Klaudija Grej - Hiljadu Verzija Tebe

Klaudija Grej

Hiljadu verzija tebe Prevela Maja Radivojević

Naslov srcinala: Claudia Grey OF YOU A THOUSAND PIECES

Beograd, 2017.

1. RUKA MI SE TRESE DOK SE PRIBIJAM UZ ZID OD CIGLE. HLADNA KIŠA SNAŽNO LIJE PO MOJOJ koži iz neba kakvo, do sada, nisam videla. Teško mi je da dođem do daha, da shvatim gde se nalazim. Sve što znam je – da je Žar-ptica uspela. Visi oko mog

vrata sijajući od užarenosti putovanja. Vremena nema. Ne znam da li su mi ostali minuti, sekunde ili čak manje. Očajnički se uvlačim u ovu nepoznatu odeću – kratka haljina i sjajna jakna koju nosim nemaju džepove, ali tu je i mala torba koja visi na mom ramenu. Kopam po njoj, i tamo ne nalazim olovku. Međutim, tu je karmin. Prsti se tresu, otvaram ga i škrabam po pocepanom posteru na zidu. Ovo je poruka koju moram preneti, jedini cilj koji moram da zapamtim nakon što sve što sam ja nestane. UBITI POLA MARKOVA.

Onda mogu samo da čekam da umrem. Umreti nije prava reč. Ovo telo će nastaviti da diše. Srce će nastaviti da kuca. Ali ja neću više biti Margerit Kejn koja živi u njemu. Umesto toga, ovo telo će se vratiti svom pravom vlasniku, Margerit, koja zapravo, pripada ovoj dimenziji. Dimenziji u koju sam uskočila uz pomoć Žarptice. Njena sećanja će preuzeti kormilo, ponovo, svakog sekunda, sva kog trenutka, i probudiću se ponovo u vremenu. Strašno je misliti o tome… o onesvešćivanju. O gubljenju. O tome kako je biti zarobljen unutar nje – šta god da je to što se dešava sa ljudima kada putuju iz druge dimenzije. -ptica stvarno OndaUpravo me stiže. između dimenzija je moguće. sam Žar to dokazala. Poredradi. mojePutovanje tuge i straha, jedna mala iskra ponosa blista. Osećam kao da je to jedina toplota ili nada na svetu. Mamine teorije su istinite. Posao mojih roditelja je opravdan. Kada bi samo tata znao ovo. Teo. On nije ovde. Bilo je nerealno sa moje strane da se nadam da bi bio, ali sam se svejedno nadala. Samo da Teo bude dobro, razmišljam. Pomolila bih se da još verujem u

bilo šta, ali moja vera u Boga je umrla sinoć. Naslanjam se na zid od cigle sa rukama koje su raširene kao taocu koji stoji na policijskim kolima, u trenucima pre nego što mu se stave lisice. Srce mi bubnji u grudima. Niko još ovo nije uradio – što znači, niko ne zna šta će mi 3

se dalje događati, šta ako Žar-ptica ne bude mogla da me vrati u moju dimenziju?

Šta ako ovako budem umrla? U ovo vreme juče, moj tata se verovatno pitao isto to. Sklapam oči čvrsto, a hladna kiša se meša sa mojim toplim suzama. Iako pokušavam da ne zamišljam tatu kako je umro, slike nalaze put do mog um a, iznova i iznova: njegova kola se pune vodom, braonkasta reka se nadvija preko šoferšajbne; tata je verovatno hteo da pobegne od olupine i grebao da otvori vrata, ali nije

uspevao. Pokušavajući da uhvati poslednje atome vazduha u kolima, misleći na mamu, Džozi i mene… Sigurno je bio strašno uplašen. Vrtoglavica mi pomera tlo pod nogama, slabi mi udove. To je to. Idem dole.

Prisiljavam svoje oči da ponovo gledaju u poruku. To je prva stvar koju želim da druga Margerit vidi. Želim da ta poruka ostane sa njom, šta god da se desi. Ako vidi to, ako te reči nastave da prolaze po njenom mozgu, to će me držati budnom u njoj, jednako kao što bi me i Žar-ptica održavala. Moja mržnja je snažnija od dimenzija, jača od sećanja, jača od vremena. Moja mržnja je sada najstvarniji deo mene.

Vrtoglavica raste, a reči postaju nejasne i sive, zatamnjujući reči – UBITI POLA MARKOVA…

…a onda se moj vid razbistrava. Reč UBITI postaje oštrija i opet je u fokusu. Zbunjena, odaljavam se od zida od cigli. Osećam se potpuno razbušeno. Više nego ranije, zapravo. Dok stojim tamo, gledajući u svoje visoke potpetice, shvatam da ne idem nigde.

Konačno, kad počinjem da verujem svojoj sreći, zakoračujem dalje u ulicu. Kiša udara jače po mom licu dok gledam u nebo koje je nakvašeno od oluje. Hoverkraft leti nisko iznad neba kao da je još jedan olujni oblak. Očigledno da je tamo i da nosi holografske bilborde po gradu. Zapanjena, gledam kako hoverkraft lebdi kroz ovu neobičnu novu dimenziju, a 3D reklame lepršaju na nebu oko njih: Nokia, BMW, Coca-Cola. Ovo izgleda skroz kao moj svet, a opet ovo nije moj svet uopšte. Da li je i Teo savladan putovanjem kao što sam i ja? Mora da jeste. Njegova tuga je skoro jednako duboka kao i moja, iako je tata bio samo njegov

savetnik; i više od toga; ovo je ono na čemu su Teo i moji roditelji radili u proteklih nekoliko godina. Da li je i njemu sećanje održano? Ako jeste, onda ćemo biti u potpunoj kontroli kroz ovo putovanje, naši umovi će moći da upravljaju našim novim verzijama u ovim drugim dimenzijama. To znači da mama nije bila u pravu u vezi sa jednim – što je malo začuđujuće, imajući u 4

vidu da je svaka njena teorija bila dokazana kao tačna. Ali zahvalna sam za ovo, barem jedan trenutak pre nego što moja zahvalnost ne preraste ponovo u vreli plamen besa. Ništa ne može sada da me zaustavi. Ako je i Teo uspeo i ako može da me

nađe – a ja očajnički želim da me on nađe– onda ćemo moći da uradimo ovo. Možemo da dođemo do Pola. Možemo da uzmemo nazad prototip Žar-ptice koji je on ukrao. I možemo

da se osvetimo za to što je uradio mom ocu.

Ne znam da li sam osoba koja može hladnokrvno da ubije čoveka. Ali saznaću i to.

5

2. JA NISAM FIZIČAR KAO MOJA

MAMA.

NISAM ČAK NI STUDENT

FIZIKE KAO POL I

TEO. JA SAM ćerka dva naučnika koja je podučavana kod kuće i koji su mi dali dosta

slobodnog prostora da usmerim svoje obrazovanje. Kao jedini član naše porodice sa razvijenom desnom stranom mozga, ja sam razvijala svoju strast

za slikarstvom mnogo više nego što sam se bavila naukom koja je na nekom visokom nivou. Na jesen se spre mam da idem u školu za dizajn, na Roud Ajlend i tamo će mi glavna oblast biti umetnička restauracija. Tako da, ako želite da mešate uljane boje, da postavljate platno, da diskutujete o Kandinskom, ta sam. Nauka koja se bavi međudimenzionalnim putovanjima? Tu nećete imati sreće, ali ovoliko znam: univerzum je, zapravo, multiverzum. Postoji beskonačni broj realnosti, a sve se nalaze jedna u drugoj, zvaćemo ih kratko – dimenzije. Svaka dimenzija predstavlja jedan red mogućnosti. Suštinski, sve što može da se dogodi i dogodi se. Onda, kada su konačno imali jednu koja je delovala da može da funkcioniše, pre samo nekoliko nedelja, mi smo morali da proslavimo. Mama i tata, koji obično ne piju ništa jače od Sangrije, otvorili su flašu šampanjca. Teo je dodao i meni čašu, a niko nije ni obratio pažnju na to. Konačni prototip je stajao na stolu oko kog smo svi stajali, bleštao je, umršen u slojeve metala koji se prepliću poput krila insekata. „Nazvan po legendarnom ruskom stvorenju koje šalje heroje u neverovatne pohode i avanture nastavi “, Teo mojoj…mami prejenego štokul.“ postvari mom zato što toliko Teo … sportskom autu,klima zato stoje je „i, tipnaravno, koji govori

kao što je „sportski auto“ ironično. On skoro sve govori ironično. Ali postojalo je stvarno divljenje u njegovim očima dok je gledao u moje roditelje te večeri. „Za nadu da ćemo i mi imati nekih avantura.“ „Za Žar-pticu“, izgovorio je Pol. Mora da je i tada smišljao šta će da radi, čak i dok je dizao čašu, kuckao čaše i nazdravljao sa tatom. Suštinski, posle decenija borbe i ismevanja, moji roditelji su konačno došli u stadijum kada bi mogli zadobiti istinsko poštovanje – i bili su na pragu otkrića koje bi ih odvelo daleko. Mama bi bila proglašena za jednog od vodećih naučnika u celokupnoj istoriji. Tata bi dobio, u najmanju ruku, status Pjer Kirija. Možda bismo čak i mogli da obezbedimo da ja idem na letnju umetničku 6

turu po Evropi, mogla bih da idem u Ermitaž i Prado, i u bilo koju neverovatnu galeriju za koju sam čula, ali ih nisam videla nikad. Sve o čemu smo ikad sanjali nam je bilo tu, na horizontu.

Onda je njihov asistent, istraživač od poverenja, Pol Markov, ukrao prototip, ubio mog oca i pobegao.

Mogao je da se izvuče skliznuvši u drugu dimenziju izvan dometa zakona: savršeni zločin. On je nestao iz sobe, bez traga, ostavljajući zaključana vrata sa unutrašnje strane. (Navodno, kada ljudi putuju kroz dimenzije, njihov fizički oblik više nije „gledljiv“, što je stvar kvantne mehanike i objašnjenje uključuje celu priču o mački koja je u kutiji i u isto vreme je živa i mrtva, dok ne otvoriš kutiju, a onda postaje ozbiljno komplikovano. NIKADA ne pitaj fizičara o mački.) Niko nije mogao da nade Pola; niko nije mogao da ga uhvati. Ali Pol nije

računao na Tea. Teo je došao kod mene ranije te večeri dok sam sedela na klimavoj i staroj platformi dvorištu. koja je dopirala, bilakoje je ona od punog mesecau inašem od lampi koje jeJedina Džozi svetlost okačila na ogradu letos, one su izgledale kao tropske ribe i koje svetle akvamarin i narandžasto. Na s ebi sam imala jedan od tatinih starih kardigana preko čipkane haljine boje slonovače. Čak i u Kaliforniji, decembarske noći mogu biti sveže, a i pored toga – kardigan je još mirisao na tatu. Mislim da me jeTeo posmatrao neko vreme pre nego što je došao, čekajući da se sastavim. Obrazi su mi bili crveni, a suze su ih prekrivale. Duvala sam nos toliko puta da, svaki put kada sam udisala, izgledalo mi je kao da imam nešto sluzavo. Glava mi je pulsirala. Ali u jednom trenutku sam se potpuno isplakala. Teo -je drhtavo seorekao na ivicu stepenika da pored mene, a jedno stopalo mu je išlo gore dole. „Slušaj“, je. „Planiram uradim nešto glupo.“ „Šta?“ Njegove tamne oči su se susrele sa mojima, tako da sam pomislila, za jedan nenormalni trenutak, uprkos svemu – da će me poljubiti. Umesto toga, otvorio je šaku. U njoj su bile dve druge verzije Žar -ptice. „Idem za Polom.“ „Ti…“, moj nesigurni glas, već iscrpljen od plakanja, se slomio. Imala sam toliko pitanja da nisam umela da počnem. „Ti još uvek imaš stare prototipove? Ja sam mislila da ste ih uništili odmah.“ „To je i Pol mislio. I tehnički, to su i tvoji roditelji mislili.“ Oklevao je. Čak i spominjanje tate, samo jedan dan nakon njegove smrti, bolelo je Tea skoro 7

koliko i mene. „Ali ja sam zadržao delove koje nismo ponovo koristili. Popravljao sam, pozajmio neku opremu iz Triad laboratorije. Koristo sam sva poboljašnja koje smo imali za poslednju Žar-pticu, da poboljšam ove dve.

Postoji realna šansa da će jedna od ove dve funkcionisati.“ Realna šansa. Teo je bio spreman da preuzme neviđeni rizik jer je video „realnu šansu“ da se osveti Polu za ono što je uradio. Koliko god duhovit da je bio, koliko god da smo povremeno flertovali, ja sam se ponekad pitala da li je Teo Bek bio samo prepun gluposti ispod svoje majice sa indi bendom i hipsterske kape i Pontijaka iz 1981. kog je sam

popravljao. Sada me je sramota što sam ikada sumnjala u njega. „Kada ljudi putuju kroz dimenzije“, rekao je zureći u prototipove, „oni ostavljaju tragove. Subatomske – da, preći ću na stvar. Poenta je: mogu da idem za Polom. Bez obzira na to koliko često on skače, kroz koliko dimenzija pokušava da se kreće, uvek će ostaviti trag. Pol može da beži, ali ne može da se sakrije.“ Žar-ptice su odblesnule na njegovom dlanu. Izgledale su kao neobični, asimetrični bronzani medaljoni – možda kao nakit iz perioda ar nuvo1, kada su organski i prirodni oblici bili u modi. Jedan od metala unutra je bio toliko redak, da je mogao biti iskopan u samo jednoj dolini na svetu, ali bilo ko – ko ne zna, pomislio bi da su samo lepi, ništa više. Zapravo, Žar-ptice su ključevi za otvaranje univerzuma. Ne – mnogo u niverzuma.

„Možeš li da ga pratiš bilo gde?“ „Skoro svuda“, odgovorio je Teo i pogledao me. „Poznate su ti granice, zar ne? Nisi se isključivala suafei put kada smo za večerom pričali o ovome?“ „Znam granice“, rekla sam pogođeno. „Mislila sam, u okvirima njih.“ „Onda, da.“ Ljudi mogu putovati u dimenzije u kojima već postoje. Dimenzija u kojoj se moji roditelji nisu nikad sreli? To je dimenzija koju nikad ne mogu da vidim.

Dimenzija gde sam već mrtva? Ne mogu odavde da stignem tamo, zato što – kada osoba putuje u drugu dimenziju, ona se, zapravo, materijalizme u

okvirima sebe. Gde god da druga verzija tebe može da bude, šta god da radi: to si, ipak, ti.

„Šta ako Pol skoči negde gde ne možeš da ga pratiš?“ pitala sam. Teo je slegnuo ramenima. „Završiću u sledećem univerzumu, pretpostavljam. Ali, nije problem. Kada skoči opet, imaću šansu da uhvatim njegov trag odatle.“ Pogled mu je bio udaljen dok je vrteo Žar-ptice u rukama. 1

franc. Art nouveau, umetnički stil u likovnoj umetnosti i arhitekturi, inspirisan prirodnim oblicima,

(prim.prev.) 8

Meni je delovalo da je Polova najbolja šansa da neprestano trči, koliko god brzo može, sve dok ne dođe do univerzuma gde niko od nas ne postoji. Onda bi mogao tamo da ostane koliko god želi, a da ne bude uhvaćen. Ali stvar je u tome da je Pol želeo još nešto osim uništenja mojih roditelja. Bez obzira na to, kolika nakaza se ispostavilo da je on, ipak on nije bio glup.

Zato sam znala da ovo nije uradio iz čiste zlobe. Ako je želeo pare, mogao je da proda napravu nekome u svojoj dimenziji, a nije morao da leti u drugu.

Šta god da je želeo, nije mogao večno da se krije. Pre ili kasnije, morao bi

da krene u susret svom pravom, tajnom cilju. Kada to bude uradio, e onda bismo mogli da ga uhvatimo. Mi bismo mogli. Ne sam Teo – oboje. Teo je držao dva prototipa u šaci. Hladan vetar mi je mrsio kosu i pomerao svetla napred-nazad na ogradi, poput plastičnih riba koje pokušavaju da otplivaju nekuda. Rekla sam: „A šta se dešava ako Žar-ptica, zapravo, ne bude radila?“

Očešao je svoje martinke o staro drvo na terasi; komadić se odlomio. „Pa, možda ne uradi ništa. Možda ću samo stajati tamo i osećati se glupavo.“ „To je najgori scenario?“ „Ne, u najgorem scenariju sam izblendan u atomsku supu. “ „Teo…“ „Neće biti tako“, rekao je, samouvereno kao i uvek. „Ili bar sumnjam da će se desiti.“ Glas mi je zvučao jedva glasnije od šapata. „Ali ti bi toliko rizikovao. Zbog tate.“ Naše oči su se susrele dok je Teo izgovarao: „Zbog svih vas.“ Jedva sam disala.

Ali sklonio je pogled nakon jedne sekunde, dodajući: „Kao što sam rekao, neće se desiti. Verovatno će jedna od ovih raditi. Mislim, ponovo sam ih napravio, a kao što oboje znamo – ja sam genijalan.“ „Kada ste pričali o testiranju jednog od ovih, rekli ste da, ni u ludilu, niko ne bi trebalo ni da razmatra da proba jedan od ovih.“ „Da. Pa, ja mnogo preuveličavam. To si morala da shvatiš do sada.“ Takav je Teo, ali mu priznajem ovo: on bar zna da je takav. „I pored toga, to je bilo pre nego što sam ja radio na njima. Žar -ptice su sada bolje nego što su ikada bile.“ Nije da sam odlučila u jednom posebnom trenutku. Kada je Teo došao i seo pored mene na terasi, osećala sam se nemoćno naspram tragedije koja je raspolutila moju porodicu napola; i pre nego što sam progovorila, tačno sam znala šta hoću i šta nameravam da uradim. „Ako si toliko siguran, onda okej. Ja sam za.“ 9

„Hej! Čekaj. Nikad nisam rekao da je ovo putovanje za dvoje.“ Pokazala sam na medaljone Žar-ptica. „Izbroj ih.“ Njegova pesnica se zatvorila, a on je zurio u svoju ruku, kao da je želeo da nije doneo obe i dao mi suludu ideju. Ali šteta – prekasno je. Tiho sam rekla, „Ne krivim tebe. Ali me, takođe, nećeš ni odgovoriti od ovoga.“ Teo se nagnuo bliže meni i glupo smeškanje je nestalo. „Margerit, da li si razmislila o rizicima u koje se upuštaš?“ „Oni nisu ništa gori od rizika koje ćeš ti preuzeti. Moj tata je mrtav. Mama zaslužuje neku pravdu. Pol mora biti zaustavljen. Mogu da ti pomognem da ga zaustaviš.“ „Opasno je. Pritom, ne mislim na skakanje kroz dimenzije. Mislim… mi ne znamo u kakvim ćemo se svetovima naći. Sve što znamo je – gde god da mi završimo – Pol Markov je tamo, a on je jedan prevrtljivi kučkin sin.“ Pol, prevrtljiv. Pre dva dana bih se smejala tome. Meni je Pol uvek delovao tiho i tromo, poput kamenih stena uz koje se pentrao vikendima. Sada sam znala da je Pol ubica. Ako je to uradio mom ocu, on bi to uradio i Teu ili meni. Ništa od toga više nije bilo važno.

Rekla sam, „Moram da uradim ovo, Teo. Važno je. Zato i radim to. Ne mora da znači da ti moraš.“ „Razmisli o tome. Ne možeš da skočiš u neku dimenziju u kojoj ne postojiš. Sigurno da postoje neke dimenzije u kojima ja postojim, a ti ne.“ „I obrnuto“, on je odgovorio. „Svejedno.“ Uzimam onu Teovu slobodnu ruku, kao da ću ga jakim stiskom naterati da razume koliko sam ozbiljna u vezi sa ovim.

„Ja mogu da ga pratim tamo gde ti ne možeš. Ja proširujem tvoj domet. Povećavam šansu da ga lakše pronađemo. Nemoj se raspravljati sa mnom, zato što i ti znaš da je to istina.“ Teo je izdahnuo, stegao mi ruku, pustio, i prošao prstima kroz svoju nakostrešenu kosu. On je bio neumoran i skakutav, kao i uvek – ali mogla sam da primetim da je razmatrao to ozbiljno.

Kada su se njegove tamne oči susrele sa mojima, udahnuo je. „Kad bi tvoja majka imala i najmanju ideju da pričamo o ovome, živog bi me odrala. Nisam nimalo metaforičan kada ovo kažem. Mislim da bi, bukvalno, odrala kožu sa mene. Ona ima nekad luđački pogled. Ima kozačke krvi u njoj; u to mogu da se opkladim životom.“ Oklevala sam koji minut, misleći o tome šta bi ovo značilo za moju mamu. Ako bi nešto pošlo naopako na ovom putovanju – ako bih se pretvorila u

10

atomsku supu – to bi značilo da bi izgubila tatu i mene u razmaku od dva dana. Ne postoje reči koje bi opisale šta bi to značilo za nju.

Ali ako bi se Pol izvukao, to bi je jednako dokrajčilo, kao što bi i mene. Nisam htela da dopustim da se to dogodi. „Ti već govoriš o maminoj osveti. To znači da ovo radimo zajedno, zar ne?“ „Samo ako si potpuno sigurna. Molim te, razmisli još jednom o ovome.“ „Razmišljala sam o tome“, rekla sam, što baš i nije tačno, ali nije ni bilo važno. Značilo je isto što mislim i sada. Ja sam za.“ Tako sam dospela ovde.

Ali gde je to „ovde“, tačno? Dok hodam ulicom koja je puna ljudi, uprkos tome što je kasno, pokušavam da proučim okruženje. Gde god da se nalazim, ovo nije Kalifornija.

Pikaso je mogao da oslika ovaj grad sa svim oštrim uglovima, strogošću i sa načinom na koji tamne linije čelika deluju kao da prolaze kroz zgrade, poput poteza nožem. Zamišljam sebe kao jednu od žena koje je on slikao – lice podeljeno dok na druga dva dela, asimetrično i kontradiktorno, jedna polovina se osmehuje, tiho vrišti. Zastajem. Do sada sam stigla do reke, a sa druge strane mračne vode, koja je osvetljena reflektorima prepoznajem jednu građevinu: Katedrala Svetog Pavla. London. Ja sam u Londonu. Dobro. U redu. To ima nekog smisla. Tata je … on je bio Englez. On se nije preselio u Ameriku sve dok mama i on nisu krenuli da rade zajedno. U ovoj

dimenziji, pretpostavljam, ona je došla na njegov univerzitet i mi svi živimo ovde u Londonu.

Misao na mog oca, koji je ponovo živ, negde u blizini, bubri u meni i ne mogu da mislim ni zagrlim o čemučvrsto drugom sada. Želim da otrčim kod sam njegamuodmah, ove sekunde, da ga i izvinim se za svaki put kada nešto odgovarala ili se smejala njegovim smešnim leptir mašnama. Ali ova verzija mog tate neće biti moj tata. On će biti drugačija verzija. Otac ove Margerit.

Briga me. Ovo je najbliže tati što ću ikada biti i neću da gubim priliku. Okej. Sledeći korak: otkriti gde je ova verzija mog doma. Sva tri putovanja u London u poseti tetki Suzan su bila prilično brzinska; tetka Suzan je sva u fazonu šopinga i tračeva, i koliko god da je tata voleo svoju sestru, on je mogao da bude sa njom šest dana, maksimum, pre nego što poludi. Ali ja sam bila dovoljno dugo da znam da London ne bi trebalo da izgleda ovako, nikako.

11

Čak i dok hodam ulicom pored južne obale Temze, mogu da vidim da su kompjuteri ovde napravljeni malo ranije, zato što su oni napredovali dalje. Nekoliko ljudi, uprkos natapajućoj kiši, zastali su da podignu blistave kvadratiće svetla – poput kompjuterskih ekrana, samo što su se ovi pojavljivali u proređenom vazduhu ispred svojih korisnika. Jedna žena razgovara sa nekom osobom; to mora da je holografski poziv. Dok stojim

tamo, jedna od mojih širokih narukvica se sjaji na svetlu. Prinosim ručni zglob bliže licu i čitam reči napisane na unutrašnjosti, sitnim metalik slovima:

ConTech Lično obezbeđenje DEFENDER Model 2.8 Powered by Verizon

Nisam baš sigurna šta ovo znači, ali ne mislim da je ova narukvica samo obična narukvica. Kakve druge vrste napredne tehnologije imaju ovde? Sve ove stvari,

svima u ovoj dimenziji su rutina. I leteći brodovi iznad Londona i monorejl bez šina koji se uvija iznad – puni su putnika koji se dosađuju, za koje je ovo još jedan monotoni dan.

Nigde nije kao kod kuće, razmišljam, ali neduhovita šala zvuči glupavo u mojoj glavi. Gledam dole, u visoke potpetice koje nosim, koje nimalo ne liče na moje uobičajene, ravne baletanke. Dorotine crvene cipelice nisu. Onda se setim da ja imam najmoćniju tehnologiju od svih – Žar-pticu – koja visi oko mog vrata. Otvorim medaljon i gledam u napravu unutra. Komplikovano je. Veoma komplikovano. Stvar me podseća na naš daljinski koji ima toliko dugmića i funkcija da niko u mojoj kući – koja je puna

fizičara, uključujući i moju mamu koja bi trebalo da bude sledeći Ajnštajn – niko od nas ne može da shvati kako da se prebaci sa plejstejš na na DVR. Ali kao i sa univerzalnim daljinskim, naučila sam nekoliko funkcija, one koje su najvažnije: kako da skočim u novu dimenziju. Kako da se vratim odmah ako sletim negde gde je mnogo opasno. Kako da se aktivira „podsetnik“, ako bude potreban. (Ideja je bila da ljudi koji putuju kroz dimenzije ne ostaju potpuno svesni u toku putovanja – da oni, manje ili više, budu pospani kada su u drugim verzijama sebe. Tako da, možeš da koristiš Žar-pticu tako što bi napravio

podsetnik koji bi te držao svesnim neko duže vreme. Pa, toliko o teoriji. Koliko ja mogu da tvrdim – podsetnici nisu potrebni uopšte.)

12

Dok gledam dole u blistavu Žar-pticu na svom dlanu, podsećam samu

sebe da, ako sam naučila kako ovo radi – mogu da podnesem bilo šta što ova dimenzija ima za mene. Osvežena, počinjem da posmatram ljude oko sebe pažljivo. Gledaj i uči. Žena dodiruje metalno dugme koje je prikačeno na njenom rukavu i holografski kompjuterski ekran se pojavljuje ispred nje. Brzo prelazim

rukama preko svoje odeće; ova srebrna jakna nema ništa slično na rukavima, ali nešto slično je prikačeno na mom reveru. Pritisnem ga, i hologramski ekran se pojavljuje ispred mene. Hologram skače sa mnom prikačen na metalno dugme. Okej, to je… prilično kul. Šta sad? Glasovne komande kao kod Siri na mom

telefonu? Može li nešto da bude touch screen ako nema ekrana koji bi mogao da se pipne? Eksperimentalno pokušavam da pružim jednu ruku i holografska tastatura se pojavljuje ispred ekrana, pa se pretvaram da nešto kucam. Sasvim sigurno, reči koje kucam se pojavljuju na ekranu, u prozoru za pretragu: POL MARKOV.

Čim se pojavilo osamdeset ziliona rezultata, osećam se kao budala. Markov je prilično često prezime u Rusiji, odakle su Polovi roditelji emigrirali kada je on imao četiri godine; Pol, što, takođe, ima oblik ruskog imena (Pavel) je jednako popularno. Tako da, hiljade i hiljade ljudi ima to ime.

Pokušavam onda ponovo i tražim Po! Markov plus fizičar. Ne postoji garancija da je Pol i ovde student fizike, ali moram da počnem odnekud, a fizika je jedino ljudsko nastojanje koje on donekle razume.

Ovi rezultati deluju obećavajuće. Većina je fokusirana na Kembrdiž Univerzitet, pa se zaustavljam najednom koji ima naslov „fakultetski profil“ . To je profesor sa potpuno drugim imenom, ali na profilu se nalazi lista njegovih asistenata-istraživača i tamo je fotografija Pola Markova. To je on.

Kembridž. To je u Engleskoj, takođe. Mogla bih da stignem tamo za nekoliko sati… Što znači, on bi mogao da bude ovde za nekoliko sati. Mi možemo da pratimo Pola zato što nam Žar-ptica omogućava da saznamo kada se dimenzionalni prekid desi. Ali to znači da i Pol može da prati nas. Ako je ovo prava dimenzija – ako je ovo mesto gde je Pol doleteo nakon što je mom tati pokvario kočnice i ukrao konačnu verziju Žar -ptice – onda Pol već zna da sam i ja ovde. Možda će pobeći u drugu dimenziju, ili možda već dolazi po mene.

13

3. BALANSIRAM DOK PROLAZIM KROZ SUMAGLICU. OSEĆAM SE KAO DA SE CEPAM U HILJADU pravaca – tugu, zatim bes, onda u paniku. Poslednje što mi sada treba je da poludim. Zato teram svoj um da odluta do onog mesta koje me uvek smiruje i usmerava me: do slikarstva. Kada bih slikala dimenziju koju vidim ispred sebe, napunila bih paletu

zagasito smeđom, neprozirno crnom, spektrom sivih – ničim svetlijim od toga. Morala bih da smrvim nešto svojim palcem u boju, nekakav sitni pesak ili pepeo, zato što je prljavština ovde dublja. Čak i vazduh deluje prljavo u odnosu na moju kožu. Ima manje starog kamena u ovom Londonu nego što se ja sećam, više je teških metala. Manje je drveća i biljaka, takođe. Mraz u vazduhu je oštar; rani je decembar, a ja još uvek nosim samo kratku crnu haljinu i tanku jaknu, tanju od folije.

(Da, definitivno je decembar. Naprava omogućava putovanje kroz dimenzije, a ne kroz vreme. „To bi bila druga Nobelova nagrada ukupno“, rekla je mama jednom veselo, kao da je mogla da se lati toga, samo kad bi imala trenutak predaha.)

Zamišljanje da slikam mi pomaže malo, ali moje ludilo se zaustavlja tek u onom trenutku kada prsten počne da treperi. Preplašena, piljim u srebrni prsten, oko desnog malog prsta, koji svetluca u naletima. Prva misao mi je da je to neka vrsta LED čuda namenjena za pokazivanje i šepurenje po noćnim klubovima. Ali ako metalno dugme na mojoj jakni pravi holografske kompjutere, šta bi ovo moglo da radi? Posežem i nesigurno pritiskam prsten. Sjaj se kovitla u minijaturnu tačku i hologram dobija oblik u prostoru ispred mene. Prepadnuta sam za trenutak, dok ne prepoznam lik koji je prikazan u srebrno-plavom svetlucanju: „Teo!“ „Margerit!“Kezi se, a olakšanje isijava iz njega jednako sjajno kao što

hologram obasjava. „To si ti, zar ne?“ Ja sam. O Bože, uspeo si! Živ si. Baš sam bila uplašena!“ „Hej.“ Njegov glas može da zvuči tako srdačno, samo kada hoće; za svu Teovu lažnu aroganciju – i njegovu pravu aroganciju – on više vidi u ljudima

14

nego što otkriva. „Nemoj da trošiš vreme brinući o meni, okej? Ja uvek završim na pravoj strani. Kao nameštena kockica2.“ Čak i usred svega ovoga, Teo pokušava da me nasmeje. Ipak, osećam iznenadnu knedlu u grlu. Posle protekla 24 sata – dana u kom je moj otac umro, prijatelj nas izdao i u toku kog sam iskočila iz svoje dimenzije u nepoznate prostore – nemam više energije, ali pokušavam. Kažem, „Ako bih tebe izgubila, mislim da ne bih mogla to da podnesem.“ „Hej, hej! Ja sam dobro. Ja sam apsolutno dobro. Vidiš?“ „Sigurno da jesi.“ Pokušavam da flertujem. Možda upali, možda ne. Ja loše flertujem. Šta god da se desi, ovaj pokušaj me čini da se osećam smirenijom. On postaje zvaničan, ili bar toliko zvaničan koliko neko kao Teo može biti. Njegove tamne oči, neobično providne kroz hologram, traže moj lik. „Dobro, pa ti si nedavno aktivirala podsetnik, zato si me se setila. To – ili ja ostavljam mnogo dobar prvi utisak.“ „Ne, nije mi bio potreban podsetnik. Svakako sam se svega setila.“ „Rekla si da si se sama setila svakako?“ On se naginje napred prema meni, time se povremeno izobličuje holografska slika. „Bez perioda zbunjenosti?“ „Ništa. Izgleda da je i tebi tako. Izgleda da mama nije bila u pravu oko toga da putnici kroz dimenziju zaboravljaju sebe.“ Ali Teo je odmahnuo glavom. „Ne. Menije trebalo… znaš, ja sam koristio podsetnik odmah čim sam stigao ovde.“ „Čudno.“ Teo deluje malo izbezumljeno činjenicom da se ja sećam stvari tako lako. To je protiv svih maminih teorija i, očigledno, protiv njegovog ličnog iskustva – ali pretpostavljam da je putovanje kroz dimenzije d rugačije za sve ljude. Teorija može da se uobliči jedino kroz eksperimente. Mama i tata su me toliko bar naučili. On jedino izgovara: „Pa, u pravo vreme smo uhvatili dobar prekid, zato što smo bili u ozbiljnom vremenskom zaostatku.“ „Gde si ti?“ „Boston. Izgleda mi kao da sam na MIT-u3. Trudim se što više mogu da ne obelodanim i ne prikazem sve svoje Red Sox majice koje imam u ovom ormaru.“ Teu nije nimalo stalo do sporta – barem u našoj dimenziji. Ja sam mislio da sam daleko otišao, ali dođavola, Meg. Ti si sletela čak u Londonu.“

Loaded dice – u engleskom jeziku označava kockicu za igru koju koriste prevaranti i omogućavaju da kockica uvek padne na pravu ili željenu stranu, (prim.prev) 2

3

Institut Tehnologije u Masačusetsu 15

Teo je počeo da me zove Meg pre nekoliko meseci. Još uvek nisam sigurna da li me iritira ili mi je slatko. Ali dopada mi se kako se uvek smeška kada to kaže. „Kako si me našla ovako brzo?“ Podiže obrvu. „Tražila sam te online, našla tvoj profil i poslala zahtev za poziv, što je lokalni ekvivalent onome što Fejsbuk nudi kao opciju. Kada sam pozvala, odgovorio si. Nije baš neka nauka, a kažem ovo kao neko koje ozbiljno razmatrao karijeru u nauci. “

„O, dobro. Pa to je olakšanje. Možda ne mora sve da bude teško. Možda povremeno možemo da ulovimo prekid i da nam se posreći kao ovog puta.“ Iako su obe naprave podešene da prate Polove korake, nema nikakvih garancija za to. Mogli bismo se razdvojiti pri bilo kom prelasku. Ovog puta ne, ipak. Ovog puta, Teo je sa mnom. Gledam u njegov lik, maglovit u odsjaju

prstena i želim da je već pored mene. Jesi li uspeo da…“ Moj glas se onda usporava jer sam, po prvi put, dovoljno smirena da shvatim da imam engleski akcenat sada. Baš kao tata. Što je logično, naravno, pošto živim ovde. Pretpostavljam da je pričanje neka vrsta mišićne memorije koja je prisutna čak i kada je svest druge Margerit, da kažemo tako, na suvozačevom mestu. Ali onda me to udara na najluđi, najkul, najsmešniji mogući način. „Budoar“, izgovaram uživajući u dugom „O“ svog novog naglaska. „Budoooar. Bide. Foaje. Žovijalno. Kavaljer. Abažur. Kavijaaaaar.“ Cerekanje me opseda i tu prestajem. Ruka mi je na grudima i pokušavam da dišem. Znam da se smejem najviše zbog toga što odbijam da se predam i počnem da plačem. Tuga za tatom nema gde da ode i svako drugo raspoloženje koje imam ta tuga vezuje u čvorove. I… kavijaaaaar. To je presmešno. Dok brišem suze od smeha. Teo kaže, „Ti si malo potresena sada, a?“ Glas mi je sav piskutav dok pokušavam da sve zadržim u sebi. „Pretpostavljam.“ „Pa, ako si se pitala, zvučiš preslatko.“ Ovaj blesavi momenat prolazi brzo, kako je i došao, i zamenjen je besom i strahom. Ovako mora da izgleda rub histerije; moram da n astavim. „Teo, Pol je veoma blizu Londona. Ako zna da smo došli u ovu dimenziju, mogao bi već biti na putu ovamo.“ „Šta? Kako znaš to?“ „Nisi ti jedini koji je koristio kompjuter, znaš. Pratila sam Pola u Kembridžu.“

16

Posmatram noć i grube obrise grada preko reke gde oštre i tamne siluete nebodera rasenjuju svod katedrale. Pol bi već mogao da bude ovde. Koliko bi mu trebalo vremena da stigne do Londona?

Podsećam se razbešnjeno da, ako me Pol juri, spašava me muke da ja njega jurim. Sledeći put kada se vidimo, jedno od nas će zažaliti, a to neću biti ja.

Mora da izgledam ubilački, pošto mi Teo kaže, „Ne smemo da zaboravimo jednu stvar, okej? Postoji mala šansa da sam pogrešno izmerio. Mogli smo da uskočimo u pogrešnu dimenziju. Pol Markov u ovoj dimenziji možda nije naš Pol. Tako da, ne smemo da prenagljujemo dok ne budemo znali činjenice.“ Šta on zapravo govori je – ne smem da ubijem nevinog čoveka. Nisam sigurna ni da mogu da ubijem krivog, mada nameravam da pokušam. Moje ograničeno znanje o Žar-ptici znači da ja ne mogu da razlikujem našeg Pola i bilo kog drugog; to je još jedan razlog zašto mi Teo treba. „Koliko brzo možeš da budeš ovde?“ pitam ga. Teo mi se onako prepredeno smeši. „Već sam kupio kartu, Meg. Nisam mogao da izaberem letove, putujem u poslednjem trenutku – moram da idem sve do Nemačke i nazad, tako da, hvala Lufthansi – ali trebalo bi da budem tamo sutra do ponoći. Dovoljno brzo za tebe?“ On je već prešao iz dimenzije da mi pomogne; sada će da pređe pola sveta, brzo – koliko je ljudski moguće, a jedina stvar koju me on pita je da li je to dovoljno brzo. „Hvala“, šapućem. „Zajedno smo u ovome“, kaže Teo kao da ovo nije velika stvar. „Slušaj, shvatio sam šta su ovi telefoni koji zvone, mislim da jesam, možeš da mi daš dozvolu za praćenje.“ „Šta je to?“ „Drži prsten kod holograma, okej?“ Uradim to. Prsten zasija, a na holografskom ekranu, takođe, vidim da i njegov prsten sija. Teo se osmehuje. „Dobro. Sad mogu da te pronađem bilo kada dok imaš prsten, ili ti možeš da nađeš mene. Kada jednom ukapiraš interfejs, zapravo. Okej, gde si se uputila?“ „Kući, valjda. Kada shvatim gde je.“ Smejem se. Odjednom, Teo deluje uznemireno. Zašto bi izgledao tako? „Margerit…“ Njegov glas je veoma tih, veoma ozbiljan, ne kao uobičajeni Teo.

Strah podrhtava sve jače u meni i ja brzo tražim HENRI KEJN i SOFIJA KOVALJENKA. Rezultati iskaču odmah: radovi iz oblasti fizike, nekoliko fotografija sa fakulteta kada su bili mlađi i video snimci.

17

Video nesreće letećeg broda od pre dosta godina, onog koji je ubio više ljudi, uključujući i dva naučnika koja su imala obećavajuću karijeru i njihovu stariju ćerku. Nemam tatu ni ovde. On je mrtav i ovde. Jedina razlika je što je i mama mrtva. I Džozi. Moja cela porodica je mrtva.

Udišem jako vazduh, kao da me je neko udario. Kao da iz velike daljine čujem Teov glas kako kaže: „Margerit? Da li si dobro?“ Ne odgovaram. Ne mogu.

Holografski ekran počinje da prikazuje snimak nesreće, što je očigledno, bila sada velika stvar na vestima. Upravo sada, ja osećam kao da se eksplozija dešava ovog momenta u mojoj glavi. Bela vrelina i zaslepljujuća svetla i sve što ja volim, svi koji su mene zaista voleli – tata, mama i Džozi – gore i pretvaraju se u pepeo.

To se desilo iznad San Franciska. Članak iz vesti kaže da su se delovi i ostaci nesreće pojavili i stigli čak do Las Vegasa i padali na zemlju, povremeno spirani kišom. „Margerit?“ Svetlucanje holograma ne skriva brigu na Teovom licu. „Tvoja porodica… žao mi je. Tako mi je žao. Kada sam stigao u ovu dimenziju, prvo što sam uradio je da sam njih potražio – mislio da bi oni mogli da nam pomognu možda, znaš? Nisam znao da ti nisi saznala šta im se desilo. Margerit?“ Moje srce je jecalo za tatom stalno, od trenutka kad je policija nazvala našu kuću. Gajila sam malu nadu da ću ga opet videti, barem neku verziju njega.

Ali on još uvek nije tu, još uvek je mrtav, a sada su izgubljeni i mama i Džozi, isto kao i tata. One su dobro! Pokušavam da govorim sebi. To se desilo u ovoj dimenziji, ali ne u tvojoj. Kad se vratiš kući, mama i Džozi će biti tamo i čekaće te – nije kao ovde, nisi izgubila sve, ne apsolutno sve – sve će da bude u redu. Ali nije. Tate i dalje nema.

„Zašto neko uopšte želi da putuje kroz dimenzije?“ jedva izgovaram. Moji prsti se zarivaju u meso mojih podlaktica koje su prekrštene ispred mene kao štit. Fizički bol me sprečava da plačem. Uprkos svemu, odbijam da plačem. „Nisu dovoljno razmišljali o tome šta mogu da nađu.“ „Žao mi je.“ Teo ponavlja. Izgleda kao da želi da zakorači napred kroz hologram do mene. „Stvarno mi je žao.“

18

Razmišljam, Jesi li ovo hteo Pol? Jesi li ih toliko mrzeo da si pobegao u svet gde su oni već mrtvi? Da bi tvoj posao već bio obavljen i neko ga obavio umesto tebe?

Ponovo se prisećam Polovog ozbiljnog i nenasmejanog lica, njegovih sivih očiju koje su delovale kao da gledaju kroz mene. Sećam se dana kada me je gledao dok sam slikala. Njegov pogled je pratio svaki moj potez četkicom po platnu. Gadi mi se sada kada pomislim da sam zamalo…

Teo progovara ponovo. Njegov glas je čvršći ovog puta. „Ta nesreća je bila pre mnogo vremena, pre sto godina. Moraš tako da razmišljaš o tome. Dobro?“ Njegove reči razbijaju moju melanholiju i vraćaju me u sadašnjost. „Dobro. Da. Samo je bio šok. Neću dozvoliti da me to pomeri.“ On se pretvara da mi veruje iz učtivosti. „Drži se do sutra i čuvaj se. I ako vidiš Pola… ne dozvoli da on vidi tebe. “ Hologram se gasi. Uprkos tome što gledam dole u prsten, nadajući se i preko nade da će nazvati ponovo, ostaje mi samo beživotni metal, tih i taman. Onda krećem kući. Hologram se gasi i nestaje. Moj svetleći prsten ima i GPS sistem, i kada tražim da me vodi do kuće, on

to i radi. Pratim njegova uputstva bez ideje gde ću završiti. Ispostavlja se da je naš stan u naročito fensi zgradi – manje je blistava od većine okolo, ali ništa manje hladna. Lift je jedan od onih što stoji sa spoljašnje strane; ja mislim da je posebno dizajnirano da užasava akrofobičare.4 Nadam se da ću se osećati malo bolje kada uđem, zato što njen stan mora biti, delom, i moj. Ali čim sam ga videla, mislim da nisam nikad videla mesto koje izgleda manje kao moj dom.

Deluje kao umetnička galerija, ali jedna od onih koja prikazuje samo uvrnutu, pop-kič umetnost tipa kravlje lobanje sa načičkanim dragim

kamenjem. Ili možda kao bolnica kojoj semetal, obavljabez plastična hirurgija poznatim facama. Potpuno belo iuobojeni mekanih mesta na za sedenje, ničeg udobnog i prijatnog, a toliko je svetlo da može da se vidi i najmanja čestica prašine – što je, pretpostavljam, i ideja. Stojim tamo cedeći se od kiše i vidim sebe aljkavu, čudnu i izgubljenu. Nikad ne bih mogla da osećam kao da sam pripadala ovde. „Margerit?“ Tetka Suzan izlazi iz hodnika u haljini beloj kao i unutrašnji dekor. Pretpostavljam da sam, od svih ljudi, stavljena pod starateljstvo tetke Suzan.

4

Akrofobija je strah od visine. 19

Kosa joj je raspuštena, spremna je za krevet, ali i dalje uredno pada na njena ramena, kao da se sama kosa ne usuđuje da jedan pramen bude negde sa strane. Ona ne izgleda mnogo drugačije u ovoj dimenziji. Govori mi dok utrljava neku skupu kremu na lice, „Vratila si se mnogo rano večeras.“ Jedan je posle ponoći. U koje vreme se ja, obično, vraćam kući? „Bila sam umorna.“ Jesi li dobro?“ Sležem ramenima. Tetka Suzan me ostavlja na miru. „Najbolje da odeš u krevet, onda. Ne želiš da se razboliš.“ „Dobro. Laku noć, tetka Suzan.“ Ona se zaustavlja. Zar joj ne govorim to često? Ne osećam majčinsku toplotu od nje; ona nije majčinski tip. Nije da je ne volim – volim je. I ona voli mene, takođe. Ali pretpostavljam da starateljstvo nije bilo lako za nju. Tetka Suzan samo izgovara: „U redu. Laku noć, draga.“ Dok ona ide niz hodnik do svoje sobe, ja odlazim do drugih vrata, do sobe koja mora da je moja. Tako je… prazna. Nije baš fensi kao ostatak stana, ali nema ničega u vezi sa ovim prostorom što mi daje osećaj da pripada meni. Lako bi mogla da bude soba u nekom luksuznom hotelu. Ali to, shvatam, mora da je i poenta. Margerit koja je izgubila porodicu tako mlada je ona koja je provela

ostatak života pokušavajući da ne voli nikoga ili ništa toliko mnogo. Nisam ukrasila bilten tablu sa razglednicama i štampanim slikama koje su mi inspirativne. U ćošku nema štafelaja sa mojim poslednjim platnom; da lija, uopšte, slikam u ovoj dimenziji? Nema polica. Ni knjiga. Mada se nadam da Margerit u ovoj dimenziji ima nekakav e-čitač napredne generacije u svojim minđušama ili tako nešto, što počinje da mi izgleda sve manje moguće. Ova Margerit mi ne deluje kao tip koji čita. Odeća u mom ormanu puna je dizajniranih etiketa koje prepoznajem, neke i ne, ali kladila bih se da su i one dizajnerski komadi.

Ništa od ovog nije nešto što bih nosila kod kuće – umesto toga, sve je metalik ili kožno ili plastično, nekako je sve čvrsto i sjajno, uglavnom. Možda bi trebalo da budem entuzijastična oko toga što se porodični novac Kejn porodice, očigledno, zadržao nekoliko generacija duže u ovoj dimenziji, a sve o čemu mogu da mislim je – koliko je hladan ovaj život. A sada moram da živim u njemu. U svojoj šaci zatvaram medaljon Žar-ptice. Mogla bih da ga skinem sada, ako bih to želela, pošto mi podsetnici, očigledno, nisu uopšte potrebni. Međutim, sama pomisao na to da budem odvojena od medaljona me ježi i plaši. Onda, ipak, zatvaram svoje oči i zamišljam da bi to moglo da mi 20

pomogne da odletim do nekog novog mesta, ne u ovaj život ili u moj stari život, već negde sasvim drugačije, sa svetlijom stvarnošću, u kojoj je sve kako treba i u kojoj ništa više ne može da me povredi. Noge me, izgleda, izdaju i ja se izvrćem na besprekorno namešten krevet. Dosta dugo provodim tamo ležeći, u fetusnom sam položaju i želim da sam kod kuće – u svojoj stvarnoj kući – mnogo više i očajnije to želim nego što sam ikada bila svesna. Nisam znala da za nečim mogu toliko da žudim.

21

4. DOK LEŽIM U OVOJ DIMENZIJI KOJA NIJE MOJA, NA POTPUNO BELOM KREVETU, KOJI JE VIŠE odbojan nego što je ugodan i udoban, pokušavam da oslikam slike svog doma

u svom umu. Želim svaki lik, svaki ćošak, svaku senku, svaki zrak. Želim da se moja realnost preslika preko ove, da ne gledam više u zaslepljujuću belinu. Moj dom – moj pravi dom – je u Kaliforniji.

Naša kuća nije na plaži; ušuškana je u blizini brda i u senci je visokog drveća. Uvek je čisto, ali nikad uredno. Knjige su toliko nagomilane na policama, da oivičavaju svaku sobu, mamine kućne biljke cvetaju u svakom ćošku i uglu, a pre mnogo god ina, moji roditelji su ceo hodnik prekrili bojma za kredu,dobro što jei trebalo da bude dečjim sobama, ali funkcioniše savršeno za jednačine kojenamenjeno se tiču fizike. Kada sam bila mala, moji drugari su bili toliko uzbuđeni kada bih im rekla da su moji roditelji najveći deo svog naučnog posla radili kod kuće, i kada bi prvi put došli kod nas, oni bi zagledali po kući i tražili one penušave epruvete ili dinamo mašine5, ili već bilo kakve naprave za koje su naučili u sci -fi filmovima.

Jedine naučne stvari koje su oni koristili su nagomilani papiri na svakoj ravnoj površini. Naravno, kasnije smo imali nekoliko gedžeta, ali samo nekoliko. Niko ne želi da čuje da teorijski fizičari nemaju toliko veze sa sjajnim laserskim stvarima, već mnogo više sa brojevima. U središtu velike sobe se nalazi naš sto za ručavanje, ogromni, okrugli drveni sto koji su mama i tata kupili za male pare u Gudvilu, još kad smo Džozi i ja bile male. Oni su nas pustili da ga bojimo u dugine boje, tapkajući po njemu rukama, zato što su voleli da čuju smeh, i zato što nema dva ljudska bića na Zemlji kojima je manje stalo do toga kako nameštaj izgleda. Džozi je mislila da je zabavno da pstima razmazuje i pravi šare vrtloga po njemu. Za mene, to je bio prvi put da sam uočila kako različite boje izgledaju kada se pomešaju jedna pored druge. To je možda trenutak kada sam se zaljubila u slikarstvo. „Verovatno misliš da slikarstvo nije važno kao fizika.“ Rekla sam Polu, dok sam sedela za štafelajem onog dana kada me je gledao kako radim. 5

Dinamo mašine proizvode električnu energiju obrtanjem provodnika kroz magnetno polje. 22

„Zavisi šta podrazumevaš pod važnim“, odgovorio je. Mogla sam da mu saspem sve u lice tada. Zašto nisam? Moja sećanja se pretapaju u snove dok, bez svesti, tonem u san. Celu noć vidim Polov lik ispred sebe, kako me ispituje, gleda, planirajući nešto što ne mogu da pretpostavim. Sledećeg jutra se budim u ovom hladnom, stranom krevetu, ne sećam se snova, samo znam da sam pokušala da jurim Pola, ali nisam mogla da se pomerim. Iznenađujuće, nema dezorijentacije. Od trenutka kad sam otvorila oči,

tačno znam gde sam, ko sam i šta bi trebalo da budem. Sećam se šta je Pol uradio mom ocu, sećam se da nikada neću videti tatu. Dok ležim u beloj, izgužvanoj posteljini, shvatam koliko ne želim da se pomerim. Moja tuga kao da me vezuje konopcima.

„Dođi dušo!“ tetka Suzan me zove. „Vreme je da se ulepšaš!“ Nemoguće, sem ako tehnologija ovde nije čudotvorna. Uspravljam se, bacam pogled na svoje neukrotive lokne koje vidim na prozoru i uzdišem. da idemo ručak“, tetka uopšte mariIzgleda za milosrđe; ona na se „dobrotvorni čak ni ne seća šta jemada tačnomoja to gde idemo. To ne je društveni događaj – mesto da budeš viđen i da vidiš – i to je sve što je važno tetki Suzan. Ipak, znam da moram da ostanem smirena i da čekam Tea. Ako planiram

da zaustavim Pola, treba mi sva moguća pomoć – a Teo je jedini koji može da mi pomogne. Tako da, jedan ceo dan moram da vodim život ove Margerit. Iz ovog što vidim – i nije neka zabava. „Hajde draga.“ Tetka se sapliće po kaldrmisanoj ulici, na svojim visokim potpeticama, spretno kao planinska koza. „Ne smemo da zakasnimo.“ „Ne smemo?“ Sama ideja provođenja vremena na društvenom događaju, gde sam druga verzija sebe –preko priličnoramena. je uznemirujuća. Onapotpuno mi baca zbunjen pogled „Ali želim da upoznaš vojvotkinju. Njena nećaka Romola je u Chanel -u znaš. Ako želiš da budeš

modni dizajner jednog dana, moraš sada da napraviš neke veze.“ U ovoj stvarnosti želim da budem modni dizajner? Pa, bar je kreativno. „Aha. Naravno.“ „Nemoj da se praviš da si previše sofisticirana da budeš impresionirana titulom.“ Tetka Suzan mi govori. Ona postaje ovakva – živahna i malo ohola – kad god je izazvana. „Ti si, čak, veći snob nego što sam ja, i ti to znaš. Kao i tvoja majka.“ „Šta si rekla?“

23

„Znam, znam, za tebe su tvoji roditelji sveci, i treba da budu. Ne kažem da oni nisu bili apsolutno divni ljudi. Ali kako je tvoja majka imala običaj da priča o tome kako potiče od ruskog plemstva, pomislio bi čovek da je ona lično pobegla iz Crvene Armije sa draguljima Romanovih u rukama.“ „Njena porodica jeste bila plemićka. Oni jesu pobegli od revolucije. Bili su ekspati u Parizu naredne četiri generacije, pre nego što su se njeni roditelji preselili u Ameriku. Ona nikada nije lagala da je nešto što nije.“ Onda se setim da ja ne bi trebalo da znam toliko dobro svoju mamu u ovoj dimenziji i da je

ovde, i ona izgubljena, kao i moj otac. „Mislim, nikada ne bi.“ I mama zaista ne bi. Ona brine samo o dve stvari: nauci i ljudima koje voli. Ona, koja ima luđačku i kovdržavu kosu, uvijenu pozadi nekakvom olovkom ili

hemijskom koju nađe usput. Ona, koja mi dozvoljava da slikam prstima po stolu. Niko nije manje snob na planeti Zemlji od mame.

Stojimo sada na sredini ulice, još uvek za blok udaljeni od hotela gde vojvotkinja sa svojih sto četrdeset najbližih prijatelja pijucka čaj. Tetka Suzan stavlja jednu ruku na svoje grudi, kao glumica iz starih otrcanih filmova, a ipak znam da je iskrena – onoliko iskrena koliko ona ume, bar. „Ja nisam omalovažavala tvoju mamu. Shvataš to, zar ne?“

Od tetke Suzan, „snob“ je, praktično, velikodušna etiketa. Uzdišem. „Aha. Znam.“ „Sada, ne bih volela da budemo na suprotnim stranama.“ Tetka mi prilazi i obavija ruke oko mene. „Uvek smo bile samo mi. Ti i ja protiv sveta, a?“ Skoro pa bih mogla da poverujem da smo imale dobar zajednički život, da nisam već bila u tom bezličnom stanu. Ili da već nisam videla kroz providna stakla naočara tetke Suzan njen nestrpljiv pogled pun dosade. Trebalo mi je manje od jednog dana da zaključim da tetka Suzan prezire ulogu surogat-roditelja Margerit u ovoj dimenziji. Kako li je njoj bilo da živi čitav život znajući to? Da se oseća odbačeno od jedinog člana porodice koji joj je ostao na svetu? „Ti i ja“, ponavljam, a tetka Suzan se osmehuje, kao da je to neki razlog za

sreću. U mojoj pravoj kući, nikad nije bilo „samo mi“. Otkada znam za sebe, mamini i tatini asistenti u istraživanjima, provodili su vreme u mojoj kući skoro koliko i ja. Kada sam bila mala, mislila sam da su mi oni ro đaci isto kao što je Džozi bila; toliko sam plakala onog dana kada mi je Svati nežno objasnila da mora da se vrati u Nju Delhi, da tamo ima porodicu i posao. Ko su bili ti ljudi? Kako oni mogu da budu njena porodica, kad smo mi bili njena porodica? 24

Moji roditelji su, nakon toga, postali oprezniji u vezi sa svojim

asistentima, ali činjenica je – većina je završavala manje ili više, neformalno, usvojena. Mama i tata su, oduvek, želeli gomilu dece, ali ispostavilo se da je trudnoća komplikovana za nju, pa su prestali da pokušavaju posle mene. Pretpostavljam da su studenti završnih godina popunjavali prazninu u kojoj je trebalo da budu moja braća i sestre. Oni spavaju na našim kaučama, pišu svoje teze na našem duginom stolu, plaču nad svojim ljubavnim životom, piju naše mleko iz tetrapaka. Mi nastavljamo odnos sa svima, a neki od njih su važni ljudi u mom životu. Dijego me je naučio da vozim bicikl. Luis mi je pomogao da sahranim svoju zlatnu ribicu u dvorištu, iako je lila kiša tokom cele „sahrane“ . Sjaoting je bila jedina kod kuće kada sam dobila prvi put, i ona se ponašala savršeno – objašnjavala je kako da koristim sve što treba od naših prijatelja u Tampaksu, a onda me je vodila na sladoled.

Ipak, od samog početka, Pol i Teo su bili drugačiji. Bliži nama nego ostali. Posebni. A Pol je bio najposebniji.

Mama se zezala da joj se dopadao jer su oboje bili Rusi, da jedino braća Rusi mogu da razumeju crni humor između sebe. Tata je zakazao da imaju stalna viđanja za vreme ručka u kampusu, a jednom je dopustio Teu da pozajmi kola od njega. On, uglavnom, nije ni meni dozvoljavao da uzmem kola. Iako je Pol bio tako tih, tako distanciran, naizgled neotporan na smeh – za moje roditelje, on

nije mogao da uradi ništa pogrešno. („On je čudan.“ Protestovala sam ubrzo nakon n jegovog dolaska. „On je kao neki pećinski čovek, iz vremena kada ljudi nisu mogli ni da govore.“ „To baš i nije lepo“, rekao je tata dok je sipao mleko u svoj čaj. „Margerit, ne zaboravi – Pol je završio srednju školu kada je imao trinaest godina. Počeo je doktorske studije kada je imao sedamnaest. Nikad nije imao neko detinjstvo. Nije imao prilike da ima drugare svog uzrasta, i sam Bog zna, nije

dobio mnogo podrške kod kuće. To ga čini malo… čudnim, ali to ne znači da on nije dobar čovek.“ „I pored toga“, dodala je mama, „da li pod pećinski čovek misliš na kromanjonce ili neandertalce? Ne postoji razlog da se pretpostavlja da oni nisu imali mogućnost razvijanja ljudskog govora.“) Pol je bio njihov asistent samo godinu i po dana – ali oni su ga voleli više od svih ostalih. On je, praktično, živeo u našoj kući ili na njihovim predavanjima, 24/7. Oni su mu pozajmljivali knjige, ljutili se kada nije nosio

jaknu zimi, čak su mu pravili rođendansku tortu – čokoladna sa prelivom od karamele, njegovu omiljenu.

25

Teo Bek je radio jednako naporno za njih. Nikada nisu bili neljubazni

prema Teu; uvek sam osećala kao da je pripadao ovde, a definitivno je mnogo više zabavan nego čudni, obazrivi Pol. Teova crna kosa je uvek bila malo neobična, sve je zezanje za njega, i da – on malo flertuje sa mnom, ali ne mislim da je mami i tati to ikada smetalo.

Nisam čak ni sigurna da su to primetili. Tako da je Teo trebalo da bude jednako voljen. Ali Pol je pametniji. Jedinstveniji. On je samo jedan korak preko linije koja odvaja „natprosečno inteligentne“ od „genija“. Isto mislim da su mama i tata smatrali da su oni potrebniji Polu. Teo je malo drzak; Pol je stidljiv. Teo

provaljuje fore; Pol deluje melanholično. Tako da je Pol probudio onu zaštitničku stranu u njima, onako kako Teo nikad a nije mogao. Znala sam da je Teo primećivao koliko su moji roditelji posvećeni Polu i da je zbog toga bio i ljubomoran.

Možda sam i ja ponekad bila malo ljubomorna.

Nakon Romoli, dvadesetak od Ona dolaska ručak, predstavili su me nećaki onajminuta iz Šanela. nije na tamo dizajner, samo publicista, ali vojvotkinje kako tetka Suzan kaže, „Svaka veza znači, je l’ tako?“ Iznenađujuće, Romola me ne tretira kao neku pijavicu, naprotiv – ona se kači na mene. „Zabavljaćemo se“, šapuće mi. „Bilo je vreme da se ne ko interestantan pojavi.“ Deset minuta posle toga, nalazim se u kupatilu i gledam kako Romola izvlači liniju kokaina. Nudi i meni, ali ja odbijam, mada verujem da bi Margerit ove dimenzije pristala bez razmišljanja. Tako da, petnaest minuta kasnije, kada mi Romola ponudi šampanjac – u dva posle podne – pristajem. Ako ću biti uverljiva u ulozi ove Margerit, moram da dobro odigram. Tetka Suzan me

posmatra kako krećem da pijem, ali ništa ne govori. Pretpostavljam da je navikla to. Ovanažurka je ozbiljno čudna, u isto vreme je napucana i kičasta.

Kozmetička hirurgija je zahvatila lice svake žene preko tridesete; one ne izgledaju ništa mlađe, samo malo neljudski, na način na koji je društvo resilo da se pravi da ne vidi. Polovina ljudi priča više sa hologramima na svom prstenju nego sa ljudima oko sebe. Razgovori koje većinom mogu da čujem se sastoje od tračarenja: ko se jebe s kim, ko zarađuje dobre pare, ko ih gubi, ko je pozvan na sledeći ručak poput ovog. Možda je ovde tehnologija drugačija, ali površnost scene je, verovatno, univerzalna stvar. Dakle, ovo je život od kog je moj tata pobegao kada je odlučio da se bavi naukom, da napusti Veliku Britaniju i pridruži se mami u Kaliforniji. On je bio mnogo mudriji nego što sam mislila. 26

Evo, za tebe, tata, razmišljam dok uzimam još jednu čašu šampanjca.

Sedam sati posle događaja, ja sam sa Romolom u kolima – uglančani, srebrni auto u obliku suze koji, u stvari, sam vozi, što je dobro – imajući u vidu koliko sam već pripita. Romola mi govori o vrhunskim klubovima do kojih treba da odemo večeras. Ceo dan smo blejali. Ona se ponaša kao da smo već drugarice, kao da će mi srediti stažiranje u Šanelu. Ja znam, a i ona zna da obe koristimo ovo kao izgovor da se ubijemo od alkohola. Mislim da me ne bi pustila da je iskuliram, čak i kad bih probala.

Ne podnosim ovo. Pre bih otišla kući, ispovraćala se i onesvestila se. Poželjno bi bilo da ide tim redosledom. Ali svaki put kada pogledam napolje u tamni, oštri, futuristički London, setim se da je Pol ovde. Setim se da moramo ponovo da se sretnemo i šta treba da uradim kada se to desi. Nema izlaza – ni za njega, ni za mene.

Pol bi rekao da je ovo bila naša sudbina. „Šta pokušavaš da uradiš?“ Teo je jednom prilikom pitao, upadljivo ali datrenutka postanukada prvi Sofija prototip gledajući u Pola. kojistolu. su treb Žar su bili stola razbacani poDelovi duginom „Onog to -ptice preko odbrani, ti želiš da je pretvoriš u predmet podsmeha opet?“ „Kako to misliš?“ zahtevala sam. Došla sam sa časa klavira, pa sam brzo sklonila notne papire, da bih izgledala manje kao dete. Teo je samo tri i po

godine stariji od mene, Pol samo dve; oni su prvi studenti završnih godina koji su bili sličniji meni od mojih roditelja. „Zašto bi se ljudi smejali mami?“ Polove sive oči su se susrele sa mojim samo na sekund, a onda je nastavio svoj posao. „To nije njena teorija. Moja je. Preuzimam odgovornost.“ Teo se nagnuo nazad u svoju stolicu dok je gestikulisao palcem Polu. „On je spreman da rizikuje svoj kredibilitet naučnika i savetnika, bez obzira na to da je sudbina realna. šta kaže – raspravljanjem “ „Sudbina?“ To je zvučalo neobično… romantično od tipa kao što je Pol. „Postoje šeme u dimenzijama“, insistirao je Pol ne gledajući gore ponovo. „Matematičke paralele. Moguće je praviti hipoteze da će se ove šeme reflektovati u događajima i ljudima u svakoj dimenziji, da ljudi koji su se sreli u kvantnoj realnosti, imaju šanse da se sretnu u drugoj. Određene stvari koje se dese, desiće se ponovo, na drugačije načine, ali češće, i biće teško da se objasni pukom slučajnošću.“ „Drugim rečima“, rekla sam, „ti pokušavaš da dokažeš postojanje sudbine.“ Ja sam se zezala, ali je Pol klimao glavom lagano, kao da sam rekla nešto

pametno. „Da. To je tačno to.“ 27

„Trebalo bi da ideš sa mnom u Pariz sledeće nedelje.“ Romola mi dovikuje dok svira muzika u klubu. Mislim da je to onaj isti klub, ispred kog sam stajala

sinoć kada sam pristigla u ovu dimenziju. „Naravno!“ Zašto ne prihvatiti? Ona me, zapravo, neće nikada povesti; ja nikad, zapravo, neću ni otići; i to obe znamo. „To bi bilo fantastično!“ Nosim haljinu koju mi je ona pozajmila: dosadna kositrena koža koja je sva uz telo, čak i na mom žgoljavom telu. Ne može biti očiglednije da su moje sise, praktično, nepostojeće, ali pokazujem svoje dobre noge, a po mišljenju momaka u klubu – to nadoknađuje nedostatak dekoltea. Saleću me, kupuju mi pića – više pića mi ne treba. I mrzim način na koji me gledaju, diveći se, ali ocenjivački, na isti pohlepni, žestoki način koji koriste pri proceni skupih sportskih automobila. Nijedan od njih me ne uidi. ***

„Verovatno misliš da je to, u najmanju ruku, nepraktično“, rekla sam Polu te noći dok me je gledao kako slikam. „Umetnost.“ „Ne znam da li je praktičnost najvažnija stvar.“ Što je, za trenutak, zvučalo kao kompliment dok nisam shvatila da je on, u osnovi, priznao da je mislio da je nepraktično od mene da studiram slikarstvo. Planirala sam da upišem časove umetničke restauracije. Da ne završim u podrumu sa mamom i tatom, u svojoj tridesetoj, ali nisam osećala potrebu da se branim pred njim. Osećala sam potrebu za napadom. Bio je kasni novembar, nedugo nakon Dana zahvalnosti – pre samo nedelju i po dana, a već izgleda kao večnost. Veče je bilo iznenađujuće toplo, poslednji tračak miholjskog leta ili „staričinog leta“, što je ruska fraza koj u moja mama preferira. Nosila sam stari brus umazan stotinama nijansi boje od noćašnjeg rada i plavi džins šorts koji sam sama isekla. Pol je stajao na pragu

moje spavaće sobe. To je jedini put da je došao tako blizu mog intimnog prostora. Bila sam toliko svesna njega. On je veći od prosečnog momka, i mnooogo

veći nego prosečni student fizike: visok, širokih ramena i ekstremno mišićav – od penjanja uz stene. Pretpostavljam. Polova silueta je delovala kao da

ispunjava čitava vrata. Iako sam nastavila da radim, retko sklanjajući pogled od četkice i platna, bilo je kao da sam mogla da ga osetim iza sebe. Osećaj je – kao da osećate vrelinu vatre, čak i kada ne gledate direktno u plamen.

28

„Okej, možda portreti više ne vladaju umetničkim svetom“, rekla sam. Drugi studenti, na umetničkim dešavanjima, prikazivali su kolaže i skulpture sa „pronađenim predmetima“, fotošopovane reklame iz 60ih kojima komentarišu, na postmoderan način, današnje društvo, takve stvari. Ponekad sam se osećala izvan svega, jer sve što sam ja m ogla da ponudim su portreti ulja na platnu. „Ali mnogo umetnika zarađuje dobre pare slikajući portrete. Deset hiljada dolara po komadu, ponekad, kada stekneš reputaciju. Mogla bih to.“ „Ne“, rekao je Pol. „Ne mislim da bi mogla.“ Okrenula sam se prema njemu. Moji roditelji možda uzdižu u nebesa ovog tipa, ali to ne znači da on može da ušeta u moju sobu i da me vređa. „Molim?“ „Mislio sam…“ Oklevao je. Očigledno da je znao da je rekao nešto pogrešno; ali isto tako je očigledno da nije razumeo šta. „Ljudi koji traže da im se urade portreti – bogati ljudi – oni žele da izgledaju dobro.“ „Ako pokušavaš ovako da se izvučeš, loše ti ide. Za tvoju informaciju.“ Pol je sabijao šake u džepove svojih pohabanih farmerki, ali njegove sive oči su se susrele pravo sa mojim. „Oni hoće da izgledaju savršeno. Žele da se prikaže samo njihova najbolja strana. Misle da bi potret trebalo da bude kao plastična hirurgija, samo urađena na njihovoj slici umesto na licu. Previše lepo da bi bilo stvarno. Na tvojim slikama – ponekad, oni su i lepi, ali su uvek realistični.“ Nisam više mogla da ga gledam u oči. Umesto toga, okrenula sam glavu ka galeriji slika koje trenutno vise na zidovima moje sobe, odakle su me porodica i prijatelji gledali. „Kao tvoja mama“, rekao je Pol. Njegov glas je bio nežniji. Zurila sam u

njen portret dok je on pričao. Ja sam pokušala da napravim da mama izgleda najbolje moguće, zato što je volim, ali ja nisam prenela samo njene tamne oči u obliku badema ili njen široki osmeh; prikazala sam kako se njena kosa nakostreši u hiljadu pravaca, kako se njene jagodične kosti oštro ističu u odnosu na njeno mršavo lice. Da nisam stavila i te stvari na sliku, to ne bi bila ona. „Kada u to gledam, vidim kako je budna kasno, kada je radila deset, četrnaest sati. Vidim njenu genijalnost. Vidim njeno nestrpljenje. Njen premor. Njenu blagost. I video bih sve to čak i da je ne poznajem.“ „Stvarno?“ Pogledala sam ponovo u Pola, i on je klimnuo glavom, očito sa olakšanjem jer sam ga razumela o čemu govori. „Pogledaj ih sve. Džozi je nestrpljiva dok čeka svoju sledeću avanturu. Tvoj otac je rastrojen, na jednoj je od onih svojih tangenti, i ne može da se razluči da li samo gubi vreme ili je na korak od genijalnosti. Teo…“ Zastao je dok sam uzimala portret Tea koji završavam, sa sve cr nom kosom koja je 29

gelom sređena u oblik ježa, braon očima ispod obrva poput luka i punim usnama koje bi odgovarale renesansnom Kupidonu. „Teo baš i nije dobar.“ Počela sam da se smejem. Pol se nasmešio. „I tu nam je i tvoj autoportret.“ Iako sam učestvovala na raznim umetničkim izložbama, čak sam i imala sopstvenu izložbu u veoma maloj galeriji, nikada nisam izložila svoj autopotret, sem u svojoj sobi. To je lično, onako kako nijedna druga slika ne može da bude. „Tvoja kosa…“, rekao je, a njegov glas je krenuo da se prekida… zato što je čak i Pol imao dovoljno takta da zna da nazvati kosu devojke „zonom užasa“ nije, verovatno, bilo mudro. Ali ona jeste kovdržavija i gušća i mnogo više neukrotiva i od mamine – i tako sam je i naslikala. „Vidim na koje si sve načine slična mami.“ Naravno, mislila sam. Koščata, previsoka, preuiše bleđa. „I na koje sve načine nisi kao ona.“ Pokušala sam da to okrenem na zezanje. „Misliš, ne vidiš istu neverovatnu genijalnost?“ „Ne.“ Bolelo je. Pitam se da li sam zadrhtala. Pol je brzo dodao, „Ima možda pet ljudi rođenih u ovom veku sa umom tvoje mame. Ne, ti nisi pametna kao ona. Nisam ni ja. Niti je neko drugi koga

ćemo sresti u svom životu, verovatno.“ To je bila istina. Pomoglo je, ali moji obrazi su još uvek bili crveni od vreline. Kako sam mogla da ga osetim da stoji blizu mene?

On ima topliji glas nego što bi čovek pomislio, uz taj veliki okvir i stroge oči. „Vidim… način na koji uvek istražuješ. Koliko mrziš bilo šta što je fejk ili nekako lažno. Koliko si zrelija u odnosu na godine, ali još uvek… razigrana, kao mala devojčica. Kako uvek gledaš duboko u ljude ili se pitaš šta oni vide kada gledaju u tebe.“ To je bila istina. Pomoglo je malo, ali su moji obrazi i dalje goreli i crveneli. Kako sam mogla da ga osetim kako stoji u mojoj blizini?

„Tvoje oči. To je sve u očima.“ Kako je Pol mogao da vidi bilo šta od toga? Kako je mogao da zna to samo iz portreta? Ali to nije bilo samo iz portreta. Znala sam to, tako đe. Iako je trebalo nešto da kažem, nisam mogla da progovorim. Dah mi je zastao u grlu, negde visoko i stegnuto. Nijednog trenutka nisam odvojila pogled od svog autoportreta i pogledala u Pola.

Rekao je, „Ti slikaš istinu, Margerit. Ne mislim da bi i mogla drugačije da radiš.“ 30

I onda je otišao. Nakon toga, počela sam da radim na Polovom portretu. Njegovo lice je bilo iznenađujuće teško uhvatiti. Široko čelo… jake, ravne obrve… čvrsta vilica, svetlo braon kosa sa crvenkastim i zlatnim u sebi – što me je teralo da satima mešam boje u pokušaju da dobijem baš tu nijansu – način na koji ima blago spuštenu glavu, kao da se izvinjava što je toliko visok i snažan; taj malo izgubljeni pogled, kao da zna da se nikad neće uklopiti i ne vidi ni poentu u pokušavanju, ali oči su te koje su me najviše namučile. Duboke, intenzivne. Znala sam ja kako su Polove oči izgledale. Ali stvar je bila u tome što… kad god sam nekog slikala, čak i sebe, prikazivala sam im ih kako gledaju malo dalje od posmatrača. Izrazi tada postaju otvoreniji, otkrivaju više; to daje i naznaku misterioznosti osobi na portretu – osećaj da je stvarno ljudsko biće koje je unutra, izvan onog što moj rad može da obuhvati. To je, takođe, deo oslikavanja istine. Ali sa Polom nisam mogla da uradim to. Svaki put, kada sam pokušala da naslikam njegov pogled, on ne bi bio usmeren dalje od posmatrača. Od umetnika.

Gledao je u mene. On je uvek, uvek gledao u mene. Dan nakon što je tata umro, onog trenutka kada smo shvatili da je Pol bio odgovoran, otišla sam u svoju sobu, uzela jedan od noževa za platno i iskidala njegov portret na delove. Naterao me je da mu verujem. Naterao me je da mislim da me je video.

A to je sve bio deo Polove igre, jedan majušni element njegovog velikog plana da nas sve uništi. Oko ponoći mi se zavrtelo u glavi, osećala sam se kao da će mi pozliti, ali nisam prestajala da igram. Jaki udari baseva pulsiraju u meni i nadjačavaju udarce mog pulsa: kao da nisam živa, samo krpena lutka na kanapima, bez ičega unutra. Muška ruka me hvata za rame, pitam se čija je. Hoće li mi kupiti još jedno piće? Ako mi kupi, onesvestiću se. Mislim da bih i volela da se onesvestim sada. Ali kada se okrenem i vidim ko je to, uzdahnem, i tek tako – ponovo sam

živa. „Lepa haljina, Meg.“ Teo se smeška dok skenira moje telo dole, pa gore. „Gde je ostatak?“

31

„Teo!“ Bacam se oko njega i on mene grli. Dugo smo bili tako spojeni, na sredini podijuma za igru. „Jesi li pijana?“ mrmlja u krivinu mog vrata.

„Ili, jesu li počeli da prave parfeme koji mirišu kao tekila?“ zeza me. „Vodi me odavde“, kažem mu. Zašto je tako teško izgovoriti nešto. Onda shvatam da jecam.

Pokušala sam da budem pribrana sve vreme. Pokušala sam da budem pribrana jer sam morala, noseći tugu i strah, čak i kad sam mislila da će me težina sveta slomiti. Ali sada je Teo ovde, i mogu konačno da sve pustim. Teo me grli jače, tako čvrsto – da osećam da mi se stopala odižu od zemlje – i nosi me sa podijuma, daleko od svih svetala. Spušta me na jedan niski, dugački kauč u uglu. Ne mogu da prestanem da plačem, pa me on drži. Njegove šake maze moju kosu i moja leđa. Ljulja me napred-nazad nežno, kao što bi dete ljuljao. Svuda oko nas, klupsko osvetljenje pulsira, a muzika i đuskanje nastavljaju da grme.

32

5. PRIZOR TEOVOG LICA,

TOPLINA NJEGOVIH RUKU OKO MENE, ČINE DA SE OSEĆAM KAO DA BI

sve trebalo da bude odmah bolje. I možda bi i bilo, da se nisam toliko napila da mi je pozlilo.

„Tako je“, kaže Teo dodirujući mi leda dok se naginjem preko ivice Milenijum mosta, odakle sam upravo povratila u Temzu. „Nosi to sranje odavde.“ Stid mi je prekrio lice vrelinom. „Toliko me je sramota.“ „Što, jer sam te video kako povraćaš? Slušaj, da si me videla bilo koje prosečne subote, znala bi da to nije ništa. Kada je reč o ovakvim stvarima – ja ne osuđujem. Hajde da ostavimo na tome.“ To je više od šale. Teov živahni um nije nikad potpuno sakrivao koliko on može da bude divalj. Iako nikada nije donosio svoje probleme u kuću, znala sam da su mama i tata čuli tračeve o Teovom opijanju i tome da je umeo satima da se izgubi, a nekada i po ceo dan.

Oni su pominjali njegovo „alkoholisanje“, ali ono oko čega su stvarno bili zabrinutije to da su supstance bile mnogo manje legalne od njegovih povremenih limenki piva. Čak je i Pol, ponekad, tiho sugerisao da bi Teo trebalo da uspori.

Dođavola s Polom! Večeras Teo ima kontrolu i on brine o meni. Njegova šaka na mojim leđima je topla, dok ja posmatram tamnu vodu reke pokušavajući da se sastavim. Onda pogledtalasanje u svoj fragmentarni odraz u reci, koji je razbijen u delove kojebacam je napravilo reke. „Misliš li da je ovo poslednje što je tata video?“ šapućem. U ustima mi je grozan ukus. Telo mi je slabo. Ovakav je osećaj slabosti. „Reka, tačno ispred njega, ovako?“ Nekoliko dugih trenutaka, Teo ne odgovara. Ali kada

progovara, zvuči iznurenije nego što se i ja osećam. „Ne razmišljaj o tome.“ „Ne mogu protiv toga.“ „Siguran sam da nije bilo tako. Dobro? Daj da te odvedemo kući.“ Ja se nadam da jeste. Nadam se da je tata video kako reka ubrzava i prolazi – i onda je bilo sve gotovo.“ Glas mi drhti. „Jer, to bi značilo da je udario glavom u toku nesreće ili – kada su kola udarila u vodu, onda se ili onesvestio

ili umro odmah. Nije imao vremena da bude uplašen.“ Koliko vremena treba 33

da se udavi? Tri minuta? Pet? Dovoljno dugo da bude užasno, osećam zasigurno. Dovoljno dugo, da se nadam da tata nije morao da trpi taj strah.

„Bilo bi bolje da nikada nije znao, da nije bio svestan. Zar ne misliš tako?“ „Prestani sa ovim.“ Teov glas je grub; njegove ruke klize oko mojih ruku i on me hvata kao da je uplašen da bih mogla da se bacim preko ograde. „Ne radi to sebi. Ne pomaže.“ Teo nije u pravu. Ja moram da razmišljam o tatinoj smrti. Ne mogu da počnem sada da ga oplakujem; treba mi bol da me drži besnom. Oštrom. Fokusiranom.

Kada nađemo Pola, bolje taj koji će mi dati snage da ga dokrajčim. Izvlačim jednu ruku od Tea kako bih obr isala usta. „U redu“, kažem. „Hajdemo kući.“ Ostatak puta hodamo do stana tetke Suzan. Kada lift počinje da se pomera nagore, moja stopala klecaju – još je dosta šampanjca u mom sistemu. Teo hvata jedan moj lakat, i ja naslanjam svoju glavu na njegovo rame ostatak

vožnje liftom. Dok prilazimo vratima, on šapuće, „Nije prekasno da nađem hotelsku sobu.“ „Ako budemo tihi, nećemo probuditi tetku Suzan“, govorim dok prislanjam palac na elektronsku bravu; prepoznaje me, otvara se. „A i – sumnjam da je briga.“ A Teo mi treba da je sa mnom više nego ikada pre. U tami, beli stan dobija srebrnkastu nijansu plave, kao da je napravljen od

mesečine. Sve odiše nadrealnošću dok vodim tiho Tea niz hodnik u svoju sobu i zatvaram vrata, zatvarajući nas dvoje iza njih. nijespava, tolikosem prostrana; krevet većinu prostora. nemaSoba gde da na podu,samo a nema ni gdezauzima da ljudski sedne. GovorimTeo sebi

da sam glupa što mislim da je ovo čudno – da zamišljam da bi on mogao da se koncentriše na bilo šta drugo osim luđačke situacije u kojoj se nalazimo, da bi taj tračak privlačnosti među nama mogao da bude važan usred svega ovog. Onda se naši pogledi susreću, i znamne mislim samo ja. „Okej“, kažem gestikulišući prema susednom delu sobe. „Idem da se, hm, osvežim.“ Teo klima glavom dok ide ka prozoru. „Naravno. Idi, istuširaj se.“ Ja sam planirala samo da operem zube, ali tuširanje zvuči fino. Moja kosa i odeća mirišu na duvanski dim i ustajali šampanjac – poput života one druge Margerit. Upravo sada mi treba da budem ponovo svoja.

34

Zakoračujem u kupatilo sa belim pločicama i zatvaram vrata za sobom. Kožni materijal se nevoljno skida; koža me peče dok svlačim tu haljinu. Shvatam da je ovo brendirana haljina koja vredi hiljade funti; a Romola je, verovatno, planirala da joj vratim. Poslaću joj mejl sutra. Sada ću je pustiti da se gužva po podu, kao da je koža koju sam odrala. Moja pesnica steže Žar-pticu

i dižem medaljon sa vrata. Tek dok stojim u tuš-kabini, puštajući vrelu vodu da ide po meni, postajem svesna – nekako živopisno svesna – da sam potpuno gola, dok je Teo na samo nekoliko koraka udaljen. Kažem sebi da nema razloga da to bude neobično. Teo je, praktično, živeo u mojoj kući poslednjih nekoliko godina. Kupala sam se i spavala i sekla nokte na nožnim prstima, dok je Te o bio samo jednu sobu udaljen.

Ali sada deluje drugačije. Para se obavija oko mene dok uranjam pod tuš. Osećam kako moje kovrdže upijaju vruću vodu i ona pada niz moje lice. Pokušavam da mislim o tome da treba da izribam miris cigareta. Umesto toga, misli se, non-stop,

okreću tome kako me je Teo podigao u naručje u klubu, kako sam se naslonila na njegovo rame u liftu, a sve je delovalo kao najprirodnija stvar na svetu. Uvek je bilo… nečega između Tea i mene. Ne zato što je on flertovao sa mnom – on flertuje sa svakom ženskom osobom koju sretne, čak i sa

nekolicinom muškaraca. Dok je pomerao Romolu od mene, on je čak i tada flertovao sa njom, pre nego što me je izvukao odatle da bi se za mene pobrinuo. Flertovanje je stvar koju on radi po automatizmu, bez pro mišljanja, onako kako mi ostali dišemo. Ako ništa drugo, znala sam da su se Teova osećanja prema meni menjala, zato što je počeo sa mnom da flertuje manje. A kada je to radio, te reči su imale težinu; pažnja koju mi je posvećivao nije više bila beznačajna, i oboje smo to znali. Uvek sam sebi govorila da ništa neće moći da se desi . Teo je stariji od mene. On je kritičan i sebičan i njegova arogancija bi bila potpuno odbojna, da nije imao briljantnost da time nadomesti i pokrije sve. Povremeno, kad je bio budan po dva dana i koračao po kući pričajući više na jeziku matematike nego na engleskom, videla se njegova bezobzirnost, kao da je bio posvećen tome da

pomera svoje granice do ivice samodestrukcije i, možda, čak i dalje. Volela sam Tea kao prijatelja. Dobro, prijatelja koji je neviđeno privlačan – ali i dalje, samo prijatelj.

Ali u protekla dva dana sam videla potpuno novu stranu Tea. Možda sam konačno videla pravogTea. Zašto sam ikada sumnjala u njega? Verovatno iz istog razloga iz kog sam verovala Polu. Očigledno ja ne razumem ljude uopšte.

35

Pol je negde tamo. Sada, jedina stvar koju mogu da uradim da bih se

spremila da se suočim sa njim je da odspavam. Teo je sa mnom i to je dovoljno.

Zatvaram vodu, sušim se, perem zube po drugi put. Žar -ptica se, ponovo, vraća na moj vrat, čak i pre nego što krenem da sušim kosu. Neka duža majica visi sa jedne od kuka na vratima, pa se uvlačim u nju. Bledo -roze boja je malo providna, a ja nisam razmišljala da ponesem neki svezi donji veš. Ali u sobi je tamnije, pa neće biti važno. U trenutku kada izlazim iz kupatila, Teo stoji kod prozora, rukama se

oslanja na sims. Mesečina oslikava njegovu crnu kosu čineći je sjajnom. Posle jednog trenutka se okreće i gleda me; a kada to uradi, isti elektricitet puca među nama, a ja se oseć am kao da je moja majica providna. Ali ne pomeram se, samo stojim tako i gledam ga.

Teo prekida tišinu prvi. „Ako ništa drugo, ne vidim nikoga dole na ulici ko bi izgledao kao da špijunira ovu zgradu. Niko nas nije pratio kući od kluba, takođe – bar, koliko sam ja video.“ „Oh, da. Dobro je.“ Zašto ja nisam pomislila na to? U tom trenutku shvatam da još uvek imam dosta alkohola u svom sistemu i da bi trebalo da utonem u krevet, ošamućena i nestabilna. „Misliš li da Pol zna da smo ovde?“ „Ako je pomislio da treba da proverava.“ Naravno da proverava da li ga neko prati, želim oštro da odgovorim, ali se zaustavljam. Osmeh se širi na mom licu. „Pol ne zna za druge Žar -ptice“, izgovaram. „Čuvao si tu tajnu od svih. Čak i od njega.“ „Ponekad se isplati da budeš tajnovito đubre.“ Teo se osmehuje. Kako god, mogu da vidim da nije skroz uveren. „Ipak, ne možemo da pretpostavimo da Pol nema još kečeva u rukavu. Jednom smo ga potcenili. Hajde da ne radimo to opet.“ „U pravu si.“ Moj bes usmeren ka Polu ima tendenciju da se rasplamsa još jednom, ali teram sebe da ostavim to sa strane. Celo telo me boli, um mi je nejasan i zbunjen i ne sasvim moj. Treba da spavam.

Teov glas postaje blag. „Hej, baci mi jastuk, važi? Napraviću sebi krevet za pse na podu.“ Bacam mu jedan od jastuka; on svlači ćebe viška sa ivice kreveta. Toliko smo tihi, da mogu da čujem šuštanje materijala o materijal. Kada ušuškam stopala ispod pokrivača, on gasi svetla, i ponovo smo u tami. Lagano se nameštam, ali sam toliko svesna njega. Disanje mi se ubrzava; srce mi deluje kao da će da iskoči iz grudi. Glupo je biti nervozan. Verujem Teu. Nema razloga da brinem da će on uraditi nešto. 36

Onda shvatam – nije Teo osoba u koju nisam sigurna. Ono što ne znam je

– šta bih ja mogla da uradim. Bilo bi tako lako, tako dobro zaboraviti sve što je daleko od ovog kreveta i sopstvene kože. I to je Teo. Jedina osoba u ovom svetu na koju mogu da se oslonim, ona

koju želim bliže sebi nego bilo koju drugu… Moj šapat je jedini zvuk u sobi. „Ne moraš da spavaš na podu.“ Za trenutak, jedini odgovor je tišina. Onda se Teo diže sa svog mesta i seda na ćošak mog kreveta. Njegovo telo je u silueti mesečine i ja shvatam da je skinuo majicu pred spavanje. Bez reci ide okolo do moje strane kreveta, onda seda, a njegov kuk je uz moju nogu. Dušek tone ispod njega i to me još malo približava njemu. Teo

stavlja jednu ruku blizu mog jastuka. Drugom rukom, sklanja moje vlažne lokne sa lica. Želim nešto da mu kažem, ali ne mogu da smislim šta. Sve što mogu da uradim je da ležim, dišem brzo i plitko, gledajući gore u njega, a oboje želimo da me on dodirne i prestravljeni smo što će to uraditi. Polako,Teo se spušta iznad mene. Moja majica je malo spala sa jednog ramena i njegove usne me dodiruju tu i gde je linija moje ključne kosti. Poljubac traje samo trenutak. Prolazi kroz mene kao munja.

On šapuće, „Traži mi to ponovo, kada oboje budemo svoji.“ Onda podiže glavu, a njegov osmeh je blag. „Sledeći put se neću zaustaviti na tvom ramenu.“ Rekavši to, ustaje sa kreveta i vraća se na svoje mesto. Već znam da neće progovoriti ni reč do jutra. Treba li da se osećam poniženo ili polaskano? Ipak, lupanje srca se umiruje; osećam se bezbedno sa Teom, najbezbednije od trenutka kada smo čuli za tatu. To mi pomaže da lagano sklopim oči, opustim se i predam snu.

na zvuk Za jedan delićsmeha sekunde pomišljam sam kod kuće.Budim Tolikosedana samsmeha. se budila uz zvuk mojih roditeljadai sestre u kuhinji i, možda, njihovih asistenata, takođe, glasova koji su lebdeli do mene, zajedno sa mirisom vafla od borovnice. Ali ne, ja sam još uvek u sobi druge Margerit, u njenom telu, njenom svetu.

Nema teorije da ću nositi ovu roze majicu na svetlosti dana, pa kopam po fiokama, nadajući se da ću naći nešto da obučem. Onda, moji prsti prave kontakt sa svilom, i podižem v anila-žutu haljinu u kimono stilu, vrlo detaljno izvezenu. To me šokira, jer ovo izgleda više kao nešto što bih ja posedovala. Margerit iz ove dimenzije je videla ovaj svileni komad i reagovala je kao što bih i ja… zato što smo ista osoba, na nekom nivou, još uvek učim da sve ovo razumem. 37

Obavijam svileno odelo oko sebe i žurim u kuhinju. Iluzija mog starog života mora da je neverovatno jaka, zato što bih mogla da se zakunem da još uvek osećam miris vafla od borovnice… „Ti si nevaljalica, jesi“, cvrkuće tetka Suzan, i još uvek se kikoće na svoju šalu dok ulazim u prostoriju i vidim nju kako sedi za kuhinjskim pultom, a Teo je zauzet nad šporetom. On nosi potkošulju i bokserice i široki osmeh. „Tek što smo se upoznali, a ti već imaš moj broj“, kaže Teo dok stavlja testo u tiganj na kom se peče. Dok završava, gleda gore i vidi me. Jutro, Meg!“ „Uh, ćao“, kažem polusvesno. „Ti… praviš doručak?“ „Palačinke sa borovnicom. Naučio sam recept od majstora.“ Ovim je Teo mislio na mog tatu. „Trebalo je da budu vafli, al i Suzan je u ozbiljnom deficitu tostera za vafle.“ „Kriva sam, priznajem.“ Ruke tetke Suzan su preklopljene ispod njene brade u pozi koja bi izgledala detinjasto i na nekome mojih godina, a kamoli kod nje. Sećam se iz svojih starih poseta Londonu da ona radi to da prikrije bore na svom vratu. O, moj Bože, ona flertuje sa njim. Da nije tako komično, bila bih ljubomorna.

Teo, naravno, uzvraća flertovanjem. „Ženska, neko treba da te povede u šoping.“ „Nemoj da misliš da nisam tražila sponzora“, govori ona . „Naravno, mi smo dobro organizovani. Možda, za promenu, treba da pokušam da budem ja sponzorka.“ „Intrigantno zapažanje.“ On je zagonetno posmatra ispod obrva, a onda obrće palačinku. Ovo je već previše da bih gledala to. „Oblačim se“, objavim i žurno odlazim u sobu.

Moj ormar kod kuće je pun haljina, lepršavih suknji cvetnih motiva i živih boja, hekleraja i čipke. Ovaj ormar izgleda pre kao postavka časopisa koja prikazuje svetu najskuplje i najnepraktičnije brendirane komade. Ali uspevam da nađem jednostavnu crnu majicu, sive kežual pantalone i par cipela koje izgledaju da mi neće uništiti stopala. Kada sam izašla, ukršta mi se put sa tetkom Suzan, koja se vraća u sobu sa tanjirom u jednoj ruci, i viljuškom u drugoj; poslednji komad palačinke je na njenom tanjiru. Ona mi se zadovoljno smeši i izgovara značajno tiho, „Sviđa mi se onaj. Pametniji je od tvojih uobičajenih tipova.“ Koga je još druga Margerit dovodila kući posle klabinga? Ne želim ni da mislim o tome.

38

Tanjir palačinki me čeka na kuhinjskom pultu, a moj stomak krči u znak zahvalnosti. Teo stoji pored sudopere, ruka mu je naslonjena na pult i ne gleda me dok ulazim.

„Hvala“, izgovaram dok sedam da doručkujem. „Dobro je što počinjemo rano. Mada, mogao si da me probudiš.“ „Da, valjda.“ Deluje ometeno – umornije nego što je bio. Verovatno se nije odmorio, spavajući na podu. Je l’ testo za palačinke isto kao testo za vafle?“ Deluje prilično dobro kada sam zagrizla. Jesi li ti već jeo?“ „Šta?“ Dižem pogled s tanjira i vidim Tea kako zuri u mene. Izgleda zbunjeno – čak iznervirano. Tada shvatam. Žar-ptica nije oko Teovog vrata. Mora da je skinuo sinoć pre spavanja, i sada mu memorija bledi. U proteklih nekoliko minuta, Teo je

počeo da gubi vezu sa ovim telom, ovom svešću. Mama nije mnogo pogrešila u vezi sa time da naša svest kliza u drugoj dimenziji.

„Treba ti podsetnik.“ Spuštam svoju viljušku, idem ka njemu i grabim mu

ruku. Dovoljno mog Tea je ostalo da se ne opire ili da postavlja pitanja dok ga

vučem natrag ka svojoj sobi. Blago ga guram i to ga postavl ja čvrsto na krevet. Za trenutak izgleda da je ponovo svoj i smeška se. „Zar već nismo prošli ovo sinoć?“ „O, Bože, prestani da flertuješ jednom u svom životu.“ Kopam po njegovoj odeći na podu i nalazim Žar-pticu medaljon. Brzo stavljam oko njegovog vrata.

„Samo nosi to, u redu?“ „Da nosim – šta?“ Već je zaboravio to. Ne deluje da primećuje da oko mog vrata stoji identična Žar-ptica, takođe. Mama je jednom objasnila da, pošto Žar-ptica pripada našoj dimenziji, teško je da mogu da je detektuju pripadnici druge dimenzije. U tom trenutku treba da usmerim pažnju na medaljon, u teoriji, da bi Teo mogao da je vidi – ili u suprotnom, ona lebdi ispod nivoa njegove svesti. Dobra je stvar da ovo, zapravo, funkcioniše. U suprotnom, ljudi bi se odmah uspaničili kada se Žar-ptica pojavi oko njihovog vrata i sklanjali bije, destabilizujući potencijalne među-dimenzionalne putnike koji su tek uskočili tamo. Na taj način, ljudi bi mogli da ih nose mesecima i ne primećujući ih. Fizika je čudna! „Sačekaj“, govorim mu dok uzimam njegovu Žar-pticu u ruku i tražim sekvencu koja podešava podsetnik ispuštajući je odmah pre nego što plavo-belo svetlo krene da svetluca okolo.

39

Rekli su mi da će podsetnik boleti. Nisu mi samo rekli koliko. Teo se bori protiv toga, gotovo u grču, pre nego što krene da psuje i diše dok se ruši napred, a za trenutak pomišljam da će se onesvestiti. („Šok?“ Pitala sam mamu kada mi jegovorila o ovome. „Podsetnik je samo električni šok?“ Ona se osmehnula, kao da smo pričale o leptirima i dugama. „Ne, uopšte. Podsetnik je sofisticirana rezonantna promena. Ona se jednostavno oseća kao da je električni šok.“) „Teo?“ Naginjem se napred i držim ga za ramena. Jesi li dobro?“ „Da, jesam.“ Gleda me, dahćući širom otvorenih očiju, a onda ponavlja, Jesam“, kao da sam mu se suprotstavila. „To je bilo blizu.“ Stavljam šaku na grudi da se podsetim da je Žar-ptica i dalje tu. Krivina čvrstog metala na mom dlanu me uverava u to i tera me na razmišljanje. Da li će i meni biti potreban podsetnik, jednom? Teovo lice je bledo. On s e prislonio uz krevet kao da iščekuje zemljotrese. Na moj ispitivački pogled on kaže, „Treba mi nekoliko minuta. U redu?“ „Naravno.“ To mora da je bilo jednako zastrašujuće i bolno. Tako da samo blago rastresam njegovu već raščupanu kosu i vraćam se u kuhi nju gde završavam svoje palačinke dok smišljam strategiju. Ako Pol već nije na putu ka nama, mi ćemo biti na putu do njega kroz jedan sat. Mora postojati monorejl koji bi nas brzo doveo doKembridža, zar ne? Ili čak i obični voz. Nađemo mi njega, pre nego što on nađe nas. I onda… Ubijemo ga.

Nije mi promaklo to da Pol koga ja treba da uništim je, trenutno, putnik u telu potpuno drugog Pola Markova. Mada mi sad deluje da bi neko zao kao Pol bio jednako zao u svakoj dimenziji, ali ne znam to sigurno. Tako da, nije tako jednostavno samo naći ga i upucati ga ili slično. Ali postoje stvari koje možeš da uradiš sa Žar -pticom, a koje su opasne za

putnika. Teo mi je toliko ispričao. Zapravo, odlučujem, treba to da pređemo, pre nego što uradimo bilo šta drugo, pre nego što napustimo kuću. Rešena, odlažem tanjir u sudoperu i vraćam se u sobu da prođem ovo sa Teom. Kada sam ušla unutra, on nije bio u sobi. Sva odeća mu je ostala na podu, osim njegove tanke, crne jakne koju ne vidim. „Teo?“ Ulazim u kupatilo i već sam dva koraka unutra, kada shvatam

koliko je nepristojno što sam to uradila bez prvobitnog kucanja. U tom trenutku ga vidim i znam da ježeleo da bude sam. Takođe znam i zašto. Zato što je Teo, moj vodič, opružen na podu i bode se.

40

6. „TEO?“ ZAKORAČUJEM JEDAN KORAK I ONDA STAJEM, IZ GLUPOG RAZLOGA SE OSEĆAM posramljeno što ga vidim ovakvog. Odmah posle stida dolazi bes. Zašto bi trebalo JA da se stidim? Nisam ja ta koja se drogira usred nečega tako opasnog, tako važnog… Onda Teo stenje dok se kotrlja po podu kupatila. On je totalno van sebe. „O, sranje.“ Spuštam se na kolena i okrećem ga na leđa. Teo čak i deluje da

ne zna da sam ja ovde. „Šta to radiš?“ Teo fokusira svoj pogled nakratko i izbacuje jednu reč. „Žao mi je.“ „Žao? Tebi je žao?“ „Da“, kaže. Moj bes je veoma udaljen sada od njega, to vidim. Čitav svet je udaljen od Tea u tom trenutku.

Grabim malu bocu koju vidim na podu kupatila; još je do pola puna nekakve tečnosti koja ima sjajnu smaragdno zelenu boju. Koja droga izgleda tako? Mora biti nešto iz ove dimenzije, zato što nikada nisam videla nešto ovakvo.

Pokušavam da ga namestim na podu kupatila, da ne bude zgnječen uz kupatilske elemente; on se presavija i stavlja svoju glavu u moje krilo. Sa uzdahom, smirujem se na hladnim kupatilskim pločicama, leđima uz zid, i odvezujem gumeni steznik koji je vezao oko nadlaktice. Sigurno da nije dobro da to toliko dugo stoji tu. Mogu da osetim njegovo disanje, duboko i pravilno, dok se njegove grudi pomeraju mojim Dižućinaglavu sa butinama. toaletnih elemenata, pokušavam da se saberem. Ali teško je. Teo… nije stabilan. Znala sam to. Mi smo svi to počeli da uviđamo. Njegova

hrabrost i odanost ne menjaju ovu kritičnu činjenicu. Osoba u koju sam se uzdala da me vodi kroz sve ovo je osoba za koju nisam sigurna da mogu da se pouzdam uopšte. Iako mrzim da to priznam, Pol je bio prvi koji me je upozorio na ovo o Teu – prvi koji je shvatio koliko postaje loše, on je bio prvi koji je pokušao da

kaže nešto. I mora da je sumnjao neko vreme, ali je držao u sebi. Tek ga je Nesrećni slučaj naterao da progovori. 41

Nesrećni slučaj se dogodio pre dva meseca, i to je jedini put kada sam videla roditelje ljute naTea. Oni su to zakrpili, i ništa se zapravo nije desilo, ali ipak – ta situacija se izdvojila. Tog popodneva, blejala sam sa sestrom Džozi koja je došla kući iz Skripsa za vikend. Pomagala mi je da se spremim za prijemni ispit, što može biti malo nezgodno, kada si bio podučavan kod kuće, bez planiranja da će doći na red i regularni, formalni testovi. Znam stereotipne slike koje ljud i imaju kada prvi put čuju reči

podučavanje kod kuće. Oni pretpostavljaju da je to nešto previše religiozno i da nije teško, kao da sedimo po ceo dan učeći da je Bog stvorio dinosauruse da bi ih pećinski ljudi jahali. U mom slučaju, moji roditelji su ispisali Džozi iz javne škole kada je vaspitačica rekla da je nemoguće da već čita na nivou petog razreda, pa je očigledno da je naučila da izgovara reči bez razumevanja; ja sam u pravu školu samo kročila. (Sudeći po onome što čujem, nisam propustila mnogo.) Umesto toga, mama i tata su napravili tim tutora – njihovih asistenata i studenata drugih oblasti sa Univerziteta – i naterali Džozi i mene da radimo napornije nego bilo ko drugi. Povremeno bi dovodili decu drugih profesora, kako bismo bile „socijalno prilagođene“. Druga deca su postala moji prijatelji, ali uglavnom

smo bile samo sestra i ja. Tako da smo Džozi i ja učile o modernoj književnosti od doktoranta koji je, većinom, svoju tezu bazirao naToniju Morisonu. Časove francuskog smo imale kod raznih maternjih govornika, pa smo i dobile miks dijalekata i akcenata-parižanski, havajski, kvebekijanski. Nekako smo

savladale nauku kojoj nas je podučavala mama, stoje, definitivno, bilo najteže od svega. Bila je subota, posle podne, burna i oblačna. Moji roditelji s u bili na Univerzitetu, radili u svojoj laboratoriji; Pol i Teo je trebalo da prolaze

jednačine ovde, ali je Teo nagovarao Pola da izađu ispred da vidi njegove poslednje modifikacije na njegovom voljenom retro sportskom autu. Tako da smo Džozi i ja imale p rostor za sebe. I umesto da mi pomaže u učenju, Džozi je zanovetala. „'Ajde“, rekla je

Džozi dok se igrala jednom od dugih loza sa maminog filadendrona. „Svideo bi ti se Umetnički Institut.“ „Cikago je baš hladan zimi.“ „Kukanje, kukanje, kukanje. Kupi kap ut. Pored toga, nije da nikad nije hladno u RAŠM… RAŠT. „RAŠD.“ Tako većina ljudi skraćuje naziv Roud Ajlend Školu Dizajna. „I da, znam, ali je to i dalje, zasigurno, najbolje mesto za umetničku restauraciju u državi.“

42

Džozi me je pogledala. Mi smo prilično drugačije za sestre – ona je prosečne visine, dok sam ja visoka; ona je atletske građe, dok ja nisam ništa slično. Ona je nasledila ljubav prema nauci od naših roditelja i ide tatinim stopama time što će da postane okeanograf. Ja sam ružno pače naše poro dice, umetnički tip. Džozi je opuštena, dok ja ludim oko svake sitnice. Ipak, uprkos našim različitostima, ona ponekad može da vidi kroz mene. „Zašto sad učiš da budeš umetnički restaurator, kada ćeš biti umetnik?“ Ja ću pokušati da budem umetnik…“ „Uradi ili nemoj, nema pokušavanja“, izgovorila je Džozi u svom najboljem stilu imitiranja Jode, koji je zastrašujuće dobar. „Hoćeš da budeš umetnik. Sjajni umetnik. Pa, budi. Čikago Institut Umetnosti bi bilo dobro mesto za to, zar ne?“ „Raskin.“ Ta reč je izletela iz mene pre nego što sam uspela da se zaustavim. Džozi mi je bacila pogled za koji sam znala da jeznačio da neću moći da iskuliram. „Raskin Škola Lepih Umetnosti u Oksfordu. U Engleskoj . To bi bilo… vrh.“ „Okej, i nedostajala bi mi nenormalno kad bi bila u Engleskoj, ali zar ne misliš da bi trebalo da, bar razmišljaš o dostizanju svog vrhunca? Zato što, veruj mi, niko te neće dovesti tamo.“ Ali onda joj je nešto skrenulo pažnju od njenog predavanja. „Šta je ovo?“ Kao što sam pomenula ranije, naši rodit elji, u principu, ne rade sa kul scifi gedžetima. Ovo je bio jedan od izuzetaka. „To je nešto što je smislila Triad korporacija.“ Džozi se namrštila. „Nisam ovo ranije videla. Šta je to?“ „To nije proizvod za upotrebu. Znaš da jeTriad sponzorisao istraživanje mame i tate? Pa, ovo je za merenje … dimenzionalne rezonance. Ja mislim.“ Ponekad se isključim kada je na talonu tehnobrbljanje. Je l’ treba to da treperi crveno?“ Ne isključim baš sve. „Ne.“ Brzo prelazim na Džozinu stranu. Triad naprava je bila prilično obična metalna kutija, kao staromodni radio, ali je prednja strana obično prikazivala različite sinuse talasa u plavom ili zelenom. Sada je pulsiralo u stakato 6 crvenom treperenju.

Možda nisam naučnik, ali ne treba ti ozbiljna diploma da shvatiš da crveno znači loše. Prvi impuls je bio da otvorim vrata garaže i zovem Pola i Tea, ali Teo se ponekad parkira dole, uz put.

6

Stakato, termin iz muzičke teorije: odsečno, nevezano. 43

Tako da sam zgrabila svoj mobilni. Pritisnula sam Polov broj, i on je

odgovorio kratko i odsečno kao i uvek. „Da?“ „Ova… stvar iz Triad-a, ona u ćošku, treba li da treperi crveno?“ Zastao je manje od sekunde. Kad je progovorio, intenzitet njegovih reči me je naježio. „Izlazite odatle. Odmah!“ Okrenula sam se prema Džozi. „Trči!“ Istog trenutka, ona je pobegla; Džozi je tako pametna. Ja? Ne baš. Ja sam bila skinula cipele, tako da sam provela dragocene tri sekunde obuvajući ih ponovo pre nego što sam pojurila ka vratima. Samo što sam dotakla prag, a onda… Svetlo je bilo kratko poput fleš kamere, ali sto puta. svetlije. Zaplakala sam jer su me zabolele oči, vrtoglavica me je obuzela, možda zbog prebrzog kretanja. Gubila sam ravnotežu. Doteturala sam se do prednjeg stepeništa i pokušala da udahnem, ali bilo je preteško, kao da me je neko udario u stomak. Onda su me široke, jake šake uhvatile za ramena i kada mi se vid razbistrio, gledala sam u Polove oči. „Margerit? Da li si dobro?“ „Da.“ Nagla sam se napred, pokušavajući da nađem ugao koji bi mi pomogao da se smirim. Hladna kiša je počela da pada, ali veoma slabo, skoro kao izmaglica. Čelo mi je bilo naslonjeno na njegove široke grudi. Mogla sam da čujem kako njegovo srce snažno kuca ispod njegove vlažne majice, kao da je bio on taj koji se boji.

„Šta se dogodilo?“ Teo je došao trčeći kroz dvorište, a njegove martinke su prskale kroz blato. „Margerit? Šta se desilo?“ Džozi je dotrčala, takođe. „Ta prokleta Triad mašina se desila!“ Pol je nastavio da me drži, ali njegov bes me je i tada pretresao – dajući naznake, možda, pravog Pola iznutra. „Jesi li podesio da radi test opterećenja?“ „Ne! Jesi li lud? Znaš da ne bih to uradio i ostavio bez nadzora.“ „Zašto se onda preopteretila?“ Pol je zahtevao odgovor. „Šta? Jeste se preopteretilo?“ Teo je izgledao šokirano. „Isuse, kako se to desilo?“ „Šta se zamalo dogodilo?“ Džozi je zahtevala. „Da li, uopšte, želim da znam?“ „Ne, ne želiš.“ Polovi prsti su pritiskali moja ramena. On me je stezao tako jako da me je to povredivalo. Ne umem da objasnim koliko mi je to, u isto

vreme, bilo zastrašujuće i utešno, ali bilo je. Nije gledao u mene više. „Teo, ko ti je dao ovo? Je l’ to bio Konli? Neko iz Triad-a je mogao da pokrene test bez našeg znanja.“

44

Teo se ljutio, „Prestani da budeš tako paranoičan. Je l’ možeš to jednom da uradiš?“ Njegov glas je postao blag dok je dodavao, „Diši duboko, Meg. Jesi li dobro?“ „Dobro sam“, kažem jer sam do tada već bila dobro. Izvukla sam se iz Polovog naručja da stanem na svoje noge. Džozi je došla kod mene, ali je bila dovoljno mudra da me ne tetoši; samo je jednostavno stajala blizu. Pol je kroz sumaglicu prišao Teu. On je deset centimetara viši i mnogo širi, ali Teo nije odstupio, čak ni kada je Pol pritisnuo svoj prst u njegove grudi. „Nekoje postavio test opterećenja. Nisi bio ti. Nisam bio ja. Onda, bio je Triad. Nije paranoja. To je činjenica.“ Iako je Teo, očigledno, želeo da se svađa, rekao je, „Okej, u redu, možda su oni napravili grešku.“ „Grešku koja je mogla da povredi Margerit! Grešku koju je trebalo da primetiš da si obraćao pažnju. Ali ti nisi obraćao pažnju, zar ne?“ „Već sam priznao da sam zajebao…“ „Nije dovoljno da priznaš! Moraš bolje od toga. Moraš da budeš pribran. Ako ne budeš – i dovedeš Margerit u rizik opet – biće posledica.“ Pol se nadvijao nadTeom koristeći svu svoju snagu i bes da ga preplaši. „Da l i me razumeš?“ Celo Teovo telo se steglo, i za trenutak sam pomislila da bi mogao da odgurne Pola. Ali ta varnica je isparila brzinom kojom se i pojavila. On je tiho

rekao, „Čujem te, mali brate. Čujem. Znaš da se osećam kao govno zbog ovog, je l’ da?“ Oni nisu bili braća, nisu se ni znali do pre dve godine, ali taj nadimak je bio nešto što je obojici značilo. Teo je i Pola uzeo pod svoje; Pol je delovao kao da obožava Tea poput idola, sa više strahopoštovanja nego ljubomore zbog njegovog gipkog humora i luđačkog društvenog života. Teško je poverovati da Pol to nije mislio, toga dana, kada je blagim pogledom rekao, „Znam da nikad ne bi namerno uradio tako nešto, Teo. Ali ne smeš da dozvoliš da te nešto ometa. Bilo šta.“ „Slušaj, pusti me da ja kažem Sofiji i Herniju o ovome. Ništa neću prećutati. Jednostavno – zaslužuju da čuju od mene.“ Teo je rekao, gledajući nas sve troje redom. „Dobro“, rekao je Pol i onda me pogledao za potvrdu. Klimnula sam glavom. Džozi je oklevala duže, a onda je i ona klimnula glavom. Pol je podigao glavu, a Teo je spustio glavu, skoro kao da se klanja i onda se odvukao do svojih kola.

45

Pol se vratio do mene da me isprati do kuće. Evidentno da je ponovo bilo bezbedno da se bude unutra. Džozi nas je pratila, upirući prstom u napravu. „Možemo li da pomerimo tu stvar?“ „Dobra ideja“, rekao je Pol. „Nosi to iz kuće. Verovatno da nije ni trebalo donositi to ovde da se započinje.“ Džozi je vukla u svojim rukama – ta stvar je bila teška – i izašla, ostavljajući Pola i mene same.

Dok je sklanjao kosu sa mog lica, odjednom sam osetila da se stidim. Pa

sam pokušala da okrenem na zezanje. „Šta, jesam li radioaktivna sad? Da li imam supermoći?“ „Ne, i sumnjam u to.“ „Je l’ me ta stvar skoro poslala u drugu dimenziju?“ „Privremeno je oslabila svoju me ni. To je sve. Nekakvi drugi efekti bi bili – teoretski.“ Pol je namignuo, i onda sklonio svoje ruke od mene. Zagrlila sam samu sebe i udaljila se malo. Samo što sam pomislila da nijedno od nas neće moći da smisli šta još da kaže, Pol je dodao, „Mislim da, uh, dodatne obaveze za Tea predstavljaju problem.“ „Ne želim da mislim o tome. Ništa nije pošlo kako ne treba, zar ne?“ „Da.“ Njegov pogled se susreo sa mojim i setila sam se kako me je držao u naručju. Dodirivao mi kosu. To je bio prvi put da smo bili tako blizu … i čak tada, o tome sam mislila kao prvog puta. Ne i jedini put.

Počela sam da se pitam šta bismo Pol i ja mogli biti jedno drugom… Ništa, kažem sebi oštro. Ne, to nije ispravno. On je izdajnik. I ti ćeš ga dokrajčiti. Tada sam govorila sebi da Nesrećni slučaj nije znak nečeg većeg što se događa u Teovom životu, da je bilo previše buke ni oko čega, ali nisam bila u pravu.

Znam tb dok sedim ovde na podu kupatila, zgrčenih leđa, punih pola sata otkad sam našla Tea u haosu. Pol je možda lagao oko svega, ali možda je zaista Tea smatrao svojim „bratom“, barem malo. Možda mu je bilo dovoljno stalo da je želeo da Teo potraži pomoć. Ili je, možda, Pol želeo da izgubim poverenje u Tea, da bih njemu verovala potpuno.

Šaka mi je na Teovoj glavi; njegova kosa je gu sta i svilenkasta, talasasta. Njegova ruka je prebačena preko mojih nogu. Tražim malu tetovažu iznad njegovog zgloba, onu – za koju obećava da će je objasniti, ali nikad to ne učini… ali to je bilo glupo. Teo ove dimenzije, očigledno, nije za body art. 46

Polako se meškolji, gnezdeći se na mom stomaku, kao da sam jastuk i

odjednom se pridiže da sedne pored mene. Njegove oči su letargične, senzualne i nefokusirane, ali znam da je, dobrim delom, opet svoj. „Mmmmh. Koliko dugo sam bio van sebe?“ „Oko trideset minuta.“ Teo je dobio poslednju šansu od mene. Držim bocu zelenog čuda. „Staje, dođavola, ovo?“ Onda mi bude žao što sam tako grozna, zato što on izgleda očajno postiđeno. „Kućna radinosti“, kaže on niskim tonom. „Nešto što ovaj Teo koristi – mora da je kuvao sa nekim hemičarima. Kakav luđački trip.“ Mora da se šali oko toga šta je dobar „trip“ kada smo usred nečeg ovako opasnog? Ovako važnog? Trebalo je da pozovem Hitnu, svakako. Teu će biti potrebna kad seja obračunam s njim. A onda dodaje, „Ali isto zariva kandže u tebe, jako. Njemu – nama – meni je bila potrebna doza. Pokušao sam da se borim protiv toga, ali ovo telo pripada ovoj dimenziji i, znaš – treba mu šta mu treba. Dok sam ovde, morao bih da igram po pravilima ovog sveta.“ „Nije samo ovde, doduše, je li?“ pitam. Da jeste, osećam da bi miTeo rekao za zavisnost drugog sebe; njegova tajnovitost upućuje na nešto više. „Koristiš kod kuće, isto. Je l’ tako? Svi smo sumnjali.“ Teo pokriva lice jednom rukom, a njegov pogled se razbistruje ponovo.

„Nisam zavisnik“, izgovara konačno. „Ne kod kuće. TO je… više stvar uma, zaista. Ponekad moram da izađem iz sopstvene glave, da utišam sve glasove koji mi govore da sam seronja.“ Stid prekriva njegovo lice još više. „Mrzim što mi treba. Ali treba mi. “ „Koliko dugo uzimaš?“ On zadrhti, ali mu je glas stamen dok izgovara, „Tek poslednjih nekoliko meseci. I to me nikad nije ometalo u poslu. Nikad. Kunem ti se u to.“ Zar je zaboravio na Nesrećni slučaj? Mama i tata su poludeli kada im je on rekao. Češem svoju utrnulu ruku, koja je skoro skroz utrnula jer je Teo u potpunosti na njoj. „Dobro.“ „Žao mi je što sam te izneverio“, nastavlja Teo. On poseže za mojom rukom, kao da hoće da je uhvati, a onda se zaustavlja. „Sad je gotovo, u redu? Potpuno gotovo.“ Klimam glavom dok se približavam stopalima. „Samo jedna stvar…“ „Da?“ „Ja računam na tebe.“ Moj glas se malo trese, ali i ne pokušavam da ga smirim. Neka Teo zna koliko me je strašno povredio. „Moramo zaustaviti Pola, bez obzira na sve, a to ne mogu da uradim bez tebe, i ti to ne možeš da uradiš ako si na drogama stalno. Tako da, saberi se.“ 47

On izgleda pogođeno, ali ja odbijam da se osećam krivom. Teo uvek uspeva da se izvuče sa tim kučećim očima – ne ovoga puta. „Potreban si mi. Potreban si mi ceo. Nemoj da si se usudio da me opet izneveriš.“ BodemTea najoštrijim pogledom. „Da li me razumeš?“ On klima glavom dok podiže pogled ka meni sa nečim što bi čak moglo biti i poštovanje. „Sredi se“, govorim pokazujući na tuš. „Imaš petnaest minuta. Onda se gubimo odavde. Imamo posao da obavimo.“

48

7. TEO SE POJAVLJUJE IZ MOJE SOBE IZRIBAN I ČIST. ON JE OBUKAO ČISTU MAJICU IZ SVOG RANCA,

onu sivu sa slikom nekog rok benda za koji je, ne znam, iz šezdesetih možda, The Gears. Sveže je obrijan i miriše na sapun; njegova neuredna kosa je začešljana pozadi u nešto što bi, na drugom dečku, izgledalo približno pristojno. Kada nam se pogledi susretnu, očekujem da ugledam zbunjenost i oklevanje – ali umesto toga, Teo izgleda posvećeno. Fokusirano. Dobro. To mi treba više nego žaljenje. U početku, nijedno od nas ne zna šta da kaže, a i on ne može da izdrži moj pogled dugo. Gledam u njegovu majicu, jer je to manje neprijatno nego da mu gledam u lice – i onda shvatam da znam neke od članova The Gears benda. „Čekaj, to su Pol Mekartni i Džordž Harison, ali – ko su drugi momci?

„Nemam blagu predstavu.“ Teo drži majicu ispruženu dok gleda dole. „Očigledno da nikad nisu sreli Džona Lenona ili čak Ringo Stara, tako da se Bitlsi nisu nikad ni desili. Ovi momci, doduše, izgledaju kao da su poprilično poznati i sami.“ Nema Bitlsa u ovom univerzumu. To me rastužuje. Nepostojanje benda koji se raspao decenijama pre nego što sam seja rodila. Znam sve njihove tekstove, do slovca, zahvaljujući tati. Tata je bio najveći fan Bitlsa ikad. Njegova omiljena pesma je bila „In my life“ i on bi pevušio melodiju strofe kada je prao sudove posle večere. Ovo sećanje peče – i mrzim to, mrzim to što su se sva lepa sećanja treba pa mi bol. pretvorila nešto suši što boli – ali Tetka uSuzan kosu fenom, možemo da pobegnemo iz stana bez dodatnogflertovanja između nje i Tea, koje tera na povraćanje. Dok nas lift spušta na prizemlje, pokušavam da sastavim naš plan. „Dobro. Prvo moramo da skontamo da li je Pol napustio Kembridž ili nije…“ „Zaboravi to.“ Teo nabacuje svoju jaknu. „Ako je još uvek u Kembridžu, on nije Pol Markov kog mi tražimo. Ako je Pol skočio u ovu dimenziju, ako je ušao u ovu verziju Pola, onda je on na potezu. To mogu da garantujem.“ To izgleda kao ozbiljna tvrdnja. „Da li ti znaš nešto što ja ne znam?“ „Znam da se Pol ponašao paraniočno preko svake granice u vezi sa Triad korporacijom poslednjih nekoliko meseci “, odgovara Teo. „Kao da su tipovi

koji su nas finansirali, sabotirali istraživanje koje su oni platili. Nije baš 49

logično, zar ne? Ali valjda sad znamo da Pol nije baš trezveno razmišljao. Hajde da tako postavimo stvari.“ Možda je to tajna: Pol je proveo poslednjih nekoliko meseci lagano ludeći. Mi smo mislili da se ponaša normalno, on je uvek bio tako tih, tako introvertan, da nije bilo reči o tome da se nešto unutar njega događa. „To ima smisla. Ali kako nam to pomaže?“

„Triad korporacija je, možda, jedna od najvećih kompanija koje se bave

tehnologijom, ali svi znaju da se to svodi na jednog tipa – Vajat Konlija.“ Pobedonosno. Teo drži zglob u visini i tako projektuje holografsku sliku vesti ispred nas. Čitam naslov novina: KONLI GOVORI NA KONFERENCIJI O TEHNOLOGIJI U LONDONU. „On je ovde“, kažem dok čitam datum. „Vajat Konli je u Londonu danas.“

„Što znači da ne moramo da tražimo Pola. Nađemo Konlija – zato što je naš Pol ovde, a on će prvo tražiti Konlija.“ Logično je da bi Konli i ovde bio genije tehnologije. On ima samo trideset godina, a već je smatran jednim od giganata – najviše zbog toga što je on razvio osnovu za smart telefone kad je imao samo šesnaest godina. Triad je, verovatno, najprestižnija korporacija u svetu i ima atraktivnu, ultra -modernu kancelariju u izgradnji blizu moje kuće u Berkli Hilsu i pravi takve gedžete i naprave, zbog kojih bi ljudi stajali u redu dva ili tri dana ranije pre nego što krene puštanje u prodaju. Ja lično mislim da je pomalo glupo razbiti se od rada za telefon koji je, ne znam, dva milimetra tanji od prethodnog, ali ne mogu da

opovrgnem ništa, jer novac Triad korporacije je omogućio da posao moje mame bude obavljen. Pretpostavljam da se Pol okrenuo protiv svih koji su mu pomogli, protiv svih odjednom.

Vrata lifta se otvaraju klizeći i mi izlazimo kroz šik lobi okružen ogledalima. Osmehujem se vrataru dok izlazimo. Hladni decembarski vazduh mi mrsi kosu i pomera Teovu jaknu. Vratardeluje iznenađeno; ne verujem da

ova Margerit troši vreme na ljubaznost prema drugima. Kada smo ponovo sami, pitam, „Kako znaš da Pol nije krenuo na nas prvi?“ Teo sleže ramenima. „Ne znam. Ali u svakom slučaju, ne moramo da gubimo vreme tražeći njega. Bo rba nam dolazi.“ Konferencija se održava u super-fensi hotelu u centru grada. Teo i ja smo se uputili tamo jednim od svetlucavih monorejlova koji klizaju iznad gomile koja je ispod.

„Kako da uđemo?“ Pitam dok sedimo na plastičnim sedištima. Iznad naših glava su holografske šljokičave reklame, vise kao halucinogeni novogodišnji 50

ukrasi. „Konferencije tehnologije kao što je ova ne prodaju karte na ulazu, je li?“ „Naravno da ne. Ako je Vajat Konli glavni govornik, ova stvar verovatno košta hiljadu dolara po osobi.“ Moje oči se šire. Imam više novca u ovoj dimenziji, ali to je mnogo – i za bilo šta što je toliko skupo, moraju se nabaviti karte unapred, ne na ulazu. „Šta ćemo da radimo?“ „Ušunjaćemo se.“ Gleda me sa strane i smeška se. „Pošto sam ja deo ovog tima sa kriminalnim instinktom prepusti taj deo meni, važi? Kada prođemo glavni ulaz, niko neće proveravati dva puta, dokle god se ponašamo potpuno kul.“ Ljudi na ovoj konferenciji će biti korporativni tajkuni, milioneri i tako dalje, a Teo nosi odrpane farmerke, parku i majicu.„A šta ćemo sa tvojom odećom?“ „Ti si ta koja je neprilično obučena za konferenciju tehnologija – nije da ne izgledaš senzacionalno, kao i uvek.“ On je bio koketan, kao i uvek, kao da ga nisam videla stondiranog i bespomoćnog na podu kupatila pre samo sat vremena. Da li je to nešto što mi stvara bes ili je olakšavajuće?Teo pokazuje na svoje odrpane farmerke. Ja sam možda malo preterano obučen ovako, ali mogu da se provučem. Samo se drži mene, okej?“ „Okej.“ Nervozna energija se taloži u meni kako se približavamo suočavanju sa Polom. Ili nesuočavanju – možda smo sve shvatili pogrešno. Ovo ne mora da znači da je to Pol Markov naše dimenzije uopšte. Šta ako je otperjao negde skroz drugde?

Onda bismo morali da uskočimo u totalno novu dimenziju, sa novim pravilima, i možda neophodnim još dužim putem da ga stignemo. Zaboli me glava od pomisli na ovo.

A opet, nova dimenzija bi možda bila ona u kojoj bih bila sa roditeljima. Sa oboje. Do sada je već i mama izgubljena, kao tata. Šta li mama radi sada, kod kuće? Teo i ja smo ostavili poruku u kojoj objašnjavamo šta planiramo da uradimo; mora da je poludela kada je videla to, ali bez svoje Žar-ptice ne može da nas prati. Strašno mi je da mislim o njenom strahu za Tea i mene, a ona je još rovita zbog g ubitka tate. Ali kada sam odlučila da idemo, nisam ni razmišljala koliko ćemo dugo biti odsutni iz svoje dimenzije. Za sada smo odsutni samo dan i po. Pitam se da li su imali komemoraciju – nisu mogli čak ni pravu sahranu da imaju, da mu prigodno daju istinsko mesto za počivanje…

51

Ne. Ne mogu da dozvolim da ovo izvuče sve iz mene. Preblizu smo cilju. Moram ostati jaka.

„Pokaži mi kako da koristim Žar-pticu“, kažem i izvlačim svoju kroz majicu.

„Znaš osnove, je l’ tako?“ „Ne mislim na osnove.“ Ovo mi je teško, čak i da izgovorim. „Mislim… pokaži mi kako da je iskoristim da ubijem Pola. Našeg Pola.“ „Hoćeš li da budeš tiša?“ Teo prelazi pogledom oko nas. Okruženi smo putnicima. Ali oni su previše udubljeni u svoje holoekrane i slušalice da bi čuli šta i reč koju sam rekla. Ja insistiram. „Pokaži mi.“ „Slušaj, za svoju sigurnost i za moj mir, hajde da ostavimo taj deo meni, u redu?“ „Moja sigurnost i nije jedan od tvojih prioriteta ovde.“ „Govori u svoje ime“, izgovara, tako intenzivno da sam, u isto vreme, uzbuđena i uplašena od toga šta bi to moglo da znači. Moj glas postaje mekši, ali moja odlučnost ne. „Treba da mi pokažeš, za svaki slučaj.“ U svom srcu znam da je moj zadatak da ubijem Pola – moja dužnost, moje pravo – ali isto tako znam da to nisu argumenti k oje Teo želi da čuje. Ako je zabrinut za bezbednost, razgovaraćemo onda o bezbednosti. „Ako se tebi nešto desi, ja moram da budem sposobna da se odbranim.“ Teo i dalje deluje obazrivo. „Razumeš da ovo nije lako, zar ne? Pol mora, ili da bude na zemlji pre nego što to uradiš, ili moraš da zgrabiš Žar -pticu sa njegovog vrata – pretpostavljajući da je ima sa sobom. A možda je nema.“ Pol je, možda, svoju negde zaključao u sef. Ali bih se opkladila da nije. Teo i ja još uvek nosimo svoje, zato što je ovo previše dragoceno, previše vredno da bismo to držali bilo gde drugde, osim u blizini svog srca. „Razumem“, kažem. „Pokaži mi.“ Onda se Teo približava i pokazuje mi ozbiljan set cik-cak slojeva koje Žarptica ima – pantomimom, naravno. Ima toliko koraka do procesa da jedva mogu i da krenem da ih sve pamtim. „Zašto ovo traje tako dugo? Kako bi trebalo neko ovo da uradi u kriznoj situaciji?“ „Niko ne bi trebalo da uradi ovo. Tačka.“ On odgovara. Glava mu stoji toliko blizu moje, da jedna od mojih lokni dodiruje njegov obraz, ali on je ne

sklanja. „Mi pravimo put da putujemo kroz dimenzije, a ne ubilačke mašine. Ovo što ti pokazujem je, tehnički, resetovanje – nešto što bi jedino trebalo da se radi u matičnoj dimenziji, da se dozvoli Žar-ptici da se… poveže sa drugom osobom, drugom dimenzionalnom rezonancom. Razumeš li šta govorim?“

52

„Otprilike.“ Dozvoljavam frustraciji da me kontroliše. „Volela bih da je jednostavnije, to je sve.“ „Mora da bude teško, zato što je fatalno za bilo koga ko nije u svojoj dimenziji. Nismo hteli da neko uradi ovo slučajno prilikom putovanja.“ Dok posmatram kako Teove ruke idu kroz korake, iznova i iznova,

ponovo razmišljam o tome – o realnosti da ću nekoga ubiti. Stvarnu osobu, čak i ako nije u svom telu u to vreme. On je u nekom drugom, podsećam sebe. Oslobodićeš Pola ovog sveta. Ali

ne mogu da radim na izmišljanju mnogo pravedng gneva dok sama otimam nekog iz tuđeg tela. I to nije neki anonimni stranac. To je Pol. Onaj koji je izgledao kao da nikad nije dobio lepši poklon od nakrivljene torte koju je mama napravila za njega. Onaj koga sam jednom zezala što kupuje svu odeću na buvljacima – a

onda sam se osećala tako loše kada sam shvatila da ga je sramota, jer on nije kupovao tamo zato što je bio hipster, već zato što je bio siromašan. Pol, sa svojim sivim očima i toplim osmehom i izgubljenim pogledom, onaj koji me je držao uz grudi kada sam bila uplašena… Pol je umeo da vidi sve najbolje u tati, svu ljubav koju mu je tata dao i koji ga je ubio bez treptaja. Zbog čega ja ne mogu da uradim isto? Z ašto i ja ne mogu da budem tako surova kao što je i on. Ja sam ta koja ima razlog, koja ima pravo da ubije. Ja ne bi trebalo da budem ta koja se oseća da je kriva, užasna i poremećena. Za tatu, kažem sebi, ali prvi put da odzvanja prazno. Bućka mi se u sto maku, a voz na monorejlu deluje

užareno. Udišem duboki vazduh i pokušavam da se smirim. Teo me gleda: „Jesi li dobro?“ „Aha“, kažem kratko. „Mislim da sam okej.“ „Budi oprezna kada budeš prolazila kroz celu proceduru“, kaže i klikće Žar-pticu da je vrati na srcinalnu konfiguraciju, savijajući tanke, metalne slojeve jedan u drugi, kao krila insekata. „Napravili smo ovu stvar da bude jednostavna za popravljanje i podešavanja, tako da kada imaš sve ovako rašireno ispred sebe, može lako i da se razdvoji. Dovoljno je jednostavno da se popravi, ako znaš kako – ali to je nešto što ne mogu da te naučim za sat vremena. Ili za mesec dana.“ „Naravno. Komplikovano je. Ne moraš stalno da me podsećaš.“ Teove braon oči su se susrele sa mojima, tople i mudre. „Neko baš i n ije raspoložen.“ „Ubićemo čoveka. Je l’ bi trebalo da budem vesela?“ Podiže ruke u stav predajem se. „Znam da je ovo teško, u redu? Nije ni meni lako.“

53

Mali brat. Teo je pokušavao da Pola da ubaci u društveni život i to je nazivao „terapeutska adolescencija“ pokušavajući da mu predstavi muziku, klubove, čak i devojke, sve one stvari koje je on propustio kada je krenuo da se bavi naprednom fizikom u trinaestoj godini. Naravno, Teo je, delom, to radio da bi se hranio obožavanjem, zato što je Pol smatrao da je Teo oko osamdeset

puta više kul od bilo koga na planeti Zemlji. Ili smo mi verovali da je to smatrao. Na kraju, i Teo je bio ozbiljno obmanut od strane Pola, jednako kao i

svi mi. Bio je jednako gorko izneveren. „Izvini.“ Naslanjam glavu na plastično sedište i zurim gore u svetleće holografske reklame koje krivudaju iznad nas moleći me da kupim proizvode za koje nikada nisam čula. „Znam da se ponašam kao kučka. Umorna sam. To je sve.“ „Nije lako“, saglasan je. „Možemo da sačuvamo 'lepo' za kasnije. Posle.“ „Tako je.“ Monorejl dolazi do naše stanice. Teo i ja izlazimo iz vagona, bez reči, jedno pored drugog. Možda on još uvek misli o tome da lepo dolazi kasnije. Možda bi i ja trebalo tako da mislim. Umesto toga, nad mojim umom se nadvija neizvesnost o tome šta ćemo zateći kada vidimo Pola, da li ćemo ga videti uopšte, i još gore, tu je sumnja u moju odluku. Ne mogu ni da pogledam u Tea, iz straha da ne vidi koliko sam ispijena.

Zato gledam okolo, po gomili ljudi koja žurno prolazi pored nas na ovoj stanici punoj metalnih rešetaka i holografskih oznaka, nadajući se nekakvom skretanju pažnje od mračnog posla koji nas čeka. Jedna figura se zaustavlja. Veliki čovek u dugačkom, crnom kaputu zaustavlja koračanje da proveri holografsku mapu koja mu lebdi iznad glave. Dok pokret treperi u uglovima mojih očiju, okrećem se i prva misao mi je, On ima srčani udar. Onda vidim ko je to. Ja jurim Pola Markova kroz dimenzije. On je sada, na samo pet metara od mene.

54

8. VADIM RUKU DA POKUŠAM DA UPOZORIM TEA, ALI UPOZORENJE NIJE POTREBNO.

„Kučkin sine“, šapuće Teo. On kreće napred, ali ja hvatam njegovu majicu. „Nemoj, Teo. Nemoj.“ „Šta ti…“ Prvo je ljut što sam ga zaustavila – toliko ljut, da sam šokirana – ali onda postaje vidno opušteniji. „U pravu si. Ovo baš i nije mesto za suočavanje. Verovatno su kamere obezbeđenja i policajci na svakom ćošku.“ Nije to razlog zbog kog sam zaustavila Tea. Razlog je što me je pogled na Pola vratio u momenat kada sam prvi put čula da policija izgovara njegovo ime, imenujući ga za osumnjičenog za tatinu smrt. Ono što je bizarno je da se nisam momentalno naljutila. Bila sam previše ošamućena za nešto tako koherentno kao što je bes. Stalno sam mislila da tu nešto nije u redu, da jezive stvari koje sam čula nisu bile tačne. Dok je policija stajala u našoj dnevnoj sobi, i dok je mama plakala držeći glavu u rukama, dok su oni govorili o Polovim „sumnjivim aktivnostima“, stalno sam mislila da treba da ga pozovem, da bi Pol mogao da objasni šta se, zapravo, dešava. I upravo sada, dok gledam u njega, ja ne vidim ubicu svog oca. Vidim Pola kog sam nekad znala.

Onog koji je učinio da se osećam da bih možda, konačno, mogla da se zaljubim.

Dan zahvalnosti u našoj kući je uvek, pomalo, neobičan. Mi nemamo mnogo familije, osim tetke Suzan, koja misli da je Dan zahvalnosti nekakav

varvarski američki običaj od koga beži kao od kuge. Tako da moji roditelji obično zovu šarenoliku ekipu: studente fizike, druge profesore i komšije. Studenti su iz celog sveta, što znači, da može da se desi da imamo kimči ili empanadas uz ćurku. Jednom prilikom je Luis, koji je bio iz Misisipija, doneo nešto što se zove paćurka. Lično mislim da ne bi trebalo da postoji hrana koja ima „pać-“ u svom nazivu, ali se ispostavilo da je to piletina punjena u ćurci, i moram da priznam da je bilo preukusno. Paćurka je bila jedna od boljih stvari u ponudi, zaista. Nekad su skoro jadne ponude, kao ove godine, kad je Teo doneo kapkejkove, za koje smo se pretvarali da nisu bili kupljeni.

55

Pol je pitao da pozajmi našu kuhinju, zato što on nije imao prist up šporetu. Tako da sam ja bila svedok njegovog kuvanja. „Lazanja?“ podigla sam

se da sednem na pult. „Baš kao što su Pilgrimi nekad pravili.“ „To je jedina stvar koju umem da spremim.“ Pol se namrštio sosu od paradajza u šerpi, kao da je on nešto uradio d a ga uvredi. „To je jedina stvar koja je vredna da se donese, u svakom slučaju.“ Jedva sam se suzdržala da ne pomenem da, ako kuva u našoj kući, nije baš da donosi bilo gde. Mi smo konačno došli do stadijuma kada mi je postalo prijatno sa njim – kada sam počela da verujem da bih mogla da doprem ispod sve tišine i neobičnosti i da shvatim Pola Markova. Mama i tata su bili na fakultetu; Teo je bio na žurci; Džozi je trebalo da stigne iz San Dijega tek sutradan ujutro, očigledno zato što je provela dan surfujući sa svojim drugovima. Tako da smo, za promenu, Pol i ja bili sami. On je nosio svoje standardne, izbledele farmerke i majicu (kunem se, on kao da ne zna da je ljudima dozvoljeno da nose druge boje sem crne, bele, sive i teksas). Ipak, nekako sam se, zbog njega, osećala da sam preterano obučena u tunici i helankama.

„Zašto ne ideš kući za Dan Zahvalnosti?“ Jedva sam se suzdržala da ne

dodam – kao normalna osoba.„Zar ne želiš da vidiš svoje roditelje?“ Polove usne su se skupile u jednu tanku liniju. „Ne, naročito.“ „Oh.“ Da sam samo mogla da vratim te izgovorene reči nazad, ali nisam

mogla. Vrlo tiho sam dodala, „Izvini.“ „U redu je sve.“ Nakon kratkog vremena neprijatne tišine, on je dodao, „Moj otac – on nije dobra osoba. Moja mama mu se ne suprotstavlja. Oni ne razumeju život koji sam odlučio da živim. Drago im je da imam plaćenu školarinu, da ne moraju da troše na mene dodatno. Nema šta više mnogo da se kaže.“ Što je, očigledno, bila ogromna laž – kako može da ne bude još nešto da se kaže o toj priči? Ali nisam htela da budem gruba i da zabadam nos. Mada, morala sam da se pitam, kakvi su to luzeri od roditelja koji bi mogli da imaju

problem sa tim što im je sin genijalni fizičar. Ili, koliko se laži krije iza fraze „ne baš dobra osoba“. Pokušala sam da skontam kako da okrenem konverzaciju na novu temu. „Pa, hm, koja je to muzika?“ „Rahmanjinov, Rapsodija na Paganinijevu temu, XVIII varijacija.“ Njegove sive oči su me pogledale obazrivo. „Nije baš moderno, shvatam.“ „Teo je taj koji te stalno zeza zbog klasične muzike, ne ja.“ Pošto Teo nije bio tu, konačno sam priznala, „Meni se, zapravo, dopada klasična muzika.“ „Stvarno?“ 56

„Nisam ekspert što se tiče kompozitora ili nečega sličnog. Ali naučila sam malo kroz časove klavira“, ubrzala sam da dodam, „prosto – kada je čujem, mislim da je lepo.“ Rahmanjinov je bio fantastičan, note klavira koje se kotrljaju iznova i iznova u neprestanom krešendu.7 „Ti se uvek izvinjavaš zbog stvari koje ne znaš.“ Pol čak nije ni podigao pogled od činije u kojoj je mešao mocarelu sa švapskim sirom. „Trebalo bi da prestaneš.“ Šokirana, uzvratila sam, „Izvinjavam se što nisam rođena sa znanjem o svemu.“ On je zastao, udahnuo duboko i pogledao gore u mene.

„Mislio sam da ne bi trebalo da se osećaš postideno zato što ne znaš nešto o nekoj temi. Ne možemo da počnemo da učimo dok ne priznamo koliko ne znamo. U redu je što nisi upoznata sa klasičnom muzikom. Ja nisam upoznat sa muzikom koju ti slušaš, Adele i Machine.“ „Florence i Machine. Adel je solo izvođač.“ Bacila sam mu znalački pogled. „Ali znao si to, zar ne? Hteo si samo da se ja osećam bolje.“ „… dobro“, rekao je Pol, a onda sam shvatila da je on stvarno pogrešio. Pre nego što sam stigla da ga zezam za to, on se namrštio u posudu sa lazanjom, kao da je naučni eksperiment propao. Nudle koje je redao po dnu posude su se izvijale nagore, kao da su pokušavale da pobegnu. „Kupio si pastu koja se ne kuva, je l’ da?“ rekla sam dok sam silazila sa pulta. „Ona to radi ponekad.“ „Mislio sam da će biti brže!“ „Možeš da staviš, svakako, druge nudle bez kuvanja – sačekaj.“ Zgrabila sam jednu od kecelja sa kukice i brzo je vezala. „Pomoći ću ti.“ Narednih nekoliko minuta, radili smo ruku pod ruku: Pol je redao sir, nudle i sos, a ja sam drvenim kašikama pokušavala da držim nudle pravo, dok

ne poredamo sve. Para mi je nakostrešila kosu, a Pol je psovao na ruskom i oboje smo se sami sebi smejali. Do te večeri, nisam znala da Pol može toliko da se smeje.

Kako smo sve završavali, i kada je trebalo da pokrijemo posudu za pečenje, oboje smo posegnuli za folijom u isto vreme. Šake su nam se dodirnule, na sekund. Ništa značajno. Bila sam sa njim, virtuelno, svaki dan, više od godinu dana, ali u tom momentu, ja sam videla Pola kao nekog novog. Bilo je kao da nikada nisam uvidela jasnoću njegovih očiju, ili oštre crte njegovog lica. Kao da je ovo telo prestalo da bude veliko i nezgrapno i postalo

samo snažno. 7

Krešendo je italijanska reč koja u muzici označava postupno pojačavanje tona. 57

Muževno. Atraktivno. Ne. Seksi.

A šta je on video dok je gledao u mene? Šta god da je bilo, nateralo ga je da razdvoji blago usne, kao da je iznenađen. Istog trenutka smo sklonili poglede oboje. Pol je pocepao foliju i kad je lazanja bila u rerni, spremna da se

peče, on je rekao da ima neke jednačine na kojima mora da radi. Ja sam otišla u svoju sobu da slikam, što je, zapravo, značilo da buljim u tube ulja nekoliko minuta, dok pokušavam da dišem. Šta se, upravo, dogodilo? Šta to znači? Da li, uopšte, znači nešto? Od tatine smrti, želim da mogu da vratim taj trenutak sa Polom. Ali ne mogu to.

Pol Markou je opasan. On je ubio tuog oca. Ti znaš to. Ako ne možeš da ga mrziš zbog toga, kakau si ti to slabić? Nemoj da protraćiš još jednu šansu. Sledeći put kada ga uidiš, ne okleuaj. Nemoj da misliš o zajedničkom spremanju lazanje, ili o slušanju Rahmanjinova. Delaj. *** Uspeli smo da pratimo Pola i izvan metro stanice, a da nas on ne primeti. „Ta reakcija koju si videla?“ Teo mrmlja. „Moguće da je podsetnik. On će znati sada za nas. Budi iza njega.“ Tea instinkt nije prevario. Pol se uputio na konferenciju o tehnologijama,

gde je trebalo da se pojavi Vajat Konli. Za događaj koji je posvećen poslednjim dostignućima u najnaprednijoj tehnologiji, održava se u neuobičajenom zdanju – zgrada mora da je sto godina stara, sve sami edvardijanski frizevi i nabori. Ljudi unutra isto predstavljaju neobičnu mešavinu: neki su zaglađeni profesionalci u odelima boje mastila ili u sivkastim tonovima, komuniciraju sa raznim holografskim ekranima ispred sebe, sve vreme dok hodaju uz stepenice, dok drugi izgledaju kao brucoši koji su tek ustali iz kreveta, ali imaju još više tek-opreme na sebi od CEO tipova. „Rekao sam ti da sam preterano obučen za ovo“, mumlaTeo, dok Pol nestaje kroz vrata.

„Kako on ulazi?“ pitam. „Da li on već ima značku ili se prošunjao pored obezbeđenja?“ „Nema svrhe da brinemo oko toga kako on ulazi, dok mi ne uđemo. Prepusti ovo meni, hoćeš Meg?“

58

Očigledno da je Teo proveo celo putovanje do Velike Britanije pokušavajući da shvati kako, tačno, ovi napredni kompjuterski sistemi funkcionišu. Dok se gužvamo na stepenicama i pravimo se da smo ravnodušni prema činu ulaska, on uspeva da hakuje bazu podataka organizatora. I kad smo se pojavili za prijavljivanje, glumeći da smo šokirani – šokirani! – što oni nemaju spremne naše značke da ih podignemo kao št o smo se dogovorili, oni zapravo nalaze naša imena u sistemu. Dve brzinski ištampane, privremene, značke i mi upadamo. Teo mi nudi svoju ruku; proturam svoju ruku kroz njegovu dok ulazimo u salu za konferenciju. Prostor je veliki, već je blago zatamnjen, d a se bolje

prikaže enormni ekran, veličine bioskopskog platna, koji stoji na bini. „Moram priznati“, došaptavam Teu, „to je bilo, prilično, lagano.“ „Lagano je moje srednje ime. Zapravo, Vilijem je, ali kaži nekome to, i upozoravam te, osvetiću se.“ Sedamo u pozadinu, gde ćemo imati veće šanse u ispitivanju cele prostorije i da vidimo Pola kako pravi potez… pod pretpostavkom da će ga napraviti. Izgleda da nije u publici.

Ako je Teo i primetio moje mračno raspoloženje, ne daje nikakve znakove. „Drago mi je da ću upoznati ovu dimenziju najbolje što je moguće, što pre je moguće. To pravi razliku.“ Očigledno da je i ovde bezbedno da se razgovara kao i u metrou. Većina ljudi je okružena malim, holografskim ekranima i imaju po konverzaciju ili dve. „Moraćemo da stavimo to u naš vodič za međudimenzionalno putovanje, u kom ćemo biti koautori jednom: Autostoperski uodič kroz Multiuerzum.“ Dozvoliti naučnicima da odu sa putanje koju je Daglas Adams zacrtao nije dobra ideja, tako da postavljam pitanje koje mi je bilo na umu čim sam stigla ovde. „Kako se ova dimenzija završava?“ „Kako to misliš?“ Teo se mršti. „Pretpostavljam, mislila sam… znaš, dimenzija sledećih vrata bi bila mnogo bliža našoj, sa samo nekim razlikama. A zapravo, nije ista uopšte.“ „Kao prvo, ovo? Ovo nije 'isto uopšte'. Nacionalne granice mogu biti iste. Većina vodećih brendova izgleda kao da je ista, isključujući prisutnu kompaniju.“ On referiše na logo koji se projektuje na ekranu, na bini, a u našem univerzumu Vajat Konli predstavlja Triad. „Veruj mi , dimenzije mogu biti mnogo, mnogo radikalnije drugačije nego što je ova.“ „Okej, naravno.“ Shvatam poentu. Nije kao da su dinosaurusi još uvek tu ili nešto slično. Teo – uvek zaljubljen u svaku priliku da pokaže šta zna – nastavlja. „Drugo, tehnički, nijedna od dimenzija nije 'bliža' ili 'dalja' jedna od druge. Ne 59

u terminologiji prave distance, u svakom slučaju. Neke dimenzije su matematički sličnije jedna drugoj od nekih drugih, ali to ne mora, nužno, biti u uzajamnoj vezi da su slične na bilo koji drugi način.“ Kada reči uzajamna veza izađu na scenu, ja znam da će konverzacija da ode u režim tehnobrbljanja. T ako da, prelazim na stvar. „Ti hoćeš da kažeš, da ako bi Pol hteo da pobegne 'na sledeća vrata', ovo bi mogla biti sledeća vrata, iako je ova dimenzija drugačija na mnogo načina.“

„Upravo.“ Svetla se gase, Teo se uspravlja dok se mrmljanje mase stišava i njihovi raznorazni hologramski pozivi nestaju. „Vreme je za šou.“ Ekran se menja sa ConTech logoa na promotivni video. Standardno manipulisanje ljudima različitih rasa i uzrasta koji svi koriste haj -tek

proizvode koji obećavaju da će napraviti njihove živote još boljim nego što jeste. Samo su proizvodi drugačiji – kola koja sama voze po šinama, kao što je Romola imala, holografski ekrani i druge stvari koje još nisam videla, kao što su – medicinski skeneri koji dijagnostikuju na dodir, neka igra slična igli sa laserima, samo što ima prave lasere. Ženi prilazi najspretniji pljačkaš svih vremena, ona se okreće i u tajnosti dodiruje svoju narukvicu; pljačkaš se trese kao da je ubijen strujom, onda pada na pod dok ona nastavlja svoj put. Bacam pogled na narukvicu oko zgloba, onu sa oznakom unutra, na kojoj

piše Branitelj. Sada shvatam. Kako slika nestaje, muzika postaje glasnija, do inspirativne jačine, a on da voditelj izgovara, „Dame i gospodo, inovator veka, osnivač i CEO ConTech -a… Vajat Konli.“ Aplauz, reflektor i Vajat Konli ulazi na binu. Uprkos tome što je on finansirao istraživanja mojih roditelja više od godinu dana, nikad, zapravo, nisam upoznala Konlija ranije. Ali znam kako izgleda, kao što zna svako ko je bio online ili gledaoTV u poslednjih deset godina. Iako ima oko trideset godina, Konli ne deluje mnogo starije od Tea i Pola; ima nečeg dečačkog u njemu, kao da nikada nije morao da odraste, i kao da to ne namerava ni sada.

Lice mu je izduženo i usko, ali privlačno, na neki ekscentričan način. Džozi je rekla, čak, da ona misli da je on seksi. Nosi neke oh -tako-sam-opušten farmerke i majicu dugih rukava, za koju prosto znaš da je koštala hiljadu dolara. Kosa mu je kovrdžava i neukrotiva, kao moja, samo svetlija, gotovo riđa, što se slaže sa njegovim pegicama po njegovom nosu i obrazima. On je nešto između toga i sprdnji koje je izvodio na poznatim ličnostima, pa je opisivan kao „Vizli blizanac na slobodi u Silikonskoj dolini.“ „Mi smo na putovanju“, kaže Konli, sa blagim osmehom na licu. „Vi, ja, svako na planeti Zemlji. To putovanje se ubrzava, svakim časom – ide

60

munjevito brzo, svake sekunde. Govorim o putovanju u budućnost, konkretno, budućnost koju stvaramo uz pomoć tehnologija.“ Dok prelazi preko bine, samouvereno se šepureći, ekran iza njega prikazuje infografik koji je naslovljen „Brzina, stopa tehnoloških promena“. Prateći veći deo ljudske istorije, to je linija koja se veoma sporo kretala ka gore. Onda, sredinom devetnaestog veka dolazi do ubrzanja – a u protekle tri decenije, ta linija postaje, gotovo potpuno vertikalna.

Konli kaže, „Uprkos svim različitostima između njihovih era, Julije Cezar bi, fundamentalno, razumeo svet Napoleona Bonapart e, ratnika koji je živeo blizu dve hiljade godina posle njega. Napokon bi mogao da razume Dvajt D. Ajzenhauera, koji se borio oko sto pedeset godina nakon Voterlua. Ali ne

mislim da bi Ajzenhauer mogao ni da počne da razmišlja o ratovima letilica, špijunskim satelitima, niti o bilo kojoj tehnologiji koja defmiše današnji svet bezbednosti.“ Za čas istorije, ovo je i interesantno. Možda je to do načina na koji gestikuliše rukama, kao uzbuđeno dete. Ali samo što sam se uživela, ugledam Pola kako žustro prolazi pored redova ka izlazu. Teova ruka čvrsto steže moju podlatkicu, kao da upozorava. Šapuće, „I ti ga vidiš?“ Klimam glavom. On ustaje sa svog sedišta – saginjući se da ne bismo blokirali nekome pogled i stvorili nemir – i ja radim isto, dok se izvlačimo sa strane. Nekoliko ljudi nas je pogledalo iznervirano, ali jedini zvuk u prostoriji

ostaje Konlijev glas. „Već generacijama, ljudi su prestravljeni od Trećeg svetskog rata. Ali oni prave ogromnu grešku. Očekuju da će rat izgledati kako je izgledao ranije.“ Skoro niko ne cirkuliše po hodnicima ispred, osim nekoliko zauzetih asistenata, koji pokušavaju da pripreme neku zakusku koja dolazi posle. Tako da Teo i ja prolazimo neprimećeno dok pokušavamo da shvatimo gde tačno Pol može da ode. U ovako staroj zgradi, ništa nije postavljeno onako kako bi se očekivalo. „Ovuda, možda?“ Teo otvara vrata koja vode u tamnu prostoriju bez stolica i stolova.

Pratim ga unutra. Vrata se za nama zaljuljaju i zatvaraju, a tama nas zatiče unutra. Samo se vidi slabo svetlo tehnike koju nosimo – naše holografske štipaljke i moja bezbednosna narukvica. Ponovo čujemo Konlijev govor, samo prigušeno. „Izazovi sa kojima će se čovečanstvo suočavati su fundamentalno drugačiji od onih sa kojima se suočavalo ranije. Nove pretnje – da, ali i nove mogućnosti.“ Onda čujemo još nešto. Korake. 61

Teo me rukom hvata oko stomaka dok nas oboje povlači unazad do zida, gde se krijemo u apsolutnoj tami. Adrenalin juri kroz mene; bode me kosa na

potiljku, i jedva mogu da dođem do daha. Koraci se približavaju. Teo i ja se gledamo jedno pored drugog u mraku. Njegova ruka stoji čvrsto na mom stomaku. Pretamno je da razumem ekspresiju njegovog pogleda.

Onda šapuće, „Onaj dalji ćošak. Kreni.“ Razdvajamo se. Žurno idem u ugao, kako je rekao, a Teo kreće napred, prema koracima… koji su, kako se ispostavlja, koraci visokog čoveka u uniformi bez smisla za humor.

Ja sam znala da neko, kao što je Vajat Konli, mora da ima obezbeđenje. „Samo sam hteo da dobijem autogram posle“, kaže Teo, dok nastavlja da hoda vodeći čuvara dalje od mene. „Da li mislite da bi mi se potpisao na ruci? Mogao bih onda da tetoviram autogram, da bude tamo zauvek!“ Teo je, verovatno, planirao da izađem odatle, dok on odvraća pažnju čuvaru. Umesto toga, ja se šunjam okolo, bliže bini i Polu. Sa bine, Konli govori, „Opasnosti oko kojih treba da brinemo nisu one na koje smo navikli. One dolaze iz pravaca koje ne možemo ni da zamislimo.“ Teo se buni dok ga čuvar izbacuje iz prostorije. „O, 'ajde, nema potrebe da se preteruje…“ Vrata se ponovo zatvaraju, i ne čujem više njegov glas. Bacam pogled preko ramena, kao da bi moj pogled, mogao da ga vrati … …i u tom trenutku, šaka Pola Markova mi zatvara usta. Ubica mog oca šapuće, „Ne vrišti.“

62

9. POL ME POVLAČI NAZAD. JEDNA RUKA MU JE OKO MOG STRUKA, DOK JE DRUGA PREKO MOJIH

usana. Noge počinju da mi se znoje i, zapravo, moram sebe da smirujem da se ne onesvestim.

Šta da radim? Uvek sam zamišljala da ja napadam njega, ali ne i da sam napadnuta. Kako sam mogla da dopustim da me zaskoči? Kako sam mogla da budem toliko glupa?

„Šta ti radiš ovde?“ šapuće. Iza zavesa smo. „Kako, uopšte, možeš da budeš ovde?“ Grabim njegovu ruku, iako znam da nisam dovoljno jaka da je sklonim – i tada ugledam narukvicu na zglobu. Branitelj.

Brzinski klikćem narukvicu, kao žena u onom videu. Istog momenta, plavo-beli šok kreće da trza Polovu šaku.

Pol vrišti od bola, a ja se oslobađam – i spotičem se preko zavese, pravo na binu.

Za trenutak stojim tamo pod reflektorima, u stanju šoka, na samo nekoliko centimetara od Vajat Konlija. Buljimo jedno u drugo dok preneražena publika mrmlja, a ja pokušavam da skontam šta bih uopšte mogla da kažem. Tada me Pol rukom hvata za lakat i ja vrištim. „Obezbeđenje!“ Konli viče dok me Pol odvlači sa bine, a ljudi u publici počinju da urlaju. Ali obezbeđenje nije na vidiku, zato što su zauzeti izbacivanjem Tea. To značiIzvijam da je svesenaodmeni. Pola snažno, koliko mogu; on bi morao biti još slab od električnog šoka, zato što uspevam da se oslobodim. Onda trčim koliko me noge nose. Kako sam mogla da budem takva budala? Kako sam mogla, i za sekundu,

da preispitujem to da li je Pol opasan? Ubio je mog oca, a ja još uvek ostavljam mesta za sumnju. Glupo, glupo, glupo. Nikad neću dozvoliti momku da me napravi ovako glupom. Nestajem iz zgrade i izlazim na k išu prema stanici. Od koraka na trotoaru i od povika ljudi koje neko gura, znam da je Pol odmah iza mene. „Margerit!“ viče. „Stani!“ Kao da bi se to stvarno desilo.

63

Kapljice kiše me prskaju po licu; trotoari se zatamnjuju ispred mene sa svakom kapljicom. Svetleći 3D znak za podzemnu me podstiče, dajući snagu da trčim brže. Upadam unutra, mokra kosa se cedi, i ne oklevam nimalo da preskočim vrata koja služe za prolazak. Ako to privuče pažnju policajaca, super. Ali i dok trčim čujem Pola kako preskače vratanca iza mene. Moj prsten počinje da treperi. Samo jedna osoba može da me zove.

Uspevam da lupim po prstenu i Teovo lice se pojavljuje ispred mene, drma se,

mutno je i nejasno. „Čuo sam – čekaj – šta se dešava?“ „Pol! On je odmah iza mene. Mi smo u metrou!“ Istog trenutka ekran nestaje. Teo dolazi što brže može, znam, ali nisam sigurna da će uspeti da stigne do mene na vreme.

Hodnik metroa se ovde račva u dva različita tunela, različite destinacije. Utrčavam u najbliži, ne brinući i ne misleći koji bi bio bolj i, a onda psujem tiho jer čujem da se voz zaustavlja ispred. Dok bi gomila mogla da me zaštiti od Pola, oni bi, isto tako, mogli i da zaštite Pola od mene. Alija nastavljam da trčim. Sada nema nazad. Putnici se gomilaju u rulji u mom pravcu, a njihove holografske igrice i pozivi se kovitlaju iznad njih poput elektronske magle.

Kako može da ih bude ovoliko i posle špica? Pomeram ramena i okrećem se tamo-vamo da izbegnem sudaranje sa nekim– ali onda Polova šaka grabi moje rame. Tog trenutka se okrećem i zabijam pesnicu u Polovo lice. Au. Oh, dođavola. Niko vam ne kaže da je zabadanje nekog jednako bolno

kao biti udaren. Pol posrče unazad, a nekoliko putnika se preneražava shvatajući šta vide. Pol me gleda, njegova šaka je na crvenoj vilici i izgleda kao da… kao da ne razume. Kako može da ne shvata? Voz klizi sa stanice i nosi sa sobom nalet vazduha i buku koja gotovo da zaglušuje njegove reči. „Ko te je doveo ovde?“ Ne dobijam priliku da

odgovorim, jer se Teo provlači kroz gomilu, posrćući prema Polu i viče, „Kučfein sine!“ Polova glava se pomera sa mene na Tea u deliću sekunde pre nego što se sastave. Ostatak gomile putnika se, u sekundi, razbija. Ljudi vrište i rasipaju se u stotine pravaca odjednom. Krupni momak se zabija u mene toliko jako da lupam u jednu od metalnih rešetki.

Bez daha gledam kroz rešetku i vidim Pola i Tea na zemlji. Teo ima prednost jer je na kolenima, dok je Pol na leđima; i njegova pesnica pravi kontakt sa Polovom vilicom toliko jako da mogu da čujem krckanje.

64

Zatim Teo pokušava da ga po novo udari, i u tom momentu kada on blokira Teovu šaku svojom, Polov izraz se menja od zbunjene povređenosti do besa. Crvena svetla za uzbunu počinju da trepere. Rešetke bacaju čudne senke koje deluju kao da stvaraju linije koje idu oko i kroz nas. Uskoro će policija metroa biti ovde. Sranje.

Ipak, ništa od toga nije važno u trenutku kada vidim kako Pol celim telom zbacuje Tea. Teo se kotrlja toliko daleko da prolazi kroz jedan od holografskih znakova, nekom o turizmu u Italiji. Dok Teo, delimice, nestaje iza prozirne

verzije Koloseuma, Pol skače za njim, klečeći iznad Teovog zgnječenog tela. „Ti“, on reži grabeći Teovu majicu. Nisam znala da Polovo lice može da izgleda tako – bezdušno i puno gneva. „Kako ste me pratili?“ Teo ozbiljno šutira Pola u grudi, al i to ga zaustavlja samo nakratko. Pol se oporavlja za treptaj oka i udara Tea u vilicu. Onda ponovo. I opet. Nije da

nisam znala da je Pol veći od Tea, ali nekako, nisam nikad uviđala koliko je ogroman, do sada. Koliko bi bilo nemoguće, u stvari, da ga Teo savlada sam. Ali povratila sam dah. Teo nije više sam u tome. Trčim prema njemu, skačem kroz holografski znak i završavam na Polovim širokim leđima. On reži u neverici i pokušava da me dohvati, ali ja držim jednu ruku oko njegovog vrata, a drugu u kosi. Pa šta ako je čupanje za kosu ženski potez? Boli i radi. „Šta…“ Pol pokušava da se izmigolji iz mog stiska, ali kako mi hvata podlakticu, on se, iznenada, smiruje. „Margerit, stani.“ Jedva čujem reči od tutnjave još jednog voza koji pristiže. „Nosi se u tri lepe“, kažem. Moja slobodna ruka je ona na kojoj imam narukvicu Branitelja. Lupam je

o njega i to uspeva, opet ga šokira i on plače u bolovima. Teo se pridiže i kreće ka Polovom Žar-ptica medaljonu. To je to, to je to, sve što treba da uradim je da zadržim Pola dok ga Teo ne dokrajči. Onda Pol naginje glavu pozadi i gleda me. Njegove sive oči gledaju gore, tražeći moj lik i otkrivaju dubinu izdaje i bola koje prepoznajem jer se odražavaju u mojim. Nakratko, sumnja briše sve drugo, a moj stisak slabi. Kratko je sve što je Polu potrebno. Oslobađa se od mene i zabija lakat u Teovo lice, obarajući ga na patos. Ponovo pokušavam da uhvatim Pola, ali je uzaludno. On se pridigao i koristi svaki svoj centimentar, svaki kilogram da me zadrži.. „Šta to radiš?“ on viče. Svetla za uzbunu trepere iznad nas i čine da krv niz njegova usta prelazi iz crvene boje u crnu i obmuto.

65

„Zaustavljam te!“ zamahujem prema Polu, ali njegova velika ruka lagano blokira moju.

Teo se pridiže; Pol to primećuje. Momentalno me uzima -bukvalno me diže – i progurava se kroz vrata vagona, baš pre nego što se zatvore. Teo naslanja šake na staklena vrata. Ali prekasno je. Voz kreće. Za trenutak stavljam svoju ruku naTeovu, a deli nas samo staklo; on

izgleda šokirano, ali ne govori ništa. Šta može da kaže? Ništa ne može da spreči voz da ubrzava i razdvoji me od njega, ostavljajući samo njegove tragove prstiju.

Voz klizi u tunel, u mrak. Niko više nije u vagonu. Pol i ja stojimo tamo teško dišući, osvetljeni samo holografskim reklama iznad naših glava. On još uvek nosi svoju Žar-pticu. Sami smo. „Kako te je Teo doveo ovde?“ Pol pita tiho. „I zašto?“ Podižem bradu. „Teo je sam ponovo konstruisao prototipove Žar -ptice. Nisi mislio da će moći, zar ne?“ „Prototipovi. Pa, da“, šapuće, i skoro kao da mu je drago da to čuje. „Ali… ali zašto je i tebe poveo sa sobom? Zar ne vidiš koliko je ovo opasno?“ „To nije bitno. Ako si mislio da možeš da ubiješ mog tatu i da se izvučeš sa tim, ti se…“ „Šta?“ Njegovo lice, najednom, postaje toliko bledo da, za trenutak, pomišljam da bi mogao da se onesvesti. „Šta si rekla? Henri je mrtav? On je mrtav?“ Zaprepašćenje i bol koje vidim su potpuno stvarni. Neki ljudi su dovoljno dobri glumci da odglume šok, ali stidljivi, nesigurni Pol Markov nije nikad umeo da igra takvu igru. Nema šanse da bi mogao da odglumi ovakav horor ili suze koje vidim da izviru iz njegovih očiju. Tada shvatam. Udarac koji je više omamljujući nego oštar: Pol nije ubio mog tatu.

„O, Bože.“ Pol užurbano briše oči, pokušava da bude pribran. „Kako je moguće da je Henri mrtav?“ Svi ti momenti koji su me mučili proteklih nekoliko dana – Pol koji se smeši nad svojom rođendanskom tortom, slušanje Rahmanjinova, on stoji u mojoj sobi na vratima – oni su bili stvarni. Pol je stvaran. Ali onda, šta se, kog đavola, događa? Ako Pol nije ubio tatu, ko jeste? „Čekaj. Vi ste mislili da sam ga ja ubio?“ Pol to pita bez imalo besa. On je, jednostavno, potpuno zbunjen, kao da nema predstavu kako bih mogla da

poverujem u nešto tako nenormalno. „Margerit, šta se desilo?“ „Njegova kola su završila u reci. Nekoje poremetio tatine kočnice.“ Glas mi zvuči tanušno, kao da uopšte nije moj. 66

„Moraš da mi veruješ. Ja nisam povredio Henrija. Ne bih nikada uradio to.“

„Zaista je izgledalo kao da si to morao da budeš ti.“ I samo što sam to shvatila, shvatam još nešto gore. „Mislim da ti je neko namestio.“

Pol psuje u sebi. „Zašto je, zaboga, Teo poveo i tebe sa sobom?“ „Zašto se ponašaš kao da je sve na Teu. Ja sam izabrala da dođem. Moram da saznam ko je ovo uradio tati.“ A onda me stiže – ovaj talas besa. Mislila sam da znam koga da krivim za tatinu smrt pre. Mislila sam da znam koga da mrzim. Sada ne znam. Proteklih

nekoliko dana, moja mržnja je bila jedino što me je održavalo. Osećam se ogoljeno, nenaoružano. Voz krivuda kroz tunel dok se pod ispod nas pomera napred-nazad. Sve reklame se blago drmaju. Polova polovina lica je u senci, kao na naslovnici albuma Rubber Soul.

„Saznaću ko je naudio Henriju.“ Pol pravi jedan korak ka meni. „Kunem ti se.“

„Ako nije sve na Teu, nije ni na tebi! Dobro, ti nisi ubio tatu ili uništio podatke. Onda – ko jeste? Zašto si pobegao?“ On me, ponovo, prepada. „Nisam ubio Henrija, ali jesam uništio podatke iz laboratorije.“ „Šta? Zašto?“ Pol stavlja svoje šake na moja ramena. Ja se pomeram. Ne mogu protiv toga. On sklanja šaku, kao da misli da me je, možda, povredio. „Kaži Teu da mi je žao. Kada sam ga video malopre, pomislio sam – krivio sam ga za nešto što on nije uradio. Sad shvatam da je on samo pokušavao da uradi nešto za Henrija…“ Njegov glas puca, ponovo. Zajednička tuga nas probada u istom trenutku, električni šok osećanja koji putuje od njega do mene, ili od mene do njega. „Ali kaži Teu da te vrati kući odmah. Što pre – to bolje. To je najvažnija stvar koju treba da uradi. “ „Ne. Duguješ objašnjenje.“ On samo izgovara: „Idi kući. Ja ću srediti ovo.“ A onda se voz zaljulja na šinama toliko snažno, da se zateturam. Pre nego što sam uspela da uspostavim ravnotežu, Pol hvata Žar-pticu u svoju šaku i… Teško je tačno opisati šta se događa dalje. Iako se ništa ne pomera, osećaj je približno kao da se vetrić komeša oko nas, menjajući nešto neopisivo u Polovom izgledu. Podiže glavu, i kao da je prepadnut, prislanja jednu šaku na rascepanu usnu i trza se. Kada ugleda krv na prstima, kao da se ne seća kako je dospela tamo.

67

Tada shvatam da Žar-ptica nije više oko njegovog vrata. Nije bilo

treperavih svetala, nezemaljskih zvukova, ničeg sličnog. U jednom trenutku, Žar-ptica je bila tamo, a sada više nije. Pol je nestao. On je skočio napred, u potpuno novu dimenziju. Što znači da dečko koji stoji ispred mene je… još uvek Pol Markov, ali Pol koji pripada ovom svetu. Voz se zaustavlja na narednoj stanici. Hvatam se za jednu od sipki da se

smirim. Pol radi isto, ali nespretno, kao da jedva razume šta se dešava. Tada shvatam da on i ne razume. On stoji ovde u ovom vozu, bez ikakvog sećanja kako smo dospeli ovde, ili ko sam ja.

„Šta se događa?“ kaže Pol koji nije Pol. Ja…“ Kako sada da objasnim ovo? „Hajde da izađemo iz voza, važi?“ Iako Pol deluje razumljivo zbunjeno, on me prati napolje, kroz stanicu i na ulicu. Mi smo u potpuno drugom delu Londona sada; ili bar tako deluje; ovaj

deo više izgleda kao grad kog seja sećam, sa više starih zgrada, bez letećih brodova na nebu. Opet je počela kiša da pada. Zabili smo se ispod cirade, ispred prodavnice, i sad, Pol izgleda manje zbunjeno, a više iznervirano. „Gde sam ja?“ „London.“ „Da, naravno“, on kaže, i način na koji se njegove oči sužavaju kada je nesiguran i iritiran je toliko poznat, da mi je teško da poverujem da ovo nije moj Pol. „Došao sam jutros na konferenciju o tehnologijama, da slušam Vajat Konlija. Planirao sam ovo nedeljama – ali mogao bih da se zakunem da se sećam da sam izašao iz voza. Onda sve postaje… prazno.“ On je, svakako, dolazio na konferenciju tehnologija. Naravno da jeste.

Zašto ne bi fizičar bio zainteresovan za jednog od inovatora svog doba? „Da li se sećaš bilo čega iz prošlosti, ne znam – protekla dva dana?“ „Sećam se… nekih stvari“, kaže Pol. Njegove ekspresije, način na koji se kreće – sve je to malo drugačije od našeg Pola, onog kog ja poznajem, onog koji je, upravo, pobegao odavde. Kako je neobično biti sposoban da ih razlikuješ zbog načina na koji zabacuju glavu. „Ali ko si ti? Ko me je lupio?“ Ja sam to uradila. Teo i ja smo ti to uradili, a ti si stranac koji nije naudio nijednom od nas. „Bila je tuča. Gotovo je. Ništa loše se nije dogodilo.“

„Ali…“ On zuri dole u svoje široke šake i shvata da su mu i zglobovi povredeni. Njegov izgubljeni pogled je, odjednom, toliko sličan Polovom da zbog toga oštro udišem vazduh. Shvatam da želim da mu objasnim.

68

Pa kažem, blago koliko mogu, „Ne bi mi verovao ako bih ti rekla. Samo… idi kući. Sve je u redu. Nećeš me videti ponovo.“ Iako je jasno da on želi još odgovora, Pol, verovatno, još više želi da ode što dalje od lude, nepoznate osobe. On se povlači, izlazi ispod cirade dok kapljice kiše dobuju po njegovom dugačkom kaputu i raščupanoj kosi. Onda se okreće i upada u londonsku gomilu i ponovo se gubi i nestaje u sekundi. Tek tada shvatam da mi je prsten vibrirao neko vreme. Pritiskam,

nadajući se da će bitiTeo. Kada se njegovo lice pojavljuje ispred mene u trodimenzionalnom svetlu, imam nadu – ali onda shvatam da je to samo poruka.

„Margerit, molim se Bogu da si u redu.“ Njegovo lice je potpuno ukočeno – uplašeno za mene. „Pol je, pre nekoliko sekundi, iskočio iz ove dimenzije. Pretpostavljam da to već znaš. Moramo za njim. Ne brini. Podesio sam tvoju Žar-pticu da ga prati gde god da on skoči, baš kao i moju. Osećam se…i više nego čudno, nastavljajući bez tebe, ali znam da bi mi ti rekla da ne puštam Pola da se izvuče, bez obzira na sve. Pravda za Henrija, to je najvažnije.“ Ja klimam, kao da poruka može da me vidi. Ali to je samo hologram koji priča u prazninu. Teo se osmehuje, napeto i nervozno. „Videćemo se u sledećem univerzumu, u redu Meg?“ „Da“, šapućem. „Pored.“ Iako uzimam Žar-pticu u ruke, ne podešavam odmah na sledeći skok. Prvo gledam u prljavi London ispred sebe, onaj sa tehnološkim čudima prikačenim za svaku osobu ili što lebde iznad svake osobe, i svaka od nji h je smetena i zaneta da primeti. Pokušavam da zamislim kako će se ova Margerit osećati kada dođe k sebi za nekoliko sekundi, pitajući se zašto joj srce toliko lupa.

Izgleda da se neće sećati baš mnogo. Ali meni ne trebaju podsetnici kao Teu ili kako je delovalo da Polu

trebaju. Iskustvo putovanja nije isto za mene i za njih, tako da će možda iskustvo ove Margerit biti drugačije, takođe. Verovatno će zapamtiti neke fragmente ovog, sliku ili osećaj koji je pripadao meni i sada je podeljen između nas dve. Zato pokušavam da okupiram um mislima o roditeljima, onim koje je ona izgubila pre mnogo vremena. Mislim na njih kako se smeju dok sam oslikavala

dugin sto. Mislim na mamu kako me drži na ramenima u Prirodnjačkom muzeju kako bih ja mogla da gledam pravo u lobanju triceraptosa. Mislim na

tatu kako me voza okolo na svom biciklu, kada sam još bila previša mala za

69

dečje sedište – to je jedno od mojih najranijih sećanja – on se smeje sa mnom dok slećemo nizbrdo zajedno. Nadam se da će ova Margerit moći, bar delom, da ih se seti, da će ostaviti nekog traga usred jezivog bola koji je okovao u ovaj život… i možda joj dati nade da se oslobodi.

Onda počinjem da upravljam Žar-pticom, okrećem poslednji zupčanik i mislim se, o, Bože, šta je sledeće? Šta li je sledeće? Sudaram se sa sobom – drugom sobom – i ovog puta gubim ravnotežu potpuno. U deliću sekunde lelujam u vazduhu i shvatam da se spuštam niz stepenište. Očigledno da je ovo veoma, veoma loš trenutak za međudimenzionalni skok putnika u nečije telo, zato što onda preskočiš stepenik i… Uspevam da stavim ruke ispred sebe dok padam, što ne utiče na to da silovito sletim na stepenice, ali mi bar omogućava da se pričuvam dok se kotrljam narednih nekoliko stepenika dok se ne zaustavim. Ogrlica oko mog kakoi žure se delovi ogrlice kotrljaju podižem u stotineglavu. pravaca. Svuda vratamene se lomi oko ljudii čujem zapomažu do mene. Zapanjena, Prva stvar koju primećujem je da su stepenice prekrivene tepihom od crvenog pliša, što je dobra stvar, pošto se ispod njih nalazi me rmer koji bi me povredio. Druga stvar koju primećujem je da zrna ogrlice koja tandrču i kotrljaju se niz stepenice nisu obična zrna. To su biseri. Dok se pridižem i posmatram, stavljam jednu šaku na čelo koje me boli. Moji prsti prave kontakt sa nečim u mojoj kosi, nečim teškim na vrhu moje glave… Je l’ to tijara? Konačno vidim ljude koji su okupljeni oko mene – svi do jednog su u

neverovatno elegantnim večernjim haljinama. Muškarci su u,žene meni nepoznatim, vojničkim unformama sa blistavim medaljama i trakama, su u belom, nose haljine do poda, slične ovoj koja se meni uvrtela oko nogu. „Margerit?“ ljubazno kaže muškarac koji je samo nekoliko godina stariji od mene, sa tamnom i kovrdžavom kosom poput moje, jedino što je njegova frizura kratka. Iz njegove zabrinutosti, vidim da me poznaje dobro, ali ja njega nisam videla nikad. Mada… ima nešto u njegovom licu što mi je začuđujuće poznato…

„Dobro sam“, izgovaram. Nemam predstavu šta drugo da uradim, sem da ih uverim da sam dobro. Stavljam jednu šaku na grudi da se smirim, onda pokušavam da dišem dok gledam dole.

70

Mnogobrojni delovi Žar-ptice su razbacani po mom krilu i stepenicama

oko mene. Jedino su mehanizam i oklop još uvek oko mog vrata. Slomljeno je. Žar-ptica je polomljena, a ja nemam pojma kako da je popravim. O, sranje.

71

10. „MARGERIT?“ MLAĐI ČOVEK TAMNE KOSE KLEČI PORED MENE I UZIMA MOJU RUKU. OBOJE nosimo rukavice od bele kože, tako tanke i mekane, kao da su mi druga koža. „Margareta, jesi li dobro?“ „Dobro sam. Zaista. Samo sam malo nespretna.“ O, moj Bože, gde sam ja? Šta se dešava? Mislila sam da je prethodni univerzum bio drugačiji, ali ovo – ovo je nešto potpuno drugo. „Brineš se kao neki starac, Vladimire. Opet.“ Najveći među muškarcima iz grupe se mršti. Njegov glas je dubok i zvučan, i iz načina na koji govori, rekla bih da je navikao da ga svi slušaju bez pogovora. Njegova uniforma sa žaketom boje slonovače ima više medalja nego bilo čija. On je preko sto osamdeset centimetara visok.

„Ja sam babuška, onda“, kaže mladić – Vladimir – dok mi se ohrabrujuće osmehuje. Brzo skupljam sve delove Žar-ptice; mala, svilena torba visi najednom od mojih ručnih zglobova, i ja ubacujem delove unutra. „Zašto brineš oko te bezvredne stvari?“ Komanduje veliki čovek koji deluje da je na čelu ovog… maskenbala. Ili šta god da je ovo. „Biseri Tarasova su svuda po podu, a ti si ih jednostavno pustila da se otkotrljaju.“ „Imamo ih, Vaše carsko visočanstvo“, žena šapuće dok ona i nekoliko drugih – manje grandiozno obučenih, zajedno sa mnom – počinju da skupljaju sve bisere do jednog. Pridižem šaku na vrat i otkrivam da, pored Žar -ptice i sada pokidane, viseće niske za perle, ja nosim i neku vrstu teškog okovratnika. Njegovo“visočanstuo? „Papa, da ja imam tako predivne bisere, ja ne bih pala i polomila ih “, kaže devojčica, nekoliko godina mlađa od mene – iako je nisam videla ranije, i ona mi deluje poznato. Malo kao Vladimir, i malo kao …

„Kada bi ti imala tako divne bisere, Katja, ti bi ih izgubila mnogo pre bala.“ Visoki čovek čak i ne gleda u nju dok govori, a Katjina glava klone. „Margerit, da li i dalje možeš da plešeš večeras? Ili treba da te izvinimo?“ „Dobro sam, zaista. Molim vas, dozvolite mi da dođem do daha.“ Čekaj, staja to govorim? Ples? Kakav ples? Možda smo glumci u nekoj predstavi. Ovo bi objasnilo kostime. Ali već shvatam bolje. Mermerne stepenice, crveni plišani 72

tepih – oni su deo enormnog prostora oko nas, sa plafonom koji je na oko deset metara i zlatnim livenjem, koje izgleda kao da je pravo zlato. Ovo je palata. I mi nismo turisti koje sprovode kroz obel eženi prostor i koje upozoravaju na bliceve od fotografisanja.

Dok mi Vladimir pomaže da se uspravim, visoki čovek mu govori: „Margareta ima sluge da joj pomažu, Vladimire. Sin cara bi trebalo da bude iznad… dadilje.“

Ali Vladimirove oči su užarene od besa i on podiže svoju bradu. „Kako može da bude iznad dostojanstva ijednog čoveka da pomogne svojoj sestri? Zar ne bi trebalo careva ćerka da očekuje pomoć od bilo koga, u bilo kom trenutku?“ Sestra. Oči mi se razrogačuju u šoku kada shvatam zašto mi Vladimir deluje toliko poznato. On i Katja sada, kada sam prostudirala njen lik ponovo – oni izgledaju kao moja mama.

Naša mama? Ne. Apsolutno ne. Oni su deca cara – o, sranje, ovde su još carevi? U kakvoj sam ja ovo dimenziji? Dobro, ovaj tip je car, i ovo su njegova deca, ali ja

ne mogu biti. Nije moguće da mi bude tata bilo ko drugi osim dr Henrija Kejna. Kao svaka druga individua, ikada rođena, moj genetski kod je jedinstven, nemoguće ga je rekreirati. Jedini način na koji sam mogla da budem rođena je od strane oca i majke koje sam oduvek znala.

Mama? Gledam po grandiozno obučenoj grupi u nadi da ću je videti. Koja god verzija moje mame postoji u ovoj dimenziji, potrebna mi je sada. Ali ne vidim je nigde. Okej. Znam jednu stvar zasigurno; ovde ne mogu da fejkujem. A sada mi

treba neko vreme da budem sama, da shvatim šta se dešava. Padam na Vladimirova ramena, kao da padam u nesvest što je, samo delimično, odglumljeno. „Tako mi se vrti“, šapućem. „Jesi li udarila glavu?“Vladimir me drma sa obe ruke, njegovo čelo j e naborano od brige. On očito veruje da je moj stariji brat. Njegova blaga briga bi mi bila neviđeno ohrabrujuća, da ga poznajem duže od tri minuta. „Oče, moramo naći doktora za nju.“ „Nisam lupila glavu“, bunim se. „Ali dobro sam se osećala danas. Ja… ja mislim da sam pojela nešto što mi nije prijalo.“ Car izdiše razdraženo, deluje iritirano time što je nešto na svetu izvan njegove kontrole. „Trebalo je da imaš nekog osećaja i da ostaneš u svom krevetu. Vrati se u svoje odaje. Vladimir i Katja će predstavljati porodicu.“ Sigurna, iza careve savijene ruke, Katja mi se plazi. Ona deluje kao totalno

derište. 73

„Pustite me da idem sa njom.“ Ne mogu da se smirim koliko on liči na mamu… i mene. „Vratiću se kroz nekoliko minuta.“ „Sada si otišao predaleko“, car reži. „Zašto ima dame koje je čekaju? Zašto ima ličnu stražu? Oni su ljudi koji treba da budu pored nje. Čak i ti bi trebalo to da razumeš.“ „Dobro sam, Vladimire“, šapućem. Ne želim da započinjem neku porodičnu raspravu, a i pored toga, želim da budem sama. „Idi.“ Vladmir deluje nezadovoljno, ali klima glavom i pušta me. Šake mojih dama me čekaju uzbuđeno, pokušavajući da mi pomognu, ali se, zapravo, ne usuđuju da me dodirnu. Car se pomera do nekog drugog u grupi, do nekog ko je odmah iza mene.

„Ti, tamo. Poručnice Markove. Otprati je do sobe.“ A onda me čvrsta ruka hvata za lakat. Okrećem se i vidim Pola koji stoji u blizini, izvan kružoka koji je oko mene.

U toj sekundi sam se uplašila od njega. Ali taj strah je ubrzo zapraćen i nadom, zato što vidim prepoznavanje u njegovim očima. Ovo je moj Pol – on je ovde – i ja nisam sama, kao što sam mislila. On deluje jedro u svojoj pešadijskoj uniformi, sa uredno podšišanom bradom koja oivičava liniju njegove vilice, dubokim čizmama i mačem zadenutim za pojas. A na okovratniku vidim odblesak lanca; njegova Žar-ptica je tamo.

Pol spušta glavu, a onda kreće da me prati nazad uz stepenice. Ostatak kraljevske zabave me gleda kako odlazim: Vladimir zabrinuto, Katja sa otvorenim radovanjem što će ona ići na bal, a ja neću, i car – navodno moj otac – samo sa blagim prezirom i dosadom. Je l’ radimo ovo kako trebe?“ šapućem.

„Kako ja mogu da znam?“ Pol odgovara tihim glasom. „Niko ništa ne govori. Nastavi.“

Kako stižemo na vrh stepenica, hvatam svoju figuru u pozlaćenom,

dugom ogledalu koje je na zidu. Dijamantska ogrlica oko mog vrata je nekoliko

prstiju široka, i svaki dijamant sija šljokicama, kao i rubini na mojoj tijari. Moja naborana bela haljina, takođe sija, zato što rad na njoj deluje kao da je srebro. Pol bi mogao da bude jedino vojnik, ali njegova skerletna uniforma deluje

jednako grandiozno kao moje odelo. Izgleda mi kao da smo obučeni za Noć veštica ili najfiniju matursku žurku ikad. Čim smo ostali sami, Pol se okreće prema meni besno. „Rekao sam ti da ideš kući.“ „Nećeš ti da mi naređuješ. Misliš da si ti glavni zato što, šta? Ti si genije, a ja nisam?“ 74

Ja bi trebalo da budem glavni zato što sam stariji i zato što razumem šta se dešava, a ti ne“, on odgovara. „Jedini razlog zbog kog ne razumem je – taj što ti nećeš da mi objasniš.“ „Slušaj, Konli je opasan. Moraš da ideš kući“, on ponavlja, i ima nečeg u načinu na koji to govori i koji me tera da uvidim da on to zaista i misli. Pol mi ne govori da mu se sklonim s puta. On zapravo misli da postoji neki razlog da budem kod kuće, razlog zbog kog je moje prisustvo tamo važno.

Nije da ga ovo izvlači. Ne na duge staze. Međutim, to me umiruje dovoljno

da mogu da se fokusiram na problem koji imamo. Hvatam malu svilenu torbu i pokazujem Polu fragmente medaljonaŽar-ptice. „Sa ovim neću stići kući.“

Većina muškog pola bi krenula da psuje. Pol samo spaja usne u jednu bledu liniju. „Ovo nije dobro.“ „Najfinije sročena izjava godine.“ Pol uzima od mene torbicu i počinje da analizira delove. Uspevam da se kontrolišem da se ne raspravljam sa njim. Ako je njegova popravka Žar-ptice moja jedina šansa da ne ostanem zauvek ovde, pustiću ga da se koncentriše. Konačno izgovara, „Može da se popravi.“ „Jesi li siguran?“ pitam ga. „Prilično“, odgovara Pol, kao da je to dobro, a baš i nije. Mora da je spazio izraz na mom licu, pa dodaje, „Žar-ptice su napravljene tako da mogu lako ponovo da se sklope. Trebalo bi da se razdvoje po komponentama za

popravku, tako nešto. Izgleda da se to desilo ovde.“ „Znači, možeš ponovo da sklopiš?“ Olakšanje mi nadolazi, osećam malo vrtoglavicu. Uf, uspela sam da izbegnem metak! „Treba mi bolje svetlo i moram dva puta da proverim i uporedim sa svojom Žar-pticom.“ Pol mi pruža svilenu torbu i vuče lanac koji je oko njegovog vrata; medaljon slabo svetli u odnosu na skerletnu boju njegove

uniforme. „Hajde da ovo sredimo i da te pošaljemo kući.“ Ja krećem da se zezam sa njim. „Ne idem ja kući dok mi ne kažeš zašto si ti ovde!“ Pol nije jedan od onih ljudi koji su glasniji kada se naljute. On postaje tiši. Mirniji. „Ovo nije dimenzija koju sam ja tražio. To je već očigledno. Moram da nastavim da se krećem, ali ne mogu da odem odavde dok…“ „Šta ovo znači?“ Oboje se uspravljamo šokirani kada vidimo nekog ruskog oficira kako ide prema nama. Ima sedu kosu, bradu koja liči na carevu i monokl. Pol stoji u poziciji „mirno“, ili bar tako meni izgleda; pretpostavljam da nijedno od nas dvoje nema predstavu šta je pravilan ruski protokol.

75

Oficir kaže, „Markov, iznenađen sam. Ovako da gnjaviš Njeno carsko visočanstvo umesto da obavljaš svoje dužnosti.“ A, da, to sam ja. Ja sam carsko visočanstvo. Moram da se obuzdam da se ne smejem. Ja sam, uh, ja sam ga pitala da pogleda nešto što sam polomila.“ Pružam delove Žar-ptice da mu pokažem. Oficirove naduvane grudi se malo opuštaju; deluje manji, oslobođen srditosti. Ali njegove oči kreću da cakle, jer ima nešto da kaže: „I šta je ovo? Bez uniforme u toku dužnosti?“ On svlači Žar-pticu sa Polovog vrata. Iz mene izleti uzdah. Polove oči se šire. Oboje smo toliko šokirani da razmišljamo. „Sada ste, konačno, u prigodnoj uniformi, poručnice Markov, možete nastaviti“, izgovara oficir dok stavlja Polovu Žar-pticu u svoj džep i spušta se niz dugački hodnik. Posmatramo ga kako odlazi i u horor filmu smo. Ja sam ta koja prva

pronalazi reči da izgovori: „Sranje.“ „Moramo da uzmemo Žar-pticu natrag.“ Pol duboko diše. „Moram za njim.“ „Sigurno će ti je vratiti. Na kraju. Je l’ da?“ „Kako bih ja to mogao da znam? A i nemamo mnogo vremena. Moje sećanje… postaje već maglovito. Pol Markov, iz ove dimenzije, će me preuzeti svakog časa.“ Poslednji deo me gađa. Ako Pol ne bude mogao da se seti ko je on zapravo, onda neće ni moći da popravi moju Žar-pticu, što znači – dok nas Teo ne nade – pod uslovom da Teo uopšte postoji u ovoj dimenziji, mi smo zarobljeni. Potencijalno – zauvek zarobljeni. „Dobro, ti ćeš ići za njim i…“ Stavljam šake na glavu i pokušavam da mislim. U trentuku kada dodirnem tijaru, setim se ko sam ja ovde i šta mogu da uradim. „Čekaj! Ne, ja ću ići za njim i ja ću mu narediti da vrati taj medaljon. On mora to da uradi onda. Ja sam princeza! Ili vojvotkinja, kako god da ih zovu u Rusiji…“

„Da! Dobro. Idi.“ Pol klima glavom i to deluje gotovo komično u toj brzini. Upućujem se niz hodnik prema stepenicama i trčim koliko god brzo mogu – što i nije baš brzo, jer nosim dugačku haljinu koja je usko sečena, plus imam visoke potpetice koje čak ni nemaju kaiš. Nakit skače oko mog vrata, a tijara klizi s moje glave. Pridržavam je rukom. „Gospodine!“ Vičem i žalim što već nisam pitala čoveka za ime. To bi bilo bolje. Možda bih mogla samo da viknem Naređujem Vam da stanete?

76

Međutim, kada sam stigla do dole i skrenula iza ćoška, vidim ogromni skup ljudi i svi šetaju kroz široki hodnik. Ovo nije mesto same zabave, ali je ulaz kuda ulazi većina gostiju. Vidim na desetine žena u šarenim haljinama i sa nakitom vrednim skoro poput mog, od devojaka mojih godina sa nekim

perima u kosi do starijih ljudi koji se povijaju od težine dijamanata, a zatim – mladiće u elegantnim večernjim odelima, sa briljantima na maramama koje su im oko vrata i vojne oficire. Tu je, barem pedeset njih, i svi nose uniforme koje izgledaju identično kao ona od čoveka koji je uzeo Polovu Žar-pticu. Trudim se

da uhvatim delić njegovog lica u masi. On je imao monokl, pa ne mogu ga svi imati, zar ne? Međutim, u ovoj masi ga je nemoguće uhvatiti. On je, možda, već otišao na bal. Da li bi trebalo tamo da utrčim, da napravim scenu? Imam osećaj da me to ne bi odvelo daleko.

Koliko god brzo mogu, žurim gore. Pol se naslanja na zid, kao da je iscrpljen. „Izgubila sam ga!“ kažem. „On je na zabavi, ali ti bi mogao da ga prepoznaš, zar ne? Hajde, pomozi mi da ga nađem?“ „J-ja mislim da bih mogao da ga prepoznam.“ On kreće da se grči i stavlja prste na čelo, kao da ga boli glava. Njegovo stanje zbunjenosti me podseć a naTea, tamo u Londonu, u poslednjim momentima pre nego što se potpuno oduzeo i zaboravio.

„Pol, nemoj! Moraš ostati sa mnom.“ Hvatam ga za ramena i unosim mu se u lice. „Pogledaj me. Pogledaj me.“ „Moraš da dođeš do Žar-ptice“, govori on, polako i pažlji vo meri svaku reč, kao da sam sebi ne veruje i tera se da ih izgovori. „Moraš da je iskoristiš i da mene povratiš uz pomoć nje.“ „Kako da nađem tog čoveka opet?“ Kako da uradim bilo šta u ovoj dimenziji? Ruke počinju da mi se tresu, a dijamantska ogrlica oko vrata kreće da me guši. „O, Bože, o Bože, imao je tu… Tu veliku bradu i monokl…“ „Pukovnik Azarenko“, izgovara Pol potpuno odsutno. Gledam u njega. „Šta?“ On me gleda kao da me nikada ranije nije video. Onda se uspravlja i

sklanja moje ruke sa sebe. „Vaše visočanstvo.“ Ovo više nije moj Pol. Ovo je poručnik Markov. On nastavlja, „Oprostite mi, Vaše visočanstvo. Ne mogu da shvatim zašto… ne sećam se kako sam ovde završio. Je l’ mi je, možda, pozlilo?“ „Malo Vam se… malo Vam se zavrtelo u glavi.“ Izvlačim se najbolje što mogu. Ja se nisam osećala najbolje, a Vi ste bili ljubazni da me otpratite do moje sobe da bih mogla da se odmorim.“

77

„U redu, moja gospo.“ On spušta glavu, poklanja mi se i kreće živahno da se povlači kroz hodnik, a njegove bleštave crne ci pele sijale su na crvenom plišanom tepihu. U nekoj ošamućenosti, krećem da idem za njim. Barem neko od nas zna gde se nalazi moja soba.

Pol i ja smo ovde zarobljeni, bez ideje kako da kontaktiram Tea, čak i kad bih mogla. Sve na šta mogu da računam je ime „Pukovnik Azarenko“. Sutra, govorim samoj sebi. Sutra ću moći da ga tražim, da mi ga dovedu i

da uzmem Polovu Žar-pticu. A ako ne mogu… ali ne. Ne mogu o tome sada da razmišljam. Umesto toga,

ispravljam tijaru na svojoj glavi i pretvaram se kao da, dođavola, znam šta radim.

78

11. KASNIJE, TE VEČERI, NAKON ŠTO SU ME MOJE SLUŽAVKE OBUKLE U LAGANU SPAVAĆICU I spremile me za spavanje, spuštam delove svoje Žar-ptice na fino isheklani

pokrivač. Ovaj ogromni krevet, napravljen od izrezbarenog drveta, visoko je iznad poda, a svako ćebe i čaršav su blistavo beli, tako da se ja osećam kao da ležim na oblaku i krećem da razmatram svoje mogućnosti. Uzdišem i okrećem se na mekane jastuke koji su nagomilani kod moje glave. Soba u kojoj se nalazim nije toliko velika niti je preterano luksuzno

ukrašena, ali je napravljena sa elegancijom i odiše bogatstvom. Zidovi i visoki plafoni su okrečeni u hladnu i blagu varijantu zelene, koja izgleda kao stari bakar. Sto za pisanje poseduje spiralne ukrase umetnutog drveta, kao da su bili izvađeni iz šume – list po list. Preko puta mog kreveta, masivni kamin sa

emajliranim crepom blista pod svetlošću vatre koja je grejala moju sobu. Dragulji su vraćeni u svoje plišane futrole, tamo gde i ostali stoje. Ova verzija mene barem ima knjige, od kojih je nekoliko rasuto oko mene

trenutno. Većina je na ruskom… ali ovde mogu da čitam na ruskom i da govorim, takođe. Očigledno da je ovakva vrsta memorije na drugi način upisana u mozak u odnosu na emocije i iskustva.

Iz onog što mogu da zaključim iz knjiga koje sam prelistala, kao što se tehnologija u Londonu razvijala malo brže, ovde se razvija prilično sporo. Moja okolina mi govori da ovo pripada 1900. godini – pre nego dvadeset i prvom veku. Iako su neki elementi ovog sveta manje- više napredniji u odnosu na moju dimenziju u tojednostavno, vreme, celokupni osećaj me vraća čitav vek unazad. U ovom svetu, XXI vek, izgleda potpuno drugačije. Ljudi putuju

železnicom ili parobrodom ili ponekada na konju ili na sankama. Telefoni postoje, ali su takva novina da ih imamo samo nekoliko u dvorcu i koriste se

samo za zvanične i poslovne pozive; niko nije ni pomislio da telefonira prijatelju da proćaskaju. O Internetu se ovde ni ne sanja. Umesto toga, ljudi pišu pisma. Vidim gomilu žućkastih pisama koji me čekaju na radnom stolu. Sjedinjene Američke Države postoje, ali se o njima misli kao o nečemu zabačenom i provincijalnom. (Nemam predstavu da li je to istina ili nije, ali svi ovde u Sankt Peterburgu bi se složili sa tom tvrdnjom). Kraljevska vlast još uvek gospodari Evropom, uključujući i, naravno, kuću Romanovih.

79

Čovek za kog svi misle da mi je otac je car Aleksndar V, vladar i autokrata svih Rusa. Koliko mogu da procenim – ova dimenzija nema nekog ko bi bio ekvivalent Lenjinu iliTrockom. To je dobro, pošto sam totalno nezainteresovna da glumim Anastasiju, da budem upucana u podrumu, a da se

onda svaka ludača u Evropi pretvara da sam ja narednih pedeset godina. Komplet enciklopedija u kožnom povezu, na donjoj polici, ima članak baš o kući Romanova. Tamo, iz teksta, ja shvatam da je car Aleksandar oženio mladu plemićku po imenu Sofija Kovaljenka. Sa njom je imao četvoro dece: carević Vladimir, velika vojvotkinja Margarita (Vaša zauvek), velika vojvotkinja Jekaterina (vrlo fensi ime za derište koje mi se isplazilo) i, konačno, veliki vojvoda Petar. Moja majka je umrla rađajući svoje četvrto dete. Mama i tata su uvek govorili da je trudnoća bila „teška“ za nju. Međutim, nisam nikada shvatala da je „opasno“ značilo baš to. Posle mene i Džozi su prestali da pokušavaju, zbog njenog zdravstvenog stanja. Iz ovog shvatam da car nije prestao da zahteva još dece gurajući mamu iz trudnoće u trudnoću, dok na kraju, nije umrla dok je rađala najmlađeg sina. Oni su ga se odrekli kada je ona umrla. Volela bih da taj deo nisam

pročitala. Moja mama je naučnik. Ona je genijalac. Ona je jaka i strastvena i, da, ona može da bude malo ograničena kada je običan život u pitanju, plus – umetnost ne razume nimalo, ali to je ipak mama. Ona može svetu da podari mnogo više nego bilo ko koga zamislim.

Car Aleksandar je mislio drugačije. Mislio je da ona treba samo da stvara naslednike za tron, pa je onda morala da rađa… do smrti. Uzimam srebrni ram za fotografije koji stoji na mom noćnom ormariću. Ovalna fotografija, malo nejasna crno-bela fotografija, prikazuje moju majku

sa mlađom verzijom mene, Vladimirom i Katjom. Ona je obučena u haljinu dugačkih rukava sa kompleksnim radom, a način na koji su njene ruke zaštitnički obavijene oko Vladimira i mene, način na koji se smeje maloj Katji u svom krilu – nešto u njoj, prosto – ostalo je isto i u ovom univerzumu. Ali nedovoljno. Ovde, moja majka nikada nije imala priliku da se bavi

naukom. Šta ju je zanimalo ovde? Čime je okupirala svoj genijalni, neumorni um? Da li je cara Aleksandra posmatrala sa toliko ljubavi i poverenja, kao što je mog tatu?

I da, ovde Džozi nikada nije bila rođena. Tata je, sigurno, bio samo kratkotrajno prisutan u njenom životu, što je nešto teško zamislivo za mene.

80

Drhtavom rukom vraćam fotografiju tamo gde pripada. Čak i misao n a to sa čime je moja mama morala da se nosi bila je previše za mene u ovom trenutku. Spuštam se na gomilu perjanih jastuka i dišem polako i duboko. Moje oči prelaze po srebrnom odsjaju svetla koje se vidi ispod vrata moje spavaće sobe. Do pre nekoliko minuta, to svetlo je bilo isprekidano dvema tamnim linijama – senkama Polovih stopala dok je stajao ispred vrata i stražario. Ali očigledno, čak i privatna straža jedne velike vojvotkinje ima pravo da odspava.

Enciklopedija me je informisala da živim u Sankt P eterburgu trenutno, u Zimskom dvorcu.

Šta je sad sa Teom? Ako on, uopšte, postoji u ovoj dimenziji, on je, verovatno, negde u Americi, ili možda u Holandiji, odakle potiču njegovi baka i deka. Srce me pomalo steže kad shvatim da, u svetu gde je najbrže putovanje moguće vozom, ne postoji šansa da biTeo mogao da dođe do mene danas, sutra, niti za nekoliko nedelja. A ako uzmemo u obzir okrutnost ruskih zima,

potpuno je nemoguće da on stigne ovde do proleća. Čak i kad bi uspeo da doputuje do Sankt Peterburga, kako bi, ikada, uspeo da sredi susret sa jednom velikom vojvotkinjom?

U redu je, govorim sebi. Naći ćeš pukovnika Azarenka sutra. Bilo kako bilo, Pol je oude. Ne treba ti niko uiše. Moj mozak kreće da se puni mislima o Polu. Kako sam mogla tako pogrešno da razumem sve? „Drugim rečima“, kažem, „ti pokušavaš da dokažeš postojanje sudbine.“ Ova scena je u meni živa kao što je bila i tog dana: Teo u svojoj lažno izbledeloj Coca-Cola majici. Pol u jednoj od onih svojih sivih majici, za koje sam znala da ih je nosio samo zato što nije imao predstavu koliko su one

pokazivale njegove mišiće. Ja stavljam kosusuizaoni. ušiju da izgledam i da se osećam zrelo i odraslo kao što Svii pokušavam mi smo u velikoj sobi, okruženi maminim kućnim biljem i letnjom vrelinom koja dopire od otvorenih vrata terase. Ja sam se zezala kada sam pomenula sudbinu, ali Pol je klimao glavom

polako, kao da sam rekla nešto inteligentno. „Da. To je upravo to.“ Iako sam znala da je Teo mislio da je ova ideja luda, ipak me je intrigiralo. Kad god se diskusija o fizici prebacila od komplikovanih jednačina do bilo kog koncepta koji sam mogla da pojmim, ja bih se uhvatila za to. Onda sam sela

pored Pola za dugin sto i rekla, „Kako ovo funkcioniše, onda? Sudbina.“ On je pognuo glavu osećajući stid pored mene, iako je više od godinu dana praktično živeo u mojoj kući. Ali kao bilo koji naučnik, on je bio toliko 81

fasciniran idejama, da nije mogao da ćuti dugo o njima. Spojio je svoje šake, vrh prsta uz vrh prsta i držao ih ispred mene, što bi bila naša ilustracija slike ogledala. „Šeme se ponavljaju, u svim dimenzijama. Te šeme reflektuju određene rezonance…“ „I svaki čovek ima svoju rezonancu, je li?“ Mislila sam da sam toliko uspela da skapiram. Osmehnuo se, malo ohrabren. Polovi osmesi su bili retki – gotovo groteskni na nekome ko je tako veliki i zverski ozbiljan. „Tako je. I izgleda da neke grupe ljudi nalaze neke druge, iznova i iznova. To nije stalno, ali je

mnogo više nego što bi puka slučajnost odredila.“ Teo, koji je bio na drugom kraju sobe u svojoj priči sa matematikom,

napravio je neki izraz. „Slušaj, mali brate, ako tako sastavljaš svoju teoriju i držiš se brojeva, ti si zlatan. To je kad upadneš u ovo duše-i-sudbina sranja koje potkopavaju tvoju tezu. Ozbiljno, ti ćeš da ustaneš pred komisiju i da braniš to?“ „Prestani da ga spuštaš“, rekla sam Teu. U to vreme sam bila toliko očarana Polovim idejama, da nisam bila sposobna da čujem i dobru kritiku. „Ovde svi imaju prava na nenormalne teorije. Mamino pravilo.“ Teo je slegnuo ramenima, a već je bio previše okupiran svojim poslom da bi dalje protestovao. Pol me je pogledao kao da je bio zahvalan za ovu odbranu. Shvatila sam tada koliko blizu sedimo – bliže nego što obično sedimo, toliko blizu, da se moje rame gotovo dodiruje sa njegovim – ali se nisam pomerila.

Umesto da se pomerim, rekla sam, „Dakle, da li sudbina kreira matematiku ili matematika kreira našu sudbinu?“ „Nedovoljno podataka“, rekao je Pol, ali sam mogla da osetim, za trenutak, koliko je želeo da veruje u sudbinu. To je bio prvi put da sam o njemu mislila kao nekome ko, uprkos svemu, poseduje neku poeziju u svojoj duši. Možda je to bio jedini put da sam ga u potpunosti razumela. Narednog dana otkrivam kako je to kada te ljudi spremaju ujutro. Mislim, u potpunosti spremaju. Moje služav ke se pojavljuju svuda oko mene dok se

budim, služe me čajem na srebrnom poslužavniku, prave mi kupku u ogromnoj kadi koja je sva od mermera, čak mi i sapunjaju leđa. (Da, totalno je neprijatno kupati se ispred publike, ali izgleda da ova Margerit to radi svakog dana, pa se prilagođavam tome. Pretpostavljam da već

znaju kako izgledam kad sam gola, što… pa, i ne pomaže baš mnogo u situaciji.)

82

Ove žene mi čak stavljaju i pastu na moju četkicu. Biraju haljinu za mene: neka u boji svetlosti sveće, blaga, žuta, do poda, toliko formalna za svakodnevicu, da jedva izdržavam da ne umrem od smeha. Pletu mi pletenicu i vezuju je pozadi sa ukosnicama koje imaju male,

ukrasne ruže. Buljim u ogledalo u neverici, dok se moje luđačke, nekontrolisane kovrdže sređuju i stilizuju u nešto jednako komplikovano i prelepo. Skoro da bih mogla da poverujem da sam ja prelepa, mada je ovo zaista

dokaz šta lični stilista (odnosno, devetnaestovekovni ekvivalent tome) može da uradi.

Šminku ne vidim nigde, već one utrljavaju na moju kožu neke kremice koje fino mirišu, onda me puderišu nekim puderom koji miriše na jorgovane. Kada su završile posao, stavljajući mi biserne minđuše, zapravo se osećam kao velika vojvotkinja.

„Hvala vam, dame“, izgovaram. Dobri maniri se očekuju od plemstva, zar ne? Osećajući istovremeno, i smešno i uzvišeno, otvaram vrata i vidim Pola. Ispravka:se, poručnika Markova. On stoji mirno, sasvim ispravno i po svim pravilima. Njegove sive oči se susreću sa mojima, gotovo sa krivicom, pre nego što skrene pogled. Možda je zabranjeno buljenje u plemstvo. Sećam se da mega -zvezde, kao Bijons, ponekad imaju sulude tačke u svojim ugovorima – da, na primer, niko ne srne da ih gleda u oči; što je Bijons u našoj dimenziji, velika vojvotkinja je u ovoj. Pol – poručnik Markov – bolje da ga posmatramo tako, ne izgovara ništa. Naravno, verovatno da postoji pravilo da on ne srne da kaže ništa, ako ja prva ne kažem nešto. „Dobro jutro, Markov.“ „Dobro jutro, gospo moja.“ Glas mu je dubok, a opet tako nežan. „Nadam e danas. se da„Bolje se osećate “ mi, Markove, gde mogu da nađem pukovnika mi je,bolj hvala. Kažite Azarenka?“ On mi se namršti. „Mog komandujućeg oficira?“ „Da. Upravo. Njega.“ Pol, možda, nije bio sposoban da izvuče Azarenka sa velikog bala sinoć, ali sada može da mi ispriča dnevne aktivnosti oficira i sve to. Imaćemo njegovu Žar-pticu do ručka, a moja će biti sređena i popravljena do večeras. „Pukovnik Azarenko je otišao za Moskvu rano jutros, moja gospo.“ Moskva? On čak nije ni u Sankt Peterburgu više. „Da li ti je dao tvoj u – da li ti je vratio nešto, pre nego što je otišao?“

83

Do sada, poručnik Markov mora da misli da sam potpuno skrenula ili postala dementna. Iako mu se čelo naboralo, kao jedini znak mrštenja, on uspeva da se pribere, pa ljubazno odgovara, „Ne, moja gospo. Šta bi pukovnik imao meni da vraća?“ Neću ni da počinjem da ulazim u to. Umesto toga pitam, „A kada se njegov povratak očekuje?“ „Posle Nove godine, moja gospo.“

Nove godine? To je tek za tri nedelje. Tri nedelje. Kako da uspem da se pretvaram da sam princeza čitave tri nedelje?

Gutam knedlu i razmišljam, pretpostavljam da ću morati i to da saznam.

84

12. BUDI SMIRENA. DUBOKI UZDAH.

Prolazim kroz hodnike dvorca u nekakvoj ošamućenosti, kao da je moje telo previše uzdrmano da bi paničilo. Umesto toga, osećam se više kao da sam drogirana. Koraci mi idu blago krivudavo, nestabilno, a detaljno urađen rad na tepihu kreće da mi postaje mutan. „Jeste li sigurni da ste potpuno dobro, moja gospo?“ Pol – poručnik Markov – ide za mnom i drži rastojanje od nekoliko kora ka pristojnosti. „Prilično sam dobro, hvala Vam, Markove.“ Zapravo, deli me samo pet sekundi od toga da potpuno poludim, ali treba samo nastaviti sa koračanjem, okej? To je podtekst toga što sam rekla. Možda i razume; u svakom slučaju, ostaje tih dok nastavljamo put. Bilo bi dobro da makar znam kuda treba da

idem. Zimski dvorac je enormno veliki i ne bih mogla da se snađem u njemu, čak i da znam šta bi trebalo sledeće da radim. Srećom, ne ostajem sama zadugo. „A, tu si!“ Vladimir iskače iz hodnika i kreće da ide u korak sa mnom; uprkos svom šampanjcu koji je popio i tome što je ostao do kasno budan, on blista od energije. „Osećaš se bolje?“ „Uglavnom.“ Osmehivanje Vladimiru ispada mi kao potpuno prirodna stvar. Njegov laki korak i prijateljski osmeh me šarmi raju, a i pored toga, osećanjakoja gaji prema svojoj sestri su nepogrešivo jasna i čista. Hajde da vidimo. Otišao je na veliku žurku sinoć, da? I Džozi sama je imala svoj udeo u propuštenim policijskim časovima i izlascima – mnogo više nego ja – pa mu kažem ono što bih njoj irekla: sa tobom? Iznenađena sam da nisi pod pokrivačima i da kukaš držiš „A ledšta na je glavi?“ Vladimir diže pogled prema nebu i melodramatično uzdiše. „Nikada nećeš da zaboraviš to, zar ne?“ „Ne, nikada.“ Ovo blefiranje je bilo lakše nego što sam očekivala. Ne mogu da izdržim da se ne iskezim. On nastavlja, Jedna noć kada nazdravim ispijajući previše vodke i samo jednom u svom bezgrešnom, izvandredno dobrom životu, završim veče povraćanjem u dekorativnoj urni. A koja je cena? Večita osuda moje sestre.“ „Nije osuda. Ali večno zezanje? Definitivno.“ Vladimir se smeje na to; njegov smeh me toliko podseća na mamin. Znači ovako to izgleda imati brata. Uvek sam želela da imam brata, a Vladimir 85

upravo izgleda kao brat kog sam želela – zaštitnički nastrojen, zabavan i dobar.

U tom trenutku osećam snažno štipanje za rame. „Au!“ okrećem se i vidim Katju koja izgleda veoma zadovoljno sobom u roze haljini. Pretpostavljam da ima oko trinaest godina. Iako liči na cara više nego svi mi, ona ima neukrotive Kovaljenka lokne. „Čemu to?“

„Zato što si mislila da sam previše mala da idem na bal. I dokazala sam ti da nisam. Muškarci su plesali sa mnom celu noć!“ Bacam pogled ka Vladimiru da mi potvrdi. On, onda, gleda u Katju „Naša mala Katja je imala tačno četiri plesa, jedan od tih je bio sa mnom, a dva sa ujacima. Ali jedan veoma fm oficir je izveo na podijum i ona je vrlo dobro plesala sa njim.“

Katja podiže svoju bradu u znak tvrdolavosti, kao da joj je neko kontrirao. Odmahujem glavom i kažem „Kako brzo odrastu.“ „Gde je otišlo vreme?“ Vladmir potvrđuje i pridružuje mi se u ovoj stariji i-superiorniji priči. Ovim dobijamo mrgođenje od Katje. „Vi i niste toliko veliki“, kaže i proleće pored mene – sa ivicom moje ešarpe u svojoj ruci. Ešarpa se otkačinje i odleprša na tepih; ona je ispusti i smejući se otrči napred. „Oh, zaista?“ Je li ona uvek ovako iritantna? Margerit ove dimenzije je verovatno teško izlazila na kraj sa njom. Međutim, ima nešto u vezi sa načinom na koji se Katja smejulji što me je podsetilo na vreme od pre nekoliko godina kada sam se prišunjala iza Džozi dok je pričala telefonom i uzela joj štipaljku iz kose. Ona je morala da me juri kroz kuću barem deset minuta pre nego što me je uhvatila. Zašto je to delovalo kao nešto zanimljivo kada sam imala devet godina? Nemam ideju. Ali bilo je straua.

U jednom trenutku sam čak i preskočila preko kauča i urlikala od smeha kada je Džozi pokušala da me prati i umesto toga pala na pod. Sećam se kako je Džozi vrištala, „Mlade sestre su najnaporniji ljudi na Zemlji!“ Ogorčeno, shvatam da je bila u pravu. Pol iskoračuje ispred mene i spušta se na koleno da dohvati ešarpu, gledajući me u oči kao… kao da ja nisam samo njegova dužnost. Kao da me poznaje. Da li je došao sebi? Moje nade rastu u jednom deliću se kunde, ali shvatam da je on, još uvek, poručnik Markov. On samo kaže, „Moja gospo.“ „Hvala ti, Markove.“ Reči mi izlaze iz usta smireno, ali tako je neobično. Gledam u Pola i vidim nekog ko je, u isto vreme, i on i nije on. Neko je vrlo sličan čoveku za ko ga sam sanjarila da bi mogao da bude Pol… 86

Vladimir mi ne deluje kao da je primetio nešto neuobičajeno između nas. „Sad kad vidim da si se vratila sebi, otići ću dole do kasarne“, on kaže dok se Pol, iza mene, još više udaljava, a ja žurno vezujem svoju ešarpu. „Uživaj u časovima.“ „Vidimo se na večeri.“ Oh, sranje, šta ako oni ne večeraju zajedno? Ili je možda trebalo da kažem obed? Ali ne deluje mi da sam pogrešila pošto Vladimir klima glavom. Okrećem svoj obraz za brzinski poljubac; njegovi brkovi mi golicaju kožu. Na kraju hodnika otkrivam biblioteku… ne, školsku prostoriju. „Hoćeš li mi dopustiti da danas i ja dođem do reči?“ Katja zahteva dok se uvlači i seda za jednu od klupa koje su široke i velike, ne izgledaju baš kao one iz javnih škola, pre deluju kao nešto što postoji u antikvamicama. „Ili ćeš opet da glumiš nastavnikovu šlihtaru? On treba da nas podučava sve, ne samo tebe.“ „Menjaćemo se“, obećavam odsutno. Približavaju nam se koraci iz hodnika, mali i tihi.

Onda se jedan mladić pojavljuje na vratima, njegovo lice je nasmejano i otvoreno. „Margerit!“ Enciklopedija mi je omogućila neophodno ime; a činjenicu da je on apsolutno presladafe omogućavaju mi emocije. „Petre.“ Pružam ruke prema mlađem bratu koji mi se baca u zagrljaj. On čak više liči na mamu nego što ja ličim – tanan, skoro slabašan, nije ni približno veliki kako bi trebalo da bude jedan desetogodišnjak, ali ima toliko nečeg slatkog na njegovom licu. Da li mu car pruža emocija koliko je njemu potrebno? Ne vidim kako. A način na koji se Petar prilepio za mene,bolno me podseća na to da njegova majka… moja majka… naša majka nije više tu. Čak i Katja postaje blaža prema njemu. „Hoćeš li da me zaseniš danas svojim francuskim, Pjer?“ On klima glavom ozbiljno. „Vežbao sam danas sa Zefirovim.“ „Pa Zefirov ne zna ni reč francuskog!“ Katja se smeje upirući prstom u čuvara koji stoji ispred vrata zajedno sa Polom. Zefirov ništa ne govori, nastavlja da gleda pravo ispred sebe. „Videćemo kako ćeš se pokazati, Petre.“ Prvo ga zove Pjer, a onda Petar. Vlad imir je nju zvao Keti, a mene je sinoć zvao Margerit, iako mi je enciklopedija potvrdila da u ovoj dimenziji imam rusku verziju svog imena, Margareta. Sa časova istorije, znam da je devetnaestovekovno plemstvo koristilo različite forme imena u svim jezicim a

kojima su se služili; aristokratsko prenemaganje koje mora da se i ovde održalo.

87

Bacam pogled preko ramena u Pola. Ovde je, sasvim nesumnjivo, on

Pavel, što predstavlja ruski oblik njegovog imena, ali ja ne mogu nikako da razmišljam o njemu kao da se zove drugačije. Učionica ne izgleda uopšte kao neka bezizražajna i dosadna institucionalna mesta koja sam videla na televiziji. Umesto plastičnih klupa i oglasne table, prostor je popunjen policama koje idu od poda do plafona.

Persijski ćilim je ovde malo otrcaniji nego u većini prostorija u dvorcu, a tamnozelene, somotske zavese su, možda, malo odrpane. Ova soba ne služi za pokazivanje moći i bogatstva. Ova soba deluje kao dom. Sedam na mesto, za koje pretpostavljam da je moje, i pitam se – kako ću, za ime Boga – da odglumim sve ovo, pošto nemam predstavu šta oni uče, osim francuskog. Katja može da zaokupi pažnju nastavnika kako god želi. Ja verovatno neću biti sposobna da odgovorim ni na jedno pitanje. Onda čujem poznati muški glas kako na engleskom kaže, „Vi dim da se velike vojvotkinje dobro drže posle noćašnje pijanke i bančenja.“ Okrećem se i vidim svog oca. On je živ. On je živ i on je ovde i, želim, više od svega, da otrčim do njega, da ga zagrlim i da mu kažem da ga volim. Želim da mu kažem sve ono što sam želela da čuje makar još jednom. Ovo je čudo kom sam se nadala otkad je ovo putovanje počelo. Ali ostajem na svom mestu i rukama obuhvatam uzglavlje svoje stolice.

Šta on radi ovde? Ne razumem… „Pa, da počnemo sa časovima onda“, on izgovara. Moj otac je sigurno došao u Rusiju da podučava sinove i ćerke cara. Onda je upoznao moju majku. Ne smem da skočim sa stolice da zagrlim „kraljevskog tutora“. Moram da istrajem u igranju ove uloge. Ali to je sve što mogu da učinim da bih zadržala suze radosnice. On zauzima svoje mesto na vrhu prostorije, a papiri mu ispadaju iz tašne.

Ni u ovoj dimenziji nije ništa uredniji nego kod kuće. Uprkos neobičnoj formalnosti odeće koju on nosi – potpuno staromodno odelo sa prslukom i naočarima sa žicanim okvirom – on je i dalje, najistinskije, moj tata. Isto usko, ali privlačno lice, iste blede plave oči, isti zagonetni osmeh koji ima kad je zabrinut. „Vaše carsko visočanstvo, čuo sam da se niste osećali dobro. Da li se osećate bolje?“ O, da. To sam ja.

„Mnogo bolje, hvala Vam, profesore.“ Moj glas zvuči tako napeto, kao da jedva izvlačim reči. Tata shvata da nešto nije kako treba, ali me samo proučava kratko, pre nego što klimne glavom i dozvoli mi da nastavim.

88

„U redu, onda. Vidim da ste svi ludi za željom da se vratimo francu skom, pa da počnemo onda.“ Petar uči osnovnu gramatiku. Katja je prevodila neki tekst. A ja treba da završim neki esej o Molijerovim delima. Molière. Hvala Bogu, pa sam i kod kuće učila o Molijeru, pa bi trebalo da budem sposobna da se izvučem. Ipak, jedino što mogu da uradim je – da zgrabim svoju knjigu lepljivim i vlažnim šakama i da pokušam da ukradem nekoliko skrivenih pogleda, da gledam tatu koji je živ i zdrav ovde, i na samo nekoliko koraka je od mene. Nikada nisam izgubila nekoga do tada, ne ovako. Moji baka i deka su

umrli pre nego što sam se ja rodila ili kad sam bila previše mala da se uopšte sećam njih. Jedina sahrana kojoj sam prisustvovala je bila za mog kućnog ljubimca – zlatnu ribicu. To govori da ja nisam imala ideju šta je i kako izgleda istinska tuga. Sada shvatam da je tuga kao teški, brušeni kamen. Izoštrava svu tvoju

ljubav, sva najsrećnija sećanja u sečivo koje te čepa i seče iznutra. Nešto je izvađeno iz mene i to mesto više neće moći da bude popunjeno, nikada, koliko god živela. Kažu da „vreme leći“, ali već sada, kada je prošlo manje od nedelju dana od tatine smrti, znam da je to laž. Ljudi zapravo misle da se, jednostavno, privikneš na bol na kraju. Zaboravićeš ko si bio bez toga; zaboravićeš kako si izgledao bez tih ožiljaka. Ovo je, čini mi se, granica gde počinje zrelost. Ne gluposti za koje svi tvrde da je zrelost – matura u srednjoj školi ili gubljenje nevinosti ili prvi stan ili šta god. Kada se ovakva granica pređe prvi put, znaš da si večno promenjen. Jednom je pređi i znaćeš da nema povratka. Svaki put kada vidim tatino lice ili čujem njegov glas, moram da se borim sa potrebom da zaplačem. Ipak, nekako uspevam da izdržim sve časove: francuski, geografiju i, na kraju, savremena zbivanja.

„Sa kakvim promenama bismo mogli da se suočimo u narednim

decenijama?“ pita tata dok proučavamo poslednje izdanje novina Le Monde8

koje imamo (koje je od pre četiri dana – ovde sve sporo putuje). On kreće da pada u vatru, onako kao kad mu imaginacija radi punom parom. „Ako ovakva vrsta montažne trake funkcioniše za proizvodnju kola, za šta bi još mogla da bude primenjena? Mislite o napretku u produktivnosti i tehnologiji!“ „Ili ratu“, izgovaram tiho. „Pravice ovakva oružja, takođe.“ Tata mi upućuje prodoran pogled. „Pretpostavljam da ste u pravu. Automatizacija podiže potencijal celokupnog čovečanstva, i dobrog i lošeg.“ 8

Le Monde su poznate francuske novine. 89

Vidim Petra u pozadini kako pokušava da sluša s pažnjom, a Katju kako pravi papirne aviončiće od jednog lista Le Monde. Stvarno je trebalo njima da dozvolim da se dokažu, ali ne mogu da propustim priliku da pričam sa svojim tatom.

„Bilo kako bilo, zar ne mislite, Vaše carsko visočanstvo da će benefiti, ipak, nadvladati negativne stvari?“ Tata pribija svoje naočare uz nos. Mogu da vidim da ga totalno izluđuju; ova verzija tate nema mogućnost da nosi sočiva.

„To nije jednostavna jednačina. Ne sabiranje i oduzimanje – mnogo više liči na ozbiljnije kalkulacije.“ Počinjem da se igram svojom kosom, dok ne shvatim da je ona sređena. „Dobra će biti je ftinija i obilnija, ali to vodi do toga da ih ljudi tretiraju kao da su široko raspoloživa. Zamenićemo individualnost i zanat preduktabilnošću i povoljnošću. Stvoriće bezbroj poslova, ali kako industrija ide ka globalizaciji, ti poslovi će biti usmereni na nacije koje su razvijene, sa više zakona o radu da zaštite…“ Svi u sobi blenu u mene. Tata izgleda kao da se divi; Petar i Katja deluju

uznemireno. Koliko li sam anahronizama upravo iskoristila? Možda Margerit ove dimenzije ne zna toliko o ekonomiji.

„…pa, uh, efekti i posledice industrijske revolucije su kompleksni. Kao i mnogo toga. Da.“ Moj osmeh mora da deluje još uvrnutije od onog kako se osećam. „Industrijska revolucija“, polako ponavlja tata. „Kakav interestantan okret fraze. Toliko toga što se dešava u svetu može da se svede pod to 'Industrijska revolcija' – vrlo lepo rečeno, Vaše carsko visočanstvo.“ Koliko god da je apsurdna ova situacija, ne mogu protiv toga da ne

cvetam zbog tatine pohvale. Onda, opet poželim da zaplačem i moram da skrenem pogled zbog toga.

Naši časovi su gotovi. Sa žaljenjem napuštam učionicu sa svojim bratom i sestrom. Pre nego što izađem, tata mi se osmehuje. To je mnogo manje od onog što ja osećam, ali ne mogu da rizikujem za više. Pol me je čekao u hodniku sve ovo vreme, a Petrovi i Katjini lični stražari su pored njega. Nema, doduše, nikakvih znakova nestrpljenja; kao da bi me čekao – koliko god da je trajalo sve ovo.

„I ponovo, šlihtara.“ Katja se duri dok odlazimo. „Oh, ućuti“, govorim joj. Petar se smeje. „Ti si mu omiljena i ti to znaš. Ali to je i jedino prirodno, pošto si ti najpametnija.“ Moj mladi brat ne prezire tu bliskost koju imam sa našim tutorom, ali moja mlađa sestra očigledno prezire. „Skoro da nije ni pristojno kako se vas dvoje ponašate.“ 90

Katja zabacuje kosu koja visi u dugačkoj pletenici koja se spušta niz leđa.

„Možda on ne želi da te podučava samo istoriji, aaa?“ „Jekatarina!“ Ovo izlazi iz mene strogo i hladno. Naravno da ona nije ni svesna koliko je njena šala groteskna, ali to ne menja činjenicu da želi m da je ošamarim. „Kako se usuđuješ da kažeš nešto tako ružno? I neistinito.“ Onda odstupa. Čak i njena ratobornost staje ovde. „To je bila samo šala!“ „To nije nešto oko čega smeš da se šališ, čak ni sa mnom. Profesor Kejn je

dobar nastavnik, dobar je prema svima nama i trebalo bi to da poštuješ.“ „U redu, u redu“, mumla Katja, očigledno rešena da se okane ove teme.

Hvala Bogu. Poslednja stvar koja mi treba je da ona pogodi pravi razlog zašto sam mu ja omiljena. Otkrivam da svi posle podne provodimo na dru gačiji način: Katja plete

neki vez sa jednom od naši rođaka, što će mrzeti kasnije. Petar ima časove jahanja i možda će ići jedan krug oko vojničkog kampa za treniranje sa Vladimirom, što će mu se svideti. Ja? Ja treba da provedem ostatak dana odgovarajući na pisma od različitih uglednih i kraljevskih veza koje imamo širom Evrope. Previše je problema sa ovim planom. Kao prvo, ja, zapravo, ne znam ko su uopšte ovi rođaci i prijatelji. Da, imam ja neku listu, ali ko je zapravo Njeno uzvišeno visočanstvo princeza Danske. Dobro, shvatam, očigledno je to neka princeza koja se zove Dagmar, ali jesmo li rođake? Prijateljice? Skoro stranci, poznanici? O čemu obično pričamo? Kao drugo, prilično sam uverena da postoje protokoli za ovakve stvari, standardni izrazi koji se koriste za carska i kraljevska pisma, a ja ne znam nijedan, naravno.

Međutim, nisam sigurna šta drugo mogu da radim u ovom trenutku. Dok se pukovnik Azarenko ne vrati, da mogu da uzmem Polovu Žar-pticu od njega,

moram da se potrudim, najbolje što mogu, da prođem kao prava velika vojvotkinja Margareta. To podrazumeva i pisanje pisama. U ovoj biblioteci

sam uspela da nađem glavnu knjigu koja se zove Lista vodećih kraljevskih porodica, plemstva i zuaničnika, koja izdvaja kraljevske i plemićke porodice svake države, usput i objašnjava kako su povezani svi. Izgleda mi da sam nekako povezana sa svimanjima. Pol je sa mnom dok ovo radim, sve vreme, samo nekoliko metara od

mene. On je morao da primeti koliko je bizarno to što moram da pregledam te reference, ali ne govori ništa o tome, jednostavno, strpljivo čeka. To mi pomaže da osećam malo više kontrole nad situacijom, uprkos tome što pravim haos od ovih pesama. Naliv pero pravi mrlje na svakoj drugoj reči, a pisanje rukom traje predugo; ako mene pitate, Skajp je mnogo bolji način za komunikaciju.

91

Među beleškama, pokušavam da nađem Listu za neku referencu koja bi upućivala na Teodora Viljema Beka. Okej, bilo bi previše nerealno da se ispostavi da je i Teo plemićkog porekla, ali sam očajna da znam gde se on nalazi. U svetu bez Google-a, ta informacija je mnogo teže dostupna. Međutim, u knjizi se nigde ne pominje njegovo ime, baš kao što ni moje služavke, kada sam ih jutros pitala, nisu nikada čule njegovo ime . Teovo bivstvovanje ostaje misterija.

Dok pišem pismo grčkoj princezi koja je, navodno, moja tetka, potpuno

sam svesna Polovog prisustva u prostoriji. On stoji pored vrata salona, gde sam izabrala da radim. Nas dvoje smo sami u ogromnoj, elegantnoj sobi, a posmatraju nas uljani portreti raznih predaka i svi deluju kao da ne odobravaju.

Na kraju, ne mogu da izdržim više tišinu. „Mora da misliš da je ovo veoma dosadno, Markove“, izgovaram. Pol čak ni ne okreće glavu. „Nimalo, moja gospo.“ „Zar ne bi rade bio sa svojim pukom?“ Da li sam dobro rekla? „… sa prijateljima vojnicima?“ „Moja dužnost je da budem sa Vama, moja gospo.“ Ima nečeg u načinu na koji on kaže „moja gospo“ što me uzbuđuje. Nastavljam sa pisanjem, ali tada samo blenem u papir.

Okej, shvatila sam da Pol Markov nije ubica. To je olakšanje, ali to saznanje i ta istina donose mnogo više pitanja nego odgovora. Zašto bi Pol uništio mamino istraživanje, sve podatke i otišao? A ako je potpuno nevin, zašto se tako zverski borio saTeom u Londonu? Istina, Teo i ja smo njega napali prvi, ali Pol je rekao da je on sumnjao naTea kada ga je video…

Čekaj. Razrogačim oči. Teo – ne može biti. Ne. To zaista ne može biti. Teo je preuzeo enormne rizike da pokuša i pomogne mojoj majci da se osveti za tatu; krenuo je kroz dimenzije, bez ikakve garancije da neće biti pretvoren u „atomsku supu“. On je, oko cele situacije, jednako zbunjen kao i ja. Svetovi koji prolaze oko mene mi ostavljaju mesta za nesigurnosti u vezi sa mnogo stvari, ali za Teovu odanost, makar, imam toliko nesumnjivih dokaza. Pol Markov ostaje misterija.

Štaviše, on je misterija koju ću morati da razrešim, ako hoću da se nadam da će mi Žar-ptica biti popravljena. Pokušavam da se koncentrišem na pismo, ali ne ide mi. Spuštam glavu na svoju ruku. Pol mi se približava za jedan korak. „Gospo moja? Da li ste dobro?“ Ja sam…samo mi je previše svega. To je sve.“ 92

„Da li biste prošetali do uskršnje sobe, gospo moja?“ Uskršnja soba? Podižem pogled, a Pol se osmehuje, ali stidljivo. Čak i ovde, u svetu gde je on vojni oficir u kompletnoj uniformi, sa puškom i nožem za pojasom, on je nesiguran da li govori prave stvari.

Ustajem sa stolice i puštam ga da vodi. Pol me vodi kroz još nekoliko dugačkih hodnika Zimskog dvorca. Pozlaćeni plafoni blistaju iznad naših glava dok hodam kroz redove zelenog mermera, kroz prostorije koje su ofarbane u zlatno ili tamnocrveno ili

kraljevsko plavo; moje papuče prave blagi eho i lupkaju za njegovim blistavim čizmama po oplati na podovima. Konačno stižemo do visokih, belih vrata. Pol ih otvara i sklanja se u jednu stranu dozvoljavajući meni da udem prva. Ulazim unutra i jedva uspevam da zadržim uzdah. Ispostavlja se da je uskršnja soba prostorija u kojoj naša porodica drži Faberžeova jaja. Svako jaje je remek-delo juvelira. Dovoljno je malo da može da stane u šaku odraslog čoveka. Ukrašena su porcelanom ili zlatom ili draguljima, a najčešće kombinacijom sve tri tehnike. Neka su skromno lepa, kao ova roze koja su ukrašena mrežom i redovima malenih perlica; druga su spektakularno inventivna, kao na primer, lapis lazuli jaje koje je okruženo sre brnim prstenjem – poput planete Saturn – položeno u „oblak“ mlečnog kvarca koje je istačkano platinumskim zvezdicama. U mojoj dimenziji preživelo je SAMO nekoliko desetina Faberžeovih jaja od dekada kada su ih Romanovi predavali jedni drugim kao uskršnje darove. U ovoj dimenziji, ta tradicija traje preko jednog veka. Nekoliko stotina jaja

treperi i svetluca sa dugačkih polica koje su po zidovima. Kao da sam upala u kutiju sa dragim kamenjem, samo je hiljadu puta bleštavije, zato što je svako pojedinačno jedinstveno umetničko delo. Smerno jaje i pažljivo idem na prstima do police i uzimam jaje od alabastera. Moj unutrašnji glas mi govori, Nemoj da ga ispustiš, nemoj da ga ispustiš, nemoj, nemoj, nemoj. Srebrna šarka u sredini se otvara i ja ga podižem i vidim malenog mehaničkog plesača unutra, metalnu marionetu koja počinje da pleše dok svira melodija. Tako je divno, tako graciozno, oduzima mi dah.

„To nije Vaš uobičajeni favorit, gospo moja“, blago mi kaže Pol. Koliko puta li me je doveo ovde, kada sam bila tužna ili usamljena? Osećam da ovo, definitivno, nije prvo posle podne koje ovde sami provodimo. „A koji je moj omiljeni?“ Dižem pogled ka Polovim sivim očima, izazivajući ga.

93

Bez oklevanja, on upire prstom prema jajetu tamne, a opet žive boje vina, sa delikatnim potezima zlatnog filigranskog rada. Sama lepota crvene boje – mogla bih satima da mešam boje i da ne uspem da uhvatim tu dubinu boje. Jasno mi je zašto se Pol ustručava. Sigurno mu nije dozvoljeno da ga dodirne.

Podižem bradu i govorim mu, „Donesi ga meni, Markove.“ On se, u deliću sekunde, zaustavlja, a onda uzima jaje u svoje krupne šake.

(A one su toliko velike, toliko jake, da mislim da bi mogao da obgrli moj ceo

struk šakama). Dok posmatram, on podiže vrh i otkriva „iznenađenje“ , dodatni sloj i finese umetničkog rada su skriveni u svakom jajetu. Ovde, to je mala srebrna amajlija – maleni uramljeni portret moje majke. „Oh“, prošapućem. Naravno da bi ovo bilo jaje kojem se uvek vraćam, ono koje najviše volim. Pol stavlja jaje u moje otvorene dla nove. Njegovi prsti dodiruju moje u kratkom deliću sekunde, a ja zamišljam da mogu da osetim taj dodir i dugo nakon što je prošlo. Jedan dugi trenutak stojimo tamo, veoma blizu, gledajući dole u tako delikatnu i neprocenjivu stvar koja je u mojim šakama. Svesna sam Polove tišine, ritma njegovog daha. Sami smo u sobi koja je dugačka nekoliko desetina metara, a plafon je zasvođen nekoliko metara iznad naših glava, a opet – naša blizina je gotovo nepodnošljivo intimna i bliska. Popodnevna sunčeva svetlost pada kroz visoke prozore, bacajući odsjaj njegovih vojnih ukrasa na jaje koje držim. Pol kaže, „Vaša majka je bila veoma lepa, gospo moja.“ On to sudi jedino prema portretu. U ovoj dimenziji, on, verovatno, nije

imao prilike da upozna mamu. Razmišljam o tome k oliko ga ona voli tamo, kod kuće, i osećam žaljenje nad gubitkom – još jedna veza koja je trebalo da postoji, ali nije postojala. „Da, bila je.“ „Baš kao Vi, moja gospo.“ Ne smem da podignem pogled. Ne mogu da dođem do daha. Zašto mi ovako prilazi?

Međutim, ako ću da budem iskrena, ono što sam počela da osećam još pre nekog vremena, raslo je od radoznalosti do nade, nešto što ne umem ni da imenujem. „Oh…“ Ja zadrhtim, a jedan od zubaca unutar jajeta boje vina pada u

omotač. Mamin portret više neće moći da visi na svom mestu. „Polomila sam ga.“ „Ne brinite, moja gospo. Tutor će moći da popravi to, siguran sam. Profesor Kejn je veoma umešan sa svojim alatima za satne mehanizme.“ 94

Naravno. Kod kuće, tata se često igra i popravlja stare satove da bi radili ponovo. Njegov vest, naučnički um, koji nema teoretskih izazova u ovom svetu, okrenuo se mehaničkim izazovima. Mora da je baš vest sa mašinerijama ovog doba.

Kada poslednji put pogledam u Pola, sijam od neke sreće, za koju znam da ga iznenađuje. Ali ne mogu protiv toga. Upravo sam smislila drugi način da se izvučem.

95

13. „PROFESORE KEJN.“ JAKO JE BIZARNO DA GA ZOVEM BILO KAKO OSIM„TATA“. ALI ŠTA U VEZI sa svim ovim nije bizarno?

Tata ulazi u uskršnju sobu u pratnji Pola koji je otišao da ga dovede po mom naređenju. Kada on vidi jaje boje vina u mojim šakama, tata klima glavom predviđajući moj zahteve. „To je ona kuka, zar ne? Zaista, jednom bi trebalo ukinuti sve Faberžeove juvilere, Vaše carsko visočanstvo.“ Prilazi u svom sakou i vadi svoj mali kožni zavijutak – svoju kolekciju alata za popravljanje satova. „Ali mogu da ga popravim, za sada, ne brinite.“ „Naravno da možete.“ Smešim mu se u nadi da ću mu se time odužiti za uslugu koju čini. Onda shvatam da je to nekako besmisleno. Kada si velika vojvotkinja kuće Romanovih, ne moliš za usluge; ti izdaješ naredbe. Ali ovo je, ipak, moj otac i više nego ikad želim da se odnosim prema njemu s poštovanjem. „Imam još jedan projekat za Vas, ako ste voljni da ga pogledate.“ Oprezno spuštam slomljeno jaje na mali deo stola i hvatam se za džep. Tamo su, umotani pažljivo u čipkanu maramicu, delovi Žar -ptice. „Ovaj medaljon je polomljen.“ Tata gleda u jaje, pa u mene, smešeći se. „Verujem da želite da napravite juvelira od mene, kako biste izbegli testove iz francuskog.“ „Ne, obećavam. Ovo mi je važno i veoma je komplikovano…“ Prestajem da pričam i počinjem da zvučim uspaničeno. Ako tata (ili Pol koji čuva stražu kod vrata) samda zabrinuta oko pitanja shvate na kojakoliko neću moći im odgovo re. Žar-ptice, možda će mi postavljati

„Ovaj medaljon nije samo dekorativne prirode, vidite. Kada se svi delovi pravilno sastave, onda će ponovo raditi.“ „A šta radi?“ Tata podiže svoje naočare na nos, svlači maramicu i malo otkriva bronzane delove koji stoje unutra. „Svira? Pravi muziku?“ „Ne.“ Ali šta bi trebalo da mu kažem sada? U istinu neće poverovati sigurno. „Bojim se da nisam baš sigurna.“ „Onda sumnjam da ću moći da ga sredim, pošto ne znam šta bi to trebalo da radim. Naravno da želim da Vam pomognem, Vaše carsko visočanstvo, ali ovo bi možda bio zadatak koji bi bilo najbolje da predate profesionalcu da pogleda i obavi.“ 96

O, ne. Ako Pol i ja planiramo da imamo neki dobar rezervni plan za izlazak iz ove dimenzije, potreban mi je neko kao tata da radi na Žar-ptici. Okej, zaglavio se da bude tutor u ovoj dimenziji, ali to ne menja činjenicu da je on i ovde genijalac. On je, možda, moja najbolja šansa, možda i jedina koju imam ovde. Ne postoji garancija da pukovnik Azarenko nije bacio ili prodao Polovu

Žar-pticu, ili da to neće učiniti dok se ne vrati u Moskvu; a ako se moja ne popravi, Pol i ja ćemo biti, zauvek, zarobljeni ovde. Zbog moje, i dalje prisutne panike, uzimam nekoliko dubokih udaha i

posmatram kako tata radi na crvenom Fabereže jajetu. On spretno barata sa malenim parom zubaca i pokušava da zavrne kukicu nazad, ali ono što radi posle toga me zaleđuje potpuno. Tata podiže amajliju sa portretom moje mame, onim koji je poručen od strane cara Aleksandra V, ali koji, verovatno, više nikada nije pogledao. Ali tata drži amajliju dugo, njegove oči se napajaju njenim licem i osećam u njemu najdublju tugu i patnju, kakve nisam nikada doživela. („Nisam imala ideju kako je tvoj otac izgledao kada je prvi put došao da me poseti“, mama mi je rekla jednom prilikom, dok smo spremali hranu napolju, jednog maglovitog, letnjeg poslepodneva. „Ali već sam bila delom zaljubljena u njega.“ Tata se smejao dok je grlio otpozadi. „A ja sam uzeo pogrešnu fotografiju sa fakulteta, pa sam razmišljao 'dr Kovaljenka' je bila prilično stara.“ Podigao je njene šake, stavio u svoje i poljubio ih. „Ipak, neke vrlo provokativne jednačine su već bile razmenjene. I ja sam bio delom zaljubljen već. Vidiš, to je bilo vrlo intelektualno udvaranje – na početku.“ „Na početku.“ Mamin osmeh je postao pozitivno zločest. „Sad, drugi deo zaljubljivanja je došao kada smo se upoznali na aerodromu i kada sam shvatila da si neviđeno seksi.“ „Isti slučaj“, priznao je tata. „Skoro da sam došao do toga da te odnesem i prijavim kao prtljag.“ Džozi i ja smo se pogledale značajano, bile smo mlađe i tada smo mislile da je bilo grozno da vidimo roditelje kako se tako maze i ljubavišu. (To je bilo pre nego što sam shvatila koliko je neverovatno retko videti da dvoje odraslih ljudi, zapravo, ostanu zaljubljeni čitavog života.) Možda je loše sa moje strane da koristim njegova osećanja protiv njega, ali duboko u sebi znam da bi tata hteo da mi pomogne i da uteši jednu verziju mame, koja je kod kuće i oplakuje ga tamo očajnički čekajući da joj se vratim. Tako da, to mi ide u prilog. Barem se nadam.

97

„Ovo je bilo od moje majke“, kažem dajući mu ponovo Žar -pticu umotanu u čipku. To je upalilo. Tata se okreće od Faberžeovog jaja. „Od tvoje majke?“ „Uvek mi je pokazivala ovo kada sam bila mala.“ Prvo pravilo laganja, Teo mi je jednom objasnio – Neka bude jednostavno, glupavo. „Ne sećam se trika, šta je radila ta stvar – ali se sećam da sam je obožavala. Mama mi je ovo uvek pokazivala, pa kada sam ga našla pre nekoliko dana, bila sam baš uzbuđena. Ali kao što vidite, u delovima je. Neko mora da ga sastavi ponovo. Vi biste mogli – znam da biste mogli.“ Veoma nežno, tata kači maleni mamin portret i stavlja ga u jaje boje vina i zatvara ga ponovo. Onda uzima čipkane maramice u svoje ruke i podiže jedan deo Žar-ptice, ovalni komadić metala sa umetnutim kompjuterskim čipom. Ne postoji šansa da on ima predstavu šta je, kog đavola, kompjuterski čip i to shvatam, a srce počinje da me steže. Da li se zavaravam što verujem da je ovo moguće? „Da li imate nekakvu ideju o osnovnom okviru ovoga, Vaše carsko visočanstvo?“ pita me on. Dodirnem poklopac medaljona. „Sve staje u ovaj medaljon, sve se tu zatvara i izgleda kao da je samo komad nakita. Ne mislim da je nešto slomljeno ili da nedostaje, samo da jerastavljeno. Ali više od toga, ne.“ Tata razmatra predmet još kratko, a onda kaže, „Većina uređaja ima nekakvu internu logiku. Možda bih mogao da učinim nešto, kroz neko vreme.“ „Da li biste pokušali?“ „Zašto da ne? Uvek uživam u dobrim rebusima.“ Nada mi se ponovo javlja, divlja i blistava. „Oh, hvala Vam!“ Moj prvi implus je da ga zagrlim, ali uspevam da se suzdržim. Tata se osmehuje dok slaže ostatke Žar-ptice u čipkanu maramicu. „Zadovoljstvo je moje, Vaše carsko visočantvo. Uvek mi je zadovoljstvo da Vam pomognem.“ „Nikada nećete saznati koliko mi to znači.“ Da li je moguće da ću se, zapravo, izvući iz svega ovoga? „Razumem“, to je sve što on kaže, ali u toj jednoj reči čujem i osećam ljubav prema mami i dubinu onog što bi uradio za njeno sećanje. Čak ni moj otac nije takav genije da može, istog trenutka, da popravi kompleksnu napravu koju nikada nije video u svom životu. A ne može ni da stvori više sati u jednom danu. Vreme Božića je srce sezone, ovde u Sankt Peterburgu, što znači da uključuje svako veče drugu svečanu večeru ili ples ili društveno okupljanje. Moj tata je pošteđen nekih od ovih svečanosti; a ja 98

nisam pošteđena nijedne. Azarenko je još uvek u Moskvi, i bez te vremenske mašine, koju mama nikako da smisli, ne mogu da ubrzam dolazak Nove godine.

Za ovo vreme koje sam tu, moram da se osećam kao da sam kod kuće. Krećem sa osnovama. Pamtim kraljevsku listu ljudi, pokušavam koliko mogu. Kalendar mojih sastanaka je na mom radnom stolu, pa mogu da

shvatim šta bi trebalo sledeće da radim i nalazim mapu Zimskog dvorca, što mi pomaže da shvatim gde je šta. (Ako bih se izgubila u sopstvenoj kući, to bi, verovatno, bacilo neku sumnju da se nešto dešava.) Najčudniji deo toga što je čudno je što zapravo više nije čudno. Posle nekoliko dana, deluje mi potpuno uobičajeno da nosim duge haljine svaki dan, i da nosim komplikovane punđe ili pletenice na vrhu glave. Moje nepce počinje da se navikava na ukus osoljenog kavijara, na slani ukus boršča i na jake ruske čajeve. Mogu da čitam i govorim engleski, francuski i ruski, bez ikakvih poteškoća i da se prebacujem sa jednog jezika na drugi – i trudim se da dosta vežbam, u nadi da ću poneti malo ruskog i francuskog kući sa sobom. Služavke me svakog jutra pripremaju za moj dan, rade sve što mi je potrebno, od navlačenja hulahopki, do poliranja mojih minduša pre nego što ih čvrsto prikače na moj mesnati deo ušiju. (Za velike vojvotkinje nema probušenih ušiju u ovoj dimenziji, niti u Sankt Peterburgu ima pirsinga, ni nošenja majici sa natpisom – PROSTITUKA OVDE, PITAJTE ME ZA CENU.) One se brinu o svemu ovde, čak i kada mi je, četvrtog jutra, počela menstruacija. Tu se napravi ogromna frka koja uključuje neki izum koji je kao podvezica, ali bez primesa nečeg seksi, i pamučne peškire koji su savijeni između mojih nogu. Ja moram da stojim tamo i da crvenim kao bulka, a verovatno postajem i ljubičasta, dok one, na svakih nekoliko sati, skidaju peškir koji ručno pere neka nasumice izabrana nesrećnica. Zašto nisam mogla da imam mensturaciju dok sam živela u futurističkom Londonu? Oni su verovatno imali neke, ne znam, čudotovrne svemirske tampone ili tako nešto. Ali služavke deluju kao da ne misle ništa o tome, pa pokušavam da izdržim to, a da ne odam koliko sam, zapravo, izbezumljena oko svega.

Svakoga dana idem u učionicu i učim francuski, ekonomiju, geografiju i bilo šta što smislim da treba s a tatom da obnavljam. On odgovara na moju radoznalost i daje mi dodatne časove o inovacijama koje se događaju, kao, na primer, jurnjava da se naprave avioni. (Ovde su već bili izmišljeni, ali avioni su još uvek bili smanjenih funkcija. Najduži let u istori ji, do sada, trajao je oko dvadeset minuta.) Petar obožava tu temu i postavlja toliko pitanja – da moram da se pitam da li je nasledio od mame tu radoznalost jednog naučnika. Katja se 99

duri zbog dodatnog domaćeg zadatka, ali čini mi se da je i ona intrigirana, uprkos svemu. Susreti sa tatom nisu bili nikad jednostavniji, ali mi je drago, čak i za bol.

Drago mi je da imam poslednju šansu da provedem vreme sa njim, kao dar koji nikada ne smem da uzmem olako. I Pol je uvek blizu mene. Uvek je sa mnom. Ako nije sa mnom u prostoriji, onda je ispred vrata.

U početku, ohrabrenje koje imam što je on uvek blizu mene je jasno. Dok god je Pol u blizini, sigurna sam da je bezbedan. Mogu da verujem da ćemo vratiti njegovu Žar-pticu ili da će tata popraviti moju, pa ću ja moći da podsetim Pola ko je – a onda ću biti sigurna da možemo da idemo kući. Još jedan veliki bal je zakazan, samo jedan od još desetine onih koji će se održati do Božića. Neću moći da glumim još jedno onesvešćivanje kako bih se izvukla iz ovog. Nažalost, vrsta plesa koja se ovde praktikuje kada se održavaju veliki balovi nije ona vrsta koju ja baš znam. Valceri izgledaju kao glavna stvar. pojma kako da plešem valcer. Ako careva ćerka izađe na plesni Nemam podijum i napravi kompletnu budalu od sebe, ljudi će početi da se pitaju šta nije u redu sa mnom.

Tog poslepodneva, kad smo se Pol i ja uputili u biblioteku, ja se čak ni ne trudim da sednem. Umesto toga, čim Pol zatvori visoka vrata iza nas, ja mu se obraćam, „Poručnice Markove, volela bih da me naučite kako da plešem valcer.“ On zastaje. Gleda. Ne mogu da ga krivim. Posle jednog momenta, on

rizikuje, „Moja gospo, Vi ste odlična plesačica. Video sam Vas kako plešete valcer u više prilika.“ Ja „Možda je tako i bivalo“, da li to zvuči kraljevski? hiperbolišem se, hm, osećam se da sam malo zarđala. Volela bih Možda da, prosto, vežbam –pre večerašnjeg bala. Plesaćete sa mnom, zar ne?“ Pol se uspravlja, gleda me s nesigurnošću, kao što bi me gledao i kod kuće. Međutim, on kaže, „Kako god Vi želite, moja gospo.“ „U redu. Dobro. Prvo nam je potrebna muzika. “ U ćošku se nalazi retro fonografska mašina, zajedno sa sve onim stvarima što izgledaju kao truba, koje su služile kao zvučnik. U starim filmovima deluju jednostavno za korišćenje, spustiš dršku i gotovo, to je to. Ali kada priđem bliže tome, lupkajući papučama o debeli persijski tepih, shvatam da ovaj fonograf ne koristi ploče. Dovoljno sam upoznata sa onima iz tatine kolekcije vinila, ali ovi su … cilindri? Napravljeni od voska? 100

Pokušavam da sakrijem svoju izbezumljenost najbolje što mogu. „Markove, izaberi nam neku muziku.“ On klizi glatko do mene i bira cilindar. Posmatram pažljivo, da bih mogla ja da uradim to sledeći put, ako bude potrebno. On okreće i stavlja malu ručku sa strane i blaga, filmska, plehana muzika kreće da svira; ima divne note, čak i kroz to šuštanje i pucketanje zvukova. Okrećem se Polu, spremna da počnem, ali on kaže, „Glatka površina bi

bila bolja za ples, moja gospo.“ Naravno. Podijumi za ples nikada nemaju tepih. Pratim ga do onog dela sobe koji je najbliži prozorima, gde nema tepiha

koji prekrivaju pod. Ploče ispod naših stopala izgledaju kao da su na pruge, a mozaik je sačinjen bogato od različitih komada drveta. Svetlost sa uskih prozora pada nežno preko nas i hvata riđkasti odsjaj u Polovoj svetlo braon kosi.

„Ako mi dozvolite, moja gospo.“ On pruža ruke, pomalo kruto – blizu mene, ali me ne dodiruje – i tada shvatam šta me pita. On traži dozvolu da me dodirne. Podižem svoje lice ka njegovom i shvatam… on želi da me dodirne. Nekako uspevam da izgovorim, „Možeš, Markove.“ Uzima moju desnu ruku u svoju. Moja leva ruka ide na njegovo rame – toliko i ja znam. Njegova leva ruka obuhvata krivinu mog struka, topla je,

osećam čak i kroz belu svilu svoje haljine. Nezgodno je naći njegove oči, ali nesklanjam pogled. Ne mogu. Onda Pol kreće sa valcerom. Korak je jednostavan – JEDAN, dva, tri, JEDAN, dva, tri – a opet, u prvih nekoliko sekundi sam poprilično smotana sa celom tom pričom. Teško je blefirati plesanje. Ali sećam se nečega što mi je mama jednom rekla o tim formalnim plesovima; rekla je, jedostauno treba da pratiš kako muškarac vodi. Treba da se predaš potpuno, da ga pustiš da te on vodi i da te on pokreće, svake sekunde.

Normalno, ja baš i nisam tako dobra u tome da pustim nekog da ima kontrolu. Ali sada se prepuštam. Puštam Pol da preuzme. Sada osećam blagi pritisak njegove ruke na mojim leđima – ne steže me, ali blago, blago daje nagoveštaj na koju stranu će poći. Naše spojene šake se stapaju, moj položaj se malo menja, pa ga puštam da me i malo povije unazad dok plešemo. To povijanje i okretanje mi pravi malu vrtoglavicu, ali to mi i pomaže. Mogu da mu se predam u potpunosti. Mogu da prestanem da mislim, da prestanem da brinem i da samo egzistiram u tom plesu. Kako prepoznaje tu promenu, Pol postaje malo smeliji. On me okreće u

sve većim i većim krugovima. Moja duga suknja se širi i okreće oko mene; ja se 101

smejem u pravom ushićenju i nagrađena sam njegovim osmehom. Kao da celo moje telo zna tačno kako će se on kretati, i mi plešemo iz ra zuzdanosti, samo zbog uživanja u tome. Polova šaka steže moja leđa i približava me k sebi… i u tom trenutku, presma se završava. Trzamo se na tu pauzu dok muzika nestaje. Samo ostaje prazan zvuk pucketanja. Za trenutak stojimo tamo, u pozi za ples koja je postala čisti zagrljaj. Onda

me Pol pušta i udaljava se jedan korak. „Vaš ples je i dalje odličan, Vaše carsko visočanstvo.“ „Hvala Vam, Markove.“ Da li je ovo način kako bi se jedna princeza ponašala? Otišla lagano od svog partnera za ples bez pogleda? Nadam se. Sedam za svoj radni sto

pretvarajući se da mogu da čitam pisma koja su ispred mene, pretvarajući se da svaki deo mene nije apsolutno svestan toga da će Pol ponovo da stoji i stražari kod vrata. Način na koji pleše sa mnom, na koji me gleda… moram to da razumem. Šta je bilo, u ovoj dimenziji, između Margerit i poručnika Markova? Te večeri, dok čekam da se služavke pojave i spreme me za bal, ja krećem da kopam kroz stvari velike vojvotkinje Margarete tražeći… ljubavna pisma, dnevnik, bilo šta slično. Kada vidim futrolu od portfolija, moje srce kreće da skače. I ona je umetnica! Dala bih sve za svoje uljane slike sada. Ali ova Margerit ne slika uljem. Ona crta.

Olovke i ugalj: to su njeni alati, položeni u malu, kožnu futrolu. Moje snažno interesovanje za boju i dubinu nije, ni najmanje, deo njenog umetničko rada – naprotiv, ona je privučena detaljima, perfekcionizmom. Ali ipak mogu da prepoznam elemente u njenim radovima koji liče na moje.

Evo ga Petar kako čita knjigu, njegove obrve su blago izdignute od fascinacije, Katja očajnički pokušava da izgleda odraslo, da to deluje pomalo groteskno… …i Pol. Sedeći na svom fino izvezenom tepihu u spavaćoj sobi, idem kroz papire i vidim dva, tri ili čak više skica Pola Markova. Kad se setim da sam, iskomadala njegov portret, osećam se postiđeno – ne samo što sam uništila svoj rad verujući u nešto neistinito o Polu, već zato što nikada nisam zaista uspela da uhvatim njegovu ličnost kroz sliku. Ne u poredenju sa ovom Margerit – ona je dobra. Ona je uspela, u ovom profilu, da uhvati nešto skoro neopipljivo u vezi sa

njim, taj osećaj svrhovitosti koji Pol poseduje obuhvata svaki trenutak, koliko god da je u pitanju nešto svakodnevno. Ovaj portret prikazuje Pola kako stoji 102

mirno, ramena su mu skicirana sa punom pažnjom na detalje, što pokazuje da ona primećuje način na koji uniforma pada na njegovom telu, način na koji se pokreće. Konačno uzimam skicu koja je postavljena u uskršnjoj sobi. Ne mogu da procenim da li je Pol svojevoljno pozirao za druge, ali za ovu nije pozirao; ima

nečeg mekšeg u portretima koji se rade po sećanju, u isto vreme su puni naklonosti, a opet nesigurniji.

Uhvatila je to suptilno krivljenje glave koje označava to da on obraća pažnju, olujno sevanje njegovih očiju. Jaja su skicirana u pozadini, ali više kao senke, iako vidim da je istakla nekoliko preciznih detalja: tračak ornamenata na jednom, sjaj pozlate na drugoj.

Pokušavam da obratim pažnju na te detalje, pre nego na način kako je nacrtala Pola ovde koji gleda pravo u umetnika sa ekspresijom koja u sebi

sadrži jednaku proporciju bola i nade. (Gleda u mene. Uvek, uvek gleda u mene.)

Brzo skupljam sve crteže koji su razbacani svuda po mom krilu u haljini i vraćim ih nazad na svoje mesto. Olovke i ugalj ostaju kod mene, ali – ne portreti dok sam ja ovde, čini mi se. Možda je vreme da se okušam u pejzažima, za promenu. Šta kog đavola, razmišljam. Ako budem zaglavljena u ovoj dimenziji, mogu da budem ona koja je izumela apstraktnu umetnost.

Ali neću ostati zaglavljena ovde. Neću. Ako sve drugo propadne, tata može da mi pomogne. Moram da verujem u to. A ako ne ostanem zaglavljena ovde, onda ne moram nikad da se pitam koja emocija je ovu Margerit nagnala da crta Pola iznova i iznova. To što je ona videla u njemu, pomagalo joj je da uhvati njegovu dušu po tpunije i celovitije

nego što sam ja ikada uspela. Ili kako to da obe Polove duše izgleda da su iste. Moje služavke nadmašuju sebe u pripremi za ovaj bal. Moja haljina za večeras je čisto srebro – svila, bod, ornamenti koji su prišiveni oko donjeg dela vrata, manžetne, porub. Ponovo mi stavljaju tijaru od rubina u kosu; daju mi dijamantske minduše koje su toliko teške – da ne mogu da zamislim da ih nosim celu noć. Moj odraz u ogledalu me zadivljuje. Kako je moguće da izgledam ovako u ovoj dimenziji, u kojoj nema ni aparata ni telefona? Razmišljam u očaju okrećući se tamo-vamo. Pravila bih selfije sigurno sat vremena i to bi bile jedine fotke koje bih koristila do kraja

života.

103

Međutim, tek kada izađem iz prostorije, vidim svoj pravi odraz sebe u Polovim očima. On se trza i oštro diše, a onda kaže, skoro šapućući, „Gospo moja.“ „Poručnice Markove.“ Iako znam da on treba da me otprati na bal, sve što ne mogu da uradim je da ispružim svoje ruke i pozovem ga na još jedan ples. Da li bismo mogli da plešemo zajedn o? Verovatno da prvo treba da plešem sa raznim plemićima i Vladimirom, sigurno, jer – ako je plesao sa Katjom, plesače i sa mnom. „Ne misliš valjda da nisam pozvan?“ Muževni glas odzvanja hodnikom dok Pol i ja silazimo niz stepenice. Iz načina na koji se svi oko mene zalede, znam da je ovo loša vest i nevolja. „Došao je“, šapuće. „Rekli su da neće doći.“ „Nema veze, u redu je“, govorim, iako nemam predstavu da li jeste u redu ili nije.

Pol se okreće prema meni. „Ako se, u bilo kom trenutku, u toku večeri osetite da ste nesigurni…“

„Doći ću pravo kod Vas“, obećavam. Onda se pojavljuje Vladimir, namrgođenog pogleda, što je suprotno njegovoj uniformi i bleštavim, sjajnim medaljama. „Hajmo onda“, reče nudeći mi ruku. „Izgleda da moramo da glumimo srećnu porodicu večeras. Suočićemo sa sa zmajem zajedno, hmmm?“ Sa Vladimirom pokraj sebe i Katjom, koja kao duh ide iza nas, ulazim u

glavnu dvoranu. Ponovo, na desetine nakićenih i nakinđurenih ljudi iz plemstva mili okolo, pretvarajući se da ne primećuju blago prisutan sukob koji se događa u centru dvorane. Tamo, car Aleksandar stoji kruto čekajući da primi… nekoga. Čovek, godinu ili dve mlađi od njega, malo mršaviji, ali jednako visok sa pogledom ponosite nadmenosti i uniformom koja je jednako blistava kao od bilo kog muškarca u prostoriji.

„Striče Sergej.“ Vladimir izgovara klanjajući mu se. Do tog trenutka, nisam mogla da pojmim da čak i naklon može da ima primesu sarkazma. „Kako je divno videti te. I baš si došao u pravo vreme za praznike!“ Veliki uojuoda Sergej. Činjenica da sam zapamtila imena sa one liste mi ide na ruku i pomaže mi. On je carev mlađi brat i njegov suparnik kada su u pitanju moć i prevlast. Nisam znala koliko ozbiljno da shvatim novinske članke o tom rivalstvu, ali sada, kada vidim očiti otrov u Sergejevom pogledu, konačno razumem. Njegove oči se sužavaju dok gleda u mene. „Tvoje laskanje neće obmanuti nikoga, Vladimire. Ali ti, bar, imaš dovoljno manira da se pretvaraš da ti je drago što me vidiš.“ 104

Ja skupljam hrabrost. „Striče Sergej. Dobrodošli .“ Pružam šaku kako bi mogao daje poljubi. Sergej je gleda previše dugo, da se pitam da li sam uradila nešto pogrešno, ali onda se klanja preko moje šake, uzima je i spušta svoje usne na moje gležnjeve. Usne su mu hladne. Osećam da on zamišlja kakav bi moj zglob bio kad ne bi bilo pulsa u njemu.

Katja nudi svoju ruku, kada je došao red na nju. Njeno malo, tvrdoglavo lice je toliko neprijatno, da ne mogu da izdržim, a da ne pomislim kako bi ga lupila umesto toga. Dok joj Sergej poklanja isti odgovor kao i menija studiram lica onih oko mene – cara, mog brata, plemstva i Pola. Svi do jednog deluju

besno, a u nekolicini osećam čak i strah. Suparnik želi svu moć samo za sebe. On bi pokušao da učini sve da je oduzme od cara, od čoveka za kog svi smatraju da je moj otac. A morao bi da eliminiše naslednike mog oca – Vladimira. I Petra. I Katju. i… Postojanje

Margerit

ove

dimenzije

podrazumeva

preuzimanje

kompletnog njenog života. Ne samo haljina i dragog kamenja, ne samo plesa sa Polom.

Pre sam se samo plašila da neću uspeti da se izvučem i stignem kući. Sada se plašim da se neću izvući na vreme iz ove dimenzije, da pobegnem od opasnosti za koju znam da je veoma, veoma realna.

105

14. NAREDNOG DANA, VLADIMIR ULAZI U RADNU SOBU SA PAKETOM PISAMA U RUCI. „Jesi li od sada ti zadužen za carsku korespodenciju?“ Osmehujem se i

pokušavam da okrenem stvar na šalu, ali da budem iskrena, zaista želim da znam zašto radi tako nešto neobično. Posle nedelju i po dana u ovoj dimenziji, znam koliko može da bude uvrnuto za njega da donosi poštu umesto slugu. „Došlo je jedno neobično pismo jutros. Glavni sekretar me je pitao za mišljenje, a ja nisam mogao da smislim ništa, pa sam doneo tebi.“ Vladimir lupka paketom koverti o moj sto pre nego što mi ga predaje. „Stiglo je preko Francuske ambasade. Sve je vrlo neregularno – možda je samo delo nekog luđaka – ali je očigledno da je omotač bio ekstremno ubedljiv. Zakleo bih se da želiš da vidiš ovo.“ On izvlači kovertu sa vrha paketa i pokazuje mi. „Želiš li?“ Napisano je finim, elegantnim engleskim rukopisom i piše – Njeno carsko visočanstvo, velika vojvotkinja Margareta, vojvotkinja svih Rusa. Ispod stoji još jedno ime: Meg. Teo! Uzimam kovertu iz Vladimirove ruke tako brzo – da ga je to i nasmejalo od iznenađenja. Ali ne prekida me dok gulim vosak kojim je zapečaćeno i čitam pismo koje je unutra.

Ovako, ja sam hemičar u Parizu, i mislio sam da je to baš do jaja, dok nisam uzeo da čitam novine i shvatio šta si ti. Kako je, dodavola, moguće da si ti ćerka cara? Nisam siguran kako je to ispalo, ali – dobro odigrano, Meg. Dobro izvedeno. Pol je, očigledno, skočio u ovu dimenziju, kao i ti; moja Žarptica mi toliko govori. Skoro nedelju dana ste oude, a nijedno od uas

nije skočilo dalje – ludim pokušavajući da shvatim zašto. Bio bih zabrinutiji da ne znam da si okružena stražarima koji mogu da te zaštite kad ja nisam tu da obavim taj posao. Da li si videla Pola? Da li si iskoristila svoje moći princeze da ga se oslobodiš u nekom varvarsko ruskom fazonu?

Šokantno je čitati Teove reči. Čak je i gore set iti se da, ne pre mnogo vremena, i ja sam mislila da je Pol ubica. Bacam pogled preko ivice pisma i 106

vidim Pola kako stoji tamo pored vrata. Teo je mislio da su mi potrebni

stražari da me zaštite od njega; a zapravo, Pol je taj koji mene čuva. Sad, budimo ozbiljni. Zabrinut sam za tebe. Nisam siguran

zašto si još uvek tu. Da li čekaš mene? Molim te, nemoj. Vize za putovanje do Rusije je preteško nabaviti (proverio sam), a naročito kad ne govoriš ruski. Jedina stvar koja mi pada na pamet je – da ti se Žar-ptica nekako okrnjila, pokvarila ili da si bolesna ili d a ne možeš da se setiš ko si sada. Ako je poslednja stvar u pitanju– vau, ovo pismo onda zvuči nenormalno. Nadam se da nisi bolesna; čitam novine svaki dan i pokušavam da uhvatim kako si i šta radiš. Ako se nešto dogodilo sa tvojom Žar-pticom, javi mi, u redu? Biće lakše da ti pišeš meni nego obrnuto. Možda bi čak mogla i da izvučeš neku vizu za francuskog hemičara koji mnogo obećava. Ili, hej, pa ti bi mogla da tražiš putovanje u Pariz da pokupuješ za sebe komade mode, zar ne?prokleti, Prokletiogromni šeširi sad vrh kul. Kažiposlednje caru da su ti potrebni šeširi.su Uradi šta

god da je potrebno da dođeš ovde. Onda mogu da ti pomognem, i da ti samo vidim lice. Nisam imao predstavu koliko će mi nedostajati to lice.

Inače, za mene ne brini. Odbio sam ponudu za posao da radim na radijumskim istraživanjima, a živim samo nekoliko metro stanica od Mulen Ruža. Tako da, Pariz mi fino paše. Sve što mi treba si ti. Puštam pismo da mi padne u krilo sa toliko emocija, da jedva uspevam da ih saberem i urazumim. Moja radost što čujem Tea je u simbiozi sa nadom (može li on da popravi Žar-pticu, ako tata ne uspe?), brigom (kako ćemo doći jedno do drugog?) i krivicom… zato što nedostajemTeu. Brine o meni. Stal o mu je do mene, a ja nemam ideju kako se osećam i šta osećam prema njemu. Ponekad razmišljam o toj noći u Londonu, o tome kako se nagnuo preko mene u krevetu i poljubio ivicu moje ključne kosti. Sećanje ume da bude tako otrovno.

A opet, nije toliko snažno kao sećanje na Pola koji stoji kod vrata moje spavaće sobe i gleda me kako slikam. Ili kako me uči da plešem valcer, baš ovde, u ovoj sobi.

107

Ponovo bacam pogled preko prostorije do Pola, a baš u tom trenutku i on gleda u mene. Oči nam se susreću, a nešto u meni zadrhti. Pol se uspravlja, formalnije nego inače, pokušavajući da se pretvara da se taj trenutak nije dogodio.

„Izgledaš kao da si pogođena munjom i gromovima“, kaže Vladimir. Iako pokušava da me zeza, mogu da osetim najiskreniju zabrinutost u njegovom glasu.

„Privatno je“, kažem. Kada pogledam gore, Vladimir deluje kao da je pogođen; verovatno da Margerit ove dimenzije Vladimiru govori gotovo sve. On izgleda kao tip kome bi se čovek poverio. Onda pružam jednu ruku, a kada je Vladimir uhvati, pokušavam da se osmehnem. „Da li misliš da bi mi car dozvolio da putujem u Pariz da kupim neke šešire?“ „Ovo je sve zbog šešira? „Na neki način.“ Vladimir vrti glavom. „Nikada neću moći da razumem žene.“ Onda nas napušta, a ja krećem da odgovaram Teu na pismo. Pokušavam i da odradim zadatak i prođem kroz sva popodnevna pisma, ali nemoguće mi je da se fokusiram. Teovo pismo me je podsetilo na to koliko je čudna moja pozicija ovde, kako će biti teško izvući se iz ove dimenzije čak i da mogu, i o svim emocijama koje imam prema njemu – i prema Polu – a nemam luksuz da sve to sada istražujem i analiziram. Spuštam glavu u svoju ruku, umorno i nadvladano. Posle jednog trenutka, Pol me pita, „Da li ste loše, moja gospo?“ „Ne. Nisam uopšte, ja imam… pretpostavljam da imam poteškoća da uspem sve ovo danas.“ Pokušavam da smislim da pričam o nečemu što nije potpuno emocionalno minsko polje. Teško mi to ide, u ovom trenutku. „Ovo pismo je za rumunsku princezu koja posećuje Sankt Peterburg. Zašto ruska velika vojvotkinja piše rumunskoj princezi na engleskom? I, zapravo, zašto mi pričamo engleski upravo sada?“ „To je bio carski i kraljevski običaj nekoliko generacija“ , odgovara on, očito nesiguran kuda ovo vodi. Ne samo da je to istina u ovoj dimenziji, već kako se prisećam svojih časova istorije kod kuće, shvatam da je i u mojoj isto tako; Nikolas i Aleksandra su jedno drugom pisali na engleskom. Carski ljudi su čudni. „Da li biste više voleli da pričate na ruskom, moja gospo?“ „Ne, u redu je sve. Ignoriši me. Samo razmišljam naglas.“ „A i pored toga…“ Polov glas postaje krući, kao da se trudi da zvuči zvaničnije. „Vežbanje će Vam biti od koristi u Vašem budućem životu. Gospo moja.“ 108

O čemu on to priča?

Pokušavam da moje pitanje zvuči totalno normalno. „Mislite tako? A zašto tačno?“ Pol se ispravlja. „Pa, govorio sam o… o Vašoj potencijalnoj veridbi sa princom od Velsa. Oprostite mi ako govorim o nečemu što nije na mestu, gospo moja.“ U jednom deliću sekunde, presmešno je – Udaću se za princa Vilijema! Dobiću sve slatke kaputiće Kejt Midlton. Ali onda se setim Liste i da naslednik britanske imperije u ovom univerzumu nije Vil. To je neko ko je mnogo bliži porodičnom stablu, ko je mnogo manje privlačan. Međutim, čak i da jeste princ Vilijem, ne bi mi bilo smešno zadugo, zato što sam zarobljena ovde i, zapravo, moram da se udam za totalnog stranca na drugom kraju sveta.

„Moja gospo?“ Pol izgovara oklevajući. Dobro sam, želim da kažem – ali samo stavljam ruku preko svojih usta boreći se da ostanem smirena. Ne smem se slomiti. Ne smem. „Mislite – treba da govorim tečno engleski.“ Glas mi se trese. On mora da zna koliko me to jezivo boli, čak iako ne razume u potpunosti zašto. „Pošto ću biti njihova kraljica jednoga dana. “ Okej, hvala Bogu da sam se setila toga, pošto mi to postaje malo smešno – ideja kako onako mašem iz neke kočije, ili nosim ogromni šešir sa perima. Međutim, Pol deluje gotovo jednako nesrećno, kao što se ja osećam. Malo ustukne, „Moja gospo, sasvim sam siguran da Njegovo carsko veličanstvo ne bi nikada dozvolilo udaju za nekog čoveka koji Vas nije dostojan.“ Moja pretpostavka je da me car Aleksandar, praktično, dao na aukciji onom ko je od plemstva dao najbolju ponudu.

„Volela bih da mogu da budem tako uverena.“ Pol klima glavom, neobično svečano. „Zasigurno je, moja gospo, da će princ od Velsa biti posvećen muž. Ne mogu da zamislim da neki muškarac ne bi bio – da se ne bi osećao kao srećnik da ima takvu ženu. Da se ne bi zaljubio u Vas na prvi pogled.“ Stojimo na nekoliko metara, a osećam kao da smo toliko blizu, da možemo da se dodirnemo. Zamišljam da može da čuje i blago ushićenje u mom dahu.

„Bilo koji muškarac bi“, nastavlja. „Moja gospo.“ „Ljubav na prvi pogled.“ Izlazi mi to iz usta više kao šapat, kao najtiše reči u ovoj ogromnoj prostoriji, odzvanjajući prostorijom. „Uv ek sam smatrala da prava ljubav može jedino doći posle, nakon što se dvoje upoznaju, steknu poverenje jedno u drugo. Nakon mnogo dana, nedelja ili meseci koji su podeljeni – kada nauče da shvate sve ono što nije izgovoreno.“

109

Pol se osmehuje, a to čini da njegove oči deluju još tužnije. „Jedno može prerasti u drugo, moja gospo. “ Njegove reči su još tiše od mojih. „Znam da je to istina.“ Kada se pogledamo u oči, on prećutno priznaje nešto predivno i opasno. Da li on može da vidi isto priznanje i u mojim očima? Znam da bi druga Margerit, do sada, uzvratila njegovoj posvećenosti, bez reči i bez nade. Nijedan običan vojnik, bez obzira na njegovu odanost i hrabrost, ne može da oženi veliku vojvotkinju. Nijedna velika vojvotkinja ne bi smela da rizikuje carev gnev zbog zabranjene ljubavne afere.

„Hvala Vam, poručnice Markove“, govorim. Pokušavam da zvuči sve formalno, iako sam potpuno van sebe. Ne uspevam. Pol se klanja spuštajući glavu i vraća se u položaj mirnog stajanja, kao da se nikada ništa nije dogodilo. On je bolji u pretvaranju nego što sam ja. Dolazi i dan Božića. Provodim ga u crkvi. Sama ta činjenica je već dovoljno uvrnuta za mene,A ovde, ćerku dvoje ljudi kojiortodoksnu, su se deklarisali kao „konfučijagnostici“. „crkva“ podrazumeva rusku katedralu sa sveštenicima koji nose visoke, izvezene šešire i imaju dugačke brade. Hor peva himne u molskom ključu, a miris tamjana je toliko snažan i prisutan u vazduhu, da stalno stavljam lice u ruke kako bih uspela da kašljem. Dok klečim na crkvenoj klupi, mislim na mamu i Džozi, tamo kod kuće, kako provode prvi Božić bez tate, i bez mene isto. Do sada, one već znaju šta smoTeo i ja namerili da uradimo, ali verovatno im nije ostalo mnogo nade da

ćemo se ikada vratiti kući. Da li ona misli da smo mrtvi? Trebalo bi da sam sa njom. Umesto toga, izabrala sam da odem za Polom,

zato što sam previšedaljuta previšeu uznemirena da usporim i dabila sačekam Teodai razmišljam ja budemo razumno, sasvim sigurni to što radimo. Najlakši način bi mi bio da krivim Tea – on je voleo tatu skoro isto kao ja. Ni on nije mislio ništa bistrije od mene. Ne, ovo je samo moja krivica što nisam sa mamom i sestrom za Božić koji je, verovatno, najgori Božić u njihovim životima. Moja je krivica što mama, verovatno, oplakuje i tatu i mene sada.

Stid me guši, kao što me zagušuje dim od tamjana, a tamne i bolne oči religijskih ikona kao da me osuđuju i prekorevaju iz svojih pozlaćenih ramova. Tog popodneva, razmenjujemo poklone u carevoj radnoj sobi. (Hvala Bogu, velika vojvotkinja Margerit je m nogo organizovanija nego što sam ja;

njeni pokloni su već bili upakovani i obeleženi, pre nego što sam uopšte i 110

stigla.) Na moje veliko iznenađenje, pokloni su prilično obične stvari – Vladimir mi je poklonio nalivpero, ja sam Katji poklonila čipkane maram e, a car Aleksandar je delovao prilično zadovoljno novim parom čizmi od Petra. Pomislio bi čovek da se u carskoj porodici poklanjaju zapanjujući i epski pokloni, kao na primer, smaragdi u veličini bejzbol loptice. Ali možda zato što vas svaki dan okružuje raskoš, te skupocenosti gube svoju vrednost. Veliki vojvoda Sergej nije uključen u porodični Božić. To i nije neki šok. Posle toga, Pol me prati do moje sobe, kao i uvek, ali kod vrata ga čujem kako čisti grlo. „Moja gospo?“ „Da?“ „Ako biste mi učinili čast – ako ne bi bilo neprikladno od Vas da prihvatite – imam poklon za Vas.“ On izgleda tako nesigurno, tako čudno, baš kao što je umeo da izgleda i Pol mog univerzuma. Ne mogu da izdržim a da se ne osmehnem. „I ja imam jedan poklon za Vas, takođe.“ Osmeh mu osvetljava lice. „Ako mi dopustite…“ Klimam glavom i dozvoljavam mu, a on žurno odlazi u obližnju sobu, tamo gde je verovatno čuvao poklon za mene. A ja uzimam poslednji upakovani poklon koji sam našla – u crvenom materijalu, ne u papiru, sa pravom belom trakom i držim ga u ruci dok ga čekam. Šta li mu je ona kupila? Pol se vraća sa malom kutijom, koja je, takođe, uvezana trakom. „Za Vas, moja gospo.“ „A ovo je za Vas.“ Predajemo jedno drugom poklon u istom momentu; malo je nespretno sve i oboje se malo smejemo tome. Potpuno sam svesna da

ovo radimo na pragu vrata moje sobe i da bi bilo ko mogao da prođe i da nas vidi. Međutim, jedina druga opcija mi je da pozovem Pola da uđe unutra, što je oko devet stotina puta neprikladnije od ovog. „Evo, Vi prvi.“ „U redu, moja gospo.“ Pol spretno skida traku i materijal koji je preko poklona i ugleda knjigu. Oči mu se cakle – on je oduševljen – a ja brzinski gledam u naslov: Zakoni optike ili: prelamanje svetla.

Naravno. Ovaj Pol i moj Pol su toliko slični da su obojica fascinirani naukom, a Margerit ove dimenzije je to sigurno shvatila. Da on stalno samo

stoji i gleda me kako pišem pisma? To nije dovoljno da okupira Polov genijalni um. Sada prelazi rukom, sa puno poštavanja, preko kožnog poveza knjige, kao da sam mu poklonila najdublje tajne univerzuma.

„Hvala Vam“, izgovara, očigledno se trudeći da nade adekvatne reči. „Skupljao sam novac za ovo, ali sada – krenuću sa čitanjem odmah večeras.“

111

Ovo je svet u kome su knjige u isto vreme i skupe i jedini izvor informacija. Nije ni čudo da je oduševljen. Blistam od sreće koju ne

zaslužujem; nisam ja ta koja je izabrala poklon, ipak. Pol se već izvinjava. „Moj poklon ne može da se poredi.“ „Ne budite blesavi.“ Otvaram poklon brzo koliko mogu, a traka odleće na pod kod mojih stopala. Kako skidam poklopac sa crne kutije, uspevam da

vidim dugu boja, a moje lice postaje obasjano. „Pasteli! Kupili ste mi pastelne krede.“ „Znam da je Vaša vežba crtanje i skiciranje, gospo moja. Ali sam razmišljao – možda biste želeli da eksperimentišete.“ Čak i u svojoj dimenziji, uvek sam planirala da, jednom, krenem da radim sa pastelima. Prelazim jagodicom prsta po roze kredi i to mi ostavlja rumeni trag na koži. „Prelepe su.“

„Nije tako fino kao poklon koji ste mi Vi dali…“ „Prestanite sa tim. Zar ne shvatate da smo jednom drugom dali istu stvar?“ Pol naginje glavu. „Moja gospo?“ „Svaki oblik umetnosti je jedan od načina posmatranja sveta. Drugačija perspektiva, drugačiji prozor. A nauka – to je najspektakularniji od svih prozora. Može se videti čitav univerzum kroz njega.“ Tako su moji roditelji govorili, i koliko god da je to lejm, verujem im. Osmehujem se Polu. „Tako da – kao da smo jedan drugom poklonili ceo svet uvezan u traku.“ „Želite da naučim o celom univerzumu?“ Osmeh mu je prirodan, nekako posramljen. Više nismo stražar i velika vojvotkinja, samo dečko i devojka koji što je veoma blizu. „Za Vas hoću.“ „A za Vas…“ Razmišljam više o tome šta pastelne boje znače, umetnički. „Provodim previše vremena razmišljajući o… linijama i senkama. Vi hoćete da nađem suptilnost i dubinu.“ Polovo lice se malo obezvoljuje. „To nije bila kritika, moja gospo.“ „O, ne, ne. Nisam mislila to. Mislila sam da Vi hoćete da napravite moj svet još lepšim, što je neverovatno sa Vaše strane. Hvala Vam.“ „I hvala Vama.“ Puštam svoju ruku da padne na njegovu, samo za trenutak, ali taj kontakt između nas se prekida. Gledamo jedno drugo u oči i osećam nešto što sam samo jednom ranije osetila – ovaj vrtoglavi osećaj kao da stojim na ivici litice, istovremeno osećajući strah od smrti i neobjašnjivu, suludu potrebu da se vinem u nebo.

Pol mrmlja, „Srećan Božić, moja gospo.“ „Srećan Božić.“ 112

Ruke nam se rastavljaju. On se udaljava od vrata. Ja zatvaram vrata za

njim i lagano se vraćam ka krevetu. Stežući kutiju sa pastelnim bojama, bacam se na prekrivače pokušavajući da dam smisao svemu što se dešava. Taj osećaj – onaj kao da si na ivici litice – jedini put kada sam ga još doživela bio je kod kuće, te noći kada smo Pol i ja razgovarali o slikarstvu. Te noći sam znala da me je razumeo dublje nego što je ikada iko uspeo… Zaista sam mislila to kada sam rekla da ne verujem u ljubav na prvi

pogled. Potrebno je vreme da se zaista iskreno zaljubiš u nekoga. Ipak, verujem u trenutak. Trenutak kada uhvatiš istinu u nekome, i kad taj neko ulovi istinu u tebi. U tom trenutku, više ne pripadaš u celosti sebi. Deo tebe pripada njemu. Deo njega pripada tebi. Posle toga, nema povratka, bez obzira

na to koliko želiš, bez obzira na to koliko pokušavaš. Pokušala sam da zaboravim taj osećaj kada sam poverovala da je Pol ubio mog oca, ali nisam mogla, ne potpuno. Čak i dok sam ga mrzela, još uvek sam znala da bih mogla da ga volim. Možda sam već i počinjala da osećam to. Tako ne mogu ni da izbrišem to što se upravo desilo između mene i Pola ovog univerzuma. Nešto u meni pripada njemu sada, osećam to. Znam da on pripada meni.

Videla si to, skice od Margerit, govorim sebi. Ona je ueć imala duboka osećanja prema njemu. Možda je to druga Margerit… koja krvari kroz mene. Ne. Ja znam. Zaljubljena sam u Pola Markova. Ovog Pola Markova. Potpuno, neraskidivo, strastveno sam zaljubljena.

Ali jesam li ja zaljubljena u jednog čoveka ili u dva? Nedugo nakon Božića, trebalo je da idemo carskim vozom do Moskve, pod izgovorom nekakve zvanične funkcije ili nečeg sličnog, istinski plan cara Aleksandra je da testira svoje plemstvo i zvaničnike, želeći da se osigura da će mu ostati lojalni, da će biti odani njemu, a ne velikom vojvodi Sergeju. Ostata k porodice je izrevoltiran tom idejom. Ja sam oduševljena. „Da li ćemo videti pukovnika Azarenka tamo?“ pitam Vladimira ležerno, dok se spremamo da pođemo. On se mršti. „Pretpostavljam da hoćemo. Zašto ti je toliko stalo do te tvrdoglave, stare ptice?“ Sležem ramenima anticipirajući trenutak kako stojim ispred Azarenka i zahtevam da mi vrati Polovu Žar-pticu. Ako je još uvek ima, u tome je fora. Poučena časovima istorije o Napoleonu i nakon nekoliko dokumentaraca koje sam pogledala na kablovskoj, ja sam razumela da je nemoguće preći Rusiju zimi. Ovo ne važi ako si Rus, izgleda. Carski voz može da stigne u 113

Moskvu, samo su u pitanju sati. Vraćamo se za samo veče Nove godine, a najveći bal sezone se održava 1. januara. „Ja hoću da upoznam inžinjera!“ Petar govori dok se penjemo u carske kočije stepenicama koje su postavljene plišom. Je l’ mogu, ovog puta, molim vas?“

114

15. „KATJA!“ GRABIM JE ZA JEDNO RAME I VUČEM JE KA SEBI. Njene karte ispadaju po podu voznog kupea, kocke i trefovi se rasprostiru

oko naših stopala. Zefirov se ne pomera, samo nam se osmehuje, sa tako bezobraznim

pogledom, da imam želju da ga ošamarim. „Videćemo ko je uzvišen i tako moćan sad. Ko mora da igra karte sa razmaženim derištima umesto da služi kao pravi vojnik.“ Katja počinje da plače. Privijam je uz svoje grudi. Iako želim da ga pitam šta se dešava, već mi je jasno. „Veliki vojvoda Sergej. On stoji iza ovoga, zar ne?“ „Nećemo više imati kukavice.“ Zefirov govori dižući se. „Imaćemo pravog cara, onog koji ima hrabrosti da nas povede u rat. “ Rat? Kada se rat pojavio u priči? Mislila sam da sam počela da shvatam ovu dimenziju, ali nisam kod kuće. Ja sam u opasnom neznanju oko toga šta se dešava i ne postoji šansa da ja mogu u celosti da razumem zamku u kojoj smo se upravo našli. „Ti si Petrov stražar. Ti si naš prijatelj!“ Katja protestuje. Zefirov se smeje dok se pridiže. Njegova ruka odlazi do pištolja koji mu je zadenut za kaiš. Bože moj. Ono što shvatam proleće kroz mene i ledi me u mestu. Oni će nas sve poubijati, onda će učiniti nešto d a uoz nestane i da izgleda kao da se dogodila nesreća. Onda će Sergej biti zakoniti nasiednik trona. On dobija sve čim mi budemoi uzvici mrtvi.odzvanjaju od pucnjave koja se čuje u drugom delu voza. Vrištanje Ja bih pobegla sa Katjom kada bismo imale gde da pobegnemo. Pošto je ovako, ja samo mogu da gledam u horor dok Zefirov podiže svoj pištolj. Dva pucnja se čuju u vagonu voza, toliko glasna da mi bubna opna puca. Katja vrišti. Ali onaj koji pada je Zefirov. Okrećem se oko sebe i vidim Pola kako stoji tamo sa svojim izvađenim oružjem. Dok stojim tamo, u šoku, odzvanja mi u ušima, a Pol se približava. „Da li ste povređeni, moja gospo?“ „Mi… mi smo dobro. Šta se dešava?“

115

„Nije svaki vojnik u ovom vozu izdajica.“ Pol izgleda ljuće nego što sam ga ikada videla. Upravo je ubio čoveka bez oklevanja, a čak se ni ne trudi da okrzne pogledom krvavi leš koji je na podu. „Moguće je da su podmetnuli eksploziv u voz. Morate da bežite prema šumi.“ Šuma se nalazi na oko 500 metara odavde. Sneg je počeo da pada, mekan i krupan, ali mislim da mogu da uspem da prođem. Možda će nas upucati – ali ako ostanemo ovde, umiremo sigurno.

„Idite“, govori Pol i uzima moju šaku stežući je da me izvuče iz stanja šoka. „Trčite koliko brzo možete i ne osvrćite se. Naći ću Vas, moja gospo . Kunem se u to. “ Katja se oslobađa od mene i grabi svoj kaput; njen instinkt za preživljavanje mora da je jači od mog. Idem za njom prema vratima, ali se kratko osvrćem. „Pole, budite oprezni.“ Jurim iz voza u sneg. Mnogo je više snega nego što sam mislil a – dolazi mi skoro do kolena. Trčanje kroz sneg će biti naporno, ali ću dati sve od sebe. Vlažni sneg mi se lepi na kaput, na kosu i trepavice. Sve je teško i belo, gušće od magle. Čujem pucnjavu iz pušaka, ali je sada manje učestala i udaljenija. Borba se odigrava prsa u prsa, lojalni protiv izdajice, a sneg je,

mestimično, obojen u crveno. „Margerit!“ Petrov visoki glas se prenosi preko galame. Pratim kuda se prenosi zvuk i vidim njega u tatinom naručju. Tata trči prema šumi, silovito i brzo koliko je u stanju, gleda pozadi tražeći me sa očajničkim izrazom na licu. Menjam pravac kojim sam krenula da bežim u nadi i pokušaju da ću uspeti da ih pratim.

Pokušavam da trčim brže, ali se saplićem o sopstvene noge. Dok posrćem i teturam se, za lakat me hvata ruka; neljudskost njegovog stiska mi govori da je to neprijatelj. Trzam rukom da se pomerim, ali on ima nož i kreće na mene…

„Sklanjaj se sa moje sestre!“ Katja bukvalno skače na čovekova leđa udarajući ga sa obe pesnice. Nepromišljeno je i glupavo – da ne mogu da zamislim ništa slično, ali opet – ja bih uradila istu stvar za Džozi. „Katja, ne!“ Pokušavam da je odvučem od njega, da je oslobodim, pa da ona možda uspe da pobegne, ako ja ne uspem. Međutim, još jedan vojnik lojalista pristiže do nas. Njegov nož se nalazi na grkljanu izdajice. Lojalista hvata Katju u svoje naručje, a mrtvo telo pada. Počinje da trči sa njom prema vozu. Ona je bezbedna – bar bezbedna koliko je to moguće da bilo ko od nas

bude sada. Vreme je za trčanje.

116

Nastavljam u pravcu kojim je moj tata trčao. Barem pokušavam. Snežna

padavina postaje jača svakog časa i zamućuje mi vid i tragove stopala u snegu. Više nisam sigurna da li idem pravim putem, ali nastavljam, znajući da me čak i kratkotrajno oklevanje može ubiti. Svake sekunde zamišljam kako metak stiže do moje glave i kako se crvena boja rascvetava kroz moju lobanju dok padam.

Udaljeni pucanj se čuje iza mene kada se, konačno, doteturam do šume. Međutim, granje na drveću blokira samo malo krupnih snežnih nanosa, a ja ne vidim nikoga više – ni tatu, ni Petra, niti bilo kog drugog člana svoje porodice. Nijednog vojnika ne vidim. Sama sam.

Šta da radim? Ništa iz mog iskustva, iz bilo koje dimenzije, ne može da mi pomogne i vodi me ovde. Ako budem vikala za pomoć, pogrešna osoba bi mogla da me čuje. Ako ostanem u mestu, vojnici koji su lojalni Sergeju, mogli bi doći do mene. Ali ako budem bežala, mogu se toliko izgubiti, da me niko ne može naći, čak ni Pol. Na kraju, odlučujem da verujem da sam pošla u dobrom pravcu. Tata i Petar su, sigurno, negde u blizini. Ako su otišli negde dublje u šumu, onda to i ja treba da učinim. Krećem da šetam, poluošamućena. Hvala Bogu da imam svoj kaput. Bez njega, sigurno bih promrzla i bila u stanju hipotermije. Kod kuće sam uvek odbijala da nosim krzno, pošto sam smatrala da je odvratno, ali sam sada zahvalana za njegovu toplotu. Izvinite, mali samuri. Kunem se da ste, ovog puta,

dali život za dobrobit nečega. Bilo kako bilo, ovaj kaput je mnogo više dekorativan nego što je funkcionalan. Crna zakačaljka koja spaja propušta dosta hladnoće, a mokri vetar duva i provlači se kroz to. Nosim papuče, ne čizme, a one su sada potpuno natopljene. Članci me probadaju od hladnoće i postaju potpuno oduzeti. Moj krzneni šešir je tamo u vagonu voza, pa mi sneg pada kroz borove u kosu kvaseći je skroz. Zubi kreću da mi cvokoću. Koraci mi postaju nespretniji, a misli mi postaju nefokusirane.

Moraš da nastaviš da hodaš, govorim sebi. Moraš da nađeš tatu. Ništa drugo nije uažno. Saplićem se i hvatam se za drvo. Kora drveta se drobi p o mojim dlanovima, ali ja to jedva da osećam. Ruke su mi crvene i krute. I rukavice su mi tamo u vagonu voza.

Nastavi da ideš, razmišljam, mada sada već hodam toliko sporo da je teško poverovati da pravim nekakav progres. Nastavi da koračaš.

117

Nema tate. Nema Žar-ptice. NemaTea. Nema Pola. Ne znam više gde se

nalazim. Ko sam ja. Samo znam da sam iscrpljena. Barem više ne osećam toliko hladnoću; osećam privlačnu vrelinu kako raste u meni i govori mi da će sve biti u redu, da mogu da stanem sada, da mogu da se odmorim koliko god

da želim. Nastavi da ideš. Padam na kolena pored jednog od većih borova. Dok naslanjam glavu na

stablo, govorim sebi da ne stajem sada, ne spavam, samo stajem za trenutak da povratim svoju snagu. Kada se okrenem da sednem, osećam sneg koji je tako mekan ispod mene, poput kreveta, i ne bojim se.

Budim se uz pucketanje vatre, ušuškano je i udobno. Toplo mi je – nije samo mrtvačka iluzija iz šume, već prava vrelina, iz prave pećnice. Osećam mekoću dušeka ispod sebe, krzno na sebi, a pored s ebe… Otvaram oči i vidim kako Pol leži pokraj mene. „Moja gospo?“ On šapuće, lice mu je„Gde… raspoloženije, iznenadnom nadom. gde smo osvetljeno mi?“

„U dači9, u šumi. Ostalo je nekih osnovnih stvari, dovoljno za nas da koristimo.“ Mnogi Rusi imaju đače, male kuće na selu gde idu leti da sade povrće i da plivaju u jezerima. Ove kuće budu prazne tokom zime i izolovane. Okrećem se oko sebe i vidim proste bele zidove, ikonu Svete Majke, malu peć na drva kako sija narandžasto od vreline. Moja mokra haljina i Polova uniforma su okačeni na kukama na zidu da se osuše. Ispod mog krznenog kaputa i neke ćebadi, Pol i ja ležimo zajedno, ne nosimo ništa više od donjeg veša, u skromnom krevetu đače. On gospo …“kreće da zamuckuje, Ja… ja sam samo mislio da Vas oživim, moja „Naravno.“ Ovo se radi ljudima koji imaju hipotermiju: treba ih grejati toplotom sopstvenog tela. Čak i da nisam znala to, razumela bih da je Pol samo želeo da pomogne. Okrećem se licem ka njemu. „Gde mi je otac? Moja braća i moje sestre? Car?“ Ako Pol primeti da sam cara i oca pomenula kao dve zasebne osobe,

pripisaće to, nadam se, mojoj iznemoglosti. „Car je preživeo, gospo moja, i carević Vladimir. Što se ostalih tiče – ne znam. Naše sile su povratile carski 9

Ruski naziv za vikendicu, koja se često nalazi izvan ruskih gradova. 118

voz, toliko sam siguran da kažem. Međutim, nisam mogao da ostanem duže tamo, pošto je moja dužnost bila da Vas nađem.“ Došla sam skroz dovde, samo da bih ponovo nadživela tatinu smrt? Je li on proklet svuda, dobar čovek kome je predodređeno da bude rascepan okrutnošću i pohlepom drugih? Ako je tata ubijen, on je umro pokušavajući da zaštiti Petra. Misao na tog malog dečaka, kako leži mrtav u belom snegu, razara me gotovo jednako kao sam strah za mog oca. I Katju! Moja mala sestra je ispala pravi profesionalni

bokser pokušavajući da me spase. Da li su i nju ubili? Ne mogu da izdržim pomisao na to da ona umire za mene, za glumicu, jer ja nisam njena prava sestra. A ako je moj otac bio ubijen danas – ako se izgubio negde u snegu, u šumi – Žar-ptica je onda, najverovatnije, izgubljena i ja se neću nikada vratiti kući.

„Moja gospo“, tiho govori Pol, „nemojte se plašiti.“ „Ne možete da mi kažete da li su živi ili mrtvi. Ne pokušavajte da mi pružite utehu lažima.“ „Ne bih nikada.“ I to je istina. Pol može da bude grub, i čudan, i bezobziran, ali je uvek bio potpuno iskren sa mnom. Kako sam ikada mogla da pomislim da nas je zavarao?

Pokušavam da se osmehnem, za njega, mada znam da taj izraz lica deluje izveštačeno, a tako se i osećam. „Ako ne lažeš, kako onda možeš da mi kažeš da se ne plašim?“ „Samo sam mislio da ste Vi bezbedni, moja gospo. Kada se odmorite i ugrejete, sutra ujutro možemo da se uputimo prema carskom vozu.“ Moje nade rastu. „I drugi će biti tamo?“ „Ne, moja gospo. Verujemo d a su trupe koje su lojalne velikom vojvodi Sergeju baš ispred Sankt Peterburga. Car i carević su krenuli napred da obezbede kamp i mesto za pripremu za bitku. Ja treba da Vas otpratim do voza, kako biste mogli biti bezbedno prevezeni do Moskve, koja je, i dalje, odana.“

Ako su moj otac i Petar preživeli, oni će sigurno isto ići do vojničkog logora. Do sada sam uspela da shvatim da su uverenja cara Aleksandra takva – da on smatra da njegovo najmlađe dete treba da nauči kako da bude vojnik; on će, dakle, insistirati na tome da Petar bude u blizini borbe, koliko god da je brutalna. A moj otac ne bi nikada ostavio Petra samog tamo. On bi insistirao da

bude u blizini Petra, da može da uteši malog dečaka, čak iako bi to značilo da on rizikuje svoj život ponovo. „Ne. Ja neću da idem u Moskvu.“ Jedini razlog koji sam ikada imala da idem u Moskvu, bio je zbog pukovnika Azarenka, ali i

on će biti u brobi, zar neće? 119

„Morate me odvesti do logora.“ „Moja gospoja imam naređenja.“ „I ja mogu da Vam izdam naređenja, takođe, zar ne mogu? Morate da me odvedete tamo. Ne mogu da idem u Moskvu.“ „Morate.“ Polov glas odaje važnost toga da ja moram otići u Moskvu i nesvesno mi se približava, pokšavajući da ja toga budem svesna dok to radi. „Inače, opasnost je prevelika za Vas.“ „Ako moj otac umre, i ja želim da umrem, takođe.“ „Ne govorite to. Morate misliti na svoju dužnost. Barem jedan član porodice Romanovih, za naredne generacije, mora ostati bezbedan.“ Ja ću ići u vojnički logor sa Vama ili bez Vas.“ Samo treba da pratim šine voza koje vode nazad ka Sankt Peterburgu, zar ne? Naravno da ne može biti tako jednostavno, ali odbijam da priznam to. Moram da saznam da li još uvek postoji neka nada da ću se vratiti kući ili moram da umrem pokušavajući. Pol govori, „Morate ostati živi, mo ja gospo.“ „Zašto?“ Stiskam njegov okovratnik. „Zašto, kada sam zarobljena u životu koji čak ni nije moj?“ On mi ne odgovara. Samo me gleda.

Ruka počinje da mi drhti, kao i moj glas. „Izneverila sam sve. Izneverila sam svog oca. Svoju majku, svoju sestru, Tea, tebe – sve. Nisam uspela ni u čemu. Neću biti zarobljena ovde. Neću da se udam za čoveka koga ni ne poznajem. Ali ne vidim drugi izlaz. Ako je ovo sve što mi je ostalo, ako je ovo jedini život koji mi je ostao – ne želim ga.“ Pol ne uspeva da odgovori nekoliko trenutaka. Ležimo tamo, licem u lice, moja šaka je na njegovim grudima, stopala nam se dodiruju. Ovo je najbliže što ćemo ikada biti. Više nikada nećemo imati prilike da budemo istinski sami ponovo.

Pol kaže, „Ako ne zbog sebe, moja gospo, ostanite živi bar zbog mene.“ Naše oči se susreću. Njegove sledeće reči izlaze iz njega kao šapat. Ja nemam razloga da živim u svetu bez Vas.“ Ne znam da li ovo što osećam, osećam prema Polu ove dimenzije ili prema mom Polu ili prema obojici. Ne mogu. Moji prsti prate liniju njegovog

vrata, sve do rubova njegove vilične kosti, dodirujući njegovu brižljivo podšišanu bradu i dolaze do uglova njegovih usana. Njegove usne se razdvajaju; dah mu je isprekidan.

„Pol“, govorim, „zovi me mojim imenom.“ „Znate da to ne smem.“ „Samo jednom. Samo jednom želim da čujem kako izgovaraš moje ime.“ 120

Pol približava svoje lice mom, toliko smo blizu da se gotovo dotačinjemo. „Margerit.“ I tu smo izgubljeni.

Ja sam ta koja krši poslednje pravilo, krajnji tabu – ja sam ona koja ljubi njega. Ali onda se i on predaje. Ne uzdržava se više. Spajamo se, silno se ljubeći, skidamo sa sebe ovo malo odeće što nam je ostalo, jedva uspevamo da dišemo ili da mislimo o bilo čemu drugom sem o ovom gubljenju jedno u drugom.

Krećem da vučem rub njegove košulje, a on je podiže i pomaže mi da je skinem. Onda ja svlačim bretele svog grudnjaka sa ramena. Nikada nisam mislila da je moje mršavo telo tako lepo, dok nisam videla kako se Polove oči zamračuju kada me vidi, i dok se nije spustio i krenuo da me ljub i strasnije i gladnije nego pre.

„Margerit“, dahće Pol na mom ramenu. „Mi ne smemo… mi ne smemo…“ „Mi moramo.“ Uvijam svoje telo na njemu. To je poziv koji nijedan muškarac neće pogrešno razumeti. Ponovo me ljubi, naša usta se otvaraju, a način na koji se pokrećemo približava nas još više. Jesi li sigurna?“ „Da, Pole, da, molim te…“ Njegov um se bori, iako njegovo telo reaguje. „Oprosti mi, oprosti mi.“ „Nema ništa da se… oh. Ah.“ Moji prsti se zarivaju u njegova ramena, grizem svoju donju usnu. Pomeram svoje telo da se susretne sa njegovim, da ga u potpunosti doživim. Pol zariva svoje lice u krivinu mog vrata. Njegovo celo telo se trese zbog truda da uspori. On uzdiše, „Ti si… da li si ti …“ Ljubim mu čelo. Moje ruke prate dužinu njegovih leđa, krivinu njego vih

kukova, otkrivajući čvrstinu njegovih mišića i kostiju. Umesto odgovora rečima, pokrećem se na njemu. On stenje, struže zubima po mom vratu i prati moje vodstvo.

„Volim te“, šapuće. „Uvek sam te voleo.“ „I ja tebe volim“, izgovaram i to mislim, čak i ako nisam sigurna da li

volim jednog od njih ili obojicu ili sve.

Kada sam se probudila, mrtva je noć. Jedan maleni prozor otkriva srebrnkastu mesečinu iznad simsa prozora koji je duboko u snegu. Naša peć i dalje zrači toplotom, a Pol leži pored mene, držeći me u svom naručju, i svoje rame stavio mi je kao jastuk. Nenormalnost toga što sam učinila je očigledna, ali ne žalim. Shvatajući šta je velika vojvotkinja Margerit osećala prema Polu, verujem da je i ona 121

želela ovo jednako – da bi uradila isto – ali ne može da se previdi činjenica da sam ovo ja uradila umesto nje.

Noć koju je provela sa čovekom kog voli pripada meni; to je krađa koju nikada neću moći da vratim. Što se mene tiče, tamo kod kuće, izlazila sam sa momcima. Bilo je to mnogo više od izlazaka, zaista, mada nisam nikada otišla ovako daleko. Ipak, nisam ništa manje zapanjena, ništa manje zadivljena. Polove usne dodiruju moju kosu i ja pomišljam, nikada neću uoleti nekog ovako. Neću moći. Pomišljam na Tea sa krivicom. Da je on bio malo više sebičan , da je malo manje mario, proveli bismo onu noć zajedno u Londonu. Isto tako mislim i o svom Polu Markovu, o onom koji mi je rekao da bih

mogla jedino istinu da naslikam. On je sa mnom sada, duboko usnuo u čoveku sa kojim sam vodila ljubav. Ne znam da li će se on sećati ovog kasnije, što bi bilo – bilo bi čudno. Ne znam ga dovoljno dobro da predvidim kako će reagovati. Ali poznajem ovog Pola. Poznajem ga onako kako je za jednu ženu

moguće da poznaje muškarca. Dokazao mi je svoju odanost i posvećenost mnogo puta. Ne postoji ništa što on ne bi uradio za mene. „Голубка“, on mi šapuće. To je tepanje na ruskom; i znači „mala golubice“. To je uobičajeno tepanje na ruskom. Oni uvek jedni druge zovu imenima drugih malih životinja. Kada Pol to izgovori, ima nečeg u načinu na koji me drži – uljuljkavajući me na svojim grudima. Njegov zagrljaj je snažan, a opet njegove široke šake su spojene tako nežno oko mojih leđa – baš kao što bi neko držao malu pticu, nešto lomljivo i lepršavo, kao da hoće da ga zaštiti i drži uz sebe. Moj um je odlučan. Podižem lice do njegovog, a Pol se nežno osmehuje dok mu prsti prolaze kroz moju kosu. „Da li ste dobro, moja gospo?“ „Moja gospo? Čak i sada?“ „Margerit.“ Očigledno je da se on još uvek oseća neobično da mu je dozvoljeno da, prosto, izgovori moje ime. Njegove sive oči gledaju upitno u moje. „Ne žalite zbog ovoga?“ „Ne. Nikada neću. Ne bih nikada mogla.“ Ljubim ga ponovo i tako bivamo dugo izgubljeni jedno u drugom.

Kada nam se usne, konačno, razdvoje, Pol malo ostaje bez daha. „Mora te znati, nikada neću izdati ovo što se desilo ovde. Ni rečima, ni delom.“ Ovo što smo mi uradili je potpuno zabranjeno. Ako bi car, ikada, saznao da smo imali seks… dobro, sumnjam da je toliko u srednjovekovnom fazonu da bi ga ubio, ali bi ga premestio i poslao u neki udaljeni garnizon, možda u 122

Sibir. Šta bi se meni dogodilo? Nisam sigurna, ali znam da ne bi bilo dobro, sigurno. „Ovo ostaje između nas“, kažem mu blago. „Ova noć je naša i ničija više, zauvek.“ „Zauvek.“ Dodirujem Polov obraz jednom rukom. „Sada moram da ti kažem još jednu tajnu. Da li obećavaš da ćeš i ovu čuvati?“ „Naravno, moja… Margerit.“ Pol se mršti, očigledno zaintrigiran i zbunjen, ali je spreman da me prati kud god ja pošla. „Šta je to što imate da mi kažete?“ Dubok uzdah. Idemo. „Istinu.“

123

16. MAMA I TATA SU MI REKLI KOLIKO JEPOL INTELIGENTAN.

Prisustvovala sam kako jednačine iz fizike teku iz njegove olovke dok on priča o nečemu potpuno drugom. Takođe, on je pomogao da se razvije međudimenzionalno putovanje, tako da znam da mora da je pametan. Ali nikada nisam verovala u njegovu genijalnost koliko verujem sada,

kada je nakon manje od pola sata našeg razgovora i kroz moju priču – on uspeo da sastavi grubu teoriju paralelnih dimenzija.

„Ti si i velika vojvotkinja Margerit i druga Marge rit“, on govori. „Ti si ista individua, ali živiš u dva odvojena vremenska perioda.“ „Ne tako odvojena sada.“ „I ti veruješ da sam ja – ja – i onaj drugi Pol, onaj koji je bio privilegovan da ide na fakultet i da postane naučnik.“ Način na koji Pol ovo izgovara me zaustavlja nakratko. Samo sinovi imućnih mogu da sanjaju o obrazovanju ovde. Nije ni čudo što se toliko obradovao onoj knjizi o optici koju sam mu poklonila. „Istina je. On spava unutar tebe sada. Nesvestan toga. Ali je i on deo tebe.“ Pol sklapa svoje ruke na kolena, ozbiljno i napregnuto, iako smo još uvek zajedno u krevetu, sa pokrivačima razbacanim oko nas i krznenim kaputom navučenim na naša stopala. Polovo lice dobij a izraz koji mi je dugo bio poznat, ali sam tek nedavno shvatila šta označav a. Ovo je Pol koji ovu situaciju premeće po svom umu, vaga sva moguća pitanja i permutacije, pokušava da odgonetne tajne. progovara, „Ovo objašnjava moje snove.“ On konačno

„Snove?“ „U protekle dve nedelje, moji snovi su bili intenzivni i neobični.“ Ovaj njegov osmeh nije upućen meni. Njegov pogled je usmeren slikama koje su mu proletele kroz um. „Sanjao sam tebe kako slikaš, a ne da crtaš, sa divljom i puštenom kosom. I sanjao sam tvoju mamu, kako je živa i podučava me fizici. Profesora Kejna koji se ponašao skoro kao otac prema meni. Sobe nisu tako velike kao one u dvorcu, ali imaju neka čuda, kao neke mašine koje su kao biblioteke i sadrže svaki mogući podatak i informaciju koja može da se zamisli.“

124

„To su kompjuteri. Moja mama je živa, kod kuće i, ona za ista jeste kod kuće tvoja profesorka. Ona ti je mentor na koledžu. O, moj Bože, ti se sećaš.“ „Isto imam san o prijatelju – ili bratu. Nisam nikada siguran – stalno pravi neku nevolju, ali uvek misli dobro.“ Oči mu se sužavaju kao da se sprema da se testira. „Kaži mi njegovo ime.“ „Teo. Njegovo ime je Teo.“ Pol uzima vazduh. „Onda je istina to što govoriš.“ Smejem se naglas. „Ti mi, zapravo, veruješ. Većina ljudi bi pomislila da sam potpuno poludela.“ „Kada bi ikada poludela, to bi uradila u malo više melodramskom maniru.“ Njegova iskrenost me hvata malo nespremnu.

On primećuje moju reakciju. „Samo sam mislo – imaš strastven duh. Žudiš za uzbuđenjem i stvaraš ga gde god da možeš. Kada bi bila nestabilna u svom umu, vodili bi te tvoji impulsi. Umesto toga, ti saopštavaš veoma neortodoksno objašnjenje na potpuno normalan i razuman način. Zato znam da govoriš istinu.“ Da li je on u pravu, o tome da stvaram uzbuđenja gde god da mogu? Da sam čak i sklona tome da to bude melodramski? Otišla si u neproveren pohod da se osvetiš Polu koristeći apsolutno netestiran eksperimentalni uređaj, razmišljam. Vrlo moguće da je u pravu. Pol proučava moje lice pažljivo, kao da je on slikar, onaj koji mora da poznaje svaku senku, svaku liniju. Zatim dodaje tiho, „Mislim da bih ti verovao, u svakom slučaju.“ Niko mi nikada nije poklonio takvo poverenje. Opet osećam neki preokret u svom srcu, onaj koji me čini da se osećam otvorenom i izloženom, a opet sam, nekako, srećnija nego što sam ikada bila. „Ti moraš da mi pomogneš da nađem medaljon Žar-pticu, onaj koji je pukovnik Azarenko uzeo od tebe.“ „Ne sećam se toga. A opet, sudeći prema tvom opisu, i ne bih mogao da se sećam.“ Žar-ptica ima tu karakteristiku predmeta iz strane dimenzije – ne nedodirljivost, ne nevidljivost, ali mogućnost da se lako previdi. Prolazim rukom kroz svoju razbarušenu kosu. „Poslednje što znamo – Azarenko je bio u Moskvi. Šta misliš, na čijoj je on strani?“ „On je odan caru Aleksandru do granice fanatizma. On će voditi trupe iz Moskve direktno u borbu. Ne sumnjam da se on već nalazi u prvim borbenim redovima.“ „Dobro, onda idemo u prve redove.“

125

„Ti bi trebalo da ideš u Moskvu.“ Oči nam se susreću. Njegove oči su smirene, ali sigurne. „Moraš razumeti opasnost.“ „Do sada si shvatio da postoji mnogo više rizika od samo mog života.“ „Ne“, on odgovara odsečno. „Za veliku vojvotkinju Margerit – ovo je jedini rizik, jedina prava opasnost.“ Vetar napolju zavija lupajući prozorskim oknima i granama kao da je osveta zaključana i čeka sa druge strane naših vrata. Kao vojnik, on se, možda, pokorio mojim naređenjima uprkos svojim protestima. Naša veza više nikada neće biti jednostavna. Njegova ljubav prema meni znači da će me štititi, čak i ako to znači da ću izgubiti priliku da se vratim kući. Počinjem, „Ono što sada znamo, veliki vojvoda Sergej je već nateran da se povuče.“ Gneveći se, Pol klima glavom. „Bio bi lud da nastavi da se buni sa tako malo podrške – ali ja verujem da on jeste budala.“ „Onda bi bar trebalo da odemo i da potražimo logor. Trebalo bi da saznamo šta se dešava, pre nego što napravimo neki korak, neku odluku, zar ne misliš tako?“ „Bunićeš se i borićeš se celim putem do Moskve, je l’ tako?“ Govori to kao da se sprema da me prebaci preko ramena i da me lično odnese tamo, čak i ako ga budem šutirala i vrištala. O, Bože, pa on bi stvarno to i mogao. „Moram da saznam da li su moji… da li su moji braća i sestre i profesor Kejn preživeli. Da li je Žar -ptica još u jednom komadu. Ako je uništena, a mi ne možemo da nađemo pukovnika Azarenka ili ako je izgubio tvoj medaljon, onda sam zarobljena ovde zauvek.“ „I ti bi bila zauvek zarobljena u telu velike vojvotkinje Margerit.“ Ta rečenica me zaustavlja nakratko. Pol još uvek razmišlja o tome da treba da zaštiti nju, iznad svega, čak i pre mene. Međutim, da li mogu da očekujem nešto drugo od njega? Nežnije i blaže, Pol dodaje, „Ja želim slobodu za obe.“ „To me, onda, čini zatvorskom ćelijom.“ Ovo ispada kao zezanje, zbog čega momentalno žalim, zato što to nije tako. Šapućem mu, „Kako možeš da me ne mrziš?“ „Ti nisi moja Margerit. A opet – jesi. Suštinsku stvar delite – tu dušu – to je ono što ja volim.“ Polov osmeh je tužiji i lepši nego ikada u životu. „Voleo bih te u bilo kom obliku, u bilo kome svetu, sa bilo kakvom prošlošću. U to nemoj nikada da sumnjaš.“

126

Jedva se usuđujem da ga pogledam; osećam kao da gledam u svetlost i vrelinu sunca, znajući da te prži i sagoreva, a shvatajući, istovremeno, da je ono zaslužno za čitavu egzistenciju. Pol me pita, „Šta ćeš uraditi ako se bude dogodilo ono najgore? Ako ne možemo i ne uspemo da povratimo i popravimoŽar-ptice?“ „Onda, pretpostavljam, moram da živim i glumim život ove Margerit. Zauvek.“ Pomisao na to je dovoljna da mi stvori mučninu.

„Zar bi to bilo tako užasno?“ „Kako možeš da me pitaš tako nešto sada?“ On me uzima za ruku. „Bez obzira na to šta se desi, bez obzira na to šta bude od tebe, ako budeš ovde, ja ću uvek biti sa tobom.“ Hvatam njegove prste u svoje. On prinosi moju šaku do svojih usana, ljubi je i sedimo tako u tišini nekoliko trenutaka. Konačno izgovaram, „Ne želim da razmišljam o tome šta će se desiti ako ne uspemo. Dobro? Zato što ćemo uspeti. Uspećemo da pronađemo ili popravimo jednu od mojih Žar-ptica, uradićemo šta god da je potrebno da se uradi. Bez obzira na sve. “ Pol izgovara sa uzdahom, „Znam šta to znači. To znači da moram da te odvedem do vojničkog logora, do carevih sila.“ Pre nego što stignem da mu se zahvalim, on dodaje, „Ako vidimo borbu na putu, ili vidimo nekakve znake opasnosti, okrenućemo se i, ovog puta, nijedno od nas se neće zaustaviti dok ne stignemo sve do Moskve. Neću te dovoditi ni u kakvu opasnost.“ „U redu. Mislim, da. Tako ćemo da uradimo.“ „Ujutro, onda.“ „Ujutro.“ Što nam ostavlja noć pred nama. Iako smo goli zajedno u krevetu u kom smo vodili ljubav, nijedno od nas

ne kreće prema onom drugom. Istina menja stvari; nisam tačno sigurno kako još, ali menja. „Možda ne bi trebalo… ne bi trebalo“, kaže Pol. „Već sam te ugrozio.“ Ugrozio? Pod ugrozio on misli na trudnoću. Nije da bi bilo sjajno za mene da zatrudnim trenutno, u bilo kojoj dimenziji, ali za veliku vojvotkinju Margerit – koja treba da bude nevesta devica za princa od Velsa – to bi bila privatna i politička katastrofa. Strah

kreće da mi pulsira u stomaku, ali govorim sebi da je bilo samo jedanput. Da li je toliko pogrešno što želim ovo, imajući u vidu neverovatnu kompleksnost situacije u kojoj smo? Ne znam. Ne mogu da znam. Jedina istina

koje mogu da se držim je – da smo jedno drugome potrebni, i da se ova noć više nikada neće ponoviti. Zato podižem njegovu ruku do svojih usana i ljubim mu svaki zglobić na šaci, mekani deo svakog prsta, sredinu njegovog dlana. 127

Pol tiho govori, „Da li bi ona izabrala ovo? Velika vojvotkinja. Ja nikada ne bih – ako ona ne bi želela da bude sa mnom, onda ja…“ „Pogledala sam u crteže koje je ona nacrtala. Oni pričaju celu priču.“ Prvo osećam krivicu što ovo priznajem, odajući tajne druge Margerit. Ali sam svesna da je Polu potrebna istina da razume. „Ona te voli. Ona sanja i mašta o tebi. Da je ona bila ovde, ja mislim da bi ona napravila apsolutno isti izbor.“ Koliko li on samo želi da mi veruje. U svakom napetom ćošku njegovog tela je borba u njemu da se suzdrži. „Ali koji – koji deo vas je izabrala?“ Približavam se Polu. „Svaki deo mene“, šapućem. „O be Margerit. Obe te volimo. Telom i dušom. Apsolutno.“ „Svaka Margerit“, on ponavlja i borba se okončava. Ponovo uranjamo jedno u drugo. ***

Sledeći dan sviće svež, ali vedar. Spremamo se za doručak – ili ono što bi bio doručak kad bismo imali neke hrane. U dači nalazim šal sa jarkim šarama da vežem oko kose; iako ne greje kao moj krzneni šešir, bolje je to nego ništa. Pol insistira da nosim njegove rukavice. One su mi prevelike, koža sa rukavica se skroz izdiže na mojim zglobovima, ali sam, ipak, zahvalna za njihovu toplotu.

Duboki sneg znači da nam treba dosta vremena dok ne pronađemo starog drvoseču i njegovu ženu, kako tragaju za drvima za ogrev. Pol ima nešto novčića i obećanje da će ih car nagraditi bogatije kada vreme dođe; oni deluju sumnjičavo, ali ipak nam pozajmljuju svoje sanke, konja i daju nam veknu hleba koju su kupili da oni imaju. Insistiram da ih odvezemo do njihove kuće, koja je u blizini, pre nego što odemo dalje – ljubaznost i dobronamernost koje verovatno velika vojvotkinja Margerit ne bi ukazala, sudeći po reakcijama koje dobijam. Stari par gleda u mene, čak je i Pol malo zbunjen, ali ih odbacujemo do kućice pre nego što nastavimo put. Kako smo se uputili prema šinama, stavljam svoje ruke oko Polovih, ali on odmahuje glavom negodujući. „Ne smete, moja gospo.“ „Da li me ti još uvek zoveš 'moja gospo?“ Nekako je seksi to, ali sam mislila da smo prešli na lična imena. Pol čak ni ne gleda u mene, samo nastavlja da gleda napred dok se oslobađa od mojih ruku. „Od sada, u bilo kom trenutku, mogu da nas posmatraju. Moje ponašanje prema Vama mora biti ispravno. Bez pogovora. Vi

128

ste ćerka cara. Mi… dozvolili smo sebi da to zaboravimo jednom. Više to ne smemo da zaboravimo nikada.“ On je potpuno u pravu, ali to ne znači da me manje boli. Sklapam ruke na svom krilu; sada smo jedno pored drugog, ali se ne dodirujemo.

Baš kao i ranije. Kada Pol potera konja napred kroz sneg, trepćem od blistavosti snažne svetlosti i zemlje koja cakli belim snegom i ledom i govorim sebi da mi samo jako svetlo bode oči, da to nije ništa drugo. Danje dugačak i tih, prekidan samo gnjecavim zvukom koji dolazi od

konja koji se bori sa snegom, čistim zvukom pruge i šina kako klize po ledu, kao i mog povremenog nutkanja Pola hlebom ili vodom. Oboje smo mrtvi

gladni, tako da vekna hleba nestaje prilično brzo. Šta se dešava ako su careve trupe prinuđene da se povuku, ili, još gore, ako su poubijani? Sada shvatam da nas Pol nije štitio samo od tog nečijeg metka kada je hteo da idemo u Moskvu; on je pokušavao da nas održi i sitim, nahranjenim da ne pregladnimo. Kako kasno poslepodnevno sunce kreće da oslikava vrhove borova

zlatnom i narandžastom, u daljini vidimo vojnički tabor – a ono što vijori iznad

je crveno-bela ruska zastava. Careva zastava. Pol ubrazava ostatak puta hitajući konjem, a kada stižemo do ivice šume, vidimo jednog od vojnika kako

juri prema nama. Prepoznajem ga i ustajem mašući rukama. „Vladimire!“ „Margareta!“ On širi ruke da me uhvati, a ja skačem u njegov zagrljaj. Grlimo se toliko čvrsto, da jedva možemo da dišemo. Međutim, Vladimirovo raspoloženje se ubrzo menja. „Markove, trebalo je da jeodvedeš u Moskvu čim je nađeš.“ „Ne prekorevaj njega. Ja sam naredila Markovu da dođemo do vas i on nije imao izbora.“ Okrećem se Polu, ali on već stoji u poziciji mirno pored sanki, ponovo kao pravi vojnik. Uzimam Vladimirove ruke k sebi. „Katja? Petar?“ „Bezbedni su u Moskvi, gde je trebalo i ti da budeš. Ali ne mogu da krivim Markova za to, hmmmm? Ti tvrdoglava bleso. “ Vladimir mi ljubi čelo tako glasno, da to zaglušuje oštrinu njegovog komentara. Još uvek stojeći u položaju, Pol pita, „Da li je pobuna ugušena, moj gospodaru prinče?“ „Ne još uvek skroz, ali radi se na tome.“ Vladimirovi prsti čvršće stežu moje prste. „Naš otac ima lojalnost svih osim nekolicine pukova, a neki od njih su već tražili pomilovanje da ako napuste Sergeja polože oružje. Naravno, otac nije spreman da čuje za to, ali daj mu još jedan dan ili dva da se smiri. Kada bude znao da si dobro, ja pretpostavljam da će odlučiti već.“ 129

Ovo me hvata nespremnu – ovo mi je podsetnik da, koliko god da je grub i nepopustljiv car Aleksandar, on zaista veruje da sam ja njegova ćerka, i da bi

bar morao da brine da li sam povredena. Međutim, to ne menja činjenicu da želim svog pravog oca. „Da li je profesor Kejn dobro?“ „Siguran i bezbedan. I zaslužuje medalju, nakon što je uspe o da spase Petra. Takva hrabrost u pucnjavi. Nikada ne bih rekao da on nije čovek vojske.“ Vladimir klima glavom Polu otpuštajući ga; savršeno je normalna

stvar da on to uradi, ali deluje tako omalovažavajuće, tako superiorno. A zapravo, ovo je samo ilustracija prostora između kuće Romanovih i svih drugih u Rusiji – prostor između Pola i mene, onaj koji nećemo više nikada moći da prođemo. Preko Vladimirovog ramena posmatram Pola. Njegove sive oči se lepe za moje, ali samo nakratko, a onda se okreće i vidi svog jadnog, izmučenog konja. „Hajde“, govori mi Vladimir. „Donećemo ti vruće kafe, možda da dodamo nekoliko kapi brendija u nju. Onda možeš da mi ispričaš sve o svom divljem bekstvu.“ Ne baš sve. Razmišljam u sebi. Caru je laknulo što sam živa ili bar tako kaže. Uglavnom je besan što sam ovde, a ne u Moskvi, ali bar usmerava svoj bes na mene, a ne na Pola.

„Šta si ti mislila da možeš da uradiš ovde?“ on urla za večerom u logorskom šatoru. Jedemo gulaš koji je poslužen u metalnim činijama. „Žene na frontu. Smešno!“ „A šta je sa medicinskim sestrama?“ Protestujem, a car gleda u mene kao da sam odlepila. Njemu se nikada niko ne suprotstavlja. Možda bi češće trebalo da čuje i drugačija mišljenja od svog. Vrlo opušteno dodajem, „A gde je puk pukovnika Azarenka? Zar nisu ovde?“ se vratiouskoro“, u Sankt Peterburg da postroji i sakupi dodatne trupe, ali će nam „On se pridružiti kaže Vladimir. „Očekujemo ga sutra.“ „Sad se brineš o kretanjima trupa, je li?“ Car Aleksandar negoduje, ali ja ovo ignorišem skroz. Okej, pukovnik Azarenko je na putu ovamo. Ali koje su šanse da će imati Polovu Žar-pticu sa sobom? I šta ako njegov puk krene odmah u bitku, na putu ovamo? Mogao bi da pogine, što bi, naravno, bilo tužno za njegovu porodicu i sve to, ali moram da priznam, trenutno najviše ludim oko pomisli da on umre, a da njegova informacija o tome gde jeŽar-ptica umre zajedno sa njim.

130

Kad se grupa raziđe nakon večere, umesto da se vratim u mali šator koji je predviđen i spremljen za mene, obraćam se Polu, „Hoću da posetim profesora Kejna.“ On klima glavom. „U redu, moja gospo.“ Njegov položaj je vojnički prav, njegov izraz lica je tako prazan, s namerom, a to proizvodi upravo potpuno

suprotan efekat od onog što je želeo da postigne. Ako bi bilo ko pažljivo posmatrao, shvatio bi da se nešto između nas promenilo.

Srećom, niko od oficira koji kruže okolo ne primećuje njegovo ponašanje. Pol ide nekoliko koraka iza mene, dok idemo do šatora za koji je Vladimir rekao da pripada mom ocu. Iako živim u ovoj dimenziji već nekoliko nedelj a, iako znam da ga zovem „profesor Kejn“ – kada Pol svlači zastor šatora i ugledam tatu kako sedi za kamp stolom i piše nad svetlošću sveće, trčim napred i grlim ga. Tata se smeje, pomalo zbunjen. „Vaše carsko visočanstvo. Rekli su mi da ste bezbedni. Hvala Bogu.“ Moj glas je prigušen na njegovom ramenu. „Tako mi je drago da Vas vidim.“ „Kao što je i meni drago da vidim Vas.“ I on grli mene, samo za kratki trenutak. „Čujem da treba heroju poručniku Markovu da se zahvalim za Vaš bezbedni povratak.“ Osmehujem se Polu koji izgleda još kruće. Jeste. Jeste li sigurno dobro? Zar nije trebalo i Vi da idete u Moskvu?“ „Njegovo carsko visočanstvo želi da obavestim svog kralja o ovim dešavanjima, da se osigura da druge nacije čuju pravu verziju ove pobune.“ Tatino čelo se malo bora od brige. „Ali voleo bih da sam mogao da ostanem sa Petrom. On je baš ozbiljno potresen.“ „A Katja?“ pitam. Tata se smeši. „Katja je već spremna da, lično, cilja topovima u velikog vojvodu Sergeja. Morali smo da je odvučemo sa fronta. Šteta što žene ne mogu da budu vojnici. Ona ima borilački duh desetorice običnih muškaraca.“ „Mogu da zamislim i poverujem u to.“ Ona je napala vojnika koji je pokušao da me ubije, iako je on imao nož, a ona samo svoje pesnice. A opet, niko ne bi trebalo da potceni moć Katjinih pesnica. „Otići ćete kod Petra uskoro, zar ne? Potreban mu je neko.“ Tata sklanja kosu sa mog lica, a onda hvata sebe šta radi, shvatajući da ne bi trebalo da pokazuje toliko vezanosti za „carevu ćerku“ . „Uskoro“, obećavam, „ali prvo mi je potrebno nešto od Vas. Sećate se onog medaljona što sam Vam dala da ga sredite? Da li ga još uvek imate?“ Tata je uhvaćen nespreman. „Da… u mojoj novoj putnoj torbi je, zapravo … ali sigurno da to sada nije tako važno.“ 131

„Molim Vas, dajte mi da ga vidim.“ Njegova putna torba se nalazi u ćošku šatora. Tata je otvara i vadi čipkanu maramicu; moje srce tone kada vidim da je Žar-ptica još u delovima. Povezao je nekoliko delova, ali svakako, nedovoljno.

„Zapravo je vrlo interesantno“, tata primećuje. „Delovi formiraju mehanizam; toliko je očigledno, mada ne razumem šta bi trebalo da radi. Ali postoji fascinantna logika u ovoj konstrukciji – komplikovana je, ali

neosporna. Radujem se razrešavanju ostatka.“

Ja moram da Vas ubrzam. Ovo mora da mi se sastavi odmah. “ Moji prsti

klize po lancu medaljona; to radim da ga ne stisnem u šaci. Nikada više neću da budem odvojena od ove stvari.

Tata, očito, ne želi da mi se protivi, ali… „Vaše carsko visočanstvo, imam naredbe od cara. Iako potpuno razumem i uvažavam sentimentalnu vrednost Vašeg medaljona, sada imamo urgentnije brige.“ „Nemamo. Mi zaista, istinski, nemamo.“ Kako da ga ubedim? Onda se okrećem i gledam u Pola i razmišljam, On mi je poverovao. Zar ne bi i tata? Posebno ako me Pol podrži? Po drugi put, u 24 časa, govo rim nekome iz ove dimenzije istnu: istinu o tome ko sam ja zapravo, odakle sam i šta Žar-ptica može da uradi. Kod tate ne prolazi.

„Vaše carsko visočanstvo, zastanite i promislite.“ Njegov glas je blag. Juče ste bili pod ogromnim šokom. Sam strah može da poremeti većinu ljudi. Kada se to spoji sa time da ste se gotovo smrzli do smrti…“ „Dobro sam! Da li Vam ja zvučim histerično?“ Čekaj. Brbljam o paralelnim dimenzijama. Nije trebalo da postavljam takvo pitanje. Onda usmeravam njegovu pažnju na smirenijeg putnika kroz dimenzije. „A šta je sa poručnikom

Markovim? Njegovi snovi su samo sećanja Pola Markova. Kako bi to bilo moguće ako ništa od ovoga nije istina?“ „To što njeno carsko visočanstvo govori je tačno.“ Pol potvrđuje stojeći mirno. Ja joj verujem.“ Tata uzdiše. „Oprostite mi što ovo izgovaram naglas, Markove, ali verujem da biste Vi podržali veliku vojvotkinju i da tvrdi da je sa meseca.“ Nastavljam da pokušavam. „Znam da ova priča o paralelnim univerzumima zvuči neobično, ali ja razmišljam smireno i govorim Vam istinu. To je razlog zašto mi je potrebna Žar-ptica popravljena, odmah.“ On je, očigledno, nepoverljiv i nije ubeden; verovatno da misli da ću se ohladiti od ovoga kada se odmorim dobro. „Nastaviću da radim na tome. Obećavam Vam to. Ali naređenja Vašeg oca dolaze prva.“ I tada shvatam kako ću ga ubediti. 132

„Znam stvari koje velika vojvotkinja Margerit nikada nije sama mogla da shvati“, kažem. „Stvari koje dokazuju da dolazim sa nekog drugog mesta. Iz druge realnosti.“ Pol deluje intrigirano, tamo gde stoji kod zastora šatora, uprkos svom stavu. Tata me gleda više kao da mi se podsmeva. „Kao na primer?“ Šapućem, „Znam da car nije moj otac. Ti si.“

133

17. „SOFIJA MI NIKADA NIJE REKLA“, KAŽE TATA, „NE REČIMA.“ Sedimo zajedno u njegovom šatoru, moje ruke s u u njegovim. Delovi Žarptice su razasuti na njegovom kamp stolu, svetle pod odsjajem sveće. Priblžavam se, željna da čujem o tome kako sam, u ovom neverovatnom svetu ja postala, kako sam se razvila. „Dakle, ti nisi bio siguran do sada?“ „Bio sam siguran.“ Tata se osmehuje, ali to je najtužniji osmeh koji sam ikada videla. Zato što on ne gleda u mene – on gleda u prošlost, u moju majku koju više nikada neće videti. „Mi smo već… mi nismo bili zajedno dug period. To je bilo jezivo riskantno za nas oboje. Naravno da Sofija nije mogla da priča o svom osetljivom stanju, ali sam, nakon nekoliko meseci, shvatio da će ponovo biti majka. Car je lako mogao biti otac. Govorio sam sebi da je to morala biti istina. Onda, jednog dana, ne mnogo pre nego što si se ti rodila, ona

je došla da poseti Vladimira dok je imao časove. Kada mu je bila pažnja usmerena na nešto drugo, ona mi je uzela ruku.“ Tatin glas se kida. „Stavila je moju ruku na stomak, da bih mogao da osetim ritanje. To je bilo jedino saznanje i objašnjenje koj e mi je ona dala. To jedino je bilo sve što mi je bilo potrebno.“ „Oh, tata.“ Grlim ga, a on mi uzvraća grčevit zagrljaj. Sada shvatam da je ovo jedini trenutak u njegovom životu kada je mogao da iskaže svoja istinska osećanja. Onda se tata malo koči i povlači se. „Poručnice Markov“, on govori sa nejasnom ekspresijom na prijavi!“ licu. „Da Gledam li ćete dau prijavite ovo?“ „Naravno da neće da Pola tražeći potvrdu. Pol spušta svoju glavu prema meni. „Tajne velike vojvotkinje su i moje tajne. Od mene niko neće čuti ni reči.“ Tata se malo smiruje jer shvata da je sve sigurno. Pitam ga, „Katja – ona je careva ćerka, to je toliko očigledno, ali Petar?“ „Tvoja majka i ja više nikada nismo bili zajedno. Nisam smeo da je dovedem u opasnost tako. Bilo mi je lakše kada sam video da ličiš na nju toliko.“ Tatin pogled omekšava kada gleda u moje lice. „Voleo bih da te je videla kako odrastaš.“

134

„Ali jeste.“ Naginjem se prema njemu, nadajući se da će razumeti sve. „U mojoj dimenziji, ona je živa i zdrava. Vas dvoje ste se zaljubili kada ste krenuli da radite na naučnom istraživanju zajedno.“ „Naučnica? Sofija je mogla da bude naučnica?“ Ne postoje reči koje bi opisale radost u njegovom osmehu. „Njen um je bio tako protraćen na balskim plesovima i dvorskim bontonima. Ona je bila apsolutno briljantna.“ „Znam. Zato što je ona izmislila ovo.“ Pipkam Žar-pticu ponovo. Znam da mi sada sve veruje, ali znam da želi da čuje sve o tome kako su oni završili zajedno. „I mi smo i sada u braku? Ona i ja?“ To me ostavlja sluđenom. Kao prvo, mama i tata nikada nisu stigli da se zvanično venčaju. Navodno su imali neke papire jednom, ali je bila neka pljačka u laboratoriji, i dok su obavili pregledanje da vide ima li posledica, njihova licenca je nestala. Mama je stalno govorila da će jednom otići u opštinu kada budu imali vremena, i obaviti i tu pravu i formalnu ceremoniju, ali

iskreno, mislim da su oni i zaboravili i da ih to nije opeterećivalo. Džozi i meni to nikada nije bio problem. Mi smo znale da nijedno od njih ne ide nikuda. Sumnjam da bi Henri Kejn u ovom tradicionalnom svetu to posmatrao na taj

način, doduše. Ali to je gotovo nevažno kada se uporedi sa činjenicom da je moj otac – Henri Kejn koji me je voleo i odgajio – mrtav. Ne mogu to da mu kažem. Bilo bi previše užasno da mu kažem da je ubijen.

„Ništa ne može da razdvoji mamu i tebe“, kažem. „Bavite se fizikom, rame uz rame, svakoga dana. Ja … ja čak imam i stariju sestru, Džozi. Mislim, Džozefinu. Ona je naučnik, kao vi.“ Tata okreće hitro glavu, a ja shvatam da mora da se bori sa suzama zbog pomisli na ovu drugu ćerku koju nikada neće moći da upozna. „Molim te“, šapućem. „Znam da je to sebično sa moje strane, ali ja moram da se vratim kući. Mama je, sigurno, nasmrt preplašena. Ja moram da se vratim kod nje.“ Nakon dubokog uzdaha, tata ponovo gleda u Žar-pticu. Njegov glas je malo nesiguran dok govori, „Ovaj uređaj je hiljadu puta moćniji nego što bih ja mogao da sanjam. I dalje mi poveravaš da ga sredim?“ „Ti si pomogao da se on kreira. To znači da si ti moja najbolja šansa da se vratim tamo gde pripadam. A ako ne možemo da dođemo do Polove Žar-ptice, onda si ti moja jedina šansa.“ On podiže jedan od metalnih delova proučavajući ga pod svetlošću sveće, a pogled mu se izoštrava. „Onda, draga moja devojčice, da te vratimo mi kući.“

135

Moj krevet u kampu bi bio hladan i neudoban u bilo kakavim uslovima.

Sada ga, doduše, poredim sa krevetom u kom sam bila sinoć, sa Polom koji je iza mene, snažan i vruć. Večeras je Pol smešten sa ostalim vojnicima. On je na samo stotinak metara udaljen od mene, u šatoru koji nije toliko drugačiji od mog. Mogli bismo biti, isto tako, i na drugim planetarna. On će sutra biti poslat da se pridruži svom regularnom puku koji je na putu da se priključi našim snagama. „Susrešćemo se sa pukom pukovnika Azarenka negde usput“, rekao mi je pre nego što smo se rastali. „Naravno, ja ću ga pitati za Žar -pticu čim budem u prilici – ali to ne znači da ću uspeti da je vratim.“ „Što, da li misliš da je možda založio negde ili nešto tako?“ „Ne. Ne bi on to uradio. Ali uhvatio me je bez uniforme; uzimanje medaljona je bila njegova kazna. Tako da nije sigurno da će mi je vratiti baš odmah.“ „Vratiće je meni“, rekla sam. Do sada sam živela dovoljno dugo život velike vojvotkinje da znam kako da nabacim taj carski stav. Skroz sam u dosluhu sa svojom unutrašnjom Bijons. Zabacila sam kosu i dodala, „Ako zna

šta je dobro za njega.“ „Radujem se da vidim to.“ Pol se osmehnuo, a onda izbirsao taj izraz sa svog lica – uplašen da bismo mogli biti snimljeni i da bi se naša tajna razotkrila. Ja se okrećem i premeštam po krevetu. Deluje mi kao da mi nikada više

neće biti onako toplo. Izgleda mi kao da više nikada neću spoznati udobnost i sigurnost koje sam sinoć osetila. Kao da nikada neću moći da znam za pravu sebe, kao što sam znala sinoć u Polovom naručju. Konačno uspevam da zaspim, ali spavam nekako isprekidano, na mahove. Kada sam se probudila, Pol je već otišao sa drugim vojnicima iz svog puka. Iako mi je prva misao da provedem dan sa tatom, znam da mu je potrebno da ga pustim da se koncentriše.

Vladimir mi donosi potpuno neočekivanu pometenost. „Pismo za tebe“, kaže, mršteći se na kovertu u svojoj ruci. „Dobili smo paket pisama iz Sankt Peterburga. Izgleda da se tvoj neobični pariški korespodent vratio.“ Tco! Grabim papir od Vladimira koji se smeje zbog mog nestrpljenja. Brzo

cepam debeli papir da vidim Teov dečji rukopis, koji je sada gori kada se mastilo razlilo.

Margerit, 136

Dobio sam tvoje pismo danas…

Koji je ovo datum? U pitanju su dani pre Božića. Ja sam mu pisala skoro nedelju dana pre toga. Komunikacija ovde mili. Nikada više neću kukati zbog loše 3G konekcije.

…i seo sam da ti napišem ovo čim sam završio sa ludenjem. Ne znam šta ti je Pol rekao u Londonu i ne zanima me. Nemamo dokaze dok ne budemo imali činjenice, NE MOŽEŠ DA MU VERUJEŠ. Drži distancu od njega. On kaže da se ne seća sebe, možda se i ne seća, ali je činjenica da je taj lik tvoj stražar i stoji baš pored tebe svaki dan, sa puškom? To nije dobro, (ili ima bajonet ili sablju ili šta već nose tamo. Šta god da je, ne želim to u tvojoj blizini.) Odmahujem glavom. On još uvek ne razume. Nije video Polovo lice kada je čuo za tatinu smrt. A Teo ne zna „poručnika Markova“ – ne shvata da nikada nisam bila sigurnija nego sada kada sam pored njega.

Ostavićemo sa strane to kako si. Zaboga, uspela da padneš i polomiš Žar-pticu. Da, Henri ovog univerzuma bi mogao da popravi, ali bio bih mnogo zadovoljniji kada bih ja mogao da bacim pogled na Žar-pticu. Dakle, možda ću i moći jednoga dana da spavam ponovo. Evo šta će biti. Sredićeš mi nekako vizu za Rusiju, a ja ću

uraditi sve što treba da dođem do tebe. Ne zanima me i ako budem morao da hodam do tamo u svojim cipelama za sneg. Moramo da te

izvučemo odatle, sigurnu i bezbednu; ništa nije važnije od toga. Zaustavlja mi se dah dok se trudimda na licu ne pokažem ništa i ne odam emocije. Teo bi pristao na svaku opasnost u kojoj je i Pol bio – on bi se borio za

mene, jednako žestoko kao Pol, i želi da me zaštiti isto tako. Sve što sam osećala prema njemu se razbuktava i, iznenada, očajno mi ned ostaje, toliko – da jedva mogu da se nosim sa tim. U ovoj dimenziji ne postoji CNN. Da li je Teo

možda, nekako, čuo o pobuni? Da li ludi od brige misleći da sam možda povređena ili mrtva?

137

Ovde sam deo instituta u Parizu. To je samo po sebi dovoljno prestižno, da bi trebalo d a možeš da me provučeš kao predavača ili nekog ko bi trebalo da bude nauniverzitetu, tako nekako. Ja ću ići u Rusku ambasadu ponovo i preklinjali za vizu. Na jedan ili drugi

način, biću sa tobom uskoro. Ja sam te uvalio u ovaj haos, Meg. I kunem ti se, ja ću te izvući

iz njega. Ne postoji ništa važnije u bilo komuniverzumu od toga. Teo

Lagano sklapam pismo i držim papir na svojim grudima. Vladimirov glas postaje blag dok izgovara, „Pretpostavljam da je bolje da ovo pismo ne pominjem caru.“ „Molim te.“ Kao da bi me on ikada izdao. Pružam mu jednu ruku, jedinom bratu kog ću imati. Vladimir me ništa ne pita, iako mora da se u sebi pita šta se, kog đavola, događa sa mnom. On je uz mene, šta god da se dešava. Shvatam da ćebuku mi nedostajati kada odem. Onda čujemo i vikanje ispred – ne od nekoliko muškaraca, već od desetine. Stotine. Vladimirova šaka steže moju i delimo strah. I samo nam je trenutak potreban da shvatimo da to što čujemo nije panika. To je slavlje. Izlećemo iz mog šatora i vidimo vojnike kako bacaju kape u vazduh i sipaju vodku iz boca da nazdrave svojoj sreći. „Šta se dešava?“ Vladimir viče. „Kakve su vesti?“ Car Aleksandar korača prema nama, sa širokim osmehom na licu, izlazeći iz gomile. „Lojalisti su napali sile mog brata izdajice danas po podne. Sergej je mrtav. Isto tako je mrtva i njegova pobuna.“ On se pridružuje radovanju zbog smrti svog brata. Uzevši u obzir to da je Sergej nas da ubije, je možda i opravdano. Jasmeje. samo mogu da mislim o tome da je hteo ovo jedini put to kada sam videla cara da se Vladimir još ne kreće da slavi, ali njegovo olakšanje je evidentno. „Koji hrabri vojnici su potukli pobunu?“ Car deluje kao da misli da to nije baš tako značajan detalj, ali govori, „Azarenkov bataljon.“ To znači da je i Pol bio u bici. „Poručnik Markov… da li je dobro? Da li je povređen?“ „A kako bih ja to mogao da znam? “ Caru Aleksandru je već dosadilo da priča sa svojom decom dok vojnici čekaju da ga slave. „Pogledaj u izveštaj, ako želiš.“

138

Vladimir baca pogled na mene i hvata me za ruku. „Hajde sa mnom

Margerit. Doneću ti izveštaje.“ To su, zapravo, rukom pisane strane papira. Neuredne su jer su bile

poslate pre nego što je mastilo stiglo da se osuši. Dok stojim tamo u carevom šatoru i držim papir, naprežući se da protumačim reči, mogu da pročitam da je veliki vojvoda sačekao smrt na bajonetu. Kako je samo devetnaest carevih odanih vojnika platilo svojim životom, između ostalog i pukovnik Azarenko. Čitam kako je osmorica vojnika teško povređeno. I saznajem da je jedan odpovređenih vojnika – Pol. Vladimir me gleda u oči i steže mi ruku.

139

18. „ZAR NE MOŽEMO DA IDEMO MALO BRŽE?“ OSEĆAM SE LOŠE ŠTO, UOPŠTE, IZGOVARAM TAKO nešto. Konji idu najbrže što mogu vukući sanke preko snega brže nego što bi išlo bilo koje motorizovano vozilo. A opet se osećam kao da bih mogla da trčim brže od konja, kad bih sve prepustila pukoj snazi straha zbog Pola, kao da bi spojevi gravitacije napukli i da bih odletela do tamo, pravo do njega. „Samo smireno“, govori tata. On se prijavio da me odvede, iz samilosti i

saosećanja. Ne znam da li bih mogla da podnesem da budem sa bilo kim drugim sada, sa nekim ko ne zna pravu istinu. „Ako ovako nastavimo, bićemo tamo kroz jedan sat.“ „Znam. Izvini. Samo ja…“ Ali šta bih mogla da mu kažem? On govori to umesto mene. „Samo ga voliš.“ Kada se okrećem i gledam u njega u čudu, tata samo odmahuje glavom skrušeno i tužno. „Znam kako izgleda zabranjena ljubav, Margerit. Naučio sam da je prepoznam u očima tvoje majke.“ Obuhvatam i grlim njegovu ruku. „On mora da bude dobro.“ „Ako poručnik Markov ne preživi, da li i Pol umire onda?“ „Niko ne zna zasigurno. Ali… verovatno da umire.“ Tata me gleda. „Za kog od njih dvojice se bojiš?“ „Za obojicu.“ Oštar i hladan vazduh mi štipa obraze dok jurcamo napred. „Vezana sam za Pola – svuda, možda na isti način na koji si ti vezan za mamu.“ Tata postaje ćutljiv na nekoliko trenutaka pre nego što izgovori, „Mi nismo zajedno tvom svetu. Tvoja majka i ja.“ „Rekla samuti…“

„Da, rekla si mi, a ja nikada nisam video da neko izgleda tako utučeno i slomljeno dok govori, navodno, radosne vesti. “ Tatine reči su blage kao i uvek.

On je oduvek znao kada i kako da me pogura. „Dovoljno je utešno to da znam da postoje neograničeni svetovi. Neograničene opcije. Sada znam da smo nekada, negde, Sofija i ja imali svoju šansu. Ali ne smeš da me lažeš da bi mi poštedela osećanja.“ „Vi ste bili zajedno, oduvek. Ništa nije moglo da vas razdvoji.“ Istina: tata zaslužuje istinu. „Ništa osim smrti.“ On teško diše. „Nikada je ne bih prisiljavao da još rađa.“ „Ne njena“, šapućem. „Tvoja.“ 140

Vozimo se u tišini kratko nakon toga. Ne čuje se nikakav zvuk u blizini, samo zvuk kopita konja, kretanja sanki kroz sneg i zveket uzda. Da li tata ludi?

Kakav bi bio osećaj čuti da si negde mrtav? Tata stavlja jednu ruku oko mene. „Jadno moje drago dete.“ Oči mi se pune suzama dok se naslanjam na njega. On me grli jače tešeći me. Shvatam da ovo znači biti roditelj – suočiti se sa najužasnijom stvari koju bi mogao da čuješ i da ti se desi, a da opet, samo misliš na to koliko ć e to povrediti tvoje dete.

„Je li to bilo skoro?“ pita me tata tiho. Klimam na njegovom ramenu. „Baš pre nego što sam otišla.“ „Mora da ti je teško što me vidiš.“ „Ne. Predivno je biti opet s tobom. Zato što si toliko isti, na toliko načina. Mnogo više nego što si drugačiji.“ „Jesam li ti bio dobar otac? Uvek sam se pitao kako bi to bilo, da sam imao prilike?“ „Bio si najbolji.“ Sve sitne čarke koje sam imala sa tatom – kako je odbio da mi pozajmi kola, ili kako me je zezao zbog moje navučenosti na Vampirske dnevnike, ili što ponekada, jednostavno, ne bi prestajao da glumi špansku inkviziciju Monti Pajtonovaca – ništa od toga nije bilo važno, ni najmanje. „Pustio si me da budem svoja, i Džozi i mene. Naš dom je uvek bio uvrnut, ne kao kuća druge dece, a meni to nikada nije smetalo. Svi drugi su morali da se uklope u svoju kuću. Oni su morali da razmišljaju o tome šta će drugi ljudi misliti. Mama i ti – vi nikada niste radili to. Vi ste želeli da mi nađemo svoje mesto u svetu, ali ste uvek bili tu da nam pripomognete. Govorili ste nam da

nas volite svako veče pred spavanje. Uveče, posle večere, ti bi prao sudove i mumlao pesme Bitlsa. „In my life“ je bila tvoja omiljena, i više nikada neću biti sposobna da je čujem, a da ne mislim na tebe. Ne bih želela. Volim te mnogo.“ Zarivam glavu u njegovo rame, a njegova ruka oko mene me steže jače. Posle nekog vremena, on kaže, „Kako se insekti uklapaju tu?“ „Insekti?“ „Insekti – beetles?“10 „Bitlsi su bili rok bend.“ Nije da će ovo imati smisla za njega; smejem se kroz suze. „Pevači. Oni su bili pevači koje si ti voleo.“ Tapše me po ramenu. „A tvoja majka i ja smo bili srećni?“ „Skoro luđački srećni.“ „Sofija ima dobar život?“

10

Beetles (eng.) – insekti, bube. U pitanju je kalambur autorke. (prim.prev.) 141

„Ona je čuvena naučnica, radi na svojim istraživanjima i to je zanima više od bilo čega na svetu. Ima Džozi i mene i sjajna je mama, ali pretpostavljam da si mogao to i sam da vidiš. Mislim da bi mogla da kaže da ima skoro savršen život, pre nego što je izgubila tebe.“ „Hvala ti“, kaže tata. „To će mi značiti, da se uvek setim.“ Onda se zaustavlja. „A šta će biti sa velikom vojvotkinjom Margerit?“ „Kako to misliš?“ „Ako ikada odeš odavde, kakvi će biti efekti na veliku vojvotkinju? Da li će biti posledica? Da li će se sećati bilo čega od ovog? Da li će…“ Glas mu se gubi opet. „Da li će znati čak i da sam ja njen otac?“ Prvi implus mi govori da mu kažem „ne“. Videla sam kako se Pol u londonskoj dimenziji ponašao nakon što je moj Pol nastavio; potpuno je izgubio sećanje, nije imao predstavu šta mu se dogodilo. Ali kao što se vidi, Pol i ja putujemo potpuno drugačije kroz dimenzije. Ko može, onda, da kaže da li će ili neće druga Margerit imati neka sećanja? „Ne znam“, odgovaram tati. „Za njeno dobro, nadam se da hoće. Potreban si joj.“ „I meni je ona potrebna, isto.“ Zapamtiti, razmišljam, pokušavajući da utisnem ovaj trenutak u svom umu, da ostanu tragovi čak i kada odem. Tatina ruka me još jače stiska, kao da on shvata šta pokušavam da radim. Možda i razume. Zapamti ovo zauvek. Konačno uspevamo da uhvatimo pogled na mesto gde se održavala borba, iznad visokog grebena. Prvo deluje kao da vidim mrlje i tačke crnog i kretanje koraka kroz prazninu koja se širi u belini. Međutim, kako se približavamo, uočavam i tragove crvenih mrlja u snegu. Vetar šiba noseći miris bitke: miris baruta i nečega što miriše kao smrt. Tata je jedva uspeo da zaustavi sanke. Nekolicina vojnika ima grub i nepristojan pogled – žensko koje ulazi među njih? – sve dok me jedan general ne prepozna. Kada mi se obrat i „Vaše carsko visočanstvo“, i ostalima to

privlači pažnju. Krećem da se nosim kao velika vojvotkinja, što i jesam, i zahtevam, „Vodite me kod Pola Markova.“ Znala sam da je medicina u ovoj dimenziji daleko primitivnija nego u mojoj, ali nisam bila spremna na taj prvi pogled na bolnicu. Vojnici leže na

krevetima, improvizovani zavoji im drže ekstremitete koje su izgubili, stopala ili šake. Metalne činije služe da se drže medicinski intrumenti i krv. Ovi muškarci su u užasnim bolovima, većina njih.

142

Morfijum postoji ovde, ali nema ga u dovoljnim količinama. Mogu da

čujem vrištanje, jaukanje, molitve i jednog dečaka koji je mlađi od mene kako žalosno kuka za majkom. Pol se ne čuje. Dolazim do njega i gledam ga užasnuta. On je povijen zavojima: oko ramena, oba kolena, i što je najgore, po sredini. Pročitala sam dovoljno ratnih romana da znam šta je značila rana u stomaku u danima pre nego što su postojali antibiotici.

Ne. Nije moguće. Pol neće umreti. Ne može. Nekako ću ga pratiti kroz ovo. Pisaću Teu u Parizu i reći ću mu da ostavi svoje posudice preko noći, da može da izmisli penicilin. Biću sa njim svake sekunde. Pol će se izvući. Kada kleknem pored njegovog kreveta i uzmem ga za ruku, Pol se

pomera. Njegova glava pada na jednu stranu, kao da je preteška da bi se pomerala. On otvara oči i kada me prepoznaje, pokušava da mi se osmehne. I tako gadno povređen, on pokušava da uteši mene. „Sve će biti u redu“„govorim. Gorka mi je ta laž u ustima. Čak i da preživi, znam da njegove noge više nikada neće biti iste. Da li može da ostane vojnik? Nije ni važno. Ništa nije važno osim toga da se spase. Ja sam sada ovde. Neću te ostavljati.“ Pol pokušava da govori, ali ne može. Njegovi prsti kruže oko mene, kao da hoće da me uhvati za ruku, ali je preslab. Jasno je, doktori su u blizini. Naravno da drugi vojnici mogu sve da čuju. Dođavola sa njima svima. Spuštam glavu na njegovu ruku i ljubim je. „Volim te Pol. Volim te mnogo. Nikada, nikada te neću ostaviti opet.“ „Margerit…“ Tatina ruka se spušta na moje rame, ali kada odmahnem glavom, on se povlači. Pol uzima vazduh, a onda zatvara oči. Ne mogu da budem sigurna da li je budan i dalje, ali u slučaju da jeste, nastavljam da mu govorim koliko ga volim i ne puštam mu ruku. Čak i da je, većim delom, van sebe, čak i da ne može da m e vidi ili čuje, on će moći da oseti taj dodir i znaće da sam pored njega. Svesna sam toga da drugi vojnici i doktori gledaju u nas. Ovo što sam sada rekla Polu, nijedna velika vojvotkinja ne bi nikada, nikada smela da kaže običnom vojniku. Ali isto tako znam da se nijedan od njih neće usuditi da progovori reč o ovome. Širenje tračeva o nekom članu carske porodice je siguran put za transfer u Vladivostok.

Sa onom slobodnom rukom, proveravam oko njegovog vrata, nadajući se da će Žar-ptica biti oko njegovog vrata. Više mi nije stalo šta će se desiti meni. Ali bih mogla da se osiguram da moj Pol putuje dalje, da bar on preživi sve ovo.

143

Ali mi ipak treba i ovaj Pol da živi. Nije važno. Žar-ptica nije oko njegovog vrata, a kada naredim jednom od zdravih vojnika da pretraži Polove stvari, oni ne nalaze ništa što imalo podseća na to. Pukovnik Azarenko je umro na polju i nemam više koga da pitam.

Žar-ptica je izgubljena, a već sada gledam kako dva čoveka umiru u jednom telu.

Kada je pala noć, Pol se još jednom mrda. Trepće i otvara oči, a moj osmeh je razoren i pomešan sa suzama. „Pole? Ovde sam, голубка, to sam ja.“ „Svaka Margerit“, kaže mi i umire. Neko vreme nakon toga, sve je nejasno. Mislim da sam vrlo smireno

ustala, išetala napolje i kada sam bila sigurna da sam dovoljno daleko od bolnice, počinjem da vrištim. Povredenim vojnicima je potreban odmor. Oni ne bi trebalo da me čuju kako vrištim i urličem, dok mi se grlo ne odere i dok mi oči ne ovlaže i padnem na kolena u sneg. napolju samasrce nekoliko višei stopala ne mogusudaoduzeta vrištim,od ostajem MojaKada kolena hladnoće; puštam i um trenutaka. da idu za njima. Puštam ih da se zalede. Neka izgube osećaj. Onda preostali deo mene može da nastavi i posrne. Svaki put kad pomislim da sam došla do tačke kada više ne mogu da osetim još više bola, sećanje mi navire: Pol u uskršnjoj sobi drži jedno od Famberžeovih jaja u rukama; Pol me vodi dok plešemo valcer, toplota njegove široke šake na mojim malim leđima; Pol me iznova i iznova ljubi dok ležimo isprepletani.

Konačno uspevam da se pridignem na noge. Jedan doktor stoji u blizini. Verovatno su mu rekli da me prati, da ide za mnom, plašeći se da sam na ivici kolapsa. Pitam „Gde jeglas. profesor Kejn?“ Glas mi je hrapav, više kao glas starice nego mojga, sopstveni Odveli su me do šatora, verovatno do onog koji je meni namenjen, ali tata je unutra. Dok ulazim unutra, on ustaje. „Rekli su mi da je gotovo. Mislio sam da ti je potrebno nekoliko trenutaka.“ „Jeste. Hvala ti.“ „Tako mi je žao, mila moja. Tako, tako mi je žao. Markov je bio dobar čovek.“ Na ove njegove dobre reči, rana se ponovo otvara, ali uspevam da suzbijem suze. Onda vidim šta je tata radio sve ovo vreme. Na njegovom kamp stolu leži moja Žar-ptica – koliko vidim, u jednom je komadu.

144

Njegov pogled prati moj. „Posvetlo sam se potpuno tome. Možda sam

uspeo. Ali nisam siguran da mogu da ti dozvolim da uradiš nešto tako opasno bez ikakvog testiranja.“ „Ja mogu da ga testiram“, kažem dubokim glasom. Uzimam Žar-pticu i prelazim po njoj pokretima koji bi trebalo da su podsetnik – metalni slojevi ispod mojih prstiju puckaju – sve dok šok ne prođe kroz mene. Bol je intenzivan, a elektricitet skoro nepodnošljiv – ali ih pozdravljam. Takva vrsta bola je jedino što može sada da mi otupi bol u srcu. Zahvalna sam što mogu, makar nekoliko sekundi, da se odmorim od tuge. „To izgleda kao da boli.“ Tata uzima Žar-pticu od mene, ali mu ja ne dozvoljavam.

„To treba da boli – to što sam uradila.“ Pokušavam da se osmehnem. „Uspeo si da je sastaviš opet. Vidiš, znala sam da si genije.“ Tata prolazi rukom kroz razbarušenu smeđu kosu. „Jesi li apsolutno sigurna da je to ono što ta naprava treba da radi?“ Zabrinut je. Ne mogu da ga krivim. Čak se i ja osećam nelagodno od pomisli na sledeće putovanje sa ovim uređajem. Kako god, moja jedina alternativa je da čekam nedeljama ili mesecima da vidim da li će Teo biti pozvan u Moskvu ili ću ja putovati u Pariz lično. Moram da se vratim kod mame. Moram da joj ispričam sve o Konliju i to uskoro. Teova Žar-ptica će ga upozoriti da sam ja nastavila i on će me pratiti. Pitanje je samo – gde ću ja otići. Moja Žar-ptica je još uvek podešena da pratim verziju svog Pola koji mi je, upravo, umro u naručju. Međutim, gotovo da nije ni važno gde idem, dokle god uspem da završim tamo gde će me Teo naći. Verujem da će me Teo vratiti kući. Iznad svega, verujem svom ocu.

„Radi“, kažem i nadam se da to zvuči dovoljno uverljivo. Ja ću sada da idem.“

Tata klima glavom. Oči su mu crvene. Ovo je možda poslednji put da vidi ćerku koja zna ko je on zaista. Ovo je možda poslednji put da vidim tatino lice. Bacam se u njegovo naručje i zatvaram oči dok me on drži zagrljenu. „Volim te“, tata mi šapuće. „Voleo sam te svakog trenutka, svakog sata od kad si bila rođena. Čak i pre toga.“ „I ja tebe volim, tata. Govorila sam ti to skoro svakoga dana, čak ni to nije bilo dovoljno. Nikada ne bi bilo dovoljno, bez obzira na sve.“ Preteško je da ga pustim. Još uvek sam u njegovom zagrljaju dok dodirujem Žar-pticu. Poslednje što osećam u ovoj dimenziji je njegov poljubac na mom obrazu. Zbogom. Zbogom.

145

19. KADA SAM SE POJAVILA U NOVOJ VERZIJI SEBE, SEDIM U STOLICI, FINOJ I MEKANOJ. PA, OVO JE fino za promenu, mislim u sebi, pre nego što otvorim oči i vidim… Svoju galeriju portreta, u svojoj sobi. Shvatam da sedim na svojoj stolici u uglu i gledam u svoje slike Džozi: iste

plave oči, isti vedar izraz na licu. Zidovi u mojoj sobi su ofarbani u istu nežno krem nijansu. Moje zavese sa šarama lagano se kreću na povetarcu, zato što mi je prozor otvoren, kao i obično. Čak nosim i svoju omiljenu haljinu, onu crvenu sa žutim pticama i krem cvećem. Kod kuće sam. Ipak, kada pogledam u krevet, shvatam da pokrivač na mom krevetu nije baš isti. To je stari svileni pokrivač koji mi je Džozi poklonila za Božić prošle godine, ali boje i šare su drugačije. Divila sam mu se ranije u katalogu (ne stidim se što sam nagoveštavala šta bih želela za poklon) i sećam se da je postojao opis koji je objašnjavao Svaki proizvod je unikatan. Sada kada razmišljam o tome, Džozin portret izgleda isto, ali visi por ed slike moje drugarice Anđele, umesto pored tatinog portreta. A mamin portret je prikazuje u beloj pamučnoj bluzi na zakopčavanje umesto u sivoj majici, za koju se sećam da sam ja izabrala. Ova dimenzija je vrlo, vrlo slična mojoj – ali nije moja. U početku osećam nalet nostalgije zbog činjenice da sam okružena nečim što toliko liči na kuću, a opet nije moje. Onda shvatam: akoPola sam –krenula dimenziju, a moja Žar-ptica je podešena da li to napred znači daujedrugu i on uspeo? da prati Moralo bi. Mora. On je žiu. Srce mi se puni nadom pri pomisli da je moj Pol preživeo, da je negde u blizini … …i onda zastajem nakratko.

Poručnik Markov, poručnik pešadijskog bataljona njegovog carskog visočanstva – Pol koji me je spasao, onaj sa kojim sam provela jednu savršenu noć – on je mrtav, nestao, zauvek. Sklupčavam se u loptu u stolici. Ruke su mi obgrlile noge. Čovek kog volim je mrtav. Ništa ne može da promeni to. Sećam se kako mu je telo bilo teško u mom naručju, krvavo i prazno, i znam da sam izgubila nešto nezamenljivo. 146

Ovo više ne osećam kao svoju sobu. Mogla sam da budem i u Rusiji, da klečim u snegu i vrištim od bola ne mareći ko me čuje. Ali sada, sada sve što mogu da uradim je da plačem slomljeno. Mogućnosti se sudaraju jedna sa drugom. Emocije mi se vezuju u Gordijeve čvorove. Imam hiljadu načina da volim, sumnjam i izgubim Pola Markova, a osećam da tek sad počinjem da ih otkrivam sve. Sada mogu samo da se fokusiram na činjenicu da smo Pol, Teo i ja, i dalje

u ozbiljnoj opasnosti – a možda i mama i Džozi. Moram da nastavim. Nemam drugog izbora.

Saberi se, kažem sebi. Uzimam Klineks – kutija stoji na identičnoj stolici – tresem nos i pokušavam da se pozicioniram u svet u kom se nalazim – ovde i sada.

Dok gledam po sobi, sve obično postaje mi neobično. Nakon nekoliko nedelja u svetu gde je električno svetlo bila moderna inovacija, fascinantno je da vidim svoj mobilni, muzičku liniju, svoj tablet. Čak i stvari koje nisu tako haj-tek su prelepe jer su mi poznate. Moje farmerke obojene u mrlje od farbe i stara majica stoje preko moje stolice; moja prostirka je na podu, a štefelaj je

postavljen. Očigledno da sam spremala za neki rad.

Uzimam kutiju boja. Samo pogled na te sjajne, srebrne tube mi da je neki osećaj oslobođenja zato što ponovo vidim nešto poznato. Izlazim u hodnik koji

je prekriven bojom za kredu i jednačinama iz fizike, baš kao što bi trebalo da bude. U velikoj sobi vidim mamine biljke i dugin sto, kao i sve gomile papira i

knjiga koje sam očekivala. Neke od šara na stolu deluju malo drugačije. Nadvijam se nad sto da proučim površinu – onoliko koliko je vidljivo pod svim tim papirima – ali jedna stvar od gomile papira mi mami pogled. To je debeli, okrugli metalik disk koji stoji na folderu sa TriadCorporation logoom na sebi… Vau. Oči mi se šire. Nisam zapravo nikada videla Nobelovu nagradu, ali sam oko 95 posto sigurna da znam kako izgledaju.

Dok uzimam nagradu u svoje ruke, diveći se težini masivnog zlata,

shvatam da su mama i tata napravili svoj proboj nekoliko godina ranije u ovoj dimenziji. Gledam u Nobelovu nagradu i mislim, Tako je, bravo, mama. Šta je sa nama ostalima? Šta je sa Džozi? Da, ona još uvek studira okeanografiju na Skripsu, dole u San Dijegu; kupila nam je neke magnete za frižider dole koji i stoje na našem frižideru. Zapravo, sudeći po kalendaru na tabli u kuhinji, ona dolazi kući u posetu za – sranje, za Novu godinu. To je danas. Malo sam izgubila osećaj za datume dok sam bila u Rusiji, sa celom tom

nasilničkom i krvavom pobunom i svim tim.

147

Teo? On je jedan od maminih i tatinih studenata završnih godina, i ovde je asistent. To – ili imaju još jednog hipstera u pokušaju koji je ostavio svoj filcani

šešir sa buvljaka na čiviluku. Čak i sada, Teo se verovatno materijalizuje u ovoj dimenziji, u svom raspalom stanu u kampusu. Mogu da se opkl adim da će biti ovde kroz jedan sat. A Pol…

Kuhinjska vrata se širom otvaraju i čujem mamu kako kaže, „Ako su kognitivne sposobnosti psa zaista bliže ljudskim bićima od onih koje imaju naši najbliži primitivni srodnici, da li bi onda trebalo da razmatramo pse kao naše partnere u procesu evolucije?“ „Stvarno je trebalo da kupimo to štene, još onda kada su devojčice želele jedno.“ Tata ulazi za njom u kuhinju noseći prepunjene kese iz kupovine. „To bi nam bio pravi pseći subjekat za istraživanje i, pored toga, mogli bismo da ga nazovemo Ringo.“ Mama i tata. Oboje su živi, oboje su zdravi i oboje su u našoj kuhinji kao da se nikada ništa nije desilo – zato što je ovde… zato što je ovde sve onako kako bi trebalo da bude.

Mama me prva ugleda. „Zdravo dušo. Mislila sam da si do sada počela već da slikaš.“ „Ćao“, govorim. Apsolutno je neadekvatno, ali ne mogu da smislim ništa pametnije. Priđem ta dva koraka koja su potrebna do kuhinje i oboje ih zagrlim.

„Za šta je ovo bilo?“ Tata se smeje. Nekako uspevam da držim glas smireno dok govorim, „Samo… samo ste mi nedostajali.“ Tata se odmačinje i gleda me sumnjičavo. „Jesi li prosula boje na nešto?“ „Ne! Sve je u redu, kunem se.“ Puštam ih, ali ne mogu da prestanem da se tupavo osmehujem. To što sam blizu njih mi ne leci rane Polove smrti u Rusiji, ali mi pomaže da se osećam skoro celovito. „Sve je u najboljem redu.“ Mama i tata razmenjuju poglede. Ona kaže, „Pretpostavljam da je jednom tinejdžerski hormon morao da proradi i na našu štetu.“ „Bilo je i vreme“, tata odgovara. Guram ih onako malo – ali razdragano; mama i tata bi mogli da me zajebavaju hiljadu puta više od ovog i opet mi ne bi smetalo, ne danas. „Šta ste kupili?“ „Namirnice za lazanje. I malo crnog vina… Džozi bi, možda, želela čašu.“ Mama kreće da raspakuje kese, ali ja uzimam jednu od nje. „Zašto ne pustite mene da napravim večeru? Vi možete da sednete i da se opustite malo.“ 148

Kada se mama i tata ovoga puta pogledaju, izgledaju da im je manje

zabavno, pre deluju kao da su zabrinuti. Mama kaže, „Da li se ti osećaš dobro?“ Tata odmahuje glavom. „Hoćeš da tražiš da pozajmiš kola?“ Smejem se naglas. Očigledno je da u ovoj dimenziji ja pokušavam da izbegnem da radim u kuhinji, kad god mogu.

„Ma prestanite. Sve je u redu. Samo mislim da bi bilo zabavno. To je sve.“ Iako je očigledno da tata baš i nije ubeđen, mama mu kaže, „Henri, odustani.“ Stavlja mi paket lazanji u ruke, a onda se okreće prema mom tati,

nežno mu gura ramena i pokazuje mu u pravcu kauča. Dok on prolazi cerekajući se, mama staje kod mene. Vrlo blago mi dodaje, „Hvala ti Margerit što nam pomažeš. Sada nam to znači mnogo.“ Sada? Šta to znači? Na šta ona misli, sada? „Okej“, izgovaram. To deluje kao bezbedna varijanta. Mama utišava svoj glas; prolazi prstima kroz moje kovrdže. To je radila kada sam bila još mala. Poslednjih nekoliko godina me je to nerviralo, ali neće me više nikada nervirati, ne nakon dva sveta bez nje. „Čak i da policija nađe Pola, možda nikada nećemo razumeti zašto je uradio to što je uradio. Tata i ja bismo odustali od optužbe čim bismo dobili neke odgovore, ali Triad ne bi nikada, tako da…“ Glas joj puca. „Ne mogu da podnesem to što je uradio nama, ali još teže mi pada što je to uradio sebi. Upropastio je ceo sopstveni život, a zbog čega?“ Ne mogu da joj odgovorim na to. Sada jedva uspevam da dišem. „Oprosti mi. Ti si samo pokušala da nas odobrovoljiš. Pustiću te da nastaviš.“ Mama me tapše po ramenu i ide kod tate. Sada samo mogu da stojim tamo u našoj kuhinji, glupavo stežući kutiju od paste i misleći, Šta, za ime Boga? Čak i bez mnogo detalja, razumem šta se ovde desilo. Pol je izdao mamu i tatu. Izdao je nas. Ponovo.

Mislila sam da sam počela da razumevam Pola. Sada mislim da ga nikada nisam zaista razumela, ni njega, ni bilo koga, niti bilo šta. Pola sata kasnije, još uvek radim u kuhinji, ako pod „raditi“ podrazumevamo „besmisleno hodanje u stanju šoka“. Nekako sam uspela da nađem sve sastojke koji idu u paradajz sos, ali mi je trebalo dobrih pet minuta da se setim da treba da uključim šporet. Mozak mi je previše zapanjen Polovom izdajom da mi je teško da se koncentrišem na nešto tako zemaljsko, kao stoje večera. . Da li bi trebalo da kažem svojim roditeljima ko sam ja i odakle sam? Uspela sam da ubedim oca o međudimenzionalnom putovanju kroz 149

univerzume u univerzumu gde niko još nije izmislio ni radio aparat. U ovoj dimenziji, oni bi mi poverovali bez razmišljanja. Sve što bi trebalo da uradim je da izvučem svoju Žar-pticu ispod okovratnika svoje haljine. Međutim, ovde mi nije potrebna njihova pomoć kao što mi je bila potrebna tatina pomoć u Rusiji. Želim da im kažem istinu zato što želim utehu od njih, želim da me slušaju kako izbacujem iz sebe sve, sve što sam prošla do sada. Doduše, to nije dovoljno dobar razlog. Oni su već slomljeni time što im je Pol uradio. Koliko gore bi moglo d a bude kada bih im ispričala dokle ide ta izdaja? I dalje želim da verujem Polu i u Pola, i moje srce pati za onim koji mi je umro na rukama, ali ovog trenutka – svojim instinktima više ne mogu da verujem.

Kuhinjska vrata se ponovo otvaraju i okrećem se da vidim ko je to. „Hej, gde si, Meg!“ Teo mi se osmehuje. „Srećna Nova godina!“ Nisam ga videla skoro tri nedelje. Meni deluje kao da je prošlo tri života. „Teo.“ Bacam se oko njega. On može da se pretvara da je sablaznut koliko god hoće, ali i on mene grli, čak još snažnije, još jače. Šapuće mi na uho, „Sačuvaj taj poljubac za ponoć, ha?“ Šali se. On se, isto tako, ne zeza. Crvenim… a opet, jedino o čemu mogu da mislim je kako Pol leži, na onom krevetu na kom je umro, kako otvara svoje oči da me vidi poslednji put i izgovara, Svaka Margerit. Udaljavam se malo od Tea. „Trebalo bi… uh … rekla sam mami i tati da ću ja spremati večeru.“ Teove oči se šire. „To si ti, zar ne?“ Kada sam shvatila na šta misli, uzimam lanac Žar-ptice palcem i vadim ga iz haljine. Vidno se opušta, sada kada je siguran. Tata viče iz dnevne sobe, „Teo! Uspeo si.“ „Kao da bih propustio novogodišnje veče“, on odgovara smešeći se. Mama mu upada u reč. „Ako nećeš biti od velike koristi u kuhinji, dođi

ovamo i pomozi mi u ovom poslu sa formulama za trideset-dimenzionalnu sferu.“ „Znate šta?“ Teo lupne svojim rukama. „Deluje mi da je danas baš dobar

dan da naučim da kuvam.“ Tata blene u nas iz ćoška, a lice mu se jedva vidi od maminog bujnog filadendrona. „Jeste li vi, oboje, simultano poludeli?“ „Da“, kaže Teo, „to će uštetedi vreme.“ To tatu zasmejava, a što je najvažnije, vraća se onom što je do tada radio, pa Teo i ja možemo da imamo malo privatnosti.

150

Nas dvoje počinjemo da redamo lazanje, sos i sir u staklenu posudu za pečenje. Sve ide kao podmazano. Nema paste koja beži, nema smejanja, nema Pola pored mene. Manje je zabavno ovako.

Dok radimo, pričam Teu tihim glasom o onome što sam shvatila u Londonu. „Da je Pol to uradio, ne postoji šansa da je mogao da izgleda onako iznenađeno. On zaista nije znao ništa.“ „Moj odgovor na to se rimuje sa njesra. Ma daj. TI si previše pametna da

bi bila tako lako izigrana.

Pogođena time, šapućem mu, „Ti ga nisi video. Ja jesam.“ „Ne moram da vidim Polovo lice da bih znao šta je uradio. Ti misliš da si previše pametna da bi te neko slagao? Prevario je tvoje roditelje, genij alce, tako da sam prilično siguran da je i tebe uspeo da zavara“ Ne mogu to da prihvatim. Ne mogu. Ako nešto znam o Polu Markovu, znam da nije toliko zao da bi ubio mog tatu. I ako nešto dugujem Polu Markovu iz Rusije za to što me je voleo i spasao mi život, dugujem da ne sumnjam i u druge verzije njega.

„On nas nije izdao“, kažem. „I neću da ga ponovo izdam sumnjajući u njega.“ Teo uzdiše dok nanosi drugi deo rikote. „Ti imaš dobro srce, Meg. Brzo se naljutiš, ali se brzo i ohladiš. To volim u vezi sa tobom, ali ovog puta – nije vreme za menjanje pravca. Svet stalno promiče pored nas; to znači da moramo da se držimo onog što zaista znamo.“ „Mi ne znamo ništa. Nismo čak ni bili ovde za sahranu. Oni su možda saznali nešto što mi nismo mogli…“ Pregledali su telo. Obauili autopsiju. Ne mogu ni da izgovorim naglas ove reči dok mislim na tatu. „Pored toga, u Rusiji, Pol je umro da bi me spasao. Ne mislim da je tamo negativac.“ Prisećam se kako sam došla u daču, ležanja u Polovom naručju. Njegov šapat mi odzvanja u glavi: голубка. Mala golubica. Neki delić toga što osećam se sigurno ocrtava i na mom licu, zato što Teo postaje još napetiji. „Okej. Dakle Pol Markov nije kučkin sin svuda. Beskonačne dimenzije znače i beskonačne mogućnosti. Sigurno da postoji i neka dimenzija u kojoj za mnom ne žude baš sve žene koje sretnem.“ Ovo zezanje nam i ne znači mnogo da nas oraspoloži. On nastavlja, „Ozbiljno. Bilo šta može da se desi. Sve mora da se desi, u jednoj ili drugoj dimenziji. Tako da mora da postoji dobar i pošten Pol negde. Upoznala si ga. Čestitam. Ali Pol sa kojim mi imamo posla na ovom putovanju? Taj Pol? On nas je zajebao i želi da uradi to ponovo. Nemoj mu dozvoliti. Nemoj da budeš sada blaga prema njemu.“ 151

Uopšte ne osećam kao da sam blaga. Osećam kao da se čvrsto držim. Ja jednostavno ne verujem da je on to uradio, Teo. On je priznao da je obrisao podatke i, naravno, on je ukrao Žar-pticu, ali…“ „Dakle priznao je sve osim ubistva, i to je sve što je p otrebno da se opet vrati u igru sa tobom?“ Teo prolazi jednom rukom kroz svoju neukrotivu crnu

kosu, očigledno pokušavajući da se smiri. „Ovo je i za mene teško, ako nisi znala. Voleo sam Pola. Uvek sam mislio – znaš, da ćemo završiti negde na istom fakultetu na Kembridžu ili Celtech, da ćemo biti ludi profesori tamo, zajedno.“ Osmeh mu je setan i gubi se brzo. „U nekoj dimenziji, pretpostavljam

da ćemo to i uraditi.“ „Čak i ti to vidiš“, kažem, redajući poslednji red sosa od paradajza. „Ti znaš da Pol nije loš momak. On je morao imati dobar razlog za bilo šta što je uradio.“ Teo uzdiše, a izgled njegovog lica je izgled čoveka koji je odustao i izgubio slučaj. „Saberi se malo ovde, dok smo bezbedni i dok sve nije previše čudno. Promisli opet. Zaista promisli. I zapamti, čovek koji bi Pol mogao da bude – to nije ni približno važno kao čovek koji on sada zapravo, jeste.“ Znam da Pol najiskrenije samo želi da me zaštiti – ali znam da je Teo shvatio da smo se Pol i ja zbližili u Rusiji. On ne zna tačno koliko smo se zbližili, ali je uspeo da nasluti dovoljno od istine da bi ga to uznemirilo. Da bi bio ljubomoran.

Kada Teove oči susretnu moje, vidim da on zna sve o čemu ja razmišljam. Jedan ugao njegovih usana se izdiže nagore, kao da hoće da se osmehne, ali mu baš i ne ide, ne može. „Nikada nisam tvrdio da sam objektivan i nepristrasan kada si ti u pitanju, Meg.“ „Potrebno je da budeš objektivan prema Polu.“ Jedno od nas je već objektivno kada je Pol u pitanju“, odgovara Teo. „Ali pretpostavljam da ćemo morati da utvrdimo i saznamo ko. Ali to je igra sa visokim ulozima. Ako se kladiš na Pola – a zajebeš se, oboje možemo platiti svojim životima.“

152

20. VRATA KUHINJE SE OTVARAJU ŠIROM, A TEO I JA GLEDAMO GORE I VIDIMODŽOZI KAKO STOJI I ima svoju majicu Coronado Island i ranac koji joj visi na ramenima.

Osmehuje se zločesto. Je l’ prekidam nešto?“ Vodili smo ozbiljne razgovore o ubistvu u drugoj dimenziji, to je sve, ali to

nije objašnjenje koje moja velika sestra treba da čuje. Pored toga, sada sam previše srećna što je uopšte vidim. „Hej, bre“ Idem do Džozi i grlim je snažno, koliko mogu, sa sve rancem koji mi smeta. „Dobrodošla kući.“ „Hvala.“ Džozi mi prolazi kroz kosu onako kako dobro zna da mrzim. Uobičajeno, bio bi moj red da joj bacim jedan mrki pogled, ali trenutno volim čak i njeno zezanje sa mnom. Poslednji put kada sam videla Džozi, ona je jecala u maminom naručju. Sada je standardno opuštena, riba sa plaže, sa sve japankama i štraftom od sunca posred nosa. Dok joj proučavam lice, uviđam kako je sve, na nove načine, ona slična tati. Plave oči, četvrtasta vilica, kosa boje kestena. Ja sam ta koja liči na mamu, pre kao Vladimir i Petar… To me zaustavlja. Tek sada shvatam da sam u svetu gde moja braća i moja mala sestra nisu nikada postojali. Jesi li dobro?“ Džozi me sumnjičavo gleda. Iz nas, čujem kako Teo stavlja lazanju u rernu. Dobro sam.sva Samo Odmahujem jednom rukom, što je trebalo da …“ sada. značiJesam. nešto kao, Nisam svoja Ali Džozin izraz na licu postaje oštriji, i shvatam da ona misli da pričam o Polu i o ožiljcima njegove izdaje koji su ostali u našoj porodici. To je razlog što je ona kod kuće za Novu godinu, umesto da je po žurkama sa svojim prijateljima. Ona pokušava da pomogne mami i tati da prođu kroz ovo. „Mama i tata su u velikoj sobi?“ Džozi pita i spušta svoj ranac kod vrata, kao što je uvek radila, još od četvrtog razreda. Dok ona poskakuje do naših roditelja, ja se naslanjam na frižider, uznemirena. Kada miTeo upućuje radoznali pogled, ja krećem prema kuhinjskom prozoru. „Idi ti, druži se malo sa njima. Meni treba malo vremena.“

153

Teo ne deluje sto posto zadovoljan tim odgovorom, ali klima glavom

dajući mi neophodan prostor. Nakon što je Teo napustio kuhinju, stojim tamo buljeći kroz prozor. (Kod kuće imamo hvatača sunca koji tu visi, mali narandžasti i žuti leptir. Ovde je hvatač sunca u obliku ptice, skroz plav i zelen). Sada me već srce boli i nema leka za to, ovoga puta. Vidim ironiju u ovome. Celim ovim putovanjem sam patila da budem

ponovo sa porodicom. Sada, kada sam konačno sa njima, man je-više, sada imam još jednu porodicu koja mi nedostaje. Katja i mali Petar – nisam uspela da ih vidim nakon napada na carski voz. Petar je sigurno krajnje prestrašen. Neće moći da spava noću; trebalo je da se donese kauč u moju sobu, da on može da se odma ra blizu mene, da mogu da ga probudim ako bude imao noćne more. A Katja? Ona se verovatno već raspravlja sa carem da se odobri da žene budu u vojsci. A Vladimir sigurno požuruje cara da razmisli o konstitucionalnim reformama, da nijedan drugi pretendent na tron ne može da pokuša da podigne pobunu… Trebalo bi da budemo tamo, razmišljam, pre nego što shvatim da, naravno, ja već jesam tamo. Ona Margerit koja pripada toj dimenziji je ponovo zadužena za sopstveni život. Mi smo dovoljno slične da znam da se ona sigurno brine o Petru, staje na Vladimirovu stranu, za sve što je potrebno, protiv svojeglavog cara Aleksandra.

Ona još uvek oplakuje gubitak Pola Markova, njenog Pola Markova, koji je umro i nestao zauvek.

Da li se ona, uopšte, i seća poslednjih nedelja sa njim? Da li ona zna da je provela tu jednu noć sa Polom, tu noć kada su se sve granice između njih srušile? Ako ne zna, onda… onda sam ja to ukrala od nje. Nešto sveto što je trebalo da bude samo njeno, postalo je moje zauvek. Rekla sam Teu da ne mislim da je Pol zlikovac i negativac ovde. Sada shvatam da bi taj negativac mogla biti ja.

„Da, razmišljala sam o pitanjima etike kada je reč o putovanju kroz dimenzije“, izgovaram za večerom.

Mama i tata razmenjuju značajne poglede, a Teo me gleda u fazonu – Da li si ti normalna? Ja se foliram da ga ne vidim.

„Ovakve konverzacije smo vodili baš često“, mama mi odgovara dok uzima parče lazanje za sebe. „Izvini, dušo, ali nikada nisam mislila da si ti zainteresovana.“ Moram priznati da je ovo mnogo više istinito nego što nije. Da se nisam isključivala, s vremena na vreme, kada su bili neki zajebani razgovori koji se 154

tiču fizike, sigurno bih poludela. A pored toga, kad bi se bilo šta od tih teorijskih stvari primenilo u mom stvarnom životu? Sada, naravno, znam odgovor na to pitanje.

„Kad god ste pričali o tome ranije, uvek je bilo, znate, 'šta ako'. Apstraktno, ne konkretno.“ Nadam se da zvučim dovoljno kul, opušteno, da sam samo zainteresovana da o nečemu ćaskamo. „Stvari su se promenile sada.“ „Jesu, promenile su se.“ Tata izgovara grubo, i znam da misli na Pola. Okupljeni smo oko duginog stola koji je, privremeno, raščišćen od haosa papira, da bi se napravilo mesta za lazanju, salatu, hleb sa belim lukom i keramičku posudu koja je napunjena ledenom vodom. (Nobelova nagrada je

na podu, pored gomile knjiga, nije zaboravljena.) Na toliko mnogo načina, ova scena je baš onakva kakva bi trebalo da bude, ušuškana i malo raspadnuta, ali nepogrešivo naša. Mamina kosa je zakačena pozadi u čupavi rep, uz pomoć dve olovke. Tata nosi naočare za čitanje sa pravougaonim ramom koji liči na kornjačin oklop. Džozi miriše na kakao puter. Teovi laktovi su na stolu. A ja šutiram centralni stalak od stola, što je nervozna navika koju imam, a od koje su moji roditelji pokušavali da me odviknu još od srednje škole. Tu je čak i paket sjajnih šešira koje je Džozi kupila, kao što radi svake godine, mada ih nikada ne stavimo pre ponoći. Ali ipak, tu je i prazna stolica za stolom, mesto gde je Pol trebalo da bude,

a nije. Najsnažnije prisustvo u sobi je njegovo odsustvo. „Mislili smo da je postojala šansa da se zakorači u nekoliko malih slojeva multiverzuma kroz još jedan par očiju… i da bismo se onda vratili kući, da podelimo znanje.“ Pogled joj postaje mračan. „Ali očigledno da znanje nije dovoljno nekim ljudima.“ „Ma daj, Sofija.“ Teo je gleda svojim najšarmantnijim osmehom, koji je prokleto baš šarmantan. „Nemoj mi reći da ti postaješ i paranoična.“ Mama odmahuje glavom; jedna kovdrža joj pada uz lice. „Ne mogu da oprostim to što je Pol uradio. Izigrao je poverenje svih nas. Ali to ne znači da nije bio u pravu u vezi sa Triadom.“ „Čekajte, Triad još pokušava?“ Džozi pita, a usta su joj puna salate. „Mislila sam da ste im rekli da odbiju.“ Tata uzdiše. „Pokušali smo. Ispostavlja se da je dosta teško da multinacionalna kompanija odustane od bilo čega. Posebno kad su fmansirali tvoje istraživanje.“ „Od čega tačno želite da pomerite Triad?“

155

Teo podiže jednu ruku prema mojim roditeljima, a ovaj gest shvatam kao – ja-ću-preuzeti-ovo. „Neki istraživači u Triadu su želeli da pomere granice onog što mi možemo da uradimo. Teoretski, to je sve dobro! Nije da mi ne želimo da shvatimo i naučimo više o mogućnostima kada je putovanje kroz dimenzije u pitanju. Ali Konli ne želi da šalje samo energiju kroz dimenzije. On želi da šalje materiju.“

Odmahujem glavom negodujući; ovoliko mogu da razumem. „Svest je u formi energije i može lakše da putuje. Ali sa materijom je to neuporedivo teže, je l’ tako? Skoro da je čudo to što Žar-ptica može da putuje.“ „To je tačno“, mama mi potvrđuje u svom profesorskom modu. „Ipak, sama Žar-ptica, takođe, potvrđuje i to da transfer materije kroz dimenzije jeste moguć.“ „I to, samo po sebi, nije loša stvar“, uskoči Teo. „Mislim, zar ne bi bilo kul doneti neku tehnologiju iz dimenzije koja je malo naprednija od naše? Doneti je ovde, analizirati, shvatiti kako da se naprave replike i efekti? To je zlata vredno.“

Prisećam se tehnologije iz Londona – holografski ekrani, smart phone

prstenovi i sve ostalo.

„Dotle nemam nikakvih primedbi.“ Tata deluje iznureno. Ja odlučujem da mu naspem još malo vina; on obično ne bi popio više od jedne čaše za novogodišnju noć, ali mu je večeras možda potrebno. „Ali Konli ima agresivnije motive. To zvuči – ne kao da želi da proučava druge dimenzije, više kao da želi da, pa… da ih špijunira.“ Je l’ možete da verujete?“ dodaje mama. „On želi da nađe načine da oni koji putuju, u potpunosti preuzmu tela drugih sopstava – na duži vremenski period, ako ne i za stalno. Mi to nismo zamislili tako. Nikada nismo želeli da naudimo ili povredimo nekoga, a to o čemu Konli govori ide i preko toga. Žarptice bi se koristile da… da kradu ljude od njih samih.“ Tata trese glavom, kao da ga je prošla jeza. „Mogla bi da pričaš sa svojom najboljom drugaricom, a da nemaš predstavu da su oni zamenjeni špijunima iz druge dimenzije. To je neopisivo zastrašujuće.“ Teo i ja se pogledamo, sa strane, i nastavljamo da sedimo veoma, veoma mirno.

Mama uzdiše duboko. „Bilo kako bilo, kao što sam rekla, Pol je otišao predaleko. Sada je prekasno da zaustavimo Triad da dalje razvija ovu

tehnologiju. Previše kasno.“ Ona to izgovara sa vidljivim žaljenjem. „Oni su to samo odložili za nekoliko meseci. Bolje bi mu bilo da je radio sa nama; i dalje

156

mislim da smo mogli da ubedimo Konlija u vezi sa rizici ma koji nadjačavaju sve dobrobite.“

„Upravo tako“, kaže Teo. „Promena dolazi iznutra, zar ne?“ „Zato smo te i pustili da stažiraš tamo, u Triadu, ali nije trebalo“, kaže tata. „Oni su te toliko izmučili ovih nekoliko meseci, da nismo ni bili sigurni da ćemo te videti večeras. Ti si svestan da opasno zaostaješ sa disertacijom, je l’ da?“

Teo glasno uzdiše. „Molim vas, je l’ možemo da ne pominjemo reč 'disertacija' za praznično veče, to je kao da ste rekli 'krvava Marija' tri puta u ponoć, ispred ogledala?“ Tata podiže ruke u fazonu predajem se. Sećam se da je taj isti gest napravio kada sam se ubeđivala sa njim da bi trebalo da slikam u svojoj sobi, zato što bi svaka mrlja onda bila samo moj problem. To sećanje mi mami osmeh, a opet, u isto vreme hoću da zaplačem. „Bilo kako bilo, nije mi smetalo da budem u Triadu“, nastavlja Teo. „To mi je bila prilika da odbranim naš rad. I, znate, shvatam da Konli želi nešto zauzvrat za svoje investicije. Mi samo treba da ga nateramo da razume gde su

granice, etičke i bukvalne. Zato što, ozbiljno, toliko toga ima što bismo mogli da prenesemo kroz dimenzije.“ „Treba da se molimo za to. Možemo li sada da diskutujemo o nečemu drugom? Priznajem, ne mogu da mislim o Polu, a da ne …“ Tatin glas se kida, i znam da želi da kaže nešto o tome kako je ljut, ali to nije tako. On nije ljut; samo je slomljen.

Mama tiho izgovara, „Napravila sam mu rođendansku tortu.“ „Nemoj to da radiš sebi.“ Teo uzima mamu za ruku i steže je čvrsto. Gest toliko pun ljubavi, poput bilo kog gesta koji bih ja uč inila. Je l’ važi Sofija?“ Ona tužno klima glavom. Onda se tata ispravlja u stolici. „Margerit, mi jesmo malo ometeni, ali nismo baš toliko van sebe.“ O čemu on priča? Onda shvatam da sam, nakon što sam svima za stolom sipala vino, sipala i sebi. U Zimskom dvorcu smo pili vino; iskreno sam zaboravila da ovde postoji to što bi bila starosna granica. „Izvinite“, mrmljam.

„Uzmi“, kaže mi mama. „Nova godina je.“ Onda podiže jednu obrvu. „Ali nemoj da ti to postane navika.“ „To je sve moja krivica, siguran sam.“ Teo se ceri. „Svi znaju da sam ja loš uticaj.“ Džozi seva pogledom prema njemu. „Bolje bi ti bilo da ne budeš preuiše loš uticaj.“ Ona priča o onome što misli da je videla u kuhinji, što nas dovodi do

157

pitanja šta ja osećam i šta ne osećam prema Teu, povrh svih zbunjujućih stvari koje su se dogodile… Uzimam gutljaj vina. Ne pomaže. Kada smo završili sa večerom, tata pere sudove. Kada počne da mumla „In my life“, to prvo zvuči kao najlepša stvar koju sam ikada čula. Onda se setim da je ovo poslednji put da ću moći da ga čujem kako pevuši svoje voljene Bitlse – i moram da grizem usne da bih zaustavila suze.

Ili bih možda mogla da ostanem u ovoj dimenziji, zauvek. Primamljivo je. Tata je živ. Naša porodica je na okupu. Štagod da se desilo sa Polom, možemo da sredimo to, da popravimo stvari. A tamo kod kuće, mama oplakuje tatu, zabrinuta je za Pola i nasmrt preplašena za Tea i mene. Moram da joj se vratim. Ova dimenzija možda izgleda kao dom, ali nije to i nikada neće biti. Stojim ispred kuhinje i slušam sve dok tata ne završi. Onda se iskradam na zadnja vrata. Potrebno mi je nekoliko minuta sa sobom, da se sredim, pre

nego što krenemo da gledamo praznični program na Tajms skveru koji se daje na TV-u. To je ista terasa, isto čudno dvorište sa nagibom, koje nije dovoljno ravno čak ni za stolicu na rasklapanje. Čak je i električno osvetljenje identično. Džozine plastične tropske ribe svetlucaju na ogradi. Visoko drveće nadvija se nad dvorištem i zatamnjuje kuće koje su u blizini. Iako smo locirani i u srcu Berkli Hilsa, moguće je zamisliti da smo odvojeni, sami. Kada sam bila mala, imala sam običaj da zamišljam da je drveće kameni zid oko našeg zamka. Volela bih da je to istina.

Klizeća vrata iza mene se otvaraju. Ne okrećem glavu i ostajem da sedim na stepenicama terase. mi nabacuje na ramena mamin negoTeo što sedne pored mene. „I evo nas ovdekardigan ponovo.“u boji zelene jabuke pre Uprkos svemu, ja se smejem. „Ovde je celo ovo luđačko putovanje počelo.“ „Mora da želiš da ti nikada nisam ništa rekao o Žar-pticama.“ „Ne, drago mi je što jesi.“ Razmišljam o svemu što sam videla, o svakom aspektu koji sam otkrila u ljudima koje volim. Naročito u Polu – uvek, uvek u Polu. Gde li je on sada? Da jeovde, možda bih znala da li je to što volim u njemu isto, da li je nastavilo da živi. Sve što znam je da ga želim pored sebe toliko mnogo, da to boli.

„Imaš taj zamišljen pogled u svojim očima.“ Teo spušta podlaktice na svoja kolena i naginje se napred da mi posmatra lice. „Kako se držiš?“ 158

„Mislim da bih mogla da pokušavam da to odgonetnem celu narednu godinu – i da još uvek ne znam.“ Je l’ ti teško, to što si blizu tate? Ja sve vreme želim samo da ga zagrlim. Ti bar to možeš da uradiš, a da se Henri ne pita jesmo li naduvani.“ Imajući u vidu da je ovo izgovorio Teo, to i nije samo šala. AliTeo se dobro držao, bar koliko ja mogu da procenim. Verovatno da ne bi trebalo da pitam čega se dokopao u Parizu. Mogu da se opkladim da je to uključivalo i apsint. „Slušaj“, kaže mi on. „Očigledno je da želiš da svališ krivicu na Triad, umesto na Pola. Tako?“ „Čak si i ti priznao da su ovi iz Triada otišli predaleko“, govorim. „Ko zna šta su još smislili?“ „Vajat Konli, eto ko.“ Teo prolazi rukom kroz svoju kosu. „Pa zašto ga onda i ne pitamo?“ Blenem u njega. „Samo da odšetamo do jednog od najvećih tajkuna u svetu tehnologije, u bilo kom svetu, i da ga pitamo šta radi?“ „Ne budi bukvalista. U ovoj dimenziji, sa Triadom smo saradivali mnogo bliže. Sećaš seja sam tamo bio na stažiranju mesecima. To znači da imam pristup njihovom sedištu – onom mega-kul modernom, tako da odemo prvo do tamo, čim prodemo kroz ulazna vrata sutra.“ On vadi iz džepa košulje laminiranu karticu za prolaz na kojoj je trouglasti Triad logo.

„Možemo da uđemo u zgradu“, šapućem smešeći se. „Pa ti imaš pristup njihovim kompjuterima.“

Teo podiže ruku u znak upozorenja. „Moja dozvola za prolaz neće biti sveznajuća i svevideća. Ali možda možemo da je iskoristimo malo bolje nego samo za šta je namenjena. A i pored toga, na dan Nove godine, mesto će biti pusto. To nam daje šansu da zabodemo nos i tamo gde ne pripada.“ Sada sam već znatiželjna da vidim i saznam kakav čovek bi Vajt Konli mogao da bude. Počinjem da verujem da je on igrao značajniju ulogu u mom životu i u vezi sa smrću mog tate, u šta niko još ne sumnja. Teo dodaje, „Dok smo tamo, možda bismo čak i mogli da skontamo kako da nađemo gde je Pol ove dimenzije. Sada je u bekstvu i mi ga, sami, nećemo naći nikada. Ali Triad? To su tipovi koji su razvili softver za agenciju za bezbednost. Od njih se ne može tako lako sakriti.“ Spajam ruke jednu preko druge. „Zašto si ti, još uvek, toliko uveren da je on naudio tati?“ „A zašto si ti, odjednom, tako sigurna da nije? I nemoj da mi počinješ sa tim 'izgledao je nedužno' ponovo. To nije validni dokaz.“

159

„Ova putovanja – druge dimenzije koje smo videli – zar te nisu naučile nečemu?“ Ne, ne želim da postajem defanzivna. Pogotovo što ne želim da se zameram Teu, ne nakon svega što je uradio za moje dobro i za tatino. Okrećem se prema njemu i borim se da nađem reči. „Svaka Margerit u kojoj sa m bila je imala individualnost za sebe, sa svim svojim snagama i slabostima. Ali one su sve bile ja, Teo. Nisam sigurna da postoji išta u tim Margerit što nije već u

meni, isto tako. I nisam samo saznala više o sebi. Saznala sam više i o Polu.“ Ako budem mislila na Pola u Rusiji ponovo, neću uspeti da podnesem to. Prisiljavam se, zato, da se fokusiram na ovo ovde i sada. „Sve te verzije Pola jesu Pol. Poznajem ga bolje nego što sam ga znala ikada ranije. On nije ubica. Mogla bih da se opkladim u svoj život.“ „Pa ti se već kladiš na svoj život, zar ne vidiš to?“ Teo se buni mlatarajući svojim teniskim patikama o terasu. „Nije nikada trebalo da te pustim da pođeš na ovo putovanje.“ „Ako je nečiji zadatak da osveti tatu, onda je to moj zadatak. Da, čak i više nego što je tvoj. I ti to dobro znaš.“ „Da li ti misliš da sam proveo ijedan sekund na ovom putovanju ne grizući se oko toga što sam te doveo u opasnost, da nisam mrzeo sebe što prolaziš kroz sve ovo?“ Teove tamne oči traže moj pogled. „A sada te vidim i čujem kako postaješ sve zbunjenija, gledam te kako spuštaš gard, i samo mogu da mislim o jednom, Margerit će biti povređena. Ako ti budeš povređena, to će biti moja krivica i ja nikada, nikada neću moći to da prebolim.“ Odmahujem glavom kao da nije tako, ali ne umem da mu odgovorim. Ta sirova emocija u njegovom glasu je ukrala moju emociju.

On mi se približava još više, toliko blizu, da se naša lica gotovo dodiruju. „Ti kažeš da si videla drugačije verzije Pola. Da si shvatila ko je on zaista? Pa, šta si saznala o meni, Margerit?“ „Teo…“ Njegova šaka hvata krivinu na mom vratu, stisak je jak i, nekako,

posesivan, a onda me ljubi. Ja uzdahnem, a Teov jezik klizi u moja otvorena usta. Crvenim jako; udovi mi slabe. Moje telo to zna, čak i ako um ne zna. Teo stavl ja svoje ruke oko

mene, i u jednom trenutku, ja samo želim da uzvratim poljupce. Onda se setim Pola i đače u snegu i kako smo vodili ljubav uz svetlucanje vatre. Setim se kako sam volela Pola više nego sopstveni život. Okrećem lice od Tea i kažem, „Stani, Teo, molim te, nemoj.“ On postaje potpuno miran jednu sekundu, a onda me pušta. Neko vreme sedimo jedno pored drugog teško dišući i bez reči. Na kraju, Teo izgovara, „On je u pitanju.“ 160

Htela bih da se raspravljam sa njim, ali to bi učinilo stvari samo još g orim. Teo ustaje sa uzdahom. Kada pogledam u njega, iznenađena sam i malo odobrovoljena, jer vidim da on pokušava da se osmehne. „Hajde da… hajde da sve sutra krenemo ispočetka. Okej?“ „Okej. Sutra.“ Kada budemo ulazili u sedište Triad korporacije, rame uz rame. Čak i sada – uvek – Teo je moj saveznik. Dok kopa da nađe ključ u džepu, pitam ga, „Ti nećeš ni ostati do ponoći?“ „A tradicionalni poljubac?“ Teo podiže jednu obrvu. Pokušava da napravi sprdnju, ali ne funkcioniše. „Sumnjam da će me sreća bolje služiti.“ On zaslužuje bolje od ovog. Ali „zaslužuje“ nema nikakve veze sa ljubavlju.

161

21. MOJA

SOBA.

MOJ

KREVET.

A

IPAK NE MOGU DA ZASPIM.

STALNO

UZIMAM TELEFON SA

punjača i gledam u listu kontakata. Pol Markov je tamo, baš kao kod kuće. Čak sam mu i dodala istu melodiju. Rahmanjinov.

Istog trenutka se osećam kao da sam kod kuće i kuvam sa Polom, dok se oboje pretvaramo da nam se ruke ne dodiruju… Očigledno je da su moja osećanja prema Polu i u ovoj dimenziji poremećena. (Našla sam njegov iskomadani portret u donjoj sobi koja je skladište, pokidano platno koje visi labavo iz svog rama.) Matematika ili sudbina: koja god da je sila koja nas stalno spaja, u svetu

za svetom, izuzetno je moćna. To je nesumnjivo. Ali i dalje nisam sigurna da li ta sila predstavlja moje spasenje ili uništenje. Oko dva ujutro se predajem iskušenju i šaljem poruku Polu. Otkucam poruku, pa onda obrišem sto puta pre nego što sastavim jednostavnu poruku: Treba da razgovaramo.

Iako ležim budna još nekoliko sati, ne dobijam nikakav odgovor. Utonula sam u san misleći na njegovo mrtvo telo u mom naručju. „Je l’ se držiš dobro?“ Teo me pita – otprilike deseti put – za 30 minuta vožnje. „Ma da. Dobro sam. Samo… ovo jutro je bilo mučno.“ Ovo jutro je bilo kao bezbroj drugih u mom životu: tata prav i vafle od borovnice (doduše, noseći svoj zeleni šešir od folije, odsanja; sinoć);mama Džozinosi brblja o svojim luđačkim i komplikovanim snovima koje uvek svoj autfit za jogu, dok smo svi ostali u stvarima u kojima smo spavali, jer je ona – čak i na dan Nove godina ustala rano i radila svoje pozdrave suncu. Ali ovog puta, ja sam istovremeno i doživljavala i gledala iz perspektive nekoga ko zna kako je to kada se takvi trenuci izgube. Do sada, nikada nisam razumela koliko

obične stvari mogu da budu lepe. „Mogu da zamislim.“ Teo gleda u mene. Pogled mu je blag nakratko. A onda mu je pažnja usmerena na put. Trenutno idemo, bar, trideset kilometara preko limita brzine. Teo se probija svojim sportskim kolima kroz svaku prazninu u saobraćaju, kako bismo brže s tigli do Triada. „Drži se, Meg.“

162

Ja se igram sa lancem Žar-ptice koja se drmusa ispod moje majice. Teo i ja smo oprezni u ovoj dimenziji i držimo svoje Žar -ptice sakrivene ispod odeće kroz koju se neće provideti obrisi; u ovom svetu, moji roditelji bi ih prepoznali

u sekundi i shvatili bi šta se dešava. Telefon mi je u džepu suknje, podešen je na vibraciju, tako da nije da bih mogla da previdim poziv ili poruku. Svejedno, ja ga vadim i proveravam opet.

Ništa.

DokTeov auto dolazi do vrha brda, dovoljno daleko u predgrađu, da smo

sada okruženi s više drveća nego zgrada, ja snimam briljantnu srebrnu krivinu koja se izdiže visoko na horizontu. Kada shvatim šta je to, otvaraju mi se usta. Teo se smeje. „Prilično spektakularno, a?“ Kod kuće, Triadovo ultramoderno sedište je, i dalje, mnogo više teoretsko nego što je realno – ispolirano umetničko delo na bilbordima ispred mesta za gradnju. Ovde je sa građenjem završeno i to svetluca kao neka fantastična iluzija, fatamorgana – nadrealna, a opet toliko stvarna da potpuno dominira pejzažem. Zastakljena kocka glavne zgrade okružena je svetlucavom prstenastom strukturom: svetski najveći i najefektniji generator solarne energije. Zgrada Triad korporacije u skladu je sa estetskim dizajnom svojih proizvoda, simbioza lepote i moći.

Teo ima bedž na svojoj dozvoli za prolaz koja nam omogućava da prodemo kolima kroz kapiju obezbeđenja, koja je graničnik njihovog poseda. Trava izgleda kao da je podšišana da bude identične veličine svuda, kao na terenu za golf. Dugački redovi oleandra oivičavaju glatku stazu koja vodi do Triadovog parkinga.

„Hajde“, kaže miTeo. On se smeje, kao da ovo nije ništa. Verovatno da je poludeo samo od pogleda na ovo mesto. „Hajde da ti nabavimo propusnicu za goste.“ Pratim ga i idem za njim, ali ne mogu da izdržim da ne gledam gore u apsolutnu grandioznost građevine dok hodamo prema ulazu. Sunce se prejako reflektuje od stakala, tako da je teško fokusirati se na njih predugo. Ako je Pol u pravu – ako Triadovo zavera ide preko maminih i tatinih najvećih strahova – onda ulazim pravo u lavlju jazbinu. Staklena vrata se otvaraju za nas dok ulazimo u lobi koji izgleda još blistavije i intrigantnije od spoljašnjosti zgrade. DokTeo flertuje sa devojkom koja radi kao obezbeđenje, u želji da se ubrza moja propusnica, ja se prepuštam impulsima da samo gledam. Ovaj prostor bi izgledao spektakularno, u svakom slučaju, ali je nekako nadrealno imati celo ovo prostranstvo za sebe. Moji koraci odzvanjaju blago u toj tišini. Plafon lobija je visok bar deset spra tova, svuda su poredani ekrani koji prikazuju raznolike

163

Triadove proizvode – realno i teorijski. Uvek, barem jedan od ekrana blješti od Triadovog zaštitnog znaka u smaragdno zelenoj boji sa belim slovima koji

upućuju na moto kompanije: „Svuda, uvek, svako.“ Trzaj na rubu mog kardigana me tera da se okrenem oko sebe i ugledam Tea koji je prikačio moju propusnicu baš tamo – kod mog kuka. On mi namiguje. „Opusti se. Zapamti – koliko god da ovo izgleda impresivno, tvoji

roditelji su najvažnija i najveća stvar koja se dogodila ovom mestu.“ Teško. Ovo je kuća koju je Vajt Konli sagradio i svi znaju da je tako. Ipak, Teov osmeh mi pomaže da umirim leptire u stomaku. Sa njim se osećam sigurnije.

Daje mi ruku. Izgleda kao opušten gest, ili on želi da to izgleda tako – ali mogu da osetim da je nervozan.

Poljubac od sinoć proleće kroz mene, kao podsetnik svega što osećam prema njemu, i svega što ne osećam. Ne smemo da se pogledamo u oči. Ali uzimam ga za ruku. Naravno, ova zgrada ima one odvratne staklene liftove. Ulazimo unutra, aTeo kaže, „Laboratorija jedanaest.“

„Naravno, gospodine Bek“, lift odgovara. Okej, ovaj kompjuter je možda previše pametan. Lagano nas podiže kroz lobi, a ekrani svetle svuda oko nas. „Trebalo bi da imamo ceo prostor za sebe“ ,Teo me smiruje. Njegov palac prelazi preko mojih zglobova. „Džordin, za prijavnim pultom, kaže da se samo pet ljudi prijavilo za ceo dan.“ Kako on to izgovara, lift blago klizi i zaustavlja se na spratu koji mi ne deluje da je naše odredište, sudeći poTeovom mrštenju. Vrata se otvaraju – Vajat Konli ulazi.

Vajat Konli. Lično. Da, on je osnivač i CEO Triada, što znači da će se, logično, ponekad pojavljivati u sedištu, ali da baš naletimo na njega u liftu… to je kao da odete u obilazak Uniuersal Studios i da vas onda, Leondardo Di Kaprio dočeka.

Samo što ovo nije uopšte tako, jer počinjem da verujem da bi ovo mogao biti čovek koji je odgovoran za smrt mog oca. „Teo.“ Konli izgovara to ime sa takvom lakoćom, da niko ne bi mogao da pretpostavi da on ima nekoliko hiljada zaposlenih ljudi, i da je malo čudno da on, očigledno, zna svakog ponaosob po imenu. Jesi li došao da radiš ili da se hvališ devojkom? Ne bih te krivio da je ovo drugo.“ „Ovo nije… mislim, ovo je Margerit Kejn.“ Teo me malo snažnije steže za ruku. „Ćerka dr Kovaljenke i profesora Kejna.“ Konlijev osmeh postaje veći. „Opa, opa. Bilo je i vreme da se upoznamo i sretnemo.“ 164

Tehnički, mi smo se upoznali još u Londonu, ako moje istrčavanje na scenu može da se računa pod „upoznali“. Ali to je bila verzija Vajat Konlija iz drugog univerzuma. Ova je, doduše, obučena vrlo slično: opušteno i bogato, lažno ležerno, više kao klinac nego tajkun. On izgleda… neubilački. Kako god da je to. Mislim, Konli, definitivno, deluje kao neko ko je pun sebe, ali šta drugo može da se očekuje od tridesetogodišnjeg internet bogataša? „Drago mi je što smo se upoznali“, lažem, nadajući se da Konli veruje da se ponašam tako čudno zato što je taaaaako do jaja upoznati nekog poznatog. Očigledno je da Teo misli da sam čudna, zato što brzo dodaje, „Mislio sam da bi Margerit trebalo da malo razgleda.“ „Apsolutno.“ Konlijev osmeh je tako nenametljiv, tako prirodan, da – uprkos svemu – mogu da poverujem da je iskren, bar u tom trenutku. „Mogu da vidim sličnost sa dr Kovaljenkom. Tvoji roditelji su izuzetni ljudi, Marger it. Trebalo bi da budeš ponosna na njih.“ „Da, jesam“, i ne trebaš mi ti da me podsećaš na to. Lift klizi i staje na desetom spratu. Teo mi pokazuje da izađem, ali i Konli izlazi sa nama. Ili je ovde, zaista, i krenuo, ili ima previše slobodnog vremena. Šta god da je, iako je Teo sigurno iznerviran, ponaša se kao da je potpuno normalno za Konlija da nas prati. Put nas vodi hodnikom sa jednim staklenim zidom koji gleda dole, na lobi, tako da se briljantne boje sa ekrana presijavaju kroz to. Konli se osmehuje dok

izgovara, „Ćerka dva genija. Ko zna šta možemo da očekujemo od tebe jednog dana?“ Ja nisam genije u našoj porodici“, odgovaram brzo. „Uopšte.“ „Margerit se potcenjuje.“ Teo mi se osmehuje, sa strane, sa izrazom koji je blaži nego uobičajeno. Ponekad zaboravim koliko on ume da bude drag ispod tog svog stava. „Ona nije naučnica, ali je neverovatno talentovana. Ona je umetnica, na mnogo načina.“ Konli klima glavom. „Tako je. Portreti, zar ne? Možda bi trebalo da me naslikaš jednog dana.“ Pre dva meseca, ovakav predlog bi bio najuzbudljivija ideja na svetu. Slika Vajata Konlija? To bi me pretvorilo u nacionalno priznatog umetnika i

portretistu, preko noći. Sada su mi prioriteti drugačiji. Ali opet – uvek sam imala uverenje da portret prikazuje istinu. (U mom umu odzvanja, Ti uvek, uvek slikaš istinu.) Kada bi Konli seo ispred mene, na nekoliko sati, i kada bih slikala ono što istinski vidim, možda bih i uspela da shvatim kakav je on zaista čovek. „To bi bilo sjajno.“ Osmehujem se kada to izgovaram, devojački i vedro. To, valjda, očekuje od mene, zar ne? 165

Konli se smeje. „Volim mlade devojke koje znaju da prepoznaju zlatnu priliku kada je ugledaju. A sada, Teo, jesi li spreman za poslednji test, Živin test?“ „Apsolutno.“ Teo izgovara i odličan je u glumi i ponašanju kao da zna o čemu se radi. Ilije možda čitao o tome naTeovom kompjuteru i spreman je da izblefira vodeći se žargonom tehnologije. U tom momentu, moj telefon vibrira u džepu moje suknje. Odmičem se od Tea i Konlija sa uobičajenim izvinjavajućim – stigla-mi-je-poruka-šta-daradim? spuštanjem ramena. Oni nastavljaju sa razgovorom, a ja vadim telefon, očajno se nadajući da će biti od Pola, ali znajući da je, najverovatnije, od Anđele koja hoće da mi kaže nešto o svom tipu sa Nove godine ili od mame, koja mi kaže da kupim mleko usput. Pol je. Njegova cela poruka glasi ovako: Ne idi tamo. Brzo mu odgovaram: Da ne idem – gde? U laboratoriju jedanaest. Moraš da odeš odatle ODMAH. Jeza mi

prolazi kroz telo jer shvatam: Pol nas posmatra, čak i u ovom trenutku. Gledam oko sebe, delom očekujući da on proviri negde iza ćoška, iako znam da je to nemoguće. Onda primećujem male semisfere na plafonu, raspoređene su u jednakim razmacima, a nemaju neku jasnu funkciju. One nisu, nikako, deo ovog ultrafuturističkog dizajna; neke od njih su sigurno, u stvari, bezbednosne kamere.

Pol je radio sa Teom veći deo proteklih nekoliko meseci. On nije samo sabotirao podatke mojih roditelja – on je, takođe, hakovao Triadou interni bezbednosni sistem, koji je sigurno jedan od najboljih na svetu.

Telefon mi opet vibrira na dlanu. Vas dvoje niste slučajno naišli na Konlija. Teo nije u opasnosti, ali riješi. Kada pogledam u Tea i Konlija, mogu da procenim da Teo ne sumnja

ništa. On se smeje dok razgovaraju, a Konli klima glavom dok sluša Teove ideje. Do sada, koliko mogu da vidim, sve je kako treba. Bacam pogled na vrata koja su na nekoliko metara od nas, na njima je označeno: LABORATORIJA 11.

Morate da izađete odmah. Odgovaram mu, Kako drugačije da dođem do odgovora? Ne preko Pola, očigledno. Kako drugačije da saznam šta Konli ima u planu? Teo gleda u mom pravcu, opušteniji nego što je bio kada smo ušli. On, evidentno, ne oseća da je nešto pošlo po zlu. „Spremna?“ Moj telefon vibrira ponovo i stiže još jedna poruka. Gledam u telefon i čitam sledeću poruku: Konli juri TEBE.

166

„Margerit?“ Teo sad deluje zbunjeno. „Jesi li dobro?“ Ne znam šta da kažem. Čak ne znam ni šta da mislim. Sve se svodi na sledeće: Da li verujem ili ne verujem Polu? Čim sam tako postavila u glavi, znam da neću da prođem kroz ta vrata. „Da, ja, hm…“ Misli brzo, brzo misli! „To je moja drugarica Anđela. Izvini. Pozajmila sam njenu narukvicu, i želi je za večeras, ima taj važan dejt večeras.“ Konliju se pojavljuje onaj izgled na licu, kao da sam tako preslatka, da sam GIF beba kuca ili nešto slično. Volela bih da mogu da ga ošamarim. „Ah, imati osamnaest godina opet.“

„Stvar je u tome što sam je stavila jutros, ali je sada nemam na sebi.“ Pokazujem svoj zglob u nadi da Teo nije primetio da nisam nosila narukvicu jutros. Drugom rukom spuštam telefon i vraćam ga u džep od suknje. „Sasvim

sam sigurna da sam je imala u kolima. Hoću samo da otrčim, da proverim da nije u lobiju, možda i u kolima? Izvinite, ali ako sam izgubila tu narukvicu, Bože, Anđela će me apsolutno i definitivno ubiti.“ Okej, igrala sam na kartu blesave tinejdžerke, malo i previše na kraju, ali trenutno mi je potrebno da Konli baš to i misli. Treba mi da bude jedan od onih seronja koji misle da moj mozak ne bi mogao da bude usmeren na više od tračeva i omiljenih boja lakova za nokte. Ako veruje u to, bezbrižno će me pustiti da odem i verovaće da ću se vratiti. Teo razmenjuje poglede sa Konlijem i kaže, „Žene. Šta da radiš?“ Posle ću se obračunati sa njim zbog toga, ali možda je i on shvatio da moram da izađem. Vadi svoje ključeve od kola iz džepa i baca mi ih. „Požuri nazad, važi? O, hej, ima Starbaks kafeterija koja dostavlja kafe u laboratorije. Otvoreni su danas, ja

mislim. Hoćeš li jednu latte?“ „To bi bilo dobro.“ Osmehujem mu se, ali sigurno da ne izgleda baš uverljivo. Nadam se će to delovati kao da sam samo zabrinuta zbog izgubljene narukvice.

Čak i kad sam okrenula leđa, dok čekam lift, stvara mi se mučan osećaj. Svakog trenutka očekujem da me Konli pozove da se vratim, ili da osetim njegovu šaku na ramenu. Ipak, kada se čuje zvuk i vrata se otvore, ulazim u lift, bez ikakvih problema.

Čim je lift krenuo da se spušta, uzimam telefon i vidim da mi je Pol ponovo pisao. Dobro je. Sada izađi iz zgrade. Idi negde na sigurno. Kucam mu poruku, Kaži mi gde si. Neću prihvatiti 'ne' kao odgovor. Odgovori – to je ono što mi je potrebno i više ne mogu da čekam na njih. Međutim, telefon ne pušta nikakve zvuke dok se spuštam, a ekrani projektuju zelenu svetlost u mene sa porukom „Svuda, uvek, zauvek.“ Šaljem još jednu poruku. Kaži mi ili, kunem ti se, vratiću se gore opet. 167

Zaista to i mislim. Ako Pol nije spreman da mi kaže istinu, čak ni sada, možda sam pogrešila što mu verujem. Možda sam bila u pravu što sam želela da ga vidim mrtvog. Telefon vibrira. San Francisko, Tenderloin. Čekaj me u Union Square parku.

Lift me ostavlja u lobiju i ljubazno mi kaže, „Želim Vam lep dan, gospođice Kejn.“ To čudo je jezivo.

U slučaju da Konli gleda odozgo, ja se pretvaram da tražim narukvicu po lobiju i izvinjavam se čuvaru dok predajem bedž i izlazim napolje. Onda trčim do Teovih kola – toliko brzo, da su mi baletanke na granici da polete. Dok otvaram kola, stiže mi poruka, Znaš da moraš da ukradeš kola. „Da pozajmim“, kažem naglas, znajući da ne može da me čuje. Ja pozajmljujem Teova kola. Razumeće on. Jednom.“ Ubacujem ključ da upalim auto i žurno šaljem, Kako to misliš da Konli hoće mene? Odgovor stiže pre nego što uspevam da ubacim auto u brzinu: Ovo je sve zbog tebe, Margerit. Ti si ta koju Konli želi sve vreme.

168

22. TEO JE UVEK OBEĆAVAO DA ĆE ME NAUČITI DA VOZIM KOLA SA MENJAČ EM, JEDNOG DANA, ALI

izgleda da nikada nije imao baš vremena za to. Tako da je ovo, zapravo, sve njegova kivica.

Kvačilo škripi ili motor škripi – ne znam šta proizvodi taj zvuk u Teovim kolima, ali znam da nije kako treba. Čim se približim BART stanici, parkiram auto u garaži i uskačem u voz koji bi trebalo da me odveze do grada. Sada, dok sedim u vozu – doduše, tako običnom vozu bezvezne i izbledele plave boje, koji nije ništa nalik na holografski metro u Londonu – mogu da osetim kako mi srce lupa tako glasno, da izgleda kao da bubnji o moj medaljon.

Trčim pravo do momka koji je, izgleda, izdao i izneverio sve koje ja volim, do čovek kome niko ne veruje, osim mene. Nekada davno, Tenderloin je bio neugledni deo grada, ili su mi, bar tako mama i tata govorili. Ali ovaj park je sada odmah pored Saksa, Mejsis,

Nordstroma. Većina ljudi je ušuškana u kaputima. Za mene, nakon nekoliko nedelja u Sankt Peterburgu, ovaj dan i ne deluje da je toliko hladan. Svi deluju zauzeto i veselo, posebno grupice koje se klizaju po ledu, na podijumu koji se

uvek postavlja u vreme praznika. Za trenutak, figure koje se okreću i kikoću na ledu, vraćaju me u Sankt Peterburg – a onda vidim jednu mirnu i tihu osobu koja stoji u pozadini. Pol stoji u blizini podnožja Viktorijinog spomenika i nosi svoj jedini dobar zimski kaput, onaj koji mu je mama dala. Mora da me je video još pre nego što

sam ja uugledala štoema se ni mrda.borbu. Umesto toga, on svoja ramena stavlja položaj,njega, kao dazato se spr za ne nekakvu Pol. U srcu osećam, u isto vreme, i radost i bol i strah. Radost što ga vidim opet i što je živ. Bol, jer to nije isti Pol koji je umro u Rusiji – zato što me njegovo prisustvo ovde podseća da je Pol kog sam volela, Pol koji je mene voleo, zauvek otišao. Strah – zato što još uvek ne znam šta se dešava. Ne znam da li me Pol spašava od nečega ili me vodi još dublje u opasnost, dublje od one u kojoj se već nalazim. Ne mogu da se nateram da nastavim da hodam. Kao da sam prikačena na jednu tačku. Ali Pol već prilazi meni i time smanjuje daljinu između nas. Svakim korakom koji učini, on je u sve oštrijem fokusu, a ja shvatam da 169

primećujem svaki detalj koji me podseća na Pola iz Rusije, i svaki detalj koji ga razlikuje od njega. On prvi progovara, „Hvala ti što si došla ovde. Hvala ti što mi veruješ.“ I dalje ne mogu da se smirim što ga vidim da je živ ponovo. „Kako… kako si se izvukao iz Rusije?“ „Azarenko mi je vratio Žar-pticu pre same bitke. Otišao sam ubrzo pošto je bitka krenula.“ Pol deluje zabrinuto, a ja shvatam da on želi da pita za sebe, svog drugog sebe. Hoće da pita da li je preživeo. Ne mogu da se sastavim i da pričam o

poručniku Markovu. Slomila bih se, a ne mogu to da dozvolim sebi, sada nikako ne mogu. „Šta se dešava?“ „Iznajmio sam sobu u obližnjem hostelu . Teo mi je nabavio lažnu identifikaciju prošle godine, pa sam je iskoristio da se čekiram, a hosteli prihvataju keš. Čak ni Konli ne može ovde da me prati i nađe. Sutra ujutro, rano, idem vozom do aerodroma. Imam rezervisan let za Kito. “ Dobro, to je sve lepo, ali nisam to pitala. Dodaje, „Kito je u Ekvadoru.“ „Znam gde je Kito!“ odbrusim mu, što je tehnički istina, jer mi je on upravo rekao gde je. „Mislila sam, šta se dešava? Sa tobom i Konlijem i sve to? I nemoj da mi kažeš da se vratim kući kao dobra devojčica. Ako to uradiš ponovo, ja ti se kunem…“ „Neću to uraditi ponovo.“ Ali Pol to izgovara – manje kao obećanje – a više kao da… priznaje svoj poraz. „Trebalo je odeš kući onda kada sam ti rekao, ali sada je prekasno.“ „Dobro, hoćeš li mi objasniti onda? Konačno?“ „Hoću.“ Pol gleda gore, u nebo, kao da se plaši da nas neko posmatra. Doduše, Triad poseduje satelite. Konli bi mogao da nas posmatra iz svemira, samo kad bi hteo.

„Hajde“, kaže mi Pol. „Hajde da odemo do hostela.“ Hodamo zajedno do tamo, jedno pored drugog, ne izgovarajući ni reči. Poručnik Markov u Rusiji bi mi ponudio svoju ruku. Kad bi znao da nas niko ne gleda, on bi me držao za ruku. Pol ne bi. Većinu stvari koje znam o hostelima je zahvaljujući Džozi, koja je bila bekpeker i proputovala jednog leta Evropu, a sledećeg Australiju i jugoistočnu Aziju. Sudeći po njenoj priči, oni su za ljude koji žele sve neudobnosti kampovanja, samo bez mira i tišine. Bilo kako bilo, ona ih, ipak, voli – zato što u njima možeš da se upoznaš sa ljudima iz celog sveta. Koliko vidim, lobi je popunjen grupom švedskih studenata sa koledža koji pokušavaju da skontaju kada je najbolje vreme da se poseti Alkatraz. Pol plaća dodatnih 10$ da bi imao drugog gosta i predstavlja me kao svoju devojku, ali tako čudno, da se 170

pitam da li gospoda za pultom misli da sam neka kurva. Ali me ipak prijavljuje,

sa podacima moje lažne lične karte. „Hosteli imaju privatne sobe?“ pitam, dok Pol zatvara vrata iza nas. „Ponekada imaju. Iznajmio sam baš takvu jednu ovde, zato što sam znao da će mi biti potrebno privatnosti da radim.“ Ta soba izgleda kao otvoreni superkompjuter. Povezan je na pet različitih laptopova i još nekoliko drugih uređaja koje ja ne prepoznajem. Ekrani blješte i sijaju ispunjeni linijama svetlećih kodova. Iako je soba malo tamna i u senci, gotovo da joj je oduzeto prirodno svetlo , Pol ne odlučuje da uključi lampu, možda da bi izbegao odsjaj na ekranima koji trepere kada god se pojavi novi red podataka. „Šta ti to radiš?“ „Provaljujem u Triadoue servere.“ Ja sam mislila da si to već uradio.“ Naravno, kompjuter koji je naslonjen na zid prolazi kroz raznorazne slike

bezbednosne kamere iz Triad sedišta. „Neki podaci su mnogo ozbiljnije zaštićeni. Ako uspem da provalim u to pre nego što napustim državu, super. Ako ne uspem, moraću da se oslonim na sopstvenu procenu.“ „U vezi sa čim?“ Pol mi ne odgovara ništa direktno, samo skida svoj kaput. Žar-ptica sjaji bledo na njegovom crnom džemperu. „Želela si odgovore. Pa, da počnemo onda.“ Sedam na deo kreveta koji nije pretrpan kompjuterima. Pol seda u turski sed na podu, nekoliko centimetara od mene – nemamo mesta ovde da dajemo jedno drugom lični prostor. Telefon mi vibira u džepu suknje – stoje, kako sada uviđam, radio sve vreme. Nisam čak ni primetila to. Kada ga uzmem, vidim mnogo poruka od Tea, a one variraju u stadijumima panike. Gdesi Šta si

Ovo nije Da li je Pol Moja Kola Zašto si Meg Da li dobro? Sa trzajem podešavam telefona na Ne uznemirauaj. „Teo će me ubiti sigurno“, kažem, a onda krenem da razmišljam šta Teo radi u ovom trenutku. „Konli ne bi povredio njega, zar ne?“ Kada sam izletela iz Triada, nisam se uopšte zapitala da li, možda, dovodim Tea u rizik. „Verovatno da ne“, kaže Pol. „Verovatno?“ „Šanse su bolje od pedeset-pedeset.“ Pol mi izgleda kao da misli da je to ohrabrujuće. „Danas, on bi trebalo da je bezbedan. Nisam video ništa neočekivano na bezbednosnim kamerama nakon što si ti otišla. Teo je zbunjen, a Konli je besan.“

171

Sećam se kako se Konli ponašao kao da je slučajno naleteo na nas, a onda je krenuo sa nama, kao da CEO ogromne, globalne korporacije nema ništa pametnije da radi na dan Nove godine. On je pokušavao da se ponaša normalno dok nas je pratio do laboratorije jedanaest gde bi on uradio … šta? „Teo idolizuje Vajat Konlija“, govori Pol. „On je počeo da shvata da je situacija sa Triadom zajebana, ali odbija da vidi koliko je to ozbiljno.“ „Kako to misliš – odbija?“ Pol odmahuje glavom, ali nežno, blago. „Teo je… ambiciozan, u najboljem smislu te reči. On veruje u primenu našeg rada u realnom svetu i on hoće da svi imaju koristi i da profitiraju od onog što smo mi otkrili. Raditi sa ogromnim kompanijama, ubeđivati ljude kao što je Konli da nam daju još sredstava – ja ne mogu da radim takve stvari. Pokušavam i besmisleno je, kao pas koji hoda na zadnjim nogama.“ „Ti si dao mamino i tatino istraživanje Triodu?“ Ja sam, praktično, stajao tamo dok je Teo to uradio“, govori Pol. „On priča sa njima, a stotine hiljada dolara za istraživanje i razvoj pada na nas poput kiše. Ali nije da Teo samo pokušava da nađe korist od Triada i Konlija. On je intrigiran njim. On veruje u Konlija, zato što Konli želi da Teo veruje.“ Iako želim da pokušam da branim Tea, poznajem ga dovoljno dobro da mogu da vidim naznake istine u ovome što Pol govori. Pol nastavlja, „Teo te nikada ne bi doveo ni blizu Triada, da je shvatio koji je pravi i istiniti Konlijev motiv. To ide preko špijuniranja do prisile, možda i do kidnapovanja među dimenzijama – a Konli je tek počeo sa svim tim.“ Jesmo li došli do dela gde je sve ovo, nekako, samo zbog mene? Zato što mi, kako god, nema mnogo smisla. Ili je to nešto što si mi rekao da bi me izvukao iz Triada?“ Čuje se smeh na stepenicama, bučni glasovi razgovaraju na italijanskom ili portugalskom, na nekom jeziku koji skoro da p repoznajem, ali ne baš sasvim. Oboje čekamo da njihovi koraci krenu da lupaju dole, dalje od nas, kao da bi moglo biti opasno da nas bilo ko čuje. Konačno, tišina. Pol hvata moj pogled i tu je usmeren. „Nije samo nešto što sam rekao da bih te izvukao. To je istina.“ „I dalje mi nema sve to smisla. Kakve ja veze imam sa bilo čim od ovoga? Mama i tata su genijalci koji stoje iza ove tehnologije. Teo i ti ste odmah posle. Ja sam ona koja sedi za duginim stolom i postavlja glupa pitanja.“ „Prestani da govoriš o sebi da si glupa. Nisi glupa. “ Pol duboko uzdiše. „Ti

imaš vlastitu inteligenciju. Ona ima posebnu vrednost. Ali nije to ono što je Konli želeo od tebe.“ „Konli me ni ne poznaje.“ 172

„Ne. Ali zna nas – tvoje roditelje, Tea i mene. Potrebno mu je da manipuliše nama; da nas kontroliše. A postoji samo jedan način za to. Zar ne vidiš to, Margerit? Ti si jedina osobu koju svi mi volimo.“ Osećam kako obrazi kreću da mi crvene od vreline. „To je… to je … zašto bi Konli mario za to, uopšte?“ Uglovi Polovog lica su isklesani još oštrije pod bleštećim svetlom kodova oko nas – njegova jaka vilica, ispitivački pogled. „Do sada si putovala u tri paralelne dimenzije. Šta si mogla da primetiš na tim putovanjima? O tvojoj reakciji na to – baš specifično tvojoj reakciji?“ „Pa, mogu da se setim stvari bolje od vas “, govorim. „Nije mi bio potreban nijedan podsetnik.“ „Upravo tako. Teu i menije potreban podsetnik da bismo znali ko smo. Tebi nije potreban. Ti si u apsolutnoj kontroli, u svakoj dimenziji u koju uđeš… Da li si svesna koliko je to dragoceno?“

Sećam se o čemu su mama i tata pričali sinoć i svi njihovi amorfni strahovi, odjednom, dobijaju oblik koji formira zid oko mene.

Pol mrda glavom, kao da me proučava. „U ovoj dimenziji, shvatio sam – ili je ovaj Pol shvatio – Konli već šalje špijune u druge dimenzije. Našli su načine kako da stabilizuju svoje špijune, da budu duže bez podsetnika, možda jedan ili dva dana, ali njihove metode su i dalje nesavršene. Bilo ko – ko putuje u drugu dimenziju – postaje ranjiv, osetljiv. Bilo ko – osim tebe.“ „Sigurno postoje i drugi“, protestujem. „Ako ja mogu ovo, mogu i drugi ljudi, sigurno.“ „Ne. U našoj dimenziji ne mogu, ti si jedina.“ „Ne možeš to da znaš! Razmisli o tome, hoćeš li?“ Možda je Pol, ipak, paranoičan. Stavljam ruke na krevet pokušavajući da kontrolišem svoju frustraciju dok postavljam pitanje, „Koja je verovatnoća da jedna i jedina osoba koja može da putuje kroz dimenzije na taj način je baš ćerka ljudi koji su izmislili tu tehnologiju?“ Pol odmahuje glavom. „To nije slučajno. To je već smišljeno. Konli ti je to uradio.“ „Uradio ovo?“ „Nesreća. Onog dana, sa testom opterećena. Sećaš se, zar se ne sećaš?“ Kreće da mi se vraća, još življe nego kada se to dešavalo. Neobična naprava koju nam je Triad dao, ono kako su i Pol i Teo izludeli oko toga, taj

osećaj da sam bila u ozbiljnoj opasnosti… način na koji me je Pol držao u naručju, kao da me je skoro izgubio…

173

Mora da je video prosvetljenje na mom licu, zato što klima glavom. „Samo jednom u dimenziji može da se stvori takav poremećaj. Može da se iskoristi da modifikuje samo jednu osobu. Konli je podesio da uređaj to uradi tebi.“ „I Džozi je bila tamo.“ „Ona je bila rezervni plan. Konlijeva alternativna meta, još neko koga bi mogao da iskoristi da manipuliše vašim roditeljima. Ali ja mislim da je on želeo tebe, sve vreme.“ „Zašto mene?“ Ali nisam zaboravila šta je Pol rekao malopre, o tome da sam ja jedina osoba koju svi oni vole. „On hoće da me iskoristi protiv vas. Zar ne?“ Pol klima glavom.

Sudbina i matematika. Mogu da dođem do toliko različitih verzija svojih roditelja – od onih koji su otkrili međudimenzionalno putovanje do onih koje

će Konli morati da kontroliše iz univerzuma za univerzumom, ako želi da zadrži tehnologiju samo za sebe. Iako želim da mislim da Konli ne bi mogao nikada da me prisili da prihvatim njegovu ponudu, znam da bi mogao. Sve što treba da uradi je da preti nekome koga volim.

Pitam ga, „Koji Konli radi ovo? Onaj iz ove dimenzije ili iz naše

dimenzije?“

Ja mislim da Konli posećuje našu dimenziju već neko vre me. Mesecima, verovatno. Rekao bih da je koristio našu verziju, ali se pitam da li, zapravo, rade i funkcionišu zajednički.“ Polov osmeh je kiseo i neveseo. „Zavera jednog.“ Mama i tata su mi rekli da je to špijuniranje već, možda, počelo u ovoj dimenziji, ali nikada nisam pomislila da je Triad špijunirao nas. Podrhtavam, a Pol izgleda povređeno, kao da mrzi sebe što me plaši. On se toliko trudio da sačuva ovu tajnu, da ja ne bih bila uplašena. I konačno, konačno sve razumem. „Zato si uništio podatke“, šapućem. „Zato si ukrao Žar-pticu. Znao si da – što pre budemo imali tehnologiju, Konli će ranije krenuti na mene.“ Pol klima. „Kada sam shvatio šta ti se desilo, znao sam da će te uskoro testirati. Mislio sam – ako sam ja uzeo našu jedinu ispravnu Žar-pticu i otežao situaciju da se napravi još jedna – onda bi to odložilo test još mesecima. To je bilo vreme koje sam mogao da iskoristim da pokušam da dospem do ove dimenzije i saznam malo više o njihovim planovima, možda naučim nešto što bi nam bilo korisno.“ „Zašto smo onda išli u druge dimenzije uopšte?“ On me gleda, skoro poraženo, njegova široka ramena tonu dok se naginje napred. Njegova glava je blizu mogkolena. „One su bile… pogrešna skretanja. 174

Dimenzije koje su matematički slične ovoj. Univerzumi odmah pore d. U početku sam mislio da je London pravo mesto i otišao sam da se suočim sa Konlijem tamo, ali onda si se ti pojavila, a on te nije prepoznao. Što se tiče Rusije, ja bih otišao odatle istog trenutka, da mi Azarenko nije uzeo Žar-pticu.“ „Onda si došao ovde, a ovo je svet za kojim si tragao.“ Pol deluje tako izmoreno. „Mislio sam da ću imati šanse da ih sabotiram iznutra. Ali ovaj Pol je shvatio šta se dešava i već je sam krenuo, na svoju ruku, za Triadom. Pretpostavljam da je on hteo – da je hteo da zaštiti svaku verziju tebe. Svuda.“ A to je ono što je Pol pokušavao da učini kada je sve ovo počelo: on je pokušavao da ih sačuva od toga da oni saznaju da bih bila njihov savršeni špijun. Umesto toga, ja sam otišla da jurim njega, zato što sam bila besna, bilo mi je previše svega i nisam znala dovoljno i, na kraju, sam dokazala jedinu stvar koju je on hteo da sakrije.

Ja sam sve sjebala što sam krenula za tobom, zar ne?“ „Teo je zadržao druge Žar-ptice.“ Polove ruke se spajaju u pesnice, a onda se opuštaju, kao da se još uvek prisiljava da prihvati činjenicu da je njegov plan pošao po zlu. „Trebalo je da pogodim da ih se neće osloboditi. Kada sam, prvi put, video vas dvoje u Londonu, sumnjao sam na Tea – ali onda sam shvatio da je on hteo da se pobrine za tebe, ali ne znajući kakve bi posledice mogle biti. Ja nisam imao predstavu za Hernija. “ Sve mogu da razumem sada, osim toga šta se dogodilo tati, ali i to mogu da naslutim. Verovatno je počeo da uviđa Konlijev plan. Znao je previše, a Konli ga je zato ubio. Tata je mrtav manje od mesec dana, a pre nekoliko sati, Konli je ušetao u lift i osmehnuo mi se. Gadi mi se to. „Zašto mi nisi rekao?“ pitam ga.

„Nisam hteo da kažem ništa unapred, zato što sam hteo da se svi ponašaju normalno. Na taj način, Konli ne bi mogao da sumnja ništa. Ali sam podesio kodiranu poruku za Sofiju, ona bi joj bila poslata nakon 48 sati od mog odlaska.

Da smoTeo i ja sačekali bar jedan dan, sve bismo razumeli. „Mogao si da pogineš. Još uvek možeš.“ „Nameravam da preživim, ako je to moguće.“ Pol odgovara, vrlo ozbiljno. „Ali ti si rizikovao sve.“ On sklanja pogled, a onda, sa jakom voljom se tera da me pogleda pravo u

lice i govori mi, „Ti si bila u opasnosti – morao sam da te zaštitim ako sam mogao.“ Njegov pogled traži moje oči. „Rizici su irelevantni. Ti si ona koja je važna.“ 175

Nijedno od nas ne progovara. Sedimo tamo, potpuno sami u polumraku, zajedno i odvojeni od ostatka sveta. Onda moj telefon zvoni.

Oboje se protresemo, a Pol se malo nasmeje, pokušavajući da zamaskira neprijatan trenutak. Ali se naježim jer shvatam – ja sam podesila telefon na „Ne uznemiravaj“. Ne bi trebalo da iko može da me zove. Vadim telefon iz džepa. Taj poziv je od „nepoznatog broja.“

Kao i, oko 75 posto Amerike, ja koristim Triadov mobilni telefon. Pitam

Pola, „Da li Konli može da hakuje telefone?“ Polovo lice se snuždilo jer shvata šta se dešava. „Teorijski, da.“ „Ne mislim da je u pitanju samo teorija.“ Telefon nastavlja da zvoni, govorna pošta je trebalo da se aktivira do sada, ali je on i to sredio da zaobiđe. „Ne smem da se javim. Ako se javim, on će znati gde sam.“ „Telefonska centrala će već imati tvoju lokaciju.“ Pol gleda prema vratima, kao da bi policija mogla da provali svakog trenutka. A možda i hoće. „Hajde. Javi se.“ Ubica mog oca je na telefonu. Šta on želi? Ali već znam. On želi samo mene.

176

23. OTKLJUČAVAM SVOJ TELEFON I IZGOVARAM, „ZDRAVO, GOSPODINE KONLI.“

„Margerit“, kaže on, prijateljski i prisno, kao što je bio i malopre, uživo u sedištu Triada. Glas mu zvuči još mlade nego što izgleda njegovo lice; on zvuči kao još jedan od maminih i tatinih studenata koji su svratili da bleje za duginim stolom. Zvuk je utišan na mom telefonu, a Pol i ja se približavamo da bismo mogli da ga čujemo od buke koju pravi kompjuter. „Dobro je da te konačno čujem. Pretpostavljam da si našla narukvicu svoje drugarice?“ Veoma me frustrira. Da je Konli ovde, pesnicom bih ga nabola u tu njegovu pegavu facu. „Oh, molim te. Misliš da imaš pravo da mene zoveš

neiskrenom? Nisam ja epski lažov ovde. Tako da, ne seri i kaži šta imaš da mi kažeš.“ Pol me gleda kaojebote. Mislim da je impresioniran.

„Bez sranja, okej“, govori Konli, jednako prijateljski kao malopre. „Ti si talentovana mlada žena. Mislim da treba da prodiskutujemo kako najbolje da iskoristimo te talente, da se ide napred.“ „Ja nisam tvoj putnik. Ja nisam tvoj špijun. To je sve što ima da se kaže u vezi sa tim.“ „Vidim da si razgovarala sa gospodinom Markovim. Je li on tu sa tobom sada?“ Ne odgovaram ništa, ali to, verovatno, on shvata kao potvrdu. Pol ništa ne govori, samo mu se sužavaju oči. Konli nastavlja, „Kad bi stvari bile tako jednostavne. Ti si postala veoma važna osoba na veoma važnom mestu. To znači da je“ prisvajanje tvojih talenata jedan od glavnih prioriteta Triad korporacije. „Vaši prioriteti me ne zanima ju“, ispaljujem. „Ljudi koji su mi pomogli da postignem svoj cilj su nagrađeni, Margerit. Mogao bih da te nagradim mnogo više nego što možeš i da zamisliš.“ „Novac ne nadoknađuje ono što si učinio.“ Grlo mi se skuplja dok mislim na tatu koji je mrtav, u reci, udaljen za čitav univerzum od mene. „Mogu da se iskupim za mnogo toga.“ Pol stoji, lagano. Shvatam da se sprema za pokret. Naravno – ako Konli već prati našu lokaciju, on bi mogao imati ljude koji će stići ovde svake sekunde. I ja ustajem, sklanjajući se sa puta, tako da Pol može da počne da vadi kablove iz kompjutera i da ih pakuje u svoju veliku torbu. 177

Da bih prikrila zvuk njegovog pakovanja, počinjem opet da govorim, Je l’ sad dolazi onaj deo kada ti počinješ da pretiš svima koje volim?“ „Misliš na gospodina Beka? On je apsolutno u redu, trenutno. Malo je uznemiren što si mu ukrala auto. Vratio se u svoju kancelariju i čeka da ga službeni auto vrati kući. U nekom trenutku.“ Od ove suptilne pretnje Teu me prolazi jeza. Pol staje sa onim što je radio, jednako uplašen za Tea, kao i ja. Ali nastavlja da se pakuje ubrzo. Vreme već

ističe. Konli nastavlja, „Moramo da se sretnemo, Margerit. Postoje određeni testovi koje bih morao da sprovedem da bih otkrio stepen i pun domet tvog

potencijala. To nije ništa bolno, obećavam.“ „Tvoja obećanja i ne vrede previše“, kažem. „Potcenjuješ me. Ljudi ne rade to često.“ On deluje kao da se zabavlja ovim novotarijama, da mu se neko

suprotstavlja. „Samo se nađi sa mnom. Izaberi ti neutralnu lokaciju. Može i Pol da pođe, ako će ti to značiti. Hajde prvo da vidim sa čim raspolažeš, pa ćemo se onda nagađati i cenkati.“ Kako on ne razume šta hoću da kažem? „Ti nemaš ništa što ja želim!“ Konlijev glas postaje značajno tiši. „Da, imam. Imam nešto što ti želiš veoma mnogo.“ I ima nečega u načinu na koji je to rekao, da me tera da mu povenu em. Da li govori o Teu? Gledam u Pola čije se oči šire. On zna na šta Konli misli i o čemu govori – i šta god da je to, važno je. Stvarno je. „Čajnataun kapija“, izgovaram. To je prvo mesto koje mi je palo na pamet. „Naći ćemo se tamo za jedan sat. Moraš biti ti tu i moraš doći sam. Razumeš? Za sat vremena od sada.“ Rekavši to, završavam poziv i gasim telefon. Čak ni Konlijevi hakeri ne mogu da srede dobro, staro „off' dugme za gašenje. Pol gleda u mene. „Ne smeš da se vidiš sa Konlijem.“ „Ne seri. Ali kupila sam nam jedan sat. Dok je u Čajnataunu, možemo da te odbacimo do aerodroma.“ „Dobra si u ovome.“ Osmeh se širi na Polovom licu. „U bežanju.“ „Pa, dosta učim i vežbam.“ Pol i ja sedamo jedno do drugog na BART stanici. Njegova ogromna torba izgleda kao da je treća osoba nabijena kod nas. Imamo oko pola sata do

aerodroma, što nam daje još vremena da razgovaramo. Imam toliko toga da pitam, toliko toga da kažem, da mi postaje teško da nađem reči uopšte.

178

Konačno, postavljam najjednostavnije pitanje koje sam mogla da smislim. „Zašto Ekvador?“ „Drugi Pol je napravio ovaj plan, nisam ja. Pretpostavljam da je to zato što Ekvador ne poseduje sporazum o izručenju sa Amerikom.“ Naravno. Brisanje maminih i tatinih podataka je bila jedna stvar, ali kada

je Pol napao i Triad, on je počinio zločin koji neće biti oprošten. Pol iz ove dimenzije mora da pobegne, tako da ovaj Pol to vidi i prihvata.

„Ti uvek izlaziš na zadnja vrata, zar ne?“ „Pre nego što upadneš u problem, dobro je upitati se kako ćeš ponovo izaći.“ On sada gleda u mene. Njegove sive oči su postale tamne. „Margerit, i ti moraš da se izvučeš iz ovoga.“ „Aha. Ti hoćeš da da pobegnem sa tobom u Ekvador?“ „Ne ideš ti sa mnom“, govori mi ravno. Iako mi je namera da otperjam u Južnu Ameriku ravna nuli – njegovo netaktično odbijanje me malo probada. Pol se zaustavlja, a onda dodaje, „Mislio sam – moraš da ideš kući.“ „Mi oboje idemo kući sada. Je l’ tako?“ Pretpostavljam da Pol čeka da skoči kada ovu verziju sebe odvede sigurno i bezbedno do aerodroma.

Ali Pol se snebiva sa odgovorom, predugo. „Gde ideš sada?“ „Ne mogu to da ti kažem još uvek.“ Mogla bih da ga zadavim. „Da li je čuvanje tajni imalo ikakve svrhe i dobrobiti na ovom putovanju? Zašto ne možeš da mi veruješ?“ On zatvara oči, kao da ga boli glava od mene. „Nije stvar u tome da li ti verujem ili ne verujem.“ „Onda u čemu je? Pokušala sam da ti verujem – čak i kad su mi svi drugi govorili da ne treba…“ „Ti si poverovala da sam ubio Henrija.“ Pol hitro odgovara. Što ima logike. „To se ne računa. Konli ti je namestio. Namestio je da izgleda kao da si ti tati pokvario kočnice.“ Pol sleže ramenima. On misli da je trebalo da znam da nije tako, a možda je i u pravu.

Tiho izgovaram, „Žao mi je, izvini.“ „Ne. Nemoj da se izvinjavaš. Ja razumem da nisi bila svoja. A Konli može da bude veoma ubedljiv, kada želi da bude.“ Ali celo Polovo telo je i dalje napeto. Ako nije ljut, onda zašto…? Oh. „U Rusiji…“ Ne znam šta da kažem, ne znam gde da počnem. „Ti i ja… ne znam da li se sećaš svega ili bilo čega…“

„Sećam se da smo imali seks.“

179

Želim da skrenem pogled, ali koliko bi bilo besmisleno da sada postanem stidljiva?

Pol izgleda da shvata da je ponovo surovo iskren. „Ja, hm, isto se sećam da sam bio ranjen. Da li je preživeo drugi Pol?“ „Ne. Ti… on… umro mi je na rukama.“

Pol uvlači glavu, kao da oseća gubitak jednako duboko kao i ja. Možda i oseća. „Žao mi je.“ Suze mi se nakupljaju u očima, ali pokušavam da se izborim sa njima. Tiho, Pol dodaje, „Znam da si volela njega. Ne mene.“ „Možda. Ne znam“, šapućem. On duboko uzdiše, skoro kao da je začuđen. Shvatam da je čak i možda više nego što se Pol usuđivao da mašta. Sve što je uradio, sve od čega je odustao i sve što je rizikovao zbog mene: Pol je sve to uradio bez ikakve ideje da je voljen.

„Margerit…“ „Ne znam gde on prestaje, a gde ti počinješ.“ Voz usporava dok se zaustavlja na sledećoj stanici i očigledno polovina populacije ovog kraja se uputila na aerodrom danas. Dok se na desetine ljudi

ukrcava vukući torbe za sobom, Pol i ja postajemo tihi; teško nam je da pogledamo jedno drugog.

Ja razmišljam o melodiji Rahmanjinova na svom telefonu. Šta smo Pol i ja jedno drugom u ovoj dimenziji?

Mora da je sve prilično slično i ovde, ako me ta pesma i dalje podseća na njega. Ako je on spreman, još jednom, da odustane od svega – da upropasti vlastiti život – pokušavajući da zaštiti posao mojih roditelja i da zaštiti mene… Voz se vraća u pokret i svi počinju da razgovaraju ili da slušaju muziku; okruženi smo brbljanjem i to nam daje osećaj privatnosti opet. Konačno, Pol izgovara, „Šta je sa tobom iTeom? Mislio sam da je on bio onaj koji je … pa. Mislio sam da je on taj.“

Stalo mi je do Tea. U tome nema poricanja, ne ostavljam to lako sa strane.

Ali šta god da je to što osećam prema njemu – nije isto kao što osećam prema Polu. „Ne. Nije Teo.“ Zaljubila sam se u jednog Pola. Zaljubila sam se u njegovu nepromenljivu

dušu. Da li to znači da ću se zaljubiti u svakog Pola, svuda? Pol žuri da popuni tišinu, reči se prevrću jedna preko drug e, kao da ih je držao predugo i da više ne može ni trenutka da sačeka. „Znam da nisam… znam da nikada nisam bio…“ On gleda dole, u svoje široke šake na ogromnoj torbi. „Ja nisam dobar sa rečima. Nikada ne znam šta treba da kažem, zato što sa tobom – svaki put kada pričamo, ja izgleda kažem pogrešne stvari.“ 180

„Ne kažeš baš uvek sve pogrešno.“ On odmahuje blago glavom, osmeh na licu mu je nekako skrušen. Ja nisam Pol iz Rusije. Ja ne umem da pričam onako kako je on umeo. Voleo bih da mogu.“ „Ne mislim na to.“ Sve bi bilo mnogo jednostavnije da sam ja sigurna da mi je stalo samo do

poručnika Markova. Ali kada je ljubav bila jednostavna? „Onaj put, kada si me posmatrao kako slikam i kada si mi rekao da ja uvek slikam istinu– to si pogodio. To si stvarno pogodio. “ Polov osmeh postaje blaži, kao da počinje da veruje. „Rekla si da ne znaš gde se poručnik Markov završava, a gde ja počinjem.“ Klimam glavom dok rukama grlim svoje telo na svom sedištu. „Sećam se da sam bio deo njega.“ Glas mu je dubok i nežan. Podižem pogled prema njemu. Osećam kao da mi je, u isto vreme, jednako teško da ga pogledam, a isto tako teško i da sklonim pogled. „Znam da smo obojica voleli to kako tragaš za lepotom u svakoj osobi. U svakom trenutku. On je želeo da bude zabavan kao ti, siguran u tvoje reči, kao što i ja želim. Obojica smo sanjali da te poljubimo i priljubimo uza zid. Nijedan od nas nije mislio da može da ima šanse kod nekog ko je tako neverovatan poput tebe. Mi bismo, obojica, rizikovali i dali sve, samo da ti budeš bezbedna.“ Moj vidje, sada već zamagljen od suza. Pol to sigurno vidi u mojim očima, i on se snebiva, kao da se oseća krivim što me uznemirava. Ali ipak nastavlja. „Poručnik Markov i ja nismo isti čovek“, on govori. „Niko to ne zna bolje od mene. Ali mi nismo ni potpu no drugačiji. Način na koji smo najsličniji je bio… bio je u tome što smo osećali prema tebi.“ Voz klepeće dok se zaustavlja na svojoj poslednjoj stanici na aerodromu. Svi počinju da vukljaju svoje torbe, a ja brišem obraze, a zatim pomažem Polu da izmanevriše sa torbom kroz vrata. Umesto da ide za grupom napred, on zastaje i zadržava se na slabo osvetljenoj platformi, i znam da je to zato što želi da mi kaže zbogom dok smo sami. Čim su se svi odmakli napred, kažem, „Pole…“ „Volim te.“ To čini da uzdahnem. Ne od iznenađenja – do sada sam to znala, znala sam to sigurno kao što sam znala bilo šta na svetu. Ali sam se, ipak, osećala kao da jurim kroz brzake, preko vodopada i padam.

On nastavlja, kao da se plaši da veruje mojoj reakciji. „Rekao sam sebi da nije važno ako nikada ne budem sa tobom. Rekao sam sebi da je dovoljno samo to što te volim. Kada si ti bila u opasnosti, bilo mi je važno da budeš bezbedna. Ne duguješ mi ništa za to. Ne moraš da kažeš… da se pretvaraš…“ 181

Podižem ruku i stavljam dva prsta na njegove usne. Toliko sam van sebe, da moram da ga dodirnem. Moram daznam.

Pol diše oštro, kao čovek koji se davi. Približava me k sebi, a njegove ogromne šake drže moje lice, kao da sam tako lomljiva i osetljiva. Kao da sam mala golubica. Lagano, Pol spušta svoje lice do mog, dodirujući moje čelo, moje obraze, ugao mojih usana. Ja udišem miris njegove kože dok obavijam svoje prste oko njegovih podlaktica vodeći ga nežno, nežno, dole. Naravno da sam znala da je Pol veliki čovek, mnogo je viši od mene, a opet, nikada nisam shvatila kako bi mogao da se obavije oko mene. Kako bi mogao da me obgrli ovde, u tami, i da postane ceo moj svet.

Prvipoljubac mi dodiruje jagodicu obraza. Taj dodir je tako mekan, čak i nekako kao da je probni – ali moć emocije koja se krije me nadilazi, ruši me sigurnije nego bilo koja sila. Pomičem glavu unazad, a Pol odgovara na poziv ljubeći udubljenje na mom vratu, onda pronalazi ono mesto na mom vratu gde mi puls najsnažnije otkucava. Kada me pribija uz svoje grudi, mogu da osetim da n jegovo srce lupa jednako brzo. Oboje smo tako uplašeni, a opet – nijedno od nas ne želi da prestane. Pol grebe svojim zubima po mom vratu. Oštra granica između bola i zadovoljstva me tera da ispustim zvuk, pre nego što me on ne utiša poljupcem. Usne nam se razdvajaju. Osećam kako njegov jezik miluje moj dok dišemo jedno u drugo. Svet se okreće naopačke. Hvatam se za njegovu majicu, a moje šake se pretvaraju u pesnice. Njegove široke šake me drže oko struka, a ja razmišljam koliko je ovo savršeno, apsolutno savršeno, baš kao… Baš kao što me je drugi Pol ljubio u Rusiji. To bi trebalo da mi olakša. Međutim, to me plaši. Čovek koga sam volela je umro pre dva dana, a sada sam u naručju nekog drugog – osim što ni ne znam da li se ovo računa kao neko drugi… Pomeram svoju glavu od Pola i prekidam poljubac. „Stani“, šapućem. „Molim te, prestani.“ Pol prestaje momentalno, iako mu ruke ostaju oko mene. „Margerit? Šta sam uradio pogrešno?“ „Ništa.“ Glas mi drhti. „Osećam se kao da varam, što je apsolutno nenormalno, ali ja ne… ja ne mogu.“ „Okej. Sve je u redu.“ Pol me približava k sebi, ali ne strastveno. Umesto toga, on me mazi po leđima, polako i nežno, tešeći me dok se borim da se ne rasplačem i da ne mislim na Pola kog sam izgubila. Da li ga izdajem sada? Ili sam samo budala, zato što je čovek kog volim, ponovo u mom životu, vratio se, ali ja ne mogu da ga volim opet? 182

„Nisi luda“, mrmlja Pol. „Ova situacija… teško je da čovek zna šta da misli. Šta da oseća.“ Klimam glavom. Njegve usne dodiruju ivicu moje kose, skoro pa previše nežno da bi se nazvalo poljupcem, dok mi mazi leđa. Onda čujemo krckanje i šuštanje toki-vokija, što znači da je policija tu. Oboje postajemo napeti u istom trenutku, držeći se jedno za drugo dok policajka šeta platformom. Čak i da nas je videla kako se ljubimo, ne daje znakove. Ovo je samo standardna patrola… nadam se. „Ne dolaze po nas. Zašto bi?“ „Konli je mogao da nateraTea da pozove policiju, da prijavi ukradena kola. Možda je i zagovorio da sam te ja prisilno odveo. Šta god da je potrebno da te vrati pod kontrolu. Do sada, on je verovatno uvideo da ti ne ideš do Čajnataun kapije.“ Pol je u pravu. Nemamo više vremena za gubljenje. Kažem onda, „Ovaj Pol mora da beži. Moraš da ideš.“ „Tako je. Okej.“ On okleva još jedan trenutak. Znam da želi da me poljubi; a ja nisam sigurna da li želim ili ne želim da on to uradi. Ne radi to. Oboje se uspravljamo i sređujemo za trenutak – ja sređujem i sklanjam svoje kovrdže sa lica, Pol namešta svoju majicu. Mrlja od karmina je jarko roze na njegovom obrazu i ja krećem da je skinem palcem. On me gleda, smešeći se na taj dodir.

Ali osmeh nestaje brzo. „Idi kući“, kaže. „Ispričaj Sofiji šta se događa i čekaj rne tamo.“ Toliko sam bila van sebe da sam skoro zaboravila da on još uvek nešto skriva od mene. „Ispričaću mami šta se dešava čim budem znala šta je to. Kaži mi gde ideš.“ „Ne još.“ „Ali našao si pravu dimenziju! Imaš sve ove neophodne informacije o Triodu i Konliju! Šta još ima da se uradi?“ „Kada sam prolazio kroz Triadoue informacije ovde, našao sam – nešto što moram da proverim. Hajde da to ostavimo tako, za sada.“ Nisam znala da je moguće da neko ide od ljubljenja sa nekim do želje da ga udari po glavi jako, za manje od jednog minuta – ali to je to. „Ti još uvek čuvaš tajne od mene. Još uvek.“ „Margerit…“ „Nema više tajni! Ne znam koliko još sjebanih stvari treba da se desi dok ti to ne uvidiš.“ „Molim te, saslušaj me“. Pol uzima moju ruku i približava se. Način na koji me gleda izgleda mi kao momak koji hoće da proda izgovor – on je miran, jak, 183

skoro bolesno siguran u sebe. „Znam da sam napravio neke greške, što sam

čuvao toliko tajni od tebe, ali ovo je drugačije. Ako ti kažem o čemu razmišljam sada, a ako grešim, onda bi to bilo užasno. Ne, još gore. To bi bila najbolnija stvar koja ti se ikada desila.“ O čemu on to priča? Ne mogu ni da krenem da razmišljam. Koliko daleko Triadoui zločini idu? Polovi prsti se skupljaju oko mojih. „Znam da treba mnogo da prihvatiš na puko poverenje. Nikada nećeš shvatiti šta mi to znači, to što si povratila poverenje u mene. Da još uvek veruješ. Ali potrebno mi je da veruješ još samo malo.“ Ne znam ni odakle bih počela da mu objašnjavam koliko mi je muka od toga da budem u mraku. A opet – uprkos svemu – verujem mu. „Okej. U redu. Dobro.“ To što verujem Polu, ne znači da ću raditi sve što on kaže. „Ne moraš da mi objašnjavaš ako je to toliko važno, ali idem i ja sa tobom.“ Pol prebacuje moju ruku u svoju, dodiruje moj dlan svojim palcem.

„Osećao bih se mnogo bolje kada bih znao da si bezbedna.“ Ovo nije o tvojim osećanjima, hoću da kažem, ali znam da je Pol prošao

kroz mnogo toga u ovih proteklih nekoliko nedelja. Oboje smo na rubu. Zato je

potrebno da se oboje držimo, da budemo jaki, da možemo jasno da vidimo stvari. „Vajat Konli me juri kroz različite dimenzije, je l’ tako? To znači da sam najbezbednija kada sam sa tobom.“ „Ti si ekstremno tvrdoglava.“ „Bolje bi ti bilo da se navikneš na to.“ On se smeje, uprkos svemu. Taj izraz – on nema nikakve veze sa Polom iz Rusije. On pripada samo mom Polu, a opet me topi iznutra. „Hajde, idemo“, kaže Pol. Posežem za svojom Žar -pticbm, ali on me

zaustavlja. „Ne još. Ući ću na aerodrom i uzeću svoju avionsku kartu pre nego što iskočim. U suprotnom, drugi Pol možda neće moći na vreme da shvati šta se događa.“ „Okej. Da sačekam petnaest minuta?“ „Petnaest minuta, a onda kreni za mnom.“ Pretpostavljam da bih mogla i da ostanem na BART stanici. Nakon što sam odvukla ovu verziju Margerit skroz do suprotne strane San Franciska, trebalo bi da joj, bar, olakšam povratak kući. Na trenutak pomišljam da

pošaljem poruku Teu, da ga obavestim šta se dešava, ali to nije neophodno; signal na njegovoj Žar-ptici će ga obavestiti da smo Pol i ja skočili napred, a Teo će nas sigurno pratiti.

184

Dobro, onda smo resili. Ipak, još neko vreme Pol i ja stojimo tamo u tami, savladani novim saznanjima i saznanjem da, za pet minuta, možemo biti udaljeni za pola sveta, ponovo.

Pol sređuje svoju veliku torbu, njegove sive oči traže moje. Jesi li dobro?“ „Dobro sam – onoliko koliko mogu da budem. Samo… budi oprezan.“ On klima glavom. Čak i ta mala stvar – to što mu govorim da bude oprezan – za njega je kao svetionik. Razlog da se nada. Volela bih da mogu da

mu kažem da treba da se nada, volela bih da znam. Onda se Pol okreće i udaljava se od mene idući pravo prema prolazu za aerodrom. Ali baš pre nego što mi nestaje iz vida, još jednom gleda preko ramena u mene.

Naći ćemo se mi, kažem sebi dok on nestaje. Uvek se nađemo. Uzimam Žar-pticu u ruku, odbrojavajući sekunde pre nego što mogu i ja da krenem za Polom.

185

24. OVOGA PUTA, KADA UPADNEM U SLEDEĆU VERZIJU SEBE, ODMAH SE BUDIM; OSEĆAM KAO DA

sam upravo bila bačena na krevet. Malo se nestabilno teturam, okrećem na laktove i krećem da razgledam okolo. Iako je soba mnogo manja od one koju imam kod kuće, prepoznatljivo je moja – umetnička dela vise na najbližem zidu, tu je i šal sa jarkim dezenom, na noćnom stolu, pored kreveta i to izgleda kao nešto što bih ja nosila. Mora da je cik noći, sudeći po tami u mojoj sobi. To me tera da se pitam gde sam uopšte. Žar-ptica omogućava mi da putujem kroz dimenzije, ali ne kroz vreme. Pošto sam napustila svoju kuću u Kaliforniji nešto posle ručka, mora da sam negde na drugoj strani Zemljine kugle negde gde je – ili veoma rano, ili veoma kasno.

Tri portreta na mom zidu su više nego poznata: mama, tata i Džozi me gledaju sa platna. Sve dok smo zajedno, ova dimenzija je verovatno okej. Ipak,

ovi portreti su drugačiji ovde – mamina kosa je kraća, a Džozina je vezana u rep. Tata deluje više usmereno, sabrano, a manje rastrojeno. Ni moja tehnika nije baš ista. Stavljam slojeve boje mnogo deblje, i više idem ka impresionističkom stilu. Drugačiji je i od mog uobičajenog fotorealističkog stila i od detaljnog, preciznog skiciranja velike vojvotkinje Margarete.

Prelazim prstima preko Džozine slike osećajući debele izbočine i osušene delove boje na svojoj koži. Na noćnom stolu, alarm se pali i vrti se neka pop muzika koju ne bih prepoznajem. ga gasim, mrštim kadasevidim sat: 7 ujutro. Čakjei zimi očekivala nekuDok svetlost u ovo doba.seOnda setim Rusije i kako u Sankt Peterburgu bilo samo po nekoliko sati dnevnog svetla u decembru. Da li

živimo na dalekom severu i ovde isto? Okrećem stopala i silazim sa kreveta. Odlazim 'do jednog od mračnih, neobično oblikovanih prozora, nadajući se da ću moći da shva tim svoje novo okruženje. Kada pogledam napolje, u početku ne vidim ništa – a onda grupa tropskih riba prolazi pored. Napolju je tamno zato što se nalazimo ispod vode. Pa, ovo je baš novo.

186

Ispostavlja se da je moja kuća okeanografska stanica Slasija koja se nalazi u srcu Koralnog mora. Slasija je jedna od najsofisticiranijih stanica na svetu, i zato je glavni čovek ovde čuveni okeanograf – dr Henri Kejn. Brzinskim pregledom po internetu, otkrivam daje, u ovoj dimenziji, globalni nivo vode porastao mnogo brže i dalje nego kod kuće – deluje kao

najgori scenario i projekcija za klimatske promene koje nas čekaju jedan vek posle. Da li je ovo zbog većeg zagađenja? Nekog drugog fenomena? Verovali ili ne, političari još uvek raspravljaju o ovome na planeti sa kontinentima, koji su sada oblikovani potpuno drugačije od onih koje ja znam. Dok se ljudi raspravljaju oko uzroka, čovečanstvo je moralo da nađe nove načine da preživi. Velika većina svetske populacije nastavlja da živi na kopnu, mada ponegde u novim gradovim a koji uopšte i ne postoje u mojoj dimenziji, ili u amfibijskim verzijama starih gradova. (Njujork sada izgleda više kao Venecija.) Ali povećava se broj ljudi koji kreću na vodu u velikim brodovima koji funkcionišu kao gradovi, ili u naučne stanice poput ove. Ovde, okeanografija je najvažniji predmet naučnih istraživanja. Šta se dešava sa nautičkim životom; gvožđem, kiseonikom i nivoom zagađenosti u vodi; ponašanje novih i nepredvidivih struja i neobuzdanih talasa – ovo su informacije koje su ljudima potrebne, kako bi stvorili nove sisteme i društvo koje mora da bude, barem delom vodenog karaktera. Tako da tata nikada nije

napustio okeanografiju da bi se posvetio maminom istraživanju. Mama je, ovde, isto počela da se bavi okeanografijom, i njih dvoje su se upoznali dok su plovili na brodu za naučna istraživanja. (Barem, sudeći po člancima na njihovoj Vikipediji – moji roditelji nisu toliko poznati kao kod kuće, ali im, ipak biografije stoje na internetu.) Mi smo na Slasija stanici već pet godina. Ovo je dom za mene sada.

Međutim, u okeanografskoj stanici, niko ne može da samo bleji, čak ni deca. Svako ko živi ovde, radi naporno da bi sve funkcionisalo, što otkrivam kada moj kompjuter zasvetli sa rečima: DNEVNIK POPIS IMENA. Zbog ovog se penjem kroz jednu od onih cevi za održavanje. Pre doručka, izlazim i ručno proveravam senzore vetra (šta god to značilo). Spuštam se kroz vodu koja se menja od skoro crne do providnoplave, a onda u svetlost dana. Prizor okeana koji se rasprostire po horizontu, u svakom pravcu, oduzima mi dah. Izgled svetlosti na okeanu se menja svake sekunde – dubina i

bleštavilo, a efekat je zaslepljujuće lep. Da li druga Margerit i dalje može da vidi koliko je ovo divno, iako je okružena time svaki dan? Osmehujem se jer shvatam da bi morala da vidi, ako imamo bilo šta zajedničko.

187

U farmerkama i majici izlazim na platformu na površini – oivičena metalom, da bi bila iznad kada je mokro, što mora biti da je uvek slučaj. Sve miriše na so i sunce. Morski povetarac mi mrsi lokne i odmah shvatam zašto mama i Džozi nose drugačije frizure ovde. Dok brzinski vezujem svoju kosu u opušteni rep, čujem dovikivanje sa druge strane platforme. „Dugo ti je trebalo baš!“ Okrećem se i vidim Džozi koja riba alge sa nečega na samoj površini vode.

Ona mora da je ovde već neko vreme, ali u bilo kom univezumu, znam kako da

se nosim sa Džozinim zajebavanjem. Osmehujem se dok joj pokazujem srednji prst, a onda krećem da se penjem uz metalne stepenice, gore do senzora vetra. Visina i nije moja omiljena stvar. Nemam fobiju il i nešto slično, ali kada Pol priča o penjanju po stenama, nikada ne mogu da poverujem da to neko radi samo zbog zabave. Tako da se uspentram uz stepenice, i podsetim se da, za ovu Margerit, penjanje desetak metara nije sigurno veliki problem.

Imaš čizme ojačane čelikom, sa tako dubokim gazištem, da možeš da se zakopaš u prečke na stepeništu! Podsećam se, pokušavajući da budem veselija što se penjem više i više. Imaš sigurnosni pojas, za koji si 85 posto sigurna da si ga prikačila isprauno! Nema ništa oko čega treba da brineš! Bar mi pogled na pučinu oko nas postaje samo impresivniji, svakim korakom koji napravim. Deo površine Salacie izgleda kao obrasli lavirint za hrčkove: ogromne metalne cevi i kanali su povezani sa raznim platformama. A opet, za ovu Margerit, ovo je dom. Dok prolazim kroz senzore na svakom skretanju, moram dobro da se

koncentrišem na instrukcije koje sam pročitala u svojoj sobi; faktički, proveravam da li sve izgleda kako treba i … pretpostavljam da izgleda? Čak ni sve to nije dovoljno da utiša strah koji je duboko u meni, reči koje nastavljaju da bubnje i ponavljaju se:

Mene. Triad hoće mene. Iako porodice večeraju u svojim delovima, doručak i ručak se, očigledno, služe u stilu kafeterije. Ova kafeterija ne liči ni na šta što sam do sada v idela, doduše. Nalazi se ispod vode, ali je blizu nivoa površine, sa ogromnim, zakrivljenim prozorima koji puštaju dosta blistave svetlosti kroz plavičastu vodu. Ljudi se pozdravljaju sa prijateljima dok se okupljaju za raznim okruglim stolovima, a porodic e su sve zajedno, uključujući i malu decu i starije

ljude. Dok je ovo, očigledno, naučna stanica, jasno je da je namenjena da uključuje i obične ljude – pola je laboratorija, pola neki gradić. Kada tata uđe unutra, ljudi ne obraćaju posebnu pažnju ili nešt o tako formalno; oni primećuju šefa, ali se osmehuju. On staje kod svakog stola da 188

proćaska sa ljudima i da ih pita kako ide. Čudno je videti ga da je glavni, a opet nije nimalo iznenađujuće da mu to sjajno ide. Gledam ga sa druge strane prostorije, a poslužavnik mi je u rukama. Do sada sam naučila da izdržim taj neobični, gorki osećaj toga da mi tata nedostaje, a da baš nije sasvim nestao. „Dobro jutro, Margerit.“ Mama me ljubi u obraz dok seda na svoje mesto. Jesi li dobro?“ Onda shvatam da sam nekoliko minuta stajala najednom mestu držeći poslužavnik u rukama. „O, da. Naravno.“ Dok sedamo na svoja mesta, Džozi nam se pridružuje i pita mamu, „Koje su poslednje vesti iz servisa za vremenske prilike?“ „Trebalo bi da vidimo neke naznake večeras, ali najgori deo oluje ne bi trebalo da krene do ručka, sutra.“ Mama uzima guljaj svog čaja, potpuno nesvesna ogromne morske raže koja pliva iza njene glave. „Verovatno možemo da očekujemo i neke prekide u komunikaciji.“ Džozi pravi facu. „Dobro je da sam već skinula sa interneta takmičenje u surfovanju.“ Zašto se ne bismo vratili na obalu, ako znamo da opasna oluja dolazi? Ali sećam se šta sam pročitala o Slasiji u svojoj sobi – gde smo mi, preciznije. Najbliže kopnene površine (Novi Zeland i Papua Nova Gvineja) su, i j edna i druga, satima udaljene vazdušnim putem. Tako da bismo morali da idemo kada oluja dolazi.

Slasija je sagrađena tako da može da podnese takvu vrstu tereta, pretpostavljam – nadam se. Međutim, sudeći po onome što je mama rekla, mogli bismo da budemo satima ili čak danima u telekomunikacijskoj tišini.

Čekaj. Ja imam još samo malo vremena da kontaktiram spoljašnji svet? „Znate šta, ja nisam gladna“, kažem dok trpam nekoliko zalogaja tosta u usta. „Otrčaću nazad do naše kabine, okej?“ Mama me gleda jednim od onih svojih pogleda – onim kojim znači – očigledno je da se nešto dešaua, i ja to znam i ti to znaš, ali još te neću ispitiuati o tome. „Požuri. Nemoj da zaboraviš, imaš veliki test danas.“ Veliki test? Sranje. Izgleda da se raspusti ne računaju mnogo i ne oduzimaju od škole, ovde u naučnoj stanici. Ali to je moja najmanja briga sada. Još jednom gledam u tatu, napuštam kafeteriju i spuštam se do sprata gde su prebivališta. Prilično sam sigurna da se sećam gde mi živimo. Iako je moj tata ovde glavni, naš kompleks soba izgleda identično kao što i drugi imaju – malene sobe i kombinacija kuhinja/ sobica koja je dovoljno velika da bude

udobna, ali to je sve, nije ni centimetar veća. Iskreno, pored činjenice da je podvodna, naš dom ovde izgleda potpuno obično. Imamo limenke koka-kole u frižideru, a Džozine japanke stoje pored ulaznih vrata, kao i uvek. 189

Uzimam svoj tablet i počinjem sa pretragama, a onda prestajem i gledam u to. Logo ispisuje ConTech… što je kompanija Vajat Konlija u dimenziji Londona. Očigledno i u ovoj dimenziji isto. Koliko daleko seže njegov uticaj? Sigurno ne do Koralnog mora. Tenzija u mojim grudima se smiruje malo

kada shvatim da Konli ne može da dođe do mene tako lako, ne ovde. Da li je Pol zato izabrao ovu dimenziju? Zato što je daleko i bezbedno od Konlija? Ovde, naučnici su usmerili svu svoju energiju da adaptiraju uslove

čovečanstvu za život u i na vodi. To znači da mama nije smislila tehnologiju Žar-ptice – tako da Konli ne bi imao mnogo razloga da i on putuje ovde. Ipak, to obrazloženje mi ne deluje baš ispravno. Polova svrha ostaje luđački nejasna. Štagod da ga je dovelo ovde, u ovu dimenziju – to je, evidentno, nešto preveliko, o čemu ne srne da govori. Resila sam da verujem Polu, ali to mi ne olakšava ništa, jer sam bez ikakvih odgovora. Do sada, Wi-fi stanice rade savršeno. Kucam u opciji za pretragu i tražim:

„Pol Markov, fizičar…“ onda obrišem i zamenim to sa „Pol Markov, okeanograf.“ To je polje kojim se svi najbolji i najbistriji umovi bave u ovom svetu. Ispostavlja se da Pol radi svoju doktorsku disertaciju o brodovima koji

plove u dubokim vodama u Pacifiku, mada ne mogu da otkrijem gde tačno. On bi, možda, mogao biti samo nekoliko sati udaljen od mene ili na drugoj strani planete. Kliknem na njegov brod na nalogu, ali on sigurno nije ispred svog kompjutera sada. Onda pritiskam na ekran da snimim video poruku.

„Hej Pole, ja sam. Mislim, stvarno sam ja.“ Provlačim jedan prst ispod lanca svoje Žar-ptice, da on može da je vidi. „Ovde sam bezbedna i sa svojom porodicom sam, tako da – ne moraš da brineš o meni.

Izgleda da i tebi isto dobro ide. Možda neću duže vremena imati internet, doduše. Kada dobiješ ovo, pozovi me, okej?“ Nadam se da će Pol podesiti podsetnik kada vidi tu poruku. U suprotnom, biće neverovatno zbunjen. Ispotavlja se da Teo studira u Australiji, u lučkom gradu koji se zove Njupert, stoje samo oko trista kilometara kopnenim putem od onog mesta gde

je Pert nekada bio. Pokušavam i njega da dobijem, iako mora da je rano jutro tamo gde se on nalazi, ali on odgovara odmah. Njegovo lice zauzima moj ekran

– kosa mu je razbarušena, vidi se dosta đubreta i on odmah izgovara, „Ti si ukrala moj auto.“ „Ćao i tebi.“ Ne mogu da odolim da se ne nasmešim.

190

„Šta je, kog đavola, to bilo? Jednog trenutka pričam Konliju koliko si ti super, sledećeg trenutka se izvlačiš sa parkinga.“ Teo izgleda kao da je popizdeo, a znam da nije besan zbog kola. „Kaži mi da nisi išla da se nađeš sa Polom.“ „Išla sam da se nađem sa Polom.“ „Isuse Hriste.“ „Nisi bio u pravu u vezi sa njim . T eo. On je konačno objasnio šta se zaista dešava, sa Konlijem i sa…“ Ne mogu da se sastavim i da izgovorim, sa mnom. Ako izgovorim da sam ja prava Konlijeva meta, to će onda zvučati i postati stvarnost. „Komplikovano je. Bolje bi bilo da mogu da ti ispričam ovo uživo. Misliš li da možeš da dođeš ovde? Nije tako predaleko.“ „To je hiljadama kilometara daleko Meg. Treba malo da se podsetiš geografije.“ Teo se naginje nazad naslanjajući svoju glavu na zid. Njegova naborana majica je, opet, the Gears; Bitlsi sigurno nisu dospeli ni

do ove dimenzije. „Ali da. Mogu da dođem do tamo. Izgleda da sve naučne stanice i okeanografski instituti rade sve zajedno i to prilično blisko u ovoj dimenziji. Ako se javim na radio i kažem da sam na opservacijskom letu ili krstarenju, i da mi je potr ebno pristanište, oni će me primiti sigurno. Sada, sve što treba da uradim je da nađem jedan od tih.“ Ako je neko dovoljno sposoban i ima izvora da to uradi, to je Teo.

Osmehujem mu se. „Fantastično.“ Je l’ Pol tamo sa tobom?“ Teo me pita odsečno. „Ne. On je na istraživačkom brodu.“ Ovo je prvi put da ja imam više informacija od Tea i čini mi se da on ne voli da bude u neznanju, u tami. Ipak, ne mogu da ga krivim što je nestrpljiv u čekanju odgovora. Iako sam pristala da Polu verujem još malo, već sam odavno spremna da saznam šta se još događa. Malo blaže, Teo mi kaže, „Ako te pozovi ili se pojavi – slušaj me, znam da ti osećaš da je Pol nevin, ali hoćeš li, molim te, da prihvatiš neke osnovne mere predostrožnosti dok ne dođem tamo? Razumni skepticizam?“ „Šta tačno misliš da će Pol sada da uradi? Ako je planirao i hteo da me povredi, on je imao prilike za to.“ „On nas je već povredio sve.“ Način na koji to Teo izgovara budi tugu za mojim ocem, koja je nekako jača kada se podeli. Krećem da dodirnem svoj tablet i on dodiruje svoj; izgleda kao da se naši vrhovi prstiju dodiruju kroz ekran. Ja samo pazim na tebe. Pokušavam da se pobrinem za tebe. Zašto to ne možeš da vidiš? Voleo bih kad bih mogao da te nateram da to vidiš, makar jednom.“ „Teo…“ 191

On mi ne dopušta da završim. „Dobro, Meg. Vidimo se uskoro.“ Njegova slika postaje crna i ja neko vreme ostajem tamo, sa vrhovima

prstiju na ekranu pitajući se jesam li slomila Teu srce. Prolazim kroz dan ove Margerit, koji je, srećom, sasvim prijatan. Ovde, idem u školu – ali umesto jedne od onih dosadnih, ogromnih škola sa grupama koje viđam na TV-u, ovde je grupa od oko pedesetak đaka mog uzrasta, pa sve do predškolskog i sve je prilično skromno, umereno i oslobođeno formalnosti. „Veliki test“ se ispostavlja da je francusk i; srećna okolnost je da sam provela skoro tri nedelje u Rusiji baveći se Molijerom. Dok brzinski ispisujem paragraf o Tartifu, razmišljam u sebi, pozajmljujem telo ove Margerit, ali joj bar vraćam uslugu ouim. Mislim na Pola. Moja potreba da znam kako jeon, šta sada radi, zašto je ovde – gori u meni stalno, kao buktinja. Kad god imam slobodnog vremena,

proveravam svoj nalog da vidim da li me je pozvao. Međutim, komunikacija je nestala do ručka. Jedini odgovori koje dobij am su crni ekrani i nepomičnost.

Za večeru imamo nekukoje stvar piletinom koja je ui umotanoj, zatvorenoj vreći i povrće je sa došlo iz zamrzivača ozbiljno jehermetički gnjecavo. Ovde, najverovatnije, ništa nije sveže osim morske hrane; to bi bilo u redu, ali pretpostavljam da je ostatku moje porodice, nakon nekoliko godina provedenih ovde, na Salasiji, dosta i muka od toga.

Ali nije mi važno što je obrok loš. Svi smo zajedno, mama, tata, Džozi i ja. U svojoj dimenziji sam to uzimala zdravo za gotovo, dok se nije sve raspalo potpuno. Tako da, više ne pravim tu grešku. Od sada, ja sam potpuno svesna da bi svaki trenutak sa tatom mogao biti onaj poslednji.

„Imamo samo polovinu paketa sa podacima pre nego što su se komunikacije ugasile“, mama govori tati dok sipa sebi neki čaj. „ A vremenske prognoze samo gore. “ , govori tata veselo. „Već se sve postaju ljulja kao šator“

„Zato si ti šef ovde.“ Džozi odmahuje glavom. „Samo si ti toliko čudan da možeš da voliš oluju na moru.“ On se osmehuje sa iskrenim ponosom. „Kada je u pitanju ludilo, priznajem, kriv sam.“ Sada kada pominje to, pod se blago drma; shvatam tada da je Salasija

sigurno sagrađena sa određenom količinom elastičnosti, da bi mogla da funkcioniše kada su plima i oseka, umesto da konstantno bude preplavljena od njih. U normalnim okolnostima, bila bih pod mučninom od morske bolesti, ali ova Margerit je, sigurno, davno poprimila svoje morske noge.

192

„Ti si baš, baš tiha večeras“, govori mi mama. „Jesi li sigurna da si dobro? Bila si isključena ceo dan.“ Poleđina njenog dlana mi dodiruje čelo, proveravajući da li imam temperaturu, kao da još uvek imam pet godina. „Samo razmišljam. To je sve.“ Nedostaje mi moja prava mama, kod kuće. Knedla kreće da me steže u grlu, ali uspevam da se saberem. Ne želim da pokvarim ovo veče. Kada smo svi završili sa jelom, Džozi me pita da li želim da gledam takmičenje u surfovanju sa njom. Prosto mi je teško da poverujem da me surfovanje zanima u ovoj dimenziji, više nego u mojoj – što je, iskreno rečeno – nimalo – ali svako skretanje pažnje mi deluje kao dobra ideja. Tako da sedam pored nje na sofu, dok tata kreće da pere sudove, ali kada počne da pevuši, ponovo moram da se borim sa sobom da ne zaplačem. Džozi škilji u mene. „Mama je u pravu. Ti si, danas, čudnija nego uobičajeno.“ „Ha ha ha.“ Zabacujem kosu nazad i pokušavam da se ponašam normalno. A onda se setim majice koju je Teo nosio: The Gears.

Moj um radi veoma brzo i poredi znanje iz različitih dimenzija. Bitlsi nikada nisu postojali ovde. The Gears je bio bend u kom su bili Pol

Mekartni i Džordž Harison – ne Džon Lenon. Ali Džon Lenon je bio taj koji je napisao tekst za „In my life“. Sigurna sam u to. Ta pesma ne postoji u ovoj dimenziji. Pa kako je onda tata peva?

Razmišljam o onome što mi je Pol rekao u San Francisku. On je otkrio da postoji dimenzija koja špijunira našu i dokazao je šta Konli planira. Ipak, nije hteo da se vrati sa mnom, zato što je shvatio još nešto, nešto važno. Nešto što ne bi smeo da mi kaže, zato što bi bilo previše strašno ako ne bi bio u pravu… Kada putujem u novu dimenziju, naša tela „više nisu pogodna za opservaciju“. Kada sam otišla od kuće, nadležni još nisu izvukli tatino telo iz reke.

Oni su pokušavali da ga iskopaju – ubacujući mreže u vodu, slali su ronioce u blato. Nisam mogla o tome da mislim, zato što su slike bile tako jezive. Još mi je strasnija bila misao da mama mora da ide da identifikuje telo nakon što je bilo u reci nekoliko dana, pošto više nije ličilo na tatu ili na bilo šta nalik na ljudsko telo. Ali šta ako on nije bio izgubljen u vodi? Šta ako njegovo telo jed nostavno nije bilo „pogodno za opserviranje“, zato što je kidnapovan u drugoj dimenziji? Šta ako tata nije mrtav? Šta ako je on upravo ovde? „Margerit?“ Džozi kopira mamin pokret ruke na čelo. „Ti si ozbiljno odlutala.“ 193

Ne mogu ni da se trudim da nađem izgovor. „Vraćam se odmah.“ Srce mi lupa i ulazim u kuhinjski deo gde tata završava sa pranjem. On mi upućuje prijatan, a opet malo rastrojen osmeh. „Nemoj mi reći da si i dalje gladna.“ „Možemo li da razgovaramo?“ „Naravno.“ „Ne ovde. U hodniku, možda.“ Uprkos evidentnoj zbunjenosti, on kaže, „U redu.“ Niko ne obraća pažnju na to što izlazimo van našeg kraja; mama je u sobi koju deli sa tatom, a Džozi je fokusirana na svoj kompjuter. Hodnici Salasije nisu nužno privatni, ali većina ljudi sada večera, što znači da smo tata i ja sami. Naši jedini svedoci su ribe koje plivaju pored brodskog prozorčeta. Tata ne nosi Žar-pticu. Međutim, ako je bio kidnapovan, neko ga je doveo ovde i onda ga ostavio. Bez svoje Žar-ptice, tata ne samo da ne bi mogao da se vrati kući; on ne bi mogao da dobija podsetnike. Ne bi imao predstavu ko je. Moj otac bi onda bio samo treperava slika u ovoj verziji dr Henrija Kejna – deo njegove podsvesti. Onaj deo koji još uvek

pevuši Bitlse. Je l' sve u redu, dušo?“ Tata skuplja ruke ispred svojih grudi. „O čemu je reč?“ „Potrebno mi je da mi veruješ na minut.“ Moj glas kreće da se trese. „Okej?“ Tata sada već deluje ozbiljno zabrinuto, ali klima glavom. Uzimam Žar-pticu koja mi je oko vrata i stavljam je oko tatinog. On podiže obrvu, ali ja ga ignorišem, i aktiviram podsetnik. Spuštam ga na njegove grudi i shvatam da držim dah. „Ahhh… u tri lepe!“ tata govori i odlazi unazad dok grabi Žar-pticu. Ali onda se zamrzava. Prvo lagano gleda u Žar-pticu u svojoj ruci, prepoznajući je, a onda podiže svoje lice do mog. „Margerit?“ on uzdiše. „O moj Bože!“ To je to isto lice, iste oči, ali mogu da vidim razliku. Ja znam suog tatu. Onda se smejem i plačem u isto vreme, ali nije ni važno, zato što me tata grli i ponovo smo zajedno, a on je živ. I sada mi je jasno, sada znam zašto nas je Pol doveo baš ovde.

194

25. „GOSPODE BOŽE.“ TATA PROLAZI PRSTIMA KROZ SVOJU KOSU, APSOLUTNO DEZORIJENTISANO, kao što bi se bilo ko osećao da se probudi u drugoj dimenziji. „Koliko je vremena prošlo?“ „Skoro mesec dana. Mesec dana će biti petog januara, tako da, za tri dana.“ „Prošao je ceo mesec. Ne, nije prošao. Sećam se – bio sam svestan, ali je to bilo najčudnije stanje u kom sam bio, Margerit. Onako kako bi bilo u snovima, kada, u isto vreme, gledaš ono što se događa oko tebe i proživljavaš to. Nikad mi nije palo na pamet da se pitam gde sam ili zašto.“ Možda je ovakvo nesvesno stanje prirodno većini ljudi koja putuje kroz dimenzije. „Sada se sećaš“, kažem i uzimam tatinu ruku. „I ja imam Žar-pticu, pa mogu da te podsećam, koliko god da je potrebno.“ Sada već sedimo zajedno u kafeteriji. Ovako kasno, nema nikoga ovde, a osvetljenje dolazi uglavnom od spoljašnjih lampi koje prolazi kroz prozore. U mračnoj vodi ispod nas, poneka riba prođe, ali struje su postale isprekidane, kako prvi nalet oluje dolazi. Čak i ribe tragaju za bezbednim uvalama sada. Mama i sestra misle da tata i ja imamo nešto tajno da porazgovaramo – mada niko ne može da ih krivi zato što ne mogu da pogode tačno o čemu. „Jadna moja draga Sofi.“ Tata zatvara oči, kao da je u bolovima. „I Džozefina. Moj Bože.“ „One će biti dobro, čim se ti vratiš kući.“ Široki osmeh mi se razvlači na licu. Kući. Ja ću da odvesti tatudakući. „Ne znam li treba zadavim Pola i Tea ili da im se zahvalim. Obojici, ja mislim.“ „Nemoj da budeš ljut, tata. Oni su bili toliko jaki i toliko su ti bili odani, a zaštitnički prema meni. Nikada nisam uvidela koliko su oni sjajni, do sada. I Pol i Teo te mnogo vole.“ Želim da kažem tati šta Pol i ja osećamo jedno prema drugom, ali to može da sačeka dok se ne vratimo tamo gde treba da budemo. „Je l’ Konli bio taj koji te je kidnapovao?“ „Ne. To je bio neko drugi, neko koga nisam ranije video. Žena…“ Glas kreće da mu se utišava, a onda odmahuje glavom. „Sve je dosta maglovito, bojim se. Ja sam se odvez ao do fakulteta, da saznam šta se, dođavola, dogodilo sa našim podacima i dok sam izlazio iz kola, ona je prišla meni. Sećam se se da 195

sam razmišljao da je ona sigurno novi student ili potencijalni, budući član fakulteta. Nešto u vezi sa njom je izgledalo malo previše sređeno, pretpostavljam, za običnog studenta.“ Tata uzdiše. „Sledeće čega sam svestan – nalazim se na dvadeset hiljada milja pod morem. Imao sam ja sećanje u prvih nekoliko minuta, ali nisam imao Žar-pticu. Tako da sam znao da sam zaglavio u ovoj dimenziji, najverovatnije zauvek. To je bilo … bilo je teško.“ Njegovo lice se menja u neki izraz koji nisam videla otkad je deka umro

pre mnogo godina, i shvatam da ga je sećanje na takav nemoćni strah dovelo na ivicu suza. Mržnja prema Vajat Konliju bu kti u meni, i govorim sebi da ćemo se sa njim obračunati čim se vratimo. On ima moć sada, ali njegova moć je bazirana na maminoj genijalnosti i na tatinom teškom i napornom radu. Mi imamo Pola. Mi imamo Tea. A ako sam ja krajnje i najvažnije oružje – oni imaju mene.

Protiv svih nas zajedno? Konli nema nikakve šanse. Tata mi kaže onda, „To je bilo kao da sam bio onesvešćen. Ili drogiran. Bio sam deo ove osobe koja je, istovremeno ja i nije ja, a opet – nisam bio dovoljno svestan da mogu da se borim sa tim. Zatvoren u savršenom zatvoru.“ On uzdiše duboko, a kada pogleda u mene, smeši se. „Sve dok moja hrabra devojčica nije došla i našla me.“ Mislila sam da nikada više neću osećati ovakvu sreću. „Sada moramo samo da te vratimo kući.“ Iako se moj tata osmehuje, mogu da osetim njegovu tugu. „Margerit, sigurno si shvatila matematiku do sada. Nas je dvoje, a ti imaš samo jednu Žarpticu.“ „Za sada“, govorim. „Ti si napravio jednu, tako da možeš da napraviš još jednu. Kada Pol i Teo dođu ovde, oni mogu da ti pomognu.“ „Konstruisanje Žar-ptice traje mesecima… čekaj. Jesi li to rekla da Pol i Teo dolaze ovde?“ „Teo je već na putu, i Pol bi mogao biti isto, ali je komunikacija dugo prekinuta.“ „Uputili su se ovde, iako je ovakva oluja na putu? To je ludilo.“ Tata uzdiše. „A opet, skakanje kroz dimenzije da bi se jurio mrtvi čovek je jednako ludo. Dugo sam sumnjao u to da su ludi, ali ova potvrda je, bilo kako bilo,

uznemiravajuća.“ „Vidiš? Sve će biti kako treba.“ Tata sklanja moju kosu sa lica, onako kako je radio kad sam bila mala

devojčica koja se sva isprlja dok se igra u dvorištu. „Do izvora koji su potrebni da se napravi Žar-ptica je bilo dosta komplikovano doći. U ovoj dimenziji, nabavljanje istih bi moglo biti nemoguće.“ 196

„Nemoguće?“ Onda shvatam na šta on misli. Jedan od metala koji je korišćen za konstrukciju Žar-ptice, može da se nađe u samo jednoj dolini na svetu, a i druge komponente su retke i vredne, takođe. Ovo je svet u kome je čak i neosoljena voda žešći luksuz; narodi više nisu tako slobodni da uzimaju različite izvore. Nabavljanje potrebnih materijala bi bio ozbiljan izazov za nas. „Ako budeš morala da se vratiš bez mene“, govori mi on tiho, „reći ćeš svojoj majci koliko je volim. Isto i Džozi. I moraš da ih upozoriš na Triad. Ako bi Konli učinio ovako nešto, on je onda sposoban za bilo šta.“ „Nemoj, prestani. Smislićemo nešto, u redu? Hoćemo.'Tatin jedini odgovor se svodi na to da me ponovo čvrsto grli. Dok ga snažno grlim, gledajući napolje u uzburkano more, znam da ću vratiti svog tatu kući, šta god da to značilo i uprkos svemu. Čak i ako budem morala da mu dam svoju Žar-pticu, čak i ako budem morala ja da ostanem zauvek ovde. ***

Kada smo se vratili u svoju porodičnu četvrt, noć postaje prijatna kao bilo koja druga. Mama ne zabada nos u tata- ćerka razgovore, a Džozi je toliko omamljena gledanjem surfovanja, da nisam ni sigurna da je primetila da smo

mi izašli. Šćućurujem se kod tate na kauču, onako kako sam radila kad sam bila mala, i dalje uživajući u tome što mi se vratio. Ipak, premećem situaciju iznova i iznova po svojoj glavi. Triad je kidnapovao tatu. Ali zašto? Da bi držao moju mamu pod kontrolom? Ne, zato što bi onda morao da kaže mami šta su uradili, umesto da je puste da misle da joj je suprug mrtav.

Je li to možda bilo da bi držao pod kontrolo m mene? Da Teo i ja nismo otišli – onda kada smo otišli – da li bi Vajat Konli ili neko drugi iz Triada došao

kod mene i stavio mi do znanja da, ako ne budem htela da putujem za njih, ako ne budem htela da radim sve što bi oni zahtevali od mene, da se onda moj tata

neće nikada vratiti kući? Da. To bi uradili.

Ovo je sve bilo da bi doprli do mene. Svu tu žalost koju su mama i Džozi osećale, patnje kroz koje su stavili Tea i mene… to je sve bilo da bi Triad mogao da ima kontrolu nada mnom.

Moj mozak još uvek ne može da se pomiri sa činjenicom da sam ja centar svega ovog, nakon godina slušanja jednim uhom, sa drugog kraja sobe, dok su mama, tata, Teo i Pol razvijali svoju izvanrednu tehnologiju. Ipak, tu sam – gde 197

sam. Takođe nemam ideju kako ću ja da zaustavim Triad da ne povređuju ljude koje ja volim ili da ih zaustavim u tome da me kontrolišu. Ali ja imam moć koju Triad želi. To znači da je – moć u mojim rukama. I nameravam da to iskoristim.

Kad je došlo vreme da se strovalim na krevet, već sam potpuno iscrpljena. Opet, nisam toliko umorna da ne primetim da mi treperi svetlo koje znači da sam primila poruku. Odmah krećem da vidim, momentalno osvežena. Komunikacije su se sigurno sredile na nekoliko minuta, što je dovoljno vremena za Pola da mi nešto pošalje. Poruka je od Pola, ali to nije video, nije čak ni audio snimak. Verovatno bi trebalo da znam da ne treba da očekujem ljubavno pismo od lika koji izražava svoje emocije kroz delo, a ne kroz reči. Pol mi je poslao samo tri reči, ali to su jedine reči koje su mi potrebne sada: Na putu sam. „Obuci nepromočive stvari“, mama mi dobacuje dok pritiskam alarm sledećeg jutra. „Smirilo se sa olujom, ali ne mnogo.“ Da, čakMoja i po nepromočiva paklenim vremenskim jutarnje narandžasta obaveze moraju bitii obavljene. odeća je, uslovima, zapravo, neonski parka pantalone koje su napravljene od plastike, tako da je izgledam ekstremno seksi. Dok izlazim napolje kroz kuhinju, tata prolazi odmah pored mene u prednjoj sobi, sa malo ošamućenim osmehom, nemajući svesti ni predsta ve o

tome šta je bilo sinoć. On je ovaj Henri Kejn ponovo, a moj tata da jedva malo treperi u njemu, dok gleda bez ikakvog znanja. Ja mogu da ga vratim, podsećam sebe dok dodirujem obrise Žar-ptice na svojim grudima. Kad god poželim, a uskoro – zauvek. „Ovo ona naziva smirenjem oluje?“ dovikujem Džozi dok izlazimo na platformu.

„Ma 'ajde,jesam videlali?siZato mnogo od ove!“ DžoziNaleti se smeje. Ozbiljno, štogore je vreme strašno. vetra, pojačani morem i solju, udaraju u mene. Moja vrećasta nepromočiva odeća leti i puca pod naletim vetra, a moja kapuljača spada sa glave, gotovo istog trenutka. Malo vlažne kose nikome nije škodilo, ali vetar i voda su učinili da bude baš hladno, iako je ovde sredina leta. Iznad naših glava, nebo je sivo i nisko, sa oblacima koji su uskovitlanog oblika, a to mora naslućivati neku nevolju. Tako da brzo prolazim kroz stvari koje treba da obavim i dvostruko sam

zahvalna što imam bezbednosni pojas. Kroz nekoliko minuta, vratila sam se dole i idem ka vratima, ali tada čujem kako Džozi viče, „Imamo izbeglice!“ Pogledam u njenom pravcu i vidim kako helikopter prilazi iz daljine.

198

Grupa ljudi se približava Džozi da pripremi pistu za helikopter. Ja ne prilazim. Ovo je jedna od onih situacija gde ne želim da pokušavam da blefiram; tim ljudima je potrebna pomoć, a ne da im ja sjebavam stvari. Ali posmatram kako se drugi pripremaju da privežu helikopter na palubi, čim sleti kod nas.

Rotokopter uzburkava vazduh još više dok stojim tamo, škiljeći od kiše. Svuda oko nas, okean se zatamneo i poprimio je boju čekića. Čim se helikopter

prizemljio, ljudi kreću u akciju, kače kablove čak i pre nego što rotor prestane da se vrti. Ja odlazim do bočnih vrata gde je pilot, da mu pomognem. U trenutku kada otvorim, pilot podiže ruke i govori, „Nemojte mene da krivite, u redu? Ovaj momak je insistirao da će mi platiti trostruko. Bilo bi bolje da to uradi.“ „Sve je u redu sa tim, druže. Opusti se.“ Teo se naginje preko njega i osmehuje mi se. „Znaš, stvarno bi trebalo da prestanemo sa ovakvim nalaženjima.“

***

Nakon deset minuta, iako mi stomak još uvek zavija za doručkom, još uvek se nalazim u delu za sletanje saTeom, pričajući i brbljajući o svemu što sam shvatila do sada. Teo, u međuvremenu, još uvek negoduje. „Ti umišljaš stvari. Mislim, svako bi umišljao do sada. Ovo je najluđi mesec u tvom životu“, on mi govori dok sedamo na jednu od onih niskih, plastičnih klupa koje se prostiru između ormarića sa opremom. ,Ja to znam jer je ovo bio najluđi mesec i mog života isto, i koliko god da sam voleo Henrija, on nije bio moj otac.“ „Voliš.“ Ne mogu da prestanem da se kezim. „Sadašnje vreme – voliš. Tata je ovde.“ Teo uzdiše u peškir kojim briše svoju mokru kosu i svoje lice. „Zar ne vidiš da sve što ti je Pol ispričao je upravo ono što ti želiš da čuješ?“ Napinjem glavu dok ga proučavam. „Nikada ranije nisam shvatila koliko si ti, zapravo, ciničan.“ On bi želeo da nastavi da se raspravlja sa mnom, ali u tom trenutku, moj tata dolazi, fiksirajući Tea svojim najprodornijim pogledom. „Čujem da imamo neke izbeglice iz oluje ovde“, izgovara tata. „Ali najviše me zanima, kako tačno, jedan od tih izbeglica poznaje moju ćerku.“

199

„Izvini za ovo sada“, kažem tati, dok se penjem na prste i kačim Žar -pticu oko njegovog vrata. Nekoliko klikova, jedan podsetnik koji tatu tera da psuje od bola i… „Teo!“ Tata se smeje na sav glas, a onda, istog trenutka, dodiruje lanac Teove Žar-ptice, koja je vidljiva ispod njegovog odela za letenje.

„O moj Bože, Teo. Ja ću te prokleto ubiti što si poveo Margerit sa sobom ovde. O čemu si mislio? Ali prvo, dođi ovde, sine.“

Dok je tata svoje ruke stavljao oko Tea, njegove oči su se raširile. „Prokletstvo,“ mrmlja on. „Vau. Vau!“ „Rekla sam ti.“ Nisam mogla da izdržim da se smejem. Teo grli tatu, čvrsto i žestoko. „Henri, tako mi je drago da si dobro. Ne znaš… nisi ni svestan koliko mi je drago.“ Tata ga lupa po ramenu jednom, pretpostavljam, da bi taj zagrljaj delovao

više „muški“. „Mislio sam ono što sam rekao. U ozbiljnom si problemu što si uvukao Margerit u ovo. Ali izgleda da je moja ćerka hrabriji putnik nego što sam ja ikada mogao da pomislim za nju.“ Želim da protestujem, da kažem da me nije Teo uvukao u ovo. Sada kada znam šta je Triadov stvarni povod i kada znam svoje sposobnosti, znam da bih bila umešana u to – pre ili kasnije. Ipak, idemo redom. „Sada, sve što treba Teo da uradi je – da skonta kako da napravi još jednu Žar-pticu. Ti si ponovo napravio ostale, tako da bi trebalo da možeš da napraviš još jednu, od nule, je l’ tako Teo?“ „Verovatno. Možda. Vau. Moram da razmislim.“ Teov izraz lica deluje potpuno sluđeno, kao da ga je udario kamion. Ne mogu da ga krivim. „Proći će još neko vreme pre nego što budem bio sposoban da kažem nešto koherentnije od vau.“ „Saberi se koji minut. Udahni duboko.“ Tata viri kroz dvostruko ojačan prozor koji je na vratima u delu za sletanje.

„Ovo deluje kao da se formira ozbiljna pauza u oluji. Dobili smo izveštaje od još nekih izbeglica preko brodova. Čini mi se da ćemo moći da im pomognemo da slete. Ko zna? Možda je jedan od njih Pol. Bilo bi lepo kad bismo svi bili zajedno ponovo. “ On se blago osmehuje, a ja znam da je sreća u tatinom srcu refleksija moje sreće. Kada je tata otišao nazad do stanice, Teo i ja smo ostali sami ponovo. Ne mogu da odolim. „Rekla sam ti.“ „Jesi. Rekla si mi. Ali morao sam da vidim sopstvenim očima.“ On lagano odmahuje glavom. „Ne mogu da verujem da je Pol… da je on sve ovo skontao.“ „Ni ja isto. Kada stignemo kući, moramo se vratiti na početak sa Triodom.“ Onda razmišljam o tome koliko je Konli, u stvari, nemilosrdan i u 200

kakve rizike tražim od Tea da se upušta. „Znam da je opasno, ići na njih. Ne bih

nikada želela da ti budeš povreden. Ti ne moraš da…“ „Ti si zabrinuta za mene?“ Teov glas se lomi na poslednjoj reči. „Upravo si saznala da oni love tebe kroz brojne dimenzije, a ti pok ušavaš da se brineš za mene.“ Mi sui moramo da brinemo jedni o drugima, želim da mu kažem, ali Teo je ustao na noge i uzima me u naručje. „Nemoj, prestani sa tim, okej?“ on mi govori dok me grli čvrsto. „O tebi treba da se brine. Nemoj da gubiš svoje vreme brinući o meni.“ Razdvajamo se, a Teov osmeh deluje – skoro kao da je postiden, što je, kada je o njemu reč, praktično prvi osmeh. Pre nego što uspem da progovorim, neko ulazi u prostoriju. Ne sećam se ko je ovaj momak, da li sam ga uopšte videla juče, ali njegov celokupni izgled podseća na tatin i on se ponaša kao daje nekakav autoritet. „Gospođice Kejn, potrebni ste nam u podmorničkim dužnostima. Neko mora da izađe i da povrati onaj čekrk koji je pao.“ Mama je o tome pričala jutros: jedna sajla je pala sinoć sa jedne od najviših dizalica. Sada se nalazi na dnu okeana, na ne-toliko-dubokom delu koji Salasija zauzima, ali

jače struje praćene olujama bi mogle da je poguraju u dublje, okolne rovove. Dobro, šta bi ja tačno trebalo da radim? Podmornička dužnost? Šta to uopšte znači? Onda moje oči kreću da se šire, kad shvatim da podmornički označava podvodno vozilo. Podmornicu.

Ja sam na dužnosti da upravljam podmornicom? „To je plovilo za dvoje“, momak dobacuje Teu. „Tvoja biografija kaže da si ti i licencirani pilot. Hoćeš da ideš sa njom? Da budeš koristan dok si ovde?“ „Da.“ Teo razvlači reči. „Naravno. Da. Ja sam… vrlo dobar… u, uh, upravljanju podmornicama.“ Momak bulji u nas, ali samo nam izgovara, „Pristanište četiri“, pre nego što ode od nas, a u tom trenutku se Teo okreće prema meni i samo izgovori, „O, sranje.“ „Mi treba da upravljamo podmornicom? Ne. Nema teorijske šanse.“ Ja sam, zapravo, imao neke simulacije, na putu dovde. Teo ove dimenzije

ih je imao prikačene na kompjuter…“ „Teo, ne.“ Teo me gleda svojim najvernijim kučećim pogledom – i verujte mi, on je stvarno, stvarno dobar u tome – ali konačno izgovara, „Nisi nimalo zabavna.“ „Mi to ne smemo.“ „Pa, šta da radimo onda?“

201

Prolazim rukom kroz mokru kosu. „Mi… mi treba da odemo do pristaništa četiri i…“ I šta? Da kažemo da nešto nije u redu sa podmornicom? Oni će shvatiti da je sve u redu i znaće da mi lažemo. „Onda ćemo zvati tatu odande. On će poslati dole nekog drugog.“ Pristanište broj četiri pronalazimo lagano. Podmornica nije neka ogromna, nuklearna, Lou na crueni oktobar podmornica; ona je mala i fino

oblikovana, sa bleštavim belim zidovima i glatkim crnim tač-skrin kontrolama, kao na telefonu. Iza zakrivljenog, transparentnog vrha, ispred nas vidimo beskrajno prostiranje tamnoplave vode. „Pogledaj ovo“, kaže Teo dok proučava kontrole. „Ovo je kao simulator.

Mislim, identično kao simulator.“ „Teo…“ On sleže ramenima, ali njegovo lice sija onim njegovim zločesti -dečak sjajem. „Igrao sam se time satima na putu dovde. Bolje je od bilo koje video igrice.“ Onda Teo lupi svojom šakom po poleđini jednog od sedišta. „Nemaš često prilike da igraš video igricu u stvarnosti…“ „Ne. Uh. Nema šanse.“ „Hajde! Pa znam šta radim!“ „Zato što si igrao igricu na simulatoru?“ „Zato što imam zabeleženo oko sedam sati vežbanja i zato što treba da idemo samo oko pola milje pre nego što treba da se vratimo nazad. I zato što bi ovo bilo totalno, legitimno, zauvek vrhunski. Znaš, duboko u srcu, da govorim istinu.“ Zauvek vrhunski, a ipak nedostižno, nije dovoljan razlog da se uputimo na podmornicu.

Ali ima nečeg ispod Teovog entuzijazma, neka seta koja izdaje tu tugu iznutra. On je toliko toga uradio za mene na ovom putovanju. Rizikovao je svoj

život da pomognem mom tati. Sve što traži zauzvrat je nekoliko trenutaka zabave. To i nije tako mnogo, zar ne?

„Ako u bilo kom trenutku budeš imao i najmanju sumnju u to što radiš, okrećemo se istog trenutka“, govorim to u najstrožem tonu koji mogu da postignem. Ali ne mogu da se ne osmehnem kada Teo počne da lupa ritam o sedište, u znak proslavljanja. Pet minuta kasnije, spremni smo da krenemo – i moram da priznam, on, zapravo, stvarno izgleda kao da zna da barata ovim. „Spremni za pokretanje regulatora napajanja“, on mi kaže. „Spremna?“

202

Klimam glavom. Onda on pritiska prekidač na kontrolnoj tabli i time oslobađa podmornicu iz Salasije. Za trenutak plovimo sami, a onda utišavamo propelere, samo toliko da nas izvedu iz podvodnog pristaništa. Prednji deo podmornice je napravljen od superdebelog stakla, što znači da imamo savršen, panoramski pogled na okean koji je ispred nas. Trenutno je ispred nas kredasti beli pesak, nekoliko listova lepezastih korala koji izviruju sa stena tu i tamo, i beskrajno plavetnilo. Teo i ja sedimo jedno pored drugog u prednjem delu, iako nepropustiva vrata, pozadi, nisu zatvorena; on je objasnio da – pošto niko ne planira da roni na ovom putovanju, nema potrebe za time

da se zaključaju. To je dobro, jer u suprotnom – ovo bi moglo da deluje previše intimno. U podmornici nema mnogo prostora tako da smo Teo i ja praktično rame uz

rame. Ja sam jutros obukla samo crni topić i helanke ispod svoje nepromočive odeće, tako da je to sve što imam na sebi sada. Dok Teo ima svoju normalnu belu majicu, koja je još uvek malo vlažna od kiše. On nije tako krupan kao Pol, pa ponekada i zaboravim da je Teo prilična faca. U ovom trenutku to ne srne da se zaboravi.

Sve što izgovaram je, „Hm, kako ćemo da nađemo tu sjalu koju treba da nađemo?“ „Aktiviranjem sonara.“ Teove šake se kreću veštije po kontrolnoj tabli, kao da je ovo radio već sto godina. Zeleno rasprostiranje sonara kreće, a ja se savijam i gledam u ekran, pokušavajući da skontam koji oblici su samo stene, a šta bi mogla da bude ta oprema koju tražimo. „Tamo, misliš?“ Upirem prstom u objekat na koji mislim. Teo radi isto. Na še šake se dodiruju blago, i ja ne mislim da je to bila slučajnost. „Da“, kaže Teo. Ne gleda u mene. Njegov profil se vidi kao silueta u odnosu na plavetnilo. „Vredi pokušati.“ On ubrzava podmornicu do srednje brzine. Dok klizimo kroz tamu, naši

reflektori obasjavaju vodu oko nas, a ja bacam pogled na Tea koji se bori da

iznađe reči. Da li će se izviniti što je sumnjao u Pola? Ili će ponovo pokušati da me poljubi?

„Ti si sigurno…“ Spetljavam se sa rečima, zato što ne znam šta da kažem, „Dobro je znati da je Pol bio na visini zadatka sve vreme, zar ne?“ „Da. Naravno.“ Teo otvara usta da kaže nešto drugo, ali ih onda zatvara. On izgleda kao da ga ovo muči mnogo više nego što bih mogla da pretpostavim.

Baš tada, tata se pojavljuje preko veze. „Šta, dođavola, vas dvoje radite u podmornici?“ 203

„Dobro uspevamo“, insistira Teo. „I provodimo se sjajno. Priznaj. Ljubomoran si.“ „Zabrinut sam. Takođe sam i ljubomoran, da, ali to je oko petnaest procenata, a zabrinut sam oko osamdeset i pet posto. Kako ide tamo?“ „Za sada ide dobro“, kažem gledajući u zvučnike koji su u krovu. „Mislimo da ćemo naći tu sajlu.“ „Briljantno. Mislim da ću spustiti zabrinutost na oko pedeset posto. Slušaj, jedan od izbegličkih brodova je upravo dao signal. Mislio sam da te uputim u to.“ Mogu da čujem osmeh u njegovom glasu. „Čujemo se kasnije.“ Onda nastaje trenutak statike dok se srcinalni poziv zamenjuje novim, a

ja čujem kako duboki glas izgovara, „Margerit?“ Kao da je vatromet ispalio. „Pole. Uspeo si.“ „Skoro da jesam. Mislim da treba da pristanem u narednih desetak minuta.“ „I ti si pričao sa tatom?“ „Da. Hvala Bogu da je ovde. Iz Triadovih dokumenata sam pomislio da će biti – ali nisam bio siguran, ne dok nismo razgovarali.“ „Sada treba da napravimo još jednu Žar-pticu i idemo kući.“ Kezim se u zvučnike, kao da vidim Pola tamo, a opet, ne može da me potpuno zaslepi ta sreća, zbog činjenice da nismo sami. „I Teo je ovde.“ „Hej, mali brate“, izgovara Teo. Njegov izraz lica je skrušen. „Izgleda da si ti bio korak ispred nas sve vreme.“ „Trebalo je odmah na početku da dođem kod tebe.“ Nemoguće mi je da ne zamislim Polovo lice dok ovo izgovara – ozbiljno i pokajničke „Nisam imao ideju da bi mogli to da urade Herniju, niti bih mogao da pomislim.“ „Bilo pa prošlo, kao voda.“ Onda Teo gleda gore u udaljeno svetlucanje površine okeana koji je iznad nas i dodaje, „Nenamerna igra rečima.“ I dalje ne mogu da poverujem da je Pol uspeo da dođe ovde. „Gde si ti bio?“ pitam ga. „Jesi li krenuo ovamo odmah ili ti je bio potreban podsetnik?“ „Krenuo sam prema vama čim sam stigao ovde. Nije mi potreban podsetnik više“, izgovara^Pol. „Nisu ti potrebni?“ mrštim se. Teo se pored mene uspravlja. „U poslednjoj dimenziji koju smo posetili, Triad je razvio načine kako da njihovi špijuni ostanu pod kontrolom kroz svoja putovanja. To je ova droga – vrlo štetna, teška za podnošenje, tako da nije stalno rešenje – ali funkcioniše u malim dozama“, kaže Pol. „Može da se napravi od običnih hemikalija koje čovek može lako da nade u bilo kojoj dimenziji u koju ode. Zovu je Noćni lopov. To je tečnost koja se ušpricava, briljantno zelene boje…“ Pol nastavlja da priča. Ja ne čujem više ni reč. 204

Polako gledam dole u Tea koji gleda direktno u mene.

On ne govori ništa. On zna da ja znam. Noćni lopov. Zelena tečnost koju sam videla da Teo ušpricava u Londonu. To je jedna ista. Teo ne bi nikada… Ne. Moj Teo ne bi. Ali ovo nije moj Teo.

205

26. NOĆNI LOPOV IZAZIVA HALUCINACIJE –

INTENZIVNI BOL, ALI TI KUPUJE DANE POD

kontrolisanom svešću. Znao sam da moram da je koristim, da bih stigao do tebe.“ Pol nastavlja da priča preko interfona, nesvestan toga da možemo da ga čujemo, ali da ga ne slušamo. Ja gledam netremice uTea; on se sudara sa mojim pogledom, a u njegovom pogledu vidim postidenost, ali i olakšanje. Kao da misli u sebi, Konačno je shvatila. Sve u meni odbija ovo. Teo ne bi. On nikada ne bi špijunirao za Triad; on ne bi nikada pouredio moju porodicu. On nikada ne bi povredio mene.

Moj Teo zaista i ne bi. Ali ovo nije moj Teo i nije bio moj Teo već duže vreme.

Otkad je putovanje počelo… Urlam dok Teo skače prema meni. „Pol, to jeTeo! Teo je špijun!“ Ali Teo gasi komunikacije jednim laktom, a mene gura i priljubljuje uz zid. Pokušavam da ga skinem sa sebe, ali je podmornica toliko mala, da se ja nalazim zgnječena ispod njega i ne mogu da se izvučem ili da pridobijem nekakvu prednost nad njim.

„Hoćeš li – hoćeš li samo da me saslušaš? Dobro?“ Teo se napreže da me smiri; njegove podlaktice drže moje dole. „Molim te. Ne želim da te povredim.“ „To si bio ti sve ovo vreme. Zato si ti imao Žar -ptice.“ Naravno – nije on čuvao dodatne Žar-ptice i „popravio“ ih. Ovaj drugi Teo, iz dimenzije gde je Triad ispred nas – ontehnologiju. je mogao da materijale ponovo napravikorak njihovu superiornu „Ti iskoristi si srediotetatina kola i inamestio Polu za ubistvo.“

„Priznajem, kriv sam, Meg.“ U lice mu procedim, „Prestani da me zoueš tako!“ Teo me odgurava sa mog sedišta i mi padamo na pod podmornice. Mogu da osetim da se podmornica okreće ka dole – završićemo u pesku – ali ne mogu da ga skinem sa sebe. Njegova kolena stežu moje noge i drže ih dole; njegove šake drže moje uz metalni pod. „Da li ćeš da nastaviš da se boriš sa mnom ili ćeš me saslušati?“ On izdiše oštro, kao da je on taj koji je uznemiren. „Mogu da objasnim.“ „Đavola možeš!“ 206

Teo me pritiska jače. Njegovo lice je odmah iznad mog. Ja sam došao u tvoju dimenziju pre tri meseca. Znali smo da su tvoji roditelji bili nadomak

velikog otkrića. Koliko mi znamo, jedino vaša dimenzija može približno da se meri sa našom za razvijanje tehnologije. To je značilo da nam je potrebno da formiramo strateški savez.“ Pre tri meseca je bilo vreme kada je on krenuo da koristi droge, da bude

odsutan duže vremena, da me zove Meg – i da se ponaša drugačije, u svakom smislu. Kako nisam mogla to da uvidim? Iako pokušavam da se izvučem ispod njega, jedva mogu da se pomerim. Je l’ ovo tvoja vizija – sklapanja prijateljstva?“ „Svaki savez ima svog vodu.“ Teov izraz lica istinski deluje više tužno nego ljutito. „Kao što svaki rat ima generala.“ „Rat? Je l’ ti slušaš sebe uopšte? Dve dimenzije ne mogu da idu u rat jedna sa drugom! To je nenormalno.“ „Nekada ranije, oni su mislili da će izum aviona onemogućiti sve forme ratova. Znaš, ko je mogao da pomera svoje trupe tajno, kada su ljudi mogli da ih posmatraju iz vazduha? Ali onda, nekoje smislio da stavi bombe u avion i

sve se promenilo. Svaka tehnologija koju čovečanstvo smisli, ljudi okrenu da bude protivnička. Samo je pitanje vremena. Ako ne počnemo mi sa bitkom, druga dimenzija će početi, a ona bi mogla da bude, o, mnogo gora.“ Sećam se Konlijevog govora u Londonu, o tome kako se ratovanje razvija zajedno sa nama. To me zaustavlja nakratko. Nisam manje besna i ljuta na Tea, ali sama pomisao na to – šta bi moglo da se dešava negde tamo – da posmatraju, čekaju, traže dobar trenutak da napadnu…

Teo klima glavom, iznenada pun nade. „Shvataš li sada? Moramo da se udružimo svi. Moramo da uzmemo moć u svoje ruke pre nego što nam je oduzmu.“ „Tebi niko ne preti.“ Zglob me boli; njegov stisak je jači od lisica. „Vi ste ti koji su krenuli u napad. Ne pretvaraj se da niste.“ On nastavlja da priča, kao da ja ništa nisam rekla. „Kada sam došao, prvo je trebalo da usporim malo tvoje roditelje – da nam to omogući da budemo malo ispred – ali je već bilo prekasno za to. Ono što sam mogao da ura dim je – da kreiram putnika. Savršenog putnika. Dobijaš samo jednu šansu u okviru dimenzije, znaš. Konli je naša šansa. Za tvoju dimenziju, od svih na svetu, on je izabrao tebe.“ „Vau. Osećam se baš posebno“, pljujem na njega. Bukvalno – lica su nam toliko blizu. Podmornica se sada klati, bez kormilara, beli pesak u obliku

polumeseca naginje se kroz prozor. „Pa si ih pustio da kidnapuju tatu?“

207

„Pol je sve sjebavao. Oni su uzeli Henrija i, znaš… ja sam odvezao njegova kola do reke, malo mu sredio kočnice i po brinuo se da kola odu preko. Ako kola odu u reku, vi ne biste očekivali da nađete telo odmah, ako ga uopšte i nađete. Sve je to bilo samo o tome da se kupi vreme za Triad.“ Naravno. Teo je uvek čačkao oko kola i sređivao ih. Kako nisam shvatila ranije da je on taj koji bi nekom mogao da pokvari kočnice? „Dozvolio si mi da mislim da je tata mrtav. Mama još uvek to misli, i Džozi. Da li si se ikada zapitao šta nam radiš?“ „Hajde, hajde, saslušaj me, hoćeš li? Da li ti shvataš koliko moći ti ovo daje? Ovo je ogromna prilika, samo ako je prihvatiš.“ Teo vrti glavom; u njegovim očima su, zapravo, suze. „Mrzeo sam to što sam morao da te lažem. Da lažem sve vas. To što osećam prema tebi, to nije samo ono što tvoj Teo oseća, znaš? Izgledalo je kao da nemam šanse sa tobom u svojoj dimenziji, a kada sam shvatio da bih mogao, događa se desetine malih sudara koji svi deluju kao da pomeraju krv. Dobiti još jedan pokušaj – nisam hteo da to protraćim. Ali nisam koristio mogućnosti. Znaš da nisam. U Londonu sam se suzdržao. Želeo sam da ti doneseš sopstvenu odluku. Rekao sam, kada oboje budemo svoji, sećaš se?“ „Ma da, zaslužuješ medalju.“ „Kunem se Bogu, da sam mogao da te izvučem iz ovog čitavog haosa, ja bih to uradio. Ali ne mogu, Margerit. Ne mogu. Jedini način kako mogu da te spasim je da nateram tebe da uvidiš kako možeš da odigraš ovo.“ „Da odigram ovo? Ovo nije igra, Teo! Ti bi ubio Pola.“ Sada sam već blizu toga da počnem da plačem kao Teo, mada su moje suze – suze besa. „Oduvek sam planirao da ti sve priznam jednog dana. Šta misliš da je trebalo da se desi u laboratoriji jedanaest? Šta je Konli planirao da ti kaže da ste se sastali kod Dragon kapije? Hteli smo da ti kažemo istinu, potpunu istinu, da te uverimo da ti možeš da vratiš Henrija kući, živog i zdravog. Konli je hteo da te priključi! Zar ne razumeš to? Mudri potez ovde bi bio da mu se priključiš. Da se priključiš nama. Ako se priključiš nama, nikada više nećeš biti povredena. Nikada. Proveo bih ostatak svog života da se pobrinem za to, Meg. Kunem ti se.“ Misliš, ucenjivao bi me držeći tatu kao taoca. Na ivici sam da zaurlam to Teu, pokušavajući da ga izvučem iz deluzija o Konliju – ali onda se podmornica mnogo jače okreće pod nama, i shvatam da je ceo pogled prekriven peskom. Vrištim pre nego što se srušimo. Podmornica iskače, uz zvuk brušenja propelera koji se lome o kamen. Prevrćemo se i prevrćemo, Teo i ja odskačemo jedno od drugog i lupamo se jedno u drugo. Uspevam da se uhvatim za svoje sedište dok podmornica klizi 208

preko ruba prokopa i mi krećemo da se surv avamo dole u nepreglednu dubinu. Teo mi je ranije rekao – ova podmornica može da izdrži samo oko 500 metara. Nakon toga, podvodni pritisak će nas smrviti kao limenku koka-kole. „Sranje.“ Teo se drži za jedan od zidova, a onda se progurava napred do kontrolne table. Pokušava da restartuje naše propelere, ali jezivi zvuk

drobljenja mi govori da oni više ne rade. Merač čita 150 metara… 200… 250… Ljuljam se u sedištu pokušavajući da ignorišem užasno klaćenje i struganje koje nas vodi dublje dole u crnilo. „Šta da radimo?“ „Da pokušamo da se držimo.“ Drhtavim i povredenim rukama, Teo aktivira hvataljku, ali se ona bezuspešno klati pokušavajući da nađe svoju svrhu.

Teo i ja sedimo jedno do drugog, bez reči, slušajući tup zvuk metala koji udara u kamen. Naš pad ne usporava. Tek što ću osetiti strah, koji se već pretvara u paniku, hvatač nalazi izbočinu u kamenu, hvata je i zaključava se. Grčevito se trzamo dok ne stanemo, i ostanemo tamo da visimo, ljuljajući se. Za trenutak smo bezbedni, ali kao što oboje znamo, hvataljka se možda uhvatila za nešto vrlo krto. U svakom trenutku težina podmornice može da prevagne, i pošalje nas dole, u našu smrt. „Okej“, kaže Teo uz dubok uzdah. Ponovo pali prekidač stanice. „Salasia? Salasia ovde Podmornica Jedan? Teo i Margerit. Prijem!“ Prolazi jednom rukom kroz kosu. „Dakle, moramo da ostanemo mirni i da smislimo…“ Lupam Teovu glavu o konzolu, najjače što mogu. U deliću sekunde, on je zapanjen, grebem ga po vratu prisiljavajući ga da ostane dole, onako kako je on mene prisiljavao. „Mi nismo partneri.“ Reči mi izlaze kroz zube pune peska. „Nikada nećemo biti. Kaži Konliju to.“ Teo je snažniji od mene – on me zbacuje i ja padam nazad. Pre nego što on krene za mnom, pritiskam dugme koje odvaja podmornicu u dva dela. Nepromočiva vrata lupaju i zatvaraju se, odvajajući me od Tea – njega, koji je napred sa beskorisnom kontrolnom tablom, i mene, koja sam pozadi sa opremom za ronjenje.

Srećom, brava je jasno označena. Uveravam se da je aktivirana i da nas razdvaja.

„Margerit?“ Teovo lice se pojavljuje na tankom srebru vrata koji se nalazi na superdebelom staklu. „Šta, kog đavola, ti misliš da radiš?“ „Izlazim odavde.“ Zato što jedna od veoma jasno označenih stvari pozadi je – IZLAZ U SLUČAJU OPASNOSTI. 209

Mali, kružni prolaz je nešto kroz staja mogu lagano da se provučeni i isklizam kroz to; a ono što me čeka sa druge strane je malena tamna sfera koja će zahtevati od mene da se sklupčam u oblik lopte. A šta je sa vazduhom? Šta o povratku na površinu? Pretpostavila bih da je tako nešto prilično automatizovano – ali ne volim da pravim pretpostavke kada sam na dve hiljade metara pod vodom.

Ipak, moja jedina preostala alternativa je da ostanem ovde. Teo će, pre ili kasnije, da skonta kako da se provuče kroz tu pravu. Verovatno pre nego kasnije. Tako da moram da bežim. „Ne možeš da uspeš sama iz ove dubine.“ Teo mi viče kroz debelo staklo. „Nemoj da se ubiješ pokušavajući da pobegneš od mene, je l’ to okej? Neću te povrediti.“ „Ja bežim odavde i idem kući“, ponavljam, prilazeći bliže vratima, tamo gde on stoji. „I vodim svog tatu sa sobom.“ Onda lupim šakom o staklo i gledam kako se Teove oči šire kada vidi šta držim u svojoj šaci – njegovu Žar-pticu. Onu koju sam skinula sa njegovog vrata tokom borbe. Ona na koju je

računao da će ga izvući iz ovoga – onu koja će vratiti mog tatu tamo gde on pripada.

„Hajde. Nemoj ovo raditi.“ Teovo lice je belo. Dobro je. „Mislio si da je ova dimenzija dovoljno dobra da tatu zarobiš u njoj“, kažem dok odlazim do otvora za izlaz. „Nadam se da će se i tebi svideti da budeš zarobljen ovde.“ „Margerit!“ U tom trenutku, klizim kroz prolaz, a Teove reči postaju nejasne, tako da ne mogu tačno da ga čujem više. Trenutno, ja sam u mnogo većoj opasnosti nego što je on. Ova podmornica deluje da je netaknuta; čak i da ne može da se kreće sada, otporna je na vodu i hermetički zatvorena. Naravno, Teo je zaglavljen, ali ekipa sa Salasije će sići dole čim saznaju. Koliko god da tata bude ljut, kada sazna istinu o Teu, on ne bi nikoga ostavio da umre. Ja? Ja samu sebe lansiram u neprijateljski svet ispod podmornice– u hladnu, ogromnu tamu.

Ali, ako ostanem ovde, Teo će se, na kraju, provući kroz ta vrata. Uzeće natrag Žar-pticu od mene, a onda ćemo tata i ja opet biti na milost i nemilost ideja i spletki Vajat Konlija.

To se neće dogoditi. Tresući se, pritiskam žuti panel na kom piše „Spremanje za lansiranje“.

210

Metalni diskovi se vrte na stranama vrata i zapečaćuju me potpuno. Čuje se udaljeno lupanje; verovatno se Teo baca na vrata u onom poslednjem, očajničkom pokušaju da pridobije moju pažnju, ali ja odbijam da gledam. Nema velikih i prostranih prozora ovde – samo tanki, transparentni

srebrni deo koji mi dozvoljava da vidim koliko je jezivo napolju. Ništa nije blizu nas, ništa osim dubine pukotine. Ali ovo je moja jedina šansa. Uvlačim vazduh duboko, stavljam ruku na crvenu tablu na kojoj piše „Finalno lansiranje“ i pritiskam je. Istog trenutka, metalne hvataljke kvrckaju i tutnje, a onda trup pada u okean. U početku sam preplašena. Ja padam! Padaću skroz do dole – ali onda, neki motor se uključuje i gura me na gore skroz. Onda se osećam kao da sam na slobodi. Koliko god da je neverovatno tamno i tesno ovde, ja sam slobodna.

Dole, ovako daleko, previše je mračno da se vidi površina vode. Možda bih i mogla da je vidim po nekom vedrijem i lepšem danu, ali oluja koja je iznad mene mi blokira i to malo svetlosti koje bi moglo da prodre ovako duboko. Jedino osvetljenje dolazi od farbe koja svetli u mraku na čauri… ali to nije tako mnogo, samo nekoliko linija u okviru panela. Verovatno je trebalo da ponesem sa sobom neku baterijsku lampu ovde. Moraću da zapamtim to za sledeći put, razmišljam, ali nije mi smešno. Sigurno da ovde postoji nekakvo grejanje, ili izolacijski bezbednosni ćebići koje nisam pronašla. Sve što znam je da – ovako hladno – ne može biti

dobro. Okružena sam metalom i vodom koja je, na samo nekoliko stepeni iznad zamrzavanja, što znači da je ovde već toliko hladno da se ja tresem. Svakog trenutka postajem sve nespretnija, kako mi udovi postaju zamrznuti i

bez osećaja. Postoji još jedan faktor na koji nisam računala – svoj premor. Teo i ja smo se malopre toliko rvali i tukli – a to je bilo nakon što je jutro krenulo time da sam se pentrala do stanica za proveravanje vremena po olujnoj vetrini. Važno je da ostanem budna, da skontam kako da kontaktiram pomoć kada stignem do površine, ali hladnoća i malaksalost me vuku dole. Samo još adrenalin može da me povuče, ali sam rešena da će ga biti dovoljno da me pogura. Možeš ti to, razmišljam u sebi, ali to zvuči očajnički i nerealno, čak i meni. Sigurna sam da je sve bezbedno. Uskoro ćeš bti na pouršini, ne može to biti još mnogo dalje. O, moj Bože, koliko je daleko to? Koliko daleko? I onda, briljantno poput izlaska sunca, svetlo probija kroz vodu i nadolazi kroz jedan od onih tankih prozora koje imam na okean ispod sebe.

211

Svetlosni reflektori me kupaju svojim sjajem, toliko sjajno da moram da

okrenem glavu i da žmirkam i škiljim. Kako se približavaju, pojavljuje se nešto što ima oblik – to je podmornica, ali nije jedna od onih sa Salasije. Što znači – samo jedna osoba bi mogla da bude to.

Polako, moja zamućena perspektiva sveta koji je iznad dobij a oblik prednjeg dela podmornice, kako se spušta iznad čaure za bežanje; kao da gledam pravo u nebo. Otvor u obliku polumeseca povećava se iznad mene poput meseca u noći. Čaura prolazi kroz taj otvor u deo podmornice predviđen za ronjenje. Vrata se ponovo zatvaraju, a voda se ispumpava. Nivo vode opada iz časa u čas dok se čaura smešta na pod dela koji je je za ronjenje. Osećam se tako tromo, tako umorno. Ali uspevam da ostanem budna, čak i da budem smirena uprkos nesvestici i vrtoglavici koje prepoznajem kao znake morske bolesti.

Voda otiče iz čaure za beg; samo tanki sloj ostaje na podu. Sa mesta na kom sedim sklupčana, posmatram indikator pritiska kako sija crveno; još uvek je crven, a onda postaje zelen.

Pristiskam zeleno dugme na kome piše „Otvaranje vrata“. Metalne spirale se otvaraju ponovo, a ja mogu da otvorim vrata čaure. Prebacujem se na vlažnu, metalnu mrežu, kao da sam uhvaćena riba, koja je sl aba i trese se. Dok gutam i hvatam vazduh, čujem kako se vrata blizu mene otvaraju. Okrećem se i vidim Pola kako trči prema meni i nosi nešto srebrnkasto u šakama. „Margerit,“ on šapuće dok mi vezuje masku za disanje preko nosa i usana. „Ti si dobro, je l’ ok? Bezbedna si. Samo udiši i izdiši, što dublje možeš.“ Sve što mogu je da klimam glavom i da dišem. Kroz dva udaha, već se osećam malo bolje. Iskreno rečeno – osećam se usrano, ali ne više kao da sam na ivici da se onesvestim. „Šta je ovo?“ „Ne govori“, govori mi Pol dok otvara sjajno izolaciono ćebe i pokriva me njime, ušuškavajući ga oko mojih ramena, mojih nogu. „Udišeš specijalan gas koji treba da suzbije bolest od pritiska. Vrlo je napredna stvar. Izmislio ga je fenomenalni okeanograf, dr Sofija Kovaljenka.“

Naravno, mama je morala biti genijalna i u okeanografiji, kao što je bila i u fizici. Naravno, ne mogu da izdržim da se ne osmehnem ispod te maske. Pol sedi na mokrom podu pored mene, dovoljno je blizu da podigne moju

glavu da može da se odmara na njegovom kolenu. Njegove šake me greju, trljajući moje hladne ruke i noge; čak se i savija i ljubi mi čelo. „Nisam bio siguran da si to ti“, on mrmlja. „To je mogao biti i Teo u čauri – i ja sam pomislio, ako je ostavio tamo dole, ako je pouređio, zarobio…“

212

„Ne. On je taj koji je zaglavljen i zarobljen“. Podižem pogled ka njemu, onoliko koliko mogu, sa srebrnom maskom preko lica. „Uzela samTeovu Žarpticu. To znači da tata može kući.“ „Moj Bože.“ Onda se Pol nadvija nada mnom, držeći me u svom naručju kao da me štiti i krije od celog sveta. Sklapam oči i, uprkos svemu, mislim da se nikada nisam osećala tako sigurno. Penjemo se kroz vodu dok ne postane sve plavo oko nas. Pol prestaje da me pazi samo da bi mogao da usidri svoju podmornicu – jedan od većih modela koji mogu da idu na duže staze, onima koji putuju samo sa najvećim

naučnim brodovima. „Možemo da idemo kući“, šapućem. Pre nekoliko trenutka, bila sam uplašena i iscrpljena. Sada mi je toplo i sigurna sam u Polovom naručju. Skoro da bih mogla da zaspimbaš ovde, na njegovom krilu koje mi je kao jastuk kod njegovih snažnih grudi. Njegovi mišići se grče dok on radi na kontrolama za upravljanje; sviđa mi se to kako on upravlja podmornicom, a mene stalno drži. „Pobedili smo.“ „Bitku. Ne i rat.“ „Znam da će Triad opet krenuti za mnom. Shvatam to. I oni misle da sam ja njihova i da mogu da manipulišu sa mnom.“ Ja sam ranjiva za njih, dokle god postoje ljudi na svetu koje ja volim, to je istina. Ali ranjiva nije isto što i bespomoćna. „Moraće bolje da nauče.“ Pol se osmehuje. „Kada su krenuli na tebe – Triad nije imao ideju u šta se upušta.“ Pol usmerava pažnju natrag, na kontrole, dok se potpuno ne ukrcamo. Hvataljke se spuštaju oko njegove podmornice sa jakom, metalnom jekom i čujem zvukove i šumove iz vazdušne komore stanice koji se mešaju sa našim zvukovima. Pol me podiže i nosi u naručju sve do portala. Kada se vrata otvore širom, Džozi stoji na drugoj strani da proveri koje izbeglica. Ona je zapanjena jer vidi mene. „Margerit?“ „Imali smo brodolom“, kažem. „Teo je, još uvek, tamo negde. Ja sam isplivala gore prvih nekoliko stotina metara. Pol me je podigao odande.“ „Jebote. Ti si imala nesreću sa podmornicom?“ Džozi stavlja svoje ruke preko usana. „I koliko će se tačno momaka pojaviti danas da tebe poseti?“ „Mislim da je ona malo van sebe “, Pol govori Džozi dok me nežno uspravlja na stopala. „Svejedno, dobro će joj doći nešto vruće da pije i da se mnogo odmara. A znam da Margerit želi sada da vidi svog tatu.“ Kažem, „Mogu da te čujem, znaš.“ Ali Pol možda i ne greši u vezi sa tim da sam malo van sebe. Isrpljena sam psihički, emocionalno, na sve načine. Trenutno samo želim da se uvijem ponovo u Polovo naručje. 213

Uzimam Džozinu ruku i puštam je da mi pomogne preko stepenika. Ona me vodi do jedne od onih klupa i izg ovara, „Zar ne ideš i ti?“ „Ne“, odgovara Pol. „Pol?“ Gledam i ja u njega. On stoji tamo u svojoj podmornici. Njegova majica je natopljena vodom, a Žar-ptica mu visi oko vrata. On gleda u mene kao da se napaja mnome, kao da pokušava da me memoriše. „A šta ti radiš to?“ „Oluja je prejaka. Teo je pokvarenoj podmornici koja visi na ivici

pukotine. Ne mogu da ga ostavim tamo.“

Džozi se okreće prema meni. „Čekaj, šta? Srušili ste se kod prokopa?“ Ignorišem ovo. „Ako je opasno tamo za njega, opasno je i za tebe. A on je taj koji je započeo to.“ „Onaj Teo koji nas je špijunirao je započeo.“ Pol se slaže sa mnom. „Ali ovaj Teo, iz ove dimenzije, on nas nikada nije povredio. On ne zaslužuje da umre zbog nečijih grehova. I… To je Teo.“ On je u pravu – on je toliko u pravu da me je sramota. „Nije trebalo da ga ostavim dole zaglavljenog.“ „Ti si ostavila tog momka zaglavljenog? Namerno?“ Džozi je sad već potpuno van sebe.

Pol mi se približava jedan korak. Njegove sive oči su vatrene. „Ur adila si šta si morala da uradiš, da spasiš svog oca i sebe. Nemoj sebe da kriviš zbog situacije u koju te je neko drugi stavio. Ali ja moram da spasem Tea ako mogu.“ Jednostavno moraš da me još jednom spustiš na zemlju u toku ovog putovanja, a?“ „Margerit…“ Ali ne mogu da se raspravljam v iše. „Idi! I vrati se u jednom komadu ili – kunem ti se Bogom – ubiću te.“ Pol mi dodiruje lice – njegov palac je kao poljubac na mojim usnama koje su još vlažne – a onda se udaljava u podmornicu. Njegova ruka pritiska tablu na zidu, vrata klize i zatvaraju se opet.

Kada se okrenem prema Džozi, ona gleda u mene kao da mi je izrasla još jedna glava. Vrlo tiho, ona mi govori, „Da li, uopšte, želim da znam šta se događa ovde?“ „Ne.“ Ona izdiše i obrazi joj bubre od frustracije – ali se istog trenutka vraća svojim poslovima. „Treba nam vazdušna komora. Hajdemo.“ Kroz nekoliko minuta, ja stojim kod jednog od nižih prozora i posmatram Polovu belu podmornicu kako nestaje u muljavoj vodi. Stavljam svoj dlan na hladno staklo.

214

„Margerit?“ Okrećem glavu i vidim tatu kako hoda prema meni, a zabrinutost mu je urezana u svakoj liniji i bori na licu. „Džozi je na položaju. Rekla mi je šta se desilo, ili bar šta ona misli da se

desilo, ali cela priča mi nema mnogo smisla. Jesi li ti dobro?“ Nisam sigurna da li se on seća sebe trenutno ili se ne seća. Nije ni važno. „Ja sam dobro.“ Vadim drugu Žar-pticu i stavljam je u njegovu šaku. „Mi idemo kući.“

215

27. OTVARAM OČI.

Ovoga puta ne osećam senzaciju neke sile, nema dezorijentisanosti. Umesto toga, osećaj je kao da sam odlutala n a trenutak, a onda se lagano i nežno probudila. Polagano gledam oko sebe. Noć je ovde pala, ali tek maločas – zapadna ivica neba je još uvek bledo-plava, pomešana sa roze bojom na horizontu. Sedim na stepenicama naše terase, nosim svoju haljinu od čipke i tatin kardigan preko nje. Obema rukama držim Žar-pticu koja mi je oko vrata. Drugim rečima – nalazim se na identičnoj poziciji na kojoj sam bila pre mesec dana kada sam odavde i otišla. Ja sam kod kuće“, tiho izgovaram. Ja sam kod kuće.“ Brzo se pentram uz stražnje stepenice do staklenih kliznih vrata. Mama ih, po običaju, nije zaključala, tako da utrčavam unutra. Prizor moje kuće me ispunjva srećom koja se ravna sa delirijumom: gomile papira! Jednačine iz fizike po zidovima. Mamine biljke u loncima! Čak i dugin sto… a na sofi sedi mama.

Ona uzdiše, „Margerit!“ „Mama!“ Trčim kod nje, a ona je već na pola puta do mene. Njene ruke se tako čvrsto privijaju oko mene da sada tek uviđam koliko mora da je bila uplašena ovih proteklih nekoliko nedelja. „Tako mi je žao, mama, ali uspela sam. Mi smo uspeli!“ „Ti sibezbedna? Dobro si?“ Suze padaju niz lice mamino dok sklanja kosu sa mog posle lica. „Ali ti nisisati povredila ne?tvoju…“ Mi smo dekodirali njegovu poruku nekoliko nakon štoPola, smozar dobili „Oh, moj Bože, vratila si se!“ Džozi dolazi bubnjajući iz kuhinje da bi mene zatekla na sofi. Ja ću tebe ubiti zato što si nas tako uplašila. Ali prvo moram da ti kažem da te volim, ti – malo, nenormalno biće.“ „I ja tebe volim“, govorim joj dok je približavam k sebi i grlim je. „Ali ima toliko toga o čemu treba da razgovaramo.“ „Triad.“ Govori mama, a njen osmeh se gasi, ali samo malo. „Znamo. To nije ni važno sada, dušo, samo da si ti stigla i da si bezbedna.“ „Znate? Ali kako…“ Moj glas se kida dok treća osoba izlazi iz hodnika. Teo.

Pokušava da mi se osmehne, ali to baš i ne uspeva. „Dobrodošla nazad.“ 216

U početku osećam samo veliku paniku. On me je pratio doude, nekako se izvukao iz podmornice i pratio me je doude – ali onda shvatam šta to zapravo znači. Momak koji stoji ovde, u svojoj Mumford & Sons i brodskim pantalonama je moj Teo, onaj kog je Triad oteo pre više meseci, da bi njihovi špijuni mogli da delaju umesto njega. Ovaj Teo ne bi učinio ništa od ovoga meni, a ni bilo kome iz moje porodice. Znam to. Verujem u to. A ipak, teško mi je da nateram svoje srce da to sada prihvati. „Znaš celu istinu, dakle. Mogu da je vidim na tvom licu.“ Teo pravi

grimase. „Ti se nikada nisi plašila mene.“ Brzo mu govorim, „Nisam uplašena. Samo je… samo je mnogo toga što treba da se svari. I, da, znam.“ „Je l’ te povredio?“ Teov glas se lomi. „Da li te je taj kučkin sin povredio…?“ „Ne“, govorim, što gotovo i da nije laž. „A Pol? Je l’ Pol dobro?“ U tom trenutku, kada vidim da je Teo uplašen za Pola, kao što je bio i za mene, setim se te ljubavi koja postoji između njih, a čak i sada, čitavu dimenziju dalje, Pol rizikuje svoj život da spase Tea kog čak i ne poznaje – Tea koji je pokušao da ga ubije. „Pol je dobro. Doći će nam uskoro“, govorim. Džozi izdiše, kao znak olakšanja, a vidim da se tenzija nakupljena u Teovim ramenima, opušta za milimetar.

Mama se ubacuje onda, „Teo je došao kod nas, istog trenutka kada je Triadov špijun otišao. On nam je ispričao sve. Međutim, tada je bilo prekasno – ti si otišla, a mi smo znali da Triad može da dođe do tebe, a da mi ne možemo, tako da nije bilo ništa što bismo mogli mi da uradimo ili da kažemo, a da te ne ugrozimo nekako. Radili smo na svojoj Žar-ptici, u nadi da ćemo moći da te pratimo, ali taj posao ne ide tako brzo. Protekli mesec je bio pakao.“ Dok to izgovara, ona zvuči mnogo više starije nego da je prošlo samo četiri nedelje. „Ali sada si ovde. Vratila si se kući.“ Migoljim se iz Džozinog zagrljaja, a moj osmeh se vraća na lice. „A sada moramo da idemo. Svi mi, upravo ovog trenutka.“ „Da idemo gde?“ mama pita mršteći se. Ona ne razume. Niko od njih ne razume. Niko od njih još ne zna najbolju moguću vest na svetu. „Na fakultet.“ Uzimam mamine ruke u svoje, da joj olakšam šok i da pogledam u lica svih njih pre nego što to izgovorim. „Mora mo da pokupimo tatu.“

217

Uprkos svemu što mi se dogodilo u proteklih nekoliko sati, ovde sam jedino ja dovoljno smirena da vozim. Tako da upr avljam Džozinim srebnim Volkswagen-om kroz brdovite ulice. Na zadnjem sedištu, mama i Džozi plaču i smenjuju im se suze radosnice i jezivi trenuci sumnje. Njima je još uvek ovo previše, još uvek se plaše da poveruju. Teo se vozi pored mene na sedištu. Njegov izraz lica je ukočen dok gleda pravo ispred sebe. Nijedno od nas nije progovorilo otkad smo ušli u auto. Mislim da baš i nemamo ideju šta bismo rekli. Onda shvatam koja je prva stvar koju moram da saznam. „Kako ti je bilo kada si bio, znaš – preuzet?“

Iako još uvek ne gleda u mene, on se malo opušta. „U početku je bilo kao da sam samo gubio osećaj vremena. Kao da sam se onesvešćivao. Mislio sam da sam previše naporno radio na projektu Žar-ptica, da nisam dovoljno spavao, nešto slično tome. Nisam to pominjao Henriju ili Sofiji, zato što sam mislio da bi mi oni rekli da treba da usporim, a onda bih nešto propustio.“ Teo uzdiše. „Da sam možda rekao, možda bi neko od njih shvatio šta se dešava. Tako da, to je bilo prilično glupavo.“ „Ti to nisi mogao da znaš.“ Ja u sebi mislim na svaku drugu Margerit u kojoj sam bila. U to vreme, osećala sam se kao da pravim odgovorne iz bore – ili to, ili sam pravila greške, a to su bile greške koje te Margerit možda ne bi na pravile da su na mom mestu. Sada mi je jasno kada vidim Teov dubok osećaj nasilja. Pitam se jesu li se i one tako osećale. „Ja sam bio svestan toga šta se dešava, al i to je bilo – udaljeno. Maglovito. Podsetilo me je na anesteziju kod zubara. Onda bi otišao. Vratio se u svoju dimenziju da, ne znam, podnese izveštaj ili šta god. Do trenutka kada sam mogao da osetim kako se ja izdižem, on bi se vratio.“ Sećam se sada, tamo u Triadu, priče o Teovom „stažiranju“ kod Konlija koje mu je oduzimalo vreme. Teo je zaista putovao među dimenzijama kao Konlijev špijun – a vraćao se samo toliko da uspe da pokrije svoju priču. Konačno, Teo gleda i u mene, iako je njegov pogled neodlučan. „Onog momenta kada je taj kučkin sin otišao zauvek, mogao sam samo da se setim krupnih detalja – toga da su uradili nešto strašno Henriju, da sam ja namestio Polu za to, i da hoće da nadu tebe. Oni su hteli tebe sve to vreme, a ja čak nisam mogao ni da te upozorim. Morali smo da čekamo ovde, ne znajući da li ćemo te ponovo videti ikada.“ Koliko god da se saosećam sa bolom koji čujem u njegovom glasu, ne mogu da dozvolim Teu da se i dalje izjeda zbog ovoga.

„Vratila sam se. Okej? Moraš da prestaneš da brineš i razmišljaš o prošlosti. Razmišljaj o budućnosti, zato što će Triad, definitivno, i dalje pokušavati.“ 218

„Oh, ja sam razmišljao o Triadu. Veruj mi, mnogo sam razmišljao tome. Oni su imali svoju priliku da nas iznenade, a sada će i oni dobiti nekoliko iznenađenja.“ Teo se, zapravo, osmehuje, ali to je najjeziviji osmeh koji sam videla. Ne bih volela da sam u koži Vajat Konlija sada. Mi stižemo do univerzitetskog kampusa. To je mirno mesto, u periodu između semestara, gotovo da je napušteno, ima samo nekoliko regularnih automobila na parkingu i nekoliko beznadežnih internacionalnih studenata koji lutaju okolo. Gazim po pedali za gas i ubrzavam prema laboratoriji i

zaustavljam se na najbližem mestu. Džozin Volkswagen je toliko mali, da mora da izgledamo kao klovnovi koji ispadaju iz cirkuskog auta. Dok virim kroz tamu na spratovima, ne vidim nikoga u blizini. Mama izlazi ispred mene. „Henri?“ Njen glas drhti dok, još jednom, izgovara njegovo ime. „Henri?“ Onda vidim isto što i ona vidi – oblik koji izlazi iz senke. „Sofi!“ tata viče

dok dotrčava prvo u mamino naručje. Nekako svi završavamo na podu u grupnom zagrljaju i svi plaču i svi se smeju i verovatno da izgledamo potpuno nenormalno, ali nije me briga.

A opet, duboko u sebi, još uvek se plašim. Šta je sa Polom? Dok se odmotavamo i izvlačimo da ustanemo, mama ljubi tatu – i ne mislim, pritom, na normalan poljubac; mislim da ona leže na njega. Uvek mi je bilo drago što se moji roditelji toliko vole, ali nikada baš nisam želela da posmatram nešto toliko intimno. Dok okrećem glavu, da im dam malo prostora za intimu, Džozi se cereka. „Tako je“ , govori mi, dok joj suze liju niz obraze. „Ti nisi bila sa mnom, onda kada sam naletela na njih kako rade one stvari. To je ozbiljno frojdovski horor.“ „Videla si svoje roditelje u najboljem izdanju“, mrmlja mama, pre nego što joj tata zavali još jedan poljubac. „Ma hajde“, Džozi dobacuje. „Matirajte u javnosti. Večeras nam nije važno. Zaslužujete da porušite nekoliko zakona o pristojnosti.“ Ne mogu da izdržim više. „Ja moram da idem. Moram da nađem Pola.“ Lagano, Teo klima glavom. „Hajde. Ja ću da te odvedem tamo.“ Zajedno trčimo preko mračnog kampusa, pored ogromnih praznih zgrada, a onda ulazimo u blok gde su studentski domovi. Izgledaju finije nego što sam zamišljala domove – više kao zgrade-stanovi. Brava na vratima je

ultramoderna: ogromni crni čitač za kartice koji me zaustavlja. „Čitač identifikacija“, kaže Teo dok traži svoju identifikaciju u novčaniku. Jedan zamah i brava klikće, puštajući nas u zgradu. 219

Teo i ja, zajedno idemo uz dva reda stepenica, i idemo hodnikom dok ne

dođemo do Polovih vrata. Nadajući se kucam i zovem, „Pol?“ Nema odgovora. Stojimo tamo u hodniku, nemamo šta da radimo osim da samo čekamo. „Ti kažeš da je Pol u opasnosti zato što spašava mog zlo g blizanca?“ Teo se naslanja na zid stavljajući svoje ruke na grudi. „I drugog tebe, okeanografa iz te dimenzije. Onog koji je uvučen u ovo protiv svoje volje, kao što si i ti bio.“ „Mali brat“, Teo izgovara nežno. „Ti znaš da te on nikada nije ostavio kad si bio u nekoj nevolji.“ „Da. Znam. Ali čak i zlu verziju mene?“ Stajem nakratko, da ovo pokušam da sročim ispravno, zato što je to malo teško prihvatiti, a verovatno još daleko teže, da gledate Polovim očima. „Zla verzija tebe si i dalje ti“, kažem to nežno – koliko mogu. „On je, zapravo, smatrao da on pomaže meni. On nije čudovište. On je samo… malo inferiornija verzija.“ Teo uzdiše. „Ako ti tako kažeš“. Tišina se javlja između nas, dok oboje gledamo u vrata, želeći da se Pol iznenada pojavi sa druge strane i otvori mi. Ništa se ne dešava. Oluja je postala sve opasnija. Šta ako Polova podmornica nije mogla da pristane? Šta ako se i on urušio, kao što smo i Teo i ja? Možda se obojica dave sada ili su smrvljeni pod neviđenim pritiskom… „Kaži mi jednu stvar.“ Teo mi se obraća. Ne prestajem da gledam u Polova vrata. „Naravno, okej. Šta?“ „Taj drugi Teo – on me je koštao moje šanse sa tobom, zar ne?“ Šokirana, okrećem se prema Teu koji mi se osmehuje nesigurno. „Zato što sam imao šansu, zar ne? Barem malo tamo? Mogao bih da se zakunem da jesam.“ On sleže ramenima. „Ali sada ti stojiš ovde i gledaš u Polova jebena vrata – onako kako sam ja želeo da ti gledaš u mene.“ Pre nekoliko meseci, da je Teo rekao nešto – da li bi to promenilo stvari, moja osećanja? Ne znam. Nikada neću znati. Tako da jedino kažem, „Žao mi je.“ „I meni isto. Ali ako bih morao da dozvolim da te neko drugi ima, neka to bar bude on.“ Teo klima glavom u pravcu vrata. A kroz sobu, nešto se kreće. Duboko uzdišem. Teo i ja razmenjujemo poglede, a onda vičemo, „Pol? Pol, jesi li tamo?“ Brzo kucam. Ja sam. M…“ Vrata se otvaraju, a moja pesnica dodiruje Polove grudi.

220

U tom prvom trenutku, ne mogu da progovorim. Samo gledam u njega, dok se on lagano osmehuje. Bacam se u njegov zagrljaj. Pol me grli čvrs to, kao

da nikada ne želi da me pusti. „Svuda oko mene srećni krajevi, skoro svuda“, govori Teo dok se odmačinje nekoliko koraka. Ja ću da idem, ljudi.“ „Teo?“ Pol me ne pušta, ali gleda preko mog ramena, samo malo manje srećan zbog ovog drugog okupljanja. „To si stvarno ti?“ „Jedan jedini“, govori Teo. „Ne prihvatam zamene. Shvatam da je to lakše reći nego uraditi, ovih dana.“ On zvuči kao stari on, a ja moram da se osmehnem zbog toga.

Pol poseže jednom rukom ka Teu koji je hvata u nešto što je više od običnog rukovanja – liči mi na slikarstvo Rimljana koji se zaklinju na vernost,

da će umreti jedan pored drugog. Njihova povezanost je previše moćna da bi bila razorena nekim osećanjima prema meni ili njihovim rivalstvom. Ali Teo ne može dugo da se pretvara da ga to ne muči, kada nas vidi ovako zagrljene. Dok pušta Polovu ruku i udaljava se malo, osmeh mu je usiljen, neprirodan. Ja ću… ja ću ću otići po dobru dr Kovaljenku i vaskrslog dr Kejna i buduću doktorku Džozefin i dovesti ih ovamo. Uskoro ćemo biti svi zajedno, banda.“ Šapućem, „Hvala ti, Teo.“ „Vi, luda deco, zabavite se“, govori, a onda se okreće i odlazi. Na trenutak ga gledamo kako odlazi – ali onda me Pol uvlači u sobu i zatvara vrata za nama.

Čim on to u radi, realnost se meša. Sve što znam o Polu, sve što osećam prema njemu, sve je izvezeno nesigurnoću. U ljubavi koju sam osećala prema poručniku Markovu koji leži mrtav, čitav univerzum dalje. Ne govorim ni reči, ali Pol razume sve. Duboko uzdiše dok mi se približava. Ja nisam onaj kog si volela. Znam to.“ „Kako možeš ti to da znaš, kada ni ja ne znam?“ On odmahuje glavom, ne poriče to što ja govorim, samo ignoriše, prolazi pored toga. „Nešto u nama mora da bude isto, Margerit. Znam da obojica osećamo isto prema tebi. Posle toga kako si ga izgubila, ne očekujem od tebe da ulećemo u nešto, da upoznam tvoju dušu odmah. Ali voleo bih da saznamo da to što si osećala… da to nije samo prema njemu. Da li si osećala nešto prema meni.“ Nešto od toga jesam. Jeste. Znam to, oduvek sam znala. Pol kaže, „Hoćeš li mi pružiti šansu, Margerit?“

221

Osećam kako se osmeh širi na mom licu i osvetljava me iznutra. „Da“ , šapućem dok ga držim za ruku. „O, da.“

222

ZAHVALNICA Ova knjiga ne bi mogla da bude napisana bez Džordana Vivera (mog a Olivera (mojih saradnika, uz koje sam izdavača u Austriji); Dena Velsa i Loren prvo smislila ovaj koncept); Dajane Foks (svog agenta i one koja je uništila sve nelogičnosti u mom radu); Rut Hane, Edi Multona i Ejmi Garvi (beta čitaoci i sjajni navijači); Sare Landis (bivše urednice u Harper Tee n-u, čije su napomene u prvoj verziji bile neprocenjive); Rodnija Krautera, Džesi Holand, Vitni Svindol Ražu i Erika O'Nila (za stalno ohrabrenje); Valtera Volfa i Aleksandre Mor (koji su mi preporučili knjigu koja mi je bila inspiracija); mojih roditelja i ostatka porodice (za sav njihov entuzijazam i stalnu

podršku); Kirstin Vajt (za stalnu podršku); Florens Velč (poznatu iz Florence and the Machine); i poslednje, ali ne i najmanje važno, bez Marine Frants (kada pišete knjigu koja se tiče i okeanografije i Rusije, od ogromne je pomoći imati prijatelja koji je ruskog porekla i okeanograf). Nisu svi gorepomenuti znali koliko su uticali – sasvim sam sigurna da Florens nije svesna svoje uloge ovde – ali svako od njih je imao udela u nekom kritičkom elementu ko ji je, na kraju, stvorio roman Hiljadu verzija tebe.

223