ANTICKA GRCKA UMETNOST ISTORIJSKI OKVIR I RAZVOJ Klasična Grčka bila je mala zemlja, brdovita, neplodna, vrlo razuđ ene obale, suve klime, okružena bezbrojnim ostrvima i neobično prozirne atmosfere. More i geografski položaj odigrali su važnu ulogu u njenoj civilizaciji. Grci su bili od iskona pomorci. Pomorstvo je još više razvilo osnovne crte njihovog karaktera: neumornu radoznalost, ljubav za slobodom, slobod om, živo interesovanje za druge narode i njihovu materijalnu i duhovnu kulturu. Nalazeći se po svom geogra ge ografskom fskom položaju istureni na Sredozemnom moru koje je bilo glavna saobraćajnica staroga ve ka, Grci su dolazili u dodir sa raznim narodima i, budući živa duha, primali su sve što je bil o pozitivno i korisno za njihov razvitak. No, oni su sve uticaje primali prima li vrlo kritički, s razvijen im smislom za realnost. Osnovna osobina njihovog intelekta bila je racionalizam. Taj racionalizam odigrao je presudnu ulogu i u njihovoj religiji i u njihovoj društvenoj organizaciji, ogledajući se naročito u nauci i umetnosti.
GEOMETRIJSKI I ORIJENTALIZUJUCI STIL Polazna tacka grcke hronologije je 776. Godina pre n.e., osnivanje olimpijskih igara. U to vreme je dostignut vrhunac najstarijeg karakteristicno grckog stila u umetnosti, takozvanog geometrijskog. Poznajemo ga samo sa bojene grncarije i sitne sculpture. Grncarija je najpre bila ukrasena samo apstraktnim sarama – trouglovima, sahovskim ornamentom, koncentricnim krugovima – ali oko 800. godine pre n.e. u okviru tog geometrijskog ornamenta pocinju se javljati ljudske i zivotinjske figure, a u najzrelijim primerima ove figure su kombinovane u veoma slozene scene. V a za za s a D ip ip l o n s k o g g r o b l j a u Atini spade u grupu veoma velikih vaza koje su sluzile
kao nadgrobni spomenici. Na trbuhu suda vidimo pokojnika kako lezi svecano opremljen, okruzen figurama sa uzdignutim rukama u izrazu zalosti i pogrebnu povorku. Najznacajnije u ovoj sceni je to sto je cisto komemorativna, nema nicega sto bi se odnosilo na zivot posle smrti. Raspored traka, njihova gustina i sirina pokazuju prefinjen odnos prema gradji vaze. Medjutim, organski i geometrijski elementi zive jos uvek jedni kraj drugih u istom polju i ponekad ih je cak tesko i razlikovati. Isto je sa s c e n o m b r o d o l o m a s a d r u g e g e o m e t r i j s k e v a z e. Malo pre 700. Godine pre n.e. novi oblici naviru i grcka umetnost ulazi u novu fazu, koju nazivamo orijentalizujucim stilom . U ovom stilu ogledaju se snazni uticaji iz Egipta i
sa Bliskog istoka. Primer je amfo ra iz Eleuzine . Geometrijski ornament nije sasvim iscezao, ali je ogranicen na periferne zone, novi krivolinijski motivi padaju u oci, na ramenu amfore vidimo friz od zivotinja u borbi. Najveci delovi odvojeni su za narativne scene, figure su dobile na velicini i narativnoj preciznosti, ornamenti spadaju u posebnu i nizu oblast. Rezultat ove pojave vidimo na vratu amfore, na kome dva Polifema oslepljuju Odisej i njegovi drugovi. Na trbuhu vaze naslikano je ubijanje Gorgone, isto tako odvojeno od ornamenata. Ova vaza pripada takozvanoj protoatickoj grupi, prethodnici velike tradicije slikane grncarije koja ce se razviti na Atici. Druga porodica orijentalizujuceg posudja naziva se protokorintska (s u d z a m i r i s u o b l i k u s o v e ) .
ARHITEKTURA U Grčkoj, kao zemlji žive ekonomske i društvene delatnosti, javni život je bio veoma razvijen, a njegove manifestacije mnogobrojne: politički skupovi, gimnastičke igre, pozorišne predstave i religiozne svečanosti koje su, u većini slučajeva, imale više politički nego verski karakter. U tim manifestacijama umetnost je igrala krupnu ulogu. Gradile su se i ukrašavale građevine kakve nismo sretali u dotadašnjim civilizacijama. Pozorišta, komemorativni spomenici, portici. Podizani su , takođe, veličanstveni hramovi. Ali, kao naročitu osobinu grčke umetnosti treba podvući da nije negovana aristokratska arhitektura: kod Grka nema vladarskih palat a ili građevina koje su služile pojedincima.
Javna arhitektura Grčki gradovi su se obično sastoj ali od kuća zbijenih jedna uz drugu, duž uskih uličica koje su se sticale oko uzvišice na kojoj se uzdizalo utvrđenje i svetilište - akropola. Akropole su bile opasane zidinama za odbranu. Od V veka počela su se u nizini podizati naselja s pravilnim urbanističkim rešenjem (Pirej, Rodos). Ekonomski živ ot grada odvijao se na trgovima koji su bili opkoljeni porticima, nekom vrstom pokrivenih galerija za šetnju i sastanke. Po raznim delovima grada bile su posejane monumentalne fontane. Kao mesto za veće skupove i gimnastičke igre služili su gimnazioni , veliki četvrtasti prostori pod vedrim nebom, ali okruženi porticima i pokrivenim dvoranama (npr. u Olimpiji). Za isključivo atletska takmičenja služili su stadioni , prave piste od 185 metra dužine i hipodromi , u stvari stadioni kružnog ob lika. Za scensku umetnost, koja je kod Grka bila neobično razvijena i omiljena, služila su pozorišta, građevine sa prilično komplikovanim scenskim zahtevima. Za gledaoce, kojih je uvek bilo u ogromnom broju, bio je određen polukružni prostor sa stepenasto izgrađenim sedištima. P redstava se odvijala na kružnoj areni u sastavu prostora za publiku, a za glumce je bila odre đena estrada u zaleđu scene. Za pozorišne građevine obično su se koristila podnožja brežuljaka, a scenski deo je bio podešen za sve vrste predstava: tragedije i komedije s
horovima, kao i za igre. Za mu zičke i lirske priredbe služila su mala, pokrivena pozorišta, odeoni . Kuće za stanovanje bile su sasvim jednostavne. Klima i društvene obaveze prinudili su Grke da veći deo dana provode van svojih domova, te kult domaće udobnosti uopšte nije bio razvijen. Oko središnog dvorišta s vegetacijom dizane su prostorije malih razmera i jedna veća zajednička dvorana ( oikos). Neke od tih starih kuća sačuvale su se i do naših dana na Delosu i u Teri.
Religiozna arhitektura Grci su koristili svoje religiozne svečanosti z a razne procesije i obrede, ali isto tako i za atletske utakmice, igre, pozorišne predstave i za druge društvene s astanke. To se odigravalo u svetilištima posvećenim raznim bogovima, u prost ranim gajevima, gde su bili svi spomenici potrebni za svečanosti takve vrste. Ta mesta nisu nimalo ličila na religiozna središta drugih naroda. Osim hramova i oltara, grčka svetilišta su imala i mesta za javne skupove, trgove i portike, pozorišta i stadione. U svetilište se ulazilo kroz monumentalne vratnice, “ propileje", a put kojim je povorka išla do oltara zvao se “sveti put". Najpoznatija grčka svetilišta bila su u Eleusisu, u čast boginje plodnosti Demetre, u De lfima, u čast Apolona (gde je bilo i sedište saveza grčkih gradova) i u Olimpiji, u čast vrhovnog boga Ze vsa, gde su se svake četvrte godine izvodila čuvena pesnička i atletska takmičenja, olimpijade, po kojima su Grci računali vreme. Hram se sastojao iz jedne četvrtaste prostorije ( naos ili cela) u kojoj se nalazila statua božanstva, bez prozora, a s vratima okrenutim istoku. Naos se nalazio na platformi oko koje su bile stepenice. Pokriven je bio dvoslivnim krovom, sa zabatima (frontonima) na istočnoj i zapadnoj strani. Unutra se nalazio i oltar , tj. sto za prinošenje žrtve. Ako je hram bio posvećen dvama božanstvima, onda su bila dva naosa, jedan nasuprot drugom. Ovom osnovnom planu dodat je vremenom i vestibil ( pronaos), i to na taj način što je zid naosa produžen ili što su dodati stubovi. Iza naosa dodata je i prostorija za čuvanje darova i žrtava ( opistodom). Zatim je prvo ispred, a potom i oko hrama podignut portik na stubovima ( peristil ). U svojoj potpunoj i savršenoj formi grčki hram je imao: naos, pronaos, opstodom i okolo kolonadu. (Sl.18) U IV veku bilo je i kružnih hramova. Takav je bio “t o l o s " u Epidauru. Hram je počivao na kamenom masivu, takozvanom “stereobatu". Gore se penjalo preko tri stepenice, od kojih je poslednja - “stilobat ", nosila kolonadu. Naos je imao tavanicu, ili je bio bez nje. Krov se sastojao od mermernih ili običnih crepova, a ponekad od listića bronze raspoređenih po rogu. Ako je naos bio suviše širok, deljen je, iz statičkih razloga, nizovima kolumni koje su držale krovnu konstrukciju. Grci nisu nikada vršili verske kultove u samom hramu , već oko spoljnih oltara. Hram je bio smatran samo kao stan božanstva, i u njega je smeo ulaziti jedino sveštenik i odabrni broj lica. Zbog toga
su svi plastični ukrasi hrama, izuzev statue božanstva, bili na spoljnim stranama, pristupačni ostalim vernicima. Riznice su bile zavetne kap ele pojedinih gradova zaštitnim božanstvima. Takvih riznica je bilo u Olimpiji, u Delfima i na Delosu. Njihova šema je bio naos s dodatkom pronaosa. Sifinijsk a riznica je najpoznatiji primer te minimalne osnove.
ARHITEKTONSKI REDOVI (STILOVI) Grcko ostvarenje u arhitekturi poistovecivano je sa stvaranjem triju klasicnih arhitektonskih redova: dorski, jonski i korintski . Ipak, postoje samo dva jer je korintski samo jedna varijanta jonskog. Razlikujemo ih p o načinu obrade kolumne, arhitrava, friza i korniše.
Dorski red Dorski stub sastoji se od stable, sa vertikalnim zlebovima poznatim kao kanelure, i kapitela, koji sacinjavaju prosireni ehinus, u obliku jastuceta, i cetvrtasta ploca nazvana abakus. Stub počiva neposredno na stilobatu i prema vrhu se sužava. Glavni venac ( entablatura, obuhvata sve ono sto lezi na stubovima) je najslozeniji od triju glavnih jedinica: podeljen je na arhitrav (niz kamenih blokova koji leze neposredno na stubovima), friz sa triglifima i metopama i istureni venac (kornis). Na duzim stranama hrama venac je horizontalan, dok je na uzim (proceljima) tako prelomljen da obuhvata zabat izmedju svojih gornjih i donjih delova. Cela gradjevina je od kamenih blokova koji prilezu jedan uz drugi bez maltera. Stubovi su, s vrlo retkim izuzecima, bili sastavljeni od delova, tambura. Krov je bio od crepova od pecene zemlje koje su nosile drvene roznjace, a drvene grede su koriscene i za tavanicu. Najstariji hramovi, kao A r t e m i d i n h r a m n a K r f u , pokazuju da su bitne crte dorskog reda bile vec sasvim ustanovljene ubrzo posle 600. godine pre n.e. Najstariji grcki graditelji su crpeli nadahnuce iz tri izvora: Egipat, Mikena i prearhajska grcka arhitektura. Najbolje ocuvani dorski hram iz IV veka je takozvana “ Bazilika ” u Paestumu u juznoj Italiji. Pored nje je takozvani “ P o s e j d o n o v h r a m ”, sagradjen skoro sto godina kasnije. Obe gradjevine su u dorskom stilu, ali postoje velike razlike u njihovim proporcijama. “Bazilika “ ostavlja utisak niske i izduzene gradjevine, dok je “Posejdonov hram” visok i
zbijen. I sami stubovi su razliciti, njihovo suzavanje na starijem hramu je mnogo naglasenije, a kapiteli su im veci i prosireniji. “Posejdonov hram”, verovatno posvecen Heri, jedan je od najbolje ocuvanih dorskih svetilista. Zapocet 475. godine pre n.e., a zavrsen 15 godina kasnije, on je odjek osnove hrama u Egini. Narocito interesovanje izazivaju unutrasnji nosci tavanice u naosu, dva reda stubova koji nose niz manjih stubova. Godine 480. pre n.e. Persijanci su razorili hramove i statue na Akropolju. Ponovna izgradnja Akropolja u drugoj polovini V veka pod vodjstvom Perikla bila je umetnicki vrhunac grcke arhitekture. Pojedinacno i skupno, ove gradjevine predstavljaju klasicnu fazu grcke umetnosti u punoj zrelosti. Najveci hram je Partenon , posvecen boginji Atini. Sagradjen od blistavo belog mermera na najistaknutijem mestu kraj juzne padine Akropolja, on dominira celim gradom. Partenon je jedino svetiliste za koje znamo da je na smenu sluzilo kao svetiliste za cetiri razlicite religije. Arhitekte I k t i n o s i Kalikrat podigli su ga od 448. do 432. godine pre n.e. Partenon je savrseno otelovljenje klasicne dorske arhitekture. Iako je mnogo vecih dimenzija od “Posejdonovog hrama”, cini se mnogo manje masivan. Ostavlja utisak vedre, uravnotezene ljupkosti u okviru stroge sheme dorskog reda. To je bilo postignuto opstim rasterecenjem i ponovnim prilagodjavanjem: glavni venac je nizi u odnosu na svoju sirinu i visinu stubova, venac je manje isturen, stubovi su vitkiji, entasis je manje naglasen, kapiteli manji i manje prosireni dok je razmak izmedju stubova veci. Cela Partenona je neuobicajeno siroka i malo kraca nego u drugim hramovima, pronaos i njegov pandan na zapadnom kraju skoro su iscezli, ali je zato tu jos jedan red stubova ispred oba ulaza. Arhitrav je vise jonski nego dorski jer nema triglifa i metopa, vec neprekidan friz sa skulpturama koji obilazi celu sa svih strana. Odmah po zavrsetku Partenona, Perikle je narucio jos jednu velelepnu gradjevinu, monumentalnu ulaznu kapiju na zapadnom kraju Akropolja, nazvanu Propileji . Otpoceta je 437. godine pre n.e., na njoj je radio arhitekta Mnesikle koji je zavrsio osnovne radove, a ostali su morali biti napusteni zbog peloponeskog rata. Ovde su elementi dorskog hrama prilagodjeni nepravilnom terenu koji se stepenasto uzdize. Od dvaju tremova (procelja) samo je istocni danas u ispravnom stanu. Zapadni je imao sa svake strane po jedno krilo, od kojih se u severnom nalazila slikarska galerija ( pinakoteka), prvi poznati primer prostorije namenjene specijalno za izlaganje slika.
Jonski red Atina se pokazala gostoljubivom prema istocnom grckom gradjevinskom stilu od sredine V veka, pa se najlepsi sacuvani primeri jonskog reda mogu naci na Akropolju. Razvoj ovog reda poznat je veoma fragmentarno, od ogromnih hramova na Samosu i u Efesu sacuvano je malo sta osim osnove. Jonski red je bio mnogo elasticniji od dorskog. Osnovna karakteristika jeste jonski stub. On pociva na kitnjasto profilisanoj sopstvenoj bazi , sastavljenoj od dva ispup čena i jednog udubljenog diska; stablo je vitkije a suzavanje i entasis su manji; kapitel se odlikuje velikim dvostrukim zavojcem ili volutom izmedju ehinusa i abakusa, ova voluta je znatno sira od sirine stable. Arhitrav ima tri pojasa. Friz je ili prazan ili ukrašen skupturom, dekorativnim motivima ili raznim scenama koje su u vezi duž celog friza. U pretklasicnom period, jedine jonske gradjevine na grckom kopnu bile su male riznice u Delfima. Tako su atinski arhitekti smatrali najpre da je on pogodan za male hramove, kakav je h r a m A t i n e N ik e na juznoj strani Propileja. Sagradjen je najverovatnije 427424. godine pre n.e. prema projektu koji je izradio Kalikrat . Veci i slozeniji je Erehtejon , na severnoj ivici Akropolja, naspram Partenona. Podigao ga je mozda M n e s i k l e jer je po prilagodjenosti terenu slican Propileju. Poznat je po tremu devojaka, ciji krov nosi sest zenskih figura ( karijatida). Osim karijatida, plasticni ukrasi Erehtejona bili su ograniceni na friz. Zabati su ostavljeni prazni, medjutim ornamentalni plasticni ukrasi na bazama i kapitelima stubova i na okvirima vrata i prozora su neverovatno fini i bogati. Ovakav naglasak na ornamentu karakteristican je za kraj V veka. U to vreme pronadjen je i korintski kapitel , kao slozena zamena za jonski. On je u obliku izvrnutog zvona pokrivenog ukovrdzanim izdancima i liscem biljke akantusa. U pocetku su korintski stubovi bili korisceni samo za unutrasnjost zgrade, tek sto godina kasnije su zamenili jonske kapitele na spoljasnjosti zgrade. Najstariji poznat primer jeste L i s i k r a t o v s p o m e n i k u A t i n i , sagradjen ubrzo posle 334. godine pre n.e. Okrugla gradjevina koja pociva na visokoj osnovi jeste minijaturna verzija tolosa, tipa gradjevine sa kruznom osnovom. Stubovi su ugradjeni u zidove i ne stoje slobodno. Ubrzo potom korintski kapiteli javljaju se i na spoljasnjostima zgrada, a u rimsko doba to je bio tipican kapitel za skoro sve namene.
U toku tri veka od peloponeskog rata do rimskog osvajanja, grcka arhitektura se veoma slabo razvijala. Jos i pre Aleksandra Velikog, najveci gradjevinski poduhvati mogli su se naci u grckim gradovima u Maloj Aziji. Tamo srecemo neke gradjevine novog tipa, cesto sa istocnjackim uticajima, kao sto je ogromna g r o b n i c a M a u s o l a na Halikarnasu ili . Planiranje gradova po pravougaonoj shemi, najpre uvedeno u Miletu P e r g a m s k i o l t ar sredinom V veka dobija novi znacaj, isto kao i opstinske dvorane ( stoe) oko pijacnih
trgova, gde je bio usredsredjen drustveni i trgovacki zivot Grka. Privatne kuce takodje postaju vece i kitnjastije nego ranije.
ARHAJSKO SLIKARSTVO I VAJARSTVO Arhajski stil traje od kraja VII veka do oko 480. godine pre n.e. Iako mu nedostaju glavne odlike klasicnog stila, uravnotezenost i osecanje savrsenog, arhajski stil se odlikuje svezinom koja ga cini narocito privlacnim za modernog posmatraca.
Slikarstvo Znacaj arhajskih slikanih vaza je u vise pogleda potpuno jedinstven. Arhajske vaze su manje od svojih prethodnica. Njihova dekoracija, medjutim, odlikuje se mnogo jacim isticanjem teme; prizori iz mitologije, legend i svakodnevnog zivota javljaju se u beskrajnoj raznolikosti, a njihov umetnicki nivo je cesto veoma visok. Primer je aticka a m f o r a s a c r n i m f i g u r a m a i z V u l c i j a , na kojoj je prikazan Herakle kako davi nemejskog lava. Arhajsko grcko slikarstvo nije bilo ograniceno na vaze. Bilo je i zidnog slikarstva i slika na plocama, mada od njih skoro nista nije sacuvano. Zna se da se arhajsko slikarstvo sastojalo od crteza ispunjenih jasnom, ravnomernom bojom, pa se zidne slike nisu morale razlikovati od slika na posudju. Grcko zidno slikarstvo dolazi do izrazaja posle persijskih ratova, oko 475-450. godine pre n.e., i od tada slikanje grncarije postaje niza umetnost. Poznati slikari grncarije bili su Eksekijas (“D i o n is u c u n u ” u unutrasnjosti atickog kiliksa), Psijaks (“Herakle ubija nemejskog lava ” na amfori iz Vulcija), n epoznati umetnik nazvan “ s l i k a r l i v n i c e ” (“L a p i t i K e n t a u r ” u unutrasnjosti atickog kiliksa), D u r i s (“E o s i M em n o n ” u unutrasnjosti atickog kiliksa) .
Vajarstvo Veoma rane grcke statue (zenska figura iz oko 650. godine pre n.e. i figura nagog mladica iz oko 600. godine pre n.e.) jako lice na svoje egipatske prethodnice: trodimenzionalan karakter i svest o prvobitnom kamenom bloku, vitka silueta sirokih
ramena muskih figura, polozaj ruku, stisnute pesnice, stojeci stav sa isturenom levom nogom; ukoceno tretiranje frizure, pripijena odeca zenske figure i podignute ruke dalje su tacke slicnosti. Od egipatskih se razlikuju po tome sto su one prve zaista slobodne skulpture. Za zenske statue upotrebljavamo opsti naziv K o r a (devojka), a za muske K u r o s (mladic). Kuros je uvek nag, dok je Kora obucena. Oba tipa su bila izradjivana u velikom broju tokom arhajske ere, a njihove opste karakteristike ostale su veoma stabilne. Iako su tip Kurosa i Kore usko ograniceni, njihova umetnicka interpretacija odlikuje se unutrasnjom dinamikom. K r o i s (Kuros iz Anaviza, oko 525. godine pre n.e) je prvobitno bio obojen, kao i sve ove
figure; tragovi boje se jos vide na kosi i zenicama. Umesto ostro uokvirenih apstraktnih povrsina Kurosa iz oko 600. godine pre n.e., sada nalazimo zaobljene krivine. Telo pokazuje novu elasticnost, a anatomski detalji su dati mnogo funkcionalnije. Postoji velik broj statua koje predstavljaju usputne stanice ovog razvojnog puta, M o s k o f o r o s o v “Nosac teleta ”, kao i “Glava Ramp in ”. Tip Kore je nesto promenljiviji, mada i taj razvoj ide po istoj shemi. Vec odredjena kao odevena figura, ona predstavlja problem odnosa izmedju tela i draperije. Primeri razvoja Kore su Hera sa Samos a , “K o r a u d o r s k o m p e p l o s u ” , i K o r a s a H i o s a .
Kad su Grci poceli da grade hramove u kamenu, prihvatili su i vekovnu tradiciju plastike vezane za arhitekturu. Reljef na L a v l j o j k a p i j i u M i k e n i je direktni predak grcke skulpture vezane za arhitekturu. To je jasno kada se uporedi sa proceljem starog arhajskog A r t e m i d i n o g h r a m a n a K r f u (600-580.godine pre n.e.). Skulptura je ogranicena na polje koje je uokvireno gradjevinskim elementima, a samo je prazno; to je trougao izmedju ravne tavanice i kosih strana krova. Ovo polje, nazvano zabat , nije popunjeno zidom vec tankom plocom na kojoj je rasporedjena zabatna skulptura. Ova dela su radjena u visokom reljefu, karakteristicno je to sto su jako zasecena da bi se izdvojila iz pozadine. Grcki vajar zeleo je da potvrdi nezavisnost svojih figura od njihovog arhitektonskog okvira. Centralna figura je Gorgona, ona je sluzila kao cuvarka hrama zajedno sa dva ogromna lava. Simetrican, heraldicki raspored Gorgone i lavova je odraz orijentalne sheme, ali je vajar dodao i izvestan broj manjih figura u sluzbi narativne scene. Narativni element uskoro ce odneti prevagu nad heraldikom. Pored zabata nije bilo mnogo mesta koje su Grci smatrali pogodnim za plastiku na arhitekturi. Stavljali su eventualno slobodne figure, cesto od terakote, na vrh i krajeve zabata. Cesto su stavljali reljef u zonu neposredno ispod zabata. U dorskim hramovima, kao sto je Artemidin hram na Krfu, ovaj friz se sastoji naizmenicno od triglifa (polja sa tri vertikalna zareza) i metopa. Metope su prvobitno bile prazni prostori izmedju zavrsetaka tavanicnih greda i mogle su kao zabat biti popunjene skulpturom. U jonskoj arhitekturi
triglifi su bili izostavljeni, pa je friz postao neprekidna traka slikane ili vajane dekoracije. Jonci su katkada razradjivali stubove u zenske figure – karijatide. Sve ove mogucnosti kombinovane su u Riznici , minijaturnom hramu koji su podigli stanovnici Sifnosa oko 525. godine pre n.e. u Delfima. Od raskosnog plasticnog dekora najsnazniji utisak ostavlja prekrasni friz. Detalj “ G i g a n t o m a h i j a ” sa severnog friza Sifnijske riznice prikazuje jedan deo borbe grckih bogova sa gigantima. Visoki reljef i duboko zasecene figure podsecaju na zabat sa Krfa, ali sifnijski vajar iskoriscuje glavni istureni venac kao pozornicu na kojoj moze da postavi svoje figure u dubinu. Figure najblize gledaocu su kompletno izvajane, u drugom i trecem sloju forme postaju plice. Ovim se postize uverljiv osecaj prostora koji omogucava dramaticne odnose medju figurama. U medjuvremenu, reljef je u skulpturi na zabatima bio potpuno napusten. Umesto toga nalazimo pojedinacne statue postavljene jedne uz druge u slozenim dramaticnim nizovima komponovanim da stanu u trougaoni okvir. Najimpozantnija celina te vrste je k o m p o z ic i j a n a is t o c n o m t i m p a n o n u h r a m a u E g i n i, stvorena oko 490.godine pre n.e., u zavrsnom stadijumu arhajskog vajarstva. Prikazuje rat izmedju Grka i Trojanaca sa boginjom Atinom u centru. Visina figura se menja prema kosini strana trougla. Najjaci utisak ostavljaju pali ratnik iz levog ugla i Herakle koji kleci i koji je nekada drzao bronzani luk iz desne polovine kompozicije.
KLASICNO SLIKARSTVO I VAJARSTVO
Slikarstvo U klasičnom periodu figure na vazama slikaju se crvenom bo jom na crnoj pozadini, postupak suprotan od postupka u arhajskom periodu. Arhajska usitnje nost površine zamenjena je sada složenijom vizijom koja se razvija u dubinu bez ornamentalnog obilja. Slikari tog razdoblja su, prema pisanim izvorima, bili veoma uznapredovali u osvajanju iluzionistickog prostora. Ne postoje slike na drvetu ili zidovima koje to dokazuju, ali neki primeri mogu se videti na slikama sa posudja, uglavnom u posebnoj grupi vaza, lekitosima. Bela pozadina uzima se kao prazan proctor iz koga crtani oblici kao da se pomaljaju. Mali broj slikara bio je u stanju da postigne ovu iluziju. Medju njima je bio umetnik s nadimkom “ s l i k a r A h i l es ” koji je naslikao m l a d u z e n u n a l e k i t o s u sa belom osnovom. Ova vaza prikazuje isti prizor kao sa Hegesine stele.
Od sredine V veka polet monumentalnog slikarstva pretvara slikarstvo na posudju u satelitsku umetnost; ona je tezila da reprodukuje kompozicije velikih razmera nekom vrstom stenografije. Rezultat je najcesce bio pretrpanost i sarenilo. Cak i najlepsi primerci pate od ovog nedostatka, kao detalj sa faliskanske vaze “ Pelej i Tetida ”. Umetnik, takozvani s l i k a r A u r o r a , postavio je tri figure na stenovitu padinu, cetvrta koja treba da bude udaljenija kao da lebdi u vaduhu. Zbog nametljive crne pozadine imamo samo utisak silueta. Ni prosirivanje palate boja nije pomoglo: za sledecih sto godina slikarstvo na posudju je sasvim nestalo.
Vajarstvo Medju statuama iskopanim u Akropolju izdvaja se jedan Kuros, pripisan atinskom vajaru . Verovatno je nastao malo pre 480. godine K r i t i j u i zbog toga nazvan K r i t i j e v m l a d i c pre n.e. Od arhajskih Kurosa razlikuje se u polozaju tela koji je neusiljen i uravnotezeno nesimetrican, tezina pociva na jednoj nozi u opustenom, prirodnom stavu. Da ga opisemo koristimo italijansku rec contrapposto (protivteza); noga koja nosi tezinu obicno se naziva angazovanom, a druga slobodnom nogom. Kretanje u arhajskoj umetnosti je dosta ukoceno i mehanicko, mi ga citamo iz stavova, ali ga ne osecamo. Kod Kritijevog mladica gradja tela je tako ozivljena da nas podseca na dozivljaj sopstvenog tela. Arhajski osmeh je ustupio mesto ozbiljnom, zamisljenom izrazu , karakteristicnom za ranu fazu klasicnog vajarstva. Nov nacin rasclanjivanja tela dostici ce vrhunac za pola veka u zrelom klasicnom stilu Periklove ere. Najcuvenija statusa Kurosa iz tog vremena, D o r i f o r o s (K o p l j o n o s a ) od Polikleta poznata nam je samo po rimskim kopijama. Contrapposto je ovde mnogo naglaseniji. Proucena ravnoteza, tacni anatomski detalji, a pre svega skladne proporcije figure ucinili su da je Doriforos postao uzor otelovljenja klasicnog ideala ljudske lepote. Za oznacavanje stila grcke skulpture izmedju 480. i 450. godine pre n.e. koriscen je izraz “strogi stil”. Primer strogog stila je A u r i g a (V o z ar d v o k o l i c a ) , jedna od najranijih velikih bronzanih statua u grckoj umetnosti. I pored duge, teske odece osecamo u njegovom telu nagovestaj contrapposta. Odeca je strogo jednostavna, ali u poredjenju sa arhajskom draperijom deluje mekse i savitljivije. Najveca grupa skulptura u “strogom stilu” jesu d v a z a b a t a s a Ze v s o v o g h r a m a u Olimpiji , isklesani 460. godine pre n.e. i sada skupljeni u tamosnjem muzeju. Na zapadnom zabatu vidimo pobedu Lapita nad Kentaurima pod okriljem Apolona, koji predstavlja srediste kompozicije. Jos jedno dostignuce strogog stila je ovde izrazeno: strasna borba izrazena je ne samo radnjom i pokretom, vec i uzbudjenjima koja se ogledaju na licu.
Uliti stvarnu slobodu pokreta u stvarno slobodne skulpture (koje nisu pripadale zabatu kao u kasnom arhajskom periodu) bilo je nemoguce dok nije bio utvrdjen sistem contrapposta. Velike slobodno postavljene statue u pokretu najvaznije su ostvarenje strogog stila. Najlepsa figura ove vrste izvadjena je iz mora blizu grcke obale: velicanstveni nagi P o s e j d o n (ili Zevs ?), visok skoro 215 cm, u trenutku kada baca svoj trozubac (ili munju). Nekoliko godina posle Posejdona, oko 450. godine pre n.e. M i r o n je stvorio svoju cuvenu bronzanu statuu D i s k o b o l a (B a c a c a d i s k a ) , koji je dostigao ugled slican ugledu K o p l j o n o s e . Kao i ovaj drugi, i on nam je poznat samo po rimskim kopijama. Bacac diska nas dovodi na prag druge polovine veka, u eru zrelog klasicnog stila . Osvajanje pokreta slobodne statue sada je oslobodilo i skulpturu na zabatima, dajuci joj nove osobine prostornosti, gipkosti i uravnotezenosti. N i o b i d a n a u m o r u , delo radjeno oko 440. godine pre n.e., bilo je isklesano za zabat dorskog hrama, ali je tako raskosno trodimenzionalno i potpuno da jedva naslucujemo njegovu prvobitnu namenu. Niobida je najstariji veliki zenski akt u grckoj umetnosti. Ono sto Niobidu razdvaja od arhajske umetnosti jeste osobina sazeta u grckoj reci patos, sto znaci patnja, ali patnja izrazena sa plemenitoscu i uzdrzanoscu. Najznamenitija i najveca grupa klasicne skulpture koja nam stoji na raspolaganju sastoji se od ostataka plasticne dekoracije Partenona. Samo su ugaone figure istocnog zabata ostale dovoljno ocuvane. One predstavljaju razlicita bozanstva dok posmatraju radjanje Atine iz Zevsove glave. Duboko prozivljenu poeziju zivljenja nalazimo podjednako u muskom telu D i o n i s a i u mekoj punoci t r i j u p a r k i obavijenih tankom draperijom. Figure su tako slobodno date u dubini da prosto stvaraju oko sebe sopstvenu atmosferu prostora. Partenonski friz prikazuje povorku u cast boginje Atine u prisustvu drugih bogova sa Olimpa. Dubina klesanja i koncepcija reljefa ne razlikuju se bitno od friza sa Sifnijske riznice. Najznacajnija osobina partenonskog friza jeste ritmicka ljupkost kompozicije, posebno zadivljujuca u zivahnom pokretu g r u p e k o n j a n i k a . Ovu grupu cesto dovode u vezu sa F i d i j o m , glavnim nadzornikom svih umetnickih poduhvata koje je otpoceo Perikle. Fidija je bio narocito slavan po statui A t i n e Partenos od zlata i slonovace koju je nacinio za celu (naos) Partenona, po kolosalnom Z e v s u u istoj tehnici za hram ovog boga u Olimpiji i po isto tako velikoj b r o n z a n o j s t a t u i A t i n e koja je stajala na Akropolju naspram Propileja. Nijedno od ovih dela nije sacuvano, poznata su nam samo iz kasnijih kopija manjih dimenzija. Izraz “ Fidijin stil ” se upotrebljava za oznacavanje skulptura sa Partenona, ali je tacnost te tvrdnje pod znakom pitanja. Fidijin stil je dominirao u atinskoj skulpturi sve do kraja V veka pa i duze, iako je izrada velikih skulptura bila obustavljena zbog peloponeskog rata. Poslednja je bila b a l u s t r a d a podignuta oko 410-407. godine pre n.e. o k o h r a m a A t in e Nike , kao i partenonski friz. Na njoj je bila prikazana svecana povorka, ali su njene ucesnice likovi krilatih Nika (personifikacija pobede), a ne gradjani. Izdvaja se Nika koja
, sto znaci da ce upravo krociti na sveto tlo. je p rik az an a k ak o s k id a s an d al e “Fidijinska” i isto tako iz poslednjih godina V veka jeste prekrasna N a d g r o b n a Hegesina stela . Pokojnica je prikazana u jednostavnom domacem prizoru: izvadila je ogrlicu iz kutije koju drzi sluskinja i reklo bi se da je posmatra kao da je neka uspomena. Finoca klesanog rada najbolje se vidi na oblicima najudaljenijim od gledaoca, reljef se tu skoro neprimetno stapa sa pozadinom.
____________________________________________________
PREGLED LEKCIJE
GEOMETRIJSKI STIL (oko X-VIII vek pre n.e.) Bitna dela: Vaza sa Diplonskog groblja, scena brodoloma sa druge geometrijske vaze.
ORIJENTALIZUJUCI STIL (od kraja VIII veka pre n.e.) Bitna dela: amfora iz Eleuzine, sud za miris u obliku sove
ARHITEKTURA – DORSKI STIL Artemidin hram na Krfu (pocetak VII veka pre n.e.) Bazilika i Posejdonov hram u Paestumu u juznoj Italiji (IV vek pre n.e.) Partenon na Akropolju (sredina V veka pre n.e.), arhitekte Iktinos i Kalikrat Kapija Propileji na Akropolju (sredina V veka pre n.e.), arhitekta Mnesikle
ARHITEKTURA – JONSKI STIL Hramovi na Samosu i u Efesu Sifnijska riznica u Delfima (VI vek pre n.e.) Hram Atine Nike na Akropolju (V vek pre n.e.), arhitekta Kalikrat
Erehtejon na Akropolju, arhitekta verovatno Mnesikle Lisikratov spomenik u Atini (IV vek pre n.e.), korintski stubovi
VAJARSTVO - ARHAJSKI STIL Najraniji Kuros (VII vek pre n.e) i Kora (VII vek pre n.e.) Krois (Kuros iz Anaviza, VI vek pre n.e) “Nosac teleta”, Moskoforos “Glava Rampin” Hera sa Samosa “Kora u dorskom peplosu” Kora sa Hiosa “Gorgona” sa procelja Artemidinog hrama na Krfu “Gigantomahija” sa friza Sfinijske riznice “Pali ratnik” i “Herakle koji kleci” sa hrama u Egini
VAJARSTVO – KLASICNI STIL “Kritijev mladic” (V vek pre n.e) “Doriforos” (“Kopljonosa”), vajar Poliklet “Auriga” (“Vozar dvokolica”) “Pobeda Lapita nad Kentaurima pod okriljem Apolona” sa Zevsovog hrama u Olimpiji Posejdon (ili Zevs?), izvadjen iz mora blizu grcke obale “Diskobol” (“Bacac diska”) (V vek pre n.e.), vajar Miron “Niobida na umoru” (V vek pre n. e.) “Dionis” i “Tri parke” sa zabata Partenona, vajar verovatno Fidija “Grupa konjanika” sa friza Partenona
“Atina Partenos” iz Partenona, vajar Fidija “Zevs” iz Zevsovog hrama u Olimpiji, vajar Fidija “Atina” od bronze na Akropolju, vajar Fidija “Nika koja skida sandale” sa balustrade hrama Atine Nike na Akropolju Nadgrobna Hegesina stela (kraj V veka pre n.e.)
SLIKARSTVO – ARHAJSKI STIL “Herakle davi nemejskog lava” sa amfore iz Vulcija, slikar Psijaks “Dionis u cunu” u unutrasnjosti atickog kiliksa, slikar Eksekijas “Lapit i Kentaur” u unutrasnjosti atickog kiliksa , nepoznati umetnik nazvan “slikar livnice” “Eos i Memnon” u unutrasnjosti atickog kiliksa, slikar Duris
SLIKARSTVO – KLASICAN STIL “Mlada zena” na lekitosu sa belom osnovom, umetnik nazvan “slikar Ahiles” “Pelej i Tetida”, detalj sa faliskanske vaze , umetnik takozvani “slikar Aurora”
