LEKSIKOLOGIJA Leksikologija (lexis (lexis – reč i logos – nauka ) ) je deo nauke o jeziku koja se bavi leksičkim jedinicama (leksemama) i leksičkim sastavom jezika. Leksikologija proučava sintagmatske, paradigmatske i derivacione veze među leksemam, tj. bavi se odnosom, vezama i zakonitostima zakonitostima koji
postoje u leksičkom sistemu, a u koje lekseme stupaju. Podela leksikologije: 1. UŽA i ŠIRA leksikologija: Leksikologija u užem smislu užem smislu podrazumeva samo reči, dok leksikologija u širem smislu smislu podrazumeva i
reči i frazeologiju ili neku drugu disciplinu/discipline koje su bliske leksici. OPŠTA i POSEBNA leksikologija: Opšta lingvistika podrazumeva lingvistiku koja se odnosi na sve jezike, dok se posebna lingvistika bavi lingvistika bavi pojedinačnim, posebnim jezicima. Mnoge zakonitosti opšte lingvistike važe i u posebnoj, jer su mnoga leksička pitanja unuverzalna. 2.
3. LINGVISTIKA JEDNOG JEZIKA I UPOREDNA/KONTRASTIVNA lingvistika: Jednojezična lingvistik a okosnicu istraživanja nalazi na pojavi koja se obrađuje u jednom jeziku. Uporedna/kontrastivna lingvistika lingvistika se bavi pojavama koja se pojavljuje u više jezika, i to tako što uporedna lingvistika proučava leksičke odnose i zakone u 2 slična jezika, dok kontrastivna proučava
odnose i zakonitosti u 2 nesrodna jezika, poput recimo japanskog i norveškog. 4. SINHRONIJSKA i DIJAHRONIJSKA/ISTORIJSKA lingvistika: Sinhronijska lingvistika bavi lingvistika bavi se pojavama u jednom leksičkom sistemu u jednom vremenskom preseku, koji je najčešće savremeni, ali ne nužno, dok dijahronijska lingvistika proučava razvoj leks razvoj leksičkih pojava i zakonitosti u jednom leksičkom sistemu kroz vreme.
Šest je srodnih disciplina koje su povezane sa lingvistikom: 1. Etimologija – ona ona se bavi proučavanjem bavi proučavanjem porekla reči, reči, a lingvistika i etimologija se dodiruju kada se etimologija bavi razvojem značenja neke reči. Neki autori udžbenika etimologiju nazivaju leksikografskom disciplinom jer svoj naučni doprinos lingvistici etimologija dostiže u izradi etimoloških rečnika. 2. Terminologija – ona je disciplina koja proučava termine, tj. reči koje pripadaju struci i nauci. Terminologija i leksikologija dolaze u kontakt kada leksikolozi proučavaju problematiku u kojoj
je meri termin različit od jedne lekseme opšteg fonda. S te tačke gledišta, termini u odnosu na leksemu opšteg fonda: imaju ograničenu sposobnost polisemije, ograničenu derivacionu sposobnost i veću mogućnost uspostavljanja antonimskih odnosa. odnosa. 3. Frazeologija – frazeologija je deo lingvistike, koji je u direktnoj vezi sa leksikologijom, jer se
frazeologija proučava kao leksikologija u širem smislu, pri čemu se frazeologija bavi idiomama, frazemama, ustaljenim konstrukcijama i slično.
4. Onomastika – ona – ona je lingvistička disciplina koja se bavi proučavanjem imena, a pošto su imena
sloj leksike, na taj je način onomastika povezana sa leksikologijom. U imenima su uskladišteni podaci iz istorije i iz istorije jezika, pa su nam tako bitni i antroponimi, fitonimi, zoonimi, toponimi, oronimi i hidronimi. 5. Tvorba reči – reči – tvorba tvorba reči se bavi pojavama poput problema derivata, tvorbe derivata, njihovog značenja i predvidivosti u jeziku, a kako se leksikologija bavi i derivacionim vezama među leksemama jednog leksičkog sistema, na taj način su ove dve discipline povezane. 6. Leksikografija – leksikografija – leksikografija je rečnička teorija i praksa, a ove dve su discipline povezane, jer
je osnovno oruđe u istraživanju leksikologa rečnik. Metaleksikografija je lingvistička disciplina nastala iz prakse izrade rečnika. Osnovna jedinica leksičkog sistema je leksema, leksema, koja je najmanja samostalna jedinica leksičkog sistema. U njenom sastavu nalaze se dve nesamostalne jezičke jedinice, jedinice, korenska i oblička morfema. morfema. Leksema je jezička jedinica pod kojim se podrazumevaju svi gramatički oblici jedne lekseme, kao i sva semantička značenja semantička značenja jedne reči. Za leksemu se kaže da je apstraktna jedinica, zato što ne može da se pojavi u konkretnoj upotrebi u svim svojim oblicima u isto vreme. Reč je konkretna realizacija jedne
lekseme u tekstu. Ta konkretna reč je zapravo morfosintaksička reč, a odnos između lekseme i reči najbolje je opisan u sledećem primeru: Ruka ruku mije, gde se nalaze 3 reči, ali 2 lekseme. Ove varijante leksema se nazivaju aloleksima ili aloleksima ili aloleksama. Postoje aloleksama. Postoje 2 vrste aloleksa: 1. Leksičko-gramatički aloleksi – aloleksi – laički laički rečeno, to su svi padežni oblici jedne reči osim nominativa. Osnovni (primarni) leksičko-gramatički aloleks lekseme kuća kuća jeste oblik ove lekseme u nominativu jednine, dok su sekundarni leksičko-gramatički aloleksi lekseme kuća – kuće, kući, kuću, kućo, kućom (kao i množina, naravno). naravno). Leksičko gramatički aloleks može biti i višečlan, pa će tako od lekseme čitati aloleks čitati aloleks glasiti bio sam čitao ili čitao ili recimo budem čitao. Skandi primer: et hus, huset, hus, husene – gde gde je hus osnovni leksičko-gramatički aloleks, a svi ostali oblici su sekundarni leksičko-gramatički aloleksi. å være – være – er, er, var, skal være, har vært – gde gde je å være osnovni leksičko gramatički-aloleks, a svi ostali oblici su sekundarni leksičko-gramatički aloleksi. den tredje verden, svart får, marsvin, Stillehavet. 2. Leksičko-semantički aloleksi – aloleksi – laički laički rečeno, to su sva značenja jedne lekseme osim primarnog značenja. Osnovni leskičko-semantički aloleks lekseme kuća kuća glasi građ evinski evinski objekat, zgrada za stanovanje ili drugu društvenu upotrebu. Sekindarni leksičko—semantički aloleksi lekseme kuća su oni koji žive i jednom domaćinstu (porodica), rod loza dinastija, porodična imovina, kućanstvo.
Sposobnost jedne lekseme da kolocira sa određenim spektrom/nizom drugih leksema nativa se kolokacioni opseg ili ili kolokabilnost.
Pojava da jedna leskema poseduje sposobnost da može da stupa u sintagmatske odnose naziva se kollokationspotential (swe).
1
Leksičke lakune - leksikalske lakuner ili tomrom – su – su praznine u oređenom jeziku koje bi mogle biti popunjene nekom leksemom ili leksemama, koje same potencijalno p otencijalno mogu da se realizuju. Primer za to je søsken je søsken i i pålegg. pålegg.
Semantička polja – semantiske semantiske felter – su – su reči koje imaju zajednički genus, ali razlilčiti speciens. Primer za to je recimo reč fisk , unutar koje se nalaze reči karpe, laks, tunfisk, sverdfis, hai. LEKSIKON
Sve lekseme jednog jezika organizovane su u fondove reči, tj. u vokabulare. Leksikon vokabulare. Leksikon je ukupan fond reči nekog jezika ; fond reči, zalihe – ordforråd, vokabular. Leksički fond se može podeliti na dva načina: 1. Centar i periferija leksičkog fonda: u centru se nalaze lekseme koje se više upotrebljavaju, dok se na periferiji nalaze lekseme koje se manje upotrebljavaju. 2. Aktivni i pasivni leksički fond: aktivni deo leksičkog fonda je produktivan, i usmeno i pismeno,
što znači da učimo reči i kroz govor i kroz pisanje, dok je pasivni deo leksičkog fonda receptivan, što znači da se ne služimo njime u kom unikaciji. On se odnosi samo na maternji jezik.
Kada se meri fond reči neke osobe, meri se pasivni fond, koji je 3x manji od aktivnog. Leksički potencijal predstavlja sve one reči koje bi mogle ući u leksički fond, nezavisno od fonetskih i morfoloških osobina te reči. To znači da bi reč poput skilkakning mogla da uđe u jedan leskički fond, iako nema nikakvo značenje. Najopštija podela leksikona jeste na opšti i mentalni. Opšti – ili ili alment ordforråd – – je je fond reči u kome se nalaze najfrekventnije reči jednog jezika. To su reči koje se prve usvajaju, još u detinjstvu, polisemne su i ima ih oko 200.000. To su reči koje nisu neophodne za svakodnevnu komunikaciju. Osnovni fond – ili grundförråd ili grundförråd -- je fond u kome ima manje od 2.000 reči i koji služi za svakodnevnu komunikaciju. Dakle, pravi se razlika između opšteg i osnovnog leksikona. Mentalni leksikon predstavlja celokupnu leksičku masu u glavi jednog pojedinca pojedinca.. Prema nekim
procenama, utvrđeno je da obrazovani odrasli čovek zna više od 50.000 reči, a da taj broj može ići i više od 250.000. Eksperimenti pokazuju da izvorni govornici mogu prepoznati reči svog jezika za jednu petinu sekunde.
Načini, tj. izvori za prikupljanje podataka o mentalnom leksikonu i načinima na koji se lekseme pamte i skladište u memoriji su sledeći: 1. Traženje reči i lapsusi u spontanom govoru: lapsusi de sele u dve glavne grupe: greške grupe: greške spajanja i greške izbora.
Greške spajanja su primeri poput for poput for og mar namesto namesto mor og far , ili mas i pačka namesto pačka namesto pas pas i mačka. mačka.
Do grešaka izbora dolazi kada se reč zameni, ali reč koja je izabrana iz mentalnog leksikona je reč koja je u zvukovnoj ili značenjskoj vezi sa onom rečju koja je pravilna. Nekada je ta pogrešna reč i u zvukovnoj i u značenjskoj vezi sa pravilnom rečju. Te naizgled pogrešne reči koje su izabrane iz mentalnog leksikona i koje se nalaze u lapsusu nazivaju se malapropizmi: Koji pridev ide uz ovo meso? (namesto reči prilog ), ), ili Hun ili Hun kom i morgen umesto morgen umesto Hun Hun kom i går . 2. Govorni poremećaji: govorni poremećaji poput afazije (jezički poremećaju gubljenja reči u
govoru usled oštećenja mozga moždanim udarom) dobri su izvori podataka o tome na koji način je mentalni leksikon organizovan. Najpoznatije su Vernikeova i Vernikeova i Brokina Brokina afazija. Kod afazija. Kod Vernikeove 2
afazije dolazi do problema sa percepcijom, govor je očuvan, ali značenje reči nije dobro. Oni
koju pate od Brokine afazije imaju problema da slože celu rečenicu, stalno zastajkuju, pa je to još poznato i kao telegrafski govor. Ljudi koji pate od agramatizma ne koriste ispravne gramatičk e reči. 3. Psiholingvistički eksperimenti: prvi bitan eksperiment za utvrđivanje organizovanja mentalnog leksikona bio je test asocijacije iz asocijacije iz 1883. godine, koji je sproveo Frans Galton. Drugi eksperiment bio je skoncentrisan na proučavanje takozvanih na vrh jezika pojava, jezika pojava, koje se još naziva ju i TOT fenomeni, u kojima is pitivač čita ispitaniku definicije za određne pojmove, a od ispitanika se očekuje da se kasnije seti tih reči za koje su definicije date. Nakon toga, ispitivač kod ispitanika izaziva tu na vrh jezika pojavu tako što bira definicije za nesvakidašnje reči, kojih se ispitanik
jedva seća, ali je svejedno doveden u to stanje. Može se pretpostaviti da su ispitanici isp itanici pokušavali da navedu reč koja je u njihovom mentalnom leksikonu bila povezana sa rečju koju im je ispitivač tražio. Od sedamdesetih godina koriste se novi eksperimenti, a jedan od najpoznatijih je takozvani zadatak leksičke odluke, gde se pokazivao niz reči, od kojih je polovina predstavljala reč datog jezika, dok je druga polovina bila b ila pseudoreč. Merilo se vreme koje je ispitaniku bilo potrebno da
prepozna sastavljeni niz, a što su reči bile frekventnije, frekvent nije, to je bilo potrebno manje vremena. 4. Razna teorijska znanja, tj. otkrića teorijske lingvistike. Kada se govori o načinu na koji su reči raspoređene u mentalnom mentalnom leksikonu, leksikonu, postoji nekoliko sistema: 1. Model prostorne metafore, gde su predstave frekventnijih reči uskladištene bliže ulazu u
leksikon, što dovodi do njihove brže obrade. 2. Model atomskih mehurića, gde postoji univerzalni skup osnovnih atoma značenja, znanih kao semantički primitivi. Oni su isti u svim jezicima i spadaju u opštu ljudsku sposobnost. 3. Model paukove mreže, koji se zasniva na računarskoj simulaciji obrade reči preko neuronskih mreža. Osnovne faze u usvajanju leksikona: leksikona: 1. Etiketiranje - kada se shvati da se određenoj realiji može pripisati određeni naziv – pripisivanje pripisivanje naziva realiji, konj. Realija je u ovom slučaju životinja, kojoj se daje ime, konj. 2. Pakovanje/povezivanje - pakovanje različitih realija pod isti naziv. Različite ralije bile bi igračka i životinja, životinja, ali isti naziv bio bi konj. 3. Građenje mreže - prihvatanje prihvatanje da realija (konj (konj) pripada određenom nazivu. Usvajanje reči obično počinje između 1. i 2. godine. Građenje mreže traje čitavog života i zavisi od govornikovog opšteg i stručnog obrazovanja (npr. da neko zna da je kit sisar). Procesi menjanja tj. razvijanja leksikona: - Vanfondovska vrsta procesa - proces uvođenja leksema, koji se kreće prema leksičkom fondu, a odigrava van njega. Svi vanfondovski procesi su influsivni (utočni): 1. Pozajmljivanje - uvođenje eksternih elemanata u kontaktu sa kulturama drugih jezika 2. Tvorba - od sopstvenih elemenata jednog jezika 3. Kalkiranje - mešavina pozajmljivanja i tvorbe – tvorenje tvorenje po uzoru dobijenom u interkulturalnom kontaktu 3
4. Prilagođavanje/adaptacija - lekseme se prilagođavaju pravilima jezika primaoca - Unutarfondovska vrsta procesa – proces proces isticanja leksema iz centra leksikona. Unutarfondovski procesi mogu biti i influsivni i eksflusivni. 1. Usvajanje dela leksema koje su se dobile vanfondovskim procesima; influsivni proces 2. Oživljavanje/reaktiviranje leksema iz periferije koje su bile ranije upotrebljavane pa otisnute na periferiju; influsivni proces 3. Unutrašnje promene analogije ili vremenske modifikacije, koje se dešavaju se samo unutar centra; influsivni proces 4. Zastarevanje /gubljenje leksema iz leksičkog centra; eksflusivni proces
STVARNI LEKSIKON Stvarni leksikon je podeljen na 2 vrste reči: arveord (domaće reči) i importord (reči stranog porekla). Arveord su reči domaćeg porekla i čine najstariji fond reči. Ti je jezgrena leksika jednog jezika i
smatra se da je oduvek u jeziku. Reči domaćeg porekla ima jako malo i čine svega 10% ukupne leksike. To su najčešče reči u vezi sa delovima tela, kretanjem, ljudskim osobinama, užom porodicom i slično. Nekoliko je slojeva koji čine arveord: 1. Reči indoevropskog porekla, koje se javljaju u većini ovih jezika (od slovenskih, germanskih, keltskih, romanskih, indoiranskih jezika) – sol,måned, sol,måned, fisk 2. Opštegermanski leksički fond – felegermansk – felegermansk – syk, syk, hus, vind, ben,ord,drikke istočnogermanski – izumro izumro gotski severnogermanski - feleskandinavisk – svi skandinavski jezici – rif (greben), kvist
(grančica), kjot (meso), steik (šnicla), log (zakon) , , bonde (seljak), rannsaka (opljačkati) , , kaka (kolač) zapadnogermanski – engleski, – engleski, nemački, holandski, afrikans i frizijski 3. Opštenordijski plan – samnordisk – samnordisk – ovih reči nema puno jer je ovo leksika do 6. veka, počinju da se pojavljuju elementi skandinavske leksike i dolazi do inovacija u jeziku, koje nisu bitne za
opštenordijski plan. Importord su reči stranog porekla, koje se u norveškom jeziku dele na lånord i fremmedord. Lånord su reči koje su iz nekog jezika – jezika jezika davaoca – stigle stigle u neki drugi jezik – jezik jezik primalac – i i tu ostale dovoljno dugo da su se odomaćile. Srpski termin za lånord jeste pozajmljenice. Pozajmljenice pozajmljenice. Pozajmljenice su u jezik stigle procesom pozajmljivanja i one su se danas toliko odomaćile u jeziku primaocu da se retko može i prepoznati da to nisu reči domaćeg porekla. Kada se govori o kanalima pozajmljivanja, pozajmljenice najčešće ulaze u jezik primalac prvo u njegove više v iše slojeve, pa se spuštaju niže, a najbolji primer za to je francuski jezik. Kanali preko kojeg je engleski jezik dospeo u druge jezike jeste tehnika,
informatika, zabava, muzika, filmovi, politika, biznis,industrija i naravno, škola. Fremmedord su strane reči koje su dospele u jezik primalac, ali još nisu dostigle nivo prihvaćenosti u novom jeziku kao pozajmljenice, te se stoga zovu tuđice. To su reči poput: radiator, kommode, altan, beton, hall, WC, sofa, parket, klaver.
Najveći uticaj utic aj na n a skandinavske jezike imali su s u donjonemački, nemački, fr ancuski ancuski i engleski, ali pre njih su veliki uticaj na skandinavske jezike imali i latinki, grčki i keltski, iako u manjoj meri. 1. Donjonemački (14 – 16. vek) – ili nedertysk jeste jezik koji je izvršio najveći uticaj na skandinavski vokabular, i bez obzira na to što se preko 80% savremenih reči danas pozajmljuje iz 4
engleskog, pretpostavlja se da njegov uticaj nikad neće biti toliko dubok kao uticaj donjenemačkog. Što se tiče leksike, izazvao je pravu revoluciju, a razvitak Hanze i Hanzeanske lige umnogome je uticao na ovo. Liga se raspala vremenom, ali je poenta uticaj koji su nemački gradovi širili Baltikom, pa i Skandinavijom, najviše trgovačkim gradovima Kopenhagena, Bergena, Osla, Stockholma i na Gotlandu Visbyja. Danas se smatra da se ne može izgovoriti ni jedna jedna rečenica a da se ne upotrebe reči iz donjonemačkog. Ima raznih procena o procentu donjonemačkih reči u skandi jezicima, 40-50%. Ovo je svakako bio jak uticaj, sa trgovcima u naseljenim mestima kao uticajnim slojem. gradonačelnici Stokholma bili su Nemci, a lingvistički gledano, i jezička sličnost je bila jedan od razloga zašto je upliv bio toliki, skandi jezici i donjonemački imaju zajedničke faktore koji su ih odvajali od visokog nemačkog. Sa donjonemačkim prezimena stižu u Skandinaviju. Osim toga, prefiksi poput be-, ge- i for- došli su u skandinavske jezike preko donjonemačkog, a glagoli gå i stå nastali stå nastali su pod uticajem ovog jezika. Uticaj je prisutan već od 12. veka kada su počeli prvi kontakti sa njihovim gradovima, trgovci su konačno ukinuli robnu razmenu i nove tehnike kao skladištenje u magacinima, otvaranje kancelarija, pa su se sa novim tehnikama naseljavali u skandi gradovima i pretpostavka je da ih je bilo u svim
slojevima, od gradonačelnika do sluge, mnogi od njih su vodili i svoje sluge, tako da je kontakt bio istovremeni u svim slojevima, za razliku od toga da prvo uđe u visoku kulturu, poput francuskog, pa se odomaće u višem sloju, pa silaze u niže slojeve, a sa donjenemačkim je istovremeno na sve slojeve. regne, frakt, papir, greve, slott, peis, redskap 2. Francuski ( prva polovina 19.v) - ballet, regime, litteratur, aggresjon, diplomati 3. Nemački (druga polovina 19.v.) - schæfer, stilleben, schwung 4. Engleski (posle II Svetskog rata (ca80% svih novih pozajmljenica)) - computer, laser, radar, outsider, service, team, make-up, scooter Ostali bitni izvori: 1. Latinski jezik: PRVA FAZA – Stari Stari rim i direktne pozajmljenice1 iz trgovine itd: vin, kål, kjøpe, mynt DRUGA DRUGA FAZA – već – veća ekspanzija latinskog zbog kristijanizacije: perken, kristijanizacije: perken, nonne, kloster, engel, djevel TREĆA FAZA - vezano za srednjovekovno obrazovanje i nauku itd.: skole, professor, grammatikk, universitet 2. Italijanski jezik - vezano za umetnost, finansije i vojsku: opera, akvarell, galleri, bank, kassa, netto, soldat, kavaleri 3. Hebrejski jezik - pre svega biblijske pozajmljenice mahom iz Starog zaveta: seraf, zaveta: seraf, satan, amen, påske, hallelujah, fariseer
Kako je već rečeno, imprortord su u novi jezik dospele putem procesa pozajmljivanja. Na osnovu toga da li se pozajmljuju čitave reči ili samo njeni delovi imamo direktelån i indirektelån, indirektelån, a u okviru potonjih nalaze se i oversettelseslån oversettelseslån (prevedenice ili kalkovi) i betidningslån (semantičke pozajmljenice); postoje još i hybridlån/blandlån i hybridlån/blandlån i psedolån. psedolån. Direktelån su pozajmljenice koje su u norveški jezik dopele nepromenjene. One potiču iz keltskih jezika, latinskog jezika i iz staroengleskog i frizijskig jezika. U najstarijem periodu pozajmljenice koje se tada javljaju dolaze ili iz sfere trgovine sa zemljama na jugu, ili iz kontakata još iz Seobe naroda. U pitanju je nekoliko pozajmljenica iz keltskog, i nekoliko 1
i keltske reči su direktne pozajmljenice
5
pozajmljenica iz latinskog iz najranijeg perioda. U pozajmljenice iz keltskog spadaju gvozđe – jern, jern, carstvo/država - rige,rike; reč oko koje ima sporenja ali se pretpostavlja da je iz iz keltskog jeste reč za položaj, činovništvo - embede/embete/ämbete. Još jedna reč koja potiče iz kelstkog jezika jeste ed – zakletva. Zatim dolazi čitav niz reči iz latinskog, i to pojmovi iz trgovine: vino - vinn, vinn, džak,torba - sakk , bakar kobber/kopper/koppar (d,n,s), mlin (kao vodenica) - mølle/mölla, mølle/mölla, reč za novčić, monetu - mynt, mynt, reč za biber – pepper/peppar. pepper/peppar. reč za kaiš, pojas – belte. Međutim, tek u srednjem veku je veći uticaj, latinskog (nonne, (nonne, klokke, alter, brev, kloster, stol ) i grčkog ( prest, prest, engel, munk, biskop), biskop), zatim u sferi administracije javljaju se nemački i francuski. Posle su tu jezici posrednici – frizijski frizijski i staroengleski staroengleski, koji su bili jezici posrednici tokom hriščanstva. Osim ova dva-tri jezika, u skandinavske jezike je preko posrednika italijanskog ili francuskog dospeo i arapski jezik, a to su mahom reči koje počinju na al- : algebra, alkemi, albatros, alkohol, admiral, eliksir i slične. Indirektelån su pozajmljenice kod kojih nije cela reč prevedena, već samo neki njen deo, pa se tako indirektne pozajmljenice dele na prevedenice, semantičke pozajmljenice, hibridne i pseudopozajmljenice. Oversettelseslån – prevedenice, ili kalkove - čine pozajlmljenice koje su nastale tako što su strani delovi reči prevedeni domaćim rečima, a po stranom predlogu: brevven, mondag, hjemside, folkestyre, fjersyn, bokorm, hjertsorg, blodtørst, luftbåren, hjernedød, stjeneblom (cvet), morgenstjerne (Morning star, buzdovan), sverdfisk, buzdovan), sverdfisk, kjernekraft, den kalde krig Betydningslån – semantičke pozajmljenice – su pozajmljenice koje menjaju svoje prvobitno, originalno značenje koje su imale u jeziku davaocu, pa sada imaju novo značenje u jeziku primaocu: orm, virus, mus, det stiger (it sucks), å røre en bank, gorilla (izbacivač u kl ubu), løfte en blokade Hybrid ili ili blandlån su prevedenice kod kojih je jedan deo reči preuzet iz jezika davaoca, a jedan deo se zadržava iz domaćeh jezika: drive-in-kino, hårspray, bowlingsko, babyklær, computertomografi, blodfull, shoppingsenter ili føydalsystemet ili føydalsystemet Pseudolån Pseudolån su pozajmljenice koje su stvorene u nekom jeziku po uzoru na neki drugi jezik, ali tako da te tvorenice u tom drugom jeziku zapravo ne postoje: grillparty, postoje: grillparty, softice, stationcar, casestory, lightcoal, å snobbe
Adaptacija pozajmljenica može biti fonološka/ortografska ili fonološka/ortografska ili morfološka. Fonološka adaptacija obuhvata nivo glasova i pozajmljena reč se prilagođava zamenom foneme iz jezika davaoca odgovarajućom fonemom jezika primaoca, pri čemu se i akcenat prilagođava: pizza: /zz/ prelazi /zz/ prelazi u /s/ u /s/ i dobija se pisa, se pisa, jazz : /zz/ prelazi /zz/ prelazi u /s/ u /s/ i i dobija se jas, se jas, watt: /w/ prelazi prelazi u / u / v / i dobija se vat , , /u/ prelazi u /ø/, u /ø/, pa pa se izgovara /pøb/, izgovara /pøb/, pub: pub: /u punker: /u/ prelazi u /ø/ u /ø/ pa pa se izgovara /pønker/. izgovara /pønker/.
Morfološka adaptacija obuhvata nivo oblika, tj. pr omenu omenu načina pisanja reči i glasova koji su iz jezka davaoca dospele u jezik primalac: thriler: /th/ thriler: /th/ prelazi prelazi u /t/ u /t/ pa pa se dobija triller , 6
telepathy: /th/ telepathy: /th/ prelazi prelazi u /t/ u /t/ pa pa se dobija telepat i, i, blasphemy: /ph blasphemy: /ph// i /y/ i /y/ prelaze prelaze u /f/ i /i/, pa se dobija blasfemi, blasfemi, router: /ou/ prelazi /ou/ prelazi u /u/, u /u/, pa pa se dobija ruter, hard disk: / sc/ prelazi u /k/ , pa se se dobija harddisk , sc/ prelazi u /k/ hotdog: /o/ i /g/ prelaze u /å/ u /å/ i /gg/ , pa se dobija håttdog.
Skandinavci se jako boje prelaska na druge jezike, u sferi naučnih radova, politike i biznisa i ta se pojava naziba domenatap/domentab. U prirodnim naukama najviše vlada ovaj gubitak domena, dok se taj gubitak najmanje oseća u istoriji, lingvistici i teologiji. Ovaj gubitak domena može biti svestan i nesvestan. Svestan je onda kada profesori zahtevaju da se naučni radovi pišu na engleskom jeziku, kako bi bili pristupačniji, ali i zbig raspada Nordijske jezičke konvencije. Usled toga se Danci najviše udaljavaju zbog razlike između izgovora i ortografije, ali i sami Danci shvataju danski jezik kao poluzvaničan i idu toliko daleko da ukidaju stručne časopise napisane na dasnkom jeziku. Sami Sami Danci osećaju da nema opasnosti za danski, jer su Švedska i Danska članice EU, pa se zato smatra da je engleski jezik dobrodošao. Bitna imena u vezi sa ovom temom jesu Pia Jarvod i Mia Madsen. U vezi sa time, pojavila se grupa istraživača – sprogpolitisk referencegruppe – koja se bavi odnosim između skandinavskih jezika i engleskog jezika, jezičkoj svesti i stavovima i da li su ljudi uopšte svesni da dolazi do pojave gubitka domena, kao i merama koje bi se mogle preduzeti da se spreči gubljenje domena. Ipak, Danci su se uvek nekako vodili politikom „Šta bude, biće“. Postoje argumenti i da se domen zadrži, ali ima i argumenata koji su protiv zadržavnja domena. Napuštanje domena je svesno u multinacionalnim kompanijama i ta pojava napuštanja/otpisivanja domena naziva se domenefraskrivning. domenefraskrivning. S druge strane, povratak domena naziva se domeneerobring.
7
FRAZEOLOGIJA Frazeologija je leksikologija u širem smislu, te i ona na neki način proučava veze u koje lekseme stupaju. U najširem mogućem smislu, frazeologija proučava leksički spoj – ordforbindelse. Tri su
kriterijuma za procenjivanje statusa leksičkog spoja/veze: 1. ZNAČENJE VEZE – podrazumeva – podrazumeva da li se značenje veze može protumačiti ili ne, tj. da li je veza transparentna ili ne. Prema tome, značenje veze može biti transparentno ili desemantizovano. Desemantizacija može biti potpuna ili delimična. – podrazumeva čvrstinu veze među rečima, tj. da li je 2. KONVENCIONALNOST IZRAZA – podrazumeva dozvoljena neka varijacija ili modifikacija veze.
Morfološke modifikacije se tiču (ne)mogućnosti promene broja, lica, vremena, načina. Leksičke varijacije tiču se varijacije u izboru leksema: stå med bägge fötterna/benen på jorden. Okazione varijacije tiču se dodavanja i skraćivanja elemenata u vezi; jezgro ostaje čvrsto, a skraćuju se krajnje tačke: Førstemann til mølla (får først male). male). 3. FORMALNI STATUS VEZE – podrazumeva podrazumeva da li je reč o sintagmi ili rečenici: leksički spojevi spo jevi nominativnog karaktera su sintagme, a leksički spojevi komunikativnog kataktera su rečenice. Kolokacije – ili kollokasjon kollokasjon su ustaljene veze sa logičnim značenjem. Dva su glavna tipa
interesovanja za kolokacije, nemački (Hausmann) i englski (Firth). Lekseme koje čine jednu kolokaciju nazivaju se kolokati. kolokati. Kolokati imaju različitu ulogu: primarni kolokat, koji se još naziva i baza tj. basis/kjerne važnija je reč u kolokaciji. Sekundarni kolokat je manje važna reč u kolokaciji i on se još naziva i kolokator, tj. kollokator . To znači da su oba kolokata podređena u odnosu na kolokaciju, ali je kolokator podređen u odnosu na primarni kolokat, jer je on manje bitna reč u kolokaciji. Postoje dve podele kolokacija: 1. na osnovu funkcije kolokatora i kolokatora i 2. na osnovu mogućnosti zamene kolokatora. 1. Na osnovu funkcije kolokatora, postoje gramatičke i leksičke kolokacije /semantiske kollokasjon. Kod gramatičkih kolokacija kolokator je gramatička reč i to su uglavnom spojevi im./gl./prid. + predlog i ove se kolokacije uče napamet: mening om, forskel på, eksempel på, bo i, glad for, sikker på, skuffet skuffet over, råte på, glede seg, kalle etter, Kod leksičkih ili semantičkih – leksikalse/semantiske kollokasjoner - i baza i kolokator su leksičke reči: djupt sårad djupt sårad (duboko povređen), å sove fast, skinende hvit, dårlig samvittinghed 2. Na osnovu mogućnosti zamene kolokatora , postoje , postoje otvorene otvorene i zatvorene kolokacije. Otvorene kolokacije ili åpne kollokasjoner su transparentne, baza je stalna, a kolokator je zamenljiv u nekoj meri. Zatvorene kolokacije ili begrensete kollokasjoner su su transparentne, baza je stalna, kolikator je slabo ili nimalo zamenljiv, dozvoljene su gramatičke modifikacije, ali semantičke nisu.
Sposobnost jedne lekseme da kolocira sa određenim spektrom/nizom drugih leksema nativa se kolokacioni opseg ili ili kolokabilnost.
Pojava da jedna leskema poseduje sposobnost da može da stupa u sintagmatske odnose naziva se kollokationspotential (swe). Unikatne kolokacije kolokacije - 1 reč s 1 rečju kolocira: dæmre - dagen dæmrer – svanuti, svanuti, 8
blond hår – plava plava kosa Idiomi – idiom idiom je tip leksičkog spoja koji se sastoji iz više autosemantičkih reči i koji karakteriše
čvrsta povezanost i neki nivo idiomatičnosti. Idiomatičnost je pojava kada skup svih članova jednog idioma čini ceo idiom. Paralelna pojava ovoj je recimo endocentrična složenica. U idiomima se jezgro ne menja i varira samo jedan deo: ako je u pitanju leksika, varira cela reč, a ako je u pitanju morfologija, menja se samo oblik neke reči. Idiomi se dela na: idiome nominativnog karaktera i na idiome komunikativnog karaktera. IDIOMI NOMINATIVNOG KARAKTERA su globalni i komponentni idiomi, idiomi, kao i bezglagolske i glagolske fraze. fraze. Idiomi nominativnog karaktera su ispod nivoa rečenice i jednaki su
nekakvom rečeničnom konstituentu. Uklapaju se u rečenicu i gramatički (tj. po paradigmi) se prilagođavaju kontekstu. Sadržinski i funkcionalno funk cionalno idiomi nominativnog karaktera su jedna leksema. 1. Globalni idiomi – globalni idiomi su oni kod kojih postoji uzajamna zavisnost među punoznačnim rečima koji ga čine. Samo u celini – globalno globalno – idiom saterati idiom saterati u mišju rupu znači nadvladati, potpuno potisnuti. potisnuti. Kada bi se umesto glagola saterati saterati upotrebio glagol otići, leći, zaviriti, značenje bi se promenilo. Isto bi se desilo i ako bi se uz glagol saterati upotrebila saterati upotrebila neka druga odernica, tipa u rov, u krtičinu rupu. Love noen gull og grønne skoger = love noen store rikdom Holde tand for tunge = tie stille Have rotter på lofter = ikke være riktig klog = ne biti sav svoj Göra en mygga til en elefant = överdriva 2. Komponentni idiomi – komponentni idiomi su oni kod kojih ne postoji zavisna veza među punoznačnim rečima koje ga čine. U idiomu ne vredi ni prebijene pare pare samo je jedna
komponenta nosilac frazeološkog značenja, i upravo ona ima preneseno značenje. Komponenta ni prebijene pare ima značenje nimalo i kada bismo tu komponentu zamenili za recimo ni pišljiva boba, značenje ovog idioma ostalo bi isto, za razliku o d globalnog idioma, gde bi se značenje promenilo. Gå som smort = gå (mycket) bra Holde af noget som en kat af sennep = meget = veoma Koste det hvide ud af øjnene = meget 3. Bezglagolske fraze:
IMENIČKE, PRIDEVSKE, PREDLOŠKE, PRILOŠKE SINTAGME: i en nøddeskal – nøddeskal – in in a nutshell de enige jakt marker = večna lovišta et lig i lasten – lasten – leš leš u tovaru = nešto sto krijemo for ehvert pris = po svaku cenu et columbi egg = nešto prosto en gang for alle NAPOREDNE KONSTRUKCIJE: aliteracija i asonanca spadaju u ovu grupu: hver smitt og smule = svaka sitnica mann og muss, spott og spe, ditt og datt, sus og dus, her og der, 9
skikk og bruk sinonimija i antonimija: i det store og hele, med voldt og makt = na silu, dag og natt, på liv og død = uraditi nešto po svaku cenu, i fyr og flamme = opsednutost u dobrom smislu xD, over stok og stein = brzom brzinom, på kryss og tvers = uzduž i popreko på liv og død = uraditi nešto po svaku cenu himmel og jord = i na nebu ne bu i na zemlji KOMPARATIVNI IDIOMI: sulten som en ulv stark som en oxe flittig som en maur sur som en potte = ljut kao rakija våt som en druknett gatt = pijan kao udavljena mačka lur som en rev = lukav kao lisica arg som en bi = ljut kao pčela
IDIOMATIZOVANI POLUTERMINI (bolesti, jela, pića, cveće)
arme riddere = prženice rika riddare = slatka pavlaka brenende kjærlighet = slanina, luk... Janssons frestelse = krompir + svašta svašta nešto tilslørte bondepiker = pire od jabuka, cimet, slatka pavlaka, prezle rusisk havfrue = koktel røde hunder = boginje fandens mælkebøtte = maslačak jomfru Marias sengehelm = Ivanjsko cveće nøgen jomfru – jomfru – nage nage device = šafran grå stær = glaukom grøn stær = katarakta 4. Glagolske fraze: GLAGOLI SA PARTIKULOM: se opp til noen, ta av GLAGOLI U INFINITIVU: å bite i det sure eplet, å sette foten ned = odbiti, å trampe i salaten = tražiti nevolju GLAGOLSKI KOMPARATIVNI IDIOMI: gå som hakka møkk = ide kao zguljeno sranje xD stå som slid i kønne = stajati zbijeno se ut som spørsmålstegn = izgledati zbunjeno lese bøker som fanden leser Bibelen IDIOMI KOMUNIKATIVNOG KARAKTERA su pragmatički frazeologizmi, poslovice, velerizmi i krilatice. Na nivou su cele rečenice, a u skandinavskoj skandinavs koj leksikologiji se vodi pitanje oko toga da li bi idiome komunikativnog karaktera trebalo da proučava frazeologija ili paremologija.
10
1. Pragmatički frazeologizmi - rutinformler, pragmatiska fraser. Ovo su uglavnom idiomi pozdravnog karaktera, karakter a, proste rečenice: Hei på deg! God dag! da g! Ha en fin dag! Det var en lang arbeidsdag! 2. Poslovice – poslovice ili ordtak i ordspråk. Ordtak mogu biti i potpune rečenice, ali i
sintaksički nepotpuni slikoviti izrazi. S druge strane, orspråk predstavljaju potpuno slikovite idiome, ili cele rečenice – orsproklige talemåder. Posovice su idiomi kominikativnog karaktera koje nisu semantički transparentne i mogući je najmanji stepen modifikacije. Nemaju tačno poreklo, relativno često su u upotrebi, te zbog toga imaju specijalnu strukturu koja je često lako pamtljiva i rimuje se (ili ima i aliteracije). One su usmeno prenosive i nosioci su neke narodne mudrosti, pouke. Ut på tur, aldri sur! Ingen fisk uten ben. Hastverk er lastverk = što = što je brzo to je i kuso Uten mat og drikke duger helten ikke = nema junaka junaka bez hrane i pića Man må smede, mens jernet er varmt = gvožđe se kuje dok je vruće Når det regner på presten, drypper det på klokkeren. Inger röd utan eld = nema vatre bez dima Like barn leker best best = sličan se sličnom raduje Den enes død, den andens brød = dok jednom ne smrkne, drugom ne svane De gamle skal man ære, de unge skal man lære. 3. Velerizmi – ili ili wellerisme su izrazi koji su nastali od poslovica u šaljivom obliku i najčešće su bezobrazni. Ime je nastalo po Samu Welleru, a odlikuju se time što im je glagol u preteritu
(verba dicendi); tumače se bukvalno. Et lite, men utsøkt selskap, sa mannen, han drakk selv. Det fins alltid en utvei, sa musen, den lå i kattens mage. Ehn ver er seg selv nærmest, sa kjeringa, hun spiste rømmegrøtten selv. Ett ägg är ett ägg, sa mannen, tog det största. 4. Krilatice – ili ili bevingede ord su su idiomi komunikativnog karaktera koji su zapravo maksime i aforizmi (postaju citati). Imaju poznatog autora, za razliku od poslovica, a u skandinavskim
krilaticama najveći izvori su Abdersen, Ibsen i Biblija. Najčešće su interanacionalnog karaktera i često se upotrebljavaju. At have øjne som tekopper Peer, du lyver! A være seg s eg selv er seg selv å dødeHver fugl synger met sit næb = svako sva ko radi kako najbolje ume den gyllende medlvägen = zlatna sredina om tycke och smak skall man inte diskutera förbjuden frukt vårt daglige brød = hleb naš nasuš ni ni Alle som griper til sverd, skall falle for for sverd Gå utenom, Peer! = neko ko traži lakši put, uvek lakši izlaz, zaobilazi
Ustaljenje paratagme su složene jezičke jedinice koje se sastoje iz 2 ili više delova. Mnoge paratagme su ustaljeni izrazi ( faste faste utrykk), čiji članovi ne mogu da se menjaju. Ustaljene paratagme mogu biti sinonimi ili antonimi, ali ima i onih koji ne spadaju u ove kategorije. Synonymer: rykk og napp, tøys og tull, (i) flokk og følge, klabb og babb, babb, 11
Antonymer: folk Antonymer: folk og fe, krig og fred, foran og bak i ostali: armer og bein, bein, berg og dal , bøtter og spann, spann, død og pine, fisk pine, fisk og vilt, flo og fjære, flokk og følge, fyr og flamme, gråt og jammer, gods og g ull, knall og fall,hytt og vær, (over) hals og hode, (på) kryss og tvers, (love) gull og grønne skoger IDIOLEKT - lični jezik, jezik, jezik pojedinca, obuhvata sveukupnost jezičkih sredstava kojima
raspolaže pojedinačni pripadnik određene jezičke zajednice. SOCIOLEKT - tipovi govora kojima se odlikuju određene društvene grupe, definisane socioekonomskim statusom, stepenom obrazovanja, profesijom, pa i polom i uzrastom. DIJALEKT - plod teritorijalnog raslojavanja, govor određenog određeno g područja
LEKSIKOGRAFIJA
Leksikografija je lingvistička disciplina koja se bavi vrstama i tipovima rečnika. Metaleksikografija je deo leksikografije koji je nastao iz prakse izrade rečnika. Jedan rečnik se sastoji iz mikro- i makrostrukture. Makrostruktura rečnika podrazumeva naslov, uputstva i razne dodatke i makrostruktura se bavi odnosom među lemama, tj. makrostruktura predstvlja način na koji su podaci uneti u rečnik. re č i gramatičke naznake te reči. Ona se nalazi sa Lema (lemmata, množ.) predstavlja odredničku reč leve strane rečničkog članka i najčešče je boldovana. Na osnovu načina na koji su leme uređene u jednom rečniku, rečnik može imati sistematsku (kao tezaurusi i onomasiološki rečnici) ili alfabetsku strukturu. Mi ćemo se dalje baviti alfabetskom strukturom. U zavisnisti od toga da li se leme navode od početnog ili završnog završn og slova, alfabetizacija alfab etizacija lema može biti b iti inicijalna ili finalna. ili finalna. Osim toga, alfabetizacija ima još jedan kriterijum podele, prema načinu grupisanja reči, a to je na glatku/ravnu alfabetizaciju, gnezdo i nišu. Kod glatke Kod glatke alfabetizacije svaka alfabetizacije svaka lema ima svoj posebni članak.2 Gnezda su teža za snalaženje i reči su grupisane po porodicama reči. Odrednice su poređane po tvorbenoj osnovi. Niše su specifične po tome što ponekad dolazi do prekida alfabetizacije i u nišama najlakše nalazimo
složenice. Kada se u rečniku naleti na reč od dva člana, postoje dva načina alfabetizacije: znak po znak ili slovo po slovo ((slovo po slovo ide bukvalno a, b, c (fora sa višečlanim leksemama jeste da se spoje, ide lakše). Reč po reč idu prvo alfabetski višečlane lekseme, a onda one jednočlane, takođe alfabetskim redom sređene). Lema sa leve strane, zajedno sa svim informacijama koje se o njoj nalaze sa desne strane, čine jedan članak tj. tj. blok – blok – artikkelblokk. artikkelblokk. Članci su jedna obrazovana celina. Lema pripada makrostrukturi, a informacije koje se iza leme nalaze spadaju u mikrostrukturu. Ako je lema deo i mikro- i makrostrukture
(što kod nekih autora jeste slučaj), onda je članak jednak mikrostrukturi. U vezi sa lemom postoji još jedan pojam, a to je lematizacija. Ona lematizacija. Ona podrazumeva 2 stvari: 1. Proces u kom se jedna gramatička reč odabira kao predstavnik jednelekseme 2. Donošenje odluke da će nešto stajati kao samostalna lema. Većina lema su lekseme. 22
HOMONIMI SE ODVAJAJU U POSEBNE ČLANKE
12
Mikrostruktura se odnosi na redolsed i odnos informacija koje su podređene pod jednom lemom.
DEFINICIJE u rečnicima su još jedan njegov bitan deo. Postoje 3 vrste definicija: 1. Analitička definicija – definicija – za za koju se zna iz prirodnih nauka, koja ima kriterijume genus proximum (kojoj kategoriji nešto pripada, recimo fotelja: nameštaj) i diferencia specifica (kriterijum koji je pokazatelj neke specifične razlike: ima 4 noge, za sedenje, stoji u dnevnoj sobi...). Leksikografska definicija teži analitičkoj definiciji. 2. Sintetička definicija – koja – koja se zasniva na poređenju. Pa će se tako žuta boja objašnjavati njenim upoređivanjem sa korom limuna, belina snega sa papirom, crvena boja sa krvlju i slično. – definicija u kojoj ukazujemo ili pokazujemo vanjezičku stvarnost. Ova se 3. Ostenzivna definicija – definicija definicija nalazi u ilustrovanim rečnicima. U toj oblasti poznat je COBUILD format koji je poznat po tome što ne daje obične definicije, već ih stavlja u format rečenice. Na primer ”kad neko trči, pomera noge unapred na takav i takav način.” Problemi definicija se kriju u takozvanoj kružnoj definiciji, koju najbolje ilustruje primer ”Plavo
je boja plavog neba” ili ”Lepota je ono što poseduje lepotu”. Drugi problemi definicije tiču se njene obimnosti – da da li je definicija preobimna ili ne – jer jer ona mora da sadrži dovoljnu količinu podataka po dataka da mi prepoznamo reč, a opet, da je dovoljno kratka i odgovara formatu rečnika. Treći problem je i negativnost: definisanjem reči kao nešto što nije ne znači da je na taj način definisana na odgovarajući način. Ako je glagol ići definisan kao nešto suprotno do sedeti, definicija nam i dalje nije rekla šta ići jeste.
PRIMERI u rečnicima imaju funkciju da pokažu kako neka reč može da se upotrebi u određenom kontekstu. Primer bi trebalo da bude što ilustativniji i da pokaže što više osobina neke reči, na primer njene sintagmatske, semantičke i morfološke osobine. Primeri mogu biti autentični ili redakcijski. Autentični primeri su oni primeri su najčešće vađeni iz nekih književnih dela i to umeju da budu čitave rečenice izvađene iz nekih romana. Redakcijski primeri su, sa druge strane, primeri pr imeri koje je dao autor samog rečnika. Osim toga, primeri još mogu biti i živi ili živi ili mrtvi. Živi primeri pokazuju konkretnu upotrebu reči. To je iskaz na prirodnom, normalnom jeziku, najčešće u vidu rečenica, ali pojavljuju se i sintagme. Mrtvi primeri, sa druge strane, predstavljaju samo generalni obrazac upotrebe, koji je koncentrovan i neutralizovan do anonimnosti.
13
EKVIVALENCIJA
s inonimija jezika. Kako je totalna sinonimija jedva moguća moguć a Ekvivalencija je u leksikografskom smislu sinonimija između reči ili izraza jednog jezika, tako je i totalna ekvivalencija skoro nemoguća. U oba slučaja je to najviše među tehničkim i akademskim terminima moguće pronaći ovaj fenomen. Uglavnom je ekvivalencija parcijalna ili delimična. Potpuna ekvivalencija
Potpuna ekvivalencija je, kao što je već rečeno, retka. Potpuna ekvivalencija znači da je značenje potpuno isto, što u praksi pr aksi znači da referent mora mor a biti strogo definisan i ograničen. Konotacije, asocijacije moraju biti potpuno iste, što zapravo povlači prilično neutralan sadržaj koji u maloj meri ili uopšte ne budi emocije. Emotivne reakcije na reči se razlikuju u različitim jezicima. Kao što je rečeno, potpunu ekvivalenciju nalazimo kod termina, jer su oni upravo stvoreni kao internacionalni, sa istim značenjem u svim jezicima. I u svakodnevnom govoru možemo pronaći neke reči sa potpunom ekvivalencijom: leap-year – skotår, skotår, meteorite – meteoritt, meteoritt, Sunday – søndag, søndag, month – måned, måned, kilometer – kilometer kilometer Prototipska ekvivalencija
Daleko uobičajenija od potpune ekvivalencije je prototipska ekvivalencija, kada dve reči u različitim jezikama uglavnom pokrivaju iste ili veoma slične predstave govornika, ali kada je samo razgraničavanje značenja ipak različito. Ovo je naročito slučaj u jezicima koji su u tesnim kulurnim vezama. Što je su više prostorno, vremenski ili kulturno udaljeni jezici, manje je slučajeva prototipske ekvivalencije. Međutim, kako su mnogi elementi našeg života i elementi prirode koja nas okružuje svugde isti, uvek će postojati slučajevi ovakve ekvivalencije između različitih jezika. Ekvivalentna je standardna (prototipska) upotreba reči.
Delimična ekvivalencija Delimična (parcijalna) ekvivalencija postoji u slučaju kada par reči iz različitih jezika samo delimično pokrivaju značenje jedna drugoj. Npr. u jednom jeziku može postojati jedan pojam a u drugom dva, samim tim u jednom jeziku jedna reč za jedan značenjski opseg, a u drugom dve, homonimija u je dnom jeziku bez odgovarajuće u drugoj itd. (primer je norveška n orveška reč bein – kost, noga). Denotativna ili semantička ekvivalencija Deonotativni ili semantički sadržaj značenja reči je ekvivalentan, ali su različiti uslovi upotrebe, konotacije ili oznake razne vrste. U sledećim primerima je lema stilski markirana, ali ekvivalent na stranom jeziku nije, tako da se stilska oznaka mora eksplicitno naznačiti u parentezama: buddy (familiært) kamerat, hustru (formal) wife, wife, sibling (fagspråk) bror eller syster
Pragmatička ekvivalencija
Pragmatička ekvivalencija nije doslovna ekvivalencija, ali ipak funkcioniše kao ravnorpavan prenos polazišne leme. Postoje različiti r azličiti tipovi pragmatičke ekvivalencije. Idiomi i poslovice pos lovice su primer ovoga. ovog a. U rečniku mora stajati pragmatički ekvivalent uz naznaku da je reč o idiomu. To je reč o prenesenom značenju koje je isto u oba jezika, iako doslovna ekvivalencija ne postoji. Još jedan primer pragmatičke ekvivalencije imamo u slučaju funkcijskih reči ili slobodnih gramatičkih morfema u dva jezika.
14
Nulta ekvivalencija
Nulta ekvivalencija je zapravo potpuno nepostojanje ekvivalencije između reči ili pojma u dva jezika. Razlikujemo dva glavna tipa nulte ekvivalencije: leksičku i kulturološki zasnovanu. Leksička nulta ekvivalencija je ono što nazivamo leksičkom lakunom u jednom jeziku, a to znači da u tom jeziku nema lekseme koja bi mogla postojati. Npr. u engleskom imamo glagol to ski, a u norveškom kao ekvivalent imamo frazu å gå på ski.
Kulturološki zasnovana nulta ekvivalencija postoji u slučaju kada u jednom jeziku postoji neki pojam koji je izrazito vezan za tu određenu kulturu (ili u pogledu društvenih ili u pogledu prirodnih odnosa). Ovo je veoma čest fenomen, čak i u bliskim zajednicama. Može se konstruisati ekvivalent koji bi govorniku stranog jezika dao predstavu o tome na šta misli govornik polaznog (izvornog) jezika (kildespråk). To se naziva surogat-ekvivalentom. Još jedan način na koji se ovaj problem može prevazići je da se pronađe reč u sopstvenom jeziku koja se odnosi na srodan pojam u sopstevnoj kulturi. Poslednji, i najazastupljeniji, način rešavanja ovog problema je parafraziranje (Vinmonopol , dugnad ). ). Neprevedivi pojmovi iz norveškog su npr. økseskaftsvar, askeladd, spikarsuppe, bøyg .
ESEJSKA PITANJA 15
1. Usvajanje jezika, strategije predavanja jezika Kada se osobe koje uče jezik susreću sa novim rečima (pisano il usmeno), na jedan ili drugi
način ih moraju obraditi mentalno, inače ih neće naučiti – ako – ako ih ne procesuiraju, samo učenje tih reči će izostati. Uzroci da ih ne obrade su mnogi: reč(i) nisu bitne u kontekstu, učenik nije zainteresovan da više napreduje u datom jeziku, ima previše nepoznatih reči u datoj sekvenci, često se probudi želja za razumevanjem, ali ne svake pojedinačne reči, već na nivou fraze, rečenice ili sekvence teksta. Ova potraga za značenjem je pokretačka snaga za učenje reči i uzrok učenja. Da bi se reči naučile, potraga mora da da rezultat, koji ne mora da bude savršen ili da značenje bude perfektno razgraničeno, ali mora dati nešto što se može nadgrađivati sledećom prilikom, tako da se proces učenja nastavlja. Postoje svesne i nesvesne strategije učenja. Nesvesne se tiču uspostavljanja veza u našem mentalnom sklopu, tako da proces razumevanja i učenja može početi, a mentalne aktivnosti poput asocijacija, raspoređivanja i izbora informacija, izvlačenje zaključaka se aktiviraju tako da mi vidimo veze, obrasce/šablone, sličnosti i razlike. Svesne su one koje koristimo kada želimo da usvojimo nešto, kada pokusavamo da ”uskladištimo” nešto što se po potrebi može brzo iskoristiti. To što se uči može biti različitih tipova, ali kod usvajanja jezika, cilj je da se uspostavi veza između sadržaja i forme i da ta veza bude stabilna i brza.
Na osnovu različitih istraživanja, izdvajaju se 4 strategije koje dobri učenici jezika koriste u većoj meri, ili na bolji način od loših: 1. Metakognitivna, 2. Kognitivna, 3. Socijalna, 4. Afektivna strategija METAKOGNITIVNA je aktivna strategija planiranja gde učenik bira glavni cilj i manje ciljeve, prepoznaje stadijume i sekvence u razvoju i evaluira sam proces učenja u skladu sa time. KOGNITIVNA je tipična ”školska strategija”, gde je učenik pripremljen da uči i vezba, i razvija tehnike za pamćenje, prolazi kroz produkciju i revidira tamo gde je to to neophodno. SOCIJALNA strategija, postavlja učenika u kontakt sa drugim jezikom, učenik trazi kontakt sa
izvornim govornicima jezika koji uči i prihvata određen ”dečiji položaj” i razmak pri početku učenja, a kako učenje napreduje, tako učenik polako može da se oslobađa tog više detinjastog kontakta i trazi ”odrasliji” nivo nadalje. VEZA KOGNITIVNOG I SOCIJALNOG: Lily Wong Fillmore je istraživala vezu između dobr ih ih socijalnih i kognitivnih strategija sa doseljeničkom decom meksičkog porekla, i pokazalo se da je najbolja učenica, Nora, razgovor održavala (socijalna strategija) koristeći neke gotove izraze koje je naučila (kognitivna strategija). Na ovaj nači je imala dovoljno neophodnog jezičkog materijala koji joj je bio razumljiv, jer se mogao povezati sa igrama koje su igrali (kognitivna). Drugi slučaj je devojčica Jenny (Golden istraživala) koja je imala lošu socijalnu strategiju, ali je maksimalno koristila kognitivnu kognitivnu strategiju slušajući i posmatrajući drugu decu. Nikada je nisu videli da je pokušavala da isproba nešto od jezika koji je učila u vrtiću (ne zna se da li je za sebe vežbala izražavanje), i ona je zapravo prošla ono što se zove ”the silent period”, ali je pokazano drugim istraživanjima, nakon što su prikačili su prikačili mikrofone mikrof one deci koja su nalik deci u ”the silent periodu”, da su tiho ponavljala ono što se govorilo/radilo. Ne moraju sva deca koja prolaze kroz ovakav period to nužno da rade, ali se može zaključiti da većinom sva deca prolaze kroz reči i obrađuju ih u okviru nekakvog unutrašnjeg govora. AFEKTIVNA strategija postavlja učenika u stanje da može da se oslobodi emocijalnih i motivacionih problema sa učenjem jezika, poput problema kao što su jezički i kulturni šok i jezički i kulturni stres. I ovo je bitno jer dovodi do toga da učenik razvija dobar odnos prema sebi kao dobrom 16
učeniku jezika, prema učenju jezika generalno i prema kulturi i zajednici gde se taj određeni jezik govori. Bitno je i UČENJE IZ KONTEKSTA. Robert Sternberg smatra da za učenje iz konteksta postoje neophodna tri procesa: 1. Razlikovanje relevantne i nerelevantne informacije 2. Kombinacija relevantnih signala
3. Poređenje starog i novog znanja 2. Metode nastave vokabulara (usvajanje vokabulara pri učenju stranog jezika)
Interesovanje za reči i vokabular u kontekstu predavanja novog jezika zapravo nije nešto novo. Već od trećeg veka pre Hrista, posle pobede Akađanaa nad Sumercima, zna se da su neki od Akađanaa učili sumerski od sumerskih učitelja i da su ovi napravili dvojezične rečnike, ali mera u kojoj je vokabular bio bitan zavisila je od tnačina na koji se jezička nastava vremenom menjala, zavisno od onih koji uče, onoga za šta će jezik koristiti i slično. U 17.veku raste srednja klasa i tako raste i potreba za organizovaniju nastavu jezika. Od tog perioda se može pričati o metodama i metodici nastave jezika. Bitno je odmah naglasiti da iako je vokabular od esencijalnog značaja za nastavu jezika, nije bio definisan kao zasebna celina unutar jezičke pedagogije i nastave pre 1980-ih. Gramatička i prevodilačka metoda - početak 20. veka, gramatička i prevodilačka metoda je dominirala zapadnim svetom, imala je korene u starim jezicima, grčkom i latinskom, kao i isti princip nastave, ali sada su počeli da se predaju moderni jezici, poput engleskog i francuskog, a koristila se ista metoda. Tekstovi su često bili autentični, ali iz dela koja su se odlikovala intelektualnim sadržajem, pa nisu bili mnogo korisni u praktičnom životu. Dvojezične liste su često pratile ove tekstove, nekada alfabetizovane, često raspoređene i po nekim oblastima i grupama značenjskim, i očekivalo se da se nabubaju reči i gramatika da bi se tekstovi adekvatno preveli. Poznavanje reči značilo je poznavanje značenja i etimologije. Direktna metoda se razvila u Evropi poslednjih decenija 19. veka, i ozbiljno se pr oširila oširila Skandinavijom, kada se preporučeno koristi u narodnim školama 1930-ih. U odnosu na gramatičko prevodilačku metodu, ova metoda sa današnjeg dan ašnjeg stanovišta deluje moderno: cilj je bio da se đaci nauče da govore na ciljanom jeziku, a udžbenici su imali specijalne tekstove, namenski napisane, koji je trebalo da budu interesantni i da postepeno bivaju teži i komplikovaniji. Vokabular prikazan u tim užbenicima je bio svakodnevan i neophodan za z a komunikaciju; nastavnik bi objašnjavao termine na jeziku koji se uči, eventualno uz pomoć mimike i crtanja, kao i uz brojne slike zemlje u kojoj se ciljani govor koristi. Ovo
je
bio i začetak zanra udžbenika. Audiolingvalna (strukturalistička) metoda bazirana je na bihejvior ističkoj ističkoj metodi predavanja jezika. Etabliranje dobrih modela je bilo esencijalno u ovoj teoriji učenja, kao i gramatika, odnosno jezička struktura, kako su je tad zvali. Pravilne struk ture ture su vežbane od najranijeg početaka, a broj novih reči u svakoj novoj lekciji je bio omanji, tako da se koncentracija mogla držati na izgovoru i gramatici. Dalje nadgrađivanje vokabulara trebalo je da sačeka dok se strukture ne usvoje tako da se koriste nepogrešivo. Reči koje liče međusobno u novom i maternjem jeziku, ali imaju različito značenje, lažni prijatelji, isticani su i naznačavani da učenici budu skroz sigurni oko razlike. Čomski i vreme posle njega: reakcija na bihejviorističku teoriju dolaze sa Čomskim, koje je potpuno negirao da se usvajanje jezika dešava tako što deca imitiraju jezik koji čuju i dobijaju pojačanje za ono što je dobro. Deca su rođena sa sposobnošću da nauče jezik, i da kada su izloženi tome, posebni mehanizmi učenja omogućavaju da ona budu u stanju da analiziraju jezik i izvode hipoteze o jeziku. 17
Čomski uvodi dva nova pojma: pojam pojma: pojam jezičke sposobnosti ezičke sposobnosti (linguistic competence) i govorne delatnosti (liguistic performance). performance). The treshold level (nivo praga, terskelnivåbeskrivelsen) je metoda koja je rezultat velikog evropskog projekta gde je cilj bio da se stvori lakši, ograničeni, manji cilj učenja jezika. Ovaj cilj je bio bitan osobama koje su planirale kurseve i pisale udž benike, npr. pisci koji su želeli da napišu udž benik koji je potreban turisti koji je u kratkoj poseti određenoj zemlji. Ističu se funkcija jezika, specijalni izrazi i svakodnevni izrazi, a to je dalje podeljeno npr. na socijalni kontakt, osećanja, postavljanje pitanja, prostorne odnose, količina, vreme, a specijalni izrazi su npr. kuca i dom, putovanje transport, zdravlje itd. The natural approach takođe ima ishodište u teoriji Čomskog, a zastupa ga američki lingvista Crashen. Ova teorija naglašava da unos mora biti razumljiv, a to se postiže time što je nivo tekstova malo iznad nivoa na kome su oni koji uče jezik. To se tiče i vokabulara, ali ga on ne pominje sa nekim posebnim isticanjem. Čitanje se ističe kao bitno za proširavanje vokabulara, a nastava je bitna i korisna u smislu da doprinosi sa razumljivim unosom, što će reći, onim sadrža jem gde je vokabular razumljiv
onima koji uče. 3. Kulturne smene i pozajmljivanje NAJSTARIJI PERIOD
Pozajmljenice najstarijeh perioda su uglavnom sve direktne pozajmljenice i potiču ili iz sfere trgovine sa zemljama na jugu, ili kontakata još iz Seobe naroda. To su pozajmljenice iz keltskog, i nekoliko pozajmljenica i latinskog iz najranijeg perioda. U pozajmljenice iz keltskog spadaju gvožđe – jern; carstvo/država - rige,rike; rige,rike; zatim reč oko koje ima sporenja ali se pretpostavlja da je iz keltskog embede/embete/ämbete – služba, – služba, činovnistvo, i na kraju ed – – zakletva. zakletva. Zatim dolazi čitav niz reči iz latinskog, iz nekakve trgovine. npr. vino - vinn, džak, torba - sakk - sakk , bakar - kobber/kopper/koppar , mlin, kao vodenica - mølle/mölla; reč za novčic - mynt . Kao i reč za biber, reč za kaiš, pojas. SREDNJI VEK Tek u srednjem veku je veći uticaj latinskog i grčkog. U sferi administracije se polako javlja latinksi, a sa uvođenjem i tuđih feudalnih modela, nemački i francuski jezik. U domenu trgovine donjonemački, holandski i pomalo engleskog se javlja. U pravnim tekstovima i zakonima nema mnogo pozajmljenica, a zanimljivo da su u trgovini korišćene reči stranog porekla ali da su u administrativnim tekstovima koristili svakodnevni jezik. U srednjem veku su se pojavili i jezici posrednici – frizijski i staroengleski, odatke dolaze misionari: prest od presbyteros (mada je grčka reč, a navedeno je na latinskom), engel, munk, kirke itd. kirke itd. DONJONEMAČKI pripada srednjem veku jer je Hanza dominirala većim delom nordijskog srednjeg veka. DONJONEMAČKI ili nedertysk jeste jezik koji je izvršio najveći uticaj na skandinavski
vokabular, i bez obzira sto se preko 80% reči savremenog danas pozajmljuje iz engleskog, pretpostavlja se da engleski nikad nece imati toliko dubok uticaj kao što je uticaj donjenemačkog. Što se tiče leksike, izazvao je pravu revoluciju, a razvitak Hanze i Hanzeanske lige je mnogo uticao na to, zbog trgovinskih veza koje su tada postojale na Baltiku, pa tako i Skandinavijom. Najveći trgovački gradovi bili su Kopenhagen, Bergen, Oslo i Visby na Gotlandu. Danas se smatra da se ne može izgovoriti ni j edna rečenica a da se ne upotrebe reči iz donjonemačkog. Ima raznih procena o procentu donjonemačkih reči u skandi jezicima, a najkonzervativnije su između 40-50%. Donjonemački je svakako bio jak uticaj sa trgovcima u naseljeniom mestima kao uticajnim slojem: gradonačelnici Stokholma bili su Nemci, a lingvistički gledano, i jezička sličnost je bila jedan od 18
razloga zašto je upliv bio toliki, jer skadni jezici i donjonemački imaju zajedničke faktore koji su ih odvajali od visokog nemačkog. Neki od tih faktora se tiču monoftonga (hus, a ne haus, nis a ne eis visokonemački i engleski su imali puno diftonga), a pre donjonemackog nije bilo glagolske prefiksacije. Uticaj je prisutan već od 12. veka kada su počeli prvi kontakti sa nemačkim gradovima, a vremenom su Nemci počeli da se naseljavaju u skandinavskim gradovima, a pretpostavka je da ih je bilo u svim slojevima, od gradonačelnika do slugu, a mnogi od njih su vodili i svoje sluge, tako da je kontakt bio istovremeni u svim slojevima, za razliku od toga da jezik prvo u đe u visoku kulturu (poput francuskog), gde se odomaće, pa tek onda silaze u niž e slojeve. Sa donjenemackim je uticaj bio istovremen na svim slojevima. Taj prelaz jeste bio gladak, ali je zabelezeno i nekliko osporova oko domaćih i stranih reči: krajem petnaestog veka zabeležena je kafanska tuća - u kafanu je uš ao vojnik Levord i u to vreme je u toj kafani sedeo i pio drugi covek. Levord je sve pozdravio prisutne sa Godt sintyal, (bog vas sve sacuvao), što nije bio stari izraz za taj pozdrav. Njemu se usprotivio Arne, nakon čega su se njih dvojica pobili, a Arne je poginuo. To je bila prva skandi žrtva u borbi za domaće reci. Većina knjiga koja se bavi donjenemackim i njegovim uticajem, ima samo gomilu spiskova, a Nordisk og nedertysk je knjiga koja se bavi sociolingvističkim aspektima, mada do samog kraja nije razrešeno zašto je uticaj bio toliko jak, i kako je moguće da je došlo do istovetnog uticaja u sve tri zemlje. 18.VEK Veliki broj francuskih pozajmica, koje su vezane za vojsku i politiku: )aggresjon, )aggresjon, diplomati, regime), regime), za odeću i kozmetiku (frisyre, frisør, paraply, parasoll, uniform, kostym), kostym), ostale tekovine kulture 18. veka poput izraza (hotell , champagne, dessert, litteratur , ironi) ironi) i dosta toga vezano gza pozorište ( sufflere, sufflere, aktør, aktrise, debut, debutere, debutere, ballet ...) ...) 19. VEK prva polovina: opet francuski: pozajmice vezane za odeću, toaletu itd: (bluse, (bluse, pantalong, brosch, kretong, mamelucker, paletå); paletå); oblast literature: ( føljetong, repertoar ), ),
reči vezane za nameštaj. druga polovina iz nemackog druga polovina 19.v. schæfer, stilleben, schwung 20. VEK Posle Drugog svetskog rata, ca 80% svih novih pozajmljenica: computer, laser, radar, outsider, service, team, make-up, scooter ; mnogo toga vezanog za musiku: jazz, musiku: jazz, rock, fusion, pønk, pønkrock , kao i za neke sportove: bowling, baseball, hockey, jockey
Generalni pregled pozajmljivanja: tokom istorije NAJVISE UZIMALI IZ: 1. donjonemačkog (ZASEBAN PARAGRAF) 14-16. vek, Hanza: regne, frakt, papir, greve, slott, peis, redskap 2. francuskog ,prva polovina 19.v: ballet, regime, litteratur, aggresjon, diplomati 3. nemačkog, druga polovina 19.v: schæfer, stilleben, schwung 4. engleskog, posle Drugog svetskog rata: computer, laser, radar, outsider, service, OSTALI BITNI IZVORI: 1) latinski jezik: PRVA FAZA – Stari Stari Rim i direktne pozajmljenice iz trgovine: vin, kål, kjøpe, mynt, DRUGA FAZA – već – veća ekspanzija latinskog zbog kristijanizacije: perken, kristijanizacije: perken, nonne, kloster, engel, djevel TREĆA FAZA - vezano za srednjovekovno obrazovanje i nauku itd: skole, professor, grammatikk, universitet 19
2) italijanski jezik: Vezano za umetnost, finansije i vojsku: opera, akvarell, galleri, bank, kassa, netto, soldat, kavaleri 3) hebrejski (pre svega biblijske pozajmljenice): seraf, pozajmljenice): seraf, satan, amen, påske, hallelujah, fariseer
4. Lingvistička klima i stavovi prema pozajmljivanju u Skandinaviji
JEZIČKA POLITIKA NORDIJSKIH ZEMALJA Jezička politika je planiranje jezika koje se sprovodi putem politickih sredstava. To znači da zemlje prilagođavaju svoje zakone o upotrebi jezika i propisuju koji jezik ili jezici su u zemlji zvanični z vanični a koji drugi su priznati (jezici manjina). Ovakve zakone država donosi zbog prava manjina i etničkih grupa. Postoje i različiti oblici jezičke politike, npr: vrsta koja priznaje koegzistenciju manjinskih jezičkih zajednica unutar države. To znaci da zajednica većine ima sva prava, ali se i pripadnicima manjinskih jez. zajednica pruža posebna zaštita. Švedska, 1999/2000.god. - zakonik gde se priznaje pet manjinskih jezika. Postoji i politika dvojezičnosti dvojez ičnosti koja priznaje prava svim članovima jezičke zajednice bez obzira na teritoriju koju naseljavaju.
DANSKA JEZIČKA POLITIKA Danska jezička komisija je 2003.god. predložila 4 tačke u vezi sa planiranjem danske jez. politike. Rezultat je Deklaracija o jeziku iz 2006. god. Prema ovoj deklaraciji status danskog je sledeci: danski je jedan od 6 celovitih jezika sa društvenom ulogom (ostali (os tali su finski, ferojski, norveški, švedski i islandski). Celovitost znači da se danski koristi u svim oblastima života, a to da ima društvenu ulogu - da se može
koristiti u svim društvenim situacijama: u sudstvu, školstvu... U perspektivi danske jez. politike je da danski ostane zvaničan jezik u Danskoj, u nauci i nastavi, i da svi dobiju mogucnost da se koriste danskim i pisano i usmeno, da se omoguci učenje najmanje 2 strana jezika u školama, kao i da se poboljša razumevanje ostalih nordijskih jezika. NORVEŠKA JEZIČKA POLITIKA Norveški zakon se tumaci u smislu da je Norveska "relativno mala jezička oblast", te da je norveški jezik pod stalnim pritiskom. Zbog toga političari i lingvisti smatraju da je neophodna organizovanija jezička politika koja se zasniva na tri osnovna prava: pra va: 1. pravo na nacionalni jezik
2. pravo na maternji ako nije norveški 3. pravo na strani jezik
ŠVEDSKA JEZIČKA POLITIKA Zakon o jez. politici donet je 2009. a od ranije postoje zakoni koji se bave pojedinim jezičkim pitanjima. Švedski parlament je tokom 2005. definisao švedsku jez. politiku putem 4 odrednice. Ministri prosvete nordijskih zemalja su doneli Deklaraciju o nordijskoj jezičkoj politici. Plan je da se radi na sledecem:
1. Pojačana nastava susednih i stranih jezika 2. Više jezika da se upotrebljava paralelno bez ugrožavanja 3. Da se podstakne višejezičnost (da ni jedan ne ugrožava drugi) 4. Da Sever bude internacionalni uzor za jezičko zajedništvo i saradnju. NSR – Nordens – Nordens språkråd (Nordijski jezički savez) funkcionise kao organ unutar nordijskog Saveza ministara kad je reč o jezičkoj saradnji, on (NSR) predlaže program međusobne jezičke saradnje i organizuje saradnju između nordijskih jezičkih komisija. Od kontinentalnih skandinavskih jezika najtrpeljiviji stav prema pozajmljenicama ima danski, pa
zatim švedski. Što se tiče norveškog, moramo odvojeno posmatrati bokmål i nynorsk, gde je bokmål 20
popustljiviji. Ostrvski skandinavski jezici su, zbog malog broja govornika i straha od izumiranja, poprilično puristički nastrojeni premda se oni više “čuvaju” od pozajml jenica jenica iz danskog i ostalih skandinavskih jezika nego od onih iz ostalih jezika.
Postoje tri tipa ponašanja prema pozajmljenicama u jeziku. Nalaženje odgovarajuće zamene, njhova adaptacija ili kompletno usvajanje. Adaptacija je nešto između prva dva, prilogođava reč duhu jezika a opet na nekin način čuva njen orignalni oblik. Kako ćemo se ponašatim zavisi od trenutne jezičke politike i skolonosti govornika. Trenutna jeziška politika skandinavskih zemalja je da prvo pokušaju da nađu zamenu pa tek onda ond a adaptiraju reč. 5. Purizam i lingvistička klima Purizam (purisme)
Purizam je ideologija zasnovana na teoriji o jezičkoj čistoći. Purističke tendencije su pokazatelji lingvističke klime. Danas ne postoji nijedan „čist“ jezik. Pozajmljenica ima u svim jezicima, pa čak i u islandskom, a mnogi jezici su i nastali kao mešavina dva jezika u dugom kontaktu. U svim nordijskim jezicima postoji puristička tradicija, ali intezitet varira. Lingvistička klima u nordijskim zemljama
Koncept „lingvističke klime“ koristi se kada se govori o ideološkoj klimi u pogledu upotrebe jezika,
pravilnosti te upotrebe i planiranja jezika. Uprkos kulturnoj homogenosti, nordijske zemlje se razlikuju u sociolingvističkoj strukturi i jezičkoj ideologiji.
Tolerancija ili čak pozitivan stav prema lingvističkim varijacijama je najnaglašeniji u Norveškoj – najpre u govoru, ali u velikom stepenu i u pisanju. Na drugom kraju skale su Švedska, Danska, Finska i Island – gde su pisani standardi rigorizni, a govorni skoro toliko rigorozni kao i pisani. U Švedskoj, Danskoj i Finskoj postoji izvestan stepen tolerancije dijalekata. Između dva ekstrema nalaze se farojska, grenlandska i samijska zajednica u kojima su pisani jezici strogo standardizovani dok se tolerišu varijacije u govoru, jer nijedna gurpa govornika nije toliko prestižna da bi njen govor bio usvojen kao model. Od kraja 19. veka izrazito puristički su samo Island, Farska Ostrva i Finska (prisutno i u finskošvedskom). Danska, Finska, Švedska i Island su na jednom kraju i u njima dominiraju jaki tradicionalni pogledi na uspostavljene ortografije. Sa njima su i Farojci. Norveška je na drugom kraju koja je prošla niz veoma obuhvatnih reformi pisanja. Šveđani su ortografski i morfološki puristi. Liberalniji su prema leksičkom materijalu. „Did hon se the tomte? – Da – Da loi je videla Deda Mraza“, prema jednom lingvisti, švedski će biti u opasnosti ako čujemo sličnu rečenicu, odnosno ako počnemo da pozajmljujemo centralne gramatičke reči. Tada se treba zabrinuti. Vrste purizma: 1. opšti (globalni)
– svi uticaji, svi jezici; specijalni (selektivni, usmereni) – uticaj jednog određenog jezika. Selektivni purizam je purizam usmeren protiv stranih reči iz nekog određenog
jezika. Globalni purizam nije karakterističan bukmolu, ali je bio karakteristika ranijem ninošku.
Selektivni purizam je danas karakterističan i za bukmol i za ninošk. 2. konzervativni – jezik jezik u trenutnom stanju treba zadržati, bez upliva promena; regresivni – želja – želja da se vrati u prvobitno stanje, da se očisti jezik i unazad 3. nacionalni, socijalni (stilistički) 4. purizam po jezičkim nivoima: fonološki + ortografski (prilagođavanje), morfološki, mor fološki, leksički
21
Tri konstantne funkcije purizma: 1. nekakva solidarnost, kolektivni identitet 2. razdvajanje – ko ko ne pripada nama – MI MI i ONI 3. komponenta prestiža (u vezi sa razlikom između nacionalnog i socijalnog ili stilističkog purizma
kada jedna varijanta jezika ima prestiž u odnosu na drugu) Posledice Purizam ima i svojih pozitivnih str ana: ana: očuvanje jezičke raznovrsnoti, povećanje jezičke svesti i
refleksije, očuvanje ugroženih jezika. Negativne su npr. to što iza leži teorija o kulturnoj homogenosti, učvršćuju se „jezičke elite“ – varijeteti – varijeteti loši i niži u hijerarhiji.Purziam je igrao veoma značajnu ulogu u razvoju evropskih standardnih jezika.
Strategije
prilagođavanje Prilagođavanje ili neprilagođavanje stranih reči – najkoinzistentnija u finskom, smai , islandksom, farojskom, grenladnskom. Na drugom kraju je danski, a između švedski i norvškei pronalaženje novih reči (neologizmi ili kovanice) (avfløsningsord / avløsnings-, avløyser(nynorsk – diftong), diftong), erstatningord /ersättningsord)
Zamenske reči Zamenske reči su uglavnom nekakvi kalkovi (prevedene pozajmljenice), ali ne uvek. Mogu biti i neologizmi , mogu se proširiti značenja postojećim rečima (semantičke promene):homepage – hjemmeside, genbruk – reciklaža. – reciklaža. Zamenske reči mogu nastati spontano ili konsekventno, sistematično merama jezičke politike. Najbolje se prime kada nastaju spontano (feedback – tilbakemelding). – tilbakemelding). Najviše zamenskih reči ima u švedskom (naročito u IT sektoru). Norveški je između danskog i švedskog. Kraće i prozirne zamenske reči su bolje i lakše se zadržavaju, lakše se uklope i u morfološke obrasce i grade porodice reči (e-post, *å poste?,/e-mail, å maile) Jezik može da izgubi i domen (sferu upotrebe jezika) - domæntab/domæntap/domänförlosa. Naftna terminologija u norveškom je zajedničkim naporima (u saradnji sa Statoilom) krajem 80 povraćena. Istorija purizma u skandinavskim jezicima
Najmanje purističke nordijske zemlje danas su one koje su se pre osamostalile kao države i uspele da izgrade nacionalne jezike. Danska i Švedska, sledi Norveška (naročito ninošk) i Farska Ostrva, Island i Finska koje su još uvek puristički nastrojene. U Švedskoj i Danskoj motivacija stiže sa državnog vrha nadole, dok u Norveškoj (ninošk naročito), na Farskim Ostrvima i Islandu motivacija dolazi od naroda. Postojale su tri glavne purističke tendencije: 1. u 16. i 17. veku težilo se „čišćenju“ jezika od romanskih jezika. Isticalo se da su nemački jezik i
skandinavski jezici sestrinski jezici i često je baš iz nemačkog uziman predložak (zamenjeno npr. poet – dikter, dikter, autor – forfatter). – forfatter). Purističke tendencije možemo pratiti već od 16. veka, kada se u Evropi počinje razvijati interesovanje za književnost psianu na maternjem jeziku. Da bi se to to započelo, trebalo je uobličiti jezik tako da bude „tačan“, „očistiti ga“. U Švedskoj se javno razvija interes za sopstveno kulturno nalseđe i jezik pre svega u 17. veku. Najpoznatiji borac za „originalni“ švedski jezički fond u ovom periodu bio je Georg Stiernhielm, koji u svom delu 22
„Hercules“ sprovodi puristička shvatanja u praksu i koristi reči koje potiču iz starijih vr emena, emena, tako da uz delo nudi i objašnjenje tih reči. Naročito je bio protiv pozajmljenica iz francuskog. 2. krajem 18. i početkom 19. veka preokrenuta je slika. Optužuje se Danska da je svoj lični sukob sa Nemačkom prenela na druge skandinavske zemlje. Težilo se „čišćenju“ od nemačkih reči.Ove tendencije iz 17. veka nastavljene su i u narednom periodu. Oblikovane su na različite načine i usmerene su naročito protiv reči obeleženih latinskim i francuskim uticajem. U 19. veku, veku nacionalnog romantizma, negativno poimanje stranih reči manifestovalo se, pre svega u slučaju latinskih ili francuskih pozajmljenica, između ostalog i direktivom sa višeg položaja. Sa nacionalnim romantizmom nije došla samo odbrana nacionalnog jezika, već se javlja i jako osećanje prema starom nordijskom jezičkom zajedništvu. Najpoznatiji izraz toga je možda Rydbergov pokušaj da lansira stare nordijske reči i nove, sopstvene, tvorenice kao zamenu za reči obojene stranim uticajem, npr. dagtal za datum.U 18. veku se romanizmi iz danskog iz baciju i zamenjuju kovanicama prema uzoru iz nemačkog: digter – poet – dichter, forfatter – autor – Verfasser 3. U modernom periodu – engleske – engleske pozajmljenice. Intezifikacija purističkih tendencija tokom 80ih i 90ih godina dvadesetog veka pod uticajem engleskog. Danska
Lingvistička svest u Danskoj je bila veća u ranijim periodima nego što je to slučaj danas. U 18. veku u modi je bio puristički pokret usmeren protiv pozajmljenica grčkog i romanskog porekla, naročito francuskog. Pre nešto više od pola veka, aktivan je bio sličan pokret, ali više nordijski i anti-nemački po karakteristikama. Nordijska ideologija, i u kontekstu jezika a i generalno, dobila je podršku tokom i posle Drugog svetskog rata, pod jakim uticajem osećanja da su nordijska, ili makar skandinavska zajednica neophodne u odbrani protiv nemačke ekspanzije (ne samo politički i vojno, već i kulturno i lingvistički). Ovo osećanje je bilo najjače izraženo u Danskoj, verovatno zbog geografskih razloga. Danas je purizam odbačen i u principu i u praksi. Danski prima pozajmljenice, spontano ih pilagođava, Danski jezik je standardizovan otprilike istovremeno sa švedskim. Danska se već poslednjih nekoliko decenija smatra najmanje puristički nastrojenom jezičkom zajednicom među nordijskim zemljama.
Švedska Švedski pripada starim evropskim nacionalnim jezicima i za vreme standardizacije pisanog jezika u 16, 17. i 18. veku nalazi se više tragova purizma. U svemu tome je švedska država igrala važnu ulogu.Danas je konzervativizam konzerv ativizam u spelovanju u švedskom jednako jedn ako jak kao jak kao u danskom što se tiče generalnih principa spelovanja. Jedino su u prilagođavanju stranih reči Šveđani voljniji od Danaca da uvedu fonetsko spelovanje, tako da engeleske pozajmljenice kao tape i hike pišemo tejp i hajk. Kada je reč o leksičkom purizmu izvesne rezerve prema upotrebi amerikanizama ame rikanizama su primetne – Jezički – Jezički savet je vodio kampanju protiv „svengelska“ („Swenglish“) krajem 1980-ih godina. Anti-puristi su bilo kakav vid purizma smatrali indikacijom negativnog stava prema stranim uticajima i gajenjem negativnog nacionalizma ili
čak rasizma, pa je kampanja podigla dosta prašine.
Norveška Kako je danski bio pisani jezik u službenoj upotrebi u Norveškoj do sredine 19. veka, pisana kultura u Norveškoj reflektuje tendencije u danskom purizmu. U 19. veku pokrenuti su različiti jezičkopolitički programi. U 20. veku možemo pričati o udruženom norveškom purizmu usmerenom protiv konzervativnih formi bokmola i tradicioalnih formi nioška. Pitanje purizam ili liberalizam je bilo važno u ninošku, a nešto manje u bukmolu. U ninošku, incijalna puristička tendencija je postepeno zamenjena libaralnijim stavom prema internacionalnom kulturnom vokabularu sa (uglavnom) grčkim i latinskim 23
korenima. Međutim, pozajmljenice iz danskog i nemačkog koje su u ninošk dospele preko bukmola još uvek se ne prihvataju, iako opozicija konstantno slabi. Kada je reč o purizmu usmerenom protiv engelskog, razlike između bukmola i ninoška nisu velike. Pisanje pozajmljenica u norveškom nije naročito kontroverzno. Široko rasprostranjeni radikalizam i nacionalizam u pogledu pisanja i jezika generalno doveo je do konzistentnijeg obrasca asimilacija u poređenju sa danskim i švedskim. U Norveškom jezičkom savetu predstavnici oba pisana standarda sarađuju i zajedno odlučuju o jezičkoj politici po pitanju anglicizama.
Island se izdvaja kao jedinstven u nordijskom kontekstu zbog ekstremno homogene prirode govornog jezika.
Ne postoje dijalekti kao fonološki i morfološki lingvistički varijeteti. Postoje varjacije u izgovoru ali su one generalno prihvaćene kao deo lingvističke tradicije. Homogenost u izgovoru ide u prilog i homogenosti u pisanju i islandska ortografija je koherentna i stabilna iako su postojale dve pravopisne
reforme u ovom veku. Glavna briga jezičkog planiranja u islandskom nisu ni izgovovor ni pisanje, već vokabular. Tako je bilo još od početka 19. veka . Bilo kako bilo, argumenti u prilog modernom purizmu jesu delom nacionalistički, naglašavanje čistoće i starine jezika jez ika kao nacionalnog blaga samog po sebi, s ebi, ali su i delom demokratsk i: i: nove reči konstruisane od izvornih elemenata često bolje pokrivaju značenje nego strane reči. Strukturni motiv: fonološka i morfološka struktura islandskog je u opasnosti od stranih reči koje se ne mogu asmilovati. Islanđani su poznati po leksičkom purizmu (ordpurisme): helikopter – þyrla, a kad se pozajmljenice i jave u islandskom, one su prilagođene: to feel – fíla, squash – skvass. Islandski purizam je usmeren ka svim jezicima. Čak i za norvešku reč slalåm zamenjena je rečju svig. Purizam se odnosi i na opšte reči i na termine: psykiatri je geðlæknisfræði. Purističke tendencije u islandskom su stare. Već u Wormsbók iz 1350. vidimo kako pisac procenjuje kako treba postupati sa varvarizmima. Ipak, tek sa humanizmom u 16. i 17. veku nastaju jasne purističke radnje. U 19. i 20. veku se purizam razvijao uz pomoć široko zastupljenog pravljenja novih reči. Postoji više razloga za još uvek jako postojanje pisane tradicije. Važna je predstava da su islandski i norenski skoro isti jezik. Ovo je diskutabilno, ali je ovakvo shvatanje dalo pisanom jeziku posebnu
vrednost i jaku ideju da Islanđani imaju istorijski zadatak da održe jezik čistim. Zatim je nastupio i nacionalizam. Jezička politika islandskog je samostalna politika u modernom internacionalnom društvu. Farojski
Farojska zajednica nije unificirana po pitanju govornih vaijranti kao Island, već je karakterišu dijalekatske razlike. One se uglavnom ogledaju u izgovoru i generalno se prihvataju: nije bilo pokušaja
da se ustanovi farojska govorna norma, tj. da se govor standardizuje. Borba protiv danske dominacije je
uvek bila primarni cilj iza farojskog jezičkog planiranja i tek nedavno je tu prisutna i borba protiv engleske dominacije. Generalno gledano, farojska zajednica je manje ujedinjena u stavovima po pitanju
purizma nego što je to slučaj sa islandskom, ali se pozajmljenice asimiluju u najvećoj mogućoj meri. Obuhvatnost i intezitetn farojskog purizma slični su islandskom purizmu. Interesantne zamenske reči su pacemaker – kvikil, kvikil, cd – fløga. fløga. Ipak je malo ublaženiji.Zbog ograničenih resursa, planiranje vokabulara u farojskom nije tako sveobuhvatno i sistematsko kao u islandskom. Relativno skoro su postavljeni
institucionalni okviri ove borbe i stoga se aktivnost na ovom polju svodila na entuzijastične i kompetentne pojedince.
Sami i Grenland
24
su generalno ok sa pozajmljenica jer imaju manjak resursa i tradicije za konzistentan i sistematičan purizam, ali i dalje pokušavaju da svoje lingvističke resurse upotrebe da bi izbegli stvaranje prevelike zavisnosti ili domiancije stranih jezika z modernizaciji sopstevnih vokabulara.
6.
Idiomi komunikativnog karaktera
7.
Pozajmljenice do 16. veka(valjda bese do 16xD)
8.
Sistem definicija u opštim jednojezičnim rečnicima
9.
Jos detalja o pozajmljenicama i adaptaciji
Stvarni leksikon jednog jezika seli sa ne reči domaćeg i stranog porekla. Reči domaćeg porekla u skansinavskim jezicima čini više slojeva: reči koje su dospele iz indoevropskih jezika, reči koje su karakteristilne za opštegermanski fond, kao i reči koje su karakteristične za opštenordijski fond. Kada se dalje govori o rečima stranog porekla, koristi se termin importord, koje se zatim dele na lånord i fremmedord. Prve se u domaćoj terminologiji nazivaju pozajmljenicama, a potonje tuđicama. Osnovna razlika između ove dve vrste stranih reči jeste reči jeste u stepenu adaptacije. Pozajmljenice su one reči za koje nestručnjaci nikada ne bi rekli da su reči pozajmljene iz drugih jezika, jer su se one toliko odomaćile u jeziku primaocu. S druge strane, i oni ko ji su nestručnjaci osećaju da su tuđice reči za koje se može reći da nisu domaćeg porekla i da u nekoj meri odskaču od domaće leksike. Proces adaptacije adaptacije je zapravo proces prilagođavanja reči koje dolaze iz jednog jezika u drugi. Koliko dugo će ovaj proces trajati zavisi toga koliko je reč ili izraz potreban u jeziku primaocu, koliko često se on koristi. Osim toga, ne sme se zaboraviti i na stavove onih koji će tu novu reč koristiti, bilo da su u pitanju mediji, javne isntutucije, ili jezik jednog prosečn og govornika. Na skandinavske jezike su uticali razni jezici, pa tako danas postoje reči koje svoje poreklo vuku iz keltskih jezika, latinskog, grčkog, donjo- i visokonemčkog, ali u poslednjih nekoliko vekova najuticajniji jezici koji su ostavili traga na skandinavske jezike su francuski, nemački i engeski. Oblasti u kojima se pozajmljenice nalaze nisu ograničeni na neku oblast, štaviše, danas se pozajmljenice nalaze u raznim sferama čovekovog života, pa tako nije čudo što pozajmljenice nalazimo i u nauci, sportu, književnosti, muzici, hrani, ali i u svakodnevnom životu. Postoji četiri vrste adaptacije, od kojih su prve dve bitnije; to su formalna, leksička, sociološka i psihološka adaptacija. Formalna adaptacija podrazumeva ortografsko, fonološko i morfološko prilagođavanje oblika pozajmljenica. S druge strane, leksička adaptacija podrazumeva adaptacija podrazumeva fokus na promeni značenja pozajmljenica, koje dolazi vremenom, i koje onda na taj način menjanju rečnik jezika primaoca u koji su dospele. Sociološka adaptacija se vezuje za rasprostranjenost upotrebe reči, frekventnost i učestalost njene upotrebe u jeziku primaocu. Pored ove tri, psihološka psihološka adaptacija podrazumeva adaptacija podrazumeva stepen prilagođenosti jedne reči kod pojedinca, tj. u kolikoj meri je on doživljava kao stranu s tranu reč. For malna malna adaptacija podrazumeva ortografsko, fonološko i morfološko prilagođavanje oblika (ili i fonološku i morfološku adaptaciju), pa se jedom rečju zove i fonološko fonološko- grafološka grafološka adaptacija, adaptacija, kako je Bugarski naziva, a predstavlja prilagođavanje pozajmljenica izgovoru i pismu pis mu jezika primaoca, odnosno odnos no norveškom. Primeri za ovo su: meny, od francuskog menu, za koje je, za norveški, uslovno rečeno prirodnije da se s e piše sa „y“ kako bi izgovor bio jednak je dnak francuskom izgovoru menu; menu; blogg, od engleskog blog, gde „ponorvežena“ verzija ima dva „g“ kako bi bilo prirodnije za izgovor kratkog „o“; reč šampanjac se u norveškom može naći u dva oblika: prvi, koji je ostao u originalnom obliku, champagne , i drugi, koji je očigledno prilagođen norveškom je sjampanje. Reč hotdog takođe postoji u dva oblika:
25
malopre navedenom, ali u obliku håttdågg , iz kog se vidi da je ova reč formalno adaptirana, jer se u
potpunosti pridržava se ortografskih, fonoloških i morfoloških morfološk ih pravila. Za sam kraj trebalo bi napomenuti da je proces adaptacije i pozajmljivanja jako bitan za svaki
jezik, jer kroz proučavanje ovog procesa proc esa mi saznajemo o razvoju jezika, njihovom međusobnom međus obnom odnosu, kako kroz istoriju, tako i danas. Nijedan jezik nije čist i u današnjem globalnom društvu u kome vladaju internet i mediji, jako je teško sačuvati čistoću jednog jezika. Uvek će biti onih koji će smatrati da bi jezik trebali da prihvata nove reči bez velikog otpora, ali uvek će biti i onih koji će se tome protiviti. Što se samih skandinavskih jezika tiče, jasno je da je proces prilagođavanja aktivan i da je politika severnjaka prvo da pokušaju da nađu odgovarajuću domaću zamenu za novu reč, a tek onda da je prihvate tako što će je u nekoj meri adaptirati. U biti, adaptacija je dugoročni i dugotrajni proces koji prikazuje evoluciju reči r eči u jeziku, od njenog uvođenja uvođ enja u originalnom obliku, prilagođavanja jeziku jez iku u koji je uvedena i do njene eventualne smrti kada je zamenjuje za menjuje nova reč.
26
