William S. Burroughs - GOLI RUČAK

William S. Burroughs

GOLI RUČAK THE NAKED LUNCH © 1959 by W. B.

William S. Burroughs – GOLI RUĈAK

UVOD Pismeno svedočanstvo o bolesti Toj Boljci sam se otrgnuo u ĉetrdeset i petoj godini ţivota, pribran, razuman i priliĉno dobrog zdravlja, sem što mi je, kao i kod drugih koji preţive tu Boljku, jetra oslabila i što sam izgledao kao da sam od nekog pozajmio koţu. Većina preţivelih ne pamti pojedinosti delirijuma, ali ja sam oĉigledno vodio podrobne beleške i o bolesti i o delirijumu. Ne sećam se taĉno kad sam pisao te beleške koje sada objavljujem pod naslovom Goli ručak. Dţek Keruak mi je predloţio naslov, ali sve do mog nedavnog oporavka nisam razumeo šta on zapravo znaĉi. Znaĉi bukvalno ono što same reĉi kazuju: GOLI ruĉak je onaj trenutak u kome se ĉovek sledi kad shvati šta mu se nalazi na kraju viljuške. Ta Bolest je navika na drogu, a ja sam petnaest godina bio narkoman. Kad kaţem navika, mislim navika na džank (zajedniĉki naziv za opijum i/ili njegove derivate, ukljuĉujući sve sintetiĉke droge od dcmerola do palfijuma). Uzimao sam dţank u mnogim oblicima: kao morfijum, heroin, delaudid, cukodal, pantopon, diokodid, diosan, opijum, demerol, dolofin, palfijum. Dţank sam pušio, ţvakao, ušmrkavao, ubrizgavao u venu–koţu–mišić, ubacivao sa rektalnim supozitorijama. Igla nije vaţna. Bilo da KU ušmrkavaš ili pušiš, ţvaćeš ili nabijaš u guzicu, svodi se na isto: navika. Kad govorim o navikavanju na drogu, ne mislim na kif, marihuanu ili neki drugi preparat hašiša, meskalin, Bannisteria Caapi, LSD–6, Svete Pečurke niti na bilo koju drogu halucinogene grupe… Nema dokaza da upotreba bilo kog halucinogena dovodi do fiziĉke zavisnosti. Njihovo dejstvo je fiziološki suprotno dejstvu dţanka. Preterana revnost ameriĉke, i ne samo ameriĉke, sluţbe za suzbijanje narkomanije izazvala je ţalosnu pometnju oko ove dve grupe droga. Za petnaest godina navike na drogu taĉno sam shvatio kako njen »virus« deluje. Društvena piramida dţanka se gradi tako što svaki viši sloj ţdere onaj niţi, ispod sebe (zato nije sluĉajno što su oni narkosi na vrhu piramide uvek debeli, a uliĉni narkosi mršavi), i tako sve od vrha ili vrhova naniţe, pošto ima mnogo piramida dţanka koje se hrane svim narodima sveta i sve se one zasnivaju na osnovnim principima monopola: 1. Nikad ne daj ništa besplatno. 2. Nikad ne daj više no što moraš (kupca hvataj kad je gladan i uvek ga pusti da ĉeka). 3. Gledaj da mu uzmeš sve što si mu prodao, ako ikako moţeš. Dileru se uvek sve vrati. Narkosu treba sve više i više droge da saĉuva ljudski oblik... i zato mora da isplati Majmuna. 2


Dţank oblik monopola i posedovanja. Narkos je uvek spreman, dok ga njegove narkomanske noge nose, da doĊe pravo meĉki na rupu, da ponovo padne u zlo. Dţank je kvantitativan i moţe se taĉno meriti. Što ga više uzimaš, manje ga imaš; što ga više imaš, više ga uzimaš. Sve halucinogene droge su svetinja za one koji ih uzimaju — postoje kultovi Pejotla i Banisterije, Hašiša i Peĉurke — »Sveta Meksiĉka Peĉurka pomaţe ĉoveku da spozna Boga« — ali nikom nikad nije ni na pamet palo da je dţank svetinja. Nema kultova opijuma. Opijum je neposvećen i kvantitativan kao novac. Ĉuo sam da je davno u Indiji postojao neki neškodljiv dţank koji nije stvarao naviku. Zvali su ga soma i opisivali kao divnu plaviĉastu plimu. Ako je soma ikad postojala, onda je postojao i Preprodavaĉ koji ju je flaširao, monopolisao, i prodavao i ona je tako postala obiĉan starovremski DŢANK. Dţank je idealan proizvod... vrhunska roba. Nije mu potrebna nikakva reklama. Mušterija sama izmili iz kanalizacije i preklinje te da joj prodaš... Trgovac dţankom ne prodaje svoj proizvod potrošaĉu, već prodaje potrošaĉa svom proizvodu. On niti poboljšava niti uprošĉava svoju robu. On poniţava i uprošĉava mušteriju. On svoj personal plaća dţankom. Dţank pruţa osnovnu formulu virusa »zla«: Algebru Potrebe. Lice »zla« je uvek lice krajnje potrebe. Zloduh narkomanije je ĉovek kome je krajnje potrebna droga. Kad prevrši odreĊenu uĉestalost, ta potreba ne zna ni za kakvu granicu ili obuzdavanje. Reĉeno reĉima te krajnje potrebe: »Zar nećeš?« Hoćeš, i te kako. Da laţeš, da varaš, da cinkariš drugare, da kradeš, da ĉiniš sve i svašta, samo da bi zadovoljio svoju krajnju potrebu. Jer tvoja je bolest potpuna, do kraja si njome opsednut i nisi u stanju da se drukĉije ponašaš. Narkosi su bolesni ljudi koji ne mogu drukĉije. Besan pas ne moţe a da ne ujeda. Ali iako na sebe staviš masku pretvornosti, to ti ništa ne znaĉi, sem ako ti nije cilj da odrţavaš virus dţanka u dejstvu. A dţank je velika radinost. Sećam se jednog svog razgovora sa jednim Amerikancem koji je radio u komisiji za suzbijanje aftoze u Meksiku. Plata šest stotina plus plaćeni troškovi: »Dokle će trajati ta epidemija?« pitao sam. »Dok god budemo mogli da je odrţavamo... Ah, da... aftoza će moţda izbiti u Juţnoj Americi«, procedio je sanjivo. Ako ţeliš da lanĉano promeniš ili uništiš brojĉanu piramidu, menjaš ili uklanjaš donji broj. Ako, pak, ţelimo da uništimo piramidu dţanka, moramo poĉeti od dna piramide: od Uličnog Narkosa, i prestati sa donkihotskim bockanjem takozvanih ljudi »sa vrha«, jer svi su oni zamenljivi. Ulični narkos kome je droga uslov opstanka je jedini nezamenljivi faktor u jednačini džanka. Kad više ne bude narkomana da kupuju drogu, neće biti ni trgovine drogom. A sve dok postoji potreba za njom, neko će se postarati da je zadovolji. 3


Narkomane mogu da leĉe ili stavljaju u karantin — to jest, da im obezbede davanje odreĊene doze morfijuma pod minimalnim nadzorom, kao kod zaraţenih tifusom. Ako se to uradi, srušiće se svetska piramida narkomanije. Koliko je meni poznato, samo Engleska primenjuje ovu metodu na problem narkomanije. U Ujedinjenom Kraljevstvu je oko pet stotina narkomana stavljeno u karantin. Kad narkomani u karantinu izumru i kad se za drugu generaciju pronaĊu pilule protiv bolova koje ne izazivaju zavisnost, virus droge će izgledati kao virus velikih boginja, zatvoreno poglavlje — medicinski kuriozitet. Postoji vakcina koja moţe da progna dţank u nepovratnu prošlost. To je zapravo leĉenje apomorfinom koje je otkrio jedan engleski lekar ĉije ime ne smem da navedem bez njegovog odobrenja, niti da nešto citiram iz njegove knjige koja obuhvata tridesetogodišnju praksu leĉenja alkoholiĉara i narkomana apomorfinom. Jedinjenje apomorfin nastaje kuvanjem morfijuma sa hlorovodoniĉnom kiselinom. Otkriveno je mnogo ranije nego što je poĉelo da se koristi za leĉenje narkomana. Apomorfin, koji nema narkotiĉna svojstva niti umiruje bolove, godinama se koristio kod trovanja kao sredstvo za povraĉanje. Deluje direktno na centar za povraĉanje u malom mozgu. Tu sam vakcinu našao na kraju uzimanja serije raznih droga. Stanovao sam u jednom sobiĉku u Domorodaĉkoj ĉetvrti Tangera. Godinu dana se nisam kupao, ni presvukao, niti barem svukao, samo sam na svaki sat zabadao iglu u svoje posivelo, vlaknasto i otvrdnulo meso u krajnjoj fazi navike na drogu. Nisam ni ĉistio ni brisao prašinu po sobi. Prazna kutija od ampula i Ċubre gomilali su se do plafona. Odavno su mi bili isekli struju i vodu zbog neplaĉanja. Nisam ama baš ništa radio. Po osam sati sam buljio u vrh cipele na svojoj nozi. Pokretao sam se jedino kad pešĉani ĉasovnik dţanka iscuri. DoĊe mi, recimo, prijatelj u posetu — a dolazili su sve reĊe, pošto više nije bilo nikoga, odnosno niĉega, vrednog posete — a ja sedim kao stvar i briga me što je neko ušao u moje vidno polje — sivi ekran sve prazniji i bleĊi — i svejedno mi je kad ĉovek ode. Mogao je na licu mesta da umre, a da ja i dalje sedim i buljim u svoju cipelu i ĉekam da izdahne, da bih mu pretresao dţepove. Zar ne bih? Bih, i te kako, jer mi nikad nije bilo dosta droge, a nikom nikad i nije. Trideset grena1 morfijuma na dan i još mi je bilo malo. A kako sam tek dţonjao pred apotekom. Zakašnjavanje je pravilo u dţank–biznisu. Diler nikad ne dolazi na vreme. To nije sluĉajno. Nema sluĉaja u narkomanskom svetu. Narkoman svaki put iz poĉetka uĉi istu lekciju, šta će mu se desiti ako ne kupi svoju porciju dţanka. Daj lovu, inaĉe... I tako je odjednom moja navika poĉela da raste i raste. Ĉetrdeset, šezdeset grena na dan. I još mi nije bilo dosta. A nisam imao ĉime da platim. 1

gren — dvadeseti deo grama. — Prim. red.

4


Stajao sam tamo sa poslednjim ĉekom u ruci i shvatio sam da mi je poslednji. Uskoĉio sam u prvi avion za London. Taj lekar mi je objasnio da apomorfin deluje na mali mozak, da za ĉetiri– pet dana uništi enzimski sistem naviknut na drogu i tako reguliše metabolizam i normalizuje cirkulaciju krvi. Ĉim se mali mozak sredi, prekida se sa apomorfinom i koristi se samo u sluĉaju ako se bolest povrati. (Niko ne bi uzimao apomorfin iz zezanja. Nije zabeležen nijedan slučaj navikavanja na apomorfin.) Pristao sam na leĉenje i otišao u bolnicu. Prvih dvadeset i ĉetiri ĉasa bio sam bukvalno lud i paranoiĉan, kao i svi narkomani kad naglo prestanu. Delirijum mi je razvejavan dvadesetĉetvoroĉasovnim intenzivnim davanjem apomorfina. Doktor mi je pokazao moju bolniĉku listu. Primio sam male koliĉine morfijuma, ni u kom sluĉaju dovoljne da objasne odsustvo mnogo gorih simptoma odvikavanja, kao što su grĉevi u nogama i stomaku, groznica i moj liĉni simptom. Hladna Oţegotina, kao da mi je telo pokrivala ogromna kopriva koja hladi i ţari kao mentol. Svaki narkoman ima svoj liĉni simptom koji slama svaku kontrolu. Samo je jedan faktor nedostajao u jednaĉini odvikavanja od droge — to je mogao da bude jedino apomorfin. Uvideo sam da leĉenje apomorfinom stvarno pomaţe. Posle osam dana napustio sam bolnicu, normalno jeo i spavao. Ĉitave dve godine nisam dirnuo drogu — što je bio svojevrstan rekord za dvanaest godina. Ponovo sam uzimao drogu nekoliko meseci zbog bolova i bolesti. Dok ovo pišem, izdrţavam bez droge zahvaljujući još jednoj kuri apomorfina. Leĉenje apomorfinom je kvalitativno drugaĉije od ostalih metoda leĉenja. Sve sam ih probao. Naglo smanjenje koliĉine, postepeno smanjenje, kortizon, antihistamine, pilule za umirenje, kure spavanja, tolserol, rezerpin. I sve su trajale samo do prve prilike da se ponovo navuĉem. Svakako mogu da kaţem da sam tek s apomorfinskom kurom metabolički leĉen. Obeshrabrujući statistiĉki podaci Leksingtonske bolnice za narkomane o ponovnom odavanju drogi naveli su mnoge lekare da izjave kako je narkomanija neizleĉiva. U Leksingtonu primenjuju leĉenje dolofinom i, koliko ja znam, nikad nisu isprobali apomorfin. U stvari, ovaj metod leĉenja bio je uglavnom zapostavljen. Nikakvo se istraţivanje nije vršilo sa varijacijama apomorfinske formule i sa sintetiĉkim derivatima. Nema sumnje da se mogu razviti supstance pedeset puta jaĉe od apomorfina i tako otkloniti propratne pojave povraĉanja. Apomorfin je metaboliĉki i psihiĉki regulator s kojim se prekida ĉim izvrši svoj zadatak. Svet je preplavljen spidovima i pilulama za umirenje, a na ovaj jedinstveni regulator niko nije obratio paţnju. Velike farmaceutske kompanije nisu preduzele nikakva istraţivanja. Verujem da bi istraţivanje varijacija apomorfina i njegove sinteze otvorilo novo 5


polje medicine koje bi se proširilo i na druge probleme, ne samo na narkomaniju. Vakcini protiv velikih boginja opirali su se neki buĉni luĊaci, protivnici vakcinacije. Nema sumnje da će se i ovaj put krik protesta zaĉuti od onih zainteresovanih ili neuravnoteţenih osoba kojima se na taj naĉin virus droge izbija iz ruke. Droga je veliki biznis; uvek ima dovoljno i ćaknutih i špekulanata. Njih treba onemoguĉiti da dolaze u vezu sa narkomanima na leĉenju. Virus droge je zdravstveni problem broj jedan čitavog savremenog sveta. Pošto se Goli ručak bavi ovim zdravstvenim problemom, nuţno je surov, bestidan i gnusan. Bolest ĉesto podrazumeva odvratne pojedinosti koje nisu za slabe stomake. Izvesni delovi knjige, koje neki nazivaju pornografskim, pisani su kao traktat protiv smrtne kazne, sliĉno Skromnom predlogu Dţonatana Svifta. Njihov cilj je da prikaţu smrtnu kaznu onakvu kakva ona jeste, kao sramotan, varvarski i odvratan anahronizam. Kao i uvek, »ruĉak« je razgolićen. Ako civilizovane zemlje ţele da se vrate druidskim ritualima vešanja na Svetom Grouvu ili da piju krv sa Astecima i poje svoje bogove ljudskom krvlju, onda neka najpre vide šta u stvari jedu i piju. Neka vide i šta se nalazi na kraju one dugaĉke kašike od novinske hartije. Dok ovo pišem, skoro sam završio nastavak Golog ručka. Matematiĉki produţetak Algebre Potrebe izvan virusa droge. Kako ima mnogo oblika zavisnosti, mislim da i svi oni poštuju osnovne zakonitosti. Kako kaţe Hajderberg: »Moţda ovo nije najbolji od svih mogućih svetova, ali se sigurno moţe dokazati da je jedan od najjednostavnijih.« Ako je ĉovek u stanju da to vidi. Post Skriptum... Zar nećeš? I govorim u svoje ime, jer ako ĉovek hoće drugaĉije da govori, moţe odmah da potraţi Taticu svoje Protoplazme i Majĉicu Ćeliju... Dopizdilo mi je da slušam narkomanske žvake i folove... Jedno–te–isto ĉuo sam milion puta i više, a besmisleno je priĉati bilo šta, jer se u narkomanskom svetu nikad NIŠTA ne dešava. Jedino opravdanje za ovo zamorno umiranje je ONO LUDO »ZADOVOLJSTVO« PRESTANKA kada se kolo droge zbog neplaćanja prekine, a drogirana koţa izumire zbog nedostatka droge i prevelike doze vremena i Stara Dobra Koţa zaboravi ono što samo ona hoće, svoju koţnu igru kojom se 6


pojednostavljuje naĉin drogiranja... Do stanja potpune ogoljenosti strmoglave doĊe kad Narkos koji ĉabrira nema drugog izbora nego da gleda, njuši i sluša... Da pazi da ga ne zgazi auto... Jasno je da je droga Put–Oko–Sveta–Idi–Gde–Te–Njuh–I–Noge– Nose–I–Kuglica–Opijuma. Iskljuĉivo za balegare — za gomilu drogiranih baraba što posrĉu ulicama. Treba ih baciti na Ċubre. Muĉno je gledati ih. Narkosi uvek kukaju na Hladnoću, kako oni to zovu, podiţu revere crnih kaputa i uvlaĉe svoje smeţurane vratove... pravo dţankfoliranje. Narkos i ne ţeli da mu je toplo, on hoće da mu je Hladno — još Hladnije — LEDENO. Njemu Hladnoća treba kao droga — NE SPOLJA, gde mu ne prija, već IZNUTRA, tako da moţe da dreţdi, kiĉme uspravne kao sleĊena hidrauliĉna dizalica... dok se njegov metabolizam pribliţava Apsolutnoj NULI. POTPUNO zavisni narkosi ĉesto po dva meseca nemaju stolicu, a crevima prija kad se zalepiš za jedno mesto — Zar tebi ne prija? — što zahteva intervenciju ljuštilice za jabuke ili njenog hirurškog ekvivalenta... Tako se ţivi u Staroj Ledari. Što da zujiš naokolo i gubiš VREME? Ima mesta za još jednog, gospodine. Sredina malo napred! Neke badţe se predaju termodinamiĉkoj uţivaciji. Izmislili su termodinamiku... Zar ti nisi? A neki od nas su za Drukĉija UzbuĊenja; a to su one ofene stvari u fazonu volim da vidim šta klopam i viĉe versa mutatis mutandis, što lako moţe da se desi. Bilova2 Gola Trpezarija. Upadaj pravo unutra... Fino i za stare i za mlade, i za ljudsku i za ţivotinjsku felu. Ništa nije tako dobro kao kad sa malo zmijskog ulja podmaţeš toĉkove i konstatuješ jedan mali šou na velikoj dizalici. Na ĉijoj si strani? Je T na strani Led–(Z)en–e hidraulike? Ili moţda hoćeš da se promuvaš okolo sa Ĉestitim Bilom? E, to je taj svetski zdravstveni problem o kome sam pisao u svom ĉlanku. O našim izgledima, prijatelji moji. Da li vas dobro ĉujem kako šuškate o nekoj liĉnoj britvi i nekom drugorazrednom folirantu od umetnika za koga se zna da je izmislio Raĉun za ceh? Zar ne biste vi? Britva je pripadala ĉoveku zvanom Okam, a taj nije sakupljao oţiljke. Ludvig Vitgenštajn u svom Tractatus logico–philosophicus: »Ako propozicija nije POTREBNA, onda je bez ZNAĈENJA i pribliţava se NULTOM ZNAĈENJU.« »A šta je NEPOTREBNIJE nego droga, ako ti nije potrebna?« Odgovor: »Narkosi, ako nisi NA DŢANKU.«

2

Bili — policajac, policija, zatvor. — Prim. red.

7


Kaţem vam, momci, slušao sam jedan daveţni razgovor o tome kako nijedna PROFESIONALNA GRUPA u štrajku ne moţe ni da se pribliţi starom termodinamiĉkom, narkoskom USPORENOM RADU. Danas vaš heroinac jedva otvara usta i to već mogu da podnesem. Ali je zato vaš »duvaĉ« opijuma aktivniji, pošto on još ima šator i lampu ... i moţda njih 9–10 leţe tamo sklupĉani kao gmizavci u zimskom snu i odrţavaju temperaturu na nivou ovakvog razgovora: Boţe, kako su drugi narkosi nisko pali, dok mi — MI imamo ovaj šator i ovu lampu i šator i lampu i ovaj šator u kome nam je toplo i fino i toplo i fino i toplo UNUTRA pa fino, a NAPOLJU JE 'LADNO... baš 'ladno napolju gde šljakatori — skupljaĉi otpadaka i špricerski fiksaĉi neće sastaviti ni dve godine, ma ni šest meseci, jer posrću ošamućeni i uopšte nemaju stila . . . Ali MI SEDIMO OVDE i nikad ne poveĉavamo DOZU... nikad — nikad ne povećavamo dozu, nikad sem VEĈERAS, jer je ovo IZUZETNA PRILIKA, kad su svi šljakatori i fiksaĉi napolju na 'ladnoći... A mi to ne konzumiramo nikada nikada nikada ne konzumiramo... Izvini, moram zaĉas da skoknem do Izvora kapi ţivota, koje svi oni nose u dţepu zajedno sa opijumskim ĉepĉićima za nabijanje u guzicu pomoću porodiĉnog nakita i sliĉnih govana. Ima mesta za još jednog, gospodine. Sredina malo napred! E pa, ako ta ploĉa zasvira i bilionite svetlosne godine, nikakav šlager neće pokolebati nas nedţankije da preduzmemo drastiĉne mere i odvojimo ljude od tih Dţankija. Jedini naĉin da se spaseš te uţasne nesreće je da preĊeš OVDE i ţiviš sa Haribdom... Bude ona mnogo fina s tobom, sinko, videćeš... Davaće ti i slatkiše i cigarete. I posle petnaest godina, evo me u tom šatoru. Unutra, pa napolje, unutra, pa napolje, unutra i NAPOLJE. UĎem, pa izaĎem. Zato poĉuj drugara ujka–Bila Barouza koji je izmislio Barouz Raĉunarsko–Regulatorski Štos na Principu Hidrauliĉne Dizalice bez obzira na to kako mi cimaš ruĉicu rezultat je uvek isti za date koordinate. Odavno sam već istreniran za to... zar ne bi i ti hteo? Narko–Bebe Celog Sveta, Ujedinite Se. Nemamo šta da izgubimo, sem naših Dilera. A ONI nam nisu NEOPHODNI. Baci pogled, BACI POGLED niz taj narkomanski put pre nego što kreneš njime i spetljaš se s Grešnom Ruljom... Toliko za pametnjakovića. Vilijem S. Barouz

8


GOLI RUČAK Osećam kako me pubovi opkoljavaju, kako se šunjaju, nameštaju svoje Ċavolske lutkepotkazivaĉe, zuje nad kašikom i kapaljkom koje sam bacio na stanici Vašington skver, pa preskaĉem pokretna vratanca, jurim niz gvozdene stepenice s dve platforme i ulećem u prvi voz za gornji grad... Vrata mi iza sebe zadrţava mlad, zgodan, kratko podšišan, elegantan, šminkerski tip pedera. Ja sam oĉito za njega prizor. Znaš te tipove što se intimišu sa kelnerima i taksistima, ţvakare o kurvama i prevarantima, i kod Nedika zovu kelnera po imenu. Pravi , dupeglavac. I baš u tom trenutku špija iz Narkotiĉkog u belom mantilu (zamisli, u belom mantiliću goni nekog — moţda hoće da profura kao peša) stiţe na peron. Zamišljam ga kako u levoj ruci drţi moj fiks–pribor, desna mu na kiti, i kaţe: »Momak, ispalo ti nešto.« Ali metro kreće. »Ćao, dustabanko!« viknem, a onaj peder uţiva u predstavi. Danim ga u pederske okice, skuţim mu bele zubiĉe opaljen ten a la Florida, odelce u dezenu ajkuline koţe od dvesta dolara, Bruks Braders–košulju bez dugmića i Novosti pod miškom u reklamne svrhe. »Ĉitam samo Malog Abnera.« Kulov resi da otkaĉi... Ţvakari o »doupu«, ponekad duva, i drţi štek za intimne holivudske pajtose. »Hvala, mali«, kaţem, »Vidim da si naš.« Faca mu sine kao fliper, s blesavim, ruţiĉastim efektom. »Ocinkao me«, procedim mrzovoljno. (Napomena: Ocinkati znaĉi potkazati u slengu engleskih lopova.) PriĊem mu bliţe i svojim prljavim narkoskim prstima uhvatim ga za ajkulski rukav: »Mi smo u krvnom srodstvu po jednoj istoj prljavoj igli. U poverenju mogu da ti kaţem da je brat zreo za jedan vrući fiks.« (Napomena: To je kapsula sa otrovnim dţankom koja se prodaje narkosu radi njegove likvidacije. Ĉesto se daje potkazivaĉima. Vrući fiks je obiĉno strihnin, jer izgleda kao dţank i ima isti ukus.) »Jes ti ikad vido vrući fiks, mali? Ja sam ga vido kad ga je onaj Krelac zakaĉio u Filiju. Drpili smo iz jednosmerne kurvare ogledalo, montirali ga u sobi i šljunuli deset bona za gledanje. Nije stigo ni iglu da izvuĉe iz ruke. Niko i ne stigne, ako je fiks pravi. Tako ga naĊu, kapaljka puna zgrušane krvi visi mu sa modre ruke. Al' oĉi da si vido, kad ga je tresnulo... Sinko, gadno je bilo... Sećam se kad sam putovao sa onim opreznim — Vidţilanteom, najboljim dţeparošem u radinosti. Tamo u Ĉikagu... Pelješimo pedere u Linkolnovom

9


parku. Kad ti jedne noći Vidţilante bapne na posao u kaubojskim ĉizmama, parĉe lima okaĉio na crni prsluk, a laso prebacio preko ramena. Tu ga pitam: 'Šta ti je, bre? Nisi otkaĉio?' On me samo ţdrakne i kaţe: 'Miĉi šape, strendţeru' i potegnu staru, zarĊalu pucu sa šest metaka, a ja se zbrznem preko Linkolnovog parka, meci fijuĉu oko mene. A on obesi tri pedera pre nego što ga murija pokupi. Mislim, Vidţilante je stvarno zasluţio svoj nadimak... Esi primetio kolko su izraza foleri pokupili od pedera? Kao 'diţe mi se' kad nekom kaţeš da ste u istom fazonu? 'Ćapi je!' 'Neka Narko–Klinac svima rastrubi!' 'Štreber ga brzo zbario.' Mali Šuca (dobio taj nadimak jer kamĉi lovu od fetišista po prodavnicama cipela) kaţe: 'Daj ţrtvi vazelin, ima da dotrĉi i moli za još.' A kad Suca uoĉi ţrtvu, poĉne da dašće. Lice mu otekne, a usta pomodre kao Eskimu u Africi. Onda se lagano ustremi na badţu, pretraţuje ga i opipava prstima od trule ektoplazme. »Gedţa Rubi izgleda kao neki bezazlen deĉaĉić, to zraĉi iz njega kao plavi neon. Kao da je sišao sa naslovne strane Satrdej Ivning Posta, sa uslikanim bivoljim glavama; i sav je u turšiji dţanka. Njegove ţrtve se nikad ne ţale, ĉak mu i švindleri donose igle. Jednog dana Plavi Deĉko poĉne da greši, a šta se iz toga izrodilo, nateralo bi i bolniĉara da povraća. Na kraju Rubi otkaĉi, šiša kroz prazne kafiće i stanice metroa, i urla: 'Vrati se, Mali! Vrati se!' i ganja svog deĉka ĉak do Ist Rivera, i preko reke kroz gomile kotona, kora od narandţi i mozaike plutajućih novina, niz tihi, crni glib sa betoniranim gangsterima i pištoljima skroz ispaljenim da izbegnu ispitivaĉke prste pohlepnih balistiĉkih struĉnjaka.« A peša se misli: »Kakav imidţ! Jedva ĉekam da ovo ispriĉam momcima kod Klarka.« On skuplja tipove, stajao bi mirno i dok Dţo Guld imitira galebove. Zato ga kaznim deset soma i zakaţem sudar da mu uvalim, kako on kaţe, »koju pljugu marihuane«, i mislim: »Ketnipiraću kulova.« (Napomena: Ketnip miriše kao zapaljena marihuana. Ĉesto se uvaljuje neopreznima ili neupućenima.) »Pa«, kaţem i tapšem se po ruci, »duţnost me zove. Ko što jedan sudija reĉe drugom: 'Budi pravedan, kad moţeš, a kad ne moţeš, presudi kako hoćeš?'« Upadnem u ekspres–restoran; tamo sede Bil Gejnz, ufaĉlovan u ko zna ĉiji kaput ko bankar iz 1910, sa paralizom udova, i stari drugar Bart, koji ţdere tortu masnim, štrokavim prstima, sav ofucan i nikakav.

10


Imao sam gore u gradu neke mušterije o kojima se brinuo Bil, a Bert je znao neke fosile iz vremena kada se pušila okica, sablasne pazikuće, pepeljastosive, avetinjske portire koji ĉiste prašnjave hodnike sporom, staraĉkom rukom, kašlju i pijuckaju u zoru mamurni od droge, penzionisane astmatiĉne lopovske jatake iz loših hotela, Pantoponsku Ruţu, staru damu iz Peorije, i stoiĉke kineske kelnere koji nikad ne pokazuju da im je muka. Bart ih je traţio vukući se svojim narkoskim korakom, strpljiv, oprezan i spor, i spuštao u njihove beskrvne ruke nekoliko ĉasova topline. Jednom sam iz zezanja napravio turu sa njim. Znaš kako starci nemaju stida kad jedu, prosto ti se povraća kad ih gledaš? E, takvi su i stari narkosi s drogom. Baljezgaju i ciĉe ĉim je ugledaju. Bale im cure niz bradu, creva im krĉe, i sva im se iznutrica grĉi dok je kuvaju, a koţa im se rastapa tako da svaki ĉas oĉekuješ da iskoĉi neki veliki bljuzg od protoplazme i proguta drogu. Baš gadno za gledanje. »Takvi će i moji momci biti jednoga dana«, filozofiram. »Zar nije ţivot ĉudan?« Onda peljamo nazad u centar preko stanice Šeridan skver, za sluĉaj da pub vreba iz ostave za metle. Ko što uvek kaţem, to nije moglo da potraje. Znao sam da tamo negde oni konferišu, furaju gadnu pubovsku magiju i u robijašnici Livenvort prave lutke po mom liku. »Nema svrhe da ovu ruku bodeš iglom, Majk.« Ĉujem da su Ĉapina uhvatili na lutku. Matori evnuh od puba sedeo u prizemlju policijske stanice i danonoćno vešao njegovu lutku, iz godine u godinu. A kad se sam Ĉapin obesio u Konektikatu, našli matorog krelca sa slomljenom šijom. »Pao niz stepenice«, kaţu. Znaš već kako pubovi seru. Drogu okruţuju magija i tabui, prokletstva i ĉini. U Meksiko Sitiju sam vezu našao ko radarom. »Nije u ovoj ulici, u sledećoj, skreni desno... sad levo. Sad opet desno«, i eno ga tamo bezubo bapsko lice i ugašene oĉi. Znam da se taj diler muva svud okolo, pevuši pesmicu koja svakom blizu njega odmah uĊe u uvo. Tako je siv, sablastan i bezliĉan da ga niko i ne primećuje, pa svi misle da im to sama svest pevuši. Tako mu mušterije prilaze pevušeći Osmehe, ili Fm in the Mood for Love, ili Kažu da smo za ljubav mladi, ili bilo koji hit za taj dan. Ponekad po pedeset narkosa s pacovskim njuškama skviĉi i jurca za deĉkom sa usnom harmonikom, a Preprodavaĉ sedi na tršĉanom tronošcu i hlebom hrani labudove, dok jedna debela pederĉina šeta svog avganistanskog hrta po Ist– Pedesetoj ulici, matori vinos piša uz banderu, student, jevrejski leftista, deli 11


letke po Vašington skveru; tu su i obrezivaĉ drveća i istrebljivaĉ gamadi, a šminkerski peša zove šankera po imenu, u kafiću kod Nedika. Svetska mreţa narkosa, nanizanih na nit od kisele sperme, vezuje mišice da se fiksa po nameštenim sobama za izdavanje i dršĉe u jutra s muĉninom od droge. (Stari cirkuzanti sišu crni dim u sobiĉku iza kineske perionice, a Melanholiĉna Bebi umire od prevelike doze vremena ili ledenog prekida disanja u toku krize.) U Jemenu, Parizu, Nju Orliensu, Meksiko Sitiju i Istanbulu — tresu se pod vazdušnim ĉekićima i parnim lopatama, dobacuju jedno drugom narkomanske psovke koje niko ţiv nije ĉuo, a Preprodavaĉ viri iz parnog valjka i prolazi kraj mene, zaglibljenog u katran. (Napomena: Istanbul ruše i ponovo grade, posebno ofucane narkomanske ĉetvrti. Istanbul ima više narkosa na heroinu nego Njujork.) Narkotiĉki mlaz izbacuje i ţive i mrtve, bolesne i klimave, navuĉene ili odviknute ili ponovo naviknute, Veza srĉe kinesku ĉorbu u Ulici Dolores, u federalnom distriktu Meksika, ţdere tortu iz automata, a Menjaĉkim trgom je progoni laveţ Ljudi. (Napomena: Na šatrovaĉkom u Nju Orliensu Ljudi su murija iz Odseka za narkomaniju.) Stari Kinez zahvata reĉnu vodu zarĊalom limenkom, spira yen pox, tvrd i crn kao ĉaĊ [Napomena: Jen poks (yen pox) je pepeo popušenog opijuma.]. Dakle, murija ima moju kašiku i špric, znam da mi ĉesto uĊu u trag, jer ih vodi onaj ćoravi cinkaroš zvani Vili Pizda. Vili ima okrugla, koturasta usta, oiviĉena osetljivim, nakurĉenim crnim dlaĉicama. Oslepeo je od fiksanja u oĉnu jabuĉicu, nos i nepca mu pojedeni od šmrkanja horsa, telo mu izbrazdano oţiljcima, a tkivo suvo i tvrdo kao drvo. Tim ustima sad moţe da jede samo govna, ponekad ih oklembesi o dugu, ektoplazmatiĉnu cev, osećajući tiho nadolaţenje droge. Po celom gradu prati moj trag, upada u sobu iz koje sam se iselio i ĉim bane, recimo, kod nekih mladenaca sa Sijukskih vodopada. »Tu smo, Li! Izlazi iz tog skrovišta iza paravana! Znamo se!« i iz cuga drpi mladoţenju za kurac. Sad Viliju gori pod nogama, ĉuješ ga kako cvili u mraku (on samo noću funkcioniše) i osećaš uţasnu potrebu tih slepih, ţudnih usana. Kad murija rupi da ćorkira, Vili se obeznani i progrize rupu na vratima. Da tu nema pubova da ga smire stekom, popio bi krv svakom ţivom narkosu na koga naleti. Znao sam, i svi ostali su znali da me Pizda ganja. Da su moji mladi kupci ikada upali u njegovu klopku, sigurno bi mi rekli: »Natero me da mu za dţank radim sve vrste seksualnih gadosti«, a ja bih se zauvek oprostio od ulice. Zato smo štekovali hors, kupili polovni studebeker i krenuli na zapad.

12


»Opreznog« je drmnuo napad siţe: »Stajao sam izvan sebe i hteo sam da ovim sablasnim prstima zaustavim ta vešanja... Ja sam duh, i meni, kao i svakom duhu, treba — telo — jer već ĉitavu Većnost hodam bezmirisnim ulicama prostora gde nema ţivota, samo bezbojna, bezmirisna smrt... Niko ne moţe da je udahne i omiriše kad mu se grĉi ruţiĉasta hrskavica obrubljena kristalnim balama, govnom vremena i crnim, krvavim filterima mesa.« Stajao je pod dugim senkama sudnice, lice mu, kao na pocepanom filmu, raskomadano pohotom i glaĊu larvalnih organa što se migolje u probnom ektoplazmatiĉnom, ufiksanom mesu (deset dana na ledu u vreme Prvog Saslušanja), u mesu koje išĉezava pri prvom nemom dodiru sa drogom. Video sam to svojim oĉima. Pet kila izgubio za deset minuta; špric mu u jednoj ruci a drugom podiţe pantalone, samoodreknuto meso mu gon u hladnom ţutom oreolu, tamo u sobi tog njujorškog hotela... noćni stoĉić zatrpan praznim kutijama od bombona a pikavci, u kaskadama, preko tri pepeljare, mozaik neprospavanih noći i iznenadne gladi otkaĉenog narkosa koji hrani svoju bebumeso... »Opreznom« se sudi u Saveznom sudu zbog linĉovanja a zatim ga otpremaju u Saveznu ludu kuću, specijalno ureĊenu za smeštaj utvara: pedantan i prozaiĉan šok od stvari... umivaonik… vrata... klozet... šipke... sve je tu... i to je to... sve veze prekinute... i ništa izvan toga... Ćorsokak... I ćorsokak na svakom licu... U poĉetku su fiziĉke promene kod njega bile spore, onda su mu po telu izbile neke crne guke, rovašile mu mlitavo tkivo i brisale mu ljudske crte... U potpunoj tami njegove odaje usta i oĉi su jedan organ koji kidiše i škljoca providnim zubima... ali nijedan organ nije postojan, bez obzira na njegov poloţaj i ulogu... polni organi svuda Ċikljaju... prkna se otvaraju, izmet izbacuju pa se zatvaraju... ĉitav organizam menja boju i konzistenciju, zavisno od prilagoĊavanja trenutnoj situaciji... Gedţa Rubi postaje društvena briga zbog svojih, kako ih on zove, napada. Neka Unutrašnja (i reska izbija iz njega, a ta se frka niĉim ne moţe smiriti; ĉim smo izašli iz Filadelfije, on poĉne da zeza patrolu, a pubovi ga samo ţdraknu i sve nas ućorkiraju. Sedamdeset i dva sata sa pet bolesnih narkosa u ćeliji. Neću da izvadim svoj štek pred tim droge gladnim šakalima, potrebno je ĉitavo manevrisanje i zlatno podmazivanje ĉuvara da bi nas strpali u zasebnu ćeliju.

13


Predostroţni narkosi, poznati kao veverice, imaju uvek spreman štek za sluĉaj ćorkiranja. Svaki put kad se fiksaš, pustiš da ti dve–tri kapi droge upadnu u dţep prsluka, pa se platnena postava ukruti od 'stafa'. U cipeli sam imao plastiĉnu kapaljku a jednu pribadaĉu u kaišu. Znaš već kako se radi sa kapaljkom i pribadaĉom: »Ona zgrabi pribadaĉu skorenjenu od krvi i rĊe, izdubi u nozi veliku rupu koja zine kao skaredna, zagaĊena usta, u oĉekivanju neizrecivog spoja sa kapaljkom koja se sad zariva u razjapljenu ranu i nestaje iz vida. Ali je njena grozna, galvanizirana potreba (glad buba u suvim predelima) slomila staklenu kapaljku duboko u mesu razrovašenog bedra (koje joj više liĉi na plakat o eroziji tla). Ali, šta je briga? Ĉak se ne zamara da ukloni komadiće stakla, gleda dole u krvavo bedro hladnim, praznim pogledom kasapina. Šta je se tiĉu atomska bomba, stenice, postotak obolelih od raka, dok Socijalna Pomoć ĉeka da doĊe u posed njenog posrnulog mesa... Slatko snivaj, Pantoponska Ruţo.« A obiĉno samo malo uštineš meso na nozi i brzo zabodeš ĉiodu. Zatim postaviš kapaljku nad, ne u rupu i paţljivo pustiš da rastvor kaplje polako, tako da ne curi sa strane... Kad sam zgrabio Rubija za bedro, meso mu je iskoĉilo i ostalo tako da stoji, kad vosak, i samo mu je lagano iscurila jedna kap gnoja. Nikad nisam taknuo tako ledeno ţivo biće kao što je Rubi bio tamo u Filiju... Odluĉio sam da ga otkaĉim, makar i na fazon s gušenjem. (To je stari engleski seoski obiĉaj uklanjanja matorih i nepokretnih nevoljnika. Porodica koja ima takvog, priredi »zabavu s gušenjem«, pa gosti natrpaju dušeke na ostarelog kućnog muĉitelja, popnu se na njih i tu pijanĉe do besvesti.) Rubi je teret za našu radinost i treba ga oterati meĊ bednike ovog sveta. (Ovo je afriĉka praksa. Zvaniĉnik zvani »Odvodnik« ima zadatak da starce odvodi u dţunglu i da ih tamo ostavlja.) Rubiju su napadi bili prešli u naviku. Pubovi, vratari, psi, sekretarice zareţe kad ga vide. Taj plavi Bog je bio postao nepopravljiv podlac. Foleri se ne menjaju, oni krše, razbijaju — materija eksplodira u ledenom, meĊuzvezdanom prostoru, odlazi u svemir kao kosmiĉka prašina, i ostavlja samo prazno telo za sobom. Bleferi ovoga sveta, vi samo jednu stvar ne moţete da preĊete: svoju Unutrašnju Grešku... Ostavio sam Gedţu Rubija na ćošku, pored beskrajno nanizanih straćara od crvene cigle, pod upornom kišom ĉaĊi. »Odoh do mog snabdevaĉa. Doneću ti ĉistu, apotekarsku drogicu... – Ne, ti ostani tu, neću da te on vidi.« Nema veze koliko dugo, Rubi, samo me ĉekaj na ćošku. Zbogom, Rubi, zbogom, klinjo... Kuda li odu kad samo išetaju i ostave svoja prazna tela za sobom? Ĉikago: nevidljiva hijerarhija oljuštenih Makarondţija, zadah atrofiranih gangstera, na Nortu i Holstedu, Ciceru i Linkolnovom parku, šokira te 14


grobljanska sablast prolaznosti; torbare se snovi, prošlost navaljuje na sadašnjost, uţegle ĉari dţek–potova i drumskih krĉmi. A u predgraĊu veliko naselje, televizijske antene do besmislenog neba. U kućama, zaštićenim od ţivota, bdiju nad mladuncima, upijaju delić onoga što odbijaju. Samo mladi ponešto unose, a ni oni ne ostaju dugo mladi. (Preko nasipa luke istoĉnog Sent–Luisa nekad je prolazila granica, u vreme roĉnih ĉamaca.) Ilinois i Mizuri, malariĉan otrov od ljudi koji diţu nasipe, puze pred bogom Hrane, za vreme surovih i ruţnih festivala, a grozni pipci — straćare Boga Stonoge — proteţu se od Maundvila do meseĉevih pustara priobalnog Perua. Amerika nije mlada zemlja: stara je, prljava i zla još od pre dolaska doseljenika, pre Indijanaca. Zlo tu ĉeka. I uvek murija: fini školovani pubovi, uveţbani drţavni pubovi mrmljaju nešto kao da se izvinjavaju, merkaju ti elektronskim oĉima kola i prtljag, odelo i facu; iskeţeni velegradski panduri i palanaĉki slatkoreĉivi šerifi sa neĉim pretećim i mraĉnim u oĉima boje izbledele sive flanelske košulje... I uvek problemi sa kolima: u Sent–Luisu smo naš studebeker iz 1942 (sa ugraĊenim kvarom u mašini, kao Gedţa Rubi), prodali uz doplatu za jednu staru pakard limuzinu koja se toliko pregrejavala da smo jedva stigli u Kanzas Siti, zatim smo kupili jedan ford za koji se ispostavilo da je dizelaš, pa smo ga zamenili za dţip koji smo mnogo gazili (nije dobar za voţnju auto–putom) — pa je nešto unutra crklo, šištalo; onda smo se vratili jednom starom fordu osmaku. Nema bolje mašine od njega, pa bio dizelaš ili ne. A ameriĉka ĉama se svija oko nas kao nijedna ĉama na svetu, gora nego ona u Andima, u gradovima visoko u brdima gde hladan vetar briše sa planina razglednica u boji, proreĊeni vazduh kao smrt u grlu, gora nego gradovi kraj reka u Ekvadoru, malariĉno–sivi kao droga pod crnini šeširom stetsonom, kao puške što se kroz grlo pune, dok lešinari kljucaju po blatnjavim ulicama — a u Švedskoj kad siĊeš sa feribota u Malmeu (piće na feriju nije oporezovano), odmah te tresne ta jeftina cuga, osloboĊena poreza, i prati te celim putem: niko te ne gleda u oĉi, a groblje je usred grada (kao da je svaki švedski grad sagraĊen oko groblja) i ne znaš šta da radiš po podne, nema ni kafana ni bioskopa, a ja sam bio poduvao i poslednju hašiš pljugu iz Tangera i rekoh: »Jebi ga, brišimo nazad na feri.« Ali nema ĉame kao što je ameriĉka. Ne vidiš je, ne znaš odakle dolazi. Uzmi samo, na primer, jedan aperitiv–bar na kraju ulice u predgraĊu — svaki blok kuća ima svoj bar i dragstor, supermarket i prodavnicu pića. UĊeš i ĉama te tresne. Ali odakle to ona dolazi?

15


Ne dolazi od šankera, niti od mušterija, niti sa onih ţućkastih rubova visokih plastiĉnih stolica za šankom, niti iz mutnog neona. Ĉak ni sa televizije. Uporedo sa ĉamom, i navika nam je sve veća, kao što ti se povećava ţeĊ za kokainom kad se prebrzo spustiš. A droga se smanjivala. Tako se naĊemo u gradu bez heroina, samo sa sirupom protiv kašlja. I povraćali smo taj sirup i vozili sve dalje i dalje, hladni prolećni vetar je zviţdao kroz naš krš od kola i oko naših drhtavih, bolesnih i oznojenih tela; to je ona hladnoća, groznica koja te trese kad iz tebe sva droga isteĉe... Sve dalje i dalje kroz oguljeni pejzaţ, preko pregaţenih armadila na drumu, a lešinari nad moĉvarama i truplima ĉempresa. Moteli sa zidovima od lesonitskih ploĉa, sa plinskim grejanjem i tankom ruţiĉastom ćebadi. Putujući foleri i laţni hipici zapalili sve boce u Teksasu... A niko, ko ima imalo mozga, ne bi udario na docu u Lujzijani. Štiti ih drţavni Zakon o narkomaniji. Konaĉno se dokopamo Hjustona gde znam jednog dragstoristu. Nisam bio tamo pet godina, ali me on samo ţdrakne krajiĉkom oka, prepozna, klimne glavom i kaţe: »Priĉekaj tamo pored šanka...« Tako ti ja sednem, popijem šolju kafe, malo posle on doĊe, sedne pored mene i kaţe: »Šta ti treba?« »Ĉetvrt 'Pi Dţija' i sto pilula nembića.« On klimne glavom: »Vrati se za pola sata.« Vratim se, on mi da paketić i kaţe: »Petnaest dolara... Budi oprezan.« Fiksanje 'Pi Dţijem' je gadna frka, moraš najpre da sagoriš alkohol, onda odmrzneš kamfor i pipetom izvuĉeš onu mrku teĉnost — moraš da se pukneš pravo u venu, inaĉe napraviš apsces, mada ti apsces ne gine bez obzira gde se pukneš. Najbolje je da ga popiješ sa nembićima... Zato ga sruĉimo u bocu pernoa i piĉnemo za Nju Orliens, pored jezera duginih boja, narandţastih vatri zemnog gasa, moĉvara, Ċubrišta, aligatora koji gmiţu meĊ razbijenim flašama i limenkama, pored neonskih arabeski motela i tamnoputih podvodaĉa što sa ostrva Ċubrišta dobacuju bljuvotine... Nju Orliens je mrtav muzej. Šetamo se Menjaĉkim trgom, duvamo 'Pi Dţi' i odmah naĊemo Dilera. I'o je mali trg i murija zna ko nudi, tako da dilera boli dupe i prodaje svima redom. Ušteknemo 'hors' i piĉnemo za Meksiko. 16


Evo nas opet kraj jezera Ĉarlz, u zemlji mrtvih dţekova, na jugu Teksasa, a crnjokokaĉki šerifi nas merkaju i pregledaju nam vozaĉke papire. Nešto ti lakne na duši kad preĊeš meksiĉku granicu, a pejzaţ te iznenada tresne prazninom, samo pustara, planine i lešinari; male grabljivice su tako blizu da ĉuješ kako krilcima seku vazduh (suvo mahunasto krckanje), a kad spaze plen, stušte se u vidu crnog levka s plavog neba, sa tog ubistvenog, krvavog, plavog meksiĉkog neba. Vozili smo celu noć. U zoru se skrasili u jednom toplom, maglovitom mestu gde su psi lajali a voda ţuborila. »Tomas i Ĉarli«, kaţem. »Šta?« »Tako se zove ovaj grad. Na nivou mora. Odavde se penjemo na tri hiljade metara nadmorske.« Ufiksam se i zaspim na zadnjem sedištu. Ona je bila dobar vozaĉ. To se vidi ĉim neko pipne volan. Grad Meksiko gde Lupita sedi kao asteĉka boginja Zemlje i deli svoje papiriće, kesice sa vašljivom drogom. »Prodavanje je jaĉa navika od uzimanja«, kaţe Lupita. Kontakti su navika dilera koji se ne pucaju, a te se navike teško otreseš. I pubovske špije je imaju. Pogledaj, na primer, »Kupca« Bredlija. Najbolji špija narkosa u radinosti. Svako bi provalio da je na dţanku. (Napomena: provalio u smislu skuţio ili ocenio.) Hoću da keţem, on samo priĊe dileru i iz cuga kupi. A tako je bezliĉan, siv i sablastan da ga se diler posle ne seća. I tako on sjebava jednog po jednog... Dakle, »Kupac« poĉinje sve više i više da liĉi na narkosa. Ne pije. Ne diţe mu se. Ispadaju mu zubi. (Kao što trudnici ispadaju zubi dok hrani malog stranca, tako i narkosi gube svoje zelene zube — razdiraĉe dok hrane majmuna.) Stalno klopa ĉokoladu. Posebno ceni one table »Bejb Ruts«. »Stomak mi se prevrne kad vidim kako onaj 'Kupac' ţdere ĉokoladu«, kaţe jedan pub. Kupac dobija neku zloslutno sivozelenu boju. Ĉinjenica je da njegovo telo proizvodi sopstvenu drogu ili nešto sliĉno. »Kupac« ima jednu stalnu vezu. Reklo bi se, Unutrašnjeg Dilera. Ili barem on tako misli. »Samo se skrasim u svojoj sobi«, kaţe. »Sve ih odjebem. Kulova ima na obe strane. Ja sam jedini kompletan badţa u ovoj radinosti.« Ali mu crni uragan ĉeţnje duva kroz kosti. Zato Kupac proganja mladog narkosa i pruţa mu drogu. »Vaţi«, kaţe klinja. »Šta hoćeš?« »Samo da se malo trljam o tebe i da se sredim.« 17


»Uh... Hajde, vaţi... ali što se ne sreĊuješ fiziĉki ko sav ostali svet?« Kasnije, klinja sedi sa dva pajtosa u Voldorfu i njupa komadešku torte. »Ništa odvratnije od toga nisam podneo u ţivotu«, priĉa. »Nekako se sav smekša ko pihtija i ljigavo me obmota. Onda postaje sav mokar, kao da je u nekim zelenim balama što cure. I nekako grozno svršava... Meni muka do povraćanja od tog njegovog zelenog balavljenja, a bazdi ko trula zelena dunja.« »Ipak si na lak naĉin došao do 'stafa'.« Momak uzdahne rezignirano. »Pa, ĉovek se na sve navikne. Imam s njim sutra opet jedan sudar.« A »Kupĉeva« navika sve veća i teţa. Treba mu punjenje svakih pola sata. Ponekad krstari zatvorima i podmićuje ĉuvare da ga puste u ćeliju s narkosima. I što je ĉešće dolazio u dodir s njima, to je više traţio. Tada ga pozove Okruţni Nadzornik: »Bredli, tvoje ponašanje je izazvalo neke glasine — a za tvoje dobro nadam se da su to samo glasine — i tako su gadne da ja prosto ne mogu da ih... Mislim, Cezarova ţena... ovaj... hm... to jest, nikakva senka ne sme da padne na ovo Odeljenje... pogotovu ne takva kakvu si ti, izgleda, bacio. Ti srozavaš status ĉitave delatnosti. Spremni smo da odmah prihvatimo tvoj otkaz.« »Kupac« se baca na patos i puzi do Nadzornika. »Nemoj, Šefe, nemoj, Ĉoveĉe... Ovo Odeljenje je moj pravi ţivotni put.« Ljubi Nadzornikevu ruku, gura njegove prste u svoja usta (Nadzornik sigurno napipava njegove bezube desni), ţali se da je izgubio zube »u jednoj tuĉi«. »Molim te, Šefe, nemoj, Ĉoveĉe, brisaĉu ti dupe, praću ti prljave kotone, ĉistiću ti cipele s imalinom na nosu...« »Ovo je stvarno ogavno! Zar nemaš ponosa? Moram ti reći da te se gnušam. Mislim, ima nešto, kako da kaţem, trulo u tebi, i bazdiš ko kanta za Ċubre.« Prinosi licu namirisanu maramicu. »Moram da te zamolim da smesta napustiš ovu kancelariju.« »Uĉiniću sve, Gazda, sve.« Njegovo se izrovašeno zeleno lice iskezi u uţasan osmeh. »Još sam mlad, Gazda, i priliĉno jak kad mi uzavri krv.« Nadzornik podrigne u maramicu i mlitavom rukom pokazuje na vrata. »Kupac« ustaje i sanjivo ga gleda. Telo poĉinje da mu tone kao štapić istraţivaĉa podzemnih voda. To telo teĉe napred... »Ne! Ne!« vrisne Nadzornik. »Klok . . . klok klok.« Sat kasnije naĊu »Kupca« kako kunja na Nadzornikovoj stolici. Od Nadzornika ni traga ni glasa. 18


Sudija: »Sve ukazuje na to da ste na neki neizrecivo ruţan naĉin ... uh ... asimilirali Okruţnog Nadzornika. Na ţalost, nema dokaza. Preporuĉio bih da vas zadrţe, ili bolje sadrţe, u nekoj ustanovi, ali ne znam ni jedno mesto koje bi odgovaralo ĉoveku vašeg kalibra. Preko volje moram da vas pustim.« »Ovaj treba da se smesti u akvarijum«, kaţe policajac koji ga je uhapsio. »Kupac« širi strah u celoj delatnosti. Nestaju narkosi i posrednici. Kao šišmiš–krvopija ispušta narkotiĉnu paru, neku zelenu maglu kojom opije ţrtve i ĉini ih bespomoćnim u svom sveobuhvatnom prisustvu. A ĉim se sredi, zabije se u neku rupu na nekoliko dana kao zasićena boa konstriktor. Na kraju je uhvaćen na delu, kako preţiva i vari Komesara iz Narkomanskog, i uništen je bacaĉem plamena — istraţni sud je utvrdio da je to sredstvo bilo opravdano upotrebljeno, pošto je »Kupac« izgubio svoju ljudskost, a samim tim postao neko biće bez vrste i opasnost za narkotiĉku industriju na svim nivoima. U Meksiku je štos da naĊeš nekog lokalnog narkosa sa receptom vlasti kojim svakog meseca dobijaju odreĊenu koliĉinu droge. Naš ĉovek je bio Stari Ajk koji je skoro ceo ţivot proveo u Sjedinjenim Drţavama. »Putovao sam sa Irenom Keli, a ona je bila veliki drugar. U Bjutu, u drţavi Montani, spopadnu je kokini uţasi i ona jurne kroz hotel vrišteći da je gone kineski panduri s makazama za meso. Znao sam da onaj pub u Ĉikagu šmrkće koku koju je dobijao u obliku kristala, plavih kristala. Tako se i on otkaĉi, vrišti da ga goni Federalna, jurne niz uliĉicu i zabije glavu u kantu za Ċubre. Ja ga pitam: 'Je li, šta to radiš?', a on mi kaţe: 'Marš tamo ili pucam. Fino sam se sakrio'.« Dobijamo koku na recept, ovaj put. Fiksaj u glavnu venu, sinko. Prosto njušiš kako ulazi u tebe, ĉista i hladna u tvom nosu i grlu, a onda ti prava slast navre u mozak i zapali ti sve kokine veze. Glava ti se rastura u belim eksplozijama. Posle deset minuta hoćeš još jedan fiks... ceo grad ćeš da obiĊeš za još jedan fiks. Ali ako ga ne naĊeš, jedeš, spavaš i sve zaboraviš. To je samo moţdana ţudnja, ţudnja bez osećaja i bez tela, ţudnja duha vezanog za zemlju, uţegla ektoplazma koju matori dţanki zbriše, kašljući i pljujući u bolesno jutro. Jednog jutra se probudiš, uzmeš pilulu za stimulaciju, i podilaze te ţmarci. Starinski panduri s crnim brcima zapreĉe vrata i gvire kroz prozor; keze se iznad svojih plavih graviranih znaĉki junaĉina. Narkosi marširaju kroz sobu, pevaju muslimansku pogrebnu pesmu, nose telo Bila Gejnza, a oţiljci od igle na njegovoj ruci sijaju neţnoplavim plamenom; Detektivske šizike njuškaju tvoj nokšir.

19


To su kokini uţasi... Zato sedi u fotelju, oladi i ufiksaj dosta te droge na drţavni recept. Dan Mrtvih: Poĉela da mi se trese brada, pa sam pojeo šećerlemu moga sina Vilija. Plakao je, pa sam morao da odem po drugu. Prošao pored kafane u kojoj su ukokali Dţej Leja, bukmejkera. U Kuernavaki, ili je to bilo u Tašku? Dţejn sretne jednog »pimpa« — podvodaĉa trombonistu i nestane u oblaku dima od »trave«. Taj pimp je jedan od onih majstora za sitnu drogu i male doze afrodizijaka — što mu je sredstvo kojim poniţava ţenski pol, terajući svoje ribe da gutaju sva ta njegova govna. Stalno je proširivao svoje teorije... Presliša ribu i zapreti joj da će da je ostavi, ako nije zapamtila svaku nijansu njegovog poslednjeg napada na logiku i predstavu o ĉoveku. »Slušaj, mala. Imam ono za tebe. A ako nećeš da uzmeš, ja tu više ništa ne mogu da uĉinim.« Ritualno je duvao travu i vrlo se puritanski odnosio prema dţanku, onako kako to već ĉine neki hašišari. Tvrdio je da ga trava dovodi u vezu sa superplavim gravitacionim poljima. Imao je teoriju o svemu: koje je donje rublje zdravo, kada se pije voda i kako se briše dupe. Imao je rumeno i blistavo lice, ogromnu spljoštenu nosurdu, crvene okice koje bi mu sinule kad ugleda ribu, a ugašene su mu bile kad je gledao bilo šta drugo. Ramena su mu bila vrlo široka i nagoveštavala su deformitet. Ponašao se kao da drugi ljudi ne postoje, a po restoranima i radnjama saopštavao je svoje porudţbine muškom osoblju preko ţenskih posrednika. I nijedan Ĉovek nije nikad uspeo da osvoji njegov parazitski, tajni poloţaj. I tako, on odbacuje dţank i naduvava se travom. Ja povuĉem tri cuga, Dţejn ga pogleda a meso joj se skristališe. Skoĉim i vrisnem »Strah me je!« i izjurim napolje. Popijem pivo u kafiću — šank u mozaiku; na zidu rezultati fudbalskih utakmica i plakati koride — i ĉekam autobus za grad. Godinu dana kasnije, u Tangeru, ĉuo sam da je umrla.

benvej Tako sam dobio zadatak da angaţujem doktora Benveja za sluţbu u Islamskoj Korporaciji. Doktoru Benveju je ponuĊeno mesto savetnika u Slobodnoj Republici, zemlji ogrezloj u slobodnoj ljubavi i neprestanom kupanju. GraĊani su dobro prilagoĊeni, spremni na saradnju, pošteni, puni razurnevanja i, iznad svega, ĉisti. Ali pozivanje Benveja nagoveštava da iza te higijenske fasade nije sve u 20


redu: Benvej je manipulator i koordinator sistema simbola, struĉnjak je za sve faze ispitivanja, ispiranja i kontrole mozga. Poslednji put sam ga bio video kad je naglo zbrisao iz Aneksije, gde mu je zadatak bio T. D. — Totalna Demoralizacija. Prvim dekretom je ukinuo koncentracione logore, masovna hapšenja i, primenu torture, sem u nekim ograniĉenim i izuzetnim sluĉajevima. »Ne podnosim surovost«, izjavio je. »Nije delotvorna. Dok, s druge strane, ako se vesto primenjuje dugotrajno maltretiranje, bez fiziĉkog nasilja, izaziva se uznemirenost i posebno osećanje krivice. Treba stalno imati na umu nekoliko pravila, ili, bolje reĉeno, rukovodećih principa u leĉenju. Subjekt ne sme da shvati maltretiranje kao nameran napad od strane antiljudskog elementa na njegov liĉni identitet. Moraš ga naterati da oseti da on zasluţuje svaki tretman, jer je kod njega nešto (nikad ne preciziraš šta) strašno loše. Gola potreba kontrolisanog narkomana mora se pristojno prikrivali samovoljom i sloţenom birokratijom, tako da subjekt ne moţe nikad da stupi u neposrednu vezu sa svojim neprijateljem.« Svaki drţavljanin Aneksije bio je duţan da se poštara da dobije punu torbu dokumenata i da je stalno vuĉe sa sobom. Drţavljani su u svako doba mogli da budu zaustavljani na ulici, a Ispitivaĉ, bilo u obiĉnom odelu ili u nekoj uniformi, ĉesto i u kupaćem kostimu ili pidţami, a ponekad i go–golcat sa znaĉkom zakaĉenom za levu sisu, pregledao bi svaki papir i udarao peĉat. Pri daljem ispitivanju drţavljanin je morao da pokaţe propisno udarene peĉate od poslednjeg pregleda. Ispitivaĉ, pak, kad zaustavi veću grupu, samo nekolicini pregleda i ispeĉati papire. Ostali su onda mogli biti uhapšeni, jer su im na kartama nedostajali propisni peĉati. Hapšenje je znaĉilo »privremeni pritvor«; to jest, hapšenika puštaju ako, i kada, njegovo Pismeno Obrazloţenje, sa propisnim potpisom i peĉatom, overi Pomoćnik Sudije za Obrazloţenja. Ali kako taj zvaniĉnik skoro nikad nije dolazio na posao, a Pismeno Obrazloţenje se moralo liĉno pokazati, podnosioci su danima i mesecima dţonjali u neloţenim kancelarijama bez stolica i toaletnih pogodnosti. Nepostojano mastilo je bledelo na dokumentima i pretvaralo ih u stare potvrde iz zalagaonice. Stalno su traţena nova i nova dokumenta. GraĊani su jurcali iz jednog biroa u drugi i mahnito pokušavali da sve završe u nemoguće kratkim rokovima. Iz grada su bile uklonjene sve klupe, iskljuĉene sve fontane, a sve drveće i cveće je uništeno. Na krovu svake stambene zgrade (svi su ţiveli u stanovima), svakih pola sata, zujale su buĉno ogromne elektriĉne zujalice. Kad zazuje, ljudi su ispadali iz kreveta zbog vibracija. Po celu noć zraci reflektora su poigravali po gradu (a niko nije smeo da upotrebljava zastore, zavese, kapke ili roletne). 21


Niko nikoga nije smeo da pogleda u oĉi zbog strogog zakona protiv nametljivosti, sa ili bez verbalnog pristupa, bilo kome iz bilo kog razloga, seksualnog ili kog drugog. Zatvorene su bile sve kafane i kafići. Piće se dobijalo samo uz posebnu dozvolu, i tako dobijeno, nije se smelo ni prodavati ni davati niti prenositi nekom drugom, a prisustvo druge osobe u sobi smatralo se za prima facie dokaz konspiracije radi preprodaje pića. Niko nije smeo da stavi rezu na svoja vrata, a policija je imala kljuĉeve svake sobe u gradu. U pratnji dušebriţnika upadali bi u neĉiji stan i poĉinjali da »traţe stvar«. Dušebriţnik ih taĉno odvede do onog što ĉovek ţeli da sakrije: vazelinske tube, klistire, maramice zaprljane spermom, oruţje, švercovani alkohol. I uvek se osumnjiĉeni podvrgavao grozno poniţavajućem pretresu svoje gole liĉnosti na ĉiji raĉun su pravili podrugljive i uvredljive primedbe. Mnogi je latentni homoseksualac odvoĊen u lušaĉkoj košulji, pošto bi mu zabili vazelin u guzicu. Ili bi zgrabili bilo šta. Gumicu za brisanje ili kalup za cipele. »A za šta ti je ovo?« »Gumica za brisanje.« »Kaţe, gumica za brisanje.« »Sve mi je jasno.« »To nam je dosta! Hajde, polazi.« Posle nekoliko meseci tog tretmana graĊani bi ĉuĉali u ćoškovima kao neurotiĉne maĉke. Svakako, Aneksija je obraĊivala i one osumnjiĉene za posredovanje, sabotaţu i politiĉke krivice, na principu pokretne trake. U pogledu ispitivanja osumnjiĉenih, Benvej je izjavio sledeće: »Dok uglavnom izbegavam primenu torture — muĉenje odreĊuje protivnika i mobiliše otpor — pretnja muĉenjem je korisna da izazove kod subjekta odgovarajući osećaj bespomoćnosti i zahvalnosti što se istraţitelj uzdrţava od toga. A od muĉenja ima koristi kada se upotrebi kao kazna i to kada subjekat odmakne tako daleko uleĉe u nju, da kaznu prima kao zasluţenu. U tom cilju sam izmislio nekoliko oblika disciplinskog postupka. Jedan je poznat kao Razvodna tabla. Za zube subjekta se priĉvrste elektriĉne bušilice koje se u svakom trenutku mogu ukljuĉiti; subjekat je poduĉen da nasumce radi na Razvodnoj tabli, da na znak zvonom i svetlom stavlja odreĊene utikaĉe u odreĊene fasunge. Svaki put kad pogreši, bušilice se ukljuĉe na dvadeset sekundi. Signali se postepeno ubrzavaju preko granica njegove reakcije. Pola sata na Razvodnoj tabli i subjekat crkava kao pretovarena mašina za mišljenje. 22


»Prouĉavanje mašina za mišljenje nam više kazuje o mozgu no ijedna introspektivna metoda. Zapadni ĉovek se sve više eksternalizuje u obliku raznih naprava. Jesi li ikad puknuo kokain u glavnu venu? Tresne te pravo u mozak, aktivirajući veze za ĉiste slasti. Slast od morfijuma ti je u utrobi. Kad se pukneš, u sebi ga osluškuješ. Ali koka je struja kroz mozak, i nju samo mozak traţi; to je bestelesna i bezosećajna potreba. Mozak nabijen kokom je pomahnitali fliper, iz njega blesne ruţiĉast i plav elektriĉni orgazam. Kokinu slast bi osetila i mašina za mišljenje, tu prvu vrevu gnusnog ţivota insekata. Ţudnja za kokom traje samo nekoliko sati, dok god se u mozgu stimulišu njem kanali. Razume se, dejstvo koke moţe da se proizvede i elektriĉnom strujom koja aktivira kokine kanale u mozgu... »A tako se i kanali lagano istroše kao vene, te narkos mora da traţi neke nove. Vena se vremenom obnovi, pa vestom venskom rotacijom narkos moţe da sastavlja kraj s krajem, sem ako nije naĉisto riknuo. Ali kad moţdane ćelije izanĊaju, tu nema nikakvog obnavljanja, pa kad ti one riknu, gadno najebeš. »Do belog usijanja bukti horizont ćijim se beskrajem proteţu redovi golih idiota, sklupĉanih starih kostiju, govana i zarĊalog gvoţĊa. Mrtva tišina — uništeni im govorni centri — sem kada pri elektrošoku vrcaju varnice i puca oprljeno meso dok ti elektrode klize niz kiĉmu. Beli dim od nagorelog mesa visi u nepokretnom vazduhu. Deca bodljikavom ţicom vezuju idiota za stub, pale mu vatru izmeĊu nogu i u svojoj radoznalosti zverski se keze dok mu plamen liţe butine. Meso mu se trza na vatri kao kod insekta u ropcu. »Kao i obiĉno, skrećem sa teme. Sve dok preciznije ne upoznamo moţdanu elektroniku, droge ostaju glavno oruĊe istraţitelja pri njegovom nasrtaju na liĉnost subjekta. Barbiturati su, razume se, praktiĉno beskorisni. To jest, onaj koga pomoću njih slomiš, podlegao bi i onim detinjastim metodama ameriĉkih policijskih stanica. Skopolamin je ĉesto efikasan za slamanje otpora, ali oštećuje pamćenje: špijun moţe da bude spreman da ti otkrije svoje tajne, ali uopšte ne moţe da ih se seti, ili se priĉa o njegovom laţnom i pravom ţivotu nerazmrsivo prepliće. Meskalin, harmalin, LSD6, bufotenin, muskarin — svi su oni uspešni u mnogim sluĉajevima. Bulbokapnin izaziva stanje sliĉno šizofreniĉnoj katatoniji... zabeleţeni su sluĉajevi automatske poslušnosti. Bulbokapnin deprimira mali mozak, verovatno blokirajući centre za kretanje u hipotalamusu. Ostale droge koje izazivaju eksperimentalnu šizofreniju — meskalin, harmalin, LSD6 — stimulišu mali mozak. Kod šizofrenije se mali mozak naizmeniĉno stimuliše i deprimira. Katatoniju ĉesto prati period uzbuĊenja i motorne aktivnosti, u toku koje luĊak juri iz sobe u sobu i svima zagorĉava ţivot. Šizici u pogrešnom stanju ponekad potpuno odbijaju da se kreću i ceo ţivot provedu u krevetu. Poremećaj regulatorne funkcije hipotalamusa se navodi (nemetodiĉno razmišljanje nikad 23


ne pruţa taĉan opis metaboliĉnog procesa — to je ograniĉenost postojećeg jezika) kao ,uzrok šizofrenije. Naizmeniĉne doze LSD6 — bulbokapnina pojaĉanog kurareom — daju najbolje rezultate automatske poslušnosti. »A ima i drugih naĉina. Nekoliko dana daješ subjektu ogromne doze benzendrina, sve dok ne padne u duboku depresiju. Psihoza se izaziva neprekidnim davanjem velikih doza kokaina ili demerola ili naglim prekidom barbiturata nakon dugotrajnog uzimanja. Moţeš da ga navuĉeš na dihidrooksi –heroin, a zatim da prekineš s davanjem (ovo jedinjenje navlaĉi pet puta više od heroina, tako da je i kriza proporcionalno ţestoka). »Ima raznih psiholoških metoda, kao što je, na primer, prinudna psihoanaliza. Od subjekta se traţi da jedan sat dnevno slobodno asocira (u sluĉajevima kad vreme nije od bitnog znaĉaja). 'Ajde, 'ajde. Nemoj da si takav, sine. Tata odma' zove onog nevalalog ĉiku. Odma' ide bebica na lazvodnu tablu.' »Sluĉaj jedne ţene, špijuna, koja je zaboravila svoju pravu liĉnost i saţivela se sa svojom maskom — još je prostitutka u Aneksiji — naveo me je na jedan novi štos. Špijun je obuĉen da poriĉe svoj špijunski identitet potvrĊivanjem svoje maske. Zašto, onda, ne upotrebiti psihiĉki dţiu–dţicu i poneti se s njim? Natuknuti mu da je njegova maska zapravo njegova prava liĉnost i da druge nema. Tada on svog špijunskog identiteta postaje nesvestan, to jest, ne moţe da ga kontroliše; onda ga ti išĉupaš drogama i hipnozom. Tim mamcem moţeš i iz normalnog heteroseksualnog graĊanina da izvuĉeš pedera... to jest, samo pojaĉavaš i podrţavaš njegovo odbijanje normalno latentnih homoseksualnih sklonosti — u isto vreme ga lišavaš piĉke i izlaţeš ga homoseksualnoj stimulaciji. Onda pomoću droge, hipnoze, i —« Benvej protrese svoju opuštenu šaku. »Mnogi subjekti su osetljivi na seksualna poniţenja. Goli, stimulisani afrodizijacima, zbunjeni neprekidnim nadzorom i spreĉeni da se olakšaju masturbiranjem (erekcije u snu automatski ukljuĉuju ogromnu elektriĉnu zujalicu ĉije vibracije subjekta izbacuju iz kreveta pravo u ledenu vodu, ĉime se sluĉajevi mokrih snova svode na minimum). Divno je zezanje kad hipnotišeš popa i kaţeš mu da će kroz snošaj dostići boţansko sjedinjenje sa Jagnjetom–Isusom — a onda mu krneš uz dupe neku matoru, razvratnu ovcu. Posle toga, Istraţitelj ostvaruje potpunu hipnotiĉku kontrolu — samo zvizne, a subjekt mu dopuzi, ili mu, recimo, samo kaţe, 'Sezame, otvori se', a subjekt se posere na pod. Suvišno je reći da je mamac seksualnog poniţavanja kontraindikativan za oĉigledne homoseksualce. (Mislim, ovde treba paziti na naš ugled i stalno imati na umu staru partijsku liniju ... i zidovi imaju uši.) Sećam se jednog klinca, doveo sam ga u stanje da se posere ĉim me ugleda. Onda bih mu oprao guzu, pa bih ga opalio. Bilo je to mnogo slatko. A i on je bio zgodan momak. Ponekad se subjekt rasplaĉe kao dete, jer ne moţe a 24


da ne ejakulira dok ga tucaš. Pa, kao što vidiš, mogućnosti su beskrajne kao krivudave stazice u nekom velikom i divnom rajskom vrtu. I baš kad sam ĉeškao onu ljupku oblinu, pojure me oni što kvare svaku zabavu... To ti je, son cosas de la vida.«3 Stiţem u Slobodnu Republiku koja je, Gospode Boţe, jezivo ĉista i dosadna. Benvej rukovodi CP–om, Centrom za Prevaspitavanje. Svraćam ovde–onde i odvajam ţvaku, »Aa šta radi taj i taj?« u fazonu »Pošiljaoci uvalili Sidi Idrisu iliti 'Sitnom Cinkarošu' neki serum za besmrtnost, pa im sve otkucao. Nema veće budale od matorog peše«. »Lester–Stroganov Smuun — 'El Hasein' — postao Latah pokušavajući da usavrši P.A.P., Proces Automatske Poslušnosti. Muĉenik naše radinosti. . .« (Latah je pojava u Jugoistoĉnoj Aziji. Inaĉe duševno zdravi, Latasi, ĉim im jednom privuĉeš paţnju, bilo da pukneš prstima ili podvikneš, prisilno poĉnu da podraţavaju svaki pokret. Oblik prinudne hipnoze. Ponekad se povrede pri pokušaju da podraţavaju pokrete nekoliko ljudi odjednom.) »Prekini me, ako si već ĉuo ovu atomsku tajnu...« Benvejevo lice zadrţava svoj oblik u fleš–lampi hitnosti, u svakom trenutku podloţno neopisivom cepanju ili metamorfozama. Titra kao slika kad ulazi i izlazi iz ţiţe. »Ajde«, kaţe Benvej, »da te provedem kroz CP.« Idemo dugaĉkim belim hodnikom. Benvejev glas odnekud dopire do moje svesti... bestelesni glas, ĉas buĉan i razgovetan, ĉas jedva ĉujan kao muzika u nekoj vetrovitoj ulici. »Izolovane grupe kao uroĊenici sa Bizmarkovog Arhipelaga. Nema oĉevidne homoseksualnosti meĊu njima. Prokleti matrijarhat. Svi su matrijarhati protiv homoseksualnosti, konformistiĉki su i prozaiĉni. Ako se nadeš na nekoj stazi matrijarhata, nemoj beţati do najbliţe granice. Ako beţiš, sigurno će te upucati neka frustrirana latentna pederĉina od puba. Znaĉi, neko ţeli da pravi mostobran jedinstva na terenu kasapnica moćnika kao što su Zapadna Evropa i SAD? Novi jebeni matrijarhat, uprkos Margareti Mid i njenoj antropologiji... Ovde je neka frka. Tako se jedan kolega i ja pobijemo skalpelima u operacionoj sali. A moja pomoćnica, prava pavijanka, skoĉi na pacijenta i iskida ga na komade. Pavijani u kavgi uvek napadaju najslabiju stranu. I u pravu su. Nikad ne smemo da zaboravimo naše slavno majmunsko poreklo. U drugom delu operacije uĉestvovao je i doktor Braubek. Penzionisani kiretar i diler (u stvari veterinar), vraćen u sluţbu zbog nestašice muške radne snage. Elem, taj doca je celo jutro bio u bolniĉkoj kujni gde je, vatao bolniĉarke 3

Tako je to u ţivotu (šp.) — Prim. ur.

25


i nacugavao se ugljenim gasom i 'Klimom' — a neposredno pred operaciju krišom se upucao duplom dozom muskata da malo ţivne.« (U Engleskoj, a posebno u Edinburgu, neki graĊani se naduvavaju ugljenim gasom pomešanim s »Klimom« — jednom groznom vrstom mleka u prahu s ukusom kisele krede — a onda se suoĉavaju sa posledicama. Sve zaloţe da plate raĉun za gas, a kad ĉovek doĊe da im ga prekine zbog neplaćanja, na kilometre ĉuješ kako se dernjaju. Kad graĊanin u nestašici fura krizu, on kaţe, »Dobio sam klinkere« ili »Ta će mi furuna doći glave«. Muskat (orašĉić). Navodim svoj ĉlanak o narkotiĉnim drogama objavljen u Britanskom časopisu za narkomaniju: »Robijaši i mornari ponekad pribegavaju muskatu. Jedna supena kašika muskata se proguta sa vodom. Dejstvo jedva sliĉno marihuani, sa pratećom muĉninom i glavoboljom. Kod Indijanaca u Juţnoj Americi postoji ĉitava familija narkotika koji se dobijaju iz muskata. Obiĉno se ušmrkava suvi prah biljke. Vraĉevi uzimaju ove štetne materije da se dovedu u grĉevita stanja. Veruje se da njihovo trzanje i mrmljanje ima proroĉanski znaĉaj«.) »Bilo mi je muka od jage, nisam bio u fazonu da trpim Braubekova sranja. Prvo mi je nakenjao da seĉem otpozadi, umesto spreda, mrmljao neke konfuzne gluposti u smislu da pazim kako vadim ţuĉnu kesu, da ne zajebem meso. Valjda je mislio da je na selu i da se kolje kokoška iza kuće. Skrešem mu da vrati glavu nazad u furunu, a on me tako drsko gurne da pacijentu oštetim butnu arteriju. Krv šikne, anestetiĉar obnevidi, vrisne i odjuri u hodnik. Braubek pokuša da me kolenom mune u jaja, a ja mu skalpelom recnem ţilu potkolenicu. Puzi po podu i bocka me noţem u noge i stopala. Violeta, moja asistentkinja–pavijanka — jedina ţena do koje mi je ikad bilo malĉice stalo — naĉisto otkaĉi. Ja se popnem na operacioni sto i taman se namestim da skoĉim s obe noge na Braubeka i izgazim ga ko skota, kad ulete pubovi. »E, pa, taj guţvanjac u operacionoj sali, ili kako je Upravnik rekao, taj 'neopisivi dogaĊaj', digao je veliku prašinu. Ĉopor kurjaka se naoštrio za klanje. Da me razapnu na krst, taĉno reĉeno. Dobro, i ja sam napravio par gafova tu i tamo. Ali ko nije? Jednom smo anestetiĉar i ja pocugali sav eter, pa je pacijent skoĉio na nas; a jednom su me optuţili da mešam kokain sa klozetskim karbolom. A to je, u stvari, uradila Violeta. Ja sam, naravno, morao da je zaštitim... »Na kraju su nas kasirali iz naše radinosti. Jeste da je Violeta bila prava pravca ta kobna dţaftara, a i Braubek u tom smislu, ali oni su ĉak i u moju sopstvenu diplomu posumnjali. Ali Violeta je poznavala medicinu bolje nego svi oni sa klinike Majo. Imala je neverovatnu intuiciju i jak osećaj odgovornosti. 26


»Tako sam ostao gologuz, bez lekarske diplome. Da se okrenem nekom drugom zanimanju? Nikad. Lekarska praksa mi je bila u krvi. Da ne ispadnem iz kondicije, radio sam abortuse za sitnu lovu u klozetima podzemne ţeleznice. Pao sam tako nisko da sam pljaĉkao trudnice po ulicama. Bilo je to protiv svake etike. Onda sam naleteo na strašnog tipa, na Placentu Huana zvanog Budţa od Posteljice. Nakrao se na mladoj teletini za vreme rata. (Na tek roĊenoj teladi, punoj bakterija i još u posteljici, uglavnom u nezdravom i lošem stanju. Teletina se ne prodaje kao hrana sve dok tele ne napuni najmanje Šest nedelja. Pre toga se klasifikuje kao tek roĊeno. Trgovanje tako mladom teletinom se strogo kaţnjava.) Elem, Huanito je upravljao flotom teretnih brodova, registrovanih pod abisinskom zastavom, da izbegne gnjavaţu oko raznih dozvola. Zaposlio me kao brodskog lekara na S. S. Filiarisis, najprljavijem parobrodu koji je ikad plovio morima. Jednom i ukom sam operisao, a drugom terao pacove sa pacijenta, dok su sa tavanice padale stenice i škorpije.« »I sad neko, u ovakvoj prilici da traţi jedinstvo. Moţe, ali to ima da košta. Mene ceo taj projekat davi... Evo nas..., 'Dţada Ĉame i Tereta'...« Benvej rukom napravi neki znak u vazduhu i vrata se širom otvore. UĊemo, a vrata se zatvore za nama. Blešti nerĊajući ĉelik duge bolniĉke sobe, blešte stakleni zidovi i pod od belih ploĉica. Niko ne puši, niko ne ĉita, niko ne govori. »PriĊi i dobro pogledaj«, kaţe Benvej. »Nikom ne smetaš.« PriĊem i stanem pred ĉoveka koji sedi na svom krevetu. Gledam ga u oĉi. Niko mi ne uzvraća pogled. »NNO«, kaţe Benvej, »Nepopravljivo Neutralno Oštećenje. Previše osloboĊen, moglo bi se reći... teret za našu radinost.« Mahnem mu rukom preko oĉiju. »Da«, kaţe Benvej, »još imaju reflekse. Gledaj sad ovo.« Benvej izvuĉe jednu ĉokoladu iz dţepa, skine omot i gurne mu je pod nos. Ovaj njuška. Zaigra mu vilica. Ruke kao da će da zgrabe. Cure mu bale iz usta i dugi mlazevi klize mu niz bradu. Krĉe mu creva. Celo mu se telo grĉevito trza. Benvej malo uzmakne i podigne ĉokoladu. Ĉovek pada na kolena, zabacuje glavu i zalaje. Benvej baca ĉokoladu na pod. Ĉovek kidiše na nju, promašuje, koprca se po podu i baljezga. Otpuzi pod krevet, naĊe ĉokoladu i obema rukama trpa je u usta. »Isuse! Ovi NNO baš nemaju stila.« Benvej zove bolniĉara, koji na drugom kraju sobe ĉita knjigu drama Dţ. M. Berija. »Izbaci ove jebene NNO–e odavde. Ovo je već blamaţa. Loše za turizam.« »Šta da radim s njima?«

27


»Kako jebiga ja da znam? Ja sam nauĉnik. Samo nauĉnik. Šutni ih odavde. Baš ne moram da ih gledam. Prave ptiĉurine.« »Kud ću ih? Gde?« »Uobiĉajenim putem. Zvrcni Okruţnom Koordinatoru ili kako se on već zove... menja mu se titula svake nedelje. A sumnjam da on uopšte i postoji.« Doktor Benvej zastane na vratima i opet pogleda NNO–e. »Naš promašaj«, kaţe. »Ali, sve je to naš posao.« »Vrate li se nekad?« »Ne vraćaju se, i neće da se vrate kad jednom odu«, Benvej tiho pevucka. »A sad, ova soba ima neĉeg zanimljivog!« Pacijenti stoje u grupama i pljuju na pod. Droga lebdi u vazduhu kao siva izmaglica. »Ovaj prizor mi uvek ogreje dušu«, kaţe Benvej, »ovi narkosi što dţonjaju i ĉekaju Dilera. Pre šest meseci svi su bili šizofreniĉari. Neki se godinama nisu dizali iz kreveta. A vidi ih sada. U svojoj praksi nikad nisam sreo šizofrenog dţankija, a dţanki su veĉinom šizoidni tipovi. Voleo bih da svakog ĉoveka leĉim od neĉeg i vidim ima li nekog ko nema tu boljku. A ko je ne dobija? Dţanki je ne dobijaju. O, pade mi na pamet, ima jedna oblast u Boliviji gde uopšte nema psihoze. Potpuno zdrav narod u tim brdima. Voleo bih da odem tamo, pre nego što je useru pismenošĉu, reklamama, televizijom i raznim parkiralištima. Prouĉavao bih samo njihov metabolizam: ishranu, upotrebu droga i alkohola, seksualni ţivot i sliĉno. Koga boli šta oni misle? Svako misli na isti glup naĉin, rekao bih. »A zašto narkosi ne dobijaju šizofreniju? To još ne znam. Šizofreniĉar ne obraća paţnju na glad i crkne od gladi, ako ga ne hraniš. A nikom nije svejedno kad se skida s heroina. Narkomanija kao takva nameće kontakte. »Ali to je samo jedan ugao gledanja na stvar. Meskalin, LSD6, slabiji adrenalin i harmalin mogu da izazovu stanje sliĉno šizofreniji. Najbolja se droga dobija iz krvi šizika; tako mu šizofrenija verovatno doĊe kao neka narkotiĉka psihoza. Takvi imaju metaboliĉnu vezu nekog, Unutrašnjeg Dilera, da tako kaţem. »U poslednjoj fazi šizofrenije mali mozak se zauvek deprimira, a veliki je skoro bez sadrţine, pošto se on aktivira samo kad se odaziva na stimulacije malog. »Morfijum aktivira protivotrov stimulacije malog mozga, sliĉan šizoidnoj materiji. (Obrati paţnju na sliĉnost izmeĊu kriznog sindroma povlaĉenja i trovanja jagom ili LSD–ijem 6.) Krajnji rezultat drogiranja — posebno 28


heroinom, kad je narkos u mogućnosti da uzima velike doze — je stalna depresija malog mozga i stanje veoma sliĉno završnoj šizofreniji: potpuni nedostatak afekata, autizam, i stvarno odsustvo moţdanog zbivanja. Narkos moţe osam sati da blene u zid. Svestan je svoje okoline, ali mu ona ništa emotivno ne znaĉi, i samim tim ga i ne zanima. Sećanje na period kada je bio teško zavisan od droge je sliĉno vraćanju trake magnetofona na kojoj su snimljena zbivanja koja je samo veliki mozak osetio. Prosto izlaganje spoljnih zbivanja: »Išao sam u radnju i kupio ţuti šećer. Vratio se kući i pojeo pola kutije. Ufiksao tri grena i tako dalje«. U ovim uspomenama nema ni traga nostalgije. MeĊutim, ĉim priliv droge padne ispod norme, krizna materija preplavi telo. »Ako je zadovoljstvo popuštanje napetosti, droga omogućava opuštanje od ĉitavog ţivotnog procesa, iskljuĉenjem hipotalamusa, koji je centar psihiĉke energije i libida. »Neki od mojih uĉenih kolega (anonimne guzice) nagoveštavaju da euforiĉno dejstvo droge proizlazi iz njenog neposrednog stimulisanja centra za orgazam. Meni izgleda verovatnije da droga blokira ĉitav ciklus napetosti, praţnjenja i odmora. Orgazam kod narkosa nema nikakvu funkciju. Narkosa nikad ne muĉi dosada, a dosada je uvek znak neispraţnjene napetosti. Po osam sati moţe narkos da bulji u svoju cipelu. On ţustro stupa u akciju tek kad mu iscuri pešĉani ĉasovnik droge.« Negde u dubini bolesniĉke sobe bolniĉar podiţe jedan gvozdeni poklopac i glasno ih vabi kao svinje. Nar kosi pojure, grokĉu i skviće. »Klikeraš«, kaţe Benvej. »Ne poštuje ljudsko dostojanstvo. Sad te vodim da vidiš sobu lakših prestupnika i kriminalaca. Da, kriminalac je ovde lakši prestupnik. On ne poriĉe ugovor Slobodne Republike. On samo pokušava da izigra neke njegove klauzule. To se moţe shvatiti, i to nije suviše ozbiljna stvar. Ovim hodnikom... Preskoĉićemo sobe 23, 86, 57 i 97... i laboratoriju.« »A jesu li homoseksualci klasifikovani kao prestupnici?« »Ne. Seti se Bizmarkovog Arhipelaga. Tamo nema oĉevidne homoseksualnosti. Delotvornoj policijskoj drţavi ne treba policija. Homoseksualnost nikom ne pada na pamet kao neko pojmljivo ponašanje... Homoseksualnost je politiĉki zloĉin u matrijarhatu. Nijedno društvo ne dopušta otvoreno odbacivanje njegovih suštinskih naĉela. Kod nas nema matrijarhata, Inš'alah. Znaš onaj ogled sa pacovima, kad im udariš elektrošok, jer se mnogo muvaju oko ţenke, pa ih baciš u ustajalu vodu. Tako svi postanu pacovske pederĉine, i tako ti je to u etiologiji. I da li takav pacov ciĉi, 'Ja sam peša i ja to voooolim' ili 'Ko ti ga odseĉe, dvorupa nakazo?' kako bi ciknuo neki normalan pacov. Za ono kratko vreme dok sam bio psihoanalitiĉar — imao sam 29


neku frku s Društvom — jedan mi pacijent šizne i uleti sa bacaĉem plamena u Veliku centralnu stanicu, dvojica mi izvrše samoubistvo, a jedan mi crkne na kauĉu ko pacov u dţungli (pacovi u dţungli crkavaju kad se iznenada naĊu u beznadeţnoj situaciji). Rodbina kuka, a ja kaţem: 'Takav je naš posao. Iznesite ovog mrtvaca odavde. Ide na ţivce mojim ţivim pacijentima' — zapazio sam da su svi moji homoseksualni pacijenti pokazivali jake podsvesne heteroseksualne porive, a svi moji hetero pacijenti, podsvesne, homoseksualne porive. Prosto da otkaĉiš, je l'da?« »I šta iz toga zakljuĉuješ?« »Zakljuĉujem? Ništa, pod milim bogom. Samo uzgredno zapaţanje.« Ruĉamo u Benvejevoj kancelariji kad ga iznenada pozovu. »Šta je to?... Ĉudovišno! Fantastiĉno!... Nastavi i ĉekaj me.« Spušta slušalicu. »Spreman sam da smesta prihvatim jedan zadatak od Islamske Korporacije. Izgleda da je elektronski mozak šiznuo igrajući šah sa Tehniĉarem i oslobodio sve pacijente u CP–u. PreĊimo na krov. Poĉinje Operacija Helikopter.« Sa krova CP–a posmatramo pozornicu neviĊenih uţasa. Napolju ispred stolova kafića stoje okupljeni NNO–i, dugaĉki mlazevi slina cure im niz brade, creva im krĉe; ostali svršavaju gledajući ţene. Latasi podraţavaju prolaznike skarednim majmunskim gestovima. Narkosi obili apoteke i fiksaju se na svakom uglu... Oni katatoniĉni ukrašavaju parkove... Uzrujani šizofreniĉari jure ulicama i razbijenim glasovima neljudski vrište, grupa DP–ova — Delimiĉno Popravljenih — okruţila neke pederljive turiste, ĉije se nordijske lobanje dole otkrivaju sa groznim znaĉajnim osmesima, u duploj eksponaţi. »Šta hoćete?« cikne jedna pederuša. »Ţelimo da vas razumemo.« Grupa urlajućih simopata šulja se niz bandere, skaĉe sa balkona i drveća, sere i piša na prolaznike. (Simopata — ne mogu da se setim kako se struĉno naziva ovaj poremećaj — je graĊanin ubeĊen da je ĉovekoliki ili neki drugi majmun. Karakteristiĉno se javlja u vojsci i leĉi se jedino otpuštanjem. Kad taj amok Malajce spopadne, sneno se i odsutno osmehuju, znoj im lipti sa lica, marširaju i odsecaju glave... GraĊani oboleli od poĉetnog amoka ili Bengutota šĉepaju svoje penise i zovu turiste u pomoć... Arapski pobunjenici podvriskuju i urlaju, ljudima seku muda, prosipaju im drob, polivaju ih benzinom i pale. Deĉaci igraju i izvode striptiz sa crevima; ţene nabijaju odseĉene muške genitalije u svoje piĉke, vade ih i bacaju na svoje izabranike... Verski fanatici 30


huškaju masu iz helikoptera i bacaju svetu na glave kamene ploĉice, ispisane besmislenim porukama... Ljudi–Leopardi kandţama kidaju ljudska tela na komade, kašlju i stenju... Kanibalsko društvo Kvakiutl odgriza uši i noseve...) Jedan koprofag traţi tanjir, posere se na njega i pojede govno, uzvikujući: »Mmmmm, ovo je moja bogata supstanca.« Bataljon goropadnih kulova krstari ulicama i hotelskim predvorjima traţeći ţrtve. Jedan avangardni intelektualac: »Svakako, jedina dela danas vredna paţnje, su nauĉni radovi i ĉasopisi« — dao je nekom injekciju bulbokapnina i sprema se da mu proĉita bilten o »upotrebi neohemoglobina pri kontroli multidegenerativnog granuloma«. (A svi ti radovi su obiĉne gluposti koje je on sam izmislio i štampao.) Poĉinje recima: »Ti mi deluješ kao inteligentan ĉovek.« (Uvek zloslutne reĉi, sinko... Kad ih ĉuješ, nije dovoljno da poţeliš da pobegneš, već briši smesta.) Jedan badţa iz neke engleske kolonije uz pomoć pet momaka iz policije, zadrţao je jednog subjekta u klupskom baru: »Ĉuj, je l' ti imaš neku predstavu o Mozambiku?« i kreće da mu beskonaĉno priĉa o svojoj malariji. »I tako mi doktor kaţe: 'Ja mogu samo da vam savetujem da odete iz ovog podruĉja. Inaĉe, ostavićete ovde kosti.' Taj doca šljaka nešto sa strane. Kako da ti kaţem — nešto petlja i povremeno uleće u neki biznis.« A posle trećeg rumenog dţina, kada te malo bolje upozna, prelazi na dizenteriju. »Najneobiĉnije praţnjenje. DoĊe ti nekako bledoţuto i trakasto, ko uţegla sperma, znaš.« Jedan istraţivaĉ, sa belim tropskim šeširom, oborio graĊanina duvaljkom sa strelicom zamoĉenom u kurare. Stopalom primenjuje veslaĉko disanje. (Kurare ubija paralisanjem pluća. Nema toksiĉno dejstvo i, strogo uzevši, nije otrov. Ako se primeni veslaĉko disanje, subjekat ne umire. Bubrezi vrlo brzo eliminišu kurare.) »Te godine je sve pocrkalo od goveĊe kuge, ĉak i hijene ... A ja sam ostao bez trunke vazelina, u gornjem toku reke Pavijanoguz. I kad su mi ga bacili iz aviona, bio sam neopisivo zahvalan... Zapravo nikad nisam nikom o tome priĉao — o tim neuhvatljivim štetoĉinama« — glas mu odjekuje kroz ogromno prazno predvorje hotela u stilu 1890-te, crveni pliš, fikusi, pozlata, statue — »Bio sam jedini belac posvećen u zloglasno Društvo Aguti, svedok i uĉesnik u njihovim neopisivim obredima.« Društvo Aguti se pojavilo na Fijesti kod Ĉimija. (Ĉimi drevnog Perua su se mnogo odavali sodomiji i povremeno izvodili krvave bitke batinama, sa nekoliko stotina poginulih za samo jedno popodne.) Iskeţeni mladići, udarajući batinama jedan drugog, izlaze na bojno polje. I bitka poĉinje. Ljubazni ĉitaoĉe, gadost ovog prizora nije za opisivanje. Ko moţe da bude takva ljigava i upisana kukavica, uz to poroĉna kao rozeguzi mandril, pa da ove ţalosne prizore oblaĉi u vodviljske haljine? Ko moţe da sere na 31


posrnulog neprijatelja koji, umirući, jede govna i vrišti od radosti? Ko moţe da obesi nejakog pasivca i da mu ustima uhvati spermu kao poroĉno pseto? Ljubazni ĉitaoĉe, rado bih te ovog poštedeo, ali moje pero ima svoju volju, kao onaj Kolridţov Stari Mornar. O, Boţe, kakav je to prizor! Moţe li pero ili reĉ preneti te skandale? Zverski, mladi huligan iskopao oko svom sabratu i jebe ga u mozak. »Ovaj mozak atrofira i suv je ko babina piĉka.« Pretvara se u Rokenrolsku propalicu. »Jebem staru gubicu — kao u ukrštenim reĉima, šta će on biti meni ako ga uopšte bude? Moj otac ili ne? Ne mogu da te jebem, Dţek, ti ćeš mi postati ćale, bolje da ti preseĉem grkljan i pojebem roĊenu majku, bolje da otvorim karte nego da jebem roĊenog oca ili vice versa mutatis mutandis, ko što moţe da se desi, da zakoljem majku sveticu, jer je to najbolji naĉin da joj zaĉepim gubicu da više ne trtlja. Mislim, kad ĉovek pati od nejebice, ne zna da li da poturi guzicu 'velikom tatici' ili da obavi telesnu radnju nad kevom. Daj mi dve piĉke i ĉeliĉni kurac i izvadi prst iz moje slatke guzice, šta misliš da sam ja, rozedupac, prihvatilište za izbeglice s Gibraltara? Ustroji on i ţensko i muško. Ko ne moţe da razbere ko je muško a ko ţensko? Grkljan ću ti išĉupam, tebi, belĉe, što jebeš mamicu svoju. IzaĊi napolje ko moje unuĉe i ponesi se sa svojom neroĊenom materom u borbi sumnjivoj. Zbrka mu remekdelo zajeba. Zaklao sam vratara jer sam ga drţao za nekog drugog; bio je tako grozna kurotresina ko moj stari. A u kanti za ugalj svi su kurci sliĉni.« Vratimo se sada na bojno polje. Jedan mlad klipan zabio kitu u drugara, dok drugi momak seĉe najdiĉniji deo kurca uzdrhtalog primaoca, te posetioĉev gostujući ud skoĉi i ispuni prazan prostor koga se priroda gnuša i svrši u Crnoj Laguni gde nestrpljiva pirana grabi još neroĊeno dete koje se nikad — s obzirom na neke dobro poznate ĉinjenice — neće ni roditi. Drugi zvrndov vuĉe kofer pun trofeja i medalja, pehara i traka: »Ovo sam dobio u Jokohami na Takmiĉenju za Najduhovitiju Seksualnu Napravu. (Drţi ga, oĉajan je!) Car mi ovo liĉno uruĉio sa suzama u oĉima, a svi su se ostali takmiĉari ustrojili svojim harikiri noţevima. A ovu traku sam dobio u Teheranu, na Tajnom Sastanku Narkosa, na Takmiĉenju za Najveće Poniţenje koje ĉovek moţe da istrpi.« »Ućutkao sam svoju ţenu koja pati od bolova — ima kamen u bubregu veliki kao Dijamant Nade. Dao sam joj pola Vagamina i rekao: 'Neće mnogo da ti lakne... Zaĉepi. Oću da uţivam u svojim lekarijama'.« »Babi iz dupeta maznuo opijumsku supozitoriju.« Jedan hipohondrist lasom hvata prolaznika, navlaĉi mu luĊaĉku košulju i priĉa o svom trulom septumu: »Iscureće odvratna gnojna teĉnost... samo priĉekaj malo, da vidiš.« 32


Izvodi striptiz da pokaţe oţiljke od operacija, tera ţrtvu da ih opipava nevoljnim prstima. »Pipni ovde prepone, vidi kako mi se tu zagnojilo i oteklo, imam limfogranulom... A sad mi napipaj iznutra šuljeve.« (Odnosi se na limfogranulom, na »klimatske nateĉene limfne šlezde.« Virusna veneriĉna bolest Etiopljana. »Ne zovu nas dţabe štrokavi Etiopljani«, kezi se etiopski najamnik dok tuca Faraona, otrovan kao Kraljevska kobra. U drevnim etiopskim papirusima stalno se pominju ti štrokavi Etiopljani. Tako su izbile u Adis Abebi kao Loptice iz Dţersija, ali ovo su moderna vremena i svet je jedan. Sada klimatske ţlezdice otiĉu i u Šangaju i Esmeraldi, Nju Orliensu i Helsinkiju, Sijetlu i Kejptaunu. Ali srce kući vuĉe i toj bolesti su oĉito skloni Crnci, u stvari plavokosi deĉaci belih moćnika. Ali kaţu da Mau Mau vraĉevi već uveliko kuvaju prava ĉudesa od Veneriĉnih Bolesti za bledolike. To ne znaĉi da su Kavkazijanci imuni: pet britanskih mornara je navuklo bolest u Zanzibaru. A u pokrajini Mrtvih Crnja u Arkanzasu (»Najprljavije crnje, najbelji ljudi u SAD — Crnjo, ne ĉekaj ovde zalazak sunca«) Okruţnom Isledniku kriminalnih smrtnih sluĉajeva i spreda i pozadi otiĉu ţlezde. Kada je njegovo zanimljivo stanje izbilo na videlo, budni Komšijski komitet ga, iz pedagoških razloga, spali u klozetu Suda. »Pomisli samo, Kleme, da si krava sa aftama.« »Ili kukavica sa ţivinskom kugom.« »Ne gurajte se, momci. Creva će mu eksplodirati na vatri.« Glavni štos kod zaraza s malim dometom je kruţenje s mesta na mesto, za razliku od nekih nesrećnih virusa ĉija je sudbina da neiskorišćeni ĉame u crevima krije ili komarca u dţungli, ili u bali umirućeg šakala, dok balavi srebro pod pustinjskim mesecom. A nakon poĉetne ozlede na zaraţenom mestu, bolest prelazi na limfne ţlezde na preponama, koje oteknu i pucaju kroz zagnojene pukotine, pa danima, mesecima, godinama, curi gnojna trakasta teĉnost, pomešana s krvlju i trulom limfom. Ĉesto nastupe komplikacije, pa polni organi slonovski oteknu, a zabeleţeni su i sluĉajevi gangrene kada je ĉak izvršena in medico amputacija od pojasa naniţe; ali pomoći nije bilo. Ţene ĉesto pate od sekundarne infekcije anusa. Muškarci, koji se kao neţni, rozeguzi pavijani, prepuštaju pasivnom snošaju sa zaraţenim partnerima, mogu takoĊe da zakaĉe malog stranca. Poĉetno zapaljenje sluzokoţe zadnjeg creva i neizbeţna gnojna luĉenja — koja mogu da se ne prime te u guţvanjcu — dovode do suţavanja guţnjaka, što zahteva intervenciju bilo noţa za ljuštenje jabuka, bilo njegovog hirurškog ekvivalenta, da nesrećni pacijent ne bi morao da doĊe dotle da prdi i sere na sopstvena usta i time izazove uporno oboljenje halitosis, i ujedno nepopularnost kod oba pola svih godišta i stanja homo sapiensa. U stvari, od jednog slepog peše klisnuo njegov vodiĉ, policijski pas–ţaca po duši. Sve doskora nije bilo zadovoljavajućeg leĉenja. »Leĉenje je simptomatsko« — što praktiĉno znaĉi da ga uopšte nema. Sada se mnogi sluĉajevi podvrgavaju 33


intenzivnoj terapiji auromicinom, teramicinom i nekim drugim plesnima novijeg datuma. MeĊutim, jedan znatan procenat tvrdoglavo opstaje, kao, na primer, planinske gorile... I zato, momci, kada oni vreli plameni jeziĉci poĉnu da vas šašolje po mudima i kurcu i da vas peckaju po dupetu kao neki nevidljiv plavi plamen let–lampe ili orgone, kako kaţe J. B. Votson, Razmislite. Ne dašćite uzbuĊeno, već pipajte... pa kad napipate oteĉenu ţlezdu, povucite se i hladno pisnite kroz nos: »Misliš da mi stalo da te trtim u tvom ovako groznom stanju? Uopšte me ne zanimaš.«) Silosi, mladi rokeri, jurišaju ulicama svih naroda sveta. Jurišaju na Luvr i bacaju Mona Lizi kiselinu u lice. Upadaju u zoološke vrtove i ludnice, pneumatskim ĉekićima lome vodovodne cevi, razvaljuju podove u klozetima putniĉkih aviona, pucaju u lampe svetionika, struţu kablove liftova sve do tanke ţice, skreću kanalizaciju u vodovode, u bazene za plivanje bacaju ajkule i raţe, elektriĉne jegulje i kandiru (kandiru je jeguljasta ribica ili crv širok oko l cm i 5 cm dugaĉak, iz nekih ozloglašenih reka u Velikom Basenu Amazona; samo se bace na kurac ili ĉmar ili na piĉku faute de mieux4, i tu se zakaĉe svojom oštrom kiĉmom, iz ko zna kog razloga, jer još niko nije prouĉio ţivotni ciklus kandirua na licu mesta), u ronilaĉkoj opremi skrenu u punoj brzini prekookeanski brod Kvin Meri i nabiju ga na drugi u njujorškoj luci, igraju ţmurke sa putniĉkim avionima i autobusima, u belim mantilima upadaju u bolnice noseći testere, sekire i dva metra dugaĉke skalpele; izbacuju paralitiĉare iz ĉeliĉnih pluća (podraţavaju ih kako se guše kad kljoknu na pod i kako prevrću okicama), pumpama za bicikl daju injekcije, iskljuĉuju veslaĉke bubrege, hirurškom testerom za dva hirurga presecaju ţenu napola, šetaju ulicama krda skviĉućih svinja, seru po podovima zgrade Ujedinjenih Nacija i brišu guzice poveljama, paktovima i ugovorima o savezima. Avionima, automobilima, na konjima, kamilama, slonovima, traktorima, biciklima i parnim valjcima, pešice, na skijama, sankama, štakama i štulama, turisti kidišu na granice, traţe azil od krutih vlasti, jer su u Slobodnoj Republici »uslovi za ţivot straviĉni«, a Trgovinska komora uzalud pokušava da zataška stvar: »Molim vas da se ne uzbuĊujete. To je samo nekoliko luĊaka pobeglo iz ludnice.«

hoselito I Hoselito koji je pisao lošu, klasnosvesnu poeziju, poĉe da kašlje. Nemaĉki doktor ga kratko pregleda, opipa Hoselitova rebra svojim dugim, finim prstima. Doktor je takoĊe bio i koncertni violinista, matematiĉar, 4

U nedostatku neĉeg boljeg (fr.) — Prim. red.

34


šahovski majstor i Doktor MeĊunarodnog Prava sa dozvolom da obavlja praksu u javnim klozetima Haga. Bacio je kratak, odsutan pogled preko Hoselitovih mrkih grudi. Zatim pogledao u Karla i osmehnuo se — osmeh jednog obrazovanog ĉoveka drugome — podigao obrve i bez reĉi rekao: »Alzo, takfim klupim seljacima ništa se ne kofori, slašete se? Inaĉe se useru od straha. Ne trepa pominjati ni Koha ni pljufaĉku, zar ne?« A glasno reèe: »To je catarro de los pultnones.« Napolju je Karl razgovarao sa doktorom, pod uzanom nadstrešnicom dok je padala kiša, a kapi odskakale sa trotoara i kvasile mu pantalone, misleći na to koliko je ljudi već ĉulo ovo isto i kako se stepenište, tremovi, travnjaci, prilazne staze, hodnici i sve ulice ovog sveta slivaju u doktorove oĉi... zagušljivi nemaĉki alkovni, posluţavnici sa instrumentima na stalcima do tavanice, a ispod vrata se provlaĉi i curi zloćudni smrad uremije, tih kao zujanje prskalice za vodu nad travnjacima u predgraĊu, kao bešumna krila malariĉnog komarca anofila u mirnoj noći dţungle. (Napomena: Ovo nije stilska figura. Komarci anofili jesu bešumni). Privatan sanatorijum u Kensingtonu, podovi prekriveni debelim tepisima: solidne stolice presvuĉene brokatom i šolja ĉaja; moderna švedska dnevna soba sa vodenim zumbulima u ţutoj ĉiniji — napolju bledoplavo severnjaĉko nebo kojim plove oblaci, kao na lošem akvarelu umirućeg studenta medicine. »Jedan šnaps bih mogao, Frau Underšnit.« Doktor razgovara telefonom, a gleda u šahovsku tablu pred sobom. »Mislim da je pofreda vrlo ozpiljna... narafno, bez da videti sa fluoroskopom.« Podiţe laufera, zamišljeno, i vuĉe nov potez. »Da... oba plućna krila... sasfim sam sikuran.« Spušta slušalicu i okreće se Karlu. »Primetio sam da se ofi ljudi zapanjujuće brzo oporafljaju od rana, sa malo sluĉaja infekcije. Uvek oboljevaju od pluĉa... od pneumonije i, narafno, od onog Starog Vernog.« Doktor zgrabi Karla za kurac, skoĉi uvis i promuklo se zacereka ko neka prostaĉina. Njegov evropski osmeh ne obraća paţnju na nevaspitano dete ili nestašnu domaću ţivotinju. Glatko nastavlja na svom jezivom, loše akcentovanom nestvarnom engleskom jeziku. »Od našeg Starog Vernog Kohovog Bacila!« Doktor lupi petom o petu i nakloni se. »Inaĉe bi se glupe seljaĉke gubice rasmnošavale sve tok nas ne pi potafile, zar ne?« Cikne, unese se Karlu u lice. Karl se skloni u stranu, dok iza njega treperi zid gliste sive kiše. »Zar ne postoji neko mesto gde bi on mogao da se leĉi?« »Mislim da ima neki sanatorijum«, oteţe ovu reĉ, dvosmisleno i skaredno, »gore, u glavnom gradu Oblasti. Napisaĉu ti atresu.« »Kemijska terapija?« 35


Njegov glas odjekuje tupo i teško na vlaţnom vazduhu. »Ko ti ga zna. Sve su to klupe seljaĉine, a najkore su one takosvane oprasovane. Te ljude ne samo da trepa spreĉiti da uĉe da ĉitaju, već i da gofore. Nema potrebe spreĉiti ih da misle; sa to se već muter priroda poprinula. Evo ti atresa«, doktor šapnu, ne miĉući usnama. Spušta papirić Karlu u ruku. Prljavi prsti, masni od štroke, zadrţe se na Karlovom rukavu. »Još trepa potmiriti raĉun.« Karl mu iz sveţnja pruţi jednu novĉanicu... i doktor nestade u sivom sumraku, bedan i podmukao kao neki matori narkos. Karl je posetio Hoselita u jednoj velikoj, ĉistoj sobi, punoj svetlosti, sa zasebnim kupatilom i betonskim balkonom. A ne znaju šta jedan drugom da kaţu u toj hladnoj, praznoj sobi sa vodenim zumbulima u ţutoj vazi, pod bledoplavim nebom po kojem promiĉu oblaci, dok mu strah bleska u oĉima. Kad se osmehuje, strah mu nestaje u krpicama svetlosti što zagonetno vreba u visokim, hladnim uglovima sobe. I šta da kaţem, kad osećam smrt svuda oko sebe, dok mi pred san trepere u svesti iskidane sliĉice? »Šalju me sutra u drugi sanatorijum. DoĊi da me obiĊeš. Biću sam.« Kašlje i uzima tableticu kodeina. »Doktore, ja razumem, to jest omogućeno mi je da razumem, ĉitao sam i slušao — ja ne znam medicinu — i ne pravim se da znam — da se naĉin leĉenja u sanatorijumu više–manje zamenjuje ili barem dopunjuje hemijskom terapijom. Je li to taĉno, šta misliš? Hoću da kaţem, doktore, reci mi otvoreno, kao ĉovek ĉoveku, šta ti misliš o hemijskoj terapiji u odnosu na sanatorijum? Za šta si ti?« Doktorovo lice, lice Indijanca sa bolesnom jetrom, bilo je bez ikakvog izraza, kao Dilerovo. »Potpuno moderno, kao što vidiš«, pokazuje po sobi purpurnim prstima s lošom cirkulacijom. »Kupatilo... voda... cveće. Sve.« Poslednje reĉi govori šatrovaĉki i smeška se usiljeno trijumfalno. »Daću ti preporuku.« »Za šta? Za sanatorijum?« Doktor je govorio iz zemlje crnih stena i mrkih laguna što se prelivaju u duginim bojama. »Nameštaj... moderan i udoban. Slažeš se, naravno?« Karl nije mogao da vidi sanatorijum od laţne zelene štukature na ulazu iznad kojeg se, naspram samog neba, uzdizala jedna komplikovana neonska 36


firma, ugašena i zlokobna, ĉekajući da padne mrak. Sanatorijum je oĉigledno bio sagraĊen na velikom kreĉnjaĉkom predgorju, nad kojim se talasalo rascvetalo drveće i vreţa. Vazduh je bio teţak od oporih cvetnih mirisa. Komandante je sedeo na jednom dugaĉkom postolju u hladnjaku od loze. Ništa nije radio, pod milim bogom. Uzeo je pismo od Karla, i ĉitao ga šapatom, drţeći se za usne levom rukom. Onda je okaĉio pismo o klin iznad klozetske šolje i poĉeo nešto da prepisuje iz raĉunske knjige pune brojeva. Pisao je, pisao. Iskidane sliĉice meko su eksplodirale u Karlovoj glavi i on je tiho izlazio iz samog sebe. Jasno i oštro, sa razdaljine, video je sebe u nekoj trpezariji. Prevelika doza horsa. Ţena ga drmusa i podmeće mu vruću kafu pod nos. Napolju, neki stari narkos, maskiran u Deda–Mraza, prodaje šarene boţiĉne sliĉice. »Borite se protiv tuberkuloze, ljudi«, šapuće sablasnim glasom narkosa. Hor Vojske spasa, sastavljen od predanih pederljivih fudbalskih trenera, peva: »Reci slatko ĉao, ćao.« Karl ponovo sklizne u svoje telo, kao nadgrobni iluh narkosa. »Mogao bih, naravno, da ga podmitim.« Komandante kucka prstom po stolu i pevuši, »Hajdemo u šetnju kroz ţitna polja, draga«. Peva isprva slabašno, onda sve glasnije i glasnije kao što pišti brodska sirena u magli sekund pre nego što se brod razmrska o stenu. Karl dopola izvuĉe jednu novĉanicu iz dţepa od pantalona... Komandante sad stoji kraj velike table sa ormarićima i sefovima. Gleda u Karla, bolesne mu ţivotinjske oĉi se ugasile, bespomoćni strah odraţava lice smrti. Dok cveće miriše a novĉanica i dalje dopola izvuĉena iz dţepa, neka slabost obuzima Karla, preseca mu dah, zaustavlja mu krvotok. Nalazio se u velikoj kupi koja se vrtela i padala pravo u crnu jamu. »Hemijska terapija?« krik mu se ote iz mesa i, odjeknu kroz prazne svlaĉionice i barake, kroz memljive hotele odmarališta i sablasne kašljucave hodnike sanatorijuma za tuberkulozne, kroz ţagor svratišta i staraĉkih domova u kojima bazdi voda od opranih sudova, kroz velika prašnjava stovarišta i carinske magacine, kroz polomljena stepeništa i isprljane arabeske, kroz gvozdene klozetske šolje, izjedene do tankog lima od mokraće miliona pedera, kroz napuštene i u korov zarasle poljske klozete sa memljivim smradom govana što se vraćaju majĉici zemlji, kroz nadignute drvene faluse na grobovima mrtvaca što ţalosno šuškaju ko lišće na vetru, preko velike mrke reke po kojoj plutaju ĉitava stabla sa zelenim zmijama u krošnji, dok tuţnooki lemuri posmatraju obalu preko prostranih ravnica (pucketaju krila lešinara u suvom vazduhu). Staza je posuta pocepanim prezervativima, praznim 37


kapsulama heroina i vazelinskim tubama, isceĊenim i suvim kao koštano brašno na letnjem suncu. »Moj nameštaj.« Komandanteovo lice gori kao metal pod lampicom hitne pomoći. Oĉi mu se gase. Dah ozona struji kroz sobu. Molitva »Novia« se mrmlja nad svećama i oltarom u jednom uglu. »Sve je to šik... moderno, odliĉno...« kretenski klimne glavom i balavi. Jedna ţuta maĉka povuĉe Karla za nogavicu i odjuri na betonsku terasu. Oblaci prolaze. »Mogao bih vratim svoj uloţeni novac. Poĉnem negde neki poslić.« Klimne glavom i smeška se kao mehaniĉka igraĉka. »Hoselito!!!« Na ulici deĉaci diţu glave, prestaju sa loptanjem, sa borbom s bikovima i trkama biciklima dok to ime fijuĉe pored njih i lagano se gubi u daljini. »Hoselito!... Pako!... Pepe!... Enriko!...« Ţalobni krici deĉaka plove kroz toplu noć. Reklama šik Sanatorijuma se malo promeškolji kao noćna ptica– grabljivica, pa bukne plavim plamenom.

crno meso »Mi drugari, a?« Mali ĉistaĉ cipela se kurvinski osmehnu i pogleda gore u Mornareve mrtve, hladne podmorske oĉi, oĉi bez traga topline, strasti, mrţnje ili bilo kog drugog osećaja koji je deĉko ili sam osetio ili video kod drugih ljudi, oĉi istovremeno ledene i napete, bezliĉne i grabljive. Mornar se naţe napred i stavi prst na unutrašnju stranu deĉakove savijene ruke u laktu, pa progovori mrtvaĉkim, narkomanskim šapatom: »Sa ovakvim venama, klinac, ja bih se ludo zabavljao!« I nasmeja se crnim prezrivim smehom insekta koji, kod njega, kao da je imao neku nejasnu orijentacionu funkciju, kao cika kod slepog miša. Mornar se triput nasmejao. Onda je prestao da se smeje i visio je tu nepokretan, osluškujući nešto u samom sebi. Bio je stekao onu nemu frekvenciju droge. Lice mu je bilo zategnuto na jagodicama i ţuto, kao vosak. Ĉekao je da mu cigareta dogori dopola. Mornar je umeo da ĉeka. Ali oĉi su mu plamtele groznom suvom glaĊu. Okrenuo je svoje oprezno lice, sporo i polukruţno, da šmirne tipa koji je upravo bio ušao. Stari narkos »Škemba« sede i praznim periskopskim očima poče da snima kafić. Kada mu pogled prelete preko

38


Mornara, on malo klimnu glavom. Samo oguljeni ţivci narkomana mogu da primete taj pokret. Mornar pruţi novĉić deĉaku. Zatim se plutajućim hodom odvuĉe do Škembinog stola i sede. Dugo su sedeli ćuteći. Kafić je bio ugraĊen u jednu kamenu strmu ravan na dnu belog kanjona jedne visoke graĊevine. Lica Grada promicala su nemo kao ribe, umrljana zlim navikama i pohotom insekata. Osvetljeni kafić je bio ronilaĉko zvono sa preseĉenim kablom, koje je lagano tonulo u crne dubine. Mornar je glancao nokte o rever svog škotski kariranog sakoa. Zviţdukao je neku pesmicu kroz svoje sjajne, ţute zube. Kad bi se pokrenuo, iz odela bi mu isparavao miris plesni, memljivi zadah tek ispraţnjenih svlaĉionica. Prouĉavao je svoje nokte sa fosforescentnim intenzitetom. »Imam dobru stvar, Škembo. Mogu da valjam dvadeset. Treba mi nešto unapred, naravno.« »Uz rizik?« »Pa, ne nosim, valjda, dva'est jaja u dţepu. Kaţem ti, pravi ţelatinski konzome. Kaţeš piksla, i eto me.« Mornar pogleda u nokte kao da prouĉava mapu. »Znaš da uvek uruĉim.« »Onda daj tri'est. Tubu od deset unapred. Sutra u isto vreme.« »Meni sad treba jedna tuba, Škembo.« »Prošetaj se i dobićeš.« Mornar se odvuĉe do trga Plaţa. Jedan uliĉni mangaš gurne Mornaru novine u lice da se ne vidi kako mu dotura tubicu. Mornar nastavlja da hoda. Izvadi tubu, lomi je kao orah svojim maljavim, ţiliĉastim i ruţiĉastim prstima. Izvuĉe olovnu tubu. Krivim noţićem joj otfikari jedan kraj. Curnu neka crna magla i ostade da visi u vazduhu kao uzavrelo krzno. Mornarevo lice se otopi. Usta mu se zalelujaše napred na dugaĉku tubu, usisavajući crnu vunu koja je podrhtavala supersoniĉnom peristaltikom dok nije nestala u neĉujnoj ruţiĉastoj eksploziji. Lice mu se vrati u ţiţu nepodnošljivo oštro i jasno, sagorevajući ţutu vrstu droge što prţi utrobu miliona vrištećih narkosa. »Ovo će mi trajati mesec dana«, zakljuĉi, gledajući se u nekom nevidljivom ogledalu. Sad se sve ulice Njujorka spuštaju izmeĊu sve dubljih kanjona do nekog prostranog mraĉnog trga u obliku bubrega. Duţ ulica i na samom trgu zidovi su izbušeni kockama za stanovanje i kafićima, neke su dva–tri metra duboke, a druge se gube iz vida proteţući se u beskrajnu mreţu soba i hodnika.

39


Na svim nivoima izukrštani mostovi, staze za pešake, trolejbusi. Katatoniĉni mladići obuĉeni kao ţene, u haljinama od grubog platna i trulim dronjcima, lica debelo našminkanih dreĉavim bojama da prikriju slojeve ozleda, arabeske raspuklih gnojavih oţiljaka useĉenih do biserne koske, guraju se uz prolaznike, nudeći se nemo i lepljivo. Trgovci Crnim Mesom, mesom dţinovske vodene stonoge — ponekad duţine i dva metra — koja se nalazi na stazi izmeĊu crnih stena i u mrkim lagunama duginih boja, izlaţu paralizovane ljuskare u maskiranim dţepovima Trga, vidljivim samo za Mesojede. Sledbenici staromodnih, nezamislivih zanata, ţvalave na etrurskom, i narkomani navuĉeni na još nesintetizovane droge, crnoberzijanci trećeg svetkog rata, iznuĊivaĉi telepatske osetljivosti, osteopati duha, ispitivaĉi prekršaja iscinkarenih od strane blago paranoiĉnih šahista, policijski pomoćnici sa delimiĉnim ovlašćenjima napisanim stenografijom mladalaĉkog ludila, odgovorni za neizreciva sakaćenja duha, zvaniĉnici još nekonstituisanih policijskih drţava, izvanrednih snova i nostalgija ispitanih na preosetljivim ćelijama narkomanske krize i trampljeni za sirovine volje, ispiĉuture Teške Teĉnosti flaširane u providni ćilibar snova. Jednu stranu Trga zauzimaju kafić »Susret« i jedan pravi lavirint od kuhinja, restorana, kabina za spavanje, opasnih gvozdenih balkona i prizemlja koja vode u podzemna kupatila. Na barskim stolicama presvuĉenim belom svilom sede goli »magvampi«, i sišu providne, obojene sirupe kroz alabasterske slamke. Magvampi nemaju jetru i iskljuĉivo se hrane slatkišima. U tankim, ljubiĉastomodrim ustima drţe kao ţilet oštar kljun od crne kosti, kojim ĉesto kidaju i seku jedan drugog na froncle, kad se biju oko mušterija. Ova stvorenja luĉe jednu narkotiĉnu teĉnost iz svojih nadignutih penisa, koja stvara naviku i produţava ţivot, usporavajući metabolizam. (U stvari, dokazano je da svi agensi pokretaĉi dugoveĉnosti stvaraju naviku u taĉnoj srazmeri sa njihovim delovanjem na produţetak ţivota.) Narkosi naviknuti na magvampksu teĉnost poznati su kao Reptili. Mnogi od njih lebde iznad barskih stolica, lebde sa svojim savitljivim kostima i crnoruţiĉastim mesom. Po jedna lepeza od zelenih hrskavica prekrivena šupljim, nakostrešenim dlakama, kroz koju Reptili uzimaju tu teĉnost, strci im iza svakog uha. Lepeze im se s vremena na vreme pokreću od nevidljivih struja, a one im takoĊe sluţe i kao neki vid sporazumevanja poznat samo Reptilima. Tokom Panike svake druge godine, kad se surova i buĉna Policija Snova stušti na Grad, magvampi beţe i skrivaju se u najdubljim pukotinama u zidu, zatvarajući se hermetiĉki u glinene kabine gde nedeljama ostaju u biostazi. U tim danima sivog terora Reptili jurcaju okolo sve brţe i vrišteći se mimoilaze 40


supersoniĉnom brzinom, dok im savitljive lobanje lepršaju na crnim vetrovima agonije insekata. Policija Snova se rastapa u kaljice trule ektoplazme koje briše stari narkos, kašljući i pijuckajući u bolesno jutro. Badţa Magvamp ulazi sa alabasterskim teglama punim teĉnosti i Reptili se dovode u red. Vazduh je opet miran i bistar kao glicerin. Mornar je pronašao svog Reptila. Odvukao se do šanka i naruĉio zeleni sirup. Reptil je imao mala, okrugla ustašca od meke hrskavice, bezizraţajne zelene oĉi skoro prekrivene tankom opnom kapka. Mornar je ĉekao ĉitav sat pre nego što je to stvorenje primetilo njegovo prisustvo. »Imaš li neka jaja za Škembu?« pitao je, a njegove reĉi su komešale Reptilove lepezaste dlake. Dva sata je trebalo Reptilu da bi podigao svoja tri providna ruţiĉasta prsta prekrivena crnim maljama. Neki Mesoţderi su leţali i povraćali, isuviše slabi da se mrdnu. (Crno Meso je kao buĊavi sir, izvrsnog ukusa, ali izaziva muĉninu, tako da ga ţderaĉi jedu i povraćaju i ponovo jedu, sve dok ne klonu iscrpljeni). Jedan našminkani mladić ušunja se u lokal i šĉepa jednu od velikih crnih kandţi iz koje je sladunjavi, bolesni zadah vijugao kroz kafić.

bolnica Beleške o dezintoksikaciji. Paranoja od poĉetne krize... Sve izgleda plaviĉasto... Meso mrtvo, testavo, bezbojno. Noćni košmari tokom krize. Kafić sav u ogledalima. Prazan... Nešto išĉekuje... Ĉovek ulazi na sporedna vrata... Mršav, nizak Arapin u galabiji, sede brade i sivog lica... U ruci drţim kriglu vrele kiseline... U grĉu grozne potrebe, pljusnem mu je u lice... Svi izgledaju kao narkosi... Pomalo prošetam bolniĉkim dvorištem... Dok sam bio odsutan, neko je upotretio moje makaze i zamrljao ih neĉim lepljivim i mrkocrvenim... Nema sumnje, ona mala kuĉka je opet potkresivala svoje runo... Neki Evropljani grozomornog izgleda ĉegrljaju uz stepenice, presreću sestru baš kad meni treba da da lek, prosipaju mokraću u lavabo baš kad se ja

41


umivam, satima sede u klozetu — verovatno guraju prste u dupe i kopaju da naĊu kotone sa dijamantima koje su tamo sakrili... Zapravo se ĉitav evropski klan uselio u susednu sobu... Stara majka je na operaciji, a kći odmah upada da se postara da stara kanta dobije pravu negu. Ĉudni posetioci, verovatno roĊaci... Jedan od njih nosi naoĉare sliĉne onim crnim cevĉicama koje juveliri nabijaju u oko kad ispituju drago kamenje... Moţda je neki rezaĉ dijamanata koji ĉabrira... Badţa koji je sjebao dijamant Trokmorton šupiran je iz industrije... A svi oni juveliri u frakovima okupljeni oko tog Dijamanta ĉekaju Pravog Badţu. Greška od hiljaditog dela jednog centimetra potpuno upropasti kamen, pa zato moraju da uvezu tog struĉnog frajera direkt iz Amsterdama, da obavi posao... A badţa se tetura mrtav pijan i ogromnim pneumatskim ĉekićem pretvara dijamant u prah... Ne kuţim ove graĊane... Dileri iz Alepa? Šverceri one mnogo mlade teletine iz Buenos Ajresa? Ilegalni kupci dijamanata iz Johanesburga?... Trgovci robljem iz Somalije? Mora da su neki špekulanti, u najmanju ruku. Stalno sanjam drogu: traţim neko polje sa i makom... Mafijaši sa crnim stetsonima šalju me u jedan bliskoistoĉni kafić... Jedan kelner je veza za jugoslovenski opijum... Od jedne malajske lezbijke, u kišnom mantilu s belim kaišem, kupujem paketić heroina... Daje mi kesicu u Tibetanskoj sekciji muzeja. Ona stalno pokušava da mi ukrade taj isti hors... Traţim zgodno mesto da se ufiksam... Kritiĉna taĉka nakon prestanka uzimanja droge nije u poĉetnoj fazi akutne muĉnine, već u završnoj fazi kada si osloboĊen medijuma droge... Postoji jedan košmarni meĊuperiod kad ti se ćelije uspaniĉe, a ţivot ti visi izmeĊu dva naĉina bitisanja... Na toj taĉki ţudnja za drogom se prikuplja u jednu sveukupnu ĉeţnju i kao da dobija moć sna: Same ti okolnosti donesu drogu na ruke ... Sretneš nekog Šmekera iz starih, dobrih vremena, ili neku lopurdu od bolniĉara ili docu voljnog da ti napiše recept... Graniĉar je u uniformi od ljudske koţe, u crnoj jakni od jelenske koţe sa dugmadima od pokvarenih ţutih zuba, u elastiĉnom puloveru bakarne boje preplanulog crvenokošca, u pantalonama boje koţe pubertetlije opaljenog nordijskim suncem, sandalama od okorelih tabana mladog malajskog farmera, sa pepeljastomrkom maramom vezanom u ĉvor i uvuĉenom u košulju. (Pepeljastomrka boja je sliĉna sivoj ispod mrke koţe. Ponekad se sreće kod mešanaca crne i bele rase, kad mešavina neće da se slegne, pa boje ostanu odvojene kao ulje i voda u ĉaši...)

42


Graniĉar je teţak šminker; pošto nema šta da radi, on svu platu uštedi da bi kupovao fine krpe i da se triput dnevno presvlaĉi pred jednim ogromnim uveliĉavajućim ogledalom. Ima facu latinskog lepotana sa brĉićima ko nacrtanim olovkom i sitne crne okice, bezizraţajne i pohlepne oĉi insekta koji ne zna za sanjarenje. Kad stignem na granicu, Graniĉar izleti iz svoje casite; jedno ogledalo u drvenom ramu visi mu oko vrata. Pokušava da skine ogledalo s vrata... Prvi put mu se u ţivotu dešava da neko stigne do granice. Graniĉar ramom povreĊuje grkljan, dok skida ogledalo... Izgubio je glas... Otvara usta, vidiš kako mu jezik palaca unutra. Neverovatno se grozno doima to glatko, tupo mlado lice razjapljenih ĉeljusti sa tim pomahnitalim jezikom. Graniĉar podiţe ruku. Celo mu se telo trza u grĉevitom protivljenju. Ja priĊem i otkaĉim lanac koji prepreĉuje put. Metal zvonko tresne o kamen. ProĊem. Graniĉar ostaje tamo u izmaglici i gleda za mnom. Onda ponovo prikaĉi lanac, vrati se u kućicu i poĉne da cupka brĉiće. Donose mi takozvani ruĉak... Oljušteno tvrdo kuvano jaje otkriva se kao neki predmet koji vidim prvi put u ţivotu... Sitno, mrkoţuto jajašce... Moţda ga je sneo platipus sa paĉjim kljunom. Pomorandţa sadrţi ogromnog crva i vrlo malo ostalog... On je ovde stvarno dobro prošao... U Egiptu postoji jedan crv koji ti uĊe u bubrege i straviĉno naraste. Na kraju je bubreg samo tanka opna oko crva. Neustrašivi gurmei cene meso tog Crva više nego sve ostale delikatese. Kaţu da je neopisivo ukusno... Jedan islednik u Interzoni, poznat kao Ahmed Autopsija, zgrnuo je ĉitavo bogatstvo trgujući tim crvom. S mog prozora se vidi Francuska gimnazija, i ja ţdrakam deĉake durbinom koji uveliĉava osam puta... DoĊu mi tako blizu, misliš samo da ispruţiš ruku i da ih dodirneš. Nose kratke pantalonice. U hladna prolećna jutra vidim kako im se jeţe noge... Projektujem se kroz durbin i preko ulice, postajem duh na jutarnjem suncu, rastrzan bestelesnom strašću. Jesam li ti priĉao kako smo jednom Marv i ja platili dvojici arapskih klinaca 60 centi da ih gledamo kako se tucaju? Pitam ja Marva: »Misliš da hoće?« On kaţe: »Hoće. Gladni su.« Na to ću ja: »Baš takve i volim da gledam.« Sam sebi izgledam ko matori perverznjak, ali, »Son cosas de la vida«, što reće Soberba de la Flor kad ga je murija ćapila što je upucao onu piĉku, odneo lešinu u motel i pojebo je...

43


»More, mnogo se femisala i kukala«, kaţe... »Nisam hteo da slušam tu njenu šatro kuknjavu« (Soberba de la Flor je meksiĉki kriminalac koji je bio osuĊen zbog nekoliko priliĉno besmislenih ubistava). Klozet je najmanje tri sata bio zakljuĉan... Mislim da su ga koristili kao operacionu salu... SESTRA: »Ne mogu da joj napipam puls, doktore.« DR BENVEJ: »Moţda ga je zabila u picu.« SESTRA: »Adrenalin, doktore?« DR BENVEJ: »Nema više. Noćni ĉuvar ga je ufiksao iz zadovoljstva.« Osvrće se oko sebe i podiţe jedan od onih štapova sa nataknutom gumenom kapicom za vakuumsko otpušavanje zagušenih klozetskih šolja... Krene s tim na pacijentkinju... »Napravite rez, doktore Limpf«, kaţe svom zapanjenom asistentu... »Hoću da joj izmasiram srce.« Dr Limpf sleţe ramenima i poĉinje da seĉe. Dr Benvej pere usisnu kapicu, vrteći je po klozetskoj šolji... SESTRA: »Zar to ne bi trebalo da se steriliše, doktore?« DR BENVEJ: »Verovatno, ali nemamo vremena.« Sedne na usisnu kapicu kao na sedište tronošca od štapova, gledajući kako asistent pravi rez ... »Vi mlade puvadţije ne moţete ni bubuljicu da secnete bez elektriĉnog vibrirajućeg skalpela sa automatskom drenaţom i ušivanjem... Uskoro ćemo s daljinskim urpavljaĉem operisati pacijente koje uopšte ne vidimo... Samo ćemo pritiskati dugmiće i ništa više. Sva ona veština napušta hirurgiju... Sve hirurško znanje i ravnanje... Jesam li vam ikad priĉao kako sam operisao jedno slepo crevo zarĊalom konzervom od sardina? A jednom se zadesim bez ijednog instrumenta i zubima išĉupam pacijentkinji tumor na materici. Bilo je to tamo u Gornjoj Efendiji, a sem toga...« DR LIMPF: »Rez je napravljen, doktore.« Dr Benvej gura kapicu u rez i pumpa gore–dole. Krv štrca po doktorima, sestri i zidu... Kapica proizvodi grozan zvuk usisavanja. SESTRA: »Mislim da je umrla, doktore.« DR BENVEJ: »Šta ćete, takav je naš posao.« Odšeta do ormara sa ljekovima... »Neki jebeni narkos mi je sipao klozetski lizol u kokain! Sestro! Odmah pošaljite deĉka da uzme na ovaj recept!« Dr Benvej operiše u amfiteatru punom studenata: »A sad, momci, ovu operaciju nećete ĉesto videti, a za to postoji jedan razlog... Znate, ona uopšte 44


nema neku medicinsku vrednost. Niko i ne pamti koja joj je bila prvobitna svrha, ako je uopšte ikad imala neku svrhu. Ja, liĉno, mislim da je ta operacija od poĉetka bila ĉisto zanatsko iţivljavanje.« »Kao što se borac s bikovima svojom veštinom i znanjem vadi iz opasne situacije koju je on sam stvorio, tako u ovoj operaciji hirurg namerno dovodi pacijenta u opasnost, a onda ga, neverovatnom brzinom i okretnošću, spašava sigurne smrti u poslednjem deliću sekunde... Je li iko od vas video kako dr Tetracini izvodi operacije? Namerno kaţem ,izvodi jer su njegove operacije bile izvoĊaĉke predstave, izvoĊevine. On još sa vrata baca skalpel preko sebe na pacijenta, a zatim ulazi kao baletan. Bio je neverovatno brz: 'Ne dam im vremena da umru', govorio bi. Tumori su ga dovodili do besa. 'Jebene nedisciplinovane ćelije!' zareţao bi, pa bi se bacio na tumor kao maĉevalac na protivnika.« Jedan mladić iz amfiteatra uskaĉe u operacioni teatar, vadi skalpel i kreće na pacijenta. DR BENVEJ: »Evo ga jedan espontaneo! Drţ'te ga pre nego što mi raspori pacijenta!« (Espontaneo je termin borbe s bikovima; naziv za ĉoveka iz publike koji skoĉi u arenu, izvuĉe skriveni plašt i izvede nekoliko pasova sa bikom pre nego što ga izvuku iz arene.) Bolniĉari se rvu sa ovim espontaneom, i najzad ga izbacuju iz amfiteatra. Anestetiĉar koristi guţvu i ćoriše pacijentu jednu veliku zlatnu krunicu iz usta... Prolazim pored sobe br. 10 iz koje su me juĉe iselili... Valjda zbog neke porodilje... Lopate pune krvi, uloţaka i nekih bezimenih ţenskih tvari, dovoljno da zagadiš ceo jedan kontinent ... Ako neko doĊe da me obiĊe u staroj sobi, pomisliće da sam rodio ĉudovište, i da Ministarstvo inostranih poslova pokušava da zataška stvar... Muzika iz pesme Amerikanac sam ja... Jedan postariji gospodin s prugastim pantalonama i u diplomatskom fraku stoji na bini ukrašenoj ameriĉkom zastavom. Ofucani tenor u mideru, kipi iz kostima starog frontijera Danijela Buna i peva Zvezdama Posut Steg, uz pratnju kompletnog simfonijskog orkestra... Peva i pomalo vrška... DIPLOMATA (ĉita sa velike rolne uske telegrafske trake koja se sve više odmotava i obmotava mu se oko nogu): »I kategoriĉki demantujemo da je bilo koji drţavljanin Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava ...« TENOR: »O tvi te vide .. .« Glas mu se razbija u visoki falset.

45


U kontrolnoj sobi Tehniĉar pije sodu bikarbonu i podriguje s rukom na ustima: »Ovaj prokleti tenor je mnogo jeziv«, mrzovoljno gunĊa. »Majk! uf«, povik mu se pretvori u podrig. »Iskljuĉi taj piskavi prdeţ i daj mu jedne roţe gaćice da obuĉe. Nek smesta briše odavde, gotov je... Ubaci onu atletiĉarku Liţu što je promenila pol... Ona je bar profesionalni tenor... Kostim? Kako, jebi ga, ja da znam? Nisam ja neka šminkerska šnajderka iz kostimografskog? Šta kažeš? Blokirali kostimografsko oni iz Bezbednosti? Pa šta sam ja, oktopod? Ĉek' da vidimo... Šta kaţeš za onaj redovni indijanski? Pokahontin ili Hijavatin?... Ne, ne valja. Posle neki pošize i traţe da ga vratimo Indijancima ... A šta kaţeš za uniformu iz GraĊanskog rata, severnjaĉka bluza, a juţnjaĉke pantalone u fazonu mi smo opet zajedno? Ona moţe da nastupi kao Bufalo Bil ili Pol Reveri ili ko onaj što nije hteo da prdne u ĉabar, onaj dabar, ili ko vojnik, obiĉan pešak ili ĉak ko neznani Junak... To je najbolje... Pokri je nekim spomenikom, tako niko ne mora da je gleda...« Lezbijka, skrivena u Trijumfalnoj kapiji od kartona, puni ogromna pluća vazduhom i izduvava svoj straviĉni meh. »Oh, reci da li taj steg zvezdama posut još leprša...« Velika pocepotina raspolućuje Trijumfalnu kapiju od vrha do podnoţja. Diplomata stavlja ruku na ĉelo... DIPLOMATA: »... da je bilo koji muški drţavljanin Sjedinjenih Drţava rodio u meĊuzoni ili na bilo kom drugom mestu...« »Nad zemljom SLOOOOOOBOO...« Diplomata miĉe usnama, ali ga niko ne ĉuje. Tehniĉar stavlja ruke na uši i vrišti: »Majko Boţija!« Zubalo mu zavibrira kao drombulja i iznenada mu izleti iz usta... Iznerviran, poleti da ga zgrabi, promaši i rukom pokrije usta. Trijumfalna kapija se cepa i buĉno ruši, i otkriva Lezbijku koja stoji na postolju pokrivena samo nakurnjakom od leopardove koţe i ogromnim grudnjakom sa laţnim grudima... Ona stoji, glupo se smeška i napinje svoje velike mišice... Tehniĉar puzi po podu kontrolne sobe, traţi zubalo i izvikuje nerazumljive naredbe: »Tkljuĉi tupertonitni!! Itpod one tolite!« DIPLOMATA (briše znoj sa): »... bilo kakvo biće bilo koje vrste ili tipa...« »... i domom junaka.« Diplomati posivi lice. Posrĉe, sapliće se o odmotanu rolnu, naginje se preko ograde, krv mu curi iz oĉiju, nosa i usta, on umire od izliva krvi u mozak. DIPLOMATA (jedva ĉujno): »Ministarstvo demantuje... nije Amerikanac... uništeno ... Mislim, nikad nije ni bilo... Kategoriĉ...« Umre.

46


U kontrolnoj sobi eksplodiraju table s instrumentima... velike, elektriĉne munje sevaju po sobi ... Tehniĉar je go, telo mu pocrnelo od opekotina, posrĉe kao neki lik u Sumraku bogova, vrišteći: »Tupertonitni!! Itpod one tolite!!!« Poslednja eksplozija pretvara Tehniĉara u pepeo. Što su dokazali kroz noć Da je naš steg još bio tamo... Beleške o navikavanju. Fiksam se Eukodolom svaka dva sata, imam mesto gde iglu zabodem pravo u venu, i ono ostaje otvoreno kao gnojava usta, oteĉena i skaredna, i tu se prikuplja kap krvavog gnoja, posle fiksa... Eukodol je jedna hemijska varijanta kodeina–dehidrooksi–kodeina. On te treska više kao koka nego mokica... Kad ufiksaš Koku u glavnu venu, prava slast ti navre u glavu... Posle deset minuta hoćeš još jedan fiks... Slast morfijuma je u utrobi... Kad se pukneš, osluškuješ svoju iznutricu... Ali intravena koka je kao struja kroz mozak, pokreće kokainske veze zadovoljstva... Nema kriznog sindroma kad se skineš s koke. Samo mozak za njom ĉezne — ĉeţnja mu je bestelesna i bezosećajna. Ĉeţnja sablasti zemaljske. Ţudnja za kokom traje samo nekoliko sati, sve dotle dok se nadraţuju kanali koke. Onda je zaboraviš. Eukodol mu doĊe kao neka mešavina dţanka i koke. U potpunosti moţeš da se osloniš na Nemce da će da smuĉkaju neko istinski grešno sranje. Eukodol je, kao i morfijum, šest puta jaĉi od kodeina. Heroin je šest puta jaĉi od morfijuma. A dehidrooksi–heroin treba da je šest puta jaĉi od heroina. Sasvim je moguće napraviti drogu koja toliko navlaĉi da posle jednog jedinog fiksa ostaneš navuĉen do kraja ţivota. Nastavak beleški o navikavanju: Podiţući iglu, levom rukom spontano uzimam tanki konopac za vezivanje mišice. Ovo mi je znak da mogu da pogodim jedinu upotrebljivu venu na levoj ruci. (Normalno se vezuješ onom rukom kojom uzimaš konopac.) Igla glatko klizne niz ivicu zadebljanja. Opipavam oko njega. Odjednom tanak mlaz krvi šikne u špric, za trenutak oštar i ĉvrst kao crveni kanap. Telo zna u koju venu moţeš da se pukneš i poruĉuje ti to spontanim pokretima koje praviš kad se spremaš za fiks... Ponekad ti sama igla pokaţe mesto kao štapić tragaĉa za podzemnim vodama. Ponekad moram da ĉekam poruku. A kada stigne, uvek line krv. Crvena orhideja cvetala je na dnu šprica. Oklevao je jedan tren, onda je pritisnuo klip, posmatrajući kako teĉnost šiklja u venu kao da je usisava nema ţeĊ njegove krvi. U špricu je ostao tanak sloj krvi koji se prelivao u duginim 47


bojama a boli papirni omotaĉ bio je natopljen krvlju kao zavoj. Onda je napunio špric vodom. Ĉim je štrcnuo vodu napolje, osetio je udar fiksa u stomak, slatki, meki udar. Pogledao sam dole na moje prljave pantalone, mesecima ih nisam menjao... Dani promiĉu nanizani na dugaĉko vlakno krvi u špricu... Zaboravljam na seks i sva ţestoka telesna zadovoljstva — ja, siva sablast vezana za drogu. Španski momci me zovu El Hombre Invisible — Nevidljivi Ĉovek... Dvadeset sklekova svako jutro. Droga skida salo, a mišiće manje–više ne oštećuje. Narkosu kao da treba manje tkiva... Da li je moguće da se izdvoji molekul droge koji skida salo? Sve duţe dţonjam pred apotekom, mrmljam kao otkaĉena telefonska slušalica... Ceo dan dreţdao, do osam uveĉe, za dve kutije Eukodola... Nestaju mi i vene i lova. Stalno kunjam. Sinoć se probudim, neko mi stezao ruku. Bila je to moja druga ruka... Ĉitam dok ne zaspim, a reĉi postaju šifre... Opsedaju me šifre... Ĉovek zakaĉi ĉitav niz bolesti koje ispisuju šifrovanu poruku. Ufiksao se ispred D. L. Traţim venu na svojim prljavim golim stopalima... Narkosi nemaju stida... Ne ĉine ustupke onima koji ih se gade. Pitanje je da li stid moţe i da postoji kad nema seksualnog nagona... Kod narkosa se stid gubi zajedno sa njegovom neseksualnom društvenošću koja takoĊe zavisi od libida... Narkos na svoje telo gleda kao na nešto bezliĉno, kao na neki instrument kojim upija medijum u kojem ţivi, i on ocenjuje svoje telo hladnim rukama trgovca konjima. »Ne vredi da se ovde roknem.« Mrtve riblje oĉi ţmirkaju na razrovanu venu. Uzimam nove pilule za spavanje, zvane Soneril... Od njih posle nisi sanjiv... Samo se odjednom naĊeš u snu, odjednom se naĊeš usred sna... Godinama sam bio u zarobljeniĉkom logoru, pateći od neishranjenosti... Predsednik je narkos, ali on ne moţe direktno da se fiksa zbog svog visokog poloţaja. Zato se fiksa kroz mene... S vremena na vreme mi se sastanemo, i ja ga ponovo napunim. Na prvi pogled ti dodiri liĉe na homoseksualne odnose, a klimaks nije prvenstveno seksualne prirode, i vrhunac nastupa u razdvajanju, kad se punjenje završi. Nadignuti penisi nam se dodiruju — barem smo u poĉetku koristili taj metod, ali se dodirne taĉke ofucaju kao vene. Zato moram ponekad da klizim penisom ispod njegovog 48


levog oĉnog kapka. Naravno, mogu uvek da ga sredim Osmoznim Punjenjem, koje odgovara fiksanju u koţu, ali bi to znaĉilo priznanje poraza. Od Osmoznog Punjenja predsednik je nedeljama u lošem raspoloţenju, a to moţe da nas sruĉi u atomsku kasapnicu. A predsednik skupo plaća svoju Posrednu Naviku. Ţrtvovao je svako obuzdavanje i zavisan je kao još neroĊeno dete. Posredni Narkos pati od ĉitave skale subjektivnih uţasa, od tihog protoplazmatiĉnog besnila, od ubistvene kostobolje. Napetost raste, ĉista energija bez emocionalne sadrţine konaĉno mu razara telo i baca ga na sve strane kao ĉoveka koji golim rukama drţi ţice sa strujom visokog napona. Ako ostane bez svojih veza koje ga pune, Posredni Narkos pada u tako ţestoke elektriĉne grĉeve da mu se kosti otkaĉe i tresu, i umire dok mu se kostur propinje da izaĊe iz nepodnošljivog mesa i odjuri pravo na najbliţe groblje. Osnos izmeĊu P. N. (Posrednog Narkosa) i njegove V. P. (Veze za Punjenje) je tako intenzivan da mogu da izdrţe društvo jedan drugog samo u kratkim i retkim intervalima — ne raĉunam susrete radi punjenja, kada je ĉitav liĉni kontakt u senci procesa punjenja. Ĉitam novine... Nešto o trostukom ubistvu u Ulid de la Merde u Parizu: »Namirivanje duga«... Misli mi lutaju... »Policija je identifikovala poĉinioca... To je Pepe El Culito... Dupence, kako ga odmila zovu.« Da li stvarno to piše?... Pokušavam da se usredsredim na reĉi... One se raspadaju u besmislen mozaik...

idi kući, Lazare Dok pokušava da razmrsi izbledelu traku na granici svesti, u malaksalom i sivom podruĉju provalije kuţnog isparenja sa ţdrelima i zjapećim rupĉagama od droge, Li otkriva da u njegovoj sobi, u deset sati ujutru, pred njim stoji mladi narkos koji se upravo vratio sa dvomeseĉnog podvodnog ribolova na Korzici, i to skinut sa droge... »Došo da se puva svojim novim telom«, zakljuĉi Li, tresući se od jutarnje dţankovske muĉnine. Zna da ga je gledao — oh, da, Migela, baš ti hvala — pre tri meseca u Metropolu kako kunja nad bajatim ţutim eklerom od kojeg bi maĉka riknula samo dva sata kasnije, i zakljuĉi da se dovoljno napreţe da uopšte gleda Migela u 10 ujutru i da ne mora još i da se jezivo zamara ispravljanjem greške — (»kakva jebena farma?«) — što bi podrazumevalo da sadašnju Migelovu sliku ubaci u već ofucani film o nekom velikom, i nezgodnom, odvratnom predmetu odozgo na stvarima u koferu. 49


»Divno izgledaš«, reĉe Li, brišući prljavom maramicom oĉigledne znake gaĊenja, gledajući kako siva slina od ţelje za drogom curi sa Migelovog lica, i prouĉavajući paţljivo njegovu pohabanost, kao da su i ĉovek i njegovo odelo godinama bazali sporednim stazama vremena, bez i jednog predaha u svemiru da se malo doteraju... »Sem toga, dok ja ne ispravim grešku... Idi kući, Lazare... Plati Dileru i idi kući... Što bih ja gledao tvoje matoro, od nekog pozajmljeno meso?« »Baš mi je drago što te vidim skinutog sa droge... Posluţi se.« Migel je plivao po sobi, zabijajući ostve od ruku u neku zamišljenu ribu... »Kad si tamo dole, hors ti i ne pada na pamet.« »Bolje ti je ovako«, reĉe Li, sneno milujući oţiljak od igle na Migelovoj nadlanici, i laganim, vijugavim pokretima gladeći obline i šare te glatke, purpurne koţe... Migel se poĉeša po ruci... pogleda kroz prozor... Telo mu se kratko i galvanizovano grĉilo dok su mu se kanali droge ponovo palili... Li je sedeo i ĉekao. »Ne boj se, od jednog se šuta još niko nije ponovo navukao, sinko.« »Znam šta radim.« »Svi mi to znamo.« Migel uze turpiju za nokte. Li zaţmuri. »Ovo me mnogo zamara.« »Uh, hvala ti, bilo je divno.« Migelu spadoše pantalone do noţnih ĉlanaka. Stajao je samo u svom zlosrećnom kaputu od ljudskog mesa kojem se boja menjala od mrke do zelene a zatim postajala bezbojna na jutarnjoj svetlosti, pa mu je meso u grumenĉićima padalo na pod. Lijeve oĉi kruţile su po samoj suštini njegovog lica... bio je to kratak, leden, sivi snimak... »Poĉisti to«, reĉe. »I bez toga je ovde dovoljno prljavo.« »Uh, oh, naravno«, Migel je petljao sa Ċubravnikom. Li skloni paketić heroina. Li se već tri dana fiksao, sem što je, naravno, pravio, izvesne — uh — nuţne prekide da podloţi vatre koje su gorele kroz njegovu ţućkastoruţiĉasto– mrku pihtijastu supstanciju i stajale podalje od njegovog lebdećeg mesa. Na poĉetku mu je koţa bila prosto mekana, tako mekana da su mu se do kostiju usecale trunĉice prašine, vazdušne struje i delovi kaputa na njemu, ali nije imao neprijatnosti kad bi se oĉešao o vrata i stolice. Nijedna rana nije mogla da mu zaceli u mekom, provizornom mesu... Duge, bele ţilice guka obmotavale su

50


mu se oko golih kostiju. Memljiv zadah njegovih kopnećih muda obujmljivao mu je telo svojom pahuljastom zelenom maglom... Tokom njegove prve, ozbiljne infekcije, termometar mu je prokljuĉao, a jedan metak iz ţivinog stuba izleteo je i uleteo u sestrin mozak, pa je ona kljoknula mrtva na pod, vrišteći iskidano. Doktor je na njega bacio samo jedan pogled i s treskom mu zalupio ĉeliĉni kapak ţivota. Naredio je da se zapaljeni krevet zajedno sa bolesnikom odmah izbaci iz bolnice. »Taj moţe sam sebi u sebi da pravi penicilin!« zareţao je doktor. Ali zapaljenje mu je sagorelo svu plesan ... Li je sada ţiveo u razliĉitim stepenima prozirnosti... Kad nije bio baš sasvim nevidljiv, bilo ga je bar teško videti. Njegovo prisustvo nije privlaĉilo nikakvu posebnu paţnju... Ljudi su ga smatrali za neku skicu ili su ga odbacivali kao odsjaj, senku: »On je neka vrsta svetlosne obmane ili neonska reklama«. Sada je Li osećao prva seizmiĉka podrhtavanja od onog Starog Vernog Bacila ili Hladne Vatre. Gurao je on Migelov duh u hodnik svojim neţnim, odluĉnim pipcima. »Isuse!« reĉe Migel. »Moram da idem!« I izjuri napolje. Ruţiĉaste histaminske vatre buktale su u Lijevoj zaţarenoj srţi a plamiĉci su lizali njegovu sirovu periferiju. (Soba je bila zaštićena od poţara; gvozdeni zidovi su bili prekriveni plikovima i rupama — meseĉevim kraterima). Dobro se ufiksa i izopaĉi svoj raspored. Odluĉi da poseti kolegu, Nedobrog Dţoa, koji se navukao na dţank za vreme akutnog napada Bengutota u Honoluluu. (Napomena: Bengutot je bukvalno »stenjanje pri pokušaju da tucaš...« Smrt nastupa u košmarnom stanju... U to stanje dolaze muškarci poreklom iz Jugoistoĉne Azije... U Manili se svake godine beleţi po 12 smrtnih sluĉajeva od Bengutota.) Jedan preţiveli bolesnik je izjavio da mu je neki »ĉoveĉuljak« sedeo na grudima i davio ga. Ţrtve ĉesto znaju da će umreti, izraţavaju strah da će im sopstveni penis ući u telo i ubiti ih. Ponekad se ko ludi uhvate za penis, histeriĉno vrište i mole druge da im pomognu da ga drţe, da im ne bi pobegao i probo im telo. One normalne erekcije u snu smatraju se naroĉito opasnim, jer mogu da izazovu fatalni napad... Jedan je badţa izumeo neku šašavu napravu koja spreĉava erekcije u snu. Ali je umro od Bengutota. Paţljive obdukcije leševa ţrtava Bengutota nisu otkrile nikakve organske uzroke smrti. Ĉesto ima znakova davljenja (ali se ne zna ĉime); ponekad se naĊu laki izlivi krvi u pankreasu i plućima — takoĊe nepoznatog porekla, ali nedovoljni da izazovu smrt. Ovom piscu je palo na pamet da je uzrok smrti pogrešno usmerenje seksualne energije usled ĉega se ne diţe penis, već se diţu 51


pluĉna krila, što ima za posledicu gušenje... (Vidi ĉlanak dr Nilsa Larsena, Čovek sa ubistvenim snom u Satrdej Ivning Postu, od 3. decembra 1955. TakoĊe ĉlanak Erla Stenlija Gardnera u Tru Magazinu.) Nedobri Dţo je ţiveo u stalnom strahu da mu se ne digne, pa mu je baš zato kita sve više skakala. (Napomena: Dobro je poznata ona mnogo daveţna i dugo naduvavana ĉinjenica, da će svakom ko se na drogu navuĉe zbog bilo kakve slabosti, ili u vreme oskudice ili, pak, lišavanja (znaš, zbog mnogo zezanja) biti podnesen straviĉno veliki raĉun sa ciframa koje se umnoţavaju i rastu po geometrijskoj progresiji. Blesnu elektroda vezana mu za jedno jajce, zamirisa sprţeno meso, a Nedobri se probudi i pruţi ruku da uzme napunjeni špric. Smota se u fetusni poloţaj i zabode iglu u svoju kiĉmu. Onda izvuĉe iglu odahnuvši zadovoljno i shvati da je Li u sobi. Iz desnog Lijevog oka šiknu talas sluzi, razli se po zidu i ispisa u duginim bojama: »Mornar je u Gradu i otkupljuje VREME.« Ĉekam na ulici da se u devet otvori apoteka. Dva arapska klinca kotrljaju kante za Ċubre do visokih, teških, drvenih vrata u okreĉenom zidu. Prašina pred vratima prošarana mokraćom. Jedan se deĉak naginje, kotrlja tešku kantu, mlada mu se guzica ocrtava u tesnim pantalonama. Gleda neodreĊenim, smirenim, ţivotinjskim pogledom. Budim se sa šokom, u strahu da taj deĉak stvarno postoji i da nisam to popodne otišao na zakazani sastanak sa njim. »Oĉekujemo dodatna izjednaĉavanja«, izjavljuje Inspektor u razgovoru sa Vašim Izveštaĉem. »Inaĉe će doći do«, kao tipiĉni Nordijac, Inspektor podigne jednu nogu, »kesonske bolesti, zar ne?« »No, moţda ćemo obezbediti odgovarajuću komoru za dekompresiju.« Inspektor otkopĉa svoj šlic i traţi picajzle, maţe se nekom mašću iz male keramiĉke tegle. Oĉito je razgovor završen. »Zar vi nećete?« uzvikuje. »Pa, onda, što jedan sudija reĉe drugom. Budi pravedan kad moţeš, a kad ne moţeš, radi kako ti ćune. Ţaljenje ne moţe da poštuje uobiĉajene skarednosti.« Podiţe desnu ruku umazanu ţutom, smrdljivom mašću. Neĉiji Izveštaĉ mu priĊe i zgrabi obema rukama njegovu umazanu šaku. »Bilo mi je zadovoljstvo, Inspektore, neizrecivo zadovoljstvo«, kaţe i skida rukavice, smota ih u klupko i baca u otpatke. »Firma plaća«, osmehne se.

hasanova urnebesna soba Crveni somot protkan zlatnim nitima. Rokoko bar ispred ruţiĉaste školjke. Vazduh prezasićen slatkim, grešnim mirisom na pokvaren med. Muškarci u smokinzima i ţene u veĉernjim toaletama srću koktele pousse–cafe 52


kroz alabasterske slamĉice. Jedan bliskoistoĉni Magvamp sedi nag za šankom, na visokoj stolici presvuĉenoj ruţiĉastom svilom. Svojim dugim, crnim jezikom liţe topli med iz kristalnog pehara. Polni organi su mu savršenih oblika — obrezan kurac sred crnih, blistavih dlaĉica. Usne su mu tanke i ljubiĉastoplave kao koţica na penisu, oĉi prazne i spokojne kao u insekta. Magvamp nema jetru i hrani se iskljuĉivo slatkišima. Gurne ţgoljavog, plavog momĉića na otoman i struĉno ga svlaĉi. »Ustani i okreni se«, nareĊuje mu telepatskim piktografima. Crvenim, svilenim gajtanom vezuje momĉiću ruke na leĊima. »Veĉeras idemo do kraja.« »Ne, ne!« vrišti momak. »Da, da.« Nadignuti kurci uzvikuju neĉujno »da«. Magvamp razmakne svilene zavese, otkriva vešala od tikovine na osvetljenoj pozadini od crvenog kremena. Vešala su na podijumu ukrašenom asteĉkim mozaikom. Deĉak pada na kolena, sa dubokim uzdahom, »OOOOOOH«, od straha sere i piša. Oseća toplo govno meĊu guzovima. Od talasa vrele krvi nabreknu mu usne i vrat. Telo mu se zgrĉi u fetusni poloţaj, a vrela sperma mu šikne u lice. Magvamp zahvati mirišljavu vodicu iz alabasterske ĉinije, zamišljeno pere mladićev kurac i guzicu, i briše ga mekim, plavim peškirom. Topli vetar ćarlija oko njegovog tela, a kosa mu slobodno leprša. Magvamp podmetne ruku pod mladićeva prsa i podigne ga na noge. Drţeći ga za nemoćne laktove, odgura ga uz stepenike, ispod omĉe. Stane ispred momĉića i obema rukama drţi omĉu. Momĉe gleda u Magvampove oĉi, neprozirne poput ogledala, u dve barice crne krvi, diĉne rupe na klozetskom zidu koje se sklapaju na Erekciju. Matori Ċubretar, lica lepog i ţutog kao kineska slonovaĉa, daje Znak duvajući u ulubljenu mesinganu trubu, budi španskog makroa sa ukrućenim kurcem. Kurva se tetura kroz prašinu i izmet i lešine crknutih maĉića, noseći denjke sa pobaĉenim fetusima, probušenim kotonima, krvavim ulošcima i govnima umotanim u šarene stripove. Velika mirna luka sa vodom duginih boja. Napušteni izvor zemnog gasa plamti na zadimljenom horizontu. Smrad nafte i kanalizacije. Bolesne ajkule plivaju crnim vodama, podriguju sumpor iz trulih jetri i ne obraćaju paţnju na krvavog, skrhanog Ikara. Goli Mister Amerika, uspaljen od mahnite ljubavi prema svojim sopstvenim mišicama, vrišti: »Moja guzica baca Luvar na teme! Prdim ambroziju i serem tvrda govna od ĉistog zlata! Iz kurca mi šikljaju meki dijamanti na jutarnjem suncu!« Strmoglavi se sa slepog svetionika, ljubi u prazno i drka pred crnim ogledalom, koso klizi naniţe kroz kriptiĉne kotone i mozaike od hiljadu novina, kroz potopljeni grad od crvene cigle i zabija se u crni mulj sa praznim konzervama i pivskim bocama, betoniranim gangsterima, 53


pištoljima ispaljenim do daske i besmislenim, da bi izbegli kontrolu kratkih puca od strane pohlepnih balistiĉkih struĉnjaka. Ĉeka da mu lagana erozija razgoliti fosilizovana bedra. Magvamp namakne momku omĉu oko glave i neţno zategne ĉvor iza njegovog levog uha. Momĉićev penis se spustio, a muda su mu zategnuta. Gleda pravo ispred sebe i diše duboko. Magvamp ide oko njega, nabija mu prst u dupe i miluje mu polne organe podrugljivim pokretima. Nekoliko puta mu se nabija iza leĊa, pa mu zabije kurac u dupe. Stoji i meša kruţnim pokretima. Gosti ućutkuju jedan drugog, gurkaju se i kikoću. Iznenada Magvamp gurne momka napred, u prazan prostor, i oslobodi ga svog kurca. Stavi svoje ruke na njegove bokove i umiri ga, zatim ih stilizovano i tajanstveno podiţe i lomi momĉićev vrat. Telo mu uzdrhti. Penis mu skoĉi u tri velika trzaja, podiţe mu karlicu i on smesta svrši. Zelene varnice pršte mu u korenu oĉiju. Bol kao štrecanje zuba, ali sladak, prostruji mu kroz vrat i niz kiĉmu, sve do prepona, a telo mu se grĉi od zadovoljstva. Celo mu se telo istiskuje kroz kurac. U poslednjem grĉu, veliki mlaz sperme šikne mu preko crvene pozadine, kao zvezda padalica. Uz zvuk mekog usisavanja, momĉić propada kroz arkade jeftinih porno– magazina i sliĉica. Oštro govno mu izleti iz dupeta. Prdeţ mu potresa mršavo telo. Zeleni buketi vatrometa prskaju nad širokom rekom. Ĉuje slabašno brujanje motornog ĉamca u sumraku dţungle... Pod tihim krilima malariĉnog komarca. Magvamp ponovo nabija momĉića na svoj kurac. Momĉić se migolji, kao proburaţena riba na harpunu. Magvamp se njiše na njegovoj zadnjici, telo mu se grĉi u fluidnim talasima. Momĉiću niz bradu curi krv iz usta, poluotvorenih, ljupkih i sumornih u smrti. Magvamp pada sa bljuzgavim i zasićenim »klok«. Mala spavaća soba sa plavim zidovima, bez prozora. Prljava ruţiĉasta zavesa prekriva vrata. Stenice idu po zidu, grupišu se u uglovima. Nasred sobe goli deĉak udara u tambur i pravi arabesku na podu. Drugi se izvalio na krevetu, puši kif i ispušta dimove preko svog nadignutog kurca. Na krevetu se kartaju tarot–kartama da vide ko će koga da jebe. Varaju. Tuku se. Valjaju se po podu, reţe i pljuju kao mlade zveri. Gubitnik seda na pod, s bradom na kolenima, liţe svoj zub–krnjadak. Pobednik se sklupĉa na krevetu i pretvara se da spava. Ĉim mu se drugi deĉak pribliţi, šutne ga. Alija ga uhvati za ĉlanak, nabije mu ĉlanak pod pazuho i rukom mu priklješti ribić. Deĉak oĉajniĉki rita Aliju u lice. I drugi ĉlanak priklješten. Alija baca deĉaka na ramena. Deĉakov kurac se protegao uz stomak, slobodno pluta i pulsira. Alija mu stavlja ruke na 54


ĉelo. Pljune na svoj kurac. Onaj drugi duboko uzdahne kad mu Alija zabije kurac u dupe. Usta se pritiskaju jedna uz druga, razmazuju krv. Prodoran, plesniv zadah probijenog ĉmara. Nimun se zabija kao klin, isteruje iz drugog kurca duge, vrele mlazeve sperme. (Pisac je zapazio da su arapski kurĉevi uglavnom široki i klinasti.) Satir i goli grĉki mladić izvode balet pod vodom, tragajući za ĉudovišnom vazom od providnog alabastera. Satir spreda zgrabi mladića i okreće ga oko sebe. Grĉe se kao ribe. Deĉku iz ustiju pokulja srebrni niz mehurića. Bela sperma šikne u zelenu vodu i lenjo pluta oko prepletenih tela. Crnac neţno podiţe neobiĉno lepog kineskog deĉaka na viseću postelju. Prebaci deĉku noge preko glave i opkoraĉi postelju. Nabije kurac u deĉakovo ţgoljavo i ĉvrsto dupe. Postelja se blago ljulja tamo–amo. Deĉak vrišti, nekako piskavo i ĉudno, od neizdrţivog zadovoljstva. Igraĉ sa Jave na okrugloj stolici od rezbarene tikovine, zavaljen u udubljenju kreĉnjaĉkim guzovima, navlaĉi ameriĉkog deĉaka — riĊa kosa, svetlozelene oĉi — dole, na kurac, ritualnim pokretima. Deĉak sedi nabijen, licem prema igraĉu koji se propinje kruţnim pokretima, dok na stolicu curi teĉnost njegova. »Uhiiiiii!« vrišti deĉak dok mu sperma šiklja preko mršavih i mrkih igraĉevih grudi. Jedan bljuzg udari u ugao igraĉevih usana. Deĉak gura spermu prstom u njegova usta i smeje se: »Oh, badţo, ovo ja zovem sisanje!« Dve Arabljanke bestijalnih izraza lica skinule su gaćice malom plavokosom Francuzu i jebu ga crvenim gumenim kurĉevima. Deĉko reţi, ujeda, rita i klone u suzama dok mu se kurac diţe i štrca spermu. Hasanovo lice otiĉe, podbulo od krvi. Usne mu postaju ljubiĉaste. Kida svoje odelo od banknota i baca ga u otvoreni trezor koji se bešumno zatvara. »Ovde Dom Slobode, narode!« vrišti svojim izveštaĉenim, teksaškim akcentom. Ne skida kaubojski šešir i ĉizme, sav znojav igra Sitnu Poskoĉicu, i završava grotesknim kankanom, na melodiju Ona je Toplotni Talas Pokrenula. »Neka bude! I nijedna rupa da ne bude zabranjena!« Parovi u sa veslaĉkim krilima tucaju se u vazduhu i krešte ko vrane. Akrobate na trapezu drkaju jedan drugom kite i svršavaju na jedan jedini siguran dodir. Ekvilibristi spretno sišu kite jedan drugom, balansirajući na opasnim motkama i stolicama nakrivljenim nad ponorom. Topli vetar donosi mirise reke i dţungle iz maglovitih dubina. Stotine deĉaka propadaju kroz krov, drhte i koprcaju se na krajevima konopaca. Deĉaci vise na razliĉitim nivoima, neki su blizu tavanice a drugi tek 55


na nekoliko centimetara iznad poda. Sjajni Balineţani, Malajci i meksiĉki Indijanci sa divljaĉki bezazlenim licima i svetlocrvenim desnima. Crnci (pozlaćenih zuba, pozlaćenih prstiju na rukama i nogama, pozlaćenih stidnih dlaka), japanski momci glatki i beli kao kineski porcelan, venecijanski momci sa ticijanskom kosom, Amerikanci sa plavim ili crnim kovrdţama koje im padaju na ĉelo (gosti im ih neţno sklanjaju sa ĉela), sumorni plavi Poljaci sa ţivotinjski tamnim oĉima, arapski i španski uliĉni mangupĉići, austrijski ruţiĉasti i neţni deĉaci sa zlatnim paperjastim stidnim dlaĉicama, podrugljivi nemaĉki momĉići svetlih oĉiju koji urlaju: »Hajl Hitler!«, dok im se klupa izmiĉe pod vešalima. Sranje i cviljenje. Gospodin Bogati Prostak razvratno i gadno ţvaće svoju Havana–cigaru, ispruţen na plaţi, okruţen raskikotanim plavim deĉacima–dupedavcima. »Ovaj graĊanin je uvezao jednog Lataha iz Indokine. Rešio je da ga obesi i o tome snimi kratak TV–film i pošalje ga za Boţić prijateljima. Zato namesti dve štranjge — jednu laţnu, elastiĉnu, a drugu pravu pravcatu. Ali taj Latah ustane na levu nogu, obuĉe se ko Deda Mraz i zameni konopce. Zora svane. GraĊanin namakne sebi omĉu, a Latah ko Latah, namakne i on svoju. I kad se ispod vešala otvore vratanca na podu, a ono graĊanin se stvarno obesio, ali Latah stoji ţiv i zdrav sa laţnom stranjgomgumenim crevom oko vrata. E, onda Latah podraţava svaki trzaj i grĉ obešenog. Pa svrši tri puta. »Pametni mladi Latah zna šta radi. Zaposlio sam ga u jednoj od mojih fabrika kao otpremnika robe.« Asteĉki sveštenici skidaju haljinu od plavog perja sa Nagog Deĉaka. Presamite ga preko kreĉnjaĉkog oltara, nataknu mu kristalnu lobanju na glavu, spajajući dve polulopte spreda i otpozadi kristalnim vijcima. Vodopad pljusne preko lobanje i slomi deĉakov vrat. On svršava u dugu prema izlazećem suncu. Oštri proteinski miris semena ispunjava vazduh. Gosti pipkaju deĉake koji se tako koprcaju, puše im kurĉeve i skaĉu im na leĊa kao vampiri. Goli telohranitelji unose ĉeliĉna pluća puna paralizovanih mladića. Slepi momci se muĉe da izaĊu iz ogromnih redaljki, teški šizofreniĉari izviruju ispod gumenih piĉki, deĉaci sa uţasnim koţnim oboljenjima diţu se iz crnog ribnjaka (lenje ribe grickaju ţuta govna na površini). Ĉovek sa belom kravatom i elegantnom košuljom, od pojasa naniţe nag, sem crnih podvezica, vrlo prefinjeno razgovara sa Maticom (Matice su babe koje se okruţuju pešama da naprave »roj«. To je mraĉna meksikanska praksa).

56


»Ali gde je kip?« Govori samo jednom stranom lica, druga mu je iskrivljena, muĉena Milionima Ogledala. On divljaĉki drka. Matica nastavlja razgovor, kao da se ništa ne dogaĊa. Otomani i stolice se tresu, ĉitav pod poĉinje da podrhtava i da grozniĉave goste pretvara u sive sablasti koje ciĉe u mahnitoj ţudnji za kurcem. Dva deĉaka drkaju pod ţelezniĉkim mostom. Voz tutnji, trese im tela i dovodi ih do svršavanja, a onda zazviţdi i nestaje u daljini. Ţabe krekeću. Deĉaci spiraju seme sa svojih mršavih mrkih trbušĉića. Kupe u vozu: dva bolesna narkosa na putu za Leksington skidaju pantalone u grĉevima poţude. Jedan nasapunja svoj kurac i zverski ga zabija drugom u guzicu — »Jiiiisuse!« Obojica stojećki svršavaju istovremeno. Zatim se odmaknu jedan od drugog i navlaĉe pantalone. »Stari doca u gradu Maršalu daje recepte za tinkture i maslinovo ulje.« »Šuljevi jedne starke vrište i ispadaju napolje sirovi i krvare za onim Crnim Sranjem... Ĉika–Dok, pomislite samo da vam je to mama, da joj domaće pijavice okruţuju guzicu i da se bolno previja... Umiri tu karlicu, mamice, već mi se gadiš.« »Hajde da svratimo, da nam napiše recept.« Voz i dalje tutnji kroz zadimljenu junsku noć pod neonskim svetlima. Slike muškaraca i ţena, deĉaka i devojĉica, ţivotinja, riba, ptica, snošajni ritam univerzuma protiĉe kroz sobu, kao velika plava plima ţivota. Drhtavo, bešumno mrmorenje dubokih šuma — iznenadna tišina gradova kad narkos traţi fiks. Trenutak tišine i ĉudesa. Ĉak i Stalni Putnik zuji linijama zakrĉenim holesterolom, hoće da uspostavi vezu. Hasan vrisne: »To je tvoje maslo, Ej Dţej! Pokvario si mi zabavu!« Ej Dţej ga pogleda, ravnodušan ko kreĉnjak: »Jebem te u dupe, vodnjikava prostaĉino.« Uleće horda uspaljenih Amerikanki. Curkave piĉke sa seoskih imanja, iz frajerskih letnjikovaca, fabrika, kupleraja, iz pokrajinskog kluba, luksuznih mansardnih stanova i onih u predgraĊu, iz motela, sa jahti i iz koktel–barova, skidaju jahaća odela, skijaške jakne, veĉernje toalete, farmerke, penjoare, cicane haljine, pantalone, kupaće kostime i kimona. Vrište, i piste i urlaju i skaĉu na goste kao pobesnele kuĉke. Kandţama grebu obešene momke i vrište: »Ej, peško! Ej, kopile! Jebi me! Jebi me! Jebi me!« Gosti beţe vrišteći, sklanjaju se meĊu momke, prevrću ĉeliĉna pluća. Ej Dţej: »Zovi moje Švajcere, do Ċavola! Zaštiti me od ovih lisica!«

57


Mister Hajslop, Ej Dţejev sekretar, podiţe pogled sa stripa: »Svajceri već postaju vodenjaci.« (»Vodenjaštvo«, ili likvefakcija podrazumeva proteinsko cepanje i pretvaranje u teĉnost koju upija neka tuĊa protoplazma. Hasan, taj Hroniĉni Vodenjak, verovatno je ĉabrirao u tom smislu.) Ej Dţej: »Šupljoglavi kuropušci! Šta je ĉovek bez svojih Svajcera? Priterani smo uza zid, gospodo. Vlastiti kurci su nam u opasnosti. Sprem'te se da odbijemo siledţijke, Mister Hajslop, i podelite pištolje muškarcima.« Ej Dţej isuĉe sablju i poĉne da seĉe glave ameriĉkim curama. Peva pohotno: Petnaest badža na grudima mrtva ka Jo ho ho i flaša ruma. Pijmo, za ostalo je Ďavo kvaka Jo ho ho i flaša ruma. Mister Hajslop, mrzovoljno i rezignirano: »Oh, boţe! Opet ga spopalo.« Ravnodušno mahne Gusaru. Ej Dţej je opkoljen, bori se protiv nadmoćnog neprijatelja, zabacuje glavu i ispusti svinjski zov. Smesta uleti hiljadu zagorelih Eskima, grokću i skice, lica im podbula, oĉi vrele i zakrvavljene, usne modrocrvene, i bace se na Amerikanke. (Eskimi imaju vreme uspaljenja kada se u toku kratkog leta plemena okupe da se zabavljaju u orgijama. Lica im oteknu a usne im postaju modro– crvene.) Kućni Detektiv sa pola metra dugaĉkom cigarom u ustima provuĉe glavu kroz rupu u zidu: »Je l' i vam to došla neka menadţerija?« Hasan krši ruke: »Kasapnica! Prljava kasapnica! Alaha mi, još nikad nisam video nešto ovako grozno!« Okreće se Ej Dţeju koji sedi na morskom ţalu, papagaj mu na ramenu, crna krpica preko jednog oka, i poteţe rum iz krĉaga. Osmatra horizont jednim dugaĉkim mesinganim durbinom. Hasan: »Ti jeftina kuĉko prava! Marš odavde, i da mi više nikad ne priviriš u moju urnebesnu sobu!«

univerzitetski campus u interzoni Magarci, kamile, lame, rikše i kolica s robom koja iz petnih ţila guraju deĉaci, oĉi im ispadaju kao jezici obešeni — sevaju im crvene od ţivotinjske 58


mrţnje. Krda ovaca, koza i rogate marve provlaĉe se izmeĊu studenata i katedre. Studenti posedali okolo na zarĊale baštenske klupe, kreĉnjaĉke blokove, tršĉane stolice, korpe, metalnu burad, balvane, na prašnjave koţne jastuĉiće za kleĉanje i plesnive gimnastiĉke strunjaĉe. Obuĉeni u farmerke — galabije... ĉakšire i prsluke — piju viski iz staklenih teglica, kafu iz konzervi, puše travu (marihuanu) uvijenu u pakpapir i loto–tikete... fiksaju se pribadaĉom i kapaljkom, prouĉavaju prognoze trka, stripova i zakone starih Maja... Profesor stiţe na biciklu, vukući nisku volovskih glava. Drţi se za slabine i penje se na platformu (jedan kran mu iznad glave klati kravu muĉalicu). PROFA: »Noćas nas izjebala Sultanova Vojska. Kiĉmu sam ušinuo u sluţbi moje podstanarkse kraljice... Ne mogu da oteram tu matoru piĉku. Treba mi jedan dobar struĉnjak za elektrošokove da joj isprekida veze izmeĊu neurona i da joj neki hirurški asistent prospe creva na ulicu. A kad se moja gospoja useli, brat će da zaprţi ĉorbu toj nametljivoj Ratnoj Udovici...« Pogleda u volovske glave, pevušeći šlagere iz dvadesetih godina ovoga veka. »Tresnula me nostalgija, momci, al' ima da se ĉisti iz mene htela – ne htela...« Oĉarani momci se šetaju kroz Vašar i jedu ruţiĉaste šećerleme... navlaĉe jedni druge dok vire u porno–panoramu... drkaju kite na toboganu, sperma im šiklja na mesec koji izlazi rumen i magliĉast iznad livnice s one strane reke. Jedan crnja obešen o jablan ispred Stare Sudnice... ţene cvile i svojim vaginalnim zubima hvataju njegovu spermu... (Muţ gleda u podmetnuto detence sa sitnim oĉicama boje izbledele flanelske košulje... »Doco, ja bi reko da je to crnja.« Doktor sleţe ramenima: »To ti je, sinko, Stari Vojniĉki Štos. Zrno graška ispod jedne od tri kutijice od šibica... Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš...«) I Doca Parker u sobiĉku iza apoteke puca sebi konjsku dozu heroina — »Okrepi me«, mrmlja, »Veĉno Proleće.« »Šapa« iliti bensonski Manijak zauzeo busiju — »kverenciju« u školskom klozetu. (Kverencija je termin borbe s bikovima... Bik naĊe mesto u areni koje mu se dopada, ukopa se, pa toreador mora ili da priĊe i suoĉi se s bikom pod njegovim, bikovskim uslovima, ili da ga nekako namami u arenu — jedno ili drugo.) Šerif E. K. Larsen, zvani »Tupos«, kaţe: »Ma, moramo da ga nekako navabimo iz tu kverenciju« ... A Kurvetina Loti deset godina spava sa mrtvom ćerkom uz kućnu negu i sva se trese dok se budi u zoru Istoĉnog Teksasa... lešinari lete iznad crnih moĉvarnih voda i debla ĉempresa... »A sada, gospodo — verujem da ovde nema travestita — ha ha — svi vi, bogme, i jeste gospoda Kongresnim dekretom iproglašena, ĉiji je jedini cilj da 59


vas uspostavi kao muška ljudska bića, i ja odluĉno kaţem da nijednom Biseksualcu u ovom ili onom pravcu neće biti dozvoljeno da uĊe u ovo pristojno uĉilište. Gospodo, pokaţite svoje kratke puce. Svi ste već prošli kratak kurs o tome koliko je vaţno da vam oruţje uvek bude dobro podmazano i spremno za svako dejstvo, bilo za napad s boka ili na pozadinu.« STUDENTI: »Bravo!« Umorno otkopĉavaju sliĉeve. Jedan vitla dobro nadignutom kurĉinom. PROFA: »A sada, gospodo — gde sam ono stao? Ah, da, kod Kurvetine Loti... Probudi se ona i sva dršće u neţno ruţiĉastoj zori, ruţiĉastoj kao sveĉice na roĊendanskoj torti neke devojĉice, ruţiĉastoj kao vašarska šećerlema, kao ostriga, kao kurac kad štreca pod crvenim jebaĉkim fenjerom... Kurva Loti... khm... ako se njeno stanje ovako produţi i smesta ne zaustavi, ona će podleći klimavosti godina i pridruţiće se svojoj kćerci u formalinu. »Pesma 'Stari Mornar' od Kolridţa poete... Ţelim da vam skrenem paţnju na simbolizam Starog Mornara lično.« STUDOŠI: »Slušaj ga šta kaţe — lično.« »I time skrenem paţnju na njegovu bljutavu liĉnost.« »To vam nije baš lepo, profo.« Upada stotinu maloletnih delinkvenata... noţevi skakavci škljocaju kao zubi i kreću ka njemu. PROFA: »Za ime Boţje!« Oĉajniĉki pokušava da se preruši u babuskeru sa kišobranom i crnim cipelama sa visokim petama... »Da me nije stegao ovaj moj lumbago, fino bih se savio i ponudio bih im moju Slatku Bulju ko što rade pavijani... Kada slabog pavijana napadne jaĉi, on (a) ili podmeće svoje, kako se to kaţe, mislim — prkno, gospodo, ha, ha, za pasivni snošaj, ili (b) ako je to neki drukĉiji tip pavijana, neka više ekstravertna liĉnost i bolje prilagoĊena, onda će on krenuti u napad na još slabijeg pavijana, ako moţe da ga pronaĊe.« IzanĊala Gatara u haljini iz 1920–te, u kojoj izgleda da od tada i spava, vrcka se jednom ĉikaškom ulicom pod sablasnim neonskim svetlom... mrtvi teret Dobrih Starih Vremena visi u vazduhu kao duh grobljanski. Gatara (uspaljeni tenor s trake): »NaĊi, 0 naĊi najslabijeg pavijana tu!« Frontijerski salun: Pavijanski Peša, obuĉen kao devojĉica u plavu haljinicu, rezignirano peva na melodiju 'Neboplavi penjoar': »Ja sam najslabiji–i–i–i od pavijana sviiii«. Teretni voz razdvaja Profu od mladih prestupnika... Kad voz proĊe, svi oni imaju velike stomake i nalaze se na odgovornim društvenim poloţajima... STUDENTI: »Hoćemo Loti!« 60


PROFA: »To je bilo u jednoj drugoj zemlji, gospodo... Kao što maloĉas rekoh, pre nego što me je prostaĉki rasturila jedna od mojih mnogostrukih liĉnosti... nezgodne zverĉice moje... razmotrite Starog Mornara bez kurarea, lasa, bulbokapnina ili luĊaĉke košulje, ĉak i ako ste sposobni da privuĉete i zadrţite paţnju ţivog auditorijuma... Koji je njegov, daklem, štos? Hi hi hi hi... Pesnik nije, kao tamo neki samozvani umetnici iz tog vremena, zaustavio bilo kog i time mu iz dosade naneo bol ili mu izazvao sluĉajne nevolje... on zaustavlja one koji ne mogu a da ga ne ĉuju, zahvaljujući već postojećem odnosu izmeĊu Mornara (ma kako on bio star) i, ovaj, Svadbara... »Ono što Mornar u stvari kaţe, nije ni vaţno... On moţe da se rasplinjava, da davi nevaţnim stvarima, pa ĉak da bude i sirov i obesan kreĉanski laponac. Ali se Svadbaru nešto dešava kao što se dešava u psihoanalizi, kada se desi, i ako se ikad desi. Dozvolite mi da se malo udaljim od predmeta... jedan moj poznanik, psihoanalitiĉar, sedne i samo on priĉa — pacijenti ga strpljivo slušaju ili ga ne slušaju... On se vraća u prošlost... priĉa masne viceve (bajate), stiţe do kontrapunktova idiotizma do kojih Okruţni Pisar ni u snu ne bi stigao. Nadugaĉko opisuje kako se nikad ništa ne moţe ostvariti na verbalnom nivou... Do te metode je došao kad je primetio da Slušalac — Analitiĉar — ne moţe da ĉita misli svog pacijenta... Pacijent– Priĉalica — ĉitao je njegove misli... To jest, pacijent EKSTRASENZORNO PERCIPIRA doktorove snove i šeme, za razliku od doktora koji pacijenta kontaktira iskljuĉivo velikim mozgom... Mnogi špijuni koriste ovaj prilaz — oni su inaĉe poznati kao hroniĉni daveţi i loši slušaoci... »Gospodo, zakljuĉio bih ovim biserom: Ljude možeš bolje da upoznaš kad im pričaš nego kad ih slušaš.« Svinje nagrnu unutra, a Profa im sruĉi kofu bisera u valov... »Nisam dostojna ni prst na nozi da mu pojedem«, kaţe najdeblja krmaĉa. »Nema veze, ionako je od gline.«

godišnja zabava kod ej džeja Ej Dţej se obraća gostima. »Kurci, piĉke i prestupnici, predstavljam vam širom sveta proslavljenog impresarija glumaca u porno Umovima i na kratkotalasnoj televiziji — jedinog i jedinstvenog, Velikog Dţeka Picoseka!« Pokaţe na crvene, deset metara visoke, plišane zavese. Munja ih rascepa na pola. Ukaţe se Veliki Picosek. Njegovo lice je ogromno i ukoĉeno kao kamena pogrebna urna. Obuĉen je po propisu: veĉernje odelo, plavi porno– 61


plašt i plavi porno –monokl. Oći su mu krupne, sive, sa siţušnim crnim zenicama koje kao da bljuju igle. (Samo Istorodni Ĉinjeniĉar moţe da podnosi njegov pogled.) Kada iz njega provali bes, monokl mu odleti preko cele sale. Mnogi je zlosrećni glumac osetio ledenu munju Picosekovog nezadovoljstva: »Marš iz mog studija, jeftini bleferu! Mene si našao da farbaš tim svojim folerskim orgazmom! Mene, VELIKOG DŢEKA PICOSEKA! Ja ti, bre, po noţnom palcu vidim da l'svršavaš ili ne. Idiote! Tupavi škartu!! Bezobrazna vrećo govana!! Nosi se i krĉmi tu svoju guzicu, al' znaj, ko ţeli da šljaka kod Picoseka, taj mora da bude pravi umetnik i da se stvarno unosi u radnju. A ne da mi prodaje te bedne trikove, amatersko dahtanje, gumeni kurac, kapsule s mlekom skrivene u uvetu i špric sa nadraţujućim Johimbinom u krilu.« (Johimbin se dobija iz kore jednog centralnoafriĉkog drveta i najbezbedniji je i najdelotvorniji afrodizijak. Deluje tako što širi krvne sudove na površini koţe, a posebno u podruĉju genitalija.) Picosek ejakulira svoj monokl. On mu nestaje iz vidokruga, a zatim mu se kao bumerang vrati na oko. Picosek napravi piruetu i nestaje u plaviĉastoj porno–magli, ledenoj kao teĉan vazduh... Zatamnjenje... Na ekranu. RiĊokosi momak zelenih oĉiju, bele puti sa nekoliko pegica... cmaĉe vitku brinetu u tesnim pantalonama. Odeća i friz odišu atmosferom egzistencijalistiĉkih barova svih svetskih metropola. Sede na niskom otomanu prekrivenom belom svilom. Neţnim prstima devojka mu otkopĉava šlic i vadi mu nadignuti kurac koji je mali i veoma ĉvrst. Na vrhu mu, kao biser, blista kapljica sluzi. Neţno mu miluje glavić: »Skini se, Dţoni.« On se svlaĉi brzim, sigurnim pokretima, stane nag, a kurac mu štreca. Ona mu daje znak da se okrene, on stavlja ruku na bok i, kao maneken, vrcka se po sobi. Ona skida svoju bluzu. Sise joj malene i ĉvrste, a bradavice nabrekle. Skida gaćice. Stidne dlaĉice joj crne i blistave. On seda i krene rukom ka dojci. Ali ga ona zaustavlja. »Dragi, hoću da ti liţem dupence«, šapuće. »Nemoj. Nemoj sad.« »Molim te. Ja to ţelim.« »Dobro, vaţi. Samo da ga operem.« »Nemoj, pusti mene.« »Ma, zajebi stvar. Izgleda da mi i nije prljavo.« »Jeste, jeste. DoĊi ovamo, Dţoni srce.« Vodi ga u kupatilo. »Ajd sad, klekni.« On klekne, nagne se napred, poloţi bradu na prostirku. »Alah«, kaţe on. Okrene se i iskezi na nju. Ona mu pere dupe sapunom i vrelom vodom i gura prst u njegov ĉmar. 62


»Jel' te boli?« »Joooook.« »DoĊi ovamo, mali.« Vodi ga u spavaću sobu. On legne na leĊa, zabaci noge preko glave, obrgli kolena. Ona kleĉi, miluje mu unutrašnji deo butina, muda, i prstima prelazi izmeĊu guzova. Razmiĉe ih, nagne se i poĉinje da mu liţe ĉmar, lagano vrteći glavom. Sve više mu razmiĉe guzove i liţe mu ĉmar sve dublje i dublje. On ţmuri i uvija se. Ona mu liţe razdeljak na dupetu. Mala, ĉvrsta muda... Veliki biser se skuplja na vrhu njegovog obrezanog kurca. Njene usne se sklapaju oko glavića. Ona ritmiĉno siše, pokreće glavu gore–dole, zastane kad je gore i pravi glavom krug. Ruka joj se neţno poigrava njegovim jajima, sklizne i srednji prst zabije u ĉmar. Dok mu guta kurac prema korenu, šeretski mu golica prostatu. On se isceri i prdne. Ona mu sad mahnito sisa kurac. Telo poĉinje da mu se grĉi, sve se više pribija uz bradu. Svaki put mu je grĉenje sve duţe. »Jaooooooh!« uzdiše deĉak i cvili, svaki mu se mišić zateţe i celo mu telo sad zapelo da mu se izlije kroz kurac. Ona guta njegovu spermu koja joj u velikim vrelim mlazevima puni usta. Noge mu kljoknu na krevet. Protegne se i zevne. Meri opasuje jedan gumeni penis. »Ovo je Ĉeliĉni Den Treći, iz Jokohame«, kaţe ona, milujući alatku. Mleko štrcne preko sobe. »Jesi li sigurna da je pasterizovano? Nemoj da navuĉem neku kravlju boleštinu kao antraks ili sakagiju ili aftozu...« »Kad sam u Ĉikagu bila travestit Liza, radila sam kao istrebljivaĉ gamadi. Strašno me uzbuĊivalo da prilazim zgodnim frajerima i da me makljaju kao muškarca. Posle sam uhvatila onog klinju, oborila ga supersoniĉnim dţudom koji sam nauĉila od jedne stare lezbejke, zenkaluĊerice. Veţem ga, brijaĉem mu rascepim pantalone i pojebem ga Ĉeliĉnim Denom Prvim. Taj je toliko odahnuo što ga nisam ustrojila da mi je svršavao po celom onom mom spreju protiv insekata. »Onda mu ga je ona Kurcolomka prelomila. Najuţasniji vaginalni grĉ koji sam videla. Njena rupetina je mogla da samelje i olovnu cev. To joj je bio nekakav salonski štos.« »A šta je bilo sa Ĉeliĉnim Denom Drugim?« »Saţvakao ga jedan gladni dupedavac u Gornjoj Pavijanoguziji. Samo nemoj da se opet dernjaš, 'Jaooooh!'« »Što da ne? To je baš deĉaĉki.« »Slušaj, badţo, ne tupi kad si s jednom damom.« On bulji u plafon, ruke stavio pod glavu, kurac mu samo štreca. 63


»Pa šta sad da radim? Ne mogu ni da kenjam s tom budţom u dupetu. Mislim se nešto — moţe li ĉovek da se smeje i da svršava istovremeno? Sećam se, za vreme rata, u Dţokej klubu, u Kairu, sedimo ja i moj pajtos po guzici, Lu, obojica dţentlmeni po Kongresnom dekretu... samo je smeh mogao da nas tako dobro sredi, i mene i njega ... Toliko smo se smejali da smo se skroz upišali, pa je kelner dreknuo na nas: 'Prokleti hašišari, marš napolje!' Hoću reći, ako mi pišaćka curi od smeha, što ne bi mogla i sperma. Priĉaj mi zato nešto stvarno smešno kad poĉnem da svršavam. To ćeš moći da osetiš kad mi znaĉajno zadrhti prostata...« Ona stavlja ploĉu, metalno zvuĉni kokainski bibap. Namaţe onaj kurac, prebaci Dţoniju noge preko glave, i zabije mu ga u dupe vrteći ga kao vadiĉep svojim gipkim bokovima. Sporo pravi krugove, kao da se obrće oko osovine. Trlja svoje ĉvrste bradavice o njegove grudi. Ljubi ga u vrat, bradu, oĉi. On prelazi rukama po njenim butinama, navlaĉi je na svoje dupe. Ona meša sve brţe i brţe. Telo mu se trza i uvija u pohotljivom grĉu. »Poţuri, molim te«, ona mu kaţe. »Mleko se hladi.« On je ne ĉuje. Piritisne usne na njegove. Lica su im priljubljena. Laki, vreli mlazevi sperme pljusnu je po dojkama. Mark stoji na vratima. Nosi crn dţemper sa rolkragnom. Lice mu hladno, lepo, samozaljubljeno. Zelene oĉi i crna kosa. Sa prezirom gleda Dţonija; nagnuo glavu na stranu, a ruke zabio u dţepove jakne, elegantno mangupski. Pokaţe glavom i Dţoni ide ispred njega u spavaću sobu. Meri ih prati. »Idemo, momci«, kaţe i gola se izvali na podijum od ruţiĉaste svile koji se nadvija nad posteljom. »PreĊite na stvar!« Mark se svlaĉi mekim pokretima, vrdne kukom, izvija se iz dţempera sa rolkragnom i otkriva svoj lepi beli torzo izvodeći parodiju trbušnog plesa. Dţonijevo lice je bezizraţajno i sleĊeno, usne mu se suše, diše ubrzano dok se svlaĉi i baca odeću na pod. Mark pusti da mu se gaće srozaju niz jednu nogu. Šutne ih kao striptizeta i lansira ih preko sobe. Sad stoji nag, kurac mu se diţe u razdelima i štreca. Polako prelazi pogledom preko Dţonijevog tela. Osmehuje se i liţe usne. Klekne na jedno koleno i prebaci jednom rukom Dţonija preko svojih leĊa. Uspravi se i odbaci ga dva metra, pravo na krevet. Dţoni padne na leĊa i odskoĉi. Mark pritrĉi, zgrabi ga za ĉlanke i prebaci mu noge preko glave. Razvuĉe usne i zareţi. »Ne brini, Dţoni–boj.« Zateţe mišice, pa lagano i uporno, kao podmazana mašina, zabija kurac u Dţonijevo dupe. Dţoni duboko uzdahne i uvija se u ekstazi. Mark spaja ruke iza Dţonijevih ramena i navlaĉi ga na kurac koji mu se do balĉaka zariva u Dţonijevo dupe. Ţestoko zvizne kroz zube. Dţoni pišti kao uhvaćena ptiĉica. Mark trlja lice o Dţonijevo. Više ne reţi, lice mu nevino i deĉaĉko, dok mu se ĉitavo teĉno biće izliva u Dţonijevo uzdrhtalo telo. 64


Kroz telo mu tutnji voz i pišti lokomotiva... pišti i brodska pištaljka, zavija sirena a vatromet prska nad zejtinjavim lagunama... okce porno– panorame otvara se prema moru pornografskih slika... u luci grmi sveĉana topovska paljba... vrisak se prolama kroz beli bolniĉki hodnik... i odjekuje napolju, duţ široke, prašnjave ulice izmeĊu palmi, zviţdi kao metak u pustinji (šuškaju krila lešinara u suvom vazduhu), stotine i stotine deĉaka istovremeno svršavaju u poljskim klozetima, u sumornim školskim klonjama, na tavanima i u prizemljima, u brvnarama i na vrteškama u luna–parku, u napuštenim kućama, kreĉnjaĉkim pećinama, u ĉamcima na vesla, u garaţama, ambarima, na Ċubrištima vetrovitih predgraĊa, iza blatnjavih zidova (smrad sušenih govana)... crna prašina pada na mršava bakarna tela... dronjave pantalone padaju na hrapava, krvava, bosa stopala... (gde se lešinari otimaju oko ribljih glava)... kraj laguna u dţungli, opake ribe štrpkaju belu spermu što pluta na crnoj vodi, obalske mušice peckaju bakarnu guzicu, majmunidrekavci luduju kao vetar u krošnjama (zemlja širokih, mrkih reka na kojima ĉitava stabla plutaju, šarene zmije šište u granama, a tuţnooki lemuri zamišljeno posmatraju obalu), crveni avion pravi arabeske u plaviĉastoj nebeskoj supstanci, zveĉarka napada, kobra uzmiĉe, proširi se i šikne beli otrov, biseri i opalno iverje lagano i neĉujno padaju kao kiša kroz vazduh bistar kao glicerin. Vreme skaĉe kao slomljeno slovo na pisaćoj mašini, deĉaci su starci, mlade butine drhte i trzaju se u deĉaĉkim grĉevima, postaju mlitave i slabe, obešene iznad jame poljskog klozeta, na klupi u parku, vise uz kameni zid pod španskim suncem, vise nad uleglom posteljom u sobi za izdavanje (a napolju zimsko sunce svojim kristalno bistrim zracima obasjava udţerice od crvene)... grĉe se i drhtulje u prljavom donjem rublju, traţe venu u jutro muĉno od droge, ţvalave i balave u arapskom kafiću — Arapi šapuću »MeĊub« i kidaju — (MeĊub je posebna vrsta muslimanskih verskih fanatika... imaju razne falinke, ĉesto epilepsiju). »Muslimani moraju da imaju krv i spermu... Gle, gle kako Hristova krv teĉe kroz semenu teĉnost«, urla MeĊub... Uspravlja se i vrišti, dok mu gust mlaz crne krvi šiklja iz kite u poslednjoj erekciji, stoji tamo, kao izbledeli beli kip, kao da je ovog ĉasa preskoĉio Veliku Ogradu, i to ĉedno i spokojno, kao deĉak koji preskaĉe ogradu da peca u zabranjenom ribnjaku — za nekoliko ĉasaka ulovi velikog soma — Starac izleće iz crne kolibice i psuje, maše vilama, a deĉak se smeje i trĉi preko polja Misurija — ugleda lep ruţiĉasti cvetak i bere ga u trku, u gracioznom letu mladih kostiju i mišića — (kosti mu spojene sa travom i zemljom, leţi mrtav kraj drvene ograde, pored njega puška–dvocevka, krv mu sa smrznute i crvene triperaške kite curi u zimsku strnjiku Dţordţije)... Iza njega se praćaka veliki som... On prilazi ogradi i baca soma preko nje, na krvlju poprskanu travu... riba se leţeći uvija i gaće — onda on ogradu preskaĉe. Zgrabi soma i nestaje putem od crvene gline, posute kremenom, meĊ hrastove i palme sa kojih opada tamnocrveno lišće u vetrovit jesenji sumrak lišće zeleno 65


i curkavo u letnjoj zori a crno u bistrom zimskom danu... Starac i dalje viĉe i psuje za njim... veštaĉki zubi mu izlete iz usta i fijuknu preko deĉakove glave, on se nagne napred, vratne ţile mu zategnute kao ĉeliĉni kablovi, gust stub crne krvi šikne mu preko ograde i on se sruši kao sasušena mumija na uzrujanu travu. Trnje mu niĉe kroz rebra, na njegovoj kolibi pucaju prozori, prašnjava srca izleće iz crnog gita — pacovi jure preko poda, a deĉaci drkaju kite u mraĉnoj, memljivoj spavaonici u letnja popodna i jedu bobice koje niĉu iz njegovog tela i kostiju, dok se moljci prljaju tamnocrvenim sokovima... Stari narkos je pronašao venu... u špricu mu krv cveta kao bulka... nabija heroin a u razrovanom mesu mu sine deĉkić koji je drkao pre pedeset godina, i poljski klozet odiše slatkim mošusnim mirisom mlade muške pohote... Koliko se godina nanizalo na krvavu iglu? Ruku oklembešenih u krilu, on sedi i posmatra zimsku zoru ugašenim oĉima narkomana. U Ĉapultepeĉkom parku, stara pederĉina se vrpolji na kreĉnjaĉkoj klupi, dok se pored njega šetkaju indijanski mladići i devojke, zagrljeni — ruke im oko vratova i rebara, a njegovo umiruće meso se napinje da doĊe u posed tih mladih dupeta i butina, ĉvrstih muda i štrcajućih kurĉeva. Mark i Dţoni sede licem u lice na stolici–vibratoru. Dţoni je nabijen na Markov kurac. »Jesi li se lepo namestio, Dţoni?« »Da. Ukljuĉi je.« Mark pritisne dugme i stolica poĉne da vibrira... Mark zabaci glavu i pogleda u Dţonija odsutno, pogled mu hladan i podrugljivo prelazi preko Dţonijevog lica... Dţoni cvili i jeca... Lice mu se raspada, kao da se topi iznutra... Dţoni cikne kao kuĉka, gubi svest dok mu sperma šiklja, pa klone na Markovo telo, na anĊela sanjivog. Mark odsutno tapše Dţonijevo rame... Soba liĉi na gimnastiĉku salu... Pod je od penaste gume, prekriven belom svilom... Jedan zid je staklen... Sunce izlazi i ispunjava sobu ruţiĉastom svetološću. Mark i Meri uvode Dţonija, vezali mu ruke. Dţoni ugleda vešala i presamiti se sa dubokim uzdahom »Ohhhhhhh!«, brada mu se primiĉe kurcu, noge mu klecaju. Sperma mu šiklja, skoro uspravni mlaz štrca mu ispred lica. Mark i Meri se odjednom uspale i postaju nestrpljivi... Guraju Dţonija pod vešala, na postolje prekriveno plesnivim suspenzorima s kesicama i znojavim košuljama. Mark mu namiĉe omĉu. »Eh, hajd sad«, Mark gura Dţonija sa postolja. Meri: »Nemoj ti, ja ću.« Obgrli Dţonija oko dupeta, pritisne ĉelo na njega i smešeći mu se u lice pomera se s njim unazad i vuĉe ga sa postolja u prazan prostor... Sva krv mu navre u lice... Mark priskoĉi, nabaci mu omĉu i 66


kratkim trzajem prelomi mu vrat... zvuk kao kad se lomi štapić u mokrim peškirima. Dţonijevo telo se trese... jedna noga mu se trza kao uhvaćena ptiĉica... Mark se obesi o jednu ljuljašku i podraţava Dţonijeve grimase, ţmuri i plazi jezik... Dţonijev kurac skoĉi, a Meri ga uhvati i nabije u svoju piĉku, uvija se na njemu gipko kao da izvodi trbušni ples, stenje i ciĉi od ludog zadovoljstva... znoj joj se sliva niz telo, kosa joj u mokrim pramenovima visi preko lica. »Preseci mu konopac, Mark«, vrišti. Mark priskaĉe i noţem– skakavcem preseca konopac, hvata Dţonija u padu, poloţi ga na leĊa zajedno sa Meri koja meša, i dalje nabijena na Dţonijev kurac... Ona odgriza Dţoniju usne i nos i usisava mu oĉi s praskom izvaĊenog zapušaća... Kida mu velike komade obraza... Onda se ustremi na kurac... Mark joj prilazi, ona diţe pogled sa polupojedenih polnih organa, lice joj sve krvavo, oĉi fosforescentne... Mark joj stavi nogu pod rame i prebaci je na leĊa... Skaĉe na nju, jebe je mahnito... kotrljaju se s jednog na drugi kraj sobe, valjaju se jedno preko drugog i poleću visoko u vazduh kao neka upecana ribetina. »Daj da te obesim, Mark. Hajde... Mark, molim te, pusti da te obesim!« »Naravno, zlato!« Grubo je podigne na noge i stegne joj ruke na leĊima. »Ne, Mark! Nemoj! Ne! Ne!« vrišti, sere i piša od straha dok je on vuĉe na podijum. Ostavlja je tamo vezanu na gomili starih, upotrebljenih kotona, dok doteruje konopac povuĉen preko sebe... vraća se, nosi omĉu na srebrnom posluţavniku. S trzajem je podigne na noge, namiĉe joj i zateţe omĉu. Nabija joj kurac, igra s njom valcer na podijumu i onda se u velikom luku zaljulja u prazan prostor... »Joooooh!« vrisne, okrene se i nabije ga Dţoniju. Njen se vrat lomi. Veliko talasanje prostruji joj kroz telo. Dţoni pada na pod, ustaje ukoĉen i oprezan kao mlada ţivotinja. Skaĉe po sobi. Sa krikom ĉeţnje od kojeg prska stakleni zid sobe skaĉe u ponor. Padajući drka besomuĉno, propada hiljadu metara, pored njega pluta sperma, on vrišti putem kroz razarano plavetnilo neba, izlazeće sunce ţari mu telo kao zapaljen benzin, pada pored hrastova i palmi, ĉempresa i mahagonija, i najzad se kao mešina puna teĉnosti smrska sa olakšanjem na jednom razrovanom skveru poploĉanom kreĉnjakom. Ploĉe obrasle korovom i lozom, i probijene metar širokim i od rĊe kao govno mrkim gvozdenim nosaĉima. Dţoni poliva Meri benzinom iz skaredne tegle od belog ţada... Miropomazuje i svoje telo... Grle se, padaju na pod i valjaju se pod velikim uveliĉavajućim staklom na tavanici... kad plamen bukne, od njihove vriske puca stakleni zid i oni se otkotrljaju u prazan prostor, tucajući se i vrišteći u vazduhu, krvare i plamte i kao gareţ padaju po mrkim stenama na pustinjskom suncu. Dţoni u hropcu skaĉe po sobi. Od njegovog vriska prska stakleni zid, i dok on stoji raširenih ruku i nogu pred izlazećim suncem, krv mu šiklja iz 67


kurca... kao beli mermerni bog, on se kroz epileptiĉnu eksploziju strmoglavljuje u matorog MeĊuba koji se valja u govnima i Ċubretu pokraj zida od blata, pod suncem koje ranjava i jeţi koţu... Sada je on usnuli deĉak naslonjen na zid dţamije, i sav mokar sanja kako svršava u hiljadu piĉaka glatkih i mekih poput ostriga, osećajući kako ga njihove stidne dlaĉice ludo šašolje po kurcu dok im on klizi kroz procepe. Dţoni i Meri su u hotelskoj sobi (ĉuje se muzika Istoĉnog sentlujskog dţez–benda). Kroz otvoren prozor duva topli, prolećni razvigorac i gura u sobu izbledele ruţiĉaste zavese... Ţabe krekeću na praznim lejama gde tek klija raţ, a deĉaci hvataju male belouške sklupĉane ispod slomljenih i oborenih meĊaša zamazanih govnima i obmotanih zarĊalom bodljikavom ţicom... Neonske reklame — hlorofilno zelene, ljubiĉaste — pale se i gase. Dţoni pincetom skida jednu picajzlu sa Merine piĉke... Spušta je u bocu s meskalom gde se ona pretvara u agavinog crvića... Tušira curu izmeĊu nogu omekšivaćem kostiju iz dţungle, pa joj vaginalni zubići ispadaju, pomešani sa krvlju i fluidom cistica... Piĉka joj sine, sveza i slatka kao prolećna trava... Dţoni liţe Merinu piĉku, u poĉetku lagano, pa se sve više uspaljuje, razdvajajući joj usmine, liţući je iznutra i osećajući kako ga bockaju dlaĉice po oteĉenom jeziku... Meri leţi probušena jezikom, zabaĉenih ruku sa neonskim noktima, isturenih sisa... Dţoni priĊe njenom telu i nadignuti mu kurac sa blistavim okruglim opalom podmazivaĉa na otvorenom raseku glavića, sklizne kroz njene stidne dlaĉice i zarije joj se do balĉaka u piĉku, usisan gladnim mesom... Krv mu navre u lice, duboko u oĉima blesne mu zelena svetlost i on dramatiĉno šiša kao lokomotiva kroz grupu devojaka koje vrište... Na toplom prolećnom suncu vlaţne dlaĉice na poleĊini njegovih muda suše se i postaju seno. Proplanak u dţungli, loza puzi u prozoru. Dţoniju raste i otiĉe kurac, veliki, smrdljivi pupoljci pucaju. Iz Merine piĉke se izvija dugaĉak koren gomoljike, napipava zemlju. Tela se raspadaju u zelenim eksplozijama. Koliba se ruši i postaje gomila šuta. Deĉak je kip od kreĉnjaka, iz kurca mu niĉe neka biljka, usne su mu razdvojene u poluosmeh klimavog narkosa. Cinkaroš štekuje heroin u lototiket. Još jedan fiks — od sutra se leĉim. Put je dug. Ĉesto se diţe i spada. Dugo se putovalo stenovitim predelom do oaze sa urminim palmama gde arapski momci seru u izvor, cepaju rokenrol preko plaţe prekrivene mušicama i ribićima, ţderu viršle i pljuju grumenje zlatnih zuba.

68


Bezubi od duge gladi, sa istaknutim rebrima na kojima moţeš da pereš prljave pantalone kao na trenici za veš, oni posrću izlazeći iz ĉamca na Uskršnjem ostrvu i hodaju po obali nogama krutim i lomnim kao drvene štule... klimaju glavama na prozorima klubova... pali u salo nedostatka ţelje da prodaju svoja mršava tela. Nikom potrebne, uvenule urmine palme, izvor napunjen govnima i mozaikom od stotine plutajućih novina: »Rusija demantuje... Ministar Unutrašnjih Poslova patetiĉno opominje... Bomba je eksplodirala u 12.02. U 12.30 doktor je otišao da jede ostrige, vratio se u 2.00 da veselo potapše obešenog po leĊima. 'Šta? Zar još nisi riknuo? Izgleda da moram za noge da te povuĉem? Ho–ho! Ne mogu da te pustim da se ovako sporo daviš — Predsednik bi mi zamerio. A tek kakva bruka ako te grobari otpreme ţivog. Muda bi mi otpala od stida, a zanat sam ispekao kod jednog iskusnog buzdovana. Je'n, dva, tri — ĉim!'« Vazdušna jedrilica pada, tiho kao kad slabi erekcija, tiha kao podmazano staklo koje lomi mladi lopov rukama starica i sa ugašenim oĉima narkosa... Uz neĉujni prasak ulazi u provaljenu kuću, koraĉa po podmazanim kristalima, zidni sat zvonko kuca u kuhinji, vreli mu vazduh mrsi kosu, glava mu se raspada pod teškim teretom sata... Starac baca crvenu ĉauru i vrti se oko svoje lovaĉke puške. »Oh, sranje, ljudi, to ništa ne vredi... Miš u flašu... Lova u banku... tupoglava budţa, samo je podmaţem i nabijem u bulju i eto te u sramnom poloţaju... Ĉuješ li me odande, klinjo?« »Nekad sam i ja bio mlad i slušo signale lake love i lakih ţenski i ĉvrstih deĉaĉkih guzica, i jeboteja ne diţi mi pritisak kad 'oću da ispriĉam priĉu od koje će ti se kurac digne i šizne za ruţiĉasto–sedefskom rupom mlade piĉke ili za ljupkom mrkom i sluzavo štrecavom pesmom mladog deĉaĉkog dupeta što ti svira na kurcu kao gramofonska ploĉa... a kad mu udariš kurcem u prostatin biser, oštri dijamanti se skupe u deĉakovim zlatnim mudima, nepopustljivi kao kamen u bubregu... Izvini što sam morao da te ukokam... Matora seda raga više nije ono što je nekad bila... Ne mogu da obaram publiku s nogu... moram da srušim onu javnu kuću zezalicom, pa kidno il ostao... Kao kad se matorom lavu pokvare zubi pa mu treba ona zelena zubna pasta da mu ujed uvek bude sveţ... A ti stari lavovi što seru kreĉ ispadoše jebaĉi deĉaka... I ko da ih krivi zbog toga, kad su deĉaci u Zavodu Svetog Dţejmsa tako slaĊani i 'ladni i lepi? A sad, sinko, nemoj da me gnjaviš smrtnom mrţnjom. Poštuj jedan ostareli kurac... I sam ćeš jednog dana moţda biti dosadan stari jebaĉ... Oh, oh — izgleda da nećeš. Ti si kao onaj Hausmenov bosonogi, bestidni pederĉić — Neraskravljeno šropšajersko dupedavĉe — koji je hitro kroĉio na teren promene... a ne moţ' da ubiješ to šropšajerske deĉake... pa ga onaj tako ĉesto navlaĉio da je posto otporan kao gonokoka dopola ustrojena penicilinom pa dobila straviĉnu snagu 69


i geometrijski se umnoţava... Zato deder da glasamo za oslobaĊajuću presudu i okonĉamo one škotske predstave za koje šerif skuplja po funtu mesa.« Šerif: »Za funtu mu skidam gaće, narode. 'Aj'te ovamo. Ovo je ozbiljna i nauĉna izloţba Ţivotnog Centra. Ovom tipu je dugaĉak dva'est–dva centimetra, dame i gospodo, uverite se i sami, iznutra. Samo za jednu funtu, za pišljiva tri dolara, videćete kako momak svršava barem tri puta — ja ne padam tako nisko da vam dovodim evnuhe — svršavanje potpuno protiv njegove volje. Kad mu šija kvrcne, ovaj će tip u flašu da uleti u dizaĉki ritam, pa će sve da vas poprska.« Momak stoji na klupi ispod vešala i premešta se s noge na nogu: »Boţe! Šta sve momak mora da trpi u ovom poslu. Kladim se da se nekom matorcu na ovo diţe.« Klupa se izmiĉe, konopac bruji kao vetar u ţicama, a vrt škljocne jasno i glasno kao kineski gong. Momak sam seĉe konopac noţem–skakavcem i jurne niz glavnu ulicu za jednim pederom koji vrišti. Peša proturi glavu kroz otvor porno–panorame i poĉinje da liţe dupe jednom iskeţenom crnji. Zavesa. (Meri, Dţoni i Mark sa omĉama oko vratova klanjaju se publici. Nisu onako mladi kao u porniću... Deluju umorno i zlovoljno.)

zasedanje međunarodne konferencije o tehnološkoj psihijatriji Doktor »Prstić« Šafer iliti »Dete Lobotomije« ustane i upravi na konferencijaše ledeno ĉeliĉni pogled svojih plavih oĉiju. »Gospodo, ljudski nervni sistem moţe se svesti na jedan zbijen i skraćen kiĉmeni stub. Veliki i mali mozak i meĊumozak moraju da prate rad adenoida, umnjaka i slepog creva... Dozvolite da vam predstavim svoje remek–delo: Pravi stopostotni Amerikanac osloboĎen anksioznosti...« Zvuĉi fanfara: dva crnca–nosaĉa unose Tog Amerikanca, golog golcatog, keze se ko zveri i spuštaju ga na podijum... Ĉovek se koprca... Meso mu se pretvara u lepljivu i providnu pihtijastu masu koja se gubi u zelenkastoj izmaglici i otkriva ĉudovišnu crnu stonogu. Talasi nepoznatog smrada ispunjavaju salu, pale pluća, ĉupaju ţeludac... Šafer krši ruke i jeca: »Klarens!! Zašto mi to radiš?? Nezahvalnici!! Svi ste vi nezahvalnici!!« Konferencijaši uzmiĉu uţasnuti i gunĊajući. »E, ovaj put je Šafer malo preterao...« 70


»Ja sam vas lepo upozorio...« »Taj Šafer je sjajan momak... ali...« »Ljudi svašta rade za reklamu...« »Gospodo, ovo jezivo i u svakom smislu nezakonito dete izopaĉenog uma doktora Šafera ne sme ugledati svetlost dana... Naša duţnost prema ljudskoj vrsti je jasna...« »Badţo, pa ovaj je već video svetlost«, dobacuje jedan crnja Nosaĉ. »Mi moramo da izgazimo Ne–Ameriĉku kreaturu«, krekeće škembavi, juţnjaĉki doktor, podbuo kao ţaba, koji pije viski. I onako pripit, krene napred, pa stane, uţasnut usnom veliĉinom i pretećim izgledom stonoge... »Dajte benzin!« drekne. »Dajte da spalimo tog kuĉkinog sina ko nekog drskog crnju!« »Ja u to ne zabadam nos, jok«, kaţe jedan mrtav–'ladan doktor–klikeraš pod gasom od LSD–ija 25. »Šta bi tu neki lukav drţavni tuţilac mogao da...« Zatamnjenje. »Mir u sudnici!« Drţavni tuţilac: »Gospodo porotnici, ova 'uĉena gospoda' tvrde da se to nevino Ljudsko biće, koje su tako obesno ubili, iznenada pretvorilo u ogromnu crnu stonogu i da je 'njihova duţnost prema ljudskoj vrsti' bila da unište ĉudovište, pre nego što je ono moglo, sa bilo ĉim što mu se naĊe pri ruci, da izvrši neko kriviĉno delo... »Zar mi treba da progutamo to teško sranje od tvrdnje? Da li smo mi neke anonimne podmazane guzice koje prihvataju takve zajebantske laţi? Gde je ta ĉudesna stonoga, molim lepo? »'Uništili smo je', kaţu oni kicoški... A ja bih ţeleo da podsetim, Gospodo i Hermafroditi Porotnici, da se ova velika zver« — pokaţe na doktora Šafera — »već u više navrata pojavljivala pred ovim sudom, optuţena za straviĉne zloĉine silovanja mozga... Prosto reĉeno« — lupa o ogradu porotniĉke loţe, a glas mu se diţe do urlika — »prosto, Gospodo, zbog nasilne lobotomije...« Porotnici se guše... Jedan umire od srĉanog udara... Trojica padnu na pod, grĉeći se u orgazmima pohote. Drţavni Tuţilac dramatiĉno pokazuje prstom: »On je to... Samo je on i niko drugi od naše lepe zemlje stvorio drţavu koja se graniĉi s teškim kretenizmom... On je taj koji je naše magacine punio, red po red, sloj po sloj, bespomoćnim stvorenjima ĉija se svaka ţelja mora ispuniti... A sada ih, ciniĉno i zlobno, naziva 'Trutovima', kao što samo mogu pokvarenjaci sa diplomom... Gospodo, ja vam kaţem da svirepo ubistvo Klarensa Kovija ne sme ostati 71


nekaţnjeno: taj gnusni zloĉin cvili za pravdom kao povreĊeni pederĉić, u najmanju ruku!« Uzrujana Stonoga jurca tamoamo. »Badţo, ovaj teško najebava od gladi«, krikne jedan Nosaĉ. »Ja, vala, brišem odavde.« Talas jeze i uţasa zahvata Konferencijaše... Zaglave na vratima, grebući i urlajući…

pijaca Panorama Grada Interzone. Otvaraju se barovi u kojima trešti muzika Istoĉnih Sentlujskih dţez–bendova... ĉas gromko i jasno, ĉas jedva ĉujno i isprekidano, kao pesma u vetrovitoj ulici... Kao da se cela soba trese i ljulja od silne vreve. Krv i meso mnogih rasa, crnaca, Polineţana, Mongola–brĊana, pustinjskih nomada, bliskoistoĉnog razliĉitog ţivlja — krv i meso rasa još nezamišljenih i neroĊenih i njihovih još neostvarenih mešavina prolaze ti kroz telo. Seobe, neverovatna putovanja kroz pustinje, prašume i planine (zastoj krvotoka i smrt u skrivenim planinskim dolinama gde biljke niĉu iz polnih organa, a ogromni ljuskari se kote i lome školjke tela) i plovidbe kanuom preko Pacifika do Uskršnjeg ostrva. Mešoviti Grad na ĉijoj se velikoj i tihoj pijaci rasprostiru sve ljudske skrivene moći. Minareti, palme, planine, prašuma... Pohotljive ribe iskaĉu iz trome reke, a u korov zarasli parkovi, u ĉijoj travi leţe deĉaci, igraju svoje tajanstvene zelene igre. U Gradu nijedna vrata nisu zakljuĉana. Svako moţe u bilo koje doba da ti upadne u sobu. Šef Policije je Kinez koji ĉaĉka zube dok sluša potkazivanje nekog luĊaka. S vremena na vrcme Kinez izvadi ĉaĉkalicu iz usta i zagleda je. Šizike glatkih, preplanulih faca dţonjaju pred vratima, igrajući se sa smanjenim uroĊeniĉkim glavama koje im vise na zlatnim lancima oko vratova, lica im bezizraţajna i spokojna ko u slepih insekata. Iza njih se, kroz otvorena vrata, vide stolovi, i šankovi, kuhinje i kupatila, redovi mesinganih kreveta na kojima se tucaju parovi, guţva od izukrštanih hiljadu visećih postelja, narkosi vezuju mišice spremajući se za fiks, duvaĉi opijuma, hašišari, ljudi jedu, razgovaraju i kupaju se u magli dima i pare. Kockarski stolovi za kojima se igraju igre u neverovatne uloge. S vremena na vreme igraĉ skoĉi sa oĉajniĉkim krikom, prodao je starcu svoju mladost ili postao Latah svoga protivnika. Ali ima i većih uloga od mladosti i Lataha, igara u kojima samo dva igraĉa na ovome svetu znaju koji su ulozi.

72


Sve su kuće u Gradu povezane. Kuće od blata — visoko u planini Mongoli ţmirkaju na pragu zadimljenih kuća — kuće od bambusa i tikovine, kuće od ćerpiĉa, kamena i crvene cigle, kuće Juţnog Pacifika i kuće Maorija, kuće u krošnjama drveća i na reĉnim ĉamcima, drvene kuće duge trideset metara u kojima ţive ĉitava plemena, kuće od x sanduka i talasastog lima gde na trulim prostirkama sede starci i podgrevaju konzerve; a na sto metara u vazduh, iznad moĉvara i Ċubrišta, uzdiţu se gvozdene, zarĊale skele sa opasnim kabinama na višespratnim platformama i visećim posteljama koje se ljuljaju nad ponorom. Ekspedicije kreću u nepoznate predele sa nepoznatim ciljevima. Stranci stiţu na splavovima sklepanim od starih drvenih sanduka i uvezanim trulim konopcem, teturajući izlaze iz dţungle oĉnih kapaka oteklih od ujeda insekata, silaze niz uske planinske staze i bogaze, ispucalih krvavih stopala, i vuku se kroz prašnjava, vetrovita gradska predgraĊa, gde redovi ljudi seru kraj zidova kuća od ćerpiĉa, a lešinari se otimaju o riblje glave... I zakrpljenim padobranima se spuštaju u parkove. Pijani pandur ih sprovodi do jednog velikog javnog klozeta gde se prijavljuju. Liste sa njihovim podacima se kaĉe o klinove i koriste kao toalet–papir. Nad Gradom lebde mirisi svih svetskih kuhinja, magla od opijuma, hašiša, smolastog crvenog dima jage; šire se mirisi dţungle i morske vode, zagaĊenih reka, osušenog izmeta, znoja i polnih organa. Zvuci brĊanskih frula, dţeza i bibapa, mongolskih tambura sa jednom ţicom, ciganskih ksilofona, afriĉkih bubnjeva, arapskih gajda... Grad pustoše epidemije nasilja, a po ulicama lešinari proţdiru nepokopane leševe. Albinosi ţmirkaju na suncu. Deĉaci sede u krošnjama drveća i malaksalo drkaju. Ljudi razjedani nepoznatim boleštinama posmatraju prolaznike i upućuju im svoje zle, znaĉajne poglede. Na Gradskoj Pijaci je kafić »Susret«. Tu zagore na etrurskom poslenici drevnih, neshvatljivih zanata, narkosi navuĉeni na još nesintetizovane droge, dileri pojaĉanog »Ško'dilina«, jedne nepouzdane droge koja je ovde ĉista navika, i ona narkosu pruţa opasnu tupost i spokojstvo, pa teĉnosti za mamljenje Lataha, titonskih seruma za besmrtnost, crnoberzi–janci trećeg svetskog rata, iznuĊivaĉi telepatske osetljivosti, osteopati duha, ispitivaĉi prekršaja iscinkarenih od strane blago paranoiĉnih šahista, policijski pomoćnici sa delimiĉnim ovlašćenjima napisanim stenografijom mladalaĉkog ludila, odgovorni za neizreciva sakaćenja duha; birokrate sablasnih odseka, zvaniĉnici još nekonstituisanih policijskih drţava; patuljasta lezbijka koja je usavršila operaciju Bengutot — erekciju pluća od koje se neprijatelj guši u snu; prodavci orgonskih rezervoara i mašina za puštanje; senzali izvanrednih snova i uspomena ispitanih na preosetljivim ćelijama narkosa, bolesnog bez droge, i 73


trampljenih za sirovine volje; doktori, struĉnjaci za leĉenje boleština skrivenih i pritajenih u crnoj prašini gradskih ruševina, koje skupljaju otrov iz bele krvi crna–slepića što sporo opipavaju izlaz na površinu i koţu ljudskog domaćina; zatim bolesti okcanskog dna i stratosfere, laboratorijska oboljenja kao i ona od atomskog rata... Mesto gde se nepoznata prošlost i zapoĉeta budućnost susreću u drhtavom nemom zujanju... Larvalna bića koja će kaju da budu Ono Ţivo... (Deo koji opisuje Grad i kafić »Susret« napisao u stanju intoksikacije jagom... Jaga, pilde i natima su indijanski nazivi za Bannisteria Caapi, vinovu lozu koja vrlo brzo napreduje, a uspeva u oblasti Amazona.) Beleške pod dejstvom jage: Slike padaju lagano i meko kao pahulje snega... Spokojstvo... Svaka odbrana popušta... Sve moţe i da ulazi i da izlazi slobodno... Strah je prosto nemoguć... Divna plava supstanca utiĉe u mene... Vidim neko drevno, iskeţeno lice sliĉno juţnopacifiĉkoj masci... Lice je plavkasto–purpurno, ispljuskano zlatom... Soba dobija izgled bliskoistoĉnog kupleraja s plavim zidovima i crvenim lampama s kićankama... Osećam kako se pretvaram u crnkinju, kako mi crna boja tiho napada meso... Grĉevi poţude... Noge mi poprimaju zaobljenost polineţanskih tela... Sve se komeša u grĉevima pritajenog ţivota... Soba je na Bliskom istoku, u Africi, na Juţnom Pacifiku, na nekom poznatom mestu koje nikako ne mogu da odredim... Jaga je putovanje kroz prostor i vreme... Soba izgleda kao da se trese i podrhtava od kretanja... Telom struji krv i materija mnogih rasa — crnaca, Polineţana, Mongola–gorštaka, pustinjskih nomada, raznog bliskoistoĉnog ţivlja, Indijanaca, i rasa još nezamislivih i neroĊenih... Seobe, neverovatna putovanja kroz pustinje i prašume i planine (zastoj krvotoka i smrt u skrivenoj planinskoj dolini gde biljke niĉu iz polnih organa, a ogromni ljuskari se legu i lome školjku tela) i kanuom preko Pacifika do Uskršnjeg ostrva... (Pada mi na pamet da je poĉetna muĉnina od jage zapravo morska bolest od putovanja u jagin vilajet...) »Svi je vraĉevi koriste za proricanje budućnosti, za pronalaţenje izgubljenih ili ukradenih stvari, za postavljanje dijagnoze i leĉenje bolesti, ili za otkrivanje nekog zloĉinca.« Pošto za Indijance (luĊaĉku košulju za Herr Boasa — profesionalni štos — jer ništa ne moţe da razbesni jednog antropologa kao Primitivac) nijedna smrt nije sluĉajna, i nisu obavešteni o svojim sopstvenim teţnjama ka samouništenju, već ih zovu »golim roĊakama«, ili moţda osećaju da su te teţnje pre svega posledica dejstva nekih stranih i neprijateljskih sila, za njih je svaka smrt ubistvo. Vraĉ uzme jagu i otkrije im identitet ubice. Moţete zamisliti kakva nelagodna oseĉanja izaziva kod njegovih saplemenika — biraĉa, vraĉevo mozganje u toku takvih dţunglaških istraga. 74


»Samo da stari Ksiuptutol ne pokaţe na nekog od naših momaka.« »Uzmi kurare i smiri se. Mi smo se već ufiksali...« »A šta ako pokaže? On je stalno navuĉen na tu jagicu i ne skida se već dvadeset godina... Kaţem ti, Gazda, nema boljeg stafa... Mozak ti prokljuĉa...« »Pa, onda, da ga proglasimo nekvalifikovanim...« I tako se Ksiuptutol otkaĉi od dţungle i izjavi da su to uĉinili oni momci iz Donjeg Cipina, što nikog ne iznenaĊuje... Slušaj ti samo šta ti kaţe jedan stari Brujo, macane — oni ne vole iznenaĊenja... Pijacom prolazi pogrebna povorka. Ĉetiri grobara nose crni kovĉeg — na njemu arapski natpis od filigranskog srebra. Oţalošćena povorka peva pogrebnu pesmu... Klem i Dţodi ulete meĊ one što nose kovĉeg, podignu poklopac, a u kovĉegu pajki lešina jedne krmaĉe umotane u galabiju, iz njuške joj strci lula sa kifom, za jedan papak prikaĉen joj špil porno–sliĉica, a oko vrata obešena jevrejska panagija. Na kovĉegu piše: »Ovde poĉiva najplemenitiji Arapin.« Njih dvojica zapevaju, na lošem arapskom, parodiju pogrebne pesme. Dţodi ume da imitira i govor Kineza, da se upišaš od smeha — ko kad »govori« ona histeriĉna lutka trbuhozborca. Jednom je u Šangaju izazvao pobunu protiv stranaca, u kojoj je riknulo 3.000 lica. »Ustaj, Gerti, svinjo, i pokaţi poštovanja prema ovoj barapskoj gospodi.« »Pa i treba, treba da ga pokaţe.« »Dragi moj, ja ti radim na jednom najĉudesnijem izumu... na deĉaku koji išĉezava ĉim svršiš, i za sobom ostavlja miris spaljenog lišća i zvuĉni efekat kao zviţduk voza koji nestaje u daljini.« »Jesi li ikad tucao u besteţinskom stanju? E, da znaš da ti onda sperma lebdi u vazduhu kao ljupka ektoplazma, a ţenska ti doţivljava bezgrešno zaĉeće ili se bar posredno naduva... To me podseti na jednog mog starog pajtosa, jednog od najzgodnijih i najšašavijih badţa na svetu koga je lova potpuno upropastila. Taj je imao obiĉaj da iz vodenog pištolja štrca spermu na ţenske od karijere po prijemima. Izvuko se ĉist iz svih sudskih sporova za dokazivanje oĉinstva i calovanje alimentacije. Nikad nije koristio svoju spermu, kapiraš.« Zatamnjenje... »Mir u sudnici.« Ej Dţejev advokat: »Pouzdani testovi su potvrdili da moj klijent nema, ovaj, nikakve liĉne veze sa, ovaj, malom nezgodom koja se dogodila šarmantnoj tuţilji... Moţda se ona sprema da podraţava Svetu Devicu Mariju i umišlja da je bezgrešno zaĉela, a mog klijenta navodi kao, hmm, duha ugaĊaĉa... Ovo me podseća na jedan sluĉaj iz petnaestog veka u Holandiji kada je jedna mlada ţena optuţila postarijeg 75


uglednog vraĉa da je prizvao succubusa — seksualnog demona — koji je, onda, ovaj, puteno upoznao dotiĉnu mladu ţenu što je, u datim okolnostima, kod nje izazvalo ţalosnu posledicu u vidu trudnoće. Tada je vraĉ bio optuţen kao sauĉesnik i obesan voajer pre, u toku i posle datog ĉina. MeĊutim, gospodo porotnici, mi više ne verujemo u, ovaj, takve priĉe; a mlada ţena koja svoje, ovaj, zanimljivo stanje pripisuje nekom demonskom trudu, mogla bi se danas, u ovo prosvećeno doba, smatrati za romantiĉarku ili, prosto reĉeno, za prokletu Ċavolsku laţljivicu, he, he, he, he...« A sada Prorokov ĉas: »Milioni su riknuli daveći se u blatištu obale! Samo jedan krik — i ćao«, kaţe kapetan broda. »'Razumem SERonja!' reĉe on i štrcnu pogled na palubu... A ko bi noćas smeo da preuzme odgovornost? Opomenuli su nas da pazimo na vetar, na kretanje gornjih vazdušnih struja; donje struje nisu uspele da pokrenu bilo šta vredno zarĊalog tereta... Ove paklene sezone u modi su senjorite, a ja sam već premoren od dugog pentranja na kljuĉali Vezuv tuĊih kurĉeva.« Odavde te ni Orijent–ekspres ne bi prevezo do skloništa — podruĉje vrvi od mina... Svaki dan ukapiraš pomalo, al' ti treba dosta vremena... Izdrkaj ga, fantomi ti vrelo šapuću u ušnu školjku... Ufiksaj svoj put u slobodu. »Hrist?« ruga se razvratni, pederljivi matori Svetac i uzima palaĉinku iz alabasterske ĉinije...« Taj jeftini pufta! Zar bi' se ja ikad ponizio da kao on pravim ĉuda?... I on je trebo d' ostane blefer... »'PriĊite bliţe, Kuronje i Šonje, sa svojim malim sinĉićima kurĉićima. Dobro je i za stare i za mlade, i za ljude i za zveri... Jedini i pravi, zakoniti Sin Čoveka izleĉiće jednom rukom deĉakov triper — i to samo dodirom, narode — a drugom će stvoriti ĉudo zvano marihuana, dok hoda po vodi i štrca vino iz dupeta... Sad ostanite gde ste da vas ne zakaĉi sušta optuţba ovog tipusa.'« Peder: »A ja sam ga, draga moja, i onda poznavala... Sećam se, vršili smo Akt Poistovećenja — krem društvo — u Sodomi, u jednom jako pemiš gradu... Samo zbog gladi za kurcem... E, taj graĊanin, jebani Filistinac dofura iz Podank Baala — tako se nekako zove to mesto — i iz cuga me proglasi za jebeni peškir. A ja mu kaţem: 'Slušaj, ti, ja sam već tri hiljade godina u šou–biznisu i obraz mi je ostao ĉist. A osim toga, nisam obavezan da prihvatam bilo kakva govna od jednog neobrezanog kurcojeda'... Kasnije, doĊe ti on u moju garderobu i izvini se... Ispostavi se da je ĉuveni lekar. A bio je i zgodan momak, ne kaţem... 76


»Buda? Notorni metaboliĉni narkos... Sam sebi pravi drogu, kapiraš. U Indiji nemaju osećaj za vreme i Diler ĉesto kasni i po mesec dana... 'Ĉek da se setim, beše li to za vreme duvanja drugog ili trećeg monsuna? Ĉini mi se da sam negde u to vreme imala jedan sudar u Keĉupuru.' »I svi ti narkosi tamo sede prekrštenih nogu, pijuckaju i ĉekaju Dilera. »A Buda kaţe: 'Ja ne moram da podnosim taj zvuk. Bogami, sam ću da metabolišem svoju sopstvenu drogu.' »'Ĉoveĉe, ne smeš to da radiš. Carinici će da nagrnu na tebe.' »'Neće na mene, jok. Ja znam fazon, kapiraš? Od danas sam Svetac, da– ga–jebem.' »'Isusa mi, gazda, strašan štos!' »'Danas neki graĊani stvarno otkaĉinju kad se spanĊaju sa tom Novom Verom. Ti sluĊeni pojedinci stvarno ne znaju da se lepo ponašaju. Nemaju stila... Sem toga, njih će neko jednog dana da linĉuje, jer ko voli da mu neko stalno trubi nad glavom kako je bolji od ostalih? »Šta ti to pokušavaš, Dţek je l' da ljudima zagorĉavaš ţivot?...« Zato mi treba da o'ladimo, kapiraš, samo hladno... treba da prihvatimo, ili da batalimo celu stvar, narode. Mi nikom ništa ne nabijamo u dušu, kao tamo neke jeftine protuve što im se neće znati ni ko su ni gde su. Spremi pećinu za akciju. Ja ću da metabolišem dţankersku zabavu pa ću već nekako da se snaĊem sa onom Vakelom o Ognju. »Muhamed? Zezaš me? Njega je, bre, izmislilo Ministarstvo Trgovine u Meki. Posle je o njemu nastavak napisao jedan egipatski reklamni agent koji je materijalno ĉabrirao, pa se tako izvadio. »'Daj mi još jednu, Gas. Pa, onda, Alaha mi, odoh kući. Ĉekaj da vidiš jutarnje izdanje novina. Naduvao sam otvoreno onaj Pornografski Kombinat.' »Barmen podiţe pogled sa tiketa za trke. 'Aha. Ima gadno da najebu.' »,Oh ... uh ... Sad ću, Gas, da ti napišem ĉek.' »'Ti si, bre, najozloglašeniji izdavaĉ ĉekova bez pokrića u Velikoj Meki. Udaraj te svoje tapete na neki zid a ne na mene, gosn Muhamed.' »'Pa, Gas, ja sam dobio dve vrste publiciteta, one povoljne i neke malo drukĉije. A ti ko da hoćeš tu drugu? Ali ja sam viĊen za pićence kod svih onih šankera koji ne daju na veresiju braći u nevolji.' »'Takvi šankeri ima grozno da najebu. Ode Arabija na doboš. Naginje se preko šanka.. Neću to više da primam, Ahmede. Kupi svoje prnje i kidaj. Ĉekni malo, da ti ipak nešto dam. I da mi nikad više nisi privirio ovde.'

77


»'Fino ću, vala, da ti sredim lokal, ti neverni kurosisoje. Ima da ti ga zaĉepim i osušim ko narkomansko dupe. Alaha mi, osušiću celo Poluostrvo.' »'Pa, ovo je već kontinent.' »'Mani ti to što kaţe Konfuĉije, već se drţi Male Odri što bodri i rundavih dţukela. Lao Ce? Njega već cepaju... Sit sam uvrnutih svetaca sa paĉenićkom facom ko da ih neko jebe u dupe, a oni pokušavaju da se na to ne osvrću. I zašto da mi neki matori, ofucani dileja priĉa šta je mudrost? 'Tri hiljade godina sam u šou–biznisu, i obraz mi je ostao ĉist...' »Prvo, svaka je Ĉinjenica uhapšena zajedno sa muškim kurvama i onima što skrnave trgovaĉke bogove dok ĉešu muda na ulici, a neki matori drkadţija se odnekud dogega da nas usreći svojim zrelim kretenizmom. Zar nas nikad neće ostaviti na miru onaj sedobradi krelac koji vreba sa svakog planinskog vrha na Tibetu, pa se zaĉas išunja iz neke kolibice kraj Amazona, ili te zaskoĉi iz zasede negde na Brodveju? 'Oĉekivao sam te, sinko moj', pa poĉne da kenja. 'Ţivot je škola u kojoj svako mora da nauĉi svoju lekciju. A sad ću da ti otvorim kapiju Hordi Mojih Reĉi...' »'Ja se njih mnogo bojim.' »'Nemoj, jer ovoj plimi ništa ne moţe stati na put.' »'Ne mogu da ga zaustavim, momci. Sauve qui peut.'5 »'Kaţem ti, kad odem od Mudraca, ne osećam se više kao ĉovek. On od mojih ţivih organa pravi mrtva govna.' »Tako ti ja dobijem jedan ekskluzivan odgovor na pitanje zašto za mene ne igra ţiva reĉ. Zato što se reĉ ne moţe neposredno iskazati... Ona se moţda moţe samo nagovestiti mozaikom uporedno postavljenih stvari kao što su oni napušteni predmeti u fioci hotelske sobe, definisani poricanjem i odsutnošću... »Mislim da treba malo da ućuškam stomak... Moţda sam ja mator, ali sam još poţeljan.« (Ućuškavanje stomaka je hirurška intervencija kojom se otklanja trbušno salo, a istovremeno napravi i jedan porub na stomaĉnim zidovima, ĉime se stvori mider od mesa, koji, meĊutim, moţe da pukne, pa da se gadna, matora creva prospu po podu... Oni pljosnati i lepo oblikovani sportski modeli — S. M. — su, naravno, najopasniji. U stvari, neki vrhunski modeli — u toj radinosti — poznati su kao M. J. N. — Modeli za Jednu Noć. Doktor »Buzda« Rojndfestklot izjavljuje: »Krevet je najopasnije mesto za jednu S. M. — osobu«. 5

Spašavaj se ko moţe! — Prim. red.

78


Himna S. M.–osoba je »Veruj mi, Sve Ĉinim Za Lepi Izgled ovaj Mladalaĉki.« Jedan S.M.–partner zaista moţe da »nestane iz tvog zagrljaja kao neki vilinski dar što ĉili u ponoć«.) U beloj sobi muzeja, okupani sunĉevim zracima, uzdiţu se 18 metara visoki ruţiĉasti ţenski aktovi. Mladići nešto mrmljaju. Zaštitna ograda od srebra... sunĉana svetlost obasjava hiljadu stopa dubok ponor. Male zelene parcele sa kupusom i zelenom salatom. Matora pederĉina vreba preko kanalizacije preplanule mladiće sa bradvama. »Oh, boţe, da li će da naĊubre ljudskim izmetom... Moţda će baš sad.« Odbacuje mali sedefni dogled za operu — asteĉki mozaik na suncu. Duga povorka grĉkih mladića nosi albasterske ĉinije sa govnima, prazni ih u jamu od laporca. Na popodnevnom vetru podrhtavaju prašnjave topole iznad Plaze del Toros poploĉane crvenom ciglom. Drvene kabine oko izvora tople vode... Krš zidova u gaju jablanova... Klupe uglaĉane kao metal od sedenja miliona deĉaka koji drkaju kite. U dvorani sa stubovima zlatnog hrama, grĉki mladići beli kao mramor, tucaju se u kuĉećem stilu... goli Magvamp prebire zvonko po leutu. Furajući pored pruge, u svom crvenom dţemperu, Semi, sin Ĉuvara Dokova, sreće dva Meksikanca. »Hej, Ţgoljo«, kaţe, »hoš da se tucaš?« »Pa... daaa.« Meksikanac prostre pocepanu slamaricu i nategne ga, na sve ĉetiri — oko njih cupka klinja crnac i daje im takt... kroz rupu na tarabi ruţiĉasti zrak sunca mu kao reflektor osvetljava kurac. Širi se pustoš sirovog ruţiĉastog stida do pastelnoplavog horizonta gde se prostrani kameni platoi sudaraju sa razmrskanim nebom. »U redu.« Bog vrišti kroz tebe, badţo — tri hiljade godina zarĊali teretu. Na zimskoj meseĉini, grad od lobanja razbi baštu u paramparĉad... Na vlaţnoj baštenskoj zabavi u Sent–Luju, Amerikanka je ostavila za sobom dah otrova. U francuskom vrtu baruština prekrivena zelenom sluzi. Jedna ogromna patetiĉna ţaba lagano izlazi iz vode, i na blatnjavom podijumu svira klavikord. 79


Jedan Solubi uleti u kafanu i uljem na nosu poĉinje da glanca Svecu cipele... Svetac ga obesno ritne cipelom u gubicu. Solubi vrisne, zavrti se oko sebe i usere se na sveĉeve pantalone. Onda zbriše na ulicu. Jedan podvodaĉ zamišljeno gleda za njim... Svetac zove gazdu: »Isuse, Al, kakva ti je ovo kretenska jazbina od lokala? Moje nove novcate snikerice od riblje krljušti...« »Ţao mi je, Svece. Promako mi.« (Solubi su jedna neprikosnovena arapska kasta, ĉuvena po podloj i zlobnoj naravi. Luksuzne kafane su opremljene Solubima koji liţu guzice gostima dok jedu — u tu svrhu su izbušene rupe na stolicama. GraĊani koji ţele da budu do daske poniţeni i potcenjeni — a danas je mnogo takvih koji smatraju da je to najkraći put do uspeha — sami se nude za pasivni homoseksualni snošaj u jednom logoru Solubija... To je ono pravo, priĉaju mi... U stvari, Solubi će se obogatiti i uobraziti, pa će izgubiti svoju uroĊenu zloću. Odakle potiĉu ovi neprikosnoveni? Moţda iz neke kaste propalih sveštenika. U stvari, neprikosnoveni obavljaju svešteniĉku radnju kad na sebe uzimaju sve ljudsko zlo.) Pijacom se šetka Ej Dţej, u crnom ogrtaĉu, sa jednim lešinarom na ramenu. Zastane kraj stola sa špijunima. »Slušajte ovo. Neki klinja u Los AnĊelesu napuni petnaest godina. Otac odluĉi da je vreme da deĉko mazne svoju prvu ţensku guzicu u ţivotu. Leškari klinja na travi, ĉita stripove, a otac mu priĊe i kaţe: 'Sinko, evo ti dva'est dolara; hoću da naĊeš neku dobru kurvu i da je cepneš.' »I tako se oni odvezu do jednog plišanog kupleraja i tata mu kaţe: 'Evo nas, sinko. Sad se sam snalazi. Pozvoni i kad ţenska izaĊe, daj joj lovu i kaţi da ti treba parĉence njenog dupeta.' »'Vaţi, ćale.' »Posle petnaestak minuta, eto ti ga klinja izlazi: »'Pa, sinko, jesi li maznuo parĉence?' »'Aha. Jesam. Riba mi otvorila vrata, ja joj reko' da mi treba parĉence ţenskog dupeta i tresnem joj oni dva'es zelembaća. Odemo u njenu jeb–gajbu i ona se svuĉe. Ja kresnem skakavac i otfikarim joj jedno veliko parĉe s guzice, ona digne frku, kao, za to sam joj malo love dao, a ja joj prospem mozak. Onda je opalim iz ĉistog zezanja.'«

80


Samo nasmejane kosti ostaju, a u zoru vetar po brdima raznosi meso i donosi zviţduk nekog voza. Nije da nismo svesni problema a potrebe naših sastavnih delova nam nikad nisu van pameti, jer tamo i obitavaju, i ko moţe da raskine ugovor o devedesetogodišnjem zakupu svog nervnog sistema? Još jedan nastavak pustolovina Klema Cinika iliti Privatne Guzice: »UĊem ti ja, tako, u lokal, a ona kamenjarka sedi za barom, i ja pomislim: 'Opa, curo, pa ti si već postala luksuzna kurva'. Hoću da kaţem, kanta mi odnekud poznata. Zato je u poĉetku i ne jebavam; onda vidim kako ţenska prvo ĉeška nogu o nogu, zatim ih podigne i prekrsti stopala iza glave, pa se nagne napred da udari sebi jedan mali tuš po piĉki nekim maleckim sprejom koji joj viri iz nosa, i to sve radi tako da ne moţ' a da ne primetiš.« Iris — polu–Crnkinja, polu–Kineskinja — navuĉena na dihidro–oksi– heroin — puca se svakih petnaest minuta, i zato po celom telu ostavlja da joj štrĉe zabodene igle i špricevi. Igle joj rĊaju u sasušenom mesu koje joj mestimiĉno u vidu glatke mrkozelene guke potpuno prekriva špric. Na stolu pred njom samovar sa ĉajem i grumenom ţutog šećera od deset kila. Niko je nikad nije video da jede nešto drugo. Samo pred fiksanje ĉuje šta joj se govori ili šta priĉa sama sa sobom. Onda saopšti neku stvar koja se tiĉe samo nje. »Dupe mi se zaĉepilo.« »Iz piĉke mi curi nešto ogavno zeleno.« Iris je jedan primer Benvejevih ideja i njegovo zamorĉe. »Ljudsko telo moţe da ţivi samo na šećeru, do Ċavola... Svestan sam toga da neke moje uĉene kolege pokušavaju da umanje znaĉaj moga remek–dela, pa tvrde da krišom stavljam vitamine i proteine u Irisin šećer... Pozivam te anonimne guzice da izmile iz javnih klozeta gde rade i na licu mesta izvrše analizu Irisinog ĉaja i šećera. Iris je zdrava ameriĉka piĉka. Kategoriĉki demantujem da se ona hrani spermom. I dozvolite mi da ovom prilikom izjavim da sam ja cenjeni nauĉnik, a ne šarlatan ili luĊak, ili da izigravam ĉudotvorca... Nikad nisam tvrdio da Iris moţe da ţivi kao list iskljuĉivo od fotosinteze... Nisam rekao da ona moţe da udiše ugljendioksid, a da izdiše kiseonik — priznajem da me je taj eksperiment mamio, ali me je, naravno, spreĉila moja lekarska etika... Ukratko, zle klevete mojih gmizavih protivnika će im se kao bumerang neizbeţno vratiti, pa će oni, a ne ja, usrati motku kao otkriveni policijski »golubovi« — dostavljaĉi.

obični ljudi i žene Ruĉak Nacionalistiĉke stranke na terasi prema Pijaci. Cigare, viski, uĉtivo podrigivanje... VoĊa Stranke u galabiji šetka tamo–amo, puši cigaru i

81


pijucka viski. Na njegovim mišićavim maljavim nogama skupe engleske cipele, dreĉave ĉarape i podvezice — sve u svemu, pravi prerušeni gangster. VOÐA STRANKE (pokazuje dramatiĉno): »Pogledajte. Šta vidite?« PORUĈNIK: »A? Pa, tamo vidim Pijacu.« V. S. »Ne, ne vidite Pijacu. Vidite ljude i ţene. Obične ljude i ţene koji obavljaju obiĉne, svakodnevne poslove. Ţive obiĉnim ţivotom. To nam treba...« Jedan uliĉni mangupĉić preskaĉe ogradu terase. PORUĈNIK: »Ne, ne kupujemo polovne kotone! Briši!« V. S.: »Ĉekaj! DoĊi ovamo, sinko. Sedi... Zapali cigaru... Popij nešto.« Šetka oko klinje kao uspaljeni maĉor. »Šta ti misliš o Francuzima?« »A?« »O Francuzima. O kolonijalistiĉkim kopilanima što sišu ţive molekule.« »Znate, šefe. Sisanje mog Molekula košta dvesta franaka. Nisam obarao cenu još od one godine kad je harala goveĊa kuga, kad su riknuli svi turisti, pa ĉak i oni Skandinavci.« V. S.: »Vidite? To vam je pravi neiskvaren deĉkić sa ulice.« »Vi sigurno uvek moš'te da ih prepoznate, šefe.« »Nema da oma'ne.« V. S.: »Ĉuj, mali, ovako. Francuzi su te lišili tvojih ljudskih prava.« »Mislite na nešto kao Socijalnu Pomoć?... Oni za te poslove imaju jednog bezubog evnuha iz Egipta. Valjda raĉunaju da će on d'izazove manju mrţnju, kapirate, a taj stalno skida pantalone da nam pokaţe svoje stanje. 'Gle, ja sam samo jedan jadan stari evnuh koji se trudi da odrţi svoje navike. GospoĊo, ja bih vam rado omogućio produţenje tog vašeg veštaĉkog bubrega, ali ja moram da gledam svoja posla... Iskljulite je, momci', i desni mu se otkriju u nekakvom kezu... 'Ne zovu mene dţabe Neli Uzimala–Davala.' »I tako mi iskljuĉe roĊenu majku, matoru kantu, i ona otekne i pocrni, ceo sokak bazdi na pišaćku, komšije vrište i ţale se Zdravstvenom Odboru, a ćale kaţe: 'To je Alahova volja. Neće ta više da mi otpišava zaradu niz oluk.' »Ja se već gadim bolesnika. Kad neko poĉne da me davi svojim rakom na prostati ili kako mu curi gnoj iz trule njokalice, ja mu kaţem: 'Misliš da mene i'teresira tvoje grozno stanje? To mene a'solutno ne i'teresira.'« V. S. »U redu. Dosta... Ti mrziš Francuze, je l'da?« 82


»Gospodine, ja svakog mrzim. Doktor Benvej kaţe da je to kod mene metaboliĉno, da mi je takvo stanje krvi... Da se to specijalno javlja kod Arapa i Amerikanaca... Ali sad doktor Benvej mućka neki serum.« V. S.: »Benvej je ubaĉeni špijun sa Zapada.« I PORUĈNIK: »Osioni francuski Jevrejin.« II PORUĈNIK: »Svinjomudi, crnoguzi, komunjarskoĉivutski crnja.« V. S.: »Zaĉepi, budalo!« II P.: »Izvinite, šefe. Doksora sam bio stacioniran u ćuzi s barabama.« V. S.: »Kloni se Benveja.« (U stranu: »Pitam se da li će ovo da upali. Nikad ne znaš koliko su primitivni...«) »MeĊu nama — on se bavi magijom.« I. P.: »On ima dostavljaĉa meĊ ovdašnjom rajom.« »Uhuh... E, pa, idem, imam sudar sa jednim vaţnim Amerikancem. S mušterijom visokog stila.« V. S.: »Zar ne znaš da je sramota prodavati guzicu tim tuĊinskim, Ċaurskim kurĉevima?« »To je stvar shvatanja. Prijatno, šefe.« V. S.: »I tebi.« Deĉak izlazi. »Beznadeţni su, kaţem vam. Beznadeţni.« I P.: »A kakav mu je to serum?« V. S.: »Nemam pojma, al' to mi zvuĉi zlokobno. Bolje da postavimo Benveju telepatski detektor. Takvima nikad ne veruj. Spremni su na sve... Oni pokolj pretvaraju u seksualnu orgiju...« »Ili u zezanje.« »Taĉno. Kvazi–umetniĉki tip... Bez ikakvih principa...« AMERIĈKA DOMAĆICA (otvara kutiju sapuna Lux): »Što u taj sapun ne ugrade foto–ćeliju, pa da se kutija otvori ĉim me ugleda, i dobaci sapunće X Robotu koji će da ga buĉne u vodu... Od ĉetvrtka je taj Robot izgubio svaku samokontrolu, nasrće na mene, a za to ga nisam programirala... Automat za Bacanje Ðubreta hoće da me ćapi, a onaj ogavni, stari Mikser pokušava da mi se zavuĉe pod suknju... Gadno sam nazebla i imam strašan zatvor... Moram da programiram Robota da me klistira.« TRGOVAĈKI PUTNIK (negde izmeĊu agresivnog Lataha i stidljivog prodavca): »Sećam se kad sam putovao sa K. I.–jem, najvećim pronalazaĉem u industriji kućnih aparata!« 83


»'Zamisli samo!' tek mu sine. 'Automatski skidaĉ kajmaka sa mleka u tvojoj vlastitoj kuhinji!' »'Ah, K. I., vrti mi se u glavi od same pomisli na to.' »'Kroz pet, moţda deset, da, moţda i kroz dvadeset godina ... Ali biće jednoga dana.' »'Ĉekaću, K. I. Makar ĉekao na to ĉitavu veĉnost. A kad pozovu prve pretplatnike, biću meĊu njima.' »Baš je taj K. I. izumeo onu opremu »Oktopod« za salone za masaţu, berbernice i turska kupatila, kojom se klijent istovremeno duboko klistira, nemoralno masira i šamponira, dok mu se seku nokti na nogama i cede miteseri. A za mnogo zauzete hirurge izumeo je opremu Radi Sama, koja pacijentu vadi slepo crevo, utukava natrag kilu, vadi kvaran umnjak, odstranjuje šuljeve i obrezuje kite. E, taj K. I. je takav atomski prodavaĉ da moţe da uvali, po istoj ceni, kad ostane bez »Oktopod«–opreme, jednu medicinsku Radi Sama–opremu berbernici, pa se graĊanin posle brijanja probudi sa otfikarenim šuljevima... »'Zaboga, Homere, kakva ti je ovo morbidna berbernica? Osećam se kao da me je cela ĉeta zagorelih vojnika pojebala!' »'Ma, svega mi, Sajmone, samo sam hteo da te ĉastim na ovaj Dan Zahvalnosti jednim besplatnim, dubokim klistirom. Ali mora da mi je onaj K. I. Opet prodao pogrešnu spravu...'« MUŠKA KURVA: »Šta sve mora mlad muškarac u ovom poslu da istrpi. Isuse! Da ne veruješ šta mi sve predlaţu... Te, 'oĉe da se igraju Lataha, te da mi se uvale u protoplazmu, pa hoće da, mi sišu sve organe, da od mene naprave svog dvojnika, da mi otmu sve lepe prošle doţivljaje i da mi ostave samo one uspomene od kojih mi se gadi... »Jebem, tako, jednog graĊanina i mislim, 'Evo, najzad, jednog normalnog badţe!'; ali kad svrši, on se pretvori u neku vrstu ogavne krabe... Kaţem mu, 'Badţo, ja te tvoje radnje ne moram da podnosim... To ti radi tamo u kuplišu.' Neki ljudi baš nemaju stila. Jednom jedan odvratni matori tip samo sedi u sobi i telepatiše, a ona stvar mu nasuvo slini u pantalonama. Jezivo.« Potpuno zbunjeni miljenici, klinci–dupedavci slušaju na tranzistoru neku sovjetsku stanicu gde, uz divlje cviljenje gajdi, kozaci vešaju partizane, i klinci marširaju Petom avenijom u susret Dţimiju Lakom Pobedniku kome u dţepu slobodno, bez priveska, zveckaju kljuĉevi Carstva Nebeskog...

84


Što si tako bled i tuţan, lepi pešo? Zadah mrtvih pijavica iz zarĊale konzerve na ţivoj rani, pa mu isisaj i telo i krv i kosti — Iiiiiiisuse — i ostavi ga paralisanog od struka naniţe. Predaj svoje obliĉje, deĉaĉe, slaĊanom ti tatici koji je taj ispit poloţio pre tri godine i zna sve odgovore iz Enciklopedije Sveta. Špekulanti mladom teletinom vode kravu da se oteli. Kuvada: Seljak izigrava babinje, vrišti i valja se u balezi. Veterinar se rve sa kravljim skeletom. Šverceri se rešetaju mašinkama, uzmiĉu kroz garaţu traktora i silose, ambare, plastove sena i pored jasli u ogromnoj crvenoj staji. Tele je roĊeno. Sile smrti se tope ujutro. Seljaĉe kleĉi sa strahopoštovanjem — tuĉe mu vratna ţila kucavica na izlazećem suncu. Narkosi sede na stepenicama pred sudnicom, ĉekaju Dilera. Crveni Vratolomci sa crnim stetsonima i u izbledelim farmericama vezuju mladog crnca za staru, gvozdenu banderu, i polivaju ga zapaljenim benzinom... Narkosi pritrĉavaju i duboko udišu dim nagorelog mesa u svoja bolna pluća... I odmah im stvarno lakne... OKRUŢENI PISAR: »Sedim ti ja tako pred Dţedovom radnjom, tamo u Pizdolizu, a Ċoka mi se nadigo u farmericama kao mladi bor i samo štreca na suncu... Daklem, tuda proĊe naš doca Skrenton, prava dobriĉina, ne moš' u celoj dolini da naĊeš boljeg ĉovu od našeg doce Skrentona. Njemu je guzno crevo toliko spušteno, da, kad mu se prijebe, poturi ti ga ceo metar daleko od dupeta... A ako mu prdne na pamet, moţ' taj da dobaci debelo crevo iz svoje ordinacije ĉak do Rojeve pivnice, i da mu ono njuška tamo–amo traţeći Ċoku, ko crv–slepić... Tako ti doca Skrenton ugleda mog štrecavog Ċoku, i stane ko onaj ker tragaĉ, pa kaţe, 'Luko, ĉak odavde mogu da ti na kiti izmerim puls.'« Broubek i Mladi Stjuart jure se u Bronksu makazama za kastriranje veprova po ambarima, kavezima i reţećim štenarama... konji rţu i pokazuju svoje ogromne ţute zube, krave muĉu, psi zavijaju, maĉke se jebu i vrište ko bebe, a tor debelih krmaĉa, nakostrešenih ĉekinja na kiĉmi, navija iz petnih ţila. Maĉ Mladog Stjuarta proburazi Broubeka zvanog Nesigurni, koji prikuplja plaviĉasta creva iz dvadeset centimetara duboke rane. Mladi vitez Stjuart mu odseĉe kurac, i još štrecavog, drţi ga u ruci na izmaglici rumenoj od sunca. Broubek vrišti... koĉnice metroa pljuju ozon... »Odmaknite se, ljudi... Dalje.« »Kaţu da ga je neko gurnuo.« »Nesigurno se provlaĉio ovuda ko da ne vidi dobro.« 85


»Moţda mu dim ušo u oĉi.« Lezbijka, Guvernanta Meri, nasred kafane se okliznula na krvavi uloţak i pala na pod... Debela pederĉina od sto pedeset kila gazi je namrtvo, uz patetiĉno cviljenje... Peva jezivim falsetom: On sad mulja ovo grožĎe, te plodove svoga gneva Ali nema kobne munje, jer mu britki mač ne ševa. Isuĉe pozlaćeni drveni maĉ i sitno secka vazduh. Odleti mu mider i s fijukom se zabije u metu za strelice. Maĉ matorog toreadora savija se na kostima, zabija se s fijukom u srce Espontanea i udara taĉku na njegovu nepotrošenu hrabrost. »Tako iz teksaškog Pizdoliza stigne u Njujork taj elegantni peša, toliko elegantniji od svih ostalih pedera u gradu, da je to prosto za upišavanje. Odmah ga zbrinu one babuskere što kidišu na mlade pešane, one bezube lešinarke, preslabe i prespore da zgrabe bolji plen. Umoljĉane bivše tigrice koje se iz cuga pretvaraju u pešojede... Tako se ovaj graĊanin, peša od kvaziumetniĉkog alata i zanata, baci na juvelirski posao i poĉne da pravi biţuteriju od zlata i dragog kamenja. Svaka bogata matora kuĉka u Njujorku kod njega naruĉuje nakit, a on samo mlati lovu — tamo u Storku, El Maroko 21 — ali nema vremena za seks jer se stalno brine da ne izgubi dobar glas... Poĉne da se kladi na trkaĉke konje, valjda provalio, bogzna zašto, da ima neĉeg muškog u klaĊenju, i furao je ideju da mu cena raste kad ga svet viĊa na trkama. Pešani se retko klade, a kad se klade, obiĉno gube više od ostalih, loši su kocoši — ili upadaju u sve veće gubitke ili postaju ziheraši kad dobiju... A to je i obrazac njihovog ţivota. Danas i svako dete zna da u kocki vaţi samo jedno pravilo: dobici i gubici se smenjuju u serijama. Teraj dalje kad dobijaš, baci karte kad te neće. (Znao sam jednog pešu što je zavukao ruke u tuĊu kasu — maznuo dve hiljadarke, rešen da dobije sve ili Sing–Sing. Ali nije celu sumu odjednom. Boţe saĉuvaj... Malo–pomalo...) »I tako ti on gubi na kocki i gubi i opet gubi. Jednog dana, sprema se da stavi obiĉno staklence u fasung nakita, i tom prilikom kaţe snešto najlogiĉnije: 'Naravno, posle ću da ga zamenim pravim.' Ĉuvene poslednje reĉi. I cele te zime, jedan za drugim, zamenjuje ti on dijamante, smaragde, bisere, rubine i zvezdane safire u nakitu za visoko društvo laţnim kamenjem, onim štrasom, a pravo nosi u zalagaonicu da uzme lovu...

86


»Na otvaranju sezone u Metropolitenu pojavi se jedna bogata matora veštica sva u sjaju svoje, kako ona zamišlja, briljantske dijademe. A jedna druga matora kurva joj priĊe i kaţe, 'Oh, staklići, draga moja, kako si ti pametna... što si prave ostavila kod kuće... Hoću da kaţem da smo stvarno šašave kad ih nosimo ovako i izazivamo sudbinu.' »'Varaš se, mila. Ovi su pravi.' »'Oh, Caklena moja, nisu... Hoću reći, pitaj svog juvelira... Pitaj bilo kog.' »I smesta pozovu nekog Sabata. (Lusi Bredšinkl, pogledaj svoje smaragde!) Sve veštice pregledaju svoje kamenje, kao kad neki graĊanin otkrije da je zakaĉio lepru. »'Moji rubini crveni ko pileća krv!' »'Moji crni opali!' Matora se kuĉka tako ĉesto udavala, te za Arape, te za Hispance, da više ne ume da pravi razliku izmeĊu svog akcenta i dupeta... »'Moj zvezdani safir!' vrišti jedna poule de luxe.6 'Oh, što je to grozno!' »'Ja mislim da je sve to kupljeno na vašaru...' »'Ostaje nam jedno. Ja ću da pozovem policiju', kaţe odluĉna, odrešita babuskera; odjekuje bat njenih niskih potpetica dok ide da zove policiju.« »Tako ti našem peši upadne cvikla; u loţi nagazi na jednog maĉora, neku sortu jeftinog kurvara, i tu se rodi velika ljubav ili bar njena kopija, uverljiva i jednoj i drugoj partiji. Da bi ostali zajedno, oni manje više istovremeno prionu na posao, iznajme stanĉić u donjem delu Istoĉne strane Njujorka, zbare se i obojica poĉnu da se bave skromnim legalnim poslovima... Tako Bred i Dţim prvi put upoznaju sreću. »Sada na scenu stupaju zle sile... DoĊe Lusi Bredšinkl i kaţe da mu je sve oprošteno. Veruje Bredu i ţeli da mu opremi atelje. S tim da se on, naravno, preseli u otmen kraj istoĉnih Šezdesetih ulica... 'Ovaj stan je nemoguć, dragi; a i taj tvoj prijatelj...' A jedna grupa obijaĉa sefova traţi da se Dţim vrati, da im na poslu vozi kola. To je veliki korak napred, kapiraš? Ponuda od nekog tipa koga on tako reći i ne poznaje. »Hoće li se Dţim vratiti zloĉinu? Hoće li Bred popustiti pred laskanjima matore krvopije, grabljivice Mo?... Suvišno je reći da su zle sile doţivele poraz, i one sad izlaze, mrmljajući i reţeći zlokobno. »'Gazdi se naša veza neće dopasti.' »'A ja se pitam zašto sam uopšte gubila vreme s tobom, ti, jeftina, mala pederska prostaĉino.' 6

Fina kurva. — Prim. red.

87


»Momci su na prozoru svog iznajmljenog gnezda, zagrljeni, gledaju Bruklinski most. Topli, prolećni vetar mrsi Dţimove kovrdţe i finu, kaniranu Bredovu košiću. »'Pa, Bred, šta imamo za veĉeru?' »'Samo ti idi u sobu i ĉekaj.' U šali gura Dţima iz kuhinje, 'Iš, iš' i opaše svoju kecelju. »Za veĉeru imaju polupeĉenu piĉku Lusi Bredšinkl na tostu od uloţaka. Momci se gledaju u oĉi i zadovoljno krkaju. Krv im curi niz bradu.« Neka nad ovim gradom osvane zora plaviĉasta kao plamen... U baštama kuća voće obrano, a grobljanske rake se odriĉu svojih zakukuljenih mrtvaca... »'GospoĊo, je l' moţete da mi pokaţete put za Tipereri?'« Preko brda, pa sve do Plave Trave... Preko travnjaka posutog kostima, pa sve do zaleĊenog ribnjaka gde zlatne ribice vise i ĉekaju proleće i belog Ĉoveka indijanske skvo. Vrišteća lobanja se kotrlja uz crne stepenice da odgrize kurac grešnom suprugu koji koristi muĉnu uhobolju svoje ţene da radi nepristojne stvari. Mladi neiskusni mornar nabija na glavu nepromoĉivu kapuljaĉu, i dok kiša pljušti, prebija svoju ţenu namrtvo. BENVEJ: »Ne primaj to k srcu, sinko... 'Jeder macht eine kleine Dummheit'« (svako ponekad napravi poneku malu glupost). ŠAFER: »Kaţem ti da ne mogu a da ne osećam... pa, eto — da je to zlo.« BENVEJ: »Koješta, sinko... Mi smo nauĉnici... Pravi nauĉnici. Nesebiĉno istraţivanje i neka je proklet svako ko kaţe, 'Stani, preterao si!' Takvi nisu ništa bolji od onih što kvare zabavu.« ŠAFER: »Da, naravno... ali... Ne mogu taj smrad da isteram iz pluća...« BENVEJ (nervozno): »Pa to niko od nas ne moţe... Nikad nisam omirisao nešto sliĉno tome... Gde sam ono stao? Ah, da, kakav bi bio rezultat kad bismo davanje kurarea kombinovali sa ĉeliĉnim plućima tokom subjektove akutne manije? Subjekt bi verovatno — ako ne moţe da se motornom aktivnošću oslobodi napetosti — podlegao na licu mesta kao prašumski pacov. Zanimljiv uzrok smrti, zar ne?« Šafer ga ne sluša. »Znaš«, kaţe odjednom podstreknut neĉim, »ja nameravam da se vratim obiĉnoj, staromodnoj hirurgiji. Ljudsko telo je skandalozno neefikasno. Umesto usta i ĉmara koji se lako kvare, što nema 88


jednu svakoj svrsi shodnu rupu koja će i da jede i da izbacuje? Mogli bismo da zauvek zaĉepimo nos i usta, napunimo stomak i sred grudi probušimo jednu rupu za vazduh, gde joj je, uostalom, i mesto...« BENVEJ: »A što ĉovek ne bi mogao da bude jedna bezobliĉna bljuzga za sve svrhe? Jesam li ti priĉao o onom tipu koji je nauĉio svoje prkno da govori? Njemu se ceo stomak dizao i spuštao i tako je prdeo reĉi. Kapiraš. U ţivotu nikad nisam ĉuo nešto sliĉno. »Ta njegova prdoreĉivost iliti govorenje iz dupeta imalo je nekakvu crevnu frekvenciju. Dole ga samo drmne ko kad ĉoveka pritera. Znaš kad te debelo crevo mune laktom, pa ti unutra doĊe hladno, i ti znaš da samo moraš da mu daš oduške? E, taj ga govor tu drmne i to je mehurast, gust i ustajao zvuk koji ti ĉak i miriše.« »Taj je badţa radio u cirkusu, kapiraš, i to je bio dogaĊaj kao kad je ĉovek prvi put progovorio iz trbuha. I bilo je u poĉetku strašno zabavno. Imao je jednu taĉku koju je nazvao 'Bolja Rupa' kaţem ti, upišavanje od smeha. Ne sećam se cele taĉke, ali je bila mnogo duhovita. U fazonu, 'Reci da l' me ljubiš, Marju!' A ona: »'Ne mogu, baš sad serem.' »Posle izvesnog vremena dupe mu je poĉelo da govori za svoj raĉun. On krene sa svojim programom bez ikakve probe, a dupe mu sve vreme dobacuje svoje štoseve i improvizacije. »Onda je razvilo neku vrstu zubića, škripavih i kandţastih i poĉelo da jede. Njemu je to u poĉetku izgledalo ljupko, pa je od toga napravio i taĉku, ali mu je dupe progrizlo pantalone, poĉelo da govori na ulici, da se dernja i da traţi ista prava. Onda je znalo i da se našljoka, pa u dertu poĉne da kuka kako ga niko ne voli, kako ţeli poljubac kao i svaka druga usta. Na kraju je bez prestanka torokalo, i danju i noću, a cela ulica je odjekivala od badţinog urlanja da zaveţe, dok ga je tukao pesnicama i nabijao mu svece, ali ništa nije pomoglo, pa mu je dupe kazalo: 'Na kraju ćeš ti da zaveţeš. Ne ja. Jer ti nam više nisi potreban. Ja mogu i da govorim i da jedem i da serem.' »Posle toga, kad god se ujutro probudi, njemu usta prekrivena providnom pihtijastom masom kao punoglavĉev rep. Te pihtije nauĉnici zovu N. T., Nediferencirano Tkivo, koje moţe da raste na bilo kom delu ljudskog tela. On ga otrgne sa usta, ali mu se komadići zalepe za prste kao zapaljeni ţele od benzina i rastu na njima, rastu mu svuda po telu, gde god mu padne i jedna kap. Na kraju su mu usta zarasla i moţda bi mu cela glava vremenom otpala. — (znaš da se od neke bolesti, koja se javlja iskljuĉivo meĊu crncima u nekim delovima Afrike, noţni palac otkida sam od sebe?) — da nije imao oĉi, kapiraš. Dupe jedino nije moglo da vidi. Trebale su mu oĉi. Ali su badţi nervne veze bile blokirane, infiltrirane i atrofirane, tako da mu mozak više nije mogao da izdaje 89


nareĊenja. Bio mu je zarobljen u lobanji, zapeĉaćen. Ubrzo si mogao da vidiš kako mu mozak tiho, bespomoćno pati iza oĉiju, a onda mu je mozak najverovatnije izumro, jer su mu oĉi bile gotovo ispale iz glave i u njima nije bilo nimalo više Izraza nego u onim oĉima krabe na jednom kraju njenog pljosnatog trupa. »Ali seks izmiĉe cenzuri, provlaĉi se izmeĊu birokratskih kancelarija, jer postoji meĎuprostor, u zabavnim melodijama i drugorazrednim filmovima, otkrivajući suštinsku ameriĉku truleţ, štrca napolje kao gnoj iz raspuklih ĉireva, izbacuje loptice onog N. T.–a, koje gde god padnu izrastaju u neki degenerisani kancerozni oblik ţivota, reprodukujući nasumice gnusni lik. Neki su celi sazdani od erektivnog tkiva kao penis, neki, opet, liĉe na utrobu jedva prekrivenu koţom, negde su kao grozdovi od tri ili ĉetiri oka, negde u vidu izukrštanih usta i prkna, razbacani ljudski delovi koji ostaju onako kako padnu. »Krajnji rezultat potpune ćelijske slike je rak. Demokratija je kancerozna, a birokratske kancelarije su njen kancer. Biroi puštaju koren bilo gde u drţavi, pretvaraju se u zloćudne kao što je onaj Biro za Narkomaniju, pa rastu li rastu i uvek razmnoţavajući svoju sopstvenu vrstu, dok ne uguše telo– domaćina, ako se ne kontrolišu ili iseku. Biroi ne mogu da opstanu bez tela domaćina, pošto su pravi parazitski organizmi. (Kooperativa–zadruga, meĊutim može da opstane bez drţave. Tim putem treba ići. IzgraĊivati nezavisne jedinice radi zadovoljavanja potreba ljudi koji uĉestvuju u radu te jedinice. Biro dejstvuje na suprotnom principu izmišljanja potreba, da bi opravdao svoje postojanje.) Birokratija je pogrešna kao rak, jer skreće sa ljudskog evolucionog puta beskrajnih potencijala, diferencijacije i nezavisnog spontanog delovanja u potpuni parazitizam jednog virusa. (Veruje se da je virus degenerisani oblik nekog sloţenijeg oblika ţivota. Moţda je on nekad bio sposoban za nezavisan ţivot. A sada je pao na granicu izmeĊu ţive i mrtve materije. On moţe da ispoljava osobine ţivog organizma samo u telu-domaćinu, tako što se koristi tuĊim ţivotom — što je pobijanje samog ţivota, padanje ka neorganskoj, krutoj mašini, ka mrtvoj materiji.) »Birokratske kancelarije umiru kad se sruši drţavna struktura. Bespomoćne su i nesposobne za samostalan ţivot kao izbaĉena pantljiĉara, ili kao virus koji je ubio telo–domaćina. »U Timbuktuu sam video jednog malog Arapina koji je umeo dupetom da svira u frulu, a pederi–buzeranti i peškiri su mi rekli da je on prava liĉnost u krevetu. Umeo je, kaţu, da izvodi svoju 'muziku' gore–dole po polnom organu, pogaĊajući pravo u najosetljivije erogene zone koje su, naravno, kod svakog drugaĉije. Za svakog je ljubavnika imao posebnu tematsku 'pesmu' sa refrenima koja je ljubavnika najbolje palila i dovodila do završnog sladostrašća. 90


Deĉak je bio veliki umetnik, sposoban da stalno izmišlja nove kombinacije i specijalne klimakse, a neki su bili 'note' iz sfere Nepoznato, sa pauzama, prividnim disonancama, note koje bi iznenada probijale jedna drugu i praskale zajedno, sa zapanjujućim, vrelim i slatkim udarom.« Terminal »Škemba« je organizovao crvenoguzo pavijansko »naticanje« za motocikliste. Moto–'lovci' hajkaĉi se okupili na moto–lovaĉkom doruĉku u Baru »Roj«, svratištu i elegantnih mladih pedera. Hajkaĉi se šepure sa imbecilnim narcizmom u svojim crnim koţnim jaknama i okovanim gladijatorskim kaiševima, i nude pešama da im opipavaju nategnute mišice. Svi nose ogromne grudnjake. Povremeno neko baci pešu na pod i popiša ga. Piju Punĉ Pobede, napravljen od kamforisane tinkture opijuma, afrodizijaka 'španske mišice', i jakog crnog ruma, konjaka Napoleon i ljutih zaĉina. Punĉ se sluţi iz velikog, šupljeg, zlatnog pavijana, zgrĉenog i iskeţenog od straha, dok se drţi za koplje koje mu se zarilo u bok. Momci zavrnu pavijanu muda, a punĉ mu poteĉe iz kurca. S vremena na vreme iz pavijanovog dupeta se najpre zaĉuje gromoglasan prdeţ, pa mu izleti hladno predjelo. Kad se to desi, Motociklisti bestijalno urlaju od smeha, a pederi ciĉe i trzaju se. VoĊa Moto–Lova je mladi kapetan Uvektvrd, izbaĉen iz 69. dudlaške divizije Njenog Velipiĉanstva, jer je u rukavu krio nakurnjak u jednoj partiji striptiz pokera. Motocikli se naginju, odskaĉu, prevrĉu. Pavijani pljuju, krešte, seru, dok se bore prsa–u–prsa s Lovcima. Motocikli bez vozaĉa grebu po prašini kao osakaćeni insekti i napadaju i pavijane i Lovce... VoĊa stranke se trijumfalno vozi kroz masu koja mu kliĉe. Jedan dostojanstven starac se ukenja od straha kad ga spazi, hoće da se ţrtvuje i baci pod toĉkove automobila. VOÐA STRANKE: »Ne ţrtvuj svoju sparušenu spodobu pod toĉkovima mog novog novcatog Bjuika Roudmastera kabrioleta sa belim vencima na gumama, hidrauliĉnim prozorima i svim mogućim luksuznim dodacima. To je jeftin arapski trik, ĉuvaj ga za Ċubrivo — pazi na akcenat, Ivane... Upućujemo te Odeljenju za konzervaciju istorijskih spomenika da ostvariš svoj cilj...« U korita su spuštene daske za ribanje, i ĉaršavi se šalju u Perionicu da se tamo uklone mrlje krivice — Emanuel proriĉe Drugi dolazak Hrista... Gle deĉka s one strane reke, dupence mu ko breskva; ali, avaj, nisam znao da plivam, pa izgubih svoju dragu Klementinu. Narkos sedi sa zabijenom iglom u venu a cinkaroš opipava svoj oţiljak prstima od trule ektoplazme...

91


Ĉas Mentalnih aktivnosti dr Bergera... zatamnjenje. TEHNIĈAR: »Slušaj, bre, slušaj što ti govorim, a sad ću polako. 'Da'.« Klimne glavom. »A sad uĉini to isto, ali sa osmehom. Osmeh.« Veslaĉki zubi mu se ukaţu u jezivoj parodiji reklame za zubnu pastu. »'Volimo pitu s jabukama i volimo jedni druge. Prosto tako', — i neka to zazvuĉi prosto, seljaĉki prosto... Izgledaj stupidno ko vo, 'oćeš? Ili moţda opet hoćeš na razvodnu tablu? Ili kofu za pranje klozeta?« SUBJEKT (Izleĉeni Psihopata Kriminalac) »Ne... Ne!... šta je stupidno?« TEHNIĆAR: »Pa, izgledaj kao krava.« SUBJEKAT (prstima napravi rogove): »Muuu Muuuu.« TEHNIĈAR (odskoĉi): »Previše!! Ne! Samo izgledaj normalno, kapiraš, kao onaj fini momak što jede kokice...« SUBJEKAT: »Kao ona reklama?« TEHNIĆAR: »Pa, ne baš kao ta reklama. Taj graĊanin ne deluje dovoljno lopovski. Izgleda kao posle nekog manjeg šoka... Znaš taj tip. Telepatski odašiljaĉ, a prijemnik crko. Izraz Vojnog Lica... Idemo, kamera.« SUBJEKAT: »Da, mi volimo pitu s jabukama.« Creva mu sve buĉnije i duţe krĉe. Bale mu se oteţu niz bradu... Dr Berger podiţe pogled sa neke beleţnice. Izgleda kao neka jevrejska sova, sa tamnim naoĉarima; njegovim oĉima škodi svetlost: »Mislim da taj subjekt ne odgovara... Vidi, nek se javi Odeljenju za Škart.« TEHNIĈAR: »Pa, to krĉanje moţemo da izbrišemo sa trake, da mu zabijemo dren do stomaka i...« DR BERGER: »Ne... On ne odgovara.« Sa gaĊenjem posmatra subjekta, kao da je napravio neki strašan gaf, kao da je, na primer, traţio ţabe u salonu neke fine dame. TEHNIĈAR (pomiren i ojaĊen): »Uvedite onog izleĉenog pešu.« Uvode izleĉenog homoseksualca... kreće kao da prolazi kroz nevidljive konture nekog predmeta od usijanog metala. Seda pred kameru i poĉinje da zauzima pozu ĉoveka koji se prostaĉki zavaljuje. Mišići mu dolaze na svoja mesta kao delovi osakaćenog insekta. Glup izraz mu zamagljuje i omekšava crte lica: »Da«, klima glavom i smeška se, »mi volimo pitu s jabukama i volimo jedni druge. Prosto.« Klima i smeška se i klima i smeška se... »Prekini!« vrisne Tehniĉar. Izvode izleĉenog homoseksualca koji i dalje klima glavom, smeškajući se. »Vrati traku!« 92


Umetniĉki Savetnik vrti glavom: »Nešto tu fali. Taĉnije, fali zdravlje.« BERGER (naglo ustaje): »Koješta! To je oliĉenje zdravlja!...« UMETNIĈKI SAVETNIK (ukoĉeno): »Meni bi bilo veoma drago da ĉujem nešto što bi moglo da me pouĉi u ovom poslu, Doktore Bergeru ... A ako vaš briljantni um moţe i sam da izvede ceo ovaj projekat, onda ne shvatam zašto vam je uopšte potreban Umetniĉki Savetnik.« Izlazi sa rukom na kuku, i pevuši: »Ja ću biti tuuu... kad ne bude tebe višeee.« TEHNIĈAR: »Dajte onog izleĉenog pisca... Šta on to ima, kakvu bolest? Budizam?... Oh, pa on ne moţe da govori. Što to odmah ne kaţete?« Okrene se Bergeru: »Pisac nije u stanju da govori... Previše osloboĊen, moglo bi se reći. Ali, moţemo i naknadno da mu snimimo glas...« BERGER (oštro): »Ne, to uopšte ne ide... Dajte nekog drugog.« TEHNIĈAR: »Moţemo onu dvojicu, moje albinose. Sto sati sam prekovremeno radio sa tim klincima i još ništa nisam za to dobio...« BERGER: »Napiši zahtev za isplatu u tri primerka... Formular 6090.« TEHNIĈAR: »Ti meni kaţeš koji formular? Slušaj, Dok, jednom si mi nešto rekao: 'Zdrav homoseksualac je zdrav kol'ko i graĊanin u poslednjem stadijumu ciroze jetre'. Sećaš se?« BERGER: »O, da. Vrlo lepo reĉeno, naravno«, kezi se pakosno. »Ja se i ne pretvaram da sam pisac.« Ispljune tu reĉ sa tako groznom mrţnjom da Tehniĉar uplašeno ustukne... TEHNIĈAR (u stranu): »Ne podnosim njegov zadah... Te stare i trule dvoliĉne kulture... Kao ono Šaferovo podrigivanje« (parodira mirnom finog profu) »Ĉudna Zmija.. Hoću da kaţem, Dok, kako da oĉekujemo da neko ima zdravo telo kad mu je mozak ispran?... Ili drukĉije reĉeno: Moţe li graĊanin da bude zdrav in absentia, preko svog zamenika?« BERGER(skoĉi): »Ja imam zdravlje... Svako moguće zdravlje! Dovoljno zdravlja za ceo svet, za ceo ovaj jebeni svet!! Ja Svakog izleĉim!« Tehniĉar ga ljutito pogleda, meša sodu bikarbonu s vodom, popije i podrigne. »Već sam dvadeset godina ţrtva dispepsije.« Ljupka Lu, ĉuj šta ti kaţe ĉikica kome su isprali mozak: »Ja sam iskljuĉivo za ribu, i voooolim je mnogo... U poverenju, cure, ja upotrebljavam one nepoderive kotone iz Jokohame, šta kaţete? Oni te nikad ne razoĉaraju. A tako je i higijena veća i nema onih groznih sudara od kojih muškarac ĉabrira ispod struka. Ţene luĉe otrovne sokove...« 93


»Zato sam mu rekao, kaţem: 'Doktore Bergeru, nemoj da misliš da ti moţeš meni da nameštaš one tvoje matore i umorne lepojke sa ispranim mozgom. Ne prolazi to kod mene. Ja sam najstariji peša u Gornjoj Pavijanoguziji...'« Obavlja se tucaţa u noćnoj jazbini koju nazivaju barom, gde pokvarene ţenske cugaju brendi na tvoj raĉun a u korist kupleraja; u tim triperljivim rupama nema zdravlja, a te kurve su trule jabuke i nisu za ljuštenje od strane mog neistrošenog kurca. Ko je upucao Karu Crvendaća?.... Taj vrabac pripada mom vernom pajtosu Vebliju. Kapljica krvi mu se skuplja oko kljuna... Lod Dţim je postao bledoţut na od tuge usahloj jutarnjoj meseĉini sliĉnoj belom dimu na plavkastoj drogi, dok košulje lepršaju na hladnom prolećnom vetru, na kreĉnjaĉkim stenama s onu stranu reke, Meri, a zora se raspolutila ko gangster Dilinger u krvi na putu do svog Biografa. Miris neona i atrofiranih gangstera, a natreskani kriminalac nema petlju da ubaci novĉić u javni klozet, pa zato njuši amonijak iz kofe u koju piša... »Dabome«, kaţe sa olakšanjem. »Da pustim krv svecu, mislim pevcu.« VOÐA STRANKE (sipajući još jedan viski): »Sledeći neredi ima da buknu kao na fudbalskoj utakmici. Uvezli smo oko hiljadu dobro uhranjenih Lataha iz Indokine, sve sami štihovi... Sada nam samo treba jedan voĊa uliĉnih nereda za celu jedinicu.« Prelazi pogledom oko stola. PORUĈNIK: »Ali, šefe, zar ne bi bilo dobro da mi prvo nekolicinu podbodemo, a onda će svi oni da imitiraju jedan drugog u lanĉanoj reakciji?« Gatara se leluja kroz Pijacu: »Šta Latah radi kad ostane sam?« V. S.: »To je tehniĉko pitanje. Moraćemo da se posavetujemo sa Benvejem. Ja, liĉno, smatram da neko treba da ima uvid u tu operaciju od poĉetka do kraja.« »Ne znam«, reĉe on u nedostatku potrebnih argumenata i procena da bi obezbedio to naimenovanje. »Oni nemaju nikakve osećaje«, reĉe Doktor Benvej, seckajući svog pacijenta na froncle. »Samo reflekse... Ja sam za hitno vaĊenje.« »Doba saglasnosti dolazi tek kad nauĉe da govore.« »Neka ti sve nevolje budu male, što reĉe jedan muĉitelj dece drugom.« »Stvarno je to zloslutno, dragi moj, kad poĉnu da te vuku za rukav i da ti izvode one zabavne sablasne finte...« 94


Pomahnitali pasivni peder pokušava da svojim kandţama svuĉe sportski sako sa momka koji ga napušta. »Skidaj taj kašmirski sako koji sam platila dvesta dolara!« vrišti ona... »I tako ti se taj spetlja sa onim Latahom, jer stari degen ţeli da potpuno vlada nekim... Latah podraţava svaku njegovu grimasu i gest i prosto mu isisa celu liĉnost, kao ona mraĉna lutka trbuhozborca... 'Nauĉio si me svemu onom što si ti... Sad mi treba novi amigo.' A siroti Bubu ne zna šta da kaţe; nije ni van sebe, jer sebe više i nema.« NARKOS: »Evo nas u gradu u kome nema horsa, samo sirup za kašalj.« PROFESOR: »Pornofilija... gospodo... mogla bi se nazvati, hik... velikim porokom...« »Dvadeset godina glumim u pornićima i nikad nisam tako nisko pao da foliram orgazam.« »Jedna nevaljala narkomanska piĉka obesila svoje neroĊeno dete... Ţene su nevaljale, sinko.« »Mislim na onaj seks bez trunke svesti... To ti isto 'vata kao ono kad beslovesno nosiš stare prnje na pranje...« »Pa ti on usred tucaţe i strasnog usijanja kaţe, 'Je l' imaš neke rezervne kalupe za cipele?'« »Priĉa mi kako su je ĉetrdesetorica Arapa odveli u dţamiju i silovali, valjda jedan za drugim... Mada su oni nezgodni kad ih odbiješ — u redu, ti si na kraju redaljke, Alija. Da, da, slatki moji, bilo mi je odvratno da to slušam; tek što sam i sama bila silovana od jedne Velike grupe obesnih prostaĉina.« Grupa ogorĉenih nacionalista sedi pred »Sargasom«, podrugljivo posmatra pedere i brblja na arapskom... Klem i Dţodi upadaju obuĉeni kao onaj Kapitalista na komunistiĉkom muralu. KLEM: »Došli smo da ţivimo od vaše zaostalosti.« DŢODI: »A reĉima Besmrtnog Pesnika da se gojimo na raĉun Mavara.« NACIONALISTA: »Svinje! Gadovi! PASji sinovi! Zar ne vidite da moj narod gladuje?« KLEM: »Takve ih volim.« Nacionalista padne mrtav, otrovan mrţnjom... Dojuri dr Benvej: »Sklon'te se svi, dajte vazduha.« Uzima mu uzorak krvi. »E, to je sve što ja mogu da uĉinim. Kad ti doĊe vreme da odeš, ti moraš da odeš.« 95


Putujuća pederska boţićna jelka šljašti na Ċubrištu doma gde deĉaci drkaju u školskom klozetu — eh, šta je tih sladostrasnih mladih grĉeva na onoj staroj hrastovoj klupi, izandaloj i uglaĉanoj do zlatnog sjaja... Samo ti dugo i lepo pajki u dolini Crvene Reke gde paukove mreţe vise na crnim prozorima i deĉaĉkim kostima... Dve crnaĉke pederĉine vrište jedan na drugog. PRVI PEŠA: »Zaĉepi, jeftina granulomska rupetino... Tebe u ovom poslu svi znaju pod imenom Odvratna Lulu.« GATARA: »Devojka sa zamamnim preponama.« DRUGI PEŠA: »Mijau. Mijau.« Uvlaĉi se u haljinu od leopardove koţe a na šake stavlja gvozdene kandţe... PRVI PEŠA: »Oh, ne! Ţena iz Visokog Društva!« Vrišteći beţi kroz Pijacu, a za njim grokće i reţi travestit... Klem sapliće jednog zgrĉenog bogalja i uzima mu štake... Jezivo ga podrţava, grĉi se i balavi... U daljini buka od uliĉnih nereda — hiljadu pobesnelih Pomeranaca. Padaju roletne na radnjama kao giljotine. U vazduhu ostaju da vise posluţavnici sa pićem dok gazde brišu unutra, usisane panikom. HOR PEDERA: »Oh, sve će nas silovati! Ja to znam, ja to znam.« Odjure u apoteku i kupuju sanduk vazelina. VOÐA STRANKE (dramatiĉno podiţe ruku): »Glas Naroda.« Pirson Vrdalama, uliĉni menjaĉ novca, prilazi šišajući travu; šĉepa ga poznati iznudivaĉ novca, komandant Karme i krije ga u praznu gajbu sa slepićima, gde ga nanjuši pas tragaĉ... Na Pijaci nema nikog, sem jedne onesvešćene matore pijanice, neodreĊene narodnosti, sa glavom u pisoaru. Bukaĉi izbijaju na Pijacu, dreĉe i viĉu »Smrt Francuzima«, i rasturaju pijanca. SALVADOR HASAN (uvijajući se viri kroz kljuĉaonicu): »Vidi samo ove face, sva ova divna protoplazmatiĉna stvorenja liče jedno na drugo.« Zaigra Vodenjaĉku Poskoĉicu. Peša cvili, svršava i pada na pod. »Oh, Boţe, ovo je previše uzbudljivo. Kao milion vrelih štrecavih kurĉeva.« BENVEJ: »Voleo bih da uzmem uzorke i ispitam krv ovih momaka.« Jedan zloslutno neupadljiv ĉovek sede brade i sivog lica u ofucanoj mrkoj galabiji pevuši malĉice neodreĊenim akcentom, ne otvarajući usta: 96


»O lutkice, sjajne i velike, divne lutkice.« Odredi policajaca tankih usana, velikih noseva i ledenih sivih oĉiju upadaju na Pijacu iz svake prilazne ulice. Batinaju i ritaju izgrednike hladnom, melodiĉnom surovošću. Bukaĉe škartiraju kamionima. Roletne se diţu, graĊani Interzone stupaju na trg naĊubren zubima i sandalama, i klizav od krvi. Sanduk sa mrtvacem je u Ambasadi; ĉeka brod; vicekonzul je saopštio tuţnu vest majci. Nema… Ujutro... U Zora... n'existe plus... Da Sam znao, bilo bi drago meni da ti kaţem. Oba puta su pogrešan korak za Istoĉno Krilo... On proso skroz neki nevidljivi dveri... Ne ovde... Moţete svugde traţiti... Ne dobro... No bueno... Ja dilavao liĉno... Dodţe petak kući. (Napomena: Stari, isluţeni Šmekeri, sa licima šibanim vetrovima droge, setiće se... 1920–ih godina mnogo je kineskih dilera prokuţilo da je Zapad nepouzdan, nepošten i rĊav, da su se svi spakovali; a kad je jedan narkos sa Istoka došao da kupi drogu, oni su mu rekli: »Ne dobio... vlaća kuci Petak...«)

islamska korporacija i zabave u interzoni Radio sam za jedno preduzeće, poznato kao Islamska Korporacija, koje je finansirao Ej Dţej, ozloglašeni Trgovac Seksom; taj badţa je izazvao pravi skandal u meĊunarodnom visokom društvu, kad se pojavio na balu Vojvode od Ventra, maskiran kao hodajući penis, pokriven ogromnim kolonom sa ukrasima i Ej Dţejovim motom: »Oni Neće Proći«. »Priliĉno neukusno, stari moj«, rekao mu je Vojvoda. Na šta mu je Ej Dţej odgovorio: »Jebi se, s vazelinom iz Interzone.« Pri tom je mislio na vazelinski skandal koji je tada još bio u povoju. Ej Dţejove doskoĉice se ĉesto odnose na buduće dogaĊaje. On je majstor za tempirane oštre odgovore. U to je umešan i Salvador Hasan O'Liri, budţa od Mlade Teleline. U stvari, jedan od njegovih ekspozitura je dala nespecifikovane novĉane priloge, a jedan od njegovih pomoćnika je pridodat organizaciji u svojstvu savetnika, ali bez ikakvog liĉnog angaţovanja u politici, akcijama ili ciljevima Islamske Korporacije i vezivanja za nju. TakoĊe treba, spomenuli Klema i Dţodija, Braću Bacilus, koji su zatrovanim ţilom desetkovali Hasanovu Republiku, ţalim Ahmeda Obdukciju, i Hola Hepatitisa, zastupnika za voće i povrće.

97


Jedna gomila mula, muftija, museina, kaida, glauisa, Šeika sultana, Svetih Ljudi i predstavnici svih mogućih arapskih stranaka ĉine ĉlanstvo organizacije i prisustvuju sastancima koje veće budţe mudro izbegavaju. Iako delegate paţljivo pretresaju na vratima, ovi skupovi se po pravilu završavaju neredima. Govornike obiĉno polivaju benzinom i kobno pale, ili, pak, neki neotesan pustinjski Šeik raspali po protivnicima iz mašinske puške koju je bio sakrio u stomaku svoje ovce— ljubimice. Nacionalisti–martiri sa granatama u guzicama pomešaju se sa okupljenim konferencijašima i iznenada eksplodiraju, nanoseći teške gubitke... A jednom prilikom Predsednik Ra se bacio na britanskog Predsednika Vlade i na silu ga skotološki obljubio — koji je spektakl prenosila televizija za ceo arapski svet. Divlji, radosni poklici ĉuli su se ĉak do Štokholma. Interzona je donela jedan zakonski akt kojim zabranjuje sastanke Islamske Korporacije u krugu preĉnika od pet milja oko grada. Ej Dţej — ĉovek zapravo nejasnog bliskoistoĉnog porekla — jedno vreme je furao imidţ engleskog dţentlmena. Sa propadanjem Britanske imperije bledeo je i njegov engleski akcenat, a posle drugog svetskog rata, dekretom Kongresa postao je Amerikanac. Ej Dţej je špija, kao i ja, ali za koga ili za šta radi, niko nikad nije uspeo da provali. Kruţe glasovi da on predstavlja neki trust gigantskih insekata iz neke druge galaksije... Verujem da je on na strani Faktualista (koje i ja predstavljam); mada moţe da bude i Vodenjaĉki Špijun (Vodenjaĉki program predviĊa da se u budućnosti svi ljudi sliju u Jednog Ĉoveka procesom protoplazmatiĉke apsorpcije). U ovoj radinosti ni za koga ne moţeš da staviš ruku u vatru. Koja je Ej Dţejova maska? Glumata meĊunarodnog plejboja i štosera. On je, liĉno, ubacio pirane u bazen Ledi Satn–Smit, a na prijemu povodom Ĉetvrtog Jula u ameriĉkoj ambasadi sjurio u ĉiniju s punĉom mešavinu jage, hašiša i johimbina i tako izazvao orgije. Posle je deset graĊana — Amerikanaca, naravno — umrlo od stida. Umiranje od stida je jedna društvena veština karakteristiĉna za Kvakiutl–Indijance i Amerikance — ostali narodi prosto kaţu »Ţut alors«7 ili »Son cosas de la vida« ili »Jebo me Alah Svemoćni...« A kad se Anti–Fluoridno Društvo iz Sansinatija okupilo da proslavi svoju pobedu napijanjem zdravica ĉistom izvorskom vodom, svima su na licu mesta svi zubi poispadali. »I sad vam kaţem ja vama, braćo i sestre Anti–Fluoridnog pokreta, da smo danaske zadali strašan udarac u taj boj za ĉistoću iz kojeg nikad nećemo odstupiti... Napolje, ja kliĉem, napolje s tim prljavim tuĊinskim fluoridima! Mi 7

Do Ċavola! — Prim. red.

98


ćemo poĉistiti ovu lepu zemlju, da blista slatka i ĉista ko zategnuta deĉaĉka bedra... A sad ću, zapevaću prvi himnu našeg pokreta, Stari Čabar Hrastovi.« Fluorescentna svetla obasjavaju glavu vrela i poigravaju u straviĉnim bojama dţuk–boksa. Kolona Anti–Fluoridista maršira pored izvora, svako zahvata vodu iz hrastovog ĉabra i peva... »Stari Ĉabar hrastovi, zlatni ĉabar hrastovi Naššš–bljup–bljup–puj–fuj...« Ej Dţej je petljao oko izvora i u vodu ubacio juţnoameriĉku vinovu lozu koja pravi kašu od desni. (O toj vinovoj lozi mi je priĉao jedan stari nemaĉki istraţivaĉ koji sada umire od uremije u Pastou, u Kolumbiji. Pretpostavlja se da ona raste u oblasti Putumajo. Nisam je tamo nikad video. A nisam se ni mnogo trudio... Isti ĉovek mi je priĉao o kukcu koji liĉi na ogromnog skakavca, poznatom kao Ksiukutil: »On je tako moćan afrodizijak, da, ako jedan sleti na tebe, a ti ne moţeš odmah da naĊeš ţensku, umireš. Video sam Indijance kako jure kao ludi beţeći od male zveri.« Na ţalost, nikad nisam štekovao Ksiukutil...) Na prijemu povodom otvaranja njujorške Metropoliten opere, Ej Dţej, zaštićen insekticidom, pušta roj Ksiukutila. GospoĊa Vanderblaj mahnito otresa Ksiukutila sa sebe: ''Oh!... Oh!... OOOOOOOH!" Vrišti, razbija ĉašu, ĉepa haljinu. Sve jaĉi krešendo cike, vriske, jaukanja, stenjanja i dahtanja... Bazde: seme, piĉke, znoj i ustajali vonj od prodiranja u guţnjake... Dijamanti i bunde, veĉernje haljine, orhideje, smokinzi i donje rublje, padaju po podu koji se više ne vidi od mase golišavih tela koja se mahnito grĉe i uvijaju. Ej Dţej je jednom celu godinu dana unapred rezervisao sto u restoranu Chez Robert gde taj Rober, jedan ogroman, hladan gurme, mozga nad tom najboljom kuhinjom na svetu. Njegov pogled je tako otrovan i poniţavajući da se mnogi gosti, pod tim njegovim prţećim opaljivanjima, valjaju po podu i skroz se upišavaju u grĉevitom naporu da mu se dodvore. A onda tu doĊe Ej Dţej sa šestoricom bolivijskih Indijanaca koji izmeĊu obroka ţvaću kokino lišće. A kad se njegovo gastronomsko veliĉanstvo, Rober, nagne nad sto, Ej Dţej podigne pogled i drekne: »Ej, kelner! Daj ovamo jednu flašicu keĉapa.« (Druga verzija: Ej Dţej zbriše keĉap sa stola i isprska ceo hram gastronomije.) Tridesetak finih gurmea u restoranu smesta prestaje da ţvaće. U mrtvoj tišini se moglo ĉuti kad sufle kapne. A Rober? E, on besno rikne, kao ranjeni 99


slon, jurne u kuhinju i naoruţa se kasapskim noţem... Sommelier8 straviĉno zareţi, lice mu bukne u nijansama rosea i crnog vina... Razbija flašu šampanjca Brut... iz '26–te... a Pjer, Glavni Konobar, šĉepa makaze za tranširanje peĉenja. Sva trojica pojure Ej Dţeja, kroz restoran, ispuštajući isprekidane, neljudske krike besa... Prevrću se stolovi, a probrana vina i tanjiri sa neuporedivom hranom treskaju na pod... Vazduhom se prolamaju uzvici »Linĉujte ga!« Jedan postariji gurme sa sumanuto zakrvavljenim oĉima, kao u majmuna mandrila, pravi omĉu od gajtana crvene plišane zavese... Sateran u ćošak, u neposrednoj opasnosti da ga bar rašĉereĉe, Ej Dţej baca svoj adut... Zabacuje glavu i ispušta svinjski zov; a stotinu izgladnelih svinja, koje je on bio smestio negde u blizini, jurne u restoran, i visoku francusku kuhinju pretvori u pomije. Robera strefi slog i kao ogroman trupac tresne na pod gde ga proţderu svinje: »Jadni kopilani, nemaju šmek da ga fino, gurmejski smaţu«, kaţe Ej Dţej. Roberov brat Pol prekida boravak u jednoj lokalnoj ludnici i preuzima restoran, da bi uveo, kako on kaţe, »Transcendentalnu Kuhinju«... Ali kvalitet hrane vremenom neprimetno opada, dok novi gazda bukvalno ne poĉne da servira Ċubre; no gosti su i suviše zastrašeni reputacijom restorana Chez Robert da bi protestovali. Uzorak menija: Bistra supa od Kamilje Pišaćke sa Kuvanim Kišnim Glistama ________ File od Bodljikave Raže Odvugle na Suncu sa Eau de Cologne Prolivom i Garnirungom od Koprive ________ Supreme de Boeuf sa Posteljicom, kuvan u ulju iz automobilskog kartera serviran u pikantnom sosu od pokvarenih žumanaca i izdrobljenih suvih stenica ________ Limburger Sir u šećeru i dijabetičarskoj mokraći serviran u Plamenu od Lož–Ulja... I tako su njegovi gosti lagano umirali od botulizma... Onda se vrati Ej Dţej okruţen arapskim izbeglicama sa Srednjeg istoka. Uzme zalogaj i vrisne: »Kakvo Ċubre prokleto! Skuvajte tog pametnjakovića u njegovim sopstvenim splaĉinama!«

8

Sommelier (fr.) — konobar koji gura kolica sa raznim vrstama vina. — Prim. red.

100


I tako se sve više širila legenda o Ej Dţeju, zabavnom i simpatiĉnom ĉudaku... Pretapanje: Venecija... Gondolijeri pevaju a turisti patetiĉno usklikuju na Trg svetog Marka i uzdišu oko Mosta Uzdisaja. Postoji jedna divna stara anegdota o jednom venecijanskom mostu — kao, neki mleĉanski mornari putovali oko sveta, svi postali pederi i tucali brodskog malog; a kad su se vratili u Veneciju, ţene šetkaju preko mosta, naginju se i pokazuju grudi da probude ţelju kod tih sumnjivih podanika. Zato se na San Marku postroji u dva reda bataljon udarnih jedinica. »Ţene, ovo je O.S.N.V. — Operacija Sve Na Videlo. Ako vaše sise ne pomaţu, izbacite piĉke i preobratite ove pedere.« »Oh, Gertice, to je istina. Sve je to taĉno. Imali su jednu groznu rupu umesto one uzbudljive stvarĉice.« »Strašno!« »Prosto da se skameniš od uţasa.« Pol je govorio mudrije nego ikad — taj stari opaki govnar — kad je priĉao o muškarcima koji leţu sa muškarcima da rade ono što je nepodesno. Nepodesno je prava reĉ za to. I stoga kad neko ţeli da preko kurca stigne do piĉke, i kad mu doĊe da povali ribu, uleti neki podli stranac i uradi mu ono što je nepodesno za njegovo dupe. Ej Dţej jurca preko San Marka i jataganom golubove seĉe: »Kopilad! Kuĉkini sinovi!« dernja se... Dotetura se do palube svoje ĉudovišne barke — ruţiĉaste, plave i pozlaćene strukture sa jedrima od purpurne kadife. Obukao je neku bezveznu mornarsku uniformu, nakićenu širitima, vrpcama i medaljama, prljavu i iscepanu, sa krivo zakopĉanim dugmetima na kaputu... Ej Dţej prilazi jednoj ogromnoj kopiji grĉke urne na ĉijem vrhu stoji zlatan kip mladića sa nadignutom kitom. Zavrne kipu muda, a mlaz šampanjca njemu šikne u usta; obriše ih i pogleda oko sebe. »Gde su moji Nubijci, do Ċavola?« vrisne. Njegov sekretar podigne pogled sa stripa. »Šljokaju... Jure piĉke.« »Zabušavaju, kuropušci. Šta je ĉovek bez svojih Nubijaca?« »Što, bre, ne uzmeš gondolu?« »Gondolu?« Zaurla Ej Dţej. »Znaĉi, pošto sam izvisio za kuropušca treba da se vozim u gondoli? Jok. Podveţi glavno jedro i namesti vesla, Gospon Hajslop... Idem pomoćnim.« Gospodin Hajslop pomirljivo slegne ramenima. Jednim prstom lupka po dugmićima na razvodnoj tabli... Jedro pada, vesla se uvlaĉe u trup.

101


»I pusti neki miris, 'ajde! I vetrić smrdi na kanal.« »Gardeniju? Sandalovinu?« »Ne. Ambroziju.« Gospodin Hajslop pritisne drugo dugme i barku prekrije gust oblak parfema. Ej Dţej dobije napad kašlja... »Ukljuĉi ventilaciju!« drekne. »Gušim se!« Gospodin Hajslop kašlje u maramicu. Pritisne dugme. Ventilatori zazuje i rasteraju ambroziju. Ej Dţej se namesti uz kormilo na uzdignutom delu palube. »Pali!« Barka poĉinje da se trese. »Avanti, do Ċavola!« zaurla Ej Dţej i barka straviĉnom brzinom poleti preko kanala, prevrćući gondole pune turista, za dlaku izbegne jednu manju topovnjaĉu, ševrda s jedne strane kanala na drugu (talasi zapljuskuju ploĉnike na obali i kupaju prolaznike), smrska celu flotu usidrenih gondola, i na kraju se naroka na jedan kej, odbija se i zakovitla nasred kanala... Dva metra visok vodeni stub šikne iz rupe na trupu. »Pumpajte, Gospon Hajslop. Ulazi voda.« Barka se odjednom nakrivi, Ej Dţej odleti i bućne u kanal. »Napuštajte brod, jebo vas on! Spašavaj se ko moţe!«... Zatamnjenje i prelaz na mambo–muziku. Sveĉano otvaranje Eskuele Amigo, škole za maloletne prestupnike latinsko–ameriĉkog porekla, zaduţbine Ej Dţeja; prisutni profesori i novinari. Ej Dţej se dotetura do podijuma ukrašenog ameriĉkim zastavama. »Dopustite mi da ponovim besmrtne reĉi Oca Flanegena — 'Nema loših deĉaka'... Gde je skulptura, jebala te ona?« TEHNIĈAR: »Je l' vam sad treba?« Ej Dţej: »Pa šta ja ovde radim, za– boga–miloga? Je l' da otkrivam jebenu sklupturu u njenom odsustvu?« TEHNIĈAR: »U redu... U redu. 'Odma stiţe.« Jedan ,Greem Hajmi– traktor tegli pokrivenu skulpturu i ostavlja je ispred bine. Ej Dţej pritisne dugme. Ukljuĉe se turbine ispod platforme i pište da ogluviš. Vetar oduva sa skulpture crvene plišane pokrivaĉe. Oni se zapetljaju oko profesora i zvanica u prvom redu... Oblaci prašine i otpaci pljušte po publici. Sirene lagano umuknu. Profesorat se iskobelja iz krpa... U mrtvoj tišini svi bez daha zure u skulpturu. OTAC GONSALES: »Majko Bogorodice!« IZVEŠTAĈ Tajmsa: »Ne mogu da verujem svojim oĉima.« Dejli Njuz: »Baš je pederljiva.«

102


Deĉaci u horu zviţde. Dok se sleţe prašina, monumentalno delo od glatkog ruţiĉastog mermera stoji otkriveno: goli deĉak se nadvija nad usnulog druga sa oĉiglednom namerom da ga probudi flautom. Jednom rukom drţi flautu, a drugom je krenuo da skine parĉe platna sa krila spavaĉa. Platno je sugestivno nabućeno. Oba deĉaka imaju po cvet zadenut za uvo i iste izraze lica: snene i brutalne, pokvarene i ĉedne. Ova se skulptura nalazi na vrhu jedne kreĉnjaĉke piramide, na kojoj je, u porcelanskom mozaiku — ruţiĉastim, plavim i zlatnim slovima — ispisano školsko geslo: »Sa njima i za njega.« Ej Dţej se nagne i razbija bocu šampanjca o deĉakovo zategnuto dupe. »I zapamtite, momci, odakle teĉe šampanjac.« Menhetn Serenada. Ej Dţej sa svojom svitom upada u jedan njujorški noćni klub. Ej Dţej vodi na zlatnom lancu jednog rozeguzog pavijana. Ej Dţej nosi kariranu košulju i kašmirski sako. ŠEF KLUBA: »Stani, ĉasak. Stani, časak. Šta ti je ovo?« Ej Dţej: »Ilirska pudlica. Nema plemenitije zverke za koju ĉovek moţe da se veţe. Dići će nivo ovoj tvojoj jazbini.« ŠEF: »Ja bih rekao da je crvenoguzi pavijan, i on mora da ostane vani.« UVLAKAĈ: »Zar ne znaš ko je ovo? Ej Dţej, poslednji veliki rasipnik.« ŠEF: »Nek' on vodi to svoje crvenoguzo kopile i nek' rasipa lovu na nekom drugom mestu.« Ej Dţej se zaustavlja pred drugim klubom i zvirne. »Elegantni pederi i matore pizdurine, jebo ih ti! Stigli smo na pravo mesto. Avanti, ragazzi!« Zabija u pod zlatan kolac i za njega vezuje pavijana. Zapoĉne elegantnu ţvaku, a njegovi uvlakaĉi odmah prihvataju. »Fantastiĉno!« »Ĉudovišno!« »Rajsko naselje!« Ej Dţej stavlja dugaĉku muštiklu meĊu zube. Muštikla je od skaredno savitljivog materijala. Leluja i uvija se kao da joj je podaren reptilski ţivot. Ej Dţej: »I tako, ja leţim potrbuške na visini od deset hiljada metara.« Nekoliko susednih pedera podiţu glave kao ţivotinje kad nanjuše opasnost. Ej Dţej skoĉi na noge i nešto progunĊa, reţeći. 103


»Ti, rozeguzi kuropušĉe!« drekne. »Nauĉiću ja tebe kako se sere po podu!« Izvuĉe biĉ iz kišobrana i šibne pavijana po dupetu. Pavijan vrisne i otrgne se s koca. Skoĉi na susedni sto i popne se na jednu finu starku koju smrtno tresne srĉka na licu mesta. Ej Dţej: »Izvinite, madam. Znate šta je disciplina.« Mahnito šiba pavijana s jednog kraja bara na drugi. Pavijan ciĉi, reţi i sere od straha, pentra se na goste, skaĉe na bar i sa bara i ljulja se na zavesama i lusterima... Ej Dţej: »Ti ćeš ili da se upristojiš i sereš ko što je red, ili više nećeš moći uopšte da sereš.« UVLAKAĈ: »Treba da se stidiš što nerviraš Ej Dţeja nakon svega što je uĉinio za tebe.« Ej Dţej: »Nezahvalnici! Svi su oni takvi nezahvalnici! Nauĉio ih jedan matori peder.« Naravno da niko ne veruje u ovu masku. Ej Dţej tvrdi da je »samostalac«, što znaĉi: »Gleda svoja posla«. Nema više samostalaca... Zona vrvi od svakojakih budala, ali u njoj nema neutralaca. A da je neko sa statusom Ej Dţeja neutralac, potpuno je nezamislivo... Hasan je zloglasni Vodenjak i postoji sumnja da je tajni Isporuĉilac. »Fuj, deĉki«, kaţe sa šarmantnim osmehom, »ja sam samo jedan mator napredan tumor koji mora da mnoţi svoje zloćudne ćelije.« Pokupio je teksaški akcenat koji vuĉe na govor revolveraša Braće Daton iz Dalasa, nosi kaubojske ĉizme i nikad ne skida svoj ogromni kaubojski šešir, ni napolju ni unutra... Ne vide mu se oĉi iza tamnih naoĉara, lice mu glatko i tupo kao vosak, iznad dobro skrojenog odela, napravljenog od nezrelih novĉanica u krupnim apoenima. (Novĉanice su u stvari novac, ali one moraju da sazru pre nego što odu u opticaj... Valjaju se negde ĉak i do jednog miliona po komadu.) »Stalno se na meni kote«, stidljivo kaţe... »kao da sam, boţe, ne znam kako to da izrazim. Kao da sam mamica škorpija koja nosi svoje mladunce– banknotice na svom toplom telu i oseća kako rastu... Oh, Isuse, nadam se da vas ne davim ovom priĉom.« Salvador, prijatelji ga zovu Sali — uvek ima po nekoliko »prijatelja« oko sebe i plaća ih na sat — »izleĉio se« trgujući mladom teletinom za vreme drugog svetskog rata. (Izlečiti se znaĉi obogatiti se. Izraz teksaških naftaša.) Odeljenje za Prirodnu Ishranu i Droge ima njegovu sliku u kartoteci i na njoj je ĉovek ogromne face sa tako balsamovanim izgledom kao da mu je ubrizgan parafin pod koţu, pa mu je lice glatko i sjajno, bez ijedne pore. Jedno oko mu je

104


beţivotno sivo, okruglo kao staklenac, sa mrljama i neprozirnim taĉkicama. Drugo mu je crno i blistavo, kao oko neke matore bube, nesanjalaĉko. Oĉi mu se ne vide iza tamnih naoĉara. Deluje zlokobno i zagonetno — još nisu jasni njegovi pokreti i grimase — kao tajna policija u povoju. Kad se jako uzbudi, Salvador loše govori engleski. U tim trenucima njegov akcenat ukazuje na italijansko poreklo. Govori i ĉita etrurski. Ĉitava jedna grupa finansijskih inspektora naĉinila je sebi za ţivota spomenik od Salvadorovog meĊunarodnog dosijea... Njegove operacije se proteţu po celom svetu nerazmrsivom, stalno promenljivom mreţom ekspozitura, glavnih kompanija i laţnih imena. Ima 23 pasoša i proteran je 49 puta — postupci oko njegovog proterivanja još se vode na Kubi, u Pakistanu, Hongkongu i Jokohami. Salvador Hasan O'Liri, zvani Mali Suca, odnosno Baksuz–Badţa, odnosno Liri Posteljica, odnosno Pobaĉenko Pit, odnosno Huan Posteljica, odnosno Ahmed Vazelinac, odnosno El ĈinĈe, odnosno El Kulito, itd., itd., na petnaest gusto kucanih strana dosijea — prvi put se sukobio sa zakonom u Njujorku, kad je putovao sa tipom zvanim Slinavi Vilson, koji je ucenjivanjem izvlaĉio lovu za svoje pilulice droge od fetišista po prodavnicama cipela. Hasan je osuĊivan za iznuĊivanje teţine trećeg stepena i sauĉesništvo zbog laţnog predstavljanja kao policijski inspektor. Tada je nauĉio prvo pravilo svakog dţeparoša: B. L. — Baci Lovu — što odgovara O. B. L. kod pilota — Odrţavaj Brzinu Letenja... Ili kao što bi ViĊilante rekao: »Ako si u frci, bato, prvo se otarasi ćornute love, pa makar je i progutao.« Tako ga nisu ćorkirali sa tuĊim šoderom u dţepu. Hasan je svedoĉio protiv Vilsona koji je ućorkiran na NeodreĊeno vreme (najduţa kazna koju predviĊa njujorški zakon za rĊavo ponašanje. Na papiru glasi NeodreĊeno, a u praksi je to tri godine u buvari na Rajkersovom ostrvu). Hasanov sluĉaj je stavljen ad akta. »Mani, ko zna što bih dobio«, kaţe Hasan, »da nisam naleteo na pristojnog puba.« Hasan naleti na pristojnog puba kad god zglajzne. Dosje mu sadrţi tri stranice sa njegovim nadimcima, što svedoĉi o njegovoj spremnosti da saraĊuje sa policijom, »da igra lopte«, kako kaţu pubovi. Drugi to zovu drukĉije: Ebi Puboljubac, Badţa Kucaroš, Heba Pevaljka, Ali Dostavljaĉ, Gadni Šal, Kukumavka Spik, Sjajni Sopran, Opera iz Bronksa, Zaĉin Guz, Dopisni Servis, Sirijski Cvilih, Gugutka Pušikurka, Muzikalni Peškir, Pogrešno Prkno, Peša Cinkaroš, Liri Mamac, Raspevani Šumski Dub... Dlakavi Gert. U Jokohami je otvorio seks–šop, u Bejrutu dilovao dţank, u Panami bio podvodaĉ. Za vreme drugog svetskog rata odskoĉio je visoko, preuzeo jednu mlekaru u Holandiji i stavljao staro ulje za podmazivanje osovina u buter, vladao trţištem vazelina u Severnoj Africi, i na kraju je u mladoj teletini našao 105


zlatnu koku. Profitirao je i umnoţavao bogatstvo prodajom šarenih laza i raznovrsne jeftine boflrobe na veliko: laţnog spreja protiv ajkula, razvodnjenih antibiotika, neispravnih padobrana, bajatih protivotrova, neaktivnih seruma i vakcina i bušnih ĉamaca za spašavanje. Klem i Dţodi, staromodni vodviljski tandem step–igraĉa, diluju i izigravaju u svetu ruske agente ĉiji je jedini zadatak da predstavljaju Sjedinjene Drţave u nepovoljnom svetlu. Kad su u Indoneziji bili uhapšeni zbog sodomije, Klem je izjavio istraţnom sudiji: »To ne znaĉi da smo mi peše. Uostalom, tucali smo samo one ţute i zagasite guzice.« U Liberiji su se pojavili sa crnim stetsonima i crvenim 'hozntregerima': »Tako ti ja upucam onog crnju i on se strovali, ali jednom podignutom nogom stalno se nešto rita.« »Ahaaa, da l' si ti ikad zapalio nekog crnju?« Obiĉno šetaju oko bogataških vila oko Njujorka i puše velike tompuse: »Treba da dovezemo buldoţere, Dţodi, pa da raskrĉimo sva ova govna.« Morbidne gomile ih prate, nadajući se da će videti neki ameriĉki superdţumbus. »Tri'est godina sam u šoubiznisu a nikad nisam upao u ovaku ĉamotinju. Treba da razvlastim lovane, da se tresnem horsom, popišam uz Kolumbov spomenik, da se prerušim u svinjara i odem na veĉernju misu, da ukinem ameriĉki ziheraški Zakon o naoruţavanju malih i da se pojebem u dupe, sve u isto vreme!... Šta mi je, bre, jesam li već postao oktopod?« zakuka Klem. Kuju zaveru da helikopterom maznu Kolumbov spomenik i zamene ga svinjskim oborom, a da svinje izdresiraju da izviţde hodoĉasnike. »Treba tu groktavu kopilad da izdresiramo da peva: 'Triput ura, zdravo za ameriĉku zastavu', ali to neće ići...« »Zbog tog dţanka smo i stupili u vezu sa Ali Vong Ĉapultepekom u Panami. On nam kaţe da je to mnogo jaka droga, da je od nje onaj finski kapetan broda riknuo u onom azijskom ćumezu, i da je svu robu ostavio svojoj švalerki... 'Bila mi je kao majka', rekao je i izda'nuo... I mi ti, lepo i pošteno, otkupimo tu drogu od te pizdurine. Uvalimo joj i deset komada horsa.« »I to dobrog horsa. Dobrog horsa iz Alepa.« »Sa dosta mleĉnog šeæćera da ţenska saĉuva snagu.« »Dabome, ko još poklonjenom konju zaviruje u dupe?« 106


»Je l' taĉno da ste kod Hasana priredili prijem za Kaida i servirali kuvanu geršlu?« »Si, Mile, al' znaš da su svi ti graĊani bili tako naduvani marihuanom da su pevali Rigoleto usred banketa... Ja sam klopao samo udrobljeno mleko... zbog mojih ĉireva u stomaku, znaš.« »I ja.« »Tako su Ċipali i vikali da ih je neko zapalio, a veĉina je ujutru riknula.« »A ostali prekosutra.« »Šta oni uopšte oĉekuju kad se truju istoĉnjaĉkim porocima?« »Ĉudno je to što su klot pocrneli i što su im noge pootpadale.« »Straviĉna posledica navikavanja na marihuanu.« »To se isto i meni desilo.« »Zato krenemo da trgujemo direktno sa starim Sultanom, poznatim Latahom. Posle toga, reklo bi se, zaplovimo u mirne vode.« »Ali nećeš verovati, neki su nas namćorski elementi gonili sve do laĊe.« »Nekako hendikepirani nedostatkom nogu.« »I nekom falinkom u glavi.« (Ergot je gljiviĉno oboljenje od pokvarenih ţitarica. U srednjem veku Evropa je s vremena na vreme bila desetkovana izbijanjem ergotizma, poznatog kao Vatra Svetog Antona. Ĉesto ima za posledicu gangrenu od koje noge pocrne i otpadaju.) Iskrcaju jedan tovar probušenih padobrana i utrape ih ekvadorskom vazduhoplovstvu. Manevri: sunovrat mladih padobranaca iznad kojih padobrani lepršaju kao bušni kotoni; mlada krv zapljuskuje škembave generale... Ĉuje se prodoran pisak motora, dok Klem i Dţodi u putniĉkom mlaţnjaku nestaju iznad Anda... Nejasni su pravi Ciljevi Islamske Korporacije. Suvišno je reći da svako ko je tu umešan ima drukĉiju udicu, i da svi teţe da preseku jedan drugom put negde duţ linije Korporacije. Ej Dţej propagira uništenje Izraela: »Kad pogleda sva ona njihova antizapadna osećanja, ĉoveku zaista malĉice dodija da se zalaţe za dobro mladih Arapa... Situacija je skoro nepodnošljiva... Izrael je postao mnogo nezgodan.« Tipiĉan Ej Dţejov fol.

107


Klem i Dţodi izjavljuju da su zainteresovani za uništenje bliskoistoĉnih naftonosnih polja, da bi naduvali vrednost svojih venecuelskih akcija. Klem piše reĉi na melodiju »Zemljina biha« (Veliki Bil Brunzi). Kad sva nafta rikne, kako ćeš ti, bre? Ići ću da ždrakam kako Arap mre. Salvador spušta debelu zavesu meĊunarodnih finansija da sakrije, bar od sitne ribe, svoje vodenjaĉke aktivnosti... Ali posle nekoliko dobrih doza jage, on otvara dušu prijateljima. »Islam je već mnogo omekšao«, kaţe on, igrajući Vodenjaĉku Poskoĉicu... A zatim, nesposoban da se obuzdava, prasne jezivim falsetom: Na rubu je propasti, Malo gurni, on će pasti, Hej, mama, daj mi veo crn. »E, pa, ti graĊani uzmu u sluţbu nekog bruklinskog Jevrejina koji se izdaje za uskrslog Muhameda... Zapravo ga je doktor Benvej carskim rezom izvadio iz stomaka Svetog Ĉoveka u Meki... »Ako Ahmed neće bregu... breg će Ahmedu.« Naivni Arapi su bez reĉi prihvatili ovu besramnu podvalu. »Fini ljudi, ovi Arapi... Fine neznalice«, kaţe Klem. Tako varalica svaki boţji dan ĉita iz Kurana na radiju: »Sada vam, prijatelji, dragi slušaoci, govori Ahmed, vaš prijatelj prorok... Danas ţelim da vam govorim o tome koliko je u ţivotu vaţno biti neţan i stalno ĉuvati sveţ dah ko u bebe... Prijatelji, upotrebljavajte Dţodijeve hlorofilne tablete i budite spokojni.« Da kaţem koju reĉ i o strankama Interzone. Odmah treba da bude jasno da se Vodenjaĉka stanka, sem u jednom sluĉaju, sastoji od samih lakovernih zvekana, i sve dok ne doĊe do potpuno apsorpcije, nije jasno ko je ĉiji zvekan... Vodenjaci se mnogo odaju svakom obliki izopaĉenosti, a naroĉito praktikuju sadomazohizam. Vodenjaci uglavnom znaju koji je rezultat. Odašiljaĉi, meĊutim, na zlu su glasu zbog toga što nemaju pojma ni o prirodi ni o krajnjem stanju odašiljanja, što su okrutni i misle da su uvek u pravu, i što se luĊaĉki plaše svake činjenice. — Samo je intervencija Faktualista spreĉila Odašiljaĉe da smeste Ajnštajna u ludnicu i unište mu teoriju. Moţe se reći da vrlo malo Odašiljaĉa zna šta radi, a 108


oni vrhunski Odašiljaĉi su najopasniji i najgori ljudi na svetu... Tehnike odašiljanja su u poĉetku bile primitivne. — Zatamnjenje, i evo nas na Nacionalnoj elektronskoj Konferenciji u Ĉikagu. Konferencijaši oblaĉe kapute... Govornik izlaţe monotonim glasom prodavaĉice: »Na kraju ţelim da vas upozorim... Logiĉan nastavak encefalografskog istraţivanja je bikontrola; to jest kontrola fiziĉkog kretanja, mentalnih procesa, emocionalnih reakcija i prividnih ĉulnih utisaka pomoću bioelektriĉnih signala ubaĉenih u nervni sistem subjekta.« »Glasnije i zabavnije!« Konferencijaši trupkaju u oblacima prašine. »Ubrzo nakon subjektivnog roĊenja, hirurg moţe da mu ugradi prikljuĉke u mozgu, gde ukopĉavaju minijaturni radioprijemnik i subjekta kontrolišemo preko predajnika koji kontroliše Drţava.« Prašina se sleţe u ustajalom vazduhu prostranog praznog amfiteatra — širi se miris usijanog gvozda i vodene pare; u daljini cvrĉi radijator... Govornik pomera svoje papire i duva prašinu sa njih... »Biokontrolni aparat je prototip jednosmerne telepatske kontrole. Subjekat moţe da se prilagodi predajniku i pomoću droga ili drugim postupcima bez ugraĊivanja bilo kakvog aparata. Naposletku će samo Odašiljaĉi koristiti telepatski predajnik... Jeste li ikad ukapirali zakone drevnih Maja? Ja ih ovako shvatam: sveštenici, koji su ĉinili oko jedan posto stanovnika, poduĉavali su radnike jednosmernim telepatskim emisijama šta i kada da osećaju... Telepatski odašiljaĉ mora sve vreme da odašilje. Ne sme nikad da prima, jer ako prima, to bi znaĉilo da neko ko ima svoja sopstvena osećanja moţe da mu prekida kontinuitet. Odašiljaĉ mora stalno da odašilje, ali on nikad ne moţe da se puni kontaktom. Pre ili kasnije, on više neće imati nikakvih osećanja za odašiljanje. Ne moţeš da imaš samo osećanja. Ne moţeš kad si sam, kao što je Odašiljaĉ sam — i sad kapirate da samo jedan Odašiljaĉ moţe da bude na jednom mestu u jednom trenutku... Na kraju otklanjaĉ interferencija crkne, a Odašiljaĉ se pretvara u ogromnu stonogu... Onda ulazi grupa radnika, u stroju, spaljuje stonogu i izabere novog Odašiljaĉa konsenzusom opšte volje... Narode Maja je sputavala izolovanost... Danas celu planetu moţe da kontroliše jedan Odašiljaĉ... Vidite da kontrola ne vodi nikakvom praktičnom cilju... Samo još većoj kontroli... Kao i droga...« Divizionisti su negde u sredini, a mogu se u stvari nazvati i umerenjacima... Zovu se Divizionisti jer se bukvalno dele. Oni odsecaju sitne 109


delove svog mesa i u ţeleu embriona odgajaju svoje prave pravca te slike i prilike. Ako se taj proces deljenja ne zaustavi, na ovoj planeti će na kraju verovatno ostati samo jedna kopija jednog pola: to jest, jedna jedina osoba na svetu sa milionima posebnih tela... Jesu li ta tela zaista nezavisna, i mogu li ona vremenom da razviju razliĉite osobine? Sumnjam. Kopije, ili duplikati, moraju se s vremena na vreme puniti Ćelijom Majkom. To je kod Divizionista, koji ţive u strahu od pobune svojih duplikata, odredba o vernosti... Neki Divizionisti misle da se ovaj proces moţe zaustaviti ako ne doĊe do monopola jedne kopije. Oni kaţu: »Samo me pusti da posadim svud redom još malo svojih duplikata, da ne budem sam kad putujem... A moramo budno da nadgledamo deljenje Nepoţeljnih...« Svaki će duplikat, sem tvog, biti »Nepoţeljan«. Naravno, kad neko poĉne da preplavljuje jednu oblast Istovetnim Duplikatima, svi provale o ĉemu se radi. Od ostalih graĊana se oĉekuje da objavljuju »Šlupite« (masovne pokolje svih prepoznatljivih duplikata). Da bi izbegli istrebljenje svojih duplikata, graĊani im farbaju kosu, deformišu ih i menjaju im lica i tela pomoću raznih kalupa. Samo se najrazuzdaniji i najbezoĉniji karakteri usuĊuju da proizvode I. D. — Istovetne Duplikate. Kretenski albino Kaid, proizvod linije recesivnih gena (tanka, bezuba usta oiviĉena crnim dlaĉicama, oĉi na struku) namnoţio je 20.000 I. D. — komada. »Dokle ti pogled dopire, sve same kopije«, kaţe on, mileći po terasi i cvrĉući kao insekt. »Ne moram da se šunjam naokolo kao neka anonimna guzica, gajeći dvojnike u svojoj klozetskoj jami, i da ih krišom odande vadim prerušene u vodoinstalatere i raznosaĉe... Moji duplikati nemaju zasenjujuću lepotu iskvarenu plastiĉnom hirurgijom i varvarskim izbeljivanjem lica i farbanja kose. Oni se izlaţu goli–golcati na suncu, da ih vide u ţarkoj ljupkosti njihovih tela, lica i duša. Napravio sam ih po svom liku i naredio im da rastu i da se po geometrijskoj progresiji umnoţavaju, jer će njihova biti zemlja ova.« Bila je pozvana jedna profesionalna veštica da duplikatske kulture Seika Araknida uĉini zauvek sterilnim... Taman se veštica spremala da pusti oblak anti–organa, kad joj doktor Benvej reĉe: »Ne štrapaciraj se. Frederikova ataksija će oĉistiti to duplikatsko gnezdo. Studirao sam ja neurologiju kod profesora Guzendorfa u Beĉu... a taj ti je znao svaki ţivac u ĉovekovom telu. Sjajan matorko... Završio je vrlo neprijatno Kad ga je svojim trkaĉkim autom 'Hispano Suiza' vozio Vojvoda od Ventra, ispali mu šuljevi i obmotali se oko jednog zadnjeg toĉka i auto eksplodirao. Bukvalno su mu izletela sva creva i ostavila jednu praznu školjku na sedištu od ţirafine koţe... Ĉak su mu, uz uţasan šlupitski klokot, izleteli i mozak i oĉi iz glave. Vojvoda od Ventra je izjavio da će sablasni šlup odneti u svoj mauzolej.« 110


Pošto ne postoji siguran naĉin da se otkrije prerušeni duplikat (mada svaki Divizionist veruje da za to ima nepogrešivu metodu), Divizionisti su histeriĉno paranoiĉni. Ako se neki graĊanin usudi da iznese neko svoje liberalno mišljenje, neizbeţno drugi zareţi na njega: »Šta si ti? Da nisi duplikat nekog smrdljivog izbeljenog crnje?« Broj mrtvih i ranjenih u kafanskim tuĉama je zapanjujući. Zapravo, strah od crnaĉkih duplikata — koji mogu biti s plavom kosom i oĉima — opustošio je ĉitave regione. Svi su Divizionisti ili prikriveni ili otvoreni homoseksualci. Opaki stari pederi govore deĉacima: »Ako furaš sa ţenskom, nećeš imati svoje duplikate.« A graĊani zauvek bacaju ĉini na rasplodne kulture tuĊih duplikata. Ĉuju se krici: »Baci ĉini na moje kulture, molim te, macane?« posle ĉega se ĉuju zvuĉni efekti kasapljenja tela, koji stalno odjekuju kroz taj kvart grada... Uopšte, Divizionisti se mnogo odaju crnoj magiji i imaju bezbroj formula razliĉite efikasnosti za uništenje Ćelije Majke, takoĊe poznate kao Protoplazmatiĉni Tatica, koje se sastoje od muĉenja ili ubijanja uhvaćenog duplikata... Vlasti su napokon digle ruke od pokušavanja da meĊu Divizionistima kontrolišu zloĉine kao što su ubistva i nedozvoljena proizvodnja duplikata. Ali ipak prireĊuju racije u predizbornim kampanjama i uništavaju ogromne duplikatske kulture u planinskim predelima Zone, gde se kriju šverceri duplikata. Polno opštenje sa duplikatima je strogo zabranjeno, mada se uveliko svuda praktikuje. Postoje pederski lokali gde bestidni graĊani otvoreno opšte sa svojim duplikatima. Privatni detektivi priviraju u hotelske sobe i govore: »Jesi li tu sa nekim duplišem, a?« Barovi kojima preti navala ljubitelja niţe klase duplikata stavljaju table sa deto–znacima: ll–ll–ll–Ovde Neće Biti Usluţeni... Moţe se reći da proscĉan Divizionist ţivi u stalnom strahu i gnevu, nesposoban da dostigne ni bezazleno samozadovoljstvo Odašiljaĉa ni opuštenu izopaĉenost Vodenjaka... MeĊutim, u praksi se stranke ne odvajaju jedna od druge, već se mešaju u svim mogućim kombinacijama. Faktualisti, ili Ĉinjeniĉan, su protiv Vodenjaka, protiv Divizionista, i, iznad svega, protiv Odašiljaĉa. U Biltenu UsklaĊenih Faktualista o pitanju duplikata, kaţe se: »Mi moramo da odbacimo lakomisleno rešenje o pretrpavanju naše planete poţeljnim duplikatima. Veoma je sumnjivo da li uopšte ima poţeljnih kopija, jer ti stvorovi predstavljaju pokušaj da se zaobiĊu razvoj i promene. Ĉak bi i najinteligentniji i genetski savršeni dvojnici sasvim verovatno predstavljali neopisivu pretnju ţivotu na ovoj planeti...« 111


P. V. B. — Pokusni Vodenjaĉki Bilten donosi: »Mi ne smemo da odbacujemo ili pobijamo našu protoplazmatiĉnu suštinu, koja se stalno bori da odrţi maksimalnu elastiĉnost i ne upadne u moĉvaru Vodenjaštva...« Pokusni i Nedovršeni Bilten: »Naglašavamo da se mi ne suprotstavljamo telepatskim istraţivanjima. U stvari, kad se telepatija pravilno koristi i razume, ona moţe da bude krajnje odbrambeno sredstvo protiv svakog oblika organizovane prinude ili tiranije od strane grupa koje vrše presiju ili pojedinaĉnih kontrolomana. Mi se protivimo, kao što se protivimo atomskom ratu, korišćenju tog znanja za kontrolu, prinudu, poniţavanje, iskorišćavanje ili uništavanje individualnosti drugog ţivog bića. Po svojoj prirodi, telepatija nije jednosmeran proces. Pokušaj da se postavi jednosmerno telepatske emitovanje mora se smatrati za apsolutno zlo...« D. B. — Definitivni Bilten: »Odašiljaĉa ćemo negativno definisati. Kao oblast niskog pritiska, kao prazninu koja guta. On će biti smatran za zloslutno bezliĉnu, anonimnu i bezbojnu spodobu bez spodobe. RaĊaće se — verovatno — sa glatkim koţnim kolutima umesto oĉiju. On uvek zna kuda ide, kao virus. Oĉi mu nisu potrebne.« »Zar ne moţe biti više Odašiljaĉa?« »O, da, u poĉetku mnogo. Ali ne zadugo. Neki će ćaknuti graĊani verovati da mogu da odašilju nešto moralno i spiritualno pouĉno, ne shvatajući da je samo odašiljanje zlo. Nauĉnici će reći: 'Odašiljanje je kao atomska energija... Ako se obuzda kako treba.' Na toj taĉki kiseli dupedavac uzima sodu bikarbonu i pritiska dugme kojim se zemlja pretvara u kosmiĉku prašinu. ('Ruukh... ovaj prdeţ iz njuške ĉuju i na Jupiteru')... Umetnici će pobrkati odašiljanje sa stvaranjem. Afektiraće svud okolo i vrištati 'Evo ga Novi medijum!' sve dok im ne opadne vrednost... Filozofi će burno diskutovati o ciljevima i sredstvima, ne znajući da odašiljanje nikad ne može da posluži ničemu drugom, sem većem odašiljanju, kao droga. Pokušaj da upotrebljavaš drogu kao sredstvo za neki cilj... Neki graĊani, naviknuti na uzdrţavanje od Koka–kole i aspirina, govoriće o grešnim ĉarima Odašiljanja. Ali niko neće ni o ĉemu dugo priĉati. Odašiljač ne voli priĉu.« Odašiljaĉ nije ljudska individua... On je Ljudski Virus. (Svi virusi su izopaĉene ćelije koje vode parazitski ţivot... Imaju poseban afinitet prema Ćeliji Majci; tako izopaĉene ćelije jetre uţivaju u zapaljenju jetre, itd. Zato svaka vrsta ima svoj Glavni Virus: Izopaĉenu Sliku te vrste.) Tren po tren, ćeliju po ćeliju, kreće se razbijena slika Ĉoveka... Siromaštvo, mrţnja, rat, policajci–kriminalci, birokratija, ludilo — svi simptomi Ljudskog Virusa. Danas se Ljudski Virus može izolovati i lečiti. 112


okružni pisar Ured Okruţnog Pisara se nalazi u jednoj ogromnoj zgradi od crvene cigle poznatoj kao Stara Sudnica. Ovde se u stvari vode graĊanske parnice koje se neumitno vuku u nedogled sve dok stranke ne poumiru ili dignu ruke od parniĉenja. Uzroci lome leţe u ogromnom broju dokumenata koji se odnose apsolutno na sve i svašta, a pohranjeni su u pogrešne fascikle, tako da ih i sam Okruţni Pisar i njegovi pomoćnici jedva pronalaze, a Pisar ĉesto provodi ĉitave godine u traganju. U stvari, on i danas traţi materijal izvan ovog suda. Već su ĉitava odeljenja Stare Sudnice u ruševinama, a ona preostala su opasna zbog ĉestog pucanja zidova. Okruţni Pisar poverava opasne misije svojim pomoćnicima, pa su mnogi i ţivote izgubili na sluţbenoj duţnosti. Godine 1912. srušio se deo zgrade od severnog do severoistoĉnog krila, pa je dvesta sedam pomoćnika ostalo zatrpano u ruševinama. Kad se protiv nekog u Zoni povede postupak, njegov advokat se mudro sloţi da se sluĉaj prebaci na Staru Sudnicu. Ĉim se to uradi, tuţitelj je izgubio spor, te se tako u Staroj Sudnici zapravo vode samo oni sporovi koje izazivaju ĉudaci i paranoici ţeljni javnog suĊenja do kojeg retko dolazi jer samo oĉajniĉka glad za veslima moţe da dovede nekog novinara u Staru Sudnicu. Stara Sudnica se nalazi u varošici Golubarnik, izvan gradske zone. Stanovnici ove varošice, opkoljene moĉvarama i gustim šumama, tako su glup narod i tako varvarskog ponašanja, da je Uprava grada našla za shodno da ih izoluje u neku vrstu karantina, u jednom rezervatu opasanom radioaktivnim zidom od cigle. U znak osvete stanovnici Golubarnika lepe po varošici plakate: »GraĎanine zone, ovde ne čekaj zalazak sunca«, što predstavlja nepotreban savet, jer jedino neki neodloţan posao moţe da natera Zonca da doĊe u Golubarnik. Lijev sluĉaj je neodloţan. On mora smesta da dobije pismenu potvrdu da je oboleo od bubonske kuge, da ga ne bi izbacili iz kuće u Zoni u kojoj stanuje već deset godina, a ne plaća kiriju. Li egzistira u stalnom karantinu. Zato on strpa sve pismene izjave, potvrde, peticije, naloge i uverenja u kofer i krene autobusom do Granice. Zonski carinik mu samo mahne rukom da ide dalje: »Voleo bih da ti je atomska bomba u kuferu.« Li proguta punu šaku tableta za umirenje i stupi u carinsku baraku Golubarnika. Carinski inspektori tri sata kopaju po njegovim dokumentima i prevrću svoje prašnjave knjige propisa o carinjenju iz kojih ĉitaju neke nerazumljive i zloslutne izvode, koji se završavaju sa: »... I takva osoba podleţe globi i kazni po ĉlanu 666.« I tu ga znaĉajno pogledaju. Lupom pregledaju njegova dokumenta. 113


»Ponekad ubace one bezobrazne pesmice izmeĊu redova.« »Moţda namerava da ih proda ko toalet–papir. Je l' ti sve ovo sranje sluţi za liĉnu upotrebu?« »Da.« »On kaţe da.« »A kako mi to da znamo?« »Imam pismenu potvrdu.« »Pametnjaković si ti. Skidaj se.« »Pravilno. Moţda je istetoviran s nekom pornografijom.« Pipaju ga po celom telu, proveravaju da ne krijumĉari neku robu u guzici i tu takoĊe traţe dokaze o sodomiji. Kvase mu kosu i tu vodu šalju na analizu. »Moţda švercuje drogu u kosi.« Na kraju privremeno zaplenjuju kofer; i on se tetura iz kolibe sa dvadeset pet kila dokumenata u denjku. Desetak stranaka sedi na trulom drvenom stepeništu Stare Sudnice. Bledoplavim oĉima prate njegov dolazak i polako okreću glave na smeţuranim vratovima (bore im pune prašine) da isprate pogledom njegovo telo uz stepenice i kroz vrata. Unutra, prašina lebdi u vazduhu kao magla, pada sa tavanice, i dok Li koraĉa iz poda se diţu oblaci prašine. On se penje uz opasno stepenište ĉija je upotreba zabranjena još 1929. Gde god mu noga propadne, prašnjavo iverje mu se zariva u meso. Stepenište se završava molerskom gondolom, vezanom ofucanim konopcima i koturima za gredu nevidljivu u prašnjavoj visini. Oprezno se uvuĉe u kabinu prastarog lifta na ogromnom toĉku. Svojom teţinom pokrene hidrauliĉnu mašineriju (zaţubori tekuća voda). Toĉak se okreće glatko i tiho dok ne stigne do jednog zarĊalog gvozdenog balkona, ovde–onde probušenog kao Ċon stare cipele. Prolazi dugim hodnikom pored mnogih vrata, većinom zakucanih ili zatarabljenih. U jednoj kancelariji na ĉijoj zelenoj mesinganoj ploĉici na vratima piše Bliskoistočni odabrani predmeti, jedan Magvamp hvata termite svojim dugaĉkim crnim jezikom. Vrata Okružne Pisarnice su otvorena. Okruţni Pisar sedi unutra i šmrkće burmut, a oko njega šest pomoćnika. Li stoji na vratima. Okruţni Pisar nastavlja da govori ne podiţući pogled. »Pre neki dan naletim na Teda Krĉmara... dobrog starog momka. Nema ti boljeg ĉoveka u Zoni od Teda Krĉmara... Bio je petak — sećam se dana jer je moja gospoja imala menstrualne grĉeve, pa sam otišao do apoteke Doka Parkera u Ulici Dalton, preko puta Salona za Pristojnu Masaţu, gde je nekad bila stara Dţedova javna konjušnica sa fijakerima... E, taj Dţed, setiću se brzo 114


kako se prezivao, imao je neku senku na levom oku, a ţena mu bila iz nekog mesta na Istoku, mislim iz Alţira, pa kad je Dţed umro, ona se preudala za jednog od Hutovih momaka, za Klema Huta, ako me pamćenje ne vara, mnogo dobrog momka, imao je tada pedeset ĉetiri, pedeset pet godina... I ja kaţem Doku Parkeru: 'Ţena mi ima gadne menstrualne grĉeve. Daj mi jedno trijes grama onog umirujućeg paregorika.' »A Dok će mi na to, 'Znaš; Arĉ, moraš da se upišeš u knjigu. Ime, adresu i datum kupovine. Takav je zakon.' »Tu ti ja pitam Doka koji je dan, a on kaţe, 'Petak, trinaesti.' »A ja ću na to, 'Pa već sam dosta izbaksuziran, pretpostavljam.' »'Eto', priĉa doca, 'bane jutros jedan ĉovek kod mene. Gradski momak. Fino obuĉen. Ima recept za jednu veliku teglu morfijuma... I pruţa mi neki ĉudan recept, na klozet–papiru ... A ja mu iz cuga kaţem: »Gospodine, ja bih rekao da ste vi narkos.«' »'Slušaj, tatice«, kaţe on meni, »Imam strašne ţuljeve na nogama. U ropcu sam!«' »'Pa«, kaţem mu, »ja moram da pazim. Ali dogod vi imate legalan status i recept od jednog boni–fidi doktora medecine, meni je ĉast da vas usluţim.«' »'Taj doca stvarno ima dozvolu za rad«, on će na to meni... E, ja mislim da mi jutros leva stvarno nije znala šta mi radi desna, pa sam mu greškom uvalio teglu lizola za klozete... Tako je valjda i on danas baksuz.' »'Lizol je prava stvar da se ĉoveku malo proĉisti krv.' »'Znaš, isto je to i meni palo na pamet. Bolja je to stvar od sumpora i gorkog sirupa... Nego, Arĉ, da ne ispadne da guram nos gde mu nije mesto, ali ja uvek kaţem da ĉovek nema tajni pred Bogom i apotekarom... Je l' ti još trtaĉiš kobilu?' »'Pa, doco Parkeru... moram da ti kaţem da sam ja porodiĉan ĉovek i jedan od Starešina u Prvoj Denominacionoj Nesektaškoj Crkvi, i da nisam video kurvino dupište još od vremena kad smo bili momci.' »'To su bili dani, Arĉ. Sećaš se kad si traţio vazelin a ja ga pobrkao sa senfom? Ĉovek bi rekao, uvek uzmem pogrešnu teglu. Dernjao si se da se ĉulo sve do grada — Pizdoliza, njištao si kao pastuv kad mu odseku muda.' »'U pogrešnoj si rupi. Ti si namazao senfom, a ja sam ĉekao da o'ladiš.' »'Napamet priĉaš, Arĉ, zezam te. Ja sam o tome ĉitao u jednom šaljivom ĉasopisu, dok sam sedeo u onom zelenom poljskom klozetu iza stanice... Ali da se vratimo na ono od malopre, Arĉ, ti me nisi dobro razumeo... Ja sam mislio 115


na tvoju ţenu kad sam reko je l' još trtaĉiš kobilu... Mislim, ona više nije što je nekad bila, s obzirom na sve one njene prišteve, katarakte, promrzline, hemoroide i afte.' »'Jes', vala, doco, Liz mi baš poboljeva. Posle jedanaestog pobaĉaja to više nije ona ista ţena. Ima tu neki Ċavo. Dok Feris mi je klot reko, kaţe: »Arĉ, nije u redu to što se viĊaš s onom mladom ribom.« I tako me prodorno ţdrakno da su me prošli ţmarci... I dobro si to reko, doco. Nije ona više ko što je nekad bila. A ni tvoje lekarije joj baš ne olakšavaju muke. U stvari, ona više ne zna kad je dan, a kad je noć, otkako si joj prošlog meseca dao one kapi za oĉi... Ali, doco, treba da znaš da ja nikad ne bi' trtaĉio staru kravu Liz, prosto iz poštovanja prema majci moji' jedanaes' mrtvi' nakaza. Pogotovu ne sada kad imam onu malu što je radila u Salonu za friziranje i frakanje kod Meri–Lu dole u crnaĉkoj ĉetvrti.' »'Vataš to crno pileće meso, Arĉ? Te reš–peĉene batake klopaš?' »'Stalno je tucam, doco. Stalno... E, drugar, sad moram d' idem, duţnost me zove. Moram da se vratim onoj mojoj staroj kanti.' »'Kladim se da joj treba ona tvoja stvar.' »'Doco, ta je rupa suva ko barut... E, pa, hvala ti za ovaj paregorik.' »'Hvala tebi što si ga kupio, Arĉ... He, he, he... Ĉuj, Arĉ, momĉe, ako ti neke veĉeri zariba Ċoka, navrati da popijemo po ĉašicu johimbina.' »'Hoću, Dok, nema da brineš. Ko nekad, u dobra stara vremena.' »Tako ti se ja vratim kući, zagrejem vodu, smućkam malo paregorika sa karanfilićem, cimetom i sasafrasom, i dam Lizi, pa joj malĉice lakne. Inaĉe bi mi se na glavu popela... Kasnije opet odem kod doce Parkera da mi da onu gumicu... i baš kad sam izlazio, naletim na Roja Kugu, starog, dobrog pajtosa. Nema boljeg ĉoveka u Zoni od Roja Kuge... Priĉa mi on tako, kaţe: 'Arĉ, vidiš li onog crnju tamo na ono poljanĉe? E, taj tu dolazi svake noći, ne moţ' d' omane, ko uredno sranje i poreznik, i sve u isto vreme da moţ' sat po njemu da naviješ. Viš' ga iza oni' kopriva? Svake noći, oko pola devet, doĊe ti on na ono poljanĉe tamo i drapa se ţicom za ribanje sudova... Kaţu da je crnja bogomoljaĉki propovednik.' »E, tako sam vam ja zapamtio taj petak, trinaesti, pa ĉak i vreme, koji minut manje–više, ali nije moglo da proĊe više od frtalj sata, pola sata pošto sam uzo špansku mušicu u docinoj radnji i ona taman poĉela da deluje na mene negde oko Grenel–rita, na mom putu za crnaĉku ĉetvrt... U tom ritu ima jedna krivina na kojoj je nekad bila jedna koliba nekog crnje... Tog starog crnju spalili u Pizdolizu... imo one afte i od nji' osto šlep slepcat... A ona bela riba iz Teksarkane cikne Roju: 116


»'Roj, onaj me crnja mnogo gadno ţdraka. Tako mi Boga, osećam se ko da sam po celom telu štrokava.' »'De, de, maĉe slatko, ne ţivciraj se. Momci i ja će da ga spalimo.' »'Al' pecite ga polako, medeni. Polako. Puĉe mi glava od njega.' »Tako oni spale crnju, badţa Roj Kuga mazne ţensku i vrati se šnjom u Teksarkanu, bez da plati benzin, a stari drugar Promukli Lu što drţi benzinsku pumpu cele jeseni priĉa samo jedno te isto: 'Oni gradski momci doĊoše ovde, spališe crnju, al' benzin mi ne platiše.' »Daklem Ĉester Hut je srušio tu kolibu i ponovo je sklepao pozadi svoje kuće u Krvavoj dolini. Crnim platnom zastro sve prozore, a šta se tamo radilo, nije za priĉu... Taj Ĉester je imo neke mnogo ĉudne fazone... E, baš tamo gde je bila ta crnjina koliba, baš preko puta imanja starog drugara Bruksa što je pod vodom svakog proleća, samo što onda to imanje još nije bilo Bruksovo... već nekog ĉove Skrentona. E, to zemljište su geometri premerili još 1919... Mislim da znam i ĉoveka koji je to nadgledo... Zvao se Hamp Klarens, a imao obiĉaj da piša u bunare na toj strani. Dobar drugar Hamp, nije bilo boljeg ĉoveka u Zoni... i baš tu negde naletim na Teda Krĉmara, i vidim ga kako tuca jednu crnu kuĉkicu.« Li se malo nakašlje. Pisar ga pogleda preko naoĉara. »Sad ću ja da ti se naĊem, mladiću, samo da ovo ispriĉam, strpi se malo.« I baci se na anegdotu o jednom crnji koji je od krave dobio besnilo. »I tako mi kaţe ćale meni: 'Ĉim završiš pos'o, sinko, vodim te da vidiš besnog crnju...' Tog ti crnju vezali za krevet, a on muĉe baš ko krava... Meni ubrzo već dosta tog crnje. E, pa, izvin'te me sad, imam neki poso d' obavim u Klozetskom savetu. He he he!« Li je slušao uţasnut. Okruţni Pisar je ĉesto znao da ĉitave nedelje provodi u klozetu braneći se škorpijama i ĉitajući Alabamski tamniĉki bilten. Nekoliko puta su njegovi pomoćnici morali da razvaljuju vrata klozeta i da ga iznose napolje u poodmakloj fazi iscrpljenosti od gladi. Li odluĉi da zaigra na poslednju kartu. »Gosn Enker«, reĉe on. »Obraćam vam se kao Koljaĉ Švaler Koljaĉu Švaleru«, i izvadi svoju ĉlansku kartu tajnog Udruţenja Švalera–Koljaĉa, uspomenu na svoju burnu i veselu mladost. Pisar podozrivo pogleda kartu. »Ti mi baš mnogo ne liĉiš na pizmom nakljukanog Koljaĉa–Švalera... Šta ti, na primer, misliš o Jevreeeeejima...?« »Pa, gosn Enker, i sami znate da svaki Jevrejin samo ţeli da povali hrišćanku... Ali mi ćemo ovih dana poseći i njih i onu ostalu zgadiju.« 117


»E, baš pametno govoriš za jednog gradskog momka... Vidite šta hoće i pobrinite se za njega... Dobar je to pajtos.«

interzona Araknid, šofer Endrju Keifa je jedini domorodac u Interzoni koji nije ni peder ni buzerant, što se ne tumaĉi kao afektacija ili perverznost s Keifove strane, već kao zgodan izvor da prekine svaku vezu sa onima koje ne ţeli da vidi: »Sinoć si navaljivao na Araknida. Ne mogu više da te puštam u kuću«. Bili pijani ili trezni, ljudi u Zoni se stalno obesvešćuju, pa niko ne moţe sa sigurnošću da tvrdi da stvarno nije prepadao Araknida, tu neprijatnu osobu. Kao šofer, Araknid je bezvredan, jedva sposoban da vozi. Jednom je oborio neku trudnicu sa planine koja je prtila dţak ćumura, pa je nasred ulice pobacila krvavu, mrtvu bebu, a Keif je izašao iz kola, seo na trotoar i štapom brljao po lokvi krvi, dok je policija ispitivala Araknida i na kraju uhapsila ţenu zbog kršenja Sanitarnih propisa. Araknid je mraĉan i neprivlaĉan mladić duguljastog lica sa neobiĉnom modrikastosivkastom koţom. Ima veliki nos i konjske, ţute zube. Svako moţe da nade privlaĉnog šofera, ali samo je Endrju Keif uspeo da nade Araknida; Keif, sjajan i dekadentan mlad romanopisac, nastanjen u adaptiranom pisoaru u kuplerajskom kraju Urodeniĉke ĉetvrti. Zona je zapravo jedan ogroman konglomerat zgrada. Sobe su od nekog plastiĉnog cementa koji se nadima da bi se smestio što veći broj ljudi, ali kad se previše raje natrpa u jednu sobu, zid meko plopne i badţu istisne pravo u susednu kuću, to jest u susedni krevet, jer su sobe većinom kreveti u kojima se obavljaju poslovne transakcije Zone. Šumovi i drhtaji seksa i trgovine tresu Zonu kao ogromnu košnicu: »Dve trećine jednog procenta. Neću da odstupim od te cifre, ĉak ni za moje buzdovane–zemljake.« »A gde su ti tovarni listovi robe, ljubavi?« »Nisu tamo gde ih ti traţiš, srce. To je sasvim jasno.« »Bala farmerica sa veslaĉkim Kitama i mudima. Made in Holivud.« »Da, u Holivudu, tajlandskom.« »Strašan ameriĉki fazon.« »Kolika je provizija?... Provizija... Provizija.« »Da, zlato, provizija ti je jedan tovar vazelina od kitovih otpadaka u Juţnom Atlantiku koji Zdravstveni Komitet Ognjene Zemlje trenutno drţi u 118


karantinu. To je provizija, dragi moj! Kad bismo to išćupali, bila bi lova do krova!« I širok ţivot. (Kitovi otpaci su odbaĉeni materijal koji se sakuplja prilikom seĉenja i kuvanja kita. Ogavna riblja masa koja zaudara na kilometre. Niko još nije provalio za šta se koristi.) Preduzeće Interzone Imports, neograniĉeno akcionarsko društvo koje ĉine Marvi–Lepi i Leif Baksuz, bilo je upecalo posao s vazelinom. Oni su, u stvari, specijalizovani za farmaceutske proizvode i vode jedan non–stop otvoren ambulantni kupleraj, kao sporednu delatnost, sa šest vrsta plateţnog osiguranja i spreda i otpozadi. (Do sada je u Zoni identifikovano šest razliĉitih vrsta veneriĉnih bolesti.) I oni se bacaju na taj posao. Ĉine nespomenljive usluge jednom šlogiranom Grku, brodskom agentu, i ĉitavoj jednoj smeni carinskih inspektora. Na kraju se ortaci posvaĊaju i otkucaju jedan drugog Ambasadi gde ih upute u Odeljenje To–Ne–Zelimo–Da–Ĉujemo, odakle izlete kroz zadnja vrata na jedno zasrano poljanĉe, na kojem se lešinari otimaju oko ribljih glava. I tu se histeriĉno pomakljaju. »'Oćeš da me zajebavaš za proviziju, a?« »Tvoju proviziju! A ko je prokuţio taj dobar pos'o, pre svega?« »Ali kod mene je tovarni list.« »Monstrume! Ali će ĉek glasiti na moje ime!« »Barabo! Ti nećeš ni da vidiš tovarni list sve dok moj deo love ne deponuješ u banci!« »U redu, 'ajde onda prvo da se izljubimo i posle popravimo šminku. Ja nisam ni sitniĉar ni zlopamtilo.« Rukuju se bez oduševljenja i kljucnu jedan drugog u obraz. Posao se mesecima razvlaĉi. Uzmu u sluţbu Otpremnika robe. Na kraju se Marvi–Lepi pojavi sa ĉekom na sumu od 42 turkestanska kurda, za isplatu u nekoj anonimnoj banci u Juţnoj Americi, ali preko njene ekspoziture u Amsterdamu, pa je ĉitava ta procedura imala da traje oko jedanaest meseci. Sada moţemo da predahnemo u kafićima na Trgu. Marvi pokazuje xerox–kopiju fotografije pomenutog ĉeka. On nikad, naravno, ne bi pokazao original, jer se plaši da neki zavidljivi graĊanin ne pljune brisaĉ mastila na potpis ili nekako drukĉije upropasti ĉek. Svi ga teraju da naruĉi turu pića da proslave, ali se on samo veselo nasmeje i kaţe, »Ja, u stvari, ne mogu ni sebi da kupim piće. Već sam i poslednji kurd spiskao na penicilin za Alijev triper. Opet ga je zakaĉio i spreda i pozadi. Došlo mi da šutnem tog malog kopilana kroz zid pravo u susedni krevet. Ali svi vi znate kakva sam ja sentimentalna budala.« 119


No ipak Marvi poruĉi za sebe jedno malo pivo, i iz šlica iscedi na sto jedan pocrneli novĉić. »Zadrţi kusur.« Kelner Ċubrovnikom pokupi novĉić, pljune na sto i ode. »Namćorĉina! Zavidi mi na ĉeku!« Marvi ţivi u Interzoni, kako sam kaţe, »još od pre Hrista«. Bio je na nekom neodreĊenom poloţaju u Ministarstvu inostranih poslova odakle je penzionisan »za dobro sluţbe«. Vidi se da je nekad bio vrlo zgodan, u fazonu zalizanog studenta iz nekog koledţa, ali mu se lice opustilo, a podvoljak namreškao ko da je od razmekšanog parafina. Salo mu se slaţe oko slabina. Leif Baksuz, Norveţanin, bio je visok i mršav sa okruglom krpicom preko jednog oka, lica sleĊenog u jedan stalni udvoriĉki osmeh. Ĉitava je epska saga o propalim poduhvatima ostala iza njega. Propao je kao uzgajivaĉ ţaba, ĉinĉila, sijamskih ratobornih riba, svile i kultivisanih bisera. Pokušavao je na razne naĉine, ali bezuspešno, da lansira Groblja–Ljubavna Gnezda sa Kovĉezima– za–Dvoje, da monopoliše trţište prezervativa u vreme nestašice gume, da vodi jednu dopisnu javnu kuću sa poštanskim nalozima za tucaţu, da izdaje penicilin patentiranog tajnog sastava. Izmišljao je katastrofalne sisteme za dobijanje love u evropskim kockarnicama i klaĊenje na ameriĉkim trkalištima. Neuspehe u poslu pratile su mu neverovatne nesreće u privatnom ţivotu. U Bruklinu su mu bestijalni ameriĉki mornari izbili prednje zube. U Panami su mu lešinari iskljucali jedno oko kad je popio pola litra paregorika i leţao neosvešćen u gradskom parku. Pet dana je ostao zaglavljen u liftu u vreme kad je bio straviĉno navuĉen na drogu, i pretrpeo je delirijum tremens kad je putovao brodom kao slepi putnik sakriven u jednom koferu. U Kairu je pao u nesvest zbog zavezanih creva, popucalih ĉireva u stomaku i zapaljenja trbušne maramice a pošto je bolnica bila prenatrpana, uneli su mu krevet u zajedniĉki klozet, da bi jedan grĉki hirurg zasrao celu stvar i ušio mu svoju zaboravljenu pljusku viskija; pa su ga onda na redaljku potucali arapski bolniĉari, a jedna je sestra ukrala penicilin, pa mu zato dala injekciju karbola; zatim je dobio trišu u guzici pa ga jedan umišljeni engleski doktor klistirao vrelom sumpornom kiselinom, a neki nemaĉki praktiĉar Tehnološke Medicine mu izvadio slepo crevo zarĊalim otvaraĉem za konzerve i makazama za lim (za njega je teorija o klicama bila »ĉista besmislica«). Ohrabren poĉetnim uspehom, on poĉne da seĉe i reţe sve pred sobom: »Lutsko telo puno nepotrepnih telova. Mošeš šiviš s jedan bubrek. Zašto dva? Efo ga bubrek... Ne trepaš tako natrpaš delove. I njima trepa Lebensraum kao pijaca foda.« Otpremnika još nisu bili isplatili, pa se Marvi našao u neugodnoj situaciji da odgodi isplatu za još jedanaest meseci dok se ne unovĉi onaj ĉek. Priĉalo se da je Otpremnik roĊen na Trajektu izmeĊu Zone i Ostrva. Posao mu je bio da 120


otprema kupljenu robu. Niko nije mogao sa sigurnošću da kaţe da li su njegove usluge bile korisne ili ne, a kad bi se samo spomenulo njegovo ime izbijala je svaĊa. NavoĊeni su sluĉajevi i njegove ĉudotvorne efikasnosti i oni njegove potpune beskorisnosti. Ostrvo je bilo britanska vojna i pomorska baza, odmah preko puta Zone. Engleska drţi Ostrvo uvek u jednogodišnjem zakupu bez plaćanja zakupnine, i svake se godine formalno obnavljaju i ugovor o zakupu i dozvola za boravak. Tog dana celokupno stanovništvo se diţe iz kreveta i prinudno okuplja na gradskom Ċubrištu. Po ustaljenom obiĉaju, Predsednik Ostrva je obavezan da se potrbuške vuĉe po Ċubrištu i da Guvernerurezidentu, koji šljašti u sveĉanoj uniformi, uruĉi Boravišnu Dozvolu i Ugovor o obnovi Zakupa — sve potpisano od svakog graĊanina Ostrva. Guverner uzme dozvolu i gurne je u dţep svoje bluze: »Pa«, kaţe on, lica razvuĉenog u ukoĉen osmeh, »odluĉili ste da nas pustite da ostanemo još godinu dana, zar ne? Baš lepo od vas. I svi se tome radujete?... Ima li nekog ko se ne raduje?« Vojnici u dţipovima šaraju po vazduhu fiksiranim mitraljezima levo– desno, preko okupljenog sveta, laganim, tragajućim pokretima. »Svi ste srećni. Baš lepo.« Razdragano se okrene prostrtom Predsedniku. »Zadrţaću vaše papire za sluĉaj hitne velike nuţde. Ha ha ha.« Njegov glasni, zvonki smeh odjekuje preko Ċubrišta, narod se ceri zajedno sa njim pred ispitivaĉkim cevima. Ostrvu su skrupulozno nametnute forme demokratije. Postoje Senat i Kongres koji beskonaĉno zasedaju i razmatraju probleme bacanja Ċubreta i inspekcije poljskih klozeta — jedina dva pitanja za koja su nadleţni. Jedno kraće vreme, u devetnaestom veku, bilo im je dozvoljeno da nadziru Odeljenje za Staranje o Pavijanima, ali im je ta privilegija vremenom uskraćena zbog velikog broja uzdrţanih glasova u Senatu. U sedamnaestom veku gusari su doneli crvenoguze pavijane iz Tripolija. Legenda kaţe da će Ostrvo pasti u tuĊe ruke, ako pavijani odu. U ĉije ruke i kako nije precizirano, ali se ubijanje pavijana kaţnjava smrtnom kaznom, iako svojim opasnim ponašanjem ove ţivotinje izluĊuju stanovništvo do krajnjih granica izdrţljivosti. Povremeno neko šizne pa ubije nekoliko pavijana i sebe. Predsedniĉki poloţaj se nameće izuzetno neomiljenom i negativnom graĊaninu. Najveća nesreća i sramota koje mogu da zadese Ostrvljanina je da ga izaberu za Predsednika. Poniţenja i omalovaţavanja su tolika da retko koji Predsednik izdrţi ceo mandat — obiĉno posle godinu–dve umire od posledica slomljenog duha. Otpremnik je nekad bio Predsednik i izdrţao je svih pet godina svog mandata. Nakon toga je promenio ime i podvrgao se plastiĉnoj operaciji da što je moguće više izbriše sećanje na svoju sramotu. 121


»Da, da, naravno... platićemo vam«, kaţe Marvi Otpremniku. »Ali strpi se malo. Još neko vreme...« »Da se strpim! Još neko vreme!... Ĉuj ti njih.« »Znam, sve znam. Finansijska kompanija iskljuĉuje tvojoj ţeni veslaĉki bubreg... Babu ti izbacuju iz ĉeliĉnih pluća... i tako to.« »To ti je priliĉno neukusno, drugar... Iskreno govoreći, kamo da se nikad nisam, uh, uvalio u tu stvar. U onom prokletom vazelinu ima mnogo karbola. Prošle nedelje odem do carine. Zabijem dršku od metle u bure i mazivo joj smesta pojede kraj. A baška što toliko bazdi da ĉovek padne na svoje jebeno dupe. Prošetajte se jednom malo pored luke.« »Ne pada mi na pamet«, cikne Marvi. U Zoni je kastinsko pravilo da robu koju prodaješ nikad ne pipneš niti da joj prilaziš. To kod kupca na veliko moţe da izazove sumnju da si obiĉan uliĉni torbar. Dobar deo robe u Zoni prodaju uliĉni torbari. »Što ti sve ovo priĉaš? Ogavno! Neka o tome brinu trgovci na malo.« »Oh, lako je vama, momci, vi uvek moţete da se vadite. Ali ja moram da ĉuvam svoj ugled... Biće nevolje oko toga.« »Hoćeš da kaţeš da je posao nezakoniti« »Ne baš nezakonit. Ali je loš. Apsolutno loš.« »Ma nosi se natrag, na tvoje Ostrvo pre nego što ĉabrira! Znali smo mi tebe i kad si za pet pezeta prodavao guzicu po pisoarima na Trgu.« »A nisi imao ni mnogo mušterija«, dobaci Leif, posprdno. To pominjanje njegovog ostrvskog porekla bilo je više nego što je Otpremnik mogao da podnese... Pribliţavao im se, zauzimajući svoj najhladniji stav engleskog aristokrate, s namerom da im nešto gadno skreše u lice, ali, umesto toga, on samo zareţi i zacvili kao ritnuti pas. Pojavi se ono njegovo lice pre plastiĉne operacije, preko kojeg sevnu izraz duboke mrţnje... i poĉe da bljuje vatru psovki svojim gnusnim, prigušenim grlenim glasovima ostrvskog dijalekta. Svi Ostrvljani govore da nemaju pojma o nekom svom dijalektu i klot odbijaju da tako nešto uopšte postoji. »Mi smo Britaaaanci«, razvlaĉe oni. »Nemamo mi nikakav dijalekat.« Otpremniku se skupljala pena na krajevima usana. Pijuckao je loptice pljuvaĉke kao tamponĉiće vate. Obavijao ga je smrad jeda i podlosti, kao neki zeleni oblak. Marvi i Leif su ustuknuli tresući se od straha. »On je poludeo«, bez daha izusti Marvi. »Kidaj!« Drţeći se za ruke njih dvojica beţe u izmaglicu koja u zimskim mesecima prekriva Zonu kao para hladnog turskog kupatila.

122


lekarski pregled Karl Piterson je u svom poštanskom sanduĉetu našao dopisnicu kojom mu poruĉuju da se u deset sati javi doktoru Benveju u Ministarstvu za Mentalnu Higijenu i Zaštitu... »Šta, do Ċavola, ovi hoće od mene?« pomisli on, uzrujan... »Verovatno neka greška.« Ali on je znao da oni ne prave greške... Pogotovu ne one greške u pogledu identiteta osobe... Karl ne bi ni pomislio da ne ode, iako nedolazak na pregled nije povlaĉio kaznu... Slobodna Republika je drţava blagostanja. Šta god da je trebalo njenim podanicima, od vreće koštanog brašna do seksualnog partnera, uvek je neko odeljenje uprave bilo spremno da im pruţi pomoć. Pretnja, sadrţana u ovakvom sveobuhvatnom dobroĉinstvu, gušila je svaku pomisao na pobunu... Karl je koraĉao preko trga ispred zgrade Opštine... Ogromne niklene figure nagih lepotica sa mesinganim genitalijama sapunjale su se pod blistavim tuševima... Kupola Opštine, od staklene cigle i bakra, razarala je plavetnilo neba u visinama. U prolazu, Karl se osvrnuo na jednog pederastog ameriĉkog turistu koji je oborio pogled i nešto petljao oko svetlosnih filtera na svojoj kameri... Karl je ušao u ĉeliĉni emajlirani lavirint Ministarstva i dugim koracima prišao šalteru za obaveštenja... i pokazao svoj poziv. »Peti sprat... Soba dvadeset šest...« U sobi dvadeset šest, sestra ga je pogledala hladnim, podvodnim oĉima. »Doktor Benvej vas oĉekuje«, rekla je sa osmehom... »UĊite tamo.« »Kao da nema druga posla nego mene da ĉeka«, pomisli Karl... U ordinaciji je mrtva tišina; mleĉna svetlost je ispunjavala prostoriju. Doktor se rukovao sa Karlom, zadrţavajući pogled na prsima mladog ĉoveka... »Ovog ĉoveka sam već negde video«, pomisli Karl... »Ali, gde?« Sede i prekrsti noge. Spazi pepeljaru na stolu i zapali cigaretu... Uputi doktoru uporan ispitivaĉki i priliĉno drzak pogled. Doktor je izgledao zbunjen... Vrpoljio se i kašljucao... preturao papire... »Hm«, najzad se oglasi... »Vi ste Karl Piterson, pretpostavljam...« Naoĉari mu skliznuše niz nos, smešno, profesorski... Karl samo klimnu glavom... Doktor to nije video, ali je ipak izgledao kao da je registrovao potvrĊivanje... Jednim prstom vrati naoĉare na mesto i otvori jednu fasciklu na svom belom, emajliranom stolu. 123


»Hmmm, Karl Piterson«, umilnim glasom ponovi ime, napući usta i klimnu glavom nekoliko puta. I opet iznenada progovori: »Vi svakako znate da se mi trudimo. Svi se mi trudimo. Ponekad, normalno, ne uspemo.« Glas mu se izgubi, tih i tanušan. Stavi ruku na ĉelo: »Da bismo prilagodili jedno prosto sredstvo — drţavu — potrebama svakog našeg graĊanina.« Karl se trţe od njegovog neoĉekivano dubokog i gromkog glasa. »Za nas je to jedina uloga drţave. Naše znanje je... nepotpuno«, napravi mali gest omalovaţavanja... »Na primer... na primer... pitanje seksualnog zastranjivanja.« Doktor se zaklati malo napred malo nazad na svojoj stolici. Naoĉari mu skliznuše niz nos. Karl se odjednom oseti neugodno. »Mi to smatramo za nesreću... za bolest... Svakako ne za nešto što treba cenzurisati ili, uh, sankcionisati više nego, recimo... tuberkulozu... Pa da«, i ponovi tako odluĉno kao da Karl ima nešto protiv... »Tuberkulozu. S druge strane, jasno je da svaka bolest nameće izvesne, da kaţem, obaveze, izvesne neophodne mere profilaktiĉke prirode, organima vlasti koji se brinu o narodnom zdravlju, a takve neophodne mere, suvišno je i reći, treba nametnuti uz minimalne neprijatnosti i teškoće za nesrećnog pojedinca koji se bez svoje krivice, uh, zarazio... Što će reći, naravno, uz minimalne nevolje u skladu sa odgovarajućom zaštitom drugih, nezaraţenih pojedinaca... Mi ne nalazimo da je obavezna vakcinacija protiv velikih boginja neka nerazumna mera... Niti da je to karantin kod nekih zaraznih bolesti... Siguran sam da ćete se sloţiti sa mnom kad kaţem da pojedince zaraţene onim, khm, što Francuzi zovu 'Les Maladies Galantes'9, he he he, treba terati da se podvrgavaju leĉenju, ako se već sami ne jave dobrovoljno.« Doktor nastavi da se kikoće i ljulja na stolici kao neka mehaniĉka igraĉka... Karl shvati da se od njega oĉekuje da nešto kaţe. »To izgleda razumno«, reĉe on. Doktor prestade da se kikoće. Odjednom se ukoĉi. »A sad da se vratimo, onoj, uh, temi seksualnog zastranjivanja. Iskreno, mi se ne pretvaramo da razumemo — ne u potpunosti — zašto muškarci i ţene više vole, uh, seksualno druţenje sa osobama istog pola. Mi dobro znamo da je ta, pojava dosta ĉesta, i da ona, pod izvesnim okolnostima, spada u nadleţnost ovog Odeljenja.« Sad prvi put doktorov pogled prelete preko Karlovog lica. Bio je to pogled bez topline ili mrţnje ili bilo kog osećanja koje je Karl osetio u sebi ili video kod drugih, pogled hladan i prodoran i grabljiv i bezliĉan. Karl oseti da je ta soba, ta tiha podvodna pećina, zapravo klopka u koju je upao, odseĉen od svih izvora ljudske topline i sigurnosti. A njegova slika o sebi, dok tu sedi spokojan i oprezan, sa prisenkom pristojnog prezira na licu, postade mutna, kao da su se ţivotni sokovi izlivali iz njega u mleĉnosivu atmosferu sobe. 9

Ljubavne bolesti. — Prim. red.

124


»Leĉenje ovih poremećaja je, u ovom trenutku, khm, simptomatiĉno.« Doktor se naglo zavali na stolici i prsnu u metalno zveckav smeh. Karl ga je zapanjeno posmatrao... »Ovaj je lud«, pomisli on. Doktorovo lice je sad bilo bez ikakvog izraza, kao u kockara. Karl oseti neku ĉudnu prazninu u ţelucu, kao kad lift neoĉekivano stane. Doktor je prouĉavao sadrţaj fascikle ispred sebe. Progovori pomalo snishodljivim, prijatnim tonom: »Ne gledaj me tako uplašeno, momĉe. To je samo jedna profesionalna šala. Kad kaţem da je leĉenje simptomatiĉno, to znaĉi da ga uopšte nema, sem nastojanja da se pacijent oseća što prijatnije moţe. I to je upravo ono što pokušavamo da radimo u takvim sluĉajevima.« Karl ponovo oseti na svom licu udar doktorove ledene paţnje. »To jest da ga razuveravamo kad ga treba razuveravati... i, naravno, da mu omogućavamo da daje sebi oduške sa pojedincima sliĉnih teţnji. Izolacija nije preporuĉljiva... jer ta bolest nije neposredno prilepĉiva, kao ni rak. Rak, moja prva ljubav«, doktorov glas se gubio u daljini. Kao da je on stvarno prošao kroz neka nevidljiva vrata i ostavio svoje prazno telo da sedi za stolom. Iznenada reĉe ţivahno: »A sad se vi sigurno pitate zašto se mi time uopšte bavimo?« Na licu mu blesnu osmeh, blistav i leden kao sneg na suncu. Karl sleţe ramenima: »To nije moj posao... Ja se samo pitam što ste me pozvali ovamo i zašto mi priĉate sve te... sve te...« »Gluposti?« Karl se ljutio na sebe što crveni. Doktor se ponovo zavali i sastavi vrhove prstiju: »Vi mladi«, reĉe blago. »Vi mladi se uvek ţurite. Moţda ćete jednog dana nauĉiti šta znaĉi strpljenje. Ne, Karl... Je l' mogu da te zovem Karl? Ja ne izbegavam odgovor na tvoje pitanje. U sluĉajevima kada posumnjamo na tuberkulozu, mi — to jest, ovo odgovarajuće Odeljenje — moţemo nekog da zamolimo, ĉak i da zahtevamo od nekog da doĊe na fluorografski pregled. Takva je praksa, shvataš. Većina nalaza ispadne negativna. Zato smo te zamolili da doĊeš ovamo, radi — da tako kaţem — psihiĉke fluoroskopije???? Tome mogu da dodam da sam, posle razgovora s tobom, relativno siguran da će rezultat, u praktiĉne svrhe, biti negativan...« »Ali, sve je ovo smešno. Mene su uvek zanimale samo ţene. Sad imam jednu stalnu devojku, mi nameravamo da se uzmemo.« »Da, Karl, znam. Zato smo te i pozvali. Pregled krvi pre venĉanja, to je razumno, zar ne?« 125


»Molim vas, doktore, govorite otvoreno.« Doktor kao da ga nije ĉuo. Lagano je ustao i poĉeo da šetka po sobi, iza Karla; glas mu je bio slab i ĉuo se na mahove kao pesma u vetrovitoj ulici. »Mogu ti reći, u najstroţem poverenju, da tu postoje neoborivi dokazi o naslednom faktoru. A pod pritiskom društva, na ţalost, ţene se i otvoreni i latentni homoseksualci. Takvi brakovi ĉesto dovode do... To je faktor infantilne sredine.« Doktor je nastavljao da govori. Priĉao je o šizofreniji, raku, naslednom poremećaju funkcije hipotalamusa... Karl zadrema. Sanjao je kako otvara neka zelena vrata. Uţasan smrad mu ispuni pluća i on se probudi s trzajem. Doktorov glas je bio neobiĉno ravan i beţivotan, šaptavi glas narkosa: »...Klajberg–Stanislavski test flokulacije sperme... dijagnostiĉko sredstvo... indikativno bar u negativnom smislu. U izvesnim sluĉajevima korisno — kad se shvati kao deo celokupne slike... – Moţda, uh, pod odreĊenim okolnostima.« Doktorov glas se podiţe do patetiĉnog vriska. »Sestra će uzeti tvoj, uh, uzorak.« »Ovamo, izvolite...« Sestra otvori vrata kabine sa golim, belim zidovima. Dade mu teglicu. »Ovo upotrebite, molim vas. Pozovite me kad završite.« Na staklenoj polici bila je teglica sa vazelinom. Karl se osećao posramljen kao da mu je roĊena majka prostrla ĉipkanu maramicu. A na njoj izvezene reĉi poruke: »Da sam pička, ti i ja bismo mogli da otvorimo čipkarnicu.« Zanemario je vazelin i ejakulirao u teglu, kao da grubo i hladno tuca sestru stojećki uza zid od staklene cigle. »Staklena pizdurina«, on se iskezi ugledavši u mašti piĉku punu raznobojne srće na Polarnoj svetlosti. Opra penis i zakopĉa šlic. Kao da je neka hladna, podrugljiva mrţnja pratila svaku njegovu misao i svaki pokret, pomeranje njegovih testisa, grĉenje rektuma. Bio je u nekoj sobi preplavljenoj zelenom svetlošću. Braĉni krevet od namalanog drveta, crni ormar sa velikim ogledalom. Karl ne vidi svoje lice. Neki ĉovek sedi na crnoj hotelskoj stolici. Nosi uštirkanu belu košulju i prljavu papirnu leptir–mašnu. Lice mu podbulo, bez lobanje, a oĉi mu kao zaţareni gnoj. »Nije vam dobro?« ravnodušno ga upita sestra. Pruţi ĉašu vode. Prezrivo ga je gledala dok je pio. Okrenula se i uzela teglicu sa neprikrivenim gaĊenjem. Okrete se i obrecnu se: »Ĉekate nešto posebno?« Od detinjstva se Karlu niko nije tako obratio. »Pa, ne...« »Onda moţete ići«, i okrete se teglici. Tiho ciknu zgaĊena i obrisa bljuzg sperme sa ruke. Karl ode do vrata i zastade. 126


»Treba li ponovo da doĊem?« Ona ga iznenaĊeno pogleda s negodovanjem: »Bićete svakako obavešteni.« Stajala je na vratima kabine i gledala ga dok je prolazio kroz susednu sobu i otvarao vrata. Tu se on okrete i vedro joj mahnu. Sestra se nije ni pomerila niti je promenila izraz lica. Dok je silazio niz stepenice, lice mu je plamtelo od stida i nadošle krvi u izveštaĉenom osmehu. Jedan pederljivi turista ga pogleda i znaĉajno podiţe obrvu. »Je l' nešto nije u redu?« Karl odjuri u park i spusti se na praznu klupu kraj bronzanog kipa fauna sa cimbalima. »O'ladi, pilence. Biće ti bolje.« Turista se naginjao nad njim a foto– aparat mu se klatio pred Karlovim nosem kao neka velika opuštena sisa. »Odjebi!« U jalovim, ţivotinjskim, tamnim oĉima pedera Karl spazi neki prostaĉki i ogavan blesak. »Oh! Da sam na tvom mestu, ja ne bih tako grubo govorio, pilence. I ti si upecan. Video sam te kad si izlazio iz Instituta.« »Šta hoćeš time da kaţeš?« Karl je zahtevao odgovor. »Oh, ništa. Ama baš ništa.« »E, pa, Karl«, poĉe doktor, smeškajući se i drţeći pogled u visini Karlovih usta. »Imam za tebe neke dobre vesti.« Podiţe sa pisaćeg stola plavi papirić i izvede ĉitavu jednu pantomimu sa usredsreĊivanjem na nalaz. »Tvoj uh test... Robinson–Klajbergov test flokulacije...« »Zar to nije Blomberg–Stanislavski test?« Doktor se zakikota. »Oh, ne, za boga miloga... Trĉiš ispred mene, mladiću. Moţda si loše razumeo. Blomberg–Stanislavski — eeeeeh, to ti je jedan potpuno drugaĉiji test. Ali se iskreno nadam... da ti taj neće biti potreban...« Opet se zakikota: »Ali kao što sam bio rekao pre nego što me je tako ljupko prekinuo... moj, khm, mladi uĉeni kolega. Tvoj rezultat izgleda da je...« Odmakne papirić od sebe za duţinu svoje ruke. »...potpuno uh negativan. Zato te moţda više nećemo muĉiti. I tako...« Paţljivo presavi papirić i stavi ga u fasciklu. Zatim poĉe da je prelistava. Dosta dugo. Najzad prestade, namršti se i napući usta. Zatvori fasciklu, poklopi je šakom i naţe se napred. »Karl, dok si bio u vojsci... Mora da je bilo... u stvari, sigurno je bilo dugih perioda kada si bio lišen utehe uh pripomoći od strane lepšeg pola. Tokom tih nesumnjivo teških perioda iskušenja, moţda si imao neku sliĉicu gole ţenske? Ili, verovatnije, sliĉice celog harema golih ţenskih? He he he...« 127


Karl je gledao doktora sa neskrivenim gnušanjem. »Da, svakako da jesam«, reĉe. »Svi smo to imali.« »A sada, Karl, ţeleo bih da ti ja pokaţem neke slike golišavih ţenski.« Izvuĉe jedan koverat iz fioke. »I da te zamolim da izabereš neku koju bi najviše voleo da uh ha ha ha...« I naglo se naţe napred šireći fotografije lepezasto ispred Karlovog lica. »Izaberi ţensku, bilo koju!« Ukoĉenim prstima Karl dotakne jednu fotografiju. Doktor je vrati u špil, promeša i preseĉe, pa stavi špil na Karlovu fasciklu i dobro ga pljesne. Poreda ispred Karla sliĉice licem naviše. »Je li ona tu?« Karl odmahne glavom. »Naravno da nije. Ona je ovde unutra gde joj je i mesto. Na ţenskom mestu, zar ne???« Otvori fasciklu i izvadi devojĉinu sliku prikaĉenu za jednu Roršahovu test–ploĉicu. »Je l' ta?« Karl ćutke klimnu glavom. »Imaš dobar ukus, deĉko moj. Mogu da ti kaţem, u najstroţem poverenju, da su neke od ovih cura...« kockarskim prstima premesti fotografiju u Monteov pas od po tri karte — »zapravo momci. U, uh, krpicama, je l' se tako kaţe, a???« Podizao je i spuštao obrve neverovatnom brzinom. Karl nije bio siguran da je video bilo šta neobiĉno. Naspram njega doktorovo lice bilo je potpuno nepokretno i bezizraţajno. Karl ponovo oseti onu prazninu u stomaku i genitalijama, kao kad lift iznenada stane. »Dakle, Karl, ti izgleda uspešno savladavaš sve naše male prepreke... Ali rekao bih da tebi sve ovo izgleda malĉice šašavo, je l' da...???« »Pa, da budem iskren... Da...« »Iskren si ti, Karl... To je dobro... A sada... Karl…« Milozvuĉno je razvlaĉio njegovo ime kao kad te slatki pub folira da bi te pridobio i nudi ti cigaretu Old Gold — (kao fora, pubu nekako liĉi da puši Old Gold) — i poĉinje da izvodi svoju numeru. Pub folira i pocupkuje. »Što ne bi nešto predloţio Ĉoveku?« cima glavom na svoj smrknuti super–ego kome se uvek obraća u trećem licu kao »Ĉoveku« ili »Poruĉniku« »Takav ti je Poruĉnik, ti pošteno s njim, on pošteno s tobom... Bićemo blagi prema tebi… Ako hoćeš da nam nekako pomogneš.« Njegove reći otkrivaju oĉajnu pustoš kafeterija, uliĉnih ćoškova i snek–barova. Narkosi gledaju na drugu stranu i ţderu torte. 128


»Pederĉina greši.« Pederĉina se, naduvana pilulama, s treskom sruĉi na hotelsku stolicu, oklembešen mu isplaţen jezik. Naduvan, ustaje i obesi se, a niti menja izraz lica niti uvlaĉi jezik. Pub se gega dţadom. »Znaš Gvozdenog Martija?« Geganje s folom. »Znam.« »Moţeš da kupiš od njega?« Fol? Fol? »On je sumnjiĉav.« »Al' moţeš« Fol. Fol. »Kupio si od njega prošle nedelje, je l' da?« Fol??? »Da.« »Pa onda moţeš i ove nedelje. Fol… Fol... »Moţeš i danas.« Nije više fol. »Ne! Ne! Samo to ne!« »Slušaj, je l' ti hoćeš da saraĊuješ« — tri podla fola — »ili te on moţda... ili te Ĉovek jebe???« znaĉajno podiţe obrvu. »Zato, Karl, molim te, zaduţićeš me ako mi kaţeš koliko si puta i u kojim situacijama imao, uh, homoseksualne snošaje???« Glas mu se gubi u daljini. »Ako to nisi nikad radio, biću sklon da pomislim da ti nisi mladić kao i svi ostali.« Doktor mu šeretski pripreti prstom. »U svakom sluĉaju...« Tapše po fascikli i ogavno se ceri, gledajući u stranu. Karl primeti da je fascikla oko petnaest centimetara podebela. Da je, zapravo, strašno odebljala otkako je onomad ušao u tu sobu. »Pa, kad sam bio u vojsci... Oni pederi su mi predlagali i, ponekad... kad sam se osećao tupo...« »Da, naravno, Karl«, doktor srdaĉno zanjaĉe. »Nije mi teško da ti priznam da bih i ja, na tvom mestu, uradio isto, he, he, he... Dakle, ja mislim da moţemo odbaciti kao nevažna ta, uh, razumljiva sredstva za popunjavanje, uh, državne riznice. A sad, Karl, moţda je« — jednim prstom kucka po fascikli iz koje se širi blag zadah memljivih sportskih nakurnjaka i hlora — »bilo i drugih situacija. Kada nisu uh bili umešani nikakvi ekonomski faktori.« Neki zeleni blesak sevnu u Karlovom mozgu. On ugleda Hansovo vitko, suncem opaljeno telo — kako se uvija ka njemu i oseti kratko dahtanje na svom ramenu. Bleska nestade. Neka ogromna buba mu je gmizala po dlanu. Telo mu se zgrĉi od gaĊenja, kao da ga je drmnula elektriĉna struja.

129


Karl skoĉi na noge, tresući se od besa. »Šta to zapisujete tamo?« odluĉno upita doktora. »Da li ti uvek tako zadremaš??? usred razgovora...?« »Nisam ja spavao.« »Nisi?« »Sve je ovo nestvarno... Odlazim. Ne moţete me silom zadrţati.« Prelazio je sobu idući ka vratima. Dugo je već hodao. U nogama je osećao veliku malaksalost i jedva se vukao. Kao da su se vrata udaljavala. »A kuda bi ti, Karl?« Doktorov glas mu dopire sa velike daljine. »Napolje... Što dalje odavde... Kroz vrata...« »Kroz Zelena Vrata, Karl?« Jedva ĉuje doktorov glas. Soba eksplodira i odleće u beskonaĉni prostor.

jesi li video pantoponsku ružu Ne prilazi Kvinzskveru, sinko!... Zlo je to mesto, progonjeno od murije pomamljene za narkosima... Previše nivoa... Zaţareni pubovi, naroljani od amonijaka, izleću iz klozetskih ostava za metle... kao plamteći lavovi... Jure dţeparoše i cugaroše, bacaju se na kamenjarke, jadne od straha im se lede vene sve do kostiju... Koţa im se raspukne za nedelju dana ili šutnu one, ne znam koje po redu, fikseve što im dţabe daje njujorška murija da podvode narkose... Zato Pederu, Irce, Špijo, Mornaru, pazite... Otvor'te ĉetvore oĉi, dobro gledajte niz tu dţadu da ne naletite na brzi voz i ne rodite meĉku... Metro šiša pored tebe, pazi da te gvoţĊe ne ogrebe... Kvinzskver je gadno mesto za dţeparoše... Mnogo nivoa i nezgodnih mestašca iz kojih vreba podzemna racija, a nemaš gde da se sakriješ kad jednom ispruţiš ruku... Pet meseci i dvadeset devet dana: kazna za »podvoĊenje«, pipanje cajoša sa oĉitom namerom... Nevine lako osudiš za ubistvo, teško za podvoĊenje. Pederi, Špije, Irci, Mornari, narkosi i dţeparoši, moji pajtaši iz starih, dobrih vremena... Stara banda iz 103. ulice. Mornar i Irac se obesili na groblju... Špija rikn'o od prevelike doze, a Peškir skren'o s pravog puta... »Jesi li video Pantoponsku Ruţu?« pitao matori dţanki... »Vreme za pivĉugu«, obuĉe crni kaput i ode na Skver... Kad ideš ulicom Propaliteta kraj onih straćara do muzeja u Pijaĉnoj, vidiš sve vrste masturbacije i samo–silovanja. Posebno je to klincima nuţno... 130


Armirano–betonirani gangster se kotrlja niz reĉni kanal... Kaubojisali su ga u sauni... Je l' to bio Guzica Trešnjica zvani Dio Peškirić ili Mamina Škrgica, Stara Vestminsterska Strina?? Samo mrtvi prsti u reĉi, i nešto priĉaju Brajovom azbukom... Misisipi valja ogromne kreĉnjaĉke gromade tihom uliĉicom... »Spuštaj sidro!« urla kapetan Pokretne Zemlje. U daljini krĉe creva ... Sa Polarnih Svetlosti pljušte kiše otvorenih golubova... Rezervoari su prazni... Mesingani kipovi se razbijaju o ploĉnike gladnih trgova i uliĉica razjapljenog grada... Traţenje vene u bolesno narkotiĉno jutro... Samo od sirupa protiv kašlja... Hiljadu narkosa juriša na klinike za kristalne kiĉme i kuva Sede Gospe... U kreĉnjaĉkoj pećini sretoh ĉoveka koji je u kutiji za šešire nosio Meduzinu glavu, a Cariniku rekoh, »Samo paţljivo«... Zauvek se o'hladih kad mu se ruka naĊe blizu duplog dna moga kofera... Aranţeri izloga vrište kroz stanicu, zezaju kasirke pederskim »hajpom«... (»hajp« je zakidanje pri plaćanju raĉuna... Poznato i kao Mali Ceh...) »Višestruki prelom«, kaţe ĉuveni ortoped... »Ja sam veliki formalista...« Oĉevidna sušica se goropadi u hodnicima klizavim od ispljuvaka sa Kohovim bacilom... Stonoga njuši gvozdena vrata zarĊala od mokraće miliona pedera i izjedena od tankog crnog lima... Ovo nije nasledna boljka od bogate majke, već pokvarena lova za vaĊenje iz procepa...

kokine bube Mornarev sivi filcani šešir i crni izguţvani kaput vise uvrnuti od ĉeţnjivog išĉekivanja. Na jutarnjem suncu obrisi Mornara u narandţastoţutom plamenu droge. Ispod šolje s kafom stajala je papirna salveta — obeleţje onih koji dţonjaju nad kafom po trgovima, restoranima, stanicama i ĉekaonicama ovoga sveta. Narkos, ĉak i Mornarevog nivoa, ţivi po narkotiĉnom vremenu i kad trapavo uleti u vreme ostalih ljudi, on, kao i svi molitelji, mora da ĉeka. (Koliko kafa na sat?) UĊe jedan deĉak i sede za šank sav u tragovima dugog, bolesnog ĉekanja na drogu. Mornar se tresao. Lice mu se mutilo obavijeno uzdrhtalom mrkom 131


maglom i ispadalo iz ţiţe. Ruke su mu se pokretale po stolu, ĉitajući deĉakovo lice kao slova za slepe. Oĉi su mu se kretale po tragu malih ulegnuća i kruţića na deĉakovoj kosi i laganim, ispitivaĉkim pogledima pratile kovrdţe njegove smeĊe kose na vratu. Deĉak se promeškolji i poĉeša zatiljak. »Nešto me je ujelo, Dţo. Kakva ti je, bre, ovo rupa od kafane?« »Kokine bube, sine«, reĉe Dţo prinoseći jaja svetlu. »Putujem ti ja, jednom, sa Irenom Keli — bila je drugar. U Bjutu, u drţavi Montani, spopadnu je kokini uţasi i ona ti jurne kroz hotel vrišteći da je gone kineski pubovi s kasapskim noţevima. Znao sam jednog ĉikaškog puba koji je duvao koku i svršavao u obliku kristala, plavih kristala. I tako ti se ona otkine i poĉne da vrišti da ga jure Federalci, pa jurne niz uliĉicu i zabije glavu u kantu za Ċubre. Ja mu kaţem, 'Znaš li, bre, šta radiš?' a ona će meni, 'Marš tamo ili pucam! Dobro sam se sakrila!' Kad zasvira vojniĉka truba, svi smo u stroju, je l' tako?« Dţo pogleda Mornara, raširi ruke i narkomanski sleţe ramenima. Mornar progovori svojim isprekidanim saosećajnim glasom, koji se ponovo sastavlja tek u vašoj glavi, sriĉući uz pomoć svojih ledenih prstiju, »Veza ti je prekinuta, klinac.« Deĉak se trţe. Lice uliĉnog mangupa, izbrazdano mu crnim narkomanskim oţiljcima, bilo je zadrţalo izraz neke divlje, razbijene ĉednosti; stidljive ţivotinjice vire kroz sive arabeske uţasa. »Ne kapiram te, Dţek.« Mornar uskoĉi u oštru, narkomansku ţiţu. Podiţe kragnu svog sakoa, a na poleĊini jednog revera mu se ukaza mesingana narkomanska »hipo«–igla, za potkoţne injekcije, pokrivena buĊom i rĊom od bakra. »Penzionisan, za dobro sluţbe... Sedi sa mnom i pojedi jednu pitu s borovnicama, gazda ĉasti. Svaki majmun to voli... Od toga ti se zamasti kaput.« U jutarnjoj kafeteriji deĉak oseti kako ga neko dodirnu po ruci sa daljine od preko dva metra. Iznenada ga nešto ubaci u loţu i on aterira uz tup tresak. Pogleda Mornara u oĉi: zeleni univerzum uskomešan hladnim crnim strujama. »Vi ste agent, gospodine?« »Bolje reći... vektor.« Njegov zvuĉni smeh treperi kroz deĉakovo tkivo. »Je l' diluješ, ĉoveĉe? Imam lovu...« »Ne trebaju mi tvoje pare, Srce: ja hoću tvoje Vreme.« »Ne kapiram.« »Hoćeš da se pukneš? 'Oćeš odmah? 'Oćeš fiiiks?« 132


Mornar zaklati nešto ruţiĉasto u ruci i dovibrira iz ţiţe. »Aha.« »Uzećemo ovu Nezavisnu. Ima ona svoju posebnu vatru, ne ubija već samo podriva. A sećam se, jednom ja i Pederĉe upadnemo na Kvinzskver. Kloni se Kvinzskvera, sinko... zlo je to mesto... gone pubovi. Previše nivoa. Pubovi se u klozetu naroljaju amonijakom, pa izlete kao plamteći lavovi... krenu na sirotog Kamenca, od straha joj se vene slede do kostiju. Koţa joj se raspukne za nedelju dana ili šutne onaj, ne znam više koji po redu fiks što joj njujorška murija dţabe uvaljuje da podvodi narkose... Zato Pederu, Špijo, Irce, Mornaru, pazite, otvorite ĉetvore oĉi i pogledajte niz tu dţadu da vas ne poznadu...« U naletu crnog gvozda prošiša metro.

utamanjivač gamadi dobro radi svoj posao Mornar neţno dodirnu vrata i poĉe polako da opipava šare na ofarbanoj hrastovini, ostavljajući blede raznobojne, sluzave otiske prstiju. Zavuĉe ruku do lakta. Otkaĉi lanĉić iznutra i skloni se u stranu pa propusti deĉka. Prazna soba bila je puna teškog, bezbojnog zadaha smrti. »Nisam luftirao gajbu otkako je Utamanjivaĉ ovde kadio kokine bube«, izvinjavao se Mornar. Deĉakova odrana ĉula bacala su se po sobi u mahnitom ispitivanju svega u njoj. Iznajmljeni stan, kraj pruge, podrhtavao je od neĉujnog kretanja. Pored kuhinjskog zida stajalo je jedno metalno korito — da li baš metalno? — spojeno sa nekom vrstom akvarijuma ili rezervoara dopola napunjenog nekom providnom, zelenkastom teĉnošću. Po podu su bile razbacane razne plesnive stvari, ko zna od ĉega izanĊale: pljosnati, lepezasti suspenzor za zaštitu nekog osetljivog organa; utege sa više ravni, podupiraĉi i zavoji; veliki jaram u obliku slova U od poroznog ruţiĉastog kamena; olovne cevĉice preseĉene i otvorene na jednom kraju. Kretanje dva tela komešalo je ustajale bore smrada; kopnjivog deĉaĉkog vonja u prašnjavim svlaĉionicama, bazenskog hlora, osušene sperme. Ostali mirisi su vijugali kroz uskomešani vazduh i doticali nepoznata vrata. Mornar zavuĉe ruku pod ĉesmu i izvuĉe paketić umotan u pakpapir koji se odmah raspade i u vidu ţućkaste prašine skliznu mu kroz prste. On poloţi špric, iglu i kašiku na sto pretrpan prljavim sudovima. Ali nijedna bubašvaba nije pruţala pipke na mrvice tame. »Utamanjivaĉ dobro radi«, reĉe Mornar, »ĉak i suviše dobro, ponekad.« 133


Sad zavuĉe ruku u jednu ĉetvrtastu limenku sa ţutim praškom protiv bubašvaba i izvuĉe pljosnati paketić umotan u crveno–zlatni išarani pakpapir. »K'o neke upakovane ţabice i petarde«, pomisli deĉak. U ĉetrnaestoj je izgubio dva prsta... Nesrećni sluĉaj od vatrometa za vreme proslave Ĉetvrtog jula... kasnije, u bolnici, prvi prećutni posedniĉki dodir droge. »Od ovog se otkaĉinje, klinac«, reĉe Mornar i stavi ruku na svoj potiljak. Pohotljivo je otvarao paketić, sav u prevojima i procepima papirne ambalaţe. »Ĉisti, stoprocentni heroin. Malo je koji ţivi ljudski stvor ovo... I sve je ovo za tebe.« »A šta vi od mene traţite?« »Vreme.« »Ne kapiram.« »Ja imam nešto što tebi treba«, reĉe i rukom dotaknu paketić. Zatim ode u dnevnu sobu, a glas mu udaljen i nerazgovetan. »Ti imaš nešto što meni treba... pet minuta ovde... jedan sat onde... dva…ĉetiri... osam... Moţda ja trĉim ispred sebe... Svaki dan umireš pomalo... Za to ti treba Vreme...« Vrati se u kuhinju i govori glasno i jasno: »Traţim pet godina za jedno parĉe. Nemaš na ulici bolji dil.« I prstom dodirnu rupicu ispod deĉakovog nosa. »Taĉno niz sredinu.« »Gospodine, ja ne znam o ĉemu vi to govorite.« »Saznaćeš, bebice... vremenom.« »Okej. Šta treba da radim?« »Prihvataš?« »Daa, kao...« Pogleda paketić. »Bilo šta... prihvatam.« Deĉak oseti kako mu neki teret propada kroz meso. Mornar mu jednom rukom pokri oĉi, a drugom mu istrţe iz mošnica jedno ruţiĉasto jaje sa jednim zatvorenim pulsirajućim okcem. U providnom mesu jajeta kljuĉalo je nešto kao crno krzno. Mornar je milovao jaje golim neljudskim rukama — rumenocrne, debele, vlaknaste, duge bele hvataljke nicale su iz skraćenih vrhova prstiju. Smrtni strah i samrtniĉka slabost obrvavali su deĉaka, presecali mu dah, zaustavljali mu krv. Naslanjao se na zid koji kao da je malo popuštao. Ali mu se zaĉas ponovo upali narkomanska lampica. Mornar je kuvao fiks. »Kad zasvira truba, eto nas u stroju, zar ne?« reĉe, pipajući deĉakovu venu i gladeći mu najeţenu koţu jednim ţenski neţnim 134


prstom. Zari mu iglu. Crvena orhideja procveta na dnu šprica. Mornar pritisnu klip, gledajući kako rastvor kulja u deĉakovu venu, i kako ga ţedna krv usisava. »Isuse!« reĉe deĉak. »Nikad me nešto nije ovako tresnulo!« zapali cigaretu i osvrnu se po kuhinji, trzajući se od ţelje za šećerom. »Zar nećeš i ti da se rokneš?« upita Mornara. »Ĉime? Zar ovim sranjem od mleĉnog šećera? Droga je jednosmerna ulica, bato. Nema skretanja levo. A više ne moţeš ni da se vratiš.« Zovu me Utamanjivaĉ gamadi. Na jednoj raskrsnici u mom ţivotu ja sam stvarno bio u toj funkciji ali kratko, i na moje oĉi su bubašvabe igrale trbušni ples daveći se u ţutom prašku protiv gamadi. (»Teško se taj prašak danas nalazi, gospodo... rat je. Daću vam malo... Dva dolara«). Po ofucanim hotelĉinama na Severnom Klarku gušio sam debele stenice sa roţe tapeta i otrovao programiranog Pacova koji je ponekad voleo da gricka ljudske bebice. Zar ti ne bi? Moje sadašnje zanimanje: Nalaţenje i utamanjivanje ţivih. Ne tela, već »kalupa«, kapiraš — a uvek zaboravim da ti ne moţeš to da ukapiraš. Ćapio sam ih sve, sem nekolicine. Ali ĉak i samo jedan moţe da nam usere svu klopu na posluţavniku. Opasnost, kao i uvek, dolazi do špija–prebeglica: od Ej Dţeja, ViĊilantea, Crnog Armadilja (prenosioca Cagaskih vektora, koji se nije okupao još od argentinske epidemije iz '35, sećaš se?) i Lija i Mornara i Benveja. A znam da me odnekud iz mraka vreba neki špija. Jer sve Špije dezertiraju, a svi se Udaraĉi Kontre prodaju...

algebra potrebe »Škemba« — Konaĉni Narkos potiĉe iz Gradskih Rezervoara, Pritiska gde ţivotni mlazevi slobodno šikljaju u milion oblika, i smesta ih proţdiru ţderaĉi koje, opet, briše murija mraĉnog doba... Malo njih stigne na Trg, gde Rezervoari ispuštaju vodoplavnu reku koja nosi vitalne oblike za odbranu naoruţane otrovnim muljem, crnim gljivama od kojih meso truli i zelenim smradom što prţi pluća, a ţeludac vezuje u ĉvorove... Od »Škembe« je ostao sirov ţivac, ogoljen oseti samrtne grĉeve miliona ledenih fikseva... »Škemba« je nauĉio Algebru Potrebe i tako preţiveo... Jednog petka »Škemba« se sjuri na Trg kao providno sivi majmunski fetus, sa ljubiĉastosivim, mekanim prstima pijavice, i okruglim jeguljastim 135


ustima sa šupljim, crnim erektivnim zubima, napipavajući šare oţiljaka od fiksanja dţankom... Tog petka (a petak je Muslimanska Nedelja kada se od bogatih oĉekuje da dele milostinju) jedan bogataš proĊe Trgom, zabezeknuto zine u ĉudovište, a »Škemba« poĉe da se valja pred njim, da piša, sere od straha i jede svoja sopstvena govna; a lovan, naravno dirnut ovom pohvalom njegovom moćnom pogledu, zvrkne novĉić iz srebrne glave svog milosrdnog prazniĉnog štapa. Tako je »Škemba« nauĉio da robuje Crnom Mesu, pa je svoje telo pretvorio u ĉitav akvarijum sala... I sad su njegove prazne periskopske oĉi pretraţivale površinu ovoga sveta... U koloni narkosa koja je išla za njim, providno sivi »majmuni« Ċipali su i sevali kao metalna koplja ĉim bi ugledali Znak droge, dreţdali i usisavali sve što im on baci, da bi na kraju sve njih »Škemba« usisao, pa se toliko nadimao i širio da je ispunjavao trgove, restorane i ĉekaonice sveta sivim muljem droge. Hebefreniĉari, Latasi i gorile švrljaju bljuvotine pod proglasima Stranaka, Solubisi isprĊuju šifre, crnje otvaraju i zatvaraju usta iz kojih im zlatni zubi sevaju poruke, arapski izgrednici šalju dimne signale i u vatru bacaju masne, zadrigle evnuhe — oni se najbolje puše, u vazduhu lebdi njihov stub dima crn i ĉvrst kao govno — bacaju ih i u benzinske vatre na Ċubrištu, melodije cvrĉanja se sklapaju u mozaik, grbavi prosjak duva u Panovu frulu, sa razglednice sa vulkanom Cimborazo hladan vetar duva, ramadanska flauta, zvuci klavira u vetrovitoj ulici, unakaţeni policijski pozivi, dok reklamni leci, u skladu sa uliĉnom makljaţom, padaju na ploĉnike u obliku slova SOS. Izborom seksualnih radnji dva špijuna su se jedan drugom predstavili, ometajući mikrofone i razjebavajući atomske tajne sa tako komplikovanim šiframa da samo dva fiziĉara na svetu mogu da foliraju da ih razumeju, a obojica kategoriĉki pobijaju jedan drugog. Kasnije će špijun–primalac biti obešen zbog nedozvoljenog posedovanja nervnog sistema i otpevaće poruku u orgazmiĉnom grĉu, emitovanu preko elektroda prikaĉenih mu za penis. Brekće stari infarktaš, izvija se i bućka trbušna plesaĉica, puĉpuriće motorni ĉamac preko naftom zagaĊene vode. Kelneru kaplje na sto martini, koji je nauĉio Ĉovek u Sivom Flanelskom Odelu, al' badţa skuţi da je zapaţen i zbriše vozom u 6.12. Kad pored njih zatutnji El, narkosi se izvlaĉe kroz klozetski prozor kineskog bircuza. Šepa, iskaubojisan u hotelu Voldorf, sere kreĉ i raĎa pacove. (Kaubojisati nekoga u njujorškom gangsterskom ţargonu znaĉi ubiti kurvinog sina gde ga nagaziš. Pacov je pacov je pacov je pacov. Dostavljaĉ.) Luckaste jumferašice kliĉu engleskom pukovniku koji na konju šiša pored njih i maše kopljem na kojem skiĉi proburaţeno mošusno prase. Elegantni peša, pokrovitelj bara u susedstvu, dobija izveštaj od Mrtve Mame i 136


nastavlja da ţivi u hromozomima i mame i tate, pa evocira uspomenu na dane kad je tucao kurve. Deĉaci najpre izdrkaju kite u školskom klozetu znajuĉi jedni druge kao špijune iz Galaksije Iks, pa onda prelaze u trećerazredni bircuz gde, dronjavi i zloslutni, dţonjaju, loĉu vinsko sirĉe i jedu limun pred dţez– bendom da pokvare muziku tenor–saksofoniste, jednog otkaĉenog Arapina sa plavim dozama, za koga se sumnja da je Neprijateljski Odašiljaĉ. Svetska mreţa narkosa sa jednom naštimovanom ţicom od uţegle sperme... udara si fiks po nameštenim sobama za izdavanje... dršće od muĉnine u mamurna jutra... (Stari Pitovi drugari sišu Crni Dim u sobi iza kineske perionice. Melanholiĉna Cura umire od prevelike doze jalovog Vremena ili prestanka disanja u toku krize — u Arabiji — Parizu — Meksiko Sitiju — Njujorku — Nju Orliensu). Ţivi i mrtvi... bolesni ili klimavi... naviknuti ili odviknuti ili ponovo naviknuti... ulaze u lokal ozraĉeni drogom, a Veza im kusa kinesku ĉorbu u ulici Dolores... ţdere torte u Bikfordsu... laveţ narkosa–progonitelja odjekuje za njim Menjaĉkim trgom... Sve malarije ovoga sveta u sveţnju od grozniĉavo drhteće protoplazme. Strah klinastim pismom šalje hitnu zapeĉaćenu poruku. Uz urlike crnje na lomaĉi, izgrednici se cerekaju i tucaju. Usamljeni bibliotekari sjedinjuju se u duhovnom poljupcu zadaha. Jesi li imao to gripozno osećanje, brate? Stalno ti zapaljeno grlo, pa te onespokojava kao vreli popodnevni vetar — Dobrodošli u MeĊunarodnu Sifilistiĉarsku Loţu — »Metoticku Epitkopalnu, pitka joj matelina« (ova se fraza koristi za ispitivanje govornih grešaka, tipiĉnih za delimiĉnu uzetost) ili te prvi nemi dodir Šankra uĉini uglednim ĉlanom. Šume guste šume i orgonski akumulatori, a u gradu zavlada iznenadna tišina kad narkoski pubovi, pa ĉak i Stalno Putujući sluţbenici, pokušavaju da se probiju kroz zakrćene puteve holesterola. Signalni blesci orgazma pršte kao vatromet nad svetom. Naduvani hašišar Ċipa i vrišti »Strah me je!« i jurne u meksiĉku noć, satirući male mozgove sveta. Dţelat kenja od straha kad se pojavi osuĊenik. Muĉitelj vrišti u uvo svojoj neumoljivoj ţrtvi. Borci noţevima se grle u adrenalinu. Rak je na vratima sa Cvrkutavim Telegramom...

hauzer i o'brajen Kad su mi ušetali u gajbu u osam ujutru, znao sam da mi je to poslednja šansa, moja jedina šansa. Ali oni to nisu znali. Kako su i mogli? Za njih je to bilo obiĉno, rutinsko privoĊenje. Ali ne baš sasvim rutinsko. Hauzer je bio doruĉkovao kad ga je Poruĉnik pozvao telefonom: »Hoću da ti i tvoj partner pokupite nekog Lija, Vilijema Lija, kad poĊete u grad. On je u hotelu Lempri, 103–ća ulica, odmah uz Brodvej.« »Vaţi, znam gde je to. A sećam se i njega.« 137


»Dobro. Soba 606. Samo ga pokupite. Ne gubite vreme na pretres. donesite knjige, rukopise. Sve što je štampano, kucano ili pisano. Kapiraš?« »Kapiram. Al' u ĉemu je štos... Knjige...« »Samo uradi kako ti kaţem.« Poruĉnik spusti slušalicu. Hauzer i O'Brajen. Dvadeset godina policajci u Gradskom odseku za borbu protiv narkomanije. Veterani, kao i ja. Ja sam narkos već šesnaest godina. Njih dvojica se nisu strogo drţali zakona. Barem O'Brajen nije. On je bio folirant, a Hauzer pravi pub, ĉvrst badţa. Vodviljski par. Hauzer bi te obiĉno tresnuo, pre nego što bilo šta kaţe, kol'ko da probije led. Onda ti O'Brajen ponudi cigaretu Old Gold — tek fazon, jer pubu nekako liĉi da puši Old Gold... i odvoji ti neku pubovsku fazu koja je u stvari odavno flaširana. Nije bio loš badţa, i ja nisam hteo to da uradim. Ali to mi je bila jedina šansa. Baš sam vezivao ruku za jutarnji fiks, kad su kalauzom otvorili vrata i ušli u sobu. Bila je to jedna posebna vrsta kalauza koji otvara zakljuĉana vrata sa kljuĉem iznutra u bravi. Preda mnom na stolu su leţali štekić droge, igla, špric — u Meksiku sam se bio navikao na obiĉan špric i zauvek odrekao kapaljke — alkohol, vata i ĉaša vode. »Baš lepo«, kaţe O'Brajen... »Otkad se nismo videli, a?« »Obuci kaput, Li«, kaţe Hauzer. Bio je izvukao pištolj; Uvek ga je izvlaĉio radi psihološkog efekta, kad je hapsio, a ujedno da spreĉi strku do klozetske šolje ili prozora. »Mogu li prvo da se tresnem, momci?« pitao sam... »Ionako ovde imate dovoljno dokaza...« Pitao sam ga kako ću da se doĉepam svog kofera, ako mi ne dopuste da mu priĊem. Nije bio zakljuĉan, ali Hauzer je drţao pucu. »'Oĉe da se fiksne«, kaţe Hauzer. »Pa znaš da mi to ne moţemo da ti dopustimo, Bile«, procvrkuta O'Brajen svojim bleferskim glasićem, oteţući moje ime ljigavo i podrugljivo, grubo i nakaradno. Hteo je, naravno, da kaţe, »A šta ćeš ti zauzvrat da uĉiniš za nas, Bile?« Gledao me je i smeškao se. Predugo mu je na licu lebdeo taj oduran i razgolićen osmeh, osmeh nalorfanog matorog pokvarenjaka, u kojem je bilo skupljeno sve najcrnje zlo O'Brajenove dvosmislene funkcije. »Moţda bih mogao da vam namestim Gvozdenog Martija«, rekoh. Znao da crkavaju za Martijem. On je već pet godina prodavao drogu a oni nisu mogli baš ništa da mu prikaĉe. I Marti je bio veteran, ali je dobro pazio 138


kome prodaje. Morao je savršeno dobro da upozna ĉoveka pre nego što mu uzme lovu. A zbog mene još niko nije bio u ćuzi. Imam super reputaciju, ali meni ipak Marti nije prodavao, jer me nije dovoljno dugo znao. Toliko je Marti bio sumnjiĉav. »Martija!« reĉe O'Brajen. »Je l' ti moţeš da kupiš od njega?« »Mogu, svakako.« Sumnjali su. Ĉovek ne moţe ceo vek da bude pub, a da u sebi ne razvije specijalnu pubovsku intuiciju. »Okej«, reĉe Hauzer. »Samo gledaj da nam ga stvarno isporuĉiš, Li.« »Isporuĉiću ga, u fasu. Verujte mi, ja ovo cenim.« Podveţem ruku za fiks, šake se tresu od ţelje, baš kao arhetipu narkosa. »Ma, ja sam vam samo jedan stari narkos, momci, bezopasna stara dţanki–olupina.« Tako sam rekao. I kao što sam oĉekivao, Hauzer okrete glavu na drugu stranu, kad sam poĉeo da traţim venu. Mnogo nesimpatiĉan prizor. O'Brajen je sedeo na naslonu fotelje, pušio svoj Old Gold, i gledao kroz prozor sa sanjalaĉkim izrazom lica što govori »Šta ću kad u penziju odem?« Iz cuga pogodim venu. Mlaz krvi šikne u špric, za trenutak oštar i solidan kao crveni kanap. Palcem pritisnem klip i osetim kako mi droga bije kroz vene i hrani milione dţanka ţeljnih ćelija, da bi mi ojaĉali i ţivnuli svi ţivci i mišići. Oni me nisu gledali. Napunim špric alkoholom. Hauzer se igrao svojim prćavim detektivskim specijalnim koltom i zverao po sobi. Taj je mogao da nanjuši opasnost kao ţivotinja. Levom rukom odškrinu vrata plakara i zvirnu unutra. Stomak mi se grĉio. Pomislih, »Ako sad zaviri u kofer, gotov sam.« Hauzer se naglo okrene meni. »Je l' si gotov, najzad?« zareţa. »Gledaj da nas ne zajebeš za Martija.« To mu se gadno omaklo i sam se iznenadio i trgao. Dignem špric pun alkohola i zavrćem iglu da proverim je li priĉvršćena. »Samo trenutak«, kaţem. Pritisnem špric, štrcnem i pljusnem ga preko oĉiju mlazom alkohola. On urlikne. Grebe se rukom po oĉima kao da kida neki nevidljivi zavoj, ja kleknem na pod i zgrabim svoj kofer. Cimnem i otvorim ga, levom rukom zgrabim dršku pištolja — dešnjak sam, ali pucam levom. Najpre osetim, pa onda zaĉujem prasak Hauzerovog pištolja. Metak se sa treskom zabi u zid iza mene. Pucajući sa poda, ispalim dva brza metka u Hauzerov stomak, baš tamo gde mu se prsluk bio podigao i otkrio krajiĉak bele košulje. On grozno zastenja i presamiti se. Ukoĉena od straha, O'Brajenova ruka je cepala košulju oko futrole sa 139


pištoljem o ramenu. Ja drugom rukom zgrabim dršku mog pištolja, umirim ga za dugo okidanje — ta puca ima doboš sa oprugom tako da se koristi samo za dva uzastopna opaljivanja zaredom — i puknem ga nasred rumene ĉelenke par cetimetara ispod srebrnastog ruba kose. Sva mu je kosa bila seda kad sam ga poslednji put video. Pre otprilike 15 godina. Moje prvo hapšenje. Oĉi mu ispadoše. Pade sa stolice pravo na lice. Ruke su mi već grabile ono što mi je bilo potrebno, i sve trpam u akten–tašnu sa mojim beleškama — pribor, dţank i kutiju s mecima. Pištolj zabijem za pojas i iziĊem u hodnik, oblaĉeći kaput. Recepcionar i portir su tutnjali uz stepenice. Spustim se liftom, proĊem kroz prazan hol i iziĊem na ulicu. Bio je prekrasan dan babinog leta. Znao sam da nemam veliku šansu, ali bolje imati bilo kakvu šansu nego nikakvu, sve je bolje nego da budeš zamorĉe podvrgnuto eksperimentima sa ST–om (6) ili sa bilo kojim drugim inicijalima. Morao sam brzo da uštekujem dţank. Znao sam da će sad 'pokriti' ne samo sve aerodrome, ţelezniĉke i autobuske stanice, već i sva narkomanska podruĉja i sve veze. Odvezem se taksijem do Vašington–skvera, iziĊem i zujim Ĉetvrtom ulicom, sve dok ne spazim Nika na jednom uglu. 'Pušera' 10 uvek naĊeš. On je duh prizvan tvojom potrebom. »Ĉuj, Nik«, kaţem mu. »Brišem iz grada. Treba mi H. Je l' moţeš odmah da mi ga nabaviš?« Furali smo Ĉetvrtom ulicom. Do svesti mi je dopirao Nikov glas, ali kao sa nekog neodreĊenog mesta. Bestelesan, avetinjski glas. »Da, mislim da mogu. Moraću da skoknem gore u grad.« »Idemo tadţom.« »Okej, ali tebe ne mogu da vodim kod tog badţe, kapiraš?« »Kapiram. Hajdemo.« Taksijem smo peljali ka severnom delu grada. Nik je govorio jednoliĉno i mrtvo. »Neki ĉudan staf se valja. Ne kaţem da je slab... Ne znam... Drugaĉiji je. Moţda trpaju u njega neko sintetiĉko sranje... Nekog Ċavola trpaju...« »Šta?! Nije valjda?« »A?... Ali, ovaj H. gde sad idemo je okej. U stvari ja ne znam za bolji dil... Stanimo ovde.« »Molim te, poţuri«, rekoh. »Tu sam za deset minuta, sem ako badţa nema staf, pa mora negde da ga potraţi... Ti bolje sedi tamo preko puta i popij kafu... Ovo je vruć kvart.« Sednem za šank, naruĉim kafu i pokaţem prstom na parĉe danskog kolaĉa pod staklenim zvonom. Kafom spiram bajati gumasti kolaĉ i molim se, o, Boţe, 10

Prodavca droge. — Prim. red.

140


uĉini samo ovaj put da naĊe drogu, da se ne vrati i kaţe da taj ĉovek nema više ništa i da mora da skokne do Nju Dţersija ili još dalje. I evo ga, vratio se i stao iza mene. Pogledam ga, a strah me da ga pitani. Mislim, baš ĉudno, sedim tu sa jednim procentom šanse da skrpim sledeća 24 ĉasa ţivota — ĉvrsto sam bio odluĉio da se ne predam i provedem tri–ĉetiri meseca u onoj ćeliji — ĉekaonici smrti. A brinem se kako da uštekam dţank. Imao sam samo za još pet fiksa, a bez droge ne bih mogao ni da mrdnem... Nik klimnu glavom. »Nemoj ovde da mi daješ«, rekoh. »Uzećemo taksi.« Ufuramo u taksi i krenemo dole, u centar. Pruţim ruku i ćapim paketić, onda tutnem novĉanicu od pedeset dolara Niku u šaku. On ih ţdrakne i pokaţe desni u bezubom osmehu: »Mnogo ti hvala... Ovo će me izvaditi...« Zavalim se i pustim mozak na ostavu. Ako ga mnogo napreţeš, on se razjebe kao preopterećena razvodna tabla, ili se saboterski okomi na tebe... Nisam imao marginu za ispravljanje greške. Amerikanci se posebno uţasavaju odbacivanja samokontrole i dopuštanja da stvari idu svojim tokom, bez našeg mešanja. Voleli bi da mogu da skaĉu u svoje sopstvene stomake, da samo vare hranu i lopatom izbacuju svoja govna... Mozak će ti odgovoriti na većinu pitanja ako nauĉiš da se opustiš i ĉekaš odgovor. Kao u neku od onih mašina za razmišljanja, ubaciš pitanje, zavališ se i ĉekaš... Traţio sam jedno ime. Moj mozak je razvrstavao imena, smesta odbacujući P. Lj. — Pubo–Ljupca, B. A. — Bidţu Aborta, F. M. A. K. — Finog Maĉora Ali Kukavicu; odlagao ih za ponovno razmatranje, suţavao spisak, rešetao ga i tragao za imenom, za odgovorom. »On me ponekad, znaš, pušta da ĉekam po tri sata. A nekad mi kod njega odmah upali, kao sada.« Nik je imao neki molećiv kratak osmeh koji mu je sluţio kao interpunkcija. Nešto kao izvinjavanje što uopšte govori u tom vidovnjaĉkom svetu narkosa u kome samo kvantitativni faktor — Koliko $? Koliko dţanka? — zahteva verbalno izraţavanje. I on i ja smo znali sve o ĉekanju. Na svim nivoima trgovine drogom bez plana. Tu niko ne isporuĉuje robu na vreme, sem sluĉajno. Narkos ţivi po narkomanskom vremenu. Telo mu je ĉasovnik, a droga curi kroz njega kao kroz pešĉani sat. Za njega vreme ima znaĉaja samo u vezi sa njegovom potrebom. Onda on naglo uleće u vreme drugih, i kao svi Autsajderi, svi Molioci, mora da ĉeka, sem ako se nekim sluĉajem ne upetlja u nedţankersko vreme. »I šta da mu ja kaţem? On zna da ću da ĉekam«, cerekao se Nik. Tu noć sam proveo u Veĉno Krutom Kupatilu — (tu je homoseksualnost najbolja raznovrsna maska za vaĊenje jednog špijuna) — gde jedan namćorast 141


talijanski posluţitelj sa tamno zastakljenim durbinom stvara vrlo nervoznu atmosferu dok ĉešlja spavaonicu infracrvenim zracima. (»Mir tamo, u severoistoĉnom ćošku! Vidim vas!« pali reflektor, kroz vratanca u podu promoli glavu i kroz otvore u zidovima privatnih soba, kroz koje su mnoge pedere odveli u luĊaĉkim košuljama...) Leţao sam u kabini i buljio u plafon... u polumraĉnom košmaru slušao sam stenjanje, cviljenje i rezanje sluĉajne, isprekidane poţude... »Odjebi!« »Tebi ne bi ni dupli cvikeri pomogli!« Sutradan ujutro izašao sam i kupio novine... Ništa... Telefonirao sam iz govornice... traţio Narkomanski: »Poruĉnika Gonzalesa... ko zove?« »Hoću da govorim sa O'Brajenom.« »Nema takvog u ovom odseku... Ko ste vi?« »Daj mi onda Hauzera.« »Ĉujte, nema ni O'Brajena ni Hauzera u ovom odseku. Šta vi hoćete?« »Ĉujte, ovo je vaţno... Imam informaciju o velikoj pošiljci heroina... 'Oću da govorim sa Hauzerom ili O'Brajenom?... Ja ne radim ni sa kim drugim...« »Budite na vezi... Daću vam Alkibijadesa.« Poĉinjao sam da se pitam ima li ijedno pošteno anglosaksonsko ime u tom odseku... »Ţelim da govorim sa Hauzerom ili O'Brajenom.« »Koliko puta treba da vam kaţem da ne postoje ni O'Brajen ni Hauzer u ovom odseku... Ama, ko je to tamo?« Spustio sam slušalicu i taksijem zbrisao iz tog kraja... U taksiju sam shvatio šta se desilo... Bio sam odseĉen od vremena i prostora kao jegulja kad se odvoji od svoje guzice ĉim prestane da jede na svom putu u Sargaso... Iskljuĉen... Nikad više neću imati Kljuĉ, Taĉku Preseka... Racija je bila otkaĉena od mene odavde do veĉnosti... bio sam prognan zajedno sa Hauzerom i O'Brajenom u nedoĊiju narkomanske prošlosti gde je unca heroina i dalje dvadeset i osam dolara i gde moţeš da se ogrebeš za dţank u Kineskoj perionici na Sijukskim vodopadima... Dno ogledala sveta, tonem u prošlost zajedno sa Hauzerom i O'Brajenom... kandţama grebem još neroĊene Telepatske Birokratije, Monopole, Kontrolne Droge, Naviknute na Ţestoke Tekućine: »O tome sam mislio pre trista godina.« »Tada je tvoj plan bio neizvodljiv, a sad je beskoristan... — Kao Da Vinĉijevi nacrti letećih mašina...« 142


zakržljali predgovor

ZAR TI NE BI? Ĉemu sav ovaj nekorisni papir što ljude pomera s jednog mesta na drugo? Moţda tome da bi se ĉitalac poštedeo stresa od iznenadnih pomeranja u prostoru i da bi ostao Plemenit? I tako, karta je kupljena, pozvan je taksi, i evo nas u avionu. A kad se Ona (svakako, stjuardesa) nagne i šapatom nam ponudi ţvaku, dramamin ili Ĉak nembutal, dopušteno nam je da zavirimo u toplu pećinu izmeĊu njene dve breskve. »Samo reci 'paregorik', srce, i ja ću te ĉuti.« Ja nisam American Express... Ako u Njujorku ugledaš nekog od mojih ljudi kako šetka picnut u graĊansko odelce, a u sledećem ĉasu ga nagaziš u Timbuktuu kako bari deĉaka sa oĉima gazele, onda pretpostavi da se on (kao ne–stanovnik Timbuktua) tamo stvorio zahvaljujući uobiĉajenim prevoznim sredstvima... Špija Li se leĉi od narkomanije... putuje kroz prostor i vreme koje narkos zlokobno dobro zna kao one ćoškove susreta na kojima kupuje dţank... slike prošlih i budućih leĉenja pomeraju se tamo–amo kroz njegovo sablasno tkivo i trepere na nemim vetrovima Ubrzanog Vremena... fiksaj se... bilo ĉim... Nokti se grickaju, ufiksani se valjaju po podu zatvorske ćelije... »Ti bi da šutneš heroin, Bile, a? Ma ha ha.« Probni poluutisci što se na svetlosti tope... stari narkos prazni dţepove trule ektoplazme, kašlje i pljuje u bolesno jutro... Izbledele, tamnoljubiĉaste fotografije se uvijaju i pucaju kao stvrdnuto blato na suncu: Panama Siti... Bil Gejnz prelazi kineskog apotekara svojim štosom da bi dobio paregorik. »Imam trkaĉke pse... hrtove s pedigreom... svi bolesni od dizenterije... znate kakva je tropska klima... samo seru... kapirate šta znaĉi seru?... Moji Hrtići Umiru...« Vrisnu on... Plava vatra buknu mu u oĉima... Plamen se ugasi... smrad gorućeg metala... »Uzima se pomoću pipe te za oĉi... Zar nećete? Menstrualni grĉevi... moja ţena... Ulošci... Stara majka... Šuljevi... nateĉeni... krvave...« klima glavom ispred tezge... Apotekar izvadi ĉaĉkalicu iz usta, zagleda je i vrti glavom... Paregorikom su Gejnz i Li spalili Panamsku Republiku od Dejvida pa sve do Darijena... Pljus! tela im se razdvojiše i odleteše u vazduh... Narkosi teţe da se sliju u jedno telo... Moraš da budeš paţljiv, naroĉito na vrućim mestima... Gejnz se vraća u Meksiko Siti... Oĉajan kostur, iskeţen od hroniĉnog nedostatka droge i sav se cakli od kodeina i pilula... frotirski kaput progoren 143


cigaretama... pod isflekan kafom... dim kulja iz kerozinske peći... mrko narandţasti plamen... Ambasada ne daje informacije o mestu pokopa na Ameriĉkom groblju... A Li je sav u seksu i bolu i vremenu i jagi, gorkom Vinu Duše Amazona... Sećam se kako sam jednom uzeo preveliku dozu Mahouna (osušenog kanabisa, fino isitnjenog kao zeleni šećer u prahu i pomešanog sa nekom poslasticom sa ukusom sipkavog pudinga od šljiva, mada je svejedno koju poslasticu uzmeš)... Izlazim iz Luluine ili Dţonijeve ili Deĉakove sobe (smrad atrofiranog detinjstva i klozetskog veţbanja), osvrćem se po dnevnoj sobi one vile izvan Tangera, i odjednom ne znam gde sam. Moţda sam otvorio pogrešna vrata i svakog ĉasa moţe da upadne Posednik, Vlasnik Koji Je Prvi Ovde Došao, i da zaurla: »Šta radiš tu? Ko si ti?« A ja niti znam šta radim niti znam ko sam. Rešim da se priberem i nekako orijentišem pre nego što se Vlasnik pojavi... Zato, umesto da zakukaš »Gde sam?«, lepo o'ladi, osvrni se oko sebe i uskoro ćeš bar pribliţno znati gde si... Nisi tu bio Na Početku. Nećeš tu biti Na Kraju... Samo površno i pribliţno moţeš saznati šta se dešava... Šta ja, na primer, znam o ovom ţutom propalom licu mladog narkomana koji ţivi na sirovom opijumu? Pokušao sam da mu kaţem: »Jednog ćeš se jutra probuditi sa svojom jetrom u krilu,« i da ga uputim kako da preraĊuje sirovi opijum da ne bude ĉist otrov. Ali on bulji negde u prazno i ne ţeli da zna. Većina narkosa je takva, oni ne ţele da znaju... i ne moţeš ništa da im kaţeš... Duvaĉi znaju samo za duvanje... Kao i heroinci samo za heroin... Samo im daj iglu, a sve ostalo su za njih Trice i Kuĉine... Zato pretpostavljam da on i danas dţonja u toj svojoj španskoj vili iz 1920. izvan Tangera, i ţdere onaj sirovi opijum pun govana, peska i trunja... sve zajedno, samo da mu nešto ne ode u štetu... Postoji samo jedna stvar o kojoj pisac moţe da piše: o onom što mu je u čulima u trenutku pisanja... Ja sam sprava za beleţenje... Ja se ne usuĊujem da namećem »priĉu« »zaplet« »kontinuitet«... Ukoliko uspem da neposredno zabeleţim psihiĉki proces u izvesnim podruĉjima svesti, onda ja mogu da imam ograniĉenu funkciju... Ja nisam zabavljaĉ... To se zove »opsesija«... Ponekad neko biće Ċipi u vašem telu — njegovi se obrisi talasaju u ţutonarandţastoj pihtijastoj masi — i ruke vam same krenu da prospu drob kurvi u prolazu ili da udave dete iz susedstva u nadi da ćete tako delimiĉno rešiti hroniĉni stambeni problem. Kao da sam obiĉno pri sebi, ali povremeno sklon grešenju... Pogrešno! Nikad me nema... Nikad nisam potpuno opsednut, već sam uvek kadar da predupredim svoje loše postupke... 144


Moje glavno zanimanje je, u stvari, patroliranje... Bez obzira na to koliko je jako ObezbeĊenje, ja sam uvek negde Napolju gde izdajem nareĊenja, ali i Unutra, u toj pihtijastoj luĊaĉkoj košulji koja se širi i razvlaĉi, ali se uvek i popravlja pre svakog pokreta, misli, nagona, sa ţigom tuĊinske inspekcije... Pisci pišu o muĉnosladunjavom mirisu smrti, ali svaki vam narkos moţe reći da smrt nema nikakav miris... miris koji istovremeno preseca dah i zaustavlja krv... bezbojni ne–miris smrti... niko ne moţe da ga udahne i onjuši kroz ruţiĉaste grĉeve i crne filtre krvi u mesu... miris smrti je nesumnjivo i miris i potpuno odsustvo mirisa... prvo ti udari u nos odsustvo mirisa, jer sav organski ţivot miriše... prestanak mirisa se oseća nosem kao mrak oĉima, tišina ušima, stres i besteţinsko stanje ĉulom za ravnoteţu i poloţaj u prostoru... Uvek ga onjušite i otfrknete da ga pomirišu i oni što su u krizi povlaĉenja od droge... Narkos koji se koprca u krizi moţe ceo stan da ispuni mirisom smrti, da ne moţe da se ţivi u njemu... ali će dobrim provetravanjem stan opet zasmrdeti, tako da telo moţe ponovo da diše... Taj miris takoĊe osećate pri onoj navici udisanja loţ–ulja iz peći, kad on poĉne munjevito da se širi kao razbesneli šumski poţar... Tu pomaţe samo jedan lek: »Briši! Skaĉi!« U Marakešu se naĊe jedan moj pajtos go–golcat u hotelskoj sobi na drugom spratu... (Proganja ga njegova teksaška mamica koja ga je oblaĉila kao devojĉicu kad je bio mali... Surovo, ali delotvorno protiv detinje protoplazme...) Ostali stanari su Arapi, trojica Arapa... noţevi im u rukama... gledaju ga... bleska metal i sevaju iskrice u crnim oĉima... komadići umorstva padaju lagano kao opiljci opala kroz glicerin... Njegove sporije ţivotinjske reakcije daju mu punu sekundu da odluĉi: proleti pravo kroz prozor na ulicu punu ljudi, šiša kao zvezda padalica sa repom od srĉe koja svetluca na suncu... slomi skoĉni zglob i smrska rame... zamotan u providnu ruţiĉastu zavesu, poštapa se garnišnom i šepa do Commessariat de Police... Pre ili kasnije, ViĊilante, Gedţa–Rubi, Špija Li, Ej Dţej, Klem i Dţodi Trovaĉki Blizanci, Budţa Hasan O'Liri zvani Budţa–Posteljica, Mornar, Utamanjivaĉ, Endrju Keif, »Škemba« Terminal, Dok Benvej, i Šafer »Prstić«, viĊeni su da kaţu istu stvar istim reĉima, i da u onoj taĉki preseka zauzmu isti poloţaj u vremenu i prostoru. Znaĉi pomoću obiĉnog govornog aparata i svih metaboliĉnih sredstava postaće jedna ista osoba — što je najneispravniji naĉin da se izrazi Pripoznavanje: Goli narkos usred bela dana... Kao i obiĉno, pisac vidi samog sebe kako ĉita ogledalu... Mora povremeno da proverava da bi se uverio kako se nije dogodio i kako se neće i ne moţe dogoditi Zloĉin Podvojenog Delovanja... 145


Svako ko je ikad pogledao u ogledalo zna kakav je to zloĉin i šta to znaĉi kad se izgubi kontrola i odraţaj otkaţe poslušnost... prekasno da zoveš POLICIJU... Ja, liĉno, ţelim da sad privedem kraju svoje usluge, jer ne mogu više da prodajem sirovine smrti... Beznadeţan je vaš sluĉaj, poštovani gospodine, i mnogo je štetan... »Svaka odbrana je besmislena na sadašnjem nivou našeg znanja«, reĉe Branilac i podiţe pogled sa elektronskog mikroskopa... Dajte stvar Volgrinovom birou. Ukradite što vidite. Mi nismo odgovorni. Ne znam kako to da vratim belom ĉitaocu. O tome moţeš da pišeš ili da urlaš ili da pevušiš... da to slikaš... glumiš... da sereš o tome u pokretnim skulpturama... Sve dotle dok ne odeš da to radiš... Svojim beskompromisnim autoritetom gladnih virusa, senatori skaĉu i krešte traţeći Smrtnu Kaznu... Smrt narkosima, smrt kraljićima–homićima (mislim, ljubiteljima seksa), smrt psihopati koji povreĊuje zaplašeno i trapavo mesto sa razbijenom ţivotinjskom bezazlenošću gipkog kretanja... Crna kobasica–vetrokaz smrti vijori iznad zemlje, njuši zloĉin podvojenog ţivota, dok pokretaĉi mesa sleĊenog od straha cvokoću pod krivuljom verovatnoće... Stambeni blokovi nestaju u šahpartiji genocida... Svaki potez igra... S odobravanjem vrišti i Liberalna Štampa i Štampa Ne–Tako Liberalna i Reakcionarna Štampa: »Pre svega, mora se iskoreniti mit o iskustvu na drugim nivoima...« I mraĉno pripovedaju o izvesnoj surovoj stvarnosti... o kravama obolelim od aftoze... o preventivi... Moćne grupe sveta mahnito presecaju linije veza... Planeta se prepušta nepredvidljivoj zloj kobi insekata... Termodinamika pobeĊuje u kraulu... Orgon priĉvrljen uz banderu... Hrist iskrvavio... Vreme isteklo... U Goli ručak moţeš da upadneš na bilo kojoj taĉki preseka... Napisao sam mnoge predgovore. Oni zakrţljavaju i sami od sebe otpadaju kao što kod jedne zapadnoafriĉke bolesti, ograniĉene samo na crnu rasu, noţni prstići sami od sebe otpadaju, dok plavuša u prolazu otkri svoj bakarasti gleţanj, a nalakirane joj noţne prstiće što skakuću po klupskoj terasi hvata njen lovaĉki pas i donosi joj pred noge... Goli ručak je skica, Priruĉnik... Ţudnja crnih insekata prema prostranim pejzaţima drugih planeta... Apstraktni pojmovi, goli kao algebra, usko svedeni na crno govno ili na par jajca koja stare...

146


Priruĉnik proširuje iskustva, vodeći vas dugim hodnikom na ĉijem kraju otvara vrata... vrata koja se otvaraju samo u Tišini... Goli ručak zahteva Tišinu od Ĉitaoca. Inaĉe on sam sebi meri puls... Robert Kristi je znao Znanje... Ubijao matore piĉke... njihove stidne dlaĉice nosio u svom medaljonu... zar Ti ne bi? Robert Kristi, davitelj ţena — zvuĉi kao krasuljak — obešen je 1953. Dţek Trbosek, Pravi Koljaĉ iz 1890–ih, nikad nije uhvaćen sa spuštenim gaćama... štampi slao pisma. »Sledeći put vam šaljem jedno uvo, iz zezanja... Zar ti ne bi?« »Oh, pazi! Opet siledţije!« vrisne pederĉina dok mu tetiva puca, a jaja mu se prosipaju po podu. »Zaustavi ih, Dţejmz, govnaru jedan! Što si se tu uklipio dok su muda tvog gazde u procepu?!« Peraĉi izloga urlaju kroz stanicu i rade kasirke svojim pederskim štosovima zakidanja pri plaćanju. Neko mi je namestio delaudid, kuku meni (delaudid je pojaĉani dehidrirani morfijum). Šerif u crnom prsluku kuca nalog za izvršenje smrtne presude: »Treba da donesu neki zakon o poštedi narkosa...« Kršenje ĉlana 334 zakona o Javnom Zdravlju... Postizanje orgazma putem obmane... Dţoni na sve ĉetiri, a Meri mu ga sisa, dok joj prsti klize niz njegove zategnute guzove i neţno mu miluju dlaĉice oko muda... Iznad polomljene stolice, napolju, kroz prozor alatnice vidi se kako na hladnom prolećnom vetru leprša belo isprano rublje na kreĉnjaĉkoj steni iznad reke... delić meseĉeve izmaglice visi na nebo–plavom nebu... napolje na dugaĉkoj traci sperme preko prašnjavog poda... Motel... Motel... Motel... razbijena neonska arabeska... samoća jeĉi kao brodska sirena u magli preko kontinenta, iznad mirnih, uljanih površina nadošlih reka... Muda isceĊena kao limun, dok goveĊa kuga buši guzicu, a noţ seĉe parĉe hašiša za nargile — klok klok — i ukazuje na ono što sam nekada bio ja. »Reka je servirana, gospodine.« Fontana preplavljena mrtvim lišćem, geranijumi divljaju od mente i bacaju se preko staze koja vodi do jednog automata za ţvake... 147


Matufeći plejboj oblaĉi svoj kišni mantil iz 1920, sa autogramima, i svoju razvriskanu ţenu baca u kantu za Ċubre... Iz zida izbijaju dlake, govna i krv iz 1963... »Da, gospodine i vi momci, šesttreće su govna stvarno padala na sve strane«, reĉe zamorni matori prorok, koji moţe da te dovede do upišavanja od dosade na sve ĉetiri strane sveta u vremenu i prostoru... »To mi baš sad pade na pamet, jer se stvar desila dve godine pre nego što se u jednom bolivijskom klozetu razvila neka vrsta ljudske aftoze koja se posredstvom jedne neocarinjene bunde od ĉinĉile prenela u Kanzas Siti... A neka Liza je tvrdila da je Bezgrešno Zaĉela pa je na pupak rodila jednog maleckog pijanog majmuna... Kaţu da je tu i onaj doca nešto mućkao, pa je sve vreme nosio majmunĉe na krkaĉe...« Ja, Vilijem Sjuard, kapetan ove hašišom naduvane podzemne ţeleznice, umiriću rotenonom ono ĉudovište iz Lok Nesa i upucaću belog kita. Svešću Satanu na Poslušni Automat i uzvisiću njegove pomoćnike. Isteraću kandiru iz bazena za plivanje. — Izdaću jednu poslanicu o Kontroli Bezgrešnog Zaĉeća... »Što se ĉešće stvar ponavlja, lepota joj je jedinstvenija«, reĉe nadmeni Severnjak na trapezu, prouĉavajući svoj masonski domaći zadatak. »Jevreji ne veruju u Hrista... Oni samo hoće da povale hrišćanku...« MlaĊani anĊeli pevaju po zidovima kenjarnika ovoga sveta: »DoĊi i drkaj...« 1929. »Dţimpi valja dţank–sranje sa mleĉnim šećerom...« Nedavno Obešeni Dţoni 1952. (Utegnut u mider, izanĊali tenor u kostimu peva ariju Denija Divera...) U ovoj pristojnoj zemlji mazge se ne ţdrebe, već njaĉu u jamama punim pepela, nad lešinama... Kršenje ĉlana 334. Zakona o Javnom Zdravlju. Pa, gde je ta skulptura i moj procenat? Ko moţe da kaţe? Ja nisam dobio Reĉ... Kod kuće mi je, u kupatilu ispod tuša... Bacaĉ plamena oslobaĊa kralja, a kraljev ubica, muĉn od strane hiljadu baraba, išĉezava meĊu straćarama i odlazi da se pokenja u mermernoj balskoj dvorani. Mladi gangster Dilinger izlazi iz kuće i ne osvrće se da svoj dom pogleda. »Nikad se ne okreći, klinac... Postaćeš obiĉna kukumavka.« U uliĉici zviţdi policijsko tane... lome se Ikarova krila, urliĉe zapaljeni deĉak posle udisanja daha matorog narkosa... oĉi mu prazne kao pustinja... (krila lešinara pucketaju u suvom vazduhu.) Picajzla, matori Doajen Dţeparoša, navlaĉi svoje ljuskarsko odelo i u ponoć kreće na posao... ĉeliĉnim kandţama izvlaĉi zlatne zube i krunice 148


spavaĉa usnulih s otvorenim ustima... Ako spavaĉ skoĉi na njega, Picajzla uzmakne i škljoca kandţama da mu ponudi neizvesnu bitku na ĉistinama njujorškog kvarta Kvinz. Klinja Provalnik, zajeban dugim ĉamljenjem u zatvoru, izbaĉen je sa groblja jer nije plaćao kiriju, brbljajući ulazi u pederski bar sa plesnivom potvrdom o zalogu da podigne crna muda Grada kišobrana gde ustrojeni prodavci pevaju IBM–pesmu. U njegovoj šumi vesele se picajzle... cele noći on se rve sa uspaljenim anĊelom svojim, pa kad vidi, kukavac, da nema kud, on udari zadnjim putem u plesnivu zakreĉenu pećinu. Crni Nadrkanko ejakulira preko slanih moĉvara gde ništa ne niĉe, pa ĉak ni mandragora... Zakon proseĉnih... Nekoliko kurvica... Jedini naĉin da se preţivi... »Ćao, Keš.« »Siguran si da je to ovde?« »U fasu... Furam s tobom unutra.« Uzmem noćni voz za Ĉikago... U hodniku nabasam na kurvu, vidim da se fiksnula i pitam je gde je našla drogu. »Upadaj, srce.« Nije mlada riba, ali je lepo graĊena... »Da l' da se prvo fiksnem?« »Jok. Posle nećeš moći.« Oko tri metka... probudim se, prolećni topli vetar duva kroz prozor, sav se tresem, a voda mi peĉe oĉi kao kiselina... Ona gola ustaje iz kreveta... Pribor za fiksanje u lampi na stolu... kuva... »Okreni se... Daću ti u dupe.« Zabada mi iglu duboko, izvuĉe je i masira mi guz... Oliţe kap krvi sa prsta... On se prevrne na stranu, kruta mu kita omekšava u sivoj mekoti droge. U dolini kokaina i ĉednosti, tuţnooki mladići nariĉu za izgubljenim drugarom Denijem... Šmrkali smo celu noć i fiksnuli se ĉetiri puta... prsti gmiţu po crnoj tabli... grebu belu kost... Dom je dom heroina a dţeparoš se vraća domu svom iz ćuze... 149


Vašarski dernjator se neugodno promeškolji: »Preuzmi ti, klinac. Ja moram da naĊem jednog tipa u vezi sa majmunom.« Reĉ se deli na jedinice koje se mogu vraćati u jedan komad i koje tako treba i shvatati, ali se komadići mogu redati kako ti drago i sastavljati iznutra i spolja, tamo–amo, napred nazad, kao u zanimljivim tucaĉkim aranţmanima. Ova knjiga rastura svoje stranice u svim pravcima, ona je kaleidoskop uspomena, zbrka melodija i uliĉne buke, prdeţa i vriske izgrednika i treska ĉeliĉnih roletni na radnjama, bolnih urlika i patosa i proste patetike, mjaukanja sparenih maĉaka i besnih krikova obezglavljenih tupadţija, proroĉkih mrmljanja vraĉeva u zanosu od muškata, pucanja šija i cike arlauka, orgazmiĉkih uzdaha, heroina tihog kao zora u ţednim ćelijama, Radio–Kaira što vrišti kao pomahnitala masa na licitaciji duvana, i zvukova ramazanskih frula što hlade bolesnog narkosa neţno kao prsti paţljivog dţeparoša u sivi osvit u podzemnoj ţeleznici, kad svojim prefinjenim prstima napipava zelenu preklopljenu nabreklinu novĉanika... Ovo je Otkrovenje i Proroĉanstvo koje mogu da hvatam bez modulacije frekvencije na svom kristalnom detektoru iz 1920. sa antenom od sperme... Ljubazni Ĉitaoci, mi vidimo Boga kroz naša prkna u blesku fleš–lampe orgazma... Kroz te otvore preobraţavajte svoja tela... Put NAPOLJE je put što vodi UNUTRA... A sada ću ja, Vilijem Sjuard, osloboditi i pustiti svoju hordu reĉi... Moje vikinško srce putuje preko velike mrke reke gde brodski motori ĉine pućpućpuć u sumraku dţungle i ĉitava stabla plutaju sa ogromnim zmijama u granama, a tuţnooki lemuri posmatraju obalu preko polja Misurija (gde Deĉak nalazi jedan ruţiĉasti cvet) i dalje uporedo sa dalekim zviţducima vozova, pa mi se vraća gladno kao uliĉni mangupĉić koji ne ume da torbari guzicu svoju, od boga mu datu... Ljubazni ĉitaoĉe, Reĉ će skoĉiti na tebe sa svojim gvozdenim pandţama ĉoveka leoparda, pa će ti otkinuti prste na rukama i nogama kao neki oportunistiĉki zemaljski rak, pa će te obesiti i tvoju spermu uhvatiti kao neko dokuĉivo, kuĉe, pa će ti se obmotati oko butina poput udava i onda će ti udariti veliku injekciju uţegle ektoplazme... A zašto dokučivo kuĉe? Pre neki dan se vraćam sa jednog dugaĉkog ruĉka koji se oduţio od usta do dupeta, i vidim jednog arapskog deĉka sa maleckim, crno–belim kuĉetom koje ume da hoda na zadnjim nogama... A jedan veliki ţuti pas priĊe deĉku da se mazi, ali deĉko ga ritne, a veliko ţuto kuĉe cikne i skoĉi na malo gegavo kuĉence, reţući kao da kaţe: »E, ovo ti je pravi zloĉin protiv prirode.« Zato sam velikom kuĉetu dao nadimak Dokuĉivi... I dozvolite mi da usput, u prolazu, primetim — jer ja sam vam uvek, nekako, u prolazu — da bi Nedokuĉivi Istok shvatio, treba furunu 'leba tamo da pojedeš... Vaš Izveštaĉ 150


udari sebi tri'est grena morfijuma dnevno, pa sedi osam sati miran i nedokuĉiv kao tvrdo govno. »O ĉemu razmišljate?« pita me uzvrpoljeni ameriĉki guzista–turista... Na šta mu ja odgovaram: »Morfijum mi je deprimirao hipotalamus, sedište libida i emocija, a pošto mi prednji deo mozga deluje samo neposredno na golicanje malog mozga, graĊanin, kao posrednik, dobija samo podsticaje otpozadi, kao šut u bulju, te moram da vas izvestim o odsustvu svakog moţdanog zbivanja. Svestan sam vašeg prisustva, ali pošto ono za mene nema nikakvu afektivnu konotaciju, jer su mi afekte iskljuĉili dileri zbog neplaćanja, mene boli kita za vas... Idi mi, doĊi mi, pa kenjaj il' se jebi s kim ti drago, s kujom ili gujom — što svakom peškiru odgovara — a Mrtve i Narkose boli dupe...« Oni su Nedokučivi. »Kako se ovim hodnikom stiţe do klozeta?« pitam plavu razvodnicu. »Idite skroz, gospodine... ima mesta za još jednog.« »Jesi li video Pantoponsku ruţu?« pita matori dţanki u crnom mantilu. Teksaški šerif je ubio svog pajtaša veterinara, Braubeka, Vrdalamu, sauĉesnika u muĉki sa konjskim heroinom... Konju sa aftoznom groznicom daje se velika koliĉina heroina da mu bol umine, pa on moţe da ponese deo te droge preko puste prerije sve do njujorškog Vašington skvera i da tamo zanjišti... Narkosi se sjate oko njega i uzvikuju: OOOOOpla, Srebrenko.« »Ali, gde je statua?« Taj arhepatetiĉni–tip vrisnu kroz koktel–salu ĉajdţinice ukrašenu bambusom u Kale Huarezu, u drţavi Meksiko... Izgubljen tamo i osuĊen zbog silovanja jedne moĉne ribetine... piĉka ti kandţama razdere pantalone, a tebe ćape zbog silovanja; sve po zakonu, burazeru... Zove Ĉikago... javite se, molim... Zove Ĉikago... javite se, molim... Šta ti misliš, da ja stavljam koton za gulaše u Pujou? To je jedno mnogo vlaţno mestašce, ĉitaoĉe... »Skidaj to! Skidaj!« Pederĉina sreće samoga sebe u dolasku iz drugog pravca, i krevelji se pubertetski, pa ga njegov fantom iz Dobrog Starog Hauarda mune kolenom u muda... idući od onih straćara pa sve do Muzeja u Pijaĉnoj ulici vidiš sve vrste masturbacije i samo–silovanja… mladim momcima je to preko potrebno... Bili su zreli za ĉerupanje, a zaboravili da se vrate tamo u pedersko prkno... izgubljeni u otpacima zadovoljstva i gorućih svitaka pergamenta... Slepim prstima ĉita metastazu... Fosilnu poruku artritisa... 151


»Prodavanje droge je veća navika od uzimanja«. — Lola la Ĉata, drţava Meksiko. Sišem uţas iz oţiljaka od igle, podvodni vrisak šalje tupim nervima upozorenje da nastupa vreme ĉeţnje, ţigaju ujedi besnila... »Ako je bog i stvorio nešto bolje, on je to zadrţao za sebe«, govorio je nekada Mornar, propusna moć mu se usporavala posle dvadeset pilula. (Parĉići umorstva lagano padaju, kao opalne strugotine kroz glicerin). Gledao te, i stalno pevuši, »Dţoni je na vašaru dugo ostao«. Dilovanje ne malo, tek da odrţavaš naviku... »I upotrebi ovaj alkohol«, kaţem, i tresnem lampu–špiritulju na sto. »Ne moţeš jebi ga, da — da Ĉekaš — jer ti gladni narkosi stalno mi šibicama smude kašike... Još mi samo to fali za Ćuzu na neodreĊeno, da mi murija pronaĊe crne kašike.« »Mislio sam da se ti skidaš... Nije baš u redu da zajebeš leĉenje.« »Trebaju ti dobra muda da odjebeš naviku, klinac.« Traţi vene u svom raskravljenom mesu. Kroz pešĉani sat dţanka cure poslednja crna zrnca u bubrege... »Jako zaraţeno podruĉje«, promrmlja on i zaveza kravatu oko ruke. »Smrt je bila njihov Kulturni Heroj«, reĉe Moja GospoĊa, diţući pogled sa Zakona drevnih Maja... »Iz Smrti su dobijali vatru i govor i kukuruzno seme... Smrt se pretvara u zrno kukuruza.« Oabski Dani nas dave ogoljeni vetar mrţnje i nesreće opali metak. »Sklanjaj te jebene pornografske slike odavde«, rekao sam joj. Stari Šmeker se zavali u fotelju, pijan i pun pilula... sramota za njegov rad. »Jesi li ti neki umetnik–pilulaš?« Širi se ţuti miris sirotinjskog vina, a zaĉepljena mu jetra ispade iz prnja kad narkomanski ispruţi ruku sa dlanom naviše da mu se udeli malo droge... kuće smrde na paprikaš, na vlaţne kapute i atrofirana muda... Gledao me je kroz svoje privremeno, ektoplazmatiĉno zaleĊeno meso... petnaest kila ti se naslaţe za mesec dana kad batališ drogu... meko ruţiĉasto 152


salo koje ti ĉili pri prvom tihom dodiru dţanka... Gledao sam to jednom... pet kila nestaju za deset minuta... stajao je tamo sa špricom u ruci... drugom je pridrţavao pantalone. Oštar smrad bolesnog metala. Koraĉao je po Ċubretu nagomilanom do neba... razasute benzinske vatre... dim lebdi crn i tvrd kao izmet, u nepokretnom vazduhu... ĉaĊavi belu opnu podnevne ţege... D. L. hoda pored mene... odraz mojih bezubih desni i ćelave lobanje... meso umrljano na trulim fosforescentnim kostima, razjedanim sporim hladnim vatrama... Nosi otvorenu kantu benzina ĉiji ga miris obavija... Prelazeći preko brda zarĊalog gvoţĊa, srećemo grupu Domorodaca... bezizraţajna dvodimenzionalna lica riba–strvoţdera... Poli ih benzinom i zapali... BRZO... Beli blesak... krici insekata. Budim se sa ukusom metala u ustima, vraćen iz mrtvih sledim bezbojni zadah smrti posteljica uvenulog sivog majmuna laţno ţiganje amputiranog uda... »Taksisti ĉekaju da nekog povezu«, reĉe Eduardo i riknu od prevelike doze dţanka, u Madridu... Nizovi praška odgorevaju u ruţiĉastim grĉevima oteĉenog mesa... odšrafi fleš–lampice orgazma... ubodi iglom fotografije zaustavljenog kretanja... glatka mrka strana usukana, da se pripali cigareta... Stajao je tamo sa slamnim šeširom iz 1920. koji mu je neko poklonio... blage prosjaĉke reĉi padaju po mraĉnoj ulici kao mrtve ptice... »Ne više... Ne više... Ne gosp ...« Pritiska more pneumatskih ĉekića u purpurno–mrkom sumraku umrljanom trulim metalnim smradom gasova iz kanalizacije... Izvan ţiţe podrhtavaju lica mladih radnika u ţutim oreolima karbidnih lampi... vide se polomljene cevi... »Ponovo podiţu Grad.« Li odsutno klimnu glavom... »Da... Uvek...« Svaki od dva puta je pogrešan korak ka Istoĉnom Krilu... Kad bih znao, bilo bi mi drago da ti kaţem... »Ne dobro... no bueno... niko neće nudi... Sam mora traţi...« »Ne dobio... Vraĉa kući Petak.« Tanger, 1959. 153


POGOVOR Kada je, kao srednjoškolac, Vilijem Sivord Barouz (William Seward Burroughs) napisao prvi knjiţevni sastav, »Autobiografiju vuka«, ljudi su se nasmejali i rekli: »Valjda, biografiju«. »Ne«, odgovorio je Barouz, »mislio sam autobiografiju, i još tako mislim.« Nimalo ĉudno za ĉoveka koji je za sredinu u kojoj je odrastao uvek ostao stranac, usamljenik i ekscentrik. RoĊen je 1914. u Sent Luisu, u porodici osnivaĉa jednog od najmoćnijih ameriĉki industrijskih preduzeća, kao potomak ĉuvenog generala iz graĊanskog rata Roberta L Lija. Barouz je kao dete patio od noćomora, paranoiĉnih strahova i halucinacija; oni ga prate i u toku studija engleske knjiţevnosti na Harvardu (diplomirao 1939) gde vaţi za osobenjaka koji tvrdoglavo odbija da se uklopi u bilo koji društveni kliše. Pre drugog svetskog rata putuje po Evropi, a u toku rata odbija da joj pomogne, oslobaĊajući se vojske pomoću »Van Gogovog trika« (samo nije u pitanju bilo uvo, već prst). Tek kad u ĉetrdeset i ĉetvrtoj godini poĉinje da uzima drogu, Barouz, ušavši u društvo kriminalaca, preprodavaĉa i narkomana, upoznaje sredinu koja mu pruţa prvu istinsku motivaciju — stalnu potragu za drogom. U njoj je Barouz intelektualno nadmoćan i preosetljiv; koliko god joj pripada, kadar je i da se od nje distancira i kritiĉki je posmatra. Ĉak i kasnije, kad u svetu knjiţevnosti zauzme, ako ne više, onda bar »istaknuto« mesto, Barouz ne napušta svet obespravljenih: ostaje na strani homoseksualaca, narkomana, duševnih bolesnika. Posebno mesto u Barouzovoj socijalizaciji zauzima druţenje sa pesnicima i piscima bit generacije. U Njujorku se 1946. godine upoznaje sa Keruakom, Ginzbergom, Kesidijem, Holmzom i ostalim pripadnicima ovog knjiţevnog fenomena iz pedesetih godina. Njima je Barouz knjiţevni mentor, duhovni uĉitelj i voda. Mnogi likovi Keruakovih romana inspirisani su Barouzom, a njemu je posvećena i ĉuvena poema »Urlik« Alena Ginzberga. Iako je godinama drugovao sa bitima, vodio beskrajne razgovore iz kojih su se izrodili meĊusobni uticaji, Barouz je stvorio dela koja se umnogome razlikuju od vodećih struja u poetici bit umetnika (što ga je povremeno navodilo da se udaljava od njih i insistira na svom statusu usamljenika). Za razliku od ispovednog, liĉnog, ĉesto patetiĉnog tona Keruakove »spontane proze« i Ginzbergove vitmanovske poezije, Barouzova proza je zadobila ĉitalaĉku publiku kao oštra, ĉak »muĉna« radikalna satira sviftovskog tipa u kojoj zgraţanje i gnušanje nad ovim svetom zadire u agresivne predele opscenog i skarednog. 154


Barouz nije kritiĉar jednog društva ili društvenog sistema, iako poĉetne stranice Golog ručka asociraju na Kafkinu kritiku kapitalizma po kojoj je »kapitalizam sistem zavisnosti koji ide iznutra ka spolja, i spolja ka iznutra, odozgo na dole i odozdo na gore. Sve je zavisno, sve je u okovima. Kapitalizam je stanje duha i sveta«. Za Barouza svako društvo i drţava postaju, pre ili kasnije, autoritarni i puritanski, a svaka vlast, pre ili kasnije, oboli od kancera birokratije. Barouz je kritiĉar civilizacije i racionalnog naĉina mišljenja na kome je sazdana. Ta se civilizacija u ovom veku iskompromitovala nesposobnošću da reši suptilna pitanja ĉovekovog duhovnog ţivota i podrţi i zaštiti slobodu liĉnosti u svoj njenoj osobenosti i individualnosti. Savremeni ĉovek je, za Barouza, latah iz Golog ručka, proizvod masovnih medija, programirani oblik ţive materije sposoban samo za dva pravca razvoja: ili da se pretvori u neorgansku materiju — mašinu, ili da se (sliĉno konceptu devolucije Henrija Milera) entropijski vrati u niţe oblike ţivota, što vodi u potpunu anarhiju u kojoj, kako se u Ručku slikovito prikazuje, anus proţdire mozak. Barouz je spisateljsku karijeru zapoĉeo romanom Džanki (Junky, 1953) i teorijom ĉinjeniĉne (Factualist) proze, pripovedanjem u kome se ĉinjenice redaju bez autorskih komentara, moralisanja ili filozofskih slika koje bi ih eventualno uobliĉile. MeĊutim, Barouzovo shvatanje da je racionalna, preteĉa mašinerija savremenog sveta proizišla iz odgovarajućeg naĉina mišljenja i linearnog verbalnog izraţavanja koje je od nas stvorilo robove nasleĊa i prošlosti, uticalo je i na promene u njegovom naĉinu pripovedanja. One se ogledaju u kaleidoskopskoj, fragmentarnoj kompoziciji Golog ručka i teţnji za nelinearnom logikom i semantikom proizvoljnih znakova sa kojom se upoznao još 1939. godine na seminaru Alfreda Korzubskog u Ĉikagu. Tako se i likovi u Ručku, u tradiciji velikih romansijera eksperimentatora —Dţojsa, Stajnove i Prusta — nesputano kreću u vremenu i prostoru, sluĉajno sreću na taĉkama »presecanja« da bi se prepoznali kao uzajamne projekcije, ili kao skup projekcija glavnog, nevidljivog, sveprisutnog pripovedaĉa ĉija ih halucinantna svest tematski objedinjuje. Vreme i prostor se proširuju do kosmiĉkih granica, što dovodi u vezu Barouzovo delo sa tradicijom nauĉne fantastike, pri ĉemu spekulativna i tehnološka fantastika odraţava sloţenu i obolelu kulturu današnjice. I njen odraz u psihi modernog ĉoveka. Barouz zadire u psihiĉke prostore, ali ne kao njegovi groteskni lekari — šarlatani — koji rasklapaju i sklapaju psihu prema vaţećem politiĉkom programu, već kao beleţnik koji ne preza ni od najcrnjih dubina sa ţeljom da dokraja razgoliti ĉovekovu liĉnost. I kad to uĉini, nastupa onaj momenat po kome je knjiga i nazvana Goli ručak, momenat kada svako od nas shvati šta je 155


na drugom kraju viljuške — naš usud, neminovni parazitizam i kanibalizam, neumitna sklonost ka adikciji. Za Barouza, kao i Melvila pre njega, vaţi Lajbnicovo uĉenje da na svetu postoji odreĊena doza metafiziĉkog zla koja je imanentna ĉovekovoj prirodi i društvu uopšte: kako se u Ručku kaţe, zlo je u Americi doĉekalo i Indijance i doseljenike. Zlo je svojstveno i ţrtvi i nasilniku, progonjenom i progonitelju, izvire iz ĉovekovih nagona i potreba i njegovog nezajaţljivog apetita. Što se ĉovek više hrani, glad je veća, poruĉuje Barouz. Ĉovek je progonjen spolja i iznutra. Zato i Goli ručak poĉinje kafkijanski: obruĉ se zatvara oko glavnog junaka, koga i iznutra proganja potreba za »zlatnim«, poslednjim fiksom. Sile zla, vidljive i nevidljive, deo su Barouzove mitologije zla u kojoj nema protivteţe, nema »dobrog« i »reakcije«, već samo »akcije«, stalnog nasilja i neprekidne bolesti. Barouz parodira mit koji je i T. S. Eliot parodirao u Pustoj zemlji: mit o uskrsnuĉu kralja, boga plodnosti. Junaci umiru u Golom ručku i vaskrsnu samo da bi još strašnije umrli. Sa njima umiru i dţelati, da bi se svi zajedno, premoreni i stari, poklonili ispred ofucane zavese porno–pozornice. Gradovi i drţave, stvarne i fiktivne, Amerika, Meksiko, Slobodna Republika, Interzona i Aneksija su masovni koncentracioni logori istog totalitarnog društva u kome religiozni fanatici, sumanuti lekari, kriminalci svih vrsta i boja, špijuni, policija i prostitutke, društveni krem i šljam, trguju i manipulišu iznemoglim ţrtvama. To su ronilaĉke kapsule zarivene u okeansko dno, sa kanalizacionom mreţom umesto ulice, sa kasarnama i zverinjacima u kojima ljudi–bube podiţu svoje mladunĉe dok se televizijske antene zabadaju u besmisleno nebo. Glavna bolest je bengatot (inaĉe uobiĉajena latinskoameriĉka skarednost), vrhunska narcisoidnost, paranoiĉni strah da će samozaljubljeni penis proburaziti svog vlasnika. Duševne bolnice su logori koji nadmašuju i najluĊe snove fašistiĉkih lekara, krugovi pakla kroz koje krunski lekar »tehnološke medicine« provodi glavnog junaka. Luvr i mrtav muzej Nju Orliensa niĉu sred konradovskog tropskog pakla — u dţunglama i pustarama po kojima se kolju lešinari i kobre »kupuju vreme«, kraj zloslutih neonskih reklama, sred Ċubrišta na ĉijoj lomaĉi Teksašani spaljuju Crnce, a narkomani »snifuju« dim sprţenog mesa. Halucinacije se prepliću, prekidaju i smenjuju jedna drugu, sve dok, zamoren progonom, glavni junak ne prihvati zakon nasilja i ubije svoje progonitelje. Oni jesu/nisu mrtvi, ali se poredak ne menja. Na zgarištu i groblju diţe se novi Grad, Grad ReĈi, racionalna zgradurina, zatvor ili duševna bolnica, Orvelova soba 101 ili cirkusaka Hasanova šatra u kojoj pohotni, ljigavi Magvampi zadovoljavaju svoje kanibalske strasti. Vrhunska strast ne ide bez vrhunskog bola. Njihov oĉit spoj je na vešalima, pa se motiv obešenog mladića ponavlja u

156


romanu u razliĉitim situacijama, od religijskog rituala (smrt u zoru, pred izlazećim suncem) do drţavno sankcionisanog zloĉina, izvršenja smrtne kazne. Goli ručak je pisan više godina, u uţem rasponu od 1954. do 1956. godine (po povratku Barouza sa leĉenja u Engleskoj), uglavnom u Tangeru. Prvi put je objavljen 1959. u Parizu. Reakcije kritike su bile razliĉite i uglavnom ekstremne. Hvaljen je kao prvi znaĉajni eksperiment posle Dţojsovog Uliksa, a zamerano mu je odsustvo iĉeg pozitivnog. Kao da je i sam pisac bio toga svestan, ili je Goli ručak izvukao sve crnilo iz njega, tek, Barouz nakon Ručka doţivljava još jednu promenu i proširuje svoju mitologiju uvodeći elemente »dobrog« i borbe protiv zla. Da bi je što više vezao za ovo vreme i ovu kulturu Barouz društvenu panoramu Gočog ručka prenosi u interplanetarne prostore, kriminalcima anarhiĉne Nove Rulje suprotstavlja Novu Policiju i u delu Nova Express zapoĉinje rat svetova. Ali policija je policija — bila nova ili stara — te Barouz u ostalim delima (The Soft Machine, 1961, The Ticket That Exploded, 1962, Dead Fingers Talk, 1963, The Exterminator, 1960, Minutes to Go, 1960, The Job, 1970, The Wild Boys, 1972, Exterminator!, 1973) traga za novom metodom leĉenja virusa zla. I nalazi je u borbi za iracionalne oblike komunikacije, u dadaistiĉkim kolaţima koji reĉima oduzimaju data, fiksna znaĉenja. Logiĉne reĉenice su za Barouza mostovi kojima će neprijatelj (masmediji, tehnokratija, politiĉke stranke) okupirati našu teritoriju, i zato ih treba sve porušiti i carstvo reći zameniti carstvom tišine. Njegov credo postaje misao ameriĉkog slikara Brajana Guzena koji je umnogome uticao na Barouzovu prozu, izreĉena u intervjuu ĉasopisu Roling Stoun: »Ima i drugih naĉina komuniciranja, a da bismo ih pronašli, treba najpre da izbrišemo reĉ. Ako je sve ovo nastalo iz reĉi, u redu, i ako nam se ovo stvoreno ne sviĊa, a ne sviĊa nam se, uĊimo onda u samu srţ stvari i promenimo njenu suštinu«. Dragana Mašović

157

William S. Burroughs - GOLI RUČAK

Recommend Documents