Iva Mili Posle Tuge

Zvončica & neky 

1

Zvončica & neky 

Iva Mili

2

Zvončica & neky 

Iva Mili

2

Zvončica & neky  I

U maloj kući na kraju sela, gospođa Stilton sedela je na ivici kreveta i posmatrala svoju sestričinu En Marsden kako sklapa stvari i ređa ih u veliki putni kovčeg. - En, zaista... možda bih ipak mogla da pitam Džejn i njenog muža da mi se ove zime Keti i ti pridružite kod njih u Londonu... - počela je neubedljivo stara dama, po ko zna koji put, znajući unapred koji će odgovor njene sestričine biti. En podiže pogled sa gomile stvari raspoređene na krevetu. Volela je svoju tetku, ali nije želela sa njom u London. - Mislila sam da smo raspravile tu temu - blago se osmehnula. - Već si dovoljno učinila za nas. Više od godinu dana smo kod tebe, hvala ti za to, ali sada je vreme da te oslobodimo tereta. Možda bi Džejn i pristala da primi i nas, ćerka ti je, ali ne verujem da bi se gospodin Bertlej, njen muž, složio sa takvim dodatnim obavezama. Znaš i sama kakvo je njegovo mišljenje, letos ga je dosta jasno izrazio - rekla je, trudeći se da zadrži neutralni izraz na licu. Njena tetka saže glavu. En se odmah okrete prema njoj, uze je za ruke i stade ispred nje, terajući je da pogleda u njeno blago, osmehnuto lice. - Zaista nema potrebe da ni ko od nas više bude ni tužan, ni razočaran - nastavila je blago, pošto je njena tetka ćutala, tiho uzdišući. - Moraš da budeš zadovoljna. Džejn se veoma dobro udala, ona je sasvim zadovoljna svojim brakom. Gospodin Bertlej je... veoma sposoban gospodin - rekla je neubedljivo. - Ne smeš da se osvrćeš na moje mišljenje o njemu. To što... sam ga ja prethodno odbila, ne znaci da sada Džejn ne može da bude srećna sa

njim. To je bilo odavno, pre tri godine. god ine. Do sada smo svi to već zaboravili - nastavljala nastavljala je sa lažnom veselošću. Obe su bile poprilično sigurne da odnos između En i zeta gospođe Stilton nikada neće biti zais ta prijateljski i otvoren. Stara dama uzdahnu. Za to svakako nije smela da krivi En. lako je gospodin Bertlej

izgledao zaista zadovoljan u braku sa njenom ćerkom Džejn, sasvim je moguće da nije oprostio, ni zaboravio kako je prethodno bio odbijen od strane njene sestričine En. Jednostavno, tako nešto je bilo u njegovoj

3

Zvončica & neky 

krutoj prirodi. Možda ne bi bio otvoreno osvetoljubiv, ali ne bi bila iznenađena da pokuša da se umeša u njihove porodične odnose. Posle neočekivanog gubitka većine porodice, ostala je samo m ala Keti, ćerka Eninog brata Džona, i En, da se brine o njoj. To je za poslednje dve godine išlo prilično zadovoljavajuće. Ali gospođa Stilton se spremala da ovu zimu provede kod ćerke i zeta u Londonu. Džejn je bila pred prvim porođajem i ona nije mogla da je ostavi samu. što je značilo da En nema gde da prezimi. Tetka nije želela da je previše nagovara, jer ni sama nije bila sigurna koliko bi bila dobrodošla u Londonu. Ali ono što je En smislila da bi izbegla gospodina Bertleja još manje joj se dopadalo. - Ne znam da li smem da ti dozvolim da uradiš to što si naumila -

reče ona. - Sad, kada je tvoj brat Džon mrtav, a i svi ostali, ti si ostala jedino dete moje mile sestre, a Keti je njena jedina unuka - malo se zagrcnula, pa En sede do nje i obgrli je jednom rukom. - Niko ne zaslužuje da mu se desi ono što se vama desilo. To jadno siroče... - ona poče da šmrca.

En je za ovakve prilike uvek imala čiste maramice u pripravnosti. Do pre dve godine nije pomišljala da će im ovako često i mnogo biti potrebne. Uzdahnula je. - Nemoj da brineš. Sve će biti dobro. Stiglo je pismo, gospodin Kolvel nam je odgovorio potvrdno i sutra će poslati nekoga po nas -

rekla je En ubedljivo. Bar se trudila da tako zvuči. Tetki nije pročitala, zvanično i prilično hladno, pismo koje  je dobila od gospodina Kolvela, mlađeg brata svoje pokojne snaje. U njemu, on saopštava kako pristaje da primi devojčicu, ćerku svoje pokojne sestre Suzan. Ali ništa ne govori o tome da li prima u paketu i nju. Tu strepnju En je zadržala za sebe. Nema pot rebe da svojim strahovanjem dodatno uznemiri gospođu Stilton, svoju dobru tetku. Gospođa Stilton, majčina sestra, velikodušno ih je primila posle tragedije koja ih je zadesila. U nekoliko meseci umrli su prvo Enin brat Džon, za njim njegova žena Suzan, a ubrzo i roditelji, ophrvani tugom za voljenim sinom,

ostavljajući En samu sa malom Džonovom i Suzaninom devojčicom Keti.

Već su dovoljno zloupotrebljavale gostoprimstvo gospođe Stilton u njenom skromnom domu. Došlo je vreme da se sada obrate Suzaninoj rodbini. Do sada je to gledala da izbegne po svaku cenu. I nekako je

uspevala dve godine. Izgleda da će sada ipak morati da se suoči sa 4

Zvončica & neky  rizikom i obrati se porodici Kolvel. En se neprimetno stresla na tu pomisao. - Hladno ti je. Hajde, požuri sa tim pakovanjem i siđi da ručamo. Nije dobro da se besposleno sedi u sobama u kojima se ne loži - reče sada gospođa Stilton i ustade. - Idem da vidim šta radi Keti. Mora da je

već nervozna što nas nema toliko dugo. - Znam. Zato i gledam da požurim. Ono što ne ponesemo, ostaviću ovde - En se sada prenula iz razmišljanja i ubrzala pakovanje. Ništa dobro ne može izaći iz neprestanog prisećanja i razmišljanja o nekadašnjim srećnim danima. A ni od strepnje šta budućnost nosi. Naročito ako ta budućnost više ne može da se izbegne. Keti zaslužuje da upozna i porodicu svoje pokojne majke. - Ne brini, biće na sigurnom. Idem sada dole da nas Keti ne čeka -

reče gospođa Stilton. Kada je tetka konačno izašla, En sede na krevet i pokri lice rukama. Veliki je napor ulagala da izgleda smireno, pribrano i jako kada je u

društvu. Znala je da tetka brine i nije htela da joj pokaže koliko zaista ima razloga za to. U društvu, naročito pred svojom malom bratanicom, uspevala je da izgleda čvrsto i jako. Skoro da je uspevala da i sebe ubedi da je takva. Zašto joj je sve teže da održava tu masku? Zar će sada, posle dve godine, pokleknuti i pokazati da je ipak slaba, plačljiva i da nije onakva kakvu je Keti vidi, kako je zamišlja kao nepobedivu heroinu u svom dečijem maštanju? Borila se da zadrži jecaje, ili bar da ne bude previše glasna, zarivajući glavu u jastuk. Ovaj napad plača bio je neobično jak. Sva sreća što je njena tetka sišla pre nego što je mogla da vidi kako se En slama.

Kada je malo kasnije sišla, videla je da je Keti napolju i da se igra. Dobro je, bar će od nje sakriti svoje natečene, crvene kapke. - Ti znaš zašto brinem - javi se opet njena tetka, prilazeći joj. - Znam - reče En, praveći se da posluje nešto leđima okrenuta, da tetka ne primeti kako je plakala. - Ali Suzan je tog mlađeg brata, Edmunda Kolvela, uvek nekako izdvajala od ostalih. Najstariju sestru i starijeg brata skoro da nije ni pominjala. Mislim da je on... bolji. Na

kraju, napisao je prilično ljubazno pismo u kome kaže da želi da upozna Keti, ćerku svoje omiljene sestre - malo je slagala, to oko njegove navodne ljubaznosti. Bio je samo veoma formalan, ne i preterano ljubazan.

5

Zvončica & neky  - Ah, ne znam. Kada je Suzan pobegla da bi se udala za našeg

Džona, cela njena porodica je se odrekla, niko joj se nikad nije više javio, kao da je prestala da postoji za njih. Uključujući i tog njenog brata, u koga se ti toliko uzdaš - tetka je bila uporna. En je delila njene sumnje, ali nije imala nameru da ih glasno

izgovori. Nije se ona baš toliko uzdala u tog Edmunda Kolvela, koji se, kao ni ostatak njegove porodice, nikada nije javio Suzani kada je otišla od njih. Ali, druga opcija bio je odlazak u London, a od toga se još više ježila. Nije bilo  nikakve sumnje da bi gospodin Bertlej odmah poslao Keti u nekakvu školu, ako mu samo padnu šaka . Ona je Keti bila samo tetka, bespomoćna žena u muškom društvu. Nije imala nikakve pravne osnove da je zadrži. Čak bi i Edmund Kolvel veoma lako mogao da joj je oduzme, lakše od bilo koga drugog. Ali sad nije imala snagu za takvo razmišljanje. Već je donela odluku. Uzdala se u ono nešto Suzaninog prisećanja na detinjstvo, kada se prilično dobro slagala sa tim svojim bratom, sa kojim je jedino bila bliska po godinama. - On je ipak Ketin ujak i mislim da će nas on nešto bolje prihvatiti od Suzaninog najstarijeg brata i starije sestre - rekla je glasno,

prikrivajući šta tačno misli, da i ona strahuje, baš kao i gospođa Stilton. - Nisam baš sigurna - namrštila se gospođa Stilton, - Svi su oni hladni i bezosećajni, uključujući i njega. Baš strepim. Detetu posle svega nisu potrebni novi potresi u životu. Videla sam ja kako se ona ne odvaja od tebe, ne daje ti da se odmakneš od nje. Sve mi je jasno. - Plaši se da ne ostane i bez mene, - uzdahnula je En - s razlogom. Kad neko izgubi sve koji ga vole, čuvaju, brinu o   njemu, i ostane skoro sam na svetu, grčevito će se držati jedine preostale osobe koju ima rekla je. Imala je jasnu predstavu o svemu tome, jer se i sama tako

osećala. Koliko je ona bila potrebna Keti, toliko je Keti trebala njoj. - Iskreno se nadam da ć e vas taj Suzanin brat lepo primiti uzdahnula je tetka i pogledala u nju. - Biće sve u redu - odvratila je En tiho i spustila pogled. Kad bi bar

mogla da zaista bude tako sigurna kao što se truila da izgleda. - Edmund Kolvel, možda je zaista manje krut o d starijeg brata i sestre, ali to ne znači da i on nema svojih briga i tereta koji vuče iz prošlosti - reče tetka malo blaže, gledajući Enino bledo, brižno lice. Bilo je vreme da se bolne stvari ostave po strani i da se ozbiljno posvete pripremama za budućnost.

6

Zvončica & neky  - Znam da je udovac već nekoliko godina - En je bila zahvalna zbog promene teme.

Bilo joj je sve teže da mirno podnosi tetkine sažaljive, zabrinute poglede. Bojala se da ju je tuga potpuno iscrpela i da će sada pokleknuti, na samom kraju. Nadala se d a nije pogrešila kada se obratila Ketinom ujaku. Da je bar malo bolji od gospodina Bertleja. Da

će ih bar na kratko primiti kod sebe, da neće odmah pokušati da ih razdvoji... Zaista više nije imala snagu ni za ljudske okrutnosti, ne razumevanje, hladnoću, ali ni za sažaljenje. Obema je bila potrebna promena sredine. A Suzan zaista nikada nijednu lošu reč nije rekla za tog svog brata. Doduše,   nije ga nikad ni hvalila, ali sad nije bilo povratka. Ako je En morala da bira između njega i Londona... Neprimetno je uzdrhtala. Ovu odluku nije donela naprečac. Dobro je promislila kakav rizik nosi. - Da, ali ne onakav udovac kakav bi tvoj brat Džon bio da je prvo umrla Suzan - reče suvo gospođa Stilton.

Obe su znale kako su se Džon i Suzan voleli. Ko zna, možda je Suzan umrla tako brzo posle njega jer nije mogla da živi bez njega. To je bila opasna tema za razmišljanje i En brzo pređe na drugu. Zanimalo ju je Šta tetka ima da joj ispriča o Kolvelovirna. Bar o mlađem Kolvelu, Edmundu, onom kog je odabrala da podele brigu o Keti. O Suzaninoj porodici znala je veoma malo, onoliko koliko je sama Suzan govorila o njima. A ona skoro da ih nije pominjala. Mora da joj je

bilo teško što su se vrata roditeljske kuće sa takvim treskom i zauvek zatvorila za njom kada je otišla i ud ala se za Džona, običnog seoskog paroha, toliko ispod njenog nivoa, pomislila je En. Ona je retko

razmišljala o tome kakav je Suzanin Život bio pre nego što je došla kod njih. Za nju je njena lepa, mila snaja bila samo Džonova dobra žena, koja ga obožava, kao što i treba da se obožava takav čovek kao što je on bio. Možda su je zbog toga njihovi roditelji, svi u kući, tako lepo prihvatili i zavoleli kao rođenu ćerku. Ili je to jednostavno bilo zbog toga što su bili tako dobri ljudi, kao što su vaspitavali i svoju decu, Džona i En. Svi su slutili da Suzan nije bila preterano srećna u roditeljskoj kući i da ih zato nije previše spominjala. Ili, možda, naprosto nije imala vremena da se priseća kako je bilo pre nego što se udala. Kuća je uz Džona uvek bila puna smeha, muzike, razgovora i ljubavi, da bi bilo ko razmišljao o nečemu lošem što je bilo nekada i završilo se. Suzana je

7

Zvončica & neky 

bila srećna kod njih, oni su bili srećni sa njom, i to je svima bilo sasvim dovoljno, bez previše dodatnih pitanja. - ...i tako su ga nat erali da se oženi tom ženom - začula je tetkin glas, prenuvši se iz sanjarenja o svom prethodnom srećnom životu. - Naravno da nije bio oduševljen, ali nije imao izbora. Kao mlađi brat, koji ništa ne nasleđuje, morao je da prihvati ponudu. Da samo znaš kako mu je žena bila lepa - nastavljala je tetka i En shvati da priča o Edmundu Kolvelu. - Naravno, varala ga je na veliko. Naprosto je bila

takva žena. Ona mu je bila i nekakva rođaka, šta li, uglavnom taj brak sa njom bio je uslov da on nasledi neku svoju bogatu tetku. Imanje na

kome sada živi dobio je na taj način. Žena mu je umrla od upale pluća posle nekoliko godina. Nije ni čudo. Jurcala je po balovima oskudno obučena po celu noć, a pričalo se da se ponekad danima nije vraćala kući. On se povukao na imanje još za njenog života, jer je ta tetka ispunila obećanje i ostavila mu sve. Živeli su kao da nisu u braku, svako je vodio svoj život. Mislim da on i sada retko odlazi u London. Dušo, bojim se da je on sada neki mračan i ogorčen čovek, koji ne voli energične i samostalne žene - virnula je tetka zabrinuto prema njoj. To što pušta svoju sestričinu da sa devojčicom ide u kuću nepoznatog neoženjenog muškarca do sada joj je bila glavna briga. Ali sada, kad se dosetila kakav bi mogao da bude taj muškarac, dolazile su nove brige. - Misliš da će mene da vidi kao energičnu i samostalnu? - okrenula se En, pokušavajući da novu temu učini zabavnom. Nije sebe smatrala previše energičnom i samostalnom. Bojala se da je u dubini duše samo mala kukavica, koja se pretvara da   je jaka i sposobna, da bi ohrabrila dete koje joj je ostavljeno da se brine o

njemu. Zar ne bi ova praznina u srcu brže zacelila da je jaka i energična? Užasno su joj nedostajali svi, majka, otac, Džon pogotovo. Čak i Suzan, koju je volela kao rođenu sestru. Pri sećanju na njih, grlo joj se steglo. Okrenula se na drugu stranu da tetka ne primeti suze koje su

ponovo počele da naviru. Njena gluma jake osobe traje već dve godine. Ne sme sada da se oda, kad toliko računaju na nju. Kad bi sad tetka videla dubinu njenog straha i očajanja, ne bi je ni pitala, odmah bi je strpala u kočiju i odvukla u London kod onog mrskog gospodina Bertleja. A on bi se brzo pobrinuo da sprovede u delo svoje krute metode vaspitanja, koje je propagirao na sav glas, ne obazirući se n a

tuđe mišljenje i želje. 8

Zvončica & neky 

Pomisao na tu mogućnost brže joj je pomogla da se pribere nego bilo čije reči utehe. - Upravo tako. Kada odeš tamo i počneš onako otvoreno, kako ti umeš i kako si navikla, da mu objašnjavaš zašto je potrebno da ostaneš sa Keti, ne verujem da će biti previše oduševljen - nastavljala je tetka, ne primećujući njenu borbu sa nabujalom tugom. - Ili će čak misliti da mu se namećem i da imam neke skrivene namere prema njemu - dodala je En, trudeći se da razgovor prebaci na neku vedriju temu, da bi i samoj sebi skrenula pažnju od onoga što joj razdire grudi.

Odmah je zamislila Edmunda Kolvela kao mrgodnog, ćutljivog čoveka, sumnjičavog i hladnog, razočaranog u svet i ljude. Sve suprotno od onoga kakva je ona bila, kako su je vaspitali da bude. Uozbiljila se.

Tetka je verovatno u pravu. Možda je on samo neka slična verzija gospodina Bertleja? Ali sada ne može nazad. Nisu imale od čega da žive i to je bila gola i bolna istina. On sutra šalje kočiju po njih. Moraće da odu i prepuste se njegovoj milosti. Valjda će nekako uspeti da ga namoli da ih pusti da borave tamo kod njega bar do kraja zime, dok se gospođa Stilton ne vrati iz Londona? Postojala je nada da je ipak bolji od starijeg brata i sestre, koje Suzan nije preterano volela, i kojih se sećala sa uzdržanom gorčinom. Uzdrhtala je neprimetno na pomisao da bi oni nekako mogli da se

domognu Keti. Ako makar i na tren posumnja da će je Edmund Kolvel predati bilo kome od njih, moraće da pobegnu... A jedino je ovde mogla da se vrati, u hladnu kuću u kojoj se preko zime nije boravilo. - Napolju je baš hladno, ali meni nije smetalo - odjednom se začu dečiji glas iza njih. Obe su se trgle, iznenađene. Mala Keti stajala je i ozbiljno ih odmeravala svojim krupnim, ozbiljnim, inteligentnim očima. Džon ovim očima, pomisli En po hilja diti

put i hladne kandže tuge i gubitka ponovo je ščepaše. Kako je moguće da je njen dobri, lepi, uvek nasmejani i veseli brat sada mrtav? Ta

pomisao uvek ju je iznova šokiravala i gurala preko oštre ivice očajanja. Njen stariji brat, njen najbolji prijatelj, izvor radosti i života za sve koji su ga poznavali. Takvi ljudi ne bi trebalo ni da se razboljevaju, ni da

umiru. Trebalo bi da budu zaštićeni nekom božanskom milošću i snagom.

9

Zvončica & neky 

Brzo je na lice namakla slabačak osmeh, pod bu dnim, ozbiljnim očima Džonove male ćerke. Nije smela da se oda. Keti joj je bila najoštrija, najpronicljivija publika. En je imala utisak da ona vidi mnogo dublje ispod površine, da možda sluti kako se En oseća i da je zato tako napeta i zabrinuta. Teško je od napaćene dece sakriti istinu. - Naravno da ti nije smetalo. Potrebno je da povremeno čovek izađe napolje i smrzne se, da bi bolje cenio toplu vatru i vruć čaj kada se vrati - odgovorila je En sa lažnom veselošću. - Dođi da sipamo čaj. Sve sam spakovala i sutra idemo kod gospodina Kolvela. Sećaš se, on je brat tvoje mame i pisao nam je da možemo da pređemo tamo. Gospođa Stilton mora ove zime da ide u London, a mi ne možemo da ostanemo same u njenoj praznoj kući. - Zašto ne možemo da ostanemo ovde? Ne želim da idemo kod gospodina Kolvela. Plašim se - odvratila je devojčica ozbiljno. - Bojim se da će tebe da otera, a da će mene da pošalje u neku školu, daleko od tebe. Ako se to desi i ja ću umreti. - Dušo moja, šta to govoriš! - uzviknula je En i prigrlila je u čvrst  zagrljaj. - Niko nema takvu moć da nas dve razdvoji! Ja te nikad neću napustiti, nikad. Zapamti to. To već i sama znaš, ne moram više da ti ponavljam - završila je En ubedljivo, gledajući je u oči. Ali mala Keti znala je da odrasli odla ze čak i kada čvrsto obećaju da neće. Tako su otišli tata, mama, baka i deka, a svi su je oni voleli i obećali da je neće nikad napustiti. Zašto bi En bila izuzetak, ma koliko da obećava i ubeđuje je?

10

Zvončica & neky  0II

U kabinetu Edmunda Kolvela nije bilo previše toplo , pomislila je En. Umotala je svoj putni ogrtač čvršće oko sebe, sva skupljena u fotelji. Ili to nije bilo do sobe? Možda se tresla zbog njegovih ozbiljnih očiju kojima ju je odmeravao preko stola. Da na licu nije imao izraz od koga

se ježila, mogla bi da ga smatra za veoma privlačnog mladog gospodina. Iz svog oskudnog iskustva, znala je da lepo lice ne mora uvek da prati i

pouzdano, džentlmentsko ponašanje i zato ga je oprezno posmatrala. Već mu je ukratko objasnila situaciju, ponavljajući ono što je napisala u pismu. Da ne žele da mu dosađuju, - da im je potreban smeštaj samo za ovu zimu, da je dete još uvek slabo od trauma i gubitaka, kako on ne bi odmah insistirao na upisu u neku školu i tako ih „otkačio" na fini način, perući usput svoju savest. Već je i znela sve argumente i ponovila svoju priču nekoliko puta. On je i dalje ćutao i proučavao je, skupljenih očiju, zavaljen u svoju stolicu, kao da premerava svaku njenu reč, tražeći možda u njima neko skriveno značenje. Već je bila umorna od svih proteklih događaja, od današnjeg putovanja, od naprezanja da pred Keti izgleda sigurno i čvrsto... Osećala je da je na kraju snage i živaca i, ako on počne sa nekakvim drugim predlozima, sa predavanjem o čvrstoj ruci u vaspitanju ili nečem sličnom, da će u tom slučaju pući I možda izgovoriti i nešto što nije planirala i što ne bi bilo prihvatljivo. Zato se maksimalno koncentrisala, stežući naslon stolice, pokušavajući da se smiri i opusti, da veruje kako će sve na kraju ispasti dobro i da neće morati da zgrabi Keti i pobegne ko zna kuda. - Znači, do sada ste živele kod vaše tetke, gospođe Stilton? - upitao

je skoro namršteno, kao da sažima njeno izlaganje, kao da mu to nije već više puta ponovila. I kao da razmišlja o još nečemu, ne samo o onome što mu je ona pomalo konfuzno ispričala, jer je pre izvesnog vremena počela da je muči glavobolja. - Da, ali ona zimu provodi u Londonu, pa nismo više mogle da ostanemo kod nje - ponovila je, pokušavajući da sačuva strpljenje, osećajući sve veću nelagodnost pod njegovim nedokuči vim, bezizražajnim pogledom, osećajući sve veću jezu kako joj se uvlači u svaku kost. - Zašto vas nije povela u London? - to pitanje nije zvučalo kao da se

nešto drugo krije iza njega. Jednostavno su ga interesovale činjenice. 11

Zvončica & neky  Bar nije bio grub, zajedljiv i neprijatan kao gospodin Bertlej,

Džejnin muž. To Što je skoro sve vreme ćutao, nije moralo da znači ništa loše, tešila je sebe. - Ja.., - malo je pročistila grlo - njena ćerka je pred porođajem, biće puna kuća... - pokušala je da izvrda, ali njegov pogle d bio je tako neumoljivo prikovan za njeno lice, da je odustala. - Ne želim da boravimo u kući gospodina Bertleja. On... ima neke nametljive stavove o tome šta treba uraditi sa Keti. A ona je još uvek slaba posle gubitaka, nije spremna na odvajanje od mene - rekla je, rešivši u momentu da bude i iskrena i da zauzme stav koji želi da odbrani. Čim je u centru priče bila Keti, snaga joj se vraćala. - Možda će kasnije biti spremna, ali još uvek nije - rekla je, da naglasi kako po tom pitanju ostaju otvorena vrata, da to nije nešto na čemu ona nerazumno insistira. - On to ne razume i ne želi da čuje argumente - pogledala ga je u oči, pokušavajući da proceni njegov stav.

Keti se neće odreći ni po koju cenu. Makar to bila nepoštedna borba sa njim. Delovao joj je ipak malkice pr istupačnije od Bertleja, pa se č inilo da

je načinila pravi potez dolazeći ovamo. Bar je izgledalo kao da razmišlja o svemu, ne insistirajući na prenagljenim rešenjima koja bi svakako svojim uticajem mogao da im nametne. - Zašto se niste obrati li mojoj starijoj sestri, ledi Bolton? Svakako bi bilo prikladnije da se ona stara o Suzaninom detetu - rekao je polako.

Osetila je kako se zgrčila na pomen ozloglašene ledi Bolton. Suzan nikako ne bi volela da njena bezosećajna starija sestra vodi računa o njenom nežnom detetu. - Mislim da bi Suzan više volela da se vama obratim za pomoć. Ovaj... bez uvrede, ali ledi Bolton nije osoba kojoj bi ona poželela da poveri brigu o svom jedinom detetu. Ako ste se predomislili ili ako ne možete da nas primite... - ostavila je da poslednja rečenica visi u

vazduhu i promeškoljila se na stolici, kao da želi da ustane. Neće mu dozvoliti da ih preda svojoj starijoj sestri. To bi bilo još gore nego da su u nemilosti gospodina Bertleja u Londonu, po onome kakvo je bilo Suzanino sećanje na sestru, dok još nije postala ledi Boiton. Gospdln Kolvel se iznenada pokrenuo i ustao.

En nije mogla da izdrži a da ga ne pogleda sa loše prikrivenim strahom u iščekivanju njegove presude. Prošetao je nekoliko koraka do 12

Zvončica & neky  kamina i povukao zvono za poslugu. A onda se okrenuo ka njoj, susrevši

njene širom otvorene oči. - U redu. Moj batler Karson će se postarati da se smestite. Razgovaraćemo sutra ponovo, kada se odmorite - rekao je bez previše objašnjavanja. Pitala se šta zaista misli o svemu. I o čemu to želi da ponovo razgovaraju. Da li je to samo retorička izjava, ili zaista ima nešto što želi da razmotri? Bila je umorna i činilo se da nema kraja novim i novim brigama. Zvončica & neky. - Hvala vam - rekla je i polako ustala, osećajući kako su joj se noge ukočile od sedenja. Već je dobar deo dana provela u kočiji, tako da je jedva čekala da joj konačno dozvoli da se udalji i smesti u sobu. Nadala se da se neko u međuvremenu setio da nahrani Keti. Nisu ništa jele još od doručka pre polaska. Ono malo što su gricnule za užinu u toku vožnje nije bilo vredno pomena. En nije marila, već duže vreme nije imala apetit zbog te crne kandže tuge koja joj je parala grudi, ali dete je moralo da jede. Ušao je batler i ispratio je do sobe, gde ju je Keti već čekala. Prijatno se iznenadila kada je videla da su u pitanju dve sobe, prednja

nameštena kao mali salon ili učionica, a druga kao spavaća soba sa velikim krevetom. Dobro je, biće zajedno, nije planirao da ih razdvoji. Mlada sluškinja već je dopola raspakovala njihov putni kovčeg. Znači, on je već izdao naredbu da ih smeste? Zašto ju je onda onoliko izmučio svojim pitanjima, zašto ju je terao da ga ponovo ubeđuje i objašnjava, ako je već odlučio da ih primi? Ali nije imala snagu da se previše bavi razmišljanjem o njemu. Bila je gladna i umorna, glavobolja joj se pojačavala, a soba je bila dobro naložena i na stolu u uglu bio je postavljen ručak za njih dve. Činilo se da više nema o čemu da brine. Ako i ima, to će uraditi sutra, kada se malo od mori. Osećala je kako jedva čeka da se svali u krevet i zaboravi na sve brige koje su je mučile. A Edmund Kolvel ustao je i polako prošetao do prozora. Doneo je odluku. Primiće i dete i gospođicu En Marsden. Tu situaciju je hteo da razjasni, jer iz njenog pisma kojim mu se obratila nije mogao da zaključi da li i ona želi da ostane sa malom. Nije imao nameru da nju otera a dete primi, kao što se ona, izgleda, bojala. Nije želeo ništa što bi na bilo koji način povredilo ili negativno uticalo na Suzanino dete. 13

Zvončica & neky 

Video je sitnu, plavokosu devojčicu sa prozora, kad su stigle i izlazile iz kočije. Sa te udaljenosti podsećala je na Suzan kad je bila mala. Već je odredio sobe koje će im dodeliti, naredio da ih nalože i pošalju im tamo ručak. I da devojčicu odvedu prav o tamo. Smatrao je da je sasvim dovoljno da mu pošalju samo stariju gospođicu Marsden, devojčicinu tetku. Dete je verovatno dovoljno uplašeno zbog svega kroz šta je prošla, zbog nesigurne budućnosti koja je bila pred njom, zbog samog putovanja ovamo, u nepoznato.

Gospođica En Marsden je, izgleda, imala nekakvo predubeđenje da će on biti neosetljiv za njihovu sudbinu. Ali prevarila se. Suzani nije mogao da pomogne kada je bila u problemu, kada je pobegla i udala se i

tako ostala bez nasledstva, porodične podrške i svega što je imala, jer je imao svoje lične probleme. U to vreme sam je bio suočen sa neželjenim brakom, na koji je morao da pristane ako je želeo da postane finansijski zbrinut i nezavisan. Tako su stvari stajale u njihovim krugovima. Nepisana pravila očuvanja i sticanja imovine morala su da budu

poštovana. I on je pognuo glavu i pokorio im se, ne pokazujući razočaranje zbog poniženja koja je morao zbog toga da trpi. Sažaljevao je sebe u potaji, povukavši se ovde da ne mora da se sreće na svakom koraku sa ljubavnicima svoje žene. Ali  to je bila cena koju je morao i bio spreman da plati za ono što je želeo da dobije, ovo unosno imanje koje je konačno njegovo. Jedino je mala, slaba, nežna, do tada uvek poslušna Suzan neočekivano pokazala buntovnički duh i oduprla se pritisku, iskoračila iz njihovog surovog, ali finansijski zaštićenog kruga i otišla u nepoznato, ostajući bez ikakve materijalne sigurnosti. Dok je bio zauzet sopstvenim sebičnim samosažaljen jem, nije se brinuo da bi njoj moglo da bude teže nego njemu. Čak joj je i zavideo na hrabrosti i snazi, na tome što je sa nekim kog je sama odabrala, sa kim je možda srećna, makar i siromašna. Jedino je mogao da se kaje što joj se nije javio bar da vidi kako je, da joj kaže da je nisu svi otpisali i precrtali, da je za njega još uvek ona mala, nežna sestrica koju je oduvek želeo da brani od ostalih, a nikako nije uspevao, jer ni sam nije bio mnogo stariji ni snažniji. Džordž i Konstans su ih, kao stariji, oboje neprestano kinjili, dadilje se u to nisu previše mešale, niti ih naročito branile, smatrajući da ne treba da se previše brinu zbog četvoro bogataške dece. Zato će bar sada, sa zakasnelom odgovornošću, prihvatiti dete svoje najmlađe sestre i pobrinuti se da ne bude gladno i na ulici, da ima ono što j e i 14

Zvončica & neky 

Suzan, kao dobra sestra, svakako zasluživala. Neće devojčicu prepustiti na brigu ni Džordžu, ni Konstansi. Džordž je, kao najstariji, razmaženi naslednik, u svakom slučaju, nepouzdan i nepodesan za brigu o bilo kome osim o sebi. A Konstans... ona bi sv akako volela da se pokaže u društvu kao dušebrižna

dobročiniteljka, da joj laskaju kako je velikodušna i dobra prema detetu svoje jadne sestre. Ali njena briga svela bi se na angažovanje neke tmurne dadilje, kojoj bi dete bilo prepušteno na milost i nemilo st dan i noć, odsečeno od svih ostalih. Konstans bi verovatno sve učinila da dete prigrabi za sebe i da gospođicu Mardsen udalji iz njenog života. Suzanu nije mogao da zaštiti, niti da vrati u život. Zato će sve učiniti da spasi njeno dete. Pozvonio je. - Gospodine Karson, pobrinite se da dve gospođice Marsden dobiju sve što im treba - zvanično je saopštio batleru. - U njihovim sobama

uvek mora da bude naloženo, nosite im ručak tamo, ili neka se same odluče gde žele da jedu. I obaveštavajte me. Želim da nep restano budem u toku kako je dete i šta se dešava. - Naravno, gospodine. Već smo im postavili ručak u sobi. Meri ih je dosad raspakovala. Gospođica En Mardsen izgleda prilično umorno, a devojčica uplašeno. Jedva je dočekala da se gospođica vrati iz vašeg kabineta. Izgleda... ovaj... da se retko razdvajaju - rekao je batler tiho.

Bio je to čovek koji je u njihovoj porodici bio dugo u službi i mladi gospodar imao je u njega neograničeno poverenje. - Nisam iznenađen. Vi se sećate Suzan, moje najmlađe sestre? T o je njena ćerka i sada ću se ja brinuti o njoj. A i gospođica En može da ostane ovde sa njom koliko želi, naravno. Da li im se sviđa soba? objasnio je mladi gospodin, mada je osećao da su sva objašnjenja suvišna, i da njegova posluga već verovatno sve zna, možda i više nego on sam. - Tako izgleda. Čini se da su previše umorne i... ovaj... pomalo

namučene da bi našle manu bilo kojoj sobi. Delovale su iznenađeno i zadovoljno kada su ušle - potvrdio je batler, pogađajući šta će njegovog gospodara najviše in teresovati. - Dobro. U svakom slučaju, želim da čujem sve, do najbeznačajnije sitnice. Možda bi trebalo da angažujemo neku dadilju ili vaspitačicu, šta mislite? - pitao je Kolvel, ne primećujući kako šetka pored prozora.

15

Zvončica & neky  Batler ga je blago posmatrao. On je bio u gospodinovoj službi još

kao njegov lični sluga kad je gospodin Kolvel bio mladić. Kasnije ga je gospodin poveo sa sobom i postavio za batlera u svojoj novoj kući. Poznavao ga je skoro celog života i nije mu bilo teško da pogodi ni njegovo raspoloženje, ni želje, ni brige. Voleo je što radi za tako finog i pažljivog gospodara. Nisu svi imali takvu sreću kao on. - Pretpostavljam da bi gospođica En volela da učestvuje u donošenju takve odluke. Čini sa da je ona veoma posvećena maloj gospođici Keti - rekao je polako, oprezno iznoseći neslaganje sa predlogom. lako je mladi gospodin uvek bio pravedan ,i razuman, ipak

se trudio da ga nijednom svojom rečju niti postupkom ne dovede u situaciju da se naljuti na njega. Čak i kada mu odgovara na postavljeno pitanje, bio je veoma obazriv i delikatan u izražavanju. - Da, u pravu ste. Ne želim da uradim nešto prenagljeno, što Suzaninoj ćerki ne bi odgovaralo, Sačekaćemo da vidimo šta one misle o svemu i kako im se ovde sviđa - rekao je Kolvel. Nekako je očekivao da se ozbiljnoj gospođici En ne bi dopalo da on odjednom preuzme na sebe odlučivanje o tome šta će biti najbolje za malu Keti.

16

Zvončica & neky  III

Prošlo je skoro nedelju dana. Karson je postavljao čaj na stočiću za gospodara, dok je mladi gospodar gledao kroz prozor u tmurni dan. - Kako je danas gospođica En? - upitao je.

Karson je polako nalivao čaj u šolju, ali glavni zadatak bio mu je podnošenje izveštaja o gošćama. - Danas je malo ustala. Izgleda kao da joj je bolje - odgovorio je. - Gospođica Keti je i dalje sa njom, ne odvaja se od njene postelje.

Nije htela da izađe napolje ni danas. Bojim se da je previše vezana za svoju mladu tetku - dodao je, proveravajući da li je sve na mestu. - Pa... posle svega što joj se dogodilo, nije ni Čudo. Samo joj je još ona ostala - odvratio je gospodin Kolvel zastavši malo. - I vi. To ne zaboravite - okrenuo se Karson prema njemu. - I vi ste joj rod, isto koliko i ona - naglasio je batler. - Da, ali upoznala me je tek pre nedelju dana. Nisam bio uz nju kada joj je bilo najteže. I za nju sam još uvek stranac. Zastrašujući stranac -

dodao je mladi gospodin, trudeći se da ne pokaže osećanja koja su pratila taj zaključak. - Gospodine, ne brinite zbog toga. Naviknuće se na vas. Ona je dobro, razumno dete. Možda je još uvek |uplašena, ali morate da je razumete. Ovo je sve za nju još uvek novo, a gospođica En je bolesna otkako su stigle. Čim ona ozdravi, biće sve bolje, videćete. - Bolje joj je, kažete? – gospodin Kolvel se malo smirio. Nije hteo da bilo ko primeti koliko se zabrinuo kada se gospođica En Marsden razbolela. Koliko god da je želeo da se pobrine za Keti, ipak ništa nije znao o deci. - Verujem da će sutra već ustati iz postelje. - Da li ima neko da se brine o njoj? Nije valjda da je Keti sama sa njom? Ko brine o detetu? - O, ne, nisu same. Meri je neguje od prvog dana i obilazi nekoliko

puta dnevno. Gospodine, ako se slažete, juče sam im poslao Sali, kuhinjsku pomoćnicu. Uganula je nogu pre dva dana, pa nije od neke pomoći u kuhinji, ali može stalno da dežura uz bolesnički krev et i da bude sa devojčicom. Nadam se da nemate ništa protiv? - batler se

17

Zvončica & neky 

naklonio, plašeći se da se gospodin ipak ne naljuti što je poslao običnu pomoćnu služavku da pravi društvo njegovoj sestričini. - Karsone, vi znate da ja uvek podržavam vaše odluke - opet se u gospodinovom tonu mogla prepoznati nestrpljivost zbog preopširnog objašnjavanja i pravdanja. - Sali je fina devojka, pismena je - požurio je Karson da ipak objasni. - Primili smo je da pomaže u kuhinji jer je htela službu blizu porodice, a samo to mesto je bilo upražnjeno. Mnogo je sposobnija nego

što to njeno mesto zahteva... - U redu, u redu - prekinuo ga je gospodin Kolvel. - Kako se

devojčica slaže sa njom, da li ju je lepo prihvatila? - Rekao bih da se slažu odlično. Sali je vesela, ima puno mlađe braće i sestara, zabavlja je dok se brine o gospođici En... - Nisam ni sumnjao u vaše odluke, Karsone. Kažete, lepo se slažu? ova vest kao da ga je malo oraspoložila. - O, da. Juče sam ih čuo kako se smeju pre nego što sam ušao. Izgleda da je jedn a mlada, pristupačna devojka učinila više za to dete nego svi mi ostali za ovih nekoliko dana. - Dobro je. Smejala se? Javite mi kad bih mogao da ih posetim. Ne

želim da im remetim navike... niti da plašim malu. Vidim da se štreca kad uđem kod njih - primetio je malo kruto. - Gospodine, verujem da će se to veoma brzo promeniti. Gospođici En je već bolje, polako se oporavlja. Ako smem da primetim, nije ni čudo što se razbolela. Kad su došle, izgledala je veoma iscrpljeno. - Dobro, izveštavajte me i dalje - reče Kolvel pre nego što je seo i uzeo šolju sa čajem. Kad je batler izašao, spustio je šolju i ostao zagledan u vatru. Gospođica En je zaista izgledala pri kraju snage onog dana kada su stigle, ali to nije bila tema o kojoj bi želeo da diskutuje sa poslug om, pa makar to bio i njegov poverljivi batler. Setio se njenog bledog lica,

upalih obraza i tamnih kolutova ispod očiju. Ali isto tako i energije koja bi neočekivano obasjala njeno lice kada je govorila o Keti, kada se zalagala za nju, kada je pokušavala da ga ubedi u ono što je smatrala da je najbolje za dete.

Zaista neobična osoba. A i njegovo nestrpljenje da ona ozdravi je neobično. Verovatno je samo obična briga o zdravlju u pitanju, ništa 18

Zvončica & neky 

više. I to više zbog male Suzanine ćerke, da se ona previše ne uznemirava. Sitna, bleda, mršava gospođica En Marsden nikako ne bi u njemu mogla da probudi nikakvo drugačije interesovanje osim takvog, pomislio je.

19

Zvončica & neky  *** - Gospodine, danas je gospođici En bolje. Ustala je jutros i zaista izgleda osveženo - obavestio ga je Karson. - Hoćete li da vas popodne najavim? Pitala je za vas. - Zaista? - Kolvel je podigao pogled sa novina. - Ustala je iz kreveta i sad je „kao nova", kako kaže Sali. Verujem da se dovoljno oporavila da prima posete. - A Sali vam je, očigledno, iz vor neophodnih informacija? - Kolvel je podigao obrvu. - Naravno - odvratio je Karson, dostojanstveno se naklonovši. - Gospođica En ne voli London, mala Keti nema zimske cipele i izgleda da im se zasada dopada ovde. To su poslednje informacije izdeklamovao je, ne menjajući izraz, ali se zato njegov gospodar široko osmehnuo. - To su izvrsne vesti. Kako možemo da nabavimo duboke cipele za dete? - malo se namrštio. To je bila tema o kojoj apsolutno ništa nije znao. - Verujem da će gospođa Vimpli moći uspešn o da se pozabavi tim problemom - naklonio se batler pre nego što je izašao.

Gospođa Vimpli je bila domaćica u kući i veoma sposobna u svom poslu. Pa, naravno! Bilo mu je drago što uz sebe ima Karsona. On je uvek uspevao da nađe rešenje za sve. - Gospodine Kolvel - En je ustala da ga pozdravi kad je ušao u njihov mali salon. - Tako lepo što ste svratili do nas. - Sedite, gospođice Marsden. Došao sam samo da vidim da li ste bolje - uzvratio je pogledavši je ispod oka.

Bila je još mršavija i slabija nego pre nedelju dana, kada ju je upoznao. I bleđa. Mora da naredi da im se sprema jača hrana. Nije želeo da bilo ko pomisli kako se slabo brine o gostima. - Bolje sam, hvala na pitanju. Veoma lepo od vas i vaše posluge što ste imali strpljenja sa mnom. Nije mi navika da se odmah razbolim čim nekome uđem u kuću - rekla je ona sedajući. Rumenilo koje je pratilo

njene reči lepo joj je stajalo na još uvek bledom licu.

20

Zvončica & neky 

Na trenutak je zaustavio pogled na njenim obrazima pre nego što je seo. Gospođica En je verovatno nekada bila prilično lepuškasta i privlačna, dok se nije pretvorila u kost i kožu. Moraće to hitno da ispravi, pomislio je ponovo. Nije voleo da se priča kako se ljudi razboljevaju kad mu dođu u goste. Meso i voće, to je valjda najvažnije u ishrani. On nikada nije bio slab ni bolestan, pa ga je njeno stanje

prilično uznemiravalo. - To nije neka neoprostiva greška. Samo ste bili iscrpljeni odgovorio je blago. - Da vam verujem na reč? - osmehnula se zbog njegove ljubaznosti.

Nije to očekivala. Da li je zaista tako lako ćaskati neobavezno sa njim, ili joj još uvek nije dobro, pa joj se pričinjavaju stvari? Danas joj on izgleda i zvuči neobično ljubazno. I mnogo više raspoložen za razgovor nego onog prvog dana kada su stigle ovamo, ali tog dana se ionako tek m aglovito sećala, tako da nije sigurna da sme da vrši

poređenja. Ovo što sada vidi pred sobom, deluje joj dovoljno dobro da može da se opusti. - Molim vas - dodao je galantno, nagnuvši se prema njoj, a ona se okrenu na drugu stranu, bežeći zbunjeno pogledom   od njegovih toplih očiju. Možda baš i ne bi trebalo da se previše opusti u njegovom društvu? Osetila je nalet toplote u obrazima, a to joj se nije često dešavalo. Ah, to je samo zbog toga što se odvikla od izlazaka, društva ljubaznih mladića i provoda. Po slednje dve godine bile su joj ispunjene sasvim drugačijim sadržajem, mora da je potpuno zaboravila kako se opušteno razgovara sa ljudima, pomislila je. Ne sme njegovu ljubaznost nikako drugačije da shvati osim kao finu gostoprimljivost. - Keti, hoćeš li da pređeš sa Sali u drugu sobu? Možete da ponesete karte i da se igrate dok gospodin Kolvel i ja pijemo ovde čaj - obratila se

mršavoj devojčici koja ih je sve vreme ozbiljno posmatrala iz ugla sobe, pomno prateći šta rade i govore. - Samo ću malo razgovarati sa gospođicom En. Želim da se uverim da je zaista ozdravila, kao što tvrdi - dodao je i on, kao da se pravda Keti. Još je bila tiha i ozbiljna kada je izašla iz salona, pogledavši ga još jednom pre nego što je zatvorila vrata za sobom. - Morate joj oprostiti. Veoma je oprezna posle svega što nam se desilo. Brine se da se i meni ne desi ono što se desilo njenim roditeljima - reče mu En tiho, na trenutak sa setom u očima. 21

Zvončica & neky  - Razumem. Samo mi je žao što ste morali sasvim sami da prođete kroz sve to. Verujem da vam ni najmanje nije bilo lako - odvratio joj je

saosećajno. Ako je i bila iznenađena zbog njegovog tona, dobro je to sakrila. Ona ga je zamišljala sasvim drugačijeg. - Hvala vam. Brinula sam Šta ćete o meni, o nama, pomisliti dok sam ležala bolesna. Ne želim da verujete kako ćemo vam biti teret okrenula se prema njemu, odmeravajući njegovo ljubazno, blago lice. Strepela je da će ovde zateći zajedljivog, ćudljivog muškarca, ljutog na ceo svet, a zapravo je otkrila veoma finog i predusretljivog. Osetila je

kako je obuzima ogromno olakšanje, toliko da je mogla da se nasmeje. Da je samo znala, imala bi mnogo manje nepotrebnih briga. - Hteo sam da se sa vama posavetujem o nečemu. Ako sam ja sada zadužen da brinem o njoj... - zastao je malo, odmeravajući reč i. - Da li je potrebno da angažujem neku guvernantu, učiteljicu? - To neće biti potrebno - brzo je odgovorila. U tom momentu sluškinja je unela poslužavnik sa čajem i  spustila ga na sto. - Mislim da je za sada sasvim dovoljno što sam ja sa njom - pogledala ga je krišom,

ali on kao da nije imao nameru da joj protivureči ili da se sa njom ubeđuje. - Čini mi se da je najbolje da trenutno akcenat stavimo na... zalečivanje rana - govorila je polako, birajući reči. - Ona je veoma inteligentna, brzo uči, moći će kasnije lako da sustigne svoje vršnjake i da stekne čak i prednost u učenju. - Neka druga vrsta pomoći? - ponudio je. Nije znala šta tačno da misli o tome, osim da oseti kako joj pada kamen sa srca. Pre dolaska, zamišljala je kako sa njim vodi neprekidnu borbu oko toga šta je za Keti najbolje. A ispada da joj on u svemu veruje i ne želi ništa da menja, da pokušava da ispadne pametniji, insistirajući na onome što je on zamislio da je najbolje. Bila je zbunjena i razoružana. Ni to joj se nije često dešavalo. Izgledalo je da je ovamo došla puna predrasuda o tome kakav bi on trebao da bude. I   da je potpuno pogrešila u svemu što je zamišljala. - Pa... ako smem da zamolim... - počela je nećkajući se, pogledajući ga ispod oka. - Slobodno, samo izvolite - opet se malo nagnuo prema njoj.

22

Zvončica & neky 

Sedeo je u fotelji pored nje, tako da joj je u tom položaju bio nešto bliže nego što je ona bila spremna da pod nese. Zato se nehotice izmakla od njega, kao da ju je dodirnuo, još više zbunjena svojom neočekivanom reakcijom. Zašto je tako poskočila od njegove blizine? Pa on samo pokušava da ponudi pomoć, a ne da... izgleda neodoljivo fino, ljubazno, privlačno, kao najbolji čovek na svetu. - Ovaj... gospodin Karson je poslao Sali da nam pomaže dok sam ja bolesna - pokušala je da se vrati u normalu dok je objašnjavala. - Ispostavilo se da se ona veoma lepo slaže sa Keti. Nadam se da nećete pogrešno shvatiti, ali Keti je u poslednje dve godine bilo veoma teško da se... veže za neku osobu. Pretpostavljam da je to zbog veoma bolnog iskustva koje je prerano stekla... - zastala je, pogledavši ga ispod oka. - Da? - ohrabrio ju je. - Ako biste dozvolili da Sali ostane sa nama još neko vreme. Ona je

spavala na pomoćnom krevetu i bila nam je obema od neprocenjive pomoći. Ne mogu da vam opišem kako je meni lepo kad vidim da Keti počinje da prihvata i druge ljude. Nije dobro za nju da bude toliko vezana za mene. Moraće da počne da... preboleva - govorila je polako, pazeći da ne kaže nešto što će on pogrešno shvatiti ili iskoristiti protiv nje ili Keti. - Meni nije teško da se brinem o njoj, ali potrebno je da ona počne da prezdravljuje i prihvata ono što je dobro za   nju. Da se ne trza na

svaki zvuk, da ne skače preplašeno kad neko nepoznat uđe u sobu... vi, na primer - pogledala je u njega. - Shvatam. Ja sam joj još uvek nepoznat - rekao je ozbiljno. - Ne, nisam tako mislila - uplašila se da je ne shvati pogrešno, pa se

približila da bi bolje objasnila. - Samo joj treba još malo vremena da se navikne na vaše prisustvo. Ona zna da ste joj vi ujak. Srećna je ovde. Vidim da joj se dopada mir i stabilnost koje smo našle u vašoj kući. I vi... ste veoma fini - progutala je knedlu kad je shvatila da sedi nagnuta u fotelji, sasvim blizu njegove, i da se i on, takođe saginje prema njoj, zagledan u njene oči, pažljivo je

slušajući. Odmakla se sasvim malo, pokušavajući da on to ne primeti. Okrenula se polako prema stočiću i počela da sipa čaj, pretvarajući se da se pomerila zbog toga.

23

Zvončica & neky  - Samo je još uvek oprezna. Previše je izgubila da bi se olako ponovo vezala za nekog - dovršila je, ne gledajući u njega.

Zamišljeno je pratio sve što ona radi i govori. Nije mu promakla nijedna njena izgovorena reč, kao ni one neizgovorene. Ni to kako joj drhte ruke dok pokušava da sipa čaj, a da ne prolije ni kap. Ni to kako se oprezno izmiče od njega kad god joj se učini da su suviše blizu. Ni kako su joj oči ozbiljne i pažljive, pune neočekivanog poverenja u njega. Ni kako su joj usne žive, spremne na osmeh i šalu makar i najmanjim povodom. A naročito mu je bilo upadljivo osećanje izuzetne prijatnosti koje ga je preplavilo u njenom prisustvu. Činilo se da ta devojka ima u sebi neki lek koji drugima otklanja čemer, dosadu, loše misli i raspoloženje. Da u osmehu, pogledu, samom svom bitisanju krije čarobni eliksir života koji deluje umirujuće. Pa zar ona mala napaćena devojčica u drugoj sobi to ne zna najbolje od svih ? Video je pogled koji su razmenile, pun ljubavi, odanosti, razumevanja za koje reči nisu potrebne. Opustio se u stolici i posmatrao je kako posluje oko čaja. Taj prizor

bio bi mu običan, toliko puta viđen u nečijem tuđem društvu, da ovog puta nije ona bila u pitanju. Ona je svaki pokret, svaku sitnicu koju je

radila, činila posebnom. Ili je to samo on bio potpuno očaran, zarobljen u vremenskoj i prostornoj kapsuli sa njom, nesvestan ostatka sveta oko njih. Nije mu smetalo da sedi sam u sobi sa njom. Naprotiv, To je zaista

bilo čudno, pošto je uporno izbegavao žensko društvo poslednjih nekoliko godina. Ali En Marsden nije bila osoba kao ostale žene. U njenim očima nije bilo ni lukavstva, ni koketiranja. Niti nekih skrivenih ciljeva. Njene oči bile su bistre i iskrene. A ona je bila razumna devojka koja otvoreno i sažeto govori o bitnim stvarima. Pretpostavljao je da u njenom životu već neko vreme i nema nebitnih stvari. Da se sve vrti oko Keti i njene budućnosti i dobrobiti. Da je sva posvećena tom svom cilju i potpuno nesvesna da osim toga postoje neke stvari kao što su zabava, provod, opuštanje. Na šta je, verovatno, odavno zaboravila. Kako je moguće da se jedna ovako nežna, blaga, delikatna osoba tako stoički, snažno nosila sa tolikim problemima i iz njih izašla pobednički, sa zdravim detetom pored sebe, sa optimizmom u očima, bez gorčine u osmehu?

U poređenju sa njenim životom, iskušenjima i problemima, njegovi su mu se iz sadašnje perspektive učinili ništavni i beznačajni. Zbog čega je sažaljevao sebe? Zato što je bio vezan sa ženom koja ga prezire i 24

Zvončica & neky 

vara? Pa na svetu ima mnogo, mnogo težih stvari, neprebolnih gubitaka. Upravo takve je ova ovde devojka doživela, preživela, pobedila i iz njih iščupala svoju malu bratanicu, lavovski se boreći za svaku dragocenu sekundu njihovog života. U svetu u kome se žensko mišljenje ne ceni, gde se žene smatraju za nedovoljno sposobne i pametne da vode brigu i o sebi, a još manje o nekome drugom, ona je uspela da dve pune godine balansira i pruži maloj devojčici siguran život. Zar to nije herojski čin za ogromno divljenje? Možda će takva ženska samostalnost i snaga u nekoj dalekoj budućnosti biti svakodnevna pojava, ali u njihovo vreme sva kako još uvek nije bila ni česta, a ni cenjena. Pružila mu je tacnu, pazeći dobro da im se prsti ne dodirnu, ali i da on to ne primeti. Želela je da započnu svoje poznanstvo u prijateljskoj, opuštenoj atmosferi, a da bi se to postiglo, morala je da dobro s akrije svoju žensku zbunjenost i stidljivost. I da sebe ubedi kako mora da prenebregne činjenicu da je on jedan od najprivlačnijih muškaraca koje je ikada u životu upoznala. Trebalo je da ga smatra samo za njihovog budućeg dobročinitelja i velikodušnog zaštitnika, ako ne želi da unese zabunu u svoj ispretumbani život. Ne trebaju joj sada takve uskomešane misli i osećanja. Mora da bude bistre glave i razuma, baš onakva kakvu on očekuje od nje. On u njoj vidi samo jaku žensku osobu koja je nekako uspela da se dobro brine o njegovoj sestričini i ne sme da svojim devojačkim zbunjenim maštarijama pokvari takvo njegovo mišljenje o njoj. Nekako joj je izgledalo da bi se on razočarao u nju kada bi samo mogao da nasluti da osoba u koju je počeo da stiče poverenje, koja je pouzdana i razumna, u stvari krije neke sasvim drugačije misli, banalne misli. Na primer o tome, koliko su mu prsti prefinjeni i vitki,

kako predivno izgleda ovako opušten, prekrštenih dugačkih nogu, dok sedi u fotelji do nje i pijucka čaj, ne sluteći šta se njoj za to vreme vrzma po glavi.

Kako je to čudno, pomislio je, gledajući u njenu priliku sagnutu nad stočićem, dok se krila od njegovog upornog pogleda. Mislio je da će Ketina pratilja biti naporna, da će imati raznorazne zahteve i da će mu zadavati glavobolje. A već posle nekoliko minuta razgovora činilo mu sa da se odlično razumeju, kao da se odavno poznaju, kao da već dugo sarađuju. Sada je uzela svoju šolju i otpila malo, izbegavajući da pogleda u njega. Imao je tako prijatno, privlačno lice, tako kavaljersko ophođenje, manire za svaku pohvalu... Nije mogla da mu nađe nikakvu manu. 25

Zvončica & neky  Jedino je njegov pogled bio takav da joj je od njega toliko tol iko lupalo srce, da

se plašila da će ga i on čuti. A sa druge strane, uprkos neizdržljivoj zbunjenosti u njegovom prisustvu, osećala je i neočekivano poverenje, bliskost i slobodu da bude potpuno otvorena sa njim. Uvek je imala

dobar osećaj za procenjivanje ljudi. Jedino se sada plašila da nije pogrešila, ali čak ni taj strah nije bio previše ubedljiv. Niti je mo gao da je odvrati da se u njegovom prisustvu i dalje oseća ovako lagodno i prijatno. Jer, iz kog razloga bi mogla potpuno nepoznatog, uz to

vanserijski privlačnog mladog muškarca, da smatra za toliko bliskog prijatelja, da poželi da mu kaže nešto što je mogla da priča jedino sa svojom porodicom? Uprkos nekakvoj čudnoj devojačkoj zbunjenosti koju je osećala u njegovom prisustvu, istovremeno je bila potpuno opuštena i puna poverenja, kao što bi bila prema svom bratu Džonu. - Gospodine Kolvel. Moram nešto da v am priznam. I nadam se da se nećete ljutiti, Ja... ovaj... - osmenula se stidljivo i skoro molećivo. Činilo mu se da nešto lepše na svetu nije video, uprkos njenoj upadljivoj mršavosti i bledelu - Moja tetka me kriti kuje kako nije lepo da se uvek bude otvoren, ali ja ne umem drugačije - pogledala je u njega, kao da procenjuje da li sme da nastavi započeto. - Izvolite - sagnuo se prema njoj, gledajući je kako se meškolji u nelagodi. Nadao se da bi ta njena zbunjenost mogla da ima veze sa njegovim prisustvom, pomislio je iznenada. - Pa,., želim da vam priznam... da sam vas potpuno drugačije zamišljala - bubnula je iznenada, uz sebi svojstven osmeh. - Bojala sam

se da se nećemo složiti oko nekih tema veoma bitnih za Keti. Ali vi ste, u stvari, zaista otvoreni za saradnju i veoma širokih shvatanja. shvatanja. Sa vama je veoma lako razgovarati i dogovarati dogovarati se - rekla je kao da se još uvek čudi tome, iako mu odaje priznanje. I kao da joj je laknulo što mu je to priznala. - Začuđujuće, zar ne? - osmehnuo u svoju šolju. Ali on a je svoj osmeh okrenula prema njemu. Bilo je u tom njenom osmehu nekog milja i entuzijazma od koga mu je zadrhtalo srce. Bože, ona kao da uopšte nije svesna šta radi ljudima koji je gledaju. Osećao se kao voajer koji krišom posmatra prizor predivne boginj e

koja se kupa, potpuno nesvesna da je neko sakriven gleda i počinje da žudi za njenom n jenom besmrtnom divotom. - Drago mi je što smo ovako lepo počeli - osmehnuo joj se, uspevši nekako da sakrije uzbuđenje koje mu se prikradalo. 26

Zvončica & neky  Nije pamtio da je bio ovako ustr eptao još od detinjstva. Nije bio

ovako omamljen prisustvom neke žene otkako je postao odrastao muškarac. Nikada. Nagnuo se malo prema njoj, uživajući u tom nepoznatom osećaju miline i topline koji ga je sve s ve više obuzimalo. Tek kada je zbunjeno otpila još jedan malecki gutljaj čaja, odvraćajući pogled od njega, shvatio je da zuri u nju. Onda je i on otpio jedan, uspravljajući se na svojoj fotelji. Mogao je da oseti kako tišina između njih vibrira u ritmu otkucaja srca. Dopadalo mu se kako su joj sada obrazi rumeni. Voleo je da zamišlja kako je to zbog njegove blizine, a ne Što je bila bolesna.I dalje je bila previše mršava, nezadovoljno je pomislio, ali bar je svežije izgledala u licu. Koje je opet na trenutak, u nelagodi, odvratila od njega. A on je želeo da joj ponovo zaviri u oči, da uživa u nemiru koji se u njih uvlačio, koji je, kako se nadao, on izazivao. - Nadam se da vam se apetit vratio? - to je više bilo pitanje nego nadanje. - Ne želim da pomislite kako sam loš domaćin i ne hranim vas dobro. - Izveštavaju vas da ne jedem dovoljno? - pogledala ga je ispod oka

poluprekorno, na šta se on nasmejao. Kako je samo lako razgovarati sa njom. Čak i kad je postiđena i stidljiva, to ne umanjuje njeno radosno uživanje u razgovoru. - Ja sam ovde gazda. Moram sve da znam - potvrdio je, dobro

raspoložen. - Potrudiću se, ali ništa ne obećavam. Što ne znači da hrana nije apsolutno božanstvena - brzo je dodala, kako on ne bi pomislio da nalazi zamerku kuvarici. - Onda se nadam da ćete je ipak malo više jesti? - pogledao je u nju,

pružajući ruku da ostavi šoljicu na stočić. Imala je na licu potpuno zanet izraz dok je posmatrala taj njegov

pokret. A onda se trgla, vraćajući se u normalu, grdeći sebe. Ovako nešto uopšte joj nije potrebno, da on primeti kako zuri u n jega. - Važno je da Keti bolje jede. Vidim da joj se boja vraća u lice, iako nijednom nije htela da izađe napolje dok sam ja ležala - rekla je, pokušavajući da zabašuri svoje malopređašnje ponašanje, šta će on pomisliti o njoj ako je video kako ga gleda? A po njegovom izrazu teško da mu je bilo šta promaklo. Na tu pomisao ponovo je osetila kako joj se vrelina penje u obraze. - Mm, da. Možda bi Sali mogla mo gla da pomogne u tome? - predložio je. 27

Zvončica & neky  - Sigurna sam u to. Sutra ćemo izaći napolje u park sve tri. Ja ću malo da prošetam, ali nadam se da bi Sali mogla da joj pravi društvo i da se malo zajedno igraju. Sali je veoma dobra devojka. Izuzetno sam vam zahvalna što ste joj dopustili da bude ovde sa nama - toplo ga je pogledala. Znala je da ne bi trebalo tako, da bi morala da bude uzdržanija, da

se dame iz njegovog sveta ne ponašaju tako otvoreno... ali nije mogla drugačije. U njegovom prisustvu osećala je kao da joj se kosti tope, postaju meke, da, kad bi on pružio ruku i dodirnuo je, mogla bi da se istopi, nestane na licu mesta. Naravno da bi tako nešto bilo apsolutno nedopustivo, isto kao što je i njeno maštanje o tome. - Već sam vam rekao da je to u redu... - Ne, ozbiljno vam kažem - nastavila je i zaista je sada izgledala ne teme. - Ja znam da se u veoma ozbiljno, rešeno da se vrati na bit ne vašim krugovima veoma pazi na etikeciju, na podele, ponašanje i tako to. I da jedna kuhinjska pomoćnica ne bi trebala da zalazi u dečiju sobu. Zato izuzetno cenim vaše razumevanje za... naše trenutne potrebe. - Gospođice En, - vi deo je da su joj oči neobično tople smeđe boje važno mi je da se Keti što pre oporavi. Isto kao i vi. Vidim da ste obavili jedan veoma težak i delikatan posao sa njom i ne želim da nešto pokvarim, kada je do sada išlo tako fino. Želim da se na miru odmor ite i oporavite. Ovde ste potpuno sigurni. Neću vam praviti probleme. Samo hoću da me na vreme obavestite ako vam je nešto potrebno. - Pa... za sada su joj potrebne zimske cipele - rekla je zamišljeno, a onda ga pogledala. - Ali pretpostavljam da vi to već  nekako znate. Preko vrlo delikatnih špijunskih kanala - dodala je sa neodoljivim osmehom. - Dobro pretpostavljate - prihvatio je, smejući se. Za trenutak nije mogla da odvoji pogled od njegovog osmeha. Kako je ikada, ikada mogla da pomisli da bi on mogao da bude makar i

minimalno sličan ukočenom, pakosnom gospodinu Bertleju, kad je on ovako fin, gostoljubiv i prijatan? I više od toga. On je definitivno najbolji, najdivniji čovek koga je ikada upoznala. - Moraću odsad da pazim šta pričam. Mogla bih nekad da kažem nešto nepristojno, što nije za džentlmentske uši - dodala je, nakrivivši glavu na jednu stranu. - Neću vam to preterano zameriti - uveravao ju je, ne skidajući pogled sa njenog lica. - Imaću na umu da nije ni bilo namenjeno mojim

ušima. 28

Zvončica & neky  - Oh, nemojte da me ohrabrujete u tom pravcu, molim vas. Vi i ne

sanjate šta bih ja sve mogla da kažem. Već sam i rekla mnogo više nego što sam smela - nasmejala se, dok je hiljadu iskrica zaprštalo iz njenih očiju i grla. Dopadao mu se njen smeh. Toliko da je skoro fizički mogao da oseti vibriranje njenih mišića dok je proizvodila taj meki, treperavi zvuk. I njene oči bile su predivne. Tamne, uokvirene gustim trepavicama, bistre, spremne za zadirkivanje isto koliko i za ozbiljna osećanja i pitanja. Osećao je kao da ga usisavaju, uvlače u svoje tamne dubine, obavijaju mekoćom i toplinom. Uživao je u opuštenosti kakvu odavno nije osetio, sa čuđenjem je pomislio. En Marsden bila je neobično fina osoba koja je prirodno, spontano oko sebe širila toplinu i nežnost. Izuzetno je cenio takav pozitivan stav. Ponovo se setio svoje gorčine i turobnosti dok je prolazio kroz teške trenutke, ni izbliza tako užasne. On nikog nije izgubio. Samo su patili njegov ego i njegov ponos. Zaista bi morao da se

postidi svojih mračnih, samosažaljevajućih misli, da se postidi pred ovom vedrom devojkom, koja nema ništa, samo veliki, ogromni teret na svojim nejakim plećima, a muški se nosi sa njim. Keti je zaista imala veliku, veliku sreću što je ima uz sebe. A i on, kada se rešila da rizikuje dolaskom ovde kod njega, potpunog neznanca.

Tek kad mu se stidljivo osmehnula, spuštajući trepavice, primetio je da je razgovor zamro, i da on, verovatno, ponovo zaneto zuri u nju, u

njeno zarumenjeno lice i sjajne oči. - Gospođice En, jeste li dobro? Nije   vam se vratila temperatura? upitao je zabrinuto, tek sada se dosetivši da bi njeno rumenilo moglo da ima i neki zao uzrok. - Ne brinite. Zaista sam dobro - tiho je rekla, ali nije dugo mogla da

oči drži odvojene od njega. Šta je to sa njom? Zar joj se toliko vidi na licu? Osećala je kako joj se obrazi žare pod njegovim intenzivnim pogledom i to nikako nije mogla da spreči ili zaustavi. Možda joj stvarno nije dobro, možda se toliko zanela u njegove oči da tu vatru u obrazima tumači drugačije? Verovatno bi ipak trebalo da ponovo prilegne. Ali pre toga da lice dobro ispljuska hladnom vodom dok joj se ne povrati pamet i razum. Zar je

poludela? Zar bi ona mogla da mašta o njemu, da njegovu brižnu pažnju drugačije tumači nego kao običnu gostoljubivost... i even tualno kao zahvalnost što je Keti dovela ovamo zdravu i čitavu? To bi zaista bilo 29

Zvončica & neky  veoma, veoma nerazborito sa njene strane ako bi sebi dozvolila takvu

nepažnju, takvu glupost da dozvoli svojoj mašti da se toliko raspali, ponavljala je sebi. Ali nije bila dovoljno uporna da bi je to ubedilo da odvrati pogled od njega.

To je već izgledalo kao hipnoza, kao da u sebi ne oseća fizičku ni mentalnu snagu da skrene pogled od njegovog savršenog lica, cele njegove predivne pojave. Mogla je da primeti borice koje mu se stvaraju

oko očiju kada se nasmeje, da primeti kako mu usne imaju savršenu liniju iznad belih zuba, kako se sve češće razvlače u neodoljivi osmeh dok odgovara na njena pitanja.

Zar je poludela da sa njim ovako razgovara, da usta ne može da zatvori? Ah, sutra će odgristi sebi jezik od srama zbog toga, ali sada nikako ne može da se obuzda. Šta će on pomisliti o njoj? Ali te brige bile su samo usputne i daleke, nedovoljno opominjujuće da bi je zaustavile. Jedino o čemu je trenutno mogla da misli, bilo je šta da mu sledeće kaže, da održava razgovor opuštenim i veselim, da i dalje ima izgovor za to što ne može pogled da odlepi od njegovog lica. Sada je gledao u nju malo ozbiljniji. Verovatno nije bio u potpunosti uveren u njene tvrdnje kako je zaista dobro. - Jeste li sasvim sigurni? - nije mogao da sakrije brigu.

A njoj je došlo da se potpuno istopi od miline zbog toga. Koliko dugo je prošlo otkad se neko nije zabrinuo zbog nje? Koliko ima otkada je bila opuštena, bez brige šta joj donosi sutrašnji dan? Koliko  da neko drugi obezbedi osnovne uslove za normalan život, za normalan sutrašnji dan? Možda joj ipak zaista nije dobro, možda zaista treba da legne. Osećala je da bi posle ove provale lepog raspoloženja mogao uskoro da usledi povratni talas usled naglog pra žnjenja emocija, a svakako nije bilo preporučljivo da on bude prisutan ako dođe do toga. Ovo je previše divote, lepote i uživanja za nju, odviknutu od svega toga. Već je osećala kako je bujica osećanja nosi u sasvim nepoznatom pravcu, a ona ne može i ne želi da je zaustavi. - Nadam se. Mada bi možda zaista bilo bolje da ipak legnem - rekla je gledajući ga, upijajući u svoje sećanje njegovu sliku. Nije želela da on sada ode. Da ikada ode. Osećala je kao da je predugo bila pod vodom, da se davila i grcala dok nepodnošljiv bol nije ščepao njena pluća. A onda je iznenada izronila i duboko udahnula spasonosni vazduh. Bojala se da će ponovo potonuti kada on izađe iz ove sobe. Da će je kandže koje joj čupaju srce ponovo ščepati, sada još 30

Zvončica & neky 

jače i nemilosrdnije nego pre. Sa novim, do sada nepoznatim bolom, koji će biti izazvan upravo uživanjem u ovim trenucima sa njim, navikavanjem na njegov lik, glas i prisustvo. I onda ostajanjem bez

svega toga. Bojala se da će, kada on sada izađe iz sobe, to biti izlazak i iz njenog života. Bilo je glupo što tako misli, ali osećala je da je preplavljuju različita osećanja, koja više nije uspevala da razluči. Definitivno bi trebalo da ponovo legne, dok nije rekla ili uradila nešto što neće moći da povuče, koliko god se vadila na bolest i groznicu. - Pozvoniću da neko dođe - rekao je, sada definitivno zabrinut zbog

njenih zajapurenih obraza. Možda joj se temperatura vraća, a on je ovde zamara i zadržava u običnom ćaskanju. Ona je suviše fina da bi ga opomenula kako je umorna ili joj ponovo nije dobro i kako bi sad

trebalo da izađe iz njene sobe i vrati se u svoju. Gde mu se uopšte nije išlo. - Neka, Sali je tu. Ona će mi pomoći da legnem. Zaista verujem da ovo nije ništa... Samo uzbuđenje - dodala je skoro nerazgovetno. Nadala se da nije čuo njene poslednje reči. Nije smela da pogleda u njegovom pravcu i proveri to. Ne sme više da ga gleda. Ovo budalasto brbljanje, ovo budalasto ponašanje ne sme više da ponovi. Ne trebaju joj novi izvori bola. Kao da ih već nema dovoljno. Kao da bi smela sebi da dozvoli taj luksuz da se navikne na njega, da poželi da on bude njen. On je već ustao i pozvao Sali. Obe su ušle u salon, Keti sa opreznim izrazom na licu. Ali En je mogla da primeti da su se pre toga lepo zabavljale. Baš je lepo s njegove strane što je dozvolio da se neke

društvene barijere sruše i da Sali može da preskoči nekoliko neizbežnih stepenica u službi i ovako naprečac bude unapređena u neku vrstu vaspitačice ili družbenice. Sali je prišla i pomogla joj da ustane. Možda je ipak bio u pravu . Vrtelo joj se u glavi i zaista se činilo kao da joj nije dobro. Bacila je još jedan čežnjivi pogled u njegovom pravcu pre nego što je prešla u spavaću sobu.

31

Zvončica & neky  IV

Nekoliko dana kasnije Edmund Kolvel žurio je istočnom stazom od kuće. Video je sa prozora da su izašle napolje. Usporio je tak kada ih je ugledao, En kako lagano šeta po zimskom suncu, a Keti i Sali kako se jure i grudvaju negde u blizini. Nije znao da li se više obradovao što Čuje Keti kako se smeje i igra, ili što vidi En da je konačno izašla u šetnju. Nije želeo da zaduvan stigne do njih, ali ipak je malo požurio kad je video kako mu En kreće u susret. Ovaj osećaj nestrpljivosti bio je takođe jedna od novina za njega. Osim mnogih drugih ovih dana. Pošla mu je u susret kad je videla kako žuri prema njoj. Susreli su se na pola puta. - Gospođice En, tako mi je drago što vam je konačno bolje i što ste izašli malo na vazduh - pozdravio ju je, ipak pomalo zaduvan. Iako se zarekla da se više neće zanositi maštanjem o njemu, zadrhtala je u momentu kada se zaštitnički nadvio nad njom. - Keti mi je zapretila da neće da izađe bez mene, ali moram da

priznam da je dobro što sam je poslušala. Čist vazduh zaista ume da razbistri glavu - rekla mu je, krišom ga gledajući, uživajući u njegovoj blizini.

Kako će uopšte moći da odvoji pogled od njega, kad on izgleda ovako neodoljivo? I kad je i dalje veoma brižan i pažljiv prema njima i sve bolji i lepši kako vreme prolazi? - Verujem da će vam prijati Šetnja - rekao je i krenuo pored nje. Nekoliko trenutaka su koračali u tišini. Imala je osećaj kao da će joj ponuditi da ga uhvati pod ruku, što je neizmerno želela. A istovremeno se toga i bojala. Posle nekoliko trenutaka kolebanja, prva je

progovorila, pokušavajući da malo uredi svoje nedisciplinovane misli. - Prvo, moram da vam zahvalim za Ketine čizmice. Presrećna je zbog njih. Možda su joj baš one dale ohrabrenje da se sada igra sa Sali umesto da trčka oko mene. - Ah, to nije ništa. Ali vidim da prati naše kretanje. Nećemo da je zabrinjavamo i da se previše udaljavamo . Bolje da smo joj u vidnom polju, da ne pokvarimo ovaj fini izlazak - rekao je.

Osetila je u njegovom glasu da je lepo raspoložen. Bojala se da će joj to ponovo dati krila i nije se prevarila, koliko god se trudila da se 32

Zvončica & neky 

obuzda. Ali, ko može da odoli tako milom čoveku, kad misli čak i o tome da se Keti ne zabrine ako je ostave samu? Nije mogao ništa bolje da smisli da je oraspoloži, nego što je ta brižna usred sređenost na dete koje i ona voli svim srcem. - Gospodine Kolvel, ne mogu dovoljno da vam se zahv alim za vaše

razumevanje i pomoć. Ne mogu da verujem da sam ikada sumnjala u vas - izletelo je neobuzdano iz nje. - Već smo utvrdili da nemam vražje roščiće i šiljati rep - osmehnuo se. - Nadam se da ste mi oprostili te moje predrasude. Naročito zato što sam ih dobrovoljno priznala - osmehnula mu se i ostala zarobljena u njegovom pogledu. - Važno je samo vaše mišljenje otkad ste me upoznali, ne ono pre toga - toplo joj je uzvratio. - Ali niste mi rekli da li nešto vama treba? dodao je, zagledan u nju. - Ništa - dahnula je, nesposobna da se pribere. Ali onda je začula Ketinu i Salinu ciku i uspela nekako da odlepi pogled od njega. - Voleo bih da mi kažete ako vam nešto treba - začula je njegov

plišani glas negde sasvim blizu. To je bio neodoljivi poziv da se ponovo okrene prema njemu, ali

uspela je nekom čudnom, nadčovečanskom snagom da mu odoli. I odmah osetila ubod bola zbog te uskraćenosti. - Zaista ništa - rekla je tiho i dalje ne gledajući u njega. Moraće pod hitno da se pribere. Posle onog svog sramno g brbljanja od pre neko veče jedva je smogla snage da ga posle toga pogleda u oči. lako nije izgledalo da joj on išta zamera, morala je da bude obazrivija i da obuzda svoju otvorenu prirodu. Možda bi on pogrešno protumačio njeno veselo ponašanje... ili ona  njegovo ljubazno gostoprimstvo. Ali, ma koliko sebe ozbiljno upozoravala, nije mogla da obuzda svoje ustreptalo srce. - Sigurni ste? Možda biste voleli da odemo do Londona? Mislim... svi - glas mu se izgubio pod njenim iznenađenim pogledom. - Do Londona? Ne!

A još više pred njenim brzim, oštrim odrečnim odgovorom. Zastao je, zatečen. - Oprostite, zaista nemam ni najmanju želju da idem u London pokušala je da objasni. 33

Zvončica & neky  - Ovde sam sasvim zadovoljna. A i Keti je. Taman se privikla. Ne želim da je sada uznemiravam - dodala je brzo. Nadala se da će mu to

šturo objašnjenje biti dovoljno, mada nije zaslužio onako odsečan odgovor. - Svakako. Tako je zaista najbolje, da je ne uznemiravamo kada se lepo privikava - prihvatio je, još uvek u nedoumici zbog njenog poma lo oštrog odgovora, šta joj je to u Londonu toliko odbojno? - Vi ne volite London? - ipak nije mogao da se obuzda.

Sve u vezi sa njom ga je zanimalo. Naročito ovo sada. Osetio je da se u njenom odgovoru krije još nešto osim brige da ne uznemire Keti. Keti se za sada sasvim dobro privikavala. - Ne volim - potvrdila je posle nekoliko trenutaka oklevanja.

Zaključila je da je najbolje da prizna istinu. Ne baš detaljno, ako je moguće, ali nije volela da laže. Uostalom, ionako će mu već sve reći. Kao da je nad njom imao neko hipnotičko dejstvo, pa je morala da mu prizna svaku svoju pomisao. Ta otvorenost prema njemu koja je sve više narastala bila joj je pomalo zastrašujuća, koliko i privlačna. Bojala se da u nekom naletu iskrenosti ne prekorači granicu i kaže mu mnogo više nego što bi trebalo i što je bio spreman da razume. - Mislio sam da sve devojke vole da se malo provedu. Izlasci, pozorišta, balovi... sve je to veoma primamljivo za mlade - gledao ju je kroz supštene trepavice, da je morala da se nasmeje njegov oj

sumnjičavosti. A naročito što nju svrstava u mlade. A sebe očigledno ne. - Trebalo bi da to potvrdim, da bi izgledalo kao da sam i ja normalna devojka, - nasmejala se - ali ne mogu. Ne volim ni balove ni izlaske. Naročito ne u Londonu - završila je ozbiljno, ne gledajući u njega. - Kako to? - sad je bio zaista zainteresovan. - Bili ste već tamo i nije vam se.dopalo, vidim. Nije joj bilo druge, morala je da objasni. - Ne volilm London. Užasan je - rekla je naglo, odustajući konačno od svih napora da bude fina i uzdržana. - Sva ona napetost da li ćete

dobiti pozivnice za neke važne balove, pa onda jurnjava po balovima... Pa, obaveza da izgledate zanosno, smerno i krotko, napor da se istaknete među toliko lepih devojaka - počela je da sipa, kao da je neko ot pušio branu, i sada je priznanje teklo svom  silinom, bez zaustavljanja, baš kao što se bojala. - A onda i strah da ćete zapasti za oko nekome ko

se vama neće dopasti. I taj užasan osećaj da ste kao na pijaci robova... 34

Zvončica & neky 

Svako može da vas zagleda, da ponudi svoju cenu... Uh! - uzdrhtala je od uznemirujućih uspomena. Zastali su malo i sada je i on nju ozbiljno gledao. Bilo mu je

fascinantno ne samo što se tako osećala, nego što je to svoje osećanje otvoreno iznela, ne sakrivajući istinu iza finih, bezličnih man ira. Imao je ispred sebe živu, otvorenu osobu, punu osećanja koja su bujala iz nje na sve strane. Saznanje da ima priliku da vidi to na delu budilo je u njemu

neko nepoznato, ne baš sasvim definisano uzbuđenje, ono isto koje je počeo da oseća otkako je nju  upoznao. - Nisam to nikada posmatrao sa te tačke gledišta - rekao je polako, skrivajući i osmeh i to svoje neočekivano uzbuđenje, jer je ona i dalje izgledala veoma frustrirano i nezadovoljno. Zaista je bilo zabavno slušati jedno ovako jedinstveno priznan je. Bio je fasciniran. - Ne mogu da verujem da niste imali udvarače. Ili prosce - bockao je dalje, željan novih priznanja.

Ona, očigledno, nije bila svesna njegovog raspoloženja, niti je primećivaia kako on žudno upija njene odgovore. - Vidim da su vam zabavne nedaće mladih devojaka - prekorela ga je kroz osmeh, na trenutak susrevši njegov usredsređeni pogled. - Morate da mi oprostite... ali vi to tako slikovito prikažete da čovek ne može da odoli - tiho se nasmejao, dok su mu oči iskrile prema njoj. - Pa... jeste li vi imali nekog konkretnog dosađivača tom prilikom ili to govorite o tuđim iskustvima? - bio je uporan, ne skidajući pogled sa njenog lica.

Pogledala ga je na kratko, razmišljajući da opet nije preterala sa svojim brbljanjem i odala više nego Što je planirala. Nešto u njegovom pogledu toliko ju je uznemiravalo, te ralo njeno srce da lupa zaglušujuće glasno, da se bori između neizdržljive želje da zaroni u njegove oči, i da odvrati pogled kao opečena intenzivnom vrelinom koja je skoro vidljivo iskrila između njih. - Ko je on bio? - ponovio je, uporan i dalje.

Zašto je imala utisak da će on taj podatak kad -tad izvući iz nje, i to bez neke velike muke? Ko zna šta on sad misli o njoj... Da ne ume da se ponaša, da nije dama? Da se prikriveno hvali sv ojim uspehom u Londonu? Zabrinuto ga je pogledala, ali on je imao onaj svoj skoro blagi

i uporni izraz koji je često imao na licu kada ju je gledao. Ponovo se zbunila kad je susrela takav njegov pogled, znajući da će ubrzo popustiti pred njim. 35

Zvončica & neky  - Gospodin Bertlej. Zet gospođe Stilton, moje tetke - rekla je najzad,

predajući se, pokušavajući bezuspešno da ovog puta bude škrtija u odgovoru. - Onaj gospodin kod kog niste hteli da idete? On se oženio vašom rođakom? - namrštio se malo, povezujući činjenice koje j e znao.

Da li je moguće da se on seća svega što je ona ikada izgovorila, da je zapamtio sva imena koja je pomenula, sve porodične veze koje ona ima? Razmišljala je da li da nastavi svoje sramno priznanje ili da začepi usta dok nije preterala. I ovo do sada je već bilo previše. - Da - potvrdila je nevoljno. - Džejn nije bila tako probirljiva kao ja. Ona... njoj nije bitno kakav je on čovek, sve dok je bogat sasvim dovoljno da je izdržava - rekla je tiho. Ona nije osuđivala nikog, pa ni Džejn, zbog želje da se bude

praktičan prilikom donošenja tako važnih odluka kao što je udaja. - Znači, on je neki dobrostojeći? - nije odustajao. Ah, sama je kriva za to. Već je među njima porušila sve postojeće barijere i granice. Sad kad ima otvoren put da je pita šta god poželi, neće ispustiti takvu priliku. A i ona ne bi trebalo da izgleda da se sada kao stidi i nešto zaobilazi odgovore, kada ga je već dovde dovela. - Prilično - promrsila je. Ali to njemu ni najmanje nije smetalo da ostane razgovorljiv. - I zaprosio je prvo vas? - ponovio je. - Da - sad se duboko kajala. Kako li je samo uspela da razgovor dovede do ovakvog pitanja? Zar je

moguće da ne ume da vodi uopštenu, neobavezujuću, bezličnu konverzaciju kao ostatak Engleskinja? - I vi ste ga odbili - to je bila potvrda činjenice.

Osećala je kako obrazi ne samo da joj gore, nego počinju da se usijavaju. - Možemo li da promenimo temu, ovo postaje veoma neprijatno... -

pokušala je da se nespretno iskobelja. - Samo još jedno pitanje, molim vas - nije se dao. Zašto li je samo toliko zapeo za sve ovo, kad je njen celokupni dosadašnji utisak o njemu govorio da je on veoma fin i delikatan kada je izbegavanje neprijatnih tema u pitanju. - Uh! U redu - pokušala je da ne zvuči nestrpljivo i razdražljivo.

36

Zvončica & neky  - Zašto ste ga odbili? - sad je zastao, tako da je i ona morala da

stane i suoči se sa njegovim ozbiljnim, Ijubopitljivim pogledom. Ni ovo nije smela da dozvoli, da je on ponovo zarobi svojim

neodoljivim očima. Zurila je u njih nekoliko trenutaka zaboravljajući kako se diše. - Molim? - konačno je promucala, sva ošamućena, jedva svesna gde se nalazi, ne znajući o čemu razgovaraju. - Zašto ste ga odbili? Ako je bio tako dobra prilika, hoću da kažem. I kako je reagovala vaša porodica na to? Jesu li bili ljuti, besni, nisu vas terali da se predomislite? - njegov pogled bio je neobičan, usredsređen i smrtno ozbiljan.

Odjednom je osetila da iza njegovih pitanja stoji još jedno interesovanje, njegovo lično, ne samo radoznalost za postupke jedne budalaste devojke. Setila se šta joj je tetka ispričala pred dolazak ovamo, da je on bio oženjen, da je morao da pristane na taj brak, inače bi ostao bez nasledstva... Sad su joj njegova pitanja zasijala u sasvim drugom svetlu. Morala je da bude veoma, veoma oprezna prilikom davanja odgovora na njih. Odjednom je pretila opasnost da mu izgleda

neodgovorno i nepromišljeno, umesto luđački hrabro i moderno zbog odbijanja tako dobre bračne ponude. I da ga uvredi ako ne bude pazila kako formuliše svoj odgovor. - Ja... zaista nisam mogla. On je... on nije č ovek koga bih bilo kome preporučila - mucala je, tražeći tragove neodobravanja na njegovom licu. - Nije mi se dopao. Ne volim takve ljude - glas joj je postao tiši. - Da ste se udali, možda biste sve ono kasnije lakše prebrodili... – počeo je polako. - Ne - rekla je energično, ne primećujući da mu upada u reč. - Bilo bi mnogo gore, jer bi on odmah poslao Keti u neku Školu, odvojio bi je od mene, i to bi je dotuklo. Videli ste koliko je ona osetljiva, kako se sa njom mora blago postupati, sa puno ohrabrenja i ljubavi. - To ne možete da znate, da bi je on odmah udaljio od vas - pobunio se on. - Ali znam. On je još letos jasno izrazio svoje neslaganje sa time što

se ja nepotrebno bakćem sa njom, što opterećujem njegovu taštu, gospođu Stilton, brigom o detetu i o meni samoj. On je ubeđenja da je žena nesposobna da se brine o sebi, a još manje o drugome. A neudata žena je još manje sposobna. Insistirao je da on plati takvu školu u koju bi trebalo poslati Keti. Smatrao je da je stroga disciplina najbolja 37

Zvončica & neky 

vaspitačka  metoda za svako dete, bez izuzetaka - dovršila je vatreno, bezuspešno pokušavajući da zabaruši gnušanje koje je osećala zbog svega toga, zaboravljajući i na manire i na oprez u izražavanju mišljenja. Pri sećanju na te događaje uvek je padala u vatru. - Ah, tako - reko je on. To je imalo smisla. Pogledao je u nju sa novim razumevanjem. - To onda opravdava vašu odluku da se ne udate za njega. Onda, ispada da ste ga tada sasvim dobro procenili. - Da. Sva sreća što su me moji podržali. Zar da se udam bez ljuba vi, za čoveka koji ne zaslužuje moje poštov anje, koji nema u sebi ni najosnovnije podnošljive osobine! Ne, nisam mogla, kad sam kod kuće

imala primere najnežnije ljubavi, poštovanja i odanosti u braku svojih roditelja i svog brata - pogledala ga je u oči, osećajući kako reči nezaustavljivo naviru iz nje. Više se nije trudila ni da pokuša da ih spreči, vrati. - Ako vam nešto znači, reći ću vam da je brak vaše sestre i mog brata bio ideal ljubavi i sreće. Oni su se obožavali, tako nešto bilo je okrepljujuće i zadivljujuće za gledanje i slušanje. Imati takvu ljubav i sreću u najbližoj okolini deluje prosto... isceljujuće. Ne znam koliko ćete se složiti sa mnom i da li ćete razumeti ovo što vam pričam... ali pristati na nešto manje od toga za mene je predstavljalo greh i užas - završila, je vatreno.

Morala je da mu objasni tako da mu bude sasvim jasno. Što je opet značilo iskazivanje previše energičnih ubeđenja na previše buran, emotivan način. Zaista je teško da ikada više posle ovoga pokuša da pred njim glumi smernu damu. Ali više se nije brinula zbog toga. Nekako joj je bilo prirodno i važno da pred njim bude sasvim iskrena i otvorena, da kaže čak i ono što nikada nije glasno  izgovorila, njena najdublja ubeđenja... i čak ljutnje prema krutim ljudima kao što je Bertlej. Nadala se da će je razumeti, ali je ipak pomalo zabrinuto pogledala prema njemu. On sigurno nije navikao da mu se neko obraća ovako povišenim, uzbuđenim glasom. - Pa... postavili ste sebi prilično visoke ciljeve i standarde - rekao je polako, gled ajući njeno zajapureno lice. Nije mogao da skrene pogled sa cele njene predivne, zanosne,

zračeće pojave. Nije morao da se muči previše da bi zamislio prizor koji je pokušala da mu dočara. Mora da je užasan gubitak ostati bez takvog nečega, takve porodice, takve ljubavi. Koliko mora da joj je teško, sve ovo vreme. Suspregnuo je uzdah, ni sam ne znajući zbog čega.

38

Zvončica & neky  - Hvala vam - rekla je, malo postiđeno što se toliko otvorila, Što je

toliko žarko ponovo iznela svoje najskrivenije tajne i stavove. Ko zna šta će sad on o njoj misliti. Mada... izgledao je veoma smireno i nimalo zgroženo niti razočarano, koliko je mogla da primeti vireći ispod trepavica. - Ne, hvala vama - uzvratio je. - Na tome što ste mi predstavili kako je moja sestra bila srećna kod vas. Drago mi je zbog toga. I što Keti ima tako vatrenu braniteljku i zaštitnicu - osmehnuo se malo. - Ah, pokušavate da mi se podsmevate - uzvratila je, zahvalna što

on menja temu i pokušava da se našali. A njoj je ta pravac uvek najdraži. Lice joj je ponovo sinul o. On je suviše dobar da bi se našao uvređen bilo kojom njenom izjavom, suviše lepo vaspitan da bi pokazao čuđenje ili iznenađenje zbog svega što je ikada izgovorila.

39

Zvončica & neky  V

Neko potajno osećanje neobične, neopisive sreće i uzbuđenja držalo ga je i nedelju dana kasnije, dok je sa prozora posmatrao En Marsden kako šeta po vrtu. Imao je jasnu, formiranu sliku u glavi kakva je En Marsden. Tačno je mogao da zamisli dom iz koga potiče: mali salon sa dotrajalim nameštajem, forte piano u uglu, ili možda i na sredin i salona, gomile knjiga svuda na policama. Mogao je da u mislima vidi njenog oca,

majku, brata. Čak i svoju sestru Suzan, koja se ko zna kakvim čudom stvorila tamo. Sve njih tamo srećne zajedno. Da vidi smeh, radost i ljubav. Podršku, toplinu i zajednicu. Sve je to jasno video u glavi, iako nikada tamo nije bio, niti je u svom životu imao priliku da tako nešto sam ima. Možda mu je, baš iz tog razloga,   ta slika bila tako jasna i uzbudljiva. Slika srećne porodice. Sa En Marsden u sredini. Setio se njenog bledog, ispijenog lica onog dana kada su stigle... Da

li je moguće da od tada nema još ni dvadesetak dana? Ona se u međuvremenu razbolela, ozdravila, više puta bila viđena sa crvenim, natečenim kapcima od plakanja, više puta veselo se smejala sa njim u svom salonu, oporavila se i počela da blista, potpuno drugačijeg lika. Ni traga od one blede devojke koja je ovamo došla. Sada su joj obrazi bili simpatično zarumenjeni od svakodnevne šetnje. Lice joj je dobilo poseban sjaj. A i oči... Kad god bi susreo njen pogl ed, mogao je u njima da primeti nešto novo, nešto privlačno što bi moglo da se istraži, nešto što samo ona ima u sebi. Ona je bila beskonačni izvor čuda. Mislio je da na svetu ne postoji više ništa što bi moglo da ga iznenadi. A onda je upoznao nju. Ona je bila najveće čudo na svetu. I iz njenih usta mogao je stalno da čuje neka nova, mala čuda. Nešto pozitivno, lepo i dobro, nešto smešno i iznenađujuće, nešto posebno i neponovljivo. Nagovorio je Keti da danas sa Sali ode do Salinih roditelja, koji su

živeli u blizini. Neće se vratiti do večere. Poslepodne je samo njegovo. Vrteo se po sobi, sve dok nije video da je En ušla u kuću. A onda je požurio u njen mali salon. Njen mali osmeh sa kojim ga je pozdravila mogao je već da prepozna u milion. Prišao joj je i  seo na omiljenu fotelju do nje. - Nije vas bilo danas prepodne. Mislila sam da ćete doći da prošetamo zajedno - rekla mu je. 40

Zvončica & neky  Mogao je da u njenom glasu oseti malu zabrinutost i blagi prekor. - Gledao sam vas sa prozora - rekao je, tražeći njene oči. - Oh! - zbunjeno je zastala, zahvalna što je služavka unela

poslužavnik sa čajem i kolačićima. Sva je porumenela i zbog tog njegovog odgovora, a i zbog toplog

pogleda kojim je bio propraćen. Cele nedelje maštala je o tome da on za nju bude nešto više od običnog domaćina, ali sada kad je on dao da se nasluti u kom pravcu bi mogao razgovor da skrene, sva se spetljala. Nije

ni čudo. Ovo svakako nije teren na kome se lako snalazila. Nije umela da neobavezno koketira, prima i uzvraća komplimente. Umesto da jedva dočeka njegove naglašene izjave, ona se sva zbunila, ne zna šta da mu odgovori. Kad su neke neobavezne teme za prijatno raspoloženje, ona se dobro snalazi. Ali čim se radi o nečemu dubljem... Tu nije baš tako sigurna kako da reaguje. Sa slabo prikrivenim zadovoljstvom posmatrao je kako se

rumenilo širi njenim obrazima dok razmišlja o njegovom odgovoru, kako joj trepavice podrhtavaju od napora da pobegnu od njegovog

pogleda, kako joj ruke blago drhte dok polako uzima čajnik da nalije čaj u šolje, kako šolje zvuckaju o tacnu... Ovo je već postajao uobičajen prizor za njega, na koji je već polako počeo da se navikava. Nadao se samo da ona neće ispustiti ni čajnik, ni šolju, da se ne bi ispekla. Ne bi trebalo da je ovako muči u neizvesnosti, ali nije mogao da odoli. Previše je uživao u prizoru njene zbunjenosti i neizvesnosti da bi je odmah oslobodio muka. Kada mu je, već po ustaljenom običaju, pružila šolju, uzeo ju je ali i odmah spustio na stočić ispred sebe. Čaj će ovog puta da sačeka. Blago je zadrhtala kada je videla da on ostavlja šolju sa usredsređenim, odjednom ozbiljnim, izrazom na licu. Naravno da je celog dana bila nestrpljiva i svesna da će biti potpuno sami u salonu, da Keti i Sali nisu u susednoj sobi. Mora da je i on bio svestan toga. Imao je na licu neki drugačiji izraz nego inače.

Cele nedelje pitala se da li on vidi koliko joj se sviđa, koliko je u njegovim rukama, koliko je luda za njim. Da li je svestan toga, ali tu

činjenicu koristi da bi otklonio dosadu, dobio besplatnu zabavu, informacije koje su mu interesantne, da čuje nešto što inače ne bi imao prilike nikad, ni od koga drugog da čuje? Ili je pak, potpuno slep za pustoš koju ostavlja iza sebe kad izađe iz njenog salona i vrati se u svoju sobu. Koliko god da je blaženo srećna 41

Zvončica & neky  kad ga vidi kako ulazi kod nje, nikad sasvim ne zaboravlja kakva će

praznina ostati kada on ponovo izađe. Pri pomisli na brige vezane za to, blago se uozbiljila. Toliko puta je sebe opomenula da ne sme više da se vezuje ni zakoga, da to nije bezbedno... Ne bi više mogla da  podnese ni mali, najmanji gubitak, posle svega kroz šta je prošla. Neki kažu da nas porazi jačaju... Ona je samo osećala da je posle svega postala krhka i lomljiva, da bi i najmanji negativan povod od strane nekog ko joj je

važan mogao da joj srce nepovratno smrvi u komadiće. Zašto mu onda dopušta da joj se približi, da se ovako uvuče i razbaškari u njenom srcu, kao da ne zna da je to nešto najopasnije na svetu? Kada bi joj sada saopštio da moraju da se rastanu, zar ne bi to za nju bio poslednji, najjači udarac sudbine? Zato je sada ovo njegovo značajno nakašljavanje posmatrala i sa brigom, koliko i sa uzbuđenjem. - Gospođice Marsden - počeo jem a ona je trepnula, kao da će je zaslepiti sunce iz njegovih očiju i osmeha i nesigurno ga pogledala. - Ova poslepodneva u vašem salonu ostaće mi zauvek u sećanju kao nešto posebno prijatno - nastavio je, a njoj neka knedla zastade u grlu.

Šta joj on to priča, ništa ga ne razume. Zvuči... zvuči... kao da se pozdravlja sa njom? Nije mogla da obuzda preplašeni pogled k oji je pobegao prema njemu. - Oh, ne plašite se - požurio je da je umiri. - Počeo sam malo

nespretno. Hteo sam da vam udelim kompliment, da vam kažem kako mi je pored vas uvek prijatno. Kako jedva čekam svaki naredni dan, jer znam da ću vas ponovo videti. I čuti - naglasio je kroz osmeh. Napravila je kiselo lice na tu njegovu primedbu. Uvek bi pre

susreta sa njim pravila planove da pusti malo njega da priča, ali ti planovi bili su neuspešni, koliko su bili i kreativni. I uvek bi se njihov susret završavao na isti način, tako što bi manje -više izvukao iz nje sve ono što je hteo da čuje. Ali sada je čvrsto odlučila da će biti oprezna sa jezikom, i da će njega pustiti da kaže ono što je naumio. A možda čak i ono što nije. To bi zaista bilo teško, s obzirom na t o koliko je on oprezan, promišljen i odmeren. Sve ono što ona nije. Ali bolje da ga pusti da kaže šta ima. Pružila se da ostavi i ona šoljicu na sto. Samo što joj nije iskliznula iz drhtavih ruku, ali uspela je da je ne slomi, čak i da ne prospe previša čaja preko ivice u tacnu. Onda je nesigurno pogledala u njega. Osećala  je 42

Zvončica & neky 

kako joj nestaje sva krv iz glave i kako počinje da se hladi pri pogledu na njegovu skoro svečanu ozbiljnost. - Oprostite, možda sam vas i preplašio svojim uvodom ali ono što hoću da vam kažem i jeste ozbiljno. Vidite... kada sam vam odgovorio na pismo i pozvao vas da dođete sa Keti ovamo, nisam ni sanjao... kakvu će to promenu izazvati u mom životu - zastao je, pogledavši je ispod oka. Grčevito se držala za rukohvat svoje udobne stolic e i netremice ga posmatrala, teško dišući. - Neću da kažem da su me samo ponela osećanja, jer ja nisam takav. Ja sam oprezan, promišljen čovek. Vidite, otkako ste stigli, počeo sam da vam se divim, da se divim vašoj hrabrosti i snazi, da cenim vašu posvećenost Keti, vašu vedrinu i pozitivan stav prema životu I... . da razvijam neka nežna osećanja prema vama... Naglo je ustala sa stolice i skoro pobegla od njega, zastavši tek pored prozora. Iznenađeno se prekinuo usred rečenice, gledajući njeno bledo, uzbuđeno lice. Ali to uzbuđenje nije bilo ono kakvom se nadao. - Gospođice En, jeste li dobro? Nisam vas preplašio? - zbunjeno je upitao.

Duboko je udahnula pre nego Što je mogla i da pomisli da mu nešto kaže. Ah, mora da on sada misli da je luda ili glupa, kad s e ovako ponaša. Okrenula je glavu prema prozoru, izbegavajući njegov pogled. Mogao je samo zbunjeno d a zuri u njena zgrčena ramena. O čemu se radi? Učinilo mu se, nadao se da se i on njoj isto toliko dopada koliko i ona njemu, i da će sa zahvalnošću, srećna, prihvatiti njegovu ponudu. Hteo je da ustane i da joj priđe, ali kad je video kako se preplašeno izmakla još dalje, ponovo je seo. - Gospođice En... hteo sam samo da vam kažem da sam ostao zadivljen pred vašom hrabrošću, vašom snagom da se izborite i da sam počeo da prema vama osećam... - počeo je ponovo, ali ona ga je sada prekinula. - Ne - rekla je, gledajući iskosa u njegovom pravcu. - Zašto? Šta nije u redu? Mislio sam da se i ja vama dopadam i... da ćete moju prosidbu prihvatiti bez mnogo razmišljanja - odvratio je

polako, netremice je posmatrajući. - I dopadate mi se. Mnogo - rekla je pre nego što je zarila lice u šake. Jedva je mogao da razazna njene reči, tako prigušene. - Ali... vi 43

Zvončica & neky  mene ne poznajete dobro. Ja sam tu tek dve-tri nedelje. Možda ste se prevarili u proceni - progrcala je, ali je bar spustila ruke sa lice i naslonila se na radni sto pored sebe. I pogledala u njega. Suze su joj se

presijavale u očima. - Vi ste se potpuno prevarili - rekla je razgovetno. - Ja uopšte nisam ni hrabra, ni jaka kao što vi mislite - dodala je s mukom.

Zavalio se u svoju fotelju i nakrivio glavu na stranu, posmatrajući je. - Ja... nisam takva kakvom me vidite. Ja se, u stvari, užasno plašim priznala je. - Sve vreme strepim da nisam dovoljno dobra, dovoljno jaka da sve izdržim, da se brinem o Keti - dodala je malo jačim glasom. Jedva je sakrio osmeh. To bi zaista bilo neprimereno u ovako emotivnoj situaciji. - I... plačem ponekad - dodala je sa oklevanjem, kao da priznaje neki teški greh. - U stvari, često. Moja porodica, svi oni mi užasno nedostaju. Ne znam više kako ću bez njih - glas je počeo da joj se lomi, - Čak mi i Suzan nedostaje. A Džon pogotovo. I bojim se da ću samo jednog dana izgubiti kontrolu i slomiti se pred Keti. A to ne bi bilo dobro za nju... - En, to što pričate zaista nema smisla - rekao joj je blago, ali ne pomerajući se sa svog mesta. Video je kako se trgla kad je  progovorio. - Ja vas ne želim pored sebe zato što ste jaki ili mi treba nekakva

pomoć ili potpora od vas.. Vidite da ja živim sasvim stabilnim životom, ne savlađujem nikakve životne prepreke. Meni treba topla, nežna, emotivna, posvećena osoba kao što ste vi. To što kažete da niste jaki, ustvari ne vidite sebe sasvim jasno. Naravno da će vas problemi sa kojima ste se suočavali uzdrmati, da ćete se pitati da li sve to dobro radite. To je zato što ste dobra, savesna osoba. I u takvim stvarima nema idealnih r ešenja, tačnih i netačnih odgovora i ponašanja. Svako radi onako kako oseća i smatra da treba. Neko bi se predao, pobegao, prepustio brige i probleme drugima, da ih rešavaju kako znaju. A neko bi ostao, trudio se, trpeo bol, štitio i čuvao, padao i podizao se, nastavljao napred čak iako se čini da više nema nade. Keti može samo da bude presrećna što je imala vas kada vam je obema bilo najteže. Kad vas vidim sa kakvom pažnjom i ljubavlju pratite svaki njen korak, pogled, poželim da sam ja na njenom mestu, da   mene gledate takvim pogledom. Ništa mi drugo od vas ne treba. Ja od vas ne tražim potporu i snagu, ja je vama nudim. Da li želite takvu moju pomoć? Kunem se da

44

Zvončica & neky 

ću se truditi da prema vama budem bar upola tako pažljiv i dobar kao što ste vi prema Keti. - Ja... - zbunjeno ga je gledala, pokušavajući da shvati te njegove potpuno zbunjujuće reči. On nije ustuknuo, odustao. Nije se razoračao u nju zbog njenog priznanja. Nije se pokolebao, iako mu je priznala svoje najskrivenije tajne, da je u stvari slaba i krh ka. On i dalje veruje u nju. Doduše, nije

bila sigurna koliko sme da ga podrži u toj njegovoj iluziji, ali očajnički je želela da ga ima pored sebe. Da oćuti sada, da ga pusti da veruje u tu svoju sliku o njoj i samo lepo pristane na njegovu ponudu? Bila bi luda

kad bi odbila ono što je od samog početka žarko želela, kad bi ga razuveravala i dalje ako on želi da veruje u ono što misli o njoj. Mogao je da primeti malu promenu u njenom raspoloženju. - Vidim da ste zbunjeni, - odmah je iskoristio priliku - ali voleo bih

da mi ipak odgovorite. Hoćete li da se udate za mene? Jer je to nešto što bih ja voleo iznad svega - ponovio je blagim glasom.

Ko bi odoleo tom milozvučnom, baršunastom glasu? Ona, svakako, ne bi. Gledala ga je iskosa, kao da se boji da će on od jednom nestati i da će se ona probuditi, sanjajući po ko zna koji put ovako nešto. - Ja... volela bih to - potvrdila je slabim glasom. Malo se trgla, ali ne toliko da pobegne, kad je videla da on ustaje.

Sačekala je, drhteći, na mestu, dok joj on nije prišao i stao ispred nje.

Celog dana premeravao je i razmatrao svoju budućnost, nestrpljivo čekajući momenat da sa njom podeli te planeve. Bio je siguran da je doneo dobru odluku. Možda ona nije osoba koju bi njegovi brat i sestra oberučke prihvatili i sma trali dovoljno reprezentativnom za porodicu Kolvel, ali osećao je da je ona prava osoba za njegovu buduću sreću i domaći život. Njene krupne oči, pune iščekivanja i nemira, koje je podigla prema njemu, kao da su zvale da je privije uz sebe. Njeno drhtanje, koje se čak i pojačalo otkako je ustao i prišao joj, bilo je tako slatko i primamljivo. Zaustavio je pogled na njenim usnama, blago razdvojenim u izrazu

čuđenja, nadanja, iščekivanja... Bilo je zaista teško odoleti takvom pozivu.

Umesto svega što je imao na umu, samo je uzeo njenu ruku i podigao je uz svoje grudi. Ne sme da zaboravi da treba da je poštedi novih stresova, ma kako pozitivni bili. 45

Zvončica & neky  - Kažete da niste hrabri, - počeo je meko, gledajući je netremice, tako da je zatreptala - a niste svesni koliko je samo hrabrosti potrebno

da javno, jasno i glasno kažete ono što mislite. I da priznate kako mislite da niste jaki. I zato sam još više ubeđen da sam dobro odlučio, da znate - sagnuo je glavu prema njoj. Nije se odmakla. Samo je prema njemu podigla uznemireni pogled. - Sada ću da odem, da vas više ne zbunjujem - dodao je posle

nekoliko trenutaka tišine, u toku kojih ju je zamišljeno, toplo posmatrao. - Razmislite o svemu. Ali setite se da ste pristali, nemojte sutra da se ne sećate o čemu smo razgovarali  - nasmejao se sugestivno, kada je

ona trepnula na ove njegove reči. Bilo mu je zaista teško da sada izađe, da je ostavi ovde dok ona na licu ima ovako sladak, još uvek blago iznenađen izraz. Činilo mu se da se još više iznenadila što on želi da sada ode, i da nije baš mnogo zadovoljna zbog toga. To će biti sasvim dovoljno, pomislio je potiskujući osmeh i požurio do vrata, jer je osetio neodoljivu želju da se vrati, da joj priđe i zagrli je. A on je čovek od reči, ako je rekao da izlazi, tako će i biti. Ako želi da ikada napusti ovu sobu, mora to odmah da uradi, mora odmah sebe na prisili na to. - Do ponovnog viđenja - okrenuo se prema njoj na vratima. - I ne zaboravite da ste pristali, ponavljam. Ne prihvatam naknadno odbijanje, ni predomišljanje - opomenuo ju je preko osmeha. Još jednom ju je zadovoljno odme rio celu, od glave do pete, dok se

unazad povlačio. Neodlučno je napravila dva koraka prema njemu, ali on je već nestao iza vrata. Šta ovo sada bi? Malaksalo se sručila na stolicu. Nije imala snagu ni čaj da ispije. Zar je ona sada njegova verenica? Uvek je bila svesna da joj je preterana mašta pomalo pravila smetnje u svakodnevnom životu, ali sad je zaista preterala ako je uspela da ovo sve izmisli... I zašto je otišao? Posle onakvih finih reči, onakvih primamljivih pogleda, kako je mogao da ode i ostavi je ovde da razmišlja, da   pati bez njegovog prisustva, da se muči zamišljajući njegove tople reči i... zagrljaje. Sedela je ukočeno sve dok se Keti i Sali nisu vratile, bučne i vesele. Onda je naterala sebe da ustane i dočeka ih kao i obično, kao da se u njenom životu nešto značajno nije upravo desilo.

46

Zvončica & neky  VI

Dva dana kasnije još manje je znala šta o svemu da misli. Sedela je u uglu svog malog salona sa knjigom u ruci, iako ni reč nije videla ni razumela. Keti je za svojim stolom crtala, a Sali je sedela blizu nje i krpila joj haljinu, tako da je En u potpunosti mogla da se prepusti svojim mislima.

I dalje nije mogla da poveruje da je sada verenica uvaženog gospodina Edmunda Kolvela, vlasnika jednog ovako velikog imanja, a

možda i još nekoliko. Možda zbog toga što je to sve ispalo veoma neočekivano i on je odmah sutradan otputovao. To je bilo ono što ju je sada najviše brinulo. Posle one njegove neočekivane prosidbe, nadala se da će ga videti narednog dana, da će joj on po dnevnom svetlu objasniti šta se to desilo prethodne večeri, uveriti je da je to sve istinito, da nije sanjala. Da će joj potvrditi da su oni sada vereni ci, da sme da mašta o životu i budućnosti sa njim do mile volje. Umesto svega toga, batl er Karson joj je sutradan saopštio da je

gospodar rano ujutru otputovao u London i da se vraća za nekoliko dana. Ta vest potresla ju je mnogo više nego što je očekivala. Uz sve njene sumnje u svoju zdravu pamet, uz strahove da nije to sve samo izmislila njena bujna mašta, samo joj je trebalo da on ovako

neočekivano nestane, bez potvrde da se to sve zaista desilo. I zašto je otišao tako iznenada, bez najave? Da se nije... predomislio? Ta užasna pomisao zaledila ju je u mestu, iako joj je Karson odmah čestita o i pobrinuo se da svoj posluzi bude svečano saopšteno kako je sada gospođica En zvanično njihova buduća gospodarica. Znači, ipak ju je zaprosio, čim je i Karsonu rekao. To joj je bila slaba uteha u odnosu na njegov zabrinjavajući odlazak. Nekako je izgled alo da se posluga više radovala njihovoj veridbi nego ona sama. Čak je i Keti primila vest veoma lepo, jer je to onda značilo da će ovde, na ovom mirnom i bezbednom mestu, ostati zauvek.

Mučnina od tmurnih misli popela joj je želudac u grlo i sprečavala je da se sama raduje. Da je on ostao ovde, lako bi je uverio da je sve to

moguće i izvesno... To što je zaprošena, pa odmah ostavljena sama da se čudi i pita šta ju je snašlo, nije doprinosilo njenom samopouzdanju. Šta ako se on vrati iz Londona i počne da se ponaša kao da se ništa nije 47

Zvončica & neky 

desilo? Šta ako se predomislio, ako je sagledao situaciju realnije, sada kad je dalje od nje? Šta ako je tačna ona izreka „daleko od očiju, daleko od srca" i on proceni da se zaleteo i da je pogrešio? Ta pomisao učinila je da joj srce preskoči otkucaj. Pritisla je rukom grudi, kao da hoće da ga ojača, ohrabri. Mora da prestane sa ovim mučenjem same sebe. Ne sme više da zamišlja razne negativne verzije mogućih događaja, a naročito ne one najgore. Kad se on vrati, sve će biti jasno, neće ni morati više da brine i zamišlja bilo šta. Najverovatnije će sve ipak biti u redu, a ona se ovde kida i sekira zbog izmišljenih mogućnosti i dozvoljava da čak i Keti primeti njeno neraspoloženje i zabrinutost. Mora da se pribere, ako ne zbog sebe, a ono da ne remeti mir tom jadnom detetu.

U tom momentu ušao je batler Karson. On je i pre ovoga bio veoma blagonaklon prema njoj, a sada je postao još ljubazniji. - Gospođice En, iz kuhinje pitaju hoćete li da vam opet donesemo ovamo ručak, ili, možda... da ručate u trpezariji? - nakašljao se značajno. - Naravno da nećemo da menjamo dosadašnje navike - odgovorila je brzo, prenuvši se iz svojih turobnih misli. - Ručaćemo isto kao inače, ne želim da nepotrebno ložite po sobama koje se ne koriste, niti da pravimo cirkus od ovoga. - To nije cirkus - Karson je sakrio osmeh zbog njene skromnosti. - Vi ste sada buduća gospodarica ove kuće i nije red da više ručate

u dečijoj sobi. - Ne želim da odjednom menjamo navike... bar dok se... ovaj... dok se gospodin Kolvel ne vrati - pogledala je plaho u Karsona, kao da će joj posle toga saopštiti kobnu vest. Pitala se... ako je svom batleru rekao da mu je ona sada verenica, pa samim tim i sva posluga odmah zna, da li je to neka vrsta sigurnosti da nema nameru da se predomisli, da povuče reč? - U redu. Neka tako ostane dok se gospodar ne vrati. Onda ćete verovatno početi da ručate sa njim u trpezariji - odvratio je blago,

praveći se da ne primećuje kako se ona trgla. - Mislite... da će on hteti da ručamo zajedno? - upitala je nesigurno. - Pretpostavljam da će tako biti - odgovorio je mirno. - Karsone... - okrenula se prema njemu, sva obuzeta dvoumljenjem. - Izvolite?

48

Zvončica & neky  - Gospodin Kolvel... on... ovaj... on je vama rekao da me je zaprosio, a... da li je rekao... zašto je iznenada morao da otputuje posle toga? - na

kraju je uspela da nekako promuca, buknuvšl sva u licu, osećajući da je potpuno pogrešno što ovakvo lično pitanje iznosi pred slugu. - Gospodin Kolve je veoma promišljen i nimalo površan, niti lakomislen čovek. Verujem da je dobro promislio pre nego što se rešio na jednu tako ozbiljnu stvar. To nikako nije bio neki trenutni impuls, ako ste na tako nešto mislili - rekao je polako, odmeravajući svaku reč, kao da je nekako naslutio šta nju, u stvari, muči. - To što je otputovao ne menja njegove namere, ako ste na to mislili. Verovatno se setio da ima

neke hitne poslove u Londonu, koje ne bi trebalo da odlaže. - Ne, ja samo... - nije znala šta da mu odgovori, mada je odahnula što je dao odgovor na ono pravo, nepostavljeno pitanje. - Mogu da vam samo potvrdim da je od mene, ili bilo kog drugog iz

kuće, mogao da o vama čuje samo reči pohvale. Svi mi smo veoma zadovoljni što će doći do tog braka. Ja lično mislim da nije mogao bolje da odabere. I to sam mu tako i rekao kada sam mu čestitao na izboru. - Oh, Karsone, hvala vam! Tako ste ljubazni - odgovorila je milo,

osećajući kako joj njegovi utešni odgovori odstranjuju bar deo briga. - Ne, vi ste ljubazni. Nikada nisam sreo predaniju, miliju i finiju osobu od vas. Gospođica Keti je srećna što vas ima za tetku. A sada će i

gospodin Kolvel biti isto tako srećan kao i ona. Svi u kući smo veoma zadovoljni što je upravo ovako ispalo. Ja naročito. Nikada ga do sada nisam video u ovako dobrom raspoloženju kao poslednjih dana. - Ako vi tako kažete - osmehnula se, popuštajući. Valjda glavni batler najbolje poznaje svog gospodara, pomislila je, rešena da se više ne brine oko gluposti, da lepo sačeka šta će biti. Gde joj je sada sva ta silna hrabrost koju je njen verenik primetio kod nje ? Zar će izneveriti njegova očekivanja? Podigla je glavu i osmehnula se Karsonu sa uverenjem da će nekako sve biti u redu, da će se njene nedoumice raspršiti kao balon od sapunice čim se on vrati iz Londona.

49

Zvončica & neky  VII

Baš su se vratile iz šetnje i bilo je vreme za čaj, kada se začula neka galama od ulaznih vrata. Sali je pomagala Keti oko kaputića, a En je svoj već skinula. - Uđite vi u sobu i tamo me sačekajte. Mora da je neko došao - rekla je, uspevajući nekako da joj glas ne zadrhti. Ako je to njen verenik, nije želela  da se sa njim pozdravlja pred Keti. Duboko je udahnula i krenula nazad hodnikom, osećajući kako joj se knedla penje u grlo. Ovo će, posle tri dana, biti njihov prvi susret od one večeri... Korak joj je bio siguran, brz i energičan, a ona sva nestrpljiva da ga što pre vidi, u nadi da će joj se sva nervoza od protekla tri dana istopiti pod njegovim uverljivim osmehom. Morala je da prizna da jedva čeka da ga ponovo vidi. Srce joj je igralo u ubrzanom ritmu potpetica.

Ali to nije bio Kolvel. Dve ž ene sa pratnjom upravo su ulazile u kuću, mogla je da opazi sa galerije. Jedna od njih podigla je glavu i sukobila pogled sa njenim. Slutnja mogućih neprijatnosti odmah je obuzela En, ali je ipak naterala sebe da ne ustukne, da ostane tu gde je i

sačeka da vidi ko su gošće i šta hoće. Ona nema razloga da se krije, niti da se stidi, podsećala je sebe, dok je pokušavala da skupi hrabrost za predstojeće predstavljanje. Već je mogla da nasluti ko je ta dostojanstvena, ponosna dama oštrih očiju. Verovatno ledi B olton, starija sestra gospodina Kolvela. Sudeći po njenom neprijateljskom držanju, mora da je čula za njen boravak ovde i smatrala da to nije u redu, da to treba ispraviti. I došla je da sve dovede u red. Dobro je što je Keti poslala u sobu sa Sali. Nešto joj je govorilo da će razgovor sa ledi Bolton biti veoma, veoma naporan i mučan. Nije želela da se i Keti potrese zbog toga, ako već ona sama mora da ga podnese.

Podigla je glavu, maksimalno usredsređena na ono što će uslediti i sačekala da se Karson popne do nje. - Gospođice En, - naklonio joj se i nastavio tihim glasom - stigla je ledi Bolton, sestra gospodina Kolvela. Naredila je da joj naložimo u glavnom salonu i očekuje vas tamo za pet minuta. Gospođice, nemojte da brinete - dodao je kad je primetio koliko je prebledela. - Ledi Bolton

ume da bude zastrašujuća, ali ne zaboravite da ste vi ovde zvanično 50

Zvončica & neky 

buduća gospodarica i da smo svi uz vas, šta god da se desi. Ne dozvolite da vas zaplaši. Da biste se sigurnije osećali, poslao sam Kolinsa i Robertsa da budu uz gospođicu Keti. Oni će dežurati ispred njene sobe. Ako ledi Bolton bude poslala po nju, oni će je dopratiti do salona i vratiti nazad u sobu, budite bez brige. Ni vama, ni njoj, neće faliti dlaka s glave - pogledao je značajno u nju. En ga je zahval no pogledala, a on joj je klimnuo glavom. - Ne brinite ništa, sve će biti u redu. šteta je što gospodar nije tu, on bi se svakako pobrinuo za ledi Bolton - dodao je, ali

En nije bila potpuno ubeđena u ovu njegovu tvrdnju. Možda bi se pobrinuo, a možda bi g a njegova sestra, koja svakako ima uticaj na njega, ubedila da je pogrešno postupio, i da mora da hitno reši situaciju. Da En izbaci iz kuće, a da Keti pošalje u neku Školu podobnu za mlade dame. Možda je i dobro što on nije ovde, što će sada morati da se bori samo protiv njegove sestre umesto protiv oboje. Ne bi

mogla da podnese kada bi se njene tek probuđene nade raspršile na tako ružan način. Jer, ona sama je dobro znala kako su jake porodične veze. Zar bi smela da mu se ispreči ispred porodice, da ga pr imora da izabere nju umesto njih?

Karson je otišao, i sad je stajala sama, čekajući da prođe tih pet minuta. Duboko je disala, pokušavajući da se smiri. Ruke su joj bile hladne, ali se osećala malo bolje. Ona nije ni kriminalac, niti neko ko mora da strahu je od bilo čega ili bilo koga. Čak i da se ne dopadne njegovoj sestri, to ne sme da je obeshrabri. Zašto je malopre onako pesimistički skliznula? Zar nema nimalo vere u sebe? On je rekao da će se oženiti njome, na odlasku je to dvaput ponovio, nju u šali o pomenuo da se u međuvremenu ni slučajno ne predomisli. Prema tome, ima puno pravo da sada izađe podignute glave pred njegovu sestru i čuje šta želi da joj kaže. Salon se još nije zagrejao kad je ušla. Znala je da će biti hladno, dobro je što je poslala da joj pre toga donesu njen stari šal. Nije htela da se njeno drhtanje od hladnoće pretvori u ponizno drhtanje pred ledi Bolton. Prišla je nekoliko koraka, taman toliko da ostane na pristojnoj udaljenosti, ali dovoljno blizu da ne izgleda kao da se uplašila. Naravno, ledi Bolton ju je odmah kritički odmerila od glave do pete, naročito zadržavajući hladni pogled na njenom otrcanom šalu koji je prebacila preko leđa. - Gospođice Marsden - glas joj je bio kao led kada joj se obratila. Ne verujem da smo imale priliku da se ranije sretnemo. 51

Zvončica & neky  - Nismo imale - potvrdila je En hrabro, shvatajući da će borba sa

uglađenim, samouverenim tonom njene protivnice biti zaista teška. Ali, interesantno, čim je progovorila, odjednom se osetila mnogo bolje. Gledala je svoju prot ivnicu pravo u oči i osećala kako neće ustuknuti ni od čega što će možda imati priliku da čuje. - Vi ste, kako sam čula, sestra Suzaninog muža - nastavila je dama svojim moćnim, prilčno dubokim glasom, od koga je En nehotice zadrhtala, iako je osećala kako je preplavljuje ohrabrujuća smirenost. To je bilo dobro. Uvek je bolje biti hladne i bistre glave kada dođe do odlučujućih momenata u životu. - Tako je - odvratila je kratko, osećajući da su ovo tek prvi oblačići, i da se olujno nebo tek sprema da se natu šti. Ali to je više nije brinulo. Čak se osetila jače, nestrpljivo da ovo sve Što pre prebrodi i ostavi iza sebe.

Iz nekog čudnog razloga, bila je potpuno sigurna da će iz predstojeće bitke izaći kao pobednik. Naravno, neće biti prijatno, ali bila je zahvalna na toj iznenadnoj unutrašnjoj smirenosti i snazi. - Suzana je razbaštinjena kada se udala - prešla je ledi Bolton odmah na stvar.

Namrštila se na te reči, kao da ta odluka nema veze sa njom, iako je En čula da se ona tada ni najmanje nije pobunila, da je podržala svog oca u odluci da se cela porodica odrekne najmlađe, buntovne ćerke, koja se oglušila o nepisana porodična i društvena pravila i udala za kog je htela. - Ali, šta je bilo, bilo je. I ona i vaš brat su sada mrtvi - naglasila je ledi Bolton, gledajući pravo u En, kao da želi da vidi koliko bola će joj te reči naneti. - I vaši roditelji su takođe mrtvi, kako sam čula - nastavila je bezosećajno. - Tako da ostaje pitanje kako se pobrinuti za to jadno dete koje je ostalo samo - završila je, a njene reči kao da su bile čelični nož, koji je za sobom ostavljao precizni, krvavi rez. - „Dete" nije ostalo samo. Keti ima mene, i ja se brinem o njoj -

odvratila je En. Reči joj nisu dobile toliko sigurnu boju koliko je želela, ali nije dozvolila da je to pomete. - Teško - preseče je ledi Bolton. - Zato što, po svemu sudeći, nemate mogućnosti da se brinete ni za

sebe lično, a još manje za nju. Zbog toga sam ovde. Želela bih da je vidim sada. Pošaljite da je dovedu - odrezala je na kraju, kao da daje na 52

Zvončica & neky  znanje da je rekla sve što je imala, kao da otpušta sluškinju da može da

ide, pošto joj je prenela sva naređenja i zaduženja. Nekoliko trenutaka En je premišljala da jednostavno odbije taj zahtev. Ali bilo je teško odbiti ledi Bolton, skoro isto kao odbiti njeno g brata. Osećala je da je u klopci. Dobro vaspitanje sprečavalo ju je da bude drska i nepristojna i odbije ono što se od nje traži. Sa druge strane, šta se može loše desiti ako tetka želi da vidi svoju malu sestričinu? Koliko god da je sumnjičava, biće pri sutna i sama i kontrolisati da ništa ne pođe po zlu. Tako da ju je na kraju, oklevajući, poslušala. Čekale su u tišini, ne progovarajući ni reč sve vreme koliko je bilo potrebno da Keti stigne. I Sali je bojažljivo ušla sa njom, ostajući da stoji odmah pored vrata, dok je Keti prišla nekoliko koraka, pogledavši pre toga u En. En je odmah otišla i stala do nje, ne krijući svoj zaštitnički stav. - Hmm... suviše je sitna za svoje godine. Potrebno je da više jede i da više izlazi na vazduh. Gospođo Metjuz, šta vi mislite? - sada se ledi

Bolton okrenula drugoj ženi, na koju En nije obratila pažnju, i za koju je pretpostavila da joj je neka vrsta družbenice. - Slažem se sa vama, miledi. Mala deluje neuhranjeno. Pitanje je da li ima nedostataka i u njenom obrazovanju i vaspitanju - dodala je

zadovoljno, kao da je tako nešto očekivala i nadala se tome. Neke ledene kandže zabiše se En niz kičmu kada je čula njen hladni, samozadovoljni glas. Tek ju je sada bolje zagledala, njene sitne, zlobne oči, pune likujućeg samopo uzdanja, njene tanke usne stisnute u

pakosnu crtu. Žena joj je uzvratila nadmoćnim pogledom, kao da je uverena da će je njena gospodarica lako progutati u jednom zalogaju. - Ali to nije ništa što ne bi moglo da se dovede u red - dovršila je, pošto je ustal a i odmerila Keti i izbliza. Bila je kao neki zloslutni gavran, obučena u crnu haljinu i sva mršava i koščata, sa tankim, bledim prstima koji su podsećali na kandže. Keti je uplašeno ustuknula kada se nadnela nad nju. - Odlično - odvratila je ledi Bolton, kao da je i očekivala takav odgovor. - Onda je to rešeno. Gospođice Marsden, nema potrebe da se vi više mučite sa devojčicom. Ja ću preuzeti   brigu o njoj - naglasila je

velikodušno i neumoljivo. - Možete biti mirni. 53

Zvončica & neky 

Gospođa Metjuz je dugogodišnja, iskusna guvernanta koja je brinula i o mojoj deci. Ona će sada preuzeti brigu o Suzaninom detetu, pod mojim okriljem - završila je svoje kraljevsko saopštenje. - Hvala vam, ali zaista mi nije teško da brinem o Keti - procedila je En, obgrlivši jednom rukom  dete koje je sada drhtalo. Niko se nije setio da i njoj da neki topli šal. - Ne, zaista nema potrebe da to više činite - reče ledi Bolton malo oštrije, kao da naglašava svoju nestrpljivost zbog suprotstavljanja. - Oslobađam vas te dužnosti. Možete da se vratite... odakle ste došli. Ja ću Ketrin povesti sa sobom. Gospođa Metjuz će sve dovesti u red saopšti la je glasom koji nije trpeo pogovor. En nije promakao nipodaštavajući ton kojim je ocenila njenu brigu i dosadašnje zalaganje. - Ne - rekla je tiho. Začudo, njen glas ovog puta nije delovao slabo. Svi u sobi su ga dobro čuli. - Molim? - ledi Bolton je u neverici nakrivila glavu.

Gospođa Metjuz je imala izraz ptice grabljivice koja uživa u lovu. Ili se to En tako Činilo. Ali, odjednom joj to više nije izgledalo onako zastrašujuće kao pre pet minuta. Osetila je kako u njoj počinje da ključa bes, pred kojim se povlači sav dosadašnji strah. A taj bes neće dozvoliti da joj niko oduzme Keti. Pa ni ove dve nadmene veštice koje su mislile da će ona samo ćutati i gledati ih kako joj čupaju srce iz grudi. - Keti ne ide nikuda odavde - rekla je čvrsto i stala ispred Keti, koja se stisla iza nje. - Sali, odvedite je nazad u sobu. Ovo nije razgovor koji treba da se vodi pred detetom - rekla je En.

Čak je i njoj samoj njen sopstveni glas zazvučao moćno i hladno, pomislila je u trenutku. Ali nije imala vremena da razmišlja o utisku koji možda ostavlja. Njena puna koncentracija bila je usmerena na dve žene, njene protivnice. - Samo momenat - prekinula ju je ledi Bolton, odmeravajući zlokobnim pogledom Sali, koja se paralisala od straha i zastala u pola koraka. - Da li se ja to varam, ili je to obična kuhinjska pomoćnica ovde

unapređena u vaspitačicu? Svaka njena reč pogađala je pravo u centar. Činilo se da se jadna Sali sasvim smanjila i da samo što nije zaplakala. En je ponovo upravila pogled u mučiteljku. - Ne varate se - odvratila je mirno i hladno. 54

Zvončica & neky  Ovo nije bio trenutak ni za strah, ni za ustupke. Morala je da bude čvrsta i jaka. Ovo je bio najvažniji momenat u posled nje dve godine,

otkako su njih dve same, ne računajući dolazak ovamo. Ako treba, bila je spremna i na fizički obračun da spreči otmicu deteta. Ledi Bolton se skupljenih očiju sada zagledala u nju, verovatno procenjujući njenu snagu i upornost, kao i mogućn osti borbe. Ipak, ona je bila moćna ledi Bolton, nenavikla da joj se ljudi suprotstavljaju, naročito oni koje je smatrala beznačajnim. Zato je pokušala da pređe preko te upadice i nastavi započeto. - Ovde je situacija mnogo gora nego što sam mogla i da pretpostavljam - rekla je, skoro izazivački, moćna ledi. - Gospođo Metjuz, otrpatite devojčicu do njene sobe i postarajte se da se njene stvari spakuju - rekla je autoritativno, pogleda i dalje prikovanog za En,

kao da je čika da joj se suprotstavi. Gospođa Metjuz odmah ustade, kao da je samo na to čekala, sa pobedničkim poluosmehom na tankim usnama. Ali taj osmeh brzo je nestao kada joj je En preprečila put. En ni najmanje nije marila da li izgleda zastrašujuće ili ne. Bila je svesna samo svog ubilačkog besa koji je jedva obuzdavala. Činilo joj se da bi mogla da smrvi jednim udarcem obe te gadne žene, a možda i njihovog slugu ako bi joj se i on našao na putu. - Gospođo Metjuz, ne idete vi nikuda, naročito ne sa Keti - odvratila je tiho, kroz zube. lako su reči bile jedva čujne, izgleda da su doprle do svih na koje su se odnosile. - Sali, izvedi Keti odavde i odvedi je u sobu. Tamo se zaključajte i ne otvarajte nikome - rekla je En jasnim glasom, i

ne osvrnuvši se prema devojci, pogleda uprtog u ledi Bolton. Sali nije čekala da joj se dvaput kaže. Ona i Keti brzo su nestale iza vrata, a En se nadala da ni dvojica mladih slugu koje joj je Karson

obećao nisu daleko. Ledi Bolton posmatrala ju je neko vreme kroz stisnute oči, krajnje nezadovoljna, obuzdavajući sop stveni bes. En nije želela da se opusti Čak ni posle Ketinog izlaska iz salona. Nije joj bilo naročito teško da održava potrebni nivo neprijateljstva za dalje pregovore. - U redu, onda - izjavila je ledi Bolton, kao da rešava šta dalje. - Gospođo Metjuz, možete da se povučete u vašu sobu dok ja porazgovaram sa mladom gospođicom Marsden - rekla je svojoj pratilji i ne osvrnuvši se da proveri da li je njeno naređenje izvršeno. 55

Zvončica & neky 

Gospođa Metjuz ukočeno nestade iza vrata. En se na trenutak zabrinula što je starija veštica izvan njenog domašaja, ali uzdala se u Karsona, da će on sve držati pod kontrolom, da neće uspeti krišom da ukradu dete dok je ona zauzeta na drugoj strani. - Gospođice Marsden, - počela je ledi Bolton polako i razgovetno, naglašavajući svaku reč - možda ne shvatate u potpunosti u kakvom se

položaju vi ovde nalazite. En je smatrala da nema potrebe da joj bilo šta odgovori na to. Njen trenutni položaj bio joj je najvažniji, a to je bilo otklanjanje opasnosti po Keti. Sve drugo sada se činilo nevažno. - Moj brat, Edmund Kolvel, nije osoba pogodna za brigu o malom

detetu. On nije oženjen, a svakako se slažete sa mnom da je bolje da o detetu brigu vodi žena - nastavila je ledi Bolton, ne više onako arogantno.

Verovatno

je

htela

da

proba

sa

nagovaranjem

i

ubeđivanjem, iako je i dalje bila nadmeno autoritativna. - Ja sam ta žena. Vodila sam brigu o njoj poslednje dve godine, zašto ne bih i nadalje - odvratila je En hladno, ne skidajući   pogled sa gorde, gospodstvene protivnice. - Vidim da ste osoba sa kojom je teško razumno razgovarati -

uzdahnula je ledi Bolton prenaglašeno, kao da je Enina nerazumnost glavna prepreka ka Ketinoj sreći. - Vidite, nije u pitanju samo Ketrin. U pitanju je i vaš položaj ovde u kući. Položaj mlade, nezaštićene devojke u kući neoženjenog, pristalog muškarca. - Gospodin Kolvel se nikada prema meni nije ponašao drugačije osim kao savršeni džentlmen - procedila je En, umotavši šal jače oko sebe. Ovo je bila tema gde nije mogla da bude toliko nadmoćna i samouverena. - To vi kažete. Ali govorkanja kažu da ste vi jedna lukava, ambiciozna devojka koja koristi dete svog brata samo kao izgovor da se uvuče u kuću mog brata i prisili ga na... ozbiljan i pogrešan korak - ledi Bolton je dozvolila da joj glas na trenutak postane piskav i visok. - Mislite na našu veridbu? - upitala je En slatko i nevino, osećajući

potrebu da uzvrati udarac na sopstveni način. Ona početna nesigurnost kod ove teme malo se istopila. Ledi Bolton kao da je na neki čudan način uspevala da svojim napadima izazove suprotan efekat i u njoj probudi skrivenu snagu za još upornije suprotstavljanje.

56

Zvončica & neky  - Baš na to - sada je ledi Bolton stisla usne, boreći se da ostane pribrana. - Možda ne znate, njegova prva žena bila je iz plemićke porodice, veoma bogata. Ona mu je omogućila da se   uzdigne na

društvenoj lestvici. Nemojte da dozvolite da ga sada vi srozate sa sobom u blato - više nije mogla da se kontroliše i bude i dalje uglađena i dostojanstvena. - Ne smatram da se ja nalazim u blatu i da mogu i drugog da povučem tamo - odgovorila je En, gledajući je čvrsto u oči, osećajući

nadolazeću novu snagu za odbranu sa svakim narednom napadom na sebe. - Ah, tako. Možda moj brat ne zna pravu istinu o vama. Možda je trebalo da vaše proste reči čuje uživo i da se   uveri i sam sa kim ima nameru da se veže. Ako uopšte ima tu nameru - dodala je otrovno,

pogodivši ovog puta bolje u metu. En je osetila kako joj sva krv nestaje iz glave, kao da će se onesvestiti. šta to ova žena govori? Možda blefira, želi da je izbaci iz igre svojim nasumičnim udarcima? Zar ona nešto zna? - Ne znam o čemu govorite - odvratila je En, ali i sama je bila svesna koliko bezbojno i defanzivno zvuči njen glas sada. - O, mislim da znate. Vidite, mene je o toj navodnoj veridbi obavestio malopre batler Karson na ulaznim vratima. Nikakvo

obaveštenje o tome nije izašlo u novinama. A moj dragi brat je trenutno u Londonu i to već treći dan. Mogao je vrlo lako da se poštara o tome ledi Bolton samo što se nije raspukla od likovanja, osetivši da je ovog puta na sigurnom terenu. - I, koliko god da je uvaženi džentlmen, on je na prvom mestu

muškarac. A nijedan muškarac ne može lako da odoli kada mu se parče mesa samo servira i posluži na tanjiru! - završila je pobednički, skoro se gušeći od zadovoljstva što je uspešno pogodila slabu tačku svoje protivnice. - Možda bi bolje bilo da o tome svemu pitamo njega - odvratila je

En, osećajući kako joj se samopouzdanje klima, sećajući se sopstvenih sumnji.

Gospodin Kolvel joj možda ipak neće biti suđen. To saznanje zabolelo ju je mnogo više nego što je mogla i da pretpostavi. Ali neka bude prokleta ako ovoj groznoj ženi dozvoli da je sada pobedi u mnogo važnijoj stvari. Bar je u Kolvela imala dovoljno poverenja da joj neće oduzeti Keti, niti pomoći svojoj sestri da to uradi, ako nije bila t oliko 57

Zvončica & neky 

sigurna u njegove ženidbene namere. A sa druge strane, ko garantuje da je njegova sestra u pravu? Možda blefira, pokušava da je slomi, otera odavde dok on nije tu? - U redu - ledi Bolton ni najmanje nije sumnjala u to da će odneti potpunu pobedu. - Kako sam čula, ne bi trebalo da se dugo zadrži u

Londonu. Sačekaću ovde dok se ne vrati. A onda ćemo utvrditi svačiju ulogu i položaj - naglasila je i ustala, dajući na znanje da je razgovor ovim završen, ali i da se oseća nadmoćno u pogledu rešenja. - Suzan je oduvek bila slaba. Ali on nije. Moj brat neće moći da prenebregne obaveze koje ima prema svom imenu i svojoj porodici. Nikada i nije, A

vama savetujem da vam putni kovčeg bude spakovan kada se on vrati. En nije imala snage ni da pokuša da smisli odgovor na ovako nešto. Umesto toga, samo je izašla iz salona, uspravna i ukočena, nadajući se da bar izgleda dostojanstveno, ako se tako i ne oseća. Čim je skrenula iza ugla, pohitala je klecavim nogama do dečije sobe i odahnula kada je videla dvojicu slugu ka ko dežuraju ispred. Čak je i Karson bio u blizini, pretvarajući se da proverava nešto u hodniku. Odmah joj je pošao u susret kad je video kako žuri. Kucnula je na vrata u momentu kad je i on stigao do nje. - To sam ja, otvorite - rekla je bez daha.

Ključ se okrenuo skoro istog momenta i iza vrata su je dočekala dva prestrašena lica, Salino i Ketino. Za njom je u sobu ušao i Karson, zaključavajući vrata za sobom, na čemu mu je En bila zahvalna, jer su njoj verovatno ruke previše drhtale da to sama uradi kako treba. - En, šta je to bilo? - zavapila je Keti očajnim glasom. - Sali mi kaže da je ona strašna žena sestra gospodina Kolvela i da hoće da me odvede kod nje... - Niko tebe neće da odvede... od mene - upala joj je En u reč

sigurnim glasom, prepravivši u poslednjem trenutku ono što je htela da kaže. Ali Karson je shvatio njenu poruku. - Gospođice, - obratio se obema - mislim da će se sve rešiti čim se gospodar vrati. Niko vas neće na silu odvesti odavde - naglasio je to „odavde". - A vas niko ne sme da zaplaši niti zabrine - sada se okrenuo

En, ali ona više nije izgledala tako samouvereno kao malopre u salonu pred ledi Bolton.

58

Zvončica & neky  - Ona je njegova sestra - rekla mu je tiho, da Keti i Sali ne čuju. Za nju je porodica bila sveta, neprikosnovena, najvažnija. Kako bi to moglo

da bude drugačije za njega, za bilo koga? Zar bi to smelo drugačije? - Gospođice, - rekao je on polako, umirujuće - moj gospodar je nezavisan čovek, koji ne mora da radi ono što drugi žele od njega odvratio joj je tiho, prekoračivši sopstvenu zabranu da ne priča ni sa kim o svom gospodaru. - Ne znam baš... - odmahnula je glavom. - Videćete da će sve biti dobro, čim se on vrati. Pokušajte da se smirite i da ne brinete. Sada moram da idem, ledi Bolton je uvek zahtevna kada dođe. Ne propušta priliku da gospodaru naglasi kako mu je osoblje nesposobno i lenjo - naklonio se i otključao vrata, pogledavši

je još jednom pre negošto je nečujno izašao. Nije mogla da spava cele noći. Ledi Bolton se smestila u najboljoj sobi i ostala da dočeka brata. En nije ni najmanje sumnjala u to kako će izgledati njihov razgovor kada se on vrati. Čovek možda može da se izbori i da odoli nekome sasvim nepoznatom, ko mu ništa u životu nije. Ali veoma je teško suprotstaviti se n ekome ko vam je autoritet od detinjstva, k og ste navikli na poštujete i slušate, ko vam je najbliži rod, čak iako u nekim stvarima nije u pravu. Setila se kako je prethodni put, kada je bila reč o braku, poslušao svoju porodicu. Jeste da mu je tada bila drugačija finansijska situacija, da nije bio slobodan da sam odlučuje, ali osećala je da će mu sada biti možda još teže. Moraće da odluči između svoje rođene sestre i nje, devojke koju nije ni poznavao do pre mesec dana. Šta ako ga sestra pokoleba? Koliko god da nije u pravu, ona mu je ipak sestra. Šta da je nju nekada njen brat doveo u takvu situaciju, da mora da bira? Ali njen brat nikada ne bi uradio nešto što bi je tako povredilo, što bi j e dovelo u situaciju da se opredeljuje, da deli srce na dva dela.

Ledi Bolton je surova. Ona ništa od ovoga n e radi iz ljubavi, ni prema svom bratu, za čiju se dobrobit tako usrdno zauzima, a još manje za dete svoje sestre, koje se nekada tako iako odrekla. Koliko god da mu

je sestra, Kolvel ne bi smeo da se odrekne svoje lične sreće da bi zadovoljio njene navodn o velikodušne ambicije. Mora to da zna. En možda zaista nije po položaju na njihovom nivou, ali sa emotivne strane mnogo je bogatija od njih oboje. Ona u srcu ima veće blago nego ledi Bolton. Mogla bi da ga usreći, isto koliko i on nju.

59

Zvončica & neky 

Osećala je, više nego ikada, više nego ova tri dana neprekidne sumnje, da su njih dvoje stvoreni jedno za drugo, da su od prvog

trenutka uspostavili odnos razumevanja, poštovanja i naklonosti. Do kraja te besane noći zaključila je da, ako se u ovom slučaju Edmund Kolvel pok aže kao nedostojan njenog poverenja i ljubavi, da je on čovek za kim ne treba da žali. Da je ne zaslužuje ako odustane od nje i prikloni se zahtevima svoje sestre i da je bolje što se prašina digla sada nego kasnije, kad bi bilo teže da se reši na povoljan način. Bolje je sada, dok se još nisu venčali, da vidi da li on zaista misli ono što kaže, da li će se, zajedno sa njom, boriti da Keti ostane ovde, ili će ga njegova autoritativna sestra ubediti da je bolje da dete pošalju nekud, ili joj uzmu neku zastrašujuću aždaju za guvernantu, kao što je ona gospođa Metjuz.

Bilo bi nepodnošljivo da otkrije kako je on čovek koji ne drži reč tek kada bude venčana, zarobljena uz njega i bespomoćna da mu se odupre ako poželi da je odvoji od Keti. Čak i da ga sestra odgov ori od braka sa njom, nadala se da će biti dovoljno častan da joj ne otme Keti.

60

Zvončica & neky  VIII

Zbog turobnih misli, bila je kao na iglama kada je u sumrak čula razgovor u dvorištu. Nije joj trebalo da proviri kroz prozor da bi se uverila kako je on konačno stigao.   Srce joj je jako zalupalo pri pomisli da će se u narednih sat vremena rešavati njena i Ketina sudbina. I zaista, kada je otvorila vrata, Roberts joj je došapnuo da se gospodar vratio. Ali je i dalje ostao da stražari ispred sobe. Bila mu je zahvalna na tome. Pitala se da li će, osim sebe, morati da brani i sluge što su je podržavale i suprotstavile se volji gospodareve sestre. Rešila je da to pitanje odmah iznese na dnevni red, čim je on pozove da joj saopšti šta je odlučio. Nije ni najmanje sumnjala da ga  je ledi Bolton vrebala u zasedi da ga se prva dočepa. Sada je njoj preostajalo samo da čeka i vidi koliki uticaj ta ledi ima na svog brata.

Kako je vreme odmicalo, malodušnost se gubila. Ako je on u međuvremenu zaključio kako se zaleteo, kako je pogrešio,   kako ona nema nikakve kvalitete, niti privlačnost koji će ga ubediti da ne odustane od veridbe, odlučila je da ne dozvoli da je to previše pogodi. Ali Keti im neće dati. Za nju će se krvavo boriti. A Edmund Kolvel ostao je da sedi u salonu kada je njegova sestra

konačno izašla. Zaskočila ga je nespremnog još kod ulaznih vrata i dovukla ovamo na razgovor. Taj „razgovor" uglavnom je bio kiša, bujica optužbi, prebacivanja, nagovaranja, pretnji, nagoveštaja svih loših ishoda i mogućnosti pogubnih za njegov status, ugled, položaj u društvu, mogućnosti napredovanja i nazadovanja... Takođe je morao da istrpi uobičajene kritike na račun posluge: kako je Karson nelojalan, kako je kuvarska pomoćnica drska i nezasluženo unapređena, kako su svi ostali nesposobni i lenj i i kako bi mnogo bolje bilo kada bi mu ona poslala svog batlera i svoju domaćicu na neko vreme da vidi kako treba da se vodi kuća. Kad je prešla na taj drugi deo optužbi, već je uspeo da se smiri i nekako okonča taj neprijatni razgovor. Zato je, kada je naredio da mu pošalju En Marsden, bio potpuno miran i spokojan, kao posle oluje koja prečišćava vazduh i čini da možemo da odahnemo i sagledamo gde smo i šta treba dalje. A on je sada svakako bio siguran i gde je i kuda želi da ide. Više nego što je bio pre svog puta u London.

61

Zvončica & neky 

En je ušla i stala nešto dalje. Pogledao je u nju i pokušao da vidi sve ono što mu je sugerisala sestra: njenu bolesnu ambiciju, njenu želju da ga ulovi i bogato se uda, njenu nesposobnost da vaspitava dete koje je ostalo potpuno nezbrinuto, njenu aroganciju i drskost...

Pošao joj je u susret i uzeo za ruke kad je stao pred nju. - Žao mi je što nisam odmah došao da se pozdravim sa vama. Imao sam... neka posla ovde. Ali sada možemo na miru da razgovaramo rekao joj je ozbiljno. - Jeste li razgovarali sa sestrom? - upitala je polako. - To je gotovo. Sada je kasno za putovanje. Zato sam je zamolio da ujutru rano odmah ode. - Molim? - podigla je začuđeni pogled tek sada, iako je zaustila da

kaže nešto sasvim drugo. - Zar ste očekivali da popustim pred njenim zahtevima? - uzvratio je, naginjući se prema njoj i povukao je prema fotelji ispred kamina. Sedite. Mislim da vam je potrebno da se malo odmorite. - Vi ste... vi niste... - nije znala kako da formuliše ono što je želela da pita. I da čuje. - Nemojte da mi kažete kako ste se zaista bojali da ću popustiti

pred zahtevima ledi Bolton. Ona mi sada jeste jedina sestra, ali čak ni ona nema pravo da mi se meša u život. Osim toga, krajnje je vreme da i ja pokažem kako nisam ništa manje jak i h rabar od Suzan - nagnuo je glavu u stranu, proučavajući je. - Od Suzan? - ponovola je En zbunjeno.

Nije baš mogla da prati ovakav tok razgovora, koji je odjednom, niotkuda, doveo Suzan na dnevni red. - Verovatno je i vama pomenula Suzan kao negativan primer. Ja ne

mislim da je Suzan pokazala slabost kada se udala za kog je htela i otišla da živi u siromaštvu. Naprotiv. Ona je, onako mlada i uplašena, bila mnogo hrabrija i odlučnija od mene kada sam se ja našao u sličnoj situaciji. Možda sam tada popustio kada sam pristao da se oženim osobom koju su mi drugi odabrali, ali ne nauštrb svoje udobnosti. Znao sam da ću dobiti nešto zauzvrat, a to sam više želeo nego što sam se odricao. Ali bio bih poslednji slabić i pokvarenjak da sada popustim, kada sam sasvim ne zavisan, svoj čovek. Ja sam ovaj i ovakav svoj život pošteno platio i kupio, i niko mi ga ne može oduzeti. Pa, ni moja sestra.

62

Zvončica & neky 

Progutala je knedlu, gledajući ga ovako odlučnog, dok joj je srce lupalo u probuđenoj nadi. Sada će, konačno, čuti objašnjenje, uveravanje da ima pravo da se raduje obećanoj sreći. - Ali nećemo više o neprijatnim temama. Zamolio sam sestru da napusti moje imanje što pre, pošto se nismo složili o nekim bitnim pitanjima vezanim za mene i moju budućnost. Da pređemo sada na nešto lepše. Jesam li vam nedostajao? - i očaravajući osmeh zauzeo mu je pola lica. - Ah, vi ste surov čovek - rekla je slabo, dozvoljavajući da bude

ubeđena, ne skidajući pogled sa njega i upijajući očima svaki milimetar njegovog lica. Dozvolila je bezumnoj sreći da je potpuno preplavi. - Žao mi je ako ste se zabrinuli makar i na trenutak. Ali kad vam sve objasnim, oprostićete mi - rekao je uvereno. - Dobro znate da sam vam već oprostila... Ali šta će biti sa Keti? Jeste li joj rekli da ona ostaje ovde, sa nama? - dosetila se iznenada. - Naravno. Moj advokat kaže da je najbezbednije da podnesemo

zahtev za starateljstvo čim se venčamo. Onda će Keti biti bezbedna uz nas, niko neće moći da nam je uzme. - Bili ste kod advokata? Zbog Keti? - upitala je bez daha, potpuno zadivljena njegovom temeljitošću, njegovom dobrotom i beskrajnom

dosetljivošću. Eto zašto je odjednom odjurio u London! - Naravno. Dosetio sam se da bi Konstans... ledi Bolton, mogla da preduzme neke ishitrene korake kad čuje za našu veridbu i... venčanje. Zato sam morao hitno da otputujem za London i preduhitrim je. Prvo sam posetio svog advokata i razjasnio sve u vezi sa tim pitanjem. Osim toga... još za nešto sam se postarao - pogledao ju je ispod oka. - Uzeo sam specijalnu dozvolu. I poslao Karsona da na m zakaže venačnje za sutra. Ne ljutite se zbog toga?

Njene širom otvorene oči nisu se pomerale od njegovog lica. - Uzeli ste dozvolu? - upitala je bez daha.

Ono do sada je možda u dubini duše i očekivala, da se on pokaže dostojnim njenog poverenje. Ali ovo sada je bilo najveće iznenađenje za nju. On je želi, on je nestrpljiv! Kako je samo i na sekund mogla da posumnja u njega? - En, ne želim da zvučim nestrpljivo, ali mislim da je najbolje da se

što pre venčamo. Ja sam nazad dojurio na konju, čim sam sve završio. Moj advokat će stići ujutru kočijom. Hoću da odmah posle venačanja 63

Zvončica & neky 

potpišemo sve papire i pokrenemo postupak da Keti bude bezbedna sa nama. Konstans, ledi Bolton - ispravio se - biće besna, ali će morati da kapitulira. Čak i ona mora da shvati kada je pobeđena. - Vi se ni najmanje ne dvoumite, - zaključila je, ne bez čuđenja - u pogledu te vaše odluke. - Ne! Sad kad konačno znam šta je to što neizmerno želim, nemam nameru da to previše odlažem. Vi se ne slažete sa mnom? - pogledao je u nju. - Ovaj... slažem se. Nego, sve mi je ovo suviše brzo i neverovatno pogledala ga je iskosa.

Imala je čudan osećaj da se sve ovo dešava nekome drugome, a da ona samo posmatra sa strane. - Nemojte da se bojite. Ja sam srećan, presrećan - uspravio se na svojoj stolic i, naginjući se prema njoj.

Izgledao je zaista srećan.Ovo je bilo mnogo, mnogo više nego što se nadala. Osetila je kako joj se pogled zamućuje, a onda suze kreću da klize niz obraze, niz nos. Bojala se da će glasno šmrcnuti, nije želela da pokvari ovaj vel ičanstveni, nezaboravni trenutak. Mora da je zaista voli kad je i sestru odbio, zapušio joj usta, naložio joj da ode što pre, pobrinuo se za svaki detalj u vezi sa Keti... - Ah! - uzviknula je kada se setila nečega. - Nećemo moći sutra da se venčamo - preplašeno je pogledala u njega.

Ali njena panika nije pomutila njegov mir. Bio je potpuno ubeđen da ništa više ne može da krene naopako. - Zašto ne bismo mogli? - upitao je, zabavljen njenom reakcijom. - Nemam haljinu! Doduše... - počela je pokolebano, videvši njegov samouvereni osmeh - možda bih mogla da to uradim i u nekoj staroj... - ponovo ga je pogledala. - Možda. Ne bi ti bilo žao što nemaš novu? - zadirkivao ju je, a od

njegovog nestašnog osmeha zavrtelo joj se u glavi. - Ne bi - odlučno je rekla. - Meni nije važno, jedino ako tebi ne smeta da se oženiš devojkom u staroj haljini - nesigurno je dodala, sumnjičavo odmeravajući njegovu samo uverenost. - Meni bi smetalo - odvratio je, privukavši je bliže kada se povređeno odmakla. - I zato sam jednu novu novcijatu već doneo iz Londona. Ostale će stići kočijom, nisam mogao sve da ih smestim u bisage - nasmejao se glasno njenom izrazu lica. 64

Zvončica & neky  - Doneo si mi... venčanicu? - upitala je sa nevericom, gledajući ga kako se smeje, ali je i dalje čvrsto drži uz sebe. - Šta misliš, šta sam radio ostatak vremena u Londonu, kad nisam

gnjavio advokata niti trčao za dozvolu? Obilazio sam prodavnice sa ženskom garderobom. Nadam se da sam pogodio tvoj ukus. Ako nisam, bar ćeš nositi ono što se meni sviđa - dodao je zadovoljno. Pretpostavio sam da ne bi volela da putujemo tamo zbog obnavljanja garderobe... - Ne bih volela da sada ostavim Keti samu - rekla je brzo, baš ono

što je on očekivao. - Zato sam zaključio da ćeš morati da se osloniš na moj ukus. - Mislim da mi se tvo j ukus već sviđa - dodala je stidljivo. - Dao sam uputstva Karsonu da za Keti spremi novu sobu. Tvoja će biti odmah pored moje, a Keti ćemo smestiti do nas. Naravno, Sali će spavati sa njom. Nadam se da je to u redu? - Da - odvratila je, osetivši kako joj krv naglo juri u glavu pri pomenu na sobe i spavanje. - I hvala ponovo... zbog Sali. Ne bih htela... ovaj... da Keti odjednom ostane sama u sobi. - Mislim da je to za sada najbolje rešenje. Uzgred, veoma sam zadovoljan svojom poslugom, ako si i zbog toga brinula. Ne bih ih menjao ni za kraljevsku ekipu. - Drago mi je zbog toga. Karson je bio savršen. Sve ovo sam

pregurala lakše uz njegovu podršku. - Kaži mi nešto, - pogledao ju je ispod oka - Konstans se kune da si se razgoropadila i vikala svašta, da si je skoro napala. Je li to istina? Žao mi je ako sam propustio nešto tako, jer bi to zaista bio praznik za oči i za uši, i zbog nje i zbog tebe. - Pa... možda sam bila malo ljuta... - počela je, oprezno odmeravajući njegovu rekaciju. - I možda sam se malo razbesnela kada je pomenula da hoće da odvede Keti - dodala je, procenivši njegov izraz kao dovoljno ohrabrujući. - Ah, da sam to mogao da vidim - nasmejao se. - A ti si tvrdila kako

nisi hrabra i jaka. Da li znaš da si možda jedina osoba na čitavom svetu koja se usudila da joj se otvoreno suprotstavi? Nemoj sad da praviš takvo lice, kad si već izvela najlepši podvig. Bilo je krajnje vreme da je neko spusti na zemlju. Izbegavaće nas neko vreme, tako da ćemo moći da budemo mirni da nam ne dosađuje. 65

Zvončica & neky  - Nisam želela da te svađam sa porodicom - rekla je tiho. - Ne svađaš ti mene sa njima. Ja sam j oj malopre jasno i glasno saopštio kakvi su moji planovi i da se ni najmanje ne obazirem na ono

što ona od mene očekuje. Više niko na svetu neće moći da mi naređuje šta da radim. Niti da mi zabrani da volim onog kog želim - dodao je meko. Sedeli su tako blizu da su im se glave skoro dodirivale. Sve vreme

je stezao njene hladne ruke među svojima, dok nisu počele da se zagrevaju. On je voli, on je ozbiljno mislio kada je sve ono rekao. Ne samo da je mislio na nju, nego je bio veoma odgovoran i pobrinuo se za Keti, za

ono što zna da je njoj najvažnije, ispred svega ostalog. I... nije važno što nije objavio veridbu, verovatno je potpuno zaboravio na tu formalnost. Imao je mnogo važnije stvari da završava. - Da li si stvarno doneo venčanicu za mene u bisagama? osmehnula se. - Vidiš da sam na sve mislio - jednu njenu ruku privukao je uz sebe

i podigao je do usana, ne skidajući pogled sa njenog lica. Kad su je njegove tople usne dodirnula po nadlanici, prijatna jeza sva ju je obuzela.

66

Zvončica & neky  IX

Dan venčanja proticao je za En i užasno sporo i nepodnošljivo brzo. Iz sveg srca je želela da je njena porodica tu, da mogu da je vide i sa njom podele sreću. Keti je, začudo, delovala vrlo zadovoljno. Lepo je prihvatila preseljenje u novu sobu, u istom hodniku gde će biti i njena nova spavaća soba. Nije htela da razmišlja o velikom krevetu na sredini te sobe. Umesto treme zbog njega, trudila se da misli na to kako je zadovoljna zbog Ketinog napretka. Izgleda da je Salino prisustvo delovalo blagotvorno na njeno raspoloženje. Vesela devojka je bila pravo blago. Kako je samo bila zahvalna što joj je... njen muž - progutala je knedlu na tu pomisao - dozvolio da ostane sa devojčicom. Edmund Kolvel bio je najvelikodušniji, najpažljiviji čovek na svetu. A sada je bio i

zvanično njen. Sedela je pred velikim ogledalom u svojoj novoj sobi, u lepoj

spavaćici i kućnoj haljini, koje su uz ostale nove stvari stigle tog jutra kočijom, zajedno sa gospodinom a dvokatom. Sva dokumenta bila su potpisana i poslata sa njim nazad za London. Sada je mogla da bude

sigurna za Keti. Niko više ne može da joj je uzme ni zvanično posle zakonske procedure koja će se sprovesti. Gosti su bili ispraćeni i ona je zurila u svoj odraz, ne videći ništa, zamišljena, dok ju je njena nova lična sluškinja češljala i spremala za krevet. Kada je Edmund ušao i stao iza nje, gledajući je u odrazu, devojka je tiho izašla. On je prišao i naslonio joj ruke na ramena. - Jesi li dobro? Deluješ m i umorno - rekao je tiho, igrajući se jednim njenim pramenom. - Malo - odvratila je jedva čujno. Mogla je da primeti da su joj oči velike i tamne na bledom, ozbiljnom licu. Podigla je pogled i susrela se sa njegovim u ogledalu. - Onda legni i odmori se. Videćemo se sutra - rekao je, podižući

njenu ruku i ljubeći je u nju. Ostala je da sedi malo zbunjena još neko vreme nakon što je on izašao. A onda se tromo popela u krevet, lako je bio veoma udoban, a ona umorna od čitavog niza utisaka, nije mogla da zaspi.  Prevrtala se u polumraku nepoznate sobe još dugo posle toga.

67

Zvončica & neky 

Neka sasvim nova uznemirenost počela je da je obuzima. Nije ni bila svesna šta je u pitanju kad su je potresli jecaji koji su nazaustavljivo pokuljali iz nje. Maramica joj je bila skroz mokra, a još nije mogla da zaustavi suze koje su se slivale u potocima, praćene njenim grčevitim ridanjem.

Kada se konačno smirila, bar toliko da su suze samo klizile bezglasno niz obraze, pokušala je da se pribere i razumno razmisli. Šta joj je sada? Zar ne bi trebalo da bude neizrecivo srećna? Ona u dubini duše i oseća nekakvu sreću, bar bi trebalo da je tako. Zar ne bi trebalo da joj se srce nadima od zadovoljstva, a ne da treperi, krhko i uplašeno preko svake mere.

Uspravila se u krevetu. Zašto je ovako uplašena? Pa Edmund je fin i pažljiv, to je već imala priliku da se uveri. Zar nije i ovo što je otišao i ostavio je da se odmori i privikne na novu situaciju upravo takav znak

pažnje? Pala je nazad na jastuk, puštajući da je težina povuče. Novi jecaj, malo drugačiji ovog puta, oteo joj se iz grla. On je možda nameravao da bude pažljiv, ali njoj nije trebalo da bude sama, sasvim sama sa svojom poludelim strahovima.

Opet se uspravila, osećajući kako joj zastaje dah od nagle spoznaje. Osetila je stezanje tog straha oko grudi, počela je teže da diše. Da li sme da se opusti, oseti sreću pored njega, kao što žudi u dubini duše? Osećala je kao da joj je srce krhko, jedva ponovo sastavljeno od sitnih delića u koje se raspadalo pri svakom udarcu sudbine. Da li će ikada bit i sposobna da pruži Edmundu ljubav kakvu zaslužuje, kakvu želi, ako oseća samo bol, stare rane kako ponovo krvare pri svakom prisećanju na njih? Da li je ona zaista jaka, vedra osoba kakvom je on smatra, ili

obična kukavica koja se plaši čak i pružene mogućnosti da bude srećna?

68

Zvončica & neky  ***

Išla je kroz poljanu punu mirisnog cveća. Sunce je blistavo osvetljavalo predivni pejzaž, osećala je povetarac kako joj miluje lice, čula cvrkut ptica. Pa ipak, nije mogla da se oslobodi tereta koji joj je pritiskao grudi, koji ju je skoro gušio. Sela je na meku travu i rukom dodirnula toplu zemlju. Odjednom se neka poznata prilika u beloj,

vazdušastoj haljini stvorila iznad nje. - Mama? - promucala je. Ili je bar to htela. To je zaista bila njena majka, ali ne onako kako bi trebalo da

izgleda, umorna, kose prošarane sedima. Ne, sada je bila mlada, nasmejana, zalutali zrak sunca igrao je u njenoj tamnoj kosi. - En - rekla je onda blago, saginjući se ka njoj.

En je osećala kako su joj noge teške, sputavajuće, inače bi skočila i potrčala majci u zagrljaj. Sva je bila teška, osećala je kao da se smanjuje, ponovo postaje mala devojčica koja čeka da je majka podigne u naručje. - Mama - dahnula je.

Reči nisu uspevale da izađu iz njenih usta. Pokušala je ponovo, očajnički. A zatim podigla pogled. Majka se blago osmehivala, saginjući se ka njoj, mogla je da joj vidi svaku trepavicu, sjaj u očima. - En, budi srećna - rekla je razgovetno, zvonkim glasom, kakav je En pamtila iz njenih mlađih dana. - Budi srećna, dušo - rekla je ponovo i poljubila je u čelo. En je osećala kako se koprca, pokušavajući da se uspravi na noge, osećajući još uvek mamine usne na čelu. A onda je naglo udahnula, budeći se u mraku nepoznate sobe. Suze su joj napunile oči. Nekako je znala, još dok je sanjala, da je to samo san. Veoma uverljiv san. Mogla je još uvek da oseti majčine usne na čelu, njen poljubac kojim je blagosilja. A onda je bila potpuno svesna. Usne koje je osećala jesu bile stvarne. Edmund ju je držao u naručju, njena glava ležala je u udobnom pregibu njegovog ramena. Prigrlio ju je čvršće uz sebe, ponovo je poljubivši u čelo, dok joj je drugom rukom sklanjao zamršenu kosu s lica. - Ššš, draga. To je bio samo san. Spavaj mirno - začula je njegov

šapat. 69

Zvončica & neky 

Osećala je njegovo toplo telo opruženo pored svog , njegovu ruku kojom ju je jače privukao uz sebe. - Izvini, nisam želeo da te probudim - prošaputao je negde u njenu kosu.

Mogla je da oseti njegov dah, njegovu ruku kako je čvrsto drži i da oseti kako odjednom sva ona agonija koja ju je gušila nestaje, ka ko je čvrsti stisak bola pušta i oslobađa pod njegovim dodirom i zagrljajem. Odmakla je lice na trenutak da bi ga pogledala. Odjednom se

osećala lako, blagosloveno, spremno za sreću i ljubav. Umesto krhotina, u grudima je počela da joj buja vatra, koja se podizala u njene ruke i lice. Podigla je slobodnu ruku i naslonila je na njegov obraz. Za trenutak

je zatvorio oči. A onda je to buktavo, novo, jako srce u njenim grudima počelo da se nadima, da oslobađa energiju. Primakla mu se, spuštajući ruku oko njega i grleći ga jako, jako. Malo je podigao obrvu, ali nije mislila da će se buniti, čak i ako je njen stisak bio malčice prejak. Pred njenim očima bile su samo njegove usne, malkice razvučene u blagi osmeh, sve bliže... Izvila se još malo i susrela ih svojim usnama. Možda je planirao da poljubac bude blag i nežan. Ali nešto u njenom priljubljivanju uz njega, u njenom dahu koji je mogao da ga

oprži svojom vrelinom učinilo je da mu usne postanu zahtevnije, osvajačke. I dalje su bile tople i meke, ali sada su tražile, čvrsto se spajajući sa njenim. Još čvršće ju je privio uz sebe, a taj dodir odneo je u nepovrat i poslednje tragove bola i kolebanja. Umesto toga, upijala je ukus njegovih usana. Kada je svojim jezikom dodirnula njegov, potmuli zvuk pobegao je iz dubine njegovog grla.

Dahtavo se borila za vazduh, pokušavajući da mu bude što bliže, da maksimalno oseti njegovo telo uz svoje, da upije njegovu snagu i ljubav.

Osećala je kako njegov lekoviti dodir, zagrljalj, odnosi svu bol i strah. Kako se oni tope i nestaju pred njegovim rukama kojima ju je čvrsto držao, privijao uz sebe.

A onda su odjednom njegove vrele ruke bile na njenoj koži, uz zadnju stranu butine pele su se do struka, pokrivajući sve usputne krivine i obline. Njena noga uplela se oko njegovog struka na nimalo

platonski način. lako se dahćući borila da što manje vremena troši na disanje, a što više na ljubljenje, iako su joj vreli pokreti bili potpuno 70

Zvončica & neky 

nepoznati i novi, bila je sve vreme veoma svesna svakog delića svog i njegovog tela jedno uz drug o, svakog pedlja svoje osetljive kože pod njegovim dodirima, svakog pokreta i promene. Jedino što je htela, što je sada bilo nezaustavljiva potreba, to je da bude jedno sa njim, da se

spoje na svaki mogući način. Konačno spajanje bilo je trenutno malo neprijatno iznenađenje za nju. Ali položaj u kome je njegovo telo ležalo preko nje bio je tako primamljiv, tako se brzo privikavala na njegovu težinu, da je samo podigla glavu, prislanjajući ponovo svoje usne uz njegove. Njegovi pokreti bili su blagi i nije jo j bilo teško da oseti lepotu ritma u kome su se zajedno kretali. Da oseti punoću njihovog spajanja. Čvrsto je obmotala ruke oko njega, privlačeći ga na sebe, želeći da ga oseti pripojenog uz svaki delić njenog tela, da oseti to spajanje do poslednje tačke prstiju na nogama, sve do momenta kada su počeli ushićeno da grabe jedno drugo u tesnom pribijanju, zalepljeni, spojeni u čvrstom zagljaju. Njena glava ponovo je zauzela mesto u pregibu njegovog ramena, a

njegova ruka čvrsto ju je držala uz sebe kada su se konačno razdvojili. Prvi put posle neznano dugo vremena prepustila se snu potpuno

opuštena i sigurna da će sutrašnji dan svanuti lep, divan, da će oči otvoriti sa osmehom i raspoložena da svoju sreću deli sa celim svetom.

71

Zvončica & neky  ***

Prvo što je videla kada je otvorila oči, bio je njegov osmeh, odmah tu pored njene glave. Pružila se prema njemu, a on je njene usne susreo svojima. Nije mogla da se zasiti njegovih poljubaca.

Pridigla se na lakat da mu se približi što je više moguće. - Izvini što sam te noćas probudio, kad sam već rekao da ću te pustiti da se odmoriš. Ali, rekao bih da ti to uznemiravanje sa moje strane nije previše teško palo - rekao je zadirkujući je. - Ni najmanje. Bilo bi poželjno da me tako uznemiravaš svako veče - rekla je usana priljubljen ih za njegovu mišicu. - Jednostavno nisam mogao da ostanem u svojoj sobi - nastavljao je on svoju misao. - Nisam mogao ni sekundu više da budem odvojen od tebe. - Tako mi je drago što si to shvatio. Jer ni ja ne želim da budem odvojena od tebe. Tako, tako sam srećna da me to plaši - rekla je tiho.

On dlanom nežno podiže njenu bradu da bi mogao da joj susretne oči. - Nemoj da te plaši. Sad, kad konačno znam kako izgleda sreća, ništa mi je ne može više uzeti - poljubio ju je u jedno, pa u drugo oko. U redu je što se tako osećaš. Potpuno te razumem. Toliko dugo si bila

zabrinuta, usamljena i opterećena da je sve ovo novo za tebe. Ali učiniću sve da se što brže privikneš na ovu promenu. Nameravam da od tebe napravim najsrećniju suprugu na svetu. Makar u Engleskoj - sada je poljubio ivicu njenog obraza. Blago je zadrhtala od dodira njegovih usana. - Nemam ništa protov - promrmljala je, izvijajući lice prema njemu, da nastavi sa poljupcima.

Njegove usne bile su na njenom čelu, ivici brade, uglovima usana. Kao što  je rekao, mogla bi brzo da se privikne na ovo. Čovek se, verovatno, mnogo brže privikava na dobro nego na loše. A na ovakvo dobro, kao što je njen mladi, zaljubljeni muž, priviknuće se munjevitom brzinom.

Utonula je u njegov zagrljaj, osećajući kako prezdravljuje i jača i duhovno i telesno. Ko kaže da poljubac i zagrljaj ne leče dušu i telo? Ona je u to mogla lično da se uveri, osećajući njihovo lekovito dejstvo svakom ćelijom svog tela, svakim otkucajem svog srca. 72