Škola joge Dragana Lončara – Lončara – Vidya Yoga Kurs za obuku joga instruktora Generacija 2012/13
Seminarski rad na temu: SISTEM KASTA U INDIJSKOM DRUŠTVU Sadržaj: Uvod – o kastinskom sistemu Bramani Kšatrije Vajšije Šudre Bramanizam i joga Zaključak
Jogina: Maja Stojačković
Beograd, Jun 2013 0
Uvod – o kastinskom sistemu
Podela Indijskog društva na kaste ili varne ( etimološko značenje - boja kože) vodi poreklo još od starih Arijevaca, vremena kada su se ljudi, pre svega, razlikovali po boji kože. Sredinom 2 milenijuma pre nove ere, Arijevci, jedan od indoevropskih naroda, su prodrli i osvojili veliki deo Indije. Arijevci su uspostavili dominaciju nad staro sedelačkim stanovništvom Dravida, uveli na indijskom tlu indoevropski jezik sanskrit i uspostavili kruti društveni poredak zasnovan na podeli prema boji kože, položaju u društvu, bogatstvu, zanimanju i veri. Na vrhu kastinskog poretka nalazi se stalež sveštenika i učitelja (brahmana), koji uživa najveći ugled, ispred ratničkog plemstva kšatrija. Ratnici su u mirnodopskim uslovima izgubili na značaju, dok se uloga brahmana povećava zbog njihovih svetih,
obrednih radnji i žrtvenih rituala, a žrtva obavezuje bogove na protivuslugu. Jedna izreka kaže o njima: ‚‚Ceo kosmos je podređen bogovima, bogovi su podređeni prizivanjima, a prizivanja brahmanima. Zato
su brahmani naši bogovi.“ Kasta ratnika i plemstva, kšatrija, čini drugu
kastu. Oni predstavljaju svetovnu moć. Njihov zadatak je da vladaju i štite zemlju od neprijatelja. Treću kastu čine naseljenici koji su ostali čiste rase, vajšije. To su obično trgovci i odgajivači stoke. Oni su ti koji snabdevaju ostale
kaste osnovnim životnim namirnicama. Naspram ova tri gornja, arijevcima pripadajuća sloja, stoji četvrta kasta nearijevaca, šudre. Ona se sastoji od socijalno odbačenih arijevaca, koji su se pomešali sa potlačenim prastanovnicima. Bez poseda su, nadničari, sluge i podanici tri gornje
kaste.
1
Ova socijalna podela društva ne četiri glavne kaste je religiozna dogma, jer se pripadnost jednoj određenoj određenoj socijalnoj klasi obrazlaže učenjem o samsari i
karmanu. Upanišade uče: ‚‚Oni koji su se ovde dobro vladali, za njih ima izgleda da će ući u majčino krilo, u krilo brahmana, ili kšatrije, ili vajšije; a oni koji su se ovde smrdljivo vladali, za njih su izgledi da uđu u smrdljivo krilo majke, u krilo ćandala.“ Ćandala pripada prezrenoj četvrtoj kasti, jer je on mešavina nearijevsko g muškarca šudre i
arijevske žene, brahmanke. Ovo nas odmah vodi i na temu apsolutne zabrane mešanja kasta. Kastinski sistem poseduje jednu vrstu zatvorenosti i ekskluziviteta. Onaj ko prekrši svetu zabranu smatra se otpadnikom od sistema. Međutim, čak i o vako striktna zatvorenost sistema nije bila apsolutna. Niže kaste su bile delimično propustljive. One su sporadično bile otvorene da prime ‚‚autsajdere“ u svoje redove. Međutim, takvih slučajeva sa višim kastama nije bilo. Ovo je omogućavalao višim kastam a da skupe svu društvenu i političku moć na jedno mesto i na taj način imaju kontrolu nad ostatkom
sistema. Nemački sociolog Maks Veber se osvrće na kaste posmatrajući šarolikost društvenih uloga koje su njihovi članovi imali. U tom smislu stroga podela, krutost i
nepropustnost indijsih kasta varirala je kako od vremenskog perioda tako i od podneblja na kome je obitavala. U tom smislu je uvek teško govoriti o kastama u najopštijem smislu reči već je uvek istinitije govoriti o njima u specifičnim istrojiskim i geografkim
kontekstima.
BRAMANI
Najviša indijska kasta trudila se da kroz vreme zadrži svoje pozicije moći i hegemonije nad određenim oblastima društvenog
života. Nekadašnji prvosveštenici ostali su verni zanimanjima koja zahtevaju
razvijene
intelektualne
sposobnosti
i
dobro
obrazovanje. U savremenijem kontekstu su uspostavili apsolutni
2
monopol nad svim administrativnim funkcija ma. Ritualne obaveze su ih, međ utim, odaljile od izvesnih zanimanja koja zahtevaju obavljanje radnji i dodirivanje objekata koji su bramanima zabranjeni. Iz tog razloga bramana nema u medicinskog struci.
U
skladu sa navedenim vidi se u kojoj meri je kršenje kastinskih pravla bio tabu za pripadnike pojedinih kasta, a naročito bramane. Neverovatna prilagodnjivost na nove
uslove života koja je i dalje u skladu sa bramanskim knjigama i zakonima govori tome u prilog. Istorijski gledajući i nije potpuno sigurno kako su bramani postali kasta.
Sveštanstvo u predvedskom periodu nije bilo zatvorena grupa u koju se ulazilo po pravu rođenja. Smatra se da postoji nekoliko razloga nastanka bramanske kaste. Jedan od
pretpostavljenih razloga je taj da su sveštenici koji su imali monopol nad ritualnim i žrtvenim praksama nametnuli sebe kao društvene vođe i osmislile čitav sistem
kastinskog poretka kako bi zaštitile svoj privilegovani položaj. Drugi razlog, koji ima veze sa prethodnim, jeste istorijska pretpostavka o vedskim sveštenicima koji su opsluživali bogate plemiće i prinčeve i u jednom trenutku preuzeli svu društveno i političku moć u
svoje ruke. Odrastanje jednog bramana značilo je njegovo dugotrajno i studiozno upućivanje
u svete f ormule i ritualne prakse. Takođ e, na mladog bramana se oralno prenosila vedska tradicija tako što mu je izabrani u čitelj recitovao klasična dela reč po reč. Ovaj način dubioznog pripremanja bramana za njegovu osnovu društvenu ulogu značajno
nam govori o posebnosti i privilegovanosti bramanske kaste. Niko izvan kaste bramana ne može biti upućen u ova znanja, niti može obavljati religijsku. Bramani su postali
nosioci ‚‚svetog znanja“ i kao takvi trijumfovali u društvu. S obzirom da je učenje bramana bilo tajno, ne čudi što su počeli samo svoje potomstvo da podučavaju u upućuju u isto. Na taj način je počelo da se uspos tavlja nasledno pravo koje je čuvalo moć, znanje i privilegovani društvneni status u
bramanskim porodicama od kojih nastaje kasta u uobičajenom smislu te reči. Decapaya (deo žrtvenog obreda) zahteva od mladog bramana da dokaže svoje bramansko poreklo deset generacija unazad kako bi mogao da bude iniciran u red sveštenstva. Nakon
3
završenog obrazovanja i prikladnih ceremonija, od bramana se očekuje da osnuje domaćinstvo i postane grishastha.
Bramani za svoje usluge obavljanja ritualnih i religijskih obreda nisu dobijali redovan prihod u današenjem smislu plate. Međutim, obaveza svakog naručioca obreda
je bila da bramana daruje za obavljanje riutalne prakse. Darovi su imali izuzetno simboličko značenje i odsustvo darova u o brednim žrtvenim radnjama je naručio cu donosilo zlu kob i nesreću. U tom smislu su darovi bili obaveza za svakoga ko želi
uslugu bramana i ukoliko bi ona izostala nije bilo retko da se braman osveti za ovakvu vrstu nepoštovanja. Duboko verovanje u znanje i nadmoć bramanske kaste činilo je d a praksa darivanja bude opšteprihvaćena i neupitna. Minimalna vrednost poklona je bila utvrđena, a svojevoljno određivanje njegove vrednosti među bramanima strogo
zabranjeno. Duboko se verovalo da sve što ima veze sa bramanima ima magi čnu moć. Tako se i br amanskom izmetu posvećivala pažnja kao predmetu sa svetim i čudesnim svojstvima. Značaj i poštovanje prema bramanima je prevazilazilo divljenje prema
kraljevima. Sticanje značajnog ekonomskog bogatsva bramanske kaste vezano je za važne
društvene i polit ičke uloge koje su obavljali u indijskom drutštvu. Jedna od čuvenih društvenih uloga, koja to na najbolji način dočarava, jeste purohita – uloga kućnog/porodičnog sveštenika u nekoj od prinčevskih porodica. Braman je imao značajnu ulogu u vaspitavanju i duhovnom razvoju prinčeva, a kasnije je bivao njegov nezamenjiv savetnik u svim poslovima od javnog značaja. Često se govorilo da kralj be z purohite teško da može biti kralj, ali isto tako braman bez kralja ne može se nazvati
pravim bramanom. Važna uloga koju su bramani imali u bogatim, vladarskim kućama omogućavala im je da utiču na sva društvena zbivanja i da nametnu mnoge zakonitosti u
dr uštvenom ponašanju koje su postale obaveza za sve članove društva (na primer, strogo regulisani bračni običaji i ritual venčavanja).
U svom završnom periodu životnog ciklusa (’’kada braman ugleda sina svog sina”) od bramana se očekuje da se povuče i sve tovnog života i ode u šumu. U ovoj fazi braman se u potpunosti predaje asketskom načinu života i produbljuje svoja tajna znanja i praksu. Njegova uloga je da se u tom periodu što više približi božanskom odričući se 4
svih ‘’nižih” stvari na ovom svetu. Ova p raksa ritualnog povlačanja u šumu bila je karakteristična za rani period bramanizma, a kasnije je ostala da živi samo u simboličnom i teorijskom smislu.
KŠATRIJE
Još u najranijim izvorima moguće je pratiti trag forimiranja vojničke organizacije u Indiji. Kšatrije ne možemo porediti sa
evropskim srednjovekovnim viteškim redovima. One su u ranom periodu pre formiranja kasta imale mnogo plemenitije poreklo. Kšatrije su se birale svoje ljudstvo iz kraljevskih loza i najviših redova plemstva, a najniži među njima bili su ugledni ljudi sa visokim društvenim i političkim statusom. U tom smislu je pripadnost ovom redu značila
izuzetno društveno poštovanje, privilegije i moć. Osnovna uloga reda kšatrija bila je da štiti svoj narod politički i vojno u službi
nekog kralja. Kralj koji ne štiti svoje podanike od lopova i pljačkaša smatrao se odgovornim za svu načinjenu štetu. Prema pojedinim pisanim izvorima, svaki vladar na čijoj je teritoriji izvršeno neko reazbojništvo morao je svojim podanicima da nadoknadi načinjenu štetu. Takođe, kralj je morao da ima jaku ličnost i harizmu. Smatralo se da iz
te harizme izvire njegova magična. Takođe, podanici su mogli da se oslobode kralja koji je pokazivao manjak moći i harizme. Mera za dobrog kralja je bila činjenica da su njegovi podanici zaštićeni, žive u izobilju i nisu nikada osetili glad. Dharma celog kšatrijskog reda je ratovanje. Indikativna je priča o osnivaču Mahratt kraljevstva koji godinu dana nije započeo rat i svi moćnici iz susedsva su odmah
pomislili da je smrtno bolestan. Po kšatrijskom vojničkom kodu smrt u postelji je
smatrana za najveću sramotu i protivljenje dharmi. Kada jedan kšatrija oseti da mu snaga opada od n jega se očekivalo da će pronaći časnu i junačku smrt u bitci.
5
Smatra se da su kšatrije iz predkastinskog perioda nestale zbog sukoba sa bramanskim redom. Kšatrije, koje su nekada činili ljudi plemenito g porkela i plave krvi vremenom su zamenjeni vojničkim redovima iz severne Indije koji su bili sastavljeni od plaćenih vitezova i ubica niskog porekla. Narastajućoj bramanskoj kasti nije odgovarala moćna i obrazovana vojnička kasta Kšatrija pa je uz pomoć plaćenika uspela da
ratovima izdej stvuje politčku nadmoć i u potpunosti promeni lice i sastav kšatrijske kaste. Surovi plaćenici neplemenitog porekla dobili su priviliegiju da se n azovu kšatrijama zbog svog učešća u sukobima na strani bramana. U staroj Indiji visoke vojničke pozicije su podrazumevale i privilegije koje su se dobijale po zasluzi za ratovanje na strani određenog moćnika. Mađu najvažnijim privilegijama su bili privatni zemljišni posedi koji su od kšatrija učinili moćnu i bogatu društvenu klasu.
Najhrabriji vojnici među kšatr ijama proglašavani su herojima i njihovo se ime slavilo. Heroji su bili harizmatični i neustrašivi pojedinici koji su uvek žurili u borbu i
tražili priliku da pokažu svoju izvanrednu hrabrost. Heroji su uvek jurišali da napadnu najvrednije protivnike sa s uparničke strane jer je onaj koji je porazio vođu na simboličan način porazio i čitavu njegovu vojsku.
Održavanje vojne snage uvek spremnom urodilo je razvijanjem složenog birokratskog aparata koji je morao da opslužuje i održava vojnu organizaciju. Velika sredstva izdvajala su se za vojnu opremu te se pojavila i posebna birokratska profesija skupljača vojnog poreza. Regrutovanje novih vojnika značilo je da kralj uvek zna koliko
vojno sposobnih ljudi ima u kraljevstvu. To je razvilo i sistem popisa stanovništa, jedan od prvih oblika demografskog praćenja broja ljudi na određenoj teritoriji. Ni danas nije baš sasvim jasno ko su zaista bile kšatrije: kraljevi rođaci ili posebna vrsta viteškog reda ili nehomogena klasa svakojakih plaćenika koji su se borili na nečijoj strani. Izgleda da je sve pomalo istina. Granice kšatrijkse kaste su, bar na počecima njenog formiranja, bile prilično porozne i nedefinisane. Kao što se sa promenom istorijskih i političkih okolnosti pojačavala i smanjivala važnost jedne od tr i
pomenute društvene grupe.
6
Zbog plemenitog porekla velikog broja njenih pripadnika, kšatrijske kaste će u modernim vremenima pronaći i zanimanja koja odgovaraju njihovoj visokoj pismenosti i obrazovanju. Većinu kšatrija ćete naći u zanimanjima poput: ad ministrativnih,
advokatskih, lekarskih, novinarskih i inžinjerskih. Naravno, veliki broj možemo naći i u redovima profesionalne vojske. Sve u svemu, modernizovana kasta kšatrija pokazuje svu raznovrsnot njenog šarolikog porekla.
VAJŠIJE
U klasičnim izvorima, vajšije su prvo bili seljaci, a tek kasnije postaju poznati po trgovini i izdavanju novca uz kamatu kao preovlađujućim zanimanjima. Po Vedama reč vica se
koristila u smislu naroda ili podanika. Vajšije nisu imale ritualističke, društvene i ekonom ske privilegije koje su bile rezervisane za više kaste (bramane i kšatrije). Međutim, i ovom
redu je ostalo vrlo važno pravo, a to je pravo posedovanja zemlje. U post- klasičnim vremenima potpu no se gubi svaka veza između pojma vajšije i seljaka. Od tada se ime ove kaste (vanik = trgovac) vezuje isključivo za pojam i zanimanje trgovca. Zanimanja koja su u starim vremenima među običnim ljudima uživala visoko
poštovanje bila su uzgoj stoke i ratarstvo. Trgovina, a pogotovo pozajmljivanje novca, smatralo se sumnjivom i prezrenom delatnošću. U Vedama je lik trgovca opisan kao lutalica koji dolazi iz tuđina, krade noću, skuplja svoje bogatstvo na gomilu, nevoljen od
ljudi i Boga, ne daruje sveštenike i pesnike. U tom smislu ‘’bezbožno blago’’ trgovca stoji nasupr ot bogatstva plemića koji velikodušno dariva Bogove i sveštenike u činovima žrtvenih i ritualnih radnji. Kasnije će trgovina dobiti mnogo superiorniji položaj od onog kako je opisana u
Vedama. S druge strane, Vede veličaju bogatstvo kao oblik zaslužene karmičke pravde, a po Rigvedi je čak moguće putem bogatstva dostići blaženstvo. Pojava i razvoj gradske 7
sredine će pomoći da se trgovina još više prihvati i razgrana kao neizostavni deo
urbanog života i ekonomije. Gradovi su u vremenima mira sve više gubili svoju ulogu odbrambenog utvrđenja i postajali tržišni centri u kojim se vršila razmena svakojakih
dobara. Trgovačka kasta imala je veoma važan položaj u političkom životu grada. Nije redak slučaj da su stariji i poštovani pripadnici kaste u nekom smilsu predstavljali ceo grad pred kraljem ili novim osvajačem. U današnjem smislu može im se pripisati uloga svojevrsnog gradonačelnika. Trgovci su finasirali ratove, davali u zakup zemljište i
stavl jali pod hipoteku nekretnine plemića kojima su pozajmljivali novac. Zahvaljujući moći koju im je davao novac mogli su na posredan način da utiču na značajne političke
odluke i procese u društvu. Tako je jedan princ iz visoke kaste sa svojom vojskom i činovništvom bio samo senka čija je veličanstvena pojava i održavanje vojske i birokratije bilo moguće samo uz debele trgovačke pozajmice. U tom smislu je njegovo
društveno i kastinsko poštovanje u velikoj meri zavisilo od novca kojim ga je snabdevala trgovačka kasta. O važnom položaju trgovaca govore i mnogo zapisi. U jednom možemo pročitati
kako je trgoac odbio da pozajmi kralju novac za rat zato što smatra da je kraljeva dharma nije da započinje rat nego da obezbedi svojim podanicima mir i blagostanje.
Trgovac je, takođe, dodao kako bi možda i mogao da razmotri davanje zajma samo ako bi kralj bio u mogućnosti da svojim podanicima obezbedi dovol jno veliko i snažno utvrđenje koje bi ih moglo zaštiti od neprijatelja. U nekom drugom zapisu se govori kako
je cela trgovačka gilda demonstrativno napustila prijem kod kralja jer je od njih zahtevano da sede zajedno sa šudrama. Trgovci su bili posredni ‚‚vladari gradova“. Oni su bogato snabdevali tržište svim robama i formirali mesta za trgovanje poput mnogobrojnih pijaca i bazara koji su postali i važna stecišta društvenog života. Takođe, kasta vaišija kao kasta slobodnih preduzimača i dobrostojećih građana, predstavaljala je najveći i najbogatiji izvor za
ubiranje poreza. Trgovačka kasta imala je značajnu autonomiju u svom delovanju i jačanju moći gradskih centara u kojima su boravili.
8
Vremenom se povlašćeni i privilegovani status trgovaca ugasio. Neprestano trvenje i međuzavisnost između plemića i trgovaca zavšilo se političkom pobedom prvih.
Trgovci su samo u pojedinim delovima Indije zadržali ostatke svoje ranije autonomije. U ostalim većinskim delovima prevladala je monopolistička samovolja vladara koji su nemtnuli pravila trgovanja nekada prilično samostalnoj kasti.
ŠUDRE
Ćetvrtu, najnižu kastu, čine oni ‘’koji nisu dostojni da
Bramanima donesu vodu”. To su oni koji se bave nižim zanimanjima, nedostojnim viših kasta i ne mogu da poseduju svoju zemlju. Šudre su većim delom ljudi koji se bave ratarskim
poslom, zanatstvom i raznim uslužnim poslovima. Smatra se da su šudre nastale od seoske najamne snage, koja je obrađivala tuđu zemlju, radila dugo i naporno i teško zarađivala svoj mali dohodak najčešće u
naturi. Šudre predstavljaju vrlo raznovrsnu i složenu kastu. Na primer, samo red zanatlija koji se bavi grnčarstvom ima razne varijetete. Oni koji koriste točak se ra zlikuju od onih
koji koriste kalupe. Grnčari koji se pomažu snagom volova nisu u istom rangu kao oni koji koriste snagu magaraca itd. U poseb nim slučajevima određena zanatska gilda formirala bi i teritorijlno odvojenu zajednicu koja se odlikovala karakterističnim
obeležj ima zanata. Na primer, ovakve zajednice su često formirali stolari. Među šudrama su postojali i oni koji su sebe smatrali pravim, ‘’čistim šudrama”
(Sat shudra – čista šudra) u odnosu na druge pripadnike te kaste. Takvima su se smatrali pripadnici urbane populacije koji su obavljali visoko cenjene zanate poput zlatarstva, pekarstva, pravljenja ulja i parfema, baštovanstva. U tu kategoriju su spadale i retke i lu ksuzne veštine ukrašavanja svile, zidarstva, ukrasnog stolarstva i dr. Takođe u ‘’’čiste šudre“ spadaju i sluge koje borave u bogatim kućama jer se drugačije ni ne bi 9
mogle naći u prisustvu pripadnika viših kasta. Smatra se čak da je čistoću neke kaste odr eđivalo manje tip zanat, a više fizička približenost višim kastama u obavljanju zanatskog posla. Tako berberi nisu nikako mogli biti ‘’prljavi” po prirodi svog posla koji je zahtevao da dodiruju pripadnike viših kasta. Razvoj gradova i urbanog načina života izuzetno je pogodovao napretku kaste
šudra. Rad je razvijao specifične potrebe i tržište za raznorazne rukotvorine koje su zahtevali urbani stilovi života. Zanatlija kao tipičan šudra je tako mogao da pokaže sve
svoje veštine i da zbog toga bude vrlo ce njen. Takođe, zanatlije su formirale svoja posebna udruženja i na taj način štitili svoje interese od moćnijih društvenih redova. U pojedinim zapisima zanatlije su razvrstane u četiri osnovna reda: (1) seoski
robovi koji su najmljeni od seoskih gospodara za sve vrste zanatskih poslova. Primali su malu platu za svoj rad; (2) zanatske zajednice koje su formirane od pripadnika jednog zanata i članova njihovih porodica. Oni su nudili svoje usluge drugima i prodavali svoje
proizvode samostalno ili preko trgovaca; (3) zanatlije koje su živeli uz bogate gospodare, plemiće ili kraljeve. Oni su služili tome da opsluže bogato domaćinstvo svim zanatskim
potrebštinama. Mogli su biti robovi ili slobodni ljudi; (4) gradske zanatlije koje su imale svoje zanatkse radionice u poznatim gradskim ulicama i prodavali svoje proizvode na gradskim bazarima. Kao i u drugim kastama, tako se i u ovoj razvilo pravo pripadnosti po rođenju. Očevi su primali svoje sinove i rođake kao šegrte i prenosili im zanatska znanja. Šegrt je
morao pratiti rigidne norme i pravila koja je zanatska kasta nametala i imao je polagati svu svoju zaradu glavi kuće kao glavnom majstoru domaćinstva. Na isti način će kasnije
sin od šegrta postati majstor zanata i ponovo nastavljati isti proces podizanja sopstvenog potomstva u duhu zanata koji mu je dodeljen rođenjem. Interesanto je spomenuti i posebno mesto koje su zanatski alati i sredstva za rad imali u životu zanatlija. Većina alatki je imala gotovo ritualno značenje iako su one po svom izgledu i tehničkim mogućnostima bile vrlo jednostavne. Smatra se da je ovaj gotovo fetišistički odnos prema alatu bio glavana barijera njegovog tehničkog razvoja. To isto je važilo i za određeni način na koji se nešto pravilo ili gradilo. Specijalni redosled 10
poslova i pravila po kome se, na primer, gradio neki objekat zahtevao je da se konsultuje sveštenik ili prorok pri svakoj i najmanjoj promeni. Strah od kršenja pravila i njegovih negativnih posledica činili su da se razvoj zanatstva odvija sporo i tegobno.
U ovom trenut ku, nakon kratke retrospektive četiri osnovne kaste indijskog društva, valja spomenuti i posebnu društvenu grupu koja ne pripada ni jednoj pomenutoj kasti. To su parije ili ‘’nedodirljivi”. Smatrani su nedostojnima života u zajednici zbog poslova koje su obavljali, pa su tako i danas parije osuđene na najteže i one “nečiste” poslove koji uključuju fizički dodir s krvlju, izmetom i drugim telesnim nečistoćama
definis anim indijskim zakonom: parije su štavitelji kože, spaljuju mrtve, čiste nužnike, režu pupčane vrpce, odnose uginule životinje s puteva, čiste smeće i sl. Ti se poslovi
prenose sa kolena na koleno, zajedno sa statusom nedodirljivosti: u skladu sa strogim hinduističkim odredbama, roditelji parije rađaju decu parije, osuđenu kao nečistu od
trenutka rođenja. Parije su izopštenici, ljudi koje se drži odveć nečistima i okaljanima da bi ih se smatralo bićima vr ednim spomena. Parij e se izbegavaju, vređaju, zabranjuje im se ulaz u hramove i domove pripadnika više kaste, uskraćuje im se pristup bu narima
viših kasta, na javnim mestima moraju jesti i piti iz posebnih posuda, a u ekstremnim, premda ne i retkim slučajevima su žrtve teškog fizičkog nasilja.
BRAMANIZAM I JOGA
Vedska tradicija
Vezu između kasta i joge možemo naći u filozofsko religijksom odnosu izmađu
joge i bramanizma. Vekski spisi koji su osnova bramanske prakse poznaju jogu i u pojedinim
vedskim tekstovima moguće je
pronaći delove o aksetskim disciplinama koje će biti integrisane u jogističku trad iciju.
Vedski tekstovi govore o asketama i čudotvorcima koji s e u društvenom smislu ne mogu 11
svrstati ni u jednu kastu. ‚‚Tako je u jednoj himni iz Rig vede reč o jednom muniju dugih kosa, koji je odeven u crni sloj pljavštine, koji je vetrom opasan i u koga ulaze bogovi. On izjavljuje:‚‚u opijenosti ekstaze mi smo uzjašili vetar. Vi, smrtnici, vi možete da vidite samo naša tela“. Muni leti prostranstvima, on je vetrov konj, prijatelj Vayua, mamuzan od bogova, nastanjuje dva okeana, okean izlaz ećeg i okean zalazećeg sunca, kreće se putevima Apsara, Gandharva i divljih životinja, čita misli“. Vede navode i druga neverovatna iskustva u vezi sa nekim mitologizovanim ličnostima. Smatra se da su ovi
mitski junaci u ustvari obogotvoreni arhetipovi pojedinih asketa i čudotvoraca. Jedan od značajnih pojmova i praksi koji su zastupljeni u bramanizmu, a koji će imati izuzetan značaj i za jogu jeste tapas. Tapas u doslovno znači vatra ili žar, a u prenesenom značenju predstavlja asketski napor uopšte. Ovaj pojam je uveliko prisutan
u Rigvedi, a njegove moći se protežu na kosmički i duhovni plan: preko tapasa asketa postaje vidovit, pa čak i otelotvoruje bogove. Pročišćavajuća moć vatre igra značajnu ulogu u mnogim bramanističim obredima. Padanje u vatru i doslovno preznojavanje
spadaju u ritualne motive koji se mogu naći i u mitološkim pričama o božanstvima. Magičnim putem povećati temperaturu sopstvenog tela ili ‘’ovladati” vatrom tako da se postane neosetljiv na temperaturu žeravice, jesu čudotvorne moći kojima raspolaži
asketi, iscelitelji i šamani. Ovakva praksa proizvođenja unutrašnje toplote biće izuzetno primenjiva u pojedinim jogičko-tantričkim tehnikama. Zbog značajne ulogu koju su bramani igrali i
religijskom i društvenom životu zajednice praktikovanje tapasa se prošrilo i postalo deo religijskog iskustva celokupnog indijskog naroda. Na primer, ritual žrtvovanja some zahtevao je od onoga ko je prinosio žrtvu i od njegove žene da upražnjavaju obred posvećenja zvani diksa, koji se sastojao od asketskog bdenja, meditiranja u tišini, posta i
posebno od zagrevanja ( tapas), pri čemu je obred mogao da traje od jednog do godine dana. Značajno je pomenuti da je praktikovanje tapasa bilo povezano i sa izvesnim
tehnikama disanja koje su često podrazumevale postizanje zagrejanosti zadržavanjem daha. Postoji značajna veze između tehnika disanja u žrtvenim bramanistikčkim rutualima i pranajamički h tehnika disanja u jogi. Na disanje se gledalo kao na vid 12
unutrašnje žrtve i u tom smislu su materijalni objekti i predmeti rituala zamenjeni određenim fiziološkim funkcijama. ‘’Dok govori čovek ne može da diše i time se disanje stavlja na oltar reči; dok diše, pak, on ne može da govori, znači da reč prinosi na žtrvu disanju. U pitanju su, dakle, dva neprekidna, večna žrtvena čina; i budan i u snu, čovek
bez prekida prinosi ove žrtve.” Značajno je napomenuti da je ova vrsta disanja morala biti osvešćena, isto kao u jogi i da je zahtevala izuzetan mentalni napor da onaj koji diše
poistoveti sve svoje fiziološke funkcije sa životom Kosmosa. Na gore spomenuti način pojedine jogističke prakse su dobile svoje priznanje u
okvirima bramanističkih ritualnih praksi. Zbog izuzetne društvene moći bramana može se reći da su na taj način sačuvane i konzervirane. Međutim, izvesne jogičke grupe nisu mogle nikako da se uklope u rigidne bramanističke norme i u tom smislu su spadale u
ne mali broj izopštenih religi jskih sekti i pokreta koji će kasnije dobijati na značaju sa opadanjem bramanskog uticaja. Upanišade
Drugi važan izvor za p raćenje veze između joge i bramanizma jesu Unpanišade. One su svojevrstan odraz iskustva koji se rađa na marginama braminsitčke ritualističke prakse. One se odriču ogrančenog dejstva rituala i teže ka Apsolutu. U tom pogledu se
Unanišade slažu sa stavom jogina jer i kod jednih i kod drugih se napušta ortodoksni stav koji se ogleda u žrtvenom ritualu , društvenom i porodičnom životu, da bi se u potpunosti predali traganju za Apsolutom. S tom razlikom što se Unapišade drže metafizike i kontemplacije, dok se joga služi askezom i meditativnim tehnikama. Upražnjavanje joge po Upanišadama služi sticanju zna nja koji donose konačnu spoznaju o svetu i donose izbavljenje od smrti. Čovek je prvo morao da nauči da vlada svojim telom i svojim čulima. Često se čovek koji vlada sobom upoređuje sa veštim kočijašem koji vlada svojim čulima kao razuzdanim konjima. U tom smislu pojam
zauzdavanja veoma asocira na koren juđ iz koga potiče reč joga koji znači spregnuti, ujarmiti. ‘’Čovek koji za vozača kola ima znanje, a misli su mu uzde, stići će na ishodište
svoga putovanja, na uzvišeno mest dge boravi Višnu”, kaže se u Katha Unapišadi. Na
13
ovaj način se joga kao praksa i tehnika ovladavanja telom i čulima prepoznaje kao put
izbavljenje ka končanoj prosvetljenosti. U pojedinim mestima u Upanišadama javljaju se konkretni opisi postavljanja tela u određene položaje koji liče na asane i u kojima se može nesmetano disati i meditirati. Takođe se savetuje da se za jogu izabere mesto koje je prijatno za boravak, u blizini
kakve vode i na kome vladaju ugodni šumovi. Upanišade dalje spominju i blagotvorna dejstva upražnjavanja joge koji se odražavaju u boljem zdravlju, pročićenosti želja, blistavosti pojave, ugodnom glasu, prijatnom mirisu i osećaju lakoće.
Najbolji prikaz i opis jogi stičke pr akse dat je u Yogatattva-ma. U njima se pominje osam osnovnih jogičkih principa i razlikuju četiti vresta joge: mantra, laya, hatha i rađa joga. U njima su opisane i specijalne moći koje jogin dobija upražnjavanjem joge i
meditacije i izlaže se vi še tehnika pranajamičkog disanja. Yogatattva daje i jedan specifičan opis mistične fiziologije koja određene delove tela povezuje sa pet kosmičkih
elemenata (zemlja, voda, vatra, vetar i eter). Tekst je u nekom smislu i konkretan priručnik koji preciznim u putsvtima navodi asketu/jogina da obavlja svoju prasku
ispravno. Izuzetan naglasak se stavlja na iskutsvo i važnost redovne prakse. Sa sociološkog stanovišta ljudi koji su upražnjavali jogičku praksu mogu se
svrstati u mnogobrojne kategorije akseta i kontemplativaca koji su postojali u bramanističkoj Indiji. Zbog svog asketskog života i povučenosti iz društveno -plitičkih
tokova i delovanja, asketi nisu ugrožavali bramane i zbog toga ih ovi nisu smatrali svojim neprijateljima. Posebno i zbog toga što su a sketi uživali poštovanje među svim slojevima stanovinštva i smatralo se da su pod specijalnom milošću bogova. Uz to, kao što je već
gore opisano, asketkse prakse su svoje opise i opravdanje imale u svetim bramanističkim tekstovima i iz tog razloga su bile priznate u najvišim religioznim krugovima. Društvena skrajnutost asketa, a pogotovo njihova fizička izolaciji u šumu ili na neko drugo mesto u prirodi, skrivala ih je od političkih sukoba i složene mreže
kastinskih društvenih odnosa. Informacije koje nam daju Vede i Upanišade govore u prilog tome da su asketske i jositičko-tantrisičke sekte postojale danvo pre pojave same tantrističke doktrine i 14
tantrističke literature. Jogička praksa i verovanja crpu svoje izvore iz pravedskih
vremena i njihov kontinuite t u Indiji nikada nije bio prekinut. Sveti bramanistički tesktovi nam posredno otkrivaju kakav su odnos bramani imali prema jogijima koji su živeli u istom društvu. Na žalost, retkost i mali broj izvora, ne govore nam o tome kakav su odnos imale druge kaste prema jogi. U tom smislu ostajemo na tragu samo opšteg mišljenja o odnosu naroda prema mističnim pojedinicima sa specijalnim moćima prema
kojima se odnosilo sa dužnom pažnjom i strahopoštovanjem.
ZAKLJUČAK Važno je napomenuti da četiri kaste koje su sa mo skicirane u ovom tekstu ne mogu da dočaraju svu složenost kastinskog sistema koji vlada u Indiji. Različite
podvrste, varijeteti i imena mnoštva kasta koje se teško mogu prebrojati sugerišu da ova jednostavna podela na osnovne četiri kaste zajedno sa nedodirljivima, predstavlja samo stalnu potrebu evropocentrične antropologije i sociologije da svo bogatstvo izvesnog naroda i zemlje neoprvdano ograniči i klasifikuje u nekoliko kategorija.
Bogato istraživanje indijskog društva Maksa Vebera otkriva nam jedan drugi, sociološki polgled na kaste. U njegovom tekstu otkrivamo da kaste nisu bile samo osuđenici sopstvene dharme i nemoćni u pogledu promene svog društvenog položaja.
Veber ukazuje njihove razgranate i složene društvne odnose koji su nekim drugim kanalima omogućavali pripadnicima nižih kasta da ostvare svoje eknomske i druge interese. Zbog toga imamo slučaj da su vajšije kao niža kasta ucenjivale kšatrije zbog visokih novčanih zajmova. Takođe, u drugom smislu ne možemo gledati na bramanističku praksu isključivo
sa stanovišta njihove religijske i ritualne uloge. Bramanima je, kao najuticajnijoj i najmoćnijoj kasti, odogovaralo da se sva moć i bogatstvo ne pomera iz njihovog šireg porodičnog kruga. U tom smislu možemo teške religijske tabue i rituale kojima se ostatak stanovnišva držao u svojevrsnoj sujevrenoj pokornosti čitati i kao način da se održi ovakav poredak rasporeda moći i ekonomskog bogatstva. Jake kastinske norme i
15
zabrane kao i princip pripadnosti kasti po rođenju omogućavale su bramanima da zadrže i bezbedno borave na vrhu društvene lestvice. Kastinski sistem je doživljavao svoje modifikacije u istorijsko- političkim prevratima. Posebna i velika tema je svakako odnos britankse imperije prema kastama. No, to samo govori koliko je istraživanje indijskog društva neiscrpna i bogata riznica za različite religijske, antropološe i sociološe studije. Drevni sistem verovanja da su svi ljudi rođeni nejednaki, jači je i od savremenog zakona i indijskog ustava koji zabranjuje
kastinsku diskriminaciju i ukida nedodirljivost parijske kaste. Međutim, i dalje se većina stanovnka u svakodnevnom životu upravlja krutom hijerarhijom i društvenim kodeskima nasleđenim iz davnih bramanskih vremena.
Uloga i mesto joge u kastinskom sistemu naviše se oslanja na njeno objašnjenje i opise u svetim bramanističkim tekstovima (Vede i Upanišade). Mirča Elijade nam nudi jedan fantastičan presek i uporedno istraživanje između joge i bramanizma kroz svete spise, mitove i antropološke zapise. U svakom slučaju ovakve analize nam pomažu da bolje shvatimo društvenu ulogu koju je jogičk a praksa imala nekada i da pokušamo da razumemo njenu moć da sačuva svoju autentičnost kroz različita istorijska previranja do
danas.
16
Literatura:
Weber, Max, The religion of India – The sociology of Hinduism and Buddhism , Illinois, The free press, 1958.
Elijade, Mirča, Joga – Besmrtnost i sloboda , Beograd: BIGZ, 1984.
Vukomanović, Milan, Religija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
2004.
Belinger, Gergard J. (prir.), Veliki leksikon religija , Beograd, Lento/Dobra, 2004.
17
