FORMALIZAM MIŠLJENJA 1. Logika klasa Logika klasa je najelementarnija i najjednostavnija teorija u simboličkoj logici, koja proučava pojam klase i njena opšta svojstva. Dakle, logika klasa je teorija o zakonitostima odnosa među klasama, a aksiomatsko izgrađivanje, izvođenje i dokazivanje sistema logike klasa u simboličkoj logici jeste račun klasa. Osnovni pojam teorije klasa jeste klasa. Klasa je skup bilo kakvih objekata, kolekcija entiteta bilo koje vrste. Klase se sastoje iz elemenata klase, a elementi su promenljive i konstante, članovi klase, koja je celina tih objekata, zatim operatora i odnosa između elemenata klase. Klase mogu imati konačan ili beskonačan broj elemenata, mogu sadržati jedan član a može biti bez ijednog člana (prazna klasa), ili da obuhvati sve objekte klase i njenu suprotnost (univerzalna klasa). U logici klasa upotrebljavaju se simboli za odnose među klasama, zatim kvantori, pomoćne zgrade, indeksi. Termin klasa obeležava se simbolima A, B, C..., elementi ili članovi klase x, y, z..., ili a, b, c..., zatim postoje operatori kojima se označavaju odnosi pripadanja ili nepripadanja ( ∈, ∉), uključenosti ( ⊂ ), identičnosti (=), unije ( ∪), preseka ili proizvoda ( ∩), odnosi klasa i potklase ( ⊆ ). Kvantifikatori Kvantifikatori su su svi ( ) i neki ( ). Klase se određuju ekstenzionalno i intenzionalno, dakle nabrajanjem elemenata klase (što je slično određivanju obima pojma) i navođenjem opštih svojstava svih elemenata klase (a to je slično određivanju sadržaja pojma). Određene klase nalaze se u međusobnim odnosima i ti su odnosi definisani prema zakonima logike klasa: 1) Odnos uključenosti, inkluzije, sadržanost je klase u klasi, gde su elementi uključene klase sadržani i u klasi u kojoj je uključena (A ⊂ B). Inkluzija je odnos klase i potklase, a definicije odnosa klase i potklase kaže: klasa A je potklasa klase B ako svaki elemenat klase A jeste i elemenat klase B. Tim je rečeno i to da je klasa B svoja potklasa prema definiciji identičnosti sa sobom. U odnosu uključivanja postoji i odnos isključivanja ( ⊃ , A⊃ B, A se isključuje iz B). 2) U logičkom odnosu negacije, jedna je klasa negacija druge klase ako obuhvata sve elemente univerzalne klase koji nisu elementi druge klase. 3) Odnos proizvoda, ili preseka klasa, jeste klasa čiji su elementi ujedno elementi obeju klasa. Dve klase se seku ako imaju barem jedan zajednički elemenat, a svi ostali elementi su elementi jedne ili druge klase. 4) Odnos jednakosti, ili identiteta, izražava doslednost istih članova ili elemenata klasa, gde su dve klase identične onda kada je svaki elemenat jedne klase istovremeno i element druge klase, i obrnuto. 5) Odnos logičke sume (A+B): logičku sumu sačinjavaju oni elementi koji pripadaju ili jednoj ili drugoj klasi. 6) Razlika klasa (A-B) sačinjena je od elemenata klase A koji nisu elementi klase B. 7) Logička unija klasa (A∪ B) sačinjena je od svih elemenata klase A i klase B 8) Univerzalna klasa obuhvata sve elemente klase i njene negacije. Osnovni opšti stavovi o osnovnim pojmovima logike klasa i njihovim odnosima su aksiomi logike klasa. Iz aksioma, ili zakona logike klasa, izvode se teoremi koji se dokazuju.
2. Logika iskaza U simboličkoj logici, logika iskaza (ili logika stavova, sudova) postavljena je kao teorija o utvrđivanju značenja i načina upotrebe iskaza u njihovim međusobnim vezama, dakle deduktivna teorija o logičkim operacijama sa opštim stavovima. Glavni interes logike iskaza čine spojevi osnovnih i složenih logičkih iskaza, formula. Pretpostavlja se da se složeni logički iskazi sastoje iz elementarnih iskaza, koji su zapravo izjavne rečenice sa subjektom i predikatom i njihovim veznicima, te koji time imaju neku svoju logičku vrednost istine: elementarnim logičkim iskazima grade se složeni iskazi ili formule u kojima su elementarni iskazi u izvesnim logičkim odnosima, a onda formule u međusobnim odnosima, što sve zajedno sačinjava sistem logike iskaza. Simbolički jezik sistema logičkih iskaza sastoji se iz logičkih promenljivih, ili varijabli (p, q, r, s...), logičkih konstanti (operatori, logičke relacije: negacije, konjunkcija, disjunkcija, implikacija, ekvivalencija), logičkih istinosnih vrednosti (1 istinito, 0 lažno) i logičkih znakova interpunkcija (pomoćnih znakova). Logičke relacije: 1) negacija iskaza p je –p iskaza, negacija tačnog iskaza je netačan iskaz, negacija netačnog je tačan iskaz. Dvostruka negacija jednaka je afirmaciji. 2) konjunkcija (p∧q) je binarna funkcija iskaza p i q, koja je tačna ako su p i q tačni, a netačna ako p i q imaju druge istinosne vrednosti, dakle, konjunkcija je istinita samo kad su svi argumenti istiniti. 3) disjunkcija (p∨q) iskaza p i q je tačna ako je bar jedan od iskaza tačan, što znači da je netačna ako su oba argumenta netačna. 4) implikacija (p⇒q) je binarna funkcija iskaza p i q, gde je iskaz ako p onda q netačan samo ako je p tačan a q netačan iskaz. 5) ekvivalencija (p≡ q) je binarna funkcija iskaza p i q, gde je iskaz p je ako i samo ako q istinit ako su i p i q istiniti, i ako su i p i q neistiniti. Na temelju ovoga grade se tablice istinosnih vrednosti i matrice istinitosti prema pravilima za osnovne logičke funkcije i njihove formule iskaznog računa. Te su tablice i matrice od značaja jer su metod utvrđivanja vrednosti istine složenih formula iskaznog računa, kada se zna istinosna vrednost njihovih elemenata. One su isto tako i pravila za interpretaciju logičkih konstanti, kao i definicije logičkih funkcija. Logičke konstante definišu se međusobno, a to znači da ima logičkih formula koje su međusobno ekvivalentne po tablicama istinitosti. Konjunkcija se može definisati pomoću negacije i implikacije, pa je formula p ∧q ekvivalentna formuli –(p ⇒-q). Disjunkcija se definiše pomoću konjunkcije i negacije: p ∨q ekvivalentno je formuli –(-p ∧-q). Implikacija se definiše negacijom i disjunkcijom, dakle p ⇒q ekvivalentno je formuli -p ∨q. Ekvivalencija dva iska iskaza za defi defini niše še se pomo pomoću ću njih njihov ovee uzja uzjamn mnee impl implik ikac acij ije, e, pa je p ≡ q ekviv ekvivale alentn ntnoo sa (p⇒q)∧(q⇒ p). Konstante i promenljive sačinjavaju elementarne formule računa iskaza, više elementarnih formula sačinjavaju složenije formule. Po istinosnoj vrednosti formule iskaznog računa su istinite, neutralne i neistinite (tautologije, kontigentne i kontradikcije).
2. Logika iskaza U simboličkoj logici, logika iskaza (ili logika stavova, sudova) postavljena je kao teorija o utvrđivanju značenja i načina upotrebe iskaza u njihovim međusobnim vezama, dakle deduktivna teorija o logičkim operacijama sa opštim stavovima. Glavni interes logike iskaza čine spojevi osnovnih i složenih logičkih iskaza, formula. Pretpostavlja se da se složeni logički iskazi sastoje iz elementarnih iskaza, koji su zapravo izjavne rečenice sa subjektom i predikatom i njihovim veznicima, te koji time imaju neku svoju logičku vrednost istine: elementarnim logičkim iskazima grade se složeni iskazi ili formule u kojima su elementarni iskazi u izvesnim logičkim odnosima, a onda formule u međusobnim odnosima, što sve zajedno sačinjava sistem logike iskaza. Simbolički jezik sistema logičkih iskaza sastoji se iz logičkih promenljivih, ili varijabli (p, q, r, s...), logičkih konstanti (operatori, logičke relacije: negacije, konjunkcija, disjunkcija, implikacija, ekvivalencija), logičkih istinosnih vrednosti (1 istinito, 0 lažno) i logičkih znakova interpunkcija (pomoćnih znakova). Logičke relacije: 1) negacija iskaza p je –p iskaza, negacija tačnog iskaza je netačan iskaz, negacija netačnog je tačan iskaz. Dvostruka negacija jednaka je afirmaciji. 2) konjunkcija (p∧q) je binarna funkcija iskaza p i q, koja je tačna ako su p i q tačni, a netačna ako p i q imaju druge istinosne vrednosti, dakle, konjunkcija je istinita samo kad su svi argumenti istiniti. 3) disjunkcija (p∨q) iskaza p i q je tačna ako je bar jedan od iskaza tačan, što znači da je netačna ako su oba argumenta netačna. 4) implikacija (p⇒q) je binarna funkcija iskaza p i q, gde je iskaz ako p onda q netačan samo ako je p tačan a q netačan iskaz. 5) ekvivalencija (p≡ q) je binarna funkcija iskaza p i q, gde je iskaz p je ako i samo ako q istinit ako su i p i q istiniti, i ako su i p i q neistiniti. Na temelju ovoga grade se tablice istinosnih vrednosti i matrice istinitosti prema pravilima za osnovne logičke funkcije i njihove formule iskaznog računa. Te su tablice i matrice od značaja jer su metod utvrđivanja vrednosti istine složenih formula iskaznog računa, kada se zna istinosna vrednost njihovih elemenata. One su isto tako i pravila za interpretaciju logičkih konstanti, kao i definicije logičkih funkcija. Logičke konstante definišu se međusobno, a to znači da ima logičkih formula koje su međusobno ekvivalentne po tablicama istinitosti. Konjunkcija se može definisati pomoću negacije i implikacije, pa je formula p ∧q ekvivalentna formuli –(p ⇒-q). Disjunkcija se definiše pomoću konjunkcije i negacije: p ∨q ekvivalentno je formuli –(-p ∧-q). Implikacija se definiše negacijom i disjunkcijom, dakle p ⇒q ekvivalentno je formuli -p ∨q. Ekvivalencija dva iska iskaza za defi defini niše še se pomo pomoću ću njih njihov ovee uzja uzjamn mnee impl implik ikac acij ije, e, pa je p ≡ q ekviv ekvivale alentn ntnoo sa (p⇒q)∧(q⇒ p). Konstante i promenljive sačinjavaju elementarne formule računa iskaza, više elementarnih formula sačinjavaju složenije formule. Po istinosnoj vrednosti formule iskaznog računa su istinite, neutralne i neistinite (tautologije, kontigentne i kontradikcije).
3. Logika predikata predikata Logi Logika ka pred predik ikat ataa je teor teorij ijaa u ma mate tema matič tičko kojj logi logici ci o logi logičk čkoj oj isti istini ni i zako zakoni nima ma unutrašnje strukture iskaza. Logika iskaza izučava odnose među iskazima bez obzira na njihovu strukturu. Ali, svaki je iskaz struktura iskaza, u toj su stukturi pojmovi iskaza, predikat je pojam koji je funkcija iskaza. Frege je logički pojam predikata uopštio u pojam logičke funkcije kojim se izražava uzaj uzajam amno nost st elem elemen enat ataa iska iskaza za.. Tako Tako se stup stupaa u stru strukt ktur uruu iska iskaza za,, pa je logi logika ka iska iskaza za molekularna logika u poređenju sa logikom predikata koja se pojavljuje kao atomska logika, a to znači zakoni logike iskaza su i zakoni logike predikata, logika predikata obuhvata logiku iskaza iskaza.. Pobliž Pobližee rečeno rečeno,, logika logika predik predikata ata ispitu ispituje je pravil pravilaa odnosa odnosa kvanto kvantora ra u iskazi iskazima ma i formulama, to je teorija kvantora, funkcionalna logika o strukturi iskaznih funkcija, predikata. Predikati su svojstva pojedinačnih predmeta f(a), odnosi pojedinačnih predmeta f(a,b), f (a,b), svojstva ili odnosi klasa f(x,y,z,...), svojstva ili odnosi iskaza f(p,q), kao i najopštije svojstvo bilo čega. Predikat sa jednom promenljivom je jednomestni, sa dve promenljive dvomestni.... s tim što predikati s dve ili više individualnih promenljivih izražavaju i odnose, a odnosi su binarni, trinarni itd. Struktura aksiomatskog sistema logike predikata: iskazne promenljive (p,q,r), logičke konstant konstante, e, operatori operatori (-,∧,∨,⇒,⇔), individua individualne lne konstant konstantee (a,b,c), (a,b,c), individua individualne lne promenlji promenljive ve (x,y,z), predikati ili funkcije (f,g,h), kvantifikatori (univerzalni, egzistencijalni), pomoćni znaci, zgrade. Ovo sačinjava azbuku računa predikata u logici predikata. Postoje zatim u logici predikata pravila formacije i transformacije formula računa predikata. Pravila formacije su uslovi pod kojima se skup simbola ima smatrati formulom računa predikata. Prema pravilima transformacije izvode se formule jedne iz drugih, a pravila su pravilo zamene, pravilo implikacije i pravilo kvantifikacije. U strukturi logike predikata, osim spomenutih elemenata, postoje aksiomi i teoremi računa predikata. U logički istinite formule logike predikata spadaju najpre svi aksiomi logike iskaza, a onda aksiomi koji izražavaju odnose kvantifikatora. Iz aksioma izvode se opet logički istinite formule računa predikata prema pravilima transformacije, s tim što su svi teoremi računa iskaza i teoremi logike predikata, ali nisu svi teoremi računa predikata i teoremi računa iskaza. U logici iskaza utvrđuju se logička istinosna vrednost njenih formula, u logici predikata utvrđuju se, osim istinitosti, i zadovoljivost njenih formula. Formula u logici predikata je zadovoljiva ako je uopšte logički moguća i ako je istinita, a to znači da formula mora biti u skladu sa logičkim sistemom u kome pripada, ne može biti protivrečna formulama tog sistema formula. A taj sistem formula logike predikata, ili aksiomatski sistem računa predikata, mora biti, isto kao i aksiomatski sistem iskaznog računa, neprotivrečan i potpun.
4. Logika relacija Logik Logikaa relac relacija ija simbol simboličk ičkee logike logike teorij teorijaa je o opšti opštim m svojst svojstvim vimaa odnos odnosaa među među iskazima i samim odnosima, dakle to je deo logike formalizovanog sistema mišljenja koji ispituje odnose između stvari, klasa, iskaza, predikata i samih odnosa. Po de Morganu kopula ’je’ ima mnoštvo značenja, jednakost je samo jedno od tih značenja, i svako je od tih značenja izvestan odnos. Odnosa je pak mnogo, ali valja postaviti uslove veza koji su odnosi: logika relacija teorija je o opštim uslovima i svojstvima odnosa u formalizovanom mišljenju. U logici klasa i logici skupova, relacija je definisana kao skup, ili klasa, uređenih parova. To su zapravo višemesni predikati ili propozicionalne funkcije sa dva ili više argumenta. Višemesni predikati i definišu relacije, kao što ih definišu i uređene klase: relacija koja je definisana dvomesnim predikatom je binarna relacije, ona pak relacija koja je definisana tromesnim predikatom je trinarna relacija, itd. Skup relata u relaciji su argumenti relacije. Isto tako, u jezik simboličkog sistema izražavanja logike relacija spadaju oznake operatora, kvantora, zagrade, sve ono što sačinjava i jezik logike iskaza, logike predikata, logika klasa. U bitna svojstva relacija spadaju refleksivnost, irefleksivnost, nerefleksivnost, komutativnost, akomutativnost, nekomutativnost, zatim tranzitivnost, intranzitivnost, netranzitivnost, što u izvesnom smislu predstavlja i vrste relacije. Isto tako i odnosi stupaju u međusobne odnose. Neki od tih odnosa su identitet, neidentitet, konverzija, inkluzija, proizvod, zbir, unija, presek, negacija, što je u izvesnom smislu shodno odnosima među klasama ili skupovima.
5. Modalna logika Modalna logika se u polivalentnoj logici pokazuje kao teorija koja izučava logička svojstva nužnosti, mogućnosti, nemogućnosti. Aristotel je razlikovao nužno, moguće, nemoguće, stvarno, sholastici su razlikovali realni i iskazni modalitet, ali je tek K. I. Luis postavio prvi sistem modalne logike, na čiji su daljni razvoj uticali fon Riht, Prajor, Rajhenbah i dr. Pojmovi modalnosti su raznovrsni, mogu između ostalog biti ontološke modalnosti (nužno stvarno, moguće stvarno, nemoguće stvarno...), logičke modalnosti (nužno istinito, moguće istinito), epistemološke modalnosti (dokazivo, proverljivo, neproverljivo), deontičke modalnosti (obavezno, neobavezno, zabranjeno), aksiološke modalnosti (dobro, zlo, bolje), vremenske modalnosti (uvek, nikada, ponekad, pre, posle). Fon Riht modalne kategorije deli na aletičke moduse istine (nužno, moguće i kontigentno istinito), epistemičke moduse (provereno, neodlučno i opovrgnuto saznato) i deontičke moduse (obavezno, dopušteno i zabranjeno). Razlikuje fon Riht isto tako i monadičke ili apsolutne modalnosti kao svojstva sudova i diadičke ili relativne modalnosti kao odnose među sudovima. Obično se smatra da su tri osnovna pravila za minimalni sistem modalne logike, osim aksioma i teorema, dakle pravilo modus ponens, ekstenzionalnost i pravilo umetanja formule logike iskaza na mesto iskaznih promenljivih. Elementarna modalna logika je trovalentna (moguće, tačno, netačno), mogu se međutim izgraditi sistemi polivalentne modalne logike sa n-tim vrednostima.
6. Vremenska logika Vremenska logika je teorija u savremenoj matematičkoj logici o vremenskim određenjima vrednosti logičkih stavova. Prvi sistem vremenske logike postavio je A. N. Prajor, koji je jeziku logike iskaza pridodao vremenske operatore P (prošlost, Pp bilo je tako da je p), zatim F (budućnost, Fp biće tako da je p), H (uvek je bilo tako, Hp) i G (uvek će biti, Gp). U formalizovanom sistemu vremenske logike ne radi se o supstancijalnom ontološkom poimanju vremena, nego o relacionom, statičkom i dinamičkom shvatanju vremena u dimenzijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i njihovim različitim modalitetima u logičkim iskazima. U tom smislu vremenska logika može se aksiomatizovati kao modalni račun.
JEZIK MIŠLJENJA 8. Platon o jeziku Imenovanje je jedna od moći ljudske svesti, koja je i stvaranje misli kojima je i postalo. Ovaj Platonov stav upućuje na uverenje da bića, ili stvari, po svojoj suštini nemaju imena, ona im pripadaju od zakonodavca koji se razume u bit stvari, od mudraca, filozofa, jer oni su vični logosu. Duša se seća carstva apsolutnih ideja i pritom imenuje suštatstva jezikom mišljenja. U dijalogu Kratil Platon dopušta Sokratu da kaže kako sve ono što zaslužuje odredbu i ime bića ima vlastitu suštinu koja se prikazuje tim imenom, pa je ime, reč, organon za razlučivanje stvari u njihovim suštinama, jer reč svojom suštinom prikazuje suštinu bića. Dakle, u prirodi je mišljenja da jezikom misli prirodu bića, imenujući pritom njegovo suštatstvo, gde onda ime suštatstva nije sâmo suštatstvo. Ime bića nije biće, ono je prikaz stvari bića, pa je jezik, prema Platonu, skupnost značenja reči; značenje je pak iskustvo navike i dogovora u praksi saobraćanja misli. U prirodi je čovekovoj da jezikom može izneti iz samoga sebe ono što jeste znanje, ali valja pribeći pojmovima i u njima tražiti istinu bića, jer pojam je misao o suštini bića. Tek je, dakle, logički logos logički govor kojim se iskazuje misao o suštini bića, a istinom bića iskazuje se da za svako biće postoji prirodna tačnost označavanja. Ovo jedinstvo reči i stvari jeste pravilnost reči, ali je ta pravilnost shvaćena u Platonovom Kratilu prevashodno kao prirodna podudarnost reči i stvari, i kao dogovor u jasnoći upotrebe jezika, na čemu se i zasniva izvor značenja svih reči.
9. Aristotel o jeziku Po Aristotelovom mišljenju, znanje jezika stvar je logike i metafizike, jer logika je pojmovno obnavljanje, sabiranje i izricanje sveukupnog sveta bića, analitika mišljenja: reči su pojmovni oblici pojmova, misao se iskazuje rečima, skupnost reči je govor, govor je jezik, jezik je jezik bića, pa su onda kategorije jezički izrazi pojmovne opštosti bića. Reč je elementarna jedinica govornog logosa, elementarna jedinica govornog mišljenja, mišljenja uopšte. Misao i jezik događaju se po istim zakonima događanja bića, kategori jalnom redu bića pripada kategorijalni red reči, pa red značenja reči odgovara poretku principa bića. jezik se odnosi na pojedinačne datosti bića, njihove međusobne odnose, reči jezika svojim značenjima stavljaju se u opšti poredak bića, jer reči su imenovanja bića, njihovih svojstava, odnosa i smisla. Govor je razumsko kazivanje tog poretka bića, jezik je govor o raznolikosti bića, zato je i on raznolik, pa postoji mnoštvo različith reči različitih značenja, gde pritom reči nisu isto što i imena. Reči su gramatičke reči kao znakovi, a imena su supstantivna, glagolska, pridevska itd., što odgovara kategorijalnom poretku pojmovnog iskazivanja bića. Premda su reči elementi govora, govor je, kod Aristotela, osnov jezika, govor je pojavni oblik jezika, a jezička forma govora jeste rečenica. Aristotel istražuje upravo gramatički smisao govora, a onda i logički smisao. Logičke i gramatičke strukture govora jedne su te iste strukture, postoji identitet gramatičkih i logičkih formi jezika a onda i mišljenja, dakle, struktura misli struktura je i jezika, u konačnom, struktura bića.
10. Hajdeger o jeziku Za Hajdegera jezik je ’kuća bića’, biće dolazi kroz jezik, imenovanjem biće stupa u otvorenost, u jeziku postaju i jesu stvari. Jezik govori, njemu je potreban čovekov govor, i ništa što je pre jezičko ne postoji, neki čisti duh predjezičkog mišljenja, naime, sâmo je mišljenje uvek jezik. Imenovanje dakle ’oblači biće u reči’, mišljenju se valja učiti jezikom. Čovek govori ako odgovara jeziku, valja se naučiti stanovati u govorenju jezika, a moć čovekova govora nacrt je njegovog bića, govor je egzistencijalno jezik. Hajdegerova ontološka egzistencijalistička analitika jezika ide prema dokinuću filozofije jezika kako bi se, onda, moglo raspitati o samim stvarima jezika unutar ustrojstva bitka.
11. Vitgenštajn o jeziku Prema Vitgenštajnu, predmeti sačinjavaju supstanciju sveta, svet je sveukupnost postojećih stanja stvari koji se iskazuju u jeziku i mišljenju, istina je pomoću jezika i mišljenja neizreciva i nemisliva, to je bit jezika i bit mišljenja. Jezik preodeva misao, misao je smisaoni stav a sveukupnost takvih stavova zove se jezik. Misao je logička slika činjenica, to se kazuje iskazom, izrazom, izraz je sva bitnost stavova, on pretpostavlja formu i sadržaj, značenje, prvobitni znak jeste ime, izraz pak ima značenje samo u stavu. Logika ispunjava svet, granice sveta i njene se granice, ali ja samo svoj svet, kaže Vitgenštajn, stoga je filozofija kritika jezika, ono što postoji to se može jezikom iskazati, a ono o čemu se ne može govoriti o tome mora da se ćuti.
12. Gadamer o jeziku Jezik je sabrano iskustvo istine, kaže Gadamer, jezik sabira događanje neskrivenosti, jezik je bitak i iskustvo sveta koji se dâ razumeti. Jezik i svet jedno je te isto, pa otuda vremenost kao povesnost ljudskog samorazumevanja bitka kao jezika, otuda hermeneutički logos koji je jezik kojim hermeneutičko iskustvo zbori kao jedno Ti. Jezik je jezik samoga uma, bitak, um i jezik stoje u temelju iskustva sveta. U biti je jezika da se on može pisati, pismovnost je njegov apstraktni idealitet, jezička bit predaje, što je težnja za trajanjem spomena. Gadamerov oslonac stoji u Hegelovom uverenju u logički instinkt jezika, a to znači kako nas jezik vodi k logici, da su dakle logičke kategorije sasvim prirodno u jeziku. Ali, naspram primata hegelovskog logičkog, Gadamer zagovara primat jezičkog. Gadamerovo uverenje u primat reči nad pojmom, jezika nad mišljenjem, filozofije jezika nad logikom, znači da dijalektika mora sebe da vrati u hermeneutiku.
13. Sintaksa, semantika i pragmatika Semantika je analiza značenja jezičkih izraza, ona je naučna disciplina i lingvistike i logike. Utemeljitelj semantike, francuski lingvist Mišel Breal, odredio je semantiku kao nauku čiji je predmet istraživanja uzrok i struktura promena značenja izraza. Ferdinand de Sosir semantiku određuje kao nauku koja ispituje život znakova u društvu, pri čemu je onda lingvistika nauka o znacima. Izvesno je, dakle, da je lingvistička semantika nauka o značenju izraza, njegovim promenama i uzrocima promena. A logičkim zanimanjem za semantička pitanja jezika nastali su teorija tipova, teorija metajezika, metanauka, metalogika, logička sintaksa jezika, semantika, semiotika (razvrstana na sintaksu, semantiku i pragmatiku). Sintaksa (sastav, uređenje) u logici upućuje na čisto formalni deo formalizovanog jezika. Prema Rudolfu Karnapu, logička sintaksa je oblast jezičkih istraživanja u kojoj se apstrahuje od subjekta koji upotrebljava jezički izraz, pa se analiziraju isključivo odnosi između tih izraza. To je, dakle, formalna teorija lingvističkih formi jezika koju ne zanima značenje izraza već vrste i poredak simbola koji sačinjavaju te izraze. Sintaksa stvara pravila formiranja jezičkih tvorevina, a formalna logika stvara pravila njihovog preoblikovanja, a kako se i jedna i druga pravila formulišu terminima sintakse, to je onda formalna logika deo sintakse, dakle, logička sintaksa jezika. U tom smislu logička sintaksa jeste račun, pa jezik postaje jedini predmet logike kao nauke, jedini predmet filozofije, jer logika jezika jedini je naučni problem filozofije. Zato Karnap i kaže kako filozofiju treba zameniti logikom nauka, zapravo logičkom analizom pojmova i tvrđenja pojedinih nauka, jer logika nauka i nije ništa drugo do logička sintaksa jezika nauke. Osnovna teza semantičke filozofije jeste da je jezik tvorevina arbitrarne konvencije, postoji dakle potpuna proizvoljnost izbora jezika i logike. Glavni problem semantike za Čarlsa Morisa je značenje jezika, značenje znaka, ili odnos znakova prema označenim objektima. Za njega je semiotika nauka među naukama, jer pruža osnove svakoj posebnoj nauci o znacima, posebno lingvistici, logici, matematici, retorici. Proces u kome nešto ima ulogu znaka Moris naziva semjozom, a tri su komponente u semjozi: nosilac znaka, designatum i interpretant (ono što služi kao znak, ono na šta se znak odnosi i dejstvo znaka na interpretatora). Prema ovome Moris razlikuje semantičku, sintaktičku i pragmatičku dimenziju semjoze, gde ova prva ispituje odnos znaka prema objektu, sintaktika ispituje odnose između znakova, a pragmatika odnos znaka prema interpretatoru. Prema pragmatičkoj teoriji značenja, značenje nekog jezičkog izraza je skup praktičkih operacija koji se vezuju za taj znak.
7. Formalizovani jezik Savremena simbolička logika izražava se formalizovanim jezikom, formalnim jezikom o formalnom jeziku. Formalizovani jezik moderne logike sastoji se iz osnovnih simbola, termina i formula. Skup osnovnih simbola jednog formalizovanog jezika je skup apstraktnih simbola, abeceda formalizovanog jezika. Konkretni simboli su oznake apstraktnih simbola, a skup konačnih napisanih simbola sačinjava reč, premda je i jedan konkretan simbol takođe reč. Reč je konkretna i apstraktna, konkretna reč reprezentuje apstraktnu reč, apstraktna reč nastaje izjednačavanjem konkretnih reči. Skup apstraktnih reči formalizovanog jezika skup je svih reči od osnovnih simbola formalizovanog jezika. Podskup reči tog jezika skup je termina formalizovanog jezika, a termini su empirijski (imena empirijskih objekata) ili teoretski (imena apstraktnih objekata); ovi poslednji, teorijski termini su predikativni (imena svojstava), relativni (imena odnosa) i propozicionalni termini (imena suđenja). Podskup skupa reči formalnog jezika čine i formule formalizovanog jezika, pa su termini i formule reči formalizovanog jezika, gde su reči pritom konačni nizovi osnovnih simbola. Određenjem, ili definisanjem osnovnih simbola, termina i formula, određuje se (ili definiše) formalizovani jezik matematičke logike. Određivanjem značenja simbola interpretira se formalizovani jezik, a određenim značenjima osnovnih simbola pomoću pravila određuju se značenja termina i formula formali-zovanog jezika. Sistem svih značenja osnovnih simbola, termina i formula jeste semantika tog formalizovanog jezika, semantika treba da razmotri pod kojim su uslovima formule istinite. Simboli se u formalizovanom jeziku slobodno odabiraju, ali odabrani moraju imati strogo određeno značenje, funkciju i vrednost. Simbolima se u formalizovanom jeziku izražavaju logički iskazi formalnog jezika, zatim se izražavaju termini kao elementi iskaza, izražavaju se onda simbolima i funktori (operatori) kojima se grade složeniji iskazi i složeniji termini iz elementarnih iskaza i elementarnih termina, a simbolima se nadalje označavaju i kvantifikatori, ili kvantori (svi, neki) i pomoćni znaci (tačka, zagrade, zarezi, indeksi). Pomoću tako odabranog alfabeta formalizovanog jezika, koga dakle sačinjava skup simbola, izgrađuju se složenije logičke tvorevine formalizovanog jezika, formule i izrazi, prema logičkim pravilima. Ukupnost sveg logičkog sistema izražava se dakle formalizovanim jezikom, koji se onda, prema obliku logičkog sistema, pojavljuje kao formalizovani jezik logike klasa, logike stavova, logike predikata, logike relacija, modalne i vremenske logike. Svaki formalizovani jezik sastoji se iz konstanti i promenljivih (varijabli), konstante su imena pojedinačnih objekata u jednoj interpretaciji, u kojoj uvek imaju isto značenje, a promenljive su simboli koji mogu imati više značenja u jednoj interpretaciji formalizovanog jezika.
POREKLO SAZNANJA 14. Pojmovi saznanja i znanja S ontologičkog stanovišta, saznanje i znanje određuju se kao misaoni procesi, kao modaliteti mišljenja, stoga je zadatak logike da postavi osnov za kategorijalni sistem gnoseologike i epistemologike u nauci filozofije mišljenja. Gnoseologija ispituje poreklo, predmet, mogućnost, granice i objektivnu vrednost saznanja. Dakle, gnoseologija je filozofsko znanje o saznanju, nauka o poreklu i prirodi saznanja. Epistemologija je filozofsko znanje o znanju, nauka o poreklu i prirodi znanja, njegovom smislu i važenju. Prema pojmovnim odredbama, moderna epistemologija u anglosaksonskoj tradiciji filozofije isto je što i gnoseologija, ili teorija saznanja. Opšte je uverenje modernijih episte-mologa da je epistemologija širok i ne baš sasvim određen pojam. Tako naprimer Džonatan Darsi kaže da epistemologija ili teorija saznanja proučava znanje i saznajno opravdanje verovanja, te da su njena osnovna pitanja šta se može znati, koja su verovanja opravdana, kakav je odnos između viđenja i znanja. Pod oblicima znanja podrazumevaju se opažanje, sećanje, indukcija i apriorno znanje. Ovde je znanje shvaćeno u njegovom standardnom tumačenju koje je doista u središtu novijih epistemoloških rasprava, dakle kao ’opravdano istinito verovanje’, a ovo opravdano istinito verovanje tvrdi da osoba a zna da p ako i samo ako: 1. p, 2. a veruje da p, 3. a-ovo verovanje da p je opravdano. Kod Rasla spoznaja ili znanje jedno je te isto, ono, dakle, što čvrsto verujemo, ako je istina, zove se spoznaje (znanje), pod uslovom da je ili intuitivno ili izvedeno iz intuitivne spoznaje iz koje logički sledi. Određenije, znanje je ono što je valjano dedukovano iz saznatih premisa, pri čemu je izvedeno znanje ono koje je valjano dedukovano iz intuitivno zasnovanih premisa. A verovanje koje je istinito, jer postoji odgovarajuća činjenica u kojoj više predmeta verovanja stvaraju jedinstven kompleks, nije ništa drugo do znanje te činjenice, tako, dakle znanje i nije neki precizan pojam, on se stapa sa verovatnim mišljenjem. Platon u Teetetu predočava misaoni napor da se preispita određenje znanja kao istinitog verovanja, ukoliko za to postoje bitni razlozi. Naime, ako je znanje istinito verovanje, a verovanje se pritom zasniva na opravdavanjima ili razlozima, onda upravo ti razlozi i opravdanja, koja čine verovanje, čine zapravo verovanje znanjem. No, znanje nije sasvim isto što i istinito verovanje, njihov dijalektički odnos ne svodi se na njihovo međusobno svođenje, niti su to dva međusobno nezavisna entiteta mišljenja. Uverenje je naime verovanje u istinito, ne i samo to istinito, a verovanje je pritom subjektivno uverenje, dakle prihvatanje mišljenja za istinito mišljenje bez razloga koji su dokazi, ili, prihvatanje nedovoljnih i nepotpunih razloga za uverenje.
Šta je, pritom, pamćenje, i onda sećanje? Pamćenje je jedan od oblika znanja, kome je predmet prošlost, kao što je opažanju predmet sadašnjost. Takođe je to zasebna vrsta stanja mišljenja, dakle oblik mišljenja kojim se zna prošlost, onoga što je bilo. Pamćenje nije sasvim isto što i prisećanje. Pamćenje je nešto već naučeno, kaže Rajl, a prisećanje je prizivanje u svesti nekog ranijeg događaja, predmeta, procesa. Džonatan Dansi pojam sećanja, ne dakle pamćenja, shvata kao obnavljanje svesti o nečemu, što je nezavisno od same te naše svesti o tome. U suštini, dakle, u modernoj epistemologiji ne postoji jednoznačno mišljenje o biti pamćenja i sećanja, ali postoji neka opšta saglasnost barem u tome da se pamćenje, i sećanje, ne smatraju izvorima i stupnjevima spoznaje, nego samim znanjem o prošlosti događaja, doživljaja i činjenica.
15. Pojam mnenja Mnenje se shvata kao nekritičko preuzimanje drugih uverenja na osnovu nedovoljnih razloga. Dakle to je nedovoljno zasnovano mišljenje, nepotpuno svedočanstvo koje za svoje opravdanje ima autoritet pojedinca i autoritet veštine. Mnenje može biti i stupanj saznanja ako se pod njim misli nedovoljna subjektivna uverenost u ono što se misli, nego se o tome misli kako se misli, ili kako neko drugi misli. I verovanje je prihvatanje razloga za uverenje koji nisu dovoljni, niti potpuni, ali za razliku od mnenja verovanje je subjektivno uverenje, unutrašnji su dakle razlozi za prihvatanje nekog uverenja kao verovanja, pa je verovanje ovde prihvatanje nekog mišljenja za istinito mišljenje bez razloga koji su dokazi.
16. Platonova teorija saznanja Stupnjevi stvarnosti sveta stupnjevi su saznanja, saznanje je sećanje, sećanje je rekonstrukcija sveta pojmova duše u njenoj preegzistenciji. To je osnov Platonove teorije saznanja, prema kojoj je znanje umni uvid u bit stvari, govor duha s dušom, razgovor duše sa samom sobom. Za Platona znanje nije isto što i opažanje, znanje nije niti istinito shvatanje. Znanje je istinito znanje onoga stvarnog. Dijalektika je kod Platona saznanje koje je apsolutno znanje bitka bića, ideje kao paradigme bića: dijalektika je znanje bitka, logika uma kojim se gleda apsolutno suštastvo ili pojam, napokon, ona je logika bića, onoga što jeste stvarno i uvek na isti način po sebi isto, najistinitije saznanje.
17. Aristotelova teorija saznanja Ostvareno znanje za Aristotela je znanje stvari, takvo znanje je istinito znanje jer odgovara stvarima znanja. Mišljenje je pritom sabranost svih delatnosti duše, a te delatnosti su znanje, mnenje, razum i um. Znanje je teorijsko, praktičko i poetičko, ono je uvek znanje samog znanja, znanje principa iz kojih se zna istina na temelju dokaza. U tom je smislu znanje shvatanje onoga što je opšte i nužno, saznanje je znanje pojmova, pojmovi su pak oblici onoga čemu su pojmovi.
18. Empiristička teorija saznanja Osnovni stav empirizma smešten je u uverenju kako je iskustvo izvor i granica spoznaje, dakle iskustvo je prvi i poslednji dokaz istine saznanja. Novovekovna engleska filozofija u gnoseološkoj je osnovi bitno empirijska filozofija (Bekon, Lok, Berkli, Hjum), zatim savremeni pozitivizam, naturalizam i logički pozitivizam. Krajnje provedeni empirizam je senzualizam ( sensus, čulnost), i to uverenje, da su čulni oseti jedini izvori ljudske spoznaje, sasvim je jasno izraženo Lokovim stavom da ničeg nema u razumu, čega nije bilo u čulu. Time je svo znanje samo preobražavanje čulnog saznanja. Džordž Berkli ide i dalje od ovakvog stava, za njega su stvari samo kompleksi oseta, pa biti znači biti opažen: saznaje se čulnim opažanjem, opažanje se sastoji iz oseta, ja imam osete, dakle postojim samo ja (solipsizam, solus ipse, samo ja). Po Berkliju postoji samo onaj koji opaža. Hobs je bio na stanovištu kako su oseti izvor spoznaje, ali je već Hjum naznačio granicu moći iskustva i saznanju, prema načelu uzročnosti, budući da se odnos uzroka i posledice ne izvodi na osnovu iskustva nego navike i običaja. Dakle, nužnost takvog odnosa nije u moći ljudskog saznanja, premda je sasvim jasno da saznanje uopšte otpočinje i dovršava se čulnim osetima iskustva. Otuda nikakva metafizika kao nauka nije moguća. Zapravo, čitav je smer empirijskog zasnivanja saznanja protiv metafizičkog zasnivanja znanja. Ovakav empirizam u spoznaji uticao je i na formiranje Raslovog stava o ljudskom znanju. Kosmički i kauzalno, kaže on, saznanje je jedno nevažno obeležje svemira, ali je nužno pitati se ne u kakvom svetu živimo, nego kako uopšte stičemo znanje o svetu. Dakle, šta čovek zna prevashodno zavisi od njegovog ličnog iskustva, ali kako onda od tog ličnog iskustva postaje skup naučnih znanja. Mora se pokazati granica iskustvenog saznanja za naučno znanje, jer naučno znanje teži da bude potpuno bezlično, da iskaže ono što je otkrio
kolektivni razum čovečanstva. Teorija saznanja treba da prikaže razlikovanje individualnog od društvenog znanja, ali treba da opravda i tačnost stava kako su sve individualne percepcije osnov sveg našeg znanja, pa ne postoji metod koji bi nam omogućio da počnemo sa podacima koji su opšti za posmatrače, kaže Rasl. U tom je smislu znanje jedna vrsta istinitog uverenja, svaki je slučaj znanja slučaj istinitog uverenja, a saznanje iskustvom prema empirističkoj filozofiji nedosledno se drži svoje doktrine, pa je otuda sasvim tačno kako je svako ljudsko znanje neizvesno, i netačno, i delimično.
19. Racionalistička teorija saznanja Naspram stanovišta empirističke teorije spoznaje, racionalizam kao filozofski pravac u gnoseologiji tvrdi da je razum izvorište, teorijski horizont i granica moći spoznaje, osnov logičke vrednosti saznanja. U radikalnom racionalizmu svo se saznanje izvodi i svodi na razumsko saznanje, razum je po ovome jedini izvor saznanja, granice saznanja granice su razuma, čulno saznanja nije saznanje nego mnenje. Kod umerenijeg racionalizma ne osporava se postojanja empirijskog saznanja, ne osporava se iskustvo, ali se drži kako je istinsko saznanje moguće jedino razumskim ili umskim mišljenjem. Prema ovom postoje oblici saznanja, ili ideje, koje su nezavisne od svakog iskustva, koje nisu date čulnim opažanjem nego čistim mišljenjem. Postoje dakle urođene ideje uma koje se ne stiču nikakvim iskustvom jer prethode svakom iskustvu. Isto tako nekim se oblicima racionalizma ustvrđuje kako je razum viša moć spoznaje, iskustveno saznanje prethodi razumskom ali se razumskom spoznajom zna istina stvari. Teorijski poticaji za istoriju racionalizma u teoriji saznanja idu od Parmenida, onda Demokrita, Heraklita, Anaksagore, potom Sokrata, Platona, Aristotela, a sa nastajanjem novovekovne filozofije metafizički se zasniva racionalizam kao smer mišljenja. Ovome smeru metafizičkog racionalizma pripadaju Dekart, Spinoza, Lajbnic, zatim Kristijan Volf, a onda u nemačkoj klasičnoj filozofiji Kant, premda je on kritički racionalist ili kriticist u spoznajnoj teoriji, Fihte, Šeling, i osobito Hegel, koga valja svrstati u spekulativni racionalizam, budući da je po njemu spekulativni um apsolutno znanje kojim duh zna samoga sebe sobom. Racionalističko metafizičko filozofiranje za svoj osnov ima imanentnu misao razuma, mišljenje je ovde princip, a princip mišljenja princip je sveta. Kod Dekarta taj je princip zapravo princip apstraktnog razuma, ja mislim, mislim, dakle jesam. U ovome Ja stoji mišljenje i postojanje, iz mišljenja se izvodi postojanje, supstancija bića iz supstancije je mišljenja koje je Ja izvedeno dedukcijom rasuđivanja. Kartezijanska res cogitans formalni je akt svesti, univerzalno ja, apsolutna i čista apstrakcija subjektivnosti. Subjekt je ovim metafizička supstancija kojom se zna da i res extensa jeste supstancija, predmet, stvar, biće, protežnost, materija sveta koja je, time, objekt za saznanje, objekt mišljenja. Ovaj je metafizički dualizam paradigmatičan za ovaj period metafizike razuma, to je isto tako i misao Lajbnica, kod koga se metafizički dualitet očituje na svojstvima monada u ontologiji monizma. I za Spinozu čovek je najpre misaono biće, mišljenje je atribut supstancije, atribut supstancije je i protežnost, pa je red i veza ideja sasvim isti kao red i veza stvari, duh i telo jedna je te ista stvar; kako je struktura sveta geometrijska, tako je onda spoznaja moguća matematičkim, geometrijskim obrascem racionalnog mišljenja – matematika i geometrija unutrašanja je zakonitost racionalno stvorene stvarnosti. Lokovu tezu empirizma, da u razumu nema ničega što pre nije bilo u čulima, Lajbnic je prevladao tezom racionalizma, naime, u razumu nema ničeg što pre nije bilo u čulima, osim samog razuma. U tom smislu razum je skupnost svih urođenih ideja, a one su nužni temelj istina, uslov mišljenja i iskustva uopšte.
20. Kantova teorija saznanja Kantova opšta metafizika saznanja provedena je kritikom teorijskog uma, s temeljnim pitanjem ’šta mogu znati’, čime se postavlja osnov za transcendentalnu filozofiju, u čijoj osnovi stoji radikalni raskid sa digmatskom metafizikom koja prethodno ne preispituje sposo bnosti uma, ili mogućnosti saznanja pre svakog saznanja. Dakle, u samom je ishodištu metafizike gnoseologija, gnoseologija je metafizika saznanja, ona se pita o saznanju kao odnosu prema bitku, saznanje bitka temeljni je problem gnoseologije. Transcendentalna metafizika sistem je pojmova saznanja koje se ne pita o predmetima saznanja, nego o mogućnosti saznanja pre svakog saznanja, ili o pojmovima a priori. Otuda je transcendentalno saznanje ono saznanje koje se ne bavi predmetima nego saznanjima predmeta, ukoliko ono treba da je a priori. A pitati se o mogućnostima saznanja predmeta znači pitati se o odnosu subjekta prema objektu. S Kantovom ontološkom gnoseologijom, ili metafizikom saznanja, još jednom je provedena povesna filozofija identiteta mišljenja i bića. Njegova Logika kao formalna nauka otpočinje gnoseološkim kategorijama, gde se najpre govori o opažanju kao moći viđenja predmeta, na osnovu kojeg tek treba da nastane saznanje, a ono se određuje kao razumevanje pojma predmeta. Opšti uslov sveg saznanja jeste svest, svest je pak neka predstava da je u meni neka druga predstava. Supstanciju svesti sačinjava materija, predmet, objekt, forma je način spoznaje predmeta. Zadatak je logike da ispita jasnost saznanja: u horizontu saznanja znanje je izvesna izvesnost, apodiktička izvesnost, izvesnost izvesnog držanja za istinito. Ovo predočenje formalne elementarne logike kao gnoseologije mišljenja, ospoljenog pojmom, sudom i zaključkom, ima uporište u Kantovom stavu da ’logika raspravlja i o saznavanju zato što se pri saznavanju već javlja mišljenje’. Saznavanje putem pojmova jeste mišljenje, mišljenje je pojmovno saznanje: opšti način događanja mišljenja i saznanja jeste metod. Saznanje je dakle uređeno prema nekim pravilma, pa je nauka celina saznanja koje je sistem, i njen je put ka logičkoj savršenosti saznanja. Kant stoji na stanovištu kritičkog racionalizma. Kritički Kantov stav u teoriji saznanja zapravo je sinteza empirizma i racionalizma, filozofije iskustva i filozofije razuma, u pogledu strukture saznanja u kritici čistoga uma. Saznanje je sinteza objekta i subjekta, objekt je sadržina, materija, a subjekt je oblik saznanja; predstave iskustva bez pojmova su slepe, a pojmovi bez predstava prazne. Ali predmet saznanja upravlja se prema subjektu saznanja, prema spoznajnim moćima ljudskog uma; iskustvo je granica spoznaje, razum je pak zakonodavac prirode. Svo saznanje počinje iskustvom, nije međutim svo saznanje iz iskustva, od iskustva postoje nezavisne spoznaje, spoznaje a priori. Transcendentalni oblici svesti su prostor, vreme i kategorije razuma, oni su apriorni jer su nezavisni od iskustva. Oni omogućuju svako iskustvo, ali vrede samo za iskustvo.
21. Spekulativna teorija saznanja Po Hegelu, svest i svet su u apsolutnom dijalektičkom odnosu, mišljenje i bitak su apsolutno identični, ali spekulativni stav identiteta je zapravo stav o identitetu identiteta i njihovih razlika. Zadatak je fenomenologije duha da prikaže put svesti od neposredne datosti do apsolutnog znanja, ona je nauka o iskustvu svesti. Fenomenologija duha predočava put svesti koji prolazi kroz sve forme odnosa svesti prema objektu, do apsolutnog znanja koje je duh koji misli svoju suštinu. Dakle, znanje svesti ima za svoj cilj i svoju svrhu to da pojam odgovara predmetu i predmet pojmu. Nauka o znanju i saznanju nije epistemologija ili gnoseologija, ne radi se ovde ni o kakvim teorijama saznanja i znanja, fenomenologija i logika, ili spekulativna filozofija, prikaz su znanja o znanju, od neposrednog do apsolutnog znanja. Spekulativna teorija saznanja, filozofija je apsolutnog uma apsolutnog duha, apsolutni racionalizam kojim se ustvrđuje kako spoznaja ide od čulne neposrednosti i opažanja, preko razuma i samosvesti, do uma, kojim se dovršava saznanje umetnošću, religijom i filozofijom, ili onim apsolutnim znanjem kojim duh ili apsolutna ideja zna sebe, apsolutno zna apsolut.
22. Realizam u teoriji spoznaje Prema realizmu, realnost je spoljašnji svet koji postoji izvan i nezavisno od saznanja, a saznanje je pritom samo odraz, opis stvarnog stanja stvari sveta. Predmetnost stvari i nezavisnost njihova od subjekta saznanja osnov je empirijske teorije spoznaje, naturalizma i pozitivizma. Teorijski poticaj ide od Aristotelovog uverenjakako su procesi mišljenja saobrazni procesima bića; od srednjovekovnog realizma u pitanju postojanja univerzalija, po kome opšti pojmovi postoje realno, u samim stvarima. Realizam se zatim proteže preko prosvetiteljske koncepcije teorije spoznaje, preko materijalizma različitih koncepcija, do neorealizma i ontološkog kritičkog realizma, po kojima su reali poslednji nematerijalni elementi sveta. Naivni realizam je teorija odraza, saznanje je pasivna slika predmeta saznanja, opis stvarnoga. Kritički realizam nebitno razlikuje stvar i saznanje o stvari, ali priznaje pravo spoznajnog subjekta u spoznajnom aktu mišljenja. Neorealizam stoji na stanovištu da su spoznate stvari sasvim isto što i ideje duha, premda su te stvari pre spoznajnog akta nezavisne od subjekta saznanja. Svojevrsni saznajni realizam zastupao je i Bertrand Rasl, tezom o realnom postojanju atomskih činjenica kao ontoloških elemenata sveta, a time i elemenata sveg saznanja. Pitanje je, međutim, šta uopšte jeste realnost, šta je realno, te onda koji su to pojavni oblici realnosti, modaliteti realiteta. Isto se tako stavlja u pitanje i to da li je saznanje realni proces, stvarni proces mišljenja, ili možda mišljenje nije stvarni nego psihički proces, idealni i idejni proces o realnim procesima stvari sveta.
23. Idealizam u teoriji spoznaje Irealno, idealno, imaginarno stoji naspram realizma u spoznajnoj teoriji. Idealizam je spoznajna teorija prema kojoj saznanje i znanje nisu realni procesi, nego su to idealni logički procesi apsolutno nezavisni od realnih stvari; mišljenje je sasvim izdvojeni svet svesti koji nije saobrazan stvarnom toku realnoga. Zapravo, taj spoljni svet jeste privid, pojavnost nečega suštinskog koje je ideja, uzor, paradigma bića. Idealizam je gnoseološko stanovište prema kome nije samo saznanje idealno carstvo svesti nego je to i prava stvarnost. Dakle, istinska stvarnost je stvarnost ideje, a svet ideja ne može se spoznati realnim procesima mišljenja, nego irealnim, idealnim, imaginarnim moćima duše. Ideja je umom shvaćeni bitak sveg bića, uzori stvari u božjem mišljenju (prema sholastičkoj gnoseologiji), likovi bića s onu stranu bića. Kod Kanta ideje su nužni pojmovi čistog uma, apriorne forme uma, ono što prekoračuje svet mogućeg iskustva; kod Hegela su ideje apsolutna stvarnost apsolutnog identiteta pojma i realiteta. Idealizam se u gnoseologiji pokazuje kao subjektivni (Kant) i objektivni idealizam (Platon, Hegel). Kod Nikolaja Hartmana razlikuje se saznanje realnih predmeta od saznanja idealnih predmeta u predmetu spoznaje, sa stanovišta kritičke ontologije teorije saznanja. Ispituju se stajališta realističkih i idealističkih teorija saznanja, pa se govori o prirodnom, naučnom i metafizičkom realizmu, a onda o empirijskom, transcendentalnom, metafizičkom, logičkom i fenomenološkom idealizmu, osim kojih postoje još mistički i panteistički monizam saznanja.
24. Fenomenalizam u teoriji spoznaje Fenomenalizam kao gledište na predmet saznanja potiče od uverenja kako je fenomen, pojava, predmet saznanja u svesti subjekta (objektivni fenomenalizam, Kant, Kont), ili od uverenja da su pojave zapravo u svesti subjekta koji saznaje, pojave su prema ovome svesni sadržaji, a ovi su pak oseti, doživljaji (subjektivni fenomenalizam, Berkli, Hjum, Huserl). Huserl razlikuje svestitost kao čist akt svesti koja saznaje i svesnost, sadržaj svesti koja saznaje: bit predmeta je u svesti subjekta, u fenomenima svesti, gde je onda zadatak filozofije, koja je transcendentalna fenomenologija, da zna suštinu imanentnih oblika svesti, ili istinski i apsolutni bitak sveg postojanja. Fenomenologija kod Huserla je i ontološka teorija spoznaje.
25. Skepticizam Skepticizam je smer mišljenja u gnoselogiji koji je nagovor na sumnju u mogućnost, vrednost i merila saznanja istine. Sumnja, skepsa, osporavanje je objektivnog saznanja. Skepticizam je filozofska škola u antici, sa Pironom iz Elide na čelu, po kojoj se zbog relativnosti saznanja valja uzdržavati od izricanja sudova, a ovo i zbog toga što nije moguće znati šta je istinitije, teza ili antiteza. Metodski skepticizam stoji kod Dekarta, može se, kaže on, sumnjati u svo postojanje, u sve istine, međutim ne može se sumnjati u to da se sumnja. Sumnja je dokaz da se misli, a mislim, dakle jesam. Sumnja nije tek puka skepsa skeptika, nego osnova za obnovu sveg znanja racionalnim mišljenjem. Do skeptičkih prigovora osobito je držao Alfred Ejer, on je štaviše smatrao kako je osnovni sadržaj teorije saznanja odgovori na prigovore skeptičara. Ejer razmatra skeptičke argumente protiv mogućnosti saznanja sveta. Po njemu, iskustvo niti može opravdati niti opovrgnuti skeptika, jer skeptik traži da zablude budu moguće, ne da stvarno i jesu. Po Ejerovom sudu, skeptikov argument sastoji se iz insistiranja da se saznanje zasniva na premisama, dakle da zaključak u potpunosti zavisi od premisa, zatim da odnos između premisa i zaključka ne može biti induktivan niti deduktivan, što napokon znači kako se sva zaključivanja uopšte ne mogu opravdati. Ejerov odgovor na pitanja skeptika ide u pravcu priznanja mogućnosti saznanja dedukcijom, indukcijom, zaključivanjem od čulnih podataka na fizičke predmete, uopšte mogućnosti saznanja i vanskeptičkim načinom rasuđivanja. Na kraju, razlikuje se radikalni, krajnji skepticizam od umerenog, metodskog skepticizma, a to je onaj tvorački filozofirajući metod mišljenja, kojim otpočinje saznanje i prema kojem je moguće meriti znanje saznanja, njegov daljnji razvoj.
26. Dogmatizam Dogmatizam je mišljenje u gnoseologiji koje je nekritičko, neprovereno, neispitano, a koje se pak uzima kao apsolutno istinito. Dogma je stav koji se smatra neoborivim i nesumnjivim, u njegovu se tačnost spoznanja ne dira jer se smatra apsolutno sigurnim načelom. Ono što je suprotno kriticizmu Kant je smatrao dogmatizmom. Dogmatizam je sholastičko učenje o biti saznanja, dogmatizam je i staljinizam, lenjinistička teorija odraza kojom se saznanje shvata kao subjektivni odraz objektivne stvarnosti. U nekom smislu, dogmatizam je i dosledno i nekritičko prihvatanje tuđih stavova u pogledu saznanja, upravljanje prema drugim stajalištima koje nije kritičko i stvaralačko.
27. Agnosticizam Agnosticizam je osporavanje mogućnosti saznanja uopšte (radikalni agnosticizam), osporavanje mogućnosti saznanja istine, ’stvari po sebi’ (Kant), ili mogućnosti saznanja bitka kao poslednje istinske stvarnosti sveta (pozitivizam, pragmatizam). Ovaj izraz uveo je engleski prirodnjak T. Haksli, a rečiti je agnostik Dejvid Hjum u stavu da nikako nije moguće saznanje nužne povezanosti uzroka i posledice u prirodnim zbivanjima, nego se o tome prosuđuje na temeljima običaja i navike. U pitanju o mogućnosti saznanja ’stvari po sebi’ Kant je takođe agnostik. Agnosticizam je evidentan i kod pozitivista i neopozitivista kada je reč o filozofskoj mogućnosti metafizičkog saznanja, i uopšte sveg saznanja kojima se prekoračuje svet činjenica ili koje se ne zasniva na svetu činjenica. Agnosticizam može zapasti u nihilizam saznanja, a jedan takav spoznajni nihilizam je posvedočen kod Gorgije, koji, sažeto, kaže da ništa ne postoji, a ako i postoji nešto čovek ga ne može saznati, a ako je pak to i saznatljivo, ne može se drugome saopštiti. Ova se Gorgijina misao naslanja na spoznajni relativizam sofista, osobito Protagore, po kome je čovek mera svih stvari, pa se ne može znati kakv je svet po sebi, nego kakav je svet za nas.
PROCES SAZNANJA 28. Čulnost Čulnost je neposredna izvesnost svesti o onome što jeste. Sa čulnim saznanjem otpočinje saznanje. Sadržina čulnog saznanja jeste stvar, predmet, ukoliko je on dat neposredno čulima. Čulnost je moć primanja predstava u svesti preko čulnosti tela, telo je organon za čulnost spoznaje. U objektu saznanja je moć delovanja na čula tela, predmeti aficiraju, u čulima tela stvaraju se oseti, kompleksi oseta sačinjavaju osećaj, kompleksi osećaja stvaraju opažanje i predstavljanje, s kojima se dovršava temelj čulnog iskustva saznanja. Čulnost je predmetna materija saznanja, za čulnost stvar naprosto jeste, i to je jedina izvesnost neposredne svesti u čulnom saznanju. A šta stvar jeste, to nije predmet čulnog saznanja, čulna svest se ne pita o istini stvari. Oset nosi u sebi osnov za spoznajni akt, on je čulni dodir tela sa predmetom, prvi i elementarni momenat spoznaje kojim otpočinje iskustvo čulnog saznanja. Oset je telesni dodir čulnoga sa pojedinačnim, odeljenim svojstvima predmeta, uzetih nezavisno od drugih svojstava, veza i odnosa. Strukturu oseta sačinjavaju predmet oseta i čulo oseta, pa nema oseta uopšte, niti oseta ničega. Isto tako, oset je proces, najpre fiziološki, onda psihički i zatim logički, dakle spoznajni. U prirodi je objekta da može aficirati čula, u prirodi je čula receptivitet, moć spoznajne reakcije čula na svojstva predmeta, uzetih ponaosob. Opažanje je viši oblik čulnog saznanja od oseta, opažanje je skupni poredak oseta. U opažanju predmet se čulno prikazuje sa mnoštvom svojstava koje ga sačinjavaju, i to obilje čulnog znanja sačinjava opažanje u iskustvu čulnog saznanja. Opažanjem nije zahvaćen predmet u njegovoj svoj celovitosti, sveukupna njegova datost je zadata za opažanje, ali je opažanje neposredna svest o raznolikosti osobina stvari, ne i o celovitosti stvari svih osobina. Otuda je to tek elementarni uvid u stvar na osnovu njenih osobina, dobijenih posredstvom više čula, ukoliko su aficirana. Opažanje se može shvatiti kao neko napredovanje ka prostom pojmu stvari, jer se svesti stvar pokazuje kao celovitija opštost od istrgnutih oseta čulne izvesnosti. Predstava je sklopljena slika u čulnom iskustvu svesti o predmetnim svojstvima bića, viša svest čulnog saznanja. Oset i opažanje bitne su pretpostavke predstave, predstava je međutim idealno stvaranje predmeta bez prisustva predmeta neposredno u osetu i opažaju. Otuda predstaviti predmet znači ne staviti njega pred sobom, nego sačiniti njegov lik u svesti, a na temelju prethodnih procesa opažanja. Ili, predstavljanje je proizvođenje i čuvanje lika predmeta u svesti bez neposrednog delovanja predmeta na organe čula u momentu predstavljanja. Predstavljanje je u tom smislu sećanje svesti na čulnu datost neposrednog predmeta, moć svesti da ujedini predstave, pri čemu su onda predstave slike sećanja, obnovljeni opažaj u svesti. Osetnost, opažanje i predstavljanje sačinjavaju momente iskustva čulnog saznanja. Ovim nije moguće znati pojam stvari, šta stvar opažanja u čulnom iskustvu jeste.
29. Razum i um Razum je spoznajna moć mišljenja pomoću pojmova, tvorenje pojmova, diskurzivno mišljenje, a um je spoznajna moć pomoću principa, ili ideja. Obično se najpre na razumu razlikuje zdrav razum, opšti ljudski prirodni razum kojim se znaju opšte prihvaćene istine. Ovim se zdrav razum pokazuje kao opšte mišljenje koje je saznanje rasuđivanjem na temelju već spoznatih stvari, jednostavno, prosto mišljenje prirodnim osećanjem i znanjem na osnovu mnenja, popularno mišljenje koje se shvata kao opšte mišljenje naroda. Zdravi ljudski razum nešto je više od mnenja, s njim se međutim ne može filozofirati, ukoliko je filozofiranje tvorenje filozofije umnim mišljenjem. Viša moć razuma od svoje vlastite opšte zdrave pameti jeste intelektualno mišljenje, intelektualno saznanje i znanje. Intelekt je razumsko razumevanje koje je moć istinitog mišljenja, saznanje tačnosti stvari pojmom, suđenjem, zaključivanjem. Inteligencija je pritom opšta sposobnost intelekta, misaono saznanje suštinskih stvari, njihovih veza i odnosa, razumsko saznanje problemskim mišljenjem. Inteligibilno je otuda ono što je dohvatljivo razumom, inteligibilni svet jeste svet razumskih pojmova mišljenja. Sa razumom otpočinje svest o imanentnoj prirodi predmeta mišljenja u procesu saznanja, on zahvata predmetnu sadržinu mišljenja na temelju materije mišljenja iz opažanja i na osnovu opažanja. Čulna građa u svesti materija je pojma, razum je moć stvaranja pojma čulnih sadržina: razum obnavlja, i obnavlja, sav proces delatnosti svesti od oseta preko opažanja do predstavljanja, i ovo stajanje iskustva pred misli zapravo je otpočetak stvaranja pojma, a pojam je misao o biti predmeta misli. Otuda je saznanje razumom saznanje suštine stvari mišljenja, razumevanje je pritom znanje tih biti stvari saznanja, pojmovno shvatanje stvari. Razum saznaje svojstva stvari, njihove veze i odnose, celovitost tih svojstava, veza i odnosa sačinjava znanje pojma stvari. Razum je logičko, dakle, razborito, pravilno i kritičko saznanje. Razumevanje je znanje tog logičkog sadržaja razumskog saznanja, to je shvatanje, ili uviđanje odnosa među pojmovima stvar, procesa, svojstava i njihovih veza. Razumevanje razuma nije ništa drugo do samosvest, svest svesti o samoj sebi kao razumu. Neposredni uvid razuma u sebe jeste svest svesti o sebi od oseta, opažanja i predstavljanja, do razuma, kojim se onda ta svest sebi predočuje kao samosvest. Razum koji zna sebe jeste samosvest subjektivne svesti, time je naznačena granica moći razuma u spoznajnom procesu mišljenja: razum naime ne može da prekorači granice teorijskog sveta svoje predmetne sadržine, s njegovom svesti o sebi dovršava se svest koja jeste razum. Ovaj nagovor ka višoj moći saznanja postavljen je idejama o postojanjima različitih pojavnih oblika razuma, od zdravog razuma opšteg mišljenja, preko ljudskog pasivnog i božanskog aktivnog razuma, do izvornog intelekta, intelektualnog opažanja, intuitivnog razuma, uma. U opštoj obrazovanosti mišljenja ne razlikuju se razumska i umska saznanja, ponekad se u filozofiji razum i um poistovećuju u pojmu racionalnosti, ali u filozofskim sistemima misli, kojima je stalo do uvida u poreklo i prirodu procesa saznanja, razum i um nisu istovetne i međusobno svodive moći saznanja.
Skraćeni prikaz filozofske istorije razuma i uma počinje pojmom λόγος, jer je ovim pojmom mišljen i razum i um – logos je obuhvatnost između ostalog i onoga što su razum i um. Anaksagora um shvata kao princip misli, mišljenje koje je supstancija, um vlada svetom. Po Heraklitu duši je svojstven logos koji sam sebe uvećava, i pritom je mislio na logos kao um. No, tek sa Platonom filozofski se zna razlika između razuma i uma. Za Platona razum je smešten između mnenja i uma, ili pravog mišljenja, a osobina je matematičara da razumski misle jer misle pretpostavkama, oni pretpostavljaju pojmove držeći kako su ti pojmovi suštine stvari. Razum nije teorijsko mišljenje nego mišljenje koje se zasniva na čulnom iskustvu stvari, on je kretanje ka pojmu stvari, ka poznavanju uzroka, ali on ne zahvata istinsku bit, njemu nije poznat početak bića. um prekoračuje moć razumskog uviđanja, um je moć principa, poimanje pojma bitnosti stvari, dakle princip nauke, princip razuma. Razum je potčinjen umu. Umsko saznanje svojstveno je filozofu, filozof ne zastaje na mnoštvenosti stvari, filozof zna istinsko znanje, um, a um ne može biti nešto drugo do izvesna božanstvenost. Logos je umsko mišljenje koji se poima, filozofija je gledanje uma, teoria uma koja je znanje uzroka i svrhe najvišeg dobra. Tako se višestrukost spoznaje događa od čulne svesti, zatim razuma do uma, pri čemu je razum rezonovanje ili refleksirajuće saznanje, a um čista misao koja je najviši stupanj jasnosti istine. Razum i um isto su tako i za Aristotela delatnosti duše, a ljudska duša je najpre ono što se hrani, potom oseća i napokon misli. Opažanjem postaju predstave ili slike onoga što jeste, nad čulnim opažanjem uzdiže se mišljenje, a mišljenje je znanje, mnenje, razum i um. Umom duša misli i poima, um sebe ostvaruje mišljenjem, pre mišljenja um je samo misaona duša i mogućnost. Um je božanski, delatni um koji je večan i besmrtan, mišljenje mišljenja, um je i pasivni ljudski um koji prima utiske čulnog iskustva kao likove stvari. Razum misli i saznaje složene stvari svojom analitičkom moći mišljenja, on je upućen na stvari materijalnog sveta, a um je načelo nauke, princip znanja, znanje znanje. Um misli biće kao biće, razum misli izdvojeno biće u bitku, ne misleći pritom bitak bića. logička struktura razuma sačinjava osnov analitičkih nauka, razum analitički misli, um je međutim princip razumskog saznanja. S Kantom i Hegelom sasvim su jasno i folozofski posvedočene razlike između razuma i uma. Po Kantu su razum i um stupnjevi saznanja, gde je razum sposobnost saznanja pomoću pojmova, ne intuitivno, nego diskurzivno, a um moć principa. Razum je moć pravila stvaranja jedinstva pojava, um principima unosi jedinstvo u pravila razuma. Razum je u Kantovoj transcendentalnoj teoriji saznanja shvaćen kao diskurzivno saznanje pomoću pojmova koji se zasnivaju na jedinstvima radnji pomoću kojih se predstave podvode pod jednu zajedničku predstavu. Razum je spontanitet mišljenja, moć zamišljanja predmeta čulnog opažanja. Razum je moć mišljenja, stvaranje pojmova koji se odnose na predstavu o predmetu: sud je jedinstvo pojmova, funkcija jedinstva među predstavama, a to onda znači kako se sve radnje razuma mogu svesti na sudove, jer, razum je moć suđenja. Prema ovome, razum je moć mišljenja, mišljenje je saznanje pomoću pojmova, pojmovi su predikati mogućih sudova, a sama je moć suđenja zapravo razum. Um je moć principa kojima se pomoću pojmova saznaje ono što je posebno u onome što je opšte. Tako je um misaono oblikovanje razumskog saznanja, um je princip razuma, jer razum ujedinjuje pojave posredstvom pravila, a um ta pravila razuma ujedinjuje posredstvom principa. Logička upotreba uma apstrahuje od celokupne sadržine saznanja, transcendentalna moć uma shvaćena je kao samoproizvođenje pojmova i stavova koji ne potiču ni od čula niti od razuma. Čist um ne odnosi se neposredno na predmete nego na razum koji svoje sudove neposredno primenjuje na opažanje čula u pogledu predmeta, a to onda znači kako um dovodi razum u potpuni sklad s njim samim, kako je tek umom razum moć saznanja pomoću pravila. Ovo je saobrazno prethodnom uverenju da su čula razumom čula jer razum podvodi raznovrsnost opažaja pod pojmove. U konačnom, razum je sinteza receptiviteta, a um sinteza spontaniteta razuma.
Hegel je prigovorio Kantu što um nije mislio umom, što dakle um razumski misli. Razum ne vidi umnost bića, um je znanje o svesnom identitetu konačnog i beskonačnog, ’svojeglavi’ razum dopušta da suprotnosti ostaju nesjedinjene, da bitak stoji ukočeno naspram nebitka. Um je objektivizacija totaliteta, celina znanja u kojem je i svaki deo istovremeno i celina. Um je najviši zakon filozofije jer je totalitet znanja, um je princip filozofije, apsolutni identitet subjekta i objekta. Razum razume, razumevanje je moć kojom se zahvata supstancija stvari, supstancijalitet je pak jedinstvo raznolikosti. Razumu pojava nije onakva kakva je ona po sebi, razum pojavu shvata kao samog sebe, a to nalaženje sebe iza zavese koja je podignuta ispred onoga što je untrašnje je istina razuma, ili samosvest. Sa samosvešću stupa se u carstvo istine. Čulnost i razum momenti su samosvesti, samosvest je svest koja se vratila u samu sebe, a onda kada samosvest prekorači svoju samodovoljnost u vlastitoj nezavisnosti i slobodi, kada postane svoj sopstveni realitet, tada je samosvest zapravo um. Um je dakle samosvest samosvesti, pa je um neposredna stvarnost, izvesnost svesti da je ona sav realitet. Um poima suštastvenost kao jedinstvo bitka i mišljenja, a to onda znači da je um moć kategorija. Hegel pojmom kategorija misli suštastvenost bitka kao mislene stvarnosti, kategorije iskazuju kako su samosvest i bitak ista suština. Um je svest koja zna istinu, apsolutna svest. Iz posmatranja prirode, um koji posmatra okreće se samome sebi i, posmatra jući sebe, nalazi zakone mišjenja, gde su zakoni mišljenja apsolutni pojmovi, nerazdvojene suštastvenosti forme i stvari, mišljenje je po sebi opšte, znanje koje u sebi poseduje bitak i u bitku sav realitet. Upravo je ova apsolutna izvesnost uma da je on sav realitet, istina, zapravo duh, ili suština koja postoji po sebi i za sebe: svest, samosvest i um likovi su duha, momenti duha, kojima on jeste kao apsolut. Dakle, sve je u svemu, i u svemu jeste sve.
30. Intuicija Najviši i najdublji pojavni oblik iracionalnog u tradicionalnoj teoriji saznanja shvata se kao intuicija. Ona se međutim ne shvata samo kao iracionalno, nego i kao najviši rad razuma, intelektualna intuicija; intuicija uma je najviši akt uma kojim se neposredno gleda suština stvari. Intuicija ( intuitio, unutrašnje gledanje) je neposredno shvatanje saznanjem neposrednoga, moć duhovnog gledanja istine i bitnosti stvari, umno mišljenje kojim se dovršava svo mišljenje, najdublji proces spoznaje. Isto se tako pod intuicijom misli i gledanje duhom celina stvari, prekoračenje svega čulnog, razumskog i umnog. Tako je kod Platona intuicija duhovno gledanje ideja. Rene Dekart pod neposrednim intuitivnim sagledavanjem razume radnju razuma kojom se stvara razgovetan pojam. Nesumnjivost intuicije rađa se iz same svetlosti uma, prirodna svetlost duha koja neposredno zahvata stvaralački uzrok postojanja: sva se delatnost uma i sastoji u pripremi intuitivne radnje na temelju koje će tek dedukcija mišljenja imati svoj smisao. Svako može neposredno intuitivno sagledavati da postoji, da misli, stoga formalna logika umovanja ne doprinosi saznanju istine, ona ne može sačiniti ni jedan silogizam sa istinitim zaključkom a da se intuitivno, unapred, ne zna istina koja se njime dedukuje.
Intelektualni opažaj kod Šelinga je intuicija, najviši ontološki princip logike saznanja. Intuicija je neposredno znanje koje je organon svakog transcendentalnog mišljenja. Ja je intuicija, sagledavanje, s ovim otpočinje apsolutni princip identiteta. Ono što je intelektualna intuicija za filozofa, to je estetička intuicija za umetnost. Intelektualna intuicija je najviši i poslednji stupanj saznanja, apsolutno znanje, saznanje apsoluta. A znati znači sjediniti totalitet subjektivnog, dakle ja, sa totalitetom objektivnog, ili prirodom, sjediniti mišljenje sa svojim predmetom. Organon sveukupnog tog znanja u saznanju apsoluta jeste intelektualno opažanje, intuicija, neposredno umno sagledavanje suština: s umetnošću dovršava se to sagledavanje apsolutnog apsoluta, umetnost je oblik kome je suština estetska intuicija. Vid intuitivnog saznanja Šopenhauer je shvatio kao intuiciju, a ona je pak, s gnoseološkog stanovišta, iracionalni intelekt, intuitivno saznanje razumom. Intuitivnim saznanjem svet je volja i svet je moja predstava, saznanje je objektivacija volje. Intuicija je fundamentalna predstava jer obuhvata sav vidljivi svet, ona je čisto saznanje uzroka i posledice razumom, što pretpostavlja zakon kauzaliteta: intuicija je prva, najjednostavnija, uvek prisutna manifestacija razuma, svaka je intuicija dakle intelektualna. Um je svojstvo formiranja pojmova, razum ima moć da neposredno zna odnos uzroka i posledice, on stvara intuiciju, samo kroz razum i za razum postoji intuitivni svet. Sav proces saznanja počinje od običnog saznanja čulima do saznanja ideja, gde je onda subjekt intuicijom jasno ogledalo objekta: onaj ko je obuzet intuicijom nije više individua nego čist, bezvoljni, venvremeni subjekt saznanja. Genije je na vrhu saznanja, njegovo delo je umetnost, umetnost ponavlja večne ideje pojmljene kontemplacijom, ideje su ono suštinsko i postojano u svim pojavama sveta. U geniju je odlučna premoć saznanja nad voljom. Kod Ničea duh je princip razuma i uma, srce je princip života, razum je stanje odnosa različitih strasti i žudnji, pa svaka strast poseduje u sebi svoj deo razuma: sve kategorije razuma čulnog su porekla, dedukcije iz empirijskog sveta. Tiranija logike jasnosti umovanja, tiranija inteligencije, odstupa pred divljinom nagona, afekata, strasti, pred dionizijskim odnosom prema životu. Saznanje je estetskom intuicijom gledanje života, dionizijska mudrost: razumeti svet znači stati pred njega i doživeti ga životom, intuitivno, jer, telo sam i samo telo, kaže Niče, i ništa drugo osim tela, a duša je samo reč za nešto u telu. Srce saznaje gledanjem kroz sve stvari, intuitivnom trezvenom jasnoćom, ono je dugi duh, a nauka razuma jeste predrasuda, ona je tvorac esencijalno besmislenog sveta. Intuicija je spoznajni temelj i u filozofiji Anri Bergsona, ona je završni stupanj saznanja kojim se gnoseološki zasniva filozofija života. Po Bergsonu, stupnjevi saznanja su instinkt, razum i intuicija, shodno divergentnim pravcima razvoja evolucije života. Instinkt je saliven na kalupu života, on je urođeno saznanje stvari. Razum, ili inteligencija, skup je pravila organizovanja instinktivnog saznanja, razum je posmatranje sveta čvrstih tela i njihovih odnos. Logika razuma posmatranje je mrtve materije, ona ne može da shvati stvaralačku evoluciju života, sam život. Intuicija je instinkt koji je postao svestan samoga sebe, intuicija spoznaje unutrašnjost života, pojam života, bez razuma intuicija je instinkt.
31. Neposredno znanje Hegel nije imao visoko mišljenje o neposrednom znanju. Po njegovom sudu, filozofija mora da iskorači iz neposrednosti supstancijalnog života, iz predstavne obrazovanosti svesti, po kojoj istina egzistira kao opažanje, ili kao neposredno znanje apsolutnoga, kao religija, jer je to suprotno obliku pojma. U neposrednosti znanja namesto pojma uspostavlja se osećanje suštine koje smera ka okrepljenju duše, ne pojam nego ekstaza, a to pak ne priliči nauci, njoj ne prilički okrepljujuća zamagljenost zemaljske raznolikosti života. Filozofija se mora čuvati htenja da bude utešljiva, ona mora da iskorači iz isprazne površnosti, bespojmovnog supstancijalnog znanja, gde se napuštanje razuma i uma shvata kao mudra spoznaja apsoluta. Ali neposredno znanje je početak kojim se započinje znanje, nužno je dakle da znanje u svom početku ima sebe u bogatstvu svog neposrednog sadržaja, nužno je da se jedna prirodna filozofija usled nedostatka pojma drži intuitivnog puta u mišljenje, premda je rezultat tog poetskog mišljenja svet trivijalnih istina. U svojoj neposrednosti znanja svest misli da misli, ali je njeno mišljenje neko muzikalno mišljenje koje ne dospeva do pojma. No, neposredno znanje doista je znanje, saznanje stvari, s njim se može otpočeti ali i dovršiti znanje uopšte, neki su pojavni oblici neposrednog znanja, ili iracionalnog znanja, mišljeni kao poslednji i najviši akt svesti u spoznaji bitka bića, apsoluta, sveobuhvatnog. Kod Plotina ekstaza je oblik saznanja Jednog kojim se ne biva Jedno nego jedinstvo sa Jednim. Ekstaza je neko izmeštanje sebe sobom, uspinuće, najuzvišenija uzvišenost odnosa prema Jednom. Plotin kaže kako mu se često događa da se digne iz tela u samoga sebe i da bude izvan svega ostalog a unutar sebe samoga: tada se naime vidi a to viđenje je mišljenje koje je neposredno gledanje, postajanje istovetnim sa božanskim. U saznajnom pogledu, ekstaza (εξτασις, zanos, ushićenje, biti izvan sebe) znači istupanje iz sebe u celovito sagledavanje, ispunjenost bogom, pripadanje Jednom u nesaopštivosti, to je smisleni vrhunac sveukupnog mišljenja kojim se ekstasis pokazuje kao prisutnost svesti s one strane svega zamislivog: ekstasa postaje samo u ljubavi i gledanju. Eros i ljibav isto su tako pojavni oblici neposrednog znanja u gnoseološkom iracionalizmu. Kod Platona eros je i princip spoznaje, put ka ideji kao bitku, ljubav prema mudrosti, uzdizanje ka lepoti i silazak u lepo. Kod Aurelija Avgustina ljubav je poznanje večnosti, ljubljena večnost. Red stvari je red ljubavi, saobrazni su intelektualna ljubav duše i inteligibilni svet, pa sve ljudske strasti valja svesti na red ljubavi, kako je postavljeno večnim zakonom božanstva. Ali ljubav je ravnoteža sa razumom, stanje savršenog razuma, napokon, savršena ljubav prema Bogu, uređena ljubav. Spinoza je govorio kako je intelektualna ljubav prema Bogu najviši stav uma, spoznaja večne suštine stvari kao suštine božjih atributa. Intelektualna ljubav prema Bogu zapravo je sama božja ljubav kojom Bog samoga sebe voli suštinom božanskog duha, pod vidom večnosti. To je naime samo deo beskrajne ljubavi kojom Bog voli samoga sebe, kojom onda, voleći sebe, voli i ljude, koji, videći Boga, imaju blaženstvo, slobodu i spas. Bera je isto tako metalogički pojam u gnoseologiji iracionalizma. Vera je prevladavanje helenskog logosa, razum ne može znati Boga, Bog nije stvar razuma (Anselm, Tertuli jan, Avgustin, Akvinski).
ISTINA 32. Teorija korespodencije Prema teoriji korespodencije, istina je slaganje misli i stvari, odgovaranje pojma predmetu mišljenja. Istina je dakle svojstvo suda da korespondira predmetu suđenja, pa je istinit sud onaj koji izriče o biću šta ono doista jeste. Ova teorija istine otpočinje sa Aristotelom, koji misli kako je struktura građenja sudova saobrazna poretku u prirodi o kojima se sudovi i izriču. Istinitost i lažnost pripisuje se stvarima, njihovom postojanju ili nepostojanju, laž je naime ono mišljenje koje suprotno prirodi stvari. Istina je adekvatnost mišljenja prirodi stvari, korespodentnost mišljenja biću izriče se sudom o postojanju ili nepostojanju bića i njegovih svojstava, pa reći da biće nije ili da nebiće jeste, lažno je; a reći da biće jeste i nebiće nije, istinito je, tako da će onaj ko govori kako nešto biva ili ne biva ili reći ono što je istinito ili pak ono što je lažno. Dakle, nije nešto belo jer mi mislimo da jeste belo, kaže Aristotel, nego mi mislimo da je belo jer jeste belo. Ovome smeru teorije korespodencije, u različitim modalitetima, pripadaju i sholastički filozofi, osobito Toma Akvinski, po kome je istina adekvatnost intelekta i stvari, ali pritom prigovara Aristotelu kako se istina ne mora nužno nalaziti pre u stvarima pa u umu, ona je naime pre stvari u božjem umu. Zatim je Lok istinu shvatio kao slaganje ili neslaganje stvari i ideja, a Lajbnic kao korespodenciju stavova i stvari. Lajbnic kaže kako istina nije neki atribut bića, nego je istina ideja koja odgovara mogućem predmetu. Dakle, osnov istine jeste odnos suda i predmeta, istine su zatim činjeničke i razumske, s obzirom na to da li se stavovi neposredno ili posredno odnose na stvari. U daljem toku istorije gnoseologije, teorije korespodencije provedena je kod Rasla, Mora, neopozitivista, neorealista, neoempirista.
33. Teorija koherencije Teorija koherencije istinu određuje kao unutrašnji sklad mišljenja, kao međusobno slaganje misli i stavova. Neopozitivisti su, uglavnom, na stanovištu teorije koherencije u pitanju o poreklu i prirodi istine, istina se dakle svodi na međusobnu neprotivrečnost misli i stavova u jednom sistemu misli i stavova. Istina je saglasnost sa sistemom, a to znači kako objektivnih istina nema, postoji samo relativnost i konvencionalnost istina.
34. Teorija evidencije Zagovornici teorije evidencije, ili samoočevidnosti, tvrde da postoje istine po sebi. Teofrast je smatrao kako je istina u neposrednoj izvenosti onoga o čemu se misli. Prema Brentanu, istina se nalazi u sudu, sud je pak vrsta psihičkih pojava, naporedo sa predstavama i afektima, a istina suda je pripisivanje jednoj stvari nečeg realnog. Zatim je Brentano, iz ove perspektive teorije korespodencije, prešao na teoriju evidencije, jer kaže kako je istinit sud tačno proznanje egzistencije predmeta suda, s tim da evidentni sudovi uvek su i istiniti, jer su jasni i opšte važeći. Slično je mislio i Bolcano, kada je rekao kako je istina po sebi stav koji iskazuje nešto onako kako ono jeste. Huserl je takođe na stanovištu teorije evidencije u pogledu shvatanja istine, premda je evidencija tek doživljaj istine, ne i sama istina po sebi. Istina je idealna logička tvorevina, večita i nepromenljiva logička značenja, istina po sebi nužan je korelat bitka po sebi, evidencija je neposredno opažanje istine.
35. Pragmatička teorija istine Pragmatička teorija istine osporava teoriju korespodencije i teoriju koherencije. Istina nije slaganje misli i stvari, niti je istina međusobno slaganje misli, nego je istina ono što je korisno u oblasti mišljenja za praktički život: istinite ideje su one koje možemo da verifiku jemo (V. Džems). Istina je naše verovanje u odnosu na stvarnost, kaže dalje Džems, istina je verovanje u praktičnost neke naše ideje, pa reč istinito označava sve ono što se konstatuje kao dobro u obliku verovanja, to je dakle korisno verovanje. Istina se dešava jednoj ideji, ona postaje istinita, događaji je čine istinitom, pa je tačnost ideje njen događaj, njeno zbivanje. Varijanta pragmatističke teorije istine je Djuijeva instrumentalistička teorije, prema kojoj je istina instrument za zadovoljenje naših potreba.
36. Transcendentalna teorija istine Transcendentalnu teoriju istine zastupao je Kant, a to je stanovište po kome se sva istina sastoji u slaganju svih misli sa zakonima mišljenja, te i među sobom. Po Kantu, poslednji razlog istine stoji u transcendentalnom jedinstvu apercepcije, u čistoj svesti apsolutno nezavisnoj od svake sadržine, kojom se onda stvara pojam kao jedinstvo raznovrsnosti datih u opažaju.
37. Konvencionalistička teorija istine U konvencionalističkoj teoriji istine polazi se od uverenja da ne postoji objektivna istina, niti apsolutna istina, nego je istina zapravo saglanost s dogovorom. Anri Poenkare kaže kako je istina stvar konvencije, dogovora, kojima je konačni cilj praktička korist, a ovakvom smeru mišljenja pripadaju još Le Roa, Dijem.
38. Realistička teorija istine U realističkoj teoriji istine poistovećuje se istinito i stvarno, istina nije samo stvar saznanja nego je to sâma stvar, biće i mišljenje je, po ovome, apsolutno identično. Dekart poistovećuje biće i mišljenje, isto i Spinoza, po kome su ustina i biće korelati realnoga. Zapravo, realistička teorija širi je ontološki okvir za teoriju korespodencije, pa se ova potonja može smatrati pojavnim oblikom realističke koncepcije istine. Ovde se može uvrstiti i marksistička teorija odraza (Marks, Engels, Lenjin), po kojoj je istina poklapanje misli sa stvarnošću, jer je misaoni subjektodraz objektivne stvarnosti. U novijoj filozofiji teoriju odraza zastupao je i Adam Šaf, po kome je istina istinit sud, ili istinit stav, a to je onaj koji se podudara sa objektivnom stvarnošću, jer, istinit stav samo je iskaz istinitog suda. Istinitost je svojstvena stavovima i sudovima, a ne nekom idealnom misaonom biću. Istina je dakle ljudsko saznanje koje tačno odražava stvarnost. Modernu varijantu realističke koncepcije teorije korespodencije zastupa Bertrand Rasl. Očigledno je, kaže Rasl, da je istina osobina uverenja, te da se sastoji u izvesnoj relaciji između jednog uverenja i jedne ili više činjenica koje nisu uverenja, a ako takve relacije nema, onda je uverenje lažno. A svako uverenje koje nije samo impuls za akciju ima prirodu jedne slike, kombinovane sa da-osećanjem ili neosećanjem; u slučaju da-osećanja ono je istinito ako postoji činjenica koja na tu sliku liči onako kao što prototip liči na neku predstavu; u slučaju neosećanja ono je istinito ako nema takve činjenice. Ludvig Vitgenštajn smatra da stav može biti istinit ili lažan samo time što je slika stvarnosti. Slika je model stvarnosti, činjenica, svaka slika ima svoj smisao, smisao je ono što slika prikazuje, a u slaganju ili neslaganju njenog smisla sa stvarnošću sastoji se istina i neistina slike, pa otuda nema apriornih istina nego samo onih istina koje su poklapanje slike sa stvarnošću.
39. Semantička teorija istine Semantičkom teorijom istine Tarski problem istine premešta u polje formalizovanih jezika i onda u polje metajezika, koji je formalizovani jezik objekt jezika. Polazni osnov je klasična teorija korespodencije, ali je namesto pojmova korespodentnost i stvarnost rečeno kako je istinit iskaz onaj iskaz koji tvrdi da se stvari ponašaju tako i tako, a te stvari se upravo tako i tako i ponašaju. Ako je x neko ime iskaza, a p iskaz koji govori o nekim objektima, onda opšta shema istine može biti ’x je istinit iskaz onda i samo onda ako p’. Dakako, ona je samo preliminarna odredba istine, ona naime može biti i protivrečna kada se primeni na neki objekt, jer ona je objekt iskaz, iskaz običnog jezika, kojeg onda valja preneti u polje meta jezika, ako je takav jezik dovoljno bogat da izrazi imena iz svake rečenice objekt jezika. Tako, jedna rečenica je istinita onda i samo onda ako je zadovoljavaju svi odgovarajući objekti, a lažna ako je ne zadovoljava ni jedan objekt.
40. Gnoseološki nihilizam Gnoseološki nihilizam u teoriji istine pripada Ničeu. Istine su, kaže Niče, veoma dobro uvežbane navike verovanja koje su usađene kako ljudski rod ne bi mogao propasti, zato mi živimo od laži, sve je laž, da sada se laž zvala istina, ima mnogo istina, dakle nema istine, sve je onda dopušteno. U tom oslobađanju od istine valja istinu stvarati, nju ne treba otkrivati, stvaranjem se stvara stvarnost kao istina procesa života, volje za moći i večnog vraćanja jednakog: stvaranje stvarnosti akt je dubine umetnika da svojim estetskim instinktom obuhvati svet u njegovoj istini, a istina sveta je to da je svet stanje volje za moći u obuhvatu večnog vraćanja istog.
METOD 41. Pojam metoda Metod, od μέθοδος, put i način, u nauci filozofije mišljenja shvata se kao odredbeni modalitet i oblik sadržine koja je unutrašnji život stvari, dakle ono što sačinjava izgradnju supstancijalne celine bića. Kako se biće mišljenju prikazuje kao njegov supstancijalni osnov, a metod bića kao metod mišljenja, otuda je onda i logički metod filozofije mišljenja zapravo ontološki metod bića. Nauka metodologije mišljenja prikazuje logičko znanje o filozofskim osnovama kojima se misli metod mišljenja. U svom opštem stanovištu, nauka metodologije je najpre filozofsko znanje o sveopštim pojvanim oblicima, putevima i načinima postojanja mišljenja, to je opšta metodologija kao formalna nauka primenjene logike koja ispituje sveopšti metod sveg mišljenja. Opšte stanovište tradicionalne formalne logike o suštini metodologije sadržano je već u pojmovnoj odredbi logike, kao nauke o oblicima i metodama mišljenja. Logika kao formalna nauka o mišljenju razdeljuje se na elementarnu logiku, ili formalnu nauku o elementima mišljenja, i metodologiju, nauku o metodu mišljenja. Grčka reč μέθοδος upućuje na put i način istraživanja, pa je, prema ovome, metodologija smisleno, plansko i sistematsko ispitivanje saznanja istine, nauka o metodu mišljenja i delovanja. Metodologija je primenjena logika, nauka o metodu koji se primenjuje u naučnom istraživanju. U opštem smislu metodologija je shvaćena kao neka nauka o nauci, onda kao nauka o metodu saznanja, i zatim kao skupni naziv za metod koji se upotrebljava u nekoj nauci. Prema ovakvom principu logičkog rasuđivanja, metodologija najpre ispituje najopštiji metod sveg saznanja istine, primenljiv u svim oblastima mišljenja, zatim metod posebnih nauka, i onda uslove neučnog saznanja istine, dakle postajanje nauke. Isto tako je metodologija i jedna svestrana kritička analiza logičkih i epistemolokih osnova sveukupne istraživačke prakse jedne nauke, jer ona proučava puteve i sredstva kojima se nauka razvija na temelju već postignutog znanja, proučava naučni sistem i sve konkretne istraživačke postupke i tehnike naučnih istraživanja; time je metodologija i heuristika, uputa za buduća naučna istraživanja. Metodologija je, po tradicionalnom gledanju formalne logike, nauka o osnovnom smislu i orijentaciji naučnog istraživanja, nauka o metodskim postupcima u utvrđivanju iskustvenih činjenica, o putevima i metodu valjanog naučnog objašnjenja koje omogućava tačno predviđanje. Osnovni problem svih metodologija mišljenja jeste naučni metod, dakle, poreklo i priroda naučnog metoda, uzetog u smislu svakog sistematskog plana, načina i puta istraživanja.
42. Materijalizam kao filozofski metod Materijalizam je filozofski metod u području filozofskog i onda naučnog mišljenja. Materijalistički filozofski metod filozofskog mišljenja zastupali su isprva helenski ontolozi filozofije prirode, naročito milteski filozofi, Heraklit, Demokrit, zatim rimski filozof Tit Lukrecije Kar, potom renesansni astronomi i filozofi Galilej, Kepler, Đordano Bruno, francuski filozofi prosvetiteljstva, posebno Pol Holbah, onda Marks, Engels, Lenjin, filozofi pozitivizma, pragmatizma i naturalizma, naučnici Njutn, Darvin, Ajnštajn. U istorijskom kontekstu, materijalizam se kao metod teorijski pokazuje kao naivni, mehanicistički, vulgarni i dijalektički materijalizam, ovaj poslednji i kao marksistički dijalektički marskizam, ili, prema drugom osnovu, kao antički, metafizički i dijalektički materijalizam mišljenja, ili, opet, kao mitski, filozofski i prirodnonaučni materijalizam. Dijalektički materijalistički filozofski metod, teorijski je postavljen na principima jedinstva svih pojava u prirodi, društvu i mišljenju, sveopšteg razvoja prema kvalitativnim i kvantitativnim promenama. Takođe, principi materijalističkog dijalektičkog metoda mogu biti i principi celovitosti, razvojnosti, konkretnosti i relativnosti svih procesa, stanja i svojstava. Osnovni ishodni filozofski stav svih ovih principa materijalističkog metoda filozofije i nauke jeste priznanje postojanja materije kao onoga što je arhe prirode: prema ovome, materija je suština sveta, njeni atributi su prostor, vreme i kretanje. Iz ovih ontoloških osnova postojanja prirode sveta, njenog načina i puta, metoda, postojanja, izvode se onda principi materijalističkog metoda filozofskog i naučnog mišljenja.
43. Idealizam kao filozofski metod Idealizam je filozofski princip i metod mišljenja kojim se bitak bića misli kao ideja. Ideja je, izvorno, lik, oblik (ιδεα, ειδος od sanskritskog osnova vid, Veda, latinskog videre, slovenskog videti, dakle gledati izgled, oblik viđenog), misaoni uzor, paradigma mišljenja. Kod Platona ideje su metafizičko tvorno načelo, paradigma bića, uzori stvari, bitak kao bitak. Za Aristotela ideje su isto što i opšti pojmovi; za Plotina ideje su misli iz Jednoga; kod Avgustina ideje su arhetipovi kao stvaralački uzori u božjem mišljenju. Kant je mislio da su ideje nužni i opšti pojmovi čistoga uma, apriorne forme uma čiji je sadržaj izvan mogućeg iskustva, o kojima međutim nije moguća nikakva naučna spoznaja, sem antinomije metafizičkog mišljenja. Šeling je ideje smatrao dušama stvari. Za Hegela ideja je živi pojam, dijalektički apsolut jedinstva pojma i realiteta. Kod Marksa ideje su materijalni svet prenet i prerađen u ljudskoj glavi. Idealizam se dakle pojavljuje kao ontološki (objektivni i apsolutni), gnoseološki (sub jektivni) i praktički ili etički idealizam. Objektivni idealizam je kod Platona i Hegela, subjektivni idealizam proveden je Berklijem, a neki oblici subjektivnog idealizma stoje i kod Kanta. Idealrealizam je filozofski metod mišljenja kojim se ideja samtra onim što je realno, idealni principi mišljenja čiji oblici imaju stvarni osnov. Tako je Fihte svoju nauku o nauci smatrao idealrealizmom i realidealizmom, a Šeling je idealrealizmom označavao svoju ideju o identitetu idealnog i realnog, duha i prirode u apsolutu. Zapravo, u formalnoj logici metodologije, idealizam i materijalizam dva su međuso bno protivstavljena filozofska gledišta, pa je idealrealizam neko izmirenje tih gledišta, pri čemu se onda materijalizam smatra naučnim, a idealizam nenaučnim pogledom na svet. Ali Platonov, Kantov ili Hegelov apsolutni idealizam neuporedivo su misaoniji tokovi filozofije od mehanicističkog materijalizma, ili nemisaone koncepcije teorije odraza, osobito Todora Pavlova i ortodoksnih marskista.
44. Transcendentalni filozofski metod Transcendentalni metod filozofije filozofira apriornim spoznajnim oblicima mišljenja, nezavisnim od iskustva jer su pre iskustva, koji time omogućavaju svaku spoznaju. Transcendentalni metod kod Kanta je ispitivanje načina spoznaje predmeta, ne sam predmet spoznaje, dakle to je metod o metodu spoznaje predmeta. Transcendentalizmom kao metodom filozofiranja priznaje se postojanje apriornih spoznajnih moći u ljudskoj svesti, kojima se zahvata suština predmeta iskustva. Transcendencija je prekoračivanje granice mogućeg iskustva, prelaženje u onostranost, nadčulno i apsolutno, u područje bitka iz onoga pojedinačnog koje je postojeće (Hajdeger, Jaspers). Transcendentan je pak onaj metod filozofije kojim se, po Kantu, prekoračuju granice mogućeg iskustva, ili kojim se stupa u sferu sveobuhvatnog bitka kao apsoluta unutar koga su izvori čovekove egzistencije. Transcendentirati znači prekoračiti prirodu nadprirodnim, konačno beskonačnim, predmetno nepredmetnim.
45. Dijalektika kao filozofski metod U formalnoj nauci metodologije smatra se da je dijalektika suprotna, protivstavljena metafizici, i pritom se previđa kako je dijalektika jedan od načina metafizičkog ustrojstva mišljenja. Dijalektika (διαλεκτική) je veština raspravljanja, raz-govaranja, ono što se shvata i izriče suprotnostima, način, dakle metod, filozofiranja. Mišljenje protivrečnostima mišljenje je o protivrečnostima bića (Zenon iz Eleje, Heraklit). Kod Platona dijalektika je umno gledanje paradigmi bića, teorija bića, zatim znanje razgovora pitanjima i odgovorima, metod podele stvari na vrste i rodove. Kod Aristotela dijalektika je verovatno mišljenje, mišljenje iz pretpostavki, stoici su ovim pojmom nazivali nauku o valjanom raspravljanju (što je zapravo gramatika i retorika, ili logika i teorija saznanja). Dijalektika je u srednjem veku formalna logika. Kod Kanta transcendentalna dijalektika kritika je razuma i uma izvan mogućeg iskustva, u pitanjima mišljenja stvari po sebi. Kod Hegela dijalektika je princip postojanja bića i mišljenja, opšti metod filozofije, način i put samorazvitka apsolutne ideje. Bitna odlika dijalektičkog metoda filozofiranja jeste teza, antiteza i sinteza. Marks je mislio kako je njegov dijalektički metod neposredno suprotan Hegelovom, jer je za njega idejni svet materijalni svet a ne samostalni subjekt i demijurg stvarnosti. Engels je subjektivnom dijalektikom označavao teoriju i metod znanja o materijalnosti sveta, njegovom kretanju, prostoru i vremenu, gde je onda objektivna dijalektika takav način postojanja sveta. Dijalektika je metod filozofije kojim se svet misli kao proces, kojim je i misao isto tako proces, metod mišljenja o kretanju stvari mišljenja, znanje o logosu same stvari mišljenja koja je proces, apsolutni identitet identiteta i međusobnih razlika.
46. Pozitivizam kao filozofski metod Pozitivizam je onaj momenat filozofskog metoda kojim se filozofsko i naučno mišljenje zasniva činjenicama čulnog opažanja. Pozitivno je naime ono što je potvrdno, afirmativno, što je izvesno i sigurno jer je dato činjenicama iskustva. Pozitivistički metod mišljenja stupa u područje filozofije kao dominantno mišljenje sa Ogistom Kontom, a nastavlja onda s Spenserom, Milom, Mahom, te u novije doba sa neopozitivistima, osobito sa Raslom, Vitgenštajnom, Karnapom. Osnovni metod neopozitivista je metod proverljivosti (verifikacije) stavova u nekom mogućem iskustvu, sve što nije proverljivo nije ni istinito, pa je onda i besmisleno, kao što su besmisleni svi metafizički stavovi filozofije.
47. Hermeneutički filozofski metod Hermeneutički metod filozofije, otpočet Aristotelovim organoničkim spisom O tumačenju, sa Šlajermaherom stupa u središte filozofiranja. Ermeneutike tehne izvorno je veština tumačenja, metod interpretacije misli, sposobnost izlaganja; isprva rekonstrukcija smisla teksta a onda izlaganje i tumačenje smisla bitka, fenomenologija postojanja (Hajdeger). Za Diltaja i Emilija Betija hermeneutika je opšti metod duhovnih nauka, a za Gadamera hermeneutika je istina i metod, filozofija identiteta jezika i sveta.
48. Deduktivni metod Način spoznaje pojedinačnog i posebnog na temelju opšteg, jeste deduktivni metod logičkog rasuđivanja. Dedukcija je specijalizacija opštih stavova u posebne i pojedinačne postavke, indukcija je generalizacija pojedinačnih i posebnih stavova u opšte principe. Zato se smatra da je deduktivni metod istinitiji metod mišljenja. U modernoj logici dedukcija je analitički zaključak koji je impliciran premisama, zaključak analitički sledi iz premisa i nužno je istinit ako su premise istinite i ako je valjano izveden. Deduktivni metod dosledno je provedeno deduktivno zaključivanje, ali on je jedinstvo različitih postupaka analize, konkretizacije, specijalizacije, generalizacije, apstrakcije, dakle, svih metodskih postupaka stvaranja pojma. Pouzdanost izvođenja znanja dedukcijom temelji su teorijskih nauka, temelji su i deduktivnog metoda rasuđivanja, ali, postavlja se problem dedukcije kao pitanje o opštosti opšteg kao principa od kojeg se u takvom rasuđivanju polazi. Misaono kretanje od opšteg ka opštijem postavlja zahtev postojanja nužnih sveopštih stavova kao praosnovnih stavova svih iz njega izvedenih stavova. Reč je o pitanju početnih premisa dedukcije koji su neposredno evidentni, neizvedeni i nedokazivi: aksiomi su te neposredno očevidne istine, sudovi kojima se iskazuju apsolutni principi nesporivih istina, iz kojih se onda dedukcijom izvode teoreme.
49. Induktivni metod Induktivni metod nije sasvim isto što i induktivni posredni zaključak, koji se u formalnoj logici određuje kao izvedeni opšti sud iz pojedinačnih ili posebnih premisa, pri čemu je onda induktivno zaključivanje misaoni proces tog izvođenja opšteg iz posebnog i pojedinačnog. Induktivni metod nije ni moguć bez induktivnog zaključka, ali je induktivni metod sistematsko provođenje induktivnih procesa zaključivanja i drugih oblika procesa rasuđivanja kao posebnih momenata induktivnog metoda: induktivni metod je postupak shvatanja i saznanja opšteg jedinstva zajedničkih svojstava pojedinačnih i posebnih momenata opšteg, to opšte je pak sud, postanak suda zaključivanjem koji je misaoni hod prema tom opštem, zadatom u pojedinačnom i posebnom. Prema modernijim shvatanjima indukcije, indukcija je neanalitičko zaključivanje gde nema logičke implikacije zaključaka premisama, a to znači da zaključak ne proizilazi nužno iz premisa jer ima širi obim od obima pojmova u premisama. Indukcija se sprovodi metodskim postupcima potpune i nepotpune indukcije, shodno zahtevima i strukturi induktivnog zaključivanja, postoje onda metodski postupci kauzalne indukcije, predikativne, analoške, univerzalne indukcije, potpomognute u provođenju metodskim postupcima posmatranja, eksperimenta, brojanja, merenja. Metod potpune indukcije je moguć u mišljenju o stvarima i njihovim pojmovima ako se oni sastoje od spoznatog konačnog broja elemenata po bitnim svojstvima, na osnovu kojih se onda nesumnjivo zaključuje o istini tih svojstava stvari. Postanak istinitog suda kao zaključaka nepotpunom indukcijom nije tako nesumnjivo izvestan, nego je verovatan, jer se na temelju određenih, premda bitnih elemenata, zaključuje o sim elementima opšteg. To je isto slučaj kod predikativnih, analoških i univerzalnih indukcija, u kojima se zaključuje od jedne klase na drugu, od pojedinačnog prema opštem.
Džon Stjuart Mil je razradio metodske postupke kauzalne, uzročne indukcije, pa po njemu valja razllikovati metod slaganja, metod razlike, metod slaganja i razlike, metod zajedničke promene i metod ostatka. Ovo su ujedno i metodski postupvi eksperimentalnog metoda empirijskog istraživanja. Dževons je razlikovao stupnjeve induktivnog mišljenja, najpre prethodno posmatranje, zatim postavljanje hipoteza, deduktivno mišljenje i potom proveravanje. Induktivni metod rasuđivanja, uzev uopšte, temelji se na analitičkosintetičkom postupku, na apstrakciji, generalizaciji, analizi, sintezi, konkretizaciji, specijalizaciji, dakle na metodima nastajanja pojma. No, ovaj metod mora se opravdati, pa se onda logički problem indukcije postavlja kao pitanje principa induktivnog metoda saznanja, a to znači da li doista credi za sve članove ono što vredi za određene članove klase, ako je indukcija sinteza posebnih i pojedinačnih stavova u jedan opšti stav. Kako opšte postoji samo u posebnom i pojedinačnom i kroz posebno i pojedinačno, to je onda svako pojedinačno i posebno neko opšte sebe u opštosti svih drugih pojedinačnih i posebnih kao sebe opštih. Induktivni metod provodi tu misao odnosa u opštosti. Induktivni metod logičkog rasuđivanja opravdava se i osporava intuitivno, induktivno, deduktivno, pragmatički. No, uopšte, opravdanje induktivnog metoda je ontološki stav o kretanju mišljenja prema objektivnoj nužnosti postojanja opšteg kroz posebno i pojedinačno, kojom se isto tako može spoznati kao što se pojedinačnost i posebnost spoznaje opštim.
50. Aksiomatski metod Aksiomatski metod je način izgradnje naučne teorije putem aksioma i postulata, iz kojih se logičkim rasuđivanjem izvore teorije i teoreme posredstvom dokazivanja. To je deduktivni put i put formalizacije u nauci, posebno u matematici, logici, nekim delovima fizike. Sa Aristotelom i Euklidom počinje metod aksiomatizacije, ali su tek moderna matematika i fizika naznačila bitnost aksiomatskog načina ustrojstva naučnih teorija (Hilbert, Rasl, Karnap). Kod Euklida, geometrija je predstavljena kao deduktivni sistem stavova iz definicija, postulata, aksioma i propozicija. Aksiomi su najopštiji opšti stavovi, teoreme se zasnivaju na aksiomima. Aksiom nije niti istinit niti lažan stav, on zapravo i nije stav, to je propoziocionalna funkcija, proizvoljna formalna osnovna hipoteza o strukturi predmeta. Sistem postavljen aksiomatskim metodom sadrži u sebi osnovne pojmove ili simbole, aksiome, zatim teoreme izvedene iz aksioma, logičke konstante, pravila formacije i transformacije aksioma, a osnovni principi aksiomatskog metoda su neprotivrečnost, konzistentnost, koherentnost, zatim potpunost, nezavisnost. Prema konzistentnosti, iz aksioma se ne može izvesti jedan sud i njegova negacija; prema potpunosti, aksioma mora biti tačno toliko koliko je potrebno sa se izvedu svi teoremi; prema nezavisnosti, ni jedan aksiom ne može se izvesti iz drugog aksioma. Rezultat takvog aksiomatskog metoda je egzaktnost i sistematičnost izvođenja nauke. Pitanje o poreklu i prirodi aksioma, zapravo je pitanje da li nužnost aksioma potiče iz prirode bića, kako to tvrdi Aristotel svojim ontološkim racionalizmom, ili iz prirode razuma (Kantov gnoseološki racionalizam), ili su logički aksiomi konvencionalne, uslovne, formalne i tautološke tvorevine (logički pozitivizam), ili su pak aksiomi sveopšti principi saznanja suštine predmeta (stav dijalektičke logike).
51. Metodski postupak analize Analiza, od αναλυσις, razlaganje, logički je metod rastavljanja celine na njene sastavne delove, tvorenje pojma rastavljanjem opštijih misaonih odredaba, isto tako rastavljanje sudova na pojmove, a zaključaka na sudove i pojmove. Dakle, analiza je izvorno određenje, raz-stavljanje nečega, rastvaranje celine vlastitim rastavljanjem, oslobađanje određivanjem. Kod Aristotela analitika je svođenje zaključaka na njihove premise, znanje o izvođenju zaključaka, metod raščlanjivanja misli na pojmove, sudove i zaključke, elementarna logika. Kod Kanta analitički metod je postupak iznalaženja, regresivni metod koji počinje od osnovanog a ide prema principima, preobražavanje predstava u pojmove, što jeste posao transcendentalne analitike transcendentalne logike. Transcendentalna analitika razlaganje je pojmova razlaganjem moći razuma, zapravo to je razlaganje celokupnog saznanja a priori na elemente čistog saznanja razuma. Za Hegela je analiza misaoni metod kretanja od posebnog ka opštem; a u matematici analiza je u širem smislu algebra, u užem smislu diferencijalni i integralni r ačun, u matematičkoj logici pak analiza je izvođenje teorema iz aksioma po pravilima. Prema različitim merilima mišljenja razlikuju se pojavni oblici analize. Tako je prema ontološkom statusu analiza predmetna i pojmovna, odnosno objektivna i subjektivna, empirijska i logička, materijalna i idealna, s obzirom na to da li se analiziraju predmeti ili pojmovi mišljenja. Po saznajnoj odredbi mišljenja analiza je najpre eksplikativna i deskriptivna, jer se odnosi na objašnjenje i opisivanje neke pojave, onda je reproduktivna i produktivna, ako je analiza samo prosto obnavljanje elemenata celine ili je iznalaženje novog u objektivnom procesu raščlanjivanja. Prema tome kakva je njena svrha, analiza je strukturalna, genetička, komparativna, to jest misaoni postupak kojim se utvrđuju struktura, razvoj i odnos pojava, predmeta i procesa. U opštijim filozofskim odredbama mišljenja, govori se o fenomenološkoj analizi, strukturalnoj, semantičkoj, dijalektičkoj analizi, i analitičkoj filozofiji kao orijentaciji u čijem je temelju analitički filozofski i naučni metod mišljenja.
52. Metodski postupak sinteze Misaoni postupak kojim se razlučeni elementi stavljaju u jedinstvenu celovitost sintetički je metod mišljenja. Sinteza (sastavljanje) misaoni je proces stvaranja pojma, tok mišljenja od opšteg ka posebnom kao napredovanje od jednostavnog ka složenom, proces sistematizacije posebnih znanja, poimanje jedinstva različitih odredaba, misaono oblikovanje celine iz njenih delova. Sintetički metod je progresivan, jer ide od principa prema onome što iz njega, ili na osnovu njega, proizilazi, od prostog ka složenom. U logičkoj problematici, sinteza je logički metod kojim se pojmovi manjeg logičkog obima stavljaju u generičke pojmove ili svojom predikacijom u sudove: po ovome, sinteza je u logici misaono sastavljanje pojmova iz pojmova, sudova iz pojmova i zaključaka iz sudova. Kao i analiza, i sinteza je, prema ontološkom statusu, predmetna i pojmovna (subjektivna i objektivna, empirijska i logička, materijalna i idealna), zatim prema saznajnoj odredbi mišljenja sinteza je deskriptivna i eksplikativna, reproduktivna i produktivna, prema području primene filozofska, naučna, onda sociološka, psihološka i pedagoška, zatim prema svrsi strukturalna, genetička, komparativna, onda elementarna, kauzalna, funkcionalna, dijalektička.
53. Konkretizacija Obično se, prema klasičnoj formalnoj logici, misli kako je konkretizacija misaoni postupak koji se odnosi na izdvajanje samo onoga što je posebno, pojedinačno, što time stvarnoi jeste, jer nema opšteg čoveka, nego je svaki čovek neki pojedinačni čovek, stvarni čovek. Zapravo, reči concretus, concrescere i upućuju na srastalost, srasti, učiniti nešto stvarnim, concretum je stvar koja postoji, in concreto je u stvarnosti, concretio je srašćivanje, koje je skupljanje u jedno. Konkretizacija je metod mišljenja, koji međutim ne posmatra samo posebnost i pojedinačnost kao sraslost koja je stvarnost, nego isto tako i opštost je konkretnost na osnovu pojedinačnog i posebnog, shodno prirodi same stvari koja nikada nije opštost bez sebe pojedinačnog i posebnog, niti je ikada neko posebno i pojedinačno koje nije, tim, svoja vlastita opštost, sve sebe pojedinačnog. Tako je konkretizacija zapravo sinteza, jedinstvo raznovrsnosti koje je jedno nekih nečeg.
54. Apstrakcija Apstrakcija jeste misaoni postupak kojim se izostavlja, izdvaja nešto od nečega, ili iz nečega, apstrahovati je izdvajati, apstraktan je izdvojen, apstrakcionizam je svođenje svih misaonih postupaka na apstrahovanje. Apstrakcija je filozofski i naučni metod mišljenja kojim se stvara pojam mišljenja, metod izdvajanja posebnog i pojedinačnog iz opšteg, gde je to opšte stavljeno po strani za bitnost pojma, i isto tako izdvajanje opšteg stavljanjem po strani onog pojedinačnog i posebnog tog opšteg. Apstrakcija opšteg i apstrakcija posebnog i pojedinačnog zapravo je analiza i sinteza, analiza sinteze, sinteza analize, izdvajanje posebnog iz opšteg, opšteg iz posebnog. Ovo izdvajanje može biti izdvajanje bitnog od nebitnog, nebitnog od bitnog, izdvajanje od nečega, izdvajanje nečega, izdvajanje zajedničkog od međusobnih razlika, konkretnog od apstraktnog, i obrnuto, specifičnog od nespecifičnog. Dakle, nije samo ono što je opšte apstraktno, apstraktno je i neka posebnost, pojedinačnost, izdvojena iz opšteg.
55. Pojam definicije Definicija je logički postupak filozofskog metoda mišljenja kojim se određuje sadržaj pojma. Izvorno, definicija je određenje suštine stvari mišljenjem. Na tom stavu o definiciji stajao je Aristotel , za koga je definicija sud o suštini stvari, sud koji je govor o biti bića. Definicijom se kazuje logika bića i ontologija pojma, jer je logos koji iskazuje ono što i ono po čemu nešto što uopšte jeste, iskazuje suštinu, gde je suština sveukupnost odredaba koje su nužne i dovoljne da biće jeste to biće u vrsti roda. U definiciji predikat mora biti samerljiv sa svojim subjektom, bićem, čime se izražava i svojstvo bića, ako je to svojstvo predikat ili ono što ne izražava bitnost jedne stvari ali pripada samo toj stvari. Razlika je ono što po suštini međusobno razdvaja vrste unutar roda, pri čemu je vrsta ono što je bitno pridodato mnogim stvarima koje se po rodu međusobno razlikuju. Svaka definicija, prema Aristotelu, iskazuje odnos roda i vrste na temelju njihovih razlika. Pri tome, svojstvo i akcidencija ne mogu se pripisati supstanciji jer ne iskazuju suštinu stvari. U osnovi, Aristotelova definicija definicije stoji u ravni ontološkog određenja, definicija je određena odredbom biti bića. Po Ciceronu definicijom se određuju svojstva stvari, Spinoza je definicijom izražavao odredbu prirode stvari, Džon Lok je smatrao da se definicijom određuju imena, reči za stvari. Imanuel Kant u Logici definiciju definiše kao neki dovoljno razgovetan i odmeren pojam, kao neki logički savršen pojam, jer se u njoj sjedinjuju sve najbitnije savršenosti nekog pojma, razgovetnost, potpunost, preciznost u razgovetnosti. U Kritici čistog uma Kant kaže da definisati strogo uzev znači samo izložiti prosto i iscrpno pojam jedne stvari u njegovim granicama. Shodno ovome, jedan empirijski pojam se ne može definisati nego eksplicirati jer u njemu postoje samo nekoliko oznaka neke vrste predmeta iz čulnosti, niti se pak mogu definisati pojmovi koji su dati a priori. Filozofske definicije su, ipak, samo eksplikacije datih pojmova, dok su matematičke definicije konstrukcije prvobitno formiranih pojmova, a to onda znači kako filozofske definicije postaju analizom a matematičke sintezom, pa time same proizvode pojam, koji je uvek istinit istinitom definicijom. Hegel je ontološki i spekulativno odredio definiciju, s prigovorom Kantovom razlikovanju filozofskih i matematičkih definicija. Definicija je za Hegela predmet saznanja, posmatran pre svega u obliku pojma, tako da se time postavlja njegov rod i njegova opšta određenost. Definicija sadrži tri pojmovna momenta: opšte kao najbliži rod, posebno kao odredbu roda i pojedinačno kao sâm definisani predmet. To su zapravo momenti pojma, opštost, posebnost i pojedinačnost. U odredbama definicije pojam nalazi sam sebe jer u njima poseduje svoju realnost, ali definicija je formalna odredba pojma na jednoj datoj sadržini, bez refleksije pojma u sama sebe, bez njegovog bića za sebe. Pojednostavljeno gledano, definicije definicije razlikuju se uglavnom prema tome šta se definicijom definiše, stvar, pojam ili reč; ali i po tome šta je definicija, stav, sud, propozicija, rečenica; te onda da li se definicijom nešto određuje, ili izražava, objašnjava. Shodno ovome, a i prema drugim merilima, razlikuju se različiti modaliteti definicije. Prema onome šta se definicijom definiše, stvar, pojam ili reč, definicije su r ealne, konceptualne i nominalne, gde su onda realizam, konceptualizam i nominalizam svođenje definicije na određivanje stvari, pojmova ili reči. Definicije ’temperatura je mera srednje kinetičke energije molekula’, ’kvadrat je pojam o paralelogramu sa jednakim stranama’ i ’reč filozofija je ljubav prema mudrosti’ primeri su za realnu, konceptualnu i nominalnu definiciju. Prema ovome, realna definicija je saglasnost ili odluka u pogledu stvari, konceptualna u pogledu pojma stvari, a nominalna u pogledu verbalnih simbola reči. Niti je moguće sve definisati, niti je pak moguće ono što se može definisati odrediti samo jednom vrstom definicije. Ali ono što se može definisati definiše se na temelju pravila definisanja.
56. Pojam divizije Divizija (divisio, deoba) je logički postupak kojim se određuje obim pojma. Deoba je metod logičkog razvrstavanja obima opštijih pojmova, rodova, na posebnije ili pojedinačne pojmove, vrste. U tom smislu Kant i kaže kako je logička podela pojma određivanje nekog pojma u pogledu svega mogućeg što je sadržano pod njim. Hegel isto tako potcrtava deobu kao navođenje drugih momenata pojma koje su određenosti onoga opšteg kao posebnosti, a ovo određivanje opšteg kao posebnosti događa se prema izvesnom spoljašnjem odnosu: nužnost podele nalazi se u opštem jer ona se mora uposebiti, ali i u posebnom koje se odnosi prema nekim posebnim koji sačinjavaju opšte koje je dobijeno definicijom. U savremenoj logici divizija, ili logička deoba, izlaganje je različitih vrsta u okviru istog roda, ili, po ekstenzionalističkom shvatanju, proces deobe rastavljanje je neke klase na njene sastavne potklase: proces deobe počinje najvišim rodom te deobe, zatim ide prema nižim rodovima, a završava se najnižom vrstom te deobe. Struktura deobe sadrži u sebi pojam čiji se obim određuje (deobena celina), princip deobe i članove deobe, ono što se deobom dobilo kao rezultat. Prema broju članova obima pojma deobe deoba je dihotomije, trihotomija, tetratomija, politomija. Pojam deobe, dakle pojam čiji se obim određuje deobom, može se deliti prema različitim merilima i stoga na različite članove u pogledu njihovog kvantiteta: podela pojma prema različitim principima deobe u logici je paralelna deoba, ali kada se deobom razvrstava član neke deobe to je onda u logici subdivizija ili poddeoba, ili subsubdivizija ako se sada taj novi član deli, itd., što sve zajedno, divizija, subdivizija, subsubdivizija itd sačinjava klasifikaciju. Klasifikacija je dakle skup međusobno povezanih divizija, u nekom smislu kretanje mišljenja od pojedinačnih i posebnih predmeta i pojmova prema opštem, obrnuti proces od deobe, s kojom je međutim jedinstveni proces. Klasifikacija je nadalje određivanje mesta jednog pojma u sistemu pojmova, jer svaki pojam svojim obimom obuhvata obime i sadržaje drugih pojmova, a sam je opšti pojam deo nekog opštijeg obima pojma. Deoba je raspodeljivanje, klasifikacija je svrstavanje pojmova u obim pojma. Deoba je misaoni postupak po pravilima, na temelju principa. Najpre deobena celina mora biti jasno i precizno određena definicijom, kako bi onda i deoba mogla biti adekvatna, jedinstvena, potpuna, postupna; isto tako princip deobe mora biti precizno određen. Pobliže gledano u stavu logike, skup obima članova deobe u deobi koja je valjana jednak je obimu deobene celine, zatim, u takvoj valjanoj deobi članovi deobe nemaju ni delimično zajednički obim jer se međusobno isključuju. Istinski princip deobe istinski je princip dijalektičkog jedinstva i unutrašnje povezanosti stvari, procesa i njihovih odnosa, kojima odgovara divizija kao sistematski metod podele prema jedinstvu pojmova obima pojma.
57. Filozofija i nauka Problem razgraničenja filozofije i nauke ostaje otvoren, premda je mišljen tokom sveukupne istorije filozofije i nauke. Kod Fihtea se npr. radi o filozofiji koja nauka svih nauka, koja je znanje o znanju, učenje o nauci. Ovakvo određenje za Hegela je samo teorija nauke koja ne zahvata univerzum znanja – filozofiji se valja uzdići na stupanj nauke jer pravi oblik u kome istina postoji može biti jedino njen naučni sistem. U Huserlovoj fenomenološkoj filozofiji filozofija je stroga nauka, univerzum akata svesti, nauka o fenomenologiji suštine. Na drugačijim pozicijama o biti nauke i njenog odnosa prema filozofiji stoje pozitivisti i analitički filozofi. Tako je kod Konta filozofija naučna sinteza sveg znanja. Filip Frank se zalaže za jedinstvo filozofije i nauke, to je pak jedinstvo po njegovom sudu filozofija nauke, filozofsko i naučno znanje u jedinstvenom je lancu ljudskog saznanja uopšte, pa filozofija nauke treba da pokaže kako se iz običnog iskustva dolazi do opštih naučnih principa. Dakako, škole pozitivističkog, postpozitivističkog, neorealističkog i naturalističkog mišljenja nauke pod filozofijom u naučnom smislu i ne podrazumevaju metafiziku i ontologiju, nego prevashodno savremenu logiku, teoriju saznanja, epistemologiju, naučnu metodologiju mišljenja. Ovakav scijentizam filozofije osporavaju fenomenolozi, egzistencijalisti, filozofi kritičke teorije društva, neomarksisti. Bergson nauku smešta u diskurzivnost refleksije, filozofiju u intuitivnost refleksije, nauka je stvar intelekta, filozofija je stvar intuitivnog unutrašnjeg iskustva kojim se zna tok života: filozofija intuicije negacija je nauke i sveukupne upotrebe razuma u spoznaji života. O nemoći nauke da shvati svet života govori i Huserl. Svet svakidašnjeg života jeste tlo iz kojeg izrastaju nauke, u antičkoj nauci organon je logos, u modernoj nauci organon je eksperiment, merenje. S krizom filozofije nastupala je kriza novovekovnih nauka kao članova filozofske univerzalnosti, nauka je redukovana na nauku o činjenicama, njen je zadatak međutim istraživanje fenomenološkog polja sveta života, kaže Huserl. Filozofija i nauka su jedinstveno znanje, koje se međutim razlikuje po predmetu, metodi, cilju i svrsi mišljenja. O toj jedinstvenosti znanja svedoče filozofski osnovi nauka i naučnost filozofije.
58. Struktura nauke Struktura nauke i postupak naučnih istraživanja sačinjavaju unutrašnju sadržinu naučnog znanja, proces nauke. Različita gledišta o ovome u logici nauke zavise prevashodno od opštih stavova filozofskih orijentacija. Tako Ernest Nejgel razmatra strukturu nauke sa stanovišta postpozitivizma, razgraničava nauku od zdravog razuma i postavlja cilj nauke – organizovanje i klasifikovanje znanja na osnovu principa koji objašnjavaju. Nauku rađa želja za objašnjenjima, kaže Nejgel, a objašnjenja su sistematska i proverljiva činjeničkim svedočanstvom. Nauka je organizovano znanje, ona je sistematsko objašnjenje činjenica, utvrđivanje uslova i posledica pojedinih događaja, prikazivanje logičkih relacija između iskaza, što onda i sačinjava opštu strukturu svake nauke, svedenu, u konačnom, na primenu naučnog metoda. Zaključci nauke su rezultati institucionalizovanog sistema istraživanja, koje je zapravo kritičko procenjivanje raspoloživog svedočanstva. Otuda se struktura nauke, u opštem stavu, sastoji iz logičke strukture naučnih objašnjenja, iz izgrađivanja naučnih pojmova i opravdavanja naučnih zaključaka. Tako su modeli naučnog objašnjenja strukturni modeli nauke uopšte. Objašnjenje, zakon i teorija čine logičke osnove naučnih istraživanja. S nešto drugačijeg pristupa strukturi nauke, Karl Poper nije mislio da je nauka nesporivo znanje istine, apsolutno sigurno znanje, nego je nauka kritičko traganje za istinom, empirijska nauka je logički realni svet našeg iskustva. Zapravo, nauka je logika otkrića, otkriće je cilj i svrha nauke, otkriće je i logička struktura nauka, unutar koje stoje teorija, opovrgljivost, empirijski osnov, proverljivost, verovatnoća, potkrepljivost. Govori se takođe i o složenoj strukturi predmeta nauke, a to je jedinstvo materijalnog objekta nauke i materijalnih i duhovnih vrednosti, prema merilima razvoja društva, a onda o strukturi nauke uopšte, koju čine predmet naučnog rada, oruđa i sredstva naučne proizvodnje, ljudi nauke, socijalno naučni organizacijski odnosi, predmet naučne proizvodnje, produkt naučne proizvodnje (zakoni i teorije sistema znanja). Svaki od ovih elemenata jeste podsistem strukture nauke i sistem svojih struktura. Genetička struktura se sastoji iz istorijskog procesa razvoja naučnog saznanja u pojedinim etapama: čulno konkretna, apstraktno opšta, konkretno sveopšta. Metodološku strukturu nauke sačinjavaju logičke metode i logički principi, dok logičku strukturu nauke ispunjavaju činjenice, problem, hipoteza, teorija, ideja, naučna disciplina, naučna slika sveta. Ovo potonje treba da sačinjava stupnjeve naučnog istraživanja. Postupak naučnog istraživanja sastoji se iz različitih međusobno povezanih etapa i stupnjeva. O tome postoje različita gledišta, jer jedan jedinstveni put kroz nauku nije moguć, ali se može govoriti o nekim opštim mestima strukture procesa naučnog istraživanja. Najpre se struktura procesa saznanja u nauci sastoji iz naučnog istraživanja i naučnog izlaganja, to su dve etape naučnog saznanja koje su međusobno povezane, ali koje se razlikuju po obrnutom procesu događanja: ono s čim se naučno istraživanje dovršava, s tim se počinje u naučnom izlaganju, pa je naučno izlaganje zapravo misaona rekonstrukcija procesa naučnog istraživanja. Pobliže gledano, postupni rad naučnog mišljenja ide ovim logičkim redosledom metodološkog procesa: postavljanje ciljeva i svrhe naučnog istraživanja, postavljanje naučnog problema, odredbe osnovnih pojmova istraživanja, utvrđivanje naučnih činjenica naučnim metodama istraživanja, naučno objašnjenje naučnih činjenica, naučno dokazivanje (hipoteza, naučni zakon, teorija, sistem), proveravanje naučnog istraživanja, naučno izlaganje; ovim etapama pripadaju na kraju otkriće i predviđanje u nauci.
