је одељења намењена за домаћу сиротињу и ситне намернике, па чак и посебне кућице за врапце. То је “Тврдаљ Петра Хекторовића”. И он је преживео ону сељачку буну Матије Иванића 1510 – 1514. године на острву Хвару, али је, изгледа, из тога умео да извуче бољу поуку него Ханибал Луцић, јер није тако затуцани аристократа и не гледа у Дубровнику идеал уређења и владавине. Он је настојао да се што више приближи народу, имајући више интересовања за пук (народ), а што се види у његовом књижевном делу. Године 1539. Турци су заузели Хвар, те је Хекторовић с већим делом Хварана морао да бежи испред Турака у Далмацију, а то је опевао 1541. године у посланици Николи Наљешковићу. А још пре тога је почео у Старом Граду на Хвару да гради своју “полачу и двор” Тврдаљ, украшен рибњаком и парком за који му је “дум Мавар”, тј. Мавро Ветрановић, послао чемпресе и олеандере. Тврдаљ је радио до краја свог дугог живота са нарочитим старачким задовољством, јер му је то и књижевност представљало нарочито одушевљење и разоноду, зато што је био стар и неожењен.


141/247

5/12/2018


Године 1557. видимо да је отишао у Дубровник да види старе пријатеље, где је дочекан необично срдачно од дубровачких књижевника: Мавра Ветрановића и Николе Наљешковића, код кога је био у кући. У Дубровнику је остао само 25 дана, па се вратио на Хвар. Он то сам пише у посланици упућеној Микши Пелегриновићу у Задар, где још каже да је свуда у Дубровнику срдачно дочекан и почашћен. Највише је био у друштву М. Ветрановића и Н. Наљешковића. Године 1572. умро је у свом двору у Старом Граду на Хвару. О његовој младости се мало зна, а остало се доста дознаје из посланица упућених његовим пријатељима, хварским и дубровачким књижевницима.

КЊИЖЕВНИ РАД Од књижевних радова Петар Хекторовић је имао љубавне лирске песме у младости, али нам ништа није до сада сачувано. Поред тога истиче се као преводилац само првог дела Овидијевих “Remedia amoris” (Лекови против љубави) под насловом “Књиге Овидијеве од лика љувенога” (од љубавног лека), а затим писац многих посланица. У облику посланице Јерониму Бртучевићу написан је његов чувени спев “Рибање и рибарско приговарање”. А између осталих његових посланица ту је једна упућена (дувни – госпођи) Грациози Лавринчевој, у којој је моли да се у њеним молитвама сети на њега мислећи на смрт, јер је то побожна и достојна и поштована жена, а поред тога и књижевница. Једино је Јеронима још и Ханибал Луцић уписао посланицу некој упутио Милици Кориолановића Трогиру, а такође жени, јој је Луцић и неку краћу песму у љубавном тону. Она је била савремено образована жена, колико се може видети из Луцићеве књижевне заоставштине. У посланици Мавру Ветрановићу из 1556. године, много се жали на своју старост, а у једној прилици пише он Николи Наљешковићу: “За ме нијесу пјесни, сиједа је сва брада”, вероватно се плашио критике да је већ “муж вријеменит, а пјесни припива”.


142/247

5/12/2018


КЊИГЕ ОВИДИЈЕВЕ ОД ЛИКА ЉУВЕНОГ

Нису му сва дела сачувана, али се зна да је 1528. године од њега остао један препев Овидијевих “Remedia amoris” под насловом “Књиге Овидијеве од лика љувеног”, а то за нас представља најстарији његов књижевни рад. У овом делу он није превео цео Овидијев спев. Превео је први део где се говори о штетним последицама љубави, претварајући тако Овидија у неку врсту хришћанског моралисте, а он је у ствари песник љубавних рафинираности. А други део није превео где се велича љубав и говори о лепотама љубави. Из овога се види да је Хекторовић био смиренији, разборитији по идејама и темпераменту но Ханибал Луцић, песник младости и љубави. Тако је Хекторовић сроднији Марку Марулићу у зрелијим годинама, кога Хекторовић одушевљено хвали у своме спеву “Рибање и рибарско приговарање”. Хекторовић не одвраћа своје погледе од овог света колико Марко Марулић, али Хекторовићеви стихови испољавају најчешће старачке године његове, више је склон рефлексивно религиозном размишљању него што је то у поезији Луцића.

РИБАЊЕ И РИБАРСКО ПРИГОВАРАЊЕ “Рибање и рибарско приговарање” је његово највеће и најважније књижевно дело у стиховима упућено као посланица његовом рођаку, врло уваженом витезу неког римског витешког реда и песнику Јерониму Бртучевићу. Дело је било написано 1555. године, а штампано у Млецима 1568. године. То је спев у рефлексивно дидактичном тону, а може се рећи да је то и путопис, односно тродневна шетња на мору јер “рибање” значи лов на рибе, а “рибарско приговарање” значи рибарско разговарање, приповедање. То је нека врста дијалога. А како је настало то “Рибање”? Како смо напред видели, Петар Хекторовић је живео у својој “полачи и двору” која још није била готова и коју је он с великим напором градио, те је у једном тренутку одлучио да се као старац од 70 143 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

143/247

5/12/2018


година одмори од послова и да проведе на тродневном излету у лову на рибе са обичним рибарима на мору. Опис тог излета јесте “Рибање и рибарско приговарање”. Пошто је био лов три дана то је Хекторовић посебно описао сваки дан, где са задовољством и изванредном тачношћу хроничара бележи све доживљаје за три дана. Пада у очи да на тај излет песник није позвао племиће да га прате и са њим уживају у идиличним лепотама, летњим ноћима у рибарењу, већ је одабрао своја два кмета, Паскоја Дебељу и Николу зета и једног дечка, а који су били најбољи морнари, што се види из његових стихова. Они су сви сели у “трабакулу” (врста мањег брода једрењака) и провели три дана и три ноћи крстарећи између Хвара, Брача и Шолте. Свуда у спеву се види да се он присно и другарски опходи с рибарима и да се међу њима врло пријатно осећа, на крају чак и признаје каква се све богата животна искуства, правилни погледи о свету крију у тим на око бедно одевеним радницима. Хекторовић не опева само рибарење, већ понегде и лепоту мора, што је иначе веома редак случај код наших приморских песника. Затим описује све појединости око рибарења: опремање лађе (“трабакуле”), опис свих справа за риболов, а у току рибарења поједине врсте уловљених риба и ракова (зубатац, јастог и др.). Али за њега је много важније било да не описује само рибарењењихова него и “рибарско приговарање”, тј. оно што рибари разговарају, мишљења и интересовања. Тај свој излет опеван у виду једне посланице Хекторовић је поделио у три дела (три дана), три певања, од којих су занимљивији први и други него трећи дан где је рефлексивно дидактичан и уноси своје мисли и знање у уста тих рибара.

ПРВИ ДАН

Причање тог излета првога дана, као првој етапи путовања, тече врло природно и пријатно. Описује како је пошао с рибарима: Паскојем и Николом и дечком, све врло простим људима, али који нису у ствари прави рибари него сељаци са Хвара. После описује куда су све пловили, како су бацали мреже рано изјутра и наловили много риба, између других риба и једног зубатца. Хекторовић даје 144 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

144/247

5/12/2018


одмах и известан разговор. Тим рибарима је наводно досадно и они се забављају постављајући један другом загонетке – питалице. Тако рибар Никола поставља свом другу Паскоју загонетку: Друже, био је један имућан човек и имао је у свом стану у кући што је хтео, али је у тој кући доживео велику несрећу: дођу разбојници и почну да га плаше, а њему се одједном учини да је његова кућа изашла кроз прозор, а он је остао везан у кући? Наравно, Паскоје одмах одговори да је тај имућан човек овај зубатац кога су малопре уловили, јер је његова кућа море, а он бачен у мрежу, те је изгледало да море излази кроз прозор, тј. кроз мрежу. Пошто је успешно решио ту загонетку добија обећану награду, да пије вино мушкат. Ту падају и здравице и “почаснице”, а које су у ствари народне песме пуне феудалног схватања. Те су народне песме “у част нашег господара” Хекторовића, који са њима путује и ту је присутан, и песме које рибари певају један другоме у част. Наравно, одмах се види да су то почаснице испеване у чисто народном стилу (има и десетерца), као на пример стихови: “Мајка му је липо име дала”, “Липо ли је, брајко, погледати” и др. Јасно је да су то “почаснице” испеване не себе ради него у његову, господареву част у феудалној атмосфери. Певају како има “клобука” (шешир) и другог, а слуге су поред њега и лове рибу. Интересантно је и за сву ренесансу штау занима његове рибаре. Знамо је занимљиво да је ренесанса велики прелом друштву, култури, науци, а у којој се јавља интересовање за природне, експерименталне науке. Траже се различита објашњења за научне и природне појаве, па је зато интересантно да рибар Никола прича да је чуо једном у Солину на “риви”, обали, разговор неких фратара о преклу воде на земљи, затим о томе како се може објаснити да све реке теку и уливају се у море, а никако не пресушују. Онда је упитани рибар Паскоје објаснио да је то зато што је земља шупља и да вода из мора одлази у те шупљине и излази на другој страни у виду реке, те зато реке непрестано теку. Тада рибар Никола одмах каже да то није тако и врло је лако побити ту тврдњу, јер како би се онда објаснило да је море слано а реке слатке, ако је та морска вода и у рекама. И онда то одмах објашњава на други начин доказујући да свака ствар одозго на доле пада те тако на једноставан начин доказује силу земљине теже, па је тако разумљиво да реке које су на висини падају доле према мору. Према томе, не могу реке извирати из мора, јер је море ниже, него се море 145 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

145/247

5/12/2018


испарава и онда се та пара згусне и у облику кише падне на земљу. Он му предлаже да изврши неку врсту експеримента: да загреје лонац воде и да наднесе стаклени лонац и видеће да ће се на стакленом лонцу нахватати капљице воде. Још један експеримент: ако лети проспе воду по земљи видеће да ће се она сва испарити, а тако исто и у природи бива те топлота испарава воду. Потребно је да се мало дуже задржимо на овим наизглед једноставним разговорима и објашњењима. И баш ове ствари и ти детаљи дају овом певању “Рибања и рибарског приговарања” огромну важност, јер Хекторовић нам пружа тачну документовану слику о интересовању ренесансних људи, о њиховом упућивању и сазнавању о научним открићима, која нам данас изгледају сасвим обична, али која су у оном времену била веома револуционарна, долазећи после примитивних средњевековних објашњења у апокрифима (да је то тако створио Бог).

ДРУГИ ДАН

Они су оставили Хвар и упутили се ка Сплитском каналу (Сплитским вратима), па наилазећи поред црквице у Нечујму на Шолти, Хекторовић прославља омиљеног писца Марка Марулића и град Сплит у стиховима: О, Сплите честити, ку си срићу имал, да с' вазда гнизде ти разумним људем бил Али Марул над свима, за рећи рич праву, највећу част има, и дику и славу. Али ти рибари певају и народне песме бугарштице, за које Хекторовић каже да се певају “српским начином”. Ово доказује да су наши кметови емигранти, који су бежали од феудализма из Србије и одлазили у Далмацију где је однос феудалаца према кметовима био блажи, доносили са собом народне песме бугарштице. Пошто су бежања од турског феудализма била веома честа, а избеглица је много било и за то постоје конкретни подаци, то је Дубровачка република морала да донесе специјалне уредбе о 146 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

146/247

5/12/2018


ограничавању доласка тих избеглица. Разумљиво је да су они доносили са собом читав репертоар тих песама, које су се веома брзо рашириле не само у Дубровнику, него и по целој Далмацији и острвима где се певају на српски начин. Тако и овај рибар Паскоје у Хекторовићевом “Рибању и рибарском приговарању” на предлог свога друга Николе пева ону познату бугарштицу о “Краљевићу Марку и брату му Андријашу”. То је једна од најлепших бугарштица, ванредно лепа и врло нежна. Она је карактеристична по томе што је у њој Краљевић Марко сасвим друкчије представљен него што је то у десетерачким песмама. Он је ту представљен као типичан средњевековни витез који ратује и бије бојеве, али не зато да штити некога већ да дође до плена од кога живи. Садржај те песме је у овоме: Краљевић Марко и Андријаш су дошли до неког коња и нису могли да се сложе коме треба да припадне, па се посвађају и дође до борбе у којој Марко смртно рани Андријаша, који на самрти моли Марка да сакрије његову смрт од мајке, и да јој каже да је он (Андријаш) негде нашао девојку и да је с њом остао, а ако га она упита зашто му је сабља крвава, нека каже да је убио њоме неког које јелена. Интересантно је да смрт, Андријаш нежан према мајци, од жели да сакрије своју већ јеније нежан према брату Марку који га је убио и саветује му да се чува у гори. Каже му да ће сигурно наићи на разбојнике у шуми, али ако нападну нека само кликне њега и разбојници ће се разбежати већ и од имена његовог (Андријашевог). По томе се види да је Андријаш сматран за већег јунака него Марко. Такође се види да је глас о Краљевићу Марку ишао све даље на запад док није из Македоније стигао у Далмацију. Али не само бугарштице тога типа него и друге воде порекло са српског терена. То се види из једне друге песме која пева са много симпатија према калуђерима горе Атос, Сави Немањићу, манастирима и др. Свакако да је ванредна заслуга Петра Хекторовића што је дао ликове рибара, обичних људи његовог времена и што је забележио народне песме које они певају. И да ништа друго није написао, него да је само забележио те песме бугарштице, опет би његово дело представљало велику вредност. Али Хекторовић је забележио чак и ноте, мелодију тих песама бугарштица, што је свакако 147 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

147/247

5/12/2018


најдрагоценији део његовог спева “Рибање и рибарско приговарање”. Забележио је мелодију две песме: прво за једну бугарштицу о “Радовану Северинцу и војводи Влатку Удинском”, која опева један типично ритерски догађај из средњег века, – и друго за ону бугарштицу о “Краљевићу Марку и брату му Андријашу”. Бугарштица о “Радосаву Северинцу и војводи Влатку Удинском” опева како је Радосав Северинац са својим друштвом пролазио кроз гору и када су дошли да се одморе и напију вина, јављају да долази њихов непријатељ војвода Влатко Удински. Тако дође до битке у којој победи војвода Влатко, али Северинац успе да побегне, али при томе остане без коња. Војвода Влатко га стигне и гађа га копљем које Северинац успе да одбије. Онда га Влатко позове да се помире, да не буду више непријатељи. Северинац пристаје, али кад дође Влатко га ухвати, веже и убије, а зато народ на крају проклиње војводу Удинског због преваре. Ови рибари певају песме тако што прво један пева, а после други. А онда заједно певају песму која говори о синовима Ђурђа Смедеревца, који Они су заробљени од Турака и при послати као весала таоци султану Бајазиту. певају ритмички у такту веслању “један више држећ, а други ниже појућ”, значи да певају у два гласа (дует). Из овога можемо закључити да је свакако тачна она теорија да су бугарштице постале на српском терену, а да су се постепено пренеле и на западнију Далмацију, где су сачуване и забележене. Зато су скоро све бугарштице нађене и записане на далматинском приморском реону, где су оне једино могле и да се сачувају, јер је ту још увек владао феудални однос између властеле и слугу, за разлику од српске територије где су дошли Турци, услед чега су се ти класни односи ублажили, а појачали су се национални односи. Из нота које је Хекторовић забележио и послао са спевом Микши Пелегриновићу у Задар, видимо да су те бугарштице певане доста отегнуто, тако да их је Хекторовић забележио ренесансним начином бележења нота, али оне су данас дешифроване и реконструисане и имају велику документарну вредност. Међутим, Хекторовић није успео да остане реалист до краја при описивању догађаја, иако има једно писмо упућено Микши Пелегриновићу у 148 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

148/247

5/12/2018


коме каже како је дошло до тога да иде на тај излет, па се извињава што цитира песме које су рибари певали и каже да ће можда изгледати за замерку што даје те обичне бугарштице, које сви знају, а није сам створио неке бугарштице. Ипак, он каже да је тако учинио зато што је хтео да да верно све како је било, није хтео да својим рибарима подмеће нешто што они нису певали. Из тога се види да је народна песма у то време у неким круговима подцењивана, чак и гледана с презиром, али да ни њено бележење није цењено. И касније, када је Вук Караџић издао своју прву збирку песама у Бечу, бојао се да ће му се људи смејати што издаје слепачке песме, јер то нико паметан не ради. Тако се и Хекторовић извињава што штампа те обичне народне песме, место да је узео и сам испевао на народну као Шишко Менчетић и Џоре Држић. Међутим иако тако пише, Хекторовић не остаје до краја у тону посланице при описивању стварности на овом излету.

ТРЕЋИ ДАН

У трећем дану је Хекторовић сасвим мало реалиста и зато му је тај део спева најслабији, јер је при опроштају од тих рибара хтео нешто да их поучи. Пошто је био религиозан човек, а поред тога стар, око 70 година, већ су донете одлуке Тридентинског концила који значи рестаурацију католичке цркве, то и Хекторовић осећа потребу да те своје рибаре поучи у том смислу. Зато он њима у току веслања ставља у уста разна мудра питања и одговоре. А понекад певају на измену исто тако мудре сентенце, које сасвим одударају од осталог дела спева. Тако они међусобно постављају питања шта је зло у свету а шта је добро. Хекторовић то њихово интересовање излаже разбацујући се својом ученошћу. Ту има и других питања и поука, малих изрека и скоро свих ствари те врсте. Хекторовић је разрадио и мотивисао према старој филозофији наука коју је написао у III веку наше ере грчки филозоф Диоген Лаертски. Он је све то изложио у основним појмовима, али ипак све то одудара од природне једноставности на коју смо до тада наишли. Касније Хекторовићеви пратиоци прелазе на још тежа питања и проблеме из


149/247

5/12/2018


моралне филозофије, што је минијатурна копија из дефиниције поменутог филозофа Диогена Лаертског. А када се најзад Хекторовић опрашта од њих, он им одржи читаву лекцију из катехизма, читаву проповед и доста дугачку поуку о хришћанским врлинама и животу: да не узимају туђе жене, да буду милостиви, да поштују друге итд. Тако им објашњава дужности човека према себи и према другима, говорећи им о пролазности свега земаљскога, па се том приликом у Хекторовићевим речима осећа утицај католичке рестаурације. Ови рефлексивно дидактички делови су пишчева грешка, јер је тиме са садашњег гледишта покварио свој спев. Али Хекторовић је свакако осећао да је потребно да своје рибаре поучи у моралном погледу, а та одступања од реалистичког приказивања трећег дана рибарења учинио је свакако из религиозно моралистичких побуда. На крају можемо да константујемо да је Хекторовићев спев “Рибање и рибарско приговарање” врло реалистични спев, један од најбољих и најзначајнијих спевова у тој литератури, јер нам служи као документ оног времена у коме је Хекторовић живео и радио.


150/247

5/12/2018


Мартин Бенетoвић ( – 1607) (Епигон Марина Држића)

О његовом животу постоји врло мало података, а не знамо чак ни годину рођења. Зна се да потиче из грађанске породице са Хвара, а иначе је био сликар и музичар и свирао је на оргуљама. После поделе власти на Хвару између властеле и грађана (пука), односно заједничког управљања, зна се да је био истакнута личност и био је послат као представник народа у Млетке, где је и умро 1607. године.

КЊИЖЕВНИ РАД Он је интересантан као писац Хвара који живи и ради на прелазу из XVI у XVII век, а поред тога је типичан подражавалац Марина Држића, односно његове “Тирене”, цитира неке његове стихове, хвали Држића и говори о њему с поштовањем. Ово је карактеристично, колики је био утицај Држића не само на Дубровник, него и на острва. Мартин Бенетoвић нам је оставио две комедије: “Комедија од Раскота” (Раскова комедија) и другу, много значајнију, “Хваркиња”. Бенетoвић је приметио да Марин Држић постиже комику и на тај начин што пушта своја лица да говоре на свом дијалекту (острвљане), па и Бенетoвић сада пушта у “Хваркињи” Дубровчане да говоре дубровачким дијалектом, што наравно изазива смех међу његовим Хваранима. Занимљиво је да је Бенетoвић на Хвару потпуно слободно и отворено износио на сцену једног дубровачког племића, кога врло јако и оштро исмева, а то ни мало не смета и не 151 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

151/247

5/12/2018


вређа публику, већ се и она смеје. У Дубровнику ће тај процес наићи тек у другој половини и крајем XVII века, када грађани буду толико ојачали као сталеж да могу отворено да се подсмевају дубровачкој властели. На Хвару се то подсмевање властели јавља много раније. Истина, овде је у питању дубровачка властела.

ХВАРКИЊА “Хваркиња” као комедија има овај садржај: Главна лица су: Адвокат Никола, Хваранин, много је љубоморан на своју младу жену Изабелу, Дубровчанин Миклета, који је заљубљен у удовицу Полонију, а уз њих као млади заљубљени пар, Николин син из првог брака Карло и Полонија, кћи Перина. Изабела је несрећна поред старог мужа Николе и заљубила се у Карловог пријатеља Фабриција. Истовремени љубавни састанци се заказују, на које поједини заљубљеници долазе којекако обучени, односно преобучени, доводе све у незгодне ситуације. На крају се све добро завршава венчањем господара и слугу, а свадбено весеље се појачава открићем да је Фабриције, у ствари, Миклетин изгубљени син. Ова комедија је сасвим површно обрађена и нема ону књижевну драмску вредност као Држићева, али се из ње ипак може нешто добро и корисно видети. Како један слуга помиње бугарштице као народне песме, те због тога та комедија има вредност за културно историјско проучавање Хвара. Сем тога, неке ситуације у комедији, када слуга Богдан и посредница Барбара доводе старог Миклету у неугодне ситуације, нас ина лакрдијашке ставове комедија “Del arte”, каквих ћеподсећа бити доста у нашим комедијама у XVII веку. Већ ту срећемо артистичку комику, нарочито у преоблачењу мушких и женских одела и обратно, услед чега долази до разних комичних ситуација. На пример: Дубровачки властелин се преоблачи у Циганку да би могао да тако маскиран уђе у кућу неке жене, али га тамо препознају и премлаћују. Са својим Дубровчанима и Хваранима, са старицом, посредницом, собаром и слугама из разних крајева који мисле за господаре, мешавина разних говора који откривају порекло особа, с 152 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

152/247

5/12/2018


преоблачењем у одела другога пола и препознавањем, а на крају обавезним помирењем, Бенетoвић је у ствари сасвим невешт имитатор Марина Држића, јер Миклета наводи стихове Марина Држића из “Тирене” и стихове Ханибала Луцића.

КОМЕДИЈА ОД РАСКОТА “Комедија од Раскота” није његово оригинално дело по мотиву и грађи, јер има читавих сцена које су узете из двеју комедија “La Fiorina” и “La Moschetta” од чувеног млетачког писца сељачких (пасторалних) комедија и падованског глумца Ангела Белка званог Рузанте (Анђело Белко Рузанте 1502 – 1542.). Главна лица су Раско и његов друг Богдан. Ова комедија је приказивана у XVII веку у Јелси на острву Хвару. Постојала је једна слична сељачка фарса у јелшанском крају на острву Хвару под именом: “Приговарање под Кресисћен (тј. Крижишћем) у Пламах меу Бојданом и Раскотом ловчаром врху Брушаних”, што би значило: Разговор под Крижишћем (распеће?) у Пламама између Богдана и ловца Раска на врху Брусја (место на северној обали Хвара).

*** До сада су углавном обухваћени хварски писци највеће вредности који су припадали ренесансном покрету. Има још неких, али су незнатнији у књижевном погледу.

*** ЛИТЕРАТУРА: П. Карлић, Хваркиња, Грађа VIII (текст); Грга Новак. Три документа о Мартину Бенетовићу, Прилози Павла Поповића IV; Ф. Фандев, “Комедија од Раскота”, Јелшанска комедија из краја XVI стољећа, Грађа XI књига.


153/247

5/12/2018


ЗАДАРСКИ ПИСЦИ

Задар је био један од најбоље утврђених градова, врло важан као и као лука на средњем Јадрану, зато је јасна тежња страних силаград да владају Задром. У доба ренесансе највећим делом Далмације владали су Млеци. После Дубровника, Задар има највећи архив у нашој земљи. У њему су сачувана стара акта Млетака, Аустрије, Аустро Угарске и Италије до 1945. године за проучавање историје Далмације и Црне Горе, а једним делом и Хрватске. У Задру се био очувао словенски елеменат још од давнина, а што се види из пописа становника Задра у XIV веку где су већина презимена са завршетком на “ић”. А већ у XVI веку то је чисти словенски град са врло развијеном историјом, трговином, администрацијом и хуманистичком културом, па је сасвим природно што се у њему развила књижевност на народном језику.


154/247

5/12/2018


Петар Зоранић (1508 – пре 1569) (Оснивач аркадског романа)

Рођен је у старој племићкој породици Тетачића у Нину 1508. године. Та породица је некада побегла од крбавских кнезова Курјаковића у Приморје. У другој половини XV века пишчев дед је већ племић у Нину (nobilis nonensis). Писац Петар Зоранић се сам назива Нинањином, мада је рођен и одрастао у Задру, одакле му је била и мајка Елизабета. О његовом животу се сасвим мало зна. Основно образовање је стекао у Нину, где му је учитељ био нински каноник Матија Матејић (Mattheus de Mattheys). Може се претпостављати да је имао и више образовање, а те се претпоставке заснивају на основу његовог познавања старих грчких и римских песника. Остало нам је све непознато, па чак и година његове смрти, али се зна да није сам издао своје дело и зато се каже да је умро пре 1569. године. Написао је три књижевна дела: “Љувени лов”, “Виленицу”, али нажалост оба су му дела изгубљена, а треће је и најважније, “Планине”, и оно је сачувано.

ПЛАНИНЕ Роман “Планине” који су штампали у Млецима године 1569. посветио је своме учитељу, нинском канонику Матији Матејићу. То је специјална књижевна врста у доба ренесансе. Развила се аркадијска, пастирска поезија, под утицајем старогрчке књижевности где је постојала замишљена идеална област Аркадија. Према тој замисли, у Аркадији је била блага клима, увек је било 155 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

155/247

5/12/2018


топло, лепо, па чак ни куће нису морале да се зидају. Пуно је зеленила, младићи и девојке шетају, а главно занимање је љубав и певање љубавних песама. Зато што је било све идеално, то је одговарало ренесансним људима. Они су дочаравали такву романтику, а о наличју ренесансног живота није било ни говора. Оваквог романтизма има увек зато што је човек у извесним расположењима склон маштању. У ренесанси су почеле да се појављују читаве драме које су описивале онај свет (Аркадију), чак су се појавили и романи ове врсте. Аркадијских романа било је у тадашњој италијанској литератури: Јакопо Шанацаро (Jacoppo Sanazzaro из прве половине XVI века) написао је роман “Аркадија” који је инспирисао многе сликаре. Тој врсти романа припада и Зоранићев роман “Планине”. Он је значајан и по томе што попуњава велику празнину у нашој ренесансној књижевности – недостатак прозе. Италијанска књижевност имала је развијену новелистику (приповедачку прозу) од Бокача, док код нас те књижевне врсте нема уопште. Зоранић је добро познавао старе грчке и римске песнике и раније ренесансне и савремене италијанске песнике. Из Овидија је узео тзв. “метаморфозе” – “притворе” – претварање младића у разне ствари из природе. Бокачо има један спев о љубави пастираове и пастирице, Дакле, пошто је Зоранић добро познавао литературу врсте, он је свој роман написао самостално. Пошто се радња романа догађа у Нину, а главни јунак је Зоран, то закључујемо да има аутобиографске елементе. Садржај романа је у следећем: Младић Зоран је већ седам година заљубљен у младу девојку Јагу. Једног пролећног дана седи поред извора Водице, а из воде му се укаже вила Зорица, која му прича историју своје несрећне љубави, па га саветује да иде у планине вили Дејанири, која ће га излечити од љубавних патњи. Од те воде до планине прати га вила Милошћа кроз разне фантастичне доживљаје: то је сличан пут Дантеу у “Божанственој комедији”, јер Зоран долази до врата неке пећине која служи као улаз у подземни свет и после разних фантастичних доживљаја (што све има алегоричан смисао, јер је роман цео алегоричан), долази у аркадијски предео и ту Зоран остаје неколико дана међу пастирима. Он ту слуша песме и приповетке (што је главни садржај романа) о несрећним љубавницима, који су због тога претворени од богова у дрвеће, цвеће, изворе и потоке. 156 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

156/247

5/12/2018


Пошто је обишао вилу Дејаниру, која га ослобађа љубавног заноса (бетега) саветујући га у моралном погледу, Зоран се враћа реком Крком у свој приморски завичај. Ту му се приказују разне визије у облику небеских појава: вечну истину прати св. Јероним и задарски бискуп Јурај Дивнић (умро 1530. године). На крају га тај бискуп саветује да заборави на такво песништво, а да прими вечну истину. Ове приповетке пастира су “притвори”. Изливи љубавних нежности су у стиху, иначе је дело у прози. Лутања пастира Зорана су у ствари лутања у младости писца Петра Зоранића, зато пастир пре него што се очисти од љубави (катарза – очишћење од грехова) долази у аркадски предео. У Зоранићево време у поезији влада осмерац и дванаестерац, али код Зоранића наилазимо на разнобојне стихове, тзв. полиметрију. Ова полиметрија долази под утицајем народне лирике у којој има полиметрије због прилагођавања мелодији. Проза ове врсте је данас доста неразумљива за читање, јер су реченице врло дуге и сатављене су по некадашњој италијанској синтакси, а на икавском и чакавском дијалекту. Скоро све приповетке су написане мање-више по једном калупу и немају велику књижевну вредност. Личности су више књишке, идеализоване и алегоријске. У стиховима има лепих поетских места, па те песме подсећају на наше народне песме. Негде је алегорија и симболика нама сада нејасна, а као најразумљивија истиче се прича о два пастира: Новаку и Дражнику, као и две пастирице Јели и Мари (Јеле и Маре). Карактеристично је да су имена народна и чисто словенска код свих песника све до тридентинског концила, када католичка црква намеће у Далмацији календарска имена (светаца). Ови пастири су отмени и школовани, не раде свакодневне послове него се баве ловом. Они су гонили једну кошуту, ранили су је и она је пала крај једног извора. Ту су они легли да се одморе, заспали и сањали да су дошле девојке, Јеле и Маре, а када су се пробудили те девојке су биле стварно ту поред њих и дошло је до љубави на први поглед. У ствари, личности су полумитолошке, ове две девојке су заштитнице богиње Дијане, која се је расрдила што су се брзо одале греху и убија их. Тада се пастири сами убијају из жалости за тим девојкама, па из крви мушкараца створе се потоци, а од девојачке крви цвеће.


157/247

5/12/2018


У том роману има читавих дијалога у стиху, а најчешће се пастири и пастирице натпевају. Често се певају песме сличне народним песмама, као на пример у песми број 13. која говори о томе како је постала папрат и зашто се Задар тако зове. У једној песми пастир Грајко пева овцама, где има понављања која су карактеристична за народну лирику. Још је интересантније што је Зоранић са стране, на једној маргини, записао да ову песму треба певати на мелодију “у звук” једне познате народне песме (“А ти, дивојко, шегљива”). Ове приповетке је најтачније називати песничким легендама. Као и сви ренесансни писци, и Зоранић је прошао кроз разне љубавне историје и легенде, које свакако треба да покажу његову младост и грехе, долази до закључка да треба да се ослободи љубавног жара, а у томе му помаже св. Јероним и бискуп задарски Јурај Дивнић, јер је св. Јероним био најпоштенији светац у средњој Далмацији. “Планине” имају више историјско културну него књижевну вредност, зато што је то прозно дело. То је дело још значајно и због искреног и јаког Зоранићевог родољубља, по чему се он одваја од осталих наших и италијанских савремених песника. Италија је тада била политички и италијански нису имали свест расцепкана о томе да припадају једној националнојпесници заједници, те зато у њиховим делима није било патриотске тематике. Осим тога, људи ренесансе су били више космополитски, интернационални, па је код њих било само локалног патриотизма. Код наших ренесансних песника опасност од Турака изазивала је осећање јединства испред навале стране турске силе, тако да већ код хуманиста видимо јужнословенски и општесловенски (панславизам) патриотизам, који су давали патриотски израз у њиховим књижевним делима. Та патриотска, родољубива црта у Зоранићевом роману је најснажније његово осећање у делу, па то даје делу оригиналност и уметничку вредност. Зоранић истиче потребу да се наш народ и културно уздигне и осамостали. Видео је да су се наши људи који су се школовали у Италији много заносили страном и класичном литературом, а што се одразило у њиховом стваралаштву. Зоранић доследно даје народна имена својим ликовима, има пуно топлине при описивању људи његовог краја, а све то даје поетску вредност делу. При опису врста славе где су биле виле: Гркиња, Латинка, Калдејка и Хрватица, Зоранић описује да се жали вила Хрватица 158 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

158/247

5/12/2018


која види толико учених Хрвата који пишу рађе туђим него својим језиком.

*** ЛИТЕРАТУРА: Петар Зоранић, “Планине”, Загреб 1942., увод В. Штефанића с нав. лит.


159/247

5/12/2018


РЕФОРМАЦИЈА И КАТОЛИЧКА РЕАКЦИЈА

Паралелно с ренесансом у Европи се развијао и покрет Реформација реформације,је али који периферијски нема велики део утицај у књижевности. захватила наше територије. Овај покрет има дубоке своје узроке, али је остао углавном у германским и англосаксонским земљама, где је и почео. Зато није случајно да се јавља паралелно с ренесансом. Исти услови који су ослободили окова човека средњег века и створили услове да се реалније гледа на свет, дали су нешто друкчији резултат у реформацији, покрету који на први поглед изгледа религиозан, мада је имао и економско политичка обележја. Раније се претпостављало и мислило да је реформација обухватала далеко већи део наше земље. Тако се каже да је реформација захватила не само Истру, Северну Далмацију и далматинска острва, већ и Хрватску и делове Босне и Србије. У Хрватској се не може рећи да је макар и за кратко време био утицај, уколико има протестантских настојања онда су она појединачна. Једно време су аустријски владари дозвољавали протестантизам, чак су му и сами припадали. У ствари, протестантизам се је проширио у ужој Словеначкој и Истри, а у осталим крајевима једва понегде. Протестанти су имали у програму све наше земље и трудили су се да обухвате што више крајева. То се види и по томе што су водили рачуна о језику и азбуци књига које су штампали. Сматрали су да религију треба очистити од много чега што је црква касније наметнула, да би се религија вратила оним основним, првобитним догмама. У том циљу су прво превели Библију на одговарајуће језике и највише су је штампали. Служили су се краћим полемичким списима и брошурама. Користили су тековине ренесансе – штампарију, а


160/247

5/12/2018


отишли су и даље у томе, јер су били много више технички усавршили штампање књига. Благодарећи материјалној помоћи племства и двора, у Словенији и Истри организовали су штампарију из које су изашле многе књиге. Имајући у виду широки терен активности, они су штампали своје књиге на три азбуке: ћирилицом, глагољицом и латиницом, с варијантама готског и чисто латинског писма. Из центра су учене људе послали на универзитете у Немачкој и Аустрији, а међу њима су се истакли: Матија Влачић, Стјепан Конзул, Антун Далматин и др. Поред тога, протестанти су обратили велику пажњу на заједнички српскохрватски језик. До тада је сваки писао својим наречјем, уколико је писао на народном језику. Они су прво покушали да нађу један језик који би био књижевни и заједнички за све наше народе. Видели су да се словеначки језик много више диференцира од осталих наших језика, а да реченичке, синтаксичке и граматичке разлике код осталих наших језика нису велике. За основу јединственог језика узели су чакавско-истарски говор. Да би поједини текстови били разумљивији, они су за поједине речи стављали у заграде и синониме на разним дијалектима. Те две ствари, усавршавање штампарије и рад на књижевност. јединственом књижевном језику, значиле су добитак за нашу Католичка реакција је спаљивала протестантске књиге, али је штампарије задржала за себе, па тако долази до штампања књига ћирилицом, глагољицом и латиницом, али само сада по новој потреби. Са књижевне стране гледишта протестантизам је као покрет имао само технички значај, а идејно је био религиозно социјални покрет, који је захватио периферни северозападни и западни део наше територије, тако да ни у том смислу није могло да буде већег утицаја. Реформација је имала највише значаја за Словенију, јер је установила и наречје које се развило као књижевни језик.


161/247

5/12/2018



162/247

5/12/2018


XVII ВЕК БАРОК


163/247

5/12/2018



164/247

5/12/2018


ЕКОНОМСКЕ, ДРУШТВЕНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ КОЈЕ СУ УСЛОВИЛЕ ПРЕЛАЗ ОД РЕНЕСАНСЕ КА БАРОКНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

У време када почињу први знаци опадања ренесансе и када је католичка реакција успела да угуши протестантизам, јављају се економске, друштвене и научне промене које ће условити преокрет не само у књижевности и уметности, него и у целом друштву. Те промене можемо да пратимо у нашим приморским градовима шездесетих и седамдесетих година XVI века. Међутим, цео XVII век је већ у знаку новог покрета, нових настојања, новога тона у књижевности и уметности. Ми још нисмо нашли тачан термин да означимо то доба код нас. Италијани означују то вековима (seicente – XVII век). Нисмо нашли још одређени израз за доба где се ренесансни погледи гуше у основи и долазе новији елементи у књижевности. Пре рата се називало доба католичке реакције, али то је делимичан назив и не означава све. Немци то називају добом барока, стил у уметности и књижевности, па и читав друштвени покрет. Код нас данас има приговора за овај термин, јер сматрају да се ту више мисли на стил. Уопште узевши, наш XVII век није добро проучен, јер је барок код нас више покрет него стил. Руси ово доба називају “феудалном реакцијом”. Термин “католичка реакција” може да се употреби за терен где је католичка црква поступила борбено према протестантизму и протестантима, а на подручју где реформација није могла да узме већег маха, не може се говорити о католичкој реакцији, већ о католичкој рестаурацији, где је католичка црква настојала да унесе корените измене у живот и схватања, да уздигне масе на виши културни ниво у своје сврхе. Не постоји научни термин који би обухватио све одлике XVII века. Барок, то је поетски, уметнички стил, може и читав друштвени поредак. 165 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

165/247

5/12/2018


Промене су изазване економским, политичким и социјалним условима, односно узроцима. У економском погледу настаје слабљење властеле која је држала не само феудалне привилегије, већ и трговину која им је била главно занимање, тако да је највећи део трговине био у њиховим рукама. Крајем XVI и током XVII века властела се све више повлачи из трговине због тога што су биле настале ратне прилике. Настали су ратови између Турака и средоземне флоте, чувена је битка код Леванта, те су зато путеви постали несигурни и трговином се баве људи који су имали храбрости да ризикују своје имање, витални грађани, а властела се већ била дегенерисала. Већ почетком XVII века имамо далеко више богаташа из грађанског сталежа, док властелини сиромаше. Иако су имали новаца, властелини нису више били витални, предузимљиви, већ су се задовољавали да живе као рентијери (од интереса који је доносио новац уложен по италијанским банкама). То је време чувеног дубровачког богаташа грађанина Миха Працата који је био из земљорадничко-рибарске породице, био се обогатио толико да је једно време био богатији од Дубровачке републике као државе, па јој је позајмио новац. Тај пример јасно показује колико је грађанска класа у XVII веку била ојачала. У Дубровачком у XVI веку тако било дапреко 200 пунолетних племића, а вијећу у XVII јевеку око 100, се осећа недостатак у властели за административну службу. Почели су да се јављају предлози да се извесне старе градске породице прогласе за племићке. Ту се јавила опозиција старог племства. Таква криза је трајала све до земљотреса 1667. године у Дубровнику, када је изгинула скоро половина племства, и после земљотреса створена је нова властела. Земљотрес није упропастио Дубровник, већ су то били економско друштвени узроци који су смањили феудалну моћ Дубровника. Чак су се и песници бавили тим проблемом Дубровника. Читава прва половина XVII века је сва у знаку кризе властелинског сталежа и јачања грађанске класе. Свакако да су ови услови изменили целокупни културни живот и књижевност. Томе су допринели и политички узроци: ратови на мору и ослободилачки ратови против Турака на копну, (Грданова буна у Црној Гори и Херцеговини). Већ се у XVII веку види да је турски империјализам на Балкану опадајући. Пошто су Дубровчани били добро пласирани у нашим земљама, па је оваквим стањем била створена несигурност 166 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

166/247

5/12/2018


копнене трговине, банкротирају многи трговци и пада цена новцу и роби. То осећање несигурности, економске кризе, сазнање да није све у овоземаљском богатству и уживањима, да преко ноћи може да се осиромаши, утицало је на психички живот и менталитет људи. Паралелно с тим, католичка црква ради на преваспитавању маса у свом духу, бори се против схватања ренесансе и намеће зато расположење и схватања слична средњем веку: презирање живота на земљи, а поштовање загробног живота. У Италији је основан језуитски ред, чији је оснивач био Лојола. Нема у историји људског друштва веће слепе дисциплине него што је у реду исусоваца. Појединац мора да је крајње послушан и да сам не размишља. Због те слепе и беспрекорне верске дисциплине, постигли су велики успех у своме раду. Језуити су основали школе. До тада се у разним градовима школовало у државним школама. Језуити су имали бесплатну наставу и оснивали заводе за омладинско језуитско васпитање: језуитске колегијуме. У тим заводима било је интерних ђака који су ту становали, и екстерних ђака који су само похађали наставу а нису у интернату становали. Језуити су бирали у првом реду властеоску децу која ће бити у управној служби. Језуити су били и приватни учитељи. Успели су брзоренесанси. да наметнуМада ново је схватање живота, поглед на свет супротан ренесанса била нов такав велики покрет који није могао брзо да нестане, језуити су се трудили да то некако каналишу, да им остаци ренесансе не сметају. Ове промене у друштвеном, економском, политичком и културном погледу у XVII веку доносе нешто много другачије од XVI века, од ренесансе. Те промене су лакше могле да настану тамо где ренесанса није обухватала тако велики делокруг. Зато је Дубровник међу последњима завео језуитске школе. Дубровчани су били поносни на своју републику, опрезно су је чували, па су зато били неповерљиви према новим струјањима. Када се појавила штампарија нису хтели одмах да је приме, већ су је основали тек 1783. године. Они нису дозволили да им се црква меша у световне, државне послове и због тога је по правилу надбискуп дубровачки увек био странац, а најчешће Италијан који је живео у Италији и не би се мешао у послове републике. Језуити су тек 1658. године успели да наметну Дубровнику своје школство, а то је било тек онда када је већина властеле постала језуитска. Прво су језуити долазили у Дубровник да раде приватно, да као приватни учитељи утичу на 167 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

167/247

5/12/2018


омладину, па се тако осећа утицај језуитског васпитања на дубровачкој књижевности и књижевницима који су учили хуманистичку школу, тако да ова литература повезује наслеђе ренесансе са једним новим правцем који је различит од XVI века. Чим је завршен Тридентински концил, већ има настојања католичке обнове: свешетници морају редовно да држе мисе и да побољшају дисциплину. С друге стране католичка рестаурација прихвата барокни стил, који се јавља крајем XVI века, а ренесансни знаци трају и у XVII веку. Има низ писаца који у свом животу и раду носе карактер прелазног периода.


168/247

5/12/2018


ПИСЦИ НА ПРЕЛАЗУ ИЗ XVI У XVII ВЕК Хорације Мажибрадић (1567 – 1641)

Он је писац прелазног периода између XVI и XVII века. Син је песника Мароја Мaжибрадића из групе дубровачких песника којима припада Динко Рањина. Од Мароја је остало врло мало песама. Он је ванбрачни син Мароја и једне служавке, а то његово незаконито порекло је имало утицаја на карактер и тематику његових песама. Доскора се мало о њему знало, али на основу архивске грађе и најновијих података сада знамо више. Његова дела изашла су у књизи: “Стари писци хрватски”, књига XI. Док је био писац на острву Мљету почео је да пише своју биографију. Рођен је у Венецији 1567. године, када је вероватно Мароје био тамо трговачким послом и повео са собом служавку, Хорацијеву мајку. Кум му је био вероватно неки Италијан, обожавалац песника Хорација, па је маломе дао то име. Нађено је да је умро 1641. године. Отац му је умро веома рано, тако да је Хорације свршио мало школе, више је био самоук, зато што је морао да се бави неким послом да би могао да живи. Погодио се као калфа с једним трговцем који је ишао за Софију. Ту се подаци о његовом животу и раду прекидају. Пред крај XVI века видимо га као канцелара (писара) на острву Мљету, али код кнеза мљетскога. Има неколико песама где описује свој боравак на Мљету. После је био канцелар (писар) у Цавтату крај Дубровника, где је дуго живео. Када му је умрла прва жена, оставила му је цело имање “per amore” (за љубав). У једној песми је писао да ће да умре од бола и жалости за првом женом, али се брзо утешио и после годину дана поново оженио. Тада је узео за жену Францускињу Елизабету, кћи једног 169 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

169/247

5/12/2018


лекара Француза који је живео у Дубровнику. С њом је имао осморо деце. У једној песми се жали на немаштину: “Убоштво немило, свак ли те зло гледа” ! Жали се на малу плату, на то што је био незаконит, па су наследство други разнели. У његовим песмама има много аутобиографскога. Долазио је у сукоб са околином јер је био лакомислен и права песничка природа. Новац се врло мало код њега задржавао, није био штедиша. У архиви има врло много молби где тражи аконто за плату, има много аката где се показује да је често излазио на суд због туче, а има и таквих где се каже да је на суду одговарао због увреде женске грађанске части непристојним изразима. Многи су му пријатељи правили разне услуге, али он сам није знао да се брине о себи. Један његов син се обогатио у Италији и тамо умро, а имање је остало кћерима, тако да се породица нагло уздигла. То је карактеристично за брз успон грађанске класе.

КЊИЖЕВНИ РАД Он је врло слободан песник у чијем се раду књижевном лепо огледају градације ренесансне лирике, у чијем је духу испевао једну читаву збирку песама. Касније се преоријентисао и пише маринистички. Један део песама које су штампане под његовим именом, у ствари су песме Ивана Бунића Вучића, а има опет његових песама које су приписане другима. Он је волео да у акростих ставља ХОРАЦИЈЕ, што је знак за распознавање његових песама. Нађен је један његов аутограф делимично оштећен. Због тога мешања с туђим песмама тешко је дати оцену о његовим песмама. би забуна аутографима већа, он је имао да преписујеДа туђе песме. сИмао је више била песничког дара него обичај културе, што се по рукопису види, јер понекад везује по неколико речи заједно.


170/247

5/12/2018


ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

Има преко 60 песама у петраркистичком духу љубавне поезије XVI века. Највећи део ових песама су исте као и песме осталих петраркистичких песника. Волео је Петрарку и неке његове сонете је покушао да преведе слободно. Такав је превод Песме под бројем 57 која почиње стиховима: “Дажде ми сузе низ лице...”. Много боље и спретније су му песме из другог дела збирке, коју је вероватно писао у првој половини XVII века када је почео да влада маринизам. Професор Павловић др Драгољуб мисли да су песме од броја 21 – 31 у ствари Бунићеве, па може да се сумња да су и остале те песме Бунићеве или преписане од Гундулића. Он је имао 40 – 50 година када је у Дубровнику завладао правац маринизам. То је доба живота када је човек већ зрео, устаљен и тешко се мења у карактерним особинама, а он је из петраркиста прешао у маринисте и почео да пева као и сви млади песници тога времена. (Професор Павловић ово говори с резервом). О њему је тешко дати свој суд, али свакако морамо узети у обзир и други део његове збирке. Песме из овог дела знатно се разликују од оних из првог дела, јер су писане у осмерцу, а постоји и полиметрија, јер се ти стихови више певају. Теме ових песама су чисто маринистичке а и изрази такође: игре речи, антитезе, много сензуалности и еротике. Песма под бројем 14 много подсећа на једну Маринијеву песму о пољупцима у којој је опевана читава једна скала љубавних пољубаца: од платонских до страсних угриза. Песма је, у ствари, игра речи и крајње сензуална. У маринистичком стилу је и Песма под бројем 20, где је

сликан типично маринистички пасторални пејзаж: коме се пастир и пастирица забављају тиме што броје зеленило пољупце.у То је необична песма, неозбиљна и слободна прерада Маринијеве песме “In numeri amoroso”. Има песама које се одликују лепим песничким сликама и искреним осећањем. Таква је Једна песма где види једну жену на прозору и описује је потпуно петраркистички, а даља је обрада маринистичка: ветар се игра њеном косом и исплете мрежу којом га ова дама зароби. Слика је добро успела.


171/247

5/12/2018


Песма број 19 описује како идући поред мора посматра вилу која се шета по песку (пржини) и пише њему “Ти си моја љубав, а ја твоја”. Он прилази ближе и прочита шта је написано на песку, одједном је наишао морски талас и избрисао речи. Ова песма није завршена, али се по последњем стиху види да је жена нестална у љубави као ове речи на песку. Ова песма подсећа на једну Хајнеову песму с истим мотивом, јер и он пише по песку а талас му стално брише, те га то не задовољава и каже да ће бор замочити у Етну и да на небу запише. Мажибрадић има Једну песму посвећену његовој жени Мари, која је врло лепа, јер је то, у ствари, љубавни разговор са доста нежности и искрене осећајности.

РЕФЛЕКСИВНО ДИДАКТИЧКЕ И САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ Поред ових песама има и рефлексивно дидактичких и сатиричних песама, које су много интересантније јер је дао самога себе. У једној размишља о томе зашто су једни богати а други сиромашни, са својим закључком да је много боље бити частан него богат, а тиме, у ствари, теши себе. Негде је песимиста а жали се на немаштину, често прижељкује ранија времена када су се људи више ценили, када нису немило гледали оне који нису богати. По томе нам изгледа да је читао класичне књижевнике, а што се огледа у рефлексивним песмама. о комарцу таквих је и “Анегдота . Није нам ни Једна чудноодшто је толико размишљао и у томи змији” размишљању тражио утехе у животу, јер у малом и тихом Цавтату није ни могао наћи друге утехе.


172/247

5/12/2018


ПОСЛАНИЦЕ

Најинтимнији пријатељ био му је Мартолица Рањина, па су се по тадашњим обичајима дописивали посланицама. Хорације Мажибрадић, Мартолица Рањина и још неки песници су учествовали у некој тучи и том приликом је Мажибрадић спасао живот Рањини, и то је нарочито појачало њихово пријатељство. У једној својој песми врло живо казује о свом имовном стању: плашт који му је остао од деда два пута је превртан и сав је искрпљен, а људи га се клоне када пролазе крај њега. Овакав случај није усамљен у XVII веку. У Посланици Мару Циполићу из 1614. године имамо његове речи: “Убоштво немило, свак ли те зло гледа”, али је то успела сатира против оних који цене човека по богатству. Написао је 1623. године једну Посланицу Ивану Гундулићу, када је почео да се бави пзбиљним књижевним радом. Наслов је “Диву Плавковићу”, па се на почетку није знало на кога се односи та посланица, а тек касније је утврђено да је та посланица упућена Ивану Гундулићу (од италијанске речи “gondola”, што значи чамац, а у дубровачком говору “плав”). Мажибрадић пише о томе да Гундулићева породица држи власт (а тог месеца је био кнез неки Шишко Гундулић), затим хвали Ивана Гундулића и његове љубавне песме. То нам је сигуран доказ да је Гундулић у младости певао љубавне песме, од којих ни једна није сачувана. На крају песме Мажибрадић сам датира песму и то у стиховима: 16. фебруар 1623. године. Кроз ову дугу посланицу поставио је акростих, отприлике овакав: ЧЕСТИТОМ ГОСПОДИНУ ИВАН ПЛАВКОВИЋУ СЛУГА МАЖИБРАДИЋ. У посланици поред података савременим личностима има иседи реалистичних описа. У оједној посланици пише како под брестом у своме винограду, размишља о Дубровнику, о своме пријатељу и позива га да дође овамо у хладовину где га чека његово имање и младе сељанке. Очевидно је да ја био у питању неки властелин, јер је био обичај њихов да лети иду на своја имања (феудална добра) где су им народне игре изводиле сељанке, па је било и љубавних историја у природи и зеленилу, као што су у својим песмама прижељкивали. Једна од најбољих Мажибрадићевих посланица је упућена Валу Валовићу (Валентину Вицкову Соркочевићу),


173/247

5/12/2018


песнику и његовом другу, јер је Валентинов отац Вицко био ванбрачни син, па је и ово била ванбрачна породица која води порекло од властеле. Соркочевић је био болешљив, а изгледа да су их зближиле заједничке невоље. Изгледа да су се много дописивали, јер у Посланици од 1601. године Мажибрадић се жали Соркочевићу да су му умрли многи пријатељи и жене. Ту наилазимо на реалистички опис острва Мљета, како је то пусто острво, где је тада био бенедиктински манастир и описује свој скучен и досадан живот на том острву.

ДРАМСКО СТВАРАЛАШТВО ЈЕЂУПКА Остала је и једна његова “Јеђупка”. Она завршава низ “Јеђупки” у приморској књижевности. Његова “Јеђупка” има преко 600 стихова, али није сачувана у целини. Разликује се од Чубрановићеве и Пелегриновићеве “Јеђупке” по томе што је ово права Циганка, која опширно описује како је научила чаролије, како прориче каква ће бити 1636. година. По томе закључујемо да је те године написана.

*** Хорације Мажибрадић је занимљив по томе што чини прелаз из XVI у XVII век, прелаз из ренесансе у прву фазу барокног стила маринизма.


174/247

5/12/2018


Паскоје Примовић (Примојевић – Латинчић) (1565 – 1619)

Припада грађанској дубровачкој породици која је стотину година давала писаре (канцеларе), нарочито за одељења где су се писала и преписивала документа ћирилицом. Ћирилица је у Дубровнику била потребна зато што је велики део трговине на Балкану био на територији где се писало ћирилицом. Паскоје Примовић је био секретар за словенски језик.

САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ Као књижевник значајан је као сатиричар и преводилац. Многе од његових сатира су сувише ласцивне, непристојне по изразима, али су врло духовите. Неговао је краћу врсту сатиричних песама које је називао “фјока” (ставити некога под “фјоку”, значило је подсмевати му се). Често је стављао акростих ФЈОКА. У XVI веку Дубровчани нису намерно држали ратну морнарицу да не би изазвали гнев великих сила, а и скупо кошта држање такве морнарице, већ су имали неке мале лађе са наоружаним људима. Примовић се подсмева једној таквој лађи. Много су му јаче сатиричне песме у којима напада Корчулане и Которане (као некада Менчетић и Ветрановић), који су били у служби Млетака, а Дубровчани су били слободни. Писана је и једна песма Корчуланима у “макаронском” стилу (мешавина италијанског, латинског и српскохрватског), а све у комичном циљу.


175/247

5/12/2018


ПРЕВОДИ

Преводио је много побожну лирику. Оставио је у рукопису превод неколико псалама и већи број разних побожних песама, а такође и превод Јакова Санацара (“De partu Virginis” – Jacoppo Sannazaro), а Примовићево дело превод је Пјесам од упућења ријечи вјечне и порода дјевичкога.

РАД НА ДРАМИ Важан је његов рад на драми. Превео је митолошку драму “Еуридику” од Отавија Ринучиниа (Ottavio Rinuccini) и 1617. године је извођена на дубровачкој сцени. Исте године је штампао неке мелодраме са више лирског значаја, без драмске компактности. Велика им је важност што су то прве драме праћене музиком и имају изузетан значај у даљем развоју мелодраме, која је почела да се негује у XVII веку. Паскоје Примовић први заводи тај драмски род – мелодраму. ЛИТЕРАТУРА: Ф. Курелац. “Руње и пахуљице”. Сатиричне пјесме Паше Примовића.


176/247

5/12/2018


ПРВА ПОЛОВИНА XVII ВЕКА МАРИНИЗАМ

Барок се прво појављује код Микеланђела (Michelangelo) у скулптури. Реч барок је пореклом од шпанске речи “barueco”. Основно значење је то да се у уметности у погледу форме не остане у строго класичним природним размерама, које су одлика у класичној уметности. У ренесанси се јавља таква скулптура с тежњом да се иде у нешто грандиозно (то је одлика шпанског духа), па се шпанско претеривање пренело и у Италију. Статуа Давида од Микеланђела је врло висока за статуу дечака. Претеране су и слике које захватају читаве зидове палата. У XVII веку ова тежња се јавља у свим уметностима. У песништву се јавља тежња да се изнесе пред читаоце нешто што ће на први поглед да запрепасти својом величином, као статуе и слике. Носилац духа је главни циљ песника. Изненађујућа необичност је Ђанбатиста Марини (Gianbattista Marini) пореклом из Напуља. Он је нарочито појачао сензуалност и еротичност ренесансне поезије, а својим стиховима је правио игру речи са изразитим поентама. Марини је био генијалан да нађе еротска осећања и духовите поенте тамо где се они не би очекивали. Он је просто злоупотребљавао хиперболу и антитезу. Хипербола је већ сама по себи била претеривање, а код мариниста постаје невероватна по својој размери, а често и неестетска. Петраркисти певају да белина женине коже треба да је као млеко или снег, а у мариниста су то реке млека, Алпи покривени снегом, а уста као лађа пуна корала. Ништа не изненади човека више него контрасти. Маринисти су супротстављали потпуно супротне ствари: драга је неосетљива као Алпи покривени ледом, али се деси да вулкан Етна


177/247

5/12/2018


проради и отопи се ова маса леда. Девојка која се купа у мору сва гори од љубави и море не може да угаси ту љубавну ватру. Да би необичност била што изразитија, маринисти су се заљубљивали у жене богове. Игре речи су употребљавали и злоупотребљавали. Речи са истим кореном и различитим значењем употребљаване су у истом стиху да би створиле игру смисла. Када је игра умерена, може да буде духовита, али када је претерана, иде у апсурд. Марини је нарочито волео да прави игру речи са женским именима. Разуме се да је католичка реакција прихватила ову поезију, која је само игра речи и забава, а не улази дубље у човеков живот. Католичка реакција је била против маринистичке сензуалности, па је као опозицију маринизму створила поезију папске курије. Маринизам ће дати основни тон поезији дубровачке књижевности XVII века, која се увек брзо саображавала новим настојањима уметности. Дубровачки песници су врло рано прихватили маринизам и већ 1610. године налазимо песме где је подражаван или превођен Марини.


178/247

5/12/2018


ГЛАВНИ ПРЕДСТАВНИЦИ БАРОКНЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стијепо Ђурђевић – Ђорђић (1579 – 1632)

Он је сигурно најстарији дубровачки мариниста. Његов песнички рад спада почетком XVII века. Дела су му углавном изгубљена, али по ономе што је сачувано види се да је имао изразити песнички таленат и темперамент. Због темперамента је правио многе изгреде и био често у затвору, па је зато књижевни рад оставио несређен. Рођен је 1579. године у дубровачкој властеоској породици. У младости је за кратко време два пута био у затвору због изгреда, а једном је осумњичен ради убиства, али у недостатку доказа је пуштен на слободу. Већи број дубровачке властеле је идеално и материјално помагао покушај ослобођења од Турака на Балкану под вођством војводе Грдана (Грданова буна), а помагали су и војводе од Савоје и Мантове. Стијепо Ђурђевић – Ђорђић и његов брат Јаков су учествовали у тој буни, а пошто влада дубровачка из дипломатских разлога није хтела да се меша у ту буну, кажњавала је те учеснике са своје територије, тако да је Стијепо Ђурђевић био протеран 1612. године на из четири године Дубровника, у Напуљ. После повратка Напуља каоизплемић био јетеуодлази разним државним службама, али у врло тешким материјалним приликама, живећи стално у Дубровнику до своје смрти 1632. године. Због свог бурног темперамента често се сукобљавао са законом. Од 1611. године нехотице је умешан у једну политичку аферу. То је време великих покушаја за ослобођење од Турака. Први порази на копну и мору дали су утисак да је турски империјализам на издисају и да могу потчињене земље да се ослободе њене власти. Савојска држава је хтела да заузме нека места на нашој обали, па у 179 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

179/247

5/12/2018


том циљу војводе од Савоје и Мантове почињу да пактују са неким људима из Котора и других места. У то се умешала и дубровачка властела, која се није увек слагала у спољној политици са званичним ставом дубровачке владе, делили су се у својим симпатијама и схватањима. Тако су и сада једни властелини били за даље везе с Турском, а други за Италију, а касније Аустрију. Дубровачка је влада будно пазила да се не умеша у неку такву политичку сплетку. Овог пута известан део властеле је сматрао да треба сарађивати са савојском државом. Када је властела почела да сарађује са италијанским дукама (вођама, војводама), онда се дубровачка влада умешала и похапсила те племиће. Највише је окривљен Јаков, брат Стјепана Ђурђевића. У ствари, тек када је 1612. године Јаков био осуђен да буде жив зазидан, Стијепо је успео да подмити стражара и избави брата из тамнице, пребаци га на острво Хвар и даље у Италију. Због тога Стијепо буде осуђен на четворогодишње прогонство из Дубровачке републике. Носталгија и економски крах учинили су да његов живот буде тежак и сасвим немиран. Тек под старост се оженио, али је ускоро умро 1632. године, а са њим и његов син. Убрзо затим умрла му је и жена.

ЉУБАВНА ЛИРИКА У својој необузданој младости писао је песме, али од његове љубавне лирике сачуване су само четири песме. Једна од њих је песма “Љубав драга мене стави” где опева да воли да се нађе међу две вољене жене, од којих би га прва у уста љубила, а друга на крило њега Из разблуднога ставила. избија Сав је утон струји сензуалне лирике XVII века. његових стихова Ђанбатисте Маринија кога је читао. Он је први преводилац Ђанбатисте Маринија код нас, мада недовољно успело, превео је само једну његову песму “Anna, ben ta dal anno nome prendi” где је иначе тешко преводити Маринија због игре речи. Тај превод је његова пета сачувана песма. Важан је као наш први мариниста.


180/247

5/12/2018


ЕП

ДЕРВИШ Познат је по шаљивом спеву “Дервиш” или како га Дубровчани зову “Дервишијада”. По овом спеву се види да је Ђурђевић имао правог песничког талента и овај спев је једно од најбољих дела те врсте. Дуго се сматрало да је “Дервиш” пародија на “Јеђупку”, зато што је шеста песма Чубрановићева очигледно слична. Али је Ђурђевић шире засновао ту пародију. Једино је добро очуван овај спев, који значи коначно раскидање са петраркистичком поезијом, коначни прелаз на барокни стил. Он је први направио успелу пародију целокупне петраркистичке лирике, а не само шесте песме Чубрановићеве “Јеђупке”, као што се мислило. За ово ново време петраркистичка поезија је преживела и он јој се благо подсмева. До њега нема ни једног дела ове врсте, али у италијанској поезији је било оваквих пародија, још од Лоренца Медичија (“Nencia di Barbarino”) и Луиђи Пулчија (“Beca da Dicomano”). Лоренцо де Медичи у пасторално петраркистичкој песми замислио је правог сељака, а не отменог пастира који се заљубио у сељанку, па је његов излив љубави непосредан, искрен. Али ово још није довољно комично за читаоца који је навикао на отмене изливе љубави. Ово није права пародија. Тек је Франческо Берни правио успеле пародије, тзв. “бернеске”, према петраркистичкој поезији. Ђурђевић је написао добро оригинално дело и поред ових узора. За главног јунака узео је муслимана из Херцеговине, који је смешан Дубровчанима по свом оделу, говору и понашању. Сви сељаци који су долазили због трговине у Дубровник хтели су да се забаве у чувеном граду, па су се догађали инциденти са њиховим љубавним авантурама. Дервиш је припадник верског реда чији су се чланови женили и били војници, били су верски фанатици. Они су се у заносу боли ножевима не осећајући бол, а сакупљали су се у тзв. текијама. Ђурђевићев Дервиш се заљубио у хришћанску девојку коју је видео на прозору (петраркистички мотив), и то се искрено заљубио. 181 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

181/247

5/12/2018


Па како иде сваки петраркистички песник, тако иде и Ђурђевић истим редом: љубав на први поглед, поређење њене лепоте са зором, ружом и сл., али та поређења делују комично својом изненађујућом прозаичношћу. Врло је добра постепеност у изражавању љубави. Али када ласкањем не успева да је умилостиви, Дервиш јој обећава да ће да опева њену лепоту, да ће јој поклонити своју текију и лавовску уштављену кожу. Кулминација заслепљене љубави је када он као фанатични муслиман хоће због ње “даур” да постане и да учини “хаин” Мухамеду. Врло добре хиперболе изражавају његову заљубљеност и на крају се наљути зато што му она не одговара на љубав. Овде Ђурђевић употребљава турцизме и види се да их врло добро познаје, а они су били комични Дубровчанима. Види се да је овај спев врло пажљиво радио. Писан је у врло успелој секстини. Интересантно је да су спев неки везивали за једну његову интимну ствар. Једна забелешка каже да је једном приликом био у затвору када је имао 28 година и при изласку из затвора био је сав зарастао у браду. Тада га је видела кнежева кћи и питала: “Какав је то дервиш?”. Касније се он у њу заљубио и оженио, а пријатна успомена на тај сусрет и то име које му је она дала су га подстакли да напише овај спев. Он је скоро сваке године био у затвору, па и када 26 година, истановао у то време био кнез његов таст који јејеимао с породицом у је кнежевом двору.будући Најмлађом кнежевом кћери, која је тада имала 12 година, Ђурђевић се касније оженио. Још неколико сличности, Дервиш из спева је заљубљен у девојку чије је име Мара, а и његова жена се звала Мара. Тачна је чињеница да уметник увек пође од нечега када ствара своје дело, па је вероватно и Ђурђевићу ово био подстрек да баш узме и обради дервиша. А даље је писао без везе са својим животом и тим интимним доживљајем. Пошто се у многоме поклапа његова и Дервишева историја, он се према томе подсмева и себи, тј. могло би се рећи да је то и аутопародија.


182/247

5/12/2018


Иван (Џиво) Гундулић (1589 – 1638) (Настанак мелодраме)

Потиче из дубровачке властеоске породице (Гундулић – гондола). Школује се у Дубровнику, између осталих учитељи су му били Camillo Camilli (Камило Камили), настављач Тасовог епа, и Петар Паликућа. Године 1615. и 1619. био је кнез у Конавлима, а од 1621. године обављао је разне службе, највише управне. Године 1636. постаје сенатор, а 1638. године постаје члан Малог вијећа Дубровачке републике. Оженио се 1628. године Ником Соркочевић и са њом је имао три сина и две кћери. Синови су му били: Франо Царски, генерал у Бечу; Сигмунд – Шишко (1634 – 1628), аутор “Сунчанице”; Мате, који је умро као дубровачки кнез. Имао је и две кћери које су отишле у калуђерице. Иван Гундулић је најбољи од свих песника на којима се формира нови барокни стил. За разлику од његових осталих савременика, он је имао миран живот. Био је навише посвећен књижевном раду, био је повучен у себе, рефлексивна природа. Други су песници свој књижевни позив сматрали узгредним позивом у животу, а главно занимање им је било претежно трговина или чиновнички позив, књижевним радом бавили су се у слободно време. По књижевном Ивана Гундулића се закључити да му је књижевност билараду главни посао, а осталоможе је занемаривао (мада не треба схватити да је он од тога занимања живео, пошто се тада литерарни рад није плаћао). Био је толико преокупиран радом на литератури, тако да га је све остало мало занимало. Његова чиновничка каријера била је оскудна. Много је изостајао са седница, па је због тога био и кажњаван. Најчешће су му опраштали новчане казне, зато што су видели да је он занети књижевник и та изузетна пажња показује да су још његови савременици били свесни да то није обичан човек. Нема никаквих података о неким казнама за 183 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

183/247

5/12/2018


друге прекршаје или о споровима. Дали су му име “Мачица”, што је одговарало физиономији његовог лица и његовом благом темпераменту (карактеру). Тај тихи и повучени живот показује колики је он био изузетак у односу на своје савременике и колико се посветио књижевности, коју је схватио као свој животни позив, те је с тога много радио и за собом оставио многа дела, али, нажалост, нису сва сачувана до данас.

ПРВИ ДЕО КЊИЖЕВНОГ РАДА ЉУБАВНА ЛИРИКА Љубавна лирика којом се бавио у младости није нам сачувана, али ипак знамо сигурно да је писао љубавне песме. А то се зна и од других песника, његових савременика, а и види се на једном његовом портрету који је недавно пронађен. Лик му је био другачији него на нама познатим сликама, али што је нарочито важно, тај сликар је ставио поред њега књиге које је он до тада написао: “Османа”, “Песни љувене”, – а то је баш за нас важно. Од тих песама сачувана је само једна “Љубовник срамежљиви”, али и та није оригинална већ је писана у стилу италијанског песника Ђиролама Претија (Girolamo Preti), кији је хтео да из маринизма избаци еротику. Ова песма је из Гундулићевог зрелијег доба, онда када је припадао “претистима” – о љубави пише уздрживо, срамежљиво. Ову песму је Гундулић саставио од три песме Ђиролама Претија, из три њене варијанте, тако да та Гундулићева песма није уопште успела компилација.

РАД НА ДРАМИ – МЕЛОДРАМА Његов рад на драми је сачуван једним делом. Гундулић је 1620. године спремио за издавање превод “Пјесни покорни краља


184/247

5/12/2018


Давида” (Псалми Давидови), а 1621. године их је издао у Риму. У њиховој посвети каже да је написао песме које су му други хвалили, а он их је називао “пјесни таште и испразне”. Међу тим различитим

делима помиње драме које је писао у младости, а играних је имао десет: “Адон”, “Ариадна”, “Армида”, “Черера”, “Гаиатеа”, “Дијана”, “Клеопатра”, “Кораљка од Шира”, “Посветилиште љувено” и “Прозерпина уграбљена”. Од тих драма шест су изгубљене, а само ове четири сачуване: “Аријадна”, “Армида”, “Дијана” и “Прозерпина уграбљена”.

АРИЈАДНА “Аријадна” је превод Ринучинијеве (Rinuci) “Arianne”, с њеним дискретно индивидуализираним партнерима (протагонистима): Тезејом, поколебаним између љубави и дужности, и Аријадном, која се прво двоуми између мисли на остављене родитеље и љубави према Тезеју, затим је остављена очајна од Тезеја, на крају је ипак спашена и утешена, односно усрећена доласком Баха који је узима за жену. О “Аријадни” још неколико речи треба рећи. Ту се говори о Лавиринту и његовој кћери Аријадни који живе на острву Криту. Лавиринт каже да ће дати Аријадну ономе младићу који се буде снашао у ходницима његове палате. Тада долази јунак Тезеј који се Аријадни допада. Она му даје клупче конца помоћу кога је он успео да прође кроз све ходнике и поново изађе. Тезеј је затим отпутовао са Аријадном, али се брзо заситио њене љубави и оставио је. После несрећне љубави теме с Тезејем, Аријадну се заљуби Бах на и острву она се утеши. Тежиште је тадаукада Аријадна напуштена тугује за Тезејем. Племићки сталеж је волео да гледа драме са лепим завршетком, да би заборавио на своје материјално и морално пропадање. Срећан завршетак је тако постао закон за све мелодраме. То су биле у ствари трагикомедије без много логике, али су имале леп завршетак.


185/247

5/12/2018


АРМИДА И ДИЈАНА

“Армида” и “Дијана” су краће драмске сцене (favolette). “Армида” је превод разговора између Армиде и Риналда у Тасовом “Ослобођеном Јерусалиму”. Тај љубавни дијалог је компонован тако да поред богиња и младића постоји и ансамбл вила, пастира и других митолошких бића. Уз музику и покрете дају тумачење поетске експресије, где ритмика појачава емоционалност.

Све су то биле мелодраме, а не праве драме. У тадашњој драмској књижевности често је био обрађиван мотив о томе како група младића или девојака, без икакве везе са фабулом, говоре о својим гресима у љубави, пале ломачу и на њој спаљују своје љубавне успомене – у ствари љубав. Гундулићеве пасторалне драме су такве врсте, (Видети зборник Фил. факултета, II књига: Расправа професора Павловића о мелодрамама). У XVI веку се развија једна лирска емоционална драма која је у себи спојила речи с мелодијом ради постизања јаче емоције и утиска. Ова нова врста назива се мелодрама. Код Аристотела и других ти су људи могли да нађу податке да су већ Грци спајали мелодију са речима. Пошто су хтели да имитирају старе Грке, мотиве су узимали из митологије и то о несрећно заљубљенима где је често било и јадиковки, што се лепо спајало са музиком. У то време развија се и музика (до тада је била монофонијска музика, нарочито се свирала на леуту – гитари са дванаест жица, праћена је само једна мелодија). Почетком XVII века јављају се талентовани музичари који свирају полифонијску музику, развијају модерну науку о компоновању – контра пункт (део науке о музици о томе се једна мелодија више инструмената). Тадакако је створен данашњи нотниизводи систем на и ударен темељ модерној музици и опери. Музичари који су хтели да имитирају старе Грке, у ствари су створили нов музичко драмски род, тзв. мелодраму, из које се касније развила опера. На крају XVI века извођене су мелодраме у Фиренци. За драму “Ариану” од Ринучиниа је 1608. године компоновао музику Клаудио Монтеверди (Claudio Monteverdi). Неколико година касније ту исту драму поетски је превео Иван Гундулић.


186/247

5/12/2018


ПРОЗЕРПИНА УГРАБЉЕНА

“Прозерпина уграбљена” је друга сачувана мелодрама Ивана Гундулића, али није доказано да ли је оригинална или није. У кћер Черерину, Прозерпину, заљубио се бог подземља Плутон. Према оригиналној фабули радња се мења даље. У овој мелодрами Прозерпина живи шест месеци код свог мужа у подземљу, а шест месеци код мајке и тиме су сви задовољни. Музичку страну драме чине хорови. И хорови су уведени такође по угледу на старе Грке. Овде се појављују хор фурија из пакла, хор вила, хор пастира и хор богиња. Ова је драма интересантна са метричке стране, јер постоји полиметрија, а то је знак да се већина стихова певала. Постоје ознаке где један хор пева једне стихове, а други хор наставља као ехо. Благодарећи техничким и научним проналасцима ренесансе, усавршена је и позорница: употребљавају машинерију, изводе на позорници поморске сцене (scena maritima), постижу сваковрсне чудесне ефекте, праве бенгалску ватру, итд. Ово је велики напредак у односу на ренесансну позорницу која није имала чак ни завесе. Мелодрама има најмање драмске и књижевне вредности, али је због сценских ефеката постигнутих новом техником и музичком обрадом била дуго популарна и цењена. Публика је уживала у визуелности и музичким ефектима. И за Гундулићеве драме је сигурно неко од музичара писао музичку обраду. За италијанске мелодраме сачуване су партитуре, али италијанска Монтевердијева партитура за “Аријадну” не одговара тексту Гундулићеве драме. Вероватно је да је за Гундулићеве драме музику компоновао неки црквени оргуљаш. А то значи да је музика била наша и оригинална.

КОРАЉКА ОД ШИРА “Кораљка од Шира” (није сачувана) није оригинално Гундулићево дело, јер је италијански писац Гвидобалдо Бонарели (Guidobaldo Bonarelli) имао дело “Filli di Sciro” – “Девојка од Шира”, па је стога веома вероватно да је Гундулић превео то италијанско дело. 187 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

187/247

5/12/2018


КЛЕОПАТРА

Вероватно да је у овој драми описана љубав Клеопатре и Антонија, а и Клеопатре и Цезара, а затим и Клеопатрино самоубиство. Тај мотив је био веома погодан за мелодраму.

Гундулићев рад на мелодрами има више културно-историјски значај, зато што представља почетак једног новог драмског реда, само што се код нас прилично задржало на мелодрами а развитак није даље ишао. Значајно је то што смо ми први после Италије у целој Европи, скоро истовремено, добили музичку драму. Тај податак сведочи о високој култури наших приморских градова.

Све ово је први део Гундулићевог књижевног рада до 1620. године, а тај рад је, како смо видели, испуњен мелодрамама и љубавним песмама. Тај рад, међутим, није до данас у већини сачуван.

ДРУГИ ДЕО КЊИЖЕВНОГ РАДА Други део књижевног рада Ивана Гундулића почиње око 1620. године када он почиње да публикује своја књижевна дела која је написао у младости, али само она која су по његовом схватању одговарала том времену. Године 1619. је изјавио, када се спремао да штампа седам песама Давидових, да он сва остала дела у “малој цијени држи” и да је решио да сва своја остала певања остави у мраку. У овој изјави он се игра речима као прави барокни песник. Хтео је да каже да мање цени своје љубавне песме и мелодраме од својих побожних дела. Ова изјава није сасвим искрена. Када би било тачно да он сматра да треба неговати само литературу такве врсте, рефлексивно-религиозну, он не би ни помињао друге радове, а он их је ипак поменуо и набројао дотадашње радове и рекао како су они својевремено доживели много већи успех. После дванаест година 188 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

188/247

5/12/2018


штампао је у млецима “Аријадну”, тобож зато што се много допала његовим пријатељима, али у ствари, штампао ју је зато што је сматрао да та драма има исто толико вредности као и остала његова дела.

ПЈЕСНИ ПОКОРНЕ КРАЉА ДАВИДА Превод “Пјесни покорне краља Давида” који је штампан 1621. године у Риму, нису се први пут појавиле у дубровачкој књижевности. Ови псалми Давидови имају ванредно велику књижевну вредност, исто као и “Песма над песмама”. Јеврејског цара (краља) Давида навело је да пише те песме то што је убио свог сарадника, који је хтео да му преотме жену. Број седам има магијско значење и дејство, тако да су у дубровачкој књижевности веома радо почели да преводе седам најбољих песама. У доба католичке реакције ово је добило још већи значај, зато што су те песме много истицале искрено покајање, па “Пјесни покорне краља Давида” потпуно одговарају овом духу. Оваква литература је највише одговарала “думнама” (калуђерицама). Оне су највећи део свога времена проводиле у везовима, нарочито у сликарским и калиграфским радовима, преписујући дела религиозног садржаја. Свака од њих је имала свој молитвеник са изванредно лепим иницијалима и сликама у минијатурама, а у њих су преписивале и “Пјесни покорне краља Давида” и слична дела. Услед таквог великог преписивања Гундулићев текст је почео да се мења и из тих разлога он је дело одштампао како би га сачувао. У књига првој половини XVII века цензура је појачана. Ниједна у Млецима није штампана а прилично да претходно није прошла кроз цензуру. По мишљењу и ставу тадашње католичке реакције, књига пре свега треба да буде у складу са учењем католичке цркве и њене рестаурације. Једино дело штампано у овом духу било је као легитимација за песника, па је свакако и то утицало да Гундулић да на штампање своје дело “Пјесни покорне краља Давида”. Гундулић је узео старе препеве попова глагољаша, па је са њих препевао псалме. Ову чињеницу утврдио је Милан Решетар, који је написао књижевну расправу: “Одакле је Гундулић преводио 189 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

189/247

5/12/2018


Пјесни покорне краља Давида”, (Белићев зборник, Београд, 1937. године). Гундулић је можда зато узео наше старе преводе што није знао савршено италијански језик. Неки су препеви више парафраза него тачан превод. На неким местима Гундулић уместо на два стиха развија слику у осам стихова. Гундулић није имао грехова у младости да би их окајао овим препевом, никада није био оптуживан а такође ни кажњаван. Њему је тема покајања била друга, али из разлога опште религиозне природе.

СУЗЕ СИНА РАЗМЕТНОГА “Сузе сина разметнога” је штампао 1622. године у Млецима (Венеција). Узео је из Библије Лукино јеванђеље, тему о сину богаташа који је живео врло раскалашно, а после, пошто је увидео грех, покајао се. Ова је тема у Библији казана само с неколико реченица. Овај религиозни еп има три певања (плача): прво – грех, друго – сазнање и треће и најважније – покајање, катарза како су то Грци називали. Та тема је много одговарала тадашњим схватањима и потребама. Гундулић је изразио највећи друштвени проблем свога времена. Дубровник се изменио, јер је раније дуго времена предњачио богатством и културом испред осталих приморских градова и био је слободан. Гундулић је имао оштро око да све тачно запази и схвати у своје време. На почетку XVII века дешавају се неке промене, не толико у нижим слојевима колико међу властелом: они нагло сиромаше и пропадају. Гундулић тражи томе разлоге и узроке и учинило му се да је то последица тога што су људи, претерано уживајући, упропастили моралну основу. А ово што сада долази, недостатак је смелостисвоју и енергије, дегенерација, а то је само природна последица. Видео је спас у томе ако се искрено покају и престану да греше, тада ће опет да се опораве и процветају. У то је Гундулић био веома уверен. После 1620. године наступа код њега период када он показује тенденцију да у својим делима утиче на савременике на начин како би они осетили алегорију и поправили се, по примеру овог библијског грешника. Ту своју тенденцију, ту своју друштвено идеолошку подлогу Гундулић је обукао у књижевно рухо, учинио је поетски упечатљивом. Зато је ово дело 190 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

190/247

5/12/2018


једно од најбољих поетских остварења, а истовремено и савршен пример барокног стила. Јасна је намера зашто је Гундулић штампао ово дело. Гундулић је оскудевао у материјалним средствима, једва је излазио на крај, тако да је очевидно да није могао својим средствима да штампа дело, зато што је тада штампање било веома скупо. У овоме му је помогао његов стриц Јеро Гундулић, који је био имућан а није имао деце. Њему је песник посветио спев са врло ласкавим речима. У првом “плачу” (певању) “Сагријешење” Гундулић је нарочито истакао лепоту жене и љубавни занос. Треће певање “Скрушење” је поетски много слабије и зато више личи на молитву. У првом певању има и добрих места у погледу проживљености духовних стања. Грех је тако жив и упечатљив, али ипак нема претераности и сладострашћа. Добра су психолошка стања када описује како мушкарца заводи женска кокетерија, како се он тада сав промени. У контрастима описује двоструку женину природу: с једне је стране привлачна, љупка и занимљива, а с друге стране је сва накићена цвећем, змија хода по цвећу, она је сва отров и опасност. У антитезама даје стихијску моћ смрти. Спев је у строфи секстини где прва четири стиха развијају идеју, а последња два кондезују успелунамисао илипролазности слику. Песимизам, постоји у изванредно делу, се заснива осећању живота. који Ми данас, наравно, не делимо његове идеје, али признајемо велико песничко стварање. Он као прави уметник баналним стварима даје личну ноту и на тај начин постиже оригиналност. Треће певање је “Скрушење” где има типично религиозних израза, барокних претераности кад говори о лепоти душе, где се примећује игра речи која је то ради саме себе.

ОД ВЕЛИЧАНСТВА БОЖИЈЕХ Рефлексивно религиозна лирика, која има своју тенденцију, може да се нађе и у другим његовим делима. Таква је ода “Од величанства Божијех”. Ово дело и њему слична, карактеристична су за упознавање идеологије Гундулићевог времена. Припреме за писање “Османа” иду паралелно са писањем спевова ове врсте. И 191 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

191/247

5/12/2018


доцније га нису остављала ренесансна расположења, вратио се писању драмске поезије, само је овога пута хтео да ту драмску поезију помири са схватањем тога времена, са оним истим схватањима која су у спевовима.

ДУБРАВКА “Дубравку” је написао 1628. године и исте је године приказивана у Дубровнику. Овај његов повратак на драму долази из тежње да утиче на његове савременике. Од 1620 – 1630. године су стално ратови. Млетачки ратни бродови стално угрожавају Дубровник, а са друге стране неродне године угрозиле су исхрану града. Државне касе су прилично осиромашиле, па су зато почели да редуцирају чиновништво и учитеље да би смањили државне расходе. Властела бројно опада, тако да није било довољно људи за управне, административне и војне службе и остале разноврсне дужности. У Дубровнику почињу озбиљније да се баве проблемом како да се повећа број племића. Видели смо да Гундулић покушава да разради и решава економско-политичке и друштвене проблеме. Разлози због којих је Гундулић после десет година опет почео да пише драму веома су озбиљни, само сада он није имао за циљ да забави публику као у мелодрамама, већ да покаже публици, искаже јој оно исто што је хтео да каже кроз дело “Сузе сина разметнога” и “Пјесни покорне краља Давида”. Вратио се на пасторалну драму Сијенског типа, а не на драму Тасовог типа где се радња састојала из озбиљних дијалога, љубавних изјава и узвишених осећања. У пасторалној драми иСијенског типа увек сунајвишег постојалеобразованог две врсте личности: пастири виле су представници слоја грађанског друштва, и комични елемент који су представљали сељаци. Ти комични елементи су му послужили не само да освежи радњу, већ да спроведе и критику, тако да комична сцена веома често прелази у сатиру. Кроз комичне елементе Гундулић је спровео критику и баш из тих разлога му је та драмска врста одговарала. Није хтео да остане на пасторалној драми зато што је осећао да је она преживела, па је у њу унео елементе мелодраме. Таква је “Дубравка”. 192 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

192/247

5/12/2018


На самом почетку драме излази скуп пастира са вилама и то у балетском наступу, а песмом се исказује где се радња догађа и када се догађа. Она се догађа ујутру, јер је радња везана за мајске прославе. Постојала је у италијанској књижевности драма са темом прославе пролећа, али је Гундулићев циљ далеко озбиљнији и од саме прославе. Пролећно јутро је узео из разлога да би амбијент био што поетичнији. Прва сцена је чисто мелодрамска, а већ у другој сцени, у дијалогу пастира и рибара показује праву тенденцију – алузију на ондашње стање у Дубровнику. Да би се разумела ова сцена где један рибар као избеглица долази у Дубровник да ту потражи заштиту: рибар је сусрео пастира Радмила и у разговору износи тешко стање и насиље које је настало у Далмацији, а Дубровник истиче као једино слободно место. Том приликом се наглашава и велика гостопримљивост Дубровника. Та уводна сцена са рибаром требало је да покаже како Дубровник има једну драгоцену ствар: потпуну слободу. Да би се ова сцена разумела треба изнети следеће: између 1620 – 1630. године Дубровник је био веома често угрожаван од млетачке флоте зато што су Млеци хтели да запоседну неке територије, чак су намеравали да заузму и најближу територију Дубровника. Једном приликом Млеци су дошли поддана. сам Локрум и после тога је се увек водила борба која трајала неколико Млетачка република полагала некојеправо на острво Ластово, па је и око овог острва вођена борба. Због оваквог стања људи из осталих крајева су бежали у Дубровник. После ове сцене долази разговор између пастира Љубмира и Миљенка. Цела драма је компонована тако да се наизменично смењују озбиљне и комичне сцене, исто тако пасторалне и мелодрамске сцене. Сатири, митолошке личности, представљају дубровачке сељаке, и само су по именима сатири. Веома је комична сцена са сатирима који су дошли да се наједу, напију и забаве градским девојкама, односно вилама, које су лепше од сеоских. У деветој сцени је монолог пастира Љубмира, а кроз тај монолог у ствари говори сам Гундулић, и изводи песимистички закључак: уколико свет живи, утолико је и гори. Он као старији човек Дубровчанин осећа да се ту нешто изменило. Раније су само птице летеле на крилима, а сада се жене одевају тако да личе на птице са крилима. Такође критикује омладину како не слуша савете старијих, па чак ни свога сопственог оца. Зато долази старица Јеленка која критикује племићке жене. У тој сцени видимо критику савременог друштва, племства, старијих 193 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

193/247

5/12/2018


људи и свих осталих. У следећој сцени је скуп пастира, а то су опет у ствари алузије. Некада је човек добијао жену која му је по друштвеном и економском погледу одговарала, сада, међутим, занатлије гледају на племићке жене и слично. Истиче се да је важно да муж и жена треба да буду истог менталитета и истог социјалног положаја. На први поглед “Дубравка” изгледа као забавна пасторала. У ствари, у њој је Иван Гундулић широко захватио проблематику друштвеног пропадања. Главна радња драме је у ствари око венчања пастира Миљенка и Дубравке. Овде треба рећи да је правни поредак у Дубровнику био на висини. Обичан грађанин је могао да тужи и племића и овај би био кажњен, само ипак блаже него када би грађанин (пучанин) био оптужен. У време пропадања дубровачке властеле веома се појачало подмићивање и Гундулић прилично инсистира на томе у “Дубравци”. Овде је Гундулић озбиљнији критичар од Марина Држића. Критикујући, он не мисли да компромитује власт племића и да им на тај начин одриче способност владања, већ жели да поправи и усаврши њихову власт указујући им на мане. Исти такав став имао је много касније и Јован Стерија Поповић сталеж у својим комедијама. У критикујући трећем чинуграђански где долази до мало насилног расплета, као што скоро увек бива у мелодрами, Гундулић наговештава да ће се Дубровник променити набоље. Ретко је и тешко наћи пасторалну драму са оваквим наглашеним родољубљем, са добро изведеном критиком и са актуелним проблемима. Гундулићева “Дубравка” чини у томе изузетак не само у дубровачкој него чак и у светској књижевности. Она је по тим својим одликама сасвим оригинална. Сасвим је разумљиво што су Дубровчани били веће патриоте од осталих и више истицали своја осећања, зато што је њихов град био најистакнутији својим развитком и својом слободом.


194/247

5/12/2018


МАЊА ДЕЛА

ЉУБОВНИК СРАМЕЖЉИВИ Љубавна песма “Љубовник срамежљиви” (“Amante timido”) је Гундулићева песма, а и по сведочењу Хорација Мажибрадића знамо да је Гундулић написао више љубавних песама. Ова његова песма је читав спев. У XVII и XVIII веку има у италијанској књижевности доста обрада овог мотива о срамежљивом љубавнику. Овај мотив нарочито постаје омиљен у доба католичке рестаурације, која тежи да избаци еротичне елементе из љубавне поезије. Тако је под овим утицајем Торквато Тасо (Torquato Tasso) прерадио спев “Ослобођени Јерусалим” (“Gerusalemme liberata”) и спев “Освојени Јерисалим” (“Gerusalemme conquistata”), избацивши ласцивне елементе. И код њега наилазимо на песму под насловом “Amante tamido”. Ђироламо Прети (Girolamo Preti) пева о љубави на чедан, платонски начин, па и он има више песама под овим називом: “Amante tamido”; “Amante oculto” (потајни); “Amante constante” (сталан). Гундулић је све ове три песме са врло актуелном темом о чедној и невиној љубави узео и направио једну доста успелу контаминацију о младом човеку, који је толико чедан да не може прад вољеном женом да говори о љубави, већ јој пише писмо које завршава мишљу да је највећа тешкоћа у животу када је човек заљубљен, а не сме то да каже. То је, међутим, више књишка варијанта тада омиљеног мотива, ту нема искрених осећања, па према томе ни сама песма нема неку већу уметничку вредност. Цела песма представља, у ствари, љубавно писмо тог стидљивца. Претијев “Amante tamido” изашао је у једној збирци 1614. године. Свакако да је Гундулић своју песму испевао пре 1625. године, пре него што је почео с радом на историјском епу “Осман”.


195/247

5/12/2018


У СЛАВУ ФЕРДИНАНДА ДРУГОГ

Пригодну оду “У славу Фердинанда Другог” је написао 1637. године тосканском кнезу, праунуку Козима де Медичија. Гундулић му је испевао оду вероватно онда када је овај већ ступио на власт и оженио се. Фердинанд Други је по мајци Хабзбурговац. Испевао ју је поводом његове женидбе, јер се одушевљавао Фердинандом зато што се он спремао за владара који би ослободио балканске државе од Турака и у том циљу је учио наш језик од једног дубровачког језуите, иначе Гундулићевог рођака. У то време је дубровачке писце ухватио патриотизам шири од дубровачког, шири од јужнословенског – словенски, пансловенски патриотизам. Дубровачки бенедиктинац Мавро Орбини написао је дело “Il renjo delji Zlavi” – “Краљевина Словена” (Италија, Песаро, 1601. година), па је много елемената из ове историје ушло у народну поезију. Гундулић је црпео податке из ове историје и из народне традиције такође. Ту је корен Гундулићевог широког патриотизма, словенског, не само дубровачког. У овој оди налазимо све словенске идеје које ће развити у свом историјском епу “Осман”.

СМРТ МАРИЈЕ КАЛАНДРИЦЕ Гундулићу се приписивао и пригодни спев “Смрт Марије Каландрице”. Та Марија Каландрица је била најлепша жена Дубровника из једне грађанске породице, а веома рано је остала удовица. Касније је Петар Колендић истраживао по дубровачким генеалогијама о пронашао да то није Гундулићево дело. Постојале су две Марије Каландрице: мајка и кћи. Мајка је надживела Гундулића, а она на коју се песма односи погинула је за време земљотреса 1667. године. Пре тога, око 1632. године, удала се па јој је муж после пет година умро. Професор Петар Колендић претпоставља да је ту песму написао, у ствари, Гундулићев син Сигмунд (Шигмунд, Шишко) Гундулић, који се два пута женио. Други пут се оженио једном грађанком, па је стога могуће да је он испевао ту песму. Професор Ф. Фанцов из Загреба сматра да је 196 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

196/247

5/12/2018


могла постојати и трећа Марија. Језик и метрику те песме је испитивао Милан Решетар и видео да се она не слаже са Гундулићевим језиком и метриком, самим тим ни са његовим песмама. Вероватно да је ту песму спевао син Ивана Гундулића, Шишко, те је песма касније остала породици па су се измешали рукописи оца и сина.

То су били мањи радови Ивана Гундулића.

ИСТОРИЈСКИ ЕП ОСМАН Историјски еп “Осман” је највеће књижевно дело Ивана Гундулића и по обиму и по уметничким вредностима. По њему је он постао славан, а и рано је ушао у историју књижевности. Држић је равноправан, можда и већи од Гундулића, али је ипак био занемариван све до XX века. Гундулићева слава почиње од самог почетка XVIII века, од стварања новије литературе код Срба и Хрвата. Еп “Осман” је штампан први пут 1827. године у Дубровнику у некритичком издању Свете Поповића. Штампан је још тада због своје изванредно актуелне теме у доба када се водила борба за национални препород. Његош је био међу првима који је читао “Османа”, који му се нарочито допао због своје тематике и мисли. Његош је своју “Свободијаду” написао у осмерцу и на начин који је очигледно последица Гундулићевог утицаја. После тога, за време илиризма, штампан је “Осман” са допуњеним певањима од Мажуранића. Веома је важно да је Гундулићева слава код Срба, а и код Хрвата, почела веома рано. Библиографија о Гундулићу би износила преко 2.000 расправа. Сасвим је сигурно да је о “Горском вијенцу” мање писано. У центру пажње свих расправа било је питање композиције, из тих разлога што су епу “Осман” недостајала два певања која је касније Мажуранић написао.


197/247

5/12/2018


Пре свега говорићемо о Гундулићевим побудама које су га навеле да напише овај еп. Историја Мавра Орбинија је утицала на Дубровчане и све Далматинце да формирају своје погледе, из тих разлога што су одатле црпли своје податке за познавање историје. Постоје посебни разлози због којих су интерес за прошлост и ослобођење од Турака били тада актуелни. У то време почели су порази Турака на мору (битка код Лепанта), затим неуспеси на копну (у Угарској, Хрватској), а то је значило да је турска моћ почела прилично да опада и то је дало наде за брзо рушење целе турске царевине. Ова психоза је владала не само код наших народа, већ и у целој Европи. У Венецији је тада изашла једна брошура где се описивала Османова побуна са много детаља, која се тада тумачила као предзнак турске пропасти. Један немачки теолог је ово протумачио, нашавши да је у Корану (Курхану) записано да ће после хиљаду година Мухамедовог владања Мухамедова вера пропасти, а у то време се навршавало отприлике тих хиљаду година владавине Мухамеда. Шибенчанин Иван Тонко Мрнавић (1580 – 1637. год.) је у предговору своје драме “Османчица” (1631.) написао да и сами мухамеданци у Босни и Херцеговини верују у скору пропаст. Ускоро велики је дошло до ондашње појаве звезде репатице, а то би је представљало знаки за сујеверне људе који требало да значи ослобођење од Турака. Сва та психоза морала је свакако да утиче на Гундулића да одабере ту актуелну тему о борби хришћана за ослобођење од Турака. Неки историчари, као на пример Драгутин Прохаска, тврде да је Гундулић мислио да ће доживети пропаст турске царевине. Гундулић је сматрао да би предмет епа требало да буде хоћимска битка и смрт Османова. Он је увек био песник савремене проблематике. Еп није завршен и није сачуван у оригиналном рукопису, аутографу, што ствара веома велике тешкоће у објашњавању његовог постанка. Има 60–70 разних рукописа епа “Осман” из XVII, XVIII и XIX века. Најважнији су они рукописи из XVII века, а нарочито Охмућевићев рукопис. Гундулић је умро у зиму 8. јануара 1638. године од грознице. Његова изненадна смрт је свакако учинила да еп остане недовршен. Најстарији његов син Франо, имао је тада једанаест година, а оставио је још два сина: Сигмунда (Шишмунда, Шишка) и Мате, а такође и две кћери које су касније постале калуђерице. Сва породица је била у лошем 198 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

198/247

5/12/2018


материјалном положају. Франо је од двадесет година ступио у аустријску војску, тамо се у Аустрији оженио и постао генерал. Као војник је путовао по разним земљама. Франо је понео у Беч аутограф “Османа”. Између 1648. и 1651. године је Охмућевић преписивао “Османа” и тај се препис сачувао, а аутограф се изгубио. Изгледа да је Шишко Гундулић, који је живео у Дубровнику, хтео да штампа еп, па је од Франа из Беча тражио рукопис, и Фране му у једном писму каже да му шаље рукопис. Постоје такође и два-три рукописа из XVIII века. Има ту неколико допуна певања која недостају и то од: Марина Златарића, Пијерка Соркочевића, итд. Питање недостатка та два певања изазвало је различита мишљења и велику полемику о томе, и због тога је то велика литература. “Осман” је штампан у едицији “Стари писци хрватски”, IX књига, треће издање од Корблера и Решетара. Не зна се тачно када је Гундулић почео да ради на спеву, обично се каже да је почео одмах после битке код Хоћима 1621. године и смрти Османове, да је тада почео да га пише. Гундулић је почео да пише спев само о Осману, а паралелно с тим написао је “Спев о Владиславу”. Затим је почео од та два спева да пише једну целину и тада га је затекла смрт, те спев није успео да заврши. Спољна певања (I, XVXX)о су о Осману, а унутрашња (II-XIII) су о Владиславу... Ову теорију постанку “Османа” начинио је Армин Павић, а, међутим, Фрањо Марковић негира ову Павићеву тврдњу. Он сматра да је Гундулић у почетку морао спев да замисли као целину. Торквато Тасо је дао једну теорију о епу и Гундулићев “Осман” се тачно слаже са овим прописима. Милан Решетар и Алберт Халер су делимично примили ову Павићеву теорију, јер је Алберт Халер више посматрао еп као естетичар. Милан Решетар је написао расправу: “Гундулићев Осман” у “Братству”, XVII књига из 1923. године, где је покушао да нађе средину између ове две теорије. Он сматра да Гундулић није одмах замислио да пише еп и о Осману и о Владиславу заједно, већ је почео прво да пише о Осману па је касније разрађивао и проширивао еп. Тумачење професора др Колендића (у ранијим скриптама) сматра се као последња реч, али ипак ту још има нејасних ствари. То не изгледа сасвим убедљиво, пре свега што не знамо тачно када је еп стварно почео да се пише, већ се почетак писања епа само претпоствља. Битку је у ствари водио војсковођа Хоктијевић, али је Владислав доспео у центар језуитске пропаганде када је 1624. године био у Риму код папе и 199 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

199/247

5/12/2018


када му је папа даровао мач као победнику. Обично се сматра да је Гундулићу тек тада пало на памет да треба и Владислава као победника да уплете у еп. Ако је он заиста почео да пише о Владиславу, зашто одмах није дошао на ову идеју. Гундулићу је у гимназији наставник литературе би Камило Камили (Camillo Camilli), пријатељ Торквата Таса и коментатор његовог дела. Овај је сигурно своје ученике много упућивао на Таса и знамо сигурно да је Гундулић још у младости одлично познавао Тасово дело. У предговору “Пјесни покорне краља Давида” види се да је десетих година Гундулић био забављен преводом “Ослобођеног Јерусалима”, који је хтео да посвети Сигмунду, оцу Владислављевом. Он је сигурно тих година у танчине познавао Тасов спев и поетику, тако да је немогуће претпоставити да би написао неку другу врсту епоса него што је научио од Таса. Можда је ближа истини претпоставка да је Гундулић почео да пише “Османа” тек око 1624. године, када је овај догађај био у центру пажње, а једна интимнија и непосреднија околност је та што је Владислав приликом боравка у Риму одсео код Гундулићевог рођака. Тешко је веровати да је паралелно радио “Сузе сина разметнога” и “Османа”, је готово немогуће радити два велика дела одједном. ПрофесорјерПавловић др Драгољуб мисли да је Гундулић одмах замислио велики спев турског типа, који се пише дуго, па га је зато и радио тако дуго, односно до краја свога живота. Обично се жели да се тумачи недовршење епа тиме што је Гундулић уклапао два епа. Професор др Драгољуб Павловић мисли да је главна сметња у томе што није баш сасвим пошао за Тасом, није пошао у том смислу што је узео да обрађује савремени догађај. Предмет епа мора да буде из далеке прошлости, догађаји морају да буду завијени у легенду зато што је еп условљен легендом, иначе би био обична непоетична историја. Тако је и са нашим народним песмама, јер историја је лепа тек када се претвори у легенду, али је за историјски еп баш неопходно потребна увијеност у легенду. Мажуранић у своме епу “Смрт Смаил аге Ченгића” описује савремени догађај, али не тачно историјски, већ га је он сам претворио у легенду. Очигледно је да је Гундулић имао тешкоћу да опева догађај који се још одигравао пред његовим очима. Владислав се у једном моменту био сасвим променио, постао је противник језуита и није му падало на памет да ратује против Турака. Године 200 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

200/247

5/12/2018


1637. он је поново постао миљеник језуита. Гундулић је морао зато стално да прилагођава еп према најновијим догађајима. Гундулић је годину дана пред своју смрт препевао прво певање. Овај спев је писао четрнаест до петнаест година са честим прекидима и, свеједно, није успео да га сасвим доврши. Постоји велика и противречна литература о уметникој вредности епа “Осман”. У доба илиризма дело је било савршено добро. Павић, који је поставио теорију о двојакој композицији “Османа”, први је казао да еп има више културно историјску вредност, а да су она Мажуранићева певања (која је он додао недовршеном “Осману”) много боља од целог спева. Овај суд је, међутим, нетачан. Несумњиво је да је Мажуранић велики песник, али и он сам је много ценио “Османа” и певајући његову допуну хтео је да у свему одговори целини. Када је Павић све ово изнео био је гимназијски професор, а Мажуранић је био бан, па је Павић свакако хтео мало да му поласка. Фрањо Марковић је дао естетску оцену Гундулићевог “Османа” на основу догматске критике и он сматра да поред недостатака, поред незавршености, има места високе поетске вредности, а нарочито оно место где Гундулић евоцира српску прошлост. Алберт Халер, прирођени Дубровчанин, иначе Аустријанац, књижевности и књижевни по свом књижевномпрофесор васпитању ученик Бенедета Крочеа критичар, (Benedeto Croce), чувеног италијанског естетичара (обавезно прочитати његову “Естетику”), држећи се правила да сваки уметник мора да доживи на свој начин и да доживљај транспортује у дело, Халер исувише импресионистички говори о “Осману”, мисли да је најбољи Павићев суд и да “Осман” у основи нема велике вредности. Халер има право када каже да се у романтизму због тематике дела претеривало са оцењивањем његове уметничке вредности, али је ипак с друге стране претерао тежећи да у потпуности примени Крочеова правила на “Османа”, па је тако донео закључак да је то књишка, непожељна поезија и да у поређењу са Тасом Гундулић стоји далеко испод. Он је цитирао упоредо Тасове и Гундулићеве стихове, мислећи да је тиме у основи доказао колико је мртва и недоживљена поезија Дубровчанина. Цитати Таса су на италијанском језику, језику који је милозвучан, мелодичан, тако да на први поглед изгледа да су Тасови стихови далеко и неупоредиво лепши од Гундулићевих, а у основи они се по томе не разликују. Тачна је чињеница да је Тасо већи песник од Гундулића, али је 201 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

201/247

5/12/2018


Халер погрешио тиме што није водио рачуна о природи дела, што је у делу овакве врсте тражио лирику и преживљена осећања. Лирика може да буде и у другим књижевним родовима, али сваки род има своје одлике, тако да главна одлика драме или романа и њихова вредност не може да буде лирика, већ друге одлике које су за тај род примарне. Исто је тако, нормално, и са епом. Еп има радњу, личности које делују, и од епа се у првом реду захтева да пластично и реалистично изложи догађаје, и поред тога што је еп легендарни род. Нама данас не смета што личности у “Илијади” не делују по својој вољи већ по вољи богова, али, свеједно, ту ипак има много људског, животног. Описи и поређења су уметнички. У првом реду у епу је леп епски замах, ширина слике. Лепота је у томе претеривању, у тој ширини и снази епског замаха. Те особине ми данас тражимо у “Осману”, а тога у њему има у великој мери. Гундулић није могао до краја да издржи у овом правцу и из тог разлога што је савремене личности претварао у легендарне. Потврдило се оно Тасово правило да еп описује догађаје из далеке прошлости. Наше народне песме из далеке прошлости су много лепше од Вишњићеве епике која је лепа само тамо где је личности давао на начин средњевековних јунака. И овај песник је осећао да је потребно се савремени догађај мало увије у легенду. Нама у “Осману” да донекле смета у првом реду језик, а затим и поетски стил сеичентистичке школе, маринизам, барок. Претераности те школе прилично одузимају од вредности дела. Свако доба носи новине, своју моду, своје захтеве, а такође и своје претераности. Осмерац је епски стих из средњег века, доста је лирски, у њему се намеће рима, а за еп би било боље да је Гундулић узео неки дужи, достојанственији стих. Очигледно је да данас “Осман” има далеко већу културноисторијску вредност него поетску. У поређењу са утицајем тематике на буђење националне свести, поетска вредност је много мања. Али је јасно да ово дело има и поетског даха, а и пропуста, али и уметничких вредности.


202/247

5/12/2018


СТУДИЈЕ О ГУНДУЛИЋУ

Преглед расправа у периоду пре првог светског рата налази се у “Прегледу” Павла Поповића, I и II издање у библиографији и на крају књиге. У “Историји књижевности” од Бранка Водника из 1912. године налази се библиографија литературе о Гундулићу. Преглед рада на овом пољу између два светска рата добрим делом је дат у другом целокупном издању Гундулићевих дела, које је приредио Корблер а завршио Решетар: едиција “Стари писци хрватски”, књига IX из 1938. године. Поред тога пише се још увек о Гундулићу. Скоро, после другог светског рата, у Бону је Всеволод Сечкаријов написао на немачком језику расправу “Гундулић и његов поетски стил” у којој је закључио да Гундулић стоји на висини светских песника барока. Модеран метод у савременој књижевности је да се поетска вредност проучава на језику на основу структуралне анализе језика. О Гундулићу су ипак најважнија и највећа дела писали странци. Допуну напред наведене литературе видети код М. Комбола, 417. стр.


203/247

5/12/2018


Иван (Џиво) Бунић – Вучић (1591 – 1658)

То је један од наших познатих дубровачких песника лиричара. Живео је у првој половини XVII века. Пореклом је из веома старе племићке породице: чувени хуманиста Јаков Бунић, затим песник с краја XVI века Михо Бунић, поникли су из ове породице. Од свих њих ипак је најзначајнији Иван или Џиво Бунић. У своје време био је један од најистакнутијих племића, а по свом економском стању и самом начину живота био је изузетан. У првој половини XVII века племство је било у кризи и задовољавало се и малим приходима. Иван Бунић је, међутим, један од најимућнијих и најактивнијих људи свога времена. Поред трговине којом се бавио, био је пет пута кнез Дубровачке републике и бавио се и другим изузетно важним службама. Године 1620. када се покренуло питање како да се повећа дубровачко племство, изабрана је једна комисија која је требало да пронађе узроке томе и да пронађе мере за обнављање властеле. Комисија је имала три члана, а један од њих је Иван Бунић. Рано се оженио и имао је два сина: Саро и Николица, и пет кћери. Како је био изузетан у свему, такав је исто био и у погледу удавања својих кћери: успео је да уда две (Гундулићева ни једна кћи није успела да се уда) а за трећу је тестаментом оставио мираз. Тада су могле да се удају само оне девојке које су имале мираз, а племићима је у оно време кризе било веома тешко да обезбеде мираз својим кћерима. Синови су били достојни оца. Никола Бунић је био веома пожртвован и активан у обнављању Дубровника после земљотреса који је био 1667. године и касније је као турски талац умро у Силистрији 1678. године. Бунићеви погледи на животне дужности могу се лако видети из његовог тестамента: налаже синовима да увек пред очима имају отаџбину, међусобну љубав, љубав према сестрама и осталим 204 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

204/247

5/12/2018


ближњим, да имовину и славу предају потомцима увећану. Његова идеја је иста као у Гундулићевој “Дубравки”. Бунић је био нека врста моралног цензора за Дубровник. Породица Бунић била је једна од најсолиднијих и најимућнијих и сачувала се од XIII века па до наших дана, па толико може да се прати генеаологија ове породице.

ПОЕЗИЈА

ПЛАНДОВАЊА Познавајући његову општу активност, лако можемо да видимо да му није остајало много времена за књижевни рад. Поезијом се бавио само у доколици. У том погледу карактеристичан је и назив збирке његових љубавних песама “Пландовања” – што би значило одмор у поподневним часовима. То су заиста песме, очевидно писане у часовима одмора. Али тај наслов сугерира и пастирски амбијент у коме песник замишља себе и жене које опева. Почео је сигурно веома рано да пише песме. Та збирка није велика, има 40-50 краћих песама, и то највећим делом љубавних. Раније је као љубавни песник много цењен, чак су га неки називали најбољим љубавним песником целе дубровачке књижевности, а говорили су да је унео много новог у односу на петраркистичку књижевност. Ову оцену, међутим, треба свести на праву меру. Многе заслуге у ствари припадају италијанском песнику Кјабрери (Chiabrera) и школи којој је он припадао. Бунић је писао веома проживљене мале песме љубавне, – каже о њему Бранко Водник. Новине и освежавања петраркистичких мотива новом обрадом и новим варирањем припадају маринизму. Бунић, такође, има слободних превода Маринијевих песама. Његове песме у збирци немају наслова. Песма под бројем 18 је слободан превод Маринијеве песме где он пореди своју драгу са стеном у планини и налази сличности између себе и жене коју воли, и то на тај начин што је она гора ледена, а он гора на гори. Има неколико песама које су сасвим преведене, а једна од њих је где пореди своју драгу са Алпима. 205 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

205/247

5/12/2018


Чувена Бунићева песма је она у којој он гледа жену која држи дете на крилу и љуби га, а он завиди детету на тој милости. На крају песме он каже да жели да се замени с дететом, да он буде љубљен а да дете њих посматра. То је једна типично маринистичка слика. У жељи да запрепасте новином, маринистички песници се заљубљују у две сасвим различите жене: плаву и црну, госпођу и служавку, здраву и болесну. Код Бунића има тих општих односа маринистичке поезије. Он не би био мариниста ако не би сав био у игри речи. Бенедето Кроче каже да је једино искрено осећање у маринистичкој поезији сензуалност, а све друго само игре речи, духовитости, зграњавање читалаца. Маринисти баш у свему виде еротику. То је тежња која се веома често јавља у поезији у циљу постизавања оригиналности. Међутим, нису баш све Бунићеве песме претерано маринистичке. Он има осећање мере које га често спасава од претераности. Он често дискретно каже своје нежности, више их назначи него што их каже. Таква је његова песма где пореди девојку са ружом, то је барокни комплимент, али је истовремено дискретан и неизвештачен. Има код Бунића више таквих песмица. Ритам песама је општи.

Видели смо да међу његовим љубавним песмама има оригиналних, а има и превода и одјека разних мотива. Сем овога постоји и мала збирка његових рефлексивних песама у којима из ласцивности прелази у размишљање о пролазности овоземаљских блага. Тако у песми о лепој Јелени замишља ову лепотицу како би изгледала као старица, затим се обраћа Парису и каже кад би је Парис видео као старицу не би дошло до тога да изгори Троја, а такође не би ни сам Парис пропао.

ПАСТОРАЛНИ РАЗГОВОРИ Оставио је четири пасторална разговора, али ти разговори су еклоге које не би требало мешати са бинским еклогама. Бунић је неговао класичну еклогу у правом смислу те речи, намењену да се


206/247

5/12/2018


чита. Он их назива пастирским разговорима, а ти пастири су у ствари представници највиших кругова друштва.

ЉУБДРАГ И РАДМИО Прва еклога је “Љубдраг и Радмио”. Љубдраг је старији а Радмио је млађи и несретно је заљубљен. Приликом тога Љубдраг развија тезу о пролазности и ништавности живота, а нарочито о несталности љубави, и то је у ствари тежиште песме. Веома је успело поређење: онај ко се узда у љубав жене, чини као да “море оре, сије жало и хита ветар плах”.

ЉУБДРАГ И ЉУБМИР Друга еклога “Љубдраг и Љубмир” говори опет о љубави. Овога пута су Љубдраг и Љубмир заљубљени, сваки од њих хвали своју драгу и то испада као неко такмичење да би се видело чија је драга лепша и који је од њих више заљубљен, да се заврши тиме што обојица закључују да је боље гледати своја посла и не бавити се оваквим стварима.

МЕДАН Трећа еклога “Медан” је разговор између два старца пастира, који су другови још из младости. Њихов разговор је врло природан и трезвен. Говоре о томе да старост у погледу уживања не може да се мери са младошћу, али је преимућност старости у томе да је паметнија и искуснија. Овим се преимућством њих двојица теше, чак у једном тренутку и претерују, али се један од њих враћа на


207/247

5/12/2018


реалност и каже “када би свет ишао уназад у годишта би згинуо (пропао)”.

ЗАГОРКО И ДИВЈАК Четврта еклога “Загорко и Дивјак” је полемика о љубави. Загорко сматра да је љубав главна ствар у животу човека, а Дивјак љубави претпоставља лов који је симболика лаког живота, док на крају обојица доспевају у ласцивност.

ЕКЛОГА – ПАРОДИЈА РАЗГОВОР ПАСТИЈЕРСКИ

Постоји још једна Бунићева еклога “Разговор пастијерски” која је убројана у еклоге, и то је једна врста пародије као “Дервиш” Стијепа Ђурђевића. Бунић је замишљао да се један пастир, прост “Горштак”, како га је он називао, који нема никакве културе, заљуби, па би његово казивање љубави требало да делује комично. Он се хвали својим богатством које је у овцама и у сиру. Затим се хвали како он уме лепо да пева, а то је у ствари само примитивна музика уз гајде. Пошто се наљути, он остави гајде да саме свирају на ветру. Ова Бунићева пародија много је мање вешта него “Дервиш”.


208/247

5/12/2018


РЕЛИГИОЗНИ СПЕВ

МАГДАЛЕНА ПОКОРНИЦА “Магдалена Покорница” је религиозан спев у три певања (“три цвиљења”). По идејама је сличан Гундулићевом “Сузе сина разметнога”, с том разликом што је Бунићева намера много скромнија. Бунићев спев је литература за калуђерице, тзв. “думне”. Оне су биле социјални проблем дубровачке владе. У Бунићево време било је много девојака које су морале да оду у манастир зато што нису имале мираза и нису могле да се удају. Дубровачки писци су неговали читаву једну врсту литературе за њих, која би одговарала њиховом позиву и која би им улепшавала промашени живот. У тој литератури било је највише спевова о свецима и светицама. Свака думна имала је специјалну књижицу у коју је преписивала стихове, украшавала преписе да би испунила нечим време. Бунић је имао две сестре које су биле думне. Он је био нека врста стараоца ових девојака и зато је добро знао њихове проблеме... Изабрао је баш зато Магдалену, јер је једна од његових сестара изабрала то име за калуђерско име. У јеванђељу има неколико стихова о грешници из Магдале и о њеном моралном преображају када је чула и видела Христа. Маринистички песници су волели мотиве на ивици између највећег греха и највећег покајања, а Магдалена је била таква. Бунић није има неких уметничких претензија, он је тему обрадио наивно, имајући у виду публику којој је спев намењен. Његова Магдалена није тако велика грешница, она у ствари има више грешних жеља него правих грехова. Магдаленин лик је изменио због намене и тиме је спутао свој песнички замах и машту. Да је тај спев више практична намена него уметничка побуда, види се и по томе што је то једино дело које је штампао у Италији, у Анкони 1630. године. Остала дела није био штампао, зато што књижевност није била главна у његовом животу.

Када се говори о Бунићу, може се рећи само да се ради о талентованом песнику који није много полагао на књижевни рад. Он је своја дела остављао у “траљама”, те зато не можемо да имамо 209 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

209/247

5/12/2018


једну стварну слику о његовом ствралачком књижевном раду. Његове песме су се задржале у много каснијим рукописима. У Градској библиотеци Сплита један је професор видео аутограф Бунићевих песама, али је тај аутограф убрзо нестао када се сазнала његова велика вредност.

ЛИТЕРАТУРА Професор др Драгољуб Павловић: – Иван Бунић, дубровачки песник, Прилози П. Поповић XIX, 1939. године. – Маринизам у љубавној лирици Ивана Бунића, “Глас” бр. 184, фебруар 1938. године. – О постанку Бунићеве “Магдалене Покорнице”, Прилози Павле Поповић XVIII. – Пародија љубавне и пасторалне поезије у дубровачкој књижевности, Годишњак Н. Чупића, XLV књига, Београд, 1936. године. Фрањо Кулишић: Монографија о Ивану Бунићу Вучићу. Б. Водник: Из “Пландовања” Џива Бунића Вучића, Грађа VIII. О. Пуцић: Алманах “Дубровник” за 1849. год.


210/247

5/12/2018


Јуније (Џоно) Палмотић (1607 – 1657) (Епигон Ивана Гундулића) (Почеци балета)

Јуније Палмотић је млађи савременик Гундулићев и Бунићев. Пореклом је из дубровачке племићке породице. Он је био веома плодан песник. Његов рад има у првом реду књижевно-историјски значај, затим је важан као драмски песник и најтипичнији представник католичке реакције. Он је толико писао да је просто сипао драме једну за другом. Када је учио школу, у Дубровнику је постојала такозвана исусовачка резиденција, тако да је он много више васпитаник језуита него Гундулић. Као и сви племићи био је владин службеник. Био је два пута кнез у Конавлима и два пута на Ластову. Пред крај свога живота живео је заједно са својим братом у беди.

КЊИЖЕВНИ РАД Почео је да пише веома млад, у двадесетој години. Он је настављач рада на мелодрами, тим што његова мелодрама Гундулићевог представљала нову фазу у развиткус овога родајепо томе што се музика ширила на рачун текста. Као и Гундулић, и он узима теме из грчке митологије, али исто тако и из савремених и нешто ранијих италијанских епова из националне псеудоисторије. Да би се повећала интрига мелодраме, у Палмотићево време писци се служе и користе механичким средствима: мушкарци се преоблаче у женска одела и обратно, и тиме се добија повод за забуну. У састав мелодраме много више улази игра, балет и музика. Палмотићеве мелодраме значајне су због тога што на њима видимо развојну 211 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

211/247

5/12/2018


линију мелодраме, која је пред крај XVII века прешла у оперету и оперу. Све његове драме су извођене, па постоје белешке о томе из којих се може видети хронолошки ред стварања. Позориште је још увек било аматерско и то властела има своје дружине, а грађани посебно своје. Дружине имају шаљиве називе: “Дружина орлова”, “Дружина испразнијех” и др. Долази до диференцирања између драма које негују грађани с једне стране и племство с друге стране. То је последица јачања грађанске класе, јер племићки углед опада и грађани осећају да се изједначавају са племићима, тако да их сада и отворено исмевају на сцени. Да би свој углед сачувала, властела мора да спроводи специјалне уредбе: да се кажњавају сви грађани који омаловажавају власт. Види се да Палмотићева драма живи у круговима властеле, извођача и гледалаца. Комедију ће прихватити и широк пук (народ). Палмотићеве драме су значајне и у погледу слике развитка друштва. Палмотићеве драме се не могу поделити на три групе, као што се раније радило (митолошке, романтичне и пасторалне), јер су све то мелодраме, а можемо да говоримо о њиховим изворима, односно о Палмотићевим позајмљеним мотивима које је узео из стране књижевности: из класичне или савремене.

МЕЛОДРАМЕ Из дела Овидија и Вергилија позајмио је мотиве за следеће своје мелодраме: “Аталанта”, “Акиле”, “Натјецање Ајакса и Улиса за оружје Ахилово”, “Јелена уграбљена”, “Лавинија”, “Ипсипиле” и “Дошастје к Анкизу” (“Долазак Ариоста Енеје своме оцу Анкизу”). Из Енеје епизода дела Лодовика и Торквата Таса је позајмио мотиве за следеће своје мелодраме: “Павлимир”, “Даница”, “Цаптислава”, “Бисерница” (где су само имена наша домаћа) и “Армида”. Иначе, Палмотић је епигон Ивана Гундулића. Он је тежио да превазиђе Гундулића, ако не по квалитету онда бар по квантитету.


212/247

5/12/2018


АТАЛАНТА

“Аталанта” није баш по свему мелодрама, већ се може рећи да је донекле нека врста пасторалне драме са елементима мелодраме. Забележено је да је 1629. године ову драму приказивала “Дружина испразнијех”. У том запису ову драму називају музичком пасторалом што није баш сасвим тачно. Није сасвим случајно што је прва Палмотићева драма настала само годину дана после Гундулићеве “Дубравке”. Палмотић је сигурно гледао “Дубравку”, па је ову своју драму писао по угледу на њу. Он се уопште увек трудио да у свему имитира, па чак и превазиђе, Ивана Гундулића. Мотив је узео из Овидијевих “Метаморфоза” о краљевој кћери Аталанти која је била најбржа девојка. Аталанта је објавила да ће се удати за онога који је у трци престигне, а онај ко изгуби трку бива кажњаван смрћу. Хипомен, који је и код Палмотића пастир, по нечијем савету пре трке спреми три златне јабуке, које за време трке испушта једну по једну а Аталанта се задржава да их узме, тако да је на крају Аталанта изгубила трку и удала се за Хипомена. Палмотић је слободно обрадио мотив и преобратио митолошке личности у пастире, а такође је узео и сатира по угледу на Гундулића. У драми се појављују два стара пастира и њихови синови: Мркоје, Медоје и Вукић, затим хор пастира и хор вила. Из “Метаморфоза” Палмотић је узео само нека места и то у другом чину: говор Хипомена, неколико монолога и дијалога, док је већи део драме оригиналан. Осећа се много већи утицај Гундулићеве “Дубравке” јер су цео склоп драме, стихови, полиметрија, па чак и поједине сцене писане просто по сећању на Гундулића. Сам пролог написан је истим строфама, секстином, као и “Сузе сина књижевности. разметнога”, а Пастир таквих Зеленко секстинахвали има прилично у дубровачкој Хипоменову слободу у Дубровнику, а Хипомен се и сам придружује тој хвали. Ово место је парафраза Гундулићевој химни Дубровнику. Очигледно је да је разумео алегорију Гундулићеве “Дубравке” и да су Гундулићеве идеје из “Дубравке” веома много утицале на њега. Палмотић воли да прави сентенције о пролазности свега, он је против жена, итд. Трка између Хипомена и Аталанте се не види на сцени, већ хор посматра и бодри тркаче те тако публика има утисак да гледа трку. Да би драму приближио пасторали XVI века, Палмотић је унео једну 213 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

213/247

5/12/2018


сцену са ехом. У основи, ово Палмотићево дело је младалачко дело и важно је само као непосредни објект, односно то је одјек Гундулићеве драме. Код Палмотића се у приличној мери осећа амбиција да престигне Ивана Гундулића. Он ради исто што и Гундулић: пише мелодраме, покреће савремена питања и пише један велики еп.

ПАВЛИМИР

“Павлимир” је његова мелодрама која је приказивана 1632. године, што значи три године после “Аталанте”. Има стихове који су парафраза неких места из Гундулићевих дела и очигледно је да му Гундулић непрекидно лебди као пример, и Палмотић је тежио да Гундулића превазиђе бар по квантитету дела. У мелодрами “Павлимир” Палмотић је изнео своја национална осећања и размишљања. У “Хроници попа Дукљанина” нашао је фабулу из тобожње наше историје о краљу Радославу, који је владао Епидаурусом, затим је побегао у Рим и тамо му је одрастао син Павлимир, који има жељу да обнови краљевство и са бродовима долази до Дубровника. Ово је чисто народна традиција, односно предање о најстаријим владарима, и која свакако није у потпуности тачна. Када је Павлимир стигао јављају се зли духови Тмор и Сњежница, које је створила Палмотићева машта сећајући се на Ариоста и Таса, а свакако да је читао и XIII певање Гундулићевог “Османа”. Као и у свакој мелодрами, тако и у “Павлимиру”, постоје два табора личности: позитивне личности где спада Павлимир, затим побожни пустињак старисаСрђ, којињегова алегорички планину која штити Дубровник севера, унука представља Маргарета, у коју ће се заљубити Павлимир, и његова другарица Дубравка, а негативне личности у мелодрами су: Тмор и Сњежница, који дижу буру да би потопили Павлимирове бродове и буне становнике околине против Павлимира. Павлимир се ипак искрцава на обалу и побеђује Вилењака. Затим се јавља љубав између Павлимира и Маргарете, а њихово венчање требало је симболично да представља спајање дошљака и домаћих. Павлимир је морао да се удаљи на извесно време и тада Маргарета тужи од жалости, па је то место у 214 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

214/247

5/12/2018


мелодрами било свакако потресно. На крају, после свих препрека, долази до венчања и Павлимир постаје краљ града. У мелодрами “Павлимир” има много евокација из наше историје, али то не смета ниуком случају да има много певања и игре, што је гледаоцима ипак било најзанимљивије. Кроз све то се осећа родољубива племићка (сталешка) тенденција: прослављајући Дубровник, Палмотић жели да прослави у ствари властеошки сталеж који је везан са судбином града. Није чудо што је Павлимир рођен баш у Риму. Племство у XVII веку стално тежи да повеже своје претке са старим Римом, а легенда о Павлимиру слична је са легендом о оснивању Рима. Палмотић је оснивање Дубровника замислио са много локалног поноса: оснивач долази из славног Рима и оснива нови град Дубровник, који ће сијати у будућности. Палмотићу је веома импоновало да оснивање Дубровника повеже са легендом о оснивању Рима. Палмотић се трудио да да више маха прослављању Дубровника и његовог племства, да истакне идеју о томе да племство треба да влада, а пук (народ) да слуша, а то је све типична идеологија племства у доба барока. По тој идеолошкој основи његове су драме значајније ради што бољег упознавања друштва.

АКИЛЕ “Акиле” је мелодрама коју је Палмотић написао после “Павлимира”. Та мелодрама је била извођена 1637. године. Ахил је највећи јунак старога света, а он је био и предмет латинског песника из првог века наше ере Фабинија Стација који је написао “Ахилијаду”. Овде је су Палмотић нашао погодну Личности из класичне литературе божанског порекла или фабулу. су бар под заштитом богова. Богови увек одлучују о судбини јунака, па је тако и Ахилу, док је још био мало дете, проречено да ће погинути под Тројом. Његова мати Тетида да би га сачувала, одвела га је обученог у женске хаљине на острво Скирос код краља Ликомеда који је има кћер Деидемију. Ово преоблачење свакако да је привукло Палмотића, премда је био мелодраматичар. Мелодрама се допала гледаоцима по светлосним и позоришним ефектима, по музици, док по драмској радњи није могла да се допадне зато што су заплети 215 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

215/247

5/12/2018


били недовољно мотивисани и психолошки необрађени. Писци који су писали мелодраме су обично слаби писци, па су због тога често прибегавали чисто механичким начинима, као на пример да створе интригу преоблачења која је доводила до забуне. Палмотић је разумео колико је захвалан овај мотив о Ахилу преобученом у девојчицу. Пред тројански рат Одисеј (Улис) примио се задатка да наговори Ахила да пође да се бори. У међусобном дружењу Деидемија је приметила да је Ахил мушкарац и између њих се затим развила љубав. Од овог тренутка почиње Палмотићева драма. Прва сцена је долазак Одисеја (Улиса). У другој сцени се види другарска љубав између две девојке, Деидемије и преобученог Ахила, која се већ претворила у страсну љубав, чак су добили и ванбрачног сина кога су сакрили у неко село. Одисеј (Улис) својом вештином и мудрошћу успева да наговори Ахила, а у томе му је помогао и неки саветник. Ахилу је било згодно у женским хаљинама, али мајка Тетида га је заклела да време када се буде одвијао тројански рат мора да проведе на острву. Када је чуо како његови сународници страдају под Тројом, решио се да прекрши мајчин завет и кренуо у рат. Краљ Ликомед је у међувремену сазнао да је Ахил у ствари мушкарац, а такође и за љубав настала између њега његове Деидемије. У љутиникоја хоћејеобоје да убије, али као ишто бива кћери у мелодрами долази до наглог преокрета када се краљ смилује. Тада долази до венчања Ахила и Деидемије и певају се свадбене песме које су се сигурно највише од свега допале публици. Све се свршава весељем и песмом. Колико су ове мелодраме имеле успеха види се и по томе колико је једна песма, свакако због мелодије, постала популарна у Дубровнику, певали су је и војници када су пролазили кроз град. Песму пева скуп дворана на крају мелодраме. У њој се казује колико је велика ствар родољубље, затим како велику захвалност и обавезу имамо према родитељима, али ипак далеко већу љубав дугујемо отаџбини. Њом скоро сви дишемо, што је њено то је и наше и обратно, – ту је, као што видимо, јако изражена идеја о патриотизму према родном граду. По популарности поменуте песме можемо закључити шта се у Палмотићевим мелодрамама допадало публици. Песме су у полометрији тако срочене да се могу певати на разне арије. Узгред, да напоменемо да је у тадашњој савременој италијанској литератури било обрада сличног мотива, али та дела 216 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

216/247

5/12/2018


сем фабуле немају никакве везе са Палмотићевим. Све ове мелодраме рађене су по једном калупу, тако да није било потребно много вештине да се направи једна мелодрама, поготово што се причало да је Палмотић веома лако састављао и смишљао стихове.

НАТЈЕЦАЊЕ АЈАКСА И УЛИСА ЗА ОРУЖЈЕ АХИЛОВО “Натјецање Ајакса и Улиса за оружје Ахилово” је драма која је везана за Ахила и догађаје из “Илијаде”. Обрађен је један детаљ после Ахилове смрти. Парис је погодио Ахила у пету када је клечао у храму и молио се боговима. Постоји легенда да су Ахила, чим се родио, замочили у свету воду и том приликом га држали за пете, тако да му је то било једино смртно место. После његове смрти настао је велики спор између два његова пријатеља, Ајакса и Улиса (Одисеја) због тога ко ће од њих двојице да наследи Ахилово оружје. Та драма је краћа и такмичење се састоји у адвокатском доказивању коме припада оружје, зато је драма испуњена дугим говорима. Одисеј је био познат као најмудрији човек старога света и он је веома лукаво и са пуно вештих и добро вођених разговора успео да њему досуде Ахилово оружје. Ајакс на крају, веома љут, вади мач и убија се. Ову драму је играла “Дружина орлова” још 1639. године. Та драма је у ствари превод XIII књиге “Метаморфоза” од Овидија.

ЈЕЛЕНА УГРАБЉЕНА “Јелена уграбљена” је била извођена 1640. године и за њу се каже да је трагикомедија. Палмотић мелодраме сасвим исправно назива трагикомедијама зато што се у њима радња развијала у трагичном правцу, а завршавала се добро или комично. Ова његова мелодрама је обрада једног момента из Овидијевих “Хероида” из историје Париса и лепе Јелене. Почиње са радњом оданде када 217 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

217/247

5/12/2018


Парис долази као гост Менелаја и заводи његову жену Јелену. Јелена пристаје на љубав, али се ипак догађа једна врста отмице. Када је Парис био рођен као најмлађи син краља Пријама и Хекубе, Хекуба је сањала да је родила пањ који се упалио, уздигао на висину, пао на Троју и запалио је. Тумачи снова су јој протумачили да ће родити сина који ће проузроковати пропаст Троје, зато га Хекуба баци увивши га и ставивши у котарицу. Дете је нашао неки пастир и однеговао га. Париса као пастира моле три богиње да им пресуди у свађи. Затим Парис долази у Спарту, заљубљује се у Јелену и наговара је да с њим бежи. Она испрва одбија, али је на крају ипак пристала и Парис је одводи лађом. Његов саветник покушава да га од тога одврати, али он то учтиво одбија. После тога долазе сцене на двору у којима је много места дато разговорима дворкиња из којих углавном и сазнајемо садржај. Тако оне разговарају како је краљица изгледа била више заљубљена у Париса него он у њу. Ту има стихова из Чубрановићеве “Јеђупке”. Интересантно је како долази до наглог преокрета. Јелена је веома одлучно верна своме мужу Менелају, а само после неколико Парисових љубавних изјава она је већ спремна да пође с њим. Није добро психолошки обрађен развој њене љубави. За публику је била важна која долази послеОна овога, где се Јелена натпева с хором који јојсцена предочава опасности. са дворкињом посећује Парисову лађу (брод), његови људи тада дижу једра а она позива да је ослободе при тобожњој отмици, али се затим веома брзо умири, Опрашта се са мужем Менелајом и каже да је он крив што га је она напустила, зато што он није дошао да је одбрани. То је био чисто мелодрамски развој радње. Треба истаћи да се у свим мелодрамама види да је Палмотић не само желео да забави публику, већ и да је поучи и то извесним дијалозима и хоровима на крају чинова или на крају драме. У хору је извлачио поуке на начин сличан класичној драми где је хор изражавао мишљење о личностима. Не само кроз целу драму, него нарочито на крају у завршном хору који певају Спартанци, истиче важности законитог брака и пева о њему.


218/247

5/12/2018


ДАНИЦА

“Даницу” је представљала “Дружина орлова” пред кнежевим двором у Дубровнику 6. јануара 1664. године на тргу. Предмет ове мелодраме узет је из наше псеудоисторије. Радња се одиграва на двору босанског краља Остоје, који има кћер Даницу. Појављује се Даничина другарица Јерина, која игра негативну улогу, и хрватски бан Хрвоје, који помоћу разних сплетки хоће да ожени Даницу, а у томе му помаже Јерина због које Даница умало није страдала у једном моменту. Пандан негативним личностима Јерини и Хрвоју су позитивне личности: Матијаш, дубровачки трговац и војвода Јанко (то је Јанко Хуњади узет из мађарске историје). Палмотић је сматрао, као и чувени историчар Мавро Орбини, да су Мађари Словени.. Дуго су мађарске јунаке сматрали као нашима, па тако и постоји више бугарштица о угарским јунацима. До оваквих схватања дошло је делимично и зато што су Пољска и Угарска (Мађарска) имале заједничке владаре. И Матијаш је неки великаш на двору, а у њега је била заљубљена Даница. Јерина је заљубљена у Хрвоја и одмах у првом чину пада договор између њих двоје да оклеветају Даницу. После много лепих и ружних покушаја Хрвоје није могао да придобије Даницу за себе и зато му као последње остаје да је клевета код њеног оца да има ванбрачно дете са Матијашем. Отац је осуђује на смрт, али пре тога по средњевековном ритерском обичају требало је да се два витеза туку, а један од њих да брани њену част, и ако он победи онда је то доказ да је девојка невина. Ту има наивности и психолошких скокова. Такав је и разговор између Данице и Матијаша где га она подсећа какоњим, је једном морала да се преоблачи одело пред па јуприликом је било срамота. Хрвоје се хвалиу мушко својим пореклом и том приликом ниподаштава и омаловажава Дубровник. Најзад долази до врхунца интриге. Краљ наређује да неко треба да изађе пред Даницу да се туче за њену невиност. Тада се појављује витез који је у ствари Матијаш и побеђује Хрвоја. На крају, све се лепо завршава свадбом Матијаша и Данице. Фабула је доста развијена, али у ствари нема никакве везе са нашом историјом, већ су то четири певања из Ариостовог “Бијесног Орланда” (“Orlando furioso”), романтична епизода о Ариоданту и 219 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

219/247

5/12/2018


Диневри. И Шекспир је написао драму “Много вике ни око шта”. Палмотић је само локализовао фабулу и начинио тобожњу националну драму. Дворкињи је дао име Јерина, зато што је из народне песме знао да је то омрзнута личност. Интересантно је да у свим његовим мелодрамама срећемо парафразе Бунићевих стихова о пролазности свега и ништавности вере у жене. Из ове мелодраме се види колико је места заузимала музика. У њој је пуно певања, игре музике и скоро је цела драма испуњена тиме. Поред тога у њој налазимо на моралисање, а нарочито у хорским партијама. Тако у вези Хрвоја хор каже да ће правда изаћи на видело. Ови хорови су наслеђена тенденција од Гундулића који је желео да тим својим моралним поукама поправи своје савременике у грешкама.

АЛЧИНА “Алчина” је била приказивана 1647. године, а то је у ствари превод мелодраме “Острво од Алчине” (“L' isola d' Alcina”) италијанског песника Фулвија Тестија (Fulvio Testi), који је обрадио једну епизоду о Алчинином острву из “Бијесног Орланда” од Лодовика Ариоста. Овога пута Палмотић сигурно није имао времена за прераду. Описана је у овој мелодрами љубав мађионичарке Алчине и њени покушаји да задржи младог Руђера. Појављују се сирене (нижа божанства), Нептун и сличне личности, затим хор девојака и хор витезова. Руђер је, међутим, био заљубљен у девојку Брадаманту, успева да побегне одтанац Алчине а онао тужи за њим.женске На крају мелодраме хор витезова изводи и пева варљивости лепоте. Превод је на неким местима проширен или скраћен. То је једина преведена драма коју је Палмотић позајмио, али није успео да је обради. Он је лако правио стихове, лако понављао туђе, од готових фабула правио је одговарајуће мелодраме, и тако је скоро сваке године давао по једну драму.


220/247

5/12/2018


ЛАВИНИЈА

“Лавинија” је приказивана 1648. године. За ову мелодраму предмет је узео из Вергилијеве “Енеиде” где се налази цела историја Енеје, сина тројанског краља Анкиза, брата Хекторовог и јунака тројанског рата. Енеја са осталим преживелим јунацима из Троје је отишао у латинску земљу да оснује ново царство Рим, јер су тако предвидели богови. Латински краљ има кћер Лавинију која је верена за домаћег витеза Дуранта. Енеја проси Лавинију, а њен отац је на његовој страни а краљица на страни витеза Дуранта. Лавинија је идеална личност. У мелодрами су личности или идеалне или потпуно црне. Оно што отац заповеда истовремено је и божја воља, тако је сматрао Палмотић као припадник католичке реакције. У овој мелодрами све је испреплетено у полубалетским, полуоперетским сценама. Дворкиње певају песме где се казују пишчеве мисли, идеје или схватања. У свим драмама видимо једну Палмотићеву тенденцију која је веома интересантна за то време. Од XV века апсолутистичка монархија тежи да сломи власт средњевековних феудалаца (тако је Бајазит саветовао деспоту Стефану Лазаревићу да поступа). У XVII веку на терену који је био у интересној сфери Аустрије и Угарске испољила се апсолутистичка тенденција. Последњи покушај феудалне привилегије, њеног очувања, била је завера Петра Зринског и Крста Франкопана која је имала за циљ да сачува феудалце. Апсолутистичка монархија је тежила да развије убеђење да власт владаоца ни по чему не сме и не траба да буде ограничена. У то време је изграђиван тип дворанина окретног и вештог, али у исто време и савршено послушног и покорног владара. Те идеје и та настојања су била драга Палмотићу који је језуитски васпитан. о апсолутистичкој власти, кроз која био је владару дарована одСвоје Бога,идеје Палмотић спроводи највише хорове а прилично мање кроз дијалог и монологе. Значи да је та идеологија била потпуно актуелна за оно време када се свет толико интересовао за Палмотићеве мелодраме. У овој његовој мелодрами има више причања него радње. Двобој између Енеје и Дуранта је у “Енеиди” врло живописан, међутим, код Палмотића је то веома кратак двобој после кога Дуранте пада смртно рањен. Пошто је правило било да у мелодрами


221/247

5/12/2018


не сме да буде трагедије, Дурант ипак остаје жив, али се Енеја жени Лавинијом.

ЦАПТИСЛАВА После “Лавиније” Палмотић се вратио на драме из домаће историје и дао две драме које чине целину, а то се зове биологија. Прва је “Цаптислава”. Радња ове драме се одиграва у Цавтату у доба ритерства, средњевековних турнира и мегдана. Фабулу је Палмотић измислио помажући се извесном реминисценцијом из Таса и Ариоста. “Цаптислава” је приказивана 1652. године. Краљ Цавтата и Дубровника Крунослав је имао три кћери и једног сина. Најстарија кћер му се звала Цаптислава, која је као права амазонка била лутајући витез са оклопом и кацигом. Делећи мегдане око Смедерева она се срела са угарским (мађарским) принцем Градимиром (за Палмотића су, као што смо рекли, Угари били Словени), у борбама са гусарима Цаптислава спасава Градимира и затим се заљубљује у њега. Још као дете њен отац Крунислав ју је обећао српском краљу Казимиру за његовог сина Бојнислава који је био изванредан ритер. Бојнислав са галијама и свитом долази по девојку. Палмотић о љубави пева без сензуалности па то изгледа чудно. Његови љубавници су толико стидљиви да чак и не кажу да се воле. Градимир у ствари околишно каже Цаптислави да је воли, каже да је заљубљен, али не каже име те девојке у коју је заљубљен, а Цаптислава се тобож не досећа која то девојка да нађе буде. своју На крају, Градимир јој нуди да му она би расече срце имогла у њему слику (то је чиста маринистичка претераност). Она је срећом паметнија од њега и каже да јој он не треба расечен и рањен, али је он и даље стидљиви љубавник (“Amante timido”) и тек на крају се усуђује да јој са витешком галантеријом да једно огледало, сасвим обично да би у њему видела слику оне коју воли. Сцене које би требало да буду емотивне, извештачене су као и сцене у ритерским романима, где је Палмотић у ствари и читао о томе. Љубавници Цаптислава и Градимир беже, а Бојнислав их гони. Као и увек и овде се појављује “deus ex machina” 222 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

222/247

5/12/2018


– чаробница Сњежница с пигмејима (патуљцима). Она открива краљу љубав Цаптиславе и Градимира и захтева да је он призна, а с друге стране објављује љубав Цаптиславине млађе сестре Љубице према Бојниславу, који је Љубицу једном приликом спасао смрти. Да би све било мало шареније, пигмејски хор пева. И настаје сасвим мелодрамски расплет: ова два пара се венчавају, а трећа краљева кћи Теука је заљубљена у босанског краља Лауша. Градимир своју сестру Бисерницу даје за жену Цаптиславином брату Владимиру, тако да се на крају мелодраме појавио и четврти срећан пар поред ова три.

БИСЕРНИЦА Друга је драма “Бисерница”. Предмет ове драме је љубав Бисернице и Владимира. Свакако је представљена, односно играна, одмах после “Цаптиславе”, јер је у погледу личности из драме њен природни наставак. Радња се догађа у угарској престоници Београду. Ту је Палмотић дао један југословенски патриотизам. У прологу где река Дунав и Сава говоре међу собом, наговештавају свадбу између Бисернице и Владимира, и у исто време наговештавају и тешкоће. У овој мелодрами Палмотић је скупио разне крајеве: људи са Приморја, из Босне, из Србије, а њих везује један језик и они су у ствари једна заједница. Ту се управо види Палмотићев јужнословенски патриотизам. Прво Бисерница разговара са дворкињама и том приликом казује своју велику љубав према Владимиру. Затим дворкиње изводе се то појављује дешава на угарском Онда када треба да се танац. одржи Све свадба се једна двору. фантастична личност: татарски кан Оритријес (тријес–гром), он има везе са злим духовима и успева да са огњеним колима одведе Бисерницу. Заштитница Цаптиславина је била вила и мађионичарка Сјеверница, која успева да помоћу чаробног прстена стигне Оритријеса и да му узме Бисерницу. Све су то реминисценције из романтичних романа о ритерима. Опет се игра танац и певају песме, спрема се свадба. Затим се опет појављује Оритријес са својим пратиоцем, неком фантастичном личношћу. Тада се Оритријес и Владимир боре 223 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

223/247

5/12/2018


мачевима и Владимир, наравно, побеђује. Такође се појављује и Бојнислав да помогне рођацима, те се он туче са неманима. И ова драма се завршава као и све остале, са много музике и песме. Јасно се види да су музика и песме са играма заузимале много више места у мелодрами Палмотићевог доба, него у мелодрами у првој фази код Гундулића. Код Гундулића ни једна петина текста није певана, а код Палмотића се пева и више од једне трећине.

ИПСИПИЛЕ “Ипсипиле” је можда најбоља мелодрама Палмотићева зато што је веома сажета, а сценски врло добро дата, тако да се може рећи да је у свом роду ова мелодрама врло добро састављена. Фабулу за ову мелодраму Палмотић је нашао у миту о Аргонаутима. Јазон тражи златно руно, а у томе му је помагала Медеја, а он је због тога морао да је узме за жену. Овде је обрађена ведра, полушаљива сцена, како на путу за Малу Азију, где се налази златно руно, Јазон свраћа на острво Лезбос на коме живе жене амазонке. Оне су некада имале мужеве, али су се разочарале, навукле су ратну опрему и бране своје острво. Венера и Купидон имаће овде главну реч. Јазон се налази на броду (сцена је морала да представља брод како полази, то је веома омиљена публици такозвана “сцена маритизма”). Затим се појављују разни јунаци: Херкул, Орфеј, највећи певач и свирач старог света, и хор Аргонаута. Када су хтели да се искрцају на острво излази краљица Амазонки Ипсипила. Тадау почиње мелодрамска борба изведена у танцу: “Ово се чини танчац прилици од боја”, каже Палмотић. Ту сви наизменично играју и певају, а Јазон каже да није видео до тада тако упорне борце као што су ове жене. Предлаже примирје, а такође предлаже и да се упознају. Он први скида своју кацигу (шлем) а за њим и његови другови. Тада се открива и краљица и оно што није учинила њена десница учинила је лепота њеног лица. Јазон одлаже мач, јер ако рани Ипсипилу ранио би и себе (маринистичка игра речи).


224/247

5/12/2018


Ипсипиле му на сличан начин одговара, а то се понавља међу свим Аргонаутима и Амазонкама. Тада настаје весела игра и песма. Ова драма је чисто оперетска ствар, сва је у танцу и зато се закључује да је сигурно имала много успеха у своје време. Није била оптерећена ни текстом ни вештачким заплетима. Изгледа да је Палмотић не само користио легенду, већ и неке италијанске обраде тог мотива, као на пример од Валерија Плака спев “Аргонаути”, од Плинија Стацијуса “Тебаида”, од Аполонија Родоскога, и тако даље. Мит о Аргонаутима је био тада веома популаран. Ова Палмотићева драма је значајна нарочито због свог музичког карактера, сва је у виду ритмичке игре и певања са врло разноликом метриком подешеном према мелодији.

АРМИДА Палмотић има још неколико мелодрама које нису датиране а које имају за предмет приче из старокласичне митологије, романтичних епоса а такође и псеудоисторије. “Армида” има три чина. Ово је драма која је узета из Тасовог “Ослобођеног Јерусалима”. И Гундулић је узео епизоду из Таса и обрадио је у виду кратке балетске сцене. У Палмотићевој мелодрами чаробница Армида је примамила на своје острво јунака Риналда из Тасовог епа “Ослобођени Јерусалим” и држала га неким чинима на том острву. Међутим, два његова пријатеља долазе на острво и успевају да га ослободе. Ова кратка историја сва је прожета балетско музичким сценама и у том смислу слична је са осталим његовим мелодрама.

ДОШАСТЈЕ ЕНЕЈЕ К АНКИЗУ “Дошастје Енеје к Анкизу” је још краћа мелодрама са предметом из класичне историје о главном јунаку Енеји. Описује долазак Енеје к Анкизу, своме оцу у подземни свет. 225 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

225/247

5/12/2018


Анкиз је умро а његова душа је отишла у подземни свет, према предању старих Грка и Римљана. Чувар подземља је био Харон. Енеја успева да продре у тај подземни свет и доспева код оца Анкиза. Та Палмотићева мелодрама је била више сценски интересантна за класично образоване Дубровчане који су желели да виде подземни свет, поготово зато што су они, као добри хришћани, веровали у постојање пакла и раја. Душе умрлих певају у хоровима и ту се појављују као сенке. Ова сцена је деловала сигурно и језиво, веома мистериозно и много је импресионирала гледаоце. Палмотић је сигурно рачунао на ову мистериозност. Још је интересантнији могао да буде разговор између Енеје и његовог оца Анкиза, који је у ствари значио евокацију читаве римске историје.

Палмотић је често волео да обрађује теме и предмете у вези са Римом, зато што су сви племићи у свету сматрали да су, ако не крвни, а онда бар духовни потомци старе римске славе. Дубровчани су сматрали да су били повезани са Римом зато што су неки словенски краљеви рођени у Риму у избеглиштву, па су касније дошли овамо и основали градове. Романско се становништво у приморским крајевима језик. и градовима подсу навалом Словена и примило словенски Племићи били свесни тогпретопило спајања, били су поносни што су Словени, али је постојао и понос зато што су у себи имали мало и римске крви, па су сматрали да су им преци самим тим оставили у наслеђе и стару римску културу. Палмотић је карактеристичан по томе што је његов рад на мелодрами значио нову фазу у развитку музичке драме, јер се у његовим мелодрамама музика много више развија на рачун текста. Гледање на световну власт, схватање коме треба да припадне та власт и како је слушати, исто је тако карактеристично за упознавање времена када је Палмотић живео.

БАЛЕТ Да поменемо још два балета од Палмотића. У време свог рађања балет је поред игре (покрета) имао и свој текст. 226 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

226/247

5/12/2018


ГЛАС

У првом балету “Глас” (у смислу Фаме, римске богиње која је разносила вести), Палмотић је направио неку врсту ревије словенских и јужнословенских владара на позорници. Личност Глас излази на позорницу и прича како је обишао свет и притом хвали словенске владаре. Он ту убраја и неке несловенске владаре, као на пример Александра Македонског, затим римске владаре. Затим набраја средњевековне српске владаре, пољске и чешке владаре, спомиње цара Душана (Стјепана), Ђурђа Бранковића, Сандаља Хранића, Хрвоја Вукчића, Милоша Обилића, кнеза Лазара, Сибињанин Јанка, Михајла Свилојевића и остале. Требало је да те личности у ритмичким покретима представе историју.

КОЛОМБО Други балет је “Коломбо”. Сматрало се да је међу Колумбовим бродовима и морнарима било и дубровачких бродова и морнара (бродова са посадама). Дубровчани су на то били веома поносни и кад год би се повела реч о морнарици Дубровника у ранијој прошлости, они су то увек истицали. Вероватно је да је Палмотић управо из тих разлога направио овај балет.

ЕП КРИСТИЈАДА Палмотић је слободно прерадио, превео и препевао религиозни еп о Христовим мукама “Кристијас” који је написао један италијански бискуп Марко Јероним Вида (1490 – 1566. године). Латински спев је био у 6.000 хексаметара и у шест певања, а Палмотић је то разрадио у 24 певања и 17.000 стихова осмерца. 227 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

227/247

5/12/2018


Палмотић је развукао фабулу о страдању и животу Христовом, и тај је еп он више ценио него драме. У тестаменту је назначио новчани износ за штампање овог спева, и захтевао је да се спев посвети шведској краљици Кристини, која је тада абдицирала и прешла из протестанске у католичку веру. Затим је дошла у Рим, окупила је око себе многе песнике и имала је много љубавника. Претпоставља се да је Палмотић долазећи своме ујаку Миху Градићу у Рим, пошто је био прилично леп човек, био Кристинин љубавник. Та успомена је баш утицала на њега да узме да ради “Кристијаду”, зато што је наслов сличан Кристинином имену. Таква је жена са крајње верским мистицизмом могла и да одушеви Палмотића. Његов брат Џоре Палмотић штампао је тај спев 1670. године у Риму заједно са биографијом Јунија (Џона) Палмотића на латинском језику и са предговором Стјепана Градића, који је тада био кустос ватиканске библиотеке, – али дело нису посветили Кристини, јер се она тада већ била компромитовала својим скандалима, већ су га посветили једном кардиналу у Риму.

ПРЕВОДИ СУЕВИЈА Палмотић је у основи био језуитски васпитан иако је завршио хуманистичку школу. Био је веома побожан. О Ускрсу је тражио посебна одсуства од 10 – 15 дана да би за то време могао да оде у неки манастир где би испаштао своје грехе. Био је чак и верски занесењак. Читајући језуитску литературу дошао је на идеју да преведе драму “Суевија” (“Земља Шваба”). То је била школска драма, трагедија језуитског типа. У језуитским колегијумима били су интерни и екстерни ђаци, за које су била приређивана такмичења у читању латинских ода, у том смислу ко ће лепше да састави говор, расправу или слично. Крајем школске године су се приређивале помпезне свечаности и том приликом је давана једна трагедија коју су писали професори, а то су углавном биле исусовачке трагедије које су третирале моменте из живота владара и увек су носиле 228 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

228/247

5/12/2018


извесну поуку. Обично су ове драме писане на латинском језику. “Суевија” има за предмет историјски догађај. Истог типа је и драма “Урош V” Емануела Козачинског.

САТИРЕ Палмотић је значајан и као сатирични песник. Писао је сатире против одређених личности. Таквих његових полушаљивих цртица, полушаљивих песама сачувано је неколико.

ГОМНАИДА Сатирични еп “Гомнаида” је много вулгаран и ласциван еп, а чак се ни наслов не може поменути. Овај еп је био уперен против властелина Соркочевића. Из овог епоса може да се види колико је био жесток Палмотић. Менталитет људи онога времена допуштао је овакву вулгарност, јер се и у ренесанси неговала ласцивна реч и масна шала, која је била доста увредљива.

Палмотић је плодан и разноврстан песник, али је штета што је био језуитски васпитан. Његов ујак и биграф Стијепо Градић писао је за Палмотића да је невероватно лако састављао стихове. До сада је Палмотић био запостављен у историји књижевности, али, како видимо, он је врло карактеристичан за XVII век.


229/247

5/12/2018


Владислав Менчетић (1618 – 1666)

Себе је називао Влађо. Рођен је у чувеној властелинској породици Менчетића. Немамо података о његовом образовању, исто тако имамо само мало података о његовом животу. Највећи деоа времена проводио је у Конавлима као војни заповедник. Изгледа да је имао војних способности. Учествовао је у борбама са Турцима и са хајдуцима. Међутим, када није било борбе, онда је он проучавао народни живот и обичаје. Он је веома волео да посматра народне игре и да слуша народне песме, па је зато направио неку врсту пародије. Владислав Менчетић је умро пре земљотреса, односно 1666. године.

ЉУБАВНА ЛИРИКА Од њега нам није остало много дела. Занимљив је по томе што је типичан мариниста. Оставио је неколико маринистичких љубавних песама, а између осталих требало би да напоменемо само: “Дијељење од госпоје” и др.


230/247

5/12/2018


РАД НА ЕПУ

РАДМИЛОВА ТУЖБА ЦИЈЕЋ ЗОРКЕ ВИЛЕ “Радмилова тужба цијећ (због) Зорке виле” је еп, али није оригиналан, већ је то препев епа “Ергастови уздаси” (“Gli sospiri d' Ergasto”) од Ђанбатисте Маринија. То је најуспелији превод Ђанбатисте Маринија у нашој књижевности.

РАДОЊА Шаљиви еп “Радоња” је његово најуспелије дело, које је интересантно и по форми и по мотиву. Подсећа на народне песме и повезује се са тадашњом савременом народном лириком. Ова веза са народном поезијом је веома значајна, зато што показује да се народна поезија уплитала у дубровачку поезију. То је значило да је постојао утицај народне поезије на Владислава Менчетића, јер је слушао народне песме. У стиховима епа “Радоња” се смењује осмерац, а постоји таква иста комбинација стихова у лирским народним песмама које је много касније Вук Караџић сакупио у Конавлу и Перасту. И сам мотив епа “Радоња” је везан за народну књиђевност: Сељак Радоња је ожењен лепом и снажном сељанком која га злоставља и стално га нагони на рад. Он је све то трпео извесно време, а када му је досадило добро ју је истукао и запретио јој. Његова жена Милева од тог тренутка постаје мека и он сад зна како ће с њом да поступа. Владислав Менчетић изводи из тога закључак да треба од почетка бити чврст и да не треба човек да дозволи да га жена злоставља. Вук Караџић је на том терену записао народну песму “Сиромах ожењен госпођом”.


231/247

5/12/2018


ТРУБЉА СЛОВИНСКА

“Трубља словинска” је патриотски спев. Штампао га је у Јакину (Анкони) 1665. године, а посветио га је ондашњем хрватском бану Петру Зринском, који је био песник, али је још више био познат као ратник због успеха које је постигао у борби са Турцима. Како је Владислав Менчетић био војни песник, он му је зато и одао хвалу. Петар Зрински је путовао по Далмацији и кроз Боку Которску, па је трабало да сврати у Дубровник, али то није учинио. Он је презирао дубровачко племство зато што се бавило трговином. “Трубља словинска” је писана у истој идеологији као и Гундулићева “Ода Фердинанду Другом”. Почетак у Менчетићевом делу је исти као и код Гундулића. Владислав Менчетић, као и сва дубровачка властела, надао се да ће витез какав је био Петар Зрински ослободити Балкан од Турака, а он је, међутим, био погубљен.

КЊИГА МАРОЈА КАБОГЕ “Књига Мароја Кабоге” је спев (у ствари, књига значи писмо) Владислава Менчетића. Тај Мароје Кабога је био млади дубровачки племић у то време, и био је у затвору зато што је ранио неког властелина. Затим је побегао у један фрањевачки манастир, али су га ипак ухватили и бацили у тамницу.


232/247

5/12/2018


ДРУГА ПОЛОВИНА XVII ВЕКА КЊИЖЕВНОСТ У ДУБРОВНИКУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XVII ВЕКА

У Дубровнику се догодио страховит земљотрес (“трешња”), 6. априла 1667. године, који је том приликом порушио куће, изазвао пожаре, па је много становника изгинуло, а властела је била сведена на половину. Створено је касније ново племство од неких старијих грађанских породица, као што су били на пример Златарићи и други. Тај земљотрес је учинио да је Дубровник на књижевном пољу заостао за извесно време, а за Дубровник земљотрес је значио катастрофу. Земљотрес се догодио у зору, више од две трећине кућа било је порушено, а остале су само куће на брду које су биле зидане на каменој подлози. Раван део града је изграђен на шиповима (борове бандере умазане у катран) на песковитој обали. После катастрофе околно становништво је пљачкало град. Уништена је флота, сво богатство, и тако је тек крајем XVII века Дубровник почео да се обнавља, а обнаваљање је успоравао данак који су Дубровчани плаћали Турцима. Отада Дубровник никада није доживео онај процват који је имао пре земљотреса. Племство је једва животарило, а стварањем нове властеле развио се антагонизам између старих и нових властелина. Више положаја у државној управи заузимала је стара властела. Чак су и законом били забранили крвно мешање ова два слоја, и уколико би дошло до тога стари племићи би презирали сву помешану властелу због упрљане “плаве крви”. Тако су створена три нетрпељива слоја: стара, нова и помешана властела. А на другој страни грађанска класа се богати и јача. Ауторитет властеле нагло слаби, а што видимо из закона којима они сами себе штите, а заведене су строге казне против оних који не поштују власт, буне народ, итд. 233 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

233/247

5/12/2018


РАД НА КОМЕДИЈИ

У књижевности се јавља критика властеле, док тога раније није било никад, а после земљотреса појављује се отворено подсмевање властели. Цензура католичке цркве је попустила. У другој половини XVII века јављају се нови књижевни родови. Комедија као најживљи и најслободнији књижевни род прва је пала као жртва католичке реакције. После земљотреса ојачани грађански сталеж почиње да се бави комедијом, а властела наставља са мелодрамама. У другој половини XVII века имамо веома интересантну појаву комедије. Та комедија је остала већином анонимна. Сачувано је око двадесет комедија из тог времена. У њој се јавља утицај артистичке комедије, која много снижава књижевну и драмску вредност. За такву комедију су писци давали само известан нацрт, назначене улоге, извесне ситуације, чинове и појаве, а глумцима је остављено да сами импровизују. Успех комедије је зависио од глумачке духовитости и сналажљивости, а од артиста је зависило да ли ће улога бити боља или слабија. Та појава се провлачила све до наших дана у провинцијским позориштима. Чича Илија Станојевић је имао обичај да у своје улоге нешто додаје, иако је то већ тада било забрањено. Све су те комедије у основи биле рађене по једном калупу, како ће да почне, како ће да се одвија и како ће радња да се заврши. Личности су више него типизиране, а постоје и маске, док је хумор циркуски. То је више комедија гестова, облачења маском и која покретима изазива смех. Шале су најчешће грубе. Та артистичка комедија је имала комику која се више свиђала занатлијском сталежу. И у ренесансној књижевности је било трагова артистичке комедије. Комедија XVI века је на далеко већој висини. Појава ове комедије је културних карактеристична као историјска за разумевање ондашњих и књижевних прилика.појава Најбоља издања ових комедија су: Милана Решетара, “Четири дубровачке драме у прози”, издање САН 1922. године; и Фрањо Фанцев је издао три комедије (“Грађа за повијест књижевности хрватске”, XI и XIII).


234/247

5/12/2018


ПИСЦИ КОМЕДИЈА

Имамо извесне забелешке да су на комедији у то време радили:

Фрањо Радаљевић ( – 1667) Џанлука Антица (1611 – 1668), писар из Дубровника Петар Канавеловић – Корчуланин (1637 – 1719) Ти писци су били и грађани, у ствари, били су махом грађани. Како не знамо писце, не знамо ни тачно време извођења ни постанка ових комедија. Поуздано је да највећи број припада крају XVII века. Комедију пишу, играју и гледају грађани. Називи ових комедија су комични.

КОМЕДИЈЕ ЈЕРКО ШКРИПАЛО Милан Решетар је објавио комедију “Јерко Шкрипало”. Постоји забелешка да је поменута комедија представљена 1699. године. Један детаљ би говорио да је и раније постала. У разговору Јерка Шкрипала и његовог слуге помиње се Јеврејин Арон Коен, који је дошао да откупи грожђе и вино. У дубровачком архиву се помиње Јеврејин Арон Коен, који је века као угледан у Дубровнику у првој половини XVII и умро трговац је 1656. живео године. Помиње се такође и канцелар Маро Ругај, а и он је умро 1656. године. Није, међутим, вероватно да би комедија помињала личности које више нису међу живима. Могуће је, стога, да је та комедија написана средином XVII века и да је представљена и пре забележене представе из 1699. године. Садржај: Јерко Шкрипало је дубровачки властелин који долази на имање да надгледа бербу, а и да се проведе. Није му мило што је с њим пошла његова жена. Када су пошли, он ју је наместио 235 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

235/247

5/12/2018


на немирног магарца не би ли је оборио у понор. Пошто је остала жива, Јерко јој спрема за идући пут исту ствар када буду ишли у Конавље. О оваквом властелинском браку логично је да један властелин не би писао. Грубе шале с властелином Јерком, бившим кнезом републике Дубровник, не могу се замислити у Држићево време. Сада се грађани отворено подсмевају и зато нису били кажњени, а то значи да је ауторитет властеле опао.

СТАРАЦ КЛИМОЈЕ Комедију “Старац Климоје” објавио је Фрањо Фанцов у “Грађи за повијест књижевности хрватске”, књига XIII. Климоје каже на једном месту за себе да је властелин и да хоће да умре као властелин. Видимо изричито подвлачење да су племићи личности с којима се праве грубе шале. Раније овога није могло да буде. “Старац Климоје” кога даје Београдска комедија – професионално позориште – је контаминација комедија “Мада” и “Старац Климоје”.

МАДА И ову комедију је такође објавио Фрањо Фанцов у “Грађи за повијест књижевности хрватске”, књига XIII. Назив је добила по имену једне младе девојке. Основа радње је у љубави између Маде и младића Луке, а којој се противи девојчин отац. Постоји у комедији и неки госпар Паво, старац заљубљен у неку удовицу, па је он главни предмет шале. Појављују се и типизиране личности као: Фантазија, Облождер и др.


236/247

5/12/2018


ЉУБОВНИЦИ

Комедија “Љубовници” је истог типа, једна љубавна интрига са старцем Ловром Калебићем. Ту су младић Фабриције и старац Ловро Калебић који се заљубљују у неку Лукрецију. Она претпоставља младића старцу на чији рачун се изводе најгрубље шале.

Устаљена радња у овим комедијама је била скоро увек о старијем човеку који је заљубљен у млађу девојку или жену. У ствари, то је сенилна страст чије жеље нису у сразмери са моћима, и на рачун тога се праве шале. На сцени су грубост и непристојност, а нарочито их много има у речнику. Тешко је прочитати и један пасус а да се не наиђе на овакве речи. Види се колико су нарави огрубеле у XVII веку. Уосталом, барокни хумор и иначе се заснива на бурлесци, крупној и често вулгарној речи, на непристојним и преслободним гестовима. Уобичајени поступци ове комедије, из које извиру многобројни комични ефекти, редовно су хватања у мрежу, кретања по позорници у бурадима, пењање уз скалу (лествице), поливање нечистом водом, мачевања, смешне серенаде и сл. Све је то хумор какав је негован у такозваној импровизираној комедији (commedia dell' arte) која је у XVIII веку била веома популарна. Осим хумора, дубровачка комедија XVII века везује се за commediu del' arte и низом стандардних маски које је из њих преузела: Пулчинела (долази, на пример, у комедији “Шимун Дундурило”), Скапин (“Лукреција”), Кола Пуљиз (“Шимун Дундурило”), Капетан (“Бено Поплесија”) (“Џоно Функјелица”) и др. Осим иакопоједине је текст сцене дубровачких века фиксиран и тога, написан, у њимакомедија биле су XVII у целини препуштене импровизацији извођача и писци за њих нису писали текстове. Та места која глумци треба да у потпуности импровизују била су обележена нарочитим знаком (&) у сачуваним рукописима. Иако међу овим комедијама има и успелијих и бољих (“Љубовници”, “Мада”, “Џоно Функјелица”), у целини гледано њихова књижевна вредност доста је скромна. Већи је њихов културно-историјски значај: оне су дубровачкој публици XVII века одржавале смисао за комедију; оне су израз укуса и схватања нашег 237 http://slide pdf.c om/re a de r/full/3-0-dubrova cka -knjiz evnost

237/247

5/12/2018


човека у Дубровнику средином и при крају XVII века; оне су одразиле многе видове савременог живота и односа у њему.

ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић: Дубровачка комедија “Јерко Шкрипало”, Годишњица Николе Чупића, Књига XXIX, 1910. Ф. Фанцев: Два дубровачка комедиографа из краја XVIII стољећа, М. Комбол: М. Пантић:

М. Пантић:

Прилози за књижевност, Књига VIII, 1928. Хрватска драма до 1830. године. Хрватско коло, 1949. “Син вјереник једне матере”, Дубровачка комедија из XVII века, Анали Хисторијског института у Дубровнику, II, 1953. Неколико бележака уз стару дубровачку комедију “Јерко Шкрипало”, Анали Хисторијског института у Дубровнику, IV – V, 1956.


238/247

5/12/2018


Литература

Поповић Павле: Водник Бранко:

Комбол Миховил:

Тадић Јорјо: Павловић Драгољуб: Павловић Драгољуб: Колендић Петар: Павловић Драгољуб: Пантић Мирослав:

Петковић Миливоје: Новак Грга:

Божић Иван: Крековић Петар: –

Преглед српске књижевности, Друго издање, Београд, 1913. Повијест хрватске књижевности, Књига I, Од хуманизма до поткрај XVIII стољећа, Загреб, 1913. Повијест хрватске књижевности до народног препорода, Прво издање, Матица хрватска, Загреб, 1945., Друго издање, Загреб, 1961. Дубровачки портрети, Српска књижевна задруга, Књига 305, Београд, 1948. Из књижевне и културне историје Дуб ровника, Свјетлост, Сарајево, 1955. Из наше старије књижевности, Свјетлост, Сарајево, 1964. Из старога Дубровника, Српска књижевна задруга, Књига 388, Београд, 1964. Старија југословенска књижевност (у штампи). Марин Држић 1508 – 1958, Српска књижевна задруга, Књига 343, Београд, 1958. Дубровачке маскерате, Српска академи ја наука, Београд, 1950. Предговор књизи: Винко Прибојевић, О подријеклу и згодама Славена, Југословенска академија, Загреб, 1951. Појава хуманизма у Дубровнику, Хисто ријски преглед, II, стр. 6 – 18, 1955. Најстарија хрватска лирика, Наставни вјесник, XVI, 1908. Зборник у прославу петстотогодишњице Марка Марулића, 1450 – 1950., Југословенска академија, Дјела 39, 1950.


239/247

5/12/2018


Бадалић Јосип:

Стојковић Марјан: Швелец Фрањо:

Штефанић Вјекослав: Бујас Рамиро:

Комбол Миховил: Поповић Павле:

Карлић Петар: Мурко Матија: Тадић Јорјо: Павловић Драгољуб:

Халер Алберт: Павловић Драгољуб:

Пантић Мирослав:

Комбол Миховил:

Марко Марулић, Давидијада, Предговор уз издање: Марко Марулић, Давидијас, Стари писци хрватски, Књига XXXI, Загреб. Мавро Ветранић, савремени сатирични пјесник, Наставни вјесник, XXV, 1917. Мавро Ветрановић, Радови Института ЈАЗУ у Задру, Књига 4, 5, 6, Задар, 1959, 1960. Петар Зоранић, Предговор уз издање: Петар Зоранић, Планине, Загреб, 1942. Петар Хекторовић, Предговор уз издање: Петар Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање, Загреб, 1951. Талијански утицаји у Златарићевој лирици, Рад ЈАЗУ, Књига 247. Антун Сасин, дубровачки песник XVI века, Глас САНУ, II одељ. књиге 90, Београд, 1912. Хваркиња, Наставни вјесник, Књига XXV. О претходницима илиризма, Нова Европа II, 1921. Дубровник за време Џива Гундулића, Српски књижевни гласник, бр. 4, 1939. Хорације Мажибрадић, дубровачки песник XVII века, Глас САНУ, CCXL, Београд, 1960. О Гундулићевим “Сузама сина разметнога”, Хрватска ревија, 1938. Иван Гундулић, Осман, Предговор уз издање: Иван Гундулић, Осман, Нолит, Школска библиотека, Београд, 1957. Џиво Гундулић, Дубравка, Предговор уз издање: Џиво Гундулић, Дубравка, Нолит, Школска библиотека, Београд, 1960. Хрватска драма до 1830., Хрватско коло, бр. 2 – 3, 1949.


240/247

5/12/2018


Деановић Мирко:

Одрази италијанске академије “Degli Arcadi” преко Јадрана, Рад ЈАЗУ, Књига 248 и 250., Загреб, 1934.

Матић Томо:

Молијерове комедије у Дубровнику, Рад ЈАЗУ, Књига 166.


241/247

5/12/2018


Обавезна лектира

Павловић Драгољуб: Павловић Драгољуб:

Павловић Драгољуб: Шишко Менчетић и Џоре Држић:

Марко Марулић: Мавро Ветрановић:

Андрија Чубрановић: Ханибал Луцић: Петар Зоранић: Никола Наљешковић: Марин Држић:

Дубровачке поеме, Ново покољење, Београд, 1953. Дубровачка поезија, Зборник, Прво издање. Просвета, Београд, 1950; Друго издање, Просвета, Београд, 1956; Треће издање, Просвета, Београд, 1963. Антологија дубровачке лирике, Нолит, Београд, 1960. Избор еротике, Стари писци хрватски, Књига II, Издање књ. XXXIII; или Д. Павловић, Дубровачка поезија, Београд, 1956, и Д. Павловић, Дубровачка лирика Београд, 1960. Јудита, Издање Вјекослава Штефанића, Загреб, 1950. Ремета, Стари писци хрватски, Књига III; Посветилиште Абрамово, Стари писци хрватски, Књига IV; Избор из поезије, Д. Павловић, Дубровачке поеме Београд, 1953. Јеђупка, Д. Павловић, Дубровачке поеме Робиња, Стари писци хрватски, Књига VI. Планине, Издање Вјекослава Штефанића, Загреб, 1942. Једна комедија по избору, Стари писци хрватски, Књига V. Новела од Станца, Издање Д. Павловића СКЗ, Београд, 1937; Дундо Мароје, Издање П. Колендића, Београд, 1951; Плакир, Издање Миховила Комбола, Загреб, 1947; Револуционарна писма из 1566. год., Изабрана дела Марина Држи-


242/247

5/12/2018


Петар Хекторовић: Динко Рањина: Динко Златарић: Антун Сасин:

Мартин Бенeтoвић: Стијепо Ђурђевић: Иван Џиво Гундулић:

Иван Џиво Бунић:

Јуније Џоно Палмотић: Фрањо Крсто Франкопан: –

–

Игњат Ђурђевић:

ћа, Издање М. Пантића, Народна књига, Београд, 1963. Рибање и рибарско приговарање, Издање Рамира Бујаса, Загреб, 1951. Избор еротике, Д. Павловић, Дубровачка поезија. Избор еротике, Д. Павловић, Дубровачка поезија. Мрнарица, Д. Павловић, Дубровачке поеме; Малахна комедија од пира, Стари писци хрватски, Књига XVI. Хваркиња, Грађа за повијест књижевности хрватске, Књига VIII. Дервиш, Д. Павловић, Дубровачке поеме. Дубравка, Издање М. Пантића, Београд, 1960; Сузе сина разметнога, Д. Павловић, Дубровачке поеме; Осман, Издање Ђ. Керблера, Загреб, 1921, и скраћено издање Д. Павловића, Београд, 1957; Изабрана делаНародна Џива Гундулића, Издање М. Пантића, књига, Београд, 1964. Избор еротике, Д. Павловић, Дубровачка поезија, Д. Павловић, Дубровачка лирика. Павлимир, Стари писци хрватски, Књига XIII. Избор из поезије, По издању Славка Јожића, Београд, 1936. Једна дубровачка комедија из XVII века, Грађа XI или XIII; М. Решетар, Четири дубровачке драме у прози, Београд, 1922 Народне песме у записима XV – XVIII века, Избор и предговор Мирослава Пантића, Просвета, Београд, 1964. Сузе Марункове, Д. Павловић, Дуброва-


243/247

5/12/2018


чка поезија и Д. Павловић, Дубровачка лирика; Уздаси Магдалене покорнице, Стари писци хрватски, Књига XXIV. Андрија Качић Миошић:

Разговор угодни народа славинског, Стари писци хрватски, Књига XXVII.


244/247

5/12/2018


Садржај

Напомена приређивача.................................................................................................5

УВОД................................................................................................................................7 ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ ДУБРОВНИКА И ДРУГИХ ПРИМОРСКИХ ГРАДОВА.....................................................................9 КЊИЖЕВНИ ЖИВОТ ДУБРОВНИКА У ПРЕДРЕНЕСАНСНОМ ПЕРОДУ..........................................................................14

XV – XVI ВЕК ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА...............................................................................17

XV ВЕК......................................................................................................................19 ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА................................................................................19 ХУМАНИСТИ............................................................................................................23 Јурај Шишгорић (око 1420 – 1509).........................................................................................................24 Винко Прибојевић.......................................................................................................26 Илија Цријевић (1463 – 1520)................................................................................................................28 ПИСЦИ РЕНЕСАНСЕ................................................................................................31

НАЈСТАРИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ ПЕТРАРКИСТИЧКЕ ПОЕЗИЈЕ...............32 Шишко Менчетић (1457 – 1527)

(Одлике петраркистичке поезије)..............................................................................32 Џоре Држић (1461 – 1501) (Родоначелник световне драматике) (Буколске еклоге)........................................................................................................36

ПРВА ПОЛОВИНА XVI ВЕКА..............................................................................43 ПРЕДСТАВНИЦИ ХРИШЋАНСКЕ РЕНЕСАНСЕ..........................................43 Марко Марулић (1450 – 1524) (Књижевност у Сплиту)..............................................................................................43 Мавро Ветрановић (1482 – 1576)................................................................................................................55

ПОКЛАДНА ПОЕЗИЈА.......................................................................................68 Микша Пелегриновић (1500 – 1562) (Књижевност на Хвару)..............................................................................................68


245/247

5/12/2018


Андруја Чубрановић (Прва половина XVI века)..........................................................................................68

РАЗВОЈ РЕНЕСАНСНЕ ДРАМЕ И ПОЗОРИШТА..........................................73 Ханибал Луцић (око 1485 – 1553) (Књижевност на Хвару)..............................................................................................73 Никола Наљешковић (око 1500 – 1587) (Претходник Марина Држића)...................................................................................82 Марин Држић (око 1508 – 1567) (Ренесансна комедија)................................................................................................89 ПОЗОРИШТЕ У ДРЖИЋЕВО ДОБА.....................................................................119

ДРУГА ПОЛОВИНА XVI ВЕКА..........................................................................121 Динко (Доминко) Рањина (1536 – 1607)..............................................................................................................121 Доминко Златарић (1558 – 1613)..............................................................................................................126 Антун Сасин – Братосаљић (пре 1524 – 1595) (Епигон Марина Држића).........................................................................................134

КЊИЖЕВНОСТ ДРУГИХ ПРИМОРСКИХ ГРАДОВА..................................138 КЊИЖЕВНОСТ ХВАРА..........................................................................................139 Петар Хекторовић (1487 – 1572)..............................................................................................................141 Мартин Бенетoвић ( – 1607) (Епигон Марина Држића).........................................................................................151 ЗАДАРСКИ ПИСЦИ................................................................................................154 Петар Зоранић (1508 – пре 1569) (Оснивач аркадског романа)....................................................................................155 РЕФОРМАЦИЈА И КАТОЛИЧКА РЕАКЦИЈА.....................................................160

XVII ВЕК БАРОК.........................................................................................................................163 ЕКОНОМСКЕ, ДРУШТВЕНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ КОЈЕ СУ УСЛОВИЛЕ ПРЕЛАЗ ОД РЕНЕСАНСЕ КА БАРОКНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ...........................165

ПИСЦИ НА ПРЕЛАЗУ ИЗ XVI У XVII ВЕК......................................................169 Хорације Мажибрадић (1567 – 1641)..............................................................................................................169 Паскоје Примовић (Примојевић – Латинчић) (1565 – 1619)..............................................................................................................175

ПРВА ПОЛОВИНА XVII ВЕКА...........................................................................177


246/247

5/12/2018


МАРИНИЗАМ...........................................................................................................177

ГЛАВНИ ПРЕДСТАВНИЦИ БАРОКНЕ КЊИЖЕВНОСТИ.........................179 Стијепо Ђурђевић – Ђорђић (1579 – 1632)..............................................................................................................179 Иван (Џиво) Гундулић (1589 – 1638) (Настанак мелодраме)...............................................................................................183 Иван (Џиво) Бунић – Вучић (1591 – 1658)..............................................................................................................204 Јуније (Џоно) Палмотић (1607 – 1657) (Епигон Ивана Гундулића) (Почеци балета).........................................................................................................211 Владислав Менчетић (1618 – 1666)..............................................................................................................230

ДРУГА ПОЛОВИНА XVII ВЕКА.........................................................................233 КЊИЖЕВНОСТ У ДУБРОВНИКУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XVII ВЕКА......................................................................233 Литература.................................................................................................................239 Обавезна лектира......................................................................................................242

САДРЖАЈ...................................................................................................................245


247/247

3-0. Dubrovacka knjizevnost

Recommend Documents