Dragan Vićanović
TAJNE PIRAMIDA -osamnaesto izdanje-
1994. god.
UVOD Reč piramida, nastala je od reci piros -vatra i mides -sredina. Vatra u sredini. 1975. godine, privatni istraživači Bil Šul i Ed Petit objavili su bestseler pod nazivom "The Secret Power Of Pyramids". Ova knjiga predstavljala je svojevrsni zbor-nik svega do tada napisanog o čudesnim pojavama vezanim za piramide i njihove umanjene modele, uk-Ijučujući i niz eksperimenata koje su autori sami izveli. Pedesetih godina ovog veka, češki radio-inženjer Karel Drbal, otkrio je da tup žilet stavljen ispod malog, kartonskog modela Keopsove piramide, biva naoštren nekom, do danas neidentifikovanom energijom. Danas su u Češkoj, Slovačkoj i bivšem Sovjetskom Savezu takvi oštrači žileta sasvim normalna pojava i imaju široku primenu. Ali, misterija ostaje. Ni do danas nije razjašnjeno kako uopšte dolazi do pojave oštrenja zapravo izmene kristalne stmkture metala u žiletu. Mno-gobrojni su pokušaji teorijskog objašnjenja ovog problema. Sa druge strane, ima i uvek prisutnih skep-tika koji tvrde da se uopšte ne može govoriti o bilo kakvom efektu , ili dejstvu modela piramida. Činjenica je, da su egipatske piramide oduvek pri-vlačile pažnju, pre svega zbog ogromnih dimenzija, ali i zbog misteriJ'a vezanih za način izgradnje i funkciju ovih grandioznih objekata. Erih fon Deniken, u jednoj od svo-jih knjiga tvrdi, da tako velike građevine Ijudi drevnog Egipta nisu mogli stvoriti sami. "Zapravo", piše Deniken, "njima su morali pomoći predstavnici neke svemirske civilizacije, tehnički mnogo naprednije". Bez obzira na brojne spekulacije i misterije vezane za izgradnju piramida, u koje nećemo detaljnije zalaziti, Ovo pitanje i dalje ostaje Otvoreno. Ali su, takođe, sas-vim izvesni i dokazani efekti dejstva piramidalnih oblika, koje svako može napraviti i eksperimentalno proveriti u kućnim uslovima. Još tridesetih godina ovoga veka, Francuz Andre Bovis, napravio je model Keopsove piramide visok sedamdesetak santimetara i u sredinu, ispod piramide, stavio telo uginule mačke. Zamislite Bovisovo iznenađenje, kada je posle izvesnog vremena ustanovio da telo ne samo da nije istrulilo, već se polako pretvorilo u osušenu i odrvenelu mumiju. Bovis je nastavio da ek-sperimentne. Otkrio J'e da plodovi i stabla biljaka stavlje-ni pod model piramide postepeno gube vodu ravnomerno dehidrirajući i pri tome potpuno zadržavaju boju i aromu, kroz dugi vremenski period. Eksperimenti dokazuju i čudesna, neobjašnjiva de-jstva piramida na zdravlje i svest Ijudi. Podaci govore da su dugogodišnji, čak hronični bolesnici, bili izlečeni zahvaljujući činjenici da su provodili 15 do 30 minuta dnevno u modelu Keopsove piramide. Određene supstance, ostavljene izvesno vreme u modelu piramide, davale su veoma povoljne rezultate u lečenju i podmlađivanju, a obična voda posle nekoliko dana tretiranja piramidom, postaje izuzetan kozmetički preparat. Većina onih koji su u Egiptu posetili Keopsovu pi-ramidu u Gizi, tvrdi da su se čudno osećali. Neki opisuju neverovatne izmene svesti i gotovo irealna doživlja-vanja. Naravno, ima i onih koji tvrde da ništa čudno nisu ni doživeli, ni osetili i da im je svejedno da li su u piramidi ili van nje. Isti rezultati dobijaju se i kada se radi sa modelima piramida. Napoleon Bonaparta je 1798. proveo nekoliko sati u centralnoj odaji Keopsove piramide. U knjizi "Secrets Of The Great Pyramid", Piter Tomkins piše: "Kada je izašao, general je bio vrlo bled i impresioniran. Kada su ga pitali da li je doživeo nešto misteriozno, on je rekao da ne želi da govori, i da ga nikada više ne pitaju o tome. l posle mnogo godina Napoleon je odbij'ao svaki razgo-vor o svojim iskustvima koja je doživeo unutar Velike
piramide. Jednom prilikom je samo spomenuo da je tamo primio izvesne utiske o svojoj sudbini. Na Svetoj Jeleni, neposredno pred smrt, rekao je : "Ne, ne vredi. Nikada mi ne biste poverovali." Za razliku od Napoleona, Nikita Hruščov, nekadašnji predsednik Sovjet-skog Saveza, nije se usudio da uđe u Keopsovu piramidu. Dan pre zakazane posete piramidi, iznenada je promenio plan i sa pratnjom se vratio u SSSR. Da li se plašio "prokletstva faraona"? Brojna iskustva i priče o misterioznim događanjima vezanim za piramide je nemoguće proveriti. Srećom, postoji i mnogo toga što se može ne samo proveriti, već i bezbroj puta ponoviti. Piramide su nesumnjivo pravljene i korišćene kao ogromni akumulatori i generatori energije. Najnovija istraživanja, uključujući i pionirske radove Bovisa i Drba-la, ukazuju da za prikupljanje energije nije neophodno graditi ogromne piramide. Dovoljno je napraviti model, ne veći od šake i on će besprekorno obavljati svoju fun-kciju, baš kao i originalna egipatska piramida iz doline Nila. Čak ni materijal ne igra veliku ulogu. Oštrenje žileta, pravljenje kozmetičkih preparata, i još mnogo toga može se postići uz malo dobre volje neopterećene tradicionalnim shvatanjima i bez gotovo ikakvih materi-jalnih ulaganja.
ZAGONETKE DREVNIH CIVILIZACIJA
Ne zna se koliko je staro čovečanstvo. Sigumo je jedino da su mnoge stvari iz prošlosti još uvek velika enigma. Istorija Ijudske civilizacije, zadivljujuće je puna raznih čuda, tako da nam se ponekad, potpuno oprav-dano, može učiniti daje nivo saznanja naših predaka od pre nekoliko hiljada godina bio, možda isti, ako ne i veći od našeg znanja. Tako su, na primer, u mnogim zemljama pronađeni tajanstveni artefakti, čije se poreklo i namena ne mogu objasniti. Svi su ti predmeti izrađeni ručno ili mašinski, bili pronađeni u geološkom sloju koji datira iz razdoblja četrdeset miliona godina pre nastanka čoveka za koga mi znamo. Odakle potiče zlatna nit duga dva i po metra, umet-nuta u stenu koja je pronađena 22. juna 1884. godine kod Raterford-Milsa u Engleskoj? Ko može rešiti tajnu kocke doktora Gurlita? To je najčudnovatija tvorevina otkrivena u gromadi uglja, staroj milione godina koja datira iz tercijara. Ta gotovo besprekorna kocka, pronađena je 1885. godine. Oko njene sredine protezao se dubok urez, a dve paralelne površine bile su zaobljene. Sastojala se od tvrde legure ugljenika i gvožđa i težila je 785 grama. Količina sum-pora u njoj bila je premala, da bi se kocka mogla smatrati prirodnim piritom koji se ponekad pojavljuje u upadljivo geometrijskim oblicima. Naučnici se nikada nisu mogli složiti oko porekla kocke. Do 1910. godine nalazila se u Salcburškom muzeju, a onda je na neobjašnjiv način nestala. Brojni su razlozi koji idu u prilog pretpostavci, da su stare kulture izuzetno dobro poznavale ne samo nauku, već i metafiziku, a to je znanje tokom vremena izgu-bljeno, pa je danas veoma teško argumentovano go-voriti o eventualnim visokim tehničkim dostignućima starih civilizacija. Česti ratovi, neminovno ^u dovodili do uništenja materjalnih ostataka raznih kultura i civiliza-cija. Biblioteke su gorele na svim kontinentima. Bile su uvek prve na udaru osvajača, a drevna znanja čuvana stolećima zauvek izgubljena. 213. godine pre nove ere, kineski car Či Huang Ti, izdao je naredbu o spaljivanju svih knjiga klasične literature, sa izuzetkom knjiga o proročanstvima, medicini i poljoprivredi. Aleksandrijska biblioteka je pre uništenja imala preko 700.000 svezaka i predstavljala središte kulture Starog sveta. Ceo evropski srednji vek liči na lomaču, na kojoj su, pored Ijudi često gorele i knjige. Srećom, nešto od svega toga je pošteđeno razaranja. Na osnovu saču-vanih fragmenata, u stanju smo da bar na trenutak
zavirimo u bogatstvo zadivljujuće naučno-tehničke riz-nice čovečanstva. U tekstu "Izgubljena otkrića", Petar Vujičin bavi se baš ovim problemom. Poreklo Tihuanaka (Bolivija) gubi se u mileku-mima pre nas. U vreme kadaje Francisko Pisaro osvopo Peru, hke su govorile da su za Tihuanako oduvek znali samo kao za razrušeni grad. Ajumare, najstariji nacod u Andima tvrdili su da je to bio grad prvih Ijudi na Zemlji i da ga je stvorio bog Vira Kroče, čak mnogo pre rođenja Sunca i Meseca. Međutim, mnogo pre otkrića Tihua-naka, radoznali duhovi su naslućivali istinu o ostvaren-jima naših predaka i naglašavali neobičnu prirodu izve-snih stvari o kojima su postojali izveštaji stari nekoliko vekova. Postoji dosta arheoloških nalaza i zapisa koji uka-zuju da su proizvodnja i upotreba električne energije bile moguće i pre nekoliko hiljada godina. U četvrtom veku naše ere, Sveti Avgustin je pisao o "čudesnoj lampi u drevnom egipatskom hramu boginje Izis, koju nisu mogli da ugase ni vetar ni voda." Grčki putopisac Lukijan iz Samosate (120-180. g.) pominje, da je u sirijskom gradu Hijeropolisu video "blistavi dragulj na čelu boginje Here, koji je noću os-vetljavao ceo hram." U hramu Jupitera u Balbeku, Luki-jan je zapazio i "sijajuće kamenje1'. 0 tehnološkim dostignućima starih naroda nije lako suditi ni na osnovu arheoloških nalaza. Navedimo samo jedan primer. U Bagdadskom muzeju čuva se petna-estak santimetara visoka posuda od pečene ilovače. Potiče iz perioda od 227. do 126. godine pre naše ere, a pronađena je u blizini Kujut Rabua u Iraku. Arheolozi tvrde da se takve posude nisu nikada koristile u domaćinstvima Mesopotamije. U posudi se nalazi bakarna cev dužine 26 mm, sa obe strane zaptivena smo-tonn. U sredini cevi se nalazi gvozdeni štapić, na vrhu prekriven olovom. Za neupućene, ovo je klasični opis jednostavne baterije i da bi funkcionisala, potrebno je samo u posudu sipati svež elektrolit. Vilard Grej, is-traživač američke kompanije Dženeral elektrik, napravio je kopiju drevne vavilonske baterije i napunio je ras-tvorom plavog kamena. Tako napravljena, baterija je davala napon od jednog volta. Postavlja se pitanje da li je to zaista prva baterija u istoriji civilizacije napravljena Ijudskom rukom, ili samo još jedna obredna posuda nepoznate namene? Međutim, na istom području na kome je pronađena ova "posuda", otkriveni su i brojni predmeti sa zlatnim i srebrnim prevlakama, što je mno-ge laike, ali i pojedine stručnjake navelo da poveruju kako su ovi nalazi zapravo konačan dokaz o upotrebi struje za elektroplatiniranje i galvanizaciju pre skoro dve hiljade godina. Sanskritski tekst Agestja Samhita opisuje kako se proizvodi električna energija: "Stavi jednu dobro očišćenu bakarnu ploču u glinenu posudu. Sipaj u nju plavi kamen, a zatim vlažnu strugotinu. Zatim natu strugotinu stavi ploču od cinka prekrivenu živom. Kontakt će proiz-vesti silu koja se naziva dvostrukim nazivom Mitra-Varu-na- Voda će se tada razložiti na Pranavaju i Udanavaju. Kažu da povezani lanac od stotinu takvih posuda daje veoma snažnu silu". "Zapanjujuće je" - pisao je fizičar Laplas - "da Egip-ćani nisu bili voljni da na nas prenesu svoja astronom-ska posmatranja i znanja. Pa ipak, mi znamo za re-putaciju njihovih sveštenika koji su učili Talesa, Pitagoru i Platona. Upućeni su dobro čuvali svoje tajne i otkrivali sy samo ono što je bilo društveno korisno, ili ono, što su mogli da shvate neupućeni naučnici. Egipatski sveštenici su bil optuživani da su pone-kad koristili magnete, elektricitet, parne mašine, ultraz-vuk i razne druge uređaje da bi pravili lažna čuda u cilju zasenjivanja Ijudi božanskim moćima." U svakom slučaju, ostaje činjenica da su sveštenici znali za parnu mašinu, ultrazvuk i elektricitet, Što ukazuje na postojanje nauke koja je bila gotovo neve-rovatna za ono vreme. Ipak, sveštenici su poverili neka od svojih znanja, opisana u tajnim knjigama, dvojici naučnika - Ktesibi-jusu i Herou iz Aleksandrije, pod uslovom da svoj rad koriste samo za dobrobit hramova. Valter Kiaulen opisuje čuda Heroovih uređaja: "svo-jim parnim mašinama, hramove je pretvorio u mesta misterija. Kada su se na oltaru palile svete vatre, ka-mena truba je odsvirala signal za vernike da uđu. Videli su velika vrata koja se sama otvaraju, a kada su ulazili u svetilište okrećući bronzane točkove koji su bili u ulaznom holu, padala bi fina kiša namirisane vodice, me-talne ptice su otvarale kljunove i iz njihovih grla izlazio je natprirodni poj."
Ljudi su ostajali bez reči pred metalnim likovima bogova koji su se lagano dizali prema tavanici, statuama koje su, teške nekoliko tona, jednostavno visile u vazduhu, teškim bronzanim vratima koja su se otvarala i zatvarala na zapovest i sveštenicima koji levitiraju. "Po njihovoj volji" - piše Elifas Levi - "hram je bio obavijen oblacima ili osvetljen nadljudskom svetlošću; ponekad bi mrak pao usred dana, a ponekad bi noć sijala, lampe se same palile, bogovi zračili, čula se tutnjava groma i teško bi bilo bezbožnima koji bi na sebe navukli kletve iniciranih. "Pre više hiljada godina, sveštenici su poznavali i nauku i religiju: bili su hemičari, fizičari, biolozi. Bili su inicirani u znanja, koja se nisu odnosila samo na metafiziku. Pa ipak, dozvolili su da Hero iz Aleksandrije napravi nekoliko uređaja za laike: parnu mašinu poznatu kao aeolipil - koja funkcioniše na principu potiska mlazom; motornu pumpu; klepsidru -čudesnu vrstu časovnika; čak i metar za merenje pre-đene razdaljine. Biblija, tačnije Stari zavet, pun je opisa čudesnih mašina koje su korišćene za "komunikaciju s Bogom". Mnogi opisi neodoljivo '.odsećaju na razne električne mašine koje su danas poznate. Jesu li, možda, u doba Avraama, Ijudi znali za elektricitet, čijim se otkrićem tako ponosi zapadna nauka? Sve govori u prilog teoriji da je u biblijsko vreme, elektricitet vrlo stručno korišćen, ali i da je takvo znanje povereno na čuvanje izabranom broju sveštenika koji su od prikazivanja "svojih moći" sasvim ugodno živeli. Moris Denis-Papen veruje da je Mojsijev kovčeg, ili kovčeg zaveta, za koji se smatra da je sadržao tablice zakona, Aronovu palicu i vazu ispunjenu manom, neka vrsta električne komore, u stanju da proizvede moćni ekeltro naboj. 1 ruski časopis "Nauka i religija" daje opis zavetnog kovčega, postavljajući hipotezu da je to, u stvari, električni kondenzator! Dvadeset peto poglavlje Knjige izlaska govori kako je Gospod dao Mojsiju vrlo specifične instrukcije za građenje kovčega. Bio je napravljen od sitim drveta i obložen zlatom spolja i iznutra (identičan princip električnog kondenzatora: dva provodnika odvojena izolaci-jom), sa zlatnom krunom okolo.
"I' načini Veseleilo kovčeg od'dfvefa sitima, dva ipo lakata dug i podrug lakta širok i podrug lakta visok. 1 pokova ga čistijem zlatom. iznutra ispolja; i načini mu z/atan vi/enac unaokolo I Sali mu četiri biočuga od zlata na četiri ugla njegova: dva biočuga sjedne strane a dva s druge. I načini poluge od drveta sitima, 1 okova ih zlatom..." (2 kj/lga Mojsijeva 37/1,2,3,4) Ruski naučnici su izračunali, da je napon između obloga takvog kondenzatora (1,25m x 0,75m x 0,75m) mogao biti oko 10.000 volti po santimetru. Gledano u celini, takav kondenzator je mogao da proizvodi struju napona od 50 kilovolta! Čuvarima kovčega, Levitima, jedino je bilo doz-voljeno da ga dotaknu. Nosili su ga pomoću dve du-gačke motke optočene zlatom. Svaka je bila provučena kroz zlatne prstenove na uglovima kovčega, tako da je
obezbeđena provodljivost u dodiru sa zemljom. Kon-denzator, ili akumulator, praznio se pri tom bez opasnosti po nosače. Izolovan, kovčeg je ponekad zračio vatreni oreol, i ako bi neko nesmotren pokušao da ga dodirne, doživeo bi snažan električni šok. Nesrećni Uza koji je dodirnuo kovčeg, izgleda nije poginuo od ruke razgnevljenog boga, već od elektriciteta. Sedamdesetih godina, na osnovu opisa iz knjige proroka Jezekilja (deo Starog zaveta), Džozef Blumrih, inženjer astronautike zaposlen u NASA, sastavio je lete-Hcu izuzetnih aerodinamičkih osobina. Zanimljivo je, da stari tekstovi obiluju opisima raz-noraznih letećih mašina. U jednom san-skritskom rukopisu koji se čuva na univerzitetu u Mysoreu, govori se o čudnim letilicama koje su izrađivane od "šesnaet lakih kovina, a pokretala ih je, između ostalog, živa. Nečujno su se kretale od jednog mesta do drugog, a imale su uređaje kojima bi se mogla videti unutrašnjost nepri-jateljskih letilica..." 1 Hebreji i Grci, nasledili su deo egi-patske nauke. Zupčasti sunčani časovnik u Antikiteri, bio je dokaz razvijenog astronomskog znanja. U trećem veku pre naše ere, astronom Erastoten izmerio je kos-inu ekliptike i obim zemlje. Helenski astronom Hiparh (oko 190-120 pne) izmerio je veličinu Meseca metodom paralakse, još u drugom veku pre naše ere. On je nacrtao i prvu kartu zvezdanog neba i stvorio metod za utvrđivanje položaja planeta. Vavilonski sveštenici su pre gotovo 4000 godina zabeležili svoja prva osma-tranja o kretanju Venere, Marsa i Jupitera. Egipatske zvezdane karte postojale su oko 3500 godina pre naše ere. Stari Egipćani su znali da su Merkur i Venera bliži Suncu nego Zemlja, Mars, Jupiter. Ideju da se Sunce nalazi u centru našeg sistema prvi je saopštio Grčki astronom Aristarh sa Samosa, 280. godine pre naše ere. Međutim, ta je teorija prihvaćena tek zahvaljujući Nikoli Koperniku u 16. veku. Tunel u Samosu, dug oko 1000 metara, iskopala su dva tima radnika počinjući sa obe strane. Sreli su se u sredini sa savršenom preciznošću, i tunel je apsolutno pravolinijski sagrađen. Kada je u ovom veku kopan tunel ispod Mon Blana, italijanski i francuski inženjeri koristili su radare, magnetske detektore i ultrazvuk. A u vreme gradnje tunela na Samosu, kompas još uvek nije bio pronađen. Aristotel je pisao metalnim perom. Platon je na-pravio klepsidru koja je funkcionisala kao budilnik. U svojoj palati, Neron je imao lift koji se dizao u vis oko 40 metara. Prema Pliniju, Petroniju, Diokasijusu i Isidoru iz Se-vilje, nelomljivo staklo (plastika), bilo je poznato RimIjanima. Postalo je toliko popularno, da je Tiberije na-redio da se fabrika uništi, bojeći se da bi novi pronalazak smanjio vrednost zlatu i srebru. Pre nego što je izabran za Papu pod imenom Sil-vester II, francuski monah Gerbert je iniciran u Sevilji i Kordobi od strane arapskih učitelja. Oko 970. godine, on je pronašao parne orgulje, prvi časovnik koji su pokretali tegovi, uređaj .koji se sastojao od tri sfere sa kojima je opisivao kretanje planeta, i sistem računanja sa celim brojevima i rcizlomcima, sličan onome kop koristimo i danas. Gerbertov genije je toliko prevazilazio kapac'rtete njegovih savremenika, da je on odustao od toga da ih nauči tajnama mehanike, matematike i astronomije (po-sebno o okruglini zemlje, koju je dokazao pomoću svo-jih sfera). Nekolicinu istina koje je otkrio, Ijudi su za-boravili čim su čuli. Mada je poznavao tajnu gromo-brana, Gerbert se ograničio na to da kaže da se grom može otkloniti dugim motkama zabodenim u zemlju, sa oštrim metalnim vrhovima. Ljudi desetog veka jednostavno nisu bili zainter-esovani za nauku. Slično je bilo i u 13 veku, kada je Rodžer Bejkon prelistavajući stare arapske rukopise, otkrio za to vreme, nezamislive tajne. Rodžer Bejkon, rođen u Engleskoj 1214. je prvi predložio da se izvrši reforma julijanskog kalendara. U optici se smatra pre-tečom Galileja i Njutna. Nema jasnog dokaza da je ikada napravio instrument sličan teleskopu, ali je si-gurno, da bi praktična primena njegovog znanja direk-tno dovela do refraktujućeg teleskopa koji je u Kini poznat od pamtiveka, a kojeg je napravio Holanđanin Metijus 1609. godine, a zatinn i do mikroskopa, koji je izumeo Zaharijas Jansen 1590. godine. Isto znanje se moglo upotrebiti za pravljenje reflektujućeg teleskopa, četiri stoleća pre Njutna, da su Ijudi iole bili zainter-esovani. U Bejkonovim spisima se nalazi i formula za pravljenje baruta. Kada je umro, kaluđeri iz njegovog manastira su zakucali njegove knjige i rukopise za zid, kako se činilo sa ozloglašenim delima iz oblasti magije.
Nekoliko hroničara iz XIII veka govore o Ješielu, francuskom rabinu čiju je erudiciju hvalio Luj IX, a koji je znao tajnu "zaslepljujuće lampe koja se sama palila". Ovu lampu bez ulja i fitilja, Ješiel je ponekad noću stavljao na prozor, snažno fascinirajući svoje savre-menike. Mada je bio akreditovan na dvoru i povremeno služio i kao kraljev savetnik, Ješiel nikada nije otkrio tajnu svoje lampe. Hroničari tvrde da je imao i specijalan način za teranje neželjenih posetilaca koji bi se približili njegovim vratima. On bi "dodirnuo ekser ukucan u zid njegove radne sobe, na šta bi puckajuća, plavičasta varnica odmah prskala. Teško svakome ko tada dodirne zvekir: on bi se presamitio, urlajući, pa bi zatim potrčao koliko ga noge nose." "Jednog dana" - piše Elifas Levi - "preteća i nepri-jateljska gomila se skupila ispred njegovih vrata. Ljudi su držali jedno drugo za ruke da bi se suprotstavili onome što su nazivali "zemljotresom". Najhrabriji je zvekirom zakucao na vrata. Ješiel je dodirnuo svoj ekser. Napadači su trenutno odbačeni unazad, padajući jedan preko drugog. Pobegli su vrišteći, kao da su opečeni. Na ovaj način, užasom koji je u njima izazvao, Ješielje uspevao da bude ostavljen na miru." Sve ovo jasno ukazuje na to da je Ješiel izumeo, ili ponovo izumeo električnu svetiljku i da je, pritiskanjem dugmeta, mogao da šalje električnu struju u gvozdeni zvekir na vratima. Ješiel je bio iniciran u naučnu tajnu, za koju nije smatrao da treba da je otkrije Ijudima XIII veka. Regiomontanus, nemački matematičar i astronom iz 15 veka, čije je pravo ime bilo Johan Miler, imao je jednu neverovatnu igračku: metalnu muvu kojajezaista letela. Za vreme banketa, muva bi letela visoko u kru-govima iznad glava gostiju a da ni jednom nije udarila u zidove, a onda se vratila na njegovu ruku. Još neobičniji pronalazak je bio mehanički orao u prirodnoj veličini, koji je imao specijalnu ulogu prilikom ulaska cara Mak-similijana l u Nirnberg: orao je lansiran prema caru sa vrha zidina, dok je car još uvek bio daleko. Kada je došao do njega, okrenuo se i poleteo ispred cara, le-pršajući krilima, sve do gradskih kapija. 1485. godine, blizu Via Apia u Rimu, otkriven je grob mlade devojke koja je ležala u nekoj neidentifikovanoj tečnosti. Lice je bilo savršeno očuvano, pa je izgledalo kao da spava. Pored nogu joj je bila upaljena lampa. Jedan natpis ukazivao je da je umrla pre više od 1500 godina i da joj je ime Tilija, Ciceronova kći. Ubrzo po otvaranju groba, lampa se ugasila. Niko nije mogao da objasni kako je mogla da gori tako dugo. U prastarim epovima i legendama često se mogu naći opisi "tehnoloških čuda". U Mahabharati, drevnom indijskom epu starom 3000 godina, pominje se oružje razarajuće moći:
"Tada Rama pusti strelu neobran/fve moći Užasnu, smrtonosnu... I ta dalekometna strela Zapalilaje moćnog Rakšasa. 1 kočije s konjskom zapregom, Potpuno zahvaćene plamenom raspadoše se na pet prirodnih elemenata... N/egov skelet, meso i krv ne izdfžaše. Spalilo ih je oružje... Nipepeo ne ostade od njih." Da li je sastavljač epa, kako mnogi današnji na-učnici tvrde, zaista prisustvovao nuklearnoj eksploziji, ili je sve samo plod pesničke mašte? A ako je mašta u pitanju, kako onda objasniti detaljne opise nuklearne eksplozije sa svim propratnim pojavama, koje su tek krajem četrdesetih godina ovoga veka, naučnici zabeležili. Gotovo je nemoguće odgovoriti na ovo pitanje. Tradicija i knjige iz Tibeta i Indije obiluju izveštajima o praistorijskim letećim mašinama koje su imale pozadi pogon na vazduh, vatru i živu.
Grad Mohendžodaro, arheološki lokalitet u donieni toku reke Ind, imao je kanalizaciju i kupaonice u na-| jvećem delu kuća još pre 4000 godina. Kada je Versaj 11 izgrađen, u palati nije bilo kupatila ni toaleta tokom | čitavog "Gran sieckla". U Briselskom muzeju postoji slika Hijeronimusa Boša koja predstavlja iskušenje sv Antonija, onakvo kak-i vim su ga zamišljali Ijudi petnaestog veka. Đavo je na slici proizveo čitav niz iskušenja, ne bi li sveca skrenuo sa božijeg puta. Ono što je posebno zanimljivo su prikazi letećih mašina. Jedna od njih je zapravo vazdušni brod u obliku ptice, sa palubom, jarbolom i jedrima, po uzoru na jedrilice. Međutim, na jarbolu se jasno vidi antena, a postoji i uređaj za merenje uglova koji može ; biti samo goniometar, koji je tri veka kasnije izumeo fizičar Karanzo. Da li je Boš još 1516. godine, zamislio naslikao mogućnost prijema i prenosa elektromagnetskih talasa ? 1867. godine, putujući po Bliskom Istoku, poznati američki književnik Mark Tven, opisuje ostatke Vavilonske kule: "Bilo je osam kula, od kojih dve danas stoje -džinovske građevine od opeka presečene napola od zemljotresa, opaljene i napola istopljene munjama raz-gnevljenog boga..." MarkTven je izgleda pisao o ostaci-ma kule u Borsipu, nedaleko cd Vavilona, koja, po nekim podacima istopljena ne samo spolja, već i iznu tra, predstavlja još jednu zagonetku bez odgovora. Pi-tanje ostaje - kako je u to vreme, proizvedena tempera-tura dovoljno visoka da istopi opeke? Spektroskopske analize metalnog pojasa pronađe-nog u grobnici jednog kineskog velikaša staroj više od 1500 godina, pokazale su da metal u svom sastavu najvećim delom sadrži aluminijum! Zapadna nauka je prvi put izdvojila aluminijum tek 1925. godine, i to hemi-jskim putem. Danas se aluminijum izdvaja elektrolizom - zapravo, upotrebom električne energije. Da li je tajna elektroliza bila poznata Ijudima pre 1500 godina? Američki arheolog Dž. Mejson je u peruanskim An-dima otkrio ukrasne predmete izrađene od platine! Nejsano je kako su prastari metalurzi uspeli da proizvedu temperaturu od 1800°C da bi obrađivali platinu. Na osnovu testiranja nekih arheoloških nalaza, Uprava za standarde USA je ustanovila, da su prasta-; novnici Amerike bili u stanju da pre sedam hiljada godina, prozvedu temperature više od 8000°C!!! Naučnici jedino nisu uspeli da dokuče kako im je to polazilo za rukom. Evo još jedne zagonetke drevnih civilizacija. Ame-rički arheolog F. A. Mičel Hedžis, pronašao je 1927. godine u džunglama Britanskog Hondurasa lobanju od poliranog providnog kvarca tešku oko pet kiiograma, zapanjujuće precizne izrade. Frenk Dorland, umetnički restaurator starina koji je punih šest godina ispitivao neobičnu lobanju mikroskopom i rendgenskim mielo-dama, dokazao je da je lobanja isečena od jednog komada kvarcnog kristala, ali bez primene metalnog oruđa, a zatim polirana - najverovatnije finim kvarcnim peskom, izrađenim u vidu paste. Taj juvelirski posao morao je trajati decenijama. Zanimljivo je da je donja vilica lobanje pokretna. Ako se lobanja konopcem pri-čvrsti da slobodno visi u vazduhu, donja vilica se čak i pri najmanjem dodiru pokreće, stavrajući utisak da go-vori. Dorlandova je zasluga što je zahvaljujući "lobanji sudbine", pronašao dokaze o gotovo fantastičnim nauč-no-tehničkim sposobnostima drevnih Maja, ili čak ne-kog još starijeg naroda. To zapravo znači, da su ve-kovima pre pojave savremene vlaknaste optike i fizike provodnika svetlosti, drevni majstori znali kako da os-tvare slične optičke efekte pomoću složenih sistema prizmi, sočiva i šupljih kanala. • Hjulit Pakard, jedan od naučnika koji su ispitivali "lobanju sudbine", izjavio je časopisu "Argosy": "Ta stvarčica ne bi uopšte trebalo da postoji. Osoba koja je lobanju isecala iz kamena, nije imala pojma o kristalo-grafiji i potpuno je ignorisala ose simetrije. Pa ipak, lobanja se pri obradi nije razletela na komadiće." Koliko još čuda kriju arheologija i istorija, a koliko ih je zauvek izgubljeno? Danas se sve više spekulše o tome šta drevne "nerazvijene" civilizacije mogu pružiti našoj. Šta možemo naučiti od čoveka stare ere, čije društvo i sveukupna tehnologija, ipak, nisu bili razvijeni poput današnjih. Činjenica je da postoji čitav niz za-čuđujućih dokaza o izuzetno razvijenom naučnom zna-nju, ako ne celih kultura, a ono bar odabranih poje-dinaca, ovekovečenom u impozantnim spomenicima, od kojih su neki očuvani sve do današnjih dana.
Pome-nimo južnoameričke piramide, megalite rasprostranje-ne širom zapadne Evrope, Stounhendž - biser me-galitske kulture, drevni sunčev kalendar neolitskog čo-veka... Podaci sačuvani u drevnim tekstovima se, ipak, ne mogu bukvalno shvatiti i tumačiti, pa se na osnovu njih ne može ni dati odgovor gde su granice mašte, a gde počinju stvarni događaji. Lako je dokazati ovu tvrdnju. Primitivna plemena koja su susret sa današnjom civili-zacijom doživela tek polovinom ovog veka, nisu mogla da nađu odgovarajuća objašnjenja za tehničke pred-mete koji su im pokazani. Zapravo, nisu ni pokušavali da ih objasne onako, kako to mi - na osnovu iskustva činimo, već su pokušali da ih protumače na nivou dos-tupnom plemenskom znanju i načinu poimanja. Sličan efekat bi se ponovio kada bi, recimo, danas pokazali jednom nestručnjaku određeno naučno otkriće i za-molili ga da napiše izveštaj o njemu. Na osnovu tog izveštaja teško da bi i jedan stručnjak, a nestručnjake da i ne pominjemo, mogao da stekne hilp kakvu informa-ciju o izvedenom eksperimentu. U sličnoj situaciji se često nalaze i istraživači, koji godinama pokušavaju da proniknu u tajne drevnih rukopisa. Jer, tekstovi su često bivali opterećeni danas nerazumljivom terminologijom, ili su čak namerno pisani simboličnim jezikom čiji smi-sao može razumeti samo dobro upućeni čitalac.
MISTERIJA VELIKE PIRAMIDE
\
Pojava Egipta u svetlosti istorije predstavlja sasvim neočekivani prizor, simbolizovan u iznenadnoj pojavi kamene arhitekture najvećeg tehničkog savršenstva. Dr Brestid je dramatizovao to blistavo cvetanje ovim rečima: "U kairskom muzeju mogli biste se naći u pri-sustvu masivnog granitnog sarkofaga u kojem je nekada ležalo telo Kufu-Oneka, arhitekte, koji je gradio Veliku piramidu u Gizi... Neka nas mašta povede u stopu zatim sjajnim arhitektom, u pustinjsku ravnicu iza sela Gize. Tada je to bila neplodna, pusta površina, posutajedino ruševinama nekoliko manjih grobnica da-(ekih predaka. Najstariju kamenu građevinu u to vreme sagradio je Kufu-Onekov pradeda. Njemu su prethodila samo tri pokolenja arhitekata... Kada je KufuOnek prvi put pošao neplodnom ravnicom Gize i po planu obe-ležavao osnove Velike piramide, verovatno datamo nije bilo mnogo zidara u kamenu, ni mnogo Ijudi koji su znali tehniku građenja u kamenu. Zamislimo samo neus-trašivu odvažnost čoveka koji je svojim saradnicima naredio da polože četvorougaonu osnovu sa stranama od 226 metara... Znao je da će to zahtevati blizu dva i po miliona blokova, svaki težak dve i po tone, da pokriju taj četvorougaonik veći od pedest hiljada kvadratnih metara površine, s brdom od kamena visine 146 me-tara... Velika piramida kod Gize je na taj način jedan dokument u istoriji čovekove misli. Piramida jasno od-ražava čovekovo uverenje o svojoj suverenoj moći nad matenalnim snagama. Sebi i svom suverenu, taraonov inženjer pribavio je besmrtnost prostom vlašću nad ma-terjalnim snagama. Arheolozi se uglavnom slažu da su ogromne građe-vine u obliku piramida, među Arapima zvane "faraonovim gorama", nastale u periodu vladavine treće i čet-vrte dinastije faraona, dakle pre gotovo četri i po hiljade godina. Do danas su arheclozi otkrili devetnaest pi-ramida, među kojima je većina nađena samo u ostacima, jer su tokom vekova služile kao neiscrpni izvor građevinskog materjala za okolne felahe. Faraoni su pirannide podizali na ze.padnoj strani Nila, u susedstvu najstarije egipatske prestonice Memfisa, smeštene u pograničnom delu Gornjeg i Donjeg Egipta. Najpoznatije su tri piramide: najstarija i najveća je Keopsova, podignuta oko 2570. godine p.n.e., Kefre-nova - sagrađena oko 2530. godine p.n.e. i Mikerinova - građena oko 1500. godine p.n.e. Sve tri su slične po konstrukciji i međusobno se veoma malo razlikuju. Oko njih se nalazi i nekoliko manjih piramida i veći broj mastaba, namenjenih članovima carske porodice i čla-novima državne uprave. Uz svaku od tri piramide nalazi se pogrebni hram. Ispod Kefrenove piramide stoji og-romna sfinga isklesana u steni, možda još upečatljivije otelovljenje božanskog carstva nego sama piramida. Ljudska glava, koja izrasta iz lavljeg tela, dostiže visinu od 19,80 metara i po svoj prilici je imala Kefrenove crte lica. Njena veličanstvenost koja uliva strahopoštovanje. takva je, da su je i hiljadu godina kasnije smatrali likom boga Sunca. Spoljne površine piramida često su bile ukrašene reljefima i mozaicima. Natpis u kripti kraljice Ujebtan govori, da je vrh njene piramide bio pozlaćen. Uglačane ploče od granita i krečnjaka kojima su oblagane strane piramida, lokalno stanovništvo je tokom vekova raz-nelo, koristeći ih kao građevinski materijal. Poduhvat ovako džinovskih razmera označava vr-hunski domet faraonske moći. Posle četvrte dinastije, niko više nije pokušao da gradi takve piramide. Vladari su se zadovoljavali mnogo manjim posmrtnim grobnicama. Svet je oduvek bio zadivljen impozantnim di-menzijama velikih piramida, baš kao i arhitektonskim rešenjima. Prvu piramidu sagradio je pre blizu pet hiljada godina, Zoser, prvi faraon treće dinastije. Ostalo je saču-vano i ime prvog egipatskog arhitekte - Imhotep. Posle Zosera, manir građenja piramida prihvatili su i ostali vladari, ali ni jedna piramida po veličini i obimu ne može se meriti sa Keopsovom. Uzevši u obzir ondašnje primi-tivne metode rada, zasnovane isključivo na čovekovoj fizičkoj snazi, istraživači su se pitali kakoje bilo moguće nagomilati toliku masu kamenih blokova u geometrijski nepogrešiv oblik piramide, i doraditi ih tako precizno, da između njih nije mogla da se uvuče ni oštrica noža. U istorijskim izvorima i hijeroglifskim natpisima, sa-čuvani su podaci na osnovu kojih se bar približno može steći predstava o toku gradnje piramida. Kameni blok-ovi prevlačeni su iz obližnjeg kamenoloma Nilom, a zatim vučeni na saonicama duž veštačke kosine, koja je uzdizana i izduživana onako kako je napredovala grad-nja piramide. Da bi se smanjilo trenje, trasa je posipana vodom, tako da su sanke s lakoćom klizile po blatu. Kameni blokovi su postavljani nataj način, što su sve do trenutka spajanja blokova ostavljani uski
ispusti, na koje su, viseći nad provalijom, radnici mogli da se oslanjaju nogama. Za odvaljivanje stene drevni graditelji koristili su, po tvrđenju većine arheologa, metalne klinove. U jednom kamenolomu blizu Asuana, pronađene su hi-Ijade udubljenja svih veličina, načinjena pomoću kli-nova. Stena je cepana tako, što su u udubljenja po-stavljani drveni klinovi natapani vodom, koji bi vreme-nom nabubrili i tako lomili stenu po određenoj liniji. Nejasno je ipak, kako su uopšte napravljena udubljenja u steni za klinove, ako se zna da su oruđe tog perioda izrđivana uglavnom od bakra, a poznato je da bakar teško seče granit. Bio je to izuzetno naporan rad, koji je zahtevao mnoštvo Ijudskih žrtava. Hiljade radnika radilo je pod bičem nadzornika na ubistvenom pustinjskom suncu desetinama godina, da bi bila zadovoljena ćud jednog čoveka, božanskog vladaoca Gornjeg i Donjeg Egipta. U svojoj "Istoriji", grčki istoričar Herodot opisuje gradnju Keopsove piramide: "Do kralja Rampsinita, bili su u Egiptu dobri zakoni i bilo je blagostanje, ali s njegovim naslednikom Keopsom došla su teška vre-mena. Ovaj je odmah zatvorio^sve hramove, pa je čak zabranio Egipćanima da prinose žrtve i sve ih je oterao na prisilni rad. Pričaju da su jedni morali da vuku ka-menje iz kamenoloma u Arabijskoj pustinji sve do Nila, a drugi su morali taj doneseni kamen da primaju i da odvlače brodovima preko Nila do Libijskih planina. U svakoj je smeni, koja je trajala tri meseca, radilo uvek oko sto hiljada Ijudi. Deset godina je radio taj izmučeni narod samo na izgradnji puta kojim je trebalo da se prevozi kamen. Deset godina je trajao rad na tom putu i na izgradnji brežuljka na kome se nalaze piramide, kao i na podzemnim dvoranama u koje je sproveo jedan kanal iz Nila, pa je na jednom ostrvu u jednoj takvoj dvorani sagradio sebi grobnicu. Na izgradnji same pi-ramide radilo se dvadeset godina. Ona je četvoroug-lasta, i sa svake strane je široka osam pletara, a visina joj je isto tolika; sve je od tesanog kamena koji je bio izvanredno lepo složen, i ni jedan komad nije manji od trideset stopa. Ova piramida je izgrađena kao stepenice. Kada su izgradili prv stepenicu, dizali su sa zemlje ostalo kamenje pomoću jedne sprave, načinjene od istesanih kratkih greda, na stepenicu iznad ove. Kada su podigli kamen na prvu stepenicu, stavljali su ga na drugu spra-vu koja je stajala na prvoj stepenici, i vukli ga na drugu stepenicu, pa opet na drugu spravu, i tako redom; bilo je onoliko sprava koliko i stepenica. Najpre je bio gotov vrh piramide, pa ispod njega srednji deo, a na kraju je završen onaj najdonji deo, koji leži na samoj zemlji. Na piramidi je na egipatskom jeziku bilo napisano koliko su repe, luka i češnjaka potrošili radnici, a koliko se još sećam, rekao mi je tumač koji mi je prevodio ovaj natpis, da su troškovi oko izgradnje iznosili hiljadu šest stotina talenata sr'ebra..." _ Opšte je prihvaćeno mišljenje da su piramide slu-žile kao grobnice, sa namenom da telo vladara sačuvaju kroz dugi vremenski period. U većini piramida se nalaze fragmenti raznih predmeta - oruđa, oružja, nameštaja, nakita... Nažalost, ni u jednoj piramidi nije sačuvan kompletan sadržaj (izuzetak je Tutankamonova grob-nica), jer je većina opljačkana ubrzo po smrti faraona. Jedino za Keopsovu piramidu nije dokazano da je bila grobnica! Doduše, u centralnoj odaji piramide postoji ogroman kameni sarkofag, pronađen prazan, ali još uvek nije jasno da li je to zaista posledica pljačke. Poznati nučnik Džon Tejlor, uveren je da Velika pi-ramida nije bila grobnica faraona, već sredstvo za aktivi-ranje viših nivoa energije i izmene stanja svesti. U prilog toj teoriji idu brojni dokazi, pre svega eksperimentalni, koji potvrđeuju činjenicu da je Velika piramida u Gizi, -generator energije. Keopsova piramida je visoka 146 metara, iako se svi istraživači ne slažu uvek oko tog podatka. Zapravo, piramida je bila, kako je već rečeno, prvobitno prek-rivena oplatama od poliranog krečnjaka, što znači da je sigurno bila viša od 146 metara. Strana njene kvadratne osnove iznosi preko 230 metara. Poređenja radi, napo-menućemo da svojom visinom, prerasta baziliku Sv Petra u Rimu. Piramida se sastoji od 2.300.000 kamenih biokova, od kojih je svaki težak prosečno 6000 kilo-grama. Velika piramida je vekovima posle izgradnje uporno čuvala svoju tajnu, jer niko nije uspeo da otkrije ulaz. Arapski kalif AI-Mamun je 820. godine, ponesen pri-čama o ogromnom blagu skrivenom u piramidi, okupio najpoznatije arhitekte, vajare i kamenoresce i naredio im da pronađu ulaz. Mesecima su najveći stručnjaci toga doba pokušavali da otkriju tajna vrata koja vode u unutrašnjost piramide, ali uzalud. Onda je odlučeno da se kroz sredinu piramide prokopa tunel, ne bi li se tako naišlo na neki od hodnika koji vode u skrivene
odaje s blagom. Posle više meseci mukotrpnog kopanja, kada je kalifveć pomislio daje posao uzaludan i bio spreman da napusti poduhvat, jedan od radnikaje u daljini začuo ođek. Bušenje tunela je nastavljeno u tom smeru, i uskoro su naišli na prolaz širine jednog kvadratnog metra. Prolaz se spuštao naniže, i uskoro su naišli na novi hodnik, neuporedivo širi, ali ih je na kraju čekalo razočarenje. Bio je to slepi hodnik. Ni jedan od hodnika koje su potom otkrili nije ih odveo do centralne odaje. Zahvaljujući slučajnosti, naišli su na hodnik sa niskom tavanicom, po kome su mogli da se kreću jedino na kolenima i uskoro stigli do prostorije koja se danas naziva Kraljičina soba, površine od nekih šest metara. Vraćajući se u suprotnom smeru, radnici su stigli i do zapečaćenih Kraljevskih odaja. 0 otkriću je odmah oba-vešten kalif AI-Mamun, koji je zahtevao da prisustvuje otvaranju grobnice. Pod njegovim nadzorom slomljen |e veliki kraljevski pečat. Uzbuđenje je bilo na vrhuncu. Ali, na njihovo zaprepašćenje, ogromna prostorija od poliranog crvenog granita, bila je prazna! Razočarani kalif je potomodustao od daljeg traganja. Nije baš naročito jasno da li su graditelji piramide uspeli da zavaraju trag AI-Mamunovim radnićima, ili su možda mnogo veštiji lopovi preduhitrili upornog kalifa. Ne mo-že se odbaciti ni teorija da piramida uopšte i nije bila grobnica, u kojoj su razni pljačkaši pogrešno tražili blago. U piramidi su do sada otkrivene: Kraljičina odaja -prazna, Kraljeva odaja - takođe prazna i podzemna nedovršena prostorija. Pojedinci smatraju da su egipat-ski arhitekti bili suviše lukavi, da bi ma kakvo blago ostavili u pravougaonim hodnicima. Ovi hodnici su, na-vodno, mamci za lopove. A evo i nekoliko čudnih činjenica: ogromni pragovi piramide nalaze se iznad prilično malih vrata koja vode u hodnik kojim se silazi. Tolika mera predostrožnosti da bi se izbeglo zatrpa-vanje ulaza, čini se suvišnom. Zatim, kao što se jaki potporni pragovi nalaze iznad Kraljičine i Kraljeve odaje, tako se - samo iznad Kraljeve odaje - nalazi ogromni kameni blok od 380 tona, nazvan "soba za pražnjenje", čija funkcija ostaje neobjašnjena.Treća anomalija su brane koje se nalaze iznad velike galerije. Teoretski, brane su služile, uz pomoć sistema poluga u granitu, da blokiraju pristup u Kraljevu odaju. Međutim, ova tros-truka zaštita ne štiti ništa značajno. Zašto? Da li su granitne ploče uništene, ili nikada nisu ni postojale? Postavljaju se i druga zagonetna pitanja. Na primer, zašto Kraljeva odaja nije u centru piramide? Zašto je nedovršena prostorija u suterenu? To još uvek može značiti da Velika piramida u međuvremenu, nije opljačkana. Dvojica francuskih arhitekata, Dormijon i Goaden, uspeli su da pre petnaestak godina dobiju dozvolu za istraživanje. Ispitivanja su pokazala postojanje velikih razlika u gustini kamena. U prolazu koji vodi u Kraljičinu odaju, Dormijon i Goaden su otkrili anomalije u slaganju kamenih blokova, koje su zasad neobjašnjive. Ekipa engleskih stručnjaka koja je izvršila merenja u XIX veku, došla je do zaključka da je Keopsova pi ramida jedna velika "kamena knjiga mudrosti". Mnogi današnji naučnici veruju, da su u njoj skriveni brojni podaci i znanja drevnih egipatskih mudraca. Britanski astronom P. Smit tvrdi, da su u dimenzije Keopsove piramide ugrađeni i podaci o udaljenosti Zemlje od Sunca. Po njegovim merenjima, visina piramide bila je 147,65 metara, a ako se taj broj pomnoži sa milion, dobija se srednji radijus Zemljine orbite oko Sunca! Smit je takođe izračunao, da je masa Keopsovog sark-ofaga tačno 1015 puta manja od mase Zerrrije. Vajs i Kokvord su dokazali da je piramida mogla služiti i kao sunčani sat. Na osnovu merenja su utvrdili, da je podnožje sastavljeno od kamenih ploča širine 1,365 metara, pri čemu se senka piramide svakodnevno skraćuje za isti iznos, sve dok potpuno ne nestane na danjesenje ravnodnevice. Jesenja ravnodpovicaje, ina-če, kod Egipćana predstavljala poslednji dan u godini! Naš veliki matematičar i astronom Milutin Milank-ović, u knjizi "Tehnika u toku davnih vekova", pominje izuzetna matematička znanja koja su Egipćanima omo-gućila da stvore piramide: "0 opsegu matematičkih i geometrijskih znanja starih Egipćana obavešteni smo tek nedavno. U Britanskom muzeju u Londonu, čuva se jedan stari papirus koji Englezi nazivaju Rind Papers, po imenu njegovog pronalazača Rinda koji je do njega došao 1862. godine. Kada je taj spis dešifrovan a 1875. godine preveden i objavljen, pokazalo se da ga je napisao kraljev pisar Ahmes i da je matematičkog sadržaja. Napisan je oko 1750. godine p.n.e. Prvo što nam pri čitanju toga spisa pada u oči je starost naučne
literature, jer se pisac poziva na još starije matematičke spise, pisane nekoliko stotina godina ranije. 0 starosti egipatske nauke svedoče i neki drugi papirusi pro-nađeni 1885. i 1890. godine. Iz sadržaja Ahmesovog spisa vidi se da je pisan za praktičnu primenu, a namenjen prvenstveno poljoprivredi. Ahmes računa samo sa imenovanim brojevima i primenjuje ih na određene gaometrijske probleme, na izračunavanje površina i zapremina tačno određenih geometrijskih oblika poljskih imanja i ambara za poljoprivredne proizvode. Neki od tih ambara imali su oblik kružnih cilindara. Pri izračunavanju broja/?/, uzimavred-nost 3,15. Zadivljeni smo tačnošću, osobito kada se uzme u obzir da su u ono doba Jevreji i drugi stari narodi mislili da je obim kruga triput veći od njegovog prečnika." Egipatske piramide i njihovi hramovi, položeni su stranama svojih osnova tačno prema nebeskim znaci-ma. Znači da su Egipćani bili pažljivi posmatrači nebes-kih pojava. 0 tome svedoči i podatak da su u Memfisu, Heliopolisu i Denderi imali uređene zvezdamice odakle su posmatrali zvezde i o tome pravili zabeleške koje su do nas stigle samo u fragmentima. Preciznošću po-dataka o tom razdoblju, egipatska hronologija je nadmašila sve ostale podatke te vrste iz Starog veka. Egipatski kalendar imao je, za razliku od kalendara drugih naroda, kao osnovnu jedinicu - godinu, sa stalnom dužinom od 365 dana. U vreme kada je kalendar počeo da se primenjuje, nastupile su velike poplave Nila; to je u stvari bilo vreme kada se zvezda Sirijus pojavila prvi put u godini na istočnom nebu, pre izlaska Sunca. Kako su poplave Nila, od kojih su zavisili život i napredak zemlje, bile najznačajnija prirodna pojava za celu egipatsku državu, Egipćani su odlučili da godinu broje od jednog izlaska Sirijusa do drugog. U početku, ovakav način merenja vremena je funkcionisao dosta dobro, ali, kako je godina po njihovom kalendaru bila kraća za jednu četvrtinu dana od stvarne Sunčeve go-dine, to se i dan izlaska Sirijusa pomerao u njihovom kalendaru svake četiri godine za pun dan, da bi za 4 x 365 godina, prošetavši se kroz kalendar, došao na svo-je staro mesto. To su Egipćani tačno ustanovili svojim posmatranjima, i taj interval od 1460 godina nazvali Sotisovim periodom, po zvezdi Sirijus (sinonimi za Siri-jus su bili Sopt i Sotis). Izmerivši dužinu Sotisove peri-ode, Egipćani su u stvari, tačno izmerili i dužinu godine po kojoj se upravlja tok prirode. Godine 1864. atronom Smit je izračunao da je masa Keopsovog sarkofaga, tačno 1015 puta manja od mase Zemlje. Keopsova piramida je poređena i sa geometri-jskim oblicima. Na primer, poredili su je sa polovima ktealnog oktaedra, gdeje svaka stranajednakostranični trougao. Englez Prajs je poredio polutrougao, koji se dobija ako se piramida preseče vertikalnom ravni što prolazi kroz apoteme strana, sa takozvanim egipatskim trouglom (proporcije strana 3:4:5). 0 tome da su Egip-ćani upotrebljavali trougao, zabeležio je još Plutarh. Kada je Napoleon, u svom osvajačkom pohodu stigao do Egipta, započelo je pod njegovim pokroviteljstvom, prvo strogo naučno premeravanje i prouča-vanje dimenzija Velike piramide. Stručnjacima je već tada bilo jasno da piramida krije mnogo više od onoga što se pretpostavlja. Naučno je dokazano da je u dimenzije piramida ugrađeno celokupno astronomsko znanje drevnog Egipta. "Treba poželeti" - izjavio je pre nekoliko godina Žak Beržije, "da se jednoga dana u što skorijoj budućnosti - najbolje bi bilo da to bude pod okriljem UNESKO-a - osnuju ekipe istraživača i na-učnika koje bi, neopterećene predrasudama i pozitivizmom, tragale za činjenicama i naučnim dokazima o stvarnoj praistoriji čovečanstva". Pre desetak godina, realizovan je obiman projekat čiji je cilj bio - ustanoviti ima li u Kefrenovoj pramidi odaja kojejoš nisu otkrivene. Ideja o "Piramida projektu" potekla je od dr Luisa Alvareza sa Univerziteta u Kali-forniji, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku. Alvarez je verovao da ispod tri egipatske piramide i Sfinge, postoje podzemni hodnici koji omogućavaju komunikaciju iz-među samih piramida i ulaza u tajne odaje, u kojima bi se mogle nalaziti arhive sa tajnim znanjima egipatskih sveštenika. Za ispitivanje piramide, Alvarez je predložio da se iskoriste kosmički zraci, koje jejoš 1911. godine otkrio austrijski naučnik Hes. Potrebno je, smatrao je Alvarez, postaviti detektor kosmičkih zraka (Spark chambers - elektronska oprema koja je izazvala najviše pažnje 1965. godine na Svetskomsajmu tehnike), u unutrašnjost piramide i on će registrovati različite ste-pene radijacije zavisno od toga kako je usmeren. Naučnici koji su pokušali da prodru u tajne pi-ramide kosmičkim zracima, bili su zapanjeni misterioz-nim okolnostima koje su napravile haos među elek-tronskim uređajima. U nadi da će otkriti tajne komore, oni su godinu dana na magnetske trake neprekidno beležili kosmičke zrake, prilikom njihovog prodiranja kroz
unutrašnjost piramide. Pretpostavljali su, da će kosmički zraci ravnomerno prodirati kroz piramidu ako je ona masivna, bez šupljina,! da će na detektoru kos-mičkih zraka u podnožju piramide izazvati iste reakcije. Ako u piramidi postoje šupljine, onda će kroz njih prodi-rati više kosmičkih zraka, nego kroz masivne delove. To bi bilo zabeleženo i na magnetskim trakama, i putokaz ka neotkrivenim komoramaje postavljen. Više od milion dolara i hiljade radnih časova utrošeno je na projekat, računajući i rad novog IBM 113 kompjutera na Ein Šams Univerzitetu u blizini Kaira. Dr Amir Goheda, rukovodilac eksperimenta, izjavio je, da rezultati protivreče svim do sada poznatim prirodnim zakonima. Na magnetnim trakama je iz dana u dan beležen potpuno različit intenzitet kosmičkih zračenja u unutrašnjosti Kraljevske komore. Impulsi su se mogli prikazati i optički i akustički. Bilo je tu raznih sklopova linija, simbola, geometrijskih oblika. Ali ono što je sa naučnog gledišta potpuno nemoguće, bila je činjenica da su se simboli i geometrijski oblici, mereni uvek u određeno vreme i pod određenim uslovima, uvek istim mernim instrumentima, menjali iz dana u dan. U jednom intervjuju, dr Amir Goheda je izjavio: "Ovo je naučno nemoguće. lli u geometriji piramide postoji neka b'rtna greška koja utiče na naša mererija, a to je gotovo nemoguće, ili ovde imamo posla s misterijom koja prevazilazi mogućnost objašnjenja. Nazovite to kako hoćete, okultizam, prokletstvo faraona, čarobnjaštvo, magija. U svakom slučaju, u unutrašnjosti piramide deluje neka sila koja je u suprotnosti sa svim zakonima nauke". Američki novinar Džon Tanstel, koji je intervjuisao dr Gohedu, objavio je jula 1968. godine zanimljiva za-pažanja u časopisu Tajms: "Pre oko hiljadu godina, Egipćani su pisali o pokretnim zidovima u galerijama piramide i tajnim, debelim vratima koja otvara ne-poznata sila. Postoje i zapisi, koji se odnose na prastare robote, koji čuvaju tajnu blaga, a pominju se i pojave blistavih svetlosti u dubinama egipatskih piramida. Ukoliko to sve nisu prazne priče, i ukoliko su egipatski hroničari zabeležili istinu, možemo pretpostaviti da ispod piramida postoje instalirani generatori velike sna-ge, koji i dan danas proizvode čudesne fenomene." Istraživač Moris Šatelen, smatra, da su čuvari zna-nja, možda, u dalekoj prošlosti predvideli skrnavljenje grobnica i potrage za blagom, pa su u riznicu drevnih znanja postavili moćne odašiljače radijacije, kako bi sprečili sve one koji pokušaju da otkriju tajne egipatskih piramida. Umesto basnoslovnog blaga, veruje Šatelen, ispod piramida se nalaze metalne ploče ispisane hijero-glifima, a koje sadrže sve tajne drevne egipatske nauke i istoriju ijudskog roda od vremena postanka na ovoj planeti. A ako se prisetimo priča o skrivenom blagu Asteka, u vreme španskih osvajanja, posebno onih koje spominju pedeset dve zlatne ploče na kojima je zapisana celokupna istorija ovog naroda i njihova naučna dostignuća i saznanja, kao i činjenice da je Egipat oduvek bio meta brojnih osvajača, onda ova teorija zvuči sasvim ligično. Šatelen čak nudi i rešenje problema - gde započeti istraživanje. Naime, dijagonale Keopsove i Kefrenove pramide su na istoj osi, seveoistok-jugozapad, a jedna dijagonala Mikerinove piramide je paralelana. Ako se produži druga dijagonala Mikerinove piramide u pravcu I severozapad, ona će preseći osu dijagonala prve dve u ' određenoj tački H. Geometrijski centar Sfinge, nalazi se u produženju južnog zida Kefrenove piramide. Ukoliko se osovina Sfinge produži malo više prema zapadu, primetiće se da seče produžetak piramida tačno u onoj istoj tački H. A ako uporedimo dimenzije Velike piramide sa stru-kturom molekula DNK, dolazimo do još frapantnije mis-terije koja potvrđuje teoriju da je ova piramida zapravo riznica naučnih saznanja drevnog Egipta. Naime, mo-tekul DNK liči na spiralno uvrnute lestve od konopca, gde se bočne strane sastoje od ostataka šećera (dezok-siriboza) i fosforne kiseline, a "prečke" od azotastih baza: timina, adenina, citozina i guanina (skraćeno AA T, A, C, G). Ugao pod kojim se vezuju za lanac DNK varira: kod timina iznosi 50 stepeni, kod adenina 51, kod cttozina 52, a kod guanina 54 stepena. l evo prvog čuda: prosečni ugao pod kojim se vezuju azotaste baze bio bi 51 °45', a kod Keopsove piramide ugao nagiba bočnih strana iznosi 51°51'! Drugo čudo: odnos dužine veze citozin - guanin (1,08 nanometara) prema dužini timin -adenin (1,11 nanometara), jednak je 0,973. A rub Keopsove piramide odnosi se prema dužini strane os-nove kao 0,946! Očigledno isto.
Treća neobična pod udamost: odnos prečnika molekula DNK (2 nm) prema dužini koraka spirale (3,4 nm) bio bi 0,588. Ako pode-limo apotemu bočne strane Keopsove piramide dijago-nalom osnove, dobijamo 0,568 - gotovo istu vrednost! Četvrto: ugao uspona spirale DNK iznosi 26°, a ugao nagiba glavne galerije na Keopsovoj piramidi - takođe 26°! Peto: u koraku spirale DNK (34 angstrema) sme-šteno je 10 nukleotidnih parova, čije je međusobno rastojanje 3,4 angstrema ili 1/10 koraka. Keopsova pi-ramida ni tu ne zaostaje! Njena visina je 146 metara, a ulaz u piramidu nalazi se navisini od 14 metara -takođe jedna desetina!
EGIPATSKI KULT MRTVIH
Na pitanje kako objasniti činjenicu da su IJudi svfh rasa, kultura i religija, oduvek pridavali toliki značaj smrti i posmrtnim ritualima, nije lako dati odgovor. Brojni fitozofi, psiholozi, teolozi i lekari, vekovima se već hva-taju u koštac sa ovim problemom. Darvinisti su čak išli tako daleko, da su uzroke i odgovore potražili u životin-jskom svetu. Njihova proučavanja su nedvosmisleno dokazala, da sve životinje na višem stupnju emotivnog razvoja, pre svega sisari, imaju specifičan psihoemo-cionalni odnos prema smrti i umiranju drugih živih bića. Džoj Adamson, u naučnim krugovima poznata po dugo-godišnjem proučavanju afričkih lavova, u svojoj knjizi "Living free" opisuje slona "koji je očigledno bio visoko cenjen kod svojih drugova. Kada je uginuo prirodnom smrću, tri slona mužjaka stajala su nekoliko dana pored njegovog tela, a tada su mu izvukli kljove i stavili ih na malu udaljenost od tela. Drugi čudan događaj desio se kada je Džordž (suprug Džoj Adamson - prim. autora) morao ubiti jednog slona koji je postao opasan. Ustrelio ga je noću u jednom vrtu kod Isiola. Idućeg dana leš je bio uklonjen zbog smrada. Sledećeg jutra primećeno je, da je lopatica ubijene životinje bila vraćena natrag. Do-neli su je njegovi drugovi i postavili tačno tamo gde je slon ubijen. "Isto tako, nekoliko puta smo primetili da su slonovi ispoljili radoznalost za smrt Ijudskih bića. Na jednom od naših safarija, Ijudi iz tamošnjeg plemena ispričali su da je jedan slon ubio čoveka i da od tada svako poslepodne dolazi i stoji sat ili dva na mestu gde se odigrala tragedija. Proverili smo i ustanovili da je to istina." - piše Džoj Adamson. Ako životinje imaju određenu misono etičku pred-stavu i odnos prema smrti, onda je sličan odnos za čoveka tim pre razumljiviji. Paleontološka istraživanja potvrđuju da su Ijudi i pre više desetina hiljada godina, u samo praskozorje razvoja Ijudske svesti, imali već izgrađen složeni odnos verovanja i ritualnih postupaka vezanih za sahranjivanje, tačnije, čuvanje posmrtnih ostataka svojih saplemenika. Pre nekoliko godina u jednoj pećini u Iraku, američki arheolozi Dejl Stjuart i Ralf Solecki, otkrili su četiri neandertalska skeleta jednog muškarca, dve žene i jednog deteta. Sve okol-nosti su ukazivale na to, da su tela tih Ijudi koji su živeli pre 60.000 godina, bila svesno pokopana! Ali time sen-zacija nije bila okončana. Jedan sloj zemlje iz
grobnice poslatje na analizu čuvenom francuskom geohemičaru A. L. Guranu, koji je otkrio, da je veći deo analizirane materije sastavljen od cvetnog praha! Prisustvo cveća u tako velikim količinama se nije moglo objasniti prirod-nim uslovima. Da li je to značilo da su možda saple-menici, za vreme sahrane, cvećem zasipali svoje po-kojnike? Odgovor stručnjaka je bio negativan. Po njihovom mišijenju, neandertalski čovek tog v emena, još uvek nije dostigao određeni stepen razvoja, da bi svesno učinio tako nešto. Ralf Solecki je predočio "jedino" moguće rešenje ovog problema. Napravivši spisak biljaka oje je prisustvo putem analize zemlje A. L Guran ustenovio, krenuo je po iračkim selima, sa namerom da utvrdi da li se neke od njih još uvek mogu naći. Njegovo istraživanje donelo je značajne rezultate. Naime, sedam vrsta biljaka od osam, koliko ih je bilo na spisku, još se i danas smatra lekovitim u Iraku. Cveće iz groba nean-dertalaca je, možda, imalo praktičan značaj, a ne estet-sku ili čak sentimentalnu namenu. Naučnici koji su is-pitivali lokalitet pretpostavljaju, da je to bio grob ple-menskog vrača i njegove porodice, a da su saplemenici snabdeli svog doktora svim neophodnim lekovima za obavljanje prakse u zagrobnom životu. Stručnjaci se, dakle, slažu da je još praistorijski čovek verovao u zagrobni život. A to verovanje u kult mrtvih, duboko utkano u religiozni i svakodnevni život, jedna je od najprepoznatljivijih karakteristika kulture drevnog Egipta. Egipćani, oni isti koji su gradili piramide kao most ka večnom životu na onom svetu, bili su svesni svoje fizičke prolaznozti i ništavnosti. Taj prob-lem mogao je biti ublažen stvaranjem adekvatnog religi-jsko-magijskog kulta, koji je počivao na strogo pre-ciziranom i kanonizovanom odnosu prema smrti i ve-rovanju u zagrobni život kao produžetak svesnog pos-tojanja. Zenon Kosidovski, autor brojnih naučno-popu-larnih knjiga i eseja, razmišljajući o religiji i kulturi starih Egipćana, kaže: "Ako želimo tačno da razumemo mo-tive koji su faraone navodili na građenje piramida, moramo se podsetiti na neke karakteristične odlike egi-patske religije. Među plejadom bogova najvećim kultom bio je okružen bog sunca Ra, a zatim bog zemlje Oziris, koji je vladao pravedno, i uz to Ijude naučio svim umet-nostima i zanatima. Njegov brat, bog Set, bio je oličenje zla. Zavideći Ozirisu na popularnosti među Ijudima, ubio ga je, a njegovo telo stavio u škrinju i bacio u more. Ona je isplovila na obalu u blizini grada Biblosa. Ozirisova žena, boginja Izida, vaskrsla ga je u novi život. Vaskrsli Oziris istupa otada kao gospodar sveta mrtvih. Ozirisov sin Horus, osvetio je očevu smrt ubijajući Seta. Od tog trenutka, on je postao oličenje sinovljeve Ijubavi, a pošto je u borbi sa protivnikom izgubio jedno oko, postao je i simbol posvećenja. Egipćani su verovali da izlazak i zalazak Sunca označavaju smrt i vaskrsenje boga Ra. Iz tih mitova crpli su sigurnost da i njih čeka vaskrsenje i srećan posmrtni < život na drugom svetu. Po njihovom verovanju, čovek se sastojao iz triju elemenata: iz fizičkog tela Hat, \ iz delova Ka i Ba. Ka je bio čovekov dvojnik i njegov anćfeo čuvar. Predstavljen je kao bradat čovek s krunom na glavi. Bio je i predvodnik umrlog po onom svetu, snabdevajući ga hranom i vodeći ga pred lice boga Ra. Prava čovekova duša bila je Ba, predstavljena kao ptica s Ijudskom glavom, sa uljanom svetiljkom koja gori ispred nje. Osiguravanje zagrobnog života za dušu zavisilo je od dva načelna uslova. Mrtvačevo telo moralo je biti osigurano i balsamovano da se ne raspadne i da ga ne opljačkaju lopovi, a sem toga trebalo ga je snabdeti hranom i svim predmetima domaće upotrebe, kako bi se zadovoljile njegove posmrtne potrebe. Faraoni su gradili stoga piramide pune komplikovanih kružnih hod-nika i galerija, slepih komora i zamki, čiji je zadatak bio da lopovima onemoguće da stignu do mumija i blaga u I grobovima. Kao božanska bića, faraoni su se posle smrti koris-tilj istim povlasticama kao i na zemlji. Pošto se zamišljalo da bog Ra prevaljuje svakodnevno putovanje preko neba u zlatnom brodu, u početku je faraonova duša preuzimala dužnost njegovog veslača, potom 6ak i krmanoša broda. Onako kako su kraljevi Egipta posta-jali sve snažniji vladaoci, proširivali su se i njihovi po-smrtni zahtevi. U početku su preuzimali dužnosti ličnog i sekretara boga, potom su i sami sedali na presto kao
bogovi sunca. U vezi sa timverovanjem, uzimali su u grob vesla, potom i čitave lađe, koje su arheolozi nazivali "sunčanim lađama". Godine 1955. otkriven je u podnožju Keopsove piramide u uzidanom skrovištu izuzetno dobro očuvan čun sa asurama na sedištima i veslima. Piramide i grobnice velikaša odražavaju klasne raz-like kakve su se oblikovale još u davnim vremenima egipatskog društva. Balsamovanje posmrtnih ostataka i građenje specijalnih grobnica, bilo je skup poduhvat, nedostižan za obične smrtnike. Seljaci, zanatlije i či-novnici, sahranjivali su svoje mrtve u pustinjski pesak. l eto, čudnim sticajem okolnosti, dok su veličanstvene grobnice u većini slučajeva bile žrtve pljačkaša, ostaci prostih Ijudi izbegli su njihovu sudbinu i uz to su očuvani u dobrom stanju mumifikacije, usled nedostatka vlage u pustinjskom pesku. Posle stizanja u oblast smrti Egipćaninova duša nije imala lak život. Obećanu zemlju okruživale su velike vode, a ulaz u nju čuvalo je čudovište zvano "izokrenuto lice", puštajući samo one koji su na zemlji vodili pra-vedan život. Rojevi demona i vampira kao i najrazličitijih drugih nečistih duhova vrebali su putujuće duše. Ljudi su imali mogućnostda mrtvima pomognu pomoću ma-gičnih formula sadržanih u Kn/izi mrtv/h. Faraoni su pored svojih grobnica podizali hramove i dodeljivali im sveštenike, određujući za njihovo izdržavanje prihode sa kraljevskih imanja. Sveštenici su svakodnevno čitali komplikovane ritualne molitve, umrlome potrebne kao živome voda." Skoro najunosniji posao drevnog Egipta, bilo je balsamovanje posmrtnih ostataka. Još u najranijim periodima egipatske kulture, primećuje se, kao dosledno poštovanje posmrtnih rituala, nastojanje da se sačuvaju posmrtni ostaci pomoću hemikalija koje sprečavaju tru-Ijenje. Tehnike balsamovanja su se vremenom toliko usavršile, da su egipatski majstori balsamovanja već u srednjem carstvu bili u stanju da obrade mumiju tako dobro, da su mnoge ostale sačuvane do današnjih dana. 0 tome piše i Herodot: "Postoje naročiti Ijudi koji se razumeju u taj posao. Ovi, kad im se donese mrtvac, pokazuju onima koji su ga doneli drevne kipove kao mustre, koje su izrađene i obojadisane kao prave lešine, zatim im pokazuju drugu klasu koja je prostija i jeftinija, a najzad i treću, najjeftiniju. Tada ih pitaju prema kojoj mustri žele da im balsamuju mrtvaca. Kada se dogovore i pogode, rođaci odmah odlaze kući, a oni ostaju u radionicama i smesta se prihvataju posla. Ako leš treba da se balsamuje po prvoj klasi, izvuku mu najpre po-moću jednog krivog gvožđa mozak kroz nozdrve, i to samo jedandeo, a u drugi uliju u šupljinu neku jaku tečnost. Posle toga raseku jednim oštrim nožem, napravljenim od etiopskog kamena, mišiće na trbuhu i izvade želudac, očiste ga, isperu vinom od palme i pospu istucanim mirisima. Kad tcbušnu duplju napune čistom istucanom izmirnom, cimetom i svim drugim mirisima osim tamjana, onda je ponovo zašiju. Kada to sve završe, stave leš u so i ostave ga u njoj sedamdeset dana. Ne smeju ga nipošto ostaviti duže vremena u njoj. Kada prođe sedamdeset dana, operu leš i umotaju ga celog finim lanenim trakama, zalepivši ih gumom, koju su Egipćani upotrebljavali umesto tutkala. Iza toga, ro-đaci ponovo odnose leš i poručuju jedan kip Ijudskog oblika, u koji stavljaju mrtvaca, pa ga tada sahranjuju u grobnicu, gde ga ostavljaju u stojećem stavu pored zida. Tako postupaju kod najskupljeg balsamovanja. A ako su izabrali drugi, jeftiniji način, onda se bal-samovanje vrši ovako: uliju kedrovo ulje u štrcaljke i njime napune trbuh lešine, te ne seku niti vade iz nje želudac, nego ubrizgavaju tečnost kroz stražnjicu i u nju stavljaju čep, da ne bi tečnost iscurila, a zatim je os-tavljaju u soli onoliko dana koliko je bilo napred određeno. Poslednjeg dana izvuku ubrizgano kedrovo ulje napolje. Ulje je pak tako jako, da rastvori sva creva i želudac i izbaci ih sa sobom napolje. Mesnatt; delove rastopi natrijumova ceđ, tako da od celog tela ostanu samo koža i kosti. Kad to urade, daju leš rodbini i ne rade nad njim više ništa. Treći način balsamovanja koji vrše oni najsi-romašniji, sastoji se u ovome: stavljaju leš u so, pošto su ga prethodno isprali uljem od neke repe, i drže ga sedamdeset dana, pa ga potom daju rodbini." U Egiptu je pored Ijudi, balsamovan (mumificiran) i ogroman broj životinja. U najvećem broju slučajeva radilo se o mačkama (svetim životinjama Egipćana). 1898. godine otkrivena je jedna nekropola sa 300.000 mumificiranih mačaka.
Uz mačke, balsamovani su i krokodili - takođe svete životinje. Francuski egiptolog Žan Žak Barloa na-vodi da je obožavanje krokodila išlo toliko daleko, da je čitav jedan grad dobio ime Krokodilopolis, a više desetina hramova posvećeno je krokodilu. Krokodili su balsamovani na više načina. Pošto im je najpre izvađena utroba a lešina oprana u slanoj vodi i osušena na suncu, posvećeni krokodili su potapani u bitumen, a zatim zaštićeni tankim palmovim daščicama. Drugi su konzervirani u natronu (natrijumov oksid), a potom uvijani u platno. Čast da budu balsamovane, imale su i ptice. Naro-čito grabljivice i ibisi. Sokolovi, jastrebovi i orlovi, mumi-ficirani su pojedinačno, ili u gomlama od dvadest do četrdeset komada. Potopljene u bitumen, ove ptice su sačuvale čak i perje. U Dolini kraljeva nađeni su izvrsno očuvani pavijani, uspravljeni, čudnog pogl^da, ponekad ukrašeni, asme-šteni u posebne sarkofage. Rovčice su poslednja i najmanje očekivana kate-gorija sisara u egipatskim grobnicama. To su sisari upola manji od domaćeg miša, a njihovo balsamovanje zahtevalo je izuzetnu veštinu. Namočene u bitumen i uvijene u platnene krpice, sahranjivane su uvek u dru-štvu ptica - čak smeštene u njihovim lobanjama. U Tebi su za ove bubojede izrađivani i minijaturni sarkofazi od smokvinog drveta. Nije razjašnjeno čimeje rovčica zas-lužila ovakvo poštovanje, pogotovo što je zasigurno nema na popisu državnih božansfava. Vratimo se ponovo verovanju u zagrobni život. Čo-vekovo fizičko telo Hat, obeležava nešto, sa čime je logički povezano truljenje i propadanje. Sa telom je povezan Ka, koji predstavlja zapravo misaonu individualnost ili deo ličnosti koja je imala sve psihičke karakter-istike umrlog. Ka se, za razliku od fizlčkog tela, može kretati sa jednog mesta na drugo, potpuno nezavisno, pa čak i na nebu razgovara sa bogovima. Pokloni koji su ostavljani u grobovima iz svih perioda, namenjeni su Ka, jer se smatralo da on oseća mirise, pije i jede. U najranija vremena, odvaja se deo groba, da bi ga Ka mogao koristiti. Unutar Ka boravila je duša - Ba, koja je imala moć da po volji, postaje telesna ili bestelesna. Smatralo se da je Ba eterična i da je mogla da izađe iz groba i ode u nebo gde je uživala u večnom životu i slavi. Ba je mogla da posećuje telo u grobnici, da ga oživi i razgovara sa njim. Baš kao i srce, Ba je bila središte čovekovog života. Savremeni ezoteristi tvrde da Ka zaista postoji i to kao čovekov bestelesni dvojnik. Ima međutim, i naučnika koji iznose ozbiljne dokaze u prilog teoriji da fizičko telo nije jedino koje čovek poseduje. U Velikoj Britaniji je 1929. godine objavljena knjiga Silvana Maldona "The Projection of the- Astral Body" -ProjekciJ'a astralnog tela, u kojoj autor navodi da je u dvanaestoj godini, sasvim slučajno, doživeo odvajanje svoje svesti (Ka!) od tela. Maldon tvrdi da se to odva-janje događa svakome od nas tokom sna, ali je u pitanju nesvesni proces, koji se, posle buđenja zaboravlja. Uz posebne vežbe, moguće je postići svesno buđenje as-tralnog tela, i što je najvažnije, kontrolisati njegovo kre-tanje. U tome je verovatno najdalje otišao okultista lože Ateh, Majkl Dorfman, koji u knjizi "Astralna projekcija" kaže: "Astralni svet je višeslojan, a po gruboj podeli, možemo ga deliti na viši i niži. Niži sloj se ponekad teško može razgraničiti od materjalnog sveta, jer ima osobine i astrala i materije. Niži Astral prelazi u eterični sloj, čija je funkcija da održi molekule fizičkog plana u organizacionom redu. Pronašao sam da postoje neka ulazna mesta, koja se nalaze na prvom, unutrašnjem planu i namenjena su upravo umrlim licima. Tu je okolina veo-ma slična materjalnim uslovima na površini Zemlje." Egipćani su verovali da je Ka, čovekova slobodna svest povezana sa fizičkim telom. Maldon, Dorfman i druge pristalice astralne projekcije, tvrde to isto. Samo se u današnjim ezoterijskim školama promenio naziv, pa je Ka, poznatiji kao Astralno telo, ili astralni dvojnik. Astralno i fizičko telo povezuje specifična, nematerjalna tvorevina koja se naziva "srebrno uže", a izlazi iz čela, tačnije trećeg oka ili Ađna čakre fizičkog tela, da bi u astralno ušlo u predelu temena. Srebrno uže je ras-tegljivo i omogućava astralnom telu neograničenu slo-bodu kretanja. svote novca specijalizovanim institucijama za kriogeni-zaciju. A sve zbog toga da bi im telo posle smrti bilo zamrznuto na izuzetno niskim temperaturama i saču-vano, u nadi, da će neka buduća nauka uspeti da ih
jednoga dana ponovo vrati u život. Očigledno da rajska uživanja, koja propoveda hrišćanska religija, mnogima nisu dovoljna garancija za život posle života.
POSTOJI LI PROKLETSTVO FARAONA?
Priča se da je sedmi lord od Karnarvona gotovo dobio infarkt kada mu je sluga saopštib da se u tajnim skrovištima njegovog zamka, iza porodičnih dokume-nata, nalazi oko tri stotine vrednih predmeta iz Tutankamonove grobnice. Faraoni su za Karnarvone uvek bili od posebnog značaja. Deda sedmog lorda od Karnarvona ušao je 1922. godine u istoriju, kao jedan od pronalazača Tu-tankamonove grobnice. Peti lord nije bio arheolog po profesiji, već su ga zdravstvene prilike odvele u Egipat. Kao i mnogi drugi Britanci, i on je bio fasciniran otkri-ćima arheologa i avanturista u egipatskim pustinjama. Jer, piramide su posebno dvadesetih godina ovog veka bile u "modi". Iz radoznalosti, lord Karnarvon je finan-sirao nekoliko ovakvih ekspedicija, a 1914. je dobio i dozvolu za iskopavanja u Dolini kraljeva, zajedno sa Britancem Hauardom Karterom, koji je od 1890. vršio iskopavanja u Egiptu. Četvrtog novembra 1922. započelo je to uzbudljivo istraživanje koje je svetu donelo čitav niz senzacionalnih otkrića, ali i nekoliko, do danas nerešenih misterija. Tutankamonova grobnica je jedina do sada otkrivena sa celokupnim i nedirnutim sadržajem. Na neki čudan način, pošteđena je pohlepe pljačkaša grobova. Takvo otkriće izazvalo je euforiju širom sveta. Na naslovnim stranama svih svetskih novina, pominjala su se dva imena - Tutankamon i Hauard Karter. 0 otkriću je od-mah obavešten i finansijer poduhvata, lord Karnarvon, koji je na lokalitet stigao već sutradan. Hauard Karter beleži u svojim memoarima: "Prema dogovoru, oko 2 sata sakupili su se svi koji su imali privilegiju da prisustvuju otvaranju grobnice. Među nji-ma bili su: Karnarvon, Evelin Herbert, ministar javnih radova ekselencija Abu el Halim Paša Sulejman, zatim generalni direktor Uprave za starine Lakau, Viljem Gar-stin, Čarls Tast, upravnik egipatskog odeljenja Metro-politen muzeja u Nju Jorku, Litgou, profesor Berstid, dr Alen Gardiner, Vinlok, Marvin Herbert, Ričard Betel, generalni inspektor Uprave za starine Engelbah, trojica egipatskih inspektora Uprave za starine, predstavnik vladine štampe i članovi našeg štaba - ukupno dvade-set dve osobe." Međutim, u pozadini velikog događaja, zbivala se neverovatna drama i niz misterioznih događanja je pokrenut. Ubrzo, lord Karnarvon se razboleo. Patio je od malaksalosti, groznice i visoke tamperature, koja je dostizala i 40 stepeni. Lekari su ustanovili da je lord pri-likom brijanja rasekao ubod nekog insekta i povredio se. Međutim, po njihovom mišljenju, to nije moglo uz-rokovati tsiko visoku temperaturu. Jedne noći, oko dva čdsa posle ponoći, u čitavom Kairu je došlo do prekida struje iz neobjašnjivih razloga. Iz hotelske sobe u kojoj se nalazio lord Karnarvon začuo se čudan šum kop jie probudio njegovog sina. Našao je oca u bunilu, ob-livenog znojem. Peti lord Karnarvon je bio na samrti. U bujici nerazumljivih reči koje je izgovarao na kraju, nje-gov sin i sestra su uspeli da čuju samo poslednju re-čenicu: "Poslušao sam njegov zov, odlazim za njim.' Istoga trenutka, u Engleskoj, hiljadama kilometara da-leko od Kaira, uginuo je njegov omiljeni terijer. Iz kairske električne centrale su javili da nema tehničkog razloga za iznenadni nestanak struje. Tako započinje legenda o prokletstvu faraona. Me-đu kopačima i radnicima na lokalitetu Tutankamonove grobnice, posle smrti lorda Karnarvona zavladala je prava panika. Uzrok tome je bila mala glinena pločica, koju je Karter našao u pretkomori. Posle dešifrovanja, ustanovljeno je da natpis glasi: "Smrt će svojim krilima prekriti svakog ko naruši mir faraona". Ova pločica je kasnije nestala i iz popisa i iz fundusa, a da niko nije uspeo da odgonetne kako i gde. Znimljivo je, da se i na jednoj od figura koje su se u drevnom Egiptu koristile isključivo u magijske svrhe, postoji sličan zapis: "Ja sam onaj koji plamenom pustinje proteruje razbojnike prodrle u grobnicu. Ja sam onaj koji čuva Tutankamonov grob." Smrt lorda Karnarvona je, naravno, mogla biti i čista slučajnost, bez ikakve veze sa grobnicom egipatskog faraona, da se sve završilo na tome. Međutim, nekoliko godina posle otkrića Tutankamonove grobnice, dvade-set dve osobe iz ekipe Hauarda Kartera umrle su na čudan i neobjašnjiv način. Trinaestorica su direktno prisustvovala otvaranju grobnice, poput Artura Mejsa. Ubrzo posle Karnarvonove smrti, Mejs je počeo da se žali na premorenost. Njegova agonija je trajala kratko. Umro je od posledica "nedefinisane" bolesti. Prokletstvo faraona je delovalo.
Engleski industrijalac Džoel Vulf, posle posete Tu-tankamonovoj grobnici, umro je na brodu kojim se vraćao u Britaniju, od posledica teške groznice. Udovica lorda Karnarvona umrla je 1929. godine. Po mišljenju lekara, uzrok smrti bio je ujed insekta. Iste godine umro je i Karterov sekretar Ričard Betel. Profesor Strazburškog univerziteta Dimihen, dopu-tovao je u Egipat u jesen 1922. godine, da bi kopirao tekstove iz grobnica faraona. Radio je nedeljama du-boko u podzemnim hodnicima piramida. A onda je počeo da ispoljava prepoznatljive simptome šizofrenije. Satima je pričao neverovatne događaje koje je, kako je sam naglašavao, doživeo boraveći u grobnicama. Umro je u nastupu nervne rastrojenosti. Nemački egiptolog Georg Maler, rukovodilac isk-opavanja u tebanskom gradu mrtvih kod Deir el - Me-dine, umro je u četrdeset četvrtoj godini. Uzrok smrti - temperatura praćena jakom groznicom. Malerova specijalnost bila je, između ostalog, proučavanje načina sahranjivanja u starom Egiptu. Zbog toga je i provodio dosta vremena u grobnicama faraona. Džejms Berstid, američki arheolog koji je prisustvovao otvaranju Tutankamonove grobnice i sarkofaga, iznenada je dobio paralizu u toku ekspedicije u dolini Nila. Mesec i po dana bio je prikovan za postelju. Uprkos tome, zahtevao je da ga svakog dana nose u Dolinu kraljeva, da bi video kako Karter napreduje u svom radu oko grobnice. Bolest je bila praćena visokom tempera-turom i strašnom groznicom, uzrok bolesti nepoznat. Iste simptome, koji su ubrzo doveli do smrti, imao je i profesor engleske književnosti La Fler, koji je, putujući Istokom, posetio Berstida i Hauarda Kartera, ali i Tu-tankamonovu grobnicu neposredno posle otvaranja. Američki arheolog Volter Brajan Emeri, rukovodioje iskopavanjima u Sahari od 1935. do 1971. godine. Od 1964. njegova opsesija i životni cilj je pronalaženje gro-bnice prvog velikog egipatskog lekara - Imhotepa. Im-hotep je bio lekar, graditelj piramide farona Zosera, njegov savetnik, ali i tvorac egipatskog pisma i kalen-dara. Već prilikom prvih probnih iskopavanja, Emeri nailazi na čitav splet podzemnih hodnika i tunela. Da je na pravom putu, ubedio ga je pronalazak dvadesetak santimetara visoke statue Ozirisa, boga smrti, koja da tira iz Zoserovog perioda. Nekoliko sati kasnije, kola hitne pomoći odvezla su Emerija u kairsku bolnicu. Lekari su dijagnosticirali paralizu desne strane tela i gubitak moći govora. Sledećeg dana Volter B. Emeri je umro. Kairski l'sl "Al Ahram" objavio je sutradan: "Taj neobični događaj navodi nas na pomisao da legen-darno prokletstvo farona ponovo deluje." Postoje podaci koji svedoče, da je Titanik na svom tragičnom putu prevozio mumiju neke egipatske vračare koja je bila, radi što bolje zaštite tako vrednog eksponata, smeštena na komandnom mostu broda. Neki od preživelih potvrdili su, da je tokom celog puta sve do trenutka brodoioma, posada Titanika pokazivala čudne znake mentalne rasejanosti. Grupa Japanskih naučnika je pre nekoliko godina, pokušala da u blizini Gize napravi devetnaest metara visoku kopiju velike piramide. Ubrzo su neki članovi ekipe oboleli, a u štampi su se ponovo pojavile priče o prokletstvu faraona. Poznat je i slučaj jedne američke filmske ekipe, pedesetih godina. Ekipa je u Egipat stigla s namerom da snimi biografski film o Eknatonu, farsonu rođenom oko 1409. godine p.n.e. Eknaton je zapravo bio Amenofis IV, koji je još na početku svoje vladavine uveo obožavanje Atona, kao vrhovnog božanstva. Aton je zamenio starog boga Sunca - Amon Ra. Amenofis IV je novom bogu sagradio i novu prestonicu - Ahetaton, svoje ime promenio u Eknaton, zatvorio hramove drugih bogova, naročito hramove Amonovog kulta, konfisk-ovao sveštenicima imanja i prihode, i pokušao da stvori novi verski i politički sistem. 1 to sve u prvih šest godina svoje vladavine. Bes Amonovih sveštenika i njihove osvetničke tež-nje, lako je razumeti. Eknaton se uskoro sukobio i sa mržnjom i otporom ostalih klasa. Posle njegove smrti 1369. godine, na presto dolazi devetogodišnji Tutankamon. Vraća se stari verski sistem, a svi tragovi Ekna-tonove vladavine se uništavaju. Eknatonov grob je ra-zoren, a reljefi u njemu uništeni. Grobovi njegovih ple-mića bili su oskrnavljeni na isti način. Kadaje u pravnim postupcima bilo neophodno da se navedu dokazi iz vremena njegove vladavine, on je pominjan samo kao zločinac iz Ahetatona. Brisanjem njegovog imena sa svih mesta na kojima je bilo zapisano,
sveštenici su ga osudili na večno lutanje po beskraju i gubitak duše. Oni su prokleli i svakog, ko u budućnosti prizove njegovo ime. '/•'
Za Ijude iz sveta filma, priča je bila više nego dobra. Na glasine o prokletstvu niko nije obraćao pažnju. Pa ipak, već prvog dana snimanja, dok su dve glavne glumice pred kamerama govorile: "Mi prizivamo Eknatona, mi prizivamo Eknatona..." podigla se iznenada strašna peščana oluja pa je snimanje moralo da bude prekinuto. Te noći, obe glumice su sanjale Eknatona. Obe su imale i isti san: da se nalaze u hramu ispred Eknatonovog kipa koji oživljava. Jedna glumica je san-jala kako je kip udara rukom posred lica, a druga, da je dobila udarac u predelu stomaka. Sutradan su obe prenete u bolnicu gde su podvrgnute operacijama tač-no na onim delovima tela, gde su u snu zadobile udar-ce. Potom je ekipa u najvećoj žurbi spakovala svoju opremu i glavom bez obzira pobegla iz Egipta. Filip Vandenberg u knjizi "Prokletstvo faraona", po-kušava da odgovori postoji li ono, ili ne: "U mnogim egipatskim tekstovima govori se o tajanstvenim silama. To se veoma zanimljivo vidi iz pripovetke Setne. Kada je Tot zatražio od Rea da mu se vrati čarobnjačka knjiga koju je ukrao Ne-nefer-ke-Ptah, Re je udovoljio toj molbi na taj način, što je s neba uputio na Zemlju božansku silu koja se pobrinula da se kradljivac ne vrati živ u Memfis. Magični papirus X114-15 piše o "velikim božanskim silama koje počivaju u Bubastisu". 0 istim je silama očigledno reč i u Pamontovoj demotskoj knjizi mrtvih, gde se govori o "božanskim silama grada Bubastisa koje izlaze iz njegovih grobnica". A ime sudije mrtvih u prevodu glasi: "Onaj iz Bubastisa koji izlazi iz grobnice". Vredno je napomenuti dase od tih sila nikada ne traži da zaštite žive. Zašto im se obraćaju samo mrtvi i bo-govi? Najjednostavnije je objašnjenje da se radi o smr-tonosnim silama. Ako krenemo dalje i konstatujemo da su faraoni takvim silama čuvali svoje grobove, ući ćemo u trag prokletstvu faraona." Mnogi naučnici, skloni da poveruju samo u ono što se eksperimentom može dokazati, pokušali su da pronađu neko logično objašnjenje uzroka smrti brojnih istraživača. Biolog i lekar dr Ezedin Taha sa kairskog univerziteta, obavestio je novinare 1962. da je konačno ušao u trag prokletstvu faraona. Taha je u laboratorijskim uslovima dokazao postojanje čitavog niza mo-gućih uzročnika smrti, među kojima i gljivicu Aspergillus niger koja, po mišljenju dr Taha, može u mumijama i zatvorenim grobnicama preživeti i nekoliko hiljada go-dina. Teorija dr Ezedina Taha, potkrepljena je i činjeni-com, da je kod službenika muzeja i arheologa koji istražuju grobnice otkrio ovu gljivicu koja izaziva upale disajnih organa, svrab i nadražaje na koži. Smatrajući da su naučnici umrli zbog infekcije gljivicama, dr Taha je izjavio da su naklapanja o prokletstvu faraona samo puste priče. Nekoliko dana posle konferencije za štam-pu, dr Taha je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Uzrok smrti - zakazivanje krvotoka. l danas je javno mnjenje podeljeno u pogledu toga postoji li nekakvo "prokletstvo" ili je to samo uobrazilja, a možda i vešto smišljena prevara. Gamal Muhtar, direk tor Uprave za proučavanje starina u Kairu, na pitanje da li veruje u priče o prokletstvu faraona, odgovorio je: "Ne. Mnogi Ijudi pokušavali su da povežu zagonetno umi-ranje istraživača grobnica sa poznatim pločama proklet-stva, otkrivenim u sarkofazima faraona. Ali ja u to ne verujem. U toku gotovo celog svog života, imao sam posla sa grobnicama farona i njihovim mumijama i, kao što vidite, predstavljam živu negaciju tih priča." Dvadesetak dana posle intervjua i posle razgle-danja blaga izTutankamonove grobnice, Gamal Muhtar je iznenada umro od "infarkta". Slučajnost!?!
PIRAMIDE I ZAKONI MATERIJE Tridesetih godina ovog veka, svetje bio ubeđen da se tajna mumificiranja na način egipatskih sveštenika krije pre svega, u upotrebi različitih hemijskih sredstava, od bitumena, natrona, pa sve do, po najnovijim otkrićima, radioaktivnih materija prirodnog porekla. Me-đutim, Francuz Andre Bovis dolazi do senzacionalnog otkrića - da se mumificiranje može izvesti i bez upotrebe hemikalija. Boraveći jedno vreme u Egiptu, Bovis je često po-sećivao Keopsovu piramidu. Jednom prilikom, primetio je, da se u centralnoj odaji piramide nalazi telo mačke koja je, verovatno zalutavši u podzemnim hodnicima, uginula od gladi. Bovis je razgledao telo i ustanovio da nema ni najmanjeg traga raspadanja. Mačji leš je bio sasušen, baš kao i najbolje obrađena mumija. U tom trenutku, sveje ličilo najošjednu misteriju bez logičnog objašnjenja. Vrativši se u Francusku, Bovisje počeo da eksperi-mentiše, sledeći isključivo sopstvenu intuiciju. U svom vrtu, napravio je umanjenu kopiju Keopsove piramide i u nju stavio telo uginule mačke. Ono što se dogodilo, prevazišlo je sva njegova očekivanja. Ni posle nekoliko dana, telo nije pokazivalo znakove truljenja i raspa-danja. Naprotiv, sušilo se polako, da bi se na kraju pretvorilo u "originalnu" egipatsku mumiju. Kasnije, Bo-vis je u svoje modele stavljao razne predmete i namimice, i pri tom dobijao rezultete koji se graniče sa fantastikom. Cveće, voće, povrće, meso - sve se u pi-ramidama mumificiralo posle određenog vremena, bez ikakvih tragova truljenja ili plesni. Bio je to najprirodniji metod konzervacije koji je ikada pronađen! Svoje radove i rezultate eksperimenata, Bovis je objavio u mnogim časopisima, ali opšte podozrenje koje je pratilo njegovo otkriće, onemogućilo ga je da se proslavi i nastavi sa radom na nekom od poznatih i priznatih instituta. Neospornoje ipak, da Bovisu pripada izuzetna zasluga, jerje prvi otkrio i dokazao da piramide energetski deluju oblikom! Češki inženjer Karel Drbal je 1950. godine, pokušao da ponovi eksperimente o kojima je pisao Bovis. u čemu je i uspeo. Čehoslovački patentni zavod, odobrio je pod brojem 91304 Drbalov patent, koji se odnosio na upotrebu piramidalne energije za oštrenje žileta. Za-pravo, bila je to umanjena kopija Keopsove piramide od stiropora u kojoj bi se posle izvesnog vremena, tup žilet naoštrio "sam od sebe". lako Ijudima iz patentnog za-voda nije bilo jasno kako takav pronalazak funkcioniše, ^ ipak je posle mnogobrojnih provera prihvaćen. Modeli i Keopsove piramide od stiropora, ubrzo su postali uobi-čajena stvar u domovima Drbalovih sunarodnika. U jednom intervjuu Drbal je rekao: "Jedna od tajni piramida su njene stranice i one, kako izgleda, generišu energiju! Postoji veza između oblika i prostora u pi ramidi i fizičkog, hemijskog i biološkog procesa kop se dešava unutar nje. Ako upotrebimo odgovarajućeforme i oblike, bićemo u mogućnosti da ubrzamo ili odložimo pojedine procese. lako trenutno nije jasno kako to čine, evidentno je da se to događa. Samo oni koji više vole da veruju da je to glupost, dakle oni koji neće da znaju, mogu biti uvereni da efekta nema." A istraživač i publicista Filip Vandenberg, komen-tarišući radove Bovisa i Drbala kaže: "Oba navedena eksperimenta s piramidama izazivaju pitanje: Jesu li stari Egipćani znali - ili bar oni upućeni među njima zašto i kako deluje ta energija koju savremena nauka još uvek nije ponovo otkrila? Mobilišu li se - kao što to tvrdi Istraživač Pol Burnton - usled određenih geometri-jskih oblika fizičke sile koje mogu izazvati i smrt? Mo-žemo li ovde nazreti neko rešenje prokletstva faraona?" Tačno je da zvanična nauka još nije u dovoljnoj meri prihvatila ove stavove, ali je isto tako očigledno da se u toj oblati danas stvari uveliko menjaju. Situacijaje posebno ohrabrujuća ako za primer uzmemo radove nuklearnih fizičara. Fizika subatomskih čestica je došla do takvog stepena razvoja, da i pored izuzetnog obima znanja, neke osnovne istine ne izgledaju više tako evi-dentno jasne. Sve veći broj fizičara, iako to nije pravilo, počinje da priznaje parapsihološke fenomene što je, bar donedavno, bilo nezamislivo. A potvrdu o posto janju tih pojava neretko, nalaze baš u sopstvenim labo-ratorijama.
U američkom časopisu "Sajens Dajdžest", Elizabet Rejšer, teorijska stručnjak za teorijsku fiziku laboratorije "Lorens Berkli" koja radi u sastavu Kalifornijskog uni-verziteta, izjavljuje: "Ako ste u stanju da verujete moder-noj fizici - kvantnoj mehanici, kvarkovima, opštoj teoriji relativiteta i svim nobelovcima koji su za ta otkrića dobili svetska priznanja, onda možete poverovati i u parapsi-hologiju." Neke od teorija koje Elizabet Rejšer navodi, još uvek su samo teorije koje prkose zakonima logike, ali su, kakva kontradiktornost, iako nedokazane u prak-si, postale osnova savremene teorijske fizike." Južin Vigner i Brajan Džosefson, vrhunski fizičari i dobitnici Nobelove nagrade, smatraju da čudesne pojave iz sveta psihotronike podležu istim zakonima kao i subatomske čestice. "U nekim eksperimentima na ak-celeratorima" - izjavio je Džozefson - "došlo je do toga da su eksperimentatori, svesno ili nesvesno, uticali na ponašanje elementamih čestica!" Gledano sa tog aspekta, ideja da objekti piramidal-nog oblika sabiraju i fokusiraju energiju prostora, uop-šte nije neshvatljiva, ili nemoguća. Eksperimenti rađeni širom sveta, pokazuju da pi-ramide snažno deluju na sva materijalna tela koja se u njima nalaze. Rezultati nekih istraživanja upućuju na jednu još zanimljiviju činjenicu - da se polje energeskog dejstva proteže i izvan piramide. Žilet se do izvesne mere može naoštriti i ako je van piramide, pod uslovom daje postavljen na njenom vrhu, što ukazuje na ograničeno energetsko dejstvo pirami-dalnog polja. Podsetimo da se taj isti žilet naoštri pot-puno, ukoliko odstoji nekoliko dana ispod piramide. Treba imati u vidu da je žilet izrađen od metala, pa prema tome ima strukturu čvrstog tela, koja se razlikuju od tečnosti i gasova čiji atomi nisu raspoređeni struktu-ralno. Na primer, svaki atom kristala, ima tačno odre-đeno mesto u odnosu na druge atome kristala, gradeći pri tom takozvanu - kristalnu rešetku. Ivica žileta ili brijača ima, dakle, kristalnu strukturu čvrstog tela koja se upotrebom, u većoj ili manjoj meri deformiše. Teorijski gledano, atomi kristala su u stanju da se vrate na staro mesto. U stvarnosti se to vraćanje i odigrava, ali ne u tolikoj meri da bi se žilet naoštrio sam od sebe. da bi se to zaista dogodilo, potrebno je dodati energiju u nekom vidu koji nam je još uvek nepoznat, ali je očigledno da postoji. Samo dodavanje energije, me-đutim, ne objašnjava fenomen. Postoje i neki specialni uslovi, gde se i pored1 dodavanja energije, žilet neće naoštriti, već naprotiv -ictupiće sejoš više. Eksperiment je dovoljno zanimljiv da bi bio opisan, iako primer nije u direktnoj vezi sa piramidama. U noći punog meseca stavite žilet na sredinu, između dva prozorska krila, i ostavite ga nekoliko sati. Naravno, žilet mora biti nov, neupotrebljen. Rezultat će biti zapanjujući. Ujutro ćete primetiti da je oštrica žileta savim tupa, kao da je žilet upotrebljavan više puta. Uticaj punog meseca na metal, baš kao ni obrnuti pro-ces - oštrenje metala u piramidi, nije moguće objasniti. Možemo samo nagađati da su ti fenomeni u vezi sa talasnom prirodom svetlosti, kosmičkih zraka, ili... Tajanstveni uticaj punog meseca opisuje se u bro-jnim legendama na svim meridijanima. Danas, na pragu dvadest prvog veka, hirurzi izbegavaju operacije pri punom mesecu, jer je iz iskustva poznato da se, tada vrlo česta krvarenja, teško zaustavljaju. Dokazano je i da je broj samoubistava dostiže procenat od skoro sto posto u noćima punog meseca. Sve ove pojave su potpuno suprotne posledicama dejstva piramida. Za razliku od negativnog dejstva pu-nog meseca, piramide, na neki čudan način, deluju pozitivno. U knjizi "The Secret Power of Pyramids", Bil Šul i Ed Petit, opisuju eksperiment sa bakrom: "Malu traku tanke bakarne folije stavili smo u centralnu tačku piramide. Iznenada smo primetili da se bakar odbija kad god sam stavio ruku blizu njega. Pretpostavljali smo da je neka elektrostatička sila bila uzrok fenomena. Jedno vreme sam se tako zabavljao, razmišljajući kako i moje teto » bakar imaju isto naelektrisanje, i pitao sam se da li se na neki način mogu promeniti polaritet bakra ili, čak, moi sopstveni. Dok sam razmišljao o tome, traka se približita i prilepila za moj prst. Nastavio sam da se igram sa tim, i moj prst je stalno privlačio taj mali komad bakra. Ali, sledećeg jutra, bakar je ponovo počeo da se odbija od prsta."
Ovo je klasični opis telekineze, sposobnosti da se predmeti pokreću vlastitom voljom i energijom, bez ikakvih pomagala. Piramida je u ovom slučaju bila aktivator procesa. Telekineza, ili psihokineza, danas je predmet prou-čavanja na najpriznatijim institutima u SAD, Rusiji i Evropi. U knjizi "Parapsihologija i eksperimentalna psiho-logija", autor V. N. Puškin, opisuje psihokinetičke spo-sobnosti Borisa Vladimiroviča Jermolajeva: "Prvi naš susret sa njim usledio je kada je on imao^36 godina (rođen je 1936. godine). On se odlikuje izuzetnom ner-vozom i pojačanom emotivnošću. Ukazujući nate svoje crte, on podvlači da je "varijanta norme". Izvesne vidovnjačke sposobnosti ispoljio je još u detinjstvu, zapanjujući time odrasle. Psihokinezom je ovladao srazmerno kasno, kada mu je bilo oko trideset godina. Kasnije je uspeo da razvije i druge parapsihološke osobine. Lako stupa u telepatski kontakt; telepat ska sposobnost se, kao uostalom i druge sposobnosti te vrste, čas povećava, a čas smanjuje. Ako je u dobroj parapsihološkoj formi, sposoban je za potpuni telepat-ski kontakt sa mnogim Ijudima, pri čemu se telepatija može ostvariti prijemom i predajom praktično besk-onačnog broja vizuelnih slika. Sam Jermolajev se ozbiljno odnosi prema svojim parapsihološkim mogućnostima, ali naglašava da smi-sao njegovog života nije u tome. On smatra da je za njega najvažniji rad u oblasti filma. Analizirajući njegovu ličnost, može se reći da je Jermolajevu potpuno svo-jstvena ona neuravnoteženost, poremećenost ravno-teže psiholoških procesa, koja je ranije razmatrana kao uslov za ispoljavanje parapsihološkuh pojava. U nje-gova nesumnjivo psihološka svojstva spada začuđu-juće snažna uobrazilja. On često podvlači kako različite predmete zamišlja halucinantno jasno. Ta čisto umet-nička Jerrpolajevljeva crta, svakako igra veliku ulogu u njegovim parapsihološkim osobinama, u koje spada psihokinetička sposobnost. Neophodan momenat za održavanje predmeta u vazduhu jesu jasne i dosta žive predstave. 0 tome kako je Jermolajev ovladao psihokinezom može se suditi jedino na osnovu njegovih kazivanja. Tu je presudan bio njegov susret sa jednim Lenjingrađani-nom (zvaćemo ga S.). Jednom, u omanjem društvu, koje se zabavljalo prikazivanjem trikova s kartama, S. je predložio da izvede svoj trik. Zavezao je maramicu u čvor, držao je malo prstima obeju ruku i, kad je razma-kao šake, maramica je lebdla u vazduhu ispod prstiju. Pošto je bio uveren da je posredi trik, Jermolajev je pomislio da je S., imajući u rukavima kaputa magnete, zavezao u maramicu komad gvožđa, i da maramica lebdi usled međusobnog dejstva gvožđa i magneta. Zeleći da proveri svoju hipotezu i da razotkrije taj, po njegovom mišljenju primitivni trik, Jermolajev je predložio S. da digne u vazduh loptasti cvetić astre, koji je stajao u vazi. S. je to prihvatio i ubrzo je cvetić lebdeo ispod njegovih ruku. Za Jermolajeva je to bilo neočeki-vano, jer cvet nije bio provodnik električne struje i na njega nisu mogla delovati magnetna polja. No, najuz-budljivije je bilo to, što su se sve latice astre uspravile i zauzele sasvim neprirodan položaj, kao da su se posta-vile po liniji sile. Postalo mu je jasno da lebdenje cvetića u vazduhu nije trik, i silno je želeo da savlada veštinu levitacije predmeta.
Tom sposobnošću je ovladao pod rukovodstvom S. tokom dve sedmice. Ali nije mu odmah polazilo za rukom da levitira predmete. Satima je držao predmete u rukama, odvajajući povremeno prste. S. mu je rekao da mora osećati učinak prianjanja prstiju za predmet, ali tog čudesnog učinka nije bilo. Na kraju, jednom, kada se umorio i upao u nekavo stanje polusna, Jermolajev je osetio da su mu prsti prionuli toliko, da ih je bilo teško odvojiti od predmeta. S velikom mukom razmakao je prste, i predmet je, lebdeo ispod ruku. "Kada je reč o održavanju predmeta u vazduhu" -kaže Puškin - "u mehanizmima tih pojava još mnogo šta je teško objasniti. Jedno od mogućih tumačenja može biti to, da na objekte deluju različiti znaci zračenja koji prolaze kroz kožu. Zahvaljujući tim zračenjima, Jermo-lajev zasićuje objekt česticama svoje biološke energije, koja poseduje jedan od dva znaka. Nakon što je predmet dovoljno zasićen nabojima jednog znaka, on počinje da privlači na sebe zračenje suprotnog znaka. Ishod je onaj efekat "prianjanja ruku11, koji je prethodio psihokinezi. U tom slučaju postaje shvatljivo zašto predmet lebdi u vazduhu, ako subjekat uspe da od njega odvoji ruke. Naboji jednog znaka
nalaze se na predmetu, a naboji drugog znaka - nas-tavljaju da zrače iz ruku. Pojava psihokineze omogućava objektivno registrovanje postojanja energije u pro-storu oko kože." U ovoj priči je najbitnije da se psihokineza može naučiti. Takva mogućnost otkriva perspektive sistematskog istraživanja tog čudesnog čovekovog psihofizič-kog svojstva. U ovladavanju tim sposobnostima, piramide nam zaista mnogo mogu pomoći. se umorio i upao u nekavo stanje polusna, Jermolajev |e osetio da su mu prsti prionuli toliko, da ih je bilo teško odvojiti od predmeta. S velikom mukom razmakao je prste, i predmet je, lebdeo ispod ruku. "Kada je reč o održavanju predmeta u vazduhu" -kaže Puškin -"u mehanizmimatih pojavajoš mnogo šta je teško objasniti. Jedno od mogućih tumačenja može biti to, da na objekte deluju različiti znaci zračenja koji prolaze kroz kožu. Zahvaljujući tim zračenjima, Jermo-lajev zasićuje objekt česticama svoje biolpške energije, koj'a poseduje jedan od dva znaka. Nakon što je predmet dovoljno zasićen nabojima jednog znaka, on počinje da privlači na sebe zračenje suprotnog znaka. Ishod je onaj efekat "prianjanja ruku", koji je prethodio psihokinezi. U tom slučaju postaje shvatljivo zašto predmet lebdi u vazduhu, ako subjekat uspe da od njega odvoji ruke. Naboji jednog znaka nalaze se na predmetu, a naboji drugog znaka - nas-tavljaju da zrače iz ruku. Pojava psihokineze omogućava objektivno registrovanje postojanja energije u pro-storu oko kože." U ovoj priči je najbitnije da se psihokineza može naučiti. Takva mogućnost otkriva perspektive sistemat-skog istraživanja tog čudesnog čovekovog psihofizič-kog svojstva. U ovladavanju tim sposobnostima, pira-mide nam zaista mnogo mogu pomoći. Zanimljivo je, međutim pitanje, u kojoj meri pira-mide ako već deluju na materiju, mogu da je menjaju? Može li piramida da izvrši promenu jednog elementa u drugi? Odgovor savremene nauke bi bio da je to apso-lutno nemoguće! Jer, transmutacija jednog elementa u drugi može se izvesti - uzmimo za primer bilo koji udžbenik fiztke - samo uz učešće ogromnih kolićina energije kakva se, na primer, oslobađa pri eksploziji atomske bombe, ili u nuklearnom reaktoru. Posle ovako kategoričnog stava nauke, i sama pomisao povezivanja transmutacije elemenata sa piramidama bez upotrebe reaktora je više nego smela, čak nelogična. Svakom hemičaru ili fizičaru takve ideje, koje podsećaju na nikad ostvareni san srednjevekovnih alhemičarasu, jednom rečju -smešne. Ipak, šezdesetih godina u naučnim krugovima je, u početku tiho i bojažljivo, počelo da s govori da postoje sistemi u kojima je transmutacija elemenata moguća. Luis C. Kervran objavljuje 1962. godine u Parizu knjigu "Transmutations biologiques: metabolismes aberrants de l azote, le potassium et le magnesium", kojom na osnovu eksperimenata baziranim na strogo naučnim principima, nedvosmisleno dokazuje da biljke vrše pre-tvaranje jednog elementa u drugi. Kervran je u plitku posudu stavio nekoliko stotina zrna raznih žitarica i poprskao ih blagim rastvorom manganovih soli. Pre-thodno je hemijskom analizom utvrdio da seme žitarica sa kojima eksperimentiše ne sadrži gvožđe čak ni u tragovima. U rastvoru manganovih soli seme je proklijalo, a vremenom, protivno svim prirodnim zakonima, iz rastvora je nestajao mangan a stavralo se gvožđe! Kervran je ponavljao eksperiment bezbroj puta i menjao asistente koji su obavljali hemijske analize i nisu bili upućeni u tok i cilj eksperimenta. Nekoliko puta hemijske analize su obavljali specijalizovani instituti. U najvećem broju slučajevatransmutcijaje dokazana. Po-nekad je, na zaprepašćenje istraživača, dolazilo do odstupanja po tačno utvrđenim pravilima. Dokazano je da transmutacija zavisi i od položaja Meseca ili godišnjeg doba u kome se eksperiment izvodi. Kervran je ustanovio da osim biljaka i životinje po-seduju moć pretvaranja jednog hemijskog elementa u drugi. Eksperimentisao je sa rakovima koje je gajio u potpuno izolovanim kontejnerima. Kvalitativna i kvanti-tativna analiza su pokazale da neki elementi jedno-stavno nestaju iz eko sistema dok se drugi, kojih u početku nije bilo, stvaraju u velikim količinama. Pretpostavka je da piramide utiču na tela sa kristal-nom strukturom tako što deluju na njihovu kristalizaciju, pa u slučaju nekog poremećaja te strukture pomažu da opet dođe do starog položaja atoma unutar rešetke
kristala. Sledeće pitanje koje se samo po sebi nameće je - kako piramide utiču na amorfna tela - tela koja nemaju kristalnu strukturu materije? Lajl Votson opisuje eksperimente sa piramidama u koje je stavljao jaja, pečeno meso i uginule miševe. U svim eksperimentima rezultati su isti - organska ma-terija stavljena pod pramidu je potpuno očuvana u dehidriranom stanju, za razliku od one koju je držao van piramide. U knjizi "Supernature", Votson piše: "Prisiljen sam da zaključim da kartonska replika Keopsove pi-ramide nije samo prazno aranžiranje komada kartona, već ima i neverovatne osobine!" Dr Boris Vern, direktor jednog istraživačkog pro-jekta u Vašingtonu, eksperimentisao je sa plastičnim piramidama i kupama. Rezultati koje je objavio poka-zuju da su sveža jaja pod piramidom dehidrirala za manje od mesec dana. A buđ koju je stavljao na kuvana jaja, unutar piramide nije se širila. Kaliforijski istraživač V. Kameron opisuje ogled sa malom plastičnom piramidom postavljenom u kupatilo gde je vlažnost vazduha izuzetno velika. Ispod piramide stavljen je komad svežeg mesa. Posle tri dana, iz piramide je dopirao slab miris, koji se šest dana kasnije potpuno izgubio. Vremenom se meso mumificiralo. Ka-meron tvrdi da je komad mesa u piramidi ostao nekoliko meseci, da je iako sasušen, bio u tako dobrom stanju da se mogao jesti. Dr Patrik Flanegan u knjizi "Piramide i njihov odnos sa biokosmičkom energijom", opisuje svoje eksperimente sa bananom koju je držao u piramidi, a koja se mnogo brže sušila od komada koji je bio zavijen u papir. Novinar Martin Grosvort je ponovio Flanegnov eksperi-ment i rezultate objavio u časopisu "Sajens dajdžest": "Za moj prvi ekspen'ment poslužio sam se bana-nom; jednu krišku sam stavio u piramidu, drugu u aluminijumsku foliju, a treću u frižider. Posle deset dana, banana u frižideru je usahla za 27,3%, zapravo od 55 na 40 grama; komad u foliji za 15,6% - dakle sa 45 na 38 grama; a komad koji se nalazio u piramidi za 16,7%, odnosno sa 60 na 50 grama, ali je za razliku od druga1' dva komada zadržao oblik, čvrstinu i izvanredan ukus!" Eksperimenti sa namirnicama pokazuju da pira-mide znatno poboljšavaju njihov ukus. Šul i Petitsu za svoj eksperiment upotrebili mleko kao izuzetno kvarljivu namirnicu koja se mora čuvati na niskoj temperaturi. Jednu posudu s mlekom stavili su u piramidu, a drugu pored nje. Eksperiment se odvij'ao na sobnoj temperaturi. Šest dana kasnije, mleko u piramidi se odvojilo i postalo čvrsto sa zgrušanim naslagama i masom koja izgleda kao kalcijum u prahu. MIeko ostavljeno izvan piramide je oko vrha posude stvorilo debelu naslagu buđi. Dan kasnije te su naslage bile još veće, dok je mleko u piramidi obrazovalo nekoliko naslaga. Posle nekoliko dana, bačeno je mleko koje je bilo van pi-ramide. Šest nedelja kasnije izvađeno je i mleko iz piramide. Staložilo se u gustu kao krem glatku sup-stancu, koja je izgledala i imala ukus jogurta. Naslage se više nisu primećivale. Ovaj eksperiment je ponovljen više puta sa neznat-nim razlikama. Ponekad se mleko nije pretvaralo u jo-gurt, već bi svoje komponente jednostavno podelilo u naslage. Aii sve dok je mleko u piramidi, neće doći do pojave buđi. Bil Šul i Ed Petit su potom odabrali dva zrela para-dajza iste veličine i'iste težine. Jedan paradajz je stavljen u nivou "Kraljevske sobe" modela Keopsove piramide visokog 1,80 m. Kontrolni paradajz je bio stavljen na komad stiropora izvan piramide. Paradajz u piramidi je dehidirao zadržavši boju i bez ikakvih znakova truljenja. Jedina vidljiva promena bila je smežurana Ijuska.Kada je rasečen, unutrašnjost je bila čvrsta kao i kod svežeg paradajza, jedino je izgubio skoro 60% svoje težine. Kontrolni paradajzje morao biti bačen dvanaestog dana od početka eksperimenta zbog truleži praćene veoma neprijatnim mirisom! Zatim je jedan veliki grozd vrste "konkord" podeljen na tri dela. Jedna trećina je stavljena na nivo "Kraljevske sobe" u piramidi; druga trećina u veliku kutiju od plek-siglasa; a treća na policu. Mada su na kutiji od plek-siglasa napravljeni ventladoni otvori, Šul i Petit su ubrzo primetili velike naslage buđi koje su, u roku od deset
dana, potpuno prekrile grozd. Na grožđu ostavljenom na polici, buđ se pojavila četrnaestog dana. Grožđe u piramidi se sušilo ravnomerno i kada je krajem pete nedelje izvađeno i izmereno, ustanovljen je gubitak više od 50% prvobitne težine. Bilo je smežurano i ličilo je na suvo grožđe, ali truljenja i tragova buđi nije bilo.
Poprecni presek keopsove piramide
Kefrenova pitamida
S/. 3- Stepenasta piramida iz Sakkare, faraona Džosera
Sf.4- Ostaci piramide uMedumu
S/.s- Dvostruko vfši'rastbiljaka uzrokovan/e uticajem piramide
h - visina piramide Sl. 6- a- dužina osnove s -kraktrougla strane
S/. 7- /spravno postavljien žtiiet upimidi
S/.8Deo po/ačavačkog stepena pligrafa. Streiicomie označen pi'p koji'se na zagonetan nač/n regenen'sao
PIRAMIDE, BILJKE MENTALNA ENERGIJA
Pre desetak godina, grupa studenata beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta, bila je impresionirana televizijskom emisijom u kojoj su pomenute neke od mnogobrojnih mogućnosti primene piramida. Posle emisije, poveo se razgovor o ovoj atraktivnoj temi i nekako spontano, pojavila se želja da se sve to proveri u praksi. Ubrzo je od običnog kartona napravljen mali model Keopsove piramide i u nju stavljena polovina jabuke. Druga polovina, ostavljena je pored piramide. Eksperimentje bio postavljen i sadaje samo bilo potrebno sačekati. Posle nekoliko dana, odlučili smo da proverimo rezultat. Ustanovili smo daje polovinajabuke ostavljena ispod piramide bila potpuno sasušena,dva puta manja od one, ostavljene pored piramide i za razliku od nje, bez ikakvih tragova truljenja i plesni. U prvi mah, pomislili smo, bolje reći posumnjali, da je takav rezultat posledica čiste slučajnosti. Ali, kada je eksperiment ponovljen nekoliko puta, sve je bilo jasno. Dešavalo se nešto što, možda, nije bilo mnogo vero-vatno ni logično, po nekima čak apsolutno nemoguće, ali je uprkos svemu izvanredno funkcionisalo i, što je najvažnije, moglo se ponoviti po želji. U izveštajima je ostalo zabeleženo: "Za jedan od eksperimenata koristili smo nekoliko Ijutih papričica. Jedna papričica stavljena je ispod piramide, na nivo jedne trećine visine. Piramida je uz pomoć kompasa postavljena tako, da su jcj stranice bile okrenute stranama sveta. Svojom uzdužnom osom, papričica je postavljena tako, da prati magnetnu liniju sever-jug. Druga papričica stavljena je ispod piramide ali u pravcu istok-zapad. Treća papričica pod piramidom, stavljena natrećinu visine, bilaje prirodno kriva i nije se celom dužinom mogla postaviti duž magnetne linije sile. Jedna polovina je pratila osu sever-jug, a druga se poklapala sa osom istok-zapad. Pored ove tri piramide, napravili smo i kocku od kartona, čija je zapremina odgovarala zapremini modela Keopsove piramide. U nju je stavljena četvrta papričica. Na početku eksperi-menta, sve su papričice bile zelene boje, jer ni jedna od njih nije bila zrela. Posle dvadesetak dana, papričice su izvađene iz piramida i iz kocke. Prva papričica je bila zelena, nabo-rana i potpuno suva. Druga, postavljena u pravcu isok-zapad, potpuno je sazrela i umesto zelene, dobila cr-venu boju. Treća papričica dala je najčudniji rezultat. Onaj deo koji je pratio osu sever-jug, ostao je zelen, dok je druga polovina postavljena u smeru istok-zapad, bila potpuno crvena! Papričica koja je bila u kocki, imala je crvenu boju sazrele paprike. U prvim eksperimentima, pokušali smo da ustano-vimo da li piramide i na koji način utiču na rast biljaka. Nasumice odabrane biljke podeljene su u dve grupe. Kontrolna grupa je gajena u normalnim uslovima, dok takozvanih "gladnih godina" tokom kojih se menjaju kvaliteti atmosfere i podbacuje rodnost biljaka, poklapa se sa aktivnošću Sunca i pojavom sunčevih pega. Pa ako biljke posmatramo kao otvorene sisteme podložne brojnim spoljašnjim uticajima, jasno je zbog čega poneki eksperiment izneveri očekivanja. Ta neo-čekivanost je, zapravo, samo dokaz našeg slabog poznavanja faktora koji utiču na sveukupnu živu i neživu prirodu. Piramide su verovatno, između ostalog, svojevrsni akumulatori i transformatori nama nepoznatih sila i energija. Evo kako Bil Šul i Ed Petit opisuju jedan od svojih eksperimenata: "Pokušali smo da na usporenoj fotografiji vidimo kako polje energije koje stvara piramida utiče na biljke. Ustanovili smo da se biljke okreću u pravilnom ritmu. Na prvom filmu snimili smo suncokret visok petanestak centimetara, koji je bio još uvek mlad sa tek dva formi-rana lista. Stavili smo biljku u staklenu piramidu na jednu trećinu visine. Biljka se kretala kružno, u pravcu istok-zapad. Savijala se skoro dodirujući osnovu, zatim se savila u polukrugu ka jugu i onda natrag na zapad, da bi na kraju, pre početka novog
ciklusa oscilacija, zauzela potpuno vertikalan položaj. Ceo ciklus tih pok-reta trajao je oko dva sata. Snimali smo pokrete ka-merom skcro dve godine. Tokom te dve godine frekvenca pokreta istok-za-pad nije se menjala, putanja je uvek imala isti oblik. Ondaje, iznenada, u julu 1974. godine prestalo kretanje istok-zapad i biljka je počela da se kreće u luku pravcem sever-jug. Bili smo ubeđeni da su promene nastale zbog pojave Sunčevih pega. Međutim, posle razgovora sa meteorolozima koji prate i mere ovakve fenomene, ispostavilo se da nismo pronašli adekvatno obrazlo-ženje. Naravno, tu pojavu i dalje proučavamo. Biljke izvan piramide se ne pokreću kao one u piramidi. Ustanovili smo da kretanje biljke žuti šeboj prestaje čim se stavi u piramidu. Naši eksperimenti ukazuju da sa zapada duva neka vrsta "kosmičkog" vetra. Kada je zapadno od biljke sta-vljena aluminijumska zavesa u prostoru piramide, biljka nije htela da se kreće sve dok zavesa nije uklonjena. Ukoliko bi biljka izrasla iznad zavese, pokretao se samo deo koji je bio iznad nje. Očigledno je da polje energije skupljeno, povećano ili stvoreno piramidom uključuje neke delove elektromagnetnog spektra, pošto je izvesno da aluminijumska zavesa blokira polje sile i sprečava kretanje biljke." Ukoliko se u piramidu stavi magnet, biljke u većini slučajeva prestaju da se kreću. Zlatna folija u piramidi deluje privlačno na biljke i one se, obično, naginju ka njoj da bi je na kraju potpuno obavile. Neki odgajivači objav'i su da seme, skladišteno u piramidalnim objektima, duže zadržava vitalnost, a biljke iznikle iz takvog semena su otpornije i naprednije. U jednom američkom časopisu opisan je zanimljiv eksperiment koji pokazuje da biljke osećaju energetsko polje piramide. Korišćene su biljke iz roda penjačica. Eksperimentatori su iznenađeno konstatovali da biljke vide svaku izbočinu na zidu i uvek se nepogrešivo upravlJ'aJ'u prema njoj, pripijajući se stablima i metamor foziranim listovima u vidu pipaka. U eksperimentu, biljke su postavljene na sredini komore a svetlostje podešena tako, da biljku osvetljava podjednako sa svih strana. Tako su biljke rasle pravo u visinu, koliko im je to dozvolj'avala čvrstina stabla. Kada je u zid komore uku-can ekser, biljka se posle izvesnog vremena okretala u tom pravcu, izrastala do eksera i obavi'J'ala se oko njega. Kao da je posedovala čulo vida, kojim je mogla da prepozna ekser pogodan za pričvršćivanje. U sledećoj fazi eksperimenta, na zapadnoj strani komore sa bilj-kom zakucan je čelični eks»r, a na istočnoj strani je postavljena piramida visoka svega tri centimetra. Posfe izvesnog vremena, primećeno je da se biljka okreće u pravcu piramide, da bi u sledećih nekoliko sati potpuno obavda piramidu. 1 kasnije, koliko god eksera da je stavljeno, biljka se uvek nepogreš.'vc okretala prema piramidi i obavij'ala se ok" nje. Bi'nko su, dakle, r ste-iju da registruju neku spec"'fičnL; energiju koju čove"' svojim čulima ne možedefinisati, Osetljivost biljaka na spoljašnje nadražaje prou-čavao je još u devetnaestom veku slavni naučnik i tvorac teorije o evoluciji, Čarls Darvin. U knizi "Moć po-kretljivosti biljaka" koja je 1880. godine objavljena u Londonu, Darvin, na osnovu posmatranja i eksperime-nata, zaključuje da biljke pokazuju takve reakcije koje su svojstvene isključivo organizmima sa nervnim si-stemom. Početkom ovog veka, u Indiji, genijalni Jagadis Čandra Boze, izveo je niz eksperimenata kojima je potvrdio Darvinov stav da postoji sličnost između reak-cija biljke i bilo koje životinje. Boze je konstruisao više uređaja pomoću kojih je mogao da meri rast biljke tokom samo nekoliko minuta i da registruje njene najfinije pokrete. Svi njegovi eksperimenti nagoveštavaju postojanje određene strukture u tkivu biljke, koja obav-Ija funkcije nervnog sistema. Ekonomska kriza u svetu i početak Prvog svetskog rata, potisnuli su u zaborav Bozeova istraživania, da bi tek sa pojavom knjige "Tajni život biljaka" Pitera Tom-kinsa i Kristofera Berda, ponovo postala aktuelna. Posebnu pažnju svetske javnosti pobudio je 1968. godine rad Kliva Bakstera "Evidence of a Primary Percepcion in Plant Life", objavljen u časopisu "Interna-tional Jurnal of Parapsychology".Bakster, koji je često radio za CIA-u, bio je stručnjak za detektore laži apa rate pomoću kojih je, na osnovu otpora kože, moguće utvrditi da li čovek govori istinu ili ne.
Naime, jedne večeri, Bakster je odlučio da elek-trode poligrafa (detektor laži) priključi na biljku koja je bila postavljena kraj prozora u njegovoj kancelariji. Ka-da je zalio biljku, na pisaču instrumenta pojavila se krivulja, veoma slična onoj koja nastaje kada čovek doživi neko prijatno iskustvo. Takva reakcija nije mogla promaći Baksterovom iskusnom oku. Postavljao je elk-trode na razne biljke i uvek se pri zalivanju moglo evi-dentirati "zadovoljstvo". Eksperimentišući dalje, on je ispred biljke vezane elektrodama za poligraf, razbio jaje. Biljka je munjevito reagovala, ispoljivši reakciju sličnu užasnom strahu. Želeći da proveri da li biljke reaguju na smrt dcugih bića, Bakster je konstruisao specijalni ure-đaj koji je u vremenski nepredvidljivim intervalima uba-civao morske račiće u vrelu vodu. Pored aparata stav-Ijena je biljka priključena na poligraf koji je beležio njene reakcije. Ruski parapsiholog V. N". Puškin je komen^arišući ovaj eksperiment, između ostalog rekao: "U tim eksperi-mentima bilo je zabeleženo da list sobne biljke, ako je u blizini račića koji umire, reaguje na njegovu smrt istim onim kožno-galvariskim refleksom, čije postojanje ka-rakteriše čovekove psihoenergetske procese." Sasvim je razumljivo zaprepašćujuće dejstvo koje su Baksterovi eksperimenti imali ne samo na naučne krugove. Jer, biljka predstavlja sistem živih ćelija lišenih specijalizovane nervne regulacije, za razliku od račića koji ima primitivan, ali ipak, nervni sistem. 1 ti živi sistemi, na bitno različitim stepenima biološkog razvoja, po-kazuju se sposobnim da u određenom smislu "razu-meju" jedan drugi, da se sporazumevaju na nekom zajedničkom jeziku. Mnogo veći utisak na javnost ostavila je druga čin-jenica koju je, takođe, zapazio Bakster - komunikacija između biljke i čoveka. Eksperimentom je pokazao da su procesi koji se zbivaju u čovekovom mozgu i uzrokuju psihoenergetsku reakciju kože, sposobni da iza-zovu istovetnu reakciju i kod biljke. Drugim rečima, procesi najrazvijenijeg mozga izazivaju kožno-galvan-sku reakciju u živim organizmima, koji su lišeni ne samo mozga, već i pojedinačnih elemenata nervnog sistema. Ruski naučnici V. N. Puškin, G. I. Angušev i V. M. Fetisov su na samom početku istraživanja dobijali negativne rezultate, pa su nezadovoljni time, počeli da tragaju za uzrocima takvog stanja. Shvatili su, da ukoliko žele da uspostave bioinformacioni kontakt između čoveka i bilj-ke, subjekt mora ispoljavati snažnu emocionalnu reak-ciju. A u laboratorijskim uslovima to nije uvek bilo moguće. Da bi ovladali psihičkom koncentracijom emocion-alnog stanja subjekta, eksperimentatori su u pomoć pozvali profesionalnog hipnotizera. Hipnotisanoj devo-jci, Tatjani, kojaje učestvovala u eksperimentu, sugeri-sano je da je ona zapravo veoma lepa biljka (cvet), kojoj se dive sva deca u parku. Na Tatjaninom licu se pojavio radostan osmeh. Celim bićem je pokazivala da joj paž-nja koju joj okolina ukazuje, istinski pričinjava radost. Upravo za vreme takvog emocionalnog uzleta izazva-nog prijatnim događajima, bila je zabeležena i prva reakcija biljke tokom ogleda. Da bi se proverio uticaj pozitivnih i negativnih emo-cionalnih stanja, hipnotizerje sugerisao ispitanici da se vreme naglo promenilo, da je duva studeni vetar, pada sneg, veoma je hladno i jadni cvetak u otkrivenoj, nepreglednoj stepi se oseća neugodno. Tatjanina mimika se naglo izmenila. Liceje imalo žalostan izraz, počelaje da se trese kao čovek koji se odjednom obreo na mrazu u lakoj letnjoj odeći. U tim trenucima, instrument je beležio energičnu reakciju biljke! Reakcija je bila pot-puno suprotna onoj, koja je nastajala kada bi Tatjani bio sugerisan prijatan doživljaj. Kad god bi pod hipnozom devojka preživljavala određenu situaciju, na instrumen-tu se mogla očitati ekvivalentna reakcija biljke. Izvedeni eksperimenti su urađeni krajnje savesno uz poštovanje svih naučnih principa. Primarna percep-cija biljaka, kako je pojavu nazvao Kliv Bakster, nedvos-misleno je dokazana kao naučna realnost, iako ima naučnika koji to još nisu priznali. 0 posebnoj pažnji sa kojom je praćen eksperiment, svedoči i njegov idejni tvorac V. N. Puškin: "Radi kritičke ocene takvih ekspri-menata specijalno su pozvani visokokvalifikovani skep-tici pred koje je bio postavljen zadatak - dokazati da veza između čovekovog psihičkog stanja i kožno-
gal-vanske reakcije biljke, u stvari, realno ne postoji. Da je reakcija biljke izazvana slučajnim delovanjem bilo kak-vih spoljašnjih faktora koji nemaju ničeg zajedničkog sa bioinformacionom vezom čoveka i biljke. U pauzama između eksperimenata, skeptici su u različito vreme uključivali encefalograf (uređaj kojim su vršena merenja - prim. a.) spojen sa elektrodama zaka-čenim na listove biljke. Encefalograf je radio satima, ali nije pokazivao kožno-galvanske reakcije koje su u ogle-dima sa hipnotisanim ispitanicima, u velikom broju mo-gle biti zapisane tokom svakog minuta. Ipak, negde u blizini mogao je delovati faktor koji izaziva električne naboje u vazduhu, i talasi na traci encefalografa mogli su biti rezultat čistog dejstva elek-tričnog pražnjenja. Da bi se isključile takve mogućnosti, elektrode kanala encefalografa koji nisu bili uključeni u dati eksperiment, visile su slobodno u vazduhu ili su pričvršćivane na različite predmete. Razume se, pro-vere su obavljali sami skeptici - sami su pričvršćivali elektcode, beležili i davali signale hipnotizeru koji je menjao psihičko stanje ispitanika. Svi kontrolni eksperimenti pokazali su da u pauza-ma između ogleda, ili na paralelnim kanalima encefalo-grafa, ne samo što nisu bile registrovane reakcije slične kožno-galvanskim refleksima, nego ni pisaljke nisu na traci označile uopšte nikakve reakcije. Skeptici su imali mogućnost da se uvere u sledeće: dok su elektrode pričvršćene na biljku stvarale talase kožno-galvanske reakcije u trenutku promene psihičkog stanja ispitanice, kanali encefalografa povezani s kontrolnim elektroda-ma beležili su samo ravnu liniju. Ukupnost specijalnih provera omogućila je izvo-đenje zaključka da reakcije kožno-galvanskog tipa ni-pošto nisu slučajno povezane sa momentom pojave ispitanikovih emocionalnih stanja izazvanih naređenjem hipnotizera. Na taj način, već u prvoj etapi istraživanja učinjen je pokušaj da se isključi mogućnost bilo kakvih artefakata koji bi se mogli pojaviti usled spoljašnjih delovanja na uređaj. Mi smo shvatili svu neobičnost naših psihološko-botaničkih eksperimenata i stogasmo svoje rezultate proveravali sa izuzetnom pažnjom, jerto nije bio običan psihološki eksperiment. Na kraju, kad je u uslovima jedne laboratorije - gde je, smenjujući se, radilo pet eksperimentatora - postignuta maksimalna preciznost i pouzdanost eksperime-nata, metodika je preneta u drugu laboratoriju, u kojoj je još jedna grupa od pet eksperimentatora proverila pouzdanost dobijenih podataka. 1 tek kada su predstavnici različitih grana nauke (fizičari, biolozi, psiholozi) obavili ponovnu kontrolu uslova pod kojima su eksperi-menti vođeni, dobijeni rezultati su objedinjeni u metrijal kome je priznat naučni značaj. Pre desetak godina, kada je moja grupa započela da eksperimentiše sa biljkama, uslovi za rad su bili minimalni, a o instrumentima da i ne govorimo. Elek-trode poligrafa napravljenog ručno i prikačene na biljku, nisu izazvale nikakvu reakciju. 1 da nismo čitali o ek-sperimentima ruskih naučnika, verovatno bi pripisali neuspeh neusavršenoj opremi i odustali. Srećom, to se ipak nije dogodilo. Pokušali smo da do rezultata do-đemo na drugi način. Kontakt sa biljkom smo uspo-stavljali strpljivo, zalivajući je i nežno milujući listove iz nedelje u nedelju, dok nismo primetili prve rakcije. Kon-takt je konačno bio uspostavljen. Od tada, mogli smo nesmetano da nastavimo sa eksperimentima, jer je bilj-ka vrlo pouzdano pokazivala reakciju na svaku spo-Ijašnju draž. Jednom prilikom, u saksiju pored biljke, stavili smo hrčka. U trenutku kada je životinjica počela da njuška biljku, uobičajena reakcija nije registrovana poligrafom. Biljkajejednostavno ućutala. Hrčka smo odneli u drugu prostoriju, ali se prva reakcija na poligrafu pojavila tek posie pet časova. Da li se biljka "uplašila" i zbog pretr ptjenog straha da će je hrčak "povrediti", jenostavno 'pala u nesvest"? Kliv Bakster, opisuje sličnu reakciju. Kada je jedan botaničar došao da vidi njegove eksperimente, biljke su potpuno otkazale. Ni jedna nije pokazivala bilo kakvu reakciju, iako su pre ove posete, reagovale izvrsno. Bakster je upitao botaničara da li, možda, radeći svoj posao nanosi neko zlo biljkama, a ovaj je odgovorio da ih gotovo svakodnevno spaljuje da bi analizirao hemi-jski sastav njihovog pepela. Izgleda da su biljke u Bak-sterovoj laboratoriji to osetile, i masovno "popadale u nesvest" u prisustvu čoveka koji je profesionalno orjen-tisan na uništavanje biljnog sveta. Posle nekoliko ča-sova, kada je posetilac već bio u avionu na putu kući, biljke su se oporavile od šoka i reagovale kao da se ništa nije dogodilo.
Apsurdno je i pretpostaviti da biljka doživljava strah onako kako ga mi doživljavamo. Nemoguće je utvrditi da li i kako biljke osećaju. Ipak, u stanju smo da eviden-tiramo neke veoma čudne pojave, neuobičajene za na-ša znanja i očekivanja. Marsel Vogel u knjizi "Čovek, biljka, komunikacija", kaže: "Da bi se uspostavila veza između čoveka i biljke, osoba koja vrši eksperiment mora usmeriti tok misaone energije prema biljci. Ovo energetsko ispunjenje biljke od strane eksperimentatora, dovodi do izolacije biljke od sekundarnih uticaja kao što su svetlost, temperatura i neke električne pojave u samoj prostoriji. Osetljivost biljke može se pobuditi u toj prostoriji, ali isto tako uspešno i u prostoriji udaljenoj hiljadama kilometara. Dok se biljka prožima energijom, eksperimentator mora biti smiren telesno i duhovno i raditi bez velikih emocionalnih uzbuđenja. Što je viši nivo emocionalne kontrole, dobiće se bolji eksperimentalni rezultat." Senzibilitet biljke može se probuditi i uz pomoć piramida. Biljke sa kojima sam i sam eksperimentisao, a koje su izvesno vreme provele u piramidi, reagovale su mnogo bolje u eksperimentu sa poligrafom. Posle "stresnih" situacija, oporavljale su se daleko brže. Uzrok te pojave je, najverovatnije, pojačana vitalnost prouz-rokovana energetskim poljem piramide. Veza između čoveka i biljke se, osim poligrafom, može konstatovati i na drugi način. Stalno upućivanje pozitivnih, zapravo, prijatnih emocija i misli vašoj omi-Sjenoj biljci, usloviće njen brži rast. Američki tehnolog, Robert Miler, izuzetno preciz-nim aparatima merio je rast biljaka na koje su, mentalnom energijom, delovali poznati bioenergoterapeuti Ambrouz i Olga Vorel. Dokazao je da su biljke, kojima su se oni obraćali sa mo'hom da brže rastu, povećale brzinu rasta za skoro 840 procenata. U nekim eksperimentima, Vorelovi su uspešno delovali na rast biljaka, iako su od njih bili udaljeni nekoliko stotina kilometara. Prostorna udaljenost u eksperimentima ovakvog tipa nije igrala nikakvu ulogu. Da se misaonom energijom biljka može sprečiti u razvoju, pokazao je dr Džin Beri. Eksperiment se sasto-jao u tome, da čovek koji deluje na biljku zamišlja kako joj nanosi zlo i preti joj potpunim uništenjem. Biljke sa kojima se eksperimentisalo su zakržljale, razbolele se i masovno uginule. Rezultati su bilijoš očigledniji kadaje u eksperimentu učestvovala parapsihološki nadarena osoba. Kolika je moć usmerene psihičke energije najbolje pokazuje primer američkog odgajivača Lutera Burban-ka, koji je uspeo da stvori veliki broj novih vrsta voća i povrća, a uz Ivana Vladimiroviča Mičurina spada u red najvećih svetskih selekcionih genetičara. Njegove metode su dugo bile obavijene velom tajne, ali je u zrelijim godinama, Burbank ipak odlučio da progovori o njima. Poverio se indijskom jogiju Paramahansi Yoganandi koji je, zadivljen onim što je čuo, posvetio svoju bi-ografiju "Luteru Burbanku -američkom svecu". Ukratko, Burbankova metoda se sastojala u tome da klekne ispred biljke i da je moli da raste ili da se menja onako, kako bi njemu odgovaralo. Nekoliko stotina novih vrsta biljaka koje je stvorio, najbolje govore o tome u kolikoj su meri njegove molitve uslišene. Šesnaest godina mukotrpnog rada bilo je potrebno Burbanku da stvori biljku, koja se slobodno može nazvati svetskim čudom. Priča o tome pomalo liči na bajku, iako je istinita. Još u prošlom veku, za najveću napast među koro-vima proglašena je opuncija, kaktus koji se strahovito brzo razmnožavao i nanosio ogromne šteto poljopri-vredi, naročito u Australiji. Burbank je shvatio da u vitalnosti i otpornosti ove biljke treba tražiti rešenje za sve prisutniju opasnost od nestašice hrane u svetu. Jedini problem predstavljele su brojne sićušne bodlje, koje su ovaj kaktus činile neupotrebljivim za ishranu. Za šesnaest godina, Burbank je svojim metodama uspeo da stvori brzorastuću opunciju bez bodlji, zadivljujuću biljku koja se danas koristi kao stočna hrana, a veoma ukusni plodovi upotrebljavaju se i u Ijudskoj ishrani. U knjizi "Autobiografija Jogija", Paramahansa Yoga-nanda opisuja Burbanka, kako, vadeći pincetom bodlje iz prstiju "ubeđuje kaktus da mu bodlje nisu potrebne jer će ga, iako je tako mali i bespomoćan, on čuvati i negovati".
Burbank je pisao o svom kaktusu: "On će rasti na širokim prostranstvima u sadašnjim neplodnim delo-vima države, uz minimalnu negu i obradu zemlje. U suvim i polusuvim predelima može predstavljati izvan-rednu stočnu hranu. Ova opuncija će napraviti revolu ctju u proizvodnji mesa i pretvoriti naše pustinje u plodna prostranstva". Za ovakva maštanja, Burbank je imao čvrsto oprav-danje, jer njegova opuncija sadrži šećer, najpotrebnije mineralne soli i, što je najbitnije, devedeset procenata vode. Zbog toga stoku ne treba pojiti. Prinos je veliki i pri minimalnim uslovima dobija se 100 do 200 tona mase po hektaru. Osim toga, Burbankova opuncija je i voće. Prinos ploda po hektaru je do 20 tona. Ali, saznavši za Burbankovu opunciju, trgovci sto-kom su se zabrinuli. Nagli pad cena mesa bi im uskratio unosne zarade. Nove sorte dočepala se firma "Fana Dauda" i uništila je! Bez obzira na mnogobrojne zahteve, rasadni materijal nije nikome isporučen. Pa ipak, pojedini primerci ove čudesne biljke sačuvani su u Bur-bankovom muzeju u Kaliforniji. A Burbankova ideja i njegovo životno delo pokazuju kolikim moćima čovek raspolaže iako ih je, najčešće, nesvestan. U mestu Fajndhorn, na krajnjem severu Škotske, živi grupa Ijudi koja smatra da se čovek može stopiti i komunicirati sa biljnim svetom. Rezultat njihovih sta-vova i njihovog rada su Drekrasni vrtovi u kojima rastu čak i tropske biljke, iako je cela ^blast blizu polarnog kruga, neprestano šibana ledenim vetrovima, dok je broj sunčanih dana sveden na minimum. Analize Britan-skog udruženja za ispitivanje tla pokazale su, da je zemljište Fajndhorna neplodno, i da je nemoguće ob-jasniti visoke prinose koje komuna postiže kod svih vrsta biljaka koje gaji. Na primer, težina glavice kupusa iznosila je čak 35 kilograma! Jednom prilikom neki sve-štenik im je poklonio sadnice ruža za koje je znao da su vrlo osetljive na niske temperature i unapred se radovao njihovom neuspehu. Kada je posle izvesnog vremena posetio komunu, bio je zapanjen videvši te iste ruže u cvatu i to daleko pre roka cvetanja u idealnim okol-nostima. Nije mu ostalo ništa drugo, već da prizna fantastične rezultate Fajndhorn komune. Celokupna aktivnost članova komune usmerena je na održavanje kontakta (putem meditacije) sa besteles-nim bićima koja su nazivali Deve. Deve ih savetuju šta i kako treba uraditi prilikom gajenja biljaka. Svaka biljna vrsta ima svoje specifične Deve, koje možemo shvatiti i kao duhove rastinja. Reč Deva je sanskritskog porekla i odnosi se na •biće koje proizvodi svetlost". U slobodnijem prevodu možemo upotrebiti i reč anđeo. Jedna članica komune )e napisala da nikada nije uspela da vidi neko od tih bića u konkretnom obliku - "Jednom sam videla lik Deve kupusa koji je stajao ispred mene, iako njegovi obrisi nisu bili posve jasni. U tom trenutku mi je rečeno -Ijudska bića sklona su ograničavanju jer zavise od svo-jih pet čula i teško mogu da shvate da mi živimo i transformišemo našu energiju u ovom trenutku a, ipak, izvan vašeg shvatanja vremena." Za Deve mesto gde rastu biljke nije samo skup izvesnih materijalnih manifestacija, već su to mesta na kojima su životne sile u neverovatnoj dinamici i kore-laciji. Deve su u direktnom kontaktu sa tim silama, vide ih, i ukoliko su Ijudi u mogućnosti da sa Devama komu-niciraju, one im rado prenose informacije. Komunu je osnovao Piter Kedi, bivši komandant Britanskog kraljevskog vazduhoplovnog eskadrona, u mladosti član tajne škole majstora spiritualnih veština, sa ciljem da se očuvaju lepota i prirodna čuda ove planete. Piter Kedi je tvrdio da "na zemlji postoji neka divna energija koja zrači kroz sve vidove života i pod-stiče rastinje. Ona nam se obraća preko biljaka, duhova rastinja, duhova prirode, i preko Ijudskih bića sa kojima delimo život na ovoj planeti." Marsel Vogel čvrsto veruje da životna sila, ili kos-mička energija, okružuje sve stvari i da se kreće između biljaka, životinja i ćoveka. Kroz takvo kretanje i razmenu, čovek i biljka bivaju povezani. Njegovo mišljenje se ne razlikuje mnogo od na-jmodernijih naučnih shvatanja, po kojima je Univerzum prožet gotovo neograničenim količinama energije. Deo čovekovog evolutivnog napretka sastoji se i od težnje da nauči i ovlada tim neiscrpnim potencijalima moći.
Veze između materije i energije i energije i svesti, možda će se konačno uspostaviti kao most razumevanja i ob-jasniti kako oblik može da promeni energetsko polje i kako mentalne forme mogu generisati energiju. Piramide, zapravo predstavljaju most između ovih svetova.
ČOVEK, ENERGIJA, PIRAMIDE
Sve je više Ijudi koji modele piramide koriste u različite svrhe. Na zapadu trenutno cveta piramidalna arhitektura i sve je veći broj građevina koje imaju oblik, a ne retko i idealne proporcije Velike piramide. Pre nekoliko godina, Francuzi su u slavu Ijudskog genija, ispred najpoznatijeg svetskog muzeja - Luvra, podigli ogromnu piramidu prema proporcijama Keop-sove piramide. U delima modernih slikara piramide predstavljaju stalni motiv, a neke rok grupe (Ajron Mejden, na primer) na omote svojih ploča uvek stavljaju piramide. Francuski radio-inženjer L. Turen, godinamaje pro-učavao piramide, kupe, lopte i druga geometrij'ska tela i njihov uticaj na razne vrste energije. Pitanje koje ga je oduvek proganjalo bilo je: kako ti oblici utiču na Ijudska bića? Britanski pronalazač Simens, nije poverovao svojim očima kada je, stojeći na samom vrhu Keopsove piramide, njegov vodič ispružio ruke uvis i kada se čitav snop varnica i nekog nestvarnog svetla uzdigao iznad njih. Arapski vodiči često pričaju da ponekad vide svet-lost koja se uzdiže sa vrha Velike piramide. Dr Pol Brenton je u unutrašnjosti piramide doživeo neverovatno psihičko iskustvo. Naime, u Egiptu je i danas rašireno verovanje da se u Velikoj piramidi pojav-Ijuju bestelesna bića, aveti prošlosti i duhovi podzemnog sveta. Vekovima se prepričavaju priče o tajan-stvenim silama koje se, naročito noću, kreću hodnicima piramide. Egipćani su čvrsto uvereni da će čovek koji provede noć u piramidi biti, ili ubijen od strane tajanstvenih sila koje tu vladaju, ili oteran u ludilo. 1930. godine, Dr Paul Brunton odlazi u Egipatsa namerom da utvrdi ima li istine u "sujeverju" Egipćana. Da bi dobio dozvolu da provede noć u piramidi, bilo mu je potrebno nekoliko meseci, jer, egipatske vlasti nisu htele da sno-se odgovornost za eventualne posledice. Prijatelji su ga ubeđivali da odustane argumentom da niko od onih koji su poremetili mir faraona nije prošao nekažnjeno, ali uzalud. Nepokolebljivi Brenton je na kraju ipak dobio dozvolu da ostane u piramidi posle zalaska sunca, uz napomenu, da će gvozdena vrata koj'a se uobičajeno zaključavaju svake večen', biti zaključana i te noći. Dr Pol Brenton je preživeo noć, a svoje doživljaje u Keop-sovoj piramidi opisao u knjizi "A Search in Sacred Egypt", koju je 1936. godine izdao u Londonu. Po ulasku u piramidu, suočio se sa velikim brojem slepih miševa, koji su iz hodnika naletali na njega. Us-peo je da dođe do centralne odaje piramide, takozvane Kraljevske Sobe, a onda je seo pored velikog kamenog sarkofaga, i ugasio baterijsku lampu. Sve vremeje imao utisak da nije sam, i da se oko njega zbivaju čudne stvari. Bio je potreban veliki napor da ostane budan. Iznenada, u jednom trenutku, "senke su počele da se pomeraju, povremeno dobijajući mnogo jasniji oblik, i neprijatne crte lica su se iznenada približile. Grozne slike postale su jesne u mom mozgu. Onda se mračna prikaza povećala, podišla me je jeza od njenog pogleda pravo u'mene, i podigla je svoje ruke kao da preti i kao da želi da ja pokažem strahopoštovanje. Najzad je nas-tao vrhunac. Monstruozne kreacije, užasi podzemnog sveta, formirali su groteskne ludosti, a čudni odbojni aspekti su se sakupljali oko mene. Nekoliko minuta sam doživljavao nešto što nikada neće iščeznuti iz mog sećanja. Posle ovoga, nastao je mir. Cela kamena kon-strukcija odisala je tišinom. Onda se osetilo jedno novo prisustvo. Atmosfera se promenila od preteće i loše, do čisto umirujuće. Oni koji su došli, izgledali su više nego Ijudi, sa svetlim izrazom polubogova. Posle prve figure pojavila se još jedna, i posle razgovora sa njom, ja sam dobio osećanje izuzetne slobode." Na kraju, Brentonu je rečeno i ovo: "Misterija Velike Piramide nalazi se u njoj. Tajne sobe i stari zapisi, sve to sadrži njenu pri-rodu..." Nemoguće je utvrditi da li je Brenton imao pri-viđenja, halucinacije, ili se sve dogodilo zaista. Većina Ijudi ne mogu biti srećnici poput Dr Bren-tona koji je dobio dozvolu da noć provede u unutrašnjosti Keopsove piramide. Istina, retko ko bi i imao hrabrosti za tako nešto. Posle početnih ekspeimentalnih uspeha sa piramidama, i naša grupa je poželela da proveri priču dr Brentona o čudnim doživljajima i izmen-jenim stanjima sveti u piramidi. Napravili smo veći
model od lesonita, dovolj'an da u njemu sedi čovek. Zanimali su nas, pre svega, subjektivni doživljaji tokom boravka u piramidi. Nismo očekivali čuda (a ona se nisu ni dogodila), ali je sve to zvučalo uzbudljivo i pomalo mistično. Uostalom, ideja za ovaj eksperiment nije bila origi-nalna. Šul i Petit su polovinu svoje knjige "The Psychic Power of Pyramids" posvetili upravo tome. Supruga Eda Petita je meditirala u drvenoj piramidi. Jednom prilikom je, po sopstvenom kazivanju, došla u čudno stanje svesti i videla "neki drugi svet". Videla je neobične Ijude, pripadnike neke napredne civilizacije koja je posedo-vala bešumne letilice. Energiju za kretanje dobijale su od jedhe ogromne piramide smeštene u centru grada. "Brodovi su lebdeli iznad piramide, zapravo, iznad njenog vrha, i za kratko vreme bi nakupili dovoljno energije za let", ispričala je Inez Petit. "Kada sam videla da je nekoliko kosmičkih brodova napustilo moćne zone piramida i odletelo u kosmos, polako sam se probudila iz polusna. Vizija je bila izuzetno jasna i sigurna sam da ću je dugo pamtiti. 1 mada sam se mnogo puta vraćala u piramidu da meditiram, nikada se nisam ponovo vratila u taj grad." "Pročitavsi ovo, bili smo ubeđeni da je po sredi halucinacija, ili je čitav doživljaj plod razigrane mašte. Naš prvi dobrovoljac proveo je meditirajući u piramidi od lesonita nešto više od jednog časa, a kada je izašao, saletali smo ga pitanjima kako se oseća i štaje doživeo. Na naše veliko razočarenje, izjavio je da mu je od svih mističnih događaja najupečatljivije da ga zbog dugog sedenja u jednom položaju - bole leđa. Od neke pro-mene svesti nije bilo ni traga. Tog leta, napravili smo znatno veću piramidu od platna sa drvenom konstrukcijom. U njoj se moglo se-deti sasvim udobno, ali ne na podu, već u udobnoj stolici. Međutim, koliko god bila udobna za sedenje, stolica nije bila predviđena za spavanje, a sve koji su u piramidi proveli više od petnaestak minuta, obuzimala je iznenadna želja za snom, kojoj se gotovo nisu mogli odupreti." "Nekoliko meseci pre toga, suočili smo se sa istim problemom na četvorodnevnom kursu "Mentalne dinamike". Osnovna postavka tehnike kojom smo po-kušali da ovladamo je, da čovek pre nego što padne u san, dođe u stanje super kreativnosti. Zapravo, mozak počinje da proizvodi (što se može proveriti specijalnim uređajima) specifične talase čija je periodičnost po-navljanja oko osam puta u sekundi. Tokom sna, ta je periodičnost mnogo manja. Cilj kursa je bio da nas uputi kako da svesno ostanemo u stanju koje prethodi snu (alfa stanje svesti), a da pri tom ne zaspimo. Alfa stanje je, zapravo, izvor vrhunske kreativnosti, i ukoliko ovlada njime, čovek obogaćuje svoj intelektualni život. Ovu dragocenu tehniku primenili smo tokom medi-tacije u piramidi. Iz dana u dan, ponavljali smo eksperiment, očekujući neki čudan i neuobičajeni psihički do-živlaj, poput onih koje opisuju Šul i Petit. Niko od nas petoro nije doživeo nešto senzacionalno. Jedino smo primetili da se posle meditacije u piramidi osećamo izuzetno odmorno i osveženo, bez obzira da li je uzrok takvom stanju bilo dejstvo piramide, ili samo tehnika meditacije." U članku "Egypt - Reflections on a Tour", Mark Lener opisuje svoje druženje sa arapskim vodičem koji mu je ispričao da je mnogo puta "spavao u šupljoj glavi Sfinge i sanjao o starim Ijudima". Rekao je da je video kretanje, rad i zidanje, a da Sfinga predstavla najbolje moguće mesto za spavanje. Poznata glumica Glorija Svanson, tvrdila je da u snu oseća neko vibriranje, ako se ispod kreveta na kome spava nalazi mala piramida. Rouz Stivens i Ron Osterbo su nekoliko meseci živeli u veoma prostranoj piramidi sagrađenoj od dr-veta. Hranili su se voćem i sokovima i najveći deo vremena provodili u meditaciji. Posle izvesnog vreme-na, kako su kasnije ispričali, tokom meditacije počeli su da primaju neke poruke koje su se odnosile na lečenje i informacije proročanskog karaktera. Ed Petit kaže: "Prošle godine sam spavao dve noći nedeljno u jednoj od naših piramida. Ja iskreno verujem da je to doprinelo mom dobrom zdravlju i povećanoj vitalnosti. Spavao sam u piramidi, pre svega, zbog spokojstva i tihe usamljenosti koju sam tamo osetio. Teško je biti napet u piramidi, a osećanje lakoće se iz dana u dan povećeva. San je, naravno, jedno stanje svesti, a ja sam primetio da su poslednjih meseci moji snovi
znatno bistriji i izuzetno dinamični. Postoji tvrdnja da je kvalitet realnosti u snovima isti kao i u budnom stanju." U jednoj laboratoriji u Nju Jorku beležen je intenz-itet moždanih talasa ispitanika koji su spavali u drvenim piramidama. Rezultati su pokazali značajnu razliku iz-među intenziteta ispitanika i onih koji su spavali van piramide. U nekoliko privatnih laboratorija u Kaliforniji, izvrše-ni su izuzetno zanimljivi ogledi sa parapsihološki nada-renim pojedincima. Neki od njih su utvrdili da je, u prisustvu piramide mnogo lakše izvesti astralnu projek-ciju, a još lakše ako bi se nalazili u piramidi. Astralna projekcija je fenomen u koji nije lako poverovati, a još teže ga je proveriti, iako ima dosta pojedinaca koji tvrde da ovom tehnikom potpuno vladaju. Do danas je izvr-šeno samo nekoliko sistematskih laboratorijskih ispitivanja ove pojave. Čarls Tart, poznati istraživač parapsiholoških po-java, sreo je 1965. godine devojku, koja je po sop-stvenoj volji mogla datokom sna pređe u astralno stanje svesti. Ta vantelesna iskustva su je pratila od najranijeg detinjstva i obično su se manifestovala tako, što se u toku sna jednostavno budila van tela, lebdeći negde ispod tavanice. U prvom ciklusu eksperimenata, devojka je četiri noći spavala u Tartovoj laboratoriji priključena na instrumente, koji su sve vreme registrovali promene krvnog pritiska i elektroencefalografa (snimak električnih karak-teristika rada mozga). Laboratorija je bila povezana sa susednom prostorijom samo preko jednog prozorčića, kroz koji su eksperimentatori pratili šta se dešava sa devojkom. Na tavanici sobe nalzio se specijalno konstruisan luster u koji je Čarls Tart stavio komad kartona, ispisavši prethodno na njemu petocifreni broj. Taj broj nije bio vidljiv ni iz ležećeg, ni iz stojećeg položaja, jerje bio tako postavljen da se mogao videti samo ukoliko osoba priđe blizu tavanici. Već prve noći devojka je postigla astralnu projek-ciju, ali nije uspela da pročita broj, tvrdeći da se prilikom projekcije nije nalazila u toj, već u susednoj sobi. Tokom eksperimenta, njeno telo je ležalo na laboratorijskom krevetu. Tek posle četvrte astralne projekcije, devojka je uspela da pročita broj. Verovatnoća da se slučajno pogodi petocifren broj je gotovo nemoguća. Tart je otkrio da vantelesno iskustvo prati jedan specijalan ritam moždanih stmja. koje se neznatno raz-likuje od alfa stanja. Veoma zanimljivo istraživanje astralne projekcije obavio je dr Karl Ozis iz Američkog društva za psihička istraživanja. Objekat Ozisovih eksperimenata bio je na-dareni parapsihološki medijum Ingo Svan, koji je po sopstvenoj želji doživljavao astralnu projekciju ne samo u snu, već i u budnom stanju. Svanov zadatak bio je da sedeći u fotelji koja je bila na sredini laboratorije, otkrije koji je petocifreni broj zapisan u kutiji neposredno ispod tavanice. Taj zadatak Svan nikako nije uspevao da reši, jer su ga, kako je tvrdio, "odbijali brojčani zadaci". U drugom eksperimentu, trebalo je da iz susedne sobe, opiše predmete koji su stavljeni u kutiju, okačenu ispod same tavanice tako, da se njen sadržaj nije mo-gao videti sa tla. Ovoga puta, Svan je bez i jedne greške opisao predmete iz kutije. Za vreme dok je trajalo njegovo vantelesno iskus-tvo, Svan je mogao da deluje i na laboratorijske instru-mente. Bez ikakvog fizičkog kontakta, mogao je da utiče na megnetno polje, pojačavajući ga ili smanjujući po sopstvenoj želji. U jednom eksperimentu uspeo je, na zahtev eksperimentatora, da zaustavi proces radio-aktivnog raspadanja za svega 45 sekundi! Ozis je sa Svanom uradio i seriju eksperimenata u kojima mu je zadavao koordinate nekog mesta s topografske karte, a Svanov zadatak je bio da što de-taljnije opiše okolinu tog mesta. U tomeje stoprocentno uspevao. Jednom prilikom je na zadate koordinate opi-sao neko pusto mesto obraslo kržljavim žbunjem. Na osnovu mape, eksperimentatori su zaključili da to ne može biti tačan opis, jer su koordinate odgovarale jezeru koje se nalazilo na samom severu Sjedinjenih Ame-ričkih Država. Na Svanovo insistiranje, otišli su na to mesto, a ono što su videli ostavilo ih je bez reči -jezero je zaista postojalo, ali u sredini jezera izdizalo se mafo ostrvce kojeje savršeno odgovaralo Svanovom opisu.
Ove eksperimente, ma kako zanimljivi bili, treba ipak prihvatiti sa rezervom. Možda me je tome naučio i neuspeh u eksperimentima sa piramidom i traganje za izmenjenim stanjima svesti. Ipak, u jednoj drugoj oblasti primene piramide, ima-li smo više uspeha. Radi se o uticaju piramidalnih ob-jekata na Ijudsko zdravlje. U prvim eksperimentima, malu piramidu biavili smo u prostrani kavez u kome je bila ženka zlatnog sirijskog hrčka (Mesocricetus aureatus). Posle izvesnog vreme-na, a na naše iznenađenje, onaje svoje gnezdo prenela blizu piramide. Dopuštajući mogućnost da ie u pitanju čista slučajnost, ponovili smo eksperiment. Piramida je stavljena na suprotni kraj kaveza. Posle nekoliko mi-nuta, životinjica je ponovo počela da premešta svoje gnezdo. Koliko god puta ponavljali eksperiment, rezul-tat je uvek bio isti. Potorri smo u potpuno nov kavez stavili malu kar-tonsku piramidu. Posle desetak dana izvadili smo piramidu i u kavez stavili hrčka. Bilo je, zaista, fantastično videti kako ta živitinjica, vođena nekim nama nerazum-Ijivim čulom, gradi gnezdo baš na onom mestu na kome je pre toga stajala piramida! Nije lako odgovoriti na pitanje šta je uticalo na izbor mesta za postavljanje gnezda, ni kakve su to sile dejstvovale. Piramida je, očigledno, ostavila za sobom neki energetski trag koji je privlačio hrčka. Ali bilo je i takvih situacija, kada je hrčak reagovao sasvim su-protno oekivanjima. Zapravo, i među ovim bićima bilo je pravih talenata, ali i onih koji nisu uopšte reagovali na energetsko polje piramide. Hrčak je životinja koja sakuplja razne materjale i pravi gnezdo u kome spava po ceo dan. Ispod materi-jala na kome spava, obično ostavlja rezervne količine hrane. U gnezdo jednog "talentovanog" hrčka smo sta-vili komadić sintetičkog platna. Ubrzo je on preselio gnezdo sa kompletnom zalihom hrane. Na starom mes-tu ostao je samo komad platna. Nekoliko dana hrčak je uporno izbegavao mesto na kome se ranije nalazilo gnezdo. Radiestezista kome smo se obratili rekao je, da sintetički materijal od koga je životinjica bežala, ima negativno zračenje. Uz pomoć viska, uspelo mu je i da izmeri zračenje. Naročito snažan utisak ostavili su na nas ekspen'menti u kojima je uz pomoć prstena oka-čenog o konac umesto uobičajenog viska, određivao u kojoj je kutiji sakriveno famozno platno. Obično smo koristili pet ili šest kutija potpuno istog izgleda i dimenzija, i u jednu stavljali komad sintetičkog platna, u druge komade vune. Radiestezista bi uz po-moć viska nepogrešivo određivao šta se u kojoj kutiji nalazi. Viskom je mogao da odredi i mesto u sobi na kome se neko vreme nalazila piramida. Na osnovu svega, mogli smo da zaključimo da piramide imaju pozitivan uticaj na zdravlje Ijudi i životinja. Jedna Amerikanka je posle nekoliko minuta pro-vedenih u piramidi izlečila zubobolju. Naš prijatelj kojije imao isti problem, postao je zamorče. Smestili smo ga u piramidu i posle pola sata, bol je nestao. Uteratura o piramidamaje prepuna svedočenja Iju-di koji su posle izvesnog vremena provedenih u pi-ramidi, izlečeni od hroničnih bolesti. Činjenicaje da su Ijudi, koji su godinama, zimi, patili od hroničnih prehlada, posle boravka u piramidi bili iz-lečeni. Jedan privatni autoprevoznik, vozio je uglavnom duge relacije. Tokom poslednjih nekolikc godina, izuzetno teško mu je bilo da ostane budan noću i da na svoju destinaciju stigne na vreme. Pročitavši o dejstvu piramida na Ijudsko zdravlje, odlučioje da i sam sagradi jednu. Jedno vreme, obično pred odlazak na put, re-dovno je spavao u piramidi. Umor je nestao, nestala je i pospanost, a pri noćnim vožnj'ama, tvrdio je, osećao se izuzetno sveže i odmorno. Jedna žena je napisala da je njen pedesetogodišnji muž napravio piramidu posle predavanj'a kome je prisustvovao i u njoj držao vodu. Vodom je zalivao biljke, ali je, takođe, počeo redovno da je pije. Posle nekoliko nedelj'a takvog tretmana, žena je izjavila Šulu i Petitu; "Mislim da neću dozvoliti Hariju da više pije tu vodu, ili ću i ja početi da je pijem zajedno sa njim. Od kada je počeo da je pije, postao je seksualno agresivan kao kad je imao dvadeset ili trideset godina. Poslednjih je go-dina, inače, bio veoma smiren.
U neverovatna svojstva vode držane u piramidi, uverio sam se i sam. Posudu sa vodom držao sam u maloj kartonskoj piramidi oko mesec dana. Prva stvar koja se lako može ustanoviti je da takva voda brže isparava od one koja nije držana u piramidi. Ta brzinaje za oko 10 do 15% veća. Ako se voda koja je držana u piramidi ušmrkava u nos, kijavica prestaje već posle dva do tri sata od trenutka ušmrkavanja. Umivanje vodom iz piramide doduge relacije. Tokom poslednjih nekolikc godina, izuzetno teško mu je bilo da ostane budan noću i da na svoju destinaciju stigne na vreme. Pročitavši o dejstvu piramida na Ijudsko zdravlje, odlučioje da i sam sagradi jednu. Jedno vreme, obično pred odlazak na put, re-dovno je spavao u piramidi. Umor je nestao, nestala je i pospanost, a pri noćnim vožnj'ama, tvrdio je, osećao se izuzetno sveže i odmorno. Jedna žena je napisala da je njen pedesetogodišnji muž napravio piramidu posle predavanj'a kome je prisustvovao i u njoj držao vodu. Vodom je zalivao biljke, ali je, takođe, počeo redovno da je pije. Posle nekoliko nedelj'a takvog tretmana, žena je izjavila Šulu i Petitu; "Mislim da neću dozvoliti Hariju da više pije tu vodu, ili ću i ja početi da je pijem zajedno sa njim. Od kada je počeo da je pije, postao je seksualno agresivan kao kad je imao dvadeset ili trideset godina. Poslednjih je go-dina, inače, bio veoma smiren. U neverovatna svojstva vode držane u piramidi, uverio sam se i sam. Posudu sa vodom držao sam u maloj kartonskoj piramidi oko mesec dana. Prva stvar koja se lako može ustanoviti je da takva voda brže isparava od one koja nije držana u piramidi. Ta brzinaje za oko 10 do 15% veća. Ako se voda koja je držana u piramidi ušmrkava u nos, kijavica prestaje već posle dva do tri sata od trenutka ušmrkavanja. Umivanje vodom iz piramide do- lovima, bio potpuno nemoguć. Ali možete li zamisliti hemijski čistu, nezagađenu vodu, koja je štetna i ne podržava život, naime, nije vitalna? U prvom trenutku, tako nešto zvuči sasvim nelogično. U knjizi "Kosmička energija u službtzdravlja i napretka", francuski istraživač Violet navodi sledeći eksperiment: "Za vreme mojih ispitivanja, napravio sam hemijski čistu vodu sagorevanjem vodonika u atmosferi kiseonika. Jedan litar tako dobijene vode ulio sam u posudu i u nju stavio živog punoglavca. Životinjica je trenutno postala nepomična, a odmah zatim je i uginula. Da bih osigurao dovoljnu količinu kiseonika, sproveo sam u vodu vazduh i stavio punoglavca. rezultat je bio iden-tičan prethodnom, punoglavac je momentalno uginuo. Posle toga, sipao sam čistu vodu u stakleni balon, zapečatio zapušač i ostavio balon na sunčanoj terasi. Bilo je leto. Mesec dana kasnije, otvorio sam balon i u vodu stavio živog punoglavca. Ovoga puta, punoglavac je ne samo bio živ, već je počeo da se razvija i raste. Ova hemijski čista, ali mrtva voda, postala je voda koja daje život tek kada je izložena dejstvu sunca. Tako je ekperiment pokazao da voda, podvrgnuta radijaciji kojom se napaja zemlja, postaje vitalna, tj. voda koja podržava život. Ako se zagreje iznad 65°C ili dovede u produženi kontaktsa metalom, ona gubi svoju radijaciju i postaje mrtva voda."
Piramide, poput sunčevih zraka, deluju podsticajno na vodu, čineći je vitalnijom i energetski bogatijom. Piramide sprečavaju i razvoj nekih bakterija. Bakterije truljenja, na primer, ne mogu opstati u energetskom polju piramide. Kada se komad mesa kojeje već počelo da truli, stavi u vodu držanu u piramidi oko mesec dana, truljenje će prestati i voda se neće zamutiti.
KAKO NAPRAVITI PIRAMIDU
U dnevniku jednog istraživača ostalo je zabele-ženo: "Neko vreme, izvodio sam oglede sa poligrafom (detektor laži) i biljkama. U to vreme, takvi eksperimenti su bili veoma popularni. U jednom trenutku, dok sam pokušavao da dobijem reakciju biljke na uređaju, apa-ratura je potpuno otkazala. Ispostavilo se da je otkazao čip koji pojačava slabe signale biljke i čini ih dovoljno prepoznatljivim za detekciju. Neispravan deo je zamen-jen novim i aparat je funkcionisao. Sutradan sam is-pričao taj događaj jednoj prijateljici i pokazao joj po-kvareni čip. Najozbiljnije me je upitala mogu li ga po-praviti. Objasnio sam joj da je to nemoguće, jer se čip sastoji od komada silicijuma površine pola kvadratnog milimetra koji je, povrh toga, zatopljen u plastičnom kućištu. "A zašto ne pokušaš sa piramidom?" - bilo je njeno sledeće pitanje. A koliko god zvučalo nerazumno, to sam i uradio. Pre stavljanja u malu kartonsku pi-ramidu, proverio sam jošjednom, i pouzdano utvrdio da je čip neispravan. Posle petnaestak dana, izvadio sam čip iz piramide i ugradio ga u aparat. Poligraf je funk-cionisao besprekorno!"
Svi eksperimenti navedeni u ovoj knjizi, mogu se lako proveriti i to može učiniti svako ko pronađe dovolJno vremena da napravi piramidu. Uputstva o tome biće data u ovom pogfavlju. Materijal. Za pravl]enje piramida se mogu koristiti svi dostupni materjali (karton, plastika, gips, metalne folije, glina, šper ploča, staklo, drvo...), svi osim og-ledala. Naime, jedinosa piramidom napravljenom od ogledala, nemogu se postići nikakvi rezultati. Razlog -neobJašnjiv. Najjednostavnije je napraviti piramidu od kartona. To Je i naJJeftinije, a pri tom je papir i najlakše obrađivati. Iskustvo je pokazalo, da je mnogo bolje upotrebiti papir gfatkih ivica, recimo hamer, dok je nejnepodesnije kor-istiti lepenku, čije su ivice hrapave. Za leplJenje kartona upotrebiti lepak za papir. Lepljive trake treba, kad god je to moguće, izbegavati. Sintetički fepak je pre nemi-novnost, nego potreba. Prilikom konstrukcije drvene piramide, najbolJe je stranice spojiti drvenim ekserima, a lepljenje izbeći. Ivice plastične piramide se mogu spoJiti zatopljavanjem ivica. Kod nekih vrsta plastičnih materjala, to se može izvesti i pomoću plamena obične sveće. Danas postoji veliki broj piramida koJ'e se koriste kao stambeni objekti, a napravljene su od građevinskih materj'ala. Prilikom gradnje takv'h piramidalnih objekata naJ'bofje je, koliko je to moguće, birati prirodne mater-jale. Ukoliko gradite piramidu na otvo'-enom prostoru i ne veću od dva do tri metra, preporučljivo je da bude od drveta, ili u kombinaciji drvo-cigla. Stanari takvih kuća, najčešće vikendica, tvrde da se u njima osećaju fan-tastično, a svoje izvanredno zdravlje pripisuju obliku svojih kuća. Piramide u kojima planirate da provodite neko vre-me, zapravo, piramide u koje se može ući, nemojte praviti od plastike. Plastika je vrlo nepogodan materijal, kada je reč o propustljivosti negativnih jona koji su od neprocenjivog značaja za Ijudsko zdravlje. Dimenzije. Keopsova piramida je, po nekim mer-enjima, visoka 146 metara. Dužina osnovice pri bazi je oko 230 metara. Model piramide mora biti u istoj propor-ciji. Najjednostavnije je sračunati dimenzije proporci-jom. A za to su potrebni precizni podaci o dimenzijama originalne egipatske piramide. Tu, obično, nastaju pro-blemi, jer se podaci o visini i dužini stranica piramide razlikuju od autora, do autora. Niko nije sasvim tačno izmerio visinu velike piramide u Gizi. Merenje posebno otežava činjenica da piramida nije sačuvana u celosti, jer je čitava spoljna oplata od krečnjaka, skinuta tokom vekova i korišćena kao građevinski materijal u obližnjim selima. Srećom, jedan podatak je istraživačima dobro poznat. To je ugao između stranice i podloge i on iznosi oko 510. Na osnovu tog podatka, može se konstruisati piramida čiju ćemo visinu odrediti sasvim proizvoljno i prema vlastitim potrebama. Ostale dimenzije su, naravno, u funkciji visine.
Dimenzije piramide je najlakše odrediti na sledeći način: proizvoljno odredimo visinu. Da bi se dobila dužina osnovice, potrebno je visinu pomnožiti brojem 1,5708. Taj broj je dobijen matematičkim putem i ne mora se uzeti tako precizno, već se može zaokružiti na 1,6. Na ovaj način se dobija idealno dimenzionisana piramida. Strane piramide su jednakokraki trouglovi, a dužina kraka se dobija kada se visina pomnoži brojem 1,4946. Krak trougla strane piramide je za 4,85% manji od od osnove tog trougla. Broj kojim se pomnoži visina da bi se dobila dužina osnovice (1,5708) je polovina broja pi (3,14). Broj 1,4946 koji, pomnožen visinom daje stra-nicu trougla strane je, u stvari, polovina broja pi sman-jena za 4,85%. Na primer: ako ste odlučili da napravite piramidu visine 25 cm, dužinu osnove računate tako, što visinu pomnožite brojem 1,5708 (25 cm x 1,5708 = 39,27 cm). Dužina kraka trougla strane, izračunava se množenjem visine brojem 1,4946 (25 cm x 1,4946 = 37,36). Ukoliko vam matematika nije jača strana, evo ta-bele sa već sračunatim dimenzijama. Potpuno je sve-jedno da li su u pitanju metri ili centimetri. VISINA (h) DUŽINA OSNOVE (a) KRAK TROUGLA (s) 2 3,1416 2,9892 3 4 5 10 15 20 25 30 35 40 45 50 55 60 65 70 75 80 85 90 95 100
4,71 6,28 7,85 . 15,70 23,56 31,41 39,27 47,12 54,97 62,83 70,68 78,54 86,39 94,24 102,10 109,95 117,81 125,66 133,51 141,37 149,22 157,08
4,48 5,98 7,45 14,94 22,41 29,89 37,36 44,83 52,31 59,78 67,25 74,73 82,20 89,67 97,14 104,62 112,09 119,56 127,04 134,51 141,98. 149,46
(Tabela po Šulu I Petltu) Kad izračunate dimenzije, ili ih odredite pomoću date tablice, izrežite četiri trougla i spojite ih u piramidu. Nekima će biti jednostavnije da na kartonu nacrtaju mrežu piramide, iseku je i sastave. Prednost ove me-tode je u tome, što se lepljene svodi na minimum - tri stranice su već spojene i nije ih potrebno posebno lepiti. Primećeno je da piramida daje mnogo bolje rezul-tate, ako je donja strana u obliku kvadrata. Najjednostavnije je da na malo većem kartonu nacrtate kvad-rat, čija je strana jednaka dužini osnove piramide. To je osnova na koju stavljate piramidu. Postavljanje. Pošto su u ovim eksperimentima strane sveta vrlo važan činilac, najbolje je da na podlozi (osnovi), nacrtate linije u smeru sever-jug i istok-zapad. Vazno je da se te linije seku tačno u centru kvadrata. Vreme je i za prvi eksperiment.
Recimo da ste odlučili da napravite piramidu koja će vam služiti za oštrenje žileta. Idealna je visina 10 cm. Iz date tablice može se videti da će dužina osnove (a) piramide biti 15,7 cm, dok će krak trougla strane (s) biti 14,9 cm. Izaberite mesto na koje ćete staviti piramidu. Ona ne sme stajati na metalu, niti u blizini električnog apa-rata. Udaljite je bar 1,5 metar od televizora. Uz pomoć kompasa odredite strane sveta i osnovicu uskladite sa iscrtanim linijama sever-jug i istok-zapad. U sam centar osnove, gde se seku linije koje određuju strane sveta, stavite malu papirnu kutijicu koja će biti visoka kao jedna trećina visine piramide. U tu svrhu vam može poslužiti i obična kutija šibica iz koje ćete, pre nego što započnete eksperiment, izvaditi palidrvca. Na tu kutijicu stavite žilet, tako da se osa žileta poklapa sa linijom sever-jug. Sečiva su okrenuta u pravcu istokzapad. Treba naglasiti da se dobri rezultati postižu ako se upotrebi žiletod plavog čelika. Međutim, solidni rezultati se postižu i sa bilo kojim drugim žiletom. U piramidu treba staviti potpuno nov žilet i držati ga nekoliko dana. Posle toga se može koristiti za brijanje, ali ga posle svakog brijanja vratite pod piramidu. Takvim žiletom se možete brijati nekoliko stotina puta, a ukoliko se radi o žiletu od plavog čelika, rok trajanja je neograničen.
PSIHOTRONSKE MAŠINE
U knjizi "Pyramid Power", dr Patrik Flanagan iznosi zanimljivo zapažanje. Zaintrigiran značenjem termina "piramida", tragajući po raznoraznim rečnicima i lin-gvističkim studijama, otkrio je, na svoje iznenađenje, da je ova reč sastavljena od dve druge reči - piros i amid. Doslovni prevod bi bio - vatra u središtu. Po njemu, ovo je još jedan dokaz da su stari graditelji bili potpuno svesni misterije piramide, kao i činjenice da ona, u svom središtu, vrši fokusiranje neke moćne energije. Pn'roda te energije još uvek je nerazjašnjena. Prob-lem proizilazi iz činjenice, da se energetsko polje piramide ne može evidentirati postojećim prijemnicima koji mere elektromagnetni spektar zračenja. Već decenijama naučnici pokušavaju da naprave adekvatne antene i izuzetno osetljive prijemnike, ne bi li rasvetlili suštinu misterioznih energija čije karakteristike, iako nepoznate nauci, očigfedno postoje u prostoru oko nas. Karl fon Rajhenbah je još u prošlom veku tvrdio da je otkrio "univerzalnu kosmičku energiju" kojom zrače fjudska bića, životinje, biljke, ali i kristali i magneti. Ovu energiju Rajhenbah naziva Od. Čudna zračenJ'a Oda, otkrio je vršeći mnogobrojne eksperimente u kojima su ulogu prijemnika igrale izuzetno osetljive osobe. Po Rajhenbahu, Odje svuda oko nas i predstavlj'a primarnu matricu materije.Šezdesetih godina ovog veka, američki pronalazač Hijeronimus Galen, potvrđuje ideje Karla fon Rajhen- baha eksperimentima, u kojima specijalnom kombi-nacijom metalnih ploča uspeva da fokusira Od na biljke koje su, zahvaljujući tome, sasvim normalno rasle iako su držane u potpunom mraku! Njegove eksperimente opisuju Tomkins i Berd u knjizi "Tajni život biljaka". Hipoteza o postoJ'anju Oda, nevidljivog fluida, i da-nas je veoma popularna, iako ga različiti autori nazivaju različitim imenima. Dr Baraduk smatra da "svaki deo našeg organizma, moždani, plućni, želudačni ili genitalni, ima određenu radioaktivnost - zonu raznoraznih vibracija kakve postoje u prirodi, a snagom svog zračenja, kao nekom vrstom bežične telegrafije, mogu tele-patski da utiču na pasivnu radioaktivnostorgana neke druge osobe". Da bi zračenja o kojima piše učinio vidljivim, dr Baraduk je konstruisao specifičan aparat - biometar. Na dnu, ležeći na postolju, nalazio se kondenzator u direktnoj vezi sa zemljom. To su ispresavijani listovi kalaja, odvojeni jedan od drugog materijom koja služi kao izolator. Iznad toga smešten je metalni pojačivač načinjen od dugačke žice čiji su navoji izolovani. Na-jzad, iznad jednog brojčanika sa podeocima, stavljena je magnetska, ali nenamagnetisana igla. Igla se kreće oko svog stožera čim joj se približi prst eksperimentatora. Kao eho radova dr Baraduka, pojavili su se kasnije biometar-galvanometar sa debelim navojem žice, i još osetljiviji stenometar slične namene. Svi aparati konstruisani su sa ciljem da izmere sa sve većom i većom preciznošću energiju kojom zrači Ijudsko telo. Glavni kritičar ovakvih uređaja, drGrase, smatraoje da nijedan od tih aparata nije otkrio nikakvu novu energiju koja se ne bi mogla svesti na već poznate fizičke sile - toplotu, elektricitet, i sl. Međutim, neki aparati otkri-vaju, čak vrlo jasno, električna svojstva te energije, na primer izuzetno složeni uređaj dr Pifontena prikazan na odeljenju dr Šarkoa u pariskoj bolnici Salpetrije. Tokom upotrebe ovog aparata, otkriveno je da prilikom funk-cionisanja, Ijudski organizam ispušta električnu ili kal-oričnu energiju, dovoljnu da dejstvuje na jedan veoma osetljivi galvanometar. Tridesetih godina ovog veka, čuveni Vilhelm Rajh otkriva orgonsku energiju, koja predstavlja osnovu celokupnog materijalnog sveta. Osnovne čestice or-gona nazvao je bioni. Rajh konstruiše uređaj pomoću koga vrši akumu-laciju orgonske energije (ORACCU). Orgonski akumu-lator bio je veličine osrednjeg ormara, a u sredini je imao komoru u koju se mogao smestiti čovek. Višeslojni zidovi akumulatora načinjeni su naizmeničnom kombi-nacijom slojeva gvožđa i organskih materija (drvo ili vuna). Umesto gvožđa mogao se upotrebiti i neki drugi materijal, izi^zev aluminiiuma, za koji je Rajh smatrao da šteti zdravlju. Jačina akumulatora bila je u direktnoj srazmeri sa brojem naizmeničnih slojeva organske i neorganske materije. Zadnj'a ploča akumulatora je, po-moću izolovane metalne cevi, spojena sa posudom u kojoj se nalazilo nekoliko litara sveže vode.
Određeno vreme provedeno u komori akumulatora dovodilo je, navodno, do izlečenja od najraznovrsnijih bolesti. U reklami je, a Rajh je uređaje prodavao putem novinskih oglasa, bilo posebno naznačeno da se or-gonski akumulator veoma uspešno koristi za lečenje obolelih od raka! Američki zdravstveni radnici proglasili su Rajha šar-latanom, a ubrzo je usledila i zabrana upotrebe orgonskog akumulatora. Kada je Rajh nastavio sa nezako-nitom prodajom svog uređaja, uhapšen je i osuđen na kaznu zatvora, gde je posle izvesnog vremena i umro. 0 vrednosti akumulatora se još uvek raspravlja. Rajh nije imao jake dokaze koji bi išli u prilog tezi da uređaj deluje na Ijudsko zdravlje. Jedina merljiva kom-ponenta, bilaje razlika u temperaturi između spoljašnjih i unutrašnjih zidova. Četrdesetih godina on je posetio Alberta Ajnštajna. Na Ajnštajnovo insistiranje, Rajh mu je pokazao orgonski akumulator i tada je veliki ma-tematičar pn'znao da ne može objasniti čudne pojave koje dovode do razlike u temperaturi. Kao dokaz delovanja orgonskog akumulatora, Rajh je najčešće izvodio sledeći ogled: spojio bi bakarnu cev sa oblogom akumulatora običnom žicom. Kada bi se kroz cev posmatrao oblak, on se neverovatnom brzinom raspadao. U vreme kada je Vilhelm Rajh istraživao orgon, jedan drugi istraživač je, nezavisno od njega, zastupao slične ideje. Albert Abrams je tvrdio da svaka materija, organska ili neorganska, zrači u prostor nevidljive vi-bracije. Vibracije zdravog organa drastično se razlikuju od vibracija obolelog organa. Specijalnim aparatima koje je konstruisao dr Abrams, bilo je moguće vratiti vibracije obolelog organa na normalu i izlečiti ga. Od reči radijacija (zračenje) nastao je termin radionika, koji danas označava čitav spektar izučavanja na temeljima koje je postavio dr Albert Abrams. Današnji radioničari došli su do spektakularnih re-zultata. Javno je prikazivan uređaj pomoću koga je moguće zaštititi poljoprivredna dobra od najezde in-sekata, bez upotrebe velikih količina insekticida. Dovoljno je na bakarnu ploču radioničkog uređaja staviti malo soka napadnutih biljaka i pomešati ga sa minimal-nom količinom insekticida, da bi na polju, koje može biti udaljeno hiljadama klometara, insekti počeli masovno da umiru ili beže! Ima i izveštaja o eksperimentima kada je umesto soka biljke upotrebljeoa samo fotografija polja sa pot-puno istim rezultatima. sa oblogom akumulatora običnom žicom. Kada bi se kroz cev posmatrao oblak, on se neverovatnom brzinom raspadao. U vreme kada je Vilhelm Rajh istraživao orgon, jedan drugi istraživač je, nezavisno od njega, zastupao slične ideje. Albert Abrams je tvrdio da svaka materija, organska ili neorganska, zrači u prostor nevidljive vi-bracije. Vibracije zdravog organa drastično se razlikuju od vibracija obolelog organa. Specijalnim aparatima koje je konstruisao dr Abrams, bilo je moguće vratiti vibracije obolelog organa na normalu i izlečiti ga. Od reči radijacija (zračenje) nastao je termin radionika, koji danas označava čitav spektar izučavanja na temeljima koje je postavio dr Albert Abrams. Današnji radioničari došli su do spektakularnih re-zultata. Javno je prikazivan uređaj pomoću koga je moguće zaštititi poljoprivredna dobra od najezde in-sekata, bez upotrebe velikih količina insekticida. Dovoljno je na bakarnu ploču radioničkog uređaja staviti malo soka napadnutih biljaka i pomešati ga sa minimal-nom količinom insekticida, da bi na polju, koje može biti udaljeno hiljadama klometara, insekti počeli masovno da umiru ili beže! Ima i izveštaja o eksperimentima kada je umesto soka biljke upotrebljena samo fotografija polja sa pot-puno istim rezultatima. Londonski lekar, dr Tomas Kilnerje 1911. godine premazao obično staklo dicijaninom, jednom organ-skom supstancom koja mu je omogućila da gledajući kroz staklo vidi aure, energetske svetlosne omotače oko žive i nežive materije. Diskutabilno je da li je po sredi bila optička varka, ili stvarno viđenje aure. Ali ono što se vidi kroz tzv. Kilnerove naočare, umnogome zavisi i od individualnih karakteristika oka posmatrača. Kilnerove naočare su dugo bile osporavani rekvizit sve dok 1939. godine, S. Kirlijan nije otkn'o specifičan način fotografisanja nevidljivih energetskih polja po-moću struja visoke frekvencije (tzv. Tesline struje).
Ako su Rajhove ili Abramsove ideje ponekad bile suviše smele i teško proverljive, Kirlijanova metoda je u potpunosti mogla da zadovolji sve naučne kriterijume provere. Kirlijanova fotografija nedvosmisleno dokazuje da su sva materijalna tela okružena poljem energije čiji oblik u mnogome zavisi od, recimo, zdravstvenog sta-nJ'a jli od elektromagnetnih karakteristika. Ta ispitivanja, vršena u najpoznatijim naučnim institutima sveta, pod strogo kontrolisanim uslovima, pokazuju da ima istine u postavkama Rajha i Abramsa. Ali, isto tako je očigledno, da te ideje ne mogu biti pripisane samo njima. Nekoliko hiljada godina ranije, Kinezi su poznavali Tao, sveukupnu energiju Univerzuma i na toj filozofiji razvili akupunkturu, izuzetnu filozofsko-medicinsku dis-ciplinu. Hindusi su učili da postoji Prana, sveprožimajuća nematerijalna energija. Egipćani su stvorili piramide, najveće generatore neiscrpne energije prostora.
REZIME Zaključka, u stvari, nema. Niste stigli do kraja nego do početka. Tajanstvene sile i misterije daleke prošlosti večni su izazov razmišljanju i istraživanjima. U knjizi koju ste pročitali nisu dati odgovori, nego su postavljena pitanja na koja ni najveći umovi današnjice nisu u stanju da pruže odgovore. Vaša je odluka šta ćete dalje činiti. Hoćete li knjigu odložiti na policu i na nju zaboraviti ili ćete, možda, početi i sami da istražujete. Sve zavisi od vas. Knjiga "Tajne piramida" nastalaje davnih sedamde-setih godina. Tada se rađala nova nauka - parapsiholo-gija. Literature je bilo malo, a pitanja previše. Nisu po-stojali ni časopisi koji su se bavili graničnim oblastima nauke. Oni srećniji među nama koji su imali prilike da im neko šalje literaturu iz inostranstva bili su u mogućnosti da pre svih čuju za mnoge fantastične stvari. U jednom trenutku na Zapadu se pojavilo i nekoliko knjiga o pi-ramidama, a ubrzo potom skripte sa prevodima već su kružile od ruke do ruke. Na Prirodno matematičkom fekultetu u Beogradu okupila se grupa studenata zain teresovanih za parapsihologiju i, sada to slobodno možemo reći, udarili kamen temeljac parapsihološkim istraživanjima kod nas. Iz neformalnih druženja i nek-oliko istraživačkih projekata došlo se i do materijala za knjigu o piramidama. Međutim, rukopis je godinama stajao u fioci pisaćeg stola. Onda je ponuđen jednom beogradskom izdavaču koji ga je odbio sa obrazložen-jem da obrađuje temu za koju nema dovoljno zainteresovanih'? Na kraju, 1980. god. autor ju je, razočaran izdavačima, sam izdao kao privatno izdanje. Od tada do danas štampana je u preko 50.000 primeraka i postala bestseler svih vremena. Mnogi poznati stručnjaci, pri-znaju da su prve korake u istraživanjima prirode na-pravili podstaknuti knjigom "Tajne piramida". Možda je u tome tajna njenog stalnog izdavanja. Kao da svaka nova generacija vapi za podsticajem i za neomeđenim prostorima nauke koja ne sputava. Jer, cilj popularne nauke nije samo da pruža odgovore, nego i da postavlja pitanja. U njoj nema one krutosti koja mora i treba da predstavlja osnove klasične nauke. Popularna nauka ima funkciju da zabavi, poduči i da - oduševi. l pored "labavih" principa ona nije u suprotnosti sa "pravom" naukom. Pre bi se moglo reći da joj je prethodnica jer je dostupnija mladom čoveku kod kojeg izaziva želju za razmišljanjem i eksperimentima. A, odatle do klasične nauke samo je korak...
BIBLIOGRAFIJA Schul B. and Pettit E. - 'The Secret Power of Pyramids", Coronet Books, Hodder Fawecwt, London, 1978. Schul B. and Pettit E. - "The Psychic Power of Pyramids", Cornet Books, Hoder Fawcwt, London, 1976. Tompkins P. - "Secret of The Great Pyramid", Harper and Row, NewYork, 1971. Brunton P.A. - A Search in Sacred Egypt", Rider Books, London,1936. Buttler J. - "Scheller als das Ucht", Econ Verlag GmbH, Dusseldorf, 1972. Breasted J.H. -"A History of Egypt", New York, 1909. Milanković M. - 'Tehnika u toku davnih vekova", Nolit, Beograd,1955. Wh'rte LA - "The Science of Culture - A study of Man and Civilization", Evergreen Books Ltd, London, 1950. Koestler A. - 'The Roots of Coincidence", Random House, NewYork,1972. Tart C. - "Altered State of Conscousness", Anchor Press, NewYork,1972. Mann W.E. -"Orgone, Reich and Eros", Simon and Schuster, NewYork,1973. Burr H.S. - "The Fields of Ufe", Ballantine Books, New York, 1972. Backster C. - "Evidence of a Primary Perception in Plant Life", International Journal of Parapsyhology, v.10, No. 4,1968. Krippner D. -"Piramids", A.T.E. Books, NewYork, 1979. Monroe R. - "Boilogical Transmutations", Binghampton, N. Y., Swan House, 1972. Yogananda P. - "Autobiography of a Jogi", Rider, New York, 1950. lvimy J. - 'The Spinx and the Megaliths", Abacus, London, 1974. Ostrander S. and Schroeder L. - "Psychic Discoveries Be-hind the Iron Curtain", Bantam Books, NewYork, 1971. Davidson D. - "The Great Pyramid", Williams and Nortate, London,1924. Voisin A. - "Soil, Grass and Cancer", Philosophical Ubrary Inc., NewYork, 1959. Flanagan Dr P. - "Pyramid Power", Santa Monica, 1973. Ostrander S. and Schroeder L. - "ESP Papers: Scientists Speak Out from Behind The Iron Courtain", Bantam Bo-oks, NewYork, 1976. Karrell B. and Goggin K. - "The Guide to Piramid Energy", Santa Monica, 1975. Reichebach K. von - "The Odic Force; Letters on Od and Magnetism", University Books, New Hyde Park, N.Y. 1968. Pierrakos J. -The Energy Field in Man and Nature", Institute of Bioenergetic Analysis, New York, 1971. Tompkins P. and Bird C. - "The Secret Ufe of Plants", Pen-guin Books, London, 1976. Vujičin P. -"Izgubljena otkrića", BGZ, Tajne, Beograd, 1987. Muldoon S. and Carrington H. -The Projection ofTheAstral Body", Rider and Company, London, 1977. Toth M. and Nielsen G. -"Piramid Power", Foreeway Press, NewYork, 1974. Dorfman M. -"Astralna Projekcija", Beograd, 1989. Vandenberg P. - "Der Fluch Der Pharaonen" Scherz Verlag, Bern, 1973. Herodot - "Istorija", Matica Srpska, Novi Sad, 1988. Kosidowski Z. - "Kad je Sunce bilo Bog", SKZ, Beograd, 1989. Dorfman M. -"Astral Magic", Thorsons books, London
Svi uređaji opisani u knjizi 'Tajne piramida" napravIjeni su u saradnji sa 'ITTR Electro' - Beograd. Konstruisani su u 'AMI Inženjeringu" - preduzeću za inovacije i intelektualnu svojinu. Ako želite da imate sopstvenu profesionalnu PARAPSIHO-L OŠKU LABORA TORIJU /z proizvodnog programa "ITTR Electra" izdvaj'amo: - KIRLIJANOVA KAMERA - za sn/man/e aure - energetskog omotača - M/ND MACHINES - nekofiko vrsta uređaja za aktiviranje podsvesti - Hit uređaji na Zapadu. - POLIGRAF - "detektor lažP' - više verzi'j'a uređaja koji se može primeniti na Ijudima i na biljkama. - GENERA TOR MAGNETNOG POLJA - mal/prenosni uređaj za lečenje magnetnim impulsima; pogodan za ličnu upo-trebu, a primenljiv i u zvaničnoj i u a/ternativnoj medicini. - KOMPLET ZA AKUPUNKTURU - detektor i stimulator aku-punkturnih tačaka i meridijana. - PIRAMIDE - modeti napravljeni od razn/h materijala. - DETEKTOR ALFA ZRAČENJA MOZGA - uređa/koj/m se u svakoj prilici može nadgledati kvalitet meditacije i stimuli-sati rad desne hemisfere mozga (aktiviranje kreativnost/, /mag/nacija, parapsihotošk/h sposobnosti). - ELEKTRO STIMULATOR RASTA BILJAKA - uređaj koji sti-muliše rast cveća. - KOMPJUTERSKI SOFTVER za granična područja nauke. - UFOdetektor Sva obaveštenja o navedenim uređajima možete dobiti na tel. 011/543-747. Kataloge šaljemo besplatno.
EDICIJA “MISTERIJE“ 1.TAJNE PIRAMIDA 2.TAJANSTVENI PARALELNI SVET 3.SVET MAGIJE 4.MOĆ PODSVESTI
