STRUKTURA TEKSTA TEKST - o tekstu se govori na razlicite nacine i iz razlicitih perspektiva. Recimo govori se iz
funkcionalne stilistike u tom smislu sto se tekstovi svrstavaju u stilove ( naucni, novinarski… ). Nauka o tekstu je TEKSTOLOGIJA. Ona se razvila u okviru knjizevne teorije i nije mlada nauka. Kod nas se Dusan Ivanic bavio ovom problematikom. LINGVISTIKA TEKSTA je disciplina koja je na jedan nacin “ malda” jer se u nasoj praksi o tome pocelo
pricati tek pre nekoliko godina, a inace vec dve decenije postoji, recimo, u nemackoj filoloskoj skoli. Za tekst se jos zanima disciplina LINGVISTICKA STILISTIKA i to sa stanovista funkcionalne stilistike. VERBATOLOGIJU zanimaju sve realizovane verbalne strukture, pre svega tekst. U okviru knjizevne teorije razvila se KOMUNIKOLOGIJA i ima neuhvatljiv predmet proucavanja, jer su je prigrabile sociologija, psihologija, filosofija komunikacije, pa nam izmice kao disciplina na koju se mozemo osloniti. Postoje razlicite definicije teksta u zavisnosti od toga koji se aspekti njegove structure naglasavaju prilikom definisanja. sta se naglasava prilikom njegovog definisanja. Svaki tekst ima slojevitu strukturu i vecina testova je hijerarhijski uredjena. - Jezicka gradja koja sacinjava materiju teksta sama po sebi je slojevita ( morfoloski, fonoloski, sintaksicki i nadsintaksicki nivo...). - Drugi nacin shvatanja slojevitosti teksta tice se tematike. Nijednu temu ne mozete izruciti u jednom trenu i kroz jednu recenicu, odnosno, tema u prvoj stanci odredjuje izbor jezickih sredstava. Nijedna se tema ne moze izloziti ako pri tome ne postoji slojevitost u zavisnosti od podtema (ako je umetnicki tekst, bice motivi) ili u vidu teza. Jezicka struktura koja je izgradjena od minimalnih jedinica koje podrazavaju temu zovu se TEKSTEME. Tekstema je ISKAZ. Iskaz je siri pojam od recenice zato sto iskaz moze biti isto sto i recenica, ali iskaz mogu ciniti i dve-tri recenice. Iskaz moze biti i manji od recenice, i to zato sto iskaz pripada komunikativnoj, a recenica strukturnoj sintaksi. Za izgradnju teksta znacajno je pitanje nacina objedinjavanja tih minimalnih jedinica i nivoi odnosa medju njima. U tekst ne ulazi samo jezik raslojen na ove gramaticke nivoe, vec se u tekstu nalazi i tzv. “ GRAFICKI JEZIK”. Taj graficki jezik je najuocljiviji u tekstu koji se zove knjiga ( kvantitetski gledano, tekst moze biti sve-recenica ili rec ). Graficki jezik podrazumeva naslove, podnaslove, poglavlja i minimalne elemente strukture ( pasuse, paragrafe). U graficki jezik spadaju i nacini obelezavanja delova teksta ( navodnici, interpunkcija, tipovi slova… ). Nacela kompozicije teksta – osnovna nacela: 1) nacelo jedinstva – uskladjenost sa temom od pocetka do kraja teksta 2) nacelo odabiranja – izbor relevantne teme i relevantnog metodoloskog i teorijskog resenja 3) nacelo skladnosti – tekst treba da ima odredjenu harmoniju medju svojim segmentima 4) nacelo ravnomernosti (proporcije) – uskladjivanja znacaja teme sa prostorom koji mu je u radu posvecen
5) nacelo izrazitosti – isticanje u prvi plan najvaznijih stavova 6) nacelo raznovrsnosti – oznacava stilsko bogatstvo i znalacku upotrebu primera I citata. PODTEKST se shvata na dva nacina: - uobicajeni, tradicionalni nacin: podtekst je neki nasluceni, a ne jasno izrecen smisao…to su oni narativni impulsi koji putem konotacija i aluzija pomazu da naslutimo ono sto nije napisano. - drugi nacin: podtekst se shvata kao podsticaj za stvaranje novog teksta.
U prvom smislu se koristi u knjizevnoj kritici i teoriji u vezi sa umetnickim tekstovima, ali i neumetnicki imaju kontekst ( uglv. se vezuju za propagandu, neke novinarske clanke, reportaze…). Administrativni tekstovi gube opciju podteksta. U drugom smislu vezuje se za naucne tekstove ( u uvodnom delu se objasnjava cime se tekst bavi i on budi podsticaj za citanje tog teksta i ostale slicne tekstove). U analitickom delu ( sredisnji, najveci deo ) autor na osnovu parcijalnog zakljucka moze dati podsticaj citaocu, mogucem istrazivacu za istrazivanje u toj oblasti. INERTEKSTUALNOST – tekst u tekstu (delovi jednog teksta unutar drugog) i uglavnom se ostvaruje
citiranjem. Ono je uglavnom parafrazirano u novinarskom i naucnom stilu. Mada, u naucnom se parafrazicno citiranje moze graniciti sa plagijatom I na to treba obratiti paznju. Intertekstualnosti ima i u knjizevnim delima ( npr. dijalog ). U svim vidovima izrazavanja ( pismeno i usmeno ) ona je opsteprisutna LEGIBILNOST TEKSTA u tehnickom smislu oznacava citljivost teksta. Kad kazemo tehnicki smisao,
mislimo na efekat koji tekst ostavlja na konto oblika, gustine slova, proreda… Ovo je vazno za istoriju jezika jer je nekada nemoguce procitati stare rukopisne spise. Ono sto je u smisaonom smislu pandan legibilnosti jeste smisaona jasnoca teksta, odnosno, tekst moze biti necitljiv u tehnickom smislu i ako nije dovoljno jasan.
STRUKTURA TEKSTA
Tekst je jezicka struktura sastavljena od minimalnih jedinica koje nazivamo ISKAZIMA. Iskazi se ujedinjuju u vece, nadredjen jezicke strukture, kao sto su pasus ili paragraf. Paragrafi se nadalje ujedinjuju u odredjena tematski definisana poglavlja. U sustini, od prirode iskaza zavisi i sustina teksta i obrnuto, od tematske prirode teksta zavisi tip iskaza koji ce se u njemu upotrebiti. Iskazi mogu biti upotrebljeni sa dve funkcije: jedna je NOMINACIJA, a druga AKTUEALIZACIJA. Nominacija se najcesce ostvaruje nominalizacijom, dakle, nerecenicnim imenovanjem i tu spadaju reci, sintagme i konstrukcije. Aktuealizacija se ostvaruje recenicnim putem, jer je predikat stozer aktuealizacijskog imenovanja (ako kazemo kisa u nasem mentalnom leksikonu otvara se deo za prepoznavanje i mi prepoznajemo pojam, ali nemamo nikavu vise informaciju o njemu, a ako se kaze kisa pada ovo pada pokazuje vreme desavanja radnje i da se to sada desava). I u savremenom civilizacijskom smislu, covekova komunikacija zasnovana je i na nominaciji i na aktuealizaciji. Tako cemo naci brojne nominalne forme u vidu natpisa (Pekara, OS “Petar Kocic”, Narodni muzej…). Natpisi su i saobracajni znaci ( Radarska kontrola, Srecan put ), plakati ( Novogodisnji vasar, Velika rasprodaja ), tzv. oznake spadaju isto u natpise ( oznake za vrstu automobila, jogurta, odnosno, jednom recju, to se koristi za sve proizvode koji imaju siru upotrebu ). Posebna vrsta nominalnih iskaza su naslovi, podnaslovi i nadnaslovi. Nije cudno da se u jednom naslovu nadju sva tri, tj. tzv. cela “naslovna baterija” ili bar delimicna. Sta se sve moze naslovljavati: tekst, slike, drustvene manifestacije dokumenti, drustvena priznanja… Naslov nose i druga zvanicna dokumenta ( Svedocanstvo, Zahtev za licnu kartu, Izvod iz maticne knjige rodjenih ), poslovne knjige imaju naslove ( Knjiga izvestaja sa ispita ), pa ce i rubrike u tim komercijalnim poslovnim knjigama imati naslov. Naslovi mogu uticati na dekorativnu opremu teksta: ako naslov prenosi vaznu informaciju on ce biti na neki nacin istaknut ili ce odredjene reci biti stilizovane ( cak i u poeziji nekad pesnik sam izdvaja odredjene reci ) i ovako izdvojene reci nazivaju se GRAFOSTILEME. Zaglavlje i signatura u zvanicnom pismu: zvanicna pisma obicno pocinju sa : “ Postovane kolege”… ovo je inicijalna forma, a u finalnoj: “Sa osobitim postovanjem” . S obzirom da nigde nema predikatizacije, pricamo o nominalnom iskazu. Nominacija je osnovni i najvazniji oblik jezicke aktivnosti. Vrlo je raznovrsna i mnogostruka. Raznovrsna po tome u kakvim se sve uslovima upotrebljava rec i na koji nacin, a mnogostruka po lingvistickim funkcijama i osobinama koje poseduje ta rec. Kada se govori o nominaciji, treba metodoloski razdvojiti dva pitanja/problema: - razlikovati slobodne/automatske sa jedne strane i kontekste nominacije sa druge - vrste aktuealizacije noema (NOEMA je najnizi nivo hijerarhijske strukture, tj. reci – lekseme. Noemika je nauka koja proucava minimalne jedinice koje prenose poruku. Noema je dakle I nivo, a II cini TAGMEMA. Tagmemika je nauka koja proucava sintagme i funkcije njene. III nivo je recenicni. Ova podela vrsena je na funkcionalnom i komunikativnom kriterijumu)
SLOBODNA NOMINACIJA
Slobodna nominacja je ona koju obavljaju reci kada se nadju u APSOLUTNOJ POZICIJI. To znaci da u upotrebi ne zavise, odnosno nisu upucene na susedne iskazne forme. U nju spada ANOTACIJA. Ona je najprostiji nacin vodjenja podsetnika npr. Dakle, puko ispisivanje tzv. kljucnih reci (karte, sastanak, pijaca…). Te noeme pokazuju redosled dogadjaja i takvi zapisi najcesce nisu informativni drugim osobama. Svrha je da u secanju izazove opste znacenje reci, a onda se stvara lanac misli koje je zapisivac vec ranije oformio. Napomena: druga je stvar kada umesto anotacijama podsetnik ispunjavamo tekstom, jer tad kao rezultat ne dobijamo podsetnik, vec dnevnik. U svakodnevnom zivotu, u administraciji, u naucno-istrazivackom radu, u kulturi, skolstvu itd. kolicina ovakvih belezaka je nesaglediva. Postoje raznovrsni obrasci i posebne knjige kao i posebni popisi koji nalazu pripadnicima mnogih struka da upravo vode takve knjige, da evidentiraju podatke iz obrazaca ili prikupljene sopstvenim radom. Ti podaci u vidu reci ili sintagmi mogu biti svrstani i u rubrike. Ponekad se anotacijama smatraju studentske beleske kada su u tezama, a ne povezane u tekst. Kada se pocinje sa pisanjem naucnog teksta, pre toga se isto pravi anotacija da bi se imao kao koncept. I telegrafska posta se moze podvesti pod anotacije, odnosno oni telegrami iz svakodnevene prakse, ali ne i politicki jer su oni uglavnom u formi teksta. Anotacije su i jezicki elementi na shemama, dijagramima, matricama i slicnim vizuelnim predstavama raznih naucnih, strucnih i drugih smisaonih konstrukcija. Anotacije su dalje i nazivne jedinice u geografskim, astronomskim i drugim kartama. U anotaciju spada i kalendar ( kalendari su specijalna vrsta teksta, a u njemu je vizuelno predsvljena hronoloski godisnja karta sa religijskim, ideoloskim i politickim informacijama ). Anotacija je najniza, elementarna vrsta nominacije. To je funkcija bez sopstvenih indikatora. To znaci da jedinica upotrebljena u tu svrhu po pravilu ima osnovni oblik (nominative jednine). Anotacijska funkcija zapravo je neutralizacijska pozicija za sve tipove funkcionalnih indikatora.
ETIKETE
Etikete su u osnovi razlicite nalepnice i razlicita uputstva na ambalazi ( Med, Jogurt, Pokvarljivo, Lomljivo…). Etiketama su obelezeni i akti u administraciji i drugim oblastima ( Personalno, Uprava, Dekan…). Etikete se dele u tri vrste: 1. Instruktivne
2. Direktivne
3. Eksklamativne
INSTRUKTIVNE su slicne anotacijama ali se od njih razlikuju po izvesnim mogucnostima oblickog
variranja, odnosno, etikete mogu biti i u u zavisnim padezima (Borovnica sa Kopaonika, Iz nase baste, Za Bozic…). Njihova instruktivnost obelezena je oblicima nominalnih reci ili bar formantivnim recima (predlozi, veznici, recice…). Instruktivnost je dodatna, visa funkcija nominacijskih reci i ona doprinosi tome da odredjena rec postane aktuelna . AKTUELIZACIJA je vrlo vazno komunikativno obelezje iskaznih struktura. Svoju nominalnu funkciju obavljaju dobrim delom u osloncu na kontekst, te mozemo reci da nisu apsolutno samostalne.
DIREKTIVNE imaju npr. ovakvu formu ( Cuvati na hladnom i suvom mestu, Pazljivo rukovati, Otvoriti
ovde…). Kod ovih etiketa, instrukcija se zamenjuje zahtevom da denotat nazvanih reci bude ostvaren. DENOTAT je oznaceni sadrzaj (“kuca”-objekat za stanovanje). Treba razlikovati denoaciju i konotaciju. KONOTACIJA je dodatno znacenje i ono moze biti istorijsko, licno, umetnicko... Jedan znak cine oznaka i oznaceno. denotat denotacija // konotacija *osnovno *dodatna znacenje (ono iz recnika)
znacenja
designat designacija oznaka + oznaceno = znak
Svaki znak ima svoj denotat, ali nemaju sve reci svoj DESIGNAT, npr. istorizmi – od njih je ostala samo oznaka, a nestalo ono sto je predmet imenovanja. Jezicki znak moze biti sve sto prenosi informaciju, od reci do teksta. Ovakva vrsta aktuelizacije koja se ocekuje kao rezultat adresatove aktivnosti naziva se direktivnom. Podsticaj je veoma blizak pojmu direktivnosti. Stilisticki (lingvisticki) ih ne mozemo odvojiti, ali mozemo u verbalnom kontekstu. Jos jedna razlika: podsticaj se ne odnosi na odredjeni denotat, vec se definise kao opsti poziv na aktivnost. Direktivnost se na kraju moze shvatiti kao vrsta instruktivnosti tako da su mnoge instruktivne etikete istovremeno i direktivne. EKSKLAMATIVNE etikete se dele na tri vrste:
-
konotacija – pocinje velikim slovom i zavrsava se tackom eksklamacija – ima uzlaznu intonacijsku liniju i uzvicnik na kraju interogacija – ima izlomljenu intonacionu liniju i zavrsava se upitnikom
Jedinice se izgovaraju pojedinacnim intezitetom govora. Nikako ne treba izjednacavati eksklamativnu etiketu sa instruktivnom i direktivnom, jer se ona ne tice odnosa znaka prema denotatu vec je izraz unutrasnjeg stanja onoga ko ga govori. Kod direktivnih, unutarznakovna direktivnost je zastupljena, a kod eksklamativnih je eksklamativnost iznadznakovno obelezje. Eksponacija je takodje funkcija eksklamativnosti. Najprimitivniji nacin eksklamacije je vikanje ( Ne tumbati! Lako kvarljivo! ) OZNAKA
U oznake spadaju razliciti nazivi koji oznacavaju sastav, kvalitet, namenu, poreklo i sl. Vrlo cesto su oznake u stvari tzv. Marke, kao sto su “Sloboda”, “Alfa” itd. Oznake ili marke objedinjuju u sebi dve funkcije: a) NAZIVNA b) INSTRUKTIVNA. Instruktivna funkcija je leksikalizovana, pa je tako potreba za njenim morfoloskim obelezjem opala. LEKSIKALIZACIJA je proces koji dovodi do potiranja oblickih ili morfoloskih karakteristika reci u odredjenom lancu. Zato je cesto suprotstavljena gramatikalizaciji. Leksikalizacijom nastaju izolovane strukture koje su najcesce idiomatizovane.( Ici ruku pod ruku ). Idiomatizovane strukture javljaju se na skoro svim jezickim nivoima ( morfo-sintaksicki ). Fugure koje su usle u svakodnevni jezik zadrzale su samo leksicko znacenje ( noga stolice ). Oni tekstovi skloni nominalizaciji istovremeno su skloni i leksikalizaciji. Oznaka je specijalni slucaj nominacije, jer rec imenuje i denotat i instrukciju o njemu. Zbog toga se ova funkcija naziva simbolickom.
Postoji i drugi tip oznake pored marke – to su sifre. SIFRE su skracene, tajne ili interne nominacije pocev od pisanih dokumenata do nekih industrijskih proizvoda. Narocito su vazne u vojnoj, policijskoj i diplomatskoj sluzbi i tamo se cesto javljaju svakodnevni nazivi da bi sakrili sadrzaj, a istovremeno se biraju oni nazivi koji se lako pamte. Koliko su oznake previse prozirne, toliko su sifre neprozirne za neupucene. To je zacetak tzv. enigmatske upotrebe reci. Prikrivanje znacenja je lingvisticka operacija, pa se iz tog razloga sifre i enigmatika uopste ne mogu iskljuciti iz nauke o jeziku. KRIPTOGRAFIJA traga za onim elementima tajnog jezika koji su dati u leksickom obliku. NATPISI su takva vrsta nominacije praceni dodatnim oznakama i na taj nacin zajedno cine slozene
strukture ( Farmaceutska i hemijska industrija Galenika ). Sem toga, kod natpisa nominacija je cesto dopunjena raznovrsnim instrukcijama: vrsta, namena, poreklo, sastav i drugim osobenostima denotata. Neki natpisi pored nominalne funkcije imaju odredjene ideoloske, socijalne, reklamne i druge simbolicke svrhe, a narocito je to izrazeno danas. Natpisima se smatraju i plakati, reklame, kao i svi drugi tipovi javne reci kojima se nesto preporucuje, zabranjuje ili obznanjuje. Recimo, grafiti su isto natpisi, i grobni natpisi su natpisi. A mogu imati i oblik grobnog teksta – epigraf, ali vecinom predstavljaju tipican nominacijski tip ( kada su napisani samo osnovni podaci ). U natpise spadaju i oznake u saobracaju ( Beograd, Reka Sava ). Kao sto uputstva imaju instruktivnu, tako i upozorenja imaju direktivnu funkciju, jer je u njima impliciran zahtev za odredjenim ponasanjem. NASLOVI su takodje vrsta anotacije i srecu se u svim vidovima pismene komunikacije. U
administrativnim tekstovima, narocito u onim u kojima je prisustvo treceg elementa smanjeno i imaju naslove tipa “Naziv robe”, “Zbir”… To su neobicni naslovi sa filoloskog stanovista. Srecemo ih u rubrikama. Ovi su naslovi elemntarni po karakteru, formi i funkciji. Mnogo su komplikovaniji, funkcionalno i formalno razudjeniji drugi tipovi naslova. Naslovljene su sve vrste tekstova, umetnickih dela, odnosno sve vrste ustaljenih i klasifikacijama obuhvatljivih aktivnosti ljudi. Primeri: “Seobe”, “Citanka”, “Istorija Srba”… Naslovom se najpre moze obeleziti vrsta onoga sto se naziva. Moze se oznaciti sadrzaj, oblik, namena… Naslov moze imati i simbolicku funkciju ( najcesce u umetnickim tekstovima ), a ne samo nazivnu funkciju. Moze se zakljuciti da je naslov slozeni pojam. Neki naslovi mogu imati i dodatne funkcije, npr. instrukcijsku, direktivnu, eksklamativni karakter, upitnu formu ( manje je onih koji imaju i upitnu formu i intonaciju “O, zasto?!”, cesci su oni sa upitnim oblikom, ali instruktivnog karaktera – nema intonacije ni upitnika “Kako se kalio celik” ). U publicistickom stilu ima najvise naslova. Javljaju se naslovi sa izrazitom ekspresivnom vrednoscu, jer im je cilj da prizovu paznju citalaca. Mogu imati vulgarnu normu “Is, bre!” ZAGLAVLJE je niz nominalnih jedinica kojima pocinju zvanicna akta. Javlja se na pocetku akta i
sadrzi podatke o ustanovi koja ih izdaje i ide se gradacijskim redom ( Univerzitet u Beogradu, Filoloski fakultet, Katedra za srpski jezik, Studentski trg 3, Beograd ) i pise se u gornjem levom uglu. Svaka knjiga na pocetku i kraju mora sadrzati podatke o izdavacu, mestu i godini izdanja, vrsti izdanja, stamparu i tehnickoj redakciji. Ovo su takodje sve samostalne nominacije. Impresum se nalazi na kraju knjige i pravi ga Narodna biblioteka Srbije. On je uokviren i u njemu postoji broj i oblast kojoj pripada. Svaka knjiga ima i svoj ID broj, jer su i knjige slicne ostaloj robi na trzistu.
KONTEKSTNE NOEME
Za razliku od slobodnih noema koje funkcionisu kao iskazne forme u apsolutnoj poziciji, kontekstne noeme svoju funkciju ne obavljaju same vec u koordinaciji sa drugim iskaznim formama sa kojima u usmenom govoro izgradjuju diskurs, a u pismenoj komunikaciji tekst. Dele se na: 1. Autonomne kontekstne noeme tri tipa a oni u tri podvrste 2. Kontekstne vezane noeme AUTONOMNE KONTEKSTNE NOEME MODUS DENOTACIJE
MODUS LOKUCIJE
MODUS EKSPONACIJE
prosta
deklarativna
instruktivna
valuativna
interogativna
direktivna
kvantifikativna
vokativna
eksklamativna
MODUS DENOTACIJE – VALUATIVNA je takva konteksta nominacija koja nudi ocenu o kvalitetu (Dobro, Lose, Srpsko, Internacionalno…). KVANTIFIKATIVNA je takva denotacija koja se tice dela
materije na koju se odnosi (dvadesetak, hiljadu…). MODUS LOKUCIJE – LOKUCIJA je pojam koji su uveli americki pragmaticari. Pragmatiku interesuju
posiljalac poruke, sama poruka i dejstvo na recepijenta. To se najbolje moze pratiti kod reklma. Ova podela potice od Carlsa Morisa. Performativnim glagolima se menja prethodna situacija ( Proglasavam rat! ). Lokucija predstavlja vrstu govornih cinova koji se mogu komunikativno ralzlikovati na razlicite nacine. Lokucija je tip signifikacije koji je slozeniji od proste nominacije. Kod lokucije pored prostog sklapanja znakovne jedinice javlja se i momenat obznanjivanja. OBZNANJIVANJE je izlaganje denotata javnoj percepciji. MODUS EKSPONACIJE – funkcionalne eksponacija je najizrazenija u umetnickim tekstovima, ali je
prisutna u svim vidovima komunikacije i svim tekstovima. Denotacija je dovodjenje sa aktuelnim lingvistickim sadrzajem (sto, tabla, jutro…). Eksponacija je usmerena na stanje subjekta koji govori. INSTRUKTIVNE najmanje odrazavaju stanje subjekta, DIREKTIVNE to cine sa nesto vecim intezitetom, a EKSKLAMATIVNE su po intezitetu najjace ( Napolje! )
KONTEKSTNE VEZANE NOEME
Njih mozemo pratiti u svakodnevnoj komunikaciji i umetnickim tekstovima jer se javljaju u dijalogu, a dijalog je dominantan u svakodnevnoj komunikaciji. Javljaju se kao nominalne replike na odgovarajuca pitanja iz dijaloga ( Kuda ides? Onuda. )
IDENTIFIKACIJA I KVANTIFIKACIJA Zamenicke i brojevne reci mogu se upotrebljavati na slican nacin kao i nominacijske ( - Ko ce doci? On. - Koliko si poneo knjiga? Tri. ). DEIKSICKA IDENTIFIKACIJA DEIKSA je svaka jezicka jedinica kojom se upucuje ( Ovamo, Onamo, Gore, Dole i sl ). Takodje i
pokazne recce ( Evo, Eto, Eno, Gle i sl.). Ove reci se razlikuju po svojoj prirodi i funkciji od ostalih reci u srpskom jeziku. Leksikograf ih definise kao recce. Ovo ukazivanje je praceno raznim izvanjezickim sredstvima u svakodnevnoj komunikaciji. Uz “evo eto, eno i gle” obavezno dolazi genitiv ( Eno Marka), a forma sa nominativom nije dozvoljena (to bi bilo balkanizam). KONSTATACIJA
Konstativne noeme su vrlo raznovrsne po obliku, funkcijama i smislu. Osnovni tip ovih jedinica gramaticari nazivaju elipsom. ELIPSA se smatra nepotpunom recenicom iz koje je izostavljena suvisna rec/suvisne reci. Elipsa se javlja u dijaloskoj formi i postoje specificne elipse koje nastaju postupkom umetnicke kondenzacije izraza ( Poetika elipse ). Elipse ne nastaju samo izostavljanjem predikata, vec i izostavljanjem ostalih elemenata. To zavisi od komunikativnog usmerenja samog teksta. Poseban tip konstatacija predstavljaju idiomatizovane strukture ( Dobar dan. Srecan put i sl ). Medju njima se izdvajaju gnome ( poslovice i izrazi ). Posebnu vrstu u okviru ovih konstatacija cine definicije. DEFINICIJA je konstrukcija koja najcesce ima naspramnu nominaciju ( u recenicama, leksikonima i sl ). “Himna- naziv za svecanu pesmu u slavu nekog bozanstva”. Ova definicija ima naspram sebe nominalnu jedinicu “Himna”. Definicije se pojavljuju u naucnim i edukativnim tekstovima ( npr. u gramatikama ).
NACINI OBELEZAVANJA DELOVA TEKSTA ( kurziv, bold, navodnici, interpunkcija i podvlacenje teksta )
KURZIV I BOLD su najjednostavnija tehnika za iskazivanje reci, grupe reci ili citavih recenica. Narocito
imaju primenu u publicistickim tekstovima, jer je tu vazno istaci naslove i podnaslove i na taj nacin privuci paznju citalaca. I u naucnim tekstovima delovi su izdvojeni ovim tehnikama, a to su uglavnom oni delovi koji imaju sumirajuci ili zakljucni karakter ( npr. definicije ). Ogranicena je ili nedozvoljena upotreba bolda zbog izrazitog vizuelnog izdvajanja u nekim naucnim casopisima ili zbornicima. Kurziv kao tip slova ima rasireniju upotrebu i ovaj pojam void poreklo od pojma kurzivnog pisma koje je prepoznatljivo po kosom polozaju slova i usvojeno je polovinom XVI veka od strane papske kancelarije. Bold nema takvu tradiciju, a ovaj tip slova je stvoren u stamparijama za potrebe dnevne stampe. NAVODNICI imaju visestruku namenu koja se moze ograniciti na tri sfere upotrebe:
1) Obelezavanje upravnog govora i citata 2) Obelezavanje nedoslovnog znacenja reci i izraza 3) Obelezavanje naslovam natpisa i oznaka, ali ne pri njihovom ispisivanju zasebno, vec pri navodjenju istih tj. u citiranju Tehnicki gledano, postoje obli, uglasti navodnici i polunavodnici: _______________ Obli i uglasti upotrebljavaju se jedni umesto drugih, a jedino sto bi ih razlikovalo je da su obli vise za opstu, a uglasti za odredjenu namenu. Polunavodnici kombinuju se sa navodnicima kada nesto izmedju navodnika opet treba staviti u navodnike. Navodnici su, kao i zagrade, dvostruki interpunkcijski znak, te upotreba pocetnog, uvek zahteva i upotrebu zavrsnog. U kombinaciji sa drugim interpunkcijskim znakovima, navodnici uvek zadrzavaju kontakt sa recima uz koje se pisu ( nema praznog mesta izmedju reci i navodnika ). Izuzetak je kada se pojavljuju interpunkcijski znaci: “. ( tacka iza izvodnika bez razmaka ), ?!” ( upitnik i uzvicnik unutar ). PODVLACENJE TEKSTA
Podvlacenjem se moze istaci deo teksta. Postoje ravna i valovita linija za podvlacenje, jednostruka i dvostruka, tanka i puna, kontinuirana i isprekidana linija. Bitno je da u tekstu variraju ove linije da ne bi doslo do kulminacije jednog istog tipa podvlacenja, a sa druge strane da bi se izrazila svrha nijansiranog podvlacenja. Podvlacenje gubi smisao ako je odjednom podvuceno vise od jednog paragrafa, mada se uglavnom podvlaci najvise do recenice. INTERPUNKCIJA
Interpunkcija je najvaznije sredstvo aktuelnog rasclanjavanja teksta. Interpunkcija je sistem grafickih znakova cija je upotreba utvrdjena prema pravopisu jednog jezika. Interpunkcija prati razvoj jednog jezika i razvoj recenice istorisjki gledano. Model srpske recenice se formirao Vukovom reformom. * Punktuacija = Interpunkcija Do X veka pisalo se kontinuirano. Sa pronalaskom stampe uvodi se interpunkcija radi lakseg citanja. Danas ima daleko siru funkciju: od lakse citljivosti do iskazivanja smisla iskaznih struktura. Zato se kaze da interpunkcija predstavlja pismeno rasclanjavanje i uoblicavanje sadrzine govora
pomocu odredjenih znakova govra. Mi u usmenom govoru imamo intonaciju i pauzu, a u pisanoj interpunkciji znak. Tri vrste interpunkcije: logicka (gramaticka-njenu osnovu cine obavezne govorne pause na razmedjima oblickog i sadrzinskog grupisanja reci u govoru, najcesce u bokativu, nabrajanju, apoziciji…), stilska (emocionalno ili stilsko pauziranje koje nije obaveznog karaktera, najcesce u umetnickim tekstovima) i logicko-stilska (obelezava oblicki naznacene, a izgovorno neobavezne pause; pisac pomocu ovakve interpunkcije izrazava sopstvene stavove o predmetu kazivanja) pr. Marko rece: “Danas nema kise”. ––––––––– –––––––––––––– uvodnica
NASLOVNA STRANA
citativni navod
Knjiga kao tekst, a i tekstovi manje strukture od knjige poseduju naslov, a ponekad podnaslov, nadnaslov i medjunaslov. Sta je naslovna strana? NASLOVNA STRANA je preliminarna forma nekog teksta gde se mogu ocitati odredjeni tehnicki podaci, a samo uzgred i neke implikature vezane za sadrzaj teksta. Kada je rec o knjizi, u centralnom delu je naslov knjige i ime autora, a u donjem delu mesto i godina izdanja. Kada je rec o naucnim tekstovima ( tu spadaju i seminarski radovi ) u gornjem levom uglu je ime kandidata, mentora, datum predaje rada, naziv kursa… Naslov rada se belezi na sredini strane i obicno se svi radovi pisu sa proredom 1,5 cm. Tehnicka uputstva treba da stoje na kraju casopisa ili zbornika ili nece biti priznati radovi koji se posalju. U naucnim tekstovima nije dozvoljeno nista osim naslova i podnaslova, a publicisticka naslovna baterija je mnogo sira ( nadnaslovi i medjunaslovi ). U umetnickim, mnogi naslovi su simbolicki, a ne informativni. POGLAVLJE
Poglavlje je relativno samostalan segment vece prozne celine. Poglavlje je osnovni strukturalni cinilac teksta. Moze mu prethoditi belina, bez naslova, moze mu prethoditi tekstualni naslov, a na kraju krajeva to mogu biti slovna i numericka oznaka. Naucni tekstovi bi trebalo da imaju svoja naslovljena poglavlja. Kod umetnickih dela, to nije obavezno. PARAGRAF
Paragraf predstavlja tekstovnu segmentaciju unutar veceg spisa kao sto je poglavlje, naucni clanak ili slicno. Jedini tekstovi koji nemaju obavezu prema izdvajanju paragrafa su novinski tekstovi jer se pisu u kolumnama, ali i zbog ustede prostora. Pasusu mogu biti razlicitog obima ili ako su obimniji mogu se razdvojiti novim redom u potparagrafe ( ALINEJE ). Na pocetku alineje nalazi se malo slovo, a pasus pocinje velikim slovom. Alineje se odvajaju takom zarezom, a pasusi tackom. Smisaono povezan isecak teksta predstavlja samo paragraf i on uvek pocinje novim redom i velikim slovom. PREDGOVOR
Predgovor je tekst autora ili priredjivaca, recenzenta, urednika, kriticara i sl. koji prethodi samom delu. Funkcija predgovora moze biti da protumaci nastavak dela, da opise metodologiju istrazivanja, da ukaze na glavne zakljucke kao i neke nedoslednosti i propuste u tekstu. Ponekad je dat u vidu sasvim kratke uvodne napomene. POGOVOR
Pogovor je tekst na kraju knjige kojim pisac, priredjivac, recenzent, urednik, kriticar ili drugi autor objasnjava metodologiju rada, stvaralacki proces, filozofske stavke, sopstvene nedoumice i biografske podatke.
POSVETA
Neke knjige imaju i posvetu ( nije obavezan element ). To je kratka beleska na pocetku knjige kojom autor ukazuje sopstvenu zahvalnost i postovanje prema najblizim uzorima u nauci, umetnosti, rodbini ili prijateljima. SAZETAK
Odredjeni tekstovi ( naucni ) imaju sazetak bilo da su manjeg ili vezeg obima. Narocito je sazetak pratilacki element edukativnih tekstova kao sto su masterski i doktorski radovi, a pozeljno je i da seminarski radovi imaju sazetak. Sazetak se jos naziva i rezime, apstrakt, anotacija i ne bi trebalo da ima vise od 120 reci. U sazetku se ukratko obrazlaze tema, metodologija rada i rezultat istrazivanja. Pri sastavljanju sazetka treba ukazati na namenu i sadrzaj istrazivanja, treba koncizno objasniti centralni problem u najvaznijim tackama, pomenuti najvaznije izvore i izloziti najvaznije zakljucke. Sazetak treba da privuce paznju citalaca i da ih usmeri na citanje teksta u celini. Prva funkcija sazeto definise najvaznije elemente rada. Druga informise citaoca i pobudjuje njegovo interesovanje. Treca omogucava bibliotekaru lakse i pouzdanije indeksiranje. Sazetak se uvek navodi na dva jezika – na jeziku kojim je tekst pisan i na odabranom stranom jeziku. FUSNOTE I ENDNOTE
U tekstu se pojavljuju i fusnote ( prvenstveno u naucnim tekstovima ). Fusnote su napomena uz tekst. Posto izlaganje u tekstu tece na dve ravni ( glavna ravan izlaganja i sporedna u vidu razlicitih tekstovnih digresija, objasnjenja, uputnica ili napomena ). Ove beleske koje objasnjavaju i dopunjuju informaciju izrecenu u glavnoj liniji izlaganja predstavljaju napomene ( fusnote ). Napomene mogu biti numerisane ili oznacene zvezdicom. U zborniku samostalnih radova ili casopisu napomene se numerisu unutar jednog teksta, a u knjizi sa jednim autorom fusnote se numerisu u kontinuitetu. Napomene se mogu upisivati u dnu svake strane i tada se zovu fusnote. Kada se beleze na kraju poglavlja ili knjige, zovu se endnote. SADRZAJ
Knjiga ima i sadrzaj. Sadrzaj rada redovno se navodi nakon preliminarnih strana kako bi se obezbedile preglednost i informativnost. U koncipiranju sadrzaja treba da postoji doslednost. Hijerarhijsko strukturiranje se postize cifarskim obelezavanjem i granicenjem uz pomoc tacke. Nije preporucljivo mesati slovne i cifarske oznake u razvijanju sadrzaja. DIGRESIJA
Digresija oznacava udaljavanje od osnovne linije izlaganja. Primarno je oznacavao navodjenje primera, alizija i sl. u besednistvu. U savremenoj nauci o jeziku digresija oznacava drugacije tekstovne fenomene. Na sintaksickom nivou – apozicija, apozitiv. Na tekstovnom nivou mozemo pratiti ta granjanja. Ako opterecuje tekst, one se izvlace iz glavnog toka teksta, stavljaju se u fusnote. Ako ostaju u tekstu, mogu se izdvojiti zagradama.
Digresije mogubiti vezane za sam teorisjki tok misli, a mogu biti vezane i za analiticki deo teksta koji donosi zakljucke, koji ako nisu direktno vezani za istrazivanje, mogu se staviti u fusnotu. Ona ne sme biti prevelika. DIDASKALIJE
Didaskalije su pojam iz antike i znacio je zapisnike u administrativnom smislu sa odrigranih pozorisnih predstava. Ti zapisnici su cuvani u drzavnim arhivama i predstavljaju bitan izvor u proucavanju istorije knjizevnosti. Danas oznacavaju prateci deo dramskog teksta koji ima ulogu da objasni ambijent, medjusobne veze i postupke glumaca. One treba da definisu scenu. BIBLIOGRAFIJA I LITERATURA
Naucni tekstovi poseduju i bibliografiju ( literaturu ). Svaki rad treba da sadrzi spisak izvora koriscenih tokom istrazivanja. Radovi manjeg obima imaju literature, dok oni veceg obima imaju bibliografiju. Bibliografija moze biti selektivna ili iscrpna. I bibliografsku literature treba sloziti po jedinstvenom principu, najcesce po azbucnom redu ( prema prezimenu autora ), zatim po hronoloskom principu: Simic 2001.
_____________ / Simic 2002.а. _____________
Osnovi teorije… /
Simic 2002.б. _____________
Srpska sintaksa…
Ponekad je moguce da se uz literature naznace i poglavlja u tekstu. SKRACENICE
Spisak skracenica je tehnicki pregled skracenica koji se daje u azbucnom redu u tekstu. Taj spisak se izdvaja da se tekst ne bi opterecivao ( ili predgovor ili pogovor ). INDEKSI
Indreksi ( registri ) nalaze se u naucnim studijama. To je spisak citiranih autora, kao i spisak kljucnih termina upotrebljenih u datom radu. Izradom indeksa postize se informativnost rada i koncentrisanost informacija na jednom mestu. Ovi registri utoliko su konkretniji ukoliko je obim teksta veci. Najcesce se sastavlja indeks imena autora ili predmetni indeks, ali se moze naci i indeks naslova, geografskih pojmova, datuma pocetaka i zavrsetaka… U indeks imena autora unose se prezime i ime svakog autora pomenutog u tekstu. uz nominalnu jedinicu koja stoji u tekstu, pisu se brojevi stranica na kojima se mogu naci. Predmetni indeks sastoji se od predmetnih odrednica, odnosno od pojmova o kojima se u tekstu diskutuje. Ta predloska odrednica je obavezno u nominative i indeks se formira po azbucnom redu. ZAKLJUCAK
Umetnicki tekstovi poseduju neku vrstu sumirajuceg smisla koji se u naucnim tekstovima pojavljuje kao zakljucak. U umetnickim tekstovima takav zakljucak se naziva POENTA u kojoj se krije smisao teksta koji se tumaci u sklopu kulturoloskog, filozofskog, istorijskog i drustvenog konteksta.
KOREKTURA TEKSTA I MATERIJALNE GRESKE MATERIJALNA GRESKA – pogresno prepisane ili odstampane reci, konstrukcije… Nije dobro da tekst
izadje sa upadljivim materijalnim greskama. Ako se pojavi u bibliografskim podacima, moze dovesti do potpuno pogresnog zakljucivanja. Ove greske se otklanjaju korekturom teksta. Korekturu teksta obicno radi autor ili lektor ( izdavacke kuce bi trebalo da imaju lektore ). Pri ispravljanju teksta, upotrebljavaju se tzv. korekturni znaci, pa je KOREKTURA ispravljanje teksta korekturskim znacima. Svaka korektura ima tri korekture, a ta treca je revizija i nakon nje tekst ide u stampu. KOREKTURSKIH ZNAKOVA ima vise vrsta, pa se dele prema: nameni, ucinku i tome koliko teksta obuhvataju. Ako su popravke manjeg obima, onda se naznacavaju dvostruko: prvo u tekstu, a onda i na margini, a greske i nedostaci veceg obima obelezavaju se po pravilu jednostruko: samo tamo gde su locirani u tekstu. Stamparske pogreske nastaju permutovanjem slova, umetanjem suvisnih ili izostavljanjem potrebnih slova… Korekturski znaci: permutacija __________, suvisni deo _________, spajanje dve reci __________, razdvajanje dve reci __________, uvlacenje reda __________, uklanjanje paragrafa __________, uvlacenje reda __________ Siri tekst neispravno izradjen valja zaokruziti jasnom linijom i na margini napisati o kakvoj gresci je rec.
НАУЧНА ПИСМЕНОСТ Наука је врста људске делатности усмерена на објективно сагледавање стварности. За разлику од уметничког одраза стварности, ова област тежи деперсонализованом и објективном сагледавању појава. Док је уметнички текст заснован на сликовитом представљању, научни текст заснован је на појму. У уметничким текстовима до изражаја долазе емоционална и естетска компонента, а у научним интелектуална компонента. Одликују се разноврсношћу жанрова и подстилова. Према степену научности, издвајају се три стила:
строго научни – академски научно-уџбенички научно-популарни
У академском се аутор као стручњак обраћа стручњаку. У научно-уџбеничком се аутор обраћа будућем стручњаку. У научно-популарном се аутор као стручњак обраћа ономе ко није специјалиста за конкретну област.То су текстови који се пишу за штампу или говори за ширу масу. Типични представник научног стила је строго научни подстил. Он је намењен врло ограниченом броју реципијената, који су стручњаци за дато подручје. Стручњак из једне области не мора или не може разумети научни текст из друге области. Мекша форма научног стила је научно-уџбенички подстил; он се орјентише на оне који су укључени у средњошколски и високошколски систем образовања. Научност у њима дозира према узрасту. Основни принцип овог стила јесте непознато објашњавати кроз познато. Често се примењује индуктивни метод – иде се од конкретног ка апстрактном. Најшири круг потенцијалних корисника има научно-популарни стил; примењује се у популаризацији научних феномена и истраживања, у изради биографија научника, описивању открића... У овим текстовима могу се наћи језичка средства која нису карактеристична за научне тестове – нпр. сликовитост, емоционалност, даје се много примера и доста илустрованог графичког материјала. Основна функција научног стила је саопштавање. Може се рећи да су научни текстови у потпуности лишени емоционалности, често су сувопарни и неизражајни. Одликује их логичност, апстрактност, прецизност, нормативност, терминологичност, монолошко казивање, објективност... У изради научних текстова примењују се стандарди. Тим стандардима утврђује се начин писања текста, његова композиција, величина и обим текстова, употреба скраћеница. На карактер научних текстова битно утичу научна подручја и научни медији. Постоје два глобална подручја: научно-истраживачко и научно-техничко. Научно-истраживачки текстови баве се анализом реалности (ту спадају филологија и лингвистика), а научно-технички текстови везани су за проналажење, проучавање и описивање уређаја, технологије; израда техничке документације, регистрација патената... Научно-истраживачко подручје покрива сва три поменута подстила, а то значи научни, научно-уџбенички и научно-популарни. Технички жанрови имају два подстила: техничко-информативни (упутства) и техничко-пословни (извештаји). Технички жанрови се приближавају административно-пословним текстовима.
Научни стил реализује се у писменим и усменим медијима. ПИСМЕНИ МЕДИЈ представља главни облик научног стила и састављен је од четири дела:
монографског, периодичког, едукатвног и информативног. Монографски медиј чине посебна научна издања (монографије, књиге, приручници, уџбеници, скрипта, и слично). Периодички медиј јесте простор у којем се повремено презентирају научна достигнућа (научни часописи, зборници...). У часописима и зборницима објављују се текстови у виду чланака, приказа, рецензија, полемике... Едукативни медиј обухвата све писмене облике научног рада у школи на факултету, академији и сл. Овде спадају реферати, матурски, семинарски, дипломски, мастерски и докторски рад. Информативни медиј чине научни извештаји, забелешке, писма, дневници, библиографије, анотације, као и лексикографска издања (енциклопедије, речници, различити лексикони). Писмени медији отвара простор за различиту организацију текстова, за њихову унификацију и стандаризацију. Суштина унификације своди се на то да свака врста научног текста има устаљену форму и структуру. Композиционо гледано, монографија има две линије излагања – основну и пропратну. Основна презентира главни садржај, а пропратна мање важне, успутне информације. Основна је подељена на поглавља ???, а ова пропратна јавља се у форми издвојених делова текста (може се штампати мањом величином слова, одвојити заградама...). Велики део пропратних информација реализује се у фуснотама и напоменама. Ове две линије предсавлјају комбинацију „свога и туђег“ – износи се своје мишљење и позива на став других проучавалаца наизменично. На том поступку настаје једна од најтипичнијих особина научног текста – цитатност (укључивање туђег мишљења). Може бити у управном и неуправном говору (1. – преноси се туђе мишљење дословно, без измене и додавања и обележава се наводницима; 2. – туђи став, оцена, мишљење дају се селективно, преформулисано, али уз очување основног смисла). Поступак 2) карактеришу типични предлошко-падежни склопови, одређени глаголи (по мишљењу, према речима...; истиче, потенцира...) и глаголско-именички спојеви (износи мишљење, доноси закључке...). Исказ/реченица или пасус који преноси друга мишљења обично се завршава заградама у којима се даје извор информација (презиме, година и страница). Потпуни подаци дају се у списку литературе на крају монографије. Цитирање литературе мора бити по устаљеном моделу (обрасцу): 1. 2. 3. 4. 5.
Стевановић 1991: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Београд: Научна књига Јовановић 1999: Јелена Јовановић, 'Три аспекта анализе исказа у роману 'Корени' Добрице Ћосића', Српски језик V, ***, 159-171. стр.
*** за зборнике пре бројева страница треба навести име главног и одговорног уредника ***ако се преузима са интернета, наводи се сајт у потпуности
Периодични медији садрже текстове различитих аутора и то чини разлику у односу на индивидуалне монографске текстове. Текстови који се појављују у зборницима или часописима разликују се тематски, композиционо, стилски, језички... Образовни медији имају такође своју унификацију и сандаризацију, тако да постоје обрасци за поменуте радове. Институције прописују квантитет. Утврђен је степен формализације и библиографска обрада. Утврђена је композиција.
УСМЕНИ НАУЧНИ МЕДИЈ деле се на три групе: манифестуални, едукативни и радио-
телевизијски. Манифестуални представља форму окупљања научника у циљу преношења и размене информација. Овде спадају конгрес, конференција, симпозијум, округли сто и сл. На њима се даје уводна реч, подноси реферат и води дискусија. Презентација се састоји од усменог излагања уз коришћење компјутерске опреме и визуелне технике. Кендаут (изручак) је папир који служи за очигледније, рационалније и упечатљивије грађе. Садржи пет делова. Први је легитимациони ту се дају информације о аутору (титула, име, презиме, радно место и имејл). Други део је локациони (место и датум). Трећи део је номинални, наслов излагања. Следи илустративни, то је основни део хендаута и обухвата све оно што се усменим путем слабо или никако не може представити, што прави уштеду времену и позитивно делује на усвајање информације. Обично се у њему дају примери, потом прилажу се илустрације, износе се главне тезе и сл. Последњи део је библиографски део. Ту се представља основна литература коју је аутор користио. ЕДУКАТИВНИ МЕДИЈ служи за образовање новог научног кадра и јавља се у форми наставног
часа. Може бити школски или факултетски час (предавања, семинари, вежбе, консултације...). РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈСКИ МЕДИЈ отвара простор за научника да да изјаву, интервју, коментар, да
учествује у дебати, дискусији, полемици. На крају крајева да може изнети своје мишљење.
ЈЕЗИЧКА СТРУКТУРА НАУЧНИХ ТЕКСТОВА ЛЕКСИКА
Карактеристична је строга селекција језичке грађе. Највећи део емоционално експресивне лексике никад не нађе место у научним текстовима. Полисемија научних текстова нема ширину као у уметничким, будући да основни лексички фонд научних текстова чине термини који су моносемичне речи. Научни текстови теже прецизности и због тога нису необична понављања исте речи у истом значењу. Речи са највећом фреквенцијом у научним текстовима постају огољене и сведене на једно или два значења. За научне текстове карактеристична је такозвана научна метафора. Она представља супротност терминима, који су обавезна, а метафоре факултативна појава. Метафоре настају ради откривања непознатих сличности и аналогија. Тако се стварају нови научни појмови и нове идеје. Поједине појаве добијају сликовита имена. На пример, у теорији хаоса позната је метафора – ефекат лептира, у физици – ефекат тунела; у физици се среће много персонификација – атоми се рађају и умиру, итд. Што се тиче синонимије, она је у научним текстоивима одређена следећим факторима: 1. 2. 3. 4.
мала је вероватноћа појаве речи различитих стилских вредности неминовност понављања ограничена могућност полисематизације доминантна улога термина и њихова слаба синонимничност
У научним текстовима често се употребљавају стилски немаркирани синоними. Нема експресивне лексике – жаргонизама, дијалектизама, вулгаризама... Научна синонимија је једнообразна. Синонимији се најчешће подвргава један елемент синтагме, а други се понавља (према мишљењу научника.... по мишљењу специјалиста...). Када је реч о научно-популарним текстовима, тамо је синонимија “мекша”, разноврснија је у односу на строго научне текстове. Аутори у овим текстовима настоје да што јасније изложе научну информацију, због тога синонимија постаје израженија. Антонимија у научним текстовима јавља се ради супротстављања појмова – то је логичка појава, не стилска као у уметничким текстовима.
МОРФОЛОШКА СТРУКТУРА
У научним текстовима аутор настоји да се објективно постави према објекту истраживања, настоји да се дистанцира од онога што говори, да не уноси субјективну ноту... Због свега тога долази до обезличавања израза, тако да се категорија лица фактички своди на једну форму – 1. лице множине, тзв. ауторско “ми”; “ја” форма није препоручљива ни у усменом излагању, делује претенциозно, нескромно. Апстрактност научног мишљења најбоље се показује 3. лицем једнине. Оно што научне текстове одликује јесте изразит именски карактер (доминирају номиналне јединице). Однос именица и глагола је 45%:15% - именице и придеви чине половину лексике. Именски карактер појачава превелика употреба глаглских именица. Чак има више предлога него глагола. Запажа се појачана употреба средњег рода, он је апстрактнији од
мушког и женског. У српском је свега 15% именица средњег рода, а у научним текстовима се јавља 30%. Чести су именски предлози и везници типа: у вези са, у складу са... Генитив је врло активан падеж, он битно утиче на номинализацију исказа. Генитив у споју са номиналима преовладава у односу на спој са глаголским структурама. У научним текстовима долази до десемантизације глагола. То значи да се глаголи претварају у обичне везивне карике без посебног значења. Бити, јесам, представљати, чинити... - подвргавају се семантичкој неутрализацији и постају безбојне копуле. Доминирају глаголи несвршеног вида, за разлику од уметничког стила. Доминира садашње време, за разлику од уметничког где доминирају претеритална времена. Око 70% чини презент у научним текстовима; Презент се употребљава у ванвременском значењу. То је зато што се у научним текстовима анализирају стална обележја, особине и процеси. Прошло време се употребљава само у неким видовима научне делатности – историографија, биографија, описи извршених експеримената и слично. Што се тиче будућих времена, јављају се само код хипотетичког типа излагања. Употреба императива не прелази 1%, његова употреба је занемарљива. Међутим, у научно-уџбеничким текстовима, нарочито у формулацији задатака његово присуство је израженије. Често се императив у том случају замењује инфинитивом – деперсонализација.
СИНТАКСИЧКА СТРУКТУРА
Строго научни стил настаје на бази сложеног и компликованог мишљења, па је самим тим реченица комплексна и вишечлана. Дакле, типична је сложена реченица. Међу њима доминира зависна реченица, пре свега атрибутска, због анализе својстава и обележја. Врло је фреквентна узрочно-последична реченица, а за њом изрична. Те реченице имају изразито логичку структуру. Има доста уметања конструкција или читавих реченица, што отежава читање. На нивоу текста, научни стил одликује: целовитост, повезаност, прецизност и хипотетичност. За научни текст карактеристичне су три особине – адекватност, конзистентност и економичност. Адекватност се пре свега огледа у тачности, а тачност зависи од могућности опсервације, од методолошког поступка евидентирања чињеница, те зависи и од њиховог описивања и вредновања. Тако се постиже и научно откриће – то је заправо реконструкција чињеничног стања средствима научног појмовља. Суштину научног појмовља чине термини; заправо термини омогућавају вербализацију научних чињеница. Без термина не би се могла спровести систематизација научних појмова. Друга особина јесте кохерентност: то је особина изградње научне парадигме. То је питање системности. То значи да научни појмови, закони, претпоставке, теорије морају бити постављени у одређени систем тако да се у њему могу јасно разабрати одређене чињенице и појаве. Екеномичност је такође важна особина научног мишљења и писања – тежња ка уштеди вербалне енергије. У научном дискурсу је то неопходно јер уколико би се дало простора језичкој експанзији, она не би била комуникабилна. Наука не би онда вршила своју функцију, нико не би читао томове и томове о нечему... Александар Белић је још увидео да је важна економичност у писању начелно, а у научном дискурсу посебно. Задатак је да се оствари оптимални учинак. Мора се прво постићи јасноћа израза. У другој инстанци морају текстови бити калибрирани да квантитет буде адекватан. Уколико је научни израз квантитативно самерљив и уколико је са становишта квалитета јасан и прецизан, може се сматрати комуникативно ефикасним. ЈЕЗИЧКА И НЕЈЕЗИЧКА ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА НАУКЕ
Основно средство за вербализацију научних података јесте термин. Провера значења термина и њихове применљивости на научни податак назива се дефиниција. Дефиниција је у ствари језичка структура која представља виши ниво вербализације научних чињеница. Поред вербализације коју чине термини и дефиниције, постоји и други начин превођења научних чињеница у знаковне структуре. Тај други начин назива се симболизација. Основна јединица вербализације јесте термин, а виша дефиниција, док је основна јединица симболизације математички симбол, а виша математичка формула. У начелу, они су функционално еквивалентни, али су различити јер припадају различитим системима изражавања. Ови први спадају у сферу лингвистике, а ови други спадају у нелингвистичке симболичке знаковности. Без обзира на то што су функционално еквивалентни, нису безгранично заменљиви у научним текстовима. Тако математички знаци могу у неким доменима заменити језичке, тада чине текст економичним. Међутим, у односу на језик, нелингвистичке средства изражавања имају само допусну улогу. Дефиниција је одређење појма по његовим својствима тако да буде јасан и разговетан. У логици дефиницијама се сматрају разноврсни искази који се изричу у форми суда. Постоји неколико врста дефиниција: 1. релациона дефиниција (пример: Венера је најближа Сунцу.) - зато што веза између Венере и Сунца није инклузивна већ интердепедентна, она која успоставља (унутрашње) релације; није инклузивна 2. појмовна инклузија (пример: Венера – планета) – то значи да се један термин, ужи по садржају, укључује у садржинскоо поље другог термина 3. пример: Венера је планета. - Овакав тип дефиниција често срећемо у граматикама, али и у лексиконима. Овај тип дефиниција има устаљену структуру: састоји се од појма који се дефинише (дефиниендум), од појма којим се дефинише (дефиниенс) и копуле. 4. Постоје и такозване остензивне дефиниције код којих термин помоћу којег се дефинише изостаје, а може га заменити гест или нека друга нејезичка ознака. 5. Овим дефиницијама веома су блиске демонстративне дефиниције које се остварују помоћу демонстратива (показних заменица). Демонстративна заменица не назива садржај дефиниендума, већ га просто идентификује са ослонцем на ситуацију споразумевања. Све ове дефиниције можемо назвати сродним називима у зависности од форме исказа и од комуникативних функција. - Венера – константивни исказ - Венера је планета. Оно је Венера. – дескриптивни исказ - Венера је планета најближа Сунцу. – експликативни исказ
Терминологија и дефиниције спадају у област микрокомпозиције текста. Међутим постоје и други поступци који припадају макрокомпозицији и који битно дефинишу научни језик: анализа, синтеза, дескрипција, класификација, аргументација и слично. Научни текст изграђује своју
структуру путем кумулације научних чињеница. Зато кажемо да научни текст често има хијерархизирану кумулативну структуру. То је структура у којој се око једне централне скупине чињеница групишу споредне чињенице. Гледано са становишта макрокомпозиције можемо рећи да научни текстови имају и степенасту структуру, те уобичајен редослед: увод, главнина рада, закључак. Такође, његову прстенасту структуру прате симетричне конструкције. Научни израз у целини узев економичнији је од свакодневног, а симболичка представа још је економичнија од самог научног израза. Термини нису лако преводиви на свакодневни/”општи” језик јер у “општем” језику не постоје прави називи за издвојене чињенице. Ако узмемо неки пример из РМС, неки термин из области хемије, можемо видети колико га је тешко објаснити (амонијум, нпр.). Примећујемо да су у објашњењу термина употребљени поново термини, а не свакодневне речи. То значи да терминолошке речи нису проста замена за речи свакодневног језика, нити је научни стил проста прерада колоквијалног, заменом свакодневних речи за терминолошке. Ако термини имају било какве везе са економисањем, онда је ту реч о економисању семантичким материјалом. Језичко економисање преко одређених граница супротно је природи језика и може слабити изражајну моћ. Сем симболичких и друге нејезичке знаковне структуре могу бити укључене у научни текст: схеме, скице, табеле, матрице и слично. Ту спадају и ликовни прилози: цртежи, слике, фотографије...
ВРСТЕ И ОБЛИЦИ НАУЧНИХ ТЕКСТОВА Основни и најједноставнији тип научних текстова јесте ЧЛАНАК. У њему се скреће пажња на једну или мањи број научних чињеница, објашњава се њихов значај и упознаје се читалац са досадашњим истраживањима. Следи одељк у ком аутор говори о сопственим запажањима о предмету. У чланку је најважније упознавање са сопстевним запажањима о предмету, али та запажања не морају бити резултат дугих истраживања, могу представљати и узгредна размишљања. Чланком се назива и текст у речнику, лексикону, енциклопедији, који стоји уз неку одредницу. Поред сажетог описа чињенца, нуди се и кратак осврт на проблем. На крају увек има неки закључак. Друга врста научног тескта (виша) јесте СТУДИЈА, у њој је обухваћен шири круг проблема. Ту се износе нови докази који продубљују, прецизирају или оповргавају владајуће научно мишљење. Уколико је реч о новим проблемима који се први пут постављају као научна питања, ради се о научном открићу. Студија обично има класичну структуру: започиње уводним делом где се проблеми постављају, указује се на природу и значај, указује се на научни поступак, на правце истраживања; даје се историјат питања, тј. указује се на досадашњи резултат бављења тематиком. У главном делу студије излаже се научна грађа редом који сам аутор одабере, а који је сврсисходан са гледишта класификације, интерпретације, аргументације. Последњи део чине закључци који морају бити шири и дубљи него код чланка – они обично указују на значај резултата истраживања, на евентуалну конфронтацију са другачијим истраживањима. Наука мора да се чува од догме. Ти закључци треба да садрже напомене о будућим истраживањима. Следећа врста јесте РАСПРАВА – по обиму и структури обично се не разликује од студије. Њена специфичност: њен циљ није првенствено истраживачки, него је полемички. Расправа већ у првом делу описује проблем и излаже ставове о којима се жели повести дискусија. У
средишњем делу аутор износи сопствено гледиште, поткрепљује га анализираном грађом и релевантним доказима. У закључку назначује главне тачке тог решења, истиче његове вредности и коначно даје дефиницију главних истраживачких резултата. Следећа врста научних текстова јесте ПРИКАЗ и КРИТИКА. По обиму и структури могу бити равни чланку или пак студији. У приказу аутор је дужан да да опис приказиваног рада и то по деловима и на крају у целини, дужан је да изнесе главне научне поставке, ставове и резултате тог аутора. Притом, приказивач је слободан, а заправо обавезан да формулише своју оцену о проблему, да оцени научни поступак, да оцени квалитет приказаног рада. Очекује се да се критички осврне на слабости, похвално на добре стране рада, те да га препоручи или не препоручи научној публици. Веома је битна објективност, а познато је да су критичари често склони да свој став формирају на основу априорног мишљења о аутору или теоријској школи. НАУЧНА МОНОГРАФИЈА је највиша текстовна форма која може бити студија, а може бити и
логички повезан низ студија о одређеној проблематици. Монографског типа су докторске дисертације, обимнији магистарски радови... ЗБОРНИК РАДОВА јесте збирка различитих радова о различитој тематици. Радови могу бити
сакупљени поводом одређене научне тематике и онда им је састав прилично уједначен. То могу бити и радови саопштени на некој конференцији или слично и онда им је састав неуједначен. Могу бити поводом неког јубилеја – тада су најразноврснији. Посебан облик научних текстова је ЧАСОПИС – издају их научна удружења, установе и слично. Имају улогу јавне трибине на којој се излажу нови истраживачки резултати. Воде се научне расправе и полемике. Часописи често доносе и актуелну библиографију радова из одређене области (пример: Јужнословенски филолог). КЊИЖЕВНИ ТЕКСТ – аутор у раду расправља о правцима развоја српског књижевног језика у
другој половини 19. века са аспекта лингвистичког, функционално-стилистичког и културолошког. са лингвистичког гледишта расправља особености екавске замене јата, а са другог и трећег поменутог гледишта разматра стилистички успон српске реалистике. ) – анализа текста
КОМПОЗИЦИЈА НАУЧНОГ ТЕКСТА За композицију научног текста важно је да има устаљену структуру. То значи: увод (мора бити
језгровит у коме се објашњава избор теме и методолошки поступци); најважнији главни део рада: 1. експликативна (објашњавајућа), 2. аналитичка целина (анализа грађе) 3. централни део има још једну целину, а то је песпективна (парцијални закључак указује на даља могућа истраживања); закључак (представља систематизацију већ предочених резултата). Важан моменат је и одабир теме. Показује зрелост кандидата да се бави одређеном облашћу, а с друге стране – његову знатижељу. Што је кандидат на нижем нивоу образовања очекује се већа помоћ ментора. Након избора теме долази формулација теме која се с једне стране ослања на претходна истраживања, а с друге стране на сопствена интересовања. Након одабира теме следи писање научног рада за који постоје правила: треба саставити јасан и прегледан увод, у централном делу треба директно одговорити на тему, показује да познаје литературу и да је у ситуацији да на основу ње суверено закључује. Текст треба бити конзистентан и кохерентан. Није пожељна идеализација као и изражавање у суперлативима. ПРИКУПЉАЊЕ ГРАЂЕ (ексцесија грађе)
Важан моменат у почетној фази научног рада грађа се прикупља у зависности од врсте истраживања на начин који захтева тема. На фишеима се исписује или се ставља у електронску базу. Разврставање грађе по неком критеријуму (синтаксички итд.) – од најглобалнијег се увек почиње. Хипотеза – увек на почетку рада. То је теоријско-мисаоно допуњавање и продубљавање. Хипотеза је мисаона претпоставка о предмету који се истражује. Логички облик хипотезе назива се став. Увек се везује за предмет истраживања и увек претпоставља ваљаност и роверљивост хипотезе. Могу бити генералне (када се тичу читавог предмета ), посебне (за делове), појединачне (за елементарне чињенице у тексту), ад хок хипотезе (истроше се), празне и плодне хипотезе. ТРАНСКРИПЦИЈА
Овај термин дословно значи преписивање слова из једног система писма у другисистем писма. Овако схваћена придружује се фонетско-фонолошкој граматици. У текстолошкој пракси терминтранскрипција значи нешто друго. 1. Транскрипција рукописа означава дословно преношење свих словних и графичких односа у рукопису на штампани облик текста. 2. Транскрипцијом се означава пренос са старијег графичког система у нови. Нпр прелаз из грађанске ћирилице у вуковицу. 3. Транскрипција означава пренос интерпункције из једног система у други. Нпр када граматичка интрпункција прелази у стилску и сл. У конципирању научног текста морају владати одређене научне законитости које су одређене научним правилима. Зато се каже да за научни текст важе научни критеријуми, научна класификација, научни метод, научно објашњење, научно поређење и предвиђање. НАУЧНА КЛАСИФИКАЦИЈА јесте ниво научног истраживања на коме се описиване појаве,
предмети или особине сврставају у исте или сродне категорије.
НАУЧНА НАЧЕЛА су принципи који подразумевају објективност, прецизност, поузданост,
систематичност и уопштавање (склоност ка апстрактном мишљењу). НАУЧНИ МЕТОД је логичка процедура по којој се изводи одређено научно истраживање и
проверавају његови резултати. Научне методе деле се у две групе: 1. посебне и 2. опште. У посебне спадају аналитичко-синтетичка метода, метода апстракције, метода конкретизације, метода класификације и метода индукције и дедукције. У опште научне методе спадају статистичка метода, метода моделовања (Ноам Чомски – студија ,,Синтетичке структуре,, теоријски концепт синтетичког модела) и аналитичко-дедуктивна метода. Основу научног истраживања чини управо логички систем активности и примена поменутих научних метода које морају бити верификоване (проверене). научна истраживања обично се деле према научној области, функцији и циљу истраживања. према функцији истраживања могу бити експлораторна (објашњавајућа) и интегрална (међусобно повезана). У научном истраживању важан је феномен научног објашњења, јер се научно објашњењевезује за ниво научног сазнања и тим путем се омогућава заокружено описивање и тумачење научних појава, као и њихових међусобних веза. Елементарни облик истраживања који се реализује кроз описивање појава, особина и међусобних веза одређених научних појава назива се научно описивање. Виши ниво научног сазнања на коме се захтева утврђивање узрока и последица анализираних појава назива се НАУЧНО ОТКРИЋЕ. Постоји још један ниво научног сазнања на коме се могу предвидети будућа дешавања (али не са апсолутном тачношћу тј. увек са неким степеном вероватноће). Такав поступак назива се научно сазнање, које може бити очекивано, достигнуто, остварено, али може бити и само пројектовано.
POSLOVNA PISMENOST
Ono sto karakterise administrativnu ili poslovnu pismenost jeste suprotnost naspram umetnickog stila. Administrativno-poslovne oblike izrazavanja nalazimo u okviru: a) pravne i zakonodavne delatnosti b) u pisanoj komunikaciji pojedinaca drzavnih ustanova i raznih drustvenih subjekata, te se odlikuje velikom zanrovskom raznolikoscu. U sustini, administrativni stil ima pet podstilova: 1) 2) 3) 4) 5)
Zakonodavno-pravni (propisi, odluke, directive, rezolucija, statute i sl.) Poslovni (stil dogovora, sporazuma, ugovora, sertifikata, raznih narudzbenica i sl.) Diplomatski (jezik medjunarodnih ugovora, konvencija, memorandum, akreditiva i sl.) Individualno-potvrdni (stil diploma, svedocanstava, uverenja, raznih potvrda i sl.) Korespondencijski (jezik pisama, telegram,molbi, zalbi, izvestaja, zahteva, punomoci i sl.) * ovaj poslednji podstil je najaktuelniji u svakodnevnom zivotu
Iako se administrativni stil uglavnom vezuje za pisanu komunikaciju i monolosko izlaganje, jedan njegov deo izlaze se i usmenim putem u obliku monologa (javni nastupi, sudski sporovi…) i dijaloga (poslovni razgovori, pregovori, diplomatski susreti…) Usmena forma se realizuje izmedju: - pojedinca i pojedinca - pojedinca i kolektiva - kolektiva i kolektiva, i to moze biti direktno i indirektno (indirektno ako posreduje neko sredstvo: faks, telefon…). U administrativno-poslovnom stilu je visok ton zvanicnosti, tj. oficijelnosti i to ga razlikuje od kolokvijalnog. Saopstavanje je osnovna funkcija ovog tipa. Verbalne forme administrativnog karaktera veoma su standardizovane i klisirane da se pojedini vidovi mogu popunjavati kao ukrstenica. Iako je jezicka unifikacija negativno obelezje samo po sebi, neizbezna je i neophodna za ovakav vid komunikacije. Centralna vrsta administrativnog teksta jeste DOKUMENT. On predstavlja sredstvo registrovanja informacija o cinjenicama, dogadjajima, pojavama objektivne stvarnosti i covekove misaone aktivnosti. Dokumente proizvode razlicite vrste delatonosti, ali pre svega u administrativnoj, pa drustveno-politickoj, ekonomskoj, proizvodnoj i finansijskoj. Svaki dokument mora da ispunjava dva uslova: - da je pripremljen po odredjenom obrascu/standard - mora ga izdavati kompetentno lice Po jednoj tipologiji, dokumenti se mogu klasifikovati na osnovu 10 kriterijuma: 1) prema nacinu izrade: - pisani (rukopisni, stampani) 95% svih dokumenata su pisani - graficki (crtezi, sheme, karte) - foto-dokumenti (slike) - filmski (filmovi) 2) prema vrsti delatnosti: - organizacijsko-direktivni - finansijski - dokumenti iz oblasti snabdevanja i svakodnevnog zivota
3) prema mestu izrade: - unutrasnji (unutar date ustanove) - spoljni 4) prema sadrzaju: - jednostavni (ticu se jednog pitanja) - slozeni (vise problema) 5) prema obliku: - individualni (uvek ima neku specificnost) ne moze se umnozavati - trafaretni (jedan deo unapred pripremljen, a drugi se dodaje u konkretnoj situaciji) - tipski (stvaraju se za ustanove i preduzeca istorodne delatnosti)
6) prema roku izvrsenja: - hitni (u odredjenom period zahtevaju nesto, npr. telegram) - bez roka (nema nikakve vremenske okvire) 7) prema poreklu: - sluzbeni - licni 8) prema nameni: - original (prvi put pripremljen dokument) - kopija (ponovna rekonstrukcija) - izvod (deo koji se izdvaja iz sireg materijala) 9) prema pravnoj snazi: - istiniti - lazni (ovi su nevazeci) 10) prema obligatornosti: - direktivni (da uplatite struju u roku od dva dana) - informativni (samo informacija koliki je racun)
Za dokumente mozemo zakljuciti da je veoma vazno da su standardizovani i unifikativni. STANDARDIZACIJA – primena jedinstvenih normi prilikom sastavljanja dokumenata; UNIFIKACIJA – jednoobrazna izrada sa maksimalnim brojem zajednickih elemenata;
ЛЕКСИЧКА И МОРФОЛОШКА СТРУКТУРА У ДОКУМЕНТИМА Административне текстове карактерише сиромашан избор лексике, никаква или слаба
емоционалност, неекспресивност и изражена шаблонизација. Читава лексика сведена је на две врсте: општеупотребна и терминолошка. Тамо нећемо наћи колоквиализме, застарелу лексику, сем у старијим документима где има понеког архаизма. Вишезначност је слабо заступљена, а синонимија углавном је ограничена и сведена на неутралну и терминолошку лексику и управо због тога понављања су неминовна и долазе до изражаја у рубрицизираним текстовима. Антонимија углавном има неутралан карактер. МОРФОЛОШКА СТРУКТУРА
Административни текстови имају изразито именски карактер (доминирају именске речи). Ове текстове одликује велика обезличеност, то значи да су мало заступљени лични глаголски облици. Деперсонализацији доприноси и честа употреба трећег лица у неодређеном личном значењу. Има административних текстова у којима се може наћи и прво лице једнине (ако је реч о појединцу) или прво лице множине (уколико се ради о више особа). Таква је нпр. молба у којој употебљавамо прво лице једнине. Сем молбе тако се пишу и аутобиографије. Друго лице једнине налазимо у упутствима (укључите, затворите), а у пословним писмима појачану фреквенцију има првог лице множине. – Најфреквентнији гаголски облик јесте презент . Чак 80% свих глаголских облика чини презент. Тај презент има специјалну функцију (нема квалилативно значење), већ прописивачку функцију. Тамо се могу наћи и облици будућег времена са модалним и условним значењем, када се изражава морање, неопходност, прописивање и слично. – Императив има изразиту фреквенцију у документима директивног типа, у преписци и у пословним писмима. У приватним писмима доминира прво лице, а у пословним треће лице. Императив је често у паролама које су на граници између идеолошког и пословног дискурса. – У административним текстовима преовладавају просте реченице а функцију реченице понекад преузимају и изрази и конструкције тачније, кондензоване синтагме (према договору...) Ова конструкција се може парафразирати : како су се договориле стране... – Ред речи је устаљен и традиционалан, а то значи да чланови у реченици имају уобичајен редослед : Савет директора (а не: Директора савет). – Често се у функцији спона користе уводне речи типа : према томе, на тај начин, дакле, с једне стране итд. Што се тиче стила персоналних докумената у такве текстове спадају дипломе, уверења, потврде, пуномоћи, овлашћења и слично. Они имају два или више комуникатора и експлицираног адресата, рецимо пуномоћ представља текст који садржи три експлицирана комуникатора: онај ко даје пуномоћ, онај ко се овлашћује и онај ко оверава односно потврђује. Садржи једног неексплицираног – онај коме се предаје пуномоћ.
Пошто се ради о унифицираном начину излагања, врло често се припремају обрасци. Тад образац саджи три дела. Први део садржи податке о ономе ко даје пуномоћ, други део податке о ономе коме се даје и трећи – податке о ономе ко потврђује.
Друга врста текста саджи имплицитни адресат – биографија. Биографија има устаљену структуру, увек почиње податком о имену и презимену те и времену рођења. Биографија је увек у тећем лицу једнине и представља покушај објективног описа живота и рада једне особе. На ограниченом простору даје велики број чињеница и фактографског материјала. Стил изражавања је неутралан,па је употреба стилских изражајних средстава ретка. Понекад се реч биографија употребљава у значењу аутобиографија. Као пример – Бранко Ђуровић. Међутим под биографијом подразумева се опис у трећем лицу, а у аутобиографији излагање је у првом лицу. Постоје сасвим специфичне аутобиографије – Милорад Павић. Кореспонденцијски стил (оквир је административни, а садржај књижевно-уметнички). Користи се у пословним писмима, телграмима, молбама, жалбама и захтевима. Најтипичнији представник јесте званично пословно писмо. Оно има следећу структуру: 1. сегмент о пошиљаоцу 2. сегмент о примаоцу (свање, титула, име, презиме, мејл) 3. апелативни део (има форму поштовани, цењени, уважени). – Следи уводни део, основни део (садржина писма) и устаљене формулације (срдачан поздрав). – Последњи део је печат (ако не иде мејлом). Телеграм представља најсажетији начин изражавања и то не само у оквиру административног изражавања. У њима изостају граматичке речи, помоћни глаголски облици и слично. Користи се и у приватној и у званичној преписци. Неки телеграми су чак постали познати и у историји. Једна од најважнијих особина пословних писама јесте рационалност. То значи да пословно писмо мора саджати официјелни тј. званични тон, а с друге стране мора и економисати језичким материјалом – не сме бити предуго. У оквиру пословног писма спадају и две подформе, а то су: ПОНУДА И ТРАЖЊА . Понуда више одговара класичној форми пословног писма, тражња по структури и смислу одговра наруџбини. И за понуду и за тражњу као и генерално за пословна писма веома је важно сем рационалности да постоји суздржана љубазност. Битно је да изостаје лична нота и сви облици језичке неформалности. Никакво разводњавање тона у изражању нити ласкање није пожељно. ПРИВРЕДНА ПРОПАГАНДА најбоље се реализује путем реклама. Циљ тржишне привреде јесте
у томе да се избори за што виши углед у јавности. Привредна пропаганда заједно са рекламом не прати људске потребе, већ обликује ствара људске потребе, ствара актуелни укус, лансирају моду и тако придобијају широку публику. Све се то може подвести под маркетинг. Реклама ствара потребу и тамо где је нема и манипулише том потребом.
Понуда и тражња могу се обављати у директном контакту или путем огласа. Врло су разноврсни традиционални начин директног договора у продаји и купњи робе. Код нас постоји традиционални вербални модел – погађање и ценкање. Облици погађања и ценкања пренети су на савремено сајамско пословање где се основни разговори обилно гарнирају другим активности који пружају разоноду и задовољство а све са истим крајњим циљем, да се прикрије
интерес. Што се тиче ОГЛАШАВАЊА, то је вид понуде и тражње који се обавља незваничним средствима, ширењем вести приватним каналима, али се много чешће оглашавање обавља уобичајеним званичним путем, а то значи преко средстава јавне комуникације : интернет и медији. Језик у огласима је типизиран, фраза је клишетирана, а структура огласа личи на матицу са рубрикама. РЕКЛАМА је по много чему слична оглашавању, али њен циљ није првенствено продаја и
куповина робе већ ширење фаме помоћу које се мобилише јавно мњење. За рекламе је карактеристично неукусно удварање публици, ласкање њеним слабостима и подршка нереалним сањарским илузијама. ПРИВРЕДНА ПУБЛИКАЦИЈА заиста има везе са публицистиком, али се од публицистике ипак
разикује и по унутрашњим одликама и по функцијама. Најједноставнији облици привредне публикације јесу каталог и проспект. КАТАЛОГ нуди шире обавештење о производним капацитетима и могућностима предузећа уз набрајање најважнијих производних услуга и слично, док ПРОСПЕКТ описује са више детаља поједине врсте или групе изложених артикала. Нешто сложенији вид привредне публикације представљају БРОШУРЕ, привредно-пропагандни ЧАСОПИСИ И МОНОГРАФИЈЕ . Текстови из ове области могу бити веома разноврсни, а крећу се од једноставних дескрипција и рекламних демонстрација, па све до озбиљних научних студија.
