Specijal - Sve Tajne Vojnog Vrha Od 1998-2002

Pišite nam

UVOD U seriji je korišćen materijal iz knjige Vladana Vlajkovića ‘’Vojna tajna’’, koja je zasnovana na stenogramima sa sednica Generalštaba Vojske Jugoslavije. Vlajković je do stenograma dolazio zahvaljujući pomoći iz vojnih i obaveštajnih struktura. Uhapšen je 14. marta 2002. i optužen za špijunažu. Zajedno sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Srbije Momčilom Perišićem i  pukovnikom VJ Miodragom Sekulićem još čeka suđenje. Zbog objavljivanja knjige ponovo je uhapšen 18. marta 2004. godine.

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića Uvod Zašto sam uhapšen Prisluškivanje VJ od strane SDB Srbije Ponuda generala Vesli Klarka VJ Razgovori Miloševića i Ojdanića uoči dolaska misije UN na Kosovo i Jovanovića i Šainovića u vezi ruske diplomatije Pripreme za potpisivanje Kumanovskog sporazuma Dolazak stranih vojnika na Kosovo Razgovor Bore Miloševića i ministra Jovanovića o dolasku Rusa Povlačenje vojske i naroda sa Kosova i Metohije Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

OFF Mir koji je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma uspostavljen na teritoriji bivše Jugoslavije nije dugo potrajao. Godina 1998. počinje sukobima. U Podgorici 13. januara dešava se okršaj između pristalica poraženog predsedničkog kandidata Momira Bulatovića i policije. Na Kosovu padaju prve žrtve. Portparol srpske policije pukovnik Ljubinko Cvetković saopštava da je samo u januaru te godine Oslobodilačka vojska Kosova izvela 66 napada. Robert Gelbard, specijalni izaslanik SAD za Balkan, 23. februara posećuje Prištinu i optužuje srpsku policiju za širenje nasilja na Kosovu, ali i osuđuje akcije OVK, koju naziva terorističkom grupom. Šestog marta u sukobu sa policijom ubijen je Adem Jašari, jedan od vođa OVK. U toj akciji ubijeno je 58 ljudi, među kojima je bilo i žena i dece. Devetog marta Kontakt grupa na sastanku u Londonu traži da predsednik SRJ Milošević u roku od 10 dana povuče specijalne policijske snage sa Kosova. U aprilu su zabeleženi i prvi pokreti  jedinica Vojske Jugoslavije na području Dečana. Deča na. Sukobi između policije i OVK nastavljaju se i u maju. Dvanaestog juna ministri odbrane 16 članica NATO-a i šefovi diplomatija diplomatija Kontakt grupe traže da se do 15. juna obustavi nasilje na Kosovu i prete vojnom

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića Uvod Zašto sam uhapšen Prisluškivanje VJ od strane SDB Srbije Ponuda generala Vesli Klarka VJ Razgovori Miloševića i Ojdanića uoči dolaska misije UN na Kosovo i Jovanovića i Šainovića u vezi ruske diplomatije Pripreme za potpisivanje Kumanovskog sporazuma Dolazak stranih vojnika na Kosovo Razgovor Bore Miloševića i ministra Jovanovića o dolasku Rusa Povlačenje vojske i naroda sa Kosova i Metohije Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

OFF Mir koji je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma uspostavljen na teritoriji bivše Jugoslavije nije dugo potrajao. Godina 1998. počinje sukobima. U Podgorici 13. januara dešava se okršaj između pristalica poraženog predsedničkog kandidata Momira Bulatovića i policije. Na Kosovu padaju prve žrtve. Portparol srpske policije pukovnik Ljubinko Cvetković saopštava da je samo u januaru te godine Oslobodilačka vojska Kosova izvela 66 napada. Robert Gelbard, specijalni izaslanik SAD za Balkan, 23. februara posećuje Prištinu i optužuje srpsku policiju za širenje nasilja na Kosovu, ali i osuđuje akcije OVK, koju naziva terorističkom grupom. Šestog marta u sukobu sa policijom ubijen je Adem Jašari, jedan od vođa OVK. U toj akciji ubijeno je 58 ljudi, među kojima je bilo i žena i dece. Devetog marta Kontakt grupa na sastanku u Londonu traži da predsednik SRJ Milošević u roku od 10 dana povuče specijalne policijske snage sa Kosova. U aprilu su zabeleženi i prvi pokreti  jedinica Vojske Jugoslavije na području Dečana. Deča na. Sukobi između policije i OVK nastavljaju se i u maju. Dvanaestog juna ministri odbrane 16 članica NATO-a i šefovi diplomatija diplomatija Kontakt grupe traže da se do 15. juna obustavi nasilje na Kosovu i prete vojnom

intervencijom. Slobodan Milošević ne obazire se na činjenicu da Zapad više ne doživljava OVK kao terorističku organizaciju. General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): On (Slobodan Milošević – prim. M.V .) .) govorio je: Ne, samo da se preskoči. Ako ne može da se  preskoči letvica, onda može da se provuče provu če ispod nje - i da on garantuje da će se teroristi uništiti, u ništiti, a međunarodna zajednica neće imati odmazdu. Ja sam, naravno, bio skeptičan, tu mi je Aleksandar  Dimitrijević jedini pomagao. Svi drugi nisu smeli ni da pisnu.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): U maju 98. list Vojska radio je temu posvećenu Kosmetu, tamo sam napisao tekst, s namerom da kažem da se iz toga može izaći, ali mudrije. Miloševićeva greška je što taj problem nije rešavao odmah posle Dejtona, kad smo bili u boljoj poziciji nego 98.

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): 14:30 do 15:23 I onda je on negde u maju pozvao mene i Dimitrijevića sa molbom da damo pomoć MUP-u. Ja kažem šta više da damo MUP-u jer smo im dali i određena sredstva koja nisu njihova formacijska, ali dovoljno sredstva koja su bila respektivna da uspešno obave zadatak.On je rekao:  Ne to! Ja: Šta? On: Pamet, Momo, pamet. Ja sam rekao: Ako sarkastično kažete, onda da i ja sarkastično odgovorim. Onda se on naljutio, ustao,počeo da šeta i kaže: Zemlja je u velikoj opasnosti, posebno KIM, a ti pričaš o sarkazmu, pamet, Momo, pamet treba. I onda sam ja zaključio da on zaista želi intelektualnu pomoć.

OFF Milošević, međutim, misli na drugu vrstu pomoći. General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Ja se sećam da sam još jula 98. na razgovoru s Miloševićem upozorio da bi neadekvatna upotreba delova vojske, direktnim angažovanjem Prištinskig korpusa, preko Pavkovića... da će nas posle toga, zbog humanitarne katastrofe, bombardovati.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Tu je došlo do sukoba interesa. Vojni vrh je smatrao da je borba protiv terorizma na unutrašnjem  planu stvar jedinica MUP-a i da oni to treba da odrade. Ljudi su to radili kako su znali i imali su

dosta gubitaka, jer nije ni koncipirano da se suprotstave takvoj vrsti terorizma. I, naravno, bilo je dosta zahteva od strane rukovodstva MUP-a da se u to uključi i vojska

OFF Perišić pristaje, ali pod uslovom da parlament prethodno proglasi vanredno stanje na Kosovu i Metohiji, kako bi se vojsci dalo zakonsko ovlašćenje da deluje protiv terorizma. General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Dakle, da Savezna skupština proglasi stanje, da VSO donese odluku o upotrebi vojske, a da Generalštab stručno upotrebljava vojsku na zahtev stručnog tima.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Jeste, on je. General Perišić je u ime Generalštaba u nekoliko navrata tražio da se proglasi vanredno stanje, međutim Vrhovni savet odbrane i Savezna vlada nisu to usvojili iz prostog razloga što je potez krajnje besmislen. Zavođenje vanrednog stanja ne bi rešilo nijedan problem, ali bi donelo mnogo novih problema  jer bi sistematski ugrozilo ljudska prava svih koji žive na Kosovu i Metohiji.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): A onda se zloupotrebom Prištinskog korpusa situacija i dalje komplikovala. Naravno, to je skrivano. Sećam se da je Perišić tražio izveštaje o tome da li je VJ bila angažovana, a dobijao je da nije. Onda se dosetio kako to da prati, pa je tražio da mu organ GS dnevno daje podatke o utrosku velikih kalibara. I naravno, kad vam komandant korpusa kaže da nije nikog angažovao, a vi vidite veliki utrošak municije, kome ćete verovati?

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Oko 18:30 do oko 19:00 I onda je sve više zahtevana upotreba vojske i sve više je taj tim sa Šainovićem pokušavao, i uz, rekao bih, nedovoljnu otpornost Pavkovića, a sve više navaljivanje Miloševića, da zloupotrebljava vojsku.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Gospodin Šainović je, što se tiče političkog dela, imao verovatno neka politička ovlašćenja od državnog vrha kao potpredsednik Savezne vlade da koordinira neke akcije, ali g. Šainović nije komandovao vojskom. Znači, sve je išlo preko komande armije i Generalštaba.

OFF

Savezna vlada 22. jula pristaje da ispuni zahtev vojske da se granični pojas proširi na pet kilometara kako bi se efikasnije sprečavalo unošenje većih količina oružja i upadi terorističkih grupa u južnu srpsku pokrajinu. Kosovo je u plamenu. Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija procenjuje da se krajem leta broj raseljenih u toj pokrajini popeo na 200.000. General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Oko 29:35 do 30:09 I prolazi avgust. U avgustu Šajo, koga su u međuvremenu zvali general Paton figurativno, pričao  je da će oni sigurno uništiti terorizam do septembra. Da su im posmatrači koji su tada bili na Kosovu i Metohiji rekli da samo tako treba nastaviti i ako ga do septembra unište, to je dobro, ako ne unište, neće biti dobro.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Dobio sam utisak da su bili spremni da priznaju tu situaciju i da kažu: evo, oni drže teritoriju, to što oni drže to je njihovo, o svemu ostalom možemo razgovarati. I mi, pošto smo to znali, dobili smo zadatak da preplaniramo akciju i da po svaku cenu uđemo u tu njihovu prestonicu Mališevo, i to smo uradili. Dobili smo zadatak od državnog vrha, preko Generalštaba, preko komande armije, i Vojska i policija dobile su zadatak da se u toj fazi operacija u Mališevu izvede što pre. Mi smo ’’preplanirali’’ taj plan i uspeli smo da za jedan dan i jednu noć uđemo u Mališevo i kada  je došao Hil da razgovara sa Šainovićem i kada je izneo taj svoj program, tada je valjda g. Šainović rekao ’’pa u Mališevu se nalaze naše snage’’, on nije mogao da veruje.Onda mu se javio neko od tih komandanata iz MUP-A iz Mališeva i rekao ’’evo, mi smo tu’’. To je jedan detalj.

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Znate šta su tražili od mene laici iz te mešovite komande od kojih sam neke pomenuo? Oni su tražili upotrebu avijacije na Kosovu i Metohiji. I zamislite kad upotrebite savremeno sredstvo: ’’jastreb’’, ’’galeb’’, ’’MIG’’, ’’orao’’, koji leti podzvučnom ili nadzvučnom brzinom, vi ga upotrebite protiv terorista da dejstvuje iz vazduha, a njegova brzina je od jednog maha, to je smešno. Pa kad su videli da zaista nema logike da se to upotrebljava, tražili su helikopter. Mi nismo imali naoružanih helikoptera i sad ih nemamo, osim ’’gazela’’, to je protivoklopni helikopter i služi za osmatranje, a nema nikakvog oklopa. I zamislite, u helikopter M1 stavite 25 ljudi, obučenih, i šaljete iznad terorista, a nema oklopa. Jednim običnim puščanim metkom može da se pogodi helikoter, pogodi pilot i vi izgubite 25 ljudi.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Šta se desilo u jednom trenutku? Pošto je terorizam potpuno poražen na Kosovu, iz tih sela dolaze starešine u MUP, prijavljivali su se da hoće da predaju oružje, i onda, recimo, kolona traktora iz tog sela ide prema stanici MUP -a, vozi oružje i predaje ga. Kao ono kada se žito  predaje na silosima, tako su to radili. Ostalo je negde u Prizrenskom okrugu 60-ak sela u kojima

se to nije moglo uraditi.

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): I onda se kaže: mi smo uništili teroriste. Na primer, Milošević je napisao lično svojom rukom da su teroristi pobeđeni. Ja sam rekao: Bre, predsedniče, nemojte da obmanjujemo narod. Pa neću ja dati tu informaciju, daće Rođo, onaj Đorđević, tako su zvali generala policije. Evo on će to kao da je on napisao. I sad čita on preda mnom i kaže Rođo, a meni namiguje i pita: Rođo, da li ti se sviđa. Da, da. I ispada da on piše Rođi i daje u javnost da smo pobedili teroriste i javno oni na nekom sastanku to kažu. Ja sam rekao: Gospodo, bio je tu i Vlajko Stoiljković, bio je i Milošević, i sva ona bulumenta iz združene komande i Aca Dimitrijević i predstavnik vojske. I ja kažem da terorizam nije pobeđen.

OFF 23. septembra Savet bezbednosti UN usvaja Rezoluciju 1199, kojom se od Srba i Albanaca traži da obustave borbe i sednu za pregovarački sto. Dvadeset četvrtog septembra NATO saopštava da je podignuta borbena gotovost alijanse. Odobren je ’’Akt upozorenja’’ za vazdušne operacije na Kosovu. Početkom oktobra vazdušna intervencija avijacije NATO-a postaje sve izvesnija. Mete su odabrane. Delegacija predvođena specijalnim izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom dolazi u Beograd u poslednjem pokušaju da ubedi Miloševića da se povinuje Rezoluciji 1199. Paralelno sa pregovorima Milošević–Holbruk teku razgovori vojnih delegacija. General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): Prije samog početka pregovora, general Veličković je meni kazao: Ništa ne potpisujemo. Na moj upit zašto ne bismo potpisali nešto što je dobro za našu VJ, za našu zemlju, on je ostao kategoiričan da ništa ne potpišemo. Ja sam o tome izvijestio generala Perišića, kome sam bio  pomoćnik za RV i PVO. (1:10:57) Devetog oktobra nismo mnogo uradili u pregovorima. Desetog oktobra ušli smo u zonu zategnutih pregovaračkih pozicija i došli u situaciju prekida. (1:11:15) Jedanaestog oktobra nam se pridružio i Holbruk. Bez obzira na to koliko su stručnjaci  NATO-a pokušavali da razumeju naše probleme, oni su i nudili neke ustupke, ali sa naše strane je sve bilo limitirano, prvenstveno stavovima generala Veličkovića.

OFF Jedanaestog oktobra pregovori su na ivici prekida. Dan kasnije, međutim, nastaje preokret.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): Dvanaestog ujutro u 6, kad sam došao u kancelariju, našao sam Veličkovića i on mi je objasnio

sledeće: ići ćemo u susret onome što bude tražio NATO i napravićemo sporazum.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Tu se nije radilo o nekim potezima koji bi ugrozili našu bezbednost nego su za cilj imali da se omoguće nad Kosovom i Metohijom letovi, a da se prethodno to mora najaviti. Ako su u pitanju naši vazduhoplovi, onda se to mora najaviti komandi NATO-a, odnosano ako  NATO planira da u vazduhu na Kosovu i Metohiji ima neke vazduhoplove, onda je to morao da najavi našoj komandi ratnog vazduhoplovstva i PVO-u.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): Kad je trebalo parafirati na kraju taj nacrt vojnog sporazuma, koji se odnosio na monitoring iz vazduha, general Veličković je odbio da potpiše taj nacrt. (1:13:56) Došli smo u neugodnu situaciju – gen. Šort potpisuje, general Veličković odbija.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Dakle, pod negovom komandom je pripremljen taj nacrt sporazuma, ali je rekao da ne želi da ga  potpiše ne elaborirajući nijedan razlog.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): U toj pat-poziciji, ja sam sugerisao Perišiću da on potpiše.

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): 35:06 do 35:40 I ja, pošto najbolje to znam, završavam pregovore sa Klarkom i potpisujemo dokument i to ću vam pokazati - potpisuje general Klark za NATO, potpisujem ja za SRJ i VJ i uspevam da nagovorim Miloševića da i on potpiše. Ja sam znao da će se kad-tad zlouporebiti taj dokument i reći: evo, Perišić je potpisao sa NATO-om nešto - tim pre što neki nisu hteli da potpišu.

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Milošević je uzeo da potpiše, nije imao pero, onda mu Solana da napravi jednu aluziju kaže: gospodine predsedniče, kad drugi put dođem, doneću vam ekskluzivno pero, a čast mi je da ćete vi jedan takav značajan dokument potpisivati mojim perom.

Milošević je potpisao nešto na engleskom u smislu ’’odobravam ili saglasan’’, i posle toga je trebalo realizovati odredbe Rezolucije. U tim odredbama rečeno je, između ostalog, da se vraća nivo iz januara 98. godine. To je značilo da Prištinski korpus i sve jedinice vazduhoplovne koje su bile na tom prostoru ostanu dole.

OFF Trinaestog oktobra Ričard Holbruk vraća se u Brisel, a Milošević saopštava građanima da  je postignutim dogovorom otklonjena opasnost od vojne intervencije. Istog dana, međutim, specijalna delegacija odlazi u Belorusiju, radi nabavke oružja. General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999):  Nešto što je moglo biti simptomatično – trinaestog sam ja dobio nalog da sa timom stručnjaka u  pratnji jednog visokog državnog funkcionera odem u jednu evropsku zemlju i da tamo  pogledamo neka sredstva koja su nam potrebna.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):  Ne mogu da govorim o detaljima. Samo znam da smo stalno pokušavali da preskočimo taj embargo koji se inače prema SRJ primenjivao još od 92. godine i mislim da je logično bilo da zemlja koja je napadnuta ili se spremao napad na nju pokušava da dođe do oružja da bi se  branila.

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Tačno je da su Lilić i Grahovac išli u Belorusiju, koja je obećavala ne znam šta, sve nešto zastarelo. Obećavali su ’’migove 29’’, na kojima je trebalo izvršiti generalni remont, a remont  jednog ’’miga 29’’ košta 12 miliona dolara. A vi znate u kakvoj smo mi situaciji bili. Davali su nam neka sredstva koja su već tada bila zastarela, rakete S300, a jedan divizion treba 300 vagona tih raketa, a to košta 350 miliona dolara. Prema tome, i da su nam mig dali džabe i potpuno ispravan, i da smo imali potpuno obučenu vojsku za taj divizion - mi ga nismo mogli transportovati.

OFF Petnaestog oktobra očekuje se dolazak u Beograd generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane i generala Veslija Klarka i Majkla Šorta, radi potpisivanja konačnog sporazuma kojim se dozvoljavaju preleti i verifikacija NATO-a. Do tada su, prema nacrtu sporazuma, komande vazduhoplovnih snaga NATO-a i Vojske Jugoslavije morale da razmene posmatračke misije, kako bi se lakše sprovele odredbe sporazuma. Dva dana dovoljna su da čitav sporazum ponovo bude doveden u pitanje. General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999):

Kad sam došao u svoju kancelariju našao sam skoro vanredno stanje. General Krga, koji je tada  bio načelnik obaveštajne uprave, ušao je kod mene i kazao da smo ušli u zonu visokog rizika, da naša strana nije poštovala dogovor da se primi tim NATO-a u komandu vazduhoplovstva, da to odbija general Veličković, i da smo samim tim doveli institucije NATO-a na to da zaključe da je u pitanju prevara.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Sporazum je podrazumevao da naš tim bude u Vićenci, a da njihov tim bude ovde.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999):  Nakon pola sata sat, pozvao me je Perišić i u njegovom kabinetu sam našao njega, Veličkovića i generala Dimitrijevića. Situacija je bila vrlo napregnuta. Vodi se prepirka, vrlo oštra. General Veličković odbija da prihvati tim NATO-a u komandu vazduhoplovstva. Oni su zapravo došli od  predsednika Miloševića. Tamo nisu postigli nikakav sporazum i prepirka je nastavljena u Perišićevom kabinetu.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Jeste, taj sastanak jeste održan u kabinetu načelnika Greneralštaba gospodina Perišića. On se završio tako što je general Veličković uporno odbijao i govorio da on ne želi to da potpiše i onda  je u jednom trenutku čak demonstrantivno napustio taj sastanak, i čitava priča se tako i završila.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999):  Nije ostalo ništa drugo nego da se napiše naređenje koje je imalo dva stava. Prvi, da mora da  primi tim NATO-a i drugi da izvrši pripremu tima za odlazak u Vićencu.

OFF Milošević u razgovoru sa Havijerom Solanom i generalom Klarkom pokušava da izbegne sprovođenje pojedinih odredaba dogovora s Holbrukom, negirajući postojanje nekih  jedinica na Kosovu. General Perišić, koji prisustvuje razgovoru, potvrđuje informacije koje ima NATO. General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Oni su iz vazdušnog prostora utvrdili da sa Kosova i Metohije nisu povučene neke jedinice koje su došle posle januara '98. To je bio jedan bataljon iz 11. oklopne brigade. Tu sam ja intervenisao. Milošević je rekao da jeste, ja sam rekao da nije, jer imali smo argumente i bilo je smešno da jedan drugog obmanjujemo pred međunarodnom zajednicom kada je to bilo toliko

očito - kao da sam ja ošišan ili nisam ošišan.

General Vesli Klark, komandant snaga NATO-a za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003: To je tačno. Kad je on rekao da tamo nema dodatnih vojnih snaga, ja sam mu prosto rekao: “Pa, gospodine predsedniče, da li ste čuli za 211. oklopnu brigadu?” Govorili smo na engleskom. On  je odgovorio: “Ne, nisam čuo za takvu jedinicu.” Onda se okrenuo i nešto rekao generalu Perišiću na srpskohrvatskom. Perišić mu je odgovorio, a onda se Milošević okrenuo, nije izgledao veselo, i rekao: “Dobro, možda postoji takva jedinica.” I tako se nastavilo za još nekoliko jedinica, dok na kraju nije pristao da svaku od njih povuče. Prihvatio je, ali s negodovanjem. Nije to bilo prihvatanje povlačenja prekomernih jedinica, već  prihvatanje po principu – koju god pomenete, mi ćemo je povući.

OFF Devetnaestog oktobra Perišić prilikom posete Gornjem Milanovcu javno saopštava da opasnost od vazdušnih udara nije otklonjena i da će se oni dogoditi ako se ne ispune odredbe iz Rezolucije 1199 Saveta bezbednosti UN-a. Dvadeset sedmog oktobra smenjen je dugogodišnji šef Službe državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić. Komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane general Ljubiša Veličković premešten je na mesto savetnika u Saveznom ministarstvu odbrane. Perišić je sledeći. General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Onda sam ja 24. novembra smenjen sa funkcije načelnika generalštaba. Naveče me je Milošević zvao i rekao: Momo, ti nisi odsada načelnik Generalštaba, dužnost će primiti Ojdanić. Ja sam rekao da to nije korektno, da je vojska ozbiljna institucija, da se on ne sme igrati, jer to može negativno da mu se vrati. Onda je on počeo da me ubeđuje: Ti nisi smenjen zato što mi nismo zadovoljni, veoma smo zadovoljni. Ti ideš za savetnika predsednika Savezne Vlade Momira Bulatovića. Ti znaš da smo to usmeno dogovorili, bilo bi dobro da se pomeriš, dugo si načelnik  Generalštaba. Ja kažem: Zašto, šefe? Pa, kaže, zato što Amerikanac, je si li video, načelnik  generalštaba, bude to tri godine. Ti si to već pet godina. Pa, ja kažem, ista je stvar i sa  predsednicima. Onda je trebalo da nas dvojica idemo zajedno. Ja sam se šalio sa njim ovako.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): General Perišić je tražio alibi za neuspeh vojske Jugoslavije u procesu odbrane granice SRJ jer je  pred saveznu vladu iznosio nemoguće materijalno-finansijske zahteve. Sada znam da je bio  potpuno svestan da u ovoj zemlji nema desetina miliona dolara, koliko je navodno trebalo da se angažuje vojska u odbrani zemlje, a morao je da obezbedi da se država brani na svojim granicama nezavisno od toga koliko novca u njoj ima. Nakon toga je izvršena smena na vrhu

vojske Jugoslavije i vojska je korektno odradila svoj posao u odbrani države i na Kosovu i Metohiji.

General Vesli Klark, komandant snaga NATO za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003: Moj utisak je da je general Perišić smenjen zato što nije u potpunosti podržavao politiku optuženog da se koristi vojna snaga protiv stanovništva na Kosovu. Ono što smo mi primetili  jeste da su, skoro odmah posle njegovog smenjivanja, snage koje su se tamo nalazile počele da se razmeštaju po terenu i da idu u akcije koje su bile u suprotnosti sa obećanjima koja je u saopštenju NATO-u dao optuženi.

General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): Sa dužnosti načelnika generalštaba smenjen sam neprimereno, na nezakonit način, bez konsultacija. Treće, izmišljenu dužnost savetnika u Saveznoj vladi ne prihvatam. Četvrto, ostajem na raspolaganju narodu, vojsci i državi. I to sam poslao i to je ođeknulo kao medijska  bomba, tako da su iz njegovog okruženja pričali: pa on nije smenjen. Ja nisam smenjen, isteran iz vojske, nego poslat na neki sporedni kolosek, ali sam rekao: Zašto? Da bi on doveo nekoga da radi ono što sa mnom nije.

General Vesli Klark, komandant snaga NATO za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003: Učinilo mi se da je Ojdanić karijerista – dovoljno ambiciozan da želi taj posao, i možda da je čovek koji ne bi postavljao teška pitanja zbog kojih je general Perišić dospeo u nevolje.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Konkretno znam da je Perišić smenjen iz prostog razloga što nije poštovao i nije sledio odluke VSO-a i državnog vrha. Zaista, nije mogao, i zadatak vojnika nije bio da predlaže politička rešenja.

OFF Decembar donosi nove incidente. Samo 14. decembra u terorističkom napadu u pećkom kafiću gine šest mladića srpske nacionalnosti, a u sukobu na granici sa Albanijom, ubijeno  je 36 pripadnika naoružane albanske grupe. Dvadesetog decembra general Klark ponovo je u Beogradu. General Vesli Klark, komandant snaga NATO-a za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003: Gospodine sudija, ja kažem da do polovine decembra, ili do 20. decembra, sporazum nije bio  poštovan. Nisam siguran da je on ikad u potpunosti poštovan. Jer, verovali smo da je još bilo teškog naoružanja koje je bilo predato MUP-u, a nije bilo uklonjeno ili vraćeno VJ u skladu sa

sporazumom. Povrh toga, do 20. decembra, ili tu negde, imali smo dokaze da su raspoređene dodatne srpske vojne snage koje su korišćene protiv stanovništva, suprotno odredbama sporazuma.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): General Klark je bio vrlo korektan. On je iznosio šta to nije dobro i u čemu se sve ne držimo dogovora.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): To kršenje se odnosilo, po mom sećanju, na pomeranje jedinica vojske i MUP-a na terenu.  Naime, oktobarskim sporazumom definisano je da se jedinice koje su bile u prostoru, što je sasvim regularno urađeno, vrate u svoje stacionarne objekte i tim sporazumom je bilo predviđeno da tri jedinice ranga ojačane čete ostanu u prostoru. To je urađeno na insistiranje generala Perišića, generala Samardžića i ja sam lično učestvovao u tom delu razgovora u Generalštabu. To su general Klark i njegov tim prihvatili iz prostog razloga što smo im argumentovano ukazivali na to da će u trenutku povlačenja jedinica vojske u kasarne, odnosno jedinica MUP-a, teroristi osvojiti taj prostor.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): On je pojedinačno po zonama i lokacijama odredio gde se ne držimo dogovora i gde postoje  povrede režima vatre (1:28:13) i zloupotreba oružja. On je zamolio da se to više ne radi

General Vesli Klark, komandant snaga NATO- a za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003: Da. U tom trenutku, mi smo već imali dokaze da se krše Miloševićeve obaveze prema NATO-u. Oni su rasporedili tenkove severno od Prištine, uz glavnu liniju komunikacije blizu Podujeva. To sam rekao generalu Ojdaniću, a on je odgovorio da je to vojna vežba. To nisu bile vojne vežbe. A  po sporazumu, i one bi morale da budu najavljene unapred, a nisu bile najavljene.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ja mislim da je to bilo dobro rešenje, da je ono ispoštovano do kraja. Ali kasnije se pokazalo da nije tako. Ako krenete iz Prištine za Srbiju, morate proći Podujevo, a između Prištine i Podujeva  pet puta neko puca na vas. I kad se pojave posmatrači, tamo nema nikoga.

General Vesli Klark, komandant snaga NATO-a za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003:

Gospodine sudija, prema informacijama koje ja imam, srpska vojska i policija nisu u potpunosti  poštovale sporazum. Zbog toga je nastavljen albanski otpor, a diplomatija nije imala učinka. Srbi su planirali da taj problem reše ne putem diplomatije, već upotrebom sile.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Činjenica je da se i dalje radilo na formiranju terorističkih jedinica, sada mnogo organizovanijih i mnogo bolje opremljenih, opet iste lokacije, Drenica, Jablanica, Mališevo itd. Formiraju se  brigade, jedinice logistike, svi elementi koje ima jedna vojska. I mi to znamo, ali ne možemo ništa da uradimo jer poštujemo ono što je dogovoreno.

General Vesli Klark, komandant snaga NATO-a za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003: Mislim da je činjenica da tu obe strane, i OVK i vlada, snose određenu odgovornost. Jer, ni Srbi ni OVK nisu potpuno poštovali dogovore u tom periodu.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Ako je general Klark reagovao na to što se ponovo jedinice vojske upotrebljavaju ili izlaze u  prostor, valjda je pre toga bilo logično da reaguje na činjenicu da teroristi, jedinice OVK, ulaze u  prostor, terorišu, čine zločine itd. Dakle, na taj se deo nije reagovalo, a reagovalo se na ono što je kao protivmera rađeno.

General Vesli Klark, komandant snaga NATO-a za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003:  Nisam posebno upućen u to. Ne mogu ni da potvrdim ni da opovrgnem da li je zaista bilo toliko napada i incidenata na Kosovu. U svakom slučaju, prema informacijama koje sam dobijao iz  pouzdanih izvora, nije bilo naznaka o tome. Moje informacije govorile su da ima stalnih akcija između srpske vojske i policije i nekih članova zajednice kosovskih Albanaca, kao i da su te srpske vojne i policijske jedinice još u upotrebi, čak i u oblastima iz kojih su ranije naveli da se  povući.

OFF Razgovori se završavaju bez konkretnih rezultata. Milošević pokušava da dobije na vremenu. Plan za odbranu zemlje pripremljen je još tokom jeseni. General-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ (1993-1998): I kompletan septembarski deo - avgust, septembar, oktobar i novembar - to je uvežbavano u celoj VJ od Horgoša do Tabanovaca, od Dimitrovgrada do prelaza na Drini. I vojska je to svojski uradila. Našla je prirodne objekte koje nije mogla nijedna bomba NATO-a da uništi. Ovo govorim zato što se mnogi busaju u prsa da smo pobedili NATO, a vidite koliko smo mi

dalekosežno gledali, zahvaljujući pameti, ne Perišića nego Generalštaba, a u tom Generalštabu najznačajniji ljudi u pravljenju te operacije bili su Blagoje Grahovac i Veličković, bez obzira na to što on nije hteo da potpiše, pošto je to bila operacija RV i PVO.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): Mi vojnici koji smo delom odgovorni za odbranu zemlje, naročito iz vazduha, uvek smo tražili rešenja dvostruko... Prvo da učinimo sve da do toga ne dođe, i drugo, ukoliko do toga dođe, da se treba suprotstaviti.

OFF Petnaestog januara 1999. godine u kosovskom selu Račak ubijeno je 45 kosovskih Albanaca. Tridesetog januara Kontakt grupa objavljuje osnovne elemente za pregovore. Istog dana Savet NATO-a izdaje saopštenje u kome insistira na nastavku pregovora i prekidu nasilja, istovremeno dajući ovlašćenje generalnom sekretaru da odobri vazdušne udare po ciljevima u Jugoslaviji, radi sprečavanja humanitarne katastrofe. Vuk Drašković, potpredsednik Vlade SRJ (januar-april 2000): Tada sam, između ostalog, imao i jedan nezvanični susret sa generalom Dimitrijevićem, koji mi  je rekao da podržava to što radim, ali me je upozorio da su u vrhu vojske ‘’jastrebovi’’ koji su  potpuno slepo odani Miloševiću SEDNICA KOLEGIJUMA GENERALŠTABA VJ, januar 1999. General-pukovnik Aleksandar Dimitrijevi:  Presvega želim da kažem, i smatram da je u ovom trenutku za ovu državu najbolje rešenje  prihvatiti ponudu Kontakt grupe i krenuti na razgovore. Svako drugo rešenje nije dobro i bilo bi  protiv ove zemlje... Naša saznanja iz istih izvora kažu da bi, u slučaju da ne prihvatimo razgovore, ponudu Kontakt grupe, već 20. februara otpočeli vazdušni udari po svim  postrojenjima vojske, a Savet bezbednosti UN-a Kosovo bi proglasio teritorijom pod kontrolom Saveta bezbednosti ili, drugačije rečeno – protektoratom.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Tu nije bilo nekih posebnih reagovanja. Procena je kao procena prihvaćena, a da li je Ojdanić to tako preneo - ne znam.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): Ja sam istupio sa vrlo konkretnim stavom. Da li će trajati pet dana ili meseci, nebitno je. Cilj će

 biti ostvaren.

OFF Državni vrh ignoriše upozorenja. Zapad pritiska obe strane da 6. februara počnu pregovore u Rambujeu. Dvadeset treceg februara pregovori se završavaju neuspehom. Iza zatvorenih vrata Generalštaba odigrava se drugačija drama. Načelnik vojne službe bezbednosti general Dimitrijević saopštava članovima Generalštaba da DB prisluškuje vojne telefone. IZVOD IZ STENOGRAMA SA SEDNICE KOLEGIJUMA GŠ, februar 99. GENERAL

Aleksandar Dimitrijević, načelnik Službe bezbednosti VJ:

...Mismo,naime,ovihdanaaktivnošćuorganabezbednostiutvrdilidajepraktično čitavakomandaPrištinskogkorpusapodkontrolomSlužbedržavnebezbednosti. Znači, 34 telefonaukomandiPrištinskogkorpusa,načelusakomandantom, prisluškujeDržavnabezbednost.  Japostavljampitanje, da litonekonaređujedasevojskakontroliše, štajeciljtoga...

General-pukovnik DRAGOLJUB OJDANIĆ, načelnik Generalštaba VJ:  Ima li pitanja ili neslaganja sa izlaganjem generala Dimitrijevića? Nema. Imaš li, Aco, za ovakvu tvrdnju dokaze neke, da se cela Komanda Prištinskog korpusa prisluškuje?

General

Aleksandar Dimitrijević, načelnik Službe bezbednosti VJ:

 Apsolutno. Za svaku izgovorenu reč.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Ja sam na kolegijumu želeo da upoznam sve članove kolegijuma i načelnika Generalštaba s tim da se u Prištini dešava nešto vrlo čudno i da se prisluškuje praktično čitava komanda Prištinskog korpusa. Pitan sam da li imam dokaze, rekao sam da imam i pošto je načelnik Generalštaba odbio da o tome razgovara, ja sam tražio razgovor kod predsednika države, kao predsednika VSO - uz moj komentar, ukoliko je to urađeno uz saznanje šefa države da je onda problematičan njegov odnos prema vojsci, a ako je bez njegovog znanja, onda je pitanje ko koga tu kontroliše.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999):  Nije bilo nikakvog nezadovoljstva. I to je ono što zabrinjava.

OFF

Dimitrijević traži sastanak s Miloševićem. General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Onda me je obavestio Ojdanić da treba da se javim Miloševiću. Tu je bio i Ojdanić i ja sam pitao Miloševića da li se to radi bez njegovog znanja. On je rekao da on o tome ne zna ništa.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Da li je prisluškivanja bilo - sigurno je bilo. Međutim, nema se tu šta prisluškivati. I to što se  prisluškivalo, ne znam kakva je svrha bila. Da se neko ucenjuje ili šta još? Prisluškivalo se, ja sam kasnije saznao da se prisluškivalo.

OFF Tokom razgovora sa Ojdanićem i Dimitrijevićem, predsednik Milošević poziva i Radeta Markovića, načelnika službe Državne bezbednosti. Marković negira Dimitrijevićeve tvrdnje. General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Onda je Sloba, da bi olakšao stvar, naložio da se formira komisija. I, naravno, bilo je iluzorno očekivati da će komisija zateći sve to na licu mesta, ali komisija je zaključila da za tako nešto  postoje tehničke mogućnosti - i to u roku od pet minuta To je bila potvrda.

OFF U predvečerje rata dve službe bezbednosti nisu verovale jedna drugoj. Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: Očito da postoji prilična disharmonija između te službe i službe DB-a i očito je tu postojala konkurencija, proizašla iz Miloševićeve taktike da te dve službe treba držati u stanju tenzija, kako  bi se lakše održala vlast.

OFF Paralelno sa pregovorima, Severnoatlantski savez obavlja poslednje pripreme za vazdušne udare po ciljevima u Jugoslaviji, za slučaj da se sporazum ne postigne. Glavnokomandujući NATO-a za Evropu general Vesli Klark nekoliko dana pred početak rata upozorava generala Ojdanića na predstojeću katastrofu. Ojdanić ovaj telefonski razgovor, kojem je prisustvovao i prvi obaveštajac Vojske general Branko Krga, prepričava članovima kolegijuma GŠ-a. IZVOD IZ STENOGRAMA SA SEDNICE KOLEGIJUMA GŠ, MART 99.

General-pukovnik DRAGOLJUB OJDANIĆ:  Klark je naglasio da mu je žao što ja nisam došao prošle nedelje u Vrhovnu komandu NATO-a.  Rekao je da je želeo da mi objasni primenu sporazuma Kosova i Metohije sa vojnog aspekta. ..  Posle toga Klark je rekao da želi da mi prenese jedan ozbiljan problem, a to je da će Vojska  Jugoslavije biti uništena ako uđe u sukob sa NATO-om...

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999): Da, General Ojdanić je obavestio svoj kolegij da je imao razgovor s Klarkom i da ga je on zvao da dođe u Mons i Ojdanić je izneo šta je odgovorio Klarku.

IZVOD IZ STENOGRAMA SA SEDNICE KOLEGIJUMA GŠ VJ, MART 99. General-pukovnik DRAGOLJUB OJDANIĆ: ...Molim vas, nemojte da se manipuliše ovim razgovorima. Uostalom, poznato je da oni samo  prete i plaše. Dodao je da traže od mene da ja ubedim državno rukovodstvo da ne učini grešku koja bi NATO dovela u situaciju da primeni silu i pitao je da li ću to da učinim...

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za RV i PVO (1998-1999):  Na taj njegov odgovor dali smo vrlo kritički osvrt general Dimitrijević i ja.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): On je ispričao šta mu je sve Klark rekao. Sećam se da je jedan komentar bio da će nas polupati. I  bio je jedan komentar da oni nas samo plaše (27:30). To je komentar koji ja nisam ozbiljno shvatio, jer pomisliti da Ojdanić veruje da to što mu Klark govori nije ozbiljno - ne verujem, možda se hrabrio.

General Vesli Klark, komandant snaga NATO-a za Evropu (1997-2000), svedočenje pred Haškim tribunalom, decembar 2003: Ja sam video da se i dalje koncentrišu snage i rekao sam Ojdaniću za to. On je rekao da kazem Ojdaniću da prestane da radi to da bi se izbegla dalja eskalacija. Ja sam nazvao Ojdanića i rekao da mi pratimo šta rade i da to ne rade, a on je rekao da smo mi to uzročili i da to rade u samoodbrani, zbog pretnje od invazije NATO-a. (10:19) Ja sam mu rekao da ne postoji mogućnost invazije, on je rekao da dolaze trupe u Makedoniju, ja da to nije dovoljno za invaziju i da krši dogovor iz oktobra 98.

STENOGRAM (sednica Kolegijuma GŠ VJ, mart 1999) General Dragoljub Ojdanić:  Ja sam ga pitao da li general Klark nešto traži od takozvane OVK? Na to pitanje Klark je odgovorio da oni moraju da poštuju sporazum i da se izvrši njihova demilitarizacija, da predaju oružje, prestanu da nose uniforme i da prekinu sa funkcionisanjem….

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Bilo je onih koji su Slobu ubeđivali da mogu da pobede NATO, da neće biti bombardovanja, da će to trajati samo dva-tri dana i mislim da je tu poslednju priču gurao neko sa Zapada, a mi smo  progutali tu priču.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): U jednom trenutku vi shvatite da će vas napasti najjača vojna alijansa u svetu. I dolazite u dilemu šta da radite. Da se uplašimo i da kažemo: dajte da se mi pokupimo i da pobegnemo. Onda bi tek   bili izdajice ovog naroda. Ali mi smo rekli: dali smi zakletvu, pa neka bude šta bude.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Uostalom, ja sam 23. marta u razgovoru sa Slobom, rekao da bombe samo što nisu počele da  padaju, a on mi je odgovorio: pa neće to baš tako biti, itd.

OFF Povod za taj razgovor bila je Dimitrijevićeva smena sa funkcije načelnika Službe vojne bezbednosti. Umesto njega, Milošević na tu funkciju postavlja generala Gezu Farkaša.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Ja sam jednostavno pozvan 23. marta, ponovo sam dao procenu da se mora naći političko rešenje. Zovite Olbrajtovu, polupaće nam zemlju. On je to sve saslušao, a onda mi je rekao da ja treba da  pređem na drugu funkciju da se odmorim.

OFF Dimitrijević posle tog razgovora odlazi u penziju. Njegov kolega general Perišić ne dobija tu privilegiju. Sredinom marta konačno je odstranjen iz vojske.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:  Nisu oni smenjeni zato što su pružali otpor Miloševiću, već zato što su bili demodirani za akcije koje je Slobodan Milošević želeo da sprovede na Kosovu. On je želeo nove ratnike, koji su dinamičniji i spremni da mu obećaju da će sprovesti i njegove najluđe odluke, koji će biti spremni da ratuju protiv čitavog sveta, i da na to pristanu.

OFF Rat protiv najmoćnije vojne sile sveta mogao je da počne.

Pišite nam

UVOD U seriji je korišćen materijal iz knjige Vladana Vlajkovića ‘’Vojna tajna’’, koja je zasnovana na stenogramima sa sednica Generalštaba Vojske Jugoslavije. Vlajković je do stenograma dolazio zahvaljujući pomoći iz vojnih i obaveštajnih struktura. Uhapšen je 14. marta 2002. i optužen za špijunažu. Zajedno sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Srbije Momčilom Perišićem i  pukovnikom VJ Miodragom Sekulićem još čeka suđenje. Zbog objavljivanja knjige ponovo je uhapšen 18. marta 2004. godine.

OFF

Devetog juna 1999. godine, potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju  jugoslovenskih snaga bezbednosti s Kosova, okončani su vazdušni napadi NATO-a. Dan kasnije, Savet bezbednosti UN-a usvaja rezoluciju koja međunarodnim mirovnim snagama pod komandom NATO-a odobrava ulazak na Kosovo.

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića Praćenje “Unutrašnjeg neprijatelja” Miloševićev sastanak sa generalima Generali i odnos prema Crnoj Gori Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

General-potpukovnik Vladimir Lazarević (jun 1999): Vojska Jugoslavije, posebno Treća armija, izvršila je ustavni zadatak i odbranila zemlju, sačuvala suverenitet i integritet. Prema odluci Vrhovne komande, danas počinje izmeštanje i čitav korpus treba da se dislocira na obod Kosmeta.

OFF Jedanaest dana kasnije na Kosovu više nema jugoslovenske vojske i policije. Milošević u međuvremenu sa vojnim vrhom analizira gubitke posle 78 dana bombardovanja. Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ,_jun 1999.  Predsednik SRJ SLOBODAN MILOŠEVIĆ : ...Generale, koliko nam je poginulo ljudi u ratu sada, evo sa jučerašnjim danom?

 Načelnik Generalštaba VJ general-pukovnik DRAGOLJUB OJDANIĆ: Sa današnjim danom ukupno su poginula 462 čoveka. Oficira 50, podoficira 34, to je 7%, vojnika 37%, rezervni sastav 136 ili 29%. E ovo nisu uspeli, ostalo 71, to je 15% po kategorijama, tako da nije raščlanjeno...

 Predsednik SRJ SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

 Ja imam podatak da je poginulo 114 policajaca, 462 vojnika. Nama je poginuo jedan promil za ceo rat. Jer ako imamo 400.000 ljudi,to je jedan na hiljadu, jedan promil za sve vreme rata, za 77 dana. To treba da uđe u anale vojne nauke.

General-pukovnik Nebojša Pavković: Savremeni rat predviđa da jedan odsto brojnog stanja budu dnevni gubici, znači 1800 ljudi dnevno izbačeno iz stroja, od toga 30 su nepovratni gubici. Puta 78 dana, koliko je trajalo  bombardovanje, sračunajte koliko se u analitici očekivalo da ćemo imati gubitaka, a koliko smo imali. Dakle, to je uspeh preko koga mi ne možemo preći.

OFF Generali koji se ne slažu sa takvim mišljenjem napuštaju vojnu službu. General Blagoje Grahovac odlazi u Crnu Goru, nudeći svoje savetodavne usluge tamošnjoj vlasti. On svoju nameru krajem decembra 1999. godine lično najavljuje načelniku Generalštaba generalu Dragoljubu Ojdaniću. U to vreme, već ima saznanja o tome da se nalazi pod prismotrom Vojne službe bezbednosti. General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000): Rekao sam mu sledeće: Dragoljube, znam šta spremate prema Crnoj Gori, došao sam da ti kažem tri stvari, da ne čuješ ni od koga sa strane, da čuješ od mene. Idem u Crnu Goru i biću radno angažovan za potrebe organa Crne Gore. Znam šta spremate. Ne gajite iluzije da ćete Crnu Goru nadmudriti. Ne gajite iluzije da ćete Crnu Goru, u slučaju sukoba, poraziti. Ne gajite iluzije da za sve ovo nećete odgovarati (2:02:46).

OFF Napetosti između Beograda i Podgorice i dalje rastu. Predsednik Milo Đukanović ne prisustvuje sednicama Vrhovnog saveta odbrane od 24. novembra 1998. godine. Crnogorska vlast ne priznaje ni Saveznu vladu Momira Bulatovića. Vojska je jedina savezna institucija koja još funkcioniše u Crnoj Gori i njeno prisustvo u toj republici postaje sve vidljivije. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):  Naravno, kad nisu uspeli političkim manipulacijama ostvariti svoje ciljeve na političkoj sceni Crne Gore, upotrebili su vojsku kao instrument represije i zato im je dobro poslužila NATO intervencija, kada su izvršili mobilizaciju rezervnog sastava u Crnoj Gori. Prethodno su formirali Sedmi bataljon, formirali ga isključivo na partijskoj osnovi, promenili kadrovsku strukturu u vojsci, doveli sebi poslušne oficire, oficire koji su imali isključivo partijske preporuke, i oficire, komandni kadar koji je hteo da realizuje politiku Slobodana Miloševića.

OFF Slobodan Milošević ozbiljno razmatra mogućnost da uz pomoć Vojske i lojalnih političkih

snaga u Crnoj Gori sruši aktuelnu crnogorsku vlast. Svaki podatak o namerama vojnog vrha je dragocen. A jedan čovek ima informacije. Vladan Vlajković, građevinski preduzimač i nekadašnje vojno lice, po izlasku iz pritvora, gde je završio zbog sukoba sa lokalnim funkcionerima JUL-a, odlučuje da svoje kontakte u vojsci stavi na raspolaganje Vladi Crne Gore. Krajem jula odlazi s porodicom u Budvu, a odatle sam dolazi u Podgoricu. Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Po mom dolasku u Crnu Goru pojavio se problem, jer ja u crnogorskom rukovodstvu nisam znao nikog, niti u crnogorskom MUP-u. Svaki moj kontakt na temu koja je bila aktuelna mogao je da  bude kontraproduktivan po mene. Nisam imao nikakvu preporuku, a ne treba zaboraviti činjenicu da je dosta agenata vojne bezbednosti bilo infiltrirano u delove crnogorskog MUP-a.

OFF Vlajković odlučuje da stupi u kontakt sa prvim čovekom crnogorske policije Vukašinom Marašem. Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Kontakt sa njegovim kabinetom dobio sam preko Službe za informisanje. Dobio sam broj šefa kabineta, on je rešio da me primi u MUP-u, što mi je bio znak da je Crna Gora u priličnoj  paranoji zbog Miloševićevog režima i da im je svaka informacija krajnje bitna.

OFF Vlajković iz opreza kasni na sastanak i dolazi u kafić ‘‘Maša’’, preko puta zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova. Posmatra ima li u okolini nekih neuobičajenih aktivnosti. Za slučaj da se telefoni ministarstva prisluškuju, u razgovoru sa Maraševim šefom kabineta, predstavio se kao Popović. Posle pola sata kašnjenja, odlučuje da ipak ode na sastanak. Svom sagovorniku objašnjava da je u mogućnosti da redovno dobija informacije sa sednica Kolegijuma Generalštaba i da može da uspostavi i kontakte sa oficirima u Crnoj Gori. Dobija instrukcije da ode u Budvu, gde će uskoro sa njim kontaktirati Marašev čovek od najvećeg poverenja. Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Pozvao me je Maraš u kabinet i rekao da ima jednu važnu misiju. Da se upoznam sa Vlajkovićem i da na neki način vidim šta taj čovek nudi i da li ima mogućnosti da mi sa njim stupimo u neki oblik saradnje.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Sutradan je u Budvu došao Serdar, to mu je nadimak, čovek koji je imao izuzetno poverenje gospodina Maraša, koji je držao sve te operativne kontakte sa ljudima koji su mogli pomoći ne

Crnoj Gori nego Srbiji, da ne uđe u problem ka kome smo išli.

OFF Serdar je operativno ime Budimira Šćepanovića, savetnika Vukašina Maraša, još iz vremena dok je on bio na čelu Službe državne bezbednosti Crne Gore. Posle Maraševog prelaska na funkciju ministra unutrašnjih poslova, Šćepanović jedno vreme obavlja i funkciju vršioca dužnosti načelnika crnogorskog DB-a. Sa Vlajkovićem se sastaje u budvanskom kafiću ‘‘Pod lozom’’, u blizini stana koji je Vlajković iznajmio. Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Moj prvi susret sa gospodinom Vlajkovićem bio je kao susret obaveštajca sa čovekom koga prvi  put sreće. Sa određenom dozom nepoverenja, ali i uvažavanja, jer nikada se ne zna šta iz toga može da izađe.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Posle nekih sat vremena razgovora došli smo do zaključka da se to mora i treba uraditi, da ti kontakti moraju dati rezultate.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:  Na tom prvom susretu date su određene informacije koje su se odnosile na njegove mogućnosti, gde on može da prodre kad je u pitanju Generalštab VJ, vojna obaveštajna služba... I u tom smislu, na tom prvom susretu, on nije dao konkretne podatke o licima preko kojih može da dođe do informacija, ali je uglavnom dao jednu dobru osnovu da nas zainteresuje, da smo naišli na  pravog čoveka sa kojim može da se uđe u ozbiljan razgovor ili, kako bismo mi to rekli  policijskim žargonom, u igru.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Predložio mi je da se sastanem s gospodinom Marašem, i za vreme boravka u Crnoj Gori ja sam se sastao više puta s njim. I u njegovom kabinetu, i u vili u Budvi. Maraš je čovek koji je znao svoj posao, poznavao dobro strukture vlasti u Srbiji, Miloševićeve mogućnosti. Znao je da odredi  prioritete, znao je da odredi način da se neke stvari odrade do kraja i, što mi je bilo najvažnije, imao je bezbednosnu kulturu i držao se zadate reči.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:  Na sastanku kod Maraša procenili smo da za ovaj naš susret sa Vlajkovićem ne sme niko da zna. Znači, postojala su tri čoveka - Maraš, ja i predsednik Đukanović, zbog važnosti informacija, jer  se radilo o informacijama od najveće tajnosti, državne i službene tajne, tako da te informacije ne  bi curile, da bi na taj način zaštitili celu akciju i Vlajkovića.

OFF

Vlajković ima svog čoveka, koji redovno prisustvuje sednicama Kolegijuma Generalštaba. Potpukovnik Miodrag Sekulić ima pristup zapisima sa sastanaka vojnog vrha i mogućnost da ih kopira. Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Mi smo prišli tome veoma ozbiljno i napravili smo plan mera i aktivnosti koji je iziskivao i morao da sve detalje razradi, do toga kako će se primati informacije, ko će koristiti informacije, kako će se ostvarivati kontakti itd.

OFF Vlajković organizuje mrežu od desetak ljudi sa zadatkom da se crnogorskoj vlasti obezbedi blagovremeni dotok informacija o namerama vojnog vrha. Lanac dobro funkcioniše. Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Tako da smo mi imali, ako je sednica kolegijuma danas, već sutra smo imali taj stenogram,  predsednik Đukanović ga je imao na stolu.

OFF Gotovo u isto vreme kada Vlajković stupa u kontakt sa crnogorskim MUP-om, u toj republici proces formiranja specijalne jedinice ulazi u završnu fazu. Bila je to jedinica opasnih namera. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): Sedmi bataljon je jedna paravojna formacija formirana pri komandi Druge armije i komandi ratne mornarice, istovremeno stavljena pod komandu ta dva komanadanta, što je neprirodno i što nije u skladu sa organizacijom VJ tada i po normativnim aktima koji uređuju njihovu unutrašnju organizaciju.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000): Prvo, u formiranju tog bataljona bila je zla namera. U nomenklaturi jedinica ne postoji to što je  bilo u nomenklaturi Sedmog bataljona. On se zvao Sedmi bataljon specijalne namene. Teorija i  propisi znaju šta su to specijalni zadaci. A ono što je pisalo u naimenovanju Sedmog bataljona ostalo je na naredbodavcima da sami tumače, šta je specijalna namena i da im izdaju zadatke u skladu s tim.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Sedmi bataljon je bio pandan srpskim ‘‘Crvenim beretkama’’. Sloba je mnoge stvari resavao  pomoću te jedinice, uklanjao političke protivnike i trebala mu je slična jedinica i u Crnoj Gori.

Rešenje su našli u formiranju te jedinice. Sedmi bataljon trebalo je da broji 1.000 ljudi.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Istina oko Sedmog bataljona je mnogo jednostavnija. Naime, radi se o tome da su posle pobede te  procrnogorske opcije u Crnoj Gori morali napustiti poslove u policiji i u državnim organima svi oni koji su imali neko projugoslovensko opredeljenje. Desetine, stotine, hiljade ljudi je ostajalo  bez posla i bez egzistencije. Oni su vršili na nas pritisak i ja znam da je osnovni zadatak  formiranja Sedmog bataljona bio da se reše egzistencijalni problem policajaca i ljudi koji ni na koji drugi način nisu mogli da imaju neku platu, primanja, koji su ostali bez ičega, a imali su svoje porodice i želeli su da organizuju koliko-toliko normalan život.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): Kadrovi za regrutovanje Sedmog bataljona, od komandnog kadra pa do poslednjeg pripadnika,  bili su po partijskoj preporuci tadašnjeg SNP-a i njegovih funkcionera, po prethodno  pribavljenim spiskovima. Oni su regrutovani u Sedmi bataljon, oblačeni u uniformu i dobijali su status vojnog policajca.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Moguće je da je bilo 1.000 zloupotreba, u kojoj to instituciji toga nema, ali ideja da se formira takav jedan bataljon jeste bila politička, i ja sam stajao iza nje. Ponavljam, ne s namerom da bilo kome napravimo nekakvu štetu ili da ratujemo između sebe, a sva ostala realizacija je bila u skladu sa zakonom jer je, konačno, i Generalštab to sproveo.

General-pukovnik Nebojša Pavković: Ja sam u to vreme bio komandant armije. Bataljon je formiran još za vreme agresije, ne znam kako je formiran. Znam da je bilo nekih stvari koje su ukazivale na to da postoje stranačka obeležja itd. Više puta sam razgovarao sa tadašnjim predsednikom Crne Gore Đukanovićem i on mi je na to ukazivao. Međutim, kad sam ja došao, to je već bila završena stvar. To je pitanje za čoveka koji je u to vreme bio, i to formirao.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Taj Sedmi bataljon je bio sastavljen od profesionalaca, uglavnom podoficira i oficira, a najmanje  je bilo onih sa vojnom akademijom. Bilo je ljudi iz DB-a, iz Momirovog otcepljenog krila, ali i onih iz kriminalnog miljea, koji nisu prošli bezbednosnu proveru. Ljudi iz Druge armije nisu se slagali s tim i utoliko mi je bilo lakše da s njima uspostavim normalan kontakt.

OFF Sedmom bataljonu naređenja stižu direktno iz Beograda, ona preskaču lanac komande. Januara 2000. godine, na sednici Kolegijuma Generalštaba VJ, načelnik Generalštaba

general Ojdanić indirektno ukazuje na probleme koje ta jedinica može da napravi. Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, januar 2000. GENERAL-PUKOVNIK DRAGOLJUB OJDANIĆ: U vezi sa tim, jednu informaciju gospodinu predsedniku Savezne vlade, saveznom ministru odbrane, o stanju, o kvalitetu, o kvalitativnoj popuni, ponašanju dosadašnjem, koje su postupke do sada napravili, kako su postupili p ostupili i šta za ubuduće zahtevamo. I s obzirom na n a to da su oni bili ti koji su to podigrali, neka izvole na koji god hoće način da pomognu vojnoj organizaciji. Znači, nema šta, dogovorno. Mi sa njima raščišćavamo, za dva minuta raščišćavamo, ne interesuje me uopšte ko je, jer može nam se desiti da baš taj Sedmi bataljon bude uzročnik nečega što niko ne  želi.

OFF Zahvaljujući oficirima iz vrha Druge armije, Vlajković redovno dobija informacije o namerama Sedmog bataljona i prosleđuje ih crnogorskom vrhu. Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Imao sam dobar kontakt sa jednim od oficira Druge armije i od njega sam dobijao sve informacije o upotrebi Sedmog bataljona i ko ga čini, podatke o svim fazama formiranja  bataljona.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Umnogome zahvaljujući i ovim informacijama koje smo dobijali od Vlajkovića dat je jedan ogroman doprinos Crne Gore da se mir sačuva jer smo mi zahvaljujući tim stenogramima sa sednica kolegijuma Generalštaba znali sve planove VJ.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): Svakodnevno smo bili u situaciji da dobijamo nove informacije o namerama Sedmog bataljona, imali smo dobru procenu situacije i vladali smo situacijom apsolutno u svakom delu teritorije Crne Gore. Jedna takva dobra procena je, mislim, i rezultirala ishodom koji smo u krajnjem slučaju imali. Znači, ne nedostatkom volje pripadnika Sedmog bataljona da izazovu incident, nego mudrim reagovanjem ukupne politike u Crnoj Gori. Beskonačan je broj primera da su oni napravili incidentne sutuacije - izazivanja tuče, pucanje iz vatrenog oružja na ulicama, restoranima, javnim mestima. Čak, mislim da imamo i slučaj ubistva  pripadnika MUP-a koje je počinio pripadnik Sedmog bataljona. Mislim da je jedna takva formacija u ukupnom zbiru incidentnih situacija koje su proizvedene u Crnoj Gori bila najveći remetilački faktor u tom vremenu na teritoriji Crne Gore. Spremna uvek da konkretnu situaciju koju ona napravi incidentnom pretvori u nešto što može eskalirati u širi sukob.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Onda je to neka druga Crna Gora koju ja nisam gledao i nisam živeo. Apsolutno nije istina. Apsolutno, zadatak Sedmog bataljona nije bio to.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000): Zamislite kad se, recimo, ulicama Podgorice, neprekidno, u jednom danu, vrti 10 kamiona na kojima su neću reći vojnici nego zlonamernici, odakle se s oružjem uperenim prema građanima glasovima imitira plotun. To je bilo ružno.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000) : Kao što je Milo Đukanović imao tada 30.000 policajaca, to je bilo tužno pogledati, niste mogli,  jednostavno fizički ne možete, ne preti vam nikakva opasnost, opasnos t, nego ne možete da stignete od Podgorice do Nikšića. Stotine patrola, svi ti policajci moraju nešto da zarade, da vas izmaltretiraju, da pišu neke prijave. Sve je to bilo i, srećom, prošlo.

OFF Situaciju u Crnoj Gori prate i van granica zemlje. NATO ima spreman plan za intervenciju u slučaju da Milošević Milošević pokuša da uz pomoć vojske obori vlast u Crnoj Gori. Informacija o planu evakuacije izbeglica iz Crne Gore stigla je i do vojnog vrha. Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, decembar 1999.  Načelnik Uprave bezbednosti VJ general-potpukovnikGeza Farkaš  Far kaš : ...Mi smo operativnim putem došli i pribavili nacrt operativnog plana za prihvat izbeglica iz SRJ, koji je u prvoj polovini septembra 1999. godine sačinio regionalni ured UHCR-a za južnu Bosnu i Hercegovinu. Plan je izražen na osnovu predviđanja UHCR-a da bi u slučaju nasilne ili  sporazumne secesije Crne Gore moglo doći do građanskog rata u Crnoj Gori između crnogorskih separatista i VJ. Procenjuju da su sukobi mogući mogu ći čak i u nepovoljnim meteorološkim uslovima već krajem 1999. i početkom 2000. godine...

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: U Crnu Goru su se tada slivale velike količine novca, agenata je bilo sa svih strana, jer je to bilo  bojno polje na kome će se lomiti koplja sa Miloševićem. To je bila oaza gde su bežali opozicioni lideri Srbije, gde su delimično bili finansirani preko Vlade Crne Gore, gde su pravljeni svi  planovi kako da se ruši Milošević. Svima nama je bilo jasno da Milošević ne može pasti pas ti na izborima i da su iluzije da ga možemo srušiti tako što ćemo mu reći: ‘‘Znate šta, čiko, vi ste sad izgubili na izborima, hajde se sad lepo povucite.’’ Jedini način da on padne jeste način na koji je on vlast održavao.

OFF Incident koji Crnu Goru dovodi gotovo na ivicu rata dogodio se u decembru 1999. godine na podgoričkom aerodromu Golubovci. Aerodrom je bio u vlasništvu vojske, ali ga, kao zakupci, godinama koriste i JAT, Jugopetrol, kontrola letenja, Montenegro erlajnz, carina i MUP Crne Gore. General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000): Samo je MUP Crne Gore trebalo da napravi hangar, jer kupljena letelica nije mogla da uđe u  postojeći. Trebalo je samo napraviti neki koji ima veće gabarite u visinu i veća vrata. vr ata. I to nije nikad bio spor, da zakupci grade šta im treba, niti se to nekom osporavalo, ali se u suštini to nije odobravalo MUP-u, jer je trebalo povoda za eksces.

OFF U vojnom vrhu veruju da je gradnja hangara smišljena provokacija. Prvi obaveštajac Vojske general Branko Krga na sednici Kolegijuma Generalštaba iznosi svoju procenu. Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, decembar 1999.  Načelnik Obaveštajne uprave GENERAL-POTPUKOVNIK BRANKO KRGA (str. 226):  Nema zvaničnog reagovanja u vezi sa ovom akcijom VJ na aerodromu, jedino su zapadni mediji osudili to kao još jednu meru vlasti u Beogradu protiv reformskog crnogorskog rukovodstva. Sa  stanovišta mogućeg daljeg reagovanja stranog faktora bilo bi dobro da se ova napeta situacija  što pre smiri, jer je sasvim sasvim moguće da se radi o insceniranom postupku crnogorskog MUP-a u dogovoru sa Zapadom s ciljem da se isprovocira reagovanje vojske i iznesu dodatne optužbe na naš račun, pa ne bi trebalo da dozvolimo da nas u to uvuku.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Ojdaniću su pokušavali na mapi da objasne gde se nalazi taj hangar što ga MUP Crne Gore kani da napravi. On to nije mogao da uoči, ali je zato bio spreman da upotrebi jedinice armije da se obračuna s rukovodstvom Crne Gore.

OFF Dozvolu za gradnju na aerodromu izdaje Savezno ministarstvo odbrane, čiju nadležnost crnogorska vlast ne priznaje. Komandant aerodroma pukovnik Luka Kasatović insistira na dozvoli. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): Tadašnji komandant aerodroma Golubovci upotrebio je delove Sedmog bataljona i delove  jedinica koje su stacionirane na vojnom delu aerodroma Golubovci, uperio u perio oružje, kompletnu količinu naoružanja i arsenal kojim je on raspolagao u tom trenutku uperio u pripadnike MUP-a.

I šta se desilo? Nisu se povukli pripadnici MUP-a. Bili su na aerodromu Golubovci, a istovremeno više dana pred uperenim cevima Vojske Jugoslavije, tada pod pretnjom da se  povuku. Nisu se povukli, nažalost. Oni su za taj svoj čin imali i podršku tada predsednika Savezne vlade Momira Bulatovića koji je njih javno, u svojim političkom obraćanjima, pohvalio za jedno takvo delovanje, i druge političke činioce koji su podržavali politiku Slobodana Miloševića u Crnoj Gori.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Sam incident svodio se na to da se jedna grupa od 10-15 ljudi u crnim uniformama muvala oko aerodroma, izlazila iz neke šume tamo, nije se znalo jesu li to pripadnici crnogorske policije ili su ljudi iz Albanije, ali osim medijske i političke prašine tu jednostavno nije bilo nikakve mogućnosti ni povoda da izbiju bilo kakvi sukobi. Građanski rat - ni na kraj pameti. Oko čega,  pobogu?

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Situacija je bila toliko opasna da je došlo do konfrontiranja, na jednoj strani, pripadnika VJ i, s druge strane, naših policijskih snaga. Praktično su bile uperene cevi sa jedne i sa druge strane, ali, opet kažem, mi smo delovali u sklopu redovnih aktivnosti obezbeđenja poslova koji su se odvijali na jednom legalnom zadatku na hangaru koji mi koristimo. S druge strane, nama su se  preko noći pojavile snažne vojne snage sa topovskim cevima i tu je posebno ekstremno  prednjačio oficir Kastratović.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Pa, ne. Sad se, dok se sećam tih incidenata na aerodromu, smeškam iz prostog razloga što oni  jesu bili preuveličani i sa jedne i sa druge strane. Znao sam tada veoma dobro komandanta aerodroma. Mislio sam i mislim da se radi o jednom časnom, korektnom i poštenom čoveku.

General-pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant RV i PVO, arhivski snimak, decembar 1999. godine: Što se tiče naoružanja pripadnika VJ, kojima je povišena borbena gotovost, njima je podeljena municija, a što se tiče naoružanja aviona sa kasetnim bombama, i tu vam je informacija pogrešna, nije tačno.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Pa, naravno. Normalno je. Podignuta je uvek borbena gotovost na aerodromima, na svim aerodromima. Čim se desi neki incident, čim neko dođe sa strane, vi morate jednostavno da zaštitite taj aerodrom da bi avioni mogli slobodno da sleću i poleću.

OFF

Napetost na aerodromu traje nekoliko dana. General pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant RV i PVO, arhivski snimak, decembar 1999: U zoni spornog objekta i dalje su pripadnici MUP-a, ne znam broj, ali i dalje se zadržavaju mere  pripravnosti na aerodromu u Podgorici. Ukoliko dođe do eskalacije u vezi sa spornim događajem, sigurno ćemo zatvoriti aerodrom i preduzeti druge mere.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Maraš je tada koordinirao, bio stalno u dogovorima sa predsednikom Đukanovćem, šta i kako da se radi, i kroz naše tako neposredno prisustvo na terenu i diplomatsko ponašanje u kontaktu sa tim ljudima i sa rukovodstvom armije i sa generalima VJ u poslednjem trenutku je izbegnut otvoreni sukob.

OFF MUP i DB Crne Gore kompletiraju podatke o pripadnicima Sedmog bataljona. Načelnik  vojne službe bezbednosti general Geza Farkaš u februaru 2000. godine iznosi svoja saznanja na sednici Kolegijuma Generalštaba. Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, februar 2000.  Načelnik Uprave bezbednosti VJ general-potpukovnik Geza Farkaš: Što se tiče Crne Gore, Služba državne bezbednosti Crne Gore pribavila je fotografije skoro svih  pripadnika Sedmog bataljona, ažurirala kriminalističke podatke, odnosno evidenciju o njima i o članovima porodica, proturila vest među pripadnicima Sedmog bataljona da predstoji njihovo rasformiranje, što dodatno uznemirava celokupan sastav i postavljaju pitanje šta će sa njima biti. Ako budu rasformirani i napuste Sedmi bataljon, da li će biti izloženi maltretiranjima i  problemima sa aktuelnom vlašću.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Mi smo zahvaljujući saradnji sa Vlajkovićem ušli praktično u sve strukture tog obaveštajno bezbednosnog sistema VJ.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: Prioritet SDB Crne Gore u to vreme bio je očuvanje stabilnosti na teritoriji Crne Gore i služba  bezbednosti Crne Gore takođe nije sedela skrštenih ruku i čekala podatke iz Beograda. Oni su imali svoje operativne podatke. Nije bilo teško doći do njih, jer su Sedmi bataljon činili bivši  pripadnici DB-a Crne Gore i neki ljudi iz kriminalnog miljea, uglavnom po preporuci SNP-a, tako da se jasno znalo ko je pripadnik Sedmog bataljona. Onog momenta kad se neko verifikuje kao pripadnik Sedmog bataljona, MUP i DB već imaju njegove podatke samim tim što su mu

izdali ličnu kartu u Crnoj Gori. Malo im je teže bilo, ali njih je bilo malo, za ljude koji su došli iz Srbije, pošto je saradnja između MUP-a Srbije i Crne Gore bila svedena na minimum, ako ne i  potpuno ugašena.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): MUP Crne Gore je tada dostavio Generalštabu VJ spisak svih pripadnika Sedmog bataljona koji imaju kriminalnu prošlost. Nije dostavljen samo spisak nego i podaci o konkretnim krivičnim delima koja su oni počinili. O konkretnim kaznama na koje su osuđeni. Bilo je i pripadnika Sedmog bataljona koji su višestruki povratnici u slučajevima najtežih krivičnih dela protiv života, razbojništva, teške krađe.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Da, moguće. Moguće je da su bili sa kriminalnim dosijeom, ali isto tako sigurno je da su pre toga  bili u crnogorskoj policiji.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Mi smo imali u tom Sedmom bataljonu infiltrirane ljude i mi smo blagovremeno dobijali sve informacije, tako da smo znali gde, na kom mestu je bio svaki njihov pojedinac, šta je planirao, i odmah smo slali naše ljude da daju upozorenja tim ljudima, da im pariraju u njihovim aktivnostima. No, bez obzira na takve naše informacije, mi nismo mogli izbeći neke incidente, kao što je ubistvo našeg policajca.

OFF Dvadeset drugog septembra 2000. godine, dva dana uoči saveznih izbora, ispred kafića u podgoričkom naselju ‘‘Zlatica’’ dešava se obračun između pripadnika Četvrtog bataljona vojne policije i Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore. Posle kratke i žustre rasprave, vojni policajac Momčilo Mojašević, bivši pripadnik Sedmog bataljona, ubija pripadnika posebne jedinice MUP-a Crne Gore Nebojšu Lekovića. Komanda Druge armije saopštava da je njen pripadnik pucao u samoodbrani, dok crnogorska policija tvrdi da se incident dogodio zbog bahatog ponašanja pripadnika vojske. MUP Crne Gore objavljuje da je ubica i ranije imao krivični dosije i upozorava na to da su se pripadnici vojne policije otrgli kontroli. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): To sve za njih nije bio dovoljan razlog da te ljude demobilišu, da te ljude uklone iz sastava VJ, već su ih zadržali. Ja bih rekao da su bili u povlašćenom položaju. Zašto? Zato što su verovali da će upravo oni, takvi kakvi jesu, biti najspremniji da izvrše njihova naređenja, koja, uveren sam, ne bi izvršio profesionalni sastav VJ. I oni su upravo čuvali te ljude.

General-pukovnik Nebojša Pavković:

I sad, od mene se traži da uradim nešto što nije u mojoj nadležnosti. I ja sam bio taj most preko čijih leđa su se rešavala ta pitanja, ali ta tenzija je sređena. Mi smo rešili pitanje Sedmog  bataljona i sve ostalo na najbolji način.

OFF Ubistvo policajca jedan je od najdramatičnijih trenutaka trogodišnjih sukoba naoružanih predstavnika dveju političkih opcija u Crnoj Gori, sukoba započetih 13. januara 1998. godine, posle pobede Mila Đukanovića na izborima za predsednika Crne Gore, kada se desio obračun između pristalica Momira Bulatovića i policije. Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000): Ja bih rekao da je, po mom nekom sudu, iako tada nisam bio u vlasti, najozbiljnija kriza bila 1998. godine, kada je trebalo da se izvede smena na čelu države. Po mojim informacijama, koje treba proveriti, jer su svi ti ljudi živi, tada je Milošević, a na pritisak Momira Bulatovića, najozbiljnije razmišljao o eventualnoj upotrebi vojske.

OFF Tenzije su nastavljene i u vreme intervencije NATO-a. Savezna vlada insistira na mobilizaciji, crnogorska na radnoj obavezi. Crnogorski parlament donosi rezoluciju o očuvanju mira u Crnoj Gori koju potpisuju sve stranke, ali strah od obračuna vojske i policije i dalje postoji. Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Ma, to su takve gluposti. Mislim, zaista se želelo pokazati, kao da će sad neko da napadne i u tom opštem metežu koji je nastao zbog NATO agresije, sad će neko da smeni i da ugrozi tu demokratsku vlast. Ja sam na samom početku agresije pozvao Filipa Vujanovića i rekao mu da se ne igramo, ozbiljni smo ljudi, neka se sklone ispred VJ, VJ neće da ulazi u strukturu vlasti države Crne Gore, a mora da brani Jugoslaviju, čiji je ona sastavni deo. I to je bio jedan sporadičan incident koji su svi naduvali. Znate, odnos snaga je bio takav da tu nije bilo priče o mogućnosti sukoba.

OFF Vojska blokira Luku Bar, ulazi u demilitarizovanu zonu i blokira granični prelaz Debeli brijeg. Komandanta Druge armije generala Martinovića na tom mestu smenjuje general Milorad Obradović. Nezvanično se čuje da on nije dovoljno ažuran u sprovođenju mobilizacije na teritoriji Crne Gore. Osamnaestog aprila, samo nekoliko sati pošto je Generalštab VJ tražio od vlasti u Podgorici da se crnogorska policija stavi pod vojnu komandu, rezervisti Druge armije upadaju u selo Kaluđerski Jaz kod Rožaja i ubijaju šest albanskih izbeglica s Kosova. Nemile scene viđaju se gotovo svakodnevno.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000): Jedna se desila prilikom preuzimanja graničnog prelaza, vrlo mali broj ljudi zna da je tu maltene  bilo na ivici. To je nekako prošlo nezapaženo, u sudaru čoveka koji je u ime policije trebalo da  preuzme odgovornost i komandanta iz Vojske desio se konflikt, ali se, srećom, desio u ograničenom obimu i ograničenom krugu ljudi i to nije dobilo javne konotacije koje bi podigle tenziju. Bilo je nekoliko incidenata kad je vojska blokirala deonice puteva, kad je bilo spekulacija oko toga da li će se možda to zloupotrebiti da se zaustavi kolona u kojoj ide predsednik  Đukanović. Najviše tenzija je bilo na Cetinju. I s jedne i s druge strane su bili ljudi koji nisu shvatali šta bi značilo da se desi konflikt.

OFF Šesnaestog maja na Cetinje stiže oko 1.000 pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, uglavnom iz Srbije. Ubrzo, u nekadašnju crnogorsku prestonicu stiže i više stotina pripadnika MUP-a Crne Gore. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): Cetinje je bio grad u kojem je bio najmanji odziv rezervista na poziv VJ za mobilizaciju rezervnog sastava. Da bi kaznili Cetinje i i pokazali koliko su oni moćni i gde je njihovo mesto, napravili su potpunu opsadu Cetinja. Izveli su artiljerijske jedinice, uperili topove prema Cetinju. Kada smo ih pitali zašto su to uradili, oni su rekli: ovo je odbrana od NATO agresije. Onda smo ih pitali: a kako su cevi uperene prema gradu, NATO nije u gradu - tu nisu imali odgovora, ali nisu okrenuli cevi u drugom pravcu.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Beznačajan incident. Znate kakvi su Cetinjani, izmisle nešto, veljaju se, apsolutno nikakav incident nije bio.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000): Kao relaksiranje situacije došlo je kada su stigli rezervisti iz Srbije na Cetinje. Tada se atmosfera opustila. Tada su problem napravili rezervisti iz Crne Gore u vojsci i policiji. Ne znam čija je to ideja bila, ali se pokazala kao blagotvorna kada su došli neki momci iz Kraljeva, Čačka, Užica, nebitno. Cetinjani su odjednom počeli da shvataju. Oni su došli i rekli: ‘‘Znate, mi nismo ovde došli zato što smo želeli, nego po naređenju. Mi ne želimo nikakve probleme.’’ Onda su oni (Cetinjani – prim. M.V .) rekli: ‘‘Dobro došli, mi ne želimo probleme.’’

Miodrag Živković, politički lider Liberalnog saveza Crne Gore: Ja sam siguran da su ti događaji na Cetinju, koji su trajali jedan dan, poslužili i jednima i drugima za dodatnu homogenizaciju, a posebno Đukanoviću da jedan znatan broj mladih ljudi, dotadašnjih glasača liberala, zavede i navuče ih da nakon tog događaja obuku uniforme, jer su

smatrali da se u tom trenutku pravi Crna Gora i da treba pristupiti toj crnogorskoj vojsci. Mi smo se zalagali među našim biračima da ne ulaze u te podele, da ne oblače uniforme, jer smo bili  protiv svih sukoba i ratova.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):  Nagli rast preko realnih potreba MUP-a jeste proizvod upravo tog pritiska koji je krenuo u  januaru 1998. godine, i pre NATO agresije, pritisak Miloševićevog režima prema novoj vlasti, koja je bila protiv njega.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’: MUP je bio daleko inferiorniji od vojske, to je Slobodan Milošević znao i to je iznosio pred Generalštab. MUP Crne Gore, pre svega, kao formacija nije bio napravljen da može da bude  pandan armiji. Čak je puštena priča da MUP ima 25.000 ljudi, ne bi li to bio neki odvraćajući faktor. Zapravo je brojao 7.000, što je bio dvostruko veći broj ljudi, jer u redovnim okolnostima  broji oko 3.500 ljudi.

OFF Posle rata, osim trojice generala Vojske Jugoslavije, koji su postali savetnici crnogorskoj vlasti, raste i broj oficira koji žele da napuste vojnu službu. Neki od njih nalaze mesto u MUP-u Crne Gore. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): MUP je imao potrebu za jednim brojem tih kadrova, posebno srednjeg starešinskog nivoa, jer bi mogli iskoristiti njihova stručna znanja koja su mogla doprineti kvalitetu rada MUP-a. I mi smo rekli – dobro, ti ljudi su kvalitetni, ti ljudi svojim profesionalnim dignitetom zaslužuju da budu  pripadnici MUP-a i oni su na lep način iskazali sebe u MUP-u, istovremeno izražavajući neslaganje sa politikom Slobodana Miloševića, svojih pretpostavljenih starešina koje su im izdavale naređenja koja su se kosila sa njihovom profesionalnom etikom i nisu bili spremni da izvršavaju takva naređenja. Takvih starešina bilo je na svim nivoima i njihovo prisustvo u MUPu, i na savetničkim i svim drugim funkcijama, bilo je zaista dragoceno.

OFF Tokom 2000. godine dolazi do pokušaja da se spusti tenzija u Crnoj Gori. Predstavnici vojske i policije sastaju se u više navrata da bi razmotrili probleme. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000): Ono što ja nosim kao utisak sa tih sastanaka jeste činjenica da su tada generali koji su  prisustvovali tom sastanku bili veoma stereotipni u tom pogledu da pripadnici vojske poštuju ustav, zakon i da je to nešto što mi njima imputiramo. Pritešnjeni količinom argumenata koje smo im saopštavali, davali na uvid, oni bi naprosto rekli: dajte vremena da vidimo, mi ćemo

odgovoriti. Nikada nam ne bi odgovarali.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000): Ali u toku tog perioda, ja bih rekao da je to sve više bilo plod aktivnosti SNP-a, odnosno Momira Bulatovića, nego samog Miloševića. Neću reći da Milošević nije želeo da dođe do promene u Crnoj Gori, ali bih rekao da je taj dodatni naboj bio isprovociran iz tog dela vladajuće strukture koja je tada bila u Beogradu, više nego što je to sam Milošević hteo. Mislim da je on već imao ozbiljnih problema u Srbiji i da je bio pritisnut mnogo većim  problemima da bi se bavio Crnom Gorom.

OFF U Srbiji se obračun sa opozicijom zahuktava. Vojni vrh stavlja svoju infrastukturu u službu borbe protiv Miloševićevih političkih protivnika, u bezbednosnim strukturama poznatim i pod nazivom – unutrašnji neprijatelj.

Pišite nam

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića Praćenje generala Momčila Perišića Progon Zorana Živkovića Praćenje Vuka Draškovića pred atentat u Budvi Vojno pravosuđe Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

Devetnaestog avgusta 1999. godine, na Preobraženje, dva meseca po završetku bombardovanja,  posle ukidanja ratnih uredbi, srpska opozicija najavljuje prvo veće organizovano okupljanje u  prestonici. Inicijator je ekspertska Grupa 17, koja je napisala i tekst Pakta za stabilnost Srbije. Na miting ispred Savezne skupštine pozvane su sve opozicione stranke. Na dan mitinga, u Generalštabu Vojske Jugoslavije, na sednici Kolegijuma, načelnik Uprave bezbednosti general Geza Farkaš informiše generale o opozicionom okupljanju.

STENOGRAM SA SEDNICE KOLEGIJUMA GŠ VJ, 19. AVGUST 1999. General-pukovnik Geza Farkaš, načelnik Uprave bezbednosti VJ: U organizacionom odboru je dogovoreno da na bini ne bude zajedničkog znamenja, već samo  zastava Srbije, a ispod nje zastave stranaka koje učestvuju na mitingu. Troškovi mitinga iznosiće 16.000 maraka, što će svaka stranka učesnica platiti pod jednakim uslovima...

Predrag Marković, G17 plus: Dogovor je bio da se ravnomerno podele troškovi. Ja znam da se i dan-danas pominje da neko nije platio svojih 2.000 maraka organizatoru, ali to nisu bili veliki troškovi, jer je najveći broj ljudi sve radio besplatno.

Nebojša Čović, lider DA: Da, bilo je takvih dogovora i očigledno je da je Vojna bezbednost bila dobro upoznata sa delovima dogovora. No, da vam kažem, mi ni tada nismo ništa krili. Znali smo konkretno za sve

te događaje, da nas oni prate, prisluškuju, da nas stalno kontrolišu, da je mrtva trka ko će više da se dodvori Miloševiću sa navodno tajnim podacima o tome šta mi radimo, što je bilo smešno.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Što se tiče same aktivnosti uprave bezbednosti, ona bi trebalo da prestaje tamo gde počinje  političko polje. Osim ako je Uprava bezbednosti imala za cilj da ne dozvoli promenu vlasti, onda  je ona mogla da uzme sebi za pravo da deluje u tom pravcu. I ja čvrsto verujem da je ona sa SDB, nije se bavila time da li je ugrožena država, već da li je ugrožen režim. I u kom stepenu je  bio ugrožen režim, u tom stepenu je po njihovom tumačenju bila ugrožena zemlja.

Upravo tih dana, Vojna služba bezbednosti na čelu sa generalom Gezom Farkašem započinje akciju “Grabež”. Na meti su bivši oficiri vojske koji javno istupaju protiv Miloševićeve politike. SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, MART 2000.  Načelnik Generalštaba VJ general-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:  Najnovija informacija, ovo što komandant RV piše o ponašanju Grahovca dole i šta on sve radi. Mi inače u našim akcijama prema takvim licima moramo da budemo oštri. Nama ništa ne znači to što imamo podatke i informacije o tome šta se dešava, a nemamo akciju… Ako mi znamo da neko neprijateljski radi prema nama, ma nema šta mi njemu da dokumentujemo dokaze, imate da ga uhapsite, da ga dovedete da ga ispitate dva-tri dana, koliko možemo da ga držimo, pa ćemo  posle da mu se izvinjavamo, a ne da prave džumbus, ubijaju, likvidiraju i sada ih pustimo da dođu i da se vrate nazad. Ma ima da se uhapse, ima da ga nema, ako hoćemo da zaštitimo i ličnost i vojnu organizaciju i sve ostalo.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ja sam čuo da je to postojalo, kasnije sam video da je postojalo, to treba pitati tadašnjeg načelnika Generalštaba koji je potpisao to tada i načelnika uprave bezbednosti. Zaista ne znam.  Nisam ulazio u te detalje.

General pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalšaba VJ (1993-1998): Postojao je plan ’’Grabež’’ i Farkaš je pripremio taj plan i dao ga Ojdaniću. Ojdanić je dobio taj  plan kao načelnik Generalštaba, da se pratimo Aca Dimitrijević, ja, Ljuba Stojadinović, Grahovac i još neki ljudi.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:  Na tom spisku ja sam bio na prvom mestu, pa Vuk Obradović i još neki ljudi. U tom dokumentu stoji da vojna služba bezbednosti treba da prati i prisluškuje lica na tom spisku, operativna obrada do definitivne obrade. Pretpostavljam da znate šta znači faza ‘‘definitivne obrade’’. Pa verovatno

do likvidacije, to je definitivna obrada.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Evo, ja ću vam reći da sam i ja po odlasku u penziju bio pod paskom službe.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ta akcija ’’Grabež’’, ako je urađena tako kako je urađena da vojna bezbednost prati civilno lice, onda je to potpuno nepravilno urađeno. Ako je ta akcija ’’Grabež’’ napravljena da bi se pratilo neko vojno lice koje radi protiv vojske, pa i u tom lancu praćenja došlo se do saznanja da je uključeno neko civilno lice, onda tu ide i civilna služba DB-a.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: Peti oktobar je presekao akciju “Grabež”, iako ona nikad nije opozvana, a služba se pravi kao da nikad nije ni postojala.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ma kako nije opozvana. Opozvana je akcija, ali nije nikad sprovedena. Ne znam ni o čemu se radi.

General-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (1993-1999): Bukvalno pred 5. oktobar, do samih popodnevnih sati sam bio pod pratnjom vojne službe. Poznajem ljude. Zato što poznajem ljude, ja bih prišao, pitao kako je, ne pitam što su tu, znam da rade ono što im je zadatak, a to im je neko naredio.

Dvadeset prvog septembra započinje novi ciklus protestnih okupljanja u organizaciji Saveza za promene. Režim Slobodana Miloševića pojačava represiju. Dvadesetog i tridesetog septembra policija brutalno prebija demonstrante. Tri dana kasnije u atentatu na predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali ginu četiri funkcionera te stranke. Dvanaestog novembra general Nebojša Pavković i ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković izjavljuju da su pripadnici policije i vojske spremni da se vrate na Kosovo. Dvadeset petog novembra jugoslovenske vlasti saopštavaju da je uhapšeno pet pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, pod optužbom da su planirali atentat na predsednika Slobodana Miloševića. Grupa je nazvana “Pauk”, a optužena je i za špijuniranje u korist francuske obaveštajne službe.

Goran Matić, savezni sekretar za informisanje, novembar 1999: Poslednja aktivnost ove grupe je nedovršena i neće se nikada završiti. Poslednja aktivnost je bila  pokušaj planiranja atentata na predsednika Miloševića. I u njihovoj arhivi su nađene mape i  pojedinosti u modalitetima i razmišljanjima kako to da učine.

Vođa grupe “Pauk” Jugoslav Petrušić, poznat i kao Dominik, priznaje da je ranije radio za francusku službu bezbednosti i da je komandovao jedinicom plaćenika u Zairu. Goran Matić pripisuje mu odgovornost za zločine u Srebrenici 1995. godine i na Kosovu tokom NATO intervencije. Matić, međutim, prećutkuje da je Petrušić bio poznat domaćim službama bezbednosti već početkom devedesetih. Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000): Jugoslav Petrušić, alias Dominik, čovek je koji je zvanično došao u MUP Srbije, i rekao: ljudi, ja sam taj i taj, radim za francusku službu i želim kontakt. Petrušić se predstavio kao svestran čovek, sretao se s vojskom i policijom, prodavao opremu vojsci i policiji, prema mojim saznanjima.

U prvim danima bombardovanja, Petrušić dolazi u Beograd i traži sastanak sa Leštarićem, sa kojim se ranije upoznao.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000): Prvi moji kontakti s Petrušićem vezani su za njegov zahtev MUP-u oko isporuke oružja, slanja naših ljudi. Petrušić je bio zainteresovan da stručnjaci MUP-a idu u Zair i sprovode obuku.

Nalaze se u restoranu “Šeher” u elitnom delu Beograda. Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000):  Na tom hajde recimo sastanku, gde smo bili ja, Petrušić, Orešanin, Batočanin ( Nenad, bivši  pripadnik DB-a i Saveznog MUP-a, ubijen novembra 2002 – prim. aut.), on je izvadio kartu i rekao da su u Briselu odlučivali kad će se gađati zgrade MUP-a, republičkog i saveznog. To je  bio utorak-sreda, i on kaže da su hteli da gađaju odmah sutradan, ali da su Francuzi tražili da to  bude vikend, kad ima manje ljudi. Znate, kad vam neko kaže da će za tri dana da gađaju zgradu u kojoj radite, ne može vam biti svejedno, koliko god da se time bavite. Ja sam rekao da ću tu informaciju proslediti, ne ulazeći u to da li je tačna ili ne. U svakom slučaju, ove tri zgrade su gađane u subotu, kao što svi znamo. Batočanin i ja smo to prosledili vrhu službe.

Posle bombardovanja, Petrušić je ponovo u Beogradu i Leštarić pregovara sa njim o

nabavci opreme za specijalne jedinice MUP-a Srbije. Posao je ugovoren, ali stvari kreću neočekivanim tokom. Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000): U kontekstu očekivanja tih sredstava, dolazi do intenziviranja afere “Pauk”, hapšenja, njegovog serviranja te medijske priče – šta se desilo i šta su nameravali.

Goran Matić, savezni sekretar za informisanje, novembar 1999. Imali su četiri osnovna scenarija i ja ću ih navesti. Prvi scenario je bio razmišljanje o snajperskom napadu unutar rezidencije predsednika Miloševića.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000): U jednoj toj pompeznoj najavi, Slobodan Orešanin, koji nosi vrlo debele naočare, bio je  predstavljen kao snajperista. Pa, logičnije je da je hteo da ga otruje, on je ipak, naučnik, a ne ovako, ne vidi na pet metara, čovek sedi za računarom, magistar.

Leštarić za operaciju “Pauk” saznaje sasvim slučajno, tokom neformalnog razgovora sa svojim kolegom Aleksandrom Dorđevićem iz Šeste uprave Službe državne bezbednosti. Đorđević mu priča da se priprema velika akcija hvatanja neke terorističke grupe i pokazuje mu sliku Jugoslava Petrušića, označivši ga kao vođu grupe za kojim služba intenzivno traga. Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000): Sticajem okolnosti ja sam s Petrušićem bio dan pre u hotelu ’’Putnik’’ u Sarajevskoj ulici gde je on odsedao. Videli smo se neformalno, razgovarali onako… a ta fotografija koju mi je Aca  pokazao je fotografija na kojoj Petrušić ima totalno izmenjeno lice, ne liči na sebe, ima bradu , mršaviji je. Služba je očigledno skenirala njegovu fotku iz ranijih dana. Ja kažem: Aco, ja sam  juče bio s ovim čovekom, on uošte ne izgleda ovako. On je tu u Beogradu, Aca kaže – nemoguće. Rekoh – on je tu u Beogradu, u Sarajevskoj. I onda je on okrenuo par brojeva telefona, javio nekom… To je zanimljiv detalj koji pokazuje da je Služba imala vakuume.

Ubrzo, grupa je uhapšena i posle jednogodišnjeg pritvora oslobođena optužbi za špijunažu i neuspeli atentat. Tokom 2000. godine državni vrh sve češće pominje termin terorizam kada govori o aktivnostima opozicije. Vojni vrh razmatra mogućnosti kažnjavanja političkih protivnika svog vrhovnog komandanta.

 STENOGRAM SA SEDNICE KOLEGIJUMA GŠ VJ, april 2000. (str. 264)

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ: …Ovo što spominju ovoga Živkovića, gradonačelnika, mi smo ga tužili za onu izjavu, jer on  stalno daje izjave i ocenjuje vojsku, zahteva od vojske itd. Danas je ‘’Dojče vele’’ preneo tu njegovu izjavu. Evo šta kaže: da jedna opasna igra nekih ljudi u vojsci koji i dalje misle da u vojsci treba da postoje politički komesari.... …No, videćemo, on je dao izjavu, i to jako loše nekoliko puta, da vojska diže borbenu gotovost, da upućuje trupe na teritoriju 3. armije, da je poslata 63. padobranska brigada u ono vreme kada su se dešavale one stvari na aerodromu, što je izazvalo veliku uznemirenost građana u Nišu i mi smo ga zbog toga tužili i tužićemo ga i dalje.

Zoran Živković, gradonačelnik Niša (1997-2000): Razlog za tužbu je moj govor na jednom od mitinga Saveza za promene. Tada je podignuta  borbena gotovost 3. armije zbog toga što su se mrko gledali policajci i vojnici na podgoričkom aerodromu Golubovci.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Međutim, kakav je tu spor bio. Spor je bio prva njegova izjava da smo podigli borbenu gotovost 3. armije, da smo podigli borbenu gotovost 63. padobranske brigade, da je ona upućena za Crnu Goru, što nije bilo tačno, pa se u tom smislu vodila polemika oko toga.

Zoran Živković, gradonačelnik Niša (1997-2000): Ali ja znam da je podignuta borbena gotovost kao za predratno stanje. Ja sam na mitingu rekao: Zašto se to desilo? Protiv koga mi to ponovo ratujemo? Ko je taj novi neprijatelj? Posle nekoliko dana sam obavešten da je podneta krivična prijava. Išao sam dva puta kod istražnog sudije,  ponovio od reči do reči govor koji sam održao tamo i rekao sam da ne vidim šta sam rekao što ne odgovara istini i što je loše.

I drugi lideri opozicije su na meti nadležnih službi. Aktivnosti Vuka Draškovića analiziraju se i na zajedničkoj sednici vojnog i policijskog vrha, održanoj 10. aprila 2000. godine. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Ono što je karakteristično za ovaj kolegijum je sledeće – Vuk je pre toga boravio u Moskvi, zajedno s njim je boravio i sadašnji načelnik Generalštaba Krga. U Moskvi su imali susrete s Ivanovim, a Krga sa načelnikom Generalštaba ruske armije. Očigledno je da je predmet interesovanja obe službe bio vrlo veliki za lidera kakav je bio Vuk Drasković.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Posle zločina na Ibarskoj magistrali u januaru 2000. godine ja sam bio u Moskvi, boravio sam

tamo tri dana, i između ostalog imao sam tročasovni susret u Ministarstvu spoljnih poslova sa ministrom inostranih poslova Rusije Igorom Ivanovim. Ja sam tom prilikom Ivanova upoznao sa detaljima zločina na Ibarskoj magistrali od 3. oktobra ‘99, detaljima ubistva Slavka Ćuruvije. Rekao sam im da je Milošević postao jedna nekontrolisana i neodgovorna zver, neodgovorni ubica i da je to postao naročito od maja 99. kada je protiv njega podignuta optužnica u Hagu.  STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10. april 2000 (str. 285)

RADOMIR MARKOVIĆ, načelnik RDB-a Srbije: U vezi sa poslednjim Vukovim boravku u gostima kod Ivanova ne mogu da kažem da je bio u  poseti, nego da je to privatna poseta ministru inostranih poslova Ivanovu bila. On zagovara  jednu tezu da su u razgovoru sa Ivanovom, kome je prisustvovalo pet saradnika ministra Ivanova i trojica njegovih iz SPO-a, postavljali opcije za rušenje vlasti u Jugoslaviji. Jedn a je opcija bila likvidacija predsednika države, druga opcija je bila vojni udar i treća opcija su bili prevremeni izbori. Pazite, govorim o Vukovim rečima, to nije ni iz jednog drugog podatka koji nam je dostupan, nego isključivo Vukova interpretacija razgovora, koja je verovatno i bila namenjena nama. Navodno, to što je sa Amerikancima dalje razgovarao, da su oni rekli da nisu spremni za likvidaciju predsednika, niti za vojni udar, da ga izazovu ovde, ali kaže da se može razgovarati o tome, a za sada nemaju takvu opciju.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Pričali smo i o vanrednim izborima i o mogućnostima da se izađe na parlamentarne izbore u okolnostima kad je glava bukvalno na panju i kada imate jednog pobesnelog serijskog ubicu koji nije pod bilo kakvom kontrolom. Nisam ja to govorio, i da jesam pa šta, ali zaista nisam, to ne bi  bilo diplomatski, to bi bilo veoma nedelikanto.  STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10. april 2000 (str. 285)

RADOMIR MARKOVIĆ, načelnik RDB-a Srbije:  Znači, mora se paziti šta taj zlikovac govori. Vi ste možda slušali i njegov govor u Rusiji na nekoj privatnoj televiziji, to nije bilo na državnoj televiziji nego na privatnoj. Nijedne novine nisu donele nikakav komentar o njegovom boravku i sve je njegova lična interpretacija, ali je on u onom govoru na televiziji apostrofirao državni terorizam, logore, Staljinov režim ovde i sve ono najgore čega je mogao da se seti u svojoj bolesnoj psihi.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: U ovom kolegijumu, ono što je zanimljivo - malo neuobičajen rečnik za ljude tog formata i mesta koja zauzimaju. Vuka Draškovića je Rade Marković nazivao zlikovcem, a Branko Krga

narkomanom.

 STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10. april 2000 (str. 286)

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ: ...On je bio i u Nišu na televiziji, kaže da je strašno ružno govorio i o predsedniku. Možemo li mi... ja ne znam kako ti zakoni o izražavanju tih stavova zvaničnih tretiraju to. Zašto neko njega ne tuži, da mi imamo za svaki njegov istup u kom vređa državu, vređa predsednika, vređa  pojedine ličnosti, da bude tužen, pa neka se neko bavi time, nećemo se mi pojavljivati.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ja se ne sećam da smo mi imali bilo kakav zajednički sastanak sa predstavnicima MUP-a na kome smo razgovarali o tim stvarima. Mi smo imali sastanak, to su redovni godišnji sastanci na kojima se uglavnom govori o saradnji vojske i MUP-a i unapređenju te saradnje, a nikako o iznošenju bilo kakvih stavova. Niti je državno rukovodstvo dozvoljavalo u to vreme da se drže takvi sastanci, bar se ne sećam tog sastanka gde se uopšte spominjao Vuk Drašković i gde je Krga to iznosio.  STENOGRAM sa zajedničkog sastanka vojnog i policijskog vrha, 10. april 2000.

General-potpukovnik BRANKO KRGA: ...Inače, bio sam primljen kod načelnika Generalštaba i kod ostalih visokih vojnih rukovodilaca, apsolutno nas podržavaju, nas, ovaj režim, ovu vojsku, ovu policiju. Za Vuka svi tamo znaju da  je narkoman, da je ovo, da je ono, itd. da su ga odbacili Amerikanci i sada pokušava kod Rusa da ostvari nekakvu podršku računajući da će sada Putin kao demokratski orijentisan predsednik  dati veću podršku njima, što su sve insinuacije.

U međuvremenu, pojačava se bitka za medije. Posle zatvaranja nekoliko lokalnih radio i TV stanica, opozicija u gradovima u kojima je na vlasti organizuje demonstracije za odbranu lokalnih medija. Vojni vrh budno prati situaciju. STENOGRAM SA SEDNICE KOLEGIJUMA GENERALŠTABA VJ, MAJ 2000. General-potpukovnik VLADIMIR LAZAREVIĆ: ...Aktiviranje takozvanih kriznih štabova za odbranu slobodnih medija, koje je počelo juče u  Nišu, a danas najavljuju Kruševac i drugi centri, organizovanje protestnih skupova i pozivanje  građana na iskazivanje svih oblika građanske neposlušnosti, a juče su počeli i da pozivaju VJ i

njene pripadnike da otkažu poslušnost vojnim vrhovima.

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ: Uhapsite to, Lazo. Ako nećemo mi njih da uhapsimo sada, ako on poziva otvoreno vojsku da otkaže poslušnost, to pogledajte u zakonu, šta to znači. Imaš da izvedeš oklopni bataljon i da uhapsiš Živkovića ako je on to rekao. Nemojte da mislite da oni neće da nasrnu na nas, nasrnuće i te kako. Onog trenutka kada osete da se mi plašimo, da se kolebamo, onda će oni to da urade...

General-potpukovnik VLADIMIR LAZAREVIĆ:  Praktično, centar destrukcije je Niš. U Nišu i Pirotu smenjuju se stalno Stambolić, Perišić i ko  sve još.

General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ: To treba uhvatiti i isprebijati, pa da vidiš da li će opet.

Zoran Živković, gradonačelnik Niša (1997-2000): Bilo je više situacija gde su jasno pokazivali da su protiv toga da u Nišu ne bude Miloševićeve vlasti nego demokratska vlast. Recimo, bilo je tih situacija da me pozovu na zakletvu kada vojnici polažu zakletvu i da me onda ne pomenu. Ja stojim na bini, onda neki oficirčić  pozdravllja goste i ne pomene mene i onda ja usred tog nastupa siđem i prođem pored vojnika, izađem napolje.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):  Ne, to nije tačno. Dok sam ja bio komandant armije, Živković je bio gradonačelnik Niša, mi smo imali neku saradnju. On je imao svoje stavove u to vreme.

Predmet interesovanja vojnog vrha bili su i pojedini novinari koji su pisali kritičke tekstove o pojedinim generalima. Među njima je bio i bivši pukovnik Ljubodrag Stojadinović. Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar:  Najradikalnija pretnja stigla je iz VJ, iz Vojnoistorijskog instituta na Kalemegdanu, gde se nalazila kontraobaveštajna grupa (23:05). Neki oficiri su me pozvali, kasnije sam saznao koji, rekli da ću dobiti pošiljku i ja sam o tome napisao tekst u ‘’Glasu javnosti’’, objavljen je, a kasnije sam saznao da su to bili jedan kapetan i stariji vodnik, koji su mi pretili likvidacijom.

Dvadeset petog maja 2000. godine načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general Nebojša Pavković na sednicu Kolegijuma poziva i čelne ljude vojnog pravosuđa. On i ministar odbrane general Dragoljub Ojdanić otvoreno pokazuju da su nezadovoljni

njihovim radom, posebno kada su u pitanju procesi protiv protivnika tadašnje vlasti. SEDNICA KOLEGIJUMA načelnika Generalštaba VJ – 25. MAJ 2000. General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ: …Vi ste dužni da idete da pratite, da jurite. Obrenčević da prati za Perišića, gde je predmet   zastao, šta je u pitanju, šta mi treba kao stručna služba da dopunimo, da damo uz taj predmet da  se Perišić osudi, a ne da ih sklanjaju u fioke i da zaobilaze…  Ko će da zalegne iza predmeta koji smo mi pokrenuli? Niko. Ja se svaki dan čujem sa  Lazarevićem, gde je predmet za Živkovića? Vi znate šta je Živković uradio, dali smo ga na civilni  sud, civilni sud znamo kako radi, gde su?...

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Recimo, Pavković je u jednom trenutku rekao, misleći na grupu “Osa”, da ga šef zove danima, misleći na Miloševića, i da on ne može da mu objasni kako su jednu takvu grupu, kako su je oni okvalifikovali s Goranom Matićem, osudili samo na 5 godina. Treba ih osuditi na 10, pa kad se žale, da izdrže osam, a ne da im se da pet, pa na kraju izađu posle godinu dana. To je sve pričao  pred svim tim ljudima iz vojnog pravosuđa, nadovezivali su se na Pavkovićev govor kako vojno  pravosuđe mora da štiti interese vojske, u svari vojnog vrha.

Pukovnik Nikola Petković, vojni tužilac: A taj sastanak jeste bio prošireni kolegijum Ministrastva odbrane. Inače, mi smo u sastavu ministarstva i tu je referisano… godišnji naš izveštaj…Mesečne informacije o tome šta je urađeno šaljemo i ministarstvu i predsedniku i vojnim komandama i još nekim strukturama  jednom godišnje, to je analiza rada. To šta je neko u toj analizi govorio treba samo staviti u kontekst šta se posle toga desilo i kako su pravosudni organi radili i ko je dobio maksimalne kazne.

Kao primer aljkavosti vojnog pravosuđa Pavković na tom sastanku navodi i slučaj dopisnika Asošijeted frans presa i lista “Danas” Miroslava Filipovića. Ovaj kraljevački novinar pozornost bezbednosnih službi privlači serijom tekstova o vojsci, a naročito jednim člankom o ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji. Miroslav Filipović, novinar: Ja sam taj tekst naslovio: ”Dečje suze protiv Miloševića”, a to je priča o stradanju dece na Kosovu. Naime, prema nekim podacima istraživanja do kojih sam ja u to vreme došao, od dejstava VJ, srpske policije na Kosovu, stradalo je 800 kosovskih mališana mlađih od 5 godina.

Tekst je prvi objavio britanski “Indipendent”, a potom je osvanuo i na sajtu londonskog

Instituta za rat i mir. Miroslav Filipović, novinar: Doduše, dobio sam upozorenje da vodim računa da im se, citiram, ne napenalim ponovo. Ja sam tu poruku shvatio prilično ozbiljno jer je dolazila od ozbiljnih, autoritativnih ljudi koji su mnogo toga lošeg mogli da urade, nekim kolegama su i uradili.

Filipović potom piše još jedan tekst o namerama Miloševićevog režima da izazove krvoproliće na severu Crne Gore. Ubrzo ga hapse pripadnici Službe državne bezbednosti. Sudija Okružnog suda u Kraljevu njegov slučaj prebacuje u nadležnost Vojnog suda u Nišu. Miroslav Filipović, novinar: Sutradan su me pustili sa rešenjem vojnog tužioca, odnosno predsednika suda, da u mojim radnjama nema elemenata i da javni tužilac ne može u roku od 24 sata da odluči hoće li ili neće da podnosi krivicu za ono drugo, jer ja sam optužen za krivično delo špijunaže i krivično delo širenja lažnih vesti.

General Pavković na sastanku sa predstavnicima vojnog pravosuđa pokazuje nezadovoljstvo takvim razvojem situacije. SEDNICA KOLEGIJUMA načelnika Generalštaba VJ – 25. MAJ 2000. godine General-pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ:  Mi smo jedva namolili i MUP i Državnu bezbednost da uhapse toga Filipovića i oni su to uradili, i sa 150 kucanih stranica su dostavili predmet tužiocu. On nije našao za 24 sata da to izuči da donese odluku, hoće li to da pokrene ili neće, i onda mene zove predsednik da mu odgovaram ono što ne znam da mu odgovorim. To je suština.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: To je izazvalo strašan revolt u Beogradu, podiglo se do najvišeg nivoa, predsednik je o tome bio obavešten. General Pavković je insistirao i doslovce rekao da se pod hitno smeni vojni tužilac u  Nišu, mislim da se zove Radovanović, na njegovo mesto da se postavi mlad kapetan kome će Pavković dati čin majora, sledeće godine čin potpukovnika, odmah mu rešiti sambeno pitanje, ali da se u slučaju Filipović moraju primeniti sankcije otprilike onako kako je to vojni vrh zamislio.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ja ništa nisam osporavao, ali nisam ni tražio da se on uhapsi. Ne može on ako ima podatke i piše o nečemu da bude uhapšen zbog toga.

Miroslav Filipović, novinar: Posle 10 dana sam dobio telegram da se javim u vojni sud u Nišu, ja sam otišao, to je bio opet  ponedeljak. Posle saslušanja kod istražnog sudije kapetana Mladenovića ja sam zadržan u  pritvoru. Suđenje je bilo 25. ili 26. jula, ja sam osuđen na sedam godina zatvora.

Pukovnik Nikola Petković, vojni tužilac: A to što neko iz političkih krugova nije zadovoljan kaznenom politikom, kako je u nekom  predmetu nešto urađeno, to je stvar tih političkih krugova, ali se nije desilo da zbog takvih stavova bude promenjena odluka tužioca, pa da se krene u postupak za nešto za šta u predmetu nema dokaza.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: To izaziva gorčinu, jer se vojno pravosuđe stalno hvalilo nezavisnošću, što je nemoguće jer   postoji jasan odnos subordinacije zbog činova, položaja, funkcije, dobijanja stana i svega onoga što je u vojsci centralizovano.

Krajem maja 2000. godine, Vuk Drašković ponovo putuje u Moskvu, zajedno sa Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom. Po povratku, njegovom obezbeđenju policija na aerodromu oduzima lično naoružanje. Drašković odlazi u Crnu Goru, gde se oseća sigurnijim. Vrh crnogorske vlasti je, u međuvremenu, upoznat sa sadržajem zajedničkog sastanka čelnika vojske i srpske policije. Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Kad god je dolazio u Crnu Goru, on je mene zvao, najavljivao taj dolazak i mi smo depešom, kako to ide, obaveštavali službu javne i državne bezbednosti da se preduzmu odgovarjauće mere zaštite.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a: I zaista, sve je to tako bilo do toga 12. juna 2000. kada sam doputovao u Budvu. Ja sam se javio Crnogorcima da sam dosao, ali iz nekih neobjašnjivih razloga tada nikakvog obezbeđenja oko moga stana nije bilo.

Početkom juna iz Beograda u Budvu stiže grupa ljudi sa specijalnim zadatkom. Smeštaju se u ranije iznajmljen stan, u blizini Draškovićevog. Nekoliko dana osmatraju njegov stan. Petnaestog juna, malo pre ponoći, kreću u akciju. Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Te noći, nakon napornog dana pisanja, prosto sam gledao TV. Odjednom, osetio sam kao ujed komarca na predelu levog uha i tog trenutka, uz prigušen pucanj koji je pratio taj neki žarki dodir 

moga uva, shvatio sam da je u pitanju atentat i munjevito sam se bacio na pod i nekakvim  pokretima, da nikada ne budem sekund na istom mestu, uspeo sam da se prebacim na gornju  platformu. Moj stan ima dve platforme - trpezarija je jedno pola metra uzvišenija od dn evne sobe - i da se zaklonim iza jednog betonskog stuba.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi: Tu noć mi je tu sedela prijateljica, sedeli smo do 12 na terasi, ispratila sam je do ćoška i kad sam se vratila, uzela sam čaše što smo pili sok, ušla u kuhinju i počela da perem. I čula sam to tako neko, nije mi to ličilo na pucanje, nego na neko lupkanje, 3-4 puta, pa je malo stalo, pa opet toliko puta. Začudila sam se. Meni je ličilo kao da Vuk lupa bube po zidu, još se mislim šta komšija noćas lovi, znala sam da je bio tu sam.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Tada sam napravio grešku kad sam već bio zaklonjen iza betonskog stuba, hteo sam da provirim oprezno da vidim odakle pucaju, koliko ih ima, i tada sam pogođen, metak mi je okrznuo desnu slepoočnicu, povikao sam: Dajte mi pištolj! iako nikoga nije bilo u stanu, čisto iz psiholoških razloga, da ih dovedem u zabludu. Ne znam koliko je taj moj povik uticao, ali opalili su još dva kuršuma, ukupno osam, i otišli.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi: I onda je počelo, kad je ta druga tura počela da lupa, onda sam čula lomljenje, kršenje stakla i Vukov glas. Zvao je, samo sam čula da je zvao: “Ubiše me!” Slobo je spavao ovde, bila je neka utakmica i on je gledao i zaspao. Ja samo bacim to što sam radila i kažem: Slobo, nešto se kod Vuka dešava. Potrčala sam tamo napolje preko terase i u tom momentu, dok sam prilazila s ovu stranu vrata, Vuk je otvarao vrata otud i zadnji pucanj u tom momentu, taj je baš bio jak.

Atentator je već u bekstvu. Uz put odbacuje pištolj iz koga je pucao i sa saučesnicima se neopaženo udaljava sa mesta zločina. Vuk Drašković, predsednik SPO-a: I ja sam se prebacio do komšije istog trenutka i učinio dve stvari. Prvo, zamolio sam komšinicu da javi budvanskoj policiji da je pucano na mene sa ciljem da blokiraju izlaz iz Budve.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi: Da, kad je Vuk ušao, samo je rekao - neće da me ostave na miru, ‘oće da me ubiju. Čini mi se da  je pomenuo Slobodana Miloševića, da on hoće da ga ubije. Ja sam se plašila da će čovek tu da umre, sve mu je ovako između prstiju točilo, sav je bio krvav, ja uzmem neki peškir i natopim rakijom i ovako mu tu stavim.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Javio sam se supruzi u Beograd i rekao: “Dano, upravo su pucali na mene”, svakakve glasine će sada da krenu, možda i to da sam ubijen. Nemoj da veruješ, evo ti se javljam. Pogodili su me samo dva puta u glavu, ali dobro se osećam, nije ništa strašno. I posle toga sam otišao u  budvanski dom zdravlja. Tu su mi dali neku prvu pomoć i onda me prebacili u kotorsku bolnicu gde mi je desna strana slepoočnice zašivena sa osam kopči i sanirane obe rane.

U Budvu ubrzo stiže jedinica pripadnika specijalne policije iz Podgorice, kao i čelnici crnogorskog MUP-a. Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Čim se desio atentat, odmah je stigao Vuk Bošković sa jednom ekipom, helikopterom, praktično za par minuta se našao na licu mesta. Odmah za njim došli smo Maraš i ja i zatekli smo Vuka Draškovića, naravno, u šoku. Bio je još uvek krvav. Naravno, u međuvremenu mu je bila ukazana pomoć, bio je u zavojima itd. Nismo ga zatekli u stanu nego smo ga zatekli u vili u Miločeru i obavili taj prvi razgovor koji je bio smirujuć i ohrabrujuć.

U međuvremenu, atentatori uspevaju da neprimećeni prođu policijsku blokadu. Drašković se sutradan vraća u svoj stan. Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Sutradan kad je Danica stigla iz Beograda, popodne su došli i Vukašin Maraš, ministar  unutrašnjih poslova i predsednik Crne Gore Mile Đukanović.

Draškovićevu suprugu zanima šta se desilo sa do tada uobičajenim obezbeđenjem. Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Jednostavno, takva su vremena bila da niko nikom nije mogao da garantuje 100% bezbednost. Mi smo preduzeli sve mere i radnje da se praktično obuhvati ne samo njegov stan u Budvi, već cela Budva i ceo region. Ali, naravno, kad se desio taj atentat, išla je istraga da vidimo šta je i kako je  bilo.

Mara Lukić, komšinica Vuka Draškovića u Budvi: Pre toga, kad je jednom bio, milicija je bila na ćošku tu i na polovini ove ulice i po igralištu. Dvatri milicionera su bila uvek, a taj put nisu. Baš su me to pitali iz policije. Tih dana dok je tu bio nisam viđala nijednog policajca.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Onaj policajac koji stoji ispred stana, verovatno to ljudi rade u policiji, on ima jednu mogućnost,

što bismo mi rekli, da mu ne stane krv u nogama, da prošeta 10 ili 20 metara gore-dole, ali to nije opravdanje za MUP kao službu. Da li je to udaljavanje tih policajaca koji su morali da budu tu na tom izlazu opravdano, da li je u pitanju tih 10 ili 20 metara. Zato su usledile rigorozne mere, ti su ljudi pozvani na odgovornost, bilo je suspenzija, zamenjen je načelnik odeljenja bezbednosti, načelnik centra bezbednosti i to je po hijerarhiji išlo.

Odmah posle pucnjave, atentatori trče do ranije pripremljenog vojnog sanitetskog vozila, oblače vojne uniforme i napuštaju Budvu. Crnogorska policija ne kontroliše vojna vozila. Utočište dobijaju u kasarni u Kumboru. Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Tri dana posle atentata do mene su stigle dojave, opet anonimne, da su atentatori prebačeni vojnim helikopterom za Srbiju i ja sam to obelodanio kao verovatnoću.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ja sam dao izjavu da sam dobio od Miloševića telefonom informaciju da će se javiti Vlajko i Rade i da im se da to što se bude tražilo. Onda se javio Vlajko i rekao mi to uopšteno, sa Radetom smo nešto detaljnije razgovarali, ali ja sam rekao da mi trebaju imena, uputio sam ga na Zeca ( Milana, admiral – prim. aut.), on je tog čoveka povezao sa Zecom, oni su se dogovorili i ništa u tome nije bilo neobično. Imali smo tog dana proslavu Dana Vojske, mi smo bili ovde, niko ništa nije znao.

Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Odbrana tadašnjeg načelnika Generalštaba Pavkovića i komandanta vazduhoplovstva i mornarice, da oni nisu znali zbog čega daju tu podršku SDB-u Beograda i da nisu znali kakav nalog izvršavaju, na neodrživim je pozicijama. Moguće je, recimo, da nisu znali u tom trenutku šta rade i u šta su upregnuti, ali sigurno su znali odmah posle atentata u Budvi i jasno im je moralo biti.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Kad je obajavljeno da je izveden atentat na Vuka, desilo se da je TV Crne Gore objavio da su uhapšeni atentatori i da je protiv njih sprovedena istraga, a ovi ljudi se prevoze posle dan ili dva. Šta je sumnjivo u tome? Ovi su uhapšeni, ovi se prevoze, čak ni dan-danas ja ne znam ko se  prevezao tim helikopterom, ni kako je bilo. Da li su to ti ili nisu, ne znam. Jedna jedina stvar je u tome tačna - da su to pripadnici službe državne bezbednosti i to mene u čitavoj stvari zanima, sve drugo me ne zanima.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: Prosto je neverovatno, ako načelnik Generalštaba lično mora da odobri let nekog helikoptera, on  je morao da se upita o čemu je reč, jer mora biti da je reč o nekoj važnoj akciji, s kojom bi on

morao da bude upoznat, jer inače ne zaslužuje da bude na tom mestu.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ja sam tada bio dva i po meseca načelnik generalštaba VJ. Do tada lično nisam poznavao Radeta Markovića, osim što smo se sretali na sastancima i do tada smo imali jedan verbalni sukob u  prisustvu Miloševića. Ljudi koji se ne poznaju dobro ne mogu da se poveravaju jedan drugome u tom pogledu, a naročito šta namerava jedna, a šta druga institucija da uradi.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: A druga stvar, nije verovatno da niko nije znao o čemu je reč. Dakle, kao što postoji služba  bezbednosti u Srbiji, Crnoj Gori, postoji i u Vojsci i ona je morala da ima neka saznanja ili je nesposobna ili je deo zavere protiv svog načelnika, što je neverovatno. Dakle, to opravdanje da niko nije znao o čemu je reč, otpada.

Nekoliko dana nakon neuspelog atentata na Draškovića, istraga crnogorske policije daje prve rezultate. Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997-2000): Mi smo identifikovali počinioce tog dela, našli smo materijalne dokaze i učinili sve da imamo dovoljnu količinu dokaznog materijala da podnesemo krivične prijave protiv ljudi koji su  počinili to delo.

Najpre su uhapšena braća Lovrić, Milan i Ivan, obojica iz Beograda. Crnogorska policija protiv njih podnosi krivičnu prijavu zbog sumnje da su počinili krivično delo terorizma pokušajem ubistva lidera SPO-a. Krivična prijava podneta je ubrzo i protiv Vladimira Jovanovića, zvanog Japanac, Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića. Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Veoma su precizno utvrdili da iza atentata stoji sluzba DB-a Srbije, da je u atentat umešan surčinski klan.

Na zahtev istražnog sudije podgoričkog suda Zorana Živkovića, MUP Crne Gore raspisuje poternicu za Jovanovićem, Lukovićem i Spasojevićem. Međutim, u tom trenutku, saradnja republičkih policija na najnižem je mogućem nivou. Zoran Živković, sudija:  Nakon izvesnog vremena jedva mi je isporučen Vladimir Jovanović, zvani Japanac, koga sam takođe ispitao i odredio mu pritvor.

Beogradska policija privodi Dušana Spasojevića na informativni razgovor i odmah ga

pušta. Spasojević kao alibi pokazuje potvrdu lekara da je u vreme atentata bio na lečenju. Zoran Živković, sudija: Bio sam iznenađen takvim odgovorom, po meni krajnje neprofesionalnim, da policija ceni da li treba da se privede ili ne treba. Kada je na snazi poternica suda, policija nema šta da razmišlja treba li da ga privede ili ne treba, ona jednostvano mora to da izvrši.

Šest meseci posle atentata, braća Lovrić i Vladimir Jovanović Japanac izlaze iz pritvora. U Srbiji dolazi do promene vlasti, a u Podgorici se tih dana pojavljuje Dušan Spasojević i daje izjavu istražnim organima. Zoran Živković, sudija: Sa sobom je doneo medicinsku dokumentaciju kojom je opravdao neodazivanje sudu. Ne mogu tačno da se setim ko je potpisao tu dokumentaciju, moguće je da je Milovan Bojić, ali nisam baš siguran.

Zoran Živković, sudija: Ja sam ga saslušao, ispitao i doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv njega, nakon čega sam ga  pustio na slobodu jer je otpao taj osnov pritvora, uticaj na bekstvo iz Člana 191. stav 1 Krivičnog zakona. Ovi ostali su već izašli i deplasirano je bilo da on ostane u pritvoru.

Osamnaestog oktobra 2000. godine beogradska policija saopštava da, po zahtevu MUP-a Crne Gore, traga za osumnjičenima za atentat na predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića u Budvi - Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem - i apeluje na sve koji imaju informacije o njima da se jave policiji. Vuk Drašković, predsednik SPO-a: Krajem te 2000. godine, Japanac je pušten iz zatvora, a ubrzo će biti praktično obustavljen istražni postupak protiv Spasojevića i Lukovića. Naime, crnogorska policija je vodila istragu u najboljoj nameri da pohvata atentatore sve dok u Beogradu nije pao Slobodan Milošević. Doslo  je do političke nagodbe između nove vlasti u Beogradu i vlasti u Crnoj Gori da se ti ljudi koje je crnogorska policija gonila - Spasojević, Luković, Jovanović - puste, verovatno, im je rečeno da su oni stubovi 5. oktobra, heroji, oni koji su pomogli DOS-u da se domogne vlasti. Tako je, nažalost, bilo.

Odlomci iz knjige Vojna tajna autora Vladana Vlajkovića Progon medija Uloga vojnog vrha u izbornoj krađi Posle 5. oktobra Susret Koštunice i generala Hapšenje Miloševića Afera “Perišić” Đinđić očekuje smenu Tomića Postupak pred Vojnim sudom Knjigu Vojna tajna, koju je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, krajem marta zaplenila je vojna policija po nalogu vojnog pravosuđa, a sam autor je proveo mesec dana u pritvoru pod sumnom da je počinio krivično delo odavanja vojne tajne.

Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (arhivski snimak, 10. jun 2000, Aleksinac): Međutim, potpomognute stranim faktorom, destruktivne snage u našoj zemlji nastoje da razbiju njeno jedinstvo. Te snage atakuju i na Vojsku Jugoslavije, znajući da je ona nezamenjivi faktor 

 jedinstva, stabilnosti i bezbednosti SR Jugoslavije.

Početkom leta 2000. godine postaje jasno da se Slobodan Milošević priprema za izbore. Šestog jula dvotrećinska većina u Saveznoj skupštini usvaja promenu Ustava, koja podrazumeva da se predsednik države bira neposredno. Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Budući da se vlast u Crnoj Gori deklarisala da neće da učestvuje u tim izborima, oni su automatski bili nemogući iz prostog razloga što republička izborna komisija ne bi odradila nijedan od tih poslova. To je bio osnovni motiv da se pristupi onoj poludiverzantskoj promeni saveznog ustava jer je bilo nemoguće održati izbore na teritoriji Crne Gore ukoliko se ne da ovlašćenje Saveznoj izbornoj komisiji da sama formira svoju potkomisiju.

Pripremaju se diverzije i na medijskom polju. Dvanaestog jula novinarima nezavisnih medija zabranjeno je da prate zasedanje Skupštine Srbije. Samo šest dana kasnije, u zgradi Generalštaba Vojske Jugoslavije, održava se zajednički sastanak vojnog vrha, predstavnika Državne bezbednosti Srbije i Saveznog sekretarijata za informisanje, na kojem se razmatraju mogućnosti ometanja nezavisnih elektronskih medija i instaliranja prorežimskih medija u Crnoj Gori. SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):  Dobro, evo o čemu se radi. Mi hoćemo da napravimo jednu ekipu i jedan plan kojim bismo  parirali na tom psihološko-propagandnom planu, nasrtajima na nas, odnosno svemu ovome što  se događa i tom medijskom i drugom ambijentu na našem prostoru. Radi se o tome da, kao što  znate, veliki broj i radio i televizijskih stanica emituje programe koji su praktično neprijateljskog  karaktera i smatramo da treba da iskoristimo znanje i tehniku koje imamo da neke potpuno eliminišemo, da neke ometamo i da, kao treći segment toga plana, napravimo plan za psihološko i propagandno delovanje protiv takvih informacija koje idu prema nama.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:  Na tom sastanku je bio prisutan i načelnik Uprave za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva, bio je prisutan i gospodin Filipović, načelnik uprave za specijalne operacije u DB-u. Razmatrana je problematika slobodnih medija u Srbiji, zatim nekih medija koji pokrivaju signalom teritoriju Srbije i Crne Gore kao što je Radio Slobodna Evropa; Pavković j dao naređenje da se ometa signal, kako on kaže, neprijateljskih stanica, po svaku cenu.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Pa, mi nismo imali kapacitete da ometamo neki TV program, mi to nemamo.

Toma Damjanović, tehnički koordinator ANEM-a: Konkretnih dokaza da je Vojska ometala program 2000. godine niko od nas nema, ali je činjenica da vojska ima izuzetno kvalitetne predajnike još od 1990. godine, kada je trebalo da bude oformljena Televizija Jutel, tako da neke indicije idu ka tome da je vojska, ako je htela, mogla da ometa sve emitere.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Tehničko prisustvo VJ je i te kako bilo značajno na teritoriji Crne Gore, a to se moglo najviše reflektovati kroz rad Yu Info televizije koja je nelegalno bila u Crnoj Gori, bez prava na frekvenciju, a svu logistiku je dobijala od VJ. Ona je bila praktično sa frekvencijama prisutna, jer   je koristila radio sisteme i druge uređaje VJ, a istovremeno je u to vreme bilo prisutno ometanje legalnih TV stanica u Crnoj Gori. Tako, na primer, najgledanije televizije kao što su Prvi i Drugi  program državne televizije Crne Gore, često su bili ometani, pa se pojavljivala traka kad su neka značajnija dešavanja itd.

Toma Damjanović, tehnički koordinator ANEM-a:  Najveće probleme imala je RTV Pančevo, kao jedina televizija koja je mogla da se vidi u Beogradu. I radio i televizija su imali ogromna ometanja. ’’Devedeset dvojka’’ je imala ogromnih problema u emitovanju. Kada smo se popeli na krov našli smo predajnik koji je bio na frekvenciji radio Indeksa i otkrili da su smetnje koje je imao radio Indeks dolazile sa krova Doma omladine.

Svi glavni elektronski mediji su pod kontrolom Miloševićevog režima. Signal nezavisnih lokalnih medija povremeno se ometa. Savezna vlada pokušava da pojača signal televizije YU Info - čiji je osnivač - kako bi se glas zvaničnog Beograda čuo na celoj teritoriji Crne Gore. Saveznom sekretaru za informisanje Goranu Matiću, međutim, nedostaju sredstva za to. SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine Goran Matić, savezni sekretar za informisanje  Znači, meni treba u ovom trenutku 100.000 maraka i mi završavamo kompletan Nikšić i taj  potez, ja ne mogu to da dobijem nikako, jer se u ovom trenutku rešavaju stanovi, da ne govorim imena iz SNP-a i tako redom. U Saveznoj vladi dele pare skromnim i poštenim radikalima i, tako,  za stambena pitanja ministar pravde je dobio četiri miliona. Meni ta četiri miliona rešavaju  strateške stvari u Crnoj Gori...

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Možda, ne sećam se da je on to tražio. Bio je jedan takav sastanak i tražio je da se povodom te

YU info, naročito na prostoru Crne Gore, to omogući. Naravno, mi smo rekli koji su to uslovi, tamo je to ustupljeno kao i svima, dakle ništa posebno.

Miodrag Živković, politički lider Liberalnog saveza Crne Gore: Mislim da Pavković ne govori istinu. Nijedna druga televizija nije mogla da koristi usluge vojnih objekata za druge svrhe.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Ideja o tome da Savezna vlada, ili ja kao njen predsednik, neposredno učestvujemo u formiranju Yu info kanala ili ustoličenju dnevnih novina u Republici Crnoj Gori, sa današnjih pozicija može da izgleda suludo, ali kada je posmatrate u kontekstu sa prilikama koje su tada bile u Crnoj Gori, u kojoj apsolutno nijedan jedini medij, ali slovom i brojem nijedan, nije prenosio makar  informacije o tome šta se dešava u onome projugoslovenskom bloku ili u federalnim organima, onda je to ispalo i kao nužna stvar. Savezna vlada je donela takvu odluku.

Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000): Očigledno je pod nečijim političkim pritiskom vojska dopustila da se to radi na njenim objektima koji su zaštićeni, jer niko nije mogao tamo da uđe bez saglasnosti. Kad je krenulo emitovanje,  jasno je bilo da se to radi, oni to nisu krili, i to je samo pojačalo utisak o političkoj manipulaciji vojskom i te tenzije.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine General-major Milen Simić, načelnik Uprave za moral i informisanje Generalštaba VJ:  Mi smo preduzeli konkretne mere u Crnoj Gori, organi za moral su ojačani, dve novinarskotelevizijske ekipe, jedna RTS-a, jedna YU Info kanala, u funkciji su komande Druge armije. “Dan” polako maltene postaje naš bilten, ponovo smo stavili u funkciju Radio-televiziju “El   Mag” i neke konkretne aktivnosti. Sada forsiramo pomoć koju vojska pruža, a i neke odgovore o  graničnom pojasu i hapšenju novinara.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Što se tiče dnevnih novina ’’Dan’’, to je bilo neko zadovoljenje i mojih novinarskih ambicija iz ranih dana, ali taj deo i angažman se pravda mojom ulogom kao predsednika najmoćnije opozicione partije tada u Crnoj Gori i želje da iza nje, odnosno ispred nje, stanu jedne  jugoslovenski orijentisane novine.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Gospodin Goran Matić nudi novčana sredstva za sve lokalne stanice uz granicu sa Crnom Gorom, da budu oslobođene plaćanja poreza i slično, a VJ prihvata obavezu da ometa TV. Rade

Marković predlaže da se ubacuju specijalne emisije na iste frekvencije sa istim logotipima televizija, tako da gledaoce dodatno zbune. I zaista, VJ je u tome učestvovala. U tome su učestvovale jedinice EI i PED. Te jedinice su praktično potčinjene Drugoj upravi VJ, odnosno tadašnjem načelniku te uprave generalu Branku Krgi, današnjem načelniku Generalštaba VJ.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Dok je Goran Matić bio u mojoj vladi, siguran sam da to nije radio iz prostog razloga što - ako je nekad rađeno, a nemam informaciju da jeste, ali moguće je da je rađeno - ipak je bilo tehnološki  postalo već mnogo komplikovanije ometati. S druge strane, treba imati u vidu da je od trenutka ustoličenja Mila Đukanovića sistematski ometan program Radio Beograda i da se nigde nije čuo na teritoriji Crne Gore.

Dvadeset sedmog jula raspisani su izbori za predsednika Jugoslavije za 24. septembar. Za isti dan zakazani su i lokalni, pokrajinski i savezni izbori. Osim političkih partija, i vojni vrh obavlja poslednje pripreme za taj dan. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Iz kolegijuma koji su tih dana održavani moglo se videti da je Pavković zdušno zagovarao tezu da se sa upravom za moral i upravom bezbednosti, kako oni kažu, pravilno informišu starešine da ne glasaju za domaće izdajnike i strane plaćenike nego za patriotski blok.

Načelnik Uprave general Milen Simić oficirima prosleđuje akt sa instrukcijama za predstojeće izbore. General-potpukovnik Milen Simić, načelnik Uprave za moral i informisanje Generalštaba VJ: "Osnovni cilj spoljnog faktora jeste da na vlast, na legalan način, kroz izbore, dovede kolaboracioniste koji će slušati i izvršavati političke odluke Vašingtona… Bez obzira na pun u  slobodu odlučivanja u izboru, pripadnici VJ moraju voditi računa da biraju one koji će obezbediti punu afirmaciju VJ... a ne marginalizaciju i zavisnost odbrane od spoljnog faktora.”

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):  Ne, to nije takav tekst bio. Pred svake izbore obavljaju se pripreme za učešće vojske na tim izborima. Zato što je to za nas vrlo komplikovana situacija u kojoj vi deo ljudi koji se nalaze na raznim dužnostima izdvajate sa tih radnih mesta da im omogućite da glasaju itd. To se i sad radi, radilo se i za predsedničke izbore.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: Uprava za moral je bila ideološka uprava, koja je ideologiju porodice distribuirala na čitavu vojsku. Još gora je bila uprava bezbednosti koja je dala instrukciju, u jednom dokumentu, gde

stoji: instrukcija oficirima bezbednosti da svakom pojedincu stave do znanja da će se bez obzira na to kako glasaju to svakako otkriti. Zamislite tu orvelijansku pretnju.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: U septembru 2000. obavljane su poslednje pripreme za izbore na području SRJ. Vojska je imala svoje konkretne zadatke u Crnoj Gori i praktično povodom pitanja izbora na toj teritoriji sve je  palo na pleća VJ.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, septembar 2000. General- potpukovnik Miodrag Simić:  Komanda Druge armije i Ratne mornarice izvršiće procenu svakog glasačkog mesta i potrebnim  snagama Četvrtog bataljona vojne policije, Sedmog bataljona vojne policije specijalne namene i 27. bataljona vojne policije na pogodan način izvršiti obezbeđenje istih radi sprečavanja incidentnih situacija na izbornom mestu i krađe glasačkog materijala. U slučaju da snage MUPa pokušaju da ometu normalan tok izbora i dostavljanje glasačkog materijala, najpre ih upozoriti, a potom primenom sile onemogućiti u tome…

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000): Tačno je da je u jednom trenutku bilo dato naređenje jedinicama 7. bataljona da samo obezbeđuju donošenje glasačkog materijala iz prostog razloga što nismo imali nijednu drugu organizovanu snagu koja bi obavila taj deo fizičkog obezbeđenja prenošenja papira da bi izbori konačno imali nekoga smisla. Slažem se da je bilo nekoliko neodmerenih izjava iz političkog i iz vojnog vrha u vezi s političkim značajem tih izbora. Kasniji tok događaja je pokazao da te izjave nisu imale nikakvog posebnog uticaja.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Zamenik načelnika Generalštaba general Svetozar Marjanović, koji je poznat i po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, za šta je dobio vilu u Užičkoj, doslovce kaže: Problem je što starešine u okviru svoje porodice ne govore da su ovi izdajnici i strani plaćenici, pa se desi da otac glasa za  patriotski blok, a dete, zaboga, glasa za opoziciju.

Podaci koje je Vlajković dostavljao crnogorskoj vladi tih dana stižu i do srpske opozicije. General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002): Te informacije su bile korisne u tom pogledu da znamo mi u DOS-u šta nam se sprema, da možemo da upozorimo jedan drugog. Znali smo šta nam se sprema, znali smo da nas prate, da smo prisluškivani, znali smo da će na sve načine biti sprečavan miting i pretila je opasnost da se upotrebi vojska u vannamenske svrhe.

Izbori 24. septembra prolaze bez većih incidenata. Dvadeset šestog septembra, Demokratska opozicija Srbije saopštava prve rezultate, prema kojima je njen kandidat Vojislav Koštunica osvojio 54,6, a Slobodan Milošević 35 odsto glasova. Dan kasnije, Savezna izborna komisija saopštava drugačije rezultate. Koštunica 48,2, Milošević 40,2 odsto osvojenih glasova. Komisija najavljuje drugi krug predsedničkih izbora. Dvadeset osmog septembra čelnici DOS-a pozivaju građane da blokiraju čitavu Srbiju sve dok  Milošević ne prizna poraz u prvom krugu izbora. Srbija je na ulicama. Milošević ne namerava da prizna rezultate izbora. Rudari Kolubarskog basena stupaju u generalni štrajk. Pavković za strane medije izjavljuje da će vojska poštovati izbornu volju naroda, ali ipak odlazi u rudnik da se obrati rudarima. Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Da je kojim slučajem procenio da ima šansu da nas počisti, on bi to i uradio. Znate, Kolubara, on  je dao nalog za moje hapšenje. Ja sam ugrozio elektroenergetski sistem. To je bio njegov posao.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Ja sam otišao tamo mi smo razgovarali o tome da postoji mogućnost da dođe do havarije, raspada sistema u snabdevanju električnom energijom i da u tom slučaju može doći do poremećaja funkcionisanja borbenih sistema Vojske Jugoslavije. Pre svega radarskih sistema, veza. I ja sam otišao sa komandantom armije i niko više sa mnom nije bio. Bila su četvorica, petorica ljudi iz mog obezbeđenja.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Ja sam slušao njegov razgovor sa sindikalcima u Kolubari. Bio je uključen mobilni telefon i mi smo slušali, kad je on upao s “kobrama” u Kolubaru da ih ubeđuje da prekinu štrajk.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Oni su me primili prvo sa zvižducima, ja sam rekao: znam da vi pravite štrajk koji ima političku  pozadinu, nemam ništa prtiv toga. Zanima nas samo da li će biti ugrožena vojska. Oni su rekli da neće biti ugrožena vojska, mi smo obezbedili minimum proizvodnje, ništa ne brinite. Onda su me ispratili aplauzom, jabuku mi dali itd.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Aha, jabuku u glavu ili šta…

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Karakteristično za taj period jeste to da je od 24. septembra do 5. oktobra VJ imala povišene

mere borbene gotovosti, koje su imale stepen kao pred samo bombardovanje.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Znači, brodovi su u Crnoj Gori palili motore na svakih sat vremena, stepen borbene gotovosti je  bio na maksimalnom nivou, 63. padobranska je bila prepotčinjena Generalštabu, odnosno izdvojena iz 3. armije, 7. bataljon je stavljen u funkciju, svi bataljoni VP stavljeni u stepen maksimalne borbene gotovosti.

Savezna izborna komisija zakazuje drugi krug predsedničkih izbora za 8. oktobar. Opozicija najavljuje masovne demonstracije u Beogradu za 5. oktobar. Vojni vrh iznosi Miloševiću procenu situacije. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Još jedan podatak je zanimljiv, za to ne postoje stenogrami, da su se sastali navodno Pavković sa generalom Milenom Simićem, načelnikom uprave za bezbednost, verovatno je tu bio i general Branko Krga, jer je to bio uži kolegijum, sa predsednikom Miloševićem i to je bilo 3. oktobra. Predloženo je na tom sastanku da Slobodan Milošević nikako ne prihvati varijantu da MUP obezbeđuje demonstracije najavljene za 5. oktobar, jer je Pavković procenio da će na demonstracije izaći mnogo ljudi i da MUP neće moći tehnički i fizički da se suprotstavi eventualnom nasilničkom ponašanju demonstranata.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):  Ne, nismo samo mi bili. Tu je bio čitav državni i vojni vrh, dakle svi su bili prisutni, ne nas četvorica. I bilo je razgovora o tome, koliko će ljudi biti, šta će biti, vojska je dobila zadatak da  preduzme mere oko svojih objekata i ništa više.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković, međutim, tvrdi da će policija sa tri prstena oko Beograda sprečiti najavljeni dolazak demonstranata iz drugih gradova Srbije. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Predlog je išao u pravcu da VJ izvede blokade svih prilaza Beogradu, blokade izlaska demonstranata iz svih većih gradova i da se tako spreči pritisak na javnost i upad u neke institucije u Beogradu.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Znam da tada je bilo reči, mogu da se prisetim toga, da je bilo reči da će MUP da preuzme obavezu da će on to kontrolisati, pratiti dolazak, da nema gužve, zastoja, da ima neke tri linije koje će oni kontrolisati da se unosi eksploziv, oružje itd. Tih priča je bilo, ali Vojska nije dobila nikakav zadatak.

Milošević više veruje proceni svog ministra policije. Petog oktobra kolone demonstranata iz cele Srbije od ranih jutarnjih časova pristižu u Beograd. Ministar policije Vlajko Stojiljković traži pomoć vojske. General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Sa Vlajkom sam se čuo ujutru oko 10 sati kada su počele da pristižu te velike kolone u grad. Onda je on rekao: daj pomozi da se te barikade postave. Ja kažem: kako misliš, šta sad ja da uradim. On kaže: imaš ti onaj tenk, nosač mosta. Ja rekoh: nemam tenk, nosač mosta. Nemam tenk u džepu, pa sad, daj tenk, pa ga stavi u Lipovačku šumu da prepreči. Vi imate obavezu koju ste dobili, vi to trebate da uradite, a ne da tražite da ja i vojska radimo. Posle toga više nije zvao.

U Generalštabu pažljivo prate šta se dešava na beogradskim ulicama. General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Mi smo pratili tu situaciju, znali smo koliko je ljudi došlo, znali smo kakvo je raspoloženje, znali smo da u gradu ima desetak hiljada dugih cevi, znamo da je bilo upada u neke stanice policije, oduzimanja oružja, upada u neke savezne institucije. To smo znali, slušali smo preko radio stanica šta se dešava, nekom ispala bomba, neko video puške, zolju. To je ono što je zanimalo vojsku, da ne dođe do nekih provokacija, namernih ili nenamernih.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: General Krga je tri puta izlazio i donosio informacije u koje vrh nije verovao. Deca svih generala  bila su u gradu. Krga je govorio da ima mnogo ljudi i oni su mu zamerali na tim procenama. Krga je postupio razumno kao pravi obaveštajac. Krga nije ni predlagao ni sugerisao bilo šta, niti  bio ni na jednoj strani. On je samo donosio podatke.

Pripadnici 72. vazdušno-desantne brigade raspoređeni su u blizini zgrade RTS-a na Košutnjaku. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Te borbene grupe je predvodio, što je bila sreća po sve nas, major Dragan Delibašić, koji je bio načelnik uprave bezbednosti 72. vazdušno-desantne brigade koja je praktično dobila zadatak da obezbedjuje novi Generalštab. On je na svoju ruku povukao ljude iz RTS-a malo pre nego što će demonstranti upasti u RTS.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Čitava vojna arhiva se nalazi tamo. I sve što ima filmski centar, i vojska je tamo. I šta da zapali neko to, da uništi?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Ta vojna jedinica je bila jednim delom u RTS-u, a jednim u Avala filmu. Kad smo mi naišli s  jednom grupom civila i policajaca, jer je tad već interventna jedinica policije prešla na našu stranu, bilo je oko 1.000 ljudi.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): A on je otišao sa 10 ljudi, nije sa 1.000. A taj major Delibašić je narodni heroj ispao, jer je on navodno sprečio to, je li?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Pripadnici 72. jedinice su se povukli u Avala film. Mi smo ušli u Avala film i tamo se sreli sa Markovićem, Talijanom i svim ostalim ključnim imenima te jedinice, i razgovarali. Naravno, oni nisu intervenisali, mi njih nismo dirali i tako se sve završilo.

Tokom dana Slobodan Milošević traži od Pavkovića da vojska interveniše. General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Pa, kaže, je l’ vidiš ti šta se dešava u Skupštini. Kažem: pa vidim. Treba to da se zaštiti, gori. Ja kažem: gori, tačno, vidim da to gori, međutim, znate da to nije stvar vojske. Da ja izađem sa tenkovima a tamo imate toliko jedinica policije koja obezbeđuje. Pa, kaže, oni to nisu uradili kako treba, nema smisla da gori. Televizija isto. Pa, rekoh, vojska ne obezbeđuje Televiziju. Svako naše pojavljivanje na ulici bi samo izazvalo paniku. Tamo su žene i deca. Kaže: kako žene i deca kad ovi kamenjem gađaju. U tom pravcu je tekao razgovor. Ja sam rekao da to nije stvar vojske, on je rekao: dobro, generale - i tako se završio razgovor.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: Pavković je bio uzdržan i neodlučan, čekao je da događaji umesto njega donesu odluku, ali on je imao naređenje Slobe da u 11.30 bombarduje ’’Beograđanku’’, jer je odatle išao program koji je razarao svaku ideju o njegovom povratku na vlast. I naredio je da helikopteri s raketama gađaju  predajnike.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): To je on meni rekao - da se nađe način kako da se onemogući da Studio B to emituje, pa ako treba helikopterom...

Pavković odbija i ovo naređenje.

Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003): Takođe, imali smo u većem delu Srbije do nivoa kapetana ljude koji su se sami javljali i govorili da će nas obaveštavati o svemu što vojska radi, a što je van njenog redovnog posla. Rekli su da ne postoji teorija da oni okrenu puške prema svom narodu i da ih baš briga i za ovu i za onu stranku, ali da pucaju u narod - nema šanse. I ako vide da je narod većinski za jednu opciju, odnosno protiv jedne opcije, onda je jasno gde će biti vojska.

Kasno popodne Vladan Vlajković i njegov kum Dragan Leštarić, bivši pripadnik Službe državne bezbednosti, stižu u Beograd. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Dragan je otišao u zgradu DB-a i rekao je da je tamo haos, da su svi načelnici uprava otišli, ostao  je samo dežurni, videlo se i po svetlima u zgradi Ineksa da je manje-više sve jasno.

Dragan Leštarić, pripadnik DB-a Srbije (1995-2000): Ja sam otišao do zgrade, vladao je opšti haos, tako da su se te informacije svodile… I neki moji drugari koji su bili na vezi, čekali su neka naredjenja, šta će biti, bila je to opšta konfuzija, nije se znalo šta će uslediti…

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Tu je došlo do spleta srećnih okolnosti jer se pronela vest da se DB dvoumi na koju će stranu i da najveća opasnost po JSO jeste vojska, a, istovremeno, Generalštab donosi zaključak da bi JSO mogao da predstavlja najveću opasnost po mogućnost udara na novi Generalštab. Pogotovo ih je na tu pomisao navelo prikazivanje onih snimaka kako se JSO ljubi s narodom itd.

Prema ranijem dogovoru sa Budimirom Šćepanovićem, savetnikom crnogorskog ministra policije, Vlajković uspostavlja kontakt sa Perišićem. Svoje kontakte u vojsci stavlja na raspolaganje i drugim liderima DOS-a. Svi zajedno pokušavaju da uspostave vezu s pojedinim oficirima vojske kako bi saznali namere vojnog vrha. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Ono što smo očekivali da između 4-6 sati ujutro, ako dođe do upada pripadnika DB-a ili vojske u institucije, da će to biti u tom periodu kad je koncentracija demonstracija na malom nivou, kad ljudi s oružjem u Skupštini budu popustili, tenzije su bile danima. Tako da smo očekivali taj upad ujutro. Ja sam u toku noći često izlazio, bio u kontaktu s tim ljudima, organizovali smo čak i  jedan sastanak u stanu na Čukarici koji sam imao iznajmljen sa oficirima VJ, koji su zaista dali nemerljiv doprinos da se vojska ne uključi u sve to. Pričam o nižim operativcima ranga major,  pukovnik itd. Imali smo s njihove strane uveravanja da vojska neće to ujutro izvesti, no opet nismo mogli do kraja verovati.

Nebojša Čović, predsednik DA: Postojala je druga jedinica na Voždovcu, koja je probala da turira i mislim da su čak izašli tenkovi iz kasarne. Zaustavljeni su tako što je upaljeno nekoliko kontejnera, pripremljeni su Molotovljevi kokteli, prevrnute trole na Slaviji. Postojala je kompletna strategija, ali, na kraju,  pravi argument za zaustavljanje vojske bio je: a gde idete i na koga idete. Da li si svestan da može da ti se desi da ideš na svog rođenog brata, oca itd. I tu je sve stalo, pucalo, kao mehur od sapunice.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002):  Nije tačno. Tenkovi nisu uopšte bili na Trošarini. Nijedna borbena jedinica nije bila u gradu. Jedna grupa transportera bila je u Bubanj potoku. Mi smo namerno, ja sam namerno izvukao sve iz grada da ne bi tu bili.

Vojska ipak ostaje u kasarnama. General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Da mi neke stvari stavimo na svoje mesto: 5. oktobra Milošević je još bio predsednik i trebalo je imati snage, hrabrosti, a šta da se sve drugačije završilo, a vi odbijete naređenje. Šta bi se desilo?

Narednih dana kontakti vojnog vrha sa čelnicima nove vlasti postaju sve češći. General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Uglavnom su dolazili svi da vide kako je vojska, da li i šta vojska namerava da uradi, da li će da reaguje, to su bili razlozi dolaska. Vuk Obradović je tražio da dođe uoči 5. oktobra. Nije imao razloga da dolazi uoči 5.oktobra, on  je došao nekoliko dana kasnije. Ljubiša Buha je takođe došao nekoliko dana kasnije. Nije došao sam. Došao je sa grupom ljudi koji su obezbeđivali neke od lidera, ne mogu da se setim tačno. Barem su se tako predstavili, jer nije mogao da uđe. Znate, dođe lider i vodi još 5-6 iz obezbeđenja. E, u toj gužvi on se pojavi. Nije on došao kao Ljubiša Buha da razgovara sa generalom Pavkovićem.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Ja to saznanje nemam i ne znam u kom je obezbeđenju i da li su Čume i njegova ekipa tu bili. Ja sam bio u Generalštabu, razgovarao u vezi s nekim problemima, ne u vezi s Čumetom, nego oko angažovanja vojske, i dobio jasna obećanja od Pavkovića. Đinđić je razgovarao s njim telefonom u nekoliko navrata, a Pavković i ja smo lično razgovarali. Znam da mi je Zoran pričao da razgovara s njim, a pored Pavkovića stoji čovek koji sluša razgovor, Pavković sve obećava. A u drugoj kancelariji je, ne znam, neki drugi general, Đaković. I onda Pavković obeća - uradićemo

to i to - a onda zove Đakovića u drugoj kancelariji i kaže: Nemoj, sve uradite suprotno.

Zahtevi za smenu načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića i šefa Službe državne bezbednosti Radomira Markovića dovode do prvih nesuglasica u pobedničkoj koaliciji. Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003): Ja mislim da je to bio 7. oktobar i mislim da je bilo dva, pola tri kad je počeo sastanak u  prostorijama DSS-a. Tema su bili Pavković i Rade Marković. Sedamnaest stranaka je reklo ’’out’’ i jedan i drugi, a Koštunica je rekao ne, to je atak na bezbednost zemlje, to drma temelje naše državnosti. Vi hoćete da pomerite čoveka koji je pobedio NATO, koji je patriota. I onda je  bio drugi krug diskusije, pa treći krug.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Bio je predlog da se odmah smeni Pavković i postavi Perišić, ali to Koštunica nije dao, on je to konstantno branio.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002): Ja sam se pobunio i rekao: ja sam dužnost načelnika generalštaba doktorirao i ko bi od vas želeo da se vrati na neku prethodnu dužnost. Niko. Ali ako treba radi stabilnosti, ja sam spreman da se vratim privremeno na tu funkciju dok se stabilizuje vojska, dok se ne izvedu određene kadrovske  promene. Onda je Koštunica, kad je saslušao sve, rekao da je on već razgovarao sa Pavkovićem i dogovorio da Pavković ostane.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): U razgovorima koje sam ja imao sa Vojom u to vreme on je meni najčešće isticao: Znaš, nestabilna je zemlja, imamo dosta nestabilnu situaciju, nemoj da pravimo potrese u armiji. Međutim, ja sam rekao da će biti još nestabilnija zemlja ukoliko ne bude tih promena. Prosto mi  je bilo neverovatno da neko više veruje Pavkoviću nego svojim drugarima i prijateljima koji su vam čuvali leđa do juče od, između ostalog, tog Pavkovića i takvih Pavkovića.

Načelnici dveju najmoćnijih službi u zemlji ostaju na svojim mestima. Nekoliko dana posle tog sastanka, novi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica prisustvuje sednici Kolegijuma načelnika Generalštaba. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Prvi kolegijum koji je održan sa novim predsednikom, koji se bar vodi u zapisnicima, bio je održan nekoliko dana posle 5. oktobra. Tu su bili svi relevantni generali iz Miloševićevog vremena. Koštunica je prilično pomirljivim tonom razgovarao s njima da ne strahuju da će se

nešto dešavati u vojsci, da je sve u redu.

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar: Oni su bili veoma uplašeni kad je Koštunica došao i bili su iznenađeni kad je rekao da su se oni  ponašali u skladu s Ustavom, iako je Kostunica znao prirodu njihovog ponašanja i naredbe koje su davali i primali.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Zašto bi bilo straha? Zašto vi polazite od toga da se generali plaše da će biti smenjivanja? Mi smo  prvo njemu referisali kakvo je stanje u vojsci, kako je vojska angažovana itd., da su to prelomni trenuci i da jednostavno on treba da donese odluku da li će praviti bilo kakve kadrovske  promene. Što se tiče mene, što se tiče kolegijuma, mi stojimo na raspolaganju, njegova je odluka.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 11. oktobar 2000. godine General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba: Gospodine predsedniče, ja sam vam u jučerašnjem razgovoru kratko referisao i izneo sam mišljenje ovog kolegijuma da jednostavno smatramo da treba, u najužoj konsultaciji s ljudima koji ovde sede, saslušati predloge u vezi sa kadrovskim rešenjima u Vojsci Jugoslavije, jer ćemo mi koji znamo kakvo je to stanje i poznajemo već sebe, sigurno predložiti one ljude koji mogu dalje da rade i na očuvanju jedinstva i izgradnji borbene gotovosti vojske. Naravno, smatramo  svi ovde da ne bi bilo dobro donositi ishitrena rešenja i pod uticajem raznih stranačkih lidera, ali i nekih ljudi koji jednostavno ne poznaju stanje u vojsci, barem ne dok se ne izvrši konstituisanje saveznih institucija.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Dalji razvoj događaja pokazuje da je taj kolegijum bio ispitivanje pulsa koje je Generalštab izveo da vidi kako će se nova vlast odnositi prema kadrovskim rešenjima u okviru vojske.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 11. oktobar 2000. godine Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije:  I najzad da kažem, ukoliko nastojim i nastojaću da se krećem u okviru nečega što je legalna  procedura i da suzbijam nešto što je nestabilnost u ovom društvu, svim raspoloživim sredstvima, onda budite uvereni da ću se isto tako odnositi prema Vojsci Jugoslavije. Prema tome, bilo kakvo unošenje nestabilnosti u Vojsku Jugoslavije, bilo kakvi razgovori ili planovi o kadrovskim  promenama u vojsci, jesu nešto o čemu u ovom trenutku apsolutno ne treba razmišljati i tu delim  stav koji je ovde iznet, koji je izneo general Pavković. Mi moramo u ovom trenutku sačuvati  jednu instituciju koja je od značaja za bezbednost države i naroda.

Narednih nedelja vojni vrh razrađuje strategiju svog opstanka. General Branko Krga na sednici Kolegijuma načelnika Generalštaba predlaže moguće rešenje za slučaj da nova vlast odluči da izvrši kadrovske promene u vojnom vrhu. SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 17. novembar 2000. godine General-potpukovnik Branko Krga, načelnik Obaveštajne uprave:  Prva varijanta je da mi imamo pripremljene varijante, pa ako kažu: moram da idem ja - Vi kažete: dobro, on neka ide, ali mesto njega Terzić. Da mi imamo alternativu za svako  formacijsko mesto za koje procenimo da može da bude na udaru i naše je da ponudimo, a opet, ko je nadležan na njemu je da prihvati ili ne prihvati varijantu. Verovatno neće sve prihvatiti, ali neće sve ni odbiti, tako da koliko-toliko može da se ublaži stav nasrtaja na kadrovsku strukturu vojske, koji može da ima štetne posledice.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Vojni vrh je na veoma perfidan način kroz razna svoja informisanja uspeo da pridobije Koštunicu i da tu njegovu inferiornost i neodlučnost u političkom smislu okrene u svoju korist.

Veći deo koalicije DOS-a nije zadovoljan činjenicom da je vojni vrh ostao nepromenjen. Vlast u Crnoj Gori očekivala je da će imati veći uticaj na kadrovsku politiku u Vojsci. Ljudi koji su do 5. oktobra crnogorsku vladu snabdevali informacijama o namerama vojnog vrha sada takve podatke počinju da dostavljaju Vladi Srbije. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Zašto se nastavilo sa preuzimanjem informacija iz vojske i posle 5. oktobra? Zato što se formiranjem Vlade Srbije i dalje nikakva suštinska promena nije desila u pogledu kadrova. Ostalo je još sijaset nerešenih problema – kopnena zona bezbednosti, hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića Hagu i saradnja s Haškim tribunalom. Dostavljanje tih informacija bilo je u nacionalnom interesu i Srbije i Crne Gore, a na saveznom nivou ni Srbija ni Crna Gora nisu imale apsolutnu kontrolu, jer su ušle u koaliciju s SNP-om, dakle s ljudima iz Miloševićevog režima. Nije se desila nijedna promena u DB-u, niti u Generalštabu.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore: Mi smo ga povezali sa gospodinom Perišićem i sva njegova aktivnost se nastavila sa gospodinom Perišićem.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Stenogrami kolegijuma su dostavljani Perišiću, a on ih je davao užem kolegijumu vlade koji su

činili potpredsednici vlade, zaduženi za nacionalu bezbednost i bezbednost na jugu Srbije.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Ja sam imao prilike da vidim neke od stenograma. Neke od stenograma u kojima Pavković napada vladu i mene kao potpredsednika i druge članove vlade. Naravno, ja sam na to reagovao. Znate, tu su stalno pravljene neke zavere prema nama, prema vladi. Ja vam pričam o mom poslu, koji sam obavljao na jugu centralne Srbije. Te si izdajnik, te si radio ovo, te si radio ono. Zapravo, to je nameštaljaka najgnusnijih tračeva i laži. Ja sam te stenograme video, imam pravo to da kažem. I kakva vojna tajna, bre! Njihovi pojedini razgovori - bili su ko piljarice! Oni su više razgovarali o tome kako će da nameste neke ljude i nas u politici nego kako da brane ovu zemlju. I onda mi je postalo jasno šta se nama desilo i u prethodnom periodu.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002): Posle 5. oktobra ja sam više puta išao kod Koštunice, upravo da ga upozorim koliko je potrebno izvršiti određene kadrovske promene u vojsci i nosio mu spisak ljudi koji su pre 5.oktobra govorili o njemu na nekom od sastanaka i da vidi ko šta tačno kaže o njemu, a ti isti ljudi, isto sam mu nosio posle 5. oktobra, šta su pre 5.oktobra pojedini ljudi o njemu govorili, a šta govore na sednici posle 5. oktobra, gde je i Koštunica imao uvodnu reč. On je imao te podatke i molio sam ga da preduzmemo mere da se spreče neke stvari.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Kolegijume sam davao do avgusta 2001, mogao sam ih davati i dalje, ali sam u avgustu prestao to da radim jer sam video da dovodim sebe i te ljude u opasnost, a ništa se ne menja.

Čeka se prilika za hapšenje Perišića. U to vreme, bivši načelnik Generalštaba obavlja dužnost potpredsednika Vlade Srbije i člana republičkog Saveta za nacionalnu bezbednost, kao i predsednika Odbora za bezbednost Savezne skupštine. Perišić radi i na konceptu stvaranja Saveta nacionalne bezbednosti na nivou zajedničke države. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Mi smo sedam dana od početka akcije “Poštar” bili obavešteni da smo praćeni. Ja sam o tome obavestio generala Perišića.

Četrnaestog marta 2002. godine Perišić odlazi u restoran ’’Šarić’’ na Ibarskoj magistrali na ranije dogovoren sastanak sa službenikom američke ambasade u Beogradu Džonom Nejborom. Iako ima informacije da ga pripadnici vojne bezbednosti već mesecima prate, Perišić ne preduzima posebne mere opreza. General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002): Ja nisam radio ništa što je van zakona, što je nedopušteno, i nisam imao potrebu da se posebno

krijem niti da se obazirem na to da li me neko prati ili ne prati, jer sam Džona sreo u Vladi Srbije, sa njim sam uspostavio kontakt, on je bio prvi sekretar, ima određena iskustva vezana za nacionalnu bezbednost i SAD i drugih zemalja, čak je objavio i dve knjige koje tretitiraju tu oblast i većina mojih sastanaka bila je posvećena upravo tome.

Tog dana niko od važnijih državnih funkcionera ne zna da vojna služba bezbednosti, kojom rukovodi general Aco Tomić, sprema hapšenje potpredsednika republičke vlade. O tome nisu obavešteni ni članovi Savezne vlade ni članovi Vlade Srbije, ali ni načelnik  Generalštaba Vojske Jugoslavije, koji je i potpisao nalog za praćenje Perišića. General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): U nadležnosti je načelnika generalštaba, na predlog načelnika uprave bezbednosti, kad se otvara operativna obrada za neko lice, a mi smo operativnu obradu za to lice iz VJ iz kabineta otvorili i  pratili i u tom lancu praćenja došlo se do saznanja da ima kontakte sa Perišićem. O tome je izvešten predsednik Koštunica. Dalje je ta akcija nastavljena.

Pukovnik Nikola Petković, vrhovni vojni tužilac: Takva odluka načelnika generalštaba je postojala i on je po ovim našim propisima nadležan za tako nešto. O samom činu hapšenja ili prekidanja akcije, zovite to kako hoćete, ne mora biti obavešten i ne mora znati.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002) : Tomić i ostali su izveli to hapšenje a da mene nisu prethodno obavestili, a izvestili su me 10 sati  posle toga.

General-pukovnik Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Srbije (januar 2001-mart 2002):  Negde oko 19 časova išli smo samo ja i vozač. Pošto sam ja u to vreme bio na sportu, nisam uspeo ni da se presvučem nego tako u trenerci, sa baš raskopčanom trenerkom, u nekoj crvenoj majici, otišao sam sa vozačem, tamo smo seli u baštu. Seli smo pre nego što je Džon došao i  popili jedno piće. Čim je on došao, otišli smo unutra, popili smo piće, mislim da je bila kajsijevača, i razgovarali o tako nekim običnim stvarima. Posle 10-tak minuta upadaju ljudi u civilu. Da, u vreme kada smo mi ušli i sedeli tu, konbar je poslužio pićem jedan mladi par, koji je sedeo napolju. On je ušao i seo u motel Šarić, ali dalje od nas, u neki separe, koji je bio zidom odvojen od nas. To ja kasnije vraćam film. Nas dvojica smo, kako nismo ni popili piće, popričali. I u međuvremenu je upala grupa ljudi, desetak njih i vikali su: ’’Vojna policija, vojna policija! Ruke na glavu, vadi sve iz džepova.’’

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:

Generalu Perišiću, ako se ne varam, pod oduzetim predmetima piše da mu je oduzeto 1.430 dinara, naliv pero, mobilni telefon i njegovi lični telefonski imenik. Znači, četiri dokumenta, nikakav novac, nikakva dokumenta nije video njegov vozač koji ga je dovezao tu.

Zajedno sa Perišićem, uhapšen je i američki diplomata, a kasnije te večeri privedeni su i Vladan Vlajković i potpukovnik Miodrag Sekulić. Perišićeva porodica, koja je vest o hapšenju čula od njegovog vozača, prosleđuje tu informaciju Perišićevom šefu kabineta Nebojši Mandiću. Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika vlade Momčila Perišića (2001-2002): Ja, naravno, potpuno zatečen svim tim odlazim u Vladu Srbije verujući da ću tamo dobili informaciju i saznati šta se to desilo te noći. Prilikom parkiranja, ulaska i susreta sa tim ljudima u vladi, po načinu kako su komunicirali sa mnom, od portira, obezbeđenja do ostalih, shvatio sam da ta vest nije prostrujila u javnost i da niko u vladi od osoblja to ne zna.

Perišićev šef kabineta pokušava da o tome obavesti premijera Zorana Đinđića, ali se on u to vreme nalazi u Centru ’’Sava’’, na skupu kojem prisustvuje i američki ambasador Vilijem Montgomeri. Mandić potom odlazi do kabineta potpredsednika vlade Nebojše Čovića i traži hitan razgovor s njim. Čović, koji je prethodno veče, kada su uhapšeni Perišić i Nejbor, proveo sa ambasadorom Montgomerijem, s nevericom sluša Mandića. Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika vlade Momčila Perišića (2001-2002): On me je potpuno bledo gledao ne verujući šta mu pričam, pitao me je ko zna za to, ja mu kažem da iz onoga što sam prethodno ispričao shvatam da ne zna još uvek niko. Pitao me da li zna  premijer.

Nebojša Čović, predsednik DA: Ja sam pozvao Đinđića. Đinđić je bio na nekom otvaranju skupa, opet sa američkim ambasadorom. Kad se vratio, to je već bilo negde oko 10 i 15, on nikakve informacije nije imao o tome.

Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika vlade Momčila Perišića (2001-2002): Premijer u tom trenutku potpuno zbunjeno, pokušavajući da nađe odgovor zašto je uhapšen, kaže: nisu ga valjda Hrvati uhapsili. Mi kažemo: ne, uhapsili su ga organi naše vojne  bezbednosti. On odmah uzme telefon i poziva Pavkovića koji je tada bio načelnik generalštaba i pita ga šta se tu dešava, zašto je uhapšen potpredsednik vlade Perišić.

Premijer Đinđić nam je ispričao, iz razgovora sa Pavkovićem, to da je Pavković za sam čin hapšenja saznao u osam sati, po dolasku na radno mesto.

Objašnjenje od Pavkovića traži i predsednik Vojislav Koštunica, koji se te večeri vratio iz Barselone. General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Mislio je da sam ja opstruirao čitav slučaj i da se ne slažem sa tim. Akcija kao akcija je izvedena  brilijantno, ja sam to rekao. Služba je to odradila odlično, ali kakvi su efekti. Da li možete da dokažete to? Onaj čovek je otišao, on ništa ne priznaje, torba mu je uzeta pa vraćena, on je izjavio da to što je u njoj bilo nije bilo kad je odneta. Neće se pojaviti kao svedok, i šta ste dobili tom akcijom?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Pavković kaže da nije znao, Tomić nije hteo baš mnogo da komunicira sa nama, što mu je uzeto kao loše. Naravno, onda smo svi tražili sastanak sa Koštunicom jer se radi o potpredsedniku vlade. Pustili smo vojsku da dođe i izvrši pretres Perišićevog kabineta.

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Pronađeno je oko 11.000 dokumenata i ta dokumenta su trenutno u sudskom spisu vojnog tužilaštva, vezano za aferu Perišić.

Nebojša Mandić, šef kabineta potpredsednika Vlade Momčila Perišića (2001-2002): Jeste, u to vreme gospodin Perišić je, zajedno sa drugima, naravno, spremao dokumentaciju i sve one papire koji bi bili potrebni da se formira Savet za nacionalnu bezbednost na državnom nivou. Ja sam u tome takođe učestvovao zajedno sa drugim organima. Tu su učestvovali organi vojne  bezbednosti šaljući svoje informacije, bili su tu dogovori, kontakti sa licima iz Vojske Jugoslavije, kontakti sa gospodinom Koštunicom, sa premijerom itd.

Sedamnaestog marta u Palati federacije održava se sastanak visokih državnih funkcionera. Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): A onda smo otišli kod Košrtunice na sastanak gde su nam ljudi iz vojne bezbednosti pustili film koji smo gledali, koji je bio ružan. Šta drugo da kažem.

Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003): Da, jasno se videlo da je Perišić bio sa tim američkim diplomatom, čulo se šta su pričali i Perišić  je najviše ogovarao svoje bivše saradnike iz vojske i neke svoje kolege iz DOS-a. Ali tu nije ništa

ozbiljno nije urađeno, što već nije objavljeno na Radiju B92 ili u nekim novinama.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije (2001-2004): Do filma možete da dođete na više načina. Ja neću da ulazim u verodostojnost filma i onog što sam video na filmu, ali Perišić je po funkciji i poslu koji je radio imao zadatak da se bavi  poslovima bezbednosti i sa domaćim i sa stranim faktorima.

Zoran Živković, savezni ministar policije (2000-2003): Ja sam pitao Tomića koji je došao u neko doba, prizvan je da dođe da nam objasni te snimke, šta  je ovo ovde, i ako je tako strašno, zašto nije uhapšen pre četiri meseca kad je sniman. On je rekao da će da me tuži. Ja sam rekao nekoliko reči koje sad ne bih ponovio, nisu vaspitne za decu i omladinu, ali to mi je bio prvi susret sa tom veličinom, i poslednji, hvala bogu.

Dva dana posle hapšenja iz pritvora su pušteni Perišić, Vlajković i Sekulić. Američki diplomata Džon Nejbor pušten je nešto ranije. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: Karakteristično je to što je Džon Nejboruhapšen sa kapuljačom na glavi, ja sam imao prilike da vidim te slike, izveden je iz motela ’’Šarić’’ i odveden u kasarnu Topčider gde je zadržan 15 sati.

Petnaest sati je bilo potrebno da se utvrdi njegov identitet. Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”: A zaista je to nezamislivo, s obzirom na to da je Džona Nejbora u Vladi Srbije predstavio ambasador Montgomeri kao čoveka koji bi trebao da pomogne u reorganizaciji naših službi  bezbednosti, da budu kompatibilne i jednako efikasne kao zapadne službe bezbednosti. Tom sastanku prisustvovao je, ako se ne varam, i general Gajić koji je bio jedan od čelnih ljudi uprave vojne bezbednosti.

General-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (2000-2002): Znali smo da je on diplomata. Ako ste već to znali, a postoji dokumentacija da jeste jer se slikao na jednoj vežbi kao zvanični predstavnik te države, onda ne možete prema njemu da se ponašate kao da ne znate ko je. I kad se predstavio kao diplomata, da kažete: mi ne znamo ko je - i da ga onda obrađujete nekoliko sati, da se pravite. Ja sam bio protiv toga.

Američka ambasada i Stejt department oštro protestuju zbog hapšenja svog diplomate, a Džon Nejbor ubrzo po izlasku iz pritvora napušta Jugoslaviju. Lider Pokreta za demokratsku Srbiju podnosi ostavku na mesto potpredsednika Vlade Srbije. Vojno pravosuđe pokreće krivični postupak protiv njega, Vlajkovića i Sekulića, ali ga ubrzo