Opsta II - skripta (prethodne generacije).pdf

1.

Društvene organizacije i društveni pokreti

Društvene organizacije Rane ljudske populacije bile su organizovane na jedan jednostavan način, nekoliko porodica selilo se u grupama, loveći i sakupljajući plodove. Vremenom ljudi su počeli da se trajno naseljuju na određenom prostoru, a njihova brojnost se znatno povećala. Kako se broj ljudi  povećavao srodničko organizovanje putem krvnog srodstva i porodičnih veza više nije zadovoljavalo potrebe velike populacije i njenih brojnih aktivnosti. Usled potrebe za novim i

efikasnijim oblikom organizacije društva, počinju da se pojavljuju formalni, odnosno složeni oblici organizacije. Ovakva vrsta organizacije ( formalna, složena ) obuhvata pojedince koji nisu  povezani krvnim srodstvom i porodičnim položajem, već one koji se nalaze na specijalizovanim statusnim položajima, koji su povezani u hijerarhijski sistem na osnovu autoriteta. Jednostavno, kako se društvo širi, a njegove delatnosti usložnjavaju, grupe se povezuju u složene organizacije. Maks Veber je izgradio “ idealnotipski ” model racionalne birokratije. Model koji u potpunosti ne postoji u stvarnosti, več je teorijska konstrukcija. Odlike birokratije su: 1. uključuju jasnu  podelu rada 2. položaji su hijerarhijski organizovani ( viši položaj ima više autoriteta ) 3. postoje norme, pravila ponašanja koja odlikuju svaki položaj i odnose u hijerarhji, kao i način napredovanja 4. emocionalna neutralnost, nepristrasnost 5. položaji se dodeljuju na osnovu tehničke stručnosti Dve ključne inovacije koje su uticale na razvoj modern birokratije: razvoj novca i širenje tržišta. Postoje sledeće vrste organizacije: 1. DOBROVOLJNE

ORGANIZACIJE; Podrazumevaju svojevoljno uključivanje i istupanje. Članovi nisu plaćeni, osim ako nisu profesionalno zaposleni. Mogu da  predstavljaju način da se ispuni slobodno vreme, prikupe dobrovoljni prilozi, olakša komunikaciju između raznih društvenih grupa. 2. PRINUDNE ORGANIZACIJE; Pojedinci su fizički prisiljeni da borave u njima, izolovani su od ostatka populacije. npr. zatvori, ludnice, totalne institucije… 3. UTILITARNE ORGANIZACIJE; Članovi na osnovu racionalne kalkulacije ( računaju i upoređuju troškove i dobiti ) pristupaju ovim organizacijama. npr. private korporacije, sindikati, univerziteti, vladine organizacije.

Jedna od ključnih dimenizija organizacije je ekološka dimenizija. Jedna organizacija postoji u okruženju koje poseduje mnoštvo resursa ( članovi, potrošači, klijenti, subvencije , novac ), odnosno sredstava za opstanak i ostvarenje različitih ciljeva. ciljeva. Organizacije se nadmeću oko tih resursa, što često vodi jačanju ili  pak nestajanju nekih organizacija, u zavisnosti od kolčine resursa i broja organizacija koje se bore za iste resurse.

Druga značajna dimenzija je unutrašnje funkcionisanje organizacija i procesi koji se odvijaju unutar njih: 1

1. Razvijaju se neformalne veze u okviru formalne birokratske hijerarhije 2. Pojavljuju se konflikti, kao izraz nejednake raspodele moći 3. Kontrola, autoritet i vlast; mogu da se zasnivaju na spoljnoj kontroli, strogom nadzoru ili motivisanosti radnika u random procesu

4. Razvijaju se i kulturni procesi ( vrednosti, norme, ubeđenja ) koji stvaraju poseban “etos”

u načinu obavljanja posla, odnosno organizacionu kulturu 5. Problem među osobljem se javljaju u vidu: “  Parkinsonovog zakona ”- radnici uvek  pokušavaju da izgledaju zauzeto čak iako nemaju konkretnog, stvarnog posla kako bi opravdali svoj rad i radon mesto; “  Piterov princip ”- unapređivanje zaposlenih sve dok ne zauzmu radno mesto koje prevazilazi njihove sposobnosti, tako postaju izvor neefikasnosti u organizacijama; Ritualizam organizacijama;  Ritualizam  –   kada se prilikom obavljanja posla iz vida

gube ciljevi organizacije, podrazumeva otuđenje koje proizilazi iz rutinskih i dosadnih zadataka

Organizacije se u savremenom društvu značajno menjaju pod uticajem modern tehnologije, globalizacije, svetske ekonomije i konkurencije. Ovi procesi uzrokuju gubitak mnogih

 proizvodnih poslova ( industrijski, fabrički rad ) a sve značajniji postaju informacioni i uslužni sektor, iako i u oblasti prodaje roba i usluga raste broj slabo plaćenih poslova. Korporacije (multinacionalne kompanije)  postaju globalne, al ii hiperracionalne, koristeći isti

način proizvodnje distribucije u veoma različitim kulturama, čime mogu štetno da deluju na lokalno poslovanje i njegovu proizvodnju. Npr. mekdonalds-masovna proizvodnja robe na isti

način širom sveta.

Društveni pokreti  Neslaganja predstavljaju snažnu silu društvenih promena u ljudskim društvima. Neslaganja se uvek odnose na već postojeće društvene odnose, tj. ljudi zapažaju da nešto u društvu nije ako treba i da bi to trebalo da se promeni. Nezadovoljstvo predstavlja process pokretanja protesta

 protiv nečega što se u društvu doživljava kao problem. Najčešći uzroci za društvene poteškoće i nezadovoljstvo su nejdenakosti u raspodeli moći i resursa i stratifikacija, odnosno osećaj nepravde koji predstavlja osnovni preduslov kolektivne akcije. Jedan od preduslova za nastanka

društvenih pokreta može da bude i neslaganje sa određenim uslovima u društvu, iako ti uslovi ne moraju direktno da pogađaju neke delove stanovništva; npr. zaštita životne sredine, pravno na abortus, imigracije,… Neki pokreti nastaju i kao izraz načina života ( vera u reinakarnaciju, meditaciju ), a drugi kao reakcija na neke druge pokrete u društvu ( kontrapokreti ). Društveni pokret ima veće šanse da se javi u demokratskim društvima, gde su dozvoljene brojne organizacije koje mogu da posluže kao osnova za razvoj pokreta. Takve oragnzacije pružaju elemente neophodne za nastanak dr. pokreta- učesnike, vođe i finansijska finansijska sredstva. Represivni  politički sistemi će težiti da potisnu i slome pokrete usmerene ka promenama. promena ma.

2

1. Razvijaju se neformalne veze u okviru formalne birokratske hijerarhije 2. Pojavljuju se konflikti, kao izraz nejednake raspodele moći 3. Kontrola, autoritet i vlast; mogu da se zasnivaju na spoljnoj kontroli, strogom nadzoru ili motivisanosti radnika u random procesu

4. Razvijaju se i kulturni procesi ( vrednosti, norme, ubeđenja ) koji stvaraju poseban “etos”

u načinu obavljanja posla, odnosno organizacionu kulturu 5. Problem među osobljem se javljaju u vidu: “  Parkinsonovog zakona ”- radnici uvek  pokušavaju da izgledaju zauzeto čak iako nemaju konkretnog, stvarnog posla kako bi opravdali svoj rad i radon mesto; “  Piterov princip ”- unapređivanje zaposlenih sve dok ne zauzmu radno mesto koje prevazilazi njihove sposobnosti, tako postaju izvor neefikasnosti u organizacijama; Ritualizam organizacijama;  Ritualizam  –   kada se prilikom obavljanja posla iz vida

gube ciljevi organizacije, podrazumeva otuđenje koje proizilazi iz rutinskih i dosadnih zadataka

Organizacije se u savremenom društvu značajno menjaju pod uticajem modern tehnologije, globalizacije, svetske ekonomije i konkurencije. Ovi procesi uzrokuju gubitak mnogih

 proizvodnih poslova ( industrijski, fabrički rad ) a sve značajniji postaju informacioni i uslužni sektor, iako i u oblasti prodaje roba i usluga raste broj slabo plaćenih poslova. Korporacije (multinacionalne kompanije)  postaju globalne, al ii hiperracionalne, koristeći isti

način proizvodnje distribucije u veoma različitim kulturama, čime mogu štetno da deluju na lokalno poslovanje i njegovu proizvodnju. Npr. mekdonalds-masovna proizvodnja robe na isti

način širom sveta.

Društveni pokreti  Neslaganja predstavljaju snažnu silu društvenih promena u ljudskim društvima. Neslaganja se uvek odnose na već postojeće društvene odnose, tj. ljudi zapažaju da nešto u društvu nije ako treba i da bi to trebalo da se promeni. Nezadovoljstvo predstavlja process pokretanja protesta

 protiv nečega što se u društvu doživljava kao problem. Najčešći uzroci za društvene poteškoće i nezadovoljstvo su nejdenakosti u raspodeli moći i resursa i stratifikacija, odnosno osećaj nepravde koji predstavlja osnovni preduslov kolektivne akcije. Jedan od preduslova za nastanka

društvenih pokreta može da bude i neslaganje sa određenim uslovima u društvu, iako ti uslovi ne moraju direktno da pogađaju neke delove stanovništva; npr. zaštita životne sredine, pravno na abortus, imigracije,… Neki pokreti nastaju i kao izraz načina života ( vera u reinakarnaciju, meditaciju ), a drugi kao reakcija na neke druge pokrete u društvu ( kontrapokreti ). Društveni pokret ima veće šanse da se javi u demokratskim društvima, gde su dozvoljene brojne organizacije koje mogu da posluže kao osnova za razvoj pokreta. Takve oragnzacije pružaju elemente neophodne za nastanak dr. pokreta- učesnike, vođe i finansijska finansijska sredstva. Represivni  politički sistemi će težiti da potisnu i slome pokrete usmerene ka promenama. promena ma.

2

Učešće u dr. pokretima se povećava sa: 1.  porastom nezadovoljstva 2. razvojem društvenih mreža za privlačenje novih članova 3. uverenjima i motivima za učešćem u pokretu; da bi ljudi bili spremni da učestvuju u

 pokretu moraju da razviju obrazloženja za to učešće 4.  postojanjem organizacije dr. pokreta. Da bi bio uspešan us pešan mora da ima dobru organizacijuvođstvo, način za sticanje finansijskih sredstava i privlačenje novih pristalica, sredstva z a  pridobijanje medija i političara, osoblje. Postoji nekoliko teorija koje objašanjvaju kolektivno ponašanje i delovanje masa: 1. Teorija prelaznosti- ljudi kroz interakciju razmenjuju nezadovoljstvo i bes, što pojačava njihovo emotivno ulaganje i akciju. Ističe se značaj interakcije licem u lice među  pojednicima 2. Teorija konvergencije- delanje pojedinca i pristupanje pokretu zavisi od njegove lične volje i odluke 3. Teorija novonastalih normi- naglašava da kroz interakciju u situacijama masovne aktivnosti ljudi razvijaju pravila koja, potom, usmeravaju njihovo ponašanje 4. Teorija ritual interakcije-  ponašanje mase uključuje iste elemente kao i obična, svakodnevna interakcija prilkom susreta malog broja pojedinaca- zajedničko prisustvo i focus, emocionalno uzbuđenje, kolektivna solidarnost i akcija. Tipovi masa: 1.  Neformalna masa- skup ljudi koji imaju malo toga zajedničkog, osim što u isto vreme

 prisustvuju nekom događaju za koji su zainteresovani. Npr. posmatrači saobraćajne nesreće 2. Konvencionalna masa- obuhvata ljude koji su se svojevoljno okupili oko određenog cilja.  Npr. posmatranje utakmice 3. Izražajna masa- ljudi koji su se svojevoljno okupili, a na njih utiču norme, ideologije,

rituali, prenošenje emocija. Npr. verska okupljanja, politički skupovi 4. Aktivna masa-  podrazumeva emotivno uzbuđene ljude, koji su se svojevoljno okupili, usredsređene na agresiju. Npr. pljačkanje, izazivanje nereda Da bi prerasli u uspešan društveni pokret, i sproveli svoje protestne aktivnosti, pripadnici mase moraju da imaju resurse- organizaciju, lidere, mreže komunikacije, finansijske sredstva, simbole, članove i mreže. U svakom društvu postoji nezadovoljstvo, ali da bi ono rezultiralo pojavom dr.  pokreta potrebni su ti osnovni resursi.

3

2.

Otvoreno društvo osnovne karakteristike i ograničenja

 Naša zapadna civilizacija počinje sa ranim grčkim plemenskim društvom. Grci su, izgleda, prvi napravili korak od tribalizma ka humanizmu. Iako se ne moze utvrditi potpuno standardizovan

“plemenski nacin života”, ipak postoje određene karakteristike koje nalazimo u većini  plemenskih društava, ako ne i u svim. Osnovne karakteristike tribalizma su:

Magijski (iracionalan) stav prema običajima društvenog života – nedostatak razlikovanja između običajnih (konvencionalnih) pravilnosti društvenog života  i zakona koje se nalaze u samoj  prirodi.

Rigidnost tih društvenih običaja –  Pod ovim se ne podrazumeva da se promene ne mogu dogoditi u plemenskom načinu života. Prvenstveno se misli da mogu postojati relativno retke promene koje imaju karakter religioznog preobraćanja ili uvođenja novih magijskih tabua.  Nezavisno od takvih promena, koje su retke, tabui rigidno regulišu i dominiraju svim aspektima života. Član plemena će biti retko u situaciji da posumlja u način na koji treba da postupi. Tabui su magijsk e plemenske institucije koje nikada ne mogu da postanu predmet kritičkog razmatranja. Ovakve institucije su prvenstveno zasnovane na kolektivnoj plemenskoj tradiciji i kao takve ne ostavljaju  prostora za ličnu odgovornost. Međutim, u modernim društvima i današnjem načinu života postoji između državnih zakona, sa jedne, i tabua kojih se pridržavamo

 po navici, sa druge strane, široko polje ličnih odluka, sa njihovim problemima i odgovornostima. Velika razlika se ogleda u mogućnosti racionalne refleksije. U okviru sfere ličnh odluka, one se zasnivaju na proceni mogučih posledica i svesnom opredeljenju za neke od njih. Samim tim mi  priznajemo postojanje racionalne lične odgovornosti. Poper pod zatvorenim društvom podrazumeva magijsko, plemensko odnosno kolektivističko društvo. Ovu vrstu društva u njegovom najboljem izdanju možemo uporediti sa organizmom. Članovi su povezani polubiološkim vezama –  srodstvom, zajedničkim životom, kolektivnim naporima, opasnostima, radostima i nevoljama. U ovom slučaju radi se o r ealnoj grupi konkretnih pojedinaca koji su povezani ne samo apstraktnim društvenim odnosima kao što je to  podela rada nego i jasno vidljivim fizičkim odnosima poput mirisa, dodira i pogleda. U otvorenim društvima, mnogi članovi se bore za svoj društveni status, što može da dovede do različitih sukoba i nekih značajnih društvenih fenomena poput klasne borbe. Nasuprot takvim tendencijama koje se mogu zapaziti u društvima otvorenog tima, ništa slično klasnoj borbi se ne može pronaći u jednom organizmu. Budući da u organizmu ne postoji ništa što bi odgovaralo  jednoj od značajnih karakteristika otvorenog društva, takmičenju njegovih čalnova za društveni  prestiž, tzv. organska teorija je zasnovana na pogrešnoj analogiji Kao posledica gubitka organskog karaktera, otvoreno društvo može postepeno prerasti u

apstraktno društvo. Ono može, do određenog stepena, izgubiti karakter konkretne ili realne grupe 4

ljudi, ili sistema takvih realnih grupa. Društvo u kome se ljudi nikada ne bi sretali licem u lice bi se moglo označiti kao nestvarno, potpuno apstraktno ili depersonalizovano društvo. Interesantno  je gledište da naše moderno društvo, u mnogim svojim aspektima, podseća na takvo potpuno apstraktno društvo. Npr. mi po pravilu, ne uspostavljamo nikakav lični kontakt i odnos sa svojim sugrađanima- pešacima. U modernom društvu mnogi ljudi nemaju intimne lične kontakte, i žive u anonimnosti i izolaciji, i otuda u nespokojstvu. Ovakva slika ipak pretpostavlja određeno  prenaglašavanje apstraktnosti i preterivanje. Iako je društvo  postalo apstraktno, čovekova  biološka narav se nije mnogo izmenila, ljudi i dalje imaju društvene potrebe koje se ne mogu zadovoljiti u okvirima potpune apstrakcije. Nikada neće i ne može postojati potpuno apstraktno,  pa ni predominantno apstraktno društvo. Pojedinci još uvek formiraju i participiraju u realnim društvenim grupama i ostvaruju realne društvene interakcije i kontakte svih vrsta, pokušavajući time da u što većoj meri zadovolje svoje emocionalne društvene potrebe. Poper smatra da će sledeći primer adekvatno prikazati šta predstavlja apstraktnije društvo u suprotnosti sa konkretnijom ili realnom društvenom grupom. Smatra da će on pokazati da naša moderna otvorena društva funkcionišu, uglavnom, na način apstraktnih odnosa, kao što je razmena ili kooperacija.

Prelazak od zatvorenog u otvoreno društvo može da se razume kao jedna od najdubljih revolucija kroz koje je čovečanstvo prošlo. Kada se kaže da naša zapadna civilizacija vodi poreklo od Grka, to prvenstveno znači da su upravo rana grčka plemena započela tu veliku revoluciju, prelaska iz zatvorenog u otvoreno društvo, koja nije napravljena svesno. Činioci koji su uticali na tu revoluciju su porast broja stanovništva i razvoj pomorskih puteva i trgovine, kao i razvoj kritičkog mišljenja koje je oslobođeno magijskog karaktera. Počeo je da se oseća teret zahteva koje pred nas postavlja civilizacija. Ovo monoštvo zahteva, ova j teret i uznemirenost jesu  posledica sloma zatvorenog društva. Taj teret zahteva stvoren je naporom koji život u otvorenom dr uštvu neprekidno zahteva od nas- nastojanjem da budemo racionalni, da se staramo o sebi i  prihvatimo odgovornost. Ovaj teret je cena za svaki porast znanja, razumnosti, kooperacije, kao i

novih šansi da preživimo i uvećavamo populaciju. Teret zahteva je najbliže povezan sa  problemom zategnutosti klasnih odnosa koji se, po prvi put, javlja sa propašću zatvorenog društva. Zatvoreno društvo ne poznaje takav problem, jer su barem za većinu članova vladajuće klase, ropstvo, kasta i klasna vladavina prirodne kategorije i samim tim se ne dovode u sumnju.

Verovatno je najvažniji uzrok sloma zatovernog društva bio razvoj pomorskih komunikacija i trgovine. Zapravo, moreplovstvo i trgovina, postali su glavne karakteristike atinskog imperijalizma u 5. veku p.n.e. Atina  je, smatraju određeni istoričari, bila nemilosrdna demokratija, mesto gde su vladali neobrazovani, koji su mrzeli i ugnjetavali obrazovane, koji su, zauzvrat, mrzeli njih. Ali ovo gledište- mit o kulturnoj netoleranciji demokratske Atine- čini  besmislenim  poznate činjenice, kao i samu duhovnu produktivnost Atine u tom periodu. Poper

ne želi da tvrdi da su sve aktivosti demokratskih vođa Atine u cilju jačanja svoje imperije bile opravdane i moralne, posebno imajući u vidu da se tadašnji atinski polis još uvek zasnivao na ropstvu. Ali smatra da je neophodno shvatiti da je plemenska ekskluzivnost i samodovoljnost

mogla da se zameni samo nekim oblikom imperijalizma, i da su određene imperijalističke mere, 5

koje je Atina uvela, bile liberalnog karaktera. Nasuprot Atine, korisno je i analizirati sama  politička načela, spoljnu politiku i organizaciju Sparte. Osnovne karakteristike spartanske

 politike bile su: zaštita njenog zarobljenog tribalizma, sprečavanje svih spoljašnjih uticaja koji bi mogli ugroziti rigidnost  plemenskih tabua, antihumanizam (sprečavanje egalitarnih, demokratskih i individualističkih ideologija), autarhija (ne zavisiti od trgovine), antiuniverzalizam, gospodarenje, ne prostirati se suviše (naglasak je na jedinstvenoj državi). Ako uporedimo ove načelne tendencije sa današnjim totalitarizmom, vidimo da se one, osim u  poslednjoj tački, podudaraju. Moderni totalitarizam poseduje imperijalističke težnje. Politička i duhovna revolucija, koja je počela propašću grčkog tribalizma, dostiže svoj vrhunac u 5. Veku, sa izbijanjem peloponeskog rata, odnosno rata između dva vodeća grčka polisa ( Sparte i Atine ).  Nameće se pitanje kako objasniti činjenicu da su istaknuti Atinjani, stali na strnu reakcije protiv ovog novog razvoja? Ključna stvar je, izgleda, bila u sledećem- mada je otvoreno društvo već  postojalo, iako je u praksi tek počelo da razvija nove vrednost, nova egalitarna merila, nešto još nedostajalo, posebno za one obrazovane. Nova vera otvorenog društva, njegova jedino moguća vera, humanizam, počela se afirmisati, ali još nije bila formulisana. Reakcija protiv ovog razvoja imala je mnogo aduta na svojoj strani-tradiciju, poziv za odbranu starih vrednosti i stare religije. Ali u to vreme, rodila se nova vera u razum, slobodu i bratstvo svih ljudi- jed ina moguća vera

otvorenog društva. Tu generaciju, koja je živela u Atini pre i u toku peloponeskog rata, koja obeležava prekretnicu u istoriji čovečanstva Poper nazva Velikom generacijom. Među njima je  bilo velikih konzervativaca poput Sofokla i Tukidita, ali i velikih vođa demokratije kao što je to  bio Perikle, koji je formulisao načelo jednakosti pred zakonom i načelo političkog individualizma. Možda je najveći od svih njih bio Sokrat, koji je učio da moramo imati veru u ljudski razum, ali i da se istovremeno moramo paziti dogmatizma. Učio je da je duh nauke kritika. Uzdizanje same filozofije može da se interpretira kao odgovor na slom zatvorenog društva i njegovih magijskih verovanja. To je pokušaj da se igubljena magijska vera zameni racionalnom verom. Nova vera otvorenog društva, vera u čoveka, jednaku pravičnost i ljudski razum, počinjala je da dobija oblik, ali još nije bila formulisana. Najveći doprinos ovoj veri dao  je Sokrat, koji je i umro za nju. On je bio kritičar Atine i njenih demokratskih institucija, ali to ne znači da je on protivnik i neprijatelj demokratije. Postoji fundamentalna razlika između totalitarne i demokratske kritike demokratije. Sokratova je bila demokratska. Neke od osnovinih karakteristika njegovog učenja su: egalitarna teorija o ljudskom razumu kao univerzalnom

sredstvu komunikacije, isticanje intelektualnog poštenja i samokritike, kao i egalitarna teorija o  pravičnosti. Zatvoreno društvo, sa njegovom verom da je pleme sve, a individua ništa, srušilo se. Individualna inicijativa i samopotvrđivanje su postali prisutna činjenica u društvenom životu. Ono što je Sokrat prvenstveno zamerao i kritikovao kod demokratije i njenih državnika jeste nedostatak intelektuanog poštenja i opsednutost političkom moći. Kada je veliki rat bio izgubljen, on je bio optužen da je pružao obrazovanje ljudima koji su izdali demokratiju i stupili u zaveru sa neprijateljem u cilju pada Atine. Iako mnogi smatraju da pad Atine ukazuje na

konačnu slabost demokratskog poretka, Poper ističe da činjenice ipak drugačije govore. Glavna odgovornost za izgubljeni rat pripada oligarsima i njhovom izdajničkom držanju, kao i njihovoj 6

stalnoj zaveri sa Spartom. Sokrat je bio optužen za izdaju, kao učitelj najvećih neprijatelja države. On odbija da pobegne i ostaje da mu se sudi, smatrajući da će na taj način najbolje  pokazati da nije protivnik demokratije i njenih institucija. Tako da njegova smrt predstavlja

najbolji dokaz njegove iskrenosti, etičkih principa, njegove borbe za slobodno kritičko mišljenje i samopoštovanje. Jedan od osnovnih fundamenata otvorenog društva su zagarantovane političke slobode i ljudska  prava. Otvoreno društvo, kao opozit zatvorenom, podrzumeva pouzdanu vladavinu zakona kao i mogućnost promene političkih i državnih lidera bez krvoprolića i nasilja. Kao kontradikcija magijskom i kolektivističkom društvu, individue su u otvorenom društvu suočene sa sopstvenim odlukama, sa mogućnošću izbora i sa samom potrebom za individualizmom. Kolektivističko (zatvoreno) društvo, u osnovi bazirano na tribalističkom poretku, ne prepoznaje razliku između  prirodnih zakona i društvenih običaja, odnosno socijalnih konstrukcija. Od individua se ne očekuje samostalno, kritičko mišljenje već pasivni konformizam, prvenstveno zbog verovanja u magijsku osnovu samog zatvorenog društva. Početci otvorenog društva se povezuju sa shvatanjem razlike između ljudskih i prirodnih zakona, sa povećanjem individualne odgovornosti i moralnih izbora. Poper ističe da jednom kada ljudi postanu svesni ovakvih vrednosti, kao što su to individualizam, humanizam, racionalizam i kriticizam, oni više ne mogu da se vrate načinu života i verovanjima kakva su karakteristična za zatvoreno društvo. Koncept otvorenog društva  je takođe povezan sa pluralizmom u kulturnom i religijskom pogledu i sa konstantnim unapređenjem znanja. Humanizam, egalitarizam i političke slobode su fundamentalne karakteristike otvorenog društva. Modrena društva se umnogome baziraju na konceptu aprtaktnih odnosa, kooperacija i transakcija, sa naglaskom na sistem poverenja, ali se ne mogu potpuno

 poistovetiti sa apstraktnim društvom, jer još uvek postoje formirane realne grupe i participacija u realnim društvenim kontaktima svih vrsta. Jednostavno radi se o apstraktnijem društvu u suprotnosti sa konkretnijom ili reanijom društvenom grupom.

7

3. Poperova kritika Platona

Poper započinje kritiku Platonovog učenja tvrdnjom da je njegov politički program često totalitarian. Iako moralne ideje kao što su pravičnost, lepota, istina i mudrost imaju zančajnu ulogu, one ipak Platona ne udaljavaju od totalitarizma i rasizma. Platonovo tretiranje ideje sreće i  pravičnosti se zasniva na konceptu da je društvo po prirodi podeljeno na klase. Istinska sreće se  po Platonu postiže pravičnošću, tako što svako zauzima mesto koje mu po prirodnom por etku stvari pripada. Vladar treba da vlada, ratnik da ratuje, a rob da robuje, i sva tri staleža ( vladari, ratnici, robovi ) treba da prihvatanjem i obavljanjem svoje dužnosti ostvare sreću. Takva vladavina pravičnosti je totalitarna po karakteru, što je osnova Poperove kritike. Poper kritikuje Platona kao veštog totalitarnog političara, ali samtra da je on zapravo pokušao da svojim  političkim programom da odgovor na jednu realnu potrebu, iako je njegov pokušaj i način loše zamišljen.  Poper smatra da Platonova težnja za poboljšanjem uslova života građana i ostvarivanjem njihove sreće nije bila samo propaganda. On je uvideo da se njegova civilizacija nalazila pred ogromnim teretom zahteva, id a je taj teret izazvla društvena revolucija koja je  počela rastom demokratije i individualizma ( kada otvoreno društvo polako zamenjuje zatvoreno ). Platon je dobro procenio da mnoge stvari u društvu ne valjaju, uvideo je mnoge probleme, ali njegov način da ih reši prema Poperu nije bio ispravan. Platonovo sprečavanje pr omene i  povratak tribalizmu je suštinski pogrešan. Poper ceni kod Platon to što je izgleda zaista mrzeo tiraniju, koja je u njegovo vreme često značila oblik vladavine zasnovan na podršci masa. Poper smatra da je Sokrat imao samo jednog naslednika koji je zaista zasluživao pažnju, a to je njegov prijatelj Anisten. Platon je zapravo ubrzo dok azao svoje neverstvo, izdajući svog učitelja Sokrata. Pokušao je da ga uvuče u svoj veliki pokušaj izgradnje teorije o zatvorenom društvu,

 pominjući Sokrata u svojim delima ( u Državi je Sokrat glavni govornik ), što je nije bilo teško  pošto je on već bio mrtav. Poper ističe da je sasvim drugačije pitanje da li je Platon to svesno uradio. Sokrat je pred sudom bio okrivljen ali njegova smrt nije bila namera onih koji su taj

 process započeli. Okrivljen je za ono što je zapravo bilo izraz nove, racionalne humanističke vere u otvoreno društvo, ono što je najvrednije u njegovom učenju- slobodno mišljenje, podučavanje omladine, demokratska kritika,… Da bi se Platon mogao razumeti potrebno je analizirati tadašnju situaciju. Posle peloponeskog rata, teret zahteva koji je stavljala civilizacija se još uvek  jako osećao. Platon je smatrao da je potrebno rekonstruisati program Starog Oligarha da se uništi demokratija. Osećao je da taj program ne može da se oživi bez njegovog zasnivanja na uverenju koje reafirmiše stare plemenske vrednosti, suprostavljajući ih veri otvorenog društva. Ali pošto je Sokratova vera bila suviše jaka da bih se otvoreno osporila, Platon je bio primoran da je reinterpretira kao veru u zatvoreno društvo. Platon je shvatio da bi bilo moguće da do određenog stepena pripiše novo značenje učenju najuticajnijeg člana Velike Generacije.  A to je uspeo kritikujući demokratiju kao krivca za Sokratovu smrt, a Sokrat se mogao tako doživeti kao neko ko preporučuje vladavinu manjine obrazovanih i učenih filozofa. Poper satra da je Platon u suštini osećao da je Sokratovo učenje dosta drugačije od onoga kako ga je on predstavio, i osećao je da je na taj način izigrao Sokrata. 8

Čitajući Platona, svedoci smo unutrašnjeg konflikta, istinske tiranske borbe u njegovom duhu. To što je Platon, sa svojom čežnjom za jedinstvom i harmonijom, video paralelu između ljudske duše i klasno podeljenog društva pokazuje koliko je u stvari patio. Platonov najveći konflikt izvire iz dubokog utiska koji je na njega ostavio Sokratov primer ali su se njegove oligarhijske

sklonosti uspešno borile protiv toga. Ostali primeri Platonove podeljenosti u njemu samom se nalaze praktično svuda gde on osporava humanističke ideje, npr. u Državi. Platonov najjači argument u ovoj borbi je, Poper veruje, iskren: saglasno humanoj veri, moramo  biti spremni da pomognemo naše bližnje. Ljudima je potrebna pomoć jer su nesrećni. Nema izvesnosti i sigurnosti u životu kada je sve u toku. Platon se oećao spremnim da pomogne, ali kaže da ne može učiniti ljude srećnim ako ne zahvati i sam koren zla. A on je taj koren zla video u slomu zatvorenog društva. Platon je mrzeo tiraniju, što je jasno iz njegovog poznatog opisa tiranina. Smatrao je da cilj mora da bude potpun povratak prirodi. Čak ni sam sebi nije u  potpunosti priznao da se borio protiv slobode mišljenja za koju je Sokrat umro. Skrivajući se iza Sokrata kao svog borca i zaštitnika, on je sve uverio da se borio za isto. Platonov san o jedinstvu, lepoti i savršenstvu, taj esteticizam, holizam i kolektivizam, jeste tvorevina, kao i simptom, izgubljenog grupnog duha tribalizma. Sokrat je odbio da kompromituje sebe i svoj integritet, za razliku od Platona. Lekcija koju

moramo da naučimo od Platona, smatra Poper, potpuno je suprotna od onoga čemu je on  pokušao da nas nauči. Platonov razvoj pokazuje da je terapija koju je predlagao gora od zla  protiv kog se borio. Jer, mi se nikada ne možemo vratiti nevinosti i lepoti zatvorenog društva.  Naš san o raju ne može da se ostvari na zemlji. Nema povratka harmoničnom stanju prirode. Ako se vratimo natrag, moramo preći ceo put, moramo se vratiti zverima. Ali ako želimo da ostanemo ljudska bića, onda postoji samo jedan put –   put u otvoreno društvo. Moramo poći u nepoznato, neodređeno i nesigurno, koristeči razum koliko god je moguće da bismo što bolje planirali i sigurnost i slobodu.

9

4. POPEROVA KRITIKA ISTORICIZMA

U knjizi Beda istoricizma, Poper teži da pokaže kak o je istoricizam jedan jalov i oskudan metod, koji kao takav nije uspešan i ne donosi nikakve plodove. Tada je pokušao da ospori taj metod, ali ga nije pobio. Ipak, u međuvremenu je napredovao u njegovom pobijanju i uspeo da pokaže kako  je iz čisto logičkih razloga nemoguće predvideti budući tok istorijskih kretanja. Poperova osnovna teza jeste da je verovanje u istorijsku nužnost praznoverje, da je nemoguće šredvideti tok ljudske istorije naučnim ili nekim drugim racionalnim postupkom. Pobijanje istoricizma se sastoji od pet stavova: 1. Istorijska kretanja su pod velikim uticajem rasta ljudskog znanja. Stalni rast ljudskog 2. 3. 4. 5.

znanja u znatnoj meri utiče na sam tok ljudske istorije Racionalnim ili naučnim metodama ne možemo predvideti budući rast naučnog znanja. Prema tome, ne možemo predvideti buduća istorijska kretanja.  Ne može da postoji nikakva teorija istorijskog razvoja koja bi služila kao osnova istorijskog predviđanja. Moramo odbaciti mogućnost teorijske istorije. Prema tome, osnovni cilj istoricističkih metoda zasnovan je na pogrešnim  pretpostavkama.

Međutim, Poper sam kaže da njegov dokaz ne pobija mogućnost nekog drugog oblika društvenog predviđanja. On pobija mogućnost predviđanja istorijskog razvoja u onoj meri u kojoj na predviđanja utiče rast našeg znanja. Ako postoji rast ljudskog saznanja, ne bi bilo moguće predvideti ono što ćemo tek sutra saznati. Nijedan naučni predslazvač ( čovek ili računar ) ne može da, na osnovu naučnih metoda, predvidi svoje naučne rezultate. Poper dalje postavlja pitan je da li su metodi fizike zaista primenljivi na društvene nauke. To nameće jednostavnu klasifikaciju škola mišljenja koje su se bavile problemima metoda manje uspešnih nauka:  pronaturalističke ili pozitivne – one škole koje su se zalagale za primenu metoda fizike u društvenim naukama; antinaturalističke ili negativne – one koje su se suprostavljale korišćenju takvih metoda. Pod istoricizmom Poper podrazumeva pristup društvenim naukama koji razvija tvrđenje da je istorijsko predviđanje njihov osnovni cilj, i da se taj cilj može postići otkrivanjem „ritmova“ ili „zakona“ na kojima se zasnima istorijski razvoj i sam kaže da ne treba očekivati da će on o tome nepristrasno govoriti. On je zapravo uveren da je upravo ovakav pristup odgovoran za loše stanje u društvenim naukama. Iako je istoricizam u osnovi antinaturalističko učenje, on ni na koji način nije u suprotnosti sa idejom da metodi prirodnih nauka i metodi društvenih nauka sadrže jedan zajednički činilac. To  proizilazi iz činjenice što se i sociologija i fizika smatraju naukama čiji su ciljevi istovremeno teorijski i empirijski. Sociologija, kao teorijska disciplina, ima zadatak da uopštava i predviđa događaje uz pomoć teorija i univerzalnih zakona, dok je, kao empirijska disciplina, ona zasnovana na iskustvu, događaji koje ona objašnjava i predviđa su činjenice koje se mogu  posmatrati i to posmatranje predstavlja osnovu za prihvatanje ili pobijanje bilo koje predložene teorije. Iz toga sledi da izvesni metodi ( predviđanje putem zakona i proveravanje zakona putem  posmatranja ) zajednički i sociologiji i fizici. Ako astronomija može da predvidi pomračenje sunca, zašto sociologija ne bi mogla da predvidi revolucije? Iako društvene nauke mogu da predvide revolucije, nijedno takvo predviđanje ne može da bude pr ecizno, mora postojati neka neizvesnost u pogledu pojedinosti kao i vremena 



10

njihovog ostvarenja. Iako zastupnici istoricizma ističu da predviđanja u sociologiji imaju nedostatke koji se odnose na pojedinosti i preciznost, oni smataju da dalekosežnost i značaj tih  prignoza nadoknađuju njihove manjkavosti. Dugoročna predviđanja čija se neodređenost nadoknađuje širinom njihovog opsega i njihovim značajem, Poper naziva dalekosežna  predviđanja. Ukoliko društvene nauke uopšte mogu da daju dugoročne prognoze, jasno je da to moraju biti dalekosežne prognoze.  Neeksperimentalna činjenička osnova u naukama uvek je istorijska. Činjenička osnova sociologije može biti data samo u obliku hronike događaja ( političkih, društvenih ), dakle sledi da istorija predstavlja osnovu sociologije. Jedno od karakterističnih stanovišta istoricizma jeste da istorija, politička i društvena, predstavlja jedini empirijski izvor sociologije. S te tačke gledišta, zadatak sociologije sastoji se u davanju dalekosežnih istorijskih prognoza i u njihovoj empirijskoj proveri. Sažeto, zastupnici istoricizma tvrde da je sociologija teorijska istorija. Istoricizam koristi analogiju između društvenih nauka i astronomije. Astronimija se bazira na dinamici kretanja koja je određena silama. Stoga, oni smatraju da sociologija na sličan način treba da se zasniva na društevnj dinamici, da analizira kretanja društvenih odnosno istorijskih sila. Analizirati, razmrsiti to klupko suprotnih kretanja i sila i prodreti u njegove korene, sve do

univerzalnih pokretačkih snaga i zakona društvenih promena, zadatak je društvenih nauka. Prema istoricizmu, naučne prognoze sociologije, moraju se zasnivati na istorijskim zakonima. Zastupnici istorizma smatraju da društveni zakoni treba da imaju opšte važenje, što znači da tr eba da se primenjuju na celokupnu istoriju čovečanstva, što nije moguće jer u društvu ne  postoje jednoobraznosti. Jedini univerzalno važeći zakoni društva moraju da budu oni koji  povezuju uzastopne periode. To moraju da budu zakoni istorijskog razvoja. Na to misle istoricisti

kada kažu das u jedini pravi zakoni sociologije istorijski zakoni. Takvi istorijski zakoni predviđali bi i veoma udaljenje događaje, mada to ne bi moglo biti sasvim  precizno i detaljno. Tako predstavnici istorizma sociologiju smatraju pokušajem da se reši stari  problem predskazivanja budućnosti. Ali se ponekad ne uviđa da postoje dve različite vrste  predviđanja u nauci, i, u skladu s tim, dva različita načina na koja nešto može da bude praktično:  proročanstvo –  predviđanje događaja koji ni na koji način ne možemo da sprečimo; tehnološka predviđanja –  osnova za inženjering, ona su konstruktivna jer ukazuju na  putuve koji su nam otvoreni ako želimo da postignemo određene rezultate, tj. koje korake treba da preduzmemo da bi nešto ostvarili Tipično eksperimentalne nauke donose tehnološka predviđanja, a one koje se uglavnom zasnivaju na neeksperimentalnim posmatranjima –  proročanstva. Zastupnici istoricizma zalažu se za istorijska proročanstva –  proricanje društvenih, političkih i institucionalnih promena –  a protiv su društvenog inženjeringa kao praktičnog cilja društvenih nauka.  

Istorija sa kojom zastupnici istoricizma izjednačavaju sociologiju ne gleda samo u prošlost već i u budućnost. Možemo je opisati kao teoriju istorije ili teorijsku istoriju. Prema njima, sociolozi moraju pokušati da dopru do opšte ideje o najširim kretanjima u skladu s kojima dolazi do  promena u društvenim strukturama. Oni moraju da pokušaju da razumeju uzroke tih procesa.  Nasuprot istoricističkoj metodologiji, možemo  da zamislimo metodologiju koja bi vodila tehnološkoj nauci o društvu. Cilj tehnološke metodologije je da nam omogući izbegavanje nerealnih konstrukcija. Umesto da pokušava da otkrije zakone društvenog razvoja, ona bi tragala za različitim zakonima koje ograničavaju načine izgradnje društvenih ustanova. 11

Mnogi zastupnici istoricizma pridavali su veliki značaj „aktivizmu“ pojedinaca, ali smatraju da su ostvarljivi samo oni planovi koji se podudaraju sa glavnim tokom istorije.

Sve istoricističke misli i delatnosti usmerene su na tumačenje prošlosti, koje treba da im omogući da predvide budućnost. 5.

TIPOVI DRUŠTVENIH SISTEMA

Uopšteno o Lumanu: Bio je Parsonsov učenik i branio koncept velike sociološke teorije. Sebe je smatrao teoretičarem sistema. Izvršio je reviziju funkcionalizma, često je i kritikovao Parsonsa, ali se dešava da je u nekim aspektima i konzervativniji od njega. Davao je manje slobode dr. akciji, pojedicu,

individualnim težnjama. Smatrao je da je funkcionalni zahtev za elemente sistema redukcija kompleksnosti id a pojedinac mora da ima poverenja u system kojem pripada.

Društvo posmatrano kao sistem ima svrhu samo u sebi. To znači da je sistem samoreferencijalan, da se sam održava svojim mehanizmima. Moderni svet je samim tim visoko diferenciran, složen, disperzovan. Oživljava Parsonsovu agil šemu kroz 4 koncepta: 1.  Novac- ljudi ne preispituju društvene osnove novca i novčane razmene kao i ustaljene

društvene odnose novca. 2. Moć-  podrazumeva poverenje pojedinca koje se izražava u političkoj sferi; poverenje u ekonomske razmene, pristupamo im zdravo za gotovo 3. Ljubav- poverenje u međuljudske odnose, simbolički ideal kojem ljudi teže 4. Istina- izražava se u kulturnoj sferi Iako je sistem daleko od pojedinca on kroz ove koncepte veruje u njega.

Opšti sistemski pristup: stav da je ljudska akcija strutuirana u sistem, nije kreativna, dinamička. Pojedinci uzimaju društvo zdravo za gotovo, uronjeni su u njega. Ali, ipak su sistemu potrebni ljudi za život. Društveni sistem nastaje kada akcije ljudi bivaju povezane. Javlja se u smislenom međusobnom odnosu, i smisleno povezanim ljudskim akcijama. Komunikacija je izrazito važna za funkcionisanje sistema.

Pošto je svet beskonačno kompleksan, cilj sistema je da redukuje tu kompleksnost u svojoj okolini. To postiže putem diferencijacije, ideologije, mehanizama za redukciju kompleksnosti putem temporalne organizacije vremena- organizujemo naše vreme putem tri konceptualne stvari ( prošlost, sadašnjost, budućnost ), materijane organizacije prostora, simboličkog sistema.

12

Osnovna podela sistema: 1. 2. 3. 4.

Mašine Organizmi

Društveni sistemi Fizički sistemi

Društveni sistemi se dele na ( TIPOVI DRUŠTVENIH SISTEMA ) : 1. Interakcija- pojedinci su fizički prisutni, svesni su jedni drugih, postoji direktno opažanje

drugih učesnika interakcije. Komplksnost se redukuje korišćenjem jezika, simboličkih sistema,… Interakcijski sistemi pretpostavljaju postojanje učesnika i njihovu recipročnu  percepciju ( međusobno se opažaju ). Ukoliko su ovi uslovi zadovoljeni, društveni sistem će se stvoriti. Primećuje se uticaj fenomenološke objektivizacije stvarnosti i simboličkog interakcionizma. 2. Organizacije- koordiniraju akcije pojedinaca. Imaju funkciju da stabilizuju različite načine ponašanja, npr. u veštačkim uslovima-radno vreme. Njihovo funkcionisanje zavisi

od šema, imaju pravilo ulaza i izlaza. Zauzimaju središnju ulogi u kompleksnom dr.  poretku. Organizuju ljude u vremenu, prostoru, simbolima. Organizacije čine posredni nivo formacije sistema baziran na članstvu. Članovi organizacije su vezani pravilima (pravila input-a i output-a). 3. Društveni sistemi u užem smislu  –   Podrazumevaju sveobuhvatne sisteme. Društveni

sistemi su ograničeni geopolitičkim odnosima koji se gube i stvara se globalno društvo.  Njihovi sistemi komunikacije su novac, moć, ljubav, istina... Radikalna biologizacija Lumanovog sistemskog shvatanja ogleda se u njegovom shvatanju  pojma autopoesis, čije je poreklo nedvosmisleno biološko. Luman definiše autopoesis kao opšti oblik izgradnje sistema na podlozi upotrebe samoreferentne zatvorenosti te priznaje da egzistiraju i neživi autopoetični sistemi, drugačiji načini autopoetične reprodukcije i spoljašnja

načela autopoetične organizacije, koji se materijalizuju kao življenje, iako u drugačijim načinima cirkularnosti i samoreprodukcije. Za Lumana, sistem predstavlja antropološku kategoriju. On savremenu antropološku teoriju shvata dvojako:

kao teoriju o društvenim sistemima (oslanja se na teoriju o socijalnim sistemima), na osnovu identifikovanih sistema kao nešto što obuhvata sve siteme – društvo (oslanja se na teoriju o društvu). Luman društvo definiše kao mogućnost postizanja komunikacije i iz toga dolazi do zaključka da u sadašnjem svetu postoji samo jedan socijalni sistem, a to je svetsko društvo.  

Čovek je individualno- psihički sistem. Politika, ekonomija ili nauka su socijalni sistemi. Prvi funkcionišu u svesti, produkcijom predstava i misli, drugi u operacijama komunikacije,  proizvodnjom komunikacijskih događaja. Obe vrste sistema funkcionišu na bazi smisla. Lumanova teorija sistema je teorija samoreferntnih sistema, a to zna či da se odnosi i na samu sebe. Ona je univerzalna sociološka teorija zato što svaki društveni kontakt shvata kao system, sve do društva kao celine svih mogućih kontakata.

13

Luman je značajan teoretičar   sistema i s obzirom na činjenicu da razvija pojam kontigentnosti sistema. Kontigentnost se Lumanu nadaje kao negacija nužnosti i nemogućnosti. Ona određuje selektivnost u pojmovima akcije i iskustva. Luman inače spominje  dva kontigentna područja koja su razmerno nezavisna:

Prvo kontigentno područje je smešteno u položajnim i motivacijskim strukturama osoba uključenih u sistem. Drugo područje čine pravila, kompetencije i odgovornost za konkretne zadatke. Organizovani društveni sistemi su  po Lumanu, organizovani kroz međuigru i vezu dvaju kontigentnih područja koja se uzajamno dodiruju. 



6.ODNOS SITEM-OKOLINA PREMA NIKLASU LUMANU

 Niklas Luman nedvosmisleno je najvažniji savremeni predstavnik sistemske misli. U svom teorijskom opusu on prihvata mnoge uticaje, od Parsonsa preko modela kibernetike pa sve do neposrednih uticaja bioloških teorija autopoetičnih sistema Varela i Maturane. U svom shvatanju pojma sistema Luman je evoluirao "od shvatanja sistema kao celine sastavljene od elemenata prema gledanju za koje je centralan odnos sistema i okoline, pa odatle  prema teoriji samoreferencijalnih sistema".

Lumanova teorija samoreferentnih sistema polazi od razlikovanja između sistema i okoline, jer su svi sistemi strukturalno orijentisani na svoju okolinu. Bez okoline ne mogu da postoje. Pojam okoline se ne sme pogrešno shvatiti kao neka kategorija ostatka. Odnos okoline je konstitutivan

za izgradnju sistema. Ona je pretpostavka indentiteta sistema, pošto je identitet moguć upravo kroz to razlikovanje. Sve što se događa uvek istovremeno pripada nekom sistemu, al ii okolini drugih sistema. Svaka promena u sistemu znači da se okolina drugih sistema promenla.Okolina  je uvek kompleksnija od samog sistema. Održavanje granica između sistema i okoline znači održavanje samog sistema, ali granice ne nanose štetu vezama. Pojam granice znači da su procesi  prelaska tih granica uređeni. Okolina nije sistem. Za svaki system ona je drugačija, jer svaki sistem izuzima sebe iz svoje okoline. Svet minus sistem je okolina. Sistemi postoje u kompleksnom svetu. Sistemi su samore ferencijalni, a to znači da svoje elemente konstituišu kao funkcionalna jedinstva. Sistemi se samoopažaju- oni upravljaju

razlikama. Sistemi postoje u vremenu, prilagođavaju se protoku vremena i time temporalizuju sopstvenu kompleksnost. Primarni moment vr emenosti je da se negde drugde nešto drugo dešava, svaki system ima svoje vreme.

14

Luman je osobito važan za razumevanje problema kompleksnosti sistema, a kako je složenost  jedno od bitnih obeležja svakog sistema, Lumanova zapažanja imaju dodatnu težinu. Luman  polazi od stanovišta da je zadatak sistema redukcija kompleksnosti okoline. U tu svrhu stoji na raspolaganju nekoliko mogućnosti: 1. objektivna situacija zamenjuje se subjektivnom, tj. delovanje sistema nije određeno realnošću nego je usmereno sistemsk om predodžbom, 2. okolina sistema može se u određenoj meri pojednostavniti i imobilizov ati tako da se institucionalizuju određeni oblici obrade doživljaja 3. strategija diferenciranja okoline sastoji se u tome da sistem stvara za svaki, uvek različit, isečak okoline uvek posebnu granicu, i na tim granicama stabilizuje uvek posebne odnose i temelji svoju autonomiju i svoju sposobnost za indiferentnost spram promena okoline upravo na

toj različitosti, 4. u meri neodređenosti sistemske strukture, što je sebi može priuštiti sistem, a  da ne izgubi svoj  potencijal selekcije, sastoji se daljnja sistemska strategija. U definisanju sistema i Luman polazi od određenja po kojem se "sistemi stoga moraju ponajpre  pojimati krajnje formalno kao identiteti koji se održava ju u kompleksnoj i promenjivoj okolini stabilizovanjem razlike unutrašnjost – spoljašnjost”. Stvaranje sistema sastoji se, po Luhmannu, u stvaranju invarijantnih i na okolinu usmerenih smislenih struktura koje redukuju kompleksnost. Dakle, kao što se vidi, i Luhmannovo određenje sistema uključuje u sebe i pojam okoline.

6.

OSNOVNA OBELEŽJA TEORIJE SISTEMA N. LUMANA

1.Uopšteno o Lumanu- 12 strana. 2.Odnos sistema i okoline- 14 strana 3.Odlike sistema- samoreferencijali, samoopažajući, postoje u kompleksnom svetu, i u vremenu14 strana 4.Elementi sistema- granice (str 14), mehanizmi za redukciju kompleksnosti ( 12 str ) Autopoieza

Opšta teorija društvenih sistema Niklasa Lumana je teorija autopoietičkih sistema. Autopoieza na grčkom znači autoprodukcija. U ovakvim sistemima elementi sistema proizvode druge elemente sistema. Sistemi održavaju svoje granice u odnosu na okruženje, alit e granice služe da bi se  prevazilazile. Sistemu su operativno zatvoreni, ali otvoreni za interakciju, svoju produkciju vrše unutar sebe, samoprodukuje se. Operativna zatvorenost znači da okruženje ne može da proizvede određenu operaciju u sistemu. Koncept autopoieze znači da sistem sam odlučuju koje će elemente proizvoditi, id a ta proizvodnja zavisi od struktura sistema. Luman pod autopoiezom  podrazumeva svako događanje kada su elementi sistema reprodukovani od strane elemenata sistema.

15

Izvodi tri nivoa analize: 1. Autopoietički sistemi uopšte- generalni concept, opštevažeći sistemi 2. Posebni vidovi primene ove teorije u naukama koje su utemeljene na biologiji, psihologiji i sociologiji- proučavanje organizama ( biologija ), psihičkih sistema i socijalnih sistema 3.  Nivo analize socijalnih sistema- društvo, organizacije, interakcije

Autopoieza psihičkih sistema funkcioniše tako što misli i predstave jedne svesti proizvode nove misli i predstave u toj svesti, dok je osnov autopoieze socijalnih sistema komunikacija- jedna komunikacija proizvodi drugu.

Autopoieza nikako ne znači da system postoj iz samog sebe, bez doprinosa okoline. Luman  proučava sisteme u distinkciji sistem/okolina. Sistem nastaje na održavanju granica prema okruženju, nema sistema bez okruženja. Radi se o tome da jedinstvo sistema i njegove elemente  proizvodi sam system. Okruženje stalno nudi impulse i smetnje, a sistem odlučuje o tome kako će te iritacije usmereiti unutar sebe.

7.OSNOVNA OBELEŽJA TEORIJE SISTEMA PREMA T.PARSONSU Tlakot Parsons je predstavnik strukturalnog funkcionalizma. Osnovna ideja u njegovom radu je  povezivanje strukturalne i funkcionalne analize. Njegova teorija se bazira na tri ključna termina: struktura, funkcija i sistem. Strukturalni aspekti sistema su- konstantnost, nepromenljivost, trajnost, a funkcionalni- dinamički odnosi unutar sistema, odnos sistema i njegove okoline. Strukturu Parsonsove teorije sistema sačinjavaju 3 sistema: 1. Ličnost-  proučava je psihologija ponašanja; osnovna jedinica sistema ličnosti je

individealni akter, čovek. Na ovom nivou akcenat je na individualnim potrebama, motivima, stavovima. 2. Društvo-  proučava ga sociologija, te prija sistema; Parsons je naviše razradio društveni

system. Osnovna jedinica analize je “interakciona uloga”, a sistem se sastoji od mnogobrojinih aktera koji međusobno stupaju u interakcije. Akteri mogu da budu individue ili kolektivi. Grubo posmatrano, društveni system se vezuje za intrakcije, a kulturni za značenje. 3. Kultura-  proučava je socijalna antropologija; predstavlja osnovnu jedinicu za analizu “značenja”, odnosno simbolički sistem, kao što je to religije, jezik,… Na ovom Parsons nivou se fokusira na zajedničke vrednosti, ključni koncept je socijalizacija, preko koje se te vrednosti usvajaju od strane pripadnika društva. Simbolički sistemu su relativno stabilni, a socijalizacija predstavlja veoma jaku integratvinu silu. Ova tri nivoa, odnosno sistema se proučavaju kao uzajamna, prožeta i povezana. Oni se

uzajamno dopunjavaju, pri čemu ni jedan nema primat u odnosu na ostale.

16

 Na Parsonsa je uticao Veberov koncept društvenog delanja, sa središnjim pojmom interakcije aktera. Od Dirkema preuzima značaj funkcionalne diferencijacije, institucionalizacije i usvajanja

obrazaca delanja kao uslova društvene integracije. Od kibernetske teorije nasledio je koncept sistema, a od socijalnih antropologa ulogu i značaj kulture za društvene odnose. Parsons izgrađuje svoju teoriju delanja, i u osnovi govori o tri tipa delanja: 1. Instrumentalno- orijentisano na ostvarenje ciljeva 2. Ekspresivno- orijentisano na zadovoljenje potrebe u toku delanja, a ne van njega. 3. Evalutivno- podrazumeva izbor između alternativa, procenu između različitih izbora

Da bi ostvario neko društveno delanje akter se suočava sa 5 različitih dilema. To su varijable obrazaca, koje su zapravo vrednosti koje rukovode i usmeravaju delanje: 1. Univerzalnost-partikularnost- akter mora da se opredeli da li će drugu osobu procenjivati

sa stanovišta opštih kriterijuma ( univerzalno ) ili na osnovu posebnih, specifičnih kriterijuma, koji važe za samo određeni tip ljudi 2. Postupci-kvalitet- akter mora da odluči da li će ljude procenjivati na osnovu njihovih  postupaka, ili na osnovu njihovih ličnih svojstava 3. Afektivnosti-neutralnost-  pitanje da li će interakcija biti emotivno neutralna ( instrumentalnog karaktera ) ili će uključivati emocije i afektivne odnose 4. Specifičnost-difuznost-  pitanje da li će akter drugog videti u širokom spektru postupaka i osobina ( difuzno ) ili u specifičnom aspektu, sa stanovišta određenog cilja ili interesa Parsonsova teorija akcije započinje sa akterom koji može da bude pojedinac ili kolektiv. Parsons aktera vidi kao motivisanog da potroši energiju i postigne određeni cilj, koji je definisan od strane kulturnog sistema. Parsons je odnose u tradicionalnim društvima video kao lične i stabilne, tj. ekspresivne, a u modernism društvima kao bezlične i poslovne, instrumentalne. On je ovu jednostavnu tipologiju proširio i za njega su varijable obrazaca dihotomije, gde akter

mora da odabere jednu stranu, pre nego što definiše situaciju i započne delanje. Svaki obrazac varijabli predstavlja problem ili dilemu koja mora biti rešena od strane aktera pre nego što se akcija odigra.

Teorija delanja kod Parsonsa predstavlja osnovu i okvir celokupne teorije društvenog sistema. Jedan društveni sistem može da se posmatra i kao da je izgrađen na osnovu uzajamno neprotivurečnih rešenja navedenih dilemma, koje su date u institucionalizovanim vrednosnim obrascima. Na osnovu različitih odluka između alternative logično je da možemo govoriti i o različitim tipovima društvenih sistema. Ličnost kao akter delanja mora da usvoji određena rešenja pri odlučivanju između alternative, odnosno različitih varijabli. Društvo predstavlja sredinu za delanje, gde ono ulazi u interakciju sa 17

drugim akterima, a kultura putem sistema vrednosti pruža značenja, koordinaciju i slaganje između očekivanja i predvidivosti ponašanja. Koncept sistema

Za razumevanje koncepta sistema kod Parsonsa izuzetno je važno razgraničenje između  pojedinca kao aktera i društvenog sistema koji ga generiše na osnovu procesa društvene interakcije između aktera. Takođe je važno razgraničenje između društvenog sistema i culture, a sva ta razgraničenja su analitičkog tipa, a obzirom das u te tri komponente u uzajamnom  prožimanju i neodvojivoj povezanosti. Parsonos na osnovu koncepta sistema gradi analitički koncept društva kao samodovoljnog entiteta. To znači da system poseduje sve elemente koji su mu potrebni za samostalno funkcionisanje. Društveni system je otvoren za razmenu sa okolinom i sistemima koji je čine. Otvorenost sistema, takođe, pretpostavlja granice i njihovo održavanje. Granice znače da postoje razlike između struktura i procesa u sistemi i van njega id a iste moraju da se održe da bi sistem opstao. U funkcionalnom pogledu potrebno je naglasiti tri osnovne tačke analize: 1. Razlika između strukturnog i funkcionalnog. Strukturu čine komponente koje su

imanentne sistemu, koje su konstantne i čija bi promena značila karaktera samog sistema. Te komponente su nosioci indentiteta sistema. Funkcionalne komponente se odnose na dinamički aspect odnosa sistema i okoline. Odnose se na dinamiku sistema. 2. Parsons polazi od pretpostavke da sistem teži stabilnosti i ravnoteži. Što se tiče promene

ona je moguća kao a) promena u sistemu ( strukture u njemu ) b) kao promena samog sistema, odnosno unutrašnje i spoljašnje ravnoteže 3. Hijerarhija odnosa kontrole- opšti sistem i podsistemi delanja grade hijerarhijski niz nosilaca kontrole ponašanja i delanja podsistema, kolektiva i pojedinaca. Cilj je održanje integracije i adaptacije.

Ove tri tačke analize predstavljaju problemska mesta za analizu bilo kog elementa sistema, bilo da se radi o akteru, njegovoj ulozi, kolektivu, podsistemu ili ukupnom društvenom sistemu.  Kategorije društvene strukture

Elementi strukture su: 1. Uloga- medijum u kojem pojedinac dela, predstavljaju način realizacije dr. delanja kroz

 ponašanje pojedinaca koje je integrisano u društvo 2. Kolektiv- pojedinac preko vršenja različitih uloga pripada određenim kolektivima 3. Vrednosti- njih usvajaju akteri kao ciljno-racionalna bića, vezuju se za adaptaciju 4.  Norme- da bi akter delovao mora da usvoji i sledi određene norme, povezane su sa strateškim ciljevima

18

8.

Funkcionalne pretpostavke društvenih sistema prema T. Parsonsu

Parsons kao sistemsko polazište uvodi četiri osnovna i univerzalna funkcionalna imperativa svakog sistema. Reč je imperativima koji moraju neprekidno da se ispunjavaju da bi system mogao da opstane. Imperativi su nužni sa stanovišta sistem -okolina, kao i sa stanovišta unutrašnjeg odnosa celine sistema i njegovih delova.  Parsons je smatrao da se svi sistemi

suočavaju sa četiri glavna problema, odnosno da imaju četiri glavne potrebe. Parsnosvov rad u ovoj oblasti tiče se shvatanja ekvilibrijuma. On označava stanje balansa sistema. U ovakvom shvatanju društveni život ima tendenciju da bude i ostane funkcionalno integrisan, da funkcioniše. U funkcionalne imperative spadaju: ( AGIL šema ): 1.  Adaptacija- pod njom se podrazumeva potreba da se obezbedi dovoljno resursa iz

okruženja i da se ti resursi distribuiraju kroz sistem. Radi se o neophonosti usklađivanja sistema i okoline i u održanju takvog odnosa radi funkcionisanja sistema i obezbeđivanja dovoljno resursa za to. Društvene institucije su međupovezani sistemi društvenih norm ii uloga koji zadovoljavaju društvene potrebe ili funkcije i pomažu da se reše problem društvenog sistema. Takve dr.  institucije su: ekonomija, politički poredak, religija, obrazovanje i porodica. Ukoliko želi da funkcioniše, dr. sistem ima potrebu za određenim institucijama, koje će fršiti funkciju adaptacije u odnosu na okruženje. Potreba za adaptacijom, tj. za obezbeđivanjem dovoljne količine resursa je zadatak ekonomije, kao dr. institucije za regulaciju proizvodnje i sticanja bogatstva. 2.  Postizanje cilja- radi se o postavljanju i rešavanju strateških ciljeva i zadataka

neophodnih za održanje sistema. Ovo je potreba sistema da mobiliše svoje resurse i energije kako bi postigao ciljeve i ustanovio prioritete među njima. Ovaj problem rešavaju političke institucije. Problem se sastoji u strateškim zadacima za opstanak samog sistema, a cilj je ostvarivanje ravnoteže. 3.  Integracija- podrazumeva održanje unutrašnjeg poretka sistema i usaglašavanje njegovih delova, a ostvaruje se putem vrednosti, normi, sistema sankcija. Pod integracijom se

 podrazumeva potreba za koordinacijom, prlagođavanjem i regulacijom odnosa između različitih aktera. Za to su zadužene pravne institucije i sudovi.

19

4. Održavanje latnetnog obrasca-  podrazumeva održanje normativnih obrazaca. Radi se o

 potrebi za obezbeđivanjem stabilnosti vrednosnih obrazaca. Potrebno je da se obezbedi situacija u kojoj su akteri d ovoljno motivisani da igraju svoje uloge i da održavaju vrednosni obrazac. Takođe, radi se i o potrebi za mehanizmima koji će smanjiti i upravljati unutrašnjim tenizijama. Dr. institucije koje prenose društvene vrednosti su religija, porodica, škola, mediji,… Ove sistemske potrebe su preduslovi za društvenu ravnotežu u sistemu. One deluju preko dva mehanizma: socijalizacije i društvene kontrole. Ako je socijalizacija uspešna svi članovi druptva deliće zajedničke vrednosti, donosiće prikladne izbore kada su varijable obrazaca u  pitanju, i činiće ono što društvo od njih očekuje. Stanje disekvilibrijuma je ono u kojem je  balans društva narušen i javlja se u slučajevima devijantnosti, kršenja normi. Tada na scenu stupa društvena kontrola i koriste se negativnme sankcije kako bi se od aktera dobilo očekivano, konformističko ponašanje. Ovde se mora uključiti i peta dilemma aktera: orijantacija ka sebi -orijentacija ka kolektivu. Dilema se bazira na odluci da li je na prvom mestu zajednički ili opšti interes. Ovi f unkcionalni imperative važe za svaki sistem delanja, bilo da je u pitanju pojedinačni akter, kolektiv ili društvo u celini. Svaki system mora da zadovolji ove funkcionalne imperative: 1. Ličnost kao sistem- akter koji dela je usmeren na ostvarenje ciljeva i akcenat je na motivaciji 2. Kultura kao sistem- najvažniji su vredsnosno-normativni obrasci integracije 3. Društvo kao sistem- akcenat na adaptaciji i održanju normativnih obrazaca

Povezanost pojmova teorije delanja i opšte teorije sistema kod Parsona se ogleda u sledećem: Instrumentalno delanje je orijentisano na adaptaciju. Ekspresivno se vodi osećanjima i napetostima aktera radi očuvanja dr. integracije članova. Evalutivno se odnosi na izbor između alternative i održanje važećih normativnih obrazaca.

20

9.

Značaj komunikacije u društvenim sistemima

Pojam komunikacije predstavlja jedan od najznačajnih pojmova u Lumanovoj opštoj teoriji sistema. Lumanova teorija sistema je univerzalna sociološka teorija, jer svaki dr. kontakt shvata kao system, sve do društva kao celine svih dr. kontakta. Socijalni sistemi kod Lumana su izgrađeni na komunikaciji. Njihovi elementi su komunikativni događaji, njihove structure zavise od ograničenja i očekivanja komunikacije, njihove selekcije su komunikacione selekcije. Komunikacija uvek podrazumeva selektivno događanje. Razvijajući opštu teoriju modernog, kompleksnog društva, Luman se umnogome suprotstavlja pojavi koju uobičajeno nazivamo zdrav razum. Na koji način Luman definiše komunikaciju i kakvo je njegovo shvatanje tog  pojma nas pram uobičejenog zdravorazumskog koncepta komunikacije? Komunikacija je jedan od najčešće korišćenih pojmova u ovom i prošlom veku, jedna od predominantnih ideja, a veruje se da će unapređenje komunikacije doprineti boljoj socijalnoj koheziji i miroljubivi jim društvenim odnosima. Naspram ovog opšteprihvaćenog stava Luman iznosi tezu da: čovek ne može da komunicira, samo komunikacija može i čovek nije deo društva. Kako je Luman došao do tog zaključka? On zaključuje da socijalni i psihološki sistemi prosto ne mogu da budu više integrisani, jer se radi o sistemima koji poseduju visokokompleksne strukture. Ipak, po njemu nauka ignoriše takvo stanje stvari i nastavlja da upotrebljava koncept akcije i komunikacije koji pripisuje subjektu. Time se to visokokompleksno stanje stvari stalno vraća u domen psihologije, jer se komunikacija

 pripisuje subjektu. Kad god da sociolozi tome pristup, uvek im se spočitava das u osobe,  pojedinci ti koje komuniciraju. Luman naglašava suprotno prethodnoj tvrdnji da samo komunikacija može da komunicira! Lumanov pristup komunikaciji je posledica pokušaja prilagođavanja sociološke teorije novim naučnim dostignućima. Zato on u zamenjuje koncept akcije sa konceptom komunikacije. Zašto? Zato što je komunikacija neizbežno i suštinski socijalna operacija. Kad god postoji bilo kakva socijalna situacija, komunikacija se obavezno pojavljuje. A za akciju to ne vredi uvek, one se

mogu činiti i bez onog drugog. Kmunikacija je osnovni process društvenih sistema koji proizvodi elemente iz kojih se sistem sastoji.

Od čega se sastoji process komunikacije? Klasični pristup komunikaciji će pod ovom pojavom podrazumevati princip razmene ili prenosaneko nekome nešto kaže i prenosi mu informaciju, dok se razmenjuju misli jedan je pošiljalac a drugi primalac. Prema Luman ovaj koncept prenošenja, razmene je neupotrebljiv, neprimeran za razumevanje komunikacije. Greška je u tome što se smatra da pošiljalac nešto predaje a primalac to dobija. To nije odgovarajuće jer pošiljalac ništa ne daje u smislu da on sam to gubi. Luman kaže da ne smemo smatrati da je prenesena informacija ista i za pošiljaoca i za primaoca.

21

Luman komunikaciju vidi kao sintezu tri selekcije- informacije, saopštenja i razumevanja. Te

tri kategorije su neraskidivo jednistvo koje se može odvojiti samo u analitičke svrhe. Ko učestvuje u komunikaciji? Luman smatra da komunikacija uvek podrazumeva množinu  psihičkih sistema, autoreferencijalno zatvorenih i uzajamno nedostupnih. To znači da: nijedna svest ne može svoje operacije prikuljučiti na operacije neke druge svesti. Rečeno je da opšta teorija sistema razlikuje organizme, psihičke i socijalne sisteme. Ovi autopoietički sistemi se samoreprodukuju na bazi života, svesti i komunikacije. Čovek nije sistem, on je specifično sistemsko jedinstvo, spoj sistema organizam i psihičkog organizma. Znači da je svest jedan a telo drugi samozatvoreni system, iako se oni povezuju u jednistvo u samom čoveku. Kada sa aspekta sociologije ili komunikologije govorimo o čoveku, mi mislimo na psihički system. Čovek je svest, system u kojem jedna misao rađa drugu, jedna  predstava stvara narednu. Psihički sistemi reprodukuju sebe na bazi svesti, zato što samo misli mogu da proizvedu misli. Ovi sistemi su operativno zatvoreni, svest operativno ne zadire u stvarnost, a stvarnost operativno ne zadire u svest. Iz okruženja potiču

uznemiravanja, impulse, ali je struktura naše svesti ta koja uslovljava misao, ona koja  preduzima selekcije, koja reprodukuje svoje elemente. Za Lumana je komunikacija realnost, stanje stvari sui generis. U klasičnom modelu

komunikacije jedan čovek saopštava, drugi prima i razumeva. Kod Lumana je EGO taj koji razumeva, a ALTER taj koji saopštava. Bez razumevanja nema komunikacije. Komunikacija je sinteza tri selekcije- informacije, izraza i razumevanja: Luman

inforamaciju posmatra kao diferenciju koja stvara diferenciju. Pre nego što izjavi nešto onaj

koji saopštava (alter) uvek selektuje neki isečak stvarnosti. Ta selekcija opredeljuje njegovu svest na novu misao, izjavu, odnosno selekciju. Svaki izraz   u komunikaciji podrezumeva

takođe nove selekcije Alter je prvo selektovao informaciju, a sada treba da napravi još jednu selekciju, da se odluči kako će tu informaciju da saopšti.Izraz je dakle nova selekcija, način ekspresije informacije ( da li će ona biti saopštena pismeno, usmeno, gestom,… ). Razumevanje  ima centralnu ulogu u Lumanovoj koncepciji komuniciranja. Ego (onaj koji

razumeva) će rezumeti alterovu ekspresiju samo na osnovu nove selekcije- razlikovanjem informacije i saopštenja. Ego pravi razliku između sadržaja same informacije i načina, konteksta u kojem se ona saopštava. Kako će ego razumeti komunikaciju, koje će selekcije napraviti to je isključivo stvar njegove svesti. Komunikacija se dakle dešava i odmah prolazi, zati nastupa sledeća. Jedan komunikacioni događaj sledi za drugim.  Ako se pod komunikacijom shvati jedinstvo ova tri elementa, te altera i ega, možemo zaključiti da samo komunikacija komunicira. Čovek sam nije u stanju to da uradi. On se kao psihički system uključuje u komunikaciju kao socijalni process. Ni alter ni ego ne kontrolišu komunikaciju, ona je društvena sui generis. Komunikacija nije čin, jer se ne može u celini pripisat ni jednom akteru. Ona ne mora da vodi konsenzusu može da se završi i potpunim neslaganjem. Jedna svest se tom prilikom ne prožima jedna sa drugom, nego se uključuje u socijalnu operaciju 22

komuniciranja. Svest ništa ne razmenjuje sa drugom svešću, već jednostavno saopštenja

doživljava kao iritaciju, a značenja i razumevanja konsttuiše sama. Važno je istaći da su Lumanovi psihički i socijalni sistemi specifični u teoriji sistema. Bez obzira na to da li su njihovi elementi misao ( kod svesti ) ili komunikacija ( kod dr. sistema )

ovi sistemi pre svega funkcionišu na bazi smisla. Nečemu određujemo smisao tako što upoređujemo pozmato i moguće. Socijalni sistemi koriste komunikacije kao njihov posebni način za autopoietičku redukciju. Njihovi elementi su komunikacije. Socijalni sistemi Lumana nisu Parsonsovi socijalni sistemi, nego su nestabilni, temporalni i

dinamički. Luman jeste bio Parsonsov učenk na Harvardu, ali se u Nemačku vratio nezadovoljan Parsonsovim funkcionalizmom. Lumanov funkcionalizam nije ostvarivanje unapred postavljenog cilja balansa i ravnoteže, nego večiti problematizovanje i traženje

alternative, aložena tehnika komparacije. Kod Lumana se kao i kod Parsonsa u okviru socijalnih sistema komunicira ne samo jezikom nego i simbolički generalizovanim medijima, kao što su novac, moć, istina. 10.

Sličnosti i razlike između Parsonsove i Lumano ve teorije sistema

Str. 23. Pianja 6. i 7.

11.

Osnovna shvatanja u određenju ideologije

Osnovni problem pri analizi pojma ideologije je činjenica da nema opšteprihvaćene definicije ovog termina, već samo niz suprostavljenih definicija. Za to postoje dva razlo ga: Pošto sva shvatanja priznaju vezu između teorije i prakse, ovaj termin otkriva veoma žestoke debate o ulozi ideja u politici i vezi između verovanja i teorija s jedne strane, i materijalnog života ili političkog ponašanja, s druge strane. Shvatanje ideologije ne može ostati po strani u odnosu na tekući sukob među političkim ideologijama. Termin ideologija se često koristio i kao političko oružje, kao sredstvo za osuđivanje i kritiku protivničkih ideja Tek u drugoj polovini XX veka ušao je u široku upotr ebu jedan neutralan pojam ideologije, ali i tada su se održala neslaganja o društvenoj ulozi i političkom značaju ideologije. Među značenjima koja se pripisuju ideologiji su sledeća: sistem političkih verovanja, skup političkih ideja orijentisanih na delovanje,  pogled na svet određene društvene klase ili društvene grupe,  političke ideje koje otelotvoravaju ili artikulišu klasne ili društvene interese, ideje koje šire lažnu svest među eksploatisanima ili potlačenima, ideje koje situiraju pojedinca u društveni kontekst i proizvode osećaj kolektivne 



     

 pripadnosti, 23

zvanično odobren skup ideja koji se koristi za davanje legitimnosti političkom sistemu ili režimu, sveobuhvatna politička doktrina koja polaže pravo na monopol istine, Reč ideologija je za vreme Francuske revolucije skovao Antoan Desti de Trasi, i za njega ideologie se odnosila na jednu novu “nauku o idejama”. On je verovao da je objektivno moguće otkriti poreklo ideja i tvrdio da će ova nova nauka početi da uživa status kao i postojeće nauke. Pošto se svi oblici istraživanja zasnivaju na idejama, de Trasi je tvrdio da de ideologija na kraju 



 biti priznata kao kraljica nauka.

Život ideologije kao ključnog političkog termina potiče od načina njene upotrebe u spisima Karla Marksa. Marksov pojam ideologije sadrži neke ključne karakteristike: 1. Ideologija je u krugu ilizije i mistifikacije; ona formira lažan i pogrešan pogled na svet, što je Engels kasnije nazvao “lažna svest”. 2. Ideologija je vezana za klasni sistem. Marks je verovao da iskrivljenje, implicitno u

ideologiji, potiče od činjenice da ideologija odražava interese i poglede na društvo vladajuće klase. 3. Ideologija je manifestacija vlasti. U kapitalizmu, ideologija služi da od eksploatisanog  proletarijata sakrije činjenicu njegove sopstvene eksploatacije, odražavajući tako sistem nejednake klasne moći. Marks ideologiju tretira kao prolazni fenomen. Ona će prestati da postoji kada klasni system  bude zamenjen besklansnim, odnosno kada se ukninu klasne nejednakosti. Proleterijatu nije  potrebna ideologija jer mu nisu potrebne ni iluzije. Kasnije generacije marksista su pokazivale

mnogo veće interesovanje za ideologiju od samog Marksa. Došlo je i do značajnog pomeranja u značenju termina. Najvažnije, došlo je do gledišta da sve klase poseduju ideologije. Za Lenjina i većinu marksista XX veka, ideologija se odnosila na specifične ideje posebne društvene klase, ideje koje unapređuju njene klasne interese. Marksističku teoriju ideologije možda je najdalje razvio Antonio Gramši. On je zastupao tezu da se kapitalistički klasni sistem ne održava samo  putem nejednake ekonomske i političke moći, već i pomoću onoga što je označavao kao “hegemoniju” buržoaskih ideja i teorija. Hegemonija znači vođstvo ili dominaciju, a ideološka hegemonija znači sposobnost buržoaskih ideja da zamene suprotna gledišta i postanu zdrav razum epohe. Herbert Merkuze, predstavnik Frankfurtske škole, dokazivao je da je napredno industrijsko društvo, putem sposobnosti svoje ideologije da manipuliše mišljenjem i negira izražavanje opozicionih gledišta, razvilo „totalni“ karakter. Jedan od najranijih pokušaja da se konstruiše neomarksisički koncept ideologije učinio je nemački  sociolog Karl Manhajm. On je, nasuprot Marksu, težio da ideologiju oslobodi njenih negativnih implikacija. On je ideologije def inisao kao sisteme mišljenja koji služe odbrani određenog društvenog poretka i koji izražavaju interese njegove vladajuće ili dominante društvene grupe. On je pravio razliku između partikularnog i totalnog pojma ideologije. Partikularne ideologije se odnose na specifične ideje i određena verovanja pojedinaca, grupa ili  partija. Kada te pojedine ideje ili delove sistema mišljenja protivnika proglasimo za ideologiju i ne želimo da verujemo u istinitost tih specifičnih tvrdnji. Totalni pojam ideologije obuhvata celokupan “pogled na svet”, ceo sistem mišljenja i ideja jedne društvene klase, društva ili čak celog istorijskog perioda. Razvio je i opšti pojam ideologija- kada shvatamo da su ne samo  protivnikove ideje ili sistem mišljenja već i naš sopstveni podložni klasifikovanju pod ideologiju. Shvatamo da i naše mišljenje/sistem ideja jeste ideologija, odnosno ideologizovan. Manhajm je smatrao da su svi ideološki sistemi iskrivljeni, uključujući i utopije, jer svak i nudi parcijelan,

24

 polovičan pogled na dr. stvarnost. Stoga, samo slobodnolebdeća inteligencija, kao klasa intelektualaca, može postići objektivnost i nepristrasnost pri analizi dr. stvarnosti. Potonji život ovog pojma bio je snažno obeležen pojavom totalitarnih diktatura u međuratnom  periodu i jačanjem ideoloških tenzija hladnog rata 50-tih i 60-tih godina. Pisci kao što su Karl Poper i Hana Arent termin ideologija počeli su da koriste na veoma restriktivan način, videći u fašizmu i komunizmu njene glavne primere. U skladu s ovom upotrebom, ideologi je su „zatoreni“ sistemi mišljenja koji, polažući pravo na monopol istine, odbijaju da tolerišu suprotne ideje i rivalska verovanja.

Postoji i specifično konzervativno shvatanje ideologije. Najistaknutiji predstavnik ovog gledišta  bio je britanski filozof Majkl Oukšot. Sa te perspektive, na ideologiju se gleda kao na apstaktne sisteme mišljenja, skupove ideja koji su predodređeni da pojednostave i iskrive društvenu realnost jer polažu pravo na objašnjenje onoga što je neshvatljivo. Od 60-tih godina termin ideologija je preinačen u skladu sa potrebama prihvaćene društvene i  političke analize. Ova analiza je ideologiju uspostavila kao neutralan i objektivan pojam. Martin Silindžer je definisao ideologiju kao skup ideja pomoću kojih ljudi postavljaju, objašnjavaju i opravdavaju ciljeve i sredstva organizovane društvene akcije, bez obzira na to da li takva akcija stremi očuvanju, popravljanju, iskorenjivanju ili rekonstrukciji datog društvenog poretka. U knjizi Političke ideologije Hejvud je ideologiju definisao kao: Ideologija je manje-viđe koherentan skup ideja koji pruža osnovu za organizovano političko

delovanje, bez obzira na to kakav je cilj tog delovanja, da očuva, modifikuje ili sruši postojeći system vlasti. Stoga sve ideologije nude: 1. Prikaz postojećeg poretka, obično u vidu pogleda na svet 2. Iznose model željene budućnosti, viziju kako treba da izgleda “dobro društvo” 3. Objašnjavaju kako treba da izgleda politička promena, i kako bi ona trebalo da se izvede da bi se to “dobro društvo” moglo ustanoviti Ideologije su sa jedne strane deskriptivne jer pružaju pojedincima i grupama intelektualne mape

o tome kako funkcioniše njihovo društvo, pruža im opšti pogled na svet, pomaže pojedincima da razumeju odnose između njih i veći struktura moći. Zato ideologije često imaju ključnu ulogu u održanju postojećeg dr. poretka, jer ga prikazuju kao pravednog, poštenog,.. Ideologije imaju i snažnu emocionalnu komponentu, one su sredstvo za izražavanje nada, strahova, želja, verovanja. Mogu sa posmatrati i na fundamentalnom i operativnom nivou. Na fundamentalnom

nivou one su skupovi apstraktnih ideja i terorija, liče na političke filozofije. Na operativnom nivou, one poprimaju oblik širih društvenih i političkih pokreta koji teže da mobilizuju narod i osvoje vlast.

25

12. KLASIČNI LIBERALIZAM I NEOLIBERALIZAM: OSNOVNE SLIČNOSTI I RAZLIKE

Termin liberal je u upotrebi od 14. veka, ali ima širok spektar značenja. Latinska reč liber se odnosila na klasu slobodnih ljudi. Kao sistematsko političko verovanje, liberalizam se javlj a u 19. veku, ali je on zapravo zasnovan na idejama i teorijama koje su se razvile tokom prethodnih 300 godina. Liberalne ideje su rezultat sloma feudalizma u Evropi, koji biva zamenjen kapitalizmom kao društveno-ekonomskom formacijom, i tržišnim tj. kapitalističkim društvom.

Liberali su kritikovali apsolutnu moć monarhije, političke i ekonomske privilegije zemljišne aristokratije, nepravičnost feudalnog sistema kao i neprikosnoveni autoritet crkve. Umesto apsolutizma branili su ustavnu, a kasnije i reprezentativnu vlast. . Kolevka klasičnog liberalizma  bila je Velika Britanija gde su kapitalistička i industrijska revolucija najviše uznapredovale. Liberalizam je postao dominantna ideologija industrijalizovanog Zapada.

 Najvažnije liberalne ideje i verovanja su: 1. Pojedinac - skreće se pažnja na jedinstvenost svakog čoveka, al ii na to da svi ljudi imaju

2.

3.

4.

5.

isti status pojedinca. Teže da ostvare društvo u kojem bi svaki pojedinac bio u mogućnosti da razvije i ostvari svoje mogućnosti. Sloboda- Individualna slo boda je za liberale vrhovna politička vrednost, ipak ne može  postojati neograničena sloboda koja može da bude izgovor za zloupotrebu drugih.Svako ima pravo na najširu moguću slobodu ako ona ne šteti jednakoj slobodi za sve, odnosno ako ne narušava slobode drugih pojedinaca. Klasični liberali podržavaju negativnu slobodu, shvaćenu kao odsustvo ograničenja tj. kao slobodu izbora. Moderni liberali  brane pozitivnu slobodu u smislu ličnog razvoja i ljudskog napretka. Razum-  Liberalizam je umnogome deo projekta  prosvetiteljstva. Centralna tačka  prosvetiteljstva je želja da se čovečanstvo oslobodi predrasuda i da razum bude osnovna i najviša vrednost. Značaj razuma jača veru liberalizma u pojedinca i njegovu slobodu.  Nasleđe racionalizma je i to što liberali često veruju u progres. Pravda- odnosi se na to da svaka osoba dobije ono što je zaslužila. Liberalna teorija  pravde zasnovana je na verovanju u jednakost raznih vrsta. Najvažniji oblici jednakosti su zakonska i politička jednakost. Liberali usvajaju i stanovište o jednakosti prilika, svaki  pojedinac treba da ima istu priliku za uspon i pad u društvu. Moderni liberali, pak veruju u pravdu kao meru društvene jednakosti. Po njima je pravedno ono društvo u kojem se  bogatstvo preraspodeljuje putem nekih oblika soci jalne zaštite u korist manje imućnih ( koncept “države blagostanja” ) Tolerancija i različitost- negovanje poštovanja različitosti i posebnosti i jednistvenosti svake ličnosti

 Liberalna država- Liberali veruju da zaštitu od samovolje pojedninaca može da pruži samo

suverena država, jer tamo gde nema zakona nema ni slobode. Državu su stvorili pojedinci i 26

za pojednice, ona postoji da bi služila njihovim potrebama i interesima. Vlast je izraz sporazuma, dogovora. Pošto je svaka vlast potencijalna tirnija prot iv pojedinca, liberali veruju u princip ograničene vlasti. Prvenstveno putem ustava, kojim se različitim institucijama dodeljuju dužnosti i moć.

Klasični liberalizam- najranija liberalna tradicija, razvija se sa prelaskom iz feudalizma u kapitalizam, vezuje se za 19. vek i industrijalizaciju. Klasične liberalne ideje su zadobile raznoolike oblike, ali one imaju i neke zajedničke karakteristike: 1. Egoistički individualizam –  ljudska bića su racionalna stvorenja koja teže ostvarivanju sopstvenih interesa. Dr uštvo se shvata kao atomistično, sastavljeno od samodovoljnih  pojedinaca. 2.  Negativna sloboda  – sloboda je odsustvo spoljašnjih ograničenja pojedinca. Pojedinac je Slobodan ukoliko je ostavljen na miru. 3. Država se shvata kao „nužno zlo“ – nužna je po tome što  postavlja uslove za uređenu

egzistenciju, a zlo je jer nameće kolektivnu volju, ograničavajući slobodu pojedinca. 4. Građansko društvo –  „carstvo slobode“ i izraz principa ravnoteže. Veruju u tržišnu ekonimiju koja sama sebe reguliše, Smitova “nevidljiva ruka” tržišta. Ipak, klasični liberalizam se približava različitim doktrinama i teorijama: Teorija prirodnog prava- danas je uobičajeno da se prirodna prava nazivaju ljudskim  pravima i da su zagarantovana svim građanima, neotuđiva su, ne mogu se oduzeti. Utilitarizam- utilitaristi shvataju ljudska bića kao racionalna bića koja teže ostvarenju svojih interesa, korisnost je osnovni princip po kome se određuje koje delanje je ispravno 





a koje ne Ekonomski liberalizam- sloboda na tržištu znači slobodu izbora, odnosi unutar tržišta su

dobrovoljni i ugovorni između pojedinaca koji teže da ostvare svoje interese. Tržište je mehanizam koji sam sebe reguliše, nije mu potrebna pomoć države. Treba da bude oslobođeno od uplitanja vlade, jer njime upravlja “nevidljiva ruka”. Doktrina laissezfaire-  pusti stvari da idu svojim tokom; ideja po kojoj država ne bi trebalo da deluje na ekonomiju i eknomske odnose. Socijalni darvinizam- u dr. naukama se vezuje za Spensera i njegov stav da i u društvu  postoji prirodna selekcija i osptanak najspremnijih.  Neoliberalizam.  Neoliberalizam se odnosi na oživljavanje ekonomskog liberalizma koje se događa od 70-tih 



godina XX veka. On je kontrarevolucionaran: njegov cilj je da zaustavi i ako je moguće obrne trend ka „velikoj vladi“ i državnoj intervenciji. Najveći početni uticaj, neoliberalizam je ima u Velikoj Britaniji i Sad. Neoliberalizam čini deo većeg ideološkog projekta nove desnice koji nastoji da spoli laissez-faire ekonomiju sa suštinski konzervativnom filozofijom društva. Ipak, on nije samo oružje nove desnice. Njega oblikuju šire snage, posebno snage ekonomske globalizacije i ima uticaj kako na liberalne i socijalističke, tako i na konzervativne partije, a  prilično je uticajan i izvan svoje angloameričke domovine.  Neoliberalizam pr edstavlja jedan oblik tržišnog fundamentalizma. Tržište se smatra moralno i  praktički superiornim u odnosu na vladu i bilo koji oblik političke kontrole. Pošto dugoročno teže ravnoteži, tržišta sama sebe regulišu.Iza napredovanja neoliberalnih ideja i struktura, kao glavna pogonska snaga stoji ekonomska globalizacija. Globalizacija je svedok inkorporiranja

nacionalnih ekonomija u međusobno povezanu globalnu ekonomiju u kojoj je prizvodnja internacionalizovana a tok kapitala imeđu zemalja je slobodan i često trenutan. Uslovi za širenje 27

globalizacije uspostavljeni su početkom 70-tih godina. Kao rezultat toga, institucije globalne ekonomske vlasti, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i od 1995. godine Svetska trgovinska organizacija, bile su prilagođene ideji neoliberalnog ekonomskog poretka, zasnovanog na principima slobodnog tržišta i slobodne trgovine. Zato globalizacija ide ruku pod ruku sa neoliberalizmom. Neoliberalističko bezrezervno prihvatanje tržišno orijentisanog globalnog kapitalizma pokazuje k oliko dalekosežne zaključke on izvlači iz uskog ekonomskog liberalizma koji je nezainteresovan za druge stvari. Neoliberali, na primer, nisu opterećeni  posledicama koje rastuća moć transnacionalnih korporacija ima po demokratiju ili pretnjom koju za kultur nu ili ekonomsku različitost predstavlja pojava globalnih dobara. Ovo je možda samo izraz odabranih moralnih senzibiliteta koje liberalizam ponekad demonstrira, koji su spremniji da

razotkrivaju mane socijalističkih i autoritarnih. nego da se late nedostataka kapitalističkih društava. 13. EKSTREMISTIČKE IDEOLOGIJE: FAŠIZAM I NEOFAŠIZAM

Termin fašizam potiče od italijanske reči  fasces što znači snop pruća iz kojeg se nazire oštrica sekire, što je predstavljalo autoritet magistrata u starom Rimu. Dok su liberali zam, konzervativizam i socijalizam ideologije 19. veka, fašizam se vezuje najpre za 20. vek, odnosno  period između dva svetska rata. Fašizam u belikoj meri nastaje kao pobuna protiv modernog doba, protiv ideja i vrednosti prosvetiteljstva. Najizraženiji je  bio u Italiji i Nemačkoj. U Italiji fašistička partija formirana je 1919. , a 1926. se uspostavlja jednopartijska fašistička država. U  Nemačkoj Hitler biva imenovan za kancelara 1933. Uspon fašizma se ne može objasniti samostalno nijednim faktorom, već pr e spletom niza okolnosti i faktora. U mnogim delovima Evrope uspostavljene su demokratske vlade, ali stare aristokratske političke vrednosti nise bile zamenjene novim. U takvom period, snažno vođstvo i lična vladavina je izgledala privlačno i stabilno. Drugo, evropsko društvo je bilo  pod uticajem industrijalizacije, koja je posebno ugrozila srednju nižu klasu ( farmer, zanatlije, sitni trgovci i biznismeni ). Fašistički pokreti su upravo iz ovih redova regrutovali svoje članstvo. Treće, period nakon Prvog sv. rata je bio pod dubokim uticajem Ruske revolucije, a strah od dalje revolucije se širio među klasama -vlasnicima svojine. U interesu poslovnih krugova je bio da pruže podršku fašističkim pokretima. I na kraju, Prvi sv. rat nije uspeo da reši međunarodne sukobe i rivalstva, a nacionalističke tendencije su  jačale i rasle, posebno među nacijama koje su smatrale das u oštećene nakon Versajskog mirovnog ugovora.

Fašizam je ideologija koja je teška za analizu iz bar dva razloga: Ponekad se sumnja da li se fašizam u bilo kom smislu uopšte može smatrati ideologijom, 

 jer mu nedostaje racionalno i koherentno jezgro. Hitler je sam svoje ideje opisivao kao

„pogled na svet“. Zato je bolje fašizam opisati kao politički pokret ili kao političku 

religiju. Kao istorijski fenomen, fašizam je tako kompleksan, da je teško identifikovati njegove

ključne principe. Neki teoretičari, u pokušaju da definišu jezgo, opisuju fašizam kao „otpor transcedenciji“, „palingeneza ultranacionalizma“... Zbir tema zajednički uzetih čini strukturalno jezgro fašizma: antiracionalizam, borba, vođstvo i elitizam, socijalizam i ultranacionalizam.

28

 Najznajnije zajedničke odlike fašizma su: 1. Antiracionalizam -  podrazumeva stav protiv prosvetiteljstva i njegovog isticanja značaja

razuma. Fašizam se odlikuje i antiintelektualizmom, intelektualni život se osporava i odbacuje. On se potpuno oslanja na istoriju, tradiciju, kulturu i ideju organske zajednice. Odbacivanje prosvetiteljstva daje fašizmu negativan i destruktivan karakter. 2. Borba- Darvin ostavlja dubok uticaj in a društvenu i političku misao. Spenser na tom tragu, ali u stilu socijaldarvinizma razvija ideju o opstanku najspremnijih. Taj stav utiče i na fašizam, koji borbu doživljava kao neizbežan i prirodan uslov za opstanak i društveni

život. 3. Vođstvo i elitizam- radikalno odbacuje jednakost i ravnopranost. Fašizam je duboko elitistički i patrijarhalan, zasniva se na idejama das u apsolutno vođstvo i vladavina elite  prirodni i poželjni. “Princip vođe”, po kome sav autoritet pripada ličnosti, vođi  postaje glavni princip u fašizmu. 4. Socijalizam - iako postoji rivalstvo između ove dve ideologije, fašizam je imao afiniteta  prema nekim socijalističkim idejama. Članovi fašističke partije niže srednje klase su gajili odvratnost prema kapitaliznu. Obe ideologije usvajaju kolektivizam, fašizam stavlja zajednicu iznad pojedinca.Ipak, ključni cilj fašizma je bio da radničku klasu odvrati od marksizma, jer su smatrali da pripadnost naciji i državi treba da bude jača nego  pripadnost klasi. 5. Ultranacionalizam - radi se o shvatanju o superiornosti jedne nacije nad drugom. Težio

 je da uspostavi intenzivan i militantan osećaj nacionalnog jedinstva. Iako je moguće indentifikovati određene zajedničke karakteristike, fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj su predstavljali dve različite verzije fašizma. Italijanski fašizam naglašava ideju svemoćne ili totalitarne države. Nacionalsocijalizam značaj rase i rasijalizma.

Totalitarizam: ( ide i za fašizam i kao posebno pitanje 15. Pitanje- osnovna

obeležja totalitarizma ) Pojam totalitarizma je kontroverzan. Vrhunac popularnosti je dostigao za vreme perioda Hladnog

rata, kada se koristio da skrene pažnju na paralele između fašističkih i komunističkih režima, osvetljavajući brutalne crte oba. Kao takav, postao je sredstvo za izr ažavanje antikomunističkih gledišta i posebno, neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu. Ipak, totalitarizam ostaje koristan  pojam za analizu fašizma. Fašizam teži totalitarizmu u barem dva pogleda: 1. Ekstremni kolektivizam koji se nalazi u srži fašističke id eologije ( sa ciljem stvaranja

“fašističkog čoveka” ) u stvari briše razliku između javne i private sfere i egzistenicije. Dobrobit kolektiva, nacije ili države, se stavlja znatno iznad pojedinca 2. Fašistički princip apsolutnog vođe sa neograničenim autoritetom narušava liberalnu razliku između države i građanskog društva Ideja svemoćne države za italijanski fašizam ima posebni značaj. Italijanski fašizam predstavlja  jednu vrstu obožavanja države. Političke obaveze pojedinca su apsolutne i sveobuhvatne. Od gr ađanina se zahteva apsolutna pokornost i poslušnost. Termin totalitarizam potiče od Hobsa, i označava monolitnost i celovitost, potpunu realizaciju nečega. Totalitarizam ili celokupna vladavina, svevlas predstavlja takve političke sisteme u 29

kojima je vlast pod kontrolom samo jedne političke parije/jednog vođe koja/koji nastoji da

kontroliše sve aspekte kako javnog tako i privatnog života. Dominantna politička partija teži da ostvari i zadrži tu sveobuhvatnu moć i vladavinu putem korišćenja  propagande, (tajne) policije kontrole mas-medija, ekonomije i proizvodnje, zabranom javnih govora, političkom i državnom represijom, kao i upotrebom sile i terora. Ovi režimi podrazumevaju potpuno suzbijanje slobode govora, javnih skupova i štampe. Totalitarizam predstavlja suprotnost modernom principu otvorenog pluralističkog društva i pravne države. Pojam totalitarizma kao "totalne" političke moći države skovao je 1923. Đovani Amendola koji  je opisao fašizam u Italiji za vrijeme Musolinija kao fundamentalno drugačije dik tature od uobičajenih. Totalitarizam je, u tekstu Đovanija Đentila, nadalje opisan kao pozitivan, a Đentile  je jedan od najčešće spominjanih filozofa fašizma i pobornik a te ideologije. Koristio je izraz totalitario da opiše strukturu i ciljeve tadašnje vlasti.  Nova država je trebala da znači sledeće "totalno predstavljanje nacije i totalno vodstvo prema ciljevima nacije." Totalitarizam je opisao

kao vrstu vladanja gdje ideologija i država imaju neograničenu moć vlasti nad većinom građana. Prema Benitu Mussoliniju, totalitarizam politizira sve duhovno i ljudsko: "Sve u državi, ništa izvan države, ništa protiv države." Totalitarizam teži da kontroliše sve: državnu ekonomiju, kulturu, obrazovanje, putem indoktrinacije i propaganda, umetnost, nauku, moral građana. Karakteriše ga i odsustvo podele vlasti, sva vlast je koncentrisana, centralizovana u jednim rukama. Vlast teži da nadgleda stanovništvo, oduzimajući mu tako pravo na privatnu sferu. Totalitarizam je sveobuhvatni sistem političke vladavine koji se obično uspostavlja svuda  prisutnom ideološkom manipulacijom i otvorenim terorom i brutalnošću. Od autokratije, autoritarizma i tradicionalne diktature razlikuje se po tome što teži „totalnoj moći“ kroz  politizaciju svakog aspekta društvene i lične egzistencije. Tako totalitarizam podrazumeva  potpuno ukidanje građanskog društva: ukidanje „privatnog“. Fašizam i komunizam se ponekad tretiraju kao levičarski i desničarski oblici totalitarizma, što se zasniva na njihovom odbacivanju tolerancije, pluralizma i otvorenog društva. Radikalni mislioci tvrde da liberalne demokratije takođe ispoljavaju totalitarne crte.

Fašizam i rasijalizam Veza između fašuzma i rasizma nigde nije bila tako očigledan kao u nacističkoj Nemačkoj.  Nacija je kulturni entitet, skup ljudi koji dele isti jezik, religiju, tradiciju, … Termin rasa reflektuje verovanje u biološke ili genetske razlike među ljudskim bićima. Simboli rase - boja kože, kose, fizionomija fiksirani sui nepromenljivi. Rasijalistički mislioci poriču postojanje  jedinstvene l judske rase i govore o više rasa, a zapravo su njihova mišljenja kulturni stereotipi, i nemaju naučno utemeljenje. Nacistička ideologija je izraz rasističkog antisenitizma i socijaldarvinizma. Arijevska rasa treba da postane rasa gospodara, jer je superiorna rasa koja ima  pravo dominacije nad drugima.

Neofašizam  Neki komentatori dokazuju da fašizam, u pravom smislu te reči, nije opstao u drugoj polovini XX veka, a još manje bi mogao da se nastavi u XXI veku. U izvesnom pogledu, istorijks eokolnosti s kraja XX veka potvrđuju neke pouke iz međuratnog perioda, da se fašizam rađa iz uslova krize, neizvesnosti i nereda. Globalizacija doprinosi porastu uskogrudnih, etničkih ili 30

rasno zasnovanih oblika nacionalizma, time što oslabljuje nacije-države i tako podriva građanske oblike nacionalizma. Moderne partije fašističkog tipa tvrde da su raskinule sa svojom prošlošću ili poriču da su to ikad i bili, ali u nedostatku boljeg imena, mogu se klasifikovati kao “neofašisti”. One tvrde da se razlikuju od fašizma po prihvatanju političkog pluralizma i izborne demokratije. U nekim pogledima, ovaj oblik fašizma može da ima uspeh u XXI veku. Međutim, da bi se procenili izgledi neofašizma, moraju se ispitati dve mogućnosti: Diskutabilno je da li fašizam može ostati veran ustanovljenim fašističkim principima i istovremeno ići u pravcu prilagođavanja liberalizmu. Druga mogućnost je da je fašističko prilagođavanje liberalnoj demokratiji u suštini taktično. To podrazumeva da je fašistički duh i dalje živ i da ga neofašisti u cilju zadobijanja poštovanja i osvajanja vlasti samo skrivaju. 



14. Teorijsko utemeljenje ekstremističke kritike liberalizma: Karl

Šmit

Za razliku od italijanskog pojma “totalitarna država” koji nastaje u samom ideološkom krilu fašističkog pokreta posle osvajanja vlasti, u Nemačkoj je pojam totalitarna država nastao izvan fašističkog pokreta i pre osvajanja vlasti. Iako je nemački termin veoma blizak italijanskom fašističkom shvatanju države, ipak je on pojam sui generis. Pojam se razvijo na nasleđu kasnohegeli janskog idealizma sa težnjom da se izgradi osobeno nemačko shvatanje države. Zbog neefikasnosti i slabljenja države nemački konzervativizam 20-tih godina počinje da snažno kritikuje liberalizam. U nemačkom konzervativizmu vladalo je čvrsto utemeljen antili beralni stav da vlast ne treba opravdavati racionalnim putem. Jedna od najkarakterističnijih struja ovog  pravca je bila decezionistička, koja je težila da sutoritarnu državu brani na jedan ciničan i  brutalan način. U središttu takvih težnji bila je ideja o totalitarnoj državi.

Totalitarna država u delu Karla Šmita Gledišta o totalitarnoj državi u Nemačkoj se mogu bolje razumeti ako se pogleda tadašnja krizna situacija pre 1933. U tom period Hitlerova partija bila je samo jedan od brojnih elemenata u

nemačkom konzervativnom pokretu. Idejno jezgro ovog pokreta činili su maldokonzervativci u čijim krugovima se kretao i Karl Šmit. On je bez sumnje najuticajniji nemarksistički kritičat liberalizma. Maldokonzervativci su pored monarhističkih ideja zagovarali kritiku  parlamentarizma, savremene kulture, civilizacije i racinonalizma uopšte. Sa nacistima su delili  pesimistički antropološki stav- savremeni čovek je nesposoban da racionalno izgradi i održi državu, treba se osloboditi demokratskih smetnji liberalnog mehanizma vlasti. Takođe je karakteristična i netrepeljivost prema istorijskom napretku, a vraćajući se pretcima i istoriji nacisti su stigli do ranih germanskih vremena. Šmit je bio jedan od vodećih profesora državnog  prava svoje epohe, bavio se problemima javnog, ustavnog i međunarodnog prava. U mlađim godinama oduševljavao se katoličkom crkovm, njenom organizacijom, i savršenstvom kanonskog prava. Šmit nije samo usvojio pesimistički antropološki stav (čovek je po prirodi opasan i iracionalan) već i skolonost ka decezionizmu, kao okviru za njegovo shvatanje totalitarne države. Šmit gradi sopstveno stanovište na osnovu kritike klasične filozofije i  političke teorije, kao i kritike dve struje u pravnoj teoriji: normativizma i institucionalizma. On  polazi od toga da je pojam države postao problematičan jer ga je liberalizam upropastio, 31

Temeljno političko antiliberalno gledište se ogleda u sledećim kategorijama: Političko razlikovanje je zapravo razlkovanje između prijatelja i neprijatelja. Ono daje ljudskim radnjama i motivima politički smisao. Pesimistično gledanje na čovekovu prirodu, neslaganje sa  pacifizmom liberalizma i večnog mira podstiču zalaganje za autoritarnu državnu organizaciju. Šmit pokušava da u svojim spisima u ime prava i morala stvori svest i ukaže da nemački narod treba da nasilno izmeni svoje granice nakon mirovnog sporazume posle Prvog sv. rata.

Ratoborno tumačenje politike i političkog predstavlja polaznu tačku u kritici liberalizma. Prema Šmitu vera u parlamentarizam je samoobmana, i teži d ag a odvoji od demokratije. Vera u  parlamentarizam je liberalna ideja, ona ne spade u demokratiju. Liberalizam i demokratiju treba odvojiti. Šmit demokratiji daje drugi smisao- ona podrazumeva homogenost i totalitet. Diktatura nije suprotna demokratiji,  jer se kroz nju ostvaruje demokratska povezanost vođe i podanika.

Šmit takođe kritikuje pravnu teroji liberalizma i pravni normativizam. Za čistog normativistu karakteristično je da normu izoluje i učini je apsolutnom, čime pravilo izdiže iznad pojedinačno g slučaja i stvarnog, konkretnog stanja. Zato normativisti smatraju da se vode objektivnošću i  bezličnošću prilikom analize pravnih slučajeva. Šmit kritikuje i Kelzenovu verziju normativizma,  po kojoj ideji demokratije odgovara nepostojanje vođe, a sama država treba da predstavlja pravni  poredak. Smatra da je normativizam neefikasan pre svega zato što je apstraktan. Sve pravo je tako sažeto u normi, koja je odvojena od pravog stanja stvari. Ipak pravi razlog odbacivanja normativizma je stav da nije efikasan u stvaranju snažne države. Svoje pravno gledište, decezionizam, Šmit gradi upravo na ovim kritikama. Decezionizam je  pravno mišljenje koje se zasniva na odluci, pravna osnova su voljni događaji, odluke, koje zapravo stvaraju pravo. Za decezionistu izvor prava je autoritet poslednje odluke, ili naredbe.

Odluka je ta koja stvara i normu i poredak. Šmit smatra da današnja država nije podeljena na državu i društvo ( kritikuje liberalistički stav o značaju građanskog društva ), već na tri poretka državu ( političko-statički deo ), pokret ( političko-dinamički deo ) i narod ( apolitični učesnik koji je u senci države ). Ideja vođe je čovrna tačka totalne države. Umesto liberalne, činovničke države Šmit uvodi državu vođe. Vođa je vrhovna i najmoćnija figura u takvooj državi, ne podleže pravosuđu, već je on sam najviši pravni izvor.

32

15.OSNOVNA OBELEŽJA NACIONALIZMA

Tretirati nacionalizam kao ideologiju po sebi, znači susresti se sa bar tri problema: 1.  Nacionalizam se ponekad klasifikuje kao politička  doktrina, umesto kao samostalna ideologija. Postavlja se pitanje da li je nacionalizam politička doktrina, usmerena ka  praktičnom delovanju ili složen system ideja, odnosno posebna ideologija. 2.  Nacionalizam se ponekad prikazuje kao u suštini psihološki fenomen  –   lojalnost prema ničijoj naciji ili antipatija prema drugim nacijama –  umesto kao teorijska konstrukcija. 3.  Nacionalizam ima šizofreni politički karakter. U raznim vremenima, nacionalizam je bio  progresivan i reakcionaran, demokratski i autoritaran, r acionalan i iracionalan, levičarski i desničarski.  Nacionalizam je ideologija koja postavlja naciju, odnosno etničku zajednicu za osnovu ljudskog i etnočkog života, i koja njenom održanju daje prednost nad bilo kojim drugim političkim i društvenim principima. Postoje različte forme nacionalizma, sa obzirom na različite definicije nacije ( da li će se naglašavati jezik, kultura, etničko poreklo ili neke druge dr. vrednosti ). U svom modernom obliku javlja se tek u novom veku. Najpre, stvaranjem apsolutnih monarhija

koje ističu značaj zajedničkog nacinalnog indentitet među podanicima, a zatim se nacionalizam definiše i kroz kulturne i književne pokrete ( kao što je romantizam ) u državama u kojima je  prosvetiteljstvo i širenje pismenosti dovelo do stvaranja posebnih nacionalnih indentiteta.  Nacionalizam se često prožima sa drugim ideologijama kao što su konzervativizam i socijalizam. Šesto se vezuje i za rasizam i imperijalizam, a u 20. veku i za verski fundamentalizam. I pored svega, mogu se identifikovati ideje i teorije koje predstavljaju temelj nacionalizma:  Nacija –  Nacija jeste ili bi trebalo da bude glavni princip političke organizacije. Mnogo je 

sporova oko toga šta su nacije i kako se definišu. U osnovnom značenju, nacije su kulturni entiteti, skupine ljudi koje su povezane zajedničkim vrednostima i tradicijama,  posebno zajedničkim jezikom, religijom, istorijom, i koje obično žive u istoj geografskoj oblasti. Nacije se takođe zasnivaju na osećaju etničkog ili rasnog jedinstva. Činjenica da





su nacije formirane na osnovu kombinacije objektivnih i subjektivnih faktora, dovela je do rivalskih shvatanja nacije. Organska zajednica  – Iako se nacionalisti ne slažu oko definisanja pojma nacije, oni su

 jedinstveni u verovanju da su nacije organske zajednice. Čovečanstvo je prirodno izdeljeno na skup nacija, od kojih svaka poseduje specifičan karakter i zaseban identitet. To je razlog zbog kog se naciji iskazuje „viša“ lojalnost nego bilo kojoj drugoj društvenoj grupi. Nacionalna zajednica je posebna vrsta zajednice. Kao društveni i  politički princip, zajednica ukazuje na društvenu grupu koja poseduje snažan kolektivni identitet, zasnovan na sponama drugarstva, lojalnosti i dužnosti. Kritičari nacionalizma su se hvatali za ideju nacija kao „imaginarnih“, a ne organskih zajednica. Samoopredeljenje  –  Nacionalizam kao politička ideologija nastaje samo onda kada se ideja nacionalne zajednice susreće s učenjem o narodnom suverenitetu. To se dogodilo  pod uticajem spisa Žan-Žak Rusoa, „oca“ modernog nacionalizma, za vreme Francuske revolucije. Nacija nije samo prirodna zajednica, ona je prirodna politička zajednica. Cilj nacionalizma je osnivanje „nacije-države“, koji se postizao na dva načina: ujedinjenjem ili oslobađanjem nacije od strane vladavine i zadovijanjem kontrole  nad sopstvenom sudbinom.. „Nacija-država“ je najpoželjniji oblik političke organizacije. Ipak,

33



nacionalizam nije uvek povezan sa nacijom-državom i nije nužno povezan sa idejom samoopredeljenja. Politika identiteta  – Za nacionalizam se uvek vezuje osećaj k olektivnog identiteta koji se

obično shvata kao patriotizam. „Objektivni“ momenti kao što su teritorija, religija i jezik nisu ništa manje važni od „subjektivnih“ kao što su volja, pamćenje i patriotska lojalnost. Ipak, izvesni oblici nacionalizma nisu tak o tesno povezani sa otvoreno političkim zahtevima (kulturni nacionalizam, etnički nacionalizam, crnački nacionalizam). Međunarodne organizacije –   od Ujedinjenih nacija do Evropske unije i od Svetske trgovinske organizacije do Međunarodnom monetarnog fonda  –   počele su da dominiraju svetskom  politikom i ekonomijom, ostavljajući sve manje i manje odluka u rukama pojedinačnih nacija i njihovim ekonomija i politika. Ova pojava se svi više opisuje kao „globalizacija“. Postavlja se  pitanje kako globalizacija utiče na nacionalne države i da li prisustvujemo eri slabljenja nacionalne države. 16. POREKLO, POJAM I VRSTE KONZERVATIVIZMA

U svakodnevnom govoru, termin “konzervativan” ima mnogostruka zančenja. On se može odnositi na umereno ili oprezno ponašanje, životni stil koji je konvencionalan, čak konformistički ili na strah od promena, odbacivanje promena.  U SAD on podrazumeva  pesimističko gledište o javnim poslovima. U Velikoj Britaniji, pojam konzervativizam postepeno  je zamenio pojam torijevac, naziv opozicione partije u odnosu na vigovce.

“Konzervativizam” se najpre u početku XIX veka koristio da opiše specifičnu političku poziciju ili ideologiju. Do 20-tih godina termin se koristio da označi suprotstavljanje principima i duhu Francuske revolucije iz 1789. Konzervativne ideje su nastale kao reakcija na sve brže političke, ekonomske i društvene promene, čiji je simbol bila pomenuta revolucija. Jedno od najranijih i možda klasičnih iskazivanja konzervativnih principa, sadržano je u delu Edmunda Berka. Tokom XIX veka, zapadne zemlje su se transformisale pod pritiscima kojima je zamah dala industrijalezacija, a koji su se reflektovali o rastu liberalizma, socijalizma i nacionalizma. Dok su ove ideologije propovedale reformu i povremeno podržavale revoluciju, konzer vativizam je

ustao u odbranu tradicionalnog društvenog poretka. Pošto je konzervativna ideologija nastala kao reakcija na Francusku revoluciju i proces modernizacije ma Zapadu, politički konzervativizam je teže prepoznati izvan Evrope i Severne Amerike. Možda je konzervativizam od svih ideologija intelektualno najskromniji, on je, možda baš zbog ove činjenice, i neobično elastičan. Oživljavanje ovih ideja se javlja od 70-tih godina kada  politička desnica ponovo osvaja vlast u nekim zemljama ( Tačer u VB, R egan u SAD ).

 Najznačajnija od njegovih centralnih verovanja su sledeća: 





Tradicija- centralna tema je odbrana tradicije (vrednosti, institucije, prskse koje su

izdržale probu vremena i zato su dobre) i protivljenje promeni. Tradicija stvara osećaj indentiteta, predstavlja nagomilanu mudrost prošlosti. Ljudska nesavršenost- ljudska bića su psihološki ograničena, moralno nesavršena i zavisna, zato je potreban stabilan dr. poredak. Ljudska vrsta je urođeno gramziva i sebična, a zakon i poredak uvode red u takvo ljudsko ponašanje. Organsko društvo- shvataju društvo kao šivo biće, organizam. Organsko društvo je oblikovano prirodnim faktorom, prirodnom potrebom. Pojedinac ne može biti odvojen od 34





društva, jer su ljudi zavisni i traže sigurnost. Sloboda je shvaćena kao vršenje dužnosti. Društvo se održava zahvaljujući tradiciji, autoritetu i opštem moralu. Hijerarhija i autoritet- veruju da je društvo po prirodi hijerarhijski uređeno, zato se dr.  jednakost odbacuje kao nepoželjna, a položaj i svojina su uvek nejednako raspoređeni.  Nejednakost je neizbežno svojojstvo organskog društva. Autoritet je ukorenjen u svim dr. institucijama, neophodan je i koristan, pošto je svima potrebno vođstvo. Svojina- smatraju da ona pruža sigurnost, vlasništvo daje ljudima osećaj  sigurnosti. Štednja je vrlina po sebi, a pošto se veruje da će onaj ko ima svojinu poštovati tuđu, vlasnici su posebno zainteresovani za održavanje poretka i zakona.

Vrste konzervativizma: autoritarni konzervativizam  –   favorizacija autoritarne vladavine; prime Žozef de Mestr, 

 bio je kritičar Francuske revolucije, reakcionar i glavni branitelj autokratske vladavine. Autoritarizam je verovanje u praksu vladanja odozgo, autoritet se sprovodi na  populacijom, sa ili bez pristanka. Karakterističan je za monarhijski apsolutizam ( Rusija,







 Nikolaj 1 ), tradicionalne diktature i vojne vladavine, odlikuje ga dušenje sloboda i opozicije, kao i brisanje razlika između države i građanskog društva  paternalistički konzervativizam –  promena može biti prirodna ili neizbežna i ne treba joj se opirati, “menjati da bi se sačuvalo”, postoji u dve varijante: konzervativizam  jedinstvene nacije i hrišćanska demokratija; libertarijanski konzervativizam  –  zalaže se za ekonomski individualizam i slobodno tržište; državna intervencija na tržištu nije poželjna, tržište se samoreguliše nova desnica  –   spoj liberalne ekonomije i tradicionalnog konzervativirma, postoji liberalna nova desnica i konzervativna nova desnica.

Liberalna nova desnica se zalaže za: liberalizam u ekonomskim odnosima,  minimalnu ulogu države, ekonomski dinamizam, mogućnosti da pojedinici ostvare svoje interese, internacionalizam.

Konzervativna nova desnica teži da uspostavi jaku državu sa zakonom i poretkom, veruju da je porast kriminala izraz opadanja autoritea u društvu. Zalažu se za javni moral,  previše popustljivosti i previše izbora za mlade je štetno. Teže jačanju nacionalnog indentiteta.

17. IZVORI I OSNOVNA OBELEŽJA STRUKTURALIZMA

Kao preteča strukturalizma navodi se švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir, koji je pravio razliku između  parol ( govorni jezik ) i langue ( opšta govorna struktura ). Radi se o ideji da je autonomna jezička struktura sazdana od znakova, koji se povezuju u odgovarajuće smisaone celine, strukture. Teorija znakova poseduja 2 nivoa: 1. Semiologija- disciplina o značenjima  jezičkih znakova i njihovih veza, lingvistički domen. 2. Semiotika- opšta nauka o zankovima i njihovim značenjima. Kao teorijski pravac u lingvistici počinje da se razvija 20-tih, a vrhunac dostiže 50-tih godina. U tom vreme počinje intenzivno interesovanje drugih humanističkih nauka za dostignuća strukturalizma u lingistici i pokušaj njegove primene u ovim naukama.

35

Strukturalizam nije originalna sociološka tvorevina. U sociologiju je došao neposredno iz socijalne antropologije, ali je na njega u sociologiji jak uticaj imao strukturalizam kao filozofski

 pokret koji se javlja početkom šezdesetih godina i koji je najšire rezime dobio u Francuskoj. Strukturalizam kao filozofski pravac se javio početkom šezdesetih godina u krugu francuske mlade inteligencije. On je predstavljao svojevrsnu reakciju na dotadašnju filozofije egzistencije,  posebno Sartrovog običaja, i kao takav strukturalizam je označio i prekid u kontinuitetu građanske filozofije koja se bavila pitanjima subjekta i subjektivnosti. Osnovu strukturalizma u filozofiji Mišel Fuko objasnio je sledećim rečima: ‚‚Suprotno Sartru, koji je tragao i otkrivao smisao kao motiv čovekovog ponašanja, mi smo za sebe pronašli ništa drugo, drugu strast, strast za pojam, za ono što bismo mogli nazvati semantikom ... Raskid sa Sartrom je izvršen kada su Levi Stros u oblasti entologije i Lacan u oblasti podsvesti pokazali da smisao nije ništa drugo nego površinsko delovanje, odblesak ili pena. To što nas najdublje iznutra porožima, što je pred nama, što nas drži u vremenu i prostoru, jeste sistem... Šta je taj anonimni sistem bez subjekta, šta je to što misli? JA više ne postoji i sada se ide za tim da otkrijemo ono ‚‚se‘‘. Postoji bezlično ‚‚se‘‘. Time se u izvesnom smislu vraćamo na stanovište XVII veka, ali sa sledećom razlikom: na mesto Boga ne stavljamo Čoveka nego anonimno mišljenje, saznanje bez subjekta, teorijski  bez identiteta‘‘. Strukturalizam se u sociologiji javlja kao reakcija na nemoć apstraktnog humanizma da reši suštinske probleme čoveka i njegovog sveta, a svoje uporište pored lingvistike pronalazi i u  prirodnim naukama i psihoanalizi. On ustaje protiv izdvajanja duhovnog kao autonomne sfere

koja ne podlaže naučnim analizama i obradi. Strukturalisti braneći metodološko jedinstvo  prirodnih i društvenih nauka, nastoje da stvore jedan zatvoren sistem u kome je poredak osnovni a promena sporedna i kome nema mesta za čoveka kao stvaralačkog bića. Prema strukturalistima iza mnoštva pojavnih raznolikosti stoje nepromenljive mentalne i društvene strukture. Može se reći da iako nije jedinstven pravac strukturalizam poseduje sledeće zajedničke karakteristike: 1.  polazi se od pretpostavke da je jezik tipična ljudska tvorevina u kojoj se krije ključ za objašnjenje celokupnog ljudskog fenomena. Između jezika i kulture stoji znak jednakosti, zato se i društvo shvata u smislu teorije komunikacije kao razmena dobara, žena i simbola ( Stros ). 2. Prilikom istraživanja društvenih pojava ispod vidljivih institucija, verovanja, običaja

treba pronaći i istražiti jednu dublju strukturu. Otkrivanjem tih dubinskih i čvrstih struktura, što je glavni zadatak dr. Nauka, se utvrđuje da iza empirijske stvarnosti stoje  jedinstvene strukture koje omogućavaju tu stvarnost. 3. Čovek nema ontološki primat, in je samo ješ jedno biće na svetu. Umesto njega treba se okrenuti naučnom istraživanju bezličnih struktura. 4. Sociologija treba da se bavi strukturama kao celinama. Strukturalisti odbacuju atomizam. 5. Smatraju da se ljudsko društvo može svesti na tri bitne vrste odnosa

razmena reči i simbola prema lingivističkim pravilima



razmena dobara prema pravilima ekonomije

razmena žena između srodničkih grupa prema pravilima srodstva 6. Strukturalizam teži da otkrije ono što je univerzalno ljudsko, čak i ono što je nepromenljivo. Teži da analizira aistorijske strukture, ono što bi važilo za sva društva 7. Zadatak nauke o društvu je da otkrije opšte zakone, unutrašnju logiku dr. sistema, koji je 

nadindividualnog i trajnog karaktera.

36

Strukturalni pristup koristi se više u antropologiji nego u sociologiji, i to naročito u SAD. Po ugledu na Levi-Strosa, koji je popularisao strukturalizam, strukturalistička analiza korišćena je u  proučavanju srodničkih odnosa, mita, religije i drugih oblasti. Međutim mnogi autori dela iz

oblasti sociološke teorije bili su pod uticajem pojmova izvedenih iz strukturalizma. Strukturalističke koncepcije primenjivane su u izučavanju medija (dnevnih listova, časopisa, televizije) ideologije i kulture uopšte. U socijalnoj antropologiji strukturalizam je pošao od osnova strukturalne lingvistike po kojoj  jezičke strukture postoje kao podsvesni deo govorećeg govo rećeg subjekta, koje imaju neizvesno postojanje i sopstvene zakone i koje kontrolišu i determinišu živ govor. Čak i kada ih sazna, govoreći subjekt ne može na njih da utiče i da ih menja. Polazeći odatle, Klod Levi Stros istražujući, kao antropolog, nerazvijena, primitivna društva dolazi do zaključka da je i na području proučavanja društvene strukture, potrebno primeniti i postupak koji bi išao za  tim da otkrije skrivene,  podsvesne strukture mišljenja koje se kod primitivnih naraoda nalaze u ‚‚divljem stanju‘‘ ali koje mogu da budu ključ i za razumevanje objektivnih struktura razvijenih civilizovanih društava. U objašnjavanju realne, objektivno postojeće strukture društvenih odnosa Klod Levi Stros polazi od čovekovog duha, od sistema kulture koji predhodi objektivno postojećoj mreži društvenih veza i odnosa. Ta objektivno postojeća društvena struktura, po Klod Levi Strosu, mora se objašnjavati samo iz pravila koja su svojstvena ljudskom duhu kao takvom, bez uticaja bilo kog spoljnog

faktora. Stavljajući tako ljudski duh ispred čovekove prakse Stros i celokupnu praksu svodi na materijalizaciju stalnih svojstva i osobina duha.

18.STRUKTURA-ISTO 18. STRUKTURA-ISTORIJA: RIJA: PROBLEMATIZACIJA PROBLEMATIZACIJA POJMOVA Struktura  – reč  – reč koja zauzima glavno mesto u razmatranjima problema vezanih za dugo trajanje.

Pod strukturom istraživači koji posmatraju skup svih društvenih pojava podrazumevaju izvesnu organizovanost raznih elemenata, njihovu međusobnu povezanost i prilično postojane odnose između društvenih stvarnosti i društvenih masa.Za istoričare struktura je skup raznih elemenata, ali i u još većoj meri, stvarnost koju vreme veoma sporo nagriza i veoma dugo nosi sa sobom. Obzirom na to da dugo opstaju, neke strukture postaju postojani elementi za og roman broj

naraštaja: one zakrčuju istoriju, ometaju joj tok i prema tome, upravljaju njime. Neke druge strukture se brže raspadaju, ali su sve one istovremeno i oslonci i prepreke. Kada su prepreke, ukazuju se kao nekakva ograničenja kojih čovek nikako ne može da se oslobodi. Istorija  – Brodel  – Brodel pod istorijom podrazumeva istraživanja u skladu sa

pravilima koja važe u nauci; u krajnjem slučaju nauku, ali složenu nauku: ne postoji jedna istorija, jedna istoričarska tehnika, već postoje razne istorije i istoričarske tehnike, skup radoznalosti, stanovišta, mogućnosti, kome će se sutra pridružiti neka nova stanovišta i neke druge mogućnosti. Za 37

sociologe postoji isto onoliko načina pristupanju proučavanja prošlosti, koliko i onih stavova  prema sadašnjosti. Čak se na istoriju može gledati kao na svojevrsno proučavanje sadašnjosti. 19. STRUKTURALISTIČKA STRUKTURALISTIČKA ISTORIOGRAFIJA 20. POJAM DUGOG TRAJANJA I NJEGOV ZNAČAJ ZA SOCIOLOGIJU 21. STRUKTURALISTIČKO SHVATANJE ISTOR IJE IJE Fernan Brodel je smatrao da istorija treba da se shvati kao istorija struktura, kao istorijografija. A

sociologija kao sama istorijska nauka. Odnos između sociologije i istorije je problematizovan kroz protok vremena-tipologiju vremena. U spisu «Istorija i društvene nauke. Dugo trajanje», Brodel je pokušao da objasni svoje razumevanje istorije i on tu razlikuje 3 vremena koja su i 3 dubine i 3 brzine. Smatrao je da se naše društveno iskustvo artikuliše na tri nivoa: 1. Kratko-  podrazumeva događaje kratkog trajanja, odnosno kratkog daha. Događaje nalik na blesak munje, svetlosti koji brzo nestaju. To su događaju iz svakodnevnice, političkog života, koji se mogu prepričavati i pričati drugima. Radi se o datumima, tj. datumskoj istoriografiji. To je vreme po meri pojedinca, svakidašnjeg života, vreme kojem su u  prvom redu okrenuti hroničar, novinar. 2.  Nasuprot ovom kratkom vremenu, opaža se, desetlećima mereno, vreme srednjeg trajanja, trajanja, koje je samim tim pogodnije kao konceptualni i teorijski okvir u istoriografskim istraživanjima, posebno u domenima demografije, ekonomske (teorija cena) i socijalne istorije. Radi se o događajima srednjeg trajanja, kao što su ciklična kretanja u demografiji, život političkih institucija oko 20-30 godina, oscilacije u privrednom životu. 3.  Najzad, perspektiva koja premašuje vreme kratkog i srednjeg trajanja, i koja u Brodelovom programu zauzima središnje mesto, jeste perspektiva  perspektiva  dugog trajanja (la longue duree). duree). Ovo dugo trajanje podrazumeva društveno vreme, npr. 50 i više god. Ovde istoriografija dostiže svoj pun obim, tačka gde istorija povezuje strukture. Predmet  proučavanja je upravo istorija dugog d ugog trajanja- odnosno struktura. Otkriće dugog trajanja smatra se najvećim Brodelovim doprinosom istoriografiji i zajedno sa već opisanim svojstvima jednim od glavnih doprinosa škole Anala kole Anala..

Putem ovakve istoriografije postiže se distanca u odnosu na predmet proučavanja, kao i u odnosu na vladajuću paradigm, ideologiju tog vremena. Tek unutar brodelovski moćne istorije dugog trajanja, ili s trukturalne istoriografije, kako se ova još naziva, naime, mogla je istorijski da se rekonstruiše, osvetli i rasvetli velika istorijska kompleksifikacija, odnosno stratifikacija, koja  predstavlja najdublji izvor i temelj našeg vremena i svih njegovih glavnih fenomena, ideja i institucija. Društvene podele rada, klasa i klasnih sukoba, zatim ideologija, iluzija i manipulacija,  posebno ideologija, iluzija i manipulacija pars pro toto, najzad i nacije, kao istorijski novog

oblika postojanja globalne društvene zajednice (»kontejnera« naše nove opštosti i svih njenih novih društvenih artikulacija, posebno takozvanog opšteg društvenog interesa, modernizacije, razvoja i progresa). Istoriografija postaje sociologija prošlosti, a sociologija istorija sadašnjosti. Po jam «dugog trajanja» javlja se prvi put u francuskoj školi anala i u suštini označava njihov pristup proučavanju istorije. Zasniva se na tome da se  pri proučavanju daje prioritet dugotrajnim društvenoistorijskim strukturama, a ne istorijskim događajima koj ima bi trebalo da se bave hroničari, odnosno datumska istoriografija. Škola anala predstavlja orijentaciju strukturalne istoriografije.

Ideju «dugog trajanja» izložio je čuveni istoričar Fernan Brodel u svom najpoznatijem delu «Mediteran». Ideju koju će, uostalom, Brodel ponavljati do kraja svog života, i koja, u tim 38

 ponavljanjima, poprima status uverenja. Čuveno dugo trajanje ovde je trajanje Mediterana. U njegovim kasnijim radovima to je trajanje civilizacija. U oba slučaja reč je o  strukturama.  strukturama. Međutim, nakon pažljivijeg isčitavanja ovog dela, teško je odupreti se utisku da Brodel nije do kraja uspeo da se odluči šta dugo trajanje za njega zaista predstavlja, osim čvrstog stava da ono  prevazilazi uobičajene razmere ljudskog vremena. Ipak, postoji jedan tekst u njegovom delu pod nazivom «Spisi o istoriji», gde se eksplicitno govori o dugom trajanju. Iako i dalje neodređeno, ovo je i dalje najbliže teorijskoj formulaciji, jer se Brodel protivio strogom definisanju pojmova. Dugo trajanje za njega je dubina, polunepomičnost, tamni, neutabani put veoma v eoma dugog trajanja, akter koji zauzima mnogo prostora, ogromna masa vremena. U «Mediteranu» dugo trajanje dobija svoj puni zamah. Brodel počinje opisom prirode, nomadskog života, potom podrobnim opisom puteva i gradova Sredozemlja, puteva trgovine i demografskih kretanja, neprimetno

 prelazi na društvene strukture. Čitav prvi deo knjige u znaku je geografije i ovde geografsko  područje poprima atribute istorijskog aktera. Prisutnost Mediterana, međutim, kao subjekta istorijskog zbivanja, povećava se ili smanjuje zavisno od nivoa narativizacije, koja se odvija na tri nivoa. Na nivou veoma dugog trajanja, i to je istorija tla i mora koje se podvodi pod ovaj,

inače prilično rastegljiv, pojam Mediterana. Na nivou srednjeg vremena, koje je vreme društva i struktura koje ljudi proizvode, usklađuju i održavaju tokom nekog vremena. Najzad, na nivou čoveka, to je vreme prolaznosti, sa događajima koji su prividi i, donekle platonovski, tek senke, odrazi odraza na prostranoj tabli veoma dugog trajanja, i veoma teško shvatljivog zbivanja. zbiva nja. Dugo trajanje se prikazuje kao akter koji zauzima mnogo prostora, koji se ne može lako razumeti, a često predstavlja i potpuno novu ličnost. Ta potpuno nova ličnost najčešće je neka struktura: jedino ona istinski e gzistira, noseći sa sobom i u sebi sve raznolikosti egzistencije koje se mogu opaziti. Svi bezbrojni nivoi istorije, sva bezbrojna cepkanja vremena istorije mogu se

razumeti polazeći od te dubine, od te polunepomičnosti; sve se okreće oko nje, kaže Brodel. Kada govori o dugom trajanju, Brodel ne misli samo na različite vremenske dimenzije nego i na  jedinstveni prostor koji, u trajanju, sažima te dimenzije u jedinstveni ritam istorije. Kategorija koja objedinjuje ovaj prostor-vreme kontinuum jeste kategorija civilizacije. Civilizacija je ono što dugo traje, ona jeste dugo trajanje. Ona je i ukupnost, sinonim za globalnu za globalnu istoriju. istoriju. Sasvim je

logično da je ona i sažetak svih ljudskih praksi, materijalnih i duhovnih. U civilizaciji se, kao i u svakoj kategoriji dugog trajanja, sažimaju različita vremena, različita trajanja. Najzad, civilizacija prekoračuje nacionalne granice, obuhvatnija je, zauzima sopstvenu teoritoriju, ima sopstveni prostor, a taj prostor, takođe, sopstvenu istoriju. Ona sažima u sebi sve posebne istorije, a te posebne istorije nesuvisle su bez globalne vizure u okviru kojih funkcionišu: Ali ma koja bila ključna reč, ova posebna istorija, bila ona civilizacije ili kulture, civilizacija ili kultura, u prvi mah je povorka ili, tačnije, orkestar posebnih istorija: istorije jezika, istorije književnosti, istorije nauka, istorije umetnosti, istorije prava, istorije ustanova, istorije senzibiliteta, istorije

običaja, istorije tehnike, istorije sujeverja, verovanja, religija, svakodnevnog života... Prilično obuhvatno, ako ne i preterano preterano ambiciozno. Zaista, za tako tako totalno shvaćen predmet civilizacija u svim svojim pojavnim varijetetima neophodna je totalna nauka koja će biti u moći da taj predmet na totalni način iscrpi. Ta nauka je, naravno, Istorija. Potom, civilizacije znače razmenu, odnosno, kako Brodel kaže,  pozajmice.  pozajmice. Ove pozajmice odnose se kako na kulturne, tako i na materijalne i tehničke sadržaje. No civilizacija znači i odbijanje, neprihvatanje, to je nagon za razlikovanjem, a on može biti svestan ali i nesvestan, no svaki put to odbijanje je dramatično, dramatično, i otkrivajuće. Svaki put, razume se, ta odbijanja utoliko pre što su svesna, ponavljana i naglašena dobijaju posebnu vrednost. Svaka civilizacija u takvom slučaju dolazi do svog odlučujućeg izbora; tim se izborom potvrđuje, otkriva, kaže Brodel. 39

 Njegova vizija istorije kreće se oko prostorno-vremenskog jedinstva i pluralizma vremena. No u «Mediteranu» taj prostor, prilično je rastegljiv, pa i podeljen. I kao što ima mnogo vremena, tako ima i mnogo prostora. Svaka od civilizacija zauzima sopstveni prostor, prostor kojemu se mogu ocrtati granice, mesta susretanja sa drugim civilizacijama.

22. LEVI STROSOVO SHVATANJE ISTORIJE

Smatra da davna, primitivna i aistorijska društva istaživač ima puno  pravo da preskoči u analitičkom smislu. Kaže dag a istorija ne zanima hoće da se bavi strukturama. Pokazao je da istoriografija takođe počiva na izborima, kao što je t ii izbor samih struktura koje će istraživač analizirati. Mi odlučujemo kako ćemo rangirati događaje kojih je neograničeno mnogo, u tom smislu bi istorija mora da obuhvati sve događaje, što je praktično nemoguće. Mi kao istraživači osmišljavamo trajanje tako što pravimo izbore. Svaka istorija je istorija za nekoga ili za nešto. Kada je Levi Stros optužen od strane Sartra da je iz nauke o društvu prognao istoriju, rekao je

kako njegovo izučavanje struktura primitivnog sveta sa istorijom može, a i ne mora imati neke veze; da je to jedna logika ( jer teži da analizita dubinske structure i njihovu unutrašnju logiku ) , a ne hronologija ( sled događaja, koje zapisuju hroničari ), što još uvek ne mora da znači da je on  protiv istorije. Levi Stros se pitao šta je to uopšte «događaj», šta hronologija, ako ne niz brojeva na linearnoj skali vremena. Tak va hronologija zapravo je ideologija, jer, logički gledano, događaji, kvantifikovani i numerisani nisu ništa drugo nego brojevi koji se u govoru mogu osmisliti na različit način, pri čemu ne treba mešati brojeve različitih vrsta i rodova. A upravo to čini progresivistička teleologija, zatočena u hronologiji. Levi Stros kaže –   istorija je jedna diskontinuitetna skupina koju obrazuju razne oblasti istorije. Svaku oblast određuje posebna frekvencija i indiferencijalno kodiranje onoga što je  postojalo i onoga što je došlo za njim. Prelaženje sa datuma koji sačinjavaju jednu oblast na datume iz druge oblasti isto toliko je nemoguće kao i prelaženje sa realnih na iracionalne  brojeve. Tačnije rečeno, datumi koji pripadaju jednoj klasi iracionalni su u odnosu na sve datume iz drugih klasa. Dakle, protivrečno je zamišljati istorijsko postojanje kao neprekidni tok koji  počinje preistorijom, kodiranom u desetinama ili stotinama milenijuma, produžava se po milenijumima počev od četvrtog ili trećeg milenijuma pre nove ere, zatim nastavlja u vidu istorije po vekovima, prošarane slojevima istorije po godinama u okviru jednog veka, ili po danima u okviru jedne godine, ako ne i po časovima u okviru jednog dana. Ukoliko se opšti kod ne sastoji od datuma koji se mogu poređati u linearnu seriju, već od klasa datuma od kojih je svaki samostalan, diskontinuirani i klasifikatorski karakter istorijskog

saznanja postaje jasan. Ni to nije sve. Ukoliko se unutrašnje praznine u svakoj klasi mogu  popuniti datumima iz drugih klasa, ipak svaka klasa, uzeta u celini, uvek upućuje na neku drugu klasu, koja sadrži razlog jedne pojmovnosti na koju prva ne polaže pravo.

40

Ono što važi za konstituisanje istorijske činjenice podjednako važi i za njeno odabiranje. I sa tog gledišta istoričar i učesnik u događajima odabiraju, seku i kroje, jer bi ih zaista potpuna istorija suočila sa haosom. U svakom kutku zemljine kugle nalazi se mnoštvo pojedinaca od kojih svaki totalizuje istorijsko postajanje na način koji se ne može porediti sa načinom na koji drugi to čine; i za jednog jedinog medu tim pojedincima svaki trenutak sadrži beskrajno mnogo fizičkih i  psihičkih događaja koji svi igraju određenu ulogu u njegovoj totalizaciji. Čak i ona istorija koja tvrdi da je opšta, predstavlja samo slaganje nekoliko lokalnih istorija jedne uz drugu, pri čemu su  praznine — u njima samima i između njih —  mnogo brojnije nego ispunjena mesta. Jedna zaista sveobuhvatna istorija sama bi sebe neutralizovala: rezultat koji bi postigla bio bi ravan nuli. Ono

što istoriju čini mogućom jeste to što se pokazuje da jedna podskupina događaja iz jednog određenog perioda ima približno isto značenje za grupe pojedinaca koji nisu obavezno doživeli te događaje, i koji čak mogu da ih posmatraju sa odstojanja od više vekova. Čim nameravamo da  pišemo istoriju francuske revolucije, znamo (ili bi trebalo da znamo) da to neće moći da bude u isti mah i podjednako istorija kako ju je doživeo jakobinac, i istorija kako ju je plemić doživeo. 23. STRUKTURALIZAM: TEORIJSKE ORIJENTACIJE I PROBLEMI Centalna kategorija u strukturalizmu je struktura. Originalnost strukturalizma u razmatranju ove kategorije je u tome što strukturalisti daju jedno posebno značenje i shvatanje strukture. Oni

strukturu ne shvataju kao zbir realnih elemenata već kao sistem znakova, stavljajući težište na statični momenat strukture, na sinhronizaciju i odvajajući  je od njene dijalektike, dijahronije. Kao zatvoreni sistem struktura se, po mišljenju strukturalista, mora objasniti sama iz sebe. Tako, za nastanak društvenih odnosa, smatra Klod Levi Stros, početni korak bio je akt simbolizacije, određivanje smisla, čije postojanje je utvrdio u primitivnim društvima, u totalizmu. Aktom simbolizacije utvrđuju se odnosi između prirode i kulture, između društvenih i životinjskih serij a. Međutim, ni priroda ni društvo se ne mogu posmatrati odvojeno, oni dobijaju smisao tek kada ih suprostavimo, tek kad su u odnosu jedan prema drugom. Dalji proces rasčlanjavanja stvarnosti vodi do izdvajanja posebnih pojava, kako u prirodi tako i u društvu, odnosno u kulturi. U prirodi rasčlanjavanje vodi do kategorija i individuma, a u društvu do ličnosti i grupa. U suštini smatra Stros, ova odvojenost ne postoji objektivno, ona se ustanovljava kao rezultat delatnosti ljudskog duha i ima smisla samo ako su pojmovi prirode u vezi sa pojmovima kulture. Sami po sebi oni

nemaju smisla. U toku rasčlanjavanja stvarnosti ljudski duh označuje pojedine kategorije  jezičkim oznakama i istovremeno im i odeđuje mesto u celokupnom sistemu. U samim uslovima sistema Stros nalazi i uzroke i za odstupanja pojedinaca u njihovom ponašanju od celine. Ti uzroci su, u tome što nijedan sistem nije do kraja sasvim integralan i što u njemu postoje  praznine. Te praznine koje izazivaju aberantna ponašanja su posledica nesavršenosti sistema i unutar njega se i moraju rešavati. Ono što posebno karakteriše strukturalizam kao sociološku teoriju, a što je u osnovi posledica njenih određenih teorijskih i filozofskih uticaja je njihovo negiranje stvaralačke uloge čoveka. Strukturalizam čoveka shvata kao biće koje determiniše struktura sa njoj svojstvenim zakonitostima. Te zakonitosti postoje nezavisno od čoveka i zato je čovek nemoćen da ih menja i da utiče na strukturu. Ako i dođe do promene strukture, uzroci mogu da dođu samo izvan strukture, sama struktura ih ne proizvodi. To osporavanje aktivne uloge čoveka, njegove stvaralačke sposobnosti da menja svet i stvara sopstvenu istoriju, a koje su pored Klod Levi Strosa zastupali i drugi predstavnici strukturalizma (Mišel Fuko, Žak Lakan, a u izvesnom smislu 41

Luj Altise) postalo je i kamen razdora i povod za veliki razdor i polemiku koja se povela između strukturalita i grupe filozofa koje je predvodio Sartr. To je i bio povod da Sartor obnovi svoju

oštru kritiku strukturalizma koga je još u periodu kada se on javio nazvao kao ‚‚poslednja  barijera koju još građanska filozofija može istisnuti protiv marksizma‘‘.2 Oštre kritike strukturalizma došle su i iz tabora marksističke filozofije koja je u strukturalizmu videla kraj i slom humanizma, opasnost da se istorija obespredmeti i da se umesto čoveka kao središne tačke i sistema i istorije postavi neka bezlična struktura. Strukturalistička misao ima svoje slabosti i one umanjuju njenu upotrebljivost kao generalnog okvira u sociologiji. Ovaj pravac nastao je u proučavanju jezika, pa se pokazao relavantnijim u analizi nekih aspekata čovekovog ponašanja, dok sa drugima to nije slučaj. On je koristan za izučavanje komunikacije i kulture, ali je manje podoban kad je reč o praktičnim elementima društvenog života, kao što su ekonomika ili politička aktivnost. Kao pravac dostiže vrhunac 60-tih godina XX veka u Francuskoj. Suštinu teorije čini: • sagledavanje strukture pojava, • otkrivanje i povezivanje elemenata strukture, • uloga jezika u društvu. Struktura je skup znakova, značenja koji se posmatraju u dijalektičkom jedinstvu statičkog i dinamičkog u celini pojava. Razvija se pod uticajem metoda prirodnih nauka. Strukturalisti  polaze od predpostavke da u društvu postoje razne strukture. To su činjenice prvog reda koje imaju autonomiju u odnosu na čoveka. Od njihovog saznanja zavisi objašnjenje društva. Čovek se ne tretira kao subjekt, već je sveden na puki objekt i izraz društvenih struktura. U sociološko filozofskom pogledu teži objektivizaciji istraživanja pojava, odnosno analizi ‚‚objektiviranih ljudskih odnosa‘‘. Smatrao je da u društvu  postoje structure sa unutrašnjom logikom, anatomijom. Jedna od ključnih odlika dr. života je to da mi funkcionišemo u binarnom sistemu, opzicijama: toplo-hladno, dobro-loše. U delu  Mitologike  proučava unutrašnje strukture mitova. Kao što je jezik sazda od užih glasovnih  jedinica ( fonema, koje grade reči, reči dalje grade misaone sklopove, pa oni zatim sintaksične celine ), tako se slično i mitovi sastoje od mitema, koje predstavljaju najjednostavnije jedinice za anlizu primitivnih društava, plemena, klanova. Tragao je za najranijim principima regulacije dr. života. Smatrao da je dad r. odnosi funkcionišu na osnovu principa razmene žena, dobara i simbola. Prigovaralo mu se da prenaglašava čisto logički red i pravilnosti, da je strukturalizam nedinamična orijentacija, u kojoj nema mnogo mesta za čoveka. Ne vidi se uloga pojedinca u dr.  promeni. Većina kritičara Strosa potiču sa levih marksističkih orijentacija. Klod Levi-Stros- Bavio se socijanom i kulturnom antropologijom.

24 .DRUŠTVENI KAPITAL: ODREĐENJE POJMA 25. TEORIJSKA STANOVIŠTA U SHVATANJU DRUŠTVENOG KAPITALA 26. GRAĐANSKO DRUŠTVO I DRUŠTVENI KAPITAL

Podrazumeva dr. odnose, veze. Ne misli se na materijalno bogatstvo, već na pomeranje težišta kapitala u socio-kulturnu sferu. Radi se o posedovanju mogućnosti za raspolaganje sredstivma

koja će nam omogućiti da ostvarimo svoje ciljeve. Ta sredstva između ostalog jesu dr. odnosi. Potrebno je: 1. Raspolaganje materijlanim sredstvima 42

2. 3. 4. 5.

Mreža u okviru koje realizujemo interese Komunikacioni obrasci i dr. akteri

Odnosi koji se između njih uspostavljaju

Poverenje MREŽA-AKTERI-POVERENJE; faktori koji omogućavaju da se kapital (i materijalni i

društveni) respoređuje, premešta između pojedinaca i dr. grupa. Dr. kapital pruža mogućnost da ostvarimo potrebe i ciljeve.

Osnovna podela dr. kapitala prema sferama: ekonomski, kulturni, politički, socijalni. Da bi dr. kapiral mogao da se ostvari, premešta između pojedinaca i dr.   grupa potrebno je da  postoji mreža kao osnovni i opšti okvir, kao i sami akteri i poverenje. Uprkos značajnom interesovanju i velikom broju radova na temu društvenog kapitala, činjenica  je da i dalje ne postoji jedinstvena definicija ovog koncepta. Izgradnju jedinstvene teorije društvenog kapitala opstruira postojanje više različitih pristupa u analizi ovog   fenomena. U

zavisnosti od teorijske pozicije autora, u definisanju društvenog kapitala, analizi njegovih izvora, komponenti i efekata, naglasak se stavlja na različite društvene procese i odnose. Malo je koncepata koji su izazvali takvo interesovanje u društvenim naukama u novije vreme (pre svega u ekonomiji i sociologiji), kao što je to slučaj sa društvenim kapitalom. Ono što je interesantno u vezi sa društvenim kapitalom je ne samo intenzitet uticaja, već i prilično brzo  prihvatanje ovog koncepta kao opšteg leka za sve probleme na analitičkom, empirijskom i ekonomsko- političkom planu. Društveni kapital je jedan od onih socioloških koncepata koji nije ostao ograničen na sociologiju, već je postao predmet rasprave i u drugim društvenim naukama. Od trojice autora, koje možemo označiti kao tvorce ovog koncepta, jedino se P. Burdije može označiti kao „čist” sociolog. R. Patnam, najpopularniji od njih, je politikolog. I mada je Dž. Koleman sociolog, on je zagovornik teorije racionalnog izbora, koja predstavlja osnovu

ekonomske analize. Znatan broj autora koji se danas bave analizom društvenog kapitala su ekonomisti.

Prvi autor koji je upotrebio izraz društveni kapital u značenju sličnom koje ovaj pojam ima danas  je L. Hanifan. Pod društvenim kapitalom on podrazumeva one nevidljive resurse koji imaju veliki  značaj u svakodnevnom životu pojedinaca: dobra volja, kolegijalnost, saosećanje i međusobne veze pojedinaca i grupa. Izraz društveni kapital, u pomenutom kontekstu, retko se koristio u narednih šezdesetak godina. Novije interesovanje za ovaj koncept počelo je 1970-tih, kada je G.

Luri upotrebio izraz društveni kapital u kontekstu kritike pristupa ortodoksne neoklasične teorije  problemu nejednakosti u raspodeli dohotka, uslovljenoj rasnim razlikama u američkom društvu. Društveni kapital G. Luri definiše kao skup društvenih resursa koje pojedinci koriste u svrhu akumulacije ljudskog kapitala. On je preko društvenog kapitala pokušao da objasni različite ekonomske mogućnosti koje mladima stoje na raspolaganju, zahvaljujući društvenim vezama. Prema njegovom mišljenju, ortodoksna neoklasična teorija je preterano individualistička, fokusirana isključivo na individualni ljudski kapital i konkurenciju zasnovanu na znanju i veštinama. Definicije dr. kapitala: 1. Robert Patman- kolektivna vrednost svih dr. mreža i sklonosti koje proističu iz odnosa u smislu uzajannog pomaganja 2. Džejms Koleman- dr. kapital podrazumeva različitost entiteta sastavljenih od najmanje 2

elementa koji sadrže neke aspekte dr. strukture i delanja, akcije aktera unutar te strukture

43

3. Fukojama- to su norme i vrednosti koje promovišu dr. saradnju i afirmišu aktuelnu mrežu dr. odnosa 4. Pjer Burdije- to je sk up dr. mreža i veza; kontakti, gde putem pripadanja nekoj grupi  pojedinac ima aktuelni ili potencijalni pristup vrednim resursima. To je sredstvo grupa da

se približe resursima moći za ostvarenje ličnih interesa

Društveno-istorijski pristup društvenom kapitalu  - Za razliku od teorije ljudskog kapitala, gde postoji visok stepen saglasnosti u vezi sa pojmovnim određenjem i načinom kvantifikovanja ljudskog kapitala, izgradnju konsistentne teorije društvenog kapitala usporava postojanje više različitih pristu pa u analizi ovog fenomena. U zavisnosti od teorijske pozicije autora, u definisanju društvenog kapitala, analizi njegovih izvora, komponenti i efekata, naglasak se stavlja na različite društvene procese i odnose. U sociološkoj literaturi, u konceptualizaciji društvenog kapitala naglasak je na organizacijama na lokalnom nivou, kao što su lokalne asocijacije, grupe građana i neformalne mreže, koje podstiču razvoj poverenja i reciprociteta, čime se ohrabruju aktivnosti od zajedničkog interesa. Osnovni indikator društvenog kapitala je gustina mreže neformalnih klubova, organizacija i asocijacija u određenoj zajednici. Društvene veze mogu da omoguće pristup dobrim školama, dobro plaćenim  poslovima, finansijskim sredstvima itd. Društveni kapital pospešuje razmenu informacija,  podstiče internalizaciju eksternalija i ohrabruje kolektivnu akciju, što je od velike važnosti za ekonomski razvoj. Međutim, u određenim slučajevima, umesto „produktivnog” društvenog kapitala suočeni smo sa „izopačenim” društvenim kapitalom, koji može biti izvor korupcije, nepotizma i sl., što utiče na smanjenje poverenja u nepristrasnost i efikasnost javnih institucija.  Neophodno je naglasiti da uska sociološka definicija društvenog kapitala – ona usredsređena na društvene mreže – ne naglašava dovoljno institucionalni kontekst u koji su one utkane, posebno ulogu države. Pored društvenih mreža, neophodno je uzeti u obzir kompleksno društveno i  političko okruženje, koje oblikuje društvenu strukturu i omogućava da se razviju norme kooperacije i reciprociteta (ili nepoverenja). Kapacitet društvenih grupa da deluju u svom zajedničkom interesu prevashodno zavisi od prirode i obima njihovog odnosa sa formalnim institucijama. S druge strane, performanse države i preduzeća zavise od njihove interne koherentnosti, kredibiliteta, sposobnosti i odgovornosti prema građanskom društvu. Društveni kapital ne može da se razume nezavisno od njegovog šireg institucionalnog okruženja. Slaba, dezorganizovana i neefikasna država ima drugačije efekte na društvo i ekonomsku aktivnost u odnosu na državu u kojoj se poštuju građanske slobode, obezbeđuje vladavina prava i vodi borba  protiv korupcije. Određene grupe mogu da budu društveno aktivnije zbog lošijeg tretmana ili ignorisanja od strane javnih institucija. Odsustvo ili slabost formalnih institucija često su kompenzirani stvaranjem neformalnih institucija. Oni pristupi društvenom kapitalu, koji rast ili razaranje društvenog kapitala analiziraju u institucionalnom vakumu, jesu nepotpuni. U političkim naukama, naglašava se uloga institucija i političkih i društvenih normi koje oblikuju  ponašanje pojedinaca. Društveni kapital odnosi se na ono vezivno tkivo koje drži grupe i društvo zajedno  – zajedničke vrednosti, norme i institucije. Zasniva se na visokom stepenu međusobnog  poverenja, kao i na kredibilitetu javnih i političkih institucija koje ustanovljavaju i održavaju vladavinu prava, čineći razmenske odnose transparentnijim i sigurnijim. Društveni kapital je karakteristika širih zajednica, pa čak i nacija, umesto malih  grupa. Kao takav, on gubi bilo kakvu negativnu konotaciju i postaje gotovo sinonim za građanske vrline i vrednosti. Ove vrednosti  prisutne su u onim gradovima i zajednicama čiji građani glasaju, poštuju zakon, kooperiraju međusobno i čiji su lideri iskreni i posvećeni javnom dobru. 44

Razlika između sociološke definicije društvenog kapitala i odgovarajuće definicije u političkim naukama je u različitom nivou analize. Budući da se uglavnom bave malim grupama, sociolozi se usredsređuju na društveni kapital unutar tih grupa. Jača kohezija unutar grupe ima negativne efekte na nivo kohezije između grupa, što usporava difuziju znanja i informacija u društvu.  Nasuprot tome, u političkim naukama, gde se proučavaju veće zajednice i nacije, prirodni fokus  je na nivou dr uštvenog kapitala među grupama. Indikatori koji se koriste –   izlaznost na izbore, članstvo u dobrovoljnim asocijacijama, nivo generalizovanog poverenja – treba da ukažu na karakteristike društvenog kapitala na nivou čitave zajednice. Ekonomski pristup dru štvenom kapitalu - U ekonomskoj nauci, društveni kapital definiše se uglavnom kao atribut pojedinca, kao potencijal pojedinca da aktivira i efikasno mobiliše mrežu društvenih veza zasnovanu na bliskosti (u društvenom prostoru), a koje se održavaju simboličkom i materijalnom razmenom. U tom kontekstu, društveni kapital ima karakteristike  privatnog dobra koje pojedinac akumulira i koristi za ostvarivanje svojih ciljeva. Pojedinac može kroz svrsishodnu aktivnost da transformiše društveni kapital u ekonomski dobitak. Možemo da govorimo o instrumentalnom i funkcionalnom shvatanju društvenog kapitala unutar ekonomske nauke. Instrumentalno shvatanje društvenog kapitala odnosi se na shvatanje društvenog kapitala kao individualne preferencije, pri čemu se akumulacija društvenog kapitala posmatra kroz costbenefit analizu, polazeći od pretpostavke da će pojedinci akumulirati društveni kapital sve dok su granični prihodi njihovog investiranja pozitivni. Funkcionalni pristup društvenom kapitalu sagledava društveni kapital u kontekstu tržišnih nedostataka. Polazeći od pretpostavke da su tržišne funkcije modifikovane postojanjem asimetričnih informacija, tradicionalno neekonomski fenomeni mogu da se objasne tako što pojedinci ulaze u međusobne interakcije upravo sa ciljem  prevazilaženja nepotpunih informacija. Uprkos značajnom interesovanju i velikom broju radova na temu društvenog kapitala, činjenica  je da i dalje ne postoji jedinstvena i konsistentna definicija ovog koncepta. Zato najveći broj radova u vezi sa društvenim kapitalom započinje najpre raspravom o poreklu koncepta, različitim područjima primene i nekim nerazrešenim dilemama. Većina autora zatim usvaja stanovište određene škole i, eventualno, daje svoj doprinos definiciji koncepta. Kao rezultat toga, danas smo suočeni sa velikim brojem definicija društvenog kapitala. Koncept društvenog kapitala postaje svojevrsni kišobran ispod koga se svrstavaju oni aspekti društva koji se, iako teški za kvantifikovanje i obuhvatanje formalnim teorijskim modelima, smatraju veoma važnom determinantom društvenog i ekonomskog napretka na dugi rok. 27. DRUŠTVENI KAPITAL I POVERENJE Poverenje se tretira kao vezivno tkivo dr. kapitala. Postojanje poverenja je potrebno da bi se

vršila sama razmena dr. kapitala. Postoji nekoliko vrsta poverenja: 1. Unutarklasna solidarnost i komunikacija kao posledica poverenja. Poverenje kao

verovanje da drugi neće izneveriti zajedničke ili svakodnevne kontakte 2. Trust- poverenja kao uzajamnost i verovanje u drugoga, funkcioniše na principu srodstva,  prijateljstva 3. Riabiliti- poverenje u apstraktne sisteme. Podrazumeva stepen izvesnosti u odnosima sa

sudom, policijom, demokratijom, pravdom. Vezuje se za visokorazvijeno građansko društvo, gde se određen stepe poverenja poklanja institucijama i na taj način se legitičmiše poredak. 45

Poverenje se obično definiše kao «verovatnoća da će jedna strana u interakciji drugoj strani  pripisati kooperativno ponašanje». Međusobno poverenje smanjuje transakcione troškove i tako omogućava veću brzinu, fleksibilnost i delotvornost ekonomske razmene. Poverenje može biti uže, bazirano na porodičnoj povezanosti – često ograničeno krvnim srodstvom – ili šire, vezano za mrežu vanporodičnih odnosa. Poverenje možemo da posmatramo u odnosu na pojedince, ali i u odnosu na grupe i institucije unutar društva, uključujući i državu. Vrste poverenja - U osnovi, postoje tri tipa veza između učesnika u ekonomskim transakcijama i njima odgovarajući tipovi poverenja. Prvi tip veza odnosi se na rodbinske veze i veze među članovima porodice, koje dominiraju ekonomskim transakcijama u naturalnoj privredi i karakterišu reprodukciju unutar kućne radinosti. Ovom tipu veza odgovara tzv. pripadajuće poverenje (ascribed 

trust ). 



Drugi tip veza u ekonomskim transakcijama odnosi se na veze među pojedincima koji se dugo poznaju i sarađuju. Radi se o transakcijama koje se stalno ponavljaju i koje stoje u osnovi mnogih poslovnih veza i odnosa, a poverenje koje odgovara ovom tipu veza je  poverenje zasnovano na reputaciji. Treći tip veza odnosi se na veze među pojedincima koji ulaze u transakcije sa

ograničenim informacijama o drugoj strani. Da bi se ovakve transakcije odvijale  potrebno je tzv. prošireno poverenje (extended trust ) tj. ex ante spremnost da se sarađuje sa anonimnom drugom stranom. Važnost ovog tipa veza, i odgovarajućih ekonomskih transakcija između anonimnih pojedinaca, leži u činjenici da su pomenute veze osnovni element modernog privrednog sistema.

D. Nort je ukazao na to da je obezbeđivanje proširenog poverenja možda najveći izazov za društveni i ekonomski razvoj. U skladu s tim, ključna istorijska prepreka ekonomskom rastu je nemogućnost društava da pređu sa personalne na nepersonalnu razmenu. Zato društveni kapital, sadržan u društvenim normama i mrežama zasnovanim na generalizovanom poveren ju,  predstavlja važan preduslov ekonomskog razvoja. Onda kada se ekonomski odnosi među  pojedincima mogu regulisati internalizovanim umesto kodifikovanim normama, stvoreni su  preduslovi za rast ekonomske efikasnosti.

Ukoliko se u jednom društvu može očekivati fer i pošten odnos u ekonomskim i drugim društvenim transakcijama, odnosno ukoliko nije uobičajeno unapred očekivati prevaru ili krađu od strane drugog ili drugih partnera, u takvom društvu je ostvareno međusobno poverenje. Transakcioni troškovi u celini znatno su manji nego u društvu u kome obmanjivanje druge strane važi kao neformalno pravilo ponašanja. Poverenje između anonimnih pojedinaca u jednakoj meri je funkcija njihovih moralnih  predispozicija i iskustava, koliko i njihovog poverenja u državne institucije i nepristrasno uplitanje države. Ponašanje države je zato posebno važno u reprodukciji proširenog poverenja.  Naime, u ekonomskoj razmeni učestvuju akteri čije ponašanje varira od sebičnosti do altruizma, odnosno akteri koji imaju različite udele tržišne moći, koja varira od jake do slabe. Jaka tržišna moć i nekooperativna strategija ponašanja daju suboptimalne nivoe ravnoteže. Učesnik s jakom tržišnom moći ima veću odgovornost za svoje ponašanje od ostalih učesnika, i zbog toga od svih učesnika na tržištu sasvim posebnu i specifičnu ulogu ima država. U tranzicionim privredama, u kojima su u toku institucionalne i strukturne promene, država ima neuporedivu moć u odnosu na druge učesnike i ključnu odgovornost u postizanju optimalne ravnoteže. Država ima posebno 46

osetljivu ulogu zbog relativne nerazvijenosti privatnog sektora i nerazvijenosti demokratskih

normi ponašanja. Ukoliko država ima preteranu moć na tržištu i ako vladajuća elita koristi političku moć na neetički način, uz  neefikasnu  pravnu državu, jasno je da se zatvara put stvaranju društvenog kapitala, a upravo je akumulacija drušvenog kapitala onaj resurs na kojem moderne privrede stvaraju konkurentske prednosti. Podsticaj stvaranju društvenog kapitala daje država kroz sopstveni obrazac ponašanja, čime utiče na druge učesnike i oslobađa put spontanim procesima razvoja etičkih normi. Društveni kapital razvijeniji je ukoliko postojeći institucionalni poredak omogućava privrednim akterima da poboljšaju svoj položaj, odnosno bogatstvo. Na konceptu društvenog kapitala, odnosno akumulaciji poverenja, F. Fukujama rangira konkurentske sposobnosti zemalja na one koje imaju sposobnost stvaranja više društvenog kapitala od drugih. Društveni kapital on smatra dodatnim resursom, nacionalnom sposobnošću ili  darom koji uvećava proizvodni potencijal privrede.  Poverenje  –  element, izvor ili posledica društvenog kapitala? - Dok jedni autori na poverenje

gledaju kao na element društvenog kapitala, drugi ga smatraju važnim izvorom ili posledicom društvenog kapitala i protive se tretiranju poverenja kao društvenog kapitala. Definicija društvenog kapitala mora da se usredsredi na to šta je društveni kapital, a ne do čega dovodi. Ovaj pristup omogućava da se «poverenje», koje je veoma bitno za normalno funkcionisanje društva, posmatra kao rezultat (ponavljanih interakcija, formalnih pravila, reputacije itd.). Poverenje se suštinski razlikuje od društvenog kapitala –   poverenje je  psihološko stanje  pojedinaca, dok je društveni kapital odlika društvene strukture. Kao što  je rezultat testiranja znanja i veština pojedinaca indikator humanog kapitala, a ne humani kapital sam po sebi, tako i  poverenje ne predstavlja društveni kapital, već indikator njegovog postojanja. Poverenje bi pre trebalo smatrati rezultatom društvenog ka pitala, a ne njegovim sastavnim delom. To znači da je većina mera društvenog kapitala zapravo mera njegovih pretpostavljenih efekata, a ne samog društvenog kapitala. Priroda društvenog kapitala je takva da zahteva od nas da društvene fenomene posmatramo istovremeno iz različitih uglova, u nastojanju da shvatimo promenljivu prirodu društvenih veza. Takvi odnosi ne mogu da se sagledaju kroz jednosmernu analizu, jer bi to značilo da su društveni sistemi po svojoj prirodi linearni, iako su u stvarnosti nelinearni, i čak haotični. Objašnjenje bi trebalo da pođe od kompleksnog mehanizma povratne sprege. Poverenje i društveni kapital su međusobno tesno povezani: društveni kapital podstiče odnose zasnovane na poverenju, a  poverenje koje se na taj način generiše stimuliše razvoj društvenog kapitala. Nezavisno od konkretnog odnosa prema društvenom kapitalu, treba istaći da poverenje predstavlja temelj ličnih odnosa, ohrabruje svakodnevne interakcije između pojedinaca i igra veoma važnu ulogu u tržišnoj razmeni. Poverenje se smatra tako važnim elementom institucionalne infrastrukture da se čak dobar deo ekonomskog zaostajanja u svetu objašnjava upravo odsustvom međusobnog  poverenja. Prema K. Arou, «skoro svaka komercijalna transakcija sadrži u sebi element  poverenja...Može se sa sigurnošću tvrditi da je dobar deo ekonomskog zaostajanja u svetu uzrokovan odsustvom međusobnog poverenja». Ekonomske transakcije koje su posebno osetljive na poverenje jesu one gde se dobra i usluge razmenjuju za plaćanja u budućnosti, ugovori o zapošljavanju u kojima se menadžeri oslanjaju na zaposlene da će izvršiti zadatatke koje je teško nadgledati. Pojedinci u društvima s višim nivoom poverenja imaju niže troškove zaštite od oportunističkog ponašanja. Nizak nivo poverenja u društvu može da obeshrabri inovacije. Ukoliko preduzetnici moraju da odvoje više resursa i vremena za nadgledanje eventualnog

47

oportunističkog ponašanja (zloupotrebe) od strane poslovnih partnera, zaposlenih i snabdevača, oni imaju manje vremena i resursa za inovacije na proizvodima i proizvodnim procesima.

Ekonomska funkcija poverenja odnosi se na smanjivanje transakcionih troškova (što podstiče razmenu i kooperativno ponašanje), kao i na smanjenje potrebe za intervenisanjem u cilju sprečavanja oportunističkog ponašanja. Sa sociološkog aspekta, poverenje ima nekoliko funkcija. Prema T. Parsonsu, poverenje je proizvod efikasne integracije normi i vrednosti. On poverenju

 pridaje centralnu (integrativnu) ulogu u formiranju društvenog poretka. Zajednički vrednosni sistem, zasnovan na opšteprihvaćenim normama i vrednostima, stabilizuje društvene interakcije. Drugu funkciju poverenja teorijski je uobličio N. Luman. On na poverenje gleda kao na društveni mehanizam koji smanjuje kompleksnost i omogućava pojedincima da se izbore sa složenošću i neizvesnošću života. Društva koja karakterišu viši nivoi poverenja manje su zavisna od formalnih institucija u obezbeđenju izvršenja ugovora. U društvima sa višim nivoima  poverenja državne mere imaju veći kredibilitet. 28. VRSTE/TIPOVI DRUŠTVENOG KAPITALA 29. ODNOS DRUŠTVENOG KAPITALA I MOĆI PREMA PJERU BURDIJEU

Trojni model dr. kapitala: 1. Vezujući- bounding- veze između sličnih ljudi i sličnih situacija. Postojanje homogenosti. 2. Premošćujući-bridging- veze između osoba koje pripadaju različitim dr. grupama ili obrascima. Ova vrsta dr. kapitala povezuje heterogene pojedince ili dr. grupe 3. Povezujući- linking- podrazumeva krajnost u odnosu na prvu vrstu kapitala, veze između

nesličnih ljudi u nesličnim sitacijama. Mogućnost da se uspostavi veza između eksterema u jednom društvu U društvenom prostoru postoje i neprestano se obnavljaju i proizvode: habitus, kao iskustveni sistem na nove generacije prenosivih dispozicija i etose jedne zajednice, i razni oblici kapitala, shvaćeni kao raspolaganje određenim i različitim resursima. Društveni prostor se deli na polja ( vezuju se za dr. strukture i njihovo grupisanja ), unutar kojih pojedinci i grupe zauzimaju različite odnose moći i poseduju različite oblike kapitala. Dr. prostor je zapravo dr. stvarnost

odnosno dr. život, a vrste kapitala su zapravo moći ili ulozi kojima se definišu šanse za dobit u datom polju( strukturi ). Sintetički oblik svih vidova kapitala je simbolički kapital, a univerzalni oblik moći je simbolička moć, čiji je glavni sadržaj da se stvarima i pojavama u društvenom  prostoru da ime i značenje. Moć imenovanja predstavlja najviši oblik simbolične moći jer se označavanjem kreira, održava i menja društveni svet. Glavni izvori društvene moći, prema nalazima Burdijeovih empirijskih istraživanja, su različite vrste društvenog kapitala. Razlikujemo ekonomski kapital, kulturni kapital, socijalni kapital, politički kapital, simbolički kapital. Sam pojam društvenog kapitala postao je važan deo kategorijalnog aparata društvenih nauka tokom  sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Burdije možemo smatrati rodonačelnikom sociloške koncepcije dr. kapitala.

48

Pri definisanju društvenog kapitala, najbolje je početi sa opštim pojmom kapitala koji označava svako ulaganje određenih resursa uz očekivanje povratne dobiti na tržištu, shvaćenom kao polje razmene u najširem smislu. Ono što je odlika društvenog, od uže shvaćenog ekonomskog kapitala, jeste da sva tri ključna elementa imaju u pojmu društvenog kapitala šire značenje od uobičajenog. Dakle, resursi se ne svode samo na finansijske ili proizvodne, dobit se ne svodi samo na profit, a tržište se ne shvata samo kao tržište proizvedenih roba, već se shvata u najširem smislu kao simboličko, kulturno, političko – drugim rečima, kao najšire društveno polje razmene i komunikacije. Za razumevanje Burdijeove koncepcije socijalnog kapitala vrlo je

važno njegovo shvatanje simboličkog kapitala. Simbolički kapital je oblik koji poprimaju različite vrste kapitala kada su spoznate i priznate kao legitimne . Iz toga proizilazi da sve vrste društvenog kapitala mogu prerasti u simbolički ukoliko ispune uslov spoznate i priznate socijalne aktivnosti. Vrste kapitala prema Burdijeu: 1. Ekonomski- sposobnost da se pristupimaterijalno-finansijskim resursima u domeu ekonomske razmene 2. Kulturni- ugrađen je u dr. položaj pojedinca i dr. grupa; proizvodi se i prenosi preko

obrazovanja, stila života, institucija 3. Društveni- radi se o mogućnosti pristupanju značajnim dr. resursima, postojanje dr. veza odnosa koje koristimo kao resurse

Po Burdijeu, različiti oblici kapitala se iskazuju kao različiti oblici moći. On najčešće razlikuje ekonomski kapital u njegovim različitim vrstama, zatim kulturni i socijalni kapital, kao i simbolički kapital, koji se obično iskazuje kao prestiž, ugled, slava... Što se tiče političkog kapitala, jedno od njegovih najznačajnijih obeležja je legitimnost i njemu odgovarajuća politička moć. Mogućnost prerastanja svakog oblika kapitala i moći u simbolički kapital, odnosno simboličku moć, predstavlja po Burdijeu «autentičnu političku funkciju koja se ne može redukovati na strukturalističku kunkciju komunikacije». Simbolička moć je, na neki način, moć konstrukcije realnosti nad kojom se uspostavlja poredak saznanja ili neposredno značenje, smisao sveta. Ona se istovremeno pojavljuje i kao instrument dominacije (u nametanju značenja i smisla), ali i kao instrument hegemonije kulturnog kapitala (dobijanjem saglasnosti ili konsenzusa javnog mnenja o postojećem poretku). Simbolička moć je moć konstituisanja datog kroz izraz, moć koja čini da ljudi razumeju i veruju, moć potvrđivanja ili promene vizije sveta.

Političko polje-  podrazumeva polje socijalnih snaga i polje dr. borbe. U njemu se koncentriše i razmenjuje politički kapital. Politički capital je forma simboličkog kapitala, zasinava se na  poverenju. Može biti vezan za ličnost, instituciju, tj. može se pojaviti kao lični ( slava,  popularnost ), delegirani kapital. Takođe se može javiti i kao institucionalni  ( pojavljuje se i akumulira u organizacijama, kao što su političke partije, sindikati ). Pojedinac investira svoje lične kapitale u organizaciju a on aim to vraća kroz delegirani kapital.

49

Habitus: Osim polja u kojima se formiraju različite vrste dr. kapitala, postojanje i delovanje habitusa prestavlja  još jednu značajnu karakteristiku dr. prostora. Habitus je sistem obrazaca  ponašanja i vrednovanja, koji se sastoji od struktura pomoću kojih akteri spoznaju i procenjuju, a koje su stekli i razvili kroz dugotrajno iskustvo zauzimanja određenog dr. položa ja u dr. svetu. To je skup dispozicija ( dr. iskustvo koje smo stekli zauzimenjem različitih dr. položaja i sa njima povezanih interesa ) koje usmeravaju pojedince da delaju i reaguju na određene načine. 30. BURDIJEOVO prethodno pitanje )

SHVATANJE DRUŠTVENOG KAPITALA ( može  se koristiti i

Prvu sistematsku savremenu analizu društvenog kapitala srećemo kod P. Burdijea. Tokom 1970tih i 1980-tih, P. Burdije napisao je seriju radova u kojima je istraživao kako reprodukcija kulturnih obrazaca utiče na reprodukciju odnosa između društvenih grupa i klasa. U tim radovima, on pravi razliku između tri različita oblika kapitala, ekonomskog, kulturnog i društvenog, pri čemu pod društvenim kapitalom podrazumeva društvene veze koje pojedinac koristi kao sredstvo koje mu omogućava pristup resursima grupe, a kao krajnji rezultat upotrebe tih resursa javlja se ekonomska dobit. Po Burdijeu, kapital može da se pojavi u tri osnovna oblika: kao ekonomski kapital (koji može lako da se pretvori u novac i koji je institucionalizo van u formi svojinskih prava), kao kulturni (koji u određenim uslovima može da se pretvori u ekonomski kapital, a institucionalizovan je u obliku obrazovanja), i društveni kapital (sastoji se od društvenih veza, i u određenim uslovima može da se pretvori u  ekonomski kapital, a

institucionalizovan je u obliku društvenog statusa). Glavni teorijski izazov nije objašnjenje odnosa između pomenuta tri oblika kapitala, već načina na koji se različite forme kapitala transformišu iz jednog oblika u drugi u cilju maksimizacije bogatstva. Društveni kapital  predstavlja „ukupne stvarne ili potencijalne resurse koji su povezani sa pripadnošću društvenoj grupi. Pripadnost grupi obezbeđuje pojedincima podršku u vidu pristupa resursima koje ta grupa  poseduje”. Pojedinac se društvenim vezama koristi kao sredstvom koje mu omogućava pristup resursima grupe, a kao krajnji rezultat upotrebe tih resursa javlja se ekonomska dobit. Preko

društvenog kapitala pojedinci ostvaruju direktan pristup ekonomskim resursima (subvencionirani kr editi, investicione mogućnosti, zaštićena tržišta), mogu da uvećaju svoj kulturni kapital kroz kontakte sa ekspertima ili uglednim pojedincima ili pridruže institucijama koje će im obezbediti  preporuke (institucionalizovani kulturni kapital). S druge strane, pristup društvenom kapitalu zahteva investiranje ekonomskih i kulturnih resursa od strane pojedinca. Društveni kapital u formi spleta društvenih veza i odnosa nije nešto što je dato i što postoji nezavisno od naše volje, već predstavlja produkt svesnog ljudskog ponašanja (pojedinačnog ili kolektivnog), usmerenog ka ustanovljavanju ili reprodukovanju društvenih odnosa1, koje pojedinci i grupe mogu da koriste u svrhu ostvarivanja svojih ciljeva, na kratak ili dugi rok. Ekonomski kapital je osnovni resurs i Burdijeova osnovna preokupacija je da objasni kako društveni kapital može da

 predstavlja instrument koji pojedinci koriste u cilju povećanja sopstvenog ekonomskog kapitala. Važno je ukazati na činjenicu da je društveni kapital u ovom slučaju konceptualizovan kao resurs (sredstvo) koji se koristi radi uvećanja ekonomskog kapitala (što je u ovom slučaju rezultat upotrebe društvenog kapitala). Društveni kapital ne može jednostavno da se svede na ekonomski i kulturni kapital, niti je nezavisan od njih, već deluje kao multiplikator preostale dve forme kapitala. Iako primat pripada ekonomskom kapitalu, koji se nalazi u osnovi svih ostalih formi kapitala i koji, istovremeno,  predstavlja odredište gde se akumuliraju prinosi, Burdije je u svojim teorijskim i empirijskim 50

istraživanjima veliki prostor posvetio tzv. simboličkom kapitalu (misleći, pri tome, na kulturni i društveni kapital).

31. PATNAMOVO SHVATANJE DRUŠTVENOG KAPITALA  R. Patnam definiše društveni kapital kao one odlike društvenog života – društvene mreže, norme i poverenje  –  koje omogućavaju pojedincima da deluju efikasnije u ostvarenju zajedničkih ciljeva. Suštinska ideja je da dr. mreže imaju vrednost, a dr. kontakti utiču na produktivnost

 pojedinaca i grupa. Dr. mreže uključuju zajedničke obaveze, i očekivanja, posebno u lokalnim sredinama ( ja ću uraditi nešto za tebe, očekujući da ćeš mi istom merom uzvratiti ). Najvrednija norma reciprociteta je generalizovani reciprocitet- uradiću nešto za tebe neočekujuću da ćeš mi momentalo uzvratiti istom merom, već da ćeš kad mi to bude trebalo uraditi nešto za mene. Društvo u kojem je velika stopa ovog  generalizovanog reciprociteta je efikasnije nego nepovreljivo društvo. Poverenje i reciprocitet, koji se razvijaju unutar mreže društvenih odnosa, jesu resursi (društveni  po svojoj prirodi) koji ohrabruju aktivnosti od zajedničkog interesa. Odnosi reciprociteta (koji  podstiču poverenje u društvu) predstavljaju onaj aspekt društvenog kapitala koji ima političke i ekonomske efekte na regionalnom i nacionalnom nivou. Razni vidovi građanskog angažovanja (susedska udruženja, horska društva, kooperative, sportski klubovi, različiti pokreti itd.)  predstavljaju važan element društvenog kapitala jer podstiču odnose reciprociteta. U svojoj  poznatoj studiji iz 1993. godine Patnam ističe da veća gustina dobrovoljnih asocijacija na severu Italije dobrim delom objašnjava to što je severni deo zemlje razvijeniji od južnog, gde su ove asocijacije ređe. Iako je prvobitno smatrao da društveni kapital produkuje isključivo pozitivne efekte, ubrzo je, kao i drugi autori, uvideo da i negativne eksternalije mogu da rezultiraju iz

društvenih odnosa, kao što je to slučaj sa određenim interesnim grupama (ekstreman primer je mafija u Italiji ili Interhamwe u Ruandi). Iako je Dž. Koleman bio svestan toga da društveni kapital utiče na pojedince i čitavo društvo, u svojim empirijskim istraživanjima usredsredio se na mikro nivo  –   pojedinca i ljudski kapital. Nasuprot tome, R. Patnam je bio zainteresovan za vezu između društvenog kapitala i ekonomskih i političkih promena na regionalnom i nacionalnom nivou. Upravo usredsređenost na regionalni i nacionalni nivo razlikuje Patnamov rad od radova Dž. Kolemana i P. Burdijea. Primenom ovog koncepta na širem društvenom planu (regionalnom i nacionalnom), izvorna definicija dobija na kompleksnosti. Istovremeno, primena ovog koncepta

na regionalnom i nacionalnom nivou postavlja pitanje da li društveni kapital mora nužno da dovede do efekata koji koriste svima u regionu ili zemlji. Po J. Pucelu, „neophodno je napraviti razliku između onoga što čini društveni kapital...... i političkog sadržaja i ideja koje se prenose kroz mrežu društvenih odnosa i pravila. Možemo da razumemo kako društvena pravila i mreže, koje podstiču poverenje između pojedinaca ili grupa, mogu da podstaknu razmenu smanjenjem rizika i time što ponašanje ekonomskih aktera čine predvidljivijim. Međutim, da li će doprineti demokratiji više ima veze sa političkim idejama i programima koji se prenose kroz ove mreže. Ovo razlikovanje društvenih veza, i odnosa i sadržaja koji se kroz njih prenose, ukazuje na to da društveni kapital može da ima i negativne efekte za neke aktere – u literaturi se to označava kao tamna strana društvenog kapitala. Često se navodi primer mafije kao organizacije koja se osl anja na određene forme društvenog kapitala u cilju obezbeđivanja pozitivnih efekata za one koji su unutar organizacije, ali produkuje i negativne efekte za one koji su izvan nje. R. Patnam navodi  primer američkog građanskog društva koje ubrzano propada. Naime, participacija amerikanaca u

građanskim udruženjima – od javnih skupova, roditeljskih sastanaka u školi i susedskih veza, 51

 preko crkvenih, sportskih, profesionalnih i sličnih društvenih aktivnosti, do direktne političke  participacije, pa i poverenja u vlast  –   stalno opada. Nasuprot tome, rastu korupcija i kriminal. Uzrok je u sledećim procesima: teritorijalna pokretljivost stanovništva (nestajanje stalnog susedstva), demografski preobražaj, promena načina komunikacije (televizijska i elektronska komunikacija redukuju socijalnu komunikaciju), itd. Patnam optužuje „socijalnu državu” da je uništila efektivne društvene mreže i norme, a podržava lokalne inicijative i poreske olakšice u dobrotvorne svrhe kao primer dobrog ulaganja države u društveni kapital. Patnamov pokušaj kvantifikovanja društvenog kapitala kritikovan je kao redukcionistički zbog  potenciranja članstva u dobrovoljnim asocijacijama i pretpostavke da odnosi poverenja i reciprociteta prirodno proizlaze iz tog članstva. Osnovni nedostatak ovog pristupa je u tome što društveni kapital gubi svoju specifičnost kao resurs i pretvara se u aktivnost. Uz to, pretpostavlja se linearna uzročna veza između angažovanja u dobrovoljnim asocijacijama i efikasnosti demokratskih institucija, a ne uviđa se dinamička međuzavisnost između njih. Posledica je zanemarivanje uloge demokratskih institucija, kao što je država, u kreiranju društvenog kapitala. Uprkos brojnim kritikama, njegov teorijski opus je veoma važan jer je podstakao plodnu i inovativnu diskusiju u vezi sa ulogom društvenog kapitala u ekonomskom razvoju. 32. DIMENZIJE GLOBALIZACIJE

Postoje različite dimenzije, odnosno aspekti globalizacije, koje predstavljaju samo  pojedine strane globalizacijskog fenomena. Njihova povezanost je takva da se veoma tešk o mogu razdvojiti, jer jedna uglavnom sadrži elemente skoro svih ostalih. Drugi problem u vezi sa dimenzijama globalizacije odnosi se na precenjivanje značaja pojedinih dimenzija u objašnjavanju same globalizacije čak i kada postoji svest da se ona ne može svesti na samo jedan njen aspekt koji bi bio „pokretačka snaga“. Isticanje različitih dimenzija ukazuje na kompleksnost ovog fenomena, a njihovo razdvajanje olakšava empirijske analize. Različiti autori navode različiti broj i definicije dimenzija. Gide ns navodi 4 dimenzije globalizacije: svetska kapitalistička ekonomija, sistem nacionalnih država, svetski vojni poredak i međunarodna podela rada. Čejz-Dan ističe 5 aspekata: ekološka, kulturna, globalizacija komunikacija, ekonomska i politička. Robertson smatra da je neophodno globalizaciju analizirati kroz interakciju četri oblika ili dimenzije i to: sopstvo (selves), nacionalno društvo, svetski sistem društava i čovečanstvo. Najjednostavniju podelu dimenzija daje Voters kada govori o ekonomskoj, kulturno j i političkoj globalizaciji. Bek navodi komunikacijsko-tehnički, ekološku, ekonomsku, radno-organizacijsku, kulturnu i građansko društvenu dimenziju. Po Vuletiću globalizacija ima 11 dimenzija. 1. 2. 3. 4.

Ekonomska globalizacija (pitanje br. 31) Politička globalizacija (pitanje br. 30) Kulturna globalizacija (pitanje br. 32) Globalizacija i društvena struktura ( odnosno promene u globalnoj strukturi ) je jedna od dimenzija globalizacije koja je naviše zapostavljana u radovima savremenih autora. Razlog za to

može biti zato što se globalizacija (G) posmatrala isključivo kroz društvene promene, a oblast društvene strukture samo kao uočavanje razlika između bogatih i siromašinih. Drugi razlog može  biti pomodan trend napuštanja interesovanja za problem klasa,  iako niko ne spori porast društvenih nejednakosti. Pomaci se ipak mogu uočiti u dva pravca i to prenošenje znanja i

52

iskustava vezanih za izučavanje društvene strukture sa lokalnog na globalni nivo i razvijanje novih dimenzija i indikatora koji su direktno povezani sa globalizacijom. Lesli Skeler u sklopu ove teme izvodi uvodi pojam transnacionalne kapitalističke klase, i

određuje je kao društveno homogenu kategoriju koja obuhvata preduzetničku elitu, menadžere, više državne funkcionere, vodeće političare.. Habermas govori o nastanku potklase, koja je sve šira kategorija nezaposlenih i poluzaposlenih lica, koja je isključena iz svih društvenih sistema, a do porasta ove potklase dolazi upravo usled globalizacijskih promena. Interesantna je i Bekova rasprava o tri mita koja vladaju u novom periodu postindustrijske ili globalizacijske ere. Prvi mit

 je mit o nepreglednosti koji se odnosi na činjenicu da pod uticajem globalizacije, a suprotno očekivanjima, potreba za radnom snagom opada a ponuda se povećava. Na  drugom mestu je servisni mit o tome da će sektor usluga rešiti problem nezaposlenosti. Treći mit o troškovima zasniva se na uverenju da će se snižavanjem cene rada smanjiti i stopa nezaposlenosti.  Bek zaključuje da ekonomski razvoj neće dovesti do smanjenja nezaposlenosti već do smanjenja  broja poslova. Raspravama je zaključeno da ni jedan od ova tri mita nije istinit. Za kraj treba samo reći da je u sociološkom pogledu ovo najznačajnija dimenzija globalizacije  i zato treba očekivati da će se sociološka istraživanja ove teme intenzivirati u globalnom krugu. 5.6. Tehnološka i komunikacijska mreža se najlakše objašnjavaju zajedno (bar kod Vuletića). Još kada je sredinom šezdesetih godina XX veka kanadski komunikolog Mekluan zaključio da je svet globalno selo, insistiranje na komunikacijskoj dimenziji globalizacije ne prestaje. U tom

smislu, posebno su važne dve ideje. Prva se odnosi na činjenicu da posredstvom savremenih medija i globalnih TV mreža većina ljudi na planeti može u isto vreme steći istovrsna isku stva. Druga ideja vezana je za mogućnosti poslovanja na daljinu, koje je omogućeno istovremenim  prenosom ogromne količine informacija na velike udaljenosti. Sa druge strane tehnološki napredak doprineo je mogućnosti dislokacije proizvodnih jedinica na vrlo udaljena mesta, pri čemu je cena transporta sirovina i gotovih proizvoda apsolutno zanemarljiva. Suprotstavljajući se naivnom tehnološkom determinizmu (kao jednoj krajnosti) mnogi autori ističu da uticaj tehnologije nije potpuno jednosmeran, odnosto da t a dimenzija ne može objasniti sve druge. Kastels pokušava da relativizuje ovu debatu dokazujući da su tehnološke i društvene promene međusobno uslovljene i da se zapravo ne može govoriti o determinističkom prioritetu jedne nad drugima. Značajno je naglasiti da se uticaj tehnoloških  promena može posmatrati samo kao jedan od činilaca u sklopu šireg procesa dr. promena. 7. Ekološka dimenzija –  „Misli globalno, deluj lokalno“-  jedna od najčešćih parola ekoloških pokreta. Neki od ključnih indikatora ekološke globalizacije jesu stvaranje globalnih vladinih i nevladinih institucija i mreža tih institucija, zatim donošenje određenih obavezujućih  preporuka koje se odnose na zaštitu životne sredine, i na kraju samo zagađenje čovekovog okruženja, tj. njegov porast govori u prilog globalizaciji ekologije. Globalno zagađenje se manifestuje kroz zagađenje zajedničkih prirodnih resursa, globalni transport i skladištenje opasnih i otrovnih materija...

Bek navodi tri različita izvora pretnji koje se nalaze pred savremenim čovečanstvom, i to: pretnje izazvane izobiljem ( ozonske rupe, efekat staklene bašte, genetski inžinjering..); rizici izazvani siromaštvom (uništavanje propskih šuma, korišćenje zastarelih tehnologija...); opasnost od oružja za masovno uništavanje ( ratovi, terorizam..) 8.

Dimenzija vreme/prostor. Gidens smatra da je odvajanje vremena od prostora i njihovo međusobno udaljavanje bilo jedna od najznačajnijih pretpostavki modenizacije, i konsekventno tome globalizacije. Predmoderna društva o vremenu nisu mogla da razmišljaju van prostornih okvira, van okvira svoje naseobine. Roberson npr ističe da je za  koncept globalizacije 53

 prevashodno bitna analiza prostornog širenja određene pojave. Jan Šolte globalizaciju određuje kao deteritorijalizaciju, a Kastels uvodi po jam bezvremenog vremena. To podrazumeva mešanje, a time i poricanje dimenzija prošlosti i budućnosti. Većina ovih pokušaja rekonceptualizacije vremena i prostora se svodi na pokušaje napuštanja klasične ideje o vremenu kao apsolutnom, odnosno nepromenjivom kontinuumu. 9. Demografska dimenzija je u toj meri isprepletena sa ostalim dimenzijama (posebno

 političkom i ekonomskom) da veoma često ostaje neprimećena. Međutim, ona je na određen način najmanifesnije izražena dimenzija globalizacije Prvi indikator toga su migracije radne snage iz sela u grad, kojima sve brojnija populacija postaje podložna globalnim uticajima. Takođe, moguće je posmatrati i promene u regionalnim migracijama u sklopu ovog prvog indikatora, i to posebno na relacijama: Latinska Amerika  – Severna Amerika i južna Evropa –  zapadna Evropa. Ovde je interesantno pomenuti klasifikaciju ekonomskih migracija koju nude Held, Mekgrev, Goldblet i Piraton: migracije elita iz centra ka periferiji u cilju osvajanja;

migracije elita ali i mase stanovištva iz zaleđa imperija ka njihovom centru, odnosno ka gradovima u potrazi za poslom; migracije nomadskih zajednica.

Drugi indikator su migracije izazvane političkim turbulencijama. Ako je padom Berlinskog zida  propusnost granica između istoka i zapada Evrope bila indikator globalizacije, onda nesumnjivo  povećanje broja izbeglica u svetu govori o problemima koji usporavaju taj proces. Treći indikator je turizam, mada je to pojava koja verovatno zaslužuje da se posmatra sama za sebe kao aspekt globalizacije. Džon Uri proširuje ovaj pojam, pa osim fizičkog kretanja od mesta do mesta on uključuje i virtualna putovanja putem interneta, imaginativna putovanja putem radija i televizije i putovanja kroz infrastrukturu globalne industrije. 10. Vojna dimenzija ima tri ključna indikatora i to: proširenje vojnih diplomatskih veza, trgovina

naoružanjem i vojna industrija. Po mišljenju Martina Šoa, demokratske revolucije igrale su ključnu ulogu u nestanku Hladnog rata. Pored toga, one su dovele do stvaranja niza mini država ugnjetavanih manjina. To je imalo dve neposredne posledice po globalizaciju: demokratske

revolucije su postale globalni pokret jer nisu bile vođene samo nacionalnim idealima već i univerzalnim principima demokratije i ljudskih prava; one su vodile praktič noj ekspanziji zapadnih sila.

„Novi rat“, pojam koji uvodi Meri Kaldor a koj predstavlja slom država, parazitsku političku ekonomiju, etnička čišćenja i sl, značajan je za svetsku politiku i globalni razvoj jer žrtve traže  pomoć od globalnih institucija, de facto od zapadnih sila. Na taj način se lokalni ratovi reprodukuju u globalne krize koje traže globalni političko odgovor. 11. Socijetalna dimenzija u nekim aspektima obuhvata religijsku i antropološku dimenziju, ali je ona u suštini najviše prožeta ostalim dimenzijama. Reč je u suštini o preovladajućem tipu društvenih organizacija, kao glavnom indikatoru ove dimenzije. I o globalizaciji se razmišlja u dihotomnim, manje ili više složenim kategorijama ili pojmovima: globalno –   lokalno; univerzalizam  –   partikularizam; centralizacija  –   decentralizacija... ove dihotomije imaju za cilj da upozore na promenu koja se dogodila na različitim nivoima u organizaciji celokupnog ljudskog života u vreme G. Većina autora ove pojmove koristi kao Veberove idealne tipove, dok za analizu savremene stvarnosti koriste izraze kao što su : glokalizacija, univerzalni  partikularizam, centralizovana decentralizacija...

54

33. POLITIČKA GLOBALIZACIJA

Pored ekonomske dimenzije najviše se raspravljalo o političkoj. Pažnja u raspravama je uglavnom usmerena ka ulozi nacionalne države u savremenom društvu.  U tom simislu postoje dva međusobno suprotstavljena gledišta: 1. Sa jedne strane, gubitak suvereniteta i preuzimanje funkcije države od strane drugih aktera samtra se jednim od najznačajnijih indikatora globalizacije 2. Sa druge strane, tvrdi se da je globalizacija moguća samo ukoliko je modelirana i vođena od strane hegemonih nacionalnih država, odnosno ukoliko moć nacionalnih država jača Dakle, apsolutni akcenat je na nacionalnim državama, a sama suština političke globalizacije je stvaranje globalnog političkog sistema, koji paralelno egzistira sa sistemom nacionalnih država. Globalni politički sistem se može zamisliti kao mreža transnacionalnih organizacija i institucija koje su manjoj ili većoj meri u vezi sa nacionalnim državama, ali taj sistem ima različitu logiku funkcionisanja od međunarodnog sistema država. Gidens pak ističe da bez obzira na razvoj transnacionalnih organizacija, moć nacionalne države je još uvek preovladavajuća, jer države kontrolišu teritoriju i iamju monopol nad sredstvima prinude. U svakom slučaju, gubitak suvereniteta, odnosno slabljenje pozicije nacionalnih država ostaje važan indikator za  proces globalizacije. Habermas navodi tri aspekta u kojima nacionalna država slabi: 1. Gubitak sposobnosti državne kontrole u smislu da ona ne može u potpunosti da zaštiti građane od odluka drugih aktera ( npr. transnacionalnih korporacija ) 2. Proces odlučivanja i akteri koji odlučuju se ne poklapaju sa krugom onih koje te odluke  pogađaju 3. Kapital više nema obavezu da ostane u nacionalnim granicama Drugi indikator je porast broja i uloge nevladinih organizacija. U to spadaju organizacije i  pojedinci koji ne predstavljaju vlade, tj. transnacionalne org (TNO); međunarodne nevladine or ganizacije (MNVO) kao i MNVO koje uključuju i vladine predstavnike; transvladine org koje  jesu vladine, ali nisu pod uticajem ministarstva spoljnih poslova (TVO); poslovne nevladine međunarodne org kao što u multinacionalne korporacije i preduzeća (MNK,MNP).

Treći indikator je porast broja planetarnih problema, kao na primer problemi iz oblasti zaštite ljudskih prava, zaštita prirodne okoline, ekonomski razvoj... Najzad, veoma bitan indikator je i dominantna politička filozofija. Vuletić takođe napominje važnost takozvanih antiglobalizacijski pokreta. Po svom obimu i ciljevima oni su globalni, pa sam njihov naziv predstavlja svojevrsnu protivurečnost. Pored toga, u okviru njih - s obzirom da su u početku predstavljali konglomerat sastavljen od različitih, često suprotstavljenih struja i frakcija u rasponu od krajnje levice do ultra desnice - lagano se  profiliše struja levih antiglobalista koji su prevashodno kritičari kapitalizma i njegovih posledica, a manje kritičari globalizacije. U nekim slučajevima to  ide dotle da postaju propagatori globalizacije odozdo, a ključni akteri toga procesa vide se upravo takvi pokreti. Za razliku od njih postoje autori koji su zagovornici globalizacije odozgo bilo da kao ključne aktere u tom  procesu vide transnacionalne organizacije ili snažne nacionalne države, pre svih SAD ili saveze moćnih država koji se konstituišu u embrion svetske vlade. U ovoj podeli se, međutim, još uvek nije iskristalisao odgovor na pitanje da li se u istu grupu mogu svrstati autori koji se zalažu z a, na primer, globalizaciju odozgo i oni koji se za to ne zalažu ali dijagnostifikuju takvu realnost. Slično tome, kada je o globalizaciji odozdo reč  postavlja se pitanje da li oni koji se za nju zalažu time ukazuju na svoje želje ili govore o realnom procesu. 55

Po Stegeru, skraćena verzija ovoga iznad: Kako je širenje ekonomske globalizacije usko  povezano s političkim odlukama ne može se posmatrati odvojeno od analize političkih procesa i institucija. Politička globalizacija, određena kao proces širenja političkih međuodnosa širom Zemlje, odnosi se na niz promena od neodređene uloge državnog suvereniteta, do rastućeg uticaja nevladinih organizacija i pojave regionalnog i globalnog upravljanja. Razvojem globalizacije dolazi do pojave novog koncepta koji podrazumeva razvoj političkih oblika izvan okvira nacionalne države. S jačanjem tendencija globalizacije još od 70-ih godina prošlog veka

 postalo je jasno da se međunarodno društvo odvojenih nacionalnih država sve više pretvara u globalnu mrežu političkih međuzavisnosti koje su predstavljale izazov za suverenitet nacionalne države i pojavu pitanja o 'novom svetskom poretku'. Politička globalizacija je najuočljivija u usponu nadnacionalnih institucija i organizacija, te nastanku globalnih interesnih mreža kao i transnacionalnih aktera. 34. EKONOMSKA GLOBALIZACIJA + GLOBALIZACIJA I EKONOMIJA

Ekonomska globalizacija je najviše razmatrana i analizirana strana globalizacija. Prva je  primećena, analizirana i najdalje je odmakla. Mnogi autori ključni značaj upravo pripisuju ekonomskim faktorima, mada se nikako ne može analizirati samo jedna dimenzija složenog fenomena kakav je globalizacija. Činjenica je da je najlakše utvrdiri pokazatelje globalizacije upravo u ekonomskoj sferi.

Po Vuletiću, dva osnovna indikatora ekonomske globalizacije su obim prekogranične trgovinske razmene (s obzirom da je tu reč o ispitivanju trenda, apsolutne brojke ne govore mnogo, pa se zato kao mera trgovinske razmene koristi udeo ukupne svetske proizvodnje dobara i usluga koji  je prešao nacionalne granice) i obim direktnih stranih ulaganja ( koji se izražava kao udeo celokupnog investiranog kapitala u svetu čiji su vlasnici stranci ). Čak i sama trgovinska razmena

ne mora biti ključni indikator, jer može zapravo da govori o stepenu ekonomske internacionalizacije, a ne same ekonomske globalizacije. Još jedan često korišćen idikator jeste  porast broja transnacionalnih kompanija i jačanje njihove ekonomske snage. Često se navode  podaci da godišnji prihodi takvih kompanija često prevazilae bruto nacionalni dohodak čak i nekih veliki država kao što su Španija, Brazil,… Takođe se navodi i činjenica da se broj takvih komapnija povećava u Zemljama trećeg sveta, gde one teže eksploatacija resursa, sirovina i  jeftine radne snage. Još jedan od indikatora jeste broj trgovinskih i ekonomski sporazuma između  pojedinih zemalja ili grupa država. Takođe se ističe i značaj međunarodnih svetskih organizacija kao što su to Svetska banka, MMF, Svetska trgovinska organizacija, koje su postale glavni regulatori globalnih finansijskih i ekonomskih tokova. Skler govori o još jednom indikatoru pojavi nove transnacionalne kapitalističke klase. Ona predstavlja ključnog aktera transnacionalnim ekonomski aktivnostima. Sačinjena je od vlasnika i menadžera najmoćnijih kompanija, al ii ljudi koji zauzimaju najvažnije političke pozicije u različitim zemljama. U sociološkom smislu najvažniji aspect globalizacije ekonomije predstavlja globalna podela rada. Integracija pojedinih nacionalnih privreda ili privrednih sektora u globalnu podelu rada

 predstavlja, prema Vuletiću, najvažniji indicator stanja globalne ekonomije. Usled delovanja tržišnih zakona, međunarodnih ekonomskih organizacija i ustanova, te međunarodnih multinacionalnih kompanija, sa snažnim podsticajima kroz razvoj tehnologije u oblasti informatike i komunikacija, sprovodi se ekonomska globalizacija kao jedan prirodan i

nužan proces rasta međunarodnih tokova roba i kapitala. Ako ekonomsku globalizaciju shvatimo u najužem smislu tj. kao ''rastuću privrednu međuzavisnost država širom sveta'' i tada moramo 56

 biti sv esni da nije dovoljno da privredne veze prelaze granice država ili regiona, već je potrebno da se uspostavljaju sa velikim brojem zemalja i da imaju tendenciju da obuhvate celi svet, tj. da  postanu globalne i da su tek tada sastavni deo procesa ekonomske globalizacije.

Globalizacija ekonomskih tokova možda je danas najviše izražena i to je upravo ono prvo na šta se pomisli kada se o samoj globalizaciji govori. Ograničenje nekad suverene uloge nacionalne države, širenje tržišta preko cele planete bez vidljivog izgleda da im neko stane na put, gomilanje  bogatstava u sve manje zemalja, a i unutar tih zemalja, sve je veća disproporcija između bogatih i siromašnih. Ono što je izgledalo izvesno tokom nekoliko decenija nakon drugog svetskog rata  –  istaknuta uloga tzv. socijalne države, briga o slabije pokretnom, manje zdravom i starijem stanovništvu, besplatno školstvo i zdravstvo – kao da sve više odlazi u istorijski zaborav. Treće poglavlje Stegerove knjige „Globalizacija“  pod nazivom “Ekonomska dimenzija globalizacije”  donosi pregled činilaca  koji utiču  na transformaciju ekonomskih međuodnosa širom planete, u kojem se transnacionalne korporacije, međunarodne ekonomske institucije i regionalni trgovinski sistemi pojavljuju kao "glavni građevinski blokovi globalnog ekonomskog  poretka 21. veka". Autor daje sažet prikaz osnovnih događaja koji su usmerili to k ekonomske globalizacije, počevši od konferencije u Bretton Woodsu i osnivanja tri međunarodne ekonomske organizacije  –  Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Međunarodne banke za obnovu i razvoj (kasnije preimenovane u Svetsku banku-WB) i GATT-a (kasnije postaje Svetska trgovinska organizacija ). Ove su organizacije postale tri ključna 'globalna igrača' čija 'pravila igre' umnogome određuju tok  procesa globalizacije. Već 80-ih godina 20. veka došlo je do uspona neoliberalnog ekonomskog poretka, koji je povezivao pojam globalizacije s 'oslobađanjem' ekonomija širom sveta. Steger određuje i detaljno opisuje tri najznačajnija elementa ekonomske globalizacije koja obežavaju globalna ekonomska kretanja nakon sloma komunizma 1989./1991. To su: internacionalizacija trgovine i finansija, jačanje moći transnacionalnih korporacija i osnažena

uloga međunarodnih organizacija. 32.

KULTURNA

GLOBALIZACIJA

+

GLOBALIZACIJA,

KULTURA

I

INFORMATIČKE MREŽE Pojedini kulturni elementi imaju dugu tradiciju globalizaovanja, poput širenja svetskih religija. Često se postavlja pitanje da li se u kulturnoj globalizaciji radi o hibridizaciji kultu re ili o njenoj homogenizaciji, ujednačavanju kultura širom sveta. Proizvodnja kulturnih simbola najznačajniji  je vid kulturne globalizacije. Velike kompanije se trude da zarad svoje promocije i zarade, globalno prošire svoje simbole. Velike korporacije, poput Koka-kole i Sonija, teže da postanu

deo pojedinačnih lokalnih kultura, da ih private i konzumiraju dr. grupe i pojedinci širom sveta  bez obzira na lokalne i kulturne razlike.

Bitna su takođe četri moguća pravca kulturnog razvoja, koje navodi Roberts, i to: 1. Globalna homogenizacija kao potpuna dominacija zapadne culture, vesternizacija. Sve ostalo

 bi bilo replika zapadnog stila života, vozili bi se ista auta, jela ista hrana, gledali isti filmovi,… 2. Scenario zasićenja u kome je naglašen vremenski aspekt. Periferija lagano prihvata kulturne obrasce nstale u centru, ali vremenom postaje prezasićena njima 3. Periferijsko kvarenje je treći scenario i predviđa da će se u procesu prihvatanja uticaja centra  pre prihvatiti loši uticaju nego dobri i originalni kulturni momenti (Dinastija umesto Šekspira) 4. Pretpstavlja se ravnopravan dijalog i balansirana razmena kulturnih dobara između centra i  periferije. Univerzalne vrednosti se modifikuju u skladu sa lokalnom kulturom 57

Kulturna globalizacija je susret r azličitih svetskih kultura i običaja. Protok robe, kapitala i ljudi

 preko državnih granica nosi sa sobom i protok navika, običaja i kultura. Ovaj proces kod različitih ljudi često izaziva različite reakcije. Neki smatraju ut icaj nove kulture pozitivnim razvojem koji obogaćuje postojeću kulturu, dok drugi u novoj kulturi vide pretnju ustaljenim vrednostima i pravilima. Posledice razvoja svjetskog tržišta, duboko zadiru u kulture, identitete i životne stilove. Globalizaciju ekonomskog delovanja prate valovi kulturne transformacije, procesa koji se naziva ≪kulturna globalizacija≫. Globalna kulturna industrija sve više znači konvergenciju (  poistovećivanje, približavanje ) kulturnih simbola i životnih oblika. U njemu su lokalne kulture i identiteti iskorenjeni i zamenjeni simbolima sveta robe, koji potiču iz  reklamnog dizajna i dizajna imidža multinacionalnih kompanija. Oni koji ciljaju na vlast nad tržištem u proizvodnji univerzalnih kulturnih simbola, na svoj način koriste neograničeni  svet informacijskih tehnologija. Ipak, to ne znači automatski i jednostranu, jednodimenzionalnu globalizaciju. Već suprotno, svuda dolazi do novog naglašavanja lokalnog. Globalizacija ne podrazumeva samo delokalizaciju već pretpostavlja re-lokalizaciju; proizlazi već iz same ekonomske računice, jer globalne proizvodne firme i one koje prodaju njihove proizvode, moraju razviti lokalne veze,

tako što njihova proizvodnja prvo nastaje i stoji na lokalnim nogama, a drugo zato što i simboli koji se mogu globalno prodavati moraju biti ≪izvučeni≫ iz sirovina lokalnih kultura koje ostaju i razvijaju se živo, eruptivno. Kulturna globalizacija, prema tome, ne znači da svet postaje kulturno homogeniji, jer globalizacija mnogo više podrazumijeva ≪glokalizaciju≫, dakle visokostepenski protivur ečni  proces i što se tiče sadržaja i mnogostranosti njegovih posljedica. Glokalizacija je r eč  koja univerzalno i partikularno pokušava spojiti kao dva ravnopravna kulturna vrednosna sistema. Proizvodnja univerzalnih kulturnih simbola i obrazaca izaziva reakciju u obliku proizvodnje partikularnih kulturnih obrazaca, simbola, stilova života ili  jednostavnije lokalnih kultura. Globalizacija utiče na proizvodnju različitih kulturnih i  političkih fundamentalizama kao  pogonskog goriva sukoba kultura i civilizacija u smislu sudara globalnog i lokalnog; nacionalno kulturnog i multikulturnog, globalnog i partikularnog; globalnog i fundamentalističkog; New Agea i obrane hrišćanske religije; Zapada i Istoka; univerzalizma zapadnog tipa i partikularizma istočnog tipa; globalne demokratizacije i nacionalne demokratizacije. Smatramo da sve to zajedno čini temeljna  pitanja globalizacije kulture. Globalizacija se ogleda u procesima internacionalizacije tehnologije, nauke, šir enja znanja kroz akademsku, univerzitetsku razmenu i stvaranje međunarodnih profesionalnih organizacija. Sredstva masovne komunikacije omogućuju širenje popularne  kulture i razvoj tzv. globalne kulture, a posebno ideologija poput demokratizacije i modernizacije. Globalno kulturalni pristup se fokusira na probleme homogenizacije kulture i na uticaj kulture i mas-medija na položaj individualnih i/ili nacionalnih identiteta u epohi globalizacije.

Karakteristično je da najveći broj postmodernista koji govore o globalizaciji mogu biti svrstani upravo u ovaj pristup. Mada se o ovom pristupu ne može govoriti kao o homogenoj školi moguće je zapaziti da kulturni činioci imaju prioritet u odnosu na ekonomske i političke, što  predstavlja i osnovni problem ovoga pristupa. Treba reći da je ovaj pristup pre komplementar an nego suprotstavljen trećem pristupu koji u fokusu ima globalno društvo, odnosno pojavu globalne svesti i njene implikacija za globlanu zajednicu. U taj pravac se svrstavaju autori koji: insistiraju na mogućnosti stvaranja svetskog društva; zatim oni koji globalizaciju konceptualizuju kao zgušnjavanje vremena i prostora, dalje svi oni koji ističu ulogu nadnacionalnih aktera; ili oni 58

koji se bave ispitivanjem mogućnosti stvaranja svetske vlade, itd. Osnovni problem ovoga  pristupa je u tome što ideje koje se rađaju u okviru njega, mada provokativne, još uvek  predstavljaju više utopističku nego realnu viziju i sliku globalizacije. Stegerovo peto poglavlje “Kulturna dimenzija globalizacije” daje sažet pregled činilaca koji oblikuju kulturnu globalizaciju, tj. jačanje i širenje kulturnih tokova širom sveta. Steger fokusira svoj prikaz na četiri relevantne teme vezane za kulturnu globalizaciju: a) tenzije između  jednakosti ili različitosti u globalnoj kulturi u nastajanju; b) ključnu ulogu transnacionalnih medijskih korporacija u širenju popularne kulture; radi se o širenju masovne lulture i njnih sadržaja  c) globalizaciju jezika, koja podrazumijeva izumiranje velikog broja jezika s jedne strane i sve veću dominaciju engleskog jezika kao svetskog jezika i d) uticaj materijalističkih i  potrošačkih vr ednosti na degradaciju ekoloških sastava Zemlje. Sledeći strukturu svih  ostalih  poglavlja, autor daje prikaz osnovnih teza i argumenata suprotstavljenih pozicija hiperglobalista i skeptika, čiji je temeljni kamen spoticanja shvatanje u kojoj meri globalizacija kao proces vodi kulturnoj homogenosti ili heterogenosti. Steger zaključuje da je kulturna globalizacija doprinela

značajnoj promeni u svesti ljudi, pri čemu "strukture modernosti nestaju pred 'postmodernim' okvirom kojeg obilježava manje stabilan osjećaj identiteta i znanja". + 53. Str 5.6. dimenzija globalizacije- tehnološka i komunikacijska

33. ULOGA MULTINACIONALNIH KOMPANIJA U SAVREMENOM DRUŠTVU Globalizacija je proces privrednog, društvenog, kulturnog i političkog delovanja koji prevazilazi granice nacionalnih država, ogleda se u prenosu znanja i informacija, povećanom obimu svetske razmene dobara, kapitala, usluga i energije. Ona je sve prisutnija pojava u savremenom svetu koja u poslednjem periodu podrazumeva brojne promene u svetskoj privredi. Najuže je povezana s razvojem komunikacija koje omogućavaju povezivanje sveta na različite načine. Zahvaljujući  povezivanju, donedavno nezamislivih razmera, u svetu je sve prisutniji trend stvaranja multinacionalnih kompanija. Njihov udeo u svetskoj privredi beleži dinamičan porast, a odražava se i na nacionalne granice pojedinih država sveta. Dok s jedne strane, procesima globalizacije svet postaje "globalno selo", istovremeno je i sve izraženije jačanje regionalnih osećaja. Multinacionalne kompanije su višenacionalna preduzeća koja ujedinjuju proizvodnju i ponudu

velikih količina roba u više država i predstavljaju vrlo važne činitelje svetske privrede. U njima  je koncentrisan kapital, znanje i veliki broj zaposlenih, a razlog njihovog nastanka treba tražiti u zakonitostima tržišne privrede. Primarni je cilj poduzetnika povećanje profita ( dobita ) i akumulacija kapitala putem viška vrednosti u proizvodnji. U trenutku kada se kapital u matičnoj zemlji ne može povećati novim ulaganjem, traže se nova, povoljnija tržišta i sredstva prebacuju izvan državnih granica. Tako nastaju multinacionalne kompanije koje kontrolišu proizvodnju nekog proizvoda u više zemalja te kao takve postaju važan činitelj globalnog povezivanja. Vr lo su prilagodljive zakonitostima tržišta pri čemu se koriste svim raspoloživim sredstvima i oblicima što bržeg i što većeg sticanja profita. Veoma su različite ocene uloge multi/transnacionalnih kompanija u savremenoj privredi i društvu. One se kreću od izrazito pozitivnih ocena: širenja tržišta, povećanja ekonomkse efikasnosti, povećanja zaposlenosti i sl., do izrazito negativnih uticaja: premeštanja «prljavih» tehnologija i nuklearnog otpada u nerazvijene zemlje, smanjenja autonomije nacionalnog razvoja, povećanja ekonomske nejednakosti i sl. Moć multinacionalnih kompanija nesumnjivo je 59

velika i ona prevazilazi nacionalne granice. Utiču na zaposlenost miliona ljudi, kao i na stepen ekonomske aktivnosti u pojedinim zemljama, imaju privilegovan status u Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu. Često korišćen idikator za utvrđivanje stepena ekonomske

globalizacije jeste upravo porast broja transnacionalnih kompanija i jačanje njihove ekonomske snage. Često se navode podaci da godišnji prihodi takvih kompanija često prevazilaze bruto nacionalni dohodak čak i nekih veliki država kao što su Španija, Brazil,… Takođe se navodi i činjenica da se broj takvih komapnija povećava u Zemljama trećeg sveta, gde one teže eksploatacija resursa, sirovina i jeftine radne snage. One time ostvaruju i različite oblike strukturalne moći, jer utiču na međunarodnu poslovnu klimu. Nastanak i razvoj multinacionalnih kompanija u mnogo čemu znači i jednu novu međunarodnu podelu rada. Klasična međunarodna  podela rada doživela je bitnu transformaciju. Ona se danas odvija kroz interkompanijsku međunarodnu podelu rada transnacionalnih kompanija. U skladu sa prirodom njihovog  poslovanja, internacionalnim korporacijama je potrebna maksimalna sloboda kretanja kapitala, tehnologije, mater ijala, stručnih kadrova. Njima je takođe potrebna potpuna sloboda donošenja

odluka. Nacionalnu državu oni prihvataju, ali samo toliko koliko ona podražava i potpomaže njihovu ekspanziju. Nacionalne vlade imaju obavezu da vode nacionalnu politiku - usmeravaju i

kontrolišu svoju ekonomiju, platni bilans, glavne finansijske tokove, zaposlenost, investicije i dr., pa je sasvim realna mogućnost da se time ograničava željena autonomija multinacionalnih kompanija. Njihova politika nije uvek istovetna sa nacionalnim intresom matične zemlje. Za sada nema pouzdanih saznanja kakav bi mogao da bude definitivan ishod u daljem razvoju ovih odnosa na relaciji država - međunarodne korporacije. Sve to nužno vodi određenim

 promenama dosadašnje ekonomske uloge države i jačanju uloge određenih međunarodnih institucija (MMF,Svetska banka i dr.), ali se istovremeno izražava i zabrinutost da takav razvoj može da ugrozi potreban ekonomski suverenitet nacionalnih država. Po drugima takav razvoj je  pozitivan, jer je to objektivno uslovljena potreba da se ekonomski razvoj oslobodi nepotrebnih

državnih ograničenja. Transnacionalne korporacije ponašaju se po logici dominacije i  potčinjenosti ostalih na svetskom tržištu. Na osnovu ove logike svetska privreda integriše se  približavanjem, uklanjanjem institucionalnih prepreka među nacionalnim privredama po teritorijalnom preseku. Trend globalizacije ostvaruje se uporedno sa trendom regionalizacije i

lokalizacije što razvija pluralizam vrednosti lokalnih, regionalnih i globalnih zajednica. Glo balizacija saveza i partnerstva među kompanijama su odlučujući za njihovu razvojnu strategiju. Udeo transnacionalnih i multinacionalnih kompanija neprekidno raste i jača u svetskoj  privredi. Internacionalizacijom biznisa i globalizacijom poslovanja savremena preduzeća ne utiču samo na razvoj svoje nacionalne ekonomije već doprinose razvoju zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja. To se postiže trasferima tehnologija i znanja. Međutim,pored pozitivnih delovanja savremenih preduzeća može biti i negativnih za zemlje domaćina što se prevashodno odnosi na uvoz prljavih tehnologija i ekološki opasnih industrijskih optadnih materijala, ali i na druge ekonomske posledice kao što su zaduživanja i vraćanje kredita, prodaja zastarelih tehnologija, itd...

34. MMF I SVETSKA BANKA KAO AKTERI GLOBALIZACIJE

Stiglic započeinje svoju knjigu “ Protivurečnosti globalizacije ” tvrdeći da je sam svedok kakve sve razarajuče efekte globalizacija može imati na zemlje u razvoju, a posebno na siromašne u tim zemljama. Smatra da glo balizacija, kao uklanjanje barijera slobodnoj trgovina i čvršća 60

integracija nacionalnih ekonomija, može biti iskorišćena za dobrobit svih u svetu, posebno siromašnih. Ali da bi do toga došlo mora se drastično promeniti načina na koji se do sada upravljalo globalizacijom. Smatra de sa to može učiniti promenom politika i načina delovanja dostadašnjih trgovinskih sporazuma i svetskih ekonomskih institucija kao što su MMF i Svetska  banka. Smatra da su politike MMF umnogome podbacile vodeći se istrošenom pretpos tavkom da će se tržišta sama od sebe regulisati, a da intervencija države radi većeg ekonomskog rasta nije  potrebna.

MMF i Svetska banka potiču iz Drgog svetskog rata, i rezultat su međunarodne monetarne i finansijske konferencije u Breton Wudsu 1944. Oni su deo zajedničkih napora da se finansira obnova Evrope, nakon razaranja u Drugom sv. ratu. Dakle, MMF je bio osnovan sa uverenjem da je potrebna kolektivna akcija na globalnom nivou, kako bi se održala ekonomska stabilnost, on je javna institucija, finansijski zasnovana na novcu poreskih obaveznika širom sveta. Kroz MMF i SB (Svetsku banku) u nevoljne siromašne zemlje je gurana ideologija slobodnog tržišta.

SB je davala kredite i pozajmice, ali samo ako bi to MMF odobrio, i tek nakon što bi MMF  postavio uslove u državama korisnicama. Dakle, MMF je trebao da se brine o makroekonomiji, sa najvažnijim ciljem očuvanja ekonomske stabilnosti, a SB o strukturalnim pitanjima. Međutim, MMF je zauzeo stav da gotovo sve spade u njegov domen delovanja. Važno je istaći da su obe ove institucije vođeno voljom i interesima grupe G -7 ( vladama sedam najrazvijenijih industrijskih država sveta ). Tri teze koje su zastupali su bile privatizacija, liberalizacija tržišta i strane investicije. Međutim, pokazalo se da skoro ni u čemu nisu uspele. Jer, računa se da je oko 100% država upadalo u finansijske krize, a u tim situacijama MMF je stvari činio samo još gorim, pogotovu za siromašne. Stiglica smatra da pola veka nakon osnoivanja MMF-a, ova institucija nije uspela da ispuni sve zadatke, odnosno da obezbedi fondove za zemlje sa ekonomskim krizama id a im pomogne da uspostave stanje blisko punoj zaposlenosti. Krize u svetu su postale sve dublje i češće, a kada se zemlja jednom nađe u krizi, onda program MMF-a

ne samo što nidu popravili situaciju, već su je često učinili još groom, pogotovu za siromašne. Ipak, kritičari sa punim pravom optužuju zapadne zemlje zbog licemerja. One su pritiskale siromašne zemlje da uklone trgovinske barijere, a svoje su zadržali, sprečavajući tako siromašne zemlje da izvoze svoje proizvode. Stiglic kaže da on veruje da je liberalizacija računa kapitala  bila pojedinačno najvažniji faktor koji je izazvao krizu.  Na žalost, ne postoji svetska vlada, odgovorna narodu svake zemlje da nadgleda proces glo balizacije, a postoji nešto što bi se moglo nazvati „globalno upravljanje bez globalne vlade“ tj. sistem u kojem malo institucija –  SB, MMF  – i malo igrača –   ministarstva finansija, komercijalnih poslova i trgovine  –   tesno povezanih sa izvesnim komercijalnim i finansijskim interesima  –  dominiraju scenom, ali u kojoj su mnogi koji su pogođeni njihovim odlukama ostavljeni bez glasa. Kao što Vuletić navodi, jedan od glanih indikatora ekonomske globalizacije jesu trgovinski i ekonomski sporazumi između pojedinih zemalja ili grupa država, kao što su NAFTA, EEZ (sadašnji EU) i sl. Problem je u tome što ovakve regionalne sporazume neki autori vide kao odraz ekonomske regionalizacije, a ne globalizacije. Za razliku od njih, aktivnosti globalnih finansijskih i trgovinskih organizacija, kao što su MMF i Svetska banka, predstavljaju

nesumnjive indikatore ekonomske globalizacije, naručito nakon što su modifikovali svoju aktivnost postavši, umesto servisa, regulator globalnih finansijskih i šire posmatrano, ekonomskih tokova.

Po Stiglicu, nivo bola koje nanose MMF i slične međunarodne organizacije zemljama u razvoju  je bio više nego dovoljan. Iako je ta inostrana pomoć u nekim aspektima bila od pomoći (npr. Gerilci na Filipinima su bili zaposleni finansiranjem od strane S vetske banke, nakon što su 61

odložili oružje). Stiglic ističe da je osnovni problem ovih institucija pitanje upravljanja: ko odlučuje šta one treba da rade? Te institucije su zapravo pod dominacijom ne samo najbogatijih industrijskih zemalja, već i komercijalnih i finansijskih interesa u tim zemljama. Institucije nisu  predstavnici naroda koji ih plaćanjem poreza finansira već predstavnici interesa kapitala.

35. ULOGA DRŽAVE U ERI GLOBALIZACIJE +55. Str. Politička dimenzija globalizacije Globalizacija je univerzalan proces ili set procesa koji generiraju međupovezanost i

međuzavisnost između država i društava povezujući ih u jedan moderan svetski sistem. Autoritet i legitimitet nacionalnih država su promenjeni, „nacionalne vlade su u velikoj meri nemoćne da kontrolišu ono što se dešava unutar njihovih granica i da realizuju očekivanja svojih građana. Globalizacija pretpostavlja i traži izvesnu desuverenizaciju država. Broj nacionalnih država neprestalno povećava ali se istovremeno smanjuje njihova moć i uticaj. Suverenost je danas  podeljena između nacionalnih, internacionalnih i ponekad, regionalnih vlasti. Na gubitak ili smanjenje suvereniteta utiču globalna ekonomija, nove forme globalnog upravljanja, međunarodni vojni savezi i međunarodno pravo. Mnogi elementi neophodni za određenje države su relativizovani od granica do suverene vlasti i slabih kapaciteta njihovih institucija. Uloga nacionalne države je u prethodna dva veka bila respektabilna, ali sa inteziviranjem procesa globalizacije ona pokazuje svoje slabosti i

ograničenja, što zahteva preispitivanje njenih klasičnih svojstava. Nacionalne države nisu više  jedini ili glavni oblici vladavine ili moći u svetu. Uspešna demokratija zahteva funkcionalnu državu koja ima svoj suverenitet na određenoj teritoriji i čije su granice, vladajuća elita i osnovne institucije prihvaćene od njenog stanovništva.  Neki autori  primećuju  da desuverenizacija i marginalizacija države pod egidom globalizacije ne važi za sve države i narode jednako. „Politička elita superdržava se protivurečno ponaša u svojoj zemlji i na strani. U svojoj zemlji ona jača državu i održava demokratiju u nekim elementarnim obrisima, a na strani slabi druge države i instalira svoje upravljačke postaje pod vidom uvođenja demokratije ili demokratizacije tih zemalja. U drugim državama se pod egidom institucija civilnog društva, stvaraju paralelne  političke organizacije koje su izdržavane, programirane ili dirigovane spolja i deluju, neretko,  pored, odnosno protiv interesa tih zemalja.

Razmatrajući pitanje „međunarodnih humanitarnih intervencija“ koje su dovele do de facto „međunarodne imperijalne vlasti“, Frensis Fukujama sigurno preteruje kada tvrdi: „strane sile su, delujući u ime ljudskih prava i demokratske legitimnosti, imale ne samo pravo, već i obavezu da se umešaju“. On je više u pravu kada smatra smatra da ni Sjedinjene Države ni međunarodna zajednica nisu mnogo uznapredovale u stvaranju samostalnih država u bilo kojoj od zemalja koje su pokušale da ponovo izgrade, jer „ono što se u retorici međunarodne zajednice označava kao „građenje kapaciteta“ u stvarnosti se pokazalo više kao „isisavanje kapaciteta. Prema Fukujami, međunarodna zajednica, umesto da jača, ona unuštva institucionalne kapacitete slabih država: “međunarodna zajednica nije samo ograničena količinom kapaciteta koji može da izgradi; ona je zapravo i saučesnik u uništenju institucionalnog kapaciteta u mnogim zemljama u razvoju. Ovo uništenje kapaciteta odigrava se uprkos najboljim namerama donatora i rezultat je kontradiktornih ciljeva kojima bi trebalo da služi međunarodna pomoć“ Nemogućnost nacionalnih država u rešavanju globalnih problema, predstavlja osnovni pokretački mehanizam globalnog upravljanja. Važno je podvući razliku između globalnog upravljanja (global 62

governance) i svetske vlade (global government). Globalno upravljanje je zasnovano na ne tako

čvrstoj globalnoj regulativi i manje ili više dobrovoljnoj saradnji različitih aktera od država,  preko međunarodnih organizacija do multinacionalih korporacija. Sa druge strane, svetska vlada  bi podrazumevala raspolaganje instrumentima prinude, administrativnim aparatom i ovlašćenjem da donosi zakone.

 Nacionalna država ne nestaje, već se njena uloga transformiše. Država je bila i ostala potreba, kako svojim građanima, tako i međunarodnom poretku. Nacionalna država je nezamenljiva u nuđenju unutrašnje sigurosti, bezbednosti, osećaja pripadnosti i identiteta. 36. SUDAR CIVILIZACIJA I SUDAR KULTURA ( Hantington i Fukajma) 42. UPOREDNA ANALIZA HANTINGTONOVOG I FUKUJAMINOG ULOGE KULTURE I CIVILIZACIJE U PROCESU GLOBALIZACIJE

VIĐENJA

HANTINGTON + FUKUJAMA HANTINGTON- UOPŠTENO

 Na početku ističe da je osnovna tema njegove knjige “ Sukob civilizacija ” stav da kultura i kulturni identitet, na najširem nivou, civilizacijski identitet, obliku ju modern kohezije, dezintegracije i sukobe u Svetu posle Hladnog rata i raspada komunističkih režima. Ističe da je  prvi put u istoriji globalna politika multipolarna i multicivilizacijska, a da je modernizacija odvojena od pozapadnjavanja i da ne dolazi do proizvodnje jedne jednistvene civilaizacije kao ni

do pozapadnjačenja nezapadnih društava. Ravnoteža između sila i moći civilizacija se menja, po uticaju Zapad opada, azijske civilizacije šire svoju ekonomiju, vojnu i političku snagu, pripadnici islam se  brojčano mnogostruko uvećavaju, nezapadne civilizacije reafirmišu vrednost svojih kultura. Pojavljuje se svetski poredak zasnovan na civilizaciji: društva koja su kulturno slična sarađuju, a zemlje se grupišu oko vodećih država ili države u okviru civilizacije kojoj pripadaju. Zapadne univerzalističke pretenzije dolaze u sukob sa ostalim civilizacijama, najozbiljnije sa Kino i islamom. U period posle Hladnog rata, najvažnije razlike između ljudi više nisu ideološke, političke ili ekonomske, već kulturne.  Najvažniji način grupisanja država više nije u vidu 3 bloka ( 1, 2 i 3 Svet ) već pripadnost civilizaciji. Zapad jeste i još mnogo godina će ostati najmoćnija civilizacije, ali njegova moć vremenom opada u odnosu na druge rastuče civilizacije.  Nezapadna društva se više odbacuju “američke” vrednosti i potvrđuju i neguju sopstvene kulture. Lokalna politika postaje politika etniciteta, a globalna politika politika civilizacija.  Najveći današnji sukobi neće biti između bogatih i siromašnih, između klasa, nego između dr. grupa koje  pripadaju različitim kulturnim blokovima i entitetima. Kultura postaje i snaga podele i  približavanja. Oživljavanje religije širom sveta pojačava kulturne ralike.  Savezi, interesi i anatgonizmi država zasnivaće se na kulturnom nivou. Hanington ne tvrdi da će civilizacijski identiteti zameniti sve druge identitete, da će nacije –  države nestati, da će svaka civilizacija  postati jedinstven i koherentan politički entitet, da se grupe unutar civilizacije neće sukobiti te da će se čak i boriti. On zagovara hipotezu da su razlike između civilizacija stvarne i važne; civilizacijska svest je u porastu; sukobi između civilizacija zameniće ideološke i druge oblike sukoba kao dominantni oblik; međunarodni odnosi, istorijske predstave rezervisana za Zapadnu civilizaciju bivaće sve više odzapađivani te će postati igra u kojoj su nezapadne civilizacije učesnici, a ne samo objekti... te da će središnje žarište sukoba u neposrednoj budućnosti biti će između Zapada i nekoliko islamsko-konfucijanskih zemalja. 63

Temeljni uzrok sukoba u ovom novom svetu neće biti ni prevladavajuće ideološki ni  prevladavajuće ekonomski. Velike podele među ljudskom vrstom i prevladavajući izvor sukoba  biće kulturni. Nacije-države ostati će najmoćniji igrači u svetskim zbivanjima, ali glavni sukobi globalne politike pojaviće se između nacija i grupa različitih civilizacija. Sukob civilizacija će dominirati globalnom politikom. Nestabilna razgraničenja među civilizacijama postati će  bojišnice budućnosti. Sukobi zapadnog sveta vodili su se uglavnom između apsolutnih monarha i koji su pokušavali proširiti svoje birokratije, svoje vojske, svoju trgovačku ekonomsku snagu i, najvažnije, teritoriju kojom su vladali. U procesu su stvorili nacije-države, a počevši sa Francuskom revolucijom, glavne crte sukoba bile su između nacija, pre nego između vladara. Ovaj koncept trajao je do kraja Prvog Svetskog Rata. Tada, kao rezultat Ruske Revolucije i

reakcije na nju, sukob nacija ustupa mesto sukobu ideologija, prvo između komunizma, fašizma, nacizma i liberalne demokratije, a nakon toga između komunizma i liberalne demokratije. Kako će ljudi definisati svoj identitet kroz etničku i religijsku pripadnost, tako je verovatnije da će odnose sa ljudima druge etničke ili religijske pripadnosti gledati u pojmovima “mi” protiv “njih”. Kraj ideološki definisanih država u Istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu dozvoljava tradicionalnim etničkim identitetima i netrpeljivostima  da izbiju u prvi plan. Razlike u kulturi i religiji stvaraju razlike oko političkih pitanja, a to se proteže od ljudskih prava do doseljavanja, od razmene i trgovine do okoline. Najvažnije, pokušaji Zapada da nametne svoje  vrednosti demokratije i liberalizma kao univerzalne vrednosti, u održavanju svoje vojne prevlasti i širenju svojih ekonomskih interesa, dovode do opasnosti da druge civilizacije odgovore protivmerama. Kako će vlade i grupe biti sve manje u stanju da dobiju podršku za osnivanje koalicija na bazi

ideologije, tako će sve više pokušavati dobiti potporu pozivanjem na zajednički religijski i civilizacijski identitet. Sukob civilizacija se tako pojavljuje na dva nivoa. Na mikro-nivou, duž nestabilnih granica između civilizacija susedne grupe se bore, često nasilno, za kontrolu teritorija i jedni drugih. Na makro-nivou, države iz različitih civilizacija takmiče se za relativnu vojnu i ekonomsku moć, bore se za kontrolu međunarodnih institucija i trećih strana te se nadmeću u  promociji svojih posebnih političkih i religijskih vrednosti. Grupe ili države koje pripadaju jednoj civilizaciji, a koje su se uplele u rat sa ljudima iz neke druge civilizacije, prirodno pokušavaju  da zadobiju  podršku drugih članova svoje civilizacije. Kako svet nakon Hladnog rata evoluira, civilizacijsko zajedništvo, kako je H. D. S. Gr eenway nazvao sindrom “bratske zemlje,” zamenjuje promišljanja političke ideologije i tr adicionalne ravnoteže snaga kao osnova saradnje i udruživanja. Zapad je u tom principu, koristio dvostruka merila. Međutim, svet civilizacija u sukobu neizbežno je i svet dvostrukih merila: ljudi jedno merilo primenjuju na njima bratske zemlje, a na druge primenjuju drugačije merilo. (Papa je u ratu dao Hrvatima podršku, a Moskva je pokušala da je pruži Srbima, dok su i slamski fundamentalisti slali pomoć Bošnjacima). Razlike u moći i nastojanja na vojnoj, ekonomskoj i institucionalnoj moći su jedan izvor sukoba između Zapada i drugih civilizacija. Razlike u kulturi, a to znači razlike u osnovnim vrednostima i verovanjima, drugi su izvor sukoba. V. S. Naipaul je tvrdio kako je zapadna civilizacija

“univerzalna civilizacija” koja je “prikladna za sve ljude.” Na površini, zaista je mnogo od zapadne kulture prodrlo u ostatak sveta. Međutim, nešto dublje, zapadni koncepti suštinski se razlikuju od onih koji prevladavaju u drugim civilizacijama. Zapadne ideje individualnosti, liberalizma, konstitucionalizma, ljudskih prava, jednakosti, slobode, vladavine zakona,

demokratije, slobodnog tržišta, odvojenosti crkve i države, često imaju vrlo malo rezona u islamskoj, konfucijanskoj, japanskoj, hinduističkoj, budističkoj ili pravoslavnoj kulturi. Sama  pomisao kako bi “univerzalna civilizacija” mogla postojati je zapadna ideja, u velikoj suprotnosti 64

sa jednostranošću većine azijskih društava i njihovim naglašavanjem onoga što ljude razlikuje  jedne od drugih. Dakle, moderna demokratska vlada nastala je na Zapadu, a kada se razvije u ne-

zapadnim društvima, obično je rezultat zapadnog nametanja ili kolonijalizma. Odgovori ne-zapadnih civilizacija na zapadnu moć i zapadne vrednosti verovatno će ti biti kombinacija tri oblika. Na jednoj krajnosti, nezapadne države, poput Burme i Sjeverne Koreje,  pokušati će voditi politiku izolacije, kako bi svoja društva izolovali od zapadnog proboja ili “korupcije” te će se, u stvari, isključiti iz učešća u globalnoj zajednici pod zapadnom dominacijom. Međutim, cena ovoga je visoka i malo je država koje su se odlučile isključivo na tu opciju. Druga alternativa, pokušaj je priključenja Zapadu i prihvatanja njegovih vrijednosti i institucija. Treća je alternativa pokušaj “uravnotežavanja” Zapada razvijanjem vlastite ekonomske i vojne snage te protivzapadnom saradnjom sa drugim ne-zapadnim društvima, uz istovremeno čuvanje urođeničkih vrednosti i institucija; ukratko, modernizacija, ali bez  pozapađivanja. Rastrzane zemlje: Kako se u budućnosti ljudi međusobno budu razlikovali po civilizacijama, zemlje sa velikim brojem ljudi iz različitih civilizacija, kandidati su za raspad. Neke druge zemlje imaju visok nivo kulturne homogenosti, ali su podeljene oko pripadnosti jednoj ili drugoj civilizaciji. To su rastrgane zemlje. Za njih su svojstvena vodstva koja svoje zemlje žele učiniti članicama Zapada, ali su istorija, kultura i tradici ja njihovih zemalja ne-zapadni. Kako bi redefinisala svoj civilizacijski identitet, rastrgana zemlja treba ispuniti tri uslova. Prvo, njena  politička i ekonomska elita treba da daju podršku i budu entuzijastični prema ovom kretanju.

Drugo, njena javnost mora pristati na redefiniciju. Treće, dominantne skupine u civilizaciji  primatelju trebaju biti voljne prihvatiti preobraćenika. 39. HANTINGTONOVA DEFINICIJA CIVILIZACIJE

Ljudska istorija je istorija civilizacija. Civilizacije su te koje su tokom istorije pružale osećaj indentiteta i najširu indentifikaciju za ljude. Postoji razlika između shvatanja civilizacije u  jednini i množini. Ideju civilizacije razvili su francuski mislioci 18- og veka, kao suprotni pojam varvarizmu. Civilizovana društva su bila dobra, urbana, pismena,… za razliku od primitivnih. Kasnije, ljudi počinju da govore o civilizaciji u množini, id a napuštaju taj stari ideal koji je  podrazumevao da postoji jedna standard za procenu koje je drruštvo civilizovano a koje ne. Hantington o civilizacijama razmatra u množini. Kao drugo obeležje ističe da je civilizacija svuda van Nemačke kulturni entitet. NEmačka misao  je pravila razliku između civilizacije ( mehanika, tehnologija, materijalni aspekt ) i kulture ( vrednosti, moral, umetnost, intelektualni aspekt ). On samtra da je Brodel u pravu kada kaže da  je zabluda želeti da se na ovakav način razdvoje civilizacija i kultura. Oba pojma zapravo upućuju na ukupan način života ljudi, oba obuhvataju i vrednosti, norme, institucije,… I uparvo ističe da se glavne razlike između ljudi odnose na vrednosti, vreovanja, dr. strukturu. Treće, civilaizacije su sveobuhvatne, one su totaliteti. Civilizacija je najširi kulturni entitet, najšire kulturno grupisanje ljudi po kome se međusobno razlikuju. Ona je definisana zajedničkim elementima kao što su jezik, istorija, religija, običaji, institucije. Civilizacije su smratne, al ii dugovečne. Nemaju potpuno jasne granice i precizan početak i kraj. Ljudi mogu da redefinišu svoj identitet  i vremenom promene odlike civilizacije. One se razvijaju, prilagođavaju i predstavljaju najtrajnija ljudska udruženja. Odlikuju se dugim istorijskim trajanjem. One sui dalje dinamične, razvijaju se. 65

One su kulturni, a ne politički entitet. Stoga se ne bave državno- političkim polovima ( porezima, taksama, ne uspostavljaju pravdu, ). One mogu da sadrže jednu ili nekoliko političkih jedinica. Tokom Hladnog rata svet je bio podeljen na Prvi, Drugi i Treći sv et. Te podele više nisu bitne. Sada je mnogo smislenije zemlje razvrstavati ne prema njihovim ekonomskim sistemima ili nivou ekonomskog razvoja, već radije u pojmovima njihove kulture i civilizacije. Religija je glavna određujuća karakteristika civilizacija. Velike religije su osnove na kojima

 počivaju velike civilizacije. Odnosi između civilizacija-  prošili su kroz dve faze sada su u trećoj. U početku su bile geografski razdvojene, odvojene vremenom i prostorom. Ponekada su se susretale.

 Najdramatičniji i najznačajniji dodiri su podrazumevali osvajanje ili eliminaciju drugog naroda.  Najjače trgovinske, vojne i kulturne interakcije bile su unutar samih civilizacija. U sledećoj fazi dolazi do izraženog uticaja Zapada.  Neposredan uslov zapadne ekspanizje bio je razvoj tehnologije, pronalazak sredstava za pomorsku navigaciju za dolaženje do udaljenih naroda i razvoj vojnih mogućnosti za pokoravanje tih naroda. U 20. veku dolazi do faze u kojoj se ne radi o dominaciji samo jedne civilizacije, već dolazi do najrazličitijih interakcija. Počinje da se javlja revolt na ekspanziju Zapada, njegova moć opada u odnosu na druge civilizacije. 40. UZROCI SUKOBA CIVILIZACIIJA PO HANTINGTONU

Civilizacijska će pripadnost u budućnosti biti sve važnija, a svet će u velikoj mjeri biti oblikovan međudelovanjem sedam ili osam velikih civilizacija. Te civilizacije uključuju Zapadnu, Konfucijansku, Japansku, Islamsku, Hinduističku, Slovensko-Pravoslavnu, Latinoameričku i verovatno Afričku civilizaciju. Najvažniji sukobi budućnosti pojaviće se duž nestabilnih granica koje ove civilizacije razdvajaju jednu od druge.Zašto će ovo biti slučaj? Prvo, razlike među civilizacijama nisu samo stvarne; one su osnovne. Civilizacije se jedna od druge razlikuju istorijom, jezikom, kulturom, tradicijom i najvažnije, religijom. Ljudi različitih civilizacija imaju drugačije poglede na odnose između Boga i čoveka, pojedinca i grupe, građanina i države, roditelja i deteta, muža i žene, kao i različite poglede na relativnu važnost  prava i odgovornosti, slobode i autoriteta, jednako sti i hijerarhije. Ove razlike rezultat su vekova.

One neće brzo nestati. One su daleko temeljnije nego razlike između političkih ideologija i  političkih režima. Razlike ne znače nužno i sukob, a sukob ne znači, nužno, nasilje. Ipak, kroz vekove, razlike između civilizacija prouzrokovale su najduže i najnasilnije sukobe. Drugo, svet  postaje sve manje mesto. Interakcije između ljudi različitih ci vilizacija su u porastu; ove interakcije u porastu jačaju civilizacijsku svest i svesnost o razlikama između različitih civilizacija, te o sličnostima unutar jedne civilizacije. Treće, u čitavom svetu procesi ekonomskih modernizacija i socijalnih promena odvajaju ljude od starih lokalnih identiteta. U većini sveta religija teži da  popuniti ovu prazninu, često u obliku pokreta koji su označeni kao “fundamentalistički”. Takvi se pokreti mogu naći u Zapadnom Hršćanstvu, Judaizmu, Budizmu i Hinduizmu, kao i u Islamu. U većini zemalja i većini religija ljudi koji su aktivni u fundamentalističkim pokretima su mladi, visoko obrazovani, stručnjaci iz srednje klase,  profesionalci i poslovni ljudi. Četvrto, rast civilizacijske svesti pojačan je dvostrukom ulogom Zapada. Na jednoj strani, Zapad je na vrhuncu moći. Međutim istovremeno, a možda i kao  posledica toga, među ne-zapadnim civilizacijama pojavljuje se fenomen povratka korenima. Zapad se na vrhu svoje moći suočava sa ne-Zapadom koji sve više ima želju, volju i sredstva da oblikuje svet na ne-Zapadne načine. Peto, kulturne osobine i različitosti su manje promenjive i dakle manje podložne rastakanju od onih političkih i ekonomskih. U bivšem Sovjetskom Savezu, 66

komunisti mogu postati demokrate, bogati mogu postati sir omašni i siromašni bogati, ali Rusi ne mogu postati Estonci i Azijati ne mogu postati Armenci. U klasnim i ideološkom sukobima ključno je pitanje bilo “Na kojoj si strani?”, a ljudi su mogli birati i m enjati strane, te su to i činili. U sukobu između civilizacija, pitanje je “Ko si?” To je datost koja se ne može promeniti.

A kao što znamo, od Bosne do Kavkaza do Sudana, pogrešan odgovor na to pitanje može značiti metak u glavu. Čak i više od etničke pripadnosti, religija pravi oštru i ekskluzivnu razliku između ljudi. Neka osoba može biti polu- Francuz i polu-Arapin te čak istovremeno biti stanovnik dviju zemalja. Biti polu-katolik i polumusliman je puno teže. Konačno, ekonomski regionalizam je u porastu. Izgledno je da će u budućnosti važnost regionalnih ek onomskih  blokova nastaviti da raste. Sa jedne strane, uspešni ekonomski regionalizam će pojačati civilizacijsku svesnost. Sa druge strane, ekonomski regionalizam može uspeti samo kada je ukorijenjen u zajedničkoj civilizaciji. Europska Unija počiva na zajedničkom temelju evropske kulture i zapadnog hršćanstva. Ako su kulturne  istovetnosti nužan uslov za ekonomsku integraciju, glavni istočnoazijski ekonomski blok budućnosti će za središte imati Kinu. Kultura i religija takođe čine temelj Organizacije Ekonomske Saradnje (Economic Cooperation Organization), koja okuplja deset ne-arapskih muslimanskih zemalja: Iran, Pakistan, Tursku,

Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgizstan, Turkmenistan, Tadžikistan, Uzbekistan i Afganistan. 36. 41. 42. FUKUJAMA GENERALNO

Svoj „Kraj istorije“ Fukujama je pisao pod uticajem Hegelove filozofije istorije. Američki autor  piše da nakon 1806. godine u svetu nema nikakvog suštinskog političkog progresa, nikakvog napretka izvan principa Francuske buržoaske revolucije. Time je pravolinijsko kretanje istorije i za Fukujamu završeno. On je podelio svet na postistorijski i istorijski. Socijalna ravnoteža prvog sveta bi zavisila od socijalne neravnoteže drugog. Zemlje Trećeg sveta bi, po Fukujami, imale ulogu sigurnosnih ventila za ambiciozne pojedince postistorijskih drušava. Profesionalne korporacije bile bi novi surogat porodice poslednjeg postistorijskog čoveka, profesionalni moral zamenio bi porodični. Dvadeseti vek je bio vek ratova globalnih razmera. Posle Prvog svetskog rata propalo je Nemačko, Austrougarsko, Rusko i Osmansko carstvo. Amerika postaje svetska sila. Posle Drugog svetskog rata Britanija i Francuska gube svoje kolonije koje postepeno dobijaju nezavisnost. Stvaraju se i nove države, kao Izrael (1948. god.), koji opkoljen arapsk im državama i u prvoj deceniji dvadeset prvog veka predstavlja stalnu pretnju po svetski mir. U ime

globalne liberalne demokratije Amerika, ostavši usamljena svetska sila nakon Hladnog rata vodi svoje krstaške ratove. Američke trupe su 1991. godine isterale iračku vojsku iz Kuvajta. Već 2003. američke snage su zbacile vladu iračkog lidera Sadama Huseina. Raspad SFRJ i ratovi na  prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina bili su za Fukujamu posledica raspada Sovjetskog saveza, rušenja Berlinskog zida kao simboličkog oslobađanja od komunističke pretnje crvenog Istoka. U ovoj ratnoj atmosferi, koja nije na teritoriji SAD- a, piše Fukujama., ratovi koje možemo da pratimo i preko TV medija kao da se nisu ni desili. U postmodernističkom duhu Fukujama previđa ove događaje kao istorijske događaje i govori o kraju istorije i postistorijskom čoveku. Svoju knjigu Fukujama počinje konstantacijom da su i Hegel i Marks verovali da evolucija ljudskih društava nije beskrajna. Kraj evolucije odnosno kraj istorije za Hegela  je bila liberalna država, a za Marksa komunističko društvo. Po Hegelu, filozofija istorije ukazuje na postupnost razvoja principa čiji je sadrž aj svest o slobodi. Cilj istorijskog razvoja jeste država uma u kojoj se ostvaruje sloboda. Taj razvitak je omogućen, s jedne strane preko velikih ljudi, a sa druge 67

 preko duha naroda. Opšti zakon istorije za Hegela nije napredak ka slobodi nego napredak “u samosvesti slobode”. Ukoliko čovek taj napredak ka sve višim oblicima slobode ne prepoznaje i ne izvršava, on prestaje delovati, jer istorijski zakoni potiču samo iz čovekove svesne prakse. Na  pitanje ko je aktuelni subjekat istorije - Hegel odgovara svetski duh. Hegel razlikuje istorijski subjekat (svetski duh) od istorijskih ljudi kao što su Aleksandar, Cezar, Na poleon. Za gore

navedeno poređenje, istorijski ljudi su poput umetnikovog pribora za stvaranje u svom ateljeu, gde bi i Napoleon kome se Hegel mnogo divio za svetski duh bio upotrebljiv kao najomiljenije

dleto. Istorijski ljudi, po Hegelu, delaju tako što se njihovi pojedinačni interesi poklapaju sa opštim. Za Fukujamu “hrišćanstvo je uvelo ideju istorije koja je konačna u vremenu i koja počinje  božijim stvaranjem čoveka a završava se njegovim konačnim spasenjem”. Fukujama ne ostaje dužan svojim znatiželjnim čitaocima objašnjenje da je uistinu njegova knjiga “Kraj istorije i  poslednji čovek” ne samo pokušaj da liberalnu kapitalističku demokratiju nazove najboljom od svih mogućih svetova nego i svojevrstan posmrtni govor marksističkoj utopiji posle kolapsa k omunističke imperije SSSR -a 1990. godine. Fukujama pominje da su pokušaji komunističkih režima da ukinu podelu rada i “ropstvo specijalizacije” doveli do još veće tiranije nad slobodom  pojedinca, tiranije koja je premašivala onu koja je vladala u mančester skim radionicama, a koju  je Marks osudio. Da bi svoje stanovište odbranio nekim autoritetom, Fukujama poziva Aleksandra Koževa u pomoć, koji potvrđuje da je posleratna Amerika već ostvarila utopiju Marksovog besklasnog društva. Fukujama ne propušta da kaže kako su građani Amerike na ivici siromaštva “bogatiji” od dobrostojećih ljudi u nekim zemljama Trećeg Sveta, iako će ovi drugi  biti zadovoljniji od ovih prvih, jer je njihova svest o sopstvenoj vrednosti manje poljuljana.

Međutim, Fukujama citira novinara Normana Ejnxela koji tumači rat kao ekonomski iracionalnu društvenu pojavu. Deleći sa njim svoje mišljenje, on kaže da nas je dvadeseti vek sa svojim svetskim ratovima pretvorio u istorijske pesimiste. Kada govori o Fukujaminoj paradigmi jednog sveta liberalne demokratije, Semjuel Hantington

sumnja: “da je paradigma jednog harmoničnog sveta isuviše daleko od stvarnosti da bude koristan vodič u posthladnoratovskomsvetu”. Postistorijskom svetu je neophodna takva organizacija poput NATO koja bi igrajući ulogu “svetskog policajca” jačala pozicije liberalne demokratije.

Fukujama ne primećuje da se njegova misao vrti u krug, da se vratio na početak gde sada liberalna demokratija na makro planu kao personifikacija ideološke politike Zapada igra ulogu gospodara, a ne roba koju bi na mikro planu igrao njegov poslednji čovek.  Novi svet nacija, kao političko vojni savez, braneći principe liberalne demokratije krši te iste  principe. Kada govori o liberalnoj demokratiji onda o njoj govori kao o teoriji nezavisnoj od  prakse. Kritikujući praksu Sovjeta, praksu liberalizma ne dovodi u pitanje. Insistiranje na

“univerzalnoj istoriji čovečanstva u pravcu liberalne demokratije” ni po čemu se ne razlikuje od socrealističke parole “socijalizam kao svetski proces”. Istorija se za ustavlja u trenutku kada nestanu suprotnosti između gospodara i roba: “u trenutku kad Gospodar prestane da bude Gospodar, jer više neće imati Roba, a Rob prestane biti Rob, jer više neće imati Gospodara”. Međutim rob je prestao da bude rob jedino zato što  je radompostepeno sticao slobodu pod gospodarom. Ipak, da nije gospodara ne bi bilo ni roba, ni rada, ni istorije. U svom delu “Naša  posthumana budućnost”, Fukujama kao da je opsednut Ničeovim idejama. On izjavljuje da je  prošlo sto godina od filozofove smrti i da se još nisu pojavili njegovi ljudi: nadčovek i poslednji čovek. Govoreći o posthumanoj budućnosti raspravlja o Ničeovoj tezi da je čovek nešto što treba  prevladati, imajući na umu ideju ne o duhovnoj već o putenoj aristokratiji. Ovo prevladavanje 68

čoveka Fukujama sa zebnjom predviđa u bioinžinjerskoj tehnologiji dvadeset prvog veka. Ako je Fukujama najavio kraj istorije i dolazak poslednjeg čoveka, ne očekuje li on svojom novom knjigom nadčoveka kao stvorenja nove biotehnološke revolucije. Njegov nadčovek u poređenju sa Ničeovim pre bi ličio na Frankenštajna pisca Meri Šeli, nego na Ničeovog duhovnog aristokratu. Svrha gore pomenute knjige, po Fukujami, je dokazivanje da je Haksli bio u pravu.

Strah da će biotehnologija promeniti ljudsku prirodu ovde se nameće kao opravdan. Svoju antiutopiju Haksli je zamislio kao totalitarno društvo “Vrlog novog sveta” čije je geslo: “ZAJEDNICA, ISTOVETNOST, STABILNOST”. U ovoj zajednici gde se ljudske jedinke obrađuju, a ne vaspitavaju svako pripada svima. Neopavlovskom hipnopedijskom metodom uslovljava se buduće ponašanje jedinki kojoj je onemogućeno da bira između dobra i zla. Strah od samoće, metodom učenja u snu poistovetio ih je toliko da ne smeju i ne mogu da se razlikuju, da budu ličnosti: “Mi ih obrađujemo tako da ne vole samoću, a uređujemo im život tako da im je gotovo i nemoguće da budu sami”. Komentarišući ovaj roman Fukujama pretpostavlja da bi  bioinžinjerska tehnologija bila u stanju da izmeni ljudski genetski kod i promeni prirodu čoveka, čime bi se skratila budućnost politike liberalne demokratije. U takvom budućem društvu, razmišlja Fukujama, moglo bi na primer da se prepozna socijalno poreklo mlade osobe po njenom fizičkom izgledu. Šta zapravo on tvrdi? Ne da je istorija završena u smislu da više neće biti ratova, zločina ili nepravdi, već slično Hegelu, da su mogućnosti daljeg istorijskog usavršavanja uma i slobode  principijelno iscrpljene, da duhovna asimilacija koja prati proces izgradnje liberalne demokratije

 pruža jedan univerzalni okvir unutar koga se mora kretati svaki budući pokušaj da se liberalno društvo dalje usavršava. To je normativna teza da je "liberalizam pre svega pobedio u carstvu ideja" i da je nemoguće zamisliti neki drugi radikalno različit okvir univerzalnog oslobođenja čovečanstva koji bi isključivao osnovne postulate liberalne demokratije, poput tržišta i  parlamentarne vlade. Komunizam je pretendovao na tu poziciju, ali je istorija XX veka pokazala u kojoj je meri ta njegova pretenzija bila lažna i neostvariva. Svest o kraju ist orije za Fukujamu zapravo ne označava praktičko- politički optimizam u pogledu dugoročnih izgleda liberalne

demokratije u svetu, već prevashodno sumrak ideje o mogućnosti neke alternativne i radikalno drugačije koncepcije univerzalizovanja ljudske istorije.

37. ODNOS POJEDINACA I INSTITUCIJA U TEORIJAMA O DRUŠTVENOM KAPITALU

Fukujamina dobra vest je jevanđelje političko - ekonomskog liberalizma. U Fukujaminom tekstu tumači liberalnu demokratiju kao transistorijski ideal. Fukujama je često nedosledan, jer nekada  pod ovim pojmom podrazumeva stvarnost, a nekada ideal. Kada je u pitanju ideal, on ga shvata

kao beskonačan i konačan. Beskonačan zato što se razlikuje od stvarnosti, konačan zato što se već ostvario, jer događaj je čas ostvarenje, čas najava ostvar enja. U tome je sva ironija najave tog  jevanđelja o kraju istorije i poslednjem (hrišćanskom) čoveku. U istom duhu, duhu liberalne demokratije kao ključu koji otvara sva vrata, Fukujama piše o socijalnom kapitalu u Americi i ostalom delu sveta. Piše o poverenju koje mora da postoji i koga sve više ima između individua i  profesionalnih organizacija u Americi i Japanu. Za krizne šezdesete godine koje je on opisao kao doba velikog raskola, Fukujama nalazi rešenje u svojoj najnovijoj knjizi „Stvaranje država“. Po ovoj knjizi izlaz je u stvaranju državnih institucija koje bi služile svojim građanima. Takvo 69

servisiranje stvorilo bi visok nivo poverenja pojedinca u državu. Za Fukujamu slabljenje države nije preludij u utopiju nego u katastrofu. što je više slabih država, sve je manje svetskog mira. Po Fukujami, slabost neke države počiva na „kleptokratiji vladajućih“, odnosno državnom aparatu koji izigrava poverenje svojih građana, krade iz državne kase i izvozi lokalna bogatstva ne  poštujući ekonomske potrebe svoje zemlje. Gubljenje poverenja između državnih institucija i građana stvara vakuum, prazan prostor u kome nastaje mnoštvo nevladinih organizacija, kriminalnih sindikata i terorističkih grupa. Ispada da su slabe države krive za ratove u svetu, a ne moćne države koje su istovremeno i vojne super sile kakva je Amerika. Protiv terorizma Fukujama prepisuje protiv otrov: država mora da ojača. 38. OPRAVDANOST FUKUJAMINE TEZE O KRAJU ISTORIJE

 Najpoznatije delo Frensisa Fukujame “Kraj istorije i poslednji čovek” i dalje ne prestaje da skreće pažnju čitalačke publike širom sveta. U ovoj knjizi Fukujama je pokušao da opiše “mehanizam po kojem se kreće svetska istorija”. Ovaj “mehanizam” Fukujama je, kako sam kaže, preuzeo od Hegela. Boraveći u njegovoj filozofskoj laboratoriji Fukujami je preostalo samo da precrta skicu, plan vremenske mašine istorije. Ovaj mehanizam radi po principu društvenog odnosa gospodara i roba. Po Hegelu, društvo je bilo podeljeno na one koji su bili u stanju da rizikuju svoj život i na one koji to nisu; podeljeno na klase koje su se zasnivale, kako Fukujama komentariše ne kao u slučaju Marksove teorije na ekonomskoj funkciji, već na stavu  prema nasilnoj smrti. Po Fukujami “Hegelijansko razumevanje rane klasne stratifikacije verovatno je istorijski tačnije od Marksovog”. Za savlađivanje straha od smrti potreban je ratnički etos koji je bio suštinski deo kulture aristokratskih društava. Hegelovog prvog čoveka  pokreće žudnja koja je u osnovi samosvesti, ali ne ona žudnja kojom bi on zadovoljio svoje  biološke potrebe. To bi bila životinjska žudnja kojom bi životinja mogla da samo oseti sebe, da dospe do samoosećaja, ali nikako do samosvesti. Da bi bila antropogena, čovekova žudnja se okreće ka žudnji drugog čoveka. Za Hegela gospodar ima istorijsku ulogu jedino u tome da pobudi svest roba koji stvara istoriju.

Ono što se zove istorija samo je niz dugih napora roba da dospe do svoje zbiljske slobode. Hegel  je istinski bitak čoveka nazvao njegovim delovanjem. Delovati, poHegelu, znači menjati stvarnost. Rob je radom uspeo da pretvori prirodni svet u tehnički. Takvim delovanjem počeo je malo pomalo da negira svoju ropsku prirodu. Da bi bilo istorije za Hegela je neophodno da i

gospodar i rob posle prvog sukoba ostanu u životu. Borba za život prestaće tek kada dođe do obostranog priznanja koje će označiti kraj istorije. Međusobno priznavanje svih iziskivalo bi poverenje jednih u druge. Za Fukujamu poverenje  predstavlja uslov spontane socijabilnosti društva. Američki mislilac zaključuje da je istorija koja  je započela ratom gospodara završena sa modernim buržujem koga više privlači materijalno  bogatstvo nego slava. Varvari su u ovom slučaju zemlje Trećeg sveta koje je Fukujama,  podelivši svet na postistorijski i istorijski, smestio kao u kakvom rezervatu u ovaj drugi, civilizacijski zaostaliji svet. Oba sveta će paralelno postojati kao i slaba veza između njih “sa relativno niskim stepenom interakcije”. Postavlja se pitanje, ako je svet podeljen na postistorijski i istorijski i ako postoji ta slaba veza između  njih kao u odnosu između gospodara i roba da li se istorija završila? Žele li zemlje Trećeg sveta da budu priznate kao ravnopravne? Ako žude za  priznanjem,onda istoriji još nema kraja.

70

43. ŠTA JE GLOBALIZACIJA? Mada je sam termin globalizacija uveden u upotrebu 60-ih godina, kraj hladnog rata,

mogao bi se označiti kao stvarni početak debata o globalizaciji. Za to su nesumnjivu zaslugu imali teoretičari medjunarodnih odnosa, koji su, suočeni sa nestankom blokovske podeljenosti sveta ( 1,2,3, svet ), svo ju pažnju usmerili ka internacionalizaciji svetskih političkih zbivanja. Gotovo

bez

izuzetka

za

sve

njih

je

globalizacija

predstavljala

sinonim

pojmu

internacionalizacija, što je, ne samo nepotrebno preklapanje već jedna od osnovnih analitičkih anomalija k oja vodi težem razumevanju pojma globalizacija. Definisati globalizaciju je izuzetno teško, jer ne postoji saglasnost, ali može se reći da je najlakše do tog pojma doći analizom klasifikacija koje su nam ponuđene. Prva klasifikacija tiče se pitanja značenja pojma globalizacija. Da bi se ma šta smisleno moglo reći o globalizaciji najpre se valja odretiti prema pitanju da li taj pojam označava stvaran istorijski proces ili je, kao što tvrde neki autori, reč ideološkoj misaonoj konstrukciji, odnosno  projektu osmišljenom od strane uticajnih društvenih grupa kojim se želi skrenuti pažnja sa stvarnih društvenih problema. Prvoj grupi autora pripadaju, pre svih, teoretičari svetskog sistema ( Valerstin ),za koje van šireg konteksta, ovaj pojam nema drugog do ideološkog značaja i značenja. Druga grupa autora o globalizaciji razmišlja kao o projektu. Reč je o naglašeno aktivistički orijentisanim piscima koji globalizaciju vide, pre svega, kao neoliberalni projekat uticajnih grupa, koji se ostvaruje i ostavlja bolne posledice na društvo u celini, a posebno na tekovine

države blagostanja. U tom smislu, kao ključne autore treba istaći Pjera Burdijea, Noama Čomskog, Suzan Džordž... Za sve njih je, medjutim, karakterističan stav da globalizacija  predstavlja snažnu ideju koja opravdava globalno “divljanje” kapitalizma, odnosno besprizorno sticanje profita na račun marginalizaovanih pojedinaca i grupa. Posledice neoliberalizma po mišljenju ovih autora su katastrofalne i očigledne u raznim oblastima društvenog života. Pre svega, ekonomija je zauzela ključno mesto u društvenim procesima što je dovelo do dehumanizacije, različitih vidova otudjenja i eksploatacije ljudskih i prirodnih resursa bez  presedana u istoriji. Tokovi kapitala su ostali van društvene i državne kontrole. Kapital je u  potrazi za jeftinijim resursima i nižim troškovima napuštao zemlje sa visokim porezima koji su  bili ekonomski osnov države blagostanja...  Na kraju, kada je o ovoj grupi autora reč, treba primetiti da osim provokativnih i lucidnih zapažanja, malo toga ostaje što bi u teorijskom pogledu bilo značajno za analizu globalizacije. Takav zaključak se nameće pre svega s obzirom na činjenicu da je njihovo shvatanje globalizacije svedeno samo na jednu vrlo usku pa i nepotpunu ideološku dimenziju globalizacije. Kritikujući jednu ideologiju, sami su se poslužili drugom ideologijom, bilo da je reč o levičarskoj (Burdije, Falk, George), klasično liberalnoj (sa kojom povremeno koketira Čomski) ili anarhističkoj poziciji (većina antiglobalističkih aktivista). Held  je ponudio sledeću značajnu i vrlo uticajnu klasifikaciju pristupa analizi globalizacije. Reč  je o podeli na takozvane hiperglobaliste, skeptike i transformacioniste.

Kada je o hiperglobalistima reč, zajedničke crte ovog pristupa mogle bi se sažeti na sledeći način: Globalizacija predstavlja potpuno novo doba ljudske istorije koje se karakteriše globalnom ekonomijom (kapitalizmom), globalnom politikom i globalnim civilnim društvom. Pored toga, oni ističu da je moć i značaj nacionalnih država u stalnom opadanju. Na odredjeni način ovo se doba može označiti epohom kraja nacionalnih država. Ključni faktori koji odredjuju i usmeravaju globalizaciju su kapitalizam i/ili tehnološki napredak posebno u oblasti informatike 71

i komunikacija. Posledice globalizacije po njima su očigledne u svim sferama društvenog života.

 Na kulturnom planu dolazi do homogenizacije i mekdonaldizacije kulture. Na planu društvene strukture uočava se  preoblikovanje sveukupnih društvenih odnosa, a u vezi sa tim je preoblikovanje osnova starih društvenih hijerarhija. Sve te promene vode u krajnjoj liniji stvaranju jedne nove globalne civilizacije. Bitno je i Kastelsov zapažanje da se nehomogenost ove grupe ogleda i u odnosu  prema posledicama globalizacije pa se može govoriti o “pozitivnim” i “negativnim” hiperglobalistima.

Skeptici tvrde u osnovi sledeće: Globalizacija je “mit” i ništa se radikalno u stepenu globalne integracije nije promenilo u odnosu na ranije periode, čak se može reći da je ekonomska integracija manje izražena nego krajem XIX i početkom XX veka.Ekonomska integracija je još uvek regionalna i odvija se izmedju tri glavna finansijsko-tržišna bloka, što je trend suprotan globalizaciji. Otuda i dodatna marginalizacija tradicionalno marginalizovanog trećeg sveta.  Nacionalne države i njihove vlade ne gube na značaju. Naprotiv, od njihove sposobnosti da modeliraju transformativne strategije zavisi uspeh nacionalnih ekonomija. Drugim rečima, nema ničeg novog pod suncem što ranije nije vidjeno. Kao specifičan odgovor na ove medjusobno različite, a delimično i suprotstavljene teze javili su se autori koji danas čine mainstream, a koji pokušavaju da pokažu da je globalizacija realan  proces, ali istovremeno kompleksan i protivurečan fenomen. Takav stav se ponajbolje ogleda u novim pojmovima koji su stvoreni da bi se opisao sadržaj aktuelne globalizacije. Antiteza globalizacija  –  lokalizacija sintetisana je u pojmu glokalizacija koji generalno upućuje na  prožimanje lokalnih sadržaja globalnim uticajima. Specifičnije posmatrano kada je o kulturi reč, dihtomija homogenizacija  –   heterogenizacija prevazidjena je uvodjenjem pojma hibridizacija kulture, a spor oko ključnih aktera koji deluju u savremnom svetu, gde jedni ističu nacionalne države, a drugi transnacionalne organizacije, pokušava se prevazići shvatanjem o  postinternacionalnom dobu politike i postojanju dva relativno odvojena sveta –  sveta nacionalnih država i sveta transnacionalnih organizacija. Međutim, kada je reč o pitanjima kao što su: kada započinje proces globalizacije; kakva je sudbina nacionalne države u epohi globalizacije; šta se dešava sa kulturom; ili kakve su  posledice globalizacije, mogu se uočiti ozbiljne slabosti ove klasifikacije jer su autori iz različitih grupa po pojedinim pitanjima medjusobno bliži od onih iz iste grupe i obrnuto. O globalizaciji se  još intenzivnije počelo govoriti onoga trenutka kada su pojedini autori, poput Rolanda Robertsona pokušali, ma koliko to izgledalo nategnuto, da umesto pojmova modrnizacija i kapitalizam u središte pažnje postave globalizaciju kao proces sui generis. Suština ove promene ogledala se zapravo u tome da je i pored deklarativnog zalaganja za sveobuhvatnost u objašnjenju, Robertsonova teorija globalizacije u prvi plan istakla zbivanju u kulturnom polju, zapostavljajući u dobroj meri ekonomske i političke činioce promena. Zatim, Skler govori o četiri pristupa analizi globalizacije. Reč je o pristupima koji u centar pažnje stavljaju: svetski sistem; globalnu kulturu; globalno društvo; i globalni kapitalizam. Ono što je ovim pristupima zajedničkoj jeste ideja da se savremeni problemi ne mogu rešavati na nivou nacionalnih društava već se za njihovo adekvatno rešavanje moraju uzeti u obzir globalni  procesi.

72

44. PROGRAMI GLOBALIZACIJE U XX VEKU

 Na globanlom planu, finansije sve više postaju digitalna delatnost, jer  finansijska tržišta danas  postoje unutar kompjuterske mreže i više nema potrebe za fizičkim strukturama.  Poslednje decenije XX veka obieležila je visoka mobilizacija kapitala, internacionalna mobilnost kapitala i njegova koncentracija, koja zapanjuje sa brzinom integracija, ekspanzija i obimima. U ukupnim novijim tokovima kapitala odvijale su se dve značajne strukture promena: jedna je značajno  preusmeravanje sa bankarskih kredita na posredna i neposredna ulaganja i ulaganja u državne obveznice, a druga, do azijske finansijske krize, preusmeravanje ulaganja sa superindustrijalizovanih na novoindustrijalizovane, uključujući tu i Kinu. Danas su praktično sve zemlje sveta- i bogate i siromašne- uvoznice i izvoznice kapitala.

Brži rast i neobično velika brzina i obim kretanja nekih oblika kapitala kao i činjenica da je  praktično celi svet pokriven mrežom transnacionalnih i međunarodnih finansijskih ustanova, još uvek ne znače da su međunarodni tokovi kapitala postali glavni instrment ekonomske globalizacije.  Nasuprot, međunarodna trgovina je bila i ostala najglobalizovaniji vid međunarodnih ekonomskih odnosa. Zahvaljujući, s jedne strane, vrlo dinamičnom rastu industrijske i poljoprivredne proizvodnje u  pojedinim regionima i zemljama, a s druge, liberalizacjij svetske trgovine koja je usledila uspešnim završecima osam rundi globalnih pregovora o trgovini u okvirima GATT-a i WTO-a , kao i liberalizaciji trgovine unutar integracionih celina, međunar odna je trgovina brzo i stalno napreduje.

Posebno značajne promene desile su se 60-tih godina prošloga veka kao što su: tehnološke promene: brža i bolja komunikacija, brži i bolji transport, sve više informacionih mreža koje globalno povezuju ljude međunarodne ekonomske integracije: manje tarife (GATT), valute povezane flukruirajućim kursevima, globalni tokovi kapitala sazrevanje tržišta u razvijenim zemljama: sporiji domaći rast, agresivniji izvoznici, manje intervencije države  pad komunističkog i socijalističkog režima: sve više zemalja povezanih sa kapitalističkim sistemom, više privatizacije Globalizacija tržišta i konkurencije na takav način dovodi do stvaranja više prilika što ima za  posledicu povećanu brzinu i veću konkurenciju, a s drge strane stvaraju se i veće  prijetlje u smislu većeg tržišta i stvaranja manje međudržavnih barijera.  Da bi se izbjegle prijetnje i/ ili iskoristile prilike, preduzeća moraju izabrati transformaciju kojom će postati jači konkurenti. Fukujama sa druge strane, društva koja u sebi ne podstiču svoje individue da se dokazuju,

takmiče ili budu u krajnjem slučaju agresivna, po Fukujami ne mogu da budu inovativna društva. Postavlja se pitanje: kako obnavljati društvo, ako ono iz decenije u deceniju sve više stari. Kako će se menjati sistem vrednosti u društvu kada u njegovoj populaciji tinejxeri budu neznatna manjina. Ovo starenje društva prouzrokovano galopirajućom tehnologijom medicinske nauke (produženje života ljudskog organizma) dovešće, po Fukujami, do velikog haosa među 73

 pojedincima u hijerarhiji zasnovanoj po starosnom dobu. Poslednji čovek ne želi da rizikuje svoj

život ma koliko on jednoličan bio. Istorija je po njemu bila puna besmislenih bitaka. Fukujama se slaže sa Ničeom da je poslednji čovek pobednički rob. Međutim, u Ničeovom idealu nadčoveka on vidi samo pretnju po poslednjeg čoveka i zapadnu liberalnu demokratiju. Takođe vidi pretnju za svoje učenje o kraju istorije. Ovaj postistorijski, poslednji čovek za Fukujamu nije ništa više od postindustrijske životinje. On živi između prošlosti i budućnosti, živi između, u sredini. I taj osrednji, prosečni čovek se ne razlikuje od svojih bližnjih.

47.GLOBALIZACIJA I NACIONALNA DRŽAVA ( može da se uključe i delovi pitanja 33 i 34 )

Globalizacija je danas sinonim za svetsko tržište i svetsku privredu. Ali, mnogo je važnije shvatiti da globalizacija dovodi do  promena u moći na svetskoj i nacionalnoj pozornici. Globalizacija, umesto stare igre moći evoluciono uspostavlja pravila nove igre moći. U okviru te nove igre moći ključnu poziciju ima kapital, odnosno investicije i multinacionalne kompanije. Dok je ranije vladala misao da treba izbeći ulazak stranaca i stranih kompanija radi zaštite sopstvene države i ekonomije, danas postoji strah od nedolaska investitora. Sada se nova moć ne zasniva na prisili, na ultimatumu za nametanje sopstvene volje drugima. Zato je ona više dinamična, a manje statična, odnosno ona je pokretljivija, budući da je nezavisna o mestu i državi, već je „globalno efikasna“. Tako sada glavna poluga moći svetske privrede i svjetskog tržišta jeste da se negde u nekoj zemlji nešto ne čini, ne investira, a da se to ne mora  javno opravdavati.

U krajnjem, kako i ističe Albert Hiršman mega moć sve tske privrede prema nacionalnim državama se zasniva na opciji izmeštanja (exit o pciji) koju je kapital osvojio u digitalnom  prostoru (ne teritorijalnom). To je iskustvo aktuelno, ali preti isključenjem države sa svetskog tržišta, koje svi, svuda na svetu moraju shvatiti. Opcija izmještanja uspostavlja konkurenciju između država  prema globalnim investitorima i tokovima kapitala. Ovo za posljedicu ima da se od klasičnih nacionalnih država, koje su bile  primarno vojni konkurenti nastaju konkurentske države u oblasti ekonomije i tržišta. Ključ moći više nije vojna snaga, već položaj pojedine države na svetskom tržištu. To znači da vladavinu svake države (i unutrašnju i spoljnu političku) treba posmatrati dominantno kroz prizmu svetskog tržišta. Sve ovo ima posledica i na sadržinu moći nacionalnih država. Odnosno, to izaziva nužnost da se  pr omeni naš način shvatanja nacionalne države. Zapravo, kako ističe Maks Veber državna vlast  počiva na a) prisili, b) vojnoj snazi i intervenciji,  c) demokratskom konsenzusu, d) instumentalizaciji nacionalnog državnog prava. Sve ove „bitne odrednice“ državne vlasti počivaju na teritorijalnom principu, odnosno sve se ovo obavlja i dešava na teritoriji te države. Izvan te teritorije ta moć ne postoji. Ta teritorija je, sa stanovišta vlasti, politički prostor. Međutim, svetska privreda počiva na deteritorijalnom  principu. Umjesto moći na ograničenoj teritoriji sada postoji moć na ne-ograničenoj teritoriji. Ta moć se ne zasniva na prisili, kao što se zasniva kod nacionalne države. Ona se zasniva na količini investicija, odnosno na bogatstvu kojim raspolažu akteri u svetskoj privredi. Za razliku od prisile koja se može primeniti samo negativno, tj. u smislu kazne, bogatstvo dozvoljava i nagrađivanje i kažnjavanje, ima i pozitivnu i negativnu dimeziju. Znanjem se bude nove potrebe, stvaraju nova tržišta, menjaju ciljevi, razvijaju nove tehnologije, od neprijatelja prave prijatelji. „Znanje je 74

moć.“ (F. Bekom) Tako se bogatstvu dodaje još jedan element koji povećava njihovu globalnu mega-ekonomsku moć! Globalizacija je ničija vlast! Niko lično nije započeo globalizaciju, a niko je lično ne može ni zaustaviti i niko nije odgovoran. Riječ globalizaciju možemo prevesti kao organizovanu neodgovornost, kaže Beck. Prema tome, nacionalna država gubi klasičan oblik moći i dobija neki drugi. Ovde se ističe sve veća prozirnost državnih granica, sve veća propustljivost državnih granica. Državna granica ne sme  biti brana toku kapitala! Ona mora da omogućava protok odnosno mobilnost ljudi i faktora  proizvodnje. Globalizacija ubrzava život! Sve se ubrzava putem savremene tehnologije! Kao što  piše Gidens danas se došlo do „ukidanja prostora vremenom“ što omogućavaju novi komunikacioni mediji! 48.GLOBALIZACIJA I PROBLEM NACIONALIZMA

Još Marks je nagoveštavao da će nacionalne razlike i antagonizmi između naroda svakim danom sve više nestajati. Smrt nacionalizma kao projekta izgradnje nacije naširoko je proklamovana  posle Prvog svetskog rata, nakon rekonstrukcije Evrope u skladu sa principom nacionalnog samoopredeljnja, i posle Drugog svetskog rata kao rezultat dekolonizacije u Africi i Aziji. Pored

toga, kako je odmicao XX vek, činilo se da su nacije zbog rastuće internacionalizacije ekonomskog i političkog života postale suvišne. Međunarodne organizacije –   poput Ujedinjenih nacija i Evropske unije  –  počele su da dominiraju svetskom politikom, ostavljajući sve manje i manje odluka u rukama pojedinačnih nacija. Ova pojava se opisuje kao „globalizacija“. Globalizacija ima dalekosežni uticaj kako na nacije-države, tako i na političke doktrine ukorenjene u ideji nacionalne osobenosti. To vodi pojavljivanju integrisane globalne ekonomije,

što znači da je materijalni properitet češće određen investicionim odlukama transnacionalnih korporacija, nego akcijama nacionalnih vlada. U pogledu kulture, s rastom vazdušnog saobraćaja, stranog turizma, satelitske televizije i internta, globalizacija znači širenje tržištem  pritisnutog društva koje se ponekad posmatra kao „mekdonaldizacija“ sveta. Imajući sve ovo u vidu, XXI vek će sigurno biti svedok konačnog pomračenja političkog nacionalizma. Ipak, bar dva faktora ukazuju na to da nacija i dalje ima svoj politički značaj: Postoje svedočanstva da globalizacija upravo slabljenjem tradicionalnih građanskih i nacionalnih veza može da pothranjuje pojavu etnički zasnovanih ponekad agresivnih oblika nacionalizma. Ako nacija-država nije sposobna da stvara smislene kolektivne identitete, može doći do razvoja „partikularizma“, zasnovanih na regiji, religiji, etnicitetu 

ili rasi. 

Globalizacija nacionalnom projektu može pridati jedno novo značenje i značaj, a to je  planiranje budućnosti nacija u jednom sve više globalizovanom i međuzavisnom svetu. U tom smislu, globalizacija ne mora učiniti da nacije postanu irelevantne, već ih može  prisiliti da ponovo pronađu sebe, da i dalje za društvo budu izvor socijalne kohezije i identiteta, ali u kontekstu sve veće fluidnosti i konkurentnosti.

75