1. Uvod Pismenost (alfabetizam) je poznavanje pisma, umeće čitanja i pisanja. Oko 82% svetskog stanovništva je pismeno1 Nepismenost ili analfabetizam je nepoznavanje pisma, neupućenost u veštinu čitanja i pisanja. Kriterijum po kojem se neka osoba svrstava u nepismeno stanovništvo različit je od drţave do drţave. Negde se smatra da je nepismena ako ne zna čitati ili pisati, a negde ako ne zna čitati i pisati. U nekim drţavama, kao što su Japan, Hong Kong i Gvajana, osoba se smatra nepismenom ako ne poseduje osnovno obrazovanje. UNESKO svojom rezolucijom iz 1958. godine preporučuje da se nepismenima nazivaju ljudi koji ne znaju pročitati ili napisati jednostavan tekst u vezi sa svakodnevnim ţivotom. Najviše je nepismenih u Aziji, a najnepismenije je stanovništvo Afrike, jer pojedine drţave imaju veoma visoku stopu nepismenosti. Oko 20% svetskog stanovništva je nepismeno2 Funkcionalno pismen građanin je više od pismenog građanina, od onog koji zna da čita, piše i računa. Veštine koje se tiču funkcionisanja u lokalnoj i široj zajednici, razumevanje prava i obaveza, upotreba onoga što se zove lokalna infrastruktura i učešće u javnom ţivotu uključuju i čitanje medija. Medijska pismenost shvaćena kao funkcionalna pokriva široko polje ljudskog bitisanja -- počev od savladavanja elementarnog umeća prepoznavanja i tumačenja vizuelnih simbola, reklamnih poruka, preko umeća čitanja i popunjavanja dijagrama i obrazaca, do mnogo viših nivoa kao što su upotreba kompjutera za dobijanje informacija u javnim bibliotekama ili u biroima za zapošljavanje, pa razumevanje odnosa znaka i značenja, intencije i poruke, emocionalnog i kognitivnog odgovora na medijski saopšteno. Medijsko opismenjavanje, obrazovanje za medije ili medijsko obrazovanje, različiti su nazivi za programe koji su u većini zapadnih zemalja postali deo školskog kurikuluma. Cilj im je da mladima pruţe teorijska znjanja o medijima masovne komunikacije, njihovim kulturnim, socijalnim i političkim implikacijama; da objasne moguće upotrebe i zloupotrebe; da ih osposobe da čitaju i analiziraju poruke medija ali i da ih sami stvaraju. Informatička pismenost je samo jedan segment i jedna veština više ali se njome ne moţe pokriti razumevanje i upotreba širokog spektra poruka i izvora za učenje koje mediji nude. 1 2
The World Factbook izdavač Central Intelligence Agency, 1. januar, 2007 Glossary izdavač The Economist
1
Ljudi sposobni da uspešno komuniciraju koristeći različite verbalne i neverbalne jezike imaju veću kontrolu nad sopstvenim ţivotima, a često i nad ţivotima drugih ljudi, nego oni koji to ne umeju. Medijska nepismenost pojačava razlike koje postoje između privilegovanih i depriviranih socijalnih grupe. Konvencija o pravu deteta, na primer, zahteva da se deci omoguće ista prava na informisanje kao i odraslim, zapravo da im se pruţi mogućnost da pronalaze, primaju i saopštavaju poruke i ideje, da uče bez granica i koriste sva medijska sredstva i sve izvore komunikacija i infromacija. Pet ključnih tema treba da čine sadrţaj medijskog opismenjavanja: razlika u načinima medijskog predstvaljanja (informacija); interpretacija značenja kodova i poruka (manipulacija); kognitivni i emocionalni odgovor na poruku (iskustvo); izdvajanje, analize i uopštavanje podataka (znanje) i upotrebe različitih medijskih formi za komunikaciju (saopštavanje). Medijsko opismenjavanje podrazumeva, dakle, više od slušanja predavanja i aktivnog učešća u nekoj raspravi o medijima. Ono podrazumeva delanje u pravom smislu te reči: analizu, raspravu, konstrukciju poruka i njihovo prenošenje. Dobra nacionalna strategija obrazovanja bi morala da zahteva i medijsko opismenjavanje a u cilju poboljšanja kvaliteta ţivota. Takva formulacija uključuje sve od prava čoveka da bude informisan i da informiše, da moţe da saopšti svoje ideje u različitim formama, do šanse da se bolje i adekvatno obrazuje koristeći upravo tehnološke prednosti masovnih medija.
2. Pismenost kod nas Iz osnovne škole više od 40 odsto učenika u Srbiji izađe funkcionalno nepismeno, što znači da nisu u stanju da shvate malo duţu rečenicu. Funkcionalna pismenost, prema kriterijumima Evropske unije, pokazuje u kojoj meri đaci shvataju i koriste date informacije prilikom rešavanja problema iz svakodnevnog ţivota. Između 40 i 50 odsto učenika u Srbiji izađe iz osnovne škole funkcionalno nepismeno, pokazuju testovi koje polaţu učenici osmog razreda. Stručnjaci se, uglavnom, slaţu da su rezultati učenika na međunarodnim testovima znanja loši jer oni ne znaju da uče, nemaju radne navike, ne čitaju ni obaveznu lektiru, a za sve je kriv obrazovni sistem koji ih tera da gradivo uče napamet.
2
Na poslednjem PISA testiranju (program za međunarodnu procenu učenika) 2006. u kojem je učestvovalo 57 zemalja, a koje obuhvata razumevanje pročitanog, matematičku i naučnu pismenost, Srbija je zauzela 41. mesto. Karakteristika PISA istraţivanja je da najveću paţnju posvećuje upotrebi znanja u realnim, ţivotnim kontekstima i situacijama.
Stopa pismenosti u svetu.
3. Definisanje pismenosti Poimanje i uloga pismenosti su se menjali tokom istorije, da bi u zadnjoj deceniji pod uticajem razvoja informacijsko-komunikacijske tehnologije stekli i neke nove dimenzije. Nekada je pismenost, kao veština, bila potrebna ljudima koji se školuju, otvarala im je put do sticanja znanja, danas je zbog promenjene organizovanosti društva potrebna svima. Naravno da različiti autori različito promatraju pojam pismenosti i različito ga definišu, ali ovde nije namera taksativno pobrojati sve definicije. Razumevanje pojma pismenosti s obzirom na istoriju moţe se podeliti na etape: 3
- do 1950. godine – podrazumevala se alfabetska pismenost - iza 1950. godine govori se o funkcionalnoj pismenosti kao širem pojmu – biti pismen znači sporazumevanje tj. znati čitati, pisati, slušati i govoriti. Današnji pak pojam pismenosti u sebi uključuje i proces (funkcionalna pismenost je proces koji traje celi ţivot. Pismenost3 (englesk:i literacy) proizlazi iz latinske reči literatus, učen čovek. U srednjem veku kada je znanje izgubilo na svojem značenju pod pojmom pismenosti podrazumevala se samo “minimalna sposobnost čitanja latinskog” (Gradištar, 2000., str. 150). UNESCOVA preporuka (1978.) vidi osnovnu pismenost i funkcionalnu pismenost kao etape rezultata procesa opismenjivanja. Prema toj preporuci pismena je ona osoba koja moţe s razumevanjem čitati i napisati kratku jednostavnu rečenicu koja se odnosi na njen svakodnevni ţivot. Ovako široko postavljena definicija pismenosti odraz je zapadnog promišljanja u definisanju pojma pismenosti jer podrazumeva univerzalne kognitivne i tehničke veštine koje se mogu savladati bez obzira na pojedini specifični kontekst ili kulturno okruţenje. U stvari predstavlja opšteprihvaćeno mišljenje da je pismenost nešto čemu se mogu poučiti sva deca u školskoj dobi (Veeman, 2004., str.23). Ovo je prilično široko postavljena definicija pismenosti koja u sebi obuhvata osnovnu (basic) i funkcionalnu pismenost.. Pojam pismenosti uvek je deo neke kulture i tradicije, on ima svoje istorijske, političke, društvene i ideološke osobitosti. Profili danas potrebne osnovne pismenosti vrlo su različiti: jedno je pronaći bitnu informaciju u sportskom članku, drugo je pročitati novinski izveštaj o političkoj situaciji u nekoj zemlji i pronaći rečenicu komentara, treće je pročitati ugovor za uzimanje kredita i uočiti sve njegove zamke, nadalje, pročitati i razumeti polisu osiguranja ili uputu za upotrebu nekog uređaja. Pismenost je, dakle, postala specifična po sadrţaju i često se temelji na kontekstu, a podrazumeva različite sposobnosti i stupnjeve ovladavanja tim sposobnostima. Današnje informacijsko doba povezalo je narode, kulture, znanja i poslovanje, a informacijski obojena svagdašnjica, bez obzira na zemljopisne različitosti, nametnula je nove društvene prakse, nove medije i nove načine kreiranja značenja, a time i nove interpretacije pismenosti.
3
4
ANDRAGOŠKI GLASNIK: Vol. 13, br. 1, 2009, str. 25-35
Uobičajeno izraţavanje značenja jezikom usmerava se prema multimedijalnom izraţavanju značenja koje je multiplicirano značenjem i kontekstom slike i teksta. Shodno tome menja se i definicija pismenosti, zavisno o vrsti pismenosti. Tako se u PISAprojektu (Programe for International Student Assessment) čitalačka pismenost definiše se kao “sposobnost razumevanja, upotrebe te evaluacije pisanoga teksta u svrhu ostvarivanja učenikovih vlastitih ciljeva, razvoja njegovog znanja i potencijala kao i razvoja sposobnosti za delotvorno sudelovanje u društvu”. Matematička pismenost definiše se kao “sposobnost identifikovanja i razumevanja matematičkih problema, kao i sposobnost donošenja naučno utemeljenih procena o ulozi koju matematika ima u sadašnjem i budućem ţivotu pojedinca kao konstruktivnoga, svesnoga i refleksivnoga građanina”.
4. Područje funkcionalne pismenosti i osnovnog obrazovanja odraslih Pismenost i osnovno obrazovanje odraslih je fundamentalno ljudsko pravo i bitna osnova za ostvarivanje svih drugih ličnih i socijalnih prava. Ali , bez obzira na to, proklamovano pravo na pismenost, koje ni u kom slučaju ne bi smelo biti sporno, još uvek u mnogim delovima sveta nije u potpunosti ostvareno ili je, tačnije rečeno, samo delimično ostvareno. Brojne kampanje opismenjavanja koje su preduzimane u pojedinim zemljama i područjima nisu davale neke očekivane rezultate, pa nepismenost i danas predstavlja problem sistematske i strukturne prirode, koji najčešće pogađa najsiromašnije zemlje i u svim nacijama najoskudnije slojeve društva. Ako se rasprostranjenost nepismenosti u nerazvijenim zemljama savremenog sveta delimično i moţe razumeti, s obzirom na njihove nepovoljne istorijske, kulturne i ekonomske okolnosti, sasvim je izvesno da visok procenat nepismenosti u svetu teško moţe biti razloţno obrazloţen. U SAD-u nepismeno je, u zavisnosti od kriterijuma na osnovu koga se procenjuje funkcionalna pismenost, između 2-10 procenata odraslih. Taj procenat je još veći u drugim industrijski razvijenim zemljama i obuhvata od 10-20 procenata od ukupnog broja stanovništva tj odrsle populacije. Kod nas jeprocenat nepismenog stanovništva veoma visok što uvek ne pokazuju tradicionalni statistički izveštaji. Tako podatak, da je u Srbiji bez Kosova i Metohije prema popisu iz 2002.godine bilo nepismeno 233 hiljade stanovnika odnosno 3,5 odsto (prema-Politika,13. januar, 2004), valja primiti sa priličnom 5
rezervom. Poznato je da kod nas veliki broj odraslih nije stekao potpuno osnovno (osmogodišnje obrazovanje), a taj procenat u Jugoslaviji 1991. godine iznosio skoro 33 odsto od ukupnog stanovništva starijeg od 15 godina. S obzirom na to da je u Srbiji i Crnoj Gori na trţištu rada, ali imeđu zaposlenim veliki broj nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika, od kojih su mnogi nepismeni, ili sa završenim osnovnim obrazovanjem, stiče se još potpunija predstava o razmerama ozbiljnosti ovog društvenog i andragoškog problema.
5. Istorija pismenosti
6
Latinsku i grčku pismenost poučavali su učitelji u javnim školama ili kod bogatih porodica, privatno u kući.
Učenici su pisanje veţbali na ulomcima keramike ili na povoštenim drvenim tablicama, urezujući slova iglom i brišući ih pljosnatim krajem igle.
U septembru 1966. u Teheranu se odrţala Svetska konferencija ministara obrazovanja na temu iskorenjivanja nepismenosti.
8. septembra - Međunarodni dan pismenosti.
6. Pismenost danas Danas, pismenost i osnovno obrazovanje odraslih dobijaju nova sadrţajna značenja, postaju bliskija sa ţivotm, što potvrđuju i mnogi novi izrazi, kao što su; radon orijentisana pismenost, tehnološka pismenost, kompjuterska pismenost, internetska pismenost, i sl. Stoga je sve manje tradicionalnih i konvencionalnih, a sve više funkcionalnih definicijapismenosti. Tako, u “Ruskoj pedagoškoj enciklopediji” (Davidov, 1993) nalazimo da se konkretan sadrţaj pojma pismenosti menjao istorijski, postajući sadrţajniji sa rastom i razvojem društva, zahtevimau razvitku individualnog - od elementarnog umeća čitanja, pisanja i računanja, do ovladavanja minimumom društveno neophodnih znanja i navika što je u poimanju autora u osnovi funkcionalne pismenosti. U takvom pristupu pismenosti i osnovnom obrazovanju odraslih podrazumeva se njeno povezivanje sa sadrţajima iz radnog i ţivotnog okruţenja kako bi odraslilakše i uspešnije obavljali i rešavali različite problemenaposlu, u porodici i društvenom ţivotu uopšte. Ovakvo razumevanje funkcionalne pismenosti i osnovnog obrazovanja, uz diferencijaciju njegovih programa i fleksibilniju organizaciju moţe pospešiti učešće odraslih u oblicima opismenjavanja i doprineti postizanju boljih rezultata u prevladavanju pismenosti kao krupnog društveno-ekonomskog i individualnog problema.4
6.1. Vrste pismenosti
4
Primarna i elementarna pismenost Sekundarna ili funkcionalna pismenost Tercijarna pismenost
Kulić, R. , Despotović, M. (2005), Uvod u andragogiju, Zenica.
7
Digitalna pismenost Danas se sve više komunicira putem apersonalnih medija, a za taj novi stil ţivljenja potrebne su raznovrsne informacije. To nam omogućuju digitalni mediji. Digitalni mediji - računar, Internet, mobilni telefoni, DVD-ovi i sl. Te medije treba znati koristiti za pronalaţenje informacija. Digitalni mediji mogu se koristiti bilo kada i bilo gdje. Prednosti korištenja digitalnih medija u obrazovne svrhe:
Studenti uče nezavisno, vlastitim tempom na mestu i u vremenu koje sami odaberu; Na raspolaganju im je velik broj predmeta koje nude različite institucije ili mentori/pojedinci; Odrasli ne trebaju putovati u mesto gde se odrţava tečaj; Tečajevi su obično dosta jeftiniji od tradicionalnih; Smanjuje se geografska udaljenost i obrazuje se sve veći broj ljudi; Permanentno obrazovanje i samostalno učenje dobijaju novi smisao.
Medijska pismenost
Najčešća podela medija je na: Auditivne Vizualne Audiovizualne medije. Šta je medijska pismenost?
Skup znanja i veština u korišćenju medijima, koji će nam pomoći da razumemo granice između realnoga sveta i virtualnog sveta medija, da u svakodnevnoj izloţenosti tim medijima i porukama koje nam šalju ne budemo 8
samo pasivni konzumenti, nego da postanemo aktivni i kritični sudionici tog procesa. U obrazovnoj komunikaciji preporučuje se kombinovati medije na način koji dobro koristi njihove prednosti i kompenzuje nedostatke.
Jedan od najboljih načina kombiniranja medija u e - učenju je tzv. hibridno učenje kod kojeg se jedan deo obrazovne interakcije odvija u učionici, dok se drugi deo obrazovne komunikacije odvija on-line.
U obrazovanju na daljinu korišteni su različiti mediji: knjige, pošta, radio, gramofonske ploče i audiokasete, film, televizija, kablovska i satelitska televizija, video, multimedijalni sistemi, CD-ROM mediji, elektronska pošta, Internet/web.
Informatička i informacijska pismenost Razvojem informatičke tehnologije sve se više susrećemo s pojmom informatičke pismenosti koja je osnova za razvoj savremenog društva. Informatička pismenost (eng. computer literacy ) definiše se kao sposobnost korišćenja računara i računarskih programa.
Informacijska pismenost (eng. information literacy ) predstavlja uviđanje potrebe za informacijom te posedovanje znanja o tome kako naći, proceniti i iskoristiti najbolje i najnovije informacije koje su na raspolaganju kako bi se rešio određeni problem ili donela kakva odluka. Informacijska pismenost uključuje:
9
Prepoznavanje potrebe za informacijom Pronalaţenje informacije Analiza i vrednovanje informacije Korišćenje informacije Objavljivanje informacije.
Internet
Internet u obrazovanju koristi se:
Zbog učenja na daljinu Virtualni seminari Virtualna predavanja Za razmenu informacija putem e-maila Za pretraţivanje servera poput Googlea, Yahooa, itd.
Internet je danas osnovno sredstvo komuniciranja. Putem Interneta moţe se pristupiti brojnim bazama informacija iz svih područja nauke, umetnosti, sporta, tehnike i tehnologije. Personalni kompjuter (PC) spojen na Internet omogućuje komunikaciju s brojnim drugim osobama koje mogu pomoći samostalno učenje. Motivi za korištenje Interneta:
10
Prikupljanje informacija i rešavanje problema, Zabava i razbibriga, Korišćenje slobodnog vremena, Pogodnost Interneta kao dostupnog medija za komunikaciju, Kontaktiranje s drugima i odrţavanje međusobnih veza.
7. Zaključak Ţivimo u vremenu u kojem smo okruţeni mnogobrojnim i raznovrsnim informacijama stoga je pismenost vrlo značajna. Ona se ogleda u raznim formama: na papiru, kompjuteru, televiziji, mobilnim telefonima, jumbo plakatima, znakovima itd. Posmatrajući pismenost u današnje vreme dolazimo do novih spoznaja uz elementarnu ili primarnu pismenost, tj. poznavanje čitanja, pisanja i računanja, kao osnovnih veština, danas se upotrebljavaju i novi termini koje je nametnuo razvoj društvene zajednice i tehnologije. Novi termini u pismenosti su sekundarna ili funkcionalna pismenost (razumevanje pisanih uputa u svakodnevnom ţivotu, npr. upotreba pojedinih proizvoda, ispunjavanje ugovora ili formulara, razumevanje društvenih kretanja i sl.) i tercijarna pismenost (koja obuhvata nove tehnologije informatiku, kompjutersku pismenost, Internet, SMS).Upravo je iz ovih dvaju poslednjih oblika pismenosti isključen veliki broj ljudi. Funkcionalna (ne)pismenost nije samo problem nedovoljno razvijenih društava već se s tim pojmom (problemom) sve više susreću i visoko industrijski razvijena društva. Sistem školovanja često puta nedovoljno priprema učenike za ono što će ih čekati u budućnosti kad jednog dana prestanu ići u školu. Školstvo je u većini zemalja definisano trajanjem, a ne postignućima. Taj problem je vidljiv u zemljama Evropske unije, npr. Nemačka ima sve većih problema budući da je program u osnovnim školama tako strukturiran da se gradivo mora obraditi, bez obzira savladali ga učenici ili ne. Ukoliko se ne obradi propisano gradivo, roditelji decu premeštaju u drugu školu koja će odraditi propisani program bez obzira na krajnji rezultat. Slična je situacija i u našim školama. Trţište rada postalo je nemilosrdno traţeći sve veće kvalifikacije ili pak posebna specijalistička znanja. Danas se retko mogu pronaći poslovi koji zahtevaju samo elementarnu pismenost ili je uopšte ne zahtevaju. Globalizacijski procesi obuhvataju sve sfere ljudskog delovanja i to bez obzira gde se nalazili, i bez obzira prihvatamo li te trendove ili ne. Razvoj novih tehnologija sve više menja upotrebu klasičnih oblika, sve je manje knjiga, a sve više 11
elektronskih dokumenata tako da osim znanja čitanja i pisanja moramo savladavati i nove tehnologije. Pismenost je postala jedno od najvaţnijih sredstava za postizanje različitih ličnih ciljeva i za obavljanje raznih uloga: u školi, na radnom mestu, u porodici i u društvu. Nivo pismenosti utiče na nekoliko aspekata ljudskog ţivota: sticanje obrazovanja, mogućnost zaposlenja, uspešnost na radnom mestu i samoostvarenje i uspešnost delovanja u zajednici.
12
8. Literatura 1. 2. 3. 4.
13
The World Factbook izdavač Central Intelligence Agency, 1. januar, 2007 Glossary izdavač The Economist ANDRAGOŠKI GLASNIK: Vol. 13, br. 1, 2009, str. 25-35 Kulić, R. , Despotović, M. (2005), Uvod u andragogiju, Zenica.
Sadržaj 1. 2. 3. 4. 5. 6.
Uvod ....................................................................................................1 Pismenost kod nas ...............................................................................2 Definisanje pismenosti ........................................................................3 Područje funkcionalne pismenosti i osnovnog obrazovanja odraslih ..5 Istorija Pismenosti ............................................................................... 6 Pismenost danas ...................................................................................7 6.1. Vrste pismenosti ............................................................................7
7. Zaključak .............................................................................................11 8. Literatura .............................................................................................13
14
