D. Panteli, Stara Grqka, 4. Tebanska hegemonija
TEBANSKA HEGEMONIJA Bitka kod Leuktre 371. Tebanci su osamdesetih godina IV veka obnovili Beotski savez i ugrozili hegemoniju Sparte. Stoga su Spartanci, naroqito spartanski kralj Agesilaj, nastojali da se obraqunaju sa Beotijom. Na mirovnom kongresu u Sparti 371., Epaminonda, predstavnik Beotskog saveza, zahtevao je da se potpis ,,Tebanci” menja i da se mesto njega stavi ,,Beoani”, tj. zahtevao je zvaniqno priznanje beotske drave. Agesilaj je tom prilikom zahtevao od Epaminonde da kae odreeno hoe li Tebanci dati autonomiju beotskim gradovima. Epaminonda na isti naqin upita njega da li e Spartanci dati autonomiju gradovima Lakonije. Ovo je razgnevilo Agesilaja i on iz spiska potpisanika za mir izbaci Tebu i objavi im rat. Tako se Beotski savez nae kao i pre u stanju rata sa Spartom. Iste godine spartanski kralj Kleombrot, koji je liqno bio protiv takve politike, poslat je u Beotiju da obezbedi autonomiju tamoxnjim gradovima i time raspusti Beotski savez. Na predlog Epaminonde, Beoani su odluqili da prue otpor. Tom prilikom Beoanima je podrxku pruio tesalski tiranin Jason 1 . Poxto je Sparta pretendovala na Tesaliju, Jason joj nije bio naklonjen i zasad je nastupao kao saveznik Beotije i Atine. Do sukoba izmeu Peloponeana i Beoana doxlo je poqetkom avgusta 371. kod beotskog grada Leuktre. Mada se do tada ratovalo frontalno — vojske se postroje jedna naspram druge, Epaminonda je po prvi put primenio kosi stroj. Ovaj stroj nije odavao na prvi pogled nixta novo — vojska je bila postrojena takoe frontalno, ali kosi stroj se odnosio na unutraxnjost redova — pravougli trougao ako se posmatra sa visine. Spartanski vojnici su bili postrojeni u 12 redova, dok su beotski imali u jednom delu, onom koji je napadao kralja, 50 redova. Kod Leuktre beotska vojska je potpuno porazila nepobedivu spartansku armiju. U borbi je poginuo i kralj Kleombrot. Kao najvei junak pokazao se beotski vojskovoa Epaminonda. Pretpostavlja se da je Jason omeo Beoane da do kraja unixte Spartance kako bi navodno spreqio njihovo jaqanje. Kako bilo, ova bitka je potpuno poljuljala veliqinu i autoritet Sparte u Grqkom svetu. Lokrida, Fokida, Etolija, Akarnanija i Eubeja odmah su stupile u savez sa Beotijom.
Demokratski pokret na Peloponezu (370) Vest o porazu Sparte izazvala je velike socijalne potrese na Peloponezu. Najpre je doxlo do ustanka demosa u Korintu (370). U Argosu je sirotinja motkama napala bogate, pobila oko 1 200 ljudi i njihovu imovinu raspodelila. Isokrat2 je nexto o tome zapisao: Bune i metei postali su svakidaxnja pojava. Ni u jednom gradu nema jednoduxnosti i ljudi se plaxe svojih sugraana vixe nego neprijatelja spolja. Meusobni odnosi su toliko zaoxtreni da bi bogati pre pobacali svoju imovinu u more nego 1
Tiranin grada Fere, Likfron, potukao je porodicu Aleuada i ujedinio dobar deo zemlje. Njegov naslednik Jason (390 - 370), poreklom iz grada Fere, uspeo je da ujedini juni deo Tesalije sa Farsalom. Organizovao je opxtetesalsku vojsku koja je brojala 20 000 hoplita, 8 000 konjanika i mnoxtvo peltasta. Ksenofont pixe da se Jason, koko bi svoju flotu uqinio jaqom od atinske, spremao na osvajanje Makedonije jer je ona bila bogata drvnom graom. Jason je pravio planove ne samo o osvajanju Grqke ve i Persije. 2 Quveni atinski govornik, vaspitaq Grka, iveo u V/IV veku
–1–
da je dele sa sirotinjom, a sirotinja misli samo na to kako da se doqepa imovine bogataxa. Kraj oltara ne kolju se rtvene ivotinje, ve se ljudi kolju meusobno. Danas u jednom gradu ima vixe izgnanika nego xto je ranije bilo na qitavom Peloponezu. (Isokrat ,,Arhidam” 64–68) Arkaani su ponovo vratili demokratsko ureenje, koje im je Sparta ukinula. Eliani su zaposeli one gradove na jugu Elide koje im je oduzeo Agis. Poxto je iz Tegeje proterano 800 spartanskih pristalica, grad stupa u Arkadski savez. Ponovo su Peloponeani izgradili Mantineju, koju su ranije sruxili Spartanci. Znajui da e Sparta pokuxati da povrati izgubljenu vlast na Peloponezu, Arkadija se za pomo obrati istovremeno i Atini i Tebi. Atina je molbu Arkadije primila hladno jer nije bila zainteresovana za ponovne sukobe i rat. Istovremeno Atina je bila zabrinuta zbog sve veeg jaqanja Tebe i pobedu kod Leuktre nije primila sa oduxevljenjem. Takoe ju je brinulo i jaqanje Jasona: on je ve bio zaposeo prolaze u srednju Grqku i spremao se da se sa svom tesalskom vojskom i svojim mnogobrojnim najamnicima pojavi na Pitijskim sveqanostima u Delfima. Pretpostavljalo se da ima nameru da prisvoji blago Delfijskog hrama i da na taj naqin, kako pixe Ksenofont, stekne prevlast nad svim svojim savremenicima. U takvoj situaciji Atina se ograniqila na diplomatsku demonstraciju: krajem 371. sazvan je kongres predstavnika grqkih drava kojim su Atinjani postigli to da se sve drave Grqke zakunu na vernost uslovima Carskog mira. S druge strane, Beoani su se odmah odazvali pozivu Arkaana.
Pohod Beoana i Arkaana na Peloponez (370/369) Beotska savezniqka vojska pod komandom Pelopide i Epaminonde uxla je u Arkadiju i okupila oko sebe vojske svoh demokratskih drava Peloponeza — Arkadije, Elide i Argosa, koje su se digle protiv Sparte. Ova vojska je izvrxila upad u Lakoniju decembra 370. g. i krenula obalom reke Eurot prema Sparti. To je bio prvi put od svog postanka da je Sparta bila suoqena sa neprijateljem na pragu svog grada. Texku situaciju u kojoj se naxla Sparta iskoristili su heloti da dignu ustanak i stupe u vezu sa spartanskim protivnicima. Perijeci su odbili da prue pomo Sparti i prelazili su takoe na stranu neprijatelja. Plutarh pixe kako je kralj Agesilaj prvo morao da se bori protiv panike koja je obuzela grad. Situacija je bila tako texka za Spartu da je bila primorana da naoruava preostale helote, obeavajui im slobodu. Meutim, ovi robovi qim bi dobili oruje prelazili su na stranu neprijatelja. Savezniqka vojska je prexla reku i, pustoxei oblasti kroz koje je prolazila, spustila se na jug Peloponeza i zauzela spartansku luku Gitij. Poxto je Sparta uspela da dobije izvesnu pomo, jer su joj pristigli Korinani i drugi verni Peloponeani, beotarsi su sklonili glavninu svoje armije u utvreni logor i poqeli da se bave poslovima drugih peloponeskih drava xto su smatrali vanijim od potpunog i konaqnog razorenja prestonice spartanske drave. Na jugu Arkadije, prema Lakoniji, jox 371. g. po savetu Epaminonde, Arkaani su pristupili izgradnji nove prestonice — Megalepolja. Novi grad trebao je postane uporixte arkadske drave u borbi protiv Lakedemonjana. Mnogi ljudi su napustili svoja naselja i preselili se u novi grad koji je bio opasan bedemima. U Megalepolju je izgraena zgrada koja je primala 10 000 ljudi i koja je po imenu svog graditelja dobila ime Fersilion. Kasnije se tu nalazilo najvee pozorixte u qitavoj Grqkoj. Sada, posle konaqne pobede nad Spartom i razaranja cele spartanske drave, Epaminonda je nastojao da potpuno zavrxi izgradnju Spartinog eventualnog naslednika — Arkadiju. Istovremeno je bio donet us–2–
tav ,,Arkadske lige” prema kome su sva zajedniqka pitanja trebali da rexavaju savezniqko vee i zbor od 10 000 graana, koji su mogli sebe da naoruaju i koji su, u stvari, qinili osnovu opxtearkadske vojske. Naredbodavna vlast pripadala je strategu i pedesetorici demijurga koje je vee izdvajalo iz svoje sredine prema principu proporcionalnog predstavnixtva raznih savezniqkih gradova: iz prestonice Megalepolja bilo ih je, npr, 10, iz Menalije 3, iz Lepreja 2... Najsiromaxnijem stanovnixtvu stvoreni su uslovi za to da ne mora odlaziti iz zemlje u potrazi za zaradom, ve je sluilo u najamniqkom odredu eparita koji je brojao 5 000 ljudi i obavljao garnizonsku i policijsku slubu. Drukqije, jox vixe demokratsko ureenje, stvoreno je uz saradnju Epaminonde u Meseniji, koja se odvojila od Sparte. Proglasivxi slobodu Mesenije, Epaminonda je pozvao helote iz Lakonije i mesenske izgnanike da se vrate u Meseniju. Na padinama planine Itome prolea 369. g. utvren je zidinama grad Mesena. Po gubitku Mesenije, najplodnije oblasti Peloponeza, Sparta se vixe nije oporavila. U ovo vreme Sparta moli Atinu za pomo. Diodor pixe da se ne moe zamisliti tea situacija i nesrea od one koja bi mogla naterati Lakedemonjane da se obrate s molbama za pomo svom najljuem neprijatelju.
Savez Sparte i Atine (369) Na atinskoj skupxtini (369), na kojoj su spartanski poslanici traili pomo, prisustvovali su i Tebanci koji su insistirali da se Atina ne mexa. Meutim, Kalistrat je smatrao da Atina treba da sarauje sa Spartam i njegov stav je podran veinom glasova. Naime, jaqanje nove demokratske beotske drave nije odgovaralo Atini. Stoga je atinski strateg Ifikrat poslat da utvrdi korintsku prevlaku i natera neprijatelja da odustane od opsade Lakonije. Leta 369. g. Atina i Sparta su sklopile i formalni savez, a kombinovane atinskospartanske snage su poslate na korintsku prevlaku da onemogue dalje upade beotske vojske na Peloponez.
Rat se nastavlja (369 - 367) U ovo vreme, poxto je Jason preminuo i poxto je makedonski kralj Aleksandar okupirao deo Tesalije, beotska vlada je bila primorana da deo svojih snaga, pod vostvom Pelopide, uputi u Tesaliju, a deo, pod vostvom Epaminonde, na Peloponez. Ni jedna ni druga ekspedicija nisu postigle znaqajnije rezultate. Pelopida je jedino uspeo da zauzme Larisu i sklopi sporazom sa Ptolemejem, koji je ustao protiv makedonskog kralja Aleksandra. Epaminonda, osvojivxi Sikion i Pelenu, pretrpeo je niz poraza prilikom pokuxaja da zauzme Epidaur, Tresen i Korint. Zbog svojih neuspeha privremeno je iskljuqen iz kolegijuma beotarha. Sledeih godina beotska vlada je malu panju poklanjala Peloponezu i time je bilo izazvano nezadovoljstvo Arkadije koja je morala da vodi borbu protiv Sparte vlastitim snagama. Njoj je poxlo za rukom da okupira perijeqke gradove u severnoj Lakoniji, da pripoji Trifiliju Arkadskom savezu i da sklopi savez sa Mesenijom. Meutim, nije joj poxlo za rukom da osvoji glavne peloponeske luke — Epidaur, Trezen, Azinu, zbog qega su demokratske drave jox bile odseqene od mora. Spartanac Arhidam je jednom qak uspeo da, uz pomo odreda koji mu je poslao Dionisije Sirakuxki, zada poraz udruenim snagama Arkaana i Agrivljana.
Mirovni kongres u Delfima (368). Mirovni kongres u Suzi (367) Texku situaciju u kojoj se naxla Grqka sedamdesetih godina IV veka –3–
dodatno je oteavalo uplitanje Persije. Na zahtev Persije odran je mirovni kongres u Delfima 368. g. Persija je zahtevala da se obnove mirovni pregovori na osnovu uslova Carskog mira iz 386. g. Meutim, qitava stvar se zavrxila bez uspeha jer je Teba odbila da prizna pravo Sparte na Meseniju. Rat je nastavljen. Sledee godine, 367., sama Sparta je zatraila posredovanje persijskog cara, kao vrhovnog arbitra u grqkim poslovima. Iste godine na jesen, u Suzi je odran kongres na kom su prisustvovali delegati svih grqkih drava. Prisutni su se takmiqili ko e se vixe dodvoriti caru, meutim, jedino se tebanski delegat Pelopida drao nepodmitljivo i nezavisno, xto je izazvalo simpatije samog cara. ...najvixe je kod Persijanaca postigao Pelopida. On je izlagao kako su se oni jedini od Helena borili uz kralja kod Plateje i da kasnije nikad nisu ratovali protiv njega. [Potom] nisu sa Agesilajem hteli da krenu na kralja [i nisu mu] dozvolili da u Aulidi prinese rtvu, na mestu gde je i Agamemnon prineo rtvu kad je otplovio u Aziju i zahvaljujui qemu je zauzeo Troju. Pelopidinom ugledu mnogo je doprinelo i to xto su Tebanci pobedili u bici kod Leuktre... Kad ga je kralj upitao xta eli da mu se napixe, Pelopida je odgovorio da trae da Lakedemonjani daju autonomiju Meseni, a Atinjani da izvuku svoje brodove na suvo; ako ga u tome ne posluxaju, zaratie na njih, a ako ga neki grad ne bude hteo slediti, prvo e na njega poi. (Ksenofont VII, 1, 33–37)3 Odluke koje je tada doneo persijski car u svemu su odgovarale interesima Beotije: — Meseniji je bila priznata nezavisnost — Pograniqni sporovi Peloponeana regulisani su po elji Beotije — Atinjani su dobili nareenje da svoje brodove izvuku na kopno — Svi koji bi odbili da se pokore ovim odlukama, smatrae se neprijateljima i protiv njih e delovati udruene snage svih grqkih drava. Ova carska naredba iznenadila je veinu grqkih drava. Antalkida, koji je bio inicijator ugovora iz 386. i koji je sada bio qlan spartanske delegacije u Suzi, nije smeo da se vrati kui i izvrxio je samoubistvo. Atinski delegat Timagora izveden je pred sud i pogubljen. Arkadija je takoe bila nezadovoljna jer je izgubala Trifiliju koja je pripojena Elidi. Zbog toga ona je otkazala dalju pomo Beotiji i pribliila se Atini: ona je pristala da obustavi svoje napade na teritoriju Sparte pod uslovom da Atina garantuje obustavljanje ratnih operacija sa strane Sparte.
Epaminonda vojuje na Ahaju (367) Po mirovnom kongresu u Suzi, Epaminonda je organizovao svoj trei pohod na Peloponez. Tom prilikom je primorao Ahaju da se odrekne saveza sa Spartom. Iste godine, 367., makedonska vojska je proterana iz Tesalije. Beoani su sklopili savez sa Ptolemejem, koji je posla ubistva Aleksandra postao regent Makedonije.
Elidski rat
Bitka kod Mantineje (362) 3
Ksenofont, Helenska istorija, prevod Milena Duxani, Novi Sad 1980.
–4–
Bitka kod Mantineje odigrala se 362. g. na inicijativu Epaminonde, koji je neprijatelja napao iznenada. Svoju vojsku ovaj istaknuti vojskovoa poreao je u kosi stroj, kao i kod Leuktre 371. g. U trenutku kada je pobeda billa na domaku, Epaminonda je smrtno ranjen i nije se naxao niko ko bi ga zamenio. Njegova smrt je stvorila zabunu u redovima beocke vojske i bez obzira xto je neprijateljska vojska beala, hopliti nisu nikoga ubijali niti su se pomerali sa mesta gde se bitka odigrala (o ovome nas obavextava Ksenofont). Qitava stvar bila je tako neodreena da su obe strane podigle pobedniqke trofeje. Ubrzo nakon toga, zaraene strane su stupile u pregovore i zakljuqile mir pod uslovom priznanja trenutnog stanja: Mantineja je ostala podeljena na dva dela, juni deo s Megalepoljom na qelu nastavio je da odrava veze sa Beotijom, dok je severni deo s Mantinejom sklopio savez sa Atinom. Mesenija je zadrala samostalnost i nastavila rat sa Spartom U Atini su se vodile oxtre socijalne borbe koje su izazvane sve veim protestom materijalno upropaxenih i izgladnelih narodnih masa protiv bogatih slojeva atinskog druxtva koji su u rukama drali vlast. Xto se tiqe spoljne politike u ovo vreme, Atina je, ne obazirui se na niz neuspeha, pokuxavala da se uqvrsti na Halkidiqkom poluostrvu i da zauzme Amfipolj. Zbog toga je uxla u sukob sa makedonskim kraljem Perdikom. U isto vreme uporno je pokuxavala da osvoji vlast na Hersonesu traqkom i Helespontu. Njeni doskoraxnji saveznici, Vizant, Kalhedon i Kizik su zbog toga sklopile meusobni sporazum 362. g. i poqele da pljaqkaju atinske brodove koji su prevozili ito. Svaka pomorska kampanja, atinsku dravu je koxtala na stotine talanata, kako zakljuquje Diodor, ali je u isto vreme uqesnicima pruala znatnu mogunost zarade. Atina je nastojala da tokom tih akcija obezbedi xto vei broj kleruhija za svoje siromaxxne graane, a istovtremeno je sudskim putem kanjavala stratege koji nisu bili u stanju da to obezbede. Zbog ovakve politike, pogorxavali su se odnosi izmeu Atine i njenih saveznika. Godine 357. p.n.e. doxlo je do ustanka protiv Atine. Povod za rat bilo je odbijanje Hiosa da plati Atini porez kojim je trebalo pomoi njen rat protiv Makedonije. U savez protiv Atine uxli su Hios, Rodos, Kos, Vizant, Kalhedon i Selimbrija. Qlanice ovog saveza poqele su da pljaqkaju ostrva koja su ostala verna Atini, kao xto su Imbros, Lezbos i Samos. Ipak Atina se naxla u texkom poloaju. Vizant je prekinuo veze Atine s Pontom, Atina se umexala u sukobe persijskih satrapa u Maloj Aziji koji si su trajali dve godine i za to vreme atinska blagajna je potpuno ispranjena. Poxto su izgubili crnomorske moreuze, 355. g. Atina je bila primorana da poklekne pod pritiskom nepovoljnih okolnosti, da se pomiri sa Persijom i prizna potpunu autonomiju saveznicima koji su se digli protiv nje. Tada je konaqno prestao da postoji Drugi atinski pomorski savez, a Atinjani su jox jedino odravali veze sa Eubejom, Lezbosom, Imbrosom, Skirosom i Samosom. Svi pokuxaji Grqke za ujedinjenjem u qetvrtom veku p.n.e. zavrxili su se neuspexno. Bitka kod Mantineje je nagovestila doba haosa, Grqka je trajno razbijena, ni jedna grqka drava nije u stanju da preuzme vostvo i u takvoj situaciji nastupa Makedonija. Sam Ksenofont je svoju Helensku istoriju pisao zavrxio sa bitkom kod Mantineje 362. g.
–5–
