В£ЖА
D ragan M arković
JOSIP BROZ I GOLI OTOK
BESEDA
Dragan Marković JOSIP BROZ I GOLI OTOK Copyright by "Bcscda”, Beograd, 11050, p.f. 88 Urednik Mirko Dekić Recenzenti prof. dr. Radoslav Ratković Milan Mllošević Za izdavača Mirko Dekić Tehničko uređenje i slog Slobodan Stuhli Štampa: GP "Prosveta" Beograd, D. Đakovića 21
GOLI
CIP — Каталогизација y публикацији Народна библиотека Србије, Београд МАРКОВИЋ, Драган Josip Broz i Goli otok / Dragan Marković. — Beograd : Beseda, 1990 (Beograd : Prosveta). — 2 knj. ; 21 cm T. 1 : Čovek bez prijatelja. — 233 str. 343.819.7(497.13) 929:321.728/.74 Tito 1029132 ISBN 86-7619-002-х a) Тито, Јосип Броз (1892-1980) б) Голи o t o k (концентрациони логор)
CIP — Каталогизација y публикацији Народна библиотека Србије, Београд МАРКОВИЋ, Драган Josip Broz i Goli otok / Dragan Marković. — Beograd : Beseda, 1990 (Beograd • Prosveta). — 2 knj. ; 21 cm T. 2 : Pakleno ostrvo. — Str. 238-468 343.819.7(497.13) 929:321.728/.74 Тито 1029388 ISBN 86-7619-002-х a) Тито, Јосип Броз (1892-1980) б) Голи o t o k (концентрациони логор)
Prvi tom ČOVEK BEZ PRIJATELJA
Umesto predgovora
ZAŠTO PIŠEM
Autor ove tragične "knjige mrtvih" nije do skora ni slutio da će biti podvrgnut ovakvom testu i ovakvom suočavanju sa zabludama i istinom. Nažalost, desilo se. Iako je čovekova savest, po svojoj ljudskoj prirodi, uvek sklona sum njam a i neverovanju - ja nisam ni sumnjao ni neverovao. Povremeno sam čak i fana tično, kao u ratu, a i dugo potom bio privržen ne samo idejama nego i mitovima. Bilo Je marginalnih, prolaznih kriza, kao što Je verovanje u nepogrešivost 1948, u opstanak Đilasove "nove demokrati je", u prve sumnje nemilosrdnog obračuna sa Rankovićem. Ta retka "intimna kolebanja" nisu mogla uvek da se prikriju, niti sam ja to želeo, pa sam zato više puta partijski kažnjavan, i kao član CK SK Srbije i kao poslanik. No to su ipak male lične drame, nebitne za dubinu motivacije ove knjige. I sad, posle svega, i uprkos svemu, mnoge stvari i dalje ne dam: rat i revoluciju, kojima je izvršen istorijski državni i druš tveni prevrat na ovom nesrećnom tlu, silinu materijalne, eko nomske izgradnje zemlje, Javni epohalni obračun sa Moskvom i Staljinom 1948, uspešno očuvanu nezavisnost i integritet zemlje, uporan i istraJan pritisak demokratskih snaga i ideja, pre svega u građanskom sloju ali i u samoj partiji, i nada sve-neprevaziđenost mnogih ideala socijalizma. Druge neke istine stvorile su rascep u svesti. U vreme kada je bio živ, neprikosnoven i čak ustavno "doživotan", mali je krug ljudi iz generacije revolucionara ili Javnih radnika, intelektualaca, kritički govorio o njemu ili o njegovoj politici. To je uglavnom bio gluvi prostor. A kritičari su obično za svoje isterivanje đavola plaćali ceh odstranjenjem iz javnog života, neki gubitkom građanskih prava i zatvorom. Bez sumnje, najoštriji jeretik i kritičar Brozove orijentacije bio Je njegov do tada bliski saradnik Milovan Dilas, čovek iz samog vrha, čija su se predviđanja gotovo vizionarski ostvarila. Dilas je 9
tu svoju slobodu duha platio po najvišoj ceni, tragičnog obima, devetogodišnjom robijom i potpunom izolacijom iz Javnosti. Posle njega je uglavnom (izuzimajući pojedine političare, grupe filozofa i ponekog pisca) trajalo u javnosti vreme ćutanja. Iza tog Javnog zida, interno, u senci, bilo Je više kritičara i kažnjenika zbog svojih jeresi (političara, generala, javnih radnika). Međutim, njegov oreol, njegova legenda i kult, opšta indoktrina cija, i apsolutni monopol jedne ideologije i Jedne lini Je - držali su svaki glas neslaganja na margini. Autoru bi se, možda, moglo a priori prigovoriti da će biti pristrasan, neobjektivan, s obzirom na to da je bio Jedan od publicista koji je branio ili bar nekritički pisao o ’’Titovoj liniji” za vreme njegova života. U tome je samo deo istine. Spirala mog ličnog "odvajanja od njega” trajala je zbilja dugo. Ali, završila se; jasno, ubedljivo, argumentovano. A počela je sredinom njego ve vladavine. Prvi put sam ga lično upoznao i bio s njim u direktnom razgovoru 11. aprila 1959. godine na Brionima. Tada sam bio urednik "Komunista", pa smo Cvjetin Mijatović, direktor, Nikola Vujanović, glavni urednik i ja pošli na ovaj put sa zadatkom da napravimo intervju sa Titom povodom 40. godina KPJ. Na Brione smo otišli specijalnim vojnim avionom, 11. apri la ujutro. Sleteli smo na pulski aerodrom, a onda smo iz male pristanišne luke kod Fazane brodićem prešli na ostrvo. Primio nas je odmah. Već posle prvog "dobro jutro" ispred vile "Jadranka" osetili smo da je ljut. Ubrzo se to i potvrdilo. Kao da je jedva čekao da neko naiđe, otpočeo Je monolog. Išao je napred, ka salonu za prijem, kao domaćin koji vodi goste kroz kuću i govorio... Dobro sam zapamtio sve. Najpre Je izrazio veliko nezadovoljstvo zbog postupka Jednog od najuticajnijih lidera na Bliskom istoku, Nasera, nepo sredno posle svog odlaska iz Egipta. Tamo Je u Javnim govorima dao punu podršku inicijativama i reformama tog državnika, a zatim se, čim je on otputovao, u toj zemlji odigrao progon komunista. Još ozlojeđen zbog toga, rekao nam Je: Poslao sam odmah jutros pismo Nehruu, Sukarnu i aseru i objasnio im da mi gradimo socijalizam, da smo komu nisti, da to nije u redu što se uradilo tamo čim sam ja otišao... (Dva dana kasnije, pročitao sam u štampi Tanjugovu vest a je aser, koga će inače istorija zapamtiti po mnogim progre 10
sivnim reformama, doputovao na Brione "u jednodnevnu prija teljsku posetu predsedniku Titu”. Bilo mi je jasno o čemu su razgovarali). Još smo išli prema salonu, kada Je počela i "druga ljut nja". Kritikovao je našeg sjajnog i popularnog pisca Branka Ćopića zato što je dozvolio da mu upravo objave u nekim listo vima na Zapadu deo tekstova jedne njegove satirične drame. Počelo se tada zuckati da su to nekorektne, zlonamerne aluzije na partizane, pa su se neki stari revolucionari žalili Titu. - Pročitajte tu dramu, pa vidite... ako je tačno ovo što se priča - napišite to... Nije u redu da se neko tako podsmeva našoj borbi, našim ljudima... Kakva je to satira... Bio je još oštriji, rekao je da je Ćopić počeo da koketira sa četnicima, da kada se vratimo u redakciju kritički prikažemo u "Komunistu" sva njegova delà i da mu Je sada još jasnija njego va "Jeretička priča". Morali smo, dabome, videti - šta ćemo. Mijatović je ipak prethodno pozvao Rankovića da ga konsultuje, a ovaj mu je odgovorio: da je to, Stari, ljut, da će ga proći i da ne vodimo nikakvu hajku protiv Ćopića. Tako se stvar i završila, na našu sreću-dobro. Drugi moj lični susret sa njim bio je u jesen 1961. god. kada smo Tihomir Stanojević1 i ja pisali biografsku knjigu o njemu. Ona je u izvesnom smislu bila dogovorena, i meni je tada imponovalo što sam pozvan da budem jedan od njenih autora. Javljeno nam je jednoga dana da će nas primiti nared nog jutra, u 11 časova, u svojoj kući, u Užičkoj 15, radi dogovora o knjizi. Bili smo već pri kraju sa rukopisom, ali su neke dileme ostale. Koliko se sećam, kuća u Užičkoj još nije bila renovirana u svom poslednjem "dvorskom stilu". Delovala je relativno skromno. Na ulazu smo sreli Tempa, koji je bio kod njega. J a sam se nekoliko trenutaka zadržao u razgovoru s njim, jer sam Tempa cenio i voleo. U malom pretsoblju prihvatio nas je mlađi oficir, valjda ordonans. Ušli smo zatim u prostrani radni kabi net. Pored njega je ležao crni vučjak, koji je samo na trenutak podigao glavu. Domaćin je bio raspoložen. Zabeležiću šta nam je rekao, prema ondašnjim beleškama i sećanju. Koju fotografiju o sastanku najviših rukovodilaca, u pećini na Visu 1944. godine 1 Tihomir Stanojević je radio kod Tita još od 1945. godine. U lo vreme bio je njegov sekretar za štampu, u rangu državnog jxxlsckretara.
1
objaviti: onu gde se nalazi i Dilas ili bez njega! Dilas je, po sta rom receptu, već bio retuširan na svim ratnim fotosima, a sa ovoga snimka je bio isečen. Ogromna fotografija tog sastanka na Visu bila je u to vreme izložena na ulazu u Muzej Revolucije u Beogradu, ali bez Dilasa. Rekli smo mu to. A on je pola u šali, pola u zbilji odgovorio: Vratite Dilasa. Pa bio je na tom sastan ku. Ako njega sad skinemo, šta ćemo sutra. Da ne ostanem na kraju ja sam. Istorija se ponavlja kao farsa. Na toj fotografiji, pored njega, bili su još: Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović, Svetozar Vukmanović - Tempo, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj. Neki su zaista i otišli, na ovaj ili onaj način. Da se ova fotografi ja "retuširala" po uobičajenom dogmatskom receptu, on bi zaista na kraju ostao sam. Šta je još tada rekao? Tražio je da se objave samo one fotografije rukovodećih ljudi u ratu koji su u uniform am a a ne u civilu ("Mi smo bili ozbiljna vojska"), da bude više Jovankinih fotografija ("Ona nije samo moja žena, Jovanka je bila i ratnik, sada vodi mnoge poslove, naročito po "ženskom pitanju” kada putujemo u inostranstvo"), da objavimo bar jednu njegovu foto grafiju iz rata na konju ("Ja sam bio Vrhovni komandant, kakav je to komandant koji samo pešači"), da ne objavimo foto grafiju njegove prve žene Pelagije - Ruskinje ("Ma ne treba to, to Je daleka prošlost"). A nama je bilo žao zbog tog zahteva, Jer Je snimak bio izvanredan: Ruskinja je podsećala po stasu i frizuri na Marlen Ditrih. A i sin Žarko je bio s njom. Bila bi to prva takva fotografija u javnosti! I tako dalje. Dugo smo ostali s njim u razgovoru. Treći i poslednji susret s njim bio Je kada smo mu zaje dno sa izdavačem predali knjigu, u maju 1962. takođe u Užičkoj 15.
Četvrti "indirektni susret" imao sam novembra 1979. kada Je on u razgovoru s nekim srpskim rukovodiocima, bio upoznat sa pisanjem NIN-a, koji je, eto, opet počeo sa liberalizmom. Bio sam glavni urednik. Uzgred je rekao: "Pa dobro, smenite ga!” NIN je u to vreme odlično napredovao, imao je visok tiraž i U -Javnostl 1 pretežno mladu, ambicioznu i talentovanu ïedakciju. Mučno Je bilo to smenjivanje s dužnosti glavnog urednika. Sijaset republičkih rukovodilaca Je došlo povodom toga na sastanak sa redakcijom, ali nisu uspeli. Najzad sam se sam povukao, jer sam doznao šta sve iza toga stoji - i pre svega 12
ko stoji. A i bio sam već oguglao na zakulisne odluke o kadro vima i ’’greškama”. Nije mi bilo prvi put da me kažnjavaju. Desilo se to već za vreme obaranja Dilasa (tada sam radio u redakciji "Borbe", koja je pretežno bila đilasovski orijentisana sve do zadnjega časa, čemu sam i ja skromno dobiberio člankom "Odgovorni drugovi"). Pa 1968. kada sam partijski kažnjen, zajedno sa Ristom Tošovićem, zbog toga što smo kao urednici NIN-a objavili u Pesničkoj čitanci Branka Radičevića pesmu ’’Onamo, namo” koju su u CK Srbije ocenili kao nacionalističku, i članak Dragoljuba Golubovića - Pižona "Ne kolje se vo za kilo mesa" (o privilegijama i dr). Te studentske 1968. NIN se ipak "držao" i bio takoreći jedini list u Beogradu koji studenti nisu napadali i u čiju je redakciju dola zilo rukovodstvo studentskog pokreta. Pa u leto 1969. kada sam partijski kažnjen zbog uvodnika i ankete u NIN-u "Jugosloven ko je to", koja je ocenjena kao unitaristička itd. Spirala "odva jan ja” se već dosta bila zamotala. Nešto ranije dogodio se još veći šok. Održavao se VI plenum CK Srbije; Bilo je to 14. septembra 1966.: o Rankoviću. Kako je to mračan i ritualan sastanak bio. Sednicom je predsedavao stari revolucionar. A na toj sednici se govorilo i o nemo ralu njegove žene. Tu pred njim, bez ikakvih skrupula. Delila se članovima CK, kao poverljiv materijal, tzv. "Bela knjiga" u kojoj je, pored ostalog, opisano i prilično njenih ljubavnih avantura. Sve je to dabome umnoženo kao zgodan priručni dokaz za poli tički obračun sa Rankovićem i njegovim pristašama. Ćutao sam, šokiran. Nisam znao šta da mislim... Izneto je i dosta "prljavih Udbinih akcija" na Kosovu. Najgrlatiji su bili Albanci, ali i neki Srbi. Sve se izmešalo. Kao da su se utrkivali ko će u ovom obre du ispoljiti veću vernost partiji. Nekim "dokazima" o UDB-inom teroru na Kosovu sam i sam poverovao. Ranković je isključen iz partije na predlog njegove najbolje drugarice u pokretu - Cane Babović. Seme budućeg zla Je bilo posejano. Nastao je kafkijanski period u kome sam se više godina osećao kao u bunilu, postiđen, utučen, sa smanjenom verom u sve, usamljen, ali bez izlaza, bez snage da se od svega toga odvojim. Kao u klopci, kao u kavezu. (Kuda i kako? Sedam milja Je do neba, a celim putem šuma! kaže Solženjicin.) Pa ipak, prave sumnje se nisu učvrstile sve dok nisam počeo Istraživački rad za knjigu "Istina o Golom otoku". Sazna 13
nja koja sam tada stekao su me porazila. Sve Je do kraja puklo pred očima, sve zablude, sva verovanja, sva praštanja. Sve sam, čini mi se, dotle mogao pred sobom da pravdam, za sve da nađem "revolucionarne motive" i "više ciljeve", ali - sa Golim otokom se sve srušilo. To se jednostavno ne može ni zaboraviti ni opravdati. To se mora priznati - javno, pokorno, hrabro. Pok loniti se tim senima: kao Vili Brant u Poljskoj. Jedan mit, jedna legenda neće se srušiti ni zbog grehova jednopartijskog sistema, ni zbog monopola nad ljudima, ni zbog ideološkog jednoumlja, srušiće se zbog - Golog otoka. Otok Je sve to i još više. Najviše grehova pripisuje se "vodi" za politiku u posleratnom periodu, za primenu tzv. "revolucionarnih", nelegitimnih ustavno-pravnih zakona. Taj oblik samovolje i obračuna sa protivnikom, može se tvrditi, posle mnogih novih saznanja i svedoka najdrastičnije je došao do izražaja u vreme Inform biroa. Najteže će i biti istorijski objektivno oceniti to dramatično vreme. Mnoge činjenice još ukazuju na to da je ondašnje svesno i aktivno opredeljivanje za Staljina i Informbiro bilo ne samo ideološko, doktrinarno pitanje, već i nacionalno, patriotsko dakle pitanje teške moralne dileme: dosledne vernosti ili izdaje sopstvenog naroda. Druga Je stvar, što su ondašnji informbirovci drukčije to osećali, što su - suprotno svojim protivnicima - sm at rali da su oni pravi, izvorni čuvari čistoće jugoslovenske revolu cije i njenih internacionalističkih obaveza. Tako Je Jedno psiho loško stanje, stanje svesti došlo u sukob sa objektivnom stvar nošću i izašlo iz okvira ličnog i ideološkog u sferu nacionalnog i državnog. Bilo kako bilo, istorija otvara danas do kraja i ovu najte žu dramu komunista. Dabome, ne može da se mimoiđe i presu dna uloga Josipa Broza u tome. Poslednji čin drame, rasplet, kao da još nije završen. Po mom mišljenju, ovaj najveći sindrom jugoslovenskih komunista ima dva lica: ono čisto, otvoreno pred svetom, kada Je Staljinu i Moskvi rečeno ” ne ", i drugo - koje se dugo skrivalo, ćutalo se p njemu i držalo kao tajna, što Je već samo po sebi dokaz da se nešto iza toga, kao nečasno, htelo pririti od javnosti, a to su odmazda, teror nad ljudima, progon i neljudska osveta nad " jereticima ". To drugo lice i " vođe " i njegovih neposrednih sledbenika i egzekutora u ovom poslu mora se do kraja razotkriti, ne može ostati samo na Istoriskoj 14
osudi. Pravna država mora taj čin oceniti i pravnim sredstvima, odmeriti ga osudom koja će opominjali zauvek. Ponoviću stoga, u izvesnoj meri, svoja razmišljanja i či njenice do kojih sam dolazio, pa ih i objavio 1986-87. u feljtonu NIN-a a zatim i kao knjigu " Istina o Golom otoku Tada je još bilo ozbiljnih pritisaka, od rukovodstva Srbije, da se feljton u NIN-u Г šta će nam sad to! "), iako je list uz pomoć njega povećao tiraž za više od 30 hiljada primeraka, zaustavi ili grubo skrati, a o knjizi (štampanoj u 25 hiljada primeraka) koja se ipak nije mogla zabraniti, prema istim političkim zahtevima, nije objav ljena nijedna jedina vest ili kritika u štampi niti ijedan plaćeni oglas. Čak je izdavač2, koji je takođe bio pod paskom cenzure, ali se ipak usudio da prvi objavi ovakvu knjigu, bio prinuđen da u rukopisu skrati neke konstatacije i činjenice. Što je najinteresantnije cenzura nije bila policijska, i savezna, već politička i republička. Policijski vrh (Dobrosav Ćulafić i Srdan Andrejević) odobrio mi je, na moj pismeni zahtev decembra 1986. istraživanje obimne arhive, i to bez ikakvih uslova, bez nadzora, uhođenja ili sugestija. Poluistinite su priče koje kruže po javnosti da su sve te arhive uništene ("da bi se prikrio zločin"!), da su zabravijene, da ne mogu da se vide. One se i dan danas nalaze, sem u SSUP-u, u raznim ustanovama: u republičkim SUP-ovima, u sudovima, u vojnim nadleštvima. Ali, u zvaničnoj političkoj javnosti je još do рге nekoliko godina sve bilo pod velom ćutanja. U međuvremenu, od izlaska knjige, došao sam do novih saznanja, od kojih su mi naročito dragocena ona koja sam čuo od bivših visokih funkcionera UDB-e, koji su po prirodi svoje službe imali pristup i najtajnijim arhivam a i razgovorima. Oni su mi pomogli da otklonim, na ubedljiv način, i sum nju koja se još bez pravog odgovora vrti u javnosti: ko je odobrio Goli otok i sve ono što se na njemu dešavalo? Pismenog traga o tome nema, ali: zar Je iko mogao doneti takvu odluku, primenjivati takve mere, slati na najcrnju robiju generale, španske borce, ministre, članove CK pa i narodne heroje, a da to ne odobri i da o tome ne zna Broz? Pa zašto se onda o tome tako dugo ćutalo? Ali, zar se i o gulagu u SSSR nije ćutalo sve do smrti Staljina? Svojevremeno su Sovjetski Savez - kada Je već desetak miliona Rusa bilo po3 3 Narodna knjiga. Beograd
15
logorima - obišli Bernard Šo, Romen Rolan, Andre Žid i drugi veliki intelektualci i humanisti, koji su hvalili i opevali Staljina. A znali su za gulage. I kod nas Je sa Golim otokom bilo takvih slučajeva. Posle svega ovaj ’’crni period” jugoslovenske revolucije mora se ipak povezati s imenom Broza i otuda i potreba i neop hodnost da se opet vratim činjenicama iz ’’Istine o Golom otoku”, ovoga puta uz nova saznanja. Kada sam počinjao da istražujem temu o Golom otoku i represiji bio sam svestan, a u izvesnoj meri i zaplašen teškoća ma na koje ću nailaziti. Znao sam da tu temu vredi otkrivati samo pod uslovom da se dođe do ’’pune istine”, bez opterećenja bilo kakve doktrinacije, ali i sa svešću o realnom istorijskom vremenu u kome se sve to događalo i odvijalo. Važno je bilo, pre svega, savladati u sebi samom već unapređ, od ranije, stvorena ubeđenja i na osnovu njih ranije izvedene zaključke. Dabome, to nije bilo nimalo jednostavno za čoveka koji je izašao iz rata kao komunist i koji je na obračun s Informbiroom gledao, prevashodno, kao na patriotsku obavezu da se odbrani nezavisnost zemlje i njenih tekovina, ostvarenih uz krvave i ogromne žrtve u proteklom ratu. Ali što je vreme više prolazilo, sve više su iskrsavala 1 dva osnovna pitanja iz tog vremena: prvo - kakva je stvarna opas nost, unutrašnja i spoljna, pretila tada našoj zemlji, 1 drugo kakve su bile posledice prvog: šta se to i zašto događalo medu komunistima, podeljenim oko Informbiroa, na Golom otoku i drugde? Ono što verujem da nisam izneverio, to su činjenice, onak ve kakve su, bez obzira na njihovu oporost i tragiku. To mi Je i bio prevashodni motiv u istraživanju. Druga je stvar lični stav i odnos prema činjenicama. To Je već moj subjektivni kritički zaključak do koga sam došao, i koji dabome - kao takav - podleže i neslaganju. Ostalo je da razjasnim i neke teze, medu kojima i one koje pretenduju da produže sumnju, da svaku istinu ostave i dalje u distance1 relaUvno& čekajući produženje takozvane istorljske Jedna teza Je da je ondašnja istorijska situacija nalagala ucno reagovanje KPJ da bi otklonila svaku, I spoljnu i unuttTi/1 i °PasnosL za zemlju i tako sačuvala njene interese i ov ne i evolucije. Iz te teze proizašle su sankcije prema proti 16
vnicima. Oni su morali biti izolovani, pod zakonskom prinudom, pri čemu se ne mogu opravdati i represivne metode koje su prema njima primenjivane. Druga teza izražava stav da se morala odmah primeniti radikalna represija, jer se - zbog opasnosti po zemlju i revoluci ju, čiji je dobar deo političkog aktiva bio još snažno pod uticajem staljinističke indoktrinacije i fanatizovanog verovanja u nepogrešivost ’’centra svetske revolucije" - nije više imalo vre mena za dugotrajno, demokratsko ubedivanje. Zato su represije bile neophodne i kao "mera zastrašivanja" dok se ne dobije u vremenu. Po trećoj tezi, bez obzira na sve istorijske realnosti, ni Goli otok ni slične mere odmazde nisu bile neophodne. One su nepos redan odraz staljinističkih ostataka u Partiji i ispoljavale su njeno još uvek nedemokratsko biće. A četvrta teza, bez šire elaboracije, sadržana je u nekim istorijskim i filozofskim analogijama. Po njoj su represivne mere na Golom otoku i međusobni neljudski obračuni bili u stvari samo produžetak starih "crkvenih", "frakcijskih" metoda likvidacije jeresi, nasledenih još od ekstremista - levih ili desnih - iz predratnog revolucionarnog pokreta, naročito sa političke robije u kraljevinskoj Jugoslaviji. Istorija, međutim, nije tako jednostavna. Godine 1948. nalazio sam se, kao mlad oficir iz rata, u Političkoj upravi Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, na privremenom učenju u partijskoj školi, koja je bila smeštena u kasarni na Banjici. Svi mladi i ambiciozni, provodili smo dane u učenju, ali smo i kriomice bežali noću iz zgrade, u dosluhu sa dežurnim, da bismo posvršavali razne "intimne poslove” po gradu. Živeli smo lepo, i moglo bi se reći bezbrižno. Sve do jed nog dana. Te večeri krajem maja 1948. hitno je sazvan partijski sastanak ćele škole. Pitali smo jedan drugog, u čuđenju, šta to može da bude, da nije neko nešto zabrljao i prekardašio, ali niko nije znao da odgovori. Ubrzo smo saznali šta je uzrok vanrednom stanju. Na sastanku nam je rečeno i dosta podrobno objaš njeno da je Staljin napao našu partiju i zemlju, da joj osporava izgradnju socijalizma, pa čak i narodnooslobodilačku borbu, da kleveće rukovodstvo KPJ kao revizionističko i izdajničko, da sve u svemu hoće da Jugoslaviji - koja Je toliko krvi prolila za svoju nezavisnost - nametne status ruske gubernije, koja bi poslušno i pokorno služila interesima Moskve. 17
Objašnjenje Je najpre izazvalo šok, a zatim ogorčenje. Salom se razlegao žagor. Ljudi prosto kao da nisu verovali u ono što su čuli, toliko je sve delovalo neverovatno, zlokobno - kao nož u leda. Osećali smo se nesrećno, ali i ozlojeđeno. Zemlja je Još krvarila zbog gladi i nemaštine, zbog pustoši rata čiji su tragovi bili vidljivi na svakom koraku, pa i u zgradi gde smo živeli. Zar Je to bila prijateljska pomoć iz bratskog SSSR-a! Mnogi su i u tu školu bili stigli pravo sa terena - iz borbi, neki su tek zalečili rane. Meni je samo pola godine pre toga poginuo u sukobu sa četničkim ostacima, nedaleko od Kuršumlije, kom andant bataljona, prvoborac, otac dvoje dece, učitelj, čovek koji je prošao ceo rat. Pao je pokošen pored mene. A Staljin nas napada da smo "izdali revoluciju". Tako je odjednom - gotovo preko noći - iskrsao novi pojam: "informbirovac", koji će od tada značiti novu "petu kolo nu", protiv koje se mora voditi neprekidna, istrajna i nepomir ljiva borba kao protiv staljinističkog dogmatizma. Dramatični sukob sa Staljinom tek je otpočinjao. Epizoda u partijskoj školi podsticala je na dublja istorijsko-politička istraživanja koja bi dala odgovor na pitanje: šta se u stvari zbilo 1948. godine. Od tada pa do danas moje interesovanje za tu temu nije prestajalo. Samo arhive me nisu mogle zadovoljiti. Bez njih se nije moglo, dokumenti su ipak najobjektivniji svedok, ali više su me uzbuđivale sudbine, ljudi, njihovi putevi, nedoumice, patnje, opsesije. Ozbiljne sumnje su se prvi put javile 1959. godine kada sam se susreo sa svojim drugom iz logora u SmederevskoJ Palanci, Duškom Vučinićem. On Je bio dva puta kao "dvomotorac na Golom otoku. Osuđen Je bio kao oficir. Pozdravili smo se, ja sam se obradovao više valjda nego što je on očekivao, pa me Je gledao sa izvesnim podozrenjem. Znao Je da radim u "Komu nistu a i ja sam znao da Je on informbirovac, da Je bio na ermeru . Ali, voleo sam iskreno ćelu njegovu familiju. Kada smo se malo raskravili, on me odvede u obližnji bife 1 tako, mic po mic, poče Jedna tragična ispovest. O njoj ću kasnije, ali secam se - ovaj deo njegove priče me Je ošamutio. itao sam ga za neke naše zajedničke drugove iz logora, oj su za vreme IB-ea takođe oterani na Goli otok. Gorko se nasmes c. Znaš šta, V. nije izdržao, umro je, na Golom. Familija h ГаЈ a ^r?b a11 nlJe Sa našla. A i meni Je dugo trebalo da m a su oni” mrtvace stavljali pred nam a u sanduke i 18
odvozili morem, tobože na sahranu, a te iste sanduke vraćali su noću prazne, bez našeg prisustva, za nove mušterije". Da bih kasnije došao još do nekih odgovora, prekopao sam arhive, službene i lične zabeleške, dokumenta, izveštaje, razgova rao sa mnogima - i sa ove i sa one strane, tražio i nalazio svedoke. Nailazio sam i na podršku i na nerazumevanja, što je i logično, prirodno. Rane su Još žive. Mnogi su želeli da ćute. Ima više razloga za to. Ljudi se teško otvaraju kada su lične sudbine u pitanju. Neki su sumnjičavo primali službene statistike. Svako ima "svoju istinu". Znao sam da su one nedovoljne, da su sku čene, pristrasne, subjektivne, pod raznim opsesijama i trau mama, da se mora tragati šire i tražiti neka zajednička slika. Nemam iluzija da sam je otkrio, da sam video sve njene dubine, mnogi će još o tome pisati.
19
I TVORCI GOLOG OTOKA
U periodu od 1948. kada je objavljena Rezolucija IB, pa do 1963. organi unutrašnjih poslova u Jugoslaviji evidentirali su 55.663 lica za koja se smatralo da su na razne načine podrža vala akciju Moskve i istočnog tabora protiv naše zemlje. Moguć no je, dabome, tvrditi da bi ta brojka bila prilično m anja kada bi se iz nje izuzeli svi oni koji su - iz raznoraznih razloga - bili nevini a ipak došli pod udar represije, koja je u početnom peri odu (1949-1951) bila široka i suviše preventivna. Ali, isto se tako, uz pomoć analiza, može postaviti suprotno pitanje: ne bi li broj "informbirovaca" bio i veći da radikalnost represivnih mera nije uticala upozoravajuće - na količinu i stepen straha kod onih koji su se kolebali. U svakom slučaju, to nije bila mala kolona. No bez obzira na njenu masovnost, druga jedna - strukturalna - dimenzija daje joj još veći značaj, jer pokazuje da su se na strani Inform biroa našli i mnogi politički aktivni ljudi, oni koji su do tada imali jake pozicije i širok uticaj u društvu. Deo kadrovske strukture evidentiranih informbirovaca izgleda ovako: - 21.880 učesnika narodnooslobodilačkog rata: - 4.153 pripadnika Jugoslovenske armije: - 1.673 nosilaca "Partizanske spomenice 1941”; - 2.616 članova raznih rukovodstava KPJ; - 1.722 pripadnika SUP-a; - 4.008 studenata: - 5.081 radnika: - 5.626 zemljoradnika itd. Analiza te strukture nedvosmisleno upućuje na tezu o značajnoj snazi "unutrašnjeg puča". 23
Među 2.616 političkih funkcionera, koji su se opredelili za IB, bilo je: 2 člana Politbiroa CK KPJ (Sreten Žujović i Andrija Hebrang), 8 članova CK KPJ, 16 članova CK republičkih KP, 50 članova oblasnih komiteta i 773 člana sreskih komiteta Partije, među kojima se jedan sreski komitet - u Bijelom Polju - u pot punosti izjasnio za IB, uzeo oružje i januara 1949. po ciči zimi, odmetnuo se u šumu, računajući, podstaknut propagandom iz Moskve, na početak šire oružane pobune. Grupu je organizovao sekretar Komiteta, a odmetnulo se još 17 lica, među kojima sekretarov zamenik, šef UDB-e i komandir milicije. Računali su na ustanak u proleće. Ali veoma brzo, za 15 dana, članovi te grupe su uhvaćeni. Neki su u sukobu ubijeni, a drugi su na drastičan način, surovo likvidirani ili kažnjeni. U slojevima nižih političkih funkcionera izjašnjavanje za IB bilo je još masovni je: 318 članova opštinskih komiteta opredelilo se za IB, 498 članova mesnih komiteta i 953 sekretara os novnih organizacija KPJ. U isto vreme, to je učinilo i 293 predsednika opština, 72 predsednika sreza, 17 republičkih ministara, 85 pomoćnika ministara, 6 saveznih ministara, 14 njihovih pomoćnika, 30 saveznih i 33 republička poslanika. Kako u Partiji i vlasti tako i u vojnim i policijskim struk turama bilo je dosta funkcionera koji su se izjasnili za IB: 457 podoficira, 636 potporučnika, 744 poručnika, 1030 kapetana, 322 majora, 118 potpukovnika, 43 pukovnika i 6 generala. A u služ bi unutrašnjih poslova: 496 zaposlenih u UDB-i i 1.226 u SUP-u, medu kojima je posebno karakterističan slučaj u Crnoj Gori gde se za Informbiro opredelilo 490 službenika UDB-e i milicionera, na čelu sa komandantom milicije. Iako je u tom sklopu činjenica fenomen nacionalne pripa dnosti karakterističan na svoj način, teško je iz analize izvući bilo kakav kompetentan zaključak, bez utvrđivanja čitavog niza okolnosti i odnosa. Zato ću ga dati samo tabelarno, bez širih elaboracija. Od ukupnog broja kažnjavanih i osuđivanih (16.731) bilo Je: - Srba - Hrvata - Slovenaca - Makedonaca
7.235 ili 0,10 odsto od broja stanovnika 2.588 ili 0,06 odsto 566 ili 0,03 odsto 883 ili 0.09 odsto 24
- Crnogoraca - Albanaca - Mađara - Italijana - Bugara
3.439 ili 0,73 odsto 436 ili 0,05 odsto 244 ili 0,05 odsto 87 ili 0,16 odsto 251 ili 0,40 odsto
Nekoliko konstatacija mogućno je izvući iz tog i drugih prikaza nacionalne pripadnosti informbirovaca. Pre svega, među hapšenima i kažnjenima bilo je najviše Srba (43.24 odsto) a zatim Crnogoraca (20.55 odsto). Međutim prema broju stanov nika, što je vidljivo i u gornjem pregledu, najviše je bilo Crnogo raca (0,73 odsto) ili gotovo osam puta više od jugoslovenskog prošeka u poređenju sa drugim populacijama. Za njima odmah, i po toj analizi, dolaze Srbi. Karakteristično je takode da je učešće pripadnika pojedinih narodnosti u broju hapšenih i kažnjavanih bilo relativno veće nego svih drugih naših naroda izuzev Crnogoraca (Bugara 4,4 puta više od svog učešća u jugoslovenskoj populaciji, a zatim dolaze Česi, pa Italijani). U IB-strategiji blokade Jugoslavije, tzv. unutrašnji faktor po ondašnjoj oceni - imao je veoma važnu ako ne i presudnu ulogu. Zato se u političkom vrhu i smatralo da taj faktor mora da bude energično onemogućen, pre nego što stupi u organizo vanu akciju. Iz istorije je poznato da su mlade revolucije, koje nisu bile u stanju da odlučno očuvaju svoje početne tekovine i svoju novu vlast, brzo propadale, bilo zbog strane bilo zbog klasne intervencije unutar njih samih. Time se i pravda brza i radikalna odmazda prema svima onima za koje se znalo ili samo sumnjalo da su pristalice IB. Po "liniji IB" ukupno je kažnjen i izdržavao kaznu 16.731 osuđenik. Bilo ih je dve vrste: 11.694 onih koji su "administrativno kaž njeni" na osnovu četiri tačke zakona, koji je tada po hitnom postupku i donet, a u kome je najvažnija odredba bila ona o izolaciji, to jest o upućivanju na "određeno mesto boravka", na tzv. "društveno-koristan rad"; i 5.037 sudski kažnjenih na razne vremenske kazne. Oba zakona su, po odredbama, bili rigorozni a njihova primena još surovija i pod budnim nadzorom policije. To je vreme velike vlasti UDB-e i uopšte organa bezbednosti i odbrane, koji su u prethodnom periodu obračuna sa ” kontrarevolucijom" do 1948. podneli ogromne ljudske žrtve (oko 2000 poginulih)! tako stekli širok uticaj u vlasti i prejaku samo 25
stalnost u društvu. Na pojedince će sve to imati krajnje negati vne posledice: osiliće se i osetiti kao najpozvaniji čuvari revoluci je, za čiju "budnost" su pre svega oni odgovorni. Do kakvih apsurda je ta deformacija dovodila pokazaće i ovaj slučaj s kraja 1953. godine. U KPD "Bileće” stigao je bio, po službenoj dužnosti, jedan mladi pripadnik KOS-a (kontraobaveštajne služ be u vojsci), po činu vodnik, sa svim ovlašćerijima da sasluša neke bivše pukovnike - osuđene po IB. U razgovoru sa upravni kom zatvora, rekao je da su mu potrebne izvesne provere za neke osumnjičene generale, koji su na slobodi. Jedan od njih bio je i narodni heroj, koga Je upravnik lično poznavao. Vodnik dozvolu nije dobio, uz riskantan zaključak upravnika: da nam nisu potrebni "pučevi" u kojima će vodnici saslušavati generale! Sta se događalo na ostrvima i u zatvorima, gde su se ibeovci nalazili u izolaciji? Bilo je očigledno da su neki pod tezu o "neophodnoj izolaciji” hteli da strpaju i sve drugo što Je pred stavljalo grubu, nehumanu odmazdu, koja je bila višeslojna i počinjala već u istražnom zatvoru da bi trajala sve do puštanja osuđenika, pa u mnogim slučajevima i kasnije. Njena nečovečna suština ne može se umanjiti nikakvom "objektivnom opasnošću spolJa". Jedan podatak uzet iz službenih arhiva SSUP-a kazuje da je na izdržavanju kazne umrlo 404 (pominju se i m anje cif re) osuđenika3, pretežno usled tortura, raznih prinuda, mučenja žeđu, fizičkih obračuna, samoubistava, ili epidemija nastalih usled teških, nehigijenskih uslova života. Većina njih sahranje na Je na gradskom groblju u Rijeci, a nekima, koji nisu imali rodbinu, grob se i ne zna. Međutim, mnogi bivši osuđenici tvrde da Je bilo daleko više žrtava i da tu tragičnu brojku tek treba utvrditi. Najteži oblik odmazde bio Je svakako onaj u nasilnoj istrazi, po kojoj je na izdržavanje kazne otišao i izvestan broj sasvim nevinih ljudi koji su bili žrtve m ontiranih procesa. Te bi se sudbine i nepravde lakše podnele, Jer se one događaju i u demokratskim pravnim sistemima, kada su prouzrokovane tzv. sudskom zabludom. Ali one su bile posledica, kao što će se videti, namerno i prinudno falsifikovanih "dokaza” za sud ili iznuđenih priznanja. Njihove žrtve nikad više nisu mogle da se vrate normalnom životu, niti su bile u stanju da do kraja sa sebe skinu nametnuti žig izdaje I sumnjičenja. 5 Dokument br. 001-5-0001/250 u SSUP
26
Karakterističan je za tzv. "službeni stav" prema represiji nad ibeovcima i jedan razgovor koji je Broz imao od 25. do 29. m arta 1949. godine, na Brionima, sa najvišom delegacijom JA. Događalo se to u vreme najtežeg obračuna sa Staljinom i Informbiroom. Zabeleške koje slede nastale su posle mog dugog razgovora 1986. sa generalom u penziji Ilijom Kostićem, glavnim Javnim tužiocem u vreme IB.4 Tita je - kaže Kostić - saznanje o represijama najteže pogađalo i zato Je hteo da se i lično upozna sa sudskim predme tima. Izveštaj su najpre bili napisali Veljko ŽIžič, vojni tužilac JA i Mirko Krdžić, predsednik Vrhovnog vojnog suda. Oni su u tom izveštaju znatno ublažili odgovornost osuđenih oficira, naročito onih koji su, kao komandiri ili komandanti, govorili da se sa svojim jedinicama ne bi mogli, ni hteli, u slučaju agresije suprostaviti Crvenoj armiji. Očigledno uzbuđen tim - kaže Kostić - i kao Vrhovni komandant i kao generalni sekretar Partije, Tito Je tada napisao rukovodiocima u vojsci - da ljudima treba više pomoći da razumeju šta se događa, da ne treba prestrogo suditi jer smo godinama naše borce i komuniste učili da vole i veruju Staljinu, da smo zajedno sa Crvenom armijom ratovali protiv fašizma, i da Je sada teško to promeniti preko noći, da se opet moramo boriti za svakog čoveka. Visoki vojni funkcioneri počeli su se tada pitati: a šta onda da radimo sa takvima koji govore da bi odbili poslušnost u slučaju rata, neće li to loše uticati na moral i borbenu disciplinu u Armiji? Tito je posle toga naredio da se formira jedna komisija (predsednik je bio Boško Šiljegović, a članovi Vukašin Mićunović, Ilija Kostić i Zvonimir Oštrić) koja će ponovo ispitati sve sudske predmete. Tako je i učinjeno. Komisija je utvrdila da je prethodni izveštaj Žižića i Krdžića bio netačan, da Je davao lažnu, retuširanu sliku i da se ne može uvažiti. Na osnovu toga došlo Je i do navedenog sastanka na Brionima. Tito se tada, pored ostalog, puna tri dana upoznavao sa osam sudskih pred meta, sa načinima istrage, sa procesima na sudu, tražio je da mu se sve referiše. A onda Je, na kraju, i sam govorio. Tri njegove osnovne teze, prema tvrđenju g e n e ra l Koš tica, vrlo karakteristične, bile su: - prvo: moramo voditi bitku za svakog čoveka; mora sve biti Jasno i čvrsto dokazano; niko nevin ne srne stradati; 4 O ovome opširnije u II tomu "Pakleno ostrvo".
27
- drugo: u istrazi i na sudu ne srne se "dokazivati krivica" već objektivno utvrđivati sve činjenice i svestrano ih procenjivati, imajući u vidu sve razloge; - treće: u čoveku uvek gledati čoveka, njegovo dostojan stvo, njegovo ljudsko biće. Ako je kriv, neka se kazni, ali bez ikakve samovolje. Tito je to što je rekao i tražio, nastavio i da lično kontroliše. Sledeće godine (1950) zahtevao je da mu se podnese izveštaj o svim vojnim zatvorima i da vojni tužilac JA svaka tri meseca obiđe sve zatvore i pismeno ga izvesti o tome. Za neke slučajeve je i lično intervenisao i tražio komisijska ispitivanja (maltreti ranja jednog potporučnika i hapšenje Jednog majora, koji je posle toga pušten kao nevin). Pribeležio sam tačno Kostićevu priču. Pokazao mi Je i svoj izveštaj o tom sastanku na Brionima. Intimno sam se tada malo umirio, osećao sam se spokojnim što je lider partije i vrhovni komandant tako reagovao na prljavštine oko represija i surovog progona protivnika. Tako su se neke ranije sumnje, još skrivene u meni, opet stišale a pojačavala se vera da su odmazdu sprovodili, na svoju ruku, već ogrubeli i osiljeni policajci, bez znanja "političkog vrha". Ali, uskoro zatim imao sam dug razgovor i sa jednim od bivših visokih funkcionera UDB-e, u koga sam s raz logom imao veliko poverenje. Pitao sam ga, govoreći o Košticu: kako je ipak bilo mogućno da se sve to radilo mimo Brozovih zahteva, nasuprot njegovom stavu izrečenom na sastanku na Brionima? Iskusni udbaš se nije dvoumio: "Pa dabome da nije bilo mogućno. Nigde ti nećeš, ne samo o Golom otoku, nego ni u čemu što bi se jednog dana moglo otvoriti kao "negativno pita nje naći pisane tragove o Titovom stvarnom mišljenju. Napro tiv: sve što je zapisano ima pozitivnu vrednost. A usmeno su tekle druge naredbe. Zar ti zaista misliš da bi UDB-a smela da radi to što je radila u progonu informbirovaca, a da to glavni gazda nije znao, odobrio pa i tražio? Zar bi se smeli hapsiti i mučiti toliki stari revolucionari, španski borci, ministri, članovi CK, generali, komunisti - bez njegovog znanja? A ovamo: traži dosije nekog potporučnika koga su na pravdi boga osudili"! Eto, i to bi mogao da bude jedan od odgovora na stalno otvoreno pitanje: ko je izmislio i odobrio Goli otok? Dalja priča to samo potvrđuje. Ako se traži u atlasima i na geografskim kartam a - Goli 0 0 2 ^ naĆ1 881110 kao Jedva primetni kružić. To Je malo ostrvo, nedaleko od velikog Raba, nazvano Goli otok po tome što Je 28
zaista golo, kamenito: kao obrijano, naborano lice starog paćeni ka. Udaljeno je jedva desetak milja od obale, usamljeno, stalno izloženo burama i munjama, kao neka fantomska, usamljena, napuštena stena. Trokutnog je oblika - između Raba, S. Grgura i Prvića nasuprot velebitskom podgorju; obuhvata 4,7 kvadratnih kilo metara, sa najvišim usponom od 105 m u severnom delu. Ogolele kamene padine, izložene buri i posolici, ruše se strmo prema severu. Duž severne obale nema nikakvih uvala ni zaklona: dubine neposredno uz obalu prelaze 30 metara. Južna i jugois točna obala dobro su razvedene: na njima se nalazi više manjih uskih draga, od kojih je najveća i najvažnija uvala Tatinja. Na Južnim, osobito na jugozapadnim padinama, ima nešto oskudne niske vegetacije. Goli otok je nekada, pre rata, bio vlasništvo Rada Vukovića, veletrovca iz Brinja, na kome su Italijani obavljali rudarske radove, tražeći boksit. Našli su ga, ali slabog kvaliteta, tako da se nije isplatio za eksploataciju. Na otoku nije niko živeo. Dolazi li su povremeno čobani iz Lopara, s ovcama na ispašu, ili poneki turist da ga razgleda iz radoznalosti. Za vreme prvog svetskog rata Austrijanci su tu držali zarobljenike. Kasnije, 1939. general Dušan Simović predlagao je da se na otoku podigne koncentra cioni logor za komuniste, o čemu postoji i dokument u Vojno-istorijskom institutu u Beogradu. Istorija se čudno ponavlja. Vladimir Dedijer tvrdi da mu je Stevo Krajačić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, pričao da su on i va jar Antun Augustinčić "otkrili” Goli otok. Sve je počelo - po tom kazivanju - iz "umetničkih pobuda". Vajar je tražio po ostrvima za svoje skulpture mermer - pa je tako sa Krajačićem naišao i na Goli otok. Umetnik je tu zbilja i otkrio za sebe kamen, a iskusni policajac - budući logor. Posebno o tome je dragoceno svedočenje Nikole Mićanovića u razgovoru sa piscem i akademikom Dragoslavom Mihailovićem, objavljenom u "Književnim novinama". (Iz rukopisa " Mali vodar dugo pamti ” , nastavak 12, " Književne novine ", 1988-89. Beograd.) Deo tog razgovora teče ovako: "Ti, čini mi se, znaš nešto i o tome kako je pronađeno mesto za logor. Hoćeš li, molim te, da mi to ispričaš? Pa, evo, vidiš. J a ne znam kada Je donesena odluka o logorisanju ibeovaca. To Je bilo negde, verovatno, početkom četrdeset devete godine ili možda i krajem četrdeset osme godine... -Dilas u jednoj svojoj knjizi piše da Je odluka o otvaranju 29
logora za ljude koji su se izjasnili za Rezoluciju Informbiroa donesena još četrdeset osme godine. Pa to može biti. I ja ne znam kad se ova komisija prvi put sastala, ako je to bila neka komisija, verovatno je to bila neka vrsta komisije. To su bili ljudi koji su zaduženi da pronađu na kom je mestu najzgodnije da se taj logor osnuje. Tako Je prvi koji je, kako bih rekao, ispred hrvatske vlade, zvanično, bio zadužen da učestvuje u radu te takozvane komisije bio general Drakulić Veljko. Drakulić Veljko u tom momentu mislim da je imao resor sekretara unutrašnjih poslova Hrvatske. Drugi član te ekipe bio je general Kapičić Jovo, koji je bio podsekretar u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove. Treći Je bio Augustinčić Antun, va jar iz Zagreba, koji je u neku ruku bio komšija Golog otoka. Augustinčić Antun je bio prijatelj jednog lekara iz Zag reba. Taj zagrebački lekar - ne mogu da mu se setim imena imao je na Loparu svoju vilu. On je bio dosta star čovek u to vreme, mogao je imati blizu šesdeset pet, sedamdeset godina, a imao je relativno mladu ženu. Ona je u stvari bila tri puta mlađa od njega, imala je, može biti, dvadeset pet, trideset godina A bila mu je žena zato što je njegova prva žena umrla. I ta sadašnja njegova žena bila Je prijateljica njegove prve žene... I kako je on bio bolestan, ona se našla njemu pri ruci u kući da mu pomogne oko njegovog lečenja, oko nabavke lekova, oko nabavke namirnica, oko kuvanja ručka. I kako se vrtila po njegovoj kući, on njoj predloži brak. I tako je bio stvoren Jedan brak iz zahvalnosti, zato što joj Je on hteo da se nekako revanšiга jer ona je bila, navodno, siromašna devojka. A Augustinčić Je posećivao njihovu vilu... - Izvini, molim te, maločas si spominjao neko ime?... - Pa, to - Čermak, ČerneJ, Čem ju, ili tako nešto - mota mi se po glavi da bi njegovo prezime sličilo takom nekom prezime nu. Ali se ne mogu tačno setiti. - Čini mi se da danas u Zagrebu postoji neka medicinska ustanova pod tim imenom. Može i to biti. On je, kako rekoh, imao tu vilu i bilo Je tako u eseno da Je Augustinčić kod njih, u toj vili, bio gost. I nije bio m!m° ^ 1111 godinu, on Je bio gost na Loparu u toj vili ,° . 0.^?^1па’ Po®to nije imao posla, Augustinčić, na Loparu, (VrkpV1* ,П. kamen 1 od tog kamena počne da kleše glavu Hrairo , ага- v erovatno Je to ovome bila ćerka iz prvog braka. Tu cerku Ja nisam upoznao. 30
Kad Je taj kip bio gotov, kad ga Je Augustinčić bio završio, ja sam ga video i tačno se sećam kako je izgledao. To Je bila glava jedne devojčice koja je mogla imati deset, dvanaest godina i verovatno Je to rađeno sa neke fotografije. Po tome mogu da naslutim da Je Augustinčić Antun, va jar, bio onaj čovek koji je možda upro prstom na Goli otok kao na mesto gde bi bilo zgodno da bude logor; pošto je taj otok izolovan, pošto je udaljen od kopna dovoljno - videli smo ranije da je teško doplivati do kopna i spasti se bekstvom: pošto je taj otok potpuno nenaseljen i prema tome, nema nikakvih troškova oko raseljavanja. I verovatno je više Augustinčić Antun uticao na to opredeljenje da se na Golom otoku napravi logor nego, recimo, Kapičić Jovo koji za Goli otok verovatno nije znao ni da postoji. A verovatno je Kapičića Jovu doveo u vezu s Augustinčićem Drakulić koji je kao resorni ministar unutrašnjih poslova Hrvatske bio zadužen da pomogne Kapičiću u pronalaženju pogodnoga mes ta za logor. Četvrti član te ekipe je bio Jedan građevinski inženjer, koji se zvao Sujić Josip. Taj Sujić Josip je iz Zagreba. On je građevinac, ali specijalizovao se za građevinske materijale, prvenstveno za kamen. I kasnije je, taj Sujić Josip, čak bio zastupnik Golog otoka u Zagrebu za prodaju toga obrađenog kamena, kamenih ploča i tako dalje. Eto, to Je najraniji istorijat stvaranja logora na Golom otoku... (Ovaj razgovor je obavljen, i tako reći otet od smrti, 1984. godine. Moj sagovornik Nikola MIćanović Je bolovao od šećerne bolesti ali osećao se dosta dobro. Baš u vreme našeg razgovora, kao posleđica bolesti, na nozi mu se pojavila rana, koja nikako nije zaceljivala. Zbog nje je najpre prestao da izlazi iz kuće, a zatim je morao da se kreće i pomoću štaka. Jednog dana se, na štakama, u stanu okliznuo, pao i slomio kuk. Mesec dana kasni je, u 66. godini Je umro)." Goli otok nije sam. U njegovom susedstvu, tek nekoliko milja dalje prema pučini, nalazi se Još sićušnije ostrvo - Sveti Grgur, manje poznato Javnosti, a više kažnjenicima, Jer su na njemu pretežno zatvarani "dvomotorcf, kako su u informbirovskom logorskom žargonu nazivali povratnike, ili vojni osuđe nici i oni koji su tretirani kao teži krivci. Jedno vreme su tu bile i žene. Goli otok - alijas "Mermer" ili "Kamen" - otkrio se, i među političkim osuđenicima i u javnosti, kao najpoznatiji zatvor iz vremena IB. Ali sličnih zatvora za kažnjenike istog delikta bilo 31
je još: Sv. Grgur, Rab, Bileće, Ugljan, Stara Gradiška i dr. Koji je od njih bio najteži za izdržavanje kazne, nije lako utvrditi: oni koji su tamo ležali uvek kažu da Je njihov zatvor bio najgori. Čin koji je trebalo da označi antidogmatsku, demokratsku prekretnicu u razvoju ugoslovenskog socijalizma, da ga odvoji od sovjetskog boljševičkog modela, da mu obezbedi autonoman, humani pravac, da raskrsti s lažnim ’’ višim ciljevima” i name tnutim centrom "svetske revolucije" - preobratio se nažalost u sopstvenu dogmu i birokratsku vladavinu. Tako je najzad i poslednja nada, koja je dugo trajala i u koju je čak i progresiv ni deo sveta verovao, izgubljena. Dogodio se čak istorijski ap surd. Raskid sa Moskvom samo je Još više ojačao kult Brozove vladavine, učvrstio njegov lični autoritet i učinio ga neprikosno venim. Demantovana je svaka logika razvoja: jugoslovenska 1948. značila je za svet socijalizma početak kraja staljinističkog sistema, a za samu Jugoslaviju - nastajanje jednog novog birok ratskog fenomena: antistaljinističkog staljinizm a u nešto blažoj, mediteranskoj varijanti. Već u prvim danima sukoba sa Moskvom, posle početnog straha, Broz je ubrzo osetio da mu više ništa neće stajati na putu apsolutne vladavine. Na parolama nacionalne nezavisnosti Jugoslavije, koja se tek bila oslobodila jedne teške okupacije i rata, uspeo je lako da okupi i pridobije narod, a u nutar partije, gde mu je pretio rascep, rešio je da energično i radikalno deluje. Probu svoje lične snage morao je najpre da izvrši na najjačim a - u samom vrhu, a ako to uspe, a uspeo je, represivni sistem po liku Golog otoka neće biti teško sprovesti. Tako se i desilo. Geneza rasta jednog novog kulta otpočela je ustvari u martu 1948.
32
п POČINJE VREME ČISTKI
Prve žrtve kuha: Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Sreten Žuiović i Andrija Hebrang s J. Brozom (u blizini Jajca 1943)
Pritisak Moskve na Jugoslaviju 1948. počeo je najpre na međudržavnom planu. Pod izgovorom da su u našoj zemlji "ok ruženi neprijateljstvom", Vlada SSSR-a je 18. m arta 1948. godi ne opozvala iz Jugoslavije sve vojne stručnjake, da bi već sut radan, 19. marta, sa istim obrazloženjem povukla i civile. General Barksov, šef vojne misije u Beogradu, saopštio je tada načelniku Generalštaba JA Koči Popiviću da je ministar oružanih snaga SSSR maršal Bulganjin, izvršavajući odluku sovjetske vlade, naredio hitno povlačenje svojih savetnika i ins truktora iz naše zemlje, jer su, tobože, u njoj "okruženi nedruželjubljem". Sutradan, 19. m arta otpravnik poslova sovjetske ambasade Armjaninov zatražio je da ga Tito hitno primi. Kad je primljen, pročitao je depešu o povlačenju stručnjaka, koju je potpisao Molotov. Takva odluka predstavljala je iznenađenje i za sovjetske stručnjake u Beogradu i za naše ljude koji su s njima radili. I jedni i drugi pitali su se: šta se to najednom zbi lo? Doduše, ti stručnjaci su za još neoporavljenu Jugoslaviju bili s jedne strane pomoć, a s druge veliko materijalno optereće nje. "Mi smo kazali: nama su potrebni sovjetski stručnjaci, instruktori i specijalisti, ali nama nisu potrebni sovjetski komandiri, i mi smo naučili komandovati i možemo komandovati i sami. A to se njima nije svidelo” - rekao je Tito osvrćući se na dane koji su prethodili konfliktu. Posle posete otpravnika poslova, baš kad je Tito počeo da sprema odgovor na depešu iz Moskve, zatražio je prijem i preds tavnik SKP (b) u Informbirou, Judin, čije je sedište bilo u Beog radu. Tito je i njega odmah primio. Da 11 je to zbog nečega krio ili za to zaista nije znao, tek Judin ni jednom rečju nije pomenuo depešu i sukob sa Staljinom, već Je zamolio Tita da napiše 35
članak za list "Za čvrsti mir, za narodnu dem okratiju”, organ Informbiroa, čija se redakcija takođe nalazila u Beogradu. Po svoj prilici, Judin nije to učinio na svoju r u k a Nešto Je "ispipa vao”. Tito mu je odgovorio da će dati članak ukoliko bude imao vremena da ga napiše. Istoga dana, 20. m arta 1948. Tito Je, u svojstvu predsednika Ministarskog saveta, uputio pismo sovjetskom m inistru inos tranih poslova Molotovu. Upozorio ga Je na štetnost njihove odluke, odbivši kao neosnovane razloge navedene za povlačenje stručnjaka. ”18. marta saopštio nam je general Barksov" - pisao je Tito Molotovu - "da Je dobio depešu od m aršala Bulganjina, ministra Narodne odbrane SSSR-a, u kojoj nam se saopštava da je Vlada SSSR-a riješila odmah povući svoje vojne savjetnike i instrukto re s motivacijom da su, okruženi nedruželjubljem”, tj. da se ne postupa prijateljski prema njima u Jugoslaviji. Razumije se, Vlada SSSR-a može kad hoće opozvati svoje vojne stručnjake, ali je na nas poražavajuće djelovala motivaci ja s kojom Vlada SSSR-a objašnjava tu svoju odluku. Ispitujući na osnovu te optužbe odnos nižih rukovodećih ljudi naše zemlje prema sovjetskim vojnim savjetnicima i instruktorima, mi smo došli do dubokog uvjerenja da nema mjesta takvoj motivaciji njihovog povlačenja, da Je kroz čitavo vrijeme njihovog boravka u Jugoslaviji odnos prema njima bio ne samo dobar već upravo bratski i najgostoprimljiviji, kakav Je uopšte uobičajen prema sovjetskim ljudima u novoj Jugoslaviji. Prema tome, za nas Je upravo to čudnovato, nerazumljivo i duboko nas pogađa, ne znajući pravi uzrok tome rješenju Vlade SSSR-a. Drugo, 19. marta 1948. godine, posjetio me Je otpravnik poslova Armjaninov i saopštio sadržaj depeše u kojoj Vlada SSSR-a naređuje povlačenje i svih civilnih stručnjaka iz Jugos lavije. I motivacija tog rješenja Je nam a neshvatljiva i začuđu juća. Tačno Je da Je pomoćnik ministra Kidriča, Srzentić, dao izjavu vašem trg. predstavniku Lebedevu da, po rješenju Vlade FNRJ, nemaju nikome pravo davati važnije privredne informa cije, već da se sovjetski ljudi obrate za takve informacije gore, tj. na CK KPJ i Vladu. Ujedno je Srzentić kazao Lebedevu da se obrati za informacije koje ga interesu ju na ministra Kidriča. Već odavno Je bilo kazano vašim ljudima da oficijelni predstav nici Sovjetske vlade mogu dobiti sve važnije potrebne informa cije direktno od rukovodstva naše zemlje. 36
Takvo rješenje donijeto Je s naše strane na osnovu toga što je svaki činovnik u našim ministarstvima davao kome bilo potrebne i nepotrebne informacije. Znači, davali su razni ljudi državne, privredne tajne, koje su mogle, a neke su i dolazile u ruke našim zajedničkim neprijateljima. Nikakvog specijalnog sporazuma, kako se navodi u depeši, mi nemamo u pogledu toga da naši ljudi imaju prava davati razne informacije privrednog karaktera, bez odobrenja naše Vlade ili CK, sovjetskim radnicima u privredi, razumije se, osim onih informacija koje su njima potrebne pri vršenju njihove dužnosti na kojoj se oni nalaze. Svaki put kad je ambasador Vlade SSSR-a drug Lavrentijev tražio lično od mene potrebne informacije, ja sam ih njemu bez rezerve dao, a to su učinili i drugi naši odgovorni, rukovode ći ljudi. Nas bi veoma iznenadilo kad Sovjetska vlada ne bi bila saglasna s takvin našim stavom sa državnog gledišta. U isto vrijeme prisiljeni smo da otklonimo i po ovom slu čaju motivaciju o nekakvom "nedruželjublju i nepovjerenju" prema sovjetskim stručnjacima i predstavnicima u Jugoslaviji. Niko od tih ljudi se do danas nije kod nas žalio na nešto slično, premda je svaki imao mogućnost da to učini lično kod mene; Ja do danas nisam nikoga od sovjetskih ljudi odbio da primim, a to isto važi za sve naše odgovorne, rukovodeće ljude. Iz svega toga proizilazi da gornji razlozi nisu uzrok tak vim koracima Vlade SSSR-a, a naša želja bi bila da nam Vlada SSSR-a otvoreno saopšti u čemu Je ovdje stvar, da nam ukaže na sve što ona misli da nije u skladu s dobrim odnosima između naših dviju zemalja. Ml smatramo da Je ovakav tok stvari šte tan za obje zemlje i da će se prije ili kasnije morati ukloniti sve ono što smeta prijateljskim odnosima između naših zemalja. Ukoliko Vlada SSSR-a crpi svoje informacije od raznih drugih ljudi, to mi mislimo da prema takvim informacijama treba biti oprezan, jer one nisu uvijek ni objektivne, tačne, ni dobronamjerne. Primite i ovaj put izraz mog poštovanja." Sedam dana kasnije događaji su dobili dram atičan tok. Dvadeset sedmog m arta 1948. Tito je bio u vili "Vajs" u Zagrebu, kada je iz Moskve stigao odgovor - u stvari prvo direktno optužujuće Staljinovo pismo. Tada su ga posetili sovjetski am basa dor Lavrentijev i otpravnik poslova Armjaninov. "Ušli su u sobu u kojoj se nalazio Tito za jednim malim 37
stolom" - piše Vladimir Dedijer u "Prilozima za biografiju". "Lav renti jev je držao u ruci Staljinov odgovor. Odmah posle rukova nja, Lavrentijev je predao pismo, tako da su i Tito i sovjetski predstavnici ostali da stoje, jer im Tito nije bio ponudio da sednu. Tito je stajao za svojim stolom, jednom rukom se naslonio na sto, a drugom je prelistavao pismo koje je na brzinu čitao." Kako se tada Tito osećao, šta Je mislio? Evo šta on o tome kaže: "Kad sam preletio očima preko prvih redaka učinilo mi se kao da me je ošinuo grom. A Lavrentijev i Armjaninov piljili su mi u oči da vide kakvo će biti moje reagovanje. J a nisam ni trepnuo, uzdržavao sam se što god šam više mogao. Lavrentijev je zakoračio prema meni, neprekidno me fiks irajući. Nije dugo mogao da izdrži i prije nego što sam stigao da predem očima čitavo pismo, koje Je imalo osam stranica, zapitao me Je: -Kada ćemo dobiti odgovor? Ja sam mu kratko odgovorio: -Razmotrićemo pismo. Time je sastanak bio završen. Nije trajao više od tri-četiri minute." Čim su oni izišli, Tito je uzeo da pažljivo čita pismo. Imalo je osam stranica na ruskom Jeziku. U gornjem desnom uglu ljubičastim mastilom bilo je napisano "Sekretno" (povjer ljivo). Uporedujući to sa potpisom koji se nalazio uz Staljinov na dnu pisma, ovu naznaku je svakako dodao rukom Molotov. Pismo je već od samog početka imalo zapovednički ton, počinjalo je grubo i uvredljivo. Ponovljene su i proširene optužbe o povlačenju vojnih i civilnih stručnjaka, s velikim "aneksom" raznih drugih optužbi na račun rukovodstva Jugoslavije i KPJ. Čim je pročitao Staljinovo pismo, Tito Je pozvao telefonom članove Sekretarijata CK KPJ, koji su bili u Beogradu, da odmah doputuju u Zagreb. Tito Je šetao gore - dole po sobi, razmišljajući o sadržini pisma. Zatim je, posle nekog vremena, seo za sto i počeo da piše nacrt odgovora. Za dva sata ga je završio. Na debljoj hartiji, dugog formata, krupnim slovima Tito Je napisao 33 stranice odgovora. Posle nekoliko sati, kada su iz Beograda stigli Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Milovan Đllas i Boris Kidrič, dao im Je da pročitaju Staljinovo pismo u kojem su bili napadnuti 38
poimenično i oni, sem Kidriča. Njih trojica i Svetozar Vukmanović Tempo nazvani su "sumnjivim marksistima". Deo pisma bio je tempiran s očiglednom namerom da se izazove rascep u Centralnom komitetu KPJ. Na sastanku u vili "Vajs" odlučeno je da se ceo spor iznese pred plenum Centralnog komiteta i zajednički odgovori Staljinu. Utvrđen je i datum održavanja plenuma: 12 april, ponedeljak. Kardelj, Rankovič, Kidrič i Dilas vratili su se zatim vozom u Beograd. U to vreme navršavala se trogodišnjica potpisivanja Ugo vora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između SSSR-a i Jugoslavije. Tito i Staljin izmenjali su pozdra ve. Uoči samog plenuma CK, 11. aprila Tito je uputio telegram Staljinu: " U ime naroda i vlade FNPJ i u svoje lično ime, čestitam Vama i vladi Sovjetskog Saveza treću godišnjicu potpisivanja Ugovora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika i Federativ ne Narodne Republike Jugoslavije. Želeći da taj istorijski čin posluži našim narodima kao neraskidiva veza i snažna garancija mirnog razvitka ka srećnoj budućnosti, ja koristim ovu priliku da u ime naroda Jugoslavije zaželim bratskim narodima Sovjetskog Saveza najveće uspehe u stvaranju blagostanja i daljeg napretka u svojoj velikoj socija lističkoj zemlji". Staljin mu je odgovorio: "Srdačno Vam zahvaljujem na čestitki povodom treće godišnjice potpisivanja Ugovora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između Sovjetskog Saveza i Fede rativne Narodne Republike Jugoslavije. Želim uspeh i procvat bratskim narodima Jugoslavije." Hladnoća i neiskrenost predstavljali su glavno obeležje Staljinovog telegrama. Sednica Centralnog komiteta KPJ bila je zakazana u punom sastavu za ponedeljak, 12. aprila 1948. godine. "Borba" organ CK KPJ, toga dana na svojoj prvoj strani imala Je ove naslove: "Imperijalistički pokušaj prebacivanja vlastite odgovornos ti na Jugoslaviju" (odbacivanje protesta vlada SAD 1 Velike Britanije zbog incidenta na demarkacionoj liniji Slobodne terito 39
rije Trsta), "Telegram ministra Stanoja Sirnica V. M. Molotovu" (povodom trogodišnjice sovjetsko-jugoslovenskog ugovora), "Tele gram generalisimusa Staljina m aršalu Titu" (zahvalio se na čestitki povodom treće godišnjice potpisivanja Ugovora o prijate ljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između FNRJ i SSSR-a), "Pismo omladine Kosova i Metohije m aršalu Titu", "Sve čanim mitingom proslavljen Je početak radova na izgradnji Novog Beograda", "Plan otkupa žitarica u Bosni i Hercegovini premašen za 60 odsto". Na poslednjoj strani lista: "Mihalić pobedio na krosu na 10.000 m". "Redosled Prve fudbalske lige: Dina mo, Hajduk, Partizan, Crvena zvezda, Lokomotiva, Metalac, Vardar, Ponciana, Sarajevo, Spartak"; u "Malim oglasima" svih 8 oglasa u rubrici "služba", traže nove radnike i službenike. Ništa, dakle, što bi najavljivalo održavanje bilo kakve sednice Centralnog komiteta. Uoči sednice Dilas se telefonom Javio Temopu i pozvao ga na predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Uveče , u foajeu pozorišta, Tempo Je zatekao Aleksandra Rankovića i Borisa Kidriča. - Kako se osećaš? - upitali su ga. Odgovorio im je da se oseća dobro, na što su mu oni doba cili: - Videćemo kako ćeš se osećati u ponedeljak! Nismo spava li nekoliko noći pa nećeš ni ti, kada saznaš ono što ml znamo... "Tražio sam da mi kažu o čemu se radi” - kaže Tempo "pa makar ne spavao do ponedeljka, ali mi oni rekoše da to ne smiju, jer je tako zaključeno kod Tita. Tada se prisjetih razgo vora sa Žujovićem i njegovog tajanstvenog držanja...” Tempo je, naime, Log dana telefonom razgovarao sa Sretenom Žujovićem, koga je na kraju upitao: "Kako si, Crni”, a ovaj mu Je, "dosta zajedljivim tonom” odgovorio: "Ja, bogami, dobro, veseo, zadovoljan, a ne kao neki drugi..." A zašto Crni nije tražio m aršalsku uniformu? - zapitao Je Ranković, kad im je Tempo ukazao na tajanstveno držanje i čudan utisak koji Je stekao iz razgovora sa Žujovićem. Bilo mi je Jasno da se radi o nečem krupnom, o nečem u sto sam i ja umiješan” - kaže Tempo. - "Mučen radoznalošću, prekorijevao sam ih što neće da mi saopšte ono što se tiče Jed nako i njih i mene. Najzad su pristali 1 rekli mi da Je stiglo p smo koje su potpisali Staljin i Molotov, da se u njemu kritikuje linija naše Partije u cjelini, a nas četvorica proglašavamo sumnjivim marksistima i antisovjetskim elementima”. 40
Ujutro 12. aprila 1948. godine članovi Centralnog komiteta već su bili na okupu u biblioteci Starog dvora na Dedinju, kada je u 10 časova došao Tito. Sednica je bila tajna. Osim članova CK niko drugi, čak ni tehničko osoblje, nije prisustvovao sasta nku. Dnevni red je imao četiri tačke: 1. Pismo CK SKP (b) 2. Privredna situacija u zemlji; 3. Pitanje V kongresa i 4. R a z n o. S kakvim Je osećanjem došao na ovu sednicu, Tito je kasnije ispričao: “Bio sam svjestan njenog sudbonosnog značenja. Život me je naučio da je u tako kritičnim trenucima najopasnija stvar biti bez stava, oklijevati. Uvijek se u takvoj situaciji mora djelo vati smjelo i odlučno". Tito Je govorio gotovo jedan sat. "Slušao sam ga pažljivo” - kaže Tempo - "jer sam osjećao da stojimo pred novim revolucionarnim borbama koje neće biti lakše od onih za vrijeme rata, da prisustvujem sastanku koji po dubini promjena koje će izazvati ne zaostaje iza sastanka od 4. jula 1941. god." Svoje izlaganje Tito je završio recima: "Drugovi, vodite računa da se ovdje ne radi ni o kakvim teoretskim diskusijama, ne radi se ovdje o greškama KPJ, o tobožnjem našem ideološkom zastranjivanju. Ne smijemo dopus titi da budemo gurnuti na diskusiju o tome... Ovdje se radi, prije svega, o odnosu između države i države... Meni se čini da se oni služe ideološkim pitanjima da bi opravdali svoj pritisak na nas, na našu državu... O tome se, drugovi, radi... Ovo pismo je rezultat strašnih kleveta, pogrešnih obaveštenja... Molim da diskusija bude hladnokrvna... Ovdje treba da se izjasni svaki član CK... Ako drugovi iz CK SKP (B) budu tražili zapisnik, mi ćemo im ga poslati..." Na aprilskoj sednici CK KPJ (12 i 13) nije bilo ni steno grafa ni magnetofona, iako je sednica imala istorijski značaj. Zapisnik je vodilo troje članova Centralnog komiteta, svako za sebe - Vida Tomšić, Jakov Blažević i Krsto Popi voda. Oni su uspeli, iako ne stenografski, ipak da zabeleže suštinu ove dvod nevne sednice i ostave dokumenta koja danas im aju istorijsku vrednost. Naravno, svako od njih, na izvestan način, daje i pečat 41
svoje ličnosti, pored ostalog, jezika i narečja kojim se služi, kao i sopstveni naglasak na bitnija pitanja. Stoga i koristim samo šire izvode iz dva zapisnika - Krste Popivode i Jakova Blaževića - sa minimalnim popravkama nekih zapisničarskih i pravopis nih omaški. Iz zapisnika koji je vodila Vida Tomšić nisam uzeo ništa, jer bi to bilo ponavljanje onoga što donose prethodna dva, a i stoga što je ona vodila beleške u skraćenom vidu i skraćeni cama koje je tek potrebno "dešifrovatf. Zbog istorijskog znače nja ove sednice, a i zbog njene ilustrativnosti za dalje stvaranje kulta, opisujem je u širem obimu. Krsto Popivoda je ovako zabeležio tok rasprave: "Tito: Ovdje treba da se izjasni svaki član CK. Ovo pismo je rezultat strašnih kleveta... podvlači da diskusija treba da bude hladnokrvna... Edvard Kardelj: Imamo pravo da tražimo od Sovjetske vlade da gaji poverenje prema Partiji koja Je izvojevala takve rezultate... Smatram da je pravilan odgovor koji Je pročitao drug Tito... Mi ne bismo bili iskreni već podlaci kada bismo priznali ono što nije tačno. Ovo nije niko očekivao... Đuro Pucar: Sve nas je ovo iznenadilo... ovdje se radi o principijelnim pitanjima... Blažo Jovanović: Nemam mnogo da kažem. Oni su nasjeli obaveštenjima... Milovan Dilas: Slažem se sa odgovorom. Svetozar Vukmanović Tempo: Ne znam kome je od intere sa tako izvrtanje činjenica. Instruktori u V arm iji im aju tri posilna. Naši oficiri nemaju. Istina Je da mi niko ne može prigo voriti da ne volim Sovjetski Savez. U štabu Tolbuhina sam rekao jednom drugu da treba ljubav za SSSR ceniti djelima, a ne riječima... Mnoge stvari mi se ne sviđaju... Bozo Ljumović: ... J a sam optimista pa mislim da će se ovo pitanje regulisati da se na licu mjesta uvjere. Slažem se sa odgovorom. Ivan Krajačić Stevo: ... Bilo bi pogrešno ako ne bi utvrdili ko kleveće našu Partiju... Boris Kidrič: ... Najžalosnija je stvar što ne postoji povere nje u CK partije, a postoji kod onih koji ne vole našu Partiju... Franc Leskošek: ... Potpuno se slažem sa svim (misli na odgovor - pim. red.). Spasenija Cana Babović:... Dok Je Tito čitao pismo osećala sam duboku nepravdu prema našoj Partiji... 42
Vida Tomšič: ... Trebalo bi uz pismo poslati stvari koje još nisu rekli... Miha Marinko: Težak utisak - udarili čoveka maljem po glavi... Vicko Krstulović: Ja nisam preživljavao težih trenutaka nego neki dan na CK kada se vratila delegacija i ovo slušanje pisma... To Je jedno pismo koje ne ukazuje na nedostatke, već tuče po glavi. Ja nisam teoretski na visini već govorim instin ktom radnika proletera... Iz pisma ne vidim ni topline drugar ske... Nadam se da ćemo izvesti stanje načisto i ubediti ih... Ivan Gošnjak: ... Ono što nas začudava jeste da posle toli kih priznanja primimo ovakvo pismo..." Svi su govorili sedeći. Sedamnaest članova CK izjasnilo se protiv stavova u Staljinovom pismu i saglasilo se s nacrtom odgovora koji je Tito pročitao. Tada se javio za reč Sreten Žujović. Ustao je i počeo povi šenim tonom. Krsto Popivoda je u zapisniku to zabeležio ovako: "Sreten Žujović Crni: Ja sam protiv ovakvog stava da se uputi pismo CK SKP (b). Na mene je ovakav stav i izlaganje prema SSSR-u i SKP (b) izazvalo nezgodan utisak. Mi smo se svi vaspitavali na učenju SKP (b). Ja nisam istupio na prošloj sednici protiv, jer sam na prošloj sednici zaprepašćen, a nisam namemo istupio, jer nisam mogao formulisati kako treba. Ne radi se o mom ličnom odnosu prema CK. Tu se radilo o sudbini naše Partije. Radilo se... kuda dalje, ako se zauzme takav stav protiv Sovjetskog Saveza. J a sam duboko razmišljao o ovim stvarima. J a sam procenio kakvu su ulogu imali pojedinci. Saopštio bih ovo mišljenje Centralnom komitetu i bez ovog sas tanka. Treba razmisliti, jer se radi o sudbini naše zemlje i Parti je. Mi u pogledu izvršavanja zadataka i u pogledu borbe za komunizam smo odgovorni. Položaj naše Partije Je komandujući položaj. Rukovodeća uloga naše Partije stavila nas je - u odnos prema Sovjetskom Savezu. Uveren sam da svaka i najm anja primedba od strane SKP (b) treba da bude opomena da razmot rimo naš stav. J a sam bio u uveren ju da su sve naše odluke i mere, a naročito one po spoljnopolitičkim pitanjim a ispravne. Titu sam rekao: SKP (b), eto, ne slaže se s našim radom. Treba razabrati to i ne treba na osnovu primedaba, koje su možda tačne, stavljati ono što Je možda sudbonosnije za našu zemlju, za našu Partiju. 43
... J a apelujem na vašu komunističku svest kada donosite ovakav stav...” "Iz misli me trže Žujovićev glas” - zapisao je o tom dram a tičnom trenutku Tempo. ”U cjelini je podržavao Staljinovo pismo i odbacio prijedlog našeg odgovora. Dakle, razilazimo se! A bili smo dobri prijatelji... Žao mi je, ali u politici nema sentimen talnosti! Političko razmimolaiženje mora se odraziti I na lične odnose... Našem strpljenju došao je kraj! Svi smo skočili, tražeći da se do kraja izjasni. Tito mu je postavio niz pitanja, zahtijeva jući otvorene odgovore. Žujović je ćutao! Nije imao smjelosti da se izjasni... Morao bi pljunuti na svoju prošlost, a to ga je bilo stid da učini pred nama. S druge strane, ako se složi s nama, mora doći u sukob sa Staljinom, a on to, takode, nije htio jer, vjerovatno, u tom sluča ju ne bi mogao računati da će doći na čelo novog rukovodstva koje poslije Staljinove intervencije treba da zamijeni postojeće. Priklješten između ta dva osjećanja, bio Je sprem an na sve gadosti samo da ne propusti šansu koja mu se pružala! U žagoru glasova Izazvanom Žujovićevim držanjem, Ranković je postavio direktno pitanje: - A šta si ti, Crni, radio juče kod sovjetskog ambasadora? Žujović se zbunio. Vjerovatno nije očekivao takvo pitanje. Počeo je mucati i najzad je rekao da je išao zbog nabavke automobila za ambasadora. Izgovor Je bio toliko providan da smo svi shvatili da Je posjetio ambasadora kako bi ga obavijes tio o nastaloj situaciji..." Izjašnjavanje članova Centralnog komiteta nastavljeno Je i posle toga. Ustao Je Moša Pijade. I ranije, svako Mošino istupanje puno duha i vrcavih aluzija, bivalo je protkano vedrinom i humorom, pa je i ovo očekivano s radoznalošću. - Drugovi - počeo Je Moša - mene je, pre svega, iznenadio nizak nivo Staljinovog pisma! Bibliotekom je zabrujao prigušen smeh, prvi i jedini tokom sednice. Oko 14 časova data je pauza za ručak. Posle podne Je diskusija nastavljena. Prema zapisnicima, počeo Je Tito: Tito: Misliš li ti, Crni da idemo u kapitalizam, da se naša partija razvodnila u Narodnom frontu, da se naša vlada drži špijuna. Smatraš li da su optužbe, iznesene u pismu SKP (b) 44
tačne?! Mi smo ravnopravni po učenju Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina. Ovo su nepravedne optužbe. Crni: ... Na prošloj sednici CK pale su takve optužbe da su u SKP (b) nastale ideološke promene. Pale su izjave da se spro vodi velikoruski šovinizam. Mi te stvari treba da raščistimo: pitanje izgradnje socijalizma u jednoj zemlji, i nastojanje Jugo slavije da bude samostalna i nezavisna. J a se ne bojim zavis nosti od Sovjetskog Saveza. Mislim da je cilj da naša zemlja bude u sastavu SSSR-a... Izgradnja socijalizma bez Sovjetskog Saveza - pašče u vodu... Tito: Čitav tvoj stav Je takav, dobi ja se utisak, kao da si ti sve ovo iznio sa sednice CK. Mi nismo za federaciju sa Bugari ma... Potom je uzeo reč KardelJ, pa opet Žujović, pa Tito ponovo, pa Kardelj, pa Žujović, pa Tito, a zatim i Vlado Popović, koji je, između ostalog, rekao: Ovo što je Crni pred nam a iznio nepošte no je, nekomunistički je... Jakov Blažević: Crni je protiv toga da sa gnušanjem odbi jemo stav po pitanju naše linije. Aktivirali su se izvesni elemen ti koji su bili u rupama... Blagoje Nešković: Podlo je od Crnoga što nas poziva na komunističku svest... Moša Pijade: Pismo me zaprepastilo. Tito je bio u pravu kada Je pretpostavljao da one sitne stvari nisu pravi uzrok. Tragično osećanje. Možda u pismu trebaju Jači izrazi, krupne su optužbe i teške ocene. Potpuno je netačna i neopravdana karak teristika... ja mislim da ovo pismo i ne daje definitivan odnos prema našoj Partiji. Aleksandar Ranković: ... Istupanje Crnoga nije nikakvo iznenađenje. Ono što je rekao pokazuje neverovanje u našu Partiju. Ima to mračne i zakulisne svrhe. Nama se prebacuje da nam Je Partija ilegalna, i to posle četiri godine rada. Milovan Dilas: ... Ko ove stvari liferuje gore, taj je neprija telj... Optužbe su laž i kleveta. Imao sam utisak da ne znaju sve promene u Jugoslaviji. A Ždanov pita imate li operu u Jugosla viji... Istup Crnoga nije me iznenadio... Crni ne veruje u izgrad nju naše ekonomike... Posle istupa Crnoga nekako mi je lakše. Edvard Kardelj: Istupanje druga Crnoga nije slučajno. Sa Crnim postoji neslaganje po pitanju ekonomike 1 Narodnog 45
fronta. Crni je gurao linijom sektaštva - sužavanjem Narodnog fronta. Crni je bio uporno pasivan kao sekretar Fronta. Nijednu stvar nije napravio. Crni nije bio nikada zadovoljan svojim položajem. U Hrvatskoj, Crni je svojom ulogom pokazivao to svoje nezadovolj stvo. Ovo je jedno olakšanje. To je tumačenje." Posle ove Kardeljeve diskusije Tito je prekinuo sednicu i dao kraći odmor za večeru. Sednica je nastavljena uveče. Sreten Žujović: ... ja od prošle sednice duboko preživlja vam ove stvari. Spremao sam se da to iznesem Kardelju. Meni je ovo pismo isto tako teško. Ne mogu ga meriti sa vašim osećanjem. Govorim sada zato što sam duboko uveren da treba raz misliti. Ne mogu sebi da prebacim da nisam verovao u isprav nost našeg rada. Ne mogu da se složim da sam ja hteo i sprovodio neku drugu liniju. Ja sam se trudio ukoliko sam razumeo Marksa. Na ovoj sednici nisam se osećao odgovornim za privre du... Tito: ... U pismu su navedena četiri imena. Inače, klevete su upućene na mene kao rukovodioca. Diskvalifikovati jedan deo rukovodstva, proglasiti trockistima, itd. - šta je to. Kada je trebalo da delegacija ide u Moskvu, rekao sam Lavrentjevu da je bolje da idu Kardelj, Bakarić i Dilas. Učinjena je provokacija u Bukureštu: da je Tito prišao "Maršalovom planu". Otkuda to dolazi ne znam. Ja mislim da drug Crni, koji je počeo ovde da govori s patetikom: Kako vi, pigmeji, da se suprostavite SKP (b) potresa čovjeka kada ga čuje. I mi smo dali žrtve za ovu zemlju. Mene čudi kako to može Crni, kada vidi omladinu kako pravi pruge... Uvjeren sam da niko od onih koji su ginuli nije mislio da ostanemo bezimena država. Sve ovo što smo postigli posle rata predstavlja doprinos socijalizmu u svijetu, nacionalna ravnopravnost, državnost. Sta bi rekao talijanski narod, šta francuski narod i drugi narodi. Nije put i stimul prisajedinjenje, već razvitak svake zemlje posebno. Mi se u tome razilazimo. A kada se desi takva stvar, onda se nađe član CK koji kaže: Nema te pravo da se branite! Primite pismo, to je zabluda, Sovjetski Savez mora znati da Je to zabluda. Primiti pismo znači biti podlac, priznati ono što nije. Mislim da imam pravo da govorimo na ravnoj nozi sa Sovjetskim Savezom. Ti, Crni, nama namećeš trockističke meto de za ljude za koje znaš da nisu... Pismo treba da bude stalože no, možda i negdje preoštro. 46
Ovo pismo ne otkriva po prvi put nesporazume. Ima kod nas vrtoglavice i dizanja nosa. Mi smo išli s jednim neviđenim oduševljenjem u izgradnju socijalizma. Bilo je čitav niz stvari koje su nas tištale... Zašto nam se osporava pravo da mi brani mo ono što smo postigli i doprineli marksizmu - lenjinizmu na datoj etapi. Kod njih postoji duboko nerazumijevanje onoga što se desilo kod nas... Pri donošenju ovoga pisma izjava Crnoga igrala je odlučujuću ulogu. Kada su drugovi Kardelj i Bakarić to izgovorili, Crni je ćutao. Ti si, Crni, sebi uzeo za pravo da više voliš SSSR od mene. Mi smo bili poraženi činjenicom da je prekinut trgovinski sporazum, da nam se uskraćuje naoružanje. J a ne bih dozvolio takve izraze koji bi vredali Sovjetski Savez. Posle izjave Crnog, nastalo je olakšanje. Naša partija je čista ko sunce. Sta hoće Crni, Hebrang i Gustinčić; 11 godina radi jedno rukovodstvo, a oni hoće da ga razbiju. To je rukovodstvo vezano krvlju s naro dom. Mi narod tjeramo na žrtve. Naša revolucija ne jede svoju djecu, djeca ove revolucije su poštena. Moramo učiniti sve da onemogućimo ljude koji hoće da unište jedinstvo naše Partije. Moša Pijade: Crni treba da odgovori na ova pitanja. Aleksandar Ranković postavlja ta pitanja: 1. Da naša Partija nije marksističko-lenjinistička? 2. Da držimo špijune kao most s Velikom Britanijom? 3. Da su poznati drugovi sumnjivi marksisti? 4. Da je KPJ ilegalna i da se utopila u Narodnom frontu? 5. Da se u CK govorilo da su u SSSR-u nastale duboke ideološke promene? 6. Da SSSR hoće ekonomski razbiti Jugoslaviju? 7. Da u našem radu ima trockističkih elemenata? 8. Da postoje kapitalistički elementi? 9. Da li ima ikakve osnove da mi zastupamo teoriju o mirnom urastanju u socijalizam? Sreten Žujović: Pitam ja vas da li se Jugoslavija može odbraniti." Kasno uveče Tito je prekinuo sednicu i predložio da se nastavi sutra ujutro. Sutradan, 13. aprila u 10,30 časova, na samom početku Tito je obrazložio izmene i dopune u pismu Staljinu i zaključak CK. Potom je Aleksandar Ranković dao uvodnu reč za tačku koja je raspravljala slučaj Andrije Hebranga. On je pročitao i Hebrangovo pismo Kardelju i odluku CK o Hebrangu. 47
’Tito: Hebrang je glavni krivac za sve nepovjerenje prema našem Centralnom komitetu. Zato su oni i počeli slati depeše na Hebrangovo ime. Kakav je Hebrangov stav po privrednim pita njima? Sprovodio je suprotnu liniju od stava CK i sa njim se slagao i Žujović. Andrija je isključen iz Politbiroa, ali je ostao u Centralnom komitetu. Protiv Hebranga se vodi istraga zbog držanja u ustaškom logoru. Zbog toga nije pozvan na sednicu. Žujović i Hebrang slagali su se po besprincipijelnim pitanjima. Sreten Žujović: ... J a se sa Hebrangom nisam slagao po privrednim pitanjima. Svetozar Vukmanović: ... Crni Je branio Hebranga i kad Je smijenjen. Držanje Crnog Je nespojivo ne samo sa članstvom u CK već i u Partiji..." Govorili su potom Milovan Dilas, Ivan Krajačić, Blagoje Nešković, Cana Babović, Božo Ljumović, Moša Pijade, Blažo Jovanović, Đuro Pucar, Edvard Kardelj, Franc Leskošek, Vicko Krstulović. "Edvard Kardelj: Tito je postavio i pitanje da li da da ostavku. Kada bismo prihvatili stav Crnoga šta bi bilo od naše zemlje i naše Partije. Jedan od najvećih naših kapitala to je poverenje masa u druga Tita, u našu Partiju. Crni Je pretposta vio interese naše Partije i zemlje nekim ličnim interesima. Zato Je oklevetao našu Partiju. Mi branimo socijalizam, čast naše Partije. Crni je izgubio svaku vezu s našom Partijom..." Govorili su potom Vlado Popović, Miha Marinko, Lazar Koliševski, Vlado Janjić, Vida Tomšič, Ivan Gošnjak. "Aleksandar Ranković: Ako je iko hteo da spase Crnog onda je to bio drug Tito. Poznat Je njegov izbor na Petoj zemalj skoj konferenciji. Crni nikad nije bio iskren. Nikad nije bio prisan. Crnom se nije sviđalo da bude m inistar finansija. Hteo Je da ode nekud. Crni nije izvršio nijedan zadatak kako se od njega očekivalo. Kada stav treba prenositi, onda treba bez rezer ve da se sprovodi... Jakov Blažević: Sada Je lakše. Teške su optužbe u pismu. Uloga Crnog i sličnih je karakteristična. Crni Je istupio kao da zna šta Je u pismu, iako se pravio da treba stvari proveriti. Nije tačno da Tito nije napadnut kada se napadaju njegovi najbliži saradnici... Tito: Podvlačim Još jedanput da je ova stvar uperena na mene. Pomislio sam na onoj sednicl da ne mogu drugačije raditi nego što radim. Da sam beskarakteran mogao bih. Suprostavio 48
sam se shvatanju da treba ukinuti politički i organizacioni sis tem rada u našoj Armiji, koji je izgrađen u ratu i usavršen posle rata. Naša Armija Je škola za radne mase. U našoj Armiji nije dovoljno samo imati vojnu doktrinu, već i političku - da podiže mase. Nije dovoljno imati samo socijalizam, već i građani moraju biti prevaspitani u socijalističkom duhu. Po pitanju privrede, moj stav i ostalih drugova bio je da naša zemlja poka že šta može sa svojim snagama. Ja sam smatrao da će to biti veliki doprinos naprednom pokretu u svijetu..." Na kraju ovog delà sednice prihvaćena je odluka o isklju čenju Sretena Žujovića iz Centralnog komiteta i prihvaćen predlog da se povede istraga o njegovom opstanku u članstvu KPJ. U Komisiju za istragu izabrani su: Blagoje Nešković, Ivan Gošnjak i Vida Tomšič. Tito je tim povodom rekao: "Nije nama bilo lako kada je juče Crni tako istupao, kao da nas je tukao neko maljem. Predložio sam da se Crni izabere na Petoj zemaljskoj u Plenum CK. Crnome smo davali teške zadatke i on ih je izvršavao. Baš zato što se Crni cijelo vrijeme rata i posle rata nalazio sa mnom nerazumljivo je njegovo držanje. Predlažem da se shvati da se Crni isključuje iz Centra lnog komiteta, ne da se uništi već da mu se pomogne da se oslo bodi svojih teških mana. Mislim da ne treba Crnog isključiti iz Partije. Bilo je kod njega preteranih ambicija. Nek se Crni zami sli nad osudom CK SKP (b) o našoj Partiji i Centralnom komite tu. Mi ćemo imati teškoća da zbacimo tu ljagu. Ne radi se ni o mojoj ostavci, ni o ostavci Marka ni Djide, ne smijemo da dajemo ostavke nego da se borimo. Treba, Crni, da dokažeš da si vjeran Partiji".5 Skoro dve i po godine posle Rezolucije IB„ u novembru 1950. u jugoslovenskoj i svetskoj štampi ponovo se pojavilo ime Sretena Žujovića, "čoveka iz samog vrha Partije” koji Je otpao u krizi izazvanoj Staljinovim napadom. Sreten Žujović nije bio van kursa događaja, niti je Staljinov pritisak mogao da doživi kao "prvo rđavo iskustvo” u međunarodnom radničkom pokretu. Postao je član KPJ još 1924. godine. Pre toga je takode aktivno učestvovao u klasnoj borbi preko sindikata - i to odmah po povratku u zemlju nakon zavr šetka Prvog svetskog rata. Buntovne prirode, Žujović je u I svete Vidi "Dokumentaciju" na kraju poglavlja
49
skom ratu bio u legiji stranaca i borio se na Zapadnom (francu skom) frontu protiv Nemačke. Ulaskom u KPJ, počinje njegov direktan sukob sa vladajućim režimom u Kraljevini Jugoslaviji. Stalno pod prismotrom policije, 1933. beži ilegalno u Sovjetski Savez. Nešto kasnije ulazi u najviše rukovodstvo KPJ (član Zagraničkog biroa CK KPJ za vreme Gorkića) i kreče se između Moskve i Pariza. Kada je Tito 1938. godine formirao novo ruko vodstvo KPJ u zemlji, Žujović je bio Jedan od retkih ljudi iz starog Politbiroa kojeg je novi generalni sekretar Partije prihva tio. Radio je jedno vreme na obnavljanju partijskih organizacija u Srbiji, koje su bile razbijene u doba šestojanuarskog terora. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ (oktobar 1940) u Zagrebu, izabran je za člana CK, opet na Titov predlog. U Politbiro su tada ušli: Josip Broz Tito, kao generalni sekretar, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović, Rade Končar, Franc Leskošek i Milovan Dilas. Međutim, i neki članovi CK su prisus tvovali sastancima Politbiroa (Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović, Sreten Žujović, Andrija Hebrang), pa su tako neformalno i tretirani kao članovi najužeg rukovodstva. U okupiranoj zemlji, 1941. godine Žujović Je bio jedan od organizatora ustanka. Izabran je za kom andanta Glavnog štaba Srbije i člana Vrhovnog štaba NOV i POJ. Na prvom zasedanju AVNOJ-a (novembra 1942) izabran je za člana Predsedništva, a na Drugom (novembra 1943) za poverenika za saobraćaj u Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije. Posle rata Žujović Je vršio odgovorne funkcije u vladi FNRJ - bio je savezni ministar za finansije. Kada Je 1948. godi ne ustao protiv stava KPJ prema IB isključen Je iz svih partij skih i državnih foruma. Ubrzo zatim je uhapšen zbog odavanja državnih i partijskih tajni. Izišao je iz zatvora 1950. godine. Do penzionisanja, Žujović Je bio komercijalni direktor "Borbe" i direktor Privrednog instituta. U međuvremenu Je ponovo primljen u Savez komunista. Na proslavi 50-godišnjice SKJ, na centralnoj svečanosti koja je održana u Beogradu, ap rila 1969. sedeo je u prvom redu sa starim borcima i istaknutim revolucionarima našeg radničkog pokreta i Partije. Sreten Žujović Je 11. novembra 1950. godine, po sopstvenoj želji, dao izjavu Centralnom komitetu KPJ, a zatim sličnu upu tio i Borbi” (objavljena 25. novembra 1950), u kojima govori o svojim r'rbludama i greškama koje su proistekle Iz njegovog odnosa i držanja prema pismima (optužbama) Staljina i Moloto va i, kasnije, prema Rezoluciji IB. 50
"Stvarno tek sada, kada sam saznao istinu", piše Žujović, pored ostalog, u izjavi koju Je uputio "Borbi", "uvideo je jasno i ubedio se u nju, mogao sam da izađem pred Partiju i CK. To zato Jer sam ponovo uvideo i osetio Partiju od koje sam i protiv koje sam bio daleko otišao. Tek sada sam i došao do saznanja i postao svestan da greška koju sam učinio predstavlja krupan prestup protiv Partije, protiv interesa naših naroda i naše zem lje, protiv postojanja naše državnosti kao takve. Zahvaljujući dalekovidosti Partije i druga Tita, da shvate, snađu se i rukovode događajima, zahvaljujući budnosti CK i snazi naše Partije, zahvaljujući jedinstvu naše radničke klase i radnih masa svih naroda naše zemlje, i njihovoj upornoj želji i naporima za izgradnju socijalizma, razotkriveni su i razbijeni svi neprijateljski planovi kovani protiv jedinstva naše Partije, protiv izgradnje socijalizma u našoj zemlji, protiv slobode i nezavisnosti naše zemlje. Namere, ciljevi i pravo lice našeg nep rijatelja otkriveni su i postali Jasni i vidljivi ne samo nama, već i ćelom svetu. Naša Partija spasla je milione ljudi jedne užasne more, jedne strašne zablude - i izvela ih na put istine. Partija je spasla i mene. Spasla me užasnih duševnih patnji, preživljenih m uka i lažnog položaja u kojem sam se stalno nalazio, oslobodila me lažnog uverenja o "višim razlozima” i "o višoj disciplini". Popucali su teški okovi koji su mi sputavali mozak i dušu. Partija ml Je dala mogućnost da sagledam istinu, pomogla mi da ponovo nađem sebe i svoju Partiju. Sada osećam da sam apsolutno dužan da iziđem pred Partiju sa istinom. Inače ne bih imao nikakvog moralnog prava da se za bilo šta obratim Partiji. Sve do momenta dok se nisam upoznao s proteklim doga đajima, bio sam uveren da je naš CK na krivom putu, da zas tranjuje u svom stavu u odnosu prema SKP (b) i Sovjetskom Savezu. To uveren je se kod mene formiralo posle sednice od 1. m arta 1948. godine. Рге toga osećao sam da ima nešto nejasno između nas i Sovjetskog Saveza. Trudio sam se da shvatim, ali nisam mogao da razumem. Bio sam uveren da Je sve to prolaz nog karaktera i prosto stvar Jednog objašnjenja između našeg rukovodstva i CK SKP (b). Kao što se vidi, oni su išli na obračun, hteli da se obraču naju s našim rukovodstvom, s našom Partijom i zemljom. Stva rno se radilo o nezavisnosti naše zemlje i o njenom ekonomskom podređivanju. To Je CK, na čelu sa drugom Titom, uvideo. Jasno 51
je da Je CK morao, bio dužan, da se suprostavi tom obračunu i da spremi i naoruža Partiju za samoodbranu. Značaj i veličina događaja koji su usledili, iznošenje istine na videlo ćelom svetu, zahvaljujući doslednoj i principijelnoj borbi naše Partije, zbrisali su jednim zamahom u mojoj glavi "moje pitanje". Tu, zapravo, nema nikakvog "mog pitanja", niti išta od onoga što sam ja želeo, misleći da radim za dobro Partije; ja sam bio samo jedan zgodan povod i zgodno slepo oružje; tre balo je da dejstvujem za račun određene politike nečasnih namera i ciljeva CK SKP (b) koji su bili upereni protiv naše Partije i njenog rukovodstva, protiv izgradnje socijalizma u našoj zemlji, protiv interesa naše radničke klase i naših naroda. "Moje pitanje" svelo se na stvarnu istinu: P artija ima pravo, a ja sam radio protiv Partije. Danas mi je potpuno jasno da bi ta diskusija na Plenumu bila i besplodna i besciljna, prosto nepotrebna. Radilo se o obra čunu, kao što rekoh, i naš Plenum je pravilno uradio što Je odbacio pismo CK SKP (b), i, osetivši opasnost koja preti Partiji, preduzeo mere za samoodbranu Partije i njenu pripremu za krupnu ideološku borbu koja je predstojala... Ranije - upravo doskora - kod mene Je bila ovakva pos tavka: a) Jugoslavija će postati sovjetska socijalistička republika i onda stupiti u sklop Sovjetskog Saveza i to, kako sam mislio, treba da "zasluži" da bude primljena u bratstvo sovjetskih naroda; b) naša Partija će se sliti u SKP (b) i postati njen deo; v) Sovjetski Savez kao rezultat oktobarske revolucije, zemlja socijalizma, domovina proleterijata celoga sveta... jeste država sa organizacijom uprave, rukovođenjem, organizacijom privrede i proizvodnje - ono što odgovara učenju klasika socija lizma i postavkama lenjinizma, teoretski oformljenog i razrađe nog od strane Staljina. Zato nema i ne može biti nikakvog komentara, niti tumačenja - to Je nauka; g) SKP (b) Je partija - matica, Jedini potpuni i ispravni tumač marksizma - lenjinizma, nosilac Ideoloških misli i lenjini zma, koje dalje razrađuje i produbljuje, jedini krajnji arbitar; d) i nadasve Staljin voda, učitelj, itd. U toku i posle rata naša Partija Je sprovela i izvršila krupne preokrete istorijskog značaja, obezbedivši i pobedu revolucije i uslove socijalizma. Bio sam svestan toga i zalagao 52
sam se u svome radu. Sva bogata praksa I rad Partije u ratu i posle rata doneli su mnogo novoga, toga sam isto tako bio svestan. Ali Jedno Je ostalo nepromenjeno u meni i u mojoj glavi: SKP (b) i Sovjetski Savez su iznad svega, i krajnji arbitar. Moje shvatanje nije moglo da izađe iz tih okova, čak i kad se radilo o očiglednim nepravilnostima ili odnosima koji su po nas štetni, što nije - kao što je danas jasno - bila neka omaška i slučajna pojava već određen stav i svesno vođena politika prema nama od strane rukovodilaca SKP (b) i Sovjetskog Save za, a što je proizilazilo iz njihovog revizionizma. I u takvim slu čajevima smatrao sam da treba da bude onako kako oni postav ljaju i kažu, iako sam bio svestan da trpimo i podnosimo žrtvu. Smatrao sam da je to pravilno i uvek iznalazio, upravo trudio se da nađem, razloge za opravdanje po nas štetnih odnosa i postu paka. Eto, ta dogma i taj fetišizam ograničavali su i onemogući vali mi dalji misaoni razvoj. Načinili su od mene autom at čoveka pogodnog da postane njihovo slepo oružje. A ovo što se do sada desilo, ovo more i poplava kleveta i laži, besomučna hajka na sve što je naše, oružane provokacije, negiranje naše borbe i narodne revolucije (što ja ranije nisam znao), razotkrili su svu idejnu golotinju tih lažnih ideologa socijalizma i izneli na videlo njihov pravi lik i namere, što je razbilo dogmatizam i fetišizam koji su me okivali. To nisam očekivao. Niti se slažem s takvim metodama u rešavanju odnosa između bratskih kompartija, između socijalis tičkih zemalja, osuđujem i prosto sm atram nespojivim sa komunističkim moralom. Oni su me uzimali u zaštitu. Mene je sada sramota i gadi mi se od takvih branilaca. Iako sam bio u zatvoru, ja sam se osećao slobodnim otkad sam se njih oslobodio. Oslobodila me je Partija. Naša Komunistička partija Jugoslavije i CK KPJ oslo bodili su moju misao njihovih mračnjačkih okova. Partija je u pravu. Partija Je ispravno postupila prema meni, jer sam bio oružje, i to slepo, neprijateljske politike s kojom su neprijatelji naše Partije hteli da sruše našu Partiju i porobe našu zemlju. Partija me nije uhapsila, već me otela od njih i spasia me. J a sam prvo pročitao knjigu o Rajkovom procesu. Prva moja reakcija bila Je strašna. Mislim da se može osporavati ovaj ili onaj stav naše Partije, da je ovo ili ono nepravilno rešeno, da 53
se u ovom Ili onom zastranjuje. Može neko tvrditi da je cela partijska politika nepravilna ili pogrešna. Može neko da ode i dalje i da sm atra da čak treba povesti i Idejnu, načelnu borbu protiv naše Partije. Ali se ne može dovoditi u pitanje I u sum nju iskreno komunističko ubeđenje, čast, čestitost i poštenje ni poje dinca, ni CK kao celine, ni naše Partije uopšte. J a poznajem sve oklevetane drugove, znam šta misle, znam kako dišu, znam njihovu odanost stvari I interesima radničke klase, naših naro da i naše zemlje, znam njihovu privrženost velikoj socijalističkoj misli i velikom učenju marksizma - lenjinizma. Ja znam naše ljude iz vremena naše veličanstvene narodnooslobodilačke borbe i narodne revolucije, njihove napore, njihove žrtve, njihove snove, ja znam sm rt mnogih i mnogih boraca i heroja Partije i narodne revolucije. Iz granitnih stubova velikog zdanja naše socijalističke domovine gledaju njihova lica, svetla i čista, lica narodnih boraca i heroja, koji su bili svesni zašto ginu i išli sa Partijom, s verom, s oduševljenjem, išli napred u pobedu ne bojeći se smrti. J a znam i one koji su ostali živi. Znam da ne sede na zasluženim lovorikama, da su produ žili dalju borbu, neumornu i upornu, ostali neimari velike socijalističke stvarnosti, oduševili i poveli za sobom radne mase naših naroda u izgradnju socijalizma u našoj zemlji. Rukovodioci SKP (b) su potom utvrdili da su pojedinci ne samo špijuni, već da Je i cela partija fašistička. To je prosto besmisleno, nepojmljivo, amoralno, čudovišno. Ja znam članove naše Partije, znam ko su i kakvi su, znam da su to najbolji radni ljudi, oduševljeni, ponositi na zvanje člana Partije, sa visokim moralom komuniste, borci za socijalizam, za sve što Je uzvišeno i lepo, spremni da na poziv Partije pođu na svaki zadatak i izvrše ga ne obazirući se na teškoće i žrtve. Sada mislim da to znaju i klevetnici i da baš zato što znaju i kleveću. Sta Je svrha kleveta kao onih sa Rajkovog procesa? Jasno da je to bila namera da se oklevetaju rukovodeći ljudi u našoj Partiji, da se izmisle razlozi za agresivnu politiku protiv naše zemlje. Međutim, šta ćemo ako se - kao kod nas cela Partija izjasni za svoje rukovodstvo? I zato kod njih postoji Jednostavan iskaz: Cela partija je fašistička. Sta ako Je ceo narod fašistički? Rat tome narodu? Uništiti ga! Pa gde smo onda došli, šta je onda marksizam - lenjinizam, najprogresivnije učenje najnaprednije društvene klase 54
proleteri jata? Uništenje naroda 1 njegovo podjarmljivanje da bi saznao šta je socijalizam, ili je to svesno stremljenje, odušev ljenje i radost borbe za stvaranje novog ljudskog društva na socijalističkim osnovama, novog komunističkog čoveka, svesnog neimara bolje budućnosti..." Istočnoevropske radio stanice i štampa pisali su o tome kako je Sreten Žujović u zatvoru, mučen, a potom ubijen. Kažu da su to bili naseli podvali Vladimira Dedijera, direktora Direk cije za informacije, koji je preko nekih svojih kanala proturio lažnu vest o ubistvu Žujovića, znajući da će je informbirovska propaganda, kao i sve druge laži i glasine, brzo prihvatiti i uvr stiti u svoj program. Prvog dana decembra 1950. godine u Direkciji za informacije zakazana je konferencija za štampu sa Sretenom Žujovićem, živim i zdravim. Konferenciji je prisus tvovalo više od 40 dopisnika stranih listova i agencija i domaćih novinara. "Našao sam se u situaciji da dokazujem da sam živ” rekao Je na početku konferencije za štampu Žujović i stavio se na raspolaganje novinarima od kojih je očekivao da mu postav ljaju pitanja. Na pitanje: Kakav je smisao vesti koju protura informbi rovska kam panja da Je ubijen, Žujović Je odgovorio: "Ja mislim da se širenje tih vesti sa njihove strane nalazi na liniji kampanje koja se čitavo vreme vodi protiv našeg rukovodstva i naše zemlje. Nema sumnje, da su, uzimajući me u zaštitu, oni hteli da me suprostave, kao nosioca njihove politike, politici naše zemlje. Sada kada sam uspeo da uvidim svoju grešku, njima Je nezgodno da se povuku, naročito zbog svoje publike, tako da su produžili sa svojim glupostima i tvrde da ja naprosto i nisam živ. Njima je nemoguće da izjave da ja nisam i dalje u opoziciji prema državnom rukovodstvu, jer lm je nemo guće da to objasne. Sto se tiče našeg sveta, odnosno obaveštenja naših ljudi, oni imaju poverenje u svoju Partiju i državno ruko vodstvo i to pitanje ne postavljaju.” Podsećajući ga na tvrdnje informbirovske propagande da je pre navodnog ubistva zlostavljan u zatvoru, jedan od stranih novinara upitao Je Žujovića kako se prema njemu postupalo dok Je bio uhapšen. "To nije postupak koji ide za tim da se okrivljeni zlostav lja. J a sam slab na plućima i ranije sam često poboljevao. U zatvoru sam se Jednom razboleo. Zamolio sam za lekara i on je 55
odmah došao. Sto se tiče ishrane, kao i u pogledu svakodnevnih tekućih potreba, sa te strane naši zatvori mogu da služe stvarno za primer." Da li ste ponovo član Partije, i ako Jeste od kada? - upitao je Jedan švajcarski novinar. "Na žalost, nisam. J a ne znam da li vi znate te stvari, ali nije tako jednostavno biti član Partije, ja treba da zaslužim poverenje. Nadam se da ću ga zaslužiti." Novinar Asošijeted-presa ga je upitao: - Vi ste bili uhapšeni zajedno sa Hebrangom. Da li ste ga viđali za vreme istrage ili za vreme dok ste bili u zatvoru? "Nisam ga video, odgovorio je Žujović, ni za vreme istrage ni dok sam bio u zatvoru, jer sasvim je drugačiji moj slučaj, a drugačiji je Hebrangov. Interesantno je da informbirovska kampanja obično vezuje mene i Hebranga iako je njim a pozna to da je Hebrang bio ustaški agent. Pokazalo se da je njim a baš takav čovek potreban, i da im treba i dalje. J a ne bih želeo da moje ime bude vezano sa njegovim. - Kada ste došli do zaključka da informbirovska linija nije pravilna i koja vas je stvar navela na taj zaključak? upitao ga je jedan strani novinar. "Kada sam dobio štampu od isledničkih vlasti i bio upoz nat sa događajima, onda sam uvideo jasno i nije mi bilo teško da se opredelim, s obzirom na to da stvarni stav Informbiroa i kampanja koju je preduzeo uopšte ne idu za tim da objasne stvari nego je to, naprotiv, bila m aska za njihove dalje namere.” Tako je pao prvi iz vrha KPJ 1948. Žujović tada nije bio u pravu, bio je čovek tvrdog dogmat skog jezgra KPJ. On je to i sam priznao. Jednostavno, zbog svoje fanatične veze s Moskvom i Staljinom, zbog gotovo religiozne privrženosti kanonima Kominterne i "svetske revolucije", on nije u sukobu 1948. video suštinu - hegemonizam SSSR-a i njegovu politiku držanja u potčinjenosti novooslobođenih zemalja,već ideološko doktrinarno pitanje. Ali, on je to i rekao, otvoreno, direktno, bez uvijanja - na plenumu CK. Zbog toga je isključen. I sve dotle, mogućno Je braniti Brozov stav, njegovu ener gičnost i odlučnost, sve dotle ne može se postaviti pitanje kulta i samovolje. Žujović Je zbog neslaganja, pogotovo u tako krupnim i sudbonosnim pitanjima, morao biti isključen iz CK i KPJ. Ali, tu se ne završava njegova kazna. Starog revolucionara, koji Je 56
РЕЗОЛКМДИЛ И н ф о р м а ц и о е н о г о б к) р о о п о л о ж е н и и в К о мм уни ст иче с ко и п a р т и и IOгославии
DOKUMENTA Počinje vreme čistki.
Ovo su širi Izvodi iz zapisnika koji su vodili Krsto Popivoda i Jakov Blažević na plenumu CK KPJ 12-13. IV 1948. "Moša Pijade Je predložio da plenum izrazi apsolutno poverenje drugu Titu. Diskusija Je. posle svega, nastavljena o privrednim pitanjima kako je i navedeno u dnevnom redu. Uvodnu reč o ovome dao je Boris Kidrič. Zapisnik na ovoj istorijskoj sednici vodio je i član CK Jakov Blaže vić. Sačuvane su dve verzije njegovog zapisnika - prva i druga koju je sredio posle sednice. Iako Je njegova verzija zapisnika, po sadržaju, isto vetna s onom koju je vodio Krsto Popivoda, razlika je u načinu beleženja pojedinih izlaganja i opširnija je. Evo većih delova toga teksta, koji prekucan iznosi 53 i po strane: Blažević Je zabeležio da je рге prelaska na dnevni red u Centralni komitet kooptiran Lazar Koliševski. koji Je odmah posle izbora ušao u prostorije biblioteke Staroga dvora na Dedinju, gde se održavala sednica. "Čita se pismo CK SKP (b). Na pojedinim mestima Tito. Dilas, Кагdelj, Vukmanović i još neki drugovi daju primedbe i bliža objašnjenja. Potom je Tito pročitao predlog našeg odgovora. Tito je pozvao prisutne da se u svojoj diskusiji izjasne i o pismu SKP (b) i o.predlogu odgovora CK KPJ." U reči koju Je uzeo Edvard Kardelj. a koju je zabeležio Jakov Bla žević kao zapisničar, stoji i ovo: "Naša Partija je u periodu od 1937. do 1941. godine vodila borbu za svoje unutarnje ozdravljenje i učvršćenje protiv grupaštva, frakcionaštva, špijuna, itd. To je period povezivanja naše Partije sa širokim na rodnim masama, pripreme ustanka, aktivne oružane pomoći SSSR-u. Naš ustanak je stvorio najsnažniju regularnu armiju u Evropi u borbi protiv fašizma. Naša Partija se u borbi očeličlla, kod svog članstva i širokih masa stvorila je duboku vjeru i najtješnju vezu sa SSSR-om. Svojim vlastitim snagama, rukama, naša Partija je sve ovo učinila ne samo za nas. već je svoju pobjedu ugradila i u pobjedu i snagu narodnih
61
demokratija istočne Evrope. Ne tvrdimo da smo sve to mogli bez SSSR-a, bez njegove borbe, bez njegove konkretne pomoći u 1944. godini, mi smo tu pomoć uvijek isticali i uvijek davali zahvalnost. Ali. Jugoslavija je jedina zemlja koja je postigla odlučujuće uspjehe, sami smo skoro svu zemlju oslobodili (za razliku od Čeha i drugih). Baš na osnovu toga što smo se sami svojim unutrašnjim snagama oslobodili spriječili smo i politički da se vrate Karadordevići, što bi sas vim drugačije bilo da nas je kao druge direktno oslobađao SSSR. Bez ovih činjenica ne bi bilo ovakve Mađarske, Rumunije itd. Zato imamo pravo na povjerenje, kako naša Partija tako i njeno rukovodstvo. Likvi dacijom kapitalizma kod nas i ostataka reakcionarnih režima, rušenjem aparata buržoaske države, agrarnom reformom, petogodišnjim planom, dakle samo takvim pravcem, pravcem socijalizma, mi smo ponovo doka zali da je naša Partija zrela za izgradnju socijalizma u našoj zemlji. Ne samo da smo se borili protiv izvrtanja marksizma - lenjinizma, već smo marksizam primenjivali na naše prilike, uvijek vjerni duhu marksizma - lenjinizma. Sumirajući rezultate izgradnje države, njenog aparata, vojske, ekonomike, kulture itd. uprkos greškama, uzevši u cjelini, dajući bilans teoriji i praksi možemo reći da je naša Partija obogatila iskustvo praktične izgradnje socijalizma i dala novih momenata u riznicu mar ksizma - lenjinizma. Poslije rata. u borbi protiv imperijalizma u među narodnim okvirima, uz SSSR mi imamo najveće učešće, i to ne mehani čkim slaganjem, već stvaralačkim podupiranjem. Za tu pomoć smo od SSSR-a više puta dobili priznanje. Kroz deset godina borbi ovakvi rezul tati zaista nisu mali. Zato je smiješno na temelju nekih "izvještajčića" donositi zaključke da mi idemo linijom restauracije kapitalizma, itd. Međutim, mi idemo brže nego i jedna Partija u istoriji Evrope. Zašto tako teški zaključci - nerazumljivo?!" Na kraju kaže. da ima kod nas slabosti i grešaka, ali ne takvih slabosti i tendencija, nema takvih materijala, za ovakve zaključke, koje čitamo u pismu CK SKP (b). Zato smatra predlog odgovora pravilnim, slaže se s njim. Mi smo. Vlada i CK, stavljeni u težak položaj, klevetnici naše Par tije će sada udesetostručiti takve "informacije", ali mi bismo bili nepoš teni i podlaci kad bismo priznali ovo što nam se prebacuje. Zato Je to teško, jer smo mi sve drugo očekivali, a ne ovo! Drugovi u SSSR-u ne vide, verujući ovim "informacijama" da nas jedaju antipartijskim elementima, koji hoće da oslabe pozicije naše Partije, a lime naškode i samom SSSR-u. To se pokazalo 1 u Albaniji da su oni, koji su tražili zaštitu SSSR-a protiv nas. u stvari, bili neprijatelji SSSR-a. Zbog toga bi bilo bolje da se sve ovo usmeno raščisti."
62
Đuro Pucar kaže da smo znali neke razloge zategnutih odnosa sa SSSR-om. ali danas Izlazi da to nisu oni pravi i osnovni. Jer u pozadini moraju biti neki drugi razlozi. Smatra da su drugovi u SSSR-u neobaviješteni i da samim pismom nećemo riješiti stvar. Posle ovog pisma. tj. odgovora, trebalo bi ići u SSSR sa autoritetom delegacije CK i neposredno raspraviti stvar. Veru Je da ovo pismo (odgovor) može ovakve odnose sa SSSR-om produžiti, ako ih još i ne zaoštri... Svetozar Vukmanović obrazlaže kako je zlonamjernim izvrtanjem došlo do sovjetske tvrdnje da mi potcjenjujemo Sovjetsku armiju, njenu vojnu nauku itd. Kaže. da Je stav u našem Ministarstvu narodne odbra ne da sovjetska vojna pravila ne treba mehanički primjenjivati. Jer, na primjer, mi imamo brdski rat. Sovjeti u ravnici: oni imaju mnogo razvi jeniju željezničku mrežu nego ml, itd. Dalje, ispričao Je Jednu zgodu, kako Je za neki top rukovodeći sovjetski čovjek rekao da Je zastareo, dok su neki za isti top suprotno govorili; izvedeno je iz toga da je general Hamovič govorio u Albaniji da Je sovjetska vojna tehnika zastarela itd. Tvrdi da su sve to naduvavanja i postavlja pitanja kome sve to koristi... Ističe da mu niko ne može prigovoriti da ne voli Sovjetsku armiju. Napominje svoj razgovor u Tolbuhinovu štabu kada ga je ovaj upitao: "Zašto vi Jugosloveni ne volite Sovjetsku armiju kao Bugari?..." On (Tempo) mu je rekao da Bugari sve povlađuju, dočim će on reći šta smatra nepravilnim, a ljubav prema SSSR-u ostvaruje na djelu. Tempo navodi dalje da se nijednom članu KPJ ne može osporiti ljubav prema SSSR-u. Jer je to krvlju dokazano. Kaže. da mu se ne može reći da ne voli SSSR ako mu se ne sviđa, na primjer, činjenica što ni jesu dali nijedan primjerak vojne literature i slično. Ivan Krajačić Stevo... smatra da se zaključci i navodi u pismu CK SKP (b) zasnivaju na krivim i tendecioznim obaveštenjima ljudi koje treba otkriti, jer oni mute. Mi to danas bolno osjećamo, jer znamo da su svi drugovi za SSSR voljni život dati. Može biti da neko nešto kaže neho tice. ne misleći zlo, što zajednički neprijatelji prihvate... Slaže se sa predlogom pisma - odgovora. Smatra da postoji mogućnost da u našim redo vima postoji klevetnik koga treba otkriti. Boris Kidrič obrazlaže da su nam svi predstavnici komunističkih partija istočne Evrope priznali da smo mi najdalje otišli u likvidaciji kapitalizma, u društvenom i ekonomskom životu. Može se reći da Je 90 odsto industrije u državnim rukama: industrija je organizirana na soci jalistički način. Osim nekih specifičnih formi, Još ostaje borba za likvi daciju kapitalističkih elemenata na selu. To lako, Jednostavno i brzo nije išlo ni u SSSR-u. pa tako ni kod nas...
63
Krsto Popivoda... neshvatljivo mu je kako se sve to može tvrditi kada razvoj i prilike kod nas sasvim drugo govore. Ne radi se o sitnim primjedbama, već o teškim optužbama. Ne govori se tu o par ljudi, već o našoj Partiji i sposobnosti našeg CK i Partije da vode zemlju. Kaže da će dokazati da su naša Partija i njeno vodstvo na pravom putu... predstojeći kongres naše Partije dati dokaz ljubavi prema SSSR-u i Ml smo učili i izdavali Još u ilegalnim vremenima "Istoriju SKP (b)". Naša Partija Je učila članstvo i stvarala heroje koji su umirali vjerni SSSR-u i SKP (b). Sve tvrdnje, zaključci i klevete protiv naše Partije delo su ološa i neprijatelja naše Partije. Spasenija Cana Babović... slaže se sa predlogoni odgovora. Kada je slušala pročitano pismo kaže da Je osećala duboku nepravdu optužbi. U svemu oseća napabirčenost i sitničavost informacija što otkriva rad frakcionaša. njihov metod i mržnju protiv uspjeha Partije. Lazar Koliševski slaže se sa predlogom pisma - odgovora. Postavlja pitanje ko su ta lica koja daju informacije. Odgovora da su to stari neprijatelji Partije... Vida Tomšić slaže se sa predlogom pisma - odgovora. Kaže da pismo CK SKP (b) ne pomaže, u njemu ima zlonamjernosti. a ne samo neobaviještenosti. Ima još nešto u tom pismu što nije kazano... Miha Marinko postavlja pitanje: hoće li ovo škoditi jedinstvu Parti je. Govori o neprijateljima Partije, frakcionašima i karijeristima, koji su i zbog napada na SSSR isključeni iz Partije. Te kukavice i dezerteri, koji su se slabo držali po fašističkim logorima, dobljaju danas podršku od SKP (b). što se da po pismu zaključiti... Obrazlaže dalje kako smo mi rije šili nacionalno pitanje, kroz koje uspešno rešavamo i privredna pitanja socijalizma kod nas. Tvrdi da u našoj Partiji ima demokratičnosti i kri tike. dočim sve ovo što se dogada nanosi nam udarac ne samo moralno-politički već i ekonomski. Radi se o našem petogodišnjem planu. Vicko Krstulović preživljava, danas, kaže, najteži trenutak od doba frakcionaških borbi. Pismo CK SKP (b) nije samo "kritika već i ocjena na temelju obavještenja dobivenih zbrda-zdola". Ovakva "kritika" Je pro mašila cilj. Jer ona ne ukazuje, ona zbunjuje i razbija, što on kao rad nik. proleter oseća instinktom, on nema toliko teoretske spreme. U pismu CK SKP (b) nema one topline, onog boljševičkog, nema one pomoći, koju daje stariji, bolji ltd. Veruje da ćemo s Titom dosta učiniti, oboriti sve "argumente" na kojima se temelji pismo SKP (b). Slaže se s predlogom pisma - odgovora. Ivan Gošnjak ističe da su navodi pisma CK SKP (b) nevjerovatnl s obzirom na naše uspjehe. Nije to samo ocjena, već Je optužba i osuda
64
(Tito: Bez saslušanja!). Čudno Je, kaže. da CK SKP (b) može bez ranijeg provjeravanja, diskusije, poziva i saslušanja tako pisati, tim više što se to moglo početi raspravljati kada je drug KardelJ s drugovima bio u Moskvi. Sreten Žujović ne slaže se i protivan Je da se uputi takvo pismo odgovor na pismo CK SKP (b). On Je protiv ovakvog stava prema SSSR-u i CK SKP (b). Naglašava da je ovo sudbonosno... Na prošloj sednici CK. kaže. kada se raspravljao slučaj sa Albanijom, zauzet Je i utvrđen stav prema "gore". Takav stav je ostavio njega u nekom mračnom osjećanju, nije mogao shvatiti da naša Partija može imati nepovoljno mišljenje i stav prema SSSR-u i SKP (b), čak i suprostavljanje. Mi smo se. nastavlja, odgajali u marksizmu - lenjinizmu. stvorili jaku organizaciju na čelu s Titom i razvijali se. Kroz učenje i rad Partije povezivali smo mase naših naroda i osigurali daljnje rukovođenje za socijalizam. Tvrdi da na proš loj sjednici CK nije istupao jer Je bio zaprepašćen. Namjerno nije istupio. Jer u tom momentu nije mogao sve ono, što bi trebalo reći. formulirati. Mislio Je o svim tim stvarima i došao do zak ljučka da njegov stav nije lični odnos prema Partiji i CK, već se tu radi o dubljem i krupnijem pitanju. Radi se tu ne samo o sudbini naše Partije i Jugoslavije već o tome: "Sta dalje?". Naime, kako ovu ulogu može Jugos lavija imati dalje u borbi protiv imperijalizma i na putu za komunizam, ako se zauzme takav stav prema SSSR-u? Duboko je. kaže. razmišljao o Partiji, pojedincima i njihovim zaslugama... a da smo na krivom putu učvrstilo ga Je pismo CK SKP (b). Brzi zaključak bio bi sudbonosna greš ka, Jer se radi o sudbini SSSR. Govorilo se, nastavlja dalje, na sjednici o ljubavi prema SSSR-u. o tome kako smo se borili itd. To niko ne može poreći. MI se bez fraza borimo za komunizam, odgovorili smo savjesti i dužnosti. Danas je naša partija vladajuća i zato se trebamo snaći rukovođe nju državom, njenom organizacijom i izgradnjom. Iz svega toga proizilazi i odnos prema SSSR-u i narodu. Ali to mjesto i položaj ne smiju nika da dovesti u sumnju SSSR 1 SKP (b). kao i mjerilo kako se ima rukovodi ti. Svaka i najmanja riječ i primjedba itd. od SKP (b) nama mora biti opomena da ponovo razmotrimo stav i naše metode rada. a zatim da donosimo odluke 1 mjere. Kaže da Je bio uvjeren da se sve odluke prema vani donose u saglasnosti sa SSSR-om i SKP (b), a to mu Je Tito potvrdio. MI smo uvjereni da danas radimo dobro, ali se pokazalo da SKP (b) tako ne misli. “Šta treba?" Nisu dovoljni zaključci da su obavještenja neistini ta, ima tu nešto više, što Je sudbonosno za zemlju i Partiju. Nastojao Je uvijek proniknuti, tražio Je dublje uzroke za sve ovo. Naša odgovornost koju smo stekli borbom da rukovodimo vlašću, državom, daje nam iz
65
vjesna gledanja, shvatanja i vidike na metod rukovođenja državom, itd. To nas je. međutim, sve izoliralo da šire marksistički promatramo dalj nji razvitak u odnosu na imperijalizam i susedne zemlje. Ako su naša osjećanja prema SSSR-u ista. ako kroz učenje mark sizma - lenjinizma izgrađujemo zemlju, onda moramo voditi računa šta to drugovi kažu (misli na SSSR i SKP (b)). Jer su oni produbili, a ne samo usvojili marksizam. Zato moramo shvatiti potpuni smisao svake Staljinove riječi i mišljenja, kao i mjera SKP (b) koja vodi SSSR: Kako ćemo sebe i druge uvjeriti u pravilnost našeg puta ako se s tim ne slažu SKP (b) i drug Staljin. Zato misli da mi, a ne oni, u tome grešimo. U procjeni pravilnosti prijetnji i drukčijih gledanja, mi se izravna vamo sa SKP (b) i dapače tvrdimo da su se u SSSR-u izvršile ideološke promjene. Pošto se radi o presudnim pitanjima apelira na komunističku svijest, jer historija naše borbe dokazuje da za pravilan stav i primjenu dijalektičkog metoda u rukovođenju treba proučavanje i poznavanje svih elemenata za konačan stav. Tito mu upada u reč: Crni, smatraš 11 ti, da mi, idemo u restauraci ju kapitalizma, da se Partija izrođava, da mi i vlada držimo špijune, i uopštc jesu li optužbe tačne? Crni na to kaže da će on na sve to odgovoriti. Tito: ... Mi imamo komunističku svijest i naš odnos sa SKP (b) Je ravnopravan, baš po učenju Lenjina i Staljina... Optužbe su nepravilne, bez osnove i sve je to paklena rabota nekih ljudi. Crni nastavlja, kako nemamo razrađenog stava prema nekim pitanjima karaktera naše revolucije, itd. Dilas primećuje, da je o tom pisao Tito. Kardelj, on i drugi, na šta Crni odgovara da to sve nije dovoljno. Crni govori, da ćemo dalje imati sve tešnji kontakt sa SSSR-om po svim pitanjima i zato da se moramo truditi da shvatimo odnos prema SSSR-u. ... Govoreći dalje, Crni razmatra pitanje da li se danas kod nas i u kakvoj formi izgrađuje socijalizam uz postojanje SSSR-a. kako i u kom stepenu utiče kapitalističko zaokruženje i kakva treba biti taktika iz gradnje itd. Naglašava da Je ovde pala izjava o zavisnosti, odnosno nezavisnosti od SSSR-a. i kaže da se ne boji zavisnosti od SSSR-a„ da Je naš cilj da naša zemlja ude u sastav SSSR-a. |er Je to put koji daje učenje marksizma. Tito i Marinko: Kada? Moč:v Kojim putem? Crni nastavlja da se pitanje naše zavisnosti, odnosno nezavisnosti od SSSR-a ne smije postavljati, jer do kakvih to posledica može dovesti 66
u našim međunarodnim odnosima (misli da nas SSSR prepusti udaru imperijalista). Treba jasno postaviti kakvo mjesto ima Jugoslavija u borbi dvaju tabora, kakvu politiku i taktiku diktira situacija. Zaključu je, da će naše ekonomske mogućnosti i teoretske postavke izgradnje socijalizma pasti u vodu. ako se mi ne možemo osloniti na SSSR i ne koordiniramo rad sa ekonomikom SSSR-a. Ako su o p o ziv i (misli na opo zive vojnih i civilnih stručnjaka) usledili i zbog drugih razloga, onda treba svaki put pregovarati sa SSSR-om. Kardelj kaže da mu je Molotov baš u pitanju mješovitih društava kazao da nisu uvjereni u njihovu pravilnost. Tito. Kardelj. i još neki drugovi stavljaju kratke primjedbe na izlaganje Žujovića koji nastoji Još govoriti, ali se sve očitije vidi da pos toji veza između stava, mišljenja i tvrdnji druga Žujovića sa svim onim što je navedeno u pismu CK SKP (b). Počinje se razjašnjavati pozadina navedenog pisma i otkrivati izvor "informacija". Tito (misleći na te "informacije") govori da se ne smije van iznositi ono što se govori na sjednicama CK. Konstatira da je stav druga Žujovi ća dijametralno različit od stava CK... Kaže. dalje. Žujoviću da se svi drugovi osećaju pogođeni pismom CK SKP (b). samo ne on uprkos toga što i on tvrdi da je pogođen. Tito obrazlaže da uslovi za federaciju sa Bugarskom nisu zreli. Još nisu. kaže. uništeni ostaci germanskog uticaja, ekonomski slaba i zadu žena. dovela bi time u pitanje naš petogodišnji plan itd. Za federaciju kako kod nas tako i u Bugarskoj nisu sazreli moralrio-politički uslovi, a pogoršali bi federacijom našu vanjsko-političku situaciju. Niko od nas nije protiv federacije sa SSSR-om. niti se tako postavlja pitanje, već se postavlja pitanje je li to u ovom momentu pravilno, jača li to pozicije i izglede daljnjeg revolucionarnog razvoja u svijetu ili ne. U diskusiji o tome nismo ravnopravni sa SSSR-om. Kod nas je nacionalno pitanje najbolje riješeno, u tom se pravcu tekovine tog uspjeha učvršćuju i mi ne možemo sada "uleteti" u federa ciju sa SSSR-om. Treba zato još vremena. Crni dobacuje Titu da nas sve to ne treba djelltl od SSSR-a. Tito odgovarajući drugu Žujoviću, koji Je tvrdio da se na poslednjoj sednici CK osuđivao SSSR. kaže da se SSSR nije osuđivao, već su se samo tražili i disku 11rali razlozi zašto SSSR ne produžuje s nama trgo vački ugovor. To ne znači liniju naše Partije prema SSSR. Ranković i Dilas tvrde da se ne sjećaju, i da se nije govorilo o ideo loškim promenama u SKP (b) i o izrodavanju SSSR. Kardelj: govorilo se o tome da se u SSSR-u zakašnjava sa prouča vanjem i analizom stanja u zemljama narodnih demokrati ja. Tvrdi da
67
se nije ništa drugo govorilo osim toga da sovjetski ljudi rade u okviru sovjetskih prilika. Obrazlaže da svaka zemlja, provodeći i razvijajući svoju revoluciju, sama razvija i marksizam, te da revolucionarna teorija i praksa nisu stale sa oktobarskom revolucijom. Tito dobacuje da je pismo CK SKP (b) uvreda za naš narod... Dilas kaže da se u pismu CK SKP (b) tvrdi da Je on trocklsta; pos tavlja pitanje Žujoviću šta on misli o tome. Žujović ne odgovara direktno na to pitanje, već, zaobilazeći, govori kako u našim mjerama i radu ima "izvjesnih trockističkih elemenata." Tito sumirajući izjave i držanje druga Žujovića zaključuje da Je on (Žujović) spremio za Lavrentijeva ovakve klevete naše partije i nje nih rukovodećih ljudi. Jer Žujović kleveće naše ljude zbog trocklzma, kako se to postavlja u pismu CK SKP (b). Govori da se tu radi o klevet ničkom napadu na jedinstvo naše Partije i njeno rukovodstvo. Sve to skupa danas objašnjava neke ranije činjenice u vezi sa Žujovićem. Treba kazati drugovima u CK SKP (b) da primaju za vjerodostojno ono što tvrdi Jedan član CK, a da ništa ne uvažavaju ovo, što svi drugi tvrde. Žujović na pitanje Dilasa i Tita odgovara da Je po nekim nevažnim poslovima odlazio LavrentiJevu. Tito govori kako su navodima u pismu CK SKP (b). stavom i tvrd njom Žujovića popljuvani grobovi naših žrtava, kao i naša revolucija. Postavlja pitanje Žujoviću da li on misli da bi naš ĆK dozvolio u svom sastavu postojanje i rad trockističkim elementima i nije li naš CK kvali ficiran da to uvidi prije Žujovića. Zaključuje da su takve tvrdnje skan dalozna uvreda i kleveta naše Partije i CK. Ovo pitanje treba raščistiti. Jer prije toga Žujović nema pravo govoriti. Kardelj kaže da je ono što Je napisano u pismu CK SKP (b) rezultat rada nekoga ko Je raniju diskusiju CK unakazio. Marinko konstatira da mu Je sada lakše. Jer mu postaje Jasno odakle potiču i gdje je izvor onih klevetničkih informacija. Žujović nastavlja da sva sporna pitanja sa SSSR-om treba riješiti. Treba sve naše mjere u vezi sa petogodišnjim planom revidirati, i to prije kongresa naše Partije. Tito mu odgovara da održavanje kongresa naše Partije ne ovisi od SKP (b), jer u odnosima komunističkih partija, po raspuštanju Kominteme, vlada princip ravnopravnosti partija. Vlado Popović govori kako Je sve ono što Je Crni iznio, s obzirom na način, stav i shvaćanje, podlo, naročito zbog toga što Je dugo vreme tajio ono što je mislio, a što Je nekomunistički... Mi svoje greške ne negiramo, ali to nije razlog za takvo pismo kao što Je ovo (misli na pismo CK SKP (b)). Naš građanin se ne može s tim 68
pismom složiti. Obraćajući se direktno kaže: "Crni. podlo je iza leda drugova i Partije rješavati ovakva pitanja". Govori dalje i pita: "Ko Je gradio i oduševljenje i ljubav prema SSSR-u? CK u kojem si i ti bio”. Jakov Blažević: Crni nije direktno negirao da sumnja u Didu kao trockistu: to znači da ga sumnjiči zbog trockizma. Sumnjati u Didu znači sumnjati u čitavo vodstvo. To odbija... U SSSR-u ne nailazimo na razumijevanje. Štampa, naučni časopisi itd. ne vide i smatraju da se kod nas ne izgrađuje socijalizam. Trpaju nas u red drugih zemalja... U pos ljednje vrijeme su o nama u SSSR-u krivo obavještavani, prebacivalo nam se da smo uobraženi. Trebalo nas Je drugarski kritikovati. a za pismo kriv je Crni. Žujović upada i pita: A zašto? Ja sam iznio sve što mislim. Nešković: Ne sve, nego što si mislio da treba izneti. Tito: MI ćemo kazati i braniti naše mišljenje, a ako oni drugo misle diskutirat ćemo. Neko će nekog uvjeriti. Popović završavajući kaže da... prihvatiti pismo CK SKP (b) znači pljuvati na sve ono što smo stvorili i što nam je sveto. Jednostavno, primiti to pismo znači priznati da u našem CK ima trockista. On. koji Je u SSSR. i te kako oseća kakve teške posledice za nas trna to pismo. Vlado Janjić govori da su djela naše Partije velika baš zato što smo se ugledali i učili na primjeru SKP (b). Vjeruje da ćemo sve prepreke kao boljševici savladati i da se ne mogu tako lako između nas i SSSR-a drugarski odnosi razbiti. Naša Partija Je stvorila baš u našoj vojsci golemu ljubav prema SSSR-u. vjeruje da ćemo razbiti intrige i slaže se s predlogom pisma - odgovora. Đlaško Nešković slaže se sa predlogom pisma - odgovora. Ne slaže se sa osudom našeg CK, jer se nikad ne može uvjeriti u tvrdnje i zaključke izvedene u pismu CK SKP (b). Pita se odakle taj njihov stav prema nama. Jer Je to strašna reakcija, kao da smo neprijatelji. Ovo se pismo ne bi moglo shvatiti bez govora Crnoga, on to objašnjava. Smiješni su zaključci i stavovi Crnoga kako je SSSR zavisan o nama itd. Sve su to. kaže. fraze. Bez krivih informacija ovo pismo Staljin ne bi potpisao. One su podmetnute. Onaj koji je dao klevetničke informacije imao je za cilj razbiti naš CK i to Je baš ono najteže, što se da naslutiti kao pozadina pisma... Kardelj: Nigdje ne stoji da Je put u socijalizam - federacija sa SSSR-om. Nastavlja da bi vještačke federacije oslabile našu zemlju, naročito u ovoj situaciji ratnog huškanja, priprema 1 mogućnosti agresije. Crni seje klevete i svoj rad hoće da sakrije iza nekih "principa": podlo Je kad istupa kao advokat SSSR-a, tvrdeći kako on voli SSSR.
69
Ovakav rad 1 Istupi su frakcija u našoj Partiji i treba se boriti za Jedinstvo u Partiji. Moša Pijade: zaprepastilo ga je pismo. Mi smo u pravu. kaže. kad smo pretpostavili da iza svega onog rečenog u pismu ima nešto drugo. Misli da ni u pismu nije kazano sve. To nije kritika - to Je osuda. Kaže kako nas to teško pogađa i kako Je to tragično osećanje. Za predlog pisma - odgovora misli da bi ga trebalo Još dotjerati, Još Jače naglasiti naše zaprepašćenje itd. Zaprepašćuje ga nepoznavanje zbivanja kod nas. naše borbe i djela naše Partije. Za ovakva pitanja trebalo bi stvari bolje proučiti, jer bi se tada vidjelo koliko Je naša Partija napredovala i učinila od Otvorenog pisma 1928. godine do danas. "Obavještenja" na kojima je građen stav CK SKP (b) su iz naše sredine (misli na Crnog). Da Je komunistički mislio i radio o svemu tome bi s nama razgovarao. Ta su "obavještenja" sitne dostave... Treba gledati na našu liniju, razvitak, rad i planove pa onda donositi zaključke. Kritika bi bila kons truktivna. kada bi sve to bilo na osnovu dokumenata (uzmimo naše zakone i dr.). onda bi mi tu kritiku kao drugarsku primili. Ovako Je to osuda. Tvrdnje o Velebitu, trockizmu, itd. strašne su stvari: kada bi to bilo tačno onda ništa ne vredi što smo postigli (Tito: Onda ne vredi živjetil). Govoreći o predlogu - pismo - odgovor- misli da bi trebalo kazati kako stvar treba radikalno preseći da ni najmanji osta tak sumnje ne ostane. Još se radi o tome da oni (CK SKP (b)) prema nama nemaju povjerenje uopće a na koga se SSSR može sigurnije oslo niti? I prije pisma, kaže. mi smo ekonomski kažnjeni, i pita se. zašto oni nisu to nama sve ranije kazali i provjerili (kada su KardelJ i drugovi bili u SSSR-u), pošto su već ranije imali te "informacije". Na poslednjoj sednici CK Crni nije govorio i u razgovoru s njim mogao sam zaključiti da se ne slaže sa stavovima CK. Osećao sam i danas da će Crni govoriti protiv. Smatra da Je Crni izvor "informacija" za najteža mesta u pismu. Crni nije nikad govorio, uvijek je šutio. Da Je to bilo njegovo pošteno uvjerenje svakako bi nekad ranije govorio o zastranjivanju i troc kizmu... Istup i rad Crnog remeti Jedinstvo u našoj Partiji, teško stvoreno radom Tita i drugih drugova. Pretpostavlja da će naš odgovor ipak iza zvati razmišljanje u CK SKP (b). Postavlja pitanje šta hoće Crni kad kaže da je CK SKP (b) svojim pismom prema nama zauzeo definitivan stav i odnos. Ja smatram da bi to bila nesreća. Ipak misli da nije tako. Slaže se s predlogom pismo - odgovor. Kaže za pismo CK SKP (b) da Je napisano bez proučavanja problema 1 ulaženja u stvar. Trebalo Je proučiti našu Partiju u ratu, stvaranje 1 razvitak naše države 1 tako shvatiti naše probleme, ulogu, korist, vrednost naše Partije i države za stvar revolucije itd.
70
Ranković (Marko): slaže se 1 prihvata predlog - pismo odgovor. Ne čudi ga sve ovo što je Crni rekao. Stav 1 izjave Crnog pokazuju duboko nevjerovanje u Partiju i snagu naše zemlje. Ne samo to. ima tu dublje mračne i zakulisne pozadine. Navodi neke konkretne primjere kako se Lavrentijev upliće u stvari naše Partije, harangira protiv nje. kao i protiv vodstva... Uvredljivo Je kad neko danas, poslije rata. izgradnje socijalizma i države tvrdi za našu Partiju da Je ilegalna. Iz činjenice da su partije drugih zemalja slale delegacije da proučavaju rad naše Partije po pita nju organizacije i državne linije (sve balkanske i srednjoevropske zemlje kao i Francuska) može se zaključiti da te partije stvarno drugo o nama misle. Niko ne kontroliše Partiju, naprotiv u lnostranstvu (misli na naša poslanstva). Partija kontroliše organe. Tito je odmah 1945. godine nare dio da se kod nas sovjetski ljudi ne kontrolišu. da dobiju podatke o svemu što ih interesira, a i mi smo tražili da od njih dobijemo sve poda tke. bar one koji se tiču pitanja vanjske politike. Međutim, oni su (misli na SSSR) kod nas odmah organizirali obavještajnu službu, vrbovali naše ljude, partijce itd., za nju. Na primjer, u Makedoniji Je uhapšen engleski agent, međutim, ispostavilo se da Je on i sovjetski agent. U stvari on je engleski agent. Bugarski oficir Je. međutim, tražio da se pusti i proglasio je Lazu i Cvetka za engleske ljude. Čita zapisnike i izjave nekih članova Partije koje Je Stefanov vrbovao za obaveštajnu službu SSSR-a. Mi smo njima jasno kazali naš stav u tim pitanjima i uvijek su rekli kako nji hovi obaveštajci prave gluposti. Dilas govori Još o pismu CK SKP (b) 1 o Crnom. Teško Je. kaže, diskutovati na takav način kako je to u pomenutom pismu postavljeno. Naime, bezočno se tvrdi da si lopov i lažov, i sad treba iz pozicije "lažova i lopova" da se braniš i dokazuješ da to nisi. Gde Je tu ravnopravnost u diskusiji i to u pitanjima koja 1 te kako treba prodiskutirati. Tu nema mogućnosti principijelne diskusije Jer se sve svodi na Insinuacije i na sitna lična pitanja... Istupanje Crnog ga nije iznenadilo, već ga Je s moralne strane iznenadilo: kako Je Crni mogao dolaziti na sjednice CK i vlade, tako dugo u svemu učestvovati, šutjeti o svemu i odjednom tvrditi kako Je kod nas trockistička praksa idr. Odakle mu hrabrost: neka ne misli da Je SSSR iza njega - iza nas je. Crni nije mogao raditi kao sekretar Fronta kad Je smatrao da Front ne treba... Završavajući, kaže da mu je po istupu Crnog laknulo, jer mu je sad Jasno kako je došlo do ovakvog pisma CK SKP(b). Vukmanović Tempo pita Žujovića zašto ga Je zvao i koja svrha Je
71
bila telefonskog razgovora kad ga je on (Žujović) zvao i pitao kako Je: kad je njega Vukmanović isto upitao, a on (Žujović) odgovorio: "Ja dob ro. a kako drugi ne znam". Kardelj: govori kako istupanje Žujovića nije slučajno. Јоб za vri jeme rata, a naročito poslije rata, on se nije slagao s partijskom linijom. Uvijek je bilo sa Žujovićem diskusije oko Fronta kod nas i vani. Zauzi mao Je sektaški stav prema Frontu - linijom njegovog sužavanja. Zato je bio i pozivan na kritiku kao generalni sekretar Fronta. Poslije Drugog kongresa Fronta trebalo je formirati i izvesti u rad razne komisije, odr žati seljačke konferencije itd. ali Žujović ništa nije učinio, tj. nije Izvršio odluke Partije i CK. U pitanjima ekonomske izgradnje Žujović Je uvek sumnjao kako u planove, tako i u budžet (1946). pitanje poreza, tempa izgradnje... Podu pirao Je Hebranga u sektašenju, u tome kako Je kod nas sistem držav nog kapitalizma, a Hebrang je i za to isključen iz Politbiroa CK. Od 1946. godine CK kritikuje Žujovića zbog nevjerice, potcjenjivanja naših sna ga. zbog neprovođenja odluka CK i linije Partije, a danas on nas krltlkuje da idemo linijom trockizma. Od poslednje sednice CK Crni Je šutio, a u stvari nije se slagao sa stanovištem CK. To je svakako morao reći. SLučaJ sa Žujovićem je izraz kolebanja malog broja partijaca ( na liniji problema grad - selo). Žujović je ranije davao liniji partije 1 odlukama CK otpor tako što nije zadatke sprovodio u život, a danas, produžujući tu liniju hoće da za sebe pridobije SSSR. da ga iskoristi. Izražava vjeru da će SSSR brzo uvidjeti o čemu se radi, da će dobro paziti od koga prima informacije. Ne više od Žujovića. koji pripada onom sloju pod muklih ljudi koji čekaju svoj dan, da udare i razbiju Partiju. Sada misli da smije govoriti o tome da li je on to svjesno ili nesvjesno radio. Sam rad Žujovića Je rezultat tog procesa (kolebanje malog broja partijaca na teškoćama socijalističke izgradnje i problem grad - selo)... Iz izlaganja Crnog mogu se izvući zaključci, "principi" koje i on sam postavlja, kakvi bi trebalo biti odnosi Između nas 1 SSSR-a. Po tim "principima" trebalo bi prihvatiti sve ono što neko kaže protiv nas. Jasno Je da je to nepravilno i neprihvatljivo i da se na takvoj bazi ne mogu zasnivati naši odnosi prema SSSR-u. To nigdje ne piše, to od nas ne traži Staljin ni iko od vodstva boljševika... Crni je netačno reproducirao razgovor o ideološkim promenama u SSSR-u. Kaže da Je Judinu i LavrentiJevu govorio da sovjetski ljudi u nauci ne vide nove forme 1 putcve koji nastaju i razvijaju se u drugim zemljama. Tako jc i prema nama. zato mi te specifične forme u kojima se razvijala i razvija naša socijalistička revolucija moramo obrađivati. Nije rukovodeća uloga SKP (b), u svjetsko historijskim razmjerama, da
72
svaku sitnicu propisuje, naprotiv, svaka nova inicijativa otkriva i stva ra nove puteve u socijalizam. Žujović, na primer, kaže, da je naš cilj sovjetska država. Međutim, mi smo to već danas, uprkos jakih kapitalističkih ostataka na selu. Čitav naš sistem ima bitnu crtu socijalizma (bez onakvih situacija kao u NEP-u). Što se tiče mješovitih društava sami su se sovjetski ljudi uvjerili da to nije ona forma ekonomske saradnje koja se traži. Međutim, ta Je saradnja praktički već dalje otišla, investicioni sporazumi, to Je nova forma ekonomske saradnje socijalističkih zemalja. Tako treba ići dalje... Žujović Još u ratu nije bio zadovoljan svojim položajem. Još tada je u Hrvatskoj kritikovao Partiju i tvrdio kako se ne može raditi. On (Kardelj) mu nije davao momentalno mnogo otpora, dok Je Žujovića Dilas ispravljao. Tito: prekida sjednicu s tim da se odmah po večeri nastavi." Nastavak posle večere. "Žujović: obrazlaže kako je poslednji sastanak CK na njega teško uticao. Govorili su mu se sve i svašta. Kardelj čak i iz rata. Tvrdi da Partiji nikada ništa nije krio. da nikada nije bio karijerista i nezadovo ljan Partijom. Lično mu nije do funkcije. Ljudi su ga u Partiji voljeli, lično je vezan za drugove. Od prošle sjednice duboko proživljava sve i već se nekoliko dana sprema da Kardelju iznese svoje mišljenje. Misli da drugovi imaju pogrešno mišljenje, stav i zaključke prema njemu i nije mislio da će doći do ovoga. Kaže da je pismo CK SKP (b) i za njega teško. Što se tiče njegove šutnje, obrazlaže činjenicom da ni Kardelj njemu (Žujoviču) o tim stvarima nije govorio. Upozorava da treba duboko raz misliti prije odluke. Neka se njegov rad cijeni kako hoće. ali Je on radio po uvjerenju, vjerovao Je u uspjeh i ispravnost rada CK. Nikakvu svoju liniju u priv redi nije provodio. Koliko je znao Marksa i organizaciju socijalističke privrede nastojao Je uticati da naše mjere budu na bazi socijalističke proizvodnje. Na sjednici o Hebrangu rečeno mi je i opomenut sam. Među tim, ja se nisam osećao odgovornim za privredu". Tito: Izjava Žujovića postavlja stvari drugačije i zato treba i naše pismo u vezi sa svim ovim redigirati, određenim i jasnim načinom. Naše pismo - odgovor Je pisano na osnovu sumnji i nagađanja ko daje infor macije... Kaže da Je iz prvog koncepta pisma - odgovora izbačeno da u našem CK i oko njega ima ljudi koji bi nas klevetali. CK SKP (b) je svoje pismo štampao za uži partijski aktiv, zato se i mi sada moramo drugači je postaviti. U pismu CK SKP (b) se pominju četiri imena, a u stvari se cilja na njega (Tita).
73
Kaže da je njega teško direktno napasti i zato, da bi ga se diskredi tiralo. napadaju se ljudi oko njega. Jedan dio rukovodstva. Govori da nisu slučajne glasine, koje su se u Rumuniji bile pronele da Je on (Tito) prišao "Maršalovom planu", baš u momentu kada su Kardelj i Bakarić otišli u Moskvu i kad je on (Tito) kazao Lavrentijevu da će on (Tito) ići u Moskvu, ako to bude potrebno. Govori kako nas je Žujović svojom pate tikom i upozoravanjem da se ne zatrčimo htio zastrašiti. Žujović se postavio u pozu. frazirajući: Kud srljate, vi pigmeji, kako se vi možete suprostaviti SSSR-u, šta može mala Jugoslavija bez SSSR-a, kako ona može sanjati o socijalizmu, itd. Kako može Žujović ignorisati... kada zna kako se zalaže naša omladina, svi ljudi, žene, star ci. itd. Svi su se oni borili, i danas se bore i rade da ostvarimo socijalizam i budemo ravnopravni. Danas je prerano govoriti o federaciji sa SSSR-om. Upozorava Žujovića da je sve ono što smo stvorili značajan doprinos revoluciji. Naša državnost, nacionalna nezavisnost itd.. sve su to primjeri drugim narodima - koji se Još uvek bore jer nemaju tih tekovina - da se uče na našem primjeru i borbi. Sigurno ne bi bio stimul za revoluciju u Italiji, Francuskoj itd, kad bi nas SSSR uključio u svoju federaciju. Sada Je stimul za revoluciju da svaka zemlja gradi svoj put u najužoj saradnji sa SSSR-om. po nauci Marksa. Lenjina itd. Osnova pisma CK SKP (b) je klevetnička 1 sada se našao član CK koji kaže: Priznajte sve. Jer nemate pravo braniti sel Naprotiv, naša je dužnost oprati ljagu. Primiti ovo pismo znači priznati trockizam, da smo neprijatelji SSSR-a itd. Pisao Je (Tito) više tekstova odgovora, preprav ljao i ublažavao. SSSR je u zabludi i zabluda se mora razbiti. Žujović, umjesto da razbije tu zabludu, on Je stvara. To potvrđuje i svojim dana šnjim istupom. Kad to ne bi bile klevete i zablude, mi ne bismo imali pravo biti na čelu naroda. Mi imamo pravo na ravnopravnost sa SKP (b). mi volimo SSSR, ne smijemo dozvoliti SSSR-u i revoluciji štetu. Žujović nam tu ljubav hoće oteti, optužujući drugove da su troektsti. U osnovi naše pismo - odgovor treba da ostane, možda Je negdje preoštro, treba ga nadopuniti materijalom koji je dala današnja sjednica. Naše pismo odgovor je na drugi i pravilniji način postavljeno nego ovo CK SKP (b). Ima kod nas, nastavlja, tvrdoglavosti, dizanja nosa itd, ali smo u ekonomskim pitanjima išli naprijed. Dizali smo 1 dižemo sav narod na izgradnju socijalizma, za SSSR i za borbu protiv imperijalizma u svijetu. Za naš plan nismo naišli na razumijevanje, neke stvari nismo nikome govorili, to nas Je tištalo, otkazivanje pomoći od SSSR-a. pitanje nafte, i cijena, sve Je to sitnica prema pismu CK SKP (b). Nevjerovatno Je kako
74
se na osnovu kleveta moglo doći do ovakvih zaključaka. To boli i treba objasniti da smo mi SSSR-u najverniji saveznici, da ne prétendujemo na neko vodstvo ispred njih.da smo skromni učenici itd. Ne možemo se, međutim, složiti da nam se iskustvo i uspjesi u izgradnnji socijalizma ne priznaju kao novo u nauci marksizma - lenjinizma. To Je novo i dopri nos je nauci marksizma -lenjinizma u revolucionarnoj praksi i teoriji u datoj etapi. Zato se sa raznim Vargama ne možemo složiti. Od njihovih najodgovornijih (od Politbiroa do CK SKP (b)) neko mora doći k nama da vidi na licu mjesta kako stvari stoje kod nas. Može li naš CK raditi s takvim članom kao što je Žujović, koji daje iskrivljene informacije. Žujović: Veruješ ti to? Tito: Žujović misli da on nama i narodu nije odgovoran. Izjava Žujovića je osnova pisma CK SKP (b). Na posljednjoj sjednici, kada su Dilas, KardelJ 1 Bakarić referisali o svome putu u Moskvu, cijelo je vrijeme Žujović šutio. Mislio je već tada (Tito) da Žujović nema dobre namjere. Ne može dozvoliti da neko voli više SSSR od njega, jer ima iza sebe 20 godina revolucionarnog rada bez sjenki. Nije zbog izjava drugova, koje Žujović interpretira kao napad na SSSR. protiv njih potpisao, jer u njihovim izjavama nije bilo ništa protiv i štetno za SSSR. Prebacuje Žujoviću da ga nije boljelo, koliko druge, kada im SSSR nije dao oružje za odbranu od imperijalizma. Govori o putu u Moskvu (Kardelj, Dilas. i Bakarić), koji je bio uzaludan. Svi su osjećali da neko muti. da nešto nije u redu. O tome se govorilo, a Žujović kaže da su ga izrazi zaprepastili. Poziva Žujovića neka ponovi kakvi su to izrazi bili. što se govorilo. Sada je nastalo olakšanje, jer je danas postalo jasno ko je mutio. MI ćemo sa SSSR-om raščistiti i naša će Partija izaći čista ko sunce. Našla se grupa ljudi (Gustinčić, pa Žujović i naročito Hebrang) koji hoće da razbiju rukovodstvo Partije, koje već jedanaest godina radi i koje je oslobodilo narod. Zar se to rukovodstvo može razbiti kao da je u vazduhu. Kada bi se razbilo ubila bi se vera u narodu, učinio bi se zločin. Mi od naroda tražimo najveće žrtve i zar sada da narod vidi da smo grupa koju Revolucija jede. Ne. revolucija ne jede svoju decu, ako su ona poštena - a poštena su. Treba onemogućiti one ljude koji hoće tekovine narodne revolucije i jedinstvo Partije razbiti. Moša Pijade: kaže da Žujović treba dati obavještenje. Mislio Je da će dati jasna obavještenja kad se digao govoriti, ali Žujović ne reče niš ta. Čudi ga taj postupak i kaže da Žujovića iskren odnos prema Partiji sili da dade jasan odgovor: da li je on (Žujović) bilo na koji način iznosio razgovore u CK, s kim i kako je te razgovore vodio, kakvi i koji su to trockisttčki elementi itd. Preko toga se ne može preći sentimentalnim pričama o drugim stvarima. Neka govori jasno i otvoreno.
75
Ranković: postavlja pitanja Žujoviću: 1. Da li je naša Partija marksističko-lenjinistička ili nije? 2. Da li su neki naši ljudi sumnjivi marksisti? 3. Da li držimo engleskog špijuna na visokom mjestu, u državnoj funkciji, da bi se ulagivalo Engleskoj i slično? 4. Da li Je KPJ nelegalna i da li se utopila u Frontu izgubivši ruko vodeću ulogu? 5. Da li je u našem CK govoreno da su u SKP (b) izvršene duboke ideološke promjene? 6. Da li je govoreno da nas SSSR hoće ekonomski "zahvatiti"? 7. Da li u nekim našim mjerama ima trockističkih elemenata? 8. Da 11 kod nas jačaju kapitalistički elementi? 9. Ima li bilo kakvog stvarnog osnova za zaključak da mi zastu pamo teoriju mirnog urašćivanja u socijalizam (da li ima kod nas tak vih mjera)? Žujović: kaže da se na takva pitanja ne može uprošćeno odgovoriti. Tvrdi da nikakve izjave i obavještenja o sjednici CK nije nikome dao. kao i uopće o radu CK. O odbrani zemlje kaže da Je Tito Jasno govorio da mi sami ne možemo Jugoslaviju braniti. Tito: Odgovaraj na pitanje. Mi ćemo zemlju braniti, a ne postavlja se pitanje hoće li nas SSSR braniti. Šta bi ostalo od lenjinizma, kada SSSR ne bi nas, zemlju socijalizma, branio? Žujović dalje izjavljuje da smatra da Je naša Partija marksis tičko-lenjinistička. ali greške treba priznati. Tito: Koje? Žujović: Na ovoj sjednici CK pale su izjave koje nisu neprijateljske prema SSSR-u. ali su momentalne okolnosti gurnule neke ljude da pog rešno gledaju. KardelJ i Popivoda: pitaju odakle baš takve tvrdnje u pismu CK SKP (b). Žujović... Ja trebam to pismo točno proučiti, ne verujem da bi CK SKP (b) mogao na temelju moje izjave to napisati. SKP (b) ima svoje ljude koji bi je mogli obavijestiti... Govori kako se kod nas govorilo da nas niko od ljudi koji dodu iz SSSR-a ne razumije. (Ranković: To nisi nikad govorio, a Žujović odgovora da Jeste). Što se tiče Velebita, nastavlja da nema ništa reći. A kada mu Ranković dobacuje da se tu radi o tvrdnji da je Velebit 1 nama poznat kao engleski špijun.... Žujović odgovora: Ako su opominjali (SSSR) treba lo ga je maknuti... KardelJ, Ranković i Nešković: upozoravaju Žujovića da on neće da kaže da je ta tvrdnja u pismu netačna, prema tome neće da kaže da je naša Partija takva koja ne drži špijune ltd. Jer se baš o tome radi.
76
Žujović na sve to ne odgovara. Žujović: odgovarajući Neškoviću na pitanje - šta Je sa Partijom, partijskom ilegalnošću - kaže da on ne zna šta CK SKP (b) misli pri tom. da li o nekim firmama, prijavama vlasti itd. Tvrdi da su Tito i DIlas kazali da su u CK SKP (b) nastale ideološke promjene i kada Je to čuo da Je htio viknuti iz sve snage. (Rankovlć: onda nije bilo sve jasno, pa nisi viknuo, a Žujović odgo vara: N1 sada nije sve jasno). Tvrdi dalje da je Dilas rekao da će na nas SSSR činiti presiju. Jer smo mi prema njima centar otpora. Dilas: Pa što me nisi pitao o tome. što nisi razgovarao? Žujović: Zato. Jer Je to pogrešno i hteo sam to odmah reći. Dilas: Mi nismo centar otpora protiv SSSR-a, već protiv takvih shvatanja i svega onoga što nam se insinuira. Žujović: kaže da Je mislio da su drugovi to govorili pod impresijom slučaja sa Albanijom. Navodi, kako Je Bulganjin upitao što će nama toliko vojske, kada su oni tu sa svojom Sovjetskom armijom. Trebalo je zato reći naše razloge. Vukmanović: Naša situacija traži veliku vojsku. Kardelj: tvrdi da nije riječ "velikoruski šovinizam" pala u razgovo ru, već se pričalo o nekim pretjerivanjima prilikom razgovora u Moskvi, u teatru, te da Je rekao da je nezgodno da je predsjednik Ukrajinske Sovjetske Republike Hruščov (Rus)... Kardelj: pita kako Je on (Žujović) mogao iz nekih običnih razgovo ra. fragmentarnih primjedaba itd. i nekih zlonamjerno shvaćenih, izvrnutih činjenica, izjava itd. iskonstruisati liniju CK. Žujović: kaže da mu je strašno kada Tito govori o neprijateljima u Partiji. Kardelj: kaže da se medu drugovima iskreno govori - šta nam Je na duši, to nam je i na Jeziku... Tito: Znaš li o principu većine u Partiji? Žujović: kaže da ga Je ubilo to što smo dozvolili da nam CK SKP (b) napiše takvo pismo. Dilas: Mi nismo dozvolili. NeSković: Ne možeš pljunuti na ono u čemu si učestvovao - zašto da mi ne odgovorimo da nije tačno. Žujović: Zato. jer Je to zvanični dokument Partije. Tito: Da, historijski dokument! Babović: Da li Je pismo CK SKP (b) pisano na pogrešnim pretpos tavkama. Žujović: Vi svi griješite. Rankovlć 1 Nešković: pitaju Je li on opovrgao te tvrdnje i Jesu li one tačne?
77
Žujović: Ne znam, trebalo bi to u CK SKP (b) razjasniti. Nešković: dobacuje da Žujović za sve govori da nije tačno. Žujović kaže: Pa bili ste u Moskvi. Kardelj i Ranković: ništa nam u Moskvi nisu rekli niti primjetili. Tito: Ovako nećemo doći na kraj. Rekapitulirajući kaže: 1. Krutikov je kazao da naša delegacija ne treba dolaziti. Od nas se sada traži da tvrdimo i priznamo obratno: 2. Opoziv sovjetskih vojnih savjetnika nije mogao uslijediti zbog našeg maltretiranja, jer im je bilo dobro kod nas, nikada se nisu žalili: 3. Za Dilasa nije tačno. ja sam o tome sa Staljinom govorio: 4. U vezi sa civilnim stručnjacima tačno je ovo što Je Srzentić rekao tj. da smo zabranili da činovnici daju važna obavještenja, da to može samo vlada i naš CK: 5. Nije tačno da Judina i sovjetske ljude pratimo: 6. Nije tačno da je Partija nelegalna: 7. Nije tačno da u Partiji ima trockista: 8. Tvrdnje u vezi s Velebitom nisu tačne: 9. Nije licemjernost iskreno govoriti o SSSR-u; 10. Nije tačno da u našoj Partiji nema demokracije i 11. Da kod nas nema klasne borbe, da se zataškava, jer kakva bi onda to na kraju bila Partija. Govori o tome kako sa naše strane ima grešaka, kako Je nemoguće kontrolirati sve ljude i sitnice. Pita mogu li u jednoj partiji sjediti ljudi koji se principijelno ne slažu - ne samo to. Još i više. Popović: Kaže da Je Mikojan rekao da naša delegacija može u martu ove godine doći u Moskvu. A zašto nije došla? Nama je bilo stalo do toga, ali nije otišla, jer je odbijena. Molotov mu je rekao da se čeka na naš odgovor na njihovo pismo. Treba im odgovoriti a ti si (Žujović) protiv odgovora. Žujović: Ne treba pisati, a u krajnjem slučaju samo formalno tra žiti da se ova stvar razjasni. Nešković: pita Žujovića da li se slaže s tim da Je od sovjetskih ljudi pravilno da za svoje obavještajce vrbuju naše ljude. Tito: Takav rad (vrbovanje) je demoralizacija i u vezi s tim ima slučajeva da se neki oficiri ubijaju. To sve nas duboko vrijeđa. Žujović: kaže da mu izgleda da će se naši odnosi sa SSSR-om previ še "iskompliciratr. Tito: kaže da mi ne mislimo komplicirati: za naše pismo - odgovor kaže da je dobro, vjeruje da će vodstvo SKP (b) stvar raščistiti. Naš odgovor - pismo jedini je put da se povede dobra istraga, da njihovi ljudi dođu k nama.
78
Pucar: konstatira da Je suvišno dalje natezati stvar sa Žujovićem. koji nije odgovorio Titu na postavljena pitanja, a i na pitanje da li on (Žujović) može sjedjeti i dalje u našem CK. Tito: predlaže da se prema rezultatima današnje diskusije formira redakcija - Kardelj, Pijade i Popović, i konačno rediguje naše pismo odgovor. Dalje, da se ne radi samo o stavovima Žujovića, već i o tome da se sa razlogom sumnja da je on davao "informacije" Lavrentijevu, i da se na ovom plenarnom sastanku CK donese odluka o Žujoviću. Ovaj CK ne može ovako dalje raditi. Jer je bio jedinstven, diskuti ralo se itd., ali nije bilo slučajeva, i ne smije biti, da član CK neuvjeren o bitnim stvarima šuti a i dalje sjedi u CK. Naprotiv, i dalje se intrigira i kazao sam ako smatraju da sam ja kriv. dat ću ostavku. Međutim, - ako to partija i narod hoće. Baš zato sada moram ostati, jer se očito radi o našem pravu i o intrigama neprijatelja Partije koje treba razbiti. Ne može se voliti SSSR. a ne voliti svoja zemlja, to graniči sa izdajstvoml" Plenum jednoglasno usvaja: a) predlog Komisije za konačnu redakciju pisma - odgovora - Kar delj. Pijade i Popović: b) da se sjednica prekine i nastavi sjutra. 13. aprila 1948. u 9. 30 časova". Sjednica je nastavljena sjutradan. 13. aprila, s početkom u 10 časova i 25 minuta. "Tito: čita revidirano pismo - odgovor, šta se ima izmijeniti i čime dopuniti na osnovu rezultata jučerašnje diskusije. Pijade: čita novi zaključak pisma - odgovora. Plenum se slaže i prihvata izmene i zaključke pisma. Nastavlja se diskusija u vezi sa Žujovićem. Ranković: izvještava da je Politbiro riješio da CK upozna sa slu čajem Hebranga u vezi sa Žujovićem. Hebrang je 1943. godine kooptiran u Politbiro CK KPJ. Čita pismo Hebranga od 1946. godine što ga Je pisao Kardelju. Čita dalje odluku Politbiroa CK koju je ovaj doneo povodom tog pisma. Tito: objašnjava kako je Hebrang u Moskvi kod odgovornih drugo va stvorio o našem CK nepovoljan utisak, krivo ih informišući da kod nas u Partiji nema demokracije, da CK ne radi. ne drži sjednice itd. Hebrang je stoga prvi krivac za nepovjerenje koje je CK SKP (b) počeo gajiti prema nama. Zato su službeno od vlade SSSR-a i od CK SKP (b) lično na Andriju dolazile neke depeše. Hebrang se naljutio kada ga nije stavio na čelo delegacije za Moskvu drugi put, a bilo je za to i drugih razloga ( u prvom redu je razlog bio stav Hebranga u pitanjima izgrad nje Jugoslavije). Naime, kao predsjednik Privrednog savjeta nije radio prema zaključcima i nije sve saglašavao sa linijom Partije u pitanjima
79
privrede. Žujović se s njim u osnovi slagao. Hebrang Je ostao u CK (skinut je sa rada u Politbirou), ali ne dolazi na sastanke Jer se protiv njega vodi istraga u vezi sa njegovim drža njem u logoru kod ustaša, i o nekim drugim pitanjima. Žujović Je dao neku nesređenu izjavu protiv Hebranga, njih dvojica se u nekim stva rima nisu slagali ali su bili saglasni u negativnom odnosu i radu prema liniji i odlukama, kako je to CK i Partija postavljala. Žujović: tvrdi da se sa Hebrangom slagao u bitnim pitanjima priv rede. da je Hebrangovo pismo Kardelju okarakterizirao kao nezdravu reakciju ltd. Što nije oštro napao Hebranga. kaže da nije bilo potrebe pošto se uopće nije postavljalo pitanje Jedinstva CK. Nije vjerovao, da bi Hebrang sabotirao odluke CK. Kidrič: izlaže posljedice i stanje kakvo Je zatekao u Planskoj komi siji i Privrednom savjetu, kada je došao na te dužnosti: kako se saboter ska politika praktički i teorijski odrazila na rad ljudi u tim ustanovama. Tako je aparat u Planskoj komisiji i Ministarstvu finanslja potcjenjivao privredne snage naše zemlje, računajući u 1947. godini akumulaciju sa 12 milijardi dinara, što smo ostvarili kroz pola godine. Time su Jasno, sa tih polaznih tačaka. uvjeravali o neostvarivosti našeg plana... Vukmanović: tvrdi da je Još ranije, kada Je počela diskusija u CK o radu i postupcima Hebranga, saopštio drugovima da Hebrang i Žujović "mirišu" na frakcionaše. Daljnji tok stvari o tom sastanku uvjerio ga Je u stvarnost te pretpostavke. Kada se u CK donosila odluka da se Heb rang smijeni sa rukovodstva u Planskoj komisiji, Žujović Je branio Hebranga i nije bio za smjenjivanje. Dalje spominje telefonski razgovor sa Žujovićem, koji je bio zadovoljan i veseo kada Je došlo pismo od CK SKP (b). Njegovo istupanje na ovoj sjednici CK Je podlo i zato mu nema mjesta ni u Partiji a kamo li u CK. Uvjeren je da Je Žujović sa Heb rangom SSSR krivo obavještavao. Dilas: objašnjava da ne bi drugovi van Politbiroa, na temelju izla ganja Žujovića, pomislili da se nije diskutiralo 1 da se nisu donosile odluke CK po liniji naše privrede. I te kakol Svi znaju za tu liniju. Jer po njoj naša zemlja radi. živi i razvija se. Hebrang Je JavašliJa, unosio Je zbrku u Plansku komisiju i to se po republikama osjećalo. Žujović na ovom sastanku tvrdi da u njegovom radu 1 stavu nema principijelnih razlika sa CK. Međutim, to protivrječi njegovim izjavama baš na ovom sastanku. Na primjer, on Je rekao da Je pitanje može li se u nekoj zemlji van SSSR-a izgraditi socijalizam, odnosno u kakvoj se formi može iz graditi. Mi baš tvrdimo da se kod nas u oslonu na SSSR može izgraditi socijalizam, dok protivno tvrde Hebrang i Žujović. Žujović Je dalje rekao - šta ćemo ako nas napadnu Imperijalisti, a SSSR nas ne bude branio. To Je apsurdno, kaže Dilas. Jer kako mi možemo biti napadnuti, a da
80
time stvarno ne bude napadnut i SSSR. Žujović kaže da bi naš plan trebalo biti u okviru plana SSSR-a, a mi kažemo da Je naš plan u oslonu na SSSR. Rezonovanje Žujovića je otprilike ovako: Ne treba raditi već čekati ujedinjenje sa SSSR-om. Kada to bude "jurišati” u socijalizam, a dotle pustiti slobodan hod kapitalizmu... Popivoda: obrazlaže da je sadašnji stav Žujovića nastavak onog stava iz 1946. godine. On Je podržavao Hebranga, koji Je tvrdio da nema linije u ekonomskoj politici. Kada se Kardelj tome suprostavio, Žujović Je govorio da Hebrangovo pismo nije najzdravije, ali da Je ono rezultat neriješenih pitanja. Prema izlaganju Kidriča jasno se vidi saradnja Žujovića i Hebranga. Žujović nije nikad dolazio u CK da čita izvještaje već se pasivistički povlačio. Žujović se na kritiku nije popravio, već je nepošteno dalje u svom stavu ustrajao. To je neiskrenost prema CK i Partiji... Krajačić: izlaže da Hebrang. dolazeći u Hrvatsku, nikada nije govo rio da je kažnjen i povučen s rada u Politbirou. Dolazio Je na sjednice CK Hrvatske. Kaže da mu je drugarica Berus rekla kako joj Je Žujović pričao da ga on (Žujović). spašava od Kidričevog "pritiska". Obraćajući se Žujovtću pita ga kako može sjedjeti u CK i zaključuje da takvi ljudi ne mogu sjedjeti u CK. NeSković: ... za Žujovića tvrdi da nije "čist", da Je neiskren, što se baš vidi iz njegove tvrdnje da se u CK nije diskutiralo po pitanjima privrede. Kaže da se u odluci CK 1946. godine vrlo blago govorilo o Žujoviću, dapače i o Hebrangu. čiji bi rad u Planskoj komisiji, gdje je on mnogo zla učinio, trebalo detaljnije ispitati. Crni je bio protiv auto-strade. Crni: Nisam baš protiv auto-strade, već protiv nepravilnog postup ka. Tito: Hebrang i Crni bili su protiv auto-strade iz velikosrpskih i ustaških motiva... Nešković: smatra da Žujović ne može ostati ni u CK ni u Partiji. Govori kako je Žujović htio da bude predsjednik vlade NR Srbije i sekre tar Partije i pita što je time htio. (Žujović na to reagira i kaže da Je uzeo finansije iz discipline. Inače bi volio raditi kao predsednik vlade NR Srbi je. jer Je to posao provođenja programa u praksi). Babović: Žujović apelira na dublju svijest itd, što Je za nas uvred ljivo. Govori o autoritetu i ogromnom povjerenju koje uživa naš CK. Prema tvrdnjama 1 formulacijama Žujovića proizilazi da CK SKP (b) zna sve o nama. A odluke? Kaže. da Žujović radi farisejski i da Je pismo CK SKP (b) rezultat rada neiskrenih elemenata koji sjede u CK. Slaže se s tim da se Žujović isključi iz CK. Ljumović: govori o potrebi discipline i jedinstva u rukovodstvu, da
81
bi se sprovela linija Partije u privredi. Smatra nemogućim da bi CK SKP (b) obavio tako važne zaključke na dostavu nekog činovnika Ili slično, već Je "informacije" dao neki drugi - autentičnije. Kaže da čini zločin onaj ko unosi u Partiju nered i ko traži Titovu ostavku. Pijade: kaže da Žujović nije odgovorio na neka pitanja, kao na primer - ima li u našim mjerama trockizma. Neodgovaranje ga diskvali ficira kao člana CK. Žujović Je rekao da nije informirao Lavrentijeva, ali mu je to poricanje neuverljivo. Jovanović:... tvrdi da naš Politbiro ima sve kvalifikacije, čitava ova stvar miriše frakcionaštvom i treba Je raščistiti. Govori o tome kako Žujović ni u nacionalnoj politici nije stajao na partijskom gledištu, tvrdeći da se Crna Gora treba ujediniti sa Srbijom. Slaže se s kaznom. Pucar: imajući sve u vidu zaključuje da Je pismo CK SKP (b) rađe no na informacijama Žujovića i Hebranga. Tvrditi da kod nas ima troc kizma uvreda je. Zašto Žujović sve to nije nama prije rekao nego SSSR-u. Kaže da Je Žujović trebao reći u čemu su te mjere trockističke kao linija. (KardelJ: kaže da Je baš u ratu fašistička štampa pisala o nama da smo trockisti, hoteći nas time oklevetati pred SSSR-om.) Leskošek: govori da je Žujović sa Hebrangom radio protiv partijske linije, zato se slaže da se isključi iz CK. Krstulović: upozorava kako Je Žujović uvijek pisao u svoj notes sve što se na sjednicama govorilo. Vjeruje da su "informacije" davane iz CK. Sada mu je jasno odakle to i treba CK SKP (b) uvjeriti u podvalu. Slaže se sa isključenjem Žujovića iz CK. Kardelj: kaže da se zgranuo kada Je Tito govorio o ostavci. Šta bi značila "ostavka" Partije i predavanje zemlje imperijalizmu. Treba se protiv kleveta boriti i ne prihvatiti "liniju" Žujovića pa iz discipline priz nati da smo trockisti ltd. Žujović i Hebrang izgubili su vezu sa zemljom 1 narodom, i što bi bilo od zemlje da njima dođe u ruke. Narod ima ogro mno povjerenje u Partiju i Tita. Žujović Je svoje lične interese i preten zije pretpostavio interesima Partije. On Je oklevetao našu Partiju i naš Je zadatak braniti Je kao i naše socijalističko delo. Žujović je izgubio svaku vezu sa Partijom i u najmanju ruku on mora biti isključen iz CK. Popović: opisuje stanje i odnose prema nama u SSSR-u u posljed nje vrijeme. Ni Jedno se pitanje s njima nije moglo riješiti. Uvjeren Je da Je CK SKP (b) za svoje pismo crpio podatke iz nekog "solidnog" izvora. Jer ne bi pravio tako teške zaključke... Marinko: kaže da se neprijatelji Jedinstva naše Partije nastoje zakamuflirati kao prijatelji SSSR-a. Vjeruje da ćemo mi iz svega ovoga izići čisti... Koliševski: kaže da Žujović hoće da bude savjest naše Partije. Smatra da mu nije mjesto u CK 1 u Partiji. Prikazuje kako se haos u
82
Privrednom savjetu 1 Planskoj komisiji odražavao kod njih u Makedoni ji. Da nešto ne valja "gore" svi su to osjećali. Janjić: kaže da Je Sovjetsko poslanstvo imalo u našem CK svog obaveštajca. Ako bi se stvar sa CK SKP (b) brzo raščistila, možda ne bi trebalo Žujovića isključiti iz CK. već tada kada se obelodani i dokaže njegov antipartijski rad. Tomšič: uporeduje zrelost i odanost običnih partijaca prema nepartijnosti i neiskrenosti Žujovića koji Je licemjer i neiskren prema Partiji. Da Je bio iskren kazao bi na vrijeme sve što Je mislio. Predlaže da se isključi iz CK i iz Partije. Gošnjak: uvjeren Je da su Hebrang i Žujović obaveštajcl. Sad mu je jasno da su Staljin i Molotov potpisali pismo jer su bili obaviješteni iz autoritativnog izvora. Ranković: obrazlaže kako je Tito uvijek spašavao Žujovića; na Petoj zemaljskoj konferenciji predložio je da ga izaberu u Plenum CK. Žujović nije bio nikad iskren, uvijek Je šutio i sada izabrao pogodan momenat. Sada se može shvatiti želja Žujovića da odsustvu je iz zemlje, da ne bude ministar finansije itd. Žujović nijedan zadatak do kraja nije izvršio. Ustrajao Je u odvo jenom mišljenju i poslije odluke CK. poslije zauzetog stava i linije. Tako je i u slučaju Hebranga. Žujović nije radio u Frontu, kao da u centru nije bilo posla, već samo u republikama... Blažević: Treba povećati budnost u privredi i vjeru u vlastite sna ge. Ne može se tvrditi da Tito nije napadnut kad su Dilas i drugi napa dnuti. Tito: podvlači da Je sve ovo na njega upereno, što Je on već na proš loj sjednici osjetio i bio pogođen stavom SSSR-a. Smatra da nije kriv. da bi bio nekarakteran kada bi drugačije radio. Kad bi imao samo golu ambiciju onda bi mogao raditi kako ko hoće. Smatra da su partijska organizacija i njen rad u našoj Armiji pravilni. Jer naša Armija Je škola u kojoj se školuju naši ljudi. Drugo je to u Sovjetskoj armiji koja može da se bavi samo vojnom naukom. Protivio se gledanju i načinu mehani čkog prenošenja, kako su to radili sovjetski vojni stručnjaci, s čime su se odgovorni drugovi iz SSSR-a složili. Tako Je i u pitanjima privrede. Svo jim vlastitim snagama treba graditi oslobođenu zemlju, a to ne znači da nam ne treba pomoć SSSR-a i da mi tu pomoć ne cijenimo. Uvjeren je da je naša borba i izgradnja doprinos daljnjem razvit ku revolucije u svijetu. Činjenice potvrđuju da je tako (znadu nas naj udaljenije zemlje i narodi u svijetu koji vode oslobodilačku borbu). Sada se taj naš stav. stav naše Partije 1 naroda na osnovu krivih informacija Žujovića i Hebranga optužuje. Potreban Je direktan saobraćaj i objaš
83
njavanje sa rukovodiocima CK SKP (b). Primjedbe, zamjerke ltd, mi ćemo primiti, ali mi imamo svoj stav, mišljenje, i ne možemo sve kao gotovo primiti, bez objašnjenja i stvarne diskusije po tim pitanjima. Mi smo patrioti, ali ne u negativnom smislu. Patrioti smo zbog naše borbe, izgradnje, zbog naše omladine i naroda, zbog uništenja reakcije itd. Mi nismo nikakvi nacionalisti. Jer naš stav, borba i rad su po svim pitanji ma duboko internacionalni. Informacije na kojima se temelje optužbe nisu od sitnih već od krupnih obavještajaca. Zato Žujovlć ne može sjedjeti u ovom Komitetu. Treba SKP (b) napisati propratno pismo o radu Plenuma na ovoj sjednici. Plenum treba da da u zadatak Politbirou - da se odnosi sa SSSR-om urede i učvrste. Treba formirati komisiju za istragu protiv onih koji nas kleveću, tj. koje već znamo - Žujovića i Hebranga. Da komisija od tri druga formulira pismenu odluku CK o isključe nju Žujovića iz našeg CK. Predlaže za tu komisiju drugove: Pucara, Popovića i Blaževića". Uporedujući zapisnike vođene na ovoj sjednici lako je utvrditi njihovu gotovo potpunu identičnost. Zato se i mogu smatrati verodostojnim dokumentima o tadašnjem stanju odnosa u Politbirou. o njegovim pogledima na unutrašnji razvoj zemlje i KP. a posebno na odnose prema SSSR-u. Iz zapisnika se mogu uočiti i neke tadašnje naivnosti i zablude. Tumačenja mogu biti različita: od toga da su ona bila odraz stvarnog nivoa svesti o razvoju revolucije i njenim osnovama, do toga da nam još nerazvijeni sopstveni socijalizam nije pružao dovoljno Iskustva za šira, realnija i nova teorijska uobličavanja socijalističkog programa. Među tim. ono što Je već tada bilo jasno - na čemu se temeljio i stav KPJ i njeni osnovni pogledi na socijalizam - su ocene o pravu na samostalan razvoj, na ravnopravne odnose među socijalističkim zemljama 1 KP, na neprihvatanje dogme o jednom, neprikosnovenom centru, na svest o značenju sopstvenlh snaga naroda i radničke klase, o "nacionalnom" i "internacionalnom". Odgovor Centralnog komiteta KPJ potpisali su Tito i Kardelj. Adresovan Je "Drugovima J. V. Staljinu i V.M. Molotovu". Pismo Je imalo datum poslednjeg dana sednice Centralnog komiteta - 13. april 1948. godine.
84
ш MISTERIOZNA SMRT
M isteriozna smrt u zatvoru: Andrija Hebrang
- Hrvatska je dala svoj veliki doprinos narodnooslobodilačkoj borbi svih naroda Jugoslavije. O sobito su m nogo pridonijeli Srbi u Hrvatskoj, koji su dugo vrem ena snosili glavni teret borbe. Zatim će posebno pozvati vijećnike ... Natječite se u učvršćenju jedinstva Hrvata i Srba, u jačanju i širenju Nar-
odno-oslobodtlačke fronte, u širenju plamena ustanka i na one krajeve, koje on još nije dovoljno zahvatio. Natječite se u uvlačenju najširih narodnih redova u borbu i izgradnju ujedin jene Federalne Države Hrvatske (antipoda okupatorskoj "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" - ZIV) i Demokratske Federa tivne Jugoslavije .273 (Naglasio ZIV) - Srbi u Hrvatskoj, koji su lili svoju krv i podnosili velike žrtve, pokazali su i ogromnu ljubav za svoju hrvatsku domovinu. Zločin bi bio prema srpskom narodu, prema podnesenim žrtvam a, kad bi se samo i pomislilo na to, da se Srbima uskrate ona ista prava, koja će imati Hrvati. Srbi u Hrvatskoj zaslužili su da budu potpuno slobodni i ravnopravni s Hrvatim a (Naglasio ZIV)
.274
Ovo su citati A. Hebranga na zasedanju ZA V N O H -a u ratu, koje navodi Z . Ivanković Vonta kao dokaz za njegov odnos prem a nacionalnom pitanju i Srbima
Posle duge 1 tajne Istrage u zatvoru, tokom 1948., poluzvanično Je saopšteno da je A. Hebrang izvršio samoubistvo (videćemo - na čudan i volšeban način). Oko njegove smrti i dalje traje misterija. Javljaju se ozbiljne pretpostavke - da je ubijen. Živih svedoka iz tadašnje istrage još ima, pa nije nemoguće da se čitav taj tragični slučaj najzid ispita i otklone sumnje u javnosti. Ne ulazim u ličnost i ’’greške” samog A. Hebranga, i to će se jednog dana morati do kraja da obelodani, ali sam sklon verovanju da sa njegovom ’’krivicom" i smrću nisu čista posla. Zašto to pretpostavljam? Imao sam prilike da pročitam jedan od Dnevnika Boška Bećarevića, zloglasnog šefa Specijalne policije za vreme nemačke okupacije u Beogradu, koji je on krišom vodio u zatvoru UDB-e tokom 1947-1948. godine. Iz tog Dnevnuika (koji i danas postoji) mogu se saznati čudne, a ukoliko su tačne, i monstruozne stvari. One se, dabome, ako se hoće, mogu i kompetentno utvrditi. Bećarević zapisuje između ostalog sledeće: - da je Jedno vreme po nalogu najviših organa živeo u “zatvoru", u UDB-inoj vili na Avail; - u toj vili, gde su mu donosili ekstra hranu, imao je tri zadatka: da do detalja ispiše svoju policijsku biografiju, rad, metode, uhapšenike, njihovo držanje i dr.; da drži kurseve za specijalne oficire UDB-e; da glavnom istražitelju Andrije Hebra nga pomaže u "stručnim konsultacijama”, analizom pitanja i odgovora datim tokom istrage. Iz Dnevnika, koji nije završen, ne vidi se kakav Je bio kraj B. Bećarevića. Da li je streljan, ili je umro od bolesti u zatvoru, ili...? Ali šta se vidi ili se može videti i pretpostaviti? Vidi se da se u obračunu sa političkim protivnikom (A. Hebrang) nisu birala ni najnemoralnija sredstva. Jednog od 87
najstarijih revolucionara KPJ, u oslobođenoj, socijalističkoj Jugoslaviji, posredno je saslušavao krvni neprijatelj komunista - šef kvislinške policije! Šta se, kako i zašto zbilo sa A, Hebrangom? Izneću to na osnovu podataka koji su do sada dostupni, koji su uglavnom optužujući, a sasvim je izvesno da to nije sve i da će se cela istina tek otkriti. Ali, za objašnjavanje Brozovog metoda obra čuna u vrhu, za vreme Ш-еа, kao i za objašnjavanje uticaja tog metoda na rast njegovog kulta i ovo je dovoljno. CK KPJ je, u proleće 1948. godine, formirao partijsku komisiju, čiji je zadatak bio da ispita istinitost činjenica koje su teško optuživale Hebranga. U m aju je otvorena i sudska istraga. Završavajući izveštaj o organizacionom radu na Petom kongresu KPJ (jula 1948), Aleksandar Ranković je obavestio: "Pre no što završim, moram se osvrnuti na antipartijski i štetočinski rad Sretena Žujovića i Andrije Hebranga. Kao što vam je poznato, ti antiparti jski elementi su pokušali da razbiju Komunističku partiju Jugoslavije, ali im t o, zahvaljujući čvrs tini, budnosti i jedinstvu Partije i CK nije pošlo za rukom. CK KPJ ih je isključilo iz CK i KPJ:12 1. Andriju Hebranga kao dvoličnjaka, štetočinu, kao izdajnika i oruđe klasnog neprijatelja. 2. Sretena Žujovića kao okorelog frakcionaša i dvolič njaka, klevetnika i neprijatelja naše Partije i naše zemlje. Zato što su štetili interesima države i radnog naroda, Hebrang i Žujović su predati na nadležnost organa narodne vlasti, koji će ispitati njihov štetočinski i izdajnički rad (Burno odobravanje. Poklici drugu Titu.) S tom odlukom blagovremeno je upoznato celokupno par tijsko članstvo i spovedena je diskusija u svim partijskim orga nizacijama. Sve partijske organizacije i celokupno članstvo jednodušno su primili tu odluku CK KPJ i u svojim rezolucija ma osudili izdajnički i štetočinski rad Žujovića i Hebranga...” Sve Je - prema tadašnjoj zvaničnoj verziji - počelo od izja ve jednog ratnog zločinca u kojoj se pominju imena ustaških policajaca i agenata sa kojima Je Hebrang sarađivao za vreme rata. Prilikom napuštanja Jugoslavije u Jesen 1944. taj zločinac je sa sobom - kako je tvrdila istraga - poneo i dokumenat u kome se govori o saradnji Hebranga sa ustašama, tako da se posle njegovog izručenja našim vlastima - saznalo i za to.
Dokument, verovatno, nije bio sasvim dovoljan da se Hebrang već tada izvede pred sud, pa se, iz opreza, odlučilo da se on samo “pomeri” sa najodgovornijih funkcija. Kasnije se sve otkrilo, po ovom "službenom redu". Posle okupacije zemlje i stvaranja tzv. NDH, Hebrang je sa većim brojem članova CK KPH ostao u Zagrebu do kraja 1941. godine. Ilegalno je održavao sednice CK na kojima se, pored osta log, raspravljalo o pripremama za ustanak. Stanovao je u ilega lnom stanu. Uhapšen je februara 1942. godine u kući Srebrenjaka (Antonova), koji je držao vojno-obaveštajni centar SSSR-a u Zagrebu. Tom prilikom je ranjen pod misterioznim okolnosti ma. Posumjalo se da je pokušao samoubistvo, pucao je u sebe, pored oka, navodno ne s namerom da se ubije, već da samo padne u ruke policiji. O tome kako se to desilo, Hebrang je, tvrde službeni organi - ispričao svoju verziju u istrazi 1948. godine. Prema njegovoj izjavi, a i neki dokumenti su to potvrđiva li, Hebrang je posle hapšenja smešten u bolnicu na Svetom Duhu, odakle je posle trodnevnog lečenja prebačen u ustaški zatvor koji se nalazio na današnjem Trgu žrtava fašizma. Posle dva meseca tamnovanja odveli su ga u zatvor na Savskoj cesti, a odatle, ubrzo u logor u Staru Gradišku. U svojoj izjavi Hebrang nije naveo, niti je na insistiranje islednika hteo da prizna, da je bio i u zloglasnom logoru Jase novac. Izjavio je da je tokom celoga zatočeništva samo dva puta saslušavan, i to Jednom u Zagrebu i jednom u Staroj Gradiški, kratko, deset do dvadeset minuta. Rekao je da ništa nije priznao i nikoga nije odao. Iz ustaškog zatvora Hebrang je pisao pisma na nekakvim "bačenim" formularima i potvrdama. Najveća sum nja je ostala u to: zašto je krio svoj boravak u zloglasnom Jasenovcu? Među dokumentima koji govore o njegovom zatočeništvu u ovom logoru - kako tvrdi istraga - nađen je i zapisnik ustaške policije, u kome je pod brojem 12734 registrovano upućivanje Hebranga u Jasenovac. Uhvaćeni ustaški policajci, koji su Hebranga isledivali 1942. godine, izjavili su da je on izrazio sprem nost da sarađuje sa njima, ne bi li sačuvao glavu. Poznati usta ški zlikovac Joco Rukavina, kome je suđeno u Zagrebu 1945. godine, priznao je da je bio povezan sa Hebrangom 1941. godine. Inače, još рге rata su se na robiji upoznali, on kao frankovac, Hebrang kao komunist. 89
Tokom Istrage Hebrang nije mogao da pobije ni navode da su ga u zatvoru u Zagrebu posetili Pavelić i Eugen Dido Kvaternik, glavni zapovednik ustaške nadzorne službe. "Ove posete nisu bile radi mene" - tvrdio je. Izjava zločinca Ahmeta LjubiJankića takođe je teretila Hebranga. On je pre rata kao frankovac bio osuđen na osam godina robije. U Lepoglavskoj i Mitrovačkoj kaznionici se i upoznao sa Hebrangom. Čim je proglašena Pavelićeva NDH, Ljubijankić je stupio u ustašku obaveštajnu službu. Kao agent obnovio je svoje poznanstvo sa Hebrangom i povezao ga sa viso kim ustaškim funkcionerima. Hebrang nije poricao da se viđao sa nekolicinom bivših frankovaca sa kojima je izdržavao kaznu u robijašnici stare Jugoslavije. Pomenuto je i ime Marka Ožanića, kojeg iz mitrovačke robijašnice poznaju gotovo svi komu nisti - robijaši, koji su izdržavali kaznu u ovom mestu. Ožanić Je u prošlom ratu postao jedan od najvećih zlikovaca, koji je sa svojom kaznenom grupom terorisao sela i klao nedužni svet. Uhvaćen je pred kraj rata i streljan. Hebrang je priznao da se viđao sa Filipom Poverom, upraviteljem Ureda prve ustaške nadzorne službe, dodavši da nije znao za njegove funkcije u NDH. Islednik tvrdi da je imao i dokument sa datumom od 29. juna 1942. godine, u kome Eugen Kvatemik izveštava Pa veliča o rezultatima istrage i pristanku Andrije Hebranga da sarađuje sa UNS-om (Ustaška nadzorna služba). Tokom poznate operacije UDB-e na slovenačkoj granici i Papuku, 1948. godine, kada Je bilo uhvaćeno više od stotinu ustaških terorista, ubačenih iz inostranstva u zemlju, među njima se našao i zloglasni komandant logora u Jasenovcu Ljubo Miloš. Miloš Je bio doveden iz zatvora na suočenje sa Hebran gom. Izjava ustaše Miloša je, takođe, teško teretila Andriju Hebranga. U logoru, u Staroj Gradiški, Hebrang Je bio smešten u uslove kakvi se obično obezbeđuju čoveku koji je u istrazi rekao sve što je od njega traženo i prihvatio saradnju sa ustašama. Trebalo Je sve to, međutim, sakriti od ostalih logoraša. Jedan od ustaških stražara ispričao je kako mu je donosio ustaške novine Hrvatski narod" i "Spremnost". Cigareta i hrane imao Je "da mu je ostajalo". Iz ustaških zapisnika (14. Jun 1942.) vidi se da lm Je ispričao sve što su ga pitali: o svome životu, kada Je 1 kako primljen u Partiju, o svojim funkcijama u pokretu, o hapšenju 90
u predratnoj Jugoslaviji, o pojedinim partijskim savetovanjima i konferencijama, o drugovima sa kojima je sarađivao, o Kominterni itd. Pritisnut dokazima i dokumentima koja je sam potpisivao i izjavama svedoka, koje su ga teretile, Hebrang je u zatvoru 1948. potpisao zapisnik istrage. Iste noći, 1948. godine - tvrdi istraga - presudio je sam sebi: iskoristio je neopreznost čuvara i obesio se o radijator u samici. To je zvanična (ili poluzvanična) verzija Hebrangovog slučaja "izdajstva” i smrti. Interesantno je gledište koje je Vladimir Bakarić izneo na sednici Izvršnog biroa Predsedništva SKJ (16-18. m arta 1970. na Brionima). Na proširenoj sednici, u čijem radu je učestvovao i Tito i na kojoj je raspravljano o aktuelnim idejnim i političkim problemima u Savezu komunista i u društvu - kritikovane su, pored ostalog, neke teze iz referata tadašnje predsednice CK SH Hrvatske Savke Dabčević-Kučar na lo. sednici CK SKH (januar 1970). U širem osvrtu na stanje i odnose u SK i u društvu, Baka rić je tada ovako počeo svoje izlaganje: "Bio sam u rukovodstvima koja su bila homogena, bio sam u rukovodstvu kojem je na čelu stajao agent neprijatelja (A. Hebrang - prim, autora) i bio sam u rukovodstvu gdje je tako reći sa sjednice nekoliko ljudi otišlo u zatvor (vreme IB - prim, autora). Dakle, u raznim rukovodstvima. Trebalo bi tome dodati da su u to vrijeme ta rukovodstva, u kojima sam bio, u osnovi svoje zadatke izvršila. Izvršila su ih, po mom mišljenju, zato što je linija Komunističke partije bila vrlo jasna i što se znalo na čemu ćemo se diferencirati". O svojim nevoljama sa Andrijom Hebrangom i o šteti koju je naneo oslobodilačkom pokretu u Lici, svedoči i Jakov Blažević. On kaže: "Kao što se zna, radilo se o djelovanju Andrije Hebranga, koji je krajem 1942. postavljen za sekretara CK KPH. Treba reći da u to vrijeme nitko od nas nije znao za ono, što je o Andriji Hebrangu kasnije otkriveno, da nitko u to vrijeme nije u njega sumnjao. Međutim, činjenica je da je već tada Mile Počuča, organizacioni sekretar Okružnog komiteta Partije za Liku, nakon našeg prvog sastanka s Hebrangom, kada je on kao sekretar CK KPH došao u Liku da se upozna s prilikama u njoj i našim radom, posumnjao u Hebranga, jer mi je, nakon dugog razgovora s Hebrangom u kojem je bilo mnogo neslaganja, rekao: "Slušaj, Jakove, nešto tu ne valja”. 91
Mi smo u prvi mah mislili da naše neslaganje s Hebrangom i njegovim procjenama proizilazi iz djelovanja Rade Žigica, kojeg je Hebrang ugurao u Politbiro i koji je bio čovjek njegovog povjerenja. Međutim, kasnije su događaji pokazali da se radilo o mnogo težim stvarima i da Je Mile Počuča, kao stari i iskusni revolucionar, robijaš, član prve partijske organizacije u Lici od 1922. imao pravo kada je posumnjao u Hebranga. Treba reći da je Andrija Hebrang u to vrijeme za sve pa i za nas bio veliki autoritet, kao poznati komunista robijaš, koji je proveo 12 godina na robiji, gdje je svašta naučio. Znao je vrlo uvjerljivo govoriti, kratko i jezgrovito. Ostavljao je dubok dojam. Sjećam se, na primjer, Drugog zasjedanja ZAVNOH-a, kada su svi bili oduševljeni njegovim referatom. To opće oduševljenje izrazio je Josip Derđa, rekavši: "Da li osjećaš, Jakove, da Andrija formulira i govori kao Staljin?” Bio je to veliki kompliment jer je u to vrijeme Staljin za sve nas bio pojam velikog čovjeka, komuniste i državnika. Zbog svega toga nije ni čudno što i danas ima različitih mistifikacija toga vremena i pojedinih ljudi, kao i različitih protivrječnih ocjena koje se često baziraju i na, do kraja, u javnosti i povijesti neraščišćenoj istini o Andriji Hebrangu... Jedni žele na primjeru izdaje Andrije Hebranga sumnjiči ti ne samo pojedine ljude i rukovodioce nego i cijelo rukovodstvo i, sa ne baš dobrim namjerama, izvlačiti dalekosežne zaključke, tvrdeći da su o izdaji Andrije Hebranga znali, ali da su iz opor tunizma ili drugih razloga šutjeli. Međutim, ima i onih koji idu u drugu krajnost, koji sm atraju da o svemu tome ne treba pisa ti, da ne treba istraživati historijske istine. Iz današnje pozicije i saznanja Jasno Je da Je dolazak Andrije Hebranga značio hvatanje pozicije izdajnika u vitalnom centru pokreta. On je napravio mnoga zla, što je i razumljivo s obzirom na poziciju koju je imao. Slabiji pokret bi uništio, no, naš je komunistički pokret bio prejak organizam, koji se nije dao uništiti, a revolucija previše široka, demokratska i narodna, samosvjesna, tako da je ni izdaja Jednog rukovodioca nije mogla zaustaviti..." U jednom polemičkom pismu koje je Vladimir Bakarić uputio NIN-u (2. Juli 1972. godine) povodom događaja u Hrvat skoj 1941. godine, o Hebrangu se, pored ostalog kaže: Hebrang je 1928. godine na poznatoj zagrebačkoj mjesnoj konferenciji podržao Tita u njegovoj borbi protiv frakcionaštva. 92
Bio je hapšen te lste (1928) godine 1 suđen na dvanaest 1 po godina zatvora. Izašao je iz zatvora polovinom februara 1941, ušao u Operativno rukovodstvo KPH početkom Jula 1941, bio uhapšen 25. februara 1942; zamenjivao sekretara CK KPH, odnosno Operativnog rukovodstva (Vladu Popovića) od polovine novembra 1942. pa do polovine aprila 1943. kada odlaskom Vlade Popovića postaje sekretarom CK KPH, na kojoj funkciji ostaje do polovine oktobra 1944. kada biva smijenjen. Rade Končar je uhapšen 17. novembra 1941. u Splitu i streljan 22. maja 1942. u Šibeniku. Kako se vidi Hebrang je postao sekretarom CK KPH "us koro potom", tj. nakon više od godine dana, i to ratne godine, godine u kojoj su se zbivali događaji najpresudniji za razvoj ustanka u Hrvatskoj. U toj je godini bio skoro punih sedam mjeseci (od 25. II do 23. IX 1942) u ustaškom zatvoru (gdje je bio zavrbovan da radi za njih)..." U proleće 1982. godine beogradski nedeljnik NIN je objavio izvestan broj nastavaka i o "slučaju Hebrang”. Tada se redakciji javila pismom Dunja Hebrang, čerka Andrije Hebranga, u nas tojanju da pobije tvrdnje koje su iznete u tekstu. Redakcija je dobila dva pisma, ali tada u NIN-u nisu objavljena. Ona glase: "U NIN-u od 7. februara 1982. objavili ste pismo D. Kljaića iz Novog Beograda, u kojem vaš čitalac izražava želju da sazna nešto više o slučaju Hebrang. Očekivala sam da bi se mogao oglasiti neki historičar da barem djelimično udovolji ovoj radoz nalosti, jer su našim historičarima neki dokumenti poznati. Po svemu sudeći ova tema nije pokrenuta bezrazložno. U poslednjih nekoliko mjeseci razni listovi i časopisi bave se ’slučajem Heb rang' tako da prepričavaju stare blasfemije i dodaju im obilje novih izmišljotina. Pišem vam da bih iznijela nekoliko činjenica iz biografije Andrije Hebranga, moga oca, o kojima se, kako vidim, vrlo malo zna. Andrija Hebrang rodio se u jednom selu kotora Virovitica 1899. Za vrijeme šestojanuarske diktature proveo je dvanaest i pol godina u zatvorima stare Jugoslavije. U Zagrebu 1941. i početkom 1942. g. bio je, uz Končara i V. Popovića, član Opera tivnog rukovodstva za Hrvatsku. Ustaše su ga uhapsili u žesto kom oružanom sukobu, 25. 2. 1942. g. u Zagrebu. Zamijenjen je, na zahtjev slavonskih partizana, 23. 9. 1942. Sekretar CK KP Hrvatske bio Je od kraja 1942. do oktobra 1944. g. U tom razdo blju nalazio se na funkciji potpredsjednika ZAVNOH-a i tajnika 93
JNOF Hrvatske. Bio je član Politbiroa CK KPJ. Krajem 1944. postavljen je za saveznog ministra industrije; bio Je prvi pred sjednik Planske komisije FNRJ. Pod njegovim rukovodstvom izrađen je prvi Petogodišnji plan FNRJ koji je prihvaćen u Saveznoj narodnoj skupštini aprila 1947. Uhapšen je u m aju 1948. U biografiji Andrije Hebranga ubacuje se jedan falsifikat na kojem se gradi konstrukcija o HebrangovoJ izdaji. Kako o toj izdaji ne postoji ni Jedan historijski verodostojan dokument, bilo je potrebno poslužiti se jednim trikom, a taj trik je ovaj: ustaše su ponudili Hebranga partizanim a za zamjenu. Međutim, ni ustaško pismo kojim bi Hebrang bio ponuđen partizanim a za zamjenu, ne postoji. Zbog toga je bilo potrebno da se takav "dokument" izmisli. To je učinio M. Milatović® 1952. godine i objavio u svojoj knjizi na strani 212 falsificirano ustaško pismo, kojim bi trebalo dokazati da su ustaše ponudili Hebranga. Jer, kada su ga već nudili, tada je normalno pretpostaviti da su ga nudili s nekim ciljem. Zatim su taj falsificirani dokument preu zimali drugi autori, pa se njime služe sve do danas. Javnosti se već trideset godina podnosi na uvid jedan lažni dokument, a tim falsifikatom treba indirektno dokazati da je Hebrang sumnjiva osoba. Nasuprot ovakvom izvrtanju činjenica i sramoćenja his toriografije, postoje vjerodostojni partizanski dokumenti o toj partizanskoj zamjeni. Sačuvana su dva partizanska pisma o zamjeni Andrije Hebranga i još 14 boraca NOP-a i ta pisma objavljena su već odavno 1963. i 1964. godine u zborniku "Građa za historiju Narodnooslobodilačkog pokreta u Slavoniji”. Iste dokumente objavljuje Pavle Gregorić u svojoj knjizi "NOB u sjeveroistočnoj Hrvatskoj 1942" (Zagreb, 1978). Pismo koje se odnosi na početak pregovora o zamjeni glasi: "Dana 29. VIII o.g. tačno u 12 sati primili smo dopis iz Nove Gradiške pisan 28. kolovoza u kome nam ustaške vlasti predlažu pregovore po predmetu zamjene za neke naše drugove. U listu ONI NE NAVODE IMENA VEĆ NAM PRUŽAJU MOGUĆ NOST DA STAVIMO SVOJE PREDLOGE" (podvukla D.H.) Dva dana nakon citirana pisma, dakle 1.IX 1942. štab III operativne zone NOP Hrvatske u svom dopisu Župskoj redar stvenoj oblasti u N. Gradiški, traži oslobođenje iz zatvora pet naest (15) komunista i boraca NOP-a. Radi se o PARTIZANSKOM * Mile Milatović, general UDB-e koji Je vodio istragu A. Hebranga.
94
PRIJEDLOGU zamjene u kome je naveden popis boraca koje su partizani ZATRAŽILI za zamjenu. Citiram pismo: "Štab II operativne zone N.O.P.O.V. Hrvatske spreman je da stupi u službene pregovore sa predloženom od vaše strane dele gacijom o predmetu izmjene zarobljenika i zatvorenika. U pogledu izmjene PREDLAŽEMO (istakla D.H.) da nam se za g. Mirka Vutuca natporučnika U.N.S. i zamjenika glavnog nadzornika U.N.S. i Karla Wagnera, upravitelja župske redar stvene oblasti, izruče slijedeći narodni borci: 1) Andrija Hebrang, privatni namještenik, rođen u Bačevcu, mjeseca veljače ili početkom ožujka, uhapšen u Stenjevcu. 5) Dr Mladen Iveković, nastanjen u Zagrebu, uhapšen mjeseca veljače... 11) Bogdanka Podunavac iz Pakraca... 14) Olga Kohn iz Pakraca... Izvolite nam odgovoriti i obavijestiti nas o Vašem stavu na prema gore navedenim prijedlozima što hitnije, na adresu koju smo vam dostavili u našem prvom dopisu od 29.VIII o.g..." Politkomesar: Grga (Jankes) Originali ovih dokumenata nalaze se u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu. Pavle Gregorić, koji Je rukovodio Povjerenstvom CK KPH za Slavoniju u doba zamjene, piše u svojoj knjizi "NOB u sjeve roistočnoj Hrvatskoj 1942" na strani 200: "Za zamjenu ustaške su nam vlasti uputile 35 logoraša od kojih smo SAMO Andriju Hebranga, Mladena Ivekovića, Bogdanku Podunavac, Olgu Kohn i Ivanku Komar MI TRAŽILI. Ostale su nam uputili kao "naknadu" za one koje smo tražili, a bili su već ubijeni" (istakla D.H.) Prema tome, zamjenu Andrije Hebranga NISU predložile ustaše, nego su popis s imenima boraca za zamjenu sastavili i zamjenu ZATRAŽILI slavonski partizani. Zamjenom su rukovo dili Karlo Mrazović, Ivan Krajačić i Grga Jankes. Ovo su samo neki ispravci brojnih blasfemija na račun Andrije Hebranga. Treba podsjetiti brojne autore novinskih i drugih napisa na činjenicu da do sudskog procesa Andriji Hebrangu nikada nije došlo, prema tome sudska presuda nika da NIJE izrečena, niti Je službeno objavljeno saopćenje. 95
Navodim još neke podatke iz biografije koji nisu poznati javnosti. Andrija Hebrang odlikovan je ordenom Narodnog hero ja 5.10.1944. godine, ordenom Narodnog oslobođenja I reda odli kovan je u Beogradu 15.10.1945. godine. Postoji li Još neki revo lucionar s ordenom Narodnog heroja u Jugoslaviji o kome svako piskaralo smije i može pisati što god želi, a pri tome su svakom takvom tekstopiscu otvorene brojne redakcije i pristupačne mnoge stranice revijalne štampe? Zagreb, 15.3.1982. P.S.
Uz drugarski pozdrav Dunja Hebrang
U prilogu vam šaljem fotokopije stranica iz knjige Pavla Gregorića koje obrađuju temu zamjene". U drugom pismu (28. m arta 1982.) NIN-u Dunja Hebrang piše: "Nakon telefonskog razgovora s Vama provjerila sam podatke što sam ih navela u pismu vašoj redakciji. Isto tako provjerila sam i podatke koje su iznijeli vaši novinari o Andriji Hebrangu u NIN-u br. 1629 od 21. m arta 1982. u feljtonu pod naslovom "Pokušaj razdora u vrhu KPJ". Prema informacijama koje sam prikupila, vidim da sam u pismu iznijela jedan netočan podatak. Radi se o ordenu Narod nog heroja kojeg, kako sada znam, Andrija Hebrang nije dobio, već je tada, 5.10.1944. odlikovan ordenom Narodnog oslobođenja I reda. Prilikom tog odlikovanja doista je podijeljeno i nekoliko ordena Narodnog heroja, ali Hebrang je odlikovan ordenom Narodnog oslobođenja. Greška je nastala prilikom prepisivanja teksta iz dokumenta. Nemam ni namjeru ni volje da se detaljnije osvrćem na tekst vaših novinara (S.Kržavca i D. Markovića), zbog načina na koji su prišli tom problemu, ali reći ću nešto o dijelu teksta koji se odnosi na biografske podatke. 1. Nije sigurno da je Andrija Hebrang članom KPJ postao 1919. godine. 2. Mjesto rođenja Hebranga nije selo Uzlovac, nego selo Bačevac. 3. Andrija Hebrang nikada nije radio kao bankarski čino vnik. 4. Andrija Hebrang nije došao za sekretara CK KP Hrvat96
ske 1941. godine poslije pogibije Rada Končara, a nije došao na tu dužnost iz ovog razloga: Hebrang se u to vrijeme nalazio u ustaškom zatvoru! Znam da vi (NIN) niste u takvoj situaciji da objavite pismo koje ispravlja namjerne neistine. Umjesto mog odgovora vašim novinarima, predlažem da objavite dva partizanska dokumenta koji se odnose na zamjenu Andrije Hebranga i 14 boraca NOP-a. Prvo pismo nosi datum 29.8.1942. a poslao ga Je štab III operati vne zone NOPO Hrvatske komandantu te zone. Drugo pismo od 1.9.1942. godine upućeno je ustaškim vlastima u Novu Gradišku i tim pismom štab III operativne zone NOPO Hrvatske TRAŽI da mu se izruče, u zamjenu za dva visoka funkcionera, Andrija Hebrang i još 14 narodnih boraca. Prvo pismo navela sam u izvodu u mojem prvom pismu vama upućenom, a fotokopiju drugog pisma poslala sam vam u prilogu. Objavite samo doku mente bez ijedne moje riječi i bez mog potpisa, radi apstraktnog i neuhvatljivog pojma historijske istine, tek zato da se zna, da osim nedokumentarnih novinskih napisa postoje provjereni partizanski dokumenti. Dok neki vjeruju ratnim zločincima na riječ, ja sam dale ko više sklona uvažiti partizanske dokumente. Objavite ova partizanska pisma i radi očuvanja ugleda NIN-a! Uz drugarski pozdrav Dunja Hebrang" Redakcija nije objavila ova pisma. Autori feljtona u NIN-u su to ovako objasnili (NIN, 2.maj 1982): "Hipoteka izdajnika je beskrajno težak teret. Zato su nam razumljiva nastojanja i onih koji su to postali, a potom okajali svoj greh, i njihovih bližih rođaka, naročito dece, da po svaku cenu odbrane svoje očeve. Ne smatramo da treba da nose grehove svojih roditelja... I to je jedan od razloga što smo smatrali da ne treba uvek i o svemu reći "sve", ponajviše iz ljudskih obzira. Ljudi su živi, vratili su se u društvo, ušli u normalan život. Zašto unositi nemir u njihove domove, u ime koje "istine”, za čije zadovoljstvo. Ćerka Jedne od pominjanih ličnosti u feljtonu poslala nam je tri pisma, sa "dokumentacijom", došla Je i u redakciju - sve zato da odbrani oca i "ispravi nepravde”. A nije mogla. Na žalost 97
njenu (i našu) činjenice su govorile suprotno. Nismo hteli da objavimo njena pisma, jer bi morali dati i odgovor. Takvu "prednost" i argumente nismo hteli da koristimo u raspravi sa nekim ko ne snosi nikaku krivicu za izdaju koju je izvršio drugi". Dunja Hebrang prepoznala je sebe u ovom pasusu i novim pismom (З.таја 1982) žestoko reagovala. Ona piše: "Poštovani druže urednice, U NIN-u od 2.5.1982. u zadnjem nastavku feljtona (br. 10) "Informbiro i Goli otok" vaši novinari Savo Kržavac i Dragan Marković lažno prikazuju moja pisma i dokumente koje sam poslala u vašu redakciju, m anipuliraju mojim namjerama, pa čak i mojim imenom, Jer su ga pisci feljtona - zatajili. Takvim načinom autori feljtona su namjerno netočno informirali jav nost. Citiram tekst koji se odnosi na mene, iz nastavka br. 10 s naslovom "NI za Goli otok, ali ni protiv 1948”. Tekst citiram sa str.56, stupac 2, redak 32-41, NIN od 2.5.1982. "Ćerka jedne od pominjanih ličnosti u feljtonu poslala nam je tri pisma, sa "dokumentacijom”, došla je i u redakciju sve zato da odbrani oca i "ispravi nepravde". A nije mogla. Na njenu žalost (a i našu) činjenice su govorile suprotno. Nismo hteli da objavimo njena pisma jer bismo morali dati odgovor. Takvu "prednost” i argumente nismo hteli da koristimo u ras pravi sa nekim ko ne snosi nikakvu krivicu za izdaju koju je izvršio drugi". 1. Nisam vašim novinarima poslala tri pisma. Vašoj reda kciji poslala sam dva pisma. 2. Nisam poslala nikakvu "dokumentaciju", poslala sam prava, vjerodostojna i od strane historičara verificirana PARTI ZANSKA PISMA o zamjeni Andrije Hebranga i 14 boraca u Slavoniji 1942. Ne čudi me što Savo Kržavac i Dragan Marković vrijeđaju mene tako da stavljaju pod navodne znakove izraz dokumentacija i podvaljuju mi da sam redakciji poslala lažne dokumente, ali me čudi da se ne ustručavaju da Javno vrijeđaju sudionike naše revolucije i da negiraju rad cijele jedne redakci je (redakcije "Građe za historiju NOP u Slavoniji"). Ta partizan ska pisma ja nisam ni izmislila ni krivotvorila niti objavila! Sva pisma pclfisao je Karlo Mrazović, a pismo od 1.9. 1942. sastavili su zajednički Karlo Mrazović, Vlado Majder I Grga Jankes i tim pismom traže od ustaških vlasti zamjenu Andrije Hebranga i 14 98
boraca NOP-a. Objavili su te partizanske dokumente Historijski arhiv u SI. Brodu 1963. i 1964. i Pavle Gregorić u svojoj knjizi 1978. Pa ipak za novinare NIN-a ne radi se ni o kakvim partiza nskim dokumentima, nego se radi o "dokumentaciji". Ukoliko autori feljtona raspolažu s ovako verificiranim dokumentima, koje su provjerili i historičari i sudionici naše revolucije (a ne s "dokumentima" bez relevantnih podataka o arhivu i bez provjere od strane historičara), bilo bi dobro da se njima posluže. 3. Nisam imala namjeru da "ispravljam nepravde", za takav pothvat ja nisam mjerodavna osoba. Jedino što sam pokušala učiniti jest to, da pisanje o mom ocu Andriji Hebrangu bude u granicama HISTORIJSKE ISTINE, a ne proizvoljnih izmišljan ja. Zbog toga sam poslala fotokopije dokumenata, te sam ukazala da bi se njihovim objavljivanjem dobio objektivni ji uvid u način zamjene Andrije Hebranga, jer se ta zamjena lažno prikazuje u tekstovima koji pate od nedostatka objektiv nosti. A sada je isti postupak primjenjen i na moja pisma i informacije. 4. Od autora feljtona Save Kržavca i Dragana Markovića tražim da se prema meni ne postavljaju kao autori, da me ne uzimaju u zaštitu, kao što su to učinili u svom tekstu 2.5.82. Jer kažu da sam ja netko ”ko ne snosi nikakvu krivicu za izdaju koju je izvršio drugi". Ne znam kako su NIN-ovi novinari uopće došli na ideju da bih ja mogla snositi krivicu za nekog drugog, pa bio to moj otac, kad takav transfer krivice ni jedno zakonodavstvo svijeta ne propisuje. Osim, ako NIN -ovi novinari misle poslužiti se staljini stičkim principom po kojem Je kriv onaj tko nije. Neobično je što me NIN-ovi novinari uzimaju u zaštitu, dok istovremeno zarađuju honorare tako da manipuliraju mojim pismima i par tizanskom dokumentacijom. Izgleda da NIN-ovim novinarima nije poznat član zakona koji nalaže slijedeće: "Ako Je osoba na koju se odnosi informacija umrla, pravo zahtijevati da se objavi odgovor imaju redom njezina djeca, bračni drug, roditelji, braća i sestre." Isto tako mojim nezvanim zaštitnicima, autorima feljtona, nedostajao Je još samo jedan, sasvim nevažan, podatak. J a se nisam bila ni rodila u doba za koje ovi novinari okrivljuju mog oca, pa su NIN-ovi novinari doveli stvar do apsurda, odričući krivicu jednom nerođenom djetetu. 99
5. Nije mi jasno o kakvoj to "prednosti” govore NIN-ovi novinari. Da li se ta prednost odnosi na NIN-ove novinare u čijim je rukam a moć štampe i javnog informisanja, a time i moć da prikazuje moja pisma i partizanske dokumente onako kako oni žele, ili se radi o nekoj drugoj vrsti moći i prednosti? Iz pisanja Save Kržavca i Dragana Markovića proizilazi da sam se ja poslužila lažnom, proizvoljnom i krivotvorenom dokumentacijom. Time je meni osobno nanesena javna uvreda. Zbog ovakvog načina prikazivanja mojih pisama i informacija što sam ih dostavila redakciji NIN-a tražim da se po Zakonu o štampi objavi moj odgovor na tekst S. Kržavca i D. Markovića objavljen u NIN-u br.1635 od 2.5.1982. str. 56 stupac 2, redak 32-41. Tekst mog pisma glasi: Iz teksta autora feljtona S. Kržavca i D. Markovića (NIN od 2.5.1982) proizlazi da sam ja redakciji NIN-a poslala nevjerodos tojne dokumente. To je postignuto stavljanjem riječi dokumen tacija pod navodne znakove. Međutim, nisam poslala NIN-u "dokumentaciju" nego DVA PARTIZANSKA PISMA o zamjeni Andrije Hebranga i 14 boraca NOP-a. To sam učinila zato jer Je ta partizanska zamjena lažno prikazana u javnosti, a takvo lažno prikazivanje zamjene ima za posljedicu manipulaciju i s drugim događajima i podacima. Radi se o dva pisma Štaba III operativne zone NOPO Hrvatske, gdje u prvom pismu od 29.8.1942. se kaže da "oni (ustaše) ne navode imena već nam pružaju mogućnost da stavimo svoje predloge". U drugom pismu od 1.9.1942. Štab III operativne zone NOPO Hrvatske PREDLAŽE za razmjenu 15 boraca, a među njima i Andriju Hebranga. Originalni dokumenti nalaze se u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu, fotokopije u HIS u Sl.Brodu. Ovi dokumenti objavljeni su u knjizi "Građa za histo riju NOP u Slavoniji", knj. II i III, HAS, SI. Brod, 1963 i 1964. Iste dokumente objavio je Pavle Gregorić u svojoj knjizi "NOB u sjeveroistočnoj Hrvatskoj", Zagreb, 1978. Tražim da NIN objavi oba partizanska pisma bez kraće nja, jer Je to jedini način da se moje informacije objektivno prikažu. Uz drugarski pozdrav Dunja Hebrang" 100
Vratimo se sada opet poluzvaničnoj verziji "slučaja A. Hebrang". Na plenumima centralnih i pokrajinskih komiteta u republikama, aprila 1948. osim Staljinovog, na dnevnom redu našlo se i pismo Andrije Hebranga, čoveka iz samog vrha KPJ i KP Hrvatske. O kakvom je pismu reč? Na početku svojih "Sabranih djela" u prvoj knjizi (1977) Josip Broz je u predgovoru napisao i ovaj pasus: "Bilo je, naravno, i obrnutih slučajeva. Izvjesni ljudi su svojevremeno djelovali kao istinski revolucionari, a kasnije su otpadali od pokreta. Ja ni u takvim slučajevima nisam smatrao da se dokumenti o tome mogu izostavljati, ili da treba u njima išta mijenjati. Na primjer, ja sam sa Andrijom Hebrangom jedno vrijeme blisko sarađivao. On je sa mnom bio ona manjina mjesnog komiteta Zagreba koja je odlučno istupila protiv obje frakcije. Ali Je Hebrang kasnije, nalazeći se duže na robiji, počeo popuštati, a posebno Je podlegao u ustaškom zatvoru. Imajući u vidu upravo taj negov pad, njega su u momentu Staljinovog napada na nas izvjesni sovjetski organi pokušali iskoristiti u borbi protiv naše Partije". Andriju Hebranga je još u prvim posleratnim godinama pritiskivalo osećanje nesigurnosti. Pokatkad je nastojao da to prikri je, ali nije dugo izdržao. Sedamnaestog aprila 1946. godine, napisao je pismo Edvardu Kardelju u kojem je izrazio nezado voljstvo položajem u kojem se našao i odnosom koji, kako je napisao, Tito ima prema njemu. Pisao je iz Beograda, iako se Kardelj u njenu nalazio. Kako je na samom početku rekao, nije uspeo da ga nade preko telefona, pa je seo i napisao pismo. Evo šta Hebrang kaže u tom pismu: "Dragi Edo, Zvao sam Te večeras nekoliko puta na telefon, ali mi svaki put rekoše da si u dvoru. Pošto se radi o važnoj stvari, a ne znam kada ćemo moći razgovarati, pišem Ti ovo pisamce. Po podne je bio kod mene Lavrentijev. Došao je da se malo upoznamo. Poslije kratkog uvoda prešao je na stvar. Prvo, zna za moje pismo od 19.1 o.g. u kojem se predlaže stvaranje tijesne ekonomske saradnje između nas i SSSR-a i osnivanja zajedničkih društava... Na koncu mi je rekao: "Govorio sam sinoć na prijemu kod Unre o toj stvari sa Bevcom. On mi je objašnjavao zašto se odgađaju pregovori o rješavanju tih pitanja i ograničava na 101
pregovore o razmjeni dobara u 1946. No, ja iz tog razgovora nisam mogao uhvatiti suštinu stvari”. Držim da bi tu stvar trebalo riješiti da kod njih izbrišemo svaki trag sumnje. A najbolji put za to jeste u tome, da se u predstojeće razgovore uključe pitanja našeg tijesnog poveziva nja s njima u privrednom pogledu i osnivanju zajedničkih društava. ... Ti si nabacio misao, da bi u tom slučaju ja trebao biti na čelu delegacije. Kad si Ti poslao prijedlog članova delegacije, telefonirao si mi da bi politički sastav delegacije morao biti jači. Poslije toga si razgovarao sa Starim i telefonirao mi je da se pregovori ograniče na razmjenu dobara u 1946. i da Nikola ide za šefa delegacije. Nisam smatrao da je takva odluka pravilna. Ali sam nazi rao šta se iza nje krije. Takva je odluka donijeta da ja ne bih išao u Moskvu. Moja se sum nja potvrdila. Juče sam saznao, da je Stari u razgovoru sa Kočom rekao: "Andrija ne može u Mos kvu, on vodi pogrešnu ekonomsku politiku. On vodi politiku državnog kapitalizma. U Moskvu ide Nikola."7 Koča je to prepričao na nekom sastanku u Generalštabu. Neću da ulazim u to zašto Stari govori takve stvari o meni pred nečlanovima CK. Jedno je iz toga jasno. On ima više povje renja u Nikolu nego u mene. Sada je, najednom iznenada taj grešnik, na koga se ranije toliko opravdano galamilo, Ispao kao ekonomski stručnjak, a Ja sam zabrazdio u nepovrat. Razumije se da nije stvar u tome. Naslućujem zašto ne mogu u Moskvu. Imao sam tu "nesreću" da se poslije mog boravka u Moskvi na nekim depešama spominjalo moje ime... Nezavisno od svega toga trebat će razgovarati o onome šta Je Stari rekao Koči. Iz toga Je očito da on nema povjerenja u mene. A pod takvim uvjetima nema nikakvog smisla da i dalje sjedim na dosadašnjem položaju. To je ujedno logički zaključak. Ako smatraš za potrebno, molim Te rezerviraj sutra malo vremena da razgovaramo o tim stvarima. Drugarski pozdrav , Andrija." To pismo se našlo 19. aprila 1946. na dnevnom redu sednice CK KPJ, kojoj su prisustvovali: Tito, Edvard Kardelj, Miloт Nikola Petrović
102
van Dilas, Moša PIjade, Sreten Žujovlć, Ivan Gošnjak, Andrija Hebrang, Svetozar Vukmanović i Krsto Popi voda. Pored toga, na dnevnom redu sednice bila su i neka priv redna pitanja. Učesnici skupa ocenili su Hebrangovo pismo kao pokušaj razdora u samom vrhu KPJ i osudili ga svi sem Sretena Žujovića, koji se, kako je na sednici ocenjeno, frakcionaški držao. Na istoj sednici osnovana je komisija CK (Aleksandar Ranković, Ivan Gošnjak i Blagoje Nešković) koja je imala da ispita postupak Andrije Hebranga i, u vezi s njim, držanje Sre tena Žujovića. Komisija je završila rad i na sednici CK KPJ od 24. aprila 1946. (prisustvoyali su Tito, KardelJ, Miha Marinko, Tempo, Gošnjak i Krsto Popi voda) podnela izveštaj. Komisija je pismo Andrije Hebranga ocenila "kako po načinu na koji je napisano, tako i po načinu na koji u njemu postavlja stvari, kao jedinstvenu pojavu u Birou CK KPJ od njegovog formiranja 1937. godine". Hebrang je u pismu "na podozriv i u Partiji nedopustiv način osumnjičio druga Tita da ga lično ne trpi". Hebrangovo držanje na sednici CK od 19. aprila ocenjeno Je kao nesamokrltično, čime se potvrđuje da se u nje govom pismu "ne radi o nekom ličnom sukobu sa drugom Titom, nego o pokušaju da se političke razlike između druga Tita, kao nosioca politike CK, i druga Hebranga prebace na lični teren”. U istom izveštaju Komisija je držanje Sretena Žujovića, na sednici CK od 19. aprila, povodom Hebrangovog pisma, oceni la "ne samo kao pomirljivo, nego da je u stvari označavalo i podršku drugu Hebrangu". Odlučeno je da se Hebrang isključi iz Biroa CK KPJ i kazni strogim ukorom. Odlučeno Je, takođe, da Hebrang napusti položaj ministra industrije u Saveznoj vladi i položaj predsednika Privrednog veća, a da ostane na položaju predsednika Planske komisije. Staljinova pisma i rezolucija IB-a samo su ubrzali rasplet "slučaja A. Hebranga.” Otvorena je istraga koja nije do kraja rasvetlila sve pojedinosti. CK KPJ je u proleće 1948. godine formirao partijsku komisiju, čiji je zadatak bio da ispita istinitost činjenica koje su teško optuživale Hebranga. U maju 1948. Je otvorena i policijska istraga koja Je poverena generalu Udb-e Milu Milatoviću. U svom opširnijem izveštaju "O izgradnji socijalističke ekonomike FNRJ", na Petom kongresu KPJ Boris Kidrič se ukra tko osvrnuo i na Hebrangove i Žujovićeve ekonomske teorije. To 103
je bilo neophodno, jer se Jugoslovenski ekonomski sistem - u uslovima centralističkog planiranja i odlučivanja - tek nalazio u izgradnji. Osim toga, on više nije smeo da bude m ehanička kopi ja "sovjetskog sistema", već specifično i samostalno kreiran. "Ovaj izvještaj” - kaže Kidrič - "bio bi nepotpun ako se ne bih dotakao negativnog značaja koji su imale razne "teorije" Hebranga i Žujovića za proces našeg privrednog razvitka. Kao i štetočinski put svih narodnih neprijatelja, tako se i njihov put ispoljio najpre u dubokoj neverici. Oni nisu verovali ni u privredne snage naše zemlje ni u stvaralačke snage naše radničke klase i radnog naroda, ni u mogućnosti izgradnje soci jalizma kod nas. Tu nevericu nisu zadržavali samo za sebe niti su je ispoljavali Jedino u uskom krugu stvarne i merodavne diskusije odgovornih foruma. Oni su tu nevericu širili, pre svega, u čitavom našem privrednom aparatu koliko god su to stigli, pa i u širokoj javnosti. Tako je, na primer, Hebrang, avgusta 1945. godine, onda kada se radna ofanziva naših narodnih m asa već razvijala s divnim poletom, javno istupio: "Za obnovu privrede, za oživljavanje razmene dobara i za ostalu raznovrsnu pomoć postradalim krajevima, dok se oni privredno ne podignu, potre bna su velika novčana sredstva koja prelaze milijarde i desetine milijardi, i usklađen napor miliona ljudi. Osim toga, potrebno je i stanovito vreme. Sve to zaboravljaju oni koji misle da se obno va može i treba izvesti za par meseci ili godinu dana." Hebrang je tada, na tipično kapitalistički način, pretpos tavio novčana sredstva svesnoj radnoj mobilizaciji miliona ljudi. Po njemu, stvar je izgledala ovako: najpre novčana sredstva - pa onda usklađeni napor miliona ljudi. Da smo pošli tim putem u obnovu zemlje, mi prvo, ne bismo obnovu blagovremeno izvršili, a, drugo, zapali bismo u inflaciju. Međutim, naša Partija pošla Je pre svega putem radne mobilizacije najširih narodnih masa, verujući u njihovu svest i u stvaralačke snage, u šta Hebrang i Žujović nisu nikada verovali. Na takvoj se osnovi izvršilo upra vo ono za šta Je avgusta 1945. godine Hebrang tvrdio da Je nemoguće. Godinu dana docnije obnova je, na sektoru proizvod nje, zahvaljujući pravilnoj liniji Partije i silnom radnom poletu naših radnih masa, uglavnom bila završena, a u novoj, 1947. godini, moglo se već preči na praktično sprovodenje novog plana industrijske proizvodnje - koja se u toj godini podigla na 167 u poredenju sa 100 predratnog nivoa. Hebrang i Žujović nisu bili sposobni da argumentima 104
dokažu nemoć naših privrednih snaga 1 pomanjkanje moguć nosti za izgradnju socijalizma u našoj zemlji: uspešno sprovođenje linije naše Partije i vera naše radničke klase, našeg radnog naroda, u svoje snage i u budućnost svoje otadžbine, nepobitno su ih demantovali. Oni su zato, po gvozdenoj logici koja prati sve postupke narodnih neprijatelja, počeli da sabotiraju privre dne mere naše partije i naše Vlade,čiji Je cilj bio privredno podi zanje naše zemlje i proširenje socijalističke ofanzive. Od neverice oni su prešli na klevetanje onih pojava u našoj privredi i u našoj zemlji koje su jasno osvetljavale uspehe privredne politike naše Partije, a od klevetanja - još dalje, na sabotažu..." Posebno značenje o tome ko je bio Hebrang, ima svedočenje starog revolucionara, španskog borca, narodnog heroja Grge Jankesa (1906-1974). On je odavno poznavao Andriju Hebranga i imao velikih nevolja s njim. Jankes je 13. novembra 1972. godi ne u svome stanu, u Bregalničkoj ulici u Beogradu, ispričao Savi Kržavcu sledeće: "U zasedi uhvatili smo dvojicu ustaških oficira u automo bilima. Jedan je bio Pavelićev savetnik dr Vutuc, a drugi funkcioner okružnog redarstva dr Wagner. Naši su dočekali u zasedi i ostale članove komisije i njihovu pratnju pobili, Vutuc i Wagner su digli ruke i predali se. Vutuc je bio lakše ranjen u šaku, kuršum ga je samo ogrebao. Nekoliko dana posle toga, kod mene je došao jedan domo branski oficir sa ponudom za razmenu zarobljenih ustaša za naše ljude koji su čamili u ustaškim logorima i zatvorima. Pos lali su ga iz ustaške komande. Rekao sam mu da smo spremni za razmenu, ali je trebalo utvrditi uslove, pa sam ugovorio i drugi susret. To je bila naša prva razmena, dotle nismo imali iskustava u tom pogledu. Sve se to dogodilo početkom avgusta 1942. godine. U međuvremenu smo napravili spisak drugova koje ćemo tražiti. U spisku je bilo nekoliko članova CK KP Hrvatske, među ostalima i imena Mirka Bukovca, Antuna Češnjaka, Rika Znidaršića, pa i samog Andrije Hebranga. Mislili smo da Hebrang ništa nije kazao. Znali smo da Je u Zagrebu provaljen stan Lole Ribara, ali smo mislili da je to učinio Anton Binićki, koga su takode uhapsile ustaše i mučili ga. Provaljeni su, naime, oni punktovi za koje je znao Binički. Zaključili smo tada da je on izdao. Istina, za te iste punktove 105
znao je i Hebrang, ali on je znao i za mnoge druge, a oni nisu bili provaljeni! Računali smo, zbog toga, da je Hebrang progovo rio - izdao bi, valjda, još neki punkt, ne baš samo one koje je znao i Binički. To je, međutim, bio lukavi plan ustaša. Pošto je Hebrang, među ostalima, provalio Biničkog, udareno je samo na one punktove koje Je Anton znao. Računali su da ćemo odmah posumnjati na Biničkog, i nisu se, na žalost, prevarili. Ostale nisu dirali da mi ne bi otkrili Hebranga. Čuvali su ih za bolju priliku. Naši su posle oslobođenja zbog toga sudili Biničkom. On je u to vreme iz Zagreba došao kod mene u Beograd, da moli za pomoć. Isterao sam ga iz kancelarije, rekavši da ne štitim kuka vice i izdajnike. Pogrešio sam. Kad smo ustašam a dali prvi spisak za razmenu, odgovorili su nam da neki koje tražimo - Bukovac, Češnjak, Znidaršić nisu živi. Tada smo mislili da ubacimo imena drugih naših poznatih komunista, ali nismo znali pod kojim su imenima uhapšeni, pa smo se plašili da ih ne gurnemo još u veću nevolju. Tri puta je spisak menjan i dopunjavan. Konačno sam poslao svog kurira u Staru Gradišku sa spiskom. Tražili smo petnaestoricu drugova. Oni su nam dali trideset troje, jer su nam umesto nekih drugova koje smo tražili, a nije ih bilo, dali po dvojicu-trojicu više. Razmena je izvršena 23. septembra 1942.godine. Mi smo, dakako, znali da će nam u razmenjenoj grupi ustaše podmetnuti nekoga od svojih agenata. Zato smo formirali komisiju koja će pažljivo ispitati držanje svakog pojedinca. Komisiju su sačinjavali Karlo Mrazović Gašpar, komesar Treće operativne zone, zatim Vlado Kurt, obaveštajni oficir u štabu Zone, Pajo Gregorić, koji nije ostao do završetka rada Komisije 1 Andrija Hebrang. Neki su predložili i mene u Komisiju, međutim i Hebrang i Kurt su bili odlučno protiv toga: "Ti si vojnik, ne treba da se petljaš s time, to je politička stvar!” Komisija je donela odluku da se strelja Jedan drug, sekre tar Sreskog komiteta KP iz Gorskog Kotara. Rekli su da se izda jnički držao i da su ga ustaše podmetnule kao svog špijuna. Kazali su da Je izdao neke drugove i nacrtao položaj partizanske bolnice. Kao komandant Zone, trebalo Je da izdam naredbu za 106
Izvršenje kazne. Nije bilo lako tako nešto učiniti. Razgovarao sam s njim 1 stekao utisak da čovek nije onakav kakvim ga je Komisija procenila. "Nije tačno sve ono što mi pripisuje Komisija - rekao mi je. Dajte mi šansu da istinu potvrdim u borbi, da poginem i sperem ljagu koja mi se nanosi. O mom životu odlu čuje čovek koji bi, umjesto mene, trebalo da sjedi na optuženič koj klupi. To je Hebrang! Zašto ne ispitate držanje Hebranga! Imam grešaka, ali su one manje od Hebrangovih. Crtao sam skicu bolnice, ali ne pravu već izmišljenu. Nisam mogao izdržati mučenje, i morao sam im nešto kazati. Video sam, međutim, veoma srdačan odnos ustaških funkcionera u logoru u Gradiški prema Hebrangu. Imao je povlašćen položaj, cigarete, dobru hranu i sve što mu je trebalo". Upozorio sam drugove iz Komisije da preispitaju svoju odluku, da su je prebrzo doneli, ne govoreći ono što mi je taj drug rekao o Hebrangu. Radi se o životu našeg čoveka. Da li su sigurni u svoj zaključak? "Sta se ti mešaš u naše poslove! To nije tvoje, izvrši streljanje i ne petljaj se u stvari koje nisu vojničke, već političke” bili su vrlo odlučni, naročito Hebrang. Morao sam izdati naredbu, neubeden u njenu opravda nost. To i danas nosim kao težak teret na svojoj duši. Neposred no pred streljanje skinuo je odelo i košulju, rekavši našima da to daju nekom od boraca: "Šteta je da se baci u zemlju, val jače nekome". Sa Hebrangom je oslobođena i žena s kojom se kasnije venčao. Ona je u istrazi, prema tvrđenju istrage, m aja 1948. godine, priznala da je vrbovana kao agent UNS-e i da Je kao takva zamenjena. Godine 1951. osuđena je na višegodišnju robi ju." "Andrija se" - ispričao je dalje Jankes - "često povlačio sa svojom budućom ženom, koja je zamenjena zajedno s njim. Niko nije znao šta su govorili. A nama su još tada iz partijske orga nizacije rekli da je ona izdajnik, ali smo im mi odgovorili da su u zabludi, opet na uveravanje samog Hebranga. Svi koje smo dobili u zamenu za ustaške oficire, raspore đeni su u štabove i jedinice prema predlogu samog Hebranga. Neki su, isto uz Hebrangovu podršku, veoma brzo napredovali. One koji su više znali o njemu Hebrang Je držao stalno na oku i uz sebe. Bio je veoma netrpeljiv prema nekim bliskim saradnici107
ma, podmetao im je i optuživao ih iza leda. Oni koji su bili blizu njega mogli su zapaziti da nije podnosio ni Tita. Nije to smeo, dakako, Javno da ispolji, ali su ga pojedini postupci pokatkad otkrivali. Iako nisam znao za Hebrangovo izdajstvo, on je bio čovek prema kome nisam gajio poštovanje. Nije mi izgledao čist. Među tim, vršio je značajnu funkciju i kao disciplinovani komunist izvršavao sam zadatke koji mi se postavljaju, iako nerado. Hebrang je osećao moju netrpeljivost, pa je odlučio da me skine sa funkcije komandanta Treće operativne zone. Izmislio je da sam nesposoban kao vojnik. Uspeo je da ubedi u to neke drugo ve koji su bili u mome štabu. Tada je došao jedan drug iz Centralnog komiteta, neću mu spominjati ime, da me smeni. Zakazan je sastanak vojnih i političkih rukovodilaca Treće operativne zone. Sećam se, pred sam sastanak, na kojem je trebalo da se raspravlja o mom slu čaju, malo sam zakasnio, jer je trebalo u Štabu da izdam neka naređenja i obavim hitne poslove. Primetio sam da je i Vlado Kurt pored mene. Nije otišao na sastanak. Kad sam završio pos love i on je pošao sa mnom. - Znaš li ti o čemu će se raspravljati na sastanku? - upitao me je tonom čoveka koji zna odgovor na pitanje koje je meni postavio. - Znam, ja ću biti na dnevnom redu - rekoh. - A znaš li zašto te optužuju? - I to, otprilike, znam. - Ti si u pravu od početka do kraja. Nijedne greške nemaš. A ja znam koji su motivi i zašto te optužuju. Uvek sam te smat rao dobrim komunistom i želim i danas da te vidim čvrstog, da ne popustiš? Pogledao sam ga u oči. - Sto ti to meni pričaš. Meni takva upozorenja nisu potre bna. Nisam nikada pognuo glavu pred neistinom, pa neću ni danas. Utom smo stigli i na mesto sastanka. Ostali su već bili na okupu. Primetio sam i Hebrangovo lice. Sve se to događalo početkom novembra 1942. Pročitaše dnevni red. Glasio je otprilike: problem komandanta. Najpre me je ocrnio zamenik komesara. Reč Je uzeo i Kurt 1 počeo da govori. Zanemeo sam, kad sam ga čuo. Sve najgore Je o meni govorio. Da li Je to onaj isti čovek što mi je koji čas rani je govorio nešto sasvim drugo? Mislio sam šta li je to nateralo Kurta da tako bezočno laže. To nije bilo bez razloga. Navikao 108
sam na kritiku, naučio sam na nju kao ilegalac i komunista robijaš, čak i na kritiku koja nije opravdana, ali Je motivisana dobronamemošću. Ali ovo je bilo nešto sasvim drugo. Pred sobom sam imao nepoštena čoveka. Napali su me da sam čak spasao ”tri špijuna”, to jest tro jicu radnika - Slovenaca koji su došli iz Beograda u partizane. Čim su došli Kurt ih je prebio, tražeći od njih da priznaju da su špijuni! Osetio sam da su pošteni ljudi i spasao sam ih. Da sam bio u pravu pokazali su svojim držanjem u našoj vojsci - dvoji ca su hrabro poginula kao oficiri, a Jedan je i danas živ. Na kraju sastanka pitali su da li želim nešto da kažem. - Ne, Jer nemam ni kome, ni šta da kažem... Sastanak se završio odlukom, koja je unapred doneta, da se smenim sa dužnosti komandanta Treće operativne zone. Posle toga sam ostao bez zaduženja i funkcije. Bio sam uz Glavni štab Hrvatske, bez ikakvog zaduženja. Takav položaj nisam mogao dugo izdržati. Jednog dana, dok se Glavni štab nalazio u Slunju, Hebrang se spremao da ide u Vrhovni štab u Bihać. Bio Je novem bar 1942. godine, baš negde oko Prvog zasedanja AVNOJ-a. Rekao sam mu da i ja hoću da idem do Tita. - Ne, ti ne možeš ići - odgovorio Je. Nema ni mesta u koli ma. - Makar i peške ću ići - bio sam odlučan. Kada je video da neću odustati, našao mi Je mesto u koli ma. Po dolasku u Bihać, pred zgradom Vrhovnog štaba, Hebrang mi je kazao da sačekam. - Reći ću im da si ti tu, pa će te oni pozvati. Ostao sam da čekam. Vreme je prolazilo, a mene niko ne zove. Počela me je i nervoza hvatati. Najednom se na vratima pojavio Đuro Vujović, moj drug iz Spanije, koji je bio Titov pratilac. - Grga, otkud ti ovde, koga čekaš?! - iznenađeno upita, obradovan što me vidi. Rekoh mu zašto čekam i da se čudim što me tako dugo niko ne zove. Odmah me poveo kod Tita. - Kad si došao? - upitao me Tito, - Odavno već, zajedno sa Hebrangom, on je kazao da ćeš me ti pozvati. - Ništa mi nije rekao - kaže Tito. - Došao sam da te vidim i kažem nešto... - Znam, Hebrang mi Je već pričao o tvom smenjivanju. 109
- Hebrang je ispričao svoju priču, ali ja bih želeo da čuješ i moju. Slušao me pažljivo, a zatim predložio da idem u Bosanski Petrovac do svojih starih znanaca: Moše Pijade, Spasoja Stejića, Cane Babović i drugih. Otišao sam tamo i posle nekoliko dana vratio se u Bihać. Bio sam ponovo kod Tita, koga sam zamolio da se vratim u Glavni štab Hrvatske, ali da nešto radim. Pustio me da idem. Kada sam se vratio, Hebrang mi je našao "nekakav posao". U stvari, davao mi je takve zadatke koji su me vodili pravo na ustaške klopke i zasede. Nekoliko puta sam jedva izvukao živu glavu. Na kraju su me poslali kao instruktora CK i GŠ u Šestu primorskogoransku i Četrnaestu brigadu. Često mi je padao na pamet sastanak na kome sam srnenjen. Naročito nisam mogao da zaboravim postupak Vlada Kurta, njegovo dvolično držanje. Sumnja, koja mi se još onda pojavila, nikako me nije napuštala. Kopkalo me da doznam zašto je tako postupio. Interesovao sam se za njega gde god sam mogao. Istinu sam doznao tek posle njegove smrti. Vlado Kurt se posle sloma Španske republike našao u logoru Kamp-De Verne u Francuskoj. Tada su došli Nemci i tražili Hrvate koji govore nemački. Po nalogu Partije javila se jedna grupa u kojoj je bio i Kurt. Nemci nisu znali da su to španski borci. Neko se, međutim, na putu za Nemačku izrekao i otkriveni su. Umesto na rad, sprovedeni su u logor Dahau. Tamo su mučeni. Da bi se spasao muka, Kurt Je prihvatio ponudu Gestapoa da radi za njih. Posle svega stigao je na partizansku oslobođenu teritoriju i postao, ni manje ni više, glavni obaveštajac Treće operativne zone. Dospeo je i do obaveštajca Glavnog štaba. Umro je od tuberkoloze pre završetka rata. Hebrang je, posle rata, iako na visokim položajima, u susretima sa mnom bio manji od makovog zrna. Što god sam tražio, trudio se da mi učini. J a sam posle oslobođenja odgovorno za beogradsku privredu, a on Je bio predsednik Privrednog save ta FNRJ. Trebao nam Je, sećam se, jednom prilikom, hitno hlor da zaštitimo beogradski vodovod. Nigde ga nije bilo u zemlji. On ga je hitno naručio iz Sovjetskog Saveza. Desilo se, međutim, da Je na putu između sovjetske i naše granice hlor pokraden a vagoni stigli prazni. Brzo je intervenisao i stigla Je nova pošiljka sa oružanom pratnjom Crvene Armije" - završio Je svoju priču Grga Jankes. Jakov Blažević tvrdi: "U početku 1943. godine u četvrtoj ofanzivi, dolazi pismo, 110
pisano Andrijinom rukom - da je gotova kataklizma, da ćemo biti zbrisani iz Like. Traži da Okružni komitet, AFŽ, omladinsko rukovodstvo, sve bježi u Bosnu. Pročitah to pismo na sastanku: naređuje Andrija i lično potpisuje da se bježi. A mi se osjećamo vojnički snažni, bije se bitka, narod organiziran, nema panike, kuha se za vojsku, narod radi po zbjegovima, po selima, logori ma. A on kaže da se bježi. A onda ja pred svima iz OK to pismo pocijepam. To nas Je pismo zaprepastilo zbog svoje nerealnosti. Neki članovi Okružnog komiteta čak su se smijali, govoreći: "Ofanziva kao ofanziva, skloniš se sa ceste, odeš u planinu i vratiš se kad ofanziva prođe. Mi nećemo, mi nemamo zašto da idemo u Bosnu, moramo ostati tu sa svojim narodom i naš odlazak bi vrlo nega tivno djelovao na daljnji razvoj ustanka u Lici”. Sjećam se, da tako rečem, jednog zagonetnog ponašanja A. Hebranga. Poslije sloma IV ofanzive mi smo u proljeće 1943. godine oslobodili Gacku dolinu i Otočac. Nakon nevolja s tifusom I prehranom našli smo se u "Misiru”. U Otočac se tada smjestiše naš CK, Glavni štab, ZAVNOH, rukovodstva AFŽ, omladine itd. Tu smo dočekali i kapitulaciju Italije. Otočac je bio vojnički prazan, sve se kretalo prema Rijeci. Tu smo mi, u kući generala Matasića, dugo u noć razgova rali. Bio je tu Ribar, pop Vlada Zečević, monsignor Ritting, Stevo Krajačić, Pajo Gregorić, Hebrang i još neki. Vladimir Nazor je usred Otočca u stanu spavao. Da ne duljim, ustaše su u Gospiću znale stanje u Otočcu i te noći upadne u Otočac ustaški bojnik, poznati razbojnik Delko Bogdanić. Prema toj našoj kući približavala se pucnjava. Bili su oprezni, ne znajući da nemamo jaku odbranu. Dobježalo k nama nešto stražara sa raznih stražarskih mjesta, koje na brzu ruku postroji Stevo Krajačić i krene niz ulicu, u susret ustašama. Tu pripucaše. Dok je to trajalo, izašao sam sa Hebrangom u dvorište i upitao ga što ćemo, kako da spašavamo ljude. Nazor spava u gradu itd. Strašno bi to bilo da izginu ili da ih zarobe. Ne pričam sva zbivanja te noći, već samo zgodu, kako rekoh, o zagonetnom ponašanju Hebranga. Na moja pitanja, insistiranje da moramo brzo djelovati, donositi odluke, on mi mirno reče: ’’Ništa me se ne tiče, neka svako misli o sebi, što će i kuda će”. Jasno je da sam se zaprepastio, Jednostavno nepojmljivo mi je to bilo. Imali smo sreće te noći. Stevo Krajačić je ranjen u borbi, ali stvarno nas Je i odbranio, dok smo mi bez Hebranga 111
evakuirali drugove, prebacivali ih preko brda na sigurnije mjes to. Sto je tada čovjek mogao misliti o ponašanju sekretara CK?
Gotovo u svim stvarima sukobljavali smo se s direkivama Hebranga, a posebno oko uloge Mačeka i uloge Vrhova HSS-a. Hebrang nam je prigovarao da na drugačiji način tretiramo HSS od stavova CK, da provodimo neku svoju antihaesesovsku politiku, iako smo mi upravo u Lici političkim radom prije rata i u ratu dobili većinu članstva, pa i rukovodstva HSS-a na svoju stranu. Međutim, Hebrangovi su planovi bili drugačiji. On Je pokušao stvarati koaliciju Partije i HSS-a ne samo u borbi pro tiv okupatora nego i u stvaranju nove narodne vlasti i rukovod stva. Hebrang Je nastojao da stvori sistem podjele vlasti, što Je bilo na liniji razbijanja revolucije i odluka ZAVNOH-a. Samo da napomenem da sam se kasnije, radeći u izvršnom odboru ZAVNOH-a, kao sekretar te ćelije, na sastanku partijske ćelije ZAVNOH-a З.П 1943. godine, kojem je prisustvovao i Andrija Hebrang kao sekretar CK KPH, žestoko sukobio s Hebrangom oko pokuca ja da se dijeli vlast sa HSS-om. No vratimo se situaciji u Lici. Rade Žigić i Andrija Heb rang, odlučivši da rascepe Okružni komitet, dosta su smišljeno i organizirano stvarali atmosferu da Okružni komitet ne sluša CK, da se pretvorio u frakciju - opoziciju CK, Jer je znao da smo mu najveća smetnja za ostvarivanje njegovih planova s vrhom HSS-a, te mu je smetala naša politika i kritika gospodskog vod stva HSS-a i Mačeka. Zato je Hebrang odlučio da nas na Trećoj ličkoj partijskoj konferenciji na Vrhovinama 1943. likvidira. Kritika je bila ubi tačna. Hebrang nas je optužio i proglasio opozicijom CK. U to vrijeme optužba sekretara CK protiv jednog okružnog rukovodstva ili njegovog sekretara bila je vrlo krupna stvar. Treba znati što je u tim uvjetima značio sekretar CK i što Je to značilo kad on dođe na konferenciju i konkretno počne kritizi rati rukovodstvo, odnosno kad ga on politički diskvalificira. Pogotovo Je bila teška kvalifikacija optužbe - suprostavljanja Centralnom komitetu. Energično smo odbili optužbe. J a sam prvi diskutirao, Mile Počuča Je također oštro to odbio. Čvrsto smo stajali uz ono rani je što sam ispričao. Rekli smo da Je okružna organizacija čista i Jasna u odnosu prema CK i u odnosu prema onom što Je Andri ja iznio. Nitko se nije javio da ga podrži. Jedino ga Je neki sko 112
jevac podržao. Hebrang je u napadu koristio i neke drugove koji nisu bili članovi ni OK ni CK KPH. Muk delegata bio mi je najveća podrška, a u isto vrijeme i potvrda da Hebrangova diskvalifikacija nema realnog osnova, naprotiv, da smo ispravno postupali, da smo vodili računa o stvarnim uvjetima borbe u Lici i da nam to svi ovi delegati na određeni način priznaju. Međutim, i pored toga Hebrang Je faktički smijenio i mene i Mila Počuču i jezgro Okružnog komiteta, i na taj način otvorio prostor za širenje svoje politike koja je ubrzo krahirala. Na kraju, citiraću dnevnik dr Nine Rubčića. Pišući o smjenjivanju 1943. godine u sukobu s Hebrangom, Nina Rubčić je između ostalog napisao: "Juče sam se vratio s "Vjesnikom" iz štamparije. Saznajem da je u Vrhovinama završena Treća okružna konferencija KPH za Liku u prisustvu 110 delegata. Trajala je dva dana, 1. i 2. spra ja. Prisustvovao Je i član CK KPJ Edvard Kardelj. Kažu mi da je bila prilično burna. Oštre kritičke primjedbe na rad Okru žnog komiteta izrekli su Andrija Hebrang i Josip Đerđa. Sekre tar OK Jakov Blažević nije prihvatio njihove kritike, jer su se zasnivale na jednostranim i neprovjerenim podacima. Odatle i njegova polemika s Hebrangom. KaJco Je Blažević već izabran u Izvršni odbor ZAVNOH-a, Okružna partijska konferencija izabrala je novog sekretara Branka Ognjenovića. Razgovarao sam s Blaževićem o toj konferenciji. Tom pri likom kazao mi je: Nek ne misli Andrija Hebrang da su naše rasprave zaključene. J a samo čekam partijski kongres..." Nisam govorio na Kongresu nakon rata kao što sam obe ćao, jer Je već u to vrijeme bilo Jasno tko je Andrija Hebrang i zašto je vukao pojedine poteze, koji su nanijeli dosta zla i meni osobno i našoj revoluciji u Lici, Hrvatskoj i Jugoslaviji. Smatrao sam da su kasniji događaji pokazali tko Je bio u pravu. Hebrang je za vrijeme Kongresa već bio u zatvoru”. Ulogu branioca Hebrangovog, a očigledno njegovog dobrog biografa, prvi je javno preuzeo Zvonko Ivanković - Vonta, koji je u svojoj knjizi "Hebrang" (izdavač Scientia Yugoslavica, Zagreb, 1988) izneo niz argumentovanih tvrdnji i hipoteza. Verujući da i one doprinose rasvetljavanju "slučaja Hebrang", pogotovo što se kritički odnose prema "zvaničnim verzijama", navešću neke Vontine tvrdnje. Hebrang je, navodi Vonta, odmah po svrgavanju s funkci 113
ja, stavljen u kućni pritvor u svome stanu u Beogradu, Užička ul. br. 56. Tu je bio, prema svedočenju njegove supruge Olge, oko šest nedelja. Uhapšen je 7. m aja 1948. i odveden najpre negde u Frušku Goru, zatim u beogradsku Glavnjaču, pa opet u Frušku Goru.gde Je i skončao - neznano kako i kada. Posebno Je u Vontinoj knjizi uzbudljivo svedočenje Olge Hebrang (Kohn), Andrijine supruge, koja je zajedno s njim, Bogdankom Podunavac i Mladenom Ivekovićem, boravila poslednje dane, pre partizanske zamene, u ustaškom zatvoru u Novoj Gradiški. Andrija i Bogdanka su izgubili život u zatvoru UDB-e, Iveković je umro 1970. Olga Hebrang je u razgovoru sa Vontom, između ostalog, ispričala: "Bila sam zatvorena u logoru Stara Gradiška u podrum skoj samici u strahovitim uvjetima, bez hrane, često batinana i bolesna, uvjerena da sam predviđena za skoru likvidaciju, bilo kao Židovka, bilo kao komunista. Život mi je faktički produžio jedan sisački Židov (Špicer), koji je održavao instalacije u pod rumu i donosio mi nešto hrane... Ujutro 17.9. 1942. izveli su me iz te samice pred zgradu: bila sam uvjerena da me vode negdje radi likvidacije, zato nisam ponela ništa od svojih stvari osim maramice. Na moje veliko iznenađenje, pozvali su me da uđem u jedan luksuzni automobil koji je tu stajao. Nakon mene, ušao je i jedan drugi zatvorenik, koga su posjeli uz mene na stražnje sjedalo. Jedan ustaša sjedio Je uz šofera i, okrenut nama, pazio da ne bismo možda razgovarali. Odvezli su nas u upravnu zgra du i tamo nas posjeli u neku kancelariju, svakog u Jedan kut, uz svakoga Je stajao po jedan stražar. Nakon kraćeg vremena doveli su ovamo još jednog zatvorenika, tako da nas je bilo tro je. Ni jednoga od njih nisam do tada vidjela niti poznavala, što sam rekla ustaši koji je pitao - da li se poznajemo. Tek kasnije, saznala sam da je prvi bio Andrija Hebrang, a drugi Mladen Iveković. Oni su pak odglumili da se ne poznaju. Nakon toga ustaše su njih dvojicu svezali lancima, a mene žicom, pošto nisu više imali lanaca, te nas odveli na kamion koji Je čekao pred zgradom. Posjeli su nas na pod, njih dvojicu naprijed, a mene iza njih. Oko nas su stajali ustaše, kako ne bismo eventualno pokušali bježati. Tako smo došli u župsko redarstvo u Novoj Gradiški. Tamo su nas u jednoj kancelariji posjeli svakoga za poseban stol, a sučelice nam sjedio je Jedan ustaški agent, neočekivano uljudan. Cn je zapravo vršio konačnu identifikaciju, tu sam i saznala za imena svojih saputnika Andrije i Mladena... Nakon večere odveli su nas u gradski zatvor koji se nala 114
zio na drugom kraju grada, tamo su Andrija i Mladen stavljeni u jednu ćeliju, a ja sama u drugu. Nakon kraćeg vremena k meni je dovedena Bogdanka Podunavac, koja nije bila u logoru, već su Je držali u tome zatvoru. Tu smo noć provele u razrješa vanju zagonetke - što će biti s nama, vjerujući još uvijek u skoru likvidaciju... Sutradan su nas sve četvero vratili natrag u župsko reda rstvo i tamo su nam konačno rekli - zašto smo ovdje dovedeni... Tu nas je svakoga posebno pitao glavni agent - da li prih vaćamo da budemo zamijenjeni i mi smo dali svoju saglasnost. Nakon toga stavili su nas sve četvoro u priručni zatvor u dvoriš tu župskog redarstva, kako bismo bili odvojeni od drugih zatvo renika. Bili smo svi u istoj prostoriji, svatko je bio vezan lancem dugim oko 2 metra - noga za nogu prične, tako da smo mogli doći samo do svojih kibli. To je trajalo od 18. do 23.9. 1942., tj. do same zamjene. Za to vrijeme dobro su nas hranili, čak su nas i cigaretama častili. Andrija je povremeno pozivan u kancelariju na razgovore o zamjeni i sve nam nakon toga referirao. Problem Je iskrsao kad su ustaše utvrdile da je samo nas četvero sa liste, koju su partizani tražili, živo, pa smo se mi uključili u traženje zamjene za ove mrtve. Tako sam i sama bila predložila neke Slavonke, primerice Dušanku Pavlović. Na kraju su ustaše sastavili doda tni spisak, ali ga Andrija nije prihvatio, već je tražio da o tome upoznaju štab III zone te da on o tom odluči. On je sve to radio veoma demokratski, čime nam je postao još bliži. Na kraju je došlo do zamjene, kako je to već opisao... dr Pavle Gregorić a s njime se slaže I ... Mladen Iveković. ... Iz razgovora u zajedničkoj ćeliji vidjelo se da Andrija dobro poznaje Ivekovićev rad, ali da ustaše ništa o tome nisu znale, što znači da im Andrija nije ništa otkrio, da nije ništa izdao... Bili smo zajedno na oporavijanju u Štabu III zone, tamo smo ja i Bogdanka često same šetale, tu nam se znao priključiti Andrija i tako smo se zbližili i zavoljeli. Pošto Je on uskoro tre bao otići u Vrhovni štab, on me Je zaprosio s napomenom, da mora tražiti odobrenje za brak i kad ga dobije, da će me pozvati "dolje". Ja sam ponudu prihvatila i, kad je došao Vlado Popović i kazao da Je dozvola dobivena i da me Andrija poziva, Ja sam otišla za Kordun s grupom drugova, među kojima je bio i Grga Jankes. Na pitanje - da li sam takvu izjavu dala i Milatoviću u vrijeme istrage - odgovaram: Da, takvu izjavu dala sam i Mila115
ioviću, jer za drugu istinu ne znam. Sigurna sam da su sličnu izjavu dali i Andrija i Podunavčeva, a dao bi je i Iveković da ga je Milatović pozvao za svjedoka. U protivnom, naše bi razlike lako razriješio putem suočen ja, do koga međutim nikada nije došlo... Ovdje bih još dodala da sam sličan iskaz dala i UDB-i za grad Zagreb 20.6.1964. na njen zahtjev. To je bilo nakon što sam nevina odležala osam i pol godina na robiji... Nitko mi nije na to stavio primjedbu, znači takav moj iskaz primljen je na znanje... Već sam naglasila da se do zamjene uopće nismo poznava li, da smo sve vrijeme zajedničkog boravka u Novoj Gradiški imali uz nas svjedoke Mladena Ivekovića i Bogdanku Podunavac. Ne moram isticati da nigdje ne postoje zatvorske ćelije u kojima su muški i ženski zatvorenici zajedno. Na pitanje - zašto je morala i Bogdanka Podunavac posta ti "ustaška špijunka” - odgovoram: Ne znam, mogu samo pretpo stavljati. Bile smo dobre drugarice, zajedno smo bile hapšene i dijelom bile zajedno u zatvoru. Pošto su mene bili nagovarali da lažno optužim Andriju i sebe da smo u ustaškom zatvoru (logo ru) sklopili nekakav "špijunski brak", da ću za uzvrat imati sve - bit ću puštena k svojoj djeci i t.sl. vjerujem da su to htjeli čuti i od Bogdanke. A da bi za to imala "naslov" morala je i sama biti - prema Milatovićevom sinopsisu "špijunka”. U vezi s ovom čudovišnom izmišljotinom reći ću još sledeće. U takvom, po policiji zacrtanom braku, sigurno nema i ne može biti nikakve ljubavi, a stoga ni spremnosti na žrtvu za svoga partnera. Zato je umjesno pitanje: Ako Je tako kao što to tvrdi Milatović, zašto nije uspio razvrgnuti taj "laki špijunski brak", zašto me nisu uspjeli privući svojim obećanjima, ta ništa mi se ne bi dogodilo, vratila bih se svojoj sićušnoj dječici, za kojom sam toliko patila? Koja bi to špijunka mužu u teškim ratnim i prvim poratnim godinama izrodila troje djece i povrh toga, njemu za ljubav, usvojila i četvrto, jedno ratno siroče? Naš je brak bio toliko skladan da nikada nisam požalila što sam bila žena Andrije Hebranga, iako sam znala da sam samo zbog toga doživjela ovu strahovitu sudbinu, užasne patnje i beskraj na poniženja. Tako može govoriti samo osvjedočena ljubav, a ne nekakav policijski plan. To Je iznenadilo Stefanovića i Milatovića, zasigurno su mislili da ću se lako odvojiti od Andrije, kao što se to odvojila bila Žujovićeva žena." Olga Hebrang (Kohn) uhapšena Je 17.5.1948. deset dana posle Andrije, i osuđena presudom Vrhovnog suda u Beogradu (K-303/51 od 6.VII 1951.) zbog krivičnog djela pomaganja nepri 116
jatelja za vreme NOR-a na kaznu strogog zatvora od 12 godina, na gubitak određenih građanskih prava u trajanju od 4 godine i na konfiskaciju imovine u Pakracu. Izdržala je osam i po godina, pa je puštena na uslovni otpust. Vonta u svojoj knjizi iznosi više podataka koji bi mogli da ospore bilo kakvu krivicu Olge Hebrang, da dokažu njenu nevi nost i da upute na sumnju da je Olga Hebrang osuđena, za odmazdu, samo zato što je bila žena Andrije Hebranga. Kada je uhapšena nije imala ni 35 godina, ostavila je troje male dece (jedno 4 godine, drugo 2 godine, a treće tek pet meseci - još na dojci), a držana je pod najgorim uslovima u samici, mučena i silom naterana da potpiše "priznanje". Suđenje Joj je bilo tajno, bez prava odbrane, a nije ni dobila presudu. Tako je završila žena kojoj su ustaše ubile prvog sina, muža, roditelje i pedesetak rođaka zato što su bili Jevreji. Vonta brani od "falsifikovane optužbe" i Bogdanku - Seku Podunavac, koja je takođe tragično završila u "slučaju Heb rang". O njenoj sudbini, on između ostalog piše: Bogdanka Podunavac - Seka, udata Rašić (1920-1951) bila je kći pakračkog prote Danila Podunavca. Studentica prava, skojevka. Brata Miču, advokatskog pripravnika, člana KPJ, ubili su ustaše već u ljetu 1941. Sestrin muž Dušan Marijan - Zuco, bivši kotarski sudac u Pakracu, poginuo je u ožujku 1942. na čelu jedne jedinice psunjskih partizana. I neki drugi članovi obitelji bili su aktivisti NOP-a. Kao takva, Bogdanka je dospjela u ustaški zatvor, pa u logor, da bi bila zamijenjena zajedno sa Hebrangom, na zahtev svojih slavonskih drugova. Bogdanka je kod Glavnog štaba Hrvatske završila radiotelegrafski tečaj pa je kao osoba povjerenja poslana u Zagreb da na tajnoj radio-stanici (danas Kempfova 4) zamijeni Kopiniče, koji su došli na oslobođeni teritorij. Bogdanka je preuzela posao Kopiničeve žene Stele, imala je dužnost da, onda savezničkom sovjetskom Generalštabu, prenosi informacije o kretanju nepri jatelja, koje joj je davala partizanska obaveštajna služba u Zagrebu, na čelu s Ivicom Snidaršićem. Svoj je posao vrlo korek tno obavljala, radiostanica nikada nije otkrivena, a sve osobe s kojima je bila u vezi, uključujući i Kopiničevu sestru Anđelu s kojom Je živjela u istoj kući ( i zajedno pobjegla u partizane neposredno prije kraja rata), i žive i zdrave dočekale oslobođe nje. I sve je bilo u najboljem redu do 1948. Sada će ona postati iznenada "ustaška špijunka", a onda će je i Kopinič optužiti da je radila i za Gestapo, čega se ni Milatović nije sjetio. Odgovarajući na Kopiničeve, a time i na Milatovićeve 117
optužbe, Ivan - Stevo Krajačić, onda načelnik OZN-e za Hrvat sku, koji Je Bogdanku i poslao u Zagreb, kaže u "Vjesniku” 11.11.1984.: "Ja sam Je smatrao poštenom i ona je otišla u Zag reb da radi za nas i Sovjete. ... Ako Je bila špijunka, zašto nije odala Kopiničev stan i radio-stanicu, zašto nije odala Šnidaršića preko kojeg je i došla u Zagreb, a on je držao naš glavni punkt... ja ne mogu (za nju) garantirati... ali znam da nije nikoga odala. To su vrlo teške optužbe za mrtve ljude. Tragično je da rasprav ljamo o ljudima koji više nisu živi. Nije lako čeprkati po sudbi nama onih koje je Kopinič nemilosrdno ispremiještao i isfarbao raznim špijunskim i izdajničkim bojama. Kopinič i Cenčić dali su u svojoj knjizi i fotografiju, ispod koje stoji: "Miranda Morić i Seka Podunavac u Beogradu 1945. godine (šeću ulicom). To je dokaz da su bile prijateljice, a to su postale za ilegalnog rada u Zagrebu, u kojem je sudjelovala i Miranda Morić, inače akademska slikarica. Ona Je pak sestra pok.inž. Zvonka Morića, koji Je bio jedan od glavnih suradnika Kopiničevog obavještajnog centra u Zagrebu. Ova slika uvjerlji vo pobija Milatovićeve i Kopiničeve izmišljotine: da je Bogdanka bila "špijun", Miranda Morić bila bi mrtva, a stradala bi i ostala Morićeva obitelj, ove slike ne bi moglo biti.” Slobodan Selenić, književnik, svedoči o svojoj tetki Bogdanki Podunavac u "Dugi” od 25.1. do 5.2.1986: "Živjela je u Beogradu i... udala se za jednog nepartijca, časnog čoveka, inže njera Sinišu Rašića... Ostala Je u drugom stanju i tako trudna, negde u proleće 1948. (dakle pre hapšenja Hebranga i pre Rezo lucije Informbiroa) jedne noći bila odvedena. Preko prljavog veša, koji smo uzimali u Glavnjači, u zamenu za čisti, Javila nam je da je pobacila. Zatim su nas obavestili da možemo uzeti i sahraniti njeno telo uz prisustvo samo najuže porodice. Obesila se pre suđenja Hebrangu. Budući da Je bila zajedno s njim u ustaškom zatvoru... pretpostavljam da su od nje tražili da sve doči na suđenju Hebrangu i da se, pretpostavljam, ona radije obesila. Pretpostavljam. Ne znam ništa! Onda se četrdeset godina kasnije pojavi neki dripac i kaže da je Seka, kćerka pakračkog prote, istaknutog Srbina, suđenog na veleizdajničkom procesu u Zagrebu (1908-1909), Seka, predratni komunista na Pravnom fakultetu u Beogradu Iz porodice iz koje su svi, koji nisu ubijeni na samom početku rata, prebegli u Beograd pred ustaškim tero rom - ni manje ni više nego ustaški agent! Tek tako! Ništa mu ne smeta što sutra u to upućeni Stevo Krajačić Javno objavi da je to laž i da je Seka bila častan čovek. Njegova laž, koliko i Stevlna istina. Živim u prljavim neizvesnostima. Zbog nekakvog 118
višeg cilja koji odavno ne razumem, svaka laž može postati isti na i svaka istina - potencijalna laž. Sta je prirodnije onda od želje da se iz te mistifikatorske magle pronađe izlaz?" Na beogradskom Novom groblju, na grobu broj 376, grob na parcela 108 stoji natpis: "Ovde počiva Rašić Bogdanka-Seka, rod. Podunavac". Uprava zatvora predala je 16.5.1951. mrtvo Bogdankino telo njenoj porodici da ga pokopa - bez bilo kakvog rješenja ili objašnjenja. Vontinoj knjizi "Hebrang” mora se pokloniti izuzetna pažnja, jer se autor, posle dugog i serioznog istraživanja, služi sa oko 320 izvora da bi opovrgao tvrdnje o krivici Andrije Hebranga i ostalih iz njegove uhapšene grupe. Istinu je sada, posle toliko godina, teško dokazati, jer su mnoga dokumenta izgleda i namemo uništena ili falsifikovana. Međutim, baš to kao i analiza ondašnjih istorijskih prilika i odnosa u "političkom vrhu" omogućavaju da se ukaže na neke logične a važne pretpostavke. Već u samom početku sukoba sa Staljinom, 1948, Broz je shvatio da iz te teške bitke ne može izaći ako ne obezbedi puno jedinstvo rukovodećeg jezgra i svoju apsolutnu neprikosnovenost u donošenju odluka. Tad je i rešio da odmah, bez milosti, udari - prvo na "tvrdo Jezgro" u samom vrhu, na stare, iskusne revolucionare, koji su mu mogli biti prepreka ili konkurencija u daljoj borbi. Mlade je već imao za sobom (Rankovića, Kardelja, Đilasa, Kidriča) jer ih je on i doveo u Politbiro i jer je njihovu privrženost svom kultu već proverio I u ratu i neposredno posle rata. To su bili pripadnici one generacije u KPJ koja je bila protiv svake frakcije, a to znači protiv svakog protivljenja ili neslaganja sa vođom, protiv sopstvenog mišljenja, a za gvozdenu boljševičku disciplinu u Partiji. Iako je takav tip centralizovane, tvrde, kultne organizacije, zadojene fanatizmom poslušnosti i vemosti, imao presudnu ulogu u pripremanju za oružanu borbu i u samom ratu, on Je - u oslobođenoj zemlji - kada Je počela izgradnja "novog društva" postao barijera svakoj demokratiza ciji i slobodi. Stari revolucionari, sa dugim stažom i ugledom u pokretu, teško su se privikavali ili nisu uopšte kultu vode. Broz je to znao i već Iskusio u mnogim raspravam a sa Žujovićem i Hebrangom. Osim toga, znao Je i za njihov ugled u Moskvi i u međunarodnom komunističkom pokretu, kao i za mogućnost da Staljin nađe u njima oslonac u svojoj strategiji sukoba sa KPJ. U kriznim situacijama povode za obračun nije nikada teško naći, pogotovo što je - prema boljševičkom ustrojstvu - policija 119
za svakog aktivistu, pa i u vrhu, imala "pripremljena dosijea” za upotrebu. Broz je bio školovani boljševik, moskovski đak, Kominternin funkcioner i znao je dobro za tehnologiju likvidacije protiv nika. To znanje i iskustvo je sada i iskoristio. Označivši dvojicu članova Politbiroa, Žujovića i Hebranga, kao organizatore zavere na strani Staljina, lako je pridobio ostale iz rukovodstva, a u isto vreme - njihovom likvidacijom - stavio svima do znanja da je apsolutni arbitar i da neće imati milosti. Posao m u je bio uto liko lakši što je za sobom imao narod, koji nije voleo ni staljinis tički režim niti je još sumnjao u slobodarsku, demokratsku poli tiku KPJ. I Žujović i Hebrang su uklonjeni Još pre nego što je šira javnost saznala za Rezoluciju Informbiroa i raskid sa Moskvom. Cela operacija sm aknuća sa funkcija i hapšenja odvijala se brzo, tajno i bez "prisustva zakona". I Žujović i Hebrang su odmah izolovani. Milovan Dilas kaže u svojoj knjizi "Vlast": "Žujović Je ostao u ćeliji oko dve i po godine. Za sve to vreme nad njim nije vršena nikakva istraga. Takva prestroga, jedva zamisliva, izolacija je sprovedena iz dva razloga - da bi se onemogućio svaki kontakt zatvorenika sa spoljnim svetom i da bi se skršio njegov otpor. Državna bezbednost je pri tom uživala da ispolji svoju savršenu moć... Jedan bivši oficir službe bezbednosti, predratni partijac Pavle Baljević, bio je zadužen da se stara samo o Žujoviću. Žujović je bio strogo izolovan, tako da ga niko, a niti on ikoga, nije mogao videti. Nije dobijao ni štampu - to je bilo tako strik tno sprovedeno da su mu stražari skidali i nalepnice sa šibica da Žujović ne bi iz natpisa zaključio kakav je poredak, kakva je vlast napolju...” Posle dve i po godine, pošto Je prihvatio da izađe pred javnost sa pokajanjem i napadom na Staljina, Žujović je pušten iz zatvora. A Hebrang Je u međuvremenu izgubio život u zatvo ru - kada i kako ostalo je i dalje pod velovima sumnje, iako Je poluzvanično rečeno u Javnosti da se sam ubio, da se obesio u ćeliji. Tako su već u prvom talasu represije dvojica iz samog političkog vrha surovo uklonjena i kažnjena - bez zakona, bez suda, bez svedoka. Put ka stvaranju "jugoslovenskog gulaga” bio Je širom raskrčen. Sa ostalima, koji se budu bilo na koji način suprostavili Brozu i njegovoj vladarskoj volji i strategiji, taj obračun će biti sve suroviji. Stradaće pre svega "vojnici Partije", ali u mnogim slučajevima neće bolje proći ni njeni generali. 120
IV NOVA KAŽNJAVANJA
Iako je aprilskl Plenum CK KPJ 1948, koji sam već uz pomoć stenograma opisao, izrazio izuzetno jedinstvo rukovodstva KPJ, niko sa sigurnošću nije mogao računati da će tako biti i na partijskom kongresu koji se upravo pripremao. Radilo se uveli ko u Centralnom komitetu, Dvoru i u stanu kod Tita. Niko više nije računao kada počinje noć, kada dan. Sa terena su stizale ohrabrujuće vesti, ali i one koje uznemiravaju. Bilo je izjašnja vanja za Rezoluciju IB, kolebanja i u opštinskim, sreskim, pa i republičkim organima rukovodstva KPJ. Ulazilo se u vruće i dramatične dane koje na svojevrstan način ilustruje i jedan sastanak bosanskohercegovačkog rukovodstva, članova PK KPJ sa Titom i nekoliko članova CK KPJ. Sačuvana Je i beleška (zapisnik) sa tog sastanka u kojoj je, pored ostalog, i iskrena ispovest jednog od najstarijih i najuglednijih revolucionara, koji je uvek uživao veliko poštovanje naroda, jer je Još kao mlad pao režimu u ruke i robijao dvadeset godina - Rodoljuba - Roćka Čolakovića. I iz reći drugih revolucionara na ovom sastanku, vidi se koliko Je bio težak sukob sa Staljinom. "Sednica CK KPJ i PK KPJ 7.VII 1948. Prisutni: Tito, Marko, Blaško, Tempo, Gošnjak, Vicko, Bevc, Kidrič, Dido, Krsto, Đuro Pucar, Niko Jurinčić, H.Brkić, б. Maglajlić, Roćko, Mandžić, Uglješa, Papić, Humo. Dnevni red: Razmimoilaženja između članova PK po pitanju linije CK u vezi odnosa naše partije prema CK SKP(b) i Informbirou. Roćko: Čitav spor između nas i SKP (b) mene je ne samo pokolebao, nego i potpuno demoralisao. Prvo pismo primili smo sasvim iskreno, iako smo bili zaprepašćeni. Došlo je drugo pismo, odbijaju da pošalju delegata, već su nas pozvali na Informbiro. Ako je sa strane SKP(b) neprincipijelno, onda se kod mene ljulja komunističko uverenje. Ako pođemo od dobronamjernosti SKP (b), onda je trebalo ići na Informbiro... 123
Skrivaju se čl. Partije (Smatra da Je to trebalo raskritikovati)... Tvrdio sam da mi ne bi mogli izgraditi socijalizam bez pomoći SSSR-a. Ostao sam uporan da su Rusi načelni. Doživeo sam moralni slom. Htio sam da se ubijem. Reći će da ga Je ubio Tito. Napisao sam izjavu da hoću da istupim iz Partije. Drugarska kritika - dezerterstvo - kapitulanstvo, šta će vam čovjek kome je sve pusto, prazno, kad bi se čovjek mogao za nešto da bije, pa m akar i protiv CK, onda bi mogao da živi. Postavlja se pitanje daljeg nastavka revolucije. Tuku nas braća komunisti, tuku nas imperijalisti... Sada mi je postalo jasno da se ima za šta živjeti i boriti. Zahvalan sam Titu i Bevcu. Gdje su uzroci moje kolebljivosti teoretska zaparloženost, dogmatizam. Ne radimo već dugo teoret ski. Teoretska nesposobnost, ja sam pokušao da to objasnim. Moje povjerenje, vaspitanje, Komintema, lični put, zdravlje. Slažem se sa svim što je naša partija preduzela po pitanju odnosa sa SKP (b). Pašaga Mandžić:... Nije mi jasno zašto CK SKP (b) vodi prema nama takvu politiku. Slaže se sa linijom CK, ali mu nije jasno zašto... Uglješa Danilović: Zauzeo sam stav po dva pitanja: odla zak na Informbiro i drugo - da ima stvari koje treba priznati. Polazeći od toga da Je Staljin potpisao i drugo pismo... Smatrao sam da su to klevete i laži... Smatrao sam da Je bolje ići na Informbiro. Mislio sam da se može dokazati. Hasan Brkić: Diskutovali smo o drugom pismu kad Je već stigla i Rezolucija IB. Mnogb teža. Pozvali su Javno na pobunu protiv CK i zemlje. Mislio sam da je trebalo priznati neke stvari - koje nijesu tačne da bi se sačuvali od... Tito(upada): Neću da živim u sramoti... Brkić(nastavlja): Najveća je uvreda da smo nacionalisti. Vidio sam da su nam Rusi pravili neprilike... Smatrao sam da Je bilo bolje da smo išli na IB. Tito-Moša(istovremeno): Sta sada misliš? Brkić: Ubijeden sam u pravilnost linije CK. Radovan Papić: Nijesam se pokolebao ni po Jednom pita nju u pismima. Jedino sam mislio da treba ići na Informbiro... Ubijeden sam u stav CK. Đuro Pucar: U Sarajevu se odrazio ovakav stav drugova. Mi smo okupili aktiv oko PK i sa njima govorili. To Je odraz stanja... Rezolucija Je otišla sa stavom. Ministarska ćelija Je jedinstvena da je trebalo ići na IB. 124
MI ćemo Imati još diskusija. Doznalo se o stavu PK... Ima ljudi u PK SKOJ-a I drugim mjestima: po njihovim izjavama ne bih mogao zaključiti da su drugovi lišeni svakog kolebanja. Izvjesne riječi prenose se. Riješićemo ovu situaciju. Blaško: Udariti po elementima. Dido: Drago mi je što je Roćko Čolaković dao dobru samo kritiku. Pašaga Mandžić: Sretan sam što sam došao na ovaj sas tanak... Uglješa: Dugo sam se kolebao da li da iznesem ove stvari pred PK. Nikad nijesam posumnjao da su pravilne optužbe protiv CK. Iskreno kažem da su mi stvari jasne. Pogriješili su. Nepravilan im Je put. Kolebanje nam je nanijelo štetu. Tito: Naše držanje - ne! Bevc (Edvard Kardelj): Zašto mi nismo ništa priznali? Priznati ono nemoguće je. Pokušao je Tito da da ostavku. Šta bi tada bilo od naše zemlje”. Kao što se iz ovog zapisnika vidi, stvari nisu išle nimalo lako ni jednostavno. Procenivši da je u ćelom bosansko-hercegovačkom ruko vodstvu došlo, povodom IB-ea, do talasanja, do zbunjenosti i kolebanja, Broz tada nije i prema tim ljudima, posebno prema Rodoljubu Čolakoviću, mogao da preduzme neke oštrije mere. Očigledno je smatrao da bi to bilo riskantno, da bi moglo da izazove i šire posledice, Jer su u pitanju bili komunisti koji su još u ustanku i ratu stekli veliko poverenje i popularnost u vojsci i u narodu. Zato je išao na "stišavanje kolebanja”. I uspeo je u tome, pogotovo što su se i svi oni brzo smirili i pokajnički podržali Brozove stavove. A šta su i stvarno mislili o njemu i njegovom kultu, koji će ubuduće dobiti čudovišne razmere, najbolje govore "Dnevnički zapisi" Rodoljuba Čolakovića - Roćka, koji se tek danas obelodanjuju. U njima je stari revolucio nar zabeležio 30.jula 1977. i sledeće opservacije: "Kao što decenijama nalazi izlaze iz najsloženijih situacija u raznim periodima našeg razvitka, tako Tito decenijama uka zuje i na puteve oslobođenja revolucionarnih energija cijelog čovječanstva". Tako gudi Branko Mikulić, pridružujući se horu slavopojaca koji Tita dižu na pijedestal vođe čovečanstva i mis lioca epohe. Naravno, niko danas ne srne da javno ustane protiv tih neukusnih ditiramba, ali im se već danas smeju ljudi koji znaju šta je šta i u teoriji i u istoriji. Staljin Je isto tako postao 125
vod ”vs€vo progresivnoga čelovečenstva”, a sad znamo šta Je od toga ostalo. Tito, koga izjede taština, kome nikad dosta zvonjave, parade, cveća, dočeka i bleska pozornice, prima tako nešto normalno i ne sluteći da zbog toga gubi u očima mnogih koji inače visoko cene doprinos borbi radničke klase za slobodni napredak". Roćko je umeo da spase svoju glavu kada Je bilo kritično 1948. jer je imao dugo iskustvo revolucionara i znao šta znači neslaganje sa vođom. Boravio je on i u Moskvi, pre rata, i video šta se radi, upoznao Staljinove metode, a i kasnije bio neposre dni svedok moskovske naredbe da se iz Pariza povuče tadašnji generalni sekretar KPJ Milan Gorkić, koji je zatim ubijen u čistkama. Imao sam, pišući ovu knjigu, više razgovora o strahu, unutrašnjoj borbi čoveka da se otme od idolopoklonstva a da ipak sačuva glavu. Ispričaću jedan od tih susreta. Mislim da on može da potvrdi tezu "o upozorenju, o strahu kao načinu da se agresivnost zaustavi, da se dobije u vremenu". Čovek s kojim razgovaram bio je predratni komunist, Jedno vreme je bojkotovan u Partiji kao desničar - semićevac (pristalica Sime Markovića). Neka u ovoj priči ostane anoniman, ona Je jedino i važna kao svedočenje o strahu, o kolebanju, o onoj tankoj granici između čovekove svesti, razuma i emocija. "Siniša Drobac bio je učesnik španskog građanskog rata. Važio je za hrabrog revolucionara. Negde na bojištu u Andaluziji izgubio je nogu. Posle pada republike, uspeo je da ode u SSSR. Tamo su mu napravili drvenu protezu. Kasnije se vratio u zem lju. Osuđen je kao informbirovac i našao se na Golom otoku, u "Petrovoj rupi". Pošto je imao drvenu nogu, smešten Je na prvi ležaj u baraci, da bi noću - ako zatreba - mogao lakše da ustane i obavi posao. Baraka u rupi bila Je osvetljena samo Jednom škiljavom sijalicom. Stražari sa kontrolnih kula na zidu iznad barake mogli su da ih osvetle i reflektorima, ali su to činili retko i samo kada bi osetili potrebu da nešto provere. E, sad dolazi pravi razlog tog pejsažnog opisa, te koreogra fije koja se odigrava noću. Nismo znali šta se dešava, svi smo spavali, premoreni od rada i od drugog. Oko ponoći, u "Petrovu rupu" doveli su iz velike žice na Golom otoku Veljka Žižića, bivšeg saveznog vojnog tužioca. Oni koji ga poznaju, pričali su mi da je u ratu bio hrabar, da Je tako i postao general. Sutra dan, od njega smo čuli drugu priču. "Nisam znao za Petrovu 126
rupu. Digli su me oko ponoći i poveli k njoj. Stigli smo po mr klom mraku, dva stražara i Ja. Iz daljine nisam gotovo ništa video, samo siluetu nekog zida. Kada smo prišli, video sam u polutami da je to zid iznad rupe sa stražarskim kulama. A dole, pri mutnoj treperavoj svetlosti male sijalice - nazirala se rupa. Kao bunar, kao jama, kao neko sablasno rušilište, kao kraj pomislio sam. Vode me polako dole, u taj ambis. Da me ubiju! A šta bi drugo mogli ovde da rade. Stižemo do barake, koja deluje kao grobnica, u mrkloj tišini. Odškrinuše vrata od nje. Ona kao da cvile. Pod malom svetiljkom spolja, ugledah unutra red leše va - pomislio sam tada. Najpre drvenu nogu, a onda poredani ostali pod mrkim ćebadima. Oblio me je samrtni znoj. Zar će me živog tu sahraniti!" Nikada nam Žižić nije pričao o svom ratovanju. Zaustio bi, i uvek nastavio sa Dropčevom nogom i "leševima" koje je te noći video u baraci "Petrove rupe". I iz Roćkovih zapisa i iz ovog svedočenja o generalu Veljku Žižiću vidi se da je strah bio značajan element represivnog sistema, da su surovo uklanjanje neposlušnih i primena drasti čnih kazni bili zastrašujuća opomena ostalima da paze šta rade. Broz je to staro boljševičko iskustvo primenio od prvih dana sukoba sa Moskvom. Vraćao im je udarac istim metodama. Posle Žujovića I Hebranga, došao je na dnevni red i treći član Politbiroa, izabran na V kongresu KPJ, dr Blagoje Nešković. Dr je za sobom već imao sopstvenu legendu. Važio je za superiornog Ilegalca, koji je vešto vodio rat po Srbiji, iako su mu stalno za petama bili i Gestapo i specijalna policija i kvislinzi. Prvi put sam ga bolje upoznao 1955. godine kada sam pisao knjigu o Beogradu pod okupacijom - "Zabranjeni život” (Nolit, 1956). Znao sam da bez njega ne mogu da objasnim mnoge lič nosti I događaje. A Dr je već bio u nemilosti. Zamolio sam Momu Markovića da posreduje. Ovaj je to prihvatio I Dr me je primio u svom stanu. Dugo smo razgovarali. Impresionirao me je memori jom. Imao sam utisak da Je sve pamtio. Nekoliko stvari iz tog susreta ostaće mi zauvek u sećanju. Dr je posle novembra 1941., kada se Vrhovni štab povu kao iz Užica pod pritiskom nemačke ofanzive, bio prisiljen da uglavnom sam, bez veza sa Brozom i CK KPJ, donosi odluke o razvoju NOB-e u Srbiji. Do tada, a povremeno i kasnije, pisma za Srbiju i Makedoniju iz Vrhovnog štaba često su stizala "Dok toru", čiji identitet ni policija ni Gestapo, i pored svih napora, 127
nisu nikada uspeli da otkriju. A on je sve do 1943. najčešće bio u Beogradu, odakle je i rukovodio NOP-om. Iako m arkantan, visok skoro dva metra, krupan, u civilu, ali naoružan do zuba, sa dva pištolja i bombama, Dr se često kretao po Beogradu. Imao je više ilegalnih stanova i stalno ih je men jao. Tajnu arhivu Je čuvao u ilegalnoj štampariji CK KPJ na Banjičkom vencu, gde je takođe povremeno dolazio. Za Dr su radila i dva značajna čoveka - agent Specijalne policije Cvetko Crnjak i šef arhive u istoj ustanovi Janko Janković. Obojica su bili članovi KPJ. Niko ili gotovo niko nije znao za njih sem Dr. Oni su mu u mnogim tajnim stvarima bili desna ruka. Jednom je Janko Janković otkrio u Bećarevićevom stolu cedulju nekog važnog doušnika iz KPJ sa potpisom "Sotir Sotirović”. Taj je mnoge ljude otcinkario i poslao na streljanje. NOP ga nikako nije mogao da otkrije. Kada je Dr dobio od Jankovića tu cedulju prisetio se da mu je taj rukopis poznat. Otišao Je odmah u štampariju CK i prelistavajući arhivu naišao na izja vu Lazara Dožića, koju je on napisao po nalogu Dr kada je posle jednog hapšenja bio pušten iz zatvora. Dožić je inače bio poverljiv čovek: jedno vreme je, kao specijalni kurir, održavao vezu između Dr i CK KPJ, a zatim je bio i sekretar reonskog komiteta u Beogradu. Kada su ga uhapsili pristao je da radi za policiju, lično za Bećarevića. Ovaj mu je davao i uputstva i ime "Sotir Sotirović”. Uporedivši tako dva rukopisa, Dr je otkrio ko je "Sotir". Posle toga špijun je bio onemogućen da radi, a kada Je oslobođen Beograd pronađen je i osuđen kao izdajnik. I Janko Janković i Cvetko Crnjak su, u proleće 1944. godine - putem izdaje - otkriveni i zatim streljani. Dr je za vreme rata stekao veliko iskustvo, osamostalio se i naučio da rukovodi bez ičijih uputstava iz centra. A već Je i pre toga imao "ratničku biografiju". Bio Je dobrovoljac u Spaniji gde se ćelo vreme, kao lekar, nalazio u glavnoj sanitetskoj upra vi internacionalnih brigada. Upoznao je mnoge strane i Jugoslovenske revolucionare. Prošao je ćelu Golgotu I posle propasti Spanske Republike. Kada se vratio u zemlju i kada Je počeo ustanak, Broz ga Je postavio za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Tako je, uz Rankovića i Žujovića postao jedan od najuglednijih revolucionara u Srbiji. Izabran Je i u Politbiro. Međutim, bio je "svojeglav" i to nije moglo dugo da traje u send novoga kulta koji se brzo stvarao. Broz Je, ubrzo posle rata, zapazio da Dr često ima "svoje mišljenje", da nije tako poslušan 128
kao ostali koji su "rasli" uz njega tokom ratnog perioda, pa i uoči revolucije. Do prve pobune Dr došlo je već 1947. zbog otku pa u Srbiji. Smatrao je da seljak u Srbiji ne može i nema toliko da daje i da su zato metode obračuna sa njim u prisilnom otku pu suviše surove. Zatim Je imao primedbe na naše preveliko vojno vezivanje za SAD posle Rezolucije IB. Kad ga je Tito jed nom upitao: Hoće li Srbi ratovati protiv Rusa? Dr je odgovorio: Hoće samo ako ih napadnu! Postavio je i pitanje: da možda treba ići u Bukurešt, na drugo zasedanje Informbiroa, kada su nas pozvali da raspravimo "slučaj KPJ”. Hteo je i da se proceni: da li treba baš toliko zaoštravati sukob sa SSSR, ili voditi mirni ju, obazriviju državnu politiku? Sumnje su se tako nakupile. Treći član Politbiroa nije više imao nikakve šanse da opstane. Dr je to najzad i sam osetio. Uvideo je da "diskusije nema”, da se mora držati jezik za zubi ma. Ubrzo ga smenjuju sa dužnosti sekretara Partije u Srbiji i postavljaju za predsednika Savezne kontrolne komisije a zatim za potpresednika Savezne vlade. Pad je bio uočljiv. Počinju i da ga prate. Na kraju ga pozivaju pred istražnu partijsku komisiju i isključuju iz KPJ. Potom sledi sve ostalo: iseljavanje sa porodi com iz stana, bojkot, prisluškivanje. Dr međutim zna da od otpora nema ništa, da ne može šut sa rogatim. Posvećuje se medicini, počinje ispočetka, i ubrzo postaje jedan od istaknutih naučnika u oblasti onkologije. Punih trideset godina je ćutao. A onda je 15. Januara 1984. uputio pismo Predsedništvu CK Saveza komunista Srbije. Pismo glasi: "Vama Je vrlo dobro poznato da se već trideset godina sprovodi diskriminacija prema meni u Partiji i u javnom životu, a takođe i prema ljudima koji su sa Pokrajinskim komitetom za Srbiju i sa mnom radili u Beogradu za vreme rata vrlo odgovo rne i teške poslove. Vama Je, možda, manje poznato da za ovakav diskriminatorski odnos prema meni nije bilo nikakvih razloga zasnova nih na činjenicama. Tokom svih ovih proteklih decenija, a naro čito u poslednje vreme, pitao sam se 1 pitam se: čemu i zašto sve ove diskriminacije prema meni bez ikakve realne osnove? Kome Je to potrebno? Istina, u poslednje vreme, neki događaji su doprlneli da se ublaži ova diskriminacija, ali je to daleko od jedne pravedne i potpune rehabilitacije. Želeo bih da iznesem da je u vreme, kada sam bio sekre129
tar Partije i predsednik vlade NR Srbije, više puta dolazilo do nesporazuma, pa i sukoba, između mene i J. Broza oko tekućih pitanja politike i vlasti (otkup žita, industrijalizacija Srbije u okviru petogodišnjeg plana i drugi problemi). Za otkup žita, na primer, Srbija je bila zadužena za površinu 200.000 hektara veću nego što je imala, što smo tek kasnije saznali. Ali Ja nikada nisam radio suprotno zaključcima rukovod stva Partije. Izložiću neke činjenice koje bi mogle da osvetle moj rad i odnos tadašnjeg rukovodstva prema meni. 1. Na V Kongresu KPJ izabran sam u Politbiro CK KPJ. Te 1948. godine, kada sam bio predsednik vlade NR Srbije, sekretar CK KP Srbije i član Politbiroa CK KPJ, Vlada Popović - Španac zamolio me je da obavestim J. Broza da Amerikanci pripremaju da organizuju "oslobođenje” istočnoevropskih zemalja od komu nista. Preneo sam to J. Brozu. Posle nekoliko dana on me je pozvao i pitao me sledeće: ’’Hoće li Srbi da ratuju protiv Rusa?’’. Odgovorio sam mu: "Hoće, ako budu napadnuti od Rusa, inače neće". Na tome se završio naš razgovor. Moje tadašnje upozorenje na američku politiku "oslobođe nja" u suštini je ukazivalo da Amerikanci priprem aju treći svetski rat. Zna se da Je, čini mi se 1955. godine, u Jugoslaviju dolazio američki sekretar spoljnih poslova Dales, sastao se sa Brozom u želji da sa njim načini sporazum o zajedništvu u poli tici ’’oslobođenja". Broz je to odbio, ali su američke novine tada objavile da je Broz na to pristao. Posle gore navedenog razgovora, Broz me nije pozivao na sve sastanke Politbiroa. Iste godine na proširenom sastanku Politbiroa odlučeno Je da predem na rad u Saveznu vladu kao jedan od potpresednika vlade i kao predsednik Komisije državne kontrole. Ova komisija Je kasnije rasformirana, negde 1950. godine, a Ja sam nastavio da radim u društvenim organizacijama. Imao sam utisak da taj moj rad CK KPJ nije dovoljno podržavao. 2. Tokom 1952. godine više puta sam biran i skidan sa liste delegata za VI Kongres KPJ i konačno nisam izabran. Na VI Kongresu ljudi su se pitali što mene nema na Kong resu kac ^legata, pa je sa govornice Kongresa E. KardelJ "obja snio" da sam bio "birokrata" i da sam se u Srbiji ponašao kao "gazda". 130
3. Posle VI Kongresa sam saslušavan od komisije CK KPJ, na čelu sa M.Dllasom. Komisija nije mogla da utvrdi nikakve činjenice koje bi me teretile da sam imao različite stavove od "linije Partije" ili da sam radio suprotno zaključcima rukovod stva Partije. Ipak je odluka bila: Isključenje iz Partije. Od tada se ponovo bavim medicinom. 4. Želim da kažem nešto više o mom povratku medicini. 1935. godine bio sam asistent na Medicinskom fakultetu u Zavodu za sudsku medicinu. Sa tog mes ta otišao sam u Spaniju. Kada sam se 1953. godine "vratio medicini”, ponovo sam se zaposlio u Zavodu za sudsku medicinu, ali sam, radi specijaliza cije, pohađao interne klinike i Patološki institut. Do kraja 1956. godine položio sam obe specijalizacije, iz interne medicine i iz patologije, i na poziv profesora K. Sahovića prešao da radim cito logiju i patološku histologiju u njegovoj eksperimentalnoj labo ratoriji. Posle smrti profesora Sahovića, 1956. godine Medicinski fakultet me je postavio da rukovodim Laboratorijom za ekspe rimentalnu onkologiju. U mom istraživačkom radu u onkologiji najviše sam se bavio pretvaranjem normalne ćelije u ćeliju raka i funkcionisanjem malignih ćelija. Iz ovog rada objavio sam više publikacija u inostranim časopisima. Periodizacija razvoja maligne ćelije, koju sam ja otkrio i formulisao, potvrđena Je kao originalna i najtačnija od više stranih naučnika. 1964. godine od branio sam doktorat sa temom: "Korelacija morfologije i funkcije L ćelije u intermitozi in vitro", a teza Je pod tim naslovom štampana 1965. godine. 1970/71 bio sam direktor Onkološkog instituta u Beogradu i tom prilikom sam uveo mnoge novine u dijagnostici i terapiji raka kao i u organizaciji Instituta. Negde oko 1975. godine Medicinski fakultet me je angažovao da poslediplomcima predajem "Osnovne principe molekular ne biologije” što i danas činim. 1978. godine štam pana mi je knjiga pod tim naslovom. 1982. godine štampana je moja naučna monografija "Molekularna biologija tumora" za koju sam prošle godine dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Pre više godina Srpsko lekarsko društvo predložilo me Je za člana Srpske akademije nauka, ali nisam bio izabran. Dis kriminacija se, dakle, prema meni protegla i do Srpske akade mije nauka. 131
5.1950. godine, na Jednom sastanku, kojim Je rukovodio M.Đilas, predlagani su borci za zvanje narodnog heroja. I ja sam predlagao veći broj drugova, ali mene ni tada ni kasnije niko nije predložio. Svi ovi nepravedni postupci prema meni nisu me optereći vali, jer sam bio svestan značaja i odgovornosti za svoj protekli vojni i politički rad. 6. Poznato Je da je početkom 1941. godine J.Broz mene postavio za člana Politbiroa Pokrajinskog komiteta za Srbiju, a 11. septembra 1941. godine i za političkog sekretara Komiteta. U to vreme Je M.Đilas insistirao kod A. Rankovića da se za člana Politbiroa Pokrajinskog komiteta, a zatim i za sekretara, uzme S.Vukmanović. A.Ranković i J.Broz se s tim nisu složili i postavi li su mene, o čemu ja uopšte nisam znao, niti sam tako šta oče kivao. 7. J.Broz Je mene poslao u Zagreb, krajem Jula 1941. godi ne, da ispitam "slučaj” povezivanja CK KP Hrvatske preko "Vazduha” (Kopiniča) sa Komintemom zbog tobožnjeg prekida njiho vih veza sa CK KPJ. 8. Septembra 1941. godine, pred odlazak Sekretarijata Politbiroa CK KPJ na oslobođenu teritoriju, odlučeno Je da Sek retarijat rukovodi vojskom i Partijom na oslobođenoj teritoriji Srbije, a da sekretarijat Pokrajinskog komiteta ostane u Beog radu i rukovodi vojskom i Partijom na neoslobođenim teritoriJama Srbije, i da ja, kao član CK KPJ, pomažem organizaciji Vojvodine, Makedonije i Kosovu. 9. 1944. godine, na Visu, Sekretarijat CK KPJ saslušao je moj izveštaj o radu Pokrajinskog komiteta u rukovođenju Parti jom i odredima za vreme rata u Srbiji, jednoglasno usvojio izve štaj i odobrio moj rad. 10. Zbog različitih zlonamemih prikazivanja nekih ljudi moga stava u vezi sa sukobom KPJ sa Sovjetskim Savezom i Kominformom, navešću kao interesantno istupanje vodećih ljudi na V Kongresu KPJ, 1948. godine. - Svoj referat J.Broz završava ovako: ”... duboko sam uvje ren da će KPJ... svojom nepokolebljivošću i Jedinstvom, svojom nepokolebljivom vjernošću nauci Marksa-Engelsa-Lenjina-Staljina dokazati da ona nije skrenula s puta te nauke”. Delegati ustaju i kliču Tito-Staljin. - A.Ranković završava izveštaj klicanjem J.Brozu, a zatim je uskliknuo: Živeo voda i učitelj međunarodnog proletarijata veliki Staljin." 132
- M.Đilas u svom referatu napada one "koji su primili buržoaske laži i klevete o Sovjetskom Savezu i tobožnjoj Staljinovoj diktaturi..." - B.Nešković u svom govoru povodom referata M.Đilasa govori takođe o ljubavi prema SSSR-u i Staljinu". - V. Mićunović navodi citat članka Staljina "O opoziciji" i kaže: "Ove riječi druga Staljina, koje imaju opšti i duboko prin cipijelni karakter, mogu se primjeniti i na KPJ... ” - E.Kardelj u svom referatu navodi "druga Staljina” na više mes ta i završava da ćemo se "rukovoditi velikom naukom Marksa-Engelsa-Lenjina-Staljina". - B.Kidrič u svom referatu citira na više mesta mišljenje Staljina o ekonomskim problemima. - P.Stambolić u svojoj diskusiji govori o našem komuni zmu kao o "komunizmu Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina", koga smo ispisali "krvavim slovima na našoj zastavi". - M.Pijade u svom referatu na više mesta citira "druga Staljina". - B.Nešković u svom referatu na više mesta citira mišlje nje "Staljina" (ne druga Staljina), a na kraju ne kliče "drugu Staljinu" već "drugu Titu". Većina delegata na Kongresu u svojim istupanjima veliča SSSR i "druga Staljina”. Ovi citati najjasnije pokazuju koliko sam neosnovano i nepravedno napadan i klevetan za tobožnji moj blaži pristup sukobu između KPJ i Staljina. Posle VI Kongresa strani novinari su pitali J.Broza: "Zašto je otišao Nešković?", našto je on odgovorio: "Zato što je više verovao njima nego nama." A Ja bih na to mogao reći da nisam slepo verovao ni Jednima ni drugima. Danas, posle trideset godina neosnovane političke diskri minacije i isto toliko moga priznatog stručnog i društvenog rada u medicini, pitam se da li Je konačno došlo vreme da se Isprave sve nepravde učinjene prema meni? Želim Još da dodam da se ne bih setio da sve ovo napišem da nije bilo povoda što mi je dodeljena Oktobarska nagrada na čemu vam se zahvaljujem. Pozdravlja vas i poštuje Dr Blagoje Nešković,s.r. Beograd, 15. Januar 1984. Beograd, Molerova 11/11 tel.451-008 133
Prilog: Spisak ljudi za dodelu zvanja narodnog heroja. SPISAK DRUGOVA KOJI SU RADILI U ILEGALNOJ ORGANI ZACIJI U BEOGRADU ZA VREME RATA KOJE BI TREBALO PROGLASITI NARODNIM HEROJIMA 1. Đorđe Andrejević - Kun 2. Srbijanka Bukumirović 3. Ljubica Đonović 4. Janko Janković 5. Zagorka Jovanović 6. Dana Lončar 7. Branko Maksimović 8. Dana Maksimović 9. Zagorka Milivuk 10. Elza Metorli 11. Slavka Morić 12. Marko Nikezić 13. Brana Perović 14. Branko Pešić 15. Jelena Popović 16. Milada Rajter 17. Vladislav Ribnikar 18. Danka Savić 19. Cvetko Crnjak 20. Radmila Šnajder Beograd, 15.Januara 1984.
Spisak sačinio Dr Blagoje Nešković
Odgovor Predsedništva CK SK Srbije Je "nažalost" glasio: "Drugu DR BLAGOJU NEŠKOVIĆU Predsedništvo CK SK Srbije razmotrilo Je Vaše pismo od 15.Januara 1984. godine, u kome pokrećete pitanje svoje rehabi litacije što - kako predpostavljamo - podrazumeva i Vaš povra tak u SKJ. Kao što Je poznato, preispitivanje neke odluke donete u Savezu komunista mora da počiva na stvarnim činjenicama, koje bacaju novo svetio na tu odluku i događaje koji su joj prethodili. U pismu VI ne navodite činjenice te vrste, nego uglavnom 134
okrivljujete druge ličnosti zbog navodnog subjektivizma i samo volje u odnosu prema Vama. Način na koji pri tom govorite o pojedinim ličnostima daleko je od prihvatljivosti. Što se tiče Vašeg rada u Pokrajinskom komitetu KP Srbije i doprinosa u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji, sve bitne činjenice su dobro poznate i one su deo istorije SKS i SKJ. O Vašem radu i držanju nakon isključenja iz KPJ i pov ratka u struku postoji pozitivno mišljenje. Vaš naučni, stručni i društveni rad u oblasti medicine je dobro poznat naučnoj i široj javnosti. Oktobarska nagrada koju ste nedavno dobili kao druš tveno priznanje za taj rad pokazuje da nema diskriminacije prema Vama i doprinosu koji ste dali nauci”.
135
V TRAGIČNI DOSIJE
Prvi prognani jeretik: Milovan Đilas
Vreme IB-ea je vreme velikog uspona Josipa Broza. Njego va popularnost raste ne samo u zemlji nego i u svetu. Odlučan raskid sa Moskvom i Staljinom stvara od njega gotovo mitološ ku ličnost, čiji kult nadmašuje istočnjačke vladare. Ono što Je izgledalo kao velika istorijska nada, kao novo otkrovenje socija lizma sa demokratskim likom - ”ne” iz 1948 - sve se više pretva ra u svoju suprotnost, u Jugoslovensku varijantu neostaljinizma. Uspešni obračuni sa trojicom članova Politbiroa, a zatim i neometana masovna represija i stvaranje Golog otoka, još više su ojačale Brozove pozicije u partiji i omogućile mu nove ’’kaz nene mere" prema neposlušnima. Još dok traje sukob sa Moskvom (1948-1955) četvrti član Politbiroa, koji postaje žrtva, Milovan Dilas, pada ne zbog popus tljivosti prema Rusima nego obratno - zbog stava da se socijali zam može spasti samo potpunom demokratizacijom. Dotadašnji "čvrsti boljševik", vatreni govornik čija je filipika o Lenjinu uzbudila ceo VI Kongres KPJ, beskompromisni agitpropovac, najleviji od levih - doživljava preobražaj i postaje glavni borac za demokratiju, protiv kulta ličnosti, protiv birokratskog socija lizma, za humano demokratsko društvo. Njegova sudbina je najpoučnija, ona je u neku ruku sub limat ondašnje tragedije ljudi koji su hteli da budu slobodni, i zato ću je i dati najopširnije. Predamnom više ni je samo jedan "tragični dosije” bivšeg čoveka broj 4 Revolucije, kasnijeg disidenta, otpadnika i "drža vnog neprijatelja", već i sopstvena savest - priznanje da je u svesti nastao rascep, jedna duboka 1 trajna pukotina između vremena bezuslovnog služenja "crkvi" i njenin kanonima i vremena kada se počinje misliti bez kompleksa "viših ciljeva". Ima li opravdanja za ondašnje poslušničko bogosluženje? Ima i nema. Nema - ako je savest ostala i dalje tvrdokorna, neprobu139
đena, ako se zauvek izgubila moralna hrabrost da se otvoreno, bez uslova, pogleda oči u oči sa istinom. Mnogi će možda reći: nije li za to sada malo kasno? Kasno nije nikada. Samo religije i crkve traže pokajanje odmah. Zašto smo tada tako pokorno ćutali i oglasili Dilasa - samo zbog njegovih 13 članaka objavljenih u "Borbi”, od oktobra 1953. do januara 1954. - Jeretikom, izdajnikom, neprijateljem br. 1? To je bila prva, mekša faza odobravanja represije, koja se još i mogla podneti u ondašnje "demokratsko vreme”: pisao Je nešto što je bilo konfrontlrano sa stavovima "političkog vrha” Partije, ona ga zbog toga javno osuđuje, odstranjuje iz rukovod stva, neće više s njim i - kvit. Druga faza je mnogo teža: Đilas posle toga, jer neće ni dalje da ćuti, jer se još više u međuna rodnoj javnosti eksponira kao "kritičar komunizma” i jugoslo venskog puta u socijalizam, biva osuđen na robiju - dugogodiš nju, surovu, slamajuću. A u javnosti i dalje - uglavnom - ćutanje i odobravanje. Iznosim dva mogućna opravdanja ili objašnjenja, sa pitanjem: nije li najteža kazna to - što smo im verovali! To je vreme neprikosnovenog autoriteta političkog vrha koji je: prvo: pobedonosno i trijumfalno završio Jednu veliku revo luciju, u surovim ratnim uslovima; drugo: ostvario masovnu "homogenost naroda", željnog jedinstva i jasnih ciljeva pravde i jednakosti; treće: rekao odlučno "ne” Staljinu i moskovskom Vatikanu i u tom obračunu sa hegemonijom nametnutog "svetskog centra” uspeo i pred svojom i pred svetskom javnošću da se predstavi kao demokratski David koji je pobedio dogmatskog Golijata. S takvim moralnim kapitalom, kojim je skinuto s trona i do tada najveće božanstvo svih revolucija, pa i naše - Staljin i Moskva, nije više niko imao šanse da bude "novi David", a svi (ili gotovo svi) u partiji primali su odluke "vrha” kao JevanđelJe, kao istinu bez priziva. Staljin je umro, biološki Je bio mrtav, ali Je staljinistička svest ostajala da rije u glavama. Otpori njoj su rasli, Partija se upinjala i uvođenjem samoupravljanja i Šestim kongresom i Programom da zakorači u "eru demokratije", ali nije imala snage da prede taj Rubikon. U takvoj situaciji svesti i istorijskog stanja Dilas Je hteo da bude novi David. Unapred se znalo da Je izgubio ne samo bitku nego i rat. Samlela ga je "mašina 140
homogenizacije": petao Je prerano zakukurikao. Iako već dobro poznata, Đilasova sudbina se mora stalno ponavljati, kao večita priča upozorenja, da bi se videlo kuda i dokle može da odvede bespogovorno, religijsko verovanje vodi i njegovoj nepogrešivosti. Zbog toga, dakle, ali i zbog daljeg istorijskog utvrđivanja istine o tome zašto se Jugoslavija nikako nije mogla izvući iz jedno partijskog zagrljaja - moraju se stalno ponavljati neke istine. Radio sam tada, 1953. godine, u "Borbi" kao novinar mlađe generacije. List je još uvek bio organ Centralnog komiteta KPJ, koji nam se i fizički nalazio blizu: do same "Borbe” - u zgradi današnjeg Muzeja revolucije, koju smo mi zvali Agrarna banka. Direktor je bio Veljko Vlahović a glavni urednik, tek došao, Ivan Šibi, u to vreme general, narodni heroj a kasnije maspokovac. Novinari kao novinari, kad završe posao, vreme su provo dili "boemski" - u klubu, na trećem spratu, gde se sve saznavalo. Tu smo najčešće imali priliku da viđamo i Dilasa, popularnog sekretara CK KPJ, četvrtog čoveka Partije a njenog prvog inte lektualca (prva trojica: Tito, Kardelj, Ranković). Prolazio Je kroz klub, obično zajedno sa Skenderom Kulenovićem, Oskarom Davicom i drugim članovima redakcije časopisa "Nova misao”, koja je u klubu imala Jednu prostoriju. Tako smo u septembru 1953. saznali i da će Dilas otpočeti redovno da piše za "Borbu". Sve nas je to obradovalo, naročito nas mlađe. Dilas je važio za talentovanog pisca ali i za veliki autoritet u Partiji. Sve je počelo sa inicijativom direktora Veljka Vlahovića. On je bio otišao kod Dilasa, koji Je bio predviđen da se u novim izborima kandiduje za predsednika Savezne narodne skupštine. Razgovor se vodio u zgradi do nas - u CK KPJ, "agra rnoj banci". Kao novi šef partijskog organa, Vlahović je imao ambicije da list učini politički još aktivnijim, pogotovo u tom periodu ustavne reforme i prvih koraka radničkog samouprav ljanja i demokratizacije. Vlahović je predložio Dilasu da, posle konstituisanja nove Skupštine, angažuje desetak uglednih pos lanika da pišu za "Borbu" o aktuelnim unutrašnje političkim pitanjima. Složili su se pa je Dilas rekao kako i on ima nameru da piše... "Međutim, krajem septembra - pričao Je kasnije o tom susretu Vlahović - doznao sam da je Dilas sklopio ugovor sa "Politikom" za objavljivanje svojih članaka i da je tom prilikom rekao da ja i "Borba" ne primamo njegovu saradnju. Mene je to zabolelo, Jer nisam mogao niti sam imao pravo da ne primam i 141
ne objavim članke sekretara Partije. Otišao sam kod druga Đilasa i izneo da me taj postupak i takav odnos lično boli...” Usledila su dva sastanka Vlahovića sa Vladislavom Ribnikarom, direktorom ’’Politike". Posle još nekih drugih dogovora, rešeno Je da Dilas ipak piše u "Borbi”, a Moša Pijade u "Politici”. Tako je prvi Dilasov članak štam pan na stubcima "Borbe" 11.oktobra 1953. pod naslovom "Nove sadržine". U njemu on, između ostalog, piše: "Zagazili smo i mi i čitav svijet u novu istorijsku epohu i povratka više nema. Tu, u njoj, moramo se boriti i izboriti. Ali na našem vjetrobojnom tlu, u jednom kovitlacu kad se hrvu sva zla i dobra ovoga svijeta. Nikakva teškoća ali i nikakva radost ne minuse nas..." Pošto u članku ukratko analizira tri glavne snage u suko bu (kapitalizam i buržoazija, birokratizam i birokrati ja, socijali zam i demokrati ja) Dilas dalje piše: "Birokratizam ima za sobom "slavnu” prošlost i "dragocje no” iskustvo: on je u Rusiji pobijedio i na tlu koje je raščistila revolucija ostvario svoj poredak (državni kapitalizam). Takvu "slavu” i "iskustvo" socijalistička demokratija još nema. Ona tek treba da dokaže da može pobijediti. Ali pošto ustaju dvije stihije i dvije svijesti - buržoaska i birokratska, koje se spontano mire protivu socijalističke demokratije - ova može pobijediti samo ako je i sama svjesna to jest - i organizovana...” I na kraju, Dilas zaključuje: "Revolucija se ne može spasiti svojom prošlošću. Revoluci ja mora naći nove ideje, nove oblike, nove pozive, drukčije od nje same, nekadašnje. Nov stil i jezik. Nove zanose. Nove generacije u hiljadam a stupaju u tu novu stvarnost. One ne mogu da prave Revoluciju, Jer ona je rušenje vlasti, poretka. Za takvo što nema uslova. One mogu samo da stvaranjem premašuju slavu i zanos starijih drugova. Bez tog stvaranja i sama Revolucija Je za njih breme, slavna tradicija, ali ne i - život. Revolucija se mora preobraziti, ako neće da bude ugašena - u demokrati ju i socijalizam, u nove humanis tičke odnose. U stvaranje. To Je njena budućnost. Buržoazija i birokratija već nalaze za sebe nove oblike i parole. Demokratija ih traži. I mora ih naći. I naći će ih. Radi daljeg kretanja Jugoslavije, te žiže suprotnosti savremenog svi jeta". Početak Još nije bio "opasan". Imao Je pretežno karakter 142
esejistike zasnovane na ličnim opservacijama. Dilas se u vreme svojih prvih članaka obraća i Titu s pitanjem: -Kako Ti, Stari, gledaš na moje pisanje, šta misliš o nje mu? Tito mu je odgovorio: - Znaš šta, ima izvjesnih stvari sa kojima se Ja ne slažem, ali uglavnom ima dobrih stvari i mislim da ono drugo ne može biti razlog da ne pišeš. Piši dalje. I Dilas piše: 1.novembra 1953. izlazi u "Borbi” članak "Novi oblici", u kome na kraju kaže: "Moramo, dakle, učiti i naučiti da poštujemo tuđe miš ljenje, m akar nam izgledalo i glupo i konzervativno (konzer vativno kao socijalističko). Moraćemo se privići i da svojim sta vovima ostajemo u manjini, m akar bili u pravu, a da pri tome ne mislimo da socijalizam, revolucionarne tekovine i si. moraju propasti. Jer socijalizam, tekovine revolucije, vlast radnog naroda, danas su stvarnost, bez obzira šta ma ko, pa i mi, mislio o nji ma". Sa svakim sledećim novim člankom (Za sve? Bez zaklju čka. Ima li cilja? Ideal, Opšte i posebno) Dilas izaziva u politič kom vrhu sve veća podozrenja, nedoumice i pitanja: šta on traži, kakvu demokrati ju hoće, za koga? "Za sve" - kaže Dilas u istoimenom članku: "Pravi komunista - demokrata danas se i razlikuje od birokrate i malograđanina zalutalog u komunizam po tome što ne negira ovo protivrječje, nego što se bori da ga ukine na korist socijalizma, tj. - što se bori za ravnopravnost svih - buržuja pred zakonima, a istovremeno vodi idejnu borbu protiv buržoaskih shvatanja i vaskrsavanja kapitalizma. Ta i takva borba je, u datim uslovima, jedan od bitnih oblika socijalističke demokrati je.” Po partijskim komitetima su već počinjale "nove borbe": za i protiv Dilasa. "Borba” je dobijala mnoga reagovanja, pretežno pozitivna. I objavljivala ih Je. I mi novinari odjedared smo osetili veću slobodu, počinjali smo sa oštrijom kritikom birokratizma i naročito monopola vlasti u provincijama. Ohrabreni Đilasovim načinom razmišljanja, a verujući da je to i nova orijentacija Partije, podstaknuta Šestim kongresom KPJ, raspisali smo se i rastrčali na sve strane. J a sam imao i jedan "Incident". Bio sam u Zrenjaninu, i pošto se narodu razvezao jezik svašta sam tamo 143
čuo o birokratizmu partijskog komiteta. I to sam i napisao pod sarkastičnim naslovom "Odgovorni drugovi”. Napravila se velika gužva. "Borba" je dobila hrpu pisama podrške, a komitet je došao kod Veljka Vlahovića da interveniše i traži "ispravku". Na kraju smo je morali objaviti ali ipak uz moju napomenu: "da bi najbolje bilo utvrditi istinu između mene i komiteta na sudu". Kada su videli da se pominje sud "odgovorni drugovi” su batalili dalju svađu. Privremeno je sve leglo. Već u decembru 1953. o Dilasu počinje sa velikim nezado voljstvom da se govori i u samom vrhu. Oseća se da će doći do dramatičnog raspleta. Još mi ne znamo kakvog, ali se o tome u klubu "Borbe" već šuška. Dilas, koji to bolje zna, sada žuri sa svojim člancima: ne objavljuje ih jednom nedeljno, nego svaki drugi dan. I to od 20. decembra 1953. od članka "Opšte i poseb no". Na čemu dalje insistira, šta piše, čime uzbuđuje i zaoštra va odnose? Počinjala je "trka s vremenom". Uz članak "Opšte i poseb no”, objavljen 20.decembra 1953. uredništvo "Borbe” štampa i kratku Napomenu: "U dogovoru sa drugom Đilasom ova serija članaka (o subjektivnim i objektivnim mogućnostima socijalisti čke demokrati je) biće odsada objavljivana redom svakog utorka, četvrtka i nedelje. Idući članak Izlazi u utorak, 22.decembra. Razlozi su ovi: pošto se u toj seriji predviđa veći broj članaka čitalac bi izgubio unutarnju vezu između njih ako bi oni bili objavljeni u toku dužeg perioda. Kada ta serija bude završena, otprilike posle šest-sedam nedelja, biće nastavljeno objavljivanje redovnih nedeljnih priloga, na šta će čitaoci biti na vreme upo zoreni". Napomena se, dabome, nije obistinila, Jer nije ni zavisila od redakcije. Jeste njen prvi deo, uz svu dram atičnu temperatu ru koja je rasla, da će članci biti objavljivani svaki drugi dan, ali drugi deo - da će doći do nove serije - nije se obistinio. U to vreme, decembra 1953. kada se i pojavljuje članak "Opšte i posebno", koji ćemo šire citirati da bi se videle njegove "sporne teze”, Tito se nalazio na lečenju u Sloveniji. Oštro Je reagovao na Đilasovo razm atranje uloge Partije. Poslao mu je pismo, u kome ga upozorava: "Smatram da si propustio podvući posljedice onoga što ti nazivaš "odstupanje” ili "istrčavanje”, što Ja sm atram da Je osnovno kod cijele stvari. Baš te posljedice najizrazitije dokazu 144
ju da su ovakve javne diskusije, kao što si ih ti počeo u svojim člancima, opasne ne samo za jedinstvo Saveza komunista, nego i za razvoj naše socijalističke stvarnosti". A sada da najpre vidimo šta je to Dilas napisao u članku ’'Opšte i posebno”. Na jednom mestu on kaže: "Danas nikakva partija ili grupa, a čak ni sama klasa, ne može da bude isključivi odraz objektivnih potreba čitavog druš tva,, ne može da prisvoji isključivo pravo da "upravlja” kreta njem proizvodnih snaga a da ove i ono što je najvažnije u njima - ljude, ne ukoči i porobi. I to iz prostog razloga što u uslovima društvene svojine svako jačanje uloge ma kog politič kog pokreta, svejedno jednog jedinog ili više njih, ne može a da ne vodi ka tom kočenju i porobljavanju. Slabljenje te uloge, slabljenje monopolizma političkih pokreta nad životom društva to je zahtjev vremena, pogotovo kod nas, u socijalizmu": Uz ovu konstataciju Dilas daje i kratku fus-notu: "Stvari su se okrenule: od nužnog monopola partije u ratu, ka nužnosti ukidanja tog monopola u socijalizmu, eto dijalektike stvarnosti! Eto i tu nešto sasvim suprotno običnom, "normalnom” tradicio nalnom malograđanskom ili birokratskom rezonovanju". U daljem tekstu Dilas je još precizniji: "Jer sada su odnosi već takvi da svi oni - bilo da se radi o grupama, ustanovama ili pojedincima - koji identifikuju svoj udes sa udesom socijalizma, koji pretenduju na to da je jedino njihovo mišljenje socijalistička teorija, a samo ono što oni rade nepatvoreni socijalizam, - takvi moraju da se sukobe s objektiv nim - demokratskim i socijalističkim - procesom. Izlaza iz toga nema i ne može biti do - još više demokrati je, još više slobodnih diskusija, još slobodnijih izbora društvenih, državnih i privred nih organa, još dosljednijeg pridržavanja zakona..." Sve je jasnije na koga Dilas misli i na šta cilja. Dva dana posle ovoga članka (Opšte i posebno) 22.decembra sastaju se Kardelj i Dilas. Razgovor je na oko drugarski, uzdržan, pažljiv, ali sasvim je izvesno da su pozicije potpuno različite i da Je to prvi ozbiljan znak da "uže rukovodstvo” neće dalje tolerisati njegove opservacije. Kako se Kardelj seća, Dilas je tom prilikom postavio otvoreno četiri teze: 1. Da Je Tito branilac birokratizma i da se on prije ili kasnije mora sukobiti s njim; 2. Da se Ranković i Ja (Kardelj -prim.autora) zapravo, slažemo s njim, Dilasom, ali da smo oportunisti, pa se zbog toga ne želimo svađati: 3. Da kod nas - hteli mi ili ne hteli - već nastaje neka socijalistička 145
"levica” i 4. Da se ne može isključiti ni mogućnost da se kod nas razviju dve socijalističke partije." Kardelj je kasnije tvrdio, i to izneo i javno na Trećem plenumu CK SKJ o "slučaju Đilas", da Titu nije rekao ni reći o pomenutim Đilasovim tezama. "Verovao sam - kaže on - da se kod Dilasa možda ipak radi samo o jednom od onih nepromiš ljenih i neozbiljnih zaletanja na kakva smo bili kod njega inače navikli. Očekivao sam da će u budućim člancima ipak više yoditi računa o mišljenjima svojih drugova iz CK SKJ". Očekivanja se dabome nisu Ispunila. Dilas je u člancima iznosio "svoje" a ne mišljenje "svojih drugova”. I tako je nasta vio. Istoga dana, kada je obavio razgovor s Kardeljom, on u članku "Konkretno" između ostalog šalje "otpozdrav na pismo" recima: "Nove ideje uvek su počinjale kao ideje manjine. Ljudi ne misle kolektivno, iako svi misle. Ali misao jednog ili više njih može postati kolektivna. No niko ne može unaprijed znati koja nova ideja može biti baš ona progresivna, baš ona koja pokazuje da se začeo budući život miliona, ona što pokušava da obasja te prve klice novoga života...” "Prvi zadatak socijalističke i svake iole stvarne demokratije jeste da omogući izlaganje ideja, da osigura da niko stvarno ne bude gonjen zbog svojih ideja. Jer jedino u takvoj atmosferi mogu one, nove ideje, zasada svojina pojedinaca, manjine, da izbiju na površinu... Jer ljudskom mišljenju granice treba da određuje ono samo odnosno - njegove realne mogućnosti. Svako ograničavanje mišljenja, m akar I u ime najljepših ideala, i ponajčešće baš u ime njih, ne može a da ne unakazi baš one koji to čine. Đordano Bruno i hiljade sličnih bili su spaljeni "radi" spasa ljudskog roda od paklenih Jeresi. Isto tako, u naše vrijeme "radi" spasa ljudskog roda od komunističkog pakla izgoreli su milioni po hitlerovskim logorima. Milioni su, prezreni i osramoćeni, sagnjili u Sibiru jer ni jesu vjerovali u pravovjernost Staljinovih učenja. Svakako, ideje same po sebi nijesu tome krive. Ćak ni fanatično vjerovanje u njih. Nego Je i to fanatično vjerovanje, u krajnjoj liniji, bilo proizvod fanatične, monopolističke, praktične uloge nazadnih društvenih sila. Sem demokratskih formi i njihovog stalnog jačanja, sem slobode misli i misaonog stvaranja - nema preprekt takvim despotskim tendencijama i opasnostima...” U međuvremenu Milovan Dilas Je Izabran za novog predsednika Savezne narodne skupštine. I na tom poslu nastavio Je 146
odmah sa "demokratskim šokovima". Ukinuo je luksuzna kola za rukovodioce u Skupštini, a vozio se u Skupštinu džipom, tra žio je da se sa ulaza u zgradu parlamenta ukloni policijska kontrola da bi narod mogao slobodno da ulazi i sluša svoje predstavnike i dr. To je sada već bilo dolivanje ulja na vatru. Ali, u tome je imao i podršku. Pored "Borbe", koja mu je objavljivala članke, redakcija lista "Naprijed", organa CK KP Hrvatske, odmah se angažovala da propagira Đilasove ideje i da traži pravo na frakcije u partiji. Šira javnost Još nije znala šta se događa u samom partijskom vrhu. Dilas je tih dana obavestio i Tita o tome šta je i kako razgovarao sa Kardeljom. Veljko Vlahović, kao direktor "Borbe”, do koga su sve češće dopirale kritike na račun Đilasovih teza, otišao Je da se konsultuje sa Rankovićem, takođe jednim od tadašnjih sekretara CK SKJ. Nije dobio pravi odgovor sem "da će se videti šta će i kako će". Nešto kasnije, Vlahoviću je na zasedanju Savezne narodne skupštine prišao Boris Ziherl, član CK SKJ, koji je inače u naučnoj filozo fskoj javnosti važio za marksistu-dogmatičara, i izneo mu svoja neslaganja sa Dilasovim pisanjem. Dogovoreno je da to i Javno objavi u "Borbi". Iako poslednje "tri bombe" (članci "Subjektivne snage” i "Revolucija", kao i novela "Anatomija jednog morala” objavljena u časopisu "Nova misao") još nisu bile ispaljene, Dilas Je očigled no i osećao i iskustveno predviđao šta će se dogoditi. On više nije računao na zadržavanje starih pozicija u Partiji i vlasti. Jeres je morala biti kažnjena! "Sećam se kako je sve to počelo - piše on u knjizi objav ljenoj najpre u SAD, "Nesavršeno društvo", april 1969. - samog tog dana, čak i sata, možda isto onako kako su pokršteni i pus tinjaci sećaju trenutka kada im se bog ukazao. Bilo je to u noći između 7. i 8. decembra 1953. godine. Mada sam kao i obično zaspao tek oko ponoći iznenada sam se probudio obuzet nekim nepokolebljivim sudbonosnim sazna njem da neću biti u stanju da se odreknem svojih gledišta. U to vreme bio sam napisao seriju članaka, za koje su neki izjavili da su "revizionistićki”, za partijski list "Borbu". Znao sam da će me moja gledišta dovesti u sukob sa drugovima iz Centralnog komiteta, ljudima sa kojima sam sagoreo mladost i polovinu zrelih godina u potrazi za idealom koji se, nakon toliko nada i toliko mnogo krvi i napora, pokazao nerealnim i neostvarljivim. Moja supruga Stefanija mimo je spavala u drugom delu sobe, 147
no bio sam svestan njenog prisustva u tami i nenarušenoj tišini noći. Nastojao sam da odgumem svoje zle slutnje, tvrdoglave u svom insistiranju da se nešto definitivno desilo, nešto unutar mene ili nešto što se tiče mene, a što Je značilo, da ću morati tome da podredim svoj dotadašnji način života, svoje nade - i, što je još gore, podredim svoju porodicu ili čak da sve to skupa žrtvujem. Znao sam da nemam izgleda na pobedu. Setio sam se sudbine Trockog i rekao sebi: "Bolje sudbina Trockog nego Staljina, bolje biti poražen i uništen nego izdati svoj ideal, svoju savest". Čak mi se i verovatna dužina kazne zatvorom (obično iznosi 7 do 9 godina za "klevetanje" države ili vršenje "neprijateljske propagande") vrzmala u glavi, kao da je već bila izrečena. Video sam sebe izolovanog, drugove koji me preziru i kleveću, a svoju porodicu užasnutu i u nedoumici šta da radi. Video sam sebe među tzv. malim ljudima koji neće imati nikakvog načina da saznaju da li sam bio luđak ili mudrac. Ta borba unutar mene bila je kratka. T rajala je samo nekoliko minuta dok nisam uspeo da otrgnem misli od snova i povratim se od tih nagoveštaja. J a sam već znao, da znao, da Je to bilo ono istinsko ja, i da to ne mogu opovrgnuti uprkos kole banju kojem sam bio podlegao, uprkos teških iskušenja sa kojima ću morati da se suočim. Ustao sam i otišao u svoju radnu sobu i tamo u nekoliko rečenica pribeležio ono što sam sada znao: nastanak razlika u odnosu na upravljače partije, neminovnost prestanka daljeg druženja s njima, predstojeći ispit moje sopstvene snage ili slabosti zbog skretanja s njihovog puta... Posle te noći, postepeno ali bez kolebanja, sve više sam se udaljavao od zvaničnih dogmi i gledišta dolazeći u sukob sa stvarnom situacijom u svojoj sopstvenoj zemlji i sa komuni zmom u celini...” Jedan od poslednjih Đilasovih članaka "Subjektivne sna ge” ("Borba", 27.dec.53) koji Je označio klimaks njegove opozicije i sukoba sa političkim vrhom završava se rečima: "Žrvanj života ubacio je u neumoljivu čeljust dosadašnje pojmove i oblike, i melje li melje, uprkos najboljim namjerama". Očigledno Je bilo da Je članak - "Subjektivne snage" prevršio meru, da Je doveo u pitanje dotadašnju monopolsku ulogu partije i da se politički vrh spremao za konačni obračun sa Dilasom. M.Đilas, kao što smo već videli u njegovom sećanju na noć između 7. i 8. decembra 1953. opisanoj u knjizi "Nesavr šeno društvo”, nije imao iluzija da će sve da legne, da će mu se 148
progledati kroz prste, da će ”uži štab” progutati tako gorku jeres kakvu je on zakuvao. Zato i žuri. Svoj poslednji članak "Revolucija" objavljuje 7.januara 1954. posle čega će nastavak serije biti obustavljen nalogom iz CK. Opisaćemo sada šta se događalo iza kulisa, u najužim kru govima, kakve su se još "paralelne drame" odvijale. U decembru 1953. redakcija časopisa "Nova misao”, čiji je glavni urednik bio Skender Kulenović, a Jedan od članova i Milovan Dilas, odlučila je da se fuzioniše sa časopisom "Naša stvarnost". U isto vreme pripreman Je 13-ti broj "Nove misli”, koji će biti i poslednji i koji će ući u dokazni materijal za Ple num o "slučaju Dilas”, zbog njegove novele štampane u tom broju - "Anatomija jednog morala". Časopis je pročitao, nažalost, mali broj ljudi, jer je bio zabranjen, a njegovi primerci, čak i po privatnim bibliotekama, zaplenjeni su uz revnostan napor UDB-e. Oni koji su ga tada pročitali, ne iz radoznalosti ili po svo jim literarnim sklonostima, već iz političkih predubeđenja o Đilasovoj "mržnji" prema starim revolucionarima i privilegijama, govorili su da je to pamflet sa iskonstruisanom fabulom, koja je trebalo da kompromituje partijske kadrove, njihov način života i shvatanja - od porodice i prijateljstva do politike. Dilasova namera Je bila, tvrdili su, da kroz "Anatomiju” - kada Je već video da gubi “filozofsku” i "političku" bitku - prebaci sukob na "etički plan" i da tako izađe m akar kao moralni pobednik. Šta se oko "Anatomije" dešavalo? Pre nego što će časopis izaći, Dilas je poslao pismo izvesnom broju sekretara sreskih i opštinskih komiteta SKJ, poziva jući ih na pretplatu. Deo njih je to i učinio. Usledila je "druga faza" akcije: Štampariji "Borbe" u kojoj je pripremljen časopis, naređeno je da nikome ne srne dati nijedan primerak, to jest da se časopis mora otpremiti samo na naznačene adrese. I tako je časopis štampan i pakovan pod strogom kontrolom. U među vremenu, dok je novela "Anatomija" još bila u rukopisu, supru ga Svetozara Vukmanovića Tempa, Milica, saznala je, lako na neobičan način, za sadržinu Dilasove priče. Naime, nekoliko dana pre nove godine, Dilas Je zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem bio na večeri u TempovoJ kući. Pričali su o raznim stvarima, a onda je Dilas pozvao Milicu u stranu i rekao joj kako je napisao novelu u kojoj ne pominje autentična imena, ali će se svakom činiti da su ona i Tempo u pitanju. 149
Iznenađena i začuđena ovakvim postupkom prijatelja kuće, Milica je s gorčinom odgovorila: - Nije pošteno da se sa drugima obračunavaš preko Tempovih leda! Dilas je prećutao njenu primedbu i opet seo za sto sa osta lima. Zabrinuta onim što je čula, Milica je, kada su gosti otišli, sve rekla Tempu. Smirivanja nisu pomogla. Sutradan, Milica je uspela da preko Đilasove sekretarice dobije rukopis "Anatomije” i da ga pročita u samoj kancelariji. Uzbuđena, emotivna tako je otrčala kod Dilasa i opet mu rekla da to "nije pošteno”. Nekoliko dana kasnije opet su se našli u zajedničkom društvu. Vladimir Dedijer ih je pozvao da kod njega u kući dočekaju Novu 1954. godinu zajedno sa Đilasom, Kočom Popovićem, Pekom Dapčevićem, Jože Vilfanom i još nekim prijateljima iz intimnog kruga. Lepo je bilo počelo, ali Je Tempu - kako on to opisuje u svojim memoarima - priseo ovaj susret. Dok su stajali malo po strani i razgovarali, Peko Dapčević mu Je zabrinuto rekao: - Bio sam kod Starog na Brdu (kod Kranja, u Sloveniji prim, autora). Jutros sam stigao. Strašno Je ljut na Dida zbog njegovih članaka. Tempo mu je odgovorio: - Pa i ima pravo da se ljuti. Šta treba Didu da predlaže likvidaciju Partije? Inače, ostali članci mi se sviđaju. A Jesi li rekao Didu za mišljenje Starog? Peko je odmahnuo glavom: - Ne, nijesam. - Pa, reci mu! - Insistirao Je Tempo. - Neću! - bio Je uporan Peko. - Onda ću ja! - odgovorio je Tempo i prišao Dilasu. Ispričao mu Je šta je čuo od Peka. Dilas se na to zabrinuto upitao: - A šta misliš: hoće li da idu na Plenum? Sada se Tempo začudio: - TI si lud! Kakav Plenum! Treba da odeš Starom i da se dogovorite šta da učiniš. Dilas nije ništa odgovorio. Njegovo neraspoloženje je zatim uticalo i na druge. Doček Je prolazio monotono, tek da se ispune "praznične formalnosti" i bude uljudan u prijateljskoj kući. Nekoliko dana kasnije, kako Je Aleksandar Ranković rekao Tempu, "Vrh” Je razgovarao sa Đilasom. Dva dana su raspravljali, ali Je Dilas odbio sve primedbe i savet. Ostao Je na svome. 150
Posle obustavljanja Đilasovog pisanja, nakon poslednjeg članka Revolucija", 7.januara 1954. u redakciji "Borbe” nastalo je komešanje. Pretežno raspoloženje je bilo na strani "jeretika", naročito medu mladim novinarima. Čovek iz UDB-e, koji je bio službeno "zadužen" za "Borbu", pričao mi je kasnije da se politi čki vrh pomno interesovao za mišljenje novinara i da je on svaki čas telegrafski izveštavao: da je "Borba" još uvek i prete žno na strani Dilasa. Devetog januara po podne, direktor "Borbe" Veljko Vlahović bio je dva sata kod Kardelja. Kada se vratio sazvao Je na sastanak sve novinare. Predpostavljali smo zašto, "Borba" je bila direktno umešana u "konflikt". Odmah u početku obratio nam se recima: - Moram da vam kažem da smo pali na ispitu iz marksi zma. J a upravo dolazim od druga Kardelja, s kojim sam razgo varao o Đilasovom pisanju u našem listu... Vlahović je zatim u kraćim crtama disciplinovano objaš njavao suštinu neslaganja i konflikta sa Đilasom. Posle njega, glavni urednik Ivan Sibl, kratko i otvoreno je rekao: - Ja moram da priznam da sam sa velikim zadovoljstvom čitao Đilasove članke. Bio sam srećan što ih objavljuje baš "Bor ba". Slagao sam se sa njegovim mišljenjima. Ali, eto, čuli ste šta je rekao drug Veljko Vlahović... Zatim je nastao muk, osećala se neprijatna, teška atmos fera, kao na pogrebnom rastanku sa prijateljem. Za reč su se javila samo dva, tri urednika, koja su u "Borbu" stigla neko vreme ranije kao "političko ojačan je" iz raznih partijskih struk tura. Oni su dabome govorili o tome da su i sami "osetili" "kuda vodi" Đilasovo pisanje i šta će se desiti. Ostali su ćutali. Tako se sastanak i završio, ali je nastavljen do dugo u noć "po grupa ma". I dok Je zbor novinara sa Veljkom Vlahovićem trajao, u štampariji lista već se vrteo sutrašnji broj (10.januar 1954.) sa Saopštenjem Izvršnog komiteta CK SKJ, koje je glasilo: "Članci koje Je drug Milovan Dilas poslednjih nedelja objavio u "Borbi", a iznad svega članak "Anatomija jednog morala", objavljen u poslednjem broju "Nove misli", izazvali su s obzirom na njegov položaj kao člana Izvršnog komiteta CK zabunu u redovima članova Saveza, tako da su Izvršnom komi tetu upućena mnoga pitanja o značaju i smislu tih članaka, kao i o tome kako rukovodstvo Saveza gleda na te članke i da li su 151
oni objavljeni s njegovom saglasnošću. Izvršni komitet sm atra za svoju dužnost prema celokupnom članstvu Saveza komunista, kao i prema čitavoj javnosti u zemlji, da izjavi: Članci druga Milovana Dilasa plod su njegovog sopstvenog mišljenja, koje je u svojoj osnovi protivno m išljenju svih ostalih članova Izvršnog komiteta, duhu odluka Šestog kongresa i odlu ka Drugog plenarnog sastanka Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. On ih je objavljivao ne izlažući unapred drugovima iz Izvršnog komiteta ideje koje u njim a namerava objaviti, čak i uprkos tome što su mu neki drugovi u toku obja vljivanja prvih članaka iz te serije ukazivali na očiglednu štetu koju bi takvi članci mogli naneti razvitku Saveza komunista i izgradnji socijalističke demokrati Je u našoj zem lji. Izvršni komitet izneće ovo pitanje na diskusiju pred Cen tralni komitet Saveza na prvoj njegovoj sednici. Drug Dilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka s obzirom da će čitav problem biti diskutovan na plenumu Centralnog komiteta." To je bio početak kraja. Posle 10.januara 1954. kada je izašlo Saopštenje Izvršnog komiteta CK SKJ o DIlasu, dramatični rasplet u političkom vrhu Jugoslavije dobio Je svoj "zvanični pečat" na Plenumu CK. Sas tanak najvišeg foruma SKJ počeo je 16.januara i trajao je dva dana. U istoriji je ostao poznat kao Treći plenum. Imao je samo jednu tačku dnevnog reda: Milovana Dilasa, člana Izvršnog komiteta. Plenum je održan u zgradi CK SKJ, u tzv. Agrarnoj banci, neposredno pored "Borbe”, na Trgu Marksa i Engelsa br. 11. Interesovanje za ovaj događaj, рге svega političke Javnosti, a zatim i ćele zemlje, bilo je izuzetno veliko. Između ostalog i zato što Je to posle Informbiroa i sukoba sa Staljinom 1948. bio prvi veći "partijski slučaj”, koji Je označavao raskid i otpadništvo jednog od četvorice vodećih ljudi u SKJ. Ceo tok Plenuma Je, po običaju, sniman u specijalnim kabinama. Tu niko sem predviđenih službenih lica nije imao pristup. Ipak, nas nekoliko novinara "Borbe" pustili su u kabine, tako da smo mogli neposredno, i vizuelno i govorno, sa svim utiscima na licu mesta da pratimo raspravu. Za nas je ona, dabome, bila uzbudljiva, iako izvesna. Naročito su nas impresio nirala pojedina lica i pojedini govori. Dilas osobito, Jer je o 152
njemu i njegovoj drami 1 bila reč, lako nas je njegova lzvesna zbunjenost 1 posustalost razočarala. To više nije bio onaj tribun, koji je godinu dana ranije, na VI Kongresu Partije, održao bri ljantan govor o Lenjinu i našoj Revoluciji, i tada izazavao goto vo masovnu emotivnu reakciju među delegatima, ili onaj politi čki esejist i kritičar, koji je - činilo nam se - otvarao pred licem ćele javnosti samu "dušu Partije" i naroda. Drugi dan Plenuma prenošen je preko Radio-Beograda, tako da je raspravu mogla pratiti cela zemlja. Plenum je otvorio Tito i dao političku ocenu Đilasove "jeretičke serije". A zatim je kraća objašnjenja izneo Dilas. Delovao je sumorno, monotono, "bez mašte". Kao da nije imao ili nije hteo da kaže "ono glavno". Svi su očekivali Kardelja, i kao Đilasovog "teoretskog konkurenta", i kao drugog ili trećeg čoveka iz politi čkog četvorougla (Tito, Kardelj, Ranković, Dilas). Kardelj je govo rio dugo, ambiciozno, sa opširnim analizama svakog Đilasovog članka i tezama da su to, uglavnom, "stare revizionističke ili reformističke teorije", "bez klasnog kriterija", sa apstraktnim predstavama o demokratiji, i sa "socijalizmom bez svojih divizi ja". Oštra i sarkastična Kardeljeva reč nije bila samo izraz "idejnog neslaganja” već je imala i svoje dublje, lične korene. Uostalom, Kardelj o tom svom odnosu sa Dilasom kaže u razgo voru za "Delo" l.maja 1974; "Želim da kažem da je među ljudima sa kojima sam dugo vremena veoma tesno sarađivao bilo i nekih sa kojima smo se kasnije razišli. Medu njima bih pomenuo Milovana Dilasa i Aleksandra Rankovića. Sa obojicom sam se sreo kada su, isto vremeno kad i ja, postali članovi novog rukovodstva Komunisti čke partije Jugoslavije, koje je formirao Tito posle 1937.godine. Sa Titom na čelu nas četvorica smo bili i stvarni politički sekre tarijat pred rat, za vreme rata i posle njega, mada formalno nismo uvek bili u istom sastavu, jer smo i delovali često odvoje no u raznim delovima Jugoslavije. Milovan Dilas je bio aktivan radnik, a naročito sposoban publicista. Sve dok se držao organizovanog partijskog rukovod stva, bio je često i nosilac korisnih, stvaralačkih, idejnih i politi čkih inicijativa. Staviše, na svoj način smo ga voleli zbog njego ve pomalo divlje iskrenosti i otvorenosti. Jer, na jeziku bi mu odmah dolazilo sve što god se rađalo u njegovoj glavi. No, upra vo tu i počinnje njegova nesreća, jer, u svojim razmišljanjima i 153
pogledima bio je veoma nestalan i zato nikada nisi znao šta će misliti sutra. Zato je među nam a uvek bio nekakav ’’enfant terible’’. Ali i pored te nestalnosti mišljenja bio Je ujedno veoma ambiciozan čovek, to ga je bacalo iz jedne krajnosti u drugu. To je često prouzrokovalo sporove među nama. Za vreme narodnooslobodilačkog rata morali smo da ga opozivamo iz Crne Gore zbog njegove lične odgovornosti za preterane represivne mere, koje su dovele do nepotrebnog prolivanja krvi i koje su veoma naštetile ugledu ne samo KP nego narodnooslobodilačkog pokre ta uopšte. No to mu nije smetalo da kasnije, kada je došao u spor sa revolucijom, postane pobornik neograničene slobode. U prvom posleratnom periodu morali smo ublažavati posledice njegovog radikalizma u dogmatskom sređivanju prilika u oblas ti kulture i propagande, a to mu nije smetalo da se kasnije, posle našeg spora sa Staljinom, vrlo brzo nađe na pozicijama nekakvog socijal-demokratizma. I zato nije ni malo čudno ni to što se kasnije odrekao i toga i što danas izjavljuje ne samo da nije komunista, ni marksista, ni socijalista, nego da mu Je sis tem parlamentarne demokratije ustvari ostao jedina idelogija. Početne radikalne, liberalističke i revolucionarne iluzije su prema tome tu našle svoj klasični kraj u konzervativnom mire nju sa postojećim stanjem kapitalističkog društva protiv koga se borio u svojoj mladosti. Moji lični odnosi sa Dilasom bili su dugo vreme veoma prijateljski, iako me je nestalnost njegovog mišljenja uvek uznemiravala, a često i dovodila u sporove s njim. I kada su počela njegova dublja kolebanja početkom pedesetih godina pokušao sam na prijateljski način da ga upozorim kuda će ga odvesti put za koji se otpočeo odlučivati. Ali, tu Je nezajažljiva ambicija, građena na iluzijama, nadvladala razum. Moram reći: mada sam dugo sarađivao sa Dilasom, bio sam u dnu duše ipak nekako uveren da će zbog njegove neuračunljive nestalnosti, pre ili posle, doći do nepopravljivog konflikta...” Intimno, dakle, kako vidimo, u Kardelju je od samog poče tka saradnje postojao otpor prema ovom "enfant terible”, koji se nikako nije mogao uklopiti u tada važeće "revolucionarne šablo ne”. Posle Kardelja, na Plenumu se prvi Javio za reč Đilasov bliski prijatelj Vladimir Dedijer. On Je počeo dosta uzbuđeno , rekavši da doživljava teške dane. Najpre je govorio o greškama 154
u Dilasovom metodu, a zatim Je kritikovao i metode koje se primenjuju u "takozvanom raskrinkavanju" Dilasa. Dedijer se nije složio sa člankom Borisa Ziherla, koji je objavljen isti dan u "Borbi" kada i Saopštenje Izvršnog komiteta. Ziherl je, naime, zastupao gledište - polemišući sa Đilasom - da se umetnost mora zaštiti od "prolaznih modnih gluposti”. "Ja sam čuo - rekao je Dedijer - mnoge pisce i kulutrne radnike koji se prosto za glavu hvataju i pitaju šta je ovo. Zar ne može svaki pisac da ima svoj pravac, da gleda da bude nov? Zašto da se držimo propisa od pre sto godina, kao da u literaturi od Balzaka nema ničeg novog? Zašto da se u literaturi ponovo propisuje dvanaest božjih za povesti po kojima ima određeno da misliš i određeno da osećaš? Ljudi se pitaju šta će nam to, šta će nam takvi recepti, kada i u samom SSR lija Erenburg i drugi otvoreno kritiku ju takve metode." To je bila prva odbrana Dilasa na plenumu. Drugu je izrekla Mitra Mitrović, njegova bivša supruga, koja je reagovala i emotivno. I niko više. Zatim Je otpočela serija oštrih i dugih napada koja će i označiti kraj Đilasove "partijske karijere". Kada se danas, sa ove distance i sa proteklim istorijskim iskustvom, posmatra Treći plenum o "slučaju Dilas", koji je demonstrirao ustvari dalju "monolitnost partije", može se doka zivati predpostavka da je politički vrh zemlje brzo ispoljio strah od sopstvene "demokratske vizije" proklamovane na VI kongresu u novembru 1952. Dilasova kritika birokratizma, monopola Par tije i antidemokratskog otpora i usporavanja sloboda, bez obzira na "diskutabilne delove”, bila je u suštini radikalna razrada VI kongresa Partije. Ali njegov Adamov greh se sastojao u tome što je smetnuo sa uma da je u međuvremenu već bio narastao "strah od sopstvenih odluka” i da Je zato u junu 1953. održan II Plenum CK SKJ koji je izvršio korekciju VI Kongresa. Nije, dakle, tek Treći plenum bio "napuštanje linije Šestog kongresa" (kako tvrdi Dilas u "Borbi" od 1Zmaja 1989. povodom inicijative za njegovu rehabilitaciju) već je to u stvari učinio već II plenum, a na Trećem je - drastičnom osudom Dilasa - ta "nova orijentacija" samo potvrđena i produžena. Partija je tada (posle VI kongresa, da je ostala kod njegovih odluka) mogla da bude na demokratskoj prekretnici, jer Je usvojila bila politiku svog odvajanja od države i odricanja od komandovanja i držanja svega u svojim rukama. Ali, demokratske inicijative, podstaknute obračunom sa Staljinom, koje su se osecale 1 u samoup 155
ravnom životu privrede i naročito u kulturi i umetnosti, brzo su zaplašile svojom kritičnom svešću zvanične ideologe Partije. I ona Je nastavila da drži sve konce u svojim rukam a, represivno intervenišući kod prvog (Đilasovog) pokušaja da se linija VI kongresa i oživotvori. Dogmatski mentalitet je dobio prevagu. Osetilo se to i u monolitizmu III Plenuma. Iako su sve diskusije imale "demokrat sku i hum anu oblandu" iza njih Je uglavnom stajala stara "boljševička budnost”, čiji se vek znatno produžio. Ne znam da Je kod tih kadrova, uvek opreznih prema svakoj Jeresi i uvek privrženih do fanatizma "višim ciljevima", taj fenomen ikada iščeznuo. Uostalom, ne sećam se da Je neko sakupio moralne hrabrosti da koriguje sopstveno ondašnje mišljenje I postavi pitanje rehabilitacije tadašnjeg "prvog jeretika”. Indulgencija nema u to vreme. Monolitnost Partije je iznad svega. Može se u nijansama drukčije misliti, pa i govoriti, ali globalno sve mora da bude uštimovano i svedeno u određene kanone i norme. Svako iskakanje iz obeleženog kruga kvalifikuje se i dobija etiketu ugrožavanja tekovina Revolucije, pri čemu se tekovine niti vide niti osećaju kao razvojni proces već kao okamenjeni spomenici. Rezolucije nisu takve ali praksa uglavnom jeste. Partija s mukom nastavlja trku da za svoju demokratsku viziju nade i sadržine u stvarnom životu. Neka unutrašnja "religiozna snaga” ne da Joj da se preobrazi i uskladi sa vremenom. "Borbu” će taj događaj teško pogoditi. Neće biti kadrovskih represalija, ali njen nagli zaokret ka disciplini i pokornosti uticaće da postepeno gubi ugled kod čitalaštva. Mlada generacija novinara se tokom sledećih godinu dana znatno osipa, list menja fizionomiju, dobija i nove urednike, a tiraž koji Je do tada bio veoma visok - oko 300 hiljada - počinje da pada. Posle dvodnevne rasprave Treći plenum se završava Zak ljučcima koji su glasili: "1. Da su shvatanja koja Je Milovan Dilas izneo u svojim člancima u svojoj osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI Kongresu Saveza komunista Jugoslavije; 2. Da su ta shvatanja, s obzirom na položaj druga Dilasa u Savezu komunista, unela zabunu u Javnost i nanela ozbiljnu štetu kako Savezu komunista tako i interesima zemlje; 3. Da se drug Dilas svojim stavovima i postupcima udaljio od Centralnog komiteta i od čitavog Saveza komunista, da se 156
lično izolovao od praktičnog rada i dao političku osnovu za raz bijanje idejnog i organizacionog Jedinstva Saveza komunista i za njegovu likvidaciju. Zbog toga plenarni sastanak Centralnog komiteta odlučuje da se drug Milovan Dilas isključi iz Centralnog komiteta, udalji sa svih funkcija u Savezu i kazni poslednjom opomenom.” Plenum je istovremeno, na Titov predlog, doneo odluku da se u Izvršni komitet kooptiraju tri nova člana: Blažo Jovanović, Miha Marinko i Petar Stambolić. Sva trojica su bili u to vreme sekretari centralnih komiteta u svojim republikama: Crnoj Gori, Sloveniji i Srbiji. Posle Šestog kongresa SKJ, novembra 1952. godine, bila je to prva krupna izmena u personalnom vrhu partije. Godinu dana ranije, na tom istom kongresu bila se dogodila čitava "mala revolucija” u kadrovskom razmeštaju. Umesto dotadaš njeg Politbiroa CK KPJ, kao najvišeg partijskog tela, izabran je Izvršni komitet od 13 članova. Svi do jednog bili su stari revolu cionari: Tito, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Milovan Dilas, Boris Kidrič, Moša Pijade, Ivan Gošnjak, Svetozar Vukmanović - Tempo, Đuro SalaJ, Đuro Pucar, Lazar Koliševski, Franc Leskošek i Vladimir Bakarić. Šestorica iz Izvršnog komiteta sačinjavali su tada Sekretarijat: Tito, Kardelj, Ranković, Dilas, Kidrič i Gošnjak. Desetak dana posle Trećeg plenuma, 27.januara 1954. na popodnevnoj sednici Savezne narodne skupštine, potpresednik Vladimir Simić upoznao je poslanike sa pismenom ostavkom koju je 13. Januara podneo dotadašnji predsednik Milovan Dilas. Ostavka je glasila: "Pošto sam svojim javnim radom, publicističkim i drugim, došao u raskorak sa Saveznim odborom Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, postalo Je neprirodno i neodrživo da i dalje budem predsednik Savezne narodne skupštine, pa ovim putem podnosim ostavku na svoj položaj." Poslovnik je zahtevao da se odmah izabere novi predsed nik, što Je i učinjeno. U ime Socijalističkog saveza i 26 poslani ka, Lazar Koliševski je kandidovao Mošu Pijade, koji je Jedno glasno izabran. Uskoro zatim, Dilas je vratio i partijsku knjižicu. Devet naestog aprila 1954. godine uputio je pismo sekretaru osnovne organizacije SK u Palmotićevoj ulici, gde i sada stanuje. Pismo glasi: 157
"Na ruke sekretara, druga Stojanovića. Od danas se ne sm atram članom SKJ i po svojoj slobodnoj volji istupam iz organizacije". Tako je u našem političkom životu i žargonu stvoren Još jedan novi izraz, kao opasna etiketa - "đilasovština”. Ali, "prvi jeretik" još nije bio - bar što se dotadašnjih titula 1 počasti tiče dotučen. To je tek predstojalo, moralo je da dobije zakonsku formu. A nije dugo trajalo. Put do kaznione, do prve roblje bio Je kratak: samo godinu dana. Već 24. januara 1955. godine Okružni sud u Beogradu saoštava, na osnovu priznanja samih optuženih, da su izjavama datim stranim dopisnicima neposredno inspirisali i podstakli kam panju protiv unutrašnjeg uređenja u Jugoslaviji, da se Milovan Dilas osuđuje na kaznu zatvora od godinu i po dana uslovno na tri godine, a Vladimir Dedijer na šest meseci uslovno od dve godine. Ali, pošto ni jedna ni druga strana "nije popustila", ^ .d e cembra 1956. Okružni sud u Beogradu izriče Đilasu kaznu stro gog zatvora u trajanju od tri godine. Dilas gubi čin general-pukovnika, orden narodnog heroja i druga visoka odlikovanja. Tako "ogoljen" sa celim paketom osuda putuje u Kaznlonu u Sremskoj Mitrovici i dobija osuđenički broj 6880. Tamo će i ostati, s prekidima, devet godina. A više od trideset neće moći u Jugoslaviji, na svom maternjem jeziku da objavi ni reč od 3.127 strana koje je napisao tokom robije. Naređeno ćutanje bila Je nova, najteža kazna, bez obzira što mu se u svetu knjige štam paju u milionskim tiražima. Ali, u sopstvenoj zemlji jeretik Je, malo po malo, bio oteran u neku vrstu samoizolacije, unutrašnjeg emigranstva. Da je ćutao možda bi na tome i ostao. Ali, kako ćutati? Taj fenomen straha od ćutanja i opiranja "političkoj smrti", Jedan od naj poznatijih američkih novinara starije generacije, S.L. Sulcberger, u svojoj knjizi o Đilasu "Ponovo stečeni raj - monografija bun tovnika", ovako objašnjava: "Sam Tito je Jednom rekao da političku sm rt sm atra "naj okrutnijom" smrću i pobrinuo se da Milovana protera kako iz književnosti, tako i iz politike, da bi takvu sm rt doživeo". Dilas, valjda zato, nastavlja da govori ali ovoga puta pošto to ne može u jugoslovenskoj Javnosti - govori stranim novinarima i političarima. Tokom 1955. godine on daje više intervjua stranim agenci 158
jama I novinarima, koji ga saleću kao najuglednijeg disidenta Istoka i socijalizma. U to vreme dolazi do posete Hruščova Jugos laviji, pomirenja” i priznavanja "greha" od strane Moskve. Pot pisuju se Beogradska i Moskovska deklaracija, kojima se odre đuju novi, ravnopravni odnosi i pravo na autonomni razvitak. Dilas kritički gleda na "pomirenje", on ne veru je Kremlju. Na Zapadu, povodom svega toga, pišu o "semenu destrukcije", "o vraćanju Tita staljinizmu", "o neveri Jugoslovena, čije Je prijate ljstvo prema Zapadu bilo samo lukavi manevar", o "pobedi promoskovske frakcije u SKJ” i dr. Mnogi Đilasovi "dušebrižnici" veruju da će jeretik konačno ućutati silom prilika, da se iza rešetke - i p s ih o lo š k i i fizički čovek osamljuje i postaje malodušniji, gubi hrabrost i prkos. U isto vreme, van zidina kaznione, traje i dalje ritual okrivljavanja i likvidacije. Dilasovo ime se spominje samo u osudama, a izbacuje sa svih stranica istorije. Skidaju ga čak i sa poznate fotografije sastanka Politbiroa u pećini na Visu, 1944. koja je u velikom formatu (bez njega) istaknuta u svim muzejima Revo lucije. Na toj fotografiji, on sedi poslednji, pa je utoliko zgodnije bilo iseći ga, a da se to i "ne primeti". Dilas je, međutim, i na robiji nastavio da piše, i to sada još aktivnije i jasnije. Po dolasku u kaznionicu, tražio je da bude sam u sobi, što mu Je i dozvoljeno. Ali, posle više meseci, uvidevši da samoća nije uvek prijatna a i da mu treba kakva takva komunikacija sa svetom, zatražio je da ga premeste u neku od kolektivnih soba. Ponudili su mu da bira. On je tada rekao: Pa biću sa bibli otekarom i kantinerom. I tako se preselio. Izdržavajući kaznu, najviše vremena je provodio u pisa nju. Prva tema mu je i dalje ostala: birokratija u socijalizmu. Ali, sada već počinje dublje, kritički da razmišlja ne samo o jugoslovenskom društvu, već i o Lenjinu, pa i Marksu. "Moram da napomenem - piše on kasnije u svojoj knjizi “Nesavršeno društvo" - uz rizik da me za misticizam optuži veći na mojih čitalaca - komunista, da sam odavno intuitivno osećao slabe strane baš ovog Mai ksovog izlaganja, ali nisam bio u sta nju da to razumno izložim sve do "otkrovenja" za vreme Jedne moje šetnje. Zaboravio sam godinu i godišnje doba kada se ovo zbilo, i ne znam da li se to dogodilo za vreme Jutarnje ili poslepodnevne šetnje: ali se zaista sećam vremenske promene, sa oblacima koji su plovili sa zapada na istok, ostavljajući za 159
sobom svetle površine. Dogodilo se to iza bivše zatvorske kapele, koja je postala dvorana kulture pod novim režimom, ispod "pet lipa", kako sam zvao šetalište koje je za mene improvizovala grupa starih zatvorenika. Dogodilo se to duž "Đilasovog šetališ ta", kako su ga u svojim tajnim šaputanjim a zvali ostali osuđe nici. Bio sam očajan, Jer sam se još borio sa teškom morom koja me je mučila i pritiskivala noću ili popodne, kada mi Je odjednom postalo Jasno, sa neospornom sigurnošću u osećanju više nego u rasuđivanju, da nije tačno da društvo i pojedinac, naročito misao, zavise isključivo od m aterijalnih snaga. Staviše, shvatio sam da se ne može naći nikakvo standardno merilo za takvu zavisnost, pošto će ona uvek da varira prema stvarnim okolnostima... Sve su one međusobno nezavisne i prouzrokovane dejstvom različitih životnih snaga, nikada ne mogu biti iste za ma koje dve individue, pošto je čovek razumno stvaralačko biće isto kao i obično živo stvorenje. A zar nije "svestan" ideološki "nap redak" jednog određenog društva kakav su preduzeli komunisti ili kako misle da su preduzeli, sam po sebi suprotan MarksovoJ tezi da način proizvodnje materijalnog života... uslovljava proces društvenog, političkog i duhovnog života ljudi uopšte.. Rukopis prve knjige, koji Je Dilas uspeo da iz kaznione doturi svetskoj javnosti nosio je naziv: "Nova klasa - analiza komunističkog sistema". Knjigu Je štampao američki izdavač Frederik A. Preger u Njujorku, samo osam meseci posle Dilasove osude na robiju, 12. avgusta 1957. godine. Knjiga doživljava fantastičan publicitet. Štampa se u tira žu od tri miliona primeraka, na trideset svetskih jezika. Stigla je i do nas, na engleskom jeziku, ali ilegalno, sa koricama na kojima piše "Zbirka propisa o trgovini”. Mnogi prikazivači na Zapadu stavljaju je u red "najvećih Jeresi”: Luterovih 95 teza, Miltonove "Areopagitike”, Zolinog "Optužujem”. "Mančester gardijan” piše da Je "Dilas bio Jedan od aris tokrata, još više nego princ Kropotkin ili grof Tolstoj. On Je bio član "ekskluzivnih grupa” koje određuju politiku...” Morgan Fi lips, Jedan od prvaka Laburističke partije Engleske u članku "Pobunjeni zatvorenik", kaže: "Ništa drugo nego njegovo slobod no gledište o društvenom sistemu u FNRJ odvelo je mog prijate lja na robiju...” A zatim dodaje da mu u zemlji progone rođake, kao i sve one koji udu u kuću u PalmotićevoJ ulici br. 8, a pose bno njegovu suprugu Stefaniju. 160
I tako će posle "Nove klase" doći robija na robiju. Od stra ne Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, gde je već izdržavao kaznu, Dilas će ô.oktobra 1957. biti osuđen na ukupno sedam odnosno devet godina strogog zatvora. U isto vreme osuđen je i na kaznu ograničenja građanskih prava u trajanju od pet godi na nakon izdržane glavne kazne, kao i na oduzimanje svih odlikovanja, među kojima i Ordena narodnog heroja. Posle tri godine, tri meseca i devet dana izdržanog zatvora, Dilas je 14. januara 1961. godine uputio molbu Saveznom izvrš nom veću da bude uslovno pušten. Šest dana kasnije, savezna vlada je donela odluku da se Dilas pusti iz zatvora, i 20. januara 1961. on je stigao kući u Beograd. Njegova "Izjava" SIV-u je zvanični, službeni dokument. Ali, u svojoj knjizi "Nesavršeno društvo", koja će izaći aprila 1969. u Njujorku, Dilas o tom slučaju "pomilovanja" piše: "Zatvorska administracija činila je sve da osigura moju pokornost i promenu duše. Kada sam zapretio da ću odagnati svaki dalji pokušaj u razgovoru, poslali su mi Slobodana Penezića, člana Centralnog komiteta i visokog službenika tajne poli cije, koji mi je dao na potpis već pripremljenu molbu. Tu je bila jedna rečenica koja je mogla da se protumači kao priznanje da su činjenice iz stvarnog života dokazale netačnost mojih tvrdnji. Ipak, potpisao sam dokument...” Uskoro, Beograđani su mogli da vide Dilasa na ulicama u Starom gradu ili, katkad, sa prijateljima u hotelu "Metropol". Iako malo oronuo i sa tragovima trogodišnjeg života u zatvoru i izolaciji, Dilas je tada još delovao vitalno i mladalački. Uostalom, bio je tek pedesetogodišnjak. Čim je izašao sa robije, Dilas počinje još intezivnije da piše, i kao književnik, koga ne napuštaju mašta i literarne teme, čiji su koreni pre svega na crnogorskom tlu, i kao politički misli lac i analitičar, koji je i dalje pod opsesijom bivših ideala, nastalih deformacija u socijalizmu i demokrati Je u savremenoj civili zaciji. On skicira svoju buduću knjigu "Nesavršeno društvo”, a u isto vreme privodi kraju rukopis "Susreti sa Staljinom”, koji će ga uskoro koštati ponovne robije. Knjigu će štampati izdavačka kuća "Herkurt Brejst” u Njujorku. Međutim, već 7. aprila 1962. Dilas Je ponovo uhapšen u svom stanu u Palmotićevoj ulici. O tome je zapisao: "nisam mogao da stvorim za sebe samog reku u kojoj sam mogao da 161
plivam ,a morao sam da plivam ili da ostanem na obali reke koja nije moja". Ovoga puta optužen je po članu 320 Krivičnog zakona koji je stupio na snagu 29.Jula 1959. a glasi: "Službeno lice koje - za vreme službe ili posle njenog prestanka - nepozvanom licu saopšti, preda ili na drugi način učini dostupnim poverljive doku mente ili podatke koje je u vršenju službe saznalo a koji po svom značaju predstavljaju službenu tajnu, biće kažnjeno zat vorom do deset godina". Po tom paragrafu Dilasa su ovoga puta osudili 14. maja 1962. na ukupno 13 godina zatvora, s obzirom da je "prekršio i uslovnu kaznu”. Ostala je misterija, bar u široj Javnosti, zašto je knjiga "Susreti sa Staljinom” ocenjena u Jugoslaviji kao subverzivno-politička a ne kao obična memoarska literatura. Svoj prvi zapis o susretu sa Staljinom, Đilas je objavio u "Borbi” 21.decembra 1944. godine, Još dok Je rat trajao i dok je "božanstvo iz Kremlja" bilo ne samo njegova fanatična opsesija. Otuda i impresije koje iznosi o Staljinu: "...On je išao dugim korakom, malo pognute glave, mirno opuštenih ruku, u svakodnevnoj maršalskoj uniformi, u dubo kim mekim čizmama. Nije baš sasvim ličio na fotografije. Brko vi, a naročito kosa, bili su svuda podjednako zelenkasto - bijeli, a lice bijelo, na jagodicama rumeno i malo kao rohavo. On je nižeg srednjeg rasta, ima lijepe male ruke s dosta dugim prsti ma, duge noge, uža ramena i krupnu glavu. Glava Staljinova nije samo prijatna, zbog svoje čudne nježne tvrdoće, zbog čitave svoje narodske izražajnosti, zbog umnih, živih, nasmejanih. strogih i brižnih tamnožutih očiju, ona je 1 lijepa svojom harmoničnošću,svojom jednostavnošću, svojom uvijek živom mir noćom i izrazitošću. Svega toga nema na fotografijama. A na njima, dalje, nema ni onih Staljinovih pokreta tijela, glave i ruku, koji nikad ne miruju, ali nikad nijesu ni iznenadni i nagli, nema onog Staljinovog kažiprsta koji se podiže s vremena na vrijeme...” A kada je došlo vreme otrežnjenja, pogotovo sedamnaest godina kasnije, 1961. to više nije bila - ni kad Je reč o fizičkom izgledu - "lijepa, harmonična, m udra glava". U ^ j iz i "Susreti sa Staljinom” taj portret sada izgleda ovako: "Ja sam bio iznenađen i nečim drugim: on Je bio malog 162
rasta i ružnog tela. Njegov trup je bio kratak i uzan a noge i ruke predugačke - leva ruka i rame kao da su bili malko uko čeni. Imao je povelik trbuščić, a kosa mu je bila proređena, mada potpuno ćelav nije bio ni na temenu...” Pa šta je onda bilo "krivično", šta je predstavljalo službe nu tajnu u ovoj knjizi? Staljinov portret valjda nije. Knjiga "Susreti sa Staljinom" je bila nevelikog obima (oko 144 stranica) ali je imala velike posledice: donela je Dilasu novo robijanje, sve do 1967. godine. Optužnica ga je teretila da je na nedozvoljen način obja vio poverljive podatke iz svojih službenih susreta u Moskvi i sa Staljinom, od 1944. do 1948. A Dilas se branio da nije objavio ništa što već nije bilo na neki način objavljeno. Po svoj prilici su dve teme iz knjige bile "presudne": razgovori o odnosima sa Albanijom, tojest balkanska politika uopšte, i neprijatan opis Hruščova, koga je Dilas upoznao 1946. kada je zajedno sa Titom bio i u Kijevu. Za novog sekretara sovjetske KP Dilas kaže: "Posle pažljivog čitanja njegovih govora na kongresima, ja nisam imao utisak da njegova znanja prelaze okvire klasične ruske književnosti i ruske istorije, a njegov teorijski nivo onaj iz srednjih partijskih škola... Ali treba dodati da on trpi manje no i jedan komunistički samouk i nedouk od osećanja manje vrednosti, odnosno manje oseća potrebu da lična neznanja i nemoći prikrije spoljnjim sjajem i opštim mestima - opšta mesta koji ma on obiluje izraz su stvarnog neznanja ili nabubanih marksi stičkih shema." Đilasove asocijacije na "elitu Kremi ja" nisu ništa lepše. A shvaćene su kao "antikomunizam", kao poturanje da Beograd i sada brani Moskvu zato što je u SkJ preovladala "proboljševička frakcija”. Takve političke etikete nisu se, dabome, mogle završiti dobro. U "Susretima sa Staljinom" Dilas piše: "Pijanke sovjetskih predstavnika, koje su dobijale karak ter pravih bahanalija, u koje su nastojali da uvuku Jugoslovenske vrhove, mogle su u mojim očima, kao i u očima mnogih drugih, samo da pojačaju uočeni nesklad između sovjetskih ideja i postupaka, njihove etike na recima i amoralnosti na delu." Tako je autor druge nepoćudne knjige, posle "Nove klase", 14. maja 1962. ponovo odveden na robiju u Sremskoj MitrovlcL 163
Smešten je u sobu sa dva kreveta, zajedno sa još jednim osuđenikom. Kao starosedelac imao je i neke "privilegije": dozvo ljeno mu je bilo da mu posete duže traju, mogao Je da nabavlja štampu, knjige, pisaći materijal i dr. Ali, posledice života u zat voru ne mogu se ipak izbeći. Dilas je uskoro osetio teže bolove a zatim i napade u predelu slepog creva. Hitno je prebačen na kliniku u Beograd i operisan. Sam je izabrao dvojicu profesora univerziteta, koji su hirurški intervenisali. Kada se vratio iz bolnice u zatvor, Dilas nije pokleknuo, nastavio je da još marljivi Je radi i piše. Znao je da mu je to još jedino oružje, koje mu je ostalo, a i s kojim može opstati "gla san". Za vreme izdržavanja kazne u Sremskoj Mitrovici napisao je - kako kažu - 38 većih i m anjih rukopisa, ili 3.127 kucanih strana. Čitavu malu biblioteku. Većinu Je štampao u inostranstvu. Među njima i pripovetke: "Razdoblja”, "Rat”, "Kamen i lju bičice”, zatim roman o Njegošu, prevod Miltonovog "Izgubljenog raja" i dr. S.L.Sulcberger, Jedan od najvećih američkih publicista, piše u svojoj knjizi o Dilasu "Ponovo stečeni raj”: "Dilasov najveći poduhvat tokom njegovog dugogodišnjeg zatočeništva Je srpsko-hrvatski prevod "Izgubljenog raja" Džona Miltona. Kao i sve njegove druge knjige, bez obzira na sadržaj, ni ovaj prevod nije (donedavno) mogao da bude objavljen u Jugoslaviji. Poduhvat je utoliko više vredan divljenja, što Dilas nije znao engleski i učio ga je, kao i francuski, ruski i nemački, u zatvorskoj ćeliji. ... Dilas kaže da Je odabrao da prevodi Milto na, jer raj očigledno simbolizuje slobodu. A "ponovo stečeni raj" je u Đilasovom slučaju istinit. "Shvatio sam da je raj moguće ponovo steći samo ako je bio izgubljen". Možda Je Dilasov izbor pao na Miltona i zato šta Je i ovaj veliki engleski pisac bio slo žena ličnost svoga doba. Sa katoličanstva prešao Je na anglikanstvo, a potom na prezviterijanstvo. Dilas je od ortodoksnog marksizma prešao na staljinizam, na titoizam, pa na antititoistički marksizam, da bi naposletku stigao do demokratije i nega cije "izama". Sulcberger otkriva u Dilasu i veliki literarni talenat i sm atra da Je majstor kratke priče, među kojima su "Gubavac” i "Kamen i ljubičice” "remek delà ovog veka". Posle novih četiri i po godine u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici, Dilas je pušten na slobodu 31. decembra 1966. Nastaje period, kada će on - pored ostalog - završiti i ruko164
pis obimne političko filozofske studije "Nesavršeno društvo", u kome iznosi svoje poglede na savremene tokove razvoja i para dokse u njemu. Ali, pre pojave te nove knjige Dilas će, 9.decembra 1968. godine dobiti u SAD prvo veliko priznanje: "Nagradu Slobode". Primiče je lično, u "Domu slobode" u Njujorku, u hotelu "Ruzvelt", zajedno sa bronzanom plaketom na kojoj su ispisane reći: "Herojskom lideru i buntovniku koga su njegov razum i savest okrenuli protiv tiranije”. Ova nagrada je inače ustanov ljena 1943. godine i dodeljuje se uglavnom državnicima i jav nim radnicima. Dilas je tada, na svečanosti, odgovorio recima: "Duge i uporne proteste, kao što su moji protiv svog vlasti tog društva, ja ne bih mogao drugačije da objasnim nego kao izraze stvaralačkog nagona svojstvene svakom ljudskom biću. Ovaj nagon za mene je značio pokušaj rešavanja problema moje zemlje i njenog društvenog sistema. Stvaranje u tome društvu, ili da budem još precizniji, borba za širenje uslova ljudske egzistencije - to je bila sloboda za mene koja me je podsticala, i podstiče me i danas, da tražim izlaz iz zatvorenog kruga u kome nacionalne i društvene zajednice još žive u Istočnoj Evropi. Ali nijedan ideal nije toliko uzvišen niti je ijedna ljudska moć toliko snažna da bi se mogla odupreti nasilju bez nesebične pomoći drugih ljudi. To se potvrdilo i u mom slučaju: nije samo moja supruga Stefanija nepokolebljivo stajala uz mene u svim trenucima, nego sam stalno, na svakom koraku, imao prilike da osetim ljubav građana moje zemlje, bio sam svestan podrške javnog mjenja, naročito u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Drža vama. Stoga priznanje koje mi se ovde daje pripada svima onim ljudima koji su me na ma koji način pomagali i branili, svima onima koji saosećaju sa mnom.” Tadašnje Đilasovo prvo putovanje u svet posle robije tra jalo je oko dva meseca: bio je u Engleskoj, SAD, Austriji i Italiji. Održao je mnoge konferencije i predavanja, kao na univerzite tima u Brajtonu i Oksfordu, i u drugim uglednim svetskim ins titucijama. Svi su hteli da ga čuju i upoznaju, jer je za sobom već imao slavu pisca svoje prve knjige "Nova klasa", koja je doživela 50 izdanja, više od tri miliona primeraka i prevod na trideset svetskih jezika. Po povratku u zemlju opet ga čekaju razna "upozorenja” i "pretnje" od kojih je svakako najteža bila: ponovno oduzimanje pasoša. To mu je saopšteno početkom 1970. kada je zatražio vizu za ponovni odlazak u SAD i neke evropske zemlje. Objašnjeno 165
mu je da je ta mera preduzeta zbog njegove neprijateljske delatnosti prilikom prethodnog putovanja. Odiseja "prvog jeretika” je tako nastavljena, ali ovoga puta u drugoj vrsti izolacije: ne više u zatvoru, između četiri zida, iza rešetaka, već bez pasoša, bez prava da se ide u svet. A odlazak u svet za njega nije bio prohtev radoznalog turiste ili hobi bogatog čoveka, već jedini legalni način komunikacije i prava na reč. U zemlji ni dalje nije mogao da objavljuje svoje rukopise. Pokušaj da to učini sa dva svoja literarna (ne politič ka) delà - zbirkom priča "Pogubljenje” i "Studijom o Njegošu" beogradski "Nolit” Je odbio sa obrazloženjem da su oba delà "napisana nejednakim stilom i da su potrebna brojna poboljša nja, a i inače ne odgovaraju literarnim kriterijum im a "Nolita”. Na sličan dogovoreni i očekivani cinizam nailazio Je i u nekim drugim pokušajima. Sta je onda značilo oduzimanje prava na pasoš? Opet neka vrsta - nasilnog ćutanja i izolacije, jer se sopstvena reč u sopstvenoj zemlji nije mogla iskazati. Ali, s gledišta "verbalnog delikta" prekršaj je postojao i mogla se "prema potrebi” i primeniti zakonska sankcija. Dilas Ju je iskusio u punom vremenskom obimu. "Posle 29 godina neslo bode ili ograničene slobode, najpoznatiji jugoslovenski disident i dugogodišnji politički zatvorenik, postao je 1986. godine slobo dan čovek” - kaže u istoj knjizi S: LrSulberger. Toliko vremena trebalo je da prođe da Dilas ponovo dobije pasoš i da mu se u sopstvenoj zemlji počnu i da štam paju knjige. Poslednja Đilasova političko-filozofska studija, nazvana "Nesavršeno društvo", izašla je iz štampe aprila 1969. godine u izdanju njujorške kuće "Harcourt, Brace and World, Ine". Pisana je pretežno kao teorijska kritika savremenog socijalizma, s tendencijom da analizira mitos i utopiju koji vladaju ovim društvima pretežno na Istoku. Međutim, Dilas u ovoj knjizi opservira i mnoge strukturalne probleme nove civilizacije, stav ljajući ih često 1 u aktuelan kontekst. Ne mimoilazi dabome ni kritičko razm atranje procesa u Jugoslovenskom društvu. U svakom slučaju to Je polemička studija, koja je pogoto vo u raznim levičarskim strujam a i intelektualnim krugovima izazvala različite reakcije. To je bilo i prirodno, Jer Je autor u svojoj knjizi primenio vrlo radikalan metod kritike socijalizma, i kao doktrine i kao prakse, pa Je i morao naići na suprostavljanje. Dilas na jednom mestu kaže: 166
"... ne samo društvo nego i državna mašina nalazi se u komunizmu u neprestanom, čas jačem čas slabijem, spontanom otporu oligarhiji koja teži da ovu svede na golu silu. U praksi, komunisti ne mogu do kraja da postignu da država bude jedino gola sila, kao što ne mogu ni društvo potpuno da podrede... Zbog te protivrečne, neizbežne i stalne potrebe komunista da državu tretiraju ako ne i isključivo, a ono pretežno kao organ nasilja, komunistička država nije mogla i ne može da postane pravna država, odnosno država u kojoj bi sudstvo bilo nezavisno od vlade i zakoni stvarno sprovodeni. Čitav sistem se opire takvoj državi. Čak ako bi komunisti čki vođi i hteli, oni ne mogu ostvariti pravnu državu a da ne ugroze svoje totalitarno gospodstvo..." I u poslednjoj deceniji Dilas piše kao i u svom "srednjem dobu", aktivno, stalno, i neprestano je na političkoj i literarnoj sceni u svetu. Više mu usta nisu zatvorena ni kod kuće, u zem lji. Počinju da mu se objavljuju i knjige, medu kojima je i roman "Crna Gora" u izdanju "Književnih novina". "Ideja za ovaj roman - kaže Dilas - Javila ml se još 1933. godine, dok sam bio u zatvoru u Beogradu. Reč je o vremenu neposredno posle prvog svetskog rata. U prvom delu saopštavam uspomene iz mog detinjstva, čija je istorijska podloga bitka na Mojkovcu. U drugom delu, pod nazivom "Vešala”, sučeljavaju se istorija i psihologija. To Je zapravo neka vrsta egzistencijalne drame trojice Junaka koji su osuđeni na smrt, a mogu se isku piti po cenu odricanja od svojih ideja. I najzad, u trećem delu, "Kraj" pripovedam o sukobu do kojeg je došlo između crnogor skih poglavara." Pored literarne Dilasa, ni u ovim godinama, ne mimoilazi ni "politička sudbina". To Je kao njegov trajni i večiti fatum. U razgovoru koji je imao sa nemačkim "Spiglom" 1985. godine karakteristični su neki njegovi odgovori, pa ih zato i treba interpretirati: Špigl: "Gospodine Dilas, Vi ste poslednji preživeli od uteme ljivača Jugoslovenskog sistema, kojim Je Tito 1948. godine prko sio sovjetskoj prevlasti. Nije li se tada tako slavljena ideja da radnici upravljaju svojim fabrikama, građani svojim opštinama, u praksi već odavno pokazala kao neupotrebljiva?" Dilas: "Da, pokazala se neuspešnom. Ideja da se razlikuje mo od sovjetskog sistema sigurno nije bila loša. Kasnije, među tim, nije uspela ni ideja, ni praksa. Partija Je sve više prisvajala samoupravljanje”. 167
Špigl: "Da li bi bez radničkog sam oupravljanja položaj Jugoslavije bio bolji?" Dilas: "Ne, ne verujem. Pa, to se vidi na primeru Poljske. Tamo nije bilo organizovanog samoupravljanja. Vidite kuda je to dovelo. Jugoslovensko samoupravljanje ipak obezbeđuje minimum antibirokratske kontrole i ono je na izvestan način prodrlo u svest m asa”. Špigl: "Da li bi neki hrvatski radnik štrajkovao za nekog srpskog kolegu?" Dilas: "Ne, sada ne bi. Pa, došlo je dotle da su republičke ideologije, ako to tako hoćemo da nazovemo, jače od klasnih interesa. Čak se može reći da se radi o jednom obliku refeudalizovanja, u kojem svaka republička vlast ima delimična prava i čvrsto ih brani. To je kao za vreme feudalnih gospodara, koji su za već davno zaboravljene zasluge dobijali od kralja komad feuda.” Vremena su se, u poslednjoj deceniji, bitno promenila. Dilasu se danas kod nas ne samo štam paju knjige, već se jedna davno tragično započeta priča ipak optimistički nastavlja. U svom razgovoru sa novinarom "Borbe” Momčilom Đorgovićem, m aja 1989. Dilas o tom vremenu kaže: "Mislim da je moja kritika bila preuranjena, s obzirom na atmosferu u vrhovima Partije. Mada je i u vrhovima Partije tada bilo dosta drugova u CK koji su imali ista, ili vrlo slična gledišta. Nisam bio potpuno usamljen u tim gledištima. Koča Popović, Vukmanović, Bakarlć... čak ni Kardelj nije bio sasvim protiv, odnosno u velikoj meri smo se saglašavali. Nismo u svim detaljima, ali u velikoj meri ipak Jesmo. Mijalko Todorović je verovatno slično mislio, mada se nije izjašnjavao. Bilo je dosta istomišljenika među Bosancima, ali Rodoljub Čolaković ne. Humo nije bio daleko. Čak ni Osman Karabegović, samo se povukao čim je osetio da to više nije politika najužeg vrha. - Vi ste do takvih ideja dolazili u slobodnom razgovoru sa drugovima? - Da. Kada bi se strogo uzelo,, te ideje nisu bile potpuno moje, originalne. One su se javljale u raznim sredinama - medu novinarima, piscima i u partijskim sredinama. To Je bilo u vazduhu. Ono što bi se moglo pripisati meni kao originalno, to Je da sam ja sve to sintetizovao, oformljeno iskazao. - Šta Vas je, koji događaj, nagnao da se na taj način 1 na tim temama angažujete Javno? 168
- Jedan trenutak u toj mojoj orijentaciji bio je preloman: to je Brionski plenum u junu 1953. godine, posle Staljinove smrti. Na njemu je došlo do blagog zaokreta u odnosu na proklamovanu demokratizaciju na VI kongresu. Mada je i pre njega bilo nagoveštaja da će doći do zaokreta u liberalizaciji u partiji. Na tom plenumu ja sam istupao konfuzno, pod uticajem u prvom redu Tita i te atmosfere koja je tamo vladala. S jedne strane, branio sam iste ili slične stavove koje je branio Tito i neki drugovi, a s druge strane, u nekim pitanjima sam istupao demokratski. Bio sam u dilemi. Već u toku noći kod mene se formiralo čvršće uverenje da idem demokratskim putem, koji je već bio na VI kongresu naglašen. Da li je značajno da Vam kažem da sam sve rezolucije VI Kongresa ja pisao? Posle su komisije samo dodavale neke popravke. - Ima ocena da ste vi velikim delom taj VI kongres prip remali na svoju ruku i da se niste dovoljno usaglasili sa glav nim ljudima u Partiji? - To nije tačno. I u toku VI kongresa i u toku priprema bilo je raznih nijansi u gledanjima. Svi mi smo bili jedinstveni u tome. Ako čitate govor Tita na VI kongresu, vidite da je i on zastupao ta stanovišta i da među nama nije bilo velikih razlika. - Pošto je to bila i Titova orijentacija, zašto je onda nap ravio, kako vi kažete, zaokret na Brionskom plenumu? - Tito je napravio takav zaokret iz više razloga. S jedne strane, kod njega se pojavila, po mom mišljenju, bojazan da će te demokratske ideje dovesti do slabljenja partijske vlasti i do slabljenja celog sistema, pre svega jedinstva Partije kako ga je on shvatao. Onda mi se činilo da je kod njega igralo ulogu i uverenje da bi time slabila i njegova lična vlast u Partiji i drža vi. A ja ni u svojim intimnijim gledanjima nisam imao nikakve namere protiv Tita, pogotovo ne da slabim njegov uticaj. On je bio ličnost visokog autoriteta, pa stvarno njegova vlast ne bi se bitno mogla oslabiti. Bio je u Partiji za sve i svakog neosporni vođa. - Koliko je Tito bio upoznat sa razgovorima i idejama koje ste Iznosili u krugu vaših ondašnjih drugova i rukovodilaca? -Razgovaralo se i sa Titom. On je o svemu bio obavešten. Niko od njega ništa nije krio. Ali je tačno i to da su se u toku vremena neki ljudi, među njima i Ja, u izvesnoj meri osamosta lili, tako da su kontakti bili redi, naročito u tim idejnim i teoret skim pitanjima, gdje je Tito sporije reagovao, nego na aktuelne političke teme. 169
On je puštao da se te teoretske raspre kreću, razvijaju, posle sukoba sa Staljinom, naročito 1949. godine, dok ne bi saz rele i dostigle po njegovoj oceni opasnost za partijsku monolit nost, kako je on shvatao. Tito po prirodi nije bio teoretičar. - Da Tito nije stavljao akcenat na politiku verovatno ne bi mogao da uradi sve ono što je uradio? - Mogao bi. Vidite Lenjina. Bio Je izvanredan realista. Tito je lenjinističku teoriju primio onakvu kakvu je zatekao, bez promena. - U ondašnjim predratnim i ratnim uslovima teorija sigurno nije mogla ni da se razvija, uostalom na dnevnom redu je bio niz praktičnih zadataka? - Tito jeste praktičar, ali jeste i nešto više od toga. Ipak je on političar od formata, koji ne misli samo dan na dan, nego i dalje, ali nema pravih teorijskih, originalnih osnova sem onih koje je kao definitivne nasledio od lenjinista. - Pa neke originalne osnove niko tada nije ni imao. Kada bi se danas neke vaše ondašnje sinteze stavile pod kritičku lupu - mnogi vaši stavovi ne bi izdržali proveru? Mnogo što-šta nije celovito, mnogo što - šta traži naknadna razjašnjavanja? - Tačno je to. Početkom tridesetih godina kada sam ušao u Partiju, u Partiju se nije drukčije moglo ući nego prihvatajući teoriju onako kako ste zatekli, a to Je, uže uzev, u stvari bio staljinizam, ono što mi danas tako nazivamo. Imamo i drugih, Buharina, Trockog, ali staljinizam je interpretacija koja se pozi vala na Lenjina. Kada se radilo o Staljinovim spisima, nikada nismo pravili razliku između Lenjina i Staljina. Staljina smo uzimali kao definitivnu formu za naše vreme, mada smo znali da je Lenjin dublji. U pravu ste kada kažete da kod mene nema koherentne teorije. Kad uzmete sve moje političke spise u njima nema odgovora. Ima samo kritika totalitarizma, nedemokratizma, monopolizma, policijskih velikih nadzora nad društvom, partijom i javnim životom. To Je kritika, ali nemam potpuni odgovor. Šta je to što Je vaše drugove uplašilo u tim vašim idejama, da li ste suviše radikalizovali vaše slobodne međusobne diskusi je, ili je neke već samo nezadovoljstvo većine partijskog vrha nagnalo da odustanu od tih ideja? - Ako imate u vidu članke u "Borbi" gde se to najreljefnije izrazilo, ali Ja sam s tom kritikom počeo mnogo ranije, početkom 1949, ili krajem 1948.godine sa "Savremenim temama" koje su 170
objavljene u ’Borbi”, a i u nekim drugim člancima. Ipak sam išao u toj kritici Ispred ostalih drugova, ali sam se uklapao u kolektivno mišljenje. Međutim, posle Brionskog plenuma, kad sam shvatio da dolazi do zastoja u teoretskom mišljenju, pa i u praktičnoj politici, nisam mogao više da se uklapam u taj kolek tivni trend jer je u stvari on bio zaustavljen kao demokratski trend. Onda sam svesno Išao ka iskazivanju svog mišljenja iako sam osećao da se ono razlikuje od Titovog." Dilas je bez sumnje od svih revolucionara "Titove epohe” najbrže, svesno, rizično i hrabro, izvršio sopstveni i filozofski i politički - salto mortale. Od učesnika "tvrdog jezgra" KP i čuvara dogme - do jeretika i beskompromisnog kritičara boljševičkog socijalizma. Od patetično doslednog Titovog obožavaoca - do njegovog najoštrijeg protivnika. S obzirom na taj svoj "prethod ni život", neki danas i postavljaju pitanje: može li se Dilas oslo boditi odgovornosti za sve ono što se dešavalo do njegove katak lizme - 1954? Za predratne likvidacije u KP, za "leve greške” u NOB, za odstrel građanskih stranaka posle rata, za uvođenje "discipline" u sferu kulture, umetnosti i nauke u vreme vladavi ne agitpropa, za Goli otok? I može i ne može. Pre svega - može, jer je još u vreme dok su mnogi njegovi današnji kritičari ćutali i bežali u mišje rupe, digao "glas savesti", pobunio se, odvojio, rizikovao i rešio da - po svaku cenu - otpočne borbu za istinu, za ljudsku ličnost, za humano društvo, i za sve to bio surovo kaž njen. A ni tada nije popustio. Više ga ništa nije moglo vratiti nazad. Svoj "prethodni život” on je sam kaznio, i otpočeo nov. Za razumne ljude - dovoljno. Iz svega je danas mogućno zaključiti da su, pre svega, tri faktora uticala na tako brz i surov obračun političkog vrha sa Đilasom. Prvi je: dogmatski strah rukovodstva, koje je iskreno i ubedeno robovalo modelu jednopartijskog monopola i diktaturi proleteri jata, da bi Đilasova "demokratska revizija" oslabila moć jedinstva i monolitnosti, da bi mogla dovesti do političke konku rencije; drugi Je: potajno koketiranje sa Moskvom i istočnim lage rom, pod parolama lenjinističke budnosti i vernosti, pogotovo posle Staljinove smrti (1953) zbog čega se, eto, iz rukovodstva zbog revizionizma odstranjuje i jedan od glavnih ljudi; treći je: Titov "monistički princip” da Je voda neprikosno 171
ven i da zato na vreme treba staviti do znanja ostalima iz naj uže vlasti (Kardelj, Ranković) da neće biti milosti za one koji ne slušaju. Simptomatično je za mentalitet tadašnjeg SK da u Centra lnom komitetu niko nije imao ni reč odbrane za Dilasa (sem Dedijera i Mitre Mitrović, njegove bivše supruge). To je bio naj bolji znak učvršćenja kulta i podređenosti Jednoumlju. S političkom likvidacijom Dilasa morao je, dabome, biti zaustavljen ionako spor proces demokratizacije odnosa u Jugoslovenskom društvu. U taj proces se dotle verovalo, on je budio neku novu nadu ne samo kod nas već i u evropskoj levici - da se na "jugoslovenski način" može izaći iz dogmatskog socijali zma, jer su do 1954. napravljena dva istorijska, ali nominalna, koraka u tom pravcu: 1948. - raskid sa Staljinom, i 1950. uvođenje samoupravljanja. Prve sumnje u taj proces javile su se u "Dilasovom sluča ju ”. Ali, pritisak demokratskih snaga u društvu, pa i u samom SKJ, nije bilo lako zaustaviti. U Jugoslaviji ipak nije nikad do k raja vladao totalitarizam kao u istočnom lageru. Raskid sa Staljinom 1948. i uvođenje sam oupravljanja neprekidno su i podsticajno delovali na buđenje demokratske svesti i težnji ka društvenim slobodama. Zato se taj proces, posle zastoja sa "Đilasovim slučajem”, ipak postepeno razvija, 1 dovodi do novih promena kao što su: Program SKJ, otvaranje granica, veće slo bode stvaralaštva, reforma 1965. To je, međutim, bio - po svemu sudeći - i poslednji "period nade" nakon koga SKJ ulazi u Još veći politički košmar iz koga se više nikada neće izvući. Istoričari će to svakako podrobnije oceniti. Nama ovoga puta - na tragu "za i protiv Broza" - ostaju Još neke otvorene teme, neke velike rane.
172
VI MIT O PRISLUŠKIVANJU
Vreme uspona: A. Ranković u Beogradu 1963.
Iako je "informbirovski rat” već bio davno završen (1955), ni pad petog člana Politbiroa Aleksandra Rankovića, 1966.godine, ne može se - po mom mišljenju - odvojiti iz tog istorijskog kompleksa. Na pitanje zašto, odgovoriću sa dva pitanja, koja dosad nisu postavljana: - Zar nije simptomatično da se u "paketu optužbi" Alek sandra Rankovića na IV plenumu 1966., među kojima je bilo i besmislenih, nigde ni rećju ne pominje njegova odgovornost za Goli otok i Dahauske procese u Sloveniji,® iako je to bio "zgodan trenutak" da se vodstvo partije oslobodi jedne teške hipoteke a ministru policije natovari pretežak teret? Zašto se o tome nije smelo govoriti? - Nije li u novoj Trizi u društvu (posle propasti reforme iz 1965.) bio trenutak da se sa javne scene ukloni glavni svedok svih prethodnih "vođinih grehova", čovek koji je mnogo znao, naročito iz vremena IB, i da se na taj način obezbedi rezervni krivac za sve, koji se više ne može braniti (Sta Je Staljin radio sa svojim šefovima policije i zašto?) Ne verujem da bi vođa izbegao i prećutao ovako važne "argumente", da on lično nije bio vinovnik i kontrolor tih zala. Zašto bi se inače bez potrebe mučio sa raznoraznim smisalicama oko prisluškivanja, režirao jednu neubedljivu am atersku dramu 0 "zaveri”, ako Je mogao da za smaknuće šefa tajne policije upotrebi takve optužbe kao što su masovan progon ljudi i likvi daciju mnogih uglednih starih revolucionara i ratnika. A o tome ni reći na IV plenumu. Zaključak bi mogao da bude: ili nije hteo da s tim rizikuje 1 odmota klupko koje bi na kraju dovelo i njega u škripac i na "O ovom opširno u II tomu "Pakleno ostrvo"
175
optuženičku klupu, ili je svesno sankcionisao čitav prethodni period represalija, kao sopstvenu politiku, kao opravdanu odma zdu nad protivnicima. Osim toga, mora se imati u vidu i sve veći demokratski pritisak u društvu, pa i u samoj Partiji, koji se oseća u tom periodu. U strahu da se taj proces neće više moći nasiljem zaus tavljati, a da se u javnosti mora sačuvati vešto stvaran oreol antidogmatskog vode, koga drugi sprečavaju da sprovede demo kratizaciju, bilo je neophodno "očistiti" prethodni period progona, to jest ukloniti glavnog svedoka (A.Rankovića) jer su ostali glavni već bili uklonjeni (Žujović, Hebrang, Nešković, Dilas) a poslednji među njima, iskusni moskovski đak, nastaviće iz zahvalnosti što je ostao čitav da sluša kao što je i do tada slušao (E.Kardelj). Tako je nastavljena cik - cak linija obračuna sa ličnim protivnicima, bez obzira na njihov politički stav, da bi se obezbedilo dalje jačanje kulta kao osnove čitavog sistema odnosa. Nije dakle važno i presudno bilo političko neslaganje - nego lično, ubeđenost vođe da mu se osporava neprikosnoveni autori tet. Zato obračun i ide cik-cak linijom: - Žujović, Hebrang i Nešković se likvidiraju zbog dogma tizma, - Dilas zbog antidogmatizma, - A. Ranković opet zbog dogmatizma, Kako je tekao ovaj poslednji egzodus. Smrt Aleksandra Rankovića (avgusta 1983) mogla se oče kivati: doživeo je nov srčani udar, nije izdržao, Jer Je već dugi niz godina pre toga imao ozbiljne zdravstvene probleme, od prvog infarkta na Brionima, u vreme IV plenuma (1966) pa na dalje. Izgledalo je tada da će ostati da ga žali samo njegova usamljena privržena porodica - supruga Slavka, prvoborac Revolucije i profesor Univerziteta, koja je posle IV plenuma na silu odstranjena iz naučnog života i dva odrasla sina. To se moglo očekivati, s obzirom na "tvrdu atmosferu" j I koja je Još vladala Jugoslavijom, kao i na produženo ćutanje u Javnosti o montiranom procesu na IV plenumu i svim zabrana ma koje su važile u vezi sa Rankovićevom ličnošću i njegovim tzv. slučajem. Ono što se nije moglo očekivati - to Je bila atmosfera na sahrani. 176
Više od sto hiljada ljudi došlo je da ga isprati i oda mu poslednju postu u aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Sve ulice ispred ovog velikog poslednjeg boravišta, kao i trg pred ulazom, bili su zakrčeni. Ogromna masa sveta izvikivala je njegovo ime. Kao da je živ, kao da im se obraća, kao da im govori. U toj lucidnoj, čudesnoj sceni svi su učestvo vali: i mladi i stari, i ratnici iz Srbije, i narodni heroji iz Dalma cije, Bosne, iz svih krajeva, i građani i komunisti, i kažnjavani i "verni", svi kao da su došli na neko veliko druženje, na prijatelj ski susret, na pokajanje, na ponovni iskaz poštovanja. Službeno rukovodstvo zemlje je bilo zbunjeno tim činom. Oni izvan Srbije pokušavali su to da objasne starim, političkim dogmama, da podmetnu, da okrive Beograd. Nije im ta manipu lacija prihvaćena. Prisustvovao sam tadašnjoj sednici Gradskog komiteta SKJ (predsedavao Ivan Stambolić) koja je energično odbila svaku insinuaciju, a bio sam ponosan što su se povodom ovog događaja čule mudre, otvorene, hrabre reći - i o poštovaocima Rankovićeve revolucionarne ličnosti i o nezadovoljstvu naroda stanjem u zemlji, koje se i na ovaj način - na njegovoj sahrani - snažno ispoljilo. Nema više nikakvih tajni - zašto se to tako desilo. Utoliko je čudnije i dalje ćutanje Televizije Beograd koja o tom događa ju ima izvanredan jednočasovni dokumentarni film, koji sam video, a koji bezrazložno i dalje drži u bunkeru, pod sedam brava. Valjalo bi ga javno videti kao dokaz da istoriju ne pišu uvek samo "pobednici". U saopštenju Tanjuga, 20. avgusta 1983. o smrti Aleksan dra Rankovića, narodnog heroja i jedne od najistaknutijih lič nosti Partije i revolucije, rečeno je - između ostalog - da je na Brionskom plenumu, jula 1966. godine, njegova delatnost nepos redno posle 8. kongresa SKJ (1964) "osuđena kao antipartijska", te da je, "zbog suprostavljanja razvitku socijalističkog samoup ravljanja I politici nacionalne ravnopravnosti sa birokratsko-dogmatskih pozicija i zloupotrebe svojih funkcija u službi državne bezbednostf lišen svih funkcija, i da Je na sednici CK SK Srbije (septembar 1966) isključen iz SK. Šta se tada događalo i zašto je došlo do odluke da jedan od najistaknutijih rukovodilaca SKJ i potpredsednik Republike bude smenjen sa svih funkcija i isključen iz Partije? Kada su u leto 1966. godine, neposredno pred Četvrti ple num CK SKJ, na zatvorenim partijskim sastancima čuli prve 177
informacije o zloupotrebama u službi Državne bezbednosti i o odgovornosti koju za to snosi Aleksandar Ranković - većina komunista a i naroda, pogotovo u Srbiji, bila je iznenađena. U pitanju je bio: čovek iz samog vrha Partije i države, bliski Brozov saradnik, revolucionar koji Je važio za moralni uzor, potpredsednik Republike. Kada je smenjen, Aleksandar Ranković (pseudonimi Leka i Marko) imao Je 57 godina. On se Još od rane mladosti (1924), kao radnik, vezao za klasni sindikalni pokret, tako da Je već 1928. u svojoj devetnaestoj godini primljen u članstvo KPJ i odmah postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Bio je organizator štam panja i rasturanja prvog letka protiv šestojanuarske diktature kralja Aleksandra 1929. pa Je uskoro od suda za zaštitu države oteran na šest godina robije. I u sremskomitrovačkoj kaznioni Ranković se nije povukao - bio Je stalno medu organizatorima štrajkova glađu i demonstracija. Kao već istaknuti revolucionar, 1937. godine postaje sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Broz zapaža njegovu borbenost i sposobnost, posebno privrženost antifrakcijskoj liniji KPJ i zato je predložio na V Zemaljskoj konferenciji KPJ, novembra 1940. da uđe u Politbiro CK KPJ. Ranković u svojoj 31 godini postaje član najužeg podmlađenog rukovodstva Parti je, u kome se, pored Broza kao generalnog sekretara, nalaze još Edvard Kardelj, Franc Leskošek, Ivan MIlutinović, Milovan Dilas i Rade Končar. Ranković je naročito u ratu i oružanoj revoluciji stekao veliki ugled u pokretu. Postao je drugi čovek Vrhovnog štaba NOV i organizacioni sekretar KPJ. I posle oslobođenja njegov ugled raste: neprekidno Je, sve do Brionskog plenuma, kada Je smenjen, član najužeg vrha Partije, a 1963. Je izabran i za potpresednika Republike. Počeo je zatim njegov pad. Prve informacije i objašnjenja o suštini i karakteru odva janja Rankovića i grupe oko njega od pokreta bile su - nedovo ljne. I sam Četvrti plenum (jula 1966) - na kome Je posebna komisija podnela opširan izveštaj - nije dublje ulazio u idejnu i političku sadržinu odstupanja od politike SKJ i društva, za koje je kao nosilac i kao najodgovorniji označen Aleksandar Ranko vić. P ret^^n deo izveštaja, rasprave pa i zaključnog dokumenta, odnosio se na zloupotrebe pojedinaca I nekih organa Državne bezbednosti. 178
U drugoj tački dnevnog reda na ovoj sednici, "O reorgani zaciji i daljem razvoju SKJ”, dotaknuta su i neka suštinska pitanja borbe za nove društvene, demokratske odnose. Rečeno Je da se već duže vreme oseća slabljenje političke akcije komunis ta. Konstatovano Je nejedinstvo u rukovodećim organima SK u prihvatanju i, posebno, u sprovodenju donetih odluka. Počeo Je da vlada odnos koegzistencije sa idejnim i političkim strujam a koje su nagrizale osnove samoupravljanja. U Savezu komunista Jačale su snage koje su otvoreno zastupale politiku "čvrste ru ke”. Predistorija te borbe počela je 1962 i ranije. Osmi kongres SKJ (1964) postavio je osnove za društvenu i privrednu reformu 1965. godine. Njen osnovni cilj je bio da se ubrza dalji proces deetatizacije u društvu, da umesto države sredstvima i rezulta tima svog rada upravljaju neposredni proizvođači. U pitanju Je bio krupan poduhvat u promenama društveno-ekonomskih odnosa. Ovaj kurs ekonomskog i društvenog razvoja, i pored izvesnih rezultata, naišao je odmah na žilav otpor. Oduzimanje moći i monopola državi u oblasti proširene reprodukcije vršeno je sporo i nedosledno. Struktura snaga koje su pružale otpor reformi i demo kratskom kursu, kao i njihovi motivi, bili su veoma raznoliki. Pored organizovane opozicije, našli su se na istoj liniji i dobronamemi ljudi, koji su reformu federacije i demokratizaciju društva doživeli dramatično, čak tragično, osećajući nove mere kao "propast zemlje". Jačanje tržišta i robne proizvodnje, otva ranje Jugoslavije prema inostranstvu, izvestan broj komunista doživeo je kao udar na neke osnovne tekovine revolucije, u koje su bili ugradili i deo svog života. Stoga je strah, naročito pojedi naca iz ratne generacije, pred promenama koje su nailazile, bio iskren i ljudski. Doživeli su ih kao rušenje Jednoga sveta koji su oni do tada stvarali. Ovakav, više emotivan nego racionalan otpor, iako je činio smetnje Savezu komunista, nije predstavljao i pravu snagu opozicije. Ta snaga se nalazila u onim struktu rama koje su imale moć, sredstva i vlast u rukama, i čija je pozicija reformom bila uzdrmana. Zato su imali i vrlo ozbiljne razloge da se reformi suprostave. "Nismo mogli da sprovodimo naše odluke” - rekao je Tito 1966. na Četvrtom plenumu CK SKJ - "koje smo donosili na plenumima i kongresima, naročito na VIII kongresu... dolazilo Je 179
do nekakve stagnacije... odluke su bile odlične, narod lh je prigrlio, poradovao se, naši radni ljudi... govorili su: E, konačno ćemo ipak krenuti naprijed. A ipak, nije išlo ..." Time su i krah reforme i zaustavljena demokratizacija društva svaljeni na leđa Aleksandra Rankovića. Trebalo Je naći veliku žrtvu za veliki neuspeh 1 time zavarati Javnost da slom nije u monopolu Jednopartijskog, birokratskog sistema već u neposlušnoj ličnosti. A najpogodniji za to je bio A.R. jer je, pored ostalog nosio na sebi krst jedne državne službe, koja nikad ni u jednom režimu nije omiljena u narodu - političke policije. Osim toga, "izabrana žrtva" mogla se i nacionalno identifikovati kao pripadnik naroda koji je, eto, tradicionalno uvek bio za državni centralizam, za čvrstu ruku, pa se i to moglo iskoristiti za dalji 4 obračun sa tobožnjim jezgrom I izvorištem otpora demokratijl tj. sa stalnom opasnošću od Srbije, kao potencijalnim hegemo nom. Jednim udarcem, dakle, dobiće se "dve pobede": sve crne mrlje, koje je policija do tada po nalogu vrha stvorila, pripisaće se A.R. i tako spasti savest i obraz sistema i vodstva, i - opravdaće se politika "što slabija Srbija - to Jača Jugolsavija”, jer Je, eto u Srbiji i otkrivena zavera protiv stvaranja ravnopravne federacije i demokratizacije drutva. Ali, vratimo se opet događajima oko Četvrtog plenuma da bismo se na pravi način našli na tragu istine. Razgovarao sam sa više ljudi koji su poznavali to vreme, sa bivšim rukovodiocima UDB-e, i onima koji su smenjeni 1 onima koji su ostali u resoru i posle IV plenuma, sa političarima, sa funkcionerima iz vojske, sa članovima komiteta. Pregledao sam i neke arhive ukoliko su mi bile dostupne. Sta sam mogao zaključiti? Politički vrh je prilično strahovao kako će se reagovati u Srbiji kada se u Javnosti obnaroduje "slučaj Ranković”. Računa lo se sa njegovom popularnošću i ugledom koji Je imao ne samo među borcima i komunistima, već i u narodu. Osim toga, naglo skidanje s vrha jedne od prvih ličnosti moglo Je da ima i nepre dviđene "nacionalne komplikacije". Pogotovo što Je to dolazilo posle niza prethodnih likvidacija srpskih kadrova: Sretena Žujovića, dr Blagoja Neškovića, Milovana Dilasa i dr. Zato su usledile opsežne "mere bezbednosti", od kojih Je većina sprove dena sasvim tajno, u četiri oka, I prema raznim neslužbenim dogovorima sa ljudima u koje se imalo poverenje. 180
U jednu zgradu u Brankovoj ulici, prema mostu, gde se nalazio deo beogradske UDB-e, vojska - njena kontraobaveštajna služba (KOS) dobila je dozvolu da se useli u potkrovlje. Kasnije je otkriveno da je njen zadatak bio da prisluškuje i kontroliše one "dole", jer se u njih nije imalo poverenje pošto su pripadali Beogradu. I deo milicije i vojnih specijalaca doveden je noću, tajno, u Beograd da pojača snage bezbednosti. Od domaće, lokalne, pa i republičke UDB-e sve se to krilo. Akcijama je uglavnom rukovo dila vojska i poverljivi kadrovi iz beogradske partijske organi zacije, kao Stevan Doronjski, tadašnji sekretar GK, čiji brzi poli tički uspon i počinje posle ovih obračuna. I krajnje mere su preduzete: neke veće vojne jedinice dobile su naredbu da izvrše pokret prema Beogradu i okruže ga. Voda očigledno ništa nije prepuštao slučaju. Putovao sam tih dana na godišnji odmor u Istru. Nisam još ništa pouzdano znao šta se događa. Naslućivao sam, Jer smo nešto od toga saznali kao članovi CK na sastanku političkog aktiva u CK SK Srbije, pre IV plenuma. Ali, ipak sam se izne nadio kada sam na ovom putu, vozeći kola, naišao na motorizovane vojne jedinice koje su se kretale u pojasu oko Briona. To nije bila uobičajena slika, već ona koja se vida na manevrima. Kasnijim, a pogotovo današnjim analitičarima mora biti jasno da je, eto, već pre IV plenuma sve bilo gotovo. Ista režija, i ista slika, za ono vreme tajna, ponovila se i kasnije - oko Zagre ba i u Karađorđevu, prilikom 21. plenuma CK SKJ o hrvatskom maspoku. Četvrti plenum održan je na Brionima, l.jula 1966. godine u sali hotela "Istre”. Predsedavao je generalni sekretar SKJ Josip Broz. Prisustvovalo je 155. članova CK. Svi su doputovali specija lnim avionima iz republika i pokrajina, i svi su već bili dobro pripremljeni za događaj koji će se odigrati. U međuvremenu su dobili razne izveštaje komisija Izvršnog biroa, koje su tobože utvrdile "pravu istinu". Jedino A. Ranković, glavni optuženi, to nije znao, izveštaj je dobio uoči same sednice, u hotelskoj sobi, gde je tada i dobio srčani udar pa nije ni mogao da se ozbiljno pripremi za odbranu. Ponavljala se scena iz vremena "Dilasovog slučaja”. Uoči sednice, u holovima i u parku, svi su izbegavali Rankovića, i oni koji su ga do tada snishodljivo obigravali, sem Ivana Gošnjaka, tadašnjeg ministra odbrane i člana najvišeg političkog vrha, s kojim je nasamo razgovarao. Čekala se očigledno samo presuda. 181
Uvodnu reč o prvoj tačkl podneo je Broz, koji Je rekao: " Na sjednici Izvršnog komiteta održanoj 16. Juna pretre sano je pitanje izvjesnih deformacija u radu nekih organa u organizaciji državne bezbjednosti. Na toj sjednici Izvršni komitet Je riješio da se izabere jedna partiJsko-državna komisija koja bi te probleme ispitala. Prij toga, form irana je Jedna tehnička komisija koja je trebalo da tehnički utvrdi izvjesne deformacije u radu naše državne bezbjednosti. I to je bio Jedan od elemenata koji je podstakao Izvršni komitet CK SKJ da formira i političku komisiju, to jest partijsko-državnu komisiju. Komisija će poslije podnijeti izvještaj o dosadašnjem radu, jer istraga o raznim devijacijama i anomalijama koje su se događale u našoj držav noj bezbjednosti nije potpuno završena. Drugovi, ja bih htio ovdje da se vratim malo unazad. Mi smo u m artu 1962. godine imali proširenu sjednicu Izvršnog komiteta na kojoj su pretresani razni problemi koji su se ticali odnosa u našem rukovodstvu, odnosno u našoj Partiji i uopšte raznih anomalija koje su se događale. Ta sjednica Je trajala tri dana. Toga se učesnici sjednice vrlo dobro sjećaju. Mi smo tada po prilici utvrdili u čemu se sastoje te razne anomalije, devijaci je itd. ali nismo utvrdili izvore toga. Meni se čini da smo mi tu pogriješili što tada nismo išli do kraja, nego smo zbog izvjesnih kompromisnih težnji da se to ne odrazi na jedinstvo naše Parti je i na jedinstvo našeg rukovodstva - koje Je zapravo već onda bilo narušeno - stali na pola puta. Dakle, to zbog čega mi danas ovdje zasjedamo i o čemu ćemo diskutovati - nije najnovija stvar. To ima svoje porijeklo unazad nekoliko godina, gotovo blizu deceniju. Mi smo, drugovi, pogriješili što smo našu državnu bezbjednost u toku dvadeset i više godina njenog postojanja prepu stili tako reći samoj sebi, i glavni rukovodilac Je bio drug Ranković. Vi znate da je u toku rata i prvih godina poslije rata naša državna bezbjednost odigrala ogromnu ulogu u čemu, razumije se, Jedan veliki dio zasluga ima i drug Ranković i osta li drugovi koji su bili pod njegovim rukovodstvom. No, zbog toga ogromnog povjerenja koje smo imali i prema drugu Rankoviću i prema službi državne bezbjednosti, mi na našim sjednicama Izvršnog komiteta nijedanput nismo iimali pitanje ove službe. A mogu li se bilo koja organizacija ili bilo kakvi organi tako dugo pustiti bez kontrole Partije, bez kontrole rukovodstva naše Parti je. Razumije se da Je to naša krivica. 182
Kada ovo pitanje pretresamo danas ovdje treba poći od činjenice da je naša bezbjednost odigrala ogromnu ulogu u lik vidiranju klasnog i svih neprijatelja koji su kod nas htjeli doći do svoga izražaja i u toku rata i poslije, i to mi ne smijemo nikada izgubiti iz vida. To je historijska činjenica. Ljudi koji su u toj službi radili imaju velike zasluge, i drug Ranković. Ali imamo li prava, drugovi, da opraštamo za ono što se događa poslije, kada se jedna takva organizacija deformiše, i kad se, uslijed raznih deformacija, stvori jedan sistem koji je pritiskao čitavo naše društvo? Razumije se da nemamo i da ne možemo. Ono su zasluge, a ovo su ogromne greške. I ta pitanja moramo razmotriti i donijeti određene zaključke. Kada smo prišli tome, mi smo postepeno uviđali do kakvih su nevjerovatnih razmjera dolazile te deformacije. I onda nam je postalo jasno - a ja mis lim da će se to sve još bolje sagledati - zašto mi nismo mogli sve to još bolje sagledati - zašto mi nismo mogli da sprovodimo naše odluke koje smo donosili na plenumima i Kongresima, naročito na Osmom kongresu. Poslije toga dolazilo je do nekakve stagnacije, nekako nije išlo. Odluke su bile odlične, narod ih je prigrlio, poradovao se, naši radni ljudi su bili veseli, govorili su: "E, konačno ćemo ipak krenuti naprijed". A ipak, nije išlo. Znači, čitava stvar mora biti postavljena na političke temelje, to je politička stvar. Osmi kongres, privredna reforma to su krupne akcije našeg društva radi poboljšanja našeg života i bržeg kretanja naprijed. I ako razmatramo izvjesne deformaci je, onda ne možemo govoriti o pojedincima kao o nekom slučaju. Ja, drugovi, mislim da se tu radi, ne mogu da tvrdim, ali to je moje mišljenje, ne samo o pojedincima, i ti pojedinci ne moraju biti ti koji su tu uglàvnom odgovorni - ali tu se radi o jednoj frakcijaškoj grupaškoj borbi, borbi za vlast. Jer, kako bi se te stvari, poslije 1962. godine, kada smo ih pretresali, mogle sada ponovo da pojave u Još žešćem, i težem vidu, da se o tome ne radi. Mislim da dalja istraga mora da krene u tom pravcu, da to vidimo, jer je to opasnost za jedinstvo našeg naroda, opasnost za Savez komunista i njegovo jedinstvo, jednom riječju: za naš socijalistički razvitak. Molim vas da me razumijete, ja ne govorim o državnoj bezbjednosti kao cjelini: ogromna većina kadrova tamo su odlič ni ljudi. J a govorim o pojedincima koji su se osilili, koji su stvo rili vlast nad ljudima, vlast nad Savezom komunista, vlast nad 183
našim društvom. Te negativne deformacije su prodrle dalje, do preduzeća, fabrika, u razne društvene organizacije, svugdje. Zašto su neki organi dolje mislili da je njihovo da oni kontrolišu, određuju, da oni ocjenjuju javno mjenje, što nije njihova stvar. Na ovom plenumu, drugovi, radi se o jednom krup nom pitanju - o ozdravljenju naše Partije, odvajanju unutrašnje bezbjednosti od Partije, a ne kao što je do sada bilo da se to pobrkalo, da je unutrašnja bezbjednost prejašila Partiju. O tome je sada riječ. To je, drugovi i drugarice, historijski trenutak kada moramo učiniti sve, pogledati činjenicama otvoreno u oči i donijeti takve zaključke koji će biti na korist, a ne na štetu našeg daljeg razvitka i našeg prestiža u spoljnom svetu. Mi smo toliko jaki da možemo gledati činjenicama u oči 1 donositi dalekosežne odluke koje će omogućiti našoj zemlji, našem naro du da brže ide naprijed. Ja, drugovi, nisam htio da u uvodnoj riječi ulazim u deta lje. Ali moram da kažem da su ljudi počeli da šapuću, da Je stvoreno nepovjerenje jednog prema drugom, odozgo do dolje. A ne sliči li vam to pomalo na ono što je nekad bilo kod Staljina? J a mislim da to prilično sliči. Dok je naš cjelokupni društveni razvitak išao brzim tempom naprijed, državna bezbjednost je ne samo stagnirala nego i išla natrag. Ona je zakržljala, nije prati la tokove našeg društvenog razvitka, već Je imala, neke svoje koncepcije, to jest da se stavi iznad društva. Eto, drugovi i dru garice, sve je to danas pred vama. Komisija Je svoje prve rezul tate oformila i ona će vam svojim izveštajem omogućiti da te stvari malo više vidite..." Posle Brozove uvodne reći, Krste Crvenkovski je kao predsednik Komisije Izvršnog komiteta, koja je imala šest članova, pročitao njen izveštaj. Komisiju su sačinjavali: Krste Crvenkov ski, Đuro Pucar, Blažo Jovanović, Dobrivoje Radosavljević, Mika Tri palo i Franc Popit. U toku rada Komisija Je podnela svoj prethodni izveštaj Izvršnom komitetu CK SKJ 22. juna 1966. godine. Izvršni komitet CK SKJ je odobrio rad Komisije 1 prihva tio njene nalaze i konstatacije, stavljajući joj u zadatak izradu definitivnog izveštaja za četvrtu sednicu Ck SKJ zakazanu za l.Jul 1966. godine.9 Prvi se zatim za reč javio Aleksandar Ranković. Na počet* Izveštaj donosimo u celini kao Dokumentaciju ovog poglavlja.
184
ku svog izlaganja on je govorio o iznetim podacima o prisluški vanju razgovora u stanovima i radnim prostorijama istaknutih državnih i partijskih funkcionera. Teško je naći prave reći - rekao je on - kojima bi se osu dila ovakva jedna prljava akcija službe bezbednosti, bez obzira u kom je periodu ona sprovedena, s kakvim je motivima i od koga je ona planirana i odobrena." Ranković je u nastavku izlaganja rekao da mu Je taj događaj utoliko teže pao što Je ranije, dugo godina, bio neposre dno odgovoran za rad ove službe, koja je, po njegovim recima, od osnivanja, kao i u svim periodima razvoja i njene delatnosti imala krupnih uspeha. Njen rad i postojanje - nastavio Je Ranković - bili su uslovljeni potrebama naše socijalističke revo lucije u ostvarivanju njenih ciljeva. S obzirom na prirodu i karakter službe, na specifične, teške i veoma odgovorne zadatke, postojala je i uvek postoji opasnost raznih deformacija u nje nom radu u izvršavanju zadataka. "U našim društvenim uslovima - izjavio je Ranković služba bezbednosti ne može i ne srne postati neki faktor iznad društva i Saveza komunista, i drugih političkih i društvenih organa. Što se tiče moga rada za vreme kada sam neposredno rukovodio službom državne bezbednosti i kada su mi u vršenju mojih funkcija u Saveznom izvršnom veću poveravani poslovi u oblasti unutrašnje politike, normalno je taj rad podvrći kritici i ocenama, pa m akar i sada, sa ovim zakašnjenjem. U svojoj par tijskoj i društvenoj aktivnosti uvek su mi poveravane društvene dužnosti koje su često i prevazilazile moje mogućnosti. Razmišljajući o svemu ne mogu da se otmem utisku da se radi o jednoj neprijateljskoj grupi i njenom radu za neprijatelje, ili o nekim zaista duboko deformisanim ljudima koji su sve ovo učinili iz sasvim određenih i podlih ciljeva. U stvari, i jedno i drugo se u krajnjoj liniji svodi na isto” - rekao je Aleksandar Ranković. On je u nastavku izjavio da sm atra opravdanim i potre bnim da se i ovi organi našeg društva, gde još uvek postoje centralističke i etatističko-birokratske koncepcije i praksa, dove du u sklad sa opštim demokratskim kretanjima u našoj društ venoj zajednici. " Zato i služba bezbednosti - rekao je Ranković mora da pretrpi takve promene koje bi obezbedile kontrolu društva nad njenom delatnošću". On se izjasnio za odlučno preispitivanje celog rada državne bezbednosti i uspostavljanje te 185
organizacije prema našim savremenim uslovima i potrebama, pri čemu, u iznalaženju boljih i savremenijih rešenja, treba voditi računa o specifičnom karakteru ovih organa, njihovog rada i zadataka. Aleksandar Ranković je na kraju izlaganja rekao: "Još jedanput, drugovi, želim da naglasim da za ovakav rad i ovakve postupke organa bezbednosti ne snosim nikakvu drugu sem moralnu odgovornost koja proizlazi iz toga što je trebalo da pokažem više budnosti kako ranije kada sam neposredno ruko vodio ovom ustanovom, tako i kroz svoj rad u Centralnom komi tetu. S obzirom na to, sm atram da sam dužan da ovom forumu, vama drugovi, stavim na raspolaganje sve svoje funkcije. J a se izvinjavam, ako na neka pitanja nisam odgovorio, zaključujući da primam izveštaj i reč koju je na ovoj sednici dao drug Tito". Zašto je Ranković tako pomirljivo govorio, iako je znao da je sve to farsa, režija, zašto je bio tako deprimiran, bez volje, gotovo ubeđen u to da mu je sudbina već određena, da drugog izlaza nema. Iskusni revolucionar, koji je i sam učestvovao u stvaranju takvog sistema odnosa, očigledno je mogao ne samo predvideti već i oceniti da je "mašina stavljena u pogon” i da je više ništa ne može zaustaviti dok ne završi svoju meljavu. Jedi no što je pokušavao to je da sačuva svoj moralni integritet, da se spase otvorenog pljuvanja, da bar časno ode u "mirovinu". I ono što je verovatno i predviđao to se i desilo. Niko ga nije branio. Mnogi su se utrkivali da ga što više optuže. Nekima je je to bio zgodan start za dalju karijeru. Drugi su nastojali da što više iskažu svoju pravovernost i odanost vođi. Svi su bili protiv optuženog. Odjedared svi - iako su do tada, do zadnjeg časa veličali njegovu ličnost, ulagivali mu se, poltronisali, činili sve što Je i tražio i nije tražio samo da mu se dodvore. Na kraju rasprave, Ranković Je još jednom govorio. Evo, šta Je tada, prema stenogramu, rekao: "Hteo sam, drugovi, da vam kažem da sam na prvoj sedni ci Izvršnog komiteta, kad su pokrenuta ova pitanja, iskreno sagledao svu dubinu tog događaja i da sam tada odmah predlo žio da budem razrešen dužnosti i izrazio spremnost da odgova ram za ono za šta treba da odgovaram. Možda se Ja nisam sna šao u nekim stvarima. Nisam se, naime, snašao u tome što nisam uspeo da odvojim sebe od onog niza godina kada sam radio u službi bezbednosti i za nju odgovarao. Bio sam pod Jed nim strašnim dojmom u vezi sa onim što sam zaista prvi put čuo o prisluškivanju i radnih prostorija drugova. 186
J a osuđujem ćelu tu stvar, isto tako ogorčeno kao što je osuđujete i vi. Nisu to samo staljinističke metode, to je nešto gore, jer dolazi u našim uslovima kad za to nema nikakvog mesta, kad smo mi u razvitku naše partije, Saveza komunista i socijalizma u zemlji, uspostavili takve odnose među nama i razvijamo ih i dalje i zato su takvi metodi kudikamo gori od staljinističkih. Mislim da će pokretanje ovog pitanja samo obogatiti naš Savez komunista i da će mu dati nove snage da savlada sve teškoće, pa i ovu o kojoj mi danas diskutujemo. Ne bih želeo da se shvati da sam izašao sa nekom plat formom. S kakvom ja platformom mogu da izađem u našem društvu i u Savezu komunista, koje su to snage uopšte koje bi danas u ovim našim uslovima mogle da izađu sa nekom politič kom platformom radi mobilisanja ljudi oko te platforme? Spre man sam da se u granicama svojih daljih mogućnosti suprostavim svakom pokušaju okupljanja na bilo kojoj liniji koja bi bila suprotna Savezu komunista, jer to može da bude samo besprincipijelno, nepartijsko, nekomunističko okupljanje. I u tom smislu ne mogu biti nikada sredstvo za neke takve pokuša je, jer bih time pogazio ono što sam, mislim, pored svih nedos tataka, pored svih grešaka, ipak učinio u ovoj partiji kroz 40-godišnje članstvo. Nisam ja branio UDB-u. Ja sam rekao da ne branim niko ga i ništa i da svako mora odgovarati punom merom za greške koje je počinio. J a to mislim i ovoga puta, uključujući i sebe. Ja sam mislio da je u mojoj diskusiji najteža reč moja moralna odgovornost. Prihvatam da je to i moralna i politička odgovornost, s obzirom na sve ono što se dogodilo i što je oprav dano pobudilo sve nas da danas, i pored drugih problema, ras pravljamo i o ovome, iako sam duboko uveren da sve ovo ne može potresti Savez komunista, nego će samo doprineti njego vom daljem jačanju. J a sam se u svojoj izjavi, koja sigurno nije dobra, ograni čio samo na jedan slučaj, na slučaj prisluškivanja. Za mene je to prvenstveno bilo moralno pitanje. I sigurno je da sam propus tio da govorim i o drugim stvarima, jer juče nisam bio sposoban da posle pročitanog Izveštaja nadopunim svoju reč. Slažem se sa drugovima koji su izneli moje greške, političke i u pogledu ak tivnosti i nerada, i svega. Sa onim što je političko u tome, što ne udara na moral čoveka, ja se slažem. J a sam rekao u svom 187
istupanju da je kod mene bilo takvih grešaka i mnoge se stvari u prvom redu meni mogu pripisati. Mi nismo analizirali naš rad tako opširno u CK ni ranije, a ni u poslednje vreme, iako su problemi nicali. Nema nikakve sum nje da sam za to odgovoran ja, jer sam bio na takvom mestu. Mogu neki drugovi da se sete, da sam često govorio kako su mene mnoge stvari prevazišle i kako ja ne mogu da ih radim, ili bar ne mogu tako kao što sam ih radio u pojedinim periodi ma našeg razvitka i naših zadataka. Mogu da vas uverim da nisam bio protiv linije Saveza komunista, protiv onoga što smo radili, izgrađivali, donosili i sprovodili u život u ovoj zemlji. Uostalom, o sebi sam uvek mis lio i mislim i danas da mogu samo da sprovodim, da donekle možda i tumačim liniju i stavove, jer nisam u stanju da učes tvujem u izgrađivanju nekih stavova, sem u izvesnim pitanji ma,da nisam u stanju da o nekim društvenim pitanjim a naši roko učestvujem u kreiranju politike. Iako sam kroz svoje istu panje propustio da govorim o drugim stvarima, mislim da bi bilo apsolutno pogrešno ako bi se to shvatilo kao neka posebna linija ili kao neka politička platforma za okupljanje nekoga, jer kao što sam malopre rekao, u našim se uslovima takve stvari ne mogu događati. J a sam, isto tako, rekao na Jedan način da Je državna bezbednost zaista korisna organizacija, ali da se baš zbog takvih metoda i propusta ta pitanja blagovremeno stave na diskusiju i da se ukaže na deformacije, da se ta služba dovede u sklad sa našim društvenim razvitkom i sa potrebama ovog društva. I mislim da, bez obzira ma ko bi pokušao da brani deformacije ove službe, ja ili Ćeća, ili neko drugi, da se te stvari odbraniti ne mogu. J a sam zato i rekao da je dužnost svakog komuniste iz te službe da potpomogne sve mere koje su preduzete od Izvršnog komiteta da se raščisti ono što treba raščistiti i da se ta organi zacija postavi na svoje mesto. Kad sam završio, izjavio sam da prihvatam izveštaj Komi sije. To nisam formalno izjavio, Jer to znači da prihvatam politi čke ocene, da prihvatam onaj rad koji je Komisija uložila da dođe do onoga do čega Je jedino moglo da se dođe u ovakvom radu koji je obavljen i zbog ovakvih događaja koji su se odigrali u službi bezbednosti. Isto tako, izjavio sam da se slažem i sa uvodnim izlaganjem druga Tita. Ako bih Ja imao sa svojom izjavom neke druge namere, onda se to ne bi sigurno Jedno s drugim poklapalo. 188
Nemojte očekivati da ću sad da ulazim u neke detalje u ovom izlaganju, jer ja nisam za to sposoban. Mislim da mi se ne može prebaciti nikakav nacionalizam i šovinizam. Koliko sam to uočavao i koliko sam bio sposoban, ja sam ta pitanja postavljao, bez obzira gde i kod koga došlo do takvih pojava. Druga je stvar da li sam ja u svemu tome bio dovoljno aktivan, uporan. Sigur no da nisam, a naročito nisam u poslednje vreme. Žao mi je, drugovi, zbog ovog uporedivanja oko nasledstva itd. Kod mene to nije prisutno i mislim da vi znate da to ni ne može biti. Prvo, što sam u pitanju ja koji mogu da radim samo ovo što sam radio, a drugo, što ipak znam da se u ovim našim uslovima ne može uopšte tako diskutovati, niti može neko imati takvo očekivanje. Čaršija je pričala, a mi imamo dve čaršije. Imamo onu klasičnu i imamo neku oko nas. Kada sam nailazio na te stvari ja sam ih postavljao. Na kraju izjavljujem da sam spreman da primim svaku odgovornost koju ovaj forum utvrdi i zaključi". Kao i u slučaju Đilasa, ni na Četvrtom plenumu, za Rankovića se nije našao nijedan glas. Svi su bili "jedinstveni". Kako objasniti takvu monolitnost, kada su se svi oni, koliko juče, kleli u "druga Marka" i veličali ga kao moralni uzor komuniste? Pevali su i pesme njemu i UDB-i. Jedan od naših najvećih pesnika, stari revolucionar i ortodoksni marksist, Oskar Davičo, napisao je samo dve godine ranije, maja 1964. za 20-godišnji jubilej UDB-e poemu "Za borce 13. m aja”, koja je malo poznata, jer je štampana samo u 2050 numerisanih primeraka, pa ću je zato šire citirati: ” U službu bezbednosti drug Ranković uneo je duh "svog revolucionarnog iskustva i svog humanizma". Ali hoću da kažem: ako Služba nastaje s revolucijom kao vid njene samozaštite, ako se ona bori uz nju, raste s njom i ne prestaje kao ni ona prilagođujući se svim njenim potrebama, onda i ne bi treba lo gledati na nju drukčije nego li kao na jednu specifičnu služ bu revolucije revoluciji. Kao jedan svrsishodan oblik revolucio narne aktivnosti. Mislio sam dvorac biće, a ono - sred proste avlije jel var ka? - Sam čovek, to Ve-ŠE? Pogleda me tad. Oko mu dušinim dnom rije, al osmeh mu blag kao na tihom moru - barka. Pa ipak, grlo se stislo, nigde me nije 189
ceptim, a žega - julski žarka no odmah zatim - sve jasno mi Je te ja sam kod druga... Pozvan ja lično kod Marka. I šta? On odmah i bez uvijanja, prelaziš na rad u UDB-u! Đavola, UDB-a bilo je to spočetka. Narodna zaštita se tad to zvalo! Ali, reci, kako je počeo drug Marko? "Tvoja se vernost zna, junaštva znaju Ce-Ka ima poverenja u tebe..." Dakako šta dulji! ... Šta da duljim! Premeštaju mene u odsek tajni obaveštajni. A1 otkud meni obaveštenja? To je moja sad m uka? Džabe se pitam: ko sam? Znam: radnik, član običan kakav ja pa sad - obaveštajac otkud mi znanje... i šta da pričam zar ja da budem na pijaci c a j a c s palicom pajac? Ja? Zar ja mesto filosofa - oznaš? Kako je to zlo? I kao filosof zar ne voliš sve da spoznaš? A i OZN-a Ne? Sve dozna! Pst, tajac i lišće ima uši pa UDB-a Dosta je! Pokret... Po duši, Verovali ili ne, ali kad je mene pozvao drug, bio sam od neke radosne prepasti prvo nem, pa poražen, pa blažen, pa... Nije važno ko sam, odakle potičem ko mi je prezime dao: Izlegendirati može svako sebe pred sobom. J a sam živ, ali ja sam i drug koji Je u Jurišu pao. Nije važno što sam voleo da učim 190
što sam se s desetkama vraćao sa ispita. Važno je: Mesto u AJnštajna ii Eskulapa zakleo sam se u Tita. Nije važno što neću biti matematičar ili hirurg. Da, hirurg, on kraj svog pacijenta svanjiva. A ja? Mesto da lečim jednog čoveka biću slobode preventiva." Eto delova te opsenarske poeme. I šta se sad - dve godine kasnije - odjednom dogodilo? Da li je opet pobedila samo harizma vode ili je u ovom kafkijanskom procesu odnela prevagu nova iluzija demokratske levice u partiji - da Je A.R. krivac za sve i da će njegovim ukla njanjem opet krenuti da se topi led. Gotovo indentična atmosfera stvorena je bila dva meseca kasnije, i na VI plenumu CK SK Srbije, 14. septembra 1966. Temperatura Je čak i povećana: do potpunog moralnog i politič kog linča. Tad sam bio član ovoga foruma. Sada bih, posle svega, iako to osećanje nisam krio od svojih prijatelja ni ranije, još dodao: da se stidim što tada, jednostavno, nisam napustio SK. Ali, zašto nisam, ne samo ja? Verovao sam u mnoge tadašnje optužbe, gadno mi je bilo što se sve to tako dešava i režira, ali sam verovao. I kako se onda "očistiti" od svega toga? Iz crkve se nije moglo izaći jednostavno - bez krsta na leđima. Plenum je dugo pripreman, više od dva meseca, ceo aparat Partije je bio pokrenut da SK Srbije što odlučnije odbaci A.R. i tako se - pred ostalima u federaciji - "oslobodi njegove senke”. Mnogi ljudi su prethodno obrađivani da bi pristali da ga što više optuže. Ima danas o tome dosta činjenica. Mnoge su u među vremenu i objavljene. Ali jedna je posebno karakteristična za to. General Ljubodrag Durić piše u svojim "Sećanjima” koja su posmrtno objavljena 1989. godine sledeće: "Prošlo je nedelju dana od prijema kod Tita i Jovanke, pa me pozva tadašnji sekretar Izvršnog komiteta CK SKJ Mijalko Todorović Plavi. Još s vrata me Je obasuo pitanjima: Sto sam se tri sata zadržao kod Tita? Sta sam sa njim toliko razgovarao? I, šta sam od njega tražio? 191
Odgovarao sam mu kratko:prvo, da me Je Tito zadržao u dugom razgovoru; drugo, ako ga interesu je šta smo razgovarali onda nek pita Tita a ne mene, Istina je, dodao sam, da me Tito pitao da li imam nekih zahteva, da li nešto tražim,ali da sam mu Ja odgovorio da ništa ne zahtevam, niti tražim, da sam samo došao da mu uručim svoj ’’Ratni dnevnik" i da malo porazgova ramo. Tad je Plavi počeo da viče kako se on ne slaže da se krše dogovoreni principi i Statut. Da je prošlo vreme kooptacija - već, ako nekoga treba vratiti u Centralni komitet, treba da krene predlog od osnovne organizacije do Kongresa S K J.... Čim je Plavi pomenuo kooptaciju - jasno mi je bilo da Je Tito naredio da preduzme mere za moj povratak u Centralni komitet. Jedino nisam znao u koji CK: da li u CK SK Srbije, iz koga su me izbacili, ili u CK SKJ u koji me je Tito predložio. Kad sam došao do reći, rekao sam mu: - Slušaj, Plavi!... Ti dobro znaš: ako je Stari nešto naredio vi to morate sprovesti! Tako je to uobičajeno kod nas. Prema tome, nemaš razloga da vičeš, a nisi imao potrebe ni da me zo veš. Povišeni tonovi Mijalka Todorovića Plavog podsetili su me na njegovu bezobzirnu upadicu na Šestom kongresu, pa sam razljućen ustao i bez pozdrava napustio njegov kabinet, zalupiv ši vratima! Opet je prošlo oko nedelju dana. Onda me Je pozvao Dobrivoje Radosavljević Bobi, sekretar CK KP Srbije. Kad sam seo, on Je počeo samouvereno kako zna da sam bio kod Tita i kod Plavog, te da, kako ne bismo mnogo dužili, pređemo odmah na stvar. Oni će me vratiti u Centralni komitet, ali i Ja treba da nešto učinim, a to Je: da odem kući, presavijem tabak i napišem nešto protiv Marka (Aleksandra Rankovića) i Čeče (Svetislava Stefanovića). Zgranut ovim bezočnim i nemoralnim zahtevom, odgovorio sam: - Slušaj druže Bobi, to što ti, kao stari komunista, tražiš od mene, takođe starog komuniste Je sramota! LJubodrag Durić nije naučio da se preko tuđih grobova penje na položaje! Meni, uosta lom, položaji i nisu potrebni - niti sam ih tražio! Bobi me prekide: - E! ... druže Ljubo! Mi smo se svi izjasnili na Brionskom plenumu o tome. Još ne znamo šta ti misliš?! ... Zato, poslušaj mene. 192
Ustao sam I produžio svoju prekinutu izjavu: - Za to što ste vi učinili na Brionskom plenumu - vi ćete i snositi odgovornost pred istorijom! Upamti još jednom: Ljubodrag Durić se nikad nije peo ni na kakve položaje preko tuđih grobova! Okrenuo sam se i opet bez pozdrava napustio i ovog parti jskog rukovodioca - uzdignute glave, ali sa sumornim mislima o budućnosti naše partije i otadžbine! Pretpostavljam da je Tito imao nameru da ublaži svoju krivicu prema meni. Međutim, njegove "pridvorice", kojima se okružio pred Brionski plenum i posle njega, nastojale su da ga prevazidu u monstruoznim igrama sa ljudima i komunistima. Tako su i ova dvojica partijskih rukovodilaca - inače i Jedan i drugi partijski kažnjeni - uzvraćali Titu svoju zahvalnost za neobjavljivanje njihovih kazni, i za visoke položaje koje im je Tito podario. Na žalost, klevete starih i zaslužnih komunista postale su uslov za veće položaje u Partiji i u društvu! Nije potrebna velika pamet da se zaključi šta su sve Titu napričali Mijalko Todorović Plavi i Dobrivoje Radosavljević Bobi posle sastanka sa mnom. Po svemu izgleda da je I Tito očekivao da ponovo postanem njegov poltron, pa su mu ova njegova dva savetnika u tom smislu raspršili očekivanja. Kad smo Hajra i Ja ipak ostali u životu - i posle "planirane saobraćajne nezgode" i posle "propasti" na izborima za Saveznu skupštinu - stekli su se uslovi i za odlazak u penziju. U penziju sam otišao krajem decembra 1969. godine, sa položaja direktora i odgovornog urednika "Službenog lista SFRJ". Ni dana nisam prekoračio taj uslov, jer su mi dve kćerke sa fakultetskim dip lomama čekale na zaposlenje po nekoliko godina. Pored svojih redovnih dužnosti i zaduženja - redovno sam čitao i povremeno pisao. Naučen na svakodnevni rad, nastavio sam sa zapisivanjem i pisanjem i po odlasku u penziju. Tako nisam mogao zaobići meni nejasne, krupne istorijske događaje, kao što je Brionski plenum. Pogotovo, što Je on na mene delovao šokantno i mimo svih mojih očekivanja 1 procena. Zato sam razgovarao i sa drugom Aleksandrom Rankovićem Markom. Iako je razgovor bio poduži, drug Marko je izrazio želju da pribeležim samo neke karakteristike te zakulisne igre, koja Je potajno pripremana i rigorozno sprovedena. On se nadao da će doći vreme kada će prava Istina ugledati svetlost dana. To pravo pripada njemu i njegovoj porodici, Jer su svi oni tada preživlja vali najteže dane u svojim životima. 193
Prvo, pripreme za Brionski plenum započele su u potpunoj tajnosti još s proleća 1966. godine. Dok Marko o tome nije ništa znao, drugi članovi Centralnog komiteta obaveštavani su i konsultovani. Tu je obilato iskorišćen Titov autoritet i autoritet Armije. Drugo, tek posle sednice Izvršnog komiteta, 16. Juna, u Užičkoj 15, posle Titove uvodne reči, kad je legalizovana i komi sija Krste Crvenkovskog, Marko je nazirao tragediju, koja je počela da se odvija pod bajonetima gardijske jedinice. To Je sledećih dana raslo do neviđenih razmera. Vojska je bila pokre nuta, a svi osetljivi punktovi "pokriveni" sa ljudima iz Hrvatske, Slovenije i JNA. Beogradski kadrovi i kadrovi iz Srbije odjed nom su postali krajnje nepouzdani. Treće, uoči Plenuma sprovedena je totalna izolacija druga Marka. Iako je očekivao da dobije materijal, kao i ostali učesnici, Marko je taj materijal dobio tek oko 23 časa. Čitajući to monti rano štivo Marko je dobio srčani udar. Četvrto, Još ranije nezadovoljstvo pojedinaca Titovim samostalnim odlukama, iskorišćeno je u toku Brionskog plenu ma, naročito kada je Svetislav Stefanović Ćeća nastojao da objasni da stvari ne stoje tako kako se iznose. Usled oštrih i pretećih upadica bio Je prinuđen da se povuče. Ni dva istupanja Aleksandra Rankovića, nakon srčanog udara, nisu uticala na promenu scenarija Brionskog plenuma. Poznati su slučajevi vršenja pritiska na pojedine drugove iz Uprave državne bezbednosti. Ali, zahvaljujući istini koju su oni iznosili - bumerang se okrenuo protiv onih koji su bili podstrekači tih optužbi. Tada sam drugu Marku ispričao šta sam čuo od Selima Numića, pomoćnika saveznog sekretara SUP-a. Njega su obolelog pod stražom zatvorili u bolnicu i neprekidno saslušavali. Kad je Selim demantovao sve optužbe oko prisluškivanja, inicijatori tih sramnih optužbi bili su prinuđeni da ga puste kao i sve ostale okrivljene iz pritvora - sa 45 kilograma težine. U skrhanom organizmu Selima Numića ostala Je netaknuta istina o tim nepravednim i lažnim optužbama. Na žalost, ta istina se još nalazi zaključana u arhivama našeg najvišeg partijskog i državnog rukovodstva. Da Je Selim Numić pokleknuo pod svim tim bezočnim pritiscima - sudbina svih neopravdano optuženih poprimila bi tragične posledice. Zbog ovakvog držanja pojedinaca iz Uprave državne bez194
bednosti - jer su propale nade o Javnom suđenju - Inicijatori Brionskog plenuma izmislili su aboliciju (opraštanje) svim optu ženim oko ove zakulisne igre". Posle trodnevne verničke rasprave, na predlog Spasenije Cane Babović, VI plenum Ck Srbije je otišao i dalje od Četvrtog (Brionskog) i isključio Rankovića iz SK. Jedna od najmučnijih sednica, kojoj sam prisustvovao, bila je završena. O "slučaju Ranković" nije se, međutim, raspravljalo samo na partijskim plenumima. Morale su se primeniti i neke državne mere. Zato Je Savezno veće Savezne skupštine, kojim je predsedavao Miloš Minić, razmatralo 9. decembra 1966. godine i usvoji lo izveštaj SIV-a o zloupotrebama u radu nekih organa službe državne bezbednosti. Usvajanjem izveštaja, potvrđena je i odlu ka Predsednika Republike da se odustane od krivičnog gonjenja Aleksandra Rankovića i 17 drugih bivših funkcionera službe državne bezbednosti. U glasanju za izveštaj SIV-a, devet posla nika se uzdržalo, a svi ostali su glasali za taj izveštaj.10 Tako Je stupila na snagu i odluka Predsednika Republike o aboliciji, o "opraštanju krivice” 16 bivših funkcionera Službe državne bezbednosti na čelu sa Rankovićem i Stefanovićem. Ali, vratimo se zasad događajima oko Četvrtog (Brionskog) plenuma, jer kada se oni danas analiziraju, stvari postaju mnogo jasnije kao i sam makijavelistički princip - da cilj op ravdava sredstvo. Samo dve godine pre ovog Plenuma, 1964. Tito o službi bezbednosti kaže: "U čitavom ovom proteklom periodu ja sam pratio vaš rad. Prvih godina posle rata kada je naša zemlja bila razrušena.... vaš rad, dragi drugovi, nije bio ništa lakši od rada borbe u toku rata.Mislim da je bio još složeniji. Jer, neprijatelj je vrebao sa svih strana i nastojao da razbije naše jedinstvo stvoreno u toku rata. Klasni neprijatelj u našoj zemlji potpomo gnut izvana činio je sve da bi nas onemogućio da gradimo novo socijalističko društvo. Vaša je zasluga u velikoj mjeri, što je naša revolucija bila manje krvava od drugih. Vi ste umjeli da onemogućite klasnog protivnika u njegovom razornom radu, što je mnogim revolucijama, pa i u Oktobarskoj, bilo veoma teško... Vi ste časno izvršili svoj zadatak i u periodu izgradnje socijali-
10
U "Dokumentaciji" ovog poglavlja vidi integralan tekst Izveštaja komisije podnet na IV plenumu i intervju dr Slavke Ranković.
195
zrna u Jugoslaviji, Jer ste, moram to da kažem, i tad ispoljili istu dosljednost, upornost i elan u borbi protiv svih mogućih neprija telja, protivnika i raznih devijacionista, kao što ste to činili i prije" U m aju 1964. godine Edvard Kardelj kaže: "... J a mislim da Je jedna od najvećih vrlina naše službe unutrašnje bezbednosti upravo bila uvek ta, što se ona nije nikad pretvarala u neki izolovani samostalni aparat, nego Je uvek bila svestan faktor naše revolucije. Jedan, da tako kažem, od odreda naše revolucije i Jedan od svesnih faktora i odreda naše socijalističke izgradnje. U tom smislu je i vaša služba išla u korak s našom sposobnošću kao društva, kao komunista, da probijamo puteve napred u izgradnji socijalizma u Jugoslaviji. Mislim da Je velika sreća za društvo koje Je bilo sposobno da stvori jednu takvu organizaciju u borbi za socijalizam”. Očigledno je da se, prema novim potrebama, i mišljenja i ocene bitno i brzo men jaju. Tako biva i sa sednicom Izvršnog komiteta CK SKJ iz 1962. čiji je stenogram sve do skorašnjih dana držan iza sedam brava, a po kojoj je Tito tobože već tada bio "ljut na Rankovića". Sta se, međutim, stvarno dogodilo? U svojoj memoarskoj knjizi "Sećanja i saznanja" (Titog rad, 1989) Vojin Lukić, nekadašnji savezni m inistar unutrašnjih poslova, koji Je morao da siđe s političke scene zajedno sa A.Rankovićem, sm atra da Brlonski plenum ne bi mogao da prestavlja na neki način produženje proširene sednice IK iz 1962. On tvrdi da se "po sadržini, po svome toku, po svojim odlukama, političkoj pozadini, motivima i ciljevima, ove dve sednice nikako ne mogu dovesti u logičnu vezu". Po Lukiću, " to se vidi Jasno iz sledećeg: Posle proširene sednice Izvršnog komiteta CK SKJ održane u m artu 1962, tačnije 3. apila iste godine, IK je uputio pisma rukovodstvima i čla novima SKJ. Između 27.marta i 1.aprila iste godine, svi izvršni komiteti CK SK svih republika održali su proširene sednice i prihvatili izlaganje Tita i zaključke sa proširene sednice IK CK SKJ. Šestog m aja iste godine Tito je održao svoj poznati govor u Splitu... Na svim ovim skupovima bili su podvrgnuti opštoj kritici prvenstveno Savez komunista i posebno rukovovstva zbog politi čkih grešaka i slabosti u radu. Govorilo se o neodgovornosti, nedisciplini u sprovođenju usvojenih zaključaka, o zloupotre bama i privilegijama, o porastu socijalnih razlika, o prevelikim i 196
neopravdanim rasponima plata, o nepotrebnim putovanjima u inostranstvo, o kupovini automobila i si. Osuđeni su nelojalna konkurencija, dupliranje kapaciteta, tzv. korisne malverzacije, korupcija i drugi vidovi kriminala u privredi, nagovešteno je preduzimanje oštrih mera u partiji, državnim organima i priv redi radi presecanja takvih slabosti i ozdravljenja stanja. To su bile teme i odluke proširene sednice i politički kurs koji je ta sednica najavila. Jasno se vidi da je taj kurs dijametralno suprotan kursu koji je utemeljio Brionski plenum”. Ako je Tito već tada bio "ljut na A.R." - kako je to kasnije lansirao na Četvrtom plenumu - zašto je onda 1963. doneo odlu ku da mu Ranković ustvari bude ustavni naslednik. Publicist Sava Dautović saznaje o tome u vezi sa navedenom sednicom 1962. nove činjenice i iznosi ih u NIN-u 28. maja 1989. : "I mada Tito istom prilikom kaže da ga takve priče neće navesti da "ba cim koplje u trnje" jer se još oseća "sposoban" za akciju da se "očuva" naša socijalistička zajednica i revolucija - za šta je, kako je govorio u pauzi sednice Izvršnog komiteta, u martu aprilu 1962. spreman upotrebiti ako zatreba čak i vojsku kao general Ne Vin u Burmi - on ubrzo i sam u internim razgovori ma otvara problem svoga naslednika. Tako u krugu svojih bliskih saradnika, prilikom donoše nja novog Ustava Jugoslavije 1963.godine, Kardelju kaže da mu ostavlja Saveznu skupštinu sa njenih pet veća, a da će za svog naslednika uzeti Rankovića i dati mu partiju i državu a Ivanu Gošnjaku armiju. Ustav iz 1963. kao što Je poznato, uveo je in stituciju potpresednika SFRJ i na tu funkciju imenovan je Ranković. "Iako pitanje Titova nasljednika formalno tada nije nitko postavljao, imenovanjem Aleksandar Ranković postaje Titov zamenik a njegov potencijalni nasljednik. Činilo se da je put nasljedniku otvoren pa i gotovo osiguran. I javnost je to tako doživljavala", piše tim povodom dr Dušan Bilandžić u knjizi "Jugoslavija poslije Tita 1980-1985" ("Globus", Zagreb 1986). Čovek iz tadašnjeg partijskog vrha koji nam je ispričao epizodu o Titovoj neformalnoj nominaciji naslednika, do danas nije odgonetnuo šta se posle toga događalo i zašto su događaji išli suprotno tome. To, kaže, sam Bog zna. Taj istaknuti revolu cionar, koji je svoju državničku karijeru završio časno i dosto janstveno, sm atra takođe da je Brionski plenum ostao pod veli kim znakom pitanja. Staviše, pita se zašto Je do tog plenuma 197
uopšte došlo, a posebno zašto Rankovlć jednostavno nije sve odbio s obzirom na to da on nikada nominalno nije bio sekretar unutrašnjih poslova niti kao član Politbiroa zadužen za tu služ bu. Priseća se i razgovora s Titom u četiri oka uoči Brionskog plenuma kada je, kao i mnogi drugi tadašnji funkcioneri, bio zamoljen da pruži podršku da se isplanirani obračun s Rankovićem uspešno izvede. Da li je klica Rankovičeve tragedije zam etnuta onoga časa kada je izdvojen kao potencijalni Titov naslednik? Koliko je istine u nagađanjim a da je to hteo postati još za Titova života i da Je na tome dosta radio? Nije li to izazivalo rivalstvo drugih pretendenata na Titovo nasleđe, pre svega Edvarda Kardelja kao drugog dugogodišnjeg Titovog najbližeg saradnika? Određeniji odgovori na takva pitanja ne mogu se dobiti dok se ne napravi puniji uvid u partijsku i državnu dokumen taciju iz tog vremena. No, istoričari i na osnovu onoga čime sada raspolažu tvrde da se od početka do sredine šezdesetih godina zaista vodila jedna potmula borba za vlast, a i za očuvanje lične vlasti. Istražujući ’’slučaj Ranković”, Sava Dautović, zajedno sa publicistom Miloradom Vučelićem, iznosi 21.ma ja 1989. u NIN-u i ovu analizu: ” U knjizi Aleksandra Nenadovića "Razgovori s Kočom”, Koča Popović, izjašnjavajući se o Brionskom (četvrtom) plenumu i padu Aleksandra Rankovića, tvrdi da Je taj plenum ’’izneverlo nade”, jer se ’’praktično sve svelo na rušenje Jednog od najmoć nijih ljudi u vrhu strogo centralizovane vlasti, umesto da se i sama takva vlast promeni u korist demokratskog otvaranja”. Govoreći o "prisluškivanju”, Koča sm atra da Je Ranković osuđen za nešto što se ’’nije moglo dokazati” i što on "nije nameravao da učini”-, a birokratsko-demagoški, ako ne i vojnopolicijski obra čun (KOS umesto UDB-e) s Rankovićem, bio je, u stvari, iskorišćen za učvršćivanje istog poretka - birokratskog dogmatizma i harizmatičnog kulta. Drugim recima, sačuvana Je ona ista polu ga jednopartijskog autoritarnog monopola koja će, početkom sledeće decenije, biti iskorišćena za presecanje demokratskog stremljenja u Srbiji i širom zemlje..." Jednostavno, Ranković Je počeo da "smeta” i sm aknut je iz "autoritarne, ako hoćete vladarske predostrožnosti”: Tito Je to, po Kočinom mišljenju, učinio", da bi očuvao i ojačao takvu, uveliko ličnu vlast, on je stareći, svuda, pa i u Srbiji, favorizirao posluš198
ne, a potiskivao, pa i proganjao, neistomišljenike. Pogotovo one koji su se usuđivali da traže stvarnu, a ne dekorativnu demok ratizaciju partijske i državne uprave”. ”Na Brionskom plenumu”, nastavlja Koča "bilo je najma nje prave principijelne rasprave o dilemama društva i partije. Preovladala su ritualna, bezobzirna anatemisanja politički već osuđenog čoveka koji je, povrh svega, bio i fizički slomljen: uoči sednice pretpreo je srčani udar...!” U intervju koji je dao "Književnim novinama (1.3.1987) filozof Žarko Puhovski osvrnuo se sledećim recima na obračun s Rankovićem: ”U dobrom delu Jugoslavije IV plenum se zaista osjetio kao razlog da se odahne, jer je, eto, konačno krenulo ka liberalizaciji, kada je čak i policija, koja se smatrala nedodirivom, u stanovitom smislu riječi došla "na tapet". Mislim da bi se moglo pokazati kako se zapravo u tom pogledu stanje veoma brzo promijenilo, odnosno da nije došlo do prozirnosti najviših vrhova aparata države, nego su oni i dalje ostali van efikasne kontrole. S druge strane, konsekvencija je bila ta da je reorga nizacija Partije, koja je tad pošla punim tokom, krenula u smis lu, što je važilo i za Partiju i za državu, koji je htio demokrati zaciju nadomjestiti decentralizacijom. Dakle, da se naglasak u kritici razumije kao naglasak na centraliziranu policiju, a ne na tajnu policiju uopće i na prava, ili mogućnosti, vlasti da ovlada ju životom ljudi. Pa se onda dogodilo postepeno decentraliziranje takvih trendova i konsekvencija je bila ona koju smo nakon nekoliko godina počeli uočavati i koja je danas za Jugoslaviju karakteristična. Da se je naprosto multiplicirao niz tih za jav nost i dalje neprozirnih centara moći... Time su centri moći u svojoj pluralnosti učinjeni zapravo nekontrolirljivim djelimice čak i neprepoznatljivim. Decentralizacija se, ukratko, pojavila kao nadomjestak za javnu kontrolu i susprezanje centra moći”. Međutim, ni ocene o nekakvoj centralizovanoj policiji i službi bezbednosti sve do 1966. u kojoj je Aleksandar Ranković ili Svetislav Stefanović Ćeća "sve znao", nisu naročito osnovane. Više nego očigledan dokaz za ovu tvrdnju i za činjenicu da je "decentralizacija” počela mnogo pre Brionskog plenuma je svedočenje Ivana Krajačića Steve objavljeno u "Vjesniku” 28.10.1984. godine: "Smatrao sam ranije, pa i danas smatram da sve republičke uprave, svejedno bilo to zdravstvo ili unutrašnji poslovi, moraju biti na istoj razini kao i one u federaciji. Po opremljenosti, po kadrovima i saznanju informacija. Nisam ja 199
gurao ni ono s policijom zato što sam bio na čelu policije u Hrvatskoj, nego zato da ona dobije međunarodni ugled..." Koliki su bili stvarni domašaji "svemoćne UDB-e” i njenog m ada ne formalnog, "neprikosnovenog šefa", može se videti i iz nastavka svedočenja Steve Krajačića: "I kad je 1966. došlo do onog poznatog slučaja prisluškivanja telekomunikacija pred sjednika Republike, ja sam iz Zagreba slao stručnjake da bi uklonili mogućnost takve rabote. Dakle, pokazalo se pravilnim ono što sam godinama zastupao, tj. da i izvan savezne policije treba imati jednako stručne ljude. Da to pojasnimo. Vidite, ja sam ilegalno u Beograd mogao poslati, i to noću, avionom dvojicu stručnjaka RSUP-a. Jedan od njih je ujedno bio i pilot. Obavili su posao - ispunili zadatak. Dakle, dobro su došli stručnjaci iz republičkih organa i koristili su ne samo svojoj republici nego i cijeloj zemlji. Sposobnost republičkih organa unutrašnjih poslova dobro je došla i Partiji i društvu. Na osnovu toga je i Četvrti plenum CK SKJ dobio jas niju sliku o svim dimenzijama slučaja prisluškivanja, nego što bi je imao da nije bilo nalaza koji su pribavili ovi naši stručnja ci o zloupotrebama nekih službi”. I za poznati ishod Četvrtog plenuma Krajačić tvrdi da je bio moguć samo na Brionima: ”... I moram kazati da sam bio jako zadovoljan s redosljedom događaja na IV plenumu. Mislio sam da će biti teže, a ono je bilo lakše nego što smo pretpostav ljali”. Po istom izvoru, ”iz sigurnosti i Tito je tom prilikom uobi čajenu rutu puta za Brione promijenio. Išao je obilaznicom. Za svaku sigurnost”. Bez obzira na moguće rezerve prema ovoj vrsti memoar skih kazivanja, ne može proći neprimećeno da ona - budući da je reč o svedoku koji ima sve pretpostavke da se sm atra kompe tentan - logično i nužno vode zaključku o postojanju nekih paralelnih službi bezbednosti koje su, takode, izmicale kontroli političkih i skupštinskih organa, a kao što se vidi, nisu bile pod kompetencijom Aleksandra Rankovića. Ćelu stvar čini još prozirnijom i drastičnijom činjenica da Krajačić u to vreme nije bio ni ministar policije ni šef bezbednosti, već - predsednik Sabora SR HRvatske. Takode se sa puno osnova može postaviti pitanje koje Je svojevremno postavio i Vojin Lukić, Jedan o najistaknutijih funkcionera Službe bezbednosti: "Da je Služba zaista bila tako centralizovana kako tvrdi Komisija (koja Je ispitivala deformaci200
Je i na čijem je čelu bio Krste Crvenkovski -prim, autora), kako je moguće da su pored centra, odnosno savezne UDB-e, bile deformisane samo službe u Srbiji, a posebno u Beogradu i na Kosovu, a u drugim republikama i pokrajinama nije bilo nikak vih deformacija?" O ograničenoj "svemoći A.R." i postojanju paralelnih taj nih službi, koje su bile pod neposrednim opštim nadzorom Broza, svedoči i intervju Ivana Miškovića - Brka, dat 25.maja 1990. Radomiru Vukčeviću u listu "Intervju". Pošto i ovaj razgovor otkriva u mnogo čemu zakulisnost i misterioznost "operacije IV plenum" donosim ga u celini: "Protekle nedelje oglasio se u "Crnoj kutiji" Televizije Sarajevo penzionisani General-pukovnik Ivan Mišković Brk, dugogodišnji načelnik Službe bezbednosti JNA i prvi i poslednji specijalni savetnik predsednika Tita za bezbednosna pitanja. Od 1943. pa skoro do penzionisanja je u Obaveštajnoj službi. Za načelnika uprave Službe bezbednosti JNA naimenovan je 1963. godine i tako bio sudionik najtananijih političkih zbivanja u Jugoslaviji do 1973. godine, kad je ukazom predsednika Tita i vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ smenjen s mesta specijalnog savetnika. Pošto je Brionski plenum, trebalo organizovati u apsolut noj diskreciji, general Sašić je tiho uklonjen s mesta načelnika Službe bezbednosti a na njegovo mesto postavljeni ste vi 1963. a sledeće godine ministar unutrašnjih poslova postaje vaš brat Milan. Ôta su ova naimenovanja značila u budućim događaji ma? - Nemaju oni nikakve veze s Brionskim plenumom. Nisam naimenovan uoči Plenuma i zbog Plenuma i Stevo Krajačić nema nikakvog upliva u mom naimenovanju. Do danas nisam spoznao da postoji ikakav elementarni dokaz u tom polgedu. Ako neko ima suprotne argumente, neka ih izloži. Koji su razlozi bili da Tito od vas zatraži formiranje Teh ničke komisije? - Predsednik Tito i vrhovni komandant oružanih snaga raspolagao je najsavremenijim komunikacionim vezama. U jednom trenutku posumnjalo se da su te veze ugrožene. On je o tome obavestio generala Gošnjaka, koji mi Je tu informaciju preneo, pre nego što sam saznao o organizovanju i pripremanju Plenuma. Saveznom sekretaru sam odgovorio da bi bilo dobro komisijski utvrditi kakve su i ko proizvodi smetnje na komuni 201
kacionim vezama vrhovnog komandanta. Tada mi ništa savezni sekretar nije rekao. Međutim, posle izvesnog vremena, pozvao me i zajedno smo otišli predsedniku Titu. On je ukratko rekao: "Ovde kod mene stvari nisu u redu. J a ne znam ko se sve upliće u moje veze. Živimo u vrepienu pojačanog interesovanja stranih obaveštajnih službi za vojne i državne tajne. Svedoci smo zaoštrava nja blokovskih odnosa. U isto vreme s Istoka snažno prezentira ju Brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta socijalistič kih zemalja. Ko se sve tu upliće ja ne znam. Tražim od vas da u moje,ime formirate jednu komisiju koja će pregledati moje veze. Uostalom, imam i neposrednih indicija da tu ima i druge vrste zloupotreba. Tražim da se ustanovi stepen sigurnosti mojih veza i utvïdi da li je bilo prisluškivanja od bilo koga. Nakon rada hoću da mi se podnese izveštaj šta je komisija utvrdila. Istraži vanja bi trebalo da se kreću u dva pravca. Prvo, da se tehnič kim putem ^stanovi svaki detalj na vezama. A drugo, da se porazgovara sa svim akterim a koji su bilo kakve veze sa tim vezama imali”. Rekao sam vrhovnom kom andantu da mi imamo dva dobra inženjera. Odmah se s predlogom složio. Ko su oni? Tadašnji major inženjer Omer Čišić i kapetan Vlajko Stanković, briljantni stručnjaci za sisteme veza. U Komisiju Je predložen Jedan tehničar iz Makedonije, dva iz Hrvatske, na žalost imena sam zaboravio. Ipak je to davno bilo. Pitao sam Tita, ima li sugestiju da angažujemo nekog stručnjaka iz Beograda. Odbio Je taj predlog, obrazlažući ga da Komisiju za sada ne treba širiti. Kasnije ćemo videti, dodao je... Kad Je Komisija formirana? - Prvog dana druge polovine juna 1966. godine. Govorili ste nedavno u "Crnoj kutiji” da su neke Titove prostorije ozvučene naručeno, a neke ilegalno. Budite ljubazni, pojasnite to. - Prema našim spoznajama, u Titovom kabinetu bilo Je naručenih ozvučenja. Prateći dokumentaciju nismo do kraja mogli ustanoviti da li su svi zatečeni uređaji bili naručeni. To je manjkavost dokumentacije. Po Titovom sećanju, on Je najveći broj tih aparata sam naručio. Međutim, jedan prislušni uređaj Je bio problematičan. On za Jedan mikrofon nije znao. I neki telefoni bili su sumnjivi? 202
- Da. U spavaćoj sobi predsednlkove supruge, nakon preg leda njenog telefona, Komisija je ustanovila da su na telefonu vršena neka prespajanja koja nisu imala nikakvog opravdanja. Ta indicija ukazivala je, što ne mora da znači, da se preko tele fona prisluškivalo. Ustanovili ste da su, osim Titovih prostorija, još neke zgrade u blizini rezidencije bile ozvučene? - Preko puta Titove rezidencije nalazila se zgrada u kojoj su odsedali partijski radnici iz republika i pokrajina kada dođu na savetovanje kod Tita. U toj zgradi smo našli neke mikrofone čije je ozvučenje bilo prekinuto. Međutim, ne treba zaboraviti da se to vrlo lako prespoji u slučaju potrebe za prisluškivanjem. Mi smo znali da su te prostorije ranije bile ozvučene. Čudilo nas je jedino što to nije izvađeno i definitivno uklonjeno, kad je presečena veza između tih aparata i određenog centra gde su se raz govori snimali. Vi ste i u televizijskoj emisiji naglasili da ste o svemu obaveštavali Tita? - Ne samo Tita već i Komisiju na čijem je čelu bio Krste Crvenkovski do Četvrtog plenuma, kao i saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala armije Ivana Gošnjaka. Podatke Tehničke komisije dostavili smo i Komisiji koju je obrazovao SIV. Za svaku delatnost Tehničke komisije, rekli ste, tražili ste odobrenje od Tita? - Sigurno. Imali smo striktne instrukcije da naša nadlež nost prestaje čim je trebalo po bilo kom poslu izaći iz okvira rezidencijalnog prostora. Rečeno nam je da vanjski prostor kontrolišu poslenici Službe državne bezbednosti, odnosno Savez nog sekretarijata za narodnu odbranu. Kad se ukazala potreba da otvorimo šaht Ispred Užičke 15, iz kojeg su se račvale komu nikacione linije, tražili smo za taj posao odobrenje. Da li ste našli u tom šahtu bilo šta što bi ukazivalo na mogućnost prisluškivanja Titove rezidencije? - Kako da ne. Nađen je jedan kabl, ne znam koliko žilni, koji Je išao u suprotnom pravcu od linija koje su predsednika vodile ka centrali preko kojih se prespajaju. Idući za tim tragom došli smo do šahta u Užičkoj ulici pred brojem 25. Tu se nalazi la vila Aleksandra Rankovića. Po odobrenju, šaht smo ovtorili u prisustvu više svedoka i u njemu našli neke četiri linije koje su neobjašnjivo išle u tom pravcu... 203
Kom pravcu? - Pa, ka Rankovićevoj rezidenciji. Od generala Gošnjaka Je zatraženo da konsultuje politički vrh šta u toj situaciji da se radi. Donesena je odluka da se sudskim putem, odnosno uz prisustvo sudije Okružnog suda, uđe u rezidenciju tadašnjeg potpresednika države. Ove linije su bile sumnive, mada ničim nije dokazano da su služile za prisluškivanje. To eksperti Teh ničke komisije nisu ustanovili. Međutim, taj nalaz su dostavili zvaničnim organima koji su vodili istragu oko takozvanih zlou potreba i deformacija u Službi državne bezbednosti. Da li sm atrate da Je Aleksandar Ranković prisluškivao Tita? - Kao što sam i nedavno u svom prvom obraćanju Javnosti na televiziji rekao, teško Je na to pitanje odgovoriti. Tehničkom ekspertizom to nije dokazano. Međutim, Jednom prilikom, u periodu oko pripreme Plenuma, Tito je u prisustvu generala Gošnjaka, saveznog sekretara za unutrašnje poslove Milana Miškovića, Rankovića i Jednog general-pukovnika rekao: "Dobro, boga mu, šta ste mi to radili?” A Ranković je odgovorio: "Stari, nije to bilo protiv tebe upereno"! Tad sam zaključio, a kasnije to i potvrdio, da je Ranković stavio Titu do znanja da Je to učinje no zbog eventualnog nekog trećeg, obezbeđujući ga ukoliko bi se nešto oko Tita dogodilo. A kako tumačite prislušnu aparaturu u telefonu Jovanke Broz? - I vi, kao i vaše kolege sa sarajevske televizije, izgleda ciljate na učešće u tom poslu Steve Krajačiča. On je davao svojevremno neke izjave o tome i dezavuisao Javnost. Ponovo tvrdim: niko od članova Tehničke komisije, kojom sam Ja ruko vodio, nikad nije razgovarao, niti se susreo sa Stevom KraJačićem. Sve špekulacije u tom pravcu spadaju, ponavljam, u sferu mistike i krimikombinatorike. Pre nego što završimo razgovor, zamolio bih vas da mi odgovorite kako vi danas gledate na Brionski plenum: - Oko Četvrtog plenuma ima mnogo mistifikacija. Nekim ličnostima, u koje ubrajam i sebe, u tim događajima pridaje se mnogo veći značaj nego što su ga imale. To se svesno radi, da bi se stvari posmatrale i objasnile kako to kome odgovara. Kad sam Ja u pitanju, gledajući se u ogledalu Brionskog plenuma, Ja predstavljam jedan segment konkretnog posla koji se mora uraditi da bi se došlo do odgovora da li Je ili nije bilo zloupotre be Titovih komunikacionih veza. 204
Činjenice govore o sledećem. Bilo je nereda. Neodgovaraju će evidencije. Bilo je legalnih zahteva za ozvučenjem, ali i povla čenja Uh zahteva. Bilo je instalacija koje nisu imale svoju funkciju, odnosno namenu. A u tehnici, svaka žica, svaki šraf ima svoje opravdanje na određenom mestu. On služi ili ne luži ili nečem drugom služi? To je sva istina. Iz nje možete izvući zaključak da Je moglo biti zloupotreba. Da je neko nešto smerao. Međutim, moja komisija, u kojoj su bili časni i pošteni ljudi, od struke i zanata, prisluškivanje otkrila nije. Političke zaključke iz našeg izveštaja donosili su i plasirali drugi. Mi s tim nemamo nikakve veze". Određenu potvrdu tome da se radilo o smišljenoj režiji a posebno o obračunu sa Srbijom i srpskim kadrovima daju i svi oni politički procesi koji su se odvijali krajem šezdesetih i po četkom sedamdesetih i koji su doveli do stvaranja Ustava iz 1974. godine. Ustava koji je po svojoj suštini nedemokratski, a na planu unutrašnjeg uređenja uspostavlja Jugoslaviju kao konfederalističku tvorevinu. Koča Popović ne veru Je da je Tito lično "imao nešto protiv Srba", ali ističe da je u Titovoj "političkoj kombinatorici možda, s gledišta borbe za vlast, bilo i tog zaziranja od Srba, tačnije od pojedinih srpskih predstavnika. Ali sam uveren da to kod njega nije bila neka hrvatska nacionalistička odbojnost nego autori tarna, ako hoćete vladarska predostrožnost: da bi očuvao i oja čao takvu, uveliko ličnu vlast, on je, stareći, svuda, pa 1 u Srbiji, favorizovao poslušne, a potiskivao, pa i proganjao neistomišljenike. Pogotovo one koji su se usuđivali da traže stvarnu, a ne dekorativnu demokratizaciju partijske državne uprave". Razmišljajući o svom postavljanju na mesto potpresednika države umesto Aleksandra Rankovića, Koča Popović kaže da je Titova i Kardeljeva "glavna briga bila stišavanje neraspolože nja i eventualnog revolta medu Srbima zbog načina na koji su se obračunali s Markom (Rankovićem). Mogao sam pretpostaviti da se traži "odgovarajući ukras" da bi teza o razbijanju birokratsko-dogmatskog otpora bila uverljivija". Posebno zanimljivo i značajno je svedočenje novinara Dragoljuba Golubovića - Pižona, tadašnjeg urednika NIN-a koji je imao Jedinstvenu priliku da sa Aleksandrom Rankovićem razgovara samo nekoliko dana posle IV plenuma. Ovo su detalji tog razgovora iz njegove beležnice: "Bilo je to Jedne od prvih Julskih večeri 1966. godine, u 205
Dubrovniku, na Lapadu. Pošao sam na večeru kod "Bate kape tana", u mali privatni restoran ispred domaće kuće. To je tiho, mimo i slabo osvetljeno dvorište sa stolovima. (Iste večeri sedeo sam za drugim stolom, u svom društvu, i video ovaj susret prim.aut.) Usred večeri primetio sam Aleksandra Rankovića kako malo podalje, u svetlosivom letnjem odelu, sedi sa suprugom Slavkom, sinom Mićom i još jednim, meni nepoznatim čovekom. Nekoliko m inuta kasnije neko se približio stolu: "Da li je slobodno?" Bio je to Aleksandar Ranković. Šta je jedan novinar mogao više da poželi u tom času? Da bi se bolje razumeo razgovor koji sledi, moram da kažem da Rankovića nikad pre toga nisam sreo nasamo. On Je mene, međutim, viđao kao reportera na velikim prenosima i pri likom političkih događaja, kao i prilikom jedne posete Brionima. Seo je sa nam a za sto. Nije to više bio onaj Aleksandar Ranković kakvog smo bili navikli da viđamo. Mada nije odavao utisak čoveka koji Je slomljen padom sa vlasti, u njemu Je nešto bilo ubijeno, kao u čoveku, kao u prevarenom ratniku, i on to nije mogao da sakrije, uprkos poznatom miru na licu. Videlo se da je uznemiren. Dok smo razgovarali, uzeo Je krišku hleba u levi dlan i počeo je da Je mesi, tako da se ona polako pretvorila u loptu, kuglu koja se sve više smanjivala kako je razgovor tekao. Nisam imao utisak da je uplašen, m ada mi Je vlasnik kafane kasnije govorio da mu se čini kako se Marko boji da mu ne nameste nekog "ozlojeđenog robijaša" sa Golog otoka koji bi ga mogao ubiti. - Ipak izlazite u javnost. - Znam da bi mnogi voleli da me vide u manastiru. Ali, nemam razloga ni da se skrivam, ni da izazivam. Nezgodno mi je samo zbog Slavke, nju su već počeli da maltretiraju. Morala Je zato da se vrati iz Herceg Novog sa nekog simpozijuma. Decu mi još ne diraju, ali videćemo. - Svuda se samo priča o prisluškivanju, i narod Je ogorčen na tu priču, iako komisija nije pružila nikakve dokaze. - Da sam prisluškivao Tita, znao bih šta mi se sprema. Ne bih dobio srčani udar kad sam poslednji, u poslednjem času, saznao za cilj zakazanog Plenuma. Bilo bi nemoralno da sam prisluškivao svoje drugove u krevetu, ili u kadi. 206
- Priča se da ste prisluškivali neke tajne sastanke? - Sto bih prisluškivao tajne sastanke kad sam na njima sedeo? Zameraju vam da ste upozoravali Jovanku da ne uznemirava Tita. - Nisam sa njom imao takve odnose da bih joj to rekao. - Napadali su vas najbliži politički drugovi: Tempo? Zašto je bio tako žestok? - Tempo Je šezdesetih godina tražio da mu 9e prizna da je bio izabran u Izvršni komitet na Petoj zemaljskoj konferenciji (1940). Ja to nisam mogao da učinim, jer to nije bila istina. Pa, zašto nisam svojevremeno pristao da on bude sekretar Komiteta Srbije? Posle je hteo da ide u Crnu Goru za sekretara CK, ali ga nisu hteli. Sta sam ja mogao da uradim? Nisam mogao da ga postavim, kao Rusi Rokosovskog u Poljskoj. - Vlada Popović Je, takode, bio žestok u napadima. Rekli ste da snosite moralnu odgovornost za eventualne zloupotrebe u periodu dok ste rukovali službom. Zašto se sada traži i krivična odgovornost? - Napadali su me najviše oni koji su tražili da učinim nešto što se kosilo sa mojim partijskim ubeđenjem. Vlada Popo vić je, izgleda, očekivao da mu pripadne veća dužnost od one koju je dobio. Mislio je da sam ja to, kao organizacioni sekretar Partije, sprečavao, što nije bilo tačno. - Pera (Stambolić) i Koča vas nisu napadali na Plenum u... - Nisu. Ali tamo gde je trebalo, govorili su. (Ranković ovde misli na sednicu proširenog Izvršnog komiteta CK SKJ sa kom pletnim Izvršnim komitetom CK SK Srbije, održanu 22. juna 1966. na koju Je bio pozvan i Koča Popović. Tad se govorilo o zloupotrebi Službe državne bezbednosti). Pera Stambolić mi je u Francuskoj kupio lovačku pušku na poklon. - Neko od delegata izneo Je na Plenumu kako je u SSSR, gde ste predvodili partijsku delegaciju, neko podigao čašu sa zdravicom: "U zdravlje Titovog naslednika”. - Ja to nisam razumeo, niti sam razumeo šta Je taj pričao. - Kad je to obaveštenje o tome stiglo u Beograd, ta ruska zdravica kao da je označila početak kraja... - Nikad sebe nisam mogao videti kao Titovog naslednika, niti sam o tome bilo kada razmišljao. - Zar je moguće da do samog početka Plenuma niste znali šta vam se sprema? 207
- J a sam poslednji, negde pred ponoć uoči Plenuma, dobio materijal. Nisam mogao ništa da shvatim. - A kada ste ga pročitali? - Čitao sam ga dok nisam dobio srčani udar. Ležao sam pola sata na podu dok nije stigao lekar. - Baš ništa niste znali? - Znao sam jedino nešto malo na bazi onoga što je Tito govorio (16. juna 1966) na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, kada Je rečeno da Je on prisluškivan i to dovedeno u vezu sa mnom. On je tada bio već obrazovao komisiju. J a sam tada ponudio ostavku, ali Tito nije hteo da je prihvati. - Da li vas je komisija zvala na razgovor? - Ni slučajno. - Da li ste imali prilike da vidite Tita pre Plenuma i da razgovarate o reorganizaciji službe, ako to već treba da se ura di? - Gošnjak je, u stvari, organizovao susret sa Titom na Brionima, pet dana pre Plenuma. Prebacili smo se vojnim avio nom. Na Brionima me je Tito sačekao veoma hladno. Imao je tamne naočari, lako u salonu nije bilo mnogo svetlosti. Pitam ga zašto me optužuju, a Tito kratko odgovara: "Videćeš". Pitam zašto komisija nije zvala mene na razgovor, a Tito opet kratko odgovara. "Ja se ne mešam u rad komisije". Gledam ga, vidim da se nešto sprema što ja ne smem da znam. Da prekine mučnu artmosferu, Tito dodaje: "Ne treba to tragično shvatiti. Još ćemo mi saradivati". Spremao sam se da govorim na Plenumu Jedno, a govorio sam drugo. Bio sam zbunjen, iznenađen, prevaren. Dobro je da sam bilo šta mogao da kažem, posle pretrpljenog infarkta. - Da li je to možda bio sukob između KOS-a i UDB-e? - To bi trebalo pitati Gošnjaka. Ko u koga nije imao više poverenja? U koga Je Tito Imao više poverenja? Mi smo radili najbolje što smo umeli, ništa bez Titovog znanja. - I šta posle svega mislite o Titu? Bili ste sve vreme uz njega, u najtežim trenucima. - Tito Je za mene bio i ostao idol. Bilo je već kasno, moje kćerke su dremale za stolom, Slavka Je pogledavala u nas. Ranković se podigao I vratio svojoj porodici”. Slično kao i drugi kritičari Četvrtog plenuma misli i Đilas, svakako kompetentan za ovu vrstu kontroverzi, koji inače ima najm anje razloga da brani A.R. U razgovoru sa Miloradom Vučelićem (NIN, 28.maj 1989) on između ostalog kaže: 208
’Smatram da Rankovića treba odmah rehabilitovati. Sve ono što je dosad objavljeno o Rankovlću, čak i ako bi bilo tačno, ne zaslužuje mere koje su primenjene prema njemu. Mislim da pretpostavljate koliko se ja razlikujem od Rankovića, ali u par tiji je veoma teško, sem možda Marka, naći čoveka prema kome su učinjene takve nepravde kao prema Rankoviću. Ranković je posle rata svojim upornim radom najviše doprineo kreiranju sistema. Ja o tom sistemu imam loše miš ljenje, ali kada govorim o Rankoviću i o nepravdi prema njemu govorim sa stanovišta tog sistema i partije koja se sa njim obračunala. Te priče o prisluškivanju Titove vile su čista besmislica. Doduše, mislim da je u drugim stanovima bilo aparata za pris luškivanje rukovodilaca. Ali, njihovo prisluškivanje je vršeno sa znanjem i odobrenjem sa najvišeg mes ta. Međutim, Ranković zaslužuje vrlo ozbiljne kritike zbog rada UDB-e, apsolutne kontrole UDB-e nad celokupnim društve nim, kulturnim i partijskim životom. Ali, taj deo krivice, nije samo njegov nego je vezan za najveći deo vodstva i, po mom mišljenju, samog Tita i samog sistema organizacije po kome su mnoge intervencije toj službi davane potpuno mimo zakona. Da li je postojala neka posebna Rankovićeva politika na Kosovu? - Ne postoji Rankovićeva politika na Kosovu, odnosno nije postojala dok sam ja bio u vlasti. A mislim da ni kasnije nije postojala. Rankovićeva politika na Kosovu je politika partijskog vrha i u najužem smislu Josipa Broza. Istina je da su mere poli cije na Kosovu bile strože nego u drugim krajevima, ali ne zbog Rankovićevog antialbanstva, već stoga što je otpor vlastima na Kosovu bio veći. Mi posle rata na Kosovu imamo organizovane protivnike, najpre balističke, a od 1948. i enverovske grupe. Tako kada se sada govori o toj politici na Kosovu, treba govoriti o politici Saveza komunista, partijskog vrha i procenjivati je kao takvu. Bio sam na robiji kada je Ranković 1966. godine isključi van iz CK Srbije. Neverovatno Je kakvo je bilo slepilo srpskih komunista da nasednu onom besomučnom kukanju Veli Deve i drugih o patnjam a Albanaca na Kosovu i progonima od Ranko vića i Rankovićeve policije! Ne tvrdim da tih patnji nije bilo, ali je patnji i proganja nja bilo po celoj Jugoslaviji. Ceo taj plenum sam kao zatvorenik, 209
čitajući štampu, doživeo ka vaskrsavanje albanskog nacionali zma u novoj formi. Optužbe protiv Rankovića bile su samo motiv. Da je Ranković bio Hrvat ili Slovenac, ubeđen sam da se tada ne bi govorilo o njegovoj politici na Kosovu... Ranković i vi ste, po svemu sudeći, veoma različiti. Na čemu su se onda zasnivali vaša bliska saradnja i prijateljstvo? - Pre svega to potiče iz našeg predratnog rada u Srbiji. Ja sam od jeseni 1936. u Srbiji, na partijskom radu, a on je došao u Beograd u proleće 1937. Najuže smo sarađivali, i ako mogu procenjivati nečije zasluge, verovatno smo i najzaslužniji za rad u Srbiji. Naravno, nikako ne poričem zasluge i drugih ljudi. U šali sam imao običaj da kažem: Ranković i Ja zajedno - to Je jedan dobar boljševik. Tako je naša duga saradnja stvorila blis kost. Mi smo bili toliko bliski da smo smeli i mogli da "ogovara mo” i Tita. J a sam znao da me on neće odati i obratno, mada sam, istini za volju, ja bio veći "ogovarač” od njega. Nije se,dabome, radilo ni o kakvim političkim primedbama, nego o nekim ličnim stvarim a i slabostima. Šta možete reći o samoj ličnosti Rankovića? - Ranković je bio vrlo stabilan čovek, dobar i metodičan organizator koji nikada i ništa nije zaboravljao. Nije imao nekih novih ideja, nije bio u stanju da ih proizvodi, ali Je u praktič nom radu bio veoma temeljita, metodična, moralna, solidna i radna ličnost U odnosima prema drugovima, dok ne počne krupnije neslaganje, bio je vrlo korektan. Nije bio ni osvetolju biv, ni zlopamtilo. Verovatno Je pamtio ako ga neko uvredi, ali se ne bi moglo reći da Je bio osvetoljubiv...” Dilas pominje Veli Devu i njegovu "kuknjavu". Pritom misli na njegov govor na VI plenumu CK SK Srbije septembra 1966. kada je A:R: iključen iz partije. Evo tog događaja. Iznoseći podatke da Je na Kosovu i Metohiji "praćen veliki broj građana i članova SK” i da "izgleda da je bilo oko 120.000 dosijea, a od toga samo po liniji UDB-e preko 50.000”, Deva Je rekao: "Od 1960. godine uspostavljeno Je preko 900 dosijea za političke ljude sa sela, pa preko članova Pokrajinskog komiteta, Centralnog komiteta Srbije i Centralnog komiteta Jugoslavije, do svih vrsta poslanika - od pokrajinskih do saveznih. Sumnjivi su postali kadrovi koji su se na bilo koji način bavili političkim radom i ^ j i su bili od značaja za život u sredini u kojoj su se nalazili." Naglasivši da su "posebne mere preduzimane prema inte 210
ligenciji iz redova Šiptara", Deva Je ukazao: ’’Nepostojanje otpora u našoj sredini omogućilo je da takva linija ide prilično široko. Stoga danas, kad sve to odbacujemo, moramo da računamo i na političke posledice koje je takva delatnost organa bezbednosti ostavila". Mnogi su članovi CK, na žalost, u to poverovali, kao i ja sam. Iskusni i hrabri revolucionar Mihailo Svabić Je tada rekao: "Moram reći, iako možda nije mesto da se iznose subjektivna i lična osećanja - da sam se lično ponosno osećao kada se govorilo o našoj nacionalnoj politici prema narodnostima, pravoj i mark sističkoj kakvu je teško naći u drugim zemljama. Utoliko više sam se osećao postiđen - i kao komunista i kao Srbin i kao čovek - kada sam slušao izlaganje druga Deve na sastanku Izvršnog komiteta CK SKS, kada je ove podatke i materijale prvi put iznosio. Iako u tome nisam učestvovao ni na koji način, čovek ipak mora da se oseća krivim, da se oseća odgovornim za ono što se dešava,a što izlazi iz okvira ovog što čovek može da zamisli, da razume ili da shvati i pretpostavi da se može desiti". Pravnici tvrde danas da abolicija A.R. nije bila "humani gest" već manevar da se izbegne javno suđenje (do koga bi posle tako teških optužbi moralo doći) jer bi se tek na njemu otvorile mnoge tajne i utvrdila prava pozadina političke likvidacije A.R. Kasniji razvoj događaja u zemlji u mnogome će potvrditi takvu procenu. Ubrzo se pokazalo da od obećane demokratizacije SK i društva na IV plenumu nema ništa. Iluzije većine komunista da će osudom UDB-e, posle Brionskog plenuma, započeti snažniji proces slobodnijih političkih odnosa u društvu - raspršile su se kao i posle "istorijske 48". Možda je i samo rukovodstvo mislilo da će stvari najzad krenuti "progresivnijim tokom”,ali ako je tako,ako Je to bilo iskreno ubeđenje, onda je procena bila stra teški pogrešna i vodila je u sve veći ponor. Posle IV plenuma dolazi uskoro do separatističke pobune na Kosovu 1968., do maspoka u Hrvatskoj, do poznate hajke na "kritičare u BiH”, do smenjivanja rukovodstva u Srbiji, Sloveniji, Makedoniji, do Ustava 1974. itd. Ostaje, dakle u mnogo čemu i dalje otovreno pitanje: zašto je Josip Broz uklonio A:R. sa političke scene? Da li tadašnje priklanjanje tzv. "drugoj koncepciji” bila samo demagogija, farsa koja će još više ubrzati slom sistema, ili iskreno političko ubeđenje vode, koji je već bio u strahu od odogovomosti za pro 21
tekli period i od konačnog sloma dogme, da je najzad pronašao "izlaz iz tunela"? Ali, razvoj događaja mu neće dati za pravo. Pokazalo se to već sledećih godina u još drastičnijem vidu. Tako se konačno razbio "ružičasti portret Politbiroa" stvo ren uoči rata, za koji se verovalo da je monolitan, da jedinstveno misli i da će ostati trajna scenografija jedne partije. Na slikama Je posle toga ostao samo jedan lik, sve do samoga kraja, ostao Je: Čovek koji nikada nije imao prijatelja. Obračuni sa vrhom su dabome mogli da ostanu sasvim / van očiju javnosti. Ali,ti obračuni su bili samo brižljivo režirana fasada one zakulisne masovne represije protiv neistomišljenika,, koja je otpočela 1948. i čiji je simbol Goli otok. ^ Kada saznamo i istinu o tom paklenom ostrvu srama, kada dakle otvorimo i taj najm račniji dosije, moći ćemo da kažemo: od svih grehova - kazni u kojima smo se našli, najstra šniji je bio taj što smo mu dugo verovali, što je u ljudima ugu šio osnovnu prirodnu odliku - da sum njaju, što je stvorio novu, lažnu religiju, novi krst, nove ikone. Što je zarobio mnogima i dušu i um.
212
DOKUMENTA
IZVJEŠTAJ KOMISIJE ZA IV PLENUM CK SKJ (Podnosilac Krste Crvenkovski) Ovo je izveštaj Komisije koji Je podnet na IV plenumu CK SKJ. l.jula 1966.godine, a koji je pročitao Krste Crvenkovski. "I. U svom radu Komisija je sakupila niz materijala, izjava i sas lušanja koji u velikoj meri osvetljavaju stanje i metode rada pojedinih funkcionera organa državne bezbednosti. bez obzira što su mnoge stvari jako zamršene i mistificirane. Rad Komisije je pokazao da su bile tačne analize i konstatacije Izvršnog komiteta, iznesene na sednicama od 16. i 22. Juna 1966.godine, o stanju u organima državne bezbednosti i ozbilj nim zloupotrebama položaja, vlasti i poverenja od strane nekih istaknu tih funkcionera. Zatvorenost organizacije i nepostojanje kontrole pred stavničkih tela i njihovih izvršnih organa nad njenim radom onemogu ćili su stalan i sitematski uvid u rad. To Je dalo mogućnost pojedincima da donose odluke koje nisu bile zasnovane na principima politike SKJ i zakonskim normama. Mnogi, čak krupni i osetljivi problemi.rešavani su na bazi ličnih veza i autoriteta a ne normalnim, zakonom ustaljenim putem. Rad Komisije Je bio posebno otežan zatvorenošću i neiskrenošću nekolicine odgovornih funkcionera državne bezbednosti. Oni su saopštavali i priznavali samo ono do čega smo već bili došli ili su pretpostavljali da znamo. Čak i kod takvih situacija neki su namemo i smišljeno zaobi lazili odgovore sa ciljem da dezinformišu. Pojedinci su svoje izjave davali posle nekoliko dana i naših naknadnih upozorenja. Neke od tih izjavba su i posle svih naših naknadnih zahteva bile sasvim bez sadržaja. 1. Komisija posebno ističe da stanje organizacija, metodi rada, ci ljevi i zadaci državne bezbediiosti nisu nlgde pretresani, ni na Jednom državnom, predstavničkom ili partijskom forumu, u čitavom posleratnom periodu. Državna bezbednost je postala manje ili više monopol pojedinaca. Oni su njom rukovodili kao ličnosti ili, kako neki kažu, kao njeni organizatori i osnivači, bez obzira na to kakve su Javne funkcije imali. Otuda se i stvorila atmosfera da su se. kako pojedini funkcioneri, tako i deo osoblja državne bezbednosti. vezivali za pojedine ličnosti, koje su poistovećene sa državnim rukovodstvom i Centralnim komitetom
215
SKJ. Iz izjava se vidi da Je drug Aleksandar RankoviC (Marko) poistovećen sa Centralnim komitetom. 2. Državna bezbednost se rodila u jednom revolucionarnom perio du. kada je borba protiv okupatora i njegovih slugu, a kasnije protiv ostataka starog i novog klasnog neprijatelja i oružanih kvinsliških bandi bila od odlučujućeg značaja za konsolidaciju nove narodne vlasti. Organi državen bezbednosti, izvršavajući svoju ulogu zaštite socijalis tičkog poretka, nezavisnosti i bezbednosti zemlje, rukovođeni idejama Partije, dali su značajan doprinos u borbi protiv Staljinovog nasrtaja na nezavisnost naše zemlje i samostalnost naše revolucionarne Partije. Kadrovi u njoj su ispoljili požrtvovan Je. hrabrost i odanost delu Partije i socijalizma. Oni su bili izloženi mnogim teškoćama i ljudskim dilemama, a posao su u osnovi uspešno obavljali. Međutim, poslednjih godina, a naročito pre i posle VIII kongresa SKJ, zaoštreni su neki politički problemi 1 dileme oko traženja najefi kasnijih puteva za naš dalji društveni razvitak. U isto vreme Javili su se i otpori sprovodenju odluka foruma Saveza komunista, kao i pojave da su neki funkcioneri pokušavali da organe bezbednosti iskoriste u politič ke svrhe. Naše društvo je, zahvaljujući pre svega pravilnoj političkoj liniji i orijentaciji Saveza komunista, otišlo napred u razvitku socijalizma i socijalističkih društvenih odnosa. Brzo je napredovalo samoupravljanje i neposredna demokrati ja. a organi bezbednosti usled konzervativnog otpora pojedinih funkcionera zaostali su iza tog razvitka, zbog čega Je i moralo doći do određenih sukoba. Ranijim tendencijama da se državna bezbednost pretvori u silu iznad društva priključile su se i nove, to jest da državna bezbednost postane jedan od odlučujućih faktora u formi ranju društvene politike. Ti funkcioneri su. koristeći svoje pozicije, zlou potrebljavali organe državne bezbednosti sa tendencijom da uspostave kontrolu u čitavom društvu, od preduzeča do najviših vrbova. Oni su sebi prisvojili i pravo da drže pod kontrolom i odgovorne državne 1 politi čke funkcionere - putem prisluškivanja, praćenja i dobljanja izveštaja od tehničkog osoblja koje Je angažovano u radu oko funkcionera. Na bazi ovakvih izveštaja vrlo često su davane ocene o pojedinim ljudima i takve ocene su bile. ne tako retko. odlučujuće za odluke kadrovske poli tike. Naime, drug RankoviC se. kao sekretar CK zadužen za kadrosku politiku 1 organizacionu izgradnju SKJ. često oslanjao na materijale bezbednosti pri odlučivannju o razmeštaju kadrova. 3. Naš sve brži demokratski razvitak i sve veća inicijativa ljudi i kadrova SKJ vršili su snažan pritisak da se zaostajanje organa bezbed nosti kao i štetna praksa vršena od pojedinaca u njima, spreči i stanje promenl. U poslednje vreme sve značajniji su bili zahtevi i pokušaji
216
reorganizacije državne bezbednosti od Jednog delà kadrova unutar nje, podstaknuti progresivnim kretanjem društva i određenim društvenim kritikama upućenim zatvorenim organima. Određeni procesi prilagođavanja službe državne bezbednosti dostignutom stepenu razvitka našeg društva su u toku. Međutim, te promene su nailazile na otpor nekih funkcionera državne bezbednosti, oni su jedino sebe smatrali pozvanim da odlučuju o reorganizacijama kao i o drugim poslovima. Izvršene promene su postale krajnje nedovoljne u odnosu na zahtev vremena. Osnovne pozicije, težnja za vlašću nad ljudima i kontrolom nad društ venim kretanjima, nisu ni do danas napuštane od Jednog delà rukovo dećeg kadra. 4. Državna bezbednost, stvorena za borbu protiv inostranih obaveštajnih službi koja deluje protiv nezavisnosti naše zemlje i našeg socija lističkog sistema, kao i protiv delovanja klasnog neprijatelja, postepeno je težila da proširuje svoje kompetencije. Pojedini organi državne bez bednosti. polazeći od koncepcije kontrole celokupnog društvenog života od strane službe državne bezbednosti i preventivne borbe protiv neprija telja. stvarali su razgranatu mrežu svojih saradnika u radnim organi zacijama. pa čak i u SKJ. Ta mreža se vrlo često uplitala u celokupan rad preduzeća sve do investicija i kadrovske politike. Takvi metodi i postavljeni sistem rada ne doprinose razvitku našeg društvenog samo upravljanja i njegovoj zaštiti, već ga usporavaju i ometaju. Tim putem i drugim metodama rada organi državne bezbednosti postali su ne samo smetnja i kočnica daljeg društvenog razvitka već i određena opasnost za njegov dalji socijalistički razvitak. Ljudi koji rade u njoj misle da time obavljaju određene revolucionarne i društvu jako korisne zadatke, bez obzira što se takav rad pojedinih organa državne bezbednosti. zloupo trebljavan od pojedinaca u kontroli nad ljudima, javlja kao jedna od najjačih prepreka oslobođenju ljudi za izgradnju slobodne i odgovorne ličnosti oslobođene straha i pritisaka. 5. Pojedini organi državne bezbednosti, koristeči savremenu tehni ku. upustili su se poslednjih godina u velike operacije prisluškivanja i kontrolu pojedinaca i ustanova. Rad Komisije je pokazao da se te meto de upotrebljavaju dosta masovno protiv poštenih 1 socijalizmu odanih ljudi, protiv određenog broja državnih i političkih funkcionera. Te su metode upotrebljavane i sa namerom da se pojedinci dikredituju i konačno skinu sa funkcija. Obaveštajni materijali pojedinih organa državne bezbednosti često puta su bili smišljeno tempirani. Nedozvoljeno Je. politički opasno i nehumano, da se pojedincima imputiraju političke ocene njihove neloJalnosti, antidržavne i antipartijske delatnosti. samo zato što su u četiri oka rekli po koju reč kritike, a možda ponekad upali i u ogovaranja
217
pojedinih istaknutih državnih ili partijskih funkcionera. Takvih sluča jeva insinuacije bilo je podosta, pa i u poslednje vreme. 6. Komisija Je, sasvim prirodno, svoj rad otpočela razgovorom sa drugom Svetislavom Stefanovićem. kao neposrednim rukovodiocem Službe državne bezbednosti za čitav posleratnl period. Komisija Je tokom svog rada došla do zaključka da Je drug Svetislav Stefanović, kao predsednik Komisije za unutrašnju politiku SIV-a i predsednik Komisije za koordinaciju službi bezbednosti, neposredno politički odgovoran za rad državne bezbednosti. Pored toga. Komisija Je utvrdila, na bazi niza či njenica, da se on sa svoje finkcije direktno mešao u rad organa državne bezbednosti i često mimo saveznog organa državne bezbednosti. mimo saveznog sekretara za unutrašnje i državnog sekretara za inostrane poslove. Očekivali smo da će on pomoći da Komisija svoj rad završi normalno. Drug Stefanović se, međutim, pred Komisijom držao krajnje neiskreno. On je u toku rada Komisije obilazio skoro sve ljude sa kojima je Komisija razgovarala, i sa njima se dogovarao kako dalje da odgova raju. i podsticao ih na određeni način na suprostavljanje radu Komisije. Neki od njih nam ni do danas nisu rekli o čemu su zapravo razgovarali sa drugom Stefanovićem. Iako ga je Komisija dva puta upozorila da o radu Komisije ne razgovara sa ljudima, u Interesu utvrđivanja objek tivne istine, on je upravo produžio svoju akciju. Ljudima, sa kojima Je razgovarao, sugerirao Je svoje ocene o merama raščišćavanja koje Je preduzeo Izvršni komitet CK SKJ. Govorio im Je kako Je Izvršni komitet CK SKJ predimenzirao ćelu stvar, formirajući Komisiju sastavljenu od drugova iz svih republika 1 da je drug Ranković od strane Izvršnog komiteta zaobiđen. Dalje je Isticao da Je stvar uperena protiv UDB-e. Treba istaći da Je Komisija došla do čvrstog ubedenja da Je drug Stefanović čak direktno smenjivao i postavljao ljude na pojedinim sek torima državne bezbednosti. Oktobra meseca 1964. godine pozvao je kod sebe u kancelariju hitno dvojicu funkcionera DSIP-a, 1 saopštio lm da neće više biti rukovodioci ove službe. Drug Stefanović, na naše pitanje u kom svojstvu Je to učinio i po čijem nalogu, odgovorio Je da ih Je samo privatno i prijateljski informisao o donetoj odluci. Međutim, ova dvojica su ipak otišla sa svojih funkcija, a da ih niko drugi o tome nije obavestio sem druga Stefanovića. Isto tako, on Je lično saopštio postavljanje na dužnost novom načelniku službe. 7. Komisija je kroz rad mogla da konstatuje činjenicu da Je kad rovska politika u organima državne bezbednosti skoro isključivo mo nopol pojedinaca. Glavnu reč za čitav protekli period od više od dve decenije kod postavljanja rukovodećih funkcionera u državnoj bezbed nosti imali su drugovi Ranković i Stefanović. Kadrovi su se u državnoj bezbednosti na rukovodećim mestlma stalno uzdizali iz same ustanove, a
218
nikako lz redova van nje. što je još više jačalo ttendenclju lzolovanostl i zatvorenosti ove organizacije u našem društvu. Poslednjih godina mnogi kadrovi iz državne bezbednost i po poseb nim kriterijumima postavljani su na odgovorne političke i državne funkcije. Tim putem se stvarala 1 izgrađivala odanost ličnostima a ne delu socijalizma i ciljevima SKJ. Komisija je mogla konstatovati da je Još na snazi |edna vrsta obaveze koju daju funkcioneri i osoblje u organima državne bezbednosti očuvanju tajnosti. Kadrovi u UDB-i se tom obavezom deklarišu da nikada 1 nikome ne smeju odati nikakve tajne iz svog rada. Ne postoji nijedan propis koji ovu obavezu reguliše: ona Je pravno ilegalna. U sa dašnjim našim uslovima takav metod vaspitavanja i zatvorenosti Je neodrživ. Čak su 1 članovi SKJ i istaknuti funkcioneri tu obavezu shva tili tako da treba da kriju i od SKJ i onda kada se radi o preispitivanju rada organa državne bezbednosti i zloupotrebama u njoj, što je radom ove Komisije potvrđeno. Takvo vaspitanje je samo još više utvrđivalo praksu da je UDB-a zaseban organizam u društvu, stvarno odgovoran pojedincima, a pod vidom odanosti SKJ i socijalizmu. 8. Državna bezbednost, kako smo na početku istakli, zadržala je svoju zatvorenost i posebno rukovodeće mesto i u samom resoru unut rašnjih poslova. Ona je ostala čvrsto centralizovana organizacija, a ver tikalna povezanost po svim pitanjima svela se na vrhu na jednog ili dva funkcionera. Ona je kao organizam poptuno izolovana od bilo kakve društvene kontrole. Stvoren Je jak i glomazan aparat u centrima repub lika. a Još više u Saveznom sekretarijatu. Svi pokušaji da se to smanji i svede na pravu meru ostali su bez značajnih rezultata. Stalno Je pot hranjivano uverenje da je ova služba u stanju da daje sud o svim druš tvenim problemima. Posedujući moć kontrole, pojedinci su u državnoj bezbednosti zlo upotrebljavali svoj položaj i ulazili u lična pitanja pojedinih funkcione ra. To su oni prepričavali i pretvarali u ogovaranje. Umesto da se sve više modemizuje i osposobljava za borbu protiv neprijatelja, u prvom redu stranih obaveštajnih službi, državna bezbednost se, izlazeći iz delokruga svoga rada, sistematski centralizovano bavila političkim proble mima. čime je umnogome 1 paralisala rad organa SKJ i izgrađivanje sopstvenog metoda političkog informisanja i političke analize. Ona Je često pretendovala da daje ocene čak i o radu političkih rukovodstava na svim nivoima. U državnoj bezbednosti se posebno razvio sistem infomisanja o raspoloženju javnog mnenja. Ona se već godinama javlja kao skoro jedina služba koja prikuplja političke informacije o komentarima i reagovanju na najznačajnije događaje iz našeg javnog 1 političkog živo
219
ta. Državna bezbednost je time postala nekakva političko-obaveštajna služba unutar zemlje. Ona Je to obavljala nestručno, improvizovano. po svojim merilima, i Sto je najgore, često sa određenim ciljem. Zbog svoje izolovanosti i nestručnosti, kadrovi u službi nisu mogli kompetentno da ocenjuju veliki broj podataka dobijenih iz niza negativnih sredina ili nekompetentnih izvora. Te su informacije skoro uvek bile Jednostrane, a ne retko i svesno tempirane. One nisu odraz pravog stanja: na osnovu reagovanja neprijateljski nastrojenih elemenata i nezadovoljnika i pojedinačnih slučajeva vrše se uopštavanja. Državna bezbednost je sama analizirala razne pojave, vršila selekciju materijala i obradu in formacija i, prema vlastitoj oceni ili oceni pojedinaca na bazi krajnjeg subjektivizma i proizvoljnosti, distribuirala informacije određenim funkcionerima a ne prema dužnostima na kojima se ljudi nalaze. Stvo reno je stanje u kome su pojedini funkcioneri cenjeni po tome da li primaju ili ne informacije državne bezbednosti. odnosno kakve su im sve informacije dostavljene. Mnoge su stvari bile monopolisane samo za pojedince. Putem anketiranja Javnog mnenja nestručnim, subjektivnim i, sa određenim ciljem, izgrađenim metodama, pojedini organi državne bez bednosti su dosta često unosili dezinformacije i time dezorijentlsali poje dina rukovodstva o pravom stanju stvari. Informacije se najčešće ne daju kao celina, već samo određena fakta gde se opet. po subjektivnoj oceni, izvlači ono što je obradivač sklon ili želi da istakne. To dovodi do toga da se citiraju izvodi ili pasusi koji sami za sebe daju sasvim druga čiju ili pogrešnu sliku. Time što se rukovodstva Saveza komunista Jugoslavije, u prvom redu Centralni komitet SKJ. nisu založili za promenu stanja i takvog sistema, SKJ je zapostavio svoj rad na političkim ocenama i anketira nju. Tek u nekoliko poslednjih godina počelo se razvijati u našem druš tvu stručno i naučno anketiranje Javnog mnenja. kao i druge političke analize unutar SKJ. Služba državne bezbednosti može biti na sadašnjem stepenu razvo ja društva kompetentna samo za ocenu podataka o neprijateljskoj ak tivnosti. 9. Naš društveni razvitak poslednjih godina sve više je dolazio u sukob sa određenim ostacima starog sistema. On nije više mogao da podnosi zatvorene sisteme i organizme. Samoupravljanje imperativno zahteva da se svi organizmi društva stave pod Javnu 1 društvenu kon trolu na bazi ustavnih i zakonskih normi. Neki su se tome odupirali i Još više zatvarali u sebe. To je dovodilo do pojave demoralizacije i deforma cija u takvim institucijama Danas ne može i ne srne više niko posedovati monopol ni na pojedine funkcije niti na ocenu stanja organizacija i
220
institucija u kojima radi, a pogotovo kojima stoji na čelu. Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije mora uočiti te pojave i povesti, uz mobilizaciju čitavog članstva i svih radnih ljudi, odlučnu bitku za transformaciju određenih službi 1 delatnosti u pravcu prilagođavanja nastalim društvenim promenama i razvijenijim socijalističkim odnosi ma. Više drugova u toku rada Komisije Je isticalo da, pored državne bezbednosti, postoje i drugi još uvek zatvoreni organizmi i institucije, o čemu bi Centralni komitet u svom daljem radu trebalo posebno da povede računa. 10. Centralni komitet SKJ i njegov Izvršni komitet ne mogu a da ne prime određeni deo odgovornosti i na sebe, tim više što se na čelu državne bezbednosti u čitavom predenom periodu direktno ili indirektno nalazio jedan od njegovih sekretara, drug Aleksandar Ranković. Ustalila se. i u krajnjoj liniji prihvatila, štetna praksa da jedan čovek u ime Centralnog komiteta i državnih organa, sam, bez kontrole i polaganja računa bilo kome. rukovodi ovom službom. Ne samo da se u minulom periodu Centralni komitet mirio sa činjenicom postojanja monopola pojedinaca nad pojedinim institucijama već Je. proglašavanjem te i slič nih institucija tabuom za društvo,a i za sebe. taj monopol objektivno podržavao i dalje učvršćivao. Sve ovo pokazuje da su u znatnoj meri zanemarene, nepoštovane i nedovoljno razvijene neke osnovne norme demokratskog ponašanja i demokratske procedure u forumima Saveza komunista, kakve nastaju i kakve se razvijaju u našem drutšvu. Centralni i Izvršni komitet moraju iz svega ovoga izvući određene zaključke i preduzeti potrebne mere, kako bi slične pojave bile ubuduće onemogućene. 11. Komisija Je posebno konstatovala da Je novi savezni sekretar za unutrašnje poslove drug Milan MIšković dolaskom na taj položaj bio praktično onemogućen u svojim nastojanjima da izvrši potpunu reorga nizaciju i obavlja svoj posao. 12. U vezi sa stanjem u organima državne bezbednosti i pretresanjem problema na ovoj sednici. Komisija posebno skreće pažnju Cen tralnom komitetu na ozbiljnost i osetljivost pretresanja mesta i uloge državne bezbednosti u sadašnjem momentu. Naša kritika mora biti usmerena na to da se odstrane štetni metodi i zloupotreba i da se dr žavna bezbednost transformiše u savremenu organizaciju za zaštitu našeg socijalističkog sistema i nezavisnosti zemlje. Pri tome. ne treba dozvoliti da se kritika okrene protiv službe u celinl, što zaista ne bi odgovaralo objektivnoj oceni njenog rada. a što bi moglo eventualno da dovede i do neželjenih posledica i do negativnih uticaja na sve one mnogobrojne ljude u organima državne bezbednosti koji su pošteno i predano raidi, boreći se protiv stvarnog neprijatelja. Državna bezbednost
221
ima i treba i dalje da zadrži i razvija ono svoje mesto i ulogu u društvu koje joj pripada i koje je sa društvenog stanovišta vrlo osetljivo i odgo vorno. Državna bezbednost te svoje zadatke može uspešno ostvarivati samo otvarajući se prema društvu i oslanjajući se na patriotizam i so cijalističku svest naših garadana. a ne zatvaranjem od društva i ostva rivanjem kontrole nad njim. Komisija za ovako kratko vreme nije ni izdaleka mogla u celini rasvetliti sva pitanja u vezi sa stanjem u službi državne bezbednost! i poslednjim pojavama zloupotreba. Zbog toga je Komisija mogla u svom izveštaju dati samo osnovnu političku ocenu stanja u službi i ocenu lične odgovornosti neposrednih rukovodilaca u njoj. Prilažući dokumentaciju ovom izveštaju, Komisija naglašava da za mnoge ocene ima u njoj dosta elemenata, mada za potpuno utvrđivanje stanja i osvetljavanje navedenih pojava treba Još naknadno raditi i ispitivati. U tom cilju Komisija predlaže sledeće: 1. Da Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije preporuči Saveznom izvršnom veću da se odmah i bez odlaganja priđe reorgani zaciji organa državne bezbednosti, kako bi se oni prilagodili nastalim promenama u našem društvu i razvijenom sistemu samoupravljanja. Potrebno je da predstavnička tela i njihovi izvršni organi obezbede fak tičku društvenu kontrolu nad radom državne bezbednosti na bazi us tavnih normi i postojećih zakonskih propisa. Preporučuje se takođe odgovarajućim organima da na dužnosti rukovodilaca organa unutraš njih poslova biraju političke funkcionere i pre konačne reorganizacije državne bezbednosti: 2. Da Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije preporuči Saveznom izvršnom veću da se istraga nastavi od strane zato posebno formirane komisije, kako bi se razotkrile sve materijalne činjenice, prave namere i smisao pojedinih poduhvata i zloupotreba položaja i vlasti, kao i da se krivci pozovu na odgovornost: 3. Da se drug Svetislav Stefanović, kao neposredno odgovoran za rad organa državne bezbednosti u čitavom ovom periodu kada su se pojavile istaknute deformacije i ozbiljne zloupotrebe, kao 1 zbog njego vog neiskrenog držanja pred Komisijom, to znači pred SKJ, onemoguća vanja rada Komisije i akcije koje je u tom pravcu vodio kod drugih u samom toku rada, isključi iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Komisija, takode, predlaže da Centralni komitet SKJ prepo ruči Saveznoj skupštini da ga razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća: 4. Da se prihvati ostavka koju Je drug Aleksandar Ranković podneo na svoje funkcije na sednici Izvršnog komiteta. Komisija smatra da je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da on više ne može ostati na ovim funkcijama".
222
DOKUMENTA
TOGA JEDNOSTAVNO NIJE BILO (Intervju Slavke Rankovlć) Ovo Je tekst intervjua koje Je Slavka Ranković dala slovenačkoj štampi, na njihovu molbu. 1986. godine. - Da ne okolišamo recimo odmah: vi ste žena pokojnog Aleksandra Rankovića koji Je dugo godina u Jugoslaviji obavljao niz visokih dr žavnih i političkih funkcija. Godine 1966. posle Četvrtog plenuma su mu. ako citiram Tanjugovo saopštenje povodom njegove smrti, "... zbog pro tivljenja razvoju socijalističkog samoupravljanja i politici nacionalne ravnopravnosti sa birokratsko-dogmatskih stanovišta i zloupotrebe svo jih funkcija u Službi državne bezbednosti.... oduzeli sve funkcije u SK. Na sednici CK SK Srbije, koja je održana 14. i 15. septembra 1966. is ključili su ga iz SKJ i zatim penzionisali". Bolje je. međutim, da počnemo od početka: u partizane ste otišli u rodnom kraju u DolenjskoJ. zatim ste bili u "bazi 20". a onda u Drvaru. Kako ste došli u Drvar? - U Drvar sam stigla kao članica slovenačke omladinske delegacije na Drugom kongresu USAOJ-a koji Je održan početkom maja 1944. godine u Drvaru. U to vreme Vrhovni štab NOV i POJ organizovao je poseban tečaj za radio veziste i šifrante koji je počeo da radi takoreći odmah posle Kongresa. Na taj su tečaj iz svake republike poslali po nekoliko partizana iz omladinskih delegacija. Tako su pored mene iz Slovenije odabrali Još dve omladinke. Izabrali su samo proverene omla dince. "krvlju vezane za NOB" - takva Je tada bila ocena. I Nada Praprotnik 1 Zdenka Hofbek su bile iz partizanskih porodica. Čitava moja porodica učestvovala je u NOB. svih šestoro. Četvoro je u ratu izgubilo život - otac, majka, sestra 1 brat. Više nego previše za Jednu porodicu. Isuviše za dokazivanje odanosti 1 pripadnosti idealima NOB. Otac Je bio najstariji učesnik Zbora narodnih poslanika u Kočevju. Izabrali su ga za delegata AVNOJ-aali Je poginuo neposredno pre nego što Je slovenačka delegacija otišla u Jajce. Posle završenog tečaja dodelili su mi da radim u aparatu CK SKJ, koji se tada nalazio zajedno sa Vrhovnim štabom.
225
- Gde ste bili u vreme desanta na Drvar? - Za vreme desanta nalazila sam se u pećini sa Vrhovnim štabom. Kada smo se spasli iz pećine počela Je 7. neprijateljska ofanziva. Mi smo se povukli iz Drvara i otišli smo prema Potocima, planini Šator. Vitorogu itd. Kasnije su saveznički avioni dovezli Vrhovni štab sa Kupreskog polja, preko Barija, na Vis. Nekoliko meseci bili smo na Visu. a onda smo opet preko Barija, otišli u Srbiju, u Beograd. - Posle toga niste se više vraćali u Sloveniju? - Posle oslobođenja radila sam u aparatu CK u Beogradu i isto vremeno završila gimnaziju, položila maturu. Počela sam da studiram, jer sam to želela čitavo vreme rata. Diplomirala sam na ekonomskom fakultetu i onda kraće vreme radila u Institutu društvenih nauka, a zatim se vratila na Ekonomski fakultet kao asistent za predmet "Teorija ekonomskog razvoja". U međuvremenu studirala sam Još višu matema tiku i završila tečaj iz kibernetike koji je vodio profesor Grenijevski sa Varšavskog univerziteta: to je bila dobra osnova za kvantitativne ana lize. Doktorirala sam sa područja "Efektivnosti uvođenja nove tehnike u socijalističkoj privredi". Veoma sam mnogo učila, želela sam da nadok nadim vreme izgubljeno u ratu. Zatim sam bila docent i kasnije u re dovnom roku bila izabrana za vanrednog profesora. - 1 zapelo je prilikom reizbornosti za vanrednog profesora? - Da. reizbornost Je došla upravo u vreme oštre kampanje protiv "rankovićevaca", mada je od Četvrtog plenuma već bilo prošlo sedam godina. Objavljeno je bilo pismo predsednika SKJ i Izvršnog biroa (ok tobra 1972.), gde su, uz ostalo, bile i primedbe na račun kadrovske politi ke na Univerzitetu. Postala sam meta: to Je. Između ostalog, jasno i iz obrazloženja zbog čega su me Isključili iz Partije: ”... Stoga njeno držanje, najblaže rečeno, karakterišu zatvorenost i pasivna politička rezistencija. Zbog toga Je ogranak SK nastavnika 1 saradnika, u sklopu preispitivanja svoje delatnosti u duhu pisma pred sednika SKJ i Izvršnog biroa, a imajući u vidu i direktnu kritiku druga Tita na račun kadrovske politike na univerzitetu,došao do zaključka da Ladlslava Ranković nije idejno-politički i moralno podobna za univerzi tetskog nastavnika u smislu člana 89. Zakona o visokom školstvu. U isto vreme ogranak SK nastavnika i saradnika je odlučio da Ladislavu Ranković isključi iz članstva SKJ". Žalila sam se. ali ništa. - Kada su vas isključili iz Partije onda više niste imali odgovara jućih mo^ino-političkih kvaliteta koji su po zakonu potrebni za obav ljanje pedagoškog posla. Kakvo Je bilo stanje na Fakultetu u vreme reizbornosti, atmosfera, ako se može tako reći?
226
- Na brojne članove su vršili veoma Jake pritiske kako da glasaju. Lično su ih ubeđivali, čak su im i pretili. Samo su retki medu njima imali dovoljno hrabrosti i snage da kažu svoje mišljenje. Ponovo su stvorili atmosferu Četvrtog plenuma i ako si oklevao brzo si proglašavan rankovićevcem. A Ja sam bila živ primer šta to znači, zar ne? I živ pri mer kako neko može biti bez krivice ^riv. Prvi član Komisije za retzbornost dr Radmila Stojanović je ubrzo počela da šalje pisma i to ne samo samoupravnim organima na Fakultetu već i raznim forumima. U tim pismima molila Je za podršku akcije jer se. navodno, "radi o specifičnom slučaju". Neke od formulacija iz tih pisama kasnije su se. ne slučajno, našle i u obrazloženju o mom isključenju iz SK. I samo glasanje se odvijalo vrlo neobično. Svakog pojedinca pozi vali su posebno i morao je da se izjasni "za" ili "protiv", što je. razume se. bio poseban met od pritiska. Sve su potpuno negirali, čitav moj stručni rad. čak i ono o čemu je ranije Radmila Stojanović davala pozitivne ocene. Istovremeno su se trudili da mi onemoguće normalan rad. Tako sam, na primer, radila neko naučno istraživanje sa svog područja, koje sam započela pre Čet vrtog plenuma i zbog kojeg sam morala mcsec dana raditi u londonskoj biblioteci - oni. naime, imaju svu stručnu literaturu koja mi je bila neophodno potrebna. Već sam imala rezervaciju za put Beograd-London i morala bih da otputujem 19. oktobra 1966. 18. oktobra došao je u kabinet na Fakultetu predstavnik SUP-a i zahtevao da mu predam pasoš. Komisija za reizbomost je u vezi s tim navela da se u cilju dopune izveštaja obratila odgovarajućim organima unutrašnjih poslova za in formacije o tome zašto su mi oduzeli pasoš, pa navodi: "... na šta smo dobili izričit odgovor da za I^adislavu Ranković postoji zabrana o dobijanju putne isprave za putovanje u inostranstvo iz razloga bezbednosti zemlje". Na osnovu toga može se zaključiti da je država bila u opasnosti - zbog mene. - Pomenuli ste delovanje Radmile Stojanović... - Ona je bila samo mali šraf u toj mašineriji, inicijativa Je. po meni. došla "odozgo", iz nekadašnjih krugova moga supruga. Kada Je odista postalo vruće, redali su se sastanci od fakulteta do Univerziteta i Gradskog komiteta pa do nekih komisija pri CK SK Srbije, ali i još ponegde. Zašto sam postala žrtva tih političkih igara jasno Je. između ostalog, iz stavova Sofije Mišić iz beogradskog Gradskog komiteta. Na sastanku sa grupom Ekonomskog fakulteta ona mi je posebno zamerila što se družim sa Rankovićem. Zamislite, rekla je u toj diskusiji, ona Je, ipak, svakodnevno u društvu sa Rankovićem! Sama sam se tada pitala
227
zar nije najprirodnije da žena bude kraj svoga muža. Utoliko više Jer zna da Je njen muž posvetio dobrih četrdeset godina svog veoma pošte nog života upravo toj Partiji. I Još utoliko više Jer istovremeno zna i to da ga neopravdano proganjaju i da je sve što se tiče prisluškivanja u stanovima izmišljeno i da su u igri sasvim druge stvari. Posle Đrionskog plenuma neki su zadovoljno odahnuli - našli su dežurnog krivca za sve. - Kako ste to podnosili? - Nikako nisam mogla pristati na te optužbe. Borila sam se. dokazi vala. ubedivala do poslednje trunke snage. Mogla bih reći fizičke i psi hičke. Pisala sam žalbe, objašnjavala statute i zakone. Borila sam se protiv kleveta i zahtevala da se formira komisija pred kojom bih mogla dokazati svoju podobnost. Ali sve Je bilo uzalud. Na kraju sam pokušala dokazati istinu, odnosno odbaciti laži i klevete na sudu. - 1 na sudu? - Već sam pomenula dr Radmilu Stojanović. Ona Je bila prvi član moje Komisije za reizbornost i ona je lično, kako već rekoh, pisala pisma samoupravnim organima na našem Fakultetu, a i izvan te institucije. U njima su laži, klevete. Tužila sam Je, ali se sud nije bavio istinitošću ili netačnostlma tih stavova već Je presudio da nije reč o klevetama. Jer Je optužena "inkriminisani dopis potpisala kao član Komisije za reizbor nost, tj. u okviru obavljanja društvene aktivnosti", kao i da je bila "dužna da svestrano i u celini oceni moj rad". Sud Je takode odbacio moj zahtev da sasluša svedoke koji bi potvrdili da Je Stojanovićeva već ra nije davala ocene o meni, tvrdeći da moram sa Fakulteta, zahtevajući izveštaj saveznog javnog tužilaštva i CK SKJ o mojoj saradnjl prilikom deformacija Službe državne bezbednosti, ltd., ltd. Žalila sam se na ovu presudu i drugostepeni sud Je mojoj žalbi udovoljio i vratio tužbu na prvostepeni sud. Tamo sam iznova izgubila. Na kraju krajeva ova tužba se vukla do 1976. godine. - Da li su mišljenja na Fakultetu bila potpuno Jedinstvena? Je li neko stao na vašu stranu? - Već sam govorila o velikim pritiscima, čak pretnjama. Član Komisije za reizbornost dr Nikola Čobeljić Je izašao iz ove komisije, a svoje razloge uputio Pedagoško-naučnom veću. Ovako to objašnjava: "Motivi i razlozi za moje istupanje su Jasni i u skladu sa ukupnim mojim stavom. Istupio sam zbog nenormalnog položaja koji Je izazvala prvi član Komisije dr Radmila Stojanović. Moja ostavka Je protest protiv njenog ponašanja i postupanja, koji su u suprotnosti sa akademskim normama i akademskom etikom. Te razloge nisam hteo izričito da nave dem u svojoj pismenoj ostavci, nisam želeo da lm dajem publicitet 1
228
stvaram prilike za nepoželjne sukobe 1 suočavanja u Pedagoško-naučnom veću. O njima sam detaljnije obavestio samo dekana Fakulteta i predsednika kadrovske komisije i manji broj svojih kolega na Fakul tetu. Telefonom sam želeo o tome da obavest im i profesora Davldovića (treći član Komisije za reizbomost. napomena plsca),ali tada nije bio u Beogradu. Na kraju moram odbaciti tvrdnju profesora Davldovića da sam Ja bio taj koji je vršio pritisak na članove Komisije. Upravo Je obrnuto, bio sam žrtva neobičnih postupaka i smišljenih deizinformacija profesorke Radmlle Stojanović koja se pozivala na autoritete 1 forume pri čemu sam imao dosta razloga da sumnjam u autentičnost svega toga. itd. To se još naročito i najbolje pokazalo kada mi Je donela da potpišem izveštaj i kada Je iskoristila sredstva pritiska za koja nikada nisam mogao da pomislim da ih neko može upotrebiti u odnosima medu ljudima i saradnicima na istom poslu. Tada sam u znak Javnog protesta istupio iz članstva Komisije. - Dr Nikola Čobeljić, redovni profesor, 13.11.1974." - Iz vašeg pričanja se može zaključiti da Je "bračna pripadnost" bila, zapravo, jedini razlog za vaše isključenje iz Partije i iz pedagoškog procesa. - Bilo mi je jasno, i ne samo meni. zašto tako besno lupaju po meni, ali mi ni u srcu ni u pameti nije bilo da razbijam svoju porodicu. Volela sam ih i sa svim pravom sam pripadala toj porodici i ona meni. Sramni kriterijum "moralno-politički nepodobna za predavača" i sve uvrede sasule su se na mene - isključivo zato što sam u nekom veoma tužnom vremenu bila čovek i to i ostala: naime čovek prema svojoj porodici: očito su očekivali da neću biti. U toj i u takvoj situaciji takode sam bila ponosna što pripadam Rankoviću. Ja i deca, njegovi sinovi. A zašto ne? Mi smo. ipak, znali punu istinu. Za nju su znali još i mnogi drugi - i upravo Je to sramno! Imala sam dovoljno snage da sve to dugo izdržim, ali ipak ne i do kraja. Posle toliko stresova i trpljenja izgubila sam nadu ne samo u "svetlu” budućnost već i u bilo kakvu budućnost. Ubrzo sam se obrela u bolnici, na onkologiji. Zatim Je došla operacija, pa zračenje. Ko Je. osim porodice, mogao da ml vrati veru i nadu u život? - U dostupnim dokumentima oko Četvrtog plenuma vaše ime sam zapazila samo jednom i to u izveštaju saveznog tužioca: "Utvrdili su da Je Jedna linija specijalnog telefona (predsednika Republike, napomena pisca) išla do Rankovićevog telefona u njegovoj radnoj sobi i da se ргоdužavala i do njegove spavaće sobe. Četiri slobodne linije su vodile nepo sredno u spavaću sobu Aleksandra Rankovića. A odatle tri linije u radnu sobu Slavke Ranković..."
229
- Nedavno je u "Dugi" objavljeno svedočenje Ljubodraga Durića koji tvrdi da su uređaji za snimanje u predsednikovoj rezidenciji bili postavljeni kada Je on bio šef Titovog kabineta i to sa Titovim znanjem. Možete li to da komentarišete? - Što se tiče iz vještaja javnog tužioca mogu reći sledeće: nikada, odista nikada u našoj kući (u kući SIV-a) gde smo stanovali - i ni jedna komisija nikada, ništa nije pronašla - nije bilo ni jednog aparata, "lini je". ili bilo čega što bi moglo da posluži za prisluškivanje. Toga Jed nostavno nije bilo. I to tvrdim sa punom odgovornošću! (U tekstu se zatim citira deo izveštaja Saveznog javnog tužilaštva o prisluškivanju - objavljen u "Delu", 10.12.1966, zatim prva intervencija A.Rankovića i S.Stefanovića na Četvrtom plenumu. "Komunist", 1966, kao i deo teksta Ljubodraga Durića objavljen u "Dugi", br.329 od 14. do 17. oktobra 1986. "Prisluškivanje nije bilo", posle čega se razgovor nas tavlja. Govori S.Ranković) - Sve posledice - poniženja, omalovažavanje, vredanja i maltreti ranje, koje su se posle ovih monstruoznih izveštaja osule na čitavu porodicu Aleksandra Rankovića sramne su, neljudske i nedopustive. Zašto da senka klevete i laži padne na Rankovićeve sinove koji su fakultetski obrazovani, pošteni građani ove zemlje? Ako već nije vreme da krivci za to odgovaraju sigurno Je vreme da izbije na videlo istina o svim igricama koje su oni u nekom vremenu igrali. Kada tvrdim da u našem stanu, gde smo živeli 1 vaspitavali naše sinove, nije bilo nikakvih uređaja za prisluškivanje mislim preciznije samo na vreme do 30. juna 1966. (Četvrti plenum Je bio l.Jula 1966., napomena pisca); tada smo otišli na odmor i kuća Je ostala prazna i otvorena, u njoj Je ostao samo oficir Titove garde, pratilac Aleksandra Rankovića. Pretpostavljam da za vreme dok nas u stanu nije bilo niko bez našeg znanja nije tumarao po našem stanu, mada nije bilo ničeg što Je trebalo sakrivati. Tačno je da su tada angažovali razne "stručnjake" koji, su trebalo da "potraže" uređaje za prisluškivanje kojih nije bilo. Taćno Je isto tako da čitavog Jula i avgusta u stanu Aleksandra Rankovića nije bilo nikoga iz njegove porodice. Nešto, ipak, moram Još da kažem: nekadašnji hrvatski sekretar za unutrašnje poslove Ivan Krajačić - Stevo Je u zagrebačkom "Nedeljnom Vjesniku" objavio intervju koji su preštampale i beogradske "Novosti". U njemu kaže da Je "ilegalno” i to "noću" poslao u Beograd avionom dva stručnjaka, radnika RSUP-a, da onemoguće prisluškivanje predsednika Republike...
230
Sigurno vam je poznato ovo: ako bi se istražni sudija odlučio da izda nalog za pretres našeg stana (privatnog stana) morao bi po zakonu da pozove stanara, ili lice koje Je nosilac stanarskog prava ovlastio da tome prisustvuje. Pošto takav poziv nismo dobili logično zaključujem da niko nije ušao u naš stan. Isto tako. razume se pretpostavljam, da niko nije "ilegalno" i "noću" nešto tražio po našem stanu, ili čak nešto i pos tavio. Naravno da se i pored toga postavlja pitanje kako Je Javni tužilac došao do zaključka "da je bilo moguće u Rankovićevom stanu osluški vati specijalne telefone". 1 još ko, kada i gde Je pronašao i montirao toliko linija? Od Brionskog plenuma prošlo Je već dobrih dvadeset godina i Još uvek niko nije izašao sa nekim argumentom koji bi bio vredan tog imena, ili sa nekim preciznim dokumentom. Na primer ovo: koja komi sija. koji članovi te komisije su kada i gde i na kojoj osnovi, činjenicama i materijalnim dokazima došli do zaključka da Je postojala mogućnost prisluškivanja. - Da li vam Je nekada bilo omogućeno da odgovorite na te optužbe? -Poznato vam Je kako su završavale moje tužbe i žalbe. Aleksandra Rankovića nikada nisu ništa pitali ili saslušali. Nikada niko, ni Komisija (formirana na sastanku IK CK SKJ. 16. juna 1966. sa ciljem da istraži deformacije u Službi državne bezbednosti koja je na Četvrtom plenumu o tome izveštavala, - primedba pisca) niti neko izvan Komisije nije sa njim razgovarao, mada je on to želeo i zahtevao. Već na prvoj sednici IK CK SKJ predlagao je svoju ostavku da bi olakšao postupak. Takode. nije bio u mogućnosti da bilo šta kaže prilikom traženja materijalne istine ili u svoju odbranu. Rankovića su na Četvrtom plenumu osudili za veoma teške stvari ("politička zavera.sračunata na osvajanje vlasti na neustavan način"; napomena pisca: citirano po "Delu", 10.12. 1966.), a onda ga je predsednikova abolicija oslobodila optužbi od kojih nije nikada imao mogućnost da se brani... Nije li to kršenje naših zakona i ne samo naših i pravnog sistema, da ne kažem izigravan je poštenja i morala u Partijil (U nastavku se navode razlozi za aboliciju, citirano po "Delu". 10.12.1966.) Slavka Ranković nastavlja: - Abolicija je došla kao znak "humanosti". U stvari nije se radilo o tome. ona je bila neophodna, jer nije smelo da bude sudskog procesa pošto nije bilo argumenata i materijalnih dokaza. Sa praznim pričama
231
ne možeš na sud. Optužbe su. znači, bile lansirane, objavili su ih. vodili opasnu kampanju, ali na sud nisu išli. Jedan od dokaza za "humanost" Je i ovo: Rankoviču nisu dali materijale pripremljene za Četvrti plenum, mada su ih svi već ranije pročitali. Kada ih je zahtevao, odgovorili su mu da Još nisu gotovi. Dobio ih je tek noću, nešto pre ponoći. (U tekstu se citira druga intervencija A. Rankovića na Plenumu) Nastavlja S.Ranković: - Kada je pročitao materijale ugledao je gomilu optužbi koje mu ranije niko nije ni pomenuo. Sve su radili i pripremali u strogoj tajnosti, potpuno su ga lzolovall, niko sa njim nije govorio - tako da uopšte nije ni slutio zašto ga sve optužuju. Bio Je teško pogođen i doživeo Je Infarkt. Došao Je lekar, ali nikome nisu rekli da Je doživeo infarkt - ni njemu, ni porodici. To su utvrdili tek kasnije, prilikom nekog pregleda. I pored teškog zdravstvenog stanja otišao Je ujutru na Plenum. - Jara Ribnlkar je nedavno objavila svoja sećanja. I ne samo ona. Da li ste i vi kada razmišljali da ih napišete? - Odista već od rata živi sam svedok mnogih događaja. Sećanja Je mnogo, dobrih, lepih, teških, ružnih. A sve to Je već prilično daleko, morala bih ponovo izvući sve na svetlost dana. srediti i razvrstati. Uspomene i papire. A ja sam već skoro na kraju. Na tom kraju svoga puta nepravedno sam odgumuta na marginu i o tome bih. odista, mo rala nešto napisati. Ja. naime, znam da Je Aleksandar Ranković do kraja života bio dosledan sebi i svojoj odluci da neće sejati razdor u Partiji. Radije je bio nedužna žrtva nego razbijač partijskog Jedinstva. Ne znam da li znate, ali Ranković se nikada nije školovao u inostranstvu kao ostali funkcioneri. ni na Zapadu niti u Rusiji. Sa Kominternom nije imao nikakvih veza. Sva iskustva za politički rad sakupljao Je u zemlji... Najteže nam Je bilo kada je umro. Pogreb Je bio veličanstven, to nam je predstavljalo veliku utehu. To i što smo otkrili da ljudi imaju veliki osećaj za pravdu 1 istinu. (U tekstu se citira deo teksta Jure Blllća u "Danasu" od 14.10.1986. "Kuda ide ova zemlja", gde se govori o pogrebu A.Rankovića) Zatim S.Ranković kaže: - Njegov život se više ne može braniti - uostalom ni pre smrti nije se mogao odbranitl. Nisu mu dali. Šta će biti sa ostalim članovima naše porodice? Sa sinovima, unu cima? Da li će i njih tek smrt oprati od prljavštine i kleveta koje su se nepravedno osule na njih?
232
Sva ta pitanja sada mi se motaju po glavi. Ali to nije samo moja stvar, ni stvar naše porodice. Bilo Je i drugih žrtava tih događaja, bilo je mnogo nepravilnosti. Do sada niko to Još nije otkrio. Zoja Skušek - Močnik
233
NAJM ASOVNIJI ZATVOR: Goli otok i Sveti G rgur - euaedi Raba
Drugi tom PAKLENO OSTRVO
Novi paviljoni i ostaci bivšeg logora na Golom otoku
I NAŠA ”NOĆ DUGIH NOŽEVA”
Ako se traži u atlasima i na geografskim kartam a - Goli otok će se naći samo kao jedva primetni kružić. To je malo ostrvo, nedaleko od velikog Raba, nazvano Goli otok po tome što je zaista golo, kamenito; kao obrijano, naborano lice starog paćeni ka. Udaljeno je jedva desetak milja od obale, usamljeno, stalno izloženo burama i munjama, kao neka fantomska, usamljena, napuštena stena. Trokutnog je oblika - između Raba, Sv. Grgura i Prvića nasuprot velebitskom podgorju: obuhvata 4,7 kvadratnih kilo metara, sa najvišim usponom od 105 m u severnom delu. Ogolele kamene padine, izložene buri i posolici, ruše se strmo prema severu. Duž severne obale nema nikakvih uvala ni zaklona; dubine neposredno uz obalu prelaze 30 metara. Južna i jugois točna obala dobro su razvedene; na njima se nalazi više manjih uskih draga, od kojih je najveća i najvažnija uvala Tatin ja. Na južnim, osobito na jugozapadnim padinama, ima nešto oskudne niske vegetacije. Goli otok je nekada, pre rata, bio vlasništvo Rada Vukovića, veletrgovca iz Brinja, na kome su Italijani obavljali rudarske radove, tražeći boksit. Našli su ga, ali slabog kvaliteta, tako da se nije isplatio za eksploataciju. Na otoku nije niko živeo. Dolazi li su povremeno čobani iz Lopara, sa ovcama na ispašu, ili poneki ribar da ga razgleda iz radoznalosti. Za vreme prvog svetskog rata Austrijanci su tu držali zarobljenike. Kasnije, 1939. general Dušan Simović predlagao je da se na Otoku podi gne koncentracioni logor za komuniste, o čemu postoji i dokumenat u Vojno-istorijskom institutu u Beogradu. Istorija se čudno ponavlja. Vladimir Dedijer tvrdi da mu je Stevo Krajačić, kao mini star unutrašnjih poslova Hrvatske, pričao da su on i vajar Antun Augustinčić "otkrili" Goli otok. Sve je počelo - po tom 239
kazivanju - iz "umetničkih pobuda". Va jar je tražio po ostrvima za svoje skulpture kamen, pa Je tako sa Krajačićem naišao i na Goli otok. Umetnik je tu zbilja i otkrio za sebe kamen, a iskusni policajac - budući logor. U i tomu ove knjige naveo sam iz "Književnih novina" svedočenje Nikole Mićanovića u razgovoru sa piscem i akademikom Dragoslavom Mihailovićem. On u poslu oko pronalaženja Golog otoka za IB zatvor pominje i imena visokih funkcionera UDB-e Jove Kapičića i Drakulića, tadašnjeg m inistra unutrašnjih poslova Hrvatske. Goli otok nije sam. U njegovom susedstvu, tek nekoliko milja dalje prema pučini, nalazi se još sićušnije ostrvo - Sveti Grgur, manje poznato javnosti, a više kažnjenicima, jer su na njemu pretežno zatvarani "dvomotorci”, kako su u informbirovskom logorskom žargonu nazivali povratnike, ili vojni osuđenici i oni koji su tretirani kao teži krivci. Jedno vreme tu su bile i žene. Goli otok - alijas "Mermer" ili "Kamen” - otkrio se, i medu političkim osuđenicima i u javnosti, kao najpoznatiji zatvor iz vremena IB. Ali, sličnih zatvora za kažnjenike istog delikta bilo je još: Sv. Grgur, Rab, Bileće, Ugljen, Stara Gradiška, Ramski rit, i dr. Koji je od njih bio najteži za izdržavanje kazne, nije lako utvrditi: oni koji su tamo ležali uvek kažu da Je njihov zatvor bio najgori. Prvi kažnjenici - njih 1.200 - stigli su na Goli otok 9. Jula 1949, godinu dana posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa.1 Bili su - kažu - tvrdoglavi, osorni, čvrsti u svom stavu, spremni na svaki otpor prema "kućnom redu” i zatvorskoj represiji. Držali su se homogeno, čvrsto i nisu imali u svojoj grupi cinkaroše, niti one koji bi bili ubačeni da ih krišom dostavljaju upravi. Očigledno je bilo da su bili rešeni da za svoja ubedenja ispaštaju bez kompromisa, dosledno, sigurni da na njih "vaspitne mere”, težak fizički rad na golom, oštrom kamenu, pod usi janim suncem, žeđ ili ma šta drugo prinudno - neće uticati da se izmene. Međutim, zatvorsko vreme i okolnosti koje, u svakoj pri nudnoj izolaciji, postaju sve surovije i teško se podnose, čine svoje. Volja za otporom slabi, patnja za slobodom, za porodicom, za ljubavima jača, i inat popušta. Sve se to ponekad dosta brzo dešava u čovekovoj svesti kada nema kud, pogotovo ako ga ta 1 Statistički podaci iz Arhive SSUP-a
240
apatična sredina u kojoj sputano živi počne iz dana u dan da kljuca ubeđivanjem o zabludi i besmislenosti žrtvovanja na pogrešnoj strani. Tako se desilo da je i ’’tvrdoglavost prve grupe", kako je to zabeleženo u službenim spisima, počela da popušta kada je na Goli otok stigla druga grupa - iz Bosne, koja Je odmah bila spremna na "reviziju svog neprijateljskog stava", i očigledno pripremljena za služenje islednicima u obračunu sa "tvrdima”. Postoje i sumnje da u toj grupi nisu bili samo kažnjenici po IB-eu već i oni koji su odgovarali kao kvislinzi i zato bili spre mni na sve da bi spasli glavu. S tom grupom počinje i period međusobnog terora na Otoku, čitav Jedan sistem "političkog prevaspitavanja" koji je - po svojim grubim, neljudskim meto dama - i doveo do čudovišnim oblika nasilja. Već do kraja 1949. godine na Goli otok je stiglo 3.663 kažnjenika. Tako je polovina onih koji su bili uhapšeni u prvom talasu borbe protiv Informbiroa - od Juna 1948. do decembra 1949. - poslata u izolaciju, na to usamljeno bezbedno ostrvo. I ako u javnosti pa i u nekim knjigama, kruže razne priče o tome kako se u kom kraju represivno reagovalo na pojavu informbirovaca, s poentom da su recimo Slovenci tobože bili najstrpljiviji, da su propustili taj talas, čekajući da se glave ohlade - evi dencije pokazuju drukčiju sliku. Manje-više, svugde je - sem u Crnoj Gori - bilo isto, ako se uzme u obzir apsolutni broj članova KPJ i stanovnika. Evo statistike uhapšenih po IB do 15. decembra 1949. koja se nalazi u SSUP-u: Srbija 1.657 (Beograd) 604 Crna Gora 1.580 BIH 1.378 Hrvatska 957 Slovenija 348 Makedonija 288 Najviše Je među njima bilo studenata, ako se u tu socijal nu populaciju ubroje i oni članovi KPJ koji su Još pre rata, na univerzitetima, pripadali komunističkom pokretu. U istom tom periodu, od godinu 1 po dana, pobeglo Je preko granice oko 250 Infrombirovaca, a Iz istočnih zemalja prebeglo Je kod nas 2.773, najviše Iz Mađarske - 1.276 i Albanije - 608. 241
Iako je već u 1949. pušteno sa Golog otoka 1.270 zatvore nika (više od trećine onih koji su deportovani) sve Je ukazivalo na zaoštravanje situacije i u zemlji i sa Staljinom, na dugotraj nost konflikta. Uskoro će se po svim param etrim a videti da sukob sa dogmatskim, hegemonističkim centrom u Moskvi nije bio samo ideološkog karaktera već je on, u suštini, izbio oko pitanja odnosa među socijalističkim zemljama, da bi na površi nu izneo drukčija gledanja na razvoj socijalizma, državu, parti ju i odnose u međunarodnom radničkom pokretu. Rascep Je, dakle, u dotadašnjoj na izgled monolitnoj ’’crvenoj crkvi" morao biti totalan. U periodu od 1948. kada je objavljena Rezolucija IB, pa do 1963. organi unutrašnjih poslova u Jugoslaviji evidentirali su prema arhivi SSUP-a - 55.663 lica za koja se smatralo da su na razne načine podržavala akciju Moskve i istočnog tabora protiv naše zemlje. Mogućno je, dabome, tvrditi da bi ta brojka bila prilično m anja kada bi se iz nje izuzeli svi oni koji su - iz raz noraznih razloga - bili nevini i tako došli pod udar represije, koja je u početnom periodu (1949-1951) bila široka i suviše pre ventivna. Ali, isto tako, najekstremniji uz pomoć raznih analiza, postavljaju i suprotno pitanje: ne bi li broj informbirovaca bio i veći da radikalnost represivnih mera nije uticala upozoravajuće - na količinu i stepen straha kod onih koji su se kolebali. U svakom slučaju, to nije bila mala kolona. No bez obzira na njenu masovnost, druga jedna - strukturalna - dimenzija daje joj još veći značaj, jer pokazuje da su se na strani Infrombiroa našli i mnogi politički aktivni ljudi, oni koji su do tada imali jake pozicije i širok uticaj u društvu. Deo kadrovske strukture evidentiranih infrombirovaca ovako izgleda: - 21.880 učesnika narodnooslobodilačkog rata; - 4.153 pripadnika Jugoslovenske armije; - 1.673 nosilaca "Partizanske spomenice 1941”; - 2.616 članova raznih rukovodstava KPJ; - 1.722 pripadnika SUP-a; - 4.008 studenata; - 5.081 radnik; - 5.626 zemljoradnika itd. Analiza te strukture nedvosmisleno upućuje na tezu o značajnoj snazi "unutrašnjeg puča". 242
Među 2.616 političkih funkcionera, koji su se opredelili za IB, bilo je: 2 člana Politbiroa CK KPJ (Sreten Žujović i Andrija Hebrang), 8 članova CK KPJ, 16 članova CK republičkih KP, 50 članova oblasnih komiteta i 773 člana sreskih komiteta Partije, među kojima se Jedan sreski komitet - u Bijelom Polju - u pot punosti izjasnio za IB, uzeo oružje i januara 1949. po ciči zimi, odmetnuo se u šumu, računajući, podstaknut propagandom iz Moskve, na početak šire oružane pobune. Grupu je organizovao sekretar Komiteta, a odmetnulo se još 17 lica, medu kojima sekretar i zamenik, šef Udbe i komandir milicije. Računali su na ustanak u proleće. Ali veoma brzo, za 15 dana, neki članovi te grupe su uhvaćeni a neki u sukobu ubijeni. U slojevima nižih političkih funkcionera ta pojava bila je još masovni ja: 318 članova opštinskih komiteta opredelilo se za IB, 498 članova mesnih komiteta i 953 sekretara osnovnih orga nizacija KPJ. U isto vreme, to je učinilo i 293 presednika opština, 72 presednika sreza, 17 republičkih ministara, 85 pomoćnika ministara, 6 saveznih ministara, 14 njihovih pomoćnika, 30 saveznih i 33 republička poslanika. Kako u Partiji i vlasti tako i u vojnim i policijskim struk turama bilo je dosta funkcionera koji su se izjasnili za IB: 457 podoficira, 636 potporučnika, 744 poručnika, 1.030 kapetana, 322 majora, 188 potpukovnika, 43 pukovnika i 6 generala. A u služ bi unutrašnjih poslova: 496 zaposlenih u Udb-i i 1.226 u SUP-u, medu kojima je posebno karakterističan slučaj u Crnoj Gori gde se za Informbiro opredelilo 490 službenika UDB-e i milicionera na čelu sa komandantom milicije. Iako Je u tom sklopu činjenica fenomen nacionalne pripa dnosti karakterističan na svoj način, teško je iz analize izvući bilo kakav kompetentan zaključak, bez utvrđivanja čitavog niza okolnosti i odnosa. Zato ću ga i dati samo tabelarno, bez širih elaboracija. Od ukupnog broja kažnjavanih i osuđivanih (16.731) bilo je: - Srba 7.235 ili 0,10 odsto od broja stanovnika - Hrvata 2.588 ili 0,06 cdsto - Slovenaca 566 ili 0,03 odsto - Makedonaca 883 Ili 0,09 odsto - Crnogoraca 3.439 ili 0,73 odsto - Albanaca 436 ili 0,05 odsto - Mađara 244 ili 0,05 odsto 243
- Italijaoa 87 ill 0,16 odsto - Bugara 251 ili 0,40 odsto i dr. Nekoliko konstatacija mogućno Je izvući iz tog i drugih prikaza nacionalnih pripadnosti informbirovaca. Pre svega, među hapšenima i kažnjenima bilo je najviše Srba (43,24 odsto) a zatim Crnogoraca (20,55 odsto). Međutim, prema broju stanov nika, što je vidljivo i u gornjem pregledu, najviše je bilo Crnogo raca (0,73 odsto), ili gotovo osam puta više od jugoslovenskog prošeka u poređenju sa drugim populacijama. Za njima odmah, i po toj analizi, dolaze Srbi. Karakteristično je takođe da je rela tivno učešće pripadnika pojedinih narodnosti u broju hapšenih i kažnjavanih bilo veće nego svih drugih naših naroda izuzev Crnogoraca (Bugara 4,4 puta više od svog učešća u jugoslovenskoj populaciji, a zatim dolaze Cesi pa Italijani). U IB-strategiji blokade Jugoslavije, tzv. unutrašnji faktor imao Je veoma važnu ako ne i presudnu ulogu. Zato se u politi čkom vrhu i smatralo da taj faktor mora da bude energično onemogućen, pre nego što stupi u organizovanu akciju. Iz istorije je poznato da su mlade revolucije, koje nisu bile u stanju da odlučno očuvaju svoje početne tekovine i svoju novu vlast, brzo propadale, bilo zbog strane bilo zbog klasne intervencije unutar njih samih. Tako je i usledila brza i radikalna odmazda prema svima onima za koje se znalo ili samo sumnjalo da su pristalice IB. Po "liniji IB" ukupno je kažnjen i izdržavao kaznu 16.731 osuđenik. Bilo ih Je dve vrste: 11.694 onih koji su "administrativno kaž njeni" na osnovu četiri tačke zakona, koji je tada i donet, a u kome je najvažnija odredba bila ona o izolaciji, to jest o upući vanju na "određeno mesto boravka", na "društveno-koristan rad"; i 5.037 sudski kažnjenih na razne vremenske kazne. Oba zakona su, po odredbama, bili rigorozni a njihova primena još surovija i pod budnim nadzorom policije. Rasvetljavanju Golog otoka može, pored dokumenata i pisanih dokaza, Još i više doprineti saznanje o sudbinama osu đenih. Jedan od njih, kome sam s razlogom verovao, moj Je drug s početka ove priče (u I tomu) hercegovac Duško Vučlnić. Nije izmišljao, niti uveličavao, govorio je žalosnu istinu što sam kas nije i u službenim zabeleškama utvrdio. Znao sam se s njim Još iz rata: bili smo Jedno vreme zajedno i u zatvoru Specijalne policije u Beogradu i u logoru u Smederevskoj Palanci. Važio je 244
za hrabrog borca. Zato je posle rata i postao oficir OZN-e (OdeIjenje za zaštitu naroda, kasnije - UDB-a). Najstariji brat mu je bio narodni heroj - poginuo je kao komandant bataljona. Ubili su ga četnici, ali tri dana mu ni mrtvom, na brežuljku gde je pao, nisu smeli da priđu, plašeći se da se pretvara da Je mrtav. Duško se, eto, opredelio za IB. Zašto - to je duga i druga priča. Tek, našao se, kao i mnogi drugi, u "trvdoglavoj grupi" na Golom Otoku. Evo dalje priče Duška Vučinića: - Ja sam mogao mnogo da izdržim: pa i besmisleno a teško lomljenje i nošenje kamena pod užarenim suncem na Otoku. Mlad, snažan, imao sam tada 100 kila i dva metra visine - sve sam bio u stanju... Slabunjave sam pomagao. Ali kad su stigli "novi”, kad je prošlo tri meseca - počelo je nešto drugo. Polako se tanjila granica mržnje između nas i "čuvara” - crv sumnji ušao je u same barake. Niko više nikome nije verovao. Nije to ni krio. Naprotiv, nastao je javni rascep. Prvo je sve počelo sa takoz vanim političkim konferencijama, na kojima su se neki "kajali" i "popravljali", a drugi pokušavali da ostanu "tvrdi". Mržnja je bila neizbežna. Od "prevaspitanih" je stvorena mreža agitatora, od njih odbori za paviljone, a od ovih Centralni odbor za agita ciju i propagandu za ceo logor. Oko ЗСХ) kažnjenika ušlo Je, po kadrovskom ključu, u sistem političkog prevaspitanja. Tako je koska bačena... - Uskoro su se mnogi utrkivali na "noćnim ispitima" samokritike u barakama da što više sebe ispljuju, da se ocrne, da izblate svoje slabosti u karakteru, u porodici, i u društvu, da priznaju "grozne zablude". Dok je onaj koji je došao na red da sebe optužuje - govorio, ostali su - kao zverinjak u kavezu vikali na njega "bando, priznaj", pritiskali ga da "kaže još", psovali, pljuvali, tukli. Ako bi sve to izdržao, bez roptanja, bez povlačenja, još crnje sebe optužujući - mogao je biti primljen u krug aktivista. Mržnja i nepoverenje su rasli. Svako je za sva kog znao da je dvoličnjak. Niko nije bio siguran šta ko stvarno misli. - Taj strah od neizvesnosti susretao je "novajlije” odmah po dolasku. Oni to dabome nisu ni slutili. Možda su se čak, u izvesnom smislu, i radovali, što posle zatvorske i isledničke tor ture, posle isrpljujućih noći u samicama i na saslušanjima, posle smrtnog straha u potpalublju broda koji ih je negde tajno vozio, možda i u bacanje na pučinu, bez svedoka, najzad stižu na otok. Uplovljavaju u luku, na čijoj obali vide stotine i stotine 245
postrojenih jednomišljenika, sa braće, sa patnika. Ali zašto stoje u dve kolone, kao slavoluk? Zašto ćute, zašto lm ne mašu? Sum njičavo Izlaze s broda i tada počinje pakleni ritual, koji će im od prvog trena uliti strah u kosti... Počinje "stroj”, "koridor", "topli zec”... Dok starosedeoci urlaju "bando”, oni upadaju u taj zbijeni špalir, trče kroz njega, sa svih strana ih udaraju 1 nogama i rukam a, biju svom snagom, ne štede, tuku da pršti, lome i noge I ruke, prskaju i oči i uši, a oni trče, posrću i izubijani ispadaju na k raju "toplog zeca”. To im je prva "vaspitna lekcija". Na izgled, bez posredstva čuvara, straže, uprave. "Samoinicijativno”, kao upozorenje onih koji su već "prevaspitani”, očišćeni, novi. Sta je to sad? - prva je pomisao novajlija, kojima će ubrzo i samima postati jasno da glava ne služi samo za razmišljanje već i za batine. Sistem "kolektivne svesti” brzo je usavršavan. Uskoro Je - takođe tobože samoinicijativno, u samim barakam a - stvoren precizan repre sivni pravilnik o kaznama. Izricao ih Je sam kolektiv (!), a i primenjivao ovim redom, obrnutim po težini: bojkot, samica, požarstvo, dežurstvo, oduzimanje cigareta, opomena. Bojkot Je bio najdrastičnija kazna. Mogao Je da traje do dva meseca i duže. Za to vreme, onome koji je pod bojkotom (pogrdno su ih zvali i "reponje”, jer su ih obeležavali crvenim lampasima - krpom koju su im vezivali na leđima ili drugde) bio je zabranjen svaki razgovor, morao je da bude nem, bez reći, da radi najteže poslove na tucanju kamena, da požari svake druge noći po 2-4 sata, bez cigareta, da stoji satima u "magarećem uglu” u baraci, da spava u izolovanoj postelji i da šezdeset dana podnosi "prezir kolektiva": pljuvanje, psovanje, pretnje, udarce, prebijanja, linč. U svom izveštaju od 17. jula 1951. godine Saveznoj UDB-I, pukovnik istoga resora doktor Jovan Bijelić2, sanitetski struč 1 Doktor Jovan Bijelić Je inače bio prvoborac, formirao Je prvu partizansku bolnicu u Bokl Kotorskoj 1941. Kasnije Je bio načelnik saniteta Prve armije, a i šef hirurškog odeljenja pri Vrhovnom štabu. Njegov život Je i posle rata bio predan i uzbudljiv. Već u novembru 1946. on doblja specijalan, poverljiv zada tak - da pod teškim uslovima organlzuje lečenje i rehabilitaciju partizana ranjenika Markosove oslobodilačke vojske. Grčke. Istovremeno, dužan Je 1da vrši sanitetsko snabdevanje njihovih jedinica. Tri godine Je doktor Bijelić to radio tajno, požrtvovano, s uspehom. Oko devet hiljada ranjenika lečeno Je u stacio narima koje Je on organizovao sa svojim sanitetskim ekipama. Početak tog poduhvata - na ograncima planine Osogovo - bio Je najteži. Tako Je to trajalo
246
njak, piše posle inspekcije Golog otoka, da "specijalni režim bojkota ostavlja dosta ozleđenih i kontuzovanih, čak sa smrto nosnim prelomima baze lobanje". Navodi primere surovosti i kaže da je od tih posledica samo za prvih 17 dana u julu 1951. umrlo od bojkota 5 kažnjenika, a da su četvorica, verovatno i zbog toga, izvršila samoubistvo. Ni "normalni uslovi” nisu bili mnogo bolji. Bijelić izvodi statistiku, prema stručnom lekarskom nalazu, da Je u istom periodu (od 17 dana) bilo ukupno 42 smrtna slučaja, pa konstatuje da je 17 umrlo od sunčanice i toplotnog udara, 9 od distrofije i isrpljenosti itd. - Ti slučajevi su delovali zastrašujuće - nastavlja priču Duško Vučinić, koji je takode bio "dvomotorac”, povratnik, jedan od nepopravljivih. - Ne zbog smrti, ljudi umiru i u svili, u komforu, na slobodi. Ali umiru prirodno, kad dođe vreme, kad im je fatum. Kada je prvi stradao, bilo je popodne. Tek smo se vratili s kamena, izmoždeni, nikaKvi, samo da se strovalimo bilo gde. Sunce pripeklo kao roštilj, ni da daneš. Seo sam ispred barake, misleći u toj muci na jednu raniju čudnu, smešnu epi zodu. Sto ti je život, kao da se zajebava. Jedna naša grupa priv remeno je radila na obali kod Trebinja postolje za spomenik narodnim herojima. Vukli smo kamen, tucali ga i betonirali. Seo sam malo da odahnem. Kad milicioner priđe s kundakom, i gurnu me: "Ne zabušavaj, bando, jebem ti mater”! J a se prvo brecnuh, a onda mu podsmešljivo rekoh: Ne psuj majku narod nom heroju! On još više pobesne: "Ustaj, šta trabunjaš!” A ja: Ovo je spomenik mom rođenom bratu! Eto ti! (To je bila istina najstariji brat Duška Vučinića je narodni heroj, i ovaj spome nik je zbilja podizan njemu i grupi palih boraca iz ovog kraja). - Tog popodneva, predveče, na povratku sa kamena, ispred barake, sećao sam se te čudne surove istine i smeškao se sam za sebe, kad neko iz sveg grla uzviknu: Ćora se ubija! Svi pojurismo u pravcu visoke, oštre stene. Na njenom vrhu, kao utvara, sve do septembra 1949. kada je 1 tu humanu akciju jugoslovenskih komunista Informbiro napao, služeći se lažima i provokacijama. Uvek požrtvovan i predan u radu. dr Bijelić Je od oktobra i 946. godine u Udb-i. gde je bio načelnik sanitet ske službe. I na tom poslu je uvek imao poverljive i delikatne zadatke, koje je savesno i pošteno obavljao. Bio je izuzetno častan i skroman, čekao je stan goto vo do pred smrt. Umro je jula 1985. i jedna ulica u Herceg Novom nosi danas njegovo ime. Valja znati i to da je Jovan Bijelić rođen 1906 u Nikšiću, u kući serdara - hercegovačkog ustanika, a da Je posle balkanskih ratova odrastao u Peći.
247
kao kip - stoji .Ćora, onako žgoljav, spržen, nem i zuri ka pučini. Gomila je najpre stajala kao ukočena, kao pod hipnozom. Onda su počeli povici. Neki su i krenuli da se pentraju k njemu. Ćora kao skamenjen. Odjednom m ukla tišina: poleteo je, bez reči, kao da pravi lastu s tram buline i nestao u oštrom stenju... Drugi slučaj nisam video, pričali su mi, a znao sam ga dobro. On je bio optužen kao agent NKVD. Džabe se branio od toga. Ne znam šta je istina, možda je i bio. To u ovom slučaju nije ni važno. Jed noga dana prerezao je sebi grlo, ali valjda je britva bila tupa pa to nije dobro uradio. Brzo su ga, sveg okrvavljenog, u ropcu, odveli u bolnicu. Hitno su ga operisali, zašili. Kada Je došao k svesti, hirurg je bio sav srečan: "Eto, spasli smo te! Šta ti Je to trebalo”! A on Je hladno, umirući rekao: "Niste me spasli, doktore. Vi ste spasli grlo, a u glavi Je ostalo dva eksera!" I uskoro je izdahnuo. Kažu: sa smeškom, valjda zato što je podvalio lekarima... Bijelićev sanitetski izveštaj je iskren, kao što i dolikuje lekarskoj etici, bez obzira što su mu njegova pripadnost resoru i visoki čin mogli nalagati i opreznost i uzdržanost. Između osta log, on daje i ovu analizu: da je stambeni prostor u kažnjeničkim paviljonima suviše stešnjen (1, 8-2,10 ma umesto 4m2) tako da mnogi, po letnjim žegama, noću, dobi ja ju toplotne udare i padaju u nesvest: oko 40-50 odsto ljudi nesposobno Je za rad a ipak ih teraju da rade, i to pod veoma teškim uslovima, na tucanju i nošenju kamena: na lečenju dnevno leži 500-600 kažnjenika, a još dva puta toliko ih ostaje da leži u paviljonima. Vreme o kome piše doktor Jovan Bijelić spada uoči "zrelog doba” Golog otoka, kada su na njemu građeni mnogi objekti. Logor je kasnije imao 17 stambenih paviljona, sale, radionice, igrališta za službenike. Paviljoni su bili prizemni, zidani kame nom i cementom, a pokriveni crepom. Na prozorima nije bilo rešetaka, ali je cela kolonija bila ograđena žicom. Ležajevi su se nalazili u drvenim boksovima. Otok je kasnije imao i tzv. "sanitarni propusnik”: opštu ambulantu, stacionar sa pet kreveta, bolnicu sa pet odeljenja prijemno, interno, hirurško, grudno i infeklivno. Kapacitet bol nice je bio 103 ležaja. Na Otoku je radilo 10 lekara, 7 medicina ra, 9 lekarskih pomoćnika, 1 dentista i 1 apotekar. To je omogu ćavalo da svaki osuđenik, čim dođe, bude smešten u tronedeljni karantin sa obaveznom vakcinacijom. Simptomatično Je da izveštaj pukovnika doktora Jovana 248
Bijel ića iz SSUP-a, kao i otkrivanje nekih lažnih optužbi i viso kih osuda nevinih (o čemu će kasnije biti više reći) dolazi upravo u vreme kada se Juna 1951. godine održava IV plenum CK KPJ, na kome Aleksandar Ranković u referatu "Za dalje jačanje pravosuđa i zakonitosti" govori o 47 odsto nevino osuđenih i o drastičnim nepravilnostima tih resora. Taj podatak mogao bi da govori o dve stvari: da se u političkom rukovodstvu ipak znalo o stanju u zatvorima, zbog čega i dolazi, radi smirivanja javnosti, do takve indirektne intervencije najvišeg partijskog organa plenuma CK - i drugo, da su Partiji servirani samo opšti podaci o nepravilnostima a da je stanje i dalje držano "u užem resorskom krugu" ili samo u političkom vrhu i da se zato nije ni moglo doći do pune istine. Neposredno posle ovoga plenuma, 11. avgusta 1951. Alek sandar Ranković je bio na Golom otoku. Kažnjenici su bili pos trojeni ispred svojih baraka. Zajedno sa Rankovićem bio je i Svetislav Stefanović - Ćeća, njegov zamenik za resor unutraš njih poslova. Pošto su obišli kažnjenike, naredili su im da se okupe u krug, i tada im je - kako se sećaju kažnjenici - Ran ković govorio. Između ostalog je rekao: "Od danas više neće biti batina, a ishrana će biti bolja!". Posle toga je pitao da li ko ima šta da kaže. Stari revolucionar Pavle Popović - Crni ("Intervju", 25. 5. 1990) seća se tog događaja i tvrdi da je tada istupio Milan Kalafatić, član KPJ od njenog osnivanja i, pošto je ukratko iz ložio svoju biografiju, ozlojeđeno je rekao: "Ova zverstva koja ste vi, kao naši drugovi komunisti učinili nad nama komunistima, istorija vam nikada neće oprostiti. Ovakva zverstva nisu činili ni gestapovci u nacističkim logorima smrti". Popović tvrdi da se Kalafatiću zbog toga ništa nije desilo. Na Golom otoku se 1 posle toga nastavilo po starom. Ranković je obišao Goli otok i u leto 1952. Prema svedočenju islednika D.M. (s kojim sam razgovarao 20. 2. 1987. u sobi tadašnjeg glavnog urednika NIN-a Mirka Dekića) koji je bio tada prisutan na Golom otoku sa Rankovićem su došli Svetislav Stefanović, Jovan Veselinov i još neki funkcioneri. Obišli su ceo logor, a i ženski blok, gde se - kaže D.M. - desila i jedna neočeki vana scena. Kada je medu osuđenicima ugledao Branku Semić3, stariju, lepu, uvek hladnog, ponosnog držanja, ženu Sime Markovića - Semiča, jednog od sekretara CK KPJ, koji je takođe s Branka Semić Je posle puštanja sa Golog otoka izvršila samoubistvo
249
tragično završio u SSSR-u, Ranković joj je prišao i spontano je upitao: Kako si? Sta je mogla na to da odgovori, pogotovo što je Branka, zbog svog stoičkog držanja, stalno bila pod bojkotom. S gađenjem se okrenula i sklonila. D.M. tvrdi da je Ranković držao tada sastanak sa islednicima i objašnjavao, Između ostalog, da je stav prema represijama nad onima koji su za IB - stav naj višeg političkog rukovodstva. Interesantna je statistika Golog otoka napravljena posle tri godine - 20. juna 1952. Po njoj, od osnivanja do tada, kroz logor je prošlo 9.748 kažnjenika, a pušteno 5.920. Žena, koje su prvi put posla te na Otok aprila 1950, bilo je ukupno 828. Pre toga, one koje su bile kažnjene nalazile su se u zatvorima u Ramskom Ritu i u Zabeli, ali su posle bekstva upravnika logora iz Rita, preko Dunava u Rumuniju, sve prebačene u sigurnije, udaljene zatvore. Žena je u istom periodu pušteno 447. "Dvomotoraca” - povratnika bilo je ukupno 111. Za to vreme, na Golom otoku umrlo je 242 osuđenika i 3 žene: 1949. - umrlO 16; 1950 48; 1951 - 175 i 1952 - 3. Karakteristične su dve poslednje godi ne: u 1951. bilo je najviše sm rtnih slučajeva zbog epidemije tifusa, a 1952 - niko nije umro prirodnom smrću, sva tri zabeležena sm rtna slučaja bila su samoubistva. U istom periodu, kroz ostale KP domove - Stara Gradiška, Grgur, Rab, Ugljan i Bileće prošao je 2.881 osuđenik medu koji ma većina vojnih lica - 1981. Karakterističan Je bio socijalni sastav tih kažnjenika. Gledao sam, recimo, u arhivi SSUP-a sta tistiku KPD "Rab” od 1. januara 1955.: oficira 853 oficira Narodne milicije 40 seljaka 234 činovnika 143 radnika 125 službenika SUP-a 84 đaka 34 učitelja 24 profesora 17 novinara 6 inženjera 4, itd. Svi su oni bili dužni da rade, Jer Je po čl. 54 Krivičnog 250
zakona "rad osnovna mera za prevaspitavanje”. Ali - šta da rade? U zakonu se to ne kaže. A to je bio surov, neljudski posao, pogotovo onaj na teškom transportu iz šuma kao i na golom kamenu. Manje izdržljivi - popuštali su pa i stradali. U 1954. godini dvojica su umrla od ozleda na radu, a jedan se, koji sve to nije mogao da podnese, ubio. Prema službenim izveštajima, aprila 1952. na Golom otoku Je bilo 3.788 kažnjenika, među kojima 388 žena. Žena je bilo i u Bileći, iako veoma mali broj. Inače, kroz taj kažnjenički dom u Bileći, u kome je nekada bila vojna kasarna pa poznati logor za komuniste u predratnoj Jugoslaviji, prošlo Je od 1949. do 1953. godine 3.567 osuđenika, od kojih je 98 umrlo. Samo je jedan uspeo da pobegne. U istom periodu na Golom otoku bilo je naj više kažnjenih - 11.611 među kojima 870 žena. Posebno tajanstven deo logora na Golom otoku bilo je tzv. radilište "1оГ; "Manastir" ili "Petrova rupa", kako su ga zvali kažnjenici. To ime ovaj deo logora dobio je po Petru Komneniću, presedniku republičke skupštine Crne Gore, inače profesoru, starom komunisti, koji Je takode kao zatvorenik doveden s prvom grupom na "loi". On je i nazvao to mesto pogrdnim ime nom "rupa" i tako Je i ostalo. A dao mu je tačno ime. "Petrova rupa" bila je u stvari vrtača duboka oko sedam a široka nepunih dvadesetak metara. Vrtaču su pre rata, u vreme kada Je vlasnik Golog otoka bio Rade Vuković, izdubili Italijani, tražeći boksitnu rudu. I tako je vrtača ostala. U "rupi" Je bila sagrađena najobičnija drvena baraka za dvadesetak zatvorenika, koliko ih je i stiglo u prvoj grupi. Do barake se spuštalo merdevinama, da bi kasnije bile napravljene kamene stepenice. Pored te barake za spavanje, bila je jedna manja - za kuhinju i "prevaspitavanje". Iznad vrtače, skroz u krug, nalazio se kameni zid visok tri metra sa stražarskim kulama I stazama. Izolacija je bila potpuna, nikakve nade za bekstvo nisu postojale. Noću su sa kula svetleli reflektori i obas javali "rupu" i ćelu okolinu Ležajevi u baraci bili su na sprat, drveni, bez posteljine, samo sa vojničkim ćebadima, a spavalo se u odeći u kojoj se i radilo preko dana. S vremena na vreme, ona se parila da ne bi došlo do vaši ju i neke veće zaraze. U ’Petrovoj rupi" su se uglavnom nalazili specijalni informbirovski zatvorenici, predratni komunisti školovani u SSSR-u, ministri, generali, među kojima su neki bili optuženi i 251
kao agenti NKVD. Bilo je i članova centralnih komiteta, bivših ambasadora, profesora univerziteta.4 Sa nekima od njih sam i razgovarao. Bili su to uglavnom mučni susreti. Najviše me je zainteresovalo i uzbudilo svedočenje profesora dr Mirka Markovića. Pre toga ga nikada nisam lično video, ali sam ga pozna vao još od 1947. godine, jer smo mi tadašnji studenti, sprema jući se za ispite na Pravnom fakultetu u Beogradu kod dr Uvalića, bubali popularni Markovićev udžbenik Politička ekonomija (do imperijalizma). Za mnoge je taj udžbenik bio spas, jer se nije imalo vremena za Marksov Kapital, i zato su pisca tog udžbe nika studenti posebno voleli. Mirko Marković je doktorirao u Moskvi 1935. godine na Ekonomskom institutu posle čitave decenije boravka u SSSR-u. Tamo je dospeo sa svojim stricem, legendarnim starim revolucionarom Vukašinom Markovićem, lekarom, bivšim Lenjinovim drugom, koji je već bio prošao sve revolucije u Rusiji, kao i sa svojom sestrom Stojom, takođe poznatim komunistom u Crnoj Gori. Njihova Odiseja Je posebno uzbudljiva priča. Mirko je, posle doktorata i studija na "Crvenoj profesuri" u Moskvi, postao nastavnik jugoslovenskog sektora na Međunarodnoj lenjinskoj školi u istom gradu. Predavao je politi čku ekonomiju. U isto vreme završio je vojnu školu i dobio čin pukovnika Crvene armije. Sudbina je valjda htela da posle toga ritam njegovog živo* Milinko Stojanović, advokat iz Titograda poslao mi je 7.2. 1987. u svom pismu i ovaj spisak osuđenika u "Petrovoj rupi"; "Petar Komncnić. predsednik Crnogorske skupštine. Božo Ljumović, potpredsednik vlade Crne Gore; Niko Pavić, ministar. Radivojc Vukičcvić, ministar; Boco Lazović. visoki funkcioner. Đoko Miračević. general; Veljko Žižić, general; Branko Poljanac, general - pukov nik. Branko Petričević Kada. general - major; Vlado Dapčcvić. pukovnik; Mileta Perovic'-, pukovnik, Đoko Novosel, pukovnik; Dukljan Vukotić, potpukovnik; Vlado Lakić. pukovnik; Cenc Logar, profesor univerziteta; Labud Kusovac, funk cioner; Ljubo Radovanović, profesor; Mirko Marković. profesor univerziteta; Čedo Jovanović, pukovnik; Dragoljub Jovanović. pukovnik; Slobodan Radulovlć, pukovnik; Đoko Pstorski, pukovnik; Čedo Iličkovlć. pomoćnik ministra; Milan Kalafatić, funkcioner; Košta Čufka, funkcioner; Dušan Duka Božović, pukovnik; Branko Vukellć, diplomata; I.a zar Popi voda, major; Savo Stanojević, pukovnik narodni heroj; Mika Vujkovac. funkcioner; Vukosav Bošković. pukovnik; Momo Durić, pukovnik; Radomir Durić, pukovnik; Nikola - Nina Rupčić, sekretar Sabora Hrvatske; Smoljan Vjckoslav, funkcioner; Rapajić Božidar, publicista; Viško Jelaska, funkcioner; bivši sekretar Oblasnog komiteta za Dalmaciju; Nikola Kovačević (Ličanin), funkcioner. stari revolucionar; Dejanović Novica. funkcioner; Štumf Adolf, publicista; Dcmajo Dido, umetnik; Bubanja Andrija, pukovnik; Ljubo Vujošević, profesor - pukovnik; Miškovskl Trajko. funkcioner - stari revo lucionar; dr Milovan Ćctkovlć. funkcioner. španski borac.
252
La postane još dramatičniji. To je čitav roman: u španskom građanskom ratu komanduje američkim bataljonom "Džordž Vašington", gde se na Harami upoznaje sa Hemingvejom. Posle rušenja španske republike, po nalogu KPJ vraća se u SAD da organizuje naše iseljenike, ali silom prilika ostaje godinu dana u Havani, opet zajedno sa Hemingvejom, i u njegovoj kući; po bekstvu iz Španije susreo se sa Brozom u Parizu, koji ga i šalje u SAD. Neposredno posle oslobođenja dobi ja nalog iz CK KPJ da se vrati iz Njujorka u Beograd. Kada je stigao u zemlju, prvo se susreo u "Maderi", gde se tada nalazio CK KPJ, sa Rankovićem, Đilasom i Mihom Marinkom. A zatim i sa Titom. Postao je dekan Ekonomskog fakulteta. Dve godine kasnije, septembra 1948. uhapsiće ga kao informbirovca. Neposredan povod za to bio je partijski sastanak na Beogradskom univerzitetu. Kada je on rekao šta misli o Rezo luciji Informbiroa, aula Pravnog fakulteta odjeknula je povici ma: "Dole izdajnik!" Nije branio Rezoluciju, ali je bio za to da se izmirimo s Moskvom, da će sve biti u redu, da ne treba kidati veze. Iznerviran tako demonstrativnom osudom, viknuo je pri odlasku sa sastanka: "Možete me isključiti iz Partije, ali vi ste već isključena Partija"! Bilo je sve jasno. Dva dana kasnije, Ozn-a je došla u njegov stan i uhapsila ga. • Usledile su dve godine zatvora u "Glavnjači" i na Adi Ciganliji. Posle toga, Mirko Marković - vezan lisicama sa Nikolom Pavićem, ministrom u vladi Crne Gore - i još njih dvadesetak sprovedeni su vozom do luke Bakar, a odatle već poznatim zatvoreničkim brodom "Punat" na Goli otok. U tra bakuli susreće: Dragutina Gustinčića, profesora na KUNMZ-u u Moskvi; Roberta Finalda, kapetana XV internacionalne brigade u Spaniji; Sinišu Drobca, s jednom nogom - druga mu je ostala na bojištu kod Madrida; Dimitri ja Stanisavljevića Krku, kome sara bataljona "Dimitrov" i funkcionera NKVD u Spaniji, Slavka Samardžića, takode španskog borca. Stižu na ostrvo. Na okupu se opet našlo staro društvo iz Moskve: Labud Kusovac Obarov, advokatski pripravnik, koji je studirao u Francuskoj i Belgiji, a u Moskvi radio u aparatu Crvene sindikalne internacionale (Profiterna), i tu živeo sa ženom Kristom; Nikola Kovačević Nikita - Čudnovski, učesnik oktobarske revolucije i španskog građanskog rata, delegat na VI kongresu Kominterne; Adolf Stumf i Mita Despotović, predstav nici u Kominterni. Bili su tu još i Boco Lazović i Miša Milanović, takode stari komunisti. 253
S profesorom Markovićem sam se susreo u njegovom stanu, u RisanskoJ ulici, blizu glavne železničke stanice u Beog radu. Imao je već više od 80 godina, ali je i dalje Izgledao oču vano, stameno: visok, tanak, prav, s malo proređenom kosom i živahnim očima. Kada smo seli u njegovoj maloj radnoj sobi, nasmešio se i upitao: - Pa, imenjače, da čujem, šta biste hteli od mene? Iako je bio vrlo ljubazan video sam da se malo snebiva. Znao sam, ustvari sam bio načuo od nekih naših zajedničkih poznanika, da profesor sum nja da sam i ja bio na Golom otoku, ali kao islednik. Ta sum nja se stvorila na osnovu toga što je stvarno jedan od mladih islednika na Golom otoku, kasnije novinar, imao moje ime i prezime i tako su neki informbirovci iz ovog logora pretpostavili da sam to bio Ja. Morao sam znači da prvo otklonim tu sumnju. Rekao sam mu to otvoreno i ispričao da sam neprekidno od 1947. bio novinar i da nikad nisam ni video Goli otok. Prijatno se iznenadio, ustao i zagrlio me, i tako je otvoreno, iskreno i za mene uzbudljivo otpočeo razgovor koji će potrajati više dana. - Nikitu Kovačevića sam sreo u Beogradu pre hapšenja pričao mi je Markovlć. On je već bio pre toga šest meseci u "Glavnjači". Kada sam ga video, zapanjio sam se. Beketovska scena! Išao sam Terazijama, šetao, kad - vidim starijeg čoveka, bednog, odrpanog, nikakvog, vozi neka kola u koja je upregnuto olinjalo kljuse. Pogledam malo bolje - Nikita. Izljubismo se. Šta je Čudnovskl ? - pitam ga. Kaže, vozi neko povrće, snabdevač Je restorana na Kalemegdanu, jer mora od nečega da živi. Ponovni susret bio je u "Glavnjači" pa u "Petrovoj rupi”. Marković kaže da su ih teže pogodile psihičke nego fizičke muke u "Petrovoj rupi". Iako je rad bio iscrpljujući, robovski, Jer su bili i gladni i žedni, radili i po ciči zimi 1 po uzavrelom suncu, maltretirani besmislenim prenošenjem kam enja s Jednog na drugo mesto i natrag - sve je to čovek mogao da podnese I pod nosio je, ali - poniženja, pljuvanja, vredanja i "neprekidnu istragu" koja je značila nasilje bez kraja... mnogi nisu mogli. Halucinirali su, smršali kao gladni gavranovi, obrasli dlakama, svugde su virile kosti ispod kože. Neki su otekli, padali u komu. Danilo Drezgić rešio je da se ubije. Naoštrio Je krišom o kamen aluminijsku dršku od kašike i prerezao sebi krkljan. Nije ni za to imao dovoljno snage, pa je rukam a dubio ranu. Krkljao Je: ličio je na avet. Kada je umro, proturena je verzija da se ubio 254
zato što kao agent NKVD I nije imao drugi izlaz! Smrću je to i dokazao? - govorili su islednici. Drezgić je inače živeo pre rata u SSR-u i vratio se u zemlju sa Crvenom armijom. Još je brutalnija bila smrt Dragana Ozrena. On je, kao stari komunista, radio u Kominterni, pre svega na prevođenju Istorije SKP (b) na naš jezik. Bio Je slabašan, bolešljiv, patio je od trulih bubrega. Kada se našao u "Petrovoj rupi”, naglo je počeo da kopni. Teško je podnosio vuču kamenja i batine. Jed nom je osetio da je kraj i poverio se nekima u baraci. Da bi ga tučom prinudili na "poslušnost", izmislili su da je nešto ukrao iz čuvareve sobe. To je bilo opravdanje da ga te noći i dodatno izbatinaju. Pred zoru je umro, bubrezi nisu izdržali. Medu osuđenicima u "Petrovoj rupi” bio je i Miša Brašlć. Imao je tada oko 46 godina. To je čudna, osobita, dramatična biografija. Pre rata je radio kao politički urednik provladinog lista Vreme. Po tome je spadao u više slojeve društva. To je bilo javno. A njegov "tajni život" pripadao je levici, čije je ideje usvo jio preko svog ličnog prijatelja - profesora Sime Markovića Semića, koji je jedno vreme bio i generalni sekretar KPJ. Tako je Brašić postao i sovjetski oba vesta jac već 1932. godine, čime se ponosio jer je bio ubeđen da "centar svetske revolucije" uzima samo najodanije komuniste za takve zadatke. Posle povlačenja ruske ambasade iz Beograda 1941. data mu Je specijalna radio-stanica za vezu sa Moskvom. Trebalo je da obrazuje centar Crvene Armije "Pavlodar" u Beogradu, pod ličnim nadimkom Džin. Da bi to mogao sa uspehom da radi, morao je da nastavi život "uvaženog građanina" koji nema nikakve veze sa KPJ. Ali ideje su jedno, a život drugo. Emisiona radio-stanica "Pavlodar" umesto za Moskvu nastavila je da radi na NOB preneta je u Čačak. Brašić ju je, po dogovoru sa tadašnjim par tijskim rukovodiocem Ratkom Mitrovićem, poslao u taj kraj Srbije - za stvaranje ilegalnog centra veze. Kasnije je ona stigla i do Vrhovnog štaba. A njenom vlasniku - Džinu, koji je ostao da živi u Vmjačkoj banji, pričinila je mnoge nevolje, naročito kod Rusa. Kada se rat završio, Slobodan Penezić Krcun, prvi ministar unutrašnjih poslova Srbije, rekao je: Brašić je učinio za NOB koliko i jedna divizija. Međutim, uskoro to nije mnogo vredelo - Miša Brašić se 1949. kao informbirovac ipak našao u "Petrovoj rupi". I on je pokušao samoubistvo, kad je čuo da su mu kao ibeovca uhapsili kćerku Mirjanu, m aturantkinju, i doveli je na Goli otok. Zario je sebi u stomak zarđalu žicu, ali nije uspeo: operisali su ga i spasli. 255
Zatvorenici "Petrove rupe" živeli su pod potpunom izola cijom. Niko nije smeo da ih vidi niti su oni smeli da vide druge. Kada bi osuđenici iz "velike žice " sa Golog otoka donosili za "101" vodu i hranu, morali su kazane da ostavljaju stotinak metara dalje, a za to vreme u "rupi" su svi bili zatvoreni u baraku, ćutali su i mogli su samo šapatom da govore. Niko van "rupe" nije znao ko se sve tu nalazi. Nije znao ni kako izgleda "rupa”. Mogli su samo da nagađaju. "Rupa" je bila tajna, što je stvaralo posebnu atmosferu nesigurnosti i psihoze. Njeni zatvorenici imali su i posebnog islednika. Taj stalno "otvoreni dosije" naročito je mučio, unosio nove slutnje i strahovanja, pritiskao i dovodio do ludila - jer se iz njega neprekidno izvlačilo pitanje: šta još imaš da priznaš, izdajnice? I tako iz dana u dan, iz noći u noć, bez nade da će se stići do bilo kakvog kraja. U "rupi" je izdržavao kaznu i Stefan Mitrović, bivši sekretar Agitpropa CK KPJ. Nije dugo izdržao, um je potpuno popustio, i on više nije ni znao gde se nalazi. Stalno je pevušio, halucinirao, sanjario o nekom svetu na nebe sima. Svako je patio za sebe . Niko se nikom nije poveravao. Uglavnom se ćutalo. Bio si nula - kaže Marković - "banda", to Je bilo jedino zajedničko i pojedinačno ime za sve. Ne ni broj, niti bilo koji drugi znak - samo "banda". "Bando, ajde kažl šta ti misliš o ratu u Koreji?", "Bando, još kamena natovari!", "Bando, danas si požarni!" Svi smo u tome bili jednaki - "banda". Iako su mnogi "obični osuđenici” na Golom otoku mislili da su oni u "Petrovoj rupi" privilegovani, da su to bivši funkcioneri prema kojima se ima blaži odnos, da su ih zato i izolovali, sistem represija prema njima je bio najdrastičniji. Jedino što se nije desilo - kaže Marković,a to su mu potvrdili i drugi - to je da mi jedan drugoga tučemo. To ne. Iz prve grupe koja je stigla u "Petrovu rupu" niko nikoga nije ni prstom takao. Ali, ne lezi vraže! Uskoro su u "rupu" doveli I aktiviste, one koji su "prevaspitani", koji su već imali iskustva s batinom, koji su sve žešćim nasiljem morali da dokazuju svoju pravovernost. Krenuli su i na nas bez milosti. Kada bi "stari rupaši" onemoćali na lomljenju i nošenju kamenja, oni su im vezivali "tragače" žicom oko vrata i tako ih dokusurivali. Neki su bili obeleženi i "repovima". To su bile stare krpe, koje su im vezivali na zadnji deo pojasa, da im vise, a prema dužini repa označavala bi se I veličina krivice. Zvali su ih 256
"reponje", i tako su i vikali za njima, goneći ih batinama na rad. A biti reponja značilo je da još nisi revidirao svoj stav i što je još gore - da znaš još za neka imena informbirovaca na slobodi koja nećeš da odaš, koja kriješ. Tako je i "rupa" bila razbijena. Jedna scena je naročito označila početak "druge etape”. Te noći doveli su bili grupu bivših oficira, informbirovaca iz logora u Staroj Gradiški. Među njima se nalazio i Vladimir Dapčević. A medu nama - pričaju svedoci iz "rupe" - već je bio kao aktivista njegov rođeni stariji brat Milutin. Odmah po silasku osuđenika s broda na obalu, aktivisti su započeli svoj batinaški pir. Stariji brat je poleteo na mlađeg. Bio je i jači. A imao je i toljagu u ruci. Psovao ga je i tukao toliko da su ostali priskočili da ga ne ubije. Aktivisti su naročito tukli "reponje”. Marković Je takode bio "reponja” i plaćao za to. Više puta je ležao nepokretan, kao mrtav, u baraci, a jednom je dobio i infarkt za vreme prenoše nja kamena. Priča da je tada klonuo i polako umirao. Više nije ni osećao bilo kakav bol, jednostavno je utrnuo, seo na kamen, koža i kost, i čekao. I tada je, kao od neke utvare, čuo glas iza sebe: "Profesore, vama nije dobro!" Neverovatno. Uvek su ga zvali samo "bando”. Šta je sad, ko ga to provocira, ili možda sanjari. Pogledao Je, iznad njega je stajao novi islednik Ranko Balonda. Nije ništa mogao da mu odgovori. Ovaj ga je podigao i rekao mu da odmah ode u bolnicu. Tako se spasao, preživeo je.5 Time je druga geneza Markovića bila završena. Ali đavo niti sedi niti miruje. Posle četiri godine Mirko je ponovo odveden na otok, ovoga puta na Sv. Grgur, gde su se već nalazili stari zatvorenici - Božo Ljumović, član CK KPJ, Labud Kusovac, Ćanica Opačić i Duško Brkić, osuđeni kao funkcioneri CK KP Hrvatske i drugi. To je već bila 1958. godina. Po recima ‘ Posle gotovo šest godina, što u zatvorima što u "Petrovoj rupi", Mirko Marković je februara 1954. pušten na slobodu. Našao se sam. bez kuće i kućišta: prva žena Ana Sekulović, s njihovom ćerkom Natašom, otišla je u međuvremenu u SAD i više se nije vraćala; sestra Stoja. koja se vratila iz SSSR-a umrla je 1947. pre nego što je došlo do Rezolucije 1 njegovog hapšenja; dva brata. Jedan profesor, drugi pomoćnik republičkog ministra, Izjasnili su se za IB i prebegli u Albaniju - prvi Je zatim otišao u Moskvu, a drugi je dugo hajdukovao, da bi na kraju stigao i na Goli otok. pa u penziju - umro Je decembra 1986; preostala sestra Zora izjasnila se 1948. protiv Rezolucije pa tako i protiv braće. Brat koji Je otišao za Moskvu, Radule. profesor, postao je tamo književnik. Umro je 1966. i tako se ipak vratio u zemlju, sahranjen Je u svom selu u Crnoj Gori, u Stijenskom, po kome je i dobio u Rusiji književni nadimak Stijenski.
257
Markoviča, Sv.Grgur se više nije mogao prepoznati, ni traga od starih metoda. Dozvoljene su bile posete, paketi, pisma, kantina u krugu, knjige, štampa, i niko ih nije nasilno prevaspitavao. Mogli su da misle šta hoće. Posle Sv.Grgura, Marković je u 55-oj godini života osnovao novu porodicu: oženio je ćerku Miše Brašića Mirjanu, s njom ima odraslu decu - ćerku Eminu i sina Draška, i postao je zna čajan i priznat stručnjak i naučnik u oblasti modernih infor mativnih sistema i kibernetike. Napisao je i više studija iz tih oblasti, koje su poslužile kao prvi fakultetski udžbenici: Encik lopedija kibernetike, Kibernetika i sistemi, Prilaz kibernetici, Uvodna objašnjenja kibernetike i Novu političku ekonomiju. Kada sam ga poslednji put posetio u njegovom stanu, dosta skučenomm i blizu neprekidnog štektanja lokomotiva na železničkoj stanici u Beogradu, morao sam mu izreći kompli ment da mu niko ne bi dao više od sedamdeset godina! Nasmejao se. On ima osamdeset i dve. Visok, tanak, čio za razgovor. Samo ruke podrhtavaju. Valjda je primetio da sam to zapazio: "To je još od Spanije, sa Brunetskog fronta. Ekslplodirale su granate blizu mene, i od tada mi dršću ruke”. Ostaće mi zauvek žao, što dve godine kasnije, kada je umro, nisam bio u Jugosla viji, da se i posledni put oprostim od tog divnog, čudesnog čoveka čiji Je život čitava istorija. Kažnjenici "Petrove rupe" sećaju se da ih je u leto 1952. obišao i književnik Dobrica Ćosić. Došao je po specijalnoj dozvo li, a hteo je da upozna taj ambijent valjda radi svojih budućih romana. Na Otoku se susreo i sa Mirkom Markovićem. Vodili su dug, otvoren razgovor. Ćosića Je interesovao ceo njegov mukotr pan život. Sedeli su u islednikovoj kancelariji i pričali. U stvari, pisac je slušao, beležio. Videlo se da Je bio iznenađen životom osuđenika. Rekao Je to kasnije i upravniku Golog otoka, s napomenom da će o tome izvestiti CK KPJ, što mu ovaj nije savetovao. Ipak je Ćosić to učinio u razgovoru s Aleksandrom Rankovićem i Kardeljom, koji su - kažu - takođe reagovali sa iznenađenjem (!). Međutim, ni posle toga, kao ni posle Rankovićevog obilaska Golog otoka istog leta 1952. nije še mnogo izmenilo. Nešto jest, nešto je postalo snošljivije, krenulo Je nabolje, ali je opet stalo i tako trajalo sve do kraja 1953. godine. Mno^i su na Goli otok dovedeni i kao žrtve montiranih procesa. Njihove sudbine su posebno tragične. U Nin-ovom feljtonu o Informbirou, pod naslovom "Dvojica 258
zavrbovanih" (7.XII 1975), ne znajući za pravu istinu, autori su iznell i podatak sa negdašnjeg suđenja da Je, posle Rezolucije IB, otkriven kao agent sovjetske obavještajne službe (NKVD) i major Glavne uprave Narodne milicije Jože Slovene. Zajedno sa njim, na robiju je tada oterana, pod istom presudom, i veća grupa oficira. Šta se, međutim, događalo, šta je bila prava istina - saznao sam tek kasnije, pišući knjigu "Istina o Golom otoku". Tajnu mi je najprije razotkrio Nikola Bugarčić, bivši visoki funkcioner UDB-e, a zatim sam sve to detaljnije utvrdio i u arhivi SSUP-a. Našao sam o tome svu dokumentaciju. Priča je monstruozna. Najpre sam za korišćenje te dokumentacije, koja se vodila u posebnom odeljku, morao opet da uputim 11.12.1986. pismo Srdanu Andrejeviću, podsekretaru SSUP-a, ustvari šefu SB. Pismo glasi: "Posle rada u Vašoj arhivi i sređivanja sopstvene dokumentacije, utvrdio sam da mi - radi dovršavanja svoje knjige ISTINA O GOLOM OTOKU - nedostaju još neki spisi neophodni za dalji rad. Uskoro iz štampe izlazi prvi tom - knjiga ZAVERA INFORMBIROA, tako da drugi tom (Istina o Golom otoku) moram predati izdavaču najkasnije do kraja Januara 1987. Rukopis te knjige Je pri kraju, a da bi mogao biti sasvim završen neop hodno je da mi odobrite da u Vašoj arhivi pogledam Još neke materijale. S obzirom da ste mi do sada u tom pogledu uvek izlazili u susret, molim Vas da mi ovaj rad opet omogućite. Reč je o sledećoj dokumentaciji: 1. Suđenje Stanimiru Zlatanoviću (Zlatanovu), koga smo 1951. godine otkrili kao bugarskog diverzanta i osudili na smrt. To Je, koliko znam, jedina osuda na smrt za vreme IB. 2. Suđenje Nikitoviću (i njegova "knjiga priznanja”), koji je kao službeno lice naneo štetu akciji protiv IB. 3. Dokumentacija oko suđenja grupi Putnik i Turudić u vezi sa Pančevač.mostom. 4. "Memoari” Vlade Dapčevića sa G.otoka. 5. Izvestaji funkcionera SUP-a Bulatovića i Damnjanovića o G. otoku. 6. Izvještaj o poseti dele gacije francuskih socijalista G. otoku. 7. Pravilnik o kućnom redu na G.otoku i na drugim mestima gde su se nalazila lica Dsuđena za IB." Jskoro sam dobio dozvolu i za upoznavanje sa ovim delom 259
arhive, što mi Je i omogućilo da se uverim u istinitost "slučaja Nikitović”. Pukovnik Milenko Nikitović bio je u to vreme na visokoj i poverljivoj dužnosti: načelnik kontraobaveštajnog odeljenja Glavne uprave Narodne milicije. Uživao je takoreći neograničeni ugled i imao je u rukam a veliku policijsku vlast. Nikitović je bio mlad, imao je tek 24 godine, ali i pedigre borca i komuniste iz revolucije. Važio je za ambicioznog ali nasrtljivog čoveka. Voleo je da se ističe, da u svemu bude prvi, da neprekidno dokazuje svoju revolucionarnost i privrženost. Pretpostavljeni su to obično cenili. I tako je on sticao sve veće poverenje. U njegovu se reč nije gotovo nikad sumnjalo. Na mnogim zatvorenim sastancim a u vrhu resora prvi je govorio. Bio je uvek beskompromisan kada bi se povela raspra va o hapšenjima i zaverama informbirovaca. Nije nikada popuš tao, nije se dublje upuštao u razloge, nije imao samilosti. Krle (kako su ga zvali) imao je, međutim, dve m ane za koje se uglav nom nije znalo. Umeo je vešto da ih prikriva. Glumio je sasvim drugačijeg čoveka, čuvajući u sebi tajnu svoje druge prirode zbog koje će s vremenom načiniti teška zlodela i baciti u trage diju mnoge nevine ljude. Te dve njegove strasti bile su Jače od svega: ambicija da eliminiše sve one borce koji su iz zavičaja odakle Je bio i on, sa Durmitora u Crnoj Gori, i gde su uživali veći ugled od njega, i - seksualna agresivnost, uslovljena raznim patološkim kompleksima. Kada je posle pojave Rezolucije Informbiroa krenuo prvi talas hapšenja, Nikitović Je osetio svoju šansu i počeo pedantno i precizno da kuje "lični plan osvete". Saznao je bio da su neke od žena iz resora, koje je on ucenjivao i pokušao raznim lukavstvima da im iznudi ljubav, poverile to njegovim saradnicima. Uhvatio ga je strah da će biti otkriven i da ga ta “prirodna slabost" može stajati karijere koja je upravo bila u usponu. Podozrenje se prvo javilo prema njego vom zameniku Jožetu Slovencu. Zato je dobro proučio dosije tog čoveka. Zaključio je da se iz te inače sjajne boračke biografije ipak može sa uspehom iskoristiti onaj period kada Je major Slovene bio, kao mladi istaknuti obaveštajni oficir, na školova nju u Moskvi. A znalo se, inače, iz izjava mnogih naših oficira koji su bili u SSSR-u, da su tamo pokušali svim silama da ih pridobiju i vrbuju za špijunsko-agenturni rad protiv Jugoslavi je. (Jedan službeni podatak govori da je NKVD imao tada u 260
Jugoslaviji blizu deset hiljda agenata). Ta biografska epizoda mogla je, dakle, u glavi lukavog i bezobzirnog obaveštajca da inspiriše realnu sumnju i da na nju navuče i druge važnije šefove. Međutim, kakva bi to ’’neprijateljska mreža’’ bila sa samo Jednim agentom. Plan je, dakle, morao biti kompleksan, stručno obrađen i do kraja izveden. "Prvog agenta” Nikitović Je pronašao u svom zameniku, a onda je napravio plan - dobro proučavajući sve detalje i okolnosti - za hapšenje još 35 funkcionera Narodne milicije i vojske, većinom školovanih u SSSR-u, koji bi se mogli optužiti kao zavrbovani špijuni NKVD. Kada Je sve to dobro izučio, otpočeo je i praktično da sprovodi svoju "senzacionalnu operaciju". Lukavo i smišljeno upoznao je svoje glavne šefove najpre sa sumnjama u Slovenca, a onda i sa pret postavkom da je možda u pitanju i čitava mreža prikrivenih agenata. U strahu da sve to može biti i istina, odobrili su mu da otpočne sa hapšenjima i istragom. Ovo što dalje opisujem nije samo službeno utvrđeno, to je detaljno, u pismenoj formi, priznao i sam Nikitović na 91 strani ci svoje "lične ispovesti”, 8. marta 1952. godine, za vreme izdrža vanja kazne. Ostaje dabome tajna: šta ga Je podstaklo da naj zad progovori istinu, da li je ipak deo savesti ostao bio u njemu, ili su ga zli snovi toliko mučili zbog stradanja nevinih ljudi - da više nije mogao ćutati? Svejedno šta je - tek o tom "monstruoz nom slučaju” sve se ipak saznalo. Dakle, Jože Slovene je dopao zatvora početkom 1949. godi ne, a istraga nad njim, kao visokom funkcioneru milicije, poverena je njegovom šefu Milenku Nikitoviću. Sada je već sve bilo mnogo lakše. Ceo proces "ispiranja mozga" odvijače se u četiri oka, između zidova zatvora, bez svedoka, brzo, drastično, uz primenu raznih metoda nasilja i pritisaka. Tako je Slovene, slomljen i sateran u mišlju rupu, bez ikakve nade u istinu ili nečiju pomoć, suočen sa bezizlazom, priznao da je agent NKVD i da je radio zajedno sa još nekim "izdajnicima”. Afera Je bila na pomolu. U hodnicima resora šaputalo se o "strašnoj zaveri”, a Krletu se aplaudiralo i čestitalo. Hapšenja su nastavljena - spi sak sumnjivih se brzo širio. Kada Je uvideo da mu operacija uspeva i kada je time još više učvrstio svoj ugled i poverenje najviših šefova UDB-e, Niki tović se odlučio da ostvari još jednu davnašnju želju - osvetu nad svojim zemljakom generalom R.B. Ona je u njemu tinjala dugo, nekoliko godina, patio je, mučio se, gušio u sebi tu mržnju, 261
ali nije mogao da je se oslobodi. Noćima je sanjario o osveti, budio se u grču i smišljao kako da Je ostvari. Sada mu se, eto, pružila prilika. Otkuda tolika, gotovo patološka zloba prema R.B.? General je bio istaknuti ratni junak iz njegovog zavičaja na Durmitoru. Osim toga i školovan čovek, predratni student, lep, naočit, veoma cenjen i u svom kraju i među drugovima u vojsci i u Partiji. Priroda i sudbina su mu, zaključivao je Nikitović, podarili sve što je on mrzeo kod njega, i još i više - pret hodnu, m ladalačku ljubav njegove žene, s kojom Je inače, Nikitović imao troje dece. Kako skloniti tu senku koja ga je kao mora pratila? Iskusni, lukavi obaveštajac počeo je "razradu” svog plana izdaleka, da bude što uverljiviji. Najpre je saznao s kim se sve R.B., kao predratni student, levičar, družio na Sveuči lištu u Zagrebu. Otkrio je da je, kao, popularan momak, imao više prijatelja, ali da se jedan krug njih češće sastajao i družio u stanu sadašnjeg oficira i lekara dr M.R., koga je Nikitović poznavao. Tako je i smislio da prvo uhapsi lekara, i osumnjiči ga kao agenta NKVD, a onda će biti logično da sum nja padne i na njegovog starog i nerazdvojnog prijatelja - generala R.B. Iskonstruisaće priču o agentima sovjetske službe, koji su zavrbovani još kao mladi komunisti - studenti u Zagrebu. Lekar Je uhapšen, operacija je krenula, ali sumnju u uglednog generala niko od šefova Udb-e i drugih funkcionera nije hteo da prihvati. Verovali su u njega. Ničim nije pružao povod da bi bilo drugačije. Tako je nastao "zastoj" u Nikitovićevim planovima. No on Je istrajavao dalje. Uhapsio je dve žene koje je ranije ucenjivao i napastvovao, da bi ih sprečio da otkri ju njegove intimne tajne - čega se najviše plašio. Drugi udar na Nikitovićeve planove došao Je onda kada su mu radi pomoći u istrazi šefovi odredili još dvojicu inspektora Udb-e; Jedan od njih bio je veoma cenjen mlad oficir - prvobo rac, a predratni komunista Nikola Bugarčić. Nijedan od te dvoji ce nije sumnjao ni u šta. Ali već posle prvih saslušavan Ja okriv ljenih, Bugarčić Je zapazio tragove prinude na njima, a i nelo gičnosti u priznanjima. On Je bio čovek čiste savesti i širokog obrazovanja, a čestit komunista, kome strah i iznuđena prizna nja uhapšenih nisu mogla da promaknu. Posle dve noći razgo vora u četiri oka sa okrivljenima, te sumnje su se još više učvrs tile. Ali, u isto vreme, to Je osetio i Nikitović i opet sam preuzeo ćelu istragu, tvrdeći svojim šefovima da mu pomoć više ne tre 262
ba. Isposlovao je zatim brza suđenja i uspeo da se Jožetu Slo vencu, kao glavnom optuženom, za koga je spakovao debeo dosiJe, izrekne drastična vremenska kazna od dvadeset godina zat vora. Uskoro su i drugi iz te grupe oterani u Bileće, pa na Goli otok. Nikitovićeva sumanutost nije se, međutim, na tome zaus tavila. Sada on započinje Još nekoliko novih osvetničkih akcija: da osumnjiči sopstvenu ženu, zatim rođenog brata, kome Je zavideo na dobrom porodičnom životu, a onda i dve grupe viših oficira - jednu crnogorsku, koja mu je smetala svojim autorite tom u zavičaju, a drugu - milicijsku, u Srbiji, da se ne bi reklo kako se okomio samo na "svoje sugrađane". To ga je stajalo glave. Osumnjičene oficire iz Srbije, kao čestite i hrabre borce II proleterske, poznavao je lično iz rata Slobodan Penezić Krcun, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije. On nikako nije mogao da prihvati sumnju u njih kao u informbirovce ili agente NKVD. Odbio Je Nikitovićev zahtev za hapšenjem i istragom. U isto vreme, na partijskim sastancima u resoru počelo se govorkati o ličnom životu i nekim Krletovim proneverama. Saznalo se i za utiske inspektora Nikole Bugarčića o lažnim priznanjima uhapšenika. Tako je otvorena partijska istraga protiv Nikitovića. Nešto Je priznao o nedoličnom ličnom ponaša nju, ali istina o "zaveri" još se nije bila počela odmotavati. To je bio komplikovan posao. Isključen je iz KPJ i prebačen na rad u Ministarstvo spoljne trgovine. Međutim, tu nije bio njegov kraj. Pravda je ipak bila dostižna, iako sa kobnim zakašnjenjem po one koji su već nevini otišli na Goli otok, a kasnije oslobođeni. Milenko Nikltović je najzad do kraja otkriven i osuđen za svoja zlodela (po presudi I.K.br. 1. 350/51 Vojnog suda, 24. novembra 1951) na 18 godina strogog zatvora. Mnogi kažu - dobro je pro šao. Ali žig koji Je tada poneo na sebi ostao Je zauvek kao naj teža ljudska kazna. U to vreme, od 5. do 20. oktobra 1951. odvija se Još Jedan iznuđeni sudski proces u Beogradu - grupi od 14 građana optu ženih za špijunažu u korist NKVD. Rekonstruisaću ga, prema tadašnjim zapisnicima, onako kako je vođen, a posle ću opisati kako sam - nakon toliko godina - saznao za njegovu tragičnu pozadinu i pravu istinu, od ljudi sa kojima sam razgovarao i radom u arhivama. Suđenje je održano u zgradi Vatrogasne komande pred Većem Okružnog suda u Beogradu. Bilo Je javno, tako da Je 263
veliku salu ispunjavalo mnoštvo "službene” publike, kao i doma ći i strani novinari. Štampa je o tome pisala preko celih strani ca, iz dana u dan. Prvooptuženi - inženjer Branko Putnik, visok, mlađi čovek (39) seo je na optuženičku klupu obučen u železničarsku uni formu. Uoči hapšenja, radio je kao inženjer u vojnom odeljenju Glavne direkcije železnica. Na pitanje predsednika Veća, odmah je, malo uzbuđen, odgovorio: da se oseća krivim po svim delovima za koje ga optužnica tereti, dodavši da ima samo da stavi izvesne, neznatne primedbe. Zatim je ispričao svoj život: za vreme rata bio je u zarobljeništvu, gde se hrabro držao na stra ni patriota i komunista, a po povratku u zemlju zaposlio se u Ministarstvu železnica. Bio je član KPJ. Kao projektant upućen je na izgradnju Pančevačkog mosta, novembra 1945. godine. Radio je u grupi ruskog majora Siljina, jer su u to vreme mnogi sovjetski stručnjaci "pomagali" u obnovi naše zemlje. Putnik zatim iznosi kako ga je za sovjetsku obaveštajnu službu zavr bovao partijski sekretar na gradilištu, Jugosloven, koji je uživao veliko "rusko poverenje". Priznaje da je potpisao obavezu da će raditi kao agent NKVD i da će ispunjavati sve zahteve te službe. Putnik je bio na tom gradilištu do početka 1947. a zatim je premešten u Titel. - Prilikom premeštaja - priznaje on - Rusi su me podsetili na potpisanu obavezu. Rekli su mi: "Može se desiti da mi priv remeno napustimo Jugoslaviju, ali ćemo se opet brzo vratiti. Vaši će morati da popuste, inače će biti smenjeni". - Kada ste vodili taj razgovor? - pita predsednik Veća. - U m artu 1948. - Dakle, tri meseca pre izlaska Rezolucije Informbiroa? - Tačno. - Da li ste šta preduzeli posle objavljivanja Rezolucije? pita dalje predsedavajući. - Tada sam bio član partijskog biroa i koristio sam taj položaj da oprezno organizujem neke ljude za pomoć Rusima. Posle sam premešten u Ljubljanu. Putnik tada postaje direktor železničkog preduzeća, koje gradi pruge Sežana - DugoviJe i Lupoglav - Štali Je. - Godine 1949. kada se i Turudić počeo kolebati da li da beži iz zemlje ili da ostane, ja sam već pomišljao na bekstvo u Trst - kaže optuženi Putnik - jer sam video da stav Sovjetskog saveza nije pravilan. To su mi pokazale činjenice koje dotle nisam znao. 264
Evo kako je dalje, prema sudskim zapisnicima i izveštajima u štampi, teklo suđenje. Predsedavajući podseća optuženog Putnika na njegov iskaz da je sva ona lica za koja mu je personalac rekao da su informbirovci stavljao u spisak za rukovodioce, dodajući da će oni biti oslobođeni od vojne dužnosti. Optuženi Putnik priznaje da je tako rekao u istrazi, ali stoga da bi što više krivice svalio na sebe. - Ja sam bio u situaciji - kaže Putnik - ili da se prijavim vlastima ili da postupim kako sam postupio. Izabrao sam ovaj put, a nije trebalo da ga izaberem. Drugi dan suđenja ispitivan je drugooptuženi - inženjer Nedeljko Turudić. On je radio u vojnom odeljenju Ministarstva železnica. Govori o tome da je Putnik odmah počeo da stvara planove o merama koje treba preduzeti u saobraćaju u slučaju rata. - Kakve su to mere bile? - Stvaranje Jedinica za ratno stanje, - nastavlja Turudić organizacija i raspored kadrova. Zadatak je bio da u eventual nom ratu dezorganizujemo saobraćaj i tako doprinesemo pobedi napadača na našu zemlju. - Da li ste već imali spiskove svojih kadrova? - Da, sve je bilo isplanirano. Turudić dalje govori o tome kako su on i Putnik izvršavali sabotaže, usporavajući izgradnju pruge Lupoglav - Stalije. Put nik to ne priznaje, ali Turudić ostaje kod svog iskaza. Na pitanje predsedavajućeg zbog čega se optuženi Turudić odlučio na obavezu da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, ovaj odgovara: - Ja sam Rusima verovao. Bio sam sa njima na Pančevačkom mostu, bio sam sa njima i u Armiji oko šest do sedam meseci. Smatrao sam SSSR kao bratsku zemlju... - Da li vas je ko upozoravao da nikome ne pričate o prim ljenoj obavezi i zadacima? - Rus mi je jednom rekao da o tome ne pričam nikome i ja stvarno nisam nikome ni pričao. - Zbog čega su oni upozoravali na konspirativnost, na to da se ne priča nikome o tome ako je to stvar koja je od zajed ničkog interesa i za našu zemlju, za naše narode? - Upozoravali su baš zato što su vršili špijunažu i prikup ljali te podatke preko mene - odgovara optuženi. 265
- Da U vam je onda bilo Jasno? - Nije sasvim. - To je bilo 1946. godine. Verovali ste i na početku 1948. Ali vidimo kasnije da ste činili nešto što nameće zaključak da ste vi usvojili sve što je sledovalo posle Rezolucije - kaže predsedavajući. Optuženi Turudić odgovara na neprijatna pitanja vrlo tiho i kaže da Je bio u zabuni, ali da nije promenio svoje držanje. Zastupnik tužbe postavlja sledeće pitanje optuženom: - Posle ubistva na granici i preduzimanja raznih mera sa njihove strane koje su ugrožavale ekonomski opstanak zemlje, kako vi kao čovek koji se bavite tim pitanjima, razumete se u ekonomiku i politiku - kako to da niste promenili držanje? - Nisam promenio držanje - ponavlja optuženi. - Zašto niste? - Ostao sam u njihovoj obaveštajnoj službi. Do kraja 1949. godine radio sam ono što se tražilo od mene. - Da li se kajete danas? - Kajem se, jer sam uvideo svoje greške, vidim da sam izdao zemlju - odgovara tiho optuženi. Na pitanje Javnog tužioca kada je predao poslednji izveštaj, optuženi Turudić odgovara da ga je predao krajem 1949. godine. U nastavku suđenja, pošto su branioci postavili nekoliko pitanja optuženom, predsedavajući se obraća Turudiću: - Vi ste, pored ovoga, optuženi da ste zajedno sa optuženim Putnikom, za vreme dok Je on radio na pruzi, dok Je bio ruko vodilac pred uzeća broj 14 u Lupoglavu, preduzimali mere sabo taže, i u smislu tog vašeg sporazuma sabotaža je izvršena. Zatim, da ste razgovarali i sporazumeli se kako da prikriJete to, a kasnije da otklonite izvesne posledice, kad Je zapretila opas nost da ćete biti otkriveni. Optuženi priznaje da Je dva puta razgovarao sa Putnikom - jednom u Direkciji, a drugi put u Lupoglavu - o tome kako da se zamaskira sabotaža. Kaže da Je direktivu za sabotažu dobio februara 1949. godine. Smatrao Je da mora da odgovori obavezi koju je potpisao za sovjetsku obaveštajnu službu i zbog toga Je pristao na sabotažu. Optuženi Turudić opširno priča o načinu rada na pruzi, o dogovorima sa Putnikom, o merama koje treba pred uzeti da se 266
opravda neizvršenje plana. On kaže da je Rus T. bio prvi koji mu Je preneo direktivu da se sabotira, a zatim je došao Putnik i rekao mu to isto. Turudić mu Je odgovorio da on o tome već zna, ali mu nije rekao ko mu Je direktivu preneo. - Zbog čega vas je Putnik pitao kako da pravda utrošak materijala i radne snage? - Zato da nas ne bi uhvatili u sabotaži. Optuženi Turudić izjavljuje da je pristao na sabotažu zbog obaveze koju Je dao Rusima. Branioci optuženog Turudića tražili su tada od suda da se putem veštačenja utvrdi njegovo duševno stanje. Sud je to uva žio i psihijatri - specijalisti dali su pred sudom ovakvu izjavu: "Na osnovu proučavanja dokumenata o ranijem oboljenju optuženog Nedeljka Turudića, na osnovu Jučerašnjeg psihijat rijskog pregleda i današnjeg dopunskog posmatranja, mišljenja smo da kod optuženog ne postoji nikakvo duševno obolenje, zaostali duševni razvoj, niti kakva privremena duševna poremećenost uopšte, koja bi umanjila njegovu podobnost za uračunljivost. Optuženi se danas nalazi u stanju depresivne uzbudenosti koja potpuno odgovara njegovoj sadašnjoj situaciji..." Posle šesnaestog dana suđenja, 20 oktobra 1951. javni tužilac Je dobio reč: "Javna optužba predlaže da sud izreče optuženom Branku Putniku najstrožu kaznu predviđenu našim Krivičnim zakonom; ona podvlači da je optuženi Branko Putnik mnogostruki zloči nac koji je svoja nedela izvršavao sa naročitom zločinačkom upornošću i nalazi da nema nikakvog izgleda da bi vremenska kazna, koja bi se prema njemu izrekla, postigla svoj cilj. Dalje, javna optužba predlaže da se optuženom Nedeljku Turudiću izrekne vrlo stroga kazna - "duga izolacija". Optuženi je takođe teški zločinac. Strogu kaznu predlažem i za sve ostale optužene. Nalazimo da stroge kazne koje bi sud izrekao prema svim optu ženim ne bi bile ni osveta ni odmazda. Tako stroge kazne odgo varale bi društvenoj opasnosti svih optuženih. S druge strane, takve kazne bile bi opomena za one koji bi ubuduće podigli ruku na podrivanje tekovina naroda Jugoslavije i ugrožavali njihovu mirnu izgradnju". Posle reći odbrane i optuženih, Okružni sud Je 23. oktobra po podne izrekao presudu, po kojoj su Branko Putnik i Nedeljko Turudić osuđeni najtežim kaznama: Putnik na sm rt streljanjem 267
a Turudić na doživotni zatvor. Prva kazna Je zatim preinačena na vremensku. Ali time ta teška ljudska drama, koja podseća na antičke sudbine, nije bila završena. Kada je, posle rada brojne višeresorske državne komisije koja je obišla sve zatvore, 1953. godine u Bileće, pa na Goli otok stigao novi upravnik N.B. - počelo je da se odmotava do kraja i klupko istine o procesu "četrnaestorici". Čim je stigao u Bileće, upravnik je, po običaju, nastojao da najpre upozna dosijea svih kažnjenika. Čitao ih je dan-noć. Sa mnogima je i razgovarao. Tako je došlo i do susreta s inženjerom Brankom Putnikom. Ovaj je, kao osuđenik koji se disciplinovano držao "kućnog re da”, a važio je i za iskusnog projektanta, uživao izvesne povlas tice: radio je u konstrukcionom birou, ne na teškim fizičkim poslovima, i to je bila prilika da se češće viđa i sa upravnikom. Ovaj je već imao u rukam a neke indicije o njegovom suđenju, u stvari o istrazi. Prvi je te sum nje u osnovanost optu žbi izazvao, povodom hapšenja pukovnika S.B., tadašnji gene ralni direktor Jugoslovenskih železnica Ljubiša Veselinović. Znajući dobro pukovnika S.B. iz rata, iz njihove II proleterske, Veselinović je uporno obijao pragove najviših funkcionera i tvrdio da je nemoguće da Je on informbirovac, da je čestit i odan komunist, da Je to kleveta, laž, neka osveta ili greška. Toliko je navaljivao, u to "nezgodno vreme”, da su neki udbaši već počeli šuškati: šta to Ljubiša hoće, brani informbirovce, da nije možda i on... Ali Veselinović nije popuštao.® I tada je od Aleksandra Rankovića stiglo naređenje da se sve ponovo ispita. Formirana Je i jedna specijalna komisija. Tako Je čestiti pukov nik oslobođen kao nevin. Upravnik zatvora u Bileći N.B. je sve to znao i počeo izdaleka i sam da Ispituje Putnika. Međutim, on se držao dosta rezervisano, naročito nije voleo da govori o raz lozima svoje kazne, o "svojoj izdaji”. Bio je zatvoren, nepoverljiv, trudio se da u razgovoru upotrebi što manje reći. A kada bi se ipak zatekli kod njegove osude, deklamovao Je, kao naučenu pesmicu, priznanje da je "izdao Partiju i zemlju, da je zaslužio najtežu kaznu, da je kriv za sve”... Tako Je to trajalo iz dana u dan, sve dok ga upravnik N.B. nije najzad uverio u svoje dobre namere i tako mu otvorio dušu. Priča koja Je zatim usledila * Ljubiša Veselinović Je Izvršio samoubistvo 16. aprila 1986. godine pred kapljom Groblja oslobodioca Beograda ostavio oporuku da to čini zbog stanja u zemlji i izneverenostl svih Ideala Revolucije od strane rukovodećih ljudi.
268
delovala je gotovo neverovatno, otkrivala je svu dubinu straha koji je bio toliko usađen da je nadvladao kod nekih osuđenika i samu pomisao da se ipak mogu, uz pomoć istine i upornosti, spasti sudbine kažnjenika za "nacionalnu izdaju". Vera u ljude bila je sasvim ugušena, iznuđena je potpuna pokornost fatumu, ili je to bilo neko gotovo religiozno ritualno samožrtvovanje. Te noći, kada je u zatvoru u Bileći inženjer Putnik počeo da otkriva svoju tajnu, ispričao je da su njegova osnovna i najteža priznanja, kao i Nedeljka Turudića, falsifikovana i spremljena za sud sa mnogim drugim iznuđenim i vesto monti ranim "dokazima”. Uvidevši, posle mnogih tortura, da se ne mogu izvući, da im niko neće verovati, pa ni sam sud, pomirili su se sa sudbinom, i s tom mišlju otišli i na izdržavanje kazne. Tek sada, eto, posle dve godine, on prvi put priča pravu istinu: "Potvrdiće je, takvu kakva je, i Turudić. Ali računajte na to da je on posebno utučen, zatvoren u sebe, da je ubijen, da ga je teško otvoriti. On kao da se zauvek pomirio sa tim da robija do kraja kao izdajnik. Kao da se plaši i same pomisli na obnovu postupka..." I zbilja, desiio se pno što se teško moglo očekivati. Kada je upravnik pozvao Turudića na razgovor i rekao mu šta je sve čuo od inženjera Putnika, Turudić Je mirno, ledenih očiju, bez trunke uznemirenja odbio da to potvrdi: "Ne, to nije istina. Ja jesam bio agent NKVD, i zato sam i osuđen. Za izdaju to je blaga kazna". - Gledao sam ga začuđeno, nisam mogao da poverujem u ono što čujem - priča mi ondašnji upravnik N.B. - Pokušao sam opet da ga ohrabrim, da ga ubedim da sam iskren, dobronameran, da hoću samo istinu. Nije reagovao. I dalje je tvrdio da je bio agent NKVD. Ni jednu jedinu grimasu na licu nisam mu mogao otkriti. Gledao me je kao kip... Tek posle više zajednički prove denih dana i noći, priznao je: sve je bila laž. A ranije nije hteo ništa da men ja u iskazu, iz straha da će opet morati da prođe iznova ćelu istražnu proceduru dokazivanja istine... O Turudićevom slučaju rehabilitacije ostala je i jedna gorko-smešna epizoda. Dok je ceo predmet ispitivala specijalna komisija, on je ležao u samici u Bileći. Jednog dana, kao uzgred, na putu za Nikšić, u bilećki zatvor banuo je Aleksandar Ranković sa još nekoliko visokih rukovodilaca. Upravnik N.B. zate čen kao domaćin, ponudio ih je ručkom u restoranu za službeno osoblje KP doma. Ali, dok su obedovali, Rankovlć je zatražio da 269
vidi zatvor. Pošli su ka "kolektivnim sobama”. Možda je bolje da obiđemo samice! - rekao je Ranković. Upravnik je dabome to prihvatio. Ušli su u prvu ćeliju. Unutra su bila dvojica zatvore nika. Prvoga (Turudića) Ranković nije poznavao i ovaj mu se predstavi. A drugoga, bivšeg pukovnika milicije T., za koga se takođe tih dana utvrđivalo da je nevin i da je Nikitovićeva žrtva, Ranković oslovi imenom: Sta ćeš ti tu? Zar u samici? Ovaj se zbuni, uzmuva se, zamuca, pa valjda da ne ostane pred svo jim glavnim šefom "kriv" i "osramoćen”, procedi: A ne, druže Marko, ja sam ovde po specijalnom zadatku! Ranković se nasmeši, a upravnik pognu glavu, pa izađoše. Umesto da nastave obilazak samica, Ranković reče upravniku: Ne moramo dalje, da ti ne kvarim posao! Ispostavilo se da je komisija, koja je ispitivala Turudićev slučaj, ubacila kod njega u samicu pukovnika T. ne bi li još nešto više načula i saznala. O slučaju Putnik - Turudić imao sam verodostojne i kompetentne svedoke, koji su u to vreme bili na značajnim i poverljivim dužnostima. Nisam naišao i na sve pismene tragove tog dramatičnog i nemilog događaja, Jer Je sasvim mogućno da su još u arhivam a koje se tek otvaraju ili da više - zbog duga vremena i namernog skrivanja - i ne postoje. Nekoliko meseci, posle onog otvorenog razgovora sa upravnikom na Golom otoku, inženjeri su oslobođeni daljeg izdržavanja kazne i otišli su kućama. Ali, time njihova Golgota nije završena. Razgovarao sam u leto 1986. i lično sa obojicom, u njiho vim stanovima u Beogradu. Putnik mi je rekao da vodi borbu za obnovu procesa, za sudsku rehabilitaciju, ali da to ide veoma teško, da još nailazi na ćutanje i zapetljavanje.7 Obojica su već stari ljudi, umorni, iscrpljeni, ali pokazuju snažnu psihološku stabilnost i optimističku nadu da će u "novom pokušaju" doka zivanja laži ipak uspeti.
7 Dvadesetog avgusta 1990. obaveàten sam da Je Putnlkov zahtev za ob novu procesa odbijeni
270
п PRVE NASILNE SMRTI
U vreme napada Moskve I kampanje IB-ea zgražali smo se nad surovim sudbinama onih revolucionara u istočnom lageru koji nisu hteli da pognu glavu pred Staljinovim diktatom. Saz nali smo tada, deceniju posle zloglasnih čistki u SSR-u, za novi talas "ideološke" omazde. Žrtve su bile nemilosrdno uklanjane. Neke su završile i na vešalima, kao Laslo Rajk, jedan od sekre tara KP Mađarske. Bili smo zaprepašćeni onim što se događa. Nažalost, nismo tada još znali za pravu istinu o tzv. "Dahauskim procesima" u Sloveniji, posle kojih Je jedanaest nevinih ljudi pogubljeno, a mnogi su trunuli na robiji, kao pro fesor univerziteta Mirko Košir, pre rata sekretar PK KPJ za Sloveniju koji je završio na Golom otoku. Sličnost tih montiranih procesa, kod nas i na Istoku, čije su posledice u oba slučaja bile iste - tragične za nevine komu niste, otkriva suštinu antipravne "partijske države". Kob je ista, bez obzira što su prvi procesi (Dahauski) držani sa oreolom antistaljinizma a drugi (istočni) sa oreolom staljinizma. Oba moramo upoznati, jer oba pokazuju kako se jedna velika istorijska pobeda KPJ ("NE" Staljinu 1948) počela već tada pretvarati u budući poraz. Šta se ustvari zbilo na Dahauskim procesima s tako tragičnim završetkom? Mislim da je pravo otkrivanje istine počelo 13. septembra 1969. kada se Andrej Bohinc, nekadašnji narodni poslanik Skupštine FNRJ i sekretar Sreskog komiteta za rudarsko Jesenice, obratio pismom inženjeru Andreju Marincu, tadašnjem sekretaru CK SK Slovenije. Deo tog pisma glasi: "...Sećam se da su me više dana i noći saslušavali o Zahariadisu, sekretaru CK KP Grčke, s kojim sam u Dahau bio 273
u istoj sobi8 ... (...) Tačna je konstatacija Čolakovića, koji Je u svojoj knjizi napisao da je Staljin pobio više komunista nego sva svetska buržuazija zajedno. Hajne je napisao: "Prijatelji koje sam voleo i koji su mi bili dragi naneli su mi najviše zla!" Da li ću ove godine biti oslo bođen te svoje zle kobi, da li će počinjene nepravde biti isprav ljene? Možda vas uznemiravam, druže sekretaru, ali nadam se da obećanje koje ste izrekli 8. m aja ove godine stoji..." Tog 8. m aja 1969. uoči Dana pobede, dogodio se susret koji pominje Bohinc. Kao prvi rezultat "peticije žrtava" (15. aprila 1969.) inženjer Marine primio je njihovu tročlanu delegaciju. U delegaciji su bili: Igor Torkar, Andrej Bohinc, Vlastimir Kopač. Za "spikera" je određen Torkar. U knjizi "Umiranje na rate” pod naslovom "Melodramski prilozi u kancelariji organizacijskog sekretara SK" - Torkar prenosi tok razgovora kod Marinca: "Torkar". Druže sekretaru, izabrali su me da vodim delegaciju zainteresovanih. Budući da nisam govornik, uz pomoć drugova, naša sam stajališta i jasno napisao. Marine: Slušam vas... Torkar: Prije nego što ću vam našu kratku izjavu pročitati, želeo bih reći, druže sekretaru, da jednu kopiju ove izjave imam kod kuće, a drugu kopiju čuva jedan ugledni odvjetnik. Original izjave predaćemo vama. Marine: Zbog vaših proteklih iskustava pametna, ali danas nepot rebna briga. Torkar (čita): Mi preživjeli osuđenici i rođaci nepreživjelih (ustrijeljanih!) osuđenika u procesima godina 1948. i 1949. mislimo da su osno va za pošten i politički razum an razgovor sa CK SK slijedeće e Sve do 1987. - do mog podrobnog Istraživanja o Golom otoku a zatim 1do Javne rehabilitacije žrtava tzv. Dahauskih procesa, nisam dovoljno sumnjao u Istinitost 1 opravdanost IV plenuma CK SKJ (1966). Smatrao sam ga lstorijskl i politički opravdanim, kao novi pokušaj uklanjanja barijere demokratizaciji društva. A onda je. posle svega, iskrslo pitanje: Ako Je A. Ranković zaista bio toliko kriv, ćiko je bio samovoljni kreator represivnog sistema, zašto mu onda nije na IV plenumu pripisana 1 odgovornost za Goli otok i Dahauske procese? Zašto o tome nije bilo ni reci? (O ovom pitanju opširnije u I tomu.
274
činjenice: Dahauski procesi I njima slični sudski procesi u godi nama od 1948. do 1951. bili su plagijati staljinističkih montira nih procesa u Rusiji. Naša politička čvrsta socijalistička vlast svoju će čvrstoću potvrditi i time što će sudskim organima sav jetovati obnove naših plagijatorskih logorskih procesa. Budu li te obnove pravnom stručnošću vodile računa o svim zakonski propisanim postupcima, mi pogođeni uvjereni smo da će sudovi i Javno tužilaštvo presude odnosno optužnice iz godine 1948. i 1949. proglasiti nevažećim, odnosno da će ih povući. Time će naša narodna vlast svim preživjelim i nepreživjelim nevinim optuženicama očistiti uprljanu čast i ispraviti tešku nepravdu. Ispraviti, naravno, samo u slučaju ako se neće zadovoljiti samo suhopamo-pravnom rehabilitacijom već će se pobrinuti da se nevino osuđeni rehabilitiraju i u širem društveno-političkom smislu. Svi mi pogođeni znamo da su takve samokritičke obnove spornih procesa i rehabilitacije za svaku vlast pred poviješću značajne činjenice, ali ujedno i politički dvosjekli nož, osobito za vanjske neprijatelje. Delegacija se nada, u ime svih nevino osuđenih, da nitko od zainteresovanih taj dvosjekli nož neće pomoći brusiti. Marine: Vašu izjavu prihvaćam. Za sada, dakako, samo kao osno vu za naš razgovor. Bohinc: I to je bolje nego ništa. Marine: Na razgovor smo vas pozvali zato, da bi smo vam drugar ski rekli svoje. Tor kan Slušamo. Marine Prvo. Već nekoliko mjeseci prije vašeg protestnog pisma, a u vezi s objavljivanjem Londonovih sjećanja u našem tisku, formirali smo komisiju od pet drugova. Ta komisija pregledava sve materijale spornih procesa. Mora nam podnijeti podrobnu pismenu analizu, kojom treba utvrditi, postoji li dovoljno raz loga, novih utvrđenih činjenica i novih dokaza za obnove spor nih procesa. Тогкап I kada će analiza petorice drugova biti podnesena? Marine 275
Već je umnožavaju. Nakon površnog čitanja analize, čini mi se, da u njoj primjetno prevladavaju zaključci‘koji će za zainteresirane vjerojatno biti povoljni. Bohinc: I kada ćemo saznati, da za nas ti zaključci nisu povoljni samo vjerojatno? Marine: Kada će izvještaj prosuditi naša rukovodeća grupa. Torkar: Hoće li ga dugo prosuđivati? Marine: Ne... Uostalom, sve rečeno samo je uvod u naš razgovor. .. Prije svega želio bih vam objasniti razliku između naših spornih procesa i staljinskih montiranjh proseca u Rusiji. Očekujemo, i iskreno će nas radovati budete li naše objašnjenje, kao naši stari istomišljenici, prihvatili zrelom političkom logikom. Svi znate, da svaka revolucija mora u svojim djetinjskim godinama učvršćivati svoju vlast i mjerama sigurnosti koje nisu uvijek humane. U svaku mladu državu, u kojoj je pobjedila revolucija, u prvim je godinama prodiranje stranih obavještajnih agenata i sabotera uvijek najsnažnije u industriju i u gospodarstvo. Logi k a borbe s tim agentima uvijek Je čvrsta, pokatkad neljudska. Bohinc: To znamo. T orkar Ministar za unutrašnje poslove mi Je rekao: Radije zatvo rimo dvojicu, trojicu nevinih nego da mi pobjegne jedan pravi agent. Marine: Na žalost, u početku učvršćivanja vlasti nema drugog izbora. Pa ipak, baš to, tadašnje, nehumano poduzimanje mjera, uvjerljivo nam pomaže da objasnimo bitnu razliku između naših i staljinističkih procesa u Rusiji. Naše Je sporne procese pokrenula naša iskrena bojazan za našu mladu, Još neiskusnu narodnu vlast kao cjelinu. A staljinistički montirani procesi bili su samo surova borba za stolice u ruskom CK. A prije svega bili su providna kulisa za Staljinova ubijanja svih mogućih konku renata na njegovu krvavu putu do apsolutne osobne diktature. Međutim, sve što mi činili s pripremanjem i izvođenjem spornih procesa, činili smo u iskrenom uvjerenju, ponavljam, u iskre nom uvjerenju, da učvršćujemo, krvavim žrtvama, izborenu vlast našem narodu. 276
Kopač? U redu. Pokušavam razumjeti vaše izvorno uspoređivanje staljinističkih i naših logorskih procesa. Ali nikada neću razum jeti, zašto su u našem socijalizmu mene i druge neljudski muči li. Fizički, psihički, i surovo, druže sekretaru! Mjesecima. Do sloma tijela! Do halucinacija duha! Marine: Želim da se smirite, 1 razumijem vašu provalu bijesa, ali se istodobno nadam, da unatoč teškoćama koje ste vi preživjeli... Bohinc: Nisu ih preživjeli svi... druže sekretaru... Marine Nadam se, kažem, da ste nakon ovog našeg objašnjenja, kao stari suborci, shvatili bitnu razliku između naših i staljinis tičkih procesa u Rusiji. Torkar: Unatoč tome, što pokušavam tu razliku shvatiti, tvrdim da Je u godinama Dahauskih procesa naša vlast bila poslušna učenica staljinizma. Odlikašica! Marine Pretjeravate. Nakon Informbiroa sve smo staljinističke deformacije iz naše prakse odagnali! Bohine Ali dvije - tri takve deformacije ipak su se malo zadržale na Golom otoku, kao što mi je ispričao pisac Ludvik Mrzel... Marine Tako su ih pričinjavali pojedinci. A i oni ne dugo, jer ih je naša demokratska vlast ubrzo odstranila. Uostalom, ova tema ne spada u naš razgovor, kojeg zaključujem. Hvala vam na vašoj današnjoj suradnji. Jedno upozorenje za vaše buduće vladanje. Ne želimo da problematika Dahauskih procesa izazove u javnos ti preveliku buku. Savjetujemo vam, da našim ili čak stranim novinarima ne dajete nikakve izjave. Ne budete li vodili računa o našem savjetu, možemo postupak za vaše može-biti rehabilita cije obustaviti. Na osnovu Još neupotrebljenog opterećujećeg materijala mogli bismo, za mnoge od vas, pokrenuti i novi pro ces. Torkar: Je li to prijetnja? Marine Za sada samo drugarsko upozorenje. Kopač? 277
Ako je prijetnja, druže sekretaru, moram vam reći da Je se ne bojimo. Vaši novi progoni nevinih žrtava Dahauskih pro cesa ne bi škodili nam a već nepopravljivo vama, pa ma kakvi bili!" Aprila 1986, X Kongresu SK Slovenije obratilo se sedam preživelih sa Dahauskih procesa: dvojica osuđenika - Andrej Bohinc i Ivan Rancinger i pet udovica, čiji su muževi bili pogub ljeni (inž. Branko Dil, dr inž. Boris Kranjc, inž. Vladimir Ličen, inž. Milan Stepišnik, Mirko Košir - sve visoki funkcioneri u FNRJ do osude na smrt). U pismu Kongresu pisalo je: "Politička odluka za inscenirane Dahauske procese, tipične staljinističke metode u istražnom postupku, nepravedne presude, izvršene likvidacije uglednih predratnih revolucionara, španskih boraca i prvoboraca NOB-e, te dugotrajne zatvorske kazne koje su morali da izdrže nepravedno osuđeni i kasnije samo sudski rehabilitovani dahauovci - sve su to naše lične i porodične tragedije, ali takođe su i bolna tragedija slovenačkog naroda u celini, i još posebno partijska sramota koju nije moguće ukloniti samo formalnim krivično-pravnim dokumentima o rehabilitaciji niti nepotpunim političkim izjavama ili spornim, delimičnim merama na rate niti pravdanjem teškim objektivnim okolnos tima u vremenu kad nas je stvarno ugrožavala opasnost sta ljinističke agresije.” Dahauski prošeci održani su u aprilu i avgustu 1948. godine pred Vojnim i Okružnim sudom u Ljubljani.9 Sudilo se istaknutim komunistima i funkcionerima (koji su za vreme rata stradali u zlogasnom logoru "Dahau”) za saradnju sa Gestapoom. Većina njih su bili i vrsni intelektualci, stari revolucionari i španski borci. Oklevetani su, pohapšeni, podvrgnuti strašnim torturama, prinuđeni na priznanje i osuđeni. Jedanaest njih Je i pogubljeno. Preživeli su Dahau ali Ljubljanu i Goli otok nisu mogli. Teško Je oteti se mnogim iskazima i nagoveštajima da su prve sumnje na njih kao "gestapovske agente" potekle - iz Moskve. A još je teže i dalje braniti tezu da su sve to žrtve zab lude, resorske samovolje a ne "boljševičkog koncepta" i odluke najvišeg partijsko-državnog vrha. Obračun na Istoku Je u isto to vreme bio Još suroviji. I da farsa bude veća vodi se "zbog boljševičke izdaje KPJ". U svojoj ' Vidi o tome knjigu Bora Krivokapiđa 'Dahauski procesi" Prosveta, Beog rad.
278
pokajničkoj izjavi posle pada 1948, Sreten Žujović za razlog svog definitivnog razočaranja u SSSR i odvajanja od staljinizma navodi i "Rajkov proces". Kako Je i zašto do njega došlo? Inscenirani procesi u istočnoevropskim zemljama, čiji je cilj bio da se "dokažu" optužbe protiv socijalističke Jugoslavije, započeli su u proleče 1949. godine. Pod optužbom da su održavali vezu sa vladom FNRJ radi svrgavanja režima u svojoj zemlji, osuđeni su i pogubljeni najistaknutiji državni i partijski ruko vodioci: Koči Dozdze u Albaniji (maja 1949), Laslo Rajk u Mađarskoj (septembra 1949), Trajčo Kostov u Bugarskoj (de cembra 1949), Rudolf Slanski u Čehoslovačkoj (u drugoj polovini 1952) i više drugih komunista. Procesi u istočnoevropskim zemljama bili su po svojoj konstrukciji, po nezakonitom i neljudskom postupku ne samo slični, već gotovo u dlaku isti sa Staljinovim procesima 1937-1939. godine, na kojima su osuđeni, a potom i likvidirani mnogi vredni kadrovi međunarodnog radničkog pokreta, pa i sovjetski. Monstruoznim postupkom, pod giljotinu su stavljeni najpre ljudska duša i sa vest, a zatim su optuženi i fizički istreb ljivani. Pod pritiskom mašinerije neobjašnjive moći optuženi su "priznavali greške", utrkivali se da ih izmisle što više i što teže, i sa blatom koje su bacili sami na sebe odlazili na vešala. I infrombirovski procesi vodeni su po istovetnom "uzoru". Sve je od početka do kraja bilo režirano po unapred pravljenom scenariju. Laslo Rajk (1909-1949) bio je istaknuti revolucionar mađarskog radničkog pokreta, učesnik Internacionalnih brigada u Spaniji. Godine 1941. iz franscuskih koncentracionih logora dolazi u Mađarsku gde organizuje pokret otpora. Postao je sek retar CK KP Mađarske. Godine 1944. biva uhapšen i deportovan u Nemačku odakle se vraća posle oslobođenja, 1945. Čim je rat završen postao Je ministar unutrašnjih poslova u mađarskoj vladi, a kasnije i ministar spoljnih poslova. U optužnici na procesu protiv Rajka kaže se da je Jugos lavija još 1945. godine organizovala u Mađarskoj svoju špijun sku mrežu, čiji je cilj bio da se obori socijalistički režim u toj zemlji. U Jugoslaviji je, prema istoj optužnici, bio sačinjen deta ljan plan za likvidiranje čitavog niza mađarskih istaknutih ličnosti: Jugoslovenske učesnike u španskom građanskom ratu navodno su zavrbovale za rad zapadne obaveštajne službe, 279
posebno Gestapo. Neki od njih su, tobože, dobili i specijalne zadatke u vreme ustanka 1941. Na spisku "agenata” priprem ljenih u Spaniji našla su se i imena Aleša Beblera, Ivana Gošnjaka, Božidara Maslarića, Koste Nada, Karla Mrazovića, Svetozara Vukmanovića Tempa. Koliko su sve te laži bile isfabrikovane, vidi se i po tome što se na spisku "španskih agenata” našao i Svetozar Vukmanović koji nije ni bio učesnik u španskom ratu. Dramatično suđenje Laslu Rajku i njegova sm rt imali su i dram atičnu predistoriju. Zato što je taj proces bio posebno karakterističan za moć i metode obračunavanja među komuni stima, svugdje pa i u Mađarskoj, u vreme Informbiroa opisaću ga opširnije - kroz portret jednog od glavnih "policijskih svedok a” - infrombirovca na suđenju. Pariški nedeljni list Democratic u desetak nastavaka (od 22. do 27. 2 i od 18. do 20. 12 1959. godine) objavljivao Je svoje vrsne memoare Lazara Brankova, IB-emigranta iz Jugoslavije, čoveka koji je desetak godina ranije bio krunski svedok - pro vokator na monstruoznom procesu Laslu Rajku u Budimpešti. Prošavši kroz razne peripetije, od luksuznih vila i apart m ana u eksluzivnim hotelima, preko zatvora 1 kazniona, Brankov se 1956. godine, nakon poznatih događaja u Mađarskoj, u kojima je "avanzovao" do potpredsednika pobunjeničke vlade, obreo najpre u Austriji, a potom u Francuskoj. Tu se nastanio i odmah postao predmet pažnje centra reakcionarne antikomuni stičke propagande. Tako su i nastali njegovi memoari u Demokratic. Šta Je to Lazar Brankov saopštio preko stranica ovog pari škog lista? Brankov u njima najpre tvrdi da su tadašnje mađarske vlasti za vreme Ifrombiroa, uz asistenciju Berijinih policajaca, pokušavale da iskoriste i najm anji povod da podstaknu antijugoslovensku kampanju. Tako Je došlo i do hapšenja atašea Jugoslovenskog poslanstva u Budimpešti Živka Boarova pod optužbom da je ubio Miloša Mojića, pripadnika naše nacionalne manjine, jer ga Je ovaj navodno zatekao kod svoje verenice. Ta stvar, međutim, kaže Brankov, bila Je u celini montirana: Boarov Je zadržan u zatvoru i pod presiJom priznao ubistvo koje nikad nije počinio. Bio Je to kapital koji se mogao dobro iskori stiti za tvrdnju da je, eto, Jugoslovensko diplomatsko osoblje i zlikovačko! Brankov kaže da je to inspirisalo mađarske staljiniste i njihove savetodavce da odu Još dalje. 280
Međutim, on tvrdi da Je Boarov bio sitna figura, sporedna ličnost među Jugoslovenskim diplomatima, i kao takav neopho dan za veliku infrombirovsku igru i kombinaciju. "Najpre su izdaleka ispitivali moje raspoloženje, pokuša vali su da uspostave kontakt da me pridobiju - piše Brankov. "U međuvremenu sam putovao na referisanje u Beograd i vraćao se. Mađari, i u Mađarskoj prisutni Rusi, nestrpljivi i nezadovolj ni razvojem događaja, najpre proturaju glasine da sam se izjas nio za Rezoluciju Infrombiroa i da sam tražio azil, a kada Jugoslovenske vlasti tome ne nasedaju, Mađari me Jedne noći, u Jesen 1948. godine, hapse u Budimpešti, bez obzira što sam uživao diplomatski imunitet." Rano je još govoriti o tome kako je i gde Brankov provo dio te dane i kako izgleda prava istina. Zadržimo se stoga još na njegovoj priči. Odmah su ga - tvrdi Brankov - optužili da je sa Rajkom kovao zaveru protiv Mađarske i Sovjetskog Saveza. Kad nije priznao tukli su ga, držali u ledenoj vodi, pekli noge, ostavljali bez vode i hrane. To Je trajalo četiri meseca u budimpeštanskom zatvoru. Nakon višenedeljne pauze, jedne noći, odveli su ga u neku vilu, U novom ambijentu, nastavak saslušanja vršio je neki general. On mu je predložio već spremljenu izjavu o Jugoslovenskoj zaveri koju je Brankov trebalo samo da potpiše. Dobio je obećanje da će u tom slučaju, naravno posle suđenja Rajku, otići u Sovjetski Savez i tamo slobodno živeti. Brankov se pravda da je u pomenutoj vili dao pristanak da će potpisati izjavu i još napisati dodatne podatke, samo zato što je ocenio da odatle može pobeći. To Je, veli, i pokušao jedne noći, na taj način što je u pogodnom trenutku uspeo da zak ljuča svoje čuvare u njihovoj sobi (!). Ipak nije uspeo da pobegne, Jer se pod balkonom vile nalazio još Jedan stražar. Posle toga su ga Još više mučilL Nakon nekog vremena njegovi islednici počeli su da mu daju "vitaminske injekcije", "serum istine", i on Je počeo da govori sve što su od njega tražili. Mesecima je učio svoju ulogu. Reći su bile snimane na gramofonsku ploču i više puta ponavljane. Na isti način vršeno je i suočavanje među optuženima. I u vezi sa ovim Brankov nastoji da se prikaže žrtvom koja je, po cenu života, nastojala da doskoči svojim mučiteljima. On kaže, a francuski list to sa zadovoljstvom podvlači, da je posle Jednog takvog suočavanja sa Laslom Rajkom, pošto je 281
dejstvo injekcije već opadalo, napisao noktom na prozoru Rajkove ćelije - da sada u istrazi treba da priznaju sve što se traži, ali da na sudu sve poreknu. Stražari su i to otkrili, pa Je usledila nova serija batina. No, pripreme za proces tekle su onako kako su režiseri bili zamislili. Brankov kaže da Je pre suđenja održano šest proba u istoj dvorani gde je kasnije bilo suđenje i 'generalna proba* sa istim ljudima, optuženima, tužiocem, svedočima, sudskim većem, advokatima, kao i na premijeri. I injekcije su stavljene na probu. "Na jednom od pet opita dobili smo slabiju dozu 'seruma', pa su neki od optuženih počeli da poriču. 'Suđenje' je odmah bilo prekinuto. Drugom prilikom desilo se obratno: usled prejakog dejstva preparata optuženi nisu bili u stanju da izgovore nijed nu reč. Dešavalo se i to da su neki pobrkali uloge ili izgovarali dijametralno suprotne reći." Brankov kaže da je već u toj pretprocesnoj fazi bio pot puno skrhan, zdravstveno oronuo i, usled psihičkog iscrpljivanja i preteranog drogiranja, u stanju permanentnog polupijanstva. Zbog svega toga, on se, veli, i ne seća samog suđenja, ne zna šta su ga pitali, niti šta je govorio. Veruje da su se u takvom stanju nalazili i ostali optuženi. Osuđen je na 12 godina robije. Nakon završetka procesa više godina je proveo u samici. Tu je dočekao i 1955. godinu kada je pušten, rehabilitovan i materijalno obeštećen, uz obavezu da ne napušta Mađarsku 1 da ne dolazi u dodir sa Jugoslovenskim građanima. Tako piše Lazar Brankov 1959. godine na stranicama Democratic. Lazar M. Brankov rođen Je u Starom Bečeju 1912. godine. Posle završene gimnazije bio je opštlnski činovnik. U predratnom periodu pripadao Je Jugoslovenskoj radi kalnoj zajednici, buržoaskoj stranci Milana Stojadinovića i kao takav na izborima kortešio u korist lokalnog poslanika te stranke Stevana Kaćanskog. Kretao se u društvu "bolje stojećih” građana ovog vojvođanskog gradića, ne propuštajući nijednu intimnu sedeljku u kućama mesne buržoazije. Na aktivnost napredne omladine toga vremena, mahom već afirmisanlh aktivista svoje generacije, gledao Je sa visine, bahato - "šta hoće ti paori" - a kada bi se sreo sa nekim od akti vista, nije skrivao simpatije, opet u stilu da bi on to sve bolje umeo i znao. Važio Je za razmetljivog i dosta pričljivog čoveka, 282
"salonskog kicoša", koji, istina nije štetio, ali nije ni učestvovao u delatnosti napredne omladine. Bio je vrlo komunikativan, brzo i lako sklapao poznanstva i lično snalažljiv. Krug njegovih prijatelja i poznanika po socio-političkoj pripadnosti bio je heterogen, pa ga verovatno još otada prati glas da je dvoličan i nesiguran. Kad Je počela okupacija Brankov se odmah snašao. Dok su mnogi njegovi dotadašnji prijatelji bežali, sklanja jući se pred Hortijevim okupatorskim vlastima, on, budući da Je od ranije dobro znao mađarski jezik, vrlo brzo je dobio dozvolu za kretanje. Putovao je slobodno, obilazeći rođake i poznanike u mnogim mestima okupirane Vojvodine. Zna se da je u 1941. i 1942. godini nekoliko puta, kao "mađarski državljanin", putovao u Budimpeštu, Segedin i neka druga mesta. No, Brankov je kao vispren čovek shvatio da ne može dugo igrati na Hortijevu kartu. Pristupio je NOR-u i postao član KP, ali Je u dva maha, još u toku rata, partijski kažnjavan. Promenio je više dužnosti, no zahvaljujući tome da je imao lega litet učesnika NOP - poznavaoca mađarskih prilika, a posebno mađarskog jezika, odmah po oslobođenju upućen Je na dužnost sekretara naše delegacije pri Savezničkoj kontrolnoj komisiji u Mađarskoj. Od tada, tj. od 1945. godine, sa malim prekidima, Brankov se praktično stalno nalazio u Mađarskoj. Kada je, nakon niza zahteva, ličnih i drugih intervencija, postavljen za savetnika poslanstva u Budimpešti, ponašao se u kolektivu kao čovek broj Jedan. Tako je dočekao i Rezoluciju Informbiroa 1948. godine. U to vreme poslanik je bio stari, prekaljeni revolucionar Karlo Mrazović Gašpar, ali razvoj odnosa sa Jugoslavijom i kampanja koja je bila u svojoj uzlaznoj liniji, učinili su prak tično neodrživim boravak poslanika u Budimpešti. Mrazović se nalazio u zemlji, Jer nije imao ni najelementarnijih uslova za obavljanje svoje misije. Sticajem okolnosti, prva ličnost poslanstva, u kome se broj osoblja stalno smanjivao jednostavnim otkazivanjem gostoprim stva, postao je Lazar Brankov. Po nuždi postao Je i vršilac duž nosti otpravnika poslova. To Je upravo ono što Je on priželjkivao, jer mu se tada ukazala prilika da neometano radi i planira. Sada je on bio taj koji Je održavao vezu sa zemljom, podnosio izveštaje i usmeravao rad osoblja ka "zaštiti interesa Jugoslavi je". 283
U međuvremenu dva puta je dolazio u Beograd na referisanje. Oba puta prikrio je mnoštvo činjenica, veoma značajnih za zaštitu jugoslovenskih interesa i naših građana u Mađarskoj. Prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, septembra 1948. bilo mu je rečeno da će, u njegovom interesu, uskoro biti povučen, odnosno čim mu se nađe zamena. Bilo je jasno da se sa ovim čovekom ne mogu voditi nikakvi ozbiljniji razgovori, a najm a nje mu se mogu poveriti odgovorni zadaci. Ovo utoliko pre što Je u usmenom i pismenom objašnjenju pogrešno interpretirao ubistvo Miloša Mojića, slučaj koji je sam inscenirao i koji su Mađari i te kako koristili u kam panji protiv Jugoslavije. Miloš Mojić, "priženjenf m ađarski državljanin, pripadnik jugoslovenske nacionalne m anjine iz sela Lavra, bio je Još iz rata poznanik Lazara Brankova. To poznanstvo i kontakti produbljeni su i posle rata, naročito otkad se Brankov našao na radu u poslanstvu u Budumpešti. U redovima Demokratskog saveza Južnih Slovena (DSJS), organizaciji naše nacionalne m anjine u Mađarskoj, gde su mađarski staljinisti 1948. godine po svaku cenu nastojali da obezbede svoj uticaj, Mojić nije bio popularan. Bio je izbačen iz rukovodstva i upravo ga je to još više zbližilo sa Brankovom. Često su se sastajali, priređivali jedan drugome večere, odlazili u lov, i, očito se dobro međusobno poznavali. Mojić je imao ambici ja da postane jedan od lidera Demokratskog saveza Južnih Slovena. Brankovu se žalio da su mu to mađarske vlasti obećale, ali da odugovlače, uprkos tome što je on na svakom koraku dokazivao da je na liniji IB. Takvih razgovora bilo Je više, ali onaj koji Je Brankov vodio sa Mojićem 8. Jula 1948. godine bio Je presudan. Toga dana Mojić je došao kod Brankova u stan i doneo mu svoju lovačku pušku. Kao i obično pričali su o svemu. Posle nekog vremena, Mojić je rekao da više ne može da čeka obeća nje o postavljanju za generalnog sekretara DSJS. Učinio je toli ke usluge Mađarima, što je i njemu, Brankovu poznato. Više ne može da igra između dve vatre, pa je rešio da ode u Jugoslaviju, da se tamo nastani i, razume se, ispriča šta se ovde zbiva. U prvom trenutku Brankov je bio zgranut, ali se brzo pribrao i rekao mu da odluči sam kako najbolje zna. No, da li je Mojić zaista nameravao da ostvari to što Je rekao, teško Je pret postaviti. Verovatnije je da je želeo da podstakne svog prijatelja Brankova da mu preko veze u mađarskim višim krugovima 284
izdejstvuje prijem u rukododstvo DSJS, gde bi, bez sumnje, predano učestvovao u antijugoslovenskoj kampanji. S druge strane, Brankov je brzo razmišljao o tome kakve bi posledice po njega imao eventualni odlazak Mojića u Jugosla viju. I resio je da odmah pređe u akciju. Doneo je odluku: Mojića treba ubiti! Dva dana posle fatalnog razgovora sa Mojićem, 10. jula 1948. godine u 17 časova, pozvao je u kancelariju atašea u pos lanstvu Živka Boarova i naredio mu da ubije Mojića. Nastupio je autoritetom položaja otpravnika poslova, tako da je ovaj to mogao da shvati kao "naređenje iz zemlje". S druge strane, iako bliski rođak, Boarov je u mnogo čemu zavisio od Brankova. Brankov mu je znao mnoge nedostatke, registrovao greške, on mu je otvorio perspektivu. Najzad, smatrao je, on će ga i izvući iz sosa. Bio je to odnos podređenog prema pretpostavljenom, kombinovan rođaštvom, pa je zadatak mogao da se smatra i gestom poverenja. Boarov se prihvatio zadatka. Uzeo je pištolj koji mu je Brankov dao i iste večeri potražio Mojića na nekoliko mesta gde se obično nalazio u večernjim satima. Nije ga našao ni u kafanama ni u stanu. I već, kad je oko 22,30 časova hteo da se vrati, sreo ga Je na ulici. Ovaj ga je pozvao u stan gde su neko vreme sedeli, a onda je Boarov potegao pištolj na Mojića i ubio ga. Mađari su ubrzo ustanovili ko je ubica. No, Boarov "čini grešku" i posle ubistva dolazi pravo u poslanstvo, gde pred okupljenim službenicima i Brankovom izjavljuje da ga Je Mojić napao i da je u hrvanju pištolj opalio i ranio ga. Brankov ga tada pred svima kritikuje da to nije smeo da učini, a posebno mu zamera što je došao u zgradu poslanstva. No, kako bilo da bilo, Mađarima u boljem trenutku nije mogao doći Jedan ovakav slučaj. Nakon zločina, Brankov tek sutradan o svemu izveštava nadležne u zemlji. Njegova depeša Je kratka. Ne ustručava se da bezočno dezinformiše svoje pretpostavljene: "Miloš Mojić 10. jula uveče nađen u svom stanu ranjen iz revolvera. Izjavio Je da je hteo da izvrši samoubistvo. U toku noći umro. Ispitujem slučaj. Sledi izveštaj" (koji nikada nije stigao). Brankov namerno prik riva zločin koji je sam isplanirao i dezinformiše svoje pretpos tavljene. Kada je stvar dobila dramatične tokove i kada mađar ska policija drži pod blokadom zgradu poslanstva, tražeći izru čenje Boarova koji se tu sklonio, Brankov i dalje dezinformiše 285
Ministarstvo inostranih poslova. On izveštava da je Boarov pucao u samoodbrani. Lako Je zamisliti pod kakvom Je presijom tada živelo dip lomatsko osoblje našeg poslanstva u Budimpešti. Već sam a či njenica da se u zgradu poslanstva sklonio ubica predstavljala je težak problem i kompromitovala naše predstavništvo. U takvoj situaciji Brankov je čak predlagao da se Boarov ilegalno prebaci u zemlju, što je, razumljivo, odbijeno. U vezi sa ovim slučajem, Brankov Je 25. septembra 1948. pozvan na referisanje u Beograd. To je bio njegov poslednji boravak u zemlji. Ni tada nije rekao pravu istinu o ubistvu Mojića. Naređeno mu je da slučaj Boarova raspravi i reši sa mađarskim vlastima (u kom smislu Je i DSIP delovao) nastojeći da ga legalno izruče u zemlju gde bi odgovarao za delo koje Je počinio. Posle toga trebalo je ponovo da dođe na referisanje. Međutim, Brankov je i dalje činio suprotno. Boarova Je sistematski psihički mrcvario, govoreći da ga se u zemlji odriču, da ga Beograd neće. Tako ga Je do k raja demoralisao i učinio pogodnim za nastup m ađarske policije. Do toga je i došlo posle izvesnog vremena i Boarov je vrlo brzo postao sredstvo za naj raznovrsnije prljave kombinacije protiv Jugoslavije. Narednih sedam godina on Je, prema želji i potrebi organi zatora antijugoslovenske kampanje, isfabrikovao na desetinu čudovišnih "dokaza" koji su poslužili kao "argumenti" za delovanje protiv Jugoslavije. Bio je svedok na procesu Laslu Rajku i u nizu drugih procesa održanih kasnije. U zatvoru je proveo skoro osam godina, a da uopšte nije osuđen. Izgleda da mu Je bila namenjena uloga profesionalnog svedoka-provokatora, Još od onog dana kada mu je Brankov dao pištolj i nalog da ubije Mojića - čoveka koji je mnogo znao i mogao to da otkrije pre vremena. Boarov je, kako će se videti, doživeo i to da bude svedok na suđenju onima koji su ga koristili i povlačili ga sa procesa na proces. Posle 1956. godine među mnogima i Boarov Je pušten iz zatvora. Tada je Brankov već bio u Parizu i uveliko pisao svoje memoare. Više godina posle toga pridružio mu se i Živko Boarov. Brankov je poslednji put bio u Jugoslaviji 25. septembra 1948. godine. Nakon par dana vratio se u Budimpeštu i odmah počeo pripreme - za dezerterstvo. Najpre Je medu osobljem proneo glas da se vraća u zem286
Iju, pa zbog toga mora mnogo da radi da bi pripremio primo predaju dužnosti. To je bilo razlog, smatrali su, što se narednih nedelja noću dugo zadržavao u kancelariji, pisao i čitao doku menta, sređivao arhivu. Valjda Je zato danju rede svraćao u kancelariju i, uopšte, izbegavao susrete sa članovima kolektiva, pa čak i službene sastanke kojih je u to vreme bilo dosta. Konačno, 25. oktobra 1948. godine, na veće Brankov skida masku i izjašnjava se za Rezoluciju IB sa objašnjenjem da "ne može prihvatiti direktive CK KPJ da radi na razbijanju brat skih partija, pa se kao svestan marksist izjašnjava i podržava Rezoluciju Informacionog biroa, jer je KPJ ušla u imperijalistič ke vode". Ovo svoje saopštenje dao je pred malim brojem službenika koji su se posle 19 časova te večeri našli u poslanstvu. Zatim je u društvu ibeovaca pošao u obilazak Jugoslovena koji su živeli i radili u Budimpešti. Ova ekipa ibeovaca vršila je pravi lov na ljude, prisiljavajući ih da pođu njihovim putem, da izdaju svoju Partiju i zemlju. Za vreme obilaska jugoslovneskih građana, kroz peštanske ulice, obezbeđivala ih je mađarska policija u naoružanom džipu. Još lste večeri u poslanstvu su se okupili svi službenici, uključujući i one u konzulatu i drugim jugoslovenskim predstavništima. Brzo je ustanovljeno da Je Brankov, verovatno Još za vreme "sređivanja arhive za primopredaju", ukrao više poverljivih depeša, šifru, dosta raznih pisanih dokumenata, 30.000 forinti, 508 dolara i dva automobila. Dva dana kasnije sva mađarska štampa objavila je izjavu Lazara Brankova. Osim već citiranog saopštenja, koje je dao kad je napuštao poslanstvo, sada je preko mađarskih listova i radija uputio i poziv "svim komunistima i rodoljubima Jugoslavije" da "bez oklevanja započnu odlučnu borbu protiv izdajica radničke klase i onih koji klevetaju bratski Sovjetski Savez ("Sabat Nep", od 27.Х 1948. godine). Od tada nastaje tako užurbana delatnost ovog izdajnika da praktično nema dana kada negde javno ne nastupa, daje izjave, drži govore, posećuje skupove, organizuje klopke i provo kacije za naše građane. Već sutradan posle emigracije Lazara Brankova, 26. okto bra, Tanjug Je iz Budimpešte Javio: "Jutros oko 9 časova u kancelariju agencije Tanjuga upala je mađarska tajna policija i protivupravno uhapsila sekretara našeg poslanstva Dušana 287
Devedžića, u času kada je vršio prim anje poslanstva agencije posle smenjenog izdajnika Ozrena Krstonošića i dolaska novog šefa diopisništva Aleksandra Sabatke. Hapšenje su izvršili agen ti na zahtev izdajnika Lazara Brankova, koji ih Je telefonom pozvao, a pod izgovorom da se Devedžić nalazi u privatnom stanu i da pravi nered, mada se stvarno nalazio u kancelariji Tanjuga. I pored svih energičnih protesta odveden je u policiju i zadržan sve do 12 časova. U policiji je m altretiran, provociran i vređan. Devedžić Je na kraju, revoltiran, istrgao svoj diplomat ski pasoš 1 demonstrativno napustio prostorije policije i pored pokušaja da ga zadrže". Desetog novembra 1948. godine u Mohaču je održana veli ka Zemaljska skupština Demokratskog saveza Južnih Slovena u koju su se već infiltrirali staljinisti. Govorio je Brankov: ".. .Jugoslavija vodi licemernu politiku, dok govori da Je ostala verna socijalizmu ona, u stvari, prilazi imperijalističkom tabo ru ”. Obraćajući se učesnicima skupštine, predstavnicima jugoslovenske nacionalne manjine u Mađarskoj, onima koji su, šoki rani pod fašističkim Hortijevim režimom sa divljenjem pratili jugoslovensku oslobodilačku borbu, i posle rata podržavali stva ranje mađarsko-Jugoslovenskog prijateljstva, kao most i zalogu bolje budućnosti, Brankov je rekao: "Vaše veze sa Jugoslavijom, ljubav prema zemlji i narodu, veze srca i krvi, obavezuju vas da pomognete svim sredstvima da se sruši Titova klika." Brankov ne miruje: 18. novembra on je već na zboru manjinske organizacije u Baji gde, prema pisanju tamošnjih "Naših novina", drži govor i kaže: "Mi smo se uverili da je Titova grupa nepovratno stupila na put izdaje međunarodnog radnič kog pokreta. Ta sram na izdaja sastoji se u vulgarnom vređanju i klevetanju ličnosti vode i učitelja naprednog čovečanstva, veli kog Staljina... Ukoliko su veće vaše simpatije i ljubav za narode Jugoslavije utoliko treba da bude veća vaša m ržnja prema tim izdajnicima...” Desetak dana kasnije, 28. novembra 1948. godine Brankov se pojavljuje u pozorištu "Madach" u Budimpešti, gde govori da narod Jugoslavije dočekuje Dan Republike "sa bolom i gorči nom". I tako redom: 20. januara 1949. godine u Batanji, 26. Januara u Deski, gde su izlepljeni plakati sa pozivom na zbor na kojem će govoriti Lazar Brankov, 17. februara u Pečuju na zboru jugoslovenskih učitelja... 288
Otpada, dakle, svaka priča lansirana u Parizu da ga Je protivpravno uhapsila mađarska policija u Jesen 1948. godine i pod pritiskom privela da se izjasni za IB: Njegova izjava i memoari u francuskom listu "Democratic” su najordinarnija laž. Svojom notom državni sekretarijat inostranih poslova Jugoslavije od 27. oktobra 1948. godine, broj 427286, tražio je od mađarske vlade da Lazara Brankova izruči jugoslovenskim vlastima, i da vrati imovinu koju Je neovlašćeno prisvojio. Već sutradan mađarsko Ministarstvo inostranih poslova, notom broj 776P01449, dalo Je odgovor, u kome pored ostalog, stoji: "Raznim organima mađarske vlade kao i mađarskom MIP-u ukazala se prilika da za tri i po godine upoznaju Lazara Brankova i, na osnovu toga, mađarski MIP isključuje osnovanost optužbe nave dene protiv Lazara Brankova. Mađarski MIP drži da se Lazar Brankov iz političkog uverenja okrenuo protiv vlade FNRJ. Ovo dokazuje i to što je vlada FNRJ dostavila prigovor protiv Lazara Brankova tek kada se on suprostavio sadašnjem političkom vodstvu Jugoslavije. Taj postupak jugoslovenskog MIP-а po svoj prilici je politički manevar čiji je cilj dezavuisanja Lazara Brankova..." Uostalom, posle 1956. godine, kada Je proces destaljinizaciJe zahvatio i Mađarsku, i kada su se otkrile mnoge prljave rad nje, bačeno Je malo više svetlosti i na onaj period u kome je Brankov emigrirao. Dokazano Je da je on davno bio povezan sa Maćašom Rakošijem i Mihaljom Farkašom, sivom eminencijom mađarskih staljinista. Staviše, u vreme intenzivne prepiske između CK SKP(b) i CK KPJ, za vreme zasedanja Informacionog biroa u Bukureštu i posle, pozivan je i bio gost na večerama i ručkovima kod istaknutih mađarskih funkcionera toga doba. Bio Je dobar poznanik mnogih u policiji, tadašnjoj vladi i partij skom aparatu. U septembru 1948. godine, Brankov je telefonom pozvao Rakošija i preko sekretara zatražio prijem. Već sutradan bio je primljen u kabinet, gde je osim Rakošija bio i Farkaš. Na pita nje Rakošija šta čeka, Brankov je odgovorio da Je doneo odluku da napusti poslanstvo i da izjavu u kojoj će podržati Rezoluciju, ali zahteva da mu se garantu je redovna novčana pomoć u visini plate koju je imao u poslanstvu. Rakoši je bio oduševljen ovom odlukom i obećao mu svaku podršku, pa i materijalno obezbedenje. Nasuprot njemu, Farkaš je bio rezervisan. On je Brankova smatrao nallckanim 289
frazerom”, prevrtljivim i nesigurnim čovekom. Ipak, obojica su se složila da će se “dobrim radom od njega nešto načiniti". I pored angažovanosti na antijugoslovenskom planu i upinjanja da se pokaže iskrenim staljinistom, Brankova su pritvorili. U novembru 1948. godine uputili su ga u Prag pod izgovorom da pomogne oko organizovanja tamošnje grupe Jugoslovenskih IB-emigranata. U stvari, poslali su ga sa ciljem da ga ta grupa proveri, da utvrde u kojoj meri je iskren staljinista. Takva pitanja u odnosu na Brankova ovoj grupi postavljali su i češki organi bezbednosti, ne krijući da je to želeo "drug Rakoši”. Iz Praga je stigla ocena: "Brankov Je pošten i do kraja odan drugu Staljinu." Tih dana je iz Moskve u Prag došao i emigrant Pero Popivoda, koji Je užurbano stvarao emigrantske organizacije takoz vani "Savez jugoslovenskih revolucionarnih boraca". Njegov stalni pratilac bio je jedan oficir NKVD-a. Pratio ga Je kroz sve metropole istočno-evropskih zemalja koje je posećivao. U maju 1949. godine Popivoda je boravio u Budimpešti. U isto vreme tamo su bili i drugi ibeovci. Svi su nakon par dana razgovarali sa Mačašom i Rakošijem i Mihaljom Farkašom. Na tom sas tanku nije bio Lazar Brankov. Pričalo se da su već tada za njega bili zainteresovani u NKVD-u. No, bilo kako bilo, ubrzo je uhapšen Laslo Rajk, a zatim i Lazar Brankov. On od policije dobi ja posebnu ulogu koju će do kraja besprekomo igrati. Isto onako dobrovoljno kako se izjasnio za IB, tako se prihvatio da bude i lažni svedok-optuženi u procesu Lasla Rajka. Prema sopstvenom pisanju, u mađarskom zatvoru ostao Je do 1955. godine. Oslobođen je i sudski rehabilitovan zajedno sa ostatkom preživelih osuđenika sa Rajkovog procesa. Dobio Je materijalno obeštećenje od nekoliko miliona forinti. Nastanio se u Deru, u zapadnom delu Mađarske, gde praktično nije ništa radio. I ovaj period nastojao Je u Parizu da prikaže teškim, isto onoliko koliko i prethodni. Tvrdi da su ga stalno pratili agenti, da mu je bio zabranjen svaki kontakt sa Jugoslovenima i strancima uopšte. Činjenice su međutim suprotne. U Deru Je imao visok standard. Bilo mu Je sve plaćeno, iako je raopolagao velikim sumama novca. Svim njegovim zahtevima izlazilo se u susret bez pogovora. Tako su došli i okto barski dani 1956. godine. 290
Der je postao jedan od jačih uporišta pobune. U taj indus trijski grad pristizali su pobunjenici sa više strana. Revolt pro tiv Rakošijeve tiranije mnogi su nastojali da transformišu u kontrarevolucionarnom pravcu: protiv socijalizma kao društveno-ekonomskog sistema. Otuda su počele da se viju mnoge zastave. Kler, odbegli emigranti, profašistički elementi tražili su prostora u tom opštem haosu izazvanom svemoćnom vladavi nom Maćaša Rakošija i grupe. Pobunjenicu su u Deru pobili policiju, i osnovali komitet "intelektualaca i radnika”. U taj komitet, odmah nakon njegovog osnivanja, ušao je i Lazar Brankov 1 dobio zaduženje da organizuje novu vlast i borbu protiv stare. Sa oduševljenjem je pristu pio poslu i šema njegove nove vlasti bila je prihvaćena i primenjena na sve pobunjeničke centre. Na predlog Brankova ubrzo je bila osnovana i jedinstvena uprava (privremena vlada) za ćelu Mađarsku. Posle povezivanja svih pobunjeničkih centara, na Jednom sastanku predstavnika u Budimpešti, Brankov je imenovan za potpredsednika pobunjeničke vlade i predsednika za Pokrajinu Der. Karakteristično Je da su taj predlog podržali i predstavnici kardinala Minsdentija, katoličkog klera, koji je bio vrlo angažovan u pobuni. Do kraja pobune Brankov je ne samo bio aktivan u organizovanju pobunjeničke vlasti, nego je i aktivno učestvovao u borbi. Kada Je ta novostvorena čudna koalicija počela da gubi tlo pod nogama, on se svesrdno angažovao da što više izbjeglica prebaci na Zapad. Sa poslednjim grupama te zime i on Je stigao u Beč. Zahvaljujući stvorenim vezama sa katoličkim klerom, već u Austriji posebno je tretiran. Nije prošao kroz selekcione logore za prihvatanje izbjeglica ”iza gvozdene zavese". Uz pomoć "Caritas Intemacionalisa", međunarodne organizacije katoličke crkve, ubrzo Je otpremljen u Francusku. Najpre se nastanjuje u Bizansonu, gde kod jedne porodice ostaje nekoliko meseci "na odmoru”. Iza toga odlazi u Pariz, a ubrzo potom u London. Putu je često na relaciji London-Pariz. Sa legalitetom mađarskog izbeglice, čoveka stradalog od komunista, učesnika na Rajkovom procesu, "žrtve crvenog terora”, stvara mnoštvo veza među agen tima. Za sve to vreme uporno izbegava Jugoslaviju. Kad je primoran da kaže nešto o svojoj prošlosti vezanoj za Jugoslavi ju, izjavljuje da se intimno oseća desnim socijalistom, da mu je blizak Dilas, da je protivnik kapitalizma. 291
Krajem 1948. godine Još niko nije očekivao da će razvoj događaja dobiti tako dramatične tokove u kojima će se i unut rašnje nevolje drugih zemalja iskorišćavti kao optužbe protiv Jugoslavije. Pa ipak, dogodilo se to najpre u Mađarskoj. Ta zemlja imala je i рге Rezolucije Informbiroa teške unutrašnje probleme: obračun sa levim socijaldemokratima, koji su posle fuzije radničkih partija ostali van Partije m ađarskih trudbenika, likvidacija stranke malih posednika i drugih desnih elemenata. Zemlja sa Jakim ostacima građansko-feudalnog društva, koja je do dolaska Crvene arm ije bila u sastavu hitle rovske koalicije, sa Još uvek jakim uticajem katoličkog klera, teško je krčila put novom, socijalističkom razvoju. Otuda nije slučajno da su se u vladinim institucijama, vojsci i policiji Još uvek nalazili stari kadrovi, čak i oni koji su bili u Hortijevom fašističkom aparatu. Razumljive su stoga pojave antisovjetizma i opasnosti od delovanja buržoaskih i antisocijalističkih eleme nata. Apstrahujući činjenicu da se među naprednim kadrovima Mađarske našlo dosta takvih koji se nisu saglašavali sa Rezolu cijom Informbiroa, što je činilo smetnje staljinističkom rukovod stvu na čelu sa Maćašom Rakošijem, bilo je logično pretpostaviti da će reakcionarne snage pokušati da zloupotrebe antijugoslovensku kam panju u stilu "držite lopova”, da se nam etnu kao saveznici i kompromituju čestite kadrove i socijalizam kao takav. Bilo je više nagoveštaja da se priprema akcija širih razmera, da će Jugoslavija biti optužena za zaveru, špijunažu i podrivačku delatnost u Mađarskoj. Pripremao se nezapamćeni proces Laslu Rajku, članu Politbiroa Komunističke partije Mađarske, ministru inostranih poslova, sa još osmoricom ljudi, proces na kome će biti optužena - Jugoslavija. O tome ko je, kako i u kom cilju organizovao taj proces, najubedljivije objašnjenje dao Je sam Maćaš Rakoši u govoru koji je 30. septembra 1949. godine održao pred partijskim akti vom Budimpešte. Ističući svoje lične zasluge, on Je rekao: "Nismo imali prakse u likvidaciji ovakvih slučajeva, a znali smo da im ne smemo olako prići. Priznajem, proveo sam mnogo neproepavanih noći dok Je plan izvođenja na sud oformljen... Sa sluča jem Rajkove bande bavio sam se tako mnogo da Je stvoren uti sak kako mađarsku demokratiju poslednjih meseci nije ništa drugo interesovalo osim likvidacije ove špijunske bande... 292
cilju.
Time je i objašnjeno - kako je pripreman proces i u kom
Proces Laslu Rajku i drugovima održan Je pred narodnim sudom grada Budimpešte. Počeo je 15, a završio se 24. septembra 1949. godine, kada je izrečena i presuda. Na sud Je izvedeno 9 lica, a pripremljeno oko 30 svedoka, od kojih je 19 dovedeno iz zatvora, okrivljenih takođe za slične zločine i posebno priprem ljenih. Prvooptuženi Laslo Rajko, rođen 1909. godine. Od svoje 27. godine član je KP Mađarske, borac u Spaniji, a za vreme drugog svetskog rata, kao član CK KP Mađarske organizuje otpor u Mađarskoj. Posle rata bio je ministar unutrašnjih, a potom i inostranih poslova, generalni sekretar Narodnog fronta i član Politbiroa CK. Sledeći je Derđ Palfi, pre rata Hortijev oficir i član stranke malih posednika. Od 1944. godine član Komunističke partije Mađarske i oficir. Brzo Je napredovao u vojsci i postigao čin general-lajtanta, podsekretara u Ministarstvu vojske i šefa kontrašpijunaže. Imao je zasluga za raskrinkavanje opozicionih elemenata, pa je čak sa Rakošijem, Farkašom i Rajkom bio u ’’Odboru državne bezbednosti”. Trećeoptuženi bio Je Lazar Brankov, bivši IB-emigrant, bivši savetnik Jugoslovenskog poslanstva u Budimpešti i vršilac dužnosti otpravnika poslova. Tibor dr Senji, lekar, bio je sledeći optuženi. Rođen 1903. godine (Jevrejin po nacionalnosti), član KP Mađarske od 1919. godine, radio je kao lekar u Svajcarskoj i Francuskoj, a po oslo bođenju bio je član CK KP Mađarske. Andraš Salaji, rođen 1919. godine, poreklom iz Jugoslavije, "raspusan tip" koji se pre rata u Zagrebu pokazivao kao štrajkbreher, bio Je takođe optužen. Za vreme rata živeo je u Mađar skoj (bio je i hapšen). Nakon oslobođenja radio je u kadrovskom i propagandnom odeljenju CK KP Mađarske. Čim Je mehanizam IB-a počeo da dejstvuje, Salaji je postavljen za člana "jugoslovenskog odseka" pri propagandnom odeljenju CK. Njegov glavni zadatak bio je da pridobije jugoslovensku nacionalnu manjinu za Rezoluciju IB. Taj zadatak Salaji je savesno izvršavao. Sledeći optuženi bio je Pal dr Justus, rođen 1905. godine, istaknuti rukovodilac levog krila Socijal-demokratske stranke, doktor pravnih i medicinskih nauka, rukovodilac partijske škole svoje stranke, koga su smatrali trockistom. U fuziji radničkih 293
partija i stvaranju Partije m ađarskih trudbenika, 1948. godine, za koju se svesrdno zalagao, Ju stu s je Izabran za člana CK. Bio je potpresednik Mađarske telegrafske agencije i radija. Bela Korondi, rođen 1914. godine, bio Je takođe na optu ženičkoj klupi. Kao Hortijev oficir u žandarmeriji, održavao Je vezu sa komunistima. Sa tom legitimacijom postao je pukovnik policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Poslednji optuženi bio je Milan Ognjanović, rođen 1916. godine, pripadnik naše nacionalne manjine, mađarski držav ljanin, koji je posle rata bio šef policije, pa direktor rudnika uglja u Peču ju. Od 1947. godine bio Je na radu u organizaciji naše nacionalne manjine, gde Je postao sekretar Centralne uprave Demokratskog saveza južnih Slovena. Nije teško prozreti kakve su strategijske ciljeve sebi pos tavili režiseri nečuvenog procesa. Glavni optuženi bila Je Jugoslavija, njena Komunistička partija i rukovodstvo - za "imperijalističku zaveru protiv Mađarske i zemalja narodne demokrati je na čelu sa Sovjetskim Savezom”. Takvom optužbom Rezolucija Informbiroa dobila bi svoje prave dimenzije, potvrdila bi se pravilnost postupaka i dalekovidnost njenih tvoraca, pre svega Staljina. No, to je treba lo i dokazati, pa su režiseri posebnu pažnju posvetili izboru lič nosti za proces i podelu uloga. Rajkov je, po oceni organizatora, bio najkvalifikovaniji da dokumentuje optužbe, da izvrši anatom iju zavere, pa mu je i dodeljena takva uloga. On je trebalo da bude Jugoslovenski i imperijalistički trojanski konj. No, zavera ne bi bila to što Jeste ako u njenom užem štabu ne bi bilo i ličnosti koje, s obzirom na svoj položaj i funkciju, mogu da je izvedu. Zato su tu general Palfi, član Odbora za državnu bezbednost i policijski pukovnik Korondi, dakle vojska i policija. Za organizatore procesa, srećnu okolnost je predstavljala činjenica što Je krajem 1948. godine došlo do krađe jednog kamiona sa arhivom kontraobaveštajne službe, čiji Je načelnik bio Palfi. Naime, prilikom preseljenja u drugu zgradu u Budimpešti, jedan kamion sa arhivom Je "zalu tao” - u Austriju, gde je postao plen stranih službi. To Je bio dodatni teg na vagi optužbe protiv PalfiJa. On i Korondi postali su tako "podobni” da preuzmu ulogu zaverenika, eksponenata Jugoslavije za obaranje režima u Mađarskoj. Ipak, najgnusnija uloga dodeljena Je Lazaru Brankovu. On Je preuzeo dužnost "glavnog očevica” svih događaja, "koordi 294
natora i veznika između Jugoslovenskog rukovodstva i vođe zavere, Rajka”. Čitavom ovom akcijom rukovodio je lično Maćaš Rakoši. Kako je i sam izjavio u govoru od 30. septebra, on ništa drugo nije ni radio nego se bavio organizovanjem procesa. U svom kabinetu imao je magnetofonske trake svih saslušanja, svu domaću i stranu štampu, poseban telefon za vezu sa istražite ljima, sa tužiocem i predsednikom sudskog veća. Rakošijeva desna ruka bili su Mihalj Farkaš i general Peter Gabor, siva eminencija procesa, šef mađarske političke, kontraobaveštajne policije (AVH), inače dugogodišnji Rajkov pomoćnik u Ministar stvu unutrašnjih poslova. Rakoši, Farkaš i Peter bili su istovre meno i članovi "Odbora za odbranu države" (ranije su to bili Rajk i Palfi), a Peterova žena bila Je sekretar tog Odbora. Pod rukovodstvom Odbora, a u neposrednoj realizaciji Petera, obavljena su sva hapšenja, saslušanja, suočen ja, pripre me i samo izvođenje suđenja. Odbor je odlučivao ko će biti svedok, koga i sa kim suočavati, koga pustiti. Pojedini oficiri AVH, islednici, direktno su obaveštavali Rakoši ja o rezultatima i od njega dobijali instrukcije. Ekupu stručnjaka predvodio je već pomenuti general Peter Gabor, šef AVH i član "Odbora za zaštitu odbrane države”. (On je imao i ličnih razloga da se obračuna sa Rajkom). Od samog početka bilo je vidljivo da Mađari sami (bez obzira na reprezentativan sastav organizatora i izvršilaca) ne režiraju ovu stvar. Uostalom, i sam proces imao je daleko širi značaj. Otuda, u kontekstu opšte situacije, položaja Mađarske u lageru 1 u duhu Staljinovog kursa, normalno je bilo da su mnogi konci vodili u Berijin NKVD. Sve vreme pripremanja procesa, više-manje neposredno, u svim fazama i radnjama, učestvovalo Je oko desetak Berijinih obaveštajaca - oficira. Oni su se pojavljivali u svojstvu usmerivača pojedinih radnji, koor dinatora, instruktora, ljudi koji određuju ko će biti svedok i po kom pitanju, ko će se i s kim suočavati. Istaknutu, rukovodeću ulogu u toj ekipi stručnjaka imao Je general Bielkin. Što se više primicalo vreme procesu ova ekipa je, ne bez dogovora sa RakošiJem, sve više preuzimala ulogu glavnih orga nizatora. Svaki od agenata NKVD-a saslušavao je po jednog od optuženih i po nekoliko svedoka. Tumači su bili oficiri AVH. Svi zapisnici u prevodu dostavljeni su na uvid Bielkinu, koji Je odlučivao kakav će ko iskaz dati. 295
Sudskim većem na procesu Rajku rukovodio Je predsednik budimpeštanskog suda, u svojstvu predsednlka veća, dr Janko Peter; zastupnik optužbe, bio Je, državni tužilac Budimpe šte dr Đula Alapi, a Đula Deči, potpukovnik AVH, imao je fun kciju pomoćnika državnog tužioca. U pozadini svih radnji, uključujući i saiti proces, nalazili su se Rakoši i general Bielkin, koji je čitavo vreme procesa sedeo u izdvojenoj loži sudnice, da bi po potrebi odlazio u sobe za optužene i svedoke, i na licu mesta, kao pravi majstor režije, vršio izmene u redosledu izlaska pred sud, svedočenja i dr. Izvesno je da Laslo Rajk nije bio omiljen ni kod partijskog rukovodstva, ni kod svemoćne političke policije AVH, na čelu sa Peterom Gaborom. Između njih dvojice vladala Je i lična netrpe ljivost. Sa strane AVH, odnosno Petera Gabora proturani su glasovi da je Rajk "slab m inistar unutrašnjih poslova", da Je antisemita i slično. Peter je inače u svemu video zaveru i nastojao da policij skim metodama rešava stvari. Kada Je 1947. godine izbio "slučaj Nada", Peter Gabor Je nameravao da tome dâ karakter "oružane zavere". Rajk se s tim nije složio, dobacivši mu "kakva vam Je to zavera u kojoj nema nijednog vojnog lica". Međutim, nije prošlo ni nekoliko dana, a Peter je doneo podugačak spisak vojnih lica "zaverenika". Peter je svoju liniju u MUP-u ostvarivao Jačom povezanošću sa Rakošijem i Farkašom, i nakon Rajkovog odlas ka u MIP nije ga ostavio na miru. U kasnijem, informbirovskom periodu, neprijatelji Rajka pomno su registrovali svaki negativan poen koji bi mogao biti iskorišćen protiv njega. Iskren i otvoren, čovek čije su reći i delo predstavljali celovitu ličnost, nije mogao pretpostaviti da će te osobine biti proglašene manama i zločinom. Tako su mu zamerili da je jedini od članova CK koji je posle diskusije o Rezoluciji IB tražio vremena za razmišljanje pre nego što će potpisati saglasnost. Dalje, evidentirali su da u svojim govorima izbegava da pominje Jugoslaviju, a da je na jednom zboru u Čepelu 1948. godine, na pitanje radnika šta misli o Jugoslaviji, rekao: "Mi imamo i prečih problema nego što Je pitanje Jugoslavije". Feb ruara 1949. godine, u okviru političke akademije, Rajk Je održao referat u kome Je neizbežno trebalo da napadne Jugoslaviju. No, on Je to sveo na dve rečenice: "I Jugoslavija bi mogla biti kovač svoje istorije, ali to nije, jer je izgubila kompas marksizma, lenjinizma. Ona se danas nalazi na putu sa kojeg se može lako pasti u zagrljaj imperijalizma". 296
Pod pritiskom zvanlčne politike, Mađarsko-Jugoslovensko društvo donelo je klevetničku rezoluciju koju su potpisali svi članovi osim Lasla Rajka. I to mu nije oprošteno. Iste godine u martu mesecu, prilikom formiranja Narodnog fronta Mađarske, glavni govornik Maćaš Rakoši oštro je napao Jugoslaviju. U tom trenutku prisutni su ustali i pljeskali. To nije učinio jedino Rajk. Verovatno je da su iza kulisa činjeni napori da ga slome. Razume se, Rajk Je, osećajući opasnost, sve to teško preživljavao. Osećao je da mu se bliži kraj. Neposredno рге hapšenja, na svega četrnaest dana, Rakoši je u svojoj vili priredio intimnu večeru. Bili su prisutni svi čla novi Politbiroa, zatim grupa Jugoslovenskih IB-emigranata iz Praga i Moskve. Stimung je bio na nivou vremena u kome se živelo. Nazdravljalo se Staljinu i veličala Rezolucija IB. U toku ćele večeri Rajk Je bio utučen, ni sa kim nije pričao, sedeo je po strani i izgovarao tek po neku konvencionalnu reč. Nekoliko dana рге hapšenja pozvao je braću u svoj stan na večeru. Po pričanju njegovog sekretara Otoa Tekeša, koji je takode bio prisutan, atmosfera Je bila takva da je ličila na opro štajnu večeru. Najzad, 30. maja 1949. godine Lasla Rajka su uhapsili. Nalog za taj čin nosio je potpis njegovog bivšeg pomoćnika, generala Petera Gabora. Nije teško pretpostaviti kako su se stvari dalje razvijale. Odmah Je dobio tretman najtežeg zločinca i, sudeći po izgledu, već posle nekoliko dana, podvrgnut je žestokom mučenju. Naime, 5. i 6. Juna, u jednoj budimpeštanskoj vili koja Je bila pretvorena u zatvor za specijalne krivce, izvršeno je suočenje "prepariranih" svedoka i okrivljenih. Već tada Rajk Je izgledao stravično: bio je u izgužvanom, prljavom odelu, iznuren, upalih očiju, bledog lica, neobrijan. Suočenje Je vršeno pred Peterom Gaborom i pukovnikom Ernom Sičom. Oni koji su imali sreću da prežive ovaj proces, iz kruga okrivljenih, svedoka ili drugih lica koja su na neki način bila u blizini ili očevici događaja, saglasni su u tome da je u toku istrage primenjivan metod stravičnog mučenja i psihofizičkih tortura, kombinovan sa metodama političkog ucenjivanja. Svi okrivljeni, kao i svedoci, pojedinačno su ubedivani u nužnost prihvatanja postavki, priznavanja i davanja izjava onakvih kakve su od njih tražene. Govoreno im je da oni, kao 297
pripadnici pokreta koji su do tog časa bili u zabludi, moraju biti svesni da su međunarodni radnički i komunistički pokret i socijalizam u opasnosti zbog "podmukle izdaje KPJ i podrivačke delatnosti imperijalističke agenture u redovima same m ađarske Partije". Ubeđivali su ih da ako žele dobro Partiji i narodu moraju se žrtvovati u interesu raskrinkavanja i likidiranja te zavere pred licem čitavog sveta. Kod svakog optuženog stvarano je ubeđenje da baš od njega zavisi koliko će se efikasno razobličiti "Jugoslovenska fašistička klika" i imperijalistička zavera protiv Mađarske i zemalja socijalističkog lagera. Zato je od svakog zahtevano da se baš on žrtvuje za te interese, Jer su svi ostali optuženi izdajnici i agenti, i baš on treba da doprinese da se ta Izdaja razotkrije. Takvim metodama, okrivljeni, nevino uhapšeni, dovođeni su u stanje apatije, razočaranja, nemoći da upravljaju svojom voljom i razumom, pa su davali i potpisivali sve što im.se poturilo. No, ponekad, ili u većini slučajeva, nisu pomogla politička ubeđivanja, apeli i pritisak na svest. Nijedan od učesnika Rajkovog procesa, sem možda Brankova nije odmah - samo na osnovu ubeđivanja - pristao da bude svesna žrtva spremna na samooptužbe, da prizna ono što nije počinio. Kada to nije uspelo, pristupilo se "fizičkom obrađivanju". Najviše je primenjivan metod "neprekidne istrage”, istrage u smenama bez hrane, vode i sna uhapšenika. Pa i u kratko trajnim trenucima prekida, u njihove ćelije su upadali stražari, budili ih pod izgovorom da krše zatvorski red - da se okrenu ka vratima, da drže ruke iznad pokrivača i si. Uz batinjanje ru kama, nogama, pendrecima ili drugim predmetima, zatvorenici su mučeni gledanjem u sijalice jake voltaže, dugotrajnim sta janjem u kosom položaju, u kome je glava prislonjena a noge oko pola metra udaljene od zida, izvođenjem "slepog miša”. (Čoveka polože potrbuške, a zatim vežu noge i ruke lancima čiji su krajevi pričvršćeni u uglovima prostorije; tako vezanog čekr kom ga podižu na visinu od Jednog metra i u tom položaju ostave desetak minuta. Za to vreme Jedan od islednika laktom pritiska kičmu što redovno, uz strahovite bolove, ima za posledicu istegnuće mišića, iščašenje zglobova, rastezanje pršljenova, a kod žrtve osećanje da se raspada). Bilo je, razume se, i drugih vrsta mučenja. Nije čudo što su nakon svih tih mera mnogi svedoci i okrivljeni bili do te mere "psihički pripremljeni” da su insistirali 298
da što рге iziđu na proces. Bilo je to iz straha od pogubljenja u zatvoru i straha da fizički neće izdržati, bekstvo iz stanja u kome su se nalazili. Mada se uporno tvrdilo, čak i posle rehabilitacije osuđenih, da nisu upotrebljavana nikakva narkostimulativna sredstva, sredstva narkoanalize, ostaje činjenica da su mnogi posle govori li da su dobijali injekcije "za umirenje živaca” I za "osveženje”. Ovako pripremljeni i obrađeni, bili su podobni za sve vrste kombinacija. Tokom istrage koja Je za većinu trajala više od pet meseci, islednici su često menjali pojedine detalje u zapisnicima i onda drugačije prikazivali razne događaje. U tim slučajevima okrivljenom bi se obično reklo, predočilo ili kao "novo otkrovenje” saopštilo da je u toku istrage nepobitno utvrđeno da se taj i taj događaj nije odigrao onako kako stoji u zapisniku, već u verziji kako ga islednik sada iznosi. A okrivljeni ili svedoci su potpisivali tako izmenjene zapisnike. Skoro svi učesnici na Rajkovom procesu su smešteni u podrumskim zatvorima glavne centrale AVH (Andraši, Ut, 60), gde Je vršeno i isledivanje. Tokom jula jedan deo zatvorenika prebačen je u budipeštanski zatvor zvani "Marko". Međutim, krajem Jula 1949. godine glavni optuženi (Rajk, Palfi, Senji i još neki), u isto vreme ili naizmenično, bili su prebacivani u naro čito adaptirane vile na brdu "Sabatšag" u Budimu. Ovde su vršena suočavanja i konačno oblikovanje svake pojedinačne uloge na pretresu. Krajem avusta završene su sve glavne istražne radnje, svi učesnici bili su toliko "preparirani” da je proces mogao početi. Zbog toga su svi premešteni u podrume i prizemlje Centrale AVH u Andraši Ut. 60. Organi AVH vršili su manje izmene u iskazima i počele su probe za pretres. U toj fazi, u svakoj ćeliji nalazila su se po dvojica, i to Jedan od glavnih optuženih i Još jedan zatvorenik, "zabavljač” svog sapatnika, odnosno zadužen za nadzor i kontrolu. Hrana se poboljšala do te mere da su ih oficiri AVH posluživali u belim mantilima. Zatvorenici su dobi jali knjige, karte za igru, šah i sve drugo. To su bile predradnje za proces koji se užurbano pripremao. U pripremanju procesa posebna pažnja posvećena Je svedocima. Težilo se da taj proces, sa krivično-pravncg stanovišta ima svoju formu, da zadovolji propisane norme, pri čemu su svedoci, za spoljnu upotrebu, predstavljali važan element. Među tim, svi ti svedoci, njih oko trideset, bili su hapšenici, lišeni slo 299
bode Još m aja 1949. godine, dakle unapred planirani Još u samom početku Istrage. Oni su bez izuzetka svi prošli kroz razne faze saslušavan ja i suočavanja, baš kao i ostali optuženi. Prema svedocima su primenjivane iste metode pritiska i mučenja kao prema Rajku i ostalima. To je, u stvari, najveće razočaranje za Lazara Brankova koji se, svesno opredeljen za Ш i izdaju svoje zemlje, nenadano našao u dvostrukoj ulozi: svedoka-dobrovoljnog provokatora i optuženog. Svedoci, čak i oni koji su posle procesa po svemu mogli da budu pušteni na slobodu, oni koji nisu bili osuđeni, zadržani su i nakon te sudske lakrdije u zat voru. Neki su posle toga na posebnim, tajnim pretresima osuđeni na dugogodišnje robije. Na Rajkovo suđenje dovedeno je oko 30 svedoka. Ta broj nost objašnjava se taktikom organizatora da se po krivici sva kog optuženog obezbede bar dva svedoka. Ono nije samo gola simbolika, već i dobro smišljeno obezbedenje za slučaj da jedan od svedoka "podbaci” ili da fizički, ili iz nekog drugog razloga ne može svedočiti. U završnici, neposredno pred suđenje, svaki od svedoka dobio je zapisnik, u stvari svoju ulogu napisanu za proces, da je još jedanput dobro nauči. Uz taj finalni materijal bio je otkucan spisak sa pitanjim a koja će im biti postavljena na sudu. Svaki svedok morao je napam et da nauči svoju ulogu - iskaz koji će dati na glavnoj raspravi. I svedoci su prošli kroz probe. Njihovi islednici su izigravali predsedavajućeg na sudu i propitivali ih o stvarim a o kojima će govoriti. Koliko su svedoci bili važni za ovaj monstruozni proces i koliko su organizatori činili napore da izbegnu promašaje, vidi se i iz činjenice da je general Bielkin pred samo suđenje pozivao k sebi neke svedoke da proveri njihovu sprem nost On Je sebi dozvoljavao da skraćuje, odnosno proširuje iskaze, ili da ih men ja iz temelja. Na glavnu raspravu u zgradu suda dovedeno je svih tri deset svedoka. Međutim, Bielkin Je zaključio da ih ima previše, pa je pred sudskim većem prodefilovalo svega devetnaest. On i njegovi ljudi zajedno sa oficirima AVH pratili su tok rasprave, izlazili iz sale u prostoriju određenu za svedoke 1 okrivljene, određivali kada će ko ići na svedočenje i uopšte ponašali se kao "menadžeri kakvog borilačkog tim a”. Pa i pored svega toga, svedočenje nije teklo potpuno glat ko. Iz mnoštva naučenih lekcija mnogi su ponešto zaboravili, 300
nisu se sećall ili su nastojali da izbegnu odgovor. Uzalud su se predsedavajući i državni tužilac naprezali da ih podsete, pa Je stvarana mučna situacija. Neki opet, kao Ljubica Hribar, odbija li su da bilo šta kažu. Tek na "ubeđivanje” Petera Gabora i nadležnog agenta" (Jedan od njih je od besa cepao odelo kad Je Hribarova odbila da svedoči), svedoci su "pristajali" da govore onako kako je to od njih traženo. Suđenje Rajku i drugovima trajalo je osam dana i, posmatrano sa stanovišta obima optuženog materijala i učesnika (svedoka i optuženih), može se reći da je u rekordnom vremenu završeno. Suštinu optužbe o kojoj se raspravljalo, i po kojoj su optuženi i svedoci morali da daju odgovore, najbolje je objasnio Maćaš Rakoši u već pomenutom govoru, pet dana nakon izrica nja presude. "Već godinu dana američki imperijalisti samouverenim glasom govore o tzv. planu 'Operacije X’. Jedan od glavnih delova tog plana bilo je prodiranje u rukovodstva partija zemalja narodne demokratije... Osovinu i bazu ovog imperijalističkog plana sačinjavala bi banda izdajica, špijuna i gestapovskih agenata, koji se nalaze na čelu Jugoslavije. Zadatak ovog šljama bio bi da posluže protiv narodnih demokrati ja po zadatku impe rijalista kao ovan za rušenje bedema." Razvijajući tezu o imperijalističkoj zaveri, on je dodao: "Jugoslovenski rukovodioci bili su imperijalistički agenti u Spaniji, a kasnije su postali agenti Gestapoa... NOP Jugoslavije bio Je spontani pokret naroda nikao iz ljubavi prema SSSR-u, koga su sadašnji jugoslovenski rukovodioci nastojali da likvidi raju zajedno sa najboljim antifašistima... Posle rata gestapovska arhiva dospela je u ruke Amerikancima, te su Jugoslovenski rukovodioci, kao I Rajk, postali američki agenti... Da bi zavarali zemlje narodne demokratije i svoj narod, Jugoslovenski rukovo dioci su socijalističkom uređenju dali samo spoljnu formu, čime su omogućili stvaranje špijunske mreže za račun Amerikanaca... Rajk, Palfi i ostali hteli su da organizuju oružanu restauraciju kapitalizma u Mađarskoj, a jugoslovenske jedinice, uz pomoć mađarske fašističke emigracije iz Austrije, trebalo Je da izvrše oružanu intervenciju i pruže pomoć Rajku...” Na kraju Je pobedonosno saopštlo da Je "Juče Sovjetski Savez otkazao ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Jugoslavijom, a danas Je i mađarska vlada u tom smislu uputi la notu Jugoslaviji...” 301
To su bile optužbe i njihov cilj, o njim a su optuženi na prosecu trebalo da daju iskaze, da ih potvrde. Rajku je imputirano da je bio glavni agent američke i jugoslovenske špijunaže koga je, kako se kaže, Još 1931. godine zavrbovala m ađarska policija. Po zadatku policije vršio je špi junski rad među internacionalnim brigadama u Spaniji, kao i za vreme rata u Mađarskoj za Gestapo. Posle rata, kaže se u optužnici, radio je za američku i jugoslovensku špijunažu protiv SSSR-a i narodnog demokratskog uređenja u Mađarskoj. Đerđa Palfia teretili su da Je, kao kadrovski oficir Hortijeve vojske, ubeđeni fašist, i da Je od 1945. godine bio u službi Titove špijunaže. Bio je, stajalo je u optužbi, rukovodilac za vere po vojnoj liniji i lično zadužen za ubistvo Maćaša Rakošija, Nikloša Farkaša i Eme Gerea. Lazar Brankov je bio optužen da je šef jugoslovenske špijunaže u Mađarskoj, da je još od 1945. godine počeo da se bavi time, i da je bio glavni čovek za vezu između zaverenika i najvišeg Jugoslovenskog rukovodstva. Sledeći optuženi, Tibor Senji, okvalifikovan je kao okoreli američki špijun koga su Amerikanci povezali sa jugoslovenskom obaveštajnom službom. Andraš Salaji optužen je kao stari provokator i izdajnik koji je radio za policiju Još od 1933. godine, zatim za Gestapo, a od 1946. za jugoslovensku špijunažu. Milana Ognjanovića su teretili da od 1948. godine radi za Udbu, Pala Justusa da je trockista od 1931. godine, agent mađarske policije od 1932. godine, zatim saradnik francuske obaveštajne službe i, napokon, jugoslovenski špijun. Bela Korondi je optužen kao žandarmerijski oficir Hortijevog režima koji se priključio zaverenicima. To Je u najkraćim crtam a sadržaj optužbi koje obiluju mnoštvom drugih fantastičnih izmišljotina. Svet je ostao zapanjen kada Je preko radija i štampe Mađarske i drugih istočno-evropskih zemalja obavešten da optu ženi priznaju svoje krivice! Nesumnjivo, nešto se s tim ljudima dogodilo. Posebno iznenađujuće delovala je vest da se Rajk na sudu "osetio krivim". Rajk Je, prema pisanju štampe, izjavio da se još u Spaniji povezao sa "jugoslovenskim trockistima" i nabrojao na desetine jugoslovenskih revolucionara koje Je tako okvalifikovao. Rekao je da je do 1941. godine bio u raznim logorima u Francuskoj 302
kojima je rukovodio Gestapo, a koji se posebno interesovao za Jugoslaviju i Jugoslovene. Njemu je otuda poznato da se više od 150 Jugoslovena vratilo u zemlju preko Nemačke, i uz pomoć Gestapoa. Prema pisanju mađarske štampe i sredstava informisanja drugih istočno-evropskih zemalja, Rajk je dalje izjavio na sudu da je posle oslobođenja stupio u vezu sa američkom obaveštajnom službom i da mu Je predstavnik te službe rekao da će sa njima održavati vezu preko Jugoslavije. Dodao je da Je nezavis no od tog zadatka, još od 1945. godine, uspostavio vezu sa Jugoslovenskom obaveštajnom službom i to sa Lazarom Brankovom. Objašnjavajući sada tu ulogu, prema istim izvorima, Rajk je rekao: "Brankovu sam davao razne izveštaje koji imaju tajni karakter o unutrašnjim prilikama u zemlji, a on mi Je donosio pozdrave od Jugoslovenskih trockista sa kojima sam se povezao u francuskim logorima. Svi se oni sada nalaze na važnim drža vnim položajima." U nastavku, Rajk je govorio o susretima sa jugoslovenskim najvišim funkcionerima i dolascima u Jugoslaviju. Tada Je, veli, njegova špijunska saradnja sa Jugoslavijom učvršćena. U vezi s tim Rajk je, kaže se, izjavio: "Ubeđen sam da je veza Titove klike sa Amerikancima već odavno uspostavljena.” To Je bila osnovna poenta procesa koji je trebalo "razra diti", a Rajk je imao zadatak da pruži "autentične dokaze”. I, on je, prema istočno-evropskoj štampi tog vremena, baš na tom pitanju bio "otvoren i iskren". U stvari, u Rajkova usta stavljane su tako neverovatne, nelogične i fantastične reći optužbe i kleve ta, kakve se ne bi mogle zamisliti ni u arsenalu najokorelijih fašističkih propagatora. Rajka su dopunjavali ostali sapatnici na ovom prosecu, gotovo utrkujući se koji će izneti više samooptužbi, izmišljotina i kleveta protiv Jugoslavije. Režiseri su likovali nad isfabrikovanim "argumentima", koji su im davali pravo da protiv Jugosla vije razvijaju besomučnu kam panju i pretnje najgore vrste. Derđ Palfi: "Pripreme prevrata po vojnoj liniji poverene su meni... Rajk mi je posle razgovora sa jugoslovenskim rukovodio cima rekao da za vreme oružanog prevrata treba odmah uhapsi ti Rakošija, Farkaša i Gerea, a u slučaju otpora treba ih ubiti... Korondi je trebalo da oformi tri odreda koji bi noću uhapsili pomenutu trojicu. Korondi mi je rekao da ima bivše žandarme koji će to učiniti... Ja sam znao da nam je Jugoslavija obećala 303
pomoć za ostvarenje ovog plana... J a sam za prevrat pripremio deset bataljona... Rajk je odredio da to bude krajem m aja Ш početkom juna 1949. godine." Optuženi Senji, Salaji, Korondi, Ognjanović i Ju stu s takođe su priznali "svoje zločine". Dosledan sebi, Brankov je ispunio očekivanja režisera procesa. Iz njegovih usta izašle su na strani ce informbirovske i istočno-evropske štampe klevete najgore vrste: "...Jugoslovenski rukovodioci su još za vreme rata usposta vili vezu sa engleskom i američkom obaveštajnom službom i to ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu... Te veze tekle su preko savezničkih vojnih misija, koje su bile pri partizanskim štabo vima, kao i preko izaslanika NOP-a u inostranstvu. Te veze još više su utvrđene posle oslobođenja... Amerikanci su Jugoslaviji dali pomoć kao savezniku koji ide zajedno s njim a protiv Sov jetskog Saveza..." Govoreći o unutrašnjim odnosima, Brankov Je izjavio na sudu da se "Titova klika već odavno odvojila od naroda i proda la njegove interese anglo-američkim imperijalistima...” Posle ovakvih izjava, priznanja i ponašanja optuženih, gotovo da je bilo izlišno saslušavati bilo koga od svedoka. Ipak, forma je i u ovome zadovoljena. Od pripremljenih trideset sve doka, saslušano je devetnaest. Dovedeni su iz zatvora gde se sa njim a posebno radilo. Svi su, osim par izuzetaka, potvrdili navo de iz optužnice. Na presudu se nije dugo čekalo. Već sutradan po završet ku "dokaznog postupka", 24. septembra 1949. godine, izrečena Je presuda. Svi optuženi proglašeni su krivim za teške zločine, zavere i izdaje i osuđeni: petorica na sm rt (Rajk, Palfi, Senji, Korondi i Salaji), a ostali (uključujući i Brankova) na dugogodi šnje kazne robije. Nije prošlo ni nekoliko dana, a egzekucija je izvršena u onom istom zatvoru AVH u kome su i počele Istrage, i u kome će se, šest godina kasnije, naći i sami egzekutori. Još neko vreme Rakoši će moći da likuje, da svodi račune, da drži govore i da od "restlova velike zavere” organizuje nove manje procese sa antijugoslovenskom notom. Ne obazirući se na zgražanje i proteste svetskog i demokratskog Javnog mnenja, organizatori Rajkovog procesa išli su i dalje. Ocenjujući da su presudom u Budimpešti stekli dokument koji im daje pravo daljeg zaoštravanja odnosa prema 304
Jugoslaviji i raspaljivanja hladnoratovske atmosfere, oni su nastavili sa progonima. U takvoj situaciji i IB-emigracija iz Jugoslavije dobila je nove zadatke. Do Rajkovog procesa emigranti su verbalno ili kroz svoje listove pamfletski "razrađivali” pojedine postavke iz Rezolucije, polemisali sa ovim ili onim natpisom u jugoslovenskoj štampi, ili u odnosu na neki događaj u zemlji. Sada, posle procesa, usledili su brojni sastanci u kojima se na osnovu "nepobitno dokazanih činjenica na Rajkovom procesu” zahtevaJu mere protiv "imperijalističkih agenata" - jugoslovenskog rukovodstva. Bilo Je naređeno da svaki IB-emigrant napiše nešto na tu temu, nijedan nie smeo da ostane po strani. Zavisno od toga odakle je i iz kog kraja je rodom, trebalo j da ocrni pone kog čestitog jugoslovenskog komunistu u zemlji kao "fašističkog ili imperijalističkog agenta". Na udaru su bili ne samo članovi Centralnog komiteta, slavni ratni komandanti, pisci, naučnici, umetnici, već i obični ljudi koji su se borili za Komunističku partiju i suprostavljali hegemonističkom staljinističkom kursu i Rezoluciji IB. Takav kurs posle Rajkovog procesa imao je za cilj zastra šivanje u zemljama gde je sprovođen, stvaranje histerije koja je išla na ruku kreatorima hladnog rata, nanoseći ogromnu štetu međunarodnom radničkom pokretu. Tu histeriju podstakao je još više Maćaš Rakoši u govoru od 30. septembra 1949. godine, a ubrzo potom i Mikloš Farkaš. Ovaj poslednji okupio je pripadnike političke policije (AVH), da bi im se zahvalio na uspešno okončanoj likvidaciji zavere. U govoru koji Je tom prilikom održao, Farkaš je rekao da "neprija teljski elementi ipak ne miruju, infiltriraju se u državni aparat, u Partiju, pa čak i u AVH. Njih treba dotući.” Odmah zatim usledila je serija manjih procesa. Već na tom sastanku sa Farkašem, pukovnik Erne Sič hteo je da se istakne predlažući da se uhapsi član Politbiroa Jožef Reval, kao imperijalistički agent i revizionist. Tada o tome nije ništa reče no, ali je Sič bio uporan pa je i kasnije na tome insistirao. Ne krijući svoj stav o ovom čoveku ni u AVH, pa ni u CK, stvorio je tako nemoguću situaciju, da su Rakoši i Farkaš našli izlaz u tome što su naredili da se uhapsi - Sič, pod optužbom da je on u AVH ubačeni Rajkov agent. Na tome se nije stalo, hapšenja su nastavljena. Derđ Acel, županijski sekretar za Pečuj, važio je za jednog od najboljih 305
sekretara komiteta. Kada je bio uhapšen njegov drug, komunis ta Demeter, Acel je išao u CK da interveniše, dokazujući da se radi o poštenom komunisti. Iz CK je bio upućen u AVH da to tamo kaže. Međutim, Acel je bio uhapšen na licu mesta i posle toga osuđen na 15 godina robije. Tako je nastala prava hajka na "rajkovce”, "jugoslovenske i imperijalističke agente". Računa se da je posle procesa Rajku, do kraja 1949. godine, pod tom optužbom bilo uhapšeno i postu pno osuđeno na tajnim procesima oko 120 "rajkovaca". Jav n a rehabilitacija Lasla Rajka izvršena je na svečan način 7. oktobra 1956. godine. Tada je zamenik predsednika mađarske vlade, pored ostalog rekao i ovo: "Nikad nije bilo tragičnije dužnosti od ove sada, kada rehabilitujemo naše mrtve drugove, koje ne možemo vaskrsnuti. Mi duboko žalimo što smo verovali u zlobne klevete koje su odvele te drugove u njihovo mučeništvo. Pozvali smo na odgo vornost sve one koji su odgovorni za njihovu sudbinu. Više se nikada neće dogoditi ovako užasna stvar." Bile su to noći dugih noževa na obe strane, vreme velikog zla u kome su tragično završili mnogi nevini, časni ljudi zbog kojih će istorija socijalističke epohe uvek crveneti.
306
ш ŽRTVE "POOŠTRENE BUDNOSTI”
Svako sa Golog otoka ima svoju priču: svaka je, kao i sam život "u izolaciji”, između žice, pa ma gde se on vodio, tužna, zatvorska, siva, kao ledena kora. Niko tamo nije prošao "bolje”. Kada slušaš iskaze onih koji su - od robijaškoga broja 1 do 136 bili zatočenici "Petrove rupe”, vrtače na dnu otoka, zatvora u zatvoru, ne možeš se oteti utisku da je njihov žig bio najteži. Verovatno i jeste. Uostalom, tu su i bili kažnjenici sa "pedig reom”, oni koji su određeni da do kraja iskuse "svoju krivicu i odgovornost". Jedan od takvih je bio i Pavle Popović Crni, revolucionar i književnik. Njegovu ispovest zabeležila je u Intervjuu (25. 5. 1990.) Vera Mušketalo, iz koje donosim jedan potresan odlomak, značajan i po tome što podseća na stradanja nekih poznatih ličnosti. "Govoreći o Didi Demajo, vašem ličnom prijatelju, rekli ste da je dobijao pisma od svog venčanog kuma književnika Andre Malroa I da vam ih je čitao. Iz kog perioda ona datiraju? - To je period kada je De Gol postao predsednik Francuske Republike (1. januara 1959), a Andre Malro njegov ministar za kulturu. U to vreme francuska javnost od svog dopisnika iz Jugoslavije (a ovaj iz dobro "obaveštenih krugova”) saznaje o logoru na Svetom Grguru, u kojem se kažnjenici ne batinaju niti zlostavljaju. Mario ohrabren tim saznanjem, po poverljivoj osobi iz Pariza, šalje pismo Didi. Dida je pismo dobio iz ruke i odmah me je pozvao: "Pavle. dođi, trebaš mi za neku lektiru"! U pismu Malro ga poziva da se sa porodicom preseli u Pariz i da ni za šta ne brine, jer će mu on sve srediti pošto je njegov veliki dužnik. Čuvši sadržinu, upitao sam: "Dido, šta ćeš da uradiš?" Odgovorio mi je: "Napisaću mu da ne mogu da napustim zemlju, jer ne želim da o meni govore kao o emigrantu. Da ne mogu ostaviti svoje patnike i da im moram pomagati". Zatim je poce309
pao pismo uz kom entar "Neću da kompromitujem Malroa ako bi mi UDB-a našla pismo". U pismu koje je usledilo nakon pola godine, Andre Malro izražava svoje žaljenje zbog takve Didine odluke i obaveštava ga da su De Gol i on odlučili da do kraja života neće stupiti na tlo prijateljske i bratske Jugoslavije zbog zverstava koja su učinjena na Golom otoku. I ovo pismo je Dida pocepao, ali se ovoga puta zaplakao. Saosećajući s njim, počeo sam da govorim Jesenjinove stihove: "Cepam majkino pismo i tonem u bol zane sen, zar nigde izlaza nema na putu zavetnom mom?... Pominjete logor na Svetom Grguru, pa nam recite da li vam je poznato koga Je UDB-a tamo slala i kojim povodom? - Goli otok je zvanično raspušten 1954. godine, neposredno pred Hruščovljev dolazak u Jugoslaviju, u proleće 1955. Posle te posete dolazi do poboljšanja naših odnosa sa SSSR-om. Na desetogodišnjicu IB-a 1958. u Ljubljani Je održan kongres Parti je. Tada je cela prva garnitura republičke i savezne UDB-e bila prisutna u svojstvu "bezbednosnog kišobrana". Za vreme održavanja kongresa desio se dram atičan doga đaj. Naime, jedna grupa Golootočana, na čelu sa Vladom Dapčevićem i Milanom Kalafatićem, iskoristila je oslabljenu bezbednost u Crnoj Gori i puzeći preko granice prešla u Albaniju. Odatle je avionom bila mnogo kasnije prebačena u Moskvu. Kada je Udb-a saznala za to, došlo je do masovnih hapšenja, uglavnom u Srbiji i Crnoj Gori. Iza tih hapšenja stajala Je namera UDB-e da sazna ko je sve kontaktirao s tom prebeglom grupom. Spremao se veliki sudski monstrproces. Porodice su angažovale najuglednije advokate koji su na kraju dokazali da niko od uhapšenih niti je bio u vezi sa tom grupom niti je znao za njenu nameru. Međutim, i pored toga, grupa hapšenika bila je deportovana krajem 1958. u kaznjenički logor na otoku Sveti Grgur. U logoru nije bilo ni batinanja, ni robovskog rada, a to stoga što su Jugoslovensko-sovjetski odnosi bili mnogo bolji. Sveti Grgur je bio 1958. raj prema logoru sm rti 1949. na Golom otoku. Njemu se ponovo vraćamo. Smestili su vas u baraku 15 posle onog stravičnog "dočeka". Da li tu ostajete do kraja ili vas premeštaju u druge barake? - UDB-a nije dozvoljavala kažnjenicima da duže budu u jednoj baraci. Zato me početkom 1950. prebacuju u baraku 7. Tu sam zatekao književnika Marka Vranješevića. Zverska mučenja su ga dovela u stanje psihičkog rastrojstva, tako da 310
više nije znao ni svoje ime ni prezime. Bio je pod bojkotom, a to Je značilo da je od jutra do večeri morao golim rukama da tuca kamen o kamen. Kamenje Je bilo oštro i seklo mu Je ruke. Vodu nije dobijao i da bi ugasio žeđ povremeno bi se pomokrio u krvave šake i mokraću pio. Njegove oči su pokazivale da Je u gorem paklu od Danteovog. U to vreme, na Golom otoku je došlo do serije samoubistava. Oficiri UDB-e su Marka, da bi sprečili da se ubije, vezali košuljom i transportovali na Psihijatrijsku kliniku, u Beograd. Njegova hrabra žena Branka Vranješević, profesor francuskog jezika, tražila Je od UDB-e dozvolu da ga, o svom trošku, odvede u Pariz Jednom poznatom psihijatru, Poljaku. Na njeno uporno traženje, UDB-a joj je dozvolila da odu u Pariz. U Parizu ostaju duže vreme. Kad su se vratili, Marko me je, prilično oporavljen, posetio. Zagrlili smo se. Bio je to robijaški zagrljaj jači i različitiji od drugih zagrljaja. Robijaški zagrljaj daleko više znači nego bilo koji drugi. Marko se oporavio, ali mu UDB-a i dalje nije davala mira. I on je, pošto više nije mogao da izdrži njihov pritisak, jednoga dana skočio na beton sa četvrtog sprata, u dvorište svoje stam bene zgrade u Ulici Borisa Kidriča i na mestu ostao mrtav. Nakon toga štampa je objavila kratku vest: "U toj i toj zgradi u dvorištu, nađen Je leš nepoznatog čoveka." Za UDB-u je književ nik Marko Vranješević i mrtav bio "NEPOZNAT”. ’’Stidim se tuđeg stida". Da li je boravak u baraci 7 bio drugačiji i možda lakši, ili ste i dalje bili izloženi novim okrutnostima? - Moj položaj se nimalo nije promenio. Naprotiv, bio je još teži. To prvo veće u baraci 7, prozvan je jedan Slovenac iz Kranjske Gore. Prepoznao sam ga. Bio Je to prodavač voća sa mog letovanja iz 1947. godine. Nije znao dobro da govori srpski i dosta se mučio oko izgovora pojedinih reći. Kad ga je sobni starešina pitao šta misli o Rajkovom procesu u Budimpešti, koji se odigrao Juna 1949. (na tom procesu državni tužilac je optužio grupu mađarskih rukovodilaca, Lasla Rajka, generala Derđa Palfija, Andraša Sala ja i druge koji su bili u vezi sa Jugoslovenskom ambasadom, da rade kao Titovi ljudi, doušnici), odgovorio Je na slovenačkom "rasprava na sodišcu” a što je u prevodu trebalo da znači "sudski proces". Kada Je to izgovorio, agenti UDB-e (tzv. "revidirci”) počeše da kidišu na njega: ”A, tako, ban do, za tebe Je to "naučna rasprava", za tebe Je to "naučna istina" 31
kojom tražiš da se skine glava Laslu Rajku. Sada ćemo te nau čiti..." Pošto sam znao slovenački, digao sam dva prsta u želji da prevedem šta je Slovenac hteo da kaže i da ga spasem batina. Savivši moja dva prsta, sobni starešina mi reče: "Ajde govori, da čujemo...” Objasnio sam da "rasprava na sodišču" u prevodu znači "sudski proces". Međutim, umesto da uvaže moje objaš njenje, agenti UDB-e jurnuše na mene i povikaše: "Dole advokati informbirovaca!" "Kroz stroj bandu!" Iste te večeri su me prebili i izgazili. Sledio je moj drugi bojkot i sutradan sam po kazni određen u kažnjeničku "Kordinu četu". Pretpostavljam da Je ta ozloglašena četa dobila Ime po nekom kažnjeniku, pa nam recite nešto o tome? - Ivan Korda Gukov bio je član Partije od njenog osniva nja. Takode je bio član Boljševičke partije. U SSSR-u Je živeo 20 godina. Borio se protiv sabotaža. Odmah posle oslobođenja vraća se u Jugoslaviju i radi kao terenac, takode na istom poslu. Sa njim Je došla i njegova žena Ruskinja i dvoje dece. Saradivali smo. Uputili su ga na mene kao čoveka koji "ima oštro pero". Za sve što bi našao i proverio na terenu da Je sabotaža u prevozu hrane za pasivne krajeve, pisao je izvještaje koje je predavao meni. U vrhu tih izveštaja pisalo je : "Pavlu Popoviću: PROVERENO. OŠTRO UDARI! U TEBE IMAM POVERENJA! " Uhapšen Je početkom jula 1948. i transportovan na Goli otok. Kao bojkotovanom odredili su mu da iz mora lopatom vadi so i da je izbacuje na obalu. Ulazio je u more dok mu voda ne bi stigla do vrata, zatim bi ćeli dan, na suncu, bez vode, vadio so. Bio je prvi koji je to morao da radi. Kasnije se četa povećavala. Jedan od njih bio sam i ja. I to što sam tada ostao živ, imam da zahvalim Ivanu Kordi, heroju za nas mučenike s Golog otoka, džinovske snage, koji me je dva puta spasao od sigurnog dav ljenja. Da li je Ivan Korda preživeo Goli otok i ako Jeste, znate li kakva je bila njegova dalja sudbina? - Pustili su ga pred samu likvidaciju Golog. Sreo sam ga 1955. u Knez Danilovoj ulici. Poznao sam ga po džinovskoj figu ri. Zdravstvuj, moj, Ivane. PROVERENO! Nasmejao se i otpozdravio: Pavluška moj. PROVERENO, Vot... Ubrzo sam ga posetio. Stanovao Je u Jednom napuštenom dvorištu, u improvizovanom stanu od trulih dasaka i krovom od parčeta lima. Unutra Je bila Jedna slamarica, za ženu, decu i 312
njega. Ispričao mi je kako je njegova žena, kad su ga odveli, isterana iz stana sa dvoje dece i kako su šest i po godina spavali u napuštenoj grobnici na Novom groblju. Kada je dobila pasoš, otišla je sa decom u SSSR, a Ivan se odselio u Hercegovinu pošto mu UDB-a nije dala pasoš. Tamo je i umro. Bio je heroj Golog otoka i kao takav ostao u srcima nas mučenika iz "Kordine čete". PROVERENO. Niste smeli da imate papir i olovku, a vaše porodice su dobijale izveštaje o vama. Ko je te izveštaje pisao i slao? - Povremeno bismo posle teškog i napornog dnevnog rada noću dobijali po jednu dopisnicu koju smo slali kući. Sobni starešina je davao obrazac za tekst koji smo imali napisati. Red reći se mogao men jati, ali suština je morala ostati ista. Tekst koji smo pisali glasio je: "Dragi moji, ne brinite za mene. Dobro sam i zdravo. Partija o nama vodi računa da se sa puta izdaje zemlje i Partije vratimo na častan put kojim nas vodi naš veliki Tito. Titova ljubav prema nama je velika. Tito vodi brigu o nama, kao što to radi i o našim porodicama na slobodi. Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo. Vratićemo se preporođeni. Čekajte nas i radujte se što ćemo uskoro doći..." Dopisnicu sam i ja dobio i ispisao je. Trebalo je još samo da je adresiram. Nisam mogao, jer se osim imena moje žene Ljubice Popović ničega nisam sećao. Ulica i broj su, usled silnih udaraca u glavu, izbrisani iz sećanja. Dopisnicu sam odneo sobnom starešini i zamolio ga da mi dozvoli da iz dosijea prepišem ulicu i broj. Na to mi je on odgovorio: "Znači, bando, saboti raš na pruženu ruku Partije i njenu humanost. Naučićemo te pameti." Kazna je bila rad na "labudu". Bila je to svirepost koja je u sistemu mučenja odskakala. Zapravo, svakome ko je radio na toj spravi "labud" stradala je kičma. "Labud" je bila neka vrsta nosiljke za mermerne gromade od 150 do 200 kilograma. Prednji držači su bili kraći od zadnjih, tako da se svaljivao na kažnjenika koji je išao napred. Na "labudu" se moglo izdržati samo dva do tri dana. Kičma je pucala već drugog dana. Mnogi ga nisu preživeli. Medu preživelima Je, pored mene, inženjer Panta Jakovljević. ministar građevina NR Srbije. Na Goli otok je stigao brodićem Nada ili Mira iz luke Bakar, sam, u pratnji ofi cira UDB-e. Odmah je "leteo kroz stroj”, a zatim morao da radi na "labudu". Sva ta mučenja je izdržao i po izlasku sa Golog otoka izgradio hidrocentralu "Đerdap". Poznavao sam ga iz pred ratnog studentskog pokreta. 313
Iako su mučenja i zverstva uništavala ljudsko u vama, mnogi su ostali veliki u svojoj humanosti i požrtvovanosti. - Da nisam ateista, rekao bih: Te Deum laudam us (Tebe Boga hvalimo) ža doktora Nikolu Nikolića, lekara književnika. Taj čovek, koji Je za vreme ustaša bio u Jasenovcu i koga su zamenili 1943. godine za zarobljene nemačke više oficire, čovek koji je odmah posle rata prvi napisao knjigu o zločinima u Jasenovcu, spasao mi Je život kada za mene više nije bilo spasa. Bio sam gotovo šlep, na umoru, sam a kost i koža. Ležao sam u bolesničkoj baraci. Neko mi Je prišao i rekao: "Pavle, od danas ćeš jesti riblju čorbu koju mi lekari dobijamo. Od nje će ti biti bolje”. Bio Je to dr Nikola Nikolić. Svakog dana mi Je donosio polovinu svoje porcije, a ja sam poslušno otvarao usta i gutao čorbu. Uspeo sam da ustanem i da se uspenjem, kada sam sti gao sa Golog otoka u Beograd, do mansarde - potkrovlja moje žene. Pozvonio sam. Otvorila mi Je vrata ali me nije prepoznala i upitala je: "Koga Vi tražite"? Imao sam samo 39 kg. a uhapšen sam sa 96 kilograma. Mnogo godina kasnije sreo sam se sa dr Nikolićem. Pobra tili smo se i ostali prijatelji do kraja njegovog života. Slušajući vas, neprestano razmišljam o etici komunista u sistemu Golog otoka. Zapravo, tu Je išao komunista na komunis tu. Sta se desilo da su dojučerašnji drugovi - borci protiv Hitlera i nacista postali neprijatelji? Ko Je uneo razdor među njima i šta im je obećeno. - O tom fenomenu niko nije pisao, niti se ijedan psiholog bavio tom problematikom. Takav zverski način obračunavanja nije bio ni u okupatorskom logoru na Banjici, niti u ustaškom u Jasenovcu, a niti u nacističkim logorima smrti, Aušvicu, Dahau, Mauthauzenu. Neshvatljiva Je saradnja jednog delà komunista s ostacima ustaške "handžar divizije” u zverstvima nad komunistima-kažnjenicima. Taj fenomen je Još neobjašnjen. Neki su pokušali da ga objasne tako što sm atraju da Je UDB-a "obećala" puštanje na slobodu. Međutim, ono što hoću da naglasim Jeste da Je bilo i takvih koji nisu pristajali na uzajamni obračun, niti na Udbina "obećanja" o puštanju na slobodu. August Cesarac Je tom svojom odlukom iskazao visok stepen moralnosti. Da li Je i na Golom otoku bilo takvih ljudi koji nisu pristajali na uzajamni obračun i "obećanu" slobodu? - Pamtim sobnog starešinu Iz barake 13. Dušana Žurića, Dalmatinca. Pre rata Je bio metalski radnik. Uhapšen kao oficir 314
UDB-e za Hrvatsku i deportovan na Goli otok. UDB-a ga je pos tavila za sobnog starešinu s direktivom da organizuje tuču. Međutim, tuče nije bilo.Izlagale su stav dvije istorijske ličnosti iz moje barake 13. Milan Kalafatić, politički komesar svih interna cionalnih brigada u španskom građanskom ratu, čovek koji Je proveo 20 godina u SSSR-u, a posle rata bio pomoćnik Alek sandra Rankovića, i crnogorski komunista Vidak Arsenijević, učesnik Staljingradske bitke u svojstvu političkog komesara. Njihovo "izlaganje stava" išlo je sporo, jer su boraveći dugo u SSSR-u i govoreći samo ruski, zaboravili izvesne naše reći i trebalo ih se setiti. U sebi su sklapali rečenice na ruskom a zatim su ih "glasno prevodili". Takav način "izlaganja" nije se svideo agentima UDB-e (revidirci i ostaci ustaške "handžar-divizije”) često su nasrtali na njih dvojicu, ali bi ih sobni starešina Dušan Žurić zaustavio šireći ruke prema svakoj strani stroja vičući: "Če - kaj! Stoj". Zatim bi se okrenuo Milanu Kalafatiću, ako je on "izlagao stav", ili pak Vidaku Arsenijeviću, i rekao: "Ajde nastavi sa izlaganjem stava". I tako je sobni starešina ovu dvojicu kažnjenika spasao batina svesno izlažući sebe opasnos tima od "revidaraca”, jer je i on bio kažnjenik sa posebnim ovlašćenjem da organizuje tuču. Ponašanje vašeg sobnog starešine sigurno nije prošlo bez ikakvih posledica? Da li Je posle toga mogao i dalje da bude sobni starešina? - Na žalost, nije. Jedne večeri kasno došli su stariji agenti iz takozvanog "Centra” i viknuli svima koji su u tom trenutku rasturali staru pocepanu ćebad: "Ustaj, bando. U vašoj baraci je jedna zamaskirana banda u licu vašeg sobnog starešine Dušana Žurića". U glavi je počela da nam se okreće baraka. Izveli su ga, a zatim odveli u specijalni bunker pod zemljom, gde su mučenja bila još groznija i stravičnija. Bio sam teško bolestan i čekao ispred sanitetske barake da mi ukazu pomoć. Spazio sam Dušana Žurića, otečenog i crvenog od krvi, kako seđi na kamenu. Bili smo sasvim blizu. Šapnuo mi Je: "Grozno me tuku, barba, već tri meseca u bunke ru. Ako ostanem živ, voleo bih da mi dođete i vidite moj zavičaj. Pamtiću vas kao dragog čoveka." Želja mu se nije ispunila. Ubrzo posle tog našeg susreta izdahnuo je pod batinama. Sećate li se još nekih likova iz vaše barake 13 koji su se svojom hrabrošću i moralnošću upisali u knjigu ljudi sa ime nom čovek? 315
- Slavoljub Ivanović Pura, koštunjavi Crnogorac Blažo Popović, "dvomotorac" Novica Dejanović, nezaboravni LJubiša Pavlović Gavran. Zadržaću se na Gavranu. Taj nadim ak je dobio u partizanima. Ljubišu je uhapsio 1949. u Vladimircima mlad islednik UDB-e Rade Marié. I dok je bio u zatvoru m ajka Zorka mu je svaki dan donosila pakate, sve do njegovog deportovanja na Goli otok. Jednog dana, kao i obično, m ajka Zorka je donela paket i prišla isledniku Maricu da ga pregleda. Marié Je odbio da primi paket uz komentar; “Ne primam više pakete za Gavrana, on ovde više ne postoji.” Majka je briznula u plač i insistirala da vidi sina. "Hoću da vidim sina i ako je mrtav da ga sahranim." Pred kapijom UDB-e okupio se svet privučen majčinom kuknjavom. Iznerviran, islednik Marié, ionako ljut, otkopčao je šlic, raširio ga i rekao joj: "Evo ti sina Gavrana". Taj gest trebao je da izrazi njegovu odanost Partiji. Gavran je jednog dana, kao bojkotovan u baraci, stavljen u kiblu sa mokraćom i fekalijama. Tu scenu je, na papir, preneo za zidne novine barake slikar - grafičar Dida Demajo i u des nom donjem uglu se potpisao. Tu karikaturu je kasnije Gavran demontirao i sačuvao kao krunski dokaz o našem kupanju u fekalijama i mokraći. Kada je pušten, Gavran je pre nego što će se ukrcati na brod, karikaturu uvijenu u m astan papir stavio u gužnje crevo. Bio je to jedini način da je prenese kao krunski dokaz našeg onečovečavanja". Znači li to da je drugima bilo bolje? I kome? Onima koji su tukli, jer su "revidirali stav". Ili onima - koji su bili tučeni, jer su terali svoje do kraja? Razgovarao sam, i dobio pisma i od jednih i od drugih. Ne znam ni sada pravi odgovor na to pitanje. Tučeni ne kriju tragove svog ispaštanja. Oni koji su tukli - ćute, ne govore, anonimni su, kriju i dan-danas ono što su na Golom otoku činili, stide se. Kome je bilo gore? Danilo Krstajić iz Beograda bio je avgusta 1951. osuđen na pet godina. Tada je imao čin kapetana prve klase. Učestvo vao Je u ratu, u IV crnogorskoj brigadi kao puškom!traljezac pa komesar čete, a i svi su njegovi iz ugledne boračke familije sa Durmitora. On već više od tri i po decenije obilazi sve moguće institucije, tražeći rehabilitaciju, Jer sm atra da Je nevin, da je osuđen na osnovu lažnog denunciranja. (U julu 1990. poslao mi je i svoj poslednji dopis - zahtev za rehabilitaciju, i ovaj novi beznadni odgovor zaveden u Vojnom tužilaštvu JNA pod br. 43-4/90 od 29. m arta 1990.: 316
Drug DANILO KRSTAJIĆ Ul. Siniše Stankovića br. 18/1 11030 Beograd Skupština SFRJ - Služba za predstavke i predloge dostavi la je ovom tužilaštvu Vašu predstavku da je, kao nadležni organ, razmotrimo sa stanovišta eventualnog stavljanja zahteva za ponavljanje krivičnog postupka, jer je u tom pravcu Vaša predstavka usmerena. Nismo našli zakonskog osnova za stavljanje zahteva za ponavljanje krivičnog postupka, koji je protiv Vas okončan pravosnažnom presudom Vrhovnog suda u Beogradu K. br. 788 od 11. 7. 1951. godine. Ovo stoga što u Vašoj predstavci, niti u priloženim spisima, niste izneli nove činjenice niti ponudlili nove dokaze koji bi sami za sebe ili u vezi sa ranijim dokazima bili podobni da prouzrokuju donošenje oslobadajuće presude ili osude po blažem zakonu. VOJNI TUŽILAC JNA General-major Ahmet Hodžić, s.r.”) Posle mnogih tortura u istrazi i posle suđenja, Danila Krstajića su prebacili, zajedno sa grupom od tridesetak osuđe nika, na ostrvo Sv. Grgur. Stigli su noću, avgusta 1951. Nisu ni znali gde su; to su tek kasnije otkrivali. A bili su susedi Golog otoka, za koji, takode, do tada nisu čuli. Imaće vremena, dve godine, da saznaju sve. Njegova priča gotovo Je identična sa svim ostalim, malo više obojena nesrećom čoveka koji se oseća nevinim, a ipak ispašta sve "grehove" najtežih osuđenika. - U sedamnaestoj godini života, 1943 - kaže Krstajić postao sam član KPJ. To je bilo vreme kada sam ratovao kao puškomltraljezac u IV proleterskoj crnogorskoj brigadi. Kao komesar čete, 1944. godine i četvrti put sam ranjen, pa sam zato postavljen za komesara divizijske bolnice. Za ratne zasluge odli kovan sam Ordenom zasluga za narod drugog reda i sa dva ordena za hrabrost. Cela porodica Krstajić, ispod Durmitora, od 1941. bila je za NOP, a moji rođaci su bili i većnici AVNOJ-a. Otac i nas četvoro dece preko 15 godina postali smo u ratu čla novi KPJ, a starijia sestra i nosilac "Partizanske spomenice". . Početkom 1950. premešten sam iz političkog odeljenja Armije u Kragujevcu u političko odeljenje divizije u Titovom Užicu, u činu kapetana prve klase. Ujutru, 21. m arta 1951. godine, na službenom putu, ispred 317
Kragujevca, uhapsili su me i odveli u samicu. Moja Jedinica tada nije znala gde sam, a mojoj majci, koja mi je čuvala sina, rekli su da sam prekomandovan na "specijalni posao" i da ona ode u Zemun sa detetom, gde smo imali svoju kuću kao kolonis ti. U istražnom zatvoru bio sam oko tri meseca. Sem desetak dana, nalazio sam se u samici bez svetlosti, lancima vezanih ruku iza leda. Nisam mogao da se hranim, pa mi Je hranu davao stražar. Na isleđivanje sam odvođen Jednom nedeljno. Upozoravali su me da znaju za moj neprijateljski rad, da omah sve priznam i tako što pre raščistim istragu Jer je to bolje po mene. Uporno sam odgovarao da sam nevin, da nikad nisam neprijateljski delovao. Posle toga, počele su batine i razna provociranja. Jednom su me zvali da mi saopšte da su mi ubili sina. Primio sam tu vest hladnokrvno jer sam osećao da lažu i rekao: pa dobro, sad bar nemam čega da se plašim! Tada su me nazvali velikom informbirovskom bandom. Posle mog hapšenja, u Titovom Užicu uhapsili su još oko desetak oficira, među kojima i komesara divizije i načelnika KOS-a. Nijedan od tih oficira nije imao šta reći za mene u vezi sa Rezolucijom Ш-а. I moja razvedena žena, kad sam došao iz zatvora, kazala mi je da su joj donosili na potpis napisanu pri javu protiv mene, obećavali nagradu i zaposlenje ako potpiše, ali - kako mi je rekla - ona je to energično odbila. U Beograd sam dovoden Juna 1951, u Deligradsku ulicu. Tu sam i smešten u zajedničku zatvorsku sobu, gde sam čekao suđenje. Suđenje Je bilo tajno i osuđen sam od Vrhovnog suda u Beogradu (K. br. 788 od 11. Jula 1951. godine, čl. 100 KZ) na pet godina strogog zatvora i godinu dana gubitka građanskih prava. I na suđenju sam izjavio da sam nevin. Posle toga, vezan, sa drugima, vozom, sproveden sam do Rijeke. Nismo znali kuda idemo. Potrpali su nas noću u brod, pod palubu. Ujutro smo stigli na ostrvo Sveti Grgur. Bio Je poče tak avgusta 1951. godine. Mislio sam da smo stigli među luđake. Stari osuđenici su većinom bili crni od sunca, polugoli, u starim pocepanim pantalonama i sa nikakvom obućom. Okoštali, mrša vi, delovali su kao zverinje. Kad sam prepoznao neke svoje ratne drugove, užasnulo me. I ja ću uskoro biti takav. Gde li smo to stigli, šta će biti s nama? Niko od nas Još nije znao da Je to zatvor na Grguru - susedu Golog otoka. 318
Moju grupu su smestili u jednu od drvenih baraka u "ži ci . Unutra su bili kreveti” sa obe strane na tri sprata. Kreveti su od poredanih balvana i debelih dasaka. Sobni starešina bio Je L.O., on nije bio zlikovac. Svako veće ribao sam prostoriju zemlju u sobi I nameštao obuću zatvorenika. Tako do kasno u noć, kada mi je dežurni odobravao da legnem. U pokušaju da se negde uvučem, tukli su me I terall. Jedva sam uspevao da se uguram među balvane. Najgore su me tukli moji, Crnogorci. S nama Je bilo i nekoliko Slovenaca - oficira, koji nisu hteli da biju. Često su zato plaćali batinama, ali Izdržavali su, nisu se dali. I predratni oficiri nisu hteli da tuku, odbijali su to kao poniženje, pa su kažnjavani kao "banda". Mislio sam kad osvanem da neću omrknuti. Često sam se radovao smrti kao spasenju. Ali nisam hteo sam sebi da oduz mem život, što su neki pokušavali. Kad uporno nisam hteo da bilo šta "priznam", premestili su me u drugi paviljon. Ali ni tu nisu uspeli da mi iznude neki iskaz, bez obzira na silna muče nja, batinanja, nespavanja. Vodili su me kao ćoravog konja sa natučenom šajkačom na oči i sa ularom - žicom oko vrata. Bio sam sav otečen i izubijan. Svako veće vodili su me na batinanje u Centar radilišta - zatvor za osuđenike u KPD, gde su rukovo dioci bili osuđenici. Tu sam pod ćebetom ostao oko mesec dana. Nekoliko puta su me vodili da iz broda iznosim džakove cementa. Tovarili su mi na leđa po 4-5 džakova; cela desetina brigada hvatala me za noge i ruke i zajedno sa džakovima iz nosila napolje, ostavljajući me da ležim pod džakovima dok se oni odmore. I tako opet. Rukovodilac naših radova - zatvorenik Milorad Milačić - gledao Je jednom kako me muče, pa kada nije mogao da se savlada, zaleteo se pesnicama na moje gonitelje, počeo da ih udara, neki su od udara i pali na zemlju. Vikao je: zar ne vidite da je iznemogao, da teško hoda, hoćete da crkne pre nego što iznese svoju neprijateljsku delatnost. Odobrio mi je da sednem i da se odmorim. On me je više puta štitio i spašavao kad sam bio na granici izdržljivosti i njemu mogu da zahvalim što sam ostao živ. Čudno Je to, valjda zbog tolikog zla, čovek pamti i naj manju dobrotu. Sećam se, recimo, advokata V., koji Je bio zamenik sobnog starešine. A zna se ko je to mogao da bude. I on me je tukao, morao Je kao "revidirac”, ali osećao sam kad me tuče da - uzdržava ruku, da to čini lakše, da nije krvnik. Posle Otoka, više godina kasnije, sreli smo se na ulici. Zagrlio sam ga i polju 319
bio. Žena mi posle kaže: kako možeš da ga ljubiš kad te je tu kao? Tukao me Je, ali lakše! Ona to možda nije razumela, ali tako je bilo... Ljudi su ljudi, ali na muci su različiti. Pamtim i one koji ni po koju cenu nisu hteli da dignu ruku na drugove. Plaćali su za taj prkos, za obraz, krvavo su plaćali ali nisu pljunuli na sebe. Marko Prlja Je dobi Jao batine za to, mučili su ga, ali Je ostao čestit Šta je taj sve prošao: zarobljenički logor, gestapovski zatvor, "Staru Gradišku", "Bileće", Goli otok. Sve Je Izdržao, pred ratni oficir, kom unist sam je patio i plaćao, drugome zlo nije hteo da nanese. Kada Je umro, otišao sam da mu se poklonim. Samnom je na Otoku bio i general Branko Poljanac. Sve vreme smo zajedno kažnjavani bojkotom. Ljudi moji, šta je taj sve prepatio. Tukli su ga "revidirci" do besvesti. Vezivali mu repove. Pljuvali ga. Strašno je to što pričam, ali moram, još strašnije bi bilo prećutati. Toliko su ga zlostavljali, bubrezi su stra dali, pa je noću mokrio ispod sebe. Osećalo se to čim mu priđeš. Već je bio na ivici ludila... Kada je pušten, našao se na ulici. Sve su mi bili oduzeli. Sam, pustinjak, tako Je i umro. A bio je Junak u ratu, zar bi drukčije postao general. Još se nekih sećam. Ivo Marié je bio stariji čovek, "kuferaš” - povratnik iz Moskve, radio je u Komintemi. Nije bio "akti vista". Trpeo je. Njegov posao su bili - klozeti. Dobar posao! Dali su mu ga što Je bio stariji, bolešljiv, iznemogao. Samo Je ćutao i radio. Ni sa kim ni reći. Zavuče se u te smrdljive, govnave ćumeze i - ćuti, vreme prolazi. Nije, znači, kako se priča, moralo da se bude gad, da druge biješ i mučiš kako bi se dodvorio isednicima. Bilo je teško, mnogi nisu izdržali, pristali su na sve, ali ipak - ne svi. A da je bilo gadno - bilo je. Kad kičma pukne, kad prvi put pljuneš u sebe nema više povratka. Onda i rođenu m ajku otkucaš isledniku. Ne znam, ja to ni danas ne mogu da objasnim - zašto, zašto su se tukli između sebe, komunisti, do Juče ratni drugovi, brat brata, sin oca, ponižavali se, pljuvali, lagali, puzili, koji Je đavo ulazio u ljude... Pošto sam bio uporan u ćutanju, proglasili su me za agen ta NKVD. Na ostrvu je to bilo "zvanje" koje Je značilo da me "prevaspitani" osuđenici mogu mučiti po svom izboru, ali da me čuvaju da ne crknem ili da se ne ubijem dok ne raščistim tajne veze i špijunski rad. Jednoga dana na ostrvu Grguru cela brigada me terala na 320
rad - tukla me, vezali su mi žicu oko vrata, padao sam, ležao okrvavljen sa teškim kamenom na leđima... Kada sam klonuo, i psihički, hteo sam da se ubijem. Čemu sve to dalje trpeti? Resio sam da natrčim na milicionera, kao da hoću da mu otmem oružje, da bi on pucao. Ali nisam imao snage ni za to... Upravnik me tada kaznio da idem "pod ćebe". Krstajić zatim opisuje šta to znači: - U zadnjem ćošku sobe ćebadima je bio ograđen prostor, gde sam zatvoren kao u samici. Niko me, sem ovlaštenih, nije smeo videti niti sam ja mogao nekoga da vidim. Tu sam provo dio dan, klečući, jer mi nisu dali ni da sedim ni da spavam. A u ponoć su me odvodili u "Centar” gde su me "revidirci” tukli do besvesti - da priznam da sam neprijatelj. Tako je bivalo mesec dana... Posle godinu i po dana provedenih u "bandi”, izneo sam svoj stav pred kolektivom sobe i zato dobio strogi bojkot. Stav pred kolektivom osuđenici obično iznose kad prethodno pristanu da raščiste istragu, da revidiraju i izvrše samokritiku. Taj stav se većinom iznosio odmah po dolasku na izdržavanje kazne, ili što рге, u roku od 1-3 meseca. Ja to nisam hteo, uvek sam tvrdio da sam nevin, da nemam ništa zajedničkog sa IB. Nisam hteo ni sa kim da razgovaram. Ćutao sam kao nem. Sobni starešina je tada bio neki Marko M., kod koga su mnogi propištali i propevali. Računao je, verovatno, da će i kod mene uspeti. Ali kad to nije uspeo ni mučenjem ni teranjem na rad, organizovao Je konferenciju na kojoj sam iznosio "stav". Sala je odzvanjala od vike osuđenika "ua banda”, "ubij bandu”. Nakon gaženja, tuče, sav krvav, rekao sam u jednom dahu: "Znate kako se zovem, nevin sam i nemam više ništa da vam kažem"! I to mi je bila poslednja rečenica. A za godinu i po dana u izolaciji slušao sam oko sto osuđenika koji su iznosili "stav": svi su pričali o svom neprijateljskom radu, raskrinkavali se, napadali ponašanje ostalih zatvorenika prema njima, pljuvali recima svoje ukućane - odraslu čeljad, pa opet dobijali batine, dok se Još više ne uprljaju. Za vreme strogog bojkota ribao sam prostorije bez savi janja kolena, u prisustvu i pod nadzorom dežurnog sobe, od uveče do pola noći. Zatim me dežurni sobe vodio kod sobnog starešine na isleđivanje. Ovaj bi me vezao za klupu, potrbuške, i tako me tukao. Jednom mi je slomio dva rebra i ruku iznad nadlaktice. Posle toga sam kaselu ili tragač nosio tako što mi je drška bila vezana kanapom za vrat. 321
Zatim sam prebačen u zatvor na ostrvu Ugljan. Tu Je bilo malo bolje: zgrade za spavanje, više hrane, m anje batina. Nisu mi mnogo ni savijali glavu, niti me mučili. Nešto sam povratio snagu. Ali, za kratko. Nekoliko meseci kasnije prebačen sam u ’’Bileće”... Posle stalnih batinanja ulazim u tzv. "govnarsku bri gadu”. Tu nas je šestorica. Posao nam Je da silazimo u septičke jame do guše, do usta, da čistimo fekalije. I telo i odelo su nam bili govnavi. Ali bar nas ne biju, srećni smo, Jer niko neće da nam priđe zbog smrada. Na žalost, sve smo jame uskoro očistili... Posebno uzbudljiva ispovest Danila Krstajića Jeste o nje govom susretu sa majkom i četvorogodišnjim sinom, kada su mu dozvolili posetu. Uskoro zatim, oslobođen je bojkota, prestala su mučenja, počeo je da se uvodi neki zatvorski red. To se doga đa u jesen 1953. godine. - Nakon četiri meseca bojkota, kada nisam ni reči progo vorio o svom tobožnjem neprijateljskom radu, islednici su nare dili da mi kolektiv skine bojkot. To je bilo oko dva meseca pre puštanja na slobodu, u kasnu jesen 1953. Puštanjem na slobodu decembra 1953. bio sam sretan da vidim svoje, ali utučen i nepoverljiv prema svemu. Nakupljeni strah i neverica u ljude bili su prisutni kod mene i izlaskom iz zatvora, više godina i Još nisu sasvim iščezli. Izbegavam pozna nike i društvo, naročito razgovore sa bivšim zatvorenicima po IB, ne samo da se ne podsećam na zatvor nego i zbog sumnje da su provokatori, lažljivci, kao što su mnogi bili. Plašim se novih podvala. Izlaskom iz zatvora, zaposlio sam se početkom 1954. godi ne kao fizički radnik u fabrici noževa u Zemunu. Kad sam bio predložen da radim u računovodstvu, direktor mi Je saopštio da iz SUP-a to ne odobravaju. Sprečavali su me još na nekoliko mes ta. Te godine prijavio sam se na konkurs za ložača na Po ljoprivrednom fakultetu. Sekretaru fakulteta bilo Je neugodno da bivši oficir JNA radi u ložionici, pa me je odvraćao od tog posla. Shvatili su moje razloge I primili me za ložača. Ubrzo se pojavilo slobodno mesto laboranta. Ali opet Je bilo smetnji iz SUP-a. Onda me je pozvao profesor dr J.B. I rekao - da on ne pita ni SUP, ni mene, niti ga interesu je što sam kažnjavan, nego - da li ću marljivo i dobro raditi. Kad sam mu to obećao, rekao je: doteraj se (kod njega sam tada došao iz ložionice, sav prljav i garav) i ujutro dođi na posao. Kasnije sam dobio mesto višeg tehničkog saradnika i na tom poslu ostao sve do penzionisanja 1977. godine. 322
Na kraju svoje duge I dramatične ispovesti Krstajić kaže: - Ja ni danas ne tražim milost, Jer ne smatram da sam bio mučenik "neke ideje", već tražim samo istinu na videlo, istinu o mom izdržavanju kazne i žigu koji i dalje nosim - mada sam stradao nevin. Obračun sa informbirovcima Je bio, po svim dokumentima i svedočenjima, što se vidi i iz Krstajićeve priče, najsuroviji u vojsci. Pre nego što kasnije šire objasnim tu ocenu, opisao bih neke dramatične događaje, koji nisu ostali bez uticaja na "kaz nenu politiku" i progon onih vojnih lica u koje se posumnjalo ili su se stvarno našli na "drugoj strani". Sve je počelo saopštenjem Ministarstva unutrašnjih poslo va FNRJ, 18. avgusta 1948. godine, u kome je stajalo: "U noći između 11. i 12. avgusta o.g. u Jedan sat posle pola noći, u rejonu sreza Vršac, preko jugoslovensko-rumunske gra nice, pokušala su da pređu u Rumuniju tri10 lica Pogranični stražar - milicioner, koji se nalazio zaklonjen na tom graničnom odseku, primetio je četiri osobe kako ubrzanim korakom idu prema granici. Kada je na to hteo da upozori komandira straže, jedan od trojice, koji su želeli da predu granicu, istrgao je revol ver i ispalio metak u stražara. U samoodbrani, ovaj je upotrebio oružje i na mestu ubio dva lica, dok su se druga dvojica dala u bekstvo u pravcu rumunske granice, ali je Jedno lice pre prelaza uhvaćeno..." Ko su bili ljudi koji su te noći, po kiši, tako žurno grabili prema državnoj međi? Zašto je došlo do sukoba sa stražom i ko je čovek koji je potegao revolver i ubrzo bio pogođen hicem sa druge strane? Milicioner koji je bio u zasedi i koji je zapucao iz puške Vladimir Kovačević, ovako opisuje taj događaj u službenoj istra zi: "Bila Je velika pomrčina. Ležao sam u zasedi i primetio kako ispred mene prolaze neka lica. Video sam bele uniforme. Dižući se, čuo sam kako neko od njih reče: ’Izgleda da nešto šuš ti?’ Viknem: ’Stojf, a oni ništa ne odgovore, nego opale dva met ka. U tome i ja opalim jedan, pa drugi metak, i čujem kako od njih neko reče da Je Jedan već poginuo. Kad to čuh, opalim treći, 10 U istrazi Je utvrđeno da su bekstvo pokušali Jovanović. Petričević i Dapčevič-, a četvrta osoba bio Je upravnik imanja koji ih je samo pratio do gra nice (pr. aut.)
323
pa četvrti metak, a peti mi se zaglavi. Posle toga povučem se natrag, u pravcu sela Sočice, da potražim svoga komandira Kneževića. U svitanje sam se našao sa njim i rekao mu: ’Druže vodniče, ja sam nekoga ubio, ne znam ko je.’ S puškom na gotovs pođemo da vidimo koga sam ubio i prvo naidemo na belu šapku...” Neposredno pred tu noć, 11. avgusta, oko 15 časova, u putničkom automobilu sa vojnim oznakama prevezli su se iz Beograda preko Pančevačkog mosta: general-pukovnik Arso Jovanović, general-major Branko Petričević Kada, pukovnik Vladimir Dapčević i vozač Arsa Jovanovića, koji ih Je vozio. Putnici su u Vršcu svratili do sekretara Sreskog komiteta KP, kome su rekli da idu u lov na divlje svinje. Sekretar im se pridružio. Tako su stigli do Bele Crkve. Arso Je odmah pošao da traži svog rođaka, komandanta tamošnje tenkovske škole JA, koji Je inače završio tenkovsku akademiju posle rata u Sovjet skom Savezu. Nije ga zatekao kod kuće jer Je ovaj već bio otpu tovao na godišnji odmor. Arso to nije očekivao, pa Je bio vidno uznemiren. Uveče se grupa uputila u selo Sočice. Iako Je bio avgust, vreme je bilo kišovito i prohladno. Automobil se zaglavio u seos koj kaljuzi i nije mogao dalje. Vozač je ostao kod kola, a ostali su nastavili pešice prema selu. U gluvo doba noći, po mrklom mraku, zakucali su na vrata upravnika tamošnjeg poljopriv rednog dobra i probudili ga. Pozvali su ga da lm sutradan zorom bude vodič u lovu. Ovome, dabome, nije ni palo na pamet da odbije, naprotiv, godilo mu je da pravi društvo visokim funkcionerima iz Beograda. Bilo mu Je, istina, malo čudno da se nisu i opremili za tako težak lov, kakvim se sm atra lov na divlje svi nje. Tokom tog dogovora, Arso Jovanović Je Izrazio želju da "kad su već na granici”, obiđu i karaule i "provere budnost knojevaca” (KNOJ - Korpus narodne odbrane Jugoslavije). A da bi to uspešno obavili, najbolje Je da odmah - dok Je Još noć pođu. Tako Je upravnk dobra neočekivano unapređen za važnog vodiča. Probijali su se kroz retku šumicu prema granici. Napred su išli Arso i upravnik, a iza njih Petričević i Dapčević. Sekretar Komiteta ostao je na poljoprivrednom dobru. Posle kraćeg pešaćenja ispred sebe su čuli pucketanje grančica, na šta ih Je Arso upozorio: "Nešto se čuje, kao da nešto šušti!" Pri tom Je držao revolver u desnoj ruci, a levom se oslanjao na upravnika. 324
Kad se sušanj ponovio, Arso je u pravcu odakle se čuo, opalio: najpre Jedan, pa drugi metak. Otuda je vrlo brzo odgovo reno brzometnom puščanom paljbom sa četiri metka. Prva dvo jica su istog trenutka pala. Iza njih, Dapčević se bacio na zem lju. Petričević, ne stigavši da se razabere, čuo je tak o neko repetira pušku. Zbunio se. Nepoznati nije više pucao već se povukao dublje, u šumu. Kad se sve smirilo, Dapčević i Petričević su se kroz mrak dovukli do prve dvojice iz svoje grupe da provere leže li u zak lonu ili su pogođeni mecima. Kad su im prišli, videli su da su Arso Jovanović i upravnik poljoprivrednog dobra ubijeni. Iako u panici, Dapčević je predložio da još jednom pokuša ju da se probiju preko granice. Pre toga je počupao epolete i zajedno sa šapkom bacio ih na zemlju. Petričević Je odbio da ide ponovo prema granici, smatrajući to suviše rizičnim. Rekao je da će se vratiti u Beograd. Videvši da nema kud, Dapčević mu je sugerirao da, kada ga vlasti budu pitale za njega, kaže kako su se već posle prvog pucnja razbežali i da više jedan drugoga nisu videli. Posle dogo vora sklonili su se pod jedno drvo, gde su i osvanuli. Čim je zasvitelo - razišli su se. Dapčević je otišao uz granicu, a Petriče vić je pošao natrag u selo. Tu je našao predsednika Mesnog odbora. Pošto mu je ispričao dogovorenu verziju o tome šta se dogodilo na granici, zatražio je da ga ovaj odvede do milicije. Uz put, dok su išli, sišao je s puta u udolicu do jednog izvora da se napi je vode. Ali samo što se sagnuo, čuo je iza sebe uzvik: "Ruke uvis!" Bio Je bez šapke, ali je imao epolete general-majora. Kada se osvrnuo, iznad njega na drumu stajao Je milicioner sa puš kom u ruci - Dušan Knežević, komandir pogranične stanice. Petričević mu je na to strogo rekao da skloni pušku, jer valjda vidi da Je on general Jugoslovenske armije. Knežević se malo zbunio, predomišljao, pa je ipak spustio pušku. Onda je, pravdajući se, ispričao kako su sinoć presreli grupu špijuna, pripucali na njih i ubili dvojicu, dok su se ostali razbežali. - Nisu to nikakvi špijuni - prekinuo ga je Petričević - već naši ljudi, koji su pošli u kontrolu granice, pa su naleteli na zasedu. Onaj u uniformi koga ste ubili je general-pukovnik Arso Jovanović, a onaj drugi Je upravnik vašeg poljoprivrednog dobra. Nesreća, vidiš! I ja sam bio sa njima. Čuvši to, Knežević se uplašio. Zar takav "kiks” da im se desi na granici - da ubiju generala! 325
- Nije moguće - promucao je. - Pa ja poznajem Arsa Jovanovića, bio sam u Pratećem bataljonu Vrhovnog štaba za vreme rata. Ono nije on. - Otiđi, pa zagledaj bolje, videćeš da jeste! - rekao mu je Petričević. Zajedno su onda pošli do poljoprivrednog dobra i probudili sekretara Sreskog komiteta KP. Ispričali su mu kakva im se nesreća dogodila. U međuvremenu, Arsov vozač izvukao Je automobil iz blata, tako da su se kolima uputili u Vršac: Petri čević, Knežević, sekretar Komiteta i vozač. Petričević je prvo svratio u sekretarevu kuću, gde se presvukao, Jer Je bio sav blatnjav. Domaćica mu Je dala muževiJeve pantalone i košulju. A sekretar i komandir milicije Knežević otišli su u Oznu (Odeljenje za zaštitu naroda) da prijave slučaj. Od prvog susreta sa Kneževićem, Petričević je strepeo da će ga otkriti. Međutim, I ovaj, a i drugi u srezu, poverovali su izgledu u ’’lovačku priču" ili su glumili i saučestvovali u nesreći koja je zadesila generala i njegove drugove. Trudili su se da mu se nađu pri ruci dok ne dođe do Beograda. Sekretar Komiteta i Knežević su se, ubrzo, vratili sa šefom Ozne Aleksandrom Vasićem koga su zvali Čapajev. Petričević mu je ispričao šta se sve dogodilo, ponovio mu je verziju o tome kako su nabasali na graničnu zasedu. Čapajev i Knežević morali su da pođu u Beograd, u Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbi je, prvo ministru Slobodanu Peneziću Krcunu, da mu lično podnesu Izveštaj o incidentu. Zamolili! su Petričevića da ih poveze automobilom. Dok su se približavali Beogradu, Petričević Je, s vremena na vreme, krišom pogledao na svoje saputnike. Još nije bio sigu ran da li stvarno idu na referisanje u Ministarstvo, ili, u stvari, njega sprovode. Da bi to proverio, pred Pančevačkim mostom ih je upitao: - Gde ćete da vas ostavim? - Pred Ministarstvom, u Maršala Tita ulici - odgovorio Je Čapajev. Tu ih Je i ostavio, a vozaču rekao da ga vozi kući. Podne 12. avgusta 1948. godine već Je bilo prošlo. U kući se presvukao i telefonom Javio Glavnoj političkoj upravi JA da će brzo doći. Obukao je civilno odelo. U kancelariji Uprave dočekao ga Je Otmar Kreačić Kultu ra, prvi pomoćnik načelnika Glavne političke uprave JA, zadu žen za agitaciju i propagandu. 326
- Taman sam hteo da te pozovem telefonom kod kuće rekao mu je Još s vrata. - Čuo sam šta vam se desilo. Svetozar Vukmanović Tempo, načelnik Glavne političke uprave, nije bio tada u Beogradu. Nalazio se na odmoru. - Zvali su nas da odemo do Centralnog komiteta, hoće da im ispričaš kako se sve dogodilo - dodao Je Kreačić. Pošli su odmah u CK KPJ, koji se tada nalazio u bivšoj zgradi "Agrarne banke” na Trgu Marksa i Engelsa broj 11, do redakcije Borbe. Petričević je i u CK KPJ ponovio dogovorenu "priču o lovu". U međuvremenu, u istu kancelariju gde su razgovarali, ušao Je i zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije, koji Je došao da izvesti šta su mu rekli šef Ozne i sekretar Komiteta iz Vršca. Petričević i Kreačić su otišli, pre nego što je ovaj izneo dobijene informacije. Sišli su najpre u bife u zgiadi CK, popili kafu, a zatim se vratili u zgradu Političke uprave. Tek što su tamo stigli, u Kreačićevoj kancelariji je zazvonio "specijalni telefon", koji su imali samo visoki rukovodioci. - Da - javio se Kreačić. - Tu je... da, da... Uznemiren, Petričević je pokušao da uhvati štogod iz Kreačićevih "da, da". I dalje ga je mučila sumnja: da li su doku čili istinu? - Odoh časak, zovu me. Ti sedi ovde dok se ne vratim rekao mu je Kreačić. Samo što je on izašao iz kancelarije, ušao je jedan od generala koji je takođe radio u Političkoj upravi. - Jesi li čuo šta se desilo? I ja sam bio tamo? - upitao ga je Petričević. - Ti! - začudio se tobož ovaj. Nisu progovorili više ni reč, a u sobu su ušli Još Jedan general i zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije. Neposre dno za njima, ušao je i načelnik kontraobaveštajne slušbe. Petričevića je sada počela da muči Još veća neizvesnost. Da li su poverovali u "priču o lovu", da li ga ti čuvaju ili mu samo prave društvo? Radno vreme Je već odavno prošlo, a oni su još bili tu. Hteo Je da proveri svoje slutnje. Pošao je do toaleta. Za njim je odmah, kao slučajno, pošao i jedan od drugova da "opere ruke". Zajedno su se vratili. Petričević tada još nije znao da su oficiri na izlazu iz zgrade već upozoreni da ga ne puste. 327
U kancelariju se zatim vratio Otmar Kreačić sa nekoliko oficira kontraobavestajne službe. - Druže Kada - obratio se on Petričeviću - pošto Je slučaj veoma zamršen, moraćemo da te stavimo u preventivni pritvor. Na ispitivanjima u zatvoru, Petričević je u početku uporno ponavljao "priču o lovu”. Kasnije Je sve priznao. U međuvremenu, Vladimir Dapčević, pošto posle dugog lutanja nije uspeo da pređe granicu, vratio se vozom u Beograd i sklonio u jedan stan. Odmah je uspostavio telefonsku vezu s Ambasadom SSSR-a. Sastao se sa pomoćnikom vojnog atašea, od kog je tražio da mu hitno omogući bekstvo iz Jugoslavije, jer mu "gori pod nogama”. Dapčević Je i ranije bio nestrpljiv, požu rivao je bekstvo, insistirajući kod Arsa Jovanovića i Branka Petričevića da se što pre krene. Petričeviću je čak jednom prili kom rekao da će ako ne pođe u određeno vreme sa njima, Arso i on otići sami. Pomoćnik sovjetskog atašea nije mogao udovoljiti zahtevu Dapčevića. Tako se ovaj do 31. avgusta 1948. godine krio u Beogradu, a onda na svoju ruku otputovao vozom u Suboticu. Poneo je sekcije graničnog područja prema Mađarskoj, kao i kompas radi lakše orijentacije. Krijući se, pešice, po mraku, lutao je dva dana a potom uspeo da dođe na 40 m etara od gra nice. Po kompasu je, međutim, ocenio da Je već odavno prešao granicu. Onda je iznenada čuo uzvik: - Stoj, ko ide? - Jugosloven! - odgovorio je Dapčević, misleći da ga zaus tavljaju mađarski graničari. - Jugosloven, napred! Kada je prišao bliže, u m raku Je prepoznao uniformu jugoslovenskih vojnika. Bio je 21 čas, 2. septembar 1948. godine. Uvidevši da je kasno da bilo šta učini, predao se. Sproveden je iste noći u Beograd. Slučaj Petričevića i Dapčevića posebno je iznenadio Svetozara Vukmanovića Tempa, njihovog tadašnjeg šefa - načelnika Glavne političke uprave. Evo kako se on seća tih trenutaka: "Sto se tiče Arsa Jovanovića, nije me iznenadio njegov postupak: bio je oficir stare vojske, a poslije rata Je poslat u Vojnu akademiju ’Vorošilov’, gdje Je mogao biti i zavrbovan. Ali me je iznenadilo da su u to upleteni Petričević i Dapčević. Dodu še, da sam malo više pratio njihovo držanje, sigurno bih došao do zaključka da sa njima nije sve u redu. Jedino su se njih 328
dvojica, od cijelog sastava Političke uprave, našli pobuđeni da protestuju protiv mojih utisaka koje sam stekao prilikom boravka u SSSR-u. Petričević je kasnije tri puta izvrdao da ide u jedinice i da istupa povodom Staljinovih pisama i Rezolucije Kominforma. Ne sećam se da li je uopšte istupao u Gardijskoj diviziji; izbjegao je da istupi na Petom kongresu KPJ; napravio se bolestan i iscrpljen. A ja sam mu bezrezervno vjerovao! Čim sam stigao u Beograd, sazvao sam rukovodeće kadro ve Političke uprave koji nijesu bili na odmoru. Iznio sam ono o čemu sam razmišljao od kada sam saznao za pokušaj bjekstva Jovanovića, Petričevića i Dapčevića. Istovremeno sam izdao direktivu da svi politički kadrovi prekinu odmor i da se vrate u jedinice. Zatim sam otputovao na Bled da referišem Titu... - Kao komunista osjećam da treba da se povučem sa funkcije u Armiji - zaključio sam svoje izlaganje drugu Titu. Bilo bi nepravilno ako bih drugačije postupio. Jer, Petričević je bio moj zamenik... imao sam veliko povjerenje u njega. - Kako može komunista da se povlači iz borbe!- prekinuo me Tito. - Ja se ne povlačim iz borbe, već samo sa funkcije u Armiji... Kako mogu govoriti o potrebi budnosti kada sam bio toliko nebudan da se to graniči sa naivnošću! A revolucionar ne smije biti naivan... - Po tvojoj logici treba i ja da se povučem, jer je Žujović bio moj blizak saradnik - opet me je prekinuo Tito. - To je nešto drugo! - nijesam se zbunio. - J a sam imao toliko poverenja u Petričevića da smo Kreačić, on i ja svako jutro razgovarali o novostima za koje bismo saznali. Povjeravao sam im svoje najintimnije misli... Tito, očigledno, više nije imao volje da razgovara o toj stvari, pa me je oštro prekinuo: - Neću više da razgovaram... Vrati se na dužnost koju ti je poverio Centralni komitet! Prešli smo na razgovor o drugim stvarima. Kao uzgred, Tito je rekao da ne treba da povlačim ljude s odmora, da ne treba dramatizovati pokušaj bjekstva dva-tri oficira. Važno je da se Armija u cjelini dobro drži. Vratio sam se na dužnost, ali s utiskom da sam loše startovao u novoj borbi..." Suđenje Branku Petričeviću i Vladimiru Dapčeviću održa no Je dve godine kasnije - od 1. do 4 juna 1950. godine pred 329
Vojnim sudom. Optužnica ih je, pored ostalog, teretila da su radili na razbijanju jedinstva i odbrambene moći Armije, te da su izdali svoju domovinu i "pogazili zakletvu vemosti narodu i vrhovnom komandantu", Zbog značaja tog procesa, koji je imao širok odjek u jav nosti, rekonstruisaću ga podrobnije, na osnovu sudskih zapis nika i novinskih izveštaja. Sudsko vojno veće sačinjavali su potpukovnik Milonja Stijović u svojstvu predsedavajućeg, sudi je porotnici gene ral-major Đuro Lončarević i pukovnik Bogdan Vujošević. Optu žbu Je zastupao vojni tužilac JA pukovnik Ilija Kostić, a za branioce optuženih određeni su pukovnici Danilo Knežević i Radoš Raičević. Vojni tužilac je, između ostalog, rekao: - Oba optužena, počev od Jula 1948. godine pa do njihovog zajedničkog pokušaja bekstva u noći između 11. i 12. avgusta 1948. godine, ilegalno su radili na organizovanju grupe izdaj nika iz redova vojnih i civilnih lica u cilju da se, silom i uz intervenciju strane države, zbace vrhovni organi narodne vlasti i državne uprave FNRJ i time ugrozi nezavisnost FNRJ i slobo da njenih naroda. Radili su na razbijanju Jedinstva i odbram bene moći Jugoslovenske armije, te su tako izdali svoju domovi nu i pogazili zakletvu vemosti narodu i vrhovnom komadantu. - Njihova karijeristička i protivnarodna shvatanja dovode ih do zaključka da je u FNRJ i na njenim granicama nastala situacija koja omogućuje bilo pobunu unutar zemlje bilo agresi ju izvana, ili jedno i drugo u isto vreme. U tu svrhu oba optuže na su planski i organizovano radili na pridobijanju pojedinih viših rukovodilaca JA i narodnih vlasti za svoj neprijateljski rad. - Radi ostvarivanja svog cilja povezali su se sa vojnim atašeom SSSR-a u Beogradu, gardijskim general-majorom Georgijem Stepanovičem Sidorovičem, pa se od tada sva njihova ilegalna delatnost odvijala pod rukovodstvom generala Sidoroviča. U vezu sa tim generalom oba optužena stupila su preko njegovog pomoćnika majora Ivana Vasiljeviča Kolobanova. Počev od 14. Jula pa do 11. avgusta 1948. godine oni su bili u vezi sa generalom Sidorovičem; optuženi Dapčević Je sa majorom Kolobanovom održao osam sastanaka, tipično zavereničkih po načinu održavanja, a sa generalom Sidorovičem, vojnim atašeom SSSR-a u Beogradu, pet sastanaka i to u zgradi Sovjetske ambasade, na kojima Je od generala primao direktive za svoj subverzivni rad i podnosio mu izveštaj o tome. 330
- Konačno, ocenivši da je nemoguće ostvariti postavljene ciljeve, Jer su uprkos nastojanju bili potpuno usamljeni, doneli su odluku da nastave svoju protivnarodnu delatnost van grani ca naše domovine, iz inostranstva. Tako su, po direktivi i pod rukovodstvom generala Sidoroviča , radili na pripremanju grupe izdajnika za prebacivanje u inostranstvo, a primili su i zadatak da formiraju ilegalni centar u zemlji za borbu protiv postojećeg poretka u FNRJ. - Kao vojna lica, oni su saopštavali predstavniku strane države - vojnom atašeu vlade SSSR-a - podatke koji su se odno sili na oružane snage i odbrambenu sposobnost FNRJ. Ta njiho va delatnost bila je naročito opasna, jer su oni kao viši oficiri JA znali mnoge strogo poverljive vojne i državne tajne. - Tako je na sastanku, četvrtom po redu, koji je održan 1. avgusta 1948. godine, general Sidorović tražio od optuženog Dapčevića vojnoobaveštajne podatke o tome da li je bilo pomeranja Jugoslovenske armije prema granici Albanije. Optuženi Petričević, pošto je prethodno izvidio i ustanovio da nije bilo nikakvih pokreta jedinica JA u pravcu Albanije, obavestio Je o tome generala Sidoroviča preko optuženog Dapčevića na sastan ku od 7. avgusta 1948. godine. - Sedmog avgusta 1948. general Sidorović im je stavio u zadatak da ispitaju stanje cesta u Jugoslaviji i da ga o tome obaveste, što su oni i prihvatili. - Pored tih vojnoobaveštajnih podataka, general Sidorović Je od optuženih tražio i obaveštajne podatke o stavu najviših rukovodilaca Jugoslovenske armije u vezi sa napadima rukovo dilaca SSSR-a na FNRJ. Dapčević mu Je dao i te podatke. - Pošto su se prethodno povezali sa generalom Arsom Jovanovićem, njih trojica su pokušali da naoružani pobegnu iz Jugoslavije u Rumuniju, u noći između 11. i 12. avgusta 1948. na graničnom sektoru Vršac. Približavajući se granici, 900 metara daleko od nje, Arso Jovanović Je pucao iz pištolja na milicionera Vladimira Kovačevića koji je tu bio na dužnosti. Milicionar je, vršeći svoju dužnost, uzvratio vatrom sa četiri puščana metka, kojima Je pogodio Arsa Jovanovića i Svetolika Ra biJaca, zvanog Tole, vodiča te grupe begunaca. Obojica su ostali na mestu mrtvi, a Petričević i Dapčević uspevaju da umaknu. - Ostatak noći, sada već 12. avgusta, njih dvojica - pres trašeni, lutaju i kriju se do svitanja. Dapčević produžava bek331
stvo duž granice u pravcu Juga. A Petričević, koji se našao u svitanje više sela Sočice, predsedniku odbora toga sela i milicioneru Dušanu Kneževiću lažno predstavlja nameravano bekstvo, a njegovo osujećen je kao nesrećan slučaj koji se desio prilikom lova. Isto to on je tvrdio i svojim starešinam a po povratku u Beograd. - Kad Dapčević ne uspeva da prebegne preko granice, vraća se u Beograd, gde se krije od narodnih vlasti sve do 31. avgusta 1948. godine. - U tom vremenu Dapčević je ponovo uspostavio kontakt sa pomoćnikom vojnog atašea SSSR-a u Beogradu, majorom Kolobanovom, te je sa njim imao sastanak 25. avgusta 1948, od 22 do 23 časa, u Palmotićevoj ulici broj 27 (prvi sprat). - Razne mogućnosti ponovnog bekstva, razrađivane uz pomoć vojnog izaslanika SSSR-a u Beogradu, otpadale su jedna za drugom, te je ostalo na tome što Je major Kolobanov obećao optuženom Dapčeviću vojnu sekciju Subotice 1:100.000 kao i 10. 000 dinara, s porukom general-majora Sidoroviča da ide peške do granice izbegavajući naseljena mesta. - Drugog septembra 1948. godine oko 21 čas, na sektoru karaula 85 i 86, nedaleko od granice, hvata ga patrola graničnih jedinica KNOJ-a i onemogućuje u nameri. - Optužnica stavlja na teret obojici optuženih da su počini li delà izdaje i vršili špijunažu u korist strane države 1 pokušali da pobegnu i inostranstvo da bi otuda produžili borbu protiv nezavisnosti FNRJ i slobode njenih naroda. Neprijateljska ak tivnost Petričevića i Dapčevića počinje posle 1. Jula 1948. godine, tj. posle otvorenog poziva Rezolucije Informbiroa na pobunu kada njihova krjeristička i protivnarodna shvatanja dolaze do punog izražaja. U toj svojoj delatnosti optuženi idu tako daleko da se povezuju sa vojnim atašeom SSSR-a u Jugoslaviji, general-majorom Georgijem Stepanovičem Sidorovičem i pod njego vim rukovodstvom deluju protiv sopstvenog naroda. Jedan od ljudi koje Je Dapčević pokušao da pridobije general Vukašin Mićunović, obavestio je o njegovom neprijatelj skom radu generala Petričevića. A ovaj je, dabome, to odmah otkrio Dapčeviću, upozoravajući ga da u pridobijanju pojedi naca bude mnogo oprezniji. Zadatak povezivanja sa predstavnicima SSSR-a u Beog radu primio Je Vladimir Dapčević. Od 8. do 10. jula dobijene su adrese privatnih stanova pomoćnika generala Sidoroviča, majo332
ra Kolobanova, a 14. jula Dapčević odlazi u Ulicu 29. novembar, u zgradu broj 1, gde je ustanovio da stanuju ruski majori Kolobanov i Kočetov. Od žene majora Kolobanova saznaje da njen muž nije kod kuće, i pošto je ugovorio sastanak, dolazi istoga dana u 15 časova, presvučen u civilno odelo. U razgovoru koji je trajao svega pet minuta, oni su zakazali ponovni sastanak istog dana u 19 časova, u parku pred starim Univerzitetom. Dapčević u ugovoreno vreme prilazi majoru Kolobanovu, ne pozdravljaju ći ga, već tobože da pripali cigaretu, i Kolobanov mu tada zaka zuje novi sastanak za 20.30 pred Francuskom ambasadom. Po dolasku u Sovjetsku ambasadu, Dapčević je generalu Sidoroviču izložio svoj plan i general-majora Petričevića, obaveštavajući ga da su njih dvojica spremni da u celosti izvrše naloge iz Moskve. Traži od generala Sidoroviča da im se prenesu novi, do tada za njih i za javnost nepoznati nalozi Moskve i, konačno, da im se dade mišljenje kako se iz Moskve ocenjuje njihova već postojeća i nameravana aktivnost. General Sidorovič, praveći beleške prilikom razgovora, pohvalio je nameru i plan zaverenika, ističući da je ona pravil na. Na molbu Dapčevića da ih Sovjetska ambasada poveže sa još nekim eventualnim diverzantima, koji su se prijavili Sovjet skoj ambasadi, Sidorovič je odgovorio da još niko nije tražio pomoć Sovjetske ambasade niti se njoj za nešto slično obraćao. Na drugom sastanku, Sidorovič obaveštava Dapčevića da je borba protiv državnog rukovodstva FNRJ pravilna, da treba okupiti i povezati što više ljudi, koristeći između ostalog i tribi nu Petog kongresa KPJ. Istakao je da se Moskva slaže sa tom taktikom. Na tom drugom sastanku, generala Sidoroviča interesuje stav pojedinih najviših rukovodioca JA. Podaci koje daje Dap čević svode se na jedno: Informbiro ni na jednog ne može da računa. Na trećem sastanku Sidoroviča najviše interesuje kakvo je raspoloženje delegata Petog kongresa i jesu li Petričević i Dap čević razgovarali sa njima. Na to pitanje Dapčević mu je nega tivno odgovorio i izložio da se taktika otvorenog istupanja ne može usvojiti, pošto sm atraju da nemaju istomišljenika. General Sidorovič se morao složiti s tim. Uveće 23. jula 1948, optuženi Dapčević sastao se sa majo rom Kolobanovom, koji je primio materijal i poruke za generala Sidoroviča. 333
I na četvrtom sastanku sa generalom Dapčević izveštava sovjetskog predstavnika da svi delegati čvrsto stoje uz CK KPJ i da je to nedvosmisleno potvrdio održani Kongres. Pošto je Dap čević rekao da ne vidi nikakvu mogućnost za svoj dalji rad, zaključeno je da bi bilo najbolje da se njih nekolicina, koje bi još trebalo pronaći, ilegalno prebace u inostranstvo za dalje vođenje borbe. Složili su se da za to dolazi u obzir i Božo LJumović, sa kojim su već obavljeni rzgovori. Na dan 7. avgusta održan Je peti i poslednji sastanak sa generalom Sidorovičem. On se složio da jedna grupa pobegne u SSSR, insistirajući međutim da neko ostane u zemlji i da se o tome definitivno odluči na sastanku koji je tada zakazao. Zbog straha da ne budu prerano otkriveni, Dapčević i Petričević ubrzavaju bekstvo iz zemlje, ne čekajući zakazani sastanak sa generalom Sidorovičem. Pošto su prethodno diskutovali o stavu i držanju Arsa Jovanovića, Dapčević mu prilazi otvoreno i pridobija ga za begstvo. Desetog avgusta donosi se konačan plan bekstva: Rumunija, a odatle u SSSR. Odluka je donesena u stanu Arsa Jova novića, koji je sugerirao da Je najzgodnije prebacivanje u Rumuniju na terenu Vršca ili Bele Crkve. Kao prednost za prebacivanje na tom mestu, Jovanović Je istakao da u BeloJ Crkvi ima rođaka, pukovnika Dukljana Vukotića od kojega očekuje, iako s njim do tada nije razgovarao, da će im pomoći da se prebace u Rumuniju. On čak pretpostavlja da bi od njega dobio tenk s kojim bi se mogli prebaciti preko granice. Kao prednost istakao Je 1 neposrednu blizinu granice, kraj koje se nalazi državno poljoprivredno dobro i lovište čiji se upravnik im anja zove Tole, ističući pri tom da bi se njihov put mogao karakterisati kao odlazak u lov. Pošto je obavestio Petričevića o razgovoru sa Jovanovićem, Dapčević forsira bekstvo, iako Je Petričević smatrao da Dapčeviću Još ne preti opasnost. Međutim, Dapčević je insistirao da i on beži iz Jugoslavije. U određeno vreme Jovanović, Petričević i Dapčević našli su se u stanu Arsa Jovanovića. Jovanović je bio obučen u letnju generalsku uniformu i nosio Je aktentašnu u kojoj je bila putna karta FNRJ i pištolj - parabelum sa devet metaka. Dapčević Je bio takođe obučen u letnju uniformu i nosio je dva revolvera i lovačku pušku. Petričević Je od oružja imao takođe parabelum sa osam metaka. Posle nekoliko zastajkivanja i konsultovanja, kao kod Alibunara, oko 18.30 časova begunci su automobilom 334
Arsa Jovanovića stigli u Belu Crkvu, gde su doznali da je puko vnik Vukotić otišao na odsustvo. Uz put Je optuženi Dapčević napomenuo da u Vršcu dobro poznaje sekretara Sreskog komi teta Mila Vukmirovića, koji Je njegov prijatelj iz detinjstva, isti čući da će mu reći da idu u lov, kako bi im ovaj pomogao da se prebace do lovišta, a odatle preko granice. Iste večeri, između 22 1 23 časa, stigli su na državno ima nje koje se nalazi više sela Sočice - kod kuće upravnika Svetolika Ra vijaca zvanog Tole, i zatražili od njega da ih povede naj kraćim putem kroz šumu prema granici, jer da pored lova hoće da provere i budnost graničara. Oni su zahtevali da idu kroz najzabitija mes ta. Jedanaestog avgusta, kada su Jovanović, Petričević i Dapčević pokušali da predu granicu, bio Je na straži na tom mestu milicioner Vladimir Kovačević. Oko dva časa on Je primetio neko kretanje seoskim kolskim putem u pravcu granice i kad Je malo podigao glavu, nazreo Je na jedan metar daljine neka lica. Pošto su ga već bila mimoišla, ustao je da ih zaobiđe i zaustavi. Međutim, ubrzo je čuo glas "nešto šušti” i odmah zatim pucnjeve iz revolvera u svom pravcu. Kao odgovor na to, Kova čević je opalio jedan za drugim četiri metka, dok mu se peti metak zaglavio. Od četiri metka, dva su pogodila Arsa Jovanovi ća a jedan Svetolika Rabi jaca. Dapčević, koji se u momentu pucanja nalazio neposredno iza Arsa i Tola, prilegao Je uza zemlju. Čuo je hroptanje Arsa Jovanovića i jauk upravnika dobra: "Nemojte pucati, drugovi, Ja nisam ništa kriv." Na deset-petnaest metara iza Dapčevića ležao je na zemlji pritajen Petričević. Ostatak noći Dapčević i Petričević proveli su lutajući po okolnom terenu. Ujutru je Petričević predložio da se vrate sa pričom o slučajnoj pogibiji prilikom lova, na što Je Dapčević odgovorio da u to neće niko verovati. I tu su se razišli. Petričević Je stigao Jednim putem u Beograd sa bajkom o lovu, a Dapčević drugim putem, krijući se od vlasti. Od 12. do 31. avgusta on nastoji da uspostavi vezu sa sovjetskim izaslanstvom. Na sa stanku u Palmotićevoj ulici broj 27, u stanu pomoćnika sovjet skog vojnog atašea majora KIlJdiševa, Kolobanov Je primetio da Je Dapčević napravio veliku pogrešku što o bekstvu nije izvestio nikoga od njih, kako bi oni organizovali prebacivanje. Dapčević, međutim, i dalje Insistira na ponovnom bekstvu i traži pomoć automobil do granice, pasoš ili lažnu legitimaciju, pa i moguć nost da se prebaci avionom. 335
Sutradan, 26. avgusta, major Kolobanov uručuje mu vojnu sekciju Subotice, a drugoga dana obaveštava ga da mu Je nemoguće da nabavi legitimaciju. Pozdravlja Dapčevića od stra ne general-majora Sidoroviča i uručuje mu od njega novac i preporuku kako najbezbednije da stigne do Subotice. Naoružan i obučen u civilno odelo, Dapčević je pokušao još Jedanput bekstvo preko granice, ali ni tog puta nije uspeo. Drugog septembra 1948, oko 21 čas, na 40-50 metara od mađar ske granice, u blizini mesta Bajmok, uhvatila ga je patrola karaule broj 86, razoružala i sutradan sprovela za Beograd. Petričević i Dapčević priznaju činjenice iznesene u optuž nici, ali nastoje da svoj čin opravdaju nepromišljenošću. Svesni težine počinjenih krivičnih delà, oni ih ublažavaju stavovima o internacionalizmu. U nastavku suđenja priveden je na saslušanje optuženi Branko Petričević. On se pred sudom ponaša pokajnički i poku šava zaobilaženjem direktnih odgovora da umanji svoju krivicu i prikaže sebe kao sporedniju ličnost u grupi. Međutim, upozora van od strane sudi ja i tužioca na njegove izjave u istrazi, Petri čević priznaje delo izdaje naroda i Armije kojima je položio zakletvu. Na postavljena pitanja o Lome kako su on i Dapčević shvatili situaciju 1. 2. 1 3. jula 1948. godine, optuženi Petričević odgovara da su ocenili: prvo, da je stav CK KPJ nepravilan, i drugo, da će vlada Sovjetskog Saveza verovatno preduzeti neke ekonomske i političke mere protiv Jugoslavije. Istovremeno su zaključili da ne treba sedeti skrštenih ruku i zato se povezuju sa predstavnicima Sovjetskog Saveza u Jugoslaviji. - Kada ste vi i optuženi Dapčević počeli da se dogovarate o neprijateljskom radu? - pitao ga Je predsedavajući suda. - Smatram da naša neprijateljska aktivnost nastaje fakti čki onog dana kada smo rešili da se povežemo sa generalom Sidorovičem. Govoreći o povezivanju sa stranim predstavnicima, optu ženi Petričević kaže da Je to predložio Dapčević, a da Je veza s majorom Kolobanovom uspostavljena onako kako Je izložena u optužnici. - U čije Je ime optuženi Dapčević išao u Sovjetsku amba sadu 1 govorio s generalom Sidorovičem? - U moje i u svoje ime. General Sidorovič mu Je rekao da su naše namere pravilne ali da on mora za dalje direktive da pita CK SKP(b). 336
- Je li optuženi Dapčević zatim razgovarao sa Sidorovičem o istupanju na Petom kongresu KPJ? - Jeste. Meni je takođe rekao da bi trebalo to učiniti. Na pitanje general-majora Dura Lončareviča, sudije porotnika, da li je s optuženim Dapčevićem diskutovao o mogućnosti intervencije u Jugoslaviji, optuženi Petričević odgo vara da Je bilo o tome razgovora i da je stajao na stanovištu da bi Sovjetski Savez okupirao Jugoslaviju u slučaju rata. - Da li vi znate kakvo je bilo stanje u našim jedinicama baš u danima kada ste odlučili da se povežete sa sovjetskim predstavnicima i da radite za njih? Zatim, kakvo je bilo tada stanje u pojedinim učilištima u SSSR-u, kakav se pritisak vršio na naše ljude? Je li to bio pritisak? - Jeste, bio je pritisak. Na pitanje predsedavajućeg kako sada gleda na sebe a kako na svog rođaka zastavnika Petričevića, koji se, uprkos pri tisku, vratio iz SSSR-a posle Rezolucije, i koji se sastao s njim, optuženi odgovara: - Smatram da sam počinio izdaju. U nastavku saslušanja optuženi Petričević priča kako mu je Dapčević govorio da se general Sidorovič interesovao za Žujovića i Hebranga i za stav pojedinih jugoslovenskih rukovodilaca, naročito generala Gošnjaka, Koče Popovića i Peka Dapčevića. Optuženi dalje govori o razgovorima vodenim sa genera lom Sidorovičem uoči Petog kongresa. Na sastanku u Staljingradskoj ulici, on je kazao Dapčeviću da neće istupiti na Kon gresu, a Dapčević se u početku tako izjašnjavao kao da Je oba vezan pred generalom Sidorovičem da istupi. Pa ipak, stao je na gledište da to ne učini, iz straha da će biti sam. S tim stavom se složio i general Sidorovič, savetujući im da se upravljaju prema konkretnoj situaciji. Optuženi Dapčević izjasnio se na jednom od sastanaka u Sovjetskoj ambasadi da mu je nezgodno da stalno dolazi u Ambasadu, jer se boji da ne bude otkriven. General Sidorovič mu je na to odgovorio da nema šta da se plaši i dodao - po recima optuženog Petričevića - da Sovjetski Savez ne zaboravlja svoje prijatelje. - A je li bilo reći - pita vojni tužilac - o onim prijateljima koji su dali 1.700.000 žrtava u zajedničkoj borbi protiv zajed ničkog neprijatelja? 337
Optuženi nije odgovorio. Od optuženih, na sastancima u Sovjetskoj ambasadi tra ženi su i drugi podaci. - Je li general Sidorović pitao optuženog Dapčevića da li postoje kakvi pokreti naših vojnih jedinica prema Albaniji? - Jeste, to mi je Dapčević rekao. A Ja sam njemu kazao da tih pokreta nije bilo. - Je li to bilo odavanje vojnih tajni? - Pa... ja nisam saopštio nikakva fakta. - Svejedno, vi ste rekli da pokreta nije bilo, a i to Je oda vanje vojnih tajni. Je li vam poznato da Je to krivično delo? - Znam. Sudija-porotnik Vujošević - Da li je davanje takvih podataka imalo kakav uticaj na vaše dalje držanje prema Sidoroviču? - J a sam Dapčeviću rekao da Sidorovič nas pretvara u špijune. - Šta je general Sidorovič tražio od optuženog Dapčevića na poslednjem, petom sastanku. - Podatke o stanju cesta u Jugoslaviji? U nastavku suđenja, u subotu 3. juna, ispitani su svedoci. Prva je saslušana Branka Berginc, lična prijateljica optu ženog Dapčevića, i njegov glavni jatak. Ona mu je davala sve potrebne informacije za vreme dok se skrivao pred organima narodne vlasti. Priznala Je da Je bila obaveštena o prvom Dapčevićevom pokušaju da prebegne preko granice, i kada mu to nije uspelo, po povratku u Beograd, da ga Je sakrila u stanu svoga brata Marka Majuškovića, u Moskovskoj ulici broj 4, donosila mu hranu i obaveštenja. Učestvovala je i u zakaziva nju sastanaka sa Brankom Spasićem, koji je trebalo da pribavi ličnu kartu za Dapčevića; zatim u prenošenju direktiva pred stavnika Sovjetske ambasade, u nabavci sekcije sektora Subotice, novca i drugog. Na pitanje sudije-porotnika Lončarevića kakvu Je poruku od majora Kolobanova trebalo da prenese optuženom Dapčeviću, ona odgovara: - Da pode do Subotice i da ne putuje železnicom. Lončarević čita izjavu Branke Berginc pred islednim organima. U njenoj izjavi stoji da Je ”Rus rekao da ga Dapčević više apsolutno ne traži, da pođe pešice u Suboticu, odnosno da se snađe kako sam zna. Tom prilikom predao je sekcije i 10.000 dinara". 338
- Da li je to tačno? - Jeste. Branka Berginc iznela Je još neke pojedinosti o organiza ciji bekstva optuženog Dapčevića, pa se prešlo na saslušanje svedoka Bruna Benzana, vozača Arsa Jovanovića. Benzan Je detaljno ispričao o putovanju do mesta gde se automobil zaglavio i o povratku za Beograd s optuženim Petričevićem. Oba optužena potvrdila su njegove navode kao tačne. Treći svedok na pretresu bio je Milo Vukmirović, koji je avgusta 1948. godine bio sekretar Sreskog narodnog odbora u Vršcu i sekretar Sreskog komiteta Partije. On navodi kako optu žene poznaje još od detinjstva, ali da se za vreme okupacije nije nalazio sa njima pošto je bio u zarobljeništvu. - Jeste li se sretali posle oslobođenja? - pitao ga je sudija Stijović. - Na Petom kongresu bio sam sa Dapčevićem i Petričevićem jedan minut. Oni su bili prilično oholi prema meni i ja nisam hteo da im se namećem. Deset godina se nismo videli i više se nisu držali tako prijateljski prema meni. Jedanaestog avgusta, kada su Jovanović, Petričević i Dapčević došli u Vršac, potražili su Sreski narodni odbor i tom prilikom ponovo se sreli s Vukmirovićem. Rekli su mu da bi išli na imanje u Sočcu. Vukmirović im je napomenuo da je to opas no, jer Je put blatnjav pa mogu se zaglibiti. Oni su, međutim, insistirali da se ide. - Počeli smo malo da razgovaramo i o politici, pored osta log - priča svedok. - Dapčević me je pitao kakav je moj stav. Ja sam rekao da je moj stav jasan, da se nalazim na liniji našeg CK. Upozorio sam ih na opasnost od izvesnih bandi pored granice i ponudio da uzmem svoju mitraljetu. Rekli su mi da to nije potrebno. Smatrao sam da kad se oni ne plaše, da ja Još manje treba da se plašim. Kad smo došli u Jablanku, nisam znao put prema imanju, jer je bila noć i predložio sam da uzmemo sekretara ćelije iz sela. Na to mi je Dapčević rekao: ”Sta će nam sekretar ćelije, bolje je da uzmemo Jednog seljaka." Ipak smo poveli sekretara ćelije iz Jablanke, čiju mi je kuću pokazao jedan drug iz Mesnog odbora, pošto Ja nisam znao gde stanuje. Kad smo izašli na jedan kilometar od sela, na brežuljak, kiša je naglo počela da pada i nismo mogli kolima dalje. Predložio sam da se vratimo, pošto ćemo uspeti da izbegnemo kišni pojas. No 339
Arso je bio uporan, i tražio da se ide napred. Podržavao ga je Dapčević, a Petričević je, koliko se sećam, ćutao. Bilo Je smešno da ti ljudi toliko insistiraju da dođu na imanje kao da je tamo bilo bogzna šta. Ali Ja još uvek nisam ništa sumnjao. Kiša Je počela Jače da pada i Arso se obratio sekretaru ćelije iz Jablanke da nas prebaci konjskim kolima. Rekao sam da do pola noći ne možemo stići na imanje, no Arso je već počeo sekretaru da naređuje da dovede konjska kola. I sekretar ćelije je otišao u selo. Mi smo ostali napolju. Počeo je pljusak. U tom momentu ja sam primetio da Dapčević, Petričević i Arso Jovanović imaju pištolje i to velike pištolje parabelume. Počeli su da ih pune mecima koje su pozajmljivali između sebe. Ne znam tačno ko ih je držao. Tom prilikom Dap čević se odvojio od Arsa Jovanovića i Petričevića i pozvao da malo prošetamo dok ne naiđu konji s kolima. Pošli smo napred. Dapčević mi je tada rekao: "Pa dobro, tvoj stav je prema CK jasan." Ne mogu detaljno da se setim svega, ali osnovno je to da mi je Dapčević tada rekao: da je Tito izdajnik, da su hapšenja u Crnoj Gori i u Sarajevu, da Je Generalštab u rasulu. Još ranije mi je rekao da je moj ujak - general Blažo Janković nestao. On je to govorio povišenim glasom tako da su to mogli da čuju i Petričević i Arso Jovanović. Sve vreme igrao se pištoljem. J a sam mu odgovorio da o tome neću da diskutujem, da dobi jam direktive koje sprovodim i da vidim, koliko sam Ja sposoban po svome znanju da ocenim, da su te direktive na lini ji marksizma-lenjinizma, da Ja konkretno sprovodim socijalizam na selu. Na to mi je on odgovorio: "Ti si budala i takve budale treba pobiti." Naljutio sam se na njega i pošao natrag. Međutim, on Je i dalje terao svoje. J a nisam hteo da diskutujem i počeo sam da se nerviram. Tada mi je rekao da o tome ništa ne pričam, Jer da će njemu, kad se vrati u Beograd, zbog toga otići glava. U tom momentu, Petričević je dobacio: "Vidiš, on te provocira. Dobro Je, ti se držiš muški." Pošto su stigla kola, Arso Jovanović, Petričević i Dapčević, zajedno sa Milom Vukmirovićem i sekretarom partijske ćelije iz Jablanke Ljubom Gvozdenovićem stigli su do im anja i pozvali upravnika. U njegovoj kući Arso Jovanović i optuženi ponešto su pojeli i popili. Kada su njih trojica sa upravnikom imanja otišli, Milo Vukmirović Je ostao sa Ljubom Gvozdenovićem da tu noć prenoće na imanju. Iako Je postojala izvesna doza sumnje u 340
bekstvo, čim su se on i Gvozdenović probudili, pitali su da li su se ona četvorica vratila iz lova... U tom razgovoru - nastavio je svoj iskaz svedok Vukmirović - došao je odozdo Petričević sa pomoćnim milicionerom i vodnikom Kneževićem. Petričević je bio sav prljav i znojav, sa tašnom u ruci. Ja sam prišao, i pitao ga gde su ostali. Rekao mi je da Je Tole pogrešio put i da su ih napali. Ja sam video da ima nešto. Vodnik je rekao da je ubijen Arso Jovanović i Tole. Rekao je da Petričević ima pištolj u tašni. Kada smo pošli, uz put Je pričao šta se dogodilo. Posle smo došli u Jablanku, seli u auto mobil i ja više nisam pitao Petričevića za ostale. Vukmirović je sa vodnikom Kneževićem i optuženim Petričevićem došao automobilom u Vršac. Tu se Petričević u njego vom stanu oprao, a on Je u međuvremenu otišao kod organa Uprave državne bezbednosti i tamo predao pištolj optuženog. Odatle je upućen telegram u Beograd da se sumnja u begstvo. Vukmirović je zatim sa Petričevićem i dvojicom pripadnika Udbe otputovao automobilom Arsa Jovanovića u Beograd. Posle kraćeg odmora prešlo se na saslušanje svedoka Ljube Gvozdenovića, bivšeg sekretara partijske ćelije u Jablanki. Njegovim iskazom potvrđen je iskaz Mila Vukmirovića. Gvozdenović je dodao da su se Jovanović, Petričević i Dapčević putem prema Sočci neprekidno raspitivali o obezbeđenju gra nice, o rasporedu karaula i si. Kao svedok saslušan je i Dušan Knežević, koji je avgusta 1948. bio vodnik milicije i zamenik komandira stanice u Kuštilju. On Je ispričao kako je postavio zasede milicionera da bi pohvatali konjokradice i krijumučare koji su se prebacivali iz Rumunije u Jugoslaviju i obratno. Međutim, kako se pokazalo, umesto krijumčara i konjokradica naišli su dezerteri i izdajnici. U svom iskazu, Knežević je rekao da se bojao da će optuženi Petričević izvršiti samoubistvo, posle onog slučaja koji se odig rao, pošto je, kako je smatrao Knežević, trebalo da on kao viši oficir pritekne u pomoć Arsi Jovanoviću kada je počelo da se puca i kada Je on pao. Zatim je i resio da mu oduzme pištolj koji se nalazio u tašni, no ne direktno razoružavanjem, pošto je u pitanju viši vojni rukovodilac, nego da mu neprimetno oduz me tašnu u kojoj se nalazio pištolj. To su Vukmirović i Dušan Knežević i učinili. Zatim Je uveden u sudsku dvoranu svedok Vladimir 341
Kovačević, miïicioner, koji Je, vršeći svoju dužnost, ubio Arsa Jovanovića i vodiča Svetolika Rabljaca. Vladimir je ispričao kako se događaj odigrao. Toga dana, kad je ubijen Arso Jovanović, upravo su očekivali da će naići neke konjokradice. - Šta ste uradili? - J a sam tu čekao sve do jedan sat posle pola noći. Bila Je velika pomrčina. Noć je sve obuzimala, nisam dobro poznavao teren. Ležao sam do Jedan sat posle pola noći i tada sam primetio kada Je ispred mene prošla neka grupica ljudi. Dok sam se ja podigao, već su bili prošli 10-15 metara. Dižući se, čuo sam da jedan od njih reče: "Izgleda da nešto šušti." Kad čuh to, ja uzviknem: "Stoj!" Oni ništa ne odgovore, nego opale Jedan, pa drugi metak. U to sam Ja već ustao i stojeći opalio dva metka. Tada sam čuo da neko od njih reče da Je Jedan poginuo. Posle opalim treći i četvrti, a peti metak mi se zaglavi. Tada se povukoh nazad u pravcu sela Sočice, tj. u pravcu Kneževića. - Kada ste se našli sa Kneževićem? - J a sam bio do svanuća u grmlju. Prišao sam Kneževiću u samu zoru. Još se nije bilo razdanilo, ali sam ga prepoznao po njegovoj kabanici. Kad sam mu prišao na 15 metara, pošto me je i on prepoznao, oslovio sam ga i rekao mu da su neki u toku noći prolazili i da sam nekog od njih ubio. Tada nas dvojica pođosmo gore u pravcu mes ta gde sam pucao. Kad smo bili u blizini, on mi reče da je jedan od poginulih civil. Još nije bilo dobro svanulo. Prišli smo bliže i vidimo na putu jednu belu šapku. Knežević je pozvao još dva milicionera i postavismo obezbeđenje. On je posle toga pošao da Javi u Sočicu. Po podne, na lice mesta, izašla je i komisija. Posto je uzeo generalije od svedoka Petra MilJaka, vojnika-graničara, predsedavajući ga Je pozvao da ispriča ono što zna o hvatanju optuženog Dapčevića prilikom njegovog pokuša ja bekstva preko mađarske granice. Petar MilJak rekao Je u svom iskazu: - J a sam 2. septembra 1948. godine pošao sa Još Jednim drugom iz naše karaule u pravcu susedne. Kada smo odmakli oko hiljadu metara i došli u Jedan vinograd, čuo sam da se neko poviše toga vinograda kreće. Nisam mogao ništa videti, Jer Je bila pomrčina. Odmah sam dao znak svom drugu, koji Je bio pozadi mene, bacivši busen zemlje. To nam je bio znak kad nešto primetimo. On je prišao, i Ja sam mu rekao gde se čuje 342
šuštanje i da se odmah prebaci prema graničnoj liniji i uhvati zaklon. Pošao sam malo napred i video nekog u travi. Teren mi je bio dobro poznat. Uzeo sam odmah pušku na gotovs, pošao napred i uzviknuo: "Ko je tamo?" On Je odgovorio: "Naši smo." Ja pitam "koji naši", a on kaže "Braća, Jugosloveni,” Predsednik: - U kakvom je položaju bio? Vojnik Miljak: - Ne znam tačno. Bila je noć, oko 21 čas, pa nisam mogao dobro da vidim, da li je sedeo ili ležao. Samo znam da nije bio u stojećem stavu. Predsednik: - Je li se kretao? - Nije se kretao. - U tom je - priča dalje graničar Miljak - od susedne karaule naišla patrola. Pošto sam poznavao vodu patrole, pozvao sam ga i rekao mu da prođu sa desne strane, jer smo primetili neku bandu. Ja sam prišao onom u travi sa desne strane, a moj drug sa leđa. Naredili smo mu da digne ruke uvis, pošto smo se bojali da nema kod sebe slučajno bombu, što Je on i uradio. Zatim sam mu rekao: "Nalevo krug”, i prišli smo kod njega. On nas Je pitao ko smo mi i u čijem se rejonu nalazi. Rekao sam mu: "Nije važno, videćeš kad dođeš na mesto.” On je hteo još nešto da pita, ali ja sam mu rekao: "Napred!” Pošao Je prema granici, a ja sam mu naredio da ide nalevo. Uz put Je hteo da spusti desnu ruku dole na što sam mu ja rekao da će biti ubijen samo ako prstom mrdne. Zatim smo pošli prema karauli. Moj drug je bio sa desne strane, prema granici, držeći pušku na gotovs. Zatim je rekao: "Kako to vi postupate sa mnom, ne znate vi kakva sam Ja ličnost." J a mu kažem: "Nema ovde nikakvih ličnosti” (u dvorani odobravanje). A on: "Ja sam bio pet godina vojnik i borio se." Rekoh mu: "Ne poznajem vas.” Hteo je da izvadi svoje isprave i da mi pokaže, a ja nisam pristao, jer se nije ništa videlo. Kada smo došli na sto metara do karaule, rekao sam svome drugu da produži i da kaže komandiru da nas ne zaustavlja. Kada sam ostao sam s njim, on Je opet počeo da me nešto pita, i da pada, iako je tu bilo ravno kao u ovoj sobi. Ja mu rekoh "idi fino", a on će na to: "Meni je to nepoznat teren." U tome smo došli na karaulu. Komandir odeljenja ga pita ima li nešto od oružja. On kaže da ima i komandir ga pretrese i iz jednog džepa izvadi pištolj. Tada je, prema svetlu, pročitao 343
njegovu legitimaciju: potpukovnik Vladimir Dapčević. On je zatim pričao da je šef Vojne akademije u Beogradu i da Je dobio godišnji odmor pa je, pošto je tu imao neke rođake, došao da ih poseti. ”A gde vam je objava?” ”Pa meni kao višem oficiru objava ne treba, ja imam pravo na nošenje oružja.” U tom je došao komandir odeljenja i sproveli smo ga dalje. Graničar Franc Biljanko u potpunosti Je potvrdio čitav iskaz vojnika Miljaka, s kojim je bio zajedno u patroli pri hva tanju Dapčevića. Pošto su ispitani svi svedoci i pošto vojni tužilac nije imao nikakvih predloga za dopunu dokaznog postupka, a ni odbrana ni optuženi, predsedavajući je objavio da je dokazni postupak završen. Suđenje se završilo time što su obojica optuženih - i Bran ko Petričević i Vladimir Dapčević - osuđeni na po 20 godina strogog zatvora. Oduzeti su im činovi i odlikovanja. U zatvoru su obojica proveli po osam godina. Pušteni su na slobodu 1956. godine. Posle toga su se zaposlili: Branko Petričević kao urednik u izdavačkom preduzeću ”Rad" u Beogradu, gde je ostao sve do penzionisanja, a Vladimir Dapčević u UFUS-u (Udruženje film skih umetnika Srbije), gde je ostao do bekstva Iz Jugoslavije. Dapčević Je 1958. godine prebegao u Albaniju. Posle izvesnog vremena otišao Je preko Rumunije u Mos kvu. Tamo Je proveo duže vreme, a zatim se preselio u Belgiju, u BriseL Krajem 1975. jugoslovenskoj Javnosti je zvanično saopšteno da je Vlado Dapčević uhapšen na našoj teritoriji, kao ilegalac, sa falsifikovanim pasošem. Istina je međutim bila druga čija. On je nasilno kidnapovan u Bukureštu, pod dramatičnim okolnostima, Jer su tom prilikom poginula dva Jugoslovenska emigranta. Tada je prebačen u Beograd i osuđen na sm rt pa na 20 godina zatvora. Sproveden Je u KP dom u Požarevcu, gde Je ostao trinaest godina. Izašao je sa robije 1988. i tada Je "Borba” objavila njegovu Životnu priču, posle koje je probijen "zid ćutanja” mnogih osuđenika po IB-eu. Sa Kadom Petričevićem bio je drugi slučaj. Upoznao sam ga Još 1947, kada je sa grupom generala i pukovnika obilazio Političku upravu Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, gde sam tada radio. To Je valjda i bio razlog da Je, posle izlaska sa Golog otoka, 1956. prihvatio razgovor sa mnom. Više puta smo se 344
sastajali. Duôgo smo, do kasno u noć, šetali, kao kolege - on je bio urednik u izdavačkom preduzeću » R ad « , ja u Politici. 11 Jednom sam ga upitao - kada je prvi put shvatio da je njegovo opredeljenje za IB bila greška, da je kao general time otišao na put izdaje. Gorko se nasmešio, a onda je dugo govorio o svojoj prošlosti, tražeći u tome koren kasnije zablude. - Greška! Nije to bila greška nego moje ubeđenje, stvarano čitavu decenije ranije. Tako sam ja shvatio našu ulogu i duž nost: kao neograničeno poverenje u Moskvu i Staljina. Sta smo mi - bez SSSR-a? A sad odjednom, rascep! Jednostavno, to nisam mogao da primim, to da Staljin greši, a da smo mi u pravu. Pa čitav rat smo gledali na Istok, na Moskvu - kao u nebo... Onda Je došla granica i ono što se tamo desilo. Prvi put sam se uplašio. Arso je poginuo pored mene. Rešio sam tada da odustanem, od svega. Ako se ne otkrije šta smo hteli, da se povučem... Bilo je, međutim, kasno... Ali već na Petom kongresu bilo mi je jasno da Je to izgub ljena bitka. Osećao sam da smo sami: Vlado Dapčević, Arso i Ja... Međutim, već sam bio zaglibio. I računao sam, ako nam Rusi pomognu - pobećiću. Nisam više imao kud... Posle, u zatvoru, u logorima, sve mi se smutilo u glavi. To je bilo užasno. Ne samo to maltretiranje, ta beskrajna sumnja, poniženje, bezizlaz. Nego, ubeđenje da je sve to bilo uzaludno, da si promašio ceo život, da još samo fizički postojiš, hodaš, jedeš, gledaš da preživiš - zašto? Duše više nema. Sve je otišlo do vra ga: čast, ljudi, ugled, karijera. Živiš kao živinče - prezren, na kolenima. Petričević je prilično brzo prihvatio, na izdržavanju kazne, ulogu "prevaspitanog". Ostaje, dabome, tajna koju je on odneo sa sobom (umro Je) - da li je to učinio iz novog ubeđenja (jer je i kao intelektialac imao dovoljno i vremena I informacija da prethodno mišljenje promeni, da se uveri u antikomunističku suštinu staljinizma) ili zbog gubljenja moralnog integriteta i straha od novih, daljih represija i posledica. Bilo kako bilo, Pet ričević Je već u logoru u Bileći postao član centralnog štaba za tzv. agitaciju i propagandu. A na toj poziciji, stečenoj "doslednim uslugama" upravi zatvora, i beskrompromisnom samokritikom, nije više ni pomišljao na popustljivost prema "neprevaspitanima". I sam mi Je ponešto od toga pričao. " В. Petričević mi Je pomogao i da rekonstruišem ćelu ovu dramu pokušaja begstva preko granice.
345
- Kada sam se već odlučio da se promenim, odlučio sam 1 da budem rigorozan prema onima koji su ostali tvrdi. Znao sam da sa njima nema mira, da ne mogu živeti sa dva lica, na dve stolice. To bi, u onakvim kontrolisanim uslovima, bilo i nemogućno. Zašto sam prihvatio tu "funkciju" u zatvoru? Nisam sm atrao ili jednostavno to moja svest nije htela da primi, da prizna - da sam kapo. Ne, nisam to bio. Ali ipak sam radije prihvatio da budem "njihov izdajnik" nego da do kraja živim život čoveka koji je osuđen da zauvek nosi pečat "petokolonaša" u sopstvenoj zemlji... U Bileći, a i kasnije na Golom otoku, Petričević Je do kraja "beskompromisno" nosio svoj krst "prevaspitanog". Novodošli upravnik zatvora u Bileći 1953. godine, koji Je nakon rada jedne državne komisije - imao zadatak da uvede red i zakonitost u logoru, pričao mi je o svom prvom susretu sa Petričevićem, odnosno "centralnim štabom". - Iste noći kada sam došao za upravnika pozvao sam nji hovog komandanta, višegodišnjeg kažnjenika, da mu saopštim kakav red hoću. Tražio sam da odmah, već iste noći, sakupe sve svoje "aktiviste" i saopšte im da oni više ne mogu samovoljno sprovoditi nikakav sistem represija, već da je "kućni red" zatvo ra isključivo stvar upravnika. On Je otišao a ja sam te noći nastavio da radim. Hteo sam da se što pre upoznam sa doku mentacijom zatvora. Kad, negde iza ponoći, dolazi dežurni i kaže mi: komandant traži da ga hitno primite. Šta Je sad - pomislio sam - pa pre nekoliko sati Je bio kod mene. Osetio sam da nešto nije u redu. Ušao je u kancelariju i snishodljivo mi saopštio da su on i Kada Petričević držali sastanak štaba, ali da misle da nije dobro tako brzo i rigorozno preći na zakon i "kućni red". Zašto? - upitao sam. "Banda će onda dići glavu! Bolje je to spro vesti postepeno, bez žurbe, ako se već mora!" Bio sam zapanjen do koje Je mere njihov sistem međusobnih represija bio uzeo maha i zavladao zatvorom. Saopštio sam mu ljutito da se moje naredbe moraju odmah i bez pogovora sprovesti i da sam za red u zatvoru isključivo Ja odgovoran... Nisam stigao da to ispričam Kadi Petričeviću - umro Je... Kao i u mnogim drugim slučajevima progona po IB-eu, i u ovome - Jovanović, Petričević, Dapčević - javljaju se naknadna svedočenja, nove činjenice, ili čak drukčije verzije. Ispostavlja se 346
i tvrdnja da Arsa Jovanović nije bio ubijen na granici, već da Je izvršio samoubistvo, Jer je video da nisu uspeli, da je stvar propala i da je još gore pasti u ruke vlastima. Može se napraviti i pretpostavka: da li su oni zbilja slučajno ’upali u klopku", ili su već bili izdani, pa ih Je UDB-a namemo "pustila do kraja" da bi se onda od toga moglo napraviti spektakularno izdajstvo i opravdati surova represija koja je usledila u vojsci. To su dabome samo hipoteze, ali ne bez osnova, i sasvim je mogućno da će jednoga dana biti i dokazane ili će "cela stvar” zauvek ostati tajna. U vojsci Je posle ovog "incidenta na granici” budnost pooštrena. A u praksi to je često značilo da se i na svaki šušanj odgovaralo platunom. Imao sam o tome razgovor sa bivšim kapetanom M.Š. prvoborcem, koji je bio jedan od onih koji su platili ceh pooštrene budnosti. On i dan-danas, kao vraćeni član SKJ, u penziji, obilazi sve mogućne ustanove ne bi li se i sudski rehabilitovao. M.S. je Jedna od uzbudljivih, nesrećnih "drvarskih biografija". Imao je 13 godina kada je otišao u rat, dobio je spomenicu i postao član Partije već 1942. Dočekao je oslobođenje kao mlad kapetan I klase. Odabrali su ga, kao starog borca, iz partizanske familije, kome je brat poginuo kao narodni heroj, da se školuje u SSSR-u. Već januara 1946. otputovao je u Vojno učilište u Odesi. Tu ga Je zatekla i Rezolucija IB. Počinju pritisci, duge partijske rasprave, izjašnjavanje. Od njih 200, pedeset je odlučilo da potpiše izjave protiv KPJ i ostane u SSSR-u. M.S. se vraća u zemlju. Postaje načelnik operativnog odeljenja u štabu Jedne brigade u Zagrebu. Ali uskoro stiže rešenje da se premešta u Vipavu. On to ne želi, jer je bolešljiv, pet rana iz rata Još nije sasvim zaraslo. Žali se na više strana, i najzad, januara 1951. ide i u Beograd, u Glavnu personalnu upravu JA. Tu podnosi molbu da ostane u Zagrebu. Međutim, čim je izašao na ulicu, prate ga dva oficira iz KOS-a, s njim su i u vozu, da bi u Zag rebu otpočelo saslušanje. Razgovaram sa M.S. o stradanjim a koja će doživeti. Ne ulazim u to da li je bio kriv ili nije, ni koliko. Sudska dokumen tacija o tom slučaju više ne postoji. Svedoka još ima, i oni su ostali pri svojim izjavama. Ali šta se sve sa njim dešavalo i zašto - to Je već neobjašnjivo. Ni on u početku to ne sluti. Ne veru Je, zatvoren je, ali će dokazivati da Je nevin. 347
- Prvih dana sam mislio: zatrčali su se, neko me je opanjakao, i to će brzo uvideti. Ali islednik me Je upropastio. Bio Je čovek bez duše, robot, rešen da mi dođe glave. Ni dan-danas ne znam zašto. Dobio je neke lažne izjave protiv mene, i optužio me da sam hteo da izvršim atentat na Tita. Sve Je, u svojoj bolesnoj glavi, iskonstruisao: na školovanju u SSSR-u zavrbovan, planira put u Beograd - da po nalogu ubije vrhovnog komandanta... - Stavljao me je na paklene muke da to priznam. Tukao, noćima držao vezanog, u stavu mimo, bez sna, bez vode... i tako dva meseca. Iživljavao se i smejao, dok sam ja, kao živinče, sklupčan od batina na podu, cvilio i čekao da skončam. Dobijaoo je napade ludila kada ni posle svega nisam hteo da priznam njegove optužbe. Dolazio je noću da me saslušava, pljuvao me, psovao, tukao nogama... Ništa nije vredelo. Svedoci koji su ga teretili da je bio za Staljina, da je delio njegove slike, da Je govorio da je On u pravu, ostali su kod svo jih izjava. - Na sudu se sve ponovilo: moja odbrana, pa ni žalba nisu uvažene. Osuđen sam na 6 godina zatvora. Tada još nisam mogao ni zamisliti šta me sve čeka. Posle šest meseci u zatvoru, M.Š. je krajem 1952. odveden u Bileće. I tada počinje "paklena procedura". - Već po samom dolasku upoznajem "stroj", "toplog zeca"... Vezuju mi oči... Tuku... Istraga se nastavlja i u Bileći. Ponovo "stroj", bojkot, bati ne, kamen, i kada više nije mogao da izdrži, M.S. smišlja kraj. - Nekako sam ukrao nož iz kuhinje. Sakrio sam ga. I uveče, kada su svi popadali od umora i žeđi, kada je budnost "aktivista” oslabila, kada su sve oči pospale, nabio sam nož u stomak. Ali ruke su izgleda bile slabe. Nisam imao snage ni da se ubijem. Odveli su me u bolnicu, operisali i spasli. Posle toga, putuje na Goli otok. Sve se ponavlja - samo sada kao na vrelom tiganju, pod usijanim suncem. To Je bila posebna kazna: vezan si za stolicu i tako nepokretan, suv kao barut, žedan, sediš satima pod užarenim suncem. Kad posmeš, kad počne kolaps - poliju te vodom, pa opet. - Najzad, 7. decembra 1953. saopštavaju mi da sam pomi lovan. Šta sad? Zar nastaviti život kao "osuđeni atentator", kao agent, kao špijun? Kako otići u Drvar, medu ljude? Šta reći? M.Š. produžava svoju borbu, uporno, trideset godina. Tri deset izjava je na njegovoj strani. Prima ga, 1958. i Đuro Pucar, 348
zna ga iz rata, veru Je mu. Centralni komitet SK Bosne i Herce govine usvaja njegovu molbu da se vrati u SKJ. Sve je sada u redu - kažu mu. Nije - odgovara M.S., sudska presuda Je ostala. Iz suda mu je odgovoreno: da je dokumentacija, posle dvadeset godina, uništena, po zakonu, i da više nema mogućnosti za obnovu postupka. Tako je Drvarčanin М.б. prvoborac, ratni invalid, član SKJ, ostao ipak posle svega sa starim aktom u dosijeu - kao "informbirovac koji je dobio nalog da izvrši atentat..." No on svoj rat i dalje nastavlja - i ne veru je da neće uspeti. Posle svega, razgovarao sam i sa ljudima iz pravosuđa i vojske koji poznaju taj slučaj. Sećaju se da je za "utvrđivanje istine" o M.S. intervenisano i sa visokih mes ta. Verovalo se bez rezerve u njegovu familiju, u brata - narodnog heroja. Odvojena su dva posebna pravnika da sve ispitaju. Angažovala se i najviša partijska kontrolna komisija. Međutim, svedoci nisu hteli da povuku svoje iskaze. Ali zašto Je terorisan? - pitao sam ondašnje vojne sudije. To nisu znali da mi kažu. Rekli su: to se događalo van njih, u zatvoru, a posle presude - vojska više sa izdržavanjem kazne nije imala ništa, to je bilg stvar "civilnih vlasti"! Da li?
349
IV TRAGEDIJA ’’SUVOROVACA”
Zbog "generalskog slučaja" i drugih vojnih disidenata posumnjalo se, izgleda, da je, po Staljinovom nalogu, Berija Lavrentijev, šef NKVD, posebno upravio svoju pažnju na Jugoslovensku armiju. To je morao biti i logičan zaključak u uslovima vojne blokade i opasnosti od intervencije. Pri tom se NKVD služio svim metodama - od klevete NOR-a do vrbovanja i pučis tičkih pokušaja. Znao je, uostalom, da je JA čvrsta i monolitna, da ima za sobom dugu ratnu i revolucionarnu tradiciju, da je vaspitavana u duhu "Titovih ideja" - da nema veće vernosti od vernosti sopstvenoj socijalističkoj zemlji. Uneti smutnju u njene redove značilo bi nagristi Jedan od glavnih temelja stvorenih u toku Jugoslovenske revolucije. Kako je to planirano da se pos tigne? Školovanje Jugoslovenskih oficira u SSSR-a došlo Je kao prirodan nastavak daljeg upoznavanja vojne nauke i prakse Crvene armije, s kojom smo bili bratski saveznici u ratu, koja je podnela najveće žrtve u borbi protiv fažizma, i koja Je vaspita vana na svetlim tradicijama oktobarske revolucije. Moral i snagu Crvene armije naši borci su visoko cenili. Zato je svaki naš oficir, koji Je tada odlazio na školovanje u SSSR, osećao to kao veliku čast i priznanje. I to međusobno poverenje i poštovanje oficira - komunista dveju socijalističkih zemalja i arm ija Staljin Je pokušavao da podrije i zloupotrebi u informbirovskoj kampanji protiv Jugos lavije. Čim je došlo do napada na rukovodstvo KPJ, 1948. godine, pojedini funkcioneri škola u SSSR-u, gde su se nalazili naši ofi ciri, angažovali su se da ih privole za Rezoluciju IB. U Rusiji se tada školovalo oko 6000 naših vojnih lica, medu njima i 17 generala. Sa njima Je bio i Arso Jovanović. Organi Berijine obaveštajne službe nastojali su, u isto vreme, da među jugoslo353
venskim oficirima stvore i svoju agenturnu mrežu. Posao ni Jednima ni drugima nije bio lak. Od većeg broja naših ljudi uspelo im Je - raznim sreds tvima - da privole na obaveštajnu saradnjiu samo nekolicinu. Jugoslovenski oficiri koji nisu podlegli Staljinovom kultu, i nisu pristali da rade protiv svoje zemlje, vratili su se u domovinu. Mnogi od njih opisali su tada šta se događalo sa njim a u vreme izbijanja Rezolucije IB. Bile su to čitave male drame. Funkcioneri NKVD trudili su se svim sredstvima da ubede naše oficire da se ne vraćaju u Jugoslaviju. Konačno, kada ništa nije pomoglo, nisu im obezbedili vozne karte do Beograda, već samo do Kijeva, dajući im još jednu "priliku" da se barem u vozu predomisle. Uzgred su im napomenuli da ostave marksis tičku literaturu, jer se zbog nje oštro kažnjava u Jugoslaviji, a neće im ni carinici dati da je tano unesu. Za neke, koji su se vratili u Jugoslaviju, rekli su da su već uhapšeni, a za neke da su izvršili samoubistvo. Berijina obaveštajna služba počela je još ranije da vrbuje neke naše oficire, upozoravajući ih da je to "komunistička i internacionalna” obaveza svih revolucionara. Najveći broj je to odbio, pojedinci su pristali na saradnju, ali su odmah po zavr šetku školovanja izjavili da sm atraju da su time završili svoj rad za NKVD. Mali broj je prihvatio da i dalje nastavi saradnju. Posle svih vrbovanja, u emigraciji u SSSR-u ostalo je: 187 oficira, 149 podoficira, 165 vojnih pitomaca i 63 "suvorovaca", čija Je ruska epizoda gotovo tragična. Suvorovci su bili grupa naše ratne siročadi, koja je poslata u SSSR na vojna učilišta "Suvorov", iz najmlađe generacije od 9 do 12 godina. Još nedorasla deca, uglavnom bez roditelja, sama, sa svim patnjam a koje su doživela u ratnoj buri i paklu na našem tlu. Tada još nismo ni slutili, verujući da im ipak ostvarujemo neku sreću u životu, da će sa njima, već u prvim danima, u SSSR-u započeti lukavu dresuru ne bi li postali budući janičari. Sistem je bio uspešan: kada Je došlo do Rezolucije IB, 63 suvorovca izjasnilo se - kolektivno - da ostaje u SSSR-u. Među tim, u čoveku je ipak teško saseći koren. Deca su rasla. Godine 1956, kaućt je, posle, Hruščovljevog "puta pomirenja" u Beograd, Tito bio u Moskvi, kada je svet saznao i u video do kraja istinu o Informbirou i Jugoslaviji, suvorovci su već bili mladići, osam354
naestogodišnjaci. Zamolili su tada Tita da ih primi, jer žele da se vrate u zemlju. To im Je 1 omogućeno, i njih šezdeset 1957. godine došlo je u Jugoslaviju a trojica su i dalje ostala u SSSR-u. Dugo posle toga, suvorovci su se svakog oktobra (na dan oktobarske revolucije) sastajali u kafani "Složna braća”, pevali i podsećali se, sve dok jednom ipak nisu shvatili da je njihov prvi i pravi datum - 4. Jul. Inače, u SSSR Je odmah posle rata upućeno na školovanje 91 Jugoslovensko dete, starosti 9 do 12 godina. Godinu dana рге Rezolucije, njih 16 vratilo se u zemlju, a jula 1948. došlo je još dvanaestoro dece. Suvorovci su ostali po raznim krajevima SSSR-a: u Voronježu 5, u Kursku 9, a najviše u Stavropoljsku 20 i Novočerkasku - 24. Svi su vaspitavani tako da se, рге svega, denacionalizuju a zatim bespogovomo vežu za Rusiju. Jedan od suvorovaca, koji se vratio čim Je Rezolucija IB objavljena, danas moj drug, Stevan Petrović, iz Maribora priča mi: - U prvoj polovini leta 1945. godine, čim je rat završen, naša vlada Je, posredstvom Saveza boraca NOR-a, na školovanje u Suvorovska vojna učilišta uputila 91 jugoslovensko dete. To su bila deca palih boraca i žrtve fašističkig terora, smeštena po domovima za ratnu siročad širom zemlje. Među njima bio sam i ja. Mene i Još nekoliko mojih drugova uglavnom rođenih 1935, uzeli su iz doma u Krušedolu. Prvobitno nas je za odlazak u Sovjetski Savez bilo sakup ljeno oko 180 dečaka. Međutim, na lekarskim pregledima u vojnoj bolnici polovina tog broja proglašeno je iz zdravstvenih razloga nesposobnim I vraćeno natrag u domove. Nas 91 je zatim iz Jajinaca, kraj Beograda, u dve grupe, otpremljeno sta rim vojnim avionom "DC-3" u Moskvu. Do Moskve smo putovali, sećam se, osam časova sa spuštanjem u Kijevu. U glavnom gradu SSSR-a bili smo smešteni u neku vrstu karantina u Jed nom muzičkom vojnom učilištu. Tu smo ostali petnaestak dana. Zatim smo raspoređeni po Suvorovskim vojnim školama u raz nim gradovima Sovjetskog Saveza: Jelcu kod Orela (tamo sam godinu i po dana bio i ja sa grupom od 15 mojih drugova), Kalinjinu, Stavropolju, Novočerkasku itd. U leto 1947. dolazili smo kolektivno na odmor u Jugoslaviju. Oko mesec dana bili smo na moru, u Meljinama kod Herceg-Novog. Tom prilikom, u zemlji Je ostalo 16 naših drugova (bilo zato što su sami Izrazili želju da se 355
više ne vraćaju natrag, ili zbog toga što nisu mogli uspešno da prate nastavu u SSSR-u). Posle povratka u Sovjetski Savez, našu grupu iz Jelca kod Orela premestili su u grad Sverdlovsk iza Urala, u Aziji, u isto imeno učilište. Tu smo bili zajedno do avgusta 1948. godine. Tada smo prvi put opširnije saznali za Rezoluciju IB. Sovjetski "vaspitači” u školi su nas najpre uveravali da je to "mala sva đa", da će Tito "priznati greške”, a onda su počeli govoriti sve crnje o našoj zemlji. Vrbovali su nas da ostanemo i potpišemo izjavu protiv KPJ. Nisam tada mnogo znao o svemu tome. Ali počeo sam da patim i želeo da se vratim u zemlju, u svoje selo, njegovim mirisima, baki, drugovima. Za Rezoluciju smo inače saznali 29. juna 1948. iz lista Komsomolska pravda koja nam je deljena svako jutro za vreme doručka. Tu je preko ćele prve strane bio veliki naslov "Rezolu cija Informbiroa o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije”, sa svim poznatim optužbama protiv naše partije i njenih rukovodilaca. Kao deca od 13 do 14 godina nismo ništa razumeli, pa su nam naši oficiri-vaspitači počeli da objašnjavaju da su drugovi Tito i njegovi saradnici pogrešili, da to vodi Jugoslaviju u tabor imperijalizma, da je u našoj zemlji puno američkih i engleskih oficira, dok naša služba državne bezbednosti progoni vojne ins truktore i civilne stručnjake. Iz dana u dan je ta vrsta pritiska postajala sve Jača, da bi na kraju usledile pretnje: kako će svako od nas, koji se vrati natrag u zemlju, biti prepušten ulici, da nećemo moći da nastavimo školovanje jer smo vaspitavani u duhu ljubavi prema Staljinu i KP Sovjetskog Saveza. Naravno, za sve nas Staljin Je tada bio maltene bog, a Sovjetski Savez zemlja ljudske sreće, slobode i blagostanja. O svojoj zemlji smo slušali uglavnom vrlo malo. Kasnije nas Je počeo pojedinačno da "obrađuje" jedan potpukovnik sa "zelenim epoletama", mislim da Je bio iz službe bezbednosti. Govorio nam Je da ni u kom slučaju ne treba da idemo natrag kući, da ćemo svi u SSSR-u imati lepe uslove za život kada primimo njihovo državljanstvo i kasnije kada zavr šimo Suvorovska učilišta, a zatim i vojne akademije. Negde sredinom avusta 1948, za vreme logorovanja u jednoj šumi na Uralu, po nas Je došao kamion i odvezao nas natrag u Sverdlovsk. Svi smo pozvani u kabinet načelnika učili šta, general-majora Atanasjeva. Bio Je to stariji, dobroćudni čiči356
ca. Rasporedili su nas za dugački sto, udaljene po nekoliko metara jedan od drugog. Dali su nam izjave u kojima je bilo mašinom otkucano da se slažemo sa tekstom i da smo rešeni da ostanemo u SSSR-u i primimo sovjetsko državljanstvo. Niko ni sa kim nije smeo da se dogovara o svojoj odluci. Iza leđa nam Je čitavo vreme šetao pomenuti potpukovnik i gledao šta ko radi. Sećam se toga gotovo do u detalja. Svi smo bili Jedno vreme zadubljeni u svoje misli, mada smo, kako rekoh, bili dečaci od 13 do 14 godina, koji su eto sada morali da donesu tako tešku i sudbonosnu odluku. Sta se tada dešavalo u mojoj glavi? Iskreno, nisam čitavo to vreme razmišljao o političkom aspektu celog događaja, jer ga nisam kao dete ni razumeo. Ali u tim trenucima u kabinetu generala Atanasjeva, u glavi je počeo neprestano da mi se vrti film iz ranog detinjstva. Prisećao sam se sela Bosut odakle mi je tata otišao u partizane, sećao sam se šume Klještevice kraj sela u kojoj sam čuvao svinje kao dečak od 6 do 7 godina. Prisećao se svoje babe u Martincima (rodnom selu moje majke), klanja svinja, sremskih kobasica, krofni, palačinaka i kiflica sa salom koje mi je baba pravila. Prisećao sam se svojih drugova iz tog perioda, mirisa vrbaka na reci Savi i Bosutu gde smo pecali ribu dok smo čuvali svinje; sećao sam se noći provedenih kraj vatre u šumi, kada smo mi deca pekli slaninu na štapu. Ukratko, u tim trenucima osetio sam miris svog zavičaja i pomislio; Pa zar nikada više da ne vidim svoj Srem, rodbinu, drugove, da ne čujem svirke Cigana na seoskim slavama? Posle toga precrtao sam onaj deo odštampane izjave na hartiji ispred sebe i ispod tog teksta napisao samo ove reći: "Mo lim, pustite me kući!” Kada smo posle tog čina izašli napolje, pitali smo jedan drugog šta Je ko uradio. Ispalo Je da sam jedino ja tražio da me vrate kući. Svi drugi su bili potpisali izjavu da ostaju tamo doživotno. Tada mi Je prišao Salih Kapetanović, sa suzama u očima, i rekao da se kaje što je potpisao izjavu da ostane. Na to je brzo ušao u kabinet kod generala, zatražio već potpisani dokument i napisao iste reći kao i Ja - da se vrati kući. Posle toga opet smo imali brojne razgovore sa potpukovni kom koji nas Je "obrađivao”, ali tada je već govorio - da smo nas dvojica "izdajnici”, jer smo navodno izdali ostale drugove koji su potpisali da ne žele da se vrate. Nas dvojica smo ostali uporni. Sredinom avgusta u pratnji jednog oficira, takođe iz službe 357
bezbednosti sovjetske armije, krenuli smo vozom prema rumunskoj državnoj granici da se pridružimo vodi transporta naših oficira-povratnika u zemlju. Kod mesta Ungeni, na reci Prut, na sovjetsko-rumunskoj granici, Rusi su nas predali rukovodstvu našeg transporta. Tako smo nastavili put u zemlju. U Beogradu, na TopčiderskoJ železničkoj stanici, dočekani smo veoma svečano. Zatim smo smešteni u zborni centar u Zemunu (Konjička škola), da bismo kasnije otišli u Vojnu gim naziju "Josip Broz Tito" u Zagrebu, gde smo nastavili školovanje prekinuto u SSSR-u. Godine 1955. nastavio sam studije u Vojnoj akademiji kopnene vojske u Beogradu, da bih 1958. zbog bolesti otišao kao stipendista na Ekonomski fakultet. Stevan Petrović je kasnije postao novinar i sada radi kao dopisnik "Politike" u Mariboru. IB-emigranti su posebna, tragična priča tog burnog raz doblja. Iako su bekstvom Iz zemlje, u vreme kad Je njoj bilo najteže, prešli na "drugu stranu”, iako su neki od njih kasnije pribegli i zločinu protiv sopstvenog zavičaja, saznanja o njima govore da su, s teškim krstom kajanja, loše završili. Računa se da je po liniji IB otišlo ili se zateklo u emigra ciji u istočnim zemljama 4.928 ljudi. Kasnije se, po odobrenju naših vlasti na osnovu Zakona o amnestiji, vratilo u zemlju 1.336, umrlo je ili nestalo 179, a nastavilo da živi kao emigrant 3.413. Zakon o amnestiji obuhvatio Je gotovo ćelu IB-emigraciJu, osim njih 380 koji su počinili takva delà protiv naroda i države da se više nisu mogli vratiti u zemlju. Zanimljivo je kako je IB-emigraciJa formirana. Prvi su bili oni koji su već ranije živeli I radili na Istoku - njih oko hiljadu. Zatim, oni koji su se posle rata školovali ili bili na raznim dužnostima u SSSR-u i drugim zemljama bloka - oko 1.500. Najveća skupina su oni koji su, iz raznoraznih razloga, emig rirali posle Rezolucije - oko 2.400. Ta poslednja grupa bila Je i najtragičnija. Zaslepljeni mitom o Staljinu, zaluđeni, ubedeni da Je njihova prva domovi na tamo, na Istoku, da je KremlJ "Crveni Rim”, mnogi od njih pobegli su Iz zemlje i po cenu života emigrirali u Moskvu ili u zemlje lagera. Buđenje je počelo posle StalJInove smrti i otkri vanja druge strane njegovog kulta na Dvadesetom kongresu KP Sovjetskog Saveza, a pogotovo posle dolaska Hrušćova u Beograd na izmirenje, 1955. godine. Ledeni breg emigracije počeo se tada 358
naglo topiti. Tito je sa najvećim mogućim počastima dočekan u Moskvi 1956. godine. Uskoro zatim, mnogi emigranti se, po Zakonu o amnestiji, vraćaju u zemlju. Nije im lako, žig ostaje; skrušeni su, sklanjaju pogled, stide se, a što je najgore - u duši je prazno: zašto su bežali, šta su hteli, kome su se priklonili. Sve je to sad otišlo u nepovrat, kao ružan, težak, okopneli san. Raz govarao sam sa nekima od njih. Ne vole da pričaju o tome. Ipak se otkine, kao odušak, deo ispovesti: Setamo noćima ispod Kalemegdana. Više ćutimo. Slaže se da pribeležim ono što će reći, ne želi ime. Ne zbog sebe, s tim se već pomirio, uzaludno je bilo šta kriti, nema skrivanja, ali zbog dece, zbog unuka, zašto da ih to prati. Priča dugo, sa pauzama, kao da vodi monolog. - Kad se završio rat, imao sam čin kapetana, bio sam komandant bataljona... Prvoborac. Još mlad, bez porodice... Ono što sam imao nekada kada je počinjalo - ustaše su pobile. Majku, brata i dve sestre. Vraćao sam se iz šume, sa šeće drva, a kuća nam je bila u udolici, sklonita. Kako sam se spustio s brda, do kamenjara odakle se vidi dvorište, pogledam: kolju, redom, a kuća gori, zapaljena. Odjednom - pustinja. Oni odoše na konji ma, a udolica osta crna, od dima, od očaja, Jada i smrti. Sišao sam, slomljen, pokopao četiri groba, uzeo sekiru i vratio se u planinu. Posle me Marko Krntija prihvati. Dugo mi je trebalo da shvatim gde sam, dok glava nije počela sve to da prima, kao košnica. Zaboravio sam onda i na slavu, na Boga, na crkvu, samo su On i Moskva su postojali. Moja nova vera, novi Sv. Luka, i tamjan, i ”oče naš”, i ikone. Ti znaš kakav Ličanin može da bude: lud, uporan, sav izboden i izujedan, ko pas, ali tera dalje. Izašao sam iz rata sav iskrpljen, Jedanaest rana, i one četiri najdublje u planini, ali živ, soljen, nedosoljen... Šalju me u SSSR. Na škole. Videću Kremlj, biću blizu Njega, Njegov đak, crveni komandir... Živim kao u snu, lebdim, učim sve slobodno vreme. Nailazi i Tanja, kao paperje, plava, prozirna; on, njen muž, poginuo Je kod Pešte... Čim nastava završi, ja s njom. Ne odvajamo se. Ludimo. I šta onda da ti kažem: 1948! Kao da sam opkoljen sa svih strana - u Kremlju On, kod kuće Tanja. Ostaću .. Nije bilo lako, da znaš. Tamo - četiri humke, jedanaest rana, tu... Noćima ne spavam, mučim se, lomim, smršao sam ko stršljen, idem okolo, pitam, a znam - ostaću. Dalje, bolje da ti ne govorim. - Pokajao si se? 359
- Ne, nisam dugo. Izašao sam iz vojske i završio za eko nomistu. Postao sam knjigovođa u jednoj trgovini, u Moskvi. Još sam s Tanjom... - Zovu li te drugi, koji su ostali? - Zovu. Sastajemo se. Mene bi da pošalju u Rumuniju, bliže granici... Vadim se na rane. Sve rede se viđamo. A i kad se vidimo, primećujem - mutne oči, zaziremo, ko zna šta ko misli... I Tanja postaje čudna. Nema više onog žara, kao da krije pogled od mene. Posle tri meseca - zatičem cedulju: ’’Volela sam te, ali više nemam kud. Nemoj me tražiti. Biću daleko." Ne znam zašto i šta je sa njom bilo... Sedam godina živim kao samotnjak. Sa sumnjama, patnjama, hladan, kao da kopnim. Ostareo sam, ćutim po ceo dan. Noću sanjam udolicu, četiri krsta. Kandila. I tako ubeskraj, kao pred dugim, nepreglednim sivim poljem. - Shvatio si tada besmisao ostajanja? - Nisam. Ništa više nikada nisam shvatio. Sve je bilo zamr lo, nestalo, otišlo nekud. Jednostavno, kraj. Samo sam Još negde u sebi, kad je to moglo, kad je došla amnestija, poželeo da se vratim. To sam strašno želeo, a zašto - ne znam. Bez osećanja, bez neke nove nade. Samo, da se vratim. Da vidim ona četiri krsta. I da jednom i ja tu ostanem. Uskoro zatim, posle tih razgovora pod Kalemegdanom, bilo je to prošle jeseni, čuo sam od našeg zajedničkog poznanika - da je stradao u nekoj saobraćajnoj nesreći na auto-putu. A čini mi se da je on već ranije, mnogo ranije prestao u stvari da živi. Da to više nije ni hteo. Sve su te sudbine bile surove. Slobodana Pauljevića sam upoznao pre više godinu u "NIN-u”. Došao je bio, s jednim našim piscem, da nam ponudi odlomke iz svoje knjige, koja je uskoro izašla u izdanju "Otokara Keršovanija". Snažan, robustan, još mlad čovek. Pun energije. Njega nisu slomili. A svašta Je doživeo, da ne veruješ. Bio je oficir specijalnog odseka savezne Ozne, kada Je 19. decembra 1948. rešio da prebegne u Rumuniju. Hteo je to po svaku cenu, zajedno sa ženom, posle dugog premišljanja šta da uradi sa još neodraslim detetom. Najzad - ostaviće ga kod svojih. I tako polazi na granicu - naoružan do zuba: šmajser, bombe, revolver, nož. Zašto? Pa zar nije Još uvek poručnik centralne kontrašpijunaže? - Kažem sebi: ti si vojnik svetske revolucije. Javljaš se na dužnost. Ovde hapse komuniste. S njima se surovo postupa. 360
Zašto? Zašto ja kao komunista moram da se složim... A ako se ne složim? Ćelija... Oni hapse!.. Bežalo je njih četvoro, po dogovoru, noću, po ledu, ciči zimi. A onda je počela neverovatna apokalipsa: zatvor, dodela špijun skog zadatka, seoba u posebnu kuću, poseta generala Popivode, pseudonim Dekster, lažni svedok na sudu, prva razmišljanja o bekstvu u podzemnom zatvoru "Uranus”! - Prošlo Je deset dana u "Uranusu", razmišljao sam već 170 sati. Počeo sam da sumnjam u Boga. I Staljina. U ispravnost onoga što Je započeo protiv Jugoslavije. Kao da sam se načas razbudio, ali samo načas... U zatvoru ga podvrgavaju najtežim iscrpljivanjima i tor turi. Probaju ga, ili sumnjaju. Razmišlja da se ubije i tako pre kine muke. Alu u zatvoru se ne možeš ni ubiti. Ucenjuju ga ženom I tek rođenim detetom u emigraciji. Simulira ludilo. I tako 363 dana. A onda tek počinje nova surova borba, po cenu života, za povratak u zemlju. U našoj ambasadi u Bukureštu upozoravaju ga da će mu, kad stigne u Beograd, biti suđeno. Bez obzira na sve - natrag. - Presudom Okružnog suda u Beogradu, osuđen sam na pet godina zatvora. Od toga sam izdržao tri. Na Golom otoku. Devet meseci sam tamo, dobivši zadatak administrativca, sređivao kartoteku sačinjenu od svojeručnih izjava osuđenih inform birovaca - povratnika. Kartoteku stravičnih priča o sud binama emigranata. Jednu od njih - svoju stavljam na uvid javnosti. Gorču od tog "strašnog buđenja" Slobodana Pauljevića nisam upoznao. Po socijalnom poreklu i sastavu među emigrantima naj više je bilo seljaka - 905, vojnika 791, radnika 454, studenata 503, intelektualaca 271, đaka 247 i dr. A po nacionalnom sasta vu: Srba - 1.120, Bugara 1.016, Albanaca 403, Hrvata 320, Crno goraca 296, Mađara 252, Makedonaca 222, Slovenaca 101 i dr. Najrcnji deo te statistike govori o tome da je u emigraciji streljano 8, poginuli kao diverzanti I špijuni 40, a 179 umrlo ili nestalo, mnogima se ne zna ni trag, Iako su im imena ostala u emigrantskim dosjeima. U direktnim sukobima na našoj terito 361
riji uhvaćen je 161 emigrant. Pri tom Je poginulo 43 pripadnika naših organa bezbednosti, 40 ranjeno, a 14 je nasilno oteto i za njih se ne zna. Posle prvog perioda emigracije, neposredno nakon raskida sa Staljinom, kada je više od dve trećine em igranata pobeglo na Istok, grupa ibeovaca, posle izdržane kazne na Golom otoku i puštanja na slobodu, pokušava da obnovi neprijateljsku delatnost. Tada dolazi do ponovnog hapšenja a potom i suđenja grupi Brkić, Radovanović, Badnjević i drugima. U strahu od kaznenih mera koje su se tada primenjivale, grupa od petnaestak ibeo vaca u leto 1958. ilegalno prelazi Jugoslovensko-albansku grani cu i emigrira. I kasnije je bilo pojedinačnih emigriranja, pre svega onih koji su osetili da će biti otkriveni kao agenti. Takav slučaj je sa Vojislavom Ristićem, generalom koji je bio na lečenju u Svajcarskoj i odatle 1964. godine otišao u SSSR. Nastanio se u Mosk vi, odnosno u Podmoskovlju, gde je dobio vilu, visoku apanažu i penziju koja se obično daje sovjetskim generalima i zaslužnim ličnostima. Mnogi emigranti, ne samo oni koji se sm atraju "zapostavljenim", zavide Ristiću na takvom tretmanu, pri čemu izražavaju pretpostavku da Je to nagrada za njegov raniji agentski rad. Posle poznatih događaja u Čehoslovačkoj i vojne interven cije snaga Varšavskog ugovora, 1968. godine, zabeležena su i poslednja emigriranja. Trojica građana sa našim pasošima otputovali su u Bugarsku, zatim u Sovjetski savez. To su bila i poslednja bekstva na Istok. Posebno karakterističan slučaj bekstva iz zemlje i IB-emigranata jeste slučaj Berisava Supeka. Znao sam ga s aerodroma u Zemunu, koji smo kao oficiri Političke uprave JRV često obilazili. On je do 1948. godine bio komandant transport nog puka u avijaciji, a onda je pobegao. To je bio pilot sa biog rafijom kakvu Je teško naći i u avanturističkim romanima. Ovo je doduše zvanična verzija njegove biografije, njegov dosije otvoren posle begstva, ali sam sklon da u njega poverujem. Kao maturant, 1928. godine, postao Je član KPJ u Banja Luci. Neki ga se sećaju i kao sekretara Jedne partijske ćelije. Partija ga Je kasnije "prestala zanimati", pa Je odlučio da ode u Kraljevsku pomorsku vazduhoplovnu školu u Divuljama. Zavr šio je pomorsku akademiju, ali i kurs obaveštajnog oficira 362
mornarice. Ubrzo je zavrbovan od Musolinijeve obaveštajne službe - OVRA, a zatim kao pilot, 1936. godine, i od "Intelidžens-servisa". Kasnije je upućen u Nemaćku na usavršavanje pilotske veštine. U karakterislci koju su pisali njegovi gestapovski ins truktori nalaze se i ovi redovi: "Stav kapetana Supeka prema Nemačkoj, Fireru i prema nemačkom narodu je pozitivan. Isključuje se svaka mogućnost da se promeni taj stav zbog uticaja neprijateljske propagande.” Kao pripadnik poznate "džalove skupine" u NDH upućen je na Istočni front. Njegovi uspesi u vazdušnim bitkama i bombardovanju položaja Crvene armije nagrađeni su "gvozde nim krstom". U proleće 1942. godine, kada se nalazio na ratnom zadatku, zalutao je i bio primoran da se spusti na sovjetsku teritoriju. Da li Je zaista magla bila u pitanju ili nešto drugo, teško je danas utvrditi. Ne može se kao istinita prihvatiti ni njegova izjava koju je napisao u autobiografiji prilikom stupa nja u Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo. U njoj kaže da je za vreme rata dobrovoljno prešao na stranu Crvene armije. Međutim, nemački zvanični vojni dokumenti, koji su nađeni posle rata, ovako objašnjavaju njegov nestanak: "Grupa u kojoj je leteo Supek - iznenada je bila napad nuta protivavionskom artiljerijom u rejonu Rostova. Da bi izbegli vatru, avioni su se sakrili u oblacima i tada je nestao kapetan Supek. Sigurno Je da je kod prvog dodira sa neprija teljskom artiljerijom izgubio prisebnost i orijentaciju i da je prinudno sleteo na neprijateljsku teritoriju, ili ga Je, pak, oborila artiljerija." Supek je, svakako, kazao u zarobljeništvu i ponešto o svojoj prošlosti. Tada Je dobio "nove zadatke i novo ime". U autobiografiji on o tome kaže: "Dobio sam legitimaciju na ime Berislav Viktorović Horvat, po narodnosti Srbin. U njoj je stajalo da sam u SSSR došao 1937. godine." Kada je krajem rata u Sovjetskom Savezu osnovana tzv. Jugoslovenska brigada, Horvat je ponovno promenio ime, vratio Je svoje staro - Supek. "Tražili su da potpišem obavezu da neću nikome, pa ni svojim državnim vlastima, govoriti o svom životu u Moskvi i o zadatku koji je trebalo da Izvršim u Jugoslaviji." Godine 1946. Supek je u Sovjetskom Savezu, zajedno sa pitomcima iz Jugoslavije, pošao u vazduhoplovnu školu, i tu im 363
je od strane Berijinih organa nam etnut za starešinu grupe, iako je u njoj bilo više nosilaca "Spomenice 1941”. U školi, u celoj grupi, uživao je povlašćen tretman, stanovao je u varoši. Dolaskom u zemlju 1947, posle školovanja u SSSR-u, Supek je primljen i u Partiju. Dobio Je čin oficira u vazduhoplovstvu. Ali čim je objavljena Rezolucija IB, odlučio je da beži. Jednoga dana, dok su iz hangara izvlačili tek popravljeni avion, ponudio se da ga isproba. Uzleteo je sa zemunskog aerodroma i ubrzo prešao granicu prema Rumuniji. Gotovo u isto vreme kad i Supek, pobegao je avionom i general avijacije Pero Popivoda. Dok to nije učinio, uživao je značajno poverenje u Komandi JRV (Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo), bio je načelnik operativne službe. Inače, pre rata je bio podoficir. Za vreme rata, upućen je kao član KPJ u Slo veniju. Tokom NOR-a dogurao je sve do funkcije komandanta korpusa. Posle rata školovao se u Sovjetskom Savezu, u vazduhoplovnoj akademiji. Kada se vratio, postavljen je u Koman du JRV. Godina 1948. zatekla je Pera Popivodu kao pukovnika. Uporno je insistirao da bude unapređen. Čin general-majora dobio je u vreme kada su u užim političkim aktivima, i u Jugoslovenskoj armiji, čitana prva Staljinova pisma i odgovor našeg Centralnog komiteta. Mi u Političkoj upravi JRV, nismo ga voleli. Bio je osoran, uobražen, primitivan. A možda je to bilo i zato što smo znali da je u ratu kažnjen zbog ubistva jednog kurira. Kada je izašla Rezolucija IB, bio je upadljivo snishodljiv prema "političkim oficirima". Na partijskoj konferenciji Komande JRV tražio je i čitao telegram Staljinu o "neistinitim optužbama pro tiv KPJ”. Uskoro zatim, jedno popodne, kao i obično, Popivoda je došao u Vazduhoplovno učilište u Pančevu. Sada već u general skoj uniformi, uzeo je avion i poleteo "u zonu” da bi tobože vežbao. Aerodromska posada 1 mehaničari radoznalo su pratili let tek proizvedenog generala. Popivoda Je, posle uzletanja, napravio nekoliko krugova iznad aerodroma, a zatim se počeo udaljavati iz trenažne zone. Upozoren Je sa kontrolonog tornja jer se mislilo da je zalutao. Nije im odgovorio iz aviona. Na aero dromu su odmah alarmirali poternu službu. Poleteli su i lovci, ali je sve bilo kasno - Pero Popivoda se već približavao aerodro mu u Bukureštu, gde je sleteo. Odatle je uskoro otputovao u Moskvu. Primio ga je lično Staljin i ostavio mu generalski čin. Znao je Popivoda da Je važno pobeći i naći se u emigraciji sa visokim činom. 364
Čim Je na istoku IB^emigraciJa, ojačala, iz graničnih zema lja (Albanije, Bugarske, Rumunije, Mađarske) otpočela je sub verzivna delatnost protiv Jugoslavije. Ubacivanje diverzantsko-terorističkih grupa, špijuna sa radio-stanicama, letaka i propagandnog materijala, eksploziva, naoružanih pojedinaca ili grupa bilo Je više godina svakodnevna pojava. Emigranti su u tome odigrali vidnu ulogu, a od njihove ruke poginulo je i više desetina naših građana i vojnika na granici. ManJe-više, događa lo se to u svim graničnim rejonlma, naročito prema Albaniji ili Bugarskoj. Dovoljno je navesti samo neke slučajeve. Emigrant Georgi Aleksov, rodom iz Dimitrovgrada, više puta je ubacivan u našu zemlju kao diverzant, a njegov brat Milčo (dugo bio zaposlen u Ministarstvu saobraćaja u Sofiji) ubio Je kao ubačeni terorist 1951. godine našeg milicionera Kostadinovića. Nikola Atanasov, rodom iz Gornje Lisine kod Vranja, Jovan Ceković Lale iz okoli ne ZaJečara, kao i Bojan Božilov iz Izvora kod Bosilgrada tokom 1951. 1 1952. godine više puta su ubacivani na našu teritoriju sa eksplozivom, radio-stanicom, propagandnim materijalom i oruž jem. Po diverzantskim zadacima i sa radio-stanicama ubacivani su iz Bugarske i emigranti Branislav Dordević, zvani Bumbar, iz Minićeva kod ZaJečara, Stefan GeorgiJev, zvani Makarenko, i drugi. U Bugarskoj, kao uostalom i u drugim istočnoevropskim zemljama, bili su organizovani brojni diverzantsko-teroristički kursevi koje je završio najveći broj emigranata iz Jugoslavije (u Dragomanu, Sofiji, Petriču). Bugarskoj je na tom planu bila dodjeljena posebna uloga. To ona nije ni krila. U odgovoru na jednu od mnogobrojnih Jugoslovenskih nota zbog neprijatelj skog delovanja emigranata, bugarska vlada Ih je otvoreno uzela u zaštita U noti se kaže: "Bugarska vlada sm atra sasvim prirodnim da je bugarski narod, koji izgrađuje socijalizam u svojoj zemlji, ukazao gostop rimstvo Jugoslovenskim revolucionarima emigrantima... Jugoslovenski patrioti, progonjeni u Jugoslaviji kao borci protiv tamo uvedenog antikomunističkog terorističkog režima, našli su pot puno gostoprimstvo bugarskih građana i bugarskog javnog mnjenja... Bugarska vlada najkategoričnije odbacuje neistinito tvrđenje da su bugarske službene vlasti pomogle aktivnost jugo slovenskih emigranata u zemlji..." Međutim, ta tvrdnja Je uskoro upečatljivo demantovana. 365
Naime, organi državne bezbednosti Makedonije uhvatili su u dubini naše teritorije ubačenog bugarskog teroristu Nikolu Palazova. Njega je još u novembru 1948. godine zavrbovao šef bugarske policije u Gornjoj Džumaji - Račev, sa zadatkom da radi s emigrantima i vrši diverzantske akcije u Jugoslaviji. Kada je pao u ruke naših organa bezbednosti, Palazov je izjavio: "Račev mi je rekao da uzmem eksploziv i oružje kojim treba izvesti atentate na istaknute ličnosti. Rekao mi je takođe da izvodim atentate u pozorištima i bioskopima dok se odr žavaju predstave, da bi se tako stvorila što veća pometnja među narodom. Pošto se to odigra i sazna, bugarska štampa će to prikazati kao delo samog naroda koji ne želi da trpi današnju jugoslovensku vladu." To je bila trajna linija odnosa prema Jugoslaviji. I emigranti-teroristi Đorđe Radivojević, iz sela Magaša kod Leskovca, poznat još iz doba rata kao saradnik bugarske fašističke polici je, i Čedomir Stoiljković specijalizovali su se u Bugarskoj za ilegalne upade u našu zemlju, zasede i teror. Oni su u jednoj takvoj akciji, juna 1952. godine, ubili narodnog heroja Pana Đukića, istaknutog rukovodioca Službe državne bezbednosti. Evo kako se to dogodilo. Tridesetog juna 1952. godine, informbirovski teroristi naiš li su u selo Veliki Trnjani na zasedu Udbe. Ubrzo zatim, među glasovima, u opkoljenom voćnjaku, jedan se posebno izdvajao: - Zašto mi to niste rekli? Nije tako trebalo da bude! Bio je to glas jednog od oficira JA. Nekoliko dana рге te večeri, on je došao u svoje rodno mesto (Veliki Trnjani kraj Leskovca) da bi u njemu proveo godišnji odmor. Međutim, doga đaji koji su usledili odmah posle njegovog dolaska, nisu mu samo poremetili odmor već su ga i uključili u likividaciju opas ne grupe diverzanata, ubačenih iz susedne Bugarske. Ubacujući dobro uvežbane grupe zločinaca, bugarski informbirovci su u to vreme počeli da plasiraju na tom pod ručju i zastrašujuće priče o "vodi velike grupe diverzanata", koji se bore po "StalJinovoJ naredbi". Sta Je u celoj stavri bilo istina? Na to i slična pitanja odgovor Je trebalo da nađu odabrani ofici ri bezbednosti. Jedan od rukovodioca tamošnje Udbe bio Je i potpukovnik Pane Dukić, poznat po partizanskom imenu Limar. Prolazili su dani, a "neustrašivim diverzantima” iz Bugar ske nije bilo ni traga ni glasa. Onda su u leskovačku Udbu stig366
le prve preciznije vesti o teroristima: utvrdilo se da je to dobro obučena grupa informbirovaca koja je nameravala da - po nalogu bugarske policije - pojača špijunski rad u tom regionu u kojem se nalazilo više vojnih objekta. Izbegavala je zasede i lukavo zametala trag. Paralelno sa planom koji je napravljen u Udbi za likvida ciju te grupe, u Leskovac je pozvan oficir koji se nalazio na odmoru u Trnjanima. Dobio je posebnu ulogu u toj operaciji. Posle povratka u selo, oficir Je počeo d se žali na uslove života i rada u Armiji. Nezadovoljstvo je bilo namerno "pojačavano" alkoholom. Ubrzo je pripremljeni "scenario" dobio još jednu lič nost. Jatak ubačenih diverzanata došao je sa ponudama i našem oficiru: ako je spreman da razgovara sa ibeovcima - Staljinovim štićenicima, on će mu vrlo lako obezbediti susret. Naravno, oficir je, u prvo vreme, samo načelno prihvatao tu ponudu, glumeći strah i opreznost. Posle nekoliko dana Jatak je opet došao. Ovoga puta susret Je i konkretno ugovoren: trebalo je da diverzanti dođu u kuću kod oficira. Posle toga, sve zasede i potere za diverzantima bile su povučene. U susret banditima pošla je samo odvažna trojka ofi cira Udbe. U pripremanju nekoliko varijanti obračuna sa uba čenim teroristima bilo je više riskantnih predloga. A svi su imali zajedničku sumnju: dolazak u kuću bio je klasičan mamac, ali pomalo i nesiguran, pogotovo sa varijantom da se oficir sam obračuna sa banditima. Limar se zato opredelio za drugu vari jantu: oficir neće znati za njegovu grupu koja će ibeovce sače kati blizu kuće, u voćnjaku. U školi gde su ti diverzanti obučavani (na Vitoši kraj Sofi je) učitelji su im posebno naglašavali da za Jatakovanje biraju pre svega one kuće koje su udaljenije od sela ili varoši. Tako su i postupali. A onda je u tim kućama "voda" pretio seljacima, tražio da potpišu izjave, ucenjivao ih i zavodio teror. One koji su pristali na saradnju podučavao Je kako da razvijaju jatačku mrežu i prikupljaju značajne podatke. Ali ako je neko i prihva tio saradnju, činio je to iz straha. "Voda” je to osećao. Znao je dobro da seljaci iz tog kraja Još uvek dobro pamte bugarskog okupatora od 1941. do 1944. godine. Zato je po svaku cenu želeo da ih uveri kako se oni bore direktno "po nalogu Staljina i Moskve". Tih dana bilo je uhvaćeno ili likvidirano više ubačenih informbirovskih grupa. Stanovništvo Je u tome masovno poma 367
galo organima bezbednosti. Pane Đukić se već dva meseca nala zio na terenu. Preobučen u seljačko odelo kretao se okolnim selima: Čukljevik, Pčesečine, Trn Jani. Pažljivo je obilazio kuće, najčešće je razgovarao o imanju, a onda uz put i o Informbirou, o Staljinu. Proveravao je prijateljstvo i odnose između pojedinih ljudi za koje je, prema podacima, znao da su čvrsti, odani, hrabri. Ovdašnja sela su krajem juna najčešće prazna, gotovo pusta. Svi odlaze u polja na rad. Limar ih ipak obilazi. Tako stiže i u kuću oficira s kojim je bio napravljen plan za likvida ciju terorista. Ovaj ga gotovo nije prepoznao u njegovoj seljač koj odeći. U kući su opet razgovarali o pripremljenoj akciji. - Da li sam spreman? Nema razloga da se posebno pribo javam susreta sa njim a - odgovorio je oficir na Limarev upitan pogled. - Ako se plašiš da sam likvidiraš grupu, slobodno reci insistirao je Limar. - Daćemo ti pojačanje. Oficir se nikako nije složio da dobije pomoć. Tako su se i rastali: oficir u uverenju da će sam, bez pomoći drugih, likvidi rati diverzante, a Limar da svaka karika u pripremljenom lancu mora biti sigurna. Imao je značajno iskustvo u takvim poslovima. Gotovo istovremeno sa pojavom "misterioznih gostiju” u leskovačkom kraju, u blizini Jugoslovenske granice dovedene su jedinice bugarske armije na logorovanje pod šatorima. Takoz vane "trudove jedinice” tih trupa izrađivale su objekte poljske fortifikacije, kopale rovove u dve i tri linije. Na nekim mestima ukopavani su i tenkovi, kao nepokretne vatrene tačke. Bugarska vojska imala je tih dana dvostruk zadatak: agresivniji pritisak na našu granicu i stvaranje psihoze straha u mesnom stanov ništvu na svojoj strani, koje Je prethodne godine pružilo otpor vlastima prilikom prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Pešadijske i motorizovane Jedinice ulogorenih trupa vršile su praktične vežbe pod punom ratnom spremom. Dok se to događalo na granici, u veće 30. Juna 1952. Limar je bio u Tmjanima: nedaleko od oficirova kuće postavili su zasedu. Prema planu, oficir o tome nije smeo ništa da zna. Zaseda je bila skrivena u voćnjaku. Vreme Je odmicalo, a diverzana ta nigde ni od korova. Da li su nešto osetili? Odjednom, u Limarovoj zasedi začuše korake. Tamna silueta spretno se kretala od 368
stabla do stabla, prema voćnjaku. Bila je sve bliže zasedi. A onda se sa druge strane voćnjaka oglasiše koraci još Jednog noćnog gosta. Limaru je postalo jasno - diverzanti idu na vezu kod oficira. Na nekoliko metara ispred njega nalazio se jedan od "gos tiju" sa uperenim pištoljem u ruci. Hod mu se gotovo nije ni čuo. A onda je iznenada blesnuo dug rafal. Limar je za trenutak ostao nepomičan. Odjeknula je njegova bomba. Bandit se stropoštao ubijen. A zatim- je pao i Limar - polako, niza stablo na koje Je bio naslonjen. Drugi član bande pucao je iz mašinke, s druge strane voćnjaka. Preživeli oficir Udbe odgovarao je rafa lima. Ali bandit je nestao u noći. Tamo gde je Limar ležao u m raku čulo se samo stenjanje. Sklupčan u travi, Limar je krvario. Tada se na pragu kuće u koju su bili pošli banditi pojavio oficir koji ih je nestrpljivo očekivao - prema dogovoru sa Lima rom. Bio Je uzbuđen i iznenađen, jer je verovao da je zadatak likvidacije terorista bio prepušten samo njemu. Ubrzo je uz baterijsku lampu utvrđeno da je ubijeni bandit Čedomir Stoiljković, rodom iz Tmjana, koji je dve godine ranije prebegao preko granice i u Sofiji se stavio kao informbirovac u službu bugarske policije. Kasnije je, posle završenih kurseva u diverzantsko-špijunskoj školi, prebačen na našu teritoriju kao terori sta. Pane Dukić Limar bio je te noći teško ranjen u kičmu. Hitno je prebačen u leskovačku bolnicu. Proslavljeni komandant sa Jastrepca i junak Službe bezbednosti ležao je u samrtnom hropcu. Oko 14.30 časova izdahnuo je. Mnogi emigranti iz "crnih dosjea" završili su tragično kao špijuni i teroristi. Izneću slučaj dvojice, koji su uhvaćeni i zbog mnogih zlodela osuđeni na sm rt i streljani. To su ujedno bila Jedina dva slučaja pogubljenja, po presudi, za vreme Informbiroa. Prvi Je Stanimir Zlatanović (Zlatanov), koji Je bio oficir JA. Posle Rezolucije Informbiroa on je, kao već zavrbovani agent bugarske obaveštajne službe, pobegao u Sofiju. Tamo Je obuča van u specijalnim školama. Kao već Iskusni diverzant ubacivan je, ilegalnim kanalima, u Jugoslaviju gde se "istakao zlodelima. Nije dugo opstao, uhvaćen je i streljan. Drugi Je bio pukovnik V.D., takozvani "ploveći em igrant, koji je radio u Ratnoj mornarici u Rijeci, ali je po zadatku često 369
službeno putovao u Inostranstvo - na Zapad. On je teško otkri ven. Počelo Je sve sa izveštajima naše kontraobaveštajne službe da neko uspeva da dešifruje tajne šifre JRM, Jer su one nekoli ko puta m enjane a ipak otkrivene. Posle dugog traganja sumnja Je pala na pukovnika V.D., koji Je inače imao veoma poverljivu funkciju i mogao je da stekne uvid i u šifre. Pre nego što je uhapšen, praćen je na putu u Italiju i otkriven kada agentu sovjetske službe predaje informacije. Zatim je kod njega nađeno više falsifikovanih pasoša, zlata i strane valute. U istrazi je pukovnik priznao svoj obaveštajni rad, dokazi su potvrđeni i na sudu. Njegova veza i uloga bili su veoma značajni. Uz pomoć šifri trebalo je pratiti kretanje i stanje u našoj ratnoj floti, s ciljem da se u pogodnom trenutku izazove pobuna u nekim jedinicama u Splitu, a zatim pozove u pomoć sovjetska mornari ca. Pukovnik je osuđen na sm rt i streljan, a dvadesetak njego vih saradnika otišlo je na robiju. Iz do sada analizirane "kadrovske strukture” informbirovaca dovoljno je vidljiva realna opasnost koja Je u to vreme pretila zemlji. Ali da bi se dobila još potpunija slika te opasnosti, neop hodno je imati u vidu i neke druge značajne faktore, među kojima posebno - vojnu blokadu Jugoslavije i pokušaje diverzantsko-terorističkog razaranja unutar zemlje. Ukratko ću se, na osnovu dokumenata, osvrnuti i na ta dva faktora. Samo u toku četiri godine - od 1948. do 1. novembra 1951. godine, na našim istočnim granicama bilo Je 2.519 incidenata, u kojima Je ubijeno 14, ranjeno 18, a nasilno oteto 7 Jugoslovenskih vojnika. Cilj takvog terora bio je: da se Jugoslavija iznutra drži stalno u napetom stanju, kao da rat može izbiti svakoga časa, a da se istovremeno - na međunarodnoj sceni - aktueliziraju sovjetske pretenzije I na taj deo Balkana. Prvi demonstrativni pokreti većih oružanih snaga na granicama FNRJ odigrali su se istih dana kad Je vlada SSSR-a, notom od 18. avgusta 1949. godine, zapretila vladi FNRJ da će zbog njene kaznene politike prema ruskoj manjini, u stvari belogardejcima - agentima, " biti primorana da pribegne drugim efikasnijim sredstvima". U tim vojnim demonstracijama na jugoslovenskim granicama učestvovali su, uz sovjetske oružane snage, I rum unske i m ađarske jedinice. Vojni pokreti izvršeni su istovremeno i u Bugarskoj i Albaniji. u "Beloj knjizi" koju smo tada podneli OUN, sa dokazima o agresiji prema Jugoslaviji, pisalo Je, između ostalog; 370
"Armije Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije po pravilu izlaze na logorovanje u blizini jugoslovenske granice. One isto tako duž naših granica vrše vojne vežbe i krupne manevre, pretežno na glavnim pravcima koji vode na Jugoslovensku teritoriju. Tako su, na primer, u Jesen, od 6. do 28. sep tembra, održani, uz prisustvo ministra Far kaša, manevri mađar ske vojske na prostoru između Dunava i Tise, svega 20-30 km od jugoslovenske granice, uz učešće avijacije, tenkova i dunav ske flote. Zastavnik mađarske armije Ištvan Rudi, komandir pogranične straže u Herceg-Santu, koji je učestvovao u tim manervima, izjavio je posle bekstva u Jugoslaviju, na sasluša nju od 20. septembra 1951. godine, da je tema manevra bila Južna granica Mađarske i prelaz u protivnapad i gonjenje Jugoslovenskih oružanih snaga u dubinu jugoslovenske teritorije. U 1951. godini aktivnost te vrste dostigla je vrhunac uoči dana mađarske armije (29. septembra 1951). Tada Je održan na prostoru Kiškunhalaš-Seged-Baja - dakle, na istom strateškom pravcu gde i godinu dana ranije - veliki jesenji manevar, uz učešće svih rodova vojske, uz prisustvo vojnih rukovodilaca nekih drugih zemalja sovjetskog bloka, posle čega su održane vojne parade u više graničnih mesta." Situacija na rumunsko-Jugoslovenskoj granici nije bila ni u čemu normalnija. Mnogobrojne izbeglice iz Rumunije, među kojima ima 20 pripadnika rumunske armije, izjavljuju da od 1949. godine duž čitave rumunsko-Jugoslovenske granice i u obližnjim selima krupnije rumunske i sovjetske vojne snage, a naročito leti, vrše demonstrativne pokrete i manevre. U Bugarskoj je samo u periodu od 5. maja do 23. jula 1950. godine bilo 13 pokreta krupnijih vojnih Jedinica, a 3. maja iste godine 80 tenkova u po belog dana demonstrativno napušta Sofiju i upućuje se glavnim drumom prema jugoslovenskoj granici. Prema izjavama svedoka, najobimnije demonstracije voj nim snagama duž naših granica Bugari su izvodili septembra i oktobra 1950. godine, sprovodećl velike manevre u dolini reke Strume, na prostoriji Ćustendila (sedam pešad. divizija), i okto bra 1950. u trokutu Vidin-Kula-Vraca (šest pešad. divizija i delovi IV armije). Tim manevrima prisustvovali su sovjetski oficiri i generali. Istovremeno su veće ekipe bugarskih i sovjetskih ofici ra obilazile granični pojas, premeravale i skicirale teren. Godine 371
1951. gotovo su se sve bugarske jedinice, stalno stacionirane u pojasu do 35 kilometara od jugoslovenske granice, pomerlle još više na zapad ka granici. Te jedinice su čitavo to vreme vrlo intenzivno radile na izgrađivanju stalnih vatrenih položaja za autom atska i teška oružja i na drugim fortifikacijskim objek tima. Bugarski m inistar Narodne odbrane general Pančevski kaže u svojoj zapovesti bugarskoj arm iji za 9. septembar 1950; "Stalna briga naroda, Partije i vlade i lično druga V. Červenkova za jačanje naše vojske i flote zadužuje nas da beskrajno volimo svoju dragu otadžbinu i da mrzimo njene neprijatelje - titovce." Bugari su gotovo duž ćele bugarsko-jugoslovenske granice podigli utvrđenja. Drumovi koji vode prema FNRJ proširuju se i obezbeđuju kamenom ili betonskom podlogom. Mostovi se ojača vaju do nosivosti iznad 40 tona. Tako su uređeni, na primer, drumovi Sofija-Tm, Sofija-Berkovica, Dupnica-Ćustendil ltd. Mađari užurbano popravljaju utvrđenja građena Još za vreme Hortija, već iskorišćena za agresiju protiv Jugoslavije u drugom svetskom ratu, a naročito na prostoru Pečuj-Kapošvar-Nađkanjiža. Broj aerodroma, koji su tada podignuti ili popravljeni i prošireni u tim zemljama, daleko prelazi potrebe vazduhoplovnih snaga koje su te zemlje posedovale. Bugarska tako raspolaže sa 17 aerodroma. Rumunija je do 1947. godine imala svega 28 aerodroma, a tada ih ima oko 60, od toga 18 u izgradnji. I u Mađarskoj se izgrađuju novi aerodromi, a neki stari se ureduju za aparate na mlazni pogon. Prema Jugoslaviji, u to vreme, Mađarska Je držala u pri pravnosti 7 divizija, Rumunija 9, a Bugarska osam. U isto vreme značajne sovjetske jedinice na tim teritorijama približene su i stacionirane duž naše granice. Incidenti su bili svakodnevni: 1948. godine - 74.godine 1949 - 442, 1950 - 937 a 1951, u kojoj je vojni pritisak na Jugoslaviju kulminirao, bilo je 1.066 incidena ta - tri dnevno. Takva aktivnost očigledno je prethodila nekoj široj operaciji. Maršal Žukov Je to I potvrdio, kada Je 1957. bio u poseti Jugoslaviji. Za večerom, u užem generalskom društvu, Žukov Je rekao da je Staljin imao pripremljen plan napada na Jugoslaviju, i to koordinirano - sa tenkovskim upadom i desan tom padobranskih divizija na centralni bosanski plato.
372
V ČISTKA U VOJSCI
Vojna lica koja su bila osuđivana po Krivičnom zakonu nisu posle odlaska na izdržavanje kazne bila više pod jurisdikcijom vojnih vlasti. To je bilo i logično, jer su im po sudskim odluka ma oduzimani činovi, tako da su od tada pa nadalje imali sta tus civila pod osudom. Iz tih razloga su i moji pokušaji da od ondašnjih sudi ja i tužilaca iz vojske, kao i od pripadnika vojne službe bezbednosti, saznam nešto više o tretmanu bivših oficira-ibeovaca na izdržavanju kazne, ostali bez pravih rezultata. Svi su ibeovci imali isti status - "civilnih zatvorenika”, za koji Je, posle suđenja ili izricanja administrativne kazne, bila isključivo nadležna Udba. Prema osuđenim bivšim oficirima režim izdržavanja kazne bio Je izuzetno strog. To se opravdalo činjenicom da je u situaciji vojne blokade, incidenata na granicama i neprestane pretnje da će doći do vojne agresije na našu zemlju odbrana ceo njen sistem, a posebno Armija, kao udarna i osnovna snaga otpora neprijatelju - bila izuzetno osetljivo i delikatno područje tadašnjeg sukoba sa Staljinom i IB. To se videlo i po pritiscima na naše oficire koji su se zadesili na školovanju u SSSR-u, a i po svim drugim pokušajima podrivanja moralnog jedinstva i borbene gotovosti Armije. Posebno Je na takav rigorozan stav uticala kolebljivost Jednog delà vojnih kadrova koji su se, iz raznoraznih razloga 1 motiva, opredelili za Informbiro ili bar za pomirljiv, kompromisan odnos prema pritiscima iz istočnog lagera. Medu takvim oficirima, pod uticajem Staljinovog kulta i ratnog ugleda Crvene armije, Javila su se i mišljenja da oni "svoje Jedinice neće voditi u borbu protiv "bratskih crvenoarmeJaca" pa m akar došlo i do oružane agresije na našu zemlju. U prvo vreme, 1948. godine, neposredno po objavljivanju IB-Rezolucije, takav stav se često tolerisao. Ocenjivalo se da su to privremene zablude i kolebanja, koja će iščeznuti kada ljudi 375
shvate suštinu staljinističke hegemonije i opasnost za integritet, slobodu i tekovine revolucije. I sam Tito je - tvrde generali imao u početku razum evanja za takve pojave među oficirima, koji su tako reći tek bili izašli iz zajedničkog rata sa Crvenom armijom i koji su učeni ljubavi prema Staljinu i Velikom ok tobru. To je bio i razlog da je tražio od starešina "bitku za sva koga čoveka”, strpljenje, veći politički rad. Međutim, što Je vreme više odmicalo, a pritisak sa istoka postajao sve jači, iz Armije su Titu počele stizati informacije i ocene koje su morale da zabrinu. Politički kadrovi u vojsci sm atrali su da pomirljiv i toleran tan stav prema oficirima koji se kolebaju može loše da utiče na moralnu čvrstinu i disciplinu Jedinica, da unosi zabune i nevericu, da širi kolebljivost i neisigurnost u sebe. U isto vreme, na realnu opasnost takve stihije upozoravala Je i evidencija, kao i stru k tu ra onih koji se kolebaju ili su već čvrsto opredeljeni za IB. Na pomolu je bio početak "Velike čistke" u vojsci, koju Je takođe po tvrđenju nekih generala - tražio lično Tito. Ta "slika stanja" nije nimalo bila optimistička. Pod "evi denciju informbiorvaca" moglo se uvesti: 457 podoficira, 636 potporučnika, 744 poručnika, 1.030 kapetana, 322 majora, 118 potpukovnika, 43 pukovnika 1 6 generala. To je ukupno 3.356 rukovodećih ljudi u Armiji, za koje se više nije moglo računati kao na siguran oslonac u slučaju agresije i neposredne mobili zacije za odbranu zemlje. Staviše, рге se moglo procenjivati da to sutra može da bude, u izbijanju ratne krize, Jezgro izdaje i pete kolone. Zahtevi i ocene Iz Armije morali su se uvažavati da bi se sačuvala njena moralna i borbena monolitnost, kao i da bi se do k raja učvrstila svest o tome da vojnici jugoslovenske revolucije pripadaju pre svega njoj samoj, njenim tekovinama i njenoj ratnoj tradiciji i da nema tog "internacionalizma" koji bi ih odveo u predaju nezavisnosti svoje zemlje i kapitulaciju. Oni koji se nisu povinovali tom osnovnom patriotskom i revolucionarnom načelu, nisu više mogli ostati u vojsci - ili su osuđeni, prema stepenu svoje krivice i odgovornosti, ili su demobilisani i lišeni čina. Posle toga su dobijali "civilni status" kažnjenika. Većina bivših oficira-lbeovaca, neposredno posle osude, i to u prvom "talasu represije” 1948-1950, upućivana Je na izdrža vanje kazne u KP-dom u Staroj Gradiški. Bio Je to za njih surov pa 1 tragičan susret sa realnošću, Jer Je Gradiška već imala , kao 376
stari zloglasni logor, "stanovnike van zakona" - kvislinge, koji su tu ispaštali za svoja nedela Još od kraja rata 1945. Većina njih je radila po radionicama, bilo je tu i majstora, pa su tako - kada su stigli ibeovci - oni preuzeli te "bivše partizane", svoje ljute neprijatelje, da ih podučavaju radu. Razgovarao sam sa više osuđenika koji su prošli "starogradišku stanicu" na putu za Bileće, Sv. Grgur i Goli otok. Nji hove ispovesti, priče, svedočenja i traume koje su doživljavali, gotovo su identične, razlikuju se samo po Jačini emocija, pretprljenog straha, kajanja ili razočaranja. Sve drugo je isto, sve Je slika Jedne "životne kavalkade" koje se svako s gorčinom i patnjom priseća. Većina njih priznaje krivicu, smatra da se prema vojniku koji je otkazao "vernost zemlji i maču" moralo postupiti strogo, po zakonu, bez pardona. Druga je stvar suština krivice: ideološka zaslepljenost, idolopklonstvo prema kultu Sta ljina, fanatizam i "crvena poslušnost" prema "centru svetske revolucije” i tako dalje. Ali pored te ljudske patnje zbog zabluda i lažne vere, mnogo dublji trag na sve njih ostavio je "sistem odmazde" u Gradiški i kasnije na ostrvima. Do toga nije moralo doći. Niti je izolacija na taj način bila jača niti su ljudi - kao što su se prikazivali iz straha - "preinačeni", jedino su im slomljene duše i kičme, da bi zauvek nosili u sebi taj krst i žig "bivšeg ibeovca". No vratimo se kazivanjima, onako kako su izrečena, kako su urezana i zapamćena, ma koliko bila lična, pristrasna i ozlo jeđena, a verovatno je da kod onih koji su sve to podneli i ne mogu biti drukčija... - Stigao sam u Gradišku "vozom ražalovanih”, koji je već tokom celog puta pripreman za "život s one strane" koji ćemo od sada voditi. U furgonu, gde smo bili poslagani, čutalo se kao na sprovodu. Svako je bio samo sa sobom i svojim slutnjama. Tu monotoniju duha i neizvesnosti remetili su samo kloparanje točkova i povremeni uzvici sprovodnika: "bando, sad će stanica, da niste pisnuli!" I tako svu noć, isto, jednako, kao kinesko mučenje" - tak, tak, tak... do ulaska u logor. Mi koji smo bili tamo. nismo znali za druge, za Goli otok, za Grgur, verovali smo da smo jedini. Utoliko je strah bio veći. Opkoljen si, sa svih strana, svako je načuljen, svakome treba tvoja slutnja, tvoja skrivena misao. Za nju ako je prodaš isledniku - ideš "stepenicu više”, postaješ aktivist, pošteđen si batina, dosje ti se zatvara. A to nije mala stvar, prestaju sva ona dano 377
noćna poniženja "ua bando", repovi, tuče, bojkot, ležanje u jaz bini. Mali je broj nas mogao, bez roptanja, sve to da izdrži. Ne znam u čemu Je bila stvar - da li u fizičkom sklopu tela, ili u svesti, u duhu, u karakteru, tek retko koji Je uspeo da sve to ignoriše, da tera svoje. J a to ni u ratu nisam izdržavao sve stoički - i glad, i žeđ i danonoćne marševe, a drugi - krupni, Jaki, volu bi rep da iščupaju - padaju kao snoplje... Ima još jedna stvar na koju su igrali u Gradiški. Tek kad naiđe neko zlo, neka muka, kao nepogoda, čovek se ispolji, otkri je se do kraja, vide se sve njegove dotle skrivene mane. Ljudi su ljudi. I među nama, starim borcima i komunistima, bilo je pakosnika, zlobnika, beskičmenjaka i ulizica. Činovi su prestali da važe, svi smo u istoj čorbi, Jednaki, svi bedni, i svi u istim iskušenjima pred vlašću. I šta onda? ... Ispričaću vam jedan slučaj koji sam zapamtio zauvek. On je bio pukovnik. Znam ga iz rata. Kada smo napadali Prozor, išlo je teško. Ja k a ustaška skupina ga je branila. Neko liko puta smo jurišali - ništa. A opltolili smo ga bili ni miš da izađe. Kao kavez, sa svih strana. I dobro, nije sad važno, kakva je to borba bila, bila je grozna, dan-noć, kao u paklu... po neče mu drugom sam ga zapamtio. Opkolili smo bili jednu ustašku jedinicu na periferiji varoši. Ni đa mrdnu. Ali oni su bili tako naoružani, i tako dobro postavljeni, da lm nismo mogli ništa. Samo smo džabe ginuli. Tada on naredi da ustašam a otvorimo jedan prolaz s leđa, da odatle sklonimo naše. Ali zašto? Opkolje ni su. Baš zato - kaže. Kad zver nema kud - boriće se do poslednjeg, a kada ima m akar jednu rupu za prolaz, pobeći će. I tako i bi. Ustaše su brzo pobegle. Zašto mi to sada pada na pamet. On je i u Gradiški, da bi sačuvao svoju kožu, koristio "rupu" koja mu je otvorena. Opkoljen sa svih strana, u bezizlazu, pred pos tepenim ali sigurnim mrcvarenjem koje možda i neće izdržati, on prihvata "izlaz”, rupu, šansu koju mu pružaju. Zašto se onda ne izvući? Posle godinu dana moj hrabri, čestiti, prkosni pukov nik traži da ide kod islednika, da raščisti istragu, da propeva, da se ispovedi. "Otkriva" mu važnu tajnu. Svoj plan da beži iz zemlje, dok je bio na slobodi, poverio Je i ženi. Ona ga Je podrža vala u tome, rekla je da će sačuvati decu, neka ide, čekaće ga, samo neka beži. Znao sam mu ženu. Lepotica, profesor, negovana, iz stare, imućne familije. Bio je ljubomoran na nju, voleo Je, krio od svih. Sada Ju je cinkarlo, namestio joj... zašto Je tu pa kost učinio? Tek kada je dočuo da je i ona, posle njegove prija 378
ve, u zatvoru, smirio se. Živnuo je, drugi čovek, postao je Još veći gad, tukao je i progonio druge. Nije više patio, jer je znao da je sada i ona "na sigurnom", sada su oboje u istom sosu. Eto, tako je moj "časni pukovnik ", dobar taktičar iz rata, iskoristio u obruču u kojem se našao u Gradiški - svoju rupu za bekstvo iz zlobe i ljubomorne pakosti. O zatvoreniku Jobu iz Gradiške može se doznati iz knjige Dragana Kalajdžića Otok gole istine. "Bio je stariji čovjek, šepav, potpuno ćelav; imao je neku kožnu bolest, pa su mu obrazi i nadlanice bile ljubičaste boje. Imenom ga nitko nije zvao, valjda mu Ime nisu ni znali, za sve je bio, pa i za stražare, istražitelje, pomoćnika upravnika - Job! A on kao da je volio da ga tako zovu, osjećao se da ga tim imenom gotovo uzdižu od ostalih kažnjenika. Tko ga je tako nazvao nije se znalo - možda neki kažnjenik-svećenik - i uopće, malo se o Jobu znalo, a svašta pričalo. Pričalo se da je dve godi ne poslije rata, vrativši se iz vojske - jedni su govorili da je bio partizanski, a drugi da je bio domobranski oficir - zaklao sup rugu, nevjernu krasoticu; pričalo se i da je radio, držeći veliki restoran u Ankari, istovremeno za tri međusobno protivničke obavještajne službe, pa da je u Amsterdamu orobio poznatu draguljarnicu, da je falsificirao putne isprave, da je... Jedna od onih priča iz kaznionice u kojoj nema razlike između stvarnog i nestvarnog; između podataka i tlapnji, istine i bajke, mogućeg i željenog, a koja pomaže da se istrpi bol,tuga, samoća, i od koje kažnjenici, poput bube-svilca, od beskrajne niti, oko svog neja kog tijela nam ataju spasonosnu čahuru. Šta je sve Job propatio i kolikom je cijenom platio, koliko je trebalo vremena i izdržljivosti - dok nije postao "naš’ Job, to se ne zna i neće se nikada saznati. Međutim, nešto drugo se zna: sve što je Jobu dopušteno, a dopušteno mu je mnogo - i da čini i da ne čini i da kazuje i da šuti i da hoće i da neće, na sve su to svi pristajali zato što su znali i osjećali da su krivi. Job Je uvijek - tko zna koliko godina - skakao s ležaja točno na vrijeme, u stroj je stizao među prvima, stajao u stroju kao da je od kamena, urednom održavao odjeću i obuću, u svemu je stalno bio uzoran. A kad je bio slobodan, što je on bio vjerovatno najviše u kaznionici, znalo se: stajao bi i dugo gledao u zid, u zemlju, u nebo. Kad bi se oko njega okupili kažnjenici ili kad bi ga pozvao netko od uprave, zagledao bi se ravno pred 379
sebe, ukočio se, skinuo kapu i - govorio. Ako bi ga prekinuli nekim pitanjem, odmah bi na njega odgovorio, pa nastavio govoriti o onome o čemu je prije govorio. Jobov glas bio je promukao, ali razgovijetan: govorio je gotovo ravno, odvajajući rečenice podužim stankam a. Imao Je rijetku sposobnost: kad bi govorio desetorici, tridesetorici ljudi, svatko bi osjećao da se obraća upravo njemu. Najpoznatiji Jobovi govori bili su oni nedjeljom poslije podne. Kažnjenici bi ga odlazili slušati kao da im je bilo naređeno: odlazio bi i S.Z., kojega su zvali gluhonijemi, inače profesor filozofije, čovjek koji bi za dva, tri sata igranja izgovarao tiho, samo riječ ’šah’. Augustin je upoznao Joba već kad je ovaj postao ’’novi’’, kad je znao dok bi govorio, podići ruku, pa i raširiti obadvije, počešati se iza uha, zakoraknuti, poviti se i uspraviti, uzeti polo vicu ponuđene cigarete: ’stari’ Job, pričali su Augustinu, govorio je stojeći, ’u stavu mirno’, ni treptao nije, kao da mu Je, osim jezika i usnica, tijelo bilo oduzeto. Augustin je samo jedanput vidio kako je Job pao: - Srušio se iznenada, pao postrance. Bezglasno, a na zemlji je ležao miran, samo nekoliko trenutaka. Onda je ustao, otresao hlače, otro rukave, blago pogledao iskupljene i nastavio govoriti kao da ništa nije bilo. Nije bilo teško zaključiti da ne boluje od padavice... Job je govorio, ma što počeo govoriti i bilo o čemu nasta vio, samo jedno: o čovjeku. Govorio Je uglavnom u prispodobama ” u slikam a”: da je umjesto što je govorio, slikao, te bi slike ljudi gledali dugo, zagledali ih s raznih strana, ali bi ih malo tko shvaćao, međutim, sigurno bi ih mnogi zavoljeli, pa dugo voljeli. Job očito nije bio školovan čovjek, nedostajala mu Je, što se kaže - ’magareća ljestvica’. Ali Je imao neke druge ’ ljestve’, penjao se uz njih vješto i nadareno, stizao u visine do kojih se ne može nikakvim ’magarećim ljestvicama’. Obrazovan Je bio prilično, samo nisu ga zbog toga ljudi voljeli slušati: govorio Je nekim jezikom, moglo bi se reći, zaboravljenim, njegove riječi kao da su nekada bile svima poznate, pa su zaboravljene i kad ih on izgovori, kao da se oni što ga slušaju - raduju: prepoznali su riječi. - Pita Job, dragi i uvaženi: kad ranom zorom svoje oči otvorite, što ugledate prvo? Odgvorit će neki: ništa. Drugi će reći, oni koji spavaju na gornjem ležaju: vidimo na stropu krvave mrlje usmrćenih stjenica. Treći: najprije vidimo, ’ sobnog starje380
šinu, a četvrti: rešetke na prozoru. A ja vam kažem da najprije ugledam - dan! Dan jednak mnogobrojnim danima, dan kojemu je dosta zla njegova. Upamtite, dragi i uvaženi, svim danima koji su prošli, bilo je dosta njihova zla! Ali ljudi nisu dani, oni su samo ljudi i nijednom nije nikada ničega dosta, jer imaju oči da vide i uši da čuju, naročito oči... Čovjeku su oči suviše velike, a pleća na kojima nosi, uska su i slaba. Zbog svojih očiju, znajte, čovjek je glup, nesretan i nemilosrdan. I zato je pjevač koji je, svirajući, opjevao čovjekova Junaštva i dobrotu - slijep. Dragi i poštovani: savjest ima ruku, čak i mali prst, savjest ima koljeno i stopalo, ali čovjekove su oči bez savjesti. Oko nema savjesti! Iz oka čovjekova rastu biljke najotrovnije, a uz ostale i čovjekova volja. Samo, kao što se brzo zameće, klija I raste, jednako tako volja i sahni, truli I propada. I tako iz jednoga zla nastaje drugo, užasnije. Pamtite: čovjeka njegova volja odvodi daleko, ali onaj čija je volja propala, stiže dalje! Zar bi inače, otkad je svijeta i vijeka, robovima najprije uništavali volju? Dragi i uvaženi, mučno je i opasno živjeti s ljudima koji nemaju volje. Čovjek bez volje sposoban je za svaku nepodopštinu i svako zlo. I zato vas Job pita: imati oči ili nemati, imati volju ili nemati, što je za čovjeka pogubnije? I još vas Job pita: zar nije bilo dovoljno da čovjek ima dvoje, oko i volju? Nije, jer čovjeka mogu oslijepiti, mogu mu volju uništiti. I zato je čovjeku dano još nešto, treće - sjećanje. Promislite, dragi i uvaženi: šta Je sjećanje? Sjeća li se jalovim sjećanjem poput čovjeka i vuk u planini, ptica na grani, riba? Da li se sjeća suncokret koji se ponovo i ponovo za sunce okreće? Je li, dakle, čovjeku sjećanje blagodat i milost ili nedaća i proklestvo? Gledao sam dosta puta one koji su iz ove kuće oslobođeni odlazili, i šta sam vidio? Nije dan odavde nije otišao a da nije poveo sa sobom psa koji ljuto ujeda, psa - sjećanje! Job nije pazio, kad bi govorio, sluša li ga i koji stražar ili član uprave, ali ne zato što ih se nije bojao, već zato što mu doista nije bilo važno tko ga sluša: on jednostavno nije znao voditi računa o slušaocima, pa ni o posledicama onoga o čemu je govorio, jedina njegova briga bila je da govori doslovce ono što misli i da ne bude ničim odvojen od izgovorenoga. Uvijek Je govorio u zanosu I s ljubavlju. - Pita vas Job: zašto uvijek govori istinu, čak i onima kojima govori? Zato, dragi i uvaženi, što Job tijelom i dušom pripada onima koji ga slušaju, on je toliko njihov da im može 381
reći istinu! A kako je to da je njihov? Zašto? Je r Je promašen čovjek! Čujte i počujte: Job je čovjek. Job je promašen, a to znači da je Job istinski čovjek. U starim je knjigam a to kazano blaže, obzirnije: svaki čovjek grešan, pišu drevni pisci. Ali grije šiti, doslovce znači: promašiti cilj! Dragi i uvaženi, ne drhtite zbog toga što ste promašeni ljudi, ne cvokoćite zubima. Radujte se, kličite, jer blago onima koji su promašeni ljudi!" U KP-domu u Gradiški bili su i oni za koje se kasnije ispostavilo da su još 1947. godine u CazinskoJ krajini podsticali cazinsku bunu’. To je bio čudan događaj, nije imao neposredne veze s Inforbiroom, ali ponešto u njemu mirisalo Je i na te kore ne. Bilo je i pokušaja da on dobije taj informbiroovski karakter. Ali kasnije se sve izmešalo. Buna je započela б .та ја 1950. u Cazinskoj krajini i slunjskom srezu. Izveštaj o tome pukovnika Udbe Safeta Filipovića i Davida Lauševića nalazi se u Arhivu CK SKJ. Vođe te pobune bili su Milan Božić i Mile Devmja (prvi iz cazinskog sreza a drugi iz slunjskog), koji su bili nezadovoljni, navodnim, zapostavljanjem starih boraca i zaslužnih ljudi, kao i samim nezadovoljstvom naroda, seljaka izazvanog ekonomskim merama (otkupom). Radili su na okupljanju svih nezadovoljnih seljaka, a Devrnja je bio protiv toga da se isključeni ljudi iz Partije, zbog IB, uključuju u njihovu pobunu: jer su za SSSR. Na trećem, od više sastanaka koje su imali, izabrali su Operati vni štab na čelu sa Milanom Božićem kao komandantom. U štabu su bili Srbi, Hrvati i Muslimani. Vojska Je proglašena za "kraljevu vojsku". Određen je 6. maj kao zborno mesto za napad na Cazin, Veliku KLadušu, Rakovicu, slunjski srez. Odlučeno Je da se pale arhive odbora, podeli roba zadruga, magazini sa žitom, da se razoruža terenska milicija i likvidiraju svi oni koji se odupiru predaji oružja. Tog dana, 3. m aja 1950. odlučeno Je da se preseku PTTmreže pre "bune". U noći Između 5.1 6. m aja sakupilo se 300 ljudi u sedam četa, i odlučeno Je da se ide na Cazin. Prišao im je u Kladuši poručnik Nikola Gogić, koji Je, složivši se s njihovom akcijom, rekao da Je došlo vreme da se svete Hebrang i Žujović. Uhapšeno je 714 učesnika u napadu i pljački. Više od polovine osuđeno Je na preko 15 godina, 35 odsto od 10 do 15 godina, 15 odsto do 10 godina, a 17 ljudi osuđeno Je na smrt streljanjem; 426 lica osuđeno Je za prekršaj i poslato u rudnik "Breza”. Prilikom hvatanja učesnika "bune" ubijeno je 9 osoba. 382
U slunjskom srezu okupilo se 38 ljudi, pobunjenika. Kas nije su uhapšena 53 lica, i izrečene tri smrtne kazne. Božić i Devrnja, iako stari partizanski borci, nezadovoljni stanjem (govorili su: ugušiće nas otkupom, mobilizacijom radne snage), očekivali su povratak kralja Petra II. Računali su kada počne "buna", da će doći do intervencije iz Grčke i Italije. Plašili su Muslimane Cazinske krajine da se nisu odazvali 1918. i 1941. i da im je sada poslednja šansa da se "iskupe". Božić je bio za povezivanje sa ibeovcima, a Devrnja je govorio da je to nelogič no jer su oni protiv SSSR-a i "kraljeva vojska". I grupe pobunjenika u Bosanskoj krajini bile su nezadovo ljne neizdržljivim merama (otkupom): tamo Je uhapšeno 49 lica. U Bosanskom Novom uhapšeno je 6 lica zbog propagande, u Lušci Palanki - srez Sanski Most - 11 lica, a u Bosanskom Pet rovcu 10 lica angažovanih oko letka "Mladih muslimana". Nezadovoljstvo je primećeno još 1947. godine. Njegovi nosi oci se kvalifikuju kao "četničko-kulački elementi", demobilisani oficiri, milicioneri. Oficiri su smatrali da su zapostavljeni, a seljaci bili nezadovoljni otkupom raži koja se tražila iako je oni nisu ni sejali. Za njima se maja 1950. povelo dosta seljaka koji su verovali da Je nastupio "prevrat" ili da je vlast slaba i da je samo treba gurnuti. Kasnije se situacija u Cazinskoj krajini, Slunju, Glini pogoršala, postala "mučna", usled istrage, hapšenja i presuda. - Svakakvih nas je bilo u Gradiški. Špijuna, agenata NKVD, generala koji su "priželjkivali Ruse”, pukovnika koji su hteli da beže, "pričalica" koji su tvrdili da ćemo se mi lako pomi riti sa Staljinom i priznati greške, onih koji su stradali po izreci "dvojica bez duše - treći bez glave", svakakvih. I tako smo se svi i našli zajedno. I oni koji su bili nezadovoljni otkupom, koji su govorili - "mi smo ratovali za seljaka, a njega sad silom teraju u zadruge, uzimaju mu zemlju". Svega i svačega sam se tu naslu šao. A onda, jednoga dana, pred veće, taman smo se vratili iz radionica - začuh vrisku u svojoj sobi. Pritajim se iza Jednog zida. Unutra vapaj i zapomaganje. Šta je, pobogu, ljudi, šta sada rade? Ćutim, ne mrdam, čekam. Izlaze trojica grmalja sa tojagama i grohotom se smeju. Znao sam ih, bili su zatvorenici iz druge zgrade. Ulazim u sobu i imam šta da vidim. Na podu - u krvi, presamićeni, pomodreli, pretučeni, ropću dvojica bivših majora, koji su bili pod bojkotom. Reponje! Ostali oko njih, na krevetima, nemi. Niko ne srne da im pomogne. Ovi bauljaju, ječe. 383
Doleće islednik i vikne da ih odnesemo u am bulantu. Sta je to bilo? Šapuću mi: ona trojica s batinam a upali su i pretukli ih, vičući: udri bandu, šta su oni bolji od nas da prkose, da ćute! Propevaće, m ajku im, i ono što ne znaju! Bila je to osveta prema majorima koji nisu hteli da se "prevaspitaju”, koji su radije izabrali bojkot i ležanje u jazbini nego savijanje kičme. Svi su se u Gradiški plašili takvih, Jer sutra kad izađemo, oni će biti drugčiji, neće se stideti, ogovaraće nas, pljuvati. Zato smo morali biti isti, svi sa puterom na glavi, svi obeleženi. Batinaši su taj dug izravnali. I najčešće si bili uspešni. Posle ovog slučaja, i majori su tražili "dopunu dosjea", savili su se, pognuli, propevali... Sve je ipak moglo da se izdrži: i jazbina, i bojkot, i tuče, nema toga što čovek nije u stanju da podnese, ali to što su sa nam a bili i naši neprijatelji iz rata, kvislinzi raznih boja - to je ubijalo. To što su oni gledali naša poniženja, što su uživali u našoj svađi, mržnji, progonu. To me je bolelo kao najljuća rana, kao vrela žar, peklo je i progonilo i u snu. Takvi su mi u ratu spalili kuću, odveli sestru i roditelje u Jasenovac, možda ne ti isti, ali njihovi... Ipak, život Je najveća zagonetka. Nikad ne znaš šta te čeka. Tako sam se i ja s jednim od njih sprijateljio. Bio je majstor u radionici. Mali, mršav, sitnih očiju kao u ribe, proređene kose, hramao je na jednu nogu. Imao Je oko tridesetak godina. Malo-pomalo, počeli smo Jedan drugome pričati svoj ži vot. Šta smo drugo mogli u toj pustinji, sami, zaplašeni. Bio je pobožan, šta god je pričao, krstio se i pominjao crkvu. Kad su ga puštali iz Gradiške, dao sam mu adresu svoje žene. Posle sam čuo šta se desilo. On je otišao da Je potraži, nije bio oprezan, i zakucao je na vrata. Pojavio se Jedan čovek. Pitao Je za nju. Zašto? Pa, pozdrav od muža. A, tako! Odmah su ga pritvorili. Ni ja ni on, dabome, nismo znali da su moju porodicu posle mog hapšenja isterali iz stana i strpali ih u jednu staru, memljivu sobu u ciganmali. Njih troje, ženu i dvoje neodrasle dece. A pre toga smo živeli u velikom, lepom konfornom stanu. Dali su ga jednome iz SUP-a. I tako je moj "mali kvsling" nastradao, ni kriv ni dužan, zbog IB. Gradišku, njen logor, vojni osuđenici nazvali su "prokleti zbor". Tako su zadovoljili dva osećanja: jedno izazvano mukom i patnjom koje su tamo podnosili, sve do odlaska u Bileće ili na Goli otok, i drugo "vojničko" koje ih je, bez obzira na sve, Još držalo u iluziji da će, kao iskusni ratnici, možda ipak Jednom 384
zatrebati. Tako je to trajalo sve do 1951. godine - kada je "prok leti zbor" otputovao u drugu izolaciju. U Januaru 1949, dakle u vreme početka aktivnog obra čuna sa Informbiroom, KPJ je imala 480.684 člana. Velik broj njih su bili borci iz rata. Po republikama ta struktura izgledala Je ovako: Srbija 167.825 članova KPJ Hrvatska 85.369 BiH 52.014 Makedonija 27.074 Crna Gora 16.214 Slovenija 10.745 A najveći broj članova KPJ, posle Srbije, imala je Jugoslovenska armija (94.353) jer su mnoge ratne jedinici još bile u punom sastavu, a kada je (juna 1948) došlo i do sukoba sa Sta ljinom, već započeta postepena demobilizacija gotovo je sasvim zaustavljena. Veoma je karakteristična i tabela koja pokazuje kako se kretalo hapšenje i kažnjavanje informbirovaca, jer se na nju ne može gledati kao na prostu "mehaničku evidenciju". Prve, 1948. godine, još se verovalo, bar u širim slojevima članstva,da Je to samo prolazni "ideološki incident", da će doći do izmirenja, da će Staljin pravedno arbitrirati i da zato valja sačuvati one ljude koji su se našli u nedoumicama. Uostalom, evo te tabele uhap šenih i kažnjenih: 1948: 501 ili 3,07 odsto 1949: 6.260 ili 38,43 odsto 1950: 3.019 ili 18,53 odsto 1951: 3.550 ili 21,79 odsto 1952: 1.407 ili 8,63 odsto Kasnije je taj broj stalno opadao da bi 1961. godine bila uhapšena samo 2 člana KJ osumnjičena kao informbirovci. Ukupno je, kao što je već rečeno u prethodnim poglavljima, bilo uhapšeno i kažnjeno 16.731 informbirovaca, od kojih je gotovo tri četvrtine izdržavalo osudu na Golom otoku i Sv.Grguru. Iz tog pregleda mogu se uočiti bar dve značajne činjenice za ocenu ondašnjeg političkog stanja: prva Je - da u početku, 1948, Partija 385
još uvek gleda kompromisno na taj sukob, ne očekuje ozbiljniji unutrašnji otpor niti pravu težinu opasnosti, zbog čega i "blago interveniše" (samo 501 uhapšen), i druga - da sledeće tri godine, 1949-1951, sukob eskalira, postaje presudan za nezavisnost zemlje, i zato dolazi do odlučnije, represivne intervencije u hap šenjima i kažnjavanju. Posle toga, kako je bitka dobiJana, tako Je i represija popuštala. Posebno Je karakteristična tabela o tome koliko su koji organi vršili hapšenja informbirovaca: Udba Udba Udba Udba Udba Udba Udba
FNRJ 1.250 ili 7,67 odsto Srbije 2.982 Ш 18,30 odsto Hrvatske 2.099 ili 12,88 odsto BiH 2.056 ili 12,62 odsto Crne Gore 1.798 ili 10,03 odsto Makedonije 629 ili 3,86 odsto Slovenije 358 ili 2,19 odsto
Najveći broj hapšenja izvršio je KOS (Kontraobaveštajna služba Jugoslovenske armije) - 3.678 ili 22, 58 odsto, što je i bilo prirodno s obzirom na značaj odbrambenih snaga zemlje i posebna Staljinova nastojanja da u JA stvori svoja "zaverenička i pučistička jezgra” kako bi oslabio njeno moralno-političko i borbeno Jedinstvo. Agresivnost tih planova videla se već u opisanim pritiscima NKVD na naše vojne slušaoce u SSSR-u, kao i u slučajevima "unutrašnje zavere”. "Jedinstveno i jednovremeno angažovanje ovih službi na suzbijanju zajedničke opasnosti bilo Je dvostruko značajno. S jedne strane, time je eliminisana svaka mogućnost da kominformizam nađe utočište u bilo kom regionalnom ili nacionalnom ambijentu u zemlji. S druge strane, pojava kominformizma kao jugoslovenskog problema podrazumijevala je, 1 odista je pokre nula, borbu svih revolucionarnih snaga u zemlji protiv njega, što je imalo za posljedicu dalje učvršćivanje njihovog idejnog, političkog i akcionog Jedinstva. I to Je doprinjelo brzom uspostavljanju kontrole revolu cionarnih snaga nad metastazama kominformizma u Jugoslovenskom društvu i paralisanju svakog njegovog ozbiljnog dejstva".12 _____Iako su Udba i KOS od m arta 1946. godine definitivno 11 Doktor Radovan RadonJlć, Izgubljena orijentacija, "Rad", Beograd, str.81.
386
razdvojeni i potpadaju pod različita ministarstva, a donekle imaju i različite zadatke, ipak su obe službe i njihovi organi i dalje čvrsto saradivali u izvršenju mnogobrojnih zajedničkih zadataka, koji su bili od značaja za bezbednost zemlje u celini, jer je sistem bezbednosti, bez obzira na podelu zadataka, ostao integralna celina. U zaoštrenoj vojno-političkoj situaciji, intezitet obaveštajno-subverzivne aktivnosti prema našoj zemlji bio je naročito povećan. Poseban značaj imala je razvijena bezbedonosna fun kcija među pripadnicima JA. Ratni starešinski kadar, uz njega i sve mlade starešine i vojnici, u najvećem su broju podržavali politiku Partije. Zato je Armija predstavljala snažnu prepreku hegemonističkom pritisku Staljina. To Je, s druge strane izazva lo i najjače obaveštajno-subverzivne kombinacije usmerene prema Armiji, naročito prema njenom starešinskom sastavu. Organi KOS-a činili su velike napore da spreče prodor protiv ničkih špijuna, neprijatelja i raznih defetističkih elemenata u armijsku sredinu. Vrlo brzo su otkriveni i predavani organima pravosuđa pojedinci i grupice koji su prihvatili saradnju s obaveštajnim službama ili su na drugi način podržavali informbirovske pritiske. I u Crnoj Gori, gde je i inače bilo relativno najviše hapše nja, karakteristične su prve četiri godine sukoba. Kao i drugde, i tu je 1948. još vladalo "zatišje", uhapšeno Je samo 73 lica, ali je zato 1949. bila odlučna godina intervencija. Tada je uhapšeno 1.605 informbirovaca, oko 62 odsto od ukupnog broja. Interesan tna je analiza, koju daje Branislav Kovačević u svojoj knjizi KPJ Crne Gore 1945-1952.13 "Na masovno opredeljenje Crnogoraca za politiku Informbiroa uticao je i dosta liberalan stav crnogorskog politič kog rukovodstva u početnoj fazi sukoba sa Informbiroom, kada se akcija, uglavnom, deklarativno vodila. Sve do jeseni 1948. godine dominirala je politika * spaša vanja ljudi', a zatim, kada su informbirovci prešli u otvorenu ofanzivu (bježanje u šumu pojedinaca i grupa 'zdravih snaga, emigriranje u Albaniju, stvaranje ilegalnih organizacija), nastu pila Je odlučna borba i radikalizacija koja je trebalo da bude 15 NIO "Univerzitetska riječ'. Titograd. 1986. Tražeći uzroke opredeljivanja za Informbiro, na osnovu istražnih dokumenata i velike ankete koju Je lično sproveo, on nalazi i neke "crnogorske specifičnosti" koje su negativno uticale.
387
svjesno dokazivanje i potvrđivanje zbog politike ’spašavanja ljudi’ i bolećivosti izraženoj u početnoj fazi borbe. U fazi radikalizacije borbe protiv pristalica Rezolucije Informbiroa u velikoj meri su bili izgubljeni kriterijum i za ocenjivanje, šta je to što nekoga čini pobornikom informbirovske politike. Osim toga, pojedinici iz organa bezbjednosti monopolisali su pravo ocjenji vanja o tome ko je za Rezoluciju, a da partijska rukovodstva i organizacije ni jesu u tome imali udjela. Ovakve greške pojedinaca u organima bezbjednosti bile su uslovljene i stanjem u zemlji, jer je valjalo spriječiti veće zlo i nije bilo više vremena za političku strategiju koju bi uslovljavali moralni ideali, već svrsishodnost i djelotvornost trenutka u kome su sve više bujale antipartijske i antidržavne strasti, pothranjivane sve većim spoljnim pritiscima ekonomske i političke izolacije. Kod pojedinaca, i ne samo pojedinaca, bio je prisutan strah da se Jugoslavija, kao mala zemlja, ne može suprostaviti stranom pritisku sa Istoka i sa Zapada, a posebno Staljinovom hegemonizmu. Ovo tim prije što je čitava istorija međunarodnog komunističkog pokreta i odnosa u njemu pokazivala da nije bilo primjera da se održalo rukovodstvo neke nacionalne komunis tičke partije u uslovima kada je bilo osuđeno od Kominteme i Staljina, kao nacionalističko, revizionističko, agenturno i slično. Taj strah Je bio uvećan saznanjem o nepobjedivosti Sovjetskog Saveza i njegove uloge u drugom svjetskom ratu. Presija organa bezbjednosti u pojedinim sredinama na ljude bila je tolerisana od strane državnog i partijskog rukovod stva, jer je provođena u uslovima jednog izuzetno složenog sta nja, bremenitog opasnošću od intervencija, a imala je negativne reperkusije, rađala inat i unosila nesigunost u ljudsku svakodnevnicu. Tradicionalne veze Crne Gore i njene zaštitnice, ’majke Rusije’ koje su se manifestovale u spoju tradicije i inovacije, rusofilstva, panslavizma i pravoslavlja sa sovjetizmom i boljše vizmom bile su prisutne u svijesti ljudi i njihovim ubedenjima o ’sudbinskoj podređenosti’ da u svemu do kraja idu zajedno. Otuda su žrtve često bili oni koji su godinama bili pod ’udarom’ partijske sovjetskofilske propagande. Prinudna kolektivizacija, mjere otkupa, naplata poreza, mobilizacija radne snage i slično - rađaju u narodu, posebno među seljacima koji su predstavljali najjaču snagu revolucije, 388
nezadovoljstvo 1 želju za suprostavljanjem zahtjevima nove vlasti. Partija je ponekad previše silovala’ uslove i vrijeme, požurujući stvari koje po samoj njihovoj prirodi nijesu mogle da budu realizovane onom brzinom kojom je ona željela. Nekritičko prihvatanje kolektivizacije i organizovanje zadrugarstva i tamo gdje zato nije bilo objektivnih uslova - dokaz Je improvizacije i nekritičke primjene sovjetskog recepta po svaku cijenu. U tak voj situaciji Staljinov napad na Jugoslaviju za pojedince Je značio potvrdu njihovog nezadovoljstva. Politička propaganda KPJ bila je tako intonirana da postepeno taktički pripremi javnost, pa se otuda u početku ne saopštavaju pravi razlozi Staljinovog napada. Višegodišnju indoktrinaciju, koja je padala na plodno tie jedne sredine sa niskom svešću, kada se jedan mit rušio, moralo se postupno razobličavati. Geslo: Odbijati sve klevete, a ne napadati Staljina - stvaralo je iluzije i gajilo nade da je nesporazum savladiv, da se samo treba dobro objasniti, da je sve to djelo Molotova, Ždanova i Maljenkova, da je Staljin pogrešno obaviješten i da ne stoji iza ove stvari. Partija nije vaspitavala svoje članove da sumnjaju u Staljina i Rusiju. Naprotiv, sve što se događalo u Sovjetskom Savezu glorifikovano je i isticano kao primjer koji valja slijediti. Kada je došlo do sukoba, trebalo je u trenutku mijenjati svoja shvatanja. Mnogi nijesu shvatili ’fatalnost trenutka koji je, u stvari, bio epoha’ i zato što ga nijesu shvatili našli su se van revolucije i revolucionara. Ljudi su emotivno reagovali, a politički trenutak je nalagao racionalnost Bilo je potrebno vrijeme da ljudi shvate o čemu se radi, da se oslobode predrasuda i pogrešnog vaspitanja. Zato taktika nenapadanja Staljina na početku sukoba, ma koliko bila sračunata, nije donijela političku korist. Takva propaganda je, bar u početku, zbunjivala, komplikovala ionako tešku situaciju, a time uticala na pojedinačna ponašanja ljudi. Nizak partijski nivo članstva Jedan Je od razloga neshvatanja novonastalih promjena u njihovoj uzročno-posljedičnoj povezanosti. Komunisti su se duhovno hranili Istorijom SK P (b). Ta duhovna hrana ostavila Je mnogo traga. Otuda dogmatizam i jednosmjerno shvatanje razvojne politike, Jedno određene zauvijek...” Te svoje teze Kovačević potkrepljuje i nalazima veoma široke ankete, koju daje u fusnotama, a ona bi u stvari mogla valjano da posluži i za posebnu studiju o ondašnjim odnosima, 389
istorijskoj situaciji i mentalitetu. Navešću nekoliko iskaza iz te ankete, jer oni, u značajnijoj meri, otkrivaju suštinu zabluda mnogih koji su se u to zlo vreme opredelili za IB i zbog toga podneli sve one teške posledice koje su ih zadesile na Golom otoku i u drugim zatvorima. "Motivi za opredeljenje crnogorskih komunista za Rezolu ciju Informbiroa nalaze se u: tradicionalnim vezama sa Rusijom i idealima Velikog oktobra, o neobaviještenosti i karijerizmu pojedinaca, u neshvatanju suštine sukoba o dotadašnjem vaspitanju, o ’majci Rusiji’ i nepogrešivom Staljinu i razočarenju jednog broja ljudi naviknutih na revolucionarni asketizam, u nesnalaženju u mirnodopskim uslovima itd. Da bi se narodna vlast što bolje organizovala, KPJ Je nastojala da obezbijedi što kvalitetniji kadar. Pri tome se doga đalo da značajnije funkcije dobiju pojedinci koji su radili u pozadini, ilegalci i simpatizeri nego revolucionari. Novo stanje zahtijevalo je novi sistem vrijednosti. To Je kod pojedinaca iza zivalo nezadovoljstvo 1 nerazumijevanje, pa su napad 1948. godine doživljavali kao potvrdu svog nezadovoljstva i uvjerenja da se ne radi kako treba. Pojedini rukovodioci ovjenčani slavom pobjednika i novom funkcijom (partijskom ili državnom), htjeli su da imaju sve, a posebno lijepe žene. Nijesu mogli da shvate da neka mlada djevojka neće s njima da se zabavlja. Ako se takva dje vojka dopadala nekom moćniku, to Je bio dovoljan motiv da njenog mladića ukloni i proglasi ga za informbirovca. Bilo Je i slučajeva hapšenja muževa pojedinih lijepih žena. Partija se sa takvim pojedincima koji su zloupotrebljavali vlast oštro obra čunavala, ali u Jednom košmaru nesavjesna ponašanja pojedi nih predstavnika vlasti ostala su nekažnjena. Poslije oslobođenja zemlje, u uslovima opšte oskudice i nemaštine, formirani su posebni magazini za snabdijevanje jednog broja rukovodilaca. To Je izazivalo podozrenje i nezado voljstvo kod onih koji na to nijesu imali pravo, kao i kod orto doksnih komunista. U takvim postupcima oni su vidjeli odstu panje od revolucionarne askeze... ... Pošto Je prošao prvi talas hapšenja, motivi koji su ljude opredjeljivali za Rezoluciju Informbiroa nešto su se izmijenili. Razbijen Je romantizam. Surova stvarnost Je donosila otrežnje nje. Sada se nezadovoljstvo pojedinaca i njihova kritičnost usredsredila na druge sfere života i rada. Kod starih revolucio 390
nara nezadovoljstvo se naročito Ispoljavalo u odnosu na politiku prijema novih članova u KPJ. Godine 1948. Partija je široko otvorila svoja vrata. U njene redove ušli su pojedinici koji su bili pročetnički orijentisani, kao i druga lica koja su u toku rata imala neutralan stav, a bilo je i saradnika okupatora. Njihovi motivi za ulazak u Partiju bili su prevashodno kalkulantski, a ne idjeni i klasni. Na takvu praksu prijema reagovali su stari članovi partijske organizacije, pokazivali su znake razočarenja i postepeno su se odvajali od Partije. Za borce i komuniste i čla nove njihovih porodica takvo ponašanje doživljavano je kao zapostavljanje njihovih ratnih zasluga. Zato se i nijesu mirili s takvom praksom, već su otvoreno reagovali.... ...Osumnjičeni za saradnju i solidarisanje sa Rezolucijom Informbiroa najčešće su hapšeni. O tome se obavještavalo naj prije članstvo osnovne partijske organizaicije, a zatim i šire članstvo u organizacijama Narodnog fronta. Tom prilikom se vršila radikalna kritika njihovog životnog puta. Sve greške koje su počinili u predratnom ili ratnom periodu sada su oživljavane iako su za te svoje stare grijehe ranije kritlkovani ili kaž njavani. U kritici se išlo daleko, bilo je mnogo pretjerivanja u ocjenama, nijesu im priznavane nikakve ranije zasluge, niti ma kakva pozitivna svojstva. Osvjedočeni junaci iz predratnog ilegalnog revolucionarnog rada i Junaci iz rata proglašavani su za kukavice i slabiće, a njihova do tada mnogo puta potvrđena ljudska svojstva i morlani kvaliteti su degradirani bez stvarnih dokaza. U političkoj akciji raskrinkavanja, koja ma koliko da je bila potrebna, bilo je pretjerivanja. Takve ocjene o ljudima, dojučerašnjim saborcima i sapatnicima po zatvorima i logorima, teško su padale nekim članova Partije. To je izazvalo revolt i suprostavljanje, naročito u početku. Moralna osuda, kao i nega cija svih kvaliteta istaknutih ličnosti bila Je izazov za ponaša nje, reagovanje, pa i opredeljenje drugih ljudi za staljinsku poli tiku. I prilikom hapšenja ljudi bilo je manira koji su izazivali nezadovoljstvo, pa i revolt. Bilo je i slučajeva hapšenja na javnim mjestima, u kafani. Pri tome su postupci bili grubi. Ljudima su drsko skidana sa grudi odlikovanja, koja su se, inače, tih poratnih godina skoro redovno nosila. Šta su ona za Crnogorce značila nije potrebno isticati... .. Nove pjesme koje su se poslije sukoba 1948.godine pje vale bile su svojim sadržajem izazov za pojedince, njihovo pona šanje i opredjeljenje. Tako, na primjer, pjesma: Oj, Staljine, 391
stara bako, ne vara se Tito lako’ za njih je značila ne samo uvredu do tada ’nepogrešivog vođe sovjetskog proleterijata nego i uvjerenje da je u pitanju lični sukob Staljin-Tito’... ... Jedna od optužbi koje su bile sročene u Rezoluciji Informbiroa bila je ta da se partija razvodnila u front. Bilo je komunista koji su potvrdu takve optužbe vidjeli u sve većoj masovnosti partijske organizacije. Oni ni jesu shvatali novonas talu situaciju i potrebu da jačaju redovi Partije, kako organiza ciono, tako i brojčano. Njihova shvatanja su ona poznata ten dencija da se ostane u što užem krugu samo zaslužnih članova, da se front ne širi i zadrži važnost kroz tajanstvenost i brojnost. Mada su to bila prevaziđena i iluzorna shvatanja, ona su bila dominantna u svijesti tih ljudi... ... Slušanje radio-vijesti, naročito Radio-Moskve i Radio-Tirane bilo je sm rtni grijeh. Oni za koje se utvrdilo da su prekršili ovu zapovijest bili su najčešće hapšeni i isključivani iz Partije... ... Kod jednog broja članova Partije bio je veoma naglašen strah od odvajanja naše partije od partije boljševika. To je iza zivalo pitanje: ’šta će biti s nama?’... ... Na skojevskim sastancima do sukoba 1948.godine domi niralo je shvatanje - kao naš ’očenaš’ - da se marksizam ne može izgrađivati i u praksi potvrđivati ako Je zemlja okružena impe rijalistima. Otuda druga razmišljanja: ne možemo izaći iz blokade ako se izdvojimo iz socijalističkih zemalja... ... Kulturno zaostalim i privredno nerazvijenim sredinama pogoduje dogmatizam i dogmatska svijest kojoj odgovara stva ranje mitologije o pojedinim ličnostima ili zemljama. Tako je mit Staljina, pobjednika u drugom svjetskom ratu, nalazio lako prodor u svijest ljudi. Rušenje takvog mita nije išlo lako, Jer u dogmatizovanoj svijesti teško je realno prosuđivati o pojavama i događajima... ... Opredjeljenje jednog broja ljudi 1948. godine za sovjet sku politiku bilo je rezultat svojevrsnog vaspitanja i u stalnoj težnji ka novom i promjenama, devizom ’Nikad za staro, uvijek za novo’. Težnja da se ’ ruši staro’ i sada je shvatana kao zah tjev za promjenu u društvu... ... Bilo Je i onih koji su formalno odbacivali Rezoluciju Informbiroa, a u suštini su gradili antipartijsku platformu. Tako jedan poznati crnogorski intelektualac izražava 1948. godine svoju spremnost da brani Partiju od informbirovske 392
kampanje, svake nepravde i klevete, ali 'na bazi politike jačanja i učvršćenja socijalističkog fronta na čelu sa SSSR-om, politike priznavanja i učvršćenja rukovodeće uloge SSSR-a, politike jedinstva i sve višeg ujedinjavanja socijalističkih zemalja*. On i njegovi istomišljenici nijesu prihvatili teoriju samostalnog raz vitka socijalističkih država, i u tom smislu nastavlja: ‘Spreman sam da branim partiju od svake nepravde i klevete tako da se vidi moje neslaganje s teorijom takozvanog samostalnog raz vitka i sa svim što iz nje proizlazi.’ Pri tome se zalaže i za ’dr žavno ujedinjenje socijalističkih zemalja’ a u književnosti za ‘pobjedu socijalističkog realizma’.” Sličnu anketu, tokom poslednjih nekoliko godina, sproveo sam i ja u Beogradu, razgovarajući sa 110 bivših informbirovaca i sa nekoliko islednika. Svako od njih na različit način vidi ono vreme, "svoju krivicu”, ’’svoj istočni greh”, što je i logično s obzirom na pristrasnost prema sebi i dugo vreme kajanja. Ali, neke zablude i verovanja su, manje više, isti i otkrivaju koliko su to u dramatično vreme otrežnjavanja bili snažni koreni dogmatske svesti i gotovo biblijska zaludenost Staljinovom lič nošću. Kada čovek danas razmišlja i priseća se tog doba izgleda mu gotovo neverovatno do koje su mere neki ljudi, stari revolu cionari i borci iz rata, koji su nepokolebljivo žrtvovali sve za revoluciju - i porodice, i kuće, i zdravlje - bili pod opsesijom Moskve i Staljina. Svi njihovi ideali svodili su se na slepo služe nje tom bogu, njegovoj bezgrešnosti, ’’višim ciljevima" koje su indentifikovali s njim. Taj verski zanos i fanatizam potisnuo je bio kod tih ljudi i njihova patriotska osećanja. Sve drugo je bilo sporedno, sve je bilo podređeno - Njemu. Istorijski gledano na stvaranje takvog dogmatskog menta liteta uticalo je više faktora, ali jedan je svakako bila - i sopstvena Partija, koja ih je, sve do 1948. kada je pukla sva istina, učila toj idolopokloničkoj privrženosti i "bezgrešnosti centra". Zar je malo boraca u ratu izginulo sa Staljinovim imenom na usnama? Koliko Je njih platilo životom odbijajući svako odusta janje od vere u SSSR i "vodu svetske revolucije”? Ni tragična saznanja o monstrouznim čistkama u Rusiji nisu mogla pokole bati takvu privrženost. Sve je imalo svog opravdanja u višim ciljevima". Nisu postojale moralne dileme. I kada je 1948. odjed nom sve puklo - bilo je već kasno otvoriti oči tim ljudima. Mrak je bio suviše dubok. "Nisam nikada bio za Rezoluciju, znao sam da u njoj ima 393
puno neistine. Ali, smatrao sam da moramo popustiti, Jer nisam mogao da zamislim naš socijalizam bez Rusije, bez Staljina. On valjda zna šta radi. Njegovi pogledi nisu ograničeni nacionalnim interesima, već ciljevima svetske revolucije. Kako mi možemo biti u pravu, kad su sve KP protiv nas. Nismo mi valjda najpametniji. Uostalom, ako nismo krivi, ako nismo revizionisti, ako smo spremni da ostanemo u taboru socijalizma, zašto odbi jamo da idemo na razgovore u Bukurešt." (S-7, pravnik, član KPJ od 1944) "Neposredno posle rata, moja jedinica Je bila u Piratu. Pri štabu brigade bilo je nekoliko ruskih instruktora. Kada Je poče la redovna vojnička obuka, oni su zahtevali krajnju strogost, disciplinu i bezuslovno pokoravanje starešini. Naročito su insis tirali na egzerciru u kasarni. Terali su na obuku, pod punom opremom, i bolesne. Govorili su da su to zabušanti. A medu njima je bilo i boraca kojima još rane s fronta nisu bile sasvim zalečene. Vojnici su zbog svega toga mrzeli Ruse. J a nisam. Smat rao sam da oficiri Crvene armije znaju šta rade, da hoće da nam pomognu,da nas uljude, da stvore od nas pravu vojsku. To sam i govorio na sastancima. Kada je došla Rezolucija - zamerili su mi ovakav odnos. Uskoro sam i uhapšen, pa u Gradišku, Bileće i Goli otok. Tu sam u stvari postao informbirovac, Jer se nisam mogao pomiriti s tim da ću sutra morati da ratujem i protiv Crvene armije ako nas napadne, a s njom smo,rame uz rame, dobili ovaj rat protiv fašizma. Tada nisam razmišljao o patriotizmu, o vojničkoj zakletvi, o svojoj zemlji - sve je u meni bilo podređeno "bratskoj Rusiji”. (S-15, bivši kapetan, komandir čete). "Mnogi su nam 1 tada prigovarali da preterujemo, da u svakome vidimo neprijatelja, informbirovca, da se služimo samo silom - a ne i ubeđivanjem. Mi za ubeđivanje nismo imali vre mena. Znali smo više od drugih, znali smo da protivnik neće birati sredstva i da nam već sprema omču. Bilo je "biti ili ne biti”, a on Je i računao na našu eventualnu sentimentalnost i čekanje. Pokazaću vam dokumentaciju koju čuvam. Evo, ovo Je iskaz agenta Igora Savčeka, koji Je bio službenik mešovitog jugosovensko-sovjetskog društva "Juspad”. Uhapsili smo ga i 25. avgusta 1949. on je doslovce izjavio kako ga Je vrbovala sovjet ska obaveštajna služba. Čitam njegov iskaz: "Otprilike maja 1947. godine prišao mi je u Domu sovjetske kulture u Beogradu 394
Vasiljev ( a Vasiljev Antonović NikolaJ je bio pukovnik i imao je u Ambasadi SSSR u Beogradu položaj predsednika komisije za državljanstvo), koga ranije nisam poznavao. Pitao me je za moje prezime i rekao mi je da je on taj čovek o kome mi je govorio Morozov (Morozov je bio major NKVD, pri štabu I Ukrajinskog korpusa). Rekao mi je da se nađemo kroz nekoliko dana u parku "Manježa". Prilikom našeg prvog sastanka u parku Vasi ljev Je rekao da me je njemu preporučio Leonidov (takođe major NKVD) da će moj rad kod njega biti više samostalan nego kod Leonidova, kojeg je on smenio.da ćemo se povremeno sastajati, 2-3 puta mesečno. Kada mi je rekao da se nađemo kroz deset dana na istom mjestu, dao mi je 5.000 dinara i rekao da će mi to plaćati mesečno. Krajem novembra 1948.godine rekao mi je Vasiljev da odem u Skoplje sa zadatkom da ispitam da li se tamo nalazi Koča Popović, načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije...” Da li vam je iz ovoga jasno da su oni stvarali svoju agenturnu mrežu u Jugoslaviji i pre Rezolucije IB. Znači, spre mali su se. I šta smo mi onda trebali da radimo, kad je sve otkriveno? Da čekamo? Evo vam drugi dokument iz istrage. Sitarski Kiril bio je građevinski tehničar. Pre rata je više puta hapšen od kriminalne policije. Za vreme okupacije je potpisao obavezu lojalnosti prema Nemcima. Posle oslobođenja postao je agent NKVD. U istrazi on priznaje: "Radio sam kod Tanjuga kao prevodilac sa ruskog jezika i dobio sam pismo iz Komisije za repatrijaciju Ambasade SSSR radi nekog sopštenja. Kada sam tamo došao primio me pukovnik Vasiljev... Poslednje što me je pitao, to je da je njemu poznato da se ja poznajem sa Tamarom Andre, vojnim činovnikom. Pitao me Je kako ja sada s njom stojim i da li bih joj se mogao približiti. Rekao mi je da mu je poznato da je ona verenica nekog pukovnika, da od ženidbe s njim neće biti ništa, ali da Je ona za sovjetsku obaveštajnu službu vrlo interesantna..." Sve Je to bio belogardejski šljam koje je NKVD angažovao da radi protiv nas. Među njima, koje smo uhapsili, a posle im je bilo i suđeno, nalazio se i neki AlekseJ Kriška. Znate li ko je on? Bivši sveštenik u štabu ruske carske i Denjikinove bele armije, koji je posle Oktobarske revolucije prebegao kod nas. On Je 1941. vrbovao belogardejce u ruski dobrovoljački korpus za borbu protiv Crvene armije na Istoč nom frontu. Posle objavljivanja Rezolucije IB postao je agent NKVD. Sirio Je defetističku i klevetničku propagandu, to mu Je bio zadatak, da je u Bosni veliki broj ljudi otišao u šumu i 395
formirao oružane grupe i da će uskoro biti ustanak protiv Tita i KPJ. Eto, takve su ljude vrbovali. Morali smo ih u tome sprečiti brzo i efikasnoj uspeli smo, ma šta ko pričao o našoj prestrogosti” (S-20, pravnik, bivši islednik, sada u penziji, prvoborac). Sa islednikom o kome Je reč razgovarao sam, u ovoj anke ti, i o drugim stvarim a iz vremena IB. Posebno je bio važan i interesantan dijalog o represijama, o Golom otoku. On se nije ustručavao da "sve kaže”, sm atrao je da mu je "savest čista” i da nema razloga da bilo šta da krije. I pored svega - tvrdi - ostao je "ponosan na poverenje koje mu je Partija tada ukazala u obračunu sa Informbiroom”. Imao Je i рге toga teške zadatke, lovio je preostale četnike u zemlji, krvoloke, one koji nisu prezali od ubistva, bio je u ranijem sukobu sa njima, ali - kaže - to nije bio razlog da se "umisli, uobrazi kao čuvar Revolucije”. Ne slaže se sa onima koji danas olako osuđuju represivne metode u vreme IB-ea. "Takvi su ili površni ili zlonamemi”. Nemojte mis liti da sam fanatik, da sve opravdam, da mi savest nije čista pa hoću, pošto poto, da skrijem te mrlje. Ne. Smatram jedino da se ne može o svemu tome govoriti jednostrano, crno-belo, tobože humanistički, a gubiti iz vida istorijska situacija, realnost u kojoj smo se našli, svršen čin pred koji su nas Rusi i Staljin stavili. Molim vas, zar bi bilo humano da smo im prepustili igru, da su oni dobili, da od Jugoslavije stvore gulag! Sad bi nas pokolenja koja to ne pamte - proklinjala. Za mene se tako pos tavlja pitanje: mi ili oni?” Evo daljeg toka razgovora iz mojih zabeleški. - A zar nismo mogli sve to postići i bez onakvih represija, bez Golog otoka? - Ne znam. J a neću da se bavim predpostavkama, i to naknadno. J a samo znam da smo ono što smo hteli - postigli. Zašto sada tražiti neke nove varijante? To Je isto kao kada bih ja pitao: Zar je moralo da dođe do ustanka,do 1.700.000 žrtava, do toliko bogaljenih, unesrećenih, da razrušene zemlje, kad smo lepo mogli da potpišemo pakt sa Nemcima i mirna Bosna. A šta bismo danas bili, čiji, kakvi? - Ne znam da 11 Je to isto. Razgovaramo o jednoj određenoj istorijskoj situaciji. Slažem se da Je opasnost od unutrašnjeg puča, od pete kolone bila realna činjenica. Zar nije bilo dovoljno što smo te snage brzom i odlučnom intervencijom identifikovali i stavili u izolaciju? Zašto Je onda bila potrebna i onakva repre sija? Opasnost od njih više nije pretila? 396
To vi mislite. Ali, ja mislim da je Goli otok za njih bio upozorenje, da neće biti milosti,da nema trange-frange. Ako hoćeš da se biješ - računaj na batinu. Oni su to znali, zato su vremenom i povili kičmu, jer su uvideli da nema igranja, da ćemo našu nezavisnost braniti po svaku cenu. - Znači, opravdavate i metode, ne samo izolaciju? - Da se razumemo. Ništa ja ne opravdavam. Bilo je kako je bilo. A kada sad o tome razgovaramo, onda je to druga stvar. Moglo je dabome i drukčije, ali ko je tada imao vremena da misli. Ko je mogao da rizikuje? - Sećate li se nekih drastičnih slučajeva. - Sećam se. I grozim se, ma da sam u ratu video i mnogo mučni je scene. Revolucija se ne sastoji samo u dopadanju samoj sebi. - Ispričajte mi. - Posle ćemo se vratiti na uzroke toga, kako ja mislim. Pa evo... U jednoj tuči, u "stroju", u bojkotu, u linču - stradao je osuđenik B.R. Sin je to posmatrao, nemoćan, sićušan prema masi. Bio je lekar, kasnije je umro. R.B. je inače bio stari komu nist, oglašen za trockistu. Možete zamisliti: prisustvovati nasilnoj smrti sopstvenog oca! - To osuđujete, zar ne? - Nije stvar u tome. Osuđujem,dabome... Ali, zašto se to desilo, zašto je bilo takvih stvari, zbog čega su se oni i između sebe toliko mučili 1 zlostavljali? To je pitanje.... - Pa da. Sta mislite? - Šta Ja mislim. A šta vi mislite? - Mene interesu je stav čoveka koji je sve to doživljavao, bio svedok, uticao na to, tražio uzroke, analizirao - m akar iz profesionalnih pobuda, ako ne već kao komunista, kao čovek koji ne postoji samo zato da hapsi, da bude oruđe odbrane revo lucije, već i humanist, da štiti lik te revolucije. - Opet vi hoćete Jedno pragmatično pitanje da pretvorite u filosovsko? Pa dobro, može i tako. Evo, šta ja mislim.... Na Otoku je bilo svakakvih ljudi, verujte ml ipak - najm anje nevinih. A bilo Je 1 njih, dabome. Bilo je tu i zavrbovanih agenata, i kadro va na "Staljinovoj listi nove vlasti", i onih koji su ideološki slepo verovali Moskvi i neznalica,ali i karijerista, ljudi nečiste proš losti, zlobnika. Mislim da su ovi drugi prvi započeli sa odmaz dama. A posle je to već postala stihija, način odnosa, sistem dokazivanja "pravovernosti”. 397
- Vi niste uticali na to? - Direktno ne. _ Ali vam nije ni smetalo? - Jedno duže vreme nije. Oni su samo obavljali posao za nas. Sami su dolazili i nudili da nam "sve kažu”. - To je cinično? - Tako vam je u zatvoru. - To je unižavalo i ljude i njihovo dostojantsvo. Stvaralo dvoličnjake. Lažno "prevaspitane". Da li ste onda postizali sušti nu - da promenite njihov odnos prema dogmi? - Zar mislite da je to bio naš posao. Važno je bilo zaustavi ti ih, smiriti, onemogućiti. A posle, neka drugi vide ima li tu i neke "ideološke vajde”. - Vi tvrdite da te medote nisu bile vaš izum nego "njihov"? - Naše je bilo da se u to ne mešamo, da pustimo... - Dakle, saučesnici? - Ne, nego arbitri. Saučesnici su "oni”. - Čime dokazujete efikasnost Golog otoka? - Mogu čak i statitikom. Evo pogledajte. Od ukupnog broja uhapšenih po IB-eu ipak je najviše bilo u 1949. godini. Do 15. decembra 1949. u zatvor je dopalo 7.158 informbirovaca. Kasnije Je taj broj padao. - Kakve to veze ima sa Golim otokom? Pre se može reći da je 1949. bila presudna za obračun sa IB, da se tada shvatilo da "mira nema", da će sukob potrajati, da peta kolona diže glavu? - I Goli. Ne potcenjujte taj faktor, faktor upozorenja, stra ha, represije. Da nije bilo tako, ko zna dali bi se unutar zemlje oni brzo "smirili”. - Imam utisak da prevelik značaj dajete sili, aparatu rep resije? - Šut sa rogatim ne može. - Moglo bi se reći da ste u tom periodu bili "brži od Parti je"? - Ne razumem. - Niste uvek čekali da Partija pokuša sa ubedivanjem, sa političkim radom, sa svojim uticajem, pa ako ne uspe - da vi intervenišete? - Mislim da tu dve stvari treba razumeti. Jedna je ta o kojoj govorite. Bilo Je dabome slučajeva, ili regiona, gde je Parti ja suviše kasnila, ponašala se olako, oportunistički, a mi to nismo smeli. Mi smo imali Jasan zadatak. A i nas treba shvatiti 398
kao deo Partije, samo na jednom drugom, operativnom poslu. I drugo - ne bi bilo objektivno, ni pošteno podmetati nam da smo mi uvek radili ma svoju ruku. Mi smo slušali Partiju, i dosledno sprovodili njene zahteve. - Uvek i svi? - To nisam rekao. Bilo je izuzetaka. - Ako Je tako, kako tumačite da je i posle IV plenuma CK KPJ, juna 1951. godine, o nepravilnostima u pravosuđu, pa i u UDB-i, stanje na Golom otoku i drugde ostalo manje više isto? - To nije tačno. Tačno je da se "nije mnogo" izmenilo. A to je već nešto drugo. A istina je - da se počelo men jati i da je krajem 1953. već sasvim bilo drukčije. - Dugo se čekalo? - Opet ne valja gubiti iz vida istorijsku realnost. 1951 - još smo u vrućem sukobu. I spolja ali i u zemlji. A 1953 - Staljin je već mrtav, naš položaj u svetu se izmenio, Informbiro se polako povlači, mnoge bitke su već bile dobijene. - Vi to time tumačite? - Molim vas. Pa 1955. kada smo se "izmirili", kada je Hruščov došao u Beograd, kada je IB ukinut, kada je Staljinov kult osušen, mi još hapsimo, ima još informbirovaca, ali je to sada nešto sasvim drugo. I oni sami već imaju "sve” na Golom otoku; pakete, posete, novine, knjige, bifea... - Ima Još jedno pitanje, ne morate odgovoriti na njega, ali voleo bih da to čujem. Da li ste se, posle Golog otoka, susretali sa bivšim Ibeovcima koji su pušteni, koje ste znali? - Retko, ali jesam. Sa nekima se i češće viđam. - I? - Ako mislite na to, ja se ne sklanjam od njih. Nije mi baš prijatno, ali tako je kako je. A većina od njih, podnosi to kao teret, stidi se. Zna se da sam bio svedok kakvi su bili - da su tukli, cinkarili, lagali, podmetali. Oni koji to ipak nisu činili - ne kriju pogled. Idu uspravno. Sa njima imam o čemu i da razgo varam. - Prihvataju li? - Većina da. Mnogo Je prošlo. A život Je život. Medu njima ima i mojih drugova iz rata. Velike bitke su prošle, završene su, sada stari borci vode druge borbe. Nisu ni one lake, ali - može se..." Imao sam još razgovora u anketi, i sa bivšim informbirovcima, neke ću i dati onako kako su zabeleženi, Jer doprinose 399
širem istorijskom i sociološkom sagledavanju ondašnjih prilika i zabluda, a za sada evo Još nekoliko odgovora iz ankete. J a sam jedan od onih koji su bili nevini - kažnjeni. Bio sam oficir JA. Učesnik sam NOR-a od 1941. Ratovao sam u IV proleterskoj brigadi. U partizane sam pošao kao dečak od 14 godina. Svi moji ukućani su učestvovali u NOP-u od 1941, i dali su velike žrtve za stvar današnjice. Ne želim da ističem više ništa iz prošlosti. Kada sam bio uhapšen shvatio sam gde sam se našao i odlučio sam da sve priznam.Izneo sam pred istragom čak I neke neistine i o sebi 1 o drugima, što kasnije nisam znao kako da opravdam. Sve sam to radio iz kukavičluka - samo da ostanem živ. Kažnjen sam četiri godine zatvora. Najteže mi pada što sam oklevetao neke svoje drugove. Zbog toga se danas stidim i ne želim da kažem svoje ime. I na Golom otoku sam brzo postao "aktivista", imao sam poseban tretman i pomilovan sam. Na slobodi sam ponovo prim ljen u SKJ, kazna mi je bila brisana. Zaposlen sam kao civil, jer sam lišen čina i drugih "boračkih prava". Ništa više ne želim da kažem, sem da često sanjam zatvor i sve strahote koje sam u njemu doživeo ili video". (S-34, bivši oficir). ” Kada sam uhapšen Imao sam 20 godina. Nisam bio u ratu. Studirao sam "čistu filosofiju" i to me je zabludilo. Znao sam napamet gomilu citata iz "Pitanja lenjinizma” i iz "Istorije SKP (b)". I da nesreća bude veća - bezrezervno sam verovao u njih, kao u Sveto pismo, kao u Bibliju. Kad god bi na fakultetu započinjali neku polemiku ja sam ih citirao, nisam dao da se "slobodoumno proganjamo”. Tako je bilo i kada je izašla Rezolu cija. Sazvan je sastanak I tražilo se da kažemo šta ko misli. Ja sam izašao sa deset pitanja. I sada ih se sećam. To je bilo kao 10 božjih zapovesti: 1. Zašto smo kritikovali sovjetske vojne i eko nomske savetnike? Oni su nam pružali pomoć a mi smo ih ote rali. 2. Čime se može opovrgnuti Staljinova tvrdnja da se "naša Partija utopila u Narodni front”? 3. Lenjin govori o internaciona lizmu kao o "svetoj dužnosti proletera", a mi hoćemo da se izdvo jimo od bratskih narodnodemokratskih zemalja? 4. Kako mi možemo biti pametniji od Staljina i Moskve, kada Je tamo kolevka Oktobarske revolucije? 5. Ako se ne plašimo istine, zašto ne odemo u Bukurešt na razgovor? I tako redom. J a sam očeki vao polemiku, a umesto toga - zatvor. Nisam dugo bio na Golom otoku - dve godine, ali dovoljno da sve vidim I osetim. To Je 400
najstrašniji deo mog života. Ne toliko zbog fizičkih patnji, koliko zbog stida. Nikada se više nisam oporavio od toga. I dalje su mi pred očima likovi ljudi, koje sam tukao, cinkario, provocirao sve samo zato da bih opstao i izašao napolje. Bio sam mlad i mogao sam više da izdržim od njih. Sada se grozim samog sebe kada se setim toga. Ćutim, trpim, pokušavam da to zaboravim ali ne vredi. Noću dolaze sami kao utvare, cere se, izazivaju me, pljuju. Ali, i to ću preživeti. Najteže me tek čeka. Unuk će usko ro u školu. Šta ću mu odgovoriti, kada dođe vreme i kada me upita: Deda, šta je to Goli otok? Zašto si ti bio tamo? Šta si ra dio?" (S-39, bivši student). U anketi imam i jedan razgovor o strahu. Mislim da on može da potvrdi tezu onog islednika " o upozorenju, o strahu kao načinu da se agresivnost zaustavi, da se dobije u vremenu". Čovek s kojim razgovaram bio Je predratni komunist, jedno vreme je bojkotovan u Partiji kao desničar - Semićevac, (pris talica Sime Markovića). Neka u ovoj priči ostane anoniman, ona je jedino i važna kao svedočenje o strahu, o kolebanju, o onoj tankoj granici između čovekove svesti, razuma i emocija: Siniša Drobac bio Je učesnik špansko-građanskog rata. Važio Je za hrabrog revolucionara. Negde na bojištu u Andaluziji izgubio Je nogu. Posle pada republike, uspeo je da ode u SSSR. Tamo su mu napravili drvenu protezu. Kasnije se vratio u zemlju. Osuđen je kao infrombirovac i našao se na Golom otoku, u "Petrovoj rupi”. Pošto je imao drvenu nogu, smešten Je na prvi ležaj u baraci, da bi noću - ako zatreba - mogao lakše da ustane i obavi posao. Baraka u rupi bila je osvetijena samo jednom škiljavom sijalicom. Stražari sa kontrolnih kula na zidu iznad barake mogli su da ih osvetle i reflektorima, ali su to čini li retko i samo kada bi osetili potrebu da nešto provere. E sad dolazi pravi razlog ovog pejsažnog opisa, te koreog rafije koja se odigrava noću. Nismo znali šta se dešava, svi smo spavali, premoreni od rada i od drugog. Oko ponoći, u "Petrovoj rupi" doveli su iz velike žice na Golom otoku Veljka Žižića, biv šeg saveznog vojnog tužioca. Oni koji ga poznaju, pričali su mi da je u ratu bio hrabar, da je tako i postao general. Sutradan, od njega smo čuli drugu priču. "Nisam znao za Petrovu rupu. Digli su me oko ponoći i poveli k njoj. Stigli smo po mrklom mraku, dva stražara i ja. Iz daljine nisam gotovo ništa video, samo siluetu nekog zida. Kada smo prišli, video sam u polutami da je to zid iznad "rupe" sa stražarskim kulama. A dole, pri 401
mutnoj treperavoj svetlosti male sijalice - nazirala se rupa. Kao bunar, kao jama, kao neko sablasno rušilište, kao kraj - pomis lio sam. Vode me polako dole, u taj ambis. Da me ubiju. A šta bi drugo mogli ovde da rade. Stižemo do barake, koja deluje kao grobnica, u mrkloj tišini. Otškrinuše vrata od nje. Ona kao da cvile. Pod malom svetiljkom spol ja, ugledah unutra red "leševa" pomislio sam tada. Najpre drvenu nogu, a onda poredani ostali pod mrkim ćebadima. Oblio me je sam rtni znoj. Zar će me živog tu sahraniti!..." Nikada nam Žižić više nije pričao o svom ratovanju. Zaus tio bi, i uvek nastavio sa Drobčevom nogom i "leševima” koje je te noći video u baraci "Petrove rupe” (S-41). ” U vremenu, o kome govorim, bio sam oficir Prve prole terske brigade Prve proleterske divizije. Moje prvo osećanje nesporazuma sa Rusima doživeo sam na frontu, u zajedničkim borbama koje smo vodili za oslobođenje Beograda, oktobra 1944. Nije mi još tada bilo po volji ponašanje oficira Crvene armije, podcenjivali su nas i gledali oholo. Ali, dobro, bio je rat i to sam nekako preboleo. Drugi put se to desilo za vreme mog školovanja kao arti ljerijskog oficira. U školu smo došli sa Sremskog fronta 15. m arta 1945. Bilo nas Je oko 500. Učili smo pod vrlo nepovoljnim uslovima: loša organizacija rada, slaba ishrana i još - oholo ponašanje oficira bivše Jugoslovenske vojske i ruskih instruk tora. Najpre je sve počelo sa drilom a uskoro 1 sa batinama. Onda smo odlučili da izvršimo pobunu na taj način što ćemo blokirati ulaze za nastavnike i ruske instruktore i zahtevati razgovor sa nekim iz Generalštaba. To nam je uspelo i od onda je naređeno da nam se u obuci nastavnici i ruski instruktori ne smeju približavati više od tri metra udaljenosti. Sličan, samo pojedinačan sukob opet sa Rusom, pukov nikom, imao sam u Artiljerijskoj brigadi u Slovenskoj bistrici. Došlo Je do teškog incidenta u kome mi Je on opsovao i majku. J a sam na to izvadio pištolj. Komandant brigade je to prekinuo, ali mi je kasnije rekao da sam ja u pravu, naročito ono što sam odbrusio Rusu: "Dok Jedeš naš hleb, ja ti se neću slepo pokora vati, a ako ti je dodrila ti se vrati u SSSR pa ga tame sprovodi, ovde nećeš!" Bojao sam se ipak da će me zbog toga isterati iz armije. Nisam znao kako se stvari razvijaju u vezi ovog incidenta, sve do Juna 1948. kada je izašla Rezolucija. 402
Na sastanku oficira Artiljeriske brigade Mariborske divizi je bio je i predstavnik V Armije Ante Banjanin. Posle objašnje nja Rezolucije i Odgovora CK KPJ, Banjanin je rekao: Svi prisu tni treba da se ovde izjasne koji dokument odobravaju, svi sem poručnika Dragoja Stojakovića, koji se već izjasnio u decembru 1947. Ovo je za mene bila najveća pohvala i tako se ja nisam izjašnjavao po drugi put. U jesen 1948. upućen sam u redovnu artiljerisku školu u Zagreb, koji sam završio prvi u rangu kao "Titov pitomac". Tada sam prvi put imao ozbiljan razgovor o Rezoluviji IB, noću 30. aprila 1949. kada sam prenoćio kod rođaka u Bosanskoj Dubici. Njegov brat je bio uhapšen kao informbirovac. A rođak je, bez obzira na to, imao ispravan stav: osuđivao je Rezoluciju kao klevetničku i naročito se pozvao na žrtve koje Je naš kraj dao u ratu. Dugo smo te noći, skoro do pred zoru, razgovarali i složili se da nam predstoje opet teški dani u ovom sukobu, koji nam Je nametnut. Nisam ga zatim video dve godine, niti sam znao šta je sa njim, sve dok jednog dana oficir KOS-a nije zatražio od mene izjavu za rođaka. Posle toga su ga pustili iz zatvora. Kasnije Je još Jednom hapšen. Tada sam se zainteresovao za sve. I šta sam utvrdio? Nije UDB-a na našem terenu bila samovoljna niti je lako hapsila ljude. Naprotiv, oni koji su radili u njoj bili su vrlo savesni i moralni borci. Ali, neki iz Sreskog komiteta Parti je "trudili su se" da klevetanjem nekih ljudi povećaju sopstveni ugled i vlast. Nametali su UDB-i gotova rešenja, sami su stvarali doušničku mrežu i olako optuživali mnoge nevine. Zato Bosan ska Dubica i nosi - nepravedno - barjak po broju informbirovaca... "(S-53, Oficir JNA u penziji, i danas aktivan u boračkim i drugim organizacijama u Banja Luci).”
403
VI ŽENSKI LOGORI
Karakteristično je da mnogi svedoci o Golom otoku i dan-danas uglavnom ćute. Žene pogotovo. Da li je to strah koji i dalje traje ili osećanje besmisla: što Je bilo - bilo je, tek uglav nom usta kao da su zanemela. Verovatno Je da su razlozi za takvu apatiju višeslojni, da su i Intimni, i da je zato i teško saznati ih. Kod žena se, po svoj prilici, javlja još jedna psihološ ka barijera - stid zbog pretprljene torture, nedostojne naročito njihove osetljivije svesti i prirode, kao i nemoć za odgovornost pred porodicom koja je, zbog svega, morala izdržati mnoge traume ili se raspasti. Bez obzira na veći obim nasilja i drastič ne metode kažnjavanja muških zatvorenika, žene su - zbog svih tih i drugih okolnosti - teže podnosile Goli otok i zato bile veće žrtve. A i sankcije prema njima bile su pooštrene posle bekstva upravnika iz zatvora u Ramskom Ritu, preko Dunava u Rumuniju. Pogotovo što je bekstvo brodićem izvršio major V.P., inače komandant zatvora. Nakon toga žene su, aprila 1950, premeštene na Goli otok. Do 1952. bilo ih Je 828, tri su u međuvremenu umrle. - Bilo nas je iz raznih razloga - priča bivša osuđenica, profesorka M.V. - Neke su stradale zbog grehova muževa i dece, u stvari zbog sopstvene časti i poštenja. Nisu htele, što je i pri rodno, što je jedino moralno i čestito, da ih prijavljuju policiji zbog informbirovskih razgovora. Naročito je teško među nama patila jedna studentkinja. Njen verenik je bio zatvoren. To je duga priča - zašto i kako. Tek, on je čvrsto bio ubeđen da ga je ona otkucala policiji. Ništa ga nije moglo razuveriti. Čak ni to da Je i ona dopala zatvora. Ali još dok Je bila na slobodi, njihovi zajednički prijatelji su je prezreli, nisu hteli ni da čuju za nju, Jer ih Je on nekako obavestio da ga je ona prijavila Udbi. Nikad se više nisu sastali, niti pomirili, sum nja je ostala. Na Golom otoku je bilo i poznatih žena - nekih koje su 407
takođe nevine stradale, a i onih koje su ostale privržene Stalji nu, koje su iz "starog ubeđenja" sm atrale da u Jugoslaviji nema socijalizma bez Rusa, da biti nezavistan znači, u stvari, izdati "svetsku revoluciju" i njen "centar u Moskvi", da je naša "sveta dužnost" slušati šta Hazjajin kaže. Među takvima je bila i Brana Marković, žena profesora Sime Markovića, starog revolucionara, jednog od prvih sekretara Partije (1920-1921), koji je 1935. godine emigrirao u SSSR po nalogu Partije, da izbegne teror policije. Iako je važio za vođu desne frakcije KPJ, Sima je - medu tamošnjim revolucionarima - uživao i značajan ugled. Bio je istaknuti teoretičar, naročito u oblasti nacionalnog pitanja i političke ekonomije. S njim Je i Staljin polemisao, osuđujući Semića (njegov pseudonim) kao desničara-antimarksistu po nacionalnom pitanju. To je izgleda bilo dovoljno da i nesrećni Semić kasnije završi u Staljinovim čistkama. Osuđen je 1939. na deset godina robije. Umro Je u zatvoru, ali se ne zna ni kada ni gde. Njegova žena Brana, i sam a stari radnički borac, nije verovala u takvu Semićevu sm rt i sudbinu. Kad god bi se na Golom otoku poveo razgovor o tome, o stradanjim a Jugoslovenskih revolucionara u Staljinovim čistkama, ona bi držala stranu Staljinu. - Bila je fanatički zaslepljena - kazuje profesorka M. V. čak se i ljutila kada bismo pokušale da Je ubedimo da Je i Sima žrtva "ruskih denuncijacija" i odmazde u Kominterni. To nije primala. Tvrdila je da su to podmetanja "leve linije”, revizionista, Udbe. Najzad smo se uverile da je sve uzalud; ona Je jednos tavno opsesivno, tvrdo, bez sluha, čula samo glas Moskve. S tim je i umrla: kad su je pustili s Golog otoka, Jednog dana, otišla Je na Novo groblje, da nekoga obiđe, i ubila se... Mladim ženama je ipak bilo najteže. Počnimo od najmlađe. Ona je tada imala nepunih 18 godina, đak na velikoj maturi. Ljuba Sevcova iz Mlade garde do 1948! Bila Je instruk tor SKOJ-a u jednom rejonskom komitetu u Beogradu. Otac Ju je od malena vaspitao da voli rusku literaturu i Rusiju, jer Je ona "kolevka slovenstva i začetnik socijalizma". U porodici Je bila mezimica, verovatno i zato što Je bila bolešljiva na plućima a uvek vedra i naklonjena šalama. Posebno Je bila privržena ocu, koji Je uhapšen, kao informbirovac - ruski agent, već u jesen 1948. To ju Je teško pogodilo. 408
- Za mene je tada svako maštanje o sreći i o pravdi bilo završeno. Njemu sam beskonačno verovala. Ne, nije na mene uticao što se tiče Rezolucije. O tome nije govorio. Ali ja sam znala za njegovu privrženost Rusiji, i zato sam bila sigurna da je on "u svemu” u pravu. Noćima nisam spavala. Počeo je da me nagriza crv sumnje - da će ga streljati, da je zauvek sve gotovo. Bio je zatvoren u "Glavnjači". Svako veće sam odlazila u blizinu zatvora i tu satima razmišljala o njemu. On je unutra, pati, žrtvuje se, a ja... Neka i mene dovedu tu, šta ću ja bez njega... Bila sam tada učenica osmog razreda u III ženskoj gimnaziji. Prestali su da me zovu Ljuba Sevcova. Jednoga dana prišle su mi dve drugarice i od vele me u stranu. Razgovor se vodio o IB. "Možeš li ti da čuvaš tajnu?" - pitale su. "Kakvu tajnu?" "Možeš li? Nećeš izdati." « "Neću." "Mi smo dobile zadatak, sa Medicinskog fakulteta, da organizujemo ilegalnu grupu od četiri devojke. Moramo uzeti pisaću mašinu iz Komiteta, pisati letke i pridobijati nove." "Ja mašinu neću. Neću ništa. Bolesna sam. Ali ako hoćete da budem član - biću." Pristale su. U to vreme, iz naše kuće, gde smo živeli s ocem i gde sam i ja rođena, nasilno su nas iselili. Jednostavno, došli su s kamio nom, natovarili najnužnije stvari i odveli nas u ciganmalu, u jednu memljivu sobu. Posle smo, uz pomoć nekih prijatelja, otiš li na neku mansardu, opet u jednu sobu, ali je ova bar bila suva, čista I svetla. Tu je sve i počelo... Te večeri, sestra i ja bile smo same. Majka je otišla da nešto kupi. Učila sam francuski, jer je sutradan bio u školi pismeni. Napolju zima, sneg, lô.decembar 1949. U sobi toplo. Vežbam nepravilne glagole, oni su najveća muka u francuskom. Odjednom, neko lupa na vrata. Otvaram ih - trojica mladih, gledaju me i ulaze. Došli su da me vode. Mogu li da se obučem? Možeš. Uzimam mamin kožni kaput, čizme, češljam kike, baš lepo - mislim u sebi - biću s ocem. Oni se čude što sam raspolo žena, kao da idem na igranku. U glavi mi samo jedna misao "neću da izdam!" Zatvorili su me u jednu kancelariju. Uskoro, uleti unutra čovek s ožiljkom preko lica, sumanuto, i udari mi šamar. To će 409
biti jedini šam ar za godinu i po, koliko ću provesti u zatvoru. Ništa ne reče, udari me i ode. Odveli su me, posle toga, u sobu 4A u prizemlju "Glavnja če". Zajednička soba - unutra oko 15-20 žena i kibla. Niko me niti zove niti nešto pita. U međuvremenu, druge odvode na sas lušanje. Neke i biju. mene kao da su zaboravili. Tako desetak dana. A onda me prozivaju. Mislila sam: najvažnije ostavljaju za kraj! Saslušavaju me dvojica mladih: Lepi Slavko i Fini Ivica tako sam ih u sebi nazvala. Oni kao da se zezaju sa mnom, ništa ne pitaju ozbiljno, sve nešto o školi i zadirkuju me. Slavko: "Dosad si bila neiskrena. Sad Jedno iskreno pita nje. Kad dođu oni..." "Koji oni?" "Pa Rusi! Koji će od nas dvojice prvi da visi? Pogledaj nas." A oni lepi, puni sebe, kao da se zezaju. "Nećemo mi da besimo!" - prihvatam i ja isti stil. "Nego ćemo polako da prevaspitavamo. Polako, bez žurbe." Oni se smeju. Posle petnaest dana, u sobu 4A ulazi cela svita Udbaša i prozivaju. Prozivaju i mene. Prvi put sam se uplašila. Gde ćemo? Znači, ono zezanje Je bilo samo maska, farisejstvo, cinizam mladih, osionih na vlasti. Vode nas u Jednu veću, zajedničku sobu - od 30 do 40 žena. Opet prozivaju. Vode u treću sobu. Tu je sada puno islednika, 10-15, visokih činova. Ne vidim Lepog Slavka i Ivicu. Jedan od njih mi kaže: Pročitaj ovo! Čitam: kaž njava se sa dve godine društveno popravnog rada. .. Ôta Ja da radim? Još kao mala preležala sam dećiju paralizu. Imala sam dve operacije. I pluća. A sada da radim! E, Sevcova! Posle ponoći, u dvorište zatvora stižu kamioni prekriveni ciradama. Ulazimo u njih. Vidim, prema kamionu trči Fini Ivica. Maše mi. I dobacuje: "Srećan p u t Ono što si ti mislila o nama, kad ’oni dođu’, ono o prevaspitanju, mi ćemo sad s tobom!” Smeje se i maše. Ôta mogu, smejem se i Ja. Nema više zezanja. U to vreme upravnik ženskog zatvora u Zabeli, kod Požarevca, bio Je V.P., sada advokat u Beogradu. Mlad, visok, krupan, u poluvojničkom odelu. 410
- On nas je sačekao. Postrojio nas je. Pored njega je staja la islednica M.Z. Mlada, lepuškasta plavuša, strogih očiju, kruta, bez reci. Upravnik nam je rekao da će tražiti od nas čvrstu dis ciplinu, poslušnost i rad. Zatvor mora biti stalno čist - "kao apoteka", rekao je. To Je bila "druga ženska grupa” uhapšena po IB. Prva je već radila u Ramskom Ritu, a kasnije Je i ona prebačena u Zabelu. - U Zabeli sam bila do 12. marta, oko dva i po meseca. Možda bi tu ostala i duže, ali 8. marta upravnik V.P. i jedan milicioner pobegli su u Rumuniju, i tada je rešeno da nas iz tog "nesigurnog zatvora” prebace u drugi. Nismo znale gde ćemo. Posle bekstva upravnika prvi put sam videla tuču. To, kada su pustili "bojkotovane". Dočekale su ih "aktivistkinje". Ja nisam videla, ali pričalo se da je jedna starija zatvorenica tada podleg la batinama. Tuča je bila odvratna, čupale su kose, grizle se, udarale između nogu. Ceo zatvor je odjekivao od jauka. A onda sam doživela nov šok, kada smo transportovane na Goli otok... Iz Bakra su nas vozili na brodu "Punat". Sve smo strepele gde nas vode. Tada su, po noći, po mrklom mraku, "aktivistki nje" uhvatile Doru. Ona je dugo bila pod bojkotom. Vezale su Joj i ruke i noge, tako kao da je razapeta na krstu. Ćutala je, trpela i stenjala. One su prolazile pored nje, kao procesija, i pljuvale je. Bio je to jeziv, nestvaran prizor, kao iz biblijskih scena. Ta "druga grupa” najpre Je sprovedena na ostrvo Sv. Grgur, u susedstvu Golog otoka. Posle su prebačene na "Goli". Sve su radile kao i muškarci, koje inače nikada nisu videle. One su bile na drugom, suprotnom kraju ostrva. Lomile su i nosile kamen, rušile stene, zidale, palile dinamit, sve što i njihov "Jači pol" u susedstvu. Na ostrvu je tada bilo oko 800 žena. - I mene u prvo vreme nisu štedeli. Radila sam na izgrad nji puta. Ciča zima i bura. Vetar nosi, jedva sam se držala na nogama. Bolesna. Sva u blatu i raskaljanom snegu. Ne mogu! bunila sam se. Jer, zaista nisam mogla. Nikakav prkos, bes, teranje inata, nego iznemoglost. A M.Z. na to cinično kaže: Možeš, možeš. Inače ćemo ti vezati tragač za kike, pa ćeš videti da možeš. Neke su ml tada šapatom savetovale da se javim na raport i da tako izbegnem to mučenje. Uspelo je. Javila sam se i posle su me kao bolesnu prebacili na rad u ambulantu. U ženskom delu Golog otoka bilo je ipak dosta drukčije. 411
Ako ništa drugo - Imale su pravo a i obavezu da se redovno kupaju, nisu bile vašljive, morale su uvek da sve drže čisto - i ležajeve i bluze. Samo su one pod bojkotom bile u dronjcima, namemo, da se zna ko su, da se raspoznaju. Takve su gadno plaćale ceh. - Da li sam bila sa Branom Marković, ženom Sime Магкоvića - Semića? Bila sam. Starija, lepa, ponosita. Skoro uvek pod bojkotom. Sve je trpela, nije roptala. Jedino su je "aktivistkinje" mrzele. Kad god bi naišle na nju, pljuvale su Je i vređale. Bilo Je to grozno gledati. Ne toliko zbog samog prizora, u zatvoru Je sve mogućno, svaka gadost, zloba, mržnja, nego zato što smo znale da se one na taj prljav način udvaraju islednicima i upravi da bi sebi olakšale kaznu. Dugo nisam znala gde mi Je otac. A progonilo me Je i to ko ga je prijavio, zašto je osuđen. J a sam znala da je on rusofil, da je pre rata i u ratu radio za njih, ali mislila sam - to nije dovoljno da ga hapse i osuđuju. Možda ja i nisam znala sve. Ali, mučilo me Je to. Jednoga dana, dok sam bila u krojačkoj radionici, naišla je Branka. Osvrtala se oko sebe. Očigledno se plašila da je ko ne vidi. Kad se uverila da smo same, rekla mi Je: "Slušaj dobro, i pamti. J a možda neću dugo. Kaži ocu, kad ga vidiš, da ga Je prijavio general M, vaš prijatelj." Nisam mogla da verujem. Znala sam dobro tog čoveka. Dolazio je stalno u našu kuću. Zašto je to učinio? Ubrzo je saznala da Joj je i otac tu. I umesto da se raduje što Je bilo šta čula za njega, počele su nove strepnje i strahovi. Jednoga dana, prišla joj je islednica MZ. koja Je sad već bila njihov upravnik, Jer Je napredovala u službi, i rekla Joj da napiše pismo ocu, koji izdržava kaznu nedaleko od nje, na Golom otoku. Da ga vidi ne može, ne može ni da mu piše, ali, eto, oni će joj to učiniti. Brzo je prihvatila ponudu i napisala ocu da joj je dobro, da ništa ne brine, da je i zdravlje u redu, i neka se čuva. Ne valja! - rekla Joj je MZ. kada ga Je pročitala. Zašto? Suviše Je vedro, a to će Još gore uticati na njega. On Je ionako sav apatičan, samo ćuti, zatvorio se u sebe i trpi, a to nije dobro. Loše će proći. Bolje Je da progovori, da se otvori. Sutradan, MZ. joj Je donela "napisano pismo”: da Je bolesna, da prolazi kroz "stroj" zbog oca, da Je maltretiraju... Ne, Ja to neću potpisati, to Je laž! Ubedivala Ju Je. Nije ni slutila u čemu Je sva monstruoznost 412
te lukavo smišljene podvale. Najzad je pristala, prepisala je pismo svojom rukom i potpisala ga. Sve dok joj otac nije pušten sa Golog otoka, nije znala da Je on, kada je dobio njeno pismo, pokušao da se ubije. Jedva su ga spasli, morao je da bude operisan. A upravnikova "ideja" bila je da će ga to pismo - otvoriti, da će posle njega, radi spašavanja kćerke, propevati, da će "proširiti svoj dosje". Glavni upravnik Golog otoka u to vreme bio je čovek koga su se naročito plašili. - Moj otac je imao i posebne razloge za to. Ćim su iz zatvo ra u Beogradu dopremljeni na otok, njegovu grupu sačekao je u pristaništu upravnik. Kada su se iskrcavali sa "Punata" na obalu, on ga je prozvao po imenu. Otac se javio i prišao mu. A ovaj ga Je nekom debelom letvom raspalio po čelu i povikao: "Propevaćeš ti meni, ovde, ko ptica!" Udarac je bio snažan. Otac je najpre posmuo, tako pričaju očevici, a onda pao u nesvest. Pet dana je ležao u agoniji. A ožiljak na čelu mu je ostao zauvek. Iako su u ženskom zatvoru na Golom otoku uslovi ipak bili bolji nego u muškome, žene su teže podnosile tu izolaciju. Starije žene pogotovo. Razgovarao sam sa Jednom od njih o tome. Bila je u početku zadrti informbirovac. Danas je starica koja broji svoje dane sama, između četiri zida. - Nisam bila takva iz nekog inata ili zbog nezadovoljstva. Ne, Jednostavno sam verovala da je Staljin u pravu. Još više me Je na taj fanatizam nagnalo naše zaklinjanje prvih dana posle Rezolucije da smo mi "verni, dobri staljinisti", ali eto neko laže, podmeće, i Staljin treba da pomogne da se to raščisti. Bila sam tada profesorka u gimnaziji. Krila sam svoje mišljenje, čuvala se, ali kada su maturanti, spremajući neku priredbu, skinuli Staljinovu sliku sa zida u sali, ja sam je vratila. Nisam tada još znala da Je već došlo i do toga. Tako, znači. Sutradan ujutro, došli su u moj stan i uhapsili me... Tek na Golom otoku počele su prave patnje. Prvo, muž me je napustio i našao drugu. Dobio je odmah razvod, s obrazlože njem da ne želi da ostane pod istim krovom sa neprijateljem naše zemlje. Ne znam šta se to dogodilo u njemu. Nije bio takav. Dobro smo se slagali, to je bila ljubav Još iz rata. i sve smo jedno drugom poveravali. Možda se uplašio. Ili Je ljubav zbilja prestala, tek - odrekao me se. A onda je usledio i drugi udarac. Ćerka je prestala da mi se Javlja. Udala se i njen muž Joj nije 413
dozvoljavao nikakav kontakt sa "informbirovkom". Tako ml se, za nekoliko meseci, sve srušilo, sve o čemu sam maštala, sve što sam imala. Ostala sam potpuno sama: ja, kamen, noćne bure i mržnja... Imala sam tada 40 godina. Možda Je bilo Još neke nade za mene, da opet sve počnem iznova, ali nisam više imala volju za tim. Posle godinu dana rešila sam da se ubijem. Čemu sve to? Više i nisam žena, ogrubela, mišićava, bez trunke želje, jalova, prazna. Da li me je nešto uzbuđivalo, neki san, neko podsećanje, mladost, čežnja za muškarcem? Ništa. Osećala sam se kao drvo, kao kamen. Ponižena i napuštena. Jedne noći, kada su u pavi ljonu svi spavali, uzela sam kamenu pločicu koju sam više dana krišom brusila, i počela da sečem vene. Dežurna Je primetila da se vrpoljim pod čaršavom. A onda je videla krv i viknula. Odneli su me u am bulantu i spasli. Tako su muke nastavljene. Opet: noć, bure, i ružni snovi. - Jeste li se poveravale jedna drugoj? Ne mislim oko IB, ne, nego intimno, o svojim patnjam a, o muževima, o deci? - Uglavnom nismo. Mržnja i strah su bile naše odluke. Sto više ćutati, Živeti u sebi, sam. Žene su u samoći čudne, zlobne. Ispričaću vam jedan slučaj pa će vam možda onda sve biti Jas nije. Njih dve su se uvek malo izdvajale. Kasnije sam saznala zašto. Obe su bile mlade, školovane i lepuškaste. Nije ih ni kamen narušio. Naprotiv, bile su iz dana u dan privlačnije, pocrnele, vitke, divlje. Sve su jedna drugoj poveravale. Jedna Je bila udata, druga ne. Iz duga vremena, ova druga upoznala Je sve mane i vrline muža one udate. Slušala Je I o tome kakav je muškarac, šta voli, gde ima mladež, njegova žena se tim priča ma valjda uzbuđivala, a i ova druga Je to volela da sluša. Tako je to, u samoći, bez dodira sa uspomenama. Posle godinu dana, devojka je bila puštena. I znate li šta se desilo? Otišla Je kod muža svoje drugarice i mlc po mlc, pričajući o njemu - postala mu i žena. Ona se u stvari zaljubila u njega još na Golom otoku. Tu je prvi put zavolela i njegovo telo i dušu. - Da li ste plakale? - Ne. Javno ne, možda noću, na spavanju, kada se pogase svetla, kad niko ne vidi. Žene su ponosne, mogu mnogo da istrpe, ne vole da otkrivaju pred drugima svoju nežnost, slabosti, mekoću... - A smeha, je Г bilo, humora, šale? - Bilo je. Izgledalo je to tužno, kao stisnuto, kao nabeđeno, 414
na silu, ali bilo je. Nikakve rane to nisu mogle da ugase. Odjed nom, iz čista mira, zbog malo vica - prasne kikot, gotovo histe ričan. Sećam se, Jednom nas nisu mogli da smire čitavih pola sata noću. Legle smo, dežurna seta, tišina, samo se čuje fijuk vetra. kad odjednom, neko uzviknu: "Čujete li?” Sve načuljismo uši. I dežurna se zbuni, sluša. Napolju fijuče. Ona ista nastavi: "Avioni!" Kakvi avioni? "Rusi putuju u raj!” Nasta kikot bez kraja. Tek su nas batinama smirili. I tako, kao deca... Ostala je ipak činjenica da žene ne vole da se podsećaju Otoka. Njihov život tamo i dalje je uglavnom obavijen tajnama, koje samo one znaju. Možda je tako i bolje.
415
vn NOVINARI
Među "evidentiranim informbirovcima" u ono vreme bili su ljudi raznih profesija, naročito onih iz intelektualne sfere bliske politici. Prema Jednom službenom dokumentu - analizi, za Rezoluciju Informbiroa izjasnilo se, pored ostalih, i 630 književ nika, glumaca i umetnika, 253 sudije i tužioca, 50 advokata i 313 novinara. Izdvojio sam te poslednje ne zato što su mi profe sionalno poznatiji i bliži, već zato što su oni u to vreme imali privilegovan položaj u društvu. Novinari su tada bili mezimci političke birokrati je, svi su ih se "plašili", oni su imali prava da upadnu gde hoće, da o svemu pišu, i mnogi su se štrecali kada ih novinar obeleži u štampi. Bili su i izuzetno plaćeni. Sve u svemu predstavljali su “društvenu elitu", za koju se vršila ozbiljna selekcija, ne samo po talentu već i po strogim partijsko-političkim merilima. Tako su u septembru 1948. dobili i Novinarsko-diplomatsku školu u rangu fakulteta. Za prvu generaciju odabrano je 200 redovnih i 200 vanrednih studenata. Niko se na taj "izuzetni fakultet” nije mogao sam upisati. Odbir su vršili partijski komiteti, a saglasnost za svakog studenta morao Je da da Centralni komitet KPJ. Škola je bila smeštena u jednoj zgradi na Pašinom brdu. Imala Je i internat, sa lepo uređenim sobama i dobrom ishra nom. Dekan Je bio stari, iskusni novinar Politike, komunista i ugledni javni radnik Dušan Timotijević Duda. A nastavnici za pojedine predmete su bili: Milan Bartoš, Boris Ziherl, Maks Bace, Veljko Ribar, Radivoje Uvalić, Dušan Nedeljković, Marijan Hubenji, Voja Durić, Vido Latković, Radmila Stojanović, Julijana Vrčinac i drugi. Sve vrsni, poznati intelektualci i profesori. Sećam se dobro da smo svi mi tada mladi intelektualci želeli da nekako odemo u tu školu. Ona Je bila kao specijalni koledž". U njoj su se, prema programu, školovali budući novinari i diplomati, što je posebno razbuđivalo ambicije i maštu mla 419
dosti. Ugled školi donosili su i profesori, čija su imena tada, i po znanju i po revolucionarnom ugledu, imala izuzetan odjek u javnosti. I sve je bilo lepo i dobro do jednoga dana 1952. kada je Udba uhapsila 13 studenata, 11 m uškaraca i 2 žene. To je unelo pometnju i sumnjičenje. Uskoro je počela da radi i partijska komisija CK, čija je istraga trajala tri meseca. Organizacija KP na fakultetu je raspuštena. Razlozi koji su se čuli sa "zvaničnog mesta" bili su: Informbiro, liberalizam, nemoral, anarhizam, koketiranje sa "zapadnim načinom života”. Studenti su, šapa tom, počeli govoriti da je sve to zamesio Akim Đilas. brat Đilasov, koji mu je otkrio te "fakultetske zavere” i dekadenciju. Stvorene su 1 sumnje da su na fakultetu umešale svoje prste i istočna i zapadna obaveštajna služba. Komisija Je redom saslušavala sve studente i ponovo odabirala one od kojih će formirati novu partijsku organizaciju. Škola Je prestala da radi, ukinuta je. Samo Je prva generacija studenata dobila dozvolu da diplomira i neki iz druge i treće generacije. Oni koji su bili uhapšeni, poslati su i na Goli otok. Razgo varao sam sa nekima od njih, više puta, dobro sam ih i pozna vao. To su danas ugledni, poznati novinari, publicisti, doktori nauka. - Sećam se, bio Je maj 1952. "Jedanaesta grupa", nas oko 500 iz ćele zemlje. Рге toga bio sam dva meseca u "Glavnjači", pod istragom. Islednik mi na kraju kaže: "Sto Je bilo, bilo je. Ali da vas pustimo, ne možemo. Vi nam morate pomoći. Priznajte, dajte nam nešto. Nema drugoga." Grdno smo se tada namučili šta da uradimo. Bili smo, mi novinari - studenti, svi u istoj sobi, sa Još desetak "revidiraca”. Prvi Je od nas "popustio" Z.B. Došao je bio na neobičnu ideju, koja se posle, na Golom, prepričavala. Z.B. je kada su ga pitali: PriznaJeš li da si delovao na liniji IB? odgovorio: Mogućno je da je moje ponašanje objektivno delovalo u korist Informbiroa. To je zatim postao naš "zajednički odgo vor”. Svima je laknulo - i nama, što Je najzad kraj maltretiranju u istrazi, i islednicima jer su s uspehom završili posao. U to vreme u "Glavnjači" ne biju. Druge su metode iznu đivanja. Duge, neprekidne istrage, provokacije, nameštanja, lažna priznanja. I u vozu za otok ne biju. Sve je u redu, mimo, čak korektno. Odjednom, u Bakru - pakao. Ostajemo zatvoreni, kao u vrelom kavezu, ćelu noć u vagonu, koji je sklonjen na 420
sporedni kolosek. Usred noći, otvaraju se vrata vagona, stražari pucaju uvis, viču. Dreka na sve strane. Teraju nas vezane po dvojicu da skačemo iz vagona. Mnogi padaju, lome se. Čitava mala režija: psihološko zastrašivanje. To je priprema za pravi pakao, koji će tek doći. Nije to Još ni utovarivanje u brod za Goli otok. I to je tek priprema Dva snažna reflektora uperili su na nas u potpalub lju. A onda silaze medu nas dva džina. Pravi se krug oko njih. "Sad ćemo malo da razgovaramo... Sta si ti bio?" Oficir Udbe. "A, tako!" I počinju da ga biju besomučno, grubo, divljački. Niko ni makac, a ovaj arlauče... To traje, ta prozivka i tuča, 10-15 minu ta. Štiva se zatvara i brod polazi... Posle dva-tri sata plovidbe, ne znamo kuda, oko 7 ujutro, pristajemo na Goli otok. Vidimo kameno, oštro, stenovito ostrvo, ali koje Je - ne znamo. Na obali Je potpuna tišina. Formira se "stroj" - "topli zec” dug kilometar, kao neka sablasna, adska kolona. Osećam da Je cilj - efekat straha. To Je čitava scenogra fija, koja kao da se spontano stvara. Dalje znate šta biva... Sećam se, jednom smo na otvorenoj pozornici, gde je bilo bioskopsko platno, gledali film Prohujalo s vihorom. Sentimen talna, ratna dram a i mi. Klerk Gebl s brčićima. I ona - Vivijan Li. Nas Je dve hiljade, odjednom, fantastična scena - svih dve hiljade ljudi hrče. Umor, iscrpljenost Onda aktivisti počinju da biju, tako nas bude - nema spavanja, sada je po "kućnom redu" film 1 to ima da bude. Najstrašnija su bila kajanja. Borba sa samim sobom. Strah od kukavičluka, od poniženja. Jednom, vraćamo se s rada kad odjednom, kao duh iz flaše, iskoči na binu Čanica Opačić, stari revolucionar 1 poče da viče: "Nije istina ono što sam govorio! Lagao sam!" Posle ga nismo videli mesec dana. I tako tri puta. čanica je inače bio kuvar na Otoku. Zavideli smo mu. Bio je bolestan. Jedno vreme nam Je islednik bio V.P.Bokelj, Crnogorac. Duševan, razuman čovek, hteo Je da razume, pomogne, a mrzeo Je cinkaroše. Njegov prethodnik je bio manijak. V.P. me zove u isledničku sobu i počne: "pazi dobro, mogu ti pomoći u buduć nosti. Ali čuvaj se trojice ljudi..." I kaže mi imena. "Svašta laješ pred njima.- I kada se to skupi, to što oni javljaju, teško da ćeš skoro napolje!” Utom ude drugi islednik, a V.P. poče da viče na mene i izbaci me. PretL Takav Je odnos bio ona Otoku, ne samo između nas, nego i Između nekih islednika. Kao da je svako u svakog sumnjao, krio svoje misli, lagao, pretvarao se. 421
Posle godinu dana, sretnem se sa V.P. u letovalištu, na moru. Dugo smo se posle toga družili. Vodili smo iskrene, otvore ne razgovore. Sve bih mogao da saberem u Jednu rečenicu: Moralo Je tako da bude, inače bismo najebali! Nikad nisam do kraja dokučio na šta je time mislio. Kad smo već bili poduže na Otoku, vodili su nas u Jelenje kod Rijeke, na seču šume. Tovarili smo građu u kamione. Bilo nas je četvorica zatvorenika i jedan milicioner. Zbližili smo se. Ceo dan zajedno, ćele noći, stalno. On više nije bio Sistem, nije nas zaključavao, motrio, tukao. Stalno ga je kopkalo ko smo mi, štasmo to uradili, gde smo napravili gaf. O, ljudi, ljudi moji, pa šta vam je to trebalo! Jebala vas Rusija. Jedva Nemce oterasmo, a sad hoće ovi... ko mravi... Pored "slučaja NDŠ", nije bilo veće redakcije lista, radija ili Tanjuga u kojoj nije došlo do hapšenja povodom IB. U Borbi, koja je tada bila organ CK KPJ, zatvorena je veća grupa novi nara, izuzetno darovitih i obrazovanih. Već su bili poznati autori i reporteri, sa zapaženom reputacijom u javnosti. Borba je tada bila najčitaniji dnevni list u zemlji, imala Je - u vreme Rezoluci je IB pa i kasnije - tiraže i do 800.000 primeraka. Hapšenje te grupe potreslo je redakciju, jer niko to nije ni naslućivao. Ispos tavilo se, i tokom istrage, i na suđenju, da je nekoliko njih Iz te grupe htelo da se organizuje, da aktivno sabotira rad u novin skom kolektivu i u štampariji. Stvar Je bila utoliko neprijatnija što se desila u samom jezgru Partije, u njenom glasilu, u organu CK KPJ. Još teži je bio slučaj sa redakcijom partijskog lista Naprijed u Hrvatskoj. Na kraju je to glasilo i ugašeno. U Tanjugu Je uhapšen glavni urednik, a i nekoliko novinara. Za neke od njih sankcije su bile prestroge, dramatizovale su se "zavere", kriteriji "političke podobnosti" su bili prejaki. To se ubrzo i videlo, kako na Golom otoku tako i u naknadnim političkim, pa i policijskim analizama. Ali stvari su se već bile zahuktale I nije se imalo vremena za "ispravljanje greške". Kao da je važilo neko ratno pravo. Jedan od funkcionera SUP-a, na prigovore o težini represija, odgovorio je: "Više volim da i deset nevinih pohapsimo nego da mi jedan informbirovac prođe." Takvo Je pasje vreme bilo, tuča u kojoj se ne bira batina.
422
УШ ISPOVEST ISLEDNIKA
Imam pred sobom izveštaj beogradske Udbe: Pregled hapšenja od l.jula 1948. do 20.decembra 1952. Taj dokument je zanimljiv po mnogo čemu, a najviše po tome što pokazuje "eskalaciju is trage" paralelno sa porastom agresivnog "političkog pritiska" na Jugoslaviju. On je značajan I zato što odslikava vreme u kome će "u kontakt sa Golim otokom" prvi put doći i jedna strana delegacija. Evo tog pregleda, prema mojim zabeleškama: Neposredno posle Rezolucije uhapšen je: ..71 građanin u Beogradu. Početak Je blag, Još se ni Jedna ni druga strana nisu dobro pripremile. Rezolucija je došla iznenada, kao grom iz vedra neba. U toku 1948, nijedno lice nije posla to iz Beograda na "društveno koristan rad". Već sledeće, 1949. godine, u zatvoru je 531 informbirovac: 394 odlazi na "Mermer” (pseudonim Golog otoka), a 223 je pušteno. Režim hapšenja se pooštrava, iako broj zatvorenih Još ne raste rapidno, kao što će biti kasnije: 1950. uhapšeno je 262, a na "Mermer" upućeno 270, jer su toj grupi pridodati i neki iz istražnog zatvora u 1949. Sledeće, 1951. zat voren je 361 informbirovac: dvojica su izvršila samoubistvo, na Goli otok Je deportovan 281, a odande se vratilo 184 "prevaspitanih". Za ćelu zemlju te su brojke, dabome, mnogo veće. Goli otok već uveliko "funkcioniše”. To Je i vreme izveštaja pukov nika dr Jovana Bijelića (17.jul 1951), službenika SUP-a, koji je obišao Otok u prvih 17 dana tog letnjeg meseca i konstatovao: 42 smrtna slučaja, od kojih 4 samoubistva i 17 od sunčanice i toplotnog udara. Na Otoku je tada bilo oko 3800 osuđenika, među kojima i blizu 400 žena. U Beogradu se, u to vreme, drži - kao što Je poznato - IV plenum CK KPJ (jun 1951) o nepravilnostima u hapšenju, istrazi 425
i pravosuđu. Neposredno posle toga, Otok obilazi ASleksandar Ranković sa grupom visokih funkcionera SUP-a. Jedan od islednika na Otoku govori mi: - Kakva je bila atmosfera u vreme te strane posete o kojoj ste pitali? Evo najpre pročitajte vest u Politici: "Na poziv Međunarodne komisije CK KPJ Juče je u Beog rad stigla delegacija Socijalističke stranke Francuske od 16 članova. Delegaciju, u kojoj se nalazi 14 parlamentaraca, pred vodi narodni poslanik Žan Bue. Francuske goste dočekali su i pozdravili na stanici u ime Narodnog fronta Jugoslavije, Vladislav Ribnikar, i u ime međunarodne komisije CK KPJ Ivan Božičević, generalni sekre tar Centralnog odbora Saveza sindikata Jugoslavije, i Velimir Stojnić, sekretar Saveza boraca Jugoslavije. Pored toga dočeku su prisustvovali Skender Kulenović, sekretar Veća naroda Narodne skupštine FNRJ, i Ivo Družič, sekretar Saveznog odbora Narodnog fronta.” To je bilo 22.novembra 1951. Šest dana kas nije na Otok stiže 11 njihovih delegata sa francuskim novina rima. Tražili su da sve obiđu i sve vide! E, to baš, toliko, neće moči, mislim sve. Ali ipak smo im dosta pripremili: i paviljone, i kuhinju, i susret sa "odabranim” osuđenicima. Dabome da smo režirali stvar. Nije to bilo tako jednostavno: u jeku borbe sa IB, sa Staljinom, stranci sa Zapada, i to socijalisti, hoće da vide zatvor sa političkim kažnjenicima. Morali smo da se pripremimo. Nismo ni mi bili naivni. Nismo nikom smeli da pružimo materi jal za klevete i na Zapadu. I tako, krenu oni redom, naročito novinari. Imali su dva desetak pripremljenih pitanja. Najviše su hteli da čuju zašto je ko kažnjen i koliko, kakav je odnos prema osuđenicima, gde spavaju, šta Jedu. Sa jednim od njih, povratnikom, "dvomotorcem", najduže su razgovarali. Slušao sam to. "Koliko si osuđen?" Pet godina. Bio je oficir, major. "Zašto?" Rekao sam da neću, kao komandant, voditi svoj bataljon protiv Crvene armije, ako nas napadne. "To je kršenje vojne zakletve I poslušnosti?" Da, to Je bila mogućna izdaja. "Da si to u ratu učinio, kako bi bio kaž njen?” Streljanjem. To bi bio posao preko vojnog suda. "Zašto si bio za Ruse?" Tako su me učili. "Ali zašto?” Zbog Staljina, soci jalizma, oktobarske revolucije, Crvene armije. "Znaš li ti za logo re u Sibiru?" Sada znam. "I za ubijanje najpoznatijih revoluci onara?" Sada znam. "Šta je važnije - internacionalizam ili svoja otadžbina?” Svoja otadžbina. Ali tada sam mislio ono prvo. "Da 426
li si pravedno kažnjen?" Nisam, suviše je to blaga kazna za ofi cirsku izdaju. Mnogi su na sličan način odgovarali, jedan je samo prekr šio "dogovor". Kada su ga Francuzi pitali: da li na Otoku ima slučajeva samoubistva? - odgovorio je: Ima. Posle smo ispitivali kako se to desilo, zašto je to ovaj rekao. Ispalo je da "direktiva" o tom šta reći a šta ne - nije jasno doprla do njega. Na kraju smo se i smejali. On se Jadnik pravdao - da je nagluv, što su i lekari potvrdili, pa nije dobro čuo šta ne srne da kaže Francuzima. Delegacija je otišla zadovoljna sa Golog otoka. Posle su pisali u svojoj štampi da sami osuđenici priznaju svoje izdajstvo i da smatraju da su blago kažnjeni. Imalo je u tome istine, kao što je bila i istina da socijalisti nisu voleli Staljina i Ruse i dobro im je došla ta potvrda njihove teze o "internacionalizmu za račun Moskve". Drugi islednik s kojim sam razgovarao i čijem svedočenju poklanjam posebnu pažnju, moj je stari poznanik. Na Goli otok je otišao kao mlad udbaš, imao Je jedva 22 godine. Nije dugo ostao, nepunu godinu dana, jer se razboleo. To Je bilo 1952. - Nisam voleo što idem, jer sam već imao devojku i stan u Beogradu. A 1 učio sam u slobodnom vremenu da završim prava. Sada je sve to došlo u pitanje: oni kažu ideš na dve godine a ko zna koliko će biti. Sukob sa IB se rasplamsavao i još se nije mogao videti kraj. A dok sukob traje - trajaće i zatvor, to sam bar znao. No, služba je služba, nema prigovora. Pogotovo kada je IB u pitanju. Tada se to shvatalo kao najvažniji zadatak, ne samo komunistički nego i patriotski. Ja znam dosta o ondašnjim hapšenjima, o istrazi. Bilo Je dabome i grešaka. Ali ne sviđa mi se to, i boli me, što se sve što onda nije bilo dobro sada svaljuje samo na nas - Udbu. To nije tačno. Pošto sam bio neposredno, da tako kažem, zadužen za IB, znam da su se stvari drukčije odvijale. U Srbiji Je hapšenje svih važnih ličnosti morao da odobri CK, jedna komisija. Sve se paž ljivo i dugo ispitivalo. Nismo smeli ništa da uradimo na svoju ruku. Čak se i Blagoje Nešković, kao sekretar CK, lično interesovao za neke slučajeve i tražio od komisije, da ih detaljno raz motri... Druga je stvar Goli otok. Tu je bilo i naše samovolje. Ali tu smo bili sami, izolovani, bez neke stalne kontrole i mogli smo da radimo kako hoćemo. Znam da su i razlike među nama bile velike, po savesti, moralu, znanju. Ni upravnici nisu bili svi isti. 427
A onda, kad se svemu tome dodaju: naši prethodni uspesi u obračunu s ostacima četnika i ustaša, voda u ušima, žrtve koje smo podneli (meni je najbolji drug poginuo 1946. kod Jastrepca), ubeđenje da su informbirovci spremni na sve - da bi Rusi došli jasno je što je to sve bilo tako. Zatvor je zatvor, a zatvor u ’’ratnom stanju” - to Je već logor. Otok je posebna priča. Bilo je i nevinih, dabome. Sećam se, jednoga jutra, javili su nam da stiže "brod sa Crnogorcima". Odemo na obalu. Vidim, iz broda izlaze seljaci, ogrubeli, Jadni, uplašeni. Zaustavim jednoga: Znaš li ti ko je Informbiro? "Kako ne bih znao, čoveče. Pa onaj, m ajku mu kukavičku, što pobeže preko granice, a ja nastrada jer sam tu čuvao stoku!” I druge smo ispitivali. Isto. Onda sutradan vratimo brod natrag: ne zaje bavajte se više! Svi su najviše mrzeli "permanentna dosjea". Tu nesigur nost, čekanje šta će biti dalje, stalno traženje novih Izjava repove. I mi to nismo voleli, ali to se tražilo. Nismo, jer Je takav metod terao i nas da stalno pritiskamo ljude, da izmišljamo, da konstituišemo "nove dokaze", da vodimo punu sobu dosjea. Svašta se tu izmešalo. Osuđenici su sami dolazili da "dopune dosje”. Znali su da će tako brže postati "prevaspitani", aktivisti, da im se to beleži kao poen za odlazak kući. I u toj lažnoj igri, i oni su svašta izmišljali. Jednom mi je došao neki profesor koga su kaznili zato što je pričao među kolegama u školi - da Je "u Rezoluciji pola stvari istinito, a drugu polovinu sada zarađu jemo! Eto, nasilne zadruge, otkup, V kongres na brzinu itd." Robijao Je već godinu dana. Došao mi Je i kaže: "Nisam rekao Jednu stvar, a mislim da Je važna!” Šta Je to važno? ”Pa moj kum iz Bosanske Dubice... Jednom, kada smo pili kod mene, reče: E, moj kume, neće to s Rusima ići lako - mnogo ih je, veli ka Je to carevina!” Pa, i velika je! "Ali nije to, on Je navijao za nju!" Jadnik, presamitio se, cinkari kuma, jer misli - prošla je godina, pa će možda biti ranije pušten. Grdno su se ljudi tu iskvarili. Podmetali su jedan drugome - kum kumu, sin ocu, žena mužu... Kad sam kasnije, posle Gologa, sretao neke od njih u Beogradu - saginjali su glavu, stideli se i sklanjali. Nije lako. . Nije se znalo za Goli sve do 1953. To Je bila zabranjena zona, za sve, i za vojsku. Jedne noći, zamenjivao sam upravnika, Jave mi da je neka Jahta zalutala u blizini Otoka. Brzo smo se utovarili u stari carinski čamac "Kraljević Marko” i stigli do jahte. Kad ono - brod sa generalom Bulatom. Čim smo došli, on 428
kaže; Znam, zona je zabranjena, ali se motor pokvario. A struja iz Senjskog kanala nas gura pravo ovamo. Vezali smo mu Jahtu i odvezli ga na drugu obalu. Nije niko smeo da priđe Golom. Ni vojska, ni ribari, niko... Čitao sam ti ono za Rankovićevu posetu 1951. Bio Je on, koliko Ja znam, i u leto 1952. Ja sam ga dovezao. Stigli su on, Jovan Veselinov, Ćeća Stefanović i, mislim, Avdo Humo. Obišli su tada ceo logor. I ženski. Posle Je Ranković držao sastanak sa nama, islednicima i upravom. Objašnjavao nam je situaciju sa IB, pritiske, vojne demonstracije na granicama. Dugo je govorio, kao da Je hteo da nam kaže: moramo nastaviti ovako, odlučno, jer još je rano da popuštamo! Možda sam to Ja tako razumeo, a možda smo mi 1 hteli da ga tako shvatimo, da opravdamo svoju savesL Ne znam, tek nastavili smo svoj posao i kad je on otišao... Znaš ono: posle boja, svi su generali pametni. - Šta hoćeš time da kažeš? - Ništa. to. Tada nije bilo vremena za filozofiranje i merenje hum anosti Čuvala se gola koža. Sad možemo da ćaskamo natenane. Sad Je vreme ispiranja. Dok... - Dok? - Pa ne znam, dugo... Samo nekoliko islednika prihvatilo je razgovor o represi jama i o fenomenu međusobnih obračuna na Golom otoku i u drugim zatvorima za informbirovce. Mogućno je da ću se sa nekima tek sresti U svakom slučaju, ovi koji su svedočili želeli su da ostanu anonimni. Na žalost, nisam uspeo o tome da razgovaram i s Antom Raštegorcem, s kojim sam inače imao ugovoren sastanak. Umro je 16. decembra 1986. godine, kao član Sa veta SR Bosne i Herce govine, i sahranjen, uz sve počasti, u aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Raštegorca sam poznavao odavno, tridesetak godina: upoznao me njegov prijatelj Miloš Miša Gojković, vrsni reporter PollUke, poznati pisac društvenih hronika iz sudnice. Raštegorac Je zatvoren, ćutljiv čovek. Nije voleo da priča ni o ratu ni o Golom otoku. Valjda mu je svega toga bilo dosta. Rođen Je 1923. godine u Zloselu kod Kupresa. Bio Je železničarski radnik 1 komunista Još рге rata. Rukovodio je jednim skojevskim aktivom u Sarajevu, a čim Je buknuo ustanak, uzeo Je oružje i bio puškomitraljezac, a kasnije i rukovodilac u Prvoj proleterskoj brigadi Hrabrošću Je stekao glas Jednog od naj slavnijih junaka u NOR-u. 429
Vladimir Dedijer je ipak uspeo da mu se Ante poveri. Zbog dragocenosti tog svedočenja, kao i zbog toga što Je Raštegoгас bio i islednik i šef obezbeđenja na Golom otoku a i u drugim zatvorima za informbirovce, navodim iz Dedijerove knjige Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita<\> ovu isposvest: "'Slobodan si da navedeš moje ime, napiši da ti ovo svedoči Ante Raštegorac.' On je, najpre, kategorički tvrdio da im niko iz savezne Udbe nije davao direktive kako da se istrage vode, a zatim je objasnio: To su bila pasja, zla vremena. Bilo je ili-ili, kao u naj sudbonosnijim danima rata. Ili će Staljin ući u našu domovinu i pokoriti je, ili ćemo se odbraniti, kao što smo činili u najljućim borbama za vreme rata...' On je ponovo došao k meni, kao da je želeo da nastavi naš razgovor. Skrenuo sam mu pažnju na pitanje retorzije, do koje mere može da ide samoodbrana a da se naše mere odmazde ne pret vore u svoju suprotnost, u cilj za sebe. A Raštegorac mi je mir nim glasom rekao: ’I ti uhapšenici, i mi islednici, našli smo se odjednom na tom zaista golom otoku. Svi smo morali da radimo da stvorimo neka skloništa. Žega nije morila samo uhapšenike nego i nas. Tačno je da Je među islednicima bilo i takvih ljudi koji su hteli da se što više istaknu, da što veći broj uhapšenika uvere u njihovu pogrešnu orijentaciju, pa su primenjivali svakojake mere. Medu uhapšenicima bilo je mnogo starih boraca. U prvom turnusu bilo Je oko 150 prvoboraca. Ogromna većina tih ljudi nije bila uvrbovana, nego su to bili komunisti s dubokim ubedenjem. Oni su i ranije nosili glavu u torbi kao komunisti, pa su se sada i ovde tako ponašali. Počnem Ja da isledujem Jednog od tih ljudi, a on mene pljune u lice i kaže da sam izdajnik stvari komunizma. Ja sam inače strpljiv čovek, a neki drugi mlađi islednik je odmah ovome prilepio šamarčinu. I u tim pasjim vremenima radilo se i zlo.’ U pismu od 15. oktobra 1982. Ante Raštegorac dopunjuje naše prethodne razgovore i daje ovo svedočanstvo o onome šta se zbivalo na Golom otoku do 1951. godine, kada je odatle otišao: ’Do sada su se pojavili razni tekstovi u vidu drama, roma na ltd. Utisak Je da im Je cilj uglavnom senzacionalistički i komercijalni. Zašto ovako mislim i pišem? 430
Zato što niko do sada nije napisao da je to bilo zlo vreme, da su naši ljudi bili u strašnim dilemama, da su osećali kao da se sve ruši. Morali su postepeno da se otrežnjavaju itd ... Koliko se sećam, u toku čitave borbe protiv Informbiroa nismo vodili podatke o nacionalnom sastavu hapšenih ljudi. Brojno stanje se vodilo po republikama, pokrajinama i slično za Jugoslaviju. U broju opredeljenih za Informbiro i hapšenih, sećam se, da je Crna Gora bila na prvom mestu, BiH na drugom, Srbija na trećem, Hrvatska na četvrtom, Kosovo na petom, Makedonija na šestom, Vojvodina na sedmom i Slovenija na poslednjem, osmom mestu. Ovakav redosled se dobio upoređivanjem broja uhapšenih sa brojnim stanjem navedenih delova Jugoslavije. Pored hapšenih po republikama i pokrajinama, postojali su hapšenici iz JNA po IB, jedno vreme kao posebna grupacija, i na kraju grupe hapšenih od službi Udbe za Jugoslaviju, kao posebni slučajevi. Šta se događalo na Golom otoku? Za kratko vreme na njemu se našao relativno velik broj ljudi. Nije bilo moguće izvr šiti sve potrebne pripreme za život i rad. Trebalo je radom stva rati te uslove. Na Golom otoku, kao retko gde, došla je do izraža ja naša partizanska inicijativa. Sprovodenju u život te inicijati ve bilo je među uhapšenima protivnika, onih koji su smatrali da će Rusi ubrzo doći i sve probleme rešiti itd. itd. Na tim pitanjima počela je diferencijacija i revidiranje stavova medu uhapšenima. Među protivnicima počelo je dolaziti do fizičkog obračunavanja. Razlozi su bili u tome što su oni koji nisu hteli da rade, koristili rezultate rada svojih drugova. Ti fizički obračuni docnije su poprimili forme u kojima je bilo preterivanja. Ona su dolazila i organizovana od onih pojedinaca i grupa hapšenika koji sa našom revolucijom nisu imali ništa, ili su imali vrlo malo. Mere fizičkog obračuna sa ljudima popri mile su takve razmere da su islednici jedno vreme sumnjali Jedni na druge da potajno uvode te mere. Jedna analiza Je brzo pokazala otkuda, kako i zbog čega Je došlo do toga. Ubrzo posle ovog saznanja, po nalogu A. Rankovića Marka, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, mere repre sija su bile ukinute. Predloge za organizaciju rada i života na Golom otoku davali su oni hapšenici koji su ubrzo po dolasku na Otok uvideli svoje zablude. To su bili ljudi koji su pomogli da se prilike što 431
рге normallzuju i stvore potrebni uslovi za život Na osnovu navedenih predloga i odluka o organizaciji radilišta, ljudi su podeljeni po sobama u kojima Je postojao sobni starešina i čovek za kulturno-prosvetni i politički rad. Za ceo Goli otok postojao je centar koji Je objedinjavao sve radove i delatnosti. On je takode formiran od hapšenika. Imao je komandanta, zamenika komandanta, pomoćnika komandanta za organizaciju radova, higijenu, kulturni i zabavni život itd. U početku, uslovi na otoku bili su teški, nedostajale su mnoge potrebe, kao npr. hleb, bilo Je brašna, ali ne i pekara za pečenje hleba, vode je nedostajalo itd. Pomenuta organizacija Otoka obezbedila je rešavanje navedenih i drugih problema. Kada je nedostajala voda, jednako Je nisu imali islednici i hapšenici. Ovo je uslovilo brzo rešavanje problema, izgrađene s u 1 velike cisterne i slivnici za vodu. Pošto se to pokazalo nedovolj nim, nabavljen je brod vodonoša "Izvor”, koji je stalno dopunja vao cisternu vodom, pa je i taj problem rešen. Slično je bilo sa izgradnjom i formiranjem raznih radionica: bravarske, stolar ske, limarske itd., u kojima su radili hapšenici. Ove radionice su omogućile da se izgradi I montira električna centrala, pa Je ceo otok dobio dovoljno kvalitetne monofazne struje 220 i 380 volti. Izgrađeno Je brodogradilište za izgradnju manjih brodova i opravku većih. Pored ostalih sadržaja, kao što Je putna mreža, fudbalska, tenis, košarkaška i odbojkaška igrališta, izgrađen Je, tokom pedesetih godina, dom kulture sa bibliotekom, kuglanom i izlo žbenim prostorom, gde su hapšenici izlagali svoje ručne radove itd. Takode su izgrađeni novi paviljoni od tvrdog materijala za pristojan smeštaj ljudi, kada su napuštene nepodesne drvene barake. Nabavljeni su novi brodovi i ribarice, koče. Sa njima Je lovljena raznovrsna riba. Ishrana ribom otklonila Je posledice jednolične ishrane itd.itd. Na susednom otoku, Sveti Grgur, gajio se kupus, kelj, paradajz, krompir, hranile svinje, kokoši itd. Sve navedeno je bio rezultat partizanske snalažljivosti, a partizana medu hapšenicima bilo Je, na žalost, puno. Islednici su svi bili partizani. Kakvi su odnosi bili medu njima? Mislim prema onom kako sam ih doživeo i na osnovu razgovora sa svo jim drugovima islednicima, kao i sa hapšenicima, da nikome , nije bilo lepo ni prijatno. Hapšenicima nije bilo lepo u prvom 432
redu zbog toga što su bili lišeni slobode, a nama, islednicima, iako nismo bili lišeni slobode, što smo se nalazili skupa sa njima na otoku, što smo se u tim prilikama sretali sa masom svojih' drugova iz rata. To su bile neprijatne scene u suretima, naročito za hapšenike. Sve to, i niz drugih činilaca, uticalo je na to da se zabludç kod hapšenika brzo razbiju, nemali broj njih počeo se odnositi prema islednicima kao prema svojim drugovima. Druga grupa njih, uvidevši to, počela je na svoj način da se dodvorava isled nicima. Iz tog ponašanja razvijalo se maltretiranje ljudi na razne načine, a u prvom redu fizičko. Pošto je to brzo uočeno, došlo je zaista do prave diferencijacije medu hapšenicima. Kao rezultat toga došlo je do formiranja radnih brigada, koje su radile na izgradnji puta Novi Vinodolski - Senj, na seči šume, na izgradnji železničke pruge Podlugovi-Vareš itd.itd. U ovom tekstu pokušao sam,u glavnim crtama, sada, posle trideset i više godina, dati opis stanja i događaja na Otoku. Mis lim, bez obzira na to što je prošlo toliko vremena, da su doživlja ji iz toga perioda toliko upečatljivi da ih nikad neće zaboraviti ni hapšenici ni islednici. Šira, konkretnija saznanja o Golom otoku, o ponašanju grupa i pojedinih hapšenika, mogu se obezbediti i saznati iz materijala koji se nalazi u Saveznom SUP-u. Mislim da se samo na osnovu njih može dobiti celovit prikaz događaja iz vremena o kome pišem. Sve ostalo je fragmentarno i samo sećanje pojedin ca, kao i ovo što ja pišem. Nešto o takozvanim kuferašima-povratnicima iz SSSR-a: Mirko Marković, Marko Spahić, Adolf Štumf, Mita Despotović, Nikola Kovačević i drugi. Svaki od navedenih ljudi, po mom mišljen ju,tragične su ličnosti. U SSSR uglavnom su otišli 20-ih godina. Tamo su završavali razne škole, obavljali naređene pos love, preživeli staljinističke čistke ltd. itd. Tako su postupali, Jer su neki jedino na taj način mogli preživeti staljinističke čistke, a da bi ih preživeli, takvi su morali postati agenti sovjetske obaveštajne službe itd. Kada se završio drugi svetski rat, većina od preživelih vratili su se u Jugoslaviju. Očekivali su dolazak kući u Jugosla viju kao spasenje. Međutim, sovjetski obaveštajci nisu ih ostavljali na miru. Nekim od njih odgovaralo je ponovno aktivi ranje, a posebno onima koji su smatrali da njihove zasluge nisu dovoljno priznate i nagrađene. Očekivali su da će ponovnim 433
radom za sovjetske obaveštajce u Jugoslaviji nezadovoljene ambicije biti realizovane. Međutim, prevarili su se. I umesto da postanu ono što su smatrali da treba da postanu - ministri, privredni rukovodioci, načelnici itd. - završili su u zatvoru i na Golom otoku. Nije teško pretpostaviti kakvo Je bilo moralno i psihičko stanje ovih ljudi uopšte, a posebno onih koji su bili na Golom otoku. Kada su se okrenuli iza sebe, videli su skoro svuda mrak i bespuće kojim su prolazili u životu. Tek po izlasku iz zatvora mnogi od njih, tek u poznim godinama - dr Mirko Marković i dr. - oženili su se i stvorili dom i porodice. Već sam rekao kakva Je bila organizacija stvorena za hapšenike. U njenom ostvarivanju učestvovali su islednici. Ko su bili islednici i kakva je bila organizacija uprave Golog otoka i istražne službe? Islednici su, kao što sam već napisao, bili oficiri naše armije, koji su neki pre 1948, a neki posle toga, došli u Udbu. To su u bitkama protiv okupatora i kontrarevolucije bili provereni kadrovi. Ne sećam se da Je među oficirima bilo onih koji su školovani u SSSR-u. Organizacija uprave Otoka imala Je: upravnika, zamenika i pomoćnika za razne poslove, kao što su za snabdevanje, ishra-1 nu, zdravlje, bezbednost itd. ! Što se istraga tiče, svaka republika i pokrajina slala je svoje oficire koji su saslušavali isključivo hapšenike iz svojih republika i pokrajina. Objedinjavanje svih istraga izvršavali su oficiri Udbe za Jugoslaviju. Rad Je bio vrlo težak, pun trauma itd. Ilustracije radi, navodim da su mnogi oficiri-islednici dola zili na otok zdravi, i da su se tamo mnogi razboleli, izgubili na težini, neki i do 10 kilograma. Ovo se događalo i pored činjenice da nisu bili ni gladni ni žedni. Postavlja se pitanje šta Je razlog takvom stanju? Pa, zajedničke neprijatnosti svih koji su se nalazili na otoku, oficira i hapšenika. Priče o Golom otoku i neverovatnim događajima na njemu lansirane su od onih pojedinaca i grupa koji su želeli stvarati nesigurnost kod ljudi u pogledu lične slobode, koji su takve priče komercijalizovali itd., zaboravljajući pri tome veliku istinu, koja otprilike glasi: da nije bilo Golog otoka, cela Jugoslavija bi bila Goli otok. Ante Raštegorać
Beograd, 15.10.1982.god. 434
U jednom drugom razgovoru vodenom 2.oktobra 1982, Ante Raštegorac je meni i Miodragu Maroviću izneo svoje miš ljenje o broju uhapšenika na Golom otoku: 'Na osnovu administrativnih kazni, bilo je 18.000 na Golom otoku. Njima su se kazne mogle produžavati za šest meseci, a najviše za još dve godine, koliko su iznosile prvobitne kazne. Na osnovu odluka civilnih i vojnih sudova, bilo je oko 13.000. Sto znači da je ukupno kroz logor na Golom otoku prošlo oko 31.000-32.000 ljudi. Prava se cifra ne može utvrditi, jer su dokumenti uništeni.' Pitali smo Antu Raštegorca koliko Je tačna verzija da je jedan pisac, koji je boravio na Golom otoku sakupljajući građu za svoj roman, prvi alarmirao Kardelja i Rankovića o stanju na Golom otoku i o postupku sa zatvorenicima. Raštegorac je odgo vorio: 'Ja o tom alarmu ne znam ništa. Znam jedino da Je na ! Golom otoku buknula epidemija dizenterije. Došao je jedan n a š , lekar iz Beograda, a ja sam mu rekao neka se poveže s lekarima uhapšenicima, a naročito s doktorom Nikolom Nikolićem, pa da zajednički napišu izveštaj o uzrocima te epidemije. On je to učinio, a ja sam dodao svojom rukom kakvo je tačno stanje. Odmah zatim, Ranković nas je pozvao na sastanak u Beograd. Bili su prisutni svi njegovi pomoćnici, načelnici uprava. Tražio je da ga obaveste o svemu što se zbiva na Golom otoku. Počeli su da vrdaju, a onda Je zatražio da ja kažem o tome. Is pričao sam sve detaljno, opisao čitav postupak isledenja u mestlma odakle su dolazili, do prihvatanja, nastavljanja saslušava-/ nja i ispitivanje kod nas, sve bez ulepšavanja. On je bio uzbu đen. Bio sam uveren da nije znao šta se događa na Golom otoku. - Pa šta mi to radimo - uzviknuo je - da li želimo da tim ljudima pomognemo, ili da od njih pravimo još veće neprijatelje. Onda Je udaljio iz sale nas koji smo došli sa Golog otoka, a ostali su samo njegovi saradnici. Rekao je da čekamo. Čekali smo u susednoj prostoriji puna tri sata. Onda su nas pozvali, i Ranković je naredio da u što kra ćem roku uspostavimo normalno stanje na Golom otoku. Rekao je da će lično doći da se uveri šta smo uradili. U avgustu 1951. Aleksandar Ranković je došao na Goli otok, i mi smo, znajući za njegov dolazak, izvršili pripreme. Postavilo se pitanje hoćemo li u kulama oko žice ostaviti straža435
ге sa mitraljezima. Odlučio sam da ih ne postavljamo. Nismo znali hoće li on hteti da ude u žicu. Kako da postavimo obezbeđenje kada se nađe među 12.000 kaženjenika? Predlagali su da uvedemo posebne straže. Odlučio sam da to ne činimo. Kada je došao, obišao je glavni objekata onda se uputio u žicu. Svi su oko njega bili u civilnim odelima, Jedino sam jabio uuniformi. To što se tada desilo nikada neću zaboraviti. Rankovića Je dočekivala masa kažnjenika skandiranjem: Tito-Marko, Tito-CK. Bilo je to tako spontano i gromoglasno da se kosa diza la na glavi. Ranković je mirno koračao, sa muštiklom u ustima. Kada ' je izašao izvan žice, okrenuo se, i tada sam ga prvi put čuo da Je j opsovao: Majku im jebem, šta učiniše od naših ljudi! Sećam se Još jednog detalja. U gomili kažnjenika Ranko vić je prepoznao jednog od starih revolucionara. Pružio mu Je ruku, a ovaj se od uzbuđenja stropoštao kao proštac.’ Prema nekim drugim izvorima, mere represija, ukinute posle Rnkovićeve posete, opet su kasnije uvedene, mada ne u ranijem obimu. Očigledno'da^se bez detaljnijëg istraživanja do, potpune Istine ne može doći." j Već sam rekao da su lična svedočenja, ma koliko bila dragocena za obimnije istraživanje, uvek opterećena raznim pristrasnostima, površnošću pa i zabludama. Tako Je i sa tim Ante Raštegorca, bar što se tiče njegovih objašnjenja uslova i obima represije, a naročito podataka o broju osuđenika na Golom otoku. Nije tačno da je dokumentacija o tome uništena, ona postoji i čuva se, pedantno Je sređena, podvrgnuta raznim analizama i bila mi je dostupna. Na nju sam se, kao na službe ni, verodostojni i pisani izvor i oslanjao. No bez obzira na sve to, iskazi Ante Raštegorca značajni su i korisni kao pogled i osećanje Jednog od glavnih funkcionera zaduženih za zatvore informbirovaca.
436
IX PISMA SVEDOKA
Ovo su pisma koja sam dobijao 1987. tokom objavljivanja feljtona u NIN-u "Istina o Golom otoku” Gotovo sva su anonim na. To bi mogao da bude razlog da se posumnja u njihovu verodostojnost Međutim, dva motiva su me ipak opredelila da ih objavim. Рге svega, anonimnost je u ovakvim slučajevima oprav dana, bilo zbog "starog straha " ih zbog logične želje da se okolini u kojoj čovek sada - posle svega - živi ne otkrije svoja prošlost. A drugi motiv je - prilična autentičnost slučajeva koji se opi suju. čak i kada se odbiju lični emotivni naboji, pristrasnost i potreba da se svoje stradanje preuveliča.
ZAŠTO TAKO Ja lično ne bih dozvolio ni odlomke a ni knjige da se štampaju o Golom otoku. Zbog čega? Zbog toga što će mnogi da se sete preživiJenih strahota i to će najverovatnije utjecati negativno na njihovo zdrav stveno stanje. Možda će mnogi još pokušati da nešto napišu o toj temi. a ovo što je do sada napisano, očigledno, izbegava kazati ono najosnovnije zbog čega je izmišljen Goli otok. Jasno mi je da je svaki član Partije, koji se tada izjasnio za Rezo luciju IB. postao izdajnik svoje partije. Znam da su se neki članovi Par tije javno Izjašnjavali za IB. znam da su postojali ilegalni komiteti radi preuzimanja vlasti i zbog toga je razumljivo da je takve trebalo sprečiti. uhapsiti odnosno izolirati. Pitanje se postavilo: kako izolirati i šta dalje sa. njima uraditi. Ako se takva lica tretiraju kao politički krivci, pa im se dozvoli da čitaju lite raturu, da dalje zadržavaju svoje mišljenje, da lenčare po zatvorima, time se ne bi ništa postiglo. Trebalo je, znači, stvoriti drugačije uslove radi prevaspitavanja takvih lica. Takvi uslovi stvoreni su na Golom otoku. Posle hapšenja nekih okorelih ibeovaca, koji su pre toga uglavnom
439
bili organi vlasti, Udbe, milicije Ш komiteta, počelo Je vrbovanje 1 prevaspitavanje mnogih koji će na Golom otoku biti osnov za organizaciju života i rada. Trebalo Je stvoriti takve uslove u kakvurLće svaki kažnjenik izgubiti svoju ličnost, kako kroz grubi fizički rad (uz gladovanje) tako i kroz ostale forme napada na ljudsko dostojanstvo. Organima vlasti bilo je lako“sà Dcima koja su se javno izjasnila za Rezoluciju IB, ali trebalo Je pohapsitl i sve one koji su se pritajili, a to se moglo samo na Golom otoku. Tamo Je islednik zahtevao da napišeš sve što znaš o razgovoru bilo s kim i kad, a odnosilo se na Rezoluciju IB ili na neka druga politička skretanja. Ukoliko je islednik posumnjao da nisi sve otkrio, tada bi dao mig takozvanim sobnim starešinama, koji bi dalje organizirali proganjanje i maltretiranje. Trebalo Je takvim nači nom ostvariti osnovni cilj: svaki kažnjenik, pored toga što izmeni svoje političko mišljenje, tj. revidira stav, mora da postane clnkaroš, doušnik za islednika ili sobnog starešinu. Ko je Jednom došao na Goli otok, taj Je najpre morao priznati da Je zatvoren zbog toga što je za Rezoluciju IB, a posle toga da Je revidirao stav, što nije bilo dovoljno samo izjaviti, već i dokazati. Bilo Je kažnjenika koji su napustili Goli otok i nakon par mcseci boravka na njemu. To su bile grupe od sto do dvesta ljudi, odnosno kažnjenika, za koje su lslcdnici bili sigurni da su revidirali stav pa ih Je navodno Ranković pomi lovao. Ti kažnjenici i pored toga što su dokazali svoju lojalnost, morali su potpisati izjavu (i dobiti svoj pseudonim) da će se aktivno boriti protiv svih vrsta neprijatelja, naročito protiv informbirovaca. Ako ta lica na slobodi nisu izvršavala dobro zadatke koje im je davala Udba, vraćena su nazad na Goli otok. Takve smo mi zvali "povratnici" i prema njima je bio Jedno vreme nemoguć režim. Svojim očima sam Jednom gledao gde sobni starešina tuče takvog kažnjenika, koji nakon toga umire (bio Je srčani bolesnik). Takvih slučajeva bilo Je nekoliko, a da ironija bude veća, sobne starešine i dalje ostaju na svojoj dužnosti (njih Je postavlja la uprava Otoka ili islednik). Nemogući životni uslovl na Golom otoku uslovljavali su brži pris tanak kažnjenika da postane doušnik islednika ili sobnog starešine, 1 tako su se polako kažnjenici krili između sebe. Sećam se, imao sam tamo Jako dobrog prijatelja, no iz opreznosti nikad nismo govorili o politici. Jednog dana me upoznao sa njegovim bratom koji Je skoro došao na Goli otok. Posumnjao sam da Je sam otkrio svog rođenog brata pa sam ga to i upitao. On Je samo ćutao, što Je bio znak da sam u pravu. Rekao sam mu: "Sram te bilo, ako Je brat morao da dođe na Goli otok. trebalo Je bar da ga neki drugi otkrije." Razumljivo, sve to Je taj moj navodni prijatelj ispričao 1 napisao isledniku. Posle toga, zna se, sobni starešina Je obavešten a Ja sam morao u maloj kancelariji sobnog starešine staja ti u stavu mimo dva dana. do padanja u nesvest. u prisustvu dva kaž njenika (čuvara "aktivista"). Nakon toga. poslat sam na vađenje peska iz
440
mora. i to po Januarskoj temperaturi, do pojasa u hladnoj vodi. Sta mis lite, šta se dalje dogodilo? I ja sam postao pas tragač, odnosno doušnik. To je prava istina o Golom otoku. Bilo pa prošlo, vreme leći sve. A kad slučajno pročitam razgovor našeg novinara sa upravnikom zatvora Vučkovićem u Politici od 15.III 1982. godine, koji kaže: "Pružam ruku bolesniku želeći da mu pomognem Jer i kod najtežeg ubice postoji Iskra čovečnosti", onda se upitam: da 11 je moguće da mi tada nismo imali humanijeg rešenja? NN
ŠTA ME BOLI Pozdravljam vaše napore da pružite jasniju sliku osuđenika po 1B, koji su kroz Staru Gradišku. Goli otok, Grgur, Ugljan i Bileću bili izloženi nečuvenim torturama. Budući da sam jedan od preživelih iz pomenutih mjesta, još uvijek mi ostaje nejasno: a) zašto sam posle suđenja i pravosnažne presude, u kojoj stoji 10 godina zatvora, bio izložen svakodnevnom batinjanju. Mislim da niko i nikad nije do bezumlja tukao već osuđenog čovjeka kao što su to radili sa nama, vojnim osuđenicima: b) zašto su u Staroj Gradiški osuđene ustaše (ratni zločinci) morali da gledaju nas, njihove protivnike-komuniste kako od batina deformisani dolazimo kod njih da učimo zanate (šusterski, krojački, limarski): c) zašto su do danas ostali anonimni oni koji su pružili priliku osuđenim ustašama u Staroj Gradiški da svakodnevno gledaju strahovi ta mučenja osuđenih vojnih lica-partizana-oficira iz NOB-a: d) zar se može preći preko toga da nevini ljudi umru a ne dokažu da ničim nisu zaslužili da budu mučeni na Golom otoku. Na kraju, da vam kažem i to - da me više bolelo, a boli me i danas, to što su osuđene ustaše gledale moje muke u Staroj Gradiški nego bati ne koje sam dobi Jao i kamenovanje koje sam podnio kasnije na Golom otoku. Marko
"KORISTAN RAD” Mnogi misle, a tako 1 piše A.Isaković u Trenu 2, da su kažnjenici na Holom otoku radili "beskoristan posao” koji nikom nije potreban, a radi Iscrpljivanja posebno radi psihičkog tereta Jer, ništa nije teže od posla koji nije nikom koristan, što Je najlepše napisao Dostojevski u Zapisima !z m rtvog doma, za vreme svoje 10-godišnje robije u Sibiru, u lancima la nogama Kažnjenici na Golom otoku nisu imali nekoristan posao, naprotiv,
441
svaki rad je bio "društveno koristan" zbog prevaspitavanja, kako Je to propis nalagao. Šta se radilo na Golom otoku od 1949-1952. To su bile godine izgradnje. Prve godine, trebalo Je napraviti, u brzom roku, prista nište u maloj dragi, staroj žici, kako bi mogli da pristanu brodovi, "Punat" i cisterna za vodu. Trebalo je podići i 14 drvenih montažnih baraka, uspostaviti bodljikavu višestruku žicu oko baraka, i time dati tom mestu obrise logora. Zatim Je zidana administrativna zgrada za nas islednike. pa put radi nužne komunikacije, Jer Je Otok sav od kamena. Na njemu do dolaska prvih kažnjenika nije bilo nikoga, pa ni travke. Jer Je Goli otok izložen, u Senjskom kanalu - užasnim burama. Kažnjenici su morali izgraditi prve zgrade, vile na ostrvu Lopar, pored Raba. gde su boravili islednici a često i njihove porodice. Taj ogromni posao bio je završen do polovine 1950. Posle toga počela je izgradnja velike drage, velike žice, gde su postavljeni paviljoni od kamena, sa nastrešnicom bez plafona, i sa bunkerima za stražu i strujom za osvetljavanje žice. Kas nije je u velikoj dragi podignuto pristanište, magacini, kamena zgrada za miliciju, administraciju i upravu, zatim stanovi, kuhinje i put od male do velike drage. Sve je to završeno u paklenom tempu, vrilo je kao u košnici. Na kraju su podignute i mnoge radionice: za finoklesarski rad, za seču mermera - gâter, mehanlčarska, stolarska, tesarska. betonJerka. pa uslužne radionice - šuster, šnajder, itd. Sve su to bile solidne kamene zgrade. Put je proširen i znatno produžen. Podignuti su i mnogi "naplavi" sa cisternama, radi sakupljanja kišnice koja je korišćena za piće i kuvanje. Sagrađeno je i malo brodogradilište za opravku brodova "Punat", "Izvor", barki, čamaca. U to vreme podignut Je i hotel, zgrada sa kancelarijama islcdnlka i hotelskim sobama i restoranom. Raskrčen je prostor za prve bašte na Otoku, kao i mesto za držanje stoke. Iz ovog pregleda vidi se da je rad kažnjenika na Golom otoku bio sa svrhom. To što je taj rad bio poseban, u tempu koji se ne da ni zamis liti, to je druga stvar, to je bilo u sistemu Golog otoka. Istraga nad kažnjenicima vršila se za ćelo vreme boravka u "rad nim brigadama" Praktično istraga je produžavana i na sve kažnjcnike koji su otišli kućama. Jer je ciklus "poziva" sa Golog otoka. Svetog Grgu ra i drugih zatvora bio permanentan. U prve radne brigade otišli su najteži kažnjenici, oni koji su pot puno raščistili s istragom i prihvatili mere na Otoku. To je bilo sve do V radne brigade, kasnije je bilo obratno: odlazili su oni koji su bili "nevini", a teži krivci su ostajali na Golom otoku. Teži krivci nisu bili oni koji su imali teži neprijateljski rad već oni za koje Je organ Udbe, islednik smatrao da "nije raščistio istragu", da mnogo zna a da neće da "otvori dušu", da istrese džepove, i si. Mnogi to nisu hteli da urade i ti su najgore prošli, jer Udba - kako se tada smatralo - nije hapsila nevine, svi su bili krivi i to se moralo dokazati. Dokaze nije davala Udba, niti je to ko
442
predočavao - jednostavno: svako je morao sve da piše o sebi na belom papiru, sam, pri čemu nije smeo da ceni šta je važno a šta ne, to jc Udba cenile. Za takve je Goli otok bio pakao. Na Otoku od 1949. do 1952. nije bilo "nevinih”, od takve ocene kažnjenika zazirao je i sam islednik, jer je čuvao sebe. Lako su mu mogli "napakovati" da Je slabič, pa da Je čak 1 on potajni ibeovac. Rodbina uhapšenih nije znala gde su se oni nalazili, za Goli otok se nije znalo: rodbina Je pisala svojima na V.P. Bakar, tako se pretpostav ljalo da su kažnjenici negde na moru. Pisma su dobijali od kuće samo "revidirci" (koji su raščistili istragu), bojkotovani nisu dobijali pisma. Pisalo se stereotipno, obično "...Ja sam neprijatelj koji sam izdao Partiju i narod, sada uviđam da sam bio na pogrešnom putu..." Tako stalno, do pisnica za dopisnicom. Paketi nisu bili dozvoljeni, a ni o posetama nije bilo govora. Svaki novoprispeli na Otok prošao Je kroz "stroj", od 1 do VIII grupe, pod užasnim okolnostima. Kasnije grupe su bolje prolazile. Svaki novi kažnjenik, koji je izlagao svoj stav pred "kolektivom" u baraci, odnosno paviljonu, prošao je kroz bojkot, pasivan bojkot ili požarčenjc. Neki su bili pošteđeni, oni koji su već u istrazi bili sve priznali, i prihvatili mere tamošnjeg zatvora. Islednik na Colom otoku
BIO SAM NEVIN Odmah da kažem otvoreno da nikada nijesam bio za Rezoluciju Informbiroa. Priznao sam djelo koje nijesam napravio, za koje sam bio osuđen od vojnog suda na 11 godina, od kojih sam izdržao punih 5, počev od Cetinja, Svetog Grgura, Ugljana, Bileće, do Golog otoka. Kaznu sam izdržao disciplinovano. Nije mi trebalo bilo kakvo prevaspitavanje kao onima što su bili duboko zagrizli u izdajstvo. Ja sam se psihički osjećao stabilno, jer sam i danas na liniji naše partije i Tita, bez obzira što sam bio u žici, u zatvoru - pod stražom. Shvatio sam veličinu naše borbe protiv staljinizma i njegovog pritiska da nas podjarmi, ja sam u sebi razmišljao da u svakoj revoluciji mora da strada i poneko nevin. U ovom slučaju takvog sam sebe smatrao i čvrsto sam odlučio da treba da istraJem, da budem pokoran, poslušan u interesu pravedne borbe naše partije protiv sramne Rezolucije Informbiroa. Radio sam prije hapšenja kao oficir u organima unutrašnjih pos lova. Nijesam od onih koji nijesu "znali" šta je Rezolucija ili da je nijesam čitao. Znao sam šta Je Informbiro i šta Je njegova rezolucija, protiv koje sam se medu prvim komunistima u svojoj organizaciji izjasnio. Takav sam ostao sve do hapšenja koncem 1950.
443
Godine 1950. poslije jednog sastanka, u rane noćne sate, priđe mi moj kolega sa kojim sam radio, dijelio "zlo i dobro", i reče mi: Pozvao Je major mene i tebe radi nekog dogovora, pa izvini se drugovima - pođimo. Poèli smo i došli u zgradu u kojoj se nalazio major. Kada smo pristupili vratima, kolega mi reče: Sačekaj. Ja ću prvi ući da pitam Je li zauzet. Tako je i bilo, zakucao je na vrata, ušao, malo zastao i mene pozvao da uđem. Kao i uvijek kada sam dolazio kod majora,, osjećao sam se sas vim komotno. Umjesto da mi kaže sjedi, on ustaje sa stolice i kaže: Gdje si tico, ako si mislio da si se zakamuflirao - dolijao si. Zapanjen hoću da mu odgovorim, a on mi ne da ni riječi. Viče na mene: Lišavam te slobode u ime naroda i Partije, kao njenog izdajnika, kao narodnog neprijatelja. Smatrajući da Je to najteža uvreda, viknuo sam da to nije tačno, da Je to neka zabluda, ko mene da hapsi. Major onako bijesan, viče kolegama: Vežite ga i vodite ga, majku mu izdajničku. Progovoriće oni Poveli su me u jednu prostoriju u kojoj Je bilo pola metra vode, tu sam stajao sat vremena, ključar dolazi 1 kaže: Izlazi, bando! Izišao sam svezan u lisice, ušao kod majora, a on me pita: Jesi li se smislio? Pitao sam na što misli. Skočili su njegovi pomoćnici na mene. Tu su me tukli i gazili. Kada sam se osvijestio, odveli su me ponovo u istu ćeliju. Kroz sat vremena, opet dolazi ključar i kaže: Izlazi. Odveo me u drugu kancelari ju, kod lslednika. Lijepo me primio, rekao Je sjedi, ponudio mi cigaretu. Pita me šta Je sa mnom, zašto se ne raskritikujem, zašto ne priznam, zašto da ne odam sve koje znam. Ako to uradim - reče - pustiće me. Pošto sam ćutao, tukli su me i vezali. Tako Je bilo čitavu noć, punih 6 dana i 6 noći. u ćeliji, s vodom do koljena. Poslije toga nastali su najstrašniji dani što se mogu zamisliti. Svašta su od mene radili, kao da sam životinja. Više nisam mogao ni da stojim ni da čučim, ni da legnem. Ispred same zore su me pozvali. Ušao sam u kancelariju lslednika mokar, ličio sam na svašta sem na čovjeka. Topli vazduh od peći me ošamutlo. islednik pita: Jesi li smislio šta ćeš? Odgovorio sam da Jesam. A islednik: Daj mu stolicu 1 cigaretu. Kada sam se malo okrijepio, daktilograf čeka za mašinom, islednik šeta i kaže: Pričaj. Ja sam otpočeo: Od prvog dana sam se opredijelio za Rezoluciju Informbiroa, ilegalno sam radio i djelovao, vršio propagandu u korist Rusa, osuđivao postupke organa Udbe, žalio Arsa Jovanovića. Dapčevića i dr. Sa mnom su sarađivall ti. ti i ti, ništa manje ni više no njih 48. koliko sam ih nabrojio. Dalje sam rekao da smo organizovali grupu za bjekstvo preko granice u Albaniju, da smo našli Jednog millcionera iz Gusinja koji poznaje granicu, odredio pravac bjekstva, vrijeme i ostalo. Islednik Je bio prezadovoljan. Napričao sam desetak stranica. Oba viješten je i major. Po završetku zapisnika dolazi 1 čestita mi, s napome nom da sam mogao 1 odmah da priznam a ne da mučim i sebe i njih. Sređuju stranice. Ja treba svaku da potpišem i zapisnik u cjelini. Dali su
444
ml olovku da potpisujem, a Ja sam rekao: Ako je u interesu naše partije da izmišljenu laž potpišem kao istinu - pot pisaću. Kažem vam. sve što je tu rečeno i što Je napisano sve Je gola laž. Jer Ja nemam bilo šta da kažem sem da Izmišljam. Šta se sve desilo poslije toga. to Je užas i pomisliti. Odveli su me u pravi zatvor, u ćeliju sa patosom, bez vode i ma kakvih mjera pritisaka, prolaze dani i dani, mene više niko ne zove niti pita o bilo čemu. Sve Je to tako teklo, šest meseci. do suđenja. Jednog dana dolazi ključar i vodi me kod novog islednika, mog nekadašnjeg druga sa kojim sam saradivao, pa ga i učio kako treba da radi. Kaže mi: Ti nijesi ništa priznao, tvoja su dosjea otvorena, suđenje treba da bude ubrzo, moraš nešto da kažeš. Jer ako budeš čekao i dalje, odvešće te mrtva kao onog iz susedne ćelijel Razmislio sam i donio odluku da je bolje opteretiti sebe, no umrcti ovdje kao izdajnik kome se ne zna ni traga ni glasa. Rekao sam: Opredijelio sam se za Rezoluciju još 1948. Zakulisno sam radio. Priznajem sve što je za mene rekao M.M., sve je tačno. Kajem se duboko i stidim se što sam napravio. Nastojaću da se popravim i prevaspitam i da ponovo postanem dobar i lojalan građanin ove zemlje. Za to sam dobio ni manje ni više no 11 godina. Priznao sam djelo koje nijesam napravio. Kada sam došao na izdržavanje kazne i kada sam se "prevaspitao", primljen sam u kolektiv, kasnije u aktiv i naposletku za sobnog starje šinu. Pošao sam kod svog islednika i iznio mu istinu o mom slučaju. Islednik je bio dobar čovjek, Jevrejin po porijeklu. Pristao je da pozove M.M. da se suočimo pred njim. Tako je i bilo. M.M.je priznao da me je lažno optužio. Onda su njih dvojica ostali sami. Šta su razgovarali ne znam. M.M. je Izišao, a ja sam ušao. Islednik mi je tada rekao sledeće: "Tačno je. priznaje da Je dao za tebe lažnu izjavu. Dobro bi bilo kada bi tvoj slučaj bio Jedini, sve bi se lako završilo, ali pošto na žalost nije, ništa se bitni je ne može mijenjati. Dobar si, izdrži, danas-sjutra ćeš na slobodu, moraš i tamo da počneš sve iznova, da se dokažeš, jer će te narod gledat kao ’ bijelu vranu’. Sve to moraš izdržati i shvatiti suštinu borbe koju vodimo da očuvamo krvlju stečenu slobodu. U toj borbi morao Je i neko nevin da nastrada. Ti si učesnik revolucije, pa vjerovatno znaš da nijesu svi oni koje smo mi ubijali u toku rata bili krivi, bilo ih Je i nevinih, što nam se kasnije Jako svetilo, ali mi zbog tih grešaka koje smo pravili u revoluciji. - ne možemo da kažemo da naša revolucija 1 NOR nisu veliki, ispravni. Tako isto i u ovom ratu kojeg vodimo protiv Staljinove dominacije, ne može biti sve Idealno, bez grešaka, ali iz osnova naša borba je pravedna i na tom putu moramo biti lstrajni do konačne pobjede. Hoće li pojedinac biti i žrtva te borbe - hoće, ali Je sve to malo u odnosu na veličinu naše borbe protiv Staljina i njegovih satelita."
445
’PAKOVANJE’ I ja sam jedan od onih koji Je ni kriv ni dužan nastradao, preva ren, osramoćen, uništen i sve najgore. Dobrovoljni sam učesnik NOR-a i bio sam oficir JNA. Dobro se sećam te proklerte 1948. godine. Bio sam mlad. I sada kažem, kao i onda, de me Rezolucija nije interesovala. Imao sam veliko poverenje u Partiju i Tita. Čitao sam u novinama o Rezoluciji, ali tome nisam davao nikak vu važnost. Jer sam smatrao da će se ti odnosi brzo izmiriti, a bio sam na strani naše partije. I do tada sam se borio za KPJ i bio sam u stanju da dam i život za nju. Znam da smo u toku rata uzvikivali živeo SSSR i živeo Staljin, pa tek onda živela Nova Jugoslavija 1 živeo Tito. Da si tada rekao i Jednu reč protiv Staljina ili SSSR-a, da si imao deset glava - svih deset bi neko skinuo kao izdajniku. Smatrao sam zato sve do Staljinove smrti da je to namešteno, s obzirom da smo dali dosta žrtava u toku rata i prvi digli ustanak. Sećam se partijskog sastanka, kada Je došao u našu Jedinicu pred stavnik Vojne oblasti. Ja sam 1 tada napao Rezoluciju 1 rekao da našem narodu niko ne može biti veći prijatelj od naših naroda i da nam Staljin ne može biti veći prijatelj od Tita. Ali ne lezi vraže. Nakon 10-15 dana posle tog sastanka, komesar moje jedinice čekao me Je namerno da idemo na ručak. On Je uz put počeo da mi šapće kako Je slušao vijesti i da Je čuo da su S.ŽuJović i A.Hebrang bili neprijatelji Partije još od 1941. Ja ih nikad nisam video niti sa njima pričao, ali sam radi njih nastradao. Tome komesaru sam rekao da možda nije dobro čuo. da oni nisu bili neprijatelji Partije 1941. godine nego da su danas neprijatelji. Jer su se - po mom mišljenju - iz jasnili za Rezoluciju IB. Eto, to Je bilo sve što sam rekao i zbog toga sam upropašćen, uništen, osramoćen. A zašto me je on opanjkao? Taj komesar i oficir KOS-a &-7 meseci ranije razgovarali su sa mnom o Draži Mihailoviću. Oni su ga žalili a Ja ih zato napao. Očigledno su se uplašili da ih Ja ne prijavim, pa su Jedva čekali da mi se osvete. Eto. Ja sam - verovali ili ne - tako postao ibeovac! Koliko li sam noći legao a nisam oka sklopio, misleći na tu neprav du prema sebi. Dva puta sam pokušao da izvršim i samoublstvo. Jer su me prevarili četnički elementi i upropastili mi ceo život. N.N.
TO NISU SVEDOCI Vi nam servirate svedoke koji su iz bogzna kakvih pobuda iznevje rili, da ne kažem izdali revoluciju, dozvoljavate da nam oni "upotpune sliku o greškama koje smo pravili.
446
Takvi svjedoci nisu nam potrebni. Naša revolucija nije dužna niti hoće da se "kaje ili crveni" pred svojim neprijateljima. Svi pokušaji da se greške, kojih Je vjerovatno i bilo. pretvore u karakteristiku Jednog od najslavnijih razdoblja revolucionarne istorijc naših naroda i narodnosti, moraju se onemogućiti. Mlada generacija, kojoj i sam pripadam, mora znati istinu, ali ne od onih koji su. opredeljujući se za Rezoluciju Informbiroa, dovodili u pitanje, na svtu sreću bez uspjeha, najveće tekovine NOB-a i socijalisti čke revolucije - slobodu i nezavisnost naše zemlje. M irsad Tokača iz Sarajeva
NE PREDAJMO SE Savremeni "golootokovići” i ostali buntovnici traže reviziju našeg odnosa prema onima koji su se deklarisall kao istinski izdajnici i svoje ideologije, i svoje partije, i svoga naroda i revolucije i to u najtežem periodu našeg razvitka, a možda i u najtežem periodu naše nove istorije. Zbog toga se postavlja pitanje: šta hoće ti savremeni "golootokovići"? Zar je iko ikada u istoriji postupio humanije prema izdajnicima domovine nego što Je naša partija u tom periodu? Zar im nije poznato da se izdaja domovine u svim društvenim sistemima, kroz istoriju, kažnjaval smrću, a da mi nikoga nismo izveli na gubilište? Zar danas treba nekome doka zivati da jeondašnjt stav Partije bio prihvaćen i podržan od svih članova KPJ i radnih ljudi i građana Jugoslavije, sem šačice informbirovskih izdajnika, i to uz široku svest o opasnosti spolja. koju nam takvo opredeljenje i otpor Staljinu donose? Zar naš otpor Staljinu i Informbirou nije podržan i zar se i danas ne podržava od svih progresivnih ljudi sveta? Zar savremeni "golootokovići" gube iz vida da su u to vreme u informbirovskim zemljama i partijama izmišljani "neprijatelji" i procesi da bi prave ljude izveli na gubilište i pogubili ih? Zar Je trebalo da mi komu nisti Jugoslavije, zbog šačice izdajnika, žrtvujemo krvlju stečenu slobo du i padnemo u ropstvo staljinizma? Zar tim savremenim "golootokovićima" treba dokazivati da smo svesni činjenice da i dan-dan as ima ostataka te izdajničke družine, koja aktivno rovari protiv našeg sistema 1 poretka iako su im obezbedeni normalni i slobodni uslovi življenja i mogućnosti stvaranja? Lično mis lim da takvih neznalica nema ni medu savremenim "golootokovićima" i da im ciljevi nisu daleko od ciljeva njihovih prethodnika. Sklon sam zaključku da to vodi pokušaju oživljavanja novih oblika inform birovskih delovanja i izazivanja novih opasnosti po našu slobodu. I treba im staviti do znanja da. u takvoj situaciji, ml sa njima nećemo rasprav ljati drugačije nego sa njihovim prethodnicima. Zar nam nisu gorka pouka iz takvih i sličnih polemika najnoviji događaji na Kosovu?
447
A ako. Ipak, ima takvih neznalica, njima treba reprizirati televizij sku seriju sa nazivom: "Ti dani, te godine", pa će saznati sve ono "što nisu znali ili ne znaju". Ja sam, kao i mnogi drugi, u borbi za našu slobodu izgubio četiri rođena brata i bezbroj ostale Jugoslovenske braće i drugova i podneo sam sve golgote rata. Ali moram konstatovati da sam Staljinov napad, sa njegovim satelitima, na našu partiju i druga Tita i dalji pritisak i tok informbirovske kampanje teže podneo od svih ratnih teškoća i gubitaka. I ne Ja sam. Tako su te dane i godine preživljavali svi Jugoslovenski komunisti, svi pravi patrioti i ceo naš narod. I zar u tako teškom vreme nu treba tražiti opravdanje za informbirovske otpadnike od naše partije 1 naroda. Zar treba da rehabilitujemo njihovu izdajničku politiku. Izdaja se ne može nazivati drugim imenom sem izdajom, a dužnost je svih patriota bila i ostala da se protiv izdaje i izdajnika bore svim sredstvi ma. Prema tome, nemamo potrebe da se pravdamo niti "golootokovićima" niti ma kome drugome za ono što smo uradili u odbrani tekovina revolucije i naše slobode. Jer niti je bilo onda niti ima danas toliko nepi smenih koji nisu razlikovali i koji ne razlikuju patriotizam od izdaje i ropstva od slobode. Savo Vujović - nosilac "Partizanske spomenice 194Г Titovo Užice
ŠTA JE ŠTA Da bi se imao uvid u problem izdajstva, moramo raspolagatai sta tistikom o nekim bitnim činjenicama: doba starosti, boračka pripadnost, članstvo u KPJ i SKOJ-u, pripadnost partizanskim porodicama, nacio nalna pripadnost, broj onih kojima je redovno suđeno i, naravno, onih koji su samo internirani. Zatim sledeće razlikovanje: saradivali sa stra nom zemljom, bili članovi ilegalne "komunističke" organizacije, samo se izjasnili za Rezoluciju, nevino uhapšeni... Na taj način odmah bi se, po načelu prava i humanosti, isključili mladi ispod 18 godina (ako Je u to vrijeme ovaj prag bio na granici zre losti). kojih Je bio poveći broj: zatim bi se morao isključiti onaj dio, vje rujem ne mnogo velik, potpuno nevino uhapšenih, ali najnesrećnijih, zato što ni jesu znali za šta stradaju; to isto važi i za one koji su se samo izjasnili za Rezoluciju a niJesu djelovali protiv poretka, odnosno ni Jesu imali kad da djeluju. Odbijmo i one koji su po svakom pravu, zbog direktne saradnje. u zemlji ili u inostranstvu, sa službama NKVD ili satelistiskim službama protiv poretka,okvaliflkovani kao izdajnici.
448
Ostaje poveći broj ostalih. Te "ostale" Je najpoštenije nazvati zave denima. Ko ih Je "zaveo"? - Komunistička Partija Jugoslavije. Da li? Zavodila ih je tridesetak godina famom o boljševicima, Staljinu. Komintemi, proleterskom internacionalizmu, po merl Kremlja. U ratu se ginulo sa pokličima za Tita ali i za Staljina. U miru se radilo sa istim prizivima. Oni koji su došli u zatvore, krvarili su prije toga sa istim simbolima u srcu, ili su bili članovi porodica koje su krvarile. Zaveo ih Je i vjekovni duh Slovenstva. Opšte je mišljenje da je procentualno najviše uhapšenih bilo iz Crne Gore i Hercegovine, upravo iz krajeva u kojima je taj duh najduže trajao, ali i gde bi se izdajstvo prema otadžbini najmanje moglo očekivati. Duh Slovenstva ne možemo izvoditi na sud, besmisleno je. Ne zaboravimo da su jednako kao i informbirovci bile u zabludi i sve kompartije - komunistički pokret je živio samo kroz Komintemu, u praksi često samo za ciljeve Moskve. Tako moćna partija i u tako civilizovanoj naciji, kao što je bila francuska komunistička partija, živjela Je 1945. u očekivanju Sovjetskog Saveza u Francuskojl A vremena za popravljanje grešaka je ostalo malo. Ljudi su se našli u rascjepu: kod mnogih je prevagnula tridesetak godina održavana fama o srećnom Staljinovom društvu. I još neke olakšavajuće okolnosti. Tih godina su učinjeni i veliki promašaji u ekonomiji: nesrećna kolektivizacija, obavezni otkup, prenapregnuta industrijalizacija, glad i popunjavanje članstva KPJ ljudima sumnjive prošlosti i idejnosti. Treba reći i svu istinu o metodama isledivanja i pritiska u kazneno-popravnim zavodima. Mnoge od njih nljesu bile zasnovane na zakonu, koji u samom načelu mora da vodi računa o dostojanstvu lič nosti, nego po sistemu tajnih klauzula, često i usmenih, a nađeno im Je opravdanje u moralu: cilj opravdava sredstva. A znamo i za hapšenja članova porodica, šikaniranja. natjerivanja da se međusobno odriču. U tako teškom i presudnom trenutku za nacionalni spas, pred hegemonističkim nasrtajem, jedini put je bio interniranje onih koji bi mogli počiniti ludost da pozovu druge u pomoć i tako pokopaju rezultate revolucije: na taj način je Jugoslavija spasena desetostruko većih pro gona, iz kojih se mnogi i mnogi ne bi nikad vratili, a koje bi u paukovoj mreži NKVD vršili isti oni koji su se našli na Golom otoku i drugdje: spasena je i građanskog rata. Udba je obavljala svoju dužnost. I obavila ju je. U metodama je često griješila i protiv ljudskosti, ali to je bio sistem tih godina, ne samo na Istoku nego čak i u Americi, kojoj nije pretila invazija, a kasnije i u Zapadnoj Nemačkoj. Ali to je 1 lekcija da se više takve metode neće ponoviti. Sljedećih tridesetak godina poslije 1948. dobro smo pazili da vaspitavamo sve u duhu nacionalnog integriteta, 1 niko nema prava da se smatra neobavještenim i zavedenim.
449
Gulag Je nešto različito od Golog otoka. U Gulagu Je ogromna veći na bila nevinih. Bili su krivi što su bili "bivši eseri, menjševici, trockisti i izmišljeni trockisti, kulaci", i milioni žrtava razuzdanog hajkačkog sis tema. Jevreji, Ukrajinci, povratnici iz zarobljeništva, savjesni komunisti, španskl borci... a najviše njih bilo Je krivo samo što je bilo živo: tamo su bile desetine miliona izvrgnutih mukama i poniženjima koje zdrav mozak ne može ni da pretpostavi: nije ih se vratilo mnogo - opet desetine miliona: Gulag je trajao tridesetak godina i nije se nikad završio, ili se transformisao u psihijatrijske bolnice. Goli otok Je bio sistem za odbranu od konkretne opasnosti i trajao Je samo onoliko koliko je ta opasnost trajala. Ogromna većina Je bila onih koji su predstavljali opasnost, skoro svi su se vratili, ogromna veći na, možda i svi, normalno se uključila u društvo, mnogi zauzimaju i rukovodeće funkcije u privredi a dosta njih Je ponovo primljeno u SKJ, okolina ih nije nikada podozrljevala a ako se pokatkad u politici potegne pitanje njihove prošlosti, to rade upravo oni koji za svoj politikantski šićar upotrebljavaju staljinističke metode. Goli otok Je nepoželjan ali u crnom času 1 nužan čin odbrane malog naroda, koji se vjerovatno nikada više kod nas ne može ponoviti 1 zato što već poodavno znamo šta je šta. Vidak R ajković Cetinje
POSLE BITKE Pravi šok - deobe kazana - uspeo sam da preživim: saznanje da se mora imati policija i poreznici, tak ode sam uspeo da preživim: Rezolucija Informbiroa pala mi Je kao neuporedivo veći šok. Za nas komuniste "na terenu", najteže Je bilo to što gotovo čitavu 1949. Staljin "nije bio kriv”, 1950. "bio Je malo kriv", 1951. on Je bio naj veći krivac, a za nekomuniste Je najveći krivac bio Još od prvog dana posle revolucije. Pošto sam se uspešno "lomio", nisam se slomio; oni koji nisu mogli da se "lome", slomili su se. Upravo oni su bili žrtve provokacija i intriga novodospelih "saveznika", čija ogromna agilnost, doduše, nije stvorila Goli otok.all ga je, sasvim sigurno, dupke napunila. Iako Je ka Otoku poletelo previše “iverja". tu tešku dažbinu prinude 1 neiskustva morali smo da platimo, pre svega, zbog sebe. a 1 zbog dru gih... Mogu da se složim čak 1 sa onima koji danas kažu: "I bez Otoka, postigli bisiiivs gotovo isto!" Ali mislim da su u pravu oni koji odgovoraju: "Posle bitke, svi su D. Petrovski
450
O ’’MANASTIRU’ Nešto bih vam napisao o radilištu "101", ili kako su ga u to vreme nazivali "Manastir". To je radilište, koje je locirano na polovini Golog otoka, više kamenoloma br. 14. Bilo Je oivičeno bodljikavom žicom, sa nekoliko drvenih baraka, smcštenih iznad i pored bivšeg rudnika. Na tome radilištu nalazili su se najteži kažnjenici, oni koji nisu hteli, ili pak nisu imali šta da kažu islednicima Udbe. koji nisu pisali zapisnik o svo joj krivici. Mnogih imena takvih kažnjenika i danas se sećam. Ogroman pritisak, fizički, moralni i psihički vršen Je na njih putem posebno uba čenih "batinaša" sa Otoka i velike žice. Oni su radili najčešće na drobilici zvanoj "mamut", velikih kapaciteta, koja Je drobila tucanik za beton, ( puteve i potrebe gradnje. Kamen se ubacivao: putem tragača ili sa ' ramena, u neprekidnom ruletu, u ludom tempu. Nadam se da ćete razumetl zašto pišem "anonimno", to mu dođe isto kao što svi golootočani ćute o Golom otoku. Islednik na GO
DOBRO JE PISATI Želim da ostanem u anonimnosti iz prostog razloga da me bar komšije ne obeleže sa Ш, a to nije nimalo zgodno. Inače, nisam IB, ali sam borac NOB I RVI. Potpisujem se pseudonimom iz NOB-a. Stanlša. Goli otok Je bio u krajnjoj nuždi preventiva i Iznuđena administrativna mcra. Kao takva ona je bila opravdana i zakonita. Sve ono, međutim, što se dešavalo sa one strane "velike žice", a dešavale su se teške ljudske traume i nevolje, nije bilo opravdano, niti je bilo zakonito, a kamoli "re volucionarno". bar prema onim koji su na "pravdi boga" kažnjeni ili koji nisu bili osuđivani. A takvih u "žici" nije bilo malo. Prema onome što sam saznao, od ukupnog broja kažnjenih, prema polovini je učinjena "gruba greška", a ipak su svi, koliko ih je bilo "iza žice", trpeli istu torturu, iako im pret hodno nije bilo suđeno. Čudan je i rezon onih koji pišu da su "red i organizacija u žici bili u rukama kažn jenika". Nije ni pohvalan podatak da organi vlasti "nisu nikada ulazili u žicu"! Zar nije bliže istini da je uprava logora time stavi la do znanja kažnjenicima da se u međusobnom obračunu Iskažu kao podobni za Izlazak iz "žice". Igrati na kartu "neljudskih pobuda" nije na čast onima koji su to izmislili. Nositi i danas obeležje IB nije nimalo prijatno, a kamoli zgodno. Stiče se utisak da su ta ista neosuđena 1 nevina lica i danas s one strane "žice" 1 da za našu zajednicu nisu podobna lica, U ime onog našeg istorij-
451
skog ne krajnje Je vreme, bez ikakve rezerve, osloboditi i ta lica komple ksa građanina trećeg reda. Tim pre što Je u većini slučajeva reč o našim borcima koji su svoju podobnost dokazivali u NOB-u, ne računajući, bar u to vreme, da time stvaraju svoju ugodnu karijeru. U tom kontekstu pravilno je postupijeno što Je dato "zeleno svetio" domaćoj publikaciji da i o tome piše. Stanlša Beograd
DVE VRSTE KAZNI Prevrćući lične papire iz 1947/48. pronašao sam zakone iz tog doba, kao pravni osnov po kome su osuđivana i kažnjavana lica za Ш. Pokušaću da obrazložim neke odredbe tih zakona. Oficiri JA i Udbe kažnjavani su presudom po Zakonu o izvršenju kazni (donetom po "Službenom listu FNRJ", br.92 od 27.10.1948.g.), i Zakonom o vojnim krivičnim dclima (donet po "S1.1.FNRJ", br.107 od 11.12.1948.g). Karakteristične odredbe tog prvog zakona jesu: Čl. 2 "kazna se mora tako izvršiti da se stvori njom svrha kažnjavanja" "uni štavanjem društv.opasne delatnostl, odvraćanje i sprečavanje osuđenog da čini kriv. delà"; “prevaspitavanje 1 popravljanje osuđenog"; "opštl vaspitni uticaj na druge članove u cilju odvraćanja od vršenja kriv. delà’. Čl. 3 - vrsta kazni; "smrtna, kazna lišen ja slobode; kazna zabrane obavljanja određenog zanimanja; kazna gubitka biračkog prava; kazna konfiskacije imovine; gubitak čina; gubitak prava na penziju; gubitak prava na državnu ili drugu Javnu službu; gubitak nošenja počasnog zvanja, ordena 1 odlikovanja; gubitak roditeljskog prava". Čl. 25-39 kazna se izdržava: "u KPD sa prinudnim radom". To Je revolucionarni zakon, on za razliku od rimskog prava, pa sve do građanskih prava, ima za osnovnu pretpostavku: uništenje društv. opasnosti, prevaspitavanje i popravljanje osuđenog. Zbog društvene opasnosti, zbog osetljlvosti JA | Udbe, u situaciji 1948/49.g., mere nad osuđenim licima u KPD Svetom Grguru bile su - po mom mišljenju - neuporedivo okrutnije od mera na Golom otoku, poseb no na radilištu "V", gde su bile žene. Ispričaću vam Jedan događaj iz KPD "Bileće". Osuđenik Je bio pod bojkotom ravne 3 godine, pod najtežim ustavima, Jer Je lslednlk smatrao da nije hteo da raščisti istragu, da piše zapisnik o svom neprijateljskom radu, o tome ko Je, kada 1 šta govorio pred njim o Ш. Osuđenik - Crnogo rac, oficir, učesnik rata, sin učesnika balkanskih ratova 1 prvog svetskog rata. Izdržao Je sve te muke, stalno tvrdeći da nema šta da prizna. Toga islednlka, tada, zamenlo Je novi islednik, Crnogorac, koji ga Je lično poznavao, kao 1 ćelu njegovu porodicu. Za tu smenu islednlka osuđenik
452
nije znao. Najzad, osuđenik dolazi na raport kod novog islcdnika, u čudu se nalaze. To prilikom osuđenik donosi zapisnik u kome sumnjiči svog rođenog oca. tereti ga za neprijateljski rad po liniji IB. iako otac o IB nema pojma niti ima bilo kakve veze. Novi islednik ne veru je zapisniku. Traži izjašnjenje od osuđenika. Ovaj očiju punih suza izjavljuje: Moje muke može da razume samo moj otac. zato ga stavljam u zapisnik, kako ne bi lagao o drugima koji to ne bi nikada razumeli, a mene time doveli na rub moralnog sloma. Novi islednik stavlja tog osuđenika u spisak za odlazak kući, što Je izazvalo otpor, naročito starog islednika, koji je o tom slučaju Ispredao razne verzije. Dolazi do takvog okršaja da su se potezali i revolveri. Arbitar toga bio Je general Udbe J.K., koji je dao za pravo kapetanu I klase, isledniku, i taj osuđenik je tako pušten kući. Po Čl. 25-39 osuđenici su bili u KPD "Bilcče", a po Čl. 40-55 bili su na Sv. Grguru, kasnije su ovi drugi, kao prevaspitani, vraćeni u KPD, kako bi ubrzali proces "prevaspitanja" osuđenika "sa prinudnim radom". Drugi su kažnjavani administrativnom kaznom popravnog rada. po "osnovnom zakonu o prekršajima" (donetim po "Službenom listu FNRJ", br.107 od 17.12.1947) i izmenama i dopunama toga zakona (po SI. 1.FNRJ", br.87 od 18.10.1948). Čl. 1 toga zakona glasi: "Prekršaji su povrede pravnog poretka utvrđenim propisima drž. organa FNRJ i Narodnih Republika, za koje se zbog njihove neznatne društv, opasnosti propisuje adm. kazna." Č1.6 toga zakona određuje visinu admn. kazni: "popravni rad", a Čl. 7 toga zakona određuje i kaznu zatvora, odnosno lišenja slobode. Ovde je važan Čl. 53 toga zakona, koji utvrđuje: "U administrativno kaznenom postupku drž. organ ocenjuje dokaze po slobodnom uverenju." Ta izmena i dopuna zakona ("SU.FNRJ”. br.87/48.g.), u datoj situa ciji 1948. godine men Ja Čl.l 1 to: proširuje ga "... i za krivična delà..., koja predstavljaju neznatnu društv. opasnost zbog očiglednog malog znača ja." Č1.3, što je posebno važno’... vodi u prvom stepenu Izvršni odbor Sreskog ili Gradskog (Rejonskog) Narodnog odbora." Ta Izmena 1 dopuna pogodila Je delatnost ibcovaca, koji su bili nesrazmemo teže Icažnjenl nego što to zakon predviđa, pogotovo oni koji su bili simbolično krivi. Islednik na Golom otoku
NISU BAŠ NEVINI Nedopustivo Je pretvaranje ekstremnih slučajeva u pravilo pona šanja naših islednih organa, podizanje optužnice protiv Udbe i naših zakona. To je pokušaj rehabilitacije kažnjenih s krajnjim ciljem rehabi litacije Rezolucije 1 podizanja optužnice našem cjelokupnom sistemu.
453
Za neke "nevine" Rezolucija je bila samo ideološka i drugarska razmjena misli na ideološkom planu, ništa im ne govori ekonomska, vojna i politička potčinjenost koju je hteo da nametne njihov saveznik. Da se nije tako postupilo, nakon pokajanja, sledile bi optužbe, organizirani lažni procesi i likvidacija svih nepoćudnih ljudi iz našeg političkog vrha, upravo onako kao što Je postupiJeno u drugim zemlja ma "socijalističkog lagera". Bila bi to potpuna i totalna potčinjenost zemlje Staljinovoj opakoj volji, a rezultate možemo samo pretpostav ljati. Zbog demaskiranja tvrdnje "nevinosti" naših staljinista, potrebno Je reći i ovo. Nakon rezolucije održavani su gotovo svakodnevni sastanci članova Partije s ciljem da se o svemu svi upoznaju. Ti dugotrajni 1 mukotrpni sastanci prenijeti su i na omladinu, kada su i dobili popular no ime: "dnevne informacije". Rezultati su poznati, ostalo Je svega par desetaka hiljada onih koji nisu htjeli priznati grešku svog "velikog vode". Oni danas tvrde da nisu ni znali šta je to rezolucija 1 da su pog rešno optuženi. Budući mi je poznat način obračuna staljinista sa svojim protiv nicima, javljam se anonimno. Š ifra:2063733, Zagreb P.S. Ne govori li vam ova anonimnost da je moja sloboda ograničena?
MOJ OTAC Naša porodica Je žrtva tih nemilih događaja. Jer Je moj otac nevin proglašen informbirovcem samo zato što Je u sredini u kojoj Je živio i radio bio jedini školovani komunista. Ruska revolucija mu Je bila ideal kroz cijelu našu bobru i on kao učesnik NOB-a 1941. godine želio Je na prvom partijskom sastanku 1948. godine da se neke stvari u vezi s tim objasne. Nije više Izašao na ona vrata na koja Je ušao kad Je dolazio na partijski sastanak. Odmah posle sastanka, čekala su ga kola u kojima su uhapšeni već počeli dobivati batine. Kasnije Je odveden na Goli otok i Grgur. Ja sam najstarije dete u našoj obitelji i najviše sam sudjelovao u Jadima koja su zadesila našu porodicu. Još su mi svježe priče našega oca. On nije doživio da Goli otok prestane biti tabu-tema, umro Je prije toga, pa smo mi možda Još više radi toga postali osetljivi. Ali Jedno Je točno: i danas ima puno preživjelih koji o tome svemu šute kao riba. Jer se boje 1 svoje sjene. Veseli nas samo to da ćemo doživjeti ako ne mi, a ono naša djeca da o tome čitaju. PoStovaoci iz N eretve
454
ZASLUŽILI SU Nikada se nismo plašili istine, pa ni ove o Golom otoku! Naprotiv! Sve što imamo da kažemo - saspemo svakome u lice, kao i "prodanim dušama" - informbirovcima, koji su morali tako da prođu. Da njih neko liko hiljada nije bilo izolovano, pitanje Je šta bi bilo sa dvadesetak miliona Jugoslovena danas! Dakle, "biti U* ne biti..." 8.403 izdajnika prema dvadesetak miliona ostalih Jugoslovena! Drukčije nije smelo da se desi. Jer istorija nikada ne bi jugoslovenskim komunistima oprostila kukavičluk i paniku koju su želeli Staljin, Berija i njihovi sateliti iz susedstva! Nesreća je naša, ipak, što su se neki vratili sa Golog otoka: oni i danas, dvadeset godina po povratku, huškaju i prizivaju aveti, svesni da im se bliži kraj... Njihov samrtnički ropac i davljenička slamka nikoga neće uzbuditi, čak ni "gazde" iza granica, koji su - tak ode - svesni da je Ш daleka prošlost koja se nikada ne može vratiti! M ilutin Stojanović, Niš
PISMO ISLEDNIKA Na Svetom Grguru nije bilo "dvomotoraca", tj. povratnika, već su tamo bili osuđenici - oficiri JNA I Udbe, a Jedno kratko vreme tamo su bile i žene. Na Golom otoku bili su boksovi u tri reda za spavanje, spavalo se na golim daskama, pokrivenim Jednim ćebetom, drugo će be služilo je 2a pokrivanje. Jastuk je bio stari šinjel zimi, a leti bluza. Sapuna nije bilo, nije bilo četkice za zube. brijaćeg aparata (brada se šišala, zajedno sa maljama po nogama), olovki, čarapa, knjiga, maramica ili pulovera, a paketa ili poseta rodbine nije uopšte bilo. Kažnjenlci nisu bili "dželati" nad kažnjenicima zato što su ih mrzeli. što su bili "pravovemi", tj. što su revidirali. Pogrom je nastao isključi vo zato što su ti prvi bili korumpirani i organizovani od nas islednika: ako raščiste istragu, i prihvate se da tuku kažnjenike, da ih ganjaju na fizičkom radu do odlaska kući - dobiće laki rad na Otoku, bolju hranu i 5-10 cigareta- Takozvane "radne brigade" počele su da odlaze na "dobro voljni rad" od 1949. do 1952. godine. Posle toga bio je zastoj do 1954. Oni koji su preko "radnih brigada" otišli kući, dobili su posao, stu denti su vraćeni na fakultete. Jer su bili рге hapšenja isključeni, dobljall su stipendije, neki stanove, lsi. Mnogi kažnjenlci, kod prvih brigada, mis lili su da je odlazak kući blef Udbe, da te kažnjenike vode na pučinu da ih potope, ili ih vode u KPD, jer užasi koje su preživeli nisu im dozvolili da drugačije misle. Brzo su se uvertll da su Ispunjena obećanja Udbe, Jer su porodice onih koji su ostali na Golom otoku pisali o sudbini puštenih
455
kućama, i pri tome grdno zamerale svojima "što 1 oni ne revidiraju" pa da dodu kući. Zaista, niko od islednlka na Golom otoku nije tražio od kažnjenika da "revidira", da se odrekne ubeđenja. Sistem "revidiranja" bio je Jednos tavan: priznaj sve u istrazi, tuci do smrti kažnjenlke koji to neće, ganjaj ih na radu do iznemoglosti, ne daj im da spavaju, da se odmaraju, ne govori sa njima, piši dostave o njima. A sve to ostaje u arhivi. Ta arhiva je pogubna za političko lice. jer se uvek može dvojako upotrebiti. To Je bila osnova Golog otoka, a ne mržnja ili "pravovemost". Kažnjenici ne mrze kažnjenlke, to je u prirodi ljudi koji se silom presude nalaze u istoj breši, alovu - zamci, Jednom rečju, u istoj sudbini. Kao što postoji ljudska solidarnost kod elementarnih, prirodnih nedaća. Na Golom otoku su bili članovi KPJ, borci NOR-a; mnogi medu njima bih su jednostavno u zabludi, jer KPJ nije nikada govorila o pravom stanju u SSSR-u, merama NKVD i sudbini jugokomunista, rukovodioca i članova KPJ u rukama NKVD: Ako Je neko pre rata bilo šta posumnjao ili rekao o pravom stanju u SSSR-u. bio bi isključen iz KPJ, za vreme rata isto, a posle rata ne samo isključen već i kažnjen robijom. To Je ostalo duboko u svesti svakom komunisti-članu KPJ. Drugi su dobijali stanove uhapšenih ibeovaca, njihove žene i deca su bili izbacivani iz stanova. Ako je član Udbe bio ibeovac prošao je najgore. To je sve strahovito delovalo na nas iz Udbe pa su strah i ko rist, naročito zatvoreno snabdevanje i visoka plata, učinili svoje. "Bojkolovani" su bili samo oni koji nisu raščistili istragu u početku boravka na Golom otoku, posle polaganja računa pred kažnjenlcima, ili kasnije - "ako su bilo šta izostavili u istrazi". Retko ko Je bio bojkotovan zbog harangiranja. Istraga Je bila primarna. Pod "bojkotom" se bilo 2-3 meseca, pa i godinu dana sa malim prekidima. Slaba hrana za kažnjenike činila ih Je hodajućim avetima, a slaba hrana bila Je od 1949. do , 1952: pasulj-čorba u podne i uveče, ujutru kafa-"divka" sa 15 deka hleba ili kašikom pure. "Bojkotovani" su radili najteže poslove, trčeći. Svako veče prolazili su kroz "stroj" barake, između batina, oko 200-250 kažnje nika. Niko sa njima nije smeo da razgovara, 1951/52. godine nosili su oznake (crvena krpa na bluzi leti. ili šinjelu zimi): svaku drugu noć su četiri sata stajali kao požarni ispred kible, gde se piša, 1 to nosili u WC.. često 1 po ćelu noć. U "stroju" kažnjenici nisu tukli kažnjenlke, novajlije ili "bojkotovane" zato što su ih mrzeli, već prosto onaj ko nije Istinski udarao, odmah Je primećen od kažnjenika iz blizine, 1 odmah Je gurnut u maši nu “stroja". Naravno, batinan Je Još gore od stvarno prolazećlh kroz "stroj". Jer kažnjenik nije dozvoljavao da samo on bude u moralnom blatu "batlnjanja kažnjenika", već to treba da se solidarno snosi. Kaž njenici su se time hvalili, i to uvek donosili kao svoj poen islednlku. pi sali o tom svom činu, budnosti 1 beskompromisnoj borbi! Za nas isled-
456
nike "nevinih" nije bilo, niko nije pogrešno uhapšen! To nismo smeli priznati. Jer bismo odmah 1 mi pali pod sumnju. Stoga se Išlo do kraja. Islednik na Golom otoku
457
EPILOG
Posle svega što se saznade o životu na tom paklenom ostrvu, kad je otvoreno, bez straha, kao posle podignute brane, pro govorio 1 sam Goli otok, mislim da su sve dileme otpale - da ta crna mrlja u našoj posleratnoj istoriji, to mučeništvo i patnja hiljada ljudi - ostaju kao najteža optužba političkog vrha Jugos lavije, koja se ničim i nikad ne može opravdati ili zaboraviti. To je bila naša "noć dugih noževa", vartolomejska noć. Lažno bi bilo, neistinito i ružno, s motivima mržnje, osvete i klevete, stavljati taj krst na leđa komunistima. Komunisti to nisu znali ili su i sami bili progonjeni. To je bilo tajno delo "poli tičkog vrha" u ondašnjem obračunu sa jereticima. Godina 1948. tako otkriva svoja dva lica. Prvo je ono istorijskog značaja kada je dotle svemoćnom i neprikosnovenom "centru svetske revolucije” - Moskvi i Staljinu - odlučno rečeno "ne". To Je (sada se to Još više vidi sa raspadom istočne imperije) bio pravi početak kraja. Probijen je gvozdeni obruč sile koja Je i partijski I državnički držala pod svojom kontrolom ceo "istočni svet" a i partije na Zapadu. Otvorena je kriza čitave ideologije: o državi, o partiji, nacionalnom pitanju, razvoju socijalizma, odnosima u svetu. Skinut Je oreol sa birokratsko-dogmatske i velikodržavne doktrine i prakse u "pr voj zemlji socijalizma". Smrtni udarac Je zadat dotadašnjim poslušničkim odnosima u međunarodnom komunističkom pok retu, čiji lje centar u Kremlju bio prinuđen da već posle sedam godina nadmene agresije (1955) pokajnički prizna svoje greške i dođe na pomirenje u Beograd. Sve se to događalo samo tri godine posle krvavog rata, u gladnoj zemlji, koja Je Još bila pod vrućim oružjem, u totalnoj blokadi, sa ruskim divizijama na granici, i sa Još uvek velikim sum njam a i rezervama na Zapadu. Sta se, međutim, Još desilo? 461
Drugo, "boljševičko lice" vodstva KPJ nije se - vidimo sada - ni u tom obračunu mnogo promenilo. Na međunarodnoj sceni demonstrirana je, i to sa uspehom, istorijski epohalna, antibirokratska, demokratska revolucija, a unutra je produžen pe riod "antistaljinističkog staljinizma". Vođa očigledno nije imao snage da u ovoj novoj istorijskoj situaciji izađe iz sopstvene kože, da savlada strah od mogućne široke slobode i demokratije naroda, da skine "boljševičku ljušturu" sopstvene partije i sis tema koji Je već otpočeo svoj život. Pod pritiskom takve "tvrde svesti” nastali su i Goli otok i termidorski teror unutar sopstvenog pokreta. I umesto da raskid sa Moskvom označi period početka demokratizacije i partije i društva, kult "nepogrešivosti" i harizme je još više ojačao i cementirao put jednoumlja i vladavine ideološke, partijske države. Tako se jedna istorijska pobeda, koja je mogla da označi prekretnicu socijalizma, izrodila u sopstveni poraz. Ubrzo će se to videti i u obračunu sa Đilasom, koji Je već 1953. ocenjivao da Jugoslovensko društvo mora radikalnije da stupi na scenu civilizovanih, demokratskih društava. U sadaš njem razm atranju tog perioda, javlja mi se još jedna nova dilema: da li u stvari od tada, Broz prestaje da bude komunist i počinje sve više da se okreće svom pravom suštinskom biću i karakteru - ulozi autoritarnog državnika. On se ne odriče partije i klasnih parola, ali ne čini to zato što ostaje veran doktrini već zato što mu opsenarska moć partije, u monolitnom političkom sistemu, služi kao najsnažnija mašina za sprovodenje i zaštitu i svoje državničke politike i oreola svoje ličnosti. Posle obračuna sa IB (kada počinju sve jači demokratski pritisci da se i sistem promeni, da se potpuno odvojimo od "boljševičkog modela" - kao što su uvođenje samoupravljanja i Đilasova akcija) Broz Još više shvata da bez "Jake države”, uz pomoć "Jake partije”, ne može sačuvati sistem u kome će se sprovoditi Jedna volja i Jedna moć. On više neće biti u stanju da zaustavi "tihu, spontanu demok ratizaciju” društva, čak će Je podsticati deklarativno, ali će "unutra" Jačati Jednovlašće. Kako će se ta dva paralelna procesa razvijati, kako će opstajati kao "nemogućna koalicija" videćemo kasnije. Za sada se vratimo porastu Brezove harizme i nastav ljanju unutarpartijskih obračuna. Karakteristično Je za taj njegov državnički mentalitet, koji ne podnosi kolektivnost partije, i Jedno Dilasovo sećanje iz rata i kasnijeg sukoba sa IB: 462
”... Kasno, posle večere, održali smo sastanak Centralnog komiteta. Taj sastanak CK u Drenovi, 7.decembra 1941. godine Jedva ako je zabeležen u poluzvaničnim sećanjima i publikaci jama, mada spada u značajnija partijska zaključivanja. .. Ali šta je CK? Plenum CK, izabran na V konferenciji 1940. godine nije se sastao sve do Staljinove osude Jugoslovenskog vodstva 1948. godine, a ni tada nije bio potpun, budući Je nekoliko čla nova poginulo. Politibiro CK se, pak, sastajao do rata često, a u ratu rede: bili smo skupa, ili bar većina, pa su se tekuća pitanja rešavala usputno, a na sastancima po važnijim pitanjima su nam se pridruživali i članovi plenuma koji su bili s nama ili u blizini (Pijade, Žujović). CK Je, u stvari, bio grupa oko Tita, u kojoj su najistaknutiji bili Kardelj, Ranković i Ja - ponajviše zbog toga što smo se vremenom srodili i bili uz Tita od njegovog dolaska na čelo partije... Sastanak taj se održao u neudobnim, nepojmljivim uslovima - u uglu sobe, za stočićem do koga se moglo doći uz oprez da se na nagazi na nekog zaspalog vojnika. Bilo je zagušljivo i sumračno, pri seoskoj gasnjači. Na dnevnom redu je bila ocena političke situacije i - u vezi s tim - određivanje daljih zadataka. Bez referata, u krat kom dijalogu, u kome Je Kardelj najduže obrazlagao, složili smo se da je oružana borba protivu okupatora prerasla u klasni rat između radnih slojeva i buržoazije. Do tog prerastanja je došlo ne samo iz naših unutarnjih odnosa, nego i usled međunarodnih pomeranja (kontraofanzive Crvene armije pod Moskvom, pasiv nosti Britanije prema Hitleru i zatezanje odnosa Zapad - SSSR). Mi ćemo, razume se, nastaviti oružanu borbu protivu okupatora, i to ne samo zbog toga što se time afirmišemo kao patriotska snaga, nego i zbog toga što je to sastavni deo započetog svetskog klasnog obračunavanja koji predvodi Sovjetski Savez... I Ja sam bio za tu procenu - neku bolju nisam video, mada sam Je doživ ljavao kao mučnu i nelagodnu... Iz toga su se nametali i "klasni" zadaci - ideološko i orga nizaciono jačanje partije, oslanjanje na radničku klasu i njen savez sa siromašnim seljaštvom. Tito Je izložio stav da treba već sada od Jedinica Iz Srbije formirati Jednu veću jedinicu - briga du, koja ne bi bila vezana za određeni teren, nego se borila svuda gde se ukaže potreba i prilika. Potom je Tito neočekivano izjavio da sm atra da bi on trebalo da podnese ostavku na dužnost sekretara partije, a da 463
tu dužnost preuzme Kardelj. - Jer ne treba da partija snosi odgovornost za sve neuspehe, - rekao je on i dodao kao da se zariče: J a bih i dalje ostao na čelu vojske i sav se posvetio nje nom uzdizanju... Jedva sam stigao da upadnem: Ma to ne bi imalo nikak vog smisla! - a isto su, svaki na svoj način, učinili Lola Ribar i Ranković. Potom Je reč uzeo Kardelj, takođe ne prihvatajući Titovo samoodricanje, ali s manje emotivnih, nego racionalnih razloga: u datoj situaciji to bi se moglo shvatiti kao priznanje pogrešne politike... Smirili smo se i - otkrivši u sebi neizostavnu senku Moskve - upotpunili svoj razloge: tek u Moskvi ne bi shvatili Titovu ostavku - zaključili bi da je u partiji i ustaničkom pokretu već rasulo... Tito Je, očito, bio zadovoljan našim reagovanjima. Ali ne treba misliti da nas je "probao”. No, on je tada bio pokrenut osećanjem odgovornosti, i to zbog neuspeha u Srbiji. Plevlja su bila epizoda za koju nije imao ni razloga da se oseća odgovor nim... Tito Je još jednom - u proleće 1948. kad smo dobijali "kri tička" pisma Molotova i Staljina - pretio ostavkom na dužnost predsednika vlade. Tada sam po njegovom "lukavom" smeškanju naslutio da nas proba: svi smo se razgalamili da to ne dolazi u obzir - svi sem Žujovića, koji je ćutao Jer se već bio opredelio za Staljina... I Tito se odmah, već u toku tog sastanka, pribrao - kao da ništa nije bilo, niti je on sam bio ogorčen na samog sebe. On Je ličnost brzih, oštrih reagovanja. Brzo urazumi Javan je i istrzanje Iz depresija bilo je jedno od njegovih bitnih svojstava... Da li ga to podižu "dužnosti” ili uvek nove nedaće? Ili je to svojstvo "ro đenih" buntovnika i vlastodržaca?..." Kada danas čitam to Dilasovo sećanje, vraćam, se ideji da je Broza već tada рге svega zaokupljala - državnička samostal nost a ne partijska kolektivnost On jednostavno nije mogao otrpeti protivljenje, morao Je imati apsolutnu moć. Ne verujem da Je to bilo samo neko genetsko svojstvo, njegov mentalitet, i karakter. Kako bismo onda objasnili gotovo identično ponašanje i kult Mao Cedunga, ili Staljina, ili svih drugih manje važnih bivših lidera "istočne Imperije"? Nema sumnje da Je ta harizma Izrastala iz bića samog sistema, iz njegovog monopola, Jednoum lja, iz jevandelja "viših interesa”, čije Je pravo tumačenje imao samo prvi apostol, koji Je u isto vreme neprikosnoveno oglašavao i "Jeretike". 464
I kada Je to bilo Jasno, idolopoklonstvo i fanatično verovanje nalagali su da se u vodi vide samo vrline. Karakterističan Je za tobože "humani odnos" vođe i njego vu "nepogrešivost" i jedan razgovor koji Je Tito imao od 25. do 29. m arta 1949. godine, na Brionima, sa najvišom delegacijom JA. Događalo se to u vreme najtežeg obračuna sa Staljinom i Informbiroom. Zabeleške koje slede nastale su posle mog dugog razgovora 1986. sa generalom u penziji Ilijom Kostičem, glavnim javnim tužiocem u vreme IB. Tita je - kaže Kostić - saznanje o represiji najteže pogađalo i zato je hteo da se i lično upozna sa sudskim predmetima,. Izveštaj su najpre bili napisali Veljko Žižić, vojni tužilac JA, i Mirko Krdžić, predsednik Vrhovnog vojnog suda. Oni su u njemu znatno ublažili odgovornost osuđe nih oficira, naročito onih koji su, kao komandiri ili komandanti, govorili da se sa svojim Jedinicama ne bi mogli, ni hteli, u sluča ju agresije suprostaviti Crvenoj armiji. Očigledno uzbuđen tim, i kao Vrhovni komandant i kao generalni sekretar Partije, Tito je tada napisao rukovodiocima u vojci - da ljudima treba više pomoći da razumeju šta se događa, da ne treba prestrogo suditi jer smo godinama naše borce i komuniste učili da vole i veruju Staljinu, da smo zajedno sa Crvenom armijom ratovali protiv fašizma, i da je sada teško to promeniti preko noći, da se opet moramo boriti za svakog čoveka. Visoki vojni funkcioneri počeli su se tada pitati: a šta onda da radimo sa takvima koji govore da bi odbili poslušnost u slučaju rata, neće li to loše uticati na moral i borbenu disciplinu u Armiji? Tito je posle toga naredio da se formira Jedna komisija (predsednik je bio Boško ŠilJegović, a članovi Vukašin Mićunović, Ilija Kostić i Zvonimir Oštrić) koja će ponovo ispitati sve sudske predmete. Tako Je 1 učinjeno. Komisija Je utvrdila da Je prethodni Izveštaj Žižića i Krdžića bio netačan, da je davao lažnu, retuširanu sliku i da se ne može uvažiti. Na osnovu toga došlo Je i do navedenog sastanka na Brionima. Tito se tada, pored ostalog, puna tri dana upoznavao sa osam sudskih pred meta, sa načinima istrage, sa procesima na sudu, tražio Je da mu se sve referiše. A onda je, na kraju, i sam govorio. Tri njegove osnovne teze, prema tvrđenju generala Koš tica, vrlo karakteristične, bile su: - prvo: moramo voditi bitku za svakog čoveka; mora sve biti Jasno i čvrsto dokazano; niko nevin ne srne stradati; 465
- drugo: u istrazi i na sudu ne sme se "dokazivati krivica" već objektivno utvrđivati sve činjenice i svstrano ih procenjivati, imajući u vidu sve razloge: - treće: u čoveku uvek gledati čoveka, njegovo dostojan stvo, njegovo ljudsko biće. Ako je kriv, neka se kazni, ali bez ikakve samovolje. Tito Je to što Je rekao i tražio, i nastavio i da lično kontroliše. Sledeće godine (1950) zahtevao Je da mu se podnese izveštaj o svim vojnim zatvorima i da vojni tužilac JA svaka tri meseca obiđe sve zatvore i pismeno ga izvesti o tome. Za neke slučajeve je i lično intervenisao i tražio komisijska ispitivanja (maltreti ranja jednog potporučnika i hapšenje jednog majora, koji je posle toga pušten kao nevin). Pribeležio sam tačno Kostićevu priču. Pokazao mi je i svoj izveštaj o tom sastanku na Brionima. Intimno sam se tada malo umirio, osećao sam se spokojnim što Je lider partije i vrhovni komandant tako reagovao na prljavštine oko represija i surovog progona protivnika. Tako su se neke ranije sumnje, Još skrivene u meni opet stišale a pojačavala se vera da su odmazdu sprovodili, na svoju ruku, već ogrubeli i osiljeni policajci, bez znanja "političkog vrha”. Ali, kada Je knjiga o Golom otoku izašla, imao sam dug razgovor i sa jednim od bivših visokih funkcionera UDB-e, u koga sam imao veliko poverenje. Pitao sam ga, govoreći o Košticu: kako je ipak bilo mogućno da se sve to radilo mimo Titovih zahteva, nasuprot njegovom stavu izrečenom na sastan ku na Brionima? Iskusni udbaš se nije dvoumio: "Pa, dabome da nije bilo mogućno. Nigde ti nećeš, ne samo o Golom otoku, nego ni o čemu što je Jednog dana moglo da se otvori kao "negativno pitanje",naći pisane tragove o Titovom stvarnom mišljenju. Naprotiv: sve što je zapisano ima pozitivnu vrednost A usmeno su tekle druge naredbe. Zar ti zaista misliš da bi UDB-a smela da radi to što je radila u progonu informbirovaca, a da to glavni i gazda nije znao, odobrio pa i tražio? Zar bi se smeli hapsiti i mučiti toliki stari revolucionari, španski borci, ministri, članovi CK, generali, komunisti - bez njegovog znanja? A ovamo: traži dosije nekog potporučnika koga su na pravdi boga osudili!" Eto, to bi mogao da bude i jedan od "krunskih odgovora” j na stalno otvoreno pitanje: ko je izmislio i odobrio Goli otok? Posle gotovo pune četiri decenije života, čiji Je razvoj često bio dramatičan, jer se stalno kretao po cik-cak liniji, "Titova epoha" je danas, u vrtlogu raznih interesa i istina, stavljena u 466
celini pod znak pitanja. Sve se osporava, često bez prave istorijske valorizacije, s gledišta različitih političkih interesa, tako da se osnovna istorijska istina ponovo zamućuje, prikriva i manipuliše. Više niko, čak ni najortodoksnije pristalice Titovog kulta, ne dovode u pitanje potrebu kritičkog ocenjivanja njegove lič nosti, delà i politike. S tom neminovnošću su se izgleda svi pomirili. I da nisu ona se ne bi mogla izbeći. Ali, sukobe i nes laganja izaziva talas antikomunističke histerije, pokušaj i priti sak da se ceo protekli period, od ustanka i rata do danas,dovede u pitanje, da se ospori, da se stavi pod isključivo negativnu konotaciju. Pritom se ne preza ni od kleveta, podmetanja, falsi fikata i svemogućih laži. Cilj Je da se postigne apsolutna kom promitacija, da se čitavo proteklo vreme proglasi "mračnom stranom" istorije, da se svi aktivni učesnici tog vremena označe kao privilegovana, poslušnička i podanička "falanga diktatora”. "Sedam milja je do neba a celim putem šuma”. "Najteže za is tinu je vreme kada sve može da bude istina.” Ali ni đavo nije tako cm kako izgleda. Komunisti na vlas ti su doveli zemlju do duboke krize, ali zar Je nisu, njeno naj demokratskije, reformističko krilo počeli - bar za sada u eko nomskom životu - i sa uspehom izvlačiti iz tog stanja? Teško Je Brozu sve osporiti. Ma ko bude pisao istoriju, pobednici ili poraženi, neće moći da mimoiđe ili sakrije neke nepobitne istorijske činjenice. Broz Je dobio jedan veličanstveni narodni rat, u kome su tragično pale mnogobrojne ljudske žrtve. Zemlja Je desetkovana, ali je izašla iz svoje najveće nacionalne epopeje kao pobednica, čista obraza i sjajne biografije. Jugos lavija kao država Je sačuvana i čak su joj granice proširene. Uskoro Je, raskidom sa Moskvom 1948. i odbacivanjem staljinis tičke hegemonije, postala i sasvim nezavisna i samostalna, bez posledica "uvozne revolucije” koje su imale zemlje istočnog blo ka. Ni Jugoslovenski model socijalizma, koji Je dugo ulivao nade demokratskim, levim snagama u svetu, nije na kraju uspeo, ali bar nikad nije ni bio potpuna kopija totalitarnog sovjetsko-istočnog modela, koji Je naneo tragična zla čitavoj istočnoj Evropi. Jugoslavija Je već šezdesetih godina otvorila svoje granice, ne samo za svoje građane, već i za ljude, robe i ideje iz čitavog sveta. I privreda Je u jednom dugom periodu,dok se samostalnije razvijala, imala značajne uspehe u proizvodnji i razvoju, a pri vatna inicijativa, posebno na selu, nije nikada prestajala niti Je zakonski ugušlvana. 467
To su samo neke naznake pozitivnog salda "Titove epohe", koje se ne mogu nikakvim a priori osudama ili manipulacijom istorijski negirati, bez obzira na opravdanu kritiku monopola Jednopartijskog sistema, koji uglavnom mora doneti u opštem bilansu samo zlo i nesreću. Na žalost, mi koji smo aktivno pripadali toj "epohi” moramo priznati i njenu "crnu listu”. Tito će i po njoj biti ' upamćen. A najtežu osudu istorije izreći će mu pakao Golog otoka i nerešeno nacionalno pitanje, koje Je ponovo zavadilo/ narode u Jugoslaviji. Njegov kult i oreol, stvarani decenijama, ne bi do kraja srušili ni kritika Jednopartijskog sistema, ni slom boljševičkog modela socijalizma, ni basnoslovne privilegije, ni autokratska vladavina. Srušiće ga dva tragična proizvoda tak vog sistema: Goli o to k ^ međunacionalni sukobi. To će dovesti do njegove konačne druge smrti.
468
SADRŽAJ JOSIP BROZ i GOLI OTOK
PRVI TOM ČOVEK BEZ PRIJATELJA Zašto pišem Tvorci Golog otoka Počinje vreme čistki Dokumenti Misteriozna smrt Nova kažnjavanja Tragični dosije Mit o prisluškivanju Dokumenti
7 strana 21 33 59 85 121 137 173 213
SADRŽAJ JOSIP BROZ i GOLI OTOK
DRUGI TOM PAKLENO OSTRVO Naša „noć dugih noževa” Prve nasilne smrti Žrtve „pooštrene budnosti” Tragedija „suvorovaca” Čistka u vojsci Ženski logori Novinari Ispovest islednika Pisma svedoka Epilog
237 strana 271 307 351 373 405 417 423 437 459
