Prof. Dr Milosav Milosavaljević DEVIJACIJE I DRUŠTVO Mojim najdražima Katarini i Milanu DEVIJACIJE I DRUŠTVO Predgovor Ova knjiga stvarana je u dužem periodu. Ona je rezultat mnogih istraživačkih projekata u kojima je njen autor učestvovao. Posebna motivacija potiče iz nastavnog iskustava na predmetu, koji se još uvek tradicionalno određuje kao Socijalna patologija na Fakultetu političkih nauka i Defektološkom fakultetu u Beogradu. Knjiga je primarno namenjena studentima socijalnog rada i svim ostalim studentima u humanističkim naukama, koji su zainteresovani za savremene socijalne probleme i društvene devijacije. Integralni i interdisciplinarni pristup na kome je zasnovan concept ove knjige čini je zanimljivom za mnoge profesionalce u oblasti socijalne zaštite, zdravstva, obrazovanja, pravosuđa, zapošljavanja i drugih društvenih delatnosti. Svojim sadržajima knjiga može privući pažnju šire čitalačke publike i javnosti zbog trajne aktuelnosti «mračne strane» društvene stvarnosti, kojima se svestrano i sveobuhvatno bavi. Mada je primarna namena ove knjige da posluži kao udžbenik, ona ne pruža nikakve zakovane istine ili recepte. Ona otvara mnoge probleme, dileme i nepoznanice i sadrži najnovija saznanja o prirodi socijalnih problema i društvenih devijacija, odnosu savremenih društava prema ovim pojavama i dostignuća u njihovom teorijskom promišljanju. Po svojoj strukturi i pristupu ova knjiga nije pisana na standardni način uobičajen za udžbenike, iako sadrži sve njegove bitne elemente. Autorovo predavačko iskustvo bilo je odlučujuće za pristup i izbor strukture knjige. Najpre su analizirana ključna obeležja, uzroci, priroda i teorijska razumevanja savremenih socijalnih problema i društvenih devijacija, da bi se na kraju knjige izložile teorijska i metodološka saznanja i osnove nauke o društvenim devijacijama. Autor je zahvalan mnogim lično znanim, ali i nepoznatim stvaraocima, čija iskustva i ideje su mu pomogli da utemelji sopstevna stanovišta i stavove. Posebna zahvalnost duguje se Mirjani Obretković i Božidaru Stojanoviću za korisne sugestije oko nekih poglavlja ili ideja. Uprava i Nastavno-naučno veće Fakulteta političkih nauka omogućili su slobodnu akademsku godinu za studijski rad čime su pomogli da ova knjiga ugleda svetlo dana. Autor
1
Deo prvi SOCIJALNI PROBLEMI, DRUŠTVENE DEVIJACIJE I SOCIJALNI RAD Glava I SOCIJALNI PROBLEMI, DEVIJACIJE I SOCIJALNI RAD Promišljanje budućnosti bilo kog društva, institucije, profesije ili ma koje društvene tvorevine nije moguće bez ozbiljnog i kritičkog preispitivanja sadašnjosti i prošlosti. Zbog toga projektovanje budućnosti socijalnog rada na početku XXI veka podrazumeva temeljne analize njegovih korenova i tragova, filozofskih, teorijskih, vrednosnih i metodoloških osnova, iskustva i praktičnih dometa u raznim fazama njegovog razvoja. Ta iskustva i praksa počivaju na vekovnim rezultatima humanih individualnih, grupnih, kolektivnih i zajedničkih akcija i aktivnosti ostvarivanja ljudskosti na delu obogaćenih socijalnim radom, koji je od početka XX veka ustanovljen i kao profesionalna delatnost, kojom se danas bavi veliki broj ljudi (Nedeljković, 1982.). To istovremeno znači da se kao značajni nosioci društvenog odnosa prema ljudskim potrebama i problemima u savremenim društvima javljaju profesionalno osposobljeni i kompetentni stručnjaci, koji, pored razumevanja i ljubavi za druge, raspolažu stručnim znanjem zasnovanim na nauci, posebnim profesionalnim metodama, sredstvima i tehnologijom, razvijanim pod manjim ili većim uticajem naučnih saznanja, ali i pragmatičkih i iskustvenih zahteva, koji odražavaju društvenu, ekonomsku, socijalnu, političku, kulturnu i drugu stvarnost (Social Work Education in Europe, 1986.). Kao nova profesija socijalni rad je koristio iskustva starijih, razvijenijih i afirmisanih društvenih delatnosti (zdravstvene, pedagoške, psihološke, pravničke i sl.), kao što se u zasnivanju svojih koncepcija i pristupa oslanjao na saznanja različitih nauka. Ponekad je u nedostatku sopstvenog pojmovno - kategorijalnog aparata koristio pojmove i termine ovih delatnosti ili nauka, dok je još više u skromnosti svojih metoda, tehnika i tehnologije, koristio ili modifikovao one koji su nastali u iskustvu drugih oblasti (Milosavljević, 1996.). I sve to nije ništa neobično ukoliko nije prenaglašeno i dok se time ne gubi identitet i samosvojnost struke i delatnosti. Jedan vek profesije je istovremeno prekratak za njeno kompletno društveno utemeljenje. Na drugoj strani, vekovna iskustva socijalnih i dobročinih delatnosti umnožili su saznanja o dometima i ograničenostima čovekove ljudskosti i humanosti. Socijalni rad kao delatnost i profesija prošao je kroz početne faze svoje društvene afirmacije i utemeljenja, noseći sa sobom tragove "dečjih bolesti", ali i primerenu zrelost, koja nameće veću odgovornost prema sebi i onome što dolazi i imajući u vidu ciljeve i vrednosti na kojima počiva, ili bi trebalo da počiva, kao deo humanitarne prakse savremenih društava. Socijalni rad kao profesionalna i u velikoj meri institucionalizovana društvena delatnost nastaje u građanskom društvu s početka XX veka kao praktična potreba da se sučeli sa rastućim, složenim i masovnim socijalnim problemima toga vremena. Na taj način je početno određen njegov osnovni predmet. Naučna i laička razumevanja prirode i uzroka tih socijalnih problema uticala su na definisanje ciljeva, principa, pristupa, metoda i sredstava a time i dometa i društvene pozicije i afirmacije socijalnog rada. Naslanjajući se na dominirajuće koncepcije društvenih devijacija i socijalnih problema na početku XX veka, socijalni rad je neminovno bio usmeren prema devijantima, autsajderima, društvenim "gubitnicima", marginalizovanim pojedincima, društvenim grupama i slojevima, čime su značajno opredeljeni ne samo njegov predmet, već u
2
velikoj meri i pristupi, metode i sredstva. Povezanost socijalnog rada sa određenim ekonomskim, socijalnim i političkim ciljevima uticala je i na njegove ciljeve i domete. Tragovi početnih iskustava u socijalnom radu su prisutni na određeni način i danas. Zbog toga je neophodna identifikacija "ostataka" i tragova prošlosti. Koliko god su naučni, socijalni, kulturni, politički, pragmatički i drugi koreni utemeljivali i davali stabilnost socijalnom radu kao novoj profesiji i delatnosti, oni u određenoj meri postaju ograničenje za bitnije promene, kao teško breme koga se nije lako osloboditi bez rizika da se izgubi deo onoga što je bar prividno činilo stabilnost pređenog puta. Preispitivanje korenova, prošlosti i sadašnjosti socijalnog rada ne može se realizovati jednim tekstom koliko god je on utemeljen na već postojećim istraživanjima, saznanjima i iskustvima. Osnovna ideja ovog poglavlja je da društveni status, afirmacija i utemeljenje profesije i delatnosti socijalnog rada u velikoj meri zavise ne samo od njegovih ciljeva, ili bolje rečeno, od toga čijim i kojim ciljevima služi, već i od njegovih osnovnih teorijskih polazišta, predmeta i, primereno tome, metoda i sredstava koje koristi u praksi. Još konkretnije, osnovni premet ovog dela teksta je pokušaj analize uticaja korenova socijalnog rada i početnih konceptualnih osnova na njegov aktuelni društveni status, vrednovanje i ugled. Početna je ideja da su ti uticaji još uvek prejaki i da sputavaju temeljne promene u socijalnom radu. Na drugoj strani, jedna od bitnih pretpostavki ovog odeljka je da je prvobitna predmetna usmerenost socijalnog rada prema društvenim devijacijama i socijalnim problemima imala uticaja na njegovu marginalizaciju i neadekvatan društveni ugled, ali da su tome mnogo više doprinosili teorijsko-konceptualna određenja i pristupi u tumačenju prirode i uzroka devijacija i socijalnih problema, jer su iz toga proizilazili ciljevi, metode i sredstva kojima se socijalni rad služio baveći se ovim pojavama. Često je taj uticaj bio posredan i ostvarivan samo preko nekih ideja, tako da nije uvek jednostavno identifikovati na kojim teorijskim i metodološkim osnovama počiva neka od koncepcija ili utemeljena praksa u socijalnom radu. I 1. Socijalno-politički koreni socijalnog rada Socijalni rad i nauka o društvenim devijacijama imaju slične korenove, mnoge ciljeve i značajan deo zajedničkog predmeta a to su društvene devijacije i, po nekim shvatanjima, socijalni problemi (Špadijer-Džinić, 1988.). Može se reći da su zahvaljujući istom cilju, a to je predupređenje i eliminacija društvenih devijacija i socijalnih problema, ove dve delatnosti prolazile i kroz slične faze. Međutim, između nauke o društvenim devijacijama i socijalnog rada kao praktične profesionalne delatnosti postoje značajne razlike. Prva je kao naučna delatnost za svoje opredeljenje izabrala izučavanje raširenosti, sadržaja i vrsta devijacija, utvrđivanje pravilnosti i zakonitosti, klasifikacija i tipologija i razvoj teorijskih objašnjenja i etiologije devijantnih pojava. Njeni ciljevi su dakle, pre svega, naučni i potom aplikativni i praktični. Samim tim i metode i sredstva za ostvarivanje ovih ciljeva morala su biti naučna. Socijalni rad je, pre svega, praktična društvena delatnost, koja ima praktičnodelatne ciljeve, pa je sasvim logično što se njegove metode i sredstva razlikuju od naučnih. Razvijen socijalni rad bi trebalo da što više koristi rezultate i naučna saznanja različitih nauka pošto je njegov predmet razuđen, bogat, raznovrstan i promenljiv. Kao što je već rečeno na sadržinsku usmerenost, ciljeve, principe, metode, sredstva, praktična dostignuća i poziciju socijalnog rada uticale su brojne nauke, ali su među njima u najvećoj meri prisutni uticaji medicine, prava, psihologije, sociologije, nauke o društvenim devijacijama i pedagogije. U dugom periodu, a to se može tvrditi i
3
za aktuelnu situaciju, posebno je bio snažan uticaj određenih teorijskih pristupa u okviru socijalne patologije, kasnije prerasle u nauku o društvenim devijacijama, na koncepcije, predmetnu usmerenost, metode i sredstva socijalnog rada. Zbog toga će analizi ovog odnosa biti posvećena posebna pažnja. No, pre toga je neophodno ukazati na zajedničke korenove i istorijske izvore socijalne patologije i socijalnog rada. Socijalni problemi feudalnog društva i početne socijalne protivrečnosti dolazećeg građanskog društva već između dve francuske buržuaske revolucije (17891834) privlačile su pažnju socijalnih mislilaca i nekih delova građanskih političkih struja, što je kao rezultat dalo niz veoma interesantnih i za to vreme modernih studija i istraživanja (Jakovljević, 1971.). Mada su rezultati ovih istraživanja posebno moralnih statističara skrenuli pažnju društvene javnosti Evrope na brojne socijalne probleme i posebno na siromaštvo, socijalnu i moralnu bedu radničke klase i uticaj društvenoekonomskih faktora na rastući kriminal, one nisu mogle da se liše parcijalnosti zaključivanja, niti optimističkih stavova u pogledu karaktera i perspektiva građanskog društva. Još su na početku XIX veka bile značajno prisutne socijalne protivrečnosti prethodnog modela društva, dok se socijalni problemi građanskog društva masovnije i dramatičnije ispoljavaju tek pri njegovom kraju i početkom dvadesetog veka. U svakom slučaju, brojne parcijalne studije i istraživanja realizovana tokom devetnaestog veka predstavljala su bogatu saznajnu osnovu za drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima (Halmi, 1989.). Istovremeno, socijalne studije su u većini slučajeva omogućile sužavanja prostora za moralističke pristupe i suđenje o socijalnim problemima, kao što su predstavljale i vrednosno-saznajnu osnovu za utemeljenje različitih reformističkih struja i pokreta, što je dugo bila odlučujuća tendencija u građanskoj socijalnoj misli. Socijalni i politički pokreti predstavljali su takođe jedan od zajedničkih korenova socijalne patologije kao nauke i posebno socijalnog rada. Mada nije uvek jednostavno uspostaviti direktnu vezu između ovih pokreta i delatnosti socijalnog rada, izvesno je da su oni uticali kako na jačanje interesa društvene javnosti za socijalne probleme i devijacije, tako i na projektovanje praktičnih aktivnosti usmerenih prema njihovom predupređenju i eliminaciji, pa tako i na uvođenje socijalnog rada. Među ovima posebno se svojim interesovanjem za socijalnu problematiku izdvajaju socijalutopistički i socijalistički radnički pokret, socijal-reformističke partije i struje u okviru građanskih političkih opredeljenja, kasnije naročito izraženih kroz socijaldemokratske partije i pokrete. Sve do ozbiljnije zrelosti radničkog pokreta zajednička odlika ovih pokreta je socijalni reformizam i očekivanja da će se osmišljenim socijalnim promenama a na osnovu socijalnog i moralnog osvešćenja, prevazilaziti socijalni problemi iz čega su proizašli i različiti reformistički modeli socijalne politike već krajem XIX veka. Specifičan doprinos razumevanju socijalnih problema daju i prve studije i praktično angažovanje feminističkog pokreta okrenutog naročito socijalnom položaju, problemima i emancipaciji žena, kao posebno marginalizovanom delu građanskog društva, bez obzira na njihov socijalno-ekonomski status. Pokušaji konretnog bavljenja socijalnim problemima dovode do specifičnih iskustava, a javljaju se i primeri konkretnih socijalnih eksperimenata zasnovanih na određenim ideološkim ili socijalnoteorijskim shvatanjima (Janković i Pešić 1988.). Socijalno-reformistički pristupi naišli su na plodno tle zahvaljujući sticaju okolnosti. Socijalističke i druge struje u okviru radničkog pokreta nisu bile toliko snažne da bi mogle da korenito utiču na promene i politiku, uključujući i socijalnu politiku građanskog društva, pa su se zadovoljavale radikalnim kritikama i svakom socijalnom promenom koja znači boljitak za proletarijat i lumpenproletarijat.
4
Interesi građanske klase bili su usmereni ka očuvanju produktivne i disciplinovane radne snage i kontroli "viška stanovništva". Obe ove tendencije proizvele su sistem socijalnog osiguranja, kao okosnicu kasnije nastalog modela socijalne politike države blagostanja, i socijalne službe kao specifičan vid socijalne kontrole marginalizovanih i onih koji su izvan procesa rada. Tako su različiti motivi i interesi dali slične pragmatičke rezultate u osnovi. (Lakićević, 1991.). Teorijsko-metodološko utemljenje socijalnog rada duguje se najviše dominirajućim socijalnim i socijalno-patološkim teorijama s kraja XIX i početka XX veka. Njihov zajednički koren su sociološke, ekonomske, psihološke, biološke, medicinske i pravne teorije. Koliko je socijalno-medicinski pristup imao veliki uticaj na razumevanje pa i praktičan odnos prema socijalnim problemima početkom XIX veka, toliko su posebno socijalno-patološke i psihološke teorije uticale na karakter društvene reakcije na društvene devijacije i socijalne probleme krajem XIX i početkom XX veka, kada se i začinju konceptualne, obrazovne i institucionalne osnove socijalnog rada kao profesionalne delatnosti (Jakovljević, 1971.). Sadržeći svaka na svoj način deo saznanja i istine o prirodi društvenih devijacija i socijalnih problema, svaka od posebnih socijalno-patoloških i neke psihološke teorije usmeravale su ne samo naučni interes već i društvenu reakciju, uključujući i praksu određenih institucija, službi i profesija prema ovim pojavama. Klasici marksizma, Marks i Engels skrenuli su pažnju društvene i naučne javnosti na složene socijalne protivrečnosti i socijalne probleme kapitalsitičkog društva. Dok se Marks više bavio teorijskim objašnjenjem njihovih uroka, koje je video pre svega, u prirodi svih društava čiji odnosi se temelje na privatnom vlasništvu, Engels je dao temeljne empirisjke analize konkretnih socijalnih problema građanskog društva. Marks, nasuprot Kontu nije video kretanje iz tradicionalnog ruralnog društva u moderno industrijsko kao prirodan, progresivan i evolucioni proces. Naprotiv, sve odnose kapitalističkog industrijskog društva posmatrao je u dimezijama distribucije vlasništva (između onih koji imaju i onih koji nemaju) i moći (moćnih i nemoćnih). Siromaštvo, kao ključni zajednički imenitelj socijalnih problema viđeno je kao inherentna posledica ekonomskih i socijalnih sistema koji počivaju na privatnom vlasništvu. Ideje klasika marksizma više su služile kao vodič nekih socijalnih i političkih pokreta, nego što su uticali na odnos konkretnih kapitalističkih društava prema ovim pojavama, iz prostog razloga što je to bilo u direktnoj suprotnosti sa interesima vladajućih klasa, čiju su gramzivost i otuđenost posebno analizirali. Međutim, naučni i metodološki značaj njihovih teorijskih i empirijskih doprinosa izučavanju i tumačenju prirode socijalnih problema građanskog društva niko ozbiljan nije odbacivao. Klasične socijalno-patološke teorije s prve polovine XX veka imale su poseban uticaj na početno predmetno-ciljno i metodološko utemeljenje socijalnog rada a time i na njegova dostignuća i društvene uloge. Taj uticaj je bio toliko jak da se proteže sve do danas. Jedan od utemeljivača sociologije i socijalne patologije kao nauke, Emile Durkheim je dao poseban pečat tumačenju društvenih devijacija, koje je dominiralo, na ovaj ili onaj način, u svim klasičnim socijalno-patološkim teorijama i posredno uticalo na društvenu reakciju odnosno odnos društva prema devijacijama. Neke opšte Durkhiem-ove ideje tiču se posredno i uloga socijalnog rada. O kojim idejama je reč? Najpre su u pitanju zajedničke ideje sa Kontovim o evolutivnom razvoju ljudskog društva kroz postepene i osmišljene promene, koje se ostvaruju kroz rad, red i poredak ka prirodnom progresu. Time su utemeljene teorijske i metodološke osnove socijalnog reformizma i posredno opšte društvene uloge socijalnog rada.
5
Drugi set ideja tiče se Durkheim-ovog shvatanja odnosa između pojedinca i društva u kome se primat u svakom pogledu daje etički i vrednosno superiornom društvu naspram instiktivno, potrebama i nagonski neobuzdanog pojedinca, koji mora biti socijalno kontrolisan različitim mehanizmima kolektivne svesti (običaji, moral, religija, pravo i sl.). Time je utemeljeno dugotrajno uticajno gledište o devijanim pojedincima u "zdravom društvu". Najzad, među brojnim Durkheim-ovim idejama, koje su obeležile klasične sociološke teorije, treba izdvojiti i temeljne kriterijume za razlikovanje normalnih od devijantnih pojava. Po Durkhiem-u normalnost se izražava onim što je tipično, prosečno, uobičajeno i postojano u nekom društvu u konkretnoj fazi njegovog razvoja (Durkhiem, 1963.). Kada je reč o individualnom ponašanju onda je izvesno da je konformizam ono što je u društvu poželjno i prihvatljivo. Samim tim, sve što odstupa od uobičajenog, prosečnog i opšteprihvatljivog smatra se društveno nepoželjnim, dakle devijantnim. Relativizam kriterija za definisanje devijantnog prividno odgovara uvažavanju različitosti i postojanju istorijskih faza u razvoju društva. Ustvari, devijantnost i normalnost u osnovi se određuju prema tome kako se odnose prema poretku. Ono što služi očuvanju reda i poretka smatra se normalnim i obrnuto. Kako su pojedinci a ne društvo nosioci devijantnog, prirodno je da oni moraju biti u središtu društvene kontrole. U različitim varijantama ovi stavovi prepoznaju se ili opredeljuju polazišta većine klasičnih socijalno-patoloških teorija (Janković i Pešić, 1988.). Devijantni pojedinci su u središtu interesovanja klasičnih socijalno-patoloških i psiholoških teorija. Razlike se jedino javljaju u tome kako se tumači priroda i uzroci devijacija, koje se uglavnom sužavaju na devijantna ponašanja. Teorijske analize i proučavanja društvenih dezorganizacija kao, vida poremećaja funkcionisanja društvenih grupa ili institucija, ne odstupaju bitno od dominirajućih početnih ideja, jer se društvene protivrečnosti opažaju jedino na mikro socijalnom nivou (Špadijer-Džinić, 1988.). Vezivanje klasičnih teorija za pojedine tipove devijanog ponašanja (naprimer: maloletničko prestupništvo, kriminal, imigranrtske ili manjinske i marginalizovane pojedince i grupe) nije moglo dovesti do razumevanja društvenih protivrečnosti i opštih uzroka devijacija u građanskom društvu. Na drugoj strani, mehanicističko shvatanje odnosa između društvenih devijacija i njihovih uzroka i onda kada su oni primarno određivani kao društveni, pogodovao je izboru sredstava i metoda, koje su po prirodi stvari morale biti usmerene prema tako identifikovanim uzrocima, ali još češće prema pojedincima, društvenim grupama i skupinama kao nosiocima devijantnih ponašanja. Zbog toga u osnovnom pristupu ima više sličnosti nego razlika u tumačenju prirode i uzroka devijacija među različitim socijalno-patološkim, pa čak i psihološkim teorijama. Tako naprimer, ekološke teorije posmatraju nastanak društvenih devijacija u međuodnosu između pojedinca, prirodne i socijalne sredine velikih gradova, s tim što primarni značaj daju slabljenju mehanizama socijalne kontrole i kohezije i delovanju devijantnih socijalno-psiholoških mehanizama. Teorija diferencijalne asocijacije naglašava značaj prisustva određenih vidova društvene svesti, shvatanja i normi koji pogoduju ili sprečavaju formiranje devijanog ponašanja u zavisnosti od karaktera socijalnih veza i kontakata u koje neki pojedinci ili skupine stupaju. Teorija kulturnih konflikata uvažava samo jedan vid društvenih sukoba (normativni), onaj između dominirajuće i manjinske ili imigrantske kulture, ne ulazeći u stvarne korenove društvenih protivrečnosti i razlika u položaju pojedinih društvenih slojeva. Sukobi se dakle posmatraju na nivou socijalizovanih svesti pojedinaca i
6
njihovih primarnih grupa prema drugim grupama i pre svega, dominirajućem modelu vrednosti i normi. Slično se, u osnovi, može reći i za polazni stav teorija o društvenoj anomiji u kojima se teži objašnjenje društvenih uzroka devijanog ponašanja određenih pojedinaca uslovljenih neskladom između društvene strukture i kulture, ali se ishodišta, u krajnjem rezultatu, nalaze u prilagođavanju pojedinaca a ne u promeni društvenih odnosa ( Merton, Nisbet, 1971.). Najzad, kao primer treba uzeti i teorije subkulture, koje, mada uvažavaju društveni pluralizam i uzročnost devijantnih ponašanja, imaju stigmatizirajući karakter i doprinose marginalizaciji svih onih pojedinaca i društvenih grupa i slojeva koje su nosioci drugačijih ciljeva, vrednosti i normativnih opredelejenja u odnosu na dominirajuću kulturu i vrednosni sistem. Posebno se to može reći za teorije o radničkoj subkulturi (Williams, 1991.). Slično se može reči i za neke dominirajuće psihološke teorije toga vremena, jer su one u postojećim razlikama između devijanata i nedevijanata u pogledu određenih psiholoških karakteristika, osobina i svojstava, pre svega, nalazile objašnjenja za devijantno ponašanje pojedinaca i eventualno grupa (teorije inteligencije, psihoanalitičke, emocionalne nezrelosti, frustracija i sl). Čak i kada uvažavaju socijalno-psihološke uzroke devijantnog ponašanja (teorije imitacije, učenja, neuspele socijalizacije i multifaktorske) ove teorije ponovo u središte interesovanja stavljaju pojedinca, interpsihičke odnose sa drugim pojedincima i eventualno ljudskim grupama. U svim ovim teorijama, bilo sociološkim ili psihološkim, osnovni predmet interesovanja je odstupajuće u odnosu na uobičajeno i prosečno, konformističko i društveno poželjno, i sve to u poređenju sa vladajućim normativno-vrednosnim sistemom i društvenim shvatanjima. Polazeći od ovako shvaćene prirode i uzroka devijacija određuju se i odgovarajući "lekovi". Središni i zajednički mehanizmi su ipak socijalizacija, socijalna kontrola i resocijalizacija, kao način uspostavljanja onih obrazaca i vidova ponašanja koji su društveno poželjni i prihvatljivi. Razlike su jedino u pridavanju većeg značaja nekim segmentuima ličnosti odnosno nekim posebnim sredstvima i metodama društvene reakcije. Primenljivost kao i prihvatanje ovih i drugih teorijskih pristupa u velikoj meri je počivao na njihovoj empirijskoj utemeljenosti i jednostavnosti. Klasične socijalno-patološke i psihološke teorije, koje su se bavile devijacijama i devijantnim ličnostima, grupama ili skupinama, imale su značajan uticaj na početno teorijsko i metodološko postavljanje socijalnog rada kao profesionalne delatnosti i to, kako direktno, tako i posredno. Direktni uticaj ostvarivan je preko sistema obrazovanja u kome su u nastavnim programima bile prisutne pomenute i druge pomodne teorije toga vremena, kao i preko uticaja javnosti i posebno javnih institucija na koncipiranje sistema obrazovanja socijalnih radnika (Payne, 2001). Posredni uticaj ostvarivan je prihvatanjem klasičnih socijalno-patoloških teorija od strane pojedinih socijalnih radnika i njihovih prvih profesionalnih asocijacija, koje su takođe doprinosile prihvatanju ili odbojnosti prema određenim koncepcijama i shvatanjima. O kojim uticajima je posebno reč? Socijalni rad je ponikao na korenovima klasičnih pozitivističkih socioloških, socijalno-patoloških i psiholoških teorija i na pragmatičkim motivima i potrebama, dok je svoje konceptualno otelotvorenje stekao u vidu pozitivističko-popravljačkog i zaštitarskog modela. U etičkom pogledu ovaj model predstavlja spoj građanske filantropije i prosvetiteljstva, ali on, u krajnjem rezultatu, počiva na vrednostima, idejama i interesima građanske klase. Reformističke socijalno-političke koncepcije toga vremena
7
takođe predstavljaju konceptualni okvir socijalnog rada, odražavajući istovremeno socijalno-strukturalne i političke odnose postojećih društvenih klasa. Osnovni predmet socijalnog rada pozitivističko-popravljačkog i zaštitarskog tipa su različiti vidovi društvenih devijacaija i sva ona odstupajaća ponašanja, procesi i pojave koje ugrožavaju stabilnost i koheziju građanskog društva. Drugim rečima, sve ono što se sa aspekta vrednosnog i normativnog sistema građanskog društva smatra neprihvatljivim i odstupajućim predstavlja krucijalni interes i predmet socijalnog rada. Zbog toga se primarna pažnja socijalnog rada usmerava prema "bolestima društva", odnosno, još preciznije, ka "bolesnim" pojedincima i grupama u "zdravom" društvu. Iz ovog početnog stava proizilaze i ciljevi a to je predupređenje, lečenje i sprečavanje "bolesti". U zavisnosti od toga koje se pojave ili osobine pojedinaca i mikrosocijalnih struktura smatraju odlučujućim uzrocima devijanih ponašanja pojedinaca biraju se sadržaji, sredstva i metode socijalnog rada. Lažni filantropski početni stav pozitivističkih pristupa upućivao je na pomaganje pojedincima, porodicama i društvenim grupama koji imaju posebne životne teškoće, pa su na tom suštinskom odnosu socijalnog rada prema svom predmetu stvarani i neki bazični principi, među kojima naprimer i često isticani: od pomoći do samopomoći. Kako su nosioci devijantnih ponašanja najčešće pripadnici nižih društvenih slojeva i marginalizovani pojedinci i društvene skupine, to su oni postali odlučujuće polje delatnosti socijalnog rada. Međutim, iza manifestnog cilja: pomaganje ljudima koji imaju posebne teškoće, skriva se realni društveni cilj i motiv: socijalna kontrola, resocijalizacija, popravljanje i prilagođavanje devijanata. Uvažavanje društvenih uzroka devijantnih ponašanja više je služilo razumevanju njihove prirode, nego eventualnom usmeravanju aktivnosti socijalnog rada prema njihovim sprečavanju i eliminisanju. Metode socijalnog rada korišćene u okviru ovog modela vezane su za taj polazni cilj korekcije pojedinaca, njihovog ponašanja, osobina ili karakteristika ličnosti i eventualno poboljšanja njihove mikrosocijane sredine. Logično je da se najčešće koriste i razvijaju metode socijalnog rada sa pojedincem, s tim što se često u nedostatku sopstvenih koriste metode razvijenijih delatnosti i struka. Osnovna svrha njihove upotrebe je da se pojedinac i njegova mikro sredina što bolje izuče i upoznaju da bi se primereno osobenostima slučaja (princip individualizacije) odabrala i odgovarajuća sredstva i metode resocijalizacije, koje neminovno prate i različiti vidovi društvenih sankcija koje, doduše, primenjuju druge društvene a ne institucije ili službe socijalnog rada. Odsustvo sankcija u delatnosti socijalnog rada ne umanjuje njegove doprinose socijalnoj kontroli i očuvanju socijalnog mira. Mada pozitivističko-popravljački i zaštitarski model pripada prvim stranicama istorije socijalnog rada, on je ostao dominirajući, sa naravno brojnim "kozmetičkim" izmenama, ali zadržavanjem osnovnog duha i suštine stvarane početkom XX veka. To se najbolje vidi na primerima vatrene podrške ovom modelu od strane nekih uticajnih socijalno-političkih mislilaca, koji socijalni rad sa pojedincem i odgovarajuće metode smatraju generičkim i distinktivnim odlikama socijalnog rada (Pinker, 1993). I 2. Teorijske kontroverze oko definisanja pojma socijalni problem Dobro je poznato da pojam socijalnog problema ima različita značenja, kao što postoje različite teorije koje objašnjavaju prirodu, sadržaje i uzročnost ovog tipa društvenih pojava. Kako ne postoji opšte prihvaćen ili dominirajući naučni pristup niti teorijsko objašnjenje, pa ni saglasnost oko definisanja pojma socijalnog problema, očigledno je neophodno temeljno preispitivanje, analiza i evaluacija postojećih teorija.
8
Pritom je jasno da se fakultativna i kolokvijalna upotreba ovog pojma u javnosti ne može ozbiljnije uzimati u obzir, bez obzira na to što je jedna od dimenzija socijalnih problema uvažavanje njihovog postojanja i težine od strane javnog mnjenja, o čemu će biti reči kasnije. Nesumljivo je takođe da se pojam socijalnog problema mora posmatrati u užem smislu od pojma društveni problem, koji je kompleksniji i pripada kategoriji interdisciplinarnih pojmova. Pojam socijalni problem nastao je u okviru socijalne medicine i organicističkopozitivističke sociologije kao sinonim za one masovne organske ili duševne bolesti (tuberkuloza, zarazne bolesti, alkoholizam, pothranjenost i sl.), koje su posledica, pre svega, nepovoljnih društveno-ekonomskih i socijalnih uslova života i, u ovom smislu, bio je dugo moderan u socijalno-medicinskoj, socijalno-reformističkoj i sociološkoj misli sve do početka XX veka (Jakovljević, 1971.). Sličan pristup u pogledu osnovnog sadržaja, ali ne i oko tumačenja prirode i uzroka socijalnih problema imali su mislioci klasičnog marksističkog učenja (Engels, 1951.). U socijalno-medicinskim i socijalnim istraživanjima s kraja XIX i početka XX veka nisu postojale posebne pretenzije da se jedinstveno definiše pojam niti sačine klasifikacije ili tipologije socijalnih problema. Najveći deo energije bio je usmeravan ka opisima i istraživanju sadržaja, uzroka i posledica socijalnih problema. Ukoliko su i korišćene neke klasifikacije, one su se najčešće oslanjale na medicinske kriterije razvrstavanja, s tim što su posebno klasifikovane one bolesti koje su imale primarno socijalne uzroke i vidljivu masovnost ispoljavanja (Vidaković, 1932). U definisanju socijalnih problema takođe je značajan doprinos socijalne politike, koja ovom pojmu prilazi pre svega, sa aksiološko-pragmatičkog aspekta. Pojam socijalni problem vezuje se za socijalne slučajeve, kao one objektivne događaje ili situacije koji nepovoljno utiču na pojedince, društvene grupe ili zajednice na taj način što im pogoršavaju uslove života, nameću nesrazmerne teškoće, smanjuju šanse za napredovanje u životu i čije posledice se ne mogu prevazilaziti bez organizovane društvene podrške i aktivnosti. Takav pristup najbolje ilustruje sledeće shvatanje socijalnog problema: “Ispravnim i opravdanim čini se da se pod socijalnim problemom podrazumeva takva društvena pojava koja privlači pažnju znatnog dela datog društva koje je svesno da takva pojava nepovoljno deluje po društvo i njegove članove i da je zbog nje potrebna izvesna društvena akcija. Iz toga proizilazi da mnoštvo socijalnih slučajeva predstavlja socijalni problem. Socijalni slučaj je individualna pojava, koja pogađa određenu individuu, ali on, kao i slučajevi jedne vrste (nezaposlenost, npr.) nije usamljen već ima manju ili veću frekvenciju" (Lakićević, 1980). Prema tome, po ovom shvatanju, koje je rašireno u socijalno-političkim pristupima, uspostavlja se neposredna veza između pojmova socijalni slučaj i socijalni problem, s tim što se prvi vezuje za pojedinca a drugi za mnoštvo ljudi i društvo. U okviru socijalnopolitičkih teorija socijalni problemi se posmatraju kao objektivni događaji ili situacije, koji nepovoljno deluju na životne i radne uslove ljudi. Nastajanje socijalnih slučajeva, pa time i socijalnih problema smatra se normalnom činjenicom vezanom za prirodu čoveka i društva, s tim što postoji uverenje da se oni mogu preduprediti, neki od njih suzbiti, dok se kod drugih mogu organizovanim društvenim merama sprečavati nepovoljne posledice. Zahvaljujući ovakvom određivanju socijalnih slučajeva i problema socijalnopolitički pristupi, po pravilu, kao element svojih definicija sadrže i socijalni
9
aktivizam, odnosno pretpostavku da se društvo mora organizovano baviti ovim pojavama. Ovakva shvatanja prate i ideje o socijalnim reformama i posebnim programima prevencije i prevazilaženja socijalnih problema. Definiciju socijalnih problema, koja sadrži navedene elemente srećemo u sledećem primeru: «Socijalne probleme (kurziv iz originalnog teksta) možemo definisati kao okolnosti koje potiču iz strukture društvenih institucija i koje imaju negativan uticaj na dobrobit pojedinaca i grupa a prepoznaju se putem procesa grupnog definisanja. Pošto socijalni problemi potiču iz socijalnih uslova nekog društva, oni su predmet promena. Pošto veličina socijalnih problema nekada izgleda zaprepašćujuća, onda njihovo rešavanje mora postati predmet socijalne politike i promene (F. Scarpati, M. L. Andersen, L.O'Toole, 1996.)». Ovi autori naglađavaju složenost socijalnih problema i nemogućnost postojanja univerzalnih i jednostavnih rešenja, kao i teškoće oko njihovog istraživanja i razumevanja. Oni, s pravom, upozoravaju na neophodnost dugoročnih i celovitih uvida u njihovo poreklo i posledice, uz zaključak da ovi zahtevaju kompleksne i dugoročne mere socijalne politike i promena, nasuprot kratkoročnim pristupima krizne intervencije, koji su popularni kako u javnom mnenju tako i među profesionalcima. Klasifikacije socijalnih problema u okviru socijalnopolitičkih i reformističkih pristupa najčešće se izvode iz klasifikacija socijalnih slučajeva kao primarnih pojava. Tako se po gore pomenutom shvatanju svi socijalni slučajevi, prema uzrocima koji do njih dovode, razvrstavaju u: socijalne slučajeve koji nastaju iz fizioloških uzroka (materinstvo, bolest, starost i smrt); one koji nastaju iz porodičnih uzroka (posebne teškoće oko podizanja dece i strukturalno poremećene porodice); socijalne slučajeve iz profesionalnih uzroka (profesionalne bolesti, povrede i smrtni slučajevi na radu i nezaposlenost); iz društvenih uzroka (ratovi i revolucije) i socijalne slučajeve koji nastaju pod dejstvom geo-fizičkih uzroka poput zemljotresa, poplava, lavina i sl. (Lakićević, 1980). Interesantno je da u ovim klasifikacijama nema mesta za siromaštvo, kao najizraženiji problem, ne samo klasičnih već i savremenih društva. Reč je o polaznom pristupu u kome se pojam socijalnog problema izvodi iz pojma socijalni slučaj, a ovaj vezuje za objektivne lične, društvene ili prirodne događaje. U ovakvom pristupu siromaštvo se vezuje za posledice socijalnih slučajeva, pa se otuda ne pojavljuje u klasifikaciji socijalnih problema. Socijalnopolitički pristupi socijalnim problemima u velikoj meri sliče razvijenijim socijalno-medicinskim shvatanjima, s tim što su prilagođeni nekim modelima, odnosno sistemima socijalne sigurnosti, pa otuda u potpunosti zanemaruju one socijalne probleme koji imaju obeležja društvenih devijacija. Smatra se naime, da su društvene devijacije i socijalni problemi, koji iz njih izviru, predmet socijalne patologije kao nauke i drugih oblasti društvenih delatnosti nikako socijalne politike. Insistiranje na objektivnom karakteru socijalnih slučajeva, i sledstveno tome socijalnih problema, isključuje ljudska ponašanja, pogotovo ona koja su u sukobu sa društvenim normama ili vrednostima. U okviru socijalne patologije i nauke o društvenim devijacijama nastale su različite teorije i istraživanja socijalnih problema, s tim što se u osnovnom pristupu javlja više varijacija: • socijalni problemi se ne smatraju predmetom socijalno-patoloških teorija već su to različiti vidovi odstupajućih ponašanja (klasične socijalno-patološke teorije); 10
• shvatanja koja uspostavljaju vezu između socijalnih problema i društvenih devijacija i smatraju ih predmetom socijalne patologije (neke teorije društvenih dezorganizacija) i • teorije o socijalnim problemima, koje pojam socijalnog problema posmatraju kao integrišući i krucijalni pojam. Klasične socijalnopatološke teorije polaze od ideje devijantnih i neprilagođenih ličnosti u odnosu na društvene norme, vrednosti i zahteve, s tim što im je zajedničko da osnovne uzroke takvih ponašanja vide u pojedinim društvenim faktorima: teorija imitacije u oponašanju uzora pod dejstvom socijalnih i psiholoških faktora; teorija anomije u nedostatku rukovodećih normi u periodima društvenih promena; teorija diferencijalne asocijacije u dominirajućem uticaju drugačijih kontakata putem kojih se uče devijantna ponašanja posredstvom primarnih ljudskih grupa; teorija podkultura usvajanjem devijantnih vrednosti koje su u suprotnosti sa dominirajućim sistemom vrednosti i normi i teorije društvene dezorganizacije slabljenjem uticaja primarnih grupa i društvenih ustanova u određenim društvenim okolnostima. Klasične socijalnopatološke teorije ne samo da nisu zainteresovane za tumačenje i izučavanje socijalnih problema, niti za njihove klasifikacije, već svoje interesovanje odnosa čovek-društvo primarno usmeravaju prema delovanju društvenih faktora na prilagođavanje ili neprilagođavanje pojedinaca nekim društvenim normama i idealima (čitati; normama vladajuće klase). Devijantna ponašanja, mada tumačena primarno društvenim uzrocima, posmatraju se prvenstveno kao problem pojedinaca, a ne društva. Na drugoj strani, kako su ove teorije ilustrovane ili dokazivane na primerima pojedinih tipova devijacija (kriminal, maloletničko prestupništvo, alkoholizam i sl.) nije bilo ozbiljnijih pokušaja njihovog klasifikovanja, niti izvođenja opštijih teorija ukoliko se izuzmu početne Durkheim-ove ideje o prirodi i kriterijumima za razlikovanje negativnih društvenih činjenica (Durkhiem, 1963.). Klasične teorije uglavnom počivaju na parcijalnim studijama i nisu mogle da se oslobode relativizma svojih kriterija za definisanje društvenih devijacija. Predstavnike ovih teorija nisu interesovale globalne i sistemske protivrečnosti građanskog društva, u čijem okrilju su nastajale i u čiju odbranu su uglavnom stvarane, pa otuda i nema rasprava niti analiza usmerenih prema socijalnim problemima kao ishodištu tih protivrečnosti. Ove teorije, kao što pored ostalih piše Lemert, odlikuju: veoma nizak nivo apstrakcije i konceptualizacije, interesovanje samo za praktične i svakodnevne ljudske probleme, odsustvo interesa za pronalaženjem zajedničkih karakteristika različitih tipova devijacija, uključujući i zanemarivanje socijalnih problema i unošenje vrednosnih i moralnih sudova u definisanju devijacija (Lemert, 1951.). Pokušaj objedinjavanja pojmova devijantno ponašanje i društvene devijacije učinjen je u okviru Merton-ove sociološke teorije o socijalnim problemima. Bez ulaženja u detaljnu analizu osnovnog funkcionalističkog pristupa na kome ova teorija počiva, niti u njen detaljan prikaz, ovde će se samo sažeto navesti osnovna obeležja ili kriteriji za definisanje socijalnih problema. Merton smatra da su sledeći kriteriji odlučujući za definisanje socijalnih problema: • značajan raskorak između društvenih standarda i društvene stvarnosti (između društvenih ciljeva ili vrednosti i legitimnih sredstava za njihovo ostvarivanje); • društveno poreklo (uzroci) socijalnih problema;
11
• postojanje onih koji u ime društva sude o tome koja pojava je socijalni problem; • postojanje manifestnih i latentnih problema; • društveno opažanje neke pojave kao problema i javno prisutno uverenje u mogućnost popravljanja neke nepovoljne socijalne situacije kao deo obeležja socijalnih problema (Merton, 1971.). Na povezanost objektivnih i subjektivnih aspekata socijalnih problema ukazuje i dvojica savremenih autora, Soroka i Bryjak. Oni naime, polaze od stava da je lakše identifikovati prirodne probleme, jer su oni proizvod dejstva prirodnih sila, koja se mogu lakše identifikovati, što nije slučaj sa socijalnim problemima, ne samo zbog složenosti društvenih uzroka i uslova socijalnih problema, već zbog učešća moćnih društvenih struktura u opažanju i definisanju onih društvenih pojava koje se smatraju problemima. Imajući sve ovo u vidu oni izbegavaju da daju potpuniju definiciju socijalnih problema. Opredeljujući se za njen operacionalni vid, oni ostaju u okvirima funkcionalizma, i, u osnovi, tradicionalnog pristupa: «U svrhu socioloških ispitivanja i analiza socijalni problemi se mogu koceptualizovati kao uslovi koji potiču iz funkcionidsanja društvenog poretka i opažaju se od strane uticajnih delova društva kao neprihvatljivi i na taj način, postaju cilj korektivnih socijalnih akcija (M. Soroka i G. Bryjak, 1995).» I 3. Socijalni problemi kao predmet socijalnog rada Razvoj sociologije, drugih društvenih nauka, socijalne patologije i teorijskih osnova socijalnog rada neminovno je doveo do utvrđivanja nekih zajedničkih karakteristika devijacija i odstupajućih ponašanja i saznanja o nekim društvenim pojavama koje imaju negativne posledice po pojedince, društvene grupe i zajednice, ali se ne moraju neminovno ispoljavati samo kao odstupajuća ili nepoželjna ponašanja. U traganju za tim zajedničkim karakteristikama nastali su različiti teorijski stavovi o socijalnim problemima. Početne ideje nisu išle dalje od shvatanja socijalnih problema kao mnoštva devijantnih, odstupajućih ponašanja ili nepovoljnih situacija pojedinaca koji imaju neke zajedničke odlike: "Socijalni problem je problem koji aktuelno ili potencijalno pogađa veliki broj ljudi na zajednički način, tako da ga je moguće na najbolji način rešiti nekom merom ili merama koje bi se primenjivale na probleme kao celinu, a ne tretiranjem svakog pojedinca kao izolovanog slučaja, ili koji zahteva koncentrisanu i organizovanu ljudsku akciju" (Hart, 1923.). Funkcionalistička sociologija dala je poseban doprinos definisanju pojma socijalni problem, pa je tako proširen predmet nauke o društvenim devijacijama i na ove pojave. Funkcionalističke teorije menjaju svoj pristup razumevanju društvenih devijacija ne samo time, što pored društvene disfunkcionalnosti devijacija (posmatranje devijacija kao nepoželjnih pojava) prihvataju i njihovu društvenu funkcionalnost (devijacije imaju i svoje pozitivne društvene posledice), već što ih posmatraju kao tip društvenih procesa na koje se može uticati ukoliko se poznaju njihovi uzroci i unutrašnja dinamika. Kao što u pojam društvenih devijacija funkcionalisti uvode kategoriju interakcije, tako u područje društvene reakcije uvode pojam organizovane i osmišljenje akcije. 12
Pored normativnog kriterija u određivanju devijantnih pojava: "Socijalni problem je stanje koje je definisano od strane značajnog broja pojedinaca kao odstupanje od neke društvene norme koju oni cene", (Fuller, 1965.), funkcionalisti dodaju na specifičan način shvaćen vrednosni kriterij: "Socijalni problem je situacija za koju se veruje da predstavlja pretnju nekoj priznatoj vrednosti, a koja se može ukloniti odgovarajućom društvenom akcijom" (Merill, 1965.). Uvažavanju vrednosnog kriterija doprinosi i insistiranje funkcionalista na društvenom vrednovanju odnosno opažanju: "Socijalni problem označava svaku socijalnu situaciju koja privlači pažnju znatnog broja ljudi kompetentnih posmatrača u okviru društva i ostavlja na njih utisak da je potrebno novo prilagođavanje ili lečenje nekom kolektivnom akcijom" (Case, 1965.). Razvijene funkcionalističke teorije društvenih devijacija unose u predmet istraživanja različite poremećaje funkcija i struktura primarnih ljudskih grupa ( porodica) ili društvenih institucija ( škola, crkva, komunalne službe i sl.) ukazujući na to da ove pojave takođe imaju obeležja odstupajućeg i nepoželjnog i pomerajući težište interesovanja na društvene odnose, doduše, do određenog nivoa opštosti, na inerakcije pojedinaca, funkcionisanje odnosno disfunkcije društvenih grupa i ustanova i društvene dezorganizacije. Mada između funkcionalista ima neslaganja u tumačenju odnosa između devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija, neki ih posmatraju u međuzavisnosti i uslovljenosti ( F. Znaniecky i W. Tomas), drugi kao paralelne ili nezavisne pojave (M. Elliot i F. Merill) treći u okviru jedinstvenog pojma socijalni problemi (R. Merton i R. Nisbet), oni u svakom slučaju ne mogu da se otrgnu početnoj pozitivističkoj poziciji izraženoj i kroz stav: " Socijalni problemi su devijacije od utvrđenog poretka, tj. stanja koja su izmakla društvenoj kontroli" (Neumeyer, 1953.). Pošto se organizacija smatra poželjnim a dezorganizacija nepoželjnim stanjem ili se, eventualno, prihvata kao faza između organizacije i reogranizacije, funkcionalisti nisu mogli da u svojim aplikativnim aspektima odu dalje od socijalnog reformizma i to na mikro socijalnom nivou. Funkcionalisti su svojim teorijskim stavovima i istraživanjima o društvenim devijacijama i socijalnim problemima dosegli domet objašnjenja mikro socijalnih protivrečnosti građanskog društva, ali nisu mogli da idu dalje, jer bi to značilo odstupanje od njihovih ključnih filozofsko-teorijskih polazišta. To se najbolje vidi na primeru Roberta Mertona, najpoznatijeg među njima, kada su u pitanju teorijski doprinosi razumevanju društvenih devijacija. Ovo će se ilustrovati upravo na primeru njegovog shvatanja socijalnih problema. Tumačeći nastanak društvene anomije i socijalnih problema raskorakom između društvene kulture (dominirajuće društvene vrednosti i ciljevi) i strukture (društveno legitimna i legalna sredstva za ostvarivanje ciljeva i vrednosti), do kojeg dolazi kako u uslovima poboljšanja tako i posebno pogoršanja društvenih prilika, Meton definiše i pojam socijalnog problema na sledeći način:
13
"Socijalni problem je suštinski raskorak između socijalno raspodeljenih standarda i aktuelnih uslova života". (Merton, Nisbet, l971.). Drugim rečima, u pitanju je raskorak između idealnog i stvarnog, ideala i stvarnosti. Ono što je međutim, bitno sa aspekta analize u ovom tekstu, Merton ovim pojmom objedinjuje pojmove društvenih dezorganizacija i devijantnih ponašanja. Reč je, po ovom autoru, o zajedničkim osobinama koje ove pojave povezuju u jedinstvenu kategoriju: • • •
da su one rezultat nesklada između društvenih vrednosti i stvarnosti; da su društveno uzrokovane; da su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne; da imaju svoje društvene posledice i da postoje mogućnosti društvene intervencije i korekcije ovih pojava kroz planiranu i osmišljenu društvenu akciju, bez obzira na to da li su one manifestovane ili su samo latentne (Merton, Nisbet, l971.).
Neki od navedenih aspekata socijalnih problema već su pominjani napred. Ovde je neophodno upozoriti na akcioni aspekt koji znači ideju o mogućnosti korigovanja socijalnih problema, između ostalog koristeći i naučna saznanja o njihovoj prirodi i uzrocima, i o neophodnosti organizovanih i planiranih društvenih akcija u tom cilju. Socijalna akcija usmerava se prema uzrocima pomenutog raskoraka i znači pomeranje težišta aktivnosti i prema nekim delovim društvene strukture. Doduše, kao što će se kasnije pokazati ona je u ovom konceptu limitirana na mikro socijalni plan (društvene grupe i institucije), ali se oslobađa pretežne usmerenosti socijalnih akcija samo prema devijantnim pojedincima (Janković, Pešić, 1988.). U domaćoj socijalno-političkoj literaturi definicije socijalnog problema uglavnom se razlikuju i ne obuhvataju pojam društvenih devijacija, iako često sadrže neke od pomenutih funkcionalističkih aspekata definicija socijalnih problema. Pored konvencionalnog i neodređenog korišćenja pojma socijalni problem kao sinionim za pojave koje obuhvataju mnoštvo ljudi svojim nepovoljnim posledicama, bez obzira na njihove sadržaje i prirodu (siromaštvo, alkoholizam, nezaposlenost, kriminal, maloletničko prestupništvo i sl.), sreću se one definicije koje socijalne probleme odvajaju od društvenih devijacija. Tako naprimer, Bećin smatra: "Socijalni problemi se određuju kao stanja socijalne potrebe zabrinjavajuće velikog broja ljudi koji nastaju iz katastrofalnih prirodnih ili složenih društvenih zbivanja, pa je usled toga za njihovo suzbijanje, otklanjanje ili ublažavanje, neophodna višestruka intervencija šireg društva" (Bećin, 1973.). Bećin, doduše, pod stanjem socijalne potrebe podrazumeva i neka ponašanja koja imaju devijantna obeležja, ali u osnovi, odvaja pojam društvenih devijacija od socijalnih problema. Naravno, ovaj autor ne pripada funkcionalističkim shvatanjima, ali je pomenut zbog pokušaja podvajanja pojmova društvenih devijacija i socijalnih problema. Funkcionalistička teorijska shvatanja, posebno ona vezana za definisanje i objašnjenje socijalnih problema, imala su neposredan uticaj na širenje predmeta, ciljeva, sadržaja i metoda socijalnog rada. Tako pored devijantnih pojedinaca i grupa predmet delatnosti socijalnog rada postaju i socijalni problemi. Socijalni rad se okreće 14
problemima funkcionisanja, opstanka i strukturalne stabilnosti ljudskih primarnih grupa (pre svega porodice), institucija i zajednica (posebno lokalnih). Prihvatanjem teorija o društvenim dezorganizacijama, kao osnovu svog praktičnog delovanja, socijalni rad se okreće i onim što bi se moglo uslovno nazvati devijacijama unutar pojedinih institucija ili institucionalnih sistema. Model socijalnog rada inspirisan funkcionalističkim teorijama i shvatanjima društvenih devijacija i socijalnih problema uticao je i na promene njegovih ciljeva a to je pokušaj bavljenja pojavama (problemima) ne samo pojedincima, delovanje na uzroke, ne jedino na posledice, uvažavanje različitih aspekata i nivoa socijalnih problema a ne samo njihovim devijantnim dimenzijama. Na drugoj strani, proširile su se uloge socijalnog rada poput praćenja i proučavanja konkretnih socijalnih problema, planiranja i osmišljavanja socijalnih akcija, evaluacije promena i sl. Pored unapređivanja metoda socijalnog rada sa pojedincem i bogaćenja metoda socijalnog grupnog rada, posebno onih koji počivaju na ideji sistemskog pristupa, u praksu socijalnog rada veći značaj dobio je jedan novi metodološki pristup i kompleks metoda. Reč je o socijalnom radu u zajednici. Zahvaljujući idejama o akcionom pristupu socijalnim problemima razvijana su i akciona istraživanja kao komplementarni ili socijalnom radu u zajednici srodan istraživački postupak. Ovaj istraživački kvalitativni pristup i socijalni rad u zajednici jedinstven je cilj: izazivanje osmišljenih socijalnih promena uz učešće pripadnika neke zajednice kao subjekata (Milosavljević, 1996.). Akciona istraživanja postaju takođe strateško-metodološki instrument socijalnog rada (Halmi, 1989.). Iako su funkcionalistički teorijski stavovi i istraživanja značajno doprineli širenju ciljeva, predmeta i metoda socijalnog rada ili su predstavljali podlogu za takve promene u socijalnom radu, njihovi praktični doprinosi eliminaciji socijalnih problema ostali su relativno ograničeni. Mada je socijalni rad obogatio svoje pristupe, ciljeve, uloge, sadržaje, predmet delatnosti i metode, on je ostao limitiran realnim interesima i potrebama građanskog društva, koje je dopuštalo "socijalne intervencije" do nivoa porodice i samo pojedinih društvenih institucija. Kao što se funkcionalizam nije izdigao do analize suštinskih protivrečnosti kapitalističkog društva, ostajući na nivou pojedinih društvenih institucija tako ni socijalni rad nije mogao da ode dalje od nivoa primarnih (porodica) ili lokalnih zajednica (susedstvo, naselje) i promena u pojednim institucijama koje su dezorganizovana ili disfunkcionalne. Parcijalnost, kako funkcionalističkih teorija o socijalnim problemima, tako i akcionog pristupa socijalnog rada ostavljaju teorijska objašnjenja i socijalnu akciju na nivou nižih (mikro) segmenata društvene organizacije. Ne mogavši da dosegne do suštine društvenih korenova socijalnih problema, socijalni rad se neminovno pretežno orijentisao prema njihovim posledicama, koje su pojavno prepoznatljivije u odnosu na njihovu etiologiju. Ništa se ne događa slučajno! Funkcionalistički model najbolje odgovara društvima koja su stabilna na duže vreme ili u osnovi ne žele bitne promene. Zato su i konkretni dometi socijalnog rada u prevenciji i prevazilaženju socijalnih problema skromni i ponovo usmereni prema delu socijalne stvarnosti, a to su najčešće društveno neznačajni i nemoćni pojedinci, grupe i institucije. I 4. Ka integrativnom shvatanju socijalnih problema
15
Nasuprot parcijalnim ili relativnim pristupima socijalnim problemima bilo je u humanističkim naukama pokušaja da se dođe do integrativnih pristupa i definicija, kojima se obuhvataju različiti kriteriji, sadržaji i obeležja socijalnih problema. Za takav pristup opredelio se je i Vladimir Jakovljević krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Zalažući se za integrativni pristup, ovaj autor polazi od pojma društveni poremećaji pod kojim podrazumeva sve one pojave koje proističu iz istorijskog i aktuelnog međuodnosa ljudi u zajednici, a ispoljavaju se u vidu različitih društvenih poremećaja, odnosno kao socijalne bolesti (somatske socijalne bolesti, mentalni poremećaji i psihosomatski poremećaji), sociopatije (toksikomanije, poroci i agresije) i socijalne dezorganizacije poput dezorganizacije braka i porodica, komuna i radnih kolektiva i dezorganizacije globalnih i svetskog društva (Jakovljević, 1971.). Neki drugi jugoslovenski autori takođe su svoja istraživanja gradili na pokušajima integrativnih pristupa. Tako je Živković, zalažući se za posebnu teoriju socijalnih problema, odredio njene osnovne konceptualne karakteristike na sledeći način: “a) socijalni problem je činjenica, masovna društvena tvorevina, koja proizilazi iz raskoraka između društvenih ciljeva i vrednosti i postojećih ukupnih uslova društvenog života, društveno uzrokovan, društveno izlečiv i sa društvenim posledicama, b) svi oblici socijalnih problema se ispoljavaju kao: socijalne bolesti (somatske, mentalne i psihosomatske), pojave devijantnog ponašanja (antisocijalna i asocijalna ponašanja grupa ili pojedinaca: agresije, toksikomanije, poroci), i pojave socijalne dezorganizacije (braka, porodice, radnih kolektiva, društveno-političkih zajednica i društveno-političkih organizacija)" (Živković, edit., 1985.). Na sličan, ali još celovitiji način, ovaj pristup izražava i Radovanović kroz sledeće stavove: “Pod pojmom 'savremeni socijalni problemi' podrazumevamo: 1. objekt stvarnosti ili objektivnu društveno-istorijsku pojavu, 2. predmet teorije i predmet nauke, 3. nastavno-pedagoški predmet, 4. predmet ljudske i klasne solidarnosti i čovekove samodelatnosti, 5. predmet praktične profesionalne delatnosti određenih struka, 6. predmet socijalno-političke i zakonodavne delatnosti, 7. predmet delatnosti socijalnih institucija i socijalnih pokreta i 8. predmet delatnosti međunarodnih tela, institucija, pokreta i organizacija" (Živković, edit., 1985.). Autor ove knjige, opredeljujući se i sam za interdisciplinarni, kompleksni i integrativni pristup, je u jednom ranije objavljenom tekstu na sledeći način odredio pojam socijalnog problema: “U najširem smislu reči socijalni problemi su oni vidovi čovekovog otuđenja koji pogađaju mnoge pojedince i društvene grupe na taj način što im otežavaju ili onemogućavaju zadovoljenje i razvoj osnovnih životnih potreba ili vode njihovom izvitoperenju, ugrožavajući razvoj i afirmaciju ljudskih stvaralačkih sposobnosti i generičkog bića čoveka, obavljanje radnih i drugih značajnih društvenih uloga i korišćenje materijalnih i kulturnih vrednosti društva. Socijalnim problemima se smatraju i teži oblici poremećaja strukture i funkcija društvenih skupina (pre svega porodice) i društvenih institucija.
16
Uzroci socijalnih problema nalaze se u protivrečnostima društvenog kretanja i konkretnim društvenim, ekonomskim, političkim i kulturnim uslovima života pojedinaca i društvenih grupa, pa se oni mogu sprečavati i ublažavati društvenim akcijama, čiji je cilj prevazilaženje datih npr.: nepismenost, nezaposlenost, siromaštvo, agresija, kriminalitet, alkoholizam, porodica sa poremećenim odnosima i strukturom, društvena dezorganizacija i sl." (Milosavljević, 1982.). Sažeta analiza samo nekih najpoznatijih teorijskih shvatanja socijalnih problema pokazuje postojanje mnogih kontradikcija, nedorečenosti, nedostataka i relativnosti ovih pristupa i na potrebu njihovog kritičkog preispitivanja, kao i na neophodnost dalje teorijske razrade i definisanja socijalnih problema na osnovama teorijskih i empirijskih saznanja savremenih humanističkih nauka. I 5. Socijalni problemi i društvene devijacije Već su prethodne sažete analize ukazale na postojanje veza između pojmova socijalni problem i društvene devijacije i na činjenicu različitih pristupa u analizi odnosa između ova dva roda pojmova. Različite naučne discipline i razni teorijski pristupi imaju diferencirane stavove, što upućuje na potrebu teorijskih analiza i razrešenja i ovog problema. Kao što postoje različiti teorijski pristupi i shvatanja socijalnih problema, tako postoje i različita teorijska shvatanja društvenih devijacija. Neka od ovih teorijskih shvatanja, kao što je već prikazano, odnose se istovremeno na obe ove grupe društvenih pojava, u onim shvatanjima koja ih posmatraju kao istorodne ili slične pojmove, dok se druga odnose samo na devijacije ili samo na socijalne probleme. Kako prikaz teorijskih shvatanja društvenih devijacija zahteva veliki prostor i biće predmet kasnijih temeljnih analiza, ovde će se samo ukazati na osnovne kriterije za definisanje društvenih devijacija da bi se moglo zaključiti o odnosu ovih pojava i socijalnih problema. U nauci o društvenim devijacijama razvijana su različita shvatanja i kriteriji za definisanje društvenih devijacija. U osnovi, među najznačajnijim i najčešće korišćenim izdvajaju se četiri kriterija: 1. 2. 3. 4.
društvene norme društvene vrednosti društvena reakcija i ljudske potrebe.
Kriterij društvenih normi je najčešće primenjivan u definisanju društvenih devijacija i kao takav posebno je naglašavan u okviru klasičnih socijalnopatoloških teorija. Ovaj kriterij polazi od svesne ljudske akcije i ponašanja koji se vrednuju kroz odnos prema opšteprihvaćenim društvenim normama. Devijantnim se smatraju ona ponašanja i delanja ljudi koja su u suprotnosti sa ili kojima se krše neke društveno značajne norme. Pri tom to mogu biti običajne, moralne, krivične i druge norme. “Najčistiji" primer društvene devijacije u okviru ovih pristupa je kriminalitet, kao vid kršenja svih vrsta pravnih, a pre svega krivičnih normi (I. Janković i V. Pešić, 1988.). Kriterij društvenih vrednosti je sličan prethodnom, s tim, što postoje izvesne razlike na nivou opštosti ovih kategorija (norme u stvari predstavljaju operacionalizaciju društvenih vrednosti, po pravilu). Po ovom kriteriju društvene
17
devijacije su sve one društvene pojave koje su u sukobu sa društvenim vrednostima. U zavisnosti od toga da li se kao kriterij suđenja uzimaju neke opšte civilizacijske ili važeće vrednosti nekog konkretnog globalnog društva, izdvajaju se dve moguće primene ovog kriterija: univerzalni - mera normalnosti odnosno devijantnosti su neke najopštije civilizacijske ili ljudske vrednosti, i relativni - kriterij ocenjivanja i definisanja su dominirajuće vrednosti nekog konkretnog globalnog društva. Po prirodi stvari, ovaj kriterij se čak može izdvojiti u dve posebne grupe pošto su u pitanju u osnovi istorodne pojave (tipovi vrednosti), ali među njima mogu postojati velike razlike što ih čini realno različitim kategorijama. Treba naglasiti da su kriteriji društvenih vrednosti prisutniji u društvenim teorijama nego u konkretnoj društvenoj praksi. Šta više, može se reći da su oni u pozadini široko primenjivanih normativnih kriterija (Špadijer - Džinić, 1988.). Kriterij društvene reakcije najčešće je komplementaran normativnom kriteriju u definisanju društvenih devijacija i takođe je posebno naglašavan u okviru klasičnih socijalnopatoloških teorija. Suština ovog kriterija je da se devijantnim smatraju sva ona ponašanja i aktivnosti pojedinaca kojima se izaziva negativna društvena reakcija (neodobravanja, opomene, osude ili kažnjavanja). U okviru teorije etiketiranja i radikalnih socioloških teorija kriterij društvene reakcije uzima se kao mehanizam nastanka, održavanja i razvoja devijacija, što ukazuje na bitno drugačiji pristup u odnosu na klasične socijalnopatološke teorije. Naime, ovi potonji pristupi društvenu reakciju na devijacije, koja je neprimerena ljudskoj prirodi i pluralizmu ljudskih potreba i individualnosti i služi očuvanju postojećeg društvenog poretka, posmatraju kao uzrok a ne kao kriterij za razlikovanje normalnih od devijantnih društvenih pojava. Kriterij ljudskih potreba takođe je razvijan u okviru različitih teorijskih shvatanja, ali su nepoznati primeri njegove operacionalizacije i upotrebe u konkretnoj praksi nekih društvenih institucija. Različiti su filozofski korenovi upotrebe ovog principa (marksizam, egzistencijalizam) i on se neposredno oslanja na saznanja hreiologije, kao nauke o ljudskim potrebama. U okviru teorija o društvenim devijacijama razvoju ovog kriterija posebno je doprineo From. Osnovna je ideja da se kao kriterij normalnosti ili devijantnosti društvenih pojava uzimaju ljudske potrebe. Na primer, po Fromu su univerzalne sledeće grupe ljudskih potreba: za udruživanjem i ljubavlju, prevazilaženjem i stvaralaštvom, ukorenjenošću, identitetom i okvirom orijentacije, odnosno verovanjima (From, 1963.). Svaki od sažeto pomenutih kriterija za definisanje društvenih devijacija ima svoje prednosti, nedostatke i ograničenja bilo teorijske ili pragmatičke prirode, što upućuje na potrebu njihovog preispitivanja i kritičke analize. Neki od ovih kriterija mogu biti komplementarni i korišćeni istovremeno, ali svaki sa svojim slabostima ne može se smatrati univerzalno naučno prihvatljivim, što se odnosi i na najčešće korišćen normativni kriterij, dok su neki od njih (naprimer vrednosti, pa i kriteriji ljudskih potreba) teško primenljivi zbog operacionalizacije. Primenom ovih kriterija izvesno je da se različito vide i odnosi između društvenih devijacija i socijalnih problema. Očigledno je takođe da primenom ovih kriterija, neke društvene devijacije imaju obeležja socijalnih problema (naprimer, alkoholizam, kriminal, zavisnost od droga, prostitucija i sl.). Na drugoj strani, neki socijalni problemi se ne smatraju društvenim devijacijama (naprimer, siromaštvo, nezaposlenost). Najzad, neki tipovi društvenih devijacija u određenim okolnostima ne moraju imati obeležja socijalnih problema (naprimer, prosjačenje posmatrano van konteksta
18
siromaštva i slična asocijalna ponašanja) ukoliko nisu masovno izraženi ili nemaju posebno nepovoljne društvene posledice. Dosledna primena kriterija ljudskih potreba, uz sve njegove slabosti, upućuje na povezanost društvenih devijacija i socijalnih problema, odnosno na njihovu identičnost, jer im je zajedničko osujećenje ili izvitoperenje ljudskih potreba velikog broja ljudi u određenim društvenim okolnostima. Svaki vid ugrožavanja čovekove egzistencije istovremeno predstavlja devijaciju i socijalni problem, jer zahteva temeljne društvene akcije usmerene prema uslovima koji dovode do posebnih teškoća u zadovoljavanju ljudskih potreba, nemogućnosti njihovog zadovoljavanja ili njihovog iskrivljavanja u pogledu sadržaja, načina ili oblika. Ova koncizna analiza upućuje na posebna istraživanja prednosti i nedostataka ovih i mogućih drugih kriterija za definisanje društvenih devijacija i socijalnih problema i analize odnosa između ovih kategorija, što podrazumeva i uvažavanje rezultata empirijskih istraživanja i veze sa društvenom praksom. Društvene devijacije posebno prate društvene krize, a njihovo predupređenje i prevazilaženje su svakako deo ciljeva i predmeta socijalnog i ukupnog društvenog razvoja. Prema tome, nije svejedno na koji način se posmatra i određuje ovaj vid društvenih pojava. I 6. Stigmatizirajuće uloge socijalnog rada u nastajanju devijacija Saznanja o pluralizmu društvenih vrednosti, normativnih sistema, ideja i ideala otvorila su problem primene normativnih i vrednosnih kriterija u definisanju društvenih devijacija (Janković, Pešić, 1988.). Istovremeno, kako se devijacija posmatra kao društvena pojava, čije granice određuju konkretne društvene okolnosti, u njihovom izučavanju posvećuje se i pažnja ulozi nedevijanata i posebno društvenih grupa i institucija u nastanku i razvoju devijacija. Uvažavanje udela subjektivnog faktora izmešta predmet analize i istraživanja sa ličnih, socijalnih i drugih karakteristika devijanata na interakciju između ljudi, koja u određenim društvenim, socio-kulturnim i socio-psihološkim okolnostima proizvodi devijaciju. Za ovakav pristup, koji se suprodstavlja pozitivizmu i funkcionalističkim shvatanjima devijacija, posebno su bili zainteresovani predstavnici teorija stigmatizacije ili etiketiranja. Po predstavnicima teorija etiketiranja, devijantnost nije svojstvo pojedinaca niti društvenih grupa, kao što za razumevanje njegove prirode nije bitan sadržaj niti karakter čina kršenja društvenih normi, pošto su one u vrednosnom pluralizmu relativne. "Ljudi se rađaju sa slobodnom voljom da krše pravila i norme, što ne znači da su oni nemoralni, već da upražnjavaju drugačiji moral" (Hirshi, 1966). Prema tome, društvene mogućnosti pojave devijacija zavise od društvenih mehanizama razumevanja i tumačenja konkretnih ponašanja pojedinaca kao devijantnih: "Devijantan karakter nekog čina (dela) zavisi od, ili empatički posmatrano, ustanovljava se preko trenutnog odgovora zajednice...ne može biti devijacije mimo reakcije društva...Ako je procenjivanje sastavni deo ustanovljenja devijantnosti, onda činjenica da niko ne reaguje na neki čin kao devijantan znači da on nije devijantan" (Polliner, 1974.).
19
Umesto traganja za granicama između normalnosti i devijantnosti i utvrđivanja razlika između devijanata i nedevijanata, interesovanje teorije i istraživanja mora birti usmereno ka društvenim mehanizmima nastanka devijacija. Kao što upozorava E. Lemert, jedan od predstavnika ovog teorijskog pristupa: "postoji svakodnevni rast 'rezervnih mogućnosti' pojedinaca, uključujući i prisustvo potencijala za nenormalno ponašanje među normalnim pojedincima u zavisnosti od okolnosti" (Lemert, 1951.). Devijante, najjednostavnije rečeno, proizvode kako to kaže Becker, društvene grupe i institucije koje stvaraju društvena pravila ponašanja i koje primenjujući ta ista pravila definišu neke pojedince ili njihove akte kao devijantne (Becker, 1963.). Devijant je onaj kome je od strane drugih prikačena takva etiketa, a devijatno ponašanje ono koje kao takvo određuju i etiketiraju odgovarajuće društvene grupe. Sa aspekta ovog teksta posebno je značajno i relevantno shvatanje mehanizama nastanka devijacija i još više kakav je udeo društvenih institucija, uključujući i one socijalnog rada, u nastanku devijacija. Društvena reakcija na devijantna ponašanja podrazumeva postojanje različitih mehanizama socijalne kontrole. Međutim, prema predstavnicima teorije etiketiranja, umesto da ovi mehanizmi sprečavaju devijatno ponašanje oni doprinose njegovom nastajanju. Socijalna kontrola, kao način društvene reakcije na ponašanje pojedinaca, sankcijama, osudama i naročito etketiranjem i stigmatizacijom stvara devijante (autsajdere) kroz proces u kome sekvencijalno deluju različiti nikako isti uzroci. Čin etiketiranja je odlučujući za čitav taj proces, jer se on na različite načine ponavlja u raznim fazama prerastanja primarne u sekundarnu devijaciju. Prema tome, kao što s pravom upozorava G. Marx, određeni tipovi socijalne kontrole, uključujući i socijalni rad, mogu podsticati nastanak devijacija podjednako kao i odsustvo socijalne kontrole (G. Marx, 1994.). Nije slučajno što su neki od predstavnika teorije etiketiranja posebnu pažnju posvetili analizi uloga društvenih posebno "totalnih" institucija u stvaranju devijanata i devijacija (Goffman, 1963.). Mnogi tipovi "totalnih" institucija koje stvaraju autsajdere, marginalce i devijante odgovaraju socijalnim ustanovama, što znači da se socijalni rad kao specifičan vid institucionalizovane društvene kontrole javlja kao sudionik u procesu etiketiranja i proizvođenja devijacija i devijanata. To posebno važi za one socijalne institucije koje su namenjene nemoćnim i bezopasnim (domovi za stare, hendikepirane, decu bez roditelja i sl.), ustanove za nemoćne i opasne (duševne bolnice i azili), za društveno opasne, koji namerno krše društvene norme (ustanove za vaspitno zapuštenu decu, zatvori i sl.) i ustanove za povlačenje. Analizama odnosa u "totalnim" institucijama i mehanizmima koji doprinose širenju marginalizacije i devijantnosti predstavnici teorije etiketiranja dali su izvanredne kritike društvenih ustanova, među kojima su prepoznatljive i institucije i službe socijalnog rada. Kada se tome doda saznanje da društvene norme, kao i institucije socijalne kontrole ustanovljava vladajuća klasa, izvesno je da procesima stigmatizacije i etiketiranja socijalne i druge društvene institucije, služe interesima vladajućih elita. Na ove aspekte upozoravaju predstavnici teorije etiketiranja, a slične stavove iznosi i R. Quinny: "Kontrola kriminala u kapitalističkom društvu ostvaruje se preko raznovrsnih institucija i agencija, koje ustanovljava i kojima upravlja vladajuća elita, predstavljajući interese rukovodeće klase u cilju uspostavljanja unutrašnjeg reda" (Quinny, 1974.).
20
Još potpunije kritike društvenih ustanova, uključujući i socijalne, dali su predstavnici različitih struja unutar radikalne sociologije, sociologije devijatnosti, kriminologije i socijalnog rada (Janković, Pešić, 1984. i Hollstein i Meinhold, 1973.), no to je tema za druge rasprave (Milosavljević, 1996.). Prema tome, bez ulaženja u detaljno prikazivanje i kritiku teorijskih i praktičnih dometa teorije etiketiranja, može se zaključiti da su njeni predstavnici na osnovu temeljnih i konkretnih analiza ukazali na stigmatizirajući karakter socijalnog rada i ustanova socijalne zaštite u određenim društvenim okolnostima i u zavisnosti od toga kako se odnose prema potrebama ljudi i njihovom ponašanju. Socijalni rad dakle, može imati ne samo ulogu sprečavanja i prevazilaženja već i proizvođenja devijacija i devijanata. Stigmatizirajuće uloge socijalnog rada u ovom kontekstu nisu rezultat njegovog predmetnog usmerenja prema marginalizovanim grupama, niti samo njegove metodološko-instrumentalne prirode, koju odlikuje korišćenje sredstava socijalne kontrole i etiketiranja, već pre svega, ključnih društvenih ciljeva kojima koristi, a to su interesi, vrednosni i normativni zahtevi moćnih i društvenih elita, a okvir za to su društvene institucije.
Glava II SOCIJALNE PROMENE, DRUŠTVENE KRIZE I SOCIJALNI PROBLEMI Polazni stav ovog poglavlja je postojanje povezanosti između tehnološkog, ekonomskog i socijalnog razvoja na principima tržišne ekonomije, na jednoj strani, i socijalnih promena i problema, na drugoj. Osnovna je pretpostavka ovog dela teksta da će celoviti društveni razvoj zasnovan na primarno tržišnim ekonomskim odnosima dovesti do posebnih socijalnih promena i specifičnih socijalnih problema. Međutim, analiza ili anticipacija ovih promena i problema, podjednako kao i ustanovljenje ekonomije aktuelnog društva Srbije na tržišnim zakonitostima, nisu mogući bez analize aktuelne ekonomske i socijalne situacije, odnosno saznanja o postojećoj socijalnoj situaciji i najizraženijim socijalnim problemima. Kao što aktuelnu društvenu situaciju globalnog društva Srbije odlikuju višeslojne, dugoročne i strukturalne krize, tako je socijalna situacija obeležena zaustavljanjem, regresijom i odsustvom socijalnih promena. Istovremeno, ovu socijalnu sliku prate kumulacija i kulminacija različitih i složenih socijalnih problema, čija
21
geneza je dugotrajna a direktna su posledica svekolikih društvenih kriza, zaustavljanja razvoja i regresije. Socijalne protivrečnosti i socijalni problemi nisu posledica jedino ekonomskih, tehnoloških i socijalnih uslova i okolnosti. Oni se javljaju istovremeno kao predmet socijalnog i celovitog društvenog razvoja, ali su i bitan ograničavajući faktor ekonomskih, socijalnih i političkih promena. Prema tome, socijalne promene, kao i socijalni problemi nisu jednostavni proizvodi ili posledice ekonomskog, tehnološkog i socijalnog razvoja, već se javljaju i kao bitan ograničavajući faktor promena i progresa. Drugim rečima, između tehnološkog, ekonomskog i socijalnog razvoja, na jednoj, i socijalnih promena i problema, na drugoj, postoji složena uzročno-posledična i dinamična veza koja će biti predmet predstojećih analiza. Posmatranje socijalnih problema jedino kao posledica ekonomske, tehnološke i socijalne situacije predstavlja mehanicistički i neadekvatan pristup. Socijalne promene i problemi stoje prema ekonomskom i socijalnom razvoju u uzročno-posledičnom odnosu. No, kao što su eliminacija, suzbijanje i prevazilaženje socijalnih problema deo ciljeva i predmeta socijalnog, ali i ukupnog društvenog razvoja, tako se njihovo postojanje i izraženost mogu javiti kao ograničavajući ili usporavajući faktori socijalnog, ekonomskog i ukupnog društvenog razvoja. Svaki ozbiljan projekt ekonomskog i socijalnog preobražaja mora polaziti od dobrog poznavanja socijalne situacije i problema, imajući u vidu njihove kvalitativne i kvantitativne aspekte, sadržaje podjednako kao i njihovu izraženost, masovnost i težinu. Ekonomsko-socijalno-politički preobražaj zasnovan na iskustvima i zakonitostima tržišne privrede nije moguć bez uvažavanja i poznavanja socijalne slike domaćeg društva i njegovih aktuelnih i budućih socijalnih problema, s tim što u ovoj fazi primarni interes ostaje za aktuelne probleme, dok će budući postati predmet analiza onda kada se bar početno uspostave socijalni i politički odnosi primereni ekonomskim odnosima tržišnog tipa. Drugim rečima, tranziciju ka ekonomskim i socijalnim odnosima u privrednom sistemu postsocijalističkog tipa pratiće istovremeno “stari" i “novi" socijalni problemi. Odgovornost je nauke da na osnovu proučavanja i praćenja, ponudi odgovarajuće ideje za adekvatan odnos nosilaca društvenog razvoja različitim vrstama socijalnih problema koje svako društvo ima, koji su dinamičke kategorije, predstavljaju izazov svakoj promeni i razvoju i nikada se ne daju zapretati ili zanemariti, jer se u tom slučaju ispoljavaju eruptivno i razorno. II 1. Društvene krize, socijalni problemi i društvene devijacije U društvenoj, pa i naučnoj javnosti prisutno je uverenje da su društvene krize društva Srbije poznate i izučene. Iako postoje brojna istraživanja i rasprave na ovu temu, smatramo da je u pitanju još nedovoljno izučeno područje društvene stvarnosti i da je ovo društvo još uvek u dubokim i kompleksnim društvenim krizama, čije dobro poznavanje je uslov osmišljavanja ukupnih društvenih promena, uključujući i projekte tranzicije ka tržišnoj privredi i primereno tome ukjupnoj transformaciji društva. Pored toga što su strukturalne, kompleksne i dugoročne, društvene krize ovog društva polazna tačka transformacije ka tržišnoj privredi, one su i značajan i ograničavajući faktor, koji pretpostavlja istovremene i radikalne ekonomske, političke, socijalne i kulturne promene. Društvene krize, kao polazna tačka i značajan faktor promena, nikako ne dopuštaju bilo kakvu improvizaciju, pogotovo kada su u pitanju položaj, potrebe i problemi konkretnih ljudi i nasleđe, koje prati odnos društva prema uslovima i kvalitetu života ljudi kroz ekonomsku, socijalnu i druge posebne politike.
22
Društvene krize aktuelnog društva Srbije imaju različite aspekte, dimenzije i sadržaje. Generalno posmatrano, posebno je reč o: • krizi prilagođavanja naročito na ekonomske, političke, tehnološke, naučne i kulturne tendencije u savremenom svetu; • krizi identiteta globalnog društva u kome su razgrađeni mnogi elementi i stubovi prethodnog ekonomskog, političkog i socijalnog sistema, uključujući i vrednosni, na kojima je počivalo socijalističko društvo, a da još uvek nije postignut društveni konsenzus niti se nazire konzistentan i celovit projekt modernog, pluralističkog i razvijenog društva sa precizno definisanim osnovnim vrednostima i ciljevima i • krizi projekta razvoja, koju odlikuje nepostojanje opšteprihvaćenog ili dominirajućeg modela izlaska iz krize i projekta društvenog razvoja, sem opštih ideja o transformaciji ka tržišnoj ekonomiji, političkoj demokratiji i pluralističkoj organizaciji društva (M. Milosavljević, 1990). Sve ove činjenice upućuju na nastavak temeljnih analiza različitih aspekata društvenih kriza posebno onih koje se javljaju kao komparativno negativni faktori budućeg razvoja u odnosu na dominirajuće modele ekonomskog, tehnološkog i socijalnog razvoja. Društvene krize, socijalni problemi i društvene devijacije stoje u neposrednoj međusobnoj vezi. Socijalni problemi i društvene devijacije su stalni pratilac i istovremeno jedan od najuočljivijih indikatora društvenih kriza. U vremenima društvenih kriza ekonomske, tehnološke, socijalne, političke i druge protivrečnosti dolaze do svog vrhunca i posebno se ispoljavaju u vidu različitih socijalnih problema i društvenih devijacija. Pri tom se javlja jedna protivrečnost u tom odnosu: društvenu vidljivost (“ogoljenost") socijalnih problema i mnogih društvenih devijacija prate limitirane mogućnosti društva u krizi da se adekvatno odnosi prema ovim pojavama. Ograničene društvene mogućnosti i krize društvenih vrednosti pomeraju granice tolerancije i društvenog reagovanja, što povratno podstiče devijantna ponašanja i aktivnosti, što u mnogim slučajevima postaje uobičajena i raširena pojava na koju retko ko obraća pažnju, ali sa dugoročnim nepovoljnim posledicama. U situacijama društvenih kriza umnožavaju se neki složeni i permanentni socijalni problemi kao što su: siromaštvo i osiromašenje stanovništva, uključujući i pojavu prave bede; realna i prikrivena nezaposlenost; negativne demografske pojave; socijalne bolesti i slične pojave kojima su pored dugotrajnosti zajedničke mnoge negativne posledice po pojedince, porodice, druge ljudske zajednice i globalno društvo. Istovremeno vreme kriza je i doba bujanja različitih društvenih devijacija. Ove društvene pojave, uz negativne efekte različitog sadržaja i tipa, prate masovnost obuhvata stanovništva, povećana tolerancija društvene javnosti i skučene mogućnosti i nemoć društvenih institucija i čitavih institucionalnih sistema (socijalne službe, pravosuđe, policija i sl.) da se ozbiljnije i na odgovarajući način odnose prema uzrocima i posledicama ovih pojava. U doba društvenih kriza, a to karakteriše i aktuelne krize društva Srbije, posebno se javljaju različiti tipovi adaptivnih devijacija, koji široko zahvataju skoro sve društvene slojeve, posebno one čija egzistencija je ugrožena, kao i organizovane i sistemske devijacije, koje svoje plodno tle nalaze u slabostima ekonomskog i političkog sistema ili im je cilj da se očuva postojeći sistem ekonomskih, političkih, socijalnih i drugih odnosa. U prvom slučaju u pitanju su adaptivne devijacije koje se ispoljavaju kroz različite vidove društveno legalno neprihvaćenog ponašanja radi ostvarivanja 23
socijalne sigurnosti i ublažavanja posledica društvenih kriza i egzistencijalne ugroženosti pojedinaca, porodica i pojedinih društvenih slojeva. U nemogućnosti ili limitiranim potencijalima legalnog i društveno prihvatljivog zadovoljavanja potreba i obezbeđivanja uslova za život, pribegava se nelegalnim, polulegalnim ili zabranjenim načinima ostvarivanja ovih ciljeva (M. Milosavljević, 1993.). Adaptivne devijacije, u vidu preprodaje roba, deviza, nelegalizovanih usluga, sitnih poslova u okviru “sive ekonomije" i drugih sadržaja, u uslovima društvenih kriza postaju masovna pojava, način preživljavanja i egzistencije mnogih pojedinaca, porodica i društvenih slojeva. Dugotrajnije prisustvo adaptivnih devijacija uz mnoge nepovoljne posledice utiče i na formiranje specifičnog vrednosnog sistema i stila života, koji dobijaju određena obeležja potkultura. Organizovane i sistemske devijacije su drugi značajan opšti tip društvenih devijacija, sa posebno nepovoljnim opštim i posebnim posledicama i kao direktna prepreka promenama i razvoju. Reč je o onim devijacijama preko kojih se određeni, pre svega ekonomski interesi, a u slučajevima sistemskih devijacija istovremeno ekonomski i politički, ostvaruju na nelegalan način i korišćenjem ekonomske i političke moći, postojećih institucionalnih okvira ili slabosti postojećih regulacionih sistema. Najrasprostranjeniji vid ovih devijacija je svakako “siva" ili “crna" ekonomija, preko koje se ostvaruje veliki deo ekonomskih aktivnosti i preraspodela nacionalnog dohotka. Drugu podgrupu sistemskih devijacija čine različiti vidovi političkih devijacija, odnosno političkog delovanja koje se ostvaruje u suprotnosti sa nekim univerzalnim civilizacijskim, demokratskim i političkim normama u cilju očuvanja ili osvajanja vlasti. Sistemskim devijacijama, pored ostalih pripada politički kriminal, korišćenje nelegalnih sredstava u osvajanju ili očuvanju vlasti, politički monopol i isključivost, mito i korupcija, korišćenje mehanizama sistema za prelivanje društvene svojine u privatnu ili grupnu svojinu, monopol poslova ili usluga po osnovu partijske ili neke slične pripadnosti itd. II 2. Faktori socijalnih promena i problema Mnogobrojni su faktori od kojih zavise socijalne promene i razvoj i koji uslovljavaju nastajanje i opstajanje socijalnih problema (Landes, 1998). U osnovi oni se najpre mogu podeliti na eksterne i interne, a potom, po prirodi svog dejstva, na posebne podgrupe. Kada je reč o eksternim faktorima od kojih zavise i od kojih će zavisiti socijalne promene i razvoj onda se na prvom mestu izdvajaju međunarodni ekonomski i politički sistem i odnosi i položaj globalnog društva Srbije, podrazumevajući i njegovu prilagodljivost opštim principima i ciljevima svetskog ekonomskog i političkog poretka. U ovom momentu sve pretpostavke delovanja eksternih faktora su uglavnom nepovoljne. Ovu situaciju najbolje ilustruje primer međunarodnih ekonomskih i političkih sankcija, tokom devedesetih godina XX veka. Drugi primer su spoljni dugovi i skučena ekonomska razmena sa inostranstvom. Treći značajan ograničavajući primer je tehnološka zavisnost i značajno zaostajanje ukupne jugoslovenske privrede u odnosu na razvijene zemlje i tehnološki razvoj u svetu, uz rizik da ova zemlja postane “groblje" prevaziđene tehnologije i drugih negativnih efekata tehnološkog zaostajanja. Kada je reč o internim faktorima, onda se na prvom mestu izdvajaju prirodni, među kojima su neki pogodujući (poljoprivredne površine, nezagađena i očuvana prirodna sredina u nekim delovima zemlje, vode, deo rudnog bogatstva, geografski
24
položaj i sl.) i negativni i ograničavajući, među kojima posebnu težinu ima nedostatak energija (nafta i naftni derivati, atomska energija). Tehnološko-tehnički uslovi razvoja, o kojima je već bilo reči, takođe su početni ograničavajući faktor, posebno što su mnogi tehnološki prevaziđeni kapaciteti potpuno zapostavljeni uz dugogodišnju neiskorišćenost, koja se duguje ekonomskim i političkim razlozima. Pored nepovoljnih proizvodno-ekonomskih posledica, tehnološka nerazvijenost i zaostajanje ima naročito nepovoljne socijalne posledice, među kojima posebnu težinu ima visoka i neadekvatna upotreba radne snage i njeno invalidiziranje i niska produktivnost. Postojeći hibridni i nerazvijen ekonomski sistem takođe je nepovoljan faktor, kako ekonomskog tako i socijalnog razvoja. Pored nedefinisanih odnosa svojine i neadekvatnog i sporog procesa svojinske transformacije glavni problem je značajno uspostavljanje ekonomskih odnosa kroz sistem “sive" ekonomije. Nepovoljnim ekonomskim faktorima treba pridodati i neadekvatne strukture i nefleksibilnost radne snage, koja je tokom poslednjih decenija iscrpljena borbom za preživljavanje, uz zapostavljanje samoulaganja ili ulaganja preduzeća i drugih zainteresovanih u njenu reprodukciju i kvalitativno poboljšanje. Visoka realna i skrivena nezaposlenost je istovremeno posledica, ali i ograničavajući faktor budućih ekonomskih i socijalnih promena. Iscrpljen nacionalni dohodak i finansijske i robne rezerve sprečavaju bilo kakve ozbiljnije investicione programe, a neadekvatni mehanizmi ekonomske politike sputavaju investiranje međunarodnog i stranog kapitala neophodnog za podsticanje razvoja. Takođe je značajan ograničavajući faktor visok udeo opšte potrošnje i ukupnih socijalnih davanja u nesrazmeri sa ekonomskim mogućnostima i kretanjem nacionalnog dohotka. Odsustvo celovitog projekta ekonomske obnove, transformacije i razvoja je polazna tačka ukupne analize uticaja ekonomskih činilaca (Ž. Rakočević, 1996.). U sferi socijalnih faktora izdvajaju se najpre negativne promene u socijalnim strukturama i u visokoj socijalnoj diferencijaciji, koja je posledica negativnih ekonomskih i političkih procesa a nikako rada, umeća i korišćenja vlasništva. Visoko osiromašenje najvećeg dela stanovništva posledica je skrivene i neviđene eksploatacije i prelivanja sredstava mehanizmima divlje i nekontrolisane privatizacije i rasipanja nacionalnih resursa. Na drugoj strani, dugo naglašavan model zaštitarske socijalne politike, sa dominirajućom ulogom države, širi krug korisnika različitih socijalnih prestacija, bez uporišta u ekonomskim mogućnostima. Sve je manje ljudi koji žive od svoga rada. Pored veoma nepovoljnih ekonomskih, socijalnih i političkih efekata ova situacija deluje veoma nepovoljno i na psihološkom planu (S. Maklund, 1994.). Nepostojanje celovitog i opšteprihvaćenog projekta socijalnog razvoja takođe je faktor sa kojim u budućnosti treba računati, imajući u vidu i činjenicu da postoje različita shvatanja i modeli socijalnog razvoja (M. Laskićević, 1995.). Pored toga postoje različiti pristupi, modeli i praktične koncepcije socijalnog razvoja, socijalne politike i socijalne zaštite, koji počivaju na ekonomskim sistemima tržišnog tipa (M. Milosavljević, 1992.). Politički faktor je izuzetno značajan kao pretpostavka ukupnih društvenih promena, pa i u socijalnoj sferi u onoj meri u kojoj politički sistem omogućuje da građani kao nosioci suvereniteta, vlasti i odlučivanja učestvuju u svim procesima društvenog odlučivanja od sudbinskog značaja za sve ljude i budućnost društva. Okoštao, konzervativan, nefunkcionalan, visoko centralizovan politički sistem ne samo da ograničava takvu ulogu i političku poziciju građana, već osporava i usporava bilo
25
kakve temeljne promene. Pritom, treba imati u vidu da postoje društvene strukture i delovi stanovništva kojima status quo najbolje odgovara, jer se time ne dira u njihove privilegovane političke, ekonomske i socijalne pozicije. Na drugoj strani, politički faktor je pod snažnim pritiskom spoljnih političkih činilaca, s tim što ovi pritisci ne moraju biti usmereni samo prema pozitivnim promenama, već u pravcu interesa nosilaca ekonomske i političke moći u svetu. Zbog svega toga, ključno pitanje političkih promena vezano je za razvoj stvarne demokratije, čiju osnovu čine politička i ukupna ljudska prava, ekonomski, socijalni i politički položaj građana i njihovi interesi i volja. Idejno-vrednosni i kulturni faktori mogu se javiti kao podstrekači, ali i konzervatori razvoja, tim više što u domaćem društvu postoji značajna vrednosna i ideološka konfuzija, dok je nasleđe prevaziđenih ideologija, od kojih su neke direktno konzervativne (nacionalizam, religijska isključivost u vidu različitih fundamentalizama i ortodoksnosti i sl.) ograničavajuće breme koga se nije lako otarasiti. Ne sme se zanemariti ni dejstvo vrednosti nastalih u prethodnim fazama društvenog razvoja i neadekvatne aspiracije, stvarane i pothranjivane na tim osnovama. To se posebno može reći za sferu socijalnih prava, koja su stalno proširivana, često samo deklaratavino, stvarajući loše navike i očekivanja stanovništva. Ukoliko se sistem socijalnih prestacija ne diferencira po principima rada i opšte društvene solidarnosti ne mogu se očekivati bitnije promene ni pomaci u socijalnom razvoju. II 3. Aktuelni socijalni problemi društva u Srbiji Iz prethodnih analiza može se izvući zaključak da će društvo u Srbiji tokom dužeg vremena imati u središtu socijalnih promena i razvoja klasične i “stare" socijalne probleme kao što su: siromaštvo, pa i klasična beda nekih delova stanovništva, nezaposlenost (stvarna i prikrivena), kulturno siromaštvo i zaostalost, populaciona kriza i starenje stanovništva, neadekvatan prostorni razmeštaj stanovništva, izbeglištvo i unutrašnje i spoljne migracije, klasični socijalnopatološki problemi (alkoholizam, prostitucija, skitnja i prosjačenje), kao i noviji vidovi devijacija (zavisnost od droga, sticanje nelegalnim i putevima sive ekonomije i sl.). Na drugoj strani, predstojeće i očekivane ekonomske, tehnološke, socijalne, političke i druge promene neminovno će imati i negativne pratioce u vidu novih ili sadržinski drugačijih socijalnih problema među kojima su nasloženiji: “novo" siromaštvo, visoka tehnološka nezaposlenost i problemi nefleksibilne radne snage, izraženi nepovoljni efekti spoljne i unutrašnje mobilnosti radne snage, porast otuđenja i usamljenosti ljudi, slabljenje porodice i uticaja mikrosocijalnih sredina, starenje stanovništva i visok udeo starih u ukupnoj populaciji, problem dokolice i slobodnog vremena itd. Drugim rečima, projekcije socijalnih promena, podjednako kao i programi ekonomskih, tehnoloških i političkih promena moraju imati u vidu “cene" vezane za ljudski potencijal i stanovništvo. Na drugoj strani, one se moraju zasnivati na dobrom poznavanju, praćenju i izučavanju uzroka, prirode i posledica kako postojećih tako i budućih socijalnih problema, koji se neminovno javljaju u svakom društvu, ali se organizovana i savremena društva razlikuju od onih drugih po sposobnosti osmišljavanja i usmeravanja promena i odnosa prema socijalnim protivrečnostima i problemima, u čemu je izuzetno značajna uloga nauke i naučnih istraživanja. Na osnovu toga može se zaključiti da sastavni deo osmišljavanja socijalnog razvoja, predupređenje i suzbijanje socijalnih problema zahtevaju odgovarajuće i stalne naučne projekte.
26
II 4. Socijalne posledice društvenih kriza Socijalne protivrečnosti, socijalni problemi i ukupna socijalna situacija nekog globalnog društva stoje u najneposrednijoj etiološko-posledičnoj vezi sa ekonomskim, političkim i kulturnim procesima, odnosima i stanjima (Milosavljević, 1997.). Pogrešno je stanovište da se socijalne protivrečnosti posmatraju jedino i prevashodno kao posledice nekih ekonomskih, političkih, kulturnih ili drugih faktora i trendova. Ovakav pristup vodi traganju za putevima prevazilaženja ovih protivrečnosti izvan “socijalne sfere”, pri čemu se zaboravlja da socijalna kretanja, razvoj i promene imaju i svoje posebne zakonitosti. Poznata je i ustanovljena veza između ekonomskih kretanja, posebno ekonomskih kriza i pojave i kumulacije socijalnih protivrečnosti i problema. Međutim, socijalne protivrečnosti i problemi nastaju i u periodima brzih ekonomskih, političkih, tehnoloških i drugih promena, zbog sporijeg toka promena socijalnih struktura, odnosa i institucija. Na drugoj strani, svako globalno društvo pa i savremena svetska zajednica sreću se sa raznovrsnim socijalnim problemima i negativnim posledicama društvenih kretanja bilo progresivnih ili regresivnih. Mnoge od ovih protivrečnosti i problema su zajednički većini današnjih društava u manjoj ili većoj meri (siromaštvo, nezaposlenost, kriminalitet, mikro i makro socijalni sukobi, otuđenost i usamljenost velikog broja ljudi itd.). Razlike među njima su izraženije u odnosu na mogućnosti i spremnost da se ove protivrečnosti prevazilaze osmišljenim i organizovanim merama i aktivnostima, kao i u realnim ekonomskim i političkim moćima da se utiču na pravce socijalnih promena. Imajući u vidu sadržaje “socijalnog” polja može se zaključiiti da socijalne protivrečnosti i problemi postaju ograničavajući ili podstičući faktor ekonomskih, tehnoloških i političkih promena, iako se o njima više vodi računa onda kada doprinose društvenim krizama. U ovim situacijama socijalne protivrečnosti dovode do pojave i zaoštravanja ekonomskih i političkih tenzija i sukoba. Ovi odnosi su neminovni i normalni. Pogrešno je međutim, kada se socijalne protivrečnosti i problemi posmatraju kao jedini generator ekonomskih i ukupnih društvenih kriza. Ovakav pristup posebno je došao do izražaja u tumačenju krize države blagostanja, kao što se koristi od pojedinih autora i političara kao objašnjenje za raspad socijalističkih sistema (Nedović, 1995). Reč je međutim, o uprošćavanjima koja ne uvažavaju celinu etiologije društvenih odnosa i tokova. Kao što se socijalne protivrečnosti ne mogu prevazilaziti jedino ekonomskim, tehnološkim, političkim i kulturnim razvojem i promenama, tako se one ne mogu smatrati “najodgovornijim” za ekonomske i društvene krize. One su deo tih kriza i najčešće njihov najuočljiviji deo. Na drugoj strani, izlaz iz društvenih kriza nije moguć bez prevazilaženja i razrešavanja socijalnih protivrečnosti i problema. U svakom slučaju, socijalne protivrečnosti se ne mogu zapretati, kao što se ne mogu prikriti socijalni problemi nekog društva. Zanemarene i “zaboravljene” socijalne protivrečnosti eruptivno izbijaju u određenim društvenim situacijama, kada mogu usmeriti društvene tokove spontano i nekontrolisano prema rušilaštvu i razaranju a ne prema inovacijama i stvaralaštvu. Ovo zbog toga što se socijalne protivrečnosti i problemi sadržinski najdirektnije tiču ljudskih potreba, položaja, socijalne sigurnosti, sreće i dobrobiti, zadovoljstva ili nezadovoljstva, perspektive i aspiracija ljudi i njihovih zajednica, stvaralaštva i invencija, oblika i sadržaja društvenosti ili otuđenosti itd. Najzad, socijalne protivrečnosti i problemi su kompleksne i višedimenzionalne kategorije, kako u pogledu njihovih sadržaja i vidova, tako i u odnosu na njihove uzroke i posebno pojedinačne, zbirne ili zajedničke posledice i načine ispoljavanja.
27
Težina i masovnost dejstva nepovoljnih posledica socijalnih protivrečnosti i njihova sprega sa ekonomskim, tehnološkim, političkim i drugim zahtevaju kompleksan i višedimezionalan odnos i pristup u osmišljavanju puteva njihovog razrešavanja i prevazilaženja, što najjednostavnije rečeno znači neophodnost povezanosti ekonomskog, političkog, socijalnog i kulturnog razvoja i promena. Ove kategorije su dinamične i istorijski uslovljene i kao što postoji veza između različitih društvenih tendencija i pojava u savremenom svetu i njihov uticaj na društvena kretanja i odnose u svakog globalnom društvu, tako postoji istorijska uslovljenost i dinamika socijalnih problema u svakom konkretnom društvu. Drugim rečima, za razumevanje prirode i karakteristika socijalnih protivrečnosti društva Srbije na kraju XX veka potrebno je pratiti njihovu genezu u prošlosti, pošto one ne nastaju preko noći. Istovremeno je neophodno uspostaviti vezu sa tokovima ekonomskih, političkih i socijalnih promena u savremenom svetu. II 5. Dugogodišnja geneza aktuelnih socijalnih protivrečnosti društva Srbije Nijedna društvena pojave ne nastaje preko noći. Aktuelne socijalne protivrečnosti društva Srbije rezultat su višegodišnjih društvenih kretanja. Ipak, karakterističan vremenski period zaoštravanja ekonomskih političkih i socijalnih protivrečnosti počinje početkom osamdesetih godina XX veka, kao deo ozbiljnijih indikatora svetskih kriza. Nefleksibilnost ekonomskog, tehnološkog i političkog sistema da se prilagodi i menja pogoršali su ukupnu društvenu situaciju u odnosu na razvijenija društva (Lakićević, D. 1997.). Tome su doprinosile i nerealne ali normalne socijalne aspiracije, potrebe i zahtevi stanovništva, stvarani u velikoj meri na dužničkim i kreditnim odnosima sa razvijenim sistemima. Tehnološka zavisnost dostigla je svoju kulminaciju u onom momentu kada ekonomski sistem bivšeg jugoslovenskog društva nije više bio u stanju ne samo da akumulira i investira makar minimalna ekonomska sredstva, već ni da vraća svoje dugove i kada je politički sistem postao nespreman da generira bilo kakve ozbiljnije ekonomske i političke promene. Neki autori smatraju da je privreda Srbije u tehnološkom zaostajanju za nekoliko tehnoloških ciklusa, što je još više udaljava od mogućnosti suštinskog ukupnog, ne samo tehnološkog razvoja. Istovremeno sistemi socijalne sigurnosti, socijalna prava i potrebe održavani su tokom dužeg perioda veštački uz sužavanje njihovih sadržaja, ali bez radikalnih reformi i prilagođavanja ekonomskim mogućnostima. Mehanizmi ekonomske, tehnološke, političke, socijalne i kulturne integracije zamenjeni su zaoštrenim ekonomskim i političkim interesima, koji su voljom i aktivnostima političara preusmereni u sferu političkih odnosa, kojima dominiraju sukobi. Ovakav pristup bio bi nomalan i poželjan da su ove tendencije išle prema političkim promenama, kao pretpostavci ekonomskih i socijalnih reformi. On je samo zaoštrio političke razlike koje su svoj prostor umesto na socijalnom dobile na nacionalnim planovima, što je za posledicu imalo raspad ranijeg jugoslovenskog socijalističkog društva. Saradnja i stvaralaštvo zamenjeni su dezintegracijama, sukobima i razaranjima, što je dodatno pogoršalo ukupnu ekonomsku, političku i socijalnu situaciju. Pored uništavanja ljudskog potencijala i materijalnih i kulturnih dobara veliki deo resursa bivše jugoslovenske i država koje su nastale njenim raspadom korišćen je za nabavku vojne opreme, što je dodatno opteretilo osiromašene ekonomije.
28
Jedan od mnogih paradoksa, koji su pratili zaoštravanje ekonomskih i političkih odnosa, izražen je kroz činjenicu da su u međusobne ozbiljne sukobe ušle neke od nacija koje imaju opadajuće stope nataliteta i reprodukcije, pa su već samim tim perspektivno i dugoročno značajno ugrožene. Mada je velikim delom bila pošteđena velikih ljudskih žrtava i uništavanja materijalnih vrednosti, bivša jugoslovenska država, uz pomenute negativne procese, ušla je i u konflikt sa međunarodnim institucijama i organizacijama, što je za posledicu imalo ekonomsku, političku, kulturnu, naučnu i sveukupnu izolaciju i zatvaranje prema svetskim tokovima i promenama. Time su samo ubrzani i naglašeni tokovi i manifestacije sistemskih, longitudinalnih i kompleksnih društvenih kriza. Umesto procesa ekonomske, političke, tehnološke, naučne i kulturne integracije i povezivanja, koji karakterišu odnose u savremenom svetu, došlo je do zatvaranja i izolacije, što je još više povećalo jaz prema svetu i okruženju. Posledice takve pozicije bivšeg jugoslovenskog društva su dobro poznate. One su tokove društvenih kriza umesto ka putevima prevazilaženja usmerili ka regresiji ne samo u odnosu na trendove društvenih kretanja u svetu već i u odnosu na ono što je u ukupnom društvenom razvoju dostignuto do sredine osamdesetih godina. Globalizacija ekonomskih, političkih i kulturnih odnosa i sve veće prisustvo međunarodnih standarda u svim sferama života i posebno vezanih za ljudska, uključujući i socijalna prava, produbljivala su još više ovaj jaz bivšeg jugoslovekskog društva u odnosu prema svetu, zbog čega ono sve više dobijalo obeležja svetske marginalizovane provincije, koja postaje predmet odlučivanja i interesa drugih i različitih eksperimentisanja ne samo zbog nespremnosti suprodstavljanja, već zbog nespremnosti na promene i prilagođavanje tim ukupnim globalnim trendovima i tokovima. Prilagođavanje ne znači gubljenje samoidentiteta i samosvojnosti. Ono je u situaciji visoke sveukupne povezanosti savremenog sveta i posebne i svekolike zavisnosti malih i nerazvijenih društava, neophodno, tim više što međunarodne institucije i neformalne strukture raspolažu načinima i mehanizmima primoravanja na poštovanje međunarodnih standarda, normi i zahteva. Ovde je neophodno uvažavati i razumeti realnost nekih odnosa a ne podvrgavati ih stalno vrednosnom ili moralnom suđenju, još manje je delotvorno kada se ovi odnosi i uticaj spoljnih faktora na ukupnu ekonomsku, političku i socijalnu situaciju društva koriste kao sredstvo manipulacije i stvaranja ksenofobičke psihologije i ponašanja. Prema tome, dugotrajnu genezu socijalnih protivrečnosti bivšeg jugoslovenskog društva na kraju XX i društva Srbije na poćetku XXI veka pratile su dve kumulativne i uporedne pojave: a) sistemske, kompleksne i dugotrajne društvene krize i b) regresija u društvenom kretanju. c) Društvene krize, koje su svojstvene svim društvima u nekim peridima razvoja, mogu imati i pozitivan tok ukoliko postoje društvene snage spremne da osmisle i realizuju takve promene u društvenim odnosima (ekonomsikim, političkim, socijalnim) kojima se prevazilaze napetosti, sukobi, protivrečnosti i nastali problemi, koji su takođe kompleksni po svojim sadržajima i međusobno povezani. U suprotnom slučaju protivrečnosti se uvećavaju a moći, resursi i mogućnosti izlaska iz krize se umanjuju. Pritom je neophodno da se neko društvo ne ponaša kao autarhično, već kao deo ukupnog međunarodnog okruženja, što podrazumeva i poznavanje, praćenje i uvažavanje tendencija i promena u svetskoj zajednici (Pašić, N., 1996).
29
Međutim, kompletan društveni (ekonomski i politički posebno) sistem bivšeg jugoslovenskog društva bio je neprilagodljiv u odnosu na ove interne i eksterne zahteve. On je dugo vreme nastavio da deluje po refleksima ranije uspostavljenih unutrašnjih i međunarodnih odnosa. U ovoj situaciji prerastanje krize u regresiju bila je neminovna posledica takvog pristupa i interesa nosilaca ekonomske i političke moći u savremenom svetu. II 6. Društvena regresija i socijalni problemi Dugotrajne društvene krize i odsustvo ozbiljnijih projekata društvenih promena, oko kojih bi se uspostavio politički, ekonomski i socijalni koncenzus, produbljivanje društvenih suprotnosti i političke borbe i produžena nametnuta izolacija od svetskih trendova i procesa u svim sferama društvenog života doveli su do društvene regresije, čime se dakle, bivše jugoslovensko društvo vratilo za nekoliko decenija unazad, anulirajući ono što je dostignuto u raznim aspektima društvenog razvoja. Jedini izuzetak bila su izvesna pomeranja na političkoj pozornici u kojoj se naziru začeci političkog pluralizma, ali sa sporim pomacima u pogledu stvarne demokratizacije i političke polarizacije, koja bi bila rezultat političkog organizovanja oko ekonomskih i socijalnih a ne jedino i prevashodno oko političkih interesa i dominantno izraženom borbom za osvajanje, odnosno zadržavanje političke vlasti. Očekivane i poželjne promene u sferi ekonomskih odnosa uglavnom su dobile nepovoljne tokove, umesto ozbiljnih svojinskih ali i ukupnih transformacija produkcionih odnosa (Grupa autora, 1997). Nekontrolisana i “divlja” svojinska transformacija u uslovima drastičnog pada proizvodnje i stagflacije pospešili su razvoj sive ekonomije uz kidanje veza sa svetskom privredom i odsustvo delovanja pravih tržišnih zakonitosti. Jedino je ostvaren transfer kapitala i proizvodnih kapaciteta iz društvenog i javnog u privatni i “nejavni” sektor, koji je deo svog finansijskog “uspona” dugovao odsustvu učešća u javnim prihodima i rashodima, dok je istovremeno stvarao dodatne potrebe za socijalnom podrškom i zajedničkim potrebama onih koje je zapošljavao često nelegalno, povremeno i bez obaveza vezanih za socijalna prava (odsustvo osiguranja, garantovanja plata, odmora, radnog vremena, sigurnosti zaposlenja i sl.). Na taj način se ponovo javlja skrivena ali bezobzirna eksploatacija jednog broja nezaposlenih, koji su spas našli u zapošljavanju makar i u ovakvim uslovima. Deo transfera i umnožavanja kapitala duguje se i organizovanom kriminalu i političkim i ekonomskim monopolima određenih društvenih struktura ili grupa, koje nemaju zajedničku političku niti socijalnu osnovu. Ovaj kriminal prate povremeni otvoreni sukobi i razračunavanja u kojima stradaju samo pojedini predstavnici organizovanog kriminala, najčešće izvršioci poslova “nižeg” reda, retko i samo izuzetno stvarni “bosovi”. Potpuno poremećeni tokovi kapitala i ponude i potražnje uz hiperinflaciju ne samo da su osiromašili stanovništvo, već su iscrpli sve rezerve i uštede građana i njihovih porodica, s tim što je finansijskim manipulacijama bankarskih i drugih institucija, ali i pojedinaca i društvenih klika realni kapital postao vlasništvo nove kapitalizovane strukture. Odsustvo štednje uvek je značajan ograničavajući faktor akumulacije kapitala i investicija, pored toga što je indikator siromaštva građana i njihovih porodica. U ovom velikom “transferu” živog kapitala sudelovala je iz svojih interesa i bivša država, ne samo ne suprodstavljajući se ovakvim procesima, već i sudelujući preko finansijskih i drugih institucija u ovom “poslu”. Kako inače objasniti “neefikasnost” u preduzimanju
30
krivičnopravnih mera prema nosiocima velikih bankarskih manipulacija, čije stvarne i jedine žrtve su bili građani, uključujući i efekte skupštinskih anketa ili istraga o ovim pojavama?! Ovakve tendencije u sferi ekonomskih odnosa i sužavanje ekonomske saradnje i razmene sa drugim državama doveli su do ozbiljne recesije i regresije čiji indikatori su, pored ostalog: opadanje iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta; stalno opadanje produktivnosti rada; rast realne i skrivene nezaposlenosti, sa obeležjima veoma strukturalne, visoke i dugoročne nezaposlenosti; pad nacionalnog bruto proizvoda i dohotka; nemogućnost primarne reprodukcije, a da se ne govori o akumulaciji i proširenoj reprodukciji; finansijske transakcije i kretanje kapitala van finansijskih institucija; niske zarade i neredovna lična primanja i ostvarivanje prava po osnovu rada; izvitopereno delovanje ekonomskih zakonitosti; nesigurnost i nestabilnost tržišta kapitala i roba i nerazvijenost tržišta rada; monopolsko ponašanje i neekonomske cene posebno energenata i robe za kojom postoji izražena potražnja; visoka energetska zavisnost; naglašena uloga države u raspodeli nacionalnog dohotka itd. Regresija je prisutna i u sferi tehnološkog i naučnog razvoja što je neminovna posledica prethodno izražene tehnološke zavisnosti, zanemarivanja pronalazaštva i novatorstva, niskog izdvajanja za tehnološke i naučne pronalaske, olakog odlivanja visokoobrazovnih kadrova i talenata, apsolutne zastarelosti većeg dela tehničkotehnološke baze proizvodnje nasuprot neslućenom i brzom tehnološkom i naučnom razvoju u svetu, prevaziđenosti organizacione i tehnološke osnove velikih i nefunkcionalnih proizvodnih sistema, nemogućnosti očuvanja i obnavljanja tehnološke baze i proizvodnih kapaciteta, odsustva bazičnih projekata naučnog i tehnološkog razvoja i fundamentalnih istraživanja. Pored toga što je tehnološka osnova rada najvećim deloma zastarela, ona je značajno ruinirana i neupotrebljiva. Tehnološka obnova i promene zahtevaju, pored ostalog, značajne investicije za koje postoje veoma skromni domaći izvori pa i spremnost vlasnika kapitala, koji su, pre svega, zainteresovani za brz obrt i profit, nikako za dugoročna ulaganja. Nestabilna ekonomska, politička i socijalna situacija osujećuju interes inostranog i međunarodnog kapitala za ulaganjima. Posebno je pitanje u kojoj meri bi inače strani ulagači bili zainteresovani za radikalne tehnološke promene i razvoj, a koliko za oslobađanje od sopstvenih prevaziđenih, “prljavih” i neproduktivnih tehnologija. Pre bi se mogao očekivati njihov interes za novim tržištima i jeftinijom radnom snagom. Sve u svemu, krize i regresija u ekonomskom, tehnološkom i naučnom razvoju ne samo da su osujećivali kvalitativne i kvantitativne promene, već su doprineli nazadovanju i u sferi socijalnog razvoja, zaoštravajući socijalne protivrečnosti, pa i sukobe, šireći prostor klasičnih i stvarajući nove socijalne probleme. Svođenje socijalne politike na zaštitu sve većeg broja ugroženih građana, uključujući i one koji su potencijalno produktivni a realno nezaposleni, usmerili su odnos društva prema stvaranju uslova za preživljavanje stanovništva i eventualno ublažavanje negativnih posledica ekonomskih, političkih i socijalnih protivrečnosti. Nemoć ekonomskog i političkog sistema da obezbedi socijalno blagostanje i sigurnost ljudi preneta je na još nemoćnije sisteme socijalne sigurnosti (penzijsko i invalidsko osiguranje, socijalna i dečja zaštita, zaštita boraca i invalida i sl.), na porodicu i srodničku solidarnost, na umešnost dovijanja i na toleranciju čitavog niza nelegalnih načina sticanja i zarađivanja. Društvene krize prate ograničenja u pogledu uslova zadovoljavanja ljudskih potreba, smanjena socijalna sigurnost, porast neizvesnosti, odsustvo perspektive i okupiranost svakodnevnicom i opstajanjem. Krize proizvode zaustavljanje pozitivnih
31
socijalnih promena, porast potreba za socijalnom zaštitom i društvenom podrškom i pomoći sve većeg broja ljudi i porodica. Istovremeno raste nemoć različitih sistema socijalne sigurnosti da udovolje ličnim i zajedničkim potrebama ljudi što je praćeno i snižavanjem kvaliteta usluga javnih službi i institucija nasuprot već stvorenim visokim i nerealnim socijalnim aspiracijama stanovništva. Sužavanje državnih i javnih fondova socijalne sigurnosti, anomija i pogoršanje funkcionisanja institucionalnih sistema i javnih službi i zaoštrene društvene protivrečnosti povećajaju vidljivost “starih” i pojava “novih” socijalnih problema (Milosavljević, M. 1997.). Ove tendencije u socijalnoj sferi još više uvećavaju socijalne protivrečnosti, posebno zbog toga što raste broj socijalno nezbinutih i ugroženih i onih koji i pored spremnosti i sposobnosti nisu u stanju da radom i angažovanjem obezbede svoju socijalnu sigurnost i perspektivu, niti se mogu nositi sa ličnim i porodičnim problemima. Istovremeno smanjene su odbrambene i zaštitne sposobnosti mikro ljudskih zajednica, posebno porodice, primarna ljudska solidarnost i spremnost na humanu podršku i uzajamnu pomoć i podršku. Imajući u vidu indikatore socijalnog razvoja, sigurnosti i blagostanja može se konstatovati da se regresija u “socijalnom” polju izražava najpre, u opadanju kvaliteta života velikog broja ljudi. Opadanje kvaliteta života ispoljava se pre svega u vidu poremećaja struktura, nivoa i kvaliteta lične potrošnje, kao i kroz sužavanje mogućnosti za zadovoljavanje porodičnih i zajedničkih potreba. U porodičnim i ličnim budžetima najveći deo se izdvaja za bazične potrebe i pre svega za ishranu, što je priznati i poznati indikator osiromašenja i siromaštva. Većina porodica nije u stanju da očuva dostignuti nivo standarda i uslova stanovanja niti da obnavlja pokućstvo, nameštaj, kućne i slične aparate. Sredstva štednje uglavnom su utrošena u najtežim godinama visoke inflacije, tako da postoji stalni nesklad između opadajućih prihoda i rastućih rashoda porodica. Pošto ne postoji mogućnost bilo ličnih ili kreditnih zaduživanja, većina energija i aktivnosti usmerava se prema pronalaženju puteva preživljavanja. Opadanje kvaliteta života ispoljava se i kroz radikalno sužavanje sadržaja kolektivne potrošnje, dok potrebe i usluge kulture i drugih duhovnih sadržaja postaju dostupni sve manjem broju ljudi. Kulturna “potrošnja” sužava se na skromne programe televizije i javnih medija. Literatura i kulturna dobra postaju nedostupni zahvaljujući visokim i promenljivim cenama proizvodnje i stvaranja. U borbi za preživljavanjem sve je manje realnih mogućnosti za kvalitetno slobodno vreme, stvaralaštvo, odmor i rekreaciju. Deo indikatora ugrožavanja kvaliteta života je i pogoršanje uslova i kvaliteta stanovanja. Ovim tekstom ne mogu se obuhvatiti oni elementi društvenih kriza koji su vezani za proizvodnju stanova. No, to ne znači da se oni ne mogu imati u vidu radi boljeg razumevanja stambene situacije i stambenih problema. Tako je naprimer, očigledno da je skoro u potpunosti prestala ozbiljnija stambena izgradnja iz javnih fondova, fodova preduzeća, institucija i države. Privatne investicije čine najvećim delom stambenu izgradnju nekontrolisanom, antiarhitektonskom, divljom, neekonomičnom i sa ozbiljnim obeležjima nekulture. Kao što su u vreme prividnog prosperiteta ogromna sredstva, energije i materijal uloženi u neekonomične i nefunkcionalne objekte kao što su kuće za odnmor i slično, tako u aktuelno vreme bujaju drugi vidovi izgradnje, koji su takođe posledica odsustve bilo kakve urbalne, komunalne i stambene politike. Na drugoj strani, neekonomska i neravnopravna privatizacija i otkup stanova, pored moralnih i drugih negativnih posledica, skoro da je eliminisala javne fondove dok su sredstva od otkupa usmeravana prema drugim namenama. Loše navike u vezi sa
32
održavanjem stambenih i drugih površina i nerešeno pitanje investicionog i trajnog održavanja zgrada i stanova i posebno zajedničkih delova kuća ili zgrada svakim danom pogoršavaju inače tehničko-tehnološko stanje stambenih objekata, što još više pogoršava ukupnu stambenu situaciju i kvaliteta stanovanja. Oni koji su odlučivali o stambenoj politici nikako nisu uvažili već postojeća negativna iskustva drugih država oko privatizacije javnih ili državnih stanova (naprimer, Engleske), jer su ona pokazala da je to jedan od načina porasta broja beskućnika, pored toga što dugoročno gledano stvara ogromne razlike između pojedinih delova populacije. Ukupna nepovoljna ekonomska i socijalna situacija smanjili su mogućnosti velikog broja ljudi i porodica da rešavaju svoje stambeno pitanje. U ranijim periodima bilo je moguće proceniti dužinu perioda neophodnog za rešavanje stambenog statusa porodica. Danas je to skoro nemoguće zbog odsustva ili nestabilnosti prihoda većine porodica. No, to je najmanji problem. Za postojanje stambene krize i redefinisanje politike u ovoj oblasti mnogo je značajnije saznanje da su u pogledu mogućnosti bilo kakvog trajnijeg obezbeđivanja ove važne individualne i porodične potrebe u posebno nepovoljnom položaju mladi uopšte i mladi bračni parovi, koji su potencijalni nosioci reprodukcije porodice i stanovništva, što otvara neke druge aspekte ovog problema, tim više što se niz negativnih aspekata njihovog društvenog položaja međusobno prepliće. Stambenu prenaseljesnost, koja je pratila jugoslovensko društvo od prvih ozbiljnijih unutrašnjih migracija stanovništva, još više je zaoštreba nasilnim migracijama sa područja drugih bivših republika SFRJ, od kojih je samo jedna deo registrovan kroz regulisanje statusa i prava izbegličke populacije. Pogoršanje uslova i standarda pružanja različitih usluga od kojih zavisi kvalitet života ljudi ne samo da umanjuju kvalitet i nivo već i dostupnost usluga među kojima posebno nepovoljne posledice imaju usluge zdravstvenih, komunalnih, socijalnih i drugih specijalizovanih institucija, službi i institucionalnih sistema. Istovremeno skučena društvena kontrola, tolerancija prema neadekvatnom i neodgovornom odnosu, navikavanje na sužene nivoe i kvalitet usluga otvaraju prostor za mnogobrojne manipulacije, zloupotrebe i nehuman odnos prema ljudima, pri čemu su oni nemoćni da se tome suprodstave. Nasuprot većeg dela stanovništva, koje je osiromašilo, društvene krize iznedrile su manju grupu veoma bogatih čak i prema svetskim standardima, koja raspolaže značajnim bogatstvom i ne samo da investira u ogromne i veoma skupe objekte za život, već neobuzdano troši na luksuzne potrebe umesto da deo prihoda ostvarenih često na nelegalan način ulaže u proizvodnju ili druge privredne projekte. Ni ova grupa ne obezbeđuje zadovoljavajući novi kvaliteta života, ona je samo u poziciji da nekontrolisano troši pod uticajem potrošačke psihologije. U stilu života ove grupe prisutni su efemerni i imititativni sadržaji koje prati duhovno siromaštvo. Regresiju na socijalnom planu prate ne samo pogoršanje već i opadanje nivoa i sadržaja socijalne sigurnosti (Šefer,B. 1997). Nesigurnost u pogledu aktuelnog socijalnog položaja i neizvesnost u pogledu perspektiva i budučnosti nisu ni najmanje samo psihološke činjenice. One imaju svoje objektivne pokazatelje koji se pored ostalog izražavaju kroz: nesiguran i nestabilan, često samo formalni radni status; smanjeni uticaj rada i radnih doprinosa na društveni status i promociju; nesigurnost isplate zarada i korišćenja socijalnih i drugih prava po osnovu rada; realno niske socijalne prestacije u odnosu na minimalne troškove života itd. Rat i nasilne migracije i masovno izbeglištvo uvećali su masu stanovništva i posebno njegov deo neobezbeđenih i ugroženih, kao što su stvorili i specifične socijalne potrebe i probleme, koji su još više pogoršali ionako nepovoljnu ekonomsku i socijalnu
33
situaciju i povećali pritisak na različite sistem socijalne sigurnosti posebno na obrazovanje, stanovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Pored toga što su uvećane socijalne i druge potrebe izbeglog i raseljenog stanovništva, i to u veoma nepovoljnim ukupnim društvenim uslovima, pogoršane su ukupno mogućnostin njihovog zadovoljavanja zbog pogošanja položaja i ugroženosti domicilnog stanovništva (Milosavljević i drugi, 1993.) Ova objektivna situacija dovodi neminovno do tenzija i sukoba između izbegličke i domaće populacije, uprkos prisutne solidarnosti, razumevanja i podrške koji su pruženi izbelicama i čestih srodničkih ili prijateljskih veza. Nasilno preseljeno stanovništvo, koje u većini vezuje svoju budućnost za ostajanje na prostoru u kome sada žive, često i usled nepostojanju drugih alternativa, svojim brojem i potrebama stvara dodatne socijalne probleme i tenzije koji zahtevaju i posebne ekonomske, političke, socijalne i druge mere i aktivnosti. Pozitivna je činjenica što u izbegličkoj populaciji uglavnom dominiraju radno sposobni i potencijalno aktivni ukoliko bi se stvorili uslovi za njihovo zapošljavanje i produktivno angažovanje. U suprotnom neminovna konkurencija oko ograničenih materijalnih i kulturnih dobara, mogućnosti rada i zapošljavanja i dostupnosti usluga i uslova zadovoljavanja potreba može još više pogoršavati ekonomsku i socijalnu situaciju i voditi sukobima i to ne samo između domaće i izbegličke populacije. Društvene krize su poremetile društvene strukture. U stratifikacijskoj piramidi skoro su se izgubili srednji slojevi, dok je većina stanovništva situirana u dva niža siromašna sloja nasuprot “tankom” sloju bogatih. Regresija na socijalnom planu ispoljava se i u potpunom poremećaju kanala društvene pokretljivosti. Pored toga što je već pomenuta uglavnom prostorna pokretljivost bila nasilno nametnuta, što se može reći i za druga pomeranja stanovništva izazvanih, pre svega, političkim faktorima, uobičajena ekonomska i profesionalna pokretljivost, kao posledica ekonomskih i socijalnih promena i razvoja, u potpunosti je zaustavljena. Neki uobičajeni kanali društvene pokretljivosti i promocije postali su potpuno nedelotvori, dok su na značaju dobili oni koji, dugoročno gledano, imaju uglavnom nepovoljne društvene efekte. U prvom slučaju reč je o obrazovanju kao kanalu pokretljivosti i društvene promocije, koje zaostaje za svetskim trendovima i ostvaruje se u veoma nepovoljnim ukupnim uslovima, i koje nije nikakav garant radnog statusa i društvenohg položaja, zbog visoke nezaposlenosti posebno visoko stručnih i to mladih kadrova. Na drugoj strani, slično se može reći i za sužene uloge rada, stvaralaštva i radnih doprinosa u socijalnoj promociji i pokretljivosti, ne samo zbog velikog broja nezaposlenih već i zahvaljujući niskom vrednovanju rada uopšte. Ekonomska regresija skučila je mogućnosti radne afirmacije a time suzila je promotivnu i pokretačku ulogu rada. Na drugoj strani, značajni kanali društvene pokretljivosti i promocije, kao i učešće u poslovima sive ekonomije, nasilne i nekontrolisane privatizacije i organizovanog kriminala i drugih nelegalnih ili poluleganih poslova postali su vlasništvo određenih možnih struktura i grupa. Društvene strukture koje počivaju na ovakvim kanalima društvene promocije i pokretljivosti nemaju dugoročne i stabilne izglede i perspektive. Oni samo zaoštravaju sveukupne mogućnosti izlaska iz krize, tim više što nosiocima političke i ekonomske moći odgovara zadržavanje postojećeg stanja. Problem je i u tome što se u postojećim poremećenim i “istumbanim” socijalnim i drugim strukturama ne nazire snaga spremna i sposobna za korenite promene, što ne znači da one nisu moguće ili poželjne. Naprotiv, pomenute i druge protivrečnosti, koje se u uslovima regresije produbluju, neminovno će dovesti do zaoštravanja odnosa snaga promena i status qwo-a.
34
Dugotrajne društvene krize i regresija učinili su društvene protivrečnosti vidljivijim i ogoljenim do kraja, što se posebno vidi broz izraženu političku i ekonomsku borbu. Kao što je to uobičajeno cenu ovih borbi plaća veći deo stanovništva. S druge strane, naglašenija izraženost i širenje starih socijalnih problema prate i neki novi. Tako vidljivije siromaštvo čak i bedu nekih delova društvenih struktura prati osiromašenje većine stanovništva, uključujući i značajne delove srednjih slojeva, bez obzira na raniji društveni status. Registruje se i pojava “novog” siromaštva, čije neke karakteristike su iskazane u prikazu opadanja kvaliteta života a koje prate i značajne socijalne, psihološke i kulturne posledice. Na drugoj strani, nezaposlenost kao stari problem dobija razmere veoma visoke katastrofične činjenice, čije vrednosne i socijalno-psihološke posledice su teško popravljive, tim više što negativni primeri društvenih promocija destimulišu i one malobrojne koji vole i žele da rada. Sva težina posledica strukturalne i dugotrajne nezaposlenosti uvećava se činjenicom da ona zahvata potencijalno najsposobnije, najkompetitivnije, najstručnije i najproduktivnije, a to su mladi i visko stručni kadrovi. Poseban je problem ruiniranje ovih potencijala i odliv najsposobnijih u zemlje sa boljom ponudom ili izgledima za bilo kakvo profesionalno angažovanje i rad. Socijalne cene “sive” ekonomije su nesagledive, kao što su dugoročno gledano veoma nepovoljne ukupne ekonomske ali i socijalne posledice. Iako angažovanje značajnog dela stanovništva na “poslovima” ovog dela ekonomije omogućuje njihovu egzistenciju ili preživljavanje, ono produbljuje socijalne distance, dok istovremeno stvara navike i stil rada i života koji su nepriomereni normalnom ekonomskom i socijalnom funkcionisanju. Posebno to važi za decu i mlade, koji su zarad sigurnosti porodice i sami uključeni u ovakve aktivnosti. Društvene krize prati širenje polja, sadržaja i vrsta društvenih devijacija, posebno adaptivnih i sistemskih. Naravno, ovde nije jedino reč o porastu i širenju sadržaja i oblika devijantnih ponašanja pojedinaca ili društvenih grupa, već i o poremećajima, disfunkcijama, dezorganizacijama, pa i raspadu primarnih ljudskih zajednica, društvenih institucija i čitavih institucionalnih sistema, tako da se može govoriti o indikatorima društvene anomije, koja je ustalom rezultirala u raspadu prethodne jugoslovenske države. Dok su adaptivne devijacije uglavnom izraženije među nižim društvenim slojevima, kao način egzistencije i preživljavanja, sistemske su “svojina” nosilaca ekonomske i političke moći a njihovi karakteristični oblici su organizovani kriminal i politička borba nepolitičkim sredstvima uz primenu različitih vrsta sile uključujući i nasilje. Otuđenost, egoizam i izolacija na individualnom, mikro i makro socijalnom planu postaju deo socijalne situacije uz prisutne sukobe i agresivna razrešavanja i minornih nesporazuma u svakodnevnom životu. Posebno su agresije prisutne na mikro socijalnom planu, kao posledica kidanja socijalnih odnosa produktivnog i humanog tipa. S druge strane, nespremnost i nemogućnost prilagođavanja značajnog broja ljudi potpuno izmenjenim društvenim uslovima života i odnosa uvećava rizike i slučajeve autoagresija i samouništenja, što po pravilu, prati stanje anomije i društvenih regresija i kriza. Slične korenove iako ne i sadržaje imaju i takve društvene devijacije kao što su alkoholizam, zavisnost od droga, neuroze, depresije i druga duševna obolenja, čija je etiologija dominantno društvena.
35
Otuđenost i egoizam izražavaju se i u vidu nezainteresovanosti i odsustva odgovornosti pa i rušilački odnos prema ujavnim i zajednilčkim dobrima i imovini. Tome doprinose i neadekvatni putevi privatizacije kao i iskrivljeno shvatanje zajedničkog i opšteg kao ničijeg. Najzad, među negativnim socijalnim trendovima dugoročnog karaktera a koji su bili značajni za socijalno stanje jugoslovenskog društva pri kraju XX i za perspektive društva Srbije na početku XXI veka posebno su značajni negativni procesi, tendencije i promene u reporodukciji stanovništva. U pitanju je najpre, veštački rast ukupnog stanovništva usled izbeglištva i sličnih procesa nasilne pokretljivosti i dugotrajna tendencija negativne reprodukcije usled opadanja prirodnog priraštaja. Individualne odluke roditelja o rađanju uslovljene su značajno poremećenim i nepovoljnim uslovima za zasnivanje, funkcionisanje i razvoj porodice. Na drugoj strani, rat i društvene krize poremetile su demografske strukture, čije obnavljanje i normalno uspostavljanje zahteva ne samo vreme već i odgovarajuće ekonomske, socijalne, zdravstvene i druge uslove. Starenje stanovništva kao normalna socijalna i demografska odlika svih razvijenih društava i demografska činjenica društva Srbije postaje poseban i specifičan socijalni problem u komparativno negativnim društvenim uslovima. Ovde su pomenuti samo neki pokazatelji poremećaja demografskih tokova koji imaju dugoročne nepovoljne ne samo socijalne već i ekonomske, etičke, vrednosne i druge posledice. Ovim poglavljem naznačene su samo neke najizraženije socijalne protivrečnosti i socijalni problemi bivšeg jugoslovenskog društva na kraju XX veka, koji su ostali u nasleđu društva Srbije. Iako je naglasak u razmatranju bio na sažetom prikazu socijalnih aspekata aktuelne društvene situacije ona je očigledno uslovljena ekonomskim, političkim, tehnološkim i kulturnim okolnostima, što znači da se pomenute i druge socijalne protivrečnosti i problemi ne mogu prevazilaziti jedino merama, sredstvima i metodama socijalne politike. Drugim rečima, složene, kumulirane i dugotrajno generirane socijalne protivrečnosti mogu se prevazilaziti jedino celovitim i temeljnim društvenim reformama i istovremenim ekonomskim, tehnološkim, političkim i drugim društvenim promenama utemeljenim na interesima i potrebama građana i uz njihovo odgovorno i aktivno sudelovanje u ovim procesima. Parcijalnim promenama i reformama jedino se mogu ublažavati negativne posledice nikako suštinski preobražaj. Dugotrajnost društvenih kriza i tendencije očigledne regresije ne trpe improvizacije niti su radikalne promene moguće bez dugoročno osmišljenih puteva integralnog društvenog razvoja. Tome bi trebalo da prethodi društveni koncenzus oko njegovih dugoročnih i ključnih ciljeva, sredstava i nosilaca.
Deo drugi
36
SOCIJALNI PROBLEMI SAVREMENIH DRUŠTAVA Glava I SIROMAŠTVO I 1. Definisanje pojma siromaštva Pojam siromaštva je u svakodnevnoj stručnoj i kolokvijalnoj upotrebi i često se, samo po sebi, podrazumeva šta se pod tim podrazumeva. Međutim, ne samo da postoje veoma različite definicije i shvatanja, već i raznovrsni sadržaji, indikatori, merila i tipovi društvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. Mada je u savremenoj stručnoj literaturi prevladao muldimenzionalni koncept siromaštva, koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim, već i humanim i socijalnim aspektima, ne postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. Na drugoj strani, postoje različiti pristupi i politike pojednih društava prema ovom problemu. Stvari nisu jedino konceptualne prirode, već su povezane i sa dominirajućim ekonomskim, političkim, socijalnim i drugim odnosima i prirodi pojedinih društava i zajednica. Pokušaji ustanovljavanja univerzalnih standarda i indikatora, o čemu če biti reči kasnije, uveli su nešto «reda», ali su daleko od toga da eliminišu sve kontraverze, ne samo oko definisanja pojave siromaštva, već i oko politike njegovog smanjivanja. Zbog toga se u literaturi često sreću opisne ili operacionalne definicije siromaštva. Slično se može reći i za različita teorijska shvatanja i tumačenje prirode i uzroka siromaštva, o kojima će se kasnije pisati, kao i za različite tipove odnosa globalnih društava i međunarodne zajednice prema siromaštvu i to ne samo tokom istorije ljudskog društva, već i danas. Kako siromaštvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava, manjak mogučnosti za zadovoljavanje ljudskih potreba, lišavanje i nedostupnost usluga ili institucija i sl.) tako i subjektivne dimenzije (osećaj neslobode i sputanosti, nedostatak dostojanstva i samouvažavanja, postojanje specifičnih vrednosti i obrazaca odnosa i ponašanja i sl.), to je njegovo razumevanje menlalvo tokom istorije, a konkrtetno definisanje i društveni odnos zavisili od običaja, standarda, vrednosti i odnosa moći različitih društava i država. Ukazivanjem na različite definicije, teorije i shvatanja siromaštva želi se naglasiti njegova višedimenzionalnost, pre nego što bi se raspravljalo o postojećim razlikama i različitostima. Kada bi postojala jednodimenzionalna, univerzalna i opšteprihvaćena definicija, ova čitava rasprava ne bi bila neophodna. U socijalnopolitičkoj i socijalnopravnoj literaturi koriste se različite definicije pojma siromaštva i brojni njegovi sinonimi. Tako su se u predratnoj stručnoj literaturi koristili pojmovi ubogi i socijalno slabi, dok se u savremenoj terminologiji govori o socijalnoj ugroženosti, socijalnoj neobezbeđenosti, materijalnoj neobezbeđenosti, socijalnoj nesigurnosti, stanju socijalne potrebe i sl. Međutim, svi ovi pojmovi su prevaziđeni i predstavljaju zapravo eufemizme, odnosno predstavljaju termine sa vrednosnim i ideološkim značenjem. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo, relativno siromaštvo, pauperizam i novo siromaštvo. Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva u Enciklopediji Britanika se podrazumeva: "Stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba".
37
Miroslav Radovanović, koji se bavio izučavanjem siromaštva, pod bedom podrazumeva: "Nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice". To znači da je reč o takvim uslovima života u kojima ljudi nisu u mogućnosti da obezbede ni biološki, psihološki i socijalni opstanak i da ne postoji mogućnost reprodukcije čoveka. Oni koji žive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe. Polazeći od ovih definicija može se reći da su najznačajniji pokazatelji bedeapsolutnog siromaštva: • nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bio-reproduktivnih ljudskih potreba, kao što su potreba za hranom, vodom, obućom i odećom, pa se zato kaže da su oni "na rubu života", • vrlo visoka smrtnost odojčadi, • veoma kratak životni vek, zahvaljujući rizicima koji ugrožavaju opstanak čoveka, • beskućništvo, • nehigijena i prljavština, • nepismenost i nizak opštekulturni nivo i sl. Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba. Tako naprimer, američki autor Michael Harington pod relativnim siromaštvom podrazumeva: "Situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zaštitu zdravlja, za stanovanje, ishranu i školovanje". To znači da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za mogućnost biološke reprodukcije nego i za šire uslove zadovoljenja ljudskih potreba u savremenom društvu. Peter Townsend, koji se posebno bavio izučavanjem siromaštva u Evropi i razvijenim zemljama i naročito njegovim teorijskim aspektima, daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromaštva podrazumevajući pod tim: "Situacije u kojima pojedinci, porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajene ili prihvaćene od strane društva kome pripadaju" (Townsend, 1979.). Nešto kasnije ovaj autor je dao nešto drugačiju definiciju relativnog siromaštva, polazi od činjenice promenljivosti ljudskih potreba i posebno šireg razumevanja bazičnih potreba, različitih manifestacija i aspekata siromaštva, kao i nemogućnosti određivanja univerzalnih kriterija i indikatora. Ovde se siromaštvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak, već kao nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge, učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje od članova neke zajednice ili društva. Osnovna pretpostavka ove definicije bila je da određeni nivo različitih, ne samo materijalnih resursa, obezbeđuje aktivne uloge i participaciju u životu neke zajednice ili društva. Po Townsend-u, «neka rigorozna konceptualizacija društvene uslovljenosti potreba rastače ideju 'apsolutne potrebe' i prihvata potpunu relativnost u vremenu i 38
prostoru. Životne neophodnosti nisu fiksirane, one se neprestano prilagođavaju i rastu tokom promena u društvu i njegovim proizvodima» (Townsend, 1993.). Townsend je dalje smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skromnog nivoa izvora obezbediti neophodno učešće građana u socijalnom, političkom i kulturnom životu zajednice, ali da ukoliko su oni ispod određenog praga prihoda onda «povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno naglašeni» (Townsend, 1993). Kao što često biva, ove ideje i koncepcije bile su ideološki zloupotrebljavane, od strane onih koji su tvrdili da razvijena građanska društva nemaju problema sa klasičnim, apsolutnim siromaštvom, već sa relativnim siromaštvom. Sam tvorac ove ideje nije naravno imao takve namere. On je jedino hteo da ukaže na potrebu izgradnje različitih standarda i indikatora siromaštva, jer je nemoguće imati jedinstven etalon siromaštva za sva vremena i svako društvo. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. Smatra se takođe da ovaj koncept otežava proučavanje siromaštva kao socijalnog problema (M. Soroka, G. Bryjak, 1995). Sledeći logiku ovog koncepta ispada da je postojanost siromaštva neminovna čak i kada bi najniži društveni slojevi svojim materijalnim uslovima i prihodima prevazišli liniju siromaštva. Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti. Pa ipak, uz sve ograničenosti i zloupotrebe, ove definicije i koncepcije imaju neke dobre strane, jer ukazuju na iskrivljavanje slike siromaštva ukoliko se gleda kroz fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara. Druga dobra strana ove definicije je ukazivanje na socijalne aspekte siromaštva, iskazane kroz društvenu marginalizaciju, socijalnu izolaciju i isključenost. Prema tome, može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu, odnosno u definisanje ovog pojma unosi se kriterij socijalnih odnosa i aktivnosti čoveka u socijalnom okruženju. Posebno se to odnosi na isključenje iz uobičajenih aktivnosti zajednice, što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. Kao indikatori relativnog siromaštva najčešće se navode: • • • •
društveno beznačajne uloge i položaji, socijalna isključenost, marginalnalizacija i socijalna bespomoć.
Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv. novo siromaštvo, ali jedino po početnoj logici, odnosno pokušaju da se izađe iz njegovih isključivo ekonomskih dimenzija. Međutim, pojam i koncepcija novog siromaštva nastao je u kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. Kao indikatori ovog tipa siromaštva koriste se najčešće: • nedostupnost usluga i različitih institucija (zdravstvene, obrazovne, kulturne, socijalne i sl.) od kojih zavisi kvalitet života i standarda, • loši uslovi društvene promocije, odnosno za napredovanje i zauzimanje određenih društvenih položaja i rizik osiromašenja i pogoršanja društvenog statusa i 39
•
psihologija i kultura, odnosno subkultura siromaštva.
Pojam pauperizma označava ustvari, “službeno ili zvanično priznato siromaštvo”. Naime, svaka država u svojim propisima uređuje i određuje šta se smatra siromaštvom, kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne prestacije i pomoć. To znači da određivanje ovog pojma, po pravilu, zavisi od karaktera političkog, društvenog i ekonomskog sistema. Od prvog definisanja linije siromaštva od strane Rowentry-a do danas korišćeni su različiti parametri za službeno definisanje siromaštva (Rowentry, 1901.). Pauperizam se najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije, u odnosu na primanja zaposlenih, ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice. Tako je naprimer, službena linija siromaštva u Americi definisana još 1954. godine na bazi procenjenog iznosa sredstava neophodnih za minimalnu zdravu ishranu. Pošto su statistička istraživanja pokazala da prosečna porodica troši jednu trećinu svojih prihoda za hranu, to je budžet za ishranu po najnižim cenama množen sa tri i tako je određivana službena linija siromaštva. Ovaj princip zadržan je u Americi i danas, s tim što se cena ekonomičnog plana ishrane umnožava tri puta i prilagođava veličini porodici i promenama indeksa cena potrošnje (Skarpitti, Anderson, O'Tool, 1997). Prema tome, moglo bi se zaključiti da ne postoji univerzalna definicija siromaštva, jer se uslovi ljudskog života i okolnosti vremenom menjaju, pa se tako menjaju i shvatanja i kriterijumii i merila siromaštva. Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte definicije siromaštva pod kojim se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje karakteriše: • nepostojanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljavanje osnovnih bioloških, zdravstvenih, kulturnih, obrazovnih i drugih ljudskih potreba i • nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života. I 2. Karakteristike siromaštva Siromaštvo je sintetizovana i složena devijacija koja u sebe uključuje različite sadržaje i vidove. Naime, siromaštvo spada među najteže, vidove izvitoperenja ljudske prirode i direktno se suprodstavlja takvom humanom cilju kakvo je postojanje univerzalnih mogućnosti zadovoljavanja, unapređivanja i bogaćenja ljudskih potreba. Nepovoljni uslovi zadovoljavanja i bogaćenja ljudskih potreba, najčešće dovode i do njihovog iskrivljavanja u pogledu sadržaja, načina i oblika. Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalnopatoloških teorija, izuzev teorija potkulture, među kojima se javlja i izučavanje subkulture siromaštva. Razlozi su različiti, ali su u najvećoj meri sadržani u činjenici da siromaštvo ne sadrži u sebi kršenje nekih društvenih normi, niti predstavlja društvenu opasnost, ukoliko je stavljeno pod socijalnu kontrolu, pored ostalog, različitim merama socijalne zaštite. Ono predstavlja društveno stanje pojedinaca, društvenih grupa ili strata, a ne neki društveno neprihvatljiv tip ponašanja, što se u klasičnim shvatanjima društvenih devijacija uzima kao parametar za njihovo definisanje. Međutim, siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeležja društvene devijacije i da pretstavlja 40
socijalni problem. U pitanju su, pored ostalih sledeće karakteristike siromaštva kao devijacije i socijalnog problema: 1. Društvena uočljivost-vidljivost siromaštva, koja se sastoji u činjenici da je siromaštvo veoma lako uočljiva devijacija, što znači da nisu potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje, pogotovo što je društvo bogatije, razlike su veće i siromaštvo je uočljivije. 2. Postojanost, koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već, naprotiv, trajna i stabilna društvena pojava, pa tako, uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva, stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja onih koji žive u izobilju. Tako naprimer, podaci američke Službe za socijalno obezbeđenje pokazuju, između ostalog da je, uprkos prosečnom rastu dohotka građana krajem XX veka stopa zvaničnog siromaštva bila oko 13%, ili nešto više od 35 miliona siromašnih (World Bank, 2000). 3. Reprodukovanje siromaštva, koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju, usled čega dolazi do obnavljanja medjugeneracijskog siromaštva. Po pravilu, siromašni rađaju siromašne, što istovremeno znači da su mere sprečavanja i suzbijanja siromaštva neadekvatne, kao što je izvesno da je ono zakonitost određenog tipa globalnih društvenih odnosa. Službe socijalne zaštite sreću se sa reprodukcijom siromaštva kroz više generacija istih porodica, što u našim uslovima posebno važi za romske porodice. 4. Masovnost odnosno raširenost siromaštva, koja se pored ostalog izražava kroz sledeće činjenice: da je oko dve trećine stanovništva (po procenama oko 4 milijarde ljudi) zemljine kugle siromašno, da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 USA dolara, čineći preko 300 miliona ljudi. Prema podacima Haringtona jedna polovina radnika Amerike je siromašna. Na drugoj strani, dok 1% najbogatijih raspolaže sa oko 40% nacionalnog bogatstva, a 20% najbogatijih sa ćak 94%, nasiromašnijih 20% raspolaže sa samo oko 5% tog bogatstva. Prema podacima Townsend-a, Velika Britanija ima 14% ili negde oko 8 miliona relativno siromašnih. Po podacima Svetske banke ocenjuje se da 750 miliona stanovnika zemljine kugle trenutno živi u apsolutnoj bedi, da u zemljama u razvoju 25 miliona ljudi godišnje umire od gladi i da, prema podacima UNICEF-a oko 80 miliona dece idu gladna na spavanje (bez večere). Istovremeno, stopa smrtnosti odojčadi u razvijenim zemljama je 13, a u nerazvijenim zemljama 125 na hiljadu živorođenih. 5. Višedimenzionalnost siromaštva, koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u različitim aspektima kao što su biloški, psihološki, kulturni, obrazovni, vrednosni i drugi i 6. Povezanost siromaštva sa drugim društvenim devijacijama, što se, pored ostalog, ispoljava u činjenici da siromaštvo, po pravilu, prati postojanje adaptivnih devijacija, tj. onih koje se sastoje u kršenju normi radi prilagođavanja na postojeće uslove života, pošto je to najčešće jedini način opstanka. Pogrešno je međutim, tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. Drugim rečima, siromaštvo ne uzrokuje neposredno druge devijacije, već isti društveni uslovi najčešće dovode kako do pojave siromaštva tako i do nastanka i drugih devijacija. Siromaštvo je samo plodno tle za nastanak i postojanost drugih devijacija. Tako naprimer, siromaštvo i kriminal često idu zajedno, ponekad siromaštvo i alhoholizam, siromaštvo i prostitucija i različiti drugi vidovi devijacija.
41
Siromaštvo se ispoljava u različitim vidovima, te su njegovi sadržaji, indikatori i manifestacije različiti (Mitrović, 1990). Ipak, apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava, koje same za sebe predstavljaju problem, iako su samo deo njegov najnegativniji pokazatelj. One se moraju pomenuti, jer pored ostalog, zahtevaju pored opštih programa i mera smanjivanja siromaštva i postojanje posebnih i spcijalizovanih projekata i metoda. Reč je naročito o gladi i pothranjenosti, beskućništvu i nepismenosti. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva. Dok glad izražava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života, pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva (naprimer, visoka zastupljenost žitarica u ishrani indikator je, ne samo loše ishrane, već i siromaštva). Istraživanja raširenosti siromaštva i posebno gladi pokazuju da nikada ranije u istoriji toliko veliki broj ljudi nije gladovao. Procenjuje se da je krajem XX i početkom XXI veka skoro pola milijarde ljudi bilo permanetno gladno. Takođe se ocenjuje da je ishrana oko 20% ukupnog svetskog stanovništva tako loša da onemogućuje aktivno radno angažovanje. Između 40 i 60 miliona ljudi, uglavnom dece, umire godišnje od posledica gladovanja ili bolesti vezanih za glad (Soroka & Bryjak, 1996). Istovremeno neke ranije procene govore o tome da se jedna trećina dece iz Trećeg sveta (oko 177 miliona) tako loše hrani da to permanentno oštećuje njihov fizički i psihički razvoj (Reeves & Cohen, 1991.). Takođe je poznat podatak da 40 nerazvijenih zemalja, čija populacija čini oko 40% svetskog stanovništva, nije u stanju da obezbedi dovoljno hrane za svoje stanovništvo. Dodatni problem leži u činjenici da se u ovim zemljama, posebno afričkim broj stanovnika duplira svakih 24 godine, dok proizvodnja hrane značajno zaostaje. Prognoze Svetske banke za Afriku govore da ukoliko se nastavi postojeći trend rasta stanovništva uz minimalni rast neohodne poizvodnje hrane od 2%, onda će deficit od deset miliona tona početkom devedesetih narasti na 250 miliona tona u 2010., odnosno na 410 miliona tona u 2020. godini (Soroka & Bryjak, 1996). Beskućništvo se ne može jednostavno niti jednoznačno definisati. Neka istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skloništima, na javnim i drugim mestima koja nisu stambeni objekti. Po drugim, reč je o stanovnicima gradova, koji nemaju nikakav stalan krov nad glavom. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji nemaju odgovarajuće uslove stanovanja, izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim uslovima, po pravilu u prenatrpanim i neadekvatnim objektima. Iz perspektive ovih nepotpunih definicija stanbeni standard UN koji kao adekvatno stanovanje, pored ostalog, definiše 14 m2 prostora po glavi porodice, izgleda kao velika hipokrizija. Merenja beskućništva su otežana mnogim metodološkim razlozima, ali i razlikama u definisanju i opažanju ove pojave. Naprimer, predstavnici kozervativnih shvatanja smatraju da je beskućništvo, kao i siromaštvo, rezultat individualnih nedostataka i lične patologije – «lenji» ili «ludi» (Tucker, 1991.). Tako je bivši predsenik SAD-a Ronald Regan jednom prilikom izjavio: »Moglo bi se reći da su neki od ovih ljudi tu po sopstvenom izboru»). Slično tome, predstavnici liberalističkih pristupa smatraju da su beskućnici raniji pripadnici radničke ili srednje klase koji su izgubili svoje šanse i prilike u tržišnoj i socijalnoj utakmici (Raskin, 1992).
42
Konkretna istraživanja i empirijski pokazatelji govore o tome da je, bez obzira na različitost populacije koju obuhvata, ključni uzrok beskućništva ekstremno siromaštvo. O raširenosti beskućništva postoje različiti, manje ili više, pouzdani podaci i uglavnom procene. Tako je naprimer, Odelenje za stanovanje i urbani razvoj SAD-a, na osnovu anketa u šezdesetak velikih gradova, utvrdilo da je 500-600 hiljada Amerikanaca beskućnika. Kritike ukazuju na zanemarivanje drugih tipova beskućništva (u malim gradovima, suburbijama, selima itd.) i procenjuju da je taj broj mnogo veći. Ako je situacija tako loša u jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta, kakva je situacije u najsiromašnijim? Neke procene govore da je nekoliko stotina dece permanentno na ulicama latinoameričkih država. Neki autori navode da samo u Rio de Žaneiru oko 200 hiljada dece živi na ulicama (Harris, 1994). Beskućništvo prate i nehigijenska, divlja i naselja koncentrisane sirotinje, koja različito nazivaju (favele, geta, slamovi, mahale i sl.), ali koja imaju slične strukture stanovništva, socijalne pozicije i probleme i takav stil života koji se označava kao potkultura siromaštva. Nepismenost je takođe deo siromaštva i njegov usud i uzrok reprodukcije. Među klasičnim i apsolutno siromašnim nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo kom, a pogotovu na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. Ovaj vid nepismenosti je posledica socijalne isključenosti iz uobičajenih društvenih odnosa i procesa, u ovom slučaju iz obrazovnog sistema. Formalna i realna nepismenost je deo potkulture siromaštva i uzrok nepostojanja bilo kakve sociajlne mobilnosti. Ovu prate i niske socijalne aspiracije roditelja siromašne dece i siromašnih uopšte. Kada je reč o raširenosti problema nepismenosti, podaci su diskutabilni iz prostog razloga, što počivaju na procenama, a ne iskustvenoj evidenciji i pouzdanim saznanjima. U svakom slučaju, iako je nepismenost deo siromaštva, ona je raširenija od pojave siromaštva iz prostog razloga što obuhvata i deo onih koji uprkos nepismenosti uspevaju da zarade minimalna sredstva za život ili da obezbe elementarne potrebe svojim radom (ruralno stanovništvo naprimer, i sl.). Problem registrovanja nepismenosti još više se komplikuje činjenicom pojave nekih njegovih novih vidova. U pitanju je tzv. funkcionalna nepismenost, karakteristična za značajne delove radne snage čija klasična profesionalna osposobljenost za rad u ekonomiji industrijskog tipa ne odgovara zahtevima savremene tehnološke ere. Oni dakle, poseduju formalna obeležja pismenih, ali su ona neprimerena zahtevima nove društvene podele rada i tehnoloških i socijalnih promena (Maklund, 1994). Iz ovog dela radne snage regrutuju se tzv. novi siromašni, buduća podklasa apsolutno siromašnih. I 3. Potkultura siromaštva Ideja potiče od Lewis-a koji je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih istorija siromašnih. Ovaj antropolog je na osnovu termeljnih istraživanja najsiromašnijih zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života, koji će opstati čak i kada siromaštvo bude eliminisano (Lewis, 1959, 1966). Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. Ključna obeležja kulture siromaštva su rezignacija, pasivnost, usmerenost prema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. Jedan drugi autor kaže da subkulturu siromaštva odlikuju:
43
«osećanja beznađa i bespomoćnosti koja neminovno prate siromašne u pokušajima realizacije poraznih mogućnosti nasuprot postizanja uspeha u duhu vrednosti i ciljeva dominirajućih struja u društvu (Wilson, 1987). Subkultura siromaštva uključuje takođe, visoke stope alkoholizma, fizičkog nasilja i porodičnih problema, poput raskinutih brakova, napuštanja porodice, zlostavljanja supruge, jednoroditeljskih porodica i sl. Lewis je verovao da kada se kultura siromaštva jednom uspostavi, ona teži samoopstajanju i reprodukovanju. Neka istraživanja pokazala su neosnovanost tvrdnji o opstajanju i reprodukciji kulture i potkulture siromaštva na osnovu naučno ustanovljene iskustvene evidencije (Corcoran et al. 1985, Sawhill 1988, Ruggles 1989.). Tako je naprimer, Patricia Ruggles testirala hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena zadržava svoje pripadnike u siromaštvu (Ruggles 1989, 1990). Time su istovremeno testirane i mnoge već pomenute zablude o siromaštvu i siromašnima, između ostalih da su lenji, pasivni i neodgovorni i sami krivi za sopstvene nevolje. Nakon brižljive analize statističkih podataka o siromaštvu, ova autorka je našla da su oko polovinu pripadnika ove skupine činili kratkotrajno siromašni, dok drugu polovinu čine trajnije siromašni (duže od osam godina). Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz zagrljaja siromaštva, pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu. Suprotno javnom mnenju i očekivanjima gore pomenuti autori utvrdili su, bar za američke siromahe, da skoro da ne postoji međugeneracijska reprodukcija siromaštva, što znači da deca siromašnih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromašna. Međutim, relativno stabilne stope siromaštva u dužem periodu govore o negativnoj socijalnoj pokretljivosti nekih društvenih slojeva, što omogućuje da skoro isti broj ljudi prelazi sa jedne na drugu stranu linije siromaštva. Na drugoj strani, Jordan je tvrdio da socijalna organizacija depriviranih zajednica odražava napore njihovih članova da nadoknade posledice isključenosti iz poželjnijih područja i iz glavnih tokova društvenih odnosa prosperiternog društva (Jordan, 1995). Neki od ovih napora su nelegalni ili polulegalnih i izazivaju reakciju većinske strukture protiv siromašnih, uključujući i različite vidove represije. Pošto ove reakcije nisu usmerene prema uzrocima siromaštva i socijalne isključenosti Jordan zaključuje da se «Tocquevill-ova udruživanja, sa njihovim pozitivnim trošenjem socijalnog kapitala u pravcu demokratskog vladanja i ekonomske efikasnosti, zamenjuju Hobbes-ovskim, sa negativnim konfliktnim ispoljavanjima i cenama primene.» I 4. Teorije o siromašvu U osnovi, izdvajaju se dve grupe ključnih teorija o siromaštvu: klasične i savremene teorije o siromaštvu. 1. Laisser-faire teorija je klasična liberalistička teorija čiji su predstavnici dvojica ekonomista Adam Smit i David Rikardo, koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno društvo. Njihova ključna ideja je da siromaštvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je moguće eliminisati mehanizmima slobodne privrede. Oni su naime, smatrali da će ekonomski razvoj kapitalističkog društva zasnovan na tržišnim mehanizmima eliminisati siromaštvo.
44
Oni su prihvatali porodičnu solidarnost, milosrđe, eventualno lokalnu pomoć kao vidove podrške siromašnima, ali su protiv bilo kakve intervencije koja bi mogla da poremeti mehanizme slobodne tržisne privrede. 2. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je mnogo radikalnija teorija u odnosu na prethodnu. Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus, autor knjige “Esej o principima stanovništva” u kojoj je došao do zaključka, a ujedno i svog ključnog stava da se razvoj stanovništva odvija po geometrijskoj, dok proizvodnja hrane i ostalih životnih potreba i dobara raste po aritmetičkoj progresiji. To znači da postoji raskorak između raspoloživih dobara i rasta stanovništva, a neminovan pratilac tog raskoraka je siromaštvo i beda. Rast životnih dobara i posebno prehranbenih proizvoda služi kao prirodni i spontani regulator umnožavanja stanovništva, zbog čega je nepreporučljivo mešati se, naprimer, socijalnim merama države u taj prirodni odnos i tok. Maltus se zalaže za moralno, vaspitanje koje ima za cilj da ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove, da ne rađaju decu i da se uzdržavaju od seksualnih odnosa, pa čak predlaže i primene represivnih metoda i mera ( na primer, sterilizacija i sl.). 3. Socijalni darvinizam je jedna od klasičnih teorija o siromaštvu, čiji je karakterističan predstavnik Vilfredo Pareto, koji je svoje ključne stavove izrazio u knjizi “Elita moći”. On smatra da se siromaštvo, odnosno bogatstvo javlja kao neminovna, genetski uslovljena podela na elitu i siromašne. Siromaštvo predstavlja totalnu društvenu činjenicu, kao posledicu delovanja prirodnog zakona tako da se neki ljudi rađaju kao siromašani a drugi kao pripadnici različitih elita. Ova teorija ima, u osnovi, rasističku orijentaciju i nije daleko od nekih rasističkih teorija koje su i danas prisutne u nauci. Savremene teorije o siromaštvu nastaju krajem XIX i početkom XX veka i na sasvim drugačiji načim pristupaju ovom socijalnom problemu (Jordan, 1996.). Najpre su u pitanju pokušaji situiranja siromaštva u celinu ekonomskih, političkih i socijalnih odnosa globalnih društava, a potom nastojanja da se nađu naučna merila i definicije siromaštva, sa pretrežnom intencijom da to omogući promišljanje mera socijalne politike i borbe protiv siromaštva. 4. Marksistička shvatanja i istraživanja, izražavaju taj akcijski karakter interesovanja za siromaštvo i slične socijalne probleme, s tim što se eliminacija siromaštva vezuje za njegove ključne uzroke. Po marksistima, siromaštvo i druge socijalne protivrečnosti su inherentni prirodi ekonomskih, političkih i socijalnih odnosa i može se eliminisati jedino radikalnim ekonomskim (eliminacijom privatnog vlasništva) i političkim (razvlašćenjem kapitalista) promenama. Začetnici ovih shvatanja i istraživanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. Dok se prvi više bavio teorijskim utemeljenjem objašnjenja prirode i uzroka siromaštva i njegovom neminovnošću u uslovima kapitalsitičkih produkcionih odnosa, Engels je razvijao metodologiju i izveo više empirijskih istraživanja siromaštva i sličnih socijalnih problema, naprimer u briljantnoj studiji: Položaj radničke klase u Engleskoj. Marks je svojim analizama radne snage i odnosa rada i kapitala pokazao da je postojanje «viška radne snage», iz koje se, uz lumpenproletarijat, regrutuju siromašni, sine qwa non ekonomskih odnosa kapitalističkog društva, jer je to uslov očuvanja niskih i konkurentskih nadnica i disciplinacije zaposlenih.
45
Neki savremeni sociolozi (Erik Wright, Darendorf, Cohen) iz kruga konfliktnih teorija smatraju da je Marksov uvid u prirodu siromaštva valjan, ali da su neke društvene promene izmenile sliku siromaštva i socijalnih odnosa. Tako naprimer, Wright upozorava da savremeni menadžeri imaju veću moć nego vlasnici preduzeća ili kompanija, te da se socijalna nejednakost ne može vezivati jedno za vlasništvo, dok je Darendorf je upozorio da je autoritet, a ne vlasništvo ključna dimenzija klasnog položaja. 5. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromaštvu, čiji je predstavnik John Meynard Keynes. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija države da obezbedi: očuvanje privatne svojine, klasnih odnosa i tržišta, ali i da treba kontrolisano da obezbeđuje socijalna davanja. Mehanizmom socijalnih davanja država povećava agregatnu tražnju i kupovnu moć stanovništva, a samim tim se povećava i potrošnja i proizvodnja, što u krajnjem rezultatu doprinosi podsticanju proizvodnje i porastu profit. Keynes se zalaže za socijalna davanja koja smiruju tenziju siromašnih i time obezbeđuju normalno funkcionisanje države, što je opet buduća investicija za dalju proizvodnju. 6. Funkcionalističke teorije, baveći se problemom siromaštva, polaze od stava da su neke društvene uloge cenjenije, pa time povlače i viši društveni status, bogatstvo i ugled. Neke druge su manje značajne za sistem i samim tim mogu biti podcenjene, manje uvažene i slabije društveno vrednovane. Siromaštvo je dakle, neminovni deo društvene podele uloga i statusa i čak ima svoju društvenu funkcionalnost. Rad siromašnih ima svoj društveni značaj zbog toga što oni obavljaju one prljave poslove koje druge društvene grupe ne bi nikada, a od zajedničke su koristi za društvo. Pored toga, ovi prljavi i neugodni društveni poslovi obavljaju se po niskim cenama, što s jedne strane omogućuje siromašnima da ne zavise od društvenih isntitucija, dok su istovremeno društveno potrebni. Oni takođe po niskim cenama nabavljaju proizvode i robe koji bi inače propali i bili bačeni, čime pomažu i nacionalnu ekonomiju. Nizak društveni status pojedinaca i grupa deluje stimulativno na one koji su iznad njih u društvenoij strukturi da izbegnu siromaštvo, što motiviše na veće lično angažovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnijim uslovima (Gans 1973, 1995). 7. Simbolički intaracionizam se fokusira ka značenjima koja pojedinci pridaju socijalnim nejednakostima, siromaštvu i socijalnom statusu, na koji način vide sebe u poređenju sa drugima, kako opažaju simbole siromaštva ili bogatstva (stil života, način odevanja, govor, oprema u stanu, automobil i sl.), i kako sami definišu siromaštvo i identifikuju siromašne. Ovaj pristup ukazuje na variranje značenja siromaštva u različitim istorijskim periodima, od kulture do kulture i od grupe do grupe unutar istog društva. Prema tome, siromaštvo je pre subjektivna nego objektivna činjenica i opaža se jedino u stalnim poređenjima i procenama sopstvene društvene pozicije sa drugima i uz korišćenju mehanizama stigmatizacije i društvenog etiketiranja: «bogat», «siromašan», «pripadnik srednjih slojeva» i sl. 8. Koncept siromaštva u okviru države blagostanja - nastao je u razvijenom kapitalizmu i izražava se kroz osnovnu ideju da država kroz socijalne programe utiče na preraspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromašnih postižući na taj način najmanje dva osnovna efekta: a) socijalni mir i b) princip socijalne pravde.
46
U prvom slučaju reč je o interesima vladajućih struktura da se očuva postojeći sistem ekonomskih i socijalnih odnosa, dok se istovremeno redistirbutivnim merama i putem socijalnih programa utiče na ublažavanje socijalnih posledica tržišne ekonomije. Na drugoj strani, zahvalujući jačanju građanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima princip socijalne pravde postaje posebno značajna pretpostavka ekonomskog i socijalnog položaja čoveka u razvijenim savremenim društvima. I 5. Indikatori i merila siromaštva Postojanje različitih teorija i definicija siromaštvo neminovno vodi postojanju raznovrsnih i različitih indikatora i merila siromaštva (Shakarishvili, 2002). Već od prvih Quetelet-ovih socijalnih istraživanja počinju pokušaji pronalaženja objektivnih merila siromaštva. Prvi merni instrumenti odnosili su se na apsolutno siromaštvo, odnosno na definisanu liniju siromaštva u odnosu na: cenu osnovnih potreba i nivo energije unete u organizom ishranom. Tako je Rowentry 1901. godine sačinio listu bazičnih potreba (hrana, odeća, stanovanje, gorivo, održavanje domaćinstva i sl.), dok je 1941. godine dodao troškove za novine, članarine, putovanja i sl., na osnovu čega je definisao minimalne prihode neohodne za zadovoljavanje ovih potreba i liniju siromaštva. Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i siromaštva. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe, posebno na ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. Manja izdvajanja za ishranu prate više prihode, dok visok udeo troškova ishrane prati niske prihode i najbolja je mera siromaštva. Engelovi koeficjenti korišćeni su često, ponekad modifikovani u praksi merenja siromaštva. Tako je Orshansky, polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću formulu: Z2 = Cm / es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala, dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar ukupnih prihoda. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore među kojima, pored ostalih, prosečno trajanje ljudskog veka, stope smrtnost odojčadi i porodilja, stope nepismenosti i sl. Townsend je koristio kombinovane indikatore «životnog stila» domaćinstava i «indekse lišavanja» (deprivacije) da bi pratio relativno siromaštvo. U osnovi, koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobra, listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti. Naravno, zbog brojnih arbitrarnosti i nedostatka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani. U većini savremenih država merenje siromaštva se zasniva na definisanju linije siromaštva na osnovu novčanih ili drugih materijalnih indikatora. U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu domaćinstva. Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstava. Na osnovu toga i ponekad u skladu sa naučno definisanim minimum sredstava za izdržavanje ili minimuma bazičnih potreba (nutricionistički definisani minimumi ishrane, ili minimumi zdravstvenih potreba i sl.) definiše se linija siromaštva i njegovi nivoi, na osnovu kojih se pružaju određene prestacije i vidovi pomoći.
47
Po svom karakteru metode merenja siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne, bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. Tako je naprimer, Svetska Banka za potrebe Međunarodne razvojne pomoći, međunarodnih donatora i stvaranja uporednih pregleda definisala apsolutnu liniju siromaštva i to za siromašne zemlje kao 2,15 USA dolara (oko 2,5 evra) po glavi stanovnika dnevno, odnosno 4,30 USA dolara (oko 5 evra ) za zemlje sa srednjim dohotkom. Naravno, ovi indikatori i kriteriji su diskutabilni ali se široko koriste ne samo u uporednim istraživanjima, već i realizaciji konkretnih donatorskih i drugih programa pomoći. Multidimenzionalne metode i načini merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekate siromaštva i sadrže veliki broj različitih kombinovanih indikatora. Prvi takav pokušaj predstavlja Indeks humanog razvoja (HDI- Human Development Index) predložen od strane UNDP (Razvojni Program UN) početkom 90-tih. Ovi indeksi, određeni na skali od 0 do 1, mere tri skupa indikatora: dugovečnost (očekivano trajanje života pri rođenju), obrazovanje (nepismenost odraslih i obuhvat školovanjem) i upravljanje sredstvima za dostojan život (bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika). Ovi indeksi sastavljeni su iz niza konretnih elemenata za čije izračunavanje su sačinjene jedna opšta i niz posebnih formula što omogućuje da se, u krajnjem rezultatu, dođe do prosečnih posebnih indeksa za tri pomenuta opšta indikatora (očekivano trajanje života, obrazovanje i realni nacionalni proizvod i skupni indeks humanog razvoja (Shakarishvili, 2002). Drugi model, koji ima multidimenzionalni karakter, preložen je od strane Svetske Banke u formi Ankete o merenju životnog standarda (LSMS - Living Standards Measurment Survey). Ankete zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od tri ključna aspekta živortnog standarda, odnosno siromaštva: materijalni, socijalni i humani (The World Bank, 2000; 2002). Među novije modele merenja siromaštva koristi se i Index siromaštva (Poverty Index), koji je pogodan za merenje siromaštva na lokalnom nivou. Ovaj model zasnovan na Yeung-ovoj metodologiji (Bradshaw, 2001) takođe primenjuje višestruke indeksacije različitih dimenzija siromaštva, dok je osnovni izvor anketa domaćinstava. Indeks siromaštva sadrži tri osnovne dimenzije: materijalnu, humanu i socijalnu. Unutar prve komponente prate se prihodi, infrastruktura, snabdevanje vodom i poljoprivreda. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja, obrazovanja i profesionale obuke. Socijalna dimenzija odnosi se na jednakost polova, prevenciju sukoba i socijalni kapital. Svaka od tri ključne kategorija izdeljena je na potkategorije, dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. Tako se naprimer, unutar humane dimenzije zdravstva za potkategoriju neinfektivnih bolesti kao indikatori uzimaju: pušenje, ishrana, alkohol, vežbanje, saobraćajne nezgode i profesionalne traume. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromaštva. Ovaj model omogućuje različite načine iskazivanja i prezentacije rezultata, kao što u kombinaciji sa tzv. geomapiranjem mogu pokazati prostorne distribucije svakog i svih indikatora za svaku lokalnu zajednicu. I 6. Društvena reakcija na siromaštvo
48
Postoje različiti načini društvene reakcije na siromaštvo. 1. Indiferentnost ili nezainteresovanost je reakcija tipična za većinu građanskih društva, koja smatraju da je siromaštvo normalna pojava i da su siromašni sami za to krivi (Narayan, 2000), što kao posledicu ima odustvo programa i projekata zaštite siromašnih. 2. Represija kao reakcija na siromaštvo nije tipična za savremena društva, ali je karakteristična za XVII i XVIII vek. 3. Liberalistički odnos koji polazi od ideje da se nikako ne sme intervenisati u slučajevima siromaštva, pošto je svaka osoba odgovorna za sopstevenu sudbinu, uključujući i siromaštvo (tačerizam, reganizam). Eventualno se dopuštaju subsidijarne mere poput porodične solidarnost ili intervencija države putem socijalnim programima u korist onih koji rade, ukoliko se to posebno zahteva. Ova ideja je prisutna u svim zemljama koje insistiraju na tržišnoj ekonomiji. 4. Nepriznavanje postojanja siromaštva kao ideja nastala je u okviru koncepcija o automatizmu između ekonomskog i socijalnog razvoja. Ona je dugo bila prisutna u ideologijama socijalističkih zemalja, koje su zanemarivale postojanje siromaštva. Reč je o iluziji da će društveni razvoj prosto sam za sebe eliminisati siromaštvo, onda kada se dostigne određeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminišu protivrečnosti nasleđene iz prethodnog kapitalističkog sistema. Slični stavovi javljali su se u vreme najvećeg uspona socijalne države blagostanja, kada se tvrdilo da je zahvaljujući merama socijalne politike apsolutno siromaštvo eliminisano. 5. Socijalni reformizam, kao reakcija na siromaštvo, karakterističan je za kapitalističke zemljama socijal-demokratske orijentacije u kojima se putem različitih programa utiče na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromašnih i preduzimaju specifični programi prevencije i zaštite siromašnih. 6. Ideja o dezalijenaciji, nije zaživela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoretičara komunizma, koji su smatrali da komunističko društvo može u potpunosti da oslobodi čoveka, pa samim tim da eliminiše različite vidove siromaštva. 7. Postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromaštva. Većina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanih agencija Ujedinjenih Nacija, dok pojedine zemlje ili asocijacije (Evropska unija) imaju posebne konvencije, programe ili projekte borbe protiv siromaštva. Tako je, na primer, Generalna Skupština UN septembra 2000. godine prihvatila program pod nazivom: Milenijumski razvojni ciljevi u kome je kao ključni zadatak postavljeno smanjivanje svetskog siromaštrva za 50% do 2015. godine. Na drugoj strani, nešto pre toga UN su prihvatile poseban program pod nazivom Decada iskorenjivanja siromaštva 1996-2007 (Decade for Eradication of Poverty), u kome su pored ostalog planiraje jačanje međunarodne pomoći zemljama u razvoju u njihovim naporima da smanje siromaštvo. Bez obzira na to koliko je ovaj cilj realan, razni donatori obezbeđuju oko 250 milijardi dolara godišnje za razvojnu pomoć nerazvijenim državama, od čega se značajan deo izdvaja za smanjivanje siromaštva (OECD, 2000).
49
Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, sa svoje strane, podržavaju donošenje programa strategije smanjivanja siromaštva u državama koje koriste međunarodnu razvojnu pomoć (Wolfenshon, 1999). U principu, donošenje ovih strategija je uslov za dobijanje pomoći, i one bi trebalo da su deo razvojne politike, sveobuhvatne po svojim sadržajima i dugoročne po prirodi. U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još češće, kroz sisteme socijalne zaštite. I 7. Siromaštvo u Srbiji U Srbiji ne postoji zvanična linija siromaštva, tako da se malobrojnim istraživanjima ovog problema koriste različita merila. Najčešće se koristi tzv. potrošačka korpa statističkog zavoda, kao indikator najniže linije ili apsolutnog siromaštva (minimalna potrošačka korpa sadrži troškove ishrane i pića četvoročlanog domaćinstva neophodnih za zadovoljavanje minimalnih potreba prema nutricionističkim zahtevima). U drugim istraživanjima korišćena je minimalna potrošačka korpa per capita Svetskog programa hrane – viša linija siromaštva, koja je definisana 1999. godine, koja pored potrošnje za hranu obuhvata i minimalne izdatke za higijenu, ogrev i struju (vrednost ovih potreba činilo je oko 50% vrednosti potrošačke korpe za hranu). Poređenjem podataka istraživanja u poslednjoj deceniji XX veka može se zaključiti da je siromaštvo u Srbiji na kraju veka bilo u stalnom porastu. Tako je naprimer, Pošarac našla da je ispod više linije siromaštva u Srbiji živelo 14,1% stanovništva u 1990. godini i 28,9% u 1995. godini (Pošarac, 1997). Na drugoj strani, koristeći isti kriterij grupa autora je utvrdila postojanje 38,5% siromašnih (Bogićević, Krstić, Mijatović, 2001). Oni su, pored ostalog, došli do saznanja da je 2000. godine nešto više od trećine stanovništva živelo ispod više linije siromaštva (38,5%), jer je njihov dohodak bio manji od 30 USA dolara mesečno. Od ove skupine 18,2% je živelo ispod niže linije siromaštva, odnosno u apsloutnom siromaštvu, jer su imali dohodak ispod 20 dolara mesečno. Do sličnih saznanja nailazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izračunato da je oko 2,8 miliona ljudi, ili jedna trećina stanovništva Srbije bila siromašna, od čega je oko 1,4 miliona, ili 18% živelo u apsolutnom siromaštvu. Autori ovog teksta pokazuju da je siromaštvo u Srbiji 2000. godine bilo duplo veće nego 1990. godine. Ono je bilo ekstremno izraženo i skoro uniformno 1993. godine u vreme stagflacije. Ove činjenice duguju se, pre svega, padu bruto društvenog proizvoda i drugim već analiziranim faktorima društvenih kriza. Novija istraživanja siromaštva u Srbiji došla su do sličnih zaključaka u pogledu njegovih bitnih karakteristika. Pored ostalog utvrđeno je da je siromaštvom više pogođeno urbalno u odnosu na ruralno stanovništvo. Kao i da su u većem riziku da postanu siromašni ili su to već relano nezaposleni, domaćinstva sa tri i više izdržavanih članova, višečlana domaćinstva sa decom, porodice industrijskih radnika, najmlađe i najstarije kategorije stanovništva, kao i da su službeno definisani sadržaji materijalnog obezbeđenja siromašnih znatno ispod linije siromaštva, što znači da su nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova života ovog značajnog dela stanovništva (Bogićević, Krstić, Mijatović, 2001). U poređenju sa drugim državama u tranziciji može se zaključiti da je Srbija u grupi zemalja sa visokim stopama siromaštva. Ako se kao linija siromaštva uzme 2,15 USA dolara dnevno po domaćinstvu, onda je ekstremno siromaštvo krajem XX veka u nekim državama u tranziciji bilo distribuirano na sledeći način: Albanija - 11,5,
50
Bugarska – 3,1, Makedonija – 6,7, Rumunija – 6,8, Ruska Federacija – 18,8, Slovačka – 2,6 itd. (World Bank, 2000).
Glava II NEZAPOSLENOST II 1. Pojam nezaposlenosti Nezaposlenost, kao fenomen i kao društvena devijacija, predstavlja jedan od nasloženijih socijalnih problema, s obzirom na činjenicu da ova pojava poslednjih decenija raste u svim delovima sveta i da postoji opšta saglasnost da nezaposlenost spada u red najaktuelnijih svetskih problema. Naime, nezaposlenost danas nema istu
51
sliku koju je imala u vreme velikih ekonomskih kriza na primer, 1930-tih godina, kada je veliki broj ljudi ostao bez posla. Nezaposlenost u savremenom svetu je dobila milionske razmere tako da se čak i u mnogim razvijenim državama stopa nezaposlenosti kreće iznad 10%, što se smatra visokim nivom, a to znači da je nezaposlenost jedan od najtežih i najozbiljnijih problema i ovih društava. Podaci različitih istraživanja i iz prakse nedvosmisleno upozoravaju na to da nezaposlenost predstavlja problem sa brojnim posledicama na individualnom, porodičnom, kolektivnom i društvenom planu zbog čega bi se morao staviti u centar programa privrednog i društvenog razvoja. Posledice nezaposlenosti posmatrane ekonomskim indikatorima vezuju se za smanjivanje produktivnosti, gubitak zarade i sredstva koja treba izdvojiti za zaštitu i povratak nezaposlenih u svet rada. Sociolozi, psiholozi, lekari i pripadnici srodnih humanih profesija upozoravaju na još veći negativan uticaj takvih posledica nezaposlenosti kao što su: psihički problemi i mentalni poremećaji, gubitak samoidentiteta, sužavanje socijalnih uloga i odnosa sa drugim ljudima, manja ili veća socijalna isključenost, osiromašenje i siromaštvo, poremećaj porodičnih odnosa i funkcija, kao i takve devijacije poput alkoholizma, samoubistava, kriminala i sl. Sem toga, nezaposlenost nije više samo socijalni problem kojim su najviše pogodjeni siromašni slojevi, već je po svom značaju postala globalni, svetski problem i interes mnogih država. Nezaposlenost pripada onom tipu pojava čije definisanje izgleda jednostavno i čije značenje se univerzalno pretpostavlja. Međutim, pošto su sadržaji i manifestacije nezaposlenosti raznovrsni to nije jednostavno doći do neke najopštije definicije ovog pojma. Nezaposlenost se najčešće definiše preko operacione definicije pojma nezaposlenog, a to bi prema najopštijoj definiciji mogao biti: svaki čovek koji ne radi, sposoban je za rad i želi da radi. Suština je dakle, u tome da je neki pojedinac lišen mogućnosti radnog angažovanja, bilo da je izgubio posao ili da nikada nije radio, da je sposoban za rad (obično se definišu najopštiji uslovi za zapošljavnje: urast, opšta zdravstvena sposobnost, kao i oni vezani za određene poslove ili radna mesta: naprimer, kvalifikacija ili školska sprema, neka specijalna znanja ili iskustva i sl.), da postoji želja odnosno volja za radom (Marković, 1999). Većina sistema zapošljavanja i zaštite nezaposlenih kao kriterij za sticanje statusa nezaposlenog zahteva da je prijavljen zvaničnim službama ili institucijama (biroi ili službe za zapošljavanje). Međutim, nezaposlenost se može posmatrati i definisati najmanje sa dva aspekta: 1. Agregativni aspekt nezaposlenosti, koji oznažava situaciju dela radne snage, koja je izvan procesa rada mimo svoje volje i obično se izražava kroz broj lica koja traže zaposlenje i 2. Individualni aspekt nezaposlenosti, koji se odnosi na pojedinca, odnosno na nezaposleno lice koje ne radi, uprkos tome što to želi i sposobno je za rad. Uočavanje ova dva aspekta fenomena nezaposlenosti je ključna linija razgraničenja u pristupima brojnih nauka koje se bave ovim problemom. Ekonomske nauke proučavaju nezaposlenost u agregatnom obliku i njih interesuje onaj deo radne snage koji svoj rad ne može da opredmeti pošto nije uključen u proizvodnju nego samo u potrošnju. One nezaposlenost analiziraju kao deo produkcionih procesa i odnosa.
52
Ekonomske nauke posebno naglašavaju problem ponude i potražnje radne snage, smatrajući da je nezaposlenost posledica neusaglašenosti ova dva procesa. Polazeći od ovih stavova, one imaju za cilj uspostavljanje ravnoteže izmedju ponude i potražnje i to pronalaženjem modela koji uspostavljaju harmoničan odnos izmedju visine nadnica i obima zaposlenosti. Postoje specifična izračunavanja produktivne ravnoteže potreba i ponude za radnom snagom. Dugo se smatralo da je 4% nezaposlenosti ta idealno tipska ravnoteža koja deluje stimulativno na produktivnost rada i ponašanje nezaposlenih, dok istovremeno ne remeti socijalne odnose. Humanističke nauke proučavaju onaj aspekt nezaposlenosti koji se odnosi na osujećene potrebe pojedinca da rade i na posledice koje takvo osujećenje ima po pojedince, porodice i društvo u celini. One obično tragaju za putevima zaštite nezaposlenih i njihovih porodica i ublažavanjem posledica nezaposlenosti. To posebno važi za socijalnu politiku. Medjutim, s obzirom da nezaposlenost nepovoljno pogađa ne samo pojedince već i društvene grupe i globalna društva, neophodno je u proučavanju ovog problema uzeti u obzir oba elementa, kako ljudske potrebe i tako i problem ponude i potračnje, jer taj dualizam proizilazi iz prirode same nezaposlenosti. Nezaposlenost se u većini savremenih društava posmatra kao socijalni problem, jer je društveno uslovljen, masovno izražen, ima brojne negativne posledice, društveno je uoćljiv i sva savremena društva poseduju određene sisteme zaštite nezaposlenih i određenu politiku ublažavanja ove pojave. Postavlja se međutim, pitanje: da li nezaposlenost predstavlja društvenu devijaciju? U klasičnim socijalnopatološkim shvatanjima nezaposlenost se ne smatra društvenom devijacijom, jer ona ne predstvlja neko ponašanje kojim se krše neke društvene norme. U retkim primerima, devijantnim se smatraju samo oni nezaposleni, koji iz svoje lenjosti ili drugih razloga ne žele i odbijaju bilo koji organizovani rad. Po našem mišljenju, ima puno opravdanja da se sa humanog aspekta nezaposlenost smatra i društvenom devijacijom, ne samo socijalnim problemom. Naime, nezaposleni su lišeni jedne bitne ljudske vrednosti koja odlikuje čoveka, a to je vrednost ljudskog rada. Nezaposleni su lišeni mogućnosti da se iskažu kao kreativna i radna bića i da ličnu i porodičnu sigurnost obezbeđuju na osnovu svoga rada. Ne bi trebalo zaboraviti ni zadovoljstvo koje prati ljudski rad, posebno ukoliko je kreativne i produktivne prirode. Iako ljudski rad može u određenim društvenim uslovima da sadrži i neke nehumane elemente (otuđenje u radu i u vezi sa radom) nemogućnost da se čovek iskaže u njegovoj generičkoj univerzalnoj potrebi i osobenosti predstavlja devijaciju. Radeći čovek uspostavlja različite vrste međuljudskih i društvenih odnosa, koje oblikuju i definišu njegovo društveno biće i status. Nemogućnost radnog angažovanja i iskazivanja obično prati poremećaj različitih društvenih relacija i gubitak značajnih elemenata društvenog statusa (ekonomski položaj, ugled, uticaj, politička i ukupna društvena moć i sl.). Tome se mogu dodati i sve druge socijalne, psihološke, zdravstvene i druge negativne posledice kojima su pogođeni ne jedino nezaposleni, već i njihove porodice i druge ljudske zajednice. II 2. Karakteristike i tipovi nezaposlenosti Na početku ove glave može se konstatovati da postoji veliki raskorak izmedju rasprostranjenosti nezaposlenosti i obima sistematskih proučavanja ovog fenomena. U
53
svakom slučaju, na osnovu empirijskih činjenica mogu se izdvojiti tri ključne karakteristike nezaposlenosti: 1. Ona predstavlja značajno obeležje životne situacije pojedinca, jer sama činjenica da čovek nema zaposlenje, odredjuje mnoge ključne dimenzije njegovog života i vodi ka procesima dezorganizacije i dezintegracije, ukoliko je reč o dugotrajnoj nezaposlenosti. 2. Nezaposlenost predstavlja izvor višestrukih osujećenja i frustracija, jer nemogućnost realizacije radnih potencijala dovodi do osujećenja u zadovoljavanju raznovrsnih ljudskih potreba, i to počev od elementarnih egzistencijalnih potreba, pa sve do potrebe za samoaktualizacijom. 3. Nezaposlenost predstavlja zonu socijalnih rizika, pošto je činilac koji vodi ugrožavanju u različitim dimenzijama i proizvodi nova nepovoljna obeležja i karakteristike, koje obeležavaju život pojedinca, porodica i drugih društvenih grupa. Na osnovu svih ovih karakteristika nezaposlenosti može se zaključiti da ona predstavlja nerealizovani deo radne snage, ne samo na tržištu rada, već u proizvodnom ili nekom drugom tipu radnog angažovanja. Takva pozicija utiče nepovoljno na životnu situaciju, zadovoljavanje potreba nezaposlenih i na pojavu niza rizika, među kojima je osiromašenje i siromaštvo jedna od realnih mogućnosti. Pošto je nezaposlenost višedimezionalna pojava i ima svoje individualne i društvenu aspekte, to su i njene negativne posledice istovremeno pojedinačne, grupne (uključujući i porodične) i društvene. Postoje različite klasifikacije i tipovi nezaposlenosti u zavisnosti od istraživačkih ili praktičnih potreba. Jedna od najopštijih klasifikacija nezaposlenosti polazi od fenomenološkog aspekta i nezaposlenost deli na: prikrivenu i otkrivenu. Prikrivena nezaposlenost obuhvata one pojedince koji nisu evidentirani kao lica koja traže zaposlenje, jer se nalaze među zaposlenim ili obavljaju poslove koji nemaju status zanimanja niti zahtevaju zvanični postupak zapošljavanja (na primer, stanovnici sela ili deo ženske radne snage, koji obavljaju poslove u sopstvenom domaćinstvu ili na imanju). Otkrivena nezaposlenost obuhvata pojedince koji su primenom formalnoadministrativnih kriterijuma zvanično evidentirani kao lica koja traže zaposlenje. Pri utvrđivanju ukupnog broja nezaposlenih i obima nezaposlenosti u praksi se primenjuju dva pristupa: 1) formalno i zvanično evidentiranje u službama za poslove zapošljavanja u kojima nezaposleni iskazuju svoju volju i želju za zaposlenjem, što je značajan kriterijum za sticanje statusa nezaposlenosti i 2) statistika radne snage, koja koristi razne metode utvrđivanja karakteristika nezaposlenosti i nezaposlenih (anketa na odabranom uzorku preko koje se utvrđuje radna angažovanost stanovništva, pa se na osnovu toga procenjuje koliki je deo radno sposobnog stanovništva nezaposlen, evidencije o zaposlenim i nezaposlenim radno sposobnim osobama i sl.). U praksi se izdvaja nekoliko osnovnih tipova nezaposlenosti na osnovu ključnih uzroka i karakteristika : 1. Sezonska nezaposlenost karakteristična je za određene grane privredne ili druge društvene delatnosti, koje su vezane bilo za neke primarno prirodno - klimatske uslove (poljoprivreda, lov, šumarstvo, ribolov, građevinarstvo i sl.) ili za karaker
54
delatnosti, odnosno usluga (turizam, transport, specifične zdravstvene usluge). Sezonu obično prate intenzivnije delatnosti i povećana potreba za angažovanjem dodatne radne snage (obično na određeno vreme), dok «mrtvu sezonu» karakteriše sužavanje delatnosti, smanjenje potrebe za radnom snagom i otpuštanje. 2. Tehnološka nezaposlenost nastaje kao posledica tehnoloških inovacija i razvoja koje delovi radne snage nisu u stanju da prate i da odgovore zahtevima nove tehnologije. Ona postaje poseban problem sa najnovijom tehnološkom revolucijom, jer ona pored specifičnih kvalitativnih i strukturalnih zahteva u odnosu na radnu snagu ukupno smanjuje potrebu za živim radom. 3.Frikciona nezaposlenost je tip nezaposlenosti koju karakteriše vremenska nepodudarnost ponude i potražnje. Bitna karakteristika ovog tipa nezaposlenosti je da kratko traje i da je posledica privremene nepodudarnosti između potražnje i ponude radne snage. Klasične ekonomske teorije su poznavale samo nezaposlenost koja je posledica volje i izbora radnika, dok su svi ostali slučajevi smatrani tipom normalne frikcione nezaposlenosti, koja je samo privremena, dok se ne sretnu potrebe i interesi poslodavaca i radnika. U vezi sa ovim tipom u literaturiu se sreće i pojam neravnotežne nezaposlenosti, koja se pojavljuje u slučajevima kada je potrežnja za radnom snagom nedovoljna u odnosu na ponudu (Malinvaud, 1984). 4. Ciklična nezaposlenost, na koju je najpre ukazao Keynes, nastaje kao posledica velikih ciklusa u privredi tokom kojih se smenjuju periodi prosperiteta i kriza, odnosno depresija. Kapitalistička proizvodnja ostvaruje se kroz naizmenične cikluse, koji mogu biti dugoročni, srednjoročni i kratkoročnni. Karakteristika ciklične nezaposlenosti je da je ona posledica opadanja potražnje i proizvodnje u nekom delu privrede usled čega dolazi do pada proizvodnje, što dovodi do povećanja nezaposlenosti. Ovaj oblik nezaposlenosti se još zove ekonomska nezaposlenost jer nastaje kao posledica promena u ekonomiji, a njeno trajanje od dužine ekonomskih ciklusa progresa ili recesije. 5. Strukturalna nezaposlenost je posledica raskoraka između sadržaja ponude i potražnje za radnom snagom, što znači da obim ponude nije manji od obima potražnje, ali postoji strukturalna neusklađenost ponude i potražnje. Ovaj nesklad može biti posledica disproporcija u kvalifikacionoj strukturi ponude ili teritorijalne neusaglašenosti i spremnosti poslodavca da apsorbuju i radnu snagu koja strukturalno ne odgovara potrebama nove proizvodnje. Takav primer je postojanje potražnje za radnom snagom, s tim što je ono praćeno nekim posebnim zahtevima poslodavaca koje ne zadovoljava postojeći kontigent nezaposlenih na tržištu radne snage, kao što su naprimer, specifično obrazovanje ili specijalnosti, uzrast, pol i sl. To znači da potražnja za radnom snagom ima svoje atribute, svoje specifične zahteve i ukoliko na tržištu rada nema raspoložive radne snagom takvih svojstava onda dolazi do strukturne nezaposlenosti. Elementi strukturne nezaposlenosti mogu biti raznovrsni, ali karakteristika je da kod strukturne nezaposlenosti postoji približni odnos između kvantitativnog obima ponude i potražnje za radnom snagom, ali da postoji nekompatibilnost u pogledu potrebnih kvalitativnih i strukturalnih obeležja. Najznačajniji činioci strukturne nezaposlenosti jesu promene u tehnologiji, jer se uvođenjem nove tehnologije stvaraju nove vrste zahteva s obzirom na profile i stručnost postojećih struktura zaposlenih. 6. Nezaposlenost neuklađenog razvoja karakteriše istovremeno postojanje frikcione, strukturne i ciklične nezaposlenosti, što znači da su svi prethodno pomenuti oblici nezaposlenosti uključeni. Suštinski uzrok ovog tipa nezaposlenosti je neusklađenog razvoja, usled čega dolazi do disproporcija pojedinih struktura
55
proizvodnje i poremećaja unutar radne snage i tržišta rada, tako da njihovo usaglašavanje nije jednostavno niti je često moguće. Nezaposlenost neusklađenog razvoja stavlja u prvi plan neophodnost usklađenja onih faktora od kojih zavisi odnos ponude i potražnje i ravnoteža između različitih resursa u društvu. Ona takođe pretpostavlja takve društvene promene koje obezbeđuju integralni razvoj koji se odnosi na sve trendove, segmente i sektore privrede. Ovaj oblik nezaposlenosti karakteriše masovnost, delovanje brojnih ekonomskih i neekonomskih faktora (sve više se uzima u obzir uticaj faktora tehničkog i tehnološkog razvoja), kompleksnost i postojanost. U literaturi se takođe koriste i termini: primarna i sekundarna nezaposlenost. Primarna se obično vezuje za nezaposlenost nosioca ekonomske funkcije domaćinstva, odnosno porodice, dok sekunardna obuhvata ostale članove porodice, koji se najčešće formalno prijavljuju službama za zapošljavanje zbog neizvesnog radnog statusa ili niskih zarada «glave porodice». Oni su formalno na tržištu radne snage jedino za slučaj da nosilac sigurnosti porodice ostane bez posla ili bez zarade. U literaturi i praksi su razvijeni različiti načini praćenja, merenja i registrovanja nezaposlenosti. Imajući u vidu kriterij nivoa ili izraženosti (merene stopama nezaposlenosti) pojave nezaposlenosti ona se deli na: 1. nisku, prosperitetrnu ili elastičnu, sa stopom do 2,5%, 2. srednju, vezanu za probleme neefikasnosti i stopama između 2,5t i 5% i 3. visoku, sa stopama iznad 10%. Kombinacijom karateristika nezaposlenosti i njenog trajanja dobija se sledeća potpunija klasifikacija: 1. Nezaposlenost niskog intenziteta, koju karakterišu stabilizovane strukture nezaposlenih neprilagodljivih i nefleksibilnih u odnosu na zahteve tržišta radne snage, ravnoteža između kratkotrajne i dugotrajne nezaposlenosti sa stopama do 2,5%. 2. Srednje intenzivna nezaposlenost, koja je, u principu, kratkotrajna, prolazna, frikcionog tipa, selektivna u odnosu na grane delatnosti i na nivou između 2,5 i 5%. 3. Intenzivna heterogena nezaposlenost, pogađa različite struke i grane delatnosti, kraćeg je trajanja i sa nivoom između 5 i 10%. 4. Intenzivna raširena nehomogrena nezaposlenost, pogađa takođe različite profesije, grane proizvodnje ili delatnosti, ali je raširena i srednjeg trajanja sa stopama između 10 i 15%. 5. Opšta, raširena i homogena, koja je opšta jer obuhvata sve struke, grane i delatnosti, dugotrajna, raširena i sa stopom iznad 15%. II 3. Neki značajniji uzroci nezaposlenosti Nezaposlenost kao društvena devijacija spada u red onih pojava za koje je podjednako značajno poznavanje kako uzroka tako i posledica. Uzrocima nezaposlenosti se prvenstveno bavila ekonomija. Međutim, ekonomija sama nije u stanju da do kraja definiše sve karakteristike nezaposlenosti, niti da izuči sve relevantne uzroke ove pojave, jer se među činiocima koji određuju ovu pojavu nalaze i oni koji ne spadaju u sferu ekonomije. Upravo zato ekonomiji je potrebna pomoć drugih nauka da bi mogla da objasni problem ponude i potražnje odnosno neravnotežu između ova dva
56
procesa koja je neposredni proizvođač viška nezaposlenih radnika. Među teorijama koje su se bavile uzrocima i nastankom nezaposlenosti iskristalisala su se tri ključna teorijska pravca u oblasti ekonomije. 1. Klasične ekonomske teorije se baziraju na zakonu tržišne ravnoteže i nezaposlenost objašnjavaju kao poremećaj na tržištu rada, s tim što one kao ključni uzrok nezaposlenosti nalaze u ponašanju nezaposlenih, koji ne pristaju da rade za platu koja im se nudi. Naime, u vreme liberalnog kapitalizma očekivalo se da radnici, koji nude svoje usluge na tržištu rada, treba da pristanu da rade za što nižu cenu, jer bi to motivisalo poslodavce da zaposle što veći broj ljudi. Međutim, po mišljenju klasičnih liberalnih ekonomista, problem je u nezaposlenima, koji nisu spremni sa se ravnaju po zakonu tržišta, pa stoga i postaju nezaposleni. Drugim rečima, predstavnici klasične ekonomske teorije smatraju da je nezaposlenost posledica lošeg izbora onih koji su izašli na tržište rada, i upravi zbog toga dolazi do poremećaja na tržištu rada. 2. Marksistička teorija predstvalja prvu kritiku klasičnih ekonomskih teorija. Klaisici ove teorije, Marks i Engels, ukazali su na činjenicu da nezaposlenost nije slučaj volje, niti posledica lošeg izbora, već da izvire iz suštine načina proizvodnje, koji razvijajući sredstva za rad neminovno i stalno proizvodi višak radne snage. Prema tome, nezaposlenost je imanentna kapitalističkom načinu proizvodnje, conditio sine qua non, n jenog opstajanja i reprodukcije. Prema tome ona je primarno ekonomska, a ne psihološka činjenica i ima primarno strukturalni karakter. S druge strane, sistem reprodukciije u kome postoji višak radnika u formi nezaposlenih služi kao sredstvo pritiska na uspostavljanje nižih cena radne snage, jer one ne mogu nekontrolisano da rastu pošto bi se time ugrozila konkurentnost na tržištu zbog visoke proizvodne cene roba. Istovremeno nezaposlenost u građanskom društvu ima i svoj funkcionalni aspekt jer omogučuje reprodukciju odnosa rad - kapital, zasnovanog na privatnom vlasništvu. Upravo ova dva elementa sistema kapitalističke proizvodnje predstavljaju neprestani i ključni izvor nezaposlenosti. Klasici marksizma smatrali su da iskorenjivanje nezaposlenosti u kapitalizmu nije moguće, jer je bitno svojstvo i promotor ovog načina proizvodnje. Oni su stvorili i specifičnu istorijsku projekciju jednog drugačijeg načina proizvodnje – komunističkog u kome će svi ljudski potencijali biti iskorišćeni. 3. Keynesova makro ekonomska teorija zasnovana je na teorijskoj postavci da tržište nije svemoguće i da ono nije jedino koje može da obezbedi ravnotežu ponude i potražnje, već da je moguće i neophodno uticati na ponudu i istovremeno podsticati zapošljavanje. Ova teorija se u okviru ekonomije javlja nakon velike ekonomske krize, koja je kao posledicu imala masovnu nezaposlenost i pad u bedu i siromaštvo velikog broja radnika, što je rezultiralo velikim socijalnim nemirima i potresima, koji su destabilizovali ekonomiju. Kao rezultat toga javlja se ekonomska i socijalna politika čiji je cilj da se preko selektivnih socijalnih prestacija podstiče agregatna tražnja čime se podstiče ponuda (proizvodnja), ali uz uslov da socijalne prestacije ne pasiviziraju i ne smanjuju motivaciju radnika za radom i prihvatanjem određene cene rada. 4. Neoklasična teorija polazi od pretpostavke postojanja izvesne fleksibilnosti svih tržišta, uključujući i tržište radne snage. Zastupnici ovog shvatanja smatraju da uspostavljanje savršeno konkurentske nadnice za sve radnike eliminiše mogućnost
57
pojave nezaposlenosti, sem one koja je voljna, odnosno predstavlja slobodni izbor radnika. Dobrovoljnom se smatra i onaj tip nezaposlenosti kada radnici odbijaju da prihvate sniženje nominalnih nadnica ili onu naknadu koja odgovara smanjivanju granične produktivnosti rada. Pojava nefleksibilnosti tržišta rada dovodi u određenim situacijama do nepodudarnosti interesa poslodavaca i radnika, usled čega je zaposlenost ispod društveno optimalnog nivo i dolazi do nezaposlensti. Tome doprinosi i tretiranje rada kao kvazi fiksnog proizvodnog faktora (Stojanović, 1997). 5. Monetaristička teorija, čiji je tvorac Milton Friedman, reafirmiše u potpunosti ideju slobodnog tržišta u svim njegovim aspektima (Friedman, 1996). Po ovoj teoriji, jedino potpuno slobodno tržište lišeno bilo kakvih intervencija, može obezbediti postizanje ekonomskog optimuma. Delovanje tržišta, uključujući i tržište rada je dugoročno, te se moraju eliminisati svi mehanizmi koji sputavaju slobodno delovanje svih tržišta. Nezaposlenost je rezultat neravnoteža koje nastaju usled mešanja ili sputavanja delovanja slobodnog tržišta. Milton smatra da u svakoj privredi postoji prirodna stopa nezaposlenost, koja označava, u stvari, ravnotežu odnosa između ponude i potražnje za radnom snagom i odnosa prema nadnicama. Što je neka privreda efikasnija ova stopa je niža. Mešanjem države u odnose ponude i potražnje, naprimer pokušajima sniženja stope nezaposlenosti ispod njene prirodne granice (definisane odnosima na tržištima kapitala, roba, radne snage) ili davanjem materijalnih prestacija za slučajeve nezaposlenosti, samo remeti odnose, proizvodi inflaciju i usporava ekonomski rast. Uprkos značajnim kvalitetima, nesumljivim tačnostima, ali i nedostacima ovih teorija, teško je u današnjim uslovima ukupne globalizacije ekonomskih, političkih, pa i socijalnih odnosa, primeniti njihova saznanja u praksi suzbijanja nezaposlenosti. Izvesno je da rešenja klasične teorije premeštaju nezaposlenost na svetsku ekonomsku periferiju, ali ne razrešavaju brige oko ovog problema ni razvijene države. Marksističke teorije mogu biti relevantne za razumevanje prirode uzroka, ali su suviše jednodimenzionalne za razumevanje savremenih ekonomskih odnosa i tužačenje uzroka nezaposlenosti. Ideje o razrešenju problema su se tek pokazale nedelotvornim, jer nigde u praksi nisu realizovane, uprkos pokušajima ukidanja kapital odnosa i uspostavljanja drugačijeg tipa svojinskih odnosa u socijalističkim društvima. Keynesove ideje pokazale su se delotvornim u nekim periodima stabilnog funkcionisanja privrede i socijalne politike države blagostanja, danas ih veoma teško primeniti, bar na nivou globalne svetske nezaposlenosti. Savremeni analitičari i istraživači upozoravaju na globalne dimenzije i uzroke nezaposlenosti (Ronald G. Ehenberg, Robert S. Smith, 1988). Glavni generatori savremene nezaposlenosti, koja ima obeležja, masovne, strukturalne, trajne i sveobuhvatne pojave, su pre svega globalne ekonomske promene, koje su uprkos ukupnom ekonomskom razvoju proizvele čitav niz negativnih nuzpojava, među kojima je i nezaposlenost. Tako naprimer, Jordan tvrdi da su multinacionalne kompanije razvijale proizvodne kapacitete visoke tehnologije i intenzivnog i efikasnog kretanja kapitala u visokorazvijenim zemljama, dok su industrijske kapacitete klasične industrijske i samo deo sofisticirane moderne proizvodnje preusmerili ka zemljama u razvoju sa niskim cenama radne snage, slabom ekološkom kontrolom i nesmetanom mobilnošću kapitala (Jordan, 1996). Naravno, ključni motiv multinacionalnih kompanija je što brža i jeftinija oplodnja i povratak kapitala. Doduše, u nekim od zemalja, koje su doživele razvoj intenzivne tehnologije komunikacija, multinacionalne kompanije su ulagale i u ovaj visokoproduktivan tip proizvodnje iz več pomenutih
58
ekonomskih i sličnih razloga, ali tako da je ovima, po pravilu, ostajalo premalo za reinvestiranje u sopstveni razvoj. Zahvaljujući globalizaciji ekonomskih odnosa i svetske ekonomije, u međunarodnoj podeli rada oformile su se tri grupe zemalja: visokorazvijene u kojima restruktuiranje radne snage ide ka uslugama, specijalizacijama i izvozu znanja i tehnologije; periferne zemlje i regioni u razvoju, sa tradicionalnom zavisnošču svake vrste i veoma visokom nezaposlenošću i države ili regioni u tranziciji (većinom bivše socijalističke države) sa takođe manje više visokim stopama nezaposlenosti, nasuprot prethodno postojećoj politici pune zaposlenosti (Scarpatti, Andersen, O' Toole, 1997). Drugi univerzalni set novih uzroka nezaposlenosti su tehnološke promene. Mnogi smatraju da uvođenje elektronskih kola zasnovanih na poluprovodničkom čipu predstavlja značajnije otkriće nego što su u tehnološkom, organizacionom, ekonomskom i socijalnom smislu predstavljali pronalasci točka ili parne mašine. Pronalazak i upotreba mikročipova proziveli su neslućene promene u efikasnosti i produktivnosti proizvodnje, u karakteru radnog mesta, strukturalnim i drugim zahtevima u odnosu na radnu snagu, opcije neslućenih komunikacija i transakcija i stvorile ogromne mogućnosti daljinskog upravljanja, ne samo proizvodnim, već i drugim procesima. Sa aspekta nezaposlenosti naznačajnija strukturalna posledica savremenih tehnoloških promena jesu smanjenje potrebe za radnom snagom i specifični zahtevi u pogledu njenih struktura i tipova, što je prvi slučaj u istoriji tehnoloških revolucije. Za razliku od svih prethodnih revolucija, koje su bile praćene povećanim potrebama za novom radnom snagom, ali i za njenim bitnim strukturalnim promenama, ova počiva na smanjenim potrebama ali i posebnim zahtevima u pogledu kvaliteta i strukture radne snage. Treća globalna grupa uzroka vezana je za promene u politici radne snage i uvođenje tržišnih mehanizama u sistemima osiguranja za slučajave nezaposlenosti i zaštite nezaposlenih. Suština je o merama koje stimulišu bilo kakvo radno angažovanje, ne nužno i permanentno zapošljavanje, veoma kratko zadržavanje u statusu nezaposlenog i uvođenje destimulativnih materijalnih davanja i drugih prestacija, u odnosu na plaćeni rad. Ove mere bi, u principu, trebalo da podstiču konkurentnost na tržištu radne snage, a time i povećanu produktivnost. Međutim, one na specifičan način formiraju takozvanu prikrivenu nezaposlenost ili podzaposlenost. Reč je radnom angažovanju, zapošljavanju i projektima sa skraćenim vremenom, povremenim poslovima, čestim promenama aktivnosti, obavljanju više parcijalih poslova istovremeno i sl. Fragmentacija rada, smanjenje obima klasičnog industrijskog rada, samozapošljavanje, obrazovanje manjih delatnh jedinica naspram ogromnih inudstirijskih preduzeća, skoro ukidanje klasičnog tipa radnog mesta i druge promene u tipovima radnih mesta i zapošljavanja smanjuju snagu sindikalnog organizovanja i samozaštite radne snage. Liberalizacija uslova zapošljavanja i standardizacija obrazovanja trebalo bi da potpomognu prostornu i međudržavnu mobilnost radne snage. Na taj način se međutim, još više naglašavaju tržišni mehanizmi politike radne snage i zapošljavanja, a time i nezaposlenosti. Ovo tim više, što se očekivanja da će potrebe za uslugama i korišćenjem slobođenog vremena smanjiti broj nezaposlenih usled tehnološkog razvoja nisu još oplodotvorila u praksi, tako da i najrazvijenije zemlje imaju manje ili više stope nezaposlenosti. Pored ovih globalnih uzroka na pojavu i karakteristike nezaposlenosti utiču i posebni ekonomski, tehnološki, politički i drugi uzroci pojedinih država ili regiona u
59
zavisnosti od toga kom tipu ekonomskih i političkih sistema pripadaju kao i drugih istorijski uslovljenih okolnosti (Čekerevac, 2002). II 4. Nezaposlenost u Srbiji Nezaposlenost u Srbiji na početku trećeg milenijuma ima obeležja nezaposlenosti neusklađenog razvoja. Ona je istovremeno sistemska, dugotrajna i univerzalna. S druge strane, ona ima obeležja opšte, raširene i homogene nezaposlenosti. Nezaposlenost je posledica dugogodišnje ekonomske regresije i stalnog smanjenja privrednih i drugih delatnosti, što je kao posledicu imalo dugogodišnje smanjivanje potražnje za radnom snagom. Naravno, nikako se ne sme zanemariti ni uticaj političkih i drugih faktora koji su, generirajući društvene krize, uvećali i obim nezaposlenosti. Istorijski gledano, Srbija nije imala izražene probleme nezaposlenosti sve do sredine šezdesetih godina XX veka, zahvaljujući politici pune zaposlenosti uz rizike koje takva politika nosi (naprimer, niska produktivnost rada i nekonkurentnost na međunarodnom tržištu). Nakon izvesne liberalizacije i uvođenja nekih segmenata tržišnih zakonitosti krajem šezdesetih godina, broj nezaposlenih u Srbiji dostiže cifru od oko sto hiljada. Krajem sedamdesetih ovaj broj se učetvorostručuje, da bi na kraju XX veka bio preko 700 hiljada (2000. godine službeno je registrovano 721 795 nezaposlenih). Imajući u vidu procese svojinske, tehnološke i organizacione transformacije, ne samo privrede, već celine organizacije društva prognoze upućuju na rast nezaposlenosti u skoroj budućnosti. Ovde se još uvek nema u vidu tehološka nezaposlenost nove tehnološke ere, koja, što se tiče Srbije, predstavlja neodređenu budućnost. Pošto postoje različite metode merenja nezaposlenosti, prava saznanja o njenom obimu u Srbiji moguće je steći jedino analizom podatka o radno aktivnom stanovništvu, registrovanoj zaposlenosti i nezaposlenosti i procenjenoj zaposlenosti i nezaposlenosti (Zajić, 1998). U poslednjoj deceniji XX veka u Srbiji se beleži smanjivanje obima zaposlenosti za oko 2% godišnje, tako da je 2000. godine broj zaposlenih činio samo 80% od ukupno zaposlenih 1990. godine (SZS, 2001). Na drugoj strani, na osnovu anketa o radnoj snazi, koje se obrađuju na osnovu definicija Međunarodne organizacije rada, broj realno angažovanih iznosi oko 20% više u odnosu na broj zvanično registrovanih zaposlenih (SZS, 2001). Tako je na osnovu ove ankete zaključeno da je od nešto više od 6 miliona stanovnika starijeg od 15 godina bilo aktivno oko 3,5 miliona, od čega samo nešto više od dva miliona bilo zaposleno. Iz ovoga se može zaključiti da postoji jedan broj radno angažovanih koji nisu legalno zaposleni (zaposleni na crno, siva ekonomija i sl.). Uz sve ovo, stvar se komlikuje postojanjem, podzaposlenosti ili prikrivene nezaposlenosti, koja je uočena još pre nekoliko decenija. Procene podzaposlenosti u 1990. godini bile su između 20% (Mencinger, 1990) i 25% (SIV, 1990). Kada se u ovim procenama koriste koeficijenti korišćenja kapaciteta onda se ovi procenti značajno uvećavaju (Jovičić, 1997). Neki autori su na bazi kojeficijenta zaposlenosti (odnos između registrovane zaposlenosti i društvenog proizvoda izračunali da je prikrivena nezaposlenost na nivou 65% (Dinkić, 1997). Sve u svemu, ukoliko se kao prosečan višak zaposlenih uzmu i podaci za društvene delatnosti i državnu administraciju procenjuje se da je prikrivena nezaposlenost na početku XXI veka činila oko jedne trećine ukupno zaposlenih.
60
Bez obzira na to kojim metodama se izračunavala nezaposlenost u Srbiji, ona je u svakom slučaju visoka. Njene strukturalne karakteristike (u pogledu kvalifikacionih, obrazovnh, polnih, uzrasnih i drugih svojstava) su homogenizovane i relativno ustaljene, zahvaljujući dugom trajanju nezaposlenosti. Tako su među nezaposlenima dominirajuće zastupljene žene (oko 57%), oko 66% onih prvi put traži zaposlenje, dok najveći broj nezaposlenih ima srednju školsku spremu (oko 70%) ili završenu osnovnu školu (skoro 20%). Iako ima mali udeo nije za zanemarivanje ni zastupljenost nezaposlenih sa višom i visokom stručnom spremom - oko 6% ( Krsrtić, Stojanović, 2001). O dužinu trajanja nezaposlenosti najbolje govore podaci o tome da nešto više od 80% nezaposlenih čeka na posao duže od jedne godine, s tim što je za skoro jednu trećinu period čekanja duži od pet godina (SZS, 2001). Na neke od uzroka nezaposlenosti ukazuju saznanja da je oko 60% nezaposlenih, koji su ranije radili, ostali bez posla kao tehnološki višak ili zbog likvidacije firme. Nezaposlenost kao rezultat svojinskih, teholoških i sličnih transformacija tek će biti registrovana u budućnosti. Bilo kako bilo, samo na osnovu ovih izabranih podataka može se zaključiti da nezaposlenost u Srbiji predstavlja veoma ozbiljan socijalni i ekonomski problem, koji zahteva ne samo ozbiljnu reformu politike zapošljavanja i zaštite nezaposlenih, već celoviti projekt ekonomskih, političkih i socijalnih reformi. Nezaposlenost se ne može ublažavati jedino ekonomskim, socijalnim ili političkim merama, već celovitom politikom društvenog razvoja. II 5. Društvena reakcija na nezaposlenost Izbor interventnih mera, kao načina reakcije na nezaposlenost, zavisi od tipa nezaposlenosti i udela njegovih pojedinih segmenata u ukupnoj nezaposlenosti neke države, ali i čitavih regiona, ili delova sveta. Ukoliko je u pitanju frikciona nezaposlenost, intreventne mere služe da se smanji vreme susretanja interesa poslodavaca i radne snage. U situacijama dominirajućeg udela ciklične u ukupnoj nezaposlenosti neke države ili regiona, interventne mere moraju biti usmerena ka podsticanju i oživljavanju proizvodnje. U slučajevima dominantno izražene strukturne nezaposlenosti, kao posledice razvoja tehnologije i novih tehničkih sredstava, onda bi interventne mere trebalo da budu usmerene prema programima prekvalifikacije i nove obuke radnika, čije profesionalno znanje i iskustvo nisu upotrebljivi u novim tehnološkim uslovima. Kada je reč u uticaju moderne tehnologije na obim i karakteristike nezaposlenosti treba reći da postoji opasnost da njen razvoj smanjuje potrebe za radnom snagom i traži zamenu živog rada drugim sredstvima. Na drugoj strani, savremena tehnologija zahteva stalnu dinamičnost i prilagodljivost radne snage, kao što neprestano postavlja specifične kvalitativne zahteve u pogledu njenih svojstava. Zbog toga su neophodne takve osmišljene mere kojima bi se uspostavila ravnoteža između razvoja tehnologije i unapređivanja ljudskog rada. Uz sve ovo, otvara se i pitanje razvoja mogućnosti angažovanja živog rada u nekim novim sektorima delatnosti, pre svega raznovrsnih usluga. Za dobru politiku redukovanja nezaposlenosti pojedinih država neophodno je postojanje dugoročnih koncepcija celovitog društvenog razvoja i dobra i organizovana intervencija u pravcu uspostavljanja ravnoteže između različitih ciljeva i činilaca razvoja, što je pretpostavka i uravnoteženja odnosa izmedju potreba proizvodnje (poslodavaca) i potreba radne snage (Daniel Fleming, Pauli Kettunen, Henrik Soborg,
61
Christer Thornqvist editors, 1998). Pritom se moraju imati u vidu i globalni ekonomski odnosi i mesto svake države u međunaronoj privredi i globalnoj podeli rada. Uopšteno rečeno, da bi se nezaposlenost redukovala neophodno je da se kroz društveni razvoj usaglasi ravnoteža ponude i potražnje i da postoji odgovarajući sistem mera usmeren na zaštitu nezaposlenih od radikalnnih promena u životnim situacijama, koje bi ih mogle dovesti u zonu rizika iz koje izviru razne patološke pojave vezane za nezaposlenost. Postojeće politike i reakcije na nezaposlenost mogu se podeliti na dve opšte karakteristične grupe: 1. Pasivne mere suzbijanja nezaposlenosti, najčešće u formi novčanih transfera i nekih vidova usluga i podrške (materijalne prestacije, zdravstvena zaštita i podrška porodicama u slučajevima nezaposlenosti). Razvijenije države imaju sisteme socijalnog obezbeđenja, koji podrazumevaju formiranje institucija za zbrinjavanje nezaposlenih i sisteme osiguranja nezaposlenih kao i postojanje specifičnih oblika podrške i zaštite nezaposlenih i njihovih porodica, među kojima je posebno značajna zdravstvena zaštita, novčane naknade za vreme trajanja nezaposlenosti itd. Nerazvijene države obično zbrinjavaju nezaposlene u okviru opštih mera socijalne zaštite povodom različitih slučajeva socijalne ugroženosti, i one, po pravilu, nisu specifično definisane u odnosu na potrebe i probleme nezaposlenih i njihovih porodica. Međutim, ovaj nivo zaštite nije dostatan niti dovoljno efikasan, posebno u slučajevima strukturalne, visoke i prikrivene nezaposlenosti, zato što ne pogađa uzroke, već samo neke posledice nezaposlenosti. 2. Programi aktivne politike zapošljavanja imaju za cilj pružanje podrške nezaposlenima kako bi se ojačala njihova tržišna pozicija. U osnovi u praksi javljaju tri opšta tipa ovakve intervencije: • klasičan oblik intervencije u vidu besplatne službe za posredovanje u zapošljavanju, • mere koje potstiču potražnju za radnicima ( na primer, programi preko kojih se za određene grupe nezaposlenih poslodavcima daju neke vrste beneficija kako bi ove zapošljavale) i • intervencija koja se sastoji u podršci nezaposlenima tako što se jačaju njihovi radni kapaciteti i konkurentnost (prekvalifikacija, dokvalifikacija i sl.). Programi socijalne politike usmereni su najčešće ka podsticanju i ostvarivanju mera aktivnog zapošljavanja i smanjenju udela klasičnih novčanih transfera, čiji je cilj jedino očuvanje materijane situacije nezaposlenih i njihovih porodica, dok traje nezaposlenost, ali su istovremeno često destimulativne u pogledu ponovnog zapošljavanja i prihvatanja onih mogućnosti radnog angažovanja koji se nezaposlenima nude na tržištu.
62
Glava III KRIMINAL III 1. Kriminal i društvene devijacije U klasičnim socijalnopatološkim shvatanjima kriminal se uzima kao tipični primer društvene devijacije. Kriminal je predmet interesovanja pre svega, kriminologije, ali se izučava i u okviru nauke o društvenim devijacijama kao poseban skup heterogenih devijacija. Kriminal je skupni naziv za različite tipove društvenih devijacija, kojima je zajedničko kršenju pozitivno-pravnih društvenih normi ponašanja, na koje društvo reaguje sankcijama. Zajedničke karakteristike različitih devijacija, koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivičnih dela. Naime, svako krivično delo ima formalni i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava suština kriminala kao devijacije. Formalni aspekt krivičnog dela sastoji se u činjenici da ja krivično delo ljudska aktivnost (činjenje ili nečinjenje), koje se sastoji u kršenju zakonom propisanih (krivično-pravnih) normi. Devijantnim se smatra samo ono ponašanje koje je kao takvo određeno pozitivnim propisima - krivičnim zakonodavstvom. Materijalni aspekt krivičnog dela tiče se njegovog sadržaja, a time i sadržaja kriminala. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrožavanju određenih društvenih vrednosti, koje su zakonom zaštićene kao posebno društveno značajne. Zaštita ovih vrednosti obezbeđuje se putem sistema društvenih sankcija. Treći element klasičnog shvatanja devijacija u krivično-pravnom smislu čini društvena reakcija na takva ponašanja i ona se ispoljava u vidu različitih krivičnih sankcija. Krivično delo je dakle, svako ono činjenje ili nečinjenje, koje je definisano zakonom kao zabranjeno, jer ugrožavaju određene društvene vrednosti. Pošto takva ponašanja predstavljaju opasnost po društvo ono na njih reaguje krivičnim sankcijama, koje su takođe zakonom definisane za svako krivično delo posebno. Polazeći od ovih pravnih pretpostavki Milutinović na sledeći način definiše kriminal: «Prema tome, sve one aktivnosti (i propuštanja) koje ugrožavaju u određenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra – u materijalnom i moralnom smislu, koja pripadaju tim pojedincima, raznim društvenim organima i organizacijama kao i društvu uzev u celini, a koje su inkriminisane u važećem kazneno-pravnim normama jedne zemlje, smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. Njihovi izvršioci se uzimaju na određenu krivičnopravnu odgovornost i podležu odgovarajućim sankcijama i merama za njihovo izvršenje.» (Milutinović, 1988). U literaturi se nailazi na brojne rasprave i različite definicije i shvatanja kriminala (Williams, 1991). Oni se kreću od insistiranja na čisto pravnim definicijama (samo one delatnosti inkriminisane zakonom za koje je po posebnoj proceduri, takođe uređenoj zakonom, izrečena neka od sankcija), do shvatanja da se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljniji vidovi krešenja društvenih normi, bez obzira na to da li su poznati njihovi izvršioci i da li im je za to izrečena odgovarajuća sankcija ili ne. Između ova dva ekstremna shvatanja, javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazmevaju ona društveno štetna i neprihvatljiva ponašanja koja su registrovana od
63
strane odgovarajućih državnih organa, bez obzira na to da li su počinioci znani i da li su prema njima izrečene sankcije. Svako od ovih shvatanja ima svoje dobre i loše strane. Promenjivost društvenih normi, kao posledica društvenog kretanja i promena društvenih vrednosti, predstavlja glavni problem u definisanju sadržaja kriminala, zbog čega se najčešće ipak pribegava pravnim definicijama, zbog njihove pragmatičke prirode. Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove društvene opasnosti, odnosno pitanje granice kada neko ponašanje pojedinaca značajno ugrožava neki vrednosni i normativni poredak. Mill je pokušao da to odredi jednom najopoštijom definicijom kojom se istovremeno štiti društvo i pojedinci, potencijalne žrtve, ali i sloboda pojedinaca: «Moć se može primeniti nad nekim članom civilizovane zajednice, mimo njegove volje, jedino u cilju sprečavanja štete drugima. Njegovo lično dobro, fizičko ili moralno, nije dovoljan garant za to.»(Mill, 1974). Sociologiju devijantnosti interesuje kriminal kao specifičan skup definisanih i službeno utvrđenih društvenih devijacija, bez obzira na to da li su njihovi počinioci poznati ili ne, i da li su prema njima preduzete društvene sankcije. Veoma dugo i posebno u klasičnim socijalnopatološkim teorijama, kriminal je izjednačavan sa celinom devijacija. Zbog toga se u pozitivističkim shvatanjima kriminal smatra idealnim tipom devijacije – svaka pojava sukobljavanja sa društvenim normama i vrednostima, koja za sobom povlače neodobravanje i društvenu reakciju. Međutim, u svim organizovanim društvima krivično pravo štiti samo neke posebno značajne društvene vrednosti, što znači da je ovo područje prava promenljivo i različito za pojedina globalna društva (države). Vrednosni aspekt krivičnog prava ukazuje na to da svaka država štiti one vrednosti za koje je posebno zainteresovana, čime se, u osnovi, definišu sadržaji ovih devijacija (Moore, 2002). Pojam kriminala može se definisati u užem i širem smislu. U užem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivična dela na nekoj teritoriji (naselje, pokrajina, država) i u određenom vremenskom periodu (dan, mesec, godina, decenija). U širem smislu kriminal se odnosi na sva ponašanja kojima su prekršene krivično-pravne norme, bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne, da li je prema njima pokretan krivični postupak i izrečene sankcije ili ne. Ovako šire shvaćen pojam takođe ima svoje prostorne i vremenske dimenzije, ali je manje društveno uočljiv. Savremeno krivično pravo najčešće štiti: 1. društveno-pravni i politički sistem, tako što određuje one krivično-pravne norme čiji je cilj zaštita društvenog poretka, 2. neke opšte humane vrednosti, kao što su život i telesni i lični integritet čoveka, 3. imovina, s tim što po pravilu, građanska društva u prvi plan stavljaju neprikosnovenost i zaštitu privatne - lične imovine, dok su socijalistička društva na poseban način štitila društvenu imovinu, 4. ekonomski sistem, odnosno konkretni tip ekonomskih odnosa, 5. od posledica savremenog tehnološkog razvoja (posebno se to odnosi na norme ponašanja u saobraćaju i zaštitu čovekove okoline), 6. lična, građanska, ekonomska, socijalna i druga prava ljudi itd.
64
Sem ovih svako društvo ima još neke posebne vrednosti koje štiti. Iako je kriminal tipična devijacija sa aspekta klasičnih teorija, ne sme se izgubiti iz vida činjenica da krivično zakonodavstvo samo jednim delom štiti neke opšte društvene vrednosti, dok u osnovi izražava i štriti interese vladajućih struktura i slojeva. To istovremeno znači da relativnost krivičnopravnih normi utiče i na relativnost kriterijuma za definisanje ovako definisanih devijacija, što pored ostalog, otežava istraživanje zajedničkih karakteristika kriminala u različitim državama. Stvari se još više komlikuju postojanjem različitih kaznenih politika (sistem izricanja i primene sankcija) usled čega zvanično utvrđene strukture i kretanje kriminala zavise od reakcije i efikasnosti pravosudnih i drugih organa (Milutinović, 1984). Naime, poznato je da postoji velika razlika između kriminala formalno utvrđenog kroz delatnost odgovornih državnih organa (policija, pravosudni organi) i kriminalne realnosti, koja je mnogo bogatija, ali nedovoljno poznata. Poznato je takođe, da postoje značajne razlike izmedju broja učinjenih i prijavljenih krivičnih dela, na jednoj strani, i pokrenutih krivičnih postupaka i izrećenih sankcija, na drugoj, što znači da postoje značajne razlike izmedju realnog i službeno utvrđenog kriminala. Neke procene govore o tome da veliki broj krivičnih dela ostane neotkriven, da se u oko 40% slučajeva ne pokrene krivični postupak i da se u 20 do 30% slučajeva ne izrekne nikakva sankcija. Na osnovu ovoga se može zaključiti da je tamna brojka kriminala velika i da to iskrivljuje sliku o društvenim devijacijama, ukoliko se izjednačavaju i posmatraju kroz kriminal. To se najbolje vidi na primeru statističkog kretanja kriminala u Srbiji izraženog u vidu stagnacije do početka devedesetih godina nakon čega je došlo do njegovog rasta pod dejstvom društvenih kriza i raspada prethodne države. Taj porast ne odražava međutim, realno kretanje kriminala u praksi, jer sva istraživanja pokazuju da između društvenih kriza i kriminala postoji visoka korelacija i uslovljenost: što je izraženija društvena kriza, naročito ekonomska i socijalna, viši je nivo kriminala uopšte i nekih njegovih vidova (na primer imovinskog). Uticaj društvene reakcije na kretanje kriminala ispoljava se kroz činjenicu da u periodima društvenih kriza raste tolerancija prema nekim tipovima kriminala dok se zaoštrava odnos prema nekim drugim. U vreme društvenih kriza dolazi naročito do porasta organizovanog uz rastući masovni neorganizovani kriminal. Poznato je da se i kriminalna politika menja i da to utiče na službeno i ortodoksno pravno registrovan kriminal, koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. Takođe je poznato da se oštrica mača pravde češće obruši na marginalizovane i siromašne društvene slojeve nego na pripadnike vladajućih, moćnih i bogatih struktura društva. Tako naprimer, Moore pokazuje kako je najnovija promena kriminalne politike u SAD-u skoro duplirala broj osuđenih na zatvorske kazne, obuhvatajući dominirajuće obojeno i siromašno stanovništvo (Moore, 2002). III 2. Klasifikacije i oblici kriminala Naopštije rečeno, ne postoje neke opšte prihvaćene klasifikacije kriminala, što je i logično imajući u vidu postojanje i promenljivost različitih sistema krivičnog prava i sankcija. Zahvaljujući ovome najčešće se klasifikacije kriminaliteta vezuje se za vrste krivičnih dela, odnosno suštinske sadržaje vrednosti koje se štite krivično-pravnim sistemom. U praksi, pa i u teoriji najčešće se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog, privrednog, političkog, odnosno krvnih, seksualnih i druge delikata. Ove
65
klasifikacije imaju praktičnu namenu i počivaju na zakonskim klasifikacijama krivičnih dela u pojedinim zemljama. One su ograničeno upotrebljive u naučne svrhe, jer je skoro nemoguće doći do usaglašene i uporedive klasifikacije, kao što se razlikuju sadržaji krivičnih dela označeni u različitim nacionalnim zakonodavstvima. Najopštija podela kriminaliteta je na: primarni, kojim su obuhvaćeni svi pravosnažno osuđeni izvršioci krivičnih dela i recidivizam (povrat), koji podrazumeva ponavljanje krivičnog dela, s tim što se i sam pojam povrata različito određuje u zakonodavstvima pojedinih država, pa i u kriminološkoj teoriji. Obično se razlikuju dve podvrste povrata (recidivizma): opšti povrat, kojim se označava ponavljanje krivičnog dela druge vrste u odnosu na krivična dela za koje je neko osuđen prvi put, odnosno ponavljanje raznovrsnih krivičnih dela, i specijalni povrat, koji podrazumeva ponavljanje krivičnog dela iste vrste, odnosno ponavljanje istovrsnih krivičnih dela. Ova druga vrsta povrata smatra se društveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. Po pravilu, postoje takođe i krivičnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivičnih sankcija, pošto se smatra da ponavljanje krivičnih dela, pogotovu istorodnih, predstavlja veću društvenuje opasnost (Milosavljević, 1975). Prema tipu i karakteru organizovanosti kriminal se obično razvrstava u sledeće grupe: 1. Neorganizovani kriminal, koji obuhvata najčešće situacione i jedan broj poluprofesionalnih kriminalaca, koji krivična dela čine sami i ne pripadaju nikakvim kriminalnim organizacijama niti su udruženi sa drugima; 2. Poluorganizovani kriminal, koji se javlja u okviru različitih ad-hoc grupa ili bandi, koje nemaju stalnu strukturu već se sastavljaju, po potrebi, od prilike do prilike i 3. Organizovani kriminal. Milutinović (1988) svrstava organizovani kriminal u širu grupu profesionalnog kriminala. Međutim, profesionalnost nije njegovo glavno i distinktivno obeležje, jer postoje i različiti vidovi profesionalnog neorganizovanog kriminala (naprimer: individualno džeparenje, kockanje, falsifikovanje, krađe i sl.). Organizovani kriminal se razlikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhijskoj strukturi, monopolističkoj kontroli i uticaju, zasnovanosti na primeni različitih vidova sile (nasilje, ekonomska, politička, policijska i druga moć), otpornošću na standarde metode i mere suzbijanja kriminala, korišćenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i, iznad svega, visokim ekonomskim interesima i dobicima. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. Tako kineske trijade ili japanske jakuze imaju viševekovnu tradiciju. Slično se može reći za organizovani kriminal u fomi mafije ili Cosa Nostra («naša stvar»), koji je najrazvijeniji u SAD-u. Po mišljenju Albanese-a (1989), visoko struktuirana kriminalna udruženja u Americi javljaju se u tri osnovna tipa: 1. konspirativni široko rasprostranjen model, 2. lokalni model organizovan od strane etničkih rupa (albanski, ruski, italijanski, kineski i drugi klanovi) i 3. preduzetnički tip.
66
U osnovi, može se govoriti o različitim tipovima organizovanja (u nekima je srodstvo osnova, ali motiv kriminalno sticanje bogatstva) i udruživanja čiji je osnovni cilj sticanje putem nelegalnih i kriminalnih delatnosti. Organizovani kriminal karakteriše relativno stabilna struktura i hijerarhijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vođstvom i podelom ”posla” prema specijalizovanim sposobnostima. Poseban vid organizovanog kriminala predstavljaju kriminalni sindikati ili kriminalna udruženja, čija se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata, s tim što im kriminalne delatnosti omogućuju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. Neki autori izdvajaju kao poseban tip oragnizovanog kriminala preuzetnički kriminal (Albanese, 1991). Sadržaji ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsnije, ali najčešće obuhvataju: nelegalnu prodaju i promet oružja, promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opšti plasman roba, koje imaju vrlo visoku potražnju (na primer prodaja droga, prostitucija, trgovina ljudima i ljudskim organima, kockanje i sl.). Ovaj vid organizovanog kriminaliteta često uključuje određene segmente vlasti i poslovnog sveta. Organizovani kriminal u savremenom svetu zadržava većinu svojih tradicionalnih formi, ali se sve više oblikuje kao međunarodni, što ga čini posebno moćnim i opasnim. Međunarodni organizovani kriminal ne postoji kao neki sistem međunarodno struktuirane organizacije. Međutim, njegov međunarodni karakter se izražava u najmanje dva vida: 1. kroz širenje kriminalnih delatnosti pojedinih udruženja preko granica mnogih zemalja i 2. kao povezivanje, udruživanje i podela «posla ili teritorija» različitih kriminalnih organizacija ili udruženja (Goldson and Olson, 1997-98). Neke od ovih kriminalnih organizacija poprimaju razmere i karakteristike međunarodnih kriminalnih korporacija (Watson, 1993). Organizovani kriminal često je povezan sa političkim, jer su poznate mnoge političke afere i povezivanje pripadnika političkih struktura, predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruženjima, kao što su brojni primeri likvidacije političara, predstavnika vlasti i državnih institucija, koji su pokušali da se suprodstave ili organizuju borbu protiv ovog vida kriminala. Među opštim istinama koje su značajne za politiku društva prema kriminalu i za prevenciju treba najpre pomenuti prisutnu kriminalizaciju u međunarodnim političkim, ekonomskim i socijalnim odnosima i visoku primenu ekonomske, političke i vojne moći radi nametanja interesa dominirajućih ekonomskih i vojnih sila, pre svih SAD u svim vrstama međunarodnih odnosa. Na drugoj strani, međunarodni kapital koristi svoje moći i međunarodno uspostavljen ekonomski i politički poredak za grube neokolonijalističke vidove eksploatacije nerazvijenih i tzv. društava u tranziciji podređujući njihove ekonomije svojim interesima i potrebama i brišući lako i bez ustezanja državne i druge granice i prepreke. Opšta kriminalizacija ekonomskih, političkih i drugih društvenih odnosa na međunarodnom planu stvorila je sve snažniju strukturu međunarodnog kriminala, koji ima naglašene ekonomske interese i predstavlja visoko profitabilnu delatnost snažniju od privrede mnogih čak razvijenih zemalja. Međunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske, političke i druge interese nosilaca ekonomske i političke moći najrazvijenijih zemalja i često je samo derivat tih odnosa. Naime, kroz organizovan
67
kriminal se kreće i ovaploćuje visok udeo ukupnog svetskog kapitala ili kapitala pojedinih država i on često predstavlja sredstvo za realizaciju ekonomskih i drugih ciljeva vladajućih struktura. Međunarodni kriminal ima ogromne i neslućene razmere, ali je ponekad teško uočljiv upravo zbog te najneposrednije veze sa "zdravom" ekonomijom, politikom i međunarodnim ekonomskim i političkim procesima. Njegovo bujanje posebno je uočljivo u uslovima međunarodnih kriza, kada inače slabe odbrambeni mehanizmi društva, ključne društvene institucije su takođe u krizi a moć javnog mnenja opada tako da su bitno sužene kako mogućnosti formalne tako i neformalne reakcije. Istovremeno, takva vremena lako regrutuju "vojnike" za međunarodne kriminalne aktivnosti, među žrtvama kriza i očajnike socijalne nemoći i nedaća. Koliko je međunarodni kriminal moćan, neposredno inkorporiran u prirodu međunarodnih i nacionalnih ekonomskih, političkih i drugih društvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i naročito prometa oružja, trgovine sirovinama i posebno energentima, proizvodnje i prometa droga, prostituciji i uslužnim delatnostima vezanim za seksualne devijacije, uključujući i pornografiju, kockanje i kockarske igre, međunarodni terorizam i sl. Ove tvrdnje najbolje ilustruje podatak da samo pet italijansko-sicilijanskih porodica u Njujorku sa oko 900 članova i oko 9000 pridruženih ostvaruje više od milijardu dolara godišnje kroz nezakonite aktivnosti različitog tipa (Cook, 1991). Procenjuje se da različite kriminalne organizacije širom sveta poseduju oko hiljadu milijardi dolara vlasništva i da godišnje «poslovno» obrću kapital vredan oko petsto milijardi. Sem međunarodnog terorizma, koji se primarno ima neke poliitčke ciljeve i ima specifične uzroke, sadržaje i posledice, svi ostali tipovi međunarodnog kriminala su sve rašireniji, stvaraju i angažuju ogroman kapital, uključuju veliki broj formalnih i neformalnih struktura i ljudi. Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen međunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti, organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprečavanja i borbe protiv kriminala. Problem je još složeniji zbog toga što su međunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju predstavnike ili institucije ekonomske, političke i druge vlasti, što čini efikasnost društvene reakcije još manje mogućom i efikasnom. Međunarodni i nacionalni kriminalni sindikati ili pojedini njihovi delovi često se koriste i u političke svrhe (štrajkbrekeri, političke i druge ucene, iznuđivanje, stvaranje nereda i haosa i sl.). Prema tome, snaga međunarodnog kriminala leži u sledećim činjenicama: • visoka profitibilnost, uključen kapital i dobit od ovih aktivnosti; • veza sa tzv. zdravom ekonomijom, političkim i drugim odnosima u savremenom svetu; • visoka organizaciona i tehnološka opremljenost i preimućstvo nad organima i službama društvene reakcije; • neposredna povezanost sa interesima vladajućih društvenih struktura i institucija državne i druge javne vlasti i međunarodnih ekonomskih i političkih krugova; • povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih država i • uslovljenost prirodom ekonomskih, socijalnih, političkih i drugih podela, nejednakosti i sukoba u savremenom svetu.
68
Korupcija i mito u međunarodnim ekonomskim odnosima i posebno prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo međunarodnih ekonomskih odnosa, kao što prate i slične poslove u okvirima pojedinih država. Nosici međunarodnog kriminala i korisnici njegovih pogodnosti najčešće se zaklanjaju iza legalnosti, prava, moralnosti, međunarodno priznatih principa i pravila ekonomskih, političkih i drugih odnosa i odnosa među državama. Dvojni principi, standardi i aršini sastavni su deo krize međunarodnog morala i vrednosti. Interesi međunarodnog kapitala, pojedinih država, delova ekonomskih i političkih struktura i pojedinih moćnika obično su ispred humanističkih i univerzalno prihvaćenih vrednosti, principa, pravila i normi. Od ostalih tipova kriminala u sadržinskom pogledu posebnu pažnju privlače imovinski, kriminalitet «belog okovratnika» i politički kriminal. Imovinski kriminal je najrašireniji vid kriminala i sastoji se u različitim načinima dolaženja do materijalnih vrednosti (novca, vrednosnih papira, stvari, zlata i drugih dragocenosti). Obično se imovinski kriminal vezuje za niže društvene slojeve i radničku klasu (kriminal plavog okovratnika - blue collar crime). Neki autori marksističke orijentacije su smatrali ovaj vid kriminala vidom primitivne klasne borbe, putem koje se vrši nasilna eksproprijacija onoga što je građanska klasa otela radnicima koristeći kapitalističke ekonomske i političke odnose. Neki od savremenih istraživača kriminala (Shulley, 1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju, uz uspostavljanje velikih društvenih nejednakosti, tako da se savremeni imovinski kriminal ne vezuje jedino za siromaštvo i potrebu preživljavanja, već za «relativno lišavanje», odnosno želju da se po svaku cenu postigne ono što je opsesija svih, a naročito najrazvijenijih društava, a to je materijalno bogatstvo. U pravnoj i kriminološkoj literaturi obično se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. privredni kriminal, koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje suštinski od potonjeg. Reč je pre o pravno-institucionalnim, nego o ciljno-sadržinskim razlikama. Time se ne želi reći da ne postoje sadržinske razlike između ova dva vida kriminala. Možda je razlika i u tome što se privrednim kriminalom obično bave izvršni ili drugi nameštenici privrednih, bankarskih ili sličnih institucija, dok se imovinskim kriminalom pretežno bave pripadnici nižih društvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. Kriminal belog okovratnika (white collar crime – asocijacija na bele krute kragne koje su nekada obavezno nosili činovnici) se obično analizira u opoziciji prema kriminalu nižih klasa. Ideja je potekla od Sutherland-a, koji je želeo da skrene pažnju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se češće bave neki delovi društvenih struktura i da ukaže na neke vidove kriminalnih ponašanja pripadnika srednje i više klase koji su često neuočljivi i ne podležu društvenoj reakciji, zahvaljujući društvenmoj moći ovih društvenih struktura (Sutherland, 1940, 1949). On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti društveno uvaženih osoba visokog društvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. Neki autori dodaju povredu javnog poverenja kao još jedno obeležje ovog tipa kriminala. Carson (1970) ukazuje na predrasude o kriminalnom ponašanju različitih društvenih slojeva i na različitost društvene reakcije i sankcionisanja kriminalnih aktivnosti pripadnika viših slojeva. On kaže da se kriminal belog okovratnika odnosi na «ponašanje cenjenih pripadnika viših socio-ekonomskih klasa koje izražava sva
69
suštinska svojstva kriminala, ali se veoma retko tretira kao takvo. Ova situacija izvire iz tendencije takvih krivičnopravnih sistema u društvima poput našeg da favorizuju određene ekonomski i politički moćne grupe, a da defavorizuju neke druge, poput siromašnih i neobrazovanih, koji čine većinu uočljive kriminalne populacije» (Carlson 1970). U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u širu grupu kriminala vezanog za zanimanje – okupacioni kriminal. Tako naprimer, Green (1990) definiše okupacioni kriminal kao «zakonom kažnjivo delo počinjeno korišćenjem mogućnosti koje nudi neko legalno zaposlenje». Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni (neki ga nazivaju korporacijskim) kojim su na različite načine ugroženi zaposleni u preduzećima i drugim organizovanim ustanovama; kriminal državnih činovnika – policijska brutalnost, povrede ljudskih prava, zlostavljanje ljudi; profesionalni – koji čine vihokoobučeni pojedinci poput lekara, pravnika, profesora i individualni okupacioni kriminal od strane zaposlenih u nekim firmama. Ne ulazeći u kontraverze oko shvatanja kriminala belog okovratnika, ukazujemo na postojanje specifičnosti, kako kriminala viših društvenih slojeva, dela ekonomske, političke i profesionalne elite, tako i na razlike u društvenoj reakciji i vidljivosti kriminala različitih društvenih slojeva. Posebno je pitanje korporacijskog kriminala, koji u ličnom ili interesu kompanija čine njihovi visoki funkcioneri koristeći različita nelegalna sredstva i svoju ekonomsku moć i uticaj na nosioce vlasti ili direktnom upotrebom političke moći. U ovom smislu čine se opravdanim da se politički kriminal izdvoji kao specifičan tip. Politički kriminal poznaju i na neki način definišu sva organizovana društva od uspostavljanja prvih država i političke organizacije društva. Tako je naprimer, Demofante, dekretom iz 410 godine pre nove ere, odredio da je neprijatelj Atine lice koje obara demokratsku vladavinu i da će stoga biti ubijeno (Milutinović, 1988). Malobrojne su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu, što proizilazi iz teškoća univerzalnog ili šire naučno prihvatljivog definisanja ovog vida kriminala. Teorijsko-metodološke teškoće definisanja kriminala ne leže jedino u različitosti političkih sistema već i njegovoj prirodi. Naime, pored objektivne prirode političkog kriminala, koju određuje krivično-pravni sistem neke države, postoje i njegova etiološka i subjektivna strana, odnosno motivi zbog kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak. U vezi sa tim postavlja se suštinsko konceptualno pitanje: kome služi određeni politički i pravni poredak i koga on štiti? Nije slučajno što se sve do razvoja građanskih i demokratskih društava pod političkim kriminalom podrazumevalo svako spoljašnje ili unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka, odnosno funkcionisanja države. U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipično krivično delo političkog kriminala. Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog kriminala. Realne mogućnosti ostvarivanja ljudskih sloboda i prava postaju merila demokratičnosti nekih društava, s tim što se sužavaju oni sadržaji ljudskog delanja koji se u klasičnom smislu smatraju političkim kriminalom (naprimer oblici političke borbe ili opozicija vladajućim strukturama). Sa aspekta ljudskih sloboda i prava, pod političkim kriminalom podrazumevaju se sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i prava građana. U širem smislu, politički kriminal
70
obuhvata sve vidove osujećivanja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava, uključujući ne samo politička, već i ekonomska, socijalna, kulturna i druga. Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u upotrebi različite opisne definicije. Još između dva svetska rata bilo je pokušaja da se povežu ova dva pomenuta tipična pristupa u razumevanju političkog kriminala. Tako je na Međunarodnoj konferenciji za integrisanje krivičnog prava u Kopenhagenu 1935. godine predložena jedna široka definicija političkog kriminala pod kojim su se podrazumevali prestupi protiv organizacije i funkcionisanja države i protiv prava građana, koja proizilaze iz te organizacije. Naravno, ova definicija odražava na neki način političko-pravnu orijentaciju toga vremena. Zahvaljujući interesnom karakteru političkog kriminala njegovi sadržaji su podložni brzim promenama, dok se različito definišu i neka izgledno univerzalno prihvaćena krivična dela koja pripadaju ovoj vrsti poput izdaje, špijunaže, terorizma i sl. U savremenim uslovima, otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog kriminala, već i ko su njegovi nosioci, odnosno počinioci, a ko su žrtve? Upozoravajući na to da pravosudni sistem može i često jeste sredstvo potčinjavanja, neki autori, s pravom, usmeravaju razmišljanja o političkom kriminalu sa «neprijatelja» države ka neprijateljstvu prema čoveku (Soroka i Bryjak, 1995). U ovom kontrekstu sve je više onih sadržaja političkog kriminala čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura, koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često mehanizme vlasti i države radi očuvanja političke ili neke druge moći (proganjanje političkih protivnika, zloupotreba medija u političke svrhe, podešavanje i lažiranje izbornih rezultata i sl.). U savremenim društvima posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja, ugrožavanja i zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. Politički azil je, naprimer, jedan od međunarodno opšte prihvaćenih instituta zaštite od političkog progona u sopstvenoj zemlji. Tome služe i međunarodni uvidi u ostvarivanje ili ugrožavanje ljudskih prava i reakcije u vidu međunarodnih sankcija i sl. Prema tome, moglo bi se zaključiti, da postoje različiti vidovim i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. Zbog toga je naučno opravdanije da se kao kriterij postojanja ovog vida kriminala koristite indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava, na osnovu, manje više, izgrađenih međunarodnih standarda. Posebno se to odnosi na različite tipove diktatura, nasilja od strane države i predstavnika vlasti, zloupotrebe moći i ugrožavanja građana. U kriminološkoj, pravnoj i sociološkoj literaturi izdvajaju se još neke vrste kriminala poput saobraćajnog, ekološkog i elektronskog (Farr, 1975), kao što se posebno izdvaja kriminalitet maloletnika. Sem maloletničkog prestupništva, kome će biti posvećena pažnja kasnije, ostale vrste nisu toliko značajne za namenu ove knjige. III 3. Tipologije kriminalaca Kao što postoje različite klasifikacije kriminala, tako se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. Jedna grupa autora (Gregor, Ros, Afenberg i Vertam) stvorila je, polazeći od psiho-socijalnih kriterija, vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti, razuđenu tipologiju kojom je obuhvaćeno petnaest karakterističnih tipova kriminalaca. U pitanju su:
71
1. agresivan, antidruštveni tip - kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i nekih zajedničkih društvenih vrednosti; 2. agresivan pod uticajem alkohola, koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola; 3. agresivan, inferiorni tip (odnosno agresivan kao reakcija na inferiornost), kod koga inferiornost, kao psiho-socijalna osobina ličnosti, dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti; 4. emocionalno nestabilan tip, koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti, mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti (na primer, ubistva iz ljubomore, preterane ljubavi ili pasije); 5. neetički tip, koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje, porive i mogućnosti, pa je kriminalno ponašanje posledica tog nesklada; 6. nezreo, neadaptirani mladalački tip, kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja, s tim što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni; 7. nezreo, neadaptirani odrasli tip, koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim okolnostima, što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja; 8. egocentričan tip, koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese, te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese (primer: seksualni devijanti, narkomani, alkoholičari i sl.) i kojima su porivi u prvom planu, a ne društvene norme; 9. hedonistički tip - ili bespomoćan, neadekvatan tip kod koga je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja; 10. sugestibilan - pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste kriminalnog ponašanja; 11. nomadski tip, koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom; 12. primitivan tip, koji se ponaša i reaguje primitivno, nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela; 13. prilagođen niskim kulturnim standardima, koji je u osnovi blizak primitivnom tipu, ali specifičan po niskom obrazovnom i kulturnom nivou, shvata posledice svog dela, ali ima vrlo niske društvene aspiracije (sitni kriminalci i sl.); 14. prilagođeni tip, koji na socio-psihološkom planu funkcioniše sasvim normalno, ali se bavi društveno zabranjenim aktivnostima (na primer: profesionalni kriminalac) i 15. neodređen tip, koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koji ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju kriminalaca. Pored podele na tri osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. Osnovni tipovi su profesionalni, poluprofesionalni i situacioni kriminalci, a unutar ovih grupa se javljaju posebne podgrupe. Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici, sa većim brojem krivičnih dela, mnogim osudama i češćim i dužim boravcima u zatvorima. Kod ovih kriminalaca reč je o specijalnom recidivizmu, što znači da oni ponavljaju istorodna krivična dela, specijalizujući se za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. Oni su
72
posebno obučeni, odnosno raspolažu specifičnim metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. Sem toga, većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi: a) Provalnici, koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. Oni kradu materijalna dobra veće vrednosti, ali se retko bave razbojništvom i preduzimaju sve mere predostrožnosti da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu (imaju specifične metode). b)Džeparoši, koji su su visoko specijalizovani za vršenje džepnih krađa. Oni su, po pravilu, mladi, pripadaju ”eliti” kriminalaca u klasičnom smislu. Među njima postoji određena hijerarhija i takođe prolaze kroz posebnu obuku. Oni su veoma pokretljivi i snalažljivi, imaju specifične metode za izabor žrtve i mesta i po pravilu, nikad ne rade sami, izuzev vrhunskih džeparoša. c) Varalice, koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. d) Falsifikatori, takođe vrhunski profesionalci, koji poseduju visoku specijalizaciju i posebne talenate u svom kriminalnom poslu i izuzetno retko se udružuju, iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. e) Profesionalni šverceri, koji se bave nedozvoljennom preprodajom robe, najčešće na veliko, koristeći i međunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan način i f) Ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije, pribavljajući na taj naćin svoje prihode, dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti. Poluprofesionalni kriminalci po pravilu, kombinuju svije kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima ponašanja. Oni često imaju određena društveno-prihvatljiva zanimanja, a kriminal se javlja kao dopunska aktivnost. Ponekad su specijalizovani, ali ne i neminovno. Oni su višestruki povratnici, najčešće osuđivani na kraće vremenske kazne, s tim što posle dužeg vremena boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. Sa aspekta društvene opasnostti oni čine krivična dela, koja su manje opasna. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) Sitni lopovi, (najčešća grupa među kriminalcima uopšte), koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti (sitne krađe), pokušavajući da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard. b) Preprodavci i prodavci ukradene robe, koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima (na primer, da sami izvrše krađu), već se bavie prodajom predmeta stečenih na inkriminisani način, zahvaljujući čemu nemaju nikakv ugled niti položaj među kriminalcima i c) Predstavnici činovničkog kriminala, za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj (pripadnici različitih slojeva administracije i birokratije) pogoduju pojavi specifičnih vidova kriminala. Među ovima su česti: proneverioci (administrativni i računovodstveni radnici kojima su dostupna finansijska sredstva koja koriste na nelegalan način za svoje potrebe) i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i putem mita, ucene, utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist.
73
Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. Oni u osnovi nisu devijantni, ali ih lična i društvena situacija dovodi do devijacija. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari, narkomani i socijalno ugroženi. Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći podtipovi: a) Sitni situacioni lopovi, kod kojih se krađa javljuja u trenucima materijalnih kriza, čije kriminalno ponašanje nije tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama, jer ostaju neotkriveni bez obira na to što je ovo veoma rašireni tip kriminalaca. b) Osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju i c) Agresivni situacioni prestupnici, koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ljudi ili kulturna i materijalna dobra. d) Seksualni prestupnici, koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju kršeći krivičnopravne norme i e) Ostali situacioni kriminalci, čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema društvenim vrednostima i normama, dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti, a ne njihove devijantnosti. III 4. Kriminal u Srbiji Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji, teško se mogu dati pouzdane slike promena i njegovih suštinskih karakteristika, jer su retka, parcijalna i skromna istraživanja o tome, dok zvanične statistike sadrže brojne metodološke slabosti usled čega su neuočljive upravo one promene koje tradicionalni i prevaziđeni model praćenja ne može ni da zahvati. No, nije jedino ovde reč o ograničenostima istraživanja ili metodologije praćenja. Neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. To se posebno odnosi na čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti, koje nisu sankcionisane postojećim krivičnopravnim propisima i prosto su deo pravnih "praznina" koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na društvene promene. Drugi primer je organizovan kriminal o kome se stidljivo govori i čiji indikatori su tek povremene afere i društvena reakcija, slučajevi razračunavanja među kriminalcima i otkrivanja kriminalnih mreža. Treći slučaj su široko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. Kriminal u Srbiji poslednje decenije XX veka trpi značajne strukturalne, sadržinske i morfološke promene. Mada u ukupnom kriminalu i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala, on dobija na težini i značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene. Naime, sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama, dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezanih za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju. Pored teških i razbojničkih krađa masovnu pojavu imovinskog kriminala čine krađe automobila i drugih prevoznih sredstava, često sa "linijama" koje vode iz inostranstva i u obrnutom smeru. Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim, mada u osnovi suprodstavljenim, interesima "bosova" ovih delatnosti, sa jedne, i marginalizovanih društvenih slojeva, sa druge strane. Ovi prvi se vrtoglavo množe i bogate zahvaljujući odsustvu pravne regulative, neefikasnosti organa ili institucija ili pripadnosti "zaštićenim" društvenim krugovima. U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama
74
brzog i bezobzirnog bogaćenja. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije, "niskog intenziteta" ili za račun drugih, bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja, ublažavanja osiromašenja i ugroženost u uslovima društvenih kriza. Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala. Uostalom, neke aktivnosti sive ekonomije bile su podstrekavane ili visoko tolerisane od strane države u uslovima međunarodnih ekonomskih i političkih sankcija, ali i nakon njihovog ukidanja. Neki vidovi kriminala "belog okovratnika" takođe su značajno rašireni, iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog nedostupnosti određenih roba i usluga i krize društvenih vrednosti i morala, koji prate stanje društvene anomije i regresije. Mnoge usluge ili neka prava nisu dostupne prosečnom građaninu sem ukoliko je spreman i u mogućnosti da za to posebno plati. "Novinu" u karakteristikama kriminala u Srbiji posebno predstavlja organizovani kriminal. Mada su i ranije postojale manje ili više struktuirane i udružene kriminalne grupe i još uvek ne postoje kriminalni sindikati, očigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovan način i u različitim formama udruživanja i povezivanja. Posebni indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet značajnog kapitala; indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzeća, banaka, javnih i državnih službi; učestala razračunavanja između kriminalnih grupa; reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava i sl. Najzad, promene u sadržajima, vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiče i na promene karakterističnih tipova kriminalaca. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina, najčešće muškarac, sa nesređenom i nestabilnom porodičnom situacijom, kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom, nestabilnog zanimanja, iz nižih i srednjih društvenih slojeva uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima, koji se najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno, sa tendencijama specijalizacije, ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba, i dalje najčešće muškarac, (mada i kriminalitet žena ima specifične i nove karakteristike), često iz prividno stabilnih porodica, sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko, nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan, iz različitih društvenih slojeva, uglavnom pripadnik kriminalne grupe ili organizovan, naoružan i nasilan, ne samo prema žrtvama već i pripadnicioma suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti, profesionalizovan, sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. Naravno, kao i svaka druga prosečna ili tipična slika i ova je uprošćena i zanemaruje svu raznovrsnost kriminalnih likova. Suprotno ovom prosečno ili bolje rečeno tipičnom kriminalcu, stoji adaptivni devijant, pripadnik marginalizovanih slojeva, koji ponekad sudeluje u kriminalnim aktivnosti a češće se bavi aktivnostima na granici nelegalnih i sankcionisanih zbog nezaposlenosti ili prinudnog odsustva, ekonomske i socijalne nesigurnosti, ugroženosti, osiromašenja pa i realnog siromaštva.
75
III 5. Društvena reakcija na kriminal Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja, što obavezno pretpostavlja i negativnu društvenu reakciju, odnos društva prema kriminalu zavisi od mnogih okolnosti, što znači da je promenljiv, sadržinski raznovrstan i selektivan. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski je uslovljena i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti, primenjujući u slučajevima njihovog ugrožavanja najstrožije sankcije. Po mišljenju Milutinovića, kriminalna politika obuhvata sledeće aktivnosti: « koncipiranje opštih načela, principa, determinanti kriminalne politike u datom društvu; usavršavanje krivičnog zakonodavstva, probleme inkriminalizacije, dekriminalizacije i depenalizacije; razvijanje institucionalne baze krivičnopravne borbe i aktivnosti pojedinih organa – suda, tužilaštva, policije i drugih; usavršavanje i dopunjavanje sistema krivičnih anskcija u smislu što punijeg zadovoljavanja načela individualizacije i postizanja cilja resocijalizacije, razvijanje i unapređenje uslova za uspešnu resocijalizaciju i rehabilitaciju osuđenika; problem dalje humanizacije razvijanje sistema socijalne prevencije i njegove opštedruštvene i institucionalne baze; problem javnosti u najširem smislu kao faktor suzbijanja i sprečavanja kriminaliteta; efikasnost krivičnih zakona i normi, krivičnih sankcija, instituta krivičnoig prava, metoda i mera suzbijanja i sprečavanja kriminaliteta i mehanizama socijalne prevencije; ispitivanje mogućnosti korišćenja tuđih kriminalno političkih iskustava; razvijanje društvenih organa krivičnog pravosuđa....» (Milutinović, 1984). Razvijena savremena društva, predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa, čiji je cilj da se utiče na sprečavanje uzroka kriminala, na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora. Ipak većina država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija, koji prate sva inkriminisana ponašanja. U ovom pogledu postoje različiti istorijski nastali sistemi sankcija. Na drugoj strani, društvena reakcija zavisi i od kaznene politike, odnosno doslednosti neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. Ovo tim više, što postoji pravo posebnih organa (pravosudnih) da u ime društva odlučuju o izboru i vrsti sankcije. Pošto su sankcije predviđene u različitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini deo kaznene politike (krivična praksa). Mada nema niti jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu, moguće su takve društvene situacije kada se u nekim periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala, koji se smatraju manje opasnim. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima “sive ekonomije” u društvu Srbije. Sadržinska raznovrsnost krivičnih sankcija takođe je istorijski nastala, pri čemu bi ona u principu trebalo da odražava i sadržinsku raznolikost i karakter društvene opasnosti krivičnih dela i kriminalnih aktivnosti. U načelu, pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude, sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz društvene sredine, odnosno upućivanje u kaznene ustanove (zatvore i sl.). Fleksibilnost kaznene politike izražava se i kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom.
76
Specifičan vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti, koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih društvenih interesa ili vrednosti. Mere bezbedosti imaju različite sadržaje, ali se po svom karakteru mogu podeliti u dve podrupe: a) Zabrane određenih radnji ili aktivnosti (obavljanja određenih poziva, delatnosti ili dužnosti, upravljanja motornim vozilom i sl.), koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija i b) Obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola ili zavisnosti od droge, oduzimanje predmeta i sl.). Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijima ugrožavanja društvenih vrednosti niti društvene opasnosti, već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinaca i društvenih grupa. Moćniji društveni slojevi, po pravilu, raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije, prilagođavajući sisteme društvenih normi svojim interesima. Na drugoj strani, poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema, oni koriste “šupljine u zakonu” za mnoge polulegalne ili nelegalne aktivnosti. Pripadnici nižih društvenih slojeva, pored toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima, ne raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći, zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene sankcije. Socijalnopsihološki i kulturnovrednosni mehanizmi etiketiranja i stigmatizacije takođe doprinose različitoj primeni krivičnih sankcija u odnosu na pripadnike raznih društvenih slojeva. Jasno je da riziku češće i radikalnije primene krivičnih sankcija i drugih vidova društvene reakcije više podležu marginalizovani niži društveni slojevi. III 6. Prevencija kriminala Prevencija društvenih devijacija uopšte i posebno prevencija kriminala predstavalja stalni naučni zahtev i princip u društvenoj reakciji na ove pojave. Ona je i deo metodoloških postulata delatnosti raznorodnih društvenih agenasa, službi i institucija. Nasuprot načelnim i teorijskim stavovima stoje skromna i uglavnom eksperimentalna, alternativna i malobrojna iskustva i praksa preventivnih projekata, aktivnosti i akcija. Postavlja se pitanje šta je to što dovodi do raskoraka između definisane i proklamovane potrebe i preimućstva prevencije i prakse zakasnele i veoma često neefikasne društvene reakcije na kriminal i druge društvene devijacije. Jednostranosti dominirajućih teorijskih i metodoloških osnova društvene reakcije na kriminal i druge društvene devijacije, u najvećoj meri, uslovljavaju slabosti projekata i programa prevencije, dok se značajna ograničenja kriju i u prirodi savremenih društava i politici prema ovim pojavama. Deo društvene politike i reakcije na devijacije i kriminal predstavlja i socijalna politika, s tim što bi ona, ukoliko je koncipirana na potrebama i interesima ljudi, u velikoj meri trebalo da ima preventivni uticaj na mnoge tipove devijacija i kriminala. Protivrečnosti postojećih koncepcija i prakse socijalne politike ograničavaju njene preventivne domete te moraju biti predmet ozbiljnih izučavanja i rasprava. Ovim odeljkom skrećemo pažnju na mogućnosti preventivnih uloga i ograničenja socijalne politike.
77
Mnoge naučne zablude, ograničenja i predrasude o prirodi društvenih devijacija (podrazumevajuci i kriminal) i savremenih društava predstavljaju neposredan uzrok nepostojanja, neuspešnosti i neefikasnosti preventivnih programa i aktivnosti. Naime, prevencija će ostati princip, cilj i neostvarena želja sve dok se, pored promene odnosa nosilaca društvene moći, ne prevaziđu zablude i uprošćavanja koja proizilaze iz filozofskih, teorijskih i metodoloških ograničenja postojećih shvatanja i koncepcija prevencije. Zbog svega rečenog ne treba očekivati da iz ovog teksta proisteknu neki "recepti" ili konkretna rešenja. Ona će biti moguća tek kada se prevaziđu postojeće slabosti i ograničenosti naučnih i metodoloških principa dominirajućih modela i razumevanja prevencije, kada se umanji uticaj društvenih nejednakosti, osujećenja u ljudskim potrebama i različiti vidovi sputanosti savremenog čoveka i kada se promeni odnos nosilaca društvene moći prema kriminalu i sličnim društvenim devijacijama. Polazni teorijski stav ovog pododeljka je da su filozofski, teorijski, metodološki i društveni korenovi razumevanja kriminala i drugih društvenih devijacija limitirajući faktor njihove prevencije. Reč je najpre, o tome da pozitivistički koreni nauke o društvenim devijacijama i kriminologije, na jednoj, i dominirajuće funkcionalističko izvorište socijalne politike većine savremenih društava, na drugoj strani, predstavljaju ozbiljnu teorijsko-metodološku prepreku za stvaranje savremenog pristupa razumevanju i definisanju principa, sadržaja, metoda, sredstava i puteva prevencije. O čemu je reč? Kada je u pitanju pozitivistička utemeljenost nauke o društvenim devijacijama, koja je značajno kritikovana i odbačena od strane mnogih savremenih teorija (marksističke, socijalnoantropološke, etiketiranja i sl.), ona ostaje u rezidualnom obliku kroz shvatanje društvenih devijacija kao odstupajućeg ponašanja pojedinaca od vladajućih društvenih vrednosti i normi, pri čemu je kriminal idaelno tipski primer takvog shvatanja devijacija (odstupajuće ponašanje definisano i sankcionisano pravnim normama). Iako se u okviru različitih socioloških teorija prihvata dejstvo društvenih uzroka, u krajnjem rezultatu devijantne ličnosti, koje se ne pridržavaju društvenih normi i ugrožavaju društvene vrednosti, red i poredak, su one prema kojima mora biti usmerena oštrica društvene reakcije. Ovaj pristup ima za svoju pozadinu društvo zasnovano na moralnom i vrednosnom koncenzusu i relativnoj stabilnosti. Devijacije i kriminal se posmatraju kao nešto što remeti tu ravnotežu i društvenu saglasnost. Problemi nastaju kada dođe do neravnoteže, pluralizma vrednosti i normi, diferencijacije društvenih struktura i neminovnih sukoba vrednosti, normi i društvenih slojeva. Prevazilaženje pozitivističkih shvatanja u teorijskim tumačenjima prirode savremenih društava i društvenih devijacija kroz drugačija teorijska shvatanja i ideje nije dalo odgovarajuće efekte u delu društvene reakcije na ove društvene pojave, jer je i dalje središte društvene pažnje usmereno prema "bolesnim" pojedincima i tek deklarativno prema društvenim uslovima. Izuzetak su skromni rezultati pojedinih abolicionističkih pokreta, koji su svoje rezultata dali jedino u odnosu na zaštitu i drugačiji tretman duševnih bolesnika. Šta više, jedan od najtvrdokornijih modela društvene reakcije zasnovanih na pozitivističkim idejama (škola narodne odbrane), izražen kroz ideje o merama bezbednosti, nije korenito menjan tokom XX veka osim u pogledu pojedinih sadržaja. Jedino su na osnovu principa humanosti menjani uslovi društvene izolacije i kontrole devijanata (Prevencija kriminaliteta, 1998). Može izgledati paradoksalno, ali su se u društvenoj reakciji na devijacije i posebno kriminal pomešali principi pozitivističke filozofije i sociologije na jednoj, i humanog prosvetiteljstva zasnovanog na ideji idealnog i društvenim uticajima podložnog čoveka, koji se može humanizovati i menjati različitim sredstvima uticaja na njegovu svest, shvatanja i ponašanja.
78
Središnji društveni mehanizam usvajanja pozitivnih društvenih vrednosti, shvatanja i ponašanja je socijalizacija, a za one koji iz različitih društvenih ili ličnih razloga odstupaju od društvenih zahteva stoji na raspolaganju resocijalizacija. Oba ova mehanizma imaju isti cilj: proizvođenje konformizama, stavova, shvatanja i ponašanja pojedinaca prema društveno definisanim zahtevima i merilima bezrezervno i bez ulaženja u suštinu društvenih vrednosti, koje se štite, i interesa, iza kojih stoje većina krivičnopravnih i drugih pozitivnih normi. U krajnjem rezultatu sve mere predupređenja kriminala vezuju se za prihvatanje i pridržavanje društvenih normi ili vraćanje na «pravoverni i ispravni put». Sistemi društvene reakcije u vidu sankcija i kažnjavanja prvenstveno su usmereni prema društvenoj kontroli pojedinaca i menjanju onih delova njihove ličnosti od kojih zavise buduća ponašanja. Kako se u ovakvom pristupu zanemaruje društvena etiologija, bar u konkretnom odnosu prema pojedinim nosiocima devijantnosti, to je jasno da su rezultati takve društvene reakcije ponavljanje kriminalnih ponašanja i postojanost kriminala. To se najbolje može ilustrovati na primeru recidivizma i postojanosti nekih tipova kriminala u mnogim društvima (imovinski kriminal, naprimer). Teorijski se može dokazati da čak ukoliko bi represivni i drugi sistemi društvene zaštite od kriminala maksimalno organizovano i efikasno ostvarivali svoje društvene uloge, ipak ne bi eliminisali kriminal, zbog jednostavne činjenice što su usmereni samo prema jednom delu uzroka i uslova ove pojave. To su, uostalom, pokazali istorijski poznati drakonski uređeni krivičnopravni sistemi i aktuelna iskustva nekih država. Opšti pozitivistički pristup, u kome se kao zajedničko obeležje kriminala prihvata kršenje krivičnopravnih normi, zanemaruje sadržinsku i etiološku raznorodnost kriminala, što neminovno upućuje društvenu reakciju samo ka društveno identifikovanim i stigmatizovanim nosiocima takvih ponašanja a to ne znači i prema pravim uzrocima. Ovo, drugim rečima, znači da je opšti model univerzalne prevencije svih vidova kriminala nemoguć i neminovno nedelotvoran, jer ne uzima u obzir specifičnosti etiologije pojedinih tipova ili vrsta kriminala. Pozitivistički koreni nauke o društvenim devijacijama i kriminologije posebno se nepovoljno izražavaju kroz mehanicističko shvatanje etiologije kriminala. Dok je primena ovog modela moguća u nerazvijenim i jednostavnim i homogenim društvima, ona je potpuno nedelotvorna u savremenim društvima u kojima na pojavu kriminala deluje mnoštvo makro i mikro društvenih, posebnih i individualnih faktora, s tim što etiološko-posledične veze nisu uvek pravolinijske, niti su uvek jednoznačne. Posebno teorijsko-metodološko i praktično uprošćavanje polaznih osnova prevencije kriminala i drugih društvenih pojava, zasnovanih na pozitivističkomehanicističkim principima, predstavlja ideja o mogućnostima kontrole društvenih faktora ovih pojava. U okviru ovakvog shvatanja društvene etiologije kriminala smatra se da je jedino neophodno da se dobro izuče i poznaju uzroci i uslovi pa da se definišu i odgovarajuće preventivne mere i aktivnosti. Sledstveno ovom opštem pristupu je i ideja o prevenciji kao sprečavanju dejstva nekih uzroka. Ovde je naravno reč o uticaju na uzroke kriminala, s tim što niti je moguće kontrolisati a još manje sprečavati dejstvo svih njegovih uzroka i za sve njegove tipove. Ideja o prevenciji kao sprečavanju delovanja nekih uzroka izvire iz generalne ideje devijantnog kao bolesti, pa se u analogiji sa medicinom prevencija vezuje za mere sprečavanja pojave "bolesti". Pored objektivne nemogućnosti da se poznaju i kontrolišu svi mnogobrojni uzroci i uslovi kriminala, neophodan je drugačiji pozitivan i aktivan pristup u definisanju prevencije. Reč je o takvom njenom shvatanju u kome se, pre
79
svega, misli na podsticanje onih uslova i uzroka koji vode društveno pozitivnom i prihvatljivom ponašanju i zdravim stilovima i načinima života i odnosima prema drugim ljudima i društvenim vrednostima. Složenost i brojne protivrečnosti savremenih društava čine kompleksnim etiološko-posledične veze pojedinih društvenih pojava, uključujući i kriminal, tako da se ideje o mogućnostima apsolutne društvene kontrole razbijaju o hridi protivrečnih interesa, potreba i moći različitih društvenih struktura ili njihovih delova. Ovde je najmanje reč o neefikasnosti pojedinih društvenih institucija ili službi, mada i one svojim lošim delovanjm ili nefunkcionisanjem podstiču kriminal, ali nemaju odlučujući uticaj. Među generalnim pretpostavkama ograničenih mogućnosti uspostavljanja i primene preventivnih programa, projekata i mera treba svakako pomenuti i predrasudu o apsolutnoj humanističkoj prirodi savremenih društava, kao i ideal o uzornom građaninu, konformisti i zarobljeniku društvenih zahteva i interesa. Izvesno je međutim, da su savremena društva daleko od ideje i humanih ideala, uprkos značajnom poboljšanju ukupnog položaja i blagostanja ljudi i socijalnom i ukupnom progresu. Ovo zbog toga što društveni progres prate i brojne nepoželjne, negativne i devijantne pojave sa aspekta posledica po pojedince, njihove porodice i primarne zajednice kao i i brojni društveni problemi. Na drugoj strani, razloge treba tražiti i u činjenici nejednake koristi od društvenog progresa za različita globalna društva, narode, društvene skupine i pojedince. Pozitivistički uticaj na razumevanje društvenih devijacija utemeljen je i kroz ideju uzornog, konformistički orijentisanog i poslušnog građanina. Ovakav prototip "pozitivnog" i poželjnog postaje ideal i bitni cilj socijalizacije, resocijalizacije i socijalne kontrole. On je i mera socijalnog zdravlja i normalnog. Osnovna društvena dihotomija stvarana na tom idealu zanemaruje neke druge podele, kao što zanemaruje činjenicu da su granice ovih "svetova" tanane i da drušvene devijacije i kriminal prate jednu drugu logiku socijalne distribucije, koja nije tako "čista" i u kojoj je "proizvodnja" devijanata neminovna i prisutna u specifičnim sadržajima u svim delovima društvenih strata. Popravljački karakter socijalne politike zasnovane na funkcionalističkom shvatanju društva blisko je povezan sa pozitivističkim i prosvetiteljskim idejama, s tim što i kada se prihvataju ideje o mogućim promenama, ne samo pojedinaca, već i društva, one se dopuštaju u vidu parcijalnih reformi, koje ne idu iznad nivoa mikrosocijalnih struktura i pojedinih društvenih službi ili institucija. Prosvetiteljstvo kao stav i pristup društvenim devijacijama deo je starih humanističkih pokreta. Ono u savremenom obliku počiva na pozitivističkim i funkcionalističkim idejama o prevashodnom uticaju sociokulturnih i sociopsiholoških faktora na pojavu društvenih devijacija. Zahvaljujući takvom početnom stavu u sadržajima društvenog odnosa prema devijantnim pojavama prednost se daje onim sadržajima i metodama koji su usmereni ka uticaju na sociokulturne, socijalnopsihološke i individualne činioce ovih pojava. Ovakvim pristupom se zanemaruje uvažavanje uticaja i značaja takvih društvenih faktora kakvi su posebno ekonomski i politički, kao što se zaboravlja postojanje ekonomske, socijalne i političke stratifikacije svih savremenih društava i nejednakost društvenih mogućnosti, moći i položaja različitih društvenih slojeva i pojedinaca. Na drugoj strani, uprošćeno shvatanje etiologije kriminala i drugih društvernih devijacija i ideje prosvetiteljskog i funkcionalističkog odnosa prema ovim pojavama zanemaruju činjenicu društvene dinamike i promenljivosti same prirode devijacija, kao što zapostavljaju postojanje specifičnih, kako društvenih, tako i individualnih uzroka i
80
uslova pojedinih tipova ili podtipova devijacija i kriminala. Konsekventno izvedeno, to onda znači da nisu mogući univerzalni projekti, programi, sredstva i metode prevencije i prevazilaženja svih tipova devijacija i kriminala. Pošto ovde nije jedino reč o doktrinarnim aspektima prevencije kriminala, već o njenim društvenim pretpostavkama i mogućnostima, ukazivanje na ekonomske i političke faktore ima za cilj da pokaže da nepostojanje opšteg društvenog interesa (što je ideološka podvala koja štiti potrebe vladajućih struktura uvek i svuda) za ozbiljnim i dugoročnim programima prevencije. Drugim rečima, ekonomska, socijalna, kulturna i politička podeljenost pojedinih globalnih društava i između globalnih društava u savremenom svetu čine nepovoljnim socijalni milje za eventualne opšte prihvaćene i prihvatljive programe prevencije. Nekim delovima socijalnih struktura odgovara postojanje kriminala i drugih društvenih devijacija, jer preko njih ostvaruju svoje interese i potrebe. Oni, pak, koji u savremenom svetu trpe najgore posledice socijalnih nejednakosti i protivrečnosti nemoćni su da takve programe pokrenu i uspostave. Ovim stavovima nikako se široka skala društvenih uzroka kriminala ne svodi na društvene nejednakosti različitog tipa. Naprotiv, jasno je da ne postoje univerzalni i nepromenljivi uzroci i uslovi ove pojave, kao što postoje i posebni, specifični i pojedinačni faktori pojave, opstajanja i reprodukcije pojedinih tipova kriminala. Ovde se pre svega, ukazuje na teškoće uspostavljanja široko koncipiranih programa prevencije, jer to nije u interesu nekih delova socijalne stratifikacije, a oni, po pravilu, drže u svojim rukama poluge društvene moći i odlučivanja. Drugim rečima, kada se stvaraju određeni programi ili projekti prevencije kriminala mora da se vodi računa o raznorodnosti pojavnih oblika i sadržaja ove pojave, na jednoj, i o različitim interesima delova društvenih struktura u pogledu njihovog predupređenja i prevazilaženja, na drugoj strani. Pored toga što su društvene devijacije neminovni pratilac protivrečnosti izdeljenih i heterogenih društava, neke od njih neminovno proizilaze iz prirode ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturnih i drugih društvenih odnosa konkretnih globalnih društava, ali su i deo ukupnih društvenih odnosa u savremenom svetu. Kao što će se kasnije pokazati, globalizacija ukupnih ekonomskih, političkih i socijalnih odnosa utiče na postojanje nekih opštih uzroka, tendencija i struktura društvenih devijacija i kriminala. To, drugim rečima, znači da su više nego ikada međunarodni aspekti kriminala bitni za razumevanje njegove prirode i etiologije u pojedinim globalnim društvima ili mikrosocijalnim sredinama, što ideje i projekte prevencije čini još komplikovanijim. Mada mnogi savremeni modeli socijalne politike polaze od ideje blagostanja i svojim brojnim sadržajima (obavezno i besplatno obrazovanje, univerzalno zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje) dobijaju univerzalni karakter, oni u krajnjoj instanci služe očuvanju socijalnog mira, postojećih ekonomskih, socijalnih i političkih odnosa i društvenog poretka. Postojanje brojnih struktura siromašnih i marginalizovanih u većini današnjih društava najbolje ilustruju domete prividno univerzalne socijalne politike. Ne samo zbog toga što je iznikla na socijalnim protivrečnostima, potrebama i iskustvima građanskog društva, već i zbog svojih ciljeva, principa i sadržaja, socijalna politika većine savremenih, posebno razvijenih društava počiva na funkcionalističkim idejama i njena se osnovna svrha svodi na uspostavljanje socijalne ravnoteže i stabilnosti društva. Nije slučajno što se u ovom konceptu razdvajaju ekonomska i socijalna politika, privreda i društvene delatnosti i što su dominantni sadržaji socijalne politike usmereni prema marginalizovanim i siromašnim društvenim slojevima.
81
Uzlet koncepcije i prakse socijalne politike države blagostanja doživeo je svoj pad, osporavanje i značajno osiromašenje i sužavanje u uslovima zaoštrenih ekonomskih, socijalnih i političkih protivrečnosti razvijenih država i globalnih kriza (Nedović, 1995). Kriza države blagostanja takođe je razgolitila funkcionalističke korenove ovog modela i njegovu delotvornost jedino u uslovima ekonomskog rasta i progresa. Pokazalo se da su suštinska potreba za zdravom i produktivnom radnom snagom i za kontrolom marginalizovanih latentni i glavni ciljevi socijalne politike. Socijalne protivrečnosti i socijalni problemi javljaju se kao sadržaji socijalne politike jedino preko pojedinaca koji su pogođeni njihovim nepovoljnim efektima. Uvažavanje socijalnih protivrečnosti ide samo do nivoa pojedinih društvenih institucija njihove disfunkcionalnosti ili dezorganizacije i do potrebe reorganizacije, ukidanja ili formiranja novih. Nema ni govora o demarginalizaciji, već jedino o takvoj socijalnoj kontroli kombinovanim sredstvima socijalne politike i represije, kojima se obezbeđuje uvažavanje društvenih zahteva i normi od strane marginalizovanih. Ova tvrdnja najbolje se može ilustrovati odnosom prema siromašnim i problemu siromaštva, zavisnosti od droga i drugim vidovima zavisnosti, prema kriminalu još i najviše, jer se ovde sadržaji i mere socijalne politike koriste kao sredstvo kontrole ali ne i prevencije i prevazilaženja. U društvenoj reakciji na kriminal dominantno se koriste sadržaji i metode represivnog karaktera. Za uspešnu prevenciju i suzbijanje kriminala veoma je značajno uvažavanje činjenice o dinamičkoj i promenljivoj prirodi ove pojave. Naime, suština kriminala u njegovom najvećem delu se bitno ne menja, ali su promenljivi njegovi sadržaji, nosioci, metode, sredstva, vrste i karakter organizovanosti. U istraživanjima uzroka kriminala najčešće se koriste one metode i instrumenti kojima se obuhvataju mikrosocijalni uzroci (omiljeno je ispitivanje porodične situacije i struktura), svojstva i karakteristike ličnosti (visoko otkriveno prisustvo tzv. psihopatija i izvitoperenja), dok se makrosocijalni i međunarodni faktori uglavnom podrazumevaju ili svode na ključne ekonomske, socijalne i druge protivrečnosti. Iako postoje značajna metodološka ograničenja u ispitivanjima pojedinih vrsta kriminala (zloupotreba monopola, privredni kriminal uopšte, zloupotrebe položaja, mito, korupcija, organizovani kriminal, kriminalni sindikati i sl.), obično ne postoji širi društveni interes za ovim istraživanjima. Posebno je vidljivo da ne postoje istraživanja međunarodnih aspekata i karaktera kriminala u savremenom svetu, kao što su izuzetna komparativna istraživanja, koja se uglavnom vezuju za zvanične kriminalne statistike. No, uprkos ovim činjenicama neke istine su neumitne i ne mogu se nikako prikriti niti prenebregnuti. One su bitne jer pretpostavljaju neku vrstu međunarodne kriminalne politike i organizovanije saradnje u prevenciji i suzbijanju kriminala, uz pretpostavku da za to postoji interes i spremnost nosilaca društvene moći i vlasti. Povezanost između legalnih i neleganih, bolje rečeno kriminalnih, ekonomskih i političkih struktura ukazuje na teškoće prevencije i suzbijanja ovih vidova kriminala iz jednostavnog razloga što su u ove aktivnosti uključeni značajnim sredstvima i interesima oni koji bi trebalo da organizuju i podstiču aktivnosti prevencije i iskorenjivanja ovakvih pojava. Tako na primer, međunarodni faktori ili pojedine vlade podstiču ilegalnu trgovinu oružjem, jer na taj način štite svoj vojnoindustrijski kompleks. Oni takođe podstiču terorizam u pojedinim državama zarad njihovih ekonomskih ili političkih interesa; koriste proizvodnju i promet droga za stvaranje ilegalnih fondova, ili jednostavno, "plasiraju" deo kapitala u ove aktivnosti pošto se u njima najbrže okreće i donosi najveću nekontrolisanu i neoporezovanu dobit. Političke
82
strukture nekih nerazvijenih država opstaju zahvaljujući ilegalnim političkim i ekonomskih aktivnostima i vezom sa međunarodnim kriminalom. Ukazivanje na neke karakteristike međunarodnog kriminala nema za cilj jedino da ukaže na nemoći i ograničenosti njegove prevencije i sprečavanja već da se upozori na tendenciju kriminalizacije savremenog sveta kao i na povezanost sa različitim vidovima kriminala na nacionalnom ili lokalnom nivou, koji su sa potonjim u neposrednoj sprezi, kao i da se omogući bolje razumevanje njegovih karakteristika i uslovljenosti na nivou pojedinih država. Očigledno je da je kriminal pojedinih država u manjoj ili većoj meri u dobrom delu svojih sadržaja povezan sa međunarodnim kriminalom. To univerzalno važi sa sve države. Razlike su jedino u nivoima i karakteru tih veza i one su podložne promenama u zavisnosti od kretanja i interesa međunarodnog i nacionalnog kapitala. To se najbolje vidi na primerima ilegalne proizvodnje i još više prometa oružjem i drogama, kao i političkog kriminala i terorizma. Na drugoj strani, neki drugi vidovi međunarodnog kriminala (prostitucija, uključujući i trgovinu belim robljem) menjaju svoja središta u zavisnosti od tržišnih odnosa i profitibilnosti, što je opšti princip kretanja kapitala. Izvesno je, naprimer, da je zaustavljen "izvoz" marginalizovanih i tradicionalnih tipova kriminalaca iz nerazvijenih u razvijenije zemlje, a da su s druge strane većina bivših socijalističkih zemalja postale "izvoznice" ili moćan deo međunarodno organizovane prostitucije, pornografskih i drugih usluga zasnovanih na seksualnim devijacijama, kao što su u strukturama međunarodnih kriminalnih organizacijama kriminalci iz ovih država "izborili" ili se bore za svoje pozicije. Ovim tvrdnjama nikako ne želi da se kaže kako je kriminalitet pojedinih država jedino i najdirektnije uslovljen globalnim međunarodnom kriminalizacijom i rastom međunarodnog kriminala. Kriminal u pojedinim državama ima naravno i svoju specificnu etiologiju, ali je izvesno da međunarodni kriminal ima najdirektnije veze sa ovim prethodnim i da su one u nekim državama, koje su u "žiži" interesovanja i interesa međunarodnog kriminala ili drugih nelegalnih ciljeva, izraženije. Sigurno je takođe da organizovan kriminal pojedinih država čini spregu i najčešće je deo međunarodno organizovanog kriminala. Promenljivost karakteristika, struktura, sadržaja, metoda, sredstava i nivoa kriminala nije obeležje jedino međunarodnog kriminala. Ista osobenost prati i kriminal pojedinih država ili regiona. Ona izvire iz prirode ekonomskih, političkih, socijalnih, kulturnih i drugih odnosa konkretnih država. U kontekstu prevencije savremeni vidovi kriminalnih aktivnosti su zanimljivi zbog činjenice da se oni ne mogu sprečavati niti prevazilaziti kako merama kriminalne tako ni sredstvima i metodama socijalne politike, već pretpostavljaju suštinske ekonomske promene kao uslov suzbijanja sive ekonomije, čime se ne isključuje upotreba krivičnopravnih sankcija i drugih vidova represije u odnosu na organizatore i nosioce ovih aktivnosti i mere socijalne politike u odnosu na najugroženije i marginalizovane društvene slojeve, kojima aktivnosti sive ekonomije predstavljaju uslov egzistencije i opstanka. Problem je u tome što postojeći sadržaji, metode i sredstva socijalne politike ne eliminišu socijalnu ugroženost i siromaštvo, pa time ni ključni motiv ovog dela populacije za bavljenjem poslovima sive ekonomije. Na osnovu prethodnih stavova može se lako zaključiti da promenljiva i složena "kriminalna scena" savremenog društva zahteva značajno izmenjene sadržaje, sredstva, metode, načine organizovanja i nosioce društvene reakcije na kriminal. Krize institucionalnih sistema društvene reakcije na kriminal i njihova neefikasnost u pogledu zaštite građana, imovine, integriteta i sigurnosti ličnosti, uz negativne posledice
83
društvenih kriza, doprinose porastu osećaja nesigurnosti građana, tako da mnogi pokušavaju da se zaštite mimo legalno dozvoljenih puteva. Kao što se ne može očekivati da će jedino mere represije i dosledne primene sankcija značajno preduprediti različite kriminalne aktivnosti, tako je nerealno očekivati da će jedino promena kriminalne politike i eventualno pooštravanje sankcija eliminisati ili smanjiti kriminal. Što su veći rizici to su veći ulozi i aspiracije kriminalaca. Na drugoj strani, uvažavanje globalnih, makro i mikro socijalnih uslova i uzroka kriminala i njegovih karakteristika na početku XXI veka upućuju na potrebu ne samo preispitivanja kompletnog sistema društvenog odnosa prema ovoj pojavi od prevencije i praćenja do otkrivanja, sankcionisanja i suzbijanja. Imajući u vidu značaj i veličinu uticaja ekonomskih, političkih i socijalnih kriza, slabosti, ograničenja i promašaje ekonomske, socijalne i opšte politike, više je nego očigledno da promene društvenog odnosa prema kriminalu nisu moguće bez korenitih društvenih, ekonomskih, političkih, socijalnih, kulturnih i drugih promena. Kao što postoji međupovezanost između ekonomskih, socijalnih, kulturnih, političkih i drugih pojava i procesa i kriminala, tako nisu moguće suštinske promene niti stvaranje efikasnih programa i projekata prevencije i suzbijanja kriminala bez promena ekonomske, socijalne i kriminalne politike. Da ovaj stav ne bi zvučao kao fraza neophodno je dati nekoliko objašnjenja i primera. Društvene krize i regresija najdirektnije stvaraju pogodno tle za bujanje različitih tipova devijacija i kriminala. Istovremeno, one doprinose indirektnom umnožavanju kriminalnih aktivnosti posredstvom rastućih socijalnih problema, među kojima siromaštvo, nezaposlenost, disfunkcije i dezorganizacije mnogih društvenih institucija i službi i poremećaji odnosa, funkcija i struktura porodice imaju posebnu težinu i uticaj. Slično se može reći i za krize društvenih vrednosti, koje, pored ostalog, umanjuju oštrinu društvene neformalne, ali i formalne reakcije, kao što minimiziraju značaj građanske i profesionalne odgovornosti i morala. Devijacije u sferi ekonomskih, političkih i socijalnih odnosa takođe podstiču širenje i sadržinsku raznovrsnost kriminala, što znači da je njihovo prevazilaženje prethodni uslov predupređenja i suzbijanja kriminala, tim više što se njegovi sadržaji tiču kako ekonomskih, tako i političkih, socijalnih, etničkih i drugih sfera društvenog života. Drugim rečima, opšta i polazna pretpostavka uspešnije, efikasnije i kvalitetnije društvene reakcije na kriminal su neophodne korenite društvene reforme u svim područjima društvenih odnosa, od ekonomije i politike, do socijalne politike i kulture. Kao što se siromaštvo i nezaposlenost, na primer, nikako ne mogu prevazilaziti jedino merama socijalne politike, makar ona bila razvijenija i konzistentnija nego što je to slučaj sa njenim osobenostima u jugoslovenskom društvu, tako se nikako poboljšanje kvaliteta života i eliminacija ovih problema ne mogu vezati jedino za ekonomske promene iako su njihovi koreni prvenstveno u sferi ekonomije i opšte politike. Neuspešnost socijalne politike u prevenciji i eliminaciji siromaštva, nezaposlenosti i drugih socijalnih problema proizilazi ne samo iz zaštitarske prirode i skučenosti njenih sadržaja, sredstva i metoda, već i iz činjenice da ona ne doseže ni do bitnih posledica a još manje do njihovih osnovnih uzroka. Prevazilaženje siromaštva, nezaposlenosti i sa njima povezanim masovnije izraženim vrstama i sadržajima kriminala pretpostavlja, najpre, suštinske, korenite i svestrane društvene promene zasnovane na osmišljenim programima i projektima ekonomskog, tehnološkog, političkog, socijalnog i kulturnog razvoja. Kao što su raznovrsni ekonomski, socijalni, politički, kulturni i drugi porocesi i pojave međusobno
84
povezani i uslovljeni, tako je neophodna međuzavisnost, povezanost i sadejstvo opšte, ekonomske i socijalne politike. No, to su samo pretpostavke ukupnog društvenog progresa i promena, dok su za bitne pomake u društvenom odnosu prema pomenutim socijalnim problemima i kriminalu neophodni i specifični i specijalizovani programi njihove prevencije i prevazilaženja. Ovo zbog toga što opšte društvene reforme zadiru u globalne i najopštije uzroke socijalnih problema i kriminala. Specifične promene i specijalizovani programi neophodni su da bi se uticalo na posebne i specifične uzroke pojedinih socijalnih problema ili tipova kriminala. Može se, takođe, zaključiti da kriminalna politika ima male šanse da bitnije utiče na suzbijanje kriminala, bez pomenutih promena i veza među različitim delovima globalne politike, ali i da je poseban značaj i potreba bitnih promena institucionalnih, pravnih, tehničkih, organizacionih, sadržinskih i drugih segmenata ovog posebno značajnog i instrumentalizovanog vida formalne i specijalizovane društvene reakcije na kriminal. Imajući u vidu osobenosti različitih nivoa društvene uzročnosti kriminala moglo bi se zaključiti da različiti tipovi preventinih programa i aktivnosti korespondiraju sa odgovarajucim delovima opšte društvene politike. Tako opšta prevencija kriminala zavisi od ukupnih društvenih promena, procesa i odnosa, odnosno od karaktera opšte i posebno međuzavisne ekonomske i socijalne politike. Naravno, opšti društveni razvoj i progres predstavljaju samo polazni i neophodan uslov bitnijeg predupređenja kriminala i sličnih pojava, ali oni nisu dovoljni da se zahvate svi njihovi relevantni uzroci i uslovi. Svođenje ukupne prevencije na neophodnost društvenih reformi i promena bilo bi svojevrsno doktrinarno uprošćavanje i vraćanje idejama o automatizmu između ekonomskih, na jednoj, i svih drugih društvenih promena, na drugoj strani. Potrebni su dakle i oni sadržaji, mere i aktivnosti koji se tiču drugih pretpostavki i nivoa uzročnosti kriminala. U tome je posebna uloga socijalne politike, od čije povezanosti sa ekonomskom politikom zavise ukupni dometi društvenih promena. Socijalna politika je preko svojih ciljeva, sadržaja, metoda i sredstava više usmerena prema onim uzrocima koji izviru iz specifičnog položaja i socijalne situacije nekih pojedinaca, društvenih grupa ili slojeva a naročito onih koji su socijalno ugroženi i na marginama društva, čime se otvara prostor za različite sadržaje i vrste posebne prevencije. Posebna prevencija bi, sa svoje strane, trebalo da kao svoj predmet ima one specifične uzroke i uslove koji pogoduju posebnim tipovima i vidovima kriminala. Bilo bi neadekvatno i uprošćeno ukoliko bi se socijalna politika izjednačavala sa opštom prevencijom kriminala, drugih društvenih devijacija i socijalnih problema. Primeri razvijenijih sistema socijalne politike (naprimer, države blagostanja) pokazuju da se merama socijalne politike ovi problemi i pojave jedino mogu do određene mere kontrolisati i održavati na relativno stabilnom nivou, ali da se nikako ne mogu u potpunosti prevazilaziti isključivo njenim sredstvima. U uslovima socijalne krize, nepostojanja opšte prihvaćenog projekta društvenih promena i konzistentnog modela socijalne politike ove ideje imaju samo doktrinarni karakter. Drugim rečima, ideja o mogućim ulogama socijalne politike u opštoj prevenciji kriminala i drugih društenih devijacija u međuzavisnosti i sprezi sa opštom i ekonomskom politikom i o mogućim ulogama socijalne politike u posebnoj prevenciji ostaje hipotetička i potencijalno primenljiva u pomenutim uslovima. Najzad, povezanost i međuzavisnost opšte, ekonomske i socijalne politike sa karakterom, ulogama i mogućnostima kriminalne politike i povratni uticaj te sprege na
85
kretanje i karakteristike kriminala, upućuju na neophodnost promena ukupnog sistema kriminalne politike, sa jedne, i naglašenije mogućnosti i uloge kriminalne politike u specijalnoj (može se reći specijalizovanoj) ili, kako je neki nazivaju, zakasneloj prevenciji. Reč je o onom tipu društvene organizovane društvene reakcije kada su se već ispoljili indiaktori postojanja kriminalnih aktivnosti. Naravno, kriminalna politika ima i svoje uloge u posebnoj prevenciji. To se posebno odnosi na krivičnopravnu zaštitu i tretman maloletnika, jer od pravovremenosti ovih mera zavisi predupređenje ponavljanja prestupništva i recidivizma maloletnika, kao i reprodukcija kriminala. Neophodno je na kraju dodati da, kao što opšti progres i razvoj nisu jedini uslov za predupređenje kriminala i sličnih problema, tako ni opšti programi socijalne i kriminalne politike nisu dovoljni da bi se delovalo u područjima posebne i specijalne prevencije. Neophodno je da u okviru socijalne politike postoje specijalizovani programi u odnosu na konkretne tipove socijalnih problema, kao što je nužno uspostavljanje specifičnih programa i projekata u okviru kriminalne politike usmerenih prema pojedinim tipovima i vidovima kriminala, pored njenih opštih i zajedničkih ciljeva, principa i institucionalnih osnova. Kako je nerealno očekivati brze i temeljne društvene preobražaje i reforme društva u Srbiji, zbog dejstva kako egzogenih tako i endogenih faktora, to je realnije projektovati i organizovati programe posebne i specijalne prevencije, uz neminovne promene, kako u sistemu socijalne tako i kriminalne politike. Nije neophodno niti je to delotvorno da ovi programi obuhvataju čitavu teritoriju države, niti da postoje neki opšti programi. To su zablude vezane za holisitičke pristupe socijalnim problemima. Iskustva drugih država i skromni projekti realizovani na ovom tlu pokazuju da najveće šanse za uspeh imaju oni projekti koji su lokalno koncipirani i organizovani i oslonjeni na lokalne izvore, institucije i ljude.
86
Glava IV MALOLETNIČKO PRESTUPNIŠTVO Može biti diskutabilno da li pojava maloletničkog prestupništva ima karakter socijalnog problema. I ne samo to, moguće su i one reakcije koje maloletničko prestupništvo posmatraju, pre svega, kao deo opšteg kriminala, pa time kao predmet krivičnog prava i kriminologije, imajući u vidu činjenicu još uvek postojeće disciplinarne podeljenosti mnogih društvenih i humanih nauka. U suštinskom smislu maloletničko prestupništvo jeste deo ukupnog kriminala i društvenih devijacija. Međutim, kao što će kasnije biti prikazano, maloletničko prestupništvo ima svoje sadržinske, etiološke, posledične, institucionalne i druge specifičnosti zbog čega je opravdano, ne samo da se izdvoji iz opšteg kriminala i devijacija, već da se posmatra i kao socijalni problem. Pošto će se na specifičnosti maloletničkog prestupništva ukazati kasnije, ostaje da se iznesu osnovni argumenti zbog čega se ono smatra i socijalnim problemom. Polazeći od uvodnih razmatranja ključnih pojmova lako se može zaključiti da maloletničko prestupništvo predstavlja socijalni problem, između ostalog, iz sledećih razloga: 1. Ono je široko rasprostranjena društvena pojava u svim savremenim društvima, sa relativno postojanim strukturama i obeležjima u pojedinim vremenskim razdobljima. 2. Ova pojava je primarno uslovljena najšire shvaćenim društvenim uzrocima, bez obzira na to što i osobenosti maloletnih ličnosti utiču na njegove karakteristike. 3. Maloletničko prestupništvo proizvodi brojne nepovoljne društvene, porodične, lične i druge posledice, koje zahtevaju organizovan odnos svakog modernog društva. 4. Iako se zapažaju oscilacije, pa i neodmerenosti u interesovanju opšte i stručne javnosti za probleme maloletničkog prestupništva, retki su pojedinci i institucije koji ne opažaju postojanje ovog problema i njegove negativne posledice. 5. Najzad, svako savremeno društvo razvija različite programe i mere predupređenja, suzbijanja i smanjivanja maloletničkog prestupništva, najčeše
87
prilagođene socijalno-psihološkim i uzrasnim osobenostima maloletnika. Društvena reakcija na maloletničko prestupništvo, po pravilu, se izdvaja i razlikuje od odnosa prema odraslim kriminalcima.
IV 1. Određivanje pojma maloletničkog prstupništva U kriminološkoj, pravnoj, sociološkoj i drugoj stručnoj literaturi nailazi se na veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletničkog prestupništva. Reč je, pored ostalih, o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapuštenost, maloletnička delinkvencija, asocijalno ili antidruštveno ponašanje mladih, kriminalitet maloletnika itd. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci (roditelji, vaspitači), grupe (porodica) ili institucije (obrazovne ustanove) propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika, a devijantno ponašanje je samo indikator propusta u vaspitavanju mladih. U socijalnoj patologiji se takođe govori o asocijalnom ponašanju, koje se smatra blažim vidom devijantnosti maloletnika i obično se sastoji u kršenju moralnih ili opšte prihvaćenih normi društvenog ponašanja. Tako naprimer, Milutinović i Aleksić (1989) govore o preddelinkvenciji kao ponašanju koje je na putu da preraste u delinkventno, dok se kao delinkventno određuju ona ponašanja koja su inkriminisana pozitivnim normama materijalnog krivičnog prava. Pod antisocijalnim ponašanjem maloletnika obično se smatraju teži oblici devijantnog ponašanja, koji se sastoje u kršenju pravno sankcionisanih normi. Ovim pojmovima se veštački deli pojava maloletničkog prestupništva i oni, ustvari, imaju moralistički karakter. Pojam kriminaliteta maloletnika prihvaćen je u kriminologiji, kao sinonim za ukupnost svih krivičnih dela koje na određenoj teritoriji i u nekom vremenu počine maloletnici i za koja se izreknu pravosudne sankcije. Ne postoji posebna definicija maloletničkog prestupništva u krivičnom pravu. U upotrebi je pojam maloletnog izvršioca krivičnog dela. Polazeći od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost utiču na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponašanja, u krivičnom pravu je na poseban način određen položaj maloletnika, podrazumevajući poseban krivični postupak i specifičan sistem krivičnih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama ličnosti. U socijalnom zakonodavstvu (socijalna zaštita) zvanični pravni termin je vaspitno zapušteno dete, kao sinonim za različite vidove kršenja društvenih normi od strane maloletnika, iz koga se izvodi termin vaspitna zapuštenost za pojavu u celini. Pod vaspitno zapuštenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obično ono dete koje: 1. svojim ponašanjem narušava opšte prihvaćene društvene norme ponašanja (bežanje od kuće i škole, skitnja); 2. čini prekršaje protiv javnog reda i mira; 3. čini krivična dela inkriminisana krivičnim zakonodavstvom. Iz ove definicije je jasno da pojam vaspitne zapuštenosti objedinjuje različite vidove devijantnog ponašanja maloletnika, što u izvesnom smislu ima opravdanja.
88
Međutim, uvažavanje maloletništva u uzrasnom smislu ponekad proširuje sadržaje društveno neoprihvatljivih ponašanja, koja postaju predmet društvene osude i sankcija. Iako je sistem krivičnih sankcija specifičan za maloletnike i najčešće je usmeren ka njihovoj zaštiti, ovakva definicija dovodi i do toga da se maloletnicima neopravdano izriču sankcije i za ponašanja za koja se odrasli ne osuđuju (Thornton, Voigt, Doerner, 1987). Na primer, dete narkoman pripada kategoriji vaspitno zapuštene dece, dok odrasli narkoman ne podleže nikakvim sankcijama, sem ukoliko se bavi neovlašćenom proizvodnjom i stavljanjem u promet opojnih droga. Na drugoj strani, diskreciono pravo pravosudnih i organa socijalne zaštite da mogu maloletnike izdvojiti iz njihove porodice i uputiti u ustanovu često traje duže nego izdržavanje kazne zatvora od strane odraslih (Škulić, Stevanović, 1999). Maloletničko prestupništvo je najširi pojam koji obuhvata sve različite vidove devijantnog ponašanja maloletnika, što podrazumeva kršenje bilo kog vida društvenih normi (moralnih, prekršajnih, krivičnih), dok pojam maloletnička delinkvencija predstavlja ustvari, posrbljen strani termin za maloletničko prestupništvo. U domaćoj literaturi neki autori koriste pojam maloletničkog prestupništva kao najopštiji (obuhvata poremećaje ponašanja, prekršaje i kriminalno ponašanje maloletnika), s tim što se se pojam maloletničke delinkvencije koristi kao sinonim za kriminalitet maloletnika (Milutinović i Aleksić, 1989). Po našem, mišljenju sociološki je opravdano da se maloletničko prestupništvo posmatra kao vid ometenosti u socijalnom razvoju i zadovoljavanju socijalnih potreba dece i omladine. Ova pojava se razlikuje od drugih oblika osujećenja u zadovoljavanju socijalnih potreba i u razvoju, u tome što se ispoljava kroz kršenje društveno prihvaćenih normi. Znači, maloletničko prestupništvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju, a devijantno ponašanje je samo indikator tog zaostajanja, s tim što se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije, već i za pripremenje mladih za obavljanje različitih društvenih uloga (na primer radne, građanske, porodične i sl.). IV 2. Bitne karakteristike maloletničkog prestupništva Maloletničko prestupništvo se, u osnovi, ne razlikuje od devijantnih ponašanja odraslih u pogledu svojih sadržaja, iako su neki vidovi prestupničnog ponašanja maloletnika specifični i izraženiji u odnosu na punoletna lica. Bitne razlike nastaju zahvaljujući osobenostima uzrasta (psiho-socijalne i bio-socijalne uzrasne karakteristike) i položaja dece i mladih, sa jedne strane, i razlika vezanih za društvene uzroke prestupničkog i devijatnog ponašanja, sa druge. U većini država socijalno-pravni i krivični položaj maloletnika specifično je uređen, zahvaljujući uvažavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio-socijalnog statusa (Škulić, Stevanović, 1999). Reč je o osobama u razvoju čiji je razvoj psihičkih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponašanja, dok s druge strane, oni vrlo često ne poznaju društvene norme pošto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. Zbog toga se društvena odgovornost maloletnika za društveno neprihvatljiva pa i kažnjiva ponašanja pozitivno-pravno uređuje na poseban način, s tim što je sve veća intencija humanizacije društvene reakcije, kao i uvažavanje korpusa dečjih prava, kao pretpostavke društvenog odnosa i prema deci prekršiocima društvenih normi. Konkretne sisteme društvene reakcije na maloletničko prestupništvo, uključujući i njegovo poimanje, prate mnoge kontraverze, ponekad i prevaziđene i nehumane koncepcije i sistemi «zaštite», kao što je postojanje smrtne kazne za maloletnike u nekim državama SAD-a.
89
Razvoj savremene psihologije, pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponašanja i kada su oni bar delimično odgovorni i u mogućnosti da shate te posledice. Upravo zbog toga, u skladu sa uzrastom postoje i određeni stupnjevi odgovornosti, s tim što se sa sazrevanjem ta odgovornost povećava. Sem toga, psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom planu postoji nesklad između fizičkog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho-socijalno sazrevanje; jer svaka nova generacija dece sazreva biološki fizički brže, a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brže sazreva jer su im dostupnija saznanja, dok im je razvoj tehnologije pružio savremena sredstva i načine učenja. Međutim, psiho-socijalno sazrevanje, kao bitna komponenta koja utiče na ponašanje maloletnika, ne prati fizičko i intelektualno sazrevanje (Chombart de L., 1959). Upravo zbog toga se kod svakog odstupajućeg i devijatnog ponašanja maloletnika procenjuje nivo ukupne društvne zrelosti (bio-psiho-socijalna zrelost). Sve ove činjenice utiču na postojanje specifičanog odnosa društva prema maloletnim prestupnicima i na položaj maloletnika u ukupnom krivično-pravnom postupku, koji se razlikuje od postupka koji se vodi prema punoletnicima, sa tendencijom da se maloletnik zaštiti (Milutinović, 1988). Psiho-socijalni činioci utiču na specifičnost devijantnog ponašanja maloletnika, jer neke osobenost tog uzrasta pogoduju devijantnom ponašanju. Reč je pored ostalog, o nekim od sledećih odlika mladih osoba: snaga, znatiželja, traganje za novim iskustvima i uzbuđenjima, potreba za samoaktualizacijom-samodokazivanjem (u odnosu na vršnjake i odrasle), potreba za takmičenjem i dr. Sve ove i slične osobine mladosti čine osnovu pozitivnog socijalno-psihološkog transfera i normalnog razvoja, ali u određenim društvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponašanja. Kada je reč o uzrastu bitno je reći da postoji različita praksa i odnos pojedinih država prema određivanju granica maloletništva i punoletstva. U pravnom smislu, pravni subjektivitet i poslovna sposobnost se, po pravilu, stiču punoletstvom. Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica, u okviru kojih se oni smatraju neogovornim ili delimično odgovornim za svoje društveno ponašanje, pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugačije društvene mere (zaštite) u odnosu na punoletna lica (UNICEF, 1998). U ovom smislu uvek se, po pravilu, određuje uzrasna granica ispod koje se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekršiocima pravnih normi i kao i gornja dobna granica do koje se poštuje poseban društveno-pravni položaj i određuje specifičan način društvene reakcije (mera i sankcija). Kada je reč o donjoj uzrasnoj granici neke zemlje kao što su Kuba, Meksiko, Španija, Portugalija i Belgija ne određuju donju granicu krivične odgovornosti, već se to posebno procenjuje u svakom konkretnom slučaju. U evropskim zemljama donja granica se određuje na osnovu psihosocijalne zrelosti. Tako naprimer, Švajcarska određuje kao najjnižu granicu procene odgovornosti sedam godina; Škotska 8 godina; Engleska 10 godina; Turska - 11 godina; Kipar, Grčka - 12 godina; Francuska i Poljska - 13 godina; Austrija, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Nemačka - 14 godina; Švajcarska, Švedska, Danska, Norveška, Češka, Slovačka - 15 godina; Finska - 16 godina itd (UNICEF, 1998). Neke neevropske zemlje poput Jemena, Saudijske Arabije, Iraka i Irana ne prave bitne razliku između maloletnih i odraslih prekršioca krivičnih normi. Kada je reč o gornjoj uzrasnoj granici, po pravilu, zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti određuju i niski gornji prag, i obratno, one koje imaju visoku donju definišu i visoku gornju starosnu granicu.
90
Granica punoletstva odnosno specifičnog krivičnopravnog položaja maloletnika određuje se u rasponu između 16 i 21 godine. U većini država gornja granica punoletstva, do koje se krivična odgovornost procenjuje ili definiše kao ograničena obično je 18 godina, u Austriji 19, nekim državama SAD još uvek 21, dok se u nekim zakonodavstvima (Srbija, Nemačka) izdvaja kao posebna kategorija mlađih punoletnih lica (Škulić, Stevanović, 1999). U našem krivičnom i socijalnom zakonodavstvu izdvajaju se tri uzrasne grupe maloletnih prestupnika: 1. Deca su osobe do nenavršene 14. godine, koja su krivično neodgovorna i prema njima se ne pokreće krivični postupak, niti im se mogu izreći krivične sankcije. Krivično-pravne posledice ponašanja ove dece snose njihovi roditelji, dok se njihovom zaštitom primarno bavi sistem socijalna zaštita, odnosno centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. 2. Mlađi maloletnici su lica na uzrastu izmedju 14 i 16 godina, koja su delimično krivično odgovorna, što znači da snose deo krivice za posledice svog ponašanja, pa se prema njima može pokrenuti krivični postupak, ali im se iz ćitavog sistema krivičnih sankcija mogu izreći samo vaspitne mere i 3. Stariji maloletnici, na uzrastu između 16 i 18 godina, čija krivična odgovornost se ceni prema kriterijima socijalne i psihološke zrelosti, na osnovu čega se prema njima mogu pokrenuti krivični postupak i izreći sve vrste krivičnih sankcija predviđenih za maloletnike (pored vaspitnih mera i upućivanje u zatvor za maloletnike). Osim ovih slučajeva pri izricanju sankcija psiho-socijalni i fizički uzrast uvažava se u našem krivičnom zakonodavstvu još i u nekim drugim slučajevima kao što su na primer: 1. izricanje sankcija punoletnim licima, koja su krivična dela počinili kao maloletnici i 2. izricanje sankcija mlađim punoletnicima (do 21 godine), kojima se samo izuzetno može izreći kazna predviđena za maloletnike, odnosno upućivanje u zatvor za maloletnike i to u onim slučajevima kada se kalendarska i socio-psihička zrelost ne podudaraju. IV 3. Karakteristični oblici i raširenost maloletničkog prestupništva U sadržinskom i strukturalnom smislu maloletničko prestupništvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih, s tim što se koncentriše u nekoliko karakterističnih tipova: 1. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantan oblik maloletničkog prestupništva koji, pre svega, obuhvata krivična dela protiv vlasništva i privatnih, državnih ili društvenih dobara. Posebno se u šire shvaćenom imovinskom kriminalu maloletnika izdvajaju različite vrste krađa i preprodaja. Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju snižavanja uzrasnih granica počinilaca ove vrste krivičnih dela, porast visine materijalnih vrednosti, koje su predmet kriminalnih radnji i pojavu razbojništva, što je predstavljalo “privilegiju” odraslih; 2. Organizovani kriminal ima u odnosu na maloletnike specifična obeležja i izražava se pored ostalog kroz činjenicu da se maloletnici sve više javljaju kao deo organizovanog kriminala. Oni su sve više izvršioci nekih dela sa vrlo teškim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga što se očekuje da će maloletnici biti
91
blaže osuđeni i što neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsihološkim karakteristikama mladih. 3. Devijacije povlačenja postaju karakteristično masovno ponašanje maloletnika, kao vid reakcije na nepovoljne društvene i socijalne okolnosti i uslove života (besposličarenje, skitnja, prosjačenje isl.); 4. Devijacije samouništenja, u formi alkoholizma, zavisnosti od droga, pokušaja samoubistava i samoubisatva, takođe beleže stalni porast i dobijaju različite sadržaje i forme; 5. Agresivna ponašanja vode ugrožavanju integriteta drugih ličnosti i veoma često uništavanju materijalna i kulturna dobra i predstavljaju reakciju na različite vidove sputanosti mladih u savremenim društvima (tuče, siledžijsko vandalizam i agresivno ponašanje) i 6. Saobraćajni preskršaji i krivična dela su posledica razvoja savremenog saobraćaja i potreba dece za specifičnim vidovima samodokazivanja. Sve podatke vezane za raširenost maloletničkog prestupništva treba uzeti uslovno i to iz sledećih razloga: 1. značajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponašanja maloletnika; 2. postoji značajna društvena tolerancija i pomeranje kriterijuma društveno neprihvaćenog ponašanja maloletnika, ne samo kada su u pitanju ponašanja kojima se krše opšte prihvaćene društvene norme, već i kriminalne aktivnostima; 3. postoje određeni oblici ponašanja mladih, koja predstavljaju njihovo specifično reagovanje na odrasle i svet oko sebe i ne moraju imati obeležja devijacija, već su rezultat psiho-socijalnog sazrevanja, pa se očekuje društvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog“ karaktera i predstavljaju izuzetak. IV 4. Društvena reakcija na maloletničko prestupništvo Reakcija društva na maloletničko prestupništvo je primarno usmerena prema zaštiti maloletnika, jer polazi od pretpostavke da su odlučujući činioci devijantnog ponašanja pre svega, društveni uzroci, a potom i specifična obeležja i karakteristike njihove ličnosti (Jašović 1991). Društvenom zaštitom maloletnih prestupnika bave se prvenstveno službe socijalne zaštite primenom interdisciplinarnog i timskog rada, uz odgovarajuću podelu uloga (Milosavljević, 1998). U okviru institucionalnog sistema zaštite maloletnika centralnu i odlučujuću ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. Reč je posebnim nadležnostima i dužnostima specifičnog organa društveno-pravne zaštite dece i porodice (Popović, 1974). Pored centara za socijalni rad značajne su i uloge vaspitnih ustanova, koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. Vaspitne ustanove opšteg tipa, kao što su zavodi i domovi za maloletne prestupnike, razvrstani prema uzrastu dece i omladine, čijom zaštitom i resocijalizacijom se bave (za osnovno-školski ili srednjoškolski uzrast, samo za devojčice ili dečake, odnosno kombinovane) i 2. Specijalne vaspitne ustanove ( ustanove za defektne maloletnike), u koje se upućuju maloletnici koji pored prestupničkog ponašanja imaju i druge razvojne smetnje (ometeni u fizičkom ili psihičkom razvoju).
92
Kao značajni deo društvene reakcije prevencija ima kao osnovni cilj sprečavanje pojave delinkventnog ponašanja maloletnika. Postoji nekoliko nivoa međusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogućim uzrocima i karakteristikama maloletničkog prestupništva: 1. Opšta prevencija, čiji je cilj stvaranje i ujednačavanje povoljnih uslova za razvoj sve dece i podizanje životnog standarda porodice, koja se može izjednačiti sa sistemom društvene zaštite dece (dečja, zdravstvena i socijalna zaštita i vaspitanje i obrazovanja i sl.); 2. Posebna prevencija, koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizičnim grupama dece (imaju se u vidu uzrasne ili neke druge razvojne karakteristike, koje pogoduju prestupništvu), odnosno prema rizičnim porodicama (siromašne, migrantske, porodice sa poremećenim odnosima i strukturom i sl.). i 3. Specijalna prevencija, koja se može izjednačiti sa socijalnom i krivičnopravnom zaštitom maloletnika, pošto sadržaj specijalne prevencije čine svi oblici socijalne zaštite, kao i različite vrste krivičnih sankcija prilagođene uzrastu maloletnika. Specijalna prevencija ima obeležje zakasnele prevencije usmerene prema onim maloletnicima koji su već ispoljili prestupništvo u različitim vidovima, odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponašanja. Međutim, ove mere ipak imaju preventivni karakter jer im je cilj da se devijantna ponašanja ne ponove (sprečavanje recidivizm), da devijantno ponašanje ne dobije teže, složenije i ozbiljnije vidove i da ne preraste u kontinuirani kriminal i kriminalnu karijeru. Ovakvu globalnu podelu sadržaja različitih segmenata prevencije ne treba rigidno posmatrati. Oni su međusobno uslovljeni, povezani i isprepleteni. Tako neki sadržaji i sredstva socijalne politike imaju opšte preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. To se naprimer, odnosi na potreban, ali sada nedostupan zahtev i potrebu za razvijenim sistemom društvene brige o deci i porodici, koji bi imao opšte preventivne uloge u odnosu na maloletničko prestupništvo, pod uslovom da je usmeren prema blagostanju, sigurnosti i zaštiti sve dece i porodica i da je sadržinski bogatiji nego što je to danas slučaj. Drugi primer bio bi razvijen sistem socijalne zaštite u okviru koga bi postojali posebni programi borbe protiv siromaštva, što bi posredno imalo opšte preventivni značaj u odnosu na neke vidove prestupništva i kriminala maloletnika, posebno imovinskog. Kvalitan sistem vaspitanja i obrazovanja takođe ima opšte preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupništvo maloletnika, već i na reprodukciju kriminala i recidivizma. Na žalost to nije slučaj sa aktuelnim sistemom obrazovanja u Srbiji, koji, pored ostalog, prati veštačko razdvajanje vaspitanja od obrazovanja i prenaglašena funkcija prenošenja često prevaziđenih i zastarelih znanja umesto razvoja ličnosti, sklonosti i sposobnosti i osposobljavanja mladih za samostalni život i rad. IV 5. Krivične sankcije prema maloletnicima Osnovne sankcije za maloletne izvršioce krivičnih dela su vaspitne mere koje se mogu izreći svim maloletnicima između 14 i 18 godina i koje se dele u tri grupe: 1. Disciplinske mere, koje se izriču u slučajevima manje opasnih i štetnih devijantnih ponašanja a čine ih:
93
a) Ukor, kojim se maloletniku i njegovim roditeljima ili staraocima ukazuje na štetnost ispoljenog ponašanja i kada ono ima epizodni i slučajni karakter u odnosu na uobičajen odnos maloletnika prema društvenim normama i zahtevima i b) Upućivanje u disciplinski centar, koji se kao vaspitna mera izriče i primenjuje u malom broju slučajeva, a sastoji se u organizovanom stručnom radu sa maloletnim prestupnicima da bi se korigovalo njihovo ponašanje i stavovi, tako što se oni ne izdvajaju iz svoje porodice i sredine, niti prekidaju svoje uobičajene svakodnevene aktivnosit, već se upućuju u disciplinski centar na određeni broj sati u praznične dane i to najviše do 4 uzastopna praznična dana; zatim, na odredjeni broj sati u toku dana, ali najduže do 30 dana ili na neprekidan boravak za određen broj dana i to (po pravilu noć provodi kući) najduže 20 dana, gde se u okviru centra organizuju različite vrste korisnih aktivnosti, kojima se menjaju stare stvaraju pozitivne navike i sklonosti. 2. Mere pojačanog nadzora imaju najveći udeo među izrečenim vaspitnim merama i određuju se u onim slučajevima u kojima nije potrebno da se maloletnik izdvoji iz svoje sredine već se aktivnosti zaštite, pojačane kontrole i nadzora organizuju u lokalitetu života maloletnika i njegove porodice, jer se smatra da je najbolje za maloletnika da ostane u staroj sredini, ali da se menjaju uslovi života, sam maloletnik i da se deluje na uzroke njegovog prestupničkog ponašanja. Mere pojačanog nadzora mogu se izreći u tri vida: a) Pojačani nadzor od strane roditelja ili staratelja, b) Pojačani nadzor u drugoj porodici (najčešće srodničkoj) i c) Pojačani nadzor od strane organa starateljstva, kada organ starateljstva neposredno štiti i ostvaruje pojačani nadzor nad maloeltnikom zbog sprečenosti ili nepodobnosti roditelja, srodničke ili druge porodice da to čine. 3. Zavodske mere se izriču u slučajevima kada je neophodno da se maloletnik izdvoji iz svoje sredine i preduzmu mere pojačane kontrole i prevaspitanja što se postiže izricanje vaspitnih mera: a) Upućivanje u vaspitnu ustanovu opšteg tipa; b) Upućivanjem u vaspitnu ustanovu za defektne maloletnike (ustanove socijalne zaštite) i c) Upućivanjem u vaspitno-popravni dom (ustanova pravosuđa). 4. Upućivanje u zatvor za maloletnike ima karakter sankcija i može se izreći jedino starijim maloletnicima (uz posebne uslove) u slučajevima težih krivičnih dela i kriminalnih aktivnosti. IV 6. Uloge organa starateljstva u zaštiti maloletnih prestupnika U oblasti društvene zaštite i resocijalizacije maloletnih prestupnika organ starateljstva ima ključnu, autonomnu i nezamenljivu ulogu. Njegove uloge počinju praćenjem i ispitivanjem pojave devijatnih ponašanja i prestupništva i ranim otkrivanjem pojedinih slučajeva, kako bi se preduzimale blagovremene mere zaštite. U odnosu na pojedinačne slučajeve posebno su značajne one uloge koje organ starateljstva ima u krivičnom postupku prema maloletnicima. Ove uloge ogledaju se, pored ostalog, u tome što organ starateljstva utiče na izbor sredstava i mera zaštite,
94
odnosno u krivično-pravnom smislu on utiče na izbor sankcija na taj način, što podrobnim ispitivanjem ličnosti maloletnika i utvrđivanjem socijalno-psihičke i emocionalne zrelosti, uslova života i odnosa u porodici i uzroka prestupničkog ponašanja, predlože sudu odgovarajuće vidove zaštite ili sankcija prema specifičnostima svakog konkretnog slučaja. Ovi predlozi i zaključci stručnih timova centara za socijalni rad uključuju i inicijativu za primenu načela celishodnosti. Načelo celishodnosti predstavlja posebno značajan socijalno-pravni princip koji sudovi, odnosno veća za maloletnike, primenjuju u krivično-pravnom postupku prema maloletnici starijim od 14 godina. Suština ovog pravnog instituta je da se u svakom konkretnom slučaju odlučuje o tome da li će ili ne pokrenuti krivični postupak prema nekom maloletniku. Polazi se od opravdane i realne pretpostavke da pokretanje krivičnog postupka u nekim slučajevima nije adekvatno i da može više štetiti nego koristiti razvoju maloletnika. U okviru posebnih ovlašćenja i nadležnosti centar za socijalni rad u funkciji organa starateljstva može koristiti sve raspoložive sadržaje, oblike i mere socijalne zaštite u zaštiti naloletnih prestupnika i posebno splet mera opšte starateljske zaštite, čiji je cilj da se zaštiti ličnost, imovina i interes maloletnika. Sadržaji opšte starateljske zaštite su različiti, počev od materijalne pomoći, preko upućivanja, savetovanja i instrukcija roditeljima, pa sve do usluga psihološkog, pedagoškog i socijalnog rada, koje imaju za cilj da pomognu maloletnicima da prebrode probleme sa kojima se sreće i da se zaštite od delovanja nepovoljnih uslova sredine. Organ starateljstva je autonoman u izboru mera socijalne i starateljske zaštite i on ih primenjuje uvek kada je to potrebno kada su u pitanju maloletnici kojima je izrečena krivična sankcija, dok se prema deci do 14 godina, koja su krivično neodgovorna, ove mere obavezno preduzimaju, pri čemu organ starateljstva odlučuje o oblicima i merama socijalne i starateljske zaštite. Deo treći DRUŠTVENE DEVIJACE Glava I POJAM DRUŠTVENIH DEVIJACIJA Na samom početku treba istaći da ne postoji jedinstveno prihvaćeno određenje pojma društvenih devijacija, jer u skladu sa različitim teorijskim pristupima ovim društvenim pojavama nastaju i raznovrsna određenja ovog pojma. Međutim, postoje neki elementi definicije koji su neosporni i kao takvi univerzalno prihvaćeni. Najpre postoji široka saglasnost da društvene devijacije predstavljaju društvene pojave i upravo po tome se razlikuju od drugih različitih vidova nedruštvenih devijacija, kao što su na primer, prirodna, biološka, fizička i druga odstupanja koja predstavljaju devijacije. Društvene devijacije predstavljaju jedan od oblika društvenog delovanja, odnosno tip ljudske aktivnosti, čija suština je u svesnom delovanju pojedinca kojima se krše društvene norme i koja se suprodstavljaju uobičajenom ponašanju i očekivanjima grupe, zajednice ili globalnog društva. Društvene devijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi, koje proizvode određene negativne i nepovoljne posledice. Ova potonja karakteristika društvenih devijacija je upravo njihova deferencia specifica. Ovim se određenjem, definiše kriterij bitan za razlikovanje društvenih od drugih vidova devijacija, sa jedne, i devijacija u odnosu na druge oblike ljudskog delovanja (naprimer, psihopatoloških devijacija ili devijacija koje su posledica duševnih bolesti), sa druge strane. To medjutim, ne znači da ove pojave,
95
uključujući i društveno neprihvatljiva ponašanja mentalno zaostalih osoba ili duševnih bolesnika, nisu devijantne sa aspekta njihovih sadržaja i posledica. No, one nisu predmet izučavanja i interesovanja nauke o društvenim devijacijama, već drugih nauka. Postojanje svesti i volje čini osnov za razlikovanje psihopatoloških od društvenih devijacija. Naime, društveno neprihvatljiva ponašanja, koja su posledica nesvesnog, ne pripadaju sferi nauke o društvenim devijacijama već oblasti psihopatologije, psihijatrije i drugih disciplina. Na drugoj strani, nauka o društvenim devijacijama se bavi samo svesnim čovekovim ponašanjem koje proizvodi društveno neprihvatljive i štetne posledice. Društvene devijacije predstavljaju specifičnu vrstu društvenog odnosa izmeću devijanta i društvene sredine, koja reaguje na devijaciju. Drugim rečima, ne može se govoriti o devijaciji jednog čoveka bez prisustva i učešća nekog drugog, kao što je za postojanje društvene grupe u sociološkom smislu neophodno postojanje odnosa izmedju najmanje dve osobe. Zbog toga društvenim devijacijama pripadaju ne samo svesno i voljno ponašanja pojedinaca, već i delanje manjih ili većih, sponatnih ili organizovanih grupa, društvenih institucija i zajednica. Društvene devijacije su uzrokovane društvenim okolnostima, što znači da su društveni uzroci odlučujući faktor u njihovom nastanku, razvoju i postojanosti. One su deo i proizvod konkretnih istorijski i prostorno omeđanih društvenih odnosa i procesa. To znači da su neprihvatljiva sva ona shvatanja koja devijaciju posmatraju, pre svega, kao biološko ili psihičko svojstvo ili jedino kao ponašanje ljudi. Najzad, svako devijantno ponašanje stvara društveno nepoželjne i neprihvatljive posledice, privlači pažnju i izaziva reakciju drugih, koja obično znači neodobravanje takvih aktivnosti, bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano, neformalno ili na institucionalizovan način. Iz ovoga se može zaključiti da su društvene devijacije: specifični tipovi društvenih pojava, posebne vrste društvenih odnosa, koje prate nepovoljne društvene posledice, a njihov sadržaj čini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca, grupe, institucija ili zajednice, na jednoj strani, i društvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi, grupa i zajednica, sa druge. Jedna od opštih karakteristika društvenih devijacija je njihov istorijski karakter, što znači da predstavljaju dinamične društvene pojave, promenljive po svojim sadržajima, načinima ispoljavanja, uzrocima i uslovima raširenosti, posledicama i drugim karakteristikama. Na karakter društvenih devijacija odlučujuće utiče istorijski uzet tip nekog globalnog društva, što znači da društvene devijacije u najvećoj meri zavise od konkretnih karakterisztika društvenog sistema nekog globalnog društva, pa je samim tim očigledno, da svako društvo ima svoje specifične devijacije. Na pojavu određenih tipova devijacija posebno utiče i karakter različitih struktura konkretnih globalnih društava (ekonomska, socijalna, etnička, religijska i dr.). Pored istorijski uzetog tipa globalnog društva na karakter devijacija utiču i karakteristike odnosa na mikro društvenom planu, odnosno karakteristike odnosa unutar i izmedju društvenih grupa, primarnih i drugih ljudskih zajednica, društvenih institucija itd. Najzad, imajući u vidu da društvene devijacije predstavljaju svesne i voljne aktivnosti pojedinaca u odnosu na neke druge ljude, grupe ili zajednice i globalno društvo, na karakter društvenih devijacija svakako utiče i sam pojedinac kao akter određene devijacije. Ovde je posebno reč o tipu društvenih devijacija označenom kao
96
devijantno ponašanje. Ovaj pojam se najčešće odnosi na ona ponašanja ljudi kojima se krše neke društvene norme ili ugrožavaju društvene vrednosti, što za sobom povlači društvenu reakciju neodobravanja.
Glava II KRITERIJUMI ZA DEFINISANJE DRUŠTVENIH DEVIJACIJA U okviru teorija društvenih devijacija nastali su različiti kriterijumi za određivanje i razlikovanje društvenih devijacija od drugih društvenih pojava i odnosa, ali su u osnovi u različitim teorijskim pristupima i u praksi društvene reakcije na devijacije najčešće korišćena sledeća četiri:
97
1. 2. 3. 4.
kriterijum društvenih normi, vrednosni, društvene reakcije i kriterijum ljudskih potreba.
II 1. Kriterijum društvenih normi u definisanju devijacija Kriterijum društvenih normi je najčešće primenjivan u definisanju društvenih devijacija i kao takav prisutan je u svim klasičnim socijalnopatološkim teorijama (Jankovič, Pešić, 1986). Ovaj kriterijum polazi od društvenih normi, pa je prema njemu devijantno svako ono ponašanje koje nije u skladu sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Društvene norme su društveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i dužnosti ljudi u društvenim odnosima. Osnovna uloga društvenih normi je da regulišu ponašanje pojedinca, ali i da uređuju uzajamne društvene odnose ljudi i to postavljanjem određenih standarda ponašanja. Na taj način društvene norme kao deo kulture vrše kontrolu nad pojedincem i ograničavaju moguće društveno nepoželjne varijacije u ponašanju. Tokom istorije ljudskog društva javljaju se različite vrste i sistemi društvenih normi, ali se izdvajaju dva opšta tipa: 1. pozitivne društvene norme, koje određuju šta je poželjno, društveno prihvatljivo i pozitivno i 2. negativne društvene norme, koje odredjuju šta je nepoželjno i zabranjeno u jednom društvu. Međutim, sa aspekta sadržaja i načina uredjivanja i kontrole društvenih odnosa izdvajaju se neki drugi tipovi društvenih normi kao što su običajne, moralne, religijske i pozitivno-pravne. Običajne norme su po pravilu nepisane norme koje se uče od starijih i to oponašanjem, a vrlo retko mogu biti iskazane u pisanoj formi. One uređuju sasvim konkretno ponašanje pojedinca, pa su tako običaji bili regulator odnosa u tradicionalnim zajednicama, ali imaju uticaja i u savremenom društvu. Iza običajnih normi stoje najčešće mehanizmi neformalne običajne kontrole, sankcija i društvene reakcije, koji obezbeđuju pridržavanje i poštovanje ovih normi, što je značajan uslov kohezije, solidarnosti i opstanka ovih zajednica. Moralne norme počivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve društvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. One su takodje po pravilu nepisane norme, ali mogu biti izražene i u vidu kodeksa. Definišući granice izmedju dobra i zla, sa aspekta interesa odredjenih grupa, zajednica, delova društvenih struktura ili globalnog društva, moralne norme takodje odredjuju tip dobrog i lošeg moralnog postupka i ponašanja. Obrasci moralnih dužnosti i prava predstavljaju poželjni društveni okvir ponašanja i odnosa pojedinaca prema drugima i zajednici. Religijske norme su jako važan regulator društvenih odnosa, ne samo u tradicionalnim zajednicama, već i u onim savremenim društvima u kojima su život i odnosi u zajednici dominantno obeleženi religijskim vrednostima, sadržajima i principima. Pravne norme su izum diferenciranih društava, koja su otkrila pismenost kao način komuniciranja i predstvaljaju vid institucionalizovanog regulisanja ljudskog
98
ponašanja i društvenih odnosa od strane države, kao nosioca opšteg interesa ili bolje rečeno interesa vladajućih društvenih struktura. U užem smislu, pravnim normama koje definišu devijantna ponašanja smatraju se, pre svega, prekršajne i krivične norme uz koje obavezno idu i konkretne sankcije za nepridržavanje ili njihjovo kršenje. Zajedničko obeležje svih ovih normi je da one poseduju snagu obaveznosti i da iza njih stoje čvrsti mehanizmi njihovog stvaranja, održavanja, prenošenja i usvajanja. Reč je o društvenim procesima socijalizacije i interiorizacije društvenih normi i socijalne kontrole. Društvene norme postaju deo čovekove svesti i savesti tokom procesa socijalizacije, uz dejstvo mehanizama društvene kontrole, koji obezbeđuju usvajanje i interiorizaciju tih normi. Iz svega rečenog proizilazi da je po kriterijumu društvenih normi devijantno svako ono ponašanje kojim se krše bilo koje od navedenih tipova društvenih normi. U užem smislu, devijantnim se smatraju samo ona ponašanja koja nisu u skladu sa pozitivnim (zakonskim) društvenim normama. Kriterijum društvenih normi u definisanju društvenih devijacija, pre svega u vidu devijantnih ponašanja, najčešće je korišćen u praksi društvene reakcije od prvih institucionalizovanih vidova društvenih odnosa do savremenih društava, kao i u okviru većine klasičnih socijalnopatoloških teorija. Vrednosti i potencijalne prednosti ovog kriterijuma leže u njegovoj relativnoj objektivnosti, (sve norme su društveno definisane i formalno se podjednako odnose na svakog pripadnika zajednice ili društva), u jednostavnosti primene (kriteriji društveno nepoželjnog su unapred definisani, tako da pojedinci imaju precizne upute kako bi trebalo da se ponašaju), u preciznosti društvenih normi, što omogućuje da se lako razgraniči pozitivno od devijantnog i u praktičnoj upotrebljivosti sa aspekta društvene reakcije (unapred su definisane sankcije, odnosno sadržaji, načini i obim društvene reakcije na kršenje svake društvene norme). Kriterijum društvenih normi ima medjutim, veoma ozbiljne nedostatke, koji dovode u pitanje njegovu univerzalnu naučnu i društvenu valjanost, bez obzira na to što je široko prihvaćen i korišćen, kako u odredjenim teorijama tako i u praksi. U pitanju je najpre, relativnost ovog kriterija zbog promenljivosti društvenih normi i postojanja različitih sistema društvenih normi, čak i unutar istih globalnih društava. Naime, kako se menjaju i razvijaju konkretna globalna društva tako nastaju i nestaju, smenjujući se, različiti sistemi društvenih normi. Zahvaljujući ovoj sitauciji teško je, pored ostalog odrediti šta je normalno, a šta devijantno u jednoj promenljivoj situaciji, iz čega proizilazi da je kriterijum društvenih normi relativan i da je shvatanje devijacija po ovom promenljivo. Osim ovog ograničenja normativnog kriterija, sve teorije koje počivaju na ovom kriterijumu vezuju se za norme konkretnog društva, a sasvim je sigurno da ono što odstupa od normi u jednom društvu ili grupi može biti u potpunom skladu sa normama nekog drugog društva ili grupe. Iz toga proizilazi da je na osnovu kriterijuma društvenih normi nemoguće izgraditi univerzalni kriterijum za definisanje društvenih devijacija važećih čak i za isto konkretno društvo u različitim istorijskim periodima njegovog kretanja. Stvar je još složenija kada se otvori pitanje mogućnosti primene ovog kriterijuma za sva ili većinu društava ili neku civilizaciju uopšte. Najzad, istorijski uslovljena strukturalna razuđenosti socijalne nejednakosti i raspodela društvene moći utiču na to da ono što se naziva opšte prihvaćenim društvenim normama u nekom društvu u krajnjoj instanci predstavljaju mehanizam
99
nametanja i ostvarivanja interesa vladajućih društvenih struktura i slojeva, mada neke norme mogu svojim sadržajima i dometima imati opštiji karakter koristeći svima ili većini u društvu. Na ovu dimenziju nastajanja i stvaranja društvenih normi upozorio je Becker kroz stav da moralni reformisti, ili kako doslovno kaže «moralni krstaši», tipično žele da pomognu nekima između sebe da dosegnu bolji status. Iako uvažava i druge motive i načine stvaranja društvenih normi Becker ipak zaključuje da moralnim krstaškim ratovima upravljaju pripadnici viših društvenih struktura obezbeđujući na taj način da oni na taj način moći koja izvire iz njihovog društvenog položaja pridodaju snagu koja potiče iz legitimnosti njihove legitimne pozicije (Becker, 1963). II 2. Kriterijum društvenih vrednosti Kriterijum društvenih vrednosti u određivanju pojma društvenih devijacija polazi od vrednosti kao cilja čijem ostvarivanju treba da teži društvena akcija. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno značajna u nekom društvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog društva, a time i društvenim grupama i pojedincima. U osnovi se može govoriti o opštoj podeli svih vrednosti na materijalne i duhovne ili kulturne. U nekim periodima razvoja civilizacije, globalnim društvenima ili zajednicama veći značaj se pridaje duhovnim, a u drugim materijalnim vrednostima. Značajno je takođe, naglasiti da su društvene vrednosti u svim do sada poznatim društvima bile nejednako dostupne svim ljudima, društvenim grupama i slojevima, što naglašava značaj odnosa prema vrednostima i njihovu važnost za društvene odnose. Društvene vrednosti su povezane sa interesima ljudi, društvenih grupa i slojeva, pa i globalnih zajednica ili društava, tako da se značajne energije troše na njihjovo formiranje, očuvanje, osvajanje i ostvarivanje. Vrednosti su najdirektnije povezane sa ciljevima, potrebama i interesima pojedinaca i društvenih slojeva dok istovremeno čine podlogu ciljeva i usmeravajućih i stabilizairajućih faktora globalnih društava. Vrednosti su i najopštije smernice za budućnost i vodilje delanja pojedinaca, društvenih grupa i institucija. Pošto društvene vrednosti izražavaju ne samo parcijalne ciljeve društvene grupe i drugih posebnih delova društvene strukture, već i mnoge opšte interese, sva globalna društva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. Heterogenost savremenih društava i socijalnih struktura većine današnjih država upućuju na postojanje mnoštva sistema vrednosti, koji mogu da se međusobno odnose na različlite načine, kao što postoje vrednosti koje su široko prihvaćene od strane velikog broja ljudi, njihovih zajednica i društava (univerzalne vrednosti). Ovaj tip vrednosti istorijski je utemeljen kroz provere i selekciju istorije, ali su sadržinski razuđeniji različiti posebni sistemi vrednosti. Naopštije rečeno, primenom kriterijuma društevnih vrednosti devijantnim se smatra svako ono ponašanje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinačnim društvenim vrednostima. U zavisnosti od toga koje se vrednosti uzimaju kao merilo devijantnosti, odnosno devijantnog ponašanja, izdvajaju se dva načina primene ovog kriteriju u definisanju društvenih devijacija:
100
1. Relativni kriterijum društvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti (ponašanja) prema postojećem vladajućem ili opštre prihvaćenom sistemu vrednosti nekog konkretnog globalnog društva. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom društvu priznate kao opšte prihvaćene i važeće, pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima. Ovakvo određenje devijantnih pojava je relativno jer ono za devijantno proglašava sve što u određenom društvu smatra nepoželjnim. Mada se društvene vrednosti ne menjaju tako brzo kao što je slučaj sa društvenim normama, postojanje različitih, često suprotnih i suprodstavljenih, sistema vrednosti ukazuje na nemogućnost ili teškoće izbora onih vrednosti koje bi bile parametar za definisanje normalnosti, odnosno devijantnosti u različitim društvima. Čak je to otežano učiniti i za isto globalno društvo u različitim periodima njegovog razvoja. 2. Kriterijum univerzalnih vrednosti počiva na ideji postojanja nekih civilizacijski opšte prihvaćenih vrednosti, koje su prepoznatljive i kojima teži većina ljudi, društvenih grupa i ljudskih zajednica, pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. Ovaj kriterijum polazi dakle, od onih vrednosti za koje se smatra da imaju univerzalnu važnost kao što su na primer ljudski život, sloboda, ljubav, sreća, zdravlje, blagostanje, sigurnost i sl. Kriterijum društvenih vrednosti u definisanju društvenih devijacija ima nesumljive kvalitete, koji se ogledaju u njegovoj opštosti, relativnoj preciznosti, postojanosti, objektivnosti i univerzalnosti. Kriterijum društvenih vrednosti ima međutim, mnoge nedostatke među kojima se naročito izdvajaju teškoće oko preciznog definisanja i operacionalizacije. To posebno važi za univerzalne (civilizacijske) vrednosti. Problem relativnosti slično kriterijumu društvenih normi vezan je za sistem vrednosti konkretnih društvenih struktura i globalnih društava. Posebno je teško izdvojiti one vrednosti koje su stvarno opšte prihvaćene u socijalno diferenciranim i heterogenim društvima, imajući u vidu njihovu vezu sa interesima ljudi. Iz ovoih opaski sasvim logično sledi zaključak da kriterijum društvenih vrednosti u obe svoje podvarijante ne može sam za sebe biti dovoljan za definisanje društvenih devijacija upravo zbog brojnih nedostataka i posebno teškoća oko shvatanja sadržaja pojedinih vrednosti i mogućnosti njihove operacionalizacije, odnosno praktične upotrebljivosti. Između društvenih normi i vrednosti postoji neposredna instrumentalna veza pošto je uloga normi da štite i obezbeđuju ostvarivanje i zaštitu određenih vrednosti. Samim tim što je neko materijalno ili duhovno dobro važnije za društvo, to će preciznije biti definisati norme koje štite te vrednosti. Poznato je takođe da su dominirajuće one društvene vrednosti koje izražavaju interese vladajućih društvenih slojeva, odnosno klasa i da je samo privid da se sistemom društvenih normi štite opšte prihvaćene društvene vrednosti. Pored izvitoperenja ili «specifične» interpretacije nekih i univerzalnih vrednosti njihova opštost i apstraktnost omogućuju njihovu zloupotrebu u praksi, posebno od strane nosilaca društvene moći. II 3. Kriterijum društvene reakcije Kriterijum društvene reakcije je prisutan u svim klasičnim teorijama socijalne patologije. On je posebno naglašavan od strane onih istraživača koji posebno izučavaju reakciju društva na pojave koje se smatraju nepoželjnim i štetnim po društvo. Ovaj
101
kriterijum posebno je naglašavan u okviru klasičnih socijalnopatoloških teorija i na osoben način u teoriji etiketiranja ili stigmatizacije. Suštinu kriterijuma društvene reakcije čini odnos društva prema ponašanjima pojedinaca. Devijantnim se smatraju one pojave ili ponašanja koji izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane društva. Pri definisanju društvenih devijacija polazi od društvene reakcije na koju nailaze pojedina ponašanja. U okviru klasičnih socijalnopatoloških teorija društvena reakcija se vezuje za različite oblike društvene kontrole, neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstava socijalizacije na prihvatanje društvenih normi i društveno poželjnog ponašanja. Kriterijum društvene reakcije izgađivan u okviru teorije etiketiranja, o čemu će biti reč kasnije, polazi od ideje uzajamnog i dinamičkog odnosa (interakcije) devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije, čiji krajnji rezultat je etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata. Pritom nije bitno šta su sadržaji ponašanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude, niti koje lične ili socijalne karakteristike imaju pojedinci koji se obeležavaju kao devijanti. Društvena reakcija neodobravanja daje određenim pojedincima status devijanta i oni postaju društveno stigmatizirani bez obzira na sadržaj i vrstu ponašanja koje izaziva reakciju. U primeni ovog kriterijuma neki teorijski pristupi više naglašavaju značaj formalne i institucionalizovane reakcije (devijantna ponašanja se izjednačavaju sa kriminalom), dok drugi uvažavaju i neformalne, bilo spontane ili organizovane, načine reagovanja (moralna osuda, odbacivanje, podrugivanje, socijalna izolacija i sl.). Mada kritirijum društvene reakcije ima, površno gledano, objektivan karakter, jer se oslobađa relativnosti vrednosnog i normativnog kriterijuma i istovremeno se ne zanima za sadržaje nekih aktivnosti i svojstva njihovih aktera, on takođe ima ozbiljne slabosti i nikako nije odvojen od uticaja društvenih vrednosti i normi. Društvena reakcija odobravanja ili odbacivanja i osude nekih ponašanja, pojava ili aktivnosti ima za cilj očuvanje nekog poretka stvari, sistema vrednosti, normi i odnosa. Prema tome, nikako se ne može govoriti o objektivnosti ovog kriterijuma. On predstavlja način usmeravanja ponašanja pojedinaca prema interesima konkretnog društva, odnosno vladajućih struktura. Ovo tim više što nosioci društvene moći određuju sredstva, naćine i vrstu društvene reakcije, uključujući i sredstva disciplinacije pojedinaca ili društvenih grupa (sistem i sredstva socijalizacije i socijalne kontrole). II 4. Kriterijum ljudskih potreba Pri određivanju devijantnog ponašanja primenom ovog kriterijuma polazi se od ljudskih potreba koje proizilaze iz uslova ljudske egzistencije, odnosno čovekove prirode. Ovaj kriterijum začet je u teorijskim shvatanjima marksističke filozofije o generičkoj suštiti čoveka i karakteru ljudskih potreba. On nigde nije eksplicitno definisan kao kriterijum društvenih devijacija, ali je korišćen u tumačenju socijalnog karaktera, protivrečnosti i problema, pre svega građanskog, ali i drugih klasnih društava. Kriterij ljudskih potreba dosledno je korišćen od strane Eriha Froma, jednog od predstavnika socijalnoantropoloških teorija, koji smatra da su u najširem smislu reči devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru, sadržaju i načinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba.
102
Do izvitoperenja potreba i ljudske porirode dolazi u svim savremenim, posebno građanskim društvima, smatra From, jer je to njihova suštinska karakteristika koja ih definišekao bolesna. U ovom smislu From stvara dihotomiju normalnih i izvitopernih potreba, pokazujući da svaka univerzalna ljudska potreba može biti izvitoperena i pretvorena u svoju suprotnost u bolesnom društvu. Ta dihotolmija potreba izgleda ovako: normalne (univerzalne) ljudske potrebe izvitoperene (devijantne) ljudske potrebe 1. potreba za udruživanjem 1. narcizam 2. potreba za prevazilaženjem 2. destukcija 3. potreba za ukorenjenošću 3. rodoskrnavljenje 4. potreba za identitetom (individualnošću) 4. konformizam 5. potreba za okvirom orijentacije (verovanjem) 5. iracionalnost Ona društva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju većinu potreba na pozitivan način, From smatra zdravim društvima. U ovim društvima, koja su više očekivanje budućnosti nego realnost, dominirajuća je produktivna (stvaralačka) orijentacija. Sa druge strane, smatraju se bolesnim ona društva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autentične ljudske potrebe, odnosno u kojima dolazi do izvitoperenja u njihovom zadovoljavanju, pa se one ispoljavaju na devijantan način. U ovim društvima dominira neproduktivna orijentacija. Osnovna vrednost ovog kriterijuma, koji nije široko prihvaćen i korišćen, je u pokušaju da se pronađe univerzalni i najopštiji kriterijum za razlikovanje devijantnog od normalnog, sa aspekta čoveka i njegovih potreba. Kvalitet ovog kriterijuma je u njegovoj humanistilčkoj i antropološkoj filozofsko-teorijskoj osnovi bliskoj egzistencijalizmu. Kriterijum ljudskih potreba vezuje se i za postojanje univerzalnih ljudskih vrednosti (naprimer, slobode), s tim što je njegova polazna ideja da je moguće objektivno definisati neke univerzalne i posebno značajne potrebe za sve ljude, bez obzira na njihovu promenljivost u sadržajima. Imajući u vidu Fromov pristup, moguće je izneti i neke vidljive nedostake kriterijuma ljudskih potreba među kojima su posebno: 1. Metodološko-teorijski pokušaj povezivanja marksizma i psihoanalize, što se vidi po terminologiji. 2. Nedostaci vezani za problem operacionalizacije. Naime, veoma se teško mogu konkretno operacionalizovati i pretvoriti u merni instrument neke ipak apstrakno definisane potrebe. 3. Klasifikacija univerzalnih ljudskih potreba i njihovih suprotnosti u vidu izvitoperenja, odnosno devijacija je nedosledna i diskutabilna. Imajući u vidu da svaki od ova četiri kriterijuma ima i svoje prednosti i nedostatke, može se zaključiti da je pri definisanju društvenih devijacija neophodno njihovo povezivanje i kombinovanje, kako bi se izbegli njihovi nedostaci. U svakom slučaju, izgradnja jedan sistema definisanja i posebno, klasifikovanja devijacija još uvek predstavlja izazov za nauku o društvenim devijacijama. Polazeći od povezanosti pomenutih kriterija i prevashodno od kriterija ljudskih potreba smatramo da se društvene devijacije mogu definisati kao one društvene pojave, procesi i odnosi koji prozvode različite negativne posledice po ljude, njihove primarne grupe i zajednica, a ponekad imaju i opštiji, odnosno globalan i međunarodni karakter.
103
U pitanju su složene i dinamične društvene pojave koje se ispoljavaju u vidu ili dovode do: 1. 2. potreba, 3. 4. 5. i 6. i nestajanje.
ugrožavanja egzistencije čoveka, izvitoperenja u sadržajima, oblicima i načinima zadovoljenja ljudskih nemogućnosti iskazivanja čoveka kao radnog i stvaralačkog bića, poremećaja ponašanja i odnosa čoveka sa drugim ljudima, poremećaja u funkcionisanju ljudskih zajednica i društvenih institucija sukoba unutar i između globalnih društava, uključujući i njihov raspad
Glava III OPŠTI TIPOVI DRUŠTVENIH DEVIJACIJA U stručnoj literaturi postoje različite tipologije i klasifikacije društvenih devijacija. Neke od tih klasifikacija biće predmet prikaza u drugim delovima ovog teksta. Koristeći kombinaciju normativnog, vrednosnog i kriterijuma društvene reakcije dvoje domaćih autora daju jednu opštu tipologiju, koja zaslužuje pažnju (Janković i Pešić, 1986). Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponašanja prema sistemu odnosa u nekom globalnog društva (prema sistemu). U osnovi, sva ljudska ponašanja mogu se posmatrati iz ugla odnosa prema društvenim vrednostima (ciljevima) i normama nekog društva, koji čine elemente poretka i služe njegovom postojanju i održavanju. Društvene devijacije se na različite načine odnose prema sistemu (poretku) pa se iz ovog ugla može govoriti o tri globalna - opšta tipa društvenih devijacija, kojima je
104
zajedničko da se sastoje u kršenju opšte prihvaćenih normi i vrednosti i da izazivaju društvenu reakciju neodobravanja. Razlike medju ovim tipovima ispoljavaju se u načinima i ciljevima suprodstavljanja sistemu vrednosti i normi, odnosno prema tome da li teže održavanju, prilagođavanju ili promenama uspostavljenog poretka odnosa. Polazeći od ovih stavova ovi autori navode sledeće opšte tipove devijacija: 1. Sistemske devijacije se sastoje u kršenju normi sa ciljem da se održe postojeći odnosi moći, što znači da je funkcija ovih devijacija očuvanje postojećeg poretka. Nosioci ovih devijacija su po pravilu pripadnici vladajućih struktura, kao što su političke, vojne i menadžerske strukture, kojima je u interesu da se ne promeni postojeći sistem vrednosti i normi. Odsupajuća ponašanja ovog tipa imaju za cilj očuvanje postojećeg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbeđuje realizacija interesa vladajućih društvenih struktura. Tipičan primer ovog tipa devijacije je politički kriminal vladajućih struktura, koji postoji u svim društvima sa ciljem očuvanja poretka; činovnički kriminal svojstven pripadnicima administrativnih i činovničkih slojeva, kojima je stalo da očuvaju postojećih odnosa pri čemu koriste svoju poziciju i moć i privredni kriminal - sofisticirani način imovinskog kriminaliteta uz korišćenje dominirajućih pozicija i uloga u ekonomskim i političkim odnosima. 2. Adaptivne devijacije su uglavnom prisutne među pripadnicima srednjih i nižih slojeva, koji prihvataju postojeće društvene vrednosti, ali su u nemogućnosti da ih dosegnu na regularan način. Za ove delove društvene strukture adaptivne devijacije često predstavljaju jedini mogući način da da se ostvare neke značajne društvene vrednosti. Naime, reč je o tome da neke društvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim društvenim slojevima. Po pravilu, što su vrednosti značajnije one su dostupne manjem broju ljudi i delova društvenih struktutra. Zbog toga mnogi pojedinci, društvene grupe i slojevi pokušavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu poželjnih vrednosti i ciljeva, odnosno da se adaptiraju na druištvene zahteve. Najbolji primer adaptivnih devijacija su situacije u kojima se univerzalno prihvaćene društvene vrednosti posedovanja imovine ili društvene promocije ostvaruju putem kriminala ili drugih vidovima društveno nedozvoljenog ponašanja. Adaptivne devijacije se po pravilu, javljaju češće u periodima društvenih kriza, ali prate i vreme brzih društvenih promena, kada je potrebno da se pojedinci i delovi društvenmih struktura prilagode promenjenim društvenim ciljevima i novim uslovima života. 3. Nekonformističke devijacije se sastoje u odbacivanju postojećih društvenih vrednosti i sredstva za ostvarivanje ciljeva, kao i u kršenju normi sa ciljem da se promeni postojeći poredak i uspostave društveni odnosi zasnovani na drugačijim društvenim vrednostima, ciljevima i normama. U ovom smislu se mogu razlikovati dva podtipa nekonformističkih devijacija: a) konzervativni nekonformizam, koji podrazumeva vraćanje na neke stare vrednosti, odnosno zalaganje za vrednosti, standarde i praksu nekog ranijeg društvenog stanja i b) radikalni nekonformizam, koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima, odnosno zalaganje za vrednosti, standarde i praksu nekog budućeg i drugačijeg društvenog stanja.
105
Glava IV TIPOLOGIJE DRUŠTVENIH DEVIJACIJA Mertonova tipologije devijantnog ponašanja, zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i društvene strukture o čemu će biti reči kasnije, je jedna od najkorišćenijih, a ujedno i prva opšta naučna tipologija devijantnih ponašanja (Merton, Niesbet, 1971). Tipologija je konstruisana korišćenjem dva osnovna elementa Mertonove teorije anomije, a to su: 1. Prihvatanje ili odbacivanje kulturnih ciljeva 2. Prihvatanje ili odbacivanje dozvoljenih sredstava Na osnovu ovih elemenata, Merton je izveo pet logički mogućih načina individualne adaptacije na anomiju, od kojih su četiri načina devijantna: inovacija, ritualizam, povlačenje i bunt, dok je jedino konformizam poželjan način adaptacije na anomiju. Mertonova tipologija individualnih načina adaptacije na anomiju izgledala je ovako: Načini adaptacije kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava 1. Konformizam + + 2. Inovacija + 3. Ritualizam + 4. Povlačenje 5. Bunt ++Ove simbole treba shvatiti tako da (+) označava prihvatanje, (-) označava odbacivanje, (+-) označava odbacivanje sa zamerom, to jest situaciju kada pojedinac odbacuje postojeće ciljeve i sredstva, ali zahteva da se oni zamene novim. Konformizam je najčešći tip adaptacije na anomiju i podrazumeva prihvatanje i kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava za njihovo ostvarivanje. On se javlja u relativno stabilnim društvenim i ne predstavlja devijaciju, već normalan način prilagođavanja, bez kojeg bi stabilnost i kontinuitet u društvu bili dovedeni u pitanje. Inovacija, kao način adaptacije na anomijsku situaciju, označava prihvatanje društvenih-kulturnih ciljeva uz odbacivanje dozvoljenih sredstava za njihovo postizanje. Znači, pojedinci prihvataju ciljeve koje kultura ističe (na primer materijalni uspeh), ali za njihovo ostvarivanje koriste institucionalno zabranjena sredstva. Kao tipičan primer ovakvog reagovanja na anomiju Merton navodi kriminalitet i delinkvenciju. Naime, kriminalac uvažava materijalna dobra i novac kao bitne
106
društvene vrednosti, ali u nedostatku legalno dostupnih sredstava on pribegava nedozvoljenim sredstvima da bi ostvario opšte priznati kulturni cilj - biti bogat. Inovacija se najčešće javlja u nižim društvenim slojevima gde je stopa kriminaliteta visoka, i to iz razloga što u tim slojevima postoji najveći društveni pritisak prema devijaciji. Kriminalitet je u tim slojevima normalan odgovor na situaciju u kojoj je prihvaćeno kulturno isticanje materijalnog uspeha, ali su vrlo ograničene mogućnosti da se dozvoljenim sredstvima postigne uspeh. Inovacija je takođe, prisutna i kod kriminaliteta "belog okovratnika" gde pripadnici gornjih, vladajućih i poslovnih slojeva, koriste svoj uticaj i veze u društvu za vršenje krivičnih dela koja će im doneti veliku materijalnu korist. Ovaj oblik adaptacije pretpostavlja da su pojedinci socijalizovani na neodgovarajući način, jer su zadržali kulturne vrednosti kao ciljeve, ali su napustili institucionalna sredstva za njihovo postizanje. Kasnije, pod uticajem kritika, koje su se odnosile na činjenicu da se kroy neke oblike kriminala i delinkvencije ne prihvataju ni kulturni ciljevi (naprimer, vandalizam), Merton je objasio da se teorija anomije odnosi na samo neke oblike kriminaliteta i delinkvencije. Ritualizam je oblik adaptacije koji podrazumeva odbacivanje društvenih ciljeva i težnji, odnosno napuštanje ambicija ka napredovanju, uz istovremeno poštovanje društvenih normi i zadržavanje postojećih pravila igre i to zbog nespremnosti da se važeće dominantne vrednosti zamene nekim drugim. Merton smatra da je ovaj tip adaptacije karakterističan za nižu srednju klasu u kojoj obrasci socijalizacije utiču na razvoj karakterne strukture ljudi koja stvara veću sklonost ka ritualizmu. Stalan pritisak na decu da se pridržavaju društvenih normi, stroga disciplina, s jedne strane, i ograničene mogućnosti društvenog napredavanja, s druge, povećavaju verovatnoću ritualističkog ponašanja («važno je da si pošten, da si poslušan, da se ne istrčavaš»). Ritualističko ponašanje je po svojim spoljnim karakteristikama izrazito konformističko, pa se ne doživljava kao devijacija, iako ono u suštini predstavlja devijaciju. Ovo ponašanje je, na primer, karakteristično za one ljude koji ne veruju u Boga, ali se pridržavaju verskih rituala, za one koji su "zadovoljni svojim životom", za "birokratske virtuoze", koji insistiraju samo na onome što je forma i slepo se drže paragrafa. Povlačenje predstavlja takav devijantni način adaptacija na anomiju koji karakteriše istovremeno odbacivanje i kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava za ostvarivanje tih ciljeva. Ovom tipu devijacija pripadaju ponašanja kao što su prosjačenje, mentalne bolesti, alkoholizam, narkomanija i slično. Merton smatra da je uzrok ove devijacije doživljeni "dvostruki neuspeh". Pojedinci u početku prihvataju kulturne ciljeve i dozvoljena sredstva i emocionalno se za njih vezuju. Međutim, pošto su pri pokušaju da ciljeve ostvare dozvoljenim sredstvima doživeli neuspeh, a ne žele da prihvate nedozvoljena sredstva usled unutrašnjih moralnih pritisaka (dvostruki neuspeh) oni reaguju istovremenim odbacivanjem društvenih ciljeva i sredstava, ali bez njihove zamene neki drugačijim. Bunt ili pobuna je takva reakcija na anomiju koja podrazumeva odbacivanje postojećih ciljeva i legalnih sredstava, ali zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društvena struktura. Ovaj tip adaptacije sadrži napore za promenom postojeće društvene i kulturne strukture, a ne nastojanje za prilagođavanjem u okviru date strukture, pa se on kao takav može izroditi u oblik ideologije i dovesti do stvaranja nekog posebnog tipa organizacije.
107
Merton je u ovoj analizi dao na znanje da se bunt kao oblik devijantnog ponašanja jasno razlikuje od drugih devijacija. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je u više navrata bila kritikovana, proširivana i menjana od strane mnogih autora među kojama je domaći autor Mihailo Đurić. Ovaj autor je, imajući u vidu Mertonov i klasifikacijski pristup i kriterijume dodao nove i dao potpuniju klasifikaciju. Naime, Đurić je tipove devijacija posmatrao u odnosu na: 1. 2.
ponašanje pojedinaca prema društvenim vrednostima ili kulturnim vrednostima i ponašanje pojedinaca u konkretnom životu, odnosno u odnosu na društvenu praksu pod kojom se podrazumeva odnos između reči i dela. Đurićeva tipologija devijantnog ponašanja
TIPOVI DEVIJACIJA 1. inventivnost 2. larpurlartizam 3. oportunizam 4. farisejstvo 5 .kvijentizam 6 .otuđenost 7. perfekcionizam 8. buntovništvo
DRUŠTVENE VREDNOSTI + + ++/+/-
DRUŠTVENA PRAKSA +/+/+ + +/-
(+) označava prihvatanje; (-) označava odbacivanje; (+/-) označava odbacivanje sa zamenom. Inventivnost (+ +/-), kao tip devijantnog ponašanja podrazumeva prihvatanje kulturnih vrednosti uz aktivno odbacivanje prakse, odnosno uz odbacivanje legitimnih sredstava i zamenu novim sredstvima (inovacija). Na primer krađa; prihvata se cilj “biti bogat”, ali ne i sredstvo za njegovo postizanje, već se primenjuju neka druga sredstva (najčešći tip). Larpurlartizam (- +/-) podrazumeva odbacivanje društvenih vrednosti, ali i istovremeno uvođenje izvesnih novina u društvenu praksu, odnosno odbacivanje legitimnih sredstava i pronalažinje novih. Reč je o onim vidovima ponašanja u kojima ne može da se nađe povod za nešto što je neko uradio. Primer takvog ponašanja je vandalizam od koga počinilac nema nikakve koristi, mada on uvek ima neko društveno značenje ili “poruku”. Oportunizam (- +) je takav tip društvenog ponašanje koji podrazumeva odbacivanje društvenih vrednosti i prihvatanje prakse, odnosno dozvoljenih sredstava. Ovaj tip devijacije u principu nije raširen, izuzev kod političkih struktura i nekih društvenih slojeva, koji samo govore o promenama, ali stvari ostaju po starom. Primer ovog tipa ponašanja su vernici koji su u osnovi ateisti i odbacuju religiju, ali se krste ili pridržavaju nekih rituala pri obredima. Farsijestvo (+ -) podrazumeva prihvatanje društvenih vrednosti, ali odbacivanje legitimnih sredstava, što znači da kod ovog tipa devijacije dolazi do izražaja raskorak između reči i dela. Inače, fariseji su klasična ortodoksna struja u jevrejstvu koja se
108
striktno pridržavala svih pravila, ali je postojao raskol između tih pravila i njihovog ponašanja. Kvijentizam (+/- -) je nerazvijen i prilično neobičan tip devijacije koji podrazumeva odbacivanje sa zamenom, odnosno aktivno odbacivanje društvenih vrednosti i potpuno odbacivanje legitimnih sredstava (naprimer, odlazak u manastir u društvima koje ne priznaju religiozne vrednosti). Ovaj tip devijacija ne izaziva dramatične društvene posledice, usled čega je slaba njegova uočljivost. Otuđenost (- -) poput povlačenja podrazumeva istovremeno odbacivanje i društvenih vrednosti i dozvoljenih sredstava za postizanje tih ciljeva. Takav slučaj su devijacije tipa prosjačenja, narkomanjija, alkoholizma, mentalnih bolesti i sl. Perfekcionizam (+/- +), kao tip devijacije, podrzumeva zamenu postojećih društvenih vrednosti novim vrednostima, ali uz istovremeno prihvatanje i naglašavanje postojećih sredstava. Na primer, virtuozi birokratije zamenjuju neke vrednosti, ali prihvataju odnosno zadržavaju stara sredstva (formalizam i striktno pridržavanje pravila koje je život učinio prevaziđenim). Buntovništvo (+/- +/-) podrazumeva odbacivanje postojećih vrednosti i sredstava uz insistiranje na uspostavljanju novih vrednosti i promenama društveniha struktura . Može se zaključiti da Đurićeva klasifikacija devijantnih ponašanja predstavlja izmenjenu, dopunjenu i razvijeniju verziju Mertonovu klasifikaciju, jer se zasniva na istim elementima od kojih je i Merton pošao, a razlikuje se samo po tome što je dobijena njihovim sistematskim ukrštanjem i unošenjem elementa konkretnog praktičnog ponašanja. Polazeći od kriterijuma opštih humanih vrednosti i ljudskih potreba moguće je dati jednu radnu opštu tipologiju društvenih devijacija, koja traži proveru i dalju razradu, čija osnovna struktura izgleda ovako: 1. Osujećenja ili nemogućnost zadovoljavanja potreba egzistencije a)siromaštvo b)glad c)beskućništvo 2. Izvitoperenja u sadržajima, oblicima i načina zadovoljenja ljudskih potreba a) alkoholizam b) zavisnost od droga c) seksualne devijacije 3. Izvitoperenja čovekove esencijalne prirode (nemogućnosti iskazivanja čoveka kao radnog i stvaralačkog bića) a) nepismenost b) nezaposlenost c) otuđenje u radu d) prosjačenje e) kockanje 4. Poremećaji ponašanja i odnosa čoveka sa drugim ljudima a) mikrosocijalne agresije b) autoagresije (samoubistva i pokušaji samoubistava) c) kriminal d) maloletničko prestupništvo e) zlostavljanje
109
5. a) b) c) 6. a) b) c) d)
Poremećaji u funkcionisanju ljudskih zajednica i društvenih institucija dezorganizacija braka i porodice dezorganizacije društvenih institucija birokratija Sukobi unutar globalnih društava, međudržavni i međunarodni krize i raspad globalnih društava građanski, verski i etnički sukobi međudržavni i svetski ratovi terorizam
Deo četvrti KARAKTERISTIČNI TIPOVI DRUŠTVENIH DEVIJACIJA Glava I ALKOHOLIZAM
110
I 1. Pojam alkoholizma Alkoholizam pripada onom tipu društvenih devijacija koji se izražava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba. Alkoholizam se može istovremeno posmatrati kao zdravstveno - medicinski i socijalni problem, što znači da se problemom alkoholizma bave različite naučne discipline i društvene delatnosti: medicina, posebno psihijatrija, socijalna psihologija i sociologija devijantnosti, odnosno zdravstvo, socijalna zaštita, obrazovanje i druge delatnosti. Alkoholizam ustvari, predstavlja tip bolesti zavisnosti, dok je istovremeno veoma raširen i složen socijalni problem, ukoliko se imaju u vidu uzroci, masovnost, izraženost i socijalne posledice ove pojave. Upravo zbog toga, u literaturi se mogu naći i medicinske i sociološke definicije alkoholizma, s tim što medicinske najčešće svoju pažnju okreću alkoholičaru, a socijalne definicije posmatraju alkoholizam kao pojavu. Približavanju različitih shvatanja alkoholizma doprinosi savremeno shvatanje pojma mentalnog zdravlja, odnosno zdravlja uopšte. Svetska zdravstvena organizacija pod zdravljem ne podrazumeva jedino odsustvo bolesti, već psihičko, fizičko i socijalno blagostanje čoveka. U vezi sa tim, neki autori određuju i pojam duševnog zdravlja, poput Karl-a Meninger-a, koji pod duševnim zdravljem podrazumeva pre svega: efikasno i srećno prilagođavanje ljudskog bića svetu oko sebe i drugim ljudima. Jedna druga autorka, Mary Jahoda, određuje nekoliko ključnih kriterijuma za definisanje mentalnog zdravlja: a) b) c) d)
odsustvo duševnih bolesti, normalnost u ponašanju, prilagođenost sredini, unutrašnje jedinstvo ličnosti i pravilna percepcija sredine - sveta oko sebe.
Alkoholizam posmatran sa sa medicinskog aspekta je ustvari vid poremećaja ukupnog, a pre svega, mentalnog zdravlja. Među brojnim definicijama alkoholičara, univerzalno je prihvaćena definicija Svetske zdravstvene organizacije, koja alkoholizam opisuje i kao medicinski i kao socijalni problem i prema kojoj se alkoholičarima smatraju: “Osobe koje ekscesivno uživaju alkoholna pića i postepeno postaju zavisne od alkohola, pri čemu ispoljavalju bilo otvorene duševne poremećaje, bilo manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i duševno zdravlje, njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponašanje”. Elementi medicinske definicije su dakle: 1. osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pića (preterano pije); 2. postepeno stvaranje zavisnosti usled upotrebe alkohola, što je odlučujuća odrednica alkoholizma i 3. posledice koje mogu biti: duševni poremećaji, pogoršanje fizičkog zdravlja, poremećaji odnosa sa sredinom i oni vezani za socijalni i ekonomski položaj. Jedna druga medicinska definicija (Despotović i Ignjatović, 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao: “hronična progresivna bolest, stečena navikom, koju karakteriše preterana nekontrolisana želja za pijenjem alkoholnih pića u cilju postizanja određenog
111
subjektivnog stanja zadovoljstva, što za posledicu ima psihička i fizička oštećenja i propadanja”. Bitni elementi ove definicije: 1. alkoholizam je hronična i progresivna bolest vezana za naviku; 2. on vodi ka nekontrolisanoj želji za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i 3. u razvijenoj fazi dolazi do negativnih posledica, a to su naročito psihička i fizička oštećenja. Neke jednostavne socio-kulturne definicije određuju alkoholizam kao: ”konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih običaja i dijetetskih navika neke zajednice”. Ova definicija pravi razliku između upotrebe alkohola i alkoholizma, pošto postoje društveno prihvatljivi načini upotrebe alkohola vezani za društveni i kulturni život ljudi. Imajući u vidu socio-kulturne aspekte upotrebe alkohola u svakodnevnom životu ovde se ne polazi od ideje apsolutne apstinacije kao cilja, već od društveno tolerisanog i kontrolisanog pijenja. U ovom smislu alkoholizam se vezuje za konzumaciju alkohola izvan tradicionalnih običaja ili u suprotnosti sa dijetetskim navikama neke zajednice. Imajući u vidu različite pomenute aspekte moglo bi se zaključiti da je alkoholizam bolest zavisnosti, (psihička zavisnost sa elementima fizičke u razvijenijim fazama alkoholizma), koja je posledica navike ili navikavanja, što neminovno vodi nizu nepovoljnih posledica: pogoršanju psihičkog i fizičkog zdravlja, odnosa sa drugim ljudima i poremećajima funkcionisanja čoveka kao svesnog i odgovornog ljudskog bića. I 2. Razvoj (faze) alkoholizma Alkoholizam, kao društvenu devijaciju, karakteriše dug razvojni proces, što znači da postoje određene faze u njegovom nastajanju i razvoju. Među istraživačima često se koriste rezultati istraživanja i tipologija Jellinek-a, koji je ispitivao veliku grupu bivših alkoholičara i došao do zaključka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1. Pijenje u društvu, koje prati postojanje društvene tolerancije, ali svejedno, predstavlja početnu fazu alkoholizma. Ovu fazu prate: alkoholne amnezije - gubitak sećanja za događaje u toku epizode pijenja; ekstravagantno i rasipničko ponašanje (indikator za socijalne radnike, pedagoge i psihologe da je pravi momenat za početak terapije) i racionalizacija odnosno pronalaženje opravdanja za opijanje. Ova faza, po Jellinek-u, traje do godinu dana (Jellinek, 1960). 2. Jutarnje pijenje je kritični period u razvijanju alkoholizma u toku koje se stvara adikcija - navikavanje na alkohol i sklonost ka alkoholu. U ovoj fazi alkoholičar ne može da reši ni jedan problem sa kojim se sraće; razvija se egocentrizam (alkoholičar ne obraća pažnju na posledice svog ponašanja, jedino ga zanima njegova potreba) i sebičnost. Mada alkoholičar u ovoj fazi najčešće još uvek ne pije sam, javljaju se ozbiljni lični, porodični, profesionalni problemi sukobi i poremećaji u porodici, na poslu, sa prijateljima. Ovo je granična faza kojom se ulazi u hronični alkoholizam. Traje od jedne do tri godine i u nekim slučajevima može da se produži.
112
3. Kompulzivno pijenje, odnosno prisilno, nekontrolisano pijenje, je već odlika hroničnog alkoholizma, kada čovek ima neodoljivu potrebu za pićem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. Pad tolerancije je odlika ove faze, jer čovek ne može da pije onoliko puno koliko je mogao u početnim fazama, a da mu to ne škodi. Druga odlika je nemogućnost apstinencije (ne može da se uzdrži od pijenja) dok se istovremeno javlja čitav niz nedefinisanih strahova, dolazi do pojave tremora i drugih psiho-fizioloških poremećaja. Ovu fazu karakteriše i teško fizičko, psihičko i socijalno propadanje, zapuštanje u svakom pogledu (izgled, ponašanje), alkoholne psihoze i ozbiljni poremećaji odnosa i ponašanja. Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opšte, kritične tačke u njegovom razvoju kao društvene devijacije, jer tok alkoholičarske istorije zavisi od strukture ličnosti onoga koji pije, motiva i razloga opijanja, društvenog značenja upotrebe alkohola, kao i od kulturne i društvene sredine u kojoj pojedinac živi. Edvin Lemert, o čijem shvatanju razvoja devijacija će biti reči kasnije, je kao primer za razvoj primarne i sekundarne devijacije uzeo alkoholizam. Polazeći od opšteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholičarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. Predtoksična faza karakteristična za primarnu alkoholičarsku devijaciju odlikuje se: povišenom tolerancijom prema alkoholu, (“može puno da popije i nije mu ništa”); sve redovnijim konzumiranjem alkohola, (“uz kafu”, “za apetit” i sl.); uspostavljanjem navika i početne psihičke zavisnosti, (trži se izgovor zašto se pije) i činjenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholičarem niti ga kao takvog označava njegova sredina. 2. Toksikomanska faza ima obeležja sekundarne alkoholičarske devijacije koju karakteriše: kompulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola); postojanje psihičke i fizičke zavisnosti; pad tolerancije; veoma česte alkoholne amnezije, odsustvo izbora pića (pije se bilo šta); nemogućnost apstinencije; gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponašanja; pojava trovanja i, ono što je bitno, pojedinac prihvata sebe kao alkoholičara i takvim ga etiketira i njegova sredina. Uopšte uzev, da bi se razvila alkoholna toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje društvenih, psiholoških i drugih činilaca povezanih sa efektima alkohola. I. 3. Tipovi alkoholičara Razlikovanje karakterističnih tipova alkoholičara je veoma značajno sa aspekta lečenja i još više radi razumevanja dominirajućih uzroka alkoholizma. U literaturi se koriste različite klasifikacije alkoholičara, ali je najčešće u upotrebi Jellinekov-a tipologija, koja izdvaja pet karakterističnih tipova: 1. Alfa alkoholičari su situacioni alkoholiičarii koji piju od prilike do prilike, tako da se upotreba alkohola ponavlja. Postepeno se uspostavlja psihička zavisnost i stvara se navika, ali se ne javlja gubitak kontrole. Postoji mogućnost apstinencije (može da prestane da pije i da se pritom ne pojavi apstinencijalni sindrom) i posledice se uglavnom manifestuju u poremećajma odnosa sa drugim ljudima, ali to nisu tako
113
drastične promene i ovi alkoholičari funkcionišu, manje više, relativno normalno. Ovo je tip alkoholičara kod koga je izlečenje moguće i, po pravilu, ne traje dugo. 2. Beta alkoholičara karakteriše uspostavljanje sve jače psihičke zavisnosti od alkohola. U nastajanju alkoholizma ove grupe jako su značajni običaji i navike pijenja u društvenoj zajednici, koji uslovljavaju pojavu alkoholizma, tako da je ovaj tip alkoholičara raširen u zemljama koje su poznate kao proizvođači vina (na primer Italija, Francuska). Neki ovaj tip alkoholičara nazivaju i mediteranskim tipom. Ovde je reč o kontinuiranoj, dužoj upotrebi alkohola koja dovodi do fizičkih posledica praćene često smrtnim ishodom. Reč je o čitavom nizu somatskih oboljenja, kao što su na primer ciroza jetre ili oboljenja probavnog trakta. Sve više se javljaju problemi i sukobi sa drugima (lični, profesionalni, porodični), jer alkoholičari postaju sve netolerantniji. Ovi odnosi na početku alkoholizma ne moraju biti bitno poremećeni. 3. Gama alkoholičare prati početna povišena tolerancija, koja sa dužinom alkoholičarskog staža sve više opada i pojava odsustva kontrole (gube kontrolu veoma brzo, mogu da se kontrolišu samo do prve čaše), što je krajnji momenat da se podvrgnu lečenju, jer još uvek donekle postoji mogućnost apstinencije. Ovi alkoholičari mogu biti prividno veoma mirni, dobri, tolerantni ljudi, ali su pod dejstvom alkohola potpuno drugačiji i skloni agresijama i destrukciji. Javljaju se vrlo teški oblici poremećaja odnosa sa okruženjem i te posledice najviše snosi porodica. Ovaj tip alkoholičara pripada težim vidovima alkoholizma. 4. Delta alkoholičare karakteriše nepostojanje mogućnosti apstinencije (ne mogu se uzdržati niti biti bez pića ni jednog trena), stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema trežnjenja. Kratkotrajno je moguće uspostavljanje izvesne kontrole, jer oni kontinuirano piju, ali ne u velikim količinama. Ovo je takođe karakterističan mediteranski tip alkoholičara. Pored toga što jer karakterističan za određena područja ovaj tip je često povezan za određena zanimanja. Tako ovom tipu pripadaju na primer konobari, mornari, šoferi, moleri, poslovni ljudi i sl. Za ovaj tip alkoholičara tipično je da su teško prepoznatljivi (mnogo piju, ali se ne primećuje lako) i veoma teško se leče. 5. Ipsilon alkoholičari ili dipsomani su periodični alkoholičari, koji povremeno dobijaju želju za alkoholnim pićem i onda se danima opijaju sa nastupima amnezije. Za to vreme piju ogromne količine pića, jer je tolerancija izuzetno povišena. Prividno izgledaju u redu i u fazama kada ne piju normalno funkcionišu. Smatralo se da je izlečenje ovog tipa lako postići, ali je to prividno pošto iza ovog tipa opijanja obično postoje psihičke smetnje i poremećaji koji se prethodno moraju razrešiti pre nego se započne sa lečenjem ( Jellinek, 1960). Klinard izdvaja dva karakteristična tipa alkoholičara, imajući u vidu društvene aspekte njihovog ponašanje, pre svega: a) Alkoholit je tip akoholičara koji uzimanjem alkohola uspostavlja određene vrste socijalne komunikacije, što znači da je alkohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. b) Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih društvenih devijacija i poremećaja odnosa i ponašanja, pre svega, u porodici, ali i do poremećaja vezanih za radne uloge i odnose u mikro socijalnom okruženju.
114
I. 4. Teorije o alkoholizmu U naučnoj literaraturi mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. Bio - fiziološke teorije objašnjavaju nastanak alkoholizma bio-fiziološkim procesima i njihovim poremećajima. U ovom smislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholnih sklonosti (urođeni alkoholizam). Ove teorije pripadaju široj skupini bioloških teorija, koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biološku predodređenost nekih ličnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. Tako su naprimer, istraživanja Nacionalnog instituta za alkoholnu zavisnost i alkoholizam SADa pokazala da genetski faktor igra značajnu ulogu u razvoju u najmanju ruku nekih tipova alkoholizma. Ona su pokazala da se genetska predispozicija za alkoholizam ispoljava u najmanje dva vida: a) geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i b) geni utiču na pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti, temperamenta i karaktera postaju ranjivije i osetljivije na alkoholizam (Nacional Institut on Alcohol Abuse and Alcoholism, 1992.). 2. Psihološke teorije su veoma značajne, ne samo za tumačenje etiologije alkoholizma, već i za razvoj različitih modela i aspekta terapije. Među ovima se posebno izdvajaju: teorija frustracije, teorija depresivnosti, teorija niskog praga tolerancije na stresove i izazove savremenog društva i psihonalitička teorija. Posebno su interesantni stavovi psihoanalize koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponašanju, koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. U izvesnom smislu Freud je u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tečnošću, ali do tog izvitoperenja dolazi iz društvenih a ne primarno i jedino usled urođenih faktora. Freud-ova je zabluda međutim, kada tvrdi da su alkoholičari latentni homoseksualci, odnosno da je alkoholizam zamena za homoseksualnost, dok je delimično u pravu kada tvrdi da je alkoholizam vid autodestrukcije - voljno ali postepeno ubistvo. 3. Sociološke teorije polaze od tumačenja alkoholizma kao socijalnog problema, primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno društvenim uzrocima (Gordis, 1992). Za tumačenje uzroka i prirode alkoholizma posebnom su relevantne: teorija anomije (alkoholizam je proizvod anomijske situacije-tip povlačenja), etiketiranja i podkulture. I 5. Značajniji uzroci alkoholizma Svi značajniji uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: 1. Alkohol je psihoaktivna supstanca, koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome što je njegova umerena upotreba prihvaljiva kako legalno tako i društveno, kao i po tome što se zavisnost uspostavlja postepeno i u nešto dužem roku u odnosu na druge droge. Samo se po sebi razume da bez alkohola nema alkoholizma, ali je to samo preduslov uspostavljanja ovog tipa zavisnosti.
115
Alkohol ima određena fiziološka svojstva koja su upoznali još stari narodi. Inače, alkohol nastaje kao produkt bilo kakvog vrenja (istorija beleži prve vrste alkohola poput uzavrelog kravljeg ili bivoljeg mleka) voća, meda ili žitarica, naročito ovsa (kvas). Alkohol ima neka fiziološka svojstva koja deluju na bio-psihološke i fiziološke procese u organizmu. Stimulativne bio-fiziološke i psihološke karakteristike alkohola su pogodujući faktor koji podstiče uzimanje alkohola. Fiziološki efekti uzimanja alkohola zavise od unete količine, kao i od osetljiivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. Istraživanja pokazuju tipične načine reagovanja na unošenje alkohola u organizam: - od 0,05% alkohola je dozvoljena doza i ona može imatii stimulativno dejstvo (podstiče krvotok), - 0,15% je već visoka alkoholna intoksinacija i postoje određene indikacije trovanja, - 0,2% dolazi do gubitka svesti (kome) i onemogućena je percepcija i koordinacija pokreta, - 0,4 – 0,5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda, usled visoke koncentracije alkohola u krvi. Alkohol deluje na određene centre u mozgu povezane sa prosuđivanjem, samokontrolom i inhibicijom. Kada se uspori ili znatno umanji funkcionisanje ovih centara osoba pod dejstvom alkohola oseća početnu stimulaciju ili čak euforičko raspoloženje, što podstiče nastavak pijenja. Unošenje veće količine alkohola ometa sećanje i zapamćivanje, pogoršava mogućnosti koordinacije kretanja, smanjuje sposobnosti učenja i rešavanja problema. U dužem periodu alkohol oštećuje mozak, jetru i druge vitalne organe i uvećava mogućnosti obolevanja i letalnog ishoda. 2. Ličnost, odnosno sam čovek, je uzrok alkoholizma, jer je utvrđeno da su određeni tipovi ličnosti podložniji alkoholizmu. Naime, reč je o određenim faktorima ličnosti (tip ličnosti utiče na tip alkoholičara). Postoje saznanja da, naprimer, introvertna osoba često postaje dipsoman, jer najčešće pije sama i nekontorlisano u određenom periodu, dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholičari, pošto radije piju u društvu. Međutim, tip ličnosti opredeljuje, pre svega, pogodnost ili naklonost prema alhoholizmu. 3. Sredinski faktori, odnosno faktori društvene sredine, su odlučujući uzroci koji preovladujuće utiču na pojavu alhoholizma. Reč je, najpre, o socijalnim, dijetetskim i običajnim navikama, koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. Sa druge strane, kulturne navike i obrasci života takođe mogu pogodovati pojavi alkoholizma. Smatra se takođe da društvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podstiču alkoholizam. Faktor socijalne sredine su, međutim, promenljivi, tako da nekada isti faktori spečavaju ili podstiču alkoholizam. Tako je, naprimer, u vreme ekonomskih krza tridesetih godiuna XX veka u Americi alkoholizam bio veoma raširen, iako je bila apsolutna prohibicija alkohola. Nema ni pravila oko uticaja socijalnog statusa pojedinaca na pojavu alkoholizma, jer su naprimer, u skandinavskim zemljama sa veoma visokim nivoom žvotnog standarda prisutne visoke stope alkoholizma. Savremeni uslovi i način života i veliki broj stresnih situacija, kojima su ljudi svakodnevno izloženi, svakako utiču na uzimanje alkohola, kao privremeni «beg od stvarnosti».
116
I 6. Značajnije posledice alkoholizma Sve posledice alkoholizma mogu se razvrstati u nekoliko većih grupa kao što su: 1. zdravstvene posledice (psihičke i psihijatrijske), 2. porodične posledice: po pravilu je porodica žrtva alkoholizma, 3. profesionalne posledice: neefikasnost na poslu, ili gubitak posla, 4. opšte socijalne posledice: poremećaji odnosa sa okruženjem i sredinom i 5. ekonomske posledice. U odnosu na ekonomske posledice alkoholizma zapaža se postoje protvurečnoih interesa između proizvođača alkoholnih pića, koji imaju za cilj da ostvare što veći profit, i društvenih troškova posledica alkoholzma zbog izgubljenih dan na poslu ili lečenju i drugih efekata na ekonomsku i socijalnu situaciju porodice. Po pravilu, porodica je žrtva alkoholizma zbog toga što ponašanje alkoholičara najteže pogađa njegovu porodicu. Reč je najpre, o poremećenim bračnim odnosima i odnosima sa decom, jer je celokupno interesovanje alkoholičara orijentisano na piće. Prema domaćim istraživanjima čak 96,5% alkoholčara živi i održava nekakve veze sa porodicom, dok su samo 3,5% alkoholičara beskućnici. Alkoholičar postaje sebičan, agresivan, postavlja velike zahteve porodici, nekritičan je, često povremeno ili na duže vreme odlazi od kuće, što dovodi do osiromašenja društvenog života porodice i njenog ekonomskog propadanja. Takvo ponašanje alkoholičara vrlo često dovodi do pokušaja razvoda braka, napuštanja žene i dece i, na kraju, do raspadanja porodice. U savremenoj literaturi se ističe da se u većini brakova javljaju psihosocijalni poremećaji u kojima je žena posebna žrtva. Međutim, postoje i shvatanja po kojima bračni partneri mogu podsticati alkoholizam drugog partnera. Uticaj alkoholizma u porodici na decu u mnogome zavisi od ličnosti dece i opšte porodične situacije, jer je sasvim sigurno da bračni sukobi i neodgovarajuća roditeljska briga utiču na razvoj dečje ličnosti. Deca pokazuju poremećaj u ponašanju. U nekim slučajevima kod dece se razvija odvratnost prema alkoholu, dok u mnogim drugim deca pre ili kasnije postaju alkoholičari, pa tako postoji tendencija da u većini slučajeva alkoholičarska porodica stvara nove alkoholičare. Domaća i strana istraživanja utvrdila su postojanje nekih opštih socijalnih i psiholoških karakteristika alkoholičara, što ne znači da se može govoriti o nekom opštem tipu. Među indikatorima socijalnih karakteristika izdvajaju se saznanja o tome: da većinu lečenih alkoholičara čine starosne grupe između 30 i 40 godina, broj lečenih do 24 godina je izuzetno mali i može se objasniti time da proces deteriorizacije u većini slučajeva nastaje posle mnogo godina konzumiranja alkohola, mada je poznato da je upotreba alkohola raširena među mladima (Scarpatti, Andersen, O'Tool, 1996). Među alkoholičarima preovlađuju muškarci sa 94%, iako se zapaža lagana tendencija porasta udela žena alkoholičarki. Poznato je takođe da se žene znatno ređe javljaju za lečenje (Nikolić, 2000). Među lečenim alkoholičarima najviše je oženjenih (oko 80%) dok se u znatno manjem broju javljaju razvedeni i neoženjeni alkoholičari. Ako se posmatra broj alkoholičara prema bračnom stanju u odnosu na opštu populaciju (relativna stopa), zaključuje se da među razvedenim muškarcima ima više alkoholičara nego među oženjenima.
117
U pogledu školske sprema u znatno većem broju od ostalih na lečenje se javljaju alkoholičari sa nižom ili srednjom školskom spremom, a polovina lečenih je bez završene osnovne škole. Relativno mali broj je onih alkoholičara koji imaju više ili visoko obrazovanje, oko 4% što je najverovatnije posledica socijalnih faktora, (vrsta zanimanja, tolerancija). Kada je reč o psihološkim karakteristikama onda se alkoholičari opisuju kao: emocionalno labilne, preosetljive, nesigurne i depresivne osobe. Kod alkoholičara se ispoljavaju mnoge neurotične manifestacije kao što su impulsivnost, nedostatak strpljenja i nesposobnost kontrolisanja afekata. Alkoholičari se prikazuju kao emocionalno i socijalno poremećene ličnosti. Kod mnogih alkoholičara je registrovano prisustvo izrazite anksioznosti, stresova i frustracija u svakodnevnom životu. I 7. Društvena reakcija na alkoholizam Uopšteno rečeno, društvena reakcija na alkoholizam kreće se između nekoliko karakterističnih tipova odnosa kao što su: 1. Potpuna prohibicija, koja podrazumeva zabranu i sankcionisanje kako proizvodnje i prometa tako i potrošnje i uzimanja alkohola. 2. Delimična prohibicija, koja obično limitira i sankcioniše promet i služenje alkohola u određeno vreme (u toku dana ili sedmice) ili zabranu služenja i upotrebe alkohola određenim društvenim grupama, naprimer, maloletnika i mladih. 3. Tolerancija prema umerenom i socijalno prihvatljivom uzimanju alkohola. 4. Nezainteresovanost i prenošenje problema na lični plan i pitanje ličnog izbora i odgovornosti i 5. Celoviti programi prevencije alkoholizma i razvijeni modeli tretmana alkoholičara. Kada je reč o modelima tretmana alkoholičara u osnovi se izdvajaju tri najopštija: medicinski, socipsihološki i porodični. 1. Medicinski model reagovanja na alkoholizam preovlađuje u savremenom društvu, jer se smatra da je alkoholizam bolest koja se leči u okviru postojećeg medicinskog sistema. Lečenje alkoholičara može biti: - dobrovoljno i - obavezno kada je zbog izvršenog krivičnog dela ili prekršaja izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, s tim što je neophodno da se utvrdi postojanje zavisnosti od stalne upotrebe alkohola i da postoji opasnost da će se i dalje usled ove zavisnosti javljati izvršenje krivičnih dela (Straussner, 1993). U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipična pristupa u strategijama tretmana alkoholičara: a) averzivna terapija, čija je suština da se upotrebom određenih lekova izazove odvratnost i odbojnost prema alkoholu; b) terapija kontrolisanog pijenja, čiji je cilj da se osobe koje piju nauče da uzimaju manje količine pića, da mogu da prestanu sa upotrebom alkohola pre nego što to dovede do sukoba sa samim sobom i drugim ljudima u okruženju i da kontrolisano piju i c) terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji koja počiva na ideji postizanja apsolutnog odustajanja od upotrebe i minimalnih količina alkohola.
118
2. Socijalno-psihološki model reagovanja na alkoholizam skreće pažnju javnosti na brojne društvene, kulturne, ekonomske i psihološke činioce alkoholizma. Ovaj model je značajan sa aspekta prevencije i resocijalizacije alkoholičara, ali je još uvek poprilično opterećen moralističkim pristupom problemima alkoholizma. Ovaj pristup ima vrlo dugu tradiciju i u javnosti i u nekim stručnim i društvenim organizacijama. 3. Porodični (interakcijski ili ekosistemski) model predstavlja poseban pristup u lečenju i rehabilitaciji alkoholičara. Osnovna karakteristika ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinaca na porodičnu i socijalnu sredinu. To znači da se alkoholizam posmatra kao proces u koji uključuje podjednako alkoholičar i njegova mikro socijalna sredina (Potrebić, 1995). Postoji predrasuda o tome da su sve alkoholičarske porodice i sva područja njihovog života i odnosa podjednako zahvaćene negativnim posledicamna alkoholizma. Međutim, istraživanja su pokazala da nisu sva područja obuhvaćena istim posledicama, odnosno, da nisu sve porodice alkoholičara poremećene u istom stepenu. Porodica alkoholičara često prilagođava svoj život prema alkoholičaru. Pijenje je centralni događaj, koji se dešava u porodici, što znači da je porodica alkoholičara sistem organizovan oko alkohola, kao osnovnog životnog principa, jer nije poremećen samo život alkoholičara, već i život svih članova porodice. Na taj način se uspostavlja tzv. alkoholičarski sistem. Naime, svi članovi u porodici imaju neku simptomatologiju: žena često ima psihosomatske poremećaje, deca pokazuju poremećaje u ponašanju, dok alkoholičar ispoljava i jedne i druge. Znači da je porodica alkoholičara u većoj ili manjoj meri, poremećena, disfunkcionalna, patološka i bolesna. Intenzivna kombinovana porodična terapija alkoholizma zasnovana na ovakvoj teorijskoj osnovi ima dve faze: a) intenzivna faza i b) stabilizaciona faza, a) Intenzivna faza zahteva šest nedelja i seanse traju oko tri sata svakim radnim danom. Ova faza ima određeni program. Na početku se organizuje informativno predstavljanje, zatim prvih petnaest dana uče se teorije o alkoholizmu i polaže se ispit o alkoholizmu, tako da alkoholičari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. Nakon mesec dana u terapiju se uključuju i članovi porodice, porodična mreža, porodica iznosi svoje probleme, pokušava se sa redefinisanjem emocionalnih i svih drugih porodičnih odnosa. b) Stabilizaciona faza traje godinu dana, s tim što se seanse odvijaju jedanput nedeljno sa osnovnim ciljem da se učvršćuju promene u ponašanju postignute u intgenzivnoj fazi. Osnovni ciljevi ovog tipa terapije su: • potpuna apstinencija od alkohola, • kompletan zdravstveni, psihički i fizički oporavak i • uređivanje porodičnih odnosa na funkcionalan način. O rezultatima ove terapije govore podaci iz Centra za porodičnu terapiju koji pokazuju da je 70% akoholičara uspešno rehabilitovano nakon pet godina od završene terapije, pri čemu su u obzir uzeti, ne samo apstinencija od upotrebe alkohola, već i nivo i kvalitet života.
119
Pored pomenutih opštih modela postoje i brojni drugi, kao i specifične metode i tehnike lečenja i rehabilitacije zavisnika od alkohola o čemu postoji brojna specijalizovana literatura.
Glava II ZAVISNOST OD DROGA II 1. Definisanje pojma zavisnosti od droga Postoji veliki broj pojmova koji je vezan za uzimanje droga, međutim svi ti pojmovi nisu sinonimi. Tako na primer, pojam upotrebe droga izgleda prividno neutralan, jer podrazumeva korišćenje bilo kakve droge bez obzira na svrhu. U stručnoj literaturi se sreće i termin zloupotreba droga, kako bi se napravila razlika između eventualno opravdanog korišćenja droge ili medicinski indukovane potrebe za drogom i njene upotrebe u nemedicinske svrhe, ali ovaj pojam često ima moralističku konotaciju i osuđivački stav, te predstavlja i vid društvenog etiketiranja. Kada je reč o stručnoj literaturi oba pomenuta pojama su odbačena, dok su u upotrebi druga dva: zavisnost od droga, kao uži pojam, i narkomanija, kao znatno širi pojam, koji se ipak često koristi samo kao sinonim za zavisnost od droga. Najopštija definicija pod narkomanijama podrazumeva “svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihičku bilo fizičku zavisnost”. Pojam narkomanije polazi od šireg shvatanja pojma droge tako da se u najširem smislu reči drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u organizam izaziva promene jedne ili više psihičkih odnosno somatskih funkcija organizma. Polazeći od ovakvog određenja pojma droge, narkomanija je najširi oblik zavisnosti od supstanci, koji obuhvata alkoholizam, zavisnost od droga, kao i kafeizam, nikotinizam i teizam. U prvobitnim definicijama svetske zdravstvene organizacije pravila se razlika između adicije i navike na drogu, kasnije je to razlikovanje ukinuto i prihvaćen je termin zavisnosti od droge koji podrazumeva “stanje psihičke ili fizičke, ili i jedne i druge zavisnosti od droge, koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge”. Karakteristike stanja zavisnosti uslovljene su vrstom droge koja se uzima, jer svaka droga ima svoje specifičnosti, što znači da sve droge nemaju iste psihičke i fizičke posledice. Novija shvatanja eksperata Svetske zdravstvene organizacije pod kliničkim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihičke i fizičke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju određene ili više droga, što uključuje žudnju za drogom i njeno učestano uzimanje kako bi se doživeli odgovarajući psihički efekti i izbegli patnja i poremećaji izazvani lišavanjem droge (apstinecijalni sindrom). Zavisnik je osoba koja je došla u stanje zavisnosti od uzimanja neke vrste ili više droga, što proizilazi iz interakcije između organizma i droge, a karakteriše se promenama u ponašanju i drugim reakcijama organizma, koja uključuje prinudu da se
120
droga ponovo uzima na trajnoj ili periodičnoj osnovi, s tim što tolerancija može ali i ne mora biti izmenjena (Despotović i Ignjatović, 1978). II 2. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga Najznačajnije opšte karakteristike zavisnosti, koje variraju prema vrsti droge, jesu: psihička ili fizička zavisnost i tolerancija. 1. Psihička zavisnost je posebno stanje svesti koje se sastoji u želji i potrebi nekih ljudi za efektima droge, koje oni doživljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen doživljaj realnosti. Opšta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihičku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepciju, osete, osećanja i raspoloženja (Regan c, 2001). 2. Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge pošto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma, tako da ukoliko se naglo prekine uzimanje droge dolazi do apstinencijskog sindroma, kao psiho-fizičkog poremećaja koga karakterišu različiti somato-vegetativni i psihički poremećaji kao što su povišena temperatura, drhtavice, grčevi, mučnina i sl. Fizičku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga i to su opijati, odnosno sve droge koje nastaju na bazi opijuma, i barbiturati, odnosno soli barbituratske kiseline. 3. Tolerancija označava postepeno opadanje dejstva droge, odnosno nemogućnost da se željeni efekti postignu ranijom količinom droge, pa je zato neophodno stalno povećavati dozu droge da bi se postigli isti efekti. Tolerancija postoji kod opijata, barbiturata, amfetamina, halucinogenih droga, a ne postoji kod kokaina i kanabisa. Zahvaljujući svojstvima pomenutih droga kod kojih ne postoji tolerancija javlja se praksa i doktrina legalizacije njihove upotreba, s tim što se insistira na kontroili kvaliteta, prometa i upotreba ovih droga.
Opšte karakteristike zavisnosti VRSTA DROGE
PSIHIČKA ZAVISNOST OPIJATI (heroin, morfijum) + BARBITURATI (razne pilule + za umirenje) KOKAIN (lišće i zrnevlje + koke) AMFETAMIN (kao i razne + pilule za mršavljenje) KANABIS (hašiš, marihuana) + HALICUNOGENICI (LSD, + Meskalin psilocibin)
FIZIČKA ZAVISNOST + +
TOLERANCIJA
-
-
-
+
-
+
+ +
121
Naučna saznanja pokazuju da svaka droga u suštini uspostavlja karakterističan tip zavisnosti, odnosno da postoje različiti tipovi zavisnosti s obzirom na različita svojstva droga. Svim drogama je zajedničko da stvaraju psihičku zavisnost, da dovode do promena psihičkih svojstava i ponašanja, do fizičkih (somatskih) poremećaja, zatim do poremećaja funkcionicanja socijalnih odnosa i da zapravo, uzimanje droga dovodi do psihičkog i socijalnog propadanja. Sa pravnog aspekta može se govoriti o tri grupe droga: 1. Zabranjene droge, čija je proizvodnja zabranjena, (na primer limitirana je količina opijuma koji može da se proizvede i sve preko toga je zabranjeno). 2. Kontrolisane droge, koje se upotrebljavaju isključivo u medicinske svrhe i to po strogoj kontroli i proceduri i 3. Nekontrolisane droge, koje ne podležu kontroli, jer ne predstavljaju veliku opasnost po zdravlje ili od zloupotrebe. Kliničko-farmakološka klasifikacija droga obično izdvaja tri tipične grupe (Despotović i drugi, 1978): a) Velike toksikomanije, koje obuhvataju opijumsku, morfinsku i heorinsku zavisnost; kanabizam (zavisnost od hašiša i marihuane) i kokainsku zavisnost. b) Male toksikomanije, koje se odnose na eteromanije, medikamentoznu zavisnost, teizam , nikotinizam, kafeizam i slično. c) Politoksikomanije, koje podrazumevaju kombinaciju odnosno uzimanje više droga u isto vreme. Iako je ova klasifikacija isključivo kliničko-farmakološka ona se pogrešno koristi podelom na «teške» i «lake» droge. Proizvođači i trgovci drogama uspevaju da u nekim zemljama legalizuju promet i korišćenje tzv. lakih droga. Mada se droge razlikuju po svojim farmakološkim svojstvima i efektima koje izazivaju, sve one uspostavljaju zavisnost i, u krajnjem slučaju, vode razaranju i uništenju ličnosti. Brzina i težina dejstva nekih droga je manje bitna od krajnjih efekata. Kliničke klasifikacije običnu počivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti i posebno su korisne za prevenciju, tretman i sprečavanje recidivizma. One obično sadrže sledeće klasifikacione grupe: 1. Epizodne toksikomanije najčešće vezane za eksperimentalno uzimanje hašiša, marihuane i LSD, rekreativnih i sličnih droga poput extasy. 2. Blage zavisnosti, obično predstavljaju nastavak epizodnih ili eksperimentalnih toksikomanija, s tim što postaju redovite i praćene su uzimanjem ograničenih količina droge. 3. Prava zavisnost, pored redovitosti uzimanja obično je praćena povećavanjem doza droga kod kojih postoji tolerancija (heroin, morfium). 4. Povratnička zavisnost, koja je kontinuirana i nastavlja se i u slučajevima povremenih tretmana i lečenja. II 3. Sažeta istorija narkomanija Istorijski izvori pominju veoma ranu upotrebu, pre svega, prirodnih droga. Istorijski gledano, prva upotreba droga vezana je za određene mitsko -religijske obrade, što znači da se droga koristila u izuzetnim religijskim prilikama i pritom nije bila
122
dostupna svima u društvu. Tako su, naprimer, još pre 5000 godina Sumeri koristili određene droge, pre svega, opijatske droge u religijske svrhe prilikom mitsko-religijskih ceremonija. Pored mitsko-religijskih ciljeva droga se veoma rano upotrebljavala i u medicinske svrhe. Tako se već u antičkoj Grčkoj u delima Homera upotreba opijuma više puta pominje. On, pored ostalog, pominje primer Zevsove kćeri Helene koja je vojnicima u vino stavljala sokove od kojih su postajali hrabriji i zaboravljali strah i bolest. U Ilijadi i Odiseji žena kralja Meneleja lepa Jelena daje Odisejevom sinu piće da zaboravi bolest i nesreću i time podstakne njegovu borbenu spremnost. Arapi su takođe, koristili opijum u određene medicinske svrhe kao vrstu analgetika da bi ranjenicima ublažili bol. U staroj Kini je praktično postojala zavisnost od opijuma koji se nije koristio jedino u medicinske svrhe i bio je relativno dostupan pošto je masovna proizvodnja maka to omogućavala (opijum je smesa koja se dobija iz smolaste mase nezrele čaure maka). Procenjuje se da je u carskoj Kini na početku XX veka bilo preko 120 miliona korisnika opijuma. Kineska farmakologija beleži i prvu proizvodnju lekova od opijuma, čak postoji sačuvan recept jednog kineskog cara, o tome kako se od opijuma prave analgetici. Osim ovih primera, istorija beleži i ratove vezane za opijum i to u XIX veku kada je Kina zabranila uvoz opijuma, pa tako dolazi do I opijumskog rata između Kine i Velike Britanije, a ubrzo i do II opijumskog rata između Kine i Istočne evropske kompanije u kojoj je bio uključen engleski i francuski kapital. Inače, do oba opijumska rata je došlo jer je Kina odbila da prihvati određene uslove kontrole prometa opijuma. Upotreba kanabisa takođe je veoma davno registrovana. Reč je o Canabis Indica- indiskoj konoplji od čijih se listova i cvetova pravi hašiš (od žućkastog praha sa vrhova cvetova biljke) i Canabis Sativa - meksičkoj konoplji od koje se spravlja marihuana (od cvetova i listova biljke). Marko Polo je ostavio trag o Hasanu, surovom razbojniku iz Persije koji je svojim vojnicima poznatim po svireposti kao nagradu davao hašiš. Njegovi vojnici su se zvali Hasansini. Neki tvrde da je poreklo reči hašiš vezano za ovu kriminalnu grupu. Morfijum je sintetizovan 1805. godine iz opijuma i ime dobio po grčkom bogu sna Morfeusu pošto deluje omamljujuće. Morfijum je korišćen za ublažavanje bolova prilikom ranjavanja, operacije, vrlo teških bolesti i tada se on uzimao isključivo oralnim putem. Alexandre Wood je pronašao inekciju 1853. godine i time omogućio da se morfijum uzima subakutalno, intramuskularno i intravenozno. Dresser je 1898. godine izdvojio heroin iz morfijuma i on je prvobitno upotrebljavan kao lek za odvikavanje od morfijuma (beli prah, bez mirisa, može da se pomeša sa mlekom u prahu ili sa kredom). Amfetamin je jedna od najranije sintetizovanih droga (1887) iako su dejstva amfetamina slična ovom bila poznata još u staroj Kini 3000 godina pre nove ere. Meskalin, koji je sintetizovan 1918. godine izdvojen iz jedne vrste meksičkog kaktusa (Pejotl), dobio je svoje ime po Meskalero Indijancima, koji su ovaj kaktus koristili u religijskim obredima. Do otkrića meskalina došlo se slučajno preko žena, koje su koristeći razne vrste vradžbina došle do saznanja o njegovim specifičnim svojstavima i delovanju na organizam.
123
Metadon je prvi put korišćen u II Svetskom ratu da bi se smanjio strah vojnika, a pritom je postojala mogućnost da se kontroliše količina i dejstvo metodona, ali i da se kontroliše onaj ko uzima metodon. LSD-25 je psihodelična i halucinogena droga koju je eksperimentišući u laboratiriji otkrio švajcarac Albert Hofman, 1943. godine. LDS je dobijen iz ražene glavice - parazita koji napada klas raži. Ovde je interesantno pomenuti priču o «vešticama iz Salema» iz XVII veka, o devojčicama između 14 i 17 godina koje su proglašene za veštice i spaljene zbog svog čudnog ponašanja, jer se mislilo da one održavaju vezu sa đavolom. Međutim, uspostavilo se da su one jele raženi hleb iz Evrope, a u tom ražu je bilo specifičnih gljivica iz kojih je kasinije izdvojena ova vrsta droge LSD. Inače, postoje tri tipa sintetizovanih droga i to su LSD (soli lizergične kiseline), barbiturati (soli barbituratske kiseline) i amfetamini (razne pilule za mršavljenje). Psilocybin je 1958. godine izdvojen iz meksičke gljive – Psilocibae Mexicana. II 4. Tipovi narkomana U osnovi mogu se izdvojiti tri interesantne grupe narkomana: 1. Klasični - stari narkomani u koju najčešće spadaju: a) Lečeni pacijenti, čija bolest je praćena teškim patnjama i bolovima i koji su prilikom lečenja redovno primali određene količine droge npr. morfijum, pa su tako postali zavisni od te droge. Oni nastavljaju uglavnom nakon izlečenja da koriste ove droge, često uz lekarski recept. Oni po pravilu uspevaju da normalno funkcionišu. b) Medicinsko osoblje, a posebno lekari kojima je droga bila dostupna i nisu imali potrebe za ilegalnim tržištem. S obzirom da su korišćene doze standardizovane i po jačini i po kvalitetu droge, oni su mogli čak vrlo dugo da ih koriste, a da to ostane neprimećeno od strane okruženja i da ne remeti njihov profesionalni život i ponašanje. c) Umetnici, koji uzimaju droge kao stimulaciju i pod dejstvom narkotika stvaraju. d) Najsiromašniji slojevi u nekim zemljama Bliskog i Dalekog Istoka, u Kolumbiji, Peruu, Venecueli, Kini, Indokini i drugim, koji uzimaju hašiš ili opijum kao zamenu za hranu i kako bi pobegli od stvarnosti svakodnevne bede. 2. Eksperimentatori kao specifičan tip narkomana čine: a) Primarni zavisnici karakteristični za mlade koji u određenim društvenim situacijama najčešće iz radoznalosti ili društvenosti probaju jednom ili više puta ponuđenu drogu, najčešće marihuanu; pa se tako pod dejstvom grupe postepeno stvara zavisnost. b) Rekreativni - povremeni uživaoci droga, koji se obično vezuju za pripadnike određenih slojeva, za određene društvene grupe kod kojih se upotreba droge javlja s vremena na vreme, kao deo životnog stila ili prilikom nekih socijalnih događanja. 3. Savremeni tip zavisnika od droge predstavlja najveći problem, jer je to najmasovnija grupa. Obeležja savremenog tipa zavisnika od droge: a) visoka zastupljenost mladih, b) visoka zastupljenost politoksikomanije (uzimaju se različite kombinacije droga, vrlo često kombinacije alkohola i određenih lekova ili droga)
124
c) eksperimentisanje sa različitim supstancama i načinima upotrebe i d) vrlo česti smrtni ishodi. Početkom ovog veka među korisnicima droga bilo je 1% maloletnika, a danas je između 1/2 i 2/3 zavisnika od droge maloletno. Upravo, ovaj kvantitativni aspekt ukazuje na na složenost problema zavisnosti od droge. II 5. Tipologija zavisnosti prema tipu droge Imajući u vidu svojstva pojedinih droga može se govoriti i o tipologiji zavisnika po tome koju vrstu droge koriste. Mnogi autori upravo insistiraju na ovoj podeli zavisnosti od droga polazeći od toga da svaka droga ima svoje specifične karakteristike, što praktično znači da svaka droga ima svoj sopstveni karakerističan tip zavisnosti (Henslin, 1996). 1. Zavisnost tipa kanabis Pod nazivom kanabis označavaju se dve vrste konoplje od čijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hašiš. Uzimanje marihuane počelo je 60 tih godina XX veka da se širi u Americi u okviru hipi-pokreta i danas je korišćenje ovih vrsta droga veoma rašireno među mladima. Uživaoci marihuane daju vrlo različite, često protivrečne opise efekata ove droge. Najčešće se kao efekti marihuane navode stanja euforije, relaksacije, povećana osetljivost čula vida i sluha, poremećaji percepcije prostora i vremena, slabljenje pažnje itd. Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze, a zatim faza sna koja traje nekoliko časova. Droge tipa kanabis ne uspostavljaju fizičku zavisnost i ne javlja se tolerancija tako da prestanak njiohovog korišćenja ne izaziva apstinencijalni sindrom. Međutim, pod uticajem uzimanja marihuane mogu se javiti i različiti psihički poremećaji kao što su reakcija panike, kanabis psihoze i akutne toksične psihoze, kao i određeni somato-neurološki poremećaji. Značajan uticaj na proces formiranja zavisnosti tipa kanabis imaju narkomanske grupe - subkulture odnosno, društveni odnosi koji se stvaraju među uživaocima droge. Howard S. Becker (1967) smatra da osoba postaje uživalac droge samo kada prođe kroz proces učenja u kome će drogu prihvatiti kao nešto što može da joj pruži prijatnost i zadovoljstvo. U tom procesu pojedinac mora da nauči: - tehniku pušenja marihuane kojom se postižu određeni efekti, da bi droga za njega postala sredstvo uživanja; - da prepoznaje poželjne efekte droge i da te efekte povezuje sa samim uzimanjem marihuane; - da uživa u efektima droge, koji je već naučio da prepoznaje, što znači da je uživanje u efektima marihuane društveno stečeno; - sem toga, da bi pojedinac postao redovni uživalac roge, on mora da nauči da se snabdeva drogom i da se oslobodi opšte prihvaćenih stavova društva po kojima je uzimanje droge devijacija i da se potpuno identifikuje sa vrednostima i normama drugih narkomana. Karakterističan je podatak dobijen različitim istraživanjima lečenih zavisnika da je oko 70% narkomana počelo sa pušenjem marihuane. Postoje različite teorije o tome da li uzimanje marihuane vodi korišćenju težih droga tipa opijuma i heroina, međutim, izvesno je da tome značajno doprinosi priroda ličnih odnosa koje pojedinac stvara u toku uzimanja droge više od prirode same droge.
125
2. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa opojnim i anelgetskim dejstvo, koje kod učinilaca izazivaju fizičku zavisnost i javlja se tolerancija. Ove droge se mogu unositi u organizam pušenjem, ušmrkavanjem i inekcijama. Opijum je osušeni mlečni sok, koji se nakupi na zasečenoj nezreloj čahuri belog maka. Farmakodinamički efekti opijuma zavise od ličnosti narkomana, situacije u kojoj se droga uzima, jačine i kvaliteta droge i od načina upotrebe. Najjači efekti postižu se kada se droga unosi intravenski i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma unetog intravenski: a) faza udarnog dejstva - različite telesne senzacije, osećaj toplote i ubrzani rad srca; b) euforično meditativna faza - nastaje nekoliko minuta nakon unošenja droge i karakteriše je smirenost, blaga euforija, umor, odsustvo bola i povlačenje u sebe i c) hipnotička faza - u kojoj nastaje pospanost i san. Posle buđenja oseća se umor, fizička depresija, anksioznost i želja da se droga ponovo uzme. Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma i ima narkotičke efekate, a pored toga je i snažan anelgetik i hipnotik. Morfijum izaziva euforične efekte koji su praćeni blagim hipnotičkim opuštanjem, mišičnom relaksacijom i nestajanjem anksioznosti. Prestanak efekata droge izaziva depresivnu fazu iz koje se izlaz traži u ponovnom uzimanju droge i stvaranju zavisnosti morfijumskog tipa. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomeša sa kredom, mlekom u prahu i slično, tako da se u prodaji retko nalazi čist heroin. Heroin ima snažno euforično dejstvom, a zavisnost od heroina nastupa veoma brzo, sa teškom apstinencijalnom krizom, što dovodi do brzog i teškog socijalnog i moralnog propadanja. Za zavisnost heroinskog tipa karakteristično je da često dolazi do letalnog ishoda nakon intravenskog uzimanja heroina i to iz sledećih razloga: - kod heroina postoji vrlo mala razlika između efektivne i letalne doze, tako da je vrlo lako preterati u količini uzete droge i umesto efektivne, uneti letalnu dozu; - uživalac heroina može inekcijom da unese letalnu dozu u venu u toku nekoliko sekundi i - loš kvalitet heroina i promenljivost jačine doze vode tome da zavisnik unosi drogu čiju potenciju ne zna, što ukoliko je reč o jakoj drogi dovodi do nagle smrti (predoziranje). Za zavisnost opijatskog tipa je bitno da stalna upotreba opijata dovodi do fizičke zavisnosti, tako da euforički efkti droge sve više slabe i ubrzo postaje nužno da se stalno povećava količina droge da bi se postigli isti efekti. Iako je u početnoj fazi motivacija za uzimanje droga bila da se postigne euforija, u kasnijoj fazi osnovni motiv nastavljanja uzimanja droge je izbegavanje teškoća apstinencijalne krize, a ne manje postizanje euforije, pa tako celokupan život zavisnika od droge je određen i uslovljen njegovom vezanošću za drogu. 3. Zavisnost halucinogenog tipa
126
U halucinogene droge spadaju: meskalin, koji se dobija iz jedne vrste meksičkog kaktusa (Pejotl), psilocibin koji, se dobija iz jedne vrste meksičke gljive (Psylocibe mexicana), LSD-25, koji se dobija sintentičkim putem iz ražene glavice, parazita koji napada klas raži. Ove droge se zbog svojih efekata nazivaju i psihodelične droge. LSD-25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obično uzima u obliku kapsula i tableta, a nekad i sa kockom šećera natopljenom ovom supstancom. Efekti ove droge obično traju između 5-12 časova, mada reakcije, ponekad neželjene i neprijatne traju i nekoliko dana dok se ponekad se nakon jednog ili više meseci pojavljuje ponovno doživljava efekata droge, bez upotrebe LSD-a. LSD je droga koja menja psihu čoveka i dovodi do neobičnih i neočekivanih psihičkih reakcija i poremećaja čula. Psihički dovižljaji osobe pod uticajem LSD-a zavisi od doze LSD-a, od same ličnosti, od očekivanja i pripremljenosti osobe da doživi efekte droge i od društvene sredine u kojoj se droga uzima. Najčešći efekti LSD-a 25 jesu: a) poremećaj u percepciji prostora i vremena; prostor se doživljava multidimenzionalno u jednom trenutku tj. stvari se vide na više različitih načina odjednom, a vreme postaje irelevantno i stvara osećanje bezvremenosti; b) fenomen sinestezije odnosno istovremene stimulacije različitih čula; c) subjektivno preuveličavanje svega u spoljašnjem svetu; sebe samog, delova tela, predmeta; d) svet je u stalnom, fluidnom, pokretnom stanju; stvarnost se predstavlja na erdetski način: kada zavisnik zatvori oči vidi fizičke objekte koji su obično u pokretu, kao da gledaju film; e) emocionalna labilnost; ekstremne promene i brzo menjanje raspoloženja; f) halucinacije i g) osećaj iracionalnosti- svet se doživljava posredstvom intuicije, emotivne komunikacije i čula. Posledice dejstva ove droge su vrlo teški psihički poremećaji; akutne psihičke reakcije panike; produžene psihotičke reakcije tipa shizofrenije; povratne psihotične reakcije; hronične izmene ličnosti. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija, ali se ne uspostavlja fizička zavisnost. 4. Zavisnost kokainskog tipa Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz južnoameričke biljke koke. Najčešće se uzima ušmrkavanjem, a ređe oralno i inekcijom. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihičke zavisnosti, dok se fizička zavisnost ne razvija, niti postoji tolerancija, što znači da ne dolazi do opadanja efekata kokaina. Efekti kokaina su stimulativni, dolazi do kožne, slušne i vidne halucinacije, javljaju se delirantne ideje, stanje razdraženosti psihomotorne sfere i osećanje povećane psihičke i fizičke moći (Williams Terry, 1989). Apstinencija može da bude praćena različitim psihičkim i fizičkim poremećajima, koji su najverovatnije posledica potrebe za drogom. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizičkim propadanjem osobe, a hronična intoksinacija kokainom ponekad može dovesti i do mentalnog stanja nazvanog "kokainsko ludilo".
127
Bez obzira na tip zavisnosti, u razvoju zavisnosti od droga postoje i određene opšte karakteristike koje se pre svega odnose na proces individuacije narkomana, odnosno na proces u kome uživalac droge preuzima devijantnu ulogu narkomana pri čemu bitnu ulogu ima društvena reakcija osude. U ovom smislu, razlikuju se dve faze razvoja zavisnosti od droga: A) Primarna narkomanska devijacija koja predstavlja početak uzimanja droga i predstavlja uvod u uspostavljanje zavisnosti. Različiti razlozi mogu dovesti do toga da neko počne i nastavi da uzima drogu. Primarna narkomanska devijacaija javlja se najčešće u sledećim situacijama: - kada se uzimanje droge društveno opravdano (naprimer u lečenju bolesnika) ili je uspešno racionalizovano tako da osoba uspeva da obavlja svoju društveno prihvatljivu ulogu, naprimer, lekari i istalo medicinsko osoblje, - kada izostane društvena reakcija i - kada uživalac droge uspeva da narkomanska devijacija ostane u okvirima tzv. primarne narkomanske devijacije. B) Sekundarna narkomanska devijacija poredstavlja realnu fazu uspostavljene zavisnosti. Do prelaska primarne narkomanske devijacije u sekundarnu dolazi onda kada: - nastavljanje uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge počinje da biva vidljivije, - kada društvena sredina počinje da reaguje na ponašanje narkomana, u obliku represije i stigmatizacije i - u situacijama kada narkoman reorganizuje svoje uloge i prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruženja. Preuzimanje socijalne uloge narkomana je znatno brže i često dramatičnije kod mladih usled potrebe za ilegalnim nabavljanjem droge i postojanja narkomanske subkulture. Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju (Scarpatti, Andersen, O'Tool, 1997). Na osnovu ovih kriterijima sve droge se mogu podeliti u četiri opšte grupe: Tip droge
osobenosti i efekti
primer
1. Narkotici
depresant olakšanje bola euforija smanjenje apetita
opijum heroin morfijum
2. Sedativi
3. Stimulanti
depresant pilule za spavanje euforija trankilizatori konfuzija barbiturati smanjena inhibicija povećana aktivnost nervnog sistema smanjenje apetita porast senzorske
kokain crack amphetamini (speed)
128
percepcije besanica 4. Halucinogenici
iskrivljene percepcije LSD depresija meskalin panika Peyotle povremeni flashbackovi PCP (anđeoski prah)
II 6. Narkomanije mladih Narkomanije mladih su danas veoma visoko zastupljene što je veoma značajno sa aspekta prevencije i rehabilitacije (Bukelić, ). Naime, ličnost mladog narkomana, odnosno neka svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer kako za eksperimentisanje tako i uspostavljanje zavisnosti od droge (Petrović, S., 1988). Ova svojstva mladosti mogu takođe predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitivnim sadržajima. Reč je o takvim odlikama mladih kao što su znatiželja i potreba za novim iskustvima, potreba za samodokazivanjem, za samoaktuelizacijom i identifikacijom i uspostavljanjem samoidentiteta putem odnosa sa drugim ljudima (Williams Terry, 1989). Kod narkomanije mladih veliki značaj imaju narkomanske grupe, dok kod klasičnih narkomana postoji individualno korišćenje droge. Narkomanska grupa ima veliki značaj iz najmanje dva razloga, najpre, zato što je ona vezana za sam promet droge i, potom, za bitno obeležje narkomanije mladih koje čini narkomanska potkultura. Formiranju narkomanske potkulture znatno je doprineo pokret mladih, pogotovo hipi pokret koji je šezdesetih godina XX veka okupio buntovnu generaciji mladih nezadovoljnu dominirajućim potrošačkim društvenih vrednostima građanskog društva, neokolonijalnim ratovima i sopstvenim društvenim statusom. Međutim, narkomanska podkultura javlja se i kasnije odražavajući posebnost potreba, interesa i pozicije mladih u savremenim društvima. Ona se uspostavlja u kontekstu korišćenja droga, ali se vezuje i za stil života delova mlade generacije, koji odbacujući dominirajuće društvene vrednosti, nisu u stanju da u potpunosti ponude neke druge pozitivne kreativne i inovativne. Odbacujući preovlađujući konformizam sopstvenih društava mladi zavisnici uspostavljaju specifičan konformizam pripadanja, identifikacije i suživota zavisničke grupe, kao specifičan tip povlačenja i bega od svakodnevnog života. Mehanizmi vezivanja unutar zavisničke potkulture i narkomanske grupe su jači od bilo koje društvene institucije, uključujući i porodicu tako da združeni sa interesima i organizacijom proizvođača i distributera droga predstvaljaju snažnu prepreku prevencije, tretmana i zaštite. Posebni načini i razrađene metode regrutovanja novih zavisnika, mobilizacije i povezivanja članova grupe i potkulture potpomažu opstajanje i širenje njihovog uticaja. Pripadnost narkomanskoj potkulturi za uživaoce droge ima višestruki značaj i ulogu: a) Grupa omogućava ilegalnu nabavku droge, odnosno lakše dolaženje do droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije, koji su strogo kontrolisani i, naravno, ilegalni.
129
b) Grupa pruža moralnu podršku i razumevanje potpomažući zavisnika u osećanju odbačenosti i zanemarivanja od strane društva i okruženja, koje zavisnika realno brzo etiketira, socijalno izoluje i odbacuje. c) U grupi se lakše izbegacaju sankcije i smanjuje pritisak zahteva i odnosa šireg društva i okruženja. d) Grupa omogućuje zavisniku da probleme svoje egzistencije, koje ne može da reši sam, rešava u društvu drugih narkomana sa sličnim problemima, čime se stiče osećanje pripadnosti jednom drugom svetu. e) Grupa ima značajnu ulogu i u procesu sticanja znanja i veštine uzimanja droga, odnosno kao sredina u kojoj se stiču i prenose nova iskustva (korišćenja droga). f) U uzajamnom komuniciranju članova grupe stvara se sistem racionalizacije, kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge. g) Pripadnost grupi - narkomanskoj potkulturi - mladi izražavaju na različite simboličke načine, kao što su poseban način stil života, odevanja, komuniciranja i jezika, muzike i sl. Tako je najbitnije obeležje jezika narkomana primarno izražavanje pripadnost svetu narkomana i identifikacija, dok je njegova manje bitna funkcija prenošenja poruka. Zbog ovakve uloge narkomanske grupe prihvatanje socijalne uloge zavisnika se najčešće i ostvaruje u grupi drugih uživalaca droge, jer potkultura deluje u pravcu potvrđivanja i daljeg učvršćivanja devijantnog identiteta narkomana. Naime, svi sociopsihološki mehanizmi zavisničke grupe pogoduju formiranju ne samo narkomanske subkulture, već i određenog stila i načina života koji je veoma teško voljno i bez ozbilje podrške spolja napustiti. Za većinu narkomana najvažniji razlozi vezivanja za grupu su zajedničko uživanje droge, mogućnost nabavke droge, osećanje zaštićenosti, uzajamno razumevanje i postojanje sličnih ideja i stila života. II 7. Društvena reakcija na zavisnosti od droga Nijedno savremeno društvo ne odobrava uzimanje droga. Međutim, reakcija društva na zavisnosti od droga je kulturno uslovljena i zavisi od konkretnih socijalnih i ekonomskih uslova datog društva. Uopšteno rečeno, u osnovi je moguće izdvojiti četiri karateristična opšta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. Moralističko-legalni model u kome se reagovanje društva izražava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uživaocima droge. 2. Medicinski model, koji uzimanje droga smatra bolešću, pa se zavisnik od droge tretira kao bolesnik koga treba lečiti u okviru postojećeg medicinskog sistema sa naglaskom na različitim tipovima tretmana. U lečenju se koriste različiti metode medikamentoznog, psihološkog, psihijatrijskog i multidisciplinarnog tipa, s tim što se lečenje pojedinaca često kombinuje sa grupnom terapijom. 3. Psiho-socijalni model usmerava težište reagovanja ka ličnosti uživaoca droge i ka neposrednim društvenim odnosima i mikrosocijalnom okruženju u kome živi. On se oslanja u velikoj meri na pozitivne energije i iskustva porodice, vršnjačkih grupa i terapeutskih zajednica. 4. Socio-kulturni model, zasnovan je na sociološkim saznanjima o društvenim uzrocima zavisnosti od droga, primarno je usmeren ka promenama društvenih i sociokulturnih uslova života sa naglaskom na različitim merama prevencije, promene odnosa
130
društvenih institucija i promenama u lokalnim zajednicama (Inciardi J. A., Tims F. M. and Fletcher, 1993). U većini zemalja društvena reakcija sadrži u sebi elemente sva četiri modela, s tim što mogu, u većoj ili manjoj meri, da preovlađuju elementi nekog od modela. U poslednjim decenijama XX veka posebno su kao integrativni model postale široko prihvaćeni različiti tipovim terapeutskih zajednica, kao vid potpunog terapeutskog okruženja. Ovaj model počiva na filozofiji samo-pomoći i uzajamne zaštite i obično pored profesionalnog osoblja različitih struka uključuje bivše zavisnike kao deo sistema za podršku i rehabilitaciju. Ovi modeli zasnovani su često na idejama pozitivnog i negativnog nagrađivanja za progres u promenama navika, ponašanja i stila. Neke od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori, psihijatrijske klinike ili kontrolisane socijalne ustanove), ali se sve više formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veći broj ili rizik pojave zavisnosti. Ove zajednice nekada se kombinuju sa tzv. kućama na pola puta ili dnevnim centrima i dispanzerima za tretman i lečenje. Početak tretmana obično obuhvata upoznavanje sa programom i usvajanje principa i uzajamnih pravila ponašanja i odnosa, uz često formalno potpisivanje terapeutskog ugovora. Ključne aktivnosti usmerene su ka razvoju pozitivnih životnih vrednosti i posebno prema radu i samoodgovornosti, promenama navika i stila života i oslobađanju od zavisnosti i ka uzajamnom prihvatanju i uključivanju u porodicu i lokalnu zajednicu. U nas se vrlo dugo smatralo da je droga problem drugih razvijenih društava, da ima elemenate snobizma i elitizma i da je svojstvena društvenih slojeva koji ne znaju šta će sa sobom. Međutim, ne samo da zavisnost od droge više nije privilegija bogatih, već dolazi do izvesnog socijalnog uravnotežavanja tako ona postaje prisutna u svim društvenim slojevima, s tim što postoje bitne razlike u vrstama zavisnosti, ključnim uzrocima uspostavljanja zavisnosti i u društvenim reakcijama na zavisnike iz različitih društvenih slojeva. U našem društvu izdvajaju se uglavnom dva načina društvenog reagovanja na zavisnosti od droga: a) Lečenje zavisnika od droga, koje je dobrovoljno i odvija se u psihijatrijskim ustanovama primenom određenog tipa medicinsko-psihološko-socijalne metodologije lečenja i rehabilitacije. Lečenje narkomana može, međutim, biti i prinudno nakon izrečene mere bezbednosti obaveznog lečenja zavisniku koji je usled zavisnosti od droge izvršio delo i kod koga postoji opasnost da će i dalje pod uticajem zavisnosti vrštiti krivična dela. b) Kažnjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama, osim samog uzimanja droge. Tako se, na osnovu krivičnog zakondavstva u nas, inkrimišu neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogućavanje uživanja opojnih droga. Međutim, ovim legalnim zabranama može se delovati na ključne uzroke narkomanije. Ima mišljenja da neki droge treba legalizovati i na taj način smanjiti zlo ukoliko se ono ne može u potpunosti iskoreniti. Tako je naprimer G. Becker (1998) svoje zalaganje za legalizaciju upotrebe i prodaje droga odraslima obrazložio očekivanjem pozitivnih efekata poput drastičnog sniženja cena droga na tržištu što bi smanjilo interes organizovanog kriminala, jer bi ova aktivnost postala neprofitabilna i time bi se
131
posredno smanjio pritisak na potencijalne korisnike i njihovo promišljeno i organizovano mobilisanje, naravno, među mladima. II 8. Prevencija narkomanija Sa aspekta prevencije i resocijalizacije veoma je važno poznavanje ključnih uzroka narkomanije koji, pored ostalog leže u: a) u socijalnim uslovima života, naročito mlade generacije koja je sputava u svojim potrebama i mogućnosti, pa je zavisnost od droge jedan specifičan vid bekstva od stvarnosti, bekstva iz društva; b) u društvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zavisnosti i jačoj moći i intresima proizvođača i prometnika supstancama od opšteg interesa društva i mladih; c) u odsustvu pozitivnih programa i projekata podrške mladima u procesu rasta i sazrevanja, kao i d) u širokoj neobaveštenosti mladih o štetnim efektima-posledicama droge (Despotović i Ignjatović, 19 ). Opšta prevencija zavisnosti od droga ne može se svesti na kontrolu proizvodnje i prometa droga i na povećanu socijalnu kontrolu mladih (Freeman E. M., 2001). Naime, legalnim zabranama ne može se delovati na ključne uzroke narkomanije, pa se može reći da je zabluda ukoliko se očekuje da zavisnosti od droga mogu da se iskorene pooštravanjem sankcija. Imajući u vidu činjenicu da se zavisnost od droga uspostavlja u ranom periodu čovekovog života, opšta prevencija treba da podrazumeva: - potpuniji razvoj društvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i poboljšanje uslova i mogućnost školovanja, stvaralačkog i kreativnog angažovanja i zapošljavanja Posebna prevencija zavisnosti od droga ima za cilj: - sprečavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguće dejstvo na pojedince i društvene grupe kod kojih postoji veći rizik zavisnosti od droga, s obzirom na obeležja njihovog društvenog statusa, uzrasta i drugih sociopsiholoških obeležja i - blagovremeno otklanjanje već ispoljenih teškoća socijalizacije, životnih i razvojnih problema i podrška u kriznim situacijama (Gitterman i Shulman, 1994). Bitno je za ideju prevencije da se sprečavanje uzroka i rehabilitacija odnosno otklanjanje posledica ne može svesti na kažnjavanje, lečenje i tretman narkomana, već da je potrebno: - menjati uslove života mladih i posebno zavisnika od droga, - negovati odnose zavisnika sa porodicom, vršnjačkim grupama, mikrosocijalnim okruženjem; - podsticati pozitivne stilove i načine života; - korenita menjati doktrine, načinie i uslove resocijalizacije i rehabilitacije zavisnika i posebno metodologije rada sa zavisničkim grupama i potkulturama.
132
Osim toga velikih prepreka za tretman uopšte je nedovoljna informisanost ne samo javnosti, već i profesionalaca o karakterstikama zavisnosti od droga, oslobađanje od predrasuda i vrednosnih sudova, zanemarivanje Hipokratove zakletve kada su u pitanju zavisnici od supstanci i prisutno odbijanje da se pruže medicinske usluge čak i za one potrebe koje nisu u vezi sa zavisnošću od droge. U celini, potrebna je temeljna rekonstrukcija sistema društvne reakcije na zavisnosti, organizovanija i koordiniranija funkcionalna povezanost različitih aktera društvenih odnosa prema ovom tipu socijalnih bolesti. II 9. Centar za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti Ovako široko definisana tema izlaganja upućuje i na relativnu opštost pristupa i iznošenja ideja, iako se one uvek mogu produbljivati, razvijati i operacionalizovati, ukoliko su prihvatljive i potencijalno ostvarljive. Razmatranje uloge bilo koje posebne ustanove u prvenciji bolesti zavisnosti vezano je za neka principijelna pitanja na kojima bi trebalo da počiva ova značajna delatnost. Pitanje principa prevencije ne bi zasluživalo posebnu pažnju ukoliko bi se oni primenjivali u praksi. Međutim, određivanje uloge centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti upravo je najdirektnije povezano sa odgovorima na ova pitanja. Prvo principijelno pitanje tiče se definisanja, pristupa i razumevanja pitanja bolesti zavisnosti i njihovih implikacija na konkretnu praksu. Ukoliko se bolesti zavisnosti definišu isključivo ili primarno kao lični ili eventualno porodični problem, onda se i viđenje uloga centara za socijalni rad sužava na polje delovanja na pojedince i porodice, čime se, naravno, one veoma sužavaju i obično usmeravaju prema posledicama. Na drugoj strani, ukoliko se bolesti zavisnosti posmatraju globalno i jedino kao socijalni problem, postoji rizik da ove uloge ostanu na nivou uopštenosti. Drugim rečima, pošto bolesti zavisnosti predstavljaju istovremeno lični, porodični i socijalni problem onda je izvesno da sve mere društvene reakcije moraju biti usmerene prema svim ovim nivoima, aspektima i segmentima pojave. Drugo bitno opšte pitanje tiče se praktične primene nekih konceptualno odavno prihvaćenih principa, koji u praksi ne funkcionišu. Reč je najpre, o principu multidimenzionalnosti i složenosti bolesti zavisnosti i sledstveno tome principu multidisciplinarnosti, ne samo u izučavanju, već u konkretnom bavljenju ovim problemom. To, pored ostalog podrazumeva timski rad, ali ne jedino u zdravstvenim i drugim pojedinačnim i specijalizovanim ustanovama, već u formi postojanja multidisciplinarnih i međuresorskih timova, koji bi u lokalnim zajednicama trebalo da sve više uključuju brojne humanitarne i dobrovoljne organizacije mladih, roditelja i građana uopšte, podrazumevajući i različite grupe ili udruženja lečenih ili rizičnih skupina. Multidisciplinarnost i povezivanje različitih aktera prevencije i zaštite ne podrazumeva jedino dobru koordinaciju i saradnju u izgradnji koncepcija, programa i projekata, već se odnosi na neophodnost permanentne funkcionalne i akcione saradnje u svim segmentima politike, društvene reakcije i prakse. U tome su neophodni konzistentnost i upornost snažniji od moći grupa zavisnika da «regrutuju» nove i zadrže već identifikovane zavisnike. Saradnja među akterima, multidisciplinarnost i međusektorska funcionalna i delatna saradnja ne dovode u pitanje podelu uloga i, naročito, odgovornost pojedinih ustanova, službi ili «sektora» i naravno, posebnu ulogu zdravstvenih, obrazovnih i institucija za podršku deci, mladima i porodicama u prevenciji i lečenju bolesti
133
zavisnosti. Pritom je jako značajno društveno opažanje i osetljivost za problem bolesti zavisnosti, jer su bez toga svi institucionalni sistemi, koji se njima bave na različite načine, u osnovi nemoćni naspram visoke organizovanosti i ekonomske moći i koristi organizovanih krugova trgovine drogama, alkoholom i drugim supstancama. Postoje mnogi indikatori koji pokazuju da su društveno opažanje, osetljivost za problem i nivoi organizovanosti daleko ispod potreba za efikasnom prevencijom bolesti zavisnosti i za zaštitom i lečenjem zavisnika. Najzad, u istom duhu, ukoliko u pretpostavljenoj i uspostavljenoj podeli uloga i odgovornosti neko propusti da valjano obavi svoj deo obaveza, efikasnost čitavog sistema društvene reakcije na problem se dovodi u pitanje, a to je najčešći slučaj u praksi. Razdeljenost i razmrvljenost društvene reakcije i prepuštanje ličnom izboru ili porodičnoj upornosti umanjuju mogućnosti lečenja i izlečenja, dok o ozbiljnoj prevenciji ne može biti ni reči. Otuda su skromni rezultati malobrojnih dobro osmišljenih programa i projekata i upornih pojedinaca koji se, poput don Kihota bore sa vetrenjačama. Kada su u pitanju konceptualna pitanja razumevanja i definisanja prirode prevencije, a time i njenih ciljeva i sadržaja, onda je krajnje vreme za oslobađanje od pozitivističkog razumevanja etiologije bolesti zavisnosti i svođenje, u krajnjoj instanci na faktore ličnosti, pri čemu se i ovi svode na nivo svesti i ponašanja. Valjda je svima jasno da su ključni uzroci u ukupnim uslovima života, a ne primarno u glavama ljudi. Zanemarivanje uslova i stila života, posebno mladih generacije, jer su one najčešće u riziku ili su zavisnici, usmerava preventivne aktivnosti prema promenama svesti i ponašanja, dok se kao sredstva koriste informisanje, edukacija i lečenje van konteksta promena uslova života. Time se naravno ne umanjuje značaj ovih aspekata zavisnosti i pomenutih vidova prevencije. Uloge centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti izviru iz prirode društvenih funkcija ovih ustanova. Dobro je znano da ove ustanove predstavljaju središte institucionalnog sistema socijalne zaštite i da imaju veoma značajna ovlašćenja u zaštiti dece, maloletnika i porodice. Neke od ovih uloga predodređuju pretpostavke učešća centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti, s tim što je veoma bitno odrediti granice njihove moći i realne odgovornosti u čitavom sistemu društvene reakcije na ove probleme. Pritom imamo u vidu kako programe i odnos prema bolestima zavisnosti kao zdravstvenom i socijalnom problemu, tako i prevenciju i reakciju na pojedinačne slučajeve. To, pre svega znači, da u nekim segmentima prevencije (opšta prevencija, naprimer) ili bavljenja pojedinim slučajevima centri za socijalni rad imaju pomažuću ulogu, dok u nekim delovima društvene reakcije (podrška porodici, socijalna integracija zavisnika, regulisanje porodičnih odnosa) imaju odlučujuću ulogu, a time i odgovornost. Kao središnje ustanove socijalne zaštite u lokalnim zajednicama (opštinama) centri za socijalni rad imaju posebne uloge i ovlašćenja koja ih čine potencijalno značajnim akterom prevencije bolesti zavisnosti i zaštite zavisnika i njihovih porodica. Prva od ovih uloga tiče se obaveze da prate i proučavaju socijalne potrebe građana i socijalne probleme na teritoriji za koju su osnovani (jedna ili više opština). Iz ove uloge proizilazi i mogućnost da centri prate i proučavaju socijalne aspekte bolesti zavisnosti. Praćenje socijalnih potreba i problema je najbolja stručna osnova za promišljanje različitih programa, sadržaja i vidova društvene reakcije uključujući posebno preventivne. Potreba praćenja i izučavanja su uslov dinamičkog pristupa bilo kom problemu ili ugroženim ili rizičnim grupama. Međutim, bilo bi nerealno očekivati da centri za socijalni rad obezbede potpunu evidenciju o kretanju i karaktersitikama takvih socijalnih problema, kakve su bolesti zavisnosti. Na drugoj strani, saznanja o prirodi
134
ovih bolesti upućuju na značaj njihovih socijalnih uzroka, što znači da oni moraju biti permanentno izučavani i praćeni. Po našem mišljenju, ispitivanje i praćenje pojava bolesti zavisnosti mora biti obezbeđeno na interdisciplinarnom i međuresorskom principu. No, odlučujući nosioci ove uloge i važne pretpostavke promišljene i valjane prevencije bolesti zavisnosti moraju biti, po prirodi stvari, zdravstvene ustanove. Pritom se naravno ne smeju zanemariti ni drugi aspekti saznanja i poznavanja uzroka, uslova, karakteristika, izraženosti, prirode i dinamike ovih problema. Poznato je da u praksi postoje različiti sistemi evidencije o slučajevima bolesti zavisnosti (opšta i posebna zdravstvena statistika, policijski, pravosudni i carinski sistemi praćenja, podaci ustanova socijalne zaštite, nevladinih i humanitarnih organizacija i sl.), kao i povremena istraživanja ovih pojava, bilo skupno ili u njihovim pojedinim tipovima. Pored toga što su ovi sistemi metodološki i ciljno često veoma različiti oni skoro da ne korespondiraju jedni sa drugima, što razmrvljuje saznanja i sliku o bolestima zavisnosti. To drugim rečima, znači da ne postoji celovit, osmišljen, povezan i svrsishodan sistem praćenja i proučavanja bolesti zavisnosti, pa čak ni jedan njegov značajan deo, a to je jedinstven registar zavisnika. Naravno, samo po sebi se podrazumeva da sistem praćenja bolesti zavisnosti ne bi smeo da se svede jedino na ovaj njegov segment. U svakom slučaju, razvijen sistema proučavanja i praćenja socijalnih pojava i problema u lokalnim zajednicama od strane centara za socijalni rad predstavlja značajan izvor ukupnih saznanja i o rizicima i pojavama vezanim za bolesti zavisnosti i, u ovom smislu, povezan sa ostalim informacionim sistemima, može biti dragocen izvor za promišljanje i planiranje prevencije i drugih vidova njihovog suzbijanja. Realno centri za socijalni rad nemaju velike mogućnosti za učešće u opštoj prevenciji bolesti zavisnost, ali mogu na specifičan način doprinositi ovim programima baveći se socijalnim razvojem zajednica, poboljšanjem kvaliteta života porodica, podrškom porodicama da očuvaju svoju stabilnost i obavljaju svoje značajne društvene funkcije, među kojima je socijalno-zaštitna uloga posebno u odnosu na decu, izuzetno značajno. Centri za socijalni rad ne bi dakle mogli imati ključnu i noseću, već pomažuću ulogu u opštoj prevenciji bolesti zavisnosti. Neki drugi sistemi imaju svakako veći značaj i odgovornije uloge u ovom segmentu prevencije: lokalne zajednice, zdravstvene ustanove, obrazovne institucije, različite humanitarne organizacje, udruženja i vidovi samoorganizovanja građana itd. Centri za socijalni rad mogu doprinositi podsticanju zdravih stilova života porodica, negovanju dobrosusedskih odnosa, socijalnih i humanitarnih aktivnosti, kao i različitim kampanjama čiji je cilj jačanje osetljivosti, interesa i motiviranja javnosti, zajednica i institucija za bavljenje problemima bolesti zavisnosti. Veće mogućnosti uključivanja centara za socijalni rad postoje u posebnoj prevenciji, koja, bi se, po našem mišljenju, odnosila na aktivnosti podrške, osnaživanja i zaštite ciljnih grupa, porodica ili pojedinaca, kod kojih postoje veći rizici pojave bolesti zavisnosti ili pojava koje pogoduju njihovom nastajanju. U ovom smislu, imajući u vidu obavezu centara za socijalni rad da svoje aktivnosti usmere prema lokalitetu života pojedinaca, porodica i ugroženih društvenih skupina, centri u saradnji sa drugim akterima u lokalnoj zajednici imaju mogućnosti i obavezu ranog otkrivanja rizičnih porodica i pojedinaca, kojima je neophodno urgentno pružiti određene vidove podrške ili pomoći (rizične situacije ili događaji koji slabe njihovu moć prevazilaženja ličnih ili porodičnih problema). Rano otkrivanje rizičnih pojedinaca ili porodica i pravovremena podrška i pomoć smanjuju mogućnosti pojave i širenja bolesti zavisnosti. Kako stručnim kadrovima centara za socijalni rad stoje na
135
raspolaganju različite metode rada sa pojedincem, porodicama i grupama i posebno socijalnog rada u zajednici, to su oni u mogućnosti da pravovremeno otkriju potencijalne rizične slučajeve, porodice i grupe prema kojima bi morale da se prioritetno usmere organizovane aktivnosti, mere i vidovi podrške i pomoći. Ponovo naglašavamo značaj međuinstitucionalne saradnje, naprimer, sa patronažnim zdravstvenim službama ili obrazovnim ustanovama u identifikovanju i prepoznavanju rizičnih pojedinaca, porodica i grupa. Stvaranje mobilnih multidisciplinarnih i međuinstitucionalnih timova je jedan od organizacionih vidova takve saradnje. Centri za socijalni rad imaju i posredne uloge u posebnoj prevenciji koje nisu nikako od manjeg značaja za ukupnu prevenciju. Reč je o različitim sadržajima i metodama podrške i pomoći porodicama i pojedincima koji se suočavaju sa različitim vidovima životnih kriza, ličnih ili porodičnih problema, i posebno u odnosu na decu i porodice sa posebnim potrebama (siromašni, multi-problem i porodice sa poremećenim odnosima, funkcijama ili strukturama, napuštena i deca bez staranja, zlostavljana i zanemarivana deca, maloletni prestupnici itd.). Sve ove aktivnosti, ukoliko su pravovremene i posebno ukoliko su usmerene prema osnaživanju potencijala i podršci pojedincima i porodicama u prevladavanju kriznih životnih situacija, imaju najdirektniji preventivni značaj u odnosu na rizike da se iz ovih situacija izlaz nalazi u koriščenju supstanci i time ka bolestima zavisnosti. U savremenijama koncepcijama i projektima socijalne zaštite posebno su razvijene različite metode i tehnike osnaživanja pojedinaca i porodica kao procesa njihovog kontinuiranog rasta i menjanja tokom životnih ciklusa i posebno u rizičnim periodima ili fazama. Oni su posebno delotvorni u odnosu na takve pojedince i grupe zavisnika ili njihove porodice koje su nemoćne da se suoče sa životnim problemima, uključujući i bolesti zavisnosti. Imajući u vidu uloge centara u socijalnoj zaštiti uopšte i posebno u funkciji organa starateljstva, sa posebnim ovlašćenjima intervencije u porodične odnose i u zaštiti različitih vidova ugrožavanja dece, oni objektivno imaju veće uloge u posebnoj ili zakasneloj prevenciji, odnosno u tretmanu i zaštiti zavisnika. Ove uloge sadržinski i metodološki se tiču učešća u stvaranju motivacije za lečenje; menjanja porodičnih i lokalnih okolnosti, koji su uticali na zloupotrebu supstanci; saradnje i komuniciranja sa zdravstvenim ustanovama i praćenja toka tretmana i naročito socijalne integracije zavisnika. Izlaganje sadržaja i metoda posebne prevencije zahteva puno prostora i nije ovde neophodno, pošto su u pitanju opšte ideje. Međutim, uloge centara vezane za socijalnu rehabilitaciju i reintegraciju zaslužuju da se naglase imajući u vidu značaj porodice, susedstva, vršnjačkih grupa i zajednice za nastajanje, ali i za prevenciju i suzbijanje bolesti zavisnosti. Ove uloge proizilaze iz posebne obaveze centara da se bave zaštitom socijalno ugroženih, marginalizovanih i isključenih pojedinaca i grupa i posebno dece. Deo sadržaja ovih aktivnosti tiče se naprimer, prihvatanja zavisnika od strane roditelja i srodnika, prijatelja, suseda, vršnjaka, pa i ustanova na korektan način i bez moralisanja, predrasuda, zabluda, nerazumevanja i odbojnosti. Na drugoj strani, veoma značajni segmenti socijalne integracije zavisnika i njihovog odvajanja od zavisničkih grupa i uticaja zavisničke potkulture i stila života, tiče se niza sadržaja, metoda, veština i postupaka koji se odnose na prevazilaženje i rešavanje ličnih i porodičnih problema, koji su često podsticajni ili važan uzrok stvaranja zavisnosti (teškoće oko učenja ili napuštanje škole, nemogućnost produktivnog angažovanja i zapošljavanja, negativni uzori, sukobi i zlostavljanje od strane porodice ili vršnjaka, socijalna izolacija i odbacivanje, etiketiranje i sl.).
136
Uspešnost ovih aktivnosti zavisi od niza pretpostavki među kojima je oslobađanje profesionalaca različitih zabluda, stereotipa, predrasuda i moralističkih stavova i ponašanja u odnosu na pojavu i pojedinačne slučajeve zavisnosti od supstanci različitog tipa. Naravno, svaka od pomenutih uloga i ideja pretpostavlja detaljnije razrade i specificiranje u odnosu na pojedine tipove i potipove bolesti zavisnosti i tipove i podtipove zavisnika, što nije predmet ovog izlaganja. Kada je reč o metodološkim novinama koje omogućuju delotvornije i efikasnije angažovanje centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti i zaštiti zavisnika onda se posebno izdvajaju: 1. socijalni rad u zajednici, 2. metode osnaživanja i 3. akciona istraživanja. Prva dva metodološka kompleksa razvijaju se posebno od početka osamdesetih godina u svetu, dok su kod nas zanemareni, jedino teorijski prisutni i u praksi rudimentarno i nepotpuno korišćeni. Socijalni rad u zajednici predstavlja kompleksan teorijsko – metodološki pristup u socijalnom radu, koji je najprimereniji celovitom bavljenju različitim socijalnim problemima i socijalnim potrebama ljudi u zajednici. On počiva na principima interdisciplinarnosti, aktivne participacije građana, usmerenost ka promenama i prevenciji, bavljenja celinom socijalne situacije u zajednici, korisćenja resursa i moći (naročito ljudskih) zajednice i na partnerstvu, saradnji i suodgovornosti različitih aktera u zajednici (građani, njihova udruženja i organizacije, javne službe i institucije, organi vlasti i lokalne samouprave i civilno društvo u celini). Ovaj teorijsko-metodološki koncept obuhvata sva tri nivo potreba ili problema: individualni, grupni (porodični) i nivo zajednice i povezuje sadržaje i metode socijalnog rada sa pojedincem, sa grupom i u zajednici. On je fleksibilan u odnosu na promene u socijalnom okruženju, jer je njegova osnovna premisa bavljenje problemima tamo gde oni nastaju, a to je lokalitet života ili lokalitet rada. Pošto ovaj koncept socijalnog rada pretpostavlja permanentnost, isključuje se mogućnost kampanjskog rada i zanemarivanja nekih socijalnih problema u zajednici, što je sada čest slučaj. Socijalni rad u zajednici briše granice između prevencije i zaštite spiralnim delatnim tokom i pristupom koji ima neke svoje segmente kao što su: 1. upoznavanje i poznavanje zajednice, 2. praćenje socijalne situacije i problema, 3. ispitivanje socijalnih potreba i socijalnih problema, 4. definisanje prioriteta, 5. planiranje socijalnih akcija i aktivnosti, 6. ostvarivanje socijalnih akcija i aktivnosti, 7. praćenje i evaluacija ostvarivanja ciljeva u svim segmentima i fazama rada, 8. redefinisanje ciljeva, planova i socijalnih akcija i aktivnosti. Teorije i metode osnaživanja doživele su svoj procvat i provere 80-tih i 90-tih godina XX veka i posebno su pogodne za primenu u prevenciji i zaštiti marginalizovanih društvenih grupa i skupina, kojima pripadaju mnogi zavisnici, posebno od droga. One su odgovor na društvenu stigmatizaciju, isključivanje i socijalnu «getoizaciju» pojedinaca, nekih društvenih grupa ili slojeva.
137
Tražilo bi puno vremena da se izlože bitne teorijske i metodološke osnove osnaživanja. Ovde će se ukazati samo na one koje su bitne za buduću primenu u odnosu na bolesti zavisnosti. Glavni polazni princip teorije i metoda osnaživanja je vera u ljudske potencijale da se uhvate u koštac sa sopstvenim potrebama i problemima i da im se time pruži veća socijalna sigurnost. Osnaživanjem se polazi od pozitivnih potencijala, koji svaki čovek, porodica, manja ili veća zajednica poseduju i teži da se minimaliziraju efekti negativnih, ograničavajućih i sputavajućih faktora u njihovim životima. Osnovni cilj osnaživanja je da se pojedinci, porodice ili zajednice prihvate odgovornosti i kontrole nad sopstvenim životima, da steknu poverenje u sopstvene moći, samopoverenje i uverenost da mogu rešavati svoja najvažnija životna pitanja. Poseban segment osnaživanja predstavlja razvoj veština pojedinaca, grupa i zajednica da prepoznaju svoje moći, da umeju da ih udruže sa drugima, da umeju da prave izbor i imaju alternativna rešenja za teškoće i probleme u životu i da mogu samostalno da odlučuju o svim svojim bitnim životnim pitanjima. Iznad svega, veoma je značajno razvijanje sposobnosti samoizražavanja, samozastupanja, subjektiviteta i samoaktualizacije pojedinaca, grupa ili društvenih skupina. Osnaživanje, u osnovi, ima nekoliko bitnih segmenata: a) Razumevanje društvenog konteksta, sopstvenog položaja u društvenom okruženju; suštine ličnog, porodičnog ili zajedničkog problema (da vide šta im se događa, zašto, kakvim problemima to vodi, šta je njihovo poreklo i šta može da se uradi u vezi sa problemima); «skidanje maski»; vraćanje u život umesto bega od stvarnosti, prihvatanje sopstvene ličnosti itd.; b) Identifikovanje i pronalaženje svih ličnih, porodičnih i drugih potencijala za razrešenje problema; sposobnost razmišljanja o alternativama; razvoj sposobnosti izbora rešenja i donošenja odluka itd.; c) Socijalna integracija koja podrazumeva kako smanjivanje osećanja usamljenosti i izolacije, tako i konkretne korake (nastavak školovanja, zapošljavanje, prihvatanje od strane vršnjaka, porodice, prijatelja, socijalne sredine, uključivanje u prihvatljive socijalne aktivnosti i sl.) uključivanja u uobičajeni život zajednice i prihvatanja kao ravnopravnog, a ne proskribovanog i odbačenog člana zajednice. U praksi razvijenih sistema socijalnog rada stvarani su i primenjivani različiti programi, projekti, metode i veštine osnaživanja. Neki od njih nisu do kraja uspeli, ali se u praksi mogu koristi iskustva onih čija praktična evaluacija i rezultati su se pokazali uspešnim. Najzad, akciona istraživanja, koja dobijaju na značaju još od početka 70-tih godina, počivaju na nekim od pomenutih ključnih principa socijalnog rada u zajednici i teorije i prakse osnaživanja. Njihova suština tiče se njihovog osnovnog cilja, a to je svesno osmišljeno izazivanje socijalnih promena uz aktivno učestvovanje ljudi ili zajednica o čijim potrebama ili potrebama je reč. Slično metodologiji osnaživanja istraživači u akcionim istraživanjima pomažu pojedincima, porodicama ili zajednicama da sopstvenim snagama i dobrom i osmišljenom akcijama podižu kvalitet života i prevazilaze životne i socijalne probleme. Akciona istraživanja imaju slične segmente kao i socijalni rad u zajednici i mogu se primenjivati u odnosu na sve socijalne probleme. Time je njihov predmet praktično neograničen. Na drugoj strani ona se u svim svojim elementima i fazama oslanjaju na potpuni subjektivitet i samoangažovanje onih o čijim potrebama i
138
problemima je reč. Međutim, jedan od problema sa akcionim istraživanjima je u njihovom trajanju, koje zavisi od želja, mogućnosti i resursa istraživača i njihovih finansijera. To znači da se ona mogu prekinuti u svakom momentu kada to ne odgovara nekoj od strana u projketu, što stvara mnoge potencijane probleme. Na kraju ovog dela teksta ukazujemo na neke neophodne promene u pozicijama, pristupu, koncepcijama i praksi centara za socijalni rad kako bi oni postali uspešniji u prevenciji i suzbijanju bolesti zavisnosti. Zažeto rečeno, u pitanju su neke od sledećih pretpostavki: • • • • • • • • •
Definisanje savremene politike društva u Srbiji i lokalnih zajednica prema bolestima zavisnosti; Izrada multidisciplinarnog, koherenetnog i celovitog modela prevencije i društvene reakcije na problem bolesti zavisnosti; Preispitivanje teorijskih, konceptualnih i metodoloških osnova delatnosti centara za socijalni rad; Razvoj i primena novih profesionalnih uloga centara za socijalni rad u lokalnim zajednicama; Određivanje specifičnih uloga centara u okviru jedinstvenog i celovitog sistema prevencije i zaštite od bolesti zavisnosti; Stvaranje multidisciplinarnih timova za prevenciju i suzbijanje problema zavisnosti; Razvoj specijalizovanih i specifičnih metoda, veština i sadržaja prevencije i socijalne integracije zavisnika; Specijalizovane obuke i oslobađanje profesionalnih zabluda i predrasuda; Razvoj specijalizovanih vidova integralnog tretmana zavisnika u lokalnoj zajednici itd.
II 10. Zavisnost od droga i druge društvene devijacije Zavisnost od droge se najčešće vezuje za različite vidove kriminaliteta. Zavisnik koji je ostao bez droge, naročito one koja izaziva fizičku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize, koristi svaki ilegalan način da nabavi drogu. To znači da zavisnici od droge u većini slučajeva vrše krivična dela radi dolaženja do novaca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan način do nje došli. Obično počinje potkradanjima u kući da se proširilo na druge vidove krađa, obijanje apoteka i drugih farmaceutskih ustanova, falsifikovanje recepata itd. Kriminalno ponašanje zavisnika nije neminovno posledica uzimanja droga, već proizilazi iz značaja koje za njih ima posedovanje droge. Upravo zbog toga, među onima koji imaju profesionalni pristup legitimnim kanalima distribucije droga, ne postoji tendencija ka kriminalnom ponašanju (lekari, medicinsko osoblje, bolesnici). U principu, moguće je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i zavisnosti od droga: 1. Kriminalna ponašanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim kriminalitetom pod uticajem droge. Kriminogeni faktori se mogu propisati samo nekim drogama kao što su heroin, LSD, kokain, koje mogu da izazovu agresivno i nekontrolisano ponašanje. Međutim, mnoga istraživanja pokazuju da su u većini ovakvih slučajeva postojali dokazi i o ranije postojećim psihijatrijskim i socijalnim poremećajima. Na drugoj strani, pokazalo se takođe da većina zavisnika koja se pre upotrebe droge
139
ponašala u skladu sa društvenim merama svoje sredine nije prešla na devijantno ponašanje pod uticajem droga. 2. Kriminalna ponašanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge utiču na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. Pored krivičnih dela, neki zavisnisci čine i različite prekršaje kao što su neovlašćeno posedovanje droge, skitnja i prosjačenje, dok se manji broj devojaka prostituiše da bi nabavio novac za drogu. Na osnovu svega rečenog može se zaključiti da sami farmakološki efekti droga nisu direktan izvor drugih devijantnih ponašanja, već su to društvene okolnosti uzimanja droga: nabavka i stvaranje zaliha droge, kao i pripadnost potkulturi narkomana koja vrši pritisak ka prihvatanju kriminalnog ponašanja (Wright i Devine, 1994).
Glava III PROSTITUCIJA III 1. Izvitoperenja seksualnih potreba Seksualne devijacije su različiti vidovi izvitoperenja u sadržajima, načinima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. Seksualne potrebe spadaju u veoma značajne ljudske potrebe. Kao i sve druge ljudske potrebe i seksualne potrebe su socijalizovane što znači da se zadovoljavaju na način koji je unapred definisan i određen i, po pravilu, uređen različitim vrstama društvenih normi. Iako seksualne potrebe izviru iz seksualnog nagona, one su obogaćene sadržajima i načinima zadovoljavanja, koji prevazilaze primarnu ulogu seksualnog nagona, a to je produženje vrste. U ovom smislu veoma su značajna dva aspekta seksualnih potreba čoveka:
140
a) psihološki aspekt, koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe, potrebe za drugim ljudima i posebno osobama suprotnog pola, što je bitna pretpostavka psihičkog života čoveka i njegovog mentalnog zdravlja i b) socijalni aspekt, koji se odnosi naročito na socijalizaciju seksualnih potreba i njihovu društvenu kontrolu. Socijalni aspekt tiče se i činjenice da je retko koja ljudska potreba ili aktivnost pod tolikom socijalnom kontrolom kao što je to slučaj sa seksualnim potrebama. Najveći broj tabua i različitih vrsta zabrana odnosi se upravo na ovaj segment ljudskih potreba. Društveno određeni moralni, religijski, ideološki i drugi stavovi utiču na to kako se uređuju i definišu seksualni odnosi i seksualne potrebe čoveka (Scarpatti, Andersen, O'Toole, 1997). Preko tabua i socijalne kontrole ne izražava se jedino interes društva za usmeravanjem i kontrolisanjem uslova reprodukcije života, već se uređuje celina odnosa među polovima, s tim što regulisanje odnosa među polovima, po pravilu, odražava dominirajući vrednosni sistem. Naprimer, zajednice koje podstiču poligamija u uslovima u kojima je bitan cilj podsticanje prokreacije, dok poliandrijski tip porodice prati zajednice u kojima je prisutna dominacija muškaraca. Vrednosni pluralizam i detabuizacija čovekove seksualnosti menjaju razumevanje i definisanje seksualne normalnosti, odnosno devijantnosti. Poznato je naprimer, da su u nekim evropskim državama legalizovane bračne zajednice između osoba istog pola, dok se u mnogim drugim sredinama one smatraju devijantnim. Liberalizacija ljudskih odnosa značajno menja shvatanja o dozvoljenom i zabranjenom, moralnom i nemoralnom, normalnom i devijatnom u seksualnim relacijama čoveka, pa time utiče i na društvenu reakciju na određene tipove odnosa (Feagin i Feagin, 1997). Sa aspekta nauke o društvenim devijacijama neophodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seksualnih potreba koji su posledica duševnih bolesti, psihičkih poremećaja ili mentalne zaostalosti i koji pripadaju sferi psihopatologije i onih njihovih sadržaja i oblika koji su posledica socijalne situacije i koji proizlaze iz karaktera društvenih odnosa, pa samim tim pripadaju predmetu nauke o društvenim devijacijama. U nekim slučajevima relativno je jednostavno uočiti granicu između socijalnih i psihopatoloških izvitoperenja seksualnih potreba, kao što je to recimo kod nekrofilije (nekontrolisana potrebe da se opšti sa posthumnim ostacima). S druge strane, zoofilija, kao vid izvitoperenja seksualnih potreba, može u nekim socijalnim okolnostima da dobije primarno socijalni značaj, kao što je recimo u nekim planinskim krajevima u kojima odsustvo žena i stočarski način života podstiču takvu vrstu devijacija. Ovde je naravno, reč o izvitoperenju seksualnih potreba, kako u pogledu sadržaja, tako i u pogledu načina i forme zadovoljavanja. Na sličan način, lezbejstvo i pederastija, kao dva prisutna i raširena vida seksualnih devijacija nastaju po pravilu, kao posledica određenih defekta u psihičkom i socijalnom razvoju, ali u određenim slučajevima mogu biti način zadovoljenja seksualnih potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima (zatvor, brodovi, muški i ženski internati i slični uslovi u kojima su u dužem periodu osobe istog pola upućene na zajednički život). Već je ukazano na činjenicu prihvatanja homoseksualnih tipova odnosa u pojedinim državama ili sredinama u kojima se oni smatraju normalnim. Ovde su u pitanju pre svega izvitoperenja seksualnh potreba u pogledu načina i vida
141
zadovoljavanja, dok sadržaji ovih potreba ne moraju biti značajno poremećeni (primeri postojanja ljubavi među osobama istog pola). Na drugoj strani, liberalni stavovi o čovekovoj seksualnosti smatraju ove odnose normalnim, uz ukazivanje na to da nema bitnih razlika u osobinama i ponašanju homseksualno usmerenih osoba u odnosu na heteroseksualne. Šta više, smatra se da je definisanje homoseksualnosti kao devijacije posledica dominirajuće heteroseksualne kulture, iako se tokom istorije i posebno u skorašnje vreme sreću primeri uvažavanja i podržavanja odnosa između pripadnika istog pola. Može se dakle, zaključiti da određene socijalne situacije mogu biti pogodno tlo za neke vidove devijacija, čak i kod osoba koje ne pripadaju psihopatološkim ličnostima. Neki vidovi seksualnih devijacija uključujući i normalno interesovanje čoveka za suprotni pol ili pokušaje privlačenja pažnje na sebe često se zloupotrebljavaju u masovnoj potrošnji i marketingu. Ovde se igra na kartu psihosocijalne naklonjenosti fetišizmu, voajerstvu ili egzibicionizmu, koji predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadržaja i načina zadovoljavanja seksualnih potreba, ali se obično smatraju manje opasnim, jer sem osoba uključenih u ova ponašanja drugih žrtava nema. Među devijacijama, koje su veoma ozbiljne i teške po svojim posledicama izdvaja se pedofilija, kao vid izvitoperenju u kome su primarni objekti seksualnog usmerenja mlađe osobe i deca. U savremenim uslovima pedofilija postaje značajan problem iz socijalnokulturoloških i ekonomskih uzroka, jer je reč o podređenom položaju dece i žena u odnosu na muškarce i odrasle uopšte. Neravnopravan i loš ukupni položaj pogoduje raznim vrstama seksualnih devijacija i zlostavljanja, čije žrtve su deca. Na definisanje i odnos prema seksualnim devijacijama veliki uticaj imaju društvene vrednosti. Promene u društvenimn vrednostima neadekvatno označene kao seksualna revolucija oslobodile su ili stavile pod znak pitanja mnoge tabue uključujući mnoge iz sfere čovekove seksualnosti, ali su to oslobađanje od tabua pratile kako pozitivne tako i negativne posledice. Pozitivne promene ispoljile su se, pored ostalog, u uspostavljanju ravnopravnijih odnosa među polovima. Tako su mnoge države ugradile u svoje zakonodavstvo silovanje u braku kao krivično delo, polazeći od ravnopravnosti i sloboda polova i bračnih partnera. Oslobađanje čovekove seksualnosti, međutim, pratile su i mnoge negativne pojave, poput neodgovornosti za nepovoljne posledice većih sloboda u odnosima. Neke devijacije postale su vidljivije, dok se prema drugima menja društvena reakcija (na primer, legalizacija homoseksualnih brakova i sl.). Poznat je ambivalentan stav javnosti prema pornografiji, jer ona u velikoj meri «igra na kartu» nekih čovekovih seksualnih izvitoperenja. Posebno se u skorašnnje vreme širi dečja pornografija, koja u principu, nailazi na osudu javnosti, ali istovremeno ima brojne potrošače, kao što donosi visoke profite proizvođačima i distributerima. Ona poprima veoma različite forme, s tim što su mogućnosti distribucije i prodaje porasle enormno zahvaljujući savremenim medijima, elektronskoj tehnologiji i drugim sredstvima savremenog komuniciranja (Henslen, 1998). Da bi se izbegli moralni nesporazumi i sukobi i moralna suđenja o tome šta je normalno a šta devijantno u zadovoljavanju seksualnih potreba ljudi, trebalo bi poći od jednostavne činjenice da se oni definišu i uređuju nekim prirodnim i nekim ljudskim zakonima. Prirodni zakoni pretpostavjaju naprimer, da se seksualne potrebe zadovoljavaju između osoba suprotnog pola, i da su, u principu, praćeni pozitivnim emocijama, odnosno ljubavlju. Oni pretpostavljaju takođe slobodu izbora, ravnopravnost,
142
samoodgovornost, uzajamnost i odsustvo bilo kakve prisile. Na taj način, svi oni sadržaji, vidovi i načini zadovoljavanja ovih potreba koji su u suprotnosti sa ovim principima mogu se smatrati devijatnim. U ovom smislu seksualno potčinjavanje, eksploatacija, zlostavljanje i «ljubav iz interesa», kao i polni odnosi sa istim polom nisu u skladu sa prirodom tih odnosa i čoveka. Slično se može reći i za sadizam i mazohizam, jer ovi vidovi zadovoljavanja seksualnih potreba podrazumevaju primenu sile. Silovanje i drugi vidovi seksualnog zlostavljanja takođe počivaju na neravnopravnosti učesnika i zloupotrebi moći i sile u odnosima zbog čega predstavljaju posebno teške vidove seksualnih devijacija. Ljudski ili državni zakoni, odražavaju uvek odnose moći i štite određeni vrednosni sistem. Oni su u ovom smislu mnogo raznovrsniji i složeniji od prirodnih, pa otuda i mnogo veće razlike u razlikovanju normalnog od devijantnog u seksualnim odnosima ljudi. Tako se u nekim državama ili kulturama, koje prihvataju bigamiju, poligamiju ili poliandriju ovi smatrati normalnim, dok se drugi vidovi odnosa smatraju devijantnim. U patrijarhalnim vrednosnim sistemima smatraju se devijantnim sve vrste predbračnih ili vanbračnih odnosa, dok će se u monogamnim strukturama smatrati devijatnim svaki tip poligamije ili poliandrije. U većini savremenih država zakonima se štite nemoćni delovi populacije poput dece ili starih, pa se seksualni odnosi sa njima smatraju devijatnim i zabranjuju se. Pedofilija i gerontofilija predstavljaju tip seksualnih devijacija ovog tipa. Pomeranje granica seksualnih aktivnosti i sloboda dovode u pitanje ovaj kriterij, ali su retka društva koja ne štite rizične, nemoćne i nezaštićene delove populacije. Ovo tim više što su sociološka istraživanja pokazala postojanje različitih tipova polne, socijalne i kulturne diskriminacije, zlostavljanja i zloupotrebe čovekove seksualnosti. Žene i deca su posebne žrtve takvih nehumanih odnosa. III 2. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija Prostitucija predstavlja složenu vrstu seksualnih devijacija, čiju suštinu čine različiti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seksualnih potreba u pogledu njihovog sadržaja, načina i forme. Prostitucija je tipična i veoma stara socijalna devijacija zbog čega se često označava kao najstariji zanat na svetu. Međutim, pojava prostitucije se ipak vezuje za privatno vlasništvo, socijalno raslojavanje i za pojavu monogamne porodice. Prostitucija je najrašireniji tip seksualnih devijacija. Procenjuje se naprimer, da samo u SAD-u deluje oko pola miliona prostitutki, sa oko milijardu seksualnih usluga godišnje (Potterat, 1990). Postoje različite definicije prostitucije pošto je reč o heterogenoj pojavi u pogledu sadržaja, načina i oblika ostvarivanja. Određenje pojma prostitucije koje je dao rimski pisac Ulpian pre više od dvadeset vekova, još uvek je aktuelna jer određuje najznačajnija svojstva ove društvene pojave. Njeno jedino ograničenje leži u činjenici što ona, u skladu sa osobenostima toga vremena, ima u vidu samo žensku heteroseksualnu prostituciju. Ovaj mislilac na sledeći način definiše nosioca prostitucije: "Prostituka je ona žena koja za naknadu ustupa svoje telo većem broju muškaraca, ne praveći izbor među njima".
143
Elementi ove definicije, koji se sreću i u novijim određenjima ove pojave jesu: a) Prostitucija je pružanje seksualnih usluga uz naknadu, što znači da ona u suštini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva učesnika: onaj koji nudi, prodaje i pruža seksualne usluge i klijent koji traži, koristi i plaća ove usluge. Neki autori insistiraju na činjenici da je u slučaju prostitucije reč o plaćanju za svaku seksualnu uslugu posebno, želeći da na taj način eliminišu neke vidove seksualnih odnosa koji su zasnovani na postojanju materijalnog interesa (naprimer, metrese ili izdržavane ljubavnice) (Špadijer-Džinić, 1988). To medjutim, nije toliko bitno koliko saznanje da je najznačajniji element prostitucije ostvarivanje novčane ili neke druge materijalne naknade. Istorijski je poznat ugled i značaj hetera u antičkom grčkom društvu ali je njihova delatnost počivala na izdržavanju od strane klijenata, ma koliko cenjena i obrazovana hetera bila i ma koliko njene mecene bili uvaženi i bogati pripadnici grčkih društava. b) Drugi element definicije je promiskuitetnost, što znači da je prostitucija vezana za menjanje partnera. U ovom smislu prostitucija, kao i svaki drugi tržišni odnos, podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih učesnika prema kriterijima ponude i potražnje. U svakom slučaju promene mušterija i traganje za najboljom ponudom je bitna karakteristika prostitucije. Međutim, promiskuitetnost sama za sebe nije jedini i odlučujući činilac prostitucije, jer se događa da prostitutka na duže ima samo jednog partnera. Sa druge strane, promiskuitetni odnosi su prisutniji u savremenom svetu nego što je to bio slučaj u prošlosti, tako da uzet izdvojeno od ostalih može poprimiti samo moralni, ili bolje rečeno, moralistički karakter. Osim toga, promiskuitetnost kao izolovano uzeto obeležje prostitucije dovodi se u pitanje postojanjem tzv. običajne i tradicionalne prostitucije (hramska ili gostinska). c) Treći elemenat definicije prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti, odnosno odsustvo emocionalnih osećanja između učesnika u razmeni seksualnih usluga. Ovaj element uzet sam za sebe takođe može biti problematičan imajući u vidu mogućnost postojanja emocija i ljubavi između prostitutke i klijenta, u retkim slučajevima, kao što su česti seksualni kontakti mimo prostitucije, koje prati odsustvo emocija. Prema tome, može se zaključiti da sva ova tri bitna svojstva određuju suštinu prostitucije, s tim što je ipak najznačajnija karakteristika njen komercijalni karakter tj. pružanje različitih vrsta seksualnih usluga uz naknadu. Kada je reč o sadržajima prostitucije onda je izvesno da kao što postoje različiti sadržaji i elementi čovekovih seksualnih potreba, tako su i sadržaji seksualnih usluga koje se pružaju kroz prostituciju raznovrsni. III 3. Oblici prostitucije Postoje različite klasifikacije prostitucije i prostitutki. U literaturi je najčešće korišćena ona koja kao kriterij klasifikovanja uzima formu i način ostvarivanja prostitucije, odnosno karakter i stepen njene organizovanosti. Sa ovog aspekta izdvajaju se dva najopštija tipa:
144
1. Neorganizovanu prostituciju karakterišu vrlo nizak socijalni status, nepovoljni uslovi života, veoma loši uslovi obavljanja “delatnosti”, visok rizik i eksploatacija onih koji se bave ovim “poslom, veća vidljivost i mnogo češća društvena reakcija u vidu sankcija. Reč je o individualnom obavljanju delatnosti bez postojanja organizacije, plana i posebnih uslova za pružanje seksualnih usluga, koje se pružaju na veoma niskom nivou i uz niske naknade. Tipični vidovi neorganizovane prostitucije su ulična, kafanska, motelska, drumska i lučka prostitucija. 2. Organizovana prostitucija ima obeležja institucionalizovane delatnosti u vidu javnih kuća i bordela, kojima obično rukovodi posebna osoba i koji su veoma često deo neke veće kriminalne organizacije poput kriminalnih sindikata, koji imaju potpunu kontrolu nad organizacijom i obavljanjem prostitucije. Savreni vid organizovane prostitucije predstavljaju tzv. agencije za posredovanje u kojima glavnu ulogu u organizovanju prostitucije ima posrednik (obično madam), poslovne organizacije ( agencije za poslovnu pratnju) i servisi (saloni za negu i lepotu), koji se nominalno bave nekom društveno priznatom delatnošću kojom se prikriva organizovanje prostitucije, što je čest oblik organizovane prostitucije u zemljama u kojima je prostitucija zabranjena. Ovim formama prostitucije mogu se dodati turistička, sajamska i kongresna prostitucija, kao i sistem devojaka na poziv. Organizovana prostitucija podrazumeva i postojanje različitih načina i metoda zaštite interesa organizatora posebno u odnosu na moguće sankcije za organizovanje ovih delatnosti, što je u većini savremenih država kažnjivo. Sociološke klasifikacije prostitucije najčešće polaze od socijalnog statusa i društvene stratifikacije koji postoji među akterima prostitucije, posebno među prostitutkama. Tako na primer, jedan domaći autor u svojoj studiji o prostituciji u Jugoslaviji, razlikuje nisku, srednju i visoku prostituciju imajućui u vidu socijalni i ekonomski status prostitutki, uslove obavljanja delatnosti i mesto u “podeli rada” (Radulović, 1986). Polazeći od sadržaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: a) Homoseksualna prostitucija o kojoj ima malo podataka, jer je pod strogim društvenim tabuima i izvodi se u veoma kontrolisanim i skrivenim uslovima, a odnosi se na pružanje seksualnih usluga osobama istog pola. Ovaj tip prostitucije obuhvata dva podtipa: žensku i mušku homoseksualnu prostituciji. b) Heteroseksualna prostitucija najčešće se odnosi na prostituciji žena pri čemu žena pruža seksualne usluge uz naknadu, dok su klijenti osobe muškog pola. Međutim, iako je to najrašireniji vid prostitucije ne treba zanemariti ni postojanje muške heteroseksualne prostitucije, kod koje su izmenjene uloge (muškarac pruža dok žena koristi i plaća seksualne usluge). Neki autori kao poseban oblik prostitucije izdvajaju maloletničku prostituciju zbog težine njenih mnogobrojnih posledica, pre svega po decu i mlade, koji su obuhvaćeni ovom devijacijom i zbog raširenosti i stalnog rasta ove pojave sa obeležjima posebnog socijalnog problema. III 4. Neki karakteristični tipovi prostitutki Polazeći od organizovanosti kao klasifikacijskog kriterija može se najpre govoriti o neorganizovanim prostitukama. Ovoj grupi pripadaju:
145
1. Ulične prostitutke, koje svoje usluge nude na ulici, u parkovima i na drugom otvorenom prostoru, u vrlo nepovoljnim uslovima. One su izložene mnogim rizicima i imaju nisku naknadu i ukupno loš društveni status. One su često pod nadzorom i eksploatacijom makroa, kriminalaca i predstavnika javnih institucija. 2. Šoferske ili drumske prostitutke su u nešto povoljnijoj poziciji u odnosu na ulične, mada su i same izložene posebnim rizicima pošto svoju delatnost obavljaju na putevima, auto-putevima, drugim prometnim mestima i u objektima u blizini saobračajnica. 3. Radničke prostitutke pružaju svoje usluge u blizini fabrika, gradilišta, radničkih barova i kafana, objekata u kojima boravi sezonski radnici i sl. 4. Turističke prostitutke su rezultat razvoja turizma. One najčešće obuhvataju dva podtipa: a) one koje u potrazi za klijentima za vreme turističke sezone idu u turističke centre zbog povoljnijih mogućnosti potražnje i b) one koje samo tokom turističke sezone pružaju seksualne usluge u turističkim mestima u kojima su nepoznate. 5. Povremene ili periodične prostitutke se bave ovom delatnošću povremeno u vidu dopunskog načina sticanja prihoda, bilo da imaju neko stalno zanimanje ili ne (učenice, studentkinje, domaćice, zaposlene u nesigurnim zanimanjima, privremeno nezaposlene i sl). Organizovane prostitutke predstavaljaju drugi opšti tip kome najčešće pripadaju: 1. Hotelske ili barske prostitutke, koje pružaju seksualne usluge posetiocima hotela, barova i sličnih mesta, s tim što među ovim prostitutkama postoje razlike u odnosu na nivo i vrstu hotela, odnosno objekata u kojima nalaze svoje klijente. 2. Kongresne prostitutke imaju povoljniji status pošto su njihovi klijeni najčešće pripadnici poslovnog ili intelektualnog sveta. One su prateći deo masovnih poslovnih i drugih skupova poput kongresa, sajmova, konferencija i sl. 3. Klasične prostitutke najčešće pružaju svoje usluge u javnim kućama. 4. Devojke za poslovnu pratnju, zaposlene u agencijama za posredovanje ili u uslužnim delatnostima (saloni za masažu, za ulepšavanje i sl.) javno se bave zakonski dozvoljenim delatnostima dok nejavno organizovano pružaju razne vidove seksualnih usluga uz naknadu. Agencije za posredovanje su specifične institucije koje imaju listu svojih devojaka i organizovano posreduju u pružanju seksualnih usluga ostvarujući svoj profit na taj način. One naravno, imaju posebne kriterijume za izbor devojaka i klijenata. 5. Korporacijske ili preduzetničke prostitutke su obično zaposlene u korporaciji ili preduzeću (nekada samo formalno na legalnim poslovima), anagažuju se s vremena na vreme ili se iznajmljuju, s tim što je njihova uloga da za potrebe kompanija ili preduzeća pružaju usluge poslovnim partnerima.
146
6. Devojke na poziv (call girls) imaju najpovoljniju poziciju među prostitutkama, često funkcionišu i preko agencija, “posluju “ sa manjim rizicima, koristeći i javne načine oglašavanja usluga. U savremenim uslovima ove prostituke nazivaju se i elektronskim, jer u komunikacijama koriste elektroska i druga savremena sredstva komuniciranja. U tu svrhu služe i javne reklame u pisanim, govornim, TV i elektronskim medijima. III 5. Socijalne karakteristike prostitutki Retka istraživanja prostitucije u Srbiji uglavnom su obuhvatala grupe prostitutki kažnjavanih zbog odavanja prostituciji tako da su među njima najčešće bile ulične i srodne grupe prostitutki. Zvanična evidencija policijskih organa i socijalnih službi pokazuje neke pravilnosti u strukturalnim obeležjima prostitutki, što znači da je ova populacija relativno stabilna. Tako naprimer, većinu prostitutki čine mlade žene, između 18 i 30 godina uz tendenciju snižavanja uzrasne granice ulaska u delatnost prostitucije. Zahvaljujući ovoj tendenciji maloletnička prostitucija postaje ozbiljan problem. U starosnim grupama od preko 40 godina opada boj prostitutki. Kada je reč o socijalnom poreklu i društvenom statusu većina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromašnih društvenih slojeva, odnosno iz radničkih i zemljoradničkih porodica. Većina registrovanih i ispitivanih prostitutki rođena je na selu ili u manjim mestima odakle su došle u veće gradske, industrijske, turističke i saobraćajne centre. Različiti nivoi prostitucije utiču na pojavu socijalnih razlika među prostitutkama, ali su u Srbiji malobrojne one sa visokim statusom. Uglavnom dominiraju prostitutke nižih i srednjih statusnih grupa. Prostituciju često prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti. Tako većina prostitutki ima osnovnoškolsko obrazovanje, a samo retke su započele ili završile neku srednju školu. U svetu se zapaža pojava prostitutki koje ne pripadaju isključivo najnižim obrazovnim kategorijama. Zahtevi poslovne i intelektualne klijentele nameću potrebu za posebnim i dodatnim obrazovanjem u različitim sferama, tako da se u regrutaciji devojaka za poslovnu pratnju, na poziv i druge slične vidove organizovane prostitucije «ugrađuju» kriterijumi koji prate takve zahteve izabrane «klijetele». Loša obrazovna i kvalifikaciona struktura utiču na to da većina evidentiranih prostitutki u Srbiji nije bila redovno zapošljavana i da su relativno rano počele da se profesionalno bave prostitucijom, što im je jedino i glavno zanimanje. Ovi podaci su samo deo saznanja o društvenom kontekstu prostitucije i nisu dovoljni za zaključivanje o suštini socijalnog položaja prostitutki. III 6. Društveni odnos prostitutka – mušterija Prostitucija je komercijalizovani odnos, koji podrazumeva najmanje dva učesnika: onoga ko na tržištu nudi i pruža seksualne usluge (prostitutka) i nekoga ko traži i plaća za te usluge (mušterija – klijent). Deo društvene hipokrizije, nepravde i neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz činjenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko pruža usluge, dok je klijent najčešće zaštićen, uz često prisustvo društvene tolerancije njegovog ponašanja.
147
Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave, koje objašnjavaju deo društvenih funkcija i tolerisanje prema prostituciji. Reč je, najpre, o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. Prostitutka je pristupačna svakome ko može da plati, a pritom je klijent zaštićen i njemu se garantuje anonimnost čime se izbegava bila kakva mogućnost da ga iko osuđuje. Klijenti su najčešće zaštićeni od mogućih sankcija. Druga opšta funkcionalna karakteristika odnosa prostitutka-klijent je jednostavnost prostitucije. Pošto se njihov odnos uspostavlja na tržišnim principima, klijent ne mora da ulaže svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke, dovoljno je da je platežno sposoban . Odsustvo svake odgovornosti klijenta takođe prati prostituciju. Klijent je oslobođen bilo kakve obaveze u budućnosti, koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkama. U ovom kupoprodajnom odnosu ključnu odgovornost i rizike preuzima onaj ko pruža usluge. Ova činjenica ponovo ukazuje na neravnopravnost između klijenta i prostitutke, odnosno između muškaraca i žena, pošto je ženska heteroseksualna prostitucija, ipak dominantni vid ove deviajcije. III 7. Neki značajniji uzroci prostitucije U toku razvoja naučnih saznanja o uzrocima prostitucije javila su se različita tumačenja ključnih uzroka prostitucije. Psihološka shvatanja primarno objašnjavaju prostituciju objašnjavaju psihološkim karakterstikama i strukturom ličnosti prostitutki. Psihopatološka objašnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremećajima ili deformitetima ličnosti prostitutki i Sociološki pristupi objašnjavaju prostituciju društvenim uzrocima. Postoji, manje više, prisutna saglasnost da svi ovi uzroci doprinose pojavi i postojanosti prostitucije, ali da su za nastanak i postojanost prostitucije kao pojave najznačajniji društveni uzroci. Pošto je prostitucija vid komercijalizacije seksualnih potreba prisutno je shvatanje da je ulazak žene u prostituciju prvenstveno uslovljen uticajem društvenoekonomskih faktora, odnosno nepovoljnom društveno ekonomskom situacijom, koja posebno podrazumeva: nizak društveni položaj, loše i nesigurne uslove života i ograničenja u izboru društvenih uloga (posebno profesionalnih i radnih). Za većinu žena ulazak u prostituciju je prinudan a ne izabrani način sticanja i stil života, jer ih društveno-ekonomski faktori prisiljavaju da u prostituciji nalaze realno postojeću mogućnost zarađivanja za život. Postojanje ekonomske, a ne toliko profesionalne motivacije, takođe je deo uzroka za ulazak u prostituciju kod svih prostitutki, uključujući i one koje nisu bile primorane da se bave prostitucijom zbog ekonomske depriviranosti. Naravno, ovim stavovima se ne umanjuje značaj ličnih faktora i izbor ovog tipa «zanimanja» od strane jednog broja učesnika u ovim delatnostima. Kao i svaka druga delatnost, odnosno struka i prostitucija počiva na nakim pogodujućim ličnim svojstvima i karakteristikama ličnosti.
III 8. Društvena reakcija na prostituciju
148
Odnos različitih društava prema prostituciji i prostitutkama varira u vremenu i prostoru. U osnovi on se kreće na skali između toelrancije i nezainteresovanosti do sankcionisanja i reglementacije. Tolerancija znači takav odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osuđuje niti sankcioniše. Reč je o prihvatanju neminovnosti takvih društvenih uslova koji rađaju prostituciju kao i skrivenom uvažavanju njenih društvenih uloga i socijalnih funkcija (mentalno-higijenski aspekt, anonimnost, očuvanje brak itd), uz obavezno prisustvo dvojnog morala kada su u pitanju korisnik i onaj koji pruža usluge. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumeva, pre svega, legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti, uključujući i različite vrste nadzora ( posebno zdavstvenog). Prohibicija označava zabranu bavljenja prostitucijom i uključuje različite mere i sankcije u ime zaštite interesa javnog morala i reda. Kažnjavanje može biti za prestupe ili krivična dela u zavisnosti od ukupnog odnosa neke države prema prostituciji. Abolicija označava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svih vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije, uz posebne uslove i mere zaštite samih prostitutki. Za ove ideje se naročito zalažu feministički pokreti i jedan deo zastupnika liberalističkih stavove i vrednosti. Oni polaze od ideje da treba obezbediti zaštitu prostitutki u različitim vidovima, uključujuti i eliminaciju zlostavljanja i eksploatacije od strane klijenata, makroa ili službenih institucija pošto je nemoguće eliminisati ključne društveni uzroke prostitucije. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kažnjava formalno dok postoji visoka tolerancija, pa čak i neki vidovi zaštite prostitutki. Tako je odnos društva u Srbiji uređen tako da se prostitucija i aktivnosti vezane za nju kažnjavaju prekršajno ili krivično za neke zakonom definisane slučajeve, dok su istovremeno među korisnicima socijalne zaštite u kategoriji odraslih lica sa društveno negativnim oblicima ponašanja svrstane i prostitutke. III 9. Elementi prevencije prostitucije i i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude suzbijanje i sprečavanje uzroka, koji podstiču nastajanje prostitucije, imajući u vidu opšte društvene, mikro društvene i lične. Reč je o osmišljenim ekonomskim, socijalnim, kulturnim i drugim merama i aktivnostima čija je svrha korenita promena društvenog položaja i uslova života onih marginalizovanih društvenih grupa, koje svoju egzistenciju zasnivaju na prodaji različitih seksualnih usluga. Po svojim sadržajima i ciljevima ovi programi mogu imati različite nivoe i vidove kao što su: opšte, posebne i specijalne preventivne mere. Svi ovi vidovi prevencije trebalo bi da se usmere prema suzbijanje i sprečavanje onih socijalnih i socijalno-psiholoških činilaca koji mogu da navedu pojedince na bavljenje prostitucijom. One uključuju naročito mere kojima se deluje na socijalne faktore poput uslova osposobljavanja i obavljanja društvenih, naročito radnih usloga, poboljšanja društveno-ekonomskog statusa žena, proširivanja mogućnosti zapošljavanja i njihove ukupne društvene promocije kao i mera za ograničavanje potražnje za
149
seksualnim uslugama među kojima su programi mentalne higijene, seksualnog obrazovanja i vaspitanja, informisanja javnog mnjenja i sl. Deo opštih programa prevencije su posebni zdravstveni i edukativni programi usmereni prema saznanjima o zdravstvenim rizicima vezanim za prostituciju (venerična i druga oboljenja i dr.). Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata različite socijalne, ekonomske, psihološke, socijalno-psihološke, obrazovne i druge mere usmerene prema : a) zaštiti prostitutki od štetnih posledica bavljenja ovom delatnošću, b) socijalnoj i moralnoj brizi za žene uopšte i posebno za one koje su žrtve svog nepovoljnog društveniog statusa, c) omogućivanje zdravog moralnog i duhovnog shvatanja života, uključujući i podsticanje želje za radom, d) obrazovanje i profesionalno osposobljavanje, e) pomoć oko nalaženje zaposlenja, f) stvaranje novog kruga prijatelja koji će zameniti društvenu sredinu kojoj su prostitutke pripadale itd. Najznačajnije je za uspeh rehabilitacije dobrovoljno pristajanje i uključivanje prostitutki.
Glava IV PROSJAČENJE IV 1. Definisanje pojma i karakteristike prosjačenja Veoma su retke definicije prosjačenja zbog toga što je reč o devijaciji, koja je najmanju privlačila pažnju teoretičara i istraživača. Međutim, društveni i istraživački interes za ovu devijaciju raste zahvaljujući činjenici što se kao devijanti javljaju deca i što prosjačenje postaje čest vid ozbiljne zloupotrebe dece. Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: “one osobe koje nemaju ni zanimanje, ni zanat, ni sigurno boravište, niti mesto za opstanak”. U klasičnoj pravnoj literaturi u Francuskoj pod prosjacima su se podrazumevale: “one osobe koje ne mogu dokazati da žive pošteno i moralno, niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja”(Vexliard, 1956). Jedna još starija definicija takođe sadrži elemente moralističkog stava: «Prosjačenje je obraćanje, bez odobrenja vlasti, na kakvo strano lice, bez osvarene ili tobožnje oskudice radi unapred neponuđene milostinje (dara, pomoći) u novcu ili kakvoj drugoj stvari od novčane vrednosti bilo za sebe bilo za kakvo lice, za čije se udruživanje molilac na osnovu zakona ima brinuti (Živanović, 1930).
150
Obe navedene definicije ukazuju na postojanje moralističkog stava koji podrazumeva stabilost profesije, mesta boravka, socijalnih veza i poštenja ljudi. Osim toga, prva definicija ukazuje na društvene aspekte prosjačenja, među kojima se kao važan ističe pokretljivost prosjaka, što znači da su to osobe koje nemaju stalno mesto boravka. U literaturi se inače, prosjačenje i skitnja posmatraju kao jedinstvene pojave, zahvaljujući saznanju da su prosjaci veoma prostorno pokretljivi. Neki autori, među kojima i Vexliard, smatraju da se skitnice mogu izdvojiti kao poseban podtip, jer nije neminovno da postoji direktna povezanost između prosjačenja i skitnje, što znači da nisu sve skitnice prosjaci, ali da sa druge strane nema prosjaka koji ne skitaju. Ta povezanost prosjačenja i skitnje je izražena u klasičnom prosjačenju, kao što je slučaj sa prosjačenjem Roma. Između prosjačenja i skitnje postoji bliska povezanost, ali one nisu nužno istovetne pojave s tim, što je sigurno da su prosjaci mobilni, bez obzira da li su skitnice ili ne. Jedan domaći autor napravio je razliku između pojmova besposličara, skitnice i prosjaka, imajući u vidu prekršajno-pravne definicije ovih pojmova: «Besposličari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivališta niti pak žele da stupe u ma kakav radni odnos i takvim načinom života narušavaju javni red i mir. Pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se, u vidu zanata ili zanimanja, odala skitnji, nemaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivališta jer većim delom godine lutaju od mesta do mesta, izdržavajući se od materijalnih sredstava, bilo novca ili stvari od vrednosti (preprodaja odeće, obuće ili drugog što dobiju) koje dobijaju obmanom, a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. Prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili naturi radi lične koristi u vidu zanata ili zanimanja, u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka (Miljković, 1966). Najopštija definicija prosjačenja podrazumeva da je to takav vid društvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti traženjem od drugih lica bespovratno i bez pružanja protivusluga. Sastavni delovi i obeležja ove definicije su: a) iskanje ili traženje koje može biti govornim putem ili gestom (ispružena ruka ili slično), b) sticanje materijalnih vrednosti ( hrana, odeća, obuća i slično) i c) odsustvo vraćanja i bilo kakvih protivusluga. Kada je reč o odsustvu uzvraćanja usluga od strane prosjaka davaocima milostinje, moguće je da dođe do konfuzija pošto prosjačenje često prate neke prividne usluge. Prosjačenje ponekad prate pojave koje sadrže elemente nekog tipa usluga, s tim što ponuđena usluga nikada nije ekvivalentna dobicima od prosjačenja (na primer: gatanje, vračanje, neke manje zanatske ili druge usluge, brisanje stakla automobila, nenaručena muzika u javnom prevozu ili na javnom mestu i sl.). Ove aktivnosti služe da se javno «zamaskira» prava aktivnost, a to je prosjačenje. U svakom slučaju, ključna odlika prosjačenja kao devijacije je da ono dovodi u pitanje vrednost ljudskog rada, jer se direktno suprodstavlja vrednosti i značenju ljudskog rada, a time i sticanju sredstava za život putem rada.
151
Prosjačenje kao društvena devijacija ima neke ključne karakteristike: 1. Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz činjenicu da su se kroz istoriju ljudskog društva javljali različiti oblici, sadržaji, vidovi i načini prosjačenja, s tim što je sasvim sigurno da je prosjačenje karakteristika, pre svega, klasnih društva. Već sa pojavom robovlasničkog društva stvara se prvi sloj siromašnih i to od nepotrebnih isluženih robova, koji su, po pravilu, činili gradsku sirotinju i često pratili vojsku u ratnim pohodima, postajući najčešće prosjaci i sakupljači ostatka opljačkanih dobara. Ponekad su ove skupine pružale minorne zanatske ili slične usluge vojnicima. Srednji vek je imao interesantan stav prema prosjacima prepoznatljiv, na neki način i danas. Reč je o dihotomnim i protivrečnim odnosima prema prosjacima, što je u to vreme posebno zavisilo od prirode i stavova pojedinačnih religija. Tako je, na primer, početno hrišćanstvo svojim idejama o raju na nebu, a ne na zemlji, prihvatalo prosjake, nazivajući ih ”božjim ljudima” i “božjim iskušenicima na zemlji”. Na drugoj strani, oni su predstavljali oličenje asketskog i upućivali su na skromnost, na oslobađanje od ljudskih nagona i impulsa i onoga što je loše. Zahvaljujući takvoj dvostrukoj ulozi, “božji ljudi” su posmatrani sa blagonaklonošću a odnos prema njima i obaveza pomaganja posmatrani su kao mera milosrdnosti. Suprotno tome, u nekim periodima i religijama prosjaci su smatrani “đavoljim semenom” ili “vešticama”, pa su nailazili na rigorozno kažnjavanje. Neke religije, poput jevrejstva ili protestantizma, na primer, izražavale su potpuno negativan stav prema prosjacima, polazeći od ideje da raj nije na nebu, već na zemlji. Te religije su u prvi plan stavljale vrednost ljudskog rada i sticanje putem rada i zato su imale negativan stav prema onima koji su odudarali od tih ideala, uključujući i prosjake. Tek kapitalizam razotkriva pravo lice prosjačenja i skitnje i to zahvaljujući pre svega masovnoj pauperizaciji, osiromašenju i stvaranju takozvane rezervne armije rada. Postojanje «viška siromaštva» neminovno je dovelo do prosjačenja, s obzirom da siromaštvo i prosjačenje idu zajedno i da je prosjačenje jedan od najdrastičnijih indikatora siromaštva. U ranom građanskom društvu postoji početan pozitivan stav, ne toliko prema prosjacima, koliko prema skitnicama, kroz ideju boemije. Boemi i boemija slavili su se i veličali kao deo ideja slobode, koja se naglašava kao princip dolazećeg građanskog društva, nasuprot feudalizmu, koji je sputavao slobodu. Ideje boemije su se razvijale, slavile i cenile sve do momenta dok siromaštvo i prosjačenje nisu postali toliko masovni i uočljivi, da je društvo moralo organizovano da reaguje. U to vreme društvene reakcije su bila iskazivane uglavnom na sledeće načine: a) Donošenje prvih propisa protiv siromaštva i prvih zakonodavstva, kao što je primer u Engleskoj u doba Elizabete I, u kojoj je 1601. godine, prvi put u svetu donet zakon o sirotinji. Iako je sistem stara o sirotinji počivao na idejama prisilnog rada, on je predstavljao prvi celovit sistem organizovane državne reakcije na siromaštvo i njegove prateće pojave poput siromaštva. b) Stvaranjem posebnih socijalnih institucija poput zaštitnih radionica, a kasnije i industrijskih radionica i prvih prihvatilišta za siromašne. Sirotinja je prisilno odvođena u te institucije u kojima je bila izložena teškim uslovima života i rada pod stogom socijalnom kontrolom i prisilom. Ovde su ekonomski interesi kombinovani sa potrebom masovne i efikasne socijalne kontrole.
152
c) Uvođenje vrlo surovih sankcija u odnosu na skitnice i prosjake kao deo dvojnog reagovanja na prosjačenje. Neki od drastičnih primera su Engleska u vreme Henrika VIII, kada je pogubljeno i vešano oko 8500 skitnica ili Francuska u kojoj je više hiljada ljudi giljotirano ili na drugi način kažnjeno. Ovaj vid državne reakcije varirao je u zavisnosti od potrebe za radnom snagom i dostignutom socijalnom kontrolom. Kada su u pitanju savremena društva, treba reći da nijedno savremeno društvo nije bez prosjaka, koji su deo klasičnog siromaštva i socijalne isključenosti. 2. Prosjačenje predstavlja način egzistencije. Ovaj tip egzistencije karakteriše nedostupnost društveno prihvatljivih mehanizama ili puteva sticanja sredstrava za život nekim društvenim slojevima ili grupama, kao što su sticanje putem rada, vlasništva ili posedovanja kapitala. Reč je o načinu života koji je uslovljen činjenicom da mnogim siromašnim ljudima nisu dostupna društveno legalna sredstva za sticanje materijalnih vrednosti, te neki od njih biraju društveno manje opasan vid nelegalnog sticanja kakvo je prosjačenje. U ovom smislu prosjačenje pripada tipu adaptivnih devijacija. 3. Marginalizacija, kao karakteristika prosjačenja, znači da prosjaci žive na ivici društva odnosno izvan uobičajenih društvenih odnosa, procesa i aktivnosti. Oni pripadaju nižim socijalnim grupama, žive u lošim socijalnim, ekonomskim i kulturnim uslovima pa su zavisni od drugih (pojedinaca, socijalnih ili drugih službi, humanitarnih ili sličnih organizacija). Kako su im mnoge društvene institucije nedostupne, podjednako kao i različiti vidovi podrške i pomoći, prosjaci se usmeravaju ka sticanju koje je zasnovano na milosrđu i sličnim motivima pojedinaca. Prisustvo marginalizacije posebno ilustruju neki nepotpuni podaci službi socijalne zaštite u Beogradu, prema kojima 70% prosjaka nema nikakvo zanimanje ili je ono postalo neupotrebljivo. Naprimer, karakteristični zanati Roma kovač, potkivač, grnčarenje, katrandžije, kasapi, prenosili su se sa kolena na koleno, ali su danas neupotrebljivi i nestali. Osim toga, 90% profesionalnih prosjaka su odrasli ljudi, a čak 70% je potpuno nepismeno. Marginalizacija je posebno značajna sa aspekta prevencije i resocijalizacije, jer je jasno da se ništa ne može postići bez radikalne promene ukupnog društvenog položaja prosjaka. Deo marginalizacije je i činjenica da prosjaci koriste ostatke onoga što drugima nije potrebno, predstavlja višak ili je nepotrebno i ono što su drugi spremni da daju. 4. Reprodukcija čini prosjačenje postojanom društvenom pojavom i devijacijom. Prosjačenje je neminovni pratilac i posledica reprodukcije siromaštva, dok je, sa druge strane, proizvod reprodukcije društvenog položaja unutar porodice, odnosno među različitim generacijama iste porodice. Po pravilu, u porodicama prosjaka se iz generacije u generaciju prenose i reprodukuju isti nepovoljni društveni uslovi života, pored toga što se «nasleđuje» i stil, obrasci i vrednosti sa obeležjima suštinske potkulture siromaštva. 5. Socijalna izolacija, kao karakteristično obeležje ove devijacije, izražava se, pored ostalog, u postojanju subkulture prosjačenja. Prosjacima su zatvoreni različiti kanali društvenosti i društvene pokretljivosti, usled čega su socijalno izolovani i eventualno komuniciraju jedino sa sebi sličnima.
153
6. Prostorna mobilnost je bitna karakteristika prosjačenja pošto prosjaci najčešće nemaju stalno mesto boravka i tragajući za “poslom” često menjaju mesta boravka u potrazi za prostorima gde se najviše i najbogatije daje, uz manje rizike od sankcija. 7. Raširenost je jedna od karakteristika prosjačenja, iako nema pouzdanih podataka o masovnosti i raširenosti prosjačenja u Srbiji. Po nekim skromnim procenama u Srbiji na početku XXI veka deluje oko 2500-4000 prosjaka, s tim što službe socijalne zaštite, prekršajne službe kao i represivne institucije registruju još manji broj, pa je tako u registru socijalne zaštite bilo registrovano samo 250 slučajeva. Očigledno je da postoji «tamna brojka» prosjačenja, odnosno da je veliki broj neotkrivenih i neregistrovanih slučajeva ili se prosjaci “skrivaju” u evidencijama socijalnih službi pod nekim drugim kategorijama (materijalno ugroženi, invalidi, lica pod starateljstvom drugih osoba ili, u slučaju dece, kao vaspitno-zapuštena dece i sl.). IV 2. Značajniji uzroci prosjačenja Uzroci koji dovode do prosjačenja su mnogobrojni i mogu se svrstati u nekoliko grupa: 1. Društveni uslovi su dominirajući i moraju se posmatrati istorijski. Ovoj grupi uzroka pripadaju posebno: • socijalno-ekonomski uslovi (socijalno-ekonomska i statusna podeljenost društva na siromašne i bogate); • profesionalni uslovi (nezaposlenost i odsustvo bilo kakvog radnog statusa); • socio-biološki poput invalidnosti, starosti i bolesti kao socijalnih rizika, koji dovode do osiromašenja, pa tako i do prosjačenja, a pojačavaju se delovanjem društvenih uzroka, odnosno odsustvom društvene reakcije na siromaštvo i prosjačenje; • socijalno-politički uzroci, među kojima se posebno izdvajaju ratovi koje uvek prati osiromašenje i prosjačenje, čak i onih ljudi koji su sposobni da rade itd. 2. Problemi ili karakteristike ličnosti takođe su značajni uzroci prosjačenja. Naime, reč je o tome da neke osobine ličnosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjačenje kao stil života i način egzistencije (na primer, nestabilne ličnosti, lenjivci, pasivni ili parazitski tip ličnosti i sl.). Međutim, može se reći da ove i druge individualne psihološke karakteristike ličnosti pre pogoduju prosjačenju, nego što se mogu smatrati njegovi glavnim uzrocima. 3. Psihosocijalni uzroci su povezani sa prethodnim, s tim što se oni prepliću sa neefikasnošću ili odsustvom prave socijalne zaštite nekih kategorija ili skupina ljudi. Naprimer, mentalno ometeni ili lako duševno oboleli lako mogu postati prosjaci ukoliko se kroz društvenu zaštitu ne obezbedi njihova sigurnost. Nešto je drugačija situacija sa paranoicima i mitomanima, čije prosjačenje i skitnja se izražavaju kroz beg od stvarnosti i odgovornosti. 4. Druge devijacije takođe mogu dovesti do prosjačenja, pri čemu se ono javlja kao prateća pojava ili rezultat neke druge devijacije. Naprimer, isluženi kriminalci se
154
često bave prosjačenjem, jer je manji rizik od sankcija, kao što mnogi alkoholičari, narkomani, i “islužene” prostitutke postaju prosjaci pod starost. 5. Društvena reakcija u vidu neadekvatnog društvenog odnosa i politike prema pojavi prosjačenja takođe proizvodi prosjake, pa se smatra jednim od uzroka prosjačenja. Većina mera i sadržaja društvene reakcije, posebno socijalne zaštite ne dopiru do uzroka siromaštva i prosjačenja i, po pravilu, su sadržinski neadekvatni i zakasneli. IV 3. Najčešći tipovi prosjaka Kao što postoje različiti tipovi prosjaka tako postoje različite klasifikacije prosjačenja. Klasifikacija Vexliard-a ima u vidu uglavnom klasične prosjake koje svrstava u tri grupe polazeći od dominantnih uzroka: a) Socijalno slabi su klasični prosjaci poput invalida, starih, mentalno hendikepiranih i društvenih marginalaca kod kojih je prosjačenje proizvod nepovoljnih društvenih uslova života i ličnih hendikepa. b) Pojedinci i grupe prosjaka izbačeni iz društvenih tokova rada, koji počinju da se bave prosjačenjem usled velikih društvenih preloma ili prirodnih kataklizmi poput ratova, ekonomskih kriza, revolucija i prirodnih katastrofa i c) Gradska sirotinja seoskog porekla, iz koje potiču gradski prosjaci klasičnog tipa. Po našem mišljenju, imajući u vidu društveni položaj i stil života moguće je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1. Siromašni, socijalno ugroženi prosjaci unutar kojih se izdvajaju dva podtipa: a) slučajni prosjaci kojima prosjačenje nije stil života, niti način egzistencije, ali u nekoj kriznoj situaciji prose i b) prosjaci iz navike, koji su pokušali da se ponašaju na legalan način, međutim, nakon višestrukih neuspelih pokušaja i siromaštva okreću se prosjačenju, koje im postaje navika uz veliku mogućnost da postanu profesionalni prosjaci. 2. Profesionalni prosjaci su posebno interesantni sa aspekta prevencije i resocijalizacije. Oni poseduju većinu obeležja uobičajenih za profesiju kao što su: • posedovanje specifičnih tehnika i metode prosjačenja kao rezultat obuke ili učenja, • prostorna pokretljivost (obavljanje “posla” tamo gde može da se ostvare najveća dobit uz najmanji rizik), • praktično iskustvo u pridobijanju mušterija i istovremenoj zaštiti od sankcija, • udruživanje u cilju izbegavanja sankcija, represije i neugodnosti “zanata” i kao obeležje i deo subkulture prosjačenja. Po načinu ili obliku prosjačenja mogu se razlikovati tri osnovna tipa: a) Individualno prosjačenje pri čemu svako pojedinačno prosi za sebe,
155
b) Grupno prosjačenje, kada se ova delatnost obavlja u grupi bez obzira na to da li se dobit deli ili svako zadržava svoj isprošeni deo i c) Kolektivno prosjačenje je najčešće organizovano, izvodi se grupno (timski), postoji podela uloga i specifične razrađene metode prosjačenja (naprimer, «rentiranje» dece ili bogalja) i razrađani mehanizmi zaštite od organa vlasti i drugih rizika. IV 4. Društvena reakcija na prosjačenje U osnovi, moguće je izdvojiti nekoliko karakterističnih tipova društvene reakcije na prosjačenje među kojima se posebno izdvajaju: 1. Indiferentnost ili nezaintersovanost društva, koja u nekim slučajevima odražava karakter društveno ekonomskih i političkih odnosa ili je odlika nemoći siromašnih i nerazvijenih društava. 2. Tolerancija postoji u svim slučajevima kada postoji razumevanje i nema osude niti odbojnosti prema prosjačenju, ili je prosto posledica oportuniteta vlasti pošto je prosjačenje manje društveno opasno od drugih vidova imovinskih prestupa. Indiferentnost i tolerancija su posledica stava da je prosjačenje takav vid devijacija kod koje se ne pojavljuje žrtva, osim ukoliko se zanemari činjenica da su sami prosjaci prave žrtve nepovoljnih društvenih okolnosti. 3. Prezir i odbacivanje izražavaju tip društvene reakcije zasnovane na moralnom suđenju i izražavaju se kroz odbojnost i moralnu osudu prosjaka. 4. Sankcije, koje prate prosjačenje kroz istoriju ljudskog društva, javljaju se u različitim vidovima: žigosanje, smrtna kazna, zatvor, prinudni rad i sl. Kada je reč o društvenoj reakciji društva Srbije na prosjačenje ona se, uopšteno rečeno, ispoljava u dva karakteristična, mada protivrečna vida: a) Sistem prekršajnih sankcija tretira prosjačenje kao prekršaj javnog reda i mira (dva elementa određuju ovaj prekršaj: "ko se zatekne u prosjačenju kazniće se ...", s tim što se ne definiše pojam prosjačenja i "ko se uz naknadu bavi vračanjem, proricanjem sudbine ili sličnim oblicima predskazivanja kazniće se ") i sastoji se u izricanju novčanih ili kazni zatvora i ponekad, mera bezbednosti. b) Socijalna zaštita predstavlja jedan od ranih vidova organizovane reakcije na prosjačenje. Istorijski je poznato da se prve institucije za zaštitu prosjaka javljaju u klasičnoj Grčkoj u vidu xenodokie (kuća za strance), koje su prvobitno zbrinjavale strance da bi postale kuće za zbrinjavanje sirotinje - ubožnice. U osnovi, socijalna zaštita kao vid društvene reakcije na prosjačenje polazi od saznanja da je prosjačenje najčešće posledica društvenih uzroka. U sistemu socijalne zaštite u Srbiji prosjaci se definišu kao njeni korisnici u okviru široko definisane kategorije «odraslih lica sa društveno negativnim oblicima ponašanja» zajedno sa alkoholičarima, narkomanima, skitnicama i sl. Od sadržaja i oblika socijalne zaštite u odnosu na ove kategorije korisnika najčešće se upotrebljavaju: stalna i trenutne novčane pomoći, neki oblici resocijalizacije (u centrima za prihvat ili prihvatilištima za odrasla lica), starateljstvo, kao oblik porodično-pravne zaštite i ređe smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili neki drugi vid
156
zaštite. Pritom je neophodno naglasiti da ne postoje specijalizovane ustanove socijalne zaštite za prosjake, osim prihvatilišta, koja zbrinjavaju slučajeve urgentne ugroženosti, podrazumevajući i prosjake i skitnica. Istovremeno, prosjaci se javljaju kao korisnici socijalne zaštite sporadično i samo u slučajevima ekstremne ugroženosti. Oni se i ne obraćaju za pomoć dok su sposobni da se bave prosjačenjem. No, za većinu prosjaka mnoge usluge društvenih službi ne samo socijalne zaštite uglavnom su nedostupne, zahvaljujući njihovom neregulisanom statusu, socijalnoj isključenosti i dejstvu predrasuda.
Glava V
157
KOCKANJE V 1. Opšte odlike i vrste igara Problem kockanja je višeslojan. Najpre je teško dati preciznu definiciju kockanja. S druge starne, pošto su kockarske igre deo igara, a igre bitana potreba čoveka, teško je doći do preciznih kriterijuma kada kockanje izlazi iz tih okvira i postaje devijacija. Neki istoričari kulture i civilizacije, među kojima i Rene Kajo, tvrde da je igra starija od rada i da je čovek na stupnju razvoja prvobitne svesti najpre naučio da se igra, pa tek onda da radi. Naime, pračovek nije imao lažne potrebe, pošto su mu sve one najbitnije bile na dohvatu ruke, tako da je imao puno raspoloživog vremena, koje je ispunjavao igrom. U primitivnim društvima igre su bile vezane za religijsko-mitske običaje, pa je njihova osnovna socijalna funkcija bila da obezbede zajedništvo učesnika i identifikaciju sa pripadnicima neke grupe ili zajednice. U primitivnim plemenima igra se dakle, javlja kao primarna potreba za samoidentifikacijom i osećanjem pripadnosti grupi i zajednici. Poseban tip bile su ratničke igre, čija je svrha bila stvaranje i razvoj osećanja pripadnosti rodu ili plemenu ali i da okuraže pripadnike plemena u uslovima potencijane ili realne ugroženosti. Ove igre po pravilu, prethode sukobima ili ratovima i predstavljaju pripremu za rat. Različiti tipovi plesa javljaju se kao deo svečanih i specifičnih igara vezanih za svetkovine i praznike. Kod primitivnih plemena prisutan je poseban tip svečarskih igara, tzv. igre zanosa, koje su bile vezane za ritualne plesove. Socijalna funkcija ovih igara bila je istovremeno sakralno-mitska, socijalizatorska i pragmatična. Poseban tip igara predstavljaju alea ili kockarske igre, koje u velikoj meri sadrže neka opšta obeležja igara, ali i specifičnosti vezane za njihov takmičarski karakter. Sve igre imaju, u principu, neka zajednička opšta obeležja kao što su, pored ostalog, da su deo čovekove kreacije i mašte i da zadovoljavaju čovekove psihološke i socijalne potrebe, kao što je potreba za druženjem, pripadnošću, spontanošću i radošću, slobodom pokreta, mimike, gesta i zvuka. Igra uvek podrazumeva postojanje posebnog sveta mašte, sveta koji je izvan svakodnevne realnosti i koji se razlikuje od onoga što je uobičajeni život čoveka, a pogotovo realnost koja se suštinski razlikuje od rada. Među najznačajnijim opštim odlikama igara najčešće se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter. Tako naprimer, Rene Kajo smatra da je igra prvenstveno slobodna i dobrovoljna aktivnost, izvor radosti i razonode, u kojoj ljudi stvaraju i razvijaju svoje stvaralačke potencijale, maštu, duh i time postižu da igra postane značajan činilac razvoja kulture i civilizacije. On definiše suštinu igre kao aktivnost koja ima nekoliko karakterističnih elemenata - osobenosti: • Igra je slobodna i to je ono što joj daje specifična obeležja u odnosu na rad i druge aktivnosti; igra nije prinudna, ona je dobrovoljna aktivnost. • Igra je izdvojena ljudska aktivnost; ona se realizuje u posebnom prostoru i u posebnom vremenu; po pravilu prostor za igru i prostor za rad su odvojeni, kao što se i vreme posvećeno radu i obavezama razlikuje od vremena za igru. Reč je o prostornoj i vremenskoj izdvojenosti igara.
158
• • • •
Igra je propisana ljudska aktivnost, jer je najčešće uređena određenim pravilima (pravila igre) izuzev spontantih igara, koje počivaju na improvizaciji i koje su karakteristične za decu. Igra je neizvesna, njen tok i ishod se ne mogu unapred predvideti, što je posebno karakteristično za takmičarske igre - nikada se ne zna unapred kakav će biti rezultat igre. Igra je neproduktivna; njen cilj je radost, uživanje i zadovoljstvo čoveka, i sem te psihičke i socijalne dobiti, ona ne stvara ekonomsku dobit (neprofitna je). Igra je fiktivna i pripada posebnoj realnosti, realnosti za sebe, koja se razlikuje od drugih realnosti čime se opredeljuju njena psihološka i socijalna svojstva.
Rene Kajo razlikuje nekoliko karakterističnih tipova igara prema njihovim bitnim karakterisitikama i društvenim funkcijama: a) Igre agona - takmičenja su takav tip igara koje karakteriše nadmetanje pojedinaca, timova ili grupa. Osnovni cilj ovih igara je da se protivnik nadigra i pobedi. b) Alea igre - kockarske igre je posebno karakteristično postojanje neizvesnosti oko rezultata igre, što je vezano za događaje na koje igrači ne mogu da utiču (slučaj) pa ishod u velikoj meri zavisi od sreće. c) Mimikry igre - igre prerušavanja su karakteristične za ritualne i verske obrede, mada su ponekad odlika ratničkih običaja. Prerušavanje i uzimanje tuđih likova, ponekad drugih živih bića, čine realnost igre posebnom i različitom od svakodnevnice (maske, posebne boje, specifična i improvizovana nošnja i sl.). d) Ilinx igre - igre zanosa su vezane za određene društvene slojeve i grupe (po pravilu privilegovane), deo su kulture primitivnih naroda, koje su se zadržale i u savremenom svetu i predstavljaju religijsko-mitski tip igara. V 2. Kockanje i kockarske igre Kod kockarskih igara je problem u tome što svet igre prelazi u svet realnosti i što kockarske igre imaju nepovoljne psihološke, ekonomske i socijalne posledice. Sem toga, kockanje je masovna pojava, koja ima sva obeležja socijalnog problema. U osnovi, kockanje je dobrovoljno učešće u međusobnom prenošenju, gubljenju i dobijanju, materijalnih vrednosti, pre svega novca, putem različitih vidova kockarskih igara. Kockanje se u nekim svojim elementima bitno razlikuje od igara uopšte ili je specifičano u odnosu na njihove opšte karakteristike. U suštini, kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznačajnija činjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja. Naime, kockanje takođe prate zadovoljstvo i fikcija, zanos i strast, ali je njegova odlučujuća karakteristika materijalna dobit kao ciljani rezultat. Dok je dobit od kockarskih igara simbolična, vrednosno beznačajna i ima za cilj da podstakne igrače na ozbiljnost i angažovanje, one imaju obeležja društveno prihvatljivog vida zabave. Kockanje međutim, prati materijalna dobit kao osnovni i najznačajniji cilj, što znači da ono nije neproduktivno i da kao takvo gubi neka opšta obeležja igara. Kockanje je, u stvari, izvitiperenje igre, te predstavlja takav tip devijacije koji negira suštinu ljudske potrebe za igrom, društvene funkcije i karakteristike igara. Ono bitno menja cilj igara time što se kao njegova posebna svrha javlja materijalna dobit po svaku cenu. Osim toga, za igre je karakterističan limitiran prostor i vreme, dok je kod kockarskih igara vreme igre neograničeno. 159
Odlučujuća vrednosna karakteristika kocke je to što ona negira vrednost ljudskog rada, jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. U igri uvek svi dobijaju na psihološkom i socijalnom planu, dok pri kockanju uvek postoje oni koji gube i oni koji dobijaju. Ovde se kao žrtve kockanja jaljaju, ne samo gubitnici kao neposredni učesnici kockanja, već pre svega, njihove porodice. Prema tome, za razlikovanje kockarskih igara, kao posebnog tipa igara, od kockanja, u kome se igre javljaju samo kao sredstvo, odlučujuća su dva faktora: a) postojanje materijalne dobiti kao dominirajućeg cilja igre i upošte učešća u igrama i b) negativne ekonomske i socijalne posledice. Između kockarskih igara i kockanja postoji dakle, tanana nit razlikovanja, koju čini materijalna dobit. Reč je o nastojanju i prilagođavanju toka i načina igre, uključujući i razne vrste trikova i podvala, ostvarivanju profita i što većih prihoda. Druga bitna odlika kockanja koja čini razdelnicu prema kockarskim igrama sastoji se u u raznovrsnim negativnim posledicama, uključujući i povezanost ove sa drugim tipovima devijacijama. Pored toga što u savremenom svetu takmičarske igre sve više gube pomenute opšte elemente i karakteristike igara, jer postaju komercijalizovane i profesionalizovane, one istovremeno uključuju veliki broj učesnika, osim aktivnih učesnika i posmatrača i veliki je broj onih koji neposredno ili posredno zarađuju (organizatori, distributeri, obezbeđenje, izveštači, prodavci hrane i napitaka itd.). Igrači pružaju zadovoljstvo i sebi i gledaocima, ali je njihov primarni cilj profesionalni – sticanje materijalne dobiti i statusa. Komercijalizacija i profesionalizacija skoro svih takmičarskih igara dovele su do toga da one gube obeležja fikcije i zadovoljstva i postaju način egzistencije velikog broja ljudi, ne samo učesnika u igri. Mnoge takmičarske igre su masovne po broju učesnika, imaju određene ekonomske i druge ciljeve i legalno su zasnovane. One u principu, ne predstvaljaju devijacije niti imaju obeležja kockanja, ali postaju mogu postati devijantne po svojim mogućim posledicama i pratećim nehumanim pojavama (naprimer, vandalizam, mešanje politike i igara, zloupotrebe u sportu i sl.). Mnoge kockarske igre takođe su organizovane i uključuju veliki broj učesnika. Uobičajena je društvena kontrola organizacije, funkcionisanja i raspodele dobiti od kockarskih i sličnih igara. Događa se čak, da se neki socijalni i humani projekti finansiraju delom iz ovih izvora. Kod ovih igara u principu, postoje definisana i kontrolisana pravila. Reč je, na primer, o igrama na sreću i legalizovanom kockanju, kao što su loto, tombola, sportska lutrija, kazina, kockarnice, automati za kockanje i sl. Smatra se da ove igre nemaju obeležja kockanja zahvaljujući, pored ostalog, i tome što su njihovi rezultati neizvesni a učesnici u igri ne mogu ni na koji način uticati na njihov ishod, osim u slučajevima zloupotrebe i podešavanja rezultata u nekim tipovima ovih igara (bookmakers, nelegalno klađenje na različitim vrstama trka i sl.). Odlučujuća karakteristika organizovanih igara na sreću je zavisnost njihovi rezultati od slučaja u čemu su svi učesnici u principu u ravnopravnom položaju. Međutim, po našem mišljenju, čak i ove igre mogu dobiti neka obeležja kockanja zbog postojanja masovnih gubitnika. Mnogi igrači na sreću u očekivanju da će slučaj baš njima doneti sreću, ulažu više nego što su njihove mogućnosti. Ova pojava posebno je uočljiva u vremenima društvenih kriza kada se povećava broj igrača na sreću, koji u realnom životu imaju manje šanse za uspeh. Sa društvenim krizama povećava se
160
najčešće i broj kockara pošto krize obezvređuju ljudski rad i šanse da se radom zarađuje. O raširenosti kockanja nema pouzdanih podataka, jer je ono u većini zemalja zabranjena i ilegalna delatnost, a podaci o broju osuđenih nisu nikako pravi i objektivni indikator prostiranja ove devijacije, jer je tu reč o “službeno registrovanim” slučajevima. U svakom slučaju reč je o devijaciji koja uključuje veliki broj (milione) učesnika i još više onih koji su njene žrtve (direktne ili indirektne). V 3. Karakteristike kockanja i kockara U savremenim društvima kockanje je rašireno u svim društvenim sredinama i u svim društvenim slojevima, jedino se razlike javljaju u načinu kockanja, sistemima organizovanja igara i veličini i vrsti uloga. Osim toga, neke studije su pokazale da žene i ekonomski siromašnije grupe više vole igre na sreću, dok osobe višeg društvenog statusa preferiraju igre veštine povezane sa kockanjem. Kockanje iz navike naročito je rašireno u društvenim grupama kojima su bili zatvoreni uobičajeni kanali društvenog napredovanja. Profesionalni kockari predstavljaju čist devijantni tip koji ima neke posebne karakteristike. Profesionalni kockar mora pre svega da odlično poznaje tehniku kockanja, vrste, pravila i sredstva igre, što mu omogućuje da u kockanju ima preimućstvo nad ostalim učesnicima u igri i da značajno smanji, odnosno svede na minimum rizik gubitka (teorija diferencijalne asocijacije -učenje i prenošenje znanja). Međutim, dobitak na kockanju se u većini slučajeva postiže i različitim prevarama i obmanama: lažne, obeležene karte, podešavanje karata i drugih kockarskih rekvizita, posebni znaci i načini dogovaranja sa suigračima i sl. Da bi se postigao osnovni cilj i svrha kockanja (što veći dobitak) koristi se svako moguće sredstvo. To podarazumeva i udruživanje i organizovanje kockara. Veoma su retki individualni profesionalni kockari, više je to literalna idealizacija, nego redovan slučaj u praksi. Profesionalizam u kockanju podrazumeva takođe organizovanje, planiranje, posebne metode i sredstva, ulaganja, podelu poslova i uloga, specijalizacije i slične atribute profesionalnih delatnosti. Kockar deluje u posebnom kockarskom svetu, koji predstavlja zatvoren društveni krug u kome su sve vrednosti i norme ponašanja podređene kockanju. Najbitnije je međutim, da kockarske igre postaju ne samo suština života već i način egzistzencije i sticanja sredstava i statusa. Kockanje i organizovanje nelegalnih igara na sreću donose visoke profite njihovim finansijerima i organizatorima i veoma su rašireni. Postoje takođe snažni organizovani kockarski sindikati, čiji je osnovni cilj udruživanje radi sticanja visokih profita. Ova udruženja se specijalizuju i često se kombinuju sa legalizovani vidovima igara na sreću, kao što postoje i brojni primeri zloupotrebe legalizovanih sa kriminalnim kockarskim aktivnostima (naprimer, nameštaje rezultata, odnosno ishoda igre). Društveni odnosi kockara se svode skoro isključivo na odnose sa drugim učesnicima u kockanju, što sve skupa vodi stvaranju kockarske podkulture, koja, jednom stvorena, utiče dalje na učvršćivanje kockanja kao dominantnog stila života i modela samoidentifikacije. Poluprofesionalni kockari ne vezuju svoju egzistenciju jedino za dobit od kockanja, ali se u suštini ne razlikuju bitnije od profesioalnih kockara, jer je i njima krajnji cilj sticanje što veće materijalne dobiti korišćenjem različitih znanja, veština i iskustava, uključujući i različite obmane i prevare. Legalno zanimanje, pozicija ili
161
status često se koriste kao zaštita od eventualnih društvenih sankcija, ali i kao način obezbeđivanja potencijalnih suigrača, odnosno, žrtava. Amateri kockari su ili početnici u kockanju ili naivne realne žrtve profesionalnih ili poluprofesionalnih kockara. Među njima su česti životni gubitnici pasionirani i strasni zaljubljenici u boginju sreće Taliju. V 4. Neki značajniji uzroci kockanja Značajniji uzroci kockanja mogu se svrstati u četiri osnovne grupe: a) Ekonomski faktori vezani su za prirodu kockanja, koja se sastoji u prenošenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama i mogućnosti da se stiče mimo rada. Naravno, svako učešće u kockarskim igrama je prividno dobrovoljno. U mnogim slučajevima ono je namerno izabrano (kao poziv ili želja za sticanjem mimo rada – «na pamet»). U nekim slučajevima kockanje postaje profesionalna karijera sa svim zajedničkim obeležjima koja profesije uopšte imaju ali i uz niz specifičnosti o kojima je već bilo reči napred. Ekonomski motivi javljaju se i kod kockara amatera i još više siromašnih društvenih slojeva, čiji socijalni i ekonomski status je do te mere nepovoljan da su oni u potpunosti osujećeni da radom stiču sredstva za život, pa se uzdaju u sreću i slučaj. Ova motivacija podjednako važi za deo amatera kockara, kao i za mase siromašnih, koji učestvujući u organizovanim ili kriminalnim igrama na sreću vide šansu da izađu iz začaranog kruga bede i nemoći. b) Socijalni uzroci vezani su najpre, za činjenicu da su kockarske igre deo svakodnevnog života čoveka, njegovih socijalnih odnosa i običaja. Poznato je naprimer, uobičajeno novogodišnje kartanje uz manje dobitke u Grčkoj kako bi se na osnovu toga predvidelo kakva će biti dolazeća godina. Međutim, socijalni činioci povezani sa ekonomskim izražajaju se kroz realnu nemoć nekih društvenih slojeva ili pojedinaca da svoju društvenu promociju i, još češće, svoju nemoć prevaziđu drugačije već uzdajući se u slučaj i iznenadnu sreću. c) Nikako se među faktorima kockanja ne smeju zanemariti psihološki, među kojima su potreba za izazovom, samodokazivanjem, takmičenjem, i potčinjavanjem. Ne treba podceniti ni postojanje kockarske strasti, kao obeležje kockanja, iako je ona prisutnija kod neprofesionalnih kockara, koji su zapravo njegove žrtve. Profesionalci nastoje da se oslobode strasti, jer to umanjuje šanse za uspeh, mada se sreće i kod vrhunskih profesionalnih igrača. Neki autori čak pominju kockarske psihoze kao posebno stanje izvitopernja na mentalnom planu. e) Kuturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije, sastavni deo slobodnog vremena i druženja i način realizacije potrebe čoveka za igrom. Kada se ove kulturne karakteristike kockarskih igara izgube i one postanu posebna socijalna stvarnost u vidu kockanja onda dobijaju obeležja devijacija, a ne istorijski nastale kulturne i socijalne potrebe. Poznato je naprimer, koliko su kockarske igre zastupljene među siromašnim društvenim slojevima, kao što je slučaj sa mnogim Romima. V 5. Društvena reakcija na kockanje Društveni odnos prema kockanju kreće se izmedju tolerancije i sankcija s tim što se ova dva pristupa mešaju. Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i
162
neshvatanja težine posledica kockanja. Međutim, u većini zemalja, uključujući i Srbiju, predviđeni su različiti tipovi sankcija, posebno za kockanje u vidu zanata (profesionalno). Pored profesionalnog kockanja krivičnim sankcijama podležu i neke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku, omogućavanje kockanja, organizovanje radi kockanja ili organizovanje kockarskih igara mimo zakona i sl.). U nekim državama sankcijama podleže samo kockanje na javnom mestu što se najčešće označava kao prekršaj protiv javnog reda i mira. U socijalnom zakonodavstvu Srbije (propisi iz socijalne zaštite) kockari se pod određenim okolnostima svrstavaju u korisniike socijalne zaštite (kategorija tzv. odraslih lica sa društveno negativnim oblicima ponašanja), što znači da oni mogu, pod definisanim uslovima koristiti određena prava ili vidove zaštite. U principu, kockari retko koriste neke oblike socijalne zaštite. To se obično događa samo žrtvama kockanja, koje ostaju bez sredstava za život, doma i porodične podrške, pa se privremeno ili trajno smeštaju u ustanove socijalne zaštite ili koriste neke od vidova materijalnih prestacija. Pre bi se dakle, moglo zaključiti da kockari i žrtve kockarskih igara privlače tek uzgrednu pažnju društvenih institucija i to češće ustanova represije, nego što su prisutne neke mere i aktivnosti preventivnog ili rehabilitacionog tipa. Moralni sudovi utiču značajno na taj odnos, dok se društvene štete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija (naprimer, od kriminala), tako da su nezainteresovanost i tolerancija odlučujući tipovi društvene reakcije. V 6. Kockanje i druge društvene devijacije Kockanje, kao društvena devijacija, povezano je sa kriminalom, naročito sa njegovim organizovanim i profesionalizovanim vidovima, koji uključuju i polulegalne i nelegalne načine kockanja. Kao što je već pomenuto, poseban vid organizovanog kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati, čiji je cilj sticanje visokog profita korišćenjem različitih vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstava. Delatnost kockarskih sindikata zaštićena je zahvaljujući saradnji sa korumpiranim učesnicima i pomagačima iz redova policije i vlasti. Ovo znači da oni rade u sprezi sa vlašću. Zbog ogromnog kapitala uključenog u ovaj vid kriminalnih aktivnosti i ogromnih gubitaka masovno uključenih žrtava, kockarski sindikati su društveno opasniji od profesionalnih kockara. Postoje i legalizovani vidovi kockanja u kojima je primarni interes da se ostvari dobit uključujući i dobit države u vidu poreza. Medjutim, i ovi vidovi kockarskih igara nose sobom opasnost negativnih posledica, zbog interesa i nastojanja organizatora da što više ljudi u tome učestvuje, čime se uvećava broj gubitnika. Tako je naprimer procenjeno da se u kockarske igre u Americi godišnje ulaže oko 50 milijardi dolara, a da od toga jedna petina prolazi kroz ilegalne kockarnice, što praktično znači da je stotine miliona ljudi uključeno u kockanje. Osim povezanosti sa kriminalom postoje korelacije ili diretne veze i kockanja sa alkoholizmom, prostitucijom i bezposličenjem, s tim što se u takvim slučajevima negativno dejstvo kockanja pojačava prisustvom drugih oblika devijatnog ponašanja.
Glava VI AGRESIJE
163
Agresije predstavljaju vid rešavanja sukoba u društvu pri čemu se kao instrument primenjuje fizička sila. Agresije su predmet interesovanja različitih nauka: prava, kriminologije, psihologije i posebno socijalne psihologija, nauke o društvenim devijacijama, čak i biologije. U stručnoj literaturi upotrebljavaju se različiti pojmovi kao sinonimi za agresije poput antagonizma, sukoba, konflikta, suprotnosti, opozicije, protivrečnosti i tenzija. Ovi pojmovi naravno, ne predstavljaju sinonime, tim više što se i oni pojedinačno različito definišu. Tako naprimer, svaki konflikt ili sukob ne mora nužno da preraste u agresiju, što se može reći i za odnos društvenih protivrečnosti i antagonizama i agresija. Klasična socijalna patologija pokazivala je interes jedino za deo agresija, za agresivno ponašanje pojedinaca, što nije slučajno ukoliko se ima u vidu činjenica da se ona bavila, pre svega, devijantnim pojedincima. Međutim, agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponašanje pojedinaca, jer one predstavljaju specifičan vid društvenih odnosa, međuodnosa pojedinaca, društvenih grupa i globalnih društava. Kao takve one su deo društvene strukture. Zahvaljujući tome njihov obim, oblici i sadržaji stoje u direktnom odnosu prema društvenoj strukturi. Poznato je da postoje različiti tipovi i nivoi agresija, koji ne moraju biti međusobno povezani. Događa se međutim, da vrlo često agresije na globalnom planu podstiču agresije pojedinaca i društvenih grupa, odnosno, podstiču agresije na mikrodruštvenom planu. Imajući un vidu prethodna razmatranja moglo bi se dati sledeća naopštija operativna definicija agresija u društvu: Agresije su one društvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi, stavovi, ciljevi ili vrednosti nekih pojedinaca, društvenih grupa ili globalnih društava razrešavaju silom. VI 1. Teorijska objašnjenja prirode agresija Čitava istorija čovečanstva obeležena je različitim sukobima, tako da u svim društvima postoje različiti vidovi agresija. Pojava sukoba u društvu oduvek interesovala filozofe, naučnike i političare usled čega su se pojavili mnogobrojni pristupi, definicije i pojmovna određenja, kao i različita mišljenja o društvenoj funkciji sukoba. Prema biologističkim shvatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona – instikta, koji je deo čovekove prirode i povezan je sa inter i intra-spekcijskom borbom. Čitava biologistička teorija o agresijama počiva na ideji da je istorija civilizacije, postanak čoveka i drugih životinjskih vrsta praćen ratom svih protiv svih bellum omnium contra omnes. Pritom se zanemaruje činjenica da ljudi nisu automatski i kompulzivno agresivni, već da različite društvene okolnosti proizvode uslove za razne vrste sukoba i agresija. Druga grupa teorija koja objašnjava prirodu agresija su psihološke teorije, koje polaze od stava da su agresije reakcija na različite vrste tenzija, a sam pojam tenzije koji je izrazio Freud, a popularisao Kurt Levin najčešće se vezuje za osujećenje nekih potreba, sprečavanje slobode kretanja i postojanje drugih prepreka u životu ljudi. Ovde je, zapravo, reč o frustracijama.
164
Agresija se javlja kao reakcija na frustracije, s tim što se ne sme zanemariti i saznanje o postojanju različiti mehanizmi kojom ličnost reaguje na frustracije i da se one ne moraju nužno razrešavati sukobima. Američki socijalni psiholog Daniel Kac, slično Freud-u, polazi od činjenice da se agresije javljaju kao reakcija na različite deprivacije i prisustvo frustracija, kada one dostignu stanje nepodnošljivosti. Frustracije mogu rezultirati u formi agresija, s tim što su njihovi uzroci vezani za socio-psihološke i druge objektivne društvene uslove. Treću grupu čine sociološke teorije, čiji predstavnici različito određuju i shvataju prirodu društvenih sukoba i njihovu funkciju u društvu. Oni su, pritom, u većini saglasni, izuzev Staljina, oko toga da u svakom društvu postoje manje ili više izraženi sukobi. Staljin je pisao o mogućem društvu bez sukoba. Reč je, ustvari, o idealizaciji bezkonliktnosti u komunističkom društvu u kome će, po njegovom mišljenju, nestati sve agresije, pošto će svi ljudi biti jednaki, pa otuda neće biti ni razloga za sukobe. Nemački sociolog Leopold fon Wise govori o dva tipa društvenosti koja su suprotna. Jedan je proces konstrukcije, stvaranja i integracije društva, koji sadrži elemente uniformacije, nadređenosti i podređenosti. Diferencijacija i destrukcija predstavlja drugi process, koji podrazumeva gradualizaciju, stratifikaciju, dominaciju i potčinjavanje, što može dovesti i do raspada sistema. Američki sociolog Albion Small polazi od toga da postoje dva karakteristična modela društvenih odnosa i to su odnosi integracije, koji pretpostavljaju odsustvo sukoba, i odnosi dezintegracije u kojima često dolazi do sukoba medju pojedincima, što može imati za posledicu raspad društvenih grupa. Međutim, on posmatra sukobe kao vid društvene interakcije, suprotan društvenoj interakciji saradnje, koji ne mora nužno da vodi uništenju sistema, pošto interakcija u formi sukoba ne mora nužno biti negativna, već može doprinositi evoluciji društvenih oblika. Pozitivistički organicizam posmatra agresije i uopšte društvene sukobe sa neodobravanjem, izražavajući njihovu negativnu ocenu, pošto oni ometaju vrednosnomoralnu saglasnost društva i utiču na pojavu anomije i poremećaja u društvu. Po ovoj orjentaciji, sukob je društvena bolest, patološka pojava, nemoralna činjenica, koja remeti organsku harmoniju društva izražanu kroz stav o redu i radu kao putu ka progresu. Kao tipičan primer patološke pojave ove vrste pozitivnosti ističu revoluciju, kojom se remeti uspostavljanje reda i poretka. Pritom treba imati u vidu činjenicu da oni izučavaju jedino kolektivne agresije, dok zanemaruju individualne i pojedinačne. Funkcionalističko shvatanje prirode agresija počiva na ideji dobre organizacije, podele uloga i dobrog funkcionisanja društvenih institucija, s tim što funkcionisanje društva, društvenih institucija i organizacija prati proces dezorganizacija i proces disfunkcija, pri čemu disfunkcije imaju blaži nivo, jer remete normalno funkcionisanje društva, dok dezorganizacija remeti opstanak društva. U tom smislu, sukobi i agresije su sastavni deo funkcionisanja društva, oni su elementi društvene disfunkcije i dezorganizacije kao neminovnih procesa na kojima počiva čitavo društvo, pri čemu je elita moći ta koja razrešava te konflikte. Italijanski mislilac Maciaveli ističe ulogu sile kao osnovne determinatorske snage društva i istorije, smatrajući da se politički i svi drugi sukobi mogu rešiti političkom silom (makijavelizam), dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju da su sukobi i agresije neminovne pretpostavke društvenih promena i društvenog razvoja, s tim što je neophodan uslov razvoja postojanje društvene elite koja se menja tokom razvoja ljudskog društva (verske, intelektualne i druge elite). Agresije se, prema tome, posmatraju kao neminovni proces i uslov razvoja civilizacije.
165
Klasici marksizma smatraju da je čitava istorija civilizacije klasnog društva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprodstavljenih interesa vladajućih društvenih slojeva, koji imaju vlasništvo nad kapitalom, s jedne strane, i potčinjenih društvenih slojeva, koji poseduju jedino svoju radnu snagu, s druge strane. Osnovna protivrečnost kapitalističkog društva izvire iz odnosa materijalno proizvodnih snaga i društvenih odnosa i ona je kao takva dinamički element društva. Klasni interesi predstavljaju osnovnu protivrečnost u strukturi društvenih odnosa. Njihovo zaoštravanje i suprotstavljanje vodi klasnoj borbi, a kulminacija klasne borbe je revolucija koja razrešava protivrečnosti kapitalističkog društva ili bar otvara uslove za njiihovo razrešavanje. Prema tome, i klasici marksizma smatraju da je klasni sukob dominantni društveni odnos, doduše u svim klasnim društvima, što, prema njihovim, očekivanjima neće biti slučaj u komunističkom besklasnom i beskonfliktnom društvu. VI 2. Društveni izvori agresija Polazeći od antropološke prirode čoveka može se reći da u strukturi društva postoje dve vrste osnovnih društvenih odnosa sa različitom sadržinom, odnosno, dva karakteristična vida odnosa među ljudima: 1. Odnosi saradnje, koji postoje u homogenim društvima u kojima se odnosi među ljudima u većoj meri grade po principu saradnje. Ovaj tip odnosa najbolje odgovara generičkoj suštini čoveka pošto preko njih ljudi usklađuju svoje delatnosti u cilju zadovoljenja odredjenih društvenih i ljudskih ciljeva. 2. Odnosi sukoba postoje u heterogenim društvima u kojima su česti sukobi interesa između različitih slojeva i struktura. Ovi odnosi sprečavaju ljude da ostvaruju svoje ciljeve i često vode lišavanju materijalnih vrednosti i drugih ljudskih tvorevina uz upotrebu sile i drugih nehumanih sredstva. Odnosi saradnje i sukoba isprepletani su u društvenoj stvarnosti i indikator su kohezivnosti i integrisanosti nekog globalnog društva, s tim što su obe vrste odnosa određene karakterom i imanentnim unutrašnjim protivrečnostima svakog konkretnog društva. Oni obično imaju različit sadržaj, intenzitet i društvene funkcije. Najizraženiji deo društvenih protivrečnosti su društveni sukobi čiji intenzitet zavisi kako od karaktera društvene strukture tako i od karaktera društvene kulture. Uzroci društvenih sukoba mogu biti raznovrsni, ali su najznačajniji oni u sferi političkih, ekonomskih, socijalnih i vrednosno-kulturnih odnosa. Uopšteno rečeno, sukobi u društvu prizilaze iz nejednakosti društvenih klasa, slojeva, grupa i pojedinaca u odnosu na društvene, materijalne i druge društvene statuse i dostupnost društvenih vrednosti. Oni se najčešće odvijaju oko zauzimanja ili zadržavanja određenih društvenih položaja i oko raspodele i korišćenja društvene moći. U osnovi, do sukoba najčešće dolazi u situacijama suprodstavljenih društvenih položaja ljudi, društvenih grupa ili skupina, a naročito usled nejednake dostupnosti određenih društvenih, najčešće materijalnih vrednosti. Tome doprinosi nepostojanje društvenih mehanizama koji predupređuju sukobe, podstiču saradnju i omogućuju da se postojeće protivrečnosti prevazilaze na neki drugi načinom, a nikako agresijom i upotrebom sile. Drugim rečima, teorijski se suprostavljeni interesi, vrednosti, stavovi i ciljevi pojedinaca i društvenih grupa i klasa mogu razrešavati mirnim putem, pomirenjem ili
166
kompromisom, ukoliko bi adekvatno funkcionisali društveni mehanizmi mirnog prevazilaženja sukoba. Isti stav, u principu, važi i za odnose između globalnih društava. Odnosi moći, utiču na to da se primena sile javlja kao permanentan način prevazilaženja suprotnosti interesa. Tako da su veoma retki slučajevim mirnog prevazilaženja različitih nivoa sukoba u istoriji ljudske civilizacije. Nažalost, istorija je bogatija primerima primene sile u uspostavljanju ili održavanju određenog poretka stvari, nametanja ili održavanja određenih obrazaca društvenih odnosa ili interesa i ciljeva. Imajući u vidu različite nivoe ispoljavanja društvenih sukoba i njihovog razrešavanja primenom fizičke sile može se govoriti o različitim nivoima ili tipovima agresija poput individualnih, grupnih, kolektivnih, unutar i između pojednih društava i međunarodnih ili globalnih. U najopštijem smislu može se govoriti o dva opšta tipa: o agresijama na mikro i na makro socijalnom planu. VI 3. Tipovi agresije U osnovi može se govoriti o dva nivoa ili dva najopštija tipa agresija, kao vida društvenih devijacija: 1. Kolektivne društvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou globalnih društava, društvenih klasa ili između velikih društvenih grupa. One se mogu odvijati na makro-društvenom planu kao što su naprimer, ratovi, pobune i revolucije, ali se mogu izražavati i na mikrosocijalnom planu, poput krvne osvete i linča. 2. Individualne agresije su agresije koje se događaju na mikrosocijalnom planu a učesnici su pojedinci ili manje društvene grupa. Najčešći uzroci individualnih agresija izviru iz suprodstavljenih interesa, nespremnosti i nesposobnosti nekih pojedinaca i društvenih grupa da ih razrešavaju mirnim putem i saradnjom. Primeri individualnih agresija su ubistva, telesne povrede, siledžijstvo, razbojništva, silovanja i vandalizam. Naime, različiti vidovi agresija odvijaju se u međuodnosima pojedinca. No, s obzirom na to da pojedinci uvek žive u nekom socijalnom okruženju, onda je i logično da se sukobi među pojedincima često prenose i na te mikrosocijalne grupe (deo solidarnost između pripadnika mikro grupa je nastojanje da međusobno zaštite svoje interese, nekada i silom). Kada su u pitanju individualne agresije moraju se imati u vidu i lični motive, osobenosti, odnosno, psihološka i druga svojstva ličnosti, koja imaju značajnu ulogu u agresivnoj situaciji, s tim što agresije ne treba posmatrati primarno kao ponašanje, veća kao odnos i pojavu. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju društvene devijacije, koje izviru iz dezorganizacije globalnih društava i ljudskih zajednica i imaju negativne društvene posledice koje se izražavaju kroz ugrožavanje ili uništavanje ljudskih života, kršenje ljudskih prava i uništavanje materijalnih dobara. VI 4. Ratovi Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne društvene uzorke najčešće ekonomske, političke, socijalne, religijske ili kulturne prirode. Zapravo, suprodstavljeni politički, socijalni i
167
kulturni i drugi interesi delova društvenih struktura ili globalnih društava razrešavaju se kroz rat, koji predstavlja društveno organizovani tip agresija. Postojanje mnogih međunarodnih dokumenta, kojima se uređuju “pravila ratovanja” i posebno žaštita žrtava rata, kao i činjenica da ratovi imaju organizovani karakter (učešće vojski i drugih organizovanih naoružanih formacija) ne umanjuje njihov devijantni karakter, ne samo zbog toga što postoje mirni načini razrešavanja sukoba, već zbog toga što proizvode katastrofalne i nenadoknadove ljudske, materijalne i druge žrtve. Pored toga, ratovi ostavljaju brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili ugrožavanja najviše humane vrednosti kakva je ljudski život, masovnog invalidiziranja ili onesposobljavanja. Ratovi takođe remete normalni ljudski i društveni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara, koja su rezultat rada mnogih generacija. U II Svetskom ratu, naprimer, pod oružjem je bilo 450 miliona ljudi, a procenjuje se da je ovaj rat odneo 45-60 miliona žrtava). Pored društveni uzroka i posledica, treći element koji ratove čini devijantnim jeste njihovo permanentnoi postojanje, jer praktično nema nijednog dana u bez bilo nekakvih sukoba u svetu. U osnovi treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. međunacionalni ratovi - ratovi između država; 2. verski ratovi – u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa (tipičani istorijski primeri su krstaški ratovi, holohaust, džihad i sl.); 3. rasni ratovi – kao vid sukoba rasa koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti (naprimer rasni sukobi u Africi); 4. građanski ratovi ili revolucije - sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva i 5. svetski ratovi – koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranam i imaju najdrastičnije posledice. VI 5. Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije, koja se odvija na mikro-socijalnom planu i koja je i dan danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih naroda. Krvna osveta je složen društveni problem, koji iako u idejnom smislu za podlogu ima ostatke zaostale tradicije, nema obeležja podkulture. Istorijski gledano, krvna osveta, kao deo običajnog prava, nastala je u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija. Ona je na neki način obezbeđivala kolektivnu osvetu, kao oblik primitivnog pravosuđa i oblik odbrane, u situaciji nerazvijene državna, naročito pravosudne vlasti. Prvobitna krvna osveta bila je surova i nesrazmerna. Razvojem društva i države krvno srodstvo poprima druge karakteristike, dok se krvna osveta ograničava i uvodi se princip taliona (“oko za oko, zub za zub”), što je predstavljalo sistem srazmerne naknade štete. Problem je u tome što su su povređeni ili njegova rodbina određivali nivo štete i uzvraćali prema njihovoj oceni stepena učinjenog zla, po vrlo subjektivnim kriterijumima. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni položaj, iako žive u gradu. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i
168
krvne osvete su ugrožavanje života, povreda ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi. Tokom istorije razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila, koja definišu institut krvne osvete vezano za činjenicu ko, kako i kada treba da izvrši osvetu, uključujući i institut umira, odnosno način prestanka krvne osvete. Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost, tako da se veoma često zaboravlja prvobitni uzrok sukoba koji je izazvao osvetu. Inače, prema nekim istraživanjima krvna osveta je rašireni oblik ubistva, pa čak i najčešći - 48% ispitivanih slučajeva. Linč je takođe vid kolektivne agresije koji nije tako karakterističan za našu sredinu, ali je jako prisutan u mnogim društvima i ne javlja se jedino u primitivnim društvima. Česti su primeri religijski ili rasno motivisanog linča. On se koristi i kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili organizacija. VI 6. Ubistva i telesne povrede Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija, koje se odvijaju na mikrosocijalnom planu i karakerističan su način razrešavanja sukoba među pojedincima primenom sile. Iz ovog razloga ovaj vid devijacija je izdvojen iz kriminaliteta u klasičnom smislu. Ubistva i telesne povrede su najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa, koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po društvo, pojedince i grupe. Ubistva i telesne povrede imaju i karakter društvene devijacije zahvaljujući činjenici ugrožavanja života i bića čoveka. Uzroci i činioci ubistava i telesnih povreda su slični. Razlika je jedino u tome što su telesne povrede lakše po posledicama, ali su zato raširenije. Ubistva pretežno pripadaju primarnom kriminalu, dok povrede karakteriše povrat, koji često vodi do ubistva. Ubistva i povrede iz nehata, u principu, ne predstavljuju društvenu devijaciju, zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove. Reč je o nepažnji i manjem stepenu svesti o posledicama, a ne o posebnom obliku razrešavanja sukoba, iako ova ponašanja imaju obeležja krivičnih dela. Slično je i u slučajevima ubistva na mah, jer su ona izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizičkim ili drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve. Ona često predstavljaju prekoračenje nužne odbrane. Po pravilu, ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa, što znači da oni dolaze do izražaja u neposrednim odnosima ljudi koji su na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u čestom ili stalnom kontaktu. To znači da su u pitanju pojedinci ili manje društvene grupe koji su, po pravilu, neposredno veoma povezani. Porodični i odnosi polova veoma često dovode do sukoba koji se rešavaju ubistvima i telesnim povredama, kao neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba, jer se nesređeni odnosi polova, bračni i porodični odnosi mogu rešavati dogovorom, izmirenjem, razilaskom, razvodom braka ili raspadanjem porodice, a ne nužno lišavanjem života srodnika, bračnog druga ili osobe suprotnog pola. Sporovi među polovima i supružnicima proizlaze iz emocionalnog stanja i odnosa u čemu se značajno prepliću ljubav i ljubomora, pa tako primene sile kao načina rešavanja sukoba može biti i deo onog konzervativnog - običajnog - tradicionalnog, ali
169
vrlo često i posledica izvitoperenih stavova, jer se i ljubav i mržnja podjednako mogu javiti kao prateće emocije ovih vidova agresija. Rodbinski, susedski i stanarski odnosi su takođe neposredni društveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druženje, već manje ili veće trvenje, nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi zbog povrede i osujećenja nekih prava odnosno, usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprodstavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa, što zatim može dovesti do sukoba koji će se rešavati primenom sile. Pored ovih vidova treba pomenuti još dva posebno dramatična tipa ubistava, koja imaju brojna obeležja devijantnog: a) Ubistva iz koristoljublja nisu tako brojna i, u osnovi, ne proizlaze iz sukoba ali su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću pojedinaca da radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često vezana sa razbojništvima. b) Ubistva iz obesti se ponekad nazivaju kontrakulturom i posledica su različitih vrsta osujećenja i frustracija. Ona se ponekad posmatraju kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i dezorganizacije društva. Inače, uzroci ovih ubistava su složeni, jer se ne vidi direktna veza između žrtve i ubice, s obzirom da je žrtva najčešće nepoznata osoba. Postoje različite klasifikacije ubica koje su često vrlo problematične. Nemački autor Gutmaher ponudio je sledeću klasifikaciju: a) Normalni tip obično je normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije. Tipičan primer za ovaj tip je dete oceubica, kome je dosadilo maltretiranje majke od strane oca alkoholičara. b) Psihopatski tip je najčešće psihopatska ličnost naklonjena tipu ubistava iz obesti pri čemu je žrtva ubistva najčešće nepoznata. Ove ubice najčešće imaju neke unutrašnje konflikte, koji dolaze iz same ličnosti i dovode do različitih vrsta osujećenja i frustracija. c) Alkoholičarski tip je veoma čest i raširen tip ubica. Stanje alkoholisanosti ne lišava počinioca vinosti i krivične odgovornosti, pošto je samu sebe svesno dovela u takvo stanje. Uz alkoholizam idu često i druga nekontrolisana stanja poput patološke ljubomore. d) Ubica osvetnik predstavlja tip koji se neguje u tradicionalnim zajednicama, s tim što nije nužno da se on zalaže za neke uslovno rečeno društvene ciljeve, već ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i interesa. Ovaj tip ubica je u paterijalnim društvima vezan za sistem kolektivne ili krvne osvete. U današnje vreme se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubica koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih “viših”, odnosno ciljeva neke manje ili veće društvene grupe izvodeći politička, religijska ili slična ubistva i terorističke akte različitog tipa. e) Sadistički tip ubice uvek unosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarenje namere, zahvaljujući agresiji usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom. f) Shizofreni tip ubica čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi, pa samim tim i krivično neodgovorni i kojima zapravo nije mesto u ovoj klasifikaciji, jer njihova agresija ima sasvim druge porive.
170
Kada je reč o ubistvima i telesnim povredama kao društvenim devijacijama treba reći da su počinioci ovih vrsta krivičnih dela najčešće uravnotežene osobe koje nisu neminovno kriminalne u svojim orijentacijama. VI 7. Siledžijstvo Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu, koju ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji moraju biti i organizovani. Ova ponašanja poprimaju obeležja subkulture, ukoliko se ponavljaju. U ovom slučaju nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. Siledžijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa, koji društvene sukobe razrešavaju putem sile toliko često da to postaje njihov stil i značajan element načina života. Nasilničke ideje i ponašanje značajno određuju njihove vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala, odbacuju uobičajene načine društvenih ponašanja, komuniciranja među ljudima i značajne društvene vrednosti i prihvataju vrednosti potkulture nasilja, jer je siledžijstvo po pravilu vezano za nasilje. Siledžijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopšte kod mlađih osoba, s tim što je znatno izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima, po pravilu, prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu, jer se time kompenzuje primarno društveno uspostavljena inferiornost. Za pripadnike nasilničkog ganga, naprimer, nasilje postaje sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripadnik te grupe. U većini ovakvih slučajeva pripadnici ganga nisu u prilici da se pozitivno iskažu usled ćega postaju osujećeni u komunikacijama i dostupnoisti društvenih vrednosti zahvaljujući čemu se uspostavlja specifična grupna dinamika odnosa, koja se lako pretvara u agresiji usmerenu prema bilo kome. Ona se najčešće usmerava prema predstavncima «velikog drušvta», a posebno prema organima vlasti i pripadnicima formalnih institucija i službi sa kojima su u permanetnom sukobu. Siledžijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive, dok u širem smislu može predstavljati bunt protiv nekih dominirajućih društvenih vrednosti, modela života i obrazaca ponašanja koje nameće neko društvo. Istraživanja pokazuju da većina siledžija živi u nesređenim društvenim okolnostima, kako u odnosu na primarne društvene grupe poput porodice i susedstva, niti imaju stabilnan radni status i društveni položaj, što sve skupa određuje njihov način života, s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje, organizovan porodični život, stalna materijalna sredstva za život, radnu karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost. Teško je izdvojti tipičnog nasilnika i identifikobati njegova lična svojstva. Ipak iskustva pokazju da su to najčešće neprilagođene osobe kojima je svojstven nerad, besposličenje, skitnja, alkoholizam, emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. Uopšte, kroz siledžijsko ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja, ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami uključe i normalne oblike društvenog života. Vandalizam je svojevrsni vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih vrednosti, dok u izvornom smislu vandalizam
171
podrazumeva oštećivanje i destrukciju umetničkih, kulturnih i istorijskih vrednosti. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društvena dobra. Putem vandalizmom maloletnici izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek neku poruku preko onoga "šta" uništavaju i "kako" uništavaju. Po pravilu, to su uvek one vrednosti koje nisu svima dostupne čime oni u najvećem broju slučajeva ispoljavaju bunt protiv sopstvene životne i društvene pozicije jednim primitivnim odnosom prema nečemu što je nedostupno.
VI 8. Nasilje nad decom Savremen humanistički pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba, interesa, subjektiviteta, integriteta ličnosti, sloboda, prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja te se nehumanim smatraju svi odnosi, procesi i ponašanja koji ugrožavaju ili su usmereni protiv bilo koje od pomenutih pretpostavki humanog razvoja i sreće deteta. Skala nehumanih odnosa prema deci zapostavljanje ↓ zanemarivanje ↓ zlostavljanje ↓ zloupotreba ↓ nasilje Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija, kojima je dete povereno na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama, interesima i ličnim osobenostima, kojim se zapostavljaju razvojne potrebe, mogućnosti, sklonosti i talenti deteta. Zanemarivanje obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija, koji bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta, kojima se ne obezbeđuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta, što uključuje kako potrebe egzistencije (ishrana, odeća, obuća, stanovanje, zaštita zdravlja, higijena i sl.) tako i duhovne potrebe (obrazovanje, kultura, slobodno vreme) i emocionalnu sigurnost i podršku. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih (individualnih, grupnih, institucionalnih i drugih) aktivnosti i ponašanja, ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima, a njegova ličnost se potcenjuje, omalažava i ugrožava.
172
Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa (pojedinaca, grupa, institucija, partija, većih kolektiviteta i sl.), različitog sadržaja, čija je suština u korišćenju i iskorišćavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih (ekonomska, politička, seksualna zloupotreba i drugi vidovi eksplotacije). Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke, psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca, institucija ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. U najopštijem smislu nasilje obuhvata različite akte, postupke i ponašanja pojedinaca, grupa, institucija, organizacija ili globalnih društava u odnosima prema ljudima, koje karakteriše upotreba fizičke, psihičke, političke ili neke druge sile a kojima se ugrožava fizički, psihički ili socijalni integritet čoveka i nanose fizička, psihička ili druga oštećenja. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca, društvenih grupa i institucija i globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol, fizička ili psihička oštećenja, ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i oslujećuje njihov razvoj. U praksi se sreću tri naopštija vida nasilja nad decom: fizičko, psihičko i seksualno. Fizičko nasilje ima prepoznatljive i spolja lakše uočljive indikatore te je najpre privuklo pažnju praktičara, istraživača i stručne i društvene javnosti. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizičke sile od strane pojedinaca, društvenih institucija ili drugih oblika organizacije društva u odnosima prema deci uz korišćenje ili odsustvo drugih sredstava čime im se nanosi bol, ozlede ili rane i ugrožava zdravlje ili život (što je najizraženiji tip fizičkog nasilja), već i zanemarivanje fizičkog izgleda, razvoja, zdravlja i zaštite egzistencije deteta (što je teže uočljiv tip fizičkog nasilja). Fizičko nasilje nad decom se najčešće ispoljava u vidu: udaranja rukama i nogama; čupanja kose; uvrtanja delova tela ili lica; udaranja štapom, lenjirom, palicom, kaišem, konopcem, gajtanom i sličnim predmetima; povreda oštrim ili tupim predmetima; opekotina vodom, šibicom, svećom, cigaretama, upaljačem i drugim vidovima vatre i toplotne energije; nasilnog uranjanja u vodu; vezivanja, zaključavanja ili zatvaranja u mračnim prostorijama; lišavanja hrane, odeće i obuće; izlaganja nepovoljnim klimatskim uslovima; nepružanja lekova ili zdravstvene zaštite itd. Kao indikatori fizičkog nasilja nad decom služe: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog porekla,modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika, zaplašenost, strah od fizičkog ili drugog kontakta, strah od blizine roditelja ili odraslih,sklanjanje od roditelja, povlačenje,izgubljen pogled i sl. Psihičko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca, društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima čitavih globalnih duštava, koje karakteriše zapostavljanje, ugrožavanje, potcenjivanje, vređanje, verbalni napadi, odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija, lišavanje psihološke, emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje subjektiviteta ličnosti maloletnika. Sadržaji i posledice psihičkog nasilja su brojni i raznovrsni, nekada teško prepoznatljivi, ali uvek sa dugoročnim nepovoljnim efektima. Najčešće se psihičko nasilje ispoljava u vidu: emocionalne hladnoće, uskraćivanja ljubavi i pažnje; odsustva
173
kontaktiranja sa detetom; upotrebe pogrdnih imena ili atributa; podsmevanja na račun izgleda, osobina ili ponašanja deteta; vike, bezrazložnih grdnji, vređanja i psovki; zabrane izlazaka iz kuće ili bavljenja nekom za dete korisnom aktivnošću, hobijem ili komuniciranja sa drugim osobama; prisustva nasilju; medijskog ili na drugi način podržavanja i prikazivanja nasilništva i nasilnih ponašanja; podsticanja na nasilne odnose i ponašanja; stvaranja situacije za strah i osećanje nesigurnosti deteta itd. Najčešći indikatori psihičkog nasilja nad decom su: zaostajanje u fizičkom razvoju, enureza i enkopreza, poremećaji ishrane, poremećaji sna, odsutnosti i gubitak osećaja za prostor i vreme, regresivno ponašanje (motorne ritmije), poremećaji ponašanja, psihoneurotske reakcije, zastoj u emocionalnom razvoju, hladnoća i rezervisanost, pokušaji samoubistava ili "priče" o tome. Seksualno nasilje predstavlja po svojim sadržajima poseban a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. Ono u najopštijem smislu podrazumeva korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih poriva, potreba i nagona. Po pravilu se čine izvesne distinkcije između seksualnog nasilja među odrasima i u odnosu na maloletne osobe. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni, gestovni ili fizički kontakt sa seksualnim sadržajima, koji prati odsustvo volje, želje, prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa, kada su u pitanju odrasle osobe, i nezavisno od postojanja svesti o posledicama, htenja i prihvatanja, kada je najmanje jedan od učesnika maloletna osoba. Seksualno nasilje nad decom se sadržinski javlja na širokoj skali od seksualnih poruka, lascivnih reči i priča, naglašenog pokazivanja seksualnih simbola, do dodirivanja, pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. Specifične i raširene vidove seksualnog nasilja nad decom predstavljaju takođe i dečja i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima. Prepoznatljivi indikatoiri seksualnog nasilja nad decom su najčešće: otežano hodanje ili sedenje, povrede, modrice, naglašeno crvenilo ili oguljotine u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela, znaci veneričnih bolesti, kod fertilno sposobnih znaci trudnoće, regresivna ponašanja, vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost, naglašenije simbioličko seksualno ponašanje ili neuobičajena znanja ili seksualna ponašanja, poveravanje o dogadjajima, pokušaji samoubistava, bežanje od kontakta sa decom ili odraslima, upadljivo bežanje i izbegavanja nekog od roditelja i sl.
174
Glava VII AUTOAGRESIJE: SAMOUBISTVA I POKUŠAJI SAMOUBISTAVA Ne postoji univerzalna definicija samoubistva niti je jednostavno jednoznačno odrediti ovaj pojam. Problem definisanja nije metodološke niti semantičke prirode već proizilazi iz složenosti i višedimenzionalnosti ove pojave (Srna, 1997). Zahvaljujući ovoj činjenici, samoubistvo je od nastanka civilizacije predmet interesovanja filozofije, religije, nauka, književnosti i drugih umetnosti, statistike, etike, prava itd. Prva interesovanja vezana su magijski tip samoubistava, čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj. Ova vrsta samoubistava bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samožrtvovanja prisutan u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna, ne jedino pojedinačna. Motivi ovih samoubistava su najčešće samokažnjavanje, osveta, rehabilitacija od strane grupe ili zajednice, prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. U većini religija samoubisto se tretira kao greh i suprodstavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava (bilo koje da je u pitanju), koja jedina daju i imaju pravo da oduzimaju život. Ovakva samoubistva obično su praćena osudom, ekskomunikacijom iz religijske zajednice i zabranama sahranjivanja zajedno sa drugim preminulim osobama. U nekim religijama, poput budizma, samoubistvo je deo religijskih dužnosti i običaja ( sati - samospaljivanje supruge na lomači preminulog supruga). Samoubistvo se javlja i kao kult i to ne samo u primitivnim plemenima i nekim religijskim sektama, već i u nekim kulturnim (romantizam) ili umetničkim pokretima (dadizam). Samoubistvo je deo moralnih principa, sudova i ponašanja, povezanih sa drugim vrstama principa i stavova (religijskih, običajnih, normativnih). Ovo je inkorporirano u delove kolektivns svesti, koja u određenim okolnostima destimuliše (većina religijskih vrednosnih stavova i normi) ili stimuliše samoubistvo. Kolektivna presija u slučajevima prekršaja određenih zajedničkih kolektivnih normi je toliko snažna da često vodi samoubistvu pojedinca koji je prekršio neku značajnu društvenu normu ili zabranu (Kami, 1987).
175
U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole (Ana Karenjina) i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. Naprimer, kamikaze u Japanu, pri čemu samoubistvo nije jedino individualni čin. Politički aspekti upućuju na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva, pokreta, principa i ponašanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe (naprimer, teroristi samoubice). Samoubistva se u ovom smislu takođe koriste da bi se skrenula pažnja javnosti ili određenih političkih institucija i aktera na problem ili položaj neke grupe, skupine ili zajednice, ili je prosto odgovor na beizlaznu kolektivnu situaciju (domorodci u Americi, Abordžini i sl.). Filozofska razmatranja samoubistva imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike, nauke ili antropologije. Ona se tiču čovekove esencije i egzistencije, odnosa prema prirodi i drugim ljudima, razumevanja hrabrosti i kukavičluka, temeljnih humanih postulata života i smrti. Naučna istraživanja počinju relativno rano, iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Durkheim-a još 1897. godine. Samubistvo je premet bavljenja različitih nauka: etnografije, antropologije, sociologije, psihologije, prava, kriminologije, medicine i dr. Sociološka istraživanja obično se bave uticajem društvenih makro, mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva, kao pojave. Ovu nauku pojedinačni slučajevi interesuju jedino kao deo pojave. Ona se bavi i izučavenjm određenih socijalnih karakteristika osoba koje su počinile ili pokušale samoubistva, kao i karakterstikama zajednica i socijalnog okruženja u kojima se događaju samoubistva (Špadijer-Džinić, 1988). Psihološka istraživanja najčešće su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistava. Deo izučavanja su i izvitoperenja i psihičke disfunkcije, kao deo psiholoških faktora samoubistava. Individualni slučajevi samoubistva i utvrđivanje psiholoških i psihopatoloških faktora rizika samoubistva su takođe predmet interesovanja ove nauke. Posebno interesovanje u psihologiji vlada za istraživanje predispozicije ka samoubistvu poput depresija, agresivnosti, anksioznosti, impulsivnosti, histeričnih karakteristika i slično (Biro, 1983). U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indikator ludila, ali je ovde pre reč o moralnom sudu, nego o naučnom stavu. Slično se može reći i za ona shvatanja kojima se samoubistvo tretira kao perverzija. Medicina se ipak, bavi onim uzrocima samoubistava koji izviru iz karatersitika određenih bolesti (naprimer, depresije), zdravstvenih stanja (teške i neizlečive bolesti, osakaćenja ili invaliditet) ili naslednih faktora. Smatra se da je svaka osoba koja je izvršila samoubistvo duševno poremećena bar u vreme izvršenja (suicidalna kriza). Međutim, ukoliko se posmatraju neki tipovi kolektivnih ili tzv. etičkih samoubistava, može se lako zaključiti da prethodni stav ne važi za sve vrste niti tipove samoubistava. Takođe je poznato da čin samoubistva nije jedini indikator postojanja mentalnog poremećaja. Poremećaj postoji ukoliko se utvrde drugi simptomi mentalnog oboljenja. Istraživanja i praksa ipak, pokazuju da su neke mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija, shizofrenija, alkoholizam (forma hroničnog samoubistva). Alkohol, nauime, smanjuje inhibiciju i samokontrolu i oslobađa samoubistvene i agresivne impulse. U ovom smislu zanimljivi su Freud-ovi stavovi o samoubistvu u odnosu na koje je izneo različite neobične ideje i tumačenja. Najopštija ideja izražava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (Tanatos). Ova tendencija
176
dezintegracije i destrukcije ima svoje aktivne i pasivne manifestacije. Akt agresije je aktivna manifestacija instikta smrti. Jedna od ideja vezana je za ideju o impulsu za samouništenjem koja predstavlja napad na izgubljenu voljenu osobu sa kojom se individua identifikovala i prema kojoj je ambivalentna. Samoubistvo je, po Freud-u, delom i čin ubistva, jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli. Freud-ova je i ideja o alkoholizmu kao postepenom skrivenom samoubilačkom aktu. Agregatnim aspektima samoubistava, njihovom socijalnom i prostornom distribucijom i drugim strukturalnim i kvantitativnim karakterstikama veoma rano je počela da se bavi statistika – Quetelet i Guerry (Milić, 1959). U novije vreme zapaža se tendencija konstituisanja posebne naučne discipline suicidologije, koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave. Na osnovu ovog sažetog uvoda lako se može zaključiti da je samoubistvo višedimenzionalna pojava, da se može izučavati sa različitih aspekata, da privlači interesovanje mnogih misaonih delatnosti čoveka i da je predmet istraživanja različitih nauka. Imajući u vidu sve napred rečeno moglo bi se zaključiti da je samoubistvo samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. Samoubistvo, kao društvena devijacija, podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o posledicama i namera da se uništi sopstveni život. Postojanje svesti i namere pri samoubistvu isključuju one vidovi samouništenja koji su posledica nehata ili nemarnosti usled nepostajanja namere. Na drugoj strani autoagresije psihotičnih i mentalno poremećenih osoba taklođe ne pripadaju ovoj devijaciji zbog nepostojanja svesti o posledicama. To ne znači da ovi tipovi samoubistava ne privlače pažnju nauka. Ona jedino nisu predmet interesovanja i izučavanja nauke o društvenim devijacijama, već primarno drugih nauka poput psihologije, psihopatologije, psihijatrije i sl. Samoubistva predstavljaju tip društvene devijacije zbog toga što se njima dovodi u pitanje najznačajnija humana vrednost, a to je ljudski život. Naravno, naučni stav o vrednosnoj prirodi samoubistava nema nikakve veze sa vrednosnim stavovima onih religija kojima se zabranjuje bilo kakve slobode samouništenja, jer je to u suprotnosti sa razumevanjem prirode čovekovog života («jedino bog daje život, pa ima i pravo da ga uzme»). Samoubistvo, kao društvena činjenica reflektuje konkretne društvene odnose i uslove, kako na makro, tako i na mikrosocijalnom planu. Drugim rečima, samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem, koji ima sopstvenu etiologiju, karakteristike, dinamiku i posebna promenljiva, ali i zajednička opšta svojstva, tako da ne predstavlja prost zbir individualnih akata. Do 1945. godine napisano je preko 4000 studija o samoubistvu, čime se demonstrira društveni značaj i naučno interesovanje za ovu društvenu pojavu i devijaciju. Osnovni cilj većine studija bio je ispitivanje i objašnjavanje uzroka i zapaženih razlika u stopama samoubistva u različitim regionima ili skupinama stanovništva. U statističkim istraživanjima, praćenju i prikazivanju pojave samoubistava koriste se statističke stope. One predstavljaju statističku mera koja označava učestalost javljanja nekog događaja u standardnoj jedinici populacije (na hiljadu, deset hiljada, sto hiljada, milion) u datim vremenskim granicama (dan, nedelja, mesec, godina, petogodište, dekada). Stope samoubistava računaju se na sto hiljada stanovnika. U statističkim istraživanjima uspostavljeni su neki standardi osnovnog merenja izraženosti samoubistava u vidu skala. Skala visine stope samoubistva izgleda ovako:
177
• • •
Niske stope 8-16 na sto hiljada Srednje stope 16-20 na sto hiljada Visoke stope preko 20 na sto hiljada.
Mnoga istraživanja utvrdila su postojanje varijacija u stopama samoubistava, ali i relativnu stabilnost i doslednost u dužem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke društvne skupine. Dramatičnije promene događaju se tokom većih društvenih potresa. Tako su naprimer, stope samoubistava u Srbiji nešto rasle tokom društvenih promena ili kriza tokom 70-tih, početkom 90-tih i krajem XX veka. Srbija je, inače, država sa nižim stopama samoubistva (8,8-15). Podaci ukazuju na postojanje velikih regionalnih razlika (Vojvodina u dužem periodu ima najviše stope samoubistava u Srbiji). Domaća ispitivanja socijalnih karakteristika samoubica pružaju saznanja značajna, ne samo za naučno objašnjenje ove pojave, već i za razumevanje uzroka samoubistava, kao i za definisanje prevencije i prevazilaženje njihovih posledica (Milić, 1959; Milčinski, 1976; Biro 1983, Špadijer-Džinić, 1988; Srna 1997). Tako se pokazalo da su proporcije učešća žena naspram muškara 1:4, sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilačke populacije. Veći udeo muškaraca među samoubicama objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih položaja i odgovornosti, posebno kada su oni jedini ili ključni nosioci ekonomske funkcije i socijalne sigurnosti porodice. Muškarci češće zauzimaju odgovorne političke, privredne i druge društvene pozicije, koje prate visoki društveni zahtevi. Durkheim je, ispitujući samoubistva, pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena, posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uzloga na polnoj osnovi (Durkheim, 1997). Zahvaljujući «nesnalaženju» u novim promenjenim okolnostima, koje zahtevaju redefinisanje i preuzimanje novih uloga, muškarci su skloniji samoubistvima (naprimer, bankrotstvo, gubitak radnog položaja, razvod, smrt supruge i sl.). Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da stope samoubistava rastu sa godinama starosti. Međutim, noviji podaci upućuju na porast stopa samoubistava mladih i na snižavanje donjeg uzrasnog praga. Više stope samoubistva starih objašnjavaju se različitim vrstama gubitaka kao posledice starenja i starostima: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog položaja i niza drugih društvenih uloga koji prate taj položaj; značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece; socijalna izolacija; pasivnost; gubitak prijatelja, kolega, bliskih osoba; hronične bolesti i depresije i radikalna promena dnevnih, sedmičnih, mesečnih i godišnjih ciklusa koji su u dužem periodu građeni oko posla i radnih uloga i obaveza, a penzionisanjem se suštinski, strukturalno i dinamički menjaju. Kada su u pitanju mladi onda se sukobi i nesporazumi sa porodicom, obrazovnim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rašćenja i sazrevanja javljaju kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistava (Srna, 1997). U nekim slučajevima su pritisci i nerealne aspiracije i očekivanja roditelja, vaspitača nastavnika i drugih koji su u komunikaciji sa mladima javljaju kao inicijalni momenat autodestrukcije. Pogrešno shvatanje i nametanje autoriteta uz disciplinaciju pojačavaju ove pritiske i proizvode stresove i frustracije iz kojih neki mladi ne umeju da nađu racionalan i prihvatljiv izbor. Ovi pritisci su često praćeni nesposobnošću mladih da preuzmu odgovornosti u društvu za sebe i druge u okruženju. 178
Istraživanja su se bavila i pokazala veću sklonost autodestruktivnim ponašanjima nekih etničkih grupa, ali skoro da nema nekih ozbiljnijih teorijskih objašnjenja ovih činjenica. Još je Durkheim ukazao na uticaj bračnog statusa na stope samoubistava. Niže stope samoubistava oženjenih, pogotovo u stabilnim porodičnim i bračnim odnosima, objašnjavaju se postojanjem emotivne i zaštitne uloge porodice, koja amortizuje mnoge pritiske iz spoljnjeg okruženja i deli solidarno životne i druge rizike. Nasuprot tome, razvod i smrt bračnog partnera suštinski menja odnose u porodici, slabi porodičnu koheziju, solidarnost i podržavajuće moći porodice. Stanovnici urbalnih naselja su u većem riziku od samoubistava, što znači da društveni uslovi života u njima takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od te nemoći nalaze u samouništenju. Ova konstatacija posebno važi za velike gradove i one koji su se naglo razvijali i prihvatali mase dolazećih najčešće iz seoskih i nerazvijenih sredina. Iako se sve više gube urbano-ruralne razlika zahvaljujući sve većoj urbanizaciji seoskih naselja, još uvek su izraženiji rizici nesnalaženja u gradskim sredinama. Ekonomske, političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci samoubistava. To posebno važi za one tipove migracija i pokretljivosti koje su izazvane nasilnim putem (izbeglištvo, nasilno raseljavanje i sl.). Kada je u pitanju obrazovni status pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovnog nivoa manje skloni samoubistvima. Tumačeći ovu činjenicu iz perspektive svoga vremena, Durkheim je zaključio da se čovek ne ubija zato što je manje ili više obrazovan, već zbog toga što je religijsko društvo, čiji je on bio ćlan, izgubilo svoju koheziju. Profesionalne karakteristike takođe imaju uticaja na stope samoubistava između pojedinih struka ili profesionalnih skupina. Mnoga istraživanja pokazuju da su samoubistva češća među ljudima čije je zanimanje povezano sa vrlo visokim dohotkom i ugledom i oni sa najnižim dohotkom i izgledima za izlazak iz zone nesigurnosti (Špadijer-Džinić, 1988). VII 1. Neka značajnija teorijska shvatanja samubistva Durkheim se među prvima teorijski i empirijski bavio proučavanjem samoubistava. On je još 1897. godine postavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva, što je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Durkheim je takođe, prvi stvorio tipologiju samoubistava na osnovu njihovog društvenog karaktera, odnosno primarnih društvenih uzroka (Durkheim, 1997). On je sve društvene tipove samoubistva podelio na: • Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozne, političke i porodične zajednice kojoj pojedinac pripada. Slabljenje društvene integracije jača individuaciju (dezintegracija društva utiče na pojedinca). Egoizam je stanje u kome se individualno «ja» preterano potvrđuje pred društvenim, tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistva. • Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak. Ono nastaje usled nedovoljne individulizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. Društvo kontroliše pojedinca putem sistema vrednosti i normi i čini ga u toj meri zavisnim da ignoriše i ne ceni sve ono što se
179
odnosi na pojedinca. Altruističko samoubistvo iz dužnosti je specifičan podtip i ima dve varijante: neobavezno i mističko. • Anomičko samoubistvo je najčešće proizvod poremećaja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na pojedinca. Društvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca, čiju superiornost on prihvata. U stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju, usled naglih i brzih promena, dolazi do lične i društvene dezorganizacije. Anomija se, po pravilu, javlja u svakoj kriznoj situaciji. • Fatalistički tip je posledica preteranog normativnog ograničenja ponašanja pojedinca. Halbwach-ova teorija predstavlja razvoj Durkhem-ove teorije i njeno kritičko ocenjivanje na osnovu novih statističkih podataka (Halbwach, 1930). On je potvrdio vezu samoubistava sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću. Ovo istraživanje je pokazalo da su glavni socijalni uzroci samoubistva oni koji dovode do socijalne izolacije. Ova studija sadrži moderniji pristup u kome se uticaj socijalnih faktora ispituje u interaktivnom delovanju. Henry i Short su, u osnovi, integrisali Durkhem-ova shvatanja sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji (Henry, Short, 1954). Po ovim autorima, i samoubistvo i ubistvo su akti agresije, koji rezultiraju iz frustracije. Samoubistvo je uzrokovano frustracijama u ličnosti, a ne u spoljnoj sredini. Oni su pošli od pretpostavke da je jedna od najvažnijih frustracija neuspeh održavanja ili postizanja vičeg položaja u statusnoj hijerarhiji. Ovo su dokazali postojanjem razlika u stopama samoubistva lica sa različitim statusnim položajem.
180
Druga značajna pretpostavka ovih autora tiče se stava da veća verovatnoća samoubistva zavisi od jačine relacionog sistema (jačina društvene integracije). Ukoliko je nivo društvene integracije viši, rizik samoubistava je manji. Oni su takođe došli i do zajedničkog elementa, a to je «spoljašnje ograničenje» - stepen saglašavanja ponašanja sa zahtevima i očekivanjima drugih. Spoljašnja ograničenja mogu biti horizontalna, kada rezultiraju iz međusobnih odnosa i vertikalna, kada izviru iz statusne hijerarhije. Analizirajući dalje odnos između samoubistva i društvenog statusa, klasne pripadnosti i klasne mobilnosti, oni su došli do saznanja da su samoubice imale probleme u vezi sa radom (silazna pokretljivost, smanjenje dohotka), kao i poremećaje u sferi porodičnih i društvenih odnosa. Teorija o vezi društvene i statusne integracije (Gibbs, 1968) polazi od opšte ideje da statusna integracija – obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih, utiče na stope samoubistava. Statusna integracija je pokazatelj društvene integracije. Stepen statusne integracije je maksimalan kada je na osnovu poznavanja samo jednog statusa moguće predvideti drugi. Stope samoubistva variraju inverzno sa stepenom statusne integracije u populaciji. Kavan, Shmit, Gibbs su pokazali da stopa samoubistva direktno varirasa sa stepenom društvene dezorganizacije. Već su pomenuta istraživanja Quetelet-a i Guerry-a o prostornoj i socijalnoj distribuciji samoubistava. Kasnije će se govoriti o nekim njihovim teorijskim shvatanjima i istraživanjima, kao i o njihovom zakonu socijalne termodinamike. Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sainsbury (Sainsbury, 1955). On je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen društvene mobilnosti i društvene izolacije. Po, ovom autoru, samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelje koristio razvode braka, stope vanbračne dece, maloletničku delinkvenciju i sl. Sainsbury je utvrdio da diferencijalna distribucija stopa samoubistava unutar grada odgovara oblastima sa intenzivnom društvenom dezorganizacijom. Jedini izuzetak bila je distribucija maloletničke delinkvencije u odnosun na koju nije utvrđena nikakva korelacija sa društvenom dezorganizacijom. VII 2. Pokušaji samoubistva Iako se samoubiustvo i pokušaj samoubistva često poistovećuju među njima postoje brojne razlike i neke sličnosti. U osnovi, pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života, ali čin nije dovršen i smrt nije nastupila. Postoje takođe teškoće razlikovanja pokušaja samoubistva i samopovreda. Obično se namera ili pokušaj samoubistva izražava kroz posramljenost, ali i odbijanje krivice i namera, kao i kroz ozbiljnost pokušaja, dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intenzitet samoubilačke namere česti indikatori pokušaja samoubistva. Neka od pomenutih domaćih istraživanja došla su do saznanja o nekim opštim karakteristikama pokušaja samoubistva, koje se razlikuju od samoubistava (ŠpadijerDžinić, 1988). Tako su naprimer, pokušaji samoubistava češći od samoubistava (Beograd 8:1). Starosna struktura utiče tako što su mladi skloniji pokušajima samoubistava, dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Žene su zastupljenije među osobama koje pokušavaju samoubistva. Razlike između samoubistava i pokušaja ispoljavaju se i u načinima i sredstvima koja se tom prilikom koriste. Tako se, naprimer, kod pokušaja samoubistava biraju bezopasniji i manje brutalni načini i sredstva poput otrova ili
181
lekova, dok se samoubistava najčešće izvršavaju vešanjem skokovima sa visine, presecanjem krvnih sudova, vatrenim oružjem i sl. Kada su u pitanju motivi i uzroci istraživanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu između samoubistava i pokušaja samoubistava nema velikih razlika. Mada se pokušaji samoubistava najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i «zvono za uzbunu» obično se u kasnijima fazama većina takvih osoba ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. Istraživanja su takođe pokazala da je kritični period oko 4 godine posle pokušaja samoubistva («suicidalni status» - depresivna raspoloženja, očaj, samoubilačke namere). Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki jako ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. Naravno, bitna razlika između samoubistava i pokušaja samoubistava je u njihovim posledicama. Među najznačajnijim psihološkim i društvenim posledicama pokušaja samoubistava navode se: • promene u životu već bolesnih osoba: - privremena hospitalizacija (nastavak psihijatrijskog lečenja u većini slučajeva), - stalna hospitalizacija (u slučajevima mentalne ili fizičke bolesti nova životna sredina pojedinaca) itd.; • promene u životu i sredini zdravih ljudi - privremeno izdvajanje iz situacije sukoba (boravkom u bolnici, mobilizatorski deluje na osobu), - društvena zajednica je spremna da pruži materijanu i moralnu pomoć, - način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva, - promene u društvenoj izolaciji (priključivanje porodici ili život u u zajednici). VII 3. Društvena reakcija na samoubistvo • • • •
Društvena reakcija na samoubistvo može se u osnovi podeliti u tri osnovna tipa: odobravanje, ravnodušnost, neodobravanje i prevencija.
Reakcija se izražava preko etičkih stavova, kulturnih normi i obrazaca ponašanja, religije i pravnih propisa. Odobravanje je vezano za mitsko – religijska, običajna i politička samoubistva altruističkog tipa. Društvena zajednica ili određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima. Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe. Oni su često slavljeni i veličani još za života. Tako su naprimer, kamikaze slavljene i uvažavane pre samog čina samožrtvovanja i samouništenja. Slično se može reći i za samoubice iz političkih razloga, koji se veličaju kao junaci nacije, političkog pokreta, grupe ili neke političke skupine. Pozitivan stav društva prema samoubistvu postoji i u situacijama kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji ili drugi ponoženi ili zarobljeni pripadnici vojnih fomacija).
182
Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu od strane neke društvene grupe ili zajednice (u slučaju prekršenih moralnih ili nekih drugih normi i tabua, odnosno kao reakcija na sramotu ili gubitak časti) sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama i njihovim porodicama. Ravnodušnost prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i situacijama. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan stav prema samoubistvu. Ravnodušnost prema samoubistvima ili pokušajima samoubistava pre je odraz otuđenosti nekih društava, ljudskih zajednica ili pojedinaca, nego što je deo nekog vrednosnog sistema. Osuda, kao način društvene reakcije, vezana je za činjenicom da se samoubistvom krše etička i normativna očekivanja, zbog čega ono često izaziva strah i povlači osudu. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove represije prema samuobici ili njegovoj porodici. Iz istorije su poznati primeri antisuicidalnih zakona u antičkom Rimu i srednjevekovnoj Evropi. Tako je naprimer, rimsko pravo predviđalo konfiskaciju imovine u slučaju samoubistva. Neka zakonodavstva sve do skora su sadržala takve sankcije poput gubitka građanskih prava, imovine i lišavanje određenih titula ili odličja. Zakonodavstvo Srbije nema nikakve odredbe koje se odnose na akt samoubistva osim navođenja na samoubistvo i pomaganja u samoubistvu, koja se smatraju krivičnim delima protiv života i tela. Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude, koje prate skoro sva samoubistva osim altruističkih. One mogu biti toliko drastične u određenim sredinama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisani način. Događa se često da se na grobu samoubica ne smeju postaviti nikakva identifikaciona obeležja (ime, godina smrti i sl.) ili uobičajeni znaci (krst, polumesec i sl.). Prevencija samoubistva se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica poput starih, adolescenata, hronično neizlečivih bolesnika, ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi, mentalno bolesnih, alkoholičara, narkomana i dr. Kategoriju ugroženih predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo. Podaci naime, govore o visokoj učestalosti samoubistava među onima koji su već pokušali da se samounište. Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog ponašanja. Za uspešnu prevenciju potrebno je, pored ostalog, prepoznavanje presuicidalnog sindroma, koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva. On se najčešće ispoljava vidu niza simptoma koji su međusobno povezani: • • •
Progresivno stešnjenje – psihičko i socijalno ograničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa. Samoagresivnost – nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju. Bekstvo u irealnost – jačanje suicidalne fantazije ( mimo svoje volje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja samoubistva.
Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidalno ugroženih poput centara za prevenciju samoubistva, odeljenja za pružanje pomoći u krizi, savetodavne službe (telefonska pomoć) i sl.
183
Deo četvrti NEKI PRIMERI DRUŠTVENIH DEZORGANIZACIJA Glava I KORUPCIJA: PRIMER MAKROSOCIJNE DEZORGANIZACIJE I 1. Korupcija kao društveni problem Korupcija (Corrumpeze, lat., pokvarenost, podmitljivost, potkupljivost) je postojala još od antičkih vremena kao najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji, uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike. Ne postoji precizna niti opšteprihvaćena definicija korupcije, koja bi pokrila sve njene raznovrsne sadržaje i oblike, kao što postoje različite zakonske definicije
184
krivičnih akata koji se smatraju korupcijom. Reč je o promenljivoj kategoriji, pa otud i razlicito odredivanje njenih sadržaja. Ipak, tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja zahvaljujući čemu je nastao citav niz mera društvene reakcije, posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. Tokom istorije neki vidovi korupcije smatrani su dopuštenim, kako od strane javnosti, tako i od strane javnih ličnosti, ili su kazne za takva ponašanja bile blage, ili čak neprimenjivane. Početno se pojam korupcije odnosio jedino na zaposlene u javnim i državnim službama, poput zakonodavstva, izvršnih, pravosudnih ili administrativnih i upravnih tela, dok je kasnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi na račun drugih. Istorijski posmatrano, prva najšira legalna definicija korupcije, uključujući i definiciju u užem smislu, nalazi se u Francuskom Napoleonovoim zakonu iz 1810. godine. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. To ne znači da države u kojima se o tome manje govori nemaju probleme korupcije. Ne postoji univerzalna definicija korupcije pošto se društva značajno razlikuju u pogledu vrednosnih, političkih, zakonodavnih i socijalnih sistema, odnosno, u pogledu društvene structure, kulture, vidova političke participacije, suprodstavljenosti pojedinih delova društva, snaga opozicije i civilnog društva i mnogih drugih okolnosti (Johnston, 1986). Analiza bilo kog tipa korupcije je složen zadatak pošto je reč o društveno nejavnim odnosima (“sivo područje”) o kojima je teško direktno posedovati podatke i pokazatelje. Međutim, učestalost slučajeva i skandala vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim, pre svega, političkim i kulturnim okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva ozbiljno ugrožava bazične društvene vrednosti rada, demokratskog i odgovornog funkcionisanja, sloboda građana, vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. Ona unosi nesigurnost, bespravlje i nestabilnost. Korupcija ima svoje administrativne, političke, ekonomske, pravne, sociokulturne i druge aspekte i sadržaje, iako se uobičajeno svodi na one vidljivije i lakše uočljive vidove poput mita, ucena, primanja poklona, bakšiša i sl. Uopšteno rečeno, korupcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadržaje i oblike, ali u osnovi, znači zloupotrebu javne funkcije, procedure ili izvora od strane službenih ili privatnih lica, definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standarda, radi sticanja lične ili privatne koristi. U ovom slučaju u pitanju su načini na koje službena lica i institucije ostvaruju javne poslove. Međutim, i to je samo jedan segment korupcije. Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos između javnog lica ili institucije i pojedinaca ili privatnih subjekata (naprimer, davaoci i primaoci mita). Naravno, u savremenim uslovima korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca, već i firmi, udruženja, institucija, ustanova vlasti, nelegalnih organizacija itd. Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa, utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujući distribuciji i koncentraciji društvene moći. Veći rizici korupcije postoje u zatvorenim institucijama i nejavno vršenim poslovima od opšteg interesa. Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijatnog ili kriminalnog ponašanja. Zbog toga se sadržaji i oblici korupcije ne mogu
185
vezati samo za definicije određene zakonima ili drugim formalnim aktima, jer se time zadire u područje legitimnosti nekih društvenih sistema i istovremeno se gubi društveni, politički, kulturni i moralni značaj ove pojave. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su: javni i privatni interesi; bogatstvo i moć; moć i autoritet; privatno i službeno. Mito u vidu davanja (aktivno), primanja (pasivno) ili posredovanja u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora, mogučnosti ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga i dobara. Primenom mita vrši se selekcija po preferenciji najveće ponude (cene) ili po kriterijima nepotizma, veza i prijateljstava. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su državni činovnici ili oni koji pružaju javne usluge slabo plaćeni i nemotivisani da rade za platu. Ispredanje različitih postupaka, vrzinih kola procedura i akata služi postojanosti birokratske i korumpcijske tvrđave. Mitom se bar privremeno raspredaju postojane paukove niti i grade nove za nove žrtve. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole, obezbede zahtevane standarde rada i poštovanje zakonitosti (dobijanje raznih dozvola za pokretanja posla, dokumenta, inspekcije, popreske i druge kontrole). Naravno, preraspodela ide u korist državnih činovnika i drugih nosilaca javnih ovlašćenja i davalaca mita, dok je šteta opšta, državna i na račun drugih koji sve ove obaveze i zahteve izvršavaju na legalan način mukotrpno i uz puno angažovanja. Što su neki propisi i procedure složeniji a diskreciona prava odlučivanja činovnika veća, to su veće mogućnosti mita. Ma koliko je tačno da mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije, izvesno je da postoje složeniji savremeni i po posledicama teži vidovi, posebno ekonomske i političke korupcije. U stručnoj literaturi, posebno pravnoj, ističe se značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima, sadržajima i oblicima korupcije. Tako je naprimer, još Senturia smatrao da “se aktima korupcije moraju smatrati oni koji svojim nastojanjima i postavkama, na osnovu najboljeg mnenja i moralnosti nekog vremena, predstavljaju žrtvovanje javnog u korist privatnog dobitka” (Senturia, 193135). Međutim, ove i slične definicije ne vode računa o promenljivosti društvenih i pravnih konteksta korupcije, što vodi problemu relativnosti legalističkih definicija korupcije. II 2. Tipični aspekti i vidovi korupcije Uprkos promenljivosti kategorija legitimnosti, moralnosti i pravde moguće je izdvojiti neke tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja, aktera i posledica, imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i pravnih standarda u njenom definisanju. Pritom se mora uvažiti princip interdisciplinarnosti u definisanju i izučavanju ove pojave. Definicije zasnovane na bihejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u privatnu korist. Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opšti interes naspram ličnog. S druge strane, definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih okvira, smatrajući da legani
186
sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju. Korupcija je svakako posledica protivrečnosti ekonomskog, političkog i socijalnog razvoja i može imati povratni uticaj na sve vrste odnosa u društvu. Zbog toga sociološko objašnjenje mora poći od značaja ključnih socijalnih i političkih odnosa između onih koji poseduju moć odlučivanja i upravljanja i onih koji je nemaju (Rogow, Lasswell, 1963). U sociološkoj perspektivi, ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i, pre svega, u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći, kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih, socijalnih, ekonomskih i drugih društvenih uloga. Sociološki posmatrano, glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva, moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi, nedemokratski i autokratski režimi, visoka birokratizacija, monopoli, državne koncesije, nerazvijenost civilnog društva, slab pravni sistem i dezorganizovan ili izvitoperen državni sistem. Neki autori naglašavaju preterano materijalistički koncept života i uspešnosti. Naravno, tome treba dodati i izvitoperenja ljudskog karaktera i druge socio-psihološke faktore koji vode pohlepi. Korupcija nije vezana samo za interes pojedinaca, već i za interese pojedinih grupa ili skupina, pa se ne može posmatrati kao izlovano pojedinačno ponašanje onih koje nastoje da iskoriste svoju društvenu poziciju i moć da bi ostvarili neke posebne interese i ciljeve na račun drugih pojedinaca, grupa ili društva u celini. U ovom smislu postavlja se i pitanje da li nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu reči. Poznato je da je nepotizam jasno definisan i zabranjen od strane mnogih država, ali da njegovo značenje varira u zavisnosti od raširenosti i važnosti srodstva i srodničkih odnosa. U svakom slučaju, nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika. Sadržaji “podrške” mogu biti različiti, kao što mogu postojati značajne razlike u ocenjivanju da li neko ponašanje predstavlja nepotizam ili ne. Poseban sukob može se javiti između javno i legalno definisanog nepotizma i neformalnih obaveza pojedinaca prema srodnicima u okviru društava u kojima su srodnički donosi izuzetno značajni. Ekonomski aspekti kopupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana (IDN, 2000). Smatra se da ekonomski vidovi korupcije, ukoliko se oni uopšte mogu izdvojiti od drugih, nanose najveće društvene i lične štete. Večina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju različite tipove korupcije. Najbolji primer za to je postojanje i raširenost crnog tržišta. Različiti su sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišnih odnosa poput: a) uzimanja kredita ispod tržišne cene, naravno korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije, b) izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučuje državna administracija, c) vladinog posrdovanja u nabavkama, javnim radovima i slično, d) kontrole cena, e) tajnih i diskrecionih fondovi, f) garancija za kredite, g) transformacije državne ili tzv. društvene svojine – privatizacija, h) vladine nabave,
187
i)
monopola nad informacijama (Vukotić, 2000).
Neki autori među kojima je i Klitgaard, jedan od najpoznatijih istraživača korupcije pokušali su da izrade formule za merenje veličine ove pojave (Klitgaard, 1998): KORUPCIJA = MONOPOL + DISKRECIJA + ODGOVORNOST . Jedna zanimljiva tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. zasnovani na odnose javnog i službenog 2. zasnovani na tržišnim zakonima i 3. usresređeni ka javnom interesu (Heidenheimer, 1989). Primer za prvi tip korupcije je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka, ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis, koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode. Kao i na svakom tržištu visina dobitaka zavisi od tržišnih zakona, lične sposobnosti da se iz krive javne potražnje izvuče maksimum. Pogodnosti za korupciju postoje tamo gde je potražnja za javnim uslugama neelastična, postoje monopoli ili su usluge prosečno nedostupne. Deo toga su i trajni ili skupi administrativni procesi ili postupci za ostvarivanje, inače legalnih prava građana. Polazeći od ovih kriterija korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost, kojom se krše obavezujuća pravila distribucije, čija primena je unutar nečijih društvenih odgovornosti. Korupcija ne znači jedino novčane i materijalne već i nematerijalne dobiti poput ugleda, obećanja političke ili neke slične podrške, napredovanja u službi ili na društvenoj lestvici. Treći tip tiče se kako prirode tako i posledica korupcija. Friedrich, naprimer, smatra da” može se reći da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari, odnosno kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe”. Jedna novija tipologija izdvaja sledeća četiri opšta tipa korupcije: a) kleptokratija - kada vrh vlade orgnizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu; b) bilateralni monopol – koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima; c) snažna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane države i d)konkurentski podmitljiva država u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana (Ackerman, S. R, 1998.). Iako je korupcija povezana sa obavljanjem javnih poslova ili usluga ona se ne može poistovetiti sa birokratijom. Birokratija predstavlja drugačiji tip, nekoristoljubive zloupotrebe moći ili javne pozicije. Politički pristup korupciji polazi od ideje postojanja različitih interesa i mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi, prava, koriste usluge ili završi neki javni posao. Time se ukazuje na korenove korupcije, ali i na činjenicu postojanja razlika u pogledu mogućnosti učestvovanja u korupcionaškim odnosima. Pored moralnog aspekta, koji sprečava neke ljude da sudeluju u korupciji na bilo kom nivou i u bilo kom vidu, odlučujuće su socijalne nejednakosti, kao i ekonomske, političke i ukupne moći
188
pojedinaca. Huntington, naprimer, smatra da korupcija predstavlja alternative za nasilje, ali da ona u određenom momentu može dovesti do nasilja. U osnovi, najopštiji cilj korupcije je da se steknu ili zaštite vredna dobra, interesi i pozicije u društvu. Nejednakost u raspodeli političke i ekonomske moći, ličnom prestižu, posebim vezama, dostupnosti nekih dobara, usluga, ili društvenih položaja otvara mogućnosti pojave korupcije. Na drugoj strani, oni koji su u raljama formalnih pravila, procedura i službenih lica i nemaju moći niti mogućnosti da na njih utiču ili ih kontrolišu takođe su u riziku da postanu deo odnosa korupcije, ali, naravno, kao žrtve, makar i kada na taj način ostvaruju neko svoje pravo, interes ili koriste neku uslugu. Najgore je kada se ključni donosi u nekom društvu grade na korupciji, jer se uspostavlja takva politička mašinerija, koja upravlja svim odnosima u nekom društvu ili njegovim delovima. Naravno, najveću korist ima manjina na vrhu piramide te korupcijske mašinerije, dok ostali dobijaju relativno malo i samo onoliko koliko moćnici odrede. U osnovi, većina učesnika u odnosima korupcije, dugoročno gledano, su gubitnici. Kulturno – etički aspekti korupcije tiči se pre svega, novoa i stanja vrednosti i morala nekog društva, etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. Naime, iskustva i istraživanja pokazala su da su veće mogućnosti pojave korupcije u društvima u kojima vlada kriza vrednosti i morala. Iako se smatra da stabilnost nekog vrdnosnog sistema utiče na smanjivanje uzroka korupcije, praktična saznanja pokazuju da ona postoji i u okviru doborog funkcionisanja vrerdnosnih sistema i sistema društvenih odnosa uopšte, ali se sužava krug potencijalnih aktera. Saznanja i strahovanja da će se pojaviti teškoće oko ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga ukoliko ne uđu odnose korupcije deluju kao psihološka činjenica koja takođe podstiče ovu pojavu. Iz ugla građana korupcija može učiniti službene procedure i odluke, ili pružanje usluga sporim, nepredvidivim, skupim, arbitrarnim i možda neostvarljivim ukoliko ne žele da se uvuku u odnose davanja mita i drugih vidova korupcije. Neki vidovi korupcije imaju masovni karakter i veće negativne i dugoročne posledice, kao što je to slučaj sa sivom ekonomijom u situacijama kada ne funkcioniše normalno tržište. Iako ova predstavlja način preživljavanja mnogih pojedinaca i porodica, na dugi rok proizvodi brojne nepovoljne posledice, s tim, što su krajnji dobitnici manjina “bosova”, dok su svi ostali gubitnici. Sivo tržište institucionalizuje kršenje zakona kao deo svakodnevnog života. Kao deo korupcije krize, javlja se i specifično tržište usluga u kome su javna dobra i usluge u rukama manjine, bilo onih koji odlučuju o njihovoj distribuciji ili ih neposredno pružaju. Što su neka dobra ili usluge značajnije i istovremeno javno nepristupačnije to su veće mogućnosti korupcije. Ovde je reč o izvitoperenoj primeni tržišnih zakonitosti u pružanju usluga građanima, uključujući i one administrativnog ili sličnog tipa od kojih zavisi ostvarenje nekog prava ili interesa. U uslovima ekonomske i političke nestabilnosti korumpirani nastoje da što brže i što više iskoriste svoju poziciju, kako bi se što bolje zaštitili od mogućih promena. I 3. Društvena reakcija na korupciju Generalna Skupština UN bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcijama u svojoj Rezoluciji 3514 od 15 decembra 1975. godine. Od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovaner agnecije ili tela bavili su se ovim problem pokušavajući da izgrade strategije borbe protiv korucpije na nacionalnom i međunarodnom planu. Tome je bila posvećena i posebna Konferencija Un u Hagu decembra 1989. godine kao i Osmi Kongres UN o prevenciji kriuminala održan an Kubi 1990. godine, Deveti Kongres UN u Kairu 1995. Istovremeno održane su brojne
189
međunarodne konferencije, seminari i drugi skupovi posvećeni jedino borbi protiv korupcije. Komitet ministara EU usvojio je 1996. godine Program akcije protiv korupcije. U najširem smislu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i u uticaju na vlast, na legitimnost, kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. Ovo zbog toga što politička cena korupcije slabi sposobnost društva za reforme i da gradi otvorene, odgovorne, legitimne političke i javne institucije u koje građani imaju poverenja. Pošto politički factor igra ključnu ulogu u obrazovanju i menjanju ideja i praktičnog odnosa prema korupciji neke opšte političke pretpostavke suzbijanja korupcije su veoma značajne. Međutim, one nisu dovoljne same po sebi, da bi se ova pojava suzbila. Neophodne su istovremeno ekonomske, kulturne, socijalne i etičke promene. Kako se kaže u Programu protiv korupcije prihvaćenom od strane Komiteta ministara Saveta Evrope, «ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike, a ne samo kriminalni aspekt, sve što se preduzme može biti neadekvatno». Pored negativnih poželjne su pozitivne mere, koje uključuju stvaranje morala i kulture suprodstavljanja korupciji, moralno i građansko vaspitanje, negovanje demokratskih institucija, razvoj civilnog društva i nejgovih različitih uslužnih servisa, jačanje uloge javnosti, jača kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pružaju usluge građanima itd. Pored razvoja realne demokratije, pravnog poretka i efikasne društvene kontrole i javnosti rada svih koji službenih lica i javnih usluga i ustanova veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. Uspostavljajući zavisnost i eksploatatorske odnose između ekonomski i politički moćnih i građana korupcija slabi poziciju građana i civilnog društva, dok aktivno ukljućivanje građana i civilnog društva u kontrolu funkcionisanja javnih službi, ustanova i različitih formi i nivoa vlasti i administracije umanjuje takve rizike. Pritom je bitno javno razgraničenje privatnih i javnih sfera života i interesa, jer u suprotnom privatni interesi postaju predmet manipulacije, a javni interes i dobra predmet trgovine. Efektivna ograničenja i efikasna kontrola moći političke elite, vršioca javnih poslova, onih kojin pruižaju javne usluge i svih ostalih, koji zastupaju javni interes su bitna pretpostavka i deo antikorupcijske borbe. Svaki monopol ili posebna nekontrolisana ovlašćenja otvaraju potencijalnu mogućnost zloupotrebe uključujući i korupciju. Naravno, uspostavljanje političkih, ekonomskih, moralnih i drugih opštih pretpostavki borbe protiv korupcije ne isključuju i posebne mere poput podizanja osetljivosti pojedinaca i javnog mnenja, oslobađanje običaja I navika vezanih za korupciju, javnost rada javnih službi, institucija I javnih poslenika, jačanja društvene kontrole i reakcije, uključujući i sankcije, razvoja itd. (Johnston, 1986). Demokratizacija društva i političkim pluralizam, koji jačaju ukupnu socijalnu kontrolu nad svim odnosima i procesima u društvu uključujući i ponašanje nosilaca društvene moći i onih koji obavljaju javne poslove ili pružaju značajne društvene usluge su deo politike suzbijanja korupcije. Određivanje granica političke moći i uloga sa ograničenim, praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. Razvoj sistema javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda kojima se uspostavlja javni poredak i definišu granice i uslovi obavljanja političkih, upravljačkih, javnih i drugih uloga i poslova i
190
smanjivanjem prostora za mešanje javne i privatne moći i interesa, ličnog sa zajedničkim, privatnog i javnog života (Scott, 1972). Slab javni poredak i civilno društvo uvećavaju mogućnosti da političke i državne institucije, javne službe i ustanove budu preplavljene privatnim intersima, a time i korupcijom. Prema tome, dobro uspostavljen pravni i javni poredak, zasnovan na pluralizmu političke i socijalne organizacije, efikasnoj i do strane građana kontrolisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija, dobara ili sredstava.
Glava II PRIMER MIKROSOCIJALNE DEZORGANIZACIJE: KRIZE I DEZORGANIZACIJE PORODICE Analiza kriza i dezorganizacije porodice mora se posmatrati u kontekstu uticaja ekonomske, političke, moralne i sveukupne društvene krize na porodicu, njenu nestabilnost, funkcionalne poremećaje i raspad. U ovom kontekstu primarno je pitanje: Kako društvene krize utiču na strukture i funkcionisanje porodice, ili, još konkretnije, koji aspekti ili posledice društvenih kriza jačaju ili slabe porodičnu solidarnost i na taj način i njenu stabilnost? Drugi, ništa manje značajan deo ovog kompleksnog pitanja, jeste: Kako mehanizmi socijalne politike, posebno njen deo društvene zaštite dece i porodice deluju na posledice društvenih kriza na odnose, funkcije, potrebe, strukture i probleme savremene porodice? Pošto je porodična solidarnost indicator njene stabilnosti i funkcionisanja, sledeće veoma složeno pitanje, tiče se dometa primarne porodične solidarnosti u uslovima brojnih negativnih uticaja društvenih kriza na članove porodice, uslove života, odnose, društvene uloge i način života savremenih porodica (Milić A., 1995). Ukoliko se znaju uzroci poremećaja odnosa, funkcija i struktura porodice, kao i problema koji izviru iz različitih društvenih protivrečnosti, biće mnogo lakše da se preduprede mnogi problemi dece, podrazumevajući različite tipove nehumanih odnosa i maloletničkog prestupništva (Todorović i dr., 1991). U ovom tekstu pojam porodične solidarnost označava saznanje i osećanja koje članovi porodice imaju u odnosu na krvno srodstvo, moralnu i emocionalnu međuzavisnost, zajedničke korenove, potrebe, interese, ciljeve i budućnost, kao i prema zajedničkoj i uzajamnoj odgovornosti i dužnostima jednih prema drugima i prema porodici kao celini. Porodična solidarnost porazumeva takođe, aktivnosti koje članovi porodice i porodica kao celina preduzimaju da bi ovakva svest i osećanja bili prisutni u
191
svakodnevnim odnosima i posebno u odnosima sa drugim ljudima, porodicama, društvenim grupama i institucijama (Milić A., 2001). Po pravilu, porodična solidarnost je vidljivija i potpuna u segmentu odnosa koje porodica uspostavlja sa svojim okruženjem. Ova činjenica se potvrđuje na primerima izraženije i neophodnije solidarnosti između članova porodice u situacijama postojanja većih spoljnih rizika i pritisaka. Uzajamna odgovornost i prava koja se uspostavljaju između svih članova neke porodice čine racionalnu podlogu porodične solidarnosti. Na drugoj strani, za razliku od drugih tipova solidarnosti prisutnih u većoj ili manjoj meri, u svim društvima, koja imaju obeležja anonimnosti u odnosu na pojedinca ili neku društvenu grupu (opšta solidarnost) i bez postojanja direktnih međuodnosa i reciprociteta, solidarnost u porodici je neposrednija i direktna (primarna, “organska” solidarnost). Naravno, kao i u slučaju drugih društvenih procesa i tvorevina, različiti društveni faktori utiču na nivo, sadržaje, osnovu i načine izražavanja porodične solidarnosti. Istraživanja porodičnih odnosa, funkcija i procesa i odnosa između porodice i društva pokazuju da porodična solidarnost raste i jača u situacijama veće fizičke, ekonomske, moralno-etičke, kulturne, socijalne i svake druge ugroženosti i opasnosti, kojima je ona izložena u svakodnevnom životu. Sa druge strane, kada mehanizmi porodične solidarnosti ne uspevaju da preduprede i otklone “pritiske”, kojima je ona ili neko od njenih članova posebno izložen, to vrlo često, dovodi do raspada ili promena njene strukture, pa čak, i do patologije u odnosima i funkcijama porodice. Za razliku od porodične solidarnosti, opšta društvena solidarnost ne podrazumeva uvek postojanje međuodnosa ili uzajamnost aktivnosti ili ponašanja onih koji u tim procesima sudeluju. Ustvari, ona predstavlja posebno organizovane i svesne odnose neke društvene grupe, zajednice ili globalnog društva prema svim svojim članovima posredstvom društvenih institucija i organizacija i naročito u onim situacijama kada je posebno ugrožena njihova socijalna sigurnost, egzistencija, status ili neke posebno značajne vrednosti. Opšta društvena solidarnost može imati veoma različite svrhe domete i sadržaje. Ona nije usmerena jedino prema pojedincima već i prema društvenim grupama i lokalnim i regionalnim zajednicama, uključujući i takve oblike društvenosti i zajednica kakva je porodica, kao primarna ljudska grupa i zajednica. Najzad, kada je reč o opštoj društvenoj solidarnost, ne bi trebalo zanemariti različite oblike međunarodne solidarnosti, čiji je cilj podrška, pomoć ili zaštita globalnog društva ili skupine globalnih društava (nerazvijene države), najčešće kada su ona pogođena prirodnim katastrofama, posebnim ekonomskim teškoćama, ratovima i sl. U principu, opšta društvena i porodična solidarnost trebalo bi da budu komplementarne u savremenim i demokratskim društvima. Društva u kojima se društveni odnosi uspostavljaju na bazi privatnog vlasništva, privatnih inicijativa i individualnosti pridaju veći značaj primarnoj i porodičnoj solidarnosti, dok se opšta društvena solidarnost javlja jedino u subsidijarnoj formi u odnosu na socijalnu ugroženost strogo definisanih i selektiranih pojedinaca ili marginalizovanih društvenih grupa. Po pravilu, “mešanje” u porodične odnose javlja se jedino onda kada su ugrožene neke druge dominirajuće vrednosti, kao što su, naprimer, vlasništvo, ali ne i kada ne funkcioniše porodična solidarnost. Socijalne mere i aktivnosti prema porodici najčešće služe “konzerviranju” uspostavljenih i društveno poželjnih i prihvaćenih porodičnih odnosa u ovim društvima.
192
Porodičnoj stabilnosti se češće pristupa sa aspekta očuvanja određenih društvenih vrednosti, pre nego iz ugla potreba i interesa članova porodice. Zahvaljujući ovome, čak i kada se organizuju određeni oblici pomoći i aktivnosti podrške porodici, oni su najčešće usmereni neposredno prema njenim članovima, a ne prema porodici u celini. To se obično događa u slučajevima ugrožavanja interesa, ličnosti ili integriteta nekog od članova porodice. Očuvanje privatnosti porodice je deo ideologije zasnovane na filozofiji privatnog vlasništva i drugih značajnih društvenih vrednosti društzvenih sistema zasnovanih dominantno na privatnom vlasništvu i klasnim odnosima. Tako je ovakav stav prema porodici deo celine ekonomskih i društvenih odnosa. Pošto je porodica značajan faktor očuvanja takvih odnosa mere socijalne politike uglavnom su usmerene prema zaštiti porodice od radikalnih promena. Porodična solidarnost se javlja u okolnostima nejedenakosti članova porodice i društva uopšte i ona, u krajnjoj instanci, služi očuvanju bazičnih društvenih odnosa i vrednosti, jer su oni zasnovani na nejednakosti i zavisnosti nemoćnih i marginalizovanih. Ekonomska nejednakost je glavna okosnica takvih odnosa zbog čega solidarnost ima značajno prinudni karakter. Društvena, kao i porodična solidarnost uspostavlja se u relacijama jakih prema slabima, moćnih prema nemoćnima, čime oni koji su ugroženi gube obeležja subjekata, već postaju objekti tuđe podrške i razumevanja. Suprotno prethodnom, u demokratskim društvima i porodicama, koje su u procesu nastajanja i više pitanje budućnosti nego sadašnjosti, odnosi u porodici se zasnivaju na slobodi, jednakosti i podeljenim ulogama i odgovornostima članova porodice u odnosima, stabilnosti i funkcionisanju porodice. Porodična solidarnost se takođe gradi na uzajamnosti potreba, interesa, odgovornosti i prava svih članova i porodice kao celine. Novi kvalitet porodične solidarnosti potiče iz činjenice što ona ne izvire iz zavisnosti članova porodice od nosioca ekonomske funkcije porodice i najčešće vlasništva i nejednakih uslova i mogućnosti nekih članova porodice, već iz zajedničkih potreba, interesa, ciljeva i zajedništva života. Komplementarnost između primarne porodične i opšte društvene solidarnosti znači da su mehanizmi i sadržaji oba ova tipa solidarnosti istovreno u funkciji i da se dopunjuju. Može se čak reći da se širenjem društvene solidarnosti, podrškom ostvarivanju porodičnih funkcija i unapređivanjem zaštite porodice smanjuju različiti porodični rizici. Šta više, u takvim uslovima sužava se prostor za klasičnu porodičnu solidarnost u uslovima posebnih opasnosti po njene članove (život, interesi, vlasništvo, prava, moralni integritet i sl.). U ovakvim uslovima može se takođe očekivati da se promenom politike i pristupa porodici menjati i sadržaji porodične solidarnosti. Umesto zaštite od fizičkih i egzistencijalnih rizika i opasnosti, kao dominirajućeg duha uslovno nazvane “primitivne” porodične solidarnosti, javljaju se njegove nove forme i sadržaji. One potiču iz prirode savremenog života pojedinaca i porodica i tiču se dominatno duhovnih, moralnih, psiholoških, kulturnih i drugih sličnih potreba i problema članova porodice. U demokratskim društvima i porodicama kao zajednička karaktersitika, kako opšte društvene tako i porodične solidarnosti, javlja se jedinstvo i međusobna povezanost novog tipa, koja počiva na uzajamnosti interesa i prava, na jednakosti i zajedničkoj odgovornsoti i naravno, naročito na humanim vrednostima i ciljevima. Zahvaljujući ovim principima interakcija, povezanost i komplementarno korišćenje
193
različitih, oblika, sadržaja i tipova opštedruštvene i porodične solidardnosti postaje poželjno i moguće. Sa aspekta odnosa između porodične i društvene solidarnosti neke promene u odnosima unutar porodice, prema njenim potrebama i problemima i u odnosu društva prema ovoj primarnoj ljudskoj zajednici su veoma značajni za redefinisanje politike društva prema njoj. Reč je o promenama koje su uglavnom postale vidljivije, izraženije i čak izazvane društvenim krizama s kraja XX i početka XXI veka. Činjenica je najpre, da su se pojavili neki novi vidovi socijalnog života pod uticajem različitih društvenih faktora i posebno pod dejstvom društvenih kriza. Reč je o postepenim i kvalitativnim promenama, koje se tiču braka, porodice, porodičnog života, rasta samačkih i neporodičnih domaćinstava, nevoljnog i produženog celibata, slabljenju stabilnosti porodica i njihovih moći da obezbede socijalnu i drugu sigurnost i zaštitu svojih članova i drugim sličnim tendencijama, o kojima će dalje biti reči u ovom tekstu. Pojava različitih vidova zajednica i zajedničkog života različitih od uobičajenih bračnih i porodičnih zajednica uslovljena je izmenjenim ekonomskim, socijalnim, kulturnim i drugim uslovima, koji nisu povoljnin za zasnivanje bračnih i porodičnih veza, već počivaju na nametnutom zajedništvu. Naravno, i u ovim uslovima se rađaju deca, što zahteva razvoj specifičnih sadržaja njihove zaštite uključujući uspostavljanje porodične strukture, podršku roditeljima, ili, najčešće, jednom roditelju, uključujući i takve vidove zaštite dece, koje obezbeđuju druge porodice ili socijalne službe (usvojenje, starateljstvo, porodični smeštaj i sl.). Iako većina ljudi živi unutar porodica, nikako se ne sme prenebregnuti činjenica da su sve brojnije zajednice i domaćinstava koja se ne sastoje od bračnih parova ili porodica i srodinka, kao i porodica izdeljenih na više prostorno udaljenih domaćinstava. Razdvojenost porodica posebno postaje karakteristična za period posle raspada bivše SFR Jugoslavije i nakon ratova na ovim prostorima. Nasilne migacije nisu jedino stvorile mnoštvo raseljenih i izbeglih ljudi i beskućnika, već su korenito promenile strukture, funkcije, odnose, stil i način života velikog broja porodica. Šta više, svekolike društvene krize nisu mimoišle bar nekim svojim nepovoljnim efektima ni jednu porodicu. Druga značajna činjenica u vezi sa porodicom tiče se porasta udela ljudi koji žive izvan porodice, ili žive sami zahvaljujući društvenim okolnostima ili uslovima života. Pored rasta starih samohranih i samih osoba, sve je veći broj onih koji se odlučuju na voljni celibat (Blagojević, 1991). Procenjuje se da više od jedne trećine stanovništva živi sama u nekim savremenim zapadnim društvima. U ovim uslovima primarna porodična solidarnost nema objektivne uslove za postojanje, sa izuzetkom nastavljene podrške od strane starijih roditelja, zahvaljujući očuvanju tradicionalnih odnosa, ali je i ova forma porodične solidarnosti limitirana mogućnostima roditelja i još više veoma čestom udaljenošću i razdvojenošću. To drugim rečima znači da je u slučajevima posebnih socijalnih rizika, teškoća i problema neophodno razvijati nove i drugačije sadražje i oblike opšte društvne solidarnosti i to ne jedino sa starijim osobama. Ekonomske krize imaju značajan uticaj na promene i poremećaje porodičnih struktura. U ovom smislu uočene su dve tendencije čiji uzroci su isti, ali su im posledice različite. Pored dobrovoljnog i pod pritiskom uslova nametnutog celibata, prisutna je tendencija smanjivanja veličine porodica, zahvaljujući opadajućem natalitetu, padu stope sklapanja brakova i udelu bračnih parova bez dece. Neki autori čak govore o dobrovoljnom odricanju od roditeljstva. Oni, međutim, zaboravljaju društvene okolnosti i, pre svega, materijalna ograničenja, potencijalnu i realnu
194
egzistvencijalnu nesigurnost roditelja i nedostatak perspektive u pogledu rađanja, nege i podizanja dece. Ovakve posledice društvenih kriza direktno utiču na većinu porodica, jer u slučajevima brakova bez dece praktično stvarna porodica i ne postoji, kao što nema ni reprodukcije stanovništva. Pošto većina ovih okolnosti ima objektivni karakter i brojne porodice ili bračni parovi nisu u mogućnosti da ih samostalno prevazilaze, očigledno su neophodne planirane dugoročne mere i aktivnosti socijalnih službi, institucija i organizacija. Među ovima, posebno mesto morale bi imati mere i aktivnosti zasnovane na opštoj društvenoj solidarnosti i posebnom odnosu i zainteresovanosti društva za porodicu i naročito za njene veoma značajne društvene funkcije: reproduktivnu, vaspitno-socijalizatorsku, psiho-emocionalnu, socijalno-zaštitnu i druge. Ovo tim više, što mnoge porodice nisu u stanju da ostvaruju svoje društvene uloge zahvaljujući nepovoljnim društvenim uslovima kao što su: loše materijalne mogućnosti, nerešeno stambeno pitanje, nedostatak izgleda za zapošljavanje ili nesigurno radno mesto, nepovoljan profesionalni i društveni status i sl. Druga tendencija je manje naglašena u odnosu na prethodno navedenu, ali je mnogo vidljivija u uslovima društvenih kriza. U pitanju je pojava ponovnog uspostavljanja proširenih višegeneracijskih porodica. Po prirodi svojih odnosa ove porodice se razlikuju od tradicionalnih proširenih porodica, iako obe nastaju pod pritiskom objektivnih uslova društvenog života porodice. Među uslovima obnavljanja i pojave proširenih porodica manji je uticaj društvenih, kulturnih ili psiholoških, dok je odlučujući značaj ekonomsko-materijalnih faktora. Produženo školovanje, dugo čekanje mladih ljudi na zaposlenje, dug i spor proces dobijanja stana za mlade ljude i bračne parove, nezaposlenost, posebno žena, teškoće oko dnevnog zbrinjavanja dece, nege i podizanja dece i slične okolnosti javljaju se kao odlučujući činilac “prisilnih” proširenih porodica. Dominirajući uzrok nastanka proširenih porodica u aktuelnom vremenu je, dakle, materijalna i egzistencijana zavisnost mnogih mladih bračnih parova od njihovih roditelja. Kada proširene porodice ne bi bile posledica dejstva negativnih uslova života, one bi mogle biti poželjne, bar u nekim formama, u socio-psihološkom smislu, posebno za razvoj dece i poziciju i potrebe starih, ali pošto nastaju pod pritiskom nepovoljnih i nametnutih posledica društvenih kriza najčešće imaju veoma nepovoljne efekte. U svakom slučaju, stariji roditelji se javljaju kao važan nosilac socijalne sigurnosti mlade porodice i kao oni koji ublažavaju socijalne probleme i neizvesnot u pogledu socijalnog statusa i egzistencije mladih i njihovih porodica. Oni su neka vrsta “omekšivača” socijalnih tenzija i nesigurnosti mnogih mladih i njihovih porodica. Porast jednoroditeljskih porodica, najčešće samohrane majke, takođe je uslovljen dejstvom društvenih kriza (Milić A., 2001). Istraživanja pokazuju da ove strukturalno nepotpune porodice imaju specifične probleme u ostvarivanju svojih društvenih funkcija, sigurnosti i stabilnosti porodice (Milosavljević, Stojanović, Vuković, 2002). Ovo naročito važi za porodice samohranih majki sa decom, čija društvena, profesionalna i druga svojstva su, po pravilu, nepovoljnija u poređenju sa standardnom porodicom. U velikom broju slučajeva realni problemi i potrebe ovih porodica prevazilaze njihove snage i mogućnosti i morali bi biti među prioritetima i posebnim ciljevima društvene podrške porodici. Mnogi sadržaji i mehanizmi socijalne politike prema porodici, uključujući i one moralno-vrednosnog karaktera, su uglavnom nedostupni jednoroditeljskim porodicama, iako, u principu, sva dece i sve porodice pod jednakim uslovima mogu koristi društvene vrednosti i dobra i imaju ravnopravan položaj. Ideal strukturalno potpune porodice
195
javlja se u mnogim slučajevima kao vrednosni faktor koji određuje odnose prema drugim tipovima porodica (Milosavljević, Stojanović, Vuković. 2002). Veoma je teško, bez ozbiljnih i dugoročnih istraživanja, reći da li su društvene krize uticale na rast stopa razvoda brakova. U svakom slučaju, sve je više nepotpunih porodica, dok su stope razvoda uočljivije. Neka istraživanja na manjim uzorcima pokazuju da su se, pod uticajem društvenih kriza, pojavile dve tendencije istovremeno: a) jačanje solidarnosti, kohezije i stabilnosti porodice i b) slabljenje porodičnih veza, međupovezanosti i podrške članova porodice, uključujući i raspad nekih porodica. Kako su obe ove oprečne tendencije uslovljene istim društvenim okolnostima, to znači da su unutarporodični odnosi i lične karakteristike članova porodice od presudnog značaja za to u kom pravcu će se kretati neka stabilnost i funkcionisanje neke konkretne porodice. Mnogi problemi porodice u različitim vidovima i u uslovima društvenih kriza podstiču i osnažuju zaštitne mehanizme, koji postoje u svakoj porodici, ali je izvesno da oni ne uspevaju da posle izvesnog vremena ublaže dejstvo negativnih socijalnih i drugih faktora, ukoliko nisu poduprti merama društvene podrške i celovite socijalne podrške. Društvene krize značajno utiču na karakter porodičnog ciklusa. Najznačajnija, empirijski utvrđena promena, izraženija u razvijenim društvima, ali sve prisutnija i u domaćoj populaciji, tiče se produžetka prosečne starosne granice za stupanje u brak i zasnivanje porodice. Novija istraživanja u razvijenim zapadnim društvima pokazuju da je prosečna starost za stupanje u brak pomerena na oko 28 godina za žene i između 29 i 30 godina za muškarce. Ovakav trend stupanja u brak i zasnivanja porodice ne pomera jedino porodične cikluse (zasnivanje braka, rađanje dece, podizanje i razvoj dece, osamostaljivanje dece, starenje porodice itd.), već utiče značajno i na funkcije, stil života i druge karaktersitike i dinamiku porodice. Društvene krize vode promenama uloga, procesa i odnosa u okviru porodice. Ove promene su češće nepovoljne nego pozitivne. Reč je, pored ostalog, o konzerviranju i čak povratku na neke tradicionalne podele uloga, posebno među polovima, i o širenju zavisnosti dece i mladih od roditelja, što predstavlja istovremeni teret za obe generacije. Veća zavisnost i specifični problemi pogađaju takođe i starije članove porodice, kao što je već pomenuto prilikom ukazivanja na problem proširenih porodica. Ekonomske krize, teškoće oko zaposlenja, teži uslovi za profesionalnu promociju i slični problemi posebno negativno pogađaju žene, jer one ne samo da usporavaju već usmeravaju u suprotnom pravcu promene položaja i uloga žena u porodici. Može se reći da žene preuzimaju veći deo posebnih porodičnih teškoća, naročito u vreme kriza. U mnogim porodicama one preuduzimaju dodatne aktivnosti sa ciljem obezbeđivanja sigurnih prihoda (porodična manufaktura, dodatni rad u drugim kućama, pružanje manjih servisnih usluga, preprodaja proizvoda i slično), preuzimaju mnoge uloge u domaćinstvu, jer su usluge i dobra tako skupi da jedino domaćinstva sa visokim prihodima mogu sebi da ih priušte. Žene u celini preuzimaju i odgovornosti i obaveze oko dece, jer su očevi duže i češće van kuće u potrazi za radom i zaradom. One su direktno odgovorne za porodičnu štednju i pronalaženje “zlatnih rezervi” u okviru porodičnog buđžeta ili raspoloživih sredstva. Društvene krize posebno nepovoljno utiču na sadržaje i karakter porodičnih funkcija. Sa retkim izuzecima nekih regiona u nas, svi aktuelni indikatori demografskih kretanja ukazuju na veoma ozbiljnu krizu porodične bio-reproduktivne funkcije. To
196
znači, pre svega, da mnoge porodice nisu u mogućnosti da obezbede svoju reprodukciju i istovremeno obnavljanje stanovništva, čime se ugrožava pravo i dužnost građana na slobodno i odgovorno roditeljstvo. Sa druge strane, mehanizmi opšte društvene solidarnosti sa porodicom, koji se pored ostalog izražavaju kroz sistem društvene brige o deci, imaju skromne domete u podsticanju i obezbeđivanju reprodukcije porodice, jer su veoma selektivni, skromnog nivoa i najčešće namenjeni materijalno ugroženim porodicama, čime je naglašenija njihova socijalno-zaštitna umesto stimulirajuće funkcije. Naravno, socijalni i psihološkki faktori, kao što su nesigurnost u pogledu perspektive porodice i dece u uslovima društvenih kriza utiču na odluku da se rađa više dece ili da se nema nijedno. Zahvaljujući svemu ovome, teško se mogu očekivati značajnije promene u bioreproduktivnoj funkciji porodice i u procesima obnavljanja stanovništva u uslovima lošeg društvenog statusa i materijalne nesigurnosti, naročito mladih porodica, koje su, po prirodi stvari, nosioci rađanja i reprodukcije stanovništva. Ekonomske krize utiču i na “oživljavanje” nekih porodičnih funkcija, koje su u većini slučajeva izašle izvan okvira porodice, kao što je to slučaj sa većim delom ekonomske, pre svega, proizvođačke funkcije. Nasuprot očekivanjima stručnjaka o porodici, da će se njena ekonomska funkcija u potpunosti, sa izuzetkom njenih potrošačkih aspekata, ostvarivati izvan porodice, uočeno je oživljavanje mnogih ekonomskih ili paraekonomskih aktivnosti unutar porodice koje, pod uticajem ekonomskih kriza i društvenih protivrečnosti, služe očuvanju ili obezbeđivanju životnog standarda. Pored rada na “sic”, okretanja poljoprivrednim poslovima i porodičnoj manufakturi sa učešćem većine članova porodice, ovde se mogu dodati različiti “poslovi” u okviru “sive” ekonomije, koji imaju slične ciljeve. Istraživanja pokazuju da su ovakva usmerenost ka dodatnom radu i sticanju prihoda prisutnija u porodicama koje nemaju stabilne i dovoljne prihode ili je radni i ekonomski status nosioca ekonomske funkcije porodice nesiguran. Ovome se može dodati i proces okretanja većine porodica sopstvenim snagama kada je u pitanju održavanje domaćinstva, usluge u stanu, popravka stvari ili pokućstva i slično. Istraživanja pokazuju takođe, da porodična solidarnost obezbeđuje deo stabilnosti društvenih odnosa u uslovima ekonomskih i svekolikih kriza, ublažavajući posledice životne i socijalne nesigurnosti značajnog dela stanovništva i, posebno, mladih generacija, koje su nezaposlene i koje bi imale osnova za socijalno i političko nezadovoljstvo i bunt. Prema tome, moglo bi se zaključiti da se mnogi spori, ali veoma ozbiljni procesi događaju se sa porodicom i u porodici. Neki od njih imaju veoma negativne posledice po odnose, strukturu, funkcije i način i stil života mnogih porodica i karakter dezorganizacije i disfunkcije, shvaćenih ne u klasičnom već savremenom smislu, kao društveno uslovljene poremećaje u odnosima, funkcijama i strukturama porodice. Ekonomske, socijalne i političke krize i ekonomske i političke greške nisu jedino stvorile nove terete za mnoge porodice, već su značajno poremetile mnoge aspekte, dimenzije i procese u porodici, često sa devijantnim elementima, sa aspekta potreba njenih članova i očekivanih demokratskih i ravnopravnih odnosa u njima. Zahvaljujući pomenutim i drugim uzrocima, mnoge porodice imaju realan problem opstanu, optimalno funkcionišu i imaju skladne i stabilne odnose Oni koji su odgovorni za politiku i odnos društva prema porodici i njeni društveni i profesionalni realizatori, među kojima su i ustanove i službe socijalnog rada, morali bi biti svesni, naročito negativnih i nepovoljnih procesa, trendova i promena u porodici i u vezi sa porodicom, kako bi mogli definisati i organizovati odgovarajuće sadržaje i mere usmerene ka podršci porodici kako bi uspešnije prevazilazila brojne
197
teškoće na koje nailazi u svakodnevnom životu i mogla da se sučeli sa izazovima promena, ne samo onih koje su uslovljne društvenim krizama. Promenjeni odnos prema porodici nikako ne bi smeo da se zasniva na svojevrsnom paternalizmu, već kao saradništvo u kome se uvažavaju, ne samo specifičnosti različitih tipova porodica i drugih ljudskih zajednica u kojima deca žive, već i njihov subjektivitet i samoodgovornost. Deo peti TEORIJSKE I METODOLOŠKE OSNOVE NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA Glava I ISTORIJSKI KORENI NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA Za razvoj naučnih osnova nauke o društvenim devijacijama, čiji početni korak predstavlja konstituisanje socijalne patologije, veoma su značajni neki istorijski uslovljeni socijalni procesi i pokreti i teorijska i metodološka dostignuća starijih i razvijenih naučnih disciplina. U ovom smislu za nastanak socijalne patologije posebno su značajne parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i društvenih devijacija, kao rezultat socijalnih protivrečnosti ranog kapitalističkog društva, socijalni i politički pokreti, razvoj sociologije i drugih humanističkih nauka. Dugo je u političkoj i socijalnoj misli građanskog društva vladalo uverenje da je reč o idealnom društvo, koje na osnovu naučnih i drugih saznanja treba samo “poboljšavati”. Međutim, prve društvene krize su pokazale da je u pitanju velika iluzija, jer su one izbacile na površinu mnoge socijalne protivrečnosti i probleme građanskog društva. Razvoj građanskog društva pratili su paralelno mnogi masovni socijalni problemi poput siromaštva, nezaposlenosti, kriminala, prostitucije i sl. Društvene krize i protivrečnosti građanskog društva podstakli su razvoj društvenih nauka, pre svega, sociologije kao pokušaj da se teorijski i empirijski istraže uzroci i karakteristike ovih pojava. S druge strane, društvene krize su razvile potrebu za praktičnim osmišljenim aktivnostima usmerenim prema predupređenju i prevazilaženju socijalnih problema. Ova praktično-aplikativna potreba iznedrila je socijalnu politiku, socijalni rad i druge socijalne delatnosti. Socijalni pokreti, koji su često prerastali u političke, javili su se kao rezultat društvenih, ekonomskih i političkih promena i kao posledica nezadovoljstva određenih društvenih slojeva sopstvenim socijalnim položajem. Mnoga istraživanja i socijalne ideje nastale su kao potreba ljudske, socijalne i političke emancipacije društveno depriviranih i potlačenih slojeva. Među ovim pokretima po svom doprinosu podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o društvenim devijacijama izdvajaju se naročito radnički pokret, nastao pod teretom socijalnih problema i nepovoljnih posledica socijalnih protivrečnosti građanskog društva, i feministički pokret, koji je nastao nešto kasnije i koji je imao uticaja krajem XIX i početkom XX veka. Uprkos prisutnim podozrenjima prema feminističkom pokretu, zahvaljujući prisutnim nedostacima i jednostranostima, on je ipak značajno doprineo povećanju interesovanja javnosti i podsticanju istraživanja socijalnog položaja, problema i karakterističnih devijacija žena, pružajući time osnovu za ukupno razumevanje društvenih devijacija. Tako su naprimer, neke od najboljih studija prostitucije i nasilja nad ženama nastale kao proizvod ovog pokreta.
198
Novi socijalni pokreti često su povezani sa delovanjem nekih profesionalnih struktura ili asocijacija. Oni ponekad nastaju u okviru pojednih struka (socijalni radnici, sociolozi, psiholozi, kriminolozi i dr.), ali su uvek utemeljeni u socijalnim interesima i problemima nekih delova društvene strukture i u žižu svog interesovanja stavljaju potrebe i probleme marginalizovanih pojedinaca ili društvenih slojeva. Počev od šezedesetih godina ovi pokreti traže svoj saznajni i aplikativni oslonac u različitim radikalnim i kritičkim teorijama. Rezultati, dostignuća i saznanja društvenih nauka, medju kojima se sa stanovišta predmeta nauke o društvenim devijacijama posebno izdvajaju sociologija, medicina, psihologija, antropologija, kriminologija i pravo, predstavljaju treći značajan koren nauke o društvenim devijacijama. Početna teorijska, metodološka i empirijska baza nauke o društvenim devijacijama nastala je u okviru ovih nauka. Konstituisanje i razvoj sociologije omogućili su naročito nastanak i razvoj socijalne patologije i sociologije devijantnosti, kao specijalizovanih socioloških disciplina, sa tendencijom da postanu integrativna disciplina za izučavanje svih vidova socijalnih problema i društvenih devijacija. Saznanja humanih nauka, posebno medicine, psihologije i antropologije, od kojih su neka starija od sociologije, imala su značajan uticaj na određene teorije o devijantnosti. Saznanja i razvijene metode ovih nauka značajno su doprinela utemeljenju nauke o društvenim devijacijama.
199
Glava II ISTRAŽIVANJA KOJA PRETHODE KONSTITUISANJU SOCIJALNE PATOLOGIJE I NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA II 1. Parcijalne studije socijalnih problema Parcijalne studije socijalnih problema su prethodnice teorijskog utemeljenja i zasnivanja socijalne patologije i nauke o društvenim devijacijama. Ove studije su bile posebno u modi između prve (1789. godine) i druge (1848. godine) francuske buržoaske revolucije, kao filantropska potreba mlade građanske klase i razvoja ekonomske, socijalne i političke misli. Ove studije nazivaju se parcijalnim zbog toga što se kao predmet njihovog izučavanja javljaju pojedini socijalni problema. Tako je, naprimer, Rene Villery ispitivao mortalitet tekstilnih radnika, kao socio-demografsku pojavu, sa namerom da utvrdi koja lična svojstva, radne karakteristike i uslovi života posebno utiču na ovu pojavu. On je nesumljivo pokazao postojanje neposredne uzročne veze između socijalnih uslova života i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta dela posebno ugroženog radništva, kakvi su bili tekstilni radnici. Drugi primer su istraživanja Benoistin-a de Chatoneuf-a, koji se bavio izučavanjem diferencijalnog mortaliteta odnosno razlikom u stopama i uzrocima mortaliteta između bogatih i siromašnih društvenih slojeva. Ovaj autor je došao do saznanja da postoje bitne razlike u uzrocima i stopama smrtnosti između ova dva sloja, koji je uslovljen razlikama u ukupnim uslovima života, koji su takođe istraživani (Jakovljević, 1971). Primer parcijalnih studija su i istraživanja Parin-a du Chatelet-a, koji je početkom XIX veka ispitivao socijalne uzroke prostitucije u Parizu i nekim drugim mestima u Francuskoj. Ovaj istraživač je, pored ostalog, došao do zaključka da su najčešći uzroci prostitucije siromaštvo i nepismenost. Saint-Mory se bavio istraživanjem većeg broja socijalnih problema svoga vremena, ali, pre svega, problemima industrijskih radnika. Ovaj istraživač je posvetio posebnu pažnju utvrđivanju uzroka i karakteristika takvih problema kao što su siromaštvo, abortusi, alhoholizam, bolesti, samoubistva i ubistva industrujskih radnika. Kao rezultat ovih istraživanja nastala je i prva kompletna studija socijalnog položaja i čitavog niza devijacija radničke klase (Jakovljević, 1971). Osnovni doprinos parcijalnih studija sastoji se u tome što one predstavljaju prve pokušaje izučavanja devijacija primenom naučnih metoda toga vremena. One su bile usmerene prema utvrđivanju objektivnih indikatora i karakteristika socijalnih problema i ka prevazilaženju moralističkog pristupa devijacijama dominantno prisutnog u odnosu društva prema devijacijama i socijalnim protivrečnostima (moralno suđenje i definisanje devijacija sa aspekta morala građanskog društva). Nosioci ovih pristupa bili su građanski slojevi, koji su smatrali da su nosioci devijacija sami krivi za svoje loše socijalno stanje (Jakovljević, 1971.) Osnovni nedostaci ovih socijalnih studija leže upravo u njihovoj parcijalnosti, odnosno u izučavanju pojedinih socijalnih problema van konteksta društvenih odnosa (prirode građanskog društva) i bez pokušaja uspostavljanja veze izmedju različitih tipova devijacija toga vremena. Pored toga, njihova objašnjenja socijalnih problema su uprošćena jer se pretežno bave opisivanjem njihovih karakteristika i fenomenoloških aspekata bez pokušaja istraživanja njihove društvene uzročnosti.
200
II 2. Moralni statističari Tridesetih godina XIX veka, posebno u periodu izmedju 1827. i 1835. godine, objavljuju se prve zvanične demografske i društvene statistike, za koje je poraslo interesovanje u svim evropskim zemljama. Zahvaljujući tome stvarana je empirijska građa za mnoge posebne analize i istraživanja. Među prvim naučnicima koji su koristili i razvijali statističke metode u svojim istraživanjima društvenih pojava i socijalnih problema bili su Adolphe Quetelet (1796-1874) - belgijski astronom i matematičar, dopisni član mnogih učenih društava, čije je najznačajnije objavljeno delo "Socijalna fizika - esej o mogućnostima čoveka", i Andre Michel Guerry (1802-1866) – advokat i profesor prava na provincijskom univerzitetu. Oni su popularno nazvani moralnim statističarima, zbog predmeta njihovih istraživanja. Istraživačkom radu ovih naučnika prethodilo je zasnivanje i uvođenje zvaničnih statistika o društvenim pojavama, što je omogućilo različite vrste analiza. U metodološkom smislu značajno je saznanje da su ovi istraživači nastojali da svoje analize društvenih pojava i socijalnih problema utemelje na principima prirodnih nauka, pre svega, matematike. Sadržaji i predmet njihovih istraživanja daju im za pravo da se mogu smatrati osnivačima jedne nove naučne discipline, koja se u njihovo vreme nazivala socijalnom fizikom ili moralnom statistikom. Osnovni cilj ove discipline je bio da se na osnovu analize zvaničnih statistika ustanove zakonitosti i karakteristike raznih društvenih pojava (siromaštva, samoubistava, kriminaliteta) primenom metoda matematike i fizike. Quetelet i Guerry su prvenstveno bili zainteresovani da istraže prirodu različitih društvenih pojava i neposredan odnos izmedju društvenih i prirodnih faktora, na jednoj strani, i određenih društvenih pojava, odnosno socijalnih problema, na drugoj. Socijalna fizika, po ovim istraživačima, imala je zadatak da utvrdi pravilnosti i zakonitosti društvenih pojava korišćenjem statističkih metoda i analiza. U praktičnom ostvarivanju ovog cilja moralni statističari su primenjivali longitudilalna istraživanja, pokušavajući da u dužim vremenskim serijama utvrde neke zakonitosti društvenih pojava. Posebno su se bavili istraživanjem siromaštva, demografskih pojava (natalitet i mortalitet) i različitih vidova kriminaliteta. Neophodno je napomenuti da su u duhu toga vremena sve društvene devijacije identifikovane sa kriminalitetom. Istraživanja ovih autora pokazala su da mnoge pojave zaista podležu određenim zakonitostima i da su stopame različitih vidova kriminaliteta uglavnom ustaljene (ubistava, samoubistava i drugih oblika agresije). Pokazalo se naprimer, da ukupan broj krivičnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili da se tek neznatno menja, što je moralne statističare dovelo do zaključka da je kriminalitet društvena pojava. Kada bi primarni uzroci kriminaliteta bili faktori ili karakteristike ličnosti, onda bi stope i obim kriminaliteta morali znatnije da variraju iz godine u godinu. Moralni statističari su se bavili i ispitivanjem uticaja prirodnih faktora na različite socijalne probleme. Oni su sa puno mašte i preciznosti ispitivali uticaj prirodnih faktora, pre svega, klime na određene socijalne pojave, među kojima ih je naročito interesovao kriminalitet. Oni su analizirajući razlike u klimi utvrdili da postoje značajne razlike u kriminalitetu na severu i jugu Evrope. Tako su se u južnim delovima Evrope češće javljala krivična dela protiv časti i ugleda, ubistava, različitih vidova agresija i zavisnost od droge, dok su na severu bila prisutnija samoubistva i slični vidovi devijacija. Na osnovu ovih istraživanja Quetelet je formulisao svoj "termički zakon kriminaliteta”, po kome klimatsko-geografski faktori utiču na strukturu i prirodu kriminaliteta, kao i na izraženost i promene njegovih sadržaja i oblika.
201
Moralne statističare naročito je interesovalo dejstvo prirodnih uslova na određene vidove kriminaliteta i posebno na imovinski kriminalitet. Primenom statističkih analiza oni su utvrdili da u sušnim godinama dolazi do porasta imovinskog kriminaliteta, iz čega su zaključili da postoji direktna etiološka uslovljenost izmedju tipova kriminaliteta i prirodnih faktora. Ove njihove analize uticale su kasnije na ispitivanja veze između nekih drugih faktora i kriminaliteta. Od faktora koji su dovođeni u vezu sa kriminalitetom, najviše je istraživano delovanje ekonomskih uslova. U tu svrhu Quetelet i Guery su se služili raznim metodama analize: istraživali su izraženost krađa u rodnim i nerodnim godinama, ispitivali ekonomski status kriminalaca, poredili kriminalitet u siromašnim i bogatim regionima. Omiljeni metod statističkih analiza ovih istraživača bio je poređenje cena žita i drugih namirnica i broja krivičnih dela u dužim vremenskim periodima. Rezultati ovih istraživanja su pokazali da visoke cene namirnica idu zajedno sa porastom imovinskog kriminaliteta i sa padom kriminaliteta protiv ličnosti. Moralni statističari su se takođe bavili utvrđivanjem socijalne i prostorne distribucije određenih socijalnih problema. Utvrđivanje socijalne distribucije su u praksi realizovali kroz posebna istraživanja vezana za prisutnost određenih devijacija, pre svega kriminaliteta, u određenim socijalnim strukturama. Interesovanje za distirbuciju socijalnih problema u različitim društvenim strukturama dovelo ih je do saznanja da postoje razlike u izraženosti i karakteru socijalnih problema između određenih društvenih slojeva. Analizirajući devijacije sa aspekta nekih drugih socijalnih obeležja, kao što su na primer pol, doba, uzrast, starost, profesionalne grupe i slično, ovi autori su uspostavili vezu između društvene strukture i socijalnih problema i devijacija, utvrđujući određene pravilnosti. Utvrđivanje prostorne distribucije devijacija su u praksi realizovali kroz posebne analize vezane za različitu distribuiranost društvenih devijacija u prostornom smislu (centar-periferija, grad-selo). Istražujući prostorne distribucije ispitivanih socijalnih problema i pojava oni su strpljivo izrađivali čitave karte i mape iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija neki moralne statističare nazivaju i kartografima. Kasnije su se javila mišljenja da regionalne razlike valja pripisati društvenim činiocima: religiji, demografskoj strukturi i stepenu ekonomskog razvoja. Danas se istraživanja moralnih statističara vezana za prostornu distribuciju devijacija smatraju pretečom ekoloških teorija koje su kasnije ravili pripadnici čikaške škole, pa se zato moralni statističari nazivaju i ekolozima. Quetelet je pravilnost javljanja devijantnih pojava objašnjavao svojom teorijom srednjeg, prosečnog čoveka. Po toj teoriji u svakom društvu postoji jedan opšti tip čoveka, koji predstavlja tipične odlike većine stanovništva. Njegove osobine se mogu tačno utvrditi, kao aritmetički prosek distribucije osobina u stanovništvu. Ovaj opšti tip menja se mnogo sporije nego individualni tipovi, a njegova stabilnost utiče na stabilnost statističkih pokazatelja o moralnim pojavama. Kod svakog čoveka postoji sklonost ka kriminalitetu, ali Quetelet smatra da ista sklonost nije neka posebna biološka ili psihološka osobina pojedinca, nego statistička verovatnoća da će određeno lice tokom života izvršiti neko krivično delo. Raznovrsni su i višestruki doprinosi moralnih statističara izučavanju i razvoju naučne osnove društvenih devijacija i socijalnih problema. Kao najznačajniji svakako se mogu nabrojati sledeći:
202
1. Moralni statističari su doprineli razvoju statističkih istraživanja i metoda od kojih se neke još uvek koriste, kao na primer prostorna distribucija, arimetička i geometrijska sredina, grafička prikazivanja. 2. Razvoj kartografskih metoda, jer se pokazalo da je kartografija pogodan metod da se vidi kako se određene devijacije distrbuiraju na nivou nekih lokalnih zajednica. 3. Utvrđivanje pravilnosti i pokušaj definisanja zakonitosti i odnosa između socijalnih problema, pre svega kriminaliteta i geografsko- klimatskih uslova. 4. Moralni statističari su dali čitav niz saznanja - podataka vezanih za konkretne pojave, siromaštvo, mortalitet i kriminal, sa vrlo konkretnim opisima. 5. Oni su smatrali da je devijacija društvena pojava jer je društveno uzrokovana i tim stavom su se suprodstavili u to vreme razvijenoj ideji o urođenom kriminalcu koja polazi od tvrdnje da su devijacije posledica određenih osobina ličnosti. Osnovni teorijski, metodološki pristup i rezultati istraživanja Quetelet-a i Guerry-a imaju i neke naučne slabosti medju kojima se posebno uočavaju: 1. Metodološka jednostranost, koja se ogleda u upotrebi isključivo statističkih metoda pri ispitivanju socijalnih pojava i problema kojima se zahvataju samo kvantitativni aspekt i koje imaju imaju značajne metodološke slabosti, počev od nemogućnosti kontrole kvaliteta i pouzdanosti statističkih podataka, do grešaka u obradi i klasifikaciji. 2. Zaključivanje o uzročnosti na osnovu korelacija. U slučaju ispoljavanja pojave A i B, korelacija podrazumeva da uvek kada se pojavi A mora da se pojavi i B, što ne mora da znači da između ove dve pojave postoji uzročna veza. Moguće je da isti uzrok izaziva obe pojave. Naprimer, objašnjenje pojave imovinskog kriminala (pojava A) u vreme suše (pojava B) ne uzima u obzir prethodno postojanje siromašnih slojeva koji ne mogu da prežive sušu bez imovinskog kriminala. 3. Oni su prosto zanemarili uticaj ličnosti na pojavu devijacija. Imali su u vidu samo društvene i prirodne faktore (prirodno-klimatske) čiji su uticaj prenaglasili, dok ličnim faktorima nisu pridavali veći značaj.
II 3. Socijalutopisti Socijalutopisti, među kojima su najznačajniji Robert Owen, Saint-Simon i Charle Fourieur, predstavljaju jedno krilo u okviru radničkog pokreta, ali su ovde zanimljivi zbog doprinosa zasnivanju shvatanja i analiza, koje su prethodile nastanku nauke o društvenim devijacijama (Jakovljević, 1971). Polazni konceptualni stav socijalutopista bio je da su socijalni problemi buržoaskog društva posledica ljudske nejednakosti, koja nije biološke nego socijalne prirode. Društvene nejednakosti su neminovno obeležje prirode gradjanskog društva u kome postoje mnoge socijalne protivrečnosti. One su proizvod određenih ustanova i konkretnih uslova buržoaskog društva. Socijalutopisti govore o tri ključna zla koja izviru iz prirode građanskog društva: 1. Privatna svojina, koja omogućuje izobilje jednom i sprečava drugi deo društva da zadovoljava svoje osnovne potrebe, što dovodi do čitavog niza socijalnih problema. 2. Burožaski brak, koji je u građanskom društvu shvatan kao ugovorni odnos, čiji je cilj uvećanje i očuvanje privatne svojine i u kome se uspostavlja nejednakost
203
polova, što je takođe jedna od društvenih uzroka socijalnih problema i posebnog tipa nejednakosti (razlike i unutar buržoaske klase) i 3. Sistem obrazovanja građanskog društva, koji je selektivan i dostupan samo građanskoj klasi, dok je radničkoj klasi nedostupan, iz čega izviru mnogi socijalni problemi. Ukidanje privatne svojine, drugačija organizacija braka i porodice, opšte i jednako obrazovanje su sredstva kojima se veštačke nejednakosti među ljudima mogu ukinuti, pa samim tim u ljudskom društvu ne bi bilo kriminaliteta ni drugih oblika društvenih devijacija. Socijalutopisti su se posebno bavili izučavanjem kriminaliteta sa ciljem da utvrde njegove osnovne društvene uzroke. Njihovo shvatanje počivalo je na nekim od sledećih ključnim ideja: 1. Kriminalitet je deo svakodnevice radničke klase. Naime, socijal-utopisti su vršili brojna etnološka istraživanja radnika i gradske sirotinje i došli su do zaključka da su ove klase u stanju fizičke i moralne inferiornosti u odnosu na buržoasku klasu usled nepovoljnog društvenog položaja radnika i kapitalističke eksploatacije rada. Socijalna i ekonomska inferiornost, loši uslovi života i krajnja neobrazovanost su po socijalutopistima bili ključni uzrok kriminala kao jedinog načina da radnička klasa dođe do određenih dobara koja su im inače nedostupna. 2. Kriminalitet je primitivni oblik klasne borbe. Naime, društveni položaj radnika čini ih spremnim na kriminalitet i ova ideja se upravo ogleda u imovinskom kriminalitetu koji predstavlja specifičan vid eksproprijacije eksproprijatora. 3. Kriminalitet je vezan za zakon o višku stanovništva. Naime, reč je o suštinskoj karakteristici građanskog društva koje, da bi moglo da prosperira, mora da raspolaže viškom radne snage (mora da postoji pritisak od strane nezaposlenih na zaposlene). Kapitalistička privreda mora radi svog opstanka da raspolaže određenim procenatom nezaposlenih. Nezaposlenost i siromaštvo uticali su na to da se kod ovih društvenih slojeva stanovništva javlja čitav niz socijalnih problema (razvodi brakova, abortusi, alkoholizam, prostitucija i sl.), koji su pojačavali njihovu društvenu marginalizaciju. Socijalutopisti su utvrdili konkretnim istraživanjima, pored ostalog, da su u to vreme ilegalni i primitivni abortusi bili jedan rašireni način prekida trudnoće i primitivne kontrole rađanja sa vrlo visokim stepenom oboljevanja i smrtnosti, naročito žena i dece. 4. Kriminalitet je logička posledica opšteg egoizma koji je neminovan u uslovima konkurentske borbe. Naime, kriminalitet nije zastupljen isključivo među radničkom klasom, već kriminalaca ima i među buržoazijom kod koje se kriminalitet ne može objašnjavati siromaštvom, neobrazovanošću i bedom. Kasnije je holandski socijalist i kriminolog Villiam Bonger (1876-1940), polazeći od sličnih stavova, uzrok kriminaliteta među pripadnicima buržoazije nalazio u sveopštem egoizmu, koji je posledica kapitalističkog načina proizvodnje. Kapitalistički sistem proizvodnje se zasniva na suprotstavljenim interesima koje obeležava konkurencija među kapitalistima, konkurencija među radnicima i suprotnost interesa između kapitalista i radnika. Sve ove pretpostavke socijalutopista su veoma tanane u svojoj filozofsko teorijskoj zasnovanosti. One su rezultat empirijskih istraživanja i saznanja i kao takve usmeravaju na globalne uzroke devijacija, koji izviru iz sistema građanskog društva. Kada je reč o doprinosima socijalutopista zasnivanju saznanja o socijalnim problemima i društvenim devijacijama neophodno je pomenuti i njihov pokušaj da
204
izgrade koncepcije društvenih promena. U ovom smislu je veoma interesantan socijalni eksperiment koji je izveo engleski filantrop i socijalutopista Robert Owen (1771-1858). On je kao suvlasnik tekstilne fabrike u naselju New Lanarck osnovao koloniju "Harmony", kao specifičnu vrstu komunističke zajednice. U toj koloniji je pokušao da stvori zajednicu rada, potrošnje i života. Pored ostalog, kolonija je imala svoju policiju i administraciju; radničke nadnice su određivane prema rezultatima rada, što je predstavljalo stimulaciju za rad (oni koji su više radili bili su nagradjivani); uveden je specijalni sistem zaštite na radu; poboljšani su higijenski uslovi rada; gravidne žene i deca mladja od deset godina nisu smeli raditi u fabrikama i to je predstavljalo začetak radničkog zakonodavstva; u koloniji nije korišćen novac već su potrebe stanovnika obezbedjivane besplatno; kolonija je imala svoju školu, dečje vrtiće, prodavnice, kuhinju, a radnici su u starosti i u slučaju bolesti imali penziju itd. Sa aspekta sociologije devijantosti i društvenog odnosa prema devijacijama najznačajnije je saznanje da tokom 20 godina trajanja kolonije nije zabeležno nijedno krivično delo. Zbog ovoga je kasnije ova kolonija nazivana "pravom laboratorijom kriminalne sociologije", a odsustvo kriminaliteta u New Lanark-u navođeno je kao eksperimentalni dokaz teorije o socijalnoj uslovljenosti devijantnih pojava. Najznačajnijim doprinosima socijalutopista tumačenju i istraživanju socijalnih problema i devijacija smatraju se sledeći: 1. Usmeravanje i skretanje pažnje na društvene uzroke socijalnih devijacija. 2. Dobre analize konkretnih socijalnih pojava (na primer siromaštvo) sa izvanrednim i preciznim opisima koji su ostavili trag o socijalnim devijacijama tog vremena. 3. Korišćenje brojnih statističkih metoda u istraživanjima socijalnih problema (Robert Owen je naprimer, uveo indekse kao statistički metod merenje devijacija), 4. Uvođenje socijalnog eksperimenta sa definisanim krajnjim ciljem i 5. Pokušaj utvrđivanja opštih zakonitosti i pravilnosti socijalnih devijacija toga vremena. Koncepcije i istraživanja socijalutopista pratile su i brojne slabosti medju kojima posebno: 1. Naivnost i nerealnost čitavog projekta (socijalni eksperiment) koji su izraženi kroz dve ideje: da se minornim socijalnim promenama može uticati na promenu globalnog sistema i kroz očekivanje da će socijalno prosvećivanje radničke klase dovesti do promena u njihovom životu. 2. Utopizam ideja o socijalnim reformama, (nemognost promena globalnog društva parcijalnim reformama) i 3. Prenaglašen značaj ekonomskih faktora u objašnjavanju uzroka socijalnih problema i devijacija.
205
Glava III TRADICIONALNE SOCIJALNO-PATOLOŠKE TEORIJE III 1. Bioantropološke (biologističke) teorije Razvijenije prirodne nauke (matematika, biologija) dale su svoj doprinos zasnivanju naučnih osnova nauke o društvenim devijacijama, uz ograničenja koja su bila neminovna posledica nivoa razvijenosti tih nauka. Takav je slučaj posebno sa biološkim teorijama o kriminalu. Bioantropološke teorije nastaju u drugoj polovini XIX veka kao pokušaj da se umesto moralističkih sudova o tome šta je devijantno, a šta normalno, definišu naučni pozitivistički kriterijumi za razlikovanje normalnih od patoloških pojedinaca u skladu sa onovremenskim shvatanjima naučnih principa. Ove teorije stavljaju u središte svog naučnog interesovanja čoveka, zbog čega se označavaju kao antropološke. One takođe polaze od ključne etiološke pretpostavke da su devijacije uzrokovane biološkim faktorima, zbog čega se označavaju kao biološke, a pošto prenaglašavaju značaj biološke osnove čoveka neki ih nazivaju i biologističkim. Polazni stav ovih teorija je da se kao odlučujući činioci devijacija javljaju biološke karakteristike, odnosno stečena ili nasleđena svojstva u vidu genetskog potencijala. U okviru ovih teorija devijacije se tumače postojanjem nekog fizičkog ili psihičkog deformiteta i poremećaja bioloških funkcija organizma. Klasičnim bioantropološkim teorijama prethode frenološka istraživanja s početka XIX veka. Suština frenološko istraživačkog stava je da se na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje može zaključivati o mentalnim sposobnostima i duševnim osobinama čoveka. Začetnik frenoloških istraživanja bio je Franc Jozeph Gall (1758-1828). On je opipavanjem utvrdio da postoje udubljenja i ispupčenja na delovima lobanje i zaključio je da je to posledica konfiguracije mozga. Gall je tvrdio da je u svakom od tih udubljenja i ispupčenja smešten određeni organ ili deo mozga, koji upravlja biološkim ili umnim funkcijama čoveka. Ovaj autor je smatrao da svakoj funkciji odgovara posebni organ i da svi ti organi utiču na oblik lobanje. Ukoliko je neki organ razvijeniji onda će se na odgovarajućem delu lobanje naći ispupčenje, a ako je manje razvijen ili nerazvijen onda će to pratiti udubljenje. Interesantno je naglasiti da su Gall i drugi frenolozi smatrali da postoje i posebni organi za devijacije i devijantno ponašanje i da oni mogu da se identifikuju. Frenolozi su, dakle, smatrali da je devijacija posledica razvijenosti posebnih moždanih organa, da je ona urođena i u potpunosti biološki determinisana. Sa aspekta današnje nauke ovi stavovi izgledaju naivno i sa očiglednim nedostacima, medju kojima su posebno: da se pipanjem lobanje ne može saznati ništa o obliku mozga, da se složena ljudska ponašanja, koja imaju društvena značenja ne mogu pripisati samo delovanju pojedinih moždanih centara, da nikada nije dokazano da se lobanje devijanata razlikuju od lobanja drugih ljudi itd. Frenološka istraživanja nisu imala veliki naučni značaj, vrlo brzo su zaboravljena i odbačena, ali ih treba pomenuti jer su ona bila začetak bioantropoloških teorija iz najmanje dva razloga: zbog okretanja čoveku kao pojedincu i pokušaja da se metodama prirodnih (pozitivnih) nauka, pre svega biologije, dođe do saznanja o uzrocima devijacija. Chesare Lombroso (1836-1909) se smatra osnivačem bioantropološke škole, koja se još označava i kao «pozitivna škola», «škola pozitivne kriminologije» ili «kriminalna antropologija», kao i ocem kriminologije. Lombroso je završio medicinu,
206
specijalizovao psihijatriju, jedno vreme je bio vojni lekar, potom je istraživao u zatvoru i dugo bio profesor univerziteta u Torinu. Lombroso je objavio svoja shvatanja u knjizi "Čovek prestupnik". Interesantno je da je ova knjiga kada je prvi put objavljena 1876. godine imala 250 strana, a kada je drugi put objavljena 1896. godine brojala preko 1000 strana, što je upravo rezultat njegovih istraživanja u međuvremenu. Lombroso je sam za sebe rekao i pokušao da se tako ponaša da on nije filozof nego naučnik i da će se baviti izučavanjem devijacija primenom metoda pozitivnih, prirodnih nauka, koristeći posebno različite metode merenja. Bio je to, zapravo, pokušaj da se objektivnim metodama odrede ne samo kvantitativne već i kvalitativne karakteristike čoveka. Naučnu polaznu osnovu Lombrosovih shvatanja i istraživanja čini Darvine-ova teorija evolucije, odnosno ideje o postepenom razvoju ukupnog živog sveta i čoveka. Evolucija čoveka znači njegov stalni rast i razvoj u kome viši stupnjevi predstvaljaju novi kvalitet u odnosu na prethodne faze. Tokom svojih istraživanja Lombroso je upotrebljavao metode merenja i empirijskih istraživanja biologije kao nauke. On je pošao od pretpostavke da izučavanje devijacija pretpostavlja primenu metode posmatranja i merenja različitih karakteristika pojedinaca. On je razvio posebne metode merenja različitih karakteristika čoveka (antropometrija). Koristio je takođe i statističke metode, koji su u to vreme već bile razvijene. Lombroso međutim, nije mogao da izbegne zamke svog vremena i da ubaci nešto što je bizarno i dramatično, tako da je za primere svojih stavova uzimao neke ekstremne slučajeve, što je inače bila slabost pisanja tog vremena. Lombroso je do svojih početnih ideja došao upravo empirijskim putem pošto je kao zatvorski lekar bio u situaciji da posmatra, opipava, meri i upoređuje lobanje mnogih živih, ali i pogubljenih zatvorenika. Na osnovu ovih iskustava i posebno ispitujući lobanju jednog višestrukog kriminalca (frenološkim metodama i posmatranjem), on je došao do interesantnog zaključka da postoje velike sličnosti između oblika, proporcija i strukture lobanje čoveka i čovekolikih majmuna. Daljim merenjima i utvrđivanjem određenih karakteristika i sličnosti lobanja mnogih zatvorenika, Lombroso je došao do ideje o atavističkom urođenom prestupniku. Atavizam predstavlja evolutivnu regresiju, koja se ispoljava kroz nasleđivanje nekih evolucijom prevaziđenih karakteristika. Atavizam je pojavljivanje fizičkih i psihičkih osobina nasleđenih od davnih predaka, osobina koje su se evolucijom skoro izgubile, a koje utiču da se čovek, nasleđujući te karakteristike, ponaša regresivno. Lombroso smatra da su kriminalitet i slične devijacije posledica nasleđenih atavističkih karakteristika davnih predaka, koje u osnovi izražavaju primitivni stupanj evolutivnog razvoja i otud postojanje sličnosti između kriminalaca i čovekolikih majmuna. On smatra da su različite vrste kriminalnih ponašanja karakteristične za divlje životinje i ljude na niskom stupnju razvoja i da ne priliče civilizovanom čoveku, tako da pojava kriminaliteta u civilizovanim sredinama predstavlja atavistički povratak na davnu prošlost. Lombroso je tvrdio da se kriminalac može prepoznati po određenim fizičkim i psihičkim anomalijama koje su dokaz atavizma, kao i po određenim tipičnim osobinama kao što su: mali kranijalni index, neosetljivost na bol, nisko i usko čelo, izvanredno oštar vid, nepravilan nos, krajnja lenjost, ćosavost, tetoviranje, klempave uši, preterana ljubav prema jelu i uvećani krajnici. Ove karakteristike najviše odgovaraju tipu urođenog kriminalca. Da bi neko pripadao tipu urodjenog zločinca treba da ima najmanje pet od navedenih anomalija - deformacija.
207
Lombroso je ispitivao velike uzorke kriminalaca i kod mnogih je našao upravo nabrojane karakteristike. Naprimer, tetoviranje je među kriminalcima bilo veoma prisutno i on je to povezivao sa atavističkim povratkom svojstvena primitivnim plemenima. Sa druge strane, neosetljivost na bol je karakteristika kriminalaca, koju je Lombzoro izveo iz ponašanja kriminalaca, ali to ne znači da oni nemaju osećaj za bol, već da su uvežbani da ne reaguju na bol. Kasnija fiziološka istraživanja su pokazala da postoji određeni prag osetljivosti na bol kod svih ljudi, a da je apsolutna neosetljivost na bol veoma retka bolest koja se javlja u jednom od milion slučajeva. Lombroso je odmah po objavljivanju svoje studije o urodjenom zločincu bio ozbiljno kritikovan. Kritikovane su osnove njegovih shvatanja, ideje o urođenom zločincu i metodologija, pošto je on u svojim uzorcima primarno imao ljude koji su već bili kriminalci, dok nije imao uporedne grupe nedelinkvenata. Tek je kasnije, 1913. godine engleski lekar Charles Goring u knjizi "Britanski zatvorenik" empirijski dokazao netačnost hipoteze o urođenom kriminalcu, na osnovu uporednih istraživanja kriminalaca i nekriminalaca, zaključivši da biološki predodređen kriminalni tip ne postoji. Time je ovaj istraživač empirijskim putem odbacio Lombroso-va tumačenja uzroka kriminala i pokazao da nema razlika u biološkim karakteristikama između kriminalne i nekriminalne populacije. Lombroso je priznavao postojanje još jednog tipa kriminalaca, pored urođenog, a to je epileptični, kod koga se kao odlučujući činilac devijantnog ponašanja javlja bolest, odnosno epilepsija. On se označava i kao duševno bolesni kriminalac. Lombroso je kasnije pod uticajem kritika dodao i tip kriminalca iz strasti ili plahovitosti. Lambrozove ideje napuštene su relativno brzo i već njegovi neposredni učenici Rafaele Garofalo (1852-1934) i Enrico Ferry (1856-1929) odbacili su teoriju o atavizmu, ali ne i verovanje u postojanje urođenog kriminalca, koji je za njih bio neka vrsta moralnog degenerika. Na mesto atavizma stupila su druga objašnjenja: degeneracija, nasleđivanje, moralno ludilo, ali je osnovni pristup problemu ostajao isti. Naime, ovi mislioci su uvažavali značaj naslednog faktora i govorili su o urođenim predispozicijama (psihičkim, fizičkim i moralnim), koje pojedinci nose potencijalno i mogu da ih ispolje u određenim društvenim situacijama. Garofalo je dao sociološku definiciju "prirodnog zločina" rekavši da je to delo koje vređa osnovna alstruistička osećanja, a to su sažanjenje i čestitost. Prema tome, kriminalci su dva psihička varijeteta rase, dva posebna tipa: na jednoj strani su kriminalci lišeni osećanja sažaljenja, a na drugoj lišeni prosečnog osećanja čestitosti. Ferry je svoju teoriju nazivao "bio-sociološkom". Ona je obuhvatala tumačenje odnosa i uticaja prirodne i društvene sredine na kriminalitet pojedinaca. Ova teorija izložena je u delu "Kriminalna sociologija" i predstavlja jednu od prvih multifaktorskih teorija o devijaciji. Ferry je i sam kritikovao Lombrosova shvatanja ističući i uticaj socijalnih faktora na nastanak kriminala. Zahvaljujući ovim kritikama, Lombroso je svojoj klasifikaciji dodao još jedan tip kriminalaca, a to je slučajni kriminalac. Idejom o postojanju slučajnih kriminalaca Lombroso nije jedino usvojio uticaj i drugih faktora, već je modifikovao i svoje početno shvatanje. On je naime, smatrao da slučajni kriminalci nisu predodređeni za kriminal i da nemaju ključne karakteristike atavističke ličnosti, koje predstavljaju urođenu dispoziciju za kriminalitet. Lombroso je slučajne kriminalce podelio na tri podgrupe:
208
1. Pseudo-devijanti, koji nisu degenerici, niti perverzni i nemaju karakteristike devijantne ličnosti, ali čine određena krivična dela da bi odbranili svoju ličnost ili svoju čast. 2. Kriminaloidi, kod kojih postoje izvesne blage biološke razlike u odnosu na normalnu populaciju, ali koje se razlikuju i u odnosu na atavistički tip. Devijantne karakteristike su posledica dugog boravka u zatvoru ili nastaju pod uticajem društva, ako je društvo devijantno. 3. Kriminalci iz navike, koji nemaju organske anomalije karakteristične za atavistički tip. Devijantne karakteristike ovog podtipa kriminalca su posledica siromašnih uslova života, vaspitanja, niskog obrazovnog nivoa i druženja sa kriminalcima. Za pojavu slučajnog kriminalca primarni su društveni faktori koji određuju devijantno ponašanje, ali u osnovi Lo Lombroso je, dosledno svojim idejama, smatrao da većina kriminalaca predstavlja atavistički povratak na niže oblike života. Uz sve ozbiljne kritike ne sme se ipak zanemariti Lombrosov naučni doprinos razumevanju društvenih devijacija: 1. On je najpre, imao veliki uticaj na zasnivanje kriminologije uz pokušaj da se ta nauka i pristup devijacijama definiše sa određenih filozofskih i naučnih aspekata i uz primenu objektivnih naučno upotrebljavanih i proverenih metoda Lombroso se smatra ocem savremene kriminologije. 2. Ne sme se zapostaviti Lombrosov doprinos medicini i posebno utemeljenju i razvoju antropometrijskih istraživanja. 3. Može se takođe govoriti i o Lombrosovom doprinosu metodologiji istraživanja devijacija, posebno u odnosu na metode neposrednog posmatranja, uvodjenje merenja, primene statističkih metoda, kao i delimičnu upotrebu sistemskog istraživanja uporednih grupa, iako on nije u svojim proučavanjima koristio reprezentativne uporedne grupe, već je prvenstveno ispitivao višestruke povratnike. Lombroso je svoje zaključke izvodio posmatrajući i mereći karakteristike službeno i zvanično definisanih devijanata, kakvi su bili teži kriminalci. 4. Lombroso je imao veliki uticaj na shvatanje devijacija u svoje vreme, i bio je izuzetno prihvaćen i popularan ne samo u opštoj u naučnoj javnosti, jer su njegovi zaključci i stavovi posedovali koherentnost i bili potkrepljivani naučnim dokazima, koji su za to vreme bili relevantni. Još više je bio prihvaćen u opštoj javnosti, jer je ukazivanjem na bioantropološku prirodu devijacija i urodjeni atavistički karakter devijanata, eliminisao dejstvo nekih drugih činilaca, čime je omogućivao onima koji nisu devijanti i nemaju devijantne karakteristike da se distanciraju, osećaju sigurnim i superiornim u odnosu na devijante. Ideja o predodređenosti za kriminal pogodovala je nosiocima društvene moći, jer su time opravdavali svoju nezainteresovaniost za bedu i siromaštvo širokih slojeva, odakle su pretežno poticali devijanti. 5. Značajan je bio i uticaj Lombroso-vih stavova na društvenu praksu, odnosno na formalnu društvenu reakciju prema devijantima. U društvenoj reakciji prema devijantima zanemaruju se moralistički pristupi i zamenjuju sankcijama i merama bezbednosti na osnovu kriterijuma društvene opasnosti koju atavistički devijant predstavlja. Zbog toga se Lombrosova škola naziva i školom narodne odbrane, što je vezano za način odbrane od devijanata. Suštinu odnosa društva prema kriminalcima čini uvođenje mera bezbednosti, koje mogu imati preventivni karakter na osnovu mogućnosti identifikovanja urođenih
209
devijanta (na primer kastracija ili sterilizacija kojima se onemogućuje prenošenja devijantnih karakteristika na potomstvo) ili mere izdvajanja iz društva (proterivanje na pusta ostrva ili druga izolovana i zaštićena mesta), čime su zaštićeni normalni pripadnicia društva. Mere bezbednosti su kao sankcije i danas prisutne u najsavremenijim pravosudnim i kaznenim sistemima. Iako su Lombrosove teorije odbačene empirijskim metodama uz veoma temeljne kritike filozofskog, teorijskog i metodološkog osnova, ostao je njegov uticaj vezan za sisteme izvršenja sankcija. III 2. Teorije o nasleđivanju kriminalnih dispozicija Bioantropološkim teorijama pripadaju i neke druge teorije koje ističu značaj bioloških faktora Kao što postoje empirijska istraživanja, koja govore o značaju naslednih bioloških faktora. Među ovim istraživanjimau literaturi se posebno pominju studije kriminalnih blizanaca. Prva istraživanja o naslednim faktorima su vezana za istraživanje devijacija kod monozigotnih i bizigotnih blizanaca. U ovim istraživanjima se zapaža direktan uticaj Lombroza, jer ukoliko bi se dokazalo da kod blizanaca postoji sličnost u devijacijama, onda bi to istovremeno bio dokaz da nasledni faktori imaju uticaja na devijantno ponašanje. Prva ovakva studija pojavila se 1919. godine pod nazivom "Zločin kao sudbina". Ova studija pokazala je da kod tzv. monozigotnih blizanaca postoji veća sličnost u fizičkim i psihičkim karakteristikama i da postoji korelacija u devijantnom ponašanju kod 80% parova monozigota, dok je ona uočena samo kod 12% bizigotnih blizanaca. Najobimnija studija blizanaca potiče iz Danske i obuhvata svih 6 hiljada pari blizanaca rodjenih u ovoj zemlji između 1880. i 1910. godine. Ova istraživanja su pokazala da postoji izvesna korelacija i to 36% kod monozigota i 12% kod bizigota, što zapravo ne potvrđuje teoriju jer u skoro 70% slučajeva nema te korelacije. Drugi primer istraživanja uticaja naslednih faktora su studije kriminalnih porodica. Prva sistematska studija kriminalnih porodica odnosila se na porodicu Juke iz Njujorka, koja je do te mere bila patološka i uživala tako loš ugled, da je samo njihovo ime služilo kao pogrdna reč, kao sinonim za devijantnost. U toj porodici, čiji osnivač je i sam bio devijant istraživači su našli preko 140 kriminalaca, uključujući 7 ubica, 50 prostitutki itd. Na osnovu ovih podataka zaključeno je da postoji direktno dejstvo naslednih faktora na pojavu različitih devijacija. Drugi primer takvih studija je ispitivanje porodice Kalikak čiji je predak, vojnik u američkom građanskom ratu iz vanbračnog odnosa sa jednom mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka, od kojih je njih 400 bilo mentalno zaostalo, oko 50 polno nastranih i značajan broj prostitutki. Isti taj predak je iz braka sa jednom poštenom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio ni devijantan, ni mentalno zaostao. Iz toga je zaključeno da se dejstvo naslednih faktora javlja kao vrsta sudbine, kao dispozicija (Goddard, 1912). Ove tvrdnje su međutim, bile zasnovane na moralnim predrasudama, a ne na naučnim dokazima. One su zanemarivale jednostavnu činjenicu da su svi ti potomci iz obe porodice živeli u istim socijalnim uslovima, što važi i za blizance, i da je bilo veoma teško razdvojiti uticaj naslednih od dejstva društvenih faktora. Treba naglasiti da su svi ti potomci vaspitavani na isti način i u istim uslovima što može biti uzrok formiranja istih karakteristika ličnosti. Po pravilu su te porodice živele u vrlo nepovoljnim, siromašnim socijalnim uslovima. Bioantropološkim teorijama pripadaju i neke novije teorije o nasledjivanju koje pokušavaju da metodama biologije i medicine pokažu da postoje određene genetske
210
predispozicije, koje svaki čovek donosi na svet rođenjem, a koje podrazumevaju i određena psihološka i socijalna svojstva. Prenaglašavanje genetskih na račun socijalnih faktora vodi u fatalizam, po kome je sudbina ljudi određena od samog začeća. Ove teorije polaze od pretpostavke da izvesne genske promene u vidu predispozicija mogu imati uticaja na pojavu devijacija (naprimer aberacije hromozoma i sl.). Iako se zna da svaka osoba ima specifičnu gensku strukturu i da se javljaju aberacije hromozoma, kao i da se preko gena prenose određene osobine roditelja i drugih predaka, za sada nije dokazano da genetski faktori dominantno uzrokuju devijacije pojedinaca. Izvesno je da biološki činioci utiču na određene psihičke karakteristike čoveka, na poremećaje bioloških funkcija, na različite bolesti, na ponašanje čoveka, pa i na određene devijacije, ali duševna oboljenja, mentalni poremećaji i njihov uticaj na devijantnost ljudi nisu predmet interesovanja nauke o društvenim devijacijama, već samo ona koja su rezultat svesnog i voljnog izbora pojedinca i koja su primarno društveno uzrokovana. III 3. Psihološke teorije o devijacijama Psihiologija je po prirodi svog predmeta pokazivala interesovanje za devijantnost čoveka, tako da su u oklvru ove nauke takođe nastale različite teorije i shvatanja o devijacijama. Uprkos mnogim jednostranostima ove teorije su upotpunile saznanja o prirodi i uzrocima društvenih devijacija. U ovom smislu se izdvaja nekoliko karakterističnih psiholoških teorija, kojima je zajedničko to da devijacije objašnjavaju delovanjem psihiloških faktorima, odnosno da se neki od psiholoških faktora smatraju odlučujućim za nastanak devijacija. U osnovi se izdvajaju tri opšta tipa psiholoških teorija koje se odnose na devijacije: a) teorije koje tumače devijacije kao posledicu defekta psiholoških svojstava čoveka, b) teorije koje nastanak devijacija objašnjavaju poremećajem psihičkih procesa ili funkcija i c) teorije koje pojavu devijacija objašnjavaju celinom psiholoških karakteristika ličnosti. Za teoriju emocionalne nezrelosti je karakterističan stav da su devijacijama sklone one ličnosti koje su u svom sazrevanju ostale na relativno niskom nivou. U ovim ličnostima su primarno dominirajuće prisutni ekscentrične emocije i afekti, pa su usled toga one sklone različitim vidovima devijacija. Kao primeri takvih devijacija uzimaju se ubistva na mah, iz pasije ili linč, kod kojih se jake i nekontrolisane emocije (lične, rasne, verske, etničke) pojavljuju kao pokretač takvih devijantnih poriva usled emocionalne nezrelosti. Predstavnik ove teorije je američki psiholog Tomas Marshal, koji se posebno bavio problemom uticaja nervne labilnosti na pojavu agresija, pogotovo ubistva. Tačno je da kod nekih tipova devijacija emocionalna nestabilnost i nervna labilnost imaju uticaja, ali se ovo shvatanje ne može koristiti kao univerzalno objašnjenje nastanka svih devijacija. Teorije niske inteligencije takodje pripadaju teorijama koje polaze od defekta psiholoških svojstava čoveka. To su relativno rano nastale teorije u okviru bihejvioralne
211
škole između dva svetska rata i kao takve najviše su razvijene u Nemačkoj. U pokušaju da se objasne mehanizmi devijantno ponašanja pojedinaca, ove teorije polaze od niske inteligencije kao uzroka nastanka devijantnog ponašanja. Istraživanja uticaja niske inteligencije na devijantna ponašanja pojedinaca prvi je započeo nemački psiholog Volf, koji je oko 1926. godine objavio knjigu u kojoj iznosi ideju o predominaciji osoba sa niskom inteligencijom među devijantima. Američki psiholog Henry Goddard je 1912. godine na eksperimentalnom uzorku kriminalne populacije u državi Ohajo ispitivao zastupljenost ljudi sa niskom inteligencijom, primenom psiholoških tehnika, Rezultate ovog istraživanja, po kojima je 70% zločinaca bilo sa niskom inteligencijom, Goddard je objavio 1914. godine u svom delu "Slaboumnost". Suštinski zaključak ovog istraživanja bio je da su ljudi niske inteligencije (maloumnici) potencijalni kriminalci. Istovremeno, on je bio jedan od onih koji su ispitivali porodicu Kalikak i povezivao je čitav niz mentalnih poremećaja praćen niskom inteligencijom sa brojnim devijacijama koje su se javljale u toj porodici. Za ocenu dometa ove teorije neohodno je znati da se u to vreme nije raspolagalo adekvatnim testovima inteligencije i da se često zaključivalo unapred na osnovu prethodno određenih pretpostavki. Na drugoj strani, u ispitivanju inteligencije korišćene su neverbalne metode, a u to vreme je većina kriminalaca bila nepismena. Testovi inteligencije nisu bili standardizovani uz prisustvo sklonosti ka anegdotskom. Tako je, na primer, prilikom regrutovanja pred I svetski rat u Americi preko 60% vojnih obveznika oslobodjeno vojne službe zbog niske inteligencije, što ukazuje na slabosti instrumenta za merenje inteligencije. U međuvremenu se razvijaju posebni testovi inteligencije koji su pokazali da postoje određene razlike u inteligenciji između kriminalne i nedevijantne populacije. U tome je interesantan doprinos Gordon-a, koji je sredinom sedamdesetih godina XX veka analizirao veze između inteligencije i kriminala, ali i uticaj socijalnih faktora, pre svega siromaštva, na devijantno ponašanje (Gordon R, 1976). Ovaj autor je na osnovu istraživanja došao do zaključka da je inteligencija nasledjeno svojstvo ličnosti, ali da je značajna pretpostavka ponašanja socijalna funkcija inteligencije. Naime, inteligencija u određenim socijalnim okolnostima može maksimalno da se iskaže, a u drugim da bude sputana i nefunkcionalna (kvazi-zaostalost). Gordon je zaključio da postoji direktna veza između kriminala i inteligencije i da su ljudi sa niskom inteligencijom skloniji devijantnom ponašanju, jer su oni dominantniji među kriminalcima. On smatra da je inteligencija kao deo nasledstva odlučujući faktor, jer u suprotnom kad bi na devijantno ponašanje uticali socijalni faktori onda bi se kriminalitet javljao kod svih siromašnih. Gordon je na primeru Kineza i Jevreja pokazao da su među njima vrlo niske stope kriminaliteta, pa čak i kod onih koji su najsiromašniji i zaključio je da je presudna inteligencija i da socijalni faktori nemaju nikakvog uticaja. Međutim, ovaj autor je zanemario najmanje dve važne stvari: a) Između jevrejske i kineske populacije postoje značajne razlike a zajedničko im je postojanje jake socijalne kontrole, koja sprečava pripadnike ovih zajednica da vrše kriminalne radnje i b) Autor je imao u vidu samo kriminalitet kao devijaciju, ali ne i neke druge tipove devijacija koji su prisutnije kod pripadnika ispitivanih grupa (naprimer, neuroze). Naime, odlučujući uticaj na devijacije nema siromaštvo i bogatstvo, već određena obeležja kulture i civilizacije, kao i mehanizmi kontrole koji obezbeđuju da se ljudi ne ponašaju kriminalno, odnosno devijantno.
212
Među istraživačima odnosa inteligencije i devijacija zanimljivi su Hirschi i Hindling koji su krajem sedamdesetih godina ispitivali nivo inteligencije devijanata (Hirschi i Hindling, 1977). Oni su zaključili da postoji veza između delinkvencije i koeficijenta inteligencije, da između delinkventne i nedelinkventne populacije postoji razlika u nivoima inteligencije i da delinkventi u proseku imaju za 8 jedinica nižu inteligenciju. Ovi istraživači su utvrdili da postoje razlike u koeficijentu inteligencije među devijantima i da njihove intelektualne sposobnosti imaju veći uticaj na ponašanje nego njihova socijalna svojstva i situacija. Tako su između ostalog, utvrdili da nivo inteligencije ima veći uticaj na devijanatna ponašanja nego rasna ili slojna pripadnost: među crncima i belcima sa nižom inteligencijom ima podjednako više devijanata nego među siromašnima sa višom inteligencijom. Iz toga su zaključili da je niska inteligencija glavni uzročnik nastanka devijacija. U vezi sa ovim istraživanjima uvek se pored pouzdanosti testova inteligencije postavljalo pitanje njihove upotrebe i uzorka na kome su primenjivani. Tako je Voodward pokazala da su na neverbalnim testovima delinkventi bili uspešniji u odnosu na normalnu populaciju, za razliku od rezultata dobijenih primenom verbalnih testova na kojima su bili neuspešni (Woodward Mary, 1955). Time se pokazalo da inteligencija ima uticaja na delinkventno ponašanje, ali ne toliko koliko ova teorija tome pridaje značaj. Postoje brojna istraživanja koja dokazuju da nema velikih razlika u inteligenciji između devijantne i nedevijantne populacije, tako da se ne može prihvatiti opšti stav teorija o niskoj inteligenciji, Novija istraživanja radjena u Kambridge-u i kao i longitudinalna istraživanja devijantnih i nedevijantnih dečaka u istočnom Londonu, 1970-tih godina takođe su potvrdila neke ograničenosti teorije niske inteligencije. Testiranjem dece i mladih izmedju 8 i 25 godina došlo se do saznanja da postoje značajne razlike između delinkvenata i nedelinvekanata, ali da se kao faktor ne javlja samo niska inteligencija, nego i oskudno školovanje, opšti kulturni nivo, kao i siromaštvo porodice. Ovi podaci u izvesnom smislu modifikuju teoriju niske inteligencije time što tvrde da nasledni faktori nisu odlučujući za devinjantno ponašanje, već da je bitno postojanje sprege između naslednih faktora i siromaštva odnosno neadekvatnog i lošeg školovanja. Svaki čovek ima potrebu da se iskazuje na društveno prihvatljiv i uobičajen način, ukoliko mu je to nedostupno, onda se dokazuje u onim aktivnostima za koje mu nisu neophodna posebna znanja niti se mora pridržavati strogih društvenih pravila. Izvesno je da se inteligencija javlja kao jedan od faktora devijacija, ali pogrešno je zaključiti da je u pitanju samo niska inteligencija, jer kako onda objasniti kriminalitet "belog okovratnika" i intelektualnih slojeva. Kriminalitet “belog okovratnika” i ljudi sa visokom inteligencijom pokazuje da inteligencija ima uticaja, ali daleko od toga da nudi univerzalno objašnjenje za nastanak devijacija. Nažalost, teorija niske inteligencije i istraživanja zasnovana na ovim shvatanjima imala su snažan uticaj na izbor mera i odnos prema kriminalcima sa niskom inteligencijom i drugim devijantnim svojstvima. Tako su na primer, između 1911-1976. godine negde oko 65.000 osudjenih u Americi (SAD) sterilisani (sterilizacija je primenjivana kao mera bezbednosti), jer se smatralo da su nasledni faktori odlučujući za nastanak devijacija, pogotovo kod krvnih i seksualnih delikata. Teorije frustracije smatraju osujećenja potreba ili motiva (frustracije) odlučujućim psihološkim mehanizmom nastanka devijacija, što se posebno odnosi na agresije i autoagresije.
213
Prema ovim teorijama, na pojavu frustracija utiču posebno tri bitna faktora: 1. objektivni uslovi - situacije 2. socijalne prepreke - zabrane - tabui 3. prepreke u samoj ličnosti. Kao što postoje različiti mehanizmi prevazilaženja frustracija, tako se sreće mobilizirajuća ili sputavajuća frustracija, kao što postoje različiti mehanizmi odbrane ličnosti od frustracija (racionalizacija, povlačenje, zamena, regresija i sl.). U ovom slučaju devijacija predstavlja jedan od načina prevazilaženja frustracija, pa se tako ona javlja kao odlučujući razlog nastanka devijacija. Među prvim psiholozima koji su pokušali da nastanak devijacija objasne pojavom frustracija spominju se Dollard i grupa autora, koji je još 1939. godine istraživao odnose ove dve pojave (Dollard, Doob, Miller, Mowrer, Sears, 1939) . Oni su smatrali da se frustracije javljaju zbog sniženog praga tolerancije u odnosu na situaciju u kojoj se osoba nalazi (svako ima različiti prag tolerancije na frustraciju) Devijacije se objašnjavaju vrlo niskim pragom tolerancije na frustracije kod određenih ljudi, posebno kada je u pitanju tumačenje frustracionih agresija (ubistva). Frustracije su samo po sebi neprijatne i mogu imati uticaja na osećanja i ponašanja ljudi, ali devijantno ponašanje ne mora nužno biti rezultat razrešenja frustracija pošto postoje i drugi načini njihovog prevazilaženja. Frustracijama se ne mogu objasniti sve devijacije, pa čak ni sve frustracione agresije. Teorije imitacije spadaju u najstarija psihološka i socijalno-psihološka tumačenja devijacija. Tvorac ove teorije, Gabriel Tarde smatrao je da je odlučujući činilac pojave devijacija imitiranje devijanata, s tim što se imitacija odvija na principu koncentričnih talasa. Imitacija je najjači u centru nekog zbivanja, dok udaljavanjem od centra talas oponašanja slabi do te mere da imitirana pojava dobija sasvim drugačiji izgled. Imitacija je najjača u neposrednom dodiru sa devijantnom sredinom. Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike, jer se imitiranjem nekoga posle izvesnog vremena usvajaju njegovi obrasci ponašanja kao svoji. Drugi mehanizam koji obezbedjuje da imitacija devijantnog ponašanja dobije stabilni karakter jeste vežbanje. Upravo, sticanje navike i vežbanje doprinose stabilizaciji devijantnog ponašanja. Iz ove teorije su kasnije nastale i neke druge psihološke, ali i sociološke teorije. Prihvatanju ovih shvatanja pogoduju neke realene okolnosti. Tako na primer, na fenomenološkom nivou imitacija je sastavni deo života i kao takva posebno je prisutna kod mladih, koji se putem ovog psihološkog mehanizma identifikuju sa starijima, ali i sa vršnjacima. Uloga idola-negativnih heroja je takodje značajna za nastanak devijacija. Neka istraživanja su pokazala da postoji uticaj medija na devijantno ponašanje i to upravo putem imitacije negativnih heroja. Imitacija svakako utiče na devijantno ponašanje posebno mladih, ali se ne može smatrati odlučujućim faktorom pošto je kao psihološki i socijalni mehanizam prisutna kod svih maloletnika, pa ipak samo neki postaju devijanti. Teorije učenja polaze od uslovljenosti devijantnog odnosno nedevijantnog ponašanja preko mehanizama i načina učenja obrazaca ponašanja. Smatra se da se na isti način uči kako normalno tako devijantno ponašanje, s tim što postoje društveni mehanizmi koji utiču na tip učenja.
214
Prve teorije učenja potiču od teorije uslovljavanja, koju je razvio Pavlov. Prve teorije učenja u psihologiji razvijao je Jung (Jung, 1947). Poenta ove teorije je u tome da je devijantno odnosno nedevijantno ponašanje uslovljeno načinom učenja. Drugim rečima, odredjeni način učenja dovodi do uslovljenog devijantnog ili nedevijantnog ponašanje u zavisnosti od toga šta se, kako i koliko uči. Pritom je veoma je važna veza izmedju dva osnovna tipa odnosno, načina učenja: 1. učenje putem metoda stimulacije ili nagrađivanja i 2. metoda kažnjavanja. Zastupnici teorije učenja smatraju da je za nastanak i sprečavanje devijacija značajaniji drugi način učenja, jer uloga kažnjavanja u tome da spreči društveno nepoželjna ponašanja. Kažnjavanjem se uspostavlja prava veza izmedju želja i neugodnosti. Tako se naprimer, kažnjavanjem dete uči da kontroliše svoje želje i ponašanje, kao i da postoji granica do koje mere može da ostvari svoja htenja i potrebe. U polaznoj ideji ova teorija ima realnu sociopatološku osnovu, jer je tačno da postoji socijalizovan način zaštite od posledica devijacija, kao i da društvena reakcija na devinjantna ponašanja kroz sankcije i sam strah od sankcija podstiču na društveno prihvatljivo ponašanje. Neki autori medjutim, smatraju da je značajniji metod učenja putem nagrađivanja za dobro i društveno poželjno ponašanje. Tako je naprimer, Skkiner ispitivao uticaj mehanizma učenja pravilnog ili nepravilnog, odnosno, društveno neprihvatljivog ponašanja (Skkiner, 1938). On je smatrao da je nagradjivanje stimulativniji i efikasniji način učenja društveno prihvatljivih i poželjnih ponašanja nego kažnjavanje, jer se obrasci ponašanja interiorizuju i postaju sastavni deo ličnosti. Pri korišćenju mehanizma kažnjavanja postoji prisila i posle nekog vremena umesto da se uči traženi i željen način ponašanja, počinje da se uči kako da se izbegne prisila i kazna. Po ovom autoru, način učenja kroz kažnjavanje pre vodi devijaciji, jer ono usmerava pojedinca ka traganju za načinima izbegavanja kazne a ne ka dobrom ponašanju. Skkiner je takođe, došao do zaključka da model nagradjivanja koriste pripadnici srednje i više klase, a da model kažnjavanja koriste pripadnici nižih slojeva. Pritom je zaboravio da su odlučujuće norme i vrednosti američkog društva, koje ispitivao, upravo norme i vrednosti srednje a ne nikako klase siromašnih. U vezi sa ovom teorijom svakako je interesantno pitanje učenja na primerima idola ili devijantnog modela. Učenje na primeru idola dovodi do identifikacije i oponašanja konkretnih obrazaca ponašanja, pa tako može voditi i usvajanju devijantnih tipova ponašanja i stilova života. Takko je naprimer, Trasler izdvojio je dva karakteristična modela učenja ponašanja: 1. model zasnovan na ljubavi i razumevanju, koji vodi ka prihvatljivom ponašanju i 2. model baziran na kažnjavanju i osujećiuvanju, koji vodi ka neprihvatljivom devijantnom ponašanju (Trasler, 1962). Teorija neuspele socijalizacije ne polazi samo od učenja, kao faktora formiranja devijantne ličnosti, već ima u vidu ukupan proces razvoja ličnosti, odnosno socijalizaciju kao način usmeravanja njenog ukupnog intelektualnog, emocionalnog i socijalnog formiranjai.
215
Polazni stav ove teorije je da je neuspeo proces socijalizacije glavni uzrok nastanka devijacija. Engleski psiholog Eysenck, kao predstavnik ove teorije, polazi od ideje da razvoj ličnosti usmeravaju dve bitne grupe faktora: 1. nasledni i 2. faktori sredine, pre svega socijalno-psihološki i interakcijski (Eysenck, 1977). Kada je reč o naslednim faktorima, Eysenck, u skladu sa Jungovim idejama, izdvaja dva kvarakteristična nasledna modela ili dva tipa ličnosti: ekstravertni i intravertni. a) Ekstravertni tip ličnosti je okrenut spoljašnjem svetu i drugim ljudima i, po pravilu, je aktivniji i agresivniji, teži zadovoljenju svojih potreba, teže prihvata odredjene socijalne norme i obrasce ponašanja, nije pogodan uslovljavanju, prihvatanju i nametanju odredjenih obrazaca ponašanja. Zahvaljujući ovim karakteristikama, ekstravertne osobe su predoređene za devijacije pošto ih njihov dominantni psihološki tip čini sklonijim devijantnom reagovanju u odnosu na određene društvene zahteve. Eysenck je utvrdio da je ovaj ličnosti prisutniji među devijantima nego introvertni. b) Introvertni tip ličnosti je, pre svega, okrenut ka sebi, ka unutrašnjem svetu. Uslovljavanje i prihvatanje društvenih normi je lakše. On je prilagodljiviji društvenim standardima, ima stabilan nervni sistem, manje je sklon otporu i suprodstavljanju, zbog čega je manje sklon devijacijama. Pošto je Eysenck bio svestan slabosti i relativne jednostranosti ovih stavova, on je isticao i uticaj faktora sredine na razvoj ličnosti. Smatrao je da se to posebno odnosi na uticaj obrazovanja, uslova života i nekih drugih socioekonomskih i sociokulturnih karakteristika pojedinca na devijantno ponašanje. Teorija o psihopatijama, kao faktoru devijantnog ponašanja, ima veliki uticaj na praksu društvenoig reagovanja na takva ponašanja. Ovde je reč o jednoj rezidualnoj grupi osoba koje a se naziva još i sociopatama, moralnim imbecilima i slično (Jakovljević, 1971). Reč je o psihološkim stavovima o postojanju posebanog tipa ličnosti, koji ne pokazuje znake duševne bolesti ili psihijatrijskih poremećaja, ali se stalno poremećeno ponašaju. Kod ovih osoba neurološka slika je ispravna, ali ipak nešto nije u redu sa njihovim odnosom prema drugim ljudima (Williams, K., 1991). Najčešće pominjane karakteristike psihopata su: asocijalnost i antisocijalnost, agresivnost i visoka impulsivnost, odsustvo osećaja odgovornosti za sopstvene greške, slab ili nikakav osećaj krivice, nepostojanje empatijskog stava, tj., razumevanja za druge, nesposobnost da oforme trajne afektivne veze sa drugima i emotivna tupost. Postoje različite teorije o uzrocima psihopatija i a među najuticajnijim je socijalno-neurološka po kojoj su psihopatije posledica odredjenih neuroloških procesa i odnosa u detinjstvu. Na nastanak psihopatija posebno utiču tri kauzalna procesa: 1. ukoliko je dete u ranom detinjstvu bilo u potpunosti odbačeno i lišeno roditeljske ljubavi, 2. ukoliko je dete bilo samo delimično lišeno roditeljske ljubavi, ali je uz to pretrpelo i oštećenje mozga i 3. ukoliko je dete bilo samo delimično lišeno roditeljske ljubavi, ali je uz to bilo izloženo negativnim uticajima sredine. Smatra se takođe da je psihopatija jednim delom rezultat naslednih faktora, ali i da je proizvod izvitoperenih karaktera u porodici.
216
Psiloanalitička teorija ovde je predmet interesovanja samo kao jedan od psiholoških pristupa u tumačenju prirode i uzroka devijacija a ne kao, dijagnostički ili terapijski metod. Otac psihoanalize Sigmund Freud, definisao je ključne ideje ove teorije, dok su njegovi sledbenici modifikovali neke od njegovih stavova ne menjajući polazišta (Freud, 1935). Za razumevanje psihoanalitičke teorije veoma je bitno Freud-ovo shvatanje prirode čoveka. Njegova osnovna namera bila je da dodje do saznanja kako odredjena svojstva ličnosti u medjusobnom spletu utiču na ponašanje čoveka i njegove odnose sa drugim ljudima. Pri tome je nastojao da pronađe metode za ispitivanje psiholoških i drugih svojstava ličnosti. Freud smatra da postoje tri međusobno uslovljena segmenta svake ličnosti, a to su id (ono), ego (ja) i superego (nad-ja). Id je onaj nasledni deo ličnosti koji čovek donosi rođenjem i koji u najvećoj meri odražava njegove biološke osnove i funkcije. Id predstavlja onaj deo čovekove ličnosti koji ne može da se kontroliše. Id čine težnje, nagoni i porivi koji su evolucijom utemeljeni u čoveku i koji imaju za cilj da se uvek, u svakom momentu bez odlaganja zadovolje, bez obzira na postojanje prepreka. Čovek ne može svesno da utiče na ove nagone, jer oni pripadaju sferi nesvesnog, koja je van ljudske kontrole. Među nagonima, koji imaju biološku osnovu, poseban značaj imaju potrebe za hranom, pićem, toplinom, zaštitom, uključujući, naravno, i seksualne potrebe. Mnogi kasniji autori pogrešno shvataju id, kao i Freud-ovu podelu nagona, smatrajući da Freud id vezuje samo za seksualni nagon, što je uprošćavanje psihoanalitičkih shvatanja. U Freud-ovoj teoriji nagona izdvajaju se dve globalne grupe koje su elementi ida. Prvi element ida je Eros-nagon života, koji podrazumeva opštu vitalnu čovekovu energiju usmerenu prema očuvanju i unapređenju života. Drugi element ida je Tanatosnagon smrti. Ova dva nagona su u stalnom konfliktu i to je upravo onaj element unutrašnje dinamike čovekovog psihičkog života. Kada u tom konfliktu erosa i tanatosa preovlada tanatos, onda se ta premoć izražava na dva načina: kroz agresiju prema drugome ili kroz autoagresiju kao samoubilački nagon. Freud smatra da je ta biološka osnova čoveka izražena kroz id u suštini nepromenjiva. Medjutim, pod uticajem kritika, pre svega psihologa, a imajući u vidu i značaj procesa socijalizacije, Freud je dopustio postojanje mogućnosti kontrole ida. Tu kontrolu ida obezbedjuje Ego - svest o sebi, kao onaj deo ličnosti u kojem pojedinac kroz proces socijalizacije uči i prihvata određene obrasce ponašanja. Učenje se u velikoj meri ostvaruje putem uslovljavanja (dete saznaje kako da realizuje svoj cilj na društveno prihvatljiv način). Ego obezbeđuje kontrolu ida upravo preko mehanizma odnosa prijatnog i neprijatnog, odnosno preko pozitivnih ili negativnih iskustava vezanih za izvesne događaje. Sastavni deo ega je prihvatanje određenih društvenih normi ponašanja, pa tako norma postaje deo čovekovih potreba, kao što definiše načine na koji će se potrebe zadovoljavati. Treći deo ličnosti Superego nije ništa drugo do čovekova savest. To je onaj deo društvenih normi koji se uspostavlja procesom socijacije u interakciji sa drugim ljudima i to pod odlučujućom kontrolom superega. Posredstvom ega, koji predstavlja svest o sebi i okolini, čovek usvaja određene društvene norme i razvija mehanizme samokontrole, koji nastaju tako što pojedinac, prihvatajući određene norme ponašanja, počinje da ih interiorizuje odosno prihvata i doživljava kao svoje. Pojedinac razvija mehanizme kontrole, u meri u kojoj društvene norme usvaja kao svoje, s tim što postoji stalni konflikt između ida, odnosno potreba ličnosti koje teže da se momentalno
217
zadovolje i društvenih normi ponašanja, usled čega dolazi do delovanja super ega. Poseban mehanizam koji se javlja u tom sukobu je osećaj krivice koji je deo super ega. Potrebno je naglasiti da za funkcionisanje super ega nije neophodno prisustvo drugih osoba pošto norme imaju ulogu kontrole u čovekovoj savesti. Po Freud-u, suštinski razvoj ega i super ega završava se do 5. godine života. Na taj razvoj utiču roditelji i svi oni koji su bliski detetu i koji opredeljuju njegov kasniji razvoj, ponašanje i odnos prema društvenim normama. Za taj razvoj značajno je i razrešenje Edipovog kompleksa kod dečaka odnosno složenijeg kompleksa Elektre kod devojčica. Suština Edipovog kompleksa je u tome da se javlja negde oko 3. godine, kao posledica sazrevanja deteta i saznanja o različitosti i posebnosti roditelja suprotnog pola, odnosno majke. Ovde se majka pod uticajem ida javlja kao objekt želje, a istovremeno se drugi roditelj, odnosno otac doživljava kao onaj koji ometa zadovoljenje te želje. Iz ove kontradikcije nastaje poriv da se poseduje majka, a uništi otac. Razrešenje konflikta ide u pravcu detetovog saznanja da majka ne može biti predmet želja, da otac nije suparnik i da ne stoji na putu ostvarenja želje, što je znak da je dete usvojilo norme koje određuju ponašanje u društvenim zajednicama. Kod kompleksa Elektre otac se javlja kao objekat želje, a majka je suparnik, s tim što je razrešenje ovog kompleksa nešto složenije. Kod oba ova kompleksa je značajno da proces oslobađanja kompleksa ugrađuje ono što se zove osećaj krivice. Drugim rečima, oslobađanje kompleksa je vezano za razrešenje tenzija u vidu osećaja krivice i shvatanja da postoji nešto što je samo želja. Freud smatra da je daleko od toga da se super ego može shvatiti kao super konformizam, kao podvrgavanje egu. Nastanak neuroza, naprimer, Frojd tumači visoko razvijenim super egom koji stalno sputava ego i tako dovodi do neuroza. Društvene devijacije ili devijantno ponašanje pojedinca javlja se kao posledica slabog ega. Naime, pod pritiskom nekontrolisanog ida i slabog ega pojedinca, koji ne može da obezbedi kontrolu nagonskih htenja, potreba i želja, javljaju se društveno nepoželjni načini na koji se ti porivi zadovoljavaju. Društveno nepoželjni načini zadovoljavanja ida ne ispoljavaju se jedino u vidu seksualnih devijacijama, već to mogu biti devijacije ispoljene kao bilo koji tip odnosa prema sebi i drugima ljudima (agresije i autoagresije). Devijacije mogu nastati pod uticajem nekontrolisanog ida, ali, s druge strane, mogu biti posledice visoko razvijenog superega. Primer za to su neuroze prisutne kod presavesnih ličnosti, koje svaki svoj korak i ponašanje mere i prilagođavaju mišljenjima i očekivanjima drugih. sukobu između prejakog ida, slabog ega i prenaglašenog superega javljaju se različiti vidovi devijacija koje se ispoljavaju ne samo u kršenju društvenih normi već i u ugrožavanju duševnog zdravlja i razvoja. Uprkos brojnim slabostima Freud-ova shvatanja, koja su naišla na ozbiljne i brojne kritike, kao što ih prati privrženost i oduševljenje drugih, dala su doprinos objašnjenju i razumevanju devijacija. Reč je najpre o unošenju novog elementa u tumačenju devijacija i uvažavanje uticaja kompletne psihičke strukture ličnosti na nastanak i karakter devijacija. Bitno je takođe naglašavanje i uvažavanje uticaja i značaja onoga što je nesvesno u čovekovom ponašanju, što se ne može reći za prethodno pomenute psihološke teorije. Ne treba zanemariti ni Freud-ove empirijske i praktične doprinose imajući u vidu činjenicu da je on radi empirijskog dokazivanja svoje teorije uradio mnoga istraživanja.
218
Kada je reč o slabostima Freudovih shvatanja, osnovni nedostatak vezan je za ključne kategorije id, ego i superego, koje je nemoguće izdvojiti, posmatrati niti meriti, a nauka se ne može baviti onim pojavama koje se ne mogu objektivno i realno dokazati. Freud je koristio posredni put za dokazivanje postojanja ovih kategorija, kao što su na primer hipnoza, tumačenje omaški, analize snova i sl. No, to su sve tehnike koje ne počivaju na principima naučnih metoda i ne ispunjavaju uslove naučne validnosti, objektivnosti i preciznosti. Na drugoj strani, ova teorija ne podleže empirijskoj proveri, pa se njena tačnost ne može ni potvrditi, ni opovrgnuti. Iako se psihoanaliza ne može koristiti kao opšta teorija o društvenim devijacijama, ona je korisna jer skreće pažnju na nesvesne elemente u ličnosti čoveka, koji imaju svoj uticaj na nastanak i karakter devijacija, što naročito važi za neke njihove tipove.
III 4. Prve sociološke teorije U proučavanju socioloških teorija mora se poći od osnivača sociologije, a ujedno i socijalne patologije Auguste-a Comte-a (1798-1857) i Emile-a Durkheim-a (1858-1917). Prvu sociološku teoriju devijacija koja pripada klasičnim socijalno-patološkim teorijama dao je Emile Durkheim. Za razumevanje ove teorije bitno je znati filozofske i naučne korene Durkhem-ovog shvatanja devijacije odnosno filozofske i teorijske korene razumevanja prirode ljudskog društva. Kada se govori filozofskim korenima prve klasične socijalno-patološke teorije Comte-a i Durkheim-a onda se posebno izdvajaju: 1. Organicistička teorija društva ili organicizam, čiji je začetnik engleski matematičar i filozof Herbert Spenser. Ključna pretpostavka ove teorije je da ljudsko društvo ima puno analogije sa čovekovim ili bilo kojim živim organizmom. Ljudsko društvo je satkano tako da određene institucije vršeći svoju društvenu funkciju ostvaruju i omogućuju funkcionisanje i opstanak društva, slično ljudskom organizmu u kome zajedničko delovanje pojedinioh njegovih organa (delova) omogućuje opstanak celokupnog organizma. Ljudsko društvo se posmatra kao poseban super organizam, koji prolazi kroz određene evolutivne faze i stalno se usavršava u svom razvoju. 2. Pozitivistička metodologija, kao drugi važan filozofski koren, podrazumeva primenu metoda prirodnih nauka u izučavanju društvenih pojava, kao i uvažavanje opštih principa prirodnih nauka,kao što su princip objektivnosti, pouzdanosti i valjanosti. Nije slučajno što je Comte svoje glavno delo nazvao "Socijalna fizika" u kome on izdvaja dva segmenta: A) Socijalnu statiku, koja se bavi ispitivanjem morfologije odnosno, oblika društvenosti i B) Socijalnu dinamiku, koja izučava faze u razvoju ljudskog društva. Po Comte-u, ljudska civilizacija je prošla kroz tri faze u svom razvoju: a) Teološka faza u kojoj je dominirajući uticaj religijskih, crkvenih, verskih normi kao način usmeravanja ljudskog društva,
219
b) Metafizička-kritička faza u kojoj se preispituju religijske norme, vrednosti i stavovi i koja prethodi formiranju razvijenog savremenog društva i c) Pozitivna faza u koju tek ulazi civilizacija, s tim što se kao odlučujući činilac javlja razvoj ljudskog saznanja odnosno nauke. U ovim stavovima se vide izvesna ograničenja i uprošćavanja samog Comte-a. Za dalje razumevanje prirode i uzroka devijacija bitan je takođe Comte-ov stav da građansko društvo predstavlja vrhunsku fazu u razvoju civilizacije. On je bio uveren da je to savršeno društvo, kao rezultat evolucione selekcije, koje više ne treba radikalno menjati. Uloga je sociologije da obezbedi saznanja neophodna za obezbeđenje stabilnosti društva uz mogućnost kontrolisanih socijalnih reformi, čiji je cilj usavršavanje građanskog društva. Poznata je Comte-ova ideja "od reda ka progresu" i u skladu sa tim stav da se društvo može kretati ka progresu samo ukoliko u njemu vlada red. On, naime smatra da je normalno stanje društva upravo ravnoteža i stabilnost i da svako odstupanje od ravnoteže predstavlja patološku pojavu pošto se time ometa prirodno progresivno kretanje društva. Znači, Comte-ova osnovna ideja je bila prirodni progres društva kroz poredak, red i reformu i upravo zbog toga je bio zainteresovan za utvrđivanje mehanizama stabilnosti društva, kao i za pronalaženje načina na koji će se očuvati društvena ravnoteža u razvojnim evolutivnim fazama u kojima dolazi do promena. Za ocenu svih ovih ideja veoma bitno je uvažavanje vremena u kome su one nastajale. Začetnik većine klasičnih socioloških i socio-patoloških teorija je filozof i sociolog, Emile Durkheim (1858-1917). On je istovremeno začetnik onoga što se u sociologiji kasnije razvijalo kao funkcionalizam. Durkheim je daleko od toga da ljudsko društvo posmatra analogno ljudskom organizmu, on se udaljava od organicističke ideje o prirodi ljudskog društva, ali ostaje na nekim ključnim pozicijama Kont-a. Reč je, pored ostalog, o: 1. stavu o evolutivnom karakteru promena i postepenom unapredjivanja i poboljšanja ljudskog društva i 2. ideji o prirodnom progresu društva kroz poredak, red i reformu koja je vezana za ideju istraživanja mehanizama, koji omogućuju ne samo nastajanje nego i razvoj ljudskog društva, uz istovremeno obezbeđivanje njegove stabilnosti. Durkheim je posebno bio zainteresovan da ispituje mehanizme očuvanja i stabilnosti ljudskog društva. Za razumevanje Durkheim-ovih ideja o društvenim devijacijama neophodno je poznavati tri bitne stvari u njegovim shvatanjima: a) razumevanje same prirode ljudskog društva, b) razlikovanje normalnih od patološih društvenih pojava i c) shvatanje anomije. Kada je reč o prirodi ljudskog društva, Durkhiem pokušava da da odgovor na pitanje: "Kako nastaje i kako opstaje ljudsko društvo?" On kritikuje nominalistička shvatanja, koja društvo posmatraju prosto kao zbir pojedinaca (na primer shvatanje Gabriel-a Tarde-a). Durkhem smatra da je društvo superiorno u odnosu na pojedinca, a ono što obezbeđuje tu superiornost je postojanje posebnog supstrata, a to je kolektivna svest.
220
Kolektivnu svest čine kolektivne predstave, norme i vrednosti koje nastaju tokom evolucije ljudskog društva i koje imaju svoju posebnu egzistenciju obezbeđujući: stabilnost društva i povinovanje pojedinca interesima i zahtevima ljudskog društva U tumačenju odnosa izmedju čoveka i društva Durkheim ostaje zarobljenik instinktivističke teorije i smatra da se čovek rađa kao samoživo biće, da je po prirodi sebičan i orjentisan prema svojim ličnim interesima i da teži zadovoljenju svojih potreba po svaku cenu, a da je društvena kolektivna svest taj mehanizam koji obezbeđuje da se čovek ponaša kao socijalizovana životinja. Durkheim ističe da postoje elementi društvene svesti koji naročito usmeravaju ponašanje čoveka, a to su običaji, religija, moral i pravo, jer su kolektivna mišljenja, ideje, osećanja i pravila ponašanja sintetizovani u moralu, običajima, pravu i religiji koji obavezuju sve pojedince na određene načine ponašanja i delovanja. Kolektivna svest nije prosto zbir individualnih svesti, ona je superiorna u odnosu na individualnu svest i utiče na ponašanje koje je društveno poželjno. Superiornost kolektivne svesti nad pojedincem proizlazi: iz posebnosti i opštosti kolektivne svesti i iz prinude, koja stoji iza kolektivne svesti. Naime, društvo ima određene mehanizme koji teraju pojedince da se ponašaju prema zahtevima kolektivne svesti i upravo u tom njenom prinudnom karakteru leži suština prilagođavanja pojedinaca društvenimn zahtevima. Kolektivna svest je kategorija koja se menja i razvija, pa se tako razlikuju i mehanizmi kontrole, superiorizacije kolektivne svesti. U delu "Elementarni oblici religijskog života" Durkheim objašnjava da su mehanizmi kontrole u primitivnom društvu religijske norme koje usmeravaju ponašanje ljudi i iz kojih izviru različite vrste zabrana (tabui) koje teraju pojedinca da se ponaša na društveno prihvaćen i poželjan način, s tim što postoje i nagrade za pozitivna ponašanja. Medjutim, savremeno društvo pridaje mnogo veći značaj nekim drugim mehanizmima kontrole, a to su moral i pravo iza kojih stoje institucionalizovane sankcije. Kolektivnu svest uvek prate određeni društveni ciljevi, jer ona služi obezbeđivanju ostvarivanja tih ciljeva. Čovekova pohlepa se može obuzdati samo ukoliko se pojedinac podvrgne društvu i njegovim moralnim zakonima. Kada je reč o razlikovanju normalnih od patoloških društvenih pojava, treba istaći Durkheim-ov pokušaj da, za razliku od moralističkih i drugih dominirajućih shvatanja njegovog vremena, definiše objektivne, naučne kriterijume za razlikovanje normalnih i zdravih od patoloških i bolesnih društvenih činjenica (pojava). Te kriterijume Durkheim je definisao u knjizi "Pravila sociološke metode". On insistira na tome da su društvene činjenice objektivne, da imaju svojstvo stvari i da se mogu identifikovati primenom objektivnih metoda prirodnih nauka. Objektivno merilo normalnosti Durkheim je našao u onome što je tipičnoprosečno za dati tip društva i za neku njegovu razvojnu fazu. Normalne, poželjne društvene činjenice odnosno pojave su one koje su tipične, uobičajene, prosečne i najučestalije u datom tipu društva i u određenoj vremenskoj dimenziji. Takve pojave uvek imaju neku konkretnu društvenu funkciju. Ovde se vidi da Durkheim nije mogao pobeći od organicizma i evolucionizma, jer je po njemu normalno sve ono što je uobičajeno i prosečno, što je istrpelo “probe“ vremena. On smatra da su društveno korisne samo one društvene pojave koje obezbeđuju opstanak i stabilnost društva i koje su pokazale svoju društvenu opravdanost. Tipične i prosečne pojave nastaju procesom društvenog odabiranja i opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju društvene potrebe ili obavljaju društvene funkcije. Te pojave obezbeđuju postojanje i delovanje celine ljudskog društva.
221
S druge strane, one pojave koje su atipične, koje odudaraju i odstupaju od proseka, koje nisu uobičajene predstavljaju patološke, bolesne društvene pojave i, po pravilu, predstavljaju regresiju u odnosu na dostignuti stupanj razvoja ljudskog društva. Medjutim, pozitivne (normalne) i bolesne (negativne) društvene činjenice su promenljive i relativne kategorije, koje važe samo za dati tip društva i u nekoj određenoj razvojnoj fazi. U skladu s tim, Durkheim smatra da nije moguće definisati neki opšti, univerzalni kriterijum normalnosti društvenih pojava. Iz ovog razloga on u definisanju normalnih pojava uvodi još dva kriterijuma (pored kriterijuma prosečnog): a) konkretni tip društva (na primer gradjanskom društvu ne odgovaraju pojave koje su karakteristične za patrijarhalni model društva, kao što agrarna ili gradanska društva imaju potpuno drugačiji sistem kolektivnih predstava, normi, ideala) i b) uvođenje vremenske dimenzijea vezane za vrednovanje nekih pojava prema dostignutoj fazi evolucije i razvoja društva. Primer za uvažavanje ovog drugog dopunskog kriterijuma je činjenica da u procesu nastajanja modernog industrijskog društva, tradicionalni odnosi u porodici mogu biti uobičajeni, ali oni ipak predstavljaju ostatke starog, prevaziđenog tipa društva. Reč je samo o prividu normalnosti, koji se javlja u prelaznim fazama razvoja ljudskog društva. Imajući u vidu evoluciju i konkretne tipove ljudskog društva, Durkheim naglašava razliku u kohezivnosti i mehanizmima koji obezbeđuju stabilnost društva. Tako se na prvobitnom stupnju razvoja ljudskog društva javlja mehanička solidarnost kao faktor njegove stabilnosti, a podelom rada i raslojavanjem društva nastaje organska solidarnost (u oba slučaja mehanizam stabilnosti društva je saradnja meću ljudima). Pod uticajem ozbiljnih kritika Durkheim u delu "Društvena podela rada" ugrađuje još jednu dodatnu mogućnost razlikovanja normalnih od patoloških društvenih činjenica. To je kriterijum vezan za optimalnost i racionalnost određenih društvenih pojava u određenoj fazi društvenog razvoja. Drugim rečima, uzima se u obzir u kojoj meri su neke pojave funkcionalne za određena društva i u konkretnoj fazi njihovog razvoja. Zahvaljujući uvažavanju ovog merila normalnosti događa se da je kriterij prosečnosti neadekvatan u prelaznim fazama razvoja ljudskog društva. Naprimer, patijarhalni model vrednosti i ponašanja može biti uobičajen i široko rasprostranjen u građanskom društvu, ali on ne odgovara optimalnim mogućnostima te faze društvenog razvoja. Durkheim-ovo shvatanje anomije najbolje ilustruje njegova shvatanja uzroka devijantnog ponašanja pojedinaca. Anomija je reč grčkog porekla i bukvalno znači bezakonje. Ovaj termin korišćen je još u XVI veku u Engleskoj kao sinonim za uslove koji dovode do nereda i sveopšte zavisnosti. Ovim pojmom se označavalo stanje siromaštva, beznađa i neizvesnosti. Anomija je bila sinonim za nepovoljno stanje širokog sloja ljudi u feudalnom društvu. Durkheim je imajući u vidu evolutivni razvoj ljudskog društva došao do saznanja da se kolektivna svest nekad ne razvija dovoljno brzo, da ne prati društvene promene, što znači da društvena podela rada ide ispred razvoja kolektivne svesti. Upravo zbog toga javlja se anomija kao stanje društva u kome nedostaje reglementacija, odnosno skup pravila i normi o ljudskom ponašanju. U određenim fazama društvenog razvoja javlja se praznina u regulatorskim mehanizmima ljudskog ponašanja, tj., stanje nepostojanja društvenih pravila i normi ponašanja. Pod pojmom anomije Durkheim podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinca.
222
Do anomije dolazi tako što u nekoj novoj fazi razvoja društva kolektivna svest ne uspeva da definiše pravila i norme ponašanja (obrasce ponašanja) usled čega nastaje vakum u usmeravanju ponašanja pojedinaca. Drugim rečima, u anomijskoj situaciji pojednici nemaju čvrste okvire orijentacije za društveno prihvatljivo ponašanje. U novim okolnostima oni ne poseduju pouzdane oslonce, usled čega slabi društvena kontrola i dolazi do kršenja normi. Pokazatelji takvog stanja anomije su prinudna podela rada, bankrotstvo, ekonomske krize i sukobi radnika sa kapitalistima i sl. Stanje anomije se, pored ostalog, karakteriše sveopštim neprijateljstvom i sukobima. Do anomije dolazi posebno u kriznim periodima ili u uslovima brzih i naglih društvenih promena bez obzira da li to vodi promeni na bolje ili na gore. Kao tipičan primer delovanja mehanizma anomijskog stanja na ponašanje pojedinaca navodi se anomijsko samoubistvo. Kao što je nared rečenoi ovaj tip samoubistva javlja se podjednako u fazama naglog bogaćenja ili osiromašenja pojedinca u kada dolazi do nemogućnosti konrtole neobuzdanih potreba. Durkheim se empirijskim ispitivanjem samoubistva pokazao da broj samoubistava raste u stanjima anomije. Anomija je ona društvena faza - stanje koje predstavlja prelazak iz jednog u drugi tip društva i u kome prestaju da važe prethodne društvene vrednosti, norme i obrasci ponašanja. Pošto nema novih "uputa" koji ih zamenjuju dolazi do raskoraka između normativnog i realnog. Nemajući dovoljno oslonca za sopstveno delanje u društvu i u skladu sa sopstvenim potrebama pojedinci pribegavaju sredstvima koja se smatraju društveno nepoželjnim u važećem sistemu vrednosti. Iako je anomijsko samoubistvo individualni akt ono je uzrokovano društvenim činjenicama. Drugi primer, koji ilustruje Durkheim-ova teorijska shvatanja o patološkom u društvu, jeste njegovo shvatanje prirode i funkcija kirminala. U svojim konkretnim analizama, Durkheim je zauzeo stav da je kriminal normalna društvena pojava pošto je uobičajena, tipična i široko rasprostranjena u svim tipovima i fazama razvoja društva, pa prema tome nuikako nije patološka. Kriminal, po Durkheim-u, spada u pozitivne društvene činjenice i zbog svoje društvene funkcije. Kriminalna ponašanja predstavljaju napad na kolektivnu svest (društvene norme, vrednosti i shvatanja) i izazivaju društvenu reakciju osude, čime se povratno jača moć kolektivnih vrednosti i morala.
III 5. Čikaška škola humane ekologije Početkom XX veka, u Americi se javila jedna nova sociologija, koja je predstavljala neposredan odgovor na dotle neviđen tempo društvenog razvoja, a naročito industrijalizacije i urbanizacije. Ona je nastala kao potreba za objašnjenjem socijalnih problema američkog društva. Posebnno su u tome značajni rezultati i istraživanja tzv. čikaške sociološke škole humane ekologije, čiji je osnivač Robert Ezra Park. Park je veći deo života proveo kao novinar, istražujući socijalne probleme grada i učestvujući u novinskim kampanjama za njihovo rešavanje. On je grad video ne samo kao skup zgrada na određenoj geografskoj lokaciji, već kao živu ekološku sredinu ili kao vrstu socijalnog organizma, gde su ljudi i institucije tako usko spojeni, da u međusobnoj interakciji deluju kao celina. Pripadnici ove škole nisu zanemarili značaj prethodnih teorija kao što su poznavali istraživanja moralnih statističara, koji su prave preteče ove škole, zatim istraživanja Darvina, Spensera i drugih evolucionista, kao i shvatanja Comte-a i Durkheim-a. Pored toga, na pristupi shvatanja sociologa čikaške škole značajan je i
223
uticaj interakcionizma George Herbert Mead-a. Medjutim, američka empirijska istraživanja su se razlikovala od evropskih istraživanja upravo po svojoj neposrednosti. Ta istraživanja se manje zasnivaju na suvim statistikama, a vrše na neposrednom, etnografskom posmatranju ljudi i ljudskih odnosa u gradu i kompleksnim terenskim istraživanjima. Čikaška škola imala je svoje korene i u odseku za sociologiju čikaškog univerziteta i bila je najuticajnija 20-tih i 30-tih godina ovog veka. Već 1912. godine Park je sačinio program socioloških istraživanja i za laboratoriju je izabrao grad Čikago, koji je početkom XX veka predstavljao pravu “džunglu na asfaltu”. Čikago je od grada sa deset hiljada stanovnika od 1860. godine do 1910. godine porastao u veliki grad sa preko dva miliona stanovnika što se posebno duguje dolasku imigranata, većinom iz Evrope. Procesi industrijalizacije i urbanizacije u Čikagu su poprimali neslućene razmere, stalno privlačući nove talase emigranata iz Evrope. Iz tog razloga grad je postao plodonosno mesto za sociološki rad i čikaška škola je izučavala svaki aspekt njegovog života. Sve informacije zabeležene do sitnih detalja korišćene su za testiranje i formulisanje socioloških teorija. Najmanje četiri koncepcije o nastanku devijacija su bilo posredno ili neposredno vezane za čikašku školu humane ekologije: 1. ekološka teorija, 2. teorija diferencijalnih asocijacija, 3. teorija kulturnog sukoba i 4. teorija socijalne dezorganizacije. Za razumevanje ključnih ideja predstavnika čikaške škole važno je saznanje da su oni bili opčinjeni ogromnim, živim i dinamičkim organizmom kakav je bio grad Čikago. Svi oni su mahom došli u Čikagu iz manjih i srednjih, mirnih gradova, sa ustaljenim načinom života i sa snažnim mehanizmima socijalne kontrole u vidu tradicije, običaja i navika. Delovanje takvih mehanizama socijalne kontrole i uticaj primarnih ljudskih zajednica na ponašanje pojedinaca u velikom gradu izuzetno slabe. Istovremeno, veliki grad je izrodio različite probleme socijalne vrste, tako da su predstavnici čikaške škole veliku pažnju posvetili ispitivanju beskućništva, maloletničkog prestupništva, profesionnalnog kriminala, gangova, života i ponašanja stanovnika slamova u su živeli najsiromašniji i marginalizovani delovi društva itd. Robert Ezra Park je bio opčinjen funkcionisanjem grada i posmatrao ga je kao jedan veliki socijalni supraorganizam u kome podela uloga između različitih društvnih institucija, s jedne strane, i postojanje temeljnih elemenata organizacije, sa druge, omogućuje njegovo normalno funkcionisanje toga. U ovim stavovima prepoznaje se uticaj Spenserovog evolucionizma i organicizma. Predstavnici čikaške škola su svoja istraživanja primarno usmerili ka ispitivanju i objašnjenju odnosa izmedju fizičke i socijalne sredine i njihovom uzajamnom uticaju na ponašanje ljudi u velikom gradu. Naime, ljudi u velikom gradu se nalaze u stalnoj utakmici, u težnji da dođu do skučenih i ograničenih društvenih dobara, kojih nema dovoljno za sve. Stanovnici velikog grada su u stalnoj kompetenciji oko zauzimanja prostora, koji je u gradu limitiran. Kada je reč o društvenim devijacijama, pripadnici čikaške škole prenose interesovanje sa pojedinca na društvo. Oni ne govore o pojedincu, nego o negativnim posledicama socijalnih promena i uticaju socijalne sredine na negativno ponašanje. Oni smatraju da su duštveni faktori odlučujući uzroci nastanka društvenih devijacija i da devijacije proizlaze iz neadekvatnog funkcionisanja grada.
224
Čikaški sociolozi nisu proučavali razvoj grada kao pravolinijski, evolucijski proces, već su smatrali da se u njegovom razvoju smenjuju faze stabilnosti i ravnoteža, na jednoj, i poremećaja normalno uspostavljanja društvenih odnosa i funkcionisanja društvenih institucija, na drugoj strani. Upravo u tim fazama postojanja neravnoteže javlja se niz devijacija i socijalnih problema, koji su posledica društvenih promena. Za razliku od Comte-a i Durkheim-a, sociolozi čikaške škole su do svojih teorijskih objašnjenja društvenih devijacija došli induktivnim putem, odnosno istraživanjem konkretnih socijalnih problema u velikom gradu.. Ekološka teorija ili ekološko-interakcionistička, kako je neki autori nazivaju, objašnjavala je društvene procese i odnose analogijama sa prirodnom sredinom. Čikaški ekolozi su stavili sebi u zadatak da ispitaju uticaj prostora i položaja ljudi u prostoru na ljudsko ponašanje i društvene ustanove. Zato nije preterano reći da se ekološka teorija bavi odnosom između fizičke i društvene strukture grada. Za čikaške sociologe grad je bio mnogo više od fizičkog mehanizma ili veštačke tvorevine. Grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sačinjavaju, on je delo prirode, a naročito ljudske prirode. Ekološkim objašnjenjima društvenih odnosa dominira biološka terminologija preuzeta iz Darvinove teorije evolucije. Pored Darvina, čikaška sociologija se koristila i istraživanjima Emile-a Durkheim-a. Posebno su prihvatili njegovu tvrdnju da porast stanovništva dovodi do povećane diferencijacije, raznovrsnosti, konkurencije i do bezličnih ljudskih odnosa. Čikaški sociolozi su se koristili i ranijim ekološkim istraživanjima moralnih statističara, kao i interakcionističkom socijalnom psihologijom George-a Herberta Mead-a. U osnovi ekološke teorije leži pretpostavka o neprestanoj borbi za egzistenciju, jer kao i u prirodi, tako je i u gradu osnovni društveni proces je konkurencija za ograničena dobra, a u toj konkurenciji uspevaju i opstaju samo najsposobniji. Proizvod stalne borbe za opstanak pojedinaca i vrsta je svojevrsna biološka ravnoteža kao stanje u okviru koga se vrše neprekidna prilagođavanja svih učesnika uslovima borbe. Upravo to stanje biološke ravnoteže je normalno stanje društva. Empirijska istraživanja čikaške škole bila su mnogobrojna i raznovrsna, a u okviru njih je posebna pažnja poklonjena nekim karakterističnim temama i metodološkim pristupima u izučavanjuj devijacija: 1. istraživanja koja su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima, pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu, 2. analize u kojima su korišćene etnografske metode i čiji predmet su bile grupa maloletnih delinkvenata, skitnica i raznih "devijatnih" ustanova i 3. istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o nastanku, prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. Jedan od predstavnika ekološke teorije Ernest Burdgess je, polazeći od prethodno pomenutih ideja, utvrdio da postoje funkcionalne, socio-profesionalne i prostorne celine u gradu koje imaju neka svoja specifična obeležja. On je analizirajući socio-kulturne, profesionalne i prostorne karakteristike podelio grad Čikago u pet zona, imajući u vidu njihove uloge u funkcionisanju grada. On je grad video kao organizam koji se uvećava iz centra u serijama koncentričnih krugova koji čine: 1. Središna oblast grada, označena kao centralna zona ili petlja, predstavlja jezgro iz koga se grad razvijao. U toj oblasti su koncentrisane sve bazične institucije grada. To je poslovna oblast sa glavnim bankama, velikim robnim kućama, skupim
225
prodavnicama, kao i kulturnim institucijama. U ovoj zoni su, po pravilu, koncentrisane i vodeće administrativne i upravne institucije. To je takođe oblast u kojoj živi malo ljudi. 2. Sa aspekta devijacija posebno je značajna tranzitna zona naslonjena na gradski centar, koja je na početku razvoja grada bila rezidenciona zona pripadnika viših klasa. Međutim, zbog manipulacije zemljištom i zemljišnom rentom, zajedno sa razvojem grada i pod pritiskom emigranata ova zona postaje najgušće naseljen, a ujedno i najstariji deo grada u koji su doseljavani siromašni slojevi, koji su većinom bili novi emigranti. 3. Treća zona predstavljala je zonu stanovanja radničkih porodica. Mnogi od stanovnika ove zone su poticali iz tranzitne zone, jer su uspeli da napreduju i da dođu do boljih stambenih prostorija. Ova zona je bila mesto gde su završavali uspešniji emigranti, i gde su postojale određene industrijske i proizvodne institucije. 4. Četvrta zona je mešavina industrijsko proizvodne zone i zone stanovanja s tim što se te zone nalaze na suprotnim stranama. U ovoj zoni se javlja jedan deo slamova. 5. Peta zona je periferna i ujedno zona stanovanja dobrostojećih pripadnika više srednje klase i više klase. Očigledno je da prikazana prostorno-socijalna organizacija odgovara stanju Čikaga između dva rata i nikako ne može da važi kao opšta šema za sve velike gradove. Posebno je teško govoriti o koncentričnim gradskim zonama. Međutim, ovi Bardžesovi stavovi interesantni su zbog toga što su predstavljali osnovu za dalja istraživanje čikaških sociologa. Sa aspekta ekološke teorije značajna su istraživanja Clifford-a Shaw-a i Henry-a McKay-a koja se odnose na distribuciju devijantnih pojava u Čikago. Oslanjajući se na tipologiju gradskog prostora, koju su u svojim istraživanjima usvajali skoro svi čikaški sociolozi, ovi istraživači su odlučili da ispitaju učestalost devijacija u svakoj od pet koncentričnih zona grada, odnosno ispita prostornu i socijalnu distribuciju određenih devijacija i to pre svega bežanje iz škole, maloletničko prestupništvo i kriminalitet odraslih. Ta prva studija nazvana je "Prostorni raspored bežanja iz škole, maloletničke delinkvencije i kriminaliteta odraslih u urbanoj sredini", i objavljena 1929. godine. Druga studija je objavljena 1942. godine i odnosila se samo na maloletničko prestupništvo pod nazivom . "Maloletnička delinkvencija i urbana sredina". Analiza zvaničnih statističkih podataka dovela je do saznanja da postoji izuzetno nejednaka distribucija svih ovih devijacija u odnosu na gradske zone. Ovi autori su utvrdili da se učestalost ispitivanih devijacija smanjivala sa udaljavanjem od centralne zone. Koristeći metod stopa kao indikator raširenosti ovih devijacija Shaw i McKay su utvrdili da je najviša stopa, odnosno najveća koncentracija ovih pojava u tzv. tranzitnoj zoni, oko poslovnog centra grada. To samo po sebi nije ništa neobično. Zahvaljujući špekulacijama sa cenama zemljišta, stambene zgrade u ovoj zoni su zapuštene, a kirije niske, što privlači najsiromašnije grupe. To je zona koju karakteriše visoka mobilnost stanovnika, siromaštvo, loši uslovi stanovanja i veliki procenat imigranata. Sem toga, Shaw je, istražujući distribuciju devijantnih pojava u okviru tranzitne zone ustanovio da postoje područja, manje geografske celine u kojima su stope devijacija posebno visoke. Najvažniji rezultat ovih istraživanja bilo je otkriće da se u nekim područjima visoke stope devijacije permanentno zadržavaju u periodu po trideset godina i više, bez obzira na etnički i rasni sastav stanovništva. Stope devijacija, naročito maloletničke delinkvencije, ostajale su permanentno visoke uprkos promenama sastava stanovništva i
226
dolascima imigrantskih grupa različite rasne, nacionalne i verske pripadnosti. Značaj ovog otkrića bio je, između ostalog, u tome što je ono ubedljivo osporilo tumačenja koja su delinkvenciju vezivala za posebna svojstva određenih rasnih ili etničkih grupa. Shaw je ova područja nazvao "delinkventna područja", a njihovo postojanje je objašnjavao pomoću koncepta socijalne dezorganizacije. Pod ovim konceptom, on je podrazumevao slabljenje društvene kontrole u okviru lokalne zajednice, do koga dolazi usled opadanja uticaja tradicionalnih vrednosti i mešanja kultura raznovrsnih imigrantskih grupa. Shaw je takođe došao do zaključka da se delinkventne vrednosti i modeli ponašanja usvajaju i uče kao i sve druge vrednosti i da se prenose s pojedinca na pojedinca i s grupe na grupu. Tako svaka novonaseljena grupa nailazi na već gotove modele ponašanja i vrednosti uspostavljenih u delinkventnim područjima. Prihvatanjem ovih vrednosti svaka nova imigraciona grupa nastavlja delinkventnu tradiciju područja. Shaw i McKay objašnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletničkog prestupništva u tranzitnoj zoni, upravo, postojanjem specifične podkulture odnosno permanentnim postojanjem takvog sistema vrednosti koji odobrava devijacije. Potkultura je poseban podsistem kulturnih vrednosti, normi, stavova i ideja koje se jednim delom razlikuju od osnovne, bazične kulture. Pripadnici potkulture odbacuju neke vrednosti dominirajuće kulture (ne sve) ili čak prihvataju ključne vrednosti bazične kulture, ali ih tumače na svoj način i ponašaju se u skladu sa takvim razumevanjem osnovnih vrednosti. Na primer, većina maloletnih prestupnika prihvata bazične vrednosti američke kulture, da budu bogati i uspešni, ali to ostvaruju na nelegalan način.. Shaw i McKay su objašnjavali postojanost visokih stopa devijacija postojanjem devijantne potkulture, koja prihvata većinu vrednosti američkog društva, ali ih tumači ili realizuje na drugi način. Naime, svaka nova imigrantska grupa naseljava se upravo u tranzitnoj zoni zbog toga što u njoj najniže kirije, donoseći sa sobom sistem vrednosti koji je nefunkcionalan u novom društvu zbog čega ulazi u proces navikavanja na nove vrednosti i to učeći od onih koji već žive u tranzitnoj zoni. Međutim, stanovnicima tranzitne zone je nedostupna većina legalnih sredstava za ostvarivanje dominirajućih vrednosti, usled čega oni do tih vrednosti dolaze devijantnim ponašanjem koristeći nelegalna sredstava. Oni zapravo na specifičan način interpretiraju i usvajaju vrednosti dominirajuće kulture i tako stvaraju poseban sistem vrednosti, normi i obrazaca ponašanja, koji postaje dominantan u tranzitnoj zoni u formi potkulture. U ovoj zoni se upostavljaju specifični obrasci i stil života, način odevanja i govora, koji se prenose na nove imigrantske grupe, koje usled nefunkcionalnosti sopstvenog sistema vrednosti u Americi, kao i relativno niske sposobnosti, niskog obrazovnog nivoa i nepoznavanja jezika ne mogu da ostvare društvenu promociju na legalan način zbog čega lako prihvataju ponuđeni sistem vrednosti i nove obrasce ponašanja devijantnog područja. Prema koncepciji o postojanju specifične devijantne potkulture, devijacija je skup vrednosti i načina ponašanja, koji se uče putem interakcije u okviru grupe. Devijanti, a naročito maloletni delinkventi slede uzore prihvaćene u delinkventnim potkulturama i služe se nelegitimnim sredstvima koja u tim potkulturama tradicionalno postoje. Ideja Shaw i McKay o učenju devijantnog ponašanje u kontaktu sa devijantnom potkulturomuticala je na teoriju diferencijalnih asocijalicija i teoriju potkultura. Teorija diferencijanih asocijacija prevodi se i kao teorija raznovrsnih kontakata ili drugačijeg udruživanja. Tvorac ove teorije je američki sociolog Edwin Sutherland, jedan od pripadnika čikaške škole humane ekologije (Sutherland, 1947). On
227
je najpre, uneo jednu interesantnu metodološku novinu, korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata. Njegovo klasično delo "Profesionalni lopov" objavljeno prvi put 1937. godine nastalo je upotrebom autobiografskog, odnosno biografskog metoda (Sutherland, 1937). U ovom radu Sutherland je prvi put izneo gledišta da kriminalci postepeno stiču znanje, veštinu i motivaciju za kriminalno ponašanje. Do ovih i ostalih teorijskih stavova on je došao izučavanjem životne i profesionalne karijere profesionalnog lopova. Na bazi tog istraživanja, Sutherland je definisao ključne principe teorije diferencijalnih asocijacija, koju je objavio dve godine kasnije. Osnovna postavka ove teorije jeste da pojedinac uči kriminalno ponašanje na isti način kao što uči da se ponaša u skladu sa zakonom. Prema tome, kriminalno ponašanje se najbolje može objasniti društvenim učenjem. Ključni principi teorije diferencijane asocijacije izraženi su kroz sledeće stavove: 1. Bazično, polazno stanovište ove teorije je da se kriminalno-devijantno ponašanje uči. 2. Devijantno ponašanje se uči u interakciji sa drugim osobama kroz proces komunikacije, koja je pretežno verbalna, ali uključuje i komunikaciju gestovima. 3. Glavni deo učenja devijantnog ponašanja odvija se u okviru primarnih grupa, što znači da indirektna sredstva komuniciranja, kao što su film, radio i štampa, imaju relativno nevažnu ulogu u genezi devijantnog ponašanja. Treba znati da se pod primarnim grupama ne podrazumeva samo porodica, familija, već i susedstvo (uticaj Herberta Mida) i gang (vršnjačka grupa koja može imati veliki uticaj na prihvatanje određenih vrednosti i ideja-maloletnička družina), jer pojedinac uči od onih sa kojima ima najučestalije neposredne kontakte. 4. Učenje devijantnog ponašanja obuhvata učenje metoda, načina i tehnika vršenja kriminala (veoma jednostavnih ili veoma složenih svejedno), specifičnih motiva, poriva, racionalizacija i stavova, kao i učenje različitog načina odbrane i posebnog načina međusobnog komuniciranja. 5. Način ispoljavanja motiva i poriva se uči i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili definicije koje osuđuju kršenje normi. U nekim društvenim sredinama pojedinac je okružen ljudima koji odobravaju kršenje zakona, u drugim osobama koje smatraju da zakonske norme treba poštovati. U američkom društvu, prema Sutherlandu, ovi suprotni stavovi su skoro uvek prisutni, tako da postoji kulturni sukob u odnosu prema zakonskim normama. Ovo je odlučujući postulat koji nastanak devijantnog ponašanja objašnjava postojanjem pozitivnih definicija u odnosu na devijacije, odnosno postojanjem stavova koji odobravaju devijantno ponašanje. (na primer "svi danas kradu"). 6. Pojedinac postaje devijant zato što prima više definicija koje odobravaju devijantno ponašanje, a manje definicija koje ga osuđuju, i tako se stimuliše devijantno ponašanje. Osoba postaje devijant jer je u kontaktu sa devijantnim obrascima ponašanja, a istovremeno je izolovana od nedevijantnih obrazaca. (dominiraju stavovi koji odobravaju devijantno ponašanje). Ovaj postulat još detaljnije objašnjava mehanizam nastanka devijacije jer ističe postojanje viška pozitivnih definicija o devijacijama nad negativnim definicijama. Upravo to je središni princip teorije diferencijalnih asocijacija, odnosno različitih kontakata. Ovde je važno napomenuti da kontakt sa devijantnim obrascima ne znači nužno i druženje sa devijantima. Učenje devijantnog ponašanja moguće je i posredstvom ljudi koji nisu devijanti, ali izražavaju vrednosti i stavove koji odobravaju devijantno ponašanje. (definicije koje odobravaju kršenje zakonskih normi).
228
7. Kontakti s izvorima definicija koje odobravaju ili koje osuđuju kršenje normi (tj. drugačiji kontakti) razlikuju se po učestalosti, trajanju, značaju, prirotetu i intenzitetu. Učestalost, trajanje, intenzitet i prisustvo pozitivnih definicija o devijantnom ponašanju utiče na prihvatanje takvog ponašanja. Na primer ako postoji intenzivan stav odobravanja devijantnog ponašanja, veća je mogućnost da se pojedinac ponaša na devijantan način. 8. Proces učenja devijantnog ponašanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog učenja. To znači da se devijantno ponašanje uči po istim principima kao i normalno učenje, ali je razlika u sadržaju onoga što se uči. 9. Iako je devijantno ponašanje izraz opštih potreba i vrednosti, ono se ne može objašnjavati tim potrebama i vrednostima, pošto je i nedevijantno ponašanje izraz tih istih potreba i vrednosti. Na primer lopovi kradu da bi došli do novca, ali isto tako i pošteni radnici rade da bi dobili novac. Te opšte potrebe i vrednosti ne objašnjavaju ono što razlikuje devijantno od nedevijantnog ponašanja (Sutherland, 1947). Uprkos mnogim jednostranostima i ograničenostima teorijskih shvatanja sociologa Čikaške škole njihov doprinos izučavanju društvenih devijacija oglkeda s, pored ostalog u sledećim činjenicama: 1. Empirijski doprinos ekološke teorije i teorije diferencijalnih asocijacija je nesumnjiv i ogleda se u izvanrednim opisima i prikazima, pre svega, maloletničkog prestupništva i profesionalnog kriminaliteta u velikom brzo rastućem gradu. 2. Metodološki doprinos ogleda se u činjenici da su pripadnici čikaške škole prvi put primenili kompleksna terenska istraživanja i posebno metoda neposrednog posmatranja sa učestvovanjem. Metodološkom arsenalu za ispitivanje devijacija Shaw i McKay su dodali statističke metode, a Sutherland biografsku i autobiografsku metodu. 3. Oni su u potpunosti odbacili pojam individualne patologije i za njih su devijanti zdravi pojedinci, a društveni uzroci su ti koji su odlučujući u nastanku devijacija. Kada je reč o nedostacima i slabostima onda se može reći da: 1. Ključni nedostatak ekološke teorije izvršava se kroz uprošćivanje uzroka devijantnog ponašanje, jer ona ne ulazi u suštinske protivrečnosti američkog društva. Ova teorija zanemaruje dejstvo socio-ekonomskih faktora i nema objašnjenja za one pripadnike tranzitne zone koji se ne ponašaju u skladu sa sistemom vrednosti devijantne potkulture. 2. Obe ove teorije zahvatile su samo jedan deo devijacija, a to je onaj vidljivi, pojavni aspekt, kao što su nekritički polazili od pretpostavke o postojanju opšte saglasnosti oko važećih društvenih normi. Prenaglašavanjem socio-kulturnih faktora zanemarili su kako dejstvo drugih društvenih i još više faktora ličnosti u izboru devijantnih obrazaca ponašanja iprilagođavanja na novu društvenu sredinu i njene vrednosti. Teorija kulturnih sukoba počeno je teorijski vezana za nemačku školu formalne sociologije preko ideje o sukobu kao tipu društvenih odnosa i sastavnim delom svakodnevnog života. Baveći se problemima integracije sve brojnijih i novijih generacija imigranata, čikaški sociolozi su zaključili da kulturni stil, vrednosti i verovanja utiču na njihovo ponašanje u novoj sredini. Thomas je među prvima tvrdio da postoje različite norme i vrednosti koje upravljaju svakodnevnim životom, a menjaju se
229
od situacije do situacije. Definisanje situacije pomaže pojedincu da se lakše snalazi u odnosima i prilagodi svoje ponašanje. Ukoliko u nekoj novoj situaciji čovek ne nalazi odgovore u sistemu vrednosti, verovanja ili iskustava iz sredine koja sobom nosi, onda se javlja mogućnost sukoba sa normama i vrednostima, pogotovo u nekoj novoj socijalnoj sredini, čiji stil života počiva na drugačijim vrednostima i normama. Louis Wirth, sa svoje strane, polazi od postojanja pravila (norme ponašanja), koja se razlikuju od jedne do druge kulture. U svakoj kulturi, obično, se uspostavljaju dva sistema vrednosti: kulturni i potkulturni. Prvi definišu univerzalne obrasce ponašanja i definišu one koji se smatraju nedopustivim i sankcionišu se. Potkulturni sistem upravlja ponašanjem unutar delova društvene strukture, odnosno posebnim podsistema vrednosti, koji se običnu razlikuju od dominantne kulture. Pripadnici potkulturnih skupina ili grupa su u riziku da se sukobe sa vrednostima i normama kulture i da na sebe privuku društvene reakcije i sankcije (Wirth, 1931). Kulturni sukob je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprodstavljanja različitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Pravi tvorac teorije sukoba je američki sociolog skandinavskog porekla Thorsten Sellin, koji je poznavao istraživanja i stavove čikaške škole. On je teoriju kulturnog sukoba formulisao 1938. godine u delu "Kulturni sukob i kriminalitet". Sellin polazi od realne činjenice dolaska velikog broja imigranata sa različitim idejama, navikama, ciljevima i uopšte sa različitom kulturom. Sellin smatra da se kulturni sukob javlja kao posledica suprodstavljanja normativnih sistema različitih etničkih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalazi pod uticajem dveju različitih kultura. Do kulturnog sukoba dolazi, zapravo, kada se na specifičnu životnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili više različitih pravila ponašanja. Na jednu istu socijalnu situaciju može da reaguje na različite načine. Norme ponašanja jedne grupe, kojoj pojedinac pripada, mogu nalagati jedan odgovor na situaciju, dok norme neke druge grupe mogu nuditi sasvim suprotan odgovor. Teorija kulturnog sukoba polazi od bitno drugačijeg shvatanja kulture u odnosu na pozitivističke ideje koja zagovaraju postojanje univerzalnog sistema vrednosti u nekom globalnom društvu. Sellin i drugi predstvanici teorije kulturnih sukoba polaze od pluralizma kultura i sistema društvenih vrednosti i od činjenioce da različite kulture na drugačije načine definišu poželjne obrasce ponašanja. Kulturni sukob je neizbežan kada norme jednog kulturnog ili potkulturnog područja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponašanja. Kulturni sukob podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na određenoj teritoriji. Po Sellin-u postoje tri najčešća načina sukobljavanja kultura, odnosno dodirivanja normi iz različitih kultura (Sellin, 1938). 1. Do sukoba različitih kultura, odnosno dodirivanja i mešanja dveju različitih kultura dolazi na graničnim područjima. Obično su u pitanju granična područja između dveju država, odnosno pojasevi u kojima stanovnici upoznaju jezik, običaje i naravi svojih suseda. Naravno, to ne moraju biti državne granice, nego mogu biti i granice između različitih etničkih celina u okviru jedinstvene državne teritorije. 2. Kulturne norme se mešaju u procesu kolonizacije i uopšte prilikom promena državnih granica (osvajanjem, aneksijom ili na drugi način). 3. Treći način sukoba različitih kultura su ekonomske migracije koje su najšire doprinele stvaranju teorije kulturnog sukoba. Ekonomske migracije podrazumevaju procese kretanja stanovništva prema razvijenim zemljama. Po pravilu, u ekonomske migracije ne idu kulturno najrazvijeniji i najbogatiji slojevi već oni koji imaju najnepovoljnije uslove života i tragaju za svojom boljom perspektivom. Dolaskom
230
imigranata sa kulturom i obrascima ponašanja koji se razlikuju od starosedelačke, domaće kulture, dolazi do kulturnog sukoba.. Osnovne postavke teorije kulturnih sukoba izražene su kroz sledeće stavove: 1. Kulturni sukob ne dovodi automatski do devijacija, odnosno on ne mora sam po sebi dovesti do devijantnog ponašanja. Sama činjenica pojave kulturnog sukoba nije dovoljan uslov za pojavu devijacija, ali, po pravilu, stvara prostor za njihovo nastajanje. Ljudima koji dolaze iz drugačije kulture nedostaju iskustva kako da se ponašaju u novoj suprodstavljenoj kulturi i socijalnoj situaciji. Znači, sukob normi ne mora neminovno da dovede do devijantnog ponašanja, ali postoji velik rizik ukoliko suprotstavljene norme ekstremno različite. 2. Da li će doći do devijantnog ponašanja u novoj kulturnoj situaciji u velikoj meri zavisi od organizovanosti, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajedici. U slučaju da se radi o organizovanoj i dobro integrisanoj imigrantskoj zajednici ne mora doći do devijacija usled kulturnog sukoba. Za tu integrisanost zajednice veoma je važno pitanje mehanizama kontrole, jer postoje neke etničke zajednice koje imaju jake mehanizme kontrole koji ne dozvoljavaju kršenje normi i devijantno ponašanje. Na primer, u Sellin-ovo vreme kineske i jevrejske imigrantske zajednice su bile veoma dobro integrisane zajednice, sa jakim mehanizmima kontrole svakog pojedinca, što je onemogućavalo prisutnost devijantnog ponašanja u ovim zajednicama. 3. Na pojavu devijantnog ponašanja u znatnoj meri utiče i odnos lokalnog stanovništva i lokalnih institucija prema imigrantima, odnosno utiče stav organa društvene kontrole i javnog mnenja prema došljacima. Sellin govori o dva tipa kulturnih sukoba: o primarnom, kada se društvene norme primene na osobe koje su odrasle u drugopj kulturi i o sekundarnom sukobu, kada pripadnici neke uže kulturne grupe, živeći unutar neke šire kulture, stvaraju vrednosti koje su sa ovom u suprotnosti. Pri oceni doprinosa i ograničenja teorije kulturnih sukoba trebalo bi imati u vidu neke od sledećih saznanja: 1. Ova teorija je bila u modi sve do 50-tih godina XX veka, zahvaljujući dobrim opisima kulturnih sukoba i njihovog uticaja na devijantno ponašanje imigrantskih grupa u Americi. 2. Ova teorija poćiva na dobrim empirijskim materijalima, koji su odražavali realnu situaciju mnogih imigrantskih grupa, pa se njeno teorijsko dokazivanje nije ni očekivalo. Zbog svega ovoga, ono što deluje kao prednost pretvara se u osnovnu manu i ograničenje, pošto nedostatak kompletnog teorijskog utemeljenja ne daje odgovor na pitanje zbog čega se neke imigrantske grupe u istoj kulturnoj zajednici ne ponašaju devijantno a neke grupe to čine. U osnovi, kvalitetni opisi kulturnih konflikata i devijacija koje iz njih izviru predstavljaju veću vrednost nego pokušaj teorijskog objašnjenja devijacija, tim više, što ova teorija ne objašnjava postojanje devijacija u kulturnim i socijalnim sredinama koje su homogene i domorodačke. Teorije socijalne dezorganizacije pripadaju delom savremenim sociološkim teorijama o društvenim devijacijama. Ipak, pošto su prve teorije vezane za klasične škole i shvatanja, prirodnije je da se ovde prikažu. Socijalna dezorganizacija kao pojam najčešće ima dva smisla i označava:
231
1. proces koji dovodi do javljanja individualnih dezorganizacija, dakle smatra se uzročnikom devijacija, i 2. nepoželjno stanje, koje samo po sebi predstavlja društveni problem i koje je, samim tim, devijantno. Teorije socijalne dezorganizacije bile su u modi 30-tih godina XX veka i imale su nekliko varijanti. U osnovi ovim teorijama je zajedničko to što počivaju na polaznim postulatima funkcionalističke teorije i na organicističkom shvatanju društva. One polaze od najopštijeg stava o postojanju zajedničkih opštih vrednosti, koje obezbeđuje funkcionisanje i opstanak društva i o funkcionalnoj povezanosti devijacija i delatnosti različitih društvenih institucija. Autori ovih teorija takođe su isticali značaj procesa socijalizacije putem koga se prenose i prihvataju društvene normi, kao i mehanizama socijalne kontrole, koji obezbeđuju da se pojjedinci ponašaju na društveno poželjan i prihvatljiv način. Ideja dezorganizacija izvire iz saznanja da dobro funkcionisanje društva počiva na dobroj organizaciji i da razvoj društva prati smena procesa organizacije i dezorgranizacije. U konceptualnom smislu moguće je identifikovati najmanje dva ključna koncepta socijalne dezorganizacije: 1. Dezorganizacija kao mogući uzrok devijacija. Autori ove koncepcije socijalne dezorganizacije su dva amerikanca poljskog porekla, inače čikaški sociolozi, William Thomas i Florian Znaniecki (Thomas i Znaniecki. Početne ideje ove koncepcije nalaze se već kod ranih čikaških istraživanja i u samoj ekološkoj teoriji. Thomas i Znaniecki polaze od stava da je društvena dezorganizacija takvo stanje koje dovodi do pojave devijacija odnosno stanje koje izaziva devijantno ponašanje pojedinaca. Njihovo kapitalno delo, objavljeno 1927. godine pod nazivom "Poljski seljak u Evropi i Americi", nastalo je na osnovu ispitivanja ličnih istorija i pisama, vrednosti i stavova poljskih doseljenika i njihovih porodica u Americi. Na osnovu ovih izvora i istraživanja ovi autori su utvrdili da se institucionalni sistem i organizacija američkog društva bitno razlikuju od institucionalnog sistema i organizacije evropskog, poljskog društva, pa zahvaljujući tome dolazi do nesnalaženja poljskih imigranata u tom novom sistemu. U imigrantskoj sredini počinje da slabi uticaj tradicionalnih obrazaca ponašanja i socijalne kontrole, a ubrzo dolazi i do raspada tradicionalnih institucija, čiji je zadatak da obezbeđuju socijalnu kontrolu što posebno važi za porodicu, susedstvo i druge tradicionalne zajednice. Dolaskom u novu kulturnu sredinu slabe socijalne, porodične i druge veze, kao i uticaj crkve, a sem toga, imigranti zbog neznanja jezika izvesno vreme ostaju izvan obrazovnog sistema, što sve skupa dovodi do prilagođavanja novoj sredini kroz različite vidove devijantnog ponašanja. Tomas i Znaniecki su socijalne probleme i devijantna ponašanja imigranata objašnjavaju uglavnom neuspehom porodice da zadrži ranija pravila ponašanja i dalje kontroliše svoje članove u novoj situaciji. Ova dvojica sociologa definisali su socijalnu dezorganizaciju kao slabljenje uticaja postojećih društvenih pravila na ponašanje pojedinih članova grupe. Glavni uzroci slabljenja tog uticaja su protivrečnosti između stavova i društvenih vrednosti. Naime, socijalna dezorganizacija se javlja kada se individualni stavovi (subjektivni elementi društvene stvarnosti, odnosno tendencija da se deluje na određeni način) menjaju tako da dolaze u suprotnost sa društvenim vrednostima (objektivni elementi društvene stvarnosti, koji se pojedincu prikazuju kao dati). Pošto su društvena pravila u
232
skladu sa društvenim vrednostima, njihov uticaj na pojedinca, čiji su stavovi izmenjeni, postaje sve slabiji, što se odražava kroz porast tendencije da se reaguje na devijantan način. Različiti oblici devijantnog ponašanja su pokazatelj društvene dezorganizacije. Ukoliko je veći broj ljudi koji krši društvene norme i ako je veći broj prekršenih pravila, onda je i stepen dezorganizacije veći. Ovako shvaćena socijalna dezorganizacija je jedan permanentan društveni proces. Po mišljenju ove dvojice autora, društvo nije ništa drugo nego dinamička ravnoteža procesa dezorganizacije i reorganizacije odnosno rekonstrukcije. Naime, dezorganizacija određenih institucija i pojedinih ljudskih zajednica, po pravilu, dovodi do devijacija, tako što se neki društveni ciljevi ne mogu realizovati na društveno poželjan način, već jedino u vidu devijacija. Međutim, retki su slučajevi kada proces dezorganizacije napreduje tako daleko da dovode do potpunog raspada društvene grupe i globalnog društva. Procesi rekonstrukcije ponovo uspostavljaju sklad između vrednosti i stavova i to putem promene sistema društvenih vrednosti. Na taj način se društvenim pravilima ponovo vraćaju snaga i efikasnost i uspostavlja se nova organizacija društvenog sistema vrednosti. Na osnovu ovih stavova mogu se izvući sledeći zaključci: a) Dezorganizacija nije negativna činjenica. b) Ona je sastavni deo procesa kretanja i razvoja ljudskog društva. c) Tokom razvoja društva smenjuju se procesi organizacije i dezorganizacije, tako što se uvek ide ka razvijenijem obliku društva. d) Devijacije su posledica izgradnje i razgradnje društva, odnosno posledica socijalnih dezorganizacija. Nasuprot društvenoj dezorganizaciji, Tomas i Znaniecki govore i o individualnoj dezorganizaciji, koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj lični život organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje osnovne interese i ciljeve. Individualna dezorganizacija se ispoljava kroz nesposobnost pojedinca da ostvari svoje osnovne ciljeve i interese. Između individualne i društvene dezorganizacije nema apsolutno nikakve društvene veze, što znači da se slučajevi individualne dezorganizacije mogu javljati i u odsustvu društvene, isto kao što socijalna dezorganizacija može postojati a do ne dovede do individualnih dezorganizacija. 2. Dezorganizacija kao devijantno društveno stanje, predstavlja drugi vid teorija odruštvenih dezorganizacija. Predstavnici ove koncepcije socijalne dezorganizacije su Mabel Elliott i Francis Merrill, koji su svoje prve ideje objavili 1934. godine u delu "Socijalna dezorganizacija". Po njima, socijalna dezorganizacija predstavlja: a) Narušavanje ravnoteže društvenih snaga. b) Propadanje određenih socijalnih struktura, i to primarno struktura grupe, društvenih institucija i zajednice, a može se govoriti i o propadanju strukture globalnog društva c) Raspad socijalnih struktura neminovno dovodi do slabljenja mehanizama socijalne kontrole, usled čega se mnogi pojedinci ponašaju devijantno (stare navike i oblici društvene kontrole prestaju da funnkcionišu efikasno).
233
Za razliku od Tomas-a i Znaniecki-og, ovi autori su smatrali da su društvene dezorganizacije negativna društvena pojava, da su deo cene društvenih promena, prateći ćinilac progresa društva i civilizacije, neminovna posledica razvoja društva, ali u negativnom smislu, tako da dezorganizacija predstavlja negativnu posledicu prirodnog i normalnog društvenog razvoja Ovi autori su smatrali da društvena dezorganizacija može da se ispolji na tri različita nivoa, koja su isprepletena i koji imaju međusobni uticaj: a) Individualna dezorganizacija se ispoljava kao neadekvatno funkcionisanje pojedinca u odnosu na ciljeve i funkcije društva. b) Dezorganizacija na nivou grupe, nastaje kada ona neadekvatno ostvaruje svoje ciljeve i ne vrši društvene funkcije (naprimer, dezorganizacija braka i porodice). c) Socijalna dezorganizacija, odnosno dezorganizacija na nivou društvenih institucija i globalnog društva. Dugrotrajna dezorganizacija dovodi do strukturalnog raspada društvenih institucija, pa i globalnog društva. Početkom šezdesetih godina XX veka, ovi autori su došli do izmenjene i nove koncepcije po kojoj je socijalna dezorganizacija proces kojim se odnosi između članova grupe rastvaraju ili prekidaju (Elliott i Merrill, 1961). Grupa nije ništa drugo nego skup društvneih odnosa između članova, a socijalna dezorganizacija bukvalno proces raspadanja grupe. Znači, u skladu sa ovom koncepcijom, socijalna dezorganizacija je jedno nepoželjno stanje odnosno, stanje neadekvatno i neefikasnog funkcionisanja društvenih grupa, institucija ili globalnog društva u celini (Špadijer-Džinić, 1988). Nedostaci ovih teorija leže, pre svega, u njihovoj teorijskoj osnovi odnosno u njihovom funkcionalističkom teorijskom polazištu. Predstvanici ovih teorija dobro i temeljno opisuju određena društvena stanja zajednica i institucija, ali ne objašnjavaju uzroke koji dovode do dezorganizacija. Ideja vezana za smenjivanje procesa organizacije i dezorganizacije nije dovoljna za objašnjenje nastanka devijacije, jer je reč o apstrakcija koja ni empirijski nije dokazana. Ovi autori su težili da pojmom dezorganizacije obuhvate celinu drštvenih devijacija odnosno, da ovom teorijom objasne sve aspekte društvenih devijacija.
234
Glava četvrta SAVREMENE TEORIJE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA IV 1. Funkcionalističke teorije Funkcionalistička teorija društva ili teorija poretka nastavlja se na ideje Comte-a i Durkheim-a i iz te tradicije preuzima: a) dobar deo organicističke vizije društva, b) postavku o zajedničkim vrednostima kao osnovu integracije društvenog sistema i c) ideju o socijalizaciji kao osnovnom sredstvu društvene kontrole kojim se individualna delovanja usklađuju sa očekivanjma društvenog sistema. U okviru funkcionalističke teorije društva izdvajaju se tri koncepcije o devijacijama. a) Teorija o funkcionalnosti i disfunkcionalnosti devijacija, Talcott-a Parsons-a i Kingsley Davis-a, koji polaze od definisanog društvenog sistema i devijaciju posmatraju imajući u vidu uloge koje ona ima u održavanju, odnosno razaranju društvenog poretka. Devijantno ponašanje može biti funkcionalno ako doprinosi stabilnosti društvenog poretka ili disfunkcionalno ako ugrožava i ruši stabilnost društvenog sistema. b) Teorija anomije, čiji je predstavnik Robert K. Merton, koji napušta formalnu analizu društvenog sistema i održavanja poretka i u prvi plan stavlja unutrašnje protivrečnosti sistema oličene u pojavi anomije, koja predstavlja ključ za objašnjenje devijacija i c) Teorije potkulture, čiji predstvanici su Albert Cohen, Richard Kloward, Lojd Ohlin i Walter Miller, koji polaze od alternativnih kultura, potkultura koje se stvaraju u pojedinim društvenim grupama različitog društvenog položaja, etničkog porekla, rase ili starosti. Teorije o funkcionalnosti i disfunkcionalnosti devijacija nastale su u okviru opšte funkcionalističke teorije društva. Tipičan predstavnik ovih teorija je američki sociolog Talcott Parsons, koji je ključne ideje o funkcionalnom karakteru društvenih devijacija izneo u delu "Društveni Sistem" (Parsons, 1951). Parsons-a ne interesuju devijantno ponašanje, kao konkretan ljudski i društveni problem, niti društveni odnosi, krize i sukobi, koji podstiču društvene devijacije i još manje, praktična strana rešavanja društvenih problema. Ovaj sociolog, ima za cilj da utvrdi uslove održavanja društvenog sistema, polazeći od krajnje apstraktnog i formalnog određenja ovog pojma. Za Parsons-a i za funkcionaliste uopšte, osnovno svojstvo društvenog sistema je njegova institucionalizovana, normativno uređena društvena struktura. Upravo zato je interesovanje ovog sociologa okrenuto održavanju organizacije društva, odnosno društvenog poretka. Za funkcionaliste, društveni sistem je celina koja se spontano odražava u stanju ravnoteže odnosno ekvilibrijuma, s tendencijom da sama odražava svoje granice. Slično delovanju organizma, delovi društvenog sistema se nalaze u stanju stroge međuzavisnosti i vrše određene funkcije za održavanje sistema kao celine, s tim što viši nivoi kontrolišu niže. Skup zajedničkih vrednosti i normi kondenzovanih u dominantnoj kulturi društva (kolektivna svest, po Durkheim-u) predstavlja najviši nivo društvene strukture, koji obezbeđuje integraciju društvenog sistema, čini. Vrednosti i norme određenog
235
društvenog sistema se internalizuju pomoću mehanizama socijalizacije i postaju deo same ličnosti i njene motivacione strukture. Tako se pojedinac ponaša prema očekivanjima normativne kulture doprinoseći istovremeno odražavanju ravnotežnog stanja sistema. Ovi stavovi znače da se praktično gubi samostalnost i osobenost pojedinca (čoveka) kao posebnog totaliteta. Naime, funkcionalnosti zanemaruju činjenicu da je čovek sposoban da se, razvijanjem sopstvenih potreba i ciljeva, suprotstavi datoj organizaciji drštva. Polazni stav funkcionalističke teorije je shvatanje da društvo čini struktura odnosa u koje pojedinci stupaju kroz uzajamne interakcije ili preko određenih društvenih institucija. Osnovu društvene strukture i organizacije čine tri elementa sistema: a) društvene uloge, b) društveni statusi i c) društvene institucije (Parsons, 1937). Svaki čovek ima različite društvene uloge, ali ih ostvaruje po zahtevima koji su definisani normativnim sistemom dominirajuće kulture. Po pravilu, društvene uloge opredeljuju društveni status čoveka odnosno njegov položaj u društvu, iako nemaju sve društvene uloge isti značaj. Uz povoljniji društveni pložaj idu još neka obeležja društvenog statusa poput drštvene moći i društvenog ugleda. Ono što opredeljuje funkcionalnost i stabilnost društva je činjenica da se ove društvene uloge i društveni statusi organizuju kroz određene društvene grupe, a naročito kroz društvene institucije. Društvene institucije, između kojih postoji podela rada (produktivne, obrazovne, zdravstvene, religijske, kulturne i druge), imaju konkretne uloge u društvu i omogućuju da ono funkcioniše kao celina. Konkretnije rečeno, dobro funkcionisanje društvenih institucija omogućuje opstanak društva. Ono što obezbeđuje kohezivnost društva je normativni sistem, sistem opšte prihvaženih normi i vrednosti. Normativni sistem, odnosno usklađenost ponašanja sa normativnim standardima zajedničke kulture, jeste odlučujući kriterijum, koji odvaja devijantno ponašanje od opšte prihvaćenog konformističkog ponašanja. Ukoliko je ponašanje pojedinaca usklađeno s društvenim standardima, onda se govori o konformizmu, a ako odudara od tih standarda onda je reč o devijaciji. Ideal normalnog funkcionisanja društva je da se svi članovi društva ponašaju u skladu sa društvenim normama, da ih interiorizuju i konformistički se ponašaju. Drugi kriterijum, koji određuje da li je nešto devijantno ili ne, je princip relativnosti. To, u osnovi, znači da se devijantost određuje prema vrednosnom i normativnom sistemu svakog konkretnog globalnog društva i da ne postoje univerzalni kriterijumi njegovog definisanja. Funkcionalisti raskidaju sa tradicijom da se u okviru sociološkog proučavanja devijacija one moralno određuju i ocenjuju. Oni smatraju da sociološki pristup devijacijama isključuju etičko procenjivanje, šta je moralno a šta nije. U skladu sa principom relativnosti Parsons zaključuje da je devijantno ponašanje kršenje normi određenog društvenog poretka, a ono ne mora biti nemoralno. Konformizam i devijatnost sami po sebi ne govore ništa o etičkoj dimenziji ponašanja i nema nikakvog razloga da se jedno izjednačava sa moralnim a drugo sa nemoralnim. Funkcionalistička teorija o funkcionalonosti devijacija polazi od ideje da su devijantne pojave, nasuprot uobičajenim stavovima javnog mnenja, funkcionalne i korisne za održanje ključnih društvenih institucija, odnosno za održavanje društvenog sistema. Nasuprot stavovima javnog mnenja i široko rasprostranjenih shvatanja, ova
236
teorija dokazuje da siromaštvo, razvod braka, prostitucija i druge devijantne društvene pojave, pa čak i mentalne bolesti imaju svoju društvenu funkciju. Tako je Kai Erikson tvrdio da društvene institucije neprekidno proizvode devijante kao sastavni deo društvenog poretka, tako da devijacija, ne samo što je korisna za poredak, nego je i nužna za njegovo stabilno i trajno funkcionisanje (Erikson, 1966). Otkrivanje korisnosti devijatnih pojava zasniva se na razlikovanju manifestnih i latentnih funkcija. Naime, devijacija je negativna pojava samo manifestno, tj., ona se kao takva javlja u svesti većine ljudi. Međutim, njena prikrivena latentna funkcija je pozitivna, jer devijacija doprinosi integraciji i stabilnosti društva. To upravo pokazuje da je devijacija funkcionalna pojava koja doprinosi stabilnosti društva. Stavove ove teorije izražavao je i Kingsley Davis u svojim analizama prostitucije (Kingsley, D., 1961). On je u skladu sa funkcionalističkim teorijskim polazištem tvrdio da je prostitucija nekonformistička devijatna pojava, ali da je kao takva funkcionalna. Davis vidi pojavu prostitucije kao strukturalnu potrebu koja izvire iz seksualne prirode muškaraca i ćena. On smatra da je prostitucija univerzalna u vremenu i prostoru i eliminiše mogućnost njene eliminacije. Glavni uzrok postojanja, opstojanja i univerzalnosti prostitucije Davis vidi u postojanju seksualne represije, koja je veoma bitna za funkcionisanje društva. On dalje, tvrdi da poreklo prostitucije ne leži u ekonomskim ili drugim nepovoljnim uslovima života i u društvenom položaju žena, već u bračnim ograničenjima seksualnosti. Žene koje postaju prostitutke čine to zbog dobre zarade i uživanja. Jedini izlaz za smanjivanje prostitucije, ovaj autor, vidi u potpunoj liberalizaciji seksualnih odnosa i običaja, iako je pesimista u pogledu njene potpune eliminacije, jer ona dira u bitnu pretpostavku stabilnih društvenih odnosa, čije deo je i socijalna kontrola čovekovih seksualnih potreba i nagona. Prostitucija ima svoju društvenu upotrebnu vrednost najmanje iz dva razloga: 1. Ona omogućuje da se višak seksualne energije upotrebi na način kojim se ne ugrožava brak i porodica, s tim što neophodna dva preduslova: naplaćivanje usluga i poslovni odnos, koji isključuju prisustvo emocija između prostitutke i klijenta i 2. Ona omogućuje očuvanje nekih bitnih društvenih uloga porodice, kao što je, naprimer, reproduktivna funkcija. Funkcionalnost prostitucije izvire iz njene uloge u očuvanju vitalnih interesa porodice, odnosno onih vrednosti na kojima ona počiva. Prostitucija ima dakle, dve osnovne društvene funkcije: kontrolu i usmeravanje seksualnog nagona, odnosno potreba. Ona istovremeno zadovoljava seksualne potrebe, uključujući i one koje se smatraju nemoralnim ili izvitoperenim unutar date kulture, i pomaže očuvanju i stabilizaciji porodičnih i bračnih odnosa. Prostitucija dopušta oženjim muškarcima (oni u većini čine klijentelu prostitutki) zadovoljavanje seksualnih potreba u vidovima i na načine koji se smatraju neprihvatljivim unutra bračnih odnosa. Na drugoj strani funkcionalnost prostitucije, po Kingsley-u, leži u činjenici što ona omogućuje jednostavno zadovoljavanje seksualnih potreba onih koji imaju teškoće oko uspostavljanja seksualnih odnosa, koji nisu u stanju da nađu stalne i stabilne partnere, raskinuli su stabilne veze, žele neka zadovoljstva, koja se smatraju nemoralnim ili nedopuštenim u bračnim i uobičajenim seksualnim odnosima, žele zadovoljenje bez obaveza i vezivanja, znatiželjni su ili su nezadovoljni svojim bračnim životom. Osnovna primedba na pomenute i druge pokušaje da se dokaže da su devijantne pojave latentno funkcionalne za stabilnost i integraciju sistema leži u njihovom izrazitom konformizmu. Po predstavnicima oivih ideja sve je funkcionalno ukoliko
237
održava postojeće stanje, odnosno, dati društveni poredak. Osnovne institucije poretka se ne dovode u pitanje, a time se zanemaruju stvarni društveni sukobi i problemi. Teorija anomije takođe je ponikla u okviru funkcionalno-strukturalističkih shvatanja društvenih uzroka devijacija, pre svega, kriminala. Predstavnik teorije anomije, kao opšte teorije devijantnog ponašanja je američki sociolog Robert Merton (Merton, 1949). Osnovni cilj ove teorije, po Merton-ovim rečima, je da otkrije kako društvena struktura vrši određeni pritisak na pojedine osobe u društvu da u svom ponašanju odstupe od prihvaćenih društvenih normi, odnosno da se radije angažuju u nekonformističkom nego u konformističkom ponašanju. Za razliku od Durkheim-ovih ideja da je pojava anomije povezana sa nedostajanjem normi, koje služe kao vodilje za ponašanje pojedinaca i kao kontrola njihovih neobuzdanih i beskrajnih potreba i instinkata, osnovna postavka Merton-ove teorije je da anomično stanje, koje proizvodi tendenciju ka devijantnom ponašanju, proizilazi iz protivrečnosti društvenog sistema u slučajevima neusaglašenosti kulturnih ciljeva i sredstava za njihovo postizanje. Drugim rečima, anomija proizilazi iz sukoba dva bitna elementa društva, a to su kultura i struktura, što ukazuje da se anomija može javljati permanentno, a ne samo u prelaznim periodima iz jednog u drugi tip društva, kako je mislio Durkhiem. Merton razlikuje dva elementa kulture: a) Društveni ciljevi, koji se smatraju vrednim i čijem postizanju članovi društva treba da teže i b). Institucionalna – legalno dozvoljena sredstva za ostvarivanje tih ciljeva (običaj, moral, pravo i dr.). Imajući u vidu karakteristične vidove odnosa između društvenih ciljeva i institucionalizovanih sredstava, Merton je razlikovao tri osnova tipa kulture prema nivoima njihove integrisanosti: 1. Integrisana kultura je ona kultura u kojoj postoji sklad između društvenih ciljeva i legitimnih sredstava, koja stoje na raspolaganju pripadnicima neke kulture za ostvarivanje tih ciljeva. Sem ovog tipa postoje i dva ekstremna tipa dezintegrisanih kultura kod kojih postoji nesklad između društvenih ciljeva i sredstava. 2. Prvi tip neintegrisane kulture karakteriše preterano naglašavanje ciljeva, a nedovoljna dostupnost sredstva za njihovo postizanje, prenaglašava se značaj ciljeva u odnosu na sredstva (primer, američko društvo), 3. Drugi tip neintegrisane kulture je potpuno suprotan i karaktiriše ga odbacivanje društvenih ciljeva a insitiranje na primeni legalnih i institucionalizovanih sredstava. Po pravilu, ne postoji nijedna tako dobro integrisana kultura kod koje postoji potpuni sklad između ciljeva i sredstava, već se sve kulture nalaze na kontinuumu između ova dva tipa neintegrisane kulture. Merton smatra da društva sa ekstremno dezintegrisanom kulturom stvaraju uslove za pojavu tendencije ka devijantnom ponašanju. On je svoju pažnju uzmerio na prvi tip dezintegrisane kulture tipičan za američko društvo, koje ističe bogatstvo kao osnovni simbol uspeha bez odgovarajućeg isticanja legitimnih puteva kojima treba ići prema tom cilju.
238
Neusaglašenost između kulture i društvene strukture postoji kada se od svih članova društva očekuje da teže ka određenim kulturnim ciljevima, a sredstva za realizaciju tih ciljeva su različito dostupna pojedinim društvenim klasama, što zavisi od položaja ljudi u društvenoj strukturi. Ova protivrečnost između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju predstavlja stanje anomije. Anomija ili beznormnost je stanje raspada normativnog sistema u nekom društvu izazvano raskorakom između ciljeva i legitimnih sredstava koja stoje na raspolaganju za ostvarivanje tih ciljeva. Anomično stanje dovodi do kršenja normi naročito kod onih pojedinaca i društvenih slojeva za koje je kontradikcija između ciljeva i sredstava najizrazitija. Naime, raskorak između ciljeva i sredstava nejednako je distribuiran među pripadnicima društva, usled čega je i nejednako izražen pritisak ka devijantnom ponašanju. Pritisak ka devijantnom ponašanju biće najjače izložen u nižim društvenim slojevima, kod kojih je raskorak između ciljeva i sredstava najveći. Pojedinci se, prema tome, ne ponašaju devijantno usled njihovih nekontrolisanih i neobuzdanih potreba i težnji ili zbog nekih ličnih osobina i svojstava, već zahvaljujući postojanju anomične situacije, koja ima karakter objektivne društvene pojave. Za potpunije razumevanje suštine anomije u ovom teorijskom pristupu značajna je analiza i tipologija mogućih načina reagovanja pojedinaca na stanje anomije u društvu. Na osnovu svojih teorijskih postavki, Merton je napravio tipologiju devijantnog ponašanja, prikazanu ranije u ovoj knjizi, koja ustvari sadrži moguće oblike adaptacije pojedinca na anomiju. Međutim, on je kasnije pod uticajem kritika, koje su se odnosile na njegovo apostrofiranje konformistitičkog ponašanja kao poželjnog i koje, kao takvo, osujećuje bilo kakvu promenu i tera na uniformisanje, dao jednu novu tipologiju. Merton je uvideo da nije svako nekonformističko ponašanje istovremeno i devijantno, tj., uvideo je da se odstupanja od utvrđenih normi veoma razlikuju po svom karakteru i društvenim posledicama za sistem. Imajući ovo u vidu, Merton je izdvojio dva najvažnija tipa odstupajućeg ponašanja: a) nekonformističko ponašanje poput bunta, kao posebnu vrstu nedevijantnog ponašanja koje je podstrekač društvenih promena i b) aberantno ponašanje koje obuhvata ostala tri tipa devijantnog ponašanja: inovaciju, ritualizam i povlačenje. Osnovna razlika između nekonformističkog i aberantnog ponašanja je, pre svega, u tome što aberanti (devijanti) odbacuju postojeće ciljeve ili sredstva da bi se prilagodili na date uslove života dok nekonformisti zastupaju vrednosti i norme nekog alternativnog društvenog sistema, odnosno oni odbacuju postojeće ciljeve i sredstva, ali ne da bi se prilagodili u okviru date strukture, već da bi stvarali nove društvene vrednosti i ciljeve. Iz ovoga se može zaključiti da, formalno posmatrano, oba ova tipa ponašanja predstavljaju kršenje društvenih normi, ali da se oni bitno razlikuju po svojim ciljevima. Kada je reč o nekonformističkom ponašanju Merton razlikuje dve njegove varijante: a) konzervativizam, ukoliko se nekonformista zalaže za vrednosti, standarde i praksu nekog ranijeg društvenog stanja, što predstavlja vraćanje na neke stare vrednosti i
239
b) radikalizam, ukoliko nekonformista zastupa vrednosti, standarde i praksu nekog budućeg društvenog stanja, što predstavlja traganje za novim nepoznatim vrednostima. Merton je takođe video i neke druge bitne strukturalne razlike između nekonformiste i aberanta u pogledu njihovog ponašanja. Tako nekonformist javno izražava svoje neslaganje sa društvenim ciljevima i postojećim vrednostima (naprimer, organizovaće se sa istomišljenicima i pokrenuti neke društvene akcije ka promenama), dok će aberant nastojati da sakrije od javnosti svoje neslaganje sa društvenim normama (najvažnije mu je da ne bude otkriven). Sledeće razlike su funkcionalne prirode i sastoje se, najpre, u tome što nekonformist osporava legitimnost društvenih normi ili ako ih ne odbacuje potpuno, smatra da one nisu primenjive u određenim situacijama, dok aberant priznaje legitimnost normi, ali ih krši, jer smatra da je to korisno za njega. Pored toga, nekoformist teži da se postojeći sistem vrednosti zameni novim a aberant priznaje date norme ali ne želi ništa da menja i jedino se trudi da izbegne sankcije, koje kršenje normi povlači za sobom. Dalje razlikovanje ukazuje na to da nekonformist odstupa od postojećih opštih ciljeva i normi iz nekih viših ciljeva i opštih interesa. Nasuprot tome, aberant odustaje od primene normi u cilju zadovoljenja sopstvenih, ličnih interesa (kršenje društvenih normi iz koristoljublja). Iako se u oba slučaja krše društvene norme, bitna razlika izražava se kroz motivaciju za odbacivanje i kršenje društvenih normi. Nekonformist, dalje, nastoji stvaranju novih odnose među ljudima, dok aberant teži da na direktan i brz način zadovolji isključivo svoje potrebe. U oceni Merton-ovih doprinosa istraživanju i objašanjavanju devijacija treba imati u vidu da je, pored ostalog, njegova tipologija društvenih devijacija vršila jak uticaj na dalja istraživanja. Mada je ova tipologija bila kritikovana, proširivana i menjana, ne treba gubiti iz vida da je to bila prva opšta tipologija devijantnog ponašanja zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i društvene strukture. Njegova teorijska uopštavanja zasnovana su na empirijskim analizama kretanja devijacija, posebno kriminala u Americi. Može se, takođe, reći da Merton-ovo razlikovanje nekonformističkog od aberantnog ponašanja predstavlja teorijski značajan doprinos, čime je učinio iskorak iz teorijskih i metodoloških ograničenja sopstvenog strukturalno-funkcionalističkog pristupa. Kada su u pitanju nedostaci, onda se može reći da glavne slabosti ove tipologije izviru iz funkcionalističke sociološke teorije na kojoj počiva kompletno Merton-ovo shvatanje. Pored ostalog, Merton nije dovoljno pažnje posvetio problemu sadržine i nastanka kulturnih ciljeva i normi, već kulturne ciljeve uzima kao date i ne dovodi ih u vezu sa osnovnim društvenim odnosima. Može se takođe reći da nije ulazio u analize nekih konkretnih karakteristika niti protivrečnosti američkog društva, koje je imao kao uzor za svoja shvatanja, tako da je u izučavanju društvenih devijacija ostao na uopštenom i apstraktnom nivou. Nasuprot tome, u objašnjavanju društvenih uzroka devijacija i, posebno, kriminala u Americi, ostao je na nivou analize mezo, umesto ključnih makro protivrečnosti američkog društva. Neki Merton-ovi kritičari dovode u pitanje validnost empirijskog materijala, odnosno zvanične statistike kriminala, koju je koristio kao podlogu svojim zaključivanjima, analizama i teorijskim uopštavanjima.
240
Teorije potkulture nastale su u okviru različitih škola i pristupa, ali se, u osnovi, oslanjaju na ključna opšta funkcionalistička stanovišta. Pod pojmom potkulture, uopšteno rečeno, podrazumevaju se odstupanja od dominantne kulture i stvaranje alternativnih vrednosnih orijentacija i načina života. U skladu sa ovim određenjem, stvaranje potkulture objašnjava se strukturalnim protivrečnostima, koje onemogućavaju određeni društveni sloj ili grupu da se integriše u sistem. Termin potkultura ima dva osnovna značenja u sociologiji: a) Poseban vrednosni sistem neke društvene grupe manje od društva ii 2. Grupa koja je nosilac posebnog vrednosnog sistema u odnosu na dominirajuću kulturu nekog globalnog društva. Potkultura je, u suštini, poseban podsistem kulturnih vrednosti, normi, stavova i ideja, koji se jednim delom razlikuje od osnovne - dominantne - matične kulture. Potkultura je, zapravo, skup vrednosti, normi i načina ponašanja neke posebne društvene grupe. Ona je deo opšte kulture društva od koje se u većoj ili manjoj meri razlikuje upravo u vrednostima i društvenim normama, koje usvajaju članovi neke posebne društvene grupe. Pripadnici potkulture odbacuju neke vrednosti dominirajuće kulture, ali ne sve, ili pak prihvataju ključne vrednosti osnovne kulture, ali ih tumače na svoj način i ponašaju se u skladu sa tim svojim razumevanjem osnovnih vrednosti. Te posebne potkulturne norme, bez obzira da li su protivne dominantnim vrednostima ili su u skladu sa njima, uvek nastaju i mogu se razumeti jedino u vezi sa vrednostima matične kulture, kao njihove varijacije ili suprotnosti. Postoji nekoliko varijanti teorija potkulture kojima je zajedničko da devijacije tumače kao skup stavova, vrednosti, normi, načina i obrazaca ponašanja koji se usvajaju, poštuju i podstiču u interakciji sa grupom ili socijalnom sredinom u kojoj dominiraju devijante vrednosti, ili u onim situacijama u kojima neki pojedinci ili društvene grupe nemaju mogućnosti da na legalan i društveno poželjan način zadovoljavaju svoje potrebe i ciljeve. Drugim rečima, pripadnici određenih potkultura prihvataju najznačajnije vrednosti dominante kulture, ali zbog svog društvenog statusa i istovremenog uticaja sredine u kojoj žive, svoje ciljeve i interese zadovoljavaju na društveno nelegalan način. Pojam potkulture koristili su među prvima pripadnici čikaške škole humane ekologije, prvenstveno predstavnici ekološke teorije Shaw i McKay ( devijantna potkultura). Oni su ovaj pojam vezivali za tranzitnu zonu odnosno devijantna područja. U okviru ekološke teorije izdvaja se nekoliko karakterističnih ideja vezanih za potkulturu, pri čemu se, pre svega, misli na istraživanja Frederick-a Trasher-a. Trasher je u svojoj studiji o gangovima u gradu Čikago analizirao preko hiljadu devijantnih maloletničkih grupa (gang, družina). Te analize gangova vršile su se u tranzitnoj zoni odnosno u čikaškim getima koje je Trašer nazvao "međuprostor", što odgovara Shaw-ovim "delinkventnim područjima". Rezultat njegovog proučavanja je bio da su to socijalno i prostorno takva mesta u kojima neminovno dolazi do učestalih konflikata i sukoba kultura. To su prostori u kojima je loša kohezija primarnih grupa, porodica i struktura i nefunkcionisanja susedstva što skupa vodi slaboj i nerazvijenoj socijalnoj kontroli. Zahvaljujući ovim okolnostima, deca iz ovih sredina, budući da su izvan porodične i socijalne kontrole, vrlo često su na ulici gde formiraju vršnjačke grupe za igru, tj., gangove. Ove spontano organizovane grupe su, po pravilu, začeci
241
maloletničkih devijantnih grupa, iako ne mora svaki gang da preraste u devijantnu grupu. Deca iz “međuprostora” su najčešće iz osvijećenih i siromašnih slojeva usled čega svoje potrebe ne mogu da zadovoljavaju na društveno poželjan način, tako da pred izazovima sredine prihvataju društveno nepoželjne obrasce ponašanja stvarajući devijantne gangove, koji se odlikuje devijantnim ponašanjem. Nastajanje i trajanje devijantnih gangova povezano je sa biološkim sazrevanjem članova, koji po izlasku iz adolescencije (oko 20-te godine) i posle ženidbe, po pravilu, napuštaju gang. Međutim, često se dešava da mlađi dečaci zauzmu mesta starijih i da gang pod istim imenom, sa istim obeležjima i organizacijom nadživi one koji su ga stvorili. Veoma je važno takođe, da u gangu postoji jak mehanizam unutrašnje kontrole, specifični, zajednički obrasci ponašanja, posebna organizacija, kao i naročite oznake odnosno simboli, po kojima se gang identifikuju gang (posebno ime, oznake, način odevanja i sl.). Na osnovu s7vojih istraživanja Trasher je zaključio da devijantni gangovi utiču na mlade jedino u periodu adolescencije i da se devijantno ponašanje javlja kao proces koji prati sazrevanje mladih iz tranzitnih zona. Naime, on je članove devijantnih gangova opisivao kao zdrave dečake čije su želje i potrebe sasvim prirodne (avantura, igra, zabava isl.). Međutim, po njegovom mišljenju, problem je u tome što društveni položaj onemogućuje decu iz geta da svoje potrebe zadovolje na društveno prihvatljiv način, pa zbog toga pribegavaju stvaranju posebnih grupa, odnosno devijantnih gangova, koji predstavljaju zamenu za ono što društvo ne uspeva da pruži. Ponašanje mnogih delinkventnih dečaka se u pravom smislu može smatrati prilagođavanjem kulturnim standardima grupe i susedstva u kome žive (potkultura). Razni oblici devijantnog ponašanja, pre svega kriminalitet, velikim delom predstavljaju proizvod društvenog i kulturnog života grupa kojima delinkvent pripada. Sa stanovišta kulturnih obrazaca grupe, ponašanje delinkvenata predstavlja prihvatljiv oblik ponašanja, iako je ono u suprotnosti sa zakonima šireg društvenog poretka. Na teoretičare devijantne potkulture neposredan uticaj je imala Merton-ova teorija anomije. Anomija je i za njih predstavljala stanje u kome postoji neusaglašenost između kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava za njihovo postizanje. Ali, za razliku od Merton-a, oni su smatrali da odgovor na stanje anomije ne mora biti individualan (pet načina individualne adaptacije) i da je u većini slučajeva adaptacija na anomiju kolektivna, odnosno da se izražava kroz stvaranje potkulture kao kolektivnog načina prilagođavanja. U ovim teorijskim okvirima, razvila su se i shvatanja Albert-a Cohen-a, koja je on izneo u delu "Delinkventni dečaci", objavljenom 1955. godine (Cohen, 1955). Cohen je, kako sam kaže, pošao od pitanja: "Zašto su među devijantnim dečacima dominantno zastupljeni dečaci iz nižih klasa?" On polazi od pretpostavke da je pojava devijantne potkulture uzrokovana postojanjem dominirajućih vrednosti srednje klase kao onih obrazaca i normi koje nameće američko društvo, a koje se kao takve razlikuju od vrednosti niže klase. To dovodi do sukoba između kulture nižih klasa i dominantne kulture srednje klase, što za posledicu ima stvaranje devijantne potkulture. Naime, vrednosti srednje klase, koje se preko školskog sistema i sredstava masovnih komunikacija nameću mladima, u najvećem broju nisu dostupna pripadnicima nižih socijalnih statusa. Te vrednosti srednje klase su: tečno izražavanje, pismenost, visoke društvene ambicije, uspešnost, disciplina, sposobnost da se odlaže zadovoljstvo, učtivost, pa čak i čistoća. Pošto se ove osobine u nižoj klasi ne smatraju posebno vrednim, deca iz niže klase ubrzo uviđaju da nisu opremljena da uspeju u borbi za visok društveni status, borbi koja se odvija prema pravilima skrojenim za druge.
242
Pripadnicma niže klase su legitimna sredstva za postizanje društvenog uspeha ustkraćena ili im je pristup do njih otežan. Pošto mnogi pojedinci doživljavaju individualna statusna osujećenja, oni nalaze kolektivno rešenja tako što formiraju jedan alternativni vrednosni i normativni sistem, čiji su ciljevi lakše ostvarivi i usklađeniji sa njihovim društvenim položajem. Cohen je takođe, utvrdio da u kulturi niže klase postoje drugačiji kriterijumi vrednovanja statusa i da se u toj hijerarhiji vrednosti formiraju različiti mehanizmi, koji obezbeđuju funkcionisanje potkulturne strukture po merilima koji važe za nižu klasu. To je, zapravo, posledica mogućnosti ili nemogućnosti pripadnika niže klase da postignu društveni uspeh na društveno poželjan način, usled čega se snižava njihova ambicija i dolazi do devijacija. Devijantno ponašanje dece iz niže klase je odgovor na lišavanje mogućnosti da se oni iskažu na način koji je u dominirajućoj kulturi prihvatljiv. Otuda i njihovo neprijateljstvo prema dominirajućim vrednostima srednje klase, koje se izražava na dva načina: a) nipodaštavanjem, odnosno odbacivanjem dominantnih vrednosti i to vrlo često na agresivan način i kroz rušilački odnos i b) udruživanjem, čiji je cilj da se te vrednosti postignu kroz različite vidove devijantnog ponašanja. Deca iz niže klase uspostavljaju sopstvena pravila ponašanja odnosno sopstveno vrednovanje nečijeg ponašanja, pošto ne mogu da ostvare ono što od njih traži dominirajuća kultura. Bitan element tog drugačijeg vrednovanja je uspostavljanje nižih pravila igre, koja su vezana ne samo za obrasce i načine ponašanja, već i za obrasce socijalizacije, odnosno načine na koji se mladi obučavaju za različite vrste uloga kojima će se suprodstaviti dominirajućoj kulturi. To uključuje i načine na koje će se mladi zaštiti od eventualnih sankcija, reagovanja dominantne kulture. Pripremanje za određene društvene uloge se obezbeđuje kroz interakciju između odraslih i adolescenata i to je složeniji mehanizam prenošenja devijantnog ponašanja iz generacije u generaciju koji podrazumeva da pripadnici devijantne potkulture ističu određene vrednosti i obrasce ponašanja kao poželjne (koji su inače u suprotnosti sa vladajućom kulturom) i sa kojima se adolescenti identifikuju. Richard Cloward i Loyd Ohlin su autori teorije različitih sistema mogućnosti kojom objašnjavaju nastanak devijantnih potkultura (Cloward i Ohlin, 1960). Oni takođe polaze od pretpostavke da je devijantna potkultura posledica postojanja dominirajućih vrednosti srednje klase od kojih je većina nedostupna pripadnicima nižih socijalnih statusa, jer su im legitimna sredstva za postizanje tih vrednosti uskraćena, što dovodi do "statusnih frustracija" kod pojedinaca. Po ovim autorima, moguća su dva izlaza iz ove situacije, i to su: a) promena vrednosti odnosno postavljanje drugih ciljeva i vrednosti i b) realizacija dominirajućih vrednosti nelegalnim sredstvima. Međutim, pripadnicima nižih klasa nisu dostupni kanali društvene promocije (na primer, školovanje), tako da oni ne mogu uticati na promenu čitavog sistema vrednosti, pa zbog toga prihvataju dominirajuće vrednosti, ali ih realizuju na društveno nepoželjan način koristeći se nelegitimnim sredstvima.
243
Bitno je podsetiti da se ova teorija zasniva na konceptu anomije, koji pretpostavlja da legitimna sredstva za postizanje društveno poželjnih ciljeva nisu podjednako dostupna svima i da će zbog toga neki pribegavati nelegitimnim sredstvima. Međutim, Cloward i Ohlin ukazuju na činjenicu da ni nelegitimna sredstva nisu pođednako dostupna svima odnosno da i u okviru devijantne potkulture postoje ograničene mogućnosti da neko postane devijant. Naprimer, da bi neko postao profesionalni džeparoš, mora da nauči zanat kod majstora džeparoša, ili da bi neko postao zavisnik od droge, mora imati pristup drogi, a jasno je da nemaju svi podjednake mogućnosti da susretnu sa profesionalnim džeparošima ili da dođu do prodavca droge. Prema ovim autorima, da bi došlo do devijacija u uslovima potkulture potrebno je da postoje i objektivna mogućnost, neka realna situacija, a ne samo svest da neko hoće da bude devijant. U istom smislu, kao što u normalnoj kulturi dostupnost određenih mogućnosti zavisi od socijalnog statusa, tako i u potkulturi dostupnost određenih nelegitimnih sredstava zavisi od statusa onih koji pripadaju potkulturi. To drugim rečima znači da od položaja pojedinca zavisi kom tipu devijacija će se odati. Upravo ta pristupačnost nelegitimnim sredstvima i pristupačnost konvencionalnim sredstvima su dva sistema mogućnosti koja su: a) ograničena, a ne neiscrpna i b) različito pristupačna, u zavisnosti od položaja pojedinca u društvenoj strukturi. Na osnovu ovih činjenica, Cloward i Ohlin objašnjavaju zašto svi pripadnici potkultura, koji žive u određenim nepovoljnim okolnostima, ne postaju devijanti. Oblici devijantnog ponašanja se razlikuju od jedne do druge maloletničke grupe. U jednima je osnovna aktivnost čisto kriminalna, krađe i druga krivična dela protiv imovine, u drugima je sve podređeno nasilju i fizičkim sukobima s protivničkim bandama, dok se treće okupljaju oko droga, alkohola i sličnih devijacija. Cloward i Ohlin izdvajaju tri dominantna karakteristična tipa devijantnih potkultura i sva ta tri tipa nastaju u tzv. slamovima - getima za pripadnike niže klase. Koji će tip potkulture nastati u kom getu zavisi od "društvenog miljea", odnosno od strukture lokalne zajednice (stepen integrisanosti devijantnih područja) i od pristupačnosti pojedinih nelegitimnih sredstava za postizanje uspeha. Kriminalna potkultura se javlja u dobro integrisanim slamovima odnosno u stabilnim getima gde postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i raznih sistema vrednosti. U okviru kriminalne potkulture, odnosno u slamu, postoji efikasan i snažan mehanizam socijalne kontrole, saglasnost oko sistema vrednosti, koji prihvataju svi pripadnici slama, s tim što je ovde reč o devijantnom sistemu vrednosti. Na drugoj strani, između pripadnika slama i pripadnika "zdravog društva" postoji stalna veza. Pripadnici slama su povezani sa pripadnicima "zdravog društva" i institucijama koje u ovoj vezi nalaze neki svoj interes. Delatnost kriminalne potkulture je primarno usmerena prema organizovanom i kriminalu visokog ranga (profesionalni kriminal), a u okviru te kriminalne delatnosti postoje specifični obrasci organizacije i podela uloga. Mehanizmima učenja i druženja sa odraslim devijantnim, maloletni pripadnici slama stiču znanje i veštinu devijantnog ponašanja, što im omogućuje da učestvuju u ostvarivanju devijantnih potkulturnih uloga, koje su im poznate, prihvatljive i kojima vrlo rano počinju da teže. Ključna vrednost devijantne potkulture je bogatstvo i ona se realizuje kroz organizovane kriminalne aktivnosti kao odlučujuće delatnosti ove potkulture (pripadnici devijantne potkulture sve podređuju tome da budu uspešni kriminalci). To je
244
uostalom, i ključna vrednost vrednosnog sistema srednje klase odnosno dominirajuće kulture. Nečiji status u devijantnoj potkulturi se ceni, ne prema kriterijumima koji važe u dominirajućoj kulturi, već prema tome koliko su vešti u kriminalnim aktivnostima. Za postojanje kriminalne potkulture neophodno je da potkulturna zajednica ima stabilnu strukturu. Za opstanak i postojanje kriminalne potkulture, po ovim autorima, veoma je važno postojanje veza sa institucijama "zdrave kulture". Bez korumpirane policije, političke i druge vlasti, koje imaju isti interes kao i pripadnici kriminalne potkulture (sticanje bogatstva), nije moguće funkcionisanje kriminalne potkulture i organizacije (veza sa kriminalom "belog okovratnika"). Konfliktna potkultura, kao podtip potkulture ima sledeća bitna obeležja: a) Javlja se u loše integrisanim getima, u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju i u kojima se javlja stanje društvene dezorganizacije (pripadnicima dezorganizovanog geta nisu dostupna ni legalna, ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha). b) Ne postoji povezanost geta u cilju organizovanja devijantne aktivnosti, tj. ne postoji određena organizacija devijantnog tipa kao što je to slučaj kod kriminalne potkulture, što znači da su norme sukobne potkulture nestruktuirane, fleksibilne, nemaju stabilnu osnovu i jedino su u suprotnosti sa dominirajućom kulturom. c) Postoji vrlo nizak stepen integracije starosnih grupa i različitih sistema vrednosti. d) Sistem socijalne kontrole je slab i neefikasan. e) Kriminalitet je individualan, povremen, neorganizovan i zbog toga bavljenje kriminalom ne donosi ugled u zajednici, niti omogućava sticanje većih suma novca. U ovoj potkulturi maloletnici nemaju pogodne uslove za identifikaciju sa modelima kriminalnih uloga, niti mogućnosti da steknu odgovarajuće znanje i veštinu vršenja različitih devijantnih radnji. f) Kolektivni odgovor mladih na ovakvo stanje je stvaranje konfliktne potkulture, tj., stvaranje grupa usredsređenih na nasilje i međusobne fizičke obračune. g) Devijantno ponašanje ove potkulture izraženo je kroz postojanje različitih vrsta sukoba. Pripadnici ove potkulture su u sukobu između sebe samih, ali i sa pripadnicima dominirajuće kulture (sa onima koji simbolizuju dominirajuću kulturu) i sa društvenim institucijama. h) Konfliktna potkultura se često suprodstavlja dominirajućoj kulturi na primitivan način, odnosno kroz vandalizam kojim se uništavaju materijalne vrednosti dominantne kulture i i) U ovoj potkulturi nasilje postaje osnovni mehanizam za sticanje statusa. Potkultura povlačenja ima sledeće karakteristike: a) Nastaje u neintegrisanim getima. b) Stvaraju je pojedinaci koji doživljavaju neuspeh u korišćenju i legalnih i nelegalnih sredstava. Reč je o "dvostrukom neuspehu", koji uslovljava pojavu posebne potkulture ovih pojedinaca. Pripadnici potkulture povlačenja su neuspešni kako u okviru zahteva dominirajuće kulture, tako i odnosu na zahteve devijantne potkulture. c) Pripadnici potkulture povlačenja odbacuju ciljeve i vrednosti dominirajuće kulture, ali istovremeno nisu u stanju da se ponašaju ni po zahtevima devijantne
245
potkulture, niti su spremni da menjaju svoju poziciju i zato se povlače odbacujuči kako dominantne, tako i potkulturne ciljeve i načine njihovog postizanja. Tipični primeri potkulture povlačenja su, pre svega, skitnice, koji ne učestvuju u kriminalu sem povremenih sitnih krađa, ali i ne ulaze u sistematsku kriminalnu aktivnost. Drugi karakteristiučan primer su narkomani i alkoholičari, koji su neuspešni u socijalnom okruženju, ali po pravilu ne ulaze u kriminal, već se povlače u posebne podskupine i potkulturne grupe. Pripadnici potkulture pobvlačenja svoj društveni status traže jedino u okviru najuže grupe kojoj pripadaju (grupe narkomana, alkoholičara), a ne u široj društvenoj zajednici geta. Posebnu teoriju potkultura predstavlja teorija radničke potkulture, čiji je predstavnik Walter Miller, autor knjige “Teorije radničke potkulture, objavljene 1958. godine. Ovaj autor, za razliku od drugih predstavnika teorije potkulture, devijantno ponašanje pripadnika niže klase ne objašnjava suprotnostima između vrednosnih sistema dveju društvenih klasa. Naime, Miller-ov ključni stav je da određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju autonomni kulturni sistem, koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite tipove kriminala. Ovaj autonomni kulturni sistem niže klase Miller proglašava za "milje koji rađa devijantno ponašanje". Stvaranje radničke potkulture je posledica strukturalnih poremećaja radničkih porodica, kao i posledica nedovoljnog uticaja društvenih institucija (škola, crkva, i slično) na socijalizaciju pripadnika radničke klase (pre svega, na socijalizaciju dece). U ovom smislu, Miller izdvaja šest osnovnih vrednosti, koje karakterišu potkulturu radničke klase i pogoduju pojavi devijantnog ponašanja. a) "Nevolja" pod kojom se podrazumevaju sve situacije i ponašanja koja pripadnike radničke potkulture dovode do neugodnog kontakta s predstavnicima vlasti (policija, sudstvo). Tuče, pijanke, vanbračna trudnoća i čitav niz realnih životnih situacija koje prate nižu klasu, dovode ih u sukob sa dominirajućom kulturom. Kod pripadnika ove potkulture postoji divljenje prema onima koji rizikuju da upadnu u nevolju. b) "Žilavost" obuhvata niz osobina poput hrabrosti, veština, fizičke snaga, izdržljivosti, otpornosti na socijalne nedaće, kao i sposobnost prilagođavanja na socijalne okolnosti. c) "Lukavost" se izražava u fleksibilnosti i prilagođenosti lošim stranama života. Ona označava sposobnost da se drugi nadmudri, prevari, izigra, kao i spremnost na brz i duhovit odgovor. d) "Uzbuđenje" podrazumeva spremnost na avanturu i rizik, želju za promenom i aktivnošću. Pripadnici niže klase imaju potrebu za onim vrstama aktivnosti koje izazivaju uzbuđenje usled čega vrlo brzo ulaze u kriminalne aktivnosti, znajući da to nosi određeno zadovoljenje, izazove i uzbuđenje. Kriminalne aktivnosti upravo, sadrže uzruđenje i zbog toga se pripadnici radničke potkulture često javljaju kao učinioci krivičnih dela. Ova osobina vodi prihvatanju izazova i proizvodi dinamiku u njihovom inače, učmalom svakodnevnom životu. e) "Sudbina" je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila izvan kontrole pojedinca. Ova vrednost služi kao određena vrsta racionalizacije za ono što se događa. Pripadnici radničke potkulture nemaju realne mogućnosti da grade sopstveni život i zato se uzdaju u sreću. Oni veruju «u slučaj» i
246
shvatanje da su jednostavno predodređeni za neke događaje ili aktivnosti. Kod pripadnika radničke potkulture pored verovanja u sudbinu, prisutno je i sujeverje. f) "Samostalnost", odnosno, nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj potkulturi. Njeni pripadnici prosto žele da budu nezavisni i slobodni od bilo kakvih obaveza koje zahteva dominirajuća kultura odnosno, od bilo koje spoljašnje kontrole. Po Miller-u, naopštije vrednosti radničke potkulture su "pripadanje", koje se dokazuje poznavanjem i poštovanjem standarda i vrednosti grupe i "status", koji se stiče na osnovu posedovanja cenjenih kvaliteta (lukavost, uzbuđenje itd.). Treba reći da Miller ne navodi objašnjenje za poreklo ovih društvenih vrednosti. On samo ukazuje na njihovo postojanje, smatrajući da prihvatanje ovih vrednosti vodi devijantnom ponašanju. Ono što je bitno u mehanizmu opstajanja ove potkulture je da mladi rastu i sazrevaju prihvatajući i učeći one vrednosti koje su dominantne u potkulturi i kojima oni teže u svom životu. Pritom, postoje vrlo strogi mehanizmi kontrole koji zahtevaju prihvatanje ovih vrednosti. Ti mehanizmi mogu biti neformalni i da deluju slobodno, a mogu biti i neke vrste sudova za one koji ne prihvataju te vrednosti. U tom smislu, devijacija predstavlja odraz posebno uspelog usvajanja kulturnih normi klase kojoj devijanti pripadaju. Drugim rečima, devijantno ponašanje je konstruktivni pokušaj prilagođavanja matičnoj kulturi devijanata. Kada se cene opšti doprinosi teorija potkulture, uz uvažavanje razlika koje među njima postoje, onda se može zaključiti da su: a) Teorije potkulture su podstakle brojna teorijska i empirijska istraživanja. b) One su uticale na neke stavove teorije etiketiranja. c) Ove teorije i danas imaju vrlo visoki uticaj na teorije devijantnog ponašanja, i to ne samo u Americi. Ukoliko se govori o osnovnim nedostacima teorija potkulture, oni se, pored ostalog, ispoljavaju u sledećem: a) Ove teorije prenaglašavaju značaj kulture i kulturnih vrednosti u pojavi devijacija, mada je kultura značajan element koji utiče na devijacije, ona nije i jedini. b) Teorije potkulture zanemaruju konkretna obeležja samog društva koja mogu imati uticaja na pojavu različitih tipova devijacija, a zanemaruju i realne protivrečnosti građanskog društva. c) Te teorije zanemaruju činjenicu da je stil života niže klase određen ekonomsko-materijalnom situacijom, a samim tim zuaboravljaju i činjenicu da karakteristike društvenog položaja niže klase mogu imati uticaja na devijantno ponašanje. d) Podvlačeći značaj kulture, ove teorije, prenaglašavaju uticaj socijalnihdruštvenih faktora, a time zanemaruju uticaj ličnih faktora na usvajanje devijantnih vrednosti i obrazaca ponašanja. e) Ove teorije ne objašnjavaju zbog čega neki pripadnici nižih slojeva nisu devijanti i otkud kriminalitet "belog okovratnika". Jednim delom ove činjenice objašnjava teorija različitih sistema mogućnosti, ali e i teorije potkultura nedostupnost nelegitimnih sredstava, povezanost sa pripadnicima kriminalne potkulture). f) Ove teorije jesu prijemčive za širu publiku, jer elemente devijantnog ponašanja nalaze u fenomenološkoj ravni, ali one, s druge strane, ne objašnjavaju prave uzroke zbog čega se pripadnici potkultura ponašaju po prikazanim obrascima.
247
Glava peta SOCIJALNO-ANTROPOLOŠKE TEORIJE Socijalno-antropološke teorije pripadaju integrativnoj školi, koja je nastala 40tih godina XX veka. Ova škola je veliki značaj pridavala odnosu ličnosti i društva, odnosno ličnosti i kulture, pa je tako proučavala čoveka i čovekovo ponašanje u različitim kulturama. Značajni predstavnici socio-antropoloških teorija su Erih From, Igor Caruso i Teodor Adorno, a u domaćoj nauci Jakovljević Vladimir. Ovi autori polaze od kritičke teorije društva čiji je cilj da se istraže i analiziraju protivrečnosti savremenih, posebno kapitalističkog i totalitarnih društava i položaj čoveka u njima. Začetnici socijalno-antropološke teorije su većinom bili filozofi po obrazovanju, ali su smatrali da savremena orijentacija mora da prevaziđe ograničenja filozofije, tako da su oni ostvarili poseban spoj filozofije i filozofske stvarnosti sa naukama, kao što su: sociologija, ekonomija, psihologija i etnologija. Oni su bili inspirisani Marx-om i njegove ideje su koristili više kao radnu hipotezu (nedogmatski marksizam). Osim toga, oni su koristili saznanja egzistencijalističke filozofije, s jedne strane, i saznanja psihoanalize s druge. Za razliku od prethodno prikazanih teorija predstavnici ove teorije ne posmatraju odnos čovek društvo se iz ugla društva, već iz perspektive čoveka, njegove ljudske suštine i potreba. U skladu sa tim, devijacije se ne posmatraju kao svojstvo ili proizvod čoveka, već kao poseban deo, često dominirajući, društvene stvarnosti. Ovaj pristup predstavlja pravi “kopernikanski obrt” u izučavanju društvenih devijacija, što je posebna zasluga Erih-a From-a. Erih From je rođen u Frankfurtu, studirao je psihologiju i sociologiju a diplomirao je 1922. godine. Obrazovao se i na Berlinskom institutu za psihoanalizu, gde je kasnije i radio. Na njegova istraživanja uticali su mnoga značajna saznanja iz filozofije, istorije, religije i mitologije, koje je izvanredno poznavao. Froma s pravom svrstavaju u filozofe egzistencijalizma jer raspravlja o tipičnim problemima egzistencijalističke filozofije, kao što su: smisao postojanja, ljudska
248
sloboda, individualnost, osećanje straha i slično. Fromovo delo na izvestan način delom pripada i istoriji marksizma, jer je u svojim analizama i kritikama savremenog društva i posebno fenomena otuđenja modernog čoveka u industrijski razvijenim zemljama koristio Marx-ove metode. Sem toga, on se bavio i psihoanalizom, vršeći reviziju nekih osnovnih Frojdovih pojmova, što je imalo uticaj na neko njegovo shvatanje. Ovde još treba pomenuti i Fromov rad u međunarodnom institutu za sociološka istraživanja u Njujorku, kao i njegov rad na institutu za psihoanalizu takođe u Njujorku. From je napisao mnoga dela i više od polovine je objavljeno i u nas: "Bekstvo od slobode", "Veština ljubavi", "Zdravo društvo", "Čovek za sebe", "Anatomija ljudske destruktivnosti", "Revolucija nade", "Imati ili biti" itd. Sa aspekta nauke o društvenim devijacijama posebno su značajne Fromove ideje vezane za shvatanje čoveka, razumevanje ljudskih potreba, objašnjenje pojma društveni karakter, prirodu i mehanizme bekstva od slobode i za pojam otuđenja. Na From-ovo shvatanje čoveka uticala su saznanja iz filozofije i to iz nemačke klasične filozofije Hegel-a, Kant-a, Sheling-a, Fihte-a, kao i iz marksističke filozofije. Sem toga, značajan uticaj je imala i Frojdova psihoanalitička teorija sa kojom se From kao praktičar često susretao. Naime, From kritikuje i psihoanalitičko i marksističko shvatanje čoveka. S jedne strane, on smatra da čovek nije određen biološki fiksiranim osobinama, kao što je to tvrdio Freud, niti je, s druge strane, beživotna slika delovanja kulture, kako su najčešće mislili marksisti. From smatra da čovek poseduje specifične unutrašnje snage koje mu pomažu da se prema prirodnoj i društvenoj sredini odnosi kroz aktivan pristup. To znači, da se From, s jedne strane suprodstavlja Freud-ovom biologističko-nagonskom shvatanju čoveka, a s druge strane, jednom delu marksističkih shvatanja, koja čoveka posmatraju kao odraz društvene situacije. From smatra da u međuodnosu bioloških osnova, prirodne i društvene sredine i čoveka postoji neka vrsta dijalektike. Poziciju čoveka u takvom okruženju određuju s jedne strane, snage i sile koje proizilaze iz društvenog uređenja, mogućnosti iskazivanja čovekove osobenosti (individualnost i sloboda) i iz uslova zadovoljavanja autentičnih ljudskih potreba. From se svojim shvatanjem čoveka suprodstavlja dominirajućim teorijskim pristupima, kojima se najčešće negira njegova aktivna uloga u društvenom životu. From smatra da čoveka treba posmatrati u totalitetu njegove egzistencije, u njegovom biopsiho-socijalnom karakteru, kao i aktivnom odnosu prema prirodnom i društvenom okruženju. Nasuprot Freud-u, koji je smatrao da postoje neke utemeljene ljudske karakteristike izražene kroz id, ego i super ego, From posmatra čoveka kao dinamičku, promenljivu i socijalnu celinu koja ipak, istorijski gledano, poseduje neke univerzalne, stalno prisutne ljudske potrebe koje ga razlikuju od bilo koje druge životinjske vrste. Tako shvaćen čovek sa njegovim autentičnim potrebama bitno se razlikuje od drugih životinjskih vrsta ne samo po tome što je homo sapiens (onaj koji misli), homo faber (onaj koji shvata) i homo ludens (onaj koji voli da se igra), već i po tome što je on čovek nadanja, čovek koji ima ideale. Čovek se sastoji iz razližitih nivoa osobina i potreba. Neke od tih osobina i potreba se menjaju a neke su utemeljene i uvek prisutne u čoveku, samo što imaju različite sadržaje. Reč je o univerzalnim i autentičnim ljudskim potrebama. From navodi pet najvažnijih ljudskih potreba čije je zadovoljenje preduslov normalnosti društva. Te osnovne ljudske potrebe nisu nagonske, već prizilaze iz uslova ljudske egzistencije, odnosno onoga što određuje ljudsku prirodu. From, s jedne strane, razlikuje univerzalne normalne ljudske potrebe kao što su:
249
a) Potreba za udruživanjem ili vezanošću, koja je, u stvari, potreba za ljubavlju u najužem smislu te reči. Pod ljubavlju se ne podrazumeva samo ljubav između suprotnih polova, već i roditeljska, bratska, srodnička, erotska i prijateljska ljubav. Potreba za vezanošću je specifižna ljudska potreba, koja ne samo da nije prisutna kod drugih životinjskih vrsta, već je ona ta koja reprezentuje univerzalne kvalitete čoveka. b) Potreba za prevazilaženjem se izražava u razližitim vidovima stvaralaštva u sferi proizvodnje, umetnosti, kulture, nauke, tehnologije i sl. Reč je o potrebi žoveka da bude kreativno biće, da stvara i ona je veoma važna pretpostavka društvenog razvoja i uslov društvenog progresa (uticaj Marx-a). c) Potreba za ukorenjenošću je u stvari potreba za određenim temeljima i korenima, čije zadovoljenje vodi postizanju osećaja sigurnosti. Ova potreba se može obezbediti putem krvnog srodstva i pripadanje određenim grupama ili oblicima društvenosti. Ovu potrebu From nije nikako identifikovao sa tzv. gregarnim motivom koji oznažava "pripadanje krdu". d) Potreba za identitetom ili individualnošću, izražava želju žoveka da se razlikuje od drugih i da istraži svoje "ja". U pitanju je takođe potreba čoveka da iskaže svoju osobenost i različitost u odnosu na druge ljude. Ova potreba je veoma značajna jer se preko nje uspostavlja odnos sa drugim osobama (uticaj Freud-a i njegove ideje o super ego-u). e) Potreba za okvirom orijentacije je u suštini vezana za socio-kulturni plan. Čovek ima potrebu za nekim relativno čvrstim sistemom vrednosti, idealima i idejamavodiljama, koje će usmeravati njegov život i voditi ga napred, s obzirom na to da živi u svetu koji je veoma promenljiv. Ove ideje vodilje (neka vrsta oslonca) izražavaju se kroz verovanja, religiju, razum, ideologiju, naučna saznanja (u tradicionalnom društvu religija, u savremenom društvu - naužno saznanje). S druge strane, kao suprotnost ovim normalnim ljudskim potrebama, From izdvaja negativne (devijantne) ljudske potrebe, koje odlikuju čoveka u bolesnom društvu. Reč je o sledećim potrebama, koje sa prethodno navedenim predstvaljaju dihotomije ili parove: a) Narcizam je devijantna potreba čoveka, koja se suprodstavlja potrebi za udruživanjem. Umesto da čovek svoju ljubav orijentiše ka drugim ljudima, on je usmerava ka samom sebi. Na taj način narcizam predstavlja bitno izvitoperenje jedne veoma važne univerzalne ljudske potrebe. b) Destrukcija je devijantno ispoljavanje čovekove potrebe za prevazilaženjem. From-ovo saznanje o ogromnoj rušilačkoj moći čoveka, došla je do izražaja u razumevanju ove izvitoperene ljudske potrebe. U bolesnim društvenim okolnostima čovek upotrebljava svoj um za razaranje, uz mogućnost destrukcije, ne samo na društvenom, već i na individualnom planu (destrukcija usmerena ka pojedincu). O ovome From posebno govori u delu "Anatomija ljudske destruktivnosti". c) Rodoskrnavljenje je devijatno ispoljavanje čovekove potrebe za ukorenjenošću. Rodoskrnavljenje se ne odnosi samo na seksualne devijacije, već označava različite vidove negiranja onoga što su čovekovi koreni. d) Konformizam je, po From-u, za razliku od funkcionalističkog shvatanja, devijantno ispoljavanje čovekove potrebe za identitetom. Funkcionalističke teorije, naime, smatraju da je konformizam poželjan i normalan nažin ponašanja, dok From smatra da konformizam devijantna, negativana pojava, koja čoveka tera na uniformisanje i koja se suprodstavlja njegovoj potrebi za individualnošću.
250
From smatra da u konformističkom konceptu čovek prestaje da bude ono što jeste i da nastoji da bude ono što drugi od njega očekuju. Konformizam ne trpi razlikovanje, i što je izraženiji to je identitet čoveka poraženiji. Upravo zbog toga što konformizam protivureči i osujećuje čovekovu potrebu za samoidentitetom, on predstavlja devijantno ponašanje. e) Iracionalnost je devijantno ispoljavanje čovekove potrebe za okvirom orijentacije. Iracionalnost se izražava kroz neadekvatne ciljeve i iracionalno ponašanje, koje ne počiva na svesti, odnosno savesti ljudi. Ovde se ne dovodi u pitanje sam okvir orijentacije, odnosno potreba za idejama vodiljama, već je problem u tome što se čovekov život javlja kao niz nekih nerazumnih epizoda. Fromovo shvatanje ljudskih potreba istovremeno služi kao kriterijum za razlikovanje normalnog od devijantnog ponašanja. U najširem smislu reči, po From-u, devijantne su sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u zadovoljenju univerzalnih ljudskih potreba. Sva ona društva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autentične ljudske potrebe, odnosno ako ta se potreba ispoljava na devijantan način smatraju se bolesnim društvima. S druge strane, ona društva u kojima pojedinci uspevaju da razlikuju većinu potreba na pozitivan nažin From smatra zdravim društvima. Pojam društvenog karaktera je takođe značajan za razumevanje From-ovih stavova o društvenim devijacijama U objašnjavanju ovog pojma on polazi od činjenice da se čovek na specifičan način prilagođava zahtevima i dejstvu prirodnih i društvenih sila. U osnovi, postoje dva moguća načina tog prilagođavanja: a) Statički, pasivan način, koji se sastoji u prilagođavanju prirodi i društvu, bez nastojanja da se nešto u tom društvu menja (tipičan primer je konformizam) i b) Dinamički, aktivni način prilagođavanja, koji se izražava kroz pružanje otpora različitim društvenim silama i u vidu spremnosti da se stvori nešto novo, odnosno da se menjaju okolnosti u kojima čovek živi. Čovekovo prilagođavanje prate određeni obrasci ili dominantne orijentacije, koje karakterišu određeni istorijski tip društva. Drugim rečima, svaka epoha stvara i zahteva određenu vrstu prilagođavanja, odnosno društveni karakter koji je dominirajući. Društveni karakter je skup karakternih odlika, koje su zajedničke određenoj grupi ljudi ili čitavoj zajednicu, na osnovu kojih se razlikuju od pripadnika neke druge grupe ili zajednice. Svaka epoha ima određeni dominantni, odnosno tipični ideal, profil čoveka. Tu dominantnost određenog tipa čoveka From je analizirao imajući u vidu globalne epohe. Za robovlasničko društvo, na primer, karakteristična je pasivnost roba, koji prima ono što mu drugi daju bez ikakve spremnosti na otpor i to je dominantni tip ličnosti koji je poželjan u robovlasničkom sistemu. U feudalnom sistemu dominira ideja o egzistenciji na osnovu otimanju od drugih i na toj ideji se grade odnosi među ljudima. Rani kapitalizam karakteriše orijentacija ka finijim formama otimanja. Poslednja faza je razvijeni kapitalizam u kome se tržišna orijentacija javlja kao zajedničko ključno obeležje društvenog karaktera i u kome i sam čovek postaje roba. Sve pomenute orijentacije društenog karaktera u društenom razvoju pripadaju sferi neproduktivnih orijentacija, odnosno sferi takvih socijalnih usmerenja i ideala, koji su u suprotnosti sa suštinskom prirodom i potrebama čoveka. U okviru ovih neproduktivnih orijentacija čovek je u nemogućnosti da se iskaže kao potpuno stvaralačko biće i da zadovolji celinu svojih potreba.
251
From takođe govori o produktivnim orijentacijama, odnosno o produuktivnim fazama u društvu. Ovom svojom idejom From je u izvesnom smislu prihvatio one ekstremne ideje marksizma i pobegao u svojevrsni i specifižni idealizam. Ta prevelika vezanost za određene ekstremne ideje marksizma sastoji se: a) U prihvatanju ideje da je produktivna orijentacija moguća u jednom humanom društvu kao što je socijalizam. b) U prihvatanju ideje da u prirodi čoveka postoji nešto što je večita nada ili težnja za boljim. Reč je o preteranom optimističkom očekivanju i verovanju u racionalnu prirodu čoveka (suprodstavljanje Freud-u). c) U ideji da se neproduktivne orijentacije mogu prevazići težnjom čoveka ka ljubavlju i različitim vidovima slobode (ekonomska, intelektualna i moralna sloboda). U svakom slučaju, razmatranja o društvenom karakteru su istorijski veoma interesanta. Posebno se to odnosi na isticanje potrebe da se humano društvo maksimalno prilagodi potrebama i prirodi žoveka. Ovim svojim stavom From korenito menja odnos između čoveka i društva. U svim prethodnim teorijama analize odnosa između žoveka i društva podrazumevale su prilagođavanje čoveka društvu. Međutim, ako se uzme u obzir From-ova ideja da postoji bolesno društvo s jedne strane, i zdravi pojedinci sa druge strane, i da to bolesno društvo proizvodi bolesne pojedince, onda je sigurno da se društvo mora prilagoditi potrebama i prirodi čoveka. From je analize odnosa čoveka i društva posebno produbio kroz ideje bekstva od slobode, koje predstavljaju detaljan kritički prikaz odnosa između savremenog čoveka i društva. Bekstva od slobode predstavljaju, u suštini, specifične vidove čovekovog udaljavanja od njegove suštine u uslovima neslobodnih i totalitarnih sistema. Delo pod nazivom "Bekstvo od slobode" objavljeno je 1942. godine u vreme središnjeg divljanja nacizma. U njemu je From izložio analizu socio-psiholoških mehanizama nacizma, kao pokreta koji je bio razoran za čovečanstvo. Ovom knjigom on je nastojao da objasni koji su društveni i psihološki mehanizmi odlučujući za privrženost čoveka sistemima odnosa koji su u direktnoj suprotnosti sa njegovom prirodom i potrebama. From uočava paradoks da ljudi usred rata besomučno beže od različitih vidova slobode u momentu kada milioni ljudi žive u neslobodi. Trebalo je naći objašnjenje zašto se ljudi, koji vape za slobodom, tako lako svrstavaju u nacistički pokret i prihvataju njegove nehumane ideje i praksu. Fromovo sociojalnopsihološko objašnjenje polazi od toga da se individualizacija, kao bitna pretpostavka čovekove egzistencije, izražava kroz tendenciju sve većeg širenja prostora za različite slobode čoveka (što je čovek individualizovaniji, on raspolaže sa više slobode). Međutim, postoje različiti mehanizmi koji čoveka teraju u neizvesnost. Realna društvena situacija dovodi do paradoksa da se oni koji maksimalno raspolažu različitim vidovima sloboda osećaju istovremeno usamljenim, nesigurnim i nestabilnim. U stalnoj težnji za osvajanjem novih sloboda i promenama čovek se sreće sa realnošću društvenog života koja ne ne dozvoljavaju individualizaciju, razlikovanje, nesputanost i subjektivitet čoveka u svim društvenim odnosima. Zahvaljujući tome, čovek u strahu od neizvesnosti ima potrebu za potčinjavanjem i uniformisanjem, koje će mu pružiti neku vrstu sigurnosti. Potčinjavanje vezuje za vođu, partiju, narod, naciju ili državu. Na taj način ljudi stiču osećaj sigurnosti, jer znaju da pripadaju nečemu što ih nadilazi i obezbeđuje
252
izvesnost, odnosno što, uslovno rečeno, radi za njih. U procesu potčinjavanja, kojim se na neki način zadovoljava potreba za utemeljenjem, čovek se odriče čitavog niza sloboda, pa i vlastitog identiteta. On je spreman da zbog osećaja sigurnosti i pripadanja čini čitav niz stvari koje su u suprotnosti sa njegovom prirodom. U osnovi, strah od samoga sebe, odnosno strah od sopstvene slobode dovodi do "bekstva od slobode", koje izvire iz samog karaktera neslobodnog i bolesnog društva, bilo da je ono nacističko, staljinističko ili neko drugo totalitarno društvo. From navodi tri ključna mehanizma bekstva od slobode i to su: a) Autoritarnost karakteristična za totalno društvo u kome ljudi stiču potrebu za potčinjavanjem kako bi prevazišli svoje strahove i osećanja izdvojenosti i nesigurnosti. Takvo potčinjavanje je, inače, iracionalno, odnosno nesvesno. Autoritarnost kao mehanizam bekstva od slobode ima dva elementa: - potrebu za podčinjavanjem autoritetu i - potrebu za podčinjavanjem drugih. Mehanizmom autoritarnosti najbolje se objašnjava efikasnost totalitarne vlasti i uvažavanje autoriteta vlasti, kao i tendencija osvajanja i smenjivanja vlasti. From, takođe ovim mehanizmom objašnjava izraženu privrženost pripadnika radničke klase nacizmu. Na ovaj način ljudi, koji po svom socijalnom položaju ne bi trebali da podržavaju nacizam, to ipak rade, jer on na izopačen način zadovoljava njihovu potrebu za sigurnošću i pripadanjem. Theodor Adorno je u delu "Autoritarna ličnost" na primeru Amerike pokazao da su i u savremenom društvu prisutni mehanizmi autoritarnosti, koja kao ikzvitoperena pozicija čoveka znači postojanje kontradiktornih potreba: biti potčinjen i potčinjavati druge. b) Rušilaštvo, kao mehanizam bekstva od slobode, izražava se kroz potrebu žoveka da ruši i uništava svet oko sebe zbog toga što je nezadovoljan tim svetom. Ovaj mehanizam objašnjava postojanje velike razorne snage nacističkog pokreta. Taj rušilački mehanizam je posledica nespremnosti čoveka da nosi ogroman teret oslobođenih ideja u društvenom okruženju kojim je nezadovoljan i koje nije naklonjeno tim slobodama. c) Konformizam, kao mehanizam bekstva od slobode, podrazumeva prihvatanje onih vrednosti koje dominiraju u društvu i time čovek prestaje da bude ono što jeste i postaje ono što drugi od njega očekuje. Ako je pojedinac isti kao i drugi ljudi, ako ima iste stavove i vrednosti, onda on više nema problema sa osećanjem nesigurnosti i izdvojenosti, ali time gubi svoj sopstveni identitet. Međutim, konformizam nije samo sociojalnopsihološka pojava, već i vrlo snažan mehanizam koji prinuđuje ljude da se ponašaju u skladu sa dominantnim vrednostima i normama. Kada je reč o From-ovom shvatanju otuđenja, on ovaj pojam posmatra kao univerzalnu karakteristiku savremenog društva i neminovno obeležje položaja čoveka u savremenom društvu. Po njegovom mišljenju, otuđenje izvire iz nezdravih karakteristika savremenih društava i neadekvatnog prilagođavanja žoveka svetu preko neodgovarajućih i izvitopereniuh potreba. Otuđenje žoveka, po Fromu, u osnovi ima veoma i različite sadržaje i vidove, a u savremenom društvu može se govoriti i o potpunom otuđenju žoveka.
253
Među sadržajimai oblcima otuđenja u savremenomdruštvu posebno se izdvajaju: a) Kvantifikacija, koja se izražava kroz potrebu savremenih društava da daje prednost svemu onome što je kvantitativno (brojčano), a ne onome što je kvalitativno. Svaka stvar, uključujući i čoveka, postaje broj u savremenom društvu. Čovekove bitne odrednice, uključujući i njegova identifikaciona obeležja, izražavaju se kroz razližite numeričke pokazatelje i simbole. Na taj način čovek postaje deo mnoštva, bezličnih masa i statističkih i brojčanih agregata i skupina. Kvantifikacija podrazumeva zanemarivanje kvalitativnih karakteristika žoveka. b) Apstrakcionizam je onaj vid otuđenja koji se izražava kroz bezližnost i uniformisanje ljudi u savremenim društvima.. Uniformisanje, koje isključuje potrebu za samoidentifikacijom i razlikovanjem, se ne izražava jedino kroz spoljne manifestacije (na primer način odevanja), već i kroz sadržaje unutrašnjeg života (opšta misao i duh sveprisutni u svakom pojedinom čoveku). Uniformisanje u savremenim društvima utiče na osiromašenje čovekovog života, koje nastaje kao veštački proizvod tržišne privrede i svih tipova drugih drušztvenih odnosa, koji na njoj počivaju. Reč je o nametanju potreba, načina i stila života koji omogućuje lakšu kontrolu i manipulaciju ljudima i njihovim potrebama. c) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije i u kome se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa drugim ljudima, uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnje i zavisnost od složenih tehnoloških sistema kojima se čovek sve više okružuje. Razvoj tehnologije prividno olakšava život ljudi, pri čemu najviše trpe sadržaji i kvalitet međuljudskih odnosa. d) Konformizam je poseban vid otuđenja, jer on vodi tome da ljudi postanu anonimni i gube svoju osobenost. Čovek se prilagođava zahtevima i očekivanjima drugih, postajući deo tipizirane mase ljudi i predstavljajući ono što drugi od njega očekuju, a ne ono što je on sam. Ovim stavovima From se po ko zna koji put suprodstavio shvatanju konformizma kao najčešće korišćenom kriterijumu normalnosti u sociologiji, socijalnoj patologiji i psihologiji. e) Otuđenje rada takođe predstavlja rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu i, najopštije rečeno, izražava se kroz nemogućnost kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića. U ocenjivanju From-ovih naučnih doprinosa mora se uzeti u obzir dug period njegovog stvaranja. Nije slučajno što se njegova shvatanja svrstavaju i u kritičke teorije, jer su ona istovremeno usmerena kritičkim analizama totalitarnih sistema i otuđenog i «bolesnog»građanskog društva, kao i dominirajućih pozitivističkih i funkciolnalističkih teorijama. Verovatno da niko osim Vilhelm-a Right-a nije tako temeljno objasnio psihosocijalnu osnovu fašizma i sličnih totalitarnih društava, kao što je to učinio From, istovremeno naglašavajući bitno obeležje generečke suštine čoveka koju, između ostalog, čini njegova sloboda. Verovatno da nije slučajno što se u većini teorijskih knjiga iz klasične socijalne patologije From i ne pominje. Deo takvog odnosa deluje se temeljnim kritikama upravo tih «ortodoksnih» patoloških teorija. Posebno je naučno utemeljena From-ova kritika konformizma kao središnjeg kriterija normalnosti i društveno poželjnog okvira ponašanja pojedinaca.
254
Različita izvorišta From-ove stvaralačke inspiracije od egzistencijalizma i marksizma, do psihoanalize i humanističkog radikalizma, usmerila su njegov središnji interes ka osujećenjima i sputanostima savremenog čoveka. Čovekova prava priroda i njegove univerzalne potrebe nemaju mogućnosti da se iskažu u svoj punoći zahvaljujući različitim ograničenjima i protivrečnostima klasnih društava. Među nedostacima i ograničenjima Fromovih naučnih doprinosa mogla bi se najpre, navesti apstraktnost i uoptenost nekih njegovih ključnih ideja koje se teško mogu operacionalizovati i empirijski proveravati. Fromov naglašen humanistički optimizam i vera u čovekove moći stvaranja ponekad su ga udaljavali da vidi ono što je inače temeljno ispitivao, a to su tamne strane čovekovog bića. Njegove briljantne analize protivrečnosti i karakteristika klasnih i posebno građanskog društva i shvatanje primarne društvene uzročnosti društvenih devijacija vodile su ga svojevrsnom sociologizmu, dok su neka njegova oslanjanja na Marx-a rađale neke iluzije (naprimer, o socijalizmu kao moguće slobodnom društvu). Na drugoj strani, psihoanalitičke studije i praksa ostavile su traga u klasifikacijama i definicijama nekih tipičnih izvitopernja ljudskih univerzalnih potreba, koja imaju obeležja devijacija. U svakom slučaju, i kada neki pokušaji uspostavljanja spojeva između izvornog marksizma i psihoanalize nisu bili uspešni, ostale su ideje koje povezuju saznanja o čovekovim racionalnim ali i iracionalnim stranama, bez obzira što su ove druge obično objašnjavane prevashodno društvenim uzrocima.
Glava šesta TEORIJA ETIKETIRANJA Teorija etiketiranja poznata je u literaturi i kao teorija stigmatizacije ili interakcionistička teorija devijacija. Ova teorijska orijentacija nastala je početkom šezdesetih godina a njeni glavni predstavnici su Edwin Lemert, Howard Becker, Kai Erickson, Edwin Schur i Erving Goffman. Za razliku od predhodnih funkcionalističkih i, posebno, od tradicionalnih teorija, koje su u proučavanju polazili od pojedinaca koji krše društvene norme i devijantnih ponašanja, zastupnici teorije etiketiranja svoje interesovanje pomeraju
255
prema reakcijama društvene sredine na ponašanje pojedinca i grupa, smatrajući da su reakcije samostalna i bitna odrednica i uzrok devijacija. Filozofska osnova ove teorije je internacionistička teorija društva. Inspiratorima interakcionističke teorije o društvu smatraju se američki filozofi George Herbert Mead i John Dewey, a za njenog osnivača može se smatrati Mead-ov učenik Herbert Blumer. Internacionistička škola se suprostavlja pozitivističkoj i funkcionalističkoj teoriji društva, tako što u prvi plan stavlja razumevanje ciljeva i značenje društvene akcije. Za razliku od pozitivista, koji su bili okrenuti problemu poretka, interakcionisti polaze od uzajamne akcije pojedinca kao osnove društvenih procesa i organizacije društva. Pozitivisti polaze od objektivno datog poretka prema kome pojedinac gradi svoj odnos usvajanjem društvenih vrednosti i normi kroz proces socijalizacije. Oni dakle, društvo posmatraju spolja, interesujući se, pre svega, za strukture i mehanizme koji obezbeđuju njegovo funkcionisanje. Nasuprot pozitivistima, interakcionisti insistiraju na subjektivnom, iznutra viđenom poretku, odnosno interesuju ih subjektivni aspekti društvenog sistema. Interakcioniste, pre svega, zanima kako na određene procese u društvu utiču pojedinci, odnosno na koji način pojedinci u međusobnim odnosima utiču na karakter društvene pojave, a samim tim i na karakter društva. Za internacioniste, društvene ustanove i norme nisu evidentne, već su one u izvesnom smislu problematične činjenice. Oni smatraju da se poredak stvara i održava u procesu uzajamnih akcija pojedinaca i subjektivno se doživljavaju kao pritisak na pojedinca. Zato su najčešći predmet istraživanja interakcionista upravo subjektivno viđene društvene institucije i norme sa stanovišta pojedinca,. Za interakcionističko razmatranje devijacija značajno je shvatanje o nepostojanju unapred date prirode ličnosti, koja opredeljuje karakter njenih aktivnosti i delovanja u društvu. Oni smatraju da su čovekovo samoopažanje i njegove akcije proizvod uzajamnih "definisanja" u procesu interakcije između ljudi. Pritom se interakcionisti oslanjaju na Mead-ovo razlikovanje kategorija «Ja» i «Mene», kao dva sastavna elementa čovekovog identiteta. "Ja" je odgovor na stavove drugih. U proceni interakcije između dve osobe, svaka osoba za sebe predstavlja "Ja". Za taj odnos je važno kako svaka od tih osoba vidi onog drugog i to je ustvari deo onoga što se zove "Mene". "Mene" je organizovani skup stavova drugih, koje ličnost prihvata u interakciji sa drugima. Drugim rečima, stavovi drugih sačinjavaju organizovano "Mene", a onda pojedinac na to reaguje u svojstvu "Ja". To znači da lični indentitet i devijacija pojedinca nisu posledica čitavoga "Ja", nego se indentitet stvara i pod dejstvom drugih to jest "Mene", ili kako Mead to naziva, "Ja kako mislim da me drugi vide." Svaki čovek ima sliku o sebi, ali na tu sliku o sebi utiče i to kako nekoga drugi vide, kako ga označavaju i šta od njega očekuju. Na osnovu ovih stavova se može zaključiti da je čovekov identitet društveni konstrukt odnosno proizvod interakcionog procesa. Naprimer, ako se detetu neprekidno ponavlja da je lenjo, nevaljalo i nemirno, ono će samo sebe definisati kao lenjo, nevaljalo i nemirno. Šta će neki pojedinac postati nije određeno samo njegovim ponašanjem, već definisanjem njegovog ponašanja od strane drugih ljudi. Ovaj početni stav interakcionista utemeljen je u svakodnevnom životu, jer se ljudi vrlo često ponašaju onako kako drugi misle o njima ili kako oni misle da drugi misle o nama. Osnovne postavke teorije etiketiranja o društvenim devijacijama mogu se sažeti u nekoliko ključnih postavki:
256
a) Za razliku od pozitivista koji pre svega polaze od ponašanja pojedinca koji krši društvene norme, interakcionisti polaze od reakcije društvene sredine na ponašanje pojedinaca i grupa, i ta reakcija je samostalni i bitan element u određivanju devijacije. b) Pozitivisti polaze od pretpostavke razlikovanja devijanata od nedevijanata i nastoje da utvrde granice ili precizne kriterijume između devijantnog i nedevijantnog ponašanja, interesujući se pre svega za društvene ili neke druge uzroke društvenih devijacija. Interakcioniste ne interesuje utvrdjivanje granica i uzroka devijacija, već ih prevashodno zanima nastanak devijacije i u procesu interakcije pojedinaca. Oni smatraju da devijacija nije karakteristika nekih pojedinaca, nego svojstvo koje pojedinci dobijaju od strane drugih ljudi i društvenih institucija. To znači da devijacija postaje svojstvo pojedinca tek onda kada to postane njegova oznaka koji mu drugi daju. c) Interakcioniste ne interesuju nikakvi kriterijumi devijacija, već nešto što izgleda prilično objektivno, a to je društvena reakcija koja postaje odlučujući činilac nastanka devijacija. Oni smatraju da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje izaziva društvenu reakciju, a ta reakcija se sastoji u označavanju nekih pojedinaca ili nekih ponašanja za devijantna. Devijant je samo onaj kome drugi ljudi i društvene institucije prilepe etiketu, udare pečat da je devijant, pa otud i naziv teorije etiketiranja ili stigmatizacije. d) Interakcionisti smatraju da se devijacija ne može uzročno objašnjavati, nego da se jedino može razumeti samo kao proces nastajanja, proces u kome reagovanje drugih, a naročito ustanova društvene kontrole, ima značajnu i nezavisnu ulogu. U ovom smislu jedan od predstavnika teorije etiketiranja Howard Backer ističe da: Devijantnost stvaraju društvene grupe na sledeći način: stvaraju pravila čije kršenje predstavlja devijantnost i ta pravila primenjuju na određene ljude i tako ih etiketiraju kao autsajdere (sinonim za devijante) (Becker, 1963). Sa stanovišta interakcionista, devijantnost nije odluka nekog pojedinca, niti kvalitet čina koji pojedinac izvrši, nego je posledica toga što drugi primenjuju pravila i sankcije na pojedinca “prestupnika". Devijant je onaj kome je uspešno prikačena ta etiketa, a devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi kao takvo određuju i etiketiraju. Definiciju devijantnog ponašanja u ovom smislu daje i Kai Erikson uz nešto preciznije određenje (Erikson, 1966). Po ovom autoru, devijacija se može definisati kao ponašanje koje zahteva intervenciju institucija socijalne kontrole, odnosno kao ponašanje zbog koga bi "trebalo nešto preduzeti". e) Za interakcionističko shvatanje devijacija značajno je da oni polaze od ideje vrednosno-kulturnog pluralizma, odnosno od ideje da postoji mnoštvo različitih vrednosno-kulturnih sistema. Taj pluralizam omogućuje da određene društvene grupe koje imaju političku i ekonomsku moć nametnu svoja pravila ponašanja drugim grupama i prinude ih da se tih pravila pridržavaju. Iz toga proizilazi da društvene norme, prema kojima se pojedinci i njihova ponašanja označaju devijantnim, nisu opšte prihvaćene društvene norme. Naime, mladi će se naći u situaciji da poštuju pravila koja su za njih postavili stariji, Crnci će se podvrgavati pravilima Belaca, a više i srednje klase će stvarati pravila za ponašanje nižih klasa. U društvenoj stvarnosti veoma je bitna činjenica da, po pravilu, moćni etiketiraju one koji nemaju društvenu moć, pri čemu uspešnost etiketiranja direktno zavisi od količine uticaja i moći kojom raspolaže prekršilac norme (kao devijanti - autsajderi najčešće se označavaju pripadnici nemoćnih i slabih društvenih grupa). Iz nejednake distribucije društvene moći potiče pojava da pripadnici moćnih elita mogu da krše pravne ili moralne norme, a da pritom
257
ne dobiju etiketu devijanta odn. da ne iskuse represiju društvene kontrole i javnog mnenja. f) Za razliku od pozitivista, koji teže da pronađu mehanizme suzbijanja devijacija, interakcionisti se okreću upravo prema onim mehanizmima koji pokreću devijacije. Njihov odlučujući stav je da u procesu nastajanja devijacija učestvuju i devijanti i nedevijanti. Zbog toga, interakcionisti smatraju da nije cilj naučno istraživanje devijacija i eventualno utvrdjivanje njihovih uzroka, već razumevanja prirode-suštine devijacija i to primenjivanjem sekvencionalne analize. Interakcionisti naime, smatraju da postoje različite faze nastanka devijacije i da u svakoj fazi deluju sasvim različiti uzroci. Upravo zbog toga nije bitno tragati za uzrocima, već za mehanizmima koji pokreću devijacije. Po njihovom mišljenju, na nastanak devijacija utiču mehanizmi socijalne kontrole. Mehanizmi društvene kontrole određuju načine reagovanje na devijantne akte, procese etiketiranja i razvoj devijantnih uloga. Iz tog razloga interakcionisti smatraju da je nemoguće unapred definisati šta je devijantno, a šta nedevijantno i upravo po tom stavu uočava se njihov relativistički pristup devijacijama. g) Osnovni stav interakcionista da devijacije nastaju u okviru kolektivne akcije (interakcije), značajno je promenio shvatanje o etiologiji devijacija. Za interakcioniste je karakteristično da su zanemarili objektivni okvir u kome se devijantno ponašanje odvija. Oni smatraju da subjektivna značenja, interpretiranja uzajamnih ponašanja i reagovanja dobijaju daleko veći značaj od opisivanja objektivnih stanja kao što su porodične prilike, stambeni uslovi ili lične osobine devijanata. Suprotstavljanje klasičnim i posebno, pozitivisatičkim shvatanjima etiologije proističe iz same interakcionističke definicije devijacija. Naime, ljudi etiketirani kao devijanti nikako ne mogu predstavljati homogenu grupu, koja bi imala neka posebna zajednička stvojstva. Prema Becker-u, ne može se očekivati da se pronađu zajednički faktori ličnosti ili životne situacije, koji bi objašnjavali pretpostavljenu devijaciju. Sve što devijanti imaju zajedničko jeste etiketa i iskustvo autsajdera. Razlika između devijanata i nedevijanata nastaje tek u procesu interakcije odnosno, tek kada se pojedinac etiketira i prinudi da prihvata ulogu devijanta. Polazeći od ovog stava Becker smatra da bi trebalo razlikovati dve vrste pojedinaca, koji predstavljaju dve različite kategorije: a) pojedinci koji krše norme i b) pojedinci koji su etiketirani kao devijanti. Istraživači i predstavnici klasičnih teorija upotrebljavali su termin "devijacija" da označe svako ponašanje kojim se krše društvene norme, ali su za svoj predmet istraživanja uzimali samo drugu grupu pojedinaca, koja je selekcionisana od strane društvene kontrole. Nasuprot ovome, ingterakcionisti su usmerili svoja istraživanja ka procesima društvene kontrole tj. društvene reakcije, pa se samim tim koncepti, analize i metode istraživanja interakcionista bitno razlikuju od uobičajenih pristupa devijantnom ponašanju. Proces nastajanja devijacija se prema interakcionistima odvija u nekoliko faza. U pogledu tih faza nastanka devijacija interesantno je navesti stavove koje je izneo Edwin Lemert u svom konceptu primarne i sekundarne devijacije u kome pravi razliku između ove dve vrste devijacija (Lemert, 1951). Primarna devijacija, prema Lemert-u, može nastati usled velikog broja uzroka: iz radoznalosti, zato što se takvo ponašanje očekuje u grupi kojoj neko pripada, što je pojedinac doživeo neki stres, itd.
258
Impulsi da se krše norme su beskrajno raznovrsni i mnogi ljudi ih svakodnevno doživljavaju. Bitno je međutim, da ova inicijalna devijacija ostaje primarna sve dok je racionalizovana ili je funkcionalno uklopljena u društveno prihvatljivu ulogu. To znači da primarna devijacija bitno ne remeti funkcionisanje pojedinca, jer devijantno i normalno ponašanje, iako postoje istovremeno, ne remete njegovu društvenu integraciju, pa tako on nije prinuđen da reorganizuje sopstveni identitet niti da menja svoje uobičajene uloge. Naprimer, ljudi koji ekscesivno piju, ali istovremeno uspešno obavljaju svoje društvene uloge, pa samim tim neće biti etiketirani kao devijanti akoholičari. Lemert smatra da primarna devijacija ima samo marginalne posledice na psihičku strukturu pojedinca, pa samim tim, ne dovodi do simboličke reorganizacije na nivou stavova ličnosti i društvenih uloga. U ovoj fazi razvoja devijacije, društvo pojedinca ne smatra devijantnim, niti pojedinac sam sebe tako definiše (pojedinac ne menja svoju sliku o sebi i pored svog devijantnog ponašanja). Devijacije pojedinca ostaju nevidljive za druge, a i pojedinci sami uspevaju da opravdaju svoje devijantno ponašanje, što znači da pojedinci ni subjektivno ni objektivno nisu definisani kao devijanti. Međutim, ukoliko se devijantna ponašanja ponavljaju, ako postaju jako vidljiva i uz to izazivaju izraženu društvenu reakciju osude, koju pojedinac doživljava kao osećanje savesti i krivice, postoji veća verovatnoća da će doći do raspada postojeće integracije devijantnog i normalnog ponašanja, a samim tim pojedinac će biti prinuđen da reorganizuje svoje društvene uloge. Pritom postoje dve mogućnosti reorganizovanja uloga: a) Pojedinac može preuzeti neku drugu ulogu koja je socijalno prihvatljiva, a u čiji se okvir devijacija uklapa. Naprimer, čovek koji pije preuzima ulogu kelnera ili mornara, jer su te profesije uobičajeno praćene ekscesivnim pijenjem. b) Pojedinac može preuzeti devijantnu ulogu što dovodi do pojačavanja devijacije i tu se već ulazi u domen sekundarne devijacije. Sekundarna devijacija nastaje onda kada pojedinac počinje da upotrebljava svoje devijantno ponašanje ili ulogu zasnovanu na takvom ponašanju kao sredstvo odbrane, napada ili prilagođavanja otvorenim ili prikrivenim problemima, koji su posledica društvene reakcije na primarnu devijaciju. Zapravo, sekundarna devijacija predstavlja pojačavanje devijantnog ponašanja pod uticajem stigmatizirajuće i degradirajuće društvene reakcije. Upravo ta neodobravajuća i etiketirajuća reakcija društva je od prvenstvene važnosti za nastajanje sekundarne devijacije. U fazi sekundarne devijacije pojedinac obezbeđuje novu ličnu integraciju i društvenu pripadnost tako što se identifikuje sa devijantnom ulogom i uključuje u devijantne grupe. Ova promena tipa devijacija izražava se i u simboličkim znacima nove uloge: u odevanju, govoru, novim obrascima ponašanja itd. Prema Lemert-u, proces nastajanja devijantnosti ili tzv. "drama etiketiranja" odvija se postupno, slično modelu karijere: pojedinac napreduje od jednog do drugog položaja, odnosno od jedne do druge faze identifikovanja sa devijantnom ulogom. Ovaj autor navodi sledeće faze razvoja devijacije, odnosno sekvence koje dovode do sekundarnih devijacije: a) Primarna devijacija, koja podrazumeva prvobitno devijantno ponašanje i ponavljanje nekonformističkog ponašanja.
259
b) Društveno kažnjavanje i etiketiranje koje, pored kazni, podrazumeva i odbacivanje, podsmeh, prezir i čitav niz drugih sankcija. c) Pojačavanje primarne devijacije koja je sve izraženija i učestalija. d) Pojačano kažnjavanje i odbacivanje uz oštriju društvenu reakciju i složenije kazne. Ova faza ukazuje da u nastanku devijacija učestvuju i devijanti i nedevijanti. e) Nastavljanje devijantnog ponašanja, koje prati izražena mržnja i neprijateljstvo prema onima koji izriču kazne. Često se određene devijacije čine kao neka vrsta osvete društvu, društvenim institucijama i nedevijantima. f) Javno i formalno etiketiranje devijanata, što podrazumeva da se društvena reakcija manifestuje u formalnim akcijama posebnih ustanova socijalne kontrole, koje javno stigmatiziraju devijanta, u ovoj fazi reaguju i društvene institucije. g) Jačanje i utvrđivanje devijantnog ponašanja kao reakcija na stigmatizaciju i kažnjavanje i jačanje devijacije kao reakcije na javno i formalno etiketiranje od strane društvenih institucija i h) Prihvatanje devijacija kao dela društvenog statusa i prilagođavanje zasnovano na devijantnoj ulozi, odnosno ulozi koja je povezana sa devijantnim ponašanjem. Čitava ličnost se reorganizuje i prilagođava novoj ulozi i devijantnom statusu. Iz opisa ovih faza jasno se vidi da je za nastajanje sekundarne devijacije od presudne važnosti etiketirajuća reakcija društva, koja utiče na značajne promene ličnosti i ograničava mogućnost izbora uloga samo devijantne uloge. Drugi predstavnik teorije etiketiranja Howard Becker objašnjava proces nastajanja devijacija drugačijim konceptom, koji je označio kao "model devijantne karijere". Becker je, u suštini, zastupao slično gledište o razvoju devijantnosti Lemertovom, ali u njihovim konceptima postoje i izvesne razlike. On je, polazeći od ideje sekvencijalne analize, smatrao da svi uzroci koji proizvode devijaciju ne deluju simultano, već da u svakoj fazi nastanka devijacije deluju različiti sekvencijalni uzroci, pa se samim tim devijantno ponašanje razvija postupno. On primenjuje model karijere i prikazuje stepenice devijantnog ponašanja: 1. Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz raznih razloga. 2. Drugi korak je razvijanje devijantnih motiva i interesa, što znači da pojedinac mora, u procesu interakcije sa drugim, da nauči da interpretira svoje novo iskustvo i da ga smatra privlačnim (u ličnosti devijanta javlja se želja za devijantnim ponašanjem ali uz određene interese). 3. Treći stepen je veoma važan, a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi, odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji. Nije dovoljno da se neko samo ponaša kao devijant, da ima devijantne motive i interese, potrebno je da neko to devijantno ponašanje primeti. 4. Sledeća faza ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i kada bude javno etiketiran kao devijant kroz interakciju između devijanta i nedevijanta. Ova interakcija se izražava kroz javnu osudu i davanje etikete od strane nedevijanta. 5. Mehanizam stigmatizacije ima važne posledice za devijantnu karijeru, jer se time menjaju devijantove socijalne komunikacije (manja mogućnost komuniciranja sa nedevijntima) i njegova slika o sebi. 6. Najvažnija promena je javno menjanje identiteta i sticanje novog statusa, a to je status devijanta.
260
7. U sledećoj skevenci dolazi do uopštavanja devijantne uloge, tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili posle izbiti na videlo. Često se vrši i retrospekcija da bi se pokazalo da devijant poseduje neke loše osobine oduvek, ali koje nisu ranije primećene. Uopštavanje devijacije onemogućuje pojedincu da vrši svoje druge društvene uloge i usmerava ga na marginalne i manje ambiciozne zadatke U procesu uopštavanja, kao socijalno-psihološkom mehanizmu u nastajanju devijacija, učestvuju društvene institucije i nedevijanti koji se prema devijantu odnose u skladu sa popularnim stereotipnim dijagnozama. Tako je na primer narkoman obavezno i ličnost "slabe volje", " onaj ko jedino teži uživanju", "egocentiračan", "nezreo i sebičan" itd. Takav tretman onemogućava devijanta da nesmetano zadovoljava svoje svakodnevne potrebe, pa je prinuđen da pribegne nelegitimnim načinima njihovog zadovoljavanja. Za okolinu je to samo dodatna potvrda da je bilo u pravu i da je širenje devijacije "nužna" i neizbežna devijantova crta. 8. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. Tako se kida i poslednja veza sa "normalnima" i devijant biva okružen sebi sličnima. U okviru devijantne grupe razvijaju se poseban način života, racionalizacije devijantnog ponašanja i posebna celovita ideologija koja neutralizuje konvencionalne standarde ponašanja i utvrđuje devijantnu pozicuju. Upravo iz tih razloga, devijant svoj status najbolje može realizovati u devijantnom okruženju. Model devijantne karijere Becker je koristio za prikaz nastajanje devijantne uloge kod pušača marihuane, na osnovu sopstvenog istraživanja. Postupnost i postojanje faza u nastanku devijacija uz dejstvo različitih uzroka u pojednim fazama razlikuje bitno interakcionistička shvatanja o uzročnosti devijacija u odnosu na druge teorije, posebno one klasičnog tipa. Tradicionalne teorije koriste simultani-jednovremeni model prema kome devijantnost nastaje onog trenutka kada se steknu odgovarajući činioci. Zavisno od konkretne etiološke teorije, to mogu biti osobine ličnosti, društveni uslovi ili situacioni faktori. Interakcionististi zastupaju sekvencijani-postupni model, prema kome pojedinac ima mogućnost izbora u svakoj fazi svoje karijere tako da može odustati od devijacije ili je pojačati. Interakcionisti su veliku pažnju posvetiti društvenim mehanizmima koji neposredno proizvode devijacije među kojima se posebno izdvajaju: 1. Stereotipiziranje, kao proces podvođenja devijanta pod određeni stereotip, je veoma važan mehanizam nastanka devijacija. Da bi se razumelo stereotipiziranje treba poći od opšteg procesa uzajamnog tipiziranja koji se javlja u svakom ljudskom odnosu i koji se ogleda u uzajamnom kategorizovanju i stvaranju tipičnih ponašanja. U svakodnevnom životu ljudi svrstavaju jedni druge u određene kategorije i to ne samo po fizičkim osobinama, već i po psihološkim svojstvima. Zapravo, svaki pojedinac u procesu interakcije tipizira druge, a istovremeno je predmet tipiziranja od strane drugih. Bez ovog uzajamnog tipiziranja ili stvaranja uzajamnih očekivanja bilo bi nemoguće zamisliti bilo kakve stabilne odnose među ljudima. Međutim, često se dešava da nečija tipiziranja drugih ne odgovaraju stvarnosti tj., da se formiraju pogrešna očekivanja u vidu stereotipa. Za devijanta je karakteristično da predstavlja kategorisanog pojedinca i njegovo ponašanje se po pravilu interpretira na isti način kao i ponašanje svih pojedinaca iz njegove kategorije. Većinu stereotipa o devijantnosti čovek nauči još u detinjstvu kroz proces vaspitanja unutar porodice, a kasnije se ti stereotipi učvršćuju pod uticajem sredstava masovnih komunikacija tako da svako vreme stvara određeni prototip
261
devijanta. Bitna posledica ovog procesa je postojanje sličnih ideja pojedinaca o tome kakvi su ljudi naprimer, "kriminalci" ili "narkomani", čak i ako nikada nisu bili u kontaktu sa njima. Očekuje se da neko čim vidi čoveka može da prepozna da li je on kriminalac ili ne. Interakcionisti zaključuju da stereotipi o devijantima utiču na reakciju okoline, a ta reakcija utiče na proces samoidentifikacije devijanta. Pod pritiskom stereotipnih slika i reakcija, pojedinci često ne uspevaju da sačuvaju alternativne definicije sopstvene ličnosti i prihvataju stereotipnu ulogu devijanta. 2. Naknadna, retrospektivna interpretacija je mehanizam nastanka devijacija povezan sa stereotipiziranjem a sastoji se u tome što pojedinca, koji je prekršio neku normu, društvena sredina počinje da vidi u sasvim drugačijem svetlu. Posle devijantnog čina pojedinac postaje "nova ličnost". Čitav njegov prethodan život i sva njegova ponašanja se ponovo interpretiraju i to s obzirom na poslednje devijantno ponašanje. Ranije dobre osobine se smatraju slučajnim i kao maska za prikrivanje devijacije («Oduvek je on bio takav», «Ispod kruiške krušče», «Znao sam ja to» i sl.). Okruženje počinje da prekopava po devijantnoj prošlosti i da traži pokazatelje da je pojava alkoholizma, narkomanije ili delinkvencije u konkretnom slučaju bila neminovna. Rekonstruiše se biografija devijanta sa ciljem da se dokaže da je zlo postojalo i ranije. Procesom naknadne interpretacije postiže se negiranje prethodnog identiteta, odnosno pokazuje se da devijant nikada nije bio "normalan". Uništenje prethodnog identiteta olakšava da se pojedinac identifikuje sa svojom novom devijantnom ulogom. Još ako se "potvrdi" da je određena devijacija "nasledna" tako što je, naprimer, alhohoričarev otac takođe bio alhoholičar, onda se pojedincu devijantnost prikazuje kao njegova neizbežna sudbina. 3. Cenkanje i pregovaranje je jako važan mehanizam nastanka devijacije i on je utvrđen na realnim iskustvima iz svakodnevne prakse. Poznato je da u procesu etiketiranja značajnu ulogu ima društvena moć, a iz toga proizilazi da sam proces etiketiranja sadrži elemente pregovaranja i cenkanja oko dijagnoze ponašanja (kvalifikovanja dela) i sankcije koja će se primeniti. Kada se radi o kršenju pravnih normi, procesi cenkanja i pregovaranja su vrlo složeni i zavise od pravnog sistema pojedinih država. Od momenta utvrđivanja činjenice da je neka osoba ispoljila nekonformustičko ponašanje i prekršila neku krivičnopravnu normu, pa do određivanja društvenih sankcija dolazi do interpretiranja mnogih činjenica u korist ili na štetu devijanta. U kojoj meri će neko biti označen kao devijant zavisi upravo od tog međusobnog kontakta odnosno interakcije između devijanta i nedevijanta. Naprimer, odnos maloletnog prekršioca i socijalnog radnika značajno utiče na način na koji će čitav slučaj biti predstavljen sudu, a sam ishod tog slučaja u velikoj meri zavisi od toga kako maloletnik izgleda, kako se ponaša, ko su mu roditejli, da li pristaje na saradnju itd. Sve su to vrlo subjektivne procene prisutne u složenom procesu, koji bi, u suštitni, trebao da bude objektiviziran. Sem toga postoji još jedan problem, a to je da oni koji pripadaju višim društvenim slojevima imaju više mogućnosti da se zaštite od društvene reakcije i sankcije. Tako deca iz boljih porodica imaju veće mogućnosti da greše, a da ne dobiju devijantne etikete (obično se kaže da je u pitanju, "mladalački bunt" ili "prolazna kriza"), nego deca čiji roditelji imaju nizak socijalni status, (ona će najčešće dobiti etiketu "vaspitne zapuštenosti).
262
4. Institucionalni nivo proizvodnje devijantnosti, kao mehanizam, nastajanja devijacija znači da sistem društvenih organizacija i institucija (policija, sudovi, bolnice, zatvori) mogu doprinositi formiranju devijantnih identiteta. Neke opšte karakteristike svih organizacija, pa i institucija za devijante, imaju negativne efekte pa neposredno doprinose stvaranju devijantnosti. Tako su naprimer, zatvorske ustanove prave škole kriminala. Na nastanak devijacija posebno utiču tzv. totalne ustanove. Ovaj pojam prvi put je definisao čikaški sociolog Hughes, podrazumevajući pod tim fiksirane društven e aranžmane čija su pravila, članstvo, izvori, procedusre i druga svojstva poznati članovima nekog društva ili zajednice. Erving Goffman proširuje ovaj pojam na svaki rutinski, uobičajen aranžman putem kojeg društvena struktura operiše kao sistem koji sam sebe ovekovečuje i obnavlja (Goffman, 1961). Ovaj zanimljivi stvaralac izdvaja pet vrsta totalnih institucija: 1. institucije za nemoćne bezopasne (domovi za slepe i stare, sirotišta i sl.), 2. institucije za nemoćne ali opasne po okolinu (sanatorijumi za tuberkulozne, duševne bolnice, azili i sl.), 3. institucije za opasne pojedince koji namerno krše društvene norme i ugrožavaju zajednicu (zatvori, popravni domovi, kaznionice, logori i koncentracioni kampovi), 4. institucije sa jasnim korisnim ciljem i obavljanje nekih posebnih zadataka (internati, kasarne, brodovi, ploveće platforme) i 5. institucije za povlačenje od sveta i duhovno uzdizanje (manastiri). Goffman smatra da se totalna ustanova može definisati kao mesto življenja i rada gde mnogi pojedinci u sličnoj situaciji, odsečeni od društva za određeni vremenski period, zajednički vode zatvoren formalno rukovođen život. Osnovni proces koji se vodi od trenutka ulaska u ustanovu jeste proces umrtvljavanja osobenosti klijenata, koji podrazumeva uništavanje prethodnog identiteta, odnosno osobenosti, najčešće preko niza ponižavajućih postupaka i procedura. Ti postupci imaju za cilj uništavanje nekih prava i različitih uloga koje je pojedinac imao pre ulaska u ustanovu, (oni gube i fizičku privatnost). Svi pojedinci koji dođu u ustanovu imaju isti status, obično se oblače na isti način, često se vode pod nekim evidencionim brojem umesto ličnih identifikacionih obeležja, što dovodi do obezličenja i gubitka prethodnog identiteta čime se lakše uživljavaju u novim ulogama. Osnovni cilj ovih ustanova je da se individualne potrebe podvrgnu organizaciji to jest da se ljudske potrebe zadovoljavaju u skladu sa organizacijskim zahtevima, pa čak i po cenu degradacije ličnosti. Sve što pšojedinac čini u totalnoj ustanovi čini u društvu velikog broja drugih, s tim što su svi elementi ponašanja i delanja do tančina propisani od strane rukovodnih struktura i odvijaju se pod kontrolom jediunstvenog autoriteta. Svaka totalna ustanova deli se na svet štićenika, koji se sastoji od mnoštva, u manjoj ili većoj meri, obezličenih pojedinaca sličnog statusa, i sveta osoblja, koji funkcioniše po svim pravilima birokratskih ustanova, ali je dužan da poštuje određene standarde humanosti, čemu, pored ostalog, po Goffman-u služe institucionalne ceremonije. Ova dva sveta su bitno podeljena, ali i neminovno komuniciraju radi realizacije ciljeva ustanove. Zbog toga se u svim ustanovama paralelno uspostavljaju formalne i neformalne strukture, koje su ponekad u sukobu. Ponekad se kao posledica ovih
263
podeljenosti i drugih procesa i odnosa u totalnoj instituciji, razvija specifična korisnička potkultura. Goffman smatra da korisnici totalnih ustanova relativno brzo i lako zaboravljaju iskustva iz boravka u njima, kada se nađu ikzvan njihovih zidova i okvira, ali zauvek nose etiketu klijenta koja im otežava ili onemogućava ponovno preuzimanje raznih društvenih uloga. U oceni doprinosa teorije etiketiranja izučavanju devijacija treba imati naročitio u vidu : 1. Značajan doprinos interakcionista je njihova kritika prethodnih pozitivističkih i funkcionalističkih pristupa devijacijama, koji su devijantno ponašanje objašnjavali kršenjem društvenih normi. Interakcionisti potpuno menjaju ugao gledanja i postavljaju novi pristup u izučavanju devijacija, koji se zasniva na sistemu društvene reakcije,. kao odlučujućem činiocu nastanka i razvoja društvenih devijacija. 2. Veoma su značajne analize mehanizma nastanka devijantnosti od strane predstavnika ove teorije, u kojima pokazuju kako društveni odnosi teraju neke ljude u devijaciju i kako se kroz složene procese interakcije određuje šta je devijantno a šta ne, bez obzira na realno ponašanje pojedinca. 3. Značaj ove teorije je i u ukazivanju na nedostatake socijalnih institucija, posebno, totalnih ustanova, koje doprinose etiketiranju i proizvođenju devijanata. Ova teorija ima i značajne nedostatke među kojima se posebno izdvajaju: 1. Jedan od najznačajnijih nedostataka ove teorije je što se ličnost devijanta posmatra kao preterano pasivno biće, koje u nastanku devijantnosti ima ulogu objekta (devijant nije odgovoran ni za svoj spas ni za svoju patnju). 2. Osnovno ideološko ograničenje interakcionizma je što se njihova kritika društvenih institucija i njihove uloge u nastajanju devijacija odnosi samo na niže nivoe društvene organizacije i vlasti (policija, sudovi, socijalna služba), a ti nivoi su samo neposredni izvršioci globalne politike, koja se formira u vrhovima društvenog sistema. 3. Predstvanici teorije etiketiranja nisu se upustili u stvarnu kritiku društva niti onih grupa i društvenih slojeva koji raspolažu najvećom društvenom moći. 4. Interakcionisti su zanemarili činjenicu da priroda osnovnih društvenih odnosa utiče na pojavu određenih devijacija. Sistematski su zanemarili istorijski nastale stvarne globalne društvene protivurečnosti, društvenu i klasnu strukturu i moguće pravce društvene promene, (zanemarivanje interakcijske i strukturalne analize je posledica opredeljenosti za subjektivizam kao teorijsko stanovište). 5. Predstvanici teorije etiketiranja zapostavili su ispitivanje devijacija vladajućih institucija i nosilaca društvene moći. Mada su bili zastupnici autsajdera nisu se usudili da podrobnije ispituju uticaj društvenih razlika i klasno-slojne podele društva na nastanak devijacija.. 6. Relativizam, koji onemogućuje stvaranje opštih kriterijuma devijantnosti je takođe značajan nedostatak ove teorije, kao što se zanemaruje značaj nekih univerzalniih vrednosti čije ugrožavanje se smatra devijantnim u većini savremenih društava (neka ponašanja su univerzalno prihvaćena kao devijantna, na primer ubistvo). 7. Predstavnici teorije etiketiranja ne objašnjavaju uzroke devijantnosti i negiraju objektivnost devijantnog čina pa je zato njihov pristup problemu devijacija subjektivan i krajnje relativistički.
264
Glava sedma TEORIJE SUKOBA Teorije sukoba nisu jednorodne pa se se u literaturi različito nazivaju kao: kritičke, humanističke, kritičko-marksističke, radikalne ili prosto nove teorije. Zajedničko je ovim različitim teorijama da, za razliku od svih prethodnih koje pripadaju sferi poretka, reda i sistema, najveću pažnju poklanjaju protivrečnostima, klasnim odnosima u društvu, različitim sukobima i sukobnim procesima, koji se odvijaju u društvu. Suštinska ideja ovih teorija polazi od pretpostavke da strukturalna raslojenost svih društava dovodi do različitih društvenih sukoba. Ove teorije smatraju da društvo nije idealan i uravnotežen sistem, već da u njemu postoje stalni antagonizmi koji proizvode devijacije. Začetnici teorija sukoba su klasici marksizma, ali ne treba sve ove i radikalne teorije svstavati u marksističke, jer neke od ovih teorija imaju sasvim drugačije teorijske osnove. VII 1. Klasične marksističke teorije Klasici marksizma Karl Marx i Friedrih Engels temeljno su poznavali građanska shvatanja o prirodi i uzrocima devijantnosti. Nasuprot tim idejama oni su izgradili svoje stavove, koji polaze od ključnih ideja o prirodi ljudskog društva ako što su:
265
1. U izučavanju građanskog (kapitalističkog) društva klasici marksizma su prihvatili strukturalno-istorijski pristup, koji im je omogućio da zaključe da se društvo sastoji iz mnoštva različitih slojevitih odnosa u koje ljudi stupaju mimo svoje volje. Oni su takođe zaključili da su za ukupnost društvenih odnosa najznačajniji oni u ekonomskoj sferi - odnosi proizvodnje, jer oni odlučujuće određuju karakteristični tip društvenih ustanova i institucija, kao što primarno definišu odnose između društvenih klasa. Naime, sva istorijskii poznata društva su klasna i u svakom društvu postoji ključna dihotomija između onih koji poseduju sredstva za proizvodnju i onih koji nemaju ništa. Iz ove osnovne protivrečnosti izviru sve druge društvene suprotnosti i suprotstavljanja uključujući i društvene sukobe različitog tipa. 2. Klasici marksizma su svojim shvatanjem ljudskih potreba stvorili teorijsku mogućnost antropološkog pristupa devijacijama posmatranim iz ugla čoveka a ne društva, pri čemu su posebno značajna tri bitna elementa ljudskih potreba: a) Prvi element odnosi se na samu strukturu ljudskih potreba i na vezivanje suštine čoveka za bogatstvo njegovih potreba, (što je neko bogatiji u svojim potrebama, to je bogatiji kao čovek), s tim što postoji i mogućnost stalnog bogaćenja potreba u zavisnosti od konkretnih društvenih odnosa. b) Drugi element ljudskih potreba je njihova dinamika, što znači da su te potrebe promenljive i da čovek osvajajući prirodu i ljudsko društvo kroz kreativni rad, istovremeno zadobija i stvara neke nove potrebe. c) Treći element je hijerarhija potreba, koja podrazumeva da se prvo moraju zadovoljiti osnovne, obligacione potrebe, a tek onda potrebe višeg reda. Važan kriterijum normalnosti društva je da se sve ljudske potrebe zadovoljavaju u totalitetu i za sve ljude. U definisanju antropoloških osnova devijacija bitno je i marksističko shvatanje generičke suštine čoveka i mogućnosti realizacije čovekove prave prirode u konkretnim društvima. Suštinu generičkog bića čini čovekov svrsishodni rad koji uvek ima neki cilj. Klasici marksizma smatraju da je čovek aktivno, kreativno, stvaralačko biće u onoj meri u kojoj svojim radom i umom ovlada prirodom i društvenim mogućnostima i potrebama. Ono društvo koje obezbeđuje ove kreativne potrebe čoveka je slobodno društvo. Klasici marksizma razvili su i filozofsko-metodološki pristup razumevanju uzroka i prirode društvenih devijacija kroz istorijsku i kritičku analiza kapitalističkog društva i problema otuđenja. Oni su pokazali da su devijacije “normalna” društvena pojava i da njihovo definisanje u nekom konkretnom društvu u velikoj meri zavisi od odnosa moći i od toga čije vrednosti i ideje dominiraju njegovim kolektivnim predstavama. U klasnim društvima vrednosni sistem, ideologija, zakonodavstvo i organizacija društva počivaju na vlasti i moći odnosno na interesima dominirajuće klase iako prividno izgleda da društvene odnose i ponašanja pojedinaca usmeravaju neke opšte prihvaćene vrednosti. To znači da relativnost sistema vrednosti u krajnjem rezultatu ne može biti kriterijum za razlikovanje normalnog od patološkog ponašanja. U otuđenom društvu, kakvo je kapitalističko društvo, apsolutno su relativni i naučno beznačajni svi oni kriterijumi koji počivaju na klasnom interesu dominirajuće klase. Kriterijumi normalnosti se mogu definisati jedino na osnovu konretnog uvida u mogućnosti zadovoljenja ljudskih potreba, kreativnog stvaralaštva i ispoljavanja čoveka
266
i postojanja različitih vidova slobode čoveka. Klasici marksizma smatraju da je klasno društvo po prirodi svojih odnosa devijantno, jer nameće vrednosti i ideale manjine. Za razumevanje klasično marksističkih shvatanja društva veoma su važni njihovi stavovi o prirodi i uzrocima otuđenja, koje se predstavlja neminovnost svakog klasnog društva i može se ispoljavati u različitim vidivima. Koren svih oblika otuđenja je otuđenje od rada, koji se sastoji u otuđenju od predmeta rada, drugih učesnika u procesu rada i od sredstava koja proizvod čovekovog rada. Čovek se prema predmetu svoga rada odnosi kao prema tuđem predmetu koji njime vlada, jer ne odlučuje ni o uslovima, niti o sudbini rezultata svoga rada. Drugi oblik je otuđenje od drugog čoveka, koje nije vezano samo za otuđenje radnika i kapitalista, već i za otuđenje među samim radnicima. Opšta utakmica i konkurencija prisutna je i u odnosima izmedju radnika, jer kapitalistički način proizvodnje ne može da opstane bez viška radne snage i konkurencije na tržištu kapitala, radne snage i roba. Treći oblik otuđenja je samootuđenje, koje označava takvu društvenu situaciju u kojoj se čovek otuđuje od samog sebe. U uslovima klasnih odnosa čovek je osujećen u nizu svojih potreba, a prema svom radu se odnosi kao prema tuđoj delatnosti, pošto ona ne odgovara njegovoj suštini, zahvaljujući čemu on ne može da se iskaže kao stvaralačko biće. Istorijsko-kritičkim analizama protivrečnosti kapitalističkog društva klasici marksizma su doprineli boljem razumevanju prirode i uzroka devijacija u građanskom društvu. Reč je naročito o analizama društvenog položaja radničke klase (Engelsova studija položaja radničke klase u Engleskoj), o analizama kriminaliteta radničke klase i to u dva aspekta, kao primitivni vid klasne borbe, i kao način egzistencije, (Marx-ove opaske na šumske krađe mozelskih seljaka) i o analizama konkretnih oblika otuđenja, naročito vezane za otuđenje polova i otuđenje u buržoaskom braku. Klasici marksizma su smatrali da socijalni reformizam ne može ništa da promeni u strukturi društva i u odnosima građanskog društva, tako da je neophodno da se izvrše radikalne promene društva, pa se zato ova teorija svrstava i i radikalne teorije. Marx u svojim “Tezama o Fajerbahu” govori o revolucionarnoj praksi koja menja svet i društvene odnose. On smatra da filozofija i nauka imaju emancipatorsku ulogu ukoliko ne deluju samo na stvaralačku svest već i doprinose delatnom menjanju sveta, a ne samo da ga objašnjavaju. Polazeći od ovih stavova klasika marksiszma holandski marksista Villiam Bonger je analizirao karakteristike i uzroke kriminala u uslovima kapitalističkog društva (Bonger, . On je smatrao da je kriminal logička posledica opšteg egoizma, koji je neminovan u uslovima konkurentske borbe. Zbog suprotnosti interesa koji postoji u konkurentskoj borbi javlja se egoizam, koji dovodi do podeljenosti i kako unutar kapitalističke klase tako i između radnika. Pošto se kapitalistički način proizvodnje zasniva na suprostavljanju interesa između kapitalista, među radnicima i između radnika i kapitalista, Bonger smatra da su neki vidovi kriminala direktno vezani za ekonomski sistem zasnovanog na takvim odnosima i da izviru iz njegove prave prirode. Kao karakteristične primere on navodi imovinski i politički kriminalitet. Politički kriminalitet se ispoljava kroz borbu za vlast i moć, ali je prisutniji među predstavnicima građanske klase, koja teži da zadrži svoju vlast, ali se javlja i u radničkoj klasi, koja želi da preotme deo vlasti. Kada je reč o indirektnim oblicima kriminaliteta, Bonger analizira skitnju, prosjačenje, prostituciju, pa čak i silovanje za koje objašnjenje nalazi u nižem društvenom statusu žena.
267
U većini ozbiljnih knjiga uvažavaju se doprinosi kritičke marksističke teorije društva, koja se jednim svojim, manjim delom bavi društvenim devijacijama. Ova teorija, ustvari, daje naopštiji teorijski okvir za razumevanje prirode i uzroka društvenih devijacija. Ona je u svojoj biti antropološka i humanistička i utemeljena je na ozbiljnim analizama i posebnim studijama suštine i protivrečnosti građanskog društva. Ovoga puta, treba zanemariti njene praktične imlikacije i, još više, njena izvitoperenja u praksi nekih globalnih društava. Klasici marksizma dali su i svoj empirijski doprinos utemeljenju kritičke teorije društva, iako su se društvenim devijacijama primarno bavili teorijski i konceptualno. Primer za to su analize socijalnog položaja radničke klase, imovinskog kriminala, siromaštva i položaja marginalizovanih društvenih grupa, koje su označavali skupnim pojmom lumpenproletarijata. Nedostaci klasične marksističke teorije koji su relevantni za tumačenje društvenih devijacija mogli bi se svesti na: 1. Apstraktnost i teškoće oko operacionalizacije njihovih ključnih teorijskih stavova, naročito pojma i teorije otuđenja, kao opšte osnove i okvira za razumevanje konkretnih društvenih devijacija. 2. Ograničenje vezano za preteranu veru u racionalnost čoveka i zanemarivanje subjektiviteta čoveka, na jedno strani, i njegovih iracionalnih i nesvesnih osobina u nastajanju devijacija, na drugoj. No, bez obzira na ove i druge ograničenosti klasične marksističke teorije ostaju nezaobilazne u objašnjavanju i proučavanju uzroka i karaktera devijacija u građanskom društvu.
VII 2. Kritičke teorije U okviru kritičkog pristupa društvenim devijacijama mogu se razlikovati dve teorije koje se manje ili više neposredno inspirišu Marx-om, njegovom metodologijom i teorijom o društvu. Zajedničko im je to što devijaciju posmatraju kao reakciju pojedinca ili grupe na bolesno ili nepravedno društvo. Po njima, uzroci devijacije leže u osnovnom društvenom odnosu, tako da je devijacija neizbežna posledica nepravednog i otuđenog društva, zasnovanog na eksploataciji. Reč je o takvim teorijama kao što su: 1. Socijalno(humano)-antropološka teorija, čiji je predstavnik Erih From, koja je već prikazana i koja polazi od opštih ljudskih osobina i prilagođenosti društva zadovoljavanju autentičnih ljudskih potreba i iskazivanju prave čovekove prirode i 2. Radikalne teorije devijantnosti, koje devijacije posmatraju kao uzgredni proizvod proizvodnih odnosa i drugih suštinskih protivrečnosti kapitalističkog društva. Radikalne (nove) teorije nastaju šezdesetih godina, u velikoj meri pod uticajem marksističkih shvatanja. Pokretač savremenih kritičkih teorija je nemački sociolog Ralf Darendorf, koji je svoju teoriju nazvao sukobnom. On se posebno usmerava prema tumačenju klasnih društvenih sukoba, definišući društvene klase na osnovu raspodele vlasti. Prema teoriji sukoba, svaka društvena institucija, od porodice do države odlikuje se dihotomnom strukturom, odnosnmo, sačinjena je od jedne grupe koja poseduje vlast i druge koja je nema. Distribucija moći je odlučujući element društvenih odnosa i zato su neminovni sukobi vezani za borbu oko vlasti. Darendorf je posebno kritikovao pozitivizam, u filozofsko-epistemološkom smislu, u proučavanju društvenih
268
pojava, uključujući i društvene sukobe. On se na taj takvim kritikama suprodstavio klasičnim sociološkim teorijama koje počivaju na pozitivizmu i verovanju da se pri izučavanju društvenih pojava moraju koristiti principi i metode prirodnih nauka. Darendorf je odbacio ideju o vrednosnoj neutralnosti nauke imajući u vidu društvene mogućnosti upotrebe ali i zloupotrebe nauke i to na štetu čoveka. Darendorf se zalagao i za društveno angažovanje u promenama, stvaranju i razvoju kritičke svesti. Teorija sukoba je sa svoje strane imala uticaja na pojavu različitih radikalnih teorija kojima je zajedničko: a) radikalna kritika građanskog društva, b) zalaganje za radikalne društvene promene, c) neposredni angažman u realizaciji korenitih promena i emancipaciji posebno marginalizovanih društvenih slojeva i grupa. U okviru radikalnih teorija posebno su se izdvojile tri grupe autora: 1. Evropska grupa za izučavanje devijacije i društvene kontrole, čiji su predstavnici Stan Cohen (Cohen, 1985), Taylor Ian, Walton Paul i Young Jock (Taylor, Walton and Young, 1973). Ova grupa autora sačinila je ozbiljne kritike ranijih i savremenih teorija i studija o devijacijama među kojima posebno pozitivizma, Durkheim-ovih ideja i shvatanja, čikaške škole i drugih američkih studija, teorije etiketiranja, kao i najznačajnijih predstvanika istorijskog materijalizma (Marx-a Engels-a i Bonger-a). Imajući u vidu ove kritike, oni su svoju pažnju usmerili ka izgradnji alternativnih kritičkih teorija i elementima društvene teorije o devijacijama, ali i ozbiljnim kritičkim bavljenjem sistemima društvene kontrole i naročito represije. Da bi neka teorija, po mišljenju ove grupe radikalnih mislilaca, u potpunosti zadovoljila epitet društvene teorije o devijacijama trebalo bii da, u najmanju ruku, obuhvati: a) poliitčku ekonomiju devijacija, b) socijalnu psihologiju devijacija, c) socijalnu dinamiku ovih pojava, d) političku ekonomiju društvene reakcije na devijacije, e) uticaj društene reakcije na dalje ponašanje devijanata i f) jasan cilj teorijske analize. U kasnijim fazama ova grupa istraživača posvećuje veću pažnju osmišljavanju promena (posebno u socijalnim i proizvodnim odnosima) čiji bi osnovni cilj bio prevazilaženje društvenih devijacija(Taylor, Walton and Young, 1975). U ovom smislu oni su pokretači nekih novih i kritički usmerenih časopisa (na primer, “Radical Criminology”), organizatori i osnivači različitih udruženja, preko kojih nastoje da ostvare svoj društveni angažman u stvaranju promena i posebno u zaštiti i zastupanju obespravljenih, marginalizovanih i društvenmo etiketiranih “devijanata”(na primer, udruženja radikalnih ili kritičkih sociologa, socijalnih radnika, kriminologa i drugih kao i udruženja bivših zatvorenika, alkoholičara, prostitutki i sl), organizatori praktičnih aktivnosti preko kojih su želeli da na atipičan način angažuju lumpenproleterijat u praktičnim aktivnostima njihovog osvešćivanja i angažovanja u društvenim poslovima. 2. Američka grupa radikalnih mislilaca okupljenih oko časopisa “Zločin kriminal i socijalna pravda” koju čine: Plat Thony, Tuccagy Paul, Herman i Julia Shvedinger,
269
Quinney Richard (Quinney, 1970, 1974, 1977, 1980), i drugi. Predstavnici ove grupe polaze od ideje da su kapitalistički odnosi u celini kriminalni, s tim što pojavi i oživljavanju de vijacija istovremeno doprinose i mehanizmi socijalne kontrole. Quinney se uzima kao tipičan primer radikalnog mislioca, s tim što ga neki određuju kao kriminologa, drugi kao sociologa, a nekji čak i kao predstavnika radikalnog socijalnog rada. Neovisno od ovih svojatanja, Quinney se smatra markistiučki inspirisanim radikalnim misliocem, koji se u nekim stavovima oslanja na Marx-a, poput ideje da je kapitalistički sistem otelotvoren u građanskoj država ključni krimininogeni faktor (Quinney, 1974). Jedini pravi i koreniti izlaz iz mreže devijantnih faktora, koje kapitalističko društvo neminovno produkuje jesu radikalne promene celine sistema. Novo društvo, koje je u početku identifikovano sa socijalizmom, trebalo bi da obezbedi potpuno ispunjenje i autentičnu egzistenciju čoveka i smanjivanje svih vidova devijacija, sa posebnim naglaskom na kriminalu. Devijacije i kriminal se posmatraju kao jedino raspoloživo sredstvo bespomoćnih u borbi protiv nosilaca društvene moći. Šta više, one se javljaju kao jedini način preživljavanja, čak i u okvirima države blagostanja, jer se i u njoj javljaju «viškovi stanovništva, a socijalne mere koje preduzima imaju za cilj i dalje stvaranje profita i obezbeđivanje socijalne stabilnosti (Quinney, 1977).Ovaj tip devijacija Quinney naziva devijacijama prilagođavanja i otpora. Bez obzira što su devijacije i kriminal nesavršeni i iracionalni odgovori nižih društvenih klasa na počinjavanje, oni prdstavljaju njihov prirodni odgovor na nemoći i podređeni položaj u kapitalističkom društvu. Jedini i pravi put oslobođenja društva od devijacija i kriminala jeste radikalna zamena kapitalističkog sistema demokratskim socijalizmom. Quinney se nije bavio jedino devijacijama nižih klasa, već ukazuje na kriminal dominacije tipičan za vodeće društvene slojeve, koji mehanizme moći koristi za očuvanje poretka (Quinney, 1980). Tipični vidovi kriminala dominacije su policijska i druga službena brutalnost, korporativni i organizovani kriminal, privredni kriminal, službene zloupotrebe i zloupotrebe vlasti itd. 3. Skandinavska grupa radikalnih kriminolog, čiji su reprezentativni predstavnici Christie i Mathiesen, primarno je više usmerena ka konkretnim reformama institucionalnih sistema društvene reakcije na devijacije, pre svega na reforme krivičnog zakonodavstva, sistema sankcija i korekcionih ustavova (Ignjatović, 2002). Polazeći od Merton-ove ideje opreznog pobunjenika, ovi mislioci posvećuju najveću pažnju opisima, istraživanjima i objašnjenima razlilčitih aspekata društvene kontrole u državi blagostanja, sa osnovnim ciljem da se ublaže društveni problemi, i, naročito, one loše strane društvenih institucija, koje doprinose stvaranju devijacija. Pritom su pošli od toga da je uloga kriminologa i drugih radikalnih mislilaca pronalaženje rešenja za problem devijacija i druge socijalne probleme, već da na pravi način postavljaju problem. Oni smatraju da u tome raspolažu nekim veoma moćnim sredstvima poput naučnih metoda i teorija. U skladu sa ovim polaznim idejama predstvanici skandinavske radikalne škole su se opredelili da deluju kao agitatori javnog mnenja i savetnici javnih institucija i vlade sa ciljem da «iznutra» radikalno menjaju stvari, učestvujući u definisanju ključnih elemenata reformi u takvim područjima poput upravljanja zatvorima, refromi maloletničkog pravosuđa i ustanova za maloletnike, preventivnih programa i slično. Oni su, pored ostalih praktičnih i konkretnih akcija, učestvovali u stvaranbju sindikata
270
zatvorenika u skandinavskim zatvorima, kako bi konkretno uticali na radikalnu izumenu odnosa, organizacije i atmosfere u njima. Poseban deo teorijskog i praktičnog korpusa savremenog socijalnog rada takođe čine radikalne ideje i praksa. Posebno su u ovom smislu dragocene ideje o mogućnostima emancipatorske uloge nauke i praktičnih društvenih delatnosti (Brake and Bailey, eds, 1980). Suština emancipatorskog pristupa u nauci i socijalnom radu proizilazi iz ideje o stvaralačkim moćima i odgovornostima čoveka, iz razumevanja biti čovekove egzistencije, uvažavanja prirode i značaja ljudskih potreba za dobrobit, blagostanje i mentalno i ukupno zdravlje čoveka. Emancipatorska vizija čoveka i uloga socijalnog rada u tome polazi od potrebe osmišljavanja, projektovanja, usmeravanja i proizvođenja društvenih promena, iz korena društva, po potrebama i merama čoveka samog i uz njegovo svesno i stvaralačko angažovanje, samorealizaciju, samosvojnost i odgovornost. Tom cilju trebalo bi da služi i nastojanja da se oslobode čovekove sputane moći i mogućnosti, eliminacija različitih vrsta lišavanja i organičavanja u mogućnostima i potrebama i emancipacija depriviranih, marginalizovanih i otuđenih pojedinaca, društvenih grupa i zajednica. Emancipatorski socijalni rad trebalo bi da postane deo ovakvih nastojanja stavaljajući u prvi plan svojih interesovanja ljudske potrebe i uslove njihovog bogaćenja i zadovoljavanja, kvalitet uslova života i ukupne egzistencije ljudi, humane mikro i makro socijalne odnose, ljudske zajednice i druge oblike ostvarivanja potrebe čoveka za drugim ljudima, stare i nove socijalne probleme itd. Prve neke naznake emancipatorskih mogućnosti i transformacije socijalnog rada u delatnost koja služi blagostanju i prosperitetu čoveka, sreću se u koncepcijama radikalnog i kritičkog socijalnog rada (Hollstein i Meinhold, 1973.). Mada radikalni ili kritički socijalni rad nema jedinstvenu niti konzistentnu teorijsku osnovu njegovi stavovi su prepoznatljivi u vidu temeljnih i dokumentovanih kritika različitih aspekata građanskog društva i posebno njegovih institucija pri čemu se i delatnosti i pozicija socijalnog rada i njegovih metodoloških i praktičnih dometa javljaju kao predmet ozbiljnih kritika (Milosavljević, 1996). Radikalne koncepcije unele su u delatnosti socijalnog rada kritičko promišljanje, socijalni radikalizam i aktivizam, traganje za alternativnim i samoorgnizujućim modelima i programima suprodstavljenih zvaničnim i institucionalizovanim (birokratizovanim i otuđenim od ljudi) sistemima službi i ustanova socijalnih delatnosti. Radikalni socijalni rad nije dao neke dodatne teorijske doprinose tumačenju društvenih devijacija osim ukazivanja na njihove društveno-ekonomske korenove u protivrečnostima građanskog društva, u čemu se uglavnom oslanjaju na marksistilčke ideje. Slično se može reći i za metodološke doprinose, mada su oni izraženi kroz prevalentno prihvatanje metoda socijalnog rada u zajednici i alternativnih tehnika, koje jedino teže razlikovanju od zvaničnih, a često predstavljaju improvizaciju zasnovanu na ideji odbacivanja postojećeg i animiranja građana i njihovih udruženja u socijalnim aktivnostima.
271
Radikalni socijalni rad doprineo je puno kritici dominirajućih profesionalnih i društvenih uloga socijalnog rada i socijalnih radnika i još više definisanju nekih novih (Hollstein, Meinhold, 1973.). Prihvatajući ideju o vrednosnoj opredeljenosti socijalnog rada u zavisnosti od toga kojim vrednostima i ciljevima služi i odbacujući hipokrizijski model vrednosno neutralne nauke i socijalnog rada, predstavnici radikalnog socijalnog rada ističu neke nove uloge socijalnih radnika u građanskom društvu dok se ono suštinski ne promeni. Reč je o naznakama određenih emancipatorskih uloga, koje zaslužuju pažnju i jugoslovenskih socijalnih radnika, imajući u vidu moguće kritike njegovih aksioloških, teorijskih i metodoloških osnova. Među brojnim ulogama posebno su značajne one koje se tiču udela socijalnih radnika u emancipaciji marginalizovanih društvenih grupa i pojedinaca kao što su: kritika ekonomskih, socijalnih i političkih korenova marginalizacije, eksploatacije i otuđenja; političko i socijalno osvešćenje i mobilizacija autsajdera i stigmatizovanih; političko i socijalno predstavljanje i zastupanje marginalizovanih pojedinaca i grupa i korisnika usluga socijalnih službi; permanetno preispitivanje uloga i metoda socijalnog rada i dr. Mada je poznato da radikalni socijalni rad prate mnoge teorijske nedorečenosti i nedoslednosti, njegovi su značajni doprinosi u "razmrdavanju" okoštalih i konzerviranih modela socijalnog rada, njegovih teorijskih ishodišta i praktičnih rezultata. Kritički odnos i nezadovoljstvo postojećim početni je korak promena. Utemeljeniju filozofsko-teorijsku i metodološku osnovu emancipatorskog socijalnog rada dali su predstavnici socijalno-antropoloških odnosno integrativnih teorija o društvenim devijacijama iako se niko od njih nije bavio socijalnim radom. Ova tvrdnja može izgledati paradoskalna ukoliko se stvari posmatraju segmentarno i "sektorski". Emancipatorske osnove socijalnog rada ovih teorija mogu se nazreti u radikalnoj promeni shvatanja društvenih devijacija i socijalnih protivrečnosti razvijenog građanskog društva, što je bio osnovni predmet njihovog interesovanja. Postoji i jedna značajna sličnost između predstavnika integrativne teorije i radikalnog socijalnog rada a sastoji se ui temeljnim kritikama građanskog društva i njegovih institucija koje doprinose otuđenju i marginalizaciji čoveka. Osnovni je problem sa radikalnim shvatanjima što mnogi od ovih stavova ne zaslužuju epitet teorija, iako im je zajednički kritički stav prema građanskom društvu i klasičnim društvenim teorijama. Radikalnoj orijentaciji u tumačenju devijacija pripadaju autori vrlo različitih teorijskih usmerenja, raznih naučnih disciplina i struka, usled čega je teško doći do zajedničkih teorijskih osnova i stavova. Radikalnost kritika i zahteva za promenama, koja predstavlja zajednički cilj radikalnih pristupa, pre ima praktični, nego teorijski značaj. Neka od radikalnih shvatanja (vera u mogućnosti marginalizovanih za društvenu promenu) su naivna i iluzorna. Ovim opaskama se ne umanjuje značaj radikalnih i kritičkih shvatanja za empacipatorske i socijalne pokrete i skretanje pažnje javnosti na izraženost i društvene i ljudske posledice socijalnih problema savremenih kapitalističkih društava, uključujući i nastojanje da se radikalno reformišu pojedini sistemi ili ustanove društvene reakcije na devijacije.
272
Deo šesti POJAM, PREDMET, ODNOSI SA DRUGIM NAUKAMA I METODE ISTRAŽIVANJA NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA Glava prva POJAM NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA Pojam nauke o društvenim devijacijama je novijeg datuma kao i sama ova nauka. Početno i do današnjih dana uobičajeno se koristi pojam socijalne patologije. Ovaj pojam nastao je u drugoj polovini XIX veka i predstavlja latinsko-grčku kovanicu (socius-društveni, patos-bolest, logos-nauka) i doslovno prevedeno znači: nauka o društvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put se pojavljuje u naučnoj literaturi 1848. godine, a upotrebio ga je Gill Guerre. On je u svojoj pristupnoj besedi, prilikom prijema u lekarsko naučno društvo Francuske govorio o "socijalnoj medecini" kao opštoj nauci, koja se bavi socijalnim bolestima i ima nekoliko poddisciplina: a) socijalna filozofija, koja izučava opšte filozofske pretpostavke socijalne medecine, b) socijalna patologija, čiji je predmet izučavanje uzroka, raširenosti, strukture i drugih karakteristika socijalnih bolesti, c) socijalna hirurgija, čiji je zadatak da definiše principe preventivnog delovanja u odnosu na socijalne bolesti i d) socijalna terapija, koja se bavi otklanjanjem posledica socijalnih bolesti i definisanjem principa lečenja obolelih od socijalnih bolesti. U društvenim naukama i u svakodnevnom komuniciranju pojam socijalne patologije još uvek se koristi u tri osnovna značenja: a) Prvo značenje pojma socijalne patologije prisutnije je u svakodnevnom govoru i u publicistici, nego u samoj nauci. Prema ovom značenju pojam socijalne patologije podrazumeva skup društvenih pojava kojima je zajedničko odstupanje od društvenih normi i vrednosti. Ove pojave se sa stanovišta vrednosti i normi u društvu smatraju nepoželjnim i negativnim. To su na primer: kriminalitet, prostitucija, alkoholizam, narkomanija, prosjačenje, skitnja i druge. Drugim rečima, pojam socijalne patologije koristi se kao opšti naziv za sve društveno neprihvatljive, nepoželjne i negativne pojave u nekom prostoru i vremenu. Ovo rašireno značenje pojma socijalne patologije podrazumeva da se sve ove pojave u njihovoj ukupnosti situiraju u neki prostor, odnosno teritoriju, (naselje, grad država) i vreme - period, (godina, decenija).
273
b) Drugo značenje pojma socijalne patologije odnosi se na na poseban teorijski pristup u proučavanju devijantnih pojava. Ovo značenje se izjednačava sa prvom od teorija socijalne patologije odnosno sa stanovištem koje su zastupali tvorci sociologije, kao najopštije društvene nauke i socijalne patologije, kao posebne nauke o društvenim bolestima - Comte i Durkheim. Filozofsko izvorište ove teorije su pozitivizam i Spenser-ov evolucionizam. Pozitivizam u osnovi, označava gnoseološko-metodološki stav da je za naučni status društvenih nauka neophodno da počivaju na principima i metodama prirodnih odnosno pozitivnih nauka. Posebno se insistira na primeni principa objektivnosti, pouzdanosti i validnosti. Suština evolucionističkog pristupa u tumačenju i izučavanju prirode ljudskog društva sastoji se u njegovom posmatranju kao supraorganizma sličnog ljudskom organizmu, u kome pojedini delovi, obavljajući određene funkcije, obezbeđuju funkcionisanje društva kao celine. Prirodna ravnoteža, postojanje i opstanak ljudskog društva duguju se mehanizmima kolektivne svesti i postojanju moralne saglasnosti njegovih članova. Društvo je superiorno u odnosu na pojedinca, namećući određene obrasce ponašanja i društvena pravila. Određene bolesti u društvu remete normalno funkcionisanje i opstanak društva. Pored ostalog, normalnu društvenu ravnotežu remete devijantna, odnosno odstupajuća ponašanja, kojima se krše društvene norme i ugrožava solidarnost, red i društveni poredak. Takva ponašanja pojedinaca uzrokovana su društvenim činjenicama, pa jedino mogu biti premet istraživanja društvenih nauka, odnosno sociologije. Socijalna patologija, kao posebna grana sociologije, bavi se društvenim bolestima i traganjem za putevima ponovnog uspostavljanja društvene kohezije i ravnoteže. Ova teorija zasnovana na organicističkom pristupu imala je izuzetno veliki uticaj i iz nje su proizašle mnoge teorijske orijentacije i pristupi, posebni biološki ili socijalno-medicinski modeli, ali i mnoge klasične socijalno-patološke teorije. Ona je značajno obeležila sve klasične socijalno-patološke teorije i istraživanja. c) Treće značenje se odnosi na socijalnu patologiju kao posebnu nauku. Ovo stanovište polazi od toga da je socijalna patologija posebna grana sociologije, poznata i pod nazivom sociologije devijantnosti. Po našem mišljenju, sazreli su svi bitni uslovi za konstituisanje nauke o društvenim devijacijama, kao intergrativne nauke. Ona, u ovom momentu ispunjava bitne uslove, koji se od neke misaone delatnosti zahteva da bi mogla imati status nauke, kao što su: 1. Poseban predmet izučavanja, odnosno posebno polje društvenih pojava koje su u središtu njenog interesovanja, kao i da postoji granica između nauke o društvenim devijacijama i drugih njoj srodnih nauka, tako što će se jasno definisati pojave koje su predmet njenog izučavanja. 2. Postojanje skupa naučnih činjenica i znanja o pojavama koje su u centru njenog interesovanja, nastalih primenom naučnih metoda. 3. Razvijen kategorijalni aparat, odnosno sistem posebnih pojmova i termina relevantnih za pojave koje su u predmet nauke o društvenim devijacijama. 4. Postojanje skupa naučno utvrđenih zakonitosti, određenog broja teorija i hipoteza, kojima se utvrđuju opšte karakteristike i objašnjavaju pojave koje su predmet njenog istraživanja,
274
5. raspolaganje jednom ili više tipologija i klasifikacija pojava kojima se ova nauka bavi, što omogućuje sistematizaciju znanja i bolji uvid u strukturalne odnose i karakteristike pojava koje izučava i 6. Posedovanje posebnim metodama pomoću kojih dolazi do novih činjenica i saznanja. U tekstu koji sledi pokušaćemo da iznesemo bitnu argumentacija da nauka o društvenim devijacijama ispunjava navedene uslove u pogledu predmeta, posebnih metoda i pristupa u izučavanju društvenih deviajcija, dok su druge njene odlike (posebne teorije, ključni pojmovi i kategorije, klasifikacije i tipologije) prikazivani u prethodnim delovima ove knjige.
Glava druga PREDMET NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA Pojam socijalne patologije još uvek je široko korišćen u naučnoj literaturi, iako nalazi na veoma ozbiljne kritike i odbacivanja, koja ukazuju na njegove pozitivističke korenove i ograničenosti. U naučnoj literaraturi sreću se mnogi sinonimi za pojam socijalne patologije, koji odražavaju ne samo bogatstvo pristupa, već i značajne teorijske razlike u tumačenju društvenih devijacija, o čemu je već bilo reči. Tako se kao sinonimi za socijalnu patologiju koriste: sociologija devijantnog ponašanja, sociologija društvenih devijacija, sociologija društvenih dezorganizacija, sociologija devijantnosti, sociologija socijalnih problema. Značenje ovih sinonima socijalne patologije nije isto i ono zavisi od teorijskih postavki na kojima oni počivaju na šta je već ukazivano u prikazu različitih teorija. Kao što postoje različiti nazivi za nauku o društvenim devijacijama, raznovrsni teorijski pristupi i objašnjenja društvenih devijacija tako se i predmet ove nauke različito određuje. Tako se naprimer, Jelena Špadijer–Džinić opredeljuje za naziv sociologije devijantnosti koju određuje kao posebnu sociološku disciplinu. Po mišljenju ove autorke, sociologija devijantnosti je nauka koja se bavi proučavanjem onih društvenih pojava kod kojih se ispoljava značajno neslaganje izmađu prihvaćenih društvenih standarda i postojećeg društvenog stanja.
275
Predmet sociologije devijantnosti, po mišljenju ove autorke, obuhvata tri segmenta: a) Devijantna ponašanja, pod kojima se podrazumevaju ona ponašanja ljudi koja u značajnoj meri odstupaju od opšte prihvatljivih društveni normi i vrednosti i izazivaju društvenu reakciju neodobravanja, b) Društvene dezorganizacije koje predstavljaju “ svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazavca društvenih odnosa, na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije, što ima za posledicu njihovu nesposobnost da deluju efikasno u skladu s utvrđenim ciljevima” i c) Društveno reagovanje ili socijalnu kontrolu, koja predstavlja društvenu reakciju na devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije, “odnosno objašnjenje različitih društvenihj mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje devijantnih društvenih pojava”. Ovo zbog toga što je bitno obeležje devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija da su društveno nepoželjne pojave na koje društvo reaguje neodobravanjem. Smatramo da razvoj naučnog proučavanja društvenih devijacija omogućuju konstituisanje integrisane nauke o društvenim devijacima. Međutim, kako je reč o procesu i zadatku koji tek predstoji, opredelili smo se za pojam nauke o društvenim devijacijama izražavajući na taj način slaganje sa onim autorima koji predmet ove nauke vezuju za posebno polje društvenih pojava (odnosa i procesa) koje se razlikuje od normalnih društvenih pojava, a koje označavamo kao društvene devijacije. Time ukazujemo na postojanje i drugih tipova devijacija, čak i na prisustvo drugih aspekata društvenih devijacija, koji mogu biti predmet drugih posebnih nauka ili interdisciplinarnog proučavanja (biloški, psihološki, psihopatološki, pshijatrijski, defektološki i sl.). Po našem mišljenju, predmet nauke o društvenim devijacijama čine: 1. društvene devijacije, 2. socijalni problemi i 3. društvena reakcija, odnosno društveni odnos prema devijacijama i socijalnim problemima. U definisanju pojma društvene devijacije opredelili smo se za socijalnoantropološki pristup, koji polazi od čovekove generičke prirode i njegovih autentičlnih potreba. U ovom smislu društvene devijacije su one društvene pojave (procesi i odnosi) koji se ispoljavaju ili dovode do: a) osujećenja ili izvitoperenja u zadovoljavanju ljudskih potreba u pogledu njihovih sadržaja, oblika i načina, b) nemogućnosti iskazivanja čoveka kao radnog i stvaralačkog bića, c) poremećaja ponašanja i odnosa sa drugim ljudima i d) posebnih teškoća u funkcionisanju ljudskih zajednica, društvenih institucija i globalnih društava, koje za posledicu imaju pogoršanje položaja čoveka, ugrožavanje njegove ljudske pririode i nemogućnost zadovoljavanja njegovih svestranih i raznovrsnih potreba. Pošto je reč o specifičnom i novom pristupu neophodno je ovde na konkretnim primerima ilustrovati šta ove odredbe društvenih devijacija znače. Pojave izvitoperenja ili nemogućnosti zadovoljavanja ljudskih potreba nisu privlaćile neophodnu pažnju klasičnih socijalnopatioloških teorija, pošto su ove 276
dominantno bile usmerene prema društveno neoprihvatljivim ili nepoželjnim ponašanjima. Sa socijalno-antropološkog stanovišta devijantnim se smatraju one socijalne okolnosti i situacije koje imaju nepovoljne posledice po čoveka i primarne ljudske grupe i zajednice. Tako naprimer, pojava siromaštva, kao složena društvena devijacija predstavlja takvu društvenu situaciju u kojoj je čovek sprečen da zadovoljava svoje ljudske potrebe, pri čemu dolazi i do njihovog iskrivljavanja u sadržajima, strukturi, karakteru, oblicima i načinima zadovoljavanja. Nepismenost je društvena devijacija koja sprečava čoveka da na normalan civilizacijski način komunicira sa drugim ljudima i koristi druge tekovine pisanog saobraćaja, čime je osujećen u bitnoj dimenziji svoga društvenog bića, pored toga što ga nepismenost sprečava da preuzima i obavlja mnoge društvene uloge. Alkoholizam predstavlja iskrivljenu potrebu čoveka za tečnošću u pogledu načina i sadržaja zadovoljenja, što je uslovljeno prevashodno društvenim uslovima. Slično tome, zavisnost od droga je izvitoperena potreba čoveka za hranom i takođe je primarno društveno uslovljena, jer najčešće predstavlja lošu substituciju i beg od neizvesne i neprihvatljive stvarnosti života. Seksualne devijacije se izražavaju kao izvitoperenje u sadržajima, formi, oblicima i načinima zadvoljavanja čovekovih seksualnih potreba i nagona. Kada je reč o drugom vidu društvenih devijacija vezanim za stvaralačku prirodu čoveka, koja čini njegovu bitnu generičku suštinu, onda izvitoperenje koje znači nemogućnost da se čovek iskaže kao kreativno biće ne samo u odnosu na prirodu i fizičko okruženje, već i prema drugim ljudima i društvenom okruženju, predstavlja društvenu devijaciju. Tako je naprimer, nezaposlenost takva devijacija zbog koje je čovek je sprečen da se iskazuje kao stvaralac, da na taj način obezbeđuje uslove svoje egzistencije i utiče na druge bitne uslove svog društvenog položaja. Nezaposlenost uglavnom nije bila predmet socijalnopatoloških teorija zbog svoje prirode i posmatranja posledica devijacija samo sa aspekta društva. Nezaposlenost se češće posmatra kao socijalni ili ekonomski problem a ne kao specifična devijacija u odnosu na univerzalnu vrednost ljudskog rada, pa se shodno tome određuje kao predmet ekonomskih ili socijalnopolitičkih izučavanja i retko kao oblast interesovanja nauke o devijacijama. Otuđenje u radu u njegovim različitim vidovima i sadržajima takođe ima obeležja društvene devijacije i mora postati predmet istraživanja nauke o društvenim devijacijama. Poremećaji ponašanja i odnosa sa drugim ljudima takođe predstavljaju specifičan vid društvenih devijacija, s tim što se njihova izvitoperenost ne može posmatrati samo sa aspekta kršenja društvenih normi, već i u odnosu na negativne posledice bilo po nosioca takvog ponašanja ili po druge ljude i zajednice. Primeri ovih vidova devijacija su brojni. Tako naprimer, agresija ugrožava integritet čoveka i svakako veoma bitnu ljudsku vrednost kakav je integritet čoveka i njegov život. Autoagresije, samoubistva i pokušaji samoubistva imaju istu suštinu kao agresije, osim što je poremećeno ponašanje čoveka usmereno prema samome sebi. Kriminalitet i maloletničko prestupništvo su složeni i sadržinski raznovrsni poremećaji ponašanja koji su pozitivno-pravno uređeni i koji predstavljaju “najčistiji” vid devijantnog ponašanja prema kriterijima klasičnih socijalnopatoloških teorija. Sa aspekta potreba i suštine ćoveka kao društvenog bića veoma su bitni i oni vidovi društvenih devijacija koji se ispoljavaju kao poremećaji u funkcionisanju društvenih grupa, institucija ili globalnih društava. Tako naprimer, poremećaji funkcija, odnosa i strukture porodice negativno utiču na različite aspekte kvaliteta
277
života čoveka i njegove odnose prema drugim ljudima, kao što podstiču čitav niz drugih devijacija. Birokratija, mito i korupcija i drugi poremećaji u funkcionisanju društvenih institucija i službi, koje pripadaju sferi sistemskih devijacija, uspostavljaju neljudski odnos i osujećuju građane u ostvarivanju nekih njihovih potreba ili prava. Mikro i makro društveni sukobi (etnički, verski, građanski, rasni i drugi sukobi) ugrožavaju ljudske živote, materijalna i duhovna dobra i sigurnost ljudi. Dezorganizacija globalnog društva, društvene krize, regresija, raspad globalnih društava, međunarodni sukobi, ratovi među globalnim društvima predstavljaju složene devijacije sa brojnim negativnim posledicama, pogađajući najčešće veliki broj ljudi. Socijalni problemi, po nama, predstavljaju deo predmeta nauke o društvenim devijacijama ukoliko se kao kriterijum izbora uzimaju negativne i nepovoljne posledice, koje neke društvene pojave imaju po uslove zadovoljavanja ljudskih potreba i ostvarenje čoveka kao humanog i kreativnog bića. Ideja o socijalnim problemima, kao što je već pisano napred, nastala je u anglosaksonskoj literaturi i praksi. Kao što je to slučaj i sa brojnim drugim i ovaj pojam se različito definiše, ali uglavnom postoji saglasnost oko njegovih ključnih elemenata. Neki autori (Niesbet i Merton) smatraju da se ovim pojmom mogu objediniti pojmovi društvenih devijacija i društvenih dezorganizacija. Imajući u vidu najčešće korišćene elemente definicije socijalnih problema, koji određuju suštinu ovog tipa društvenih pojava moglo bi se reći da su socijalni problemi takve društvene pojave koje imaju sledeće karakteristike: a) one pogađaju veliki broj ljudi negativnim i nepovoljnim posedicama, b) one su društveno uzrokovane, znači imaju društvenu etiologiju, c) one imaju i nepovoljne društvene posledice, d) u društvenoj svesti postoji saznanje da neka pojava predstavlja problem, e) postoji spremnost društva da se organizovanim i osmišljenim društvenim aktivnostima mogu sprečavati ili suzbijati takve nepoželjne pojave. Društvene devijacije i socijalni problemi imaju brojne zajedničke karakteristike, zbog čega se smatraju ravnopravnim predmetom nauke o društvenim devijacijama. Naime, većina društvenih devijacija može postati socijalni problemi ukoliko dobiju gore navedene njihove karateristike. Većina devijacija najčešće i ima obeležja socijalnih problema. Međutim, nemaju svi socijalni problemi obeležja društvenih devijacija, već prosto nameću dodatne obaveze nosiocima odlučivanja i usmeravanja društvenih odnosa da posvete posebnu pažnju takvim pojavama. Takvi socijalni problemi su naprimer: starenje i starost, populaciona kriza, zdravstveni problemi i sl. Socijalne probleme koji su deo predmeta nauke o društvenim devijacijama karakteriše masovno izvitoperenje u uslovima egzistencije, zadovoljavanja potreba i ostvarenja čovekovih radnih i stvaralačkih potencijala. Društvena reakcija, ili bolje rečeno odnos društva prema društvenim devijacijama i socijalnim problemima takođe je deo predmeta nauke o društvenim devijacijama. Pošto se devijacije posmatraju kao specifičan tip društvenih odnosa (sa aspekta izmenjenih i naopakih sadržaja, oblika i načina njihovog uspostavljanja), koji ima posebnu društvenu uzročnost, logično je da se društvene reakcije na devijacije javljaju kao deo predmeta i izučavaja nauke o društvenim devijacijama. Reč je takođe
278
o posebnom tipovima društvenih odnosa koji zavise od brojnih društvenih okolnosti i koji utiču, ne samo na osobenosti devijacija nekog društva, već i na njihove strukture i dinamiku. Nauku o društvenim devijacijama interesuju podjednako kako neorganizovani, spontani i neformalni vidovi društvene reakcije (poruga, ismevanje, izolovanje i sl.), tako i organizovani, formalni i institucionalizovani, koji su uređeni i posebnim društvenim, najčešće pravnim aktima (različite vrste društvenih sankcija).
Glava treća ODNOS NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA SA DRUGIM NAUKAMA Postoje neka napred pomenuta standardna i uobičajena obeležja svake nauke, od kojih je naročito važno postojanje posebnog predmeta proučavanja. Razgraničenje predmeta proučavanja neke nauke u odnosu na predmete drugih nauka početni je uslov njenog konstituisanja, s tim što ono podrazumeva i uzajamnu korespondenciju i saradnju, posebno sa srodnim naučnim disciplina. Svaka nauka se u svom razvoju početno u manjoj ili većoj meri oslanja na teorijska i metodološka iskustva drugih razvijenijih nauka. Razvojem sopstvenih naučnih saznanja svaka nauka se sve više oslobađa takvih uticaja, ali je istovremeno upućena na interaktivni odnos posebno sa sličnim i graničnim disciplinama iz porodice nauka. U savremenim naukama sve su izraženiji zahtevi za interdisiciplinarnom saradnjom, istraživanjima i pristupima, zbog složenosti, pogotovo društvenih pojava, koje su predmet njihovih istraživanja. Transfer pozitivnih i razvojnih iskustava i posebno efikasnih metoda su česti u savremenim naukama. Zahtevi sa samosvojnošću i razlikovanjem sve više se zamenjuju potrebama za saradnjom, koordinacijom i razmenom. III 1. Odnos nauke o društvenim devijacijama i sociologije Nauka o društvenim devijacijama ima najviše dodirnih tačaka u predmetu proučavanja sa sociologijom. Pritom je važna i korespondencija odnosno uzajamni odnos između tih naučnih disciplina. Sociologija je najopštija društvena nauka i predmet njenog proučavanja je društvo. U tom pogledu, njen ključni predmet je utvrđivanje opštih zakonitosti i karakteristika svih društvenih pojava, procesa i odnosa. Odnos između sociologije i nauke o društvenim devijacima je odnos opšteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opštim društvenim pojavama, a nauka o društvenim devijacijama samo jednim posebnim delom društvenih pojava. Druga karakteristika koja iz toga proizlazi je da je predmet sociologije mnogo širi i pokriva celinu društvenih pojava, dok nauka o društvenim devijacijama ima uži predmet i bavi se samo devijantnim društvenim pojavama, socijalnim problemima i društvenom reakcijom na ove pojave. S obzirom da je nauka o društvenim devijacima ponikla u okviru sociologije, ona u osnovi ima sličan pristup predmetu istraživanja. Osnovna sličnost između sociologije i nauke o društvenim devijacijama je njihovo bavljenje društvenim pojavama, dok su im zajednički i neki opšti naučni ciljevi i zakonitosti. U metodološkom smislu nauka o društvenim devijacijama koristi sve opšte metode sociologije.
279
Sociologija i nauka o društvenim devijacijama stoje u uzajamnom odnosu i imaju koristi jedna od druge. Nauka o društvenim devijacijama koristi dostignuta saznanja sociologije to jest opšta znanja, zakoniotosti, metode i teorije sociologije. S druge strane, nauka o društvenim devijacijama doprinosi stvaranju iskustvene osnove za opšte zakonitosti sociologije tako što se bavi ispitivanjem specifičnog polja društvenih pojava koje se označava pojmovima društvene devijacije, sociojalni problemi i društveni odnose prema ovim pojavama. III 2. Odnos nauke o društvenim devijacijama i kriminologije Kriminologija je druga naučna disciplina sa kojom nauka o društvenim devijacijama ima dodirnih tačaka u predmetu proučavanja. Postoje dva stanovišta o tome kako se shvata predmet kriminologije. Catharine Villiams smatra da je predmet kriminologije: izučavanje karakteristika krivičnog prava; raširenost kriminaliteta; posledice kriminaliteta kako po žrtvu, tako i po društvo; osobenosti i svojstva kriminaliteta, što podrazumeva strukture i dinamiku kriminaliteta u nekom društvu; metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike i funkcionisanje pravosudnih sistema. Domaći autori nešto drugačije definišu predmet kriminologije. U osnovi, kada je reč o kriminologiji, izdvajaju se dva ključna pristupa u određivanju njenog predmeta: a) Klasični pristup po kome predmet krimonologije mogu biti samo ona krivična dela definisana krivičnim zakonodavstvom, odnosno ona činjenja ili nečinjenja koja su sankcionisana zakonom. Polazi se od principa rimskog prava da ne može biti zločina ni kazne mimo zakona. Neki ortodoksni predstavnici ovog pristupa smatraju da u predmet kriminologije ne spadaju ni prekršajni, već samo krivična dela. b) Savremeni pristup prihvata sociološko shvatanje i proširuje predmet kriminologije tako da on obuhvata sve vrste ponašanja koja su u suprotnosti sa svim društvenim a ne jedino krivično-pravnim normama. Pored toga predmet kriminologije su i krivične norme, kao i uzroci, posledice i društvena reakcija na kriminalitet (penologija). Između kriminologije i nauke o društvenim devijacijama postoji značajna podudarnost predmeta, pošto je kriminalitet, kao specifična društvena devijacija, takođe i predmet interesovanja nauke o društvenim devijacijama. Međutim, nauka o društvenim devijacijama se ne bavi izučavanjem pojedinačnih kriminalnih ponašanja, niti izučavanjem pojedinih krivičnih dela, izvršilaca krivičnih dela, niti krivičnog prava i krivičnopravnih normi. Nauka o društvenim devijacijama izučava kriminalitet kao specifičan nehomogeni tip društvenih devijacija, kojima je zajedničko suprodstavljanje institucionalizovanim i pravno uređenim pravilima ponašanja. Sociologiju devijantnosti interesuju, pre svega, društveni uzroci i posledice kriminaliteta, veza između kriminaliteta i drugih društvenih devijacija, društvena reakcija na kriminalitet, uključujući i kritičko preispitivanje sistema krivično pravnih normi. Polazeći od ovih saznanja može se zaključiti da kriminologija i sociologija devijantnosti stoje u uzajamnom odnosu i upućene su na saradnju i uzajamnu razmenu saznanja, s tim što je predmet sociologije širi pošto obuhvata sve vrste i vidove društvenih devijacija, dok se kriminologija na poseban način bavi jedino kriminalitetom. Pri tome kriminologija i nauka o društvenim devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izučavanju svog predmeta, kao što su posmatranje, studija slučaja, istorija slučaja, viktimološke metode i slično.
280
III 3. Odnos nauke o društvenim devijacijama i psihologije Psihologija kao nauka daje važan doprinos razumevanju društvenih devijacija, kao što predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponašanja. Kao što je to uobičajeno u mnogim humanim naukama predmet psihologije se različito određuje. Uvidom u literaturu moglo bi se jedino reći da postoji značajna saglasnost psihologa oko toga da je predmet njihove nauke, pre svega, proučavanje: a) psihičkih funkcija poput saznajnih (mišljenje, učenje, opažanje), emotivnih, bihejvioralnioh i drugih funkcija, b) psihičkih dispozicija (intelektualne, karakterne, temperament i sl.) i c) psihičkih stanja (strah, ljubav, mržnja, meditacija i sl.). Neke početne teorije o tumačenju uzroka društvenih devijacija počivaju na ključnim saznanjima psihologije, bilo da su u pitanju psihičke funkcije, dispozicije ili stanja, kao odlučujući činioci nastanka devijacija. Odnos između psihologije i nauke o društvenim devijacijama je relativno jednostavan jer se njihovi predmeti malo dodiruju. Nauka o društvenim devijacijama poznavanjem nekih ključnih psihičkih funkcija, dispozicija ili stanja može da razume određene devijacije, pa su iz tog razloga saznanja psihologije značajne za razumevanje devijacija. Drugim rečima, pošto se kod svake devijacije čovek javlja kao odlučujući nosilac određenih psihičkih karakteristika, koje doprinose pojavi ili sprečavanju devijacije, neophodno je dobro poznavanje psihičkih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda društvenih devijacija. Na drugoj strani, devijacije su tip ljudske aktivnosti-ponašanja, koje je takođe predmet interesovanja psihologije. Psihologiju medjutim, interesuju sve vrste i sadržaji ljudskih ponašanja ne samo ona koja predstavljaju izvitoperenje, niti samo ona devijatna ponašanja i interakcije koji su posledica jedino svesnog i ciljanog izbora čoveka. U svakom slučaju, granice predmeta nauke o društvenim devijacijama i psihologije su jasne, kao što je to slučaj i sa većinom metoda istraživanja. Psihologija raspolaže sopstvenim metodama, iako kao i sve ostale humane nauke koristi i neke opšte naučne principe i metode. Postoji medjutim, uzajamna potreba za saradnjom ove dve naučne discipline radi celovitijeg ispitivanja pojava koje su predmet njihovog naučnog istraživanja i analize. Neophodno je ovde razlučiti odnos izmedju psihopatologije, koja je specijalizovana grana psihologije i nauke o društvenim devijacijama. Bitna razlika između psihopatologije i nauke o društvenim devijacijama je, između ostalog, u tome što su predmet psihopatologije različiti vidovi poremećaja ili izvitoperenja psihičkih funkcija, procesa ili stanja i u tom pogledu se mogu izdvajati dva globalna tipa psihičkih poremećaja: organskog ili naslednog porekla i stečeni. Reč je o psihičkim poremećajima koji nisu stvar volje niti razuma pojedinaca, već su rezultat iracionalnih, nagonskih i nekontrolisanih psihičkih potencijala, usled čega su osobe sa takvim ponašanjem neodgovorne ili ograničeno odgovorne za posledice. Između psihopatologije i nauke o društvenim devijacijama postoji dakle, bitna razlika u pogledu njihovog predmeta, na taj način što se psihopatologija prvenstveno usmerava prema psihičkim poremećajima, dok se nauka o društvenim devijacijama bavi samo svesnim aktivnostima (ponašanjem) ljudi. Ona proučava devijaciju kao društvenu pojavu, odnos i proces, a ne kao individualno ponašanje, koje je predmet psihologije
281
ako je reč o normalnoj, odnosno psihopatologije, ukoliko je reč o poremećenim psihičkim stanjima, funkcijama ili procesima. Nauka o društvenim devijacijama koristi znanja i iskutva psihopatologije radi boljeg razumevanje svih vidova devijacija, posebno kada su u pitanju izvitoperene ličnosti devijanata. No, nauku o društvenim devijacijama ne interesuju nesvesna i nekontrolisana ponašanja. Ona pripadaju sferi interesovanja psihopatologije.
Glava četvrta RAZLIČITI ASPEKTI PROUČAVANJA DRUŠTVENIH DEVIJACIJA Nauka o društvenim devijacijama pristupa na različite načine predmetu svoga izučavanja, pa se može govoriti o različitim aspektima proučavanja društvenih devijacija, koji međusobno povezani daju celovitu sliku o ovom polju društvenih pojava. U pitanju su sledeći aspekti: a) Pojavni ili fenomenološki aspekt znači ispitivanje sadržaja, oblika i načina ispoljavanja, raširenosti i distribucije društvenih devijacija. Ovaj aspekt posebno obuhvata ispitivanje distribucije devijacija uopšte ili nekih posebnih tipova među pripadnicima različitih društvenih grupa, slojeva i delova društvenih struktura, uključujući i prostornu raširenost (ekološki aspekt). b) Dinamički aspekt podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako društvenih devijacija u celini, tako i pojedinih njihovih vrsta. Po pravilu, u ovom pristupu se koriste statističke i metode merenja. c) Uzročni ili etiološki pristup odnosi se na istraživanje i utvrđivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku društvenih devijacija. Većina teorija o društvenim devijacijama odnosi se na tumačenje uzroka ovih pojava zahvaljujući čemu je ovaj aspekt važan za razumevanje njihove suštine kao i za definisanje mera prevencije i sprečavanja. d) Posledični aspekt upućuje na interesovanje nauke o društvenim devijacija za društvene posledice devijacija, koje su uvek negativne, uključujući i one aspekte posledica u kojima su devijanti žrtve društvenih okolnosti. Pored “društvene opasnosti” devijacija, značajno je ispitivati i negativne posledice “bolesnog društva” po njegove članove i e) Akcioni ili intervencijski aspekt uključuje ispitivanje različitih vidova društvenog odnosa ili reakcije na devijacije. Ovaj aspekt podrazumeva i praćenje različitih vidova društvene reakcije (mere i oblici, institucije i institucionalni sistemi), čime se stvara mogućnost uvida u promene odnosa društva prema društvenim devijacijama. On obuhvata, pored ostalog, politiku društva prema devijacijama u celini ili pojedinačno, sadržaje i mere prevencije i prevazilaženja društvenih devijacija, uključujući ispitivanje različitih vidova tretmana ili zaštite devijanata, što se naročito odnosi na različite načine i metode, U ovom aspektu nauka o društvenim devijacijama blisko je povezana sa socijalnom politikom i socijalnim radom. Nauka o društvenim devijacijama ima mnoge naučne ciljeve, ali se kao najznačajniji izdvajaju tri najopštija: a) Prvi opšti cilj nauke o društvenim devijacijama vezan je za prikupljanje naučnih saznanja o prirodi društvenih devijacija da bi se utvrdile njihove opšte
282
zajedničke karakteristike, sa krajnjom namerom da se ustanove zakonitosti i definisale teorija o društvenim devijacijama. b) Drugi opšti cilj usmeren je ka stvaranju tipologija i klasifikacija različitih vidova devijantnih pojava u cilju sistematizacije saznanja i boljeg naučnog uvida u njihove odnose i međusobne sličnosti i razlike. c) Treći opšti cilj je aplikativnog karaktera i izražava težnju da se rezultati i saznanja nauke o društvenim devijacijama koriste za definisanje politike društva prema ovim pojavama. Drugi aspekt ovog cilja vezan je za definisanje posebnih mera koje se odnose na sprečavanje, prevazilaženje i suzbijanje društvenih devijacija (njih je nemoguće eliminisati, jer one su u prirodi društva). Glava peta METODE NAUKE O DRUŠTVENIM DEVIJACIJAMA Nauka o društvenim devijacijama koristi različite naučne metode u proučavanju društvenih devijacija. Po svom karakteru i nivoima opštosti one se mogu podeliti u nekoliko grupa. Nauka o društvenim devijacijama koristi najpre, sve opšte metode društvenih nauka među kojima posebno induktivnu, deduktivnu i istorijsko-dijalektičku metodu. Suština induktivne metode je da se do naučne istine i opštih saznanja dolazi polazeći od pojedinačnih činjenica i pojava. Nasuprot tome, u deduktivnoj metodi se polazi od opštih saznanja, zakonitosti i aksioma da bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike nekih posebnih pojava, u ovom slučaju društvenih devijacija i socijalnih problema. Istorijsko-dijalektička metoda je relaciona, što znači da se njenom primenom društvene devijacije posmatraju u uzajamnim odnosima uslovljavanja sa drugim društvenim pojava i da se istovremeno posmatraju kao promenljive i dinamičke pojave, što je drugi segmet ove opšte naučne metode njen istorijski karakter. Nauka o društvenim devijacijama nužno koristi i sve opšte sociološke metode pošto predmet njenog naučnog istraživanja čini posebna skupina društvenih pojava, koristeći one opšte metode nauke-matice koje su proverene na ispitivanju društvenih pojava opštijeg tipa. Polazeći od prirode predmeta u nauci o društvenim devijacijama najčešće su korišćene neke od sledećih metoda: a) Neposredno sistemsko posmatranje, koje može biti sa učestvovanjem (istraživač je istovremeno u ulozi posmatrača, ali i učesnika aktivnosti, odnosa i procesa koji su premet posmatranja) i bez učestvovanja (istraživač nije uključen u aktivnosti grupa, zajednica ili institucija, koje istražuje a oni čije aktivnosti ili odnosi se posmatraju znaju za uloge koje posmatrač ima). Ova metoda je široko korišćena u obe varijante u istraživanjima društvenih devijacija najčešće kao deo kompleksnih terenskih studija ili akcionih istraživanja. Neposredno sistematsko posmatranje sa učestvovanjem ima složene etičke dimenzije zbog čega mora biti dobro pripremljeno i selektivno korišćeno u istraživanju određenih tipova društvenih devijacija. b) Anketa je najčešće korišćen metod u istraživanju mnogih devijacija. Prednosti ankete su u sadržinskoj i vremenskoj neograničenosti primene, što je ograničenje metoda posmatranje. Anketa omogućuje, kako retrospekciju, tako i projektovanje u vremenskom smislu. Osnovni je nedostak ankete u obezbeđivanju objektivnosti i proverljivosti podataka, pogoto kada se ispituju devijanti. c) Sistematski razgovor i intervju pripadaju tipovima široko primenjivanih metoda istraživanja, kao što se poseban podtip ovih metoda (terapeutski intervju) koristi
283
i u tretmanu i zaštiti devijanata. U praski se koriste dijagnostički intervju (osnovni cilj da se utvrdi priroda nekog problema) i terapeutski model intervjua (usmeren prema prevazilaženju problema, odnosno zaštiti devijanata). d) Metode akcionih istraživanja predstavljaju noviji metodološki pristup u sociologiji, koji neki nazivaju kvalitetivnom metodologijom. Pored usmetrenosti akcionih istraživanja prema primeni kvalitativnih metoda bitna osobenost ovog pristupa je u promeni ciljeva: promena socijalne situacije nekih pojedinaca, grupa ili zajednica korišćenjem naučnih saznanja i metoda i uz aktivno učešće onih o čijim potrebama ili problemima je reč. U istraživanjima društvenih devijacija koriste se takođe i posebne metode, koje su primerene specifičnostima predmeta nauke o društvenim devijacijama. Pored ostalih reč je o sledećim metodama: a) Statističke metode su posebno značajne za ispitivanje fenomenološkog nivoa, strukturalnih obeležja i dinamike društvenih devijacija. One su posebno pogodne za istraživanje longitudinalnih trendova, uz uslov da o društvenim devijacijama postoje pouzdani i valjani statistički podaci i evidencija. Međutim, statistike o devijacijama vode mnoge službe često sa različitom svrhom i metodlogijom (policija, sudovi, instucije socijalne zaštite, javne statističke službe i dr.). Ključni problem primene i korišćenja statističkih metoda i podataka je što oni zahvataju samo jedan deo devijacija i to u onim slučajevima koji su vezani za određene službe (“službeno utvrđene” pojave i činjenice), tako da tamna brojka devijacija ostaje nepoznata zbog brojnih primera devijacija koji nisu nigde službeno registrovani. Najveći problem u istraživanju društvenih devijacija primenom statističkih metoda predstavlja nemogućnost kontrole pouzdanosti, valjanost i objektivnosti podataka. Međutim, prednosti statističkih metoda su veće u odnosu na njihove nedostatke pa su neophodne kao deo metodološkog arsenala istraživanja društvenih devijacija. b) Istorija slučaja (case story) je veoma često korišćena posebna metoda sociologije devijantosti pogodna za tumačenje geneze nekih devijacija. Klasičan primer korišćenja ove metode je Sutherlend-ovo istraživanje karijere profesionalnog lopova, što je korišćeno u definisanju principa teorije diferencijamne asocijacije. c) Analiza slučaja (case study) kao metoda koristi se za istraživanje društvenih devijacija koje nisu dostupne istraživaču, nisu tako česte i brojne i u slučaju nepostojanja poudanih statističkih podataka i indikatora ili kada treba produbiti opšta saznanja o nekom tipu devijacija. Po pravilu, ovom metodom se ispitiju karakteristični ili reprezentativni slučajevi, ali i oni koji su atipični i upotpunjuju sliku o nekoj devijacijin ili devijacijama u celini. a) Viktimološka metoda je nastala i razvijala se u kriminologiji. Njena suština je u ispitivanju žrtava različitih devijacija, preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlilčitim aspektima (uzročno-posledični) društvenih devijacija. Žrtve se posmatraju kao deo odnosa sa akterima devijacija. Viktimološka istraživanja posebno su pogodna za istraživanja onih devijacija koje su prikrivene ili su pod jakim tabuima sredine (naprimer seksualne devijacije). Rezervisanost prema ovim metodama proizilazi iz teškoća provere pouzdanosti, valjanosti i objektivnosti podataka. Može se takođe govoriti i o etičkoj delikatnosti primene ovih metoda. Može se zaključiti da sociologiji devijantosti stoje na raspolaganju brojne opšte metode društvenih nauka, posebno sociologije i neke posebne metode primerene istraživanju različitih aspekata njenog predmeta. Takođe je jasno da ne postoji ni jedna
284
univerzalna i opšte upotrebljiva metoda, već da je u istraživanju društvenih devijacija neophodno koristiti različite metode ceneći prednosti i kontrolišući njihove slabosti i nedostatke.
285
