TEKST Je zaokruzena jezicka I komunikativna struktura rastegljivog kvantiteta (moze biti rec koja prenosi zavrsenu poruku,ali I recenica). Slojevita struktura razvijenog teksta mora imati neke elementarne jedinice koje se udruzuju I objedinjavaju na visim nivoima. Medju tim jedinicama uvek postoji jaka korelacija I kohezivna sila, tekstovna vezivna tkiva, medjurecenicne spone, pasusi, poglavlja, tomovi knjiga. U tekst ne ulazi samo jezik, vec I ono sto pripada grafickom jeziku (naslovi, podnaslovi, pasusi, nacin obelezavanja delova teksta- kurziv, navodnici I dr.)
Kompozicija teksta u prvom redu zavisi od vrste teksta. Vecina nominalnih (knjiskih) stilova ima ustaljenu kompozicionu strukturu. Kolokvijalni stil nije nominalni vec ekspresivni. Naucni tekst kratak I jezgrovit uvod (motive za izbor teme I metodoloski postupci). Metodoloski postupci se sistematizuju u 3 celine: Eksplikativni- uloga pojasnjavanja, najvaznije izloziti retrospektivu prethodnih istrazivanja. Analiticko-eksperimentalni- omogucava autoru da postavi sopstvenu hipotezu I definise naucne cinjenice (moraju da postoje u uzocno-posledicnoj vezi). Perspektivni- da budu prilog nekoj teoriji, kojom bi buducim istrazivacima pomogao tekst. NACELA KOMPOZICIJE Osnovna nacela kompozicije: 1.Nacelo jedinstva (uskladjenost sa temom od pocetka do kraja teksta) 2.Nacelo odabiranja (izbor relevantne teme) 3.Nacelo skladnosti (uspostavljanje unutrasnje harmonije u tekstu, tj sled podataka u prirodnom toku) 4.Nacelo ravnomernosti ili proporcije (uskladjivanje znacaja teme sa prostorom koji mu je u tekstu posvecen) 5.Nacelo raznovrsnosti (stilsko bogatstvo teksta I znalacka upotreba citata)
PODTEKST Je nasluceni,a ne jasno izreceni smisao teksta. Podtekst je uvek podsticaj za stvaranje novog teksta.
LEGIBILNOST TEKSTA Je citljivost teksta I tice se njegvog grafickog uredjenja. Ovde je rec o efektu koji tekst ostavlja na ljudsko oko, a koje je obicno uslovljeno velicinom, oblikom, tipom slova, kao I preradom. Tekst se pise 12pt, fusnote 10pt. Za naucne svrhe prored je 1, a za standardne 1,5. Naslov je uvek upadljiv, odvaja se dva reda od teksta. Postoji neutralni tip slova, kurziv, bold I podvlacenje.
KURZIV je prepozntljiv po kosom polozaju slava, usvojen polovinom 15v. od strane papske kancelarije. ISKAZ Je minimalna jedinica od koje se gradi tekst.Iskaz treba razlikovati od recenice, zato sto je recenica jedinica strukturne sintakse, a iskaz je jedinica komunikativne sintakse, tj lingvistike teksta. Iskaz moze biti I manji od recenice jer je za njega bitno da prenese komunikativnu I zavrsenu poruku, a svakako moze biti I veci od recenice jer nekada nije dovoljno da se jednom recenicom iznese odredjena poruka. Uzvici (joj, uh) – iskazi.
NOMINACIJA I AKTUALIZACIJA Najcesci primeri nominacije jesu natpisi (PEKARA, BRAVAR), naziva dela (ANA KARENJINA) I u svim vrstama nominacije denotat se prepoznaje I zato se takva nominacija zove AUTOMATSKA AKTUELIZACIJA. SEMIOTIKA Je opsta nauka o znacima. Lingvistika je deo semiotike I nju interesuje jezicki znak. Tvorac semiologije je Ferdinand de Sosir.
DENOTAT Je oznaceni sadrzaj. Kod onih nominacija kod kojih prepoznajemo kontakst kovorimo o KONTEKSTNOJ AKTUALIZACIJI. Najcesce je zastupljena u umetnickim teksovima. NOMINACIJA Je osnovni I najvazniji oblik covakove jezicke aktivnosti. Razlikuju se sledeci tipovi nominacije: 1.slobodna, 2.kontekstna, 3.deiticka idenifikacija I konstatacija DEIKSA Je svako upucivanje (najcesce zamenice). Recenica se radja onog trenutka kada o njoj imamo predikacione forme. SLOBODNA NOMINACIJA Jeste ona nominacija koju obavljaju reci. U nju spadaju anotacija, etiketa, oznaka, natpis, naslov I zaglavlje. ANOTACIJA Je vrsta ciste nominacije I sastoji se u ispisivanju reci I to uglavnom kljucnih. U anotaciju spade vodjenje podsetnika (fakultet, biblioteka, bioskop, vecera; ali ne I idem u biblioteku, idem na fakultet…) najcesce se podsetnici prave u svakodnevnom zivotu, ali I u poslovodstvu, administraciji, skolstvu. Antonacije su I studentske beleske, telegrafska posta… Anotacije su svi jezicki elementi na shemama, dijagramima, vizuelne predstave naucnih I strucnih predavanja, I najveci prostor zauzimaju inventarske knjige, knjigovodstvena dokumentacija. Anotacije su I nazivne jedinice geogafskim ili drugim kartama, kalendar ili neke likovne predstave.
ETIKETE Su takodje vrlo rasirena vrsta nominacije, nalaze svoje mesto u svakodnevnom zivotu, (narocito u domacinstvu), nalepnice na industrijskoj ambalazi (konzerve, boce). Etikete su razlicita uputstva na ambalazi (pokvarljivo, upotrebljivo do). Npr nazivi, tipa ŠEF, PERSONALNO, DEKANAT… dele se na instruktivne, direktivne I eksklamativne. 1. INSTRUKTIVNE su veoma slicne anotacijama,ali se od njih razlikuju po tome sto pokazuju mogucnost oblichkog variranja reci, reci su funkcionalno obimnije. Personalno-neutralne forme: predlosko-padezne konstrukcije. 2. DIREKTIVNE se mogu uporediti sa iskaznom formom- podsticajem, ta imperativnost je upucena nepoznatom denotatu (OTVORITI OVDE). 3. EKSKLAMATIVNE su instrukcije (NE TUMBATI!).Podrazumevaju vrstu eksponacije. Posebnu vrstu nominacije cine oznake: marke I sifre. MARKE se odnose na oznake odredjenih proizvoda (sastav, poreklo…) Objedinjuju u sebi dve funkcije koje inace imaju I etikete: nazivna I instruktivna. ŠIFRE su skracene, tajne ili interne nominacije najraynovrsnijih predmeta, od pisanih dokumenata do industrijskih proizvoda. Vazne su u vojnoj, policijskoj I diplomatskoj sluzbi (OLUJA, ORAO). Sifre su kao nominalna jedinica zacetak enigmatske upotrebe reci. NATPIS Najcesce se javljaju u preduzecima, ustanovama… To su takodje plakati, reklame I svi drugi tipovi javne reci kojima se nesto preporucuje, zabranjuje; natpisi su I grafiti. U natpise spadaju I grobni natpisi (epitafi), upotrebljavaju se u saobracaju. NASLOV Kada rubrike dobiju svoje nominacijske odlike, onda su to naslov.Naslovi,kao I anotacije koje se unose u rubrike sasvim su elementarni I po karakteru I po formi,a I po funkciji. Naslovom se moze obeleziti najpre vrsta onoga sto se naziva, zatim sadrzaj, oblik, namena I sl. Mogu imati funkciju slicnu oznaci (simbolicka funkcija). Naslovi mogu biti raznovrsni po sastavu, strukuri I funkcijama. Tako postoje naslovi koji, iako su nominalne jedinice, mogu imati neka obelezja dodatnih funkcija: 1.instrukcijske funkcije: (“Iz knjiga starostavnih”) 2.direktivna funkcija: (“Tiho, noci”). Mogu imati I eksklamativni karakter (“Ej, pusto more”). Vrlo je malo naslova koji imaju upitnu formu I upitnu intonaciju (“O, zasto?”). najcesce imaju upitnu formu, a obavestajnu intonaciju (“Kako se kalio celik”). PODNASLOV Je podatak na naslovnoj strani koji blize obajsnjava, dopunjuje naslov, ukazujuci na sadrzaj, vrstu publikacije, njenu namenu, motiv I povod nastanka. ZAGLAVLJE Propisima je uredjeno da zvanicna akta na pocetku sadrze neke podatke o ustanovi koja ih izdaje, to je zaglavlje. Uvek stoji u gornjem levom uglu teksta. Sve reci koje se nalaze u zaglavlju sup o funkciji nominacijske. Na kraju svakog akta nalazi se naziv I potpis ovlascenog lica, I funkcija tih reci takodje je nominacijska. Potpis ovlascenog lica stoji u donjem desnom uglu.
U KONTEKSTNE NOEME spadaju autonomne I kontekstne vezane noeme, kao I tri manje znacajne. U AUTONOMNE KONTEKSTNE NOEME spadaju one reci koje nemaju druge funkcije sem da nazovu odredjeni sadrzaj. Zato se one drukcije zovu PROSTA KONTEKSTNA DETONACIJA. Najcesce se srece u umetnickim tekstovima (Zora! Zar tako brzo svanu dan!) FORIČKE VEZE- anaphora I katafora upucuje na prethodne iskaz KONTEKSTNA VALUACIJA (vrednovanje) obicno se ocenjuje po kvalitetu, vrsti, poreklu ili nekoj drugoj vrednosti nazivanu pojavu. Postoje I neke druge noeme koje se mogu smatrati autonomno-kontekstualnim. Jedne od njih su tzv DEKLARATIVNE I vezuju se za glagole govorenja (objavljivanja): Paznja, paznja! Druge su INTEROGATIVNE NOEME,koje su u obliku pitanja I imaju upitnu intonaciju: - Kupio sam nov kaput. – nov? zasto nov? U kontekstne autonomne noeme spadaju I oblici vokativa. I ovde spadaju eksklamativne forme: oh! Zao mi je, sta mogu? KONTEKSTNE VEZANE NOEME Njih je najvise, one su jedan od nacina formiranja teksta. To su one koje se vrlo lako integrisu u tekst zato sto se gramaticki prilagodjavaju kontekstu I obicno su u pitanju sintagme I predlosko-padezne konstrukcije. - Kuda ides? – na faks. Narocio su ceste u svakodnevnoj komunikaciji, zbog toga sto je obelezena dijaloskim formama (90%).
IDENTIFIKACIJA I KVANTIFIKACIJA Identifikacija se u jeziku, pa I u tekstu ostvaruje najcesce zamenickim recima,a kvantifikacija brojevnim recima. DEITIČKA IDENTIFIKACIJA Najtipicniji slucaj su reci: evo, eto, eno, gle. Ove reci se zaista odajaju od ostalih I po svojoj prirodi, a I po funkcijama. U recniku se definisu kao rečce. Rechca EVO ukazuje na ono sto je blizu ili se priblizava. Rechca ETO sluzi za pokazivanje na nekoga ili na nesto sto je blizu onoga kome se govori. Najcesce sluzi za ukazivanje necega sto je uoceno. Rechca ENO sluzi za pokazivanje na nekoga ili na nesto sto je na odredjenom mestu. Rechca GLE sluzi za ukazivanje na nesto sto je cudno. Pomocu GLE identifikacija je opsta (nema blizeg odredjenja denotata, niti ima prostorne lokacije). Rechca ETO I ENO su na isti nacin usmerena ka onom kome su upucene reci, a s tim sto ETO nema jasno odredjenu poziciju, a ENO upucuje na tacno odredjeno mesto. KVANTIFIKACIJA Kada je leksickim I gramatickim sredstvima sadrzaj iskaza dovoljno suzen preciziran, onda on jasno usmerava prema odredjenom denotatu. Takve nominacije se zovu KONSTATACIJE. Mogu biti veoma razlicite (nisu jos recenice). Osnovni tip su tzv ELIPSE (njima se smatraju nepotpune recenice, npr. Nek on ide svojim putem,ja cu svojim.) postoje elipse kod kojih predikat nije jednoznacno nadomestiv, a u
krajnjoj liniji on nije ni potreban za njihovo razumevanje, jer su to jedinice ciji smisao razaznajemo iz leksickog sastava I oblika reci. Drugi tip konstatacije su GNOME, IZREKE, POSLOVICE. Mnogo je poslovica koje nemaju predikatske strukture (redukovana forma). “Veca glava, vise glavobolje”. Konstatacije, poslovicke noeme su zapravo koordinirane nominacije kod kojih je aktuelizacija postignuta uzajamnoscu reci, a pojacana je dodatnim sredstvima, ponavljanje istih ili slicnih reci. U konstatacije spadaju I DEFINICIJE I to one koje nemaju recenicnu formu. Takve definicije nalazimo u leksikografskim delima (recnicima). (Himna- naziv za svecanu pesmu u slavu nekog bozanstva ispevanu.) Za razliku od drugih dvostrukih nominacija, definicija objedinjuje sinonimne konstrukcije. Odrednica koja se definise je prost naziv, dok sama definicija obicno ima formu viseclane parafraze. Sto se tice odrednice koja se definise – to je zapravo termin I predstavlja neaktualnu nominaciju. Izmedju odrednice koja svoj sadrzaj naziva generalno I konstatacije tj definicije koja taj sadzaj precizira, stvara se utisak predikacije. Odrednica predstavlja temu, a definicija njenu remu. Subjekatski skup- tema; predikatski skup- rema.
NACINI OBELEZAVANJA DELOVA TEKSTA Delovi teksta se cesto na razlicite nacine obelezavaju iz razloga da bi se ti delovi ucinili informativnijim I upecatljivijim. U obelezavanju delova teksta upotrebljavaju se : BOLD, KURZIV (odnose se na obelezavanje slova), NAVODNICI, INTERPUNKCIJA I PODVLACENJE TEKSTA. Kada je potrebno izdvojiti neku rec, konstrukciju, a ponekad I celu recenicu ili pasus, upotrebljavaju se dva tipa variranja: slovno (u vidu bolda) ili kurziv (koso) vodi poreklo od kurzivnog pisma (italic). NAVODNICI Mogu imati visestruku namenu,ali se ta namena deli trojako: 1. Za obelezavanje upravnog govora I citata 2. Za obelezavanje nedoslovnog znacenja reci I izraza 3. Za obelezavanje naslova, natpisa I oznaka, ali ne pri njihovom ispisivanju, vec pri obelezavanju u tekstu Postoje tzv. OBLI “, UGLASTI NAVODNICI >> I POLUNAVODNICI ‘ Po pravilu se upotrebljavaju jedni umesto drugih, ali da se obli koriste za opstu,a uglasti za posebnu namenu. Polunavodnici se obicno kombinuju sa navodnicima onda kada nesto izmedju navodnika treba opet da se stavi u navodnike. Navodnici su ,kao I zagrade, dvostruki interpunkcijski znak (upotreba pocetnog zahteva, I upotreba zavrsnog). U kombinaciji sa drugim interpunkcijskim znacima navodnici uvek zadrzavaju kontakt sa reci uz koju se pisu, izuzev kada se kombnuju sa upitnikom ili uzvicnikom (prvo ?! pa onda “). INTERPUNKCIJA Predstavlja sistem grafickih znakova cija je upotreba uslovljena prema pravopisu jednog jezika, a kada je rec o umetnickim tekstovima, zavisi od opredeljenja pisca. Ranije se upotrebljavao tremin PUNKTUACIJA. Sve do 10.veka reci,a ni recenice nisu odvajane. Sa pronalaskom stampe se razdvajaju radi lakseg citanja. Interpunkcija moze biti LOGICKA, LOGICKOSTILSKA I STILSKA. Za sve tri funkcije karakteristicno je da one onemogucuju pismeno rasclanjavanje I uoblicavanje sadrzaja teksta putem pauza koje mogu biti manje ili vece. Najmanju pauzu oznacava zarez, nesto vecu tacka-zarez. Tacki-zarez po trajanju pause odgovara crta, ali ono sto sledi iza crte je naglaseno, a ako nije onda se koristi tacka-zarez. Najvecu pauzu oznacava tacka. Neku vrstu pause
predstavljaju I zagrade (tekstovna digresija). Ono sto stoji u zagradama obicno je na pobocnoj liniji izlaganja I bas zbog toga se zagrade mogu zameniti zapetom, s tim sto je ogradjeno zarezom u blizoj vezi sa tekstom. Najcesca je LOGICKA INTERPUNKCIJA. Njenu osnovu cine obavezne govorne pause u okviru oblickog I sadrzinskog grupisanja reci (administrativni stil).ovakva interpunkcija obelezava oblicki naznacene ,a izgovorno neobavezne pause. Izrazava sopstvene stavove o predmetu kazivanja. STILSKA INTERPUNKCIJA ima za predmet emocionalno I smisaono pauziranje koje nije obaveznog karaktera . prilikom upotrebe interpunkcije treba paziti na jasnocu izraza, na upotrebljene jezicke jedinice (jedinice nizeg ranga obelezavaju uze celine, a jedinice viseg ranga sire celine). Najcesci interpunkcijski znak je zarez. ZAREZ- NACELA: 1. NACELO NEOBELEZENE NAPOREDNOSTI: Zarezom se rastavljaju naporedni delovi recenice I iskaza, ako njihov odnos nije jezicki obelezen. Tipican primer neobelezene naporednosti je nabrajanje, zatim nizanje. 2. NACELO SUPROTNOSTI: rastavljaju se reci ili recenice suprotnog znacenja (suprotne, dopusne recenice). 3. NACELA ISTICANJA: zarezom se obelezavaju one recenice I reci koje se isticu posebnim znacajem ili ekspresivnoscu, pojacano poredjenje (Koliko smo imali, toliko smo I doneli), pojacano ponavljanje. Odvajaju se I kontrastne konstrukcije u vezi sa veznickim skupovima tipa: ne samo, nego i… 4. NACELO DODAVANJA: rec je o onim situacijama kada se nekoj reci dodaju reci ili sklopovi reci kojima se ona dodatno objasnjava, najtipicniji slucaj je apozicija. Pored apozicije, zarezima se odvaja I apozitiv kada se zeli posebno istaci njegov sadrzaj. Atributiv se ne odvaja zarezom (psenica bjelica). 5. NACELO PREMESTANJA (inverzije): zarez se upotrebljava onda kada se zavisna recenica nadje ispred upravne. 6. NACELO UMETANJA: zarezom se od susednih reci I konstrukcija rastavljaju umetnute reci I recenice. Uzvici se uvek odvajaju zarezom, rechce se takodje odvajaju zarezom, vokativ takodje. Pored rechce, mogu biti umetnute I konstrukcije. DVOTACKE (:) se upotrebljavaju izmedju reci, konstrukcija I recenica, od kojih potonja drukcije opisuje sadrzaj od prethodne. Iza dve tacke moze: Slediti obajsnjenje (razboj: naprava za tkanje) Znaciti posledicu prema uzroku (redosled moze biti obrnut: objasnjenje, posledica pa uzrok) Znaciti nabrajanje Kod upravnog govora ZAGRADA () PODVLACENJEM TEKSTA moze se istaci odredjeni deo teksta. Postoji ~ I – linija, jednostruka I dvostruka, tanka I puna, kontinuirana I isprekidana. NASLOVNA STRANA je forma rada koja se uvek precizira prema pravilima univerziteta ili naucnih instituta.
Zaglavlje, katedra, fakultet, mesto- gornja leva strana Naslov rada se belezi na sredini U donjem desnom uglu mentor I njegova titula S leve strane mesto I datum
Naslovi se mogu beleziti velikim ili stilizovanim slovima. Rad, pored naslova, moze imati I nadnaslov. Narocito ga imaju publicisticki tekstovi. Tu srecemo I nadnaslov, medjunaslov, podnaslov. Naucne tekstove karakterise naslov I podnasnov. PODNASLOV Blize obajsnjava I dopunjuje sam naslov, tj ukazuje na sadrzaj teksta, namenu I motiv nastanka. Naslovi su redovno nerecenicne strukture. Sasvim po izuzetku se zatice recenica u naslovu. U naucnom I administrativnom stilu naslovi ne smeju biti figurativni I ekspresivni dok su u novinskim clancima upravo takvi naslovi. U umetnickim tekstovima sluze kao oznaka. U naucnim tekstovima naslov mora tacno da ukazuje na sadrzaj. POGLAVLJA Veci tekstovi, knjige, organizovani su u vidu poglavlja. To je relativno samostalni segment vece tekstovne celine I smatra se osnovnim, strukturalnim segmentom teksta. Poglavlju moze prethoditi belina kao informacija koja citaoca uvodi u novu celinu, zatim tekstualni naslov. Poglavlja se dalje usitnjavaju na pasuse. On ne bi trebalo da bude ni premali ni preveliki (10ak recenica srednje duzine). Oni se dalje dele na alineje (potparagrafe). Paragrafi se u tom slucaju razdeljuju tako da je na pocetku malo slovo, a dalje se rastavljaju zarezom I tackom (to su alineje). PREDGOVOR Je tekst autora ili priredjivaca, recezenta, koji prethodi delu.On ima zadatak da protumaci genezu dela, da opise metodologiju istrazivanja I da ukase na glavne zakljucke. U predgovoru takodje autor treba da ukase na nedoslednosti I propuste. POSVETA Je beleska na pocetku knjige kojom pisac obajsnjava metodologiju rada, moze obajsnjavati svoj stvaralacki process, svoje nedoumice itd. Sadrzi neophodne biografske podatke, za razliku od predgovora. SAZETAK Sadrze ozbiljni naucni tekstovi,kao I knjige I clanci. Poznat je kao I apstrakt, anotacija, rezime. Obicno je duzine do 120 reci. Tu se nalazi kratko obrazlozenje teme, metodologija rada I rezultat istrazivanja. Pri sastavljanju sazetka treba: Tacno ukazati na namenu I sadrzaj istrazivanja Koncizno objasniti centralni probem u najvaznijim tackama Izvesti jasne zakljucke , sve sa svrhom da se zadrzi paznja citaoca Ima I funkciju da omoguci bibliotekaru lakes I pouzdanije indeksiranje rada. uvek se navodi na maternjem jeziku, I na nekom stranom. Uz sazetak obicno idu I kljucne reci (do 10) I biraju se reci koje su istovremeno pojmovi tj termini. POENTA
Je sustina teksta, smisao odredjenog fragmenta , ili pak dela u celini, I ona se moze razumeti jedno u sklopu kulturoloskog, itorijskog, filozofskog I drustvenog konteksta. Mnoge tekstove prate I NAPOMENE. To je onaj deo teksta koji nije na glavnoj liniji izlaganja. To je beleska koja objasnjava I dopunjava informaciju izrecenu u osnovnom tekstu I obicno su obelezene numericki ili zvezdicom (fusnote). U zborniku samostalnih radova napomene se numerisu unutar jednog clanka, a u delu jednog autora one se beleze u kontinuitetu. Napomene se mogu upisivati u dnu svake strane (kao fusnote), ali se mogu upisivati I na kraju poglavlja ili na kraju cele knjige (to su endnote). SADRZAJ Ima svaki tekst, prvenstveno naucni. Moze se naci ili na pocetku ili na kraju knjige, studije. Jedina prednost koju ima sadrzaj koji se navodi nakon preliminarnih strana je to sto ubrzava pretrazivanje knjige. Omogucava preglednost I informativnost.Bitno je da postoji doslednost u kontinuiranju sadrzaja. Hijerarhijsko kontinuiranje se postize cifarskim oznacavanjem I nije preporucljivo mesati slovne I cifarske oznake. DIGRESIJA U okviru tekstovnog uoblicenja, a u vezi sa glavnom I sporednom linijom izlaganja predstavlja vazan moment. Taj pojam potice jos iz anticke retorike I oznacava udaljavanje od osnovne linije izlaganja. U anticko vreme digresije su pratile razlicite formule besednistva, s razlogom da bi govor ucinile upecatljivim I slikovitijim. Danas su pratilacki element naucnog diskursa I knjizevno-umetnickog ponajvise. Retke su u publicistickim tekstovima. One koje se javljaju u kolokvijalnom stilu su specificne prirode, obicno su symptom nesnalazljivosti, nerazgovetnosti govora, oznacavaju skretanje s teme na temu. U naucnim tekstovima digresije se razlikuju u vidu razlicitih prosirenja teksta: EKSPLONATORNOST. Prosiruje se davanjem ilustracija (primera) I citata. Tekst se moze prosirivati I ponavljanjima u vidu definicija. Visak teksta se spusta u fusnotu. DIDASKALIJE Pojam potice iz antickog nasledja I tada je oznacavao zapisnike sa odigranih pozorisnih predstava. Danas oznacava deo dramskog teksta koji ima ulogu da objasni ambijent I postupke glumaca. BIBLIOGRAFIJA (LITERATURA) Dolazi na kraj naucnog teksta. Obavezni je element u strukturi naucnog rada. to je spisak biliografskih jedinica koje su koriscene tokom istrazivanja. Za manje naucne radove (seminarski, master, dipolomski) treba da stoji naslov literatura jer kandidat nije obavezan da cita opsirno literature,a na doktorskoj disertaciji mora stajati bibliografija, jer doktorska teza zahteva potpuni uvid u postojecu gradju. I bibliografiju I koriscenu literature treba sloziti po jedinstvenom principu. U naucnoj praksi taj princp je alfabetski,a moguce je I hronoloski (prema vremenu objavljivanja publikacije). Ozbiljni naucni tekstovi imaju I SPISAK SKRACENICA. To je pregled u azbucnom ili abecednom redu. Sistematizacijom skracenica rasterecuju se glavni tekst, predgovor I pogovor knjige. INDEKS Znacajno utice na informativnost I koncentrisanost informacija. Sinonim za indeks je registar. Imaju ga svi veci naucni tekstovi. Najcesce se sastavljaju indeks imena autora I predmetni indeks, koji se pravi od strucnih pojmova I naucnih termina. Uz imena I pojmove obavezno stoji stranica na kojoj se nalazi. Predmetna odrednica je u nominativu. Vlastite imenice se mogu ostavljati u originalu.
KOREKTURA TEKSTA Greske su pratilacki element pisanja ili izdavanja. Sustina je da ih bude sto manje I da se ne pojavljuju materijalne greske. Pogresno prepisana rec je greska koja se tolerise, jedna od tezih materijalnih gresaka su pogresni bibliografski podaci, jer takva greska moze odvesti do potpuno pogresnog zakljucivanja. Pre nego sto tekst konacno ode u stampu, vraca se autoru na korekturu, a on upotrebom odgovarajucih korektorskih znaka intervenise tako das lagan tekst, koji takodje poznaje korektorske znake, moze brzo lako I tacno da otkloni te greske. Obicno se rade tri korekture. Poslednja se naziva REVIZIJA, anakon toga autor ili urednik daje odobrenje za stampu. KOREKTORSKI ZNACI Su simboli kojima se u tekstu I na marginama ukazuje na gresku u nameri da se popravljanjem dobije cisti tacan tekst.
NAUKA je usmerena na objektivno sagledanje stvarnosti. Prema stepenu naucnosti postoje 3 podstila: 1.strogo naucni-akademski (autor ovog stila je strucnjak koji se obraca strucnjaku) 2. naucno-udzbenicki (autor ovog stila je strucnjak koji se obraca buducem naucniku-polazniku) 3.naucno-popularni (obraca se onima kojia nauka nije specijalnost) Tipicni predstavnik naucnog stila je strogo naucni podstil. Meksa forma naucnog stila je naucnoudzbenicki I on se orijentise na one koji su ukljuceni u sednjoskolski I visokoskolski sistem. Osnovni princip naucno-udzbenickog stila je nepoznato objasnjavati kroz poznato. Primenjuje se induktivni metod (od konkretnog ka apstraktnom). Naucno-popularni ima najsiri krug potencijalnih korisnika. Primenjuje se u popularizaciji imena, izradi biografije naucnika, a ponekad I u opisu otkica. U odnosu na strogo naucni ovaj popularni stil odlikuje se pojacanom upotrebom ekspresivnih sredstava koja se daju u cilju slikovitog predstavljanja. Ima dosta primera I ilustrativnog, grafickog materijala. Osnovna funkcija naucnog stila je saopstavanje, iskljuceno emocionalno delovanje. Naucni izraz odlikuje logicnost, apstraktnost, objektivnost, preciznost, normativnost, terminologicnost I uglavnom je monoloskog tipa. Postoje 2 naucna podrucja: 1. Naucno-istrazivacko (objektivna analiza realnosti) 2. Naucno-tehnicko (potiskuje prethodno, predstavlja proucavanje uredjaja, izrada tehnicke dokumentacije) Naucno-istrazivacko podrucje pokrivaju strogo naucni, naucno-udzbenicki I naucno-popularni podstil, a tehnicki zanrovi imaju dva podstila- tehnicno-informativni (uputstva) I tehnicko-poslovni (izvestaji I pisma). Veoma su bliski sa admninistrativnim tekstovima. Naucni stil ima dva vida realizacije: 1. Kao pismeni naucni (medij) 2. Kao usmeni naucni (medij) Pismeni naucni medij predstavlja osnovni oblik naucnog teksta I deli se u 4 vrste: Monografski, periodicni, edukativni, informativni MONOGRAFSKI cine monografije, knjige, prirucnici, udzbenici, skripte I slicno. PERIODICNI cine casopisi I zbornici. U njima se objavljuju naucni radovi u obliku clanaka, prikaza, recenzija, osvrta, polemika… EDUKATIVNI obuhvata : sve pismene oblike naucnog rada u skoli, na fakultetu ili akademiji ; referate, maturske, seminarske, diplomeske radove , kao masterske, magistarske I doktorske. Seminarski I diplomski radovi se pisu po unificiranom obrascu kao I magistrski I doktorski rad.
INFORMATIVNI cine: naucni izvestaji, pisma, dnevnici, bibliografije I anotacije. Tu spadaju I sva leksikografska izdanja (enciklopedije, recnici I leksikoni). Pismeni naucni medij I podlezu unifikaciji (svi naucni tekstovi vise ili manje imaju ustaljenu formu I strukturu) I standardizaciju (izradjuju se u zavisnosti od jezika). Svaka monografija sadrzi sledece delove: 1. Pristupni deo (naslovna strana, strana sa podacima o izdavanju I tirazu I kataloski broj) 2. Instruktivni deo (uvod) 3. Analiticki, centralni deo- analiza teme 4. Finalni deo- zakljucak, zavrsna rec 5. Bibliografski deo- spisak literature I spisak izvora 6. Registarski deo- predmetni, pojmovni I imenski 7. Aneksni deo – prilozi u formi tabela, crteza, slika 8. Sumirajuci deo- rezime na nekom stranom jeziku 9. Abrevjaturni deo- spisak skracenica 10. Pregledni deo- sadrzaj Kompoziciono gledano, vecina tekstova napisanih u strogo naucnom podstilu ima dve linije izlaganja: 1. Osnovna 2. Propratna (linija izlaganja) Ukrstanjem osnovne I sporedne linije izlaganja nastaje citatnost. Citiranje moze doci u obliku upravnog I neupravnog govora ; ako se citira u upravnom govoru dosledno se prenosi misljenje bez izmene I dodavanja I u tu svrhu se koriste “ , a ako se citira u oblku neupravnog govora , onda se tudji stav daje selektivno I preformulisano uz cuvanje osnovnog smisla. Takav postupak najavljuju predlosko-imenski spojevi (PO MISLJENJU), prilosko-glagolski (KAKO SMATRA).Pojavljuju se I glagolsko-imenski spojevi (DOLAZI DO ZAKLJUCKA). I sami glagoli mogu najavljivati neupravno citiranje (OBJASNJAVA, ZAKLJUCUJE, SMATRA). Iskaz (recenica ili citav pasus) koji prenosi tudja misljenja zavrsava se () u kojima se daje izvor informacija. Ne treba zaboraviti da se bibliografska jedinica daje na kraju reda. Periodicni mediji sadre tekstove razlicitih autora, I to ih bitno razlikuje od monografskih tekstova. Obrazovni mediji imaju svoju unifikaciju I standardizaciju. Da bi se student olaksala izrada naucnog rada, onda mentor utvrdjuje kvantitet I kvalitet okvira tog rada. najcesce se izradjuje u 5 primeraka. Umeni naucni medij se deli u 3 grupe: 1. Manifestacioni 2. Edukativni 3. Radio-televizijski usmeni naucni medij MANIFESTACIONI NAUCNI MEDIJ Predstavlja formu okupljenja naucnika u cillju prenosenja I razmene informacija (kongres, konferencija, okrugli sto). Na njima se daje uvodna rec, a onda se podnosi referat pa se vodi diskusija. Prezentacija referata traje 15 minuta u vidu usmenog izlaganja, pomocu vizuelne tehnike. Ako referati nisu podrzani vizuelim tehnikama, onda se moraju praviti HENDUATI (sluze za ociglednije, upecatljivije predstavljanje gradje) koji imaju 5 delova 1. LEGITIMACIONI (nalazi se na gornjem levom uglu, obicno je e-mail) 2. LOKACIONI (nalazi se u gornjem desnom uglu I cini ga mesto I datum) 3. NOMINACIONI (centriran je I predstavlja naslov teme)
4. OSNOVNI (npr gradja) 5. BIBLIOGRAFSKI DEO (osnovna literatura) EDUKATIVNI NAUCNI MEDIJ Sluzi za obrazovanje naucnog kadra I javlja se u formi nastavnog casa ,ali ne samo u ovoj formi vec to mogu biti I seminari, konsultacije I sl. RADIO-TELEVIZIJSKI NAUCNI MEDIJ Otvara prostor za naucnika da da izjavu, intervju, komentar, da ucestvuje u debati I uopste da iznese misljenje. Naucni tekst moze biti tvorevina pojedinca ili masovnog rada , naucno delo ima razlicita kompoziciona, stilska I strukturna odredjenja, ali imaju I zajednicke karakteristike (na mikroplanu). LEKSICKA STRUKTURA NAUCNOG TEKSTA Karakteristicna stroga selekcija jezicke gradje, tako da se najveci deo ekspresivno-emocionalne leksike nikad ne upotrebi. U naucnim tekstovima potpuno su iskljuceni glagoli koji pokazuju stav prema sabesedniku, iskljuceni su glagoli koje mozemo nazvati glagolima pobudjivanja I mnogi drugi karakteristicni za umetnicke tekstove. Glagoli govorenja dozivljavaju desemantizaciju (ne upotrebljavaju se u osnovnom znacenju, vise sluze kao tekstualna spona ili sluze za logicke kvalifikacije). Umesto polisemicnih, u naucnim tekstovima zaticemo jednoznacne reci (termine). Upotreba termina ne iznenadjuje jer naucni stil tezi jasnosti I preciznosti. Nije neobicno da se ponavlja jedna ista rec, ponavlja se u istom znacenju. Reci koje imaju najvecu ucestalost u naucnim tekstovima istovremeno su semanticki ogoljene. To ne znaci da je lisen metafora,ali su drugacije od poetskih metafora. Upotrebljavaju se kada naucne pojave dobijaju slikovita imena. Sinonimiju u naucnom tekstu odredjuju slicni faktori: 1. Mala verovatnoca pojave reci razlicitih stilskih vrednosti 2. Neminovnost ponavljanja 3. Ogranicena mogucnost polisemantizacije 4. Dominantna uloga termina Zbog svega ovoga, u naucnim tekstovima se najcesce upotrebaljava stilski nemarkirani sinonimi. U naucno-popularnom podstilu sinonimija je raznovrsnija. Antonimija se javlja u funkciji suprotstavljanja pojmova, tzv logicka, a ne ekspresivna (umesto da deluje privlacno,antigravitacija deluje odbojno) MORFOLOSKA STRUKTURA NAUCNOG TEKSTA Karakteristicno je da dominiraju nominalne reci pa se zato kaze da naucni stil ima izrazit imenski karakter (85% su imenice,a ostalo su glagoli).taj imenski karakter pojacava I velika upotreba glagolskih imenica. U naucnim tekstovima ima vise predloga nego glagola zato sto se naucni stil odlikuje apstraktnoscu , I terminologiziran je. Ta apstraktnost se ocituje I u polju personalnost (prvo lice mnozine, autorsko MI). autorsko MI odlikuje skromnost I objektivnost kazivanja, cesto obezlicavanje, glagolsko obezlicavanje. Taj process dalje je pracen pojacanom upotrebom srednjeg roda, jer je apstraktniji od muskog I zenskog. Cesti su spojevi predloga I veznika sa imenicama. Najzastupljeniji padez je genitiv. Glagoli se pretvaraju u obicne vezivne karike . najdominantnije je sadasnje vreme (70%). Specificnost tog prezenta je njegova upotreba u vanvremenskom znacenju, a to semoze objasniti time sto se u naucnom tekstu analiziraju stalna obelezja I osobine. Proslo vreme se mnogo manje upotrebljava, I to u istoriografiji I biografijama, a najmanje se koristi u matematici I fizici. Buduce vreme se retko upotrebljava – mnogo cesce u matematickim radovima nego u filoloskim tekstovima. Imperativ ne
prelazi 1% I najcesce se koristi u formulaciji zadatka (zaokruzi, podvuci…) to je inkluzivni imperativ. Moze se zameniti infinitivom.
SINTAKSICKA STRUKTURA NAUCNOG TEKSTA Karakterise je kompleksna I viseclana rec, iz razloga sto nastaje na bazi slozenog I komplikovanog misljenja. Dominira zavisna rec: - Atributska, jer analizira svojstva I obelezja - Uzrocno-posledicna Postoji snazna logicka veza unutar recenica,a I medju recenicama. Prilikom odabira teme, vazne su 3 komponente: Prethodna istrazivanja, sopstvena interesovanja, kooperativnost sa mentorom. Treba izbegavati predugacke naslove, treba da budu kratki, jasni I u skladu sa metodoloskim konceptom I rezultatom istrazivanja. NAUCNA HIPOTEZA Je zapravo misaona pretpostavka o predmetu koji se istrazuje u njihovim svojstvima, strukturi I funkciji. Logicki oblik hipoteze je stav. U gramatickom smislu to je recenica ili grupa recenica odredjenog predmetnog znacenja. Hipoteze se uvek vezuju za predmet istrazivanja,a njihova valjanost se proverava na sledeci nacin: - Koliko je hipoteza adekvatna predmetu istrazivanja - Koliko je precizna I jasna - Kako usmerava istrazivanje - Da li je prakticno proverljiva Znacajnu ulogu u postavljanju naucne hipoteze imaju analogija I komparativna analiza. Postoji nekoliko vrsta hipoteza: 1. Generalne (najopstije, kada imamo dobar uvid u istrazivanje) 2. Radne (dok pisemo rad) 3. Adhok hipoteza 4. Fiktivne hipoteze 5. Plodne hipoteze 6. Prazne hipoteze NAUCNI RAD Je tekst koji treba da bude optimalnog obima , treba da bude skladno struktuiran, mora biti argumentivan naucno-dokazivim cinjenicama, da bude originalan I izgovoran, mora biti zasnovan na objektivnom rasudjivanju , da bude koncizan, da bude istovremeno razumljiv. NAUCNA KLASIFIKACIJA Je jedan nivo naucnog istrazivanja na kome se opisivane pojave, predmeti ili osobine svrstavaju u iste ili srodne kategorije.
NAUCNA NACELA U osnovna nacela spadaju: 1. Objektivnost 2. Preciznost 3. Pouzdanost 4. Sistematicnost 5. Uopstavanje
NAUCNI METOD Je logika, epistemoloska I tehnicka procedura po kojoj se izvodi odredjeno naucno istrazivanje I proveravaju njegovi rezultati. Postoje I opstenaucne metode: STATISTIKA, METODA MODELOVANJA, ANALITICKO-DEDUKTIVNA METODA U posebne metode spadaju: ANALITICKO-SINTETICKA, APSTRAKCIJE I KONKRETIZACIJE, KLASIFIKACIJE, INDUKCIJE I DEDUKCIJE. Naucno istrazivanje je slicno sa naucnim ispitivanjem. Oboje predtavljaju istrazivacki metod.Naucno istrazivanje ima vecu primenu u drustvenim naukama I realizuje se putem verbalne komunikacije (postavljanjem pitanja I dobijanjem odgovora). NAUCNO OTKRICE je nivo naucnog saznanja u kome se zahteva utvrdjivanje uzroka I osobine istrazivanja. Svako naucno otkrice prate: 1. Naucno opisivanje- predstavlja elementarni oblik istrazivanja putem opisivanja pojava, sastavnih delova I medjusobnih veza I odnosa. 2. Naucno obavestenje- je nivo naucnog saznanja kojim se omogucava zaokruzeno opisivanje I tumacenje spoznatih pojava I njihovih medjusobnih veza. Cesto se naziva I naucnom teorijom. Rezultat naucnog opisivanja je naucno saznanje , koje se moze realizovati na sledece nacine: 1. Kao naucno opisivanje 2. Kao naucno otkrice 3. Kao naucna klasifikacija 4. Kao naucno objasnjenje 5. Kao naucno predvidjanje- nivo naucnog saznanja na kome se na osnovu aktuelnih pojava I spoznatih dogadjaja mogu predvideti buduca desavanja,ali uvek sa odredjenim stepenom verovatnoce. SPOMENICA Je publikacija pripremljena I izdata u cast nekog pojednica Ili dogadjaja. DEFINICIJA Je jezicka struktura u vidu proste ili slozene recenice putem koje se forumlise naucni zakon. Moze biti: 1. Opisna (deskriptivna)- Venera je planeta. 2. Relacionalna- jedan pojam se definise u relaciji sa nekim drugim pojmom- Venera je planeta najbliza Suncu. 3. Ostenzivne- one kod kojih izostaje termin pomocu kojeg se definise- Venera; njima su veoma bliske demonstrativne- Ono je Venera.
TRANSKRIPCIJA Predstavlja prepisivanje slova iz jednog sistema u drugi. Postoje odredjeni znaci transkripcije I upucuju na glavnu vrednost slova. Kada je rec o tekstu, transkripcija oznacava doslovno prenosenje svih slovnih I grafickih odnosa iz rukopisa u stampanu verziju. Oznacava I prenos sa starijeg, grafickog sistema u noviji, kao I prenos interpunkcije iz jednog sistema u drugi (iz gramaticke u logicku funkciju). TRANSLITERACIJA Je proces prenosa iz nelatinicnih u latinicna slova.
ADMINISTRATIVNI TEKST Osnovna funkcija ovakvih tekstova je saopstavanje, a osim toga, to je I funkcija delovanja- zakoni, ukazi, naredbe ; funkcija opstenja – javlja se u poslovnoj korespodenciji. Imaju standardizovanu formu, klisirani su, a mogu se popunjavati kao ukrstenica. DOKUMENT Je najvaznija vrsta administrativnog teksta. Predstavlja sredstvo registrovanja informacija o cinjenicama, dogadjajima I pojavama. Nastaje u administrativnoj sveri, ali I u ekonomskoj, proizvodnoj I finansijskoj. Postoji 10 kriterijuma klasifikacije dokumenata: 1. NACIN IZRADE Razlikuju se: pisani tj rukopisni (95%), stampani, graficki crtezi, sheme, planovi, karte I sl. Foto-dokumenti- slike Filmski dokumenti- filmovi 2. VRSTA DELATNOSTI - Organizaciono-direktivni (vezani za upravljanje I proizvodnju aktivnosti) - Finansijsko- obracunski (u racunovodstvu) - Dokumenti iz oblasti snabdevanja I svakodnevnog zivota 3. MESTO IZRADE Dele se na unutrasnje I spoljne 4. PO SADRZAJU - Jednostavni- ticu se jednog pitanja - Slozeni – obuhvataju niz problema 5. OBLIK - Individualni- uvek ima specificnosti u sadrzaju I ne mogu se umnozavati - Trafaretni- jedan deo je unapred pripremlje, a drugi se dodaje u konkretnoj situaciji - Tipski- se stvarau za ustanove I preduzeca istorodne delatnosti 6. ROK IZVRSENJA - Hitni zahtevaju izvrsenje u odredjenom period (za telegrame se daje 24h, za prepisku 3 dana) - Bez rokova 7. POREKLO - Sluzbeni I licni dokumenti 8. NAMENA 1.original, 2.izvod, 3.kopija, 4.duplikat Kopija je ponovna rekonstrukcija, tj potpuna I verna imitacija originala. Izvod je deo koji se izdvaja iz sireg materijala, zatim se potpisuje I pecatom potvrdjuje. 9. PREMA PRAVNOJ SNAZI 1.istiniti, 2.lazni dokumenti 10. OBLIGATORNOST
1.direktivni, 2. Informativni dokumenti Prepoznatljiva karakteristika svih dokumenta su standardizacija I unifikacija. STANDARDIZACIJA- podrazumeva primenu jedinstvenih normi prilikom sastavljanja dokumenta, a UNIFIKACIJA predstavlja jednoobraznu izradu dokumenata. Doprinose tome da dokumenta ostvaruju brzu I efektivniju komunikaciju. Najvise dolaze do izrazaja u statistickoj, finansijskoj, knjigovodstvenoj I tehnoloskoj dokumentaciji. Najveci stepen standardizacje I unifikacije ima forumular. Njihovom upotrebom se ubrzava process priprema, prenosenja, primanja I dekodiranja informacije. Ove tekstove karakterise siromasan izbor leksike – neekspresivna leksika I izrazena sablonizacija. Zaticemo dve vrste leksike : 1. opste-upotrebna 2. Terminoloska kolokvijalizmi se mogu naci sasvim po izuzetku, tako I zastarela leksika nema mesta. Sinonimija je dosta ogranicena I uglavnom je svedena na neutralnu leksiku. Pojavljuju se I stilski nemarkirani sinonimi. Kako sinonimija nije zastupljena, onda su ponavljanja neminovna I cesta, najcesca su u rubriciziranim tekstovima. Antonimija ima neutralan karakter. Administrativni tekstovi imaju izrazito imenski karakter – vrlo malo glagola, I to su obicno bezlicni blici glagola. Obezlicavanje prati cesta upotreba 3.lica. u molbama se pojavljuje 1.lice jednine. Posto molba podrazumeva I primaoca, onda se ocekuje I upotreba 2.lica. punomoc obicno pocinje 1.licem, kao I izvestaji I potvrde. Za autobiografiju je bitno da se izostavlja JA. Drugo lice mnozine srecemo u uputstvima, a u zvanicnoj korespodenciji cesto se pojavljuje I prvo lice mnozine. Najcesce vreme je sadasnje (80%), a oblik sadasnjeg vremena nema pravo vremensko znacenje, vec ima propisivacku funkciju. Oblici buduceg vremena se retko kotiste, obicno su sa modalnim znacenjem. Imperative ima funkciju u dokumentima direktivnog tipa. SINTAKSICKA STRUKTURA U administrativnim tekstovima preovladavaju proste recenice (funkciju recenice nekad obavljaju I nerecenicne funkcije). Red reci je ustaljen I tradicionalan. Clanovi recenice imaju svoje uobicajeno mesto. Dosta se cesto koriste uvodne reci (prema tome, na taj nacin). POSLOVNI KORESPODENCIJSKI STIL Se koriste u pismima, telegrafima, molbama, zalbama I zahtevima. Najtipicniji predstavnik je zvanicno poslovno pismo. Struktura zvanicnog poslovnog pisma: 1. segment o poshiljaocu 2. segment o primaocu (zvanje, titula) 3. apelativni deo (postovani, uvazeni) 4. uvodni deo 5. zavrsni deo (srdacan pozdrav)
TELEGRAM Je najsazetiji nacin izrazavanja. Zato u njemu izostaju gramaticke reci. Koristi se u privatnoj I zvanicnoj prepisci. Knjigovodstvenom obradom poslovne dokumentacije nastaje POSLOVNA KNJIGA. Po svojoj nameni se razvrstavaju u: Dnevnik, evidencija, inventarska knjiga I protocol. Sve ove pomenute vrste karakterisu klisirane jednolicne fraze, siromasna leksika. Ovakav stil se naziva I kancelarijski stil. KANCELARIZAM Je symptom poslovnog obrazovanja I slabe pismenosti, pa ga treba izbegavati kao opsti saobracajni jezik u svakodnevnoj I javnoj upotrebi jezika. POSLOVNA PISMA Mogu imati oblik ponude, mogu imati reklamni karakter, tako da spadaju u oblast privrednepropagande. Najvazniji oblik privredne propagande jeste oglasavanje- tipizaran recnik, klisetirana fraza. Reklame su vrlo slicne oglasavanju,ali je njihov cilj zapravo sirenje fame pomocu koje se mobilize javno mnjenje. Sve je hiperbolisano. PRIVREDNA PUBLIKACIJA Katalog I prospekt uglavnom nude obavestenja o proizvodnim kapacitetima. Imaju puno ilustracija koje imaju I informativnu I propagandnu funkciju. PRELIMINARNA STRANA Dolazi posle naslovne strane . sadrzi 3 bloka podataka: 1.podaci o autoru: ime I prezime autora, datum I mesto rodjenja, naziv zavrsenog fakulteta I datum diplomiranja, sadasnje zaposlenje. 2.podaci o radu (diplomskom, magistarskom): naslov I podnaslov rada, broj stranica, slika, tabela, priloga, bibliografskih podataka; naucna disciplina na osnovu koje se stiche akademski naziv magistra, tj doktora nauka; fakultet na kome se brani magistarski rad/doktorski rad. 3.podaci o oceni I odbrani rada: datum prijave teme, datum predaje rada, datum sednice veca fakulteta na kojoj je rad prihvacen za odbranu; sastav komisije koja je pregledala I ocenila rad; datum odbrane rada; sastav komisije pred kojom je rad odbranjen; datum promocije.
