Појмови извóд – редакција старый стиль – стари календар притча – парабола Ветхий завет – Стари завет Закон (Пятикнижие Моисеево): - Бытие – Постање - Исход – Излазак - Левит – Левитска књига - Числа – Бројеви - Второзаконие – Закони поновљени Пророки Писания: - Псальтир - Притчи Соломоновы - Премудрости Соломона - Книга Иова - Екклезиаст – Књига проповедникова - Песнь песней Новый завет - Евангелие от Матфея, Марка, Луки и Иоанна - Деяния апостолов/апостолские – Дела апостолска - Послания апостолов – Посланице апостолске - Отровение/Апокалипсис Иоанна Богослова первопечатник отречëнные книги – апокрифи Александрия – Александрида икона с клеймами Родительские дни – Задушнице острóка лубóк утвар – црквени сасуд клобýк – панкамилавка вклад по душе – прилог внести свою лéпту – дати свој обол холóп – роб кабалá – ропство книжная справа – исправљање књига прикáз – уред на покóе – у мировини изнáнка – наличје кощумство – светогрђе балаган – народни театар комедийая хоромина – позориште засилие – превласт вóпленица – нарикача вдоль и поперëк – уздуж и попреко мозаичист – мозаичар метр – метар мэтр – стручњак поморы – Поморци
Стара руска књижевност – увод
Старом руском књижевношћу назива се период између примања писмености у Русији и 18. века. Ниједна од ових граница није сигурна. Не може се са прецизношћу одредити када се писменост појавила у Русији, али у сваком случају, она је ишла упоредо са примањем хришћанства и постојала је у деветом, односно десетом веку. Границом између старе и нове руске књижевности треба сматрати крај 17. и почетак 18. века, мада постоје мишљења да већ средином 17. почиње ново раздобље руске књижевности јер тада долази до појачаног продирања елемената народног фолклора у књижевност и до развијања литературе световног карактера. Међутим, црквенорелигиозне теме и даље доминирају. Стара руска књижевност, према томе, обухвата период од око шест и по векова. Најстарији њен период назива се књижевност Кијевске Русије, кијевски период или (што је мање срећно решење) домонголским периодом. Треба напоменути да Кијевска Русија није обухватала само кијевску област, већ и Новгородску, Суздаљску и Ростовску. Према сведочењима неких хроничара, Кијев је у 10 - 11. веку био веома велики град, са 400 цркава, 8 пијаца и за то време огромним бројем становника. Разуме се, споменици кијевског периода нису настајали само у Кијеву, већ и у другим градовима Кијевске Русије, као што су јужни градови Чернигов, Туров, Галич и северни градови Новгород, Смоленск, Ростов итд. Језик старе руске књижевности је јединствен, упркос незнатним, махом фонетским, разликама између северних и јужних споменика. То је руска редакција старословенског коју одликују следеће црте: губљење назала вокализација полугласника у јаком положају жд даје ж шт даје ч Јединство руске редакције стсл. су вероватно одржавале саме књиге. Књижевници и у Новгороду и у Ростову и у Галичу учили су из истих књига и природно је да би, кад би почели да пишу, писали истим таквим језиком на коме је била написана сва дотадашња књижевност. Књиге су се у старој Русији умножавале скоро искључиво преписивањем, будући да је прва штампарија отворена у Русији тек средином 16. века. Писало се на пергаменту рукописом који се називао устав. У другој половини 14. века појављује и папир, што за последицу има увођење полуустава и брзописа којима су се књиге брже преписивале, сам папир био је материјал јефтинији од пергамента, те књиге убрзо постају и приступачније и бројније. Осим пергамента и папира, у Русији се од најстаријих времена користила и брезова кора. Писање на кори дрвета, особито букве, судећи по лингвистичким истраживањима, било је дубоко уврежено не само у словенску, већ и целу индоевропску културу. У периоду између 1951. и 1961. професор Арциховски вршио је ископавања у Новгороду и нашао посланице на брезовој кори из 11 – 14. века. Слова су на овим корама урезивана оштрим предметом, најчешће костима, а писане су народним језиком и углавном су веома прозаичног садржаја – то су приватна писма, кратке забелешке, пословни документи. Изгледа да су се у старој Русији на брезовим корама писале и читаве књиге, али ниједна није сачувана до данас. Што се тиче самих посланица, нађено их је око 1000 до сада (→ археолози Залезјан и Јањин, “Я послал тебе бересту”). За проучавање старе руске књижевности још је битан и појам ауторства. Наиме, појам индивидуалног ауторског монопола на дело није постојао, аутор је врло често и сам изостављао своје име или га узгред помињао, а понекад и намерно приписивао особи великог популарности да би дело добило на ауторитету. Преписивач се често јављао и у улози редактора дела које преписује, преправљајући га по потребама и укусу своје средине. Резултат је да анонимност и псеудонимност, за оно време посве обични, веома усложњавају проблем локализације дела. Чак и када се име аутора зна, лако се може догодити да је то име – све што се зна о аутору. Многа дела дошла су до нас не у оригиналу, већ у преписима, и то често каснијим, па се, осим историје самог дела, мора имати у виду и историја његових редакција.
Преводна књижевност Кијевске Русије Као и оригинална литература, преводна књижевност се на руском тлу током свог бивствовања подвргавала процесу редакционих преправки које су брисале границу између свог и туђег. У том смислу, дела преводне литературе постала су књижевни артефакти руске књижевности у истој мери у којој ће, на пример, касније постати песме које је преводио Жуковски. Главни посредник при продирању византијске књижевности у Русију била је Бугарска, која је у 10. веку под царем Симеоном проживљавала свој златни век писмености. Русима су из Бугарске стизале књиге на старословенском и бугарској редакцији стсл. Ова појава назива се ПЕРВОЕ ЮЖНОСЛAВЯНСКОЕ ВЛИЯНИЕ Али нека дела преводила су се и директно са грчког оригинала. Такође, постојали су и преводи с хебрејског језика. Библијски текстови Грчки превод Старог завета, тзв. Септуагинта (настао око 200. године пре н.е.) и један од грчких текстова Новог завета су легли су у основу словенског превода Библије, који су у другој половини 9. и првој половини 10. века урадили Ћирило и Методије и њихови ученици у Македонији, Моравској, Панонији и Бугарској. У старој Русији постојао је велики број библијских текстова. Интегрална Библија се појавила тек у 15. веку у Новгороду када су сви постојећи библијски текстови заједно са онима који су недостајали (нпр. Књиге Макавејске) и који су преведени са хебрејског, обједињени у тзв. Генадијеву Библију (названа тако по архиепископу Генадију, чијом заслугом је настала). Прва штампана књига у Русији био је Апостол из Библије (1564.). Иван Фјодоров је 1580-81. штампао Острошку Библију (названа тако по граду Острогу у северозападној Украјини, где је штампана), а 1751. године штампано је исправљено издање ове Библије (пошто је текст претходно упоређен са грчким текстом) и оно се назива Јелизаветина Библија. Међутим, пре него што се појавила Библија у целини, постојао је велики број одломака и појединих текстова у различитим богослужбеним књигама. Такви су: Псалтир Паримејник (делови Старог и Новог завета који су се користили за читање на вечерњем, на велике празнике) Јеванђеља - постојале су две врсте: апракосна јеванђеља, која су садржавала одломке из сва 4 јеванђеља, прилагођена црквеној служби (Мирослављево јеванђеље је, нпр. апракосно), и четворојеванђеља (Тетроевангелие), која су садржавала интегрални текст сва 4 јеванђеља. Најстарије апракосно јеванђеље сачувано до данас је Остромирово јеванђеље, писано између 1056. и 1057. године. Ово јеванђеље почиње Јеванђељем по Јовану (уместо данас уобичајеног Јеванђеља по Матеју) које се чита на Ускрс. Написао га је извесни ђакон Григорије за управитеља Новгорода, Остромира. Григорије је започео је рад 21. октобра на празник Илариона, а завршио 12. маја на празник Епифона. Остромирово јеванђеље нађено је 1701. године. 1720. године је, по наредби Петра Великог, пренесено у Санкт Петербург. Траг му се губи до 1805. године, када је нађено међи стварима у гардероби покојне Екатерине Друге. Пребачено је у Руску националну библиотеку у Петрограду, где се и данас чува. Књига је првобитно била украшена корицама са драгим камењем, због чега је замало нису украли. Лопов је, срећом, само стргао корице и бацио књигу натраг у орман у ком ју је нашао. Почетком 19. века почиње и изучавање Остромировог јеванђеља. Прво издање појавило се 1843. године и садржавало је, поред текста самог споменика, и кратку граматику, речник и грчки оригинал. Постојало је много издања овог текста, а велики одломци су до Револуције улазили у списак обавезне лектире у школама. Осим библијских текстова, постојале су и богослужбене књиге са текстовима молитви и песама за одређене месеце – Службени Минеји. У преписима дошли су до данашњег дана Новгородски Службени Минеји с краја 11. века, са текстовима за месеце септембар, октобар и новембар. Такође, постојала је и тзв. Палеја, збирка текстова насталих препричавањем старозаветних прича и употребом апокрифа. Постојале су “Хронографические палеи” и
“Палея Толковая”. Изборник Свјатослава из 1073. године је написао дијак Григорије за великог кнеза Свјатослава Јарославича, користећи се бугарским оригиналом (који је, опет, био превод са грчког за бугарског цара Симеона, урађен крајем 9. тј. почетком 10. века). Сматра се да је прво писан за Изјаслава, па прерађен за Свјатослава. Свјатослав се помиње на неколико места, а на почетку Изборника се налази његова слика са породицом, чиме се крши византијски обичај (у минијатурама је до 12. века са породицом приказиван само цар и то као ктитор, а жена уопште нема). Занимљиво је и то да се на слици један син налази иза мајке и лице му се не види. Не зна се узрок овоме. Изборник садржи дела византијских црквених оца (Василије Велики, Јован Златоусти…), афоризме, а у њега је укључен и чланак византијског писца Грегорија Херобоска “О ликовима” који се бави питањима стилистике и тропима. Верзија из 1076. године сматра се већ оригиналним руским делом, а не преписом. Написао ју је руски писар, очевидно се служећи делима из кнежеве библиотеке. Апокрифи Реч “апокриф” потиче од грчке речи за “тајни, скривени”, тј. доступан само одабранима, зналцима, а не светини. Уз такво схватање, апокрифи су у прво време били уважавани као врста тумачења Библије. Међутим, с развојем јереси, различите хришћанске секте користе апокрифе као своју потпору и због тога их званична црква почиње забрањивати. Да би се установило шта се сматра апокрифом, састављен је канон. Међутим, у класификовању књига као канонских или апокрифних није се било толико доследно, тако да је велики број текстова које римокатоличка црква признаје, а православна одбацује и обрнуто. Подела апокрифа: 1) старозаветни – у Русији су посебно популарни били апокрифи са старозаветним ликовима као што су Адам и Ева, Енох, Аврам, Давид, Соломон, 12 патријарха (особито Јосиф Јасенека), Завештање Јовово, Житије Мојсијево… 2) новозаветни – углавном су одговарали форми канонских текстова, те тако постоје: апокрифна јеванђеља (Протојаковљево (које успоставља култ Богородице), Псеудотомино, Никодимово…), апокрифна дела апостолска (Павлова, Андрејева, Томина, Петрова, Јованова…), апокрифне посланице апостола (Трећа Павлова посланица Коринћанима, Посланица Лаодикијцима, Павлова преписка са Сенеком…), неколико легенди о Христу, о крсном дрвету…Ту су и апокрифна откровења (Ход Богородице по мукама, Откровење апостола Павла, Откровење Јована Богослова на Фаворској гори, Откровење Методија Патарског…). Занимљиво је и Слово о васкрсењу Лазаревом, оригинални руски апокриф и Беседа три светитеља, написана у форми дијалога. У Русији није у почетку постојала јака свест о томе да су апокрифи неканонске књиге. Многи руски књижевници разобличавају антиканонске књиге (нпр. Максим Грек). Званичан статус апокрифа текст је добијао уколико би ушао у индекс забрањених књига. У Русију је овај индекс прешао из Византије у 11. веку, а специјални руски индекс појавио се у 14. Као узор за његово стварање послужили су поменути византијски и бугарски индекс. У 16. веку се састав индекса учвршћује и у том облику он улази у тзв. “Кирилову књигу” 1644. године. Ова књига је код расколника стекла велику популарност. Апокриф о Соломону и Китоврасу […] је један од најраспрострањенијих старозаветних апокрифа. Грчки текст није познат, као ни јужнословенски преводи, али зато постоји хебрејски текст. Ход Богородице по мукама (Апокалипса Маријина) […] је апокриф који је у Русију доспео преко Јужних Словена, најстарији његов препис је из 12. века. Руски текст се од грчког разликује по једној битној ставци – међу онима осуђеним на вечне муке налазе се и они који су поштовали словенске паганске богове – Хорса, Велеса, Перуна итд. Ова ставка је у апокриф вероватно ушла управо на руском тлу. Апокалипса Маријина је текст који је имао велики утицај како на усмену, тако и на писану књижевност. У целини се издваја својом хуманом тенденцијом и моралним
преосмишљавањем званичне хришћанске доктрине. Овај апокриф оставља трага на Легенди о инквизитору у Браћи Карамазовима. Достојевски свесно мења апокриф, те по њему Богородица наводно опрашта свима, те ако може она да опрости убицама свог сина, може и мајка дечака на кога су нахушкали псе. Исповедање Евино Природњачко-научна литература Физиолог је зборник од око 50 чланака о животињама и, ређе, биљкама, настао највероватније у Александрији крајем 2. или почетком 3. века н.е. Словенски преводи Физиолога постоје само у руским преписима (до данашњег дана сачувано је њих 3), мада се може са доста сигурности рећи да је најстарији овакав препис потицао од бугарског превода насталог пре 13. века. Чланци у Физиологу имају овакву структуру: 1. део је посвећен самој животињи/биљци, а други део је тзв. иносказание, нека врста наравоученија и тумачења првог дела. […] Физиолог се у Русији није развио, као на Западу, у Бестијариј, у коме су значајно померене границе Физиолога и знатно скраћено иносказание. Извори за стварање Физиолога били су пре свега античка митологија и библијски и апокрифни текстови. Физиолог је утицао на књижевнике 17-18. века, који су употребљавали неке симболе из њега. Шестоднев је књига која излаже историју стварања света за 6 дана. Намера аутора шестоднева је да читав свет представе као демонстрацију премудрости Божје, усхићени су његовом творевином и желе да то одушевљење изазову и код читалаца. Најпознатији шестоднев, на који су се касније угледали писци свих осталих је Шестоднев Василија Великог, чувеног теолога, епископа, владике кападокијског. Настао је у 4. веку, забележен је тако што је Василије пет дана за време поста изговарао беседе-импровизације, а брзописци су бележили његове речи. Садржи 9+2+1 беседа. Василије је овим шестодневом посебно желео да оповргне мишљење античких филозофа који су сматрали да је свет беспочетан и непролазан. Теме Шестоднева су, сходно томе, стварање земље, небеског свода, сабирање вода, небеска светила, стварање биљака, гмизаваца, птица… Василије је намеравао да напише и део о стварању човека, међутим, није стигао, па га је његов брат, Св. Григорије Ниски, дописао. Постоји још две анонимне беседе које су се приписивале Василију, али нису његове. У Шестодневу видимо каква је све сазнања Василије стекао на школовању у Цариграду (код реторичара Либанија) и у Атини (филозофија, физика, географија, геометрија, ботника, астрономија, зоологија, књижевност и многа друга). Износи низ тачних научних запажања. Не одриче округли облик Земље (од 5. века пре нове ере паралелно коегзистирају учења да је Земља округла и да је равна плоча), али критикује оне који не верују у то да је Бог створио Земљу. Шестоднев Северијана Гаваоског је још један познат шестоднев, написан у 4. веку по узору на Василијев. Састоји се од 7 беседа, а завршава се падом Адама и Еве у грех (грехопадение). Преведен је у Бугарској и преко Јужних Словена долази до Русије. Северијан Гаваоски био је антиохијски епископ, познат као проповедник. Одлази у Цариград. У 5. веку је имао велики удео у протеривању Јована Златоустог. Због свог говорничког дара и сам је прозван Златоустим. Шестоднев Георгија Писиде написан је у 7. веку, у јамбу. 1385. га је на руски превео Дмитриј Зограф. Георгиј био познат као велики песник, поредили су га са Еурипидом. Најзначајнији словенски писац шестоднева је Јован Егзарх бугарски, почетком 10. века. Био је иконограф и аутор црквене поезије (→ предање о икони Богородице Тројеручице), пише и низ беседа на црквене празнике, преводи дела Јована Дамаскина. Његов шестоднев је једно од првих дела словенске писмености. Састоји се од пролога и 6 беседа. Није оригинално дело, већ компилација постојећих шестоднева и дела црквених отаца. Оригиналним се сматра увод у 6. беседу – опис цара, за кога се верује да је Симеон. Најстарији препис Шестоднева Јована Егзарха бугарског је српски препис из 1263. године, урадио га је Теодор Спан (могуће Теодосије) по налогу Доментијана. Од руских преписа најстарији је онај из 15. века, мада се по
другим делима види да су знали за овај шестоднев и раније. Шестоднев Јована Златоустог Хришћанска топографија Козме Индикоплова Козма Индикоплов (Индикоплевст) је био трговац рођен на прелазу с 5. на 6. век. Дуго времена је боравио у Александрији, пропутовао је Средоземно и Црвено море и Персијски залив, био је и у Етиопији. Веровало се да је био и у Индији и на Цејлону (Византија је трговала са њима) јер описи ових области појављују у његовој Топографији. Међутим, вероватније је да је о Индији и Цејлону писао на основу описа грчких трговаца. Хришћанска топографија Козме Индикоплова има два дела: у првом су понајвише описи његових путовања, а у другом описује своју визију изгледа Земље. Замишља је као правоугаоник, с тим да је страна од запада до истока дупло дужа од правца север-југ. Подсмева с онима који мисле да је Земља округла: каже да, кад би Земља била округла, људи би морали да стоје на главама. Сматра да постоји узвишење на странама, да Сунце обилази свет, али се више задржава на југу, зато су те земље топлије. Потпуно окружена океаном, има и залива, а то су мора: она која је он опловио и Аравијско. А иза океана се налази рај. На ивицама се издиже небески свод. Прво небо је прозирно а друго личи на коцку, испод првог неба су светила небеска. Пореди земљу са Скинијом Мојсијевом (шатор) . Све придржавају анђели. У свему се ослања на Свето писмо. Своју топологију је испратио и илустрацијама. Пчела је зборник изрека, афоризама и историјских анегдота. Руска верзија Пчеле потиче из 12. века од касне и скраћене верзије зборника Максима Исповедника, чувеног византијског богослова. Има 71 главу, говори о врлини и злоби, о мудрости, чистоти и невиности, храбрости и снази, истини, пријатељству, милости, богатству, молитви, страсти, лажи и клевети, сновима, страху и исповедању, старости и младости, сујети, закону, зависти, смрти, самољубљу... Свака глава садржи изреке и фрагменте, неке и преко 20 њих, поређане по ауторитету изворника: из Светог Писма, из беседа црквених отаца, античких филозофа и писаца. Садржи и историјске ангдоте (на пример о Александру Македонском и Филипу). У 14. веку руска Пчела појављује се и у Србији. Утицај Пчеле је велики на бројна дела руске средњевековне књижевности (нпр. Мољење Данила Заточника), а има и случајева да су народне пословице и изреке улазиле у Пчелу. Постоји читав низ редакција Пчеле, чак 4-5, што сведочи о њеној популарности. Нису све редакције имале исти обим. Переводные повести Александрида (Aлександрия) је једна од најпопуларнијих повести како на Западу, тако и на Истоку, а говори о животу Александра Македонског (умро 323. пре н.е.). […] Настала је убрзо после његове смрти, а састављачем се сматрао Калистен, Аристотелов нећак. Ова теорија је одбачена јер је Калистен умро пре Александра, а у Александриди се говори и о Александровој смрти. Хеленизовани текст Александриде почео је да се шири у Византији, а постојао је и ранији превод на латински Јулија Валерија, који је био распрострањен у Западној Европи. На основи ова два текста наполитански архипрезвитер Лео је саставио нову латинску редакцију, од које су потекле многобројне средњевековне обраде. Не зна се када се тачно Александрида појавила у Русији. У сваком случају, једна верзија која је потицала од друге редакције грчког текста постојала је већ у 11. веку, а тој верзији је додата и прича из Хронике Георгија Амартола (Грешника) о уласку Александра у Јерусалим. Ниједан препис Александриде који је сачуван до данас не може се сматрати оригиналом руског превода. Друга редакција потиче из 13. века. Одлике: китњастост стила, опширност, поетичност, изразито је мешање паганских и хришћанских мотива, чуда… Трећа редакција која се појавила у Русији је заправо српска редакција из 15. века, која представља превод са грчког, али под јаким романским утицајем, како у језику, тако и у сижеу. Одлике: већа динамичност, живост дијалога, лирска обојеност, Александар је представљен као христијанизовани херој и чак као монотеиста.
Повест о Акиру Премудром […] Настала је у 7. веку пре н.е. у области Месопотамије. Била је широко распрострањена на истоку: постоје јерменска, сиријска и арапска верзија. Даље се проширила и на Византију, мада није сачуван ниједан препис грчког текста, њихово постојање се доказује утицајем који је имала на грчку биографију Езопа. Руска верзија потиче из 11-12. века, од јерменског текста, мада постоје и претпоставке да потиче од сиријског. Постоји више редакција, један од преписа био је део рукописа у који је улазило и «Слово о полку Игореве». У 17. веку настају тзв. краткая и распространенная редакција, у њима има елемената руских бајки. Српска верзија ове повести потиче од руске. Повест о Акиру Премудром утицала је на “Мољење Данила Заточника”, “Повесть о горе и злочастии” и руске епске песме (былины). Повест о Варлааму и Јоасафу се традиционално везује за Индију и Будину биографију. Ипак, највероватније је да је настала у Централној Азији и да је оригинално била написана на персијском. Са персијског је била преведена на арапски, потом грузијски, и онда грчки. У 11. веку постала је распрострањена у Западној Европи посредством латинског превода. Све заједно, ова повест преведена је на око 30 језика Европе, Азије и Африке. У Русију је стигла преко Византије. Постојало је и мишљење да је ова повест дело Јована Дамаскина, те ју је кнез Андреј Курбски уврстио у своју збирку дела Јована Дамаскина. Осим у руском, сачувана је и у српском и бугарском преводу, мада се руски сматра најстаријим. Повест је била популарна због свог бајковитог сижеа […], пуно је дијалога, а сложена догма даје се кроз сликовите параболе. Преводна житија Житија су настала (према Х.М. Лопарјову) од опширније писаних сведочанстава о гоњењу првих хришћана. Ти записи, мартирији, имали су доста једноставну схему: обично су трибуналу епарха или проконзулу области приводили човека и говорили да је он хришћанин. Епарх је по законским прописима постављао суђеноме низ питања – име, домовина, припадност хришћанству итд. Примивши потврдан одговор на питање о припадности хришћанству, судија се старао да убеди хришћанина да се врати државној религији. И само после одбијања да принесе жртву паганским боговима, судија је доносио смртну пресуду. Житије као књижевну врсту усавршио је и дао јој коначан облик Атанасије Александријски Житијем преподобног оца Антонија. Овим делом о своме учитељу и зачетнику источног монаштва Атанасије је постао узор за писање светитељских житија. Основне одлике оваквог житија су: педагошко-морална сврха, приповедање по хронолошком реду и троделни распоред грађе. Најстарија житија написана на тек створеном словенском књижевном језику су Житије светог Ћирила и Житије светог Методија с краја 9. века. Композициона схема житија (према Лопарјову): 1. заглавље (дан и месец спомена, када се свети преставио, ређе дан када је покопан) 2. предговор (писац са унижењем говори о свом образовању и недостојности, објашњава одакле му подаци које наводи) 3. родитељи 4. домовина (треба навести постојбину светога, похвалити њену климу, природне лепоте и монахе подвижнике, уколико постоје) 5. име светога (обично се тражи етимолошки смисао имена) 6. детињство (обично се говори да свети у мадости није волео дечје игре, представе, коњске трке, световне песме, плес…већ да је усрдно изучавао Псалтир и Свето писмо) 7. однос према браку (већина избегава брак, чак сваки однос са женским полом, многи после свадбе или рођења детета беже од куће…) 8. аскеза (удаљавају се у пуста места, живе у манастиру радећи најтеже послове…) 9. смрт (многи сами себи предсказују дан смрти, желе смрт, често на самрти
окупљенима казују поуку) 10. чудеса 11. закључак (свети се пореди са библијским личностима, молитвено обраћање светом или похвала…) Преводна житија у Русији делила су се на пространа или кратка. Пространа су била или самостални текстови или су улазила у састав зборника под називом Четьи минеи. То су биле књиге са по једним житијем за сваки дан у години. Кратка житија су улазила у састав тзв. пролога (на грчком “синаксар”, на руском се ови зборници зову пролози грешком преводиоца који је уводни чланак синаксара схватио као наслов целог зборника). Најпознатија преводна житија у Русији била су житија Николе Мирликијског, Антонија Великог, Јована Златоустог, Саве Освећеног, Василија Новог, Андреја Јуродивог, Алексеја човека божјег, Вјачеслава Чешког итд. Житија светог Николе Мирликијског. Његова житија су се најчешће преводила на руски. И не само житија, већ и похвална слова, приче о чудима… Најпознатије његово житије написао је Метафраст у 10. веку и било је узор многим хагиографима. Постоје и оригинална словенска житија посвећена овом свецу који се слави 19. децембра. Његове мошти налазе се у Барију (претходно су биле у Миру Ликијском, али су их отели трговци из Барија, претекавши венецијанске трговце који су имали исту намеру). Празник Преноса моштију св. Николе слави се у мају, а установљен је у Русији. Житије Алексеја, човека Божијег […] познато је из преписа из 11. века. Оставља траг у руској кљижевности, у жанру духовних стихова (духовные стихи) – религиозни жанр посвећен светитељима, Богородици, Христу, има и оних посвећених Алексеју. Имају облик былин, нису лишене народних веровања, веома су популарне, имају специфичну версификацију. Житије Андреја Јуродивог било је веома популарно, како због свог садржаја и одличног превода, тако и због чињенице да је Андреј представљен као Словен, у неким редакцијама чак и као Рус. У овом житију постоји епизода са јављањем Богородице у Влахерској цркви (Богородица скида покров са своје главе и покрива вернике), на основу чега је установљен празник Покрова Богородице, који се слави 14. децембра. Ово житије постало је узор другом писцима житија јуродивих (нпр. Ксеније Петербуршке). Андреј Јуродиви живео је у 5. веку, а његово житије настало је у 9. (евентуално почетком 10.). Руски превод настаје већ у 11. Одломци овог житија улазе у Пролог. Житије Вацлава (Вјачеслава) Чешког, западнословенског порекла. Оригинална књижевност Кијевске Русије Кијево-печерски патерик Патерик (отачник) је зборник краћих прича о монасима, њиховом односу према свету, виђењу мирјана. Често се те приче зову словима, а некада се називају и патеричким житијима, поготово ако су подуже. Најпознатији патерици су Духовни луг тј. Синајски патерик (на грч. “лимонар”), Египатски патерик (још носи назив и Сказање о египатским црнозисцима), Скитски патерик, Римски патерик… Зна се да је Методије превео један од ових патерика на стсл., али се не зна који. Језгро настанка Кијево-печерског патерика је преписка двојице монаха: епископа владимирског Симона (умро 1226.), бившег монаха Кијево-печерског манастира, и монаха тог манастира, Поликарпа. Нису сачувана писма Поликарпа, али се из сачуваног одговора Симона може закључити о њиховом садржају. […] Симонова поука је дејствовала на Поликарпа и он наставља да скупља приче о монасима Кијевопечерског манастира у форми обраћања печерском игуману Акиндину. Текст патерика доживео је више редакција, од којих су најбитније 1. и 2. Касјанова
редакција. Касјан је био монах Кијево-печерског манастира који је 1462. покренуо рад на овом тексту који је управо тада први пут и назван “патериком печерским”. Патерик је штампан 1635. а затим и 1665. Био је узор другим патерицима (Волокаламски, Соловетски итд.) Неке од прича које се налазе у Патерику: зидање Печерске цркве у част Богородице […] борба између манастира и кнежева […] прича о Фјодору и Василију […] прича о чудотворцу Григорију […] прича о иконописцу Алимпију и лекару Агапиту […] легенда о Марку-гробару […] прича о монаху Теофилу […] Ауторска проза Митрополит Иларион био је први руски митрополит, чувени беседник. Подаци о њему су крајње оскудни. У Летопису се помиње два пута, први пут под годином 1051., где се саопштава да га је Јарослав Мудри поставио за митрополита (митрополити су иначе постављани у Цариграду, али Јарослав га је поставио окупивши епископе, у чему се назире супротстављање Византији и тежња за самосталношћу руске цркве). У византијским изворима се не назире ништа о овом чину. Иларион је дотад био свештеник у кијевском Берестову (ту се налазила и резиденција кијевског кнеза). Други пут помиње се у Кијево-печерском патерику, где се каже да је примио монашки постриг Печерског манастира од његовог оснивача Антонија. У Летопису се већ под 1055. годином као митрополит помиње Грк Ефрем, а о Илариону нема ни помена. Постоје разне претпоставке шта се са њим догодило (да ли је умро или уступио митрополитију Јефрему, или су га свргли одмах после Јарославове смрти 1054., да ли се настанио у Кијево-печерском манастиру под именом Никон…) Иларионова дела су: 1) Исповедање вере (сваки епископ је морао, при рукоположењу, да “исповеди веру” да би се утврдило да тачно разуме истине и црквене догме) 2) Молитва (коју је написао) 3) Слово о закону и благодати Иако ни у једном од преписа Слова који су опстали до данас не стоји име Илариона, оно му се приписује јер у једном од преписа истим рукописом одмах за Словом следи Исповедање вере за које је записано да припада Илариону. Слово се сачувало у великом броју преписа, од којих најстарији потичу из 15. века. Датира се између 1037. (у њему се помиње Благовештенска црква код Златних врата коју је Јарослав саградио 1037.) и 1050. (када умире Јарослављева жена која се у Слову помиње као жива). Слово је, дакле, било написано пре него што је Иларион постао митрополит.) Има и прецизнијих претпоставки када је изговорено јер има неких назнака у тексту да је у питању 2. дан Благовештења. Мисли се да је изговорено поводом завршетка градње бедема Кијева, у цркви Благовештења. Слово спада у свечане, епидидактичке беседе. На њега се може гледати као на Иларионово иступање против црквене превласти Византије, мада се истраживачи углавном труде да дубље сагледају његово значење. Има трочлану композицију: 1 део: Говори о односу закона и благодети, притом користећи хришћанске симболе (закон је сенка, благодат – истина, закон је месец, а благодет сунце, студен и топлота) Наводи причу о Сари и Агари и вешто спроводи паралелу између њих две и закона и благодати. Закон (који “припада” Јеврејима) је протеран рођењем Христовим, заповеда благодат. “За ново вино потребни су нови мехови, за ново учење су потребни нови народи.” Русија је равноправна са осталим народима. „Све земље је добри Бог помиловао, па и нас.“ 2. део: Како се хришћанство шири међу свим народима, попут мора је запљуснуло сву земљу.
3. део: Прелази на похвалу кнезу Владимиру. Пореди га са апостолима. Својом вољом бира хришћанство, разумом је видео погубност идолопоклонства. Слушао је о вери, чудима и знамењима у Византији и пожелео је да се сам крсти. Није никада видео ни светитеље ни апостоле, а поверовао је. Прави паралелу: Индија-Тома, Рим-Павле и Петар, Русија-Владимир. За Владимира каже да је христољубац једнак Константину Великом. Истиче његове врлине дарежљивости и покровитељства. Иларион га на овај начин предлаже за канонизацију. Помиње и Олгу. Обраћа се Владимиру да устане из гроба и погледа свог сина Јарослава (његове врлине, све што је он постигао, саградио). Обраћање Владимиру представља посебан део Похвале. Веома је познато, 18. век – после једне победе у бици тим речима се обраћају Петру Првом. Иларион у Слову демонстрира висок степен реторске вештине, достојне поређења са најбољим делима византијског црквеног ораторства. Иларион је своју беседу наменио не обичним људима, већ високообразованим слушаоцима или, што је још вероватније (због дужине и сложености Слова) читаоцима. Иларионов стил одликује китњастост, засићеност стилским и реторским фигурама (симболи, метафоре, антитезе, реторски узвици и питања, поређења, паралелизме (колон, изоколон), гласовна подударања (хомојототелеутон) – ритмизована проза. Лука Житјата је 1036. био постављен за новгородског епископа. Сачувано је веома мало података о њему. Зна се да га је 1055. године слуга оклеветао и да га је због тога митрополит позвао у Кијев, где је утамничен и провео је у тамници три године пре него што је оправдан. Када су га пустили, умро је на путу за Новгород. Слуга је кажњен. Лукино најпознатије дело је Поука браћи. Климент Смољатич је био други руски митрополит, пореклом из Смоленска, живео је средином 12. века. У Летопису се спомиње као књижевник и филозоф каквог у Русији није било. Једино његово дело које је дошло до нас је Посланица презвитеру Томи. Ово дело демонстрира његов литерарни стил, који се одликовао алегорично-симболичким начином тумачења библијских текстова и света природе. Посланицу је прерадио извесни монах Афанасије, тако да до нас није дошла у свом оригиналном облику. У њој Тома кори Климента што се у својим радовима не позива на црквене оце, већ на Хомера, Аристотела и Платона. Овај податак речито говори о томе да је стваралаштво Климентово било на висини карактеристичној за истакнуте реторе византијског средњег века. Кирил Туровски је беседник друге половине 12. века. О њему се зна веома мало: сачуван је запис о томе да је био син богатих родитеља, рођен у Турову, да се рано замонашио, проводио време у аскези и читању. Глас о њему пронео се по целој Туровској кнежевини и био је постављен за туровског епископа. Кирилова дела су: 8 беседа за неке од великих хришћанских празника (нпр. Ускрс, Вазнесење, Цвети), три поуке (О души и телу – у којој прекорева ростовског епископа Теодора који се домогао аутономије своје епископије мимо кијевске митрополитије, на шта је Кирил гледао као на самозванство, О монаштву), 30 молитви и два канона (црквене песме: Канон кнегињи Олги и Молебни канон). Његове беседе улазиле су у састав тзв. “Златоуста” и “Торжественика”, зборника проповеди и поука за најсвечаније празнике, чији су аутори углавном били византијски црквени оци – Јован Златоусти, Григорије Богослов, Теодор Студит, Кирил Александријски итд. Његова дела била су позната и Јужним Словенима (нека од њих су и сачувана само у бугарским и српским преписима). Одлике прозе Кирила Туровског: АМПЛИФИКАЦИЈА – стилка фигура у којој се исти садржај варира док се потпуно не исцрпе (→kening). ТИРАДА – гради је на основу амплификације симболика и алегорија, тропи, реторска питања драматизација (позива слушаоца, наводи га да “учествује” у библијским сижеима)
Повест о минулим временима Повест о минулим временима је први део руског Летописа, који је сачуван у два преписа: Лаврентјевском (1337. написан за суздаљског кнеза Дмитрија Константиновича, таста Дмитрија Донског и чуван у манастиру Рождества у Владимиру на Кљазми) и Ипатјевском (написан крајем 14. века или почетком 15., нађен у Ипатјевском манастиру у Костроми). Летопис има три дела и то: 1. Повест о минулим временима (обухвата период до владавине Олега) 2. Сказање о покрштавању Руса (од 986. до 988. године) 3. Кијево-печерски летопис (догађаји 11. и 12. века закључно са 1110. годином) Питање о генези Летописног свода није до данас решено. Овим питањем се бавио, и дао велики допринос у њиховом решавању А.А. Шахматов, али и низ других научника (Истрин…). Он је сматрао да је овако текла генеза Летописа: 1039. је у Кијеву (у вези са успостављањем митрополитије) био састављен најстарији кијевски свод, доведен до догађаја 1037. године., вероватно на подстицај Јарослава Мудрог. 1050. на основу тог свода настаје Древни новгородски свод. 1073. у Кијево-печерском манастиру захваљујући игуману Никону (Никон је више пута падао у немилост кнеза и два пута морао је да бежи у Тмуторокањ, где је и основао манастир) настаје Први кијево-печерски свод на основу настаријег кијевског свода. 1095. Први кијево-печерски свод, допуњен Древним новгородским сводом и материјалом из житија Антонија Печерског, оснивача тог манастира, Паримејника и грчког Хронографа постаје Други кијево-печерски свод, који је Шахматов у почетку називао Почетним сводом, док још увек није претпостављао постојање старијих. Овај свод је био основа Повести минулих времена која је онда имала три редакције. Док на кијевском тлу, где је настао, Летопис није имао пуно могућности за даљи развитак (то је био центар митрополије, а митрополити су редовно били Грци), у Кијево-печерском манастиру владала је потпуно другачија атмосфера. Тај манастир имао је велику духовну аутономију у односу на кнеза, често се супротстављао и осуђивао поступке кнежева који су штетили руској земљи (нпр. осуђивали су Свјатополка Изјаславича за то што није пружио отпор Половцима 1095). Године 1098. долази до помирења Свјатополка и манастира и летопис постаје далеко благонаклонији према њему. 1113. Нестор, монах Кијево-печерског манастира прави прву редакцију Повести минулих времена. После смрти Свјатополка (1113.) кијевски престо заузима Владимир Мономах, који се непријатељски односио према Свјатополку, и преноси летопис у суседни Видубецки манастир, чији је монах Силвестер 1116. урадио другу редакцију Повести о минулим временима, првенствено мењајући део о Свјатополку, “гурајући га у страну”, а истичући Владимира Мономаха. Најзад, 1118. урађена је и трећа редакција Повести минулих времена, стиже до 1117. године, а саставио ју је непознати монах истог тог Видубецког манастира. За разлику од византијских хроника, које су почињале од “постанка света” и даље прелазиле на историју јеврејског народа, Повест минулих дана почиње причом о подели земље између Јафета, Ноја и Хама и Вавилонској кули. После тога, прелази се на племена Јафета, међу којима су Словени. Од словенских племена се набрајају Пољани, Древљани, Кривичи и др. и описује њихов начин живота. Друге епизоде из којих је састављен летопис: долазак апостола Андреја до Кијева и Новгорода о настанку Кијева (три брата, вође Пољана, и њихова сестра) о Обрима о Хазарима (одавде се појављују године у Летопису (852), од почетка царствовања у Византији цара Михаила) Варјашка легенда Асколд и Дир заузимају Кијев Олегов поход на Цариград Олегова смрт од коња смрт Игора и освета кнегиње Олге Древљанима о Свјатославу, Олгином сину свађа између Владимира и Јарополка, синова Свјатослављевих
владавина Владимира женидба Владимирова Рогнедом Владимиров поход на Јарополка Пред Владимирово примање хришћанста нова женидба Владимира (Корсунска легенда) легенде о Владимиру:победа руског младића над Печенегом, о белгородском киселе мегдан Мстислава са касошким кнезом Редедом некролог кнеза Всеволода Јарославича Изворници коришћени за Повест минулих времена: хроника Георгија Амартола (Грешника) – део о подели земље међу синовима Нојевим, о начину живота разних племена моравско-панонски извор који није сачуван до данас – о Пољано-Руси житије Василија Новог – о походима Игора на Цариград “Исповедање вере” Михаила Синкела – Владимирово исповедање вере “Откровење Методија Пакарског” – напад Половаца Фолклорни материјал, народне песме, воинские повести… и многи други Стил Повести о минулим временима: иако се не може говорити о стилском јединству Повести, у великом броју случајева, она се одликује сажетошћу, лаконичношћу приповедања у дужим причама битну улогу играју дијалози који доприносе драматизацији у описима битака доминирају стална места ратних повести велики број библијских цитата упоредо са духовним особинама неког лика даје се и његов физички портрет у причама о смрти владара обично се наводи да им гроб постоји до “данашњег дана”, да је цео народ плакао на погребу… пословице и изреке динамика смењивања црквенословенског језика и живог, сликовитог народног језика Житије Теодосија Печерског Житије Теодосија Печерског, монаха, а касније и игумана Кијево-печерског манастира, написао је Нестор осамдесетих година 11. века. Житије прати канон. Житије Бориса и Глеба Јарослав Мудри успео је да у византијској цркви издејствује канонизацију неколико истакнутих руских личности, између осталог, своје бабе, кнегиње Олге. Међутим, најбитнија за њега била је канонизација његове браће – Бориса и Глеба, које је Свјатополк убио у борби за власт, 6 година после њихове смрти. Борис и Глеб постали су први руски свеци, убијени 1015., а прослављају се 24. јула. Борису и Глебу посвећен је велики број текстова, не само ово житије. Наводећи их по претпостављеном хронолошком реду, ишли би овако: летописна повест о убиству Бориса и Глеба, под 1015. годином анонимно Житије Бориса и Глеба (пун назив - Сказание и страсть и похвала святую мученику Бориса и Глеба), са недовољно доказа приписивано Јакову Мниху Несторово Житије Бориса и Глеба (пун назив - Чтение о житии и о погублении блаженную страстотерьпицу Бориса и Глеба) Пролошке приче Приче из Паримејника… Иако се сматра да је анонимно житије старије од Несторовог, оба се датирају приближно крају 11. почетку 12. века. Анонимно житије […] веома се разликује од установљеног византијског канона житија. У њему одсуствује излагање о животу светаца, већ је изложена само једна епизода – њихово убиство. Оно у исто време тежи историчности, тачном приказивању чињеница и догађаја, али је и лирски засићено, пуно потресних монолога, молитвама, размишљањима, обојено је ставом аутора који не остаје по страни.
Ово дело било је веома популарно у Русији, о чему сведочи и чињеница да је сачувано у преко 170 преписа. Међутим, из већ наведених разлога, оно није било канонско. Такво житије написао је Нестор. […] Оно је, међутим, далеко мање књижевне вредности: следећи канон, ово житије је обележено хладном реториком, извештаченим китњастим стилом, лишено лирске свежине и непосредности присутне у анонимном Житију. Овим се објашњава и далеко мања популарност Несторовог житија – сачувано је у свега двадесетак преписа. Поука Владимира Мономаха деци → из Гудзијеве књиге, 42. стр. Слово о полку Игореву Историјске околности Слово о полку Игореву настаје у годинама када је процес феудалног распарчавања Русије достизао свој врхунац. Тај распад јединствене Кијевске Русије почео је већ за време Јарослава Мудрог, у првој половини 11. века, када се осамосталила Половецка земља. Смрт Јарослава Мудрог довела је до даљег распарчавања руске земље. 1097. на Љубечком сабору, за време Владимира Мономаха, било је признато отцепљење појединих кнежевина и њихово осамостаљење. Идеја водиља Љубечког сабора била је “нека свако влада својом очевином”. Међутим, чак и договор постигнут на овом сабору био је безмало одмах прекршен – на превару је био ослепљен један од кнежева – Васиљко Теребовљски. Већина феудалних зађевица 12. века водила се између потомака Мономаха и потомака Олега Свјатославича (Гориславича). И једни и други често су склапали савезе са Половцима у својим походима на суседне руске кнежевине. Посебно су често томе прибегавали черниговски олеговичи, чија се земља практично граничила са половецком. Половци су и сами често предузимали походе на руску земљу. Под утицајем ове опасности, осамдесетих година 12. века руски кнежеви схватају да је уједињење неопходно. Олеговичи раскрштају са својом традицијом удруживања са Половцима, најизразитији пример тога је управо Игор Свјатославич. Игор је, наиме, у почетку био типични олегович – у борбу са Рјуриком Ростиславичем Кијевским он је ушао у савезу са Половцима, а будући поражен, сакрио се у чамцу са својим будућим непријатељем – каном Кончаком и тако успео да се сакрије од кијевског кнеза. Победивши Игора, Рјурик је Кијев оставио олеговичу Свјатославу Всеволодовичу (полубрату Игоревом), а за себе узео остале кијевске градове. Услови ове својеврсне предаје града остали су непознати, постоји могућност да је Свјатослав заузврат требало да се окрене против Половаца. Оно што је било обавеза за њега, било је обавезно и за друге олеговиче ниже у хијерархији од њега, између осталог и за Игора Свјатославича. Игор се хтео одлучно подухватити борбе са новим непријатељем (доскорашњим савезником). Међутим, када су 1184. године удружени руски кнежеви напали Половце, Игор није учествовао у том походу – поход је почео у пролеће и због лоших услова на путу његова коњица није стигла на време. Игор је веровао да мора да докаже своју лојалност савезу руских кнежева, јер су га сада могли оптужити да намерно није учествовао у походу против свог бившег савезника Кончака. И због тога је следеће године, 1185. без договора са Свјатославом Кијевским и Рјуриком кренуо у нови поход против Половаца. Сачувана су два одломка из летописа који говоре о походу Игора Свјатославича 1185. – дужи, у Ипатјевском летопису, и краћи у Лаврентјевском. На основу ова два извора, можемо закључити да је поход текао отприлике овако: 23. априла 1185., у уторак, Игор Свјатославич, његов старији син Владимир Путивљски, нећак Свјатослав Ољгович Рилски крећу у битку. 1. маја 1185. долазе до реке Донца где се догађа помрачење Сунца, схваћено као лоше знамење за руску војску. Идући узводно Донцем стижу до реке Оскола која се улива у Донац и ту два дана чекају брата Игоревог, Всеволода Свјатославича који долази из Курска. Всеволод стиже, заједно иду до северног дела Северног Донца, где се и одиграла битка. Крећу у ноћни марш, сазнавши да неће успети да изненаде Половце који их спремно чекају. 10. маја 1185., у петак. први дан битке у коме побеђују, узимају плен итд.
11. маја 1185. зором се изненада појављује огроман број Половаца и опкољује их. Игор наређује пробој до Донца, али тако да се сви боре заједно и не раздвајају. Игор је био рањен у десну руку. Битка траје до недеље ујутру. Половци успевају да разбију војску и да одвоје Игора од Всеволода. Рањеног Игора зароби Кончак. За то време је Свјатослав Кијевски, решивши да на лето крене опет на Половце, сакупљао војску на северу. На путу за Новгород-Северски сазнаје да је Игор кренуо у поход кришом од њега. Стиже у Чернигов и сазнаје за Игорев пораз. Половци крећу на руску земљу. Долази до расправе међу њима: Кончак је хтео да крене на Кијев, да се освети за свог деду Шарукана који је тамо претрпео пораз, а Гзак је хтео да иде на реку Сејм, где је веровао да нема одбране и никог осим “жене и деце”. Тако су се раздвојили. Кончак је пошао ка Перејаслављу-Јужном. У то време тамо је владао кнез Владимир Глебович, борио се против Кончака и био рањен трима копљима, али их свеједно није могао задржати. Он шаље поруку Свјатославу Кијевском, Рјурику Ростиславичу и Давиду да му треба помоћ. Давид одбија да крене у поход. Свјатослав и Рјурик крећу, и Половци беже од њих. У повратку заузимају град Римов. 1187. у заробљеништву Половац Лавр (Олвур) помаже Игору у бекству, Игор 11 дана бежи од потере и најзад стиже до града Донца, границе између руске и половачке земље. Умакавши потери, одлази у Новгород-Северски, затим Чернигов, па Кијев, тражећи подршку. 1188. Игор постаје черниговски кнез. 1202. Игор умире. О проналажењу и даљој судбини дела 1792. године гроф А. Мусин-Пушкин проналази један препис Слова. Мусин-Пушкин био је од стране Екатерине II опуномоћен да сакупља, узима из манастира и откупљује све рукописне књиге битне за руску културу. Слово је пронађено у граду Јарославу, у Спасо-преображенском манастиру, а налазило се у зборнику у коме су још били и текстови Хронографа, Сказања о Индијском царству, Повест о Акиру Премудром и “Девгениево деяние”. У том зборнику Слово се налазило на претпоследњем месту. О проналаску Слова први је писао М.М. Херасков у коментару другог издања своје песме “Владимир”. Ово значајно откриће Европи је први “објавио” Карамзин у часопису “Северни посматрач” који су у Хамбургу издавали француски емигранти. У наредне четири године за Екатерину II био је направљен препис Слова, а 1800. Мусин-Пушкин је штампао његово прво издање. С обзиром да није био нарочито упућен у старе рукописе, припремање овог издања практично су преузели Малиновски и Бантиш-Каменски, архивари Бибилиотеке Министарства иностраних послова. Анализа текста се сводила на коментарисање тзв. “тамних места” (од којих известан број још увек није разјашњен), а оно што нису никако могли да протумаче остављали су у оригиналу (не преводећи на савремени руски). И поред тога, ово прво издање пуно је грешака, речи које су погрешно растављане. 1812. за време Наполеоновог похода на Русију и великог пожара који је избио у Москви изгорео је зборник у коме је нађено Слово, а са њим и велики број примерака првог издања Слова. Сачувани су, дакле, мали број примерака штампаног издања и препис који је урађен за Екатерину. Од проналаска Слова па до данас његовим проучавањем бавио се огроман број људи, а само на руском постоји више од 700 радова на тему Слова. Проучавање Слова добило је и свој назив – слововедение. Од губљења рукописа, истраживачи су се концентрисали на анализу језичких особености дела, на тумачење његовог значења и историјске коментаре. Преводе су међу првима објавили Пожарски, Бутков, Граматин, Арцибашев (двадесетих година 19. века). 1836. преводом и проучавањем Слова бавио се Пушкин. Седамдесетих – осамдесетих година 19. века Словом су се бавили Максимович, Дубенски, Тихонравов, а 1878. изашла је књига Потебње о Слову. Од истраживача 20. века могу се посебно издвојити Лихачов, Гудзиј, А.А. Горски… Обимна литература о Слову појавила се и на другим језицима. Слово су преводили Жуковски, Мајков, Заболоцки, Балмонт… Спор о аутентичности дела Напоредо са изучавањем Слова, текле су и расправе о његовој аутентичности. Сумњу у аутентичност дела изразили су први француски филолози Луј Леже и Анри
Мазон, од Руса – Зимин, Каченовски и Сенковски. Сумњало се да су дело фалсификовали или Мусин-Пушкин, или, вероватније због свог познавања ондашњих историјских прилика, језика и песничког талента, Карамзин. Када је рукопис Слова изгорео 1812. то је само подстакло скептицизам. Међутим, 1813. К. Ф. Калајдович пронашао је псковски Апостол с почетка 14. века у коме била записана једна парафраза из Слова. Касније, 1852. нађена је Задоншчина, у којој је очигледан утицај Слова и низ цитата преузетих из њега, те се може рећи да разлога за основану сумњу више није било. Настанак дела и питање ауторства Питање ауторства ни до данас није решено. Пре свега, није извесно чак ни да је у питању један аутор, два или више њих, или да је чак у питању циклус народних песама обједињен у Слово о полку Игореву. Постоје разне претпоставке, али се ниједна не темељи на сасвим сигурним основама. На основу једног стиха из самог Слова (али и благонаклоног става аутора према Олеговичима, познавању ратних термина) претпоставља се да би аутор могао бити неко од чланова Свјатослављеве дружине. Лик Бојана Однос аутора према загонетном лико Бојана доста је сложен. Бојан је био “певач старих времена” који је саставио песме Јарославу Мудром, Мстиславу Тмуторокањском, Роману Свјатославичу…Аутор дела диви се његовој вештини, назива га “славујем старих времена”, “унуком Велеса”, али у исто време не може да му подражава, да своју песму испева на такав начин и објављује да ће певати “на свој начин”, “по былинам старого времени”, тј. на један више реалистичан и историчан начин. Пушкин ово објашњава жељом аутора да не буде оптужен за подражавање, жељом да пише на свој, нов начин. Ипак, Бојан је аутору потребан да постави своје дело у реалне оквире, настави причу о стварним догађајима, а не високопарну хвалу кнежевима. Периодизација дела И у вези са овим постоје разилажења у мишљењима. Данас је углавном прихваћено да је дело настало 1187. године. Ово тврђење темељи се на чињеници да се као жив помиње Јарослав Осмомисл који је умро те године, а дело није могло настати пре јер се те године Игор вратио из заробљеништва. Демидова тврди да је дело настало између 1194. (када умире Свјатослав) и 1196. (кад умире Всеволод). Она темељи ово гледиште на чињеници да у здравици на крају није поменут Свјатослав Кијевски (и образлаже то тиме што је у то време био већ мртав), а поменут је Всеволод који је умро 1196. Антон Горски сматра да је Слово као целина настало најраније 1188. године, с тим што су делови можда били написани и пре тога. Жанр дела Сам аутор ово дело назива и словом и повешћу и песмом. Песмом га је назвао и Херасков у својој поеми Владимир. Некада се Слово називало и поемом мада без довољно оправдања. Н.Ф. Граматин сматрао је да је текст Слова, иако написан у прози, веома поетичан. С друге стране, први човек који је покушао да Слово раздели на стихове, Востоков, сматрао је да је дело од почетка до краја чиста проза, и да у њему нема ни назнаке метрике и ритмичности типичне са стих. В. И. Абаев изнео је претпоставку да је Слово “деформисани” облик мушког погребног плача у који је убачен мали женски плач Јарославне. Сличним путем пошао је Лихачов, налазећи да се у Слову стапају два фолклорна жанра, плач и слава. Плач се у делу помиње најмање 5 пута: плач Јарославне, плач жена руских војника, плач мајке Ростислава, плач Кијева и Чернигова и све руске земље после пропасти Игоревог похода. И “златно слово Свјатовљево” се може сматрати плачем, ако се узме у обзир онај његово део до помињања Владимира Глебовича. На плач асоцирају и неки рефрени Слова. Слава се у делу такође помиње више пута – када аутор говори о Бојану, у разговору Игора и Донца, Немци, Грци и Венецијанци прослављају Свјатослава, а и сам завршетак је прослављање Игора, Всеволода, Владимира и њихове дружине.
Међутим, колико је ово дело јединствена синтеза плача и славе, не може се утврдити. Постоје у руској литератури многа дела која по својој форми и врсти немају паралелу – такво је писмо Владимира Мономаха брату, његова Поука деци, такво је Мољење Данила Заточника. Слово о полку Игореву у светској књижевности Слово су често поредили са другим делима светске књижевности, разуме се, по типолошкој сличности. Слово је упоређивано са грузијским епом Витез у тигровој кожи, јерменским Давидом Сасунским, скандинавским еповима, исландским Едама, Беовулфом, немачком Песмом о Нибелунзима, а посебно француском Песмом о Роланду. Овим се посебно бавио Лихачов. Још један значајан истраживач на пољу типолошке сродности оваквих епова био је А. Робинсон. Стилске и композиционе одлике Слова о полку Игореву и утицај народне поезије садржи уводни део у коме говори о Бојану закључак је похвала Игора и његове дружине монолози (златно слово Свјатослава, плач Јарославне…) рефрени ретроспекције (о зађевицама кнежева) дигресије (нпр. у току битке, када говори о Всеволодовој храбрости) дијалози (разговор Донца и Игора, Гзака и Кончака) обиље стилских фигура (ономатопеја, метафоре, симболи, стални епитети, метонимија, алегорија, апострофа, алитерација, анафора, персонификација,поређење,етимолошка фигура,хипербола,контраст…) напоредна употреба црквенословенизма и народне руске речи, са различитим нијансама значења (нпр. ворон и вран , перегородиша, преградиша, борон и бран , голова и глава…) Хожденија Ускоро после примања хришћанства почела су и ходочашћа из Русије у Свету земљу – Палестину, на Свету Гору и Цариград, као и у друге хришћанске центре. Ходочасници су били: оснивач Кијево-печерског манастира, Антоније, игуман тог манастира Варлаам, игуман Данило, новгорођанин Добриња Јадрејкович и др. Хожденије је средњевековни путопис са ходочашћа. Хожденије игумана Данила је најстарије хожденије које је сачувано до данас. Описује пут игумана Данила у Палестину, тј. Јерусалим око 1107. године. У то време Палестина се налазила у рукама крсташа. Игуман Данил провео је у Палестини 16 месеци. Живео је углавном у Јерусалиму, у манастиру Св. Саве, одакле је путовао по целој земљи, док му је водич био један од монаха тог манастира. У повратку, Данил је посетио и Цариград. У хожденију се наводи да се Данил у Јерусалиму срео и са јерусалимским краљем Балдуином, што указује на то да је Данил био имућан и утицајан човек, а могуће је и да је долазио у својству дипломате своје земље. Не зна се тачно одакле је игуман Данил, али се претпоставља на основу језика овог дела да је потицао из јужних крајева. У хожденију се преплићу детаљни описи топографије Палестине и обиље легенди, апокрифног материјала… Хожденије постоји у око 100 преписа који се датирају између 15. и 19. века. […] Хожденије ходочашће је постао крсташа и
Добриње Јадрејковича. Добриња је био Новгорођанин који је ишао у у Цариград, после чега се замонашио и добио монашко име Антоније. Касније и новгородски архиепископ. Путовао је у Цариград непосредно пре пљачке боравио у Евергетинском манастиру који се везује за име св. Саве.
Мољење Данила Заточника Мољење Данила Заточника (у неким преписима названо Послање, Слово или Написание) је споменик руске књижевности који је до нас дошао у две основне редакције. Друга редакција постоји у два преписа – зборник Ундољског и Чудовског манастира. Основна разлика између ове две редакције је у томе што друга садржи напад на бојаре и манастирско свештенство који потпуно одсуствује у првој
редакцији, која зато, за разлику од друге, укључује и део о “злим женама”. Не зна се сигурно која од ове две редакције је старија, мада је вероватније да је старија друга, ако се има у виду уобичајени ток еволуције староруских споменика: конкретна, фактичка страна споменика обезличавала се временом све више јер су догађаји или субјективни интереси који су условили настанак споменика престали да брину или интересују читаоце следећих генерација. Све оно што је било лично, конкретно и историјско брисано је из текста који је на тај начин добијао “универзалније значење”. Ако узмемо у обзир те параметре, излази да је друга редакција старија. Међутим, извесно је да ни једна ни друга редакција не могу дати представу о оригиналном тексту, јер су у њих само укључени елементи из тог оригиналног текста, и то више у тзв. другу него у прву редакцију. Сам оригинал настао је вероватно у 13. веку. Питање које остаје отворено јесте ко је био кнез коме се Данил обраћа. Постоји претпоставка да је у питању кнез Перејаславља-Северног Јарослав Всеволодович (1213-1236). Питање је и ко је Данил. Многи су га сматрали чланом кнежеве дружине који је пао у немилост због своје отворености. Миндаљов је дао тезу да се у ствари ради и кнежевом кмету, те да Данил служи код немилосрдног кнеза и да моли да се врати пређашњем кнезу и нада се да постане слободан. Да би се препоручио кнезу, он се труди да покаже своју речитост и начитаност, користећи обиље цитата из Псалтира, Библије, Пчеле, Физиолога, из Повести о Акиру Премудром и др. Међутим, управо његово образовање изазива сумњу у Миндаљовљеву тезу. Могуће објашњење јесте да Данил није био рођен као роб и да је то постао због дугова у које је запао. То би се могло поткрепити и делом текста у коме он говори како су се људи дружили са њим док је живео у благостању, а да су га одбацили када је осиромашио. Даље, иако се у наслову Данил назива Заточником, у самом тексту се то не спомиње. Истринова теза је да је Данил који је написао ово дело био помешан крајем 14. века са другим неким Данилом за кога се у летопису каже да је био заточен на језеру Лачи. Најзад, што се тиче жанра Мољења, оно има аналогне примере и византијској књижевности, затим у молбеној елегији монаха из 9. века, Ермолда, сину Лудовика Благочестивог, у Пословицама извесног италијанског заточеника из 13. века из Барија итд. Повести о татарској најезди 1223. одиграо се први сусрет Руса и Татара. Руси до тада за њих уопште нису ни знали. Монголска империја се формира пред крај 12. века обједињавањем низа племена под каном Тамуџином који је на сабору племена добио име Џингиз-кан (Велики кан). Престоница Татара је био Каракорум. Они су успели да покоре Пекинг, Средњу Азију, северни Иран, низ сибирских народа и да најзад преко Кавказа пређу у Европу. Ту прво наилазе на Половце, гоне их, ови траже помоћ од Руса. Татари шаљу изасланике Русима говорећи им да се не удружују са Половцима, јер Татари само њих гоне, а не сматрају Русе непријатељима. Руси, међутим, не наседају на замку. Прелазе Дњепар, гоне Татаре до реке Калке, где се 31. маја 1223. године одиграла битка у којој су Руси и Половци поражени (записано је да се вратио тек сваки десети Рус). После битке Татари одлазе, али већ у другој најезди учествовало је 35 000 Татара; предводио их је кан Батиј. Први на удару били су рјазањски кнежеви. У зиму 12371238. Рјазањ се бранио 6 дана, али су на крају кнеза Јурија и његову жену на превару намамили изван зидина града. Упали су у град и потпуно га опустошили, као и осталу рјазањску земљу. Следећа пада Коломна, па Москва, Владимир. Владимирски кнез, Јуриј Всеволодович, у тренутку напада није био у граду, налазио се на реци Сит. Владимир је пао у фебруару 1238. године. Даље почињу напади на Костромску област. Само у фебруару спаљено је 14 градова. У марту се одиграла битка на реци Сит у којој гине Јуриј Всеволодович. Татари даље крећу на Новгород, али их ометају временски услови доласком пролећа. Иду на југ, харају по Смоленској и Черниговској области. У јесен долазе до Кијева који пада 1240. године на Михољдан. Затим крећу на запад, на Волинску
област. Све заједно, процењује се да су сравнили са земљом 70 градова. Стижу чак до Далмације и Чешке на западу, али трпе пораз од чешког краља удруженог са аустријским и корушким војводом. На Русе је напад Татара дејствовао као знамење о смаку света. Многи су веровали да је то казна Божија за њихове грехе. Најезди Татара посвећено је неколико повести: Повест о бици на реци Калки, Повест о томе како је Батиј кан покорио Рјазањ […] (део циклуса прича о Николи Зараском), Слово о страдању руске земље. Легенда о граду Китежу […] Слово о пропасти руске земље Слово припада групи северноруских текстова посвећених татарској најезди. Невелико је по обиму (свега 45 редова), а нашао га је Хрисант Лопарјов крајем 19. века у рукописима псковоског Печерског манастира. Слово потиче из 15. века, а одмах за њих, без раздвајања и посебног заглавља иде Житије Александра Невског. Лопарјов, први издавач Слова, сматрао је да је оно тек почетак велике поеме 13. века која оплакује страдање Русије, а која је изгубљена. По његовом мишљењу, после те поеме следило је слово о смрти кнеза Јарослава Всеволодовича, па тек онда Житије Александра Невског. Његова претпоставка о постојању слова о смрти кнеза Јарослава темељила се на томе што у заглављу Слова у тексту пише “о смрти великог кнеза Јарослава”, а да се после тога та тема нигде у тексту не помиње. Серебрјански је сматрао да је слово предговор световне биографије Александа Невског која није дошла до нас, а део о смрти Јарослава Всеволодовича тумачио је као деформисан део текста који треба читати као “о смрти Александра Јарославља”. То би објаснило и зашто његово житије није било одвојено од Слова. Малишев је сматрао да Слово просто треба сматрати уводом у Житије, а не самосталним делом. Међутим, против ове тезе говори сам текст Слова, у које се описује страдање руске земље, а онда за тим блиставе победе Александра Невског. У сваком случају, извесно је да је Слово до нас стигло са очевидно дефектним завршетком.
Житије Александра Невског Ово житије сачувано је у више редакција датираних између 13. и 18. века. Сматра се да оригинални текст потиче с краја 13. века, највероватније седамдесетих година. Постојало је мишљење да је настало од световне биографије Александра Невског, чији је увод било Слово о пропасти руске земље. Међутим, ово мишљење је данас углавном напуштено. Питање ауторства није решено, мада се претпоставља на основу сличности језика са оним из Галицко-волинског летописа да је у питању неко из Галицко-Волинског кнежевства ко се заједно са митрополитом Кирилом IV преселио из Галицке кнежевине 1250. године у Владимирску. Могуће је да је управо митрополит, заједно са сином Александра Невског, Дмитријем, био наручилац житија и заслужан за стварање култа Александра Невског. […] Александар Невски је у житију представљен као идеални кнез и војсковођа. Аутор житија користио је у неким случајевима Хронограф, Хронику Георгија Амартола и Јована Малале, Александриду и Повест о разорењу Јерусалима Јосифа Флавија. У периоду од настанка па до 18. века житије је било више пута редиговано, поготово после сабора 1547. Руска књижевност од татарске најезде до Куликовске битке Mученичка и херојска житија
Житије Михаила Черниговског После татарског освајања Русије, руски кнежеви су морали да путују у Хорду татарском хану да би њихова кнежевска власт била потврђена. За време таквог једног пута, у Хорди је убијен Михаил Черниговски 1246. године, по наредби хана. Није утврђено зашто. Кћерка Михаила Черниговског, кнегиња Марја (иначе удовица ростовског кнеза Васиљка), установила је у цркви у Ростову церковное почитание у част Михаила и његовог бојара Фјодора, такође убијеног у Хорди. Зна се да је 1271., године смрти Марје, било састављено кратко сказање о Михаилу и његовом бојару Фјодору. На основу тог сказања, касније је направљено неколико дужих редакција. Прву од тих редакција написао је свештеник Андреј крајем 13. века. У овом делу, као и у осталим редакцијама, смрт Михаила представљена је као смрт за хришћанску веру кнеза који није хтео да се покори вољи Татара. Такво осмишљавање убиства черниговског кнеза у Хорди имало је обележја политичког протеста и општеруског патриотизма. Житије Аврама Смоленског Ово житије написао је ученик Аврама Смоленског, Јефрем, користећи се великим бројем других житија: Несторовог житија Теодосија Печерског, Житија Аврама Затворника, Саве Освећеног, Јована Златоустог... У житију је Аврамије представљен као велики проповедник, начитан и изузетно образован, а осим тога и иконописац (Јефрем наводи две иконе које је он осликао). Међутим, управо због своје свестраности и омиљености, Аврам је изазивао завист и непријатељство смоленског свештенства. Био је отеран из града, па чак и послат на суд. Међутим, ослобођен је оптужби, а после суше у Смоленску коју је он прекратио, постао је игуман у манастиру који је основао (Аврамијев манастир) и у њему је живео до краја живота. Заједно са споменицима архитектуре овог периода и Посланицом презвитеру Томи Климента Смољатича, ово житије сведочи о високом културном нивоу Смоленска у 12-13. веку о коме нема ни речи у Летопису. Житије Варлаама Путинског Настало је у 12. веку, када настаје читав циклус дела посвећених Варлааму Путинском. Помиње га и Пахомије Србин одмах по доласку у Русију. Житије митрополита Петра Настаје у Москви у првој половини 14. века. Митрополит Петар био је први московски митрополит (умро 1326. године). Житије је написао ростовски епископ Прохор, у великој мери у циљу величања Москве као политичког центра, што се подударало са временом владавине Ивана Калите у Москви, који се прогласио великим кнезом Москве и целе Русије и пренео резиденцију митрополита из Владимира у Москву. Крупан књижевни центар постаје Троицки манастир (будућа Тројице-Сергијева лавра), који је основао Сергије Радоњешки последњих година владавине Ивана Калите. У овом манастиру су као монаси боравили и Андреј Рубљов и Епифаније Премудри.
Повести Повест о кнезу Довмонту Довмонт (хришћанско име – Тимофеј) је био псковски кнез, који је за време своје тридесетогодишње владавине водио више успешних битака против Литванаца и ливонских витезова. Био је Литванац по пореклу, али је свеједно успео да задобије поверење Псковљана који су га изабрали за свог кнеза уместо неког из рода Рјуриковича, и успео је да то поверење оправда. Није радио само на заштити града, већ и на његовој изградњи. Крајем 13. века је подигао јужни зид псковског кремља, који се по њему назива Довмонтовим. Ускоро после његове смрти Псковљани су га почели славити као свеца, заштитника Пскова. Сказање о Довмонту било је написано у другој половини 14. века на основу народних предања о њему, летописних белешки и неких житија (Александра Невског,
Владимира Свјатославича). Оно говори готово искључиво о војним победама Довмонта и може се сматрати његовом световном биографијом. Летописање Галицко-волински летопис Излаже догађаје од почетка 1201. године до 1292. године. Заглављена је са “Почетак кнежевања великог кнеза Романа, кнеза галичког”, али се у њој не говори ништа о владавини овог кнеза, већ почиње похвалом умрлом Роману Мстиславичу и његовом деди Владимиру Мономаху, после чега се говори о догађајима после његове смрти, у којима главну улогу играју синови Романа Данил и Васиљко, а онда Васиљков син Владимир. Галицко-волински летопис механички је спојен са Кијевским сводом као његов наставак. Као и Кијевски свод, одликује се претежно световном тематиком, тј. у њему је мало чињеница црквене историје, и претежно се говори о биткама, несрећама, побунама и расправама које су углавном пратиле Данилову владавину. Галицко-волински летопис дели се на два основна дела: први, галицки, говори о малолетним Данилу и Васиљку, које су бољари искоришћавали за своје себичне циљеве и затим о владавини Данила. Овај део написао је, вероватно, један писар. Други део, волински, почиње 1262. годином и говори о догађајима за време владавине Васиљка и његовог сина Владимира и прекида се на причи о првим годинама владавине брата Владимировог – Мстислава. Могуће је да су овај део саставила два или више писара. Уметнички најуспелији део Галицко-волинског летописа је сам његов почетак – Похвала Роману и Владимиру Мономаху. Истичу се и опис битке Пољака с Татарима, повест о Батијевом разарању Кијева, битка између браће Кондратом и Болеславом Самовитовичем… Крајем 13. века састављен је Ипатјевски летопис од Кијевског свода, Галицковолинског летописа и Владимиро-ростовског летописа. Беседништво Серапион Владимирски био је у првим деценијама татарске најезде архимандрит Кијево-печерског манастира, а од 1274. и епископ у Владимиру, где је следеће године и умро. Написао је 5 беседа. Прва беседа написана је и изговорена у Кијеву 1230. године, а остале 4 у Владимиру између 1274. и 1275. Прве четири беседе сачуване су у зборнику из 15. века – Златном ланцу, а пета у Пајсијевском зборнику с почетка 15. века. Прва беседа говори о зељотресу и помрачењу Сунца и Месеца и глади који су се 1230. године догодили у Кијеву и тумачи их као казну божију за грехе људи. Трећа беседа издваја се лепотом свог стила и реторском вештином, а говори о несрећама које су задесиле руски народ доласком Татара. Четврта и пета беседа баве се разобличавањем сујеверја чисто паганског порекла која су постојала у Русији у то време ( нпр. испитивање вештица водом и ватром). Преводна књижевност 14. века Сказање о 12 снова цара Шахаишија говори о сновима Шахаишија и њиховом тумачењу од стране мудраца Мамера. Као и снови, и тумачења су веома мрачна и песимистична. Све се своди на то да ће доћи смак света, зла времена за човечанство, кад ће нестати правда, земља ће престати да својим плодовима храни људе, а свугде ће се раширити разврат и безакоње. Повест је сачувана у бројним преписима, што се може објаснити подударањем њеног садржаја са тумачењем татарске најезде као знамења смака света. Повест је настала у Индији, а њена обрада постоји и у арапској верзији која се назива “Калила и Димна”. Доспела је у Византију кроз свој персијски превод, одатле у Србију, а у 13-14. веку из Србије у Русију.
Сказање о Индијском царству […] говори о послању индијског цара византијском цару Манојлу. Настало је у Византији, а 12. веку, у време крсташких похода, у латинском преводу се распространило по Западној Европи. Српски превод латинског превода појавио се у Русији. Хожденије Стефана Новгородца Стефан је био имућни житељ Новгорода који је 1348/9. посетио Цариград. Тамо га је чак примио и цариградски патријарх. Његов опис Цариграда занимљив је и са књижевне и са историјске тачке гледишта. У свом хожденију он говори о неким светињама Цариграда које се нису сачувале и о којима нема помена у другим делима. Он говори и о ономе што је сам видео и о ономе што су му други причали, о легендама и предањима… Дела посвећена Куликовској бици У 14. веку долази до кризе у Златној Хорди. Једним од њених делова управљао је Мамај, који није могао да буде проглашен за кана јер није био потомак Џингизкана. Ипак, он је de facto владао уместо званичног кана Мехмеда Булака. Мамај креће у поход на Русију 1378. године, али трпи пораз на реци Вожи. После тога креће у нови поход против московског великог кнеза, унука Ивана Калите, Дмитрија Донског, претходно склопивши савез са рјазањским кнезом Олегом и Литванцима (који се у овом периоду појављују као нови противници Руса. Битка се одиграла 8. септембра 1380. године, поред реке Непрјадве која се улива у Дон (данашња Тулска област), на пољу званом Куликово. Мамај је био поражен. Иако ова победа за Русе није значила и потпуно ослобођење од татарске власти, она је имала непроцењив морални значај за њих – Златна Хорда изгубила је ореол непобедивости. Кључевски је устврдио да је “јединство Русије поникло на пољу Куликову”. Мамаја је убрзо потом убио Тохтамиш, кан дела Хорде који су сачињавали Западни Сибир и залеђе Волге и преузео врховну власт. Он је онда обавестио руске кнежеве да је “победио Мамаја, свог супарника и њиховог злотвора”. Дмитриј Донски и други кнежеви послали су му скупоцене дарове, али се нису појавили у Сарају, показавши да више не признају потчињеност Хорди. Летописна повест о Куликовској бици Настаје у 15. веку. Одлике: живо приповедање, употреба цитата из Библије, употреба литературних извора као што су Житије Александра Невског и апокриф “Слово на Рождество Христово ο пришествии волхвов” (у опису плача руских жена), Сказање о Борису и Глебу из Паримејника… Задоншчина Настаје осамдесетих година 14. века, недуго после саме битке, а у сваком случају за живота Дмитрија Донског (умро 1389. године). Рјазањ је после Олеговог пораза и бега затражио од Дмитрија Донског да постави своје намеснике да владају у граду. Писац ниједном не помиње Олега, вероватно не желећи да даље напада већ компромитованог кнеза, већ се усредсређује на величање Дмитрија, коме је рјазањска земља исказала лојалност. Задоншчина је до нас дошла у 6 преписа. Најстарији препис, Кирилобелоозерски, представља скраћену прераду прве половине дела, а урадио га је у 15. веку монах Јефросин из Кирило-белоозерског манастира. Остали преписи дају веома деформисан сталним преписима текст споменика. Иако су текстови појединих преписа више пута штампани, ниједан од њих, узет одвојено, не може да да ни приближну слику о оригиналном тексту. Зато су прављене реконструкције текста од свих 6 преписа, а такође и из Сказања о Мамајевом боју, јер су у тај текст улазили делови Задоншчине из преписа старијих, па према томе и ближих оригиналу од оних којима данас располажемо. Прво што пада у очи при читању Задоншчине је огроман утицај Слова о полку Игореву. Подражавање стилу Слова почиње готово од самог почетка Задоншчине: помињањем Бојана. Затим се наставља у деловима у којима се описује спремање Дмитрија Донског, његовог брата и војске за бој, у обраћању славују, у обраћању Дмитрију Донском брату (паралела у Слову је обраћање Всеволода Игору), затим, и Дмитријев поход прате лоша знамења у природи и крик птица и звери, али овај пут они
наговештавају несрећу Мамају. Затим, аутор пореди руске војнике с биковима (Всеволод буй-тур у Слову), а уместо рефрена “за ране Игореве” овде се чује “за веру хришћанску”. Паралела Јарославнином плачу је овде плач Марје, жене погинулог војводе Микуле, која се обраћа Дону. Коначна победа се у Задоншчини (као и пораз у Слову) догађа се на дан рођења Богородице. Међутим, и поред великог утицаја Слова на Задоншчину, у њој се ниједном не помињу пагански богови, изузев тајанственог Дива, али је и он пренесен у ово дело механички, без осмишљавања онога што он заиста представља. На исти начин пренесени су и неки изрази из Слова. Осим тога, за Задоншчину је веома карактеристично преосмишљавање делова из Слова (сунце, земља засејана татарским костима, руски војници поље преграђују, татарска земља прекривена је тугом и несрећом…) на начин који би одговарао и њеном циљу потпуно супротном од циља Слова – прослављању победе над непријатељем. Осим тога, готово 200 година после Игоревог пораза, политичка ситуација је знатно другачија, па и погледи два аутора на кнежевску власт – док је аутор Слова видео центар власти у Кијеву, аутор Задоншчине види је у Москви. Задоншчина следи тумачење летописа по коме је Игорев пораз био казна Божија за Русе, а победа над Мамајем “помиловање” руских кнежева. Завршава се пребројавањем палих на обе стране и наредбом Дмитрија Донског за повратак кући. Сказање о боју с Мамајем Написано је највероватније првих деценија 15. века. Интересовање за Куликовску битку појачало се у ово време због пооштравања односа Хорде и Руса, посебно због успешног похода Једигеја на Русију 1408. године. Успех Једигејевог похода Руси су приписали недовољном заједништву својих кнежева и било је потребно нагласити идеју уједињења свих кнежева под московским кнезом ради борбе са Хордом. Та идеја је основа Сказања о боју с Мамајем. Ово дело даје најдетаљније сведочење о Куликовској бици, детаљније је и од летописне повести. Извесно је да су многи од тих детаља историјске чињенице које се нигде другде нису сачувале. Споменик одликују и историјски анахронизми (нпр. поход Дмитрија благосиља не само Сергиј Радоњешки, већ и митрополит Кипријан, који се у то време није налазио у Кијеву, а литвански савезник Мамаја је назван Ољгерд, иако је са Мамајем ратовао син Ољгерда, Јагајло, а сам Ољгерд је умро три године пре Куликовске битке. Међутим, имајући у виду очевидну ангажованост текста, ове анахронизме не треба гледати као грешке, већ намерне измене срачунате на појачање ефекта. Други јужнословенски утицај и његови представници; предренесанса и исихазам У 14. веку у руској књижевности долази до битних промена у писму и правопису споменика, а под утицајем Јужних Словена тј. јужнословенских књига. Ове промене називају се другим јужнословенским утицајем. Одлике. Новгородска обласна књижевност Новгород, као и Псков, представља једно посебно руско обласно средиште, са уређењем које се може назвати републиканским, које је упорно бранило своју независност од политичке и културне централизације око Москве. Чак и после коначног политичког слома Новгорода у корист Москве, Новгород ће задржати амбицију да има водећу улогу у Русији, макар у њеном духовном животу ако то већ не може да оствари у државном. Књижевност која настаје у Новгороду у 14. и 15. веку прати ту тенденцију, штавише, она је њен главни носилац. Новгород се покушава приказати као једини стварни наследник и настављач традиција хришћанске цркве и светиња. Дела настала на тлу Новгорода, написана у том духу су: Сказање о знамењу иконе Богородице сачувано је у великом броју преписа, а засновано је на краткој летописној белешци из 1169. године. Настаје средином 14. века. Обрадио га је Пахомије Логотет, а ушло је и у састав Житија архиепископа Јована. Икона о којој се ради у овој повести је заправо икона Знамења из 12. века, сматрана је заштитницом Новгорода, везана је за битку између Новгорода и Суздаља која се
одиграла око 1167. године. Наиме, двинска земља је престала да плаћа данак Новгороду и приклонила се Суздаљу. У то време кнез Суздаља је био Андреј Богољупски. Новгородци побеђују Суздаљце иако су ови били бројчано надмоћни. Андреј Богољупски, љут због пораза своје војске, шаље на Новгород уједињене војске из више кнежевина. Они опседају Новгород. Друге ноћи опсаде архиепископ Јован молио се пред Христовом иконом да сачува град и чуо глас да треба да оде у Спасову цркву у улици Иљинки и одатле узме икону Богородице и стави је на зидине града.Он шаље протођакона по икону, али ова неће да се помери с места. Јован схвата да треба сам да оде по њу. Ставља је на бедем града. У тренутку напада на град икона се окреће Новгорођанима и почиње да плаче. Суздаљци наједном сви ослепе и почињу да насрћу једни на друге и тако бивају поражени. У сећање на овај догађај установљен је и празник Знамења пресвете Богородице у Новгороду који се слави 27. новембра по старом календару. За овај празник службу је написао Пахомије Србин. Како је архиепископ Јован за једну ноћ путовао на демону у Јерусалим [...]. Ово је такође део Житија архиепископа Јована. Ова прича имала је утицаја како на каснију народну, тако и на ауторску прозу (→Ночь перед Рождеством, Гогољ). Мотиви заробљавања злог духа у посуди и јахању злог духа били су раширени и у литератури Истока и Запада. Први мотив вуче своје порекло највероватније из сказања о Соломону, а имао је одјека и у византијским житијима, патерицима, у повести о Ави Лонгину која је ушла у Скитски патерик. У руској литератури овај мотив присутан је и у житију Аврамија Ростовског. Неизвесно је када је настала – претпоставља се да је у питању друга половина 12. века. Разлог за овакву претпоставку је у томе што су у то време била честа ходочашћа у Свету земљу. У сваком случају, најстарији препис је из друге половине 15. века. Мошти овог светитеља нађене су у припрати Софијског сабора 1440. па постоји могућност да је тада, поводом тог догађаја записана. Постоји могућност да настаје по паду Новгорода под власт Москве (1470. год.). Повест о новгородском посаднику Шћилу [...]. Што се тиче Шћилове цркве, она је постојала, 1310. године је у Новгородском летопису забележено да је саграђен манастир чији је ктитор био Леонтије Шћил. Лихачов, међутим, сматра да је црква била саграђена још у 12. веку, а да је 1310. године на месту старе, дрвене цркве, била подигнута нова, камена. У повести постоје и неки историјски нетачни подаци, нпр. појављивање у повести архиепископа Јована (уместо архиепископа Данила у чије време се градила) који тобоже освештава цркву. У сваком случају, ова повест је првобитно била усменог порекла, тј. постојало је усмено предање на основу ког је настала. Претпоставља се да ју је написао неки црквени великодостојник да би одбранио традицију давања новца цркви за покој душе (вклад по душе). Наиме, у Новгороду и Суздаљу се у 14. веку појавила прва руска јерес – јерес стрегољника. Оснивач секте је био Карп. Не зна се тачно како су добили име. Постоје три претпоставке: 1) да су они у почетку били цех бербера или сукнара па прерасли у јерес, 2) да је Карп био берберин, те да су по њему названи његови следбеници и 3) да је њихова јерес подразумевала некакво стрижење, сечење. Главни извор података о стригољницима је једна поука Стефана Пермског. О њиховом учењу се зна да су били против црквене хијерархије и великих прилога цркви. 1371. одиграло се погубљење стригољника. 14. век и појава стригољника претходе појављивању јереси жидовствујућих крајем 15. и почетком 16. века, опет у Новогороду. Тверска обласна књижевност Твер се први пут помиње у Летопису 1209. године. Први кнез Твера је био Јарослав Јарославич. После напада Ивана Калите, губи битку за превласт са Москвом, али доживљава културни процват (1406. настаје тзв. Арсењевска редакција Кијевопечерског патерика, у 15. веку настаје и Житије тверског великог кнеза Михаила Александровича итд.). 1485. Твер је био припојен Москви. Хожденије Афанасија Никитина само се условно може сврстати у тверску литературу. Наиме, аутор јесте био становник Твера, али у његовом делу понајмање су истакнути локални, обласни интереси (нпр. Твер се чак ни једном не помиње), а преовладава
општеруска тенденција, патриотизам. За разлику од уобичајеног типа „хожденија“ као жанра црквене литературе насталог у вези са ходочашћима црквених личности и угледних верника по светим местима, аутор овог дела је световно лице, трговац који се упутио у далеке источне земље са циљевима чисто практичне природе. Његово путовање трајало је од 1466. до 1472. Он је кренуо Волгом у Персију са товарима скупоцене робе, заједно са још неким московским и тверским трговцима, као и представницима из Шемахе који су се враћали из посланства у Русији у своју земљу. Његова два брода пловила су до Нижњег Новгорода, где је Никитину требало да се придружи Василије Папин, руски изасланик који је, враћајући посету, такође путовао у Шемаху. Међутим, Папин је већ био отпутовао. Близу Астрахана Никитина су напали Татари и одузели му оба брода и онда га пустили. После много других перипетија Никитин је стигао у Персију, а онда и у Индију, где је провео око три године. Дотле је прешао два мора (Каспијско и Индијско), а у повратку треће (Црно море). Цео пут трајао је око 6 година. Никитин је умро на повратку кући, стигавши у Русију, али не и до Твера – умро је негде у Смоленској области. За све време тог путовања, Никитин је водио белешке, желећи да сачува од заборава своје богате и разноврсне утиске. Зато је ово дело у неком смислу дневник или путопис. Никитин спада међу прве путописце у европским књиж. који су у реалном (или барем у реалнијем) светлу описали Индију, о којој су постојале фантастичне представе. Одлике овог хожденија: аутобиографски карактер, реалистичност описивања (мада повремено наседа на измишљене приче које су кружиле у тој средини – нпр. она о птици гукук или о мајмунском кнезу), људи у центру пажње, једноставан, непосредан и живописан језик, у коме одсуствују црквенословенизми и устаљени књишки изрази, са бројним речима из страних језика (арапског, персијског, турског итд.), структура је фрагментарна, честа су понављања... Ово дело има и историјску вредност због богатства описа које нуди, који се односе на климу, биљни и животињски свет Индије, њене људе, обичаје, вере, језике итд. Што се тиче самог аутора, и о њему доста сазнајемо: то је патриота кога мучи носталгија, верник који се труди да се и у условима у којима се нашао придржава верских обреда, поста и празновања, мада је пријемчив и за новине на које налази, саживљава се са средином у коју је доспео (нпр. молитва с почетка дела прво је написана на црквенословенском, па се наставља на арапском написаном руским писмом, а молитвом на арапском се и завршава део), он показује висок степен толеранције за друге вере (којих је набројао у Индији 84), док год су оне монотеистичке. Он је веома самосвојна личност, смела и упорна, предузимљива и радознала. Поседује велики дар за запажање. Белетристика у 15. веку (неполезные повести) Повест о Дракули је најстарије белетристичко дело руског порекла и световног карактера. Иза личности Дракуле налази се Влад Цепеш, румунски војвода из половине 15. века. Повест је била веома популарна у Русији о чему сведочи велики број њених преписа из периода од краја 15. па све до 18. века. Приче о Дракули биле су веома распрострањене и у остатку Европе. Што се тиче самог имена Дракула, аутор повести каже да је то румунска реч за ђавола, а постоје и претпоставке да је припадао реду „дракона“. Ауторство је спорно. Востоков је закључио по једном делу повести да је аутор био у Угарској за време краља Матије. А пошто је 1482. Иван Трећи послао том краљу свог дипломату Фјодора Курицина да би потписао мировни уговор, Востоков је управо Курицина сматрао аутором. Он је остао у Угарској до 1484., у повратку су га заробили Турци, али ипак стиже у Москву 1486. Седељњиков пак оповргава ауторство Курицина баш зато што се он вратио у Москву тек 1486., а у најстаријем сачуваном препису који потиче из 1490. записано је да потиче од још старијег преписа из фебруара 1486. Сам оригинал од ког потиче препис из 1486. сигурно је још старији. Што се тиче самог дела, његову структуру чини низ епизода из Дракулиног живота, без неке веће повезаности између епизода. [...] Међутим, оно што је зачуђујуће у овој повести јесте чињеница да аутор не даје свој суд о страшним делима Дракуле, он их
само описује. Ако га и осуђује, то је због отпадништва од православља, а не због његове окрутности. Полемика јосифљана и прековолшких калуђера У 15. веку у Русији се појављује први велики расцеп између различитих струја у цркви и друга велика јерес (прва су били стригољњики). Наиме, образовале су се две групе монаха које се нису слагале по питању тога да ли црква треба да има поседе. Једни, који су сматрали да треба, називали су се јосифљанима, према свом вођи Јосифу Волоцком, игуману Волоколамског манастира. Називали су се још и стяжатели, за разлику од својих противника, који су сматрали да црква не треба да има поседе, да не треба да буде економски и политички фактор у земљи, нити да сарађује са кнежевима, већ да монаси треба да буду повучени и скромни, да воде миран живот ван световних и материјалних интереса, испуњен тежњом ка духовном подвигу, ка унутрашњем усавршавању, у чему, сматрали су, и лежи права суштина хришћанства. Разлика је такође била у схватању да ли молитва за покојника може да помогне његовом спасењу. Они су сматрали да не може, јер покојник не може да се покаје за своје грехе. Ова групација називала се нестяжатели или прековолшки старци, а вођа им је био Нил Сорски. Старци су, према томе, били идеалисти и конзервативни, а јосифљани практични, делатни, спремни на свакакве компромисе са влашћу, због чега су и победили. Осим тога, јосифљани су веровали да је дужност цркве да утиче не само на појединца, већ и да узме учешћа у управљању државом, да је битно да црква има и политичку моћ. Вођа стараца, Нил Сорски, написао је Предање о скитском животу које је садржало цитате црквених отаца, савете итд. Осим тога, написао је и Устав, своје најобимније дело, које говори о страстима и представља јединствени зборник савета монасима. Извори за ово дело била су дела Исака Сирина, Симеона Богослова, Јована Лествичника... Сачувана је и једна посланица Нила Сорског свом великом следбенику, Васијану Патрикејеву у којој он завештава да га сахране без почасти или баце зверима ван скита. Постојало је и његово житије али оно није сачувано, што одговара скромности и смирености Сорског, који није желео никакву славу и почасти. Судбина Васијана Патрикејева, ватреног следбеника Нила Сорског, била је доста необична. Он је испрва био војсковођа, заступао је да гледиште да син Ивана Трећег из првог брака, Димитрије, треба да наследи Ивана. Међутим, Ивана Трећег наследио је његов син из другог брака, Василије Трећи, отац Ивана Грозног. Зато је пао у немилост и силом је замонашен. Касније се враћа у службу кнеза, али тада долази у сукоб са јосифљанима, чијим је залагањем проглашен за јеретика и послат у Волоколамски манастир, у којем је и умро. Следбеник нестјажатеља био је и Максим Грк, а следбеник Волоцког – митрополит Данил. Још један покрет уперен против званичне цркве, изникао седамдесетих година 15. века у Новогорду на политичкој и социјалној основи, била је јерес жидовствујућих, којој је то име дао њихов огорчени противник, Волоцки. Волоцки их је, наиме, повезивао са јеврејским учењем. У свом делу написаном против њих, Просветитељу, Волоцки тврди да је оснивач јереси био Јевреј Захарија који је дошао из Кијева у Новгород. Међутим, ова тврдња нигде другде не налази потврду и врло је вероватно да је измишљена. Жидовствујући су порицали Христову божанску природу и тврдили да је он исто тако човек, као и Мојсије, негирали су постојање светаца, поштовање храмова и икона, нису признавали црквену хијерархију. Веровали су да нема свете Тројице у Библији и да све оно што се у њој описује није прошлост, већ нешто што ће се тек догодити. У прво време жидовствујући су наишли на подршку великог кнеза и других утицајних људи тиме што су били против црквеног богаћења – ови су у томе видели прилику да црквене поседе и богатсва узму за себе. Али, касније су изгубили ту подршку јер држави ипак није ишло у корист разилажење са званичном црквом, која се увек могла наговорити да потпомогне њену политику. Зато је и сама помогла у ликвидацији јеретика. 1490. године архиепископ новгородски, Генадије, сазвао је сабор на коме је бачена анатема на жидовствујуће, али залагањем Пајсија
Јарославова они нису кажњени. Међутим, Јосиф Волоцки борио се и 1504. изборио за смртну казну за јеретике, и многи су тада били спаљени, заточени или прогнани. Последица борбе званичне цркве са јереси било је и појављивање интегралне Библије, која дотад није постојала у Русији. Потребно је било имати тачне и целе библијске текстове, јер су се жидовствујући често позивали на њих у својој пропаганди. Иницијатор појављивања интегралне Библије био је архиепископ Генадије, по коме је ова Библија носила назив Генадијева Библија. Повест о новгородској белој камилавци клобук – панкамилавка, капа коју носе монаси и епископи, капа са покровом. Она је такође симбол највише духовне власти. Била је израз потпуне самосталности новгородске цркве, израз надмоћности и старешинства њених архиепископа. Једини су они у Русији носили у том периоду носили такву белу камилавку. Ова повест говори о томе како је бела камилавка дошла у посед Новгорода [...] Основне идеје које пропагира ова повест су: - идеја Русије као наследнице истинског, изворног хришћанства - идеја преноса врховне црквене власти са грчког патријарха на Новгород, а не Москву - идеја превласти духовне власти над световном Историјска позадина повести. Како је дошло до тога да Руси изгубе веру у чистоту грчког хришћанства? Наиме, 1453. године пада Цариград. Међутим, до коначног пада Цариград је на сваки начин покушавао да добије помоћ у одбрани од Турака (Агарјана). Тих последњих деценија пред пад, Византија се налазила у веома тешком положају. Цар Јован Осми решио је да још једном покуша са преговорима са римском црквом о унији, односно о потчињавању своје цркве Риму у замену за помоћ у борби против Турака. У суштини, та идеја је од почетка била осуђена на пропаст – с обзиром на расположење становништва Византије, црквена унија се није заиста могла спровести, а Рим је могао да помогне у рату против Турака у веома ограниченој мери. Међутим, Јован Осми се 1437. године упутио у Италију заједно са тадашњим патријархом Јосифом на сабор који се испрва одржавао у Ферарију, а онда је настављен у Фиренци (и отуда назив Фирентински сабор тј. унија). Овој унији је огорчен отпор пружао ефески митрополит Марко, расправе су дуго трајале и тек је 1439. потписана унија. Додуше, признање папиног примата формулисано је доста неодређено и Грци су задржали свој црквени обред. Последице потписивања уније биле су следеће: расцеп се још више продубио јер су се Византинци фанатично успротивили фирентинском споразуму, а осим тога, Византија је изгубила углед који је имала у словенским земљама. Русија, коју су сами Византинци васпитали у мржњи и неповерењу према Риму сматрала је прелаз цара у римску веру за несхватљиву издају. Московски митрополит, Грк Исидор, који се залагао за унију, био је уклоњен с положаја и затворен у манастир. Отада је Русија сама бирала своје митрополите, окренувши леђа Цариграду, који је у њеним очима изгубио право на вођство у православном свету. Не зна се аутор овог дела, али је извесно да је био Новгорођанин. Осим тога, постоје различите претпоставке о времену настанка: крај 15. века (Гудзи), друга половина 16. века (темељи се на томе да се у делу помиње патријарх, а први руски патријарх, Јов, био је проглашен 1589.), 1564. година (јер је тада био сабор на коме је расправљано зашто новгородски архиепископи носе белу камилавку)... У сваком случају, постоје две основне редакције ове повести која је сачувана у више од 250 преписа, дужа и краћа. Претпоставља се да је краћа верзија старија. Повест је настала на основу старе новгородске легенде, а искоришћени су преводно житије Константина и његова „подложная грамота“ (Donatio Constantini). У време формирања идеје Москве као трећег Рима (за формулацију ове идеје заслужан
је пре свега, Филотеј, монах псковског Елеазаревог манастира, који је двадесетих година 16. века писао посланице против Николаја Буљева, лекара московског кнеза, који је тврдио да католичанство има предност у односу на православље – „Два су Рима пала, трећи стоји, а четвртог неће бити!“), ова приповетка је била оспоравана због истицања предности Новгорода у односу на Москву. На московском сабору 1666-1667. била је проглашена за „неистинито дело“, а да је њен аутор био грешан и непромишљен човек који је писао „от ветра главы своей“. Наставак полемика између стјажатеља и нестјажатеља у првој пол. 16. века. Максим Грк и митрополит Данило. Максим Грк је био грчки монах (световно име било му је Михаил Триволис) који је 1518. године на позив Василија III дошао у Русију да преведе с грчког Псалтир са тумачењима светих отаца за кнежеву библиотеку. До тога, он је боравио у Западној Европи, у Италији, где је био одушевљен радом Савонароле и чак је ступио у монашки ред доминиканаца. Касније се замонашио у манастиру Ватопеду на Светој гори. Међутим, ренесанса је утицала на његова схватања и он је био посредник у упознавању Руса са тековинама ренесансе. Тзв. Псалтир са тумачењима он је преводио са грчког на латински (у то време још увек није знао руски), а онда су преводиоци преводили са латинског на руски, а преписивачи све то записивали. По завршетку овог обимног посла (Псалтир је имао око 1500 страна) нису му дозволили да се врати на Свету гору. Наставио је да се бави превођењем и преправљањем књига, убрзо је савладао руски па му нису више били потребни посредници. Једно време боравио је у Чудовом манастиру. Упознао се са Васијаном Патрикејевим и зближио са Ниловим следбеницима. Он је увек био велики и бескомпромисни критичар свега оног што је сматрао лошим у руском друштву, чиме је навукао бес многих. 1525. оптужен је за јерес и тајне контакте са турском владом и заточен је у Волоколамски манастир. Ту му нису давали хартију да не би могао да пише. 1531. позван је на црквени сабор на даље ислеђивање, ту га оптужују за кварење богослужбених књига и шаљу у прогонство у неки тверски манастир. Крајем четрдесетих година 16. века пребачен је у ТројицеСергијеву лавру, где је и умро 1555. и где се и данас налазе његове мошти. Дела: - Канон Јовану Крститељу - епитафи (4) и епиграми - Повест о Савонароли Слово о покајању - Слово о јелинској прелести - Слово о нередима после Василијеве смрти, у облику алегорије - Слово о немецкој прелести (брани слободу људске воље која се укида веровањима у звезде итд. – иступа против астролога) - Слово против Латина (критикује неправославне ауторе, Николаја Буљева, царевог лекара који је давао предност католичанству) - бројне посланице (митрополиту Макарију, Василију Трећем итд.) - 1 ономастичко дело, низ списа о питањима граматике, публицистичка дела о стицању (дијалог Филоктимона и Актимона) Ипак, највише се бавио превођењем Библије, дела светих отаца, житија, византијске енциклопедије 11. века и исправљањем књига. Има два списа у којима говори о својој методи исправљања књига, тиме се брани од оптужби. Написао је и 16 стихова на грчком, у хексаметру и пентаметру да тестира оне који желе да се баве превођењем књига. За стил Максима Грка карактеристични су критички дух, строга логика у аргуметацији мисли и према томе, добра повезаност и композиција његових списа. Био је веома омиљен касније међу староверцима. Енергични противник Максима Грка био је
Данило, митрополит од 1522. до 1539. године, следбеник Јосифа Волоцког. Сачувано је 16 његових слова и посланица које је он сам објединио у један зборник. Његов стил се, за разлику од стила М.Г., не одликује логичком повезаношћу ни унутрашњим јединством. Занимљива су његова дела посвећена темама свакодневног живота, са питким, живописним језиком, цртама натурализма... Период владавине Ивана Грозног Отац Ивана IV Грозног је био Василије III. Василије је заправо био син Ивана III из другог брака. Оженио се Соломонијом Субуров, али пошто с њом није могао да има деце, отерао ју је у манастир и оженио се Јеленом Глинском, која му је родила сина Ивана. Василије умире 1533. године, када је Ивану било 3 године. Уместо њега владало је намесништво – његова мајка, њен стриц и представници угледнијих бојара. Јелена умире 5 година касније, највероватније је отрована. Од тада па све до 1546. земљом су у име Ивана IV владали многобројни кнежеви и бојари. а сваки је покушавао да одстрани утицај својих супарника или да их потпуно уништи, притом се ослањајући на неког од митрополита. Били су то кнежеви Шујски, кнез Иван Бељски, кнежеви Глински, Иванови ујаци итд. Међутим, крајем 1546. Иван, под утицајем митрополита Макарија који је био велики заговорник самовлашћа, одлучује да почне и фактички да влада и 1547. се крунише. Први кораци младог владара били су окренути томе да државу уреди доношењем закона. 1547. и 1549. Макарије је сазвао два црквена сабора, на којима је направљен црквени календар руских светаца и уређено је богослужење у локалним црквама. 1550. Иван издаје „Судебник“, посебан свод закона од 100 одредби. Овај законик ограничавао је самовољу намесника, строго кажњавао корупцију, смртну казну ограничио на неколико најозбиљнијих злочина итд. Потврђен је на сабору 1551. када је донет и Стоглав. На овом сабору који је сазвао Иван, црква је одбранила своју аутономију. 1563. умире митрополит Макарије. 1564. кнез Курбски бежи у Литванију (дотада је био Иванов најприснији пријатељ, али се сада уплашио његовог гнева због изгубљене битке). Иван почиње да сумња у оданост племства, смета му што му се се мешају у царевање и крајем 1564. изводи преврат – узима државну благајну и одлази у своју резиденцију Александрово, прети да ће абдицирати. Сви га моле да се врати и да влада како хоће. Иван се враћа, уређује земљу, дели је на земшчине (државне територије) и опричнине (цареве личне територије које је он давао опричницима, који су постали инструмент његовог самовлашћа, посебна полиција са великим овлашћењима), што је била његова идеја одраније. Ивану је признато право да кажњава непослушност чак и смрћу. Постојала је завера да се он склони, а кнез Владимир постави на престо, али је откривена, а Владимир је отрован. 1570. Иван је опустошио Новгород јер је наслутио да гаји наклоност према Литванији, са којом је Русија ратовала. 1571. распуштени су опричници јер су направили пропуст допустивши кримским Татарима да стигну чак до зидина Москве. Иванова страховлада трајала је 8 година. Убијао је све које је сматрао опасним по своју власт, највише Рјуриковиће. Митрополита Филипа је свргао и прогнао, а онда чак послао свог џелата, Маљута Скуратова да га убије. Својим рукама убио је игумана Псково-печерског манастира, Корнелија. Наиме, Корнелије је тражио да сагради утврђење цркве, а Иван му је то дозволио, али да утврђење не буде веће површине од једне воловске коже. Корнелије га је надмудрио исекавши воловску кожу на траке и направивши утврђење колико му треба, али га је то коштало главе. Зна се и да је заклао једног бојара и бацио његово тело на ђубриште, да је тукао штаповима монахе и друге духовнике, да је епископа Леонида зашио у медвеђу кожу и напујдао псе на њега. Умро је 1582. године и сахрањен је у Успенском сабору. Иако су добре стране почетка његове владавине биле укаљане његовим потоњим мерама, за Ивана је речено да је био човек „чудесно великог разумевања“ (зна се да је писао под псеудонимом Парфемије Јуродиви, чувена је његова преписка са кнезом Курбским, писао је црквену поезију), изузетно даровит, мада невероватно плаховит. Свог сина миљеника, Ивана, смртно је ранио у једној узаврелој расправи о будућности рата с Ливонијом. Наследио га је син
Фјодор, човек благе нарави и доста лошег здравља. Књижевност периода Ивана Грозног Публицистичка литература Најистакнутији публициста владавине Ивана Грозног био је Иван Семјонович Пересветов. Он је био пореклом из Литваније, из које је дошао у Русију крајем 1538. године. Пре тога, он је, као племић који је имао и своју чету војника, ратовао за пољског, мађарског и на крају чешког владара. У Москву одлучује да дође чувши причу о њој од једног Руса ког је срео у Молдавији. У својим публицистичким делима обраћа се цару и саветује га како да влада: сматра да је „гроза царская“ неопходна да би правда владала, он оправдава у то име Иванову страховладу. Иначе, његови „савети“ толико се поклапају са оним што је Иван заиста учинио (издавање Судебника, освајање Казања и почетак освајања Сибира, рат са Ливонијом) да се сматрало да Пересветов и не постоји, већ да је то само псеудоним самог Ивана Грозног. Међутим, касније је утврђено да је у питању историјска личност. Дела: - Мала и велика челобитнаја молитва - Сказание о Магмет-салтане [...] - Повест о настанку Цариграда – аутор је Нестор Искандер, али ју је Пересветов превео и обрадио - Повест о цару Константину – наставља да излаже своја макијавелистичка схватања, прави паралелу између грчких великаша који су се показали као лоши цареви саветници и били посредни кривци за пад под Турке и руских бојара, пропагира снажну централну, царску власт да Русију не би задесила судбина Византије Још један публициста овог времена био је испрва велики пријатељ Ивана Грозног, али се окренуо против њега после изгубљене битке у Ливонији, и страхујући за свој живот, пребегао у Литванију. У питању је кнез Андреј Михајлович Курбски, аутор три посланице Ивану Грозном и Историје о великом кнезу московском. Преписка која се развила између Курбског и Грозног један је од најупечатљивијих и најпознатијих споменика руске књижевности овог периода. Све скупа, сачуване су три посланице Курбског Грозном и две посланице Ивана Грозног кнезу Курбском. У првој својој посланици, коју је написао 1564. и послао Грозном преко свог слуге Василија Шибанова, Курбски оптужује цара за сурово обрачунавање са бојарима (то је време распуштања „избранной рады“ и великих репресалија), за све муке које је сам он морао да претрпи од Грозног, користећи понајвише реторска питања и узвике. Наравно, примивши гневно писмо бојара који га је издао, Иван није могао да се суздржи да му не одговори. Стил Курбског и Грозног веома се разликују. Иако су посланице Курбског логички боље повезане, већи таленат Грозног је одмах приметан. Он је непосредан, иако тежи китњастости и свечаним црквенословенизмима, он потпуно влада свим тим језичким средствима, не ограничава себе некаквим канонима писања и често прелази из веома компликованих синтаксичких конструкција у грубе, просте речи, чак псовке, горку иронију и сарказам. 1577. Грозни је заузео град Волмар, у коме се сакривао Курбски и тада му је написао другу посланицу у којој ликује над кнезом-бегунцем. Још један истакнути писац и публициста периода Ивана Грозног био је Јермолај – Јеразм. Четрдесетих година 16. века он је био свештеник у Пскову (пореклом је био из Мурома). Привукао је пажњу својом књижевном делатношћу код људи из царевог окружења (Софронија). Сачувана је његова посланица Софронију у којој препоручује себе као књижевника. Он долази у Москву, где постаје протопоп сабора Спаса на Бору. Шездесетих година замонашио се и добио име Јеразм. Дела: - Благохотящим царем правительница и землемерие , публицистичко дело које предлаже социјалне реформе и обелодањује тежак положај сељака, изразита хуманост, што је одлика и његових других дела - О рјазанском епископу Василију - Књига о Тројици, о догмату свете Тројице, узима учешћа у спору о
јеретичким учењима - Повест о Петру и Февронији [...], о муромском кнезу Давиду и његовој жени Јевросими који су живели у 13. веку. Канонизовани су на московском сабору 1547. као „нови чудотворци“. Митрополит Макарије предложио је Јермолају да напише њихово житије које би ушло у Минеје за читање. Међутим, Јермолајево житије није имало одлике житија: оно говори о двоје мирјана, који до замонашења пред смрт нису имали неке велике везе са црквом, нису описане њихове заслуге које су довеле до тога да их прогласе свецима. Тема овог дела у ствари је супружанска љубав између кнеза и сеоске девојке. Притом је најјаркије обојен управо лик Февроније, која доминира повешћу – она је мудра, често говори у загонеткама и параболама, проницљива, довитљива, смирена и непоколебљива. Одлике Јермолајевог стила: - јасност у извођењу главне мисли - конкретност детаља, јасни и недвосмислени дијалози - композициона заокруженост (прича је завршена, постигнуто је јединство радње) АКАТИСТ на крају повести - фантастични и бајковити елементи, фолклорни мотиви (змија, чудотворни мач, мудра дева која говори у загонеткама, чудесна преображења) напоредо са историјским Повест је била веома популарна, сачувана је у великом броју преписа, има 4 основне редакције. У 15. веку је Пахомије Србин саставио службу Петру и Февронији. Сиже повести у великој мери искористио је Римски-Корсаков у својој опери „Сказање о граду Китежу“. Најзначајнији културни и књижевно-историјски споменици овог периода („Други монументализам“) Летописни сводови. Како поједине области потпадају под централну власт Москве, тако се јављају и књижевна дела са јасно израженом московском централизаторском тенденцијом. У првом реду то се односи на летописе, које Москва доста касно добија, будући да се и на историјској позорници релативно касно појављује. Најзначајнији је Никонов летописни свод, назван по патријарху Никону који је и покренуо израду овог дела. Тај летопис је грандиозно остварење са преко 20 хиљада страница и 16 хиљада илустрација. Почиње стварањем света, а завршава се негде на средини владавине Ивана Грозног. Руски велики кнежеви и сам Иван представљени су као достојни потомци римских и византијских царева, Иван се доводи у везу чак са Августом. Овакве измишљене геанологије нису реткост тога времена, типичне су, нпр., за старе српске летописе и могуће је да представљају утицај са јужнословенског тла. Сам Иван био је свестан своје повезаности са српским великашким породицама. Део летописа који се односи на 16. век искоришћен је за Царску књигу која, као ни летописни свод, није била довршена. Велики минеји за читање (Великие Четьи Минеи). Израду је покренуо митрополит Макарије и завршена је средином 16. века. Ова књига у 12 томова (по један за сваки месец) заправо је зборник најразличитијих црквено-религиозних списа (руских и преведених, из Пролога, Кијево-печерског и других патерика, некада су били у питању и апокрифи, који су у књигу доспели ако су били под другачијим заглављем од оног које је наведено у индексу забрањених књига) чији су преписи били распрострањени по целој Русији. Сви текстови који су ушли у састав Минеја били су претходно прерађени, махом стилски и у духу времена. И у овом делу разрађује се идеја да је нова руска држава дедовина управо московских кнежева и да су, према томе, они једини законити владари руске земље. Степена књига (Степенная книга царскаго родословия). Израђена такође на иницијативу митрополита Макарија. Аутор је свештеник Андреј (монашко име – Атанасије), човек који је наследио Макарија на месту митрополита. То је родослов руских кнежева од Владимира Свјатославича до Ивана Грозног. Иима 17 лествица, последњу заузима Грозни. Уз биографију владара (која има карактеристике хагиографије) дата је и биографија одговарајућег епископа односно митрополита, чиме се жели истаћи јединство црквене и световне власти. Има
мишљења да је настала по угледу на српске цароставнике (Студенички, Пећки итд.). Стил се одликује китњастошћу, свечаношћу и реторичношћу. Стоглав. Представља књигу наредби и одлука Стоглавог сабора из 1551. године, писан по угледу на стоглави Судебник, заснован на питањима из руског друштвеног и црквеног живота која су била претресана на поменутом сабору (царска питања и одговоре сабора). Излаже реалије руског живота тог времена: затуцано и разврату и пијанчењу склоно свештенство, неук и неписмен народ, сујеверан, склон враћању паганству, виши кругови друштва који површно прихватају западне утицаје. Највећа књижевна вредност ове књиге је управо у тим реалистички изнесеним сликама, цртицама и детаљима из свакодневног живота, изнетим критички, али и са пуно духа, сатирично. Домострој. Домострој је први пут састављен у Новгороду у првој половини 16. века, али се у први мах није називао тим именом. Средином 16. века га је у Москви обрадио и допунио свештеник Благовештенског сабора, Силвестар (монашко име – Спиридон). Он је имао великог утицаја на Ивана Грозног, али је касније пао у немилост. Живео је у Новгороду, зна се и да се бавио калиграфијом. Написао је и житије кнегиње Олге. Постоје две редакције Домостроја: друга садржи посланицу Силвестра сину Антиму, које нема у првој. Ово дело састоји се од 64 главе у којима се Силвестар бави најразличитијим питањима свакодневног личног и породичног живота (верским питањима, васпитањем деце, хијерархијом у породици, улогом сваког члана у њој, животом праведника итд.). Даје слику живота и језика Русије тог доба (дело је, да би било приступачно што већем броју људи, било писано једноставним, сликовитим и изражајним језиком, готово без црквенословенизама и са пуно пословица). Извори за ово дело су, пре свега, Библија, Смарагд, Златоуст, Златни ланац, чак Поука Владимира Мономаха. Осим тога, аутор се позива на своје богато животно искуство. Међутим, задирући у невероватној мери у приватни живот појединца, притом прописујући крута и строга правила у како у битним, тако и у тривијалним стварима, Домострој је постао синоним за нешто конзервативно, заостало и скамењено, што треба одбацити и искоренити. Жанровски, ово дело није јединствено. Оно је потпуно у складу са одлукама Стоглавог сабора и, као што се Стоглав бави (првенствено) питањима друштвеног и црквеног живота, тако се Домострој бави личним и породичним животом. Увођење штампаних књига Међу културне подухвате који су замишљени и остварени у време Ивана Грозног и на његову иницијативу и захтев, спада и увођење штампаних књига, отварање прве руске штампарије. Ово је опет било мотивисано политичким централизмом коме је Москва тежила, а који је захтевао изградњу јединствене, заједничке норме која би важила за целу Московску Русију. Прва датирана штампана књига била је Апостол из 1564. године, а прва позната штампарија (печатный двор) у Москви. Први штампари били су Иван Фјодоров и Петар Тимофејев Мстиславец. Прве књиге које су штампане биле су искључиво црквене, богослужбене и сл., у 17. веку почели су се штампати буквари и други приручници за описмењавање, државни документи, правни списи, али се друга дела световног карактера нису штампала све до првих деценија 18. века, и чак су се и у Петрово доба понајвише и даље – преписивала. Време смутње После смрти Ивана Грозног на престо је ступио његов син Фјодор. Фјодор није имао деце и његов наследник је био његов млађи брат Дмитриј, који је са мајком живео у Угличу. Међутим, Дмитриј је умро 1591. под неразјашњеним околностима и када је 7 година касније умро и Фјодор, није се знало ко ће наследити трон. Бојари су се нашли у дотад непознатој ситуацији – требало је да изаберу цара. Још за време Фјодорове владавине, фактички је владао брат његове жене – Борис Годунов. Стога су бојари изабрали управо њега за оснивача нове династије. Борис се у почетку опирао томе, али су они дошли са Владимирском Богородицом да га умоле. Међутим, иако је
имао подршку дела племства и богатих трговаца, он је био далеко од омиљеног у народу. Рођаци цара, Романови, били су незадовољни његовим избором, а почеле су се ширити и гласине да је управо он крив за смрт Димитрија, а можда чак и Фјодора. Још један од разлога који су пооштрили кризу биле су неплодне године 1601, 1602. и 1603. када је завладала велика глад. За средњевековног човека, то је био знак да Бог кажњава земљу за грехе њеног владара, што се уклапало у гласине о његовој умешаности у убиства Димитрија и Фјодора. Управо у то време, летом 1603. појављује се у Речи Посполитој самозванац који се представљао као чудом спасени царевић Дмитриј. Овај претендент на престо обратио се за помоћ пољском краљу и римском папи, једном обећавајући да му преда спорне територије (Смоленску и Северску земљу), а другом прелазак Русије у католичанство. Пољски краљ се плашио отвореног рата са Русијом, али је ипак наложио једном свом војводи, Јурију Мнишеку, да подржи самозванца. Мнишек је намеравао да уда своју кћер за њега. Окупио је око 2000 људи и са тим одредом је Лжедмитриј кренуо на Северску земљу. Тамо је наишао на велику подршку становништва, између осталог, и донских Козака. За свог владара признали су га Чернигов, Путивљ и друге тврђаве. Борис Годунов морао је да пошаље војску на њега. Успео је да га порази у јануару 1605. али се Лжедмитриј сакрио у Путивљу. Устанак се ширио, а у самом јеку борбе умире цар Борис. Лжедмитриј шаље људе у Москву да подигну устанак тамо и убију удовицу Бориса Годунова и њиховог сина Фјодора. По доласку на власт, Лжедмитриј је схватио да главну подршку има у Русима, а не Пољацима и зато се хтео извући од обећања која им је раније дао. У исто време, хтео је да остане са њима у добрим односима, потврдио је да жели да се ожени кћерком Јурија Мнишека, позвао је многе Пољаке у Русију и дао им знатна места. Присталице цара Бориса Годунова биле су протеране, а противници враћени из прогона (нпр. Филарет Романов се вратио и добио место ростовског митрополита). Настојао је да прошири територије и тим победама осигура своју власт и популарност. Планирао је поход на Азов у лето 1606. Међутим, убрзо се појавила опозиција, која ју је припрема похода само подстакла на брже деловање. Племство северних крајева није видело никакву корист од рата за Азов, а осим тога, нови цар постао је омражен због понашања Пољака на његовој свадби са Марином Мнишек, њихова бахатост и непоштовање руских обичаја навели су људе да посумњају да Лжедмитриј хоће да их преведе у католичку веру и да намерава да управља Русијом уз ослањање на Пољску. Вођа побуне био је кнез Василије Шујски. Устанак је почео када су се гомиле народа скупиле на Црвеном тргу и ушле у Кремљ у мају 1606. године. Лжедмитриј је покушао да се спасе скоком са прозора, али је сломио ногу, био ухваћен и убијен. Неколико дана после тога, Василије Шујски био је проглашен за цара на сабору на Саборном тргу Кремља. Организовао је канонизацију царевића Дмитрија као жртве Бориса Годунова, да се не би појавили нови самозванци. Овакав развој ситуације лоше је примљен на југу земље, где су се бојали губитка оних привилегија које су добили помажући Лжедмитрију у борби за власт. Рашириле су се гласине да он није умро, већ да се спасио и да је у бекству. Почео је устанак који се све више ширио, вођа је био Иван Болотњиков. Устаници крећу ка Москви и опседају је месец и по дана. Међутим, неки од њих прилазе цару и опсада пропада. Болотњиков се крије у Калуги. Појављује се још један самозванац, Илејка Муромец, који је тврдио да је он Петар, син цара Фјодора. Центар устанка постаје град Тула, она капитулира у септембру 1607. и бивају ухваћени и Иван Болотњиков и „царевић Петар“. Цар Василије сматрао је рат завршеним. Међутим, показало се да није тако. Становништво Северске земље и даље није хтело да се потчини Василију. Појавио се нови самозванац, Лжедмитриј II, који је добио велику подршку Пољака и Литванаца. Од њих је добио читаву армију на командовање и у борби са царевом војском. Та армија је победила и дошла до Москве, где се улогорила у селу Тушину (отуда назив „тушински лопов“). Лжедмитриј II имао је подршку великог дела земље. Основне силе његовог логора били су Козаци, племство са граничних крајева земље и пољсколитвански плаћеници. Цар Василије шаље свог нећака у Шведску да тражи помоћ од шведског краља. Скопин-Шујски добија војску са којом креће ка Москви, потискујући тушинце. Чинило се да се ситуација поправља, али онда Пољаци решавају да се
умешају. Сигизмунд III креће на Русију, рачунајући да ће му руски градови на западу сами отворити своје капије. То се и дешавало, али је Смоленск, нпр., пружио јак отпор и војска се ту дуго задржала. Сигизмунд је послао изасланике да преговарају са пољским плаћеницима у Тушину да пређу на њихову страну. Лжедмитриј II бежи у Калугу. Цар Василије организује своју армију, доводи стране плаћенике. Армија креће ка Смоленску да разбије опсаду, али Скопин-Шујски изненада умире. Сада су остали без доброг војног заповедника, а будући да плаћеницима нису платили на време, ови су прешли на страну Пољака. Ка Москви креће и Лжедмитриј Други. Цар бива насилно замонашен, а московско племство, бирајући између Лжедмитрија и Сигизмунда, бира потоњег и пристаје на крунисање Владислава, Сигизмундовог сина, за цара. Следи догађај познат као „первое ополчение“, окупљање војних одреда око Москве који је требало да отерају Пољаке, међутим, завршио се неуспехом. Москва страда у пожару. Следи „второе ополчение“ које предводе Мињин и кнез Пожарски из Нижњег Новгорода. Њихови циљеви били су: истеривање Пољака, избор новог цара и ограничавање самовоље Козака. Ослобађају Москву и оснивају савет на челу са Мињином, Пожарским и Трубецким. Савет предлаже сазивање земског сабора. На том сабору у фебруару 1613. за новог цара је проглашен Михаил Фјодорович Романов, рођак цара Фјодора, први владар династије Романов. Савет се распушта и завршава се „време смутње“. Дела посвећена „времену смутње“ Сказање Аврамија Палицина. Ово дело имало је 77 глава. Сачувано је у великом броју преписа. Завршава се догађајима из 1619. године, доласком Владислава у Москву. Палицин је највероватније завршио Сказање у току 1620. године. У овом делу присутан је утицај западне књижевности, тачније утицај ратничке приповетке преводне књижевности. У 18. веку настаје нови Хронограф у који улазе делови Сказања. Карактеристична је спорадична употреба стиха (заснива се на рими), што је типично и за друга нека дела посвећена овом периоду. Друга дела посвећена „времену смутње“: Плач о освајању и разарању Московске државе, Повест 1606. године, Повести о кнезу Михаилу Скопину-Шујском и др. У овим делима фигурирају Мињин и Пожарски, Гришка Отрепјев, Марина Мнишек, пољски краљ Сигизмунд, Скопин-Шујски и други. Књижевност у 17. веку Одлике руске књижевности у 17. веку: - секуларизација књижевности (обмирщение), нарочито у другој половини 17. века, када преовладавају световни жанрови као што су историјска и „бытовая“ повест и сатира („смеховая повесть“), када се развија „виршевое творчество“, појављује театар, а самим тим и руска драматургија; у Русију продиру западни витешки роман, новеле, „шуточные рассказы“ итд. мада напоредо са тим променама опстаје стил „плетение словес“ - схвата се значај народне књижевности, она утиче на описе историјских догађаја стварање нових књижевних врста 1631. године Петар Могила отвара Кијево-Могиљанску академију, по угледу на пољске више школе. Уз помоћ бивших ученика ове школе (Епифаније Славинецки, Симеон Полоцки) отварају се школе у Москви (училиште бојара Ртишчева при Андрејевској цркви, грчка школа при Чудском манастиру, латинска школа при Спаском манастиру). Појављује се нова редакција Хронографа уместо оног из 1512. године. Овај Хронограф био је компилација текстова из старог, допуњен догађајима из западноевропске историје. Житије Јулијане Лазаревске осликава промене у жанру агиографије у 17. веку. То је житије муромске племкиње која је умрла 1604. године. Написао га је њен син, Калистрат Осорјин 20-30их година 17. века. То се дело у ствари и не може назвати типичним житијем, будући да је његов аутор мирјанин који је добро познавао личност
о којој пише и то није скривао, осим тога, то није биографија свеца који је од најраније младости побожан и под утицајем цркве, већ биографија жене која је целог живота живела ван манастира, мајке тринаесторо деце [...], мада има и традиционалних елемената житија ([...]). Идеја водиља је да се светост може задобити и мирским животом, а не само затварањем у манастире. Досилабички вирши Досилабички вирши (од пољске речи за стих wiersz) били стихови различитог броја слогова, без цезуре, римовали су се на крају најчешће глаголском римом и то и женском, и мушком и дактилском (чак хипердактилском), а често су као средство постизања ритмичности користили асонанцу и алитерацију. Спорадично римовање није било непознато дотадашњој руској књижевности, међутим, у 17. веку постаје веома често. Налазимо га у повестима о попу Сави, Фоми и Јерјоми, петлу и лисици, а много се користи и за натписе лубочних графика. Почеци позоришта. Док се на Западу театар развио под окриљем цркве да би после изашао из њених оквира (средњевековне мистерије и моралитети), у Русији је он од почетка био световног карактера. Постојали су „рајоки“ на вашарима, кутије са прозорчићима од увећавајућег стакла кроз које се гледало на покретне сличице,скоромоси, „театр Петрушки“, игре медведа итд. на које је црква гледала са великим неодобравањем. Чак је и цар Алексеј Михајлович, који ће постати иницијатор стварања првог позоришта, био против ових зачетака позоришне уметности. У старој руској књижевности није било рода драме. Путници из Русије су од 15. века виђали у страним земљама позоришне поставке, и носили одатле углавном негативне утиске. Цар Алексеј Михајлович одлучује, на наговор бојарина Артамона Матвејева, да оснује театар при двору. Почињу преговори са пастором Јоханом Готфридом Грегоријем (живео „в немецкой свободе“) око организовања театра. 1672. Грегори сарађује са Гивнером и Палцером и са трупом од 60 људи припрема представу на немачки текст из библијске књиге Јестире, названу „Артаксерксово действо“. У селу Преображенском брзо се градио велики дрвени театар – „комедийная хоромина“. У октобру 1672. је први пут изведена ова представа на немачком језику. За цара Алексеја припремљен је превод на руски, али му је вероватно дат после извођења. Женске улоге играли су мушкарци. Следећа представа била је „Товия младший“ (текст није сачуван), „Јудита“, „Жалосна комедија о Адаму и Еви“, „Малая прохладная комедия об Иосифе“. 1675. Грегори умире и замењује га у прво време Гивнер, који је урадио представу „Темир-Аксаково действо“ (О Бајазиту и Тамерлану) и „Јегоревску комедију“ (није сачувана). Гивнера замењује Кијевљанин Степан Чижински који је урадио комедије „О Давиду и Голијату“ и „О Баху и Венери“. Међутим, 1676. умире цар Алексеј Михајлович и театар замире, будући да његов наследник Фјодор Алексејевич није волео позориште. За театар Алексеја Михајловича карактеристично је то да је то био вид придворне забаве, за царску породицу и људе везане на неки начин с двором, нешто што се никада није раширило у народу, што је уосталом била воља Алексеја Михајловича. Обнова театра и његова популаризација у свим слојевима руског друштва догодиће се тек за време Петра Великог. Историјске повести 17. века Повест о опсади Азова од стране Козака Ова повест говори о догађајима из прве половине 17. века, када су Козаци освојили значајну турску тврђаву на ушћу Дона у Црно море, Азовом, без знања цара Михаила Фјодоровича, који је био заузет у то време борбом са западним суседима (Пољском и Шведском) и који се тада трудио да одржи добре односе са турском султаном Муратом IV. Мурат је одмах после заузећа Азова планирао да га поврати, али је изненада умро. Његов наследник, султан Ибрахим I, послао је 1641. огромну армију и флоту које су опседале град четири месеца, али нису успели да га освоје. Козаци
су онда послали изасланике у Москву са молбом цару да прими Азов „себе в вотчину“ и пошаље у Азов нов гарнизон војске. На Земском сабору 1642. расправљало се о овом питању, да би на крају цар попустио захтевима турског султана и наредио Козацима да добровољно врате Азов Турцима, што су ови и учинили. Од тада, па све до времена Петра Великог, Азов се налазио у турској власти. Постоји низ књижевних дела посвећених овим догађајима. Једно од њих, које се назива и „поетичном“ повешћу (насупрот „документарној“, према Орлову) сачувано је у 4 редакције и има отприлике овакав сиже: [...]. Сматра се да је била написана уочи Земског сабора у Москви као пропагандно дело. Њену основу чине историјске чињенице, које потврђују како руски, тако и турски извори, мада обилује и фолклорним елементима (стални епитети, опроштај Козака од Дона). Поред ове две, постоји и трећа повест о Азову, то је тзв. Сказочная повесть. Бытовая повесть Повест о Jадузлосрећи. [...] Приметан је утицај народне књижевности (општа места, карактеристична понављања, таутологије, стални епитети). Повест критикује порок опијања, као и низ других повести из тог периода (Слово Кирила – филозофа словенског, Повесть о высокоумном хмелю и высокоумных пьяницах, Слово о ленивых и сонливых и упиянчивых и др.). У овој повести се прогон Адама и Еве из раја објашњава тиме што су се опили појевши грозд грожђа, а не плод дрвета познања. Повест о Сави Грудцину. [...] Повест захвата догађаје из прве трећине 17. века, догађаји из живота појединца приказани су на позадини стварних историјских догађаја и личности (рат Пољака и Руса за Смоленск 1632-34.), мада са неким грешкама. Сама породица Грудцин је заиста постојала, то је била угледна трговачка породица из Москве. Идеја повести је могућност спасења грешника молитвом и покајањем. Лична иницијатива главног лика, међутим, скоро да не постоји, он је жртва спољашњих сила, стихија којима не може да се одупре; жена се јавља као оруђе ђавола... Основни мотив који срећемо овде, продају душе ђаволу за срећу у љубави и касније избављање од власти зле силе помоћу небесне добре силе, веома је распрострањен, нпр. у немачком фолклору то је основа предања о доктору Фаусту. Језик повести је „прошаран“ новом лексиком страног порекла, мада је наравно могуће да су такве речи додате касније, у неком од преписа, и да их није било (толико) у самом оригиналу који највероватније потиче из друге пол. 17. века. Повест о Фролу Скобејеву. [...] Неки је сматрају првом лупешком новелом у руској књижевности (упор. пикарски роман). Оно што је издваја је реалистичност и психологизам. Поступци ликова мотивисани су самим њиховим карактерима, а не дејством спољашњих сила. Постоји могућност да говори о стварним догађајима, будући да се разна имена и места поклапају са историјским чињеницама. Не зна се кад је настала – у једном од преписа пише да је настала 1680. а у другом се та година везује за саме догађаје који се описују. Што се језика тиче, потпуно се одбацује китњастост, али не и синтаксичка сложеност, будући да је јак уплив административног стила који се користи ради постизања комичног ефекта. Преводне витешке повести Повест о Бови краљевићу. Историјска повест, обрада западноевропске витешке новеле, оригинал настаје у Француској у 12. веку, прво стиже до Јужних Словена посредством Италије. Толико је русификована да се сматра фактом руске књижевности. Бова постаје Рус раме уз раме са 3 богатира, ликови добијају патрониме, преводиоци често погрешно тумаче делове повести (Бовина мајка названа је блудницом, што је протумачено као лично име; реч „замак“ постала је назив за град – Костело итд). Сачувана је у шездесетак преписа, у неколико редакција које варирају у садржају. Бова улази и у лубочное искусство. Дело је било популарно, динамично је и пуно перипетија. Утиче и на Пушкина и Радишчева. Основа сижеа је следећа: [...] Друге преводне витешке повести су: Повест о Петру златним кључевима, Повест о римском цару Отону, Повест о кнегињи Алтдорфској, Повест о Мелузини, Повест о
Брунцвику, Повест о Аполону Тирском итд. Смеховая повесть Повест о Гргечу Гргечовићу (Ерше Ершовиче) Сачувана је у 4 међусобно доста различите редакције. У првој, најстаријој и најпотпунијој сиже повести је отприлике овакав: [...] Свим редакцијама је заједничка представа Гргеча као лупежа, лукавог преваранта који захваљујући својој сналажљивости успева да се извуче из неке незгодне ситуације. (упор. Декамерон Бокача). Ниједна од редакција, међутим, не одражава довољно верно текст оригинала. Не зна се ни кад је тај оригинал настао. Обично се покушава датирати на основу правне терминологије која се појављује у тексту, тј. покушава се установити када је она била актуелна. Највероватније је у питању прва половина 17. века. Повест о Шемјакином суду. [...] Занимљиво је да је ова повест заправо пародија на многе сижее како руске, тако и западне литературе у којима судија редовно иступа као праведник раван Соломону, а сиромашни брат је добар човек кога богати брат експлоатише. Повест о Фоми и Јерјоми сврстава се у тзв. „небылицы“ (што је жанр народне књижевности).Поетика бесмисленог. Повесть о бражнике. [...] Представља пародију на стара грчка тзв. „хожденија у рај“. Сиже повести искористио је, између осталог, и Лав Толстој у својој приповеци „Грешник који се каје“. Сличан сиже среће се и на Западу, код Немаца и Француза. Сказание о роскошном житию и веселии. Антиутопија, потиче од пољског оригинала (о чему сведоче бројни полонизми у руском тексту). Пародија на гласине које су колале у Русији о обећаним земљама. Кљазинска челобитна молитва [...] Пародија на челобитну молитву написана крајем 17. века (око 1677.). Велики број римованих стихова, римоване пословице итд. Архиепископ Симеон и архимандрит Гаврило су историјске личности. Азбука о голом и небогатом человеке. [...] Пародија на популаран жанр тзв. „толкових азбук“ – дела која су служила за учење азбуке, уз свако слово ишао је кратак текст, обично црквено-догматског или црквеноисторијског садржаја. Некада је текст поучавао о штетности пијанства. Иако је ово дело пародија на такве текстове, оно се заиста користило за памћење азбуке. Настаје средином 17. века. Одјек у књиж. 20. века – В.В. Мајаковски, „Совјетска азбука“. Повест о попу Сави. Антиклерикална, „демократска“ сатира. Критикује градско свештенство које је узимало на обуку за попове слабообразоване мирјане и узимало мито од њих. Ова пракса била је готово званична, део онога што су будући попови давали својим „учитељима“ ишло је у патријаршку благајну, поготово откад је патријарх Никон утврдио да се рукоположење морало обављати у Москви, па ма где будући поп живео у односу на Москву. Настаје средином 17. века, у римованим стиховима, пародира пророштва, жанр писма, народне песме о девојкама које су имале „виђења“ у сну, црквене песме („икос“) итд. Повест о петлу и лисици. [...] Постоји прозна, стихована и мешана верзија ове повести која исмева формалну побожност. Најстарија је прозна, док су преостале две настале тек почетком 18. века. Појављује се и у жанру „лубочне“ књижевности и народним бајкама. Овде се најјасније види у употреби цитата из Светог писма у изврнутом контексту колико је заправо црква изгубила свој престиж. Служба кафани (кабаку).Настаје у другој пол. 17. века на северу Русије као пародија на све делове црквене службе. Изражава негодовање због отварања у Русији тзв.
„државних кафана“. Ово дело је дуго имало велику популарност, Горки. Добро познавање свих детаља службе указује на то да је био црквено лице. Садржи пролошко житије пијанице на крају. У постизања комичног ефекта мешају народне и архаичне речи, има
о њему је писао и аутор вероватно и сам језику се ради крилатица и риме.
Повест о Карпу Сутулову. [...] Сачувана само у једном препису. Могуће да је у питању књижевна обрада приче која у Русију стиже усменим путем. Типолошка сличност са Декамероном. Не изриче се суд над оним о чему се приповеда. Раскол у руској цркви Руска држава, која је тек изашла из времена смутње и опорављала се од економске и социјалне кризе суочила се са великим падом морала у друштву. Желећи да уреде сферу религиозно-црквеног живота сабрала се група људи који су себе називали „кружок ревнителей благочестия“. У почетку су сви ови људи имали исти циљ, а то је био препород руске цркве, али када се поставило питање како остварити тај циљ, дошло је до великих разилажења, посебно између тадашњег новоспаског архимандрита Никона и протопопа Авакума. Наиме, Никон је сматрао да се реформе требају спроводити тако што ће се руска црква угледати на грчку, а Авакум је био потпуно супротног мишљења. Улогу у овоме имао је и цар Алексеј Михајлович, као и његов духовник Стефан Вонифацијев. Алексеј Михајлович одрастао је у средини наклоњеној Грцима, иако је опште расположење према њима било негативно. Он је веровао да ће испунити историјску улогу Русије тиме што ће ослободити Грке од неверника. Видео је себе као цара свих православних, што је подржавао и грчки патријарх. Међутим, томе је морало да претходи уједначавање руског и грчког обреда. После смрти патријарха Јосифа, који није благонаклоно гледао на новотарије, Алексеј Михајлович и Стефан Вонифације изабрали су Никона за патријарха (он је раније био ожењен и имао децу, али су му деца умрла, после чега су се он и жена замонашили). Никон по именовању за патријарха спроводи реформе: 1653. издаје указ о крштењу са три прста, уместо дотадашњих два, да се алилуја чита два пута, смањује број наклона до земље у великопостној молитви Јефрема Сирина, организује исправљање црквених књига („книжную справку“) уз помоћ Грка (Арсеније Грк, касније прогнан због јереси на Соловетска острва, често је дотад мењао вере и тиме изазивао подозрење) и Кијевљана (митрополит Петар Могила). Иначе, црква у Украјини била је под директном јурисдикцијом Цариграда, али је 1654. Украјина припојена Русији и признаје руског цара. Увођење реформи није било добро припремљено и објашњено народу, уношене су измене, а да никоме није било јасно зашто. Осим тога, у народу је владало веровање, толико пута пропагирано, да је сама Грчка „кажњена од бога“ за своје одступање од праве вере и да ју је зато Бог и дао неверницима у руке. Веровали су да је грчки обред искварен „латинском јереси“, а да је руски чист и неискварен. Зато је велико противљење изазвала мера исправљања руског обреда према грчком. Осим тога, обред је био попут неке магичне формуле, чије је дејство потврђено руским светитељима, и најмање одступање од те формуле значило је губљење тог дејства. Један од главних аргумената је управо било то – ако су сви они који се крсте са два прста јеретици, то би онда значило да су сви дотадашњи руски свеци били јеретици. 1655. сазван је још један сабор, Никон је позвао антиохијског патријарха да „одобри“ реформе. Пајсије, цариградски патријарх, видевши фанатизам с којим Никон изводи реформе, напоменуо је у својој посланици да нису толико битне формалне, колико догматске разлике између грчке и руске цркве. 1656. наставља се борба против доста масовног покрета старовераца. На недељу православља (недеља прве седмице Великог поста) у московском Успенском сабору српски патријарх Гаврило, никијски и антиохијски митрополит бацају анатему на староверце. Наставља се штампање исправљених књига. Долази до заоштравања односа између Никона и цара Алексија због Никонове претензије на превласт. 1658. Никон одлази у Новојерусалимски манастир, очекујући да ће га молити да се врати. То се није догодило, али он сам долази у Москву, међутим, отерају га у Белоозерски манастир. На Великом сабору 1667. лишавају га патријарашког чина. Цар Алексеј умире
1676. године. Никон умире 1681. Од овог времена више није било исправљања књига, мада је пред револуцију била припремана нова реформа, али ју је 1917. година претекла. Раскол између никоноваца и старовераца ни до данас није сасвим разрешен. Протопоп Авакум Биографски подаци: [...] Авакум је написао више од 80 дела различитог обима, то су беседе, тумачења библијских текстова, поуке, полемике о догматским питањима, забелешке о људима и догађајима, челобитна послања и писма. Његово главно дело је наравно Житије протопопа Авакума, преведено на француски, немачки, енглески, пољски... Иноваторство Авакума огледа се у томе што је он традиционални жанр житија са свим његовим стилским и тематским шаблонима изокренуо у аутобиографију обојену његовим ставовима о догматским питањима, у излагању не о неком на овај или онај начин удаљеном свецу, већ о самом себи. Стилске и композиционе одлике Житија: - „стил патетичног поједностављивања човека“ по Лихачову - раскида са идеализацијом човека - у језику не прави јасну границу између црквенословенског и разговорног језика - језик је експресиван, динамичан, на махове вулгаран, употребљава речник тзв. супстандарда, некада намерно огрубљава своје речи, али је понекад и необично деликатан - Авакум је директан, субјективан, верује у оно што говори свим срцем, комуницира са читаоцем, непосредан - честе дигресије и епизоде цитати - дијалози који живо осликавају стварну ситуацију, а не сувопарне беседе - иронија и сарказам - пословице и изреке, често се римују - конкретизација апстрактних појмова религије Барок у Русији: доминантне књижевне врсте и представници Барок је стил (не епоха, попут ренесансе, барок нема идеолошких програма, већ стилских теорија) који влада у западној књижевности у 17. веку, особито у Шпанији и Италији. Назив је добио по шпанској или португалској речи barueco тј. barocco, што значи перла неправилног облика. Друга верзија је да добија назив који је у суштини погрдан према стилским паралелизмима. У сваком случају, термин је први пут применио на књижевност Хајнрих Велфлин у 19. веку. Барок се повезује са контрареформацијом, радом језуита, то је време Тридентског сабора, спаљивања Ђордана Бруна, првог папског индекса забрањених књига. Човек у бароку је обузет страхом од смрти, грешношћу, пролазношћу, одбацује моћ разума, фасциниран је мистичним, тајанственим, песимистичан. То се у књижевности одражава мрачним темама, темама човекове пролазности, тежњом да се читалац зачуди, стилским паралелизмима, китњастим стилом, играма речима итд. Први теоретичари руског барока су Л.В.Пумпјански и Игор Петрович Јерјомин. У Русији је барок представљао само једну од књижевних појава с краја 17. века, никако стил целе епохе. Стигао је преко Украјине и Белорусији. Био је првенствено везан за дворске песнике. Значајна разлика у односу на барок на Западу, било је то што у Русији није могло да дође до сукобљавања барока са ренесансом, јер ренесансе у Русији није било. Међутим, утиче на став према средњевековној уметности, надовезује се на њу прихватајући стил плетенија словес, њену поучност, а у исто време преузима неке функције ренесансе. Убрзава настанак нове руске књижевности: нове теме, жанрови, чак нови родови – поезија и драматургија, утиче на процес секуларизације књижевности. У Русији нема песимизма типичног за барок. Осим тога, он није јасно одељен од класицизма. Светла Матхаузерова сматра да постоје два руска барока: први, који настаје под друштвеним притиском, деструктиван је, и други, који је рационалистички, доноси школске поетике. Насупрот њој, Лихачов и Јерјомин виде само
један барок, чије су одлике индивидуалност и демократизација књижевности (читалац и писац су из разних социјалних слојева). Представници барока су Симеон Полоцки и Силвестар Медведев. Силабички стих. У поезији се устаљује стих од 11 или 13 слогова, са цезуром у средини и парном женском римом. Ове одлике раног силабичког стиха настају у Пољској, где су биле условљене самим начином акцентуације који је био типичан за пољски – да акценат иде на претпоследњи слог. Затим је силабички стих заживео у Украјини и онда у Русији. У Русију га је „пресадио“ Симеон Полоцки, кијевски монах, пореклом Белорус. Он је био ученик Кијево-Могиљанске академије, где се велика пажња посвећивала теорији стиха. Сам Полоцки (право презиме Петровски-Ситнијанович) писао је на украјинском, белоруском, пољском и латинском силабичке стихове од 13-14 слогова, са женском римом, али је 1664. дошао у Русију и почео да пише на руском. Предавао је у Заиконоспаској школи, будућој Славјано-грко-латинској академији и у то време се бавио писањем стихова, написао је по заповести и Жезло управљања, дело уперено против старовераца. С њим је, иначе, Авакум водио расправу. Био је и дворски песник и учитељ царске деце. Још док је био у Полоцку он је написао са другим монасима „Метре“ поводом доласка цара Алексеја Михајловича у Псков. А обревши се, дакле, у Москви, Симеон Полоцки је често писао стихове поводом различитих догађаја на двору, некада и сасвим тривијалних. Ти његови панегирици се одликују високопарним стилом, патетиком, коришћењем мотива античке митологије. Они су сви, заједно са две школске драме и великим бројем „декламација“ били обједињени нешто пред смрт Полоцког у један зборник који се звао Рифмологион. Осим тога, он је саставио још један зборник, Вертоград многоцветни, који је имао 1246 песама (укупно више од 30 хиљада стихова) на најразличитије теме, подељених на рубрике. 1680. године препевао је Псалтир („Рифмотворная Псалтирь“) видећи да је и у Русији и у Украјини била веома популарна пољска верзија стихованог Псалтира. У овом свом подухвату се ослањао на препев пољског писца Јана Кохановског. Његовим утицајем се објашњава варирање у дужини слогова – углавном су тринаестерци, али има и четрнаестераца, дванаестераца и једанаестераца. Ова верзија Псалтира била је веома популарна, Ломоносов је, између осталог, помиње уз Аритметику Магницког и Граматику Смотрицког. Школска драма. Школска драма настаје у немачким школама крајем 15. века и везана је за појачаним интересовањем тог времена за изучавање грчких и поготову римских класика. Ученици су, да би вежбали латински, учили и декламовали комаде римских комедиографа, поготову Теренција, ређе Плаута. По узору на ове драме немачки писци почињу да пишу на немачком језику (Рајхлин, Меланхтон, Фришлин итд.). И садржај се мења, школске драме постају оруђе педагогије и религиозне пропаганде у духу протестантизма. Школска драма била је посебно омиљена међу језуитима у 16. и 17. веку. У том каснијем периоду свог развоја имала и своје поетике, сиже је по правилу био библијски, касније историјски. Састојала се од пролога, фабуле и епилога. Фабула је редовно била на латинском, а пролог и епилог и хорске песме на народном језику. Фабула се делила на највише 5 чинова који су се делили на сцене, којих није смело бити више од 9 у једном чину. Школску драму одликује и богата декорација, помпезност, раскош, митолошки детаљи, све са циљем да се привуче гледалац. Гледаоци су добијали кратке програме представе. Између чинова су се изводиле интермедије забавног карактера и на народном језику да би се гледаоци „одморили“ од тешког садржаја саме драме. Школску драму је у Русију увео Симеон Полоцки, он сам је написао две школске драме (Драма о Набукодоносору, златном телету и три младића која нису сагорела у пећи и О блудном сину). Силвестар Медведев и Карион Истомин Следбеници Симеона Полоцког били су његови ученици Силвестар Медведев и Карион Истомин. Силвестар Медведев је био присталица Софијине политике и после њеног пада је био погубљен по наредби Петра Великог. Радио је као писар у
царевој канцеларији, а онда је отишао Симеону Полоцком да учи латински и грчки. Постао је монах у Курску, онда се вратио у Москву и добио место исправљача у царској штампарији. Погубљен је 1691. Он је доста заостајао за својим учитељем по снази свог талента, највише се заправо бавио преправљањем песама свог учитеља, одстрањивањем украјинизама и украјинских синтаксичких конструкција их њих. По поруџбини је написао Епитафион поводом смрти Симеона Полоцког, прва верзија му је била одбијена, а тек друга прихваћена. Карион Истомин је био плоднији писац од Медведева. И он је радио у Државној штампарији, био је њен управник једно време. Писао је најразличитија дела: панегирике (читава књига поздравних песама Софији), молитве, акатисте, натписе на иконама, житија светаца, епитафе, богословске трактате, поуке о васпитању деце, уџбенике (Мали и Велики буквар за царевића Алексеја Петровича), књигу Полис која је нешто налик енциклопедији која се бави сваком од 12 тада признатих наука, написао је Домострој у стиху... Користио је стихове у педагошке и методичке сврхе (буквари које је написао били су у стиховима), и у томе ће имати следбенике (Фјодор Поликарпов, Леонтије Магницки). Првих деценија 18. века силабички стих развијаће Петар Буслајев, Теофан Прокопович и посебно Антиох Кантемир. Реформе Петра Великог. Народна сатира о Петру (лубок и народна драма) Петар Велики рођен је као једно од четрнаесторо деце цара Алексеја Михајловича 1672. године. После смрти Алексеја, цар постаје Фјодор, али он умире 1682. Поставља се питање ко ће наследити престо – Петров старији брат (који је био болестан и слабоуман, али је имао формално право првенства) Иван, или десетогодишњи Петар. Изабран је Петар, међутим, Софија Алексејевна организује Устанак стрелаца који ће је довести на власт као рендгенткињу малолетног Петра. Петар је склоњен у село Преображенско, где се од веома рано почиње занимати за војску и ратовање, има свој мали „потешный полк“, касније ће од њега настати Преображенски пук. Пораставши, Петар решава да преузме власт и 1689. и фактички постаје цар Русије, а Софију насилно монаши у Новодевичјем манастиру. Прве битке Петра Првог су два Азовска похода, први, 1695. неуспешан и други, 1696. успешан. Следеће године Петар са 250 људи креће у тзв. „Великое посольство“. Посетио је Холандију, Енглеску, Аустрију, Италију, упознао се са Лајбницом итд. Бавио се проучавањем бродоградње, технике уопште. Овај пут прекинуле су вести из Москве о новом устанку стрелаца, Петар се враћа и сурово гуши устанак (→ Утро стрелецкой казни) 1700 – 1721. траје рат са Шведском око излаза на Балтичко море. Назива се још и Великим северним ратом. У бици код тврђаве града Нарве Петрова војска је претрпела страшан пораз, али већ две године касније долази до обрта, осваја тврђаве Нотенбург (касније преименована у Шлиселбург) и Ниеншанц на ушћу Неве (овде ће почети изградња Санкт Петербурга), а 1704. осваја и Нарву. Шведски краљ, Карл XII, није пристајао на примирје и напада Украјину. Хетман Иван Мазепа, коме је Петар веровао, издаје Русију и прелази на страну Швеђана. Петру су више пута стизали извештаји о Мазепином издајству, али им он није веровао и кажњавао је оне који су подносили такве извештаје. Међтим, после једног Петровог наређења које није испунио тврдећи да је болестан, Мазепа бежи плашећи се да ће бити раскринкан. Тако се сазнало за његову издају. 1709. одиграла се Полтавска битка у којој је Шведска поражена (→ „Погиб как швед под Полтавой“). Рат са Швеђанима коначно је завршен тек 1721. године. Што се тиче ратова са Турцима које је Русија водила на југу између 1710. и 1713. Петар је био поражен у Пруском походу и изгубио оно што је добио Азовским походима. За време Петра Русија се проширила и на исток, први пут укључена је у састав Русије и Камчатка. Највећи поход после Великог северног рата био је Персијски поход 1722. (у коме је учествовао отац Антиоха Катемира) у коме је Русија освојила делове око Каспијског језера, али не задуго.
Реформе Петра Великог. Петрове реформе биле су свеобухватне: тицале су се и локалне управе, финансија, цркве, трговине, социјалне политике, војске (поготову флоте), културе, образовања... Петар је 1699. издао указ о преласку са старог на нови календар (од рођења Христовог уместо од византијског од настанка света). Укинуо је ранг патријарха и свео све на епископе, а сам био „епископ над епископима“. Реформисао је азбуку 1710. и увео тзв. грађанску азбуку поједноставивши црквенословенску ћирилицу, избацивши назалне вокале и титле, а убацивши арапске цифре и слова Я и Э. Послао је хиљаде људи да уче у иностранству. 1711. увео је Таблицу о ранговима у којој је све чинове хијерархијски распоредио и одредио напредовање према заслугама за отаџбину. Изменио је правила етикеције на двору, трудећи се да некако уведе западне манире (1717. излази у ту сврху „Младости часне огледало“, нека врста бон-тона). Земљу је поделио на губерније, реформисао новчани систем. Флоровски: „Петрова држава била је полицијска држава.“ Народно стваралаштво о Петру. После једне неуспешне побуне против Петра у којој се сматра да је учествовао и његов син Алексеј, настаје народна драма Цар Максимилијан, у тој драми се цар сурово односи према сину Адолфу који одбија да се покори паганским боговима. Осим тога, постоје и лубоци о Петру, најпознатији је Мишеви мачка сахрањују, о Петровој сахрани, појавио се крајем 18. века, али је и старији. Могуће је да су постојали и текстови о овој теми. Повести и поезија Петровог доба Поезија. Посебно место заузима дидактичка поезија. Стихови се срећу у уџбеницима, у букварима. Стих има педагошку вредност. Фјодор Поликарпов саставља «Тројезични речник» у стиху, по узору на који ће Ломоносов написати своју Песму о користи стакла. Велика пажња придаје се звуковној страни, ту су леонинске риме, палиндроми, тонска версификација, «рачји» стихови. Појављује се роман у стиховима, сатирична поезија уперена против свештенства (у облику азбука). Треба имати у виду да за време Петра огроман број страних речи улази у руски језик, то се одражава и на књижевност. Проза. Појављују се авантуристички романи, преводна дела се русификују. Повест о руском матросу Василију Повест о Александру, руском племићу Повест о руском трговцу Ивану и прекрасној девојци Елеонори Теофан Прокопович. истакнути књижевник и ретор, један од најближих сарадника Петра. Рођен је у Кијеву, школовао се у Кијевомогиљанској академији и Риму. Био је веома образован, имао је велику библиотеку која је бројала 15 хиљада књига. Петар га је приметио врло рано, још 1706. године, када је приликом његове посете Кијеву Теофан држао говор. Позвао га је у Петроград, где је постао практично поглавар Цркве (формално је био псковски епископ). Он је био убеђени присталица Петрових реформи, чврсто уверен да је Русији потребна монархија и самовлашће Петра које ће угушити егоистичне тежње појединаца и све натерати да раде за „општу ствар“. Притом је Петрову власт оправдавао не религиозним, већ чисто политичким разлозима. Иако је био монах, оповргавао је светост списа црквених отаца, није веровао у њихова чуда и признавао да верује само у Библију. Један шпански монах приметио је да он лично није код Прокоповича запазио било каква религиозна уверења. Његови религиозни погледи некада се описују као отворено протестантски. Прокопович је написао уџбенике из поетике и реторике, прихватао је високи, средњи и ниски стил, што ће усвојити и Ломоносов. Његови узори у писању ових уџбеника били су Овидије, Хорације, Вергилије итд. Писао је и богословске трактате, педагошко дело „Первое учение отрокам“, историјске списе... Посебно значајно дело је његов Духовни регламент, својеврсни законик о новој организацији цркве. У њему се обрачунава са застарелим црквеним праксама, са реакцијом која се опирала на црквену традицију и видела у науци распростањивача јереси и безбожности. Већ је речено да је био врсни ретор. Писао је проповеди поводом најразличитијих догађаја. 1717. написао је проповед „Јака као смрт је љубав“, посвећену првој
Петровој жени – Екатерини Алексејевној. Одазивао се својим проповедима на многе Петрове потезе (нпр. када је Петар ишао у иностранство, писао је да га оправда, или ако му је био потребан новац за флоту, писао је о неопходности стварања флоте по сваку цену), о Прутском походу, о Полтавској бици написао је Епиникион у коме је проклињао Мазепу а величао Петра. После Петрове смрти писао је похвалне стихове и у част Екатерине I, Петра II и Ане Ивановне. Увео је октаву у руску књижевност (по узору на италијанске писце Таса и Ариоста). После Петрове смрти запао је у невоље због реакционара. У то време написао је песму Плачет пастушок в долгом ненастии (1730), алегорију која описује положај у коме су се нашле Петрове присталице после његове смрти, али и саме тековине његових реформи. Песма је написана десетерцима и четверцима који се смењују, са укрштеном римом. У ово време Прокопович је организовао „Учену дружину“ чији су чланови били и Антиох Кантемир и Татишчев. Драма у Петрово време За време цара Алексеја Михајловича у Русији је постојао театар, али је он био при двору и није био доступан свим друштвеним слојевима. Петар је схватио да театар може да постане моћно средство масовне пропаганде политике и културе коју је стварао. Књига је, у поређењу са позориштем, била скупа и мало доступна, а осим тога, велики део становнишва био је и даље неписмен. Петар је одлучио да направи театар који ће бити доступан широкој публици. 1701. послао је у иностранство човека који је требало да преговара са западним позоришним трупама и наговори једну од њих да дође у Москву. Договорено је са једном трупом из Данцинга чији је главни глумац био Јохан Кунст. Следеће године су Кунст и његова трупа стигли у Москву. Петар је наредио да се гради позориште („комедийная хоромина“) на Црвеном тргу, код самог Кремља и многи племићи су то видели као светогрђе. Али спорити се с Петром је било немогуће и театар је саграђен. 1703. Кунстова трупа почела је са приказивањем представа на немачком језику, па су према томе представе биле неразумљиве већини публике. Зато је Кунсту било наложено да увежба групу Руса за глумце. Међутим, Кунст је умро још те године и његов положај је наследио Ото Фирст. Театар је постојао до 1707., када је престоница постао Петербург. Репертоар овог позоришта чиниле су преведене, али и оригиналне драме. Теме су биле најразличитије – било је драма о Александру Македонском, о Бајазиту и Тамерлану, о Дон Жуану итд. Често су драме биле преводи са немачког драма које су оригинално биле француске, италијанске... На руску сцену стижу и комедије Молијера, притом најчешће у веома лошим преводима („Смешне прециозе“, „Амфитрион“, „На силу лекар“), додуше, директно са француског. Молијер је имао утицаја на руске драматурге прве половине 18. века. Треба споменути да је у већини преводних драма постојао и „љубимац западног театра“, весељак, пијаница, дворска луда, и био је добро примљен код руског гледаоца. Овакви ликови типични су и за Шекспирове драме и шпанске драматурге. Међутим, театар Кунста и Фирста није сасвим задовољавао Петра, јер се није непосредно одазивао на актуелна политичка дешавања нити је отворено агитовао за Петрову политику. За ту сврху боље је послужио школски театар и већ 1702. на репертоару су биле представе „Страшна слика другог доласка Господњег на земљу“ и „Царство света...“ чисто политичког и пропагандног садржаја. Следеће године приказиване су „Ревность православия“ (у којој се Петар прославља под именом Исуса Навина) и „Ослобађање Ливоније и Ингерманландије“ (која велича победе Петра), а театар се одазвао представама и на победу на Полтави и крунисање Јекатерине Прве. Посебну врсту представа чини приказивање популарних преводних романа и новела, нпр. комедија о прекрасној Мелузини, роман о Евдону и Берву, о Петру Златним Кључевима итд. Школски театар опстајао је и после Петрове смрти, све до средине 18. века. И најзад, још једна одлика Петровог театра биле су интермедије, мале комичне сцене, скечеви (некада су трајале свега по неколико минута), уметане су између чинова велике представе, које нису имале никакве везе са њом ни по стилу ни по сижеу.
Имале су пуно тога заједничког са театром Петрушке и другим видовима „народног театра“. Углавном су писане простим народним језиком, стихом „рајошник“. Стваралаштво Кантемира Кнез Антиох Дмитријевич Кантемир родио се родио се 1708. године у Константинопољу. Његово необично презиме вероватно је татарског порекла. Потицао је из молдавске породице, отац му је био научник-енциклопедиста, Дмитриј Кантемир, близак сарадник Петра Великог. У детињству је добио одлично обазовање, имао је кућне учитеље, Афанасија Кондоидија и Ивана Иљинског. 1722. године, његов отац, велики познавалац источних народа и језика, пошао је у Персијски поход пратећи Петра Великог. Са њим је пошао и четрнаестогодишњи Антиох. У повратку са овог пута Дмитриј Антиох умире, претходно оставивши необичан тестамент, да „ све имање оставља оном сину који буде најбољу у науци“, вероватно је притом мислио управо на Антиоха, који је још од раног детињства показивао изузетну надареност. Примера ради, са 18 година примљен је у Руску академију наука. 1725. ступа у војну службу, у Преображенски пук. Што се тиче његовог стваралаштва, у раној младости писао је љубавну поезију која није сачувана, могуће да ју је сам аутор уништио пронашавши себе у жанру сатире. 1727. издаје књигу о црквенословенском језику у којој за сваку реч из Псалтира навео сва места где је она употребљена наводећи број псалма и стиха. Књига се звала «Симфония на Псалтырь». Посветио је ту књигу царици Екатерини Првој која је и помогла њено издавање. 1729. написао је своју прву сатиру, К уму своему. На хулящих учение. Ова сатира добила је велику похвалу од Теофана Прокоповича. За њом следи сатира «На зависть и гордость дворян злонравных». До 1732. написао је 5 сатира које нису штампане, већ су се умножавале преписивањем. Осим тога, написао је и неколико басни (Огонь и восковой болван, Верблюд и лисица и др.). У својим сатирама Кантемир критикује реакционарно и необразовано свештенство, притом не описујући апстрактног свештеника, већ конкретне личности, представнике цркве («сатира на лицо»). У својој другој сатири он се у форми дијалога између Јевгенија (благорођеног) и Филарета (доброчинитеља) бави идејом да није рођење оно што заслужује човеку место у друштву, већ његова дела, заслуге за отаџбину. Ова идеја била је потпуно у складу са Петровом «Табелом рангова». 1730. године постаје члан групе истомишљеника која се звама Учена дружина, а вођа јој је био Теофан Прокопович. 1732. одлази у принудно изасланство у Лондон. Наставља да се бави књижевношћу, преводи Анакреонтове песме, Јустинову историју итд. 1737. добија премештај у Француску, не би ли поправио везе Русије и Француске које су биле прекинуте због рата с Пољском. У Француској је боравио до 1744. Упознао се са Фонтенелом, чије је дело «О мноштву светова» превео на руски. Ово дело представљало је популарно тумачење хелиоцентричног система Коперника. Превод је био забрањен у Русији јер се косио са ставовима Цркве. 1744. је требало да оде на лечење у Италију, али је дозволу за одлазак добио сувише касно – тада је већ био сувише болестан да би поднео пут, а није добио ни новац за пут. Умро је у марту те године, његово тело је донето у Русију и сахрањен је у Никољском грчком манастиру, али је тај манастир тридесетих година 20. века био порушен, а да се претходно нико није потрудио да његове земне остатке одатле однесе, тако да му сада практично нема ни гроба. Све заједно, написао је девет сатира које одликује утилитарност, дидактичност, критички и оштар поглед на социјалне прилике у Русији. Те године када је умро, објављено је Письмо Харитона Макентина к приятелю о сложении стихов русских, то је заправо теорија руске силабике и версификације, написана као одговор на Новый и краткий способ к сложению российских стихов Тредијаковского. Кантемир је остао веран силабичком систему версификације (насупрот силабичко-тонском који је употребљавао Ломоносов), али ипак прави мали уступак
новом систему, уводећи у свој тринаестерац обавезну цезуру са наглашавањем петог и седмог слога. Исте године објављен је и његов превод десет Посланица Хорација у издању Петербуршке академије наука, мада није наведено Кантемирово име као преводиоца. 1749. Гуаско је издао у Лондону сатире Кантемира на француском језику. 1750. су његове сатире биле поново издане и преведене на немачки. Кантемир је постао познат у Европи. У Русији су његова дела први пут била публикована 1762., дакле 18 година од његове смрти. Једно Кантемирово дело је први пут објављено тек 2004. године, у питању је руско-француски речник, битан извор за проучавање историје руског језика 18. века. Стваралаштво Тредијаковског Василије Кирилович Тредијаковски (Василий Кириллович Тредиаковский) се родио 1703., а умро 1769. године. Био је син астраханског свештеника. Основно образовање је добио у школи католичких монаха капуцинског реда, где су се сви часови одржавали на латинском језику. Из Астрахана је отишао у Москву, где је провео две године на Славјано-грколатинској академији (Заиконоспаска академија). Претпоставља се да му је у Москви помагао Илија Иљински, секретар Дмитрија Кантемира. Они су са Петром Великим били у Астрахању на путу за Персију, могуће је да су тада приметили Тредијаковског. Крајем 1725. одлази у Холандију, где налази уточиште код руског посланика, грофа Головкина. Поводом смрти краља Петра Великог, Тредијаковски пише 1725. године прву редакцију поеме «Элегия о смерти Петра Великого». У њој се примећују црте, карактеристичне за жанр оде. Научивши у Хагу француски, Тредијаковски одлази у Париз 1727. и остаје тамо три године. Тај период његовог живота проведеног у иностранству остаје мутан. Зна се да је студирао на Сорбони, али се не зна да ли ју је завршио. Нејасна је и његова политичка улога у Паризу. Сматра се да је Тредијаковски, радећи као секретар посланика Куракина, преговарао са сорбонским богословима, који су причали о уједињењу католичке и православне цркве. 1730. Тредијаковски се вратио у Москву. Исте године, у издању Петербуршке Академије, објављује превод галантног романа Пола Телмана „Пут на острво љубави“ («Езда в остров любви»). Књига се састојала из два дела. Први део је представљао сам превод романа, а у другом делу су се налазиле песме Третјаковског написане на руском, француском и једна на латинском. У предговору превода овог романа он говори о томе, како је потребно писати на језику разумљивом обичном народу и почиње да ради на секуларизацији руског језика од црквенословенизама. И заиста, у његовом преводу црквенословенизми су готово искључени, а варваризама из Петровог доба има мало. Намерно се удаљавајући од црквенословенизама, он прибегава стварању нових речи, сједињавајући црквенословенске корене речи и суфиксе («союзность», «любовность»). Ти неологизми нису ушли у језичку праксу и остали су на нивоу његових експеримената. Ове тежње ка активном коришћењу народног говора с почетка 18. века довеле су до крајње шареноликости и неуређености његовог књижевног стила. 1732. почиње да ради као преводилац у Петербуршкој Академији. Ту долази на идеју да почне да преводи „Стару историју“ Шарла Ролена. Године 1735. објављује «Оду торжественную о сдаче города Гданьска». Ово дело представља прелаз са панегирика с краја 17. и почетка 18. века на жанр оде, карактеристичан за класицизам. Једна од најважнијих страна стваралаштва Третјаковског представља његова реформа руског стиха. Године 1735. издаје «Новый и краткий способ к сложнению российских стихов с определениями до сего надлежающих знаний». У овом делу Тредијаковски говори о стопи као основној јединици стиха. Затим предлаже да се у стих уведе распоред дугих и кратких слогова, али не као код Грка и Римљана, већ да се прилагоде руском језику, то јест да се замене акцентованим и неакцентованим слоговима. Уводи тонски стих као термин, и размишља о поетским средствима, о учесталости сталних епитета у усменом стваралаштву. Такође, он утврђује да је црквенословенски неопходан за изражавање високих мисли, што значи да међу првима
теоретски формулише једну од најважнијих одлика класицизма - корелацију језика са карактером жанра. Уз ово дело он додаје и зборник песама, које треба да буду обрасци за писање његовим новим стихом, и обрацси разних жанрова (рондо, епиграм, сонет, елегија). Стих који Тредијаковски користи у овом делу је седмостопни трохеј (хорей). То је, у ствари, стари силабички стих од тринаест слогова, само тонски организован са правилним редоследом акцената. Неки научници тврде да је до идеје о тонском стиху, Тредијаковски дошао читајући стихове немачког песника Пауса, који је радио на Петербуршкој Академији као преводилац пре Тредијаковског. Да је то тачно, Тредијаковски би у својим стиховима користио руске дактиле, амфибрахе, јамбе као његов претходник. Неки су покушавали да објасне реформу као резултат унутрашњег процеса постепене тонизације. По тој теорији силабички стих је сам од себе прешао у тонски. Они су сматрали да ако се одбаце помоћне речи, остаће само по четири главне речи и самим тим 4-5 акцената у стиху. Али нису успели да докажу да се крајем силабичке епохе такви стихови срећу чешће. До стварања тонског стиха је дошло зато што је само такав стих одговарао руском језику и слободној природи његовог акцента. Акценат у руском може да падне на све слогове, од последњег па до 7, 8. слога од краја речи. Било који други стих се не би разликовао од обичног говора. Ода и остали жанрови класицизма су се морали разликовати од обичног говора не само по речнику и стилу, него и по метру стиха. Силабички стих је слабо организован што се тиче акцената, па се зато често поклапа са мелодијским покретом обичног говора. Због тога Тредијаковски силабичке стихове назива «прозаические строчки». Сам Тредијаковски у свом „Новом и кратком способе“ каже да га је књижевност простог народа довела до ових идеја, а у делу „Письмо некоего россиянина к своему другу“ (писмо Штелину) каже да је појам стопе преузео из античке версификације. Неки научници су мислили да је до својих идеја дошао на основу далматинске књижице, коју је имао пре пожара, који га је задесио око 1737. То је била прича о блудном сину написана у четворостопном трохеју. Сматрало се да је то поема Ивана Гундулића, али то не објашњава седмостопни трохеј код Третјаковског, већ само указује на његово широко образовање. Ова реформа Третјаковског је била половична. Он је створио прелазни стих, који је био епилог старе врсификације и пролог нове. Тредијаковски је створио услове за Ломоносовљеву реформу стиха. Године 1737. га је задесио пожар, па је морао да проведе две године у провинцији, где је 1738. почео да преводи тридесетотомну „Стару историју“ Шарла Ролена. 1745. године добија звање професора руске и латинске елоквенције, што је било равно звању академика. Тредијаковски је размишљао о увођењу фонетског правописа у руски у свом делу «Разговор о орфографии» (1748). У току 1750-их година његов положај у књижевности се погоршава збг сукоба са Ломоносовим, затим са Сумарковим, па са његовим ученицима. Расправљало се о правцу у којем треба да иде нова руска књижевност. Тредијаковски је прихватио Ломоносовљев четворостопни јамб и александринац као боља решења за оду од свог седмостопног трохеја. Он је био и мета епиграма, различитих увреда, новинских чланак. Све то је довело до тога да се Тредијаковски сматра неталентованим чистунцем. Током спора са Ломоносовим, Тредијаковски преводи политички роман француског писца Д. Барклаја „Аргенида“, који излази из штампе 1751. године. Годину дана после тога, издаје збирку својих састава «Сочинение как стихами, так и прозою». У њима се поред превода Барклајеве „Поетике“ и Хорацијеве „Посланице Пизонима“ налазила и прерађена редакција „Нового и краткого способа“ у којој је изменио своје ставове о тонском стиху и прихватио неке Ломоносовљеве, које је овај разрадио у раду «Письма о правилах российского стихотворства» и остварио у одама. Написао је и чланак «О древнем, среднем и новом стихотворении российском»(1755), где силабилки стих назива средњим, а свој реформисани новим. У овом чланку он само понавља оно што треба објаснити. Политичко-поучни роман «Похождение Телемаха» Ф. Фенелона преводи 1766. у форми епске поеме од 15 000 стихова. Пошто је отишао у пензију 1759. године, запао је у још гору немаштину, 1760. је дао оглас у новинама у коме нуди часове науке. Умро је сам 1769. године, сахрањен је на Смоленском гробљу у Петербургу. Његов син
Лав је био губернатор Смоленска за време Павла I, умро је без наследника. Хексаметар Током педесетих година 18. века, Тредијаковски ствара руски хексаметар, што је много значајније од тонског стиха, јер би њега неко већ открио. Тредијаковски се увек занимао за прозу, и сви његови преводи су били преводи романа, али у стихованим формама. Мислећи на читалачку публику, он трага за стихом погодним за прозна дела. Био му је потребан стих другачији од четворостопног јамба, стиха ода. Иако је користио четворостопни јамб и александринац Ломоносова, он никада није добро њима овладао, јер су му били страни. И због свега тога он трага за стихом који почива на тросложној стопи. Образац за руски хексаметар је пронашао у немачкој поезији. Хексаметром се занимао и Ломоносов, али је одустао, што даје легитимност хексаметру Третјаковског. Тредијаковски примећује да не само Готшпед, већ и други млади немачки песници раде на стварању хексаметра. Па тако већ у првом тому „Аргениде“ налазимо прве ваљане хексаметре. Он је решио проблем античке версификације тако што је заменио дуге и кратке слогове са акцентованим и неакцентованим и прилагодио хексаметар тонској версификацији. Схватао је да је хексаметар дугачак стих и да не допушта риму, и зато пажњу поклања звуковном и ритмичком односу у стиху. У „Телемахиди“ поправља хексаметар: сада је он тонски, дактило-трохеј од шест стопа, стилски и фразеолошки сличнији Хомеру и Вергилију, него самом писцу романа. Али поред добре организације стихова, они остају неразумљиви због избора и реда речи.Желео је да синтаксу латинског пренесе у руски стих, па зато срећемо узвике ах! и о! тамо где не треба да буду, везник а у значењу везника и, двојну негацију, апозиције. Његови стихови често треба да се преведу на обичну реченичну конструкцију, ради бољег разумевања. Ломоносов (биографија, литературна позиција, Разговор са Анакреоном) Михаило Васиљевич Ломоносов родио се 1711. године на северу Русије, на Северној Двини, на острву Куростовском, у селу Денисовки и ту је провео првих 19 година свог живота. Ова област је била специфична, крајем 17. и почетком 18. века представљала је центар народне културе. Њу нису дотакли ни монголска најезда нити је знала за кметство. Цело становништво Севера чинили су сељаци који нису имали своје спахије. Овде су долазили и староверци, и људи који су бежали од угњетавачке власти, бунили се против званичне цркве, сељаци који нису желели да буду кметови итд. На северу су настали и манастири важни за културни живот Русије, ту су постојале школе сликара који су сликали не само иконе, већ и портрете, развијала се резбарија кости, облик народне културе, архитектура дрвета је била изузетна и привлачила бројне архитекте који су изучавали народно градитељство. Дакле, Ломоносов је растао у окружењу које је било далеко од заосталог, упознавао се са тековинама високе народне културе, усвојио дух слободног расуђивања, предузимљивости и љубав према уметности. Отац му је био Василиј Доротејевич; он је имао доста велико домаћинство, али и неколико мањих бродова и бавио се риболовом. На својим бродовима је путовао и до лука Шведске и Норвешке и са њим је ишао и његов син Михаило. Мајка Елена Ивановна умрла је када је Михаило имао 9 година, отац се после тога двапут женио. Његова друга маћеха није волела свог пасторка, била је незадовољна што стално чита и учи и хтела је да га што пре ожени. Књиге које је Ломоносов тада читао и које су имале велики утицај на њега, биле су Аритметика Леонтија Магницког у којој су осим основа математике (укључујући и геометрију) били изложени и основи физике, географије, астрономије, навигације и др., затим Римовани Псалтир Симеона Полоцког, као и Граматика црквенословенског језика коју је саставио Мелентије Смотрицки. Не желећи да се жени, већ да настави учење, Ломоносов је 1730. отишао из очевог дома. У оближњем граду Холмогорску нису хтели да га приме у училиште јер је био из слоја сељаштва. Отишао је у Москву и успео да се упише на Славено-грколатинску академију, слагавши да је племићког порекла. Учио је веома брзо, прешао три разреда за једну годину, а до 1734. већ је завршио 6 разреда и почео седми, „филозофски“. Осим тога, добио је дозволу да иде у све московске библиотеке и тамо
читао разне књиге о филозофији, историји, теорији књижевности итд. Међутим, те године у Заиконоспаској академији биле су тешке за њега – отац се љутио што га је син јединац оставио и што ће му имање пропасти, а с друге стране, све време је живео у великом сиромаштву. Зато је 1734. одлучио да крене у својству свештеника на експедицију која се спремала на Урал, да оснује град на реци Ори (у питању је Оренбург). Ипак, тада су га открили, јер када је хтео да постане свештеник, рекао је да му је отац био поп Ваведењске цркве, а то се није слагало са оним што је рекао приликом уписа у Заиконоспаску академију. Иако није могао да оде на ту експедицију, нису га прогнали, очигледно је његова даровитост већ била запала за око властима. Могуће је да му је помогао и Теофан Прокопович. Исте године, уместо на Урал, он одлази у Кијев, на Кијевску академију. Тамо се задржао око годину дана и вратио у Москву. Тада стиже позив из Петербугшке академије наука да се из Заиконоспаске академије пошаље 12 најбољих студената. Један од њих је био Ломоносов, и он стиже тамо 1. јануара 1736. Међутим, није дуго остао у Петрограду. Русији су били потребни стручњаци из металургије и рударства да би се покренула експлоатација природних богатстава земље и зато је одлучено да 3 младића буду послата у Немачку на усавршавање. Пошли су: Ломоносов, Виноградов (изумитељ руског порцелана) и Рајзер. Прво су послати у Марбург на припреме код професора Христијана Волфа. Учили су филозофију, физику, математику, механику и хемију. Осим тога, Ломоносов се бавио и проучавањем теорије књиж., читао је западне песнике, учио нове језике и чак цртао. У то време се у Немачкој успостављала епоха класицизма, чији је главни представник био Готшед, чије је радове Ломоносов читао. Осим тога, читао је и француске писце, поготово га је привукло стваралаштво Жан-Батиста Русоа. Осим тога, одлазећи у Немачку, понео је са собом примерак Новог и кратког начина Тредијаковског и брижљиво га проучио, оставивши на маргинама бројне белешке, често ироничног карактера. Он је у принципу усвојио идеје Тредијаковског, али их је и даље развијао, потпуно усвајајући силабичко-тонски принцип стиховања. Послао је из Марбурга у Русију свој стиховани превод Фенелона, цео урађен у трохејима и већ је тада почео расправу са Тредијаковским. Ломоносовљеву литерарну позицију он сам излаже у Разговору са Анакреоном, делу написану средином 18. века, компонованом као превод Анакреонове оде, Ломоносовљевог „одговора“ Анакреону, Анакреонове реплике итд. Његову оријентацију најпре можемо одредити као утилитарну. Он прославља потчињавање личних интереса интересима државе (тема „славы и пользы России“), велича разум и просвећеност, преузима на себе задатак величања, али истовремено и поучавања владара. Ломоносовљева делатност у науци и у књижевности су неодвојиве једна од друге („Писмо о користи стакла“), он пропагира научни прогрес својом књижевним радом. Уводи нов поглед на однос историјског и измишљеног у књижевности, настојећи да у својим делима не искриви историјске чињенице и да их верно пренесе. Ова традиција коју је он установио имала је утицаја на разне руске писце, можда највише на Толстоја у „Рату и миру“, али и на „Историју Пугачова“ и „Капетановој кћери“ Пушкина итд. Ломоносовљеве оде и натписи Прву значајну оду Ломоносов је написао док је боравио у Немачкој и послао ју је Академији наука. То је била Ода поводом заузећа Хотина, поводом велике победе руске војске над Турцима и заузеће тврђаве Хотин 1739. године. Имала је 280 стихова, написана је јамбом, а риме су биле наизменично мушке и женске. Уз њу је Ломоносов приложио и свој трактат Писмо о правилима руског стиховања. Међутим, ова два дела нису наишла на одјек који су по значају заслуживала. Академија није нашла за сходно да објави оду и њено интегрално издање објављено је тек 1751. а трактат тек 12 године после смрти Ломоносова. Основни вид Ломоносовљеве поезије су управо свечане, похвалне оде. Написао их је око 20, све су прилично дуге, са великим бројем строфа од по 10 стихова, у четворостопном јамбу. Поводи су углавном били рођења, рођендани, ступање на престо итд. Углавном се тичу Јелизавете Петровне јер се време њене владавине углавном подудара са временом његовог стварања.
Ломоносовим одама некада се приписује сервилност у обраћању владару, али треба имати у виду да је Ломоносов полагао огромне наде управо на владара државе и веровао да од њега зависи благостање Русије. Потврду ових својих ставова налазио је у Петру и надао се да ће његова кћерка наставити његову политику. Међутим, стварност је била другачија. Прогрес је каснио, његови идеали о просвећеном монарху нису одговарали реалном стању ствари. Сматрао је својим задатком да подучава монарха, да делује у правцу просвећивања народа и улагао огроман труд у то, често своје речи и наде у својим одама стављао у уста царици, иако су њене намере биле другачије, а делање супротно, позивао је на оно што је сматрао правим путем изнова и изнова... Осим тога, иако у његовим одама фигурирају комплименти и похвале који су били обавезни део церемонијала, Ломоносов никада не слика у одама конкретног владара, не даје његове индивидуалне црте, већ даје лик идеалног монарха, дајући му име оног акутелног. Наравно, његов омиљени лик ипак је био Петар, он је почео да пише и велику поему о њему „Петар Велики“, али успео је да напише свега прве две песме. Теме Ломоносовљевих ода су величање идеалног монарха, слава и корист Русије, величање моћи, могућности и велике будућности отаџбине, прослављање науке, природе (али не као статичне слике, већ као поља стваралачког рада). Осим свечаних ода, Ломоносов је писао и духовне оде. Језик тих ода веома се разликује од језика оних свечаних – он је једноставан, јасан и лак. Пушкин је овај део Ломоносовљевог стваралаштва сматрао најбољим. Посебан део његовог стваралаштва чине тзв. похвални натписи, углавном кратке, лапидарне песме писане у александринцу које су се урезивале у постоља скулптура. Ломоносовљеви филолошки радови (Теорија о три стила, Писмо о правилима руског стиховања, Реторика, Граматика) Писмо о правилима руског стиховања Ломоносов је написао 1739. године уз Оду поводом заузећа Хотина. У овом сјајном трактату он ступа у полемику са Тредијаковским, тврдећи да је и јамб у духу руског језика, а не само трохеј, како је сматрао Т. Осим тога, он се бави концепцијом самог језика и тиме како он треба да се развија: да се развија природно, али не мимо токова европске културе, да не треба да уноси у себе оно што му није својствено, али ни да пренебегне оно што му је потребно (а ту се првенствено мисли на научну терминологију). Ломоносов се озбиљно бавио питањима теорије књижевности и граматике. Плод његових студије у првој области је Реторика из 1748. године, а из друге области Граматика издана 1757. и која представља први научни опис и систематизовани преглед тадашњег савременог руског језика. Она није имала претходника у правом смислу и сви Руси који су се учили писмености у 18. веку, учили су о свом језику из ове граматике. Још један значајан филолошки рад Ломоносова је његов чланак под насловом Предговор о користи црквених књига у руском језику. Основна мисао овог чланака јесте да се руски језик од времена Владимира до тог тренутка (дакле више од 700 година) није толико променио да би био неразумљив. Одатле он изводи да ствараоци 18. века могу да се угледају на језик староруске књижевности, да црпу из њега уметничку вредност његовог израза. У вези са оваквим начином сагледавања континуитета руског језика је и Ломоносовљева теорија о три стила: високом, средњем и ниском. Високим стилом треба писати поеме, оде, прозне текстове о битним темама, средњим већина драмских дела, а ниским комедије, епиграме, песме, писма пријатељима итд. Ломоносовљева сатира, драма и публицистика Ломоносов је 1750. године ненадано добио прилику да се опроба и у жанру трагедије. Наиме, Академија је наручила од њега и Тредијаковског да напишу по једну трагедију. Ломоносов је написао своју за месец дана, искористивши мотив из повести о Мамајевом боју и користећи се Историјом Русије од Татишчева. Трагедија се звала Тамира и Селим и била је изведена двапут на сцени при двору. По наруџбини је написао још
једну трагедију, то је Демофонт на сиже из античке митологије. Написана је по класицистичким правилима, али има и утицаја школске драме. Химна бради је Ломоносовљева сатирична „ода“ уперена против задртог руског свештенства, његовог тврдоглавог незнања, користољубља, непријатељства према науци. Ово дело није било штампано и умножавано је преписивањем, али је и поред тога стигло до Синода који је тражио Јелисавети Петровној да најстроже казни њеног аутора прогонством, а саму Химну спали. Ипак, Ломоносовљеви покровитељи су га спасли од казне. Око Химне бради дигла се огромна полемика, Ломоносова су беспоштедно нападали, постојала је и пародија на Химну која се звала Прерушена брада или химна пијаној глави коју је потписао извесни Зубницки, а Ломоносов је подозревао да ју је написао Тредијаковски. Ипак, није био у праву, око ауторства пародије постоје само нагађања и претпоставке, али је извесно да њен аутор није био Тредијаковски. Ломоносов је написао одговор у песми Зубницком. Још једно његово антиклерикално дело била је песма о Копернику и Птоломеју, а исмевала је став цркве која и даље није признавала хелиоцентрични систем и сметала Ломоносову да објави један свој рад из астрономије. Опште одлике класицизма, Песничка уметност Боалоа, епистоле „руског Боалоа“ и руски класицизам Класицизам је стил који се развија у 17. веку првенствено у Француској. Политичке и друштвене околности под којима настаје су апсолутистичка владавина краља Луја IV и меркантилизам. Главни представници класицизма су Корнеј, Расин (Федра) и Молијер (Тврдица, Уображени болесник,Учене жене, Дон Жуан итд.), а главни теоретичари су Лесинг (Лакоон, Хамбуршка драматургија) и Никола Буало (О песничкој уметности). Боало се сматра највећим теоретичарем класицизма. Легендарна је прича о четворици пријатеља – Ла Фонтену, Молијеру, Расину и Боалоу – који проводе време у забављању и ћаскању о литератури, али она је настала заправо на основу погрешног тумачења једног места у Ла Фонтеновом роману Психа. Мит о огромном утицају Боалоа на француски класицизам срушен је тек крајем двадесетих година 20. века, када је Жан Демер у својим истраживањима доказао да су заправо само Боало и Расин били пријатељи, а да се сам Боало појавио тек када је већина главних представника овог правца већ била оформљена као писци и стварала своја главна дела. Главна заслуга Боалоа, према томе, лежи у томе што је он сакупио све те растурене идеје на једно место и дао им упечатљиву форму стиха, од којих су многи постали прави афоризми. Дело у коме је то учинио заправо је – Песничка уметност. Основне претпоставке и правила поетике класицизма су: - стварање по узору на античке писце, али не копирање њихових дела, већ изналажење онога што чини непролазну вредност њихових дела (у том смислу идеја је «ићи истом стазом, али не траговима претходника») - огољавање личности и ситуација од свих индивидуалних црта (јер су оне пролазне) и осветљавање оног универзалног (зато се може рећи да су ликови у класицизму типови, готово персонификоване врлине и мане, у том смислу они могу бити и неуверљиви, јер је из њих одстрањено све оно што је индивидуално, све оно што их чини јединственим личностима) - строго разликовање књижевних родова и врста, правила која регулишу шта је у којој врсти допуштено (екстремни случај: Шапленова Девица Орлеанска) , чистота стила - доминантне књижевне врсте: трагедија, комедија, лирска песма, спев и поетичке расправе - величање разума – зато је Аристотел велики узор, али само зато што су све његове тврдње доступне разуму; не поричу неопходност надахнућа, али сматрају да га мора контролисати и усмеравати разум Први представници руског класицизма су Кантемир, Тредијаковски и Ломоносов, а представници зрелог класицизма су Сумароков и његова школа, и делимично Державин. Највећи значај има Сумароков, који је у свом опусу дао обрасце и теорије и књижевности класицизма и зато се назива и «руским Боалоом». Први превод Боалоове поетике (не баш најсрећније решење) урадио је Тредијаковски. Сумароков је такође превео ово дело, али не у целости, тако да се
ту пре може говорити о преради него о преводу. Он прилагођава Боалоову поетику руским условима, бави се нешто другачијим жанровима (нпр. помиње басну и херојску поему, док изоставља водвиљ, епопеју и роман којим се Боало бави), придаје различиту важност неким жанровима у односу на важност коју им придаје Боало итд. Још пре овог дела, Сумароков је објавио «Две епистоле» у којима се бави проблемима поставке руског језика као основе књижевног језика, велича његове изражајне могућности (чувен је његов цитат «Прекрасный наш язык способен ко всему»). Ове две епистоле - излазе поново 1774. године, прерађене и обједињене у једну књигу под називом Поука онима који хоће да буду писци. Сумароков – драматург Будући један од главних представника руског класицизма, Сумароков се сматра заслужним за оформљавање у Русији главних класицистичких жанрова – трагедије и комедије. Иако ствара у време када је у Француској просветитељство већ кренуло да смењује класицизам, он се угледао на француски класицизам. Његове драме имале су 5 чинова и биле написане правилним александринцем, што је било општеприхваћено у Европи, али ново за Русију. Ипак, у многим стварима Сумароков битно одсупа од канона класицизма. За почетак, он је написао 9 трагедија, а свега две се завршавају трагичним исходом, што је било у супротности са класицистичким правилима. Даље, његове драме одликују се минималним бројем ликова и доста слабим заплетом, што води инертности у развоју догађаја, па и одсуству расплета. Суштинска разлика ипак је у схватању конфликта: док привидно и у драмама француског и руског класицизма постоји сукоб између друштвеног дуга и личних жеља и интереса лика, то не представља код Сумарокова централни конфликт. Разлог томе је потпуно другачија ситуација у земљама које су прошле кроз ренесансу и доживеле на неки начин слом идеала слободе и индивидуалности човека у сукобу са друштвеним поредком, и у земљи у којој се проблем личности схватао на сасвим другачији начин. У Русији је управо служба друштву била начин да се личност потврди, да стекне место у друштву. Русија још увек није била зрела за поимање трагичног разилажења интереса појединца и друштва у целини. Сумароков је написао 9 трагедија које се све могу поделити на три раздобља стваралаштва. Првој групи припадају: Хорев, Хамлет и Синав и Трувор (од 1747. до 1750.). Прва од ових трагедија представља заправо прелаз од школске драме ка класицистичкој драми. У њој се ради о следећем: Хорев и Оснелда су заљубљени пар, али Хорев мора да ратује против Оснелдиног оца. У својој љубави они обоје морају да бирају између осећања и дужности. Међутим, динамике конфликта заправо нема , јер је неизвестности суспендована– не може бити никако другачије до да се обоје приклоне дужности. Сличан случај је и са Хамлетом. Сумароков мења Шекспиров сиже утолико што је убица његовог оца Полоније, Офелијин отац, а не нови краљ. Дакле, он мора да бира између љубави према кћерки и освете оцу. Али прави конфликт заправо лежи другде – у ономе што чини монарх, односно у непомирљивости онога што владар чини и што би требало да чини. Проблем дуга монарха према онима којима влада је једна од главних Сумароковљевих тема. У Синаву и Трувору, најпопуларнијој од раних Сумароковљевих трагедија, заљубљеним Синаву и Илмени супротстављен је управник Новгорода, Трувор, Синавов брат. Он хоће да се ожени Илменом, коју му је Гостомисл, Илменин отац обећао за жену као спаситељу Новгорода. Конфликт је управо у разилажењу закона и формалног права са правом личности на избор и слободу осећања. Другу групу трагедија чине Артистон и Семира, написане педесетих година 18. века и Димиза (касније Јарополк и Димиза) и Мстислав, написани шездесетих година 18. века. Најзад, трећу групу чине Вишеслав и Дмитриј Самозванац, обе написане крајем шездесетих година. Ако погледам Сумароковљево стваралаштво у жанру трагедије у целини , приметићемо да је пре свега сиже најчешће узиман из древне руске историје. Ово је везано за развијање националног осећања у том периоду, интересовање за националну прошлост државе која се укључује у живот Европе. Осим тога, апсолутно најбитнији моменат је дидактички, поучавање владара. Трагични сукоб увек везан за монарха. У једном броју трагедија монарх нарушава свој дуг друштву, било због страсти (Синав
и Трувор, Артистон) било због утицаја спољашњих сила (Јарополк и Димиза). То се разрешава на два начина: један, ређи, јесте да поданици постају жртве (Синав и Трувор), а други, чешћи, јесте да понашање владара изазива бунт поданика, а у одсудном тренутку, када је живот монарха у опасности, неко од ликова га спасава и под утицајем тог племенитог поступка он се претвара из тиранина у милостивог и праведног владара. (Артистон, Јарополк и Димиза, Мстислав). У другим трагедијама монарх непоколебљиво испуњава своје дужности, али се својевољни поданици буне против њега. Њихова непокорност оставља владару законско и чак морално право да их казни, али он то не чини из милости своје и управо то „побеђује“ бунтовнике, који на крају признају своју кривицу пред њим (Семира, Вишеслав). Када је у питању жанр класицистичке комедије, у Русији она врхунац достиже у стваралаштву Фонвизина, али је Фонвизинов претходник био Сумароков. Сумароков је написао 12 комедија. У својим комедијама Сумароков као да покушава да уклони оне елементе који би подсећали на стање у Русији. Имена која даје ликовима (Оронт, Дорант, Флориза, Пасквин, Арлекин...) као и услови у којима се одиграва комедија веома се разликују од руске стварности. То се објашњава жељом Сумарокова да се потпуно одвоји од традиције „ниже“ комедије (интермедије у школској драми и балаганог театра) која је постојала у Русији уведе потпуно нов тип комедије. Буоало у свом трактату упозорава ауторе да се чувају сваке врсте ниже комедије, он то замера Молијеру. Међутим, Сумароков је био под утицајем Молијера и није могао сасвим да неутралише његову тежњу ка народној фарси, поготову што је и сам Сумароков у другом једном жанру, наиме песмама које су биле предвиђене за извођење, итекако користио богати народни фолклор и разумео његове могућности. Осим Молијера, на њега је утицао и дански драматург Голдберг. Од раних Сумароковљевих комедија можемо споменути Тресотиниус, Чудовишта, Пустая ссора. Њихов заплет је отприлике овакав: отац удаје кћерку на коју истовремено „претендује“ више удварача, и притом се кћерка и отац редовно разилазе у избору младожење. На крају кћерка успева да се на неки начин избори за свог љубљеног, а родитељи бивају приморани да се с тим помире. У оваквом сижеу препознају се утицаји италијанске комедије масака. У Русији су у то време гостовале разне стране трупе, из Француске, Немачке, па и италијанске комедије дел арте. У комедијама из периода шездесетих година ова структура се мења, Сумароков замењује комично сатиричним, бави се социјалном и политичком проблематиком. Комедије из тог периода су Опекун, Лихоимец и Ядовитый. Привремено тријумфујући порок (оличен у ликовима Чужехвата, Кашчеја, Герострата итд.) ипак на крају бива кажњен. Расплет се одвија по „рецепту“ тзв. грађанске драме (то је драма која у Француској потискује класицистичку драму, у Русији јо јепретходила „слезная комедия“, против које је Сумароков у начелу био против, али не сасвим ван њеног утицаја). Притом је акценат пре на томе да се гледалац троне, него насмеје. 1772. Сумароков пише три комедије: Мајка-супарница ћерке, Уображени рогоња и Вздорщица. Ове комедије прави су претходници Фонвизинових комедија. У Уображеном рогоњи нпр. заплет се врти око неосноване љубоморе провинцијалног племића Викула који верује да се гроф из суседства заљубио у његову жену Хавронију, док је гроф заправо заинтересован за њихову младу штићеницу. Употреба народних пословица и изрека. Сумароков (оде, сатирична и љубавна поезија). Песнички спор Сумарокова, Ломоносова и Тредијаковског Љубавна поезија Сумарокова представља значајан део његовог стваралаштва. Сматра се да је написао око 130 песама, намењених извођењу уз музику, а не читању и зна се да су биле веома популарне. Међутим, Сумароков их готово уопште није штампао. Сумароков и у својој љубавној лирици остаје класициста, он у својим стиховима не даје конкретне личности у конкретним ситуацијама, већ пре уопштену анализу човекових осећања, даје слику љубави у њеном „чистом“ виду, притом користећи једноставан и природан језик. С тим у вези је и чињеница да је подједнако писао
песме у којима је лирски субјекат жена као и оне у којима је лирски субјекат мушкарац. За његов метод то није представљало значајну разлику. Највећи значај Сумароковљеве песме имале су за развој руског стиха. Оне су „лабораторија руског стиха“ (Гуковски). Док је Ломоносов установио четворостопни јамб за оде и шестостопни за дидактичке жанрове, Сумароков у својим песмама користи различите комбинације, јамб и трохеј који се смењују, стихове различите дужине итд. Осим љубавних песама, писао је и оде, препевавао Псалтир (што су пре њега чинили Полоцки, Тредијаковски и Ломоносов). Сумароковљеве сатирична поезија везана је углавном за спор са Ломоносовим. Он је кривио Ломоносова за китњастост, претеривање, нагомилавање стилских фигура, извештаченост у стилу, неприродан језик, и толико је претеривао у томе да је на сваку Ломоносовљеву нешто смелију метафору гледао безмало као на граматичку грешку. Што се тиче Тредијаковског, Сумароков га заједно са Ломоносовим критикује за невешто стиховање, за замршен језик. Тредијаковски је критиковао Ломоносова што само јамб сматра подобним за оде. Сва тројица преводила су 43. псалм. Староверци у 18. веку. Књижевна делатност Виголексинског манастира Постојале су две основне струје старовераца у 18. веку. То су били поповци и беспоповци (нису прихватали свештену хијерархију, нема свештенства, свако, па и жена, је могао да обавља обред). Староверци из економских разлога прихватају Петрову власт, плаћају дажбине да би могли да очувају свој обред. Неки су у знак протеста против власти прибегавали самоспаљивању. Чак су догматизовали бежање и повлачење од света у изоловане и затворене заједнице. Најјаснију представу о деловању старовераца у 18. веку добијамо проучавањем старовераца из Олоњецке области, у Карелији. Они су тамо живели скоро као монаси мада су били мирјани. Виголексиниски манастир. Ову заједницу основали су крајем 17. века Андреј Денисов и Данило Викулин на обали реке Виг. Културни живот заједнице организовали су браћа Андреј и Семјон Денисов. Жене су биле одвојене на реци Лекси, зато се заједница назива виголескинском. То је било једно огромно домаћинство. За историју ове заједнице битан је догађај који се назива „Соловетское сидение“. Наиме, монаси Соловецког манастира су од 1668. до 1676. пружали јак отпор Никоновим реформама, да су на њих слали војску која је опседала манастир. На крају су ипак поражени. Када је у питању књижевни рад ове заједнице, није била дозвољена никаква световна литература, а преписивали су се апокрифи, поуке, есхатолошка књижевност, списи црквених отаца итд. Од Петровог времена они су прихватили мало новина, нпр. Ломоносовљеве препеве псалама, али никако неке друге његове радове. Имали су велику библиотеку, чији је инвентар саставио Семјон Денисович. У тој библиотеци могао се наћи и, на пример, Милтонов Изгубљени рај. Образовању су посвећивали посебну пажњу, образовала су се деца оба пола. Одлике књижевности ове заједнице: - апстрактно-богословски карактер списа идеализовање дониконовске Русије - китњастост стила (насупрот непосредности раних старовераца, упор. Авакумов стил) - негују силабику, имају сопствену терминологију за врсте стихова - доследна употреба црквенословенског, не дозвољавају уплив „простог“, живог језика у дела - прославља се трпљење и истрајност, а не толико чуда - у списима често полемишу са никоновцима - пишу свечане беседе поводом празника, панегирике поводом сахрањивања стараца и старица Занимљив моменат у књижевности виголексинске заједнице представљају и тзв. „поморские ответы“, одговори које су дали на 106 питања Синода руске цркве о разликама између старовераца и православних. Семјон Денисович је саставио зборник дела заједнице, зове се Виноград руски. Још један књижевник ове заједнице био је Иван
Филипов, који је наследио Данила на месту вође ове заједнице, он је саставио Историју Виговског манастира, његов стил је био нешто једноставнији.. Староверци су имали низ правила понашања у свакодневном животу који их је разликовао (а и даље их разликује) од људи који не припадају њиховој заједници. Забрањивали су пијење чаја и кафе, пушење, кромпир, јер су сматрали да све то долази од Антихриста. У Петру су видели Антихриста, разуме се. Имали су и низ повести о томе како је нпр. настао кромпир или кафа, повести о Никону, у којима га „часте“ свакојаким погрдним епитетима. Прогони старовераца за време Петра били су релативно чести. Они су бежали од њих на периферију земље, придруживали се Пугачовљевом устанку или самоспаљивали. Постојала је и радикална струја старовераца која се звала „бегуны“, они су потпуно одбијали да признају законе државе (нпр. пописе и регрутовања становништва, лична документа). Постоје лубки старовераца на којима се пародира издавање пасоша, у вези са фалсификованим пасошима који су се појавили. Просветитељство у Русији. Новиков и сатира Стваралаштво М.М. Хераскова Бурлеске В.И. Мајкова Стваралаштво Богдановича. Душењка Стваралаштво Фонвизина Стваралаштво Державина Емин и Чулков Радишчев и «Путовање из Петербурга у Москву» Дмитријев
