Nastanak ekonomske nauke Prve ideje Klasična politička ekonomija Neoklasična ekonomija Ekonomija u 20. veku Ekonomski zakoni Zašto učimo ekonomiju? Izučavamo ekonomske procese koje obavljaju ljudi radi zadovoljenja svojih potreba Nekoliko pitanja: Šta proizvoditi i koliko (od proizvodnje do potrošnje, struktura potreba, tržište kao regulator između proizvođača i potrošača, proizvodna i neposredna potrošnja)? Kako proizvoditi - kako najbolje (optimalno) koristiti i kombinovati raspoložive faktore proizvodnje (rad i kapital ili sredstva za proizvodnju)? Za koga proizvoditi (kako se raspodeljuju faktori i proizvodi na razne delatnosti i/ili na pojedince ili grupe; koji zakoni upravljaju ovim procesom)? Odgovori će nam pokazati kako da odlučujemo i kako da upravljamo da bismo postigli najbolje (optimalne) efekte Dilema: Tržište ili država Nastanak ekonomije kao nauke Merkantilizam (17.-18. v.): Merkantilisti smatraju da bogatstvo nastaje u međunarodnoj trgovini; ako je izvoz veći od uvoza – zemlja zarađuje zlato i postaje bogatija Fiziokrati (18.v.): Fransoa Kene, Samo poljoprivredna proizvodnja stvara bogatstvo (sve ostalo je samo prerada i promet) Važno: Tableau economique = kružni tok reprodukcije; klase Klase: proizvođačka (seljaci), sterilna (trgovci, industrijalci), zemljovlasnici (upravljaju i stiču višak) Klasična politička ekonomija (KPE) Tri imena: Vilijam Peti, Adam Smit, Dejvid Rikardo U vreme početnog razvoja industrije Poreklo bogatstva naroda (Politička ekonomija = privreda jedne društvene zajednice) Pomalo filosofski pristup – šta stoji iza vidljivih pojava; kako nastaje vrednost... Prvi važni nalazi KPE Privreda se posmatra kao sistem, kao stalna reprodukcija; uočavaju se materijalni i društveni odnosi (klase) Osnov teorije radne vrednosti (poreklo vrednosti) Rad kao izvor društvenog bogatstva Teorije o konkurenciji i mehanizmu tržišta (Smitova “nevidljiva ruka”) Prvi zakoni raspodele (Smit, Rikardo)
Osnov za moderne teorije – tzv. objektivne i subjektivne vrednosti (neoklasična) K. Marks (19. vek) Nastavak i kritika KPE, ekonomsko-filosofski pristup (KPE + Hegelova dijalektika) Kretanje društva – promene odnosa između ljudi Rad stvara vrednost (slično kao KPE)ali vrednost i višak vrednosti nastaju kao rezultat specifičnih, savremenih odnosa među ljudima Svojina kao odnos: uslovljava druge odnose u proizvodnji (rad: radna snaga i kapital: sredstva za proizvodnju), raspodeli (najamnina i profit) itd. Reprodukcija kao društvena pojava → međuzavisnost proizvođača Teorija kapitalističke proizvodnje i raspodele Neoklasična teorija (NKE) NKE nastaje sa daljim razvojem kapitalizma i težnjom ka većoj efikasnosti Osnovno pitanje NKE nije – šta stoji iza (sadržina) neke pojave nego – kako doći do optimuma Ograničeni faktori (oskudni, retki resursi) i alternativne upotrebe – šta je najefikasnije Vrednost prema NKE nastaje na osnovu doprinosa faktora, a određena je spremnošću kupca da plati (pojednostavljeno – individualnom korisnošću) Otuda naziv “subjektivna teorija” Razmišljanje o marginalnim slučajevima i problem optimizacije Ekonomija u 20. veku KPE i NKE → laissez-faire, liberalizam Problem sa krizama početkom 20. veka Dž. M. Kejns: aktivna politika države radi pune zaposlenosti faktora → podsticaji tražnji Monetarizam (M. Fridman) posle II svetskog rata, rast ponude novca = inflacija = gubici; povratak liberalizmu Brz razvoj ekonomije od 60-ih Druga polovina 20. veka – osnovne odrednice P. Semjuelson – “velika sinteza” (NKE + Kejns); pokušaj usklađivanja Ekonomika blagostanja – država između društvenih potreba i privatnih interesa Neokejnzijanci – nezaposlenost u stagflaciji Racionalna očekivanja: uticaj budućih (očekivanih) događaja na sadašnje Institucionalisti – efikasnost i potreba institucija KPE, novi nalazi (P. Srafa) Radikalna PE – klasna borba, ekonomska moć Savremena PE – kako radi vlada, javni izbori Mikroekonomija i makroekonomija Mikroekonomija Ponašanje pojedinačnih aktera na tržištu i njihovi međuodnosi Tržište i njegova struktura Cene faktora i dobara Makroekonomija Funkcionisanje privrede kao celine Agregatne veličine i njihova međuzavisnost
Rast, zaposlenost, proizvod, investicije... Ekonomska politika Ekonomski zakoni Istorijski karakter Da li ljudi mogu da biraju odnose koje međusobno uspostavljaju? Mogu da (pokušaju da) menjaju istoriju ali uspeh ne proističe iz njihove volje (SSSR) Za razliku od prirodnih, ekonomski zakoni su svojstveni određenom stepenu razvoja Zavise od “načina proizvodnje” (Marks) Nisu sasvim egzaktni – tendencije Primer: ravnoteža i neravnoteža Kolebanje oko proseka, zato su stohastični – verovatni u određenom stepenu Da bismo uspešno delovali moramo razumeti dejstvo ekonomskih zakonitosti Rezime Ekonomija nam pomaže da razumemo procese u ekonomskom životu U tim procesima učestvuju ljudi Da bismo donosili optimalne odluke moramo da spoznamo osnovne ekonomske zakone Ekonomija nastaje kao posebna disciplina tokom 17. i 18. veka kroz teorije merkantilista (trgovina = bogatstvo), a zatim i fiziokrata (poljoprivreda) Ekonomija kao formirana nauka nastaje sa Smitom i Rikardom (šta je vrednost → rad stvara vrednost) Marks nastavlja ovu tradiciju i ispituje kretanje društva i odnose između ljudi Krajem 19.v. nastaje neoklasična teorija (kako da optimalno upotrebimo oskudne resurse između alternativnih upotreba) Ova teorija dominira tokom 20.v. Mikroekonomija i makroekonomija – pojedinačni akteri i tržišta, odnosno, celina privrede i ekonomski agregati Ekonomski zakoni imaju istorijski karakter, pojavljuju se kao tendencije; stohastički su ROBNA PROIZVODNJA Pomenuli smo dilemu: tržište ili država... Kako je nastalo tržište? Zašto je nastala robna ili tržišna privreda? Da bismo zadovoljavali potrebe trošimo proizvedena dobra Dakle, potrošnja uslovljava proizvodnju Veza između potrošnje i proizvodnje: Neposredna Posredna Naturalna proizvodnja Naturalna proizvodnja je sistem privređivanja u kome se uspostavlja neposredna veza između potrošnje i proizvodnje Proizvedena dobra ulaze neposredno u potrošnju samog proizvođača i zajednice u kojoj radi (gazdinstvo, zadruga...)
U zavisnosti od oblika društva ulaze i u potrošnju onog kome je proizvođač potčinjen (robovlasništvo, feudalizam) Robna proizvodnja Robna proizvodnja je sistem privređivanja u kome se uspostavlja posredna veza između potrošnje i proizvodnje Proizvedena dobra su namenjena drugome – proizvode se radi razmene (trgovine) Dakle, između proizvodnje i potrošnje javlja se razmena koja ih povezuje Javlja se problem rizika – neizvesnost da li će neko proizvedeno dobro biti prihvaćeno u razmeni U novije vreme se češće naziva tržišna privreda (zato što se razmena odvija na tržištima) Uslovi nastanka robne proizvodnje Nastaje krajem prvobitne zajednice Prvi oblik je prosta robna proizvodnja Nastaje usled: Podele rada (tj. sa pojavom specijalizacije) Pojave viška proizvoda (višak iznad potreba proizvođača) Privatne svojine (ustupanje viška proizvoda = prisvajanje protivvrednosti u razmeni) Opšte karakteristike i posebni istorijski oblici Opšte karakteristike Atomizirana privredna struktura (veliki broj subjekata) Proizvodnja za razmenu je cilj robnog proizvođača Postoji određen stepen spontanosti (stihijnosti) i konkurencije Faze istorijskog razvoja Dva (tri) osnovna oblika: Prosta ili sitna robna proizvodnja Kapitalistička (krupna) robna proizvodnja Postoji i savremena tržišna privreda kao savremeni razvojni oblik Prosta robna proizvodnja Vlasnici sredstava za proizvodnju su istovremeno i proizvođači U procesu razmene ostvaruju sredstava za svoju egzistenciju i reprodukciju Motiv: prisvajanje (što veće) protivvrednosti Ekonomska diferencijacija (razvoj ili propadanje) Uslovi za angažovanje dodatne radne snage Kapitalistička robna proizvodnja Prerastanje sitne u krupnu robnu proizvodnju Ekonomska diferencijajcija i akumulacija stvaraju privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju koja zahteva dodatni rad Rad (radna snaga) postaje roba (predmet razmene) Dakle, sredstva za proizvodnju su privatna svojina (kapital); njihovi vlasnici više ne moraju da rade u neposrednoj proizvodnji već u njoj rade najamni radnici
Tržišna privreda savremenog društva Tri osnovna modela Socijalni Potrošački Administrativno usmeravani Mešoviti karakter vlasništva: Privatna i Državna svojina Zajedničke karakteristike: Institucionalna struktura (institucije: tržišta, pravila, zakoni) Uređen svojinski sistem (zaštita privatne svojine i ugovora) Konkurencija Monetarna stabilnost Efikasan finansijski sistem Razvijena društvena infrastruktura Socijalni tip (Nemačka, Švedska...) Značajna uloga države – socijalna infrastruktura “humani kapitalizam” Potrošački (SAD) Minimalna uloga države (samo zaštita potrošača) Velika mobilnost faktora i snažna tržišta faktora što obezbeđuje razvoj uprkos kratkoročnoj usmerenosti Administrativno usmeravani tip (Japan...) Ograničena zaštita proizvođača od strane konkurencije (uslovljena brzim izlaskom na svetsko tržište) i jaka domaća konkurencija Podsticanje štednje, investicije Mala mobilnost rada i lojalnost firmi ali velika unutrašnja mobilnost (između pojedinih poslova i zadataka) Rezime Naturalna proizvodnja je sistem privređivanja u kome se uspostavlja neposredna veza između potrošnje i proizvodnje Robna proizvodnja je sistem privređivanja u kome se uspostavlja posredna veza – preko razmene – između potrošnje i proizvodnje Nastanak robne proizvodnje uslovljavaju: podela rada, višak proizvoda i privatna svojina Postoje dva (tri) osnovna oblika – prosta (sitna) robna proizvodnja i kapitalistička, kao i tržišna privreda savremenog društva Prostu robnu proizvodnju karakteriše činjenica da su vlasnici sredstava za proizvodnju istovremeno i proizvođači Kapitalističku robnu proizvodnju karakteriše činjenica da vlasnici sredstava za proizvodnju postaju kapitalisti i ne moraju da učestvuju u proizvodnji koju obavljaju najamni radnici Tržišnu privredu savremenog društva karakterišu zajedničke osobine kao i tri osnovna tipa: socijalni, potrošački i administrativno usmeravani
NASTANAK TEORIJE VREDNOSTI Do sada smo govorili o cenama i o vrednosti koju kupci pripisuju dobrima i uslugama ali smo pomenuli da postoje različita shavatanja vrednosti Jedna polaze od ideje da postoji zajednički imenitelj i unutrašnja sadržina proizvedenih dobara (ili robe); takva vrednost nastaje u proizvodnji. Druga vide vrednost kako smo je i mi do sada definisali (preovlađujuće savremeno shavtanje) i vezuju je za razmenu i potrošnju Ovakva podela postoji dugo (tzv. objektivne i subjektivne teorije) Teorije obično nisu pogrešne ali mogu davati odgovore na različita pitanja i dovoditi do različitih zaključaka Zato ćemo se upoznati i sa osnovama teorije radne vrednosti Nastala je u okviru klasične političke ekonomije Teorija radne vrednosti V. Peti (1623-87) “zemlja je mati, a rad otac stavranja bogatstva” Izvor vrednosti je u proizvodnji A. Smit (1723-90) Rad kao jedini stvaralac vrednosti D. Rikardo (1772-1823) Vrednost određuje rad utrošen u proizvodnji robe Različito polazište u odnosu na “subjektivne” teorije Izvor vrednosti je u uslovima proizvodnje (rad) Suprotno shvatanju da je korisnost mera vrednosti razdvajaju se dve kategorije: vrednost i upotrebna vrednost Zato (u početku) nema optimizacije: vrednost robe određuju uslovi proizvodnje (...a tržišnu cenu – ponuda i tražnja ali u okviru proizvedene vrednosti) Različito shvatanje društvenih posledica Kako se (radna) vrednost raspodeljuje među članove društva K. Marks (1818-83) Teorija o višku vrednosti i teorija eksploatacije ROBA Šta je roba? Robu definišemo kao: Korisno materijalno dobro proizvedeno sa ciljem da se razmeni (proizvedeno za drugoga)... da bi se razmenom dobila odgovarajuća protivvrednost (dobro ili novac tj. neka ekvivalentna vrednost) Osnovna svojstva robe Upotrebna vrednost: svojstvo da može da zadovolji neku ljudsku potrebu (kupca) Prometna (relativna) vrednost: kvantitativni razmenski odnos po kome se upotrebna vrednost jedne vrste robe razmenjuje za upotrebnu vrednost druge vrste robe – (to je isto ono što će kasnije postati tržišna cena) Vrednost robe: materijalizovani (apstraktni) rad
Rad sadržan u robi: privatni i društveni Dvojak karakter rada (sa više aspekata) Razmena (trgovina) izaziva specijalizaciju tj. društvenu podelu rada Proizvođači rade samostalno i odlučuju o proizvodnji na bazi svojih interesa – privatni karakter rada Kada proizvodi stignu u razmenu i potvrde da su korisni – da imaju društvenu potvrdu upotrebne vrednosti – onaj isti privatni rad dobija karakter društvenog rada Rad sadržan u robi: konkretni i apstraktni Rad proizvođača nekog konkretnog dobra je – konkretni rad Konkretne operacije i veštine; npr. stolar, obućar, krojač... Konkretni rad stvara upotrebnu vrednost Rad uopšte, kao trošenje ljudske energije jeste apstraktni rad Nezavisno od konkretnih operacija koje proizvođač obavlja Apstraktni rad je zajednički imenitelj svake robe; on određuje vrednost Veličina vrednosti robe Apstraktni rad određuje vrednost robe Ali, rad nije uvek iste složenosti, umeća ili kvalifikovanosti Razlikujemo prosti i složeni rad Prosti rad je rad na nivou opšte radne sposobnosti u datim uslovima Složeni rad je multiplikovan prost rad Dakle, dužina trajanja rada, pri čemu je ceo rad sveden na prosti, određuje vrednost (tj. složeni rad treba da se izrazi u časovima prostog rada) Različiti proizvođači troše različite količine rada da bi proizveli istu robu (istu upotrebnu vrednost) tj. imaju različitu produktivnost Vrednost robe određuje – prosečna količina rada potrebna za njenu proizvodnju, a ne individulana! Zašto? Jednostavno objašnjenje Roba izlazi na tržište sa svojom upotrebnom vrednošću (tu se razmenjuju različite UV) Za istu robu (istu UV) može da važi samo jedna vrednost tj. Društveno potrebna količina rada (ili u jednom društvu prosečno potrebna količina rada = prosek individualno potrebnih časova rada) To nije moguće unapred izračunati već će se to izraziti kroz razmenu na tržištu Izražavanje vrednosti robe Pošto se za jednu vrstu robe na tržištu dobija manja ili veća količina druge robe (tj. druge UV) taj razmenski odnos će izraziti vrednost robe Znamo da je taj razmenski odnos – prometna vrednost Kako se uspostavlja prometna vrednost? Na tržištu se razmenjuje jedna UV za drugu U razmeni (trgovini) se formira prometna vrednost; na primer: 1 kaput = 5 koža Dakle, kaput na tržištu posredno (kroz razmenu) potvrđuje da vredi koliko i pet komada kože
Razmenski odnos ne određuje vrednost već samo potvrđuje da roba ima vrednost i pokazuje njenu relativnu (prometnu) vrednost Karakteristike prometne vrednosti Kaput je u relativnom odnosu prema koži Kaput se nalazi u relativnom obliku vrednosti Pet koža služe da se izraze vrednost kaputa Kože su u ekvivalentnom obliku vrednosti Odnosno, koža služi da pokaže da su dve vrednosti samerljive, razmenjljive i ekvivalentne (na tržištu) 1.UV robe u ekvivalentnom obliku služi da izrazi vrednost robe u relativnom obliku 2.Konkretni rad utrošen u proizvodnju robe u ekvivalnetnom obliku služi da izrazi apstraktni rad utrošen u proizvodnji robe u relativnom obliku 3.Privatni rad proizvođača ekvivalenta služi da izrazi društveni rad proizvođača robe u relativnom obliku Veličina prometne vrednosti robe Pretpostavimo da se razmena odigrala na pomenuti način zato što je reč o približnim vrednostima tj. da je odnos 1:5 nastao na osnovu pretpostavke da se 5 koža proizvodi za isto (prosečno) vreme kao i kaput 1 kaput = 5 koža (30 sati) = (30 sati) U stavri, da su im uslovi proizvodnje jednaki!!! Ako se uslovi proizvodnje menjaju – na primer, kod oba proizvođača podjednako, tada prometna vrednost ostaje: 1 kaput = 5 koža (60 sati) = (60 sati) Ako se uslovi menjaju nejednako – može biti: 1 kaput = 3 kože (30 sati) = (30 sati) Zato što se 1 koža ovde proizvodi za 10 sati ili: 1 kaput = 10 koža (30 sati) = (30 sati) Zato što se 1 koža ovde proizvodi za 3 sata Šta možemo da zaključimo? Prvo, da se vrednost robe samo izražava u razmeni pošto prometna vrednost ne izražava sasvim adekvatno uslove proizvodnje kaputa. Zašto? Zato što se ona menja i kada se ne menjaju uslovi prozvodnje, a samim tim ni vrednost kaputa Takav primer je u drugom i trećem slučaju (1 kaput za 3 ili za 10 koža) Na tržištu postoji mnogo vrsta robe
Kaput bi se mogao razmeniti i za neku drugu robu u drugom razmenskom odnosu – na primer: 1 kaput = 10m štofa (30 sati) = (30 sati) Ili za 200 korneta sladoleda (30 sati) Ili za novac koji izražava 30 sati rada U tom slučaju prometna vrednost će postati cena Radna vrednost i pripisivanje vrednosti Teorija radne vrednosti posmatra uslove proizvodnje kao izvor vrednosti; vrednost nastaje u proizvodnji Na tržištima se vrednost samo izražava (preko prometne vrednosti tj. posredstvom cena) Na tržištima se (kroz razmenu upotrebnih vrednosti) razmenjuju proizvedene vrednosti Zato je ukupna suma cena jednaka ukupnoj sumi vrednosti “Subjektivne” teorije imaju drugačiji pristup: Kupci pripisuju vrednost dobrima – na osnovu procene svojih potreba i uz pomoć troškova odricanja – tokom razmene, na tržištima Pripisivanje vrednosti Novije “subjektivne” teorije nastaju sa tzv. marginalističkom revolucijom (1871-74) Leon Valras, Karl Menger i Vilijam Stenli Dževons Zadovoljstvo i patnja su osnovni predmet ekonomskog obračuna (V. S. Dževons) Marginalna korisnost i Mengerova tabela potreba Redosled potreba i stav da se dodatnom jedinicom smanjuje zadovoljstvo i opada intenzitet potrebe Vrednost nije nešto što je inherentno dobrima već je ona samo važnost koju pridajemo zadovoljenju naših potreba (K. Menger) Alfred Maršal (Principi ekonomije, 1890) meri korisnost količinom novca koju je potrošač spreman da plati Tražnja je određena marginalnom korisnošću, a ponuda marginalnom produktivnošću faktora (neoklasična škola) Vilfredo Pareto (1948-1923) otklanja sasvim subjektivan odnos prema dobrima (ofelimitet → dobro je korisno, a koliko zavisi od kombinacije dobara; kombinovanjem ofelimitet raste) Matematizuje i nastoji da univerzalizuje ekonomiju Definiše ravnotežu (nikome ne može biti bolje ako nekom ne bude gore – Pareto optimum) Ravnoteža i kod kombinovanja dobara Merljivost korisnosti = Teorija kardinalne korisnosti (rani marginalisti – Mengerova tablica, Maršal, kasnije i naročito Bem Baverk...) Relativni odnosi korisnosti = Teorija ordinarne korisnosti (kasniji marginalisti, relativna korisnost u odnosu na druga dobra – osnov teorije izbora potrošača; Pareto) Ključne razlike dve teorije Klasična škola i teorija radne vrednosti tragaju za unutrašnjom supstancom vrednosti Marginalisti i neoklasična škola vrednost uvode spolja – iz korisnosti dobra za pojedinog kupca što je Ahilova peta marginalističke teorije – korisnost se ne može egzaktno meriti, opaziti ili iskusiti
Ipak, koncept je pogodan za analizu (ponuda i tražnja, ravnoteža, praktično ponašanje) Drugi problem je marginalna produktivnost Faktori daju doprinose u proizvodnji ponuđenih dobara Ali kolika je tačno vrednost faktora i njihovog doprinosa ako se ona samo pripisuje na tržištu dobara? Savremena analiza u tradiciji klasične teorije pokazuje da je rad zaista sadržina svakog dobra i da se vrednost faktora ne može egzaktno definisati bez objektivno određene vrednosti tj. bez analize proizvodnje (Pjero Srafa 1898-1983; Proizvodnja roba pomoću roba, 1960) Kao što smo već rekli – teorije obično nisu pogrešne Ali daju odgovore na različita pitanja iodrazumevaju različite posledice Tako radna teorija pokazuje da ljudi u proizvodnji stavraju vrednost i da uzajamno zavise (društveni karakter)a marginalistička da samostalno i nezavisno pripisuju vrednosti (individualni karakter)što proizodi ceo niz novih posledica za razumevanje društva i ekonomske aktivnosti ljudi! O ovome će biti reči - kasnije Rezime Klasična politička ekonomija je razvila radnu teoriju vrednosti po kojoj vrednost određuje rad utrošen za proizvodnju nekog dobra, odnosno, robe Roba je korisno materijalno dobro proizvedeno sa ciljem da se razmeni tj. da se za njega dobije odgovarajuća protivvrednost Upotrebna vrednostrobe je njeno svojstvo da može da zadovolji neku ljudsku potrebu Prometna vrednost je razmenski odnos po kome se razmenjuju upotrebne vrednosti dve vrste robe Vrednost robe je materijalizovani (apstraktni) rad Rad sadržan u robi je dvojak: privatni i društveni, odnosno, konkretni i apstraktni Vrednost robe određuje društveno-prosečna količina rada potrebnog za njenu proizvodnju pri čemu rad posmatramo kao apstraktni rad, a u pogledu složenosti svodimo na prosti rad Vrednost robe se izražava na tržištu pomoću prometne vrednosti pri čemu se roba koja ulazi u razmenu nalazi u relativnom, a roba za koju se razmenjuje u ekvivalentnom obliku vrednosti Kada se roba razmenjuje za novac prometna vrednost postaje (naziva se) cena Teorija radne vrednosti posmatra uslove proizvodnje kao izvor vrednosti; vrednost nastaje u proizvodnji Marginalistička revolucija razvija teoriju po kojoj kupci pripisuju vrednosti dobrima u razmeni tako da vrednost nije objektivno, unutrašnje svojstvo robe Radna teorija vrednosti podrazumeva da proizvodnja i ekonomske aktivnosti imaju društveni kakrakter, a marginalisti naglašavaju ulogu pojedinaca i njihovih ocena NOVAC Različita shvatanja o novcu Do sada smo mnogo puta pomenuli cenu Cena je, kao što znamo, ono što moramo da platimo da bismo dobili neko dobro Plaćanje vršimo novcem ali šta je i kako je nastao novac?
Različite teorije 1. Teorija konvencije: dogovor o uspostavljanju novca kao sredstva razmene (država) 2. Robna teorija novca: KPE posmatra novac kao dobro koje ima vrednost (npr. zlato), a papirni novac kao predstavnika tog dobra 3. Subjektivna teorija vrednosti polazi od korisnosti dobra koje je novac (metalistička varijanta) 4. Funkcionalna teorija: suprotno robnoj teoriji suštinu vidi u funkciji novca (vrednost zavisi od funkcije koju vrši novac) 5. Nominalistička teorija: simbol koji služi za obračun (vrednost određuje država) Nastanak novca Setimo se prometne vrednosti 1 kaput = 5 koža Slučajni susret dva kupca/prodavca Setimo se zemljoradnika i stočara – takođe, slučajna razmena krompira za meso i obratno Sa pojavom razmene (viška proizvoda) sve češći problem: kako razmeniti dobra Razvijeni oblik: jedna vrsta robe (dobro) postepeno postaje glavno sredstvo razmene Na primer: koža (stočari) Razvoj oblika razmene dovodi do pojave novca Opšti oblik – samo jedno dobro ostaje kao sredstvo razmene – opšti ekvivalent Zašto zlato? Osobine... Funkcije novca Razmotrićemo robnu teoriju novca Jedno dobro postaje novac tj.Jedna vrsta robe postaje novac Kao i svaka roba novac ima: Upotrebnu vrednost i Vrednost Pored ovoga i posebna upotrebna vrednost – proističe iz funkcija novca 1. Mera vrednosti 2. Sredstvo prometa (razmene) 3. Blago 4. Sredstvo plaćanja 5. Svetski novac 1.Novac u funkciji mere vrednosti Novac je opšte sredstvo razmene – osnovna funkcija mu je da svojom upotrebnom vrednošću izražava vrednost svih drugih roba Kao kod prometne vrednosti – vrednost robe se izražava određenom količinom robe ekvivalenta (u ovom slučaju – novca) Dakle, cena robe je u novcu izražena veličina njene vrednosti Ili: vrednost robe izražena nekom količinom novčane robe U funkciji mere vrednosti nije potrebno fizičko prisustvo novca! Pošto različite količine novca izražavaju vrednost robe, te količine predstavljaju i meru za cenu robe.Tehnička mera – npr. grami zlata – merilo cene koje važi na nekom tržištu (teritoriji)
Primer: cipele = 5gr zlata; 1m platna = 1 gr zlata Sledi: cipele (1 par) = 5gr zlata = 5m platna Osim teorije radne vrednosti o novcu govori i marginalistička teorija Vrednost novca je posledica njegove korisnosti Nominalisti povezuju funkciju novca i njegovu vrednost (sam novac nema vrednost) Kvantitativna teorija novca – količina novca i realna vrednost novca (o tome kasnije, tema 16) 2.Novac u funkciji sredstva prometa Umesto trampe (R-R) imamo posrednika u razmeni – novac (R-N-R) Odvajanje prodaje i kupovine Olakšava razmenu robe Opasnost poremećaja u prometu 3.Novac kao blago Odvajanje prodaje i kupovine omogućuje tezaurisanje novca – povlačenje iz prometa Namena – stvaranje blaga (čuvara vrednosti) Pošto novcem može da se kupi bilo koja roba (posebna upotrebna vrednost) njegovo tezaurisanje zamenjuje bogatstvo u obliku konkretnih vrsta robe... Štednja, akumulacija... 4.Novac u funkciji sredstva plaćanja Ako se kupovina obavlja bez prisustva novca, sa odloženim rokom plaćanja (kredit) Novac se pojavljuje samo kao platežno sredstvo (kada se pojavi) 5.Svetski novac Saznanje o koristima od trgovine (razmene) postavlja pitanje novca u međunarodnoj razmeni Sve funkcije kao i u domaćem prometu Poseban način realizacije Nacionalne valute Zlato (zlatni standard) Nekada i barter (ne preporučuje se) Različiti oblici novca u opticaju Korišćenje robe u njenom prirodnom obliku (komad zlata) otežava promet Rešenje je u kovanju novca Moneta je određena vrsta kovanog novca čiji oblik, težinu metala, kvalitet i naziv određuje država. Zašto se više ne kuje zlatni novac? Papirni novac Nastanak papirnog novca vezan za pojavu banknote zamenjive za zlato i za kovanje sitnog novca Zlatni novčić vremenom gubi deo svoje vrednosti (habanje) Moguća odstupanja od propisane količine (remedijum) Sitni novac od drugog materijala Ekonomski razlog zamene zlata papirnim novcem: Proizvodnja i kovanje zlata uzimaju deo resursa (radno vreme) Početak – deponovanje zlata i korišćenje banknota Papirni novac: zanemarljiva vrednost ali predstavlja zlato u opticaju
Zlatno i čisto papirno važenje Početni oblik – zlatno važenje Dva ograničenja: zlatno pokriće (podloga) i konvertibilnost (zamenjivost za zlato) 1930-ih prelazak na papirno važenje Autoritet države Kreditni novac – osnovni oblici Kredit i novac kao platežno sredstvo proizvode obavezu plaćanja u nekom roku Pismena obaveza da će se u dogovorenom roku isplatiti ugovorena količina novca naziva se menica Menica može da služi kao novac Obaveza banke – banknota i ček Gotovinski ček = nalog banci da izvrši isplatu (na dan...) Barirani ček = da sa jednog računa prebaci neku sumu novca na drugi (bezgotovinsko plaćanje) Emisija novca Emisija novca = ponuda novca (puštanje u opticaj) Koliko novca? Zlatno pokriće → koliko zlata Papirno važenje → koliko bi zlata trebalo da bude u prometu (da bi se promet nesmetano odvijao, a cene bile stabilne) Složeno pitanje (tema 16) Rezime Robna teorija novca tretira novac kao robu Novac je roba koja vrši funkciju opšteg ekvivalenta Ima vredenost i upotrebnu vrednost i posebnu upotrebnu vrednost (koja proističe iz funkcija novca) Osnovne funkcije novca su: mera vrednosti, sredstvo prometa, blago, sredstvo plaćanja i svetski novac Istorijski, zlato i metalni novac postepeno su zamenjeni za papirni novac Papirni novac je najpre u sistemu zlatnog važenja (zamenjiv za zlato), a zatim država garantuje njegovu posebnu upotrebnu vrednost Odlaganje plaćanja dovodi do pojave kreditnog novca (menica, ček itd.) Podsetnik Setimo se da se prema KPE vrednost stvara u proizvodnji, zavisi od uslova proizvodnje, a određena je utrošenim radom Setimo se da je potpuno razvijena robna (tržišna) privreda nastala sa kapitalizmom Takođe, setimo se da razne teorije odgovaraju na različita pitanja, ali dovode i do različitih zaključaka OSNOVNE KARAKTERISTIKE KAPITALISTIČKE PRIVREDE Dve klase (a ne jedinstveni sektor – domaćinstva): Vlasnici sredstava za proizvodnju (kapitalisti) Najamni radnici (nemaju sredstva za proizvodnju)
Krupna robna proizvodnja Proizvodnja vrednosti i viška vrednosti (da bi se kapital uvećavao) Motiv proizvodnje: uvećavanje viška vrednosti KAPITAL Pojam ulazi u čestu upotrebu tokom 16. veka Bogatstvo koje se koristi radi uvećavanja bogatstva (klasična PE) Kapital istovremeno ima: oblik vrednosti (rad – radom proizvedena dobra; imaju novčani izraz) i fizički oblik (kapitalna dobra: mašine, zgrade...) Kao nečija imovina dobija i društveno određenje: Neko ima monopol na kapitalnim dobrima ili na sredstvima za proizvodnju (= sredstva za rad i predmeti rada) Kapital kao društveni odnos Ako neko ima monopol na sredstvima za proizvodnju (pravo svojine) onda onaj ko ih nema mora da prihvati uslove vlasnika da bi proizvodio za sopstvene potrebe. Osnova za poseban tip društvenih odnosa Vlasnik posmatra kapital kao vrednost koja se sama uvećava (oplođuje) Radnik posmatra kapital kao prinudni odnos koji ga tera da radi više nego što je potrebno za njegove potrebe Zašto? Kada rad u proizvodnji stvara vrednost: jedan deo rada nazivamo potreban rad – služi za zadovoljenje potreba samog proizvođača (radnika) drugi deo predstavlja višak rada (za radnika), a služi za uvećavanje kapitala (kao vrednosti) vlasnik kapitala ne mora da radi u proizvodnji Dakle, kapital pretpostavlja najamni rad, a najamni rad pretpostavlja kapital (Marks) Zato kapital nisu samo kapitalna dobra ili vrednost tih dobara već i određen društveni odnos Sada vidimo kako pojedine ekonomske teorije mogu da dovede do različitih, a dalekosežnih zaključaka o uređenju društva. Klasična PE i razumevanje kapitala Kako definisati kapital ako je istovremeno i fizička i vrednosna veličina? Smit: stalni (fiksni) → prihod bez cirkulisanja i opticajni (cirkulišući) → prihod cirkulisanjem (promena vlasnika) Rikardo: stalni = kapitalno dobro koje se sporo troši, opticajni = kapitalno dobro koje se brzo troši Dž. St. Mil: fiksni → dobro koje služi više od jednog proizvodnog procesa, opticajni → jednostruka upotreba dobra Marks preuzima od Mila i Rikarda pojmove fiksnog i opticajnog (proizvodnog) kapitala Uvodi novu podelu na: Postojani (konstantni, c); obuhvata sredstva za proizvodnju Promenljivi (varijabilni, v); kapital koji služi za kupovinu faktora rada tj. radne snage
Druga shavatanja kapitala A. Maršal prvi povezuje ideju o kapitalu kao uzdržavanju od potrošnje i pitanju vremena (“čekanja”) sa idejom o posebnom faktoru proizvodnje Prethodna gledišta su davala različite ideje o ulozi kapitala (npr. Dževons misli da je sve u vremenu i da kapital treba meriti radnim danima) Savremena gledišta razvijaju ideju kapitala kao (produktivnog) faktora Mi smo se upoznali sa jednim od tih savremenih gledišta Proizvodna funkcija i inputi; u ulozi inputa može da se javi i kapital Iz ovoga sledi marginalana produktivnost kapitala: dodatni proizvod nastao kao efekat dodate jedinice kapitala (tj. faktora) U tom pogledu su i rad i kapital izjednačeni Saznali smo da se faktori zakupljuju i da postoji cena zakupa Cena zakupa kapitala (kao i rada) u ravnoteži se izjednačava sa vrednošću marginalnog proizvoda kapitala (kao i rada) Kapital je definisan kao fond kapitalnih dobara (oprema i objekti) Problem homogenosti kapitala: mora se izraziti vrednošću (cenama) kapitalnih dobara IZV Kembrička kontroverza Problem je početkom 1960-ih uočila grupa ekonomista na univerzitetu u Kembridžu, u Engleskoj Kada dodajemo kapital, a maksimizujemo profit, kroz cenu dodatnih dobara moramo dobiti vrednost MPK = ΔQ/ΔK (cenu zakupa K) tj. vrednost jednaku marginalnom trošku; Pošto u K ulaze različita (nehomogena) dobra – moramo uvek uzeti njegov vrednosni izraz (cenu) kako bismo znali koliki je MPK = ΔQ/ΔK; Ali, da bismo saznali vrednost tj. cenu K (zakupa kapitalnih dobara) moramo znati koliki je MPK = ΔQ/ΔK, što ne možemo bez cene!!! Zaključak: cirkularno rezonovanje; dakle, produktivnost faktora nije poznata već se radi o raspodeli rezultata između faktora (odnosno njihovih vlasnika)! Povratak klasičnoj PE Rad stvara vrednost koja se raspodeljuje između (vlasnika) kapitala i rada (radnika) – na tržištima Kapitalna dobra imaju svoju vrednost kao proizvedena dobra Težnja je da se kapital uveća. Kako? Motiv poslovanja Pošto rad stvara vrednost – jedan deo rada je potreban rad (potrebe onog koji proizvodi)a drugi deo je višak rada koji stvara višak vrednosti Na tržištu, kada prodamo dobro (robu) dobijamo protivvrednost iz koje naknađujemo: Vrednost utrošenih kapitalnih dobara (K) Vrednost potrošenu za radnu snagu (“usluge rada”) Ostvarujemo višak tj. profit (na osnovu viška vrednosti) Uočite razliku: kada smo trošak kapitala tretirali kao oportunitetni trošak – javljao se nulti profit Zašto? Zato što bi se kapital i inače negde “oplodio” (ako sam novac držao u banci dobijao sam kamatu, a u preduzeću dobijam cenu zakupa kapitala)
Radna teorija vrednosti polazi od toga da će se neka vrednost uvećati samo ako joj se dodaje neka količina rada Zato se prema toj teoriji profit javlja kao višak (tj. višak vrednosti) PROFIT Motiv poslovanja je profit tj. stalno uvećavanje viška vrednosti kako bismo dobili što veći profit Profit je razlika između postignute cene i cene koštanja (= prosečni trošak po jedinici) neke robe Profit je izvor uvećavanja kapitala (služi i za potrošnju vlasnika kapitala) RAD Radna snaga kao roba Pošto nemaju kapital – radnici na prodaju nude rad (“uslugu rada”) Oni su slobodni vlasnici svoje radne snage Radna snaga = fizička i psihička sposobnost Kakva je roba – radna snaga? Radna snaga kao roba Upotrebna vrednost radne snage je njena sposobnost da stvara novu vrednost i to – veću od sopstvene vrednosti Vrednost radne snage je određena vrednošću ukupne količine dobara i usluga potrebnih za njenu reprodukciju Ta vrednost zavisi od istorijskih okolnosti (obim potreba, produktivnost u proizvodnji sredstava za život, porodica itd.) PROIZVODNJA VREDNOSTI Cilj proizvodnog procesa u robnoj proizvodnji: Proizvodnja vrednosti Oplodnja (uvećavanje) vrednosti Robnu proizvodnju uvek odlikuje proizvodnja vrednosti Struktura proizvedene vrednosti Struktura proizlazi iz funkcija koje obavljaju faktori proizvodnje; radna snaga: Svojim trošenjem – stvara novu vrednost Koristeći sredstva za proizvodnju – prenosi njihovu vrednost Struktura proizvedene vrednosti: V = PV + NV V-vrednost; PV-preneta vrednost; NV-novostvorena vrednost Oplodnja vrednosti U kapitalističkoj robnoj poizvodnji cilj je oplodnja (uvećavanje) kapitala tj. K-K’ (ili N-N’). Kako? Marksov doprinos klasičnoj političkoj ekonomiji. Ako proizvodnja traje samo do tačke na kojoj se nadokanđuje plaćena vrednost radne snage to je proizvodnja vrednosti Preko te tačke ona postaje oplodnja vrednosti Pošto radna snaga ne prenosi svoju vrednost (nego stvara vrednost), ona može da stvori veću vrednost od sopstvene Ovo svojstvo smo nazvali upotrebnom vrednošću radne snage Na primer, u jednom radnom danu dovoljno je 5 sati rada da se proizvede potrebna vrednost
Preko tog vremena se proizvodi višak vrednosti Proizvodnja vrednosti FAKTORI Uloženi Preneta Novostovrena Proizvedena PROIZVODNJE kapital vrednost vrednost vrednost Sredstva za rad 25000 25000 35000 PV Predmeti rada 10000 10000 Radna snaga 15000 15000 15000 NV Ukupno 50000 35000 15000 50000 Sredstva za rad i predmeti rada su za 5 sati preneli svoju vrednost (35.000) Radna snaga je plaćena dnevnicom od 15.000 Radna snaga je za 5 sati stvorila vrednost od 15.000 Pretpostavimo da se radi još 5 sati! Oplodnja vrednosti FAKTORI Uloženi Preneta PROIZVODNJE kapital vrednost Sredstva za rad 25000 25000 Predmeti rada 10000 10000 Radna snaga 15000 Ukupno 50000 35000 Dodatni faktori Dodatni K proizvodnje K1 Sredstva za rad 25000 25000 Predmeti rada 10000 10000 Radna snaga Ukupno 35000 35000 K + K1► 85000 70000
Novostovrena Proizvedena vrednost vrednost 35000 PV 15000 15000 NV 15000 50000 15000 15000 30000
35000 PV 15000 NV 50000 100 000
Za dodatnih 5 sati trebalo je nabaviti dodatna sredstava za rad i predmete rada (K1) Dodatna sredstva za rad i predmeti rada su za dodatnih 5 sati preneli svoju vrednost (35.000) Radna snaga je za dodatnih 5 sati stvorila višak vrednosti od 15.000 Radna snaga nije dodatno plaćena jer je plaćena za dan rada (dnevnica). Prvih pet sati = potrebno radno vreme Drugih pet sati = višak radnog vremena U višku radnog vremena stvoren je višak vrednosti Višak vrednosti= NV – vrednost radne snage
Oplodnja vrednosti i kapital
Zapazimo: Sredstva za proizvodnju postojano prenose vrednost (koja nam je poznata i konstantna). Rad stvara NV zavisno od dužine radnog vremena preko vremena koje određuje vrednost radne snage; varijabilna ili promenljiva veličina. Zato je ukupni kapital sastavljen od konstantnog (postojanog) i varijabilnog (promenljivog) kapitala tj. C+V Zapazimo i ovo: Vlasnik kapitala unajmljuje radnu snagu (ulaže i c i v) Zato je i vlasnik robe, pa prisvaja ceo proizvod (tj. PV + NV), dakle i višak proizvoda (tj. višak vrednosti) Radnik ulaže radnu snagu i prisvaja najamninu kao cenu za prodatu radnu snagu Zaključujemo da je raspodela proizvoda uslovljena prethodnom raspodelom faktora (ko šta ima) Iz toga Marks izvodi teoriju eksploatacije: višak rada (proizvoda, vrednosti) potiče od tuđeg neplaćenog rada Ako višak vrednosti označimo sa m Mera eksploatacije će biti njegov odnos sa onim što pripada radniku za njegov rad: M/V Proizvodnja i oplodnja vrednosti Do sada smo znali jedan pogled na rad: Domaćinstva (ponuda) i preduzeća (tražnja) pripisuju vrednost faktoru rada i tako se dolazi do ravnotežne cene Ta cena jednaka je vrednosti marginalnog proizvoda rada Kada govorimo o proizvodnji vrednosti razmišljamo ko stoji iza tražnje za radom ako rad stvara vrednost – onaj ko ima kapital. Različito razumevanje odnosa između ljudi Faktori se nabavljaju na tržištu ali... Kapitalna dobra prenose vrednost, a rad stvara vrednost uključujući i višak vrednosti Zato se, kao izraz oplodnje vrednosti, struktura vrednosti transformiše iz PV+NV u: C+V+M Metodi proizvodnje viška vrednosti Stopa viška vrednosti Odnos viška vrednosti i promenljivog (varijabilnog) kapitala m′ = (m/v) x 100 Iz prethodnog obrasca možemo da utvrdimo da je masa viška vrednosti (M) M = (višak rada/potrebni rad) x broj radnika ili M = (m/v) x V Kako se proizvodi veća ili manja količina viška vrednosti? Dva osnovna metoda proizvodnje viška vrednosti Apsolutni višak vrednosti Relativni višak vrednosti Apsolutni višak vrednosti
Zasniva se na apsolutnom povećanju viška rada u odnosu na potrebni rad Više radnika → veća M, ista m/v Produženje radnog dana → veća M, veća m/v Primer: ako sa 10 sati produžimo radni dan na 12 sati, M će se povećati sa 15000 na 21000! Metod sa ograničenjem < 24 sata! Povećanje intenzivnosti rada. Ipak, to izaziva veću potrošnja energije → viša vrednost radne snage. Relativni višak vrednosti Povećanje produktivnosti rada u proizvodnji sredstava za reprodukciju radne snage – snižava vrednost radne snage. Efekat: manji potreban rad i veći višak rada tj. veći višak vrednosti i stopa viška vrednosti Relativni m kao korist od ukupnog društvenog rada EKONOMSKI VIŠAK Do sada smo govorili o višku rada i višku vrednosti. Vrednost je kategorija svake tržišne privrede, a višak vrednosti je kategorija kapitalističke robne proizvodnje (privrede). Međutim, svako društvo stvara višak proizvoda (rezultat viška rada) kao osnov razvoja i proširene reprodukcije. Znamo da je višak proizvoda onaj deo ukupnog proizvoda koji prevazilazi potrebe proizvođača Karakter društvenih odnosa menja ekonomski oblik viška proizvoda (npr. kapitalizam → višak vrednosti) Višak proizvoda sa stanovišta upotrebe često se naziva ekonomski višak Osnovna upotreba: Proširena reprodukcija (stalno rastuća proizvodnja) Javna potrošnja (npr. obezbeđenje javnih dobara) Druga neproizvodna potrošnja (osim potrošnje proizvođača) Rezerve Svako društvo mora da uvećava višak proizvoda Tako se (na kraju) uvećava i potrebni proizvod Tržišne sile (odnosno, zakon vrednosti) vrše alokaciju, diferencijaciju i distribuciju (raspodelu) potrebnog i viška proizvoda. Alokacija – putem alokacije faktora Diferencijacija – putem konkurencije (ko više uspeva da proizvede viška proizvoda) Distribucija – putem alokacije faktora (proširenje koje proizvodnje) RAVNOTEŽA Sada možemo da se vratimo pitanju ravnoteže Na tržištima deluju ponuda i tražnja Zato se roba ne razmenjuje po svojim vrednostima nego po cenama Cena samo izražava vrednost robe – u novcu; cena je novčani izraz vrednosti robe. Na tržištu proizvođač nastoji da ostvari cenu koja pokriva troškove (cenu koštanja) i donosi što veći profit. Cene, na tržištu, vrše raspodelu proizvedene vrednosti između proizvođača
Zato svaki proizvođač ne prisvaja višak vrednosti koji je proizveo nego profit koji ostvari kao razliku između cene i cene koštanja svog proizvoda. Proizvođači smanjuju cenu koštanja da bi prisvojili ekstraprofit Pošto proizvođač nastoji da maksimizira profit ravnoteža se postiže samo ako svaki proizvođač i svaka grana pokriju cenu koštanja svog proizvoda i ostvare prosečni profit. Prosečni profit je onaj profit koji obezbeđuje istu oplodnju kapitala bez obzira na njegovu upotrebu tj. koji donosi istu profitnu stopu Profitna stopa je odnos profita i angažovanog kapitala pf ′ = pf/K Zbog toga se ravnoteža postiže samo ako se robe prodaju po ceni proizvodnje Cena proizvodnje je jednaka (prosečnoj) ceni koštanja plus prosečan profit (PPF) PPF = ukupan uloženi K ili (c+v) x prosečna profitna stopa podeljeno sa Q (po jedinici proizvoda) CP = CK+PPF Ova cena odgovara ravnotežnoj ceni o kojoj smo i do sada govorili, ali uočimo razliku: U konkurentnoj ravnoteži smo pokazali da nema ekonomskog profita zato što u troškove ulazi i oportunitetni trošak kapitala Prema radnoj teoriji vrednosti, da bi se kapital oplodio treba proizvesti višak vrednosti; zato PPF nije (oportunitetni) trošak kapitala, i zato je profit pozitivan (on je rezultat proizvodnje)! Rezime Krupna (kapitalistička) robna proizvodnja odlikuje se proizvodnjom vrednosti i viška vrednosti kao motiva za uvećanje bogatstva i proizvodnje Kapital se javlja u fizičkom (kapitalna dobra, oprema i objekti, sredstva za proizvodnju) i vrednosnom obliku Kapital se javlja i kao društveni odnos Motiv poslovanja je profit tj. stalno uvećavanje viška vrednosti Radna snaga postaje roba; njena upotrebna vrednost je stvaranje veće vrednosti od sopstvene, a vrednost je jednaka vrednosti sredstava za njenu reprodukciju Društva stvaraju višak proizvoda koji se sa stanovišta upotrebe tretira kao ekonomski višak i služi za proširenu reprodukciju, neproizvodnu i javnu potrošnju, rezerve Cilj proizvodnog procesa u robnoj proizvodnji je vrednost i njegova oplodnja Opšta struktura radne vrednosti je: preneta plus novostvorena vrednost Oplodnja se ostvaruje tako što je veća novostvo-rena od porebne vrednosti tako da nastaje višak vrednosti Vrednost se transformiše u zbir konstantnog, varijabilnog kapitala i viška vrednosti (c+v+m) Stopa viška vrednosti je odnos viška vrednosti i varijabilnog kapitala; metodi proizvodnje viška vrednosti su apsolutni (dužina radnog dana) i relativni višak vrednosti (smanjenje vrednosti radne snage) Cene na tržištima preraspodeljuju ukupnu proizvedenu vrednost Pošto se teži maksimizaciji profita, ravnoteža se postiže kada se roba prodaje po ceni prozvodnje Cena proizvodnje je zbir cene koštanja i prosečnog profita (jednaka profitna stopa na angažovani kapital)
1. 2. 3.
Za razliku od ekonomskog profita (nulti u ravnoteži), u radnoj teoriji vrednosti profit je pozitivan pošto se javlja umesto oportunitetnog troška kapitala (mora se proizvesti) Raspodela u savremenoj robnoj (tržišnoj) privredi (I) Podsetnik Do sada smo se upoznali sa neoklasičnom teorijom raspodele Neoklasična teorija raspodele zasniva se na konceptu marginalne produktivnosti faktora, odnosno, vrednosti marginalnog proizvoda faktora (P x MPfaktora) VMP svakog faktora (rada, kapitala, zemlje) izjednačuje se sa cenom datog faktora Tako je raspodela tehnološki predodređena, pa nije društveno uslovljena RASPODELA u klasičnoj političkoj ekonomiji Raspodela je faza ukupne reprodukcije i povezana je sa svim ostalim fazama reprodukcije tj. sa proizvodnjom, razmenom i potrošnjom Raspodela uslova proizvodnje – sredstava i rada na delatnosti, odnosno, između ljudi predodređuje raspodelu rezultata proizvodnje Tri vida raspodele Primarna raspodela (ukupnog društvenog proizvoda) – posredstvom cena, između proizvođača robe Sekundarna raspodela – između proizvođača kao prvih prisvajača ukupnog proizvoda i države, posredstvom zakona (npr. porezi) za javne potrebe Namenska raspodela – raspodela preostale NV (nacionalnog dohotka) na akumulaciju (štednju radi investiranja) i ličnu potrošnju NAJAMNINA (ili nadnica) Setimo se da smo radnu snagu definisali kao robu (u radnoj teoriji vrednosti) Kao i druge robe ona se kupuje i prodaje Kao i druge robe – ona ima cenu Najamnina (nadnica) je cena radne snage tj. novčani izraz (veličine) vrednosti radne snage Zašto najamnina nije cena rada u teoriji radne vrednosti? Prvo, radna snaga se kupuje da bi vršila rad (sam rad je neopipljiv i nije prisutan kod čina kupovine) Drugo, ako bi se plaćao rad – ne bi bilo viška vrednosti (tj. vlasnik kapitala bi u vezi sa radom samo povratio vrednost uloženog varijabilnog kapitala) Treće, rad nema vrednost pa ne može biti roba; rad stvara vrednost... Zato se kupuje radna snaga koja ima sposobnost da stvori veću vrednost od sopstvene Radna snaga se kupuje na određeno vreme – uslov slobode radnika Sa stanovišta radnika najamnina je radnikov dohodak ili oblik i način prisvajanja dela proizvedene novostvorene vrednosti (NV). Visina najamnine Pošto je najamnina cena radne snage kao robe Na njenu visinu utiču faktori koji utiču i na cene drugih vrsta robe tj. njena visina zavisi od: Veličine vrednosti radne snage (koja zavisi od intenzivnosti rada, dužine radnog dana, produktivnosti, stepena razvijenosti zemlje itd.) Ponude i tražnje
specifičnost tržišta radne snage: nezaposlenost i pri niskoj najamnini ukoliko dodatno zapošljavanje ne maksimizira profit; pad najamnine ograničen egzistencijalnim minimumom; fenomen “rezervne armije rada” Šta još utiče na visinu najamnine? Monetarne promene (npr. promena merila cene i vrednosti robe koja ima ulogu novca – porast vrednosti novca = niža najamnina i obratno) Uloga države (sprečavanje društvenog konflikta između klasa oko podele NV; npr. minimalna najamnina, zdravstveno osiguranje, čak i učešće u profitu ili vlasništvu) Koliko može da se menja visina najamnine? Specifičnost robe radne snage uslovljava granice kretanja visine najamnine Donja granica je egzistencijalni minimum tj. minimum za normalnu (biološku) reprodukciju radne snage Gornja granica je određena minimalnim profitom koji motiviše vlasnike kapitala da angažuju radnike Maksimum profita je = max. radni dan - min. nadnica Teorijski: gornja granica je cela NV Analitičke kategorije najamnine Nominalna najamnina je suma novca koju radnik dobije za prodatu radnu snagu za određeni period vremena (dan, nedelju, mesec...) Realna najamnina je količina robe koju radnik može da kupi svojom nominalnom najamninom Zavisi od visine nominalne najamnine i cena robe Jednaka je vrednosti radne snage samo ako se njome mogu kupiti isključivo dobra za normalnu reprodukciju radne snage (po njihovoj vrednosti). Analitičke kategorije najamnine: primer Realne nadnice u privredi SAD (privatni sektor nepoljoprivrede) Godina Nedeljna % od ND nadnica u $ (iz 1979) 1972. 198 74,5 1977. 189 74,3 1982. 168 76,1 1987. 169 73,4 1989. 167 72,9 Analitičke kategorije najamnine Relativna najamnina je odnos nominalne najamnine i viška vrednosti: Rtn = (V / M) x 100 Odnos dela NV koji prisvaja radnik prema delu NV koji prisvaja kapitalist Tendencija opadanja primer SAD: Rtn1972 = 292%; Rtn1989 = 269% Oblici plaćanja radne snage
1. 2.
1. 2. 3.
Plaćanje radne snage može da se vrši u robi ili u novcu Razlikujemo: naturalnu i novčanu najamninu Dva osnovna oblika novčane najamnine: Najamnina od vremena Najamnina od komada 1.Najamnina od vremena Suma novca koja se plaća radniku za određeno vreme provedeno na poslu naziva se najamnina od vremena Najamnina od vremena == dnevna vrednost RS / broj sati radnog dana Primer: Ako je dnevna vrednost RS = 10$, a radni dan traje 10 sati onda je “cena rada” za 1 sat = 1$ Zavisi, dakle, od vrednosti RS i dužine radnog dana Satnica pokazuje da se duži rad više plaća; šta je sa viškom vrednosti? Naš stari primer: za 5h → NV = 15000 = vrednost RS (v); u narednih 5h → NV = 15000 = m Stopa viška vrednosti m′ = m/v = 1 /x100 = 100% Satnica = 15000/10 = 1500 Ako se radni dan skrati na 8h onda je dnevnica 12000, a NV = 24000 tj. m/v ostaje 100% Radna snaga je plaćena ispod vrednosti! 2.Najamnina od komada Plaćanje po komadu autputa = najamnina od komada Da li je na taj način plaćen rezultat rada radnika u celini? Ako za 10h radnik proizvede 20 komada autputa tj. 2 kom/h, “cenu rada” po komadu možemo da formiramo na sledeći način: Najamnina od komada == najamnina od vremena/broj komada autputa odnosno, 15000 : 20 = 750 Dakle, za 10 sati rada radnik opet dobija 15000 (a za 8h → 750 x 16 = 12000) “Preobraženi oblik najamnine od vremena” m/v se ne menja Prednost za poslodavca: manji troškovi kontrole, veća motivisanost zaposlenih, povećanje intenzivnosti rada = veće trošenje RS → plaćanje ispod vrednosti radne snage... Ostali oblici plaćanja radne snage Dogovoreni obim posla za određeno vreme (tzv. akord) Premije za uštede u materijalu, manje izostanke itd. Kombinacija dva osnovna modela Novi modeli (smanjenje konflikta povodom raspodele NV) akcionarstvo zaposlenih, učešće u profitu, “efikasna” najamnina...(v. Mankju, str. 615-624) Kolektivno pregovaranje i kolektivni ugovori Kolektivno pregovaranje o nivou nadnica Tri učesnika Zaposleni (sindikati) Poslodavci (unije poslodavaca) Država Predmet pregovaranja:
Nivo najmnine; održavanje realne vrednosti; vezivanje nivoa najamnine za promene produktivnosti, cena; dodaci, odmori, osigurnja itd. Uloga sindikata Znamo: određivanje minimalne najamnine može da izazove suprotne efekte od očekivanih Podizanje najamnine povećava nezaposlenost Ipak, sindikalno organizovanje dovodi i do pozitivnih efekata: Smanjenje konflikata povodom raspodele Povećanje zadovoljstva → povećanje produktivnosti Smanjenje fluktuacije RS Sigurnost radnog mesta → veći doprinos starijih radnika Pritisak na efikasnost menadžmenta ZAJMOVNI KAPITAL I KAMATA Kapital funkcioniše kao robni i kao novčani kapital Kada se javila potreba za davanjem novca na zajam – deo proizvodnog (industrijskog) kapitala se osamostalio u vidu zajmovnog kapitala Posebna delatnost (banke, tržište novčanog kapitala) radi ostvarivanja profita Olakšava novčani promet, smanjuje troškove Olakšava ulazak i izlazak (seljenje kapitala) Važnost novčanog prometa Kružni tok kapitala: N – R – P – R’ – N’ (Novac – Roba tj. SP+RS – Proizvodnja – Roba’ tj. autput – veći Novac) Olakšava se ‘metamorfoza robe’ tj. prodaja tj. pretvaranje robe u novac Zajmovni kapital olakšava normalno odvijanje reprodukcije Otkuda se formira poseban zajmovni kapital? Deo K privremeno van funkcije. Zašto? Amortizacija (fiksnog K) i više obrtnog K Fizičko i moralno rabaćenje; nove tehnologije Dužina obrta, velike serije... Akumulacija (štednja za investicije) Rezerve (problem rizika) Štednja stanovništva Potrebe za zajmovnim kapitalom: Zahtev ubrzane reprodukcije (preduzetnici ali i vlasnici kapitala) Povećani rizici i tokovi promena Država i javna potrošnja Stanovništvo Privremeno oslobođen (industrijski/proizvodni) kapital postaje poseban – zajmovni kapital Ova posebna roba vlasniku donosi i poseban dohodak - kamatu Kamata
Kamata je dohodak vlasnika zajmovnog kapitala koji on stiče kao cenu upotrebe (njegovog) kapitala Prema teoriji radne vrednosti kamata je samo deo profita. Setimo se: da bi se oplodio kapital mora da se angažuje u proizvodnji – tj. da omogući stvaranje viška vrednosti. Da bi ostvarilo svoj motiv proizvodnje (preduzetnička dobit) preduzeće koje je pozajmilo kapital može da plati kamatu samo do veličine m (tj. pf) koju je ostvarilo! Na taj način se menja kružni tok kapitala: • • •
• • • •
N – N – R – P – R’ – N’ – N’ (N-N) faza I Stvarni tok proizvodnje (N-R-P-R’-N’)-faza II Samostalna egzistencija zajmovnog K (N-N’)-faza III Kamata kao iracionalna cena (izraz oplodnje, a ne vrednosti) Neoklasična teorija raspodele vidi kamatu kao nagradu za odricanje od potrošnje (ili likvidnosti), kao VMP kapitala, odnosno, cenu i oportunitetni trošak kapitala. Ponuda i tražnja za zajmovnim kapitalom Bavićemo se ovim pitanjem kao makroekonomskim problemom (tema 16) Zapazimo da kamata, odnosno kamatna stopa (odnos kamate i kapitala; k’ili i), kao i svaka cena zavisi od ponude i tražnje Javlja se kao: nominalna kamatna stopa (kurs po kome se današnji novac razmenjuje za budući, vremenska vrednost novca) realna kamatna stopa (kurs po kome se sadašnja dobra i usluge razmenjuju za ista dobra i usluge u budućnosti) Razlika između ove dve stope povezana sa kretanjem cena ili inflacijom Inflacija je rast opšteg nivoa cena (sve cene rastu u proseku po istoj stopi u datom periodu) Kada nema inflacije nominalna i realna kamatna stopa su jednake Ako postoji inflacija tada je nominalna kamatna stopa (i) jednaka realnoj stopi (r) plus očekivana stopa inflacije (πe) ili: i = r + πe Primer: ako je r = 5%, a očekivana stopa inflacije 10%, onda je i = 15% realna kamatna stopa je nominalna stopa minus očekivana stopa inflacije Ako je kamata samo deo profita to znači da je kamatna stopa niža od profitne stope tj.da je u ravnoteži prosečna kamatna stopa niža od prosečne profitne stope (ako ova obuhvata i preduzetničku dobit) Ako kamatna stopa raste a pf’ pada → padaju investicije u novu proizvodnju, a raste štednja – što će dovesti do nove ravnoteže Uočimo razliku sa neoklasičnom teorijom raspodele: Pošto je u neoklasičnoj ravnoteži ekonomski profit jednak nuli proističe da je oportunitetni trošak kapitala jednak kamati (ceni zakupa K). Merilo isplativosti alternativne upotrebe kapitala Preduzetnička dobit = dohodak posebnog faktora – preduzetništvo.
BANKE I KREDIT Upravljanje zajmovnim kapitalom se obavlja preko novčanih tržišta; taj posao obavljaju banke (i drugi finansijski posrednici) Posebna ekonomska aktivnost koja treba da donese profit vlasniku kapitala Kako banka ostvaruje profit? Šta radi banka? Obavlja platni promet (vrši plaćanja i naplate u korist računa komitenata) Prikuplja slobodna sredstva (depoziti privrede i štednja stanovništva) i plasira ih kao kamatonosni kapital Za ove poslove potreban je i kapital banke Javljaju se čisti troškovi novčanog prometa neproizvodni, pa se moraju naknaditi iz ukupnog viška vrednosti privrede Za platni promet banka naplaćuje bankarsku tarifu i ostvaruje bankarsku dobit 1 (BD1) Na razlici između aktivne i pasivne kamatne stope banka ostvaruje BD2 Aktivna stopa se naplaćuje na plasmane Pasivna stopa se plaća na depozite BD1 + BD2 = profit na bankarski kapital (u ravnoteži mora biti jednak PPF) Menja se ppf’: ppf’ = (M – ČTNP) / (IK + BK) ČTNP-Čisti troškovi novčanog prometa Rezime Raspodela uslova proizvodnje – sredstava i rada na delatnosti, odnosno, između ljudi predodređuje raspodelu rezultata proizvodnje u radnoj teoriji vrednosti Definišemo tri vida raspodele – primarnu (posredstvom cena), sekundarnu (između države i proizvođača) i namensku (štednja/potrošnja) Najamnina je cena radne snage tj. novčani izraz veličine vrednosti radne snage Visina najamnine zavisi od veličine vrednosti radne snage, ponude i tražnje, monetarnih promena i uloge države Postoji donja (egzistencijalna) granica najamnine, a gornju određuje stvaranje profita Analitičke kategorije najamnine su nominalna, realna i relativna najamnina Osnovni oblici plaćanja radne snage su najamnina od vremena i najamnina od komada U savremenoj privredi postoje i novi dodatni oblici plaćanja: učešće u profitu, premije, učešće u vlasništvu... U savremenoj privredi kolektivno pregovaranje između sindikata, poslodavaca i države definiše mnoge elemente i uslove za formiranje najamnine Zajmovni kapital je posebni vid kapitala nastao na osnovu privremeno oslobođenog industrijskog kapitala (akumulacija, štednja...) Kamata je dohodak vlasnika zajmovnog kapitala koji on stiče kao cenu upotrebe (njegovog) kapitala Prema teoriji radne vrednosti kamata je samo deo profita Pojavom zajmovnog kapitala menja se kružni tok kapitala u N-N-R-P-R’-N’-N’ Razlikujemo nominalnu i realnu kamatnu stopu; nominalna kamatna stopa je zbir realne stope i očekivane stope inflacije Kamata je važan činilac investiranja i štednje i merilo isplativosti za alternativna ulaganja kapitala
Banke obavljaju platni promet, prikupljaju i plasiraju slobodna sredstva Banke ostvaruju profit posredstvom bankarske tarife i razlike između aktivne i pasivne kamate Raspodela u savremenoj robnoj (tržišnoj) privredi (II) PRIRODNI RESURSI I RENTE Ograničenost prirodnih resursa Zemlja kao faktor proizvodnje (uz rad i kapital) Efekat ograničenosti zemljišta Opšti uslov proizvodnje Zahtev za posebnim kvalitetom i kvantitetom zemlje Posebna svojstva pojedinih lokacija Institucionalno uređenje (društveni odnosi) Vlasništvo nad zemljom (monopol svojine) Prirodni monpol Opadajući prinosi Fiksni obim zemlje Svojinski monopol opredeljuje Kako ljudi proizvode Uslovljava proizvodnju sticanjem dohotka od svojine RENTA Dohodak od svojine nad određenom zemljišnom površinom naziva se renta U pretkapitalističkoj privredi (robovlasništvo, feudalizam) renta obuhvata ceo višak proizvoda Kapitalistička proizvodnja: odakle potiče renta (kao suvišak preko prosečnog profita)? Slično ulaganju u zajmovni kapital i ulaganje u zemlju se vrši radi sticanja odgovarajućeg prihoda/dohotka (tj. rente) Različiti prinosi mogu biti rezultat dejstva prirodnih faktora; diferenciranim (različitim) plaćanjem rente obezbeđuju se jednaki uslovi proizvodnje za sve proizvođače Plaćanje rente ‘kontroliše’ troškove proizvođača ZEMLJIŠNI KAPITAL I RENTA Razdvajanje kapital svojine od kapital funkcije Poljoprivredna proizvodnja – zakupci Vlasnici kapitala (uloženog u zemlju) – van proizvodnje Samo ulaganje u zemlju je neproizvodno: ulaganje radi dohotka od svojine Plasman kapitala u zemlju daje monopol na korišćenje prirodnih uslova (datog zemljišta) Plodnije parcele, bolji položaj prema tržištu → bolji uslovi proizvodnje Razlika se plaća vlasniku zemlje (diferencijalna renta) Parcele sa posebnim karakteristikama – monopolska renta Ostaje pitanje – šta je izvor rente Cene poljoprivrednih proizvoda Poljoprivredni proizvodi se (kao i drugi) prodaju po jedinstvenim tržišnim cenama Različita plodnost zemlje – izaziva različite troškove proizvodnje Tržište eliminiše proizvođače (izlaze sa tržišta) koji imaju više prosečne troškove od cene Poljoprivredni proizvodi su obično neophodni u količini za koju se mora koristiti i loše zemljište
1. 2. 3.
Proizlazi da tržište mora da prizna troškove sa najgoreg zemljišta (koje se koristi)! Prema tome, regulatorni troškovi u poljoprivredi = troškovi najgore parcele!!! Tada cena sadrži (a) troškove, (b) profit i (c) rentu Cene poljoprivrednih proizvoda su specifično monopolske cene Efekat tri faktora: Prirodni monopol (korišćenje slabijih parcela) Monopol privatne svojine (renta i za najgoru zemlju) Neelastičnost tražnje za poljoprivrednim proizvodima Zakupnina i renta Pomenuli smo zakupca: plaća naknadu za korišćenje zemlje – zakupninu Zakupnina (načelno) = renta, ali može biti i viša Primer: objekti na zemljištu (npr. navodnjavanje) Osim rente na zemlju zakupnina tada obuhvata i kamatu na uloženi stalni kapital (i amortizaciju) Ekstraprofit u poljoprivredi Specifičnost poljoprivrede: troškovi sa najgore parcele → sve druge parcele ostvaruju ekstraprofit (pf >PPF) kao rezultat prirodnog monopla tj. kvaliteta zemljišta Monopol svojine usmerava taj ekstraprofit vlasniku zemlje Diferencijalna renta I Parce- Ang.K Prinos ck tc Prihod Nadok ppf Ekspf la mtc (ATC) (P) K (DR) A 100c+100v 5 40 48 240 200 40 B
100c+100v 7
28,5
48 336
200
40 96
C
100c+100v 8
25
48 384
200
40 144
D
100c+100v 10
20
48 480
200
40 240
∑
400c+400v 30
1440 800
160 480
ppf’=20% Efekat: • zakupci ostvaruju → utroseni K + PPF (800+160), a vlasnici zemlje DR I (480) tj. ekstraprofit na bazi specifične monopolske cene • Poljoprivreda prisvaja profit veći od PPF za iznos diferencijalne rente I • Na sličan način možemo prikazati i DR I na osnovu udaljenosti od tržišta: o zbog većeg ulaganja K, po parcelama se razlikuju i K i PPF o zbog regulatornih uslova najgore parcele ostaje i DR I
Apsolutna renta Osnovni oblik dohotka od zemljišne svojine naziva se apsolutna renta
Kada bi sve parcele bile jednake – nema DR, ali uloženi kapital u zemlju mora doneti dohodak I vlasnik najgore parcele mora dobiti ovaj dohodak Dakle, struktura cene u poljoprivredi uvek mora da obuhvati: ck + ppf + ar Par Struktura Prin ck TC Prihod Nadok ppf Aps. Ekspf vrednosti mtc (ATC) (P) K renta (DR) A 100c+100v+100m 5 40 60 300 200 40 60 B 100c+100v+100m 7
28,5
60 420
200
40 60
120
C 100c+100v+100m 8
25
60 480
200
40 60
180
D 100c+100v+100m 10 20
60 600
200
40 60
300
∑ 400c+400v+400m 30
1800 800
160 240 600
Otkuda dolazi ova dodatna vrednost? Jedan odgovor: vrednost u poljoprivredi je veća (angažuje se više rada = organski sastav K tj. odnos c:v je niži) pa se otuda, vrednost ove proizvodnje ne preliva u celini u druge grane kroz CP Diferencijalna renta II Ukoliko raste tražnja za poljoprivrednim proizvodima (npr. rast stanovništva) dva rešenja: Nova zemljišta (još gora) ili Nova ulaganja u postojeće parcele Nova ulaganja mogu doneti porast profita zakupca (privremeno), a zatim pripadaju vlasniku zemlje kao diferencijalna renta II Par K ΔK Vred- Pri ΔPri TC Prihod Nadok ppf AR DR Epf nost u mtc (P) K+ΔK mtc A 200 - 300 5 60 300 200 40 60 - B 200 200 600 7
7
60 840
400
80 60 120 180
C 200 200 600 8
8
60 960
400
80 60 180 240
D 200 200 600 10 10 60 1200 400
80 60 300 360
∑ 800 600 2100 30 25
3300 1400 280 240 600 780
Do promene zakupnog ugovora ekstraprofit ostaje zakupcu Novi ugovor o zakupu → ekstraprofit postaje DR II Monopolska renta Svojina nad zemljom posebne vrste daje osnov za prisvajanje monopolske rente Kao kod monopola ostvaruje se uticaj na cenu tj. cena se ne uzima kao data
Struktura cene sa monopolskom rentom je:
c = ck + ppf + ar + mr
Par K Prinos TC Prihod Zakupac AR Ekspf MR mtc (P) (DR) A 200 5 70 350 200+40 60 50 B 200 7 70 490 200+40 60 120 70 C 200 8 70 560 200+40 60 180 80 D 200 10 70 700 200+40 60 300 100 ∑ 800 30 2100 800+160 240 600 300 AR i DR su rezultat specifičnog ekstraprofita (svojinski i prirodni monopol) MR je uobičajeni monopolski dohodak (monopolsko tržište) Renta u neoklasičnoj teoriji Renta je cena za upotrebu (zakup) zemlje Mora da se izjednači sa vrednošću marginalnog proizvoda zemlje Kao i kod drugih faktora istražujemo samo proces maksimizacije profita, a ne i poreklo (rad i vrednost kao izvor) dohotka Posledica: izostaje društveno poreklo dohotka (svojina), a i tehnički odnos je nejasan: Kako bolja zemlja čini da RS ima veći proizvod i veću nadnicu Cena zemlje Kada kupujemo zemlju – kupujemo pravo na dohodak od zemlje tj. rentu Zato je cena određena kapitalizacijom tog dohotka Pošto je alternativni dohodak kapitala kamata cena zemlje == renta (iznos) x 100 / kamatna stopa Mogućnost korišćenja rente za zaštitu okoline Posredno ‘podruštvljavanje’ nasuprot tragediji zajedničkog poseda Rezime U slučaju zemlje postoje dve vrste monopola: prirodni (fizička ograničenost zemlje) i svojinski (privatna svojina) Dohodak od svojine nad određenom zemljišnom površinom naziva se renta; istovremeno to je i cena zakupa neke parcele Zakupac organizuje proizvodnju i plaća rentu vlasniku zemlje Poljoprivredni proizvodi se (kao i drugi) prodaju po jedinstvenim tržišnim cenama, ali su obično neophodni u količini zbog koje se mora obrađivati i manje plodno zemljište Zato tržište priznaje troškove i sa najgorih parcela kao regulatorne što omogućuje prisvajanje ekstraprofita u obliku diferencijalne rente I Svaki vlasnik (i najgore parcele) ostvaruje apsolutnu rentu Diferencilana renta II javlja se kao rezultat dodatnog ulaganja kapitala u poboljšanje uslova proizvodnje Monpolska renta se stiče na parcelama posebnog kvaliteta na osnovu monopolskog profita Cena zemlje se utvrđuje metodom kapitalizacije (renta u odnosu na kamatnu stopu puta 100)
Neoklasična teorija ne ispituje uzroke (svojina) i poreklo rente (proizvedena vrednost) Raspodela u savremenoj robnoj (tržišnoj) privredi (III) AKCIONARSTVO Oblik udruživanja individualnih kapitala Potrebe bržeg razvoja i investiranja izvan sposobnosti individualnog kapitala Privlačenje i apsorpcija manjih kapitala Društvene implikacije: podruštvljavanje kapitala unutar kapitalističkog modela Oblik oplodnje tj. plasmana kapitala Kupovanje akcija – metod udruživanja kapitala u jedan veći, centralizovani kapital Akcija je pravna potvrda o vlasništvu nad delom kapitala jednog preduzeća (akcionarskog društva) Udruživanje kapitala (ne i njihovih vlasnika) Akcijski kapital: veliki kapital nastao udruživanjem manjih; specifičnosti i značaj: Veći proizvodni i ekonomski potencijal akcionarskog društva Veća sigurnost – prednost za kredit Razdvajanje funkcije vlasništva i upravljanja (kapital-svojina, kapital-funkcija i upravljanje) Profesionalni menadžment Odlučivanje prema udelu – kontrolni paket Akcionari i menadžeri Promene u upravljanju u odnosu na staro individualno kapitalističko preduzeće Ko stvarno upravlja? IZV: PRINCIPAL – AGENT TEORIJA kako navesti menadžera da radi u interesu vlasnika; sheme podsticaja Menadžerska revolucija? Simbioza interesa? Dividenda Dohodak koji donosi akcija kao pravna potvrda o suvlasništvu nad kapitalom akcionarskog društva naziva se dividenda Dividenda je (kao i kamata) dohodak od svojine nad kapitalom. Za razliku od kamate ona (u principu) nije unapred poznata veličina. Veličina dividende zavisi od poslovnog rezultata tj. od mase profita akcionarskog preduzeća Cena akcije Akcionar je, u početku, novčani kapitalista; alternativna upotreba kapitala – zajmovni, akcijski... Ulaganje kapitala je ulaganje radi dohotka Kupovinom akcije – kupujemo odgovarajući dohodak tj. dividendu Povratak u status novčanog kapitaliste samo prodajom akcije (za razliku od zajmovnog kapitala koji je pozajmljen na određeno vreme) Ulaganjem u akcije (osnivanje preduzeća) ulaže se određena suma novca – nominalna vrednost akcije (zapisana na akciji) Cena akcije je iznos po kome se akcija može prodati Pošto se kupuje pravo na dohodak od veličine dohotka (dividende), a ne od same nominalne vrednosti akcije, zavisi cena akcije
1. 2.
Ako je dohodak od akcije veći u odnosu na alternativno ulaganje kapitala (npr. kamatu) cena će biti veća od nominalne vrednosti akcije Cena akcije: Cena akcije = N x div’ / k’ Primer: Nominalna vrednost = 5000; dividendna stopa = 10%; kamatna stopa = 5% 5000 x 10 / 5 = 10.000 Alternativno, možemo izračunati cenu akcije metodom tzv. kapitalizacije dohotka Cena akcije = (dividenda / k’) x 100 U našem primeru to je 500/5 = 100 x 100 = 10.000 Vidljivo je da samo pravo na prihod dobija cenu! Pošto je ovde prihod od akcijskog kapitala dvostruko veći u odnosu na kamatu to ulaganje (cena) mora biti dvostruko veće od nominalne vrednosti tj. kao dvostruki ulog u zajmovni kapital. Na tržišnu cenu akcije utiču i ponuda i tražnja Promet (cirkulacija) akcija Početna faza: emisija akcija i njihova prodaja radi prikupljanja kapitala Početak ciklusa obrta kapitala A – N1 – R (SP+RS) – P – R’ – N’ Pošto donose prihod akcije imaju svoj odvojeni tok prometa – prodaju se ->A – N1 – R (SP+RS) – P – R’ – N’ ->N2 ->A* Vrste hartija od vrednosti Akcije nisu jedine hartije od vrednosti (kojima se trguje) tj. koje sadrže obavezu izdavaoca da izvrši nalog napisan na hartiji u korist imaoca hartije Promet hartija = promet imovinskih prava Način prenosa tih prava → na donosioca, po naredbi (na ime) i na ime (ugovorom) Razlikuju se i akcije Obične akcije Prioritetne (ili preferencijalne) akcije Obveznice su hartije od vrednosti koje obezbeđuju garantovan prihod (kamatu) na sredstva koja su pozajmljena (nema promene vlasnika kao kod akcija) Tržište hartija od vrednosti Promet hartija od vrednosti obavlja se na tržištu hartija od vrednosti Razlikujemo primarno (emisiono, prva prodaja) i sekundarno (kasnije transakcije) tržište HV Tržište HV je deo finansijskog tržišta (još obuhvata tržište novca i devizno tržište) Osnivačka dobit Ako se prilikom osnivanja akcionarskog društva akcije prodaju po ceni na osnovu pretpostavljene dividende (a ne po nominalnoj vrednosti) ...ostvaruje se osnivačka dobit U našem primeru N = 5000, cena = 10.000 , osnivačka dobit bi bila 5000 x broj akcija Razvodnjavanje kapitala
Izdavanjem novih akcija na osnovu razlike između dividendne i kamatne stope tj. cene i nominalne vrednosti akcije vrši se razvodnjavanje kapitala Svaki akcionar u našem primeru može dobiti još po jednu akciju (N→1000 + N→1000 = 2N) Njihovom prodajom oni stiču povraćaj svog uloga (1000), a ostaju vlasnici polovine kapitala (2N/2) Fiktivni kapital Akcije figuriraju kao fiktivni kapital. Stvarni kapital je u preduzeću. Pošto donose prihod same akcije izgledaju kao kapital iako to nisu (potvrde, papiri). Ako poraste cena akcije (naš primer: 2 puta N) izgleda kao da je porastao kapital iako je on nepromenjen (u preduzeću). Važna implikacija u objašnjavanju današnje krize! Rezime Akcionarstvo predstavlja oblik udruživanja većeg ili manjeg broja individualnih kapitala Udruživanje kapitala (ne i njihovih vlasnika) Akcija je pravna potvrda o vlasništvu nad delom kapitala jednog preduzeća (akcionarskog društva)Dohodak koji donosi akcija kao pravna potvrda o suvlasništvu nad kapitalom akcionarskog društva naziva se dividenda Nominalna vrednost akcije je zapisana na akciji Cena akcije je iznos po kome se akcija može prodati Pošto se kupuje pravo na dohodak od veličine dohotka (dividende), a ne od same nominalne vrednosti akcije zavisi cena akcije Cena akcije zavisi od dividendne stope, kamatne stope (kao i ponude i tražnje) Postoje obične i prioritetne akcije Razlikujemo primarno i sekundarno tržište hartija od vrednosti Osnivačka dobit i razvodnjavanje kapitala su neke od operacija u trgovanju akcijama Iako ima privid kapitala akcija je fiktivni kapital – stvarni kapital se nalazi uložen u preduzeće EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE Državno vlasništvo i javni sektor Država ponekad može da popravi tržišne ishode Ciljevi ekonomske politike Rast Zaposlenost Cenovna stabilnost Uravnotežena međunarodna razmena Problemi raspodele Javne usluge i javna dobra Eksternalije i drugi tržišni neuspesi Nacionalizacija Sektori sa velikim kapitalom i niskim obrtom Monopolske delatnosti Regulacija
Razlozi deregulacije (Re)privatizacija Sedamdesete godine XX veka Prestanak nekih monopola Ekonomika ponude Smanjenje uloge i prihoda države Povećanje uloge privatnog sektora i veća sredstva za investicije Uštede u troškovima regulacije Podsticaj efikasnosti Slabosti ekonomike ponude OBLICI DRŽAVNE INTERVENCIJE Posredstvom politika kao što su: Monetarna, fiskalna, politika dohodaka, kao i Posebne (poljoprivredna, antimonopolska...) Mere (subvencije, podsticaji, regulacioni propisi ... ) Fiskalna politika Uticaj na: proizvodnju i zaposlenost, raspodelu i kontrola inflacije Uravnoteženi budžet (EU ispod 3% deficita) Ravnoteža budžeta i privredni ciklusi Problemi državnog (javnog) duga Deficit i inflacioni porez Monetarna politika Uloga CB (ponuda novca) Stabilnost cena i nivoi inflacije: Puzajuća (do 10%) Galopirajuća (preko 20%) Hiperinflacija (preko 1000%) Inflacija tražnje (šokovi, npr. državni rashodi, investicije...) Troškovna inflacija (nadnice, energija...) Zašto se inflacioni porez ne isplati? Oliveira-Tanzi efekat: isti inflacioni porez pri različitim nivoima inflacije; pri visokom deficitu (npr. D2 ne može da reši problem)
Brzo bekstvo od novca
P r i h o d
D2
π 1
π 2
Stopa inflacije
Inflacija i rast (mali predvidiv rast novca → rast BDP) Ciklična kretanja privrede – kriza, depresija, uspon i prosperitet U krizi je problem nezaposlenost i pad proizvodnje Mogućnost: politika ‘jeftinog novca’ Monetarna politika Politika ‘jeftinog novca’ Politika ‘skupog novca’ Problem: nezaposlenost i Problem: inflacija pad proizvodnje CB prodaje obveznice, podiže CB kupuje obveznice, snižava obaveznu rezervu i eskontnu obaveznu rezervu i eskontnu stopu stopu ↓ ↓ Smanjuje se ponuda novca Rezerve banaka rastu ↓ ↓ Kamatna stopa raste Ponuda novca raste, kamatna ↓ stopa se smanjuje Investicije se smanjuju ↓ ↓ Investicije rastu Tražnja se smanjuje ↓ ↓ Tražnja i BDP rastu (uz Inflacija prestaje efekat multiplikatora) Monetarna politika (i spoljnotrgovinska razmena) Politika ‘jeftinog novca’ Politika ‘skupog novca’
Problem: pad proizvodnje, spor rast Politika jeftinog novca, obaranje kamatne stope ↓ Smanjenje strane tražnje za domaćom valutom ↓ Domaća valuta pojeftinjuje ↓ Porast neto izvoza (porast ukupne tražnje)
1. 2. 3. 4.
1. 2. 3.
1. 2. 3.
Problem: inflacija Skup novac, kamatna stopa raste ↓ Povećanje strane tražnje za domaćom valutom ↓ Domaća valuta poskupljuje ↓ Smanjenje izvoza
ZAKLJUČAK: POVEZANOST POLITIKA Spoljnotrgovinska politika Iako nismo govorili o otvorenoj privredi uočimo nekoliko momenata Protekcionistička politika – instrumenti Carine Kvote Subvencije Netarifne barijere (standardi) GATT i WTO – napušatnje protekcionizma; koristi od trgovine Platni bilans predstavlja vrednosni izraz svih transakcija jedne zemlje sa inostranstvom u toku jedne godine Tri podbilansa Tekuće transakcije (uključuje trgovinski bilans) Kretanje kapitala Rezerve Deficit tekućeg bilansa pokriva se uvozom kapitala i iz rezervi Ako platni bilans beleži deficit (npr. trgovinski deficit nije pokriven prilivom K) nastaje dug prema inostranstvu Devizni kurs Devizni kurs predstavlja cenu strane valute na domaćem tržištu Domaća valuta se obezvređuje ako se za jedinicu strane daje više jedinica domaće valute nego ranije (i obratno) Tri osnovne vrste kursa: Fiksni – zlatni standard Regulisani – dolarsko-zlatni standard Fleksibilni (plivajući) Paritet kupovne snage Korpa dobara u domaćoj naspram korpe dobara u stranoj valuti Kurs na osnovu pariteta KS/kurs bazne godine = indeks cena u inostranstvu/indeks cena u zemlji
Uticaj ponude i tražnje za valutom i kurs (povezanost sa politikom cene novca) Antimonopolska politika Sprečavanje nastanka monopolske moći Sprečavanje korišćenja te moći Zaštita potrošača od monopolskog ponašanja Regulacija cena, spajanja i neprijateljskog preuzimanja Ekonomska regulacija Socijalna regulacija Rezime Država deluje na području ekonomske politike, obezbeđenja javnih dobara i usluga i u slučaju tržišnih neuspeha Ciljevi politika su obezbeđenje rasta, zaposlenosti, stabilnosti cena, uravnotežene spoljnotrgovinske razmene kao i korekcije u raspodeli Fiskalna politika utiče na proizvodnju i zaposlenost, raspodelu i kontrola inflacije Monetarna politika utiče na ponudu novca, cene ali i na druge politike; npr. spoljnoekonomske odnose Platni bilans predstavlja vrednosni izraz svih transakcija jedne zemlje sa inostranstvom u toku jedne godine Ako platni bilans beleži deficit nastaje dug zemlje prema inostranstvu Devizni kurs može biti fiksni, regulisani i fleksibilni Antimonopolska politika sprečava nastanak i korišćenje tržišne moći putem ekonomske i socijalne regulacije CIKLIČNO KRETANJE REPRODUKCIJEstr. 380-398 Krize hiperprodukcije Zašto se privrede kreću u ciklusima? Kako nastaju periodične krize? Prva ideja: krize hiperprodukcije Kriza hiperprodukcije predstavlja krizu koja nastaje usled problema u realizaciji BDP Krizu hiperprodukcije odlikuje: Neusklađenost obima i strukture proizvodnje i potrošnje koja nastaje usled profitnog motiva pa vrlo velika proizvodnja ne nalazi potrošnju Krize hiperprodukcije onemugućuju reprodukciju: Pad cena (deflacija) proizvodi pad profita, a pad zaposlenosti i nadnica proizvodi dalji pad tražnje Kejnsova ideja: nezaposlenost retkih faktora – smanjiti podsticanjem tražnje Kriza kao faza privrednog ciklusa;Faze privrednog ciklusa: Kriza Depresija Oživljavanje (uspon) Prosperitet (bum) 1.Kriza Nemogućnost realizacije u trgovini – raste tražnja za kreditom, raste kamatna stopa Proizvodnja se nastavlja ali nastaje pad cena
Pad cena izaziva nezaposlenost i pad najamnina; pada profitna stopa; bankrotstva Nerealzovana roba se daje uz povoljan kredit 2.Depresija Potreba za novom tehnologijom (manji troškovi) Smanjeni obim proizvodnje i robe na tržištu - postepeno podiže cene Zahtev za novim investicijama Ponovno zapošljavanje faktora 3.Oživljavanje i 4.Prosperitet Nova tehnologija i novi proizvodi Rast investicija Zahtev za novim investicijama; postoje tzv: Robne privredne (za tržište) Nerobne privredne (putevi, infrastruktura) Neprivredne (obrazovanje, zdravstvo, kultura...) Velika kriza (1929.-33.) Drastičan pad aktivnosti (industrija -30%) Slom berzi Kejnsova ideja o podsticanju tražnje i jačanju državne intervencije (aktivna ekonomska politika, javni radovi) Jačanje državnog sektora (protiv monopola) Slom liberalističkog koncepta tržišta (svaka ponuda ne rađa nužno svoju tražnju) Recesija Posle II svetskog rata kraći ciklični periodi sa blažim oscilacijama – recesije umesto kriza Recesiju posebno karakterišu: pad stope rasta tj. negativna stopa rasta, pad međunarodne trgovine, pad produktivnosti Nove pojave: stagflacija i slampflacija Stagflacija predstavlja privrednu stagnaciju uz inflaciju Slampflacija predstavlja pad aktivnosti uz inflaciju
Privredni ciklus nekad i sad: ulazak u krizu/recesiju i izlazak CIKLIČNO KRETANJE I NAZAPOSLENOST Tri tipa nezaposlenosti: Frikciona nezaposlenost
Strukturna nezaposlenost Ciklična nezaposlenost 1.Frikciona i 2.Strukturna nezaposlenost Frikciona nezaposlenost nastaje zato što radnicima treba vreme da nađu posao koji odgovara njihovom znanju i željama (kratkoročna) Strukturna nezaposlenost nastaje zato što je broj radnih mesta nedovoljan da obezbedi svima posao na određenim tržištima rada. Razlog: promena strukture privrede 3.Ciklična nezaposlenost Ciklična nezaposlenost nastaje usled cikličnih kretanja privredne aktivnosti Kada su sva tržišta u ekonomiji u ravnoteži i uz stabilne cene ostvaruje se prirodna stopa nezaposlenosti Ciklična nezaposlenost je odstupanje od prirodne stope nezaposlenosti Okunovo pravilo (zakon) Arturu Okun, ekonomist iz SAD je ukazao da je potrebna određena stopa rasta BDP da se nezaposlenost ne bi povećala (2,7%) Posle te tačke svaki rast BDP od 2% dovodi do smanjenja nezaposlenosti za 1% i, obrnuto, Svaki pad BDP od 2% dovodi do rasta nezaposlenosti od 1% Odnos 2:1 = Okunov zakon Nejednakost u raspodeli i siromaštvo Nejednakost raspodele dohodaka može se prikazati uz pomoć Lorencove krive Lorencova kriva je kriva koncentracije: apscisa pokazuje kumulativne procente domaćinstava, a ordinata kumulativne procente dohodaka Odstupanje od Lorencove krive meri se Gini (Đini) koeficijentom
Linija pod uglom od 45 stepeni pokazuje potpunu jednakost Odstupanje Lorencove krive od te linije pokazuje nejednakost Površina između linije 45° i Lorencove krive u odnosu na celu površinu ispod linije 45° = Gini indeks
Vrednost Gini koeficijenta je obično između 0,2 i 0,4 (0=potpuna jednakost, 1=potpuna nejednakost U privredama u tranziciji (sa sporijim reformama) Gini raste sa oko 0,18-0,20 na preko 0,3 pa i 0,48 Gini za SAD porastao od 0,39 (’70) na 0,46 (’00) Procenat populacije koji se nalazi ispod apsolutnog nivoa (ili granice) siromaštva naziva se stopa siromaštva Rezime Privreda se kreće u ciklusima koji obuhvataju krizu, oživljavanje, uspon i prosperitet Krize hiperprodukcije nastaju usled nemogućnosti realizacije BDP; najveća kriza zabeležena je tridesetih godina XX veka U savremenom svetu krize su blaže, a ciklus obuhvata recesiju, kontrakciju i ekspanziju Krize prouzrukuju nezaposlenost – ciklična nezaposlenost Važne kategorije nezaposlenosti su i frikciona i strukturna nezaposlenost Nejednakost raspodele može se prikazati pomoću Lorencove krive i Gini koeficijenta (indeksa) Stopa siromaštva je procenat populacije koji se nalazi ispod granice siromaštva OSNOVI TEORIJE DRUŠTVENE REPRODUKCIJE REPRODUKCIJA Proces proizvodnje koji se neprestano ponavlja nazivamo reprodukcijom. Celina različitih faza reprodukcije: proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje Kako realizovati proizvod neke privrede – osnovno pitanje normalnog funkcionisanja ekonomije Kako uskladiti sve faze tj. neprestanu naknadu utrošene vrednosti i potrošnju viška vrednosti i nadnica – jedno od ključnih pitanja KPE Osnovne metodološke pretpostavke Pretpostavimo da u jednoj privredi postoje samo dva odeljka (sektora) proizvodnje: I odeljak – proizvodi sredstva za proizvodnju II odeljak – proizvodi sredstva za ličnu potrošnju Najopštiji uslov: usklađivanje obima i materijalne strukture autputa sa vrednosnom strukturom Značaj raspodele novostvorene vrednosti (NV): koliko se troši na ličnu potrošnju (radnika i vlasnika) koliko ostaje za proširenje proizvodnje i dodatnu ličnu potrošnju Ukoliko se cela NV troši za ličnu potrošnju takav oblik reprodukcije naziva se prosta reprodukcija Ukoliko se vrši namenska raspodela NV na fond akumulacije (štednje, radi proširenja proizvodnje) i fond lične potrošnje takav oblik reprodukcije naziva se proširena reprodukcija Fond akumulacije predstavljaće tražnju za dodatnim sredstvima za proizvodnju i ličnu potrošnju Radi pojednostavljenja koristimo nekoliko pretpostavki: Postoje dve klase: vlasnici kapitala i radnici Razmena se vrši po vrednosti Nema promena produktivnosti pa nema promena stope viška vrednosti niti promena u (organskom) sastavu kapitala Ceo kapital se utroši u toku jednog ciklusa
Nema spoljne trgovine (zatvorena privreda) PROSTA REPRODUKCIJA Proces proizvodnje u nepromenjenom obimu (i bez promene strukture autputa) Teorijska apstrakcija (model) Pratimo Marksovu analizu (razvijen Rikardov model cena) Pretpostavke: Ukupno postoji 9000 čas. rada (minulog u SP i živog) Odeljak I → 6000 i odeljak II → 3000 Isti organski sastav faktora u oba odeljka Angažovani faktori I 4000 mr/sp + 2000 žr = 6000 II 2000 mr/sp + 1000 žr = 3000 6000 mr/sp + 3000 žr = 9000 Rezultat proizvodnje I 4000 pv + 2000 nv = 6000 II 2000 pv + 1000 nv = 3000 6000 pv + 3000 nv = 9000 – autput Bitni uslovi proste reprodukcije su: I Proizvedena vrednost = I PV + II PV II Proizvedena vrednost = I NV + II NV Tako se obezbeđuje nadoknada utrošene vrednosti SP (PV) i proizvodnja potrebne količine sredstava za potrošnju (koja se kupuju iz NV) Ukoliko iste uslove izrazimo u kategorijama kapitala Uz pretpostavku da je odnos c:v (organski sastav kapitala) u oba odeljka 4:1, a stopa viška vrednosti 100% (tj. v = m) u odeljku I biće 5000 K (c+v), a u odeljku II 2500 K Ukupno uloženi kapital će biti I 4000c + 1000v = 5000K II 2000c + 500v = 2500K 6000c + 1500v = 7500K
Osnovne srazmere proste reprodukcije Ostvarivanje procesa reprodukcije
I 4000c + 1000v + 1000m = 6000 II 2000c + 500v + 500m = 3000 6000c + 1500v + 1500m = 9000 Materijalna struktura vrednosti autputa: SP = 6000 čas; sredstva za potrošnju = 3000 čas; Vrednosna struktura autputa = 6000c + 1500v + +1500m 1.Proizvodnja I jednaka je tražnji za SP (nadoknađuje utrošeni postojani K /c/) I(c+v+m) = Ic + IIc 2.Proizvodnja II jednaka tražnji za sredstvima za potrošnju (dohocima radnika i vlasnika K; reprodukcija klasa tj. društvene strukture) II(c+v+m) = I(v+m) + II(v+m) 3.Sledi: realizacija I i II (razmena): IIc = I(v+m) Proizvedena vrednost: I 4000c + 1000v + 1000m = 6000 II 2000c + 500v + 500m = 3000 6000c + 1500v + 1500m = 9000 1. I(c+v+m) = Ic + IIc 2. II(c+v+m) = I(v+m) + II(v+m) 3. IIc = I(v+m) Ispitane srazmere (ili proporcije) predstavljaju ključne materijalne i vrednosne odnose koji regulišu dugoročno, normalno odvijanje proste društvene reprodukcije kapitalističke privrede U stvarnosti, postoji mnogo više odeljaka i odvijanje reprodukcije je složenije ali se uvek zasniva na srazmerama ovakve vrste Primer sa 4 pododeljka Razmena između pododeljaka Ako odeljak (sektor) I podelimo na dva sektora i to: proizvodnju sredstava za rad (Ia) i predmeta rada npr. sirovina (Ib) u odnosu 1:9 i odeljak II u sektor nužnih (osnovnih) i luksuznih sredstava za potrošnju (IIa i IIb) u odnosu 4:1 dobijamo složeniju shemu reprodukcije sa 4 pododeljka i složeniju razmenu između 4 sektora Proizvodnja vrednosti (pododeljci) Ia 400c+100v+100m = 600 (c+v+m) Ib 3600c+900v+900m = 5400 (c+v+m) IIa 1600c+400v+400m = 2400 (c+v+m) IIb 400c+100v+100m = 600 (c+v+m) Ako u strukturi potrošnje luksuzna dobra učestvuju sa 20%, a troše ih samo vlasnici K, onda se m deli u odnosu 60:40 između nužnih (ns) i luksuznih (ls) sredstava potrošnje Pretpostavljamo da je amortizacija (trošenje SP) 10% Razmena
Ia 40am + 360pr + 160ns + 40ls = 600čas Ib 360am + 3240pr + 1440ns + 360ls = 5400čas IIa 160am + 1440pr + 640ns + 160ls = 2400čas IIb 40am + 360pr + 160ns + 40ls = 600čas Uočavamo povezanost i međuzavisnost svih pododeljaka – osnov međusektorske analize PROŠIRENA REPRODUKCIJA Dva uslova proširene reprodukcije: Da se jedan deo NV (ne utroši na ličnu potrošnju već) upotrebi za proširenje proizvodnje (akumulacija = štednja) Da taj deo NV sadrži odgovarajuće dodatne količine SP i sredstava za ličnu potrošnju Podsetimo se: dodatna količina SP (ili fizičkog kapitala) obezbeđuje se proizvodnjom, a dodatni rad priraštajem stanovništva (ili imigracijom, preorijentacijom, produktivnošću itd.) Osnovne srazmere proširene reprodukcije I dalje pretpostavljamo da se robe razmenjuju po vrednosti, ali radi jednostavnosti čas rada izražavamo novčanom jedinicom Pretposatvimo: Angažovano je ukupno 7250 novčanih jedinica K Odeljak I → 5000 i odeljak II → 2250 Organski sastav: 4:1 u I, odnosno, 2:1 u II odeljku Stopa viška vrednosti = 100% Obrt K = 1/godina Proizvedena vrednost (posle 1 god.) I 4000c + 1000v + 1000m = 6000 II 1500c + 750v + 750m = 3000 5500c + 1750v + 1750m = 9000 Pojavljuje se izvestan višak proizvedenih SP Šta je sa sredstvima za potrošnju? Pretpostavimo da se mI deli na 500 fa i 500flpk Ako sastav K isti → dodatni K će biti 400c1+100v1 Raspodela u odeljku I će biti I (4000c+400c1)+(1000v+100v1)+500flpk = 6000
• • •
Ostaje još 1600 novčanih jedinica u proizvedenim SP što se može ponuditi odeljku II Toliko se i traži od odeljka II (v+v1+flpk) Ovakva raspodela u I odeljku predodređuje raspodelu u II odeljku:
II (1500c+100c1)+(750v+50v1)+600flpk = 3000 Prvo, 100c1 proističe iz dodatne razmene sa I (ranije 1500, sada 1600) Drugo, 50v1 proističe iz organskog sastava IIK (2:1) Treće, flpkII proističe iz ostatka proizvodnje II Uz ovakvo povećanje kapitala, proizvodnja posle druge godine izgleda: I 4400c + 1100v + 1100m = 6600 II 1600c + 800v + 800m = 3200 Uz sledeću raspodelu: I (4400c+440c1)+(1100v+110v1)+550flpk=6600 II (1600c+160c1)+(800v + 80v1)+560flpk=3200 Sada možemo da utvrdimo osnovne (zakonite) proporcije/srazmere proširene reprodukcije: 1. I (c+v+m) = I (c+c1) + II (c+c1) 2. II (c+v+m) = I (v+v1+flpk) + II (v+v1+flpk) 3. II (c+c1) = I (v+v1+flpk) Uslovi za nesmetanu realizaciju BDP i odvijanje proširene reprodukcije Ostvarivanje srazmera proširene reprodukcije (zapisati) Zapazite da je u prvoj godini proizvodnja I odeljka rasla po stopi od 10% (6600/6000), a II odeljka po stopi od 6,7% (3200/3000). To se dogodilo zato što smo raspodelom I odeljka predodredili raspodelu u II odeljku Kasnije će oba odeljka rasti po stopi od 10% (proporcionalni rast) Obim i struktura akumulacije Kao što smo videli namenska raspodela predod-ređuje mogućnosti rasta (koliko za akumulaciju, a koliko za ličnu potrošnju) Međutim, akumulacija je određena i strukturom ukupnog autputa (proizvoda) Deo NV izdvojen za akumulaciju koji je jednak vrednosti dodatnih SP i sredstava za ličnu potrošnju naziva se normalni obim akumulacije
MEĐUSEKTORSKA ANALIZA Pokazali smo međuzavisnost odeljaka (sektora) Na toj ideji je zasnovana međusektorska ili input-autput analiza
Definišemo: Deo proizvodnje sektora i koji se u upotrebljava kao input u proizvodnji drugih n sektora; taj deo se naziva reprodukciona potrošnja Finalnu potrošnju deo proizvodnje sektora i koji obuhvata ličnu, državnu i investicionu potrošnju Ako su: Xi vrednost proizvodnje sektora i, vrednost proizvodnje sektora i koji se troši u sektoru j, a finalna potrošnja dobra i (tj. NV ili razlika između ukupne proizvodnje i reprodukcione potrošnje proizvoda i) možemo napisati: X1 x11 x12... x1j... x1n x1 X2 x21 x22... x2j... x2n x2 Xi xi1 xi2... xij... xin xi Xn xn1 xn2... xnj... xnn xn -Kako se troši proizvod Xi Ako dodamo još jedan red koji izražava dodatu vrednost tj. NV (nadnice, profit) Dobijamo potpuni reprodukcioni, odnosno, međusektorski model koji pokazuje da je ukupna vrednost potrošnje jednaka vrednosti proizvodnje Takođe, vidimo i naturalnu strukturu Primer: model sa tri sektora, transakciona matrica Autput → Input ↓
Reprodukciona potrošnja dobro1 dobro3 x11 x21 x31 v1
Finalna Ukupna potrošnja potrošnja
dobro2
dobro1 x12 x13 x1 X1 dobro2 x22 x23 x2 X2 dobro3 x32 x33 x3 X3 Dodata v2 v3 V vrednost Ukupna X1 X2 X3 X proizvod. Međusektorska analiza – savremeni oblik analize reprodukcije Zapazimo: finalna potrošnja obuhvata i štednju i ličnu potrošnju Savremena treorija vrednosti (tradicija KPE) zaključuje da se raspodela određuje spolja (npr. raspodela na profite i nadnice; iz društvenih odnosa tj. odluka), a ne unutar sistema MULTIPLIKATOR INVESTICIJA Ako na primeru reprodukcije razmotrimo investicije primetimo da je druge godine u odeljku I investirano 50 novčanih jedinica više nego prethodne (550:500)što je izazvalo odgovarajuće investiranje u odeljku II i rast proizvodnje u trećoj godini.
Tako bi NV treće godine porasla za 10% u odnosu na drugu godinu: 3. god. I(v+m)+II(v+m) = 4180 prema 3800 (što je I(v+m)+II(v+m) = NV druge godine; videti primer iz knjige, str. 378) Dakle, početno uvećanje investicija od 50 u drugoj godini izazvalo je porast NV od 380 – u trećoj! Odnos 380/50 = 7,6 predstavlja multiplikator investicija AKCELERATOR INVESTICIJA Ako se potrošnja (tražnja) poveća, ona će izazvati ubrzanje (akceleraciju) investicija. Primer: tražnja za proizvodima II odeljka raste 10% tj. za 320 što izaziva rast investicija od 10% i u I i u II odeljku tj. I(440c1+110v1)+II(160c1+80v1) = 790 ili izaziva rast investicija za oko 2,5 puta (790/320) veći od rasta potrošnje. Rezime Reprodukcija predstavlja proces neprestanog obnavljanja proizvodnje Ukoliko se NV potroši za ličnu potrošnju ostvaruje se prosta reprodukcija (isti obim proizvodnje), a ukoliko se deo NV izdvaja za akumulaciju ostvariće se proširena reprodukcija (uvećani obim proizvodnje). Za ostvarivanje procesa reprodukcije potrebno je da se obezbede određene srazmere u vrednosnoj i materijalnoj strukturi BDP U slučaju proširene reprodukcije međuzavisnost sektora uslovljava da namenska raspodela NV jednog sektora predodređuje namensku raspodelu NV drugog sektora Normalni obim akumulacije je ona vrednost akumulacije koja je jednaka vrednosti dodatnih reprodukcionih i sredstava za ličnu potrošnju Međusektorska (ili input-autput) analiza je metod istraživanja međusobne zavisnosti sektora u reprodukciji i potvrđuje jednakost vrednosti proizvodnje i ukupne reprodukcione i finalne potrošnje Multiplikator investicija pokazuje kako početna investicija proizvodi dodatne investicije Akcelerator investicija pokazuje kako početni porast potrošnje izaziva višestruki porast investicija
