Urednik: Aleksandar Dramićanin
Na naslovnoj strani: Neferina nadgrobna stela (Okolina Dendere; kraj Stare države, verovatno VIII dinastija, oko 2160-2135. godine pre naše ere; krečnjak, visina 1,16 m /Muzej Metropoliten, Njujork/.)
Komentare i sugestije primamo na adresu: tajnepiramida @ hotmail.com
AVANTURA POČINJE Bio sam u Egiptu mnogo puta. Uvek i samo zbog piramida. Gradovi, ljudi, nadaleko poznati Bazar, hoteli i noćni život nisu me mnogo privlačili. Ono malo poznanstava koje sam stekao na tim putovanjima, bila su usko povezana sa piramidama. Tako sam upoznao nekolicinu zaista veoma značajnih istraživača i pustolova. Svaki put kad bih odlazio iz Kaira, jedva sam čekao da se vratim. Interesantno je da, bez obzira koliko znam o piramidama, uvek su na mene ostavljale fantastičan utisak. Tako je i danas. Dvadeset godina posle mog prvog odlaska u Gizu, nadomak Kaira, gde se nalaze tri najveće piramide - Keopsova, Kefrenova i Mikerinova, još uvek je samo pogled na njih dovoljan da osetim beskrajno uzbuđenje i misteriju prohujalih vekova zauvek utisnutu u ta veličanstvena i fascinantna svedočanstva ljudske umešnosti. Čitaoci ove knjige imaju privilegiju da osete moj zanos. Nekima on možda neće goditi, ali ja tu ne mogu ništa - to je jednostavno jače od mene. Knjiga "Tajnepiramida " prvi put se pojavila pred čitaocima 1980. godine. Od tada do danas, doživela je osamnaest legalnih izdanja, bezbrojna piratska kopiranja (kojima se i sud pozabavio), prevedena je na niski, slovački, engleski i bugarski... U rukama držite devetnaesto (!) izdanje.
Pre više od dvadeset godina, kada sam počeo da radim na rukopisu, bila su neka druga vremena. Literature o piramidama u domaćim knižarama nije bilo. Nije bilo ni kompjutera niti Interneta. Kupovina knjiga u inostranstvu podrazumavala je visok stepen dovitljivosti pojedinca - morali ste da imate devize do kojih se stizalo na raznorazne načine, jer se u bankama nisu mogle kupiti. Bilo je to vreme pre pojave uličnih dilera deviza... Jedan jedini časopis je, povremeno, objavljivao tekstove o graničnim područjima nauke. Bila je to "Galaksija ". Malo, u svakom slučaju nedovoljno za naraštaje koji su dolazili željni znanja o stvarima vezanim za drugu stranu prividne realnosti. U svetu se rađala nova nauka - parapsihologija. Pisanih izvora je bilo malo, a pitanja previše. Oni srećniji među nama, koji su imali prilike da im neko šalje literaturu iz inostranstva, bili su u mogućnosti da pre svih čuju za mnoge fantastične stvari. Kada se pojavilo nekoliko knjiga o piramidama, ubrzo su fotokopirane skripte sa prevodima kružile od ruke do ruke. Na Prirodno matematičkom fakultetu u Beogradu okupila se grupa studenata zainteresovanih za parapsihologiju i, sada to slobodno možemo reći, postavili kamen temeljac parapsihološkim istraživanjima kod nas. Ta neformalna druženja i nekoliko istraživačkih projekata u kojima sam učestvovao, dali su mi ideju da napišem knjigu o piramidama. Međutim, rukopis je dugo stajao u fioci pisaćeg stola. Jedan beogradski izdavač ga je odbio sa obrazloženjem da obrađuje temu za koju nema dovoljno interesovanja!? Na kraju, razočaran izdavačima ali suviše tvrdoglav da odustanem od svoje ideje, zadužio sam se kod zelenaša i knjigu štampao kao privatno izdanje. Za prve
Četiri godine "Tajne piramida " su premašile tiraž od 50.000 primeraka! Toliko o nedostatku interesovanja. Mnogi stručnjaci priznali su mi kasnije, da su svoje prve istraživačke korake napravili podstaknuti upravo knjigom "Tajne piramida ". Možda je u tome i tajna njene popularnosti? Kao da svaka nova generacija vapi za podsticajem i za neomeđenim prostorima nauke koja ne sputava. Jer, cilj popularne nauke nije samo da pruža odgovore, nego i da postavlja pitanja. U njoj nema one krutosti koja mora i treba da predstavlja osnove klasične nauke. Popularna nauka ima funkciju da zabavi, poduči i da oduševi. I pored "labavih" principa ona nije u suprotnosti sa "pravom" naukom. Pre bi se moglo reći da joj je prethodnica, jer je dostupnija mladom čoveku kod kojeg izaziva želju za razmišljanjem i eksperimentima. A odatle do klasične nauke samo je korak... Pre nego što zaronite u svet antičkih tajni (na "moderan" način) o kojima govori ova knjiga, moram vam reći, uz izvinjenje, da mnoge delove napisane pre dve decenije (o kojima sada možda ne bih ni pisao), nisam izmenio. Uostalom, ova knjiga je i neka vrsta vremeplova. Svedočanstvo o jednom vremenu kojeg odavno nema. Pa, ako ste spremni, dobrodošli u vremensku mašinu...
HAJDEMO NAJPRE U KAIRO! U kairskom muzeju se zaustavljamo kraj masivnog granitnog sarkofaga u kojem je nekada ležalo telo Kufii-Oneka, arhitekte, koji je sagradio Veliku piramidu... Neka nas mašta povede dalje, u vreme kada je taj sjajni arhitekta krenuo u obilazak pustinjske ravnice iza sela Gize kraj Kaira. Ugledao je neplodnu, pustu površinu, posutu jedino ruševinama nekoliko manjih grobnica dalekih predaka. Najstariju kamenu građevinu u to vreme sagradio je Kufii-Onekov pradeda. Njemu su prethodila samo tri pokolenja arhitekata... Kada je Kufii-Onek prvi put pošao neplodnom ravnicom Gize i po planu obeležio osnove buduće Velike piramide, verovatno da nije bilo mnogo ljudi veštih obradi kamena, niti onih koji su znali tehniku podizanja kamenih gradjevina. Zamislimo samo neustrašivu odvažnost čoveka koji je svojim saradnicima naredio da polože četvorougaonu osnovu sa stranama od 226 metara... Znao je da će biti potrebno blizu dva i po miliona kamenih blokova - svaki težine dve i po tone - da bi se pokrio taj četvorougaonik veći od pedest hiljada kvadratnih metara površine do visine od 146 metara... Velika piramida u Gizi je tako postala svojevrstan dokument u istoriji ljudske misli, koji jasno odražava Čoveko-vo uverenje o svojoj suverenoj moći nad materijalnim svetom. Sebi i svom suverenu, faraonov inženjer obezbedio je besmrtnost.
Plato u Gizi Naučnici se uglavnom slažu da su ogromne građevine u obliku piramida, među Arapima poznate kao "faraonove gore", nastale u periodu vladavine treće i četvrte dinastije, dakle pre četiri i po hiljade godina. Do danas su arheolozi otkrili stotinak piramida. Većinu piramida čine samo beznačajni ostaci, jer su tokom vekova služile kao neiscrpni izvor građevinskog materjala. Faraoni su piramide podizali na zapadnoj strani Nila, u neposrednom susedstvu Memfisa - najstarije egipatske prestonice smeštene u pograničnom delu Gornjeg i Donjeg Egipta. Najpoznatije su tri piramide: najstarija i najveća je Keopsova, podignuta oko 2570. godine p. n. e, zatim Kefrenova - sagrađena oko 2530. godine p. n. e. i Mikerinova - građena oko 1500. godine p. n. e. Sve tri su slične po konstrukciji i međusobno se veoma malo razlikuju. Oko njih se nalazi i nekoliko manjih
piramida i veći broj mastaba, stambenih jedinica namenjenih članovima carske porodice i državne uprave. Uz svaku piramidu sagrađen je pogrebni hram. Ogromna sfinga isklesana u steni ispod Kefrenove piramide, možda je još upečatljivije otelovljenje božanskog carstva nego sama piramida. Ljudska glava, koja izrasta iz lavljeg tela, dostiže visinu od 19,80 metara. Istoričari veruju da je imala Kefrenove crte lica, mada ova teorija nailazi na uverljiva osporavanja. Njena veličanstvenost uliva strahopoštovanje. I hiljadu godina kasnije, ljudi su verovali da likom predstavlja samog boga Sunca... Spoljne površine piramida često su bile ukrašene reljefima i mozaicima. Natpis u kripti kraljice Ujebtan svedoči da je vrh njene piramide bio pozlaćen. Uglačane ploče od granita i krečnjaka kojima su oblagane strane piramida, lokalno stanovništvo je tokom vekova iskoristilo kao građevinski materijal. Poduhvat ovako džinovskih razmera označava vrhunski domet faraonske moći. Posle četvrte dinastije, niko više nije pokušao da gradi tako monumentalne piramide. Vladari su se zadovoljavali mnogo manjim posmrtnim grobnicama.
ANTIČKI GENERATOR Prvu piramidu sagradio je, pre blizu pet hiljada godina, Zoser (Džoser), prvi faraon treće dinastije.
Džoserova piramida Ostalo je sačuvano i ime prvog egipatskog arhitekte - Imhotepa. Posle Zosera, manir građenja piramida prihvatili su i ostali vladari, ali ni jedna piramida po veličini i obimu ne može se meriti sa Keopsovom. Uzevši u obzir ondašnje "primitivne" metode rada, zasnovane isključivo na čovekovoj fizičkoj snazi, istraživači su se pitali kako je bilo moguće nagomilati toliku masu kamenih blokova u geometrijski nepogrešiv oblik piramide, i doraditi ih tako precizno, da između njih nije mogla da se uvuče ni oštrica noža.
U istorijskim izvorima i hijeroghfskim natpisima, sačuvani su podaci na osnovu kojih se bar približno može steći predstava o toku gradnje piramida. Kameni blokovi prevlačeni su iz obližnjeg kamenoloma Nilom, a zatim na saonicama izvlačeni duž veštačke kosine koja je uzdizana i izduživana pralelno sa napredovanjem gradnje piramide. Da bi se smanjilo trenje, trasa je posipana vodom, pa su sanke sa lakoćom klizile po blatu. Kameni blokovi su postavljani na specifični način. Sve do trenutka spajanja blokova, ostavljani su uski ispusti na koje su, viseći nad provalijom, radnici mogli da se oslanjaju nogama. Za odvaljivanje stene drevni graditelji koristili su, po tvrđenju većine arheologa, metalne klinove. U jednom kamenolomu blizu Asuana, pronađene su hiljade udubljenja svih veličina, načinjena pomoću klinova. Stena je cepana tako, što su u udubljenja postavljani drveni klinovi koje su radnici natapali vodom. Vremenom, klinovi su nabubrili i tako lomili stenu po određenoj liniji. Nejasno je, ipak, kako su uopšte u steni napravljena udubljenja za klinove? Oruđe tog perioda izrađivano je uglavnom od bakra,
a poznato je da bakar teško, zapravo, nikako ne sečc granit. Taj izuzetno naporan rad zahtevao je mnoštvo ljudskih žrtava. Hiljade radnika decenijama je radilo pod bičem nadzornika na ubitačnom pustinjskom suncu, da bi se zadovoljila ćud jednog jedinog čoveka božanskog vladara Gornjeg i Donjeg Egipta. U svojoj "IstorijV\ grčki istoričar Herodot ovako opisuje gradnju Keopsove piramide: "Do kralja Rampsinita, bili su u Egiptu dobri zakoni i bilo je blagostanje, ali s njegovim naslednikom Keopsom došla su teška vremena. Ovaj je odmah zatvorio sve hramove, pa je čak zabranio Egipćanima da prinose žrtve i sve ih je oterao na prisilni rad. Pričaju da su jedni morali da vuku kamenje iz kamenoloma u Arabijskoj pustinji sve do Nila, a drugi su morali taj doneseni kamen da primaju i da odvlače brodovima preko Nila do Libijskih planina. U svakoj je smeni, koja je trajala tri meseca, radilo uvek oko sto hiljada ljudi. Deset godina je radio taj izmučeni narod samo na izgradnji puta kojim je trebalo da se prevozi kamen. Deset godina je trajao rad na tom putu i na izgradnji brežuljka na kome se nalaze piramide, kao i na podzemnim dvoranama u koje je sproveo jedan kanal iz Nila, pa je na jednom ostrvu u jednoj takvoj dvorani sagradio sebi grobnicu. Na izgradnji same piramide radilo se dvadeset godina. Ona je četvorouglasta, i sa svake strane je široka osam pletara, a visina joj je isto tolika; sve je od tesanog kamena koji je bio izvanredno lepo složen, i ni jedan komad nije manji od trideset stopa. Ova piramida je izgrađena kao stepenice. Kada su izgradili prvu stepenicu, dizali su sa zemlje ostalo kamenje pomoću jedne sprave, načinjene od istesanih kratkih greda, na stepenicu iznad ove. Kada su podigli kamen na prvu stepenicu, sta-
vljali su ga na drugu spravu koja je stajala na prvoj stepenici, i vukli ga na drugu stepenicu, pa opet na drugu spravu, i tako redom; bilo je onoliko sprava koliko i stepenica. Najpre je bio gotov vrh piramide, pa ispod njega srednji deo, a na kraju je završen onaj najdonji deo, koji leži na samoj zemlji. Na piramidi je na egipatskom jeziku bilo napisano koliko su repe, belog i crnog luka potrošili radnici, a koliko se još sećam, rekao mije tumač koji mi je prevodio ovaj natpis, da su troškovi oko izgradnje iznosili hiljadu šest stotina talenata srebra... i
Opšte je prihvaćeno mišljenje da su piramide služile kao grobnice koje će telo vladara sačuvati kroz dugi vremenski period. U većini piramida pronađeni su fragmenti raznih predmeta - oruđa, oružja, nameštaja, nakita... Nažalost, ni u jednoj piramidi nije sačuvan kompletna pogrebna oprema jer je većina opljačkana ubrzo po smrti faraona. Zanimljivo je da jedino za Keopsovu piramidu nije dokazano da je bila grobnica! Doduše, u centralnoj odaji piramide
arheolozi su otkrili ogroman kameni sarkofag. Sarkofag je bio prazan ali nije jasno da li je to zaista posledica pljačke. Poznati naučnik Džon Tejlor, uveren je da Velika piramida nije bila grobnica faraona, već sredstvo za aktiviranje viših nivoa energije i stvaranje izmenjenih stanja svesti. U prilog toj teoriji idu brojni dokazi, pre svega eksperimentalni, koji potvrđuju činjenicu daje Velika piramida u Gizi, - generator energije. Ali, o tome će tek biti reci...
BLAGO, ALI KAKVO? Keopsova piramida je visoka 146 metara, iako se svi istraživači ne slažu oko tog podatka. Zapravo, piramida je bila, kako je već rečeno, prvobitno prekrivena oplatama od poliranog krečnjaka, što znači da je sigurno bila viša od 146 metara. Strana njene kvadratne osnove iznosi preko 230 metara. Poredenja radi, napomenućemo da svojom visinom prevazi-lazi baziliku Svetog Petra u Rimu. Piramida Čini 2.300.000 kamenih blokova, od kojih je svaki težak prosečno po 6.000 kilograma. Velika piramida je vekovima posle izgradnje uporno čuvala svoju tajnu, jer niko nije uspeo da otkrije njen ulaz. Arapski kalif Al-Mamun je 820. godine, ponesen pričama o ogromnom blagu skrivenom u piramidi, okupio najpoznatije arhitekte, vajare i kame-noresce i naredio im da pronađu ulaz. Mesecima su najveći stručnjaci toga doba uzalud pokušavali da otkriju tajna vrata koja vode u unutrašnjost piramide. Onda je odlučeno da se kroz sredinu piramide prokopa tunel, ne bi li se tako naišlo na neki od hodnika koji vode u skrivene odaje s blagom. Posle više meseci mukotrpnog kopanja, kada je kalif već bio spreman da napusti poduhvat, jedan od radnika je u daljini začuo odjek. Bušenje tunela je nastavljeno u tom smeru, i uskoro su kopači naišli na prolaz širine jednog kvadratnog metra. Prolaz se spuštao naniže do novog hodnika, ncuporedivo šireg, ali je na kraju čekalo razočarenje. Bio je to slepi hodnik.
Nijedan od hodnika koje su kalifovi ljudi potom otkrili nije ih odveo do centralne odaje. Sasvim slučajno, jednoga dana su naišli na hodnik sa niskom tavanicom po kome su mogli da se kreću jedino na kolenima i uskoro stigli do prostorije površine od nekih šest metara, koja je danas poznata kao Kraljičina soba. Vraćajući se u suprotnom smeru, radnici su stigli i do zapečaćenih Kraljevskih odaja. O otkriću je odmah obavešten kalif Al-Mamun, koji je zahtevao da prisustvuje otvaranju grobnice. Pod njegovim nadzorom slomljen je veliki kraljevski pečat. Uzbuđenje je bilo na vrhuncu. Ali, na njihovo zaprepašćenje, ogromna prostorija od poliranog crvenog granita, bila je prazna! Razočarani kalif je potom odustao od daljeg traganja. Nije baš naročito jasno da li su graditelji piramide uspeli da zavaraju trag Al-Mamunovim radnicima, ili su možda mnogo veštiji lopovi preduhitrili upornog kalifa. Ne može se odbaciti ni teorija da piramida uopšte i nije bila grobnica, u kojoj su razni pljačkaši tražili pogrešno blago.
KAMENA KNJIGA MUDROSTI U Velikoj piramidi su do sada otkrivene: Kraljičina odaja - prazna, Kraljeva odaja - takode prazm i podzemna nedovršena prostorija. Pojedinci smatraju da su egipatski arhitekti bili suviše lukavi, da b; ma kakvo blago ostavili u pravougaonim hodnicima. Ovi hodnici su bili, navodno, mamci za lopove.
Presek Keopsove piramide A B C D E
Kraljeva soba o f Pretkomora Velika galerija
- Horizontalni prolaz u kraljičinu sobu G - Kraljičina soba J _ Minijaturna odaja iv - Udaja ispod zemlje F
Ipak, ima tu i nekoliko čudnih činjenica: ogromni pragovi piramide nalaze se iznad prilično malih vrata koja vode u hodnik kojim se silazi. Tolika mera predostrožnosti da bi se izbeglo zatrpavanje ulaza, čini se suvišnom. Zatim, kao što se jaki potporni pragovi nalaze iznad Kraljičine i Kraljeve odaje, tako se - samo iznad Kraljeve odaje - nalazi ogromni kameni blok od 380 tona, nazvan "soba za pražnjenje", čija funkcija ostaje neobjašnjena. Treća misterija su brane koje se nalaze iznad velike galerije. Teoretski, brane su služile - uz pomoć sistema poluga u granitu, da blokiraju pristup u Kraljevu odaju. Međutim, ova trostruka zaštita ne štiti ništa značajno. Zašto? Da li su granitne ploče uništene, ili nikada nisu ni postojale? Postavljaju se i druga pitanja. Na primer, zašto Kraljeva odaja nije u centru piramide? Zašto je nedovršena prostorija u suterenu? To može značiti da Velika piramida u međuvremenu, nije opljačkana. Dvojica francuskih arhitekata, Dormijon i Goaden, uspeli su da početkom XX veka dobiju dozvolu za istraživanje. Ispitivanja su pokazala postojanje velikih razlika u gustini kamena. U prolazu koji vodi u Kraljičinu odaju, Dormijon i Goaden su otkrili anomalije u slaganju kamenih blokova, koje su zasad neobjašnjive. Ekipa engleskih stručnjaka koja je izvršila merenja u XIX veku, došla je do zaključka da je Keopsova piramida jedna velika "kamena knjiga mudrosti". Mnogi današnji naučnici veruju, da su u njoj skriveni brojni podaci i znanja drevnih egipatskih mudraca. Britanski astronom P. Smit tvrdi, da su u dimenzije Keopsove piramide ugrađeni i podaci o udaljenosti Zemlje od Sunca. Po njegovim merenjima, visina
piramide bila je 147,65 metara, a ako se taj broj po množi sa milion, dobija se srednji radijus Zemljine orbite oko Sunca! Smit je 1864. takođe izračunao da je masa Keopsovog sarkofaga tačno 10 puta manja od mase Zemlje.
Keopsov sarkofag Vajs i Kokvord su dokazali daje piramida mogla služiti i kao sunčani sat. Na osnovu merenja su utvrdi da je podnožje sastavljeno od kamenih ploča smne 1,365 metara, pri čemu se senka piramide svakodnevno skraćuje za isti iznos, sve dok potpuno ne
nestane na dan jesenje ravnodnevice. Jesenja ravnodnevica je, inače, kod Egipćana predstavljala posle-dnji danu godini! Naš veliki matematičar i astronom Milutin Milanković, u svojoj knjizi "Tehnika u toku davnih ve-kova 1 pominje izuzetna matematička znanja koja su Egipćanima omogućila da stvore piramide: "O opsegu matematičkih i geometrijskih znanja starih Egipćana obavešteni smo tek nedavno. U Britanskom muzeju u Londonu, čuva se jedan stari papirus koji Englezi nazivaju Rind Papers, po imenu njegovog pronalazača Rinda koji je do njega došao 1862. godine. Kada je taj spis deši-frovan, a 1875. godine preveden i objavljen, pokazalo se da gaje napisao kraljev pisar Ahmes i da je matematičkog sadržaja. Napisan je oko 1750. godine p.n.e. Prvo što nam pri čitanju toga spisa pada u oči je starost naučne literature, jer se pisac poziva na još starije matematičke spise, pisane nekoliko stotina godina ranije. O starosti egipat-I ske nauke svedoče i neki drugi papirusi pronađeni 1885. i 1890. godine. Iz sadržaja Ahmesovog spisa vidi se daje pisan za praktičnu primenu, a na-menjen prvenstveno poljoprivredi. Ahmes računa samo sa imenovanim brojevima i primenjuje ih na određene geometrijske probleme, na izračunavanje površina i zapremina tačno određenih geometrijskih oblika poljskih imanja i ambara za poljoprivredne proizvode. Neki od tih ambara imali su oblik kružnih cilindara. Pri izračunavanju broja pi, uzima vrednost 3,15. Zadivljeni smo ta-čnošću, osobito kada se uzme u obzir da su u ono doba Jevreji i drugi stari narodi mislili daje obim kruga triput veći od njegovog prečnika." Egipatske piramide i njihovi hramovi, položeni su stranama svojih osnova tačno prema nebeskim znacima. Znači li to da su Egipćani bili pažljivi posma-
traci nebeskih pojava? O tome svedoči i podatak da su u Memfisu, Heliopolisu i Denderi imali uređene zvezdarnice odakle su posmatrali zvezde i o tome pravili zabeleške koje su do nas stigle samo u fragmentima. Preciznošću podataka o tom razdoblju, egipatska hronologija je nadmašila sve ostale podatke te vrste iz Starog veka. Egipatski kalendar imao je, za razliku od kalendara drugih naroda, kao osnovnu jedinicu - godinu, sa stalnom dužinom od 365 dana. U vreme kada je kalendar počeo da se primenjuje, nastupile su velike poplave Nila; to je u stvari bilo vreme kada se zve-zda Sirijus pojavila prvi put u godini na istočnom nebu, pre izlaska Sunca. Kako su poplave Nila, od kojih su zavisili život i napredak zemlje, bile najznačajnija prirodna pojava za ćelu egipatsku državu, Egipćani su odlučili da godinu broje od jednog izlaska Sirijusa do drugog. U početku, ovakav način me-renja vremena je funkcionisao dosta dobro, ali, kako je godina po njihovom kalendaru bila kraća za jednu četvrtinu dana od stvarne Sunčeve godine, to se i dan izlaska Sirijusa pomerao u njihovom kalendaru svake četiri godine za pun dan, da bi za 4 x 365 godina, prošetavši se kroz kalendar, došao na svoje staro me-sto. To su Egipćani tačno ustnovili svojim posmatra-njima. Taj interval od 1460 godina nazvali su Sotisov period, po zvezdi Sirijus (sinonimi za Sirijus su bili Sopt i Sotis). Izmerivši dužinu Sotisovog perioda, Egipćani su, u stvari, tačno izmerili i dužinu godine po kojoj se upravlja tok prirode. Keopsova piramida je poređena i sa geometrijskim oblicima. Na primer, poredili su je sa polovima idealnog oktaedra, gde je svaka strana jednakostranični trougao. Englez Prajs je poredio polutrougao, koji se dobija ako se piramida preseče vertikalnom ravni što prolazi kroz apoteme strana, sa takozvanim
egipatskim trouglom (proporcije strana 3:4:5). O tome da su Egipćani upotrebljavali trougao, pisao je i Plutarh. Kada je Napoleon, u svom osvajačkom pohodu stigao do Egipta, započelo je pod njegovim pokroviteljstvom, prvo strogo naučno premeravanje i proučavanje dimenzija Velike piramide. Stručnjacima je već tada bilo jasno da piramida krije mnogo više od onoga što se pretpostavlja. Naučno je dokazano daje u dimenzije piramida ugrađeno celokupno astronomsko znanje drevnog Egipta. y
Treba poželeti" - izjavio je svojevremeno Zak Beržije, "da se jednoga dana u što skorijoj budućnosti - najbolje bi bilo da to bude pod okriljem UNESKO-a - osnuju ekipe istraživača i naučnika koje bi, neopterećene predrasudama, tragale za činjenicama i naučnim dokazima o stvarnoj praistoriji čovečanstva."
PROTIVNO ZAKONIMA FIZIKE Ranih sedamdesetih realizovan je obiman projekat sa ciljem da se ustanovi ima li u Kefrenovoj pramidi odaja koje još nisu otkrivene. Ideja o "Piramida projektu | potekla je od dr Luisa Alvareza sa Univerziteta u Kaliforniji, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku. Alvarez je verovao da ispod tri egipatske piramide i Sfinge, postoje podzemni hodnici koji omogućavaju komunikaciju između samih piramida i ulaza u tajne odaje, u kojima bi se mogle nalaziti arhive sa tajnim znanjima egipatskih sveštenika. Za ispitivanje piramide, Alvarez je predložio da se iskoriste kosmički zraci, koje je još 1911. godine otkrio austrijski naučnik Hes. Potrebno je, smatrao je Alvarez, postaviti detektor kosmičkih zraka (Spark chambers — elektronska oprema koja je izazvala najviše pažnje 1965. godine na Svetskom sajmu tehnike), u unutrašnjost piramide i on će registrovati različite stepene radijacije zavisno od toga kako je usmeren. Naučnici koji su pokušali da prodru u tajne piramide kosmičkim zracima, bili su zapanjeni misterioznim okolnostima koje su napravile haos medu elektronskim uređajima. U nadi da će otkriti tajne komore, oni su godinu dana na magnetske trake neprekidno beležili kosmičke zrake prilikom njihovog prodiranja kroz unutrašnjost piramide. Pretpostavljali su da će kosmički zraci ravnomerno prodirati kroz
piramidu ako je ona masivna, bez šupljina, i da će na detektoru kosmičkih zraka u podnožju piramide izazvati iste reakcije. Ako u piramidi postoje šupljine, onda će kroz njih prodirati više kosmičkih zraka, nego kroz masivne delove. To bi bilo zabeleženo i na magnetskim trakama, i putokaz ka neotkrivenim komorama biće postavljen. Više od milion dolara i hiljade radnih časova utrošeno je na projekat, računajući i rad tada novog IBM 113 kompjutera na Ein Šams Univerzitetu u blizini Kaira. Dr Amir Goheda, rukovodilac eksperimenta, sa ustezanjem je bio prisiljen da prizna da rezultati protivreče svim do sada poznatim prirodnim zakonima. Na magnetskim trakama je iz dana u dan beležen potpuno različit intenzitet kosmičkih zračenja u unutrašnjosti Kraljevske komore. Impulsi su se mogli prikazati i optički i akustički. Bilo je tu raznih sklopova linija, simbola, geometrijskih oblika. Ali ono stoje sa naučnog gledišta potpuno nemoguće, bila je činjenica da su se simboli i geometrijski oblici, mereni uvek u određeno vreme i pod određenim uslovima, uvek istim mernim instrumentima, menjali iz dana u dan. U jednom intervjuju, dr Amir Goheda je izjavio: "Ovo je naučno nemoguće. Ili u geometriji piramide postoji neka bitna greška koja utiče na naša merenja, a to je gotovo nemoguće, ili ovde imamo posla s misterijom koja prevazilazi mogućnost objašnjenja. Nazovite to kako hoćete, okultizam, prokletstvo faraona, čarobnjaštvo, magija. U svakom slučaju, u unutrašnjosti piramide deluje neka sila koja je u suprotnosti sa svim zakonima nauke". Američki novinar Džon Tanstel, koji je intervjulsao dr Gohedu, objavio je jula 1968. godine zanimljiva zapažanja u časopisu Tajms:
"Pre oko hiljadu godina, Egipćani su pisali o pokretnim zidovima u galerijama piramide i tajnim, debelim vratima koja otvara nepoznata sila. Postoje i zapisi, koji se odnose na prastare robote koji čuvaju tajnu blaga, a pominju se i pojave blistavih svetlosti u dubinama egipatskih piramida. Ukoliko to sve nisu prazne priče, i ukoliko su egipatski hroničari zabeležili istinu, možemo pretpostaviti da ispod piramida postoje instalirani generatori velike snage, koji i dan danas proizvode čudesne fenomene." Istraživač Moriš Satelen, smatra, da su čuvari znanja, možda, u dalekoj prošlosti predvideli skrnavljenje grobnica i potrage za blagom, pa su u riznicu drevnih znanja postavili moćne odašiljače radijacije, kako bi sprečili sve one koji pokušaju da otkriju tajne egipatskih piramida. Umesto basnoslovnog blaga, veruje Satelen, ispod piramida se nalaze metalne ploče ispisane hijeroglifima koje sadrže sve tajne drevne egipatske nauke i istoriju ljudskog roda od vremena postanka na ovoj planeti. A ako se prisetimo priča o skrivenom blagu Asteka iz vremena španskih osvajanja, posebno onih koje spominju pedeset dve zlatne ploče na kojima je zapisana celokupna istorija ovog naroda i njihova naučna dostignuća i saznanja, kao i činjenice daje Egipat oduvek bio meta brojnih osvajača, onda ova teorija zvuči sasvim ligično. Satelen čak nudi i rešenje problema - gde započeti istraživanje. Naime, dijagonale Keopsove i Kefrenove pramide su na istoj osi, severoistok-jugozapad, a jedna dijagonala Mikerinove piramide je paralelna. Ako se produži druga dijagonala Mikerinove piramide u pravcu severozapad, ona će preseći osu dijagonala prve dve u određenoj tački X. Geometrijski centar Sfinge, nalazi se u produženju južnog zida Kefrenove piramide.
Satelitski snimak platoa u Gizi Ukoliko se osovina Sfinge poduži malo više prema zapadu, primetiće se da seče produžetak piramida tačno u onoj istoj tački X. A ako uporedimo dimenzije Velike piramide sa strukturom molekula DNK, dolazimo do još frapantnije misterije koja potvrđuje teoriju da je ova piramida zapravo riznica naučnih saznanja drevnog Egipta. Naime, molekul DNK liči na spiralno uvrnute stepenice od konopca, gde se bočne strane sastoje od ostataka šećera (dezoksiriboza) i fosforne kiseline, a "prečke" od azotastih baza: timina, adenina, citozina i guanina (skraćeno T, A, C, G). Ugao pod kojim se vezuju za lanac DNK varira: kod timina iznosi 50 stepeni, kod adenina 51, kod citozina 52, a kod guanina 54 stepena. I evo prvog ču-
da: prosečni ugao pod kojim se vezuju azotaste baze bio bi 51 stepen i 45 minuta, a kod Keopsove piramide ugao nagiba bočnih strana iznosi 51 stepen i 51 minut! Drugo čudo: odnos dužine veze citozin - guanin (1,08 nanometara) prema dužini timin - adenin (1,11 nanometara), jednak je 0,973. Rub Keopsove piramide odnosi se prema dužini strane osnove kao 0,946!.Očigledno isto!
Molekul DNK
Treća neobična podudarnost: odnos prečnika molekula DNK (2 nm) prema dužini koraka spirale (3,4 nm) bio bi 0,588. Ako podelimo apotemu bočne strane Keopsove piramide dijagonalom osnove, dobijamo 0,568 - gotovo istu vrednost! Četvrto: ugao uspona spirale DNK iznosi 26, a ugao nagiba glavne galerije na Keopsovoj piramidi - takođe 26! Peto: u koraku spirale DNK (34 angstrema) smešteno je 10 nukleotidnih parova, čije je međusobno rastojanje 3,4 angstrema ili 1/10 koraka. Keopsova piramida ni tu ne zaostaje! Njena visina je 146 metara, a ulaz u piramidu nalazi se na visini od 14 metara - takođe jedna desetina!
JOŠ DUBLJE U PROŠLOST... U VREME ČUDA...
Brojni su razlozi koji idu u prilog pretpostavci da su stare kulture izuzetno dobro poznavale ne samo nauku, već i metafiziku, a to je znanje tokom vremena izgubljeno pa je danas veoma teško argumentovano govoriti o eventualnim visokim tehničkim dostignućima starih civilizacija. Česti ratovi neminovno su dovodili do uništenja materjalnih ostataka raznih kultura i civilizacija. Biblioteke su gorele na svim kontinentima. Bile su uvek prve na udaru osvajača, a drevna znanja čuvana stolećima, za nas su zauvek izgubljena. Godine 213. pre nove ere, kineski car Ci Huang Ti, recimo, izdao je naredbu o spaljivanju svih knjiga klasične literature, sa izuzetkom knjiga o proročanstvima, medicini i poljoprivredi. Aleksandrijska biblioteka je pre uništenja imala preko 700.000 svezaka i predstavljala srediste kulture Starog sveta. Daje kojim slučajem ostala netaknuta, naše predstave o istoriji izgledale bi prilično drugačije od ovih koje danas imamo. Šta tek reći o Srednjem veku koji podseća na ogromnu lomaču na kojoj su, pored ljudi, često gorele i knjige. Srećom, nešto od svega toga je pošteđeno uništenja. Na osnovu sačuvanih fragmenata, iz poharanog muzeja ljudske istorije, kako je govorio arheolog Dragoslav Srejović, u stanju smo da bar na trenutak
zavirimo u bogatstvo zadivljujuće naučno-tehničke riznice čovečanstva. Krenimo redom. Postoji dosta arheoloških nalaza i zapisa koji ukazuju da su proizvodnja i upotreba električne energije bile moguće i pre nekoliko hiljada godina! U četvrtom veku naše ere, Sveti Avgustin je pisao o "čudesnoj lampi u drevnom egipatskom hramu boginje Izis, koju nisu mogli da ugase ni vetar ni voda." Grčki putopisac Lukijan iz Samosate (120-180. g.) pominje, da je u sirijskom gradu Hijeropolisu video "blistavi dragulj na čelu boginje Here, koji je noću osvetljavao ceo hram." U hramu Jupitera u Balbeku, Lukijan je zapazio i "sijajuće kamenje". U Bagdadskom muzeju čuvala se do rata u Zalivu 1991. petnaestak santimetara visoka posuda od pečene ilovače. Poticala je iz perioda od 227. do 126. godine pre naše ere, a pronađena je u blizini Kujut Rabua u Iraku. Arheolozi tvrde da se takve posude nisu nikada koristile u domaćinstvima Mesopotamije. U posudi se nalazila bakarna cev dužine 26 mm, sa obe strane zaptivena smolom. U sredini cevi je bio gvozdeni štapić, na vrhu prekriven olovom. Za upućene, ovo je klasični opis jednostavne baterije i da bi funkcionisala, potrebno je samo u posudu sipati svež elektrolit. Vilard Grej, istraživač američke kompanije Dženeral elektrik, napravio je kopiju drevne vavilonske baterije i napunio je rastvorom plavog kamena. Tako napravljena, baterija je davala napon od jednog volta! Postavlja se pitanje da li je to zaista prva baterija u istoriji civilizacije napravljena ljudskom rukom, ili samo još jedna obredna posuda nepoznate namene? Međutim, na istom području na kome je pronađena ova "posuda", otkriveni su i brojni predmeti sa zlatnim i srebrnim prevlakama, što je mnoge laike, ali i pojedine stručnjake navelo da poveruju kako su ovi nalazi zapravo konačan dokaz o upotre-
bi struje za elektroplatiniranje i galvanizaciju pre više hiljada godina.
Stari zapisi kriju riznice o kojima veoma malo znamo - ovi su pronađeni na tlu današnjeg Irana Sanskritski tekst Agestja Samhita opisuje kako se proizvodi električna energija: "Stavi jednu dobro očišćenu bakarnu ploču u glinenu posudu. Sipaj u nju plavi kamen, a zatim vlažnu strugotinu. Zatim na tu strugotinu stavi ploču od cinka prekrivenu živom. Kontakt će proizvesti silu koja se naziva dvostrukim nazivom Mitra-Varuna. Voda će se tada razložiti na Pranavaju i Udanavaju. Kažu da povezani lanac od stotinu takvih posuda daje veoma snažnu silu".
"Zapanjujuće je" - pisao je fizičar Laplas "da Egipćani nisu bili voljni da na nas prenesu svoja astronomska posmatranja i znanja. Pa ipak, mi znamo za reputaciju njihovih sveštenika koji su učili Talesa, Pitagoru i Platona. Upućeni su dobro čuvali svoje tajne i otkrivali su samo ono što je bilo društveno korisno, ili ono što su mogli da shvate neupućeni naučnici. Egipatski sveštenici su bili optuživani da su ponekad koristili magnete, elektricitet, parne mašine, ultrazvuk i razne druge uređaje da bi pravili lažna čuda u cilju zasenjivanja ljudi božanskim moćima." U svakom slučaju, ostaje činjenica da su sveštenici znali za parnu mašinu, ultrazvuk i elektricitet, što ukazuje na postojanje nauke koja je bila gotovo neverovatna za ono vreme. Ipak, sveštenici su poverili neka od svojih znanja, opisana u tajnim knjigama, dvojici naučnika - Ktesibijusu i Heronu iz Aleksandrije, pod uslovom da svoj rad koriste samo za dobrobit hramova. Valter Kiaulen opisuje čuda Heronovih uređaja: "Svojim parnim mašinama, hramove je pretvorio u mesta misterija. Kada su se na oltaru palile svete vatre, kamena truba je odsvirala signal za vernike da uđu. Oni su videli velika vrata koja se sama otvaraju, a kada su ulazili u svetilište okrećući bronzane točkove koji su bili u ulaznom holu, padala bi fina kiša namirisane vodice, metalne ptice su otvarale kljunove i iz njihovih grla izla-I zio je natprirodni poj." Ljudi su ostajali bez reci pred metalnim likovima bogova koji su se lagano dizali prema tavanici, statuama koje su, teške nekoliko tona, jednostavno visile u vazduhu, teškim bronzanim vratima koja su se
"Čuda" drevnih hramova otvarala i zatvarala na zapovest i sveštenicima koji levitiraju. "Po njihovoj volji" - piše Elifas Levi, "hram je bio obavijen oblacima ili osvetljen nadljudskom svetlošću; ponekad bi mrak pao usred dana, a ponekad bi noć sijala, lampe se same palile, bogovi zračili, čula se tutnjava groma i teško bi bilo bezbožnima koji bi na sebe navukli kletve iniciranih." Pre više hiljada godina, sveštenici su poznavali i nauku i religiju; bili su hemičari, fizičari, biolozi. Bili su inicirani i upućeni u Znanja koja se nisu odnosila samo na metafiziku. Pa ipak, dozvolili su da Heron iz Aleksandrije napravi nekolio uređaja za laike: par-
nu mašinu poznatu kao aeolipil - koja funkcionise na principu potiska mlazom; motornu pumpu; klep-sidru 4 čudesnu vrstu časovnika; čak i metar za me-renje pređene razdaljine. I Stari zavet je pun opisa čudesnih mašina koje su korišćene za "komunikaciju s Bogom". Mnogi opisi neodoljivo pod^ećaju na razne električne mašine koje su danas poznate. Jesu li, možda, u doba Avrama, ljudi znali za elektricitet, čijim se otkrićem tako ponosi zapadna nauka? Sve govori u prilog teoriji daje u biblijsko vreme, elektricitet vrlo stručno korišćen, ali i daje takvo znanje povereno na čuvanje izabranom broju sveštenika koji su od prikazivanja "svojih moći" sasvim ugodno živeli. Moriš Denis-Papen veruje da je Mojsijev kovčeg, ili kovčeg zaveta, za koji se smatra daje sadržao tablice zakona, Aronovu palicu i vazu ispunjenu manom, neka vrsta električne komore, u stanju da proizvede moćni elektro naboj. Ruski časopis "Nauka i religija " daje opis zavetnog kovčega, postavljajući hipotezu daje to, u stvari, električni kondenzator: "Dvadeset peto poglavlje Knjige izlaska govori kako je Gospod dao Mojsiju vrlo specifične instrukcije za građenje kovčega. Bio je napravljen od drveta zvanog sitim i obložen zlatom spolja i iznutra (identičan princip električnog kondenzatora: dva provodnika odvojena izolacijom), sa zlatnom krunom okolo. 'I načini Veseleilo kovčeg od drveta sitima, dva i po lakata dug i podrug lakta širok i podrug lakta visok. I pokova ga čistijem zlatom iznutra i spolja; i načini mu zlatan vijenac unaokolo.
I sali mu četiri biočuga od zlata na četiri ugla njegova: dva biočuga s jedne strane, a dva s druge. I načini poluge od drveta sitima, i okova ih zlatom...' (2. knjiga Mojsijeva 37/1, 2, 3, 4)" Ruski naučnici su izračunali, da je napon između obloga takvog kondenzatora (l,25m x 0,75m x 0,75m) mogao biti oko 10 000 volti po santimetru. Gledano u celini, takav kondenzator je mogao da proizvodi struju napona od 50 kilovolta! Čuvarima kovčega, Levitima, bilo je dozvoljeno da ga dotaknu, drugi nisu imali tu privilegiju. Nosili su ga pomoću dve dugačke motke optočene zlatom. Svaka je bila provučena kroz zlatne prstenove na uglovima kovčega, tako daje obezbeđena provodljivost u dodiru sa zemljom. Kondenzator ili akumulator, praznio se pri tom bez opasnosti po nosače. Izolovan, kovčeg je ponekad zračio vatreni oreol i ako bi neko nesmotren pokušao da ga dodirne, doživeo bi snažan električni šok. Nesrećni Uza, koji je dodirnuo kovčeg, izgleda nije poginuo od ruke razgnevljenog boga, već od elektriciteta. Sedamdesetih godina, na osnovu opisa iz knjige proroka Jezekilja (Stari zavet), Džozef Blumrih, inženjer astronautike, tada zaposlen u NASA, projektovao je letelicu izuzetnih aerodinamičkih osobina. Zanimljivo je da stari tekstovi obiluju opisima raznoraznih letećih mašina. U jednom sanskritskom rukopisu koji se čuva na univerzitetu u Misoreu, govori se o čudnim letilicama koje su načinjene od "šesnaest lakih kovina, a pokretala ih je, između ostalog, živa. Nečujno su se kretale od jednog mesta do dru-
Znanja drevnih naroda su proizvod ogromnog iskustva generacija posmatrača i istraživača... gog, a imale su uređaje kojima bi se mogla videti unutrašnjost neprijateljskih letilica..." I Jevreji i Grci, nasledili su deo egipatske nauke. Zupčasti sunčani časovnik u Antikiteri, bio je dokaz razvijenog astronomskog znanja. U trećem veku pre naše ere, Eratosten je izmerio kosinu ekliptike i obim Zemlje! Helenski astronom Hiparh (oko 190-120. godine pre nove ere) izmerio je veličinu Meseca metodom paralakse još u drugom veku pre Hrista. On je nacrtao i prvu kartu zvezdanog neba i stvorio metod za utvrđivanje položaja planeta. Vavilonski sveštenici su pre gotovo 4000 godina zabeležili svoja prva osmatranja o kretanju Venere, Marsa i Jupitera.
Egipatske zvezdane karte postojale su oko 3500 godina pre naše ere. Stari Egipćani su znali da su Merkur i Venera bliži Suncu nego Zemlja, Mars, Jupiter. Ideju da se Sunce nalazi u centru našeg sistema prvi je saopštio Grčki astronom Aristarh sa Samosa, 280. godine pre naše ere. Međutim, ta je teorija prihvaćena tek zahvaljujući Nikoli Koperniku u 16. veku. Tunel u Samosu, dug oko 1000 metara, iskopala su dva tima radnika počinjući svaki sa svoje strane. Sreli su se u sredini sa savršenom preciznošću - tunel je apsolutno pravolinijski sagrađen. Kada je u naše vreme kopan tunel ispod Mon Blana, italijanski i francuski inženjeri koristili su radare, magnetske detektore i ultrazvuk. A u vreme gradnje tunela na Samosu, kompas još nije bio pronađen! Aristotel je pisao metalnim perom. Platon je napravio klepsidru koja je fiinkcionisala kao budilnik. U svojoj palati, Neron je imao lift koji se dizao u vis oko 40 metara. Prema Pliniju, Petroniju, Diokasijusu i Isidoru iz Sevilje, nelomljivo staklo (plastika), bilo je poznato Rimljanima. Postalo je toliko popularno, da je Tiberije naredio da se fabrika uništi, bojeći se da bi novi pronalazak smanjio vrednost zlatu i srebru. Pre nego stoje izabran za Papu pod imenom Silvester II, francuski monah Gerbert je iniciran u Sevilji i Kordobi od strane arapskih učitelja. Oko 970. godine, on je pronašao parne orgulje, prvi časovnik koji su pokretali tegovi - uređaj koji se sastojao od tri sfere sa kojima je opisivao kretanje planeta, i sistem računanja sa celim brojevima i razlomcima sličan onome koji koristimo i danas. Gerbertov genije je toliko prevazilazio kapacitete njegovih savremenika, da je on odustao od toga da ih nauči tajnama
mehanike, matematike i astronomije (posebno o okruglim Zemlje, koju je dokazao pomoću svojih sfera). Nekolicinu istina koje je otkrio, ljudi su zaboravili čim su Čuli. Mada je poznavao tajnu gromobrana, Gerbert se ograničio na to da kaže da se grom može otkloniti dugim motkama sa oštrim metalnim vrhovima, zabodenim u zemlju. Ljudi desetog veka jednostavno nisu bili zainteresovani za nauku. Slično je bilo i u 13 veku, kada je Rodžer Bejkon prelistavajući stare arapske rukopise, otkrio za to vreme, nezamislive tajne. Bejkon, rođen u Engleskoj 1214. godine, prvi je predložio da se izvrši reforma julijanskog kalendara. U optici se smatra pretečom Galileja i Njutna. Nema jasnog dokaza da je ikada napravio instrument sličan teleskopu, ali je sigurno da bi praktična primena njegovog znanja direktno dovela do refraktujućeg teleskopa koji je u Kini poznat od pamtiveka, a kojeg je napravio Holandanin Metijus 1609. godine, a zatim i do mikroskopa čiji se pronalazak pripisuje Zaharijasu Jansenu 1590. godine. Isto znanje se moglo upotrebiti za pravljenje refraktujućeg teleskopa, četiri stoleća pre Njutna, da su ljudi iole bili zainteresovani. U Bejkonovim spisima se nalazi i formula za pravljenje baruta. Kada je umro, kaluđeri iz njegovog manastira su zakucali njegove knjige i rukopise za zid - kako se činilo sa ozloglašenim delima iz oblasti magije. Nekoliko hroničara iz XIII veka govore o Ješielu, francuskom rabinu čiju je erudiciju hvalio Luj IX, a koji je znao tajnu "zaslepljujuće lampe koja se sama palila". Ovu lampu bez ulja i fitilja, JeŠicl je ponekad noću stavljao na prozor, snažno fascinirajući svoje savremenike. Mada je bio akreditovan na dvoru i povremeno služio i kao kraljev savetnik, Ješiel nikada nije otkrio tajnu svoje lampe.
Hroničari tvrde da je imao i specijalan način za teranje neželjenih posetilaca koji bi se približili njegovim vratima. On bi "dodirnuo ekser ukucan u zid njegove radne sobe, na šta bi puckajuća, plavičasta varnica odmah prskala. Teško svakome ko tada dodirne zvekir: on bi se presamitio, urlajući, pa bi zatim potrčao koliko ga noge nose." "Jednog dana" - - piše Elifas Levi, "preteča i ne-prijateljska gomila se skupila ispred njegovih vrata. Ljudi su držali jedno drugo za ruke da bi se suprotstavili onome što su nazivali 'zemljotresom'. Najhra-briji je zvekirom zakucao na vrata. Ješiel je dodirnuo svoj ekser. Napadači su trenutno odbačeni unazad, padajući jedan preko drugog. Pobegli su vrišteći, kao da su opečeni. Na ovaj način, užasom koji je u njima izazvao, Ješiel je uspevao da bude ostavljen na miru." Sve ovo jasno ukazuje na to daje Ješiel izumeo, ili ponovo izumeo električnu svetiljku i daje, pritiskanjem dugmeta, mogao da šalje električnu struju u gvozdeni zvekir na vratima. Ješiel je bio iniciran u naučnu tajnu za koju nije smatrao da treba da je otkrije ljudima XIII veka. Regiomontanus, nemački matematičar i astronom iz 15 veka čije je pravo ime bilo Johan Miler, imao je jednu neverovatnu igračku: metalnu muvu koja je, kažu, zaista letela. Za vreme banketa muva bi letela visoko u krugovima iznad glava gostiju a da ni jednom nije udarila u zidove, a onda bi se vratila na njegovu ruku. Još neobičniji pronalazak je bio mehanički orao u prirodnoj veličini koji je imao specijalnu ulogu prilikom ulaska cara Maksimilijana I u Nirnberg: orao je lansiran prema caru sa vrha zidina, dok je car još bio daleko. Kada bi došao do njega, okrenuo bi se i poleteo ispred cara lepršajući krilima, sve do gradskih kapija.
Godine 1485, blizu Via Apia u Rimu, otkrivenje grob mlade devojke koja je ležala u nekoj neidentifikovanoj tečnosti. Liceje bilo savršeno očuvano, pa je izgledalo kao da spava. Pored nogu joj je bila upa-
Antičke lampe - mogu li davati svetlost nekoliko hiljada godina? Ijena lampa. Jedan natpis ukazivao je daje umrla pre više od 1500 godina i da joj je ime Tilija, Ciceronova kći!? Ubrzo po otvaranju groba, lampa se ugasila. Niko nije mogao da objasni kako je mogla da gori tako dugo. U prastarim epovima i legendama često se mogu naći opisi "tehnoloških čuda". U Ramajani, drevnom indijskom epu starom 3000 godina, pominje se oružje razarajuće moći: "Tada Rama pusti strelu neodbranjive moći Užasnu, smrtonosnu... I ta dalekometna strela
Zapalila je moćnog Rakšasa. I kočije s konjskom zapregom, Potpuno zahvaćene plamenom raspadoše se na pet prirodnih elemenata... Njegov skelet, meso i krv ne izdržaše. Spalilo ih je oružje... Ni pepeo ne ostade od njih."
Drevne slike pune su letećih ''kočija "
Da li je sastavljač epa, kako mnogi današnji naučnici tvrde, zaista prisustvovao nuklearnoj eksploziji, ili je sve samo plod pesničke mašte? A ako je mašta u pitanju, kako onda objasniti detaljne opise nuklearne eksplozije sa svim propratnim pojavama, koje su tek krajem četrdesetih godina XX veka zabeležili naučnici? Gotovo je nemoguće odgovoriti na ovo pitanje. Tradicija i drevni tekstovi Tibeta i Indije obiluju izveštajima o praistorijskim letećim mašinama koje su imale pozadi pogon na vazduh, vatru i živu. Grad Mohendžodaro, arheološki lokalitet u donjem toku reke Ind, imao je kanalizaciju i kupaonice u najvećem delu kuća još pre 4000 godina. Kada je Versaj izgrađen, u palati nije bilo kupatila ni toaleta.
Mohendžodaro - kanalizacija pre četiri mileniji prvi planski izgrađen grad na svetu
U Briselskom muzeju postoji slika Hijeronimusa Bosa koja predstavlja iskušenje sv. Antonija, onakvo kakvim su ga zamišljali ljudi petnaestog veka. Đavo je na slici proizveo čitav niz iskušenja, ne bi li sveca skrenuo sa božijeg puta. Ali ono što je posebno zanimljivo su prikazi letećih mašina. Jedna od njih je vazdušni brod u obliku ptice, sa palubom, jarbolom i jedrima, po uzoru na jedrilice. Međutim, na jarbolu se jasno vidi antena, a postoji i uređaj za merenje uglova koji može biti samo goniometar - uređaj koji će tri veka kasnije izumeti fizičar Karanzo. Da li je Boš još 1516. godine zamislio i naslikao mogućnost prijema i prenosa elektromagnetskih talasa? Putujući po Bliskom Istoku 1867, Mark Tven opisuje ostatke Vavilonske kule:
Vavilon iz slavnih dana "Bilo je osam kula, od kojih dve i danas stoje džinovske građevine od opeka presečene napola od zemljotresa, opaljene i napola istopljene munjama razgnevljenog boga..."
Mark Tven je izgleda pisao o ostacima kule u Borsipu, nedaleko od Vavilona, koja - po nekim podacima istopljena ne samo spolja, već i iznutra - predstavlja još jednu zagonetku bez odgovora. Pitanje ostaje - kako je u to vreme, proizvedena temperatura dovoljno visoka da istopi opeke? Spektroskopske analize metalnog pojasa pronađe nog u grobnici jednog kineskog velikaša staroj više od 1500 godina, pokazale su da metal u svom sa stavu najvećim delom sadrži aluminijum! Zapadna nauka je prvi put izdvojila aluminijum tek 1925. godine i to hemijskim putem. Danas se aluminijum izdvaja elektrolizom - uz pomoć električne energije. Da li je tajna elektrolize bila poznata ljudima pre 1500 godina? I Američki arheolog DŽ. Mejson je u peruanskim Andima otkrio ukrasne predmete izrađene od plati-
Cudesna tehnologija u drevnoj obradi metala...
ne! Nejasno je kako su prastari metalurzi uspeli da proizvedu temperaturu od 1800 stepeni Celzijusa da bi obrađivali platinu. Na osnovu testiranja nekih arheoloških nalaza, Uprava za standarde Sjedinjenih Američkih Država je ustanovila, da su prastanovnici Amerike bili u stanju da pre sedam hiljada godina, proizvedu temperature više od 8000 stepeni! Naučnici jedino nisu uspeli da dokuče kako im je to polazilo za rukom. Evo još jedne zagonetke drevnih civilizacija. Američki arheolog F. A. Mičel Hedžis, pronašao je 1927. godine u džunglama Britanskog Hondurasa lobanju od poliranog providnog kvarca tešku oko pet kilograma, zapanjujuće precizne izrade. Frenk Dorland, umetnički restaurator starina koji je punih šest godina ispitivao neobičnu lobanju mikroskopom i rendgenskim metodama, dokazao je daje lobanja isečena od jednog komada kvarcnog kristala, ali bez primene metalnog oruđa, a zatim polirana - najverovatnije finim kvarcnim peskom, izrađenim u vidu paste. Taj juvelirski posao morao je trajati decenijama. Zanimljivo je da je donja vilica lobanje pokretna. Ako se lobanja konopcem pričvrsti da slobodno visi u vazduhu, donja vilica se čak i pri najmanjem dodiru pokreće, stvarajući utisak da govori. Dorlandova je zasluga što je zahvaljujući "lobanji sudbine", pronašao dokaze o gotovo fantastičnim naučno-tehničkim sposobnostima drevnih Maja ili čak nekog još starijeg naroda. To zapravo znači da su vekovima pre pojave savremene vlaknaste optike i fizike provodnika svetlosti, drevni majstori znali kako da ostvare slične optičke efekte pomoću složenih sistema prizmi, sočiva i šupljih kanala. Hjulit Pakard, jedan od naučnika koji su ispitivali "lobanju sudbine", tvrdio je: "Ta stvarčica ne bi uopšte trebalo da postoji. Osoba koja je lobanju ise-
cala iz kamena, nije imala pojma o kristalografiji i potpuno je ignorisala ose simetrije. Pa ipak, lobanja se pri obradi nije razletela na komadiće." Koliko još čuda kriju arheologija i istorija, a koliko ih je zauvek izgubljeno? Danas se sve više spekuliše o tome šta drevne "nerazvijene" civilizacije mogu pružiti našoj. Sta možemo naučiti od čoveka stare ere, čije društvo i sveukupna tehnologija, ipak, nisu bili razvijeni poput današnjih. Činjenica je da postoji čitav niz začuđujućih dokaza o izuzetno razvijenom naučnom znanju ako ne celih kultura, a ono bar odabranih pojedinaca, ovekovečenom u impozantnim spomenicima od kojih su neki očuvani sve do današnjih dana. Pomenimo južnoameričke piramide, megalite rasprostranjene širom Zapadne Evrope, Stounhendž - biser megalitske kulture, drevni sunčev kalendar neolitskog čoveka...
Stounhendž, astro-kalendar iz neolita
Podaci sačuvani u drevnim tekstovima se, ipak, ne mogu bukvalno shvatiti i tumačiti, pa se na osnovu njih ne može ni dati odgovor gde su granice mašte, a gde počinju stvarni događaji. Lako je dokazati ovu tvrdnju. Primitivna plemena koja su susret sa današnjom civilizacijom dozi vela tek polovinom prošlog veka, nisu mogla da nadu odgovarajuća objašnjenja za tehničke predmete koji su im pokazani. Zapravo, nisu ni pokušavali da ih objasne onako kako to mi - na osnovu iskustva činimo, već su pokušali da ih protumače na nivou dostupnom plemenskom znanju i načinu poimanja. Sličan efekat bi se ponovio kada bi, recimo, danas pokazali jednom nestručnjaku određeno naučno otkriće i zamolili ga da napiše izveštaj o njemu. Na osnovu tog izveštaja teško da bi i jedan stručnjak, a nestručnjake da i ne pominjemo, mogao da stekne bilo kakvu informaciju o izvedenom eksperimentu. U sličnoj situaciji se često nalaze i istraživači, koji godinama pokušavaju da proniknu u tajne drevnih rukopisa. Jer, tekstovi su često bivali opterećeni danas nerazumljivom terminologijom, ili su čak namemo pisani simboličnim jezikom čiji smisao može razumeti samo dobro upućeni Čitalac.
FILOZOFIJA SMRTI u DREVNOM EGIPTU Sve životinje na višem stupnju emotivnog razvoja, pre svega sisari, imaju specifičan psihoemocionalni odnos prema smrti i umiranju drugih živih bića. Džoj Adamson, u naučnim krugovima poznata po dugogodišnjem proučavanju afričkih lavova, u svojoj knjizi "Ziveti slobodno" opisuje slona "koji je očigledno bio visoko cenjen kod svojih drugova. Kada je uginuo prirodnom smrću, tri slona mužjaka stajala su nekoliko dana pored njegovog tela, a tada su mu izvukli kljove i stavili ih na malu udaljenost od tela. Drugi čudan događaj desio se kada je Džordž (suprug Džoj Adamson - prim. autora) morao ubiti jednog slona koji je postao opasan. Ustrelio gaje noću u jednom vrtu kod Isiola. Idućeg dana les je bio uklonjen zbog smrada. Sledećeg jutra primećeno je da je lopatica ubijene životinje bila vraćena natrag. Doneli su je njegovi drugovi i postavili tačno tamo gde je slon ubijen. Isto tako, nekoliko puta smo primetili da su slonovi ispoljili radoznalost za smrt ljudskih bića. Najednom od naših safarija, ljudi iz tamošnjeg plemena ispričali su nam da je jedan slon ubio čoveka i da od tada svako poslepodne dolazi i stoji sat ili dva na mestu gde se odigrala tragedija. Proverili smo i ustanovili daje to istina." - piše Džoj Adamson. Ako životinje imaju određenu misaonu (etičku?!) predstavu i odnos prema smrti, onda je sličan odnos za Čoveka tim pre razumljiviji. Paleontološka istra-
živanja potvrđuju da su ljudi i pre više desetina hiljada godina, u samo praskozorje razvoja ljudske svesti, imali već izgrađen složeni odnos verovanja i ritualnih postupaka vezanih za sahranjivanje, tačnije, čuvanje posmrtnih ostataka svojih saplemenika. Sedamdesetih godina XX veka, u jednoj pećini u Iraku, američki arheolozi Dejl Stjuart i Ralf Solecki otkrili su četiri neandertalska skeleta - jednog muškarca, dve žene i jedno dete. Sve okolnosti su ukazivale da su tela tih ljudi, koji su živeli pre 60 000 godina, bila namemo pokopana! Ali time senzacija nije bila okončana. Jedan sloj zemlje iz grobnice poslat je na analizu čuvenom francuskom geohemičaru A. L. Guranu koji je otkrio daje veći deo analizirane materije sastavljen od cvetnog praha! Prisustvo cveća u tako velikim količinama se nije moglo objasniti prirodnim uslovima. Da li je to značilo da su možda saplemenici, za vreme sahrane, cvećem zasipali svoje pokojnike?
O čemu je razmišljao preistorijski čovek?
Odgovor stručnjaka je bio negativan. Po njihovom mišljenju, neandertalski čovek tog vremena još nije dostigao određeni stepen razvoja da bi svesno učinio tako nešto. Ralf Solecki je predočio ''jedino" moguće rešenje ovog problema. Napravivši spisak biljaka čije je prisustvo putem analize zemlje A. L. Gi ran ustanovio, krenuo je u potragu po iračkim selima, sa namerom da utvrdi da li se neke od njih još mogu naći. Njegovo istraživanje donelo je značajne rezultate. Naime, sedam od osam vrsta biljaka koliko ih je bilo na spisku, još se i danas smatra lekovitim u Iraku. Cveće iz groba neandertalaca je, možda, imalo praktičan značaj, a ne estetsku ili Čak sentimentalnu namenu. Naučnici koji su ispitivali lokalitet pretpostavljaju da je to bio grob plemenskog vrača i njegove porodice, a da su saplemenici snabdeli svog iscelitelja svim neophodnim lekovima za obavljanje prakse u zagrobnom životu. Stručnjaci se, dakle, slažu da je još praistorijski čovek verovao u zagrobni život. To verovanje u kult mrtvih, duboko utkano u religiozni i svakodnevni život, jedna je od najprepoznatljivijih karakteristika kulture drevnog Egipta. Egipćani, oni isti koji su gradili piramide kao most ka večnom životu na onom svetu, bili su svesni svoje fizičke prolaznosti i ništavnosti. Taj problem mogao je biti ublažen stvaranjem adekvatnog religijsko-magijskog kulta, koji je počivao na strogo preciziranom i kanonizovanom odnosu prema smrti i verovanju u zagrobni život kao produžetak svesnog postojanja. f Zenon Kosidovski, autor brojnih naučno-popularnih knjiga i eseja, razmišljajući o religiji i kulturi starih Egipćana, kaže: "Ako želimo tačno da razumemo motive koji su faraone navodili na građenje piramida, moramo se podsetiti na neke karakteristične odlike egipatske religije. Među plejadom bogo-
va najvećim kultom bio je okružen bog sunca Ra, a zatim bog zemlje Oziris koji je vladao pravedno, i uz to ljude naučio svim umetnostima i zanatima. Njegov brat, bog Set, bio je oličenje zla. Zavideći Ozirisu na popularnosti među ljudima, ubio gaje, a njegovo telo stavio u škrinju i bacio u more. Ona je isplovila na obalu u blizini grada Biblosa. Ozirisova žena, boginja Izida, vaskrsla ga je u novi život. Vaskrsli Oziris istupa otada kao gospodar sveta mrtvih. Ozirisov sin Horus, osvetio je očevu smrt ubijajući Seta. Od tog trenutka, on je postao oličenje sinovljeve ljubavi, a postoje u borbi sa protivnikom izgubio jedno oko, postao je i simbol posvećenja." Egipćani su verovali da izlazak i zalazak Sunca označavaju smrt i vaskrsenje boga Ra. Iz tih mitova crpli su sigurnost da i njih čeka vaskrsenje i srećan posmrtni život na drugom svetu. Po njihovom verovanju, čovek se sastojao iz triju elemenata: iz fizičkog tela Hat i iz delova Ka i Ba.
ulaz u grobnicu kraljice Nefertari u Tebi
Kaje bio čovekov dvojnik i njegov anđeo čuvar. Predstavljen je kao bradat čovek s krunom na glavi. Bio je i predvodnik umrlog po onom svetu, snabdevajući ga hranom i vodeći ga pred lice boga Ra. Prava čovekova duša bila je Ba, predstavljena kao ptica s ljudskom glavom, sa uljanom svetiljkom koja gori ispred nje.
Hijeroglifski simboli: 1. "Ba " - posvećena duša pokojnika 2. "Ka" - "dvojnik", apstraktna ličnost koja preživljava fizičku smrt 1 Osiguravanje zagrobnog života za dušu zavisilo je od dva načelna uslova. Mrtvo telo moralo je biti osigurano i balsamovano da se ne raspadne i da ga ne opljačkaju lopovi, a sem toga trebalo ga je sna-bdeti hranom i svim predmetima domaće upotrebe, kako bi se zadovoljile njegove posmrtne potrebe. Faraoni su, možda zbog toga, gradili piramide pune komplikovanih kružnih hodnika i galerija, slepih komora i zamki, čiji je zadatak bio da lopovima onemoguće da stignu do mumija i blaga u grobovima. Kao božanska bića, faraoni su se posle smrti koristili istim povlasticama kao i na zemlji. Pošto se zamišljalo da bog Ra prevaljuje svakodnevno puto-
vanje preko neba u zlatnom brodu, u početku je faraonova duša preuzimala dužnost njegovog veslača, potom čak i kimanoša broda. Onako kako su kraljevi Egipta postajali sve snažniji vladari, proširivali su se i njihovi posmrtni zahtevi. U početku su preuzimali dužnosti ličnog sekretara boga, potom su i sami sedali na Keopsov brod presto kao bogovi sunca. U vezi sa tim verovanjem, stavljali su u grob vesla, potom i čitave lađe, koje su arheolozi nazivali "sunčanim lađama". Godine 1955. otkrivenje,
Mesto gde je pronađen brod za prevoz preminulog kralja
u podnožju Keopsove piramide, u uzidanom skrovištu izuzetno dobro očuvan čun sa asurama na sedištima i veslima. Piramide i grobnice velikaša odražavaju klasne razlike kakve su se oblikovale još u davnim vremenima egipatskog društva. Balsamovanje posmrtnih ostataka i građenje specijalnih grobnica, bilo je skup poduhvat, nedostižan za obične smrtnike. Seljaci, zanatlije i činovnici, sahranjivali su svoje mrtve u pustinjski pesak. I eto, čudnim sticajem okolnosti, dok su veličanstvene grobnice u većini slučajeva bile žrtve pljačkaša, mumificirani ostaci prostih ljudi izbegli su njihovu sudbinu i usled nedostatka vlage u pustinjskom pe-sku, očuvani u savršenom stanju. Po dolasku u kraljev stvo smrti, čovekova duša nije imala lak život. Obe ćanu zemlju okruživale su velike vode a ulaz u nju čuvalo je čudovište zvano "izokrenuto lice", pušta jući samo one koji su na zemlji vodili pravedan ži vot. Rojevi demona i vam pira kao i najrazličitijih drugih nečistih duhova vre bali su putujuće duše. Lju di su imali mogućnost da mrtvima pomognu magijskim formulama iz ritual-
Mumija kralja Tutankamona
ne Knjige mrtvih. Faraoni su pored svojih grobnica podizali hramove i dodeljivali im sveštenike, određujući za njihovo izdržavanje prihode sa kraljevskih imanja. Sveštenici su svakodnevno čitali molitve i izvodili komplikovane rituale, umrlome potrebne kao živome voda - kako su verovali. Među najunosnije poslove drevnog Egipta ubrajalo se balsamovanje posmrtnih ostataka. Još u najranijim periodima egipatske kulture primećuje se, kao dosledno poštovanje posmrtnih rituala, nastojanje da se sačuvaju posmrtni ostaci pomoću hemikalija koje sprečavaju truljenje. Tehnike balsamovanja su se vremenom toliko usavršile, da su egipatski majstori balsamovanja već u srednjem carstvu bili u stanju da obrade mumiju tako dobro, da su su mnoge ostale sačuvane do današnjih dana. O mumificiranju piše i Herodot: "Postoje naročiti ljudi koji se razumeju u taj posao. Ovi, kad im se donese mrtvac, pokazuju onima koji su ga doneli drevne kipove kao mustre, koje su izrađene i obojadisane kao prave lešine, zatim im pokazuju drugu klasu koja je prostija i jeftinija a najzad i treću, najjeftiniju. Tada ih pitaju prema kojoj mustri žele da im balsamuju mrtvaca. Kada se dogovore i pogode, rođaci odmah odlaze kući, a oni ostaju u radionicama i smesta se prihvataju posla. Ako leš treba da se balsamuje po prvoj klasi, izvuku mu najpre pomoću jednog krivog gvozda mozak kroz nozdrve, i to samo jedan deo, a u drugi uliju u šupljinu neku jaku tečnost. Posle toga raseku oštrim nožem napravljenim od etiopskog kamena mišiće na trbuhu i izvade želudac, očiste ga, isperu vinom od palme i pospu istucanim mirisima. Kad trbušnu duplju napune čistom istucanom izmirnom, cimetom i svim drugim mirisima osim tamjana, onda je ponovo zašiju. Kada to sve završe, stave leš u
so i ostave ga u njoj sedamdeset dana. Ne smeju . ga nipošto ostaviti duže vremena u njoj. Kada prođe sedamdeset dana, operu leš i umotaju ga celog finim lanenim trakama, zalepivši ih gumom koju su Egipćani upotrebljavali umesto tutkala. Iza toga, rođaci ponovo odnose leš i poručuju jedan kip ljudskog oblika, u koji stavljaju mrtvaca, pa ga tada sahranjuju u grobnicu, gde ga ostavljaju u stojećem stavu pored zida. Tako postupaju kod najskupljeg balsamovanja. A ako su izabrali drugi, jeftiniji način, onda se balsamovanje vrši ovako: uliju kedrovo ulje u štrcaljke i njime napune trbuh lešine, te ne seku niti vade iz nje želudac, nego ubrizgavaju tečnost kroz stražnjicu i u nju stavljaju čep, da ne bi tečnost iscurila, a zatim je ostavljaju u soli onoliko dana koliko je bilo napred određeno. Poslednjeg dana izvuku ubrizgano kedrovo ulje napolje. Ulje je pak tako jako, da rastvori sva creva i želudac i izbaci ih sa sobom napolje. Mesnate delove rastopi natrijumova ceđ, tako da od celog tela ostanu samo koža i kosti. Kad to urade, daju leš rodbini i ne rade nad njim više ništa. Treći način balsamovanja koji vrše oni najsiromašniji, sastoji se u ovome: stavljaju leš u so, pošto su ga prethodno isprali uljem od neke repe, i drže ga sedamdeset dana, pa ga potom daju rodU Egiptu je pored ljudi, balsamovan (mumificiran) i ogromni broj životinja. U najvećem broju slučajeva radilo se o mačkama (svetim životinjama Egipćana). Godine 1898. otkrivena je nekropola sa 300.000 mumificiranih mačaka. Uz mačke, balsamo-vani su i krokodili - takode svete životinje Egipta. Francuski egiptolog Zan Zak Barloa navodi daje obožavanje krokodila išlo toliko daleko da je čitav jedan grad dobio ime Krokodilopolis, a više desetina hramova posvećeno je krokodilu.
Krokodili su balsamovani na više načina. Pošto im je najpre izvađena utroba a lešina oprana u slanoj vodi i osušena na suncu, posvećeni krokodili su potapani u bitumen a zatim zaštićeni tankim palmovim daščicama. Drugi su konzervirani u natronu (natrijumov oksid), a potom uvijani u platno. Čast da budu balsamovane, imale su i ptice. Naročiti grabljivice i ibisi. Sokolovi, jastrebovi i orlovi, mumificirani su pojedinačno, ili u gomilama od dvadest do četrdeset komada. Potopljene u bitumen, ove ptice su do da-
našnjih dana sačuvale čak i perje. U Dolini kraljeva nađeni su izvrsno očuvani pavijani, uspravljeni, čudnog pogleda, ponekad ukrašeni, a smešteni u posebne sarkofage. Rovčice su poslednja i najmanje očekivana kategorija sisara u egipatskim grobnicama. To su sisari upola manji od domaćeg misa, a njihovo balsamovanje zahtevalo je izuzetnu veštinu. Namočene u bitumen i uvijene u platnene krpice, sahranjivane su uvek u društvu ptica - čak su i smeštene u njihovim lobanjama. U Tebi su za ove bubojede izrađivani i minijaturni sarkofazi od smokvinog drveta. Nije razjašnjeno čime je rovčica zaslužila ovakvo poštovanje, pogotovo što je zasigurno nema na popisu državnih božanstava.
IMA NEKA TAJNA VEZA Vratimo se verovanju u zagrobni život. Covekovo fizičko telo Hat, obeležava nešto, sa čime je logički povezano truljenje i propadanje. Sa telom je povezan Ka, koji predstavlja zapravo misaonu individualnost ili deo ličnosti koja je imala sve psihičke karakteristike umrlog. Ka se, za razliku od fizičkog tela, može kretati sa jednog mesta na drugo, potpuno nezavisno, pa čak i na nebu razgovara sa bogovima. Pokloni koji su ostavljani u grobovima iz svih perioda, namenjeni su Ka, jer se smatralo da on oseća mirise, pije i jede. U najranija vremena, odvaja se deo groba, da bi ga Ka mogao koristiti. Unutar Ka boravila je duša - Ba, koja je imala moć da po volji postaje telesna ili bestelesna. Smatralo se da je Ba eterična i da je mogla da izađe iz groba i ode u nebo gde je uživala u večnom životu i slavi. Ba je mogla da posećuje telo u grobnici, da ga oživi i razgovara sa njim. Baš kao i srce, Ba je bila središte čovekovog života. Savremeni ezoteristi tvrde da Ka zaista postoji i to kao čovekov bestelesni dvojnik. Ima, međutim, i naučnika koji iznose ozbiljne dokaze u prilog teoriji da fizičko telo nije jedino koje čovek poseduje. U Velikoj Britaniji je 1929. godine objavljena knjiga Silvana Maldona "The Projection of the Astral Body" - Projekcija astralnog tela, u kojoj autor navodi daje u dvanaestoj godini, sasvim slučajno, do-
živeo odvajanje svoje svesti (Ka!) od tela. Maldon tvrdi da se to odvajanje događa svakome od nas tokom sna ali je u pitanju nesvesni proces koji se, posle buđenja, zaboravlja. Uz posebne vežbe, moguće je postići svesno buđenje astralnog tela, i što je najvažnije, kontrolisati njegovo kretanje. U tome je verovatno najdalje otišao okultista Majki Dorfman, koji u knjizi "Astralna projekcija " kaže: "Astralni svet je višeslojan, a po gruboj podeli, možemo ga deliti na viši i niži. Niži sloj se ponekad teško može razgraničiti od materijalnog sveta jer ima osobine i astrala i materije. Niži Astral prelazi u eterični sloj čija je funkcija da održi molekule fizičkog plana u organizacionom redu. Pronašao sam da postoje neka ulazna mesta koja se nalaze na prvom, unutrašnjem planu i namenjena su upravo umrlim licima. Tu je okolina veoma slična materjalnim uslovima na površini Zemlje." Egipćani su verovali da je Ka, čovekova slobodna svest povezana sa fizičkim telom. Maldon, Dorfman i druge pristalice astralne projekcije, tvrde to isto. Samo se u današnjim ezoterijskim školama promenio naziv, pa je Ka poznatiji kao Astralno telo, ili astralni dvojnik. Astralno i fizičko telo povezuje specifična, nematerjalna tvorevina koja se naziva "srebrno uže", a izlazi iz Čela, tačnije trećeg oka ili Adna čakre fizičkog tela, da bi u astralno ušlo u predelu temena. Srebrno uže je rastegljivo i omogućava astralnom telu neograničenu slobodu kretanja. Za razliku od starih Egipćana koji su verovali da Ka posećuje mumiju svoga tela sve dok ona postoji, savremeni ezoteristi smatraju da se srebrno uže prekida u trenutku smrti pa se astralno telo više ne može vratiti u fizičko. To objašnjava i ogromnu pažnju koja je posvećena balsamovanju posmrtnih ostataka.
Astralna projekcija, kako je opisuju mistici Mumificiranje posmrtnih ostataka nije izum starih Egipćana. Bilo je prisutno i u mnogim velikim kulturama starog sveta. Danas, pogotovo na zapadu, taj običaj u modifikovanom obliku ponovo oživljava. Hiljade bogatih Amerikanaca i Evropljana plaća ogromne svote novca specijalizovanim institucijama za kriogenizaciju. A sve zbog toga da bi im telo posle smrti bilo zamrznuto na izuzetno niskim temperaturama i sačuvano, u nadi, da će neka buduća nauka uspeti da ih jednoga dana ponovo vrati u život. Očigledno da rajska uživanja, o kojima propoveda hrišćanska religija, mnogima nisu dovoljna garancija za život posle života.
PROKLETSTVO FARAONA Priča se daje sedmi lord od Karnarvona gotovo dobio infarkt kada mu je sluga saopštio da se u tajnim skrovistima njegovog zamka, iza porodičnih dokumenata, nalazi oko tri stotine vrednih predmeta iz Tutankamonove grobnice. Faraoni su za Karnarvone uvek bili od posebnog značaja. Deda sedmog lorda od Karnarvona ušao je 1922. godine u istoriju, kao jedan od pronalazača Tutankamonove grobnice. Peti lord nije bio arheolog po profesiji, već su ga zdravstvene prilike odvele u Egipat. Kao i mnogi drugi Britanci i on je bio fasciniran otkrićima arheologa i avanturista u egipatskim pustinjama. Jer, piramide su posebno dvadesetih godina XX veka bile u "modi". Iz radoznalosti, lord Kar-narvon je fmansirao nekoliko ovakvih ekspedicija, a 1914. je dobio i dozvolu za iskopavanja u Dolini kraljeva, zajedno sa Britancem Hauardom Karterom, koji je od 1890. vršio iskopavanja u Egiptu. Četvrtog novembra 1922. godine započelo je to uzbudljivo istraživanje koje je svetu donelo čitav niz senzacionalnih otkrića ali i nekoliko, do danas, nerazjašnjenih misterija. Tutankamonova grobnica je jedina do sada otkrivena sa celokupnim i nedirnutim sadržajem. Na neki čudan način pošteđena je pohlepe pljačkaša grobova. Takvo otkriće izazvalo je euforiju širom sveta. Na naslovnim stranama svih svetskih novina, pominjala su se dva imena - Tutankamon i
Hauard Karter. O otkriću je odmah obavešten i finansijer poduhvata lord Karnarvon, koji je na lokalitet stigao već sutradan. Hauard Karter će u svojim memoarima zabeležiti: "Prema dogovoru, oko dva sata sakupili su se svi koji su imali privilegiju da prisustvuju otvaranju grobnice. Medu njima bili su: Karnarvon, Evelin Herbert, ministar javnih radova ekselencija Abu el Halim Paša Sulejman, zatim generalni direktor Uprave za starine Lakau, Viljem Garstin, Carls Tast, upravnik egipatskog odeljenja Metropoliten muzeja u Njujorku, Litgou, profesor Berstid, dr Alen Gardiner, Vinlok, Marvin Herbert, Ričard Betel, generalni inspektor Uprave za starine Engelbah, trojica egipatskih inspektora Uprave za starine, predstavnik vladine štampe i članovi našeg Štaba - ukupno dvadeset dve osobe."
Hauard Karter
Međutim, u pozadini velikog događaja zbivala se neverovatna drama i niz misterioznih događanja je pokrenut. Ubrzo po otvaranju Tutankamonove grobnice, lord Karnarvon se razboleo. Patio je od malaksalosti, groznice i visoke tamperature, koja je dostizala i 40 stepeni. Lekari su ustanovili daje lord prilikom brijanja rasekao ubod nekog insekta i povredio se. Međutim, po njihovom mišljenju, to nije moglo uzrokovati tako visoku temperaturu. Jedne noći, oko dva časa posle ponoći, u čitavom Kairu je došlo do prekida struje iz neobjašnjivih razloga. Iz hotelske sobe u kojoj se nalazio lord Kamarvon začuo se čudan šum koji je probudio njegovog sina. Našao je oca u bunilu, oblivenog znojem. Peti lord Karnarvon je bio na samrti. U bujici nerazumljivih reci koje je izgovarao na kraju, njegov sin i sestra su uspeli da čuju samo poslednju rečenicu: "Poslušao sam njegov zov, odla-
Lord Karnarvon
zim za njim." Istoga trenutka, u Engleskoj, hiljadama kilometara daleko od Kaira, uginuo je njegov omiljeni terijer. Iz kairske električne centrale su javili da nema tehničkog razloga za iznenadni nestanak struje. Tako započinje legenda o prokletstvu faraona. Među kopačima i radnicima na lokalitetu Tutankamonove grobnice, posle smrti lorda Karnarvona zavladala je prava panika. Uzrok tome je bila mala glinena pločica koju je Karter našao u pretkomori. Posle dešifrovanja, ustanovljeno je da natpis glasi: "Smrt će svojim krilima prekriti svakog ko naruši mir faraona". Ova pločica je kasnije nestala i iz popisa pronađenih predmeta i iz fundusa, a da niko nije uspeo da odgonetne kako i gde. Zanimljivo je da se i na jednoj od figura, koje su se u drevnom Egiptu koristile isključivo u magijske svrhe, postoji sličan zapis: "Ja sam onaj koji plamenom pustinje proteruje razbojnike prodrle u grobnicu. Ja sam onaj koji čuva Tutankamonov grob."
Pečat kojim je zatvorena Tutankamonova grobnica
Hauard Karter probija vrata fotografija koja je obišla svet 1922. godine
Tutankamonova zlatna maska
Prvo proučavanje Tutankamonove mumije — mnoge sa ove fotografije ubrzo će stići "prokletstvo K Smrt lorda Karnarvona je, naravno, mogla biti i čista slučajnost, bez ikakve veze sa grobnicom egipatskog faraona, da se sve završilo na tome. Međutim, nekoliko godina posle otkrića Tutankamonove grobnice, dvadeset dve osobe iz ekipe Hauarda Kartera umrle su na čudan i neobjašnjiv način. Trinaestorica su direktno prisustvovala otvaranju grobnice, poput Artura Mejsa. Ubrzo posle Karnarvonove smrti, Mejs je počeo da se žali na premorenost. Njegova agonija je trajala kratko. Umro je od posledica "nedefmisane" bolesti. Prokletstvo faraona je delovalo.
Engleski industrijalac Džoel Vulf, posle posete Tutankamonovoj grobnici, umro je na brodu kojim se vraćao u Britaniju od posledica teške groznice. Udovica lorda Karnarvona umrla je 1929. godine. Po mišljenju lekara, uzrok smrti bio je ujed insekta. Iste godine umro je i Karterov sekretar Ričard Betel. Profesor Strazburškog univerziteta Dimihen, doputovao je u Egipat u jesen 1922. godine da bi kopirao tekstove iz grobnica faraona. Radio je nedeljama duboko u podzemnim hodnicima piramida. A onda je počeo da ispoljava prepoznatljive simptome šizofrenije. Satima je pričao neverovatne događaje koje je, kako je sam naglašavao, doživeo boraveći u grobnicama. Umro je u nastupu nervne rastrojenosti. Nemački egiptolog Georg Maler, rukovodilac iskopavanja u tebanskom gradu mrtvih kod Deir elMedine, umro je u četrdeset četvrtoj godini. Uzrok smrti - temperatura praćena jakom groznicom. Malerova specijalnost bila je, između ostalog, proučavanje načina sahranjivanja u starom Egiptu. Zbog toga je i provodio dosta vremena u grobnicama faraona. Džejms Berstid, američki arheolog koji je prisustvovao otvaranju Tutankamonove grobnice i sarkofaga, iznenada je dobio paralizu usred ekspedicije u dolini Nila. Mesec i po dana bio je prikovan za postelju. Uprkos tome, zahtevao je da ga svakog dana nose u Dolinu kraljeva, da bi video kako Karter napreduje u svom radu oko grobnice. Bolest je bila praćena visokom temperaturom i strašnom groznicom. Uzrok bolesti - nepoznat. Iste simptome koji su ubrzo doveli do smrti, imao je i profesor engleske književnosti La Fler, koji je putujući Istokom, posetio Berstida i Hauarda Kartera, ali i Tutankamonovu grobnicu neposredno posle otvaranja.
Američki arheolog Volter Brajan Emeri, rukovodio je iskopavanjima u Sahari od 1935. do 1971. godine. Od 1964. njegova opsesija i životni cilj je pronalaženje grobnice prvog velikog egipatskog lekara - Imhotepa. Imhotep je bio lekar, graditelj piramide farona Zosera, njegov savetnik, ali i tvorac egipatskog pisma i kalendara. Već prilikom prvih probnih iskopavanja, Emeri nailazi na čitav splet podzemnih hodnika i tunela. Daje na pravom putu, ubedio ga je pronalazak dvadesetak santimetara visoke statue Ozirisa, boga smrti, koja datira iz Zoserovog perioda. Nekoliko sati kasnije, kola hitne pomoći odvezla su Emerija u kairsku bolnicu. Lekari su dijagnosticirali paralizu desne strane tela i gubitak moći govora. Sledećeg dana Volter B. Emeri je umro. Kairski list "AlAhram 1 objavio je sutradan: "Taj neobični događaj navodi nas na pomisao da legendarno prokletstvo farona ponovo deluje." Postoje podaci koji svedoče daje Titanik na svom tragičnom putu prevozio mumiju neke egipatske vra-
Da lije Titanik potonuo zbog prokletstva?
care koja je bila, radi što bolje zaštite tako vrednog eksponata, smeštena na komandnom mostu broda. Neki od preživelih potvrdili su daje tokom celog puta, sve do trenutka brodoloma, posada Titanika pokazivala čudne znake mentalne rasejanosti. Grupa Japanskih naučnika je sedamdesetih godina XX veka pokušala da u blizini Gize napravi devetnaest metara visoku kopiju Velike piramide. Ubrzo su neki članovi ekipe oboleli a u štampi su se ponovo pojavile priče o prokletstvu faraona. Poznat je i slučaj jedne američke filmske ekipe koja je pedesetih godina XX veka u Egipat stigla sa namerom da snimi biografski film o Ehnatonu, faronu rođenom oko 1409. godine p.n.e. Ehnaton je zapravo bio Amenofis IV, koji je još na početku svoje vladavine u egipatsku religiju uveo jednu prevratničku novinu - obožavanje Atona kao vrhovnog božanstva. Aton je zamenio starog egipatskog boga Sunca -Amon Ra. Amenofis IV je novom bogu sagradio i novu prestonicu - Ahetaton. Svoje ime je promenio u Ehnaton, zatvorio hramove drugih bogova, naročito hramove Amonovog kulta, konfiskovao sveštenicima imanja i prihode i pokušao da stvori novi verski i politički sistem. I to sve u prvih šest godina svoje vladavine. Bes Amonovih sveštenika i njihove osvetničke težnje lako je razumeti. Ehnaton se uskoro sukobio i sa mržnjom i otporom ostalih klasa. Posle njegove smrti 1369. godine, na presto dolazi devetogodišnji Tutankamon. Vraća se stari verski sistem, a svi tragovi Ehnatonove vladavine se uništavaju. Ehnatonov grob je razoren, a reljefi u njemu uništeni. Grobovi njegovih plemića bili su oskrnavljeni na isti način. Kada je u pravnim postupcima bilo neophodno da se navedu dokazi iz vremena njegove vladavine, Ehnaton je pominjan samo kao zločinac iz Ahefatona.
Ehnaton i Nefretiti pod zracima Atona Brisanjem njegovog imena sa svih mesta na kojima je bilo zapisano, sveštenici su ga osudili na večno lutanje po beskraju i gubitak duše. Oni su prokleli i svakog ko u budućnosti prizove njegovo ime.
Ljudima iz Holivuda priča je bila više nego primamljiva. Na glasine o prokletstvu niko nije obraćao pažnju. Pa ipak, već prvog dana snimanja, dok su dve glavne glumice pred kamerama izgovarale rečenicu: "Mi prizivamo Ehnatona, mi prizivamo Ehnatona..." podigla se iznenada strašna peščana oluja pa je snimanje moralo da bude prekinuto. Te noći, obe glumice su sanjale Ehnatona. Obe su imale isti san: da se nalaze u hramu ispred Ehnatonovog kipa koji oživljava. Jedna glumica je sanjala kako je kip udara rukom posred lica, a druga, daje dobila udarac u predelu storiiaka. Sutradan su obe prenete u bolnicu gde su podvrgnute operacijama tačno na onim delovima tela gde su u snu zadobile udarce. Potom je ekipa u najvećoj žurbi spakovala svoju opremu i glavom bez obzira pobegla iz Egipta.
Ehnaton
Filip Vandenberg u knjizi "Prokletstvo faraona ", pokušava da odgovori postoji li ono, ili ne: "U mnogim egipatskim tekstovima govori se o tajanstvenim silama. To se veoma plastično vidi iz pripovetke Setne. Kada je Tot zatražio od Rea da mu se vrati čarobnjačka knjiga koju je ukrao Ne-nefer-ke-Ptah, Re je udovoljio toj molbi na taj način stoje s neba uputio na Zemlju božansku silu koja se pobrinula da se kradljivac ne vrati živ u Memfis. Magični papirus XI14-15 piše o "velikim božanskim silama koje počivaju u Bubastisu". O istim je silama očigledno reč i u Pamontovoj demotskoj knjizi mrtvih, gde se govori o "božanskim silama grada Bubastisa koje izlaze iz njegovih grobnica". A ime sudije mrtvih u prevodu glasi: "Onaj iz Bubastisa koji izlazi iz grobnice". Vredno je napomenuti da se od tih sila nikada ne traži da zaštite žive. Zašto im se obraćaju samo mrtvi i bogovi? Najjednostavnije je objašnjenje da se radi o smrtonosnim silama. Ako krenemo dalje i konstatujemo da su faraoni takvim silama čuvali svoje grobove, ući ćemo u trag prokletstvu faraona." Mnogi naučnici, skloni da poveruju samo u ono što se eksperimentom može dokazati, pokušali su da pronađu neko logično objašnjenje uzroka smrti brojnih istraživača. Biolog i lekar dr Ezedin Taha sa ka-irskog univerziteta, obavestioje novinare 1962. daje konačno ušao u trag prokletstvu faraona. Taha je u laboratorijskim uslovima dokazao postojanje čitavog niza mogućih uzročnika smrti, medu kojima i gljivicu Aspergillus niger koja, po mišljenju dr Taha, može u mumijama i zatvorenim grobnicama preživeti i nekoliko hiljada godina. Teorija dr Ezedina Taha, potkrepljena je i činjenicom daje kod službenika muzeja i arheologa koji istražuju grobnice otkrio ovu gljivicu koja izaziva upale disajnih or-
gana, svrab i nadražaje na koži. Smatrajući da su naučnici umrli zbog infekcije gljivicama, dr Tahaje izjavio da su naklapanja o prokletstvu faraona samo puste priče. Nekoliko dana posle konferencije za štampu, dr Tahaje poginuo u saobraćajnoj nesreći. Uzrok smrti - zakazivanje krvotoka. I danas je javno mnjenje podeljeno u pogledu toga postoji li nekakvo "prokletstvo" ili je to samo uobrazilja, a možda i vesto smišljena prevara. Gamal Muhtar, direktor Uprave za proučavanje starina u Kairu, na pitanje da li veruje u priče o prokletstvu faraona, odgovorio je: "Ne. Mnogi ljudi pokušavali su da povezu zagonetno umiranje istraživača grobnica sa poznatim pločama prokletstva, otkrivenim u sarkofazima faraona. Ali ja u to ne verujem. U toku gotovo celog svog života, imao sam posla sa grobnicama farona i njihovim mumijama i, kao što vidite, predstavljam živu negaciju tih priča." Dvadesetak dana posle intervjua i posle razgledanja blaga iz Tutankamonove grobnice, Gamal Muhtar je iznenada umro od "infarkta". Slučajnost?
MISTERIJA PIRAMIDALNIH OBLIKA Tridesetih godina XX veka, svet je bio ubeđen da se tajna mumificiranja krije, pre svega, u upotrebi različitih hemikalija, od bitumena, natrona, pa sve do, po najnovijim otkrićima, radioaktivnih materija prirodnog porekla. Međutim, Francuz Andre Bovis dolazi do senzacionalnog otkrića - da se mumificiranje može izvesti i bez upotrebe hemikalija. Boraveći u Egiptu, Bovis je često posećivao Keopsovu piramidu. Jednom prilikom, primetio je da se u centralnoj odaji piramide nalazi telo mačke koja je, verovatno zalutavši u podzemnim hodnicima, uginula od gladi. Bovis je razgledao telo i ustanovio da nema ni najmanjeg traga raspadanja. Mačji leš je bio sasušen baš kao i najbolje obrađena mumija. U tom trenutku, sve je ličilo na još jednu misteriju bez logičnog objašnjenja. Vrativši se u Francusku, Bovis je počeo da eksperimentiše sledeći isključivo sopstvenu intuiciju. U svom vrtu napravio je umanjenu kopiju Keopsove piramide i u nju stavio telo uginule mačke. Ono što se dogodilo, prevazišlo je sva njegova očekivanja. Ni posle nekoliko dana telo nije pokazivalo znakove truljenja i raspadanja. Naprotiv, sušilo se polako, da bi se na kraju pretvorilo u "originalnu" egipatsku mumiju. Kasnije, Bovis je u svoje modele stavljao razne predmete i namirnice i pri tom dobij ao rezultate koji se graniče sa fantastikom. Cveće, voće, povrće,
meso - sve se u piramidama mumificiralo posle određenog vremena, bez ikakvih tragova truljenja ili plesni. Bio je to najprirodniji metod konzervacije koji je ikada pronađen! Svoje radove i rezultate eksperimenata, Bovis je objavio u mnogim časopisima, ali opŠte podozrenje koje je pratilo njegovo otkriće, onemogućilo gaje da se proslavi i nastavi sa radom na nekom od poznatih i priznatih instituta. Neosporno je ipak, da Bovisu pripada izuzetna zasluga jer je prvi otkrio i dokazao da piramide energetski deluju - oblikom! Češki inženjer Karei Drbal je 1950. godine, pokušao da ponovi eksperimente o kojima je pisao Bovis, u čemu je i uspeo. Cehoslovački patentni zavod odobrio je patent pod brojem 91304, koji se odnosio
Andre Bovis
na upotrebu piramidalne energije za oštrenje žileta. Zapravo, bila je to umanjena kopija Keopsove piramide od stiropora u kojoj bi se posle izvesnog vremena tup žilet naoštrio "sam od sebe". Iako ljudima iz patentnog zavoda nije bilo jasno kako takav pronalazak fiinkcioniše, ipak je posle mnogobrojnih provera prihvaćen. Modeli Keopsove piramide od stiropora, ubrzo su postali uobičajena stvar u domovima Drbalovih sunarodnika.
Piramida u ulozi "oštrača " žileta U jednom intervjuu Drbal je rekao: "Jedna od tajni piramida su njene stranice i one, kako izgleda, generišu energiju! Postoji veza između oblika i prostora u piramidi i fizičkog, hemijskog i biološkog procesa koji se dešava unutar
nje. Ako upotrebimo odgovarajuće forme i oblike, bićemo u mogućnosti da ubrzamo ili odložimo pojedine procese. Iako trenutno nije jasno kako to čine, evidentno je da se to događa. Samo oni koji više vole da veruju daje to glupost, dakle oni koji neće da znaju, mogu biti uvereni da efekta nema." Istraživač i publicista Filip Vandenberg, komentarišući radove Bovisa i Drbala kaže: "Oba navedena eksperimenta s piramidama izazivaju pitanje: Jesu li stari Egipćani znali - ili bar oni upućeni medu njima - zašto i kako deluje ta energija koju savremena nauka još nije ponovo otkrila? Mobilišu li se - kao što to tvrdi istraživač Pol Branton - usled određenih geometrijskih oblika fizičke sile koje mogu izazvati i smrt? Možemo li ovde nazreti neko rešenje fenomena poznatog pod nazivom prokletstvo faraona?" Tačno je da zvanična nauka još nije u dovoljnoj meri prihvatila ove stavove, ali je isto tako očigledno da se u toj oblasti danas stvari uveliko menjaju. Situacija je posebno ohrabrujuća ako za primer uzmemo radove nuklearnih fizičara. Fizika subatomskih čestica je došla do takvog stepena razvoja da, i pored izuzetnog obima znanja, neke osnovne istine ne izgledaju više tako evidentno jasne. Sve veći broj fizičara, iako to nije pravilo, počinje da priznaje parapsihološke fenomene što je, bar donedavno, bilo nezamislivo. A potvrdu o postojanju tih pojava, neretko, nalaze baš u sopstvenim laboratorij ama. U američkom časopisu "Sajens Dajdzesty\ Elizabet Rejšer, stručnjak za teorijsku fiziku laboratorije "Lorens Berkli", koja radi u sastavu Kalifornijskog univerziteta, kaže:
"Ako ste u stanju da verujete modernoj fizici kvantnoj mehanici, kvarkovima, opštoj teoriji relativiteta i svim nobelovcima koji su za ta otkrića dobili svetska priznanja, onda možete poverovati i u parapsihologiju." Neke od teorija koje Elizabet Rejšer navodi još uvek su samo teorije koje prkose zakonima logike ali su, kakva kontradiktornost, iako nedokazane u praksi, postale osnova savremene teorijske fizike. Južin Vigner i Brajan Džosefson, vrhunski fizičari i dobitnici Nobelove nagrade, smatraju da čudesne pojave iz sveta psihotronike podležu istim zakonima kao i subatomske čestice.
Suština parapsihologije u subatomskim česticama?7 "U nekim eksperimentima na akceleratorima" izjavio je Džozefson "došlo je do toga da su ekspe-
rimentatori, svesno ili nesvesno, uticali na ponašanje elementarnih Čestica!" Gledano sa tog aspekta, ideja da objekti piramidalnog oblika sabiraju i fokusiraju energiju prostora, uopšte nije neshvatljiva, ili nemoguća. Eksperimenti rađeni širom sveta pokazuju da piramide snažno deluju na sva materijalna tela koja se u njima nalaze. Rezultati nekih istraživanja upućuju na jednu još zanimljiviju činjenicu - da se polje energetskog dejstva proteže i izvan piramide. Žilet se do izvesne mere može naoštriti i ako je van piramide, pod uslovom da je postavljen na njenom vrhu, što ukazuje na ograničeno energetsko dejstvo piramidalnog polja. Podsećamo da će se taj isti žilet naoštri potpuno, ukoliko odstoji nekoliko dana u piramidi. Treba imati u vidu da je žilet izrađen od metala, pa prema tome ima strukturu čvrstog tela koja se razlikuju od tečnosti i gasova čiji atomi nisu raspoređeni strukturalno. Na primer, svaki atom kristala, ima tačno određeno mesto u odnosu na druge atome kristala, gradeći pri tom takozvanu - kristalnu rešetku. Ivica žileta ili brijača ima, dakle, kristalnu strukturu čvrstog tela koja se upotrebom, u većoj ili manjoj meri deformiše. Teorijski gledano, atomi kristala su u stanju da se vrate na staro mesto. U stvarnosti se to vraćanje i odigrava, ali ne u tolikoj meri da bi se žilet naoštrio sam od sebe. Da bi se to zaista dogodilo, potrebno je dodati energiju u nekom vidu koji nam je još nepoznat, ali je očigledno da postoji. Samo dodavanje energije, međutim, ne objašnjava fenomen. Postoje i neki specijalni uslovi, gde se i pored dodavanja energije žilet neće naoštriti. Naprotiv - istupiće se još više. Eksperiment je dovoljno zanimljiv
da bi bio opisan, iako primer nije u direktnoj vezi sa piramidama. U noći punog meseca stavite žilet između dva prozorska krila, i ostavite ga nekoliko sati. Naravno, žilet mora biti nov, neupotrebljen. Rezultat će biti zapanjujući. Ujutro ćete primetiti daje oštrica žileta savim tupa, kao da je žilet upotrebljavan više puta. Uticaj punog meseca na metal, baš kao i obrnuti proces - oštrenje metala u piramidi, nije moguće objasniti. Možemo samo nagađati da su ti fenomeni u vezi sa talasnom prirodom svetlosti, kosmičkim zracima, ili...
Piramida oštri, Mesec tupi... Tajanstveni uticaj punog meseca opisuje se u brojnim legendama na svim meridijanima. Hirurzi izbegavaju operacije pri punom mesecu, jer je iz iskustva poznato da se tada vrlo česta krvarenja teško zaustavljaju. Dokazano je i daje broj samoubistava dostiže procenat od skoro sto odsto u noćima punog meseca. Sve ove pojave su potpuno suprotne posledicama dej-
stva piramida. Za razliku od negativnog dejstva punog meseca, piramide, na neki čudan način, deluju pozitivno. U knjizi "Tajne sile piramida", Bil Šul i Ed Petit, opisuju eksperiment sa bakrom: "Malu traku tanke bakarne folije stavili smo u centralnu tačku piramide. Iznenada smo primetili da se bakar odbija kad god sam stavio ruku blizu njega. Pretpostavljali smo da je neka elektrostatička sila bila uzrok fenomena. Neko vreme sam se tako zabavljao, razmišljajući kako i moje telo i bakar imaju isto naelektrisanje, i pitao sam se da li se na neki način mogu promeniti polaritet bakra ili, čak, moj sopstveni. Dok sam razmišljao o tome, traka se približila i prilepila za moj prst. Nastavio sam da se igram sa tim, i moj prst je stalno privlačio taj mali komad bakra. Ali, sledećeg jutra, bakar je ponovo počeo da se odbija od prsta." Ovo je klasični opis telekineze, sposobnosti da se predmeti pokreću vlastitom voljom i energijom, bez ikakvih pomagala. Piramida je u ovom slučaju bila aktivator procesa.
"Prvi naš susret sa njim usledio je kada je on imao 36 godina (rođen je 1936. godine). On se odlikuje izuzetnom nervozom i pojačanom emotivnošću. Ukazujući na te svoje crte, on podvlači daje, kako kaže, varijanta norme." Jermolajev je izvesne vidovnjačke sposobnosti ispoljio još u detinjstvu, zapanjujući time odrasle. Psihokinezom je ovladao srazmerno kasno, kada mu je bilo oko trideset godina. Kasnije je uspeo da razvije i druge parapsihološke osobine. Lako stupa u telepatski kontakt; telepatska sposobnost se, kao uostalom i druge sposobnosti te vrste, čas povećava, a čas smanjuje. Ako je u dobroj parapsihološkoj formi, sposoban je za potpuni telepatski kontakt sa mnogim ljudima, pri čemu se telepatija može ostvariti prijemom i predajom praktično beskonačnog broja vizuelnih slika. Sam Jermolajev se ozbiljno odnosi prema svojim parapsihološkim mogućnostima, ali naglašava da smisao njegovog života nije u tome. On smatra da je za njega najvažniji rad u oblasti filma. Analizirajući njegovu ličnost, može se reći daje Jermolajevu potpuno svojstena ona neuravnoteženost, poremeće-
nost ravnoteže psiholoških procesa, koja je ranije razmatrana kao uslov za ispoljavanje parapsiholoških pojava. U njegova nesumnjivo psihološka svojstva spada začuđujuće snažna uobrazilja. On često podvlači kako različite predmete zamišlja halucinantno jasno. Ta čisto umetnička Jermolajevljeva crta, svakako igra veliku ulogu u njegovim parapsihološkim osobinama, u koje spada psihokinetička sposobnost. Neophodan momenat za održavanje predmeta u vazduhu jesu jasne i dosta žive predstave. O tome kako je Jermolajev ovladao psihokinezom može se suditi jedino na osnovu njegovih kazivanja. Tu je presudan bio njegov susret sa jednim Lenjingradaninom (zvaćemo ga S.). Jednom, u omanjem društvu, koje se zabavljalo prikazivanjem trikova s kartama, S. je predložio da izvede svoj trik. Zavezao je maramicu u čvor^ držao je malo prstima obeju ruku i, kad je razmakao šake, maramica je lebdla u vazduhu ispod prstiju. Postoje bio uveren daje posredi trik, Jermolajev je pomislio daje S. imajući u rukavima kaputa magnete, zavezao u maramicu komad gvožđa i da maramica lebdi usled međusobnog dejstav gvožđa i magneta. Želeći da proveri svoju hipotezu i da razotkrije taj, po njegovom mišljenju, primitivni trik, Jermolajev je predložio S. da digne u vazduh loptasti cvetić astre, koji je stajao u vazi. S. je to prihvatio i ubrzo je cvetić lebdeo ispod njegovih ruku. Za Jermolajeva je to bilo neočekivano, jer cvet nije bio provodnik električne struje i na njega nisu mogla delovati magnetna polja. Najuzbudljivije je bilo to, što su se sve latice astre uspravile i zauzele sasvim neprirodan položaj, kao da su se postavile po liniji sile. Postalo mu je jasno da lebdenje cvetića u vazduhu nije trik i silno je želeo da savlada veštinu levitacije predmeta. Tom sposobnošću je ovladao pod rukovodstvom S, tokom
dve sedmice. Ali nije mu odmah polazilo za rukom da levitira predmete. Satima je držao predmete u rukama, odvajajući povremeno prste. S. mu je rekao da mora osećati učinak prianjanja prstiju za predmet, ali tog čudesnog učinka nije bilo. Na kraju, jednom, kada se umorio i upao u nekavo stanje polusna, Jermolajev je osetio da su mu prsti prionuli toliko, da ih je bilo teško odvojiti od predmeta. S velikom mukom razmakao je prste i predmet je lebdeo ispod ruku. "Kada je reč o održavanju predmeta u vazduhu" - kaže Puškin, "u mehanizmima tih pojava još mnogo staje teško objasniti. Jedno od mogućih tumačenja može biti to, da na objekte deluju različiti znaci zračenja koji prolaze kroz kožu. Zahvaljujući tim zračenjima, Jermolajev zasićuje objekt česticama svoje biološke energije, koja poseduje jedan od dva znaka. Nakon što je predmet dovoljno zasićen nabojima jednog znaka, on počinje da privlači na sebe zračenje suprotnog znaka. Ishod je onaj efekat "prianjanja ruku", koji je prethodio psihokinezi. U tom slučaju postaje shvatljivo zašto predmet lebdi u vazduhu, ako subjekt uspe da od njega odvoji ruke. Naboji jednog znaka nalaze se na predmetu, a naboji drugog znaka - nastavljaju da zrače iz ruku. Pojava psihokineze omogućava objektivno registrovanje postojanja energije u prostoru oko kože." U ovoj priči je najhitnije da se psihokineza može naučiti. Takva mogućnost otkriva perspektive sistematskog istraživanja tog čudesnog čovekovog psihofizičkog svojstva. U ovladavanju tim sposobnostima, piramide nam zaista mnogo mogu pomoći.
KAMEN MUDROSTI Zanimljivo pitanje je, međutim, u kojoj meri piramide, ako već deluju na materiju, mogu daje menjaju? Može li piramida da izvrši promenu jednog elementa u drugi? Odgovor savremene nauke bi bio da je to apsolutno nemoguće! Jer, transmutacija jednog elementa u drugi može se izvesti - uzmimo za primer bilo koji udžbenik fizike - samo uz učešće ogromnih količina energije kakva se, na primer, oslobađa pri eksploziji atomske bombe ili u nuklearnom reaktoru. Posle ovako kategoričnog stava nauke, i sama pomisao povezivanja transmutacije elemenata sa piramidama bez upotrebe reaktora je više nego smela, čak nelogična. Svakom hemičaru ili fizičaru
Srednjevekovni alkemičari u svojoj laboratoriji
takve ideje, koje podsećaju na nikad ostvareni san srednjevekovnih alhemičara su -jednom rečju - smešne. Ipak, šezdesetih godina XX veka, u naučnim krugovima je u početku tiho i bojažljivo, počelo da se govori da postoje sistemi u kojima je transmutacija elemenata moguća. Luis C. Kervran objavljuje 1962. godine u Parizu knjigu "Biološke transmutacije: aberacije azota, kalijuma i magnezijuma ". Na osnovu eksperimenata baziranih na strogo naučnim principima, Kervran nedvosmisleno dokazuje da kod biljaka postoji proces pretvaranja jednog elementa u drugi. Ključni dokaz Kervran je otkrio kada je u plitku posudu stavio nekoliko stotina zrna razih žitarica i poprskao ih blagim rastvorom manganovih soli. Prethodno je hemijskom analizom utvrdio da seme žitarica sa kojima eksperimentiše ne sadrži gvožđe čak ni u tragovima. U rastvoru manganovih soli seme je proklijalo, a vremenom, protivno svim prirodnim zakonima, iz rastvora je nestajao mangan a stvaralo se gvožde! Kervran je ponavljao eksperiment bezbroj puta i menjao asistente koji su obavljali hemijske analize, ali nisu bili upućeni u tok i cilj eksperimenta. Nekoliko puta hemijske analize su obavljali specijalizovani instituti. U najvećem broju slučajeva transmutcija je dokazana. Ponekad je, na zaprepašćenje istraživača, dolazilo do odstupanja po tačno utvrđenim pravilima. Dokazano je da transmutacija zavisi i od položaja Meseca ili godišnjeg doba u kome se eksperiment izvodi. Osim biljaka i životinje poseduju moć pretvaranja jednog hemijskog elementa u drugi, ustanovio je Kervran. Eksperimentisao je i sa rakovima koje je gajio u potpuno izolovanim kontejnerima. Kvalitativna i kvantitativna analiza su pokazale da neki elementi jednostavno nestaju iz eko sistema dok se drugi, kojih u početku nije bilo, stvaraju u velikim količinama.
OTKRIĆA SE NASTAVLJAJU Pretpostavka je da piramide utiču na tela sa kristalnom strukturom tako što deluju na njihovu kristalizaciju. U slučaju nekog poremećaja, te strukture pomažu da se atomi ponovo vrate u prvobitni položaj unutar rešetke krstala. Sledeće pitanje koje se samo po sebi nameće je - kako piramide utiču na amorfna tela I tela koja nemaju kristalnu strukturu materije? Lajl Votson opisuje eksperimente sa piramidama u koje je stavljao jaja, pečeno meso i uginule miševe. U svim eksperimentima rezultati su isti - organska materija ostavljena unutar pramide je savršeno očuvana u dehidriranom stanju, za razliku od one koju je držao van piramide. U knjizi "Natprirodno ", Votson piše: "Prisiljen sam da zaključim da kartonska replika Keopsove piramide nije samo prazno aranžiranje komada kartona, već ima i neverovatne osobine!" Dr Boris Vern, direktor jednog istraživačkog projekta u Vašingtonu, eksperimentisao je sa plastičnim piramidama i kupama. Rezultati koje je objavio pokazuju da su sveza jaja pod piramidom dehidrirala za manje od mesec dana. A bud koju je stavljao na kuvana jaja, unutar piramide, nije se širila. Kaliforijski istraživač V. Kameron opisuje ogled sa malom plastičnom piramidom postavljenom u ku-
patilo gde je vlažnost vazduha izuzetno velika. Ispod piramide stavljen je komad svežeg mesa. Tri dana kasnije, iz piramide je dopirao slab miris koji se nakon šest dana potpuno izgubio. Vremenom se meso mumificiralo. Kameron tvrdi daje komad mesa u piramidi ostao nekoliko meseci pa je, iako sasušen, bio u tako dobrom stanju da se mogao jesti. Dr Patrik Flanegan u knjizi "Piramide i njihov odnos sa biokosmičkom energijom ", opisuje svoje eksperimente sa bananom koju je držao u piramidi, a koja se mnogo brže sušila od komada koji je bio zavijen u papir. Novinar Martin Grosvort je ponovio Flaneganov eksperiment i rezultate objavio u časopisu "Sajens dajdiest": "Za moj prvi eksperiment poslužio sam se bananom; jednu krišku sam stavio u piramidu, drugu u aluminijumsku foliju, a treću u frižider. Posle deset dana, banana u frižideru je dehidrirala 27,3 %, zapravo, njena je težina sa 55 spala na 40 grama; komad u foliji 15,6 % - dakle sa 45 na 38 grama; a komad koji se nalazio u piramidi 16,7 %, odnosno, težina se sa 60 smanjila na 50 grama, ali je za razliku od druga dva komada zadržao oblik, čvrstinu i izvanredan ukus!" Eksperimenti sa namirnicama pokazuju da piramide znatno poboljšavaju njihov ukus. Sul i Petit su za svoj eksperiment upotrebili mleko kao izuzetno kvarljivu namirnicu koja se mora čuvati na niskoj temperaturi. Jednu posudu s mlekom stavili su u piramidu, a drugu pored nje. Eksperiment se odvijao na sobnoj temperaturi. Šest dana kasnije, mleko u piramidi se odvojilo i postalo čvrsto, sa jasno vidljivim zgrušanim naslagama i masom koja podseća na kalcijum u prahu. Mleko ostavljeno izvan pi-
Eksperiment Sula i Petita sa mlekom ramide je oko vrha posude stvorilo debelu naslagu budi. Dan kasnije te su naslage bile još veće, dok je mleko u piramidi obrazovalo nekoliko naslaga. Posle nekoliko dana, eksperimentatori su bili prisiljeni da bace mleko koje je bilo van piramide. Posle šest
nedelja izvadili su mleko iz piramide i ustanovili da se staložilo u gustu, kao krem glatku supstancu, koja je izgledala i imala ukus jogurta. Naslage se više nisu primećivale. Ovaj eksperiment je ponovljen više puta sa neznatnim razlikama. Ponekad se mleko nije pretvaralo u jogurt, već bi svoje komponente jednostavno podelilo u naslage. Ali sve dok je mleko bilo u piramidi, nije dolazilo do pojave budi. Bil Šul i Ed Petit su potom odabrali dva zrela paradajza iste veličine i iste težine. Jedan paradajz je ostavljen u nivou Kraljevske sobe modela Keopsove piramide visokog 1,80 m. Kontrolni paradajz je ostavljen na komadu stiropora izvan piramide. Paradajz u piramidi je dehidirao zadržavši boju i bez ikakvih znakova truljenja. Jedina vidljiva promena bila je smežurana ljuska. Kada je rasečen, unutrašnjost je bila čvrsta kao i kod svežeg paradajza, jedino je izgubio oko 60% svoje težine. Kontrolni paradajz je morao biti bačen dvanaestog dana od početka eksperimenta zbog truleži praćene veoma neprijatnim mirisom! Sul i Petit su nastavili da eksperimentišu sa biljkama. Jedan veliki grozd podellili su na tri dela. Trećinu su ostavili na nivou Kraljevske sobe u piramidi; drugu trećinu u veliku kutiju od pleksiglasa; a treću na policu. Mada su na kutiji od pleksiglasa napravljeni ventlacioni otvori, Šul i Petit su ubrzo primetili velike naslage budi koje su u roku od deset dana potpuno prekrile grozd. Na grožđu ostavljenom na polici, buđ se pojavila četrnaestog dana. Grožđe u piramidi se sušilo ravnomerno i kada je krajem pete nedelje izvađeno i izmereno, ustanovljen je gubitak od preko 50% prvobitne težine. Bilo je smežurano i ličilo je na suvo grožđe, ali truljenja i tragova budi nije bilo.
DOSIJE X NA NAŠ NAČIN
Pre više od dvadeset godina, nekoliko studenata beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta gotovo bez daha je pratilo televizijsku emisiju u kojoj su pomenute neke od mnogobrojnih mogućnosti primene piramida. Posle emisije, poveo se razgovor o ovoj atraktivnoj temi i nekako spontano, javila se i želja da se sve to proveri u praksi. Ubrzo je od običnog kartona napravljen mali model Keopsove piramide i u nju stavljena polovina jabuke! Druga polovina ostavljena je pored piramide. Eksperiment je bio postavljen i sada je samo bilo potrebno sačekati. Posle nekoliko dana, odlučili smo da proverimo rezultat. Ustanovili smo da je polovina jabuke ostavljena ispod piramide bila potpuno sasušena, dva puta manja od one ostavljene pored piramide i, za razliku od nje, bez ikakvih tragova truljenja i plesni. U prvi mah, pomislili smo - bolje reći posumnjali, da je takav rezultat posledica čiste slučajnosti. Ali, kada je eksperiment ponovljen nekoliko puta, sve je bilo jasno. Dešavalo se nešto što, možda, nije bilo mnogo verovatno ni logično, po nekima čak apsolutno nemoguće, ali je uprkos svemu izvanredno funkcionisalo i, što je najvažnije, moglo se ponoviti po želji. U izveštajima je ostalo zabeleženo: "Za jedan od eksperimenata koristili smo nekoliko ljutih papričica. Jedna papričica stavljena je ispod piramide, na nivo jedne trećine visine. Piramida je uz pomoć kom-
pasa postavljena tako, da su joj stranice bile okrenute stranama sveta. Svojom uzdužnom osom, papričica je postavljena tako, da prati magnetnu liniju sever -jug. Druga papričica stavljena je ispod piramide ali u pravcu istok-zapad. Treća papričica pod piramidom, stavljena na trećinu visine, bila je prirodno kriva i nije se ćelom dužinom mogla postaviti duž magnetne linije sile. Jedna polovina je pratila osu sever-jug, a druga se poklapala sa osom istok-zapad. Pored ove tri piramide, napravili smo i kocku od kartona, čija je zapremina odgovarala zapremini modela Keopsove piramide. U nju je stavljena četvrta papričica. Na početku eksperimenta, sve su papričice bile zelene boje, jer ni jedna od njih nije bila zrela. Posle dvadesetak dana, papričice su izvađene iz piramida i iz kocke. Prva papričica je bila zelena, naborana i potpuno suva. Druga, postavljena u pravcu isok-zapad, potpuno je sazrela i umesto zelene, dobila crvenu boju. Treća papričica dala je najčudniji rezultat. Onaj deo koji je pratio osu sever-jug, ostao je zelen, dok je druga polovina postavljena u sme-ru istok-zapad, bila potpuno crvena! Papričica koja je bila u kocki, imala je crvenu boju sazrele paprike. U prvim eksperimentima, pokušali smo da ustanovimo da li piramide, i na koji način, utiču na rast biljaka. Nasumice odabrane biljke podeljene su u dve grupe. Kontrolna grupa je gajena u normalnim uslovima, dok su biljke iz druge grupe preko noći stavljane u male kartonske modele Keopsove piramide. Rezultati su pokazali da su biljke koje su prenoćile u piramidi dvostruko veće i neprednije od onih u kontrolnoj grupi, brže su rasle i ranije sazrevale. Ponekad se dešavalo da rezultat potpuno izostane. Da biljke ostavljene u piramidi ne pokazuju nikakve razlike u odnosu na kontrolnu grupu. To se dešavalo periodično. Nije mi poznato čime je ta po-
java uslovljena. Možda kosmičkim faktorom? Uticaji Sunca, Meseca, zvezda i planeta, prisutni su i izuzetno važni u predanjima i tradicijama starih naroda. Ako tome dodamo još mnogobrojne elektromagnetne ritmove koje proizvodi naša planeta, možda ćemo se približiti odgovoru."
EMOCIONALNI ŽIVOT BILJAKA Slavni astronom Viljem Heršel smatrao je da postoji neka veza između sunčeve aktivnosti i rasta žita, što je zaista i dokazano. Zapaženo je i da se drveće brže razvija i raste ukoliko je u skladu sa sunčevim ciklusom. Eksperimenti koje je vršio E. Kolisko dokazali su da Mesec utiče na klijanje pšenice, zobi i ječma. Seme najbrže klija ako se poseje dva, tri dana pre punog meseca. Eksperimenti sa ostalim biljkama, samo su potvrdili Koliskove rezultate. Profesor Dr Harold Sakston Bar, ustanovio je da kod biljaka postoji izvesna potencijalna razlika koja je u proporciji sa mesečevim menama. Istovremeno, pojava takozvanih "gladnih godina" tokom kojih se menjaju kvaliteti atmosfere i podbacuje rodnost biljaka, poklapa se sa aktivnošću Sunca i pojavom sunčevih pega. Ako biljke posmatramo kao otvorene sisteme pod ložne brojnim spoljašnjim uticajima, jasno je zbog čega poneki eksperiment izneveri očekivanja. Ta neočekivanost je, zapravo, samo dokaz našeg slabog poznavanja faktora koji utiču na sveukupnu živu i neživu prirodu. Piramide su verovatno, između ostalog, svojevrsni akumulatori i transformatori nama nepoznatih sila i energija. Evo kako Bil Šul i Ed Petit opisuju jedan od svojih eksperimenata:
"Pokušali smo da na usporenoj fotografiji vidimo kako polje energije koje stvara piramida utiče na biljke. Ustanovili smo da se biljke okreću u pravilnom ritmu. Na prvom filmu snimili smo suncokret visok petanestak centimetara, koji je bio još mlad sa tek dva formirana lista. Stavili smo biljku u staklenu piramidu na jednu trećinu visine. Biljka se kretala kružno, u pravcu istok-zapad. Savijala se skoro dodirujući osnovu, zatim se savila polukružno ka jugu i onda natrag na zapad da bi na kraju, pre početka novog ciklusa oscilacija, zauzela potpuno vertikalan položaj. Ceo ciklus tih pokreta trajao je oko dva sata. Snimali smo pokrete kamerom skoro dve godine. Tokom te dve godine frekvenca kretanja istokzapad nije se menjala, putanja je uvek imala isti oblik. Onda je, iznenada, u julu 1974. godine prestalo kretanje u pravcu istok-zapad i biljka je počela da se kreće lučno pravcem sever-jug. Bili smo ubedeni da su promene nastale zbog pojave sunčevih pega. Međutim, posle razgovora sa meteorolozima koji prate i mere ovakve fenomene, ispostavilo se da nismo pronašli adekvatno obrazloženje. Biljke izvan piramide se ne pokreću kao one u piramidi. Ustanovili smo da kretanje biljke žuti šeboj prestaje čim se stavi u piramidu. Naši eksperimenti ukazuju da sa zapada duva neka vrsta "kosmičkog" vetra. Kada je zapadno od biljke stavljena aluminijumska zavesa u prostoru piramide, biljka je mirovala sve dok zavesa nije uklonjena. Ukoliko bi biljka izrasla iznad zavese, pokretao se samo deo koji je bio iznad nje. Očigledno je da polje energije skupljeno, povećano ili stvoreno piramidom uključuje neke delove elektromagnetskog spektra, pošto je izvesno da aluminijumska zavesa blokira polje sile i sprečava kretanje biljke." Ukoliko se u piramidu stavi magnet, u većini slučajeva biljke prestaju da se kreću. Zlatna folija u pi-
ramidi deluje privlačno na biljke i one se, obično, naginju ka njoj da bi je na kraju potpuno obavile. Neki odgajivači objavili su da seme, skladišteno u piramidalnim objektima, duže zadržava vitalnost, a biljke iznikle iz takvog semena su otpornije i naprednije. U jednom američkom časopisu opisan je zanimljiv eksperiment koji pokazuje da biljke osećaju energetsko polje piramide. Korišćene su biljke iz roda penjačica. Eksperimentatori su iznenađeno konstatovali da biljke vide svaku izbočinu na zidu i uvek se nepogrešivo upravljaju prema njoj, pripijajuci se stablima i metamorfoziranim listovima u vidu pipaka. U eksperimentu, biljke su postavljene na sredini komore a svetlost je podešena tako, da biljku osvetljava podjednako sa svih strana. Tako su biljke rasle pravo u visinu, koliko im je to dozvoljavala čvrstina stabla. Kada je u zid komore ukucan ekser, biljka se posle izvesnog vremena okretala u tom pravcu, izrastala do eksera i obavijala se oko njega. Kao daje posedovala čulo vida kojim je mogla da prepozna ekser pogodan za pričvršćivanje. U sledećoj fazi eksperimenta, na zapadnoj strani komore sa biljkom zakucan je čelični ekser, a na istočnoj strani je postavljena piramida visoka svega tri centimetra. Posle izvesnog vremena, primećeno je da se biljka okreće u pravcu piramide, da bi u sledećih nekoliko sati potpuno obavila piramidu. I kasnije, koliko god eksera daje stavljeno, biljka se uvek nepogrešivo okretala prema piramidi i obavijala se oko nje. Biljke su, dakle, u stanju da registruju neku specifičnu energiju koju čovek svojim čulima ne može definisati.
DETEKTOR LAŽI OTKRIVA ISTINU Osetljivost biljaka na spoljašnje nadražaje proučavao je još u devetnaestom veku slavni naučnik i tvorac teorije o evoluciji, Carls Darvin. U knjizi "Moć pokretljivosti biljaka " koja je 1880. godine objavljena u Londonu Darvin, na osnovu posmatranja i eksperimenata, zaključuje da biljke pokazuju takve reakcije koje su svojstvene isključivo organizmima sa nervnim sistemom. Početkom ovog veka, u Indiji, genijalni Jagadis Čandra Bose, izveo je niz eksperimenata kojima je potvrdio Darvinov stav da postoji sličnost između reakcija biljke i bilo koje životinje. Bose je konstruisao više uređaja pomoću kojih je mogao da meri rast biljke tokom samo nekoliko minuta i da regi-struje njene najfinije pokrete. Svi njegovi eksperimenti nagoveštavaju postojanje određene strukture u tkivu biljke, koja obavlja funkcije nervnog sistema. Ekonomska kriza u svetu i početak prvog svetskog rata, potisnuli su u zaborav Boseova istraživanja, da bi tek sa pojavom knjige "Tajni život biljaka' Pitera Tomkinsa i Kristofera Berda, ponovo postala aktuelna. Posebnu pažnju svetske javnosti pobudio je 1968. godine rad Klajva Bakstera "Dokaz o primarnoj percepciji u životu biljaka". Bakster, koji je često radio za CI A, bio je stručnjak za detektore laži - aparate pomoću kojih je na osnovu otpora kože, moguće utvrditi da li čovek govori istinu ili ne.
Klajv Bakster Jedne večeri Bakster je odlučio da elektrode poligrafa (detektor laži) priključi na biljku postavljenu kraj prozora u njegovoj kancelariji. Kada je zalio biljku, na pisaču instrumenta pojavila se krivulja veoma slična onoj koja nastaje kada čovek doživi neko prijatno iskustvo. Takva reakcija nije mogla promaći Baksterovom iskusnom oku. Postavljao je elktrode na razne biljke i uvek se pri zalivanju moglo evidentirati "zadovoljstvo". EksperimentiŠući dalje, on je ispred biljke vezane elektrodama za poligraf, razbio jaje. Biljka je munjevito reagovala, ispoljivši reakciju sličnu užasnom strahu. Želeći da proveri da li biljke reaguju na smrt drugih bića, Bakster je konstruisao i specijalni uređaj
koji je u vremenski nepredvidljivim intervalima ubacivao morske račiće u vrelu vodu. Pored aparata stavljena je biljka priključena na poligraf koji je beležio njene reakcije. Ruski parapsiholog V. N. Puškin je komentarišući ovaj eksperiment, između ostalog rekao: "U tim eksperimentima bilo je zabeleženo da list sobne biljke, ako je u blizini račića koji umire, reaguje na njegovu smrt istim onim kožno-galvanskim refleksom, čije postojanje karakteriše čovekove psihoenergetske procese." Sasvim je razumljivo zaprepašćujuće dejstvo koje su Baksterovi eksperimenti imali ne samo na naučne krugove. Jer, biljka predstavlja sistem živih ćelija lišenih specijalizovane nervne regulacije, za razliku od račića koji ima primitivan, ali ipak nekakav nervni sistem. I ti živi sistemi, na bitno različitim stepenima biološkog razvoja, pokazuju se sposobnim da u određenom smislu "razumeju" jedan drugi, da se sporazumevaju na nekom zajedničkom jeziku. Mnogo veći utisak na javnost ostavila je druga činjenica koju je, takođe, zapazio Bakster - komunikacija između biljke i čoveka. Eksperimentom je pokazao da su procesi koji se zbivaju u čovekovom mozgu i uzrokuju psihoenergetsku reakciju kože, sposobni da izazovu istovetnu reakciju i kod biljke. Drugim recima, procesi najrazvijenijeg mozga izazivaju kožno-galvansku reakciju u živim organizmima lišenih ne samo mozga, već i pojedinačnih elemenata nervnog sistema. Ruski naučnici V. N. Puškin, G. I. Angušev i V. M. Fetisov su na samom početku istraživanja dobijali negativne rezultate, pa su nezadovoljni time, počeli da tragaju za uzrocima takvog stanja. Shvatili su da, ukoliko žele da uspostave bioinformacioni kon-
takt između čoveka i biljke, subjekt mora ispoljavati snažnu emocionalnu reakciju. U laboratorijskim uslovima to nije uvek bilo moguće. Da bi ovladali psihičkom koncentracijom emocionalnog stanja subjekta, eksperimentatori su u pomoć pozvali profesionalnog hipnotizera. Hipnotisanoj devojci, Tatjani, koja je učestvovala u eksperimentu, sugerisano je da je ona zapravo veoma lepa biljka (cvet), kojoj se dive sva deca u parku. Na Tatjaninom licu se pojavio radostan osmeh. Celim bićem je pokazivala da joj pažnja koju joj okolina ukazuje istinski pričinjava radost. Upravo za vreme takvog emocionalnog uzleta izazvanog prijatnim događajima, bila je zabeležena i prva reakcija biljke tokom ogleda. Da bi se proverio uticaj pozitivnih i negativnih emocionalnih stanja, hipnotizer je sugerisao Tatjani da se vreme naglo promenilo, da duva studeni vetar, počinje da pada sneg, temperatura je izuzetno niska, a jadni cvetak u otkrivenoj, nepreglednoj stepi oseća se krajnje neugodno. Tatjanina mimika se naglo izmenila. Liceje imalo žalostan izraz, počela je da se trese kao čovek koji se odjednom obreo na mrazu u lakoj letnjoj odeći. U tim trenucima, instrument je beležio energičnu reakciju biljke! Reakcija je bila potpuno suprotna onoj koja je nastajala kada bi Tatjani bio sugerisan prijatan doživljaj. Kad god bi pod hipnozom devojka preživljavala određenu situaciju, na instrumentu se mogla očitati ekvivalentna reakcija biljke. Ovi eksperimenti su urađeni krajnje savesno i uz poštovanje svih naučnih principa. Primarna percepcija biljaka, kako je pojavu nazvao Klajv Bakster, nedvosmisleno je dokazana kao naučna realnost, iako ima naučnika koji to još nisu priznali.
O posebnoj pažnji sa kojom je praćen eksperiment, svedoči i njegov idejni tvorac V. N. Puškin: "Radi kritičke ocene takvih eksprimenata specijalno su pozvani visokokvalifikovani skeptici kojima je postavljen zadatak - dokazati da veza između čovekovog psihičkog stanja i kožno-galvanske reakcije biljke realno ne postoji. Dokazati da je reakcija biljke izazvana slučajnim delovanjem bilo kakvih spoljašnjih faktora koji nemaju ničeg zajedničkog sa bioinformacionom vezom čoveka i biljke. U pauzama između eksperimenata skeptici su u različito vreme uključivali encefalograf (uređaj kojim su vršena merenja - prim. a.) spojen sa elektrodama zakačenim na listove biljke. Encefalograf je radio satima, ali nije pokazivao kožnogalvanske reakcije koje su u ogledima sa hipnotisanim ispitanicima, u velikom broju mogle biti zapisane tokom svakog minuta. Ipak, negde u blizini mogao je delovati faktor koji izaziva električne naboje u vazduhu, i talasi na traci encefalografa mogli su biti rezultat čistog dejstva električnog pražnjenja. Da bi se isključile takve mogućnosti, elektrode kanala encefalografa koji nisu bili uključeni u ovaj eksperiment, visile su slobodno u vazduhu ili su pričvršćivane na različite predmete. Razume se, provere su obavljali sami skeptici - sami su pričvršćivali elektrode, beležili i davali signale hipnotizeru koji je menjao psihičko stanje ispitanika. Svi kontrolni eksperimenti pokazali su da u pauzama između ogleda ili na paralelnim kanalima encefalografa, ne samo što nisu bile registrovane reakcije slične kožno-galvanskim refleksima, nego ni pisaljke nisu na traci označile nikakve reakcije. Skeptici su imali mogućnost da se uvere u sledeće: dok su elektrode pričvršćene na biljku stvarale talase kožno-galvanske reakcije u trenutku promene psihičkog stanja ispitanice, kanali
encefalografa povezani s kontrolnim elektrodama beležili su samo ravnu liniju. Ukupnost specijalnih provera omogućila je izvođenje zaključka da reakcije kožno-galvanskog tipa nipošto nisu slučajno povezane sa trenutkom pojave ispitanikovih emocionalnih stanja izazvanih naređenjem hipnotizera. Na taj način, već u prvoj etapi istraživanja učinjen je pokušaj da se isključi mogućnost bilo kakvih artefakata koji bi se mogli pojaviti usled spoljašnjih delovanja na uređaj. Mi smo shvatili svu neobičnost naših psihološko-botaničkih eksperimenata i stoga smo svoje rezultate proveravali sa izuzetnom pažnjom, jer to nije bio običan psihološki eksperiment. Na kraju, kad je u uslovima jedne laboratorije gde je, smenjujući se, radilo pet eksperimentatora - postignuta maksimalna preciznost i pouzdanost eksperimenata, metodika je preneta u drugu laboratoriju, u kojoj je još jedna grupa od pet eksperimentatora proverila pouzdanost dobij enih podataka. I tek kada su predstavnici različitih grana nauke (fizičari, biolozi, psiholozi) obavili ponovnu kontrolu uslova pod kojima su eksperimenti vođeni, dobijeni rezultati su objedinjeni u materijal kome je priznat naučni značaj."
EUREKA! Pre dve decenije, kada je grupa u kojoj sam bio i ja započela da eksperimentiše sa biljkama, uslovi za rad su bili minimalni, a o instrumentima da i ne govorimo. Elektrode poligrafa napravljenog ručno i prikačene na biljku, nisu izazvale nikakvu reakciju. I da nismo čitali o eksperimentima ruskih naučnika, verovatno bi neuspeh pripisali neusavršenoj opremi i odustali. Srećom, to se ipak nije dogodilo. Pokušali smo da do rezultata dođemo na drugi način. Kontakt sa biljkom smo uspostavljali strpljivo, zalivajući je i nežno milujući listove iz nedelje u nedelju, dok nismo primetili prve rakcije. Kontakt je konačno bio uspostavljen. Od tada, mogli smo nesmetano da nastavimo sa eksperimentima, jer je biljka vrlo pouzdano pokazivala reakciju na svaki spoljašnji nadražaj. Jednom smo u saksiju pored biljke stavili hrčka. U trenutku kada je životinjica počela da njuška bilj ku, uobičajena reakcija nije registrovana poligrafom. Biljka se jednostavno ućutala. Hrčka smo odneli u dru gu prostoriju, ali se prva reakcija na poligrafu poja vila tek posle pet časova. Da li se biljka "uplašila" i, zbog pretrpljenog straha da će je hrčak "povrediti", jednostavno "pala u nesvest"? Klajv Bakster opisuje sličnu reakciju. Kada je jedan botaničar došao da vidi njegove eksperimente, biljke su potpuno otkazale. Ni jedna nije pokazivala
bilo kakvu reakciju, iako su pre ove posete reagovale izvrsno. Bakster je upitao botaničara da li, možda, radeći svoj posao nanosi neko zlo biljkama, a ovaj je odgovorio da ih gotovo svakodnevno spaljuje da bi analizirao hemijski sastav njihovog pepela. Izgleda da su biljke u Baksterovoj laboratoriji to osetile, i masovno "popadale u nesvest" u prisustvu čoveka koji je profesionalno orjentisan na uništavanje biljnog sveta. Posle nekoliko časova, kada je posetilac već bio u avionu na putu kući, biljke su se oporavile od šoka i reagovale kao da se ništa nije dogodilo. Apsurdno je i pretpostaviti da biljka doživljava strah onako kako ga mi doživljavamo. Nemoguće je utvrditi da li i kako biljke osećaju. Ipak, u stanju smo da evidentiramo neke veoma čudne pojave, neuobičajene za naša znanja i očekivanja. Marsel Vogel u knjizi "Covek, biljka, komunikacija", tvrdi: "Da bi se uspostavila veza između čoveka i biljke, osoba koja vrši eksperiment mora usmeriti tok misaone energije prema biljci. Ovo energet sko ispunjenje biljke od strane eksperimentatora, dovodi do izolacije biljke od sekundarnih uticaja kakvi su svetlost, temperatura i neke električne pojave u samoj prostoriji. Osetljivost biljke može se pobuditi u toj prostoriji, ali isto tako uspešno i u prostoriji udaljenoj hiljadama kilometara. Dok se biljka prožima energijom, eksperimentator mora biti smiren telesno i duhovno i raditi bez velikih emocionalnih uzbuđenja. Što je viši nivo emoci onalne kontrole, dobiće se bolji eksperimentalni rezultat." Senzibilitet biljke može se pobuditi i uz pomoć piramida. Biljke sa kojima sam i sam eksperimentisao,
a koje su izvesno vreme provele u piramidi, reagovale su bolje u eksperimentu sa poligrafom. Posle "stresnih" situacija, oporavljale su se daleko brže. Uzrok te pojave je, najverovatnije, pojačana vitalnost prouzrokovana energetskim poljem piramide. Veza između čoveka i biljke se, osim poligrafom, može konstatova-ti i na drugi način. Stalno upućivanje pozitivnih, prijatnih emocija i misli vašoj omiljenoj biljci, usloviće njen brži rast. Američki tehnolog Robert Miler, izuzetno preciznim aparatima merio je rast biljaka na koje su, mentalnom energijom, delovali poznati bioenergoterapeuti Ambrouz i Olga Vorel. Dokazao je da su biljke, kojima su se oni obraćali sa molbom da brže rastu, povećale brzinu rasta za skoro 840 procenata. U nekim eksperimentima, Vorelovi su uspešno deloval na rast biljaka iako su od njih bili udaljeni nekoliko stotina kilometara. Prostorna udaljenost u eksperimentima ovakvog tipa nije igrala nikakvu ulogu. Da se misaonom energijom biljka može sprečiti u razvoju, pokazao je dr Džin Beri. Eksperiment se sastojao u tome, da čovek koji deluje na biljku zamišlja kako joj nanosi zlo i preti joj potpunim uništenjem. Biljke sa kojima se eksperimentisalo su zakržljale, razbolele se i masovno uginule. Rezultati su bili još očigledniji kada je u eksperimentu učestvovala parapsihološki nadarena osoba.
MOĆ MOLITVE
Kolika je moć usmerene psihičke energije najbolje pokazuje primer američkog odgajivača Lutera Burbanka, koji je uspeo da stvori veliki broj novih vrsta voća i povrća, a uz Ivana Vladimiroviča Mičurina spada u red najvećih svetskih selekcionih genetičara. Njegove metode su dugo bile obavijene velom tajne, ali je u zrelijim godinama Burbank ipak odlučio da progovori o njima. Poverio se indijskom jogiju Paramahansi Yoganandi koji je, zadivljen onim stoje čuo, posvetio svoju biografiju "Luteru Burbanku - američkom svecu". Ukratko, Burbankova metoda se sastojala u tome da klekne ispred biljke i daje moli da raste ili da se menja onako, kako bi njemu odgovaralo. Nekoliko stotina novih vrsta biljaka koje je stvorio, najbolje govore o tome u kolikoj su meri njegove molitve uslišene. Šesnaest godina mukotrpnog rada bilo je potrebno Burbanku da stvori biljku, koja se slobodno može nazvati svetskim čudom. Priča o tome pomalo liči na bajku, iako je istinita. Još u prošlom veku, za najveću napast među korovima proglašena je opuncija, kaktus koji se strahovito brzo razmnožavao i nanosio ogromne štete poljoprivredi, naročito u Australiji. Burbank je shvatio da u vitalnosti i otpornosti ove biljke treba tražiti rešenje za sve prisutniju opasnostod nestašice hrane
Opuncija bez bodlji u muzeju Lutera Burbanka u svetu. Jedini problem predstavljale su brojne sićušne bodlje koje su ovaj kaktus činile neupotrebljivim za ishranu. Za šesnaest godina, Burbank je svojim metodama uspeo da stvori brzorastuću opunciju bez bodlji,
zadivljujuću biljku koja se danas koristi kao stočna hrana, a njeni veoma ukusni plodovi upotrebljevaju se i u ljudskoj ishrani. U svojoj "Autobiografiji Jogi-ja I Paramahansa Yogananda opisuje Burbanka kako, vadeći pincetom bodlje iz prstiju, "ubeđuje kaktus da mu bodlje nisu potrebne jer će ga, iako je tako mali i bespomoćan, on čuvati i negovati". O svom kaktusu Burbank je pisao: "On će rasti na širokim prostranstvima u sadašnjim neplodnim delovima države, uz minimalnu negu i obradu zemlje. U suvim i polusuvim predelima može predstavljati izvanrednu stočnu hranu. Ova opuncija će napraviti revoluciju u proizvodnji mesa i pretvoriti naše pustinje u plodna prostranstva". Za takva maštanja Burbank je imao čvrsto opravdanje. Njegova opuncija sadrži šećer, najpotrebnije mineralne soli i, stoje najhitnije, devedeset procenata vode. Zbog toga stoku ne treba pojiti. Prinos je veliki i pri minimalnim uslovima dobij a se 100 do 200 tona mase po hektaru. Osim toga, Burbankova opuncija je i voće. Prinos ploda po hektaru je do 20 tona. Međutim, pojavio se jedan neuobičajeni problem koji će na Burbankov san staviti tačku. Saznavši za njegovu opunciju, trgovci stokom su se zabrinuli. Nagli pad cena mesa bi im uskratio unosne zarade. Nove sorte dočepala se firma "Fana Dauda" i uništila je! Bez obzira na mnogobrojne zahteve, rasadni materijal nije nikome isporučen. Pa ipak, pojedini primerci ove čudesne biljke sačuvani su u Burbankovom muzeju u Kaliforniji. A Burbankova ideja i njegovo životno delo pokazuju kolikim moćima čovek raspolaže iako ih je, najčešće, nesvestan.
U mestu Fajndhorn, na krajnjem se veru Škotske, živi grupa ljudi koja čvrsto veruje da se čovek može stopiti i komunicirati sa biljnim svetom. Rezultat njihovih stavova i njihovog rada su prekrasni vrtovi u kojima rastu čak i tropske biljke, iako je ćela oblast blizu polarnog kruga neprestano šibana ledenim vetrovima, dok je broj sunčanih dana sveden na minimum. Analize Britanskog udruženja za ispitivanje tla pokazale su daje zemljište Fajndhorna neplodno, i da je nemoguće objasniti visoke prinose koje komuna postiže kod svih vrsta biljaka koje gaji. Na primer, težina glavice kupusa iznosila je čak 35 kilograma! Jednom prilikom neki sveštenik im je poklonio sadnice ruža za koje je znao da su vrlo osetljive na niske temperature i unapred se radovao njihovom neuspehu. Kada je posle izvesnog vremena posetio komunu, bio je zapanjen videvši te iste ruže u cvatu i to daleko pre roka cvetanja u idealnim okolnostima. Nije mu ostalo ništa drugo, već da prizna fantastične rezultate Fajndhorn komune. Celokupna aktivnost članova komune usmerena je na održavanje kontakta (putem meditacije) sa bestelesnim bićima koja su nazivali Deve. Deve ih savetuju šta i kako treba uraditi prilikom gajenja biljaka. Svaka biljna vrsta ima svoje specifične Deve, koje možemo shvatiti i kao duhove rastinja. Reč Deva je sanskritskog porekla i odnosi se na "biće koje proizvodi svetlost". U slobodnijem prevodu možemo upotrebiti i reč anđeo. Jedna članica komune je napisala da nikada nije uspela da vidi neko od tih bića u konkretnom obliku - "Jednom sam videla lik Deve kupusa koji je stajao ispred mene, iako njegovi obrisi nisu bili posve jasni. U tom trenutku mi je rečeno -- ljudska bića sklona su ograničavanju jer zavise od svojih pet čula i
teško mogu da shvate da mi živimo i transformišemo našu energiju u ovom trenutku a ipak izvan vašeg shvatanja vremena." Za Deve mesto gde rastu biljke nije samo skup izvesnih materijalnih manifestacija, već su to mesta na kojima su životne sile u neverovatnoj dinamici i korelaciji. Deve su u direktnom kontaktu sa tim silama, vide ih, i ukoliko su ljudi u mogućnosti da sa Devama komuniciraju, one im rado prenose informacije. Komunu je osnovao Piter Kedi, bivši komandant Britanskog kraljevskog vazduhoplovnog eskadrona, u mladosti član tajne škole majstora spiritualnih veština, sa ciljem da se očuvaju lepota i prirodna čuda ove planete. Piter Kedi je tvrdio da "na zemlji postoji neka divna energija koja zrači kroz sve vidove života i podstiče rastinje. Ona nam se obraća preko biljaka, duhova rastinja, duhova prirode i preko ljudskih bića sa kojima delimo život na ovoj planeti." Marsel Vogel čvrsto veruje da životna sila, ili kosmička energija, okružuje sve stvari i da se kreće između biljaka, životinja i čoveka. Kroz takvo kretanje i razmenu, čovek i biljka bivaju povezani. Njegovo mišljenje se ne razlikuje mnogo od najmodernijih naučnih shvatanja, po kojima je Univerzum prožet gotovo neograničenim količinama energije. Deo čovekovog evolutivnoh napretka sastoji se i od težnje da nauči i ovlada tim neiscrpnim potencijalima moći. Veze između materije i energije i energije i svesti, možda će konačno uspostaviti most razumevanja i objasniti kako oblik može da promeni energetsko polje i kako mentalne forme mogu generisati energiju. Piramide, zapravo predstavljaju most između ovih svetova.
NOVE TEORIJE I SVEMIRSKA VEZA Velike piramide sagrađene su u vreme vladavine četvrte egipatske dinastije, pre oko 4500 godina. Jedno su od sedam svetskih čuda. Spomenici prošlosti čija misteriozna monumentalnost izaziva viševekovne rasprave. Egiptolozi insistiraju da su sagrađene u iste svrhe kao i sve druge piramide - kao grobnice mrtvih faraona. Ali novo pokolenje istraživača već uveliko razmatra potpuno različita rešenja i odgovore na zagonetku drevnih piramida. Inženjer Robert Bevel i pisac Grejem Henkok su kategorični: "Udžbenici tvrde da su ove piramide bili kraljevski grobovi, međutim nikakve mumije nisu pronađene u njima, nikakvi natpisi ili bilo šta što bi potvrdilo ovo verovanje. Osim toga, nema ni odgovora na pitanje zbog čega su neki od faraona gradili po dve piramide! Zašto? Teško da su mogli biti sahranjeni u obe. Zašto nisu ostavljeni nikakvi natpisi, kako bi potomstvo saznalo ko je graditelj? Upitajte se sledeće: da ste sagradili najveći spomenik na svetu, da li biste pristali da ostanete anonimni? Izgleda da piramide skrivaju tajne koje najmanje od svega imaju veze sa grobnicama..." Egiptolozi veruju da je egipatska civilizacija nastala oko trihiljadite godine pre naše ere, dakle, oko 500 godina pre nego što su piramide sagrađene. Pre toga, tvrde, zemlja je bila naseljena ljudima iz kame-
nog doba. Robert Bevel je skeptičan: "Po udžbenicima, Egipat je izrastao direktno iz kamenog doba. Ljudi koji su koristili kamene sekire tek tako su iznenada odlučili da stvaraju impozantne spomenike!? A zbog čega? Da bi pokrili sarkofage brdom kamenja. Ta teorija nema nikakvog smisla." Uprkos brojnim teorijama, hipotezama i viŠedecenijskim istraživanjima, pošteno je priznati da ni današnja nauka nema prave odgovore na ovu drevnu misteriju. Piramide iz Gize nisu nalik ni onima koje su u Egiptu gradjene pre, ni onima koje su podizane posle njih. Iz perioda treće dinastije arheolozi su otkrili samo planine naslaganih cigala, a iz pete dinastije, ostatke nagomilanog krša. Trajnost kroz vekove i šansa da i dalje golica maštu istraživača, rezervisana je isključivo za piramide iz Gize. Arheolozi danas retko priznaju da ih piramide uzbuđuju ili intrigiraju. Uostalom, tvrde oni, ima ih oko stotinu samo u Egiptu i nisu više toliko retke i neobične. Neki egiptolozi smatraju da su spekulacije o tri najveće piramide otišle predaleko, pa one sada privlače sve više šarlatana koji nude fantastične teorije i još fantastičnije odgovore koji veze nemaju sa stvarnošću. Sa druge strane, nezavisni istraživači se slažu da piramide iz Gize imaju moć kojom deluju na ljude i u stanju su da unište zdravi razum. Ko je u pravu? Ako su piramide bile izgrađene kao obični grobovi, zašto su drevni Egipćani bili opsednuti njihovim dimenzijama i orijentacijom? U Kraljevoj i Kraljičinoj komori još jedna misterija čeka razrešenje. Dobro je poznata činjenica da iz ovih odaja vodi čitav sistem kanala koji su iz-
građeni sa velikom preciznošću. Arheolozi kažu da su to ventilacioni kanali, odnosno, drevni erkondišn za umrle faraone. Ali, već površno istraživanje ukazuje da su ovi kanali imali drugu funkciju. Neki istraživači, medu kojima je i Robert Bevel, veruju da su i to poruke budućim generacijama i da pravi odgovor treba tražiti u astronomskim kartama. "Obično se misli da Egipćani nisu imali razvijeno znanje iz astronomije" - kaže Bevel u filmu koji je snimio za Diskaveri kanal. "Ali postoje dokazi o njihovoj fascinaciji nebom i veoma specifičnim znanjima. Na mnogim zidnim slikama može se pronaći čitav Zodijak. Naravno posebno mesto zauzimaju Orion i Sirijus."
Sistem misterioznih kanala u Keopsovoj piramidi Bevel je uveren daje kanal iz Kraljevske komore usmeren prema sazvežđu Oriona! "Piramide nisu građene zabave radi", smatra Bevel. "Za drevne Egipćane Orion je bio Oziris - njihov bog vaskrsenja. Uz
pomoć kompjutera, uradio sam rekonstrukciju položaja planeta i sazvežđa u vreme kad su piramide građene... Pogledajmo šta se tada dešavalo sa Orionom dok je prelazio nebom u pravcu sever-jug. Na nebeskoj mapi se jasno vidi savršena veza Oriona i Ozirisa! Levo od Oriona je zvezda Sirijus. Za Egi« pćane ona je otelotvorenje Izide, Ozirisove supruge!" I kao što kanal iz Kraljevske komore vodi do Ozirisa, uporan je Bevel, tako i kanal iz Kraljičine komore vodi do njegove supruge Izide! To zaista ne može biti slučajnost, jer njih dvoje su centralna božanstva Egipatske religije. Božanstva za koje se verovalo da su došla još pre početka istorije da bi najavili nastanak Egipta. Egipćani su ovaj period nazivali "početkom vremena". Bio je to trenutak kad su bogovi stvorili reku i obale i doneli prosperitet i svuda oko Nila stvorili superiornu civilizaciju. Ali, onda je Ozirisa ubio njegov brat Set, a zemlja je bila preplavljena terorom i nasiljem. Izida je uzela telo svog supruga i sahranila ga. Zatim je uzela obličje ptice i ponela ga među zve-zde. Zajedno oni će, od tada, vladati noćnim nebom zauvek - Izida i Oziris - bog vaskrsnuća i njegova vema supruga. "Vaskrsnuće je bilo cilj egipatskih faraona" - tvrdi Robert Bevel. - "Faraon je, odmah posle smrti bio mumificiran i pripreman baš kao Oziris! Njegova duša je bila spremna da se uzdigne na nebo, jer je misija boga na zemlji bila završena."
U slučaju "ventilacionih otvora" imamo kroz zvezde ponovo ispričanu priču o Ozirisu i vaskrsenju. Bevel je čvrsto ubeđen da je suštinska funkcija misterioznih kanala bila da faraona povede direktno do Ozirisa i za takvu svoju tvrdnju nudi i dokaze. "Pogledajmo piramidu kralja Hunasa koji je bio poslednji vladar treće dinastije. Hijeroglifi uklesani na zidovima grobnice su veoma stari religijski spisi i spadaju medu najstarije zapise u istoriji ljudske civilizacije. Između ostalog, oni govore da posle svoje smrti faraon postaje zvezda u kraljevstvu Ozirisa i sazvežđu Oriona! U originalnom tekstu piše: 'O kralju, ti si sadrug Oriona...' A u sledećem delu tekstopisac je još precizniji: 'Ti prelaziš na drugi put, na mlečni put, krivudavi vodeni put, a onda odlaziš na mesto u Orionu'.
Oziris
Mislim da ovi tekstovi kriju ključ tajne piramida, tajne koja će ostati izgubljena sve dok ih egiptolozi vezuju samo za religiju sunca. Ovo, međutim, nije religija dana i života već religija noći i smrti." "Sve govori u prilog grandioznog, majstorskog plana" - objašnjava Bevel. "Ali u njemu postoji i nešto zbunjujuće... U Gizi su sagrađene tri piramide. Dve su na istoj osi, a treća odstupa od te ose. Pomerena je ulevo od dijagonale. Zbog čega? Egiptolozi opet tvrde da se radi o čistoj slučajnosti. Zaboravlja se da kod ovako grandioznih projekata iz drevne istorije Egipta, slučajnosti nema." Bevel čvrsto veruje da položaj tri piramide iz Gize, onome koje spreman da vidi očigledno, može da pruži odgovor na mnoga pitanja. Jedne noći, sedeći u pustinji sa prijateljem Egipćaninom, slušao je njegovo objašnjenje o tome kako se određuje gde će se na nebu pojaviti zvezda Sirijus. "Pokazao je na nebo i na tri, kako reče, najvažnije zvezde" - priseća se Bevel - "i rekao: To je sazvežđe Orion. Primetićeš kako je treća zvezda pomerena ulevo u odnosu na prve dve.' Tada sam shvatio! Piramide su ujedno i mapa neba!" Raspored zvezda u Orionu
Bevel je u svom razmišljanju otišao i korak dalje. Jer, ako međusobni položaj piramida ukazuje na Orion, šta je sa ostalim "znacima neba"? Položaj zvezda na nebu menja se kroz vekove. Posmatrana sa zemlje, sazvežda menjaju mesto. U astronomiji, ova pojava uzrokovana nepravilnošću Zemljine rotacije oko sopstvene ose, poznata je kao "precesija". Brzina precesije može se meriti puževim koroakom, a iznosi oko jedan stepen u ljudskom veku! Egiptolozi i istoričari ignorišu precesiju, ali se neke stvari, bar kad je reč o dugačkim razdobljima egipatske istorije, bez nje ne mogu objasniti. Precesija je ključ koji Bevel nudi onima koji žude da proniknu u tajnu piramida.
Gledano sa zemlje, precesija je zapravo menjanje visine (gledano od horizonta) i položaja neke zvezde. Od trenutka kad se Orion uzigne do samog vrhunca svoje putanje (visina od 11 stepeni iznad horizonta), do trenutka kada se bude vratio na početno mesto proći će 25000 godina!
Piramide su postavljene vrlo slično položaju Oriona, ali ne potpuno tačno. Nil, očigledno, odgovara Mlečnom putu, a piramide Orionu - ali ništa ne odgovara tačno položaju iz 2450. godine pre Hrista, ključnoj godini prema egiptolozima. Bevel je napravio kompjuterski model mape neba u raznim epohama. Ako se sat vrati unazad, onda se položaji piramida, Nila, Mlečnog puta, odnosno, Oriona poklapaju savršeno samo u jednom vremenskom razdoblju. To je 10500. godina pre Hrista! Tako piramide prikazuju zvezdanu sliku neba od pre 12500 godina! Ali kako su drevni neimari na tlu Egipta sagradili mapu Oriona iz perioda koji je istoriji potpuno nepoznat? I zašto? Za sada, jedino pisac Grejem Henkok nudi svoju teoriju. On smatra da su Egipćani naslednici kulture koja je postojala 10500. godine pre Hrista. Ta kultura je svakako nestala, ali su njihova znanja preživela zahvaljujući egipatskim graditeljima koji su ih koristili pre 4500 godina. "Ne tvrdim, kao što neki pokušavaju da mi podmetnu, da su piramide stare 12500 godina" - odlučan je Henkok. "Ali, tvrdim da govore o tom dobu. Ja ne sumnjam da su Egipćani nasledili znanja jedne dubokoumne i mudre civilizacije. Ne mogu da prihvatim tvrdnje arheologa da su piramide artefakti iz samog detinjstva čovečanstva. Veliko je znanje utkano u njih i pre bih rekao da su one kraj nečega, a ne početak!"
NJENO VELIČANSTVO SFINGA Egiptolozi insistiraju da je sagrađena pre 4500 godina, u vreme nastanka piramida u Gizi. Tačnije, u doba Kefrena. Neke teorije, međutim, ukazuju daje možda mnogo starija. Da potiče iz vremena kad na ovim prostorima, bar po egiptolozima, nije bilo nikakve civilizacije. Egiptolozi, smatra Majki Dorfman - istraživač koji je proveo skoro dvadeset godina u Gizi, uopšte nisu dorasli problemu. Razlog je - neznanje! Dorfman tvrdi da su oni opterećeni jednostranim sagledavanjem problema, a da bi dobio odgovor istraživač mora poznavati mnogo više disciplina osim istorije i arheologije. Pisac Džon Vest uključio se u debatu oko porekla Sfinge. Vest je angažovao profesionalnog forenzičara - njujorškog policajca Frenka Dominga, iskusnog stručnjaka za identifikaciju. Već površnim upoređivanjem statue sa likom faraona Kefrena i lika Sfinge, Domingo je ustanovio da nikakve sličnosti ne postoje. "Kefrenov lik i lik Sfinge ne samo da nisu isti, već ne pripadaju ni istim rasama" - nedvosmisleno je zaključio. Tako je, odmah u startu, otpala Široko prihvaćena teza egiptologa. Džon Vest ima sopstvenu teoriju o poreklu Sfinge. On kaže: "Kada je pogledate, vidite daje glava u mnogo boljem stanju od tela. Možda je još važnije
primetiti daje glava neprirodno mala za lavlje telo. U egipatskoj umetnosti nigde nećete videti disproporcije takve vrste. Zaključak se nameće sam - daje glava isklesana znatno kasnije i da u svakom slučaju nije originalna." Sfinga može biti astronomski marker prolećne ravnodnevice, ali ona sasvim sigurno ne prikazuje položaj zvezda iz 2450. godine pre Hrista. Sunce je
tada bilo u znaku Bika i nezamislivo je da bi faraon započeo gradnju Lava u epohi zodijačkog znaka koji ne odgovara njegovom kraljevskom značaju.
Lice Sfinge okrenuto je ka istoku. Počevši od 11000. godine pre Hrista, postoji samo jedan vremenski period kada se sazvežđe Lava na nebu pojavilo pre Sunca. Svakih 2000 godina započinje novo astrološko doba, u trenutku kada se novo sazvežđe određenog zodijačkog znaka pojavljuje iza Sunca. Poslednji put, sazveždje Lava je na nebu prethodilo pojavi Sunca pre više od 12 hiljada godina!
"U posebnom trenutku te 10500. godine pre Hrista, Sunce je izašlo na istoku u savršenoj liniji sa Sfingom i sazvežđem Lava" - objašnjava Robert Bevel. Dakle u tom trenutku, Sunce je bilo tačno ispred lica Sfinge! Sada se postavlja još jedno pitanje. Zastoje putanja Sunce pomerena udesno od ose istok zapad i to u pravcu jugoistoka? Drevni graditelji piramida nisu radili ništa slučajno. U čemu je onda smisao ovog čudnog odstupanja?
Kompjuterska analiza Roberta Bevela pokazuje da je 10500. godine pre Hrista, u trenutku kada su zamišljeni glava i ramena sazvežda Lava počeli da se uzdižu na horizontu, Sunce bilo pomereno za 14 stepeni i to pod istim uglom pod kojim i Sfinga odstupa od ose piramide! Uostalom, Sfinga je i prvobitnim planom gradnje bila ukopana u tlo tako, da se u nivou tla i dan-danas vide samo njena glava i ramena!!!
KIŠA U PUSTINJI Džon Vest je dodatno uzburkao duhove, ponudivši naučnoj javnosti nove dokaze da je Sfinga daleko starija nego što se veruje. "Radi se o tipu erozuje koji je na Sfingi jasno vidljiv" - objašnjava Vest. "Ne morate biti geolog da biste shvatili o čemu se radi. Brazde koje su jasno vidljive na telu Sfmge može da proizvede samo voda koja se sliva. Starost stene je teško utvrditi, ali njenu istoriju nije i to praćenjem osobina erozije. Erozija stvorena vetrom i peskom se lako razlikuje od erozije stvorene slivanjem vode. Tragovi ove druge erozije su na Sfingi prisutni u takvom obimu da se čak ni geolog amater ne bi dugo dvoumio."
Nedvosmisleni tragovi slivanja vode
Suočeni s ovim jakim dokazom egiptolozi su pokušali da sporni tip erozije objasne poplavama Nila i uleteli u ćorsokak. Geolozi su kategorično potvrdili da poplava deluje odozdo a ne odozgo i da se u slučaju Sfinge radi o eroziji sasvim drugog tipa. Otkrića Džona Vesta izazvala su različite reakcije. Egiptolozi su se opredelili za ignorisanje njegovih nalaza uz obrazloženje da Vest ne poseduje dovoljno stručnog znanja, ali se zato geolozi slažu sa njegovim zaključcima. "Za njih (egiptologe) ovo je najgora noćna mora" - izjavio je novinarima jedan geolog na simpozijumu u Kairu. "Pojavio se neko iz sasvim druge oblasti o kojoj oni mahom nemaju pojma, pojavio se sa jakim zaključcima, dobrim opisima, sa mnogo podataka koji ne mogu biti odbačeni i izvukao im je tlo pod nogama. Jedino im preostaje da se prave da kako se ništa nije dogodilo, ali ni to nije moguće." Dokazi pronađeni tokom rekonstrukcije Sfinge idu u prilog Vestu. Već je prilikom prvih radova uočeno daje, u jednom trenutku u prošlosti, naknadno dodato 30 do 60 centimetara cigala da bi Sfinga dobila svoju prepoznatljivu konturu. Arheolozi tvrde da je to urađeno oko 300 godina nakon izgradnje Sfinge. Zašto je bila potrebna tolika popravka posle samo 300 godina? Egiptolozi insistiraju na tvrdnji da je Sfinga građena od veoma lošeg kamena i da je, zbog toga, u periodu od samo tri veka izgubila 30 do 60 centimetara svoje visine. Da je zaista tako, onda bi to značilo da pri eroziji od dvadesetak centimetara na svakih sto godina, Sfinga danas uopšte ne bi trebalo da postoji! Otvorena su i pitanja staje uzrokovalo takvu br,zinu erozije i otkud toliko vode u pustinji? Odgovor može biti krajnje iznenađujući. Pre oko 12000 godi-
na, pri kraju ledenog doba, Zemlja je poslednji put prošla kroz veoma naglu promenu kataklizmičkih razmera. Do tog trenutka je čitava severna hemisfera bila pod ledom, a onda se (iznenada?!) led istopio u roku od dve do tri hiljade godina. Topljenje leda debljine oko tri kilometra koji je pokrivao Evropu i severnu Ameriku, rezultiralo je poplavom biblijskih razmera! Džon Vest tvrdi: "Pre nego stoje Sahara postala pustinja, plato Gize je bio plodna i zelena savana. Na njegovoj ivici nalazila se ogromna stena. Nepoznati graditelji su započeli da klešu džinovsko lice boga lava. Vreme prolazi... Pada mnogo kiše najavljujući kraj ledenog doba... Na Sfingi se javljaju karakteristični tragovi erozije... Mnogo godina kasnije, pesak je zatrpao Sfingu i spasao je od totalnog B uništenja. Pre 4 500 godina, u vreme vladavine faraona Kefrena, egipatski neimari su započeli izgradnju njegove piramide. Igrom slučaja, iz pustinjskog peska je izronila glava Sfinge. Lice lava ili božanstva nepoznatih predaka nije se dopalo faraonu, a čijim je licem zamenjeno, ostaje zagonetka."
JAČA OD LSD Francuski radio-inženjer L. Turen, godinama je proučavao piramide, kupe, lopte i druga geometrijska tela i energetski uticaj njihovih oblika na ljude. Britanski pronalazač Simens nije poverovao svojim očima kada je, stojeći na samom vrhu Keopsove piramide, njegov vodič ispružio ruke uvis i kada se čitav snop vamica i nekog nestvarnog svetla uzdigao iznad njih. Arapski vodiči često pričaju da ponekad vide svetlost koja se uzdiže sa vrha Velike piramide. Dr Pol Branton je u unutrašnjosti piramide doživeo neverovatno psihičko iskustvo. U Egiptu je i danas rašireno verovanje da se u Velikoj piramidi pojavljuju bestelesna bića, aveti prošlosti i duhovi podzemnog sveta. Vekovima se prepričavaju legende o tajanstvenim silama koje se, naročito noću, kreću hodnicima piramide. Egipćani su čvrsto uvereni da će čovek koji provede noć u piramidi biti ili ubijen od strane tajanstvenih sila koje tu vladaju, ili oteran u ludilo. Dr Pol Branton odlazi u Egipat 1930. godine sa namerom da utvrdi ima li istine u "sujeverju" Egipćana Bilo mu je potrebno nekoliko meseci da dobije dozvolu da provede noć u piramidi, jer egipatske vlasti nisu želele da snose odgovornost za eventualne posledice. Prijatelji su ga ubeđivali da odustane podsećajući ga da niko od onih koji su poremetili mir faraona nije prošao nekažnjeno, ali uzalud. Ne-
pokolebljivi Branton je na kraju ipak dobio dozvolu da ostane u piramidi posle zalaska sunca uz napomenu da će gvozdena vrata, koja se uobičajeno zaključavaju svake večeri, biti zaključana i te noći. Dr Pol Brenton je preživeo noć, a svoje doživljaje u Keopsovoj piramidi opisao u knjizi "Potraga za tajnim Egiptom", koju je 1936. godine objavio u Londonu. Po ulasku u piramidu, zabeležio je Branton, suočio se sa velikim brojem slepih miševa koji su iz hodnika naletali na njega. Uspeo je da dođe do centralne odaje piramide, takozvane Kraljevske sobe, a onda je seo pored velikog kamenog srakofaga i ugasio baterijsku lampu. Sve vreme je imao utisak da nije sam i da se oko njega zbivaju čudne stvari. Bio je potreban veliki napor da ostane budan. "Neočekivano", priseća se Branton, "senke su počele da se pomeraju, povremeno dobij ajući mnogo jasniji oblik, i neprijatne crte lica su se iznenada približile. Grozne slike postale su jasne u mom mozgu. Onda se mračna prikaza povećala. Zureći pravo u mene, prikaza je podigla ruke kao da preti i kao da želi da joj iskažem strahopoštovanje. Najzad je usledio vrhunac. Monstruozne kreacije - užasi podzemnog sveta, formirali su groteskne ludosti, a čudni odbojni aspekti su se sakupljali oko mene. Nekoliko minuta sam doživljavao nešto što nikada neće iščeznuti iz mog sećanja. Posle ovoga, nastao je mir. Ćela kamena konstrukcija odisala je tišinom. Onda se osetilo jedno novo prisustvo. Atmosfera se promenila od preteće i loše u čisto umirujuću. Oni koji su došli izgledali su više nego ljudi, sa svetlećim izrazom poluboga. Posle prve figure pojavila se još jedna i nakon razgovora sa njom, preplavilo me je osećanje izuzetne slobode." Na kraju, Brantonu je rečeno i ovo:
"Misterija Velike Piramide nalazi se u njoj. Tajne sobe i stari zapisi, sve to sadrži njenu prirodu..."
Ipak, nemoguće je utvrditi da li je Branton imao priviđenja, halucinacije, ili se sve to zaista dogodilo. Većina običnih ljudi neće dobiti šansu da, poput dr Brantona, bar jednom u životu provedu noć u unutrašnjosti Keopsove piramide. Doduše, uz gomilu misterioznih i jezivih priča, retko ko bi i imao hrabrosti za tako nešto. Posle početnih ekspeimentalnih uspeha sa piramidama, i naša grupa je poželela da proveri priču dr Brantona o čudnim doživljajima i izmenjenim stanjima svesti. Napravili smo veći model od lesonita, dovoljan da u njemu sedi čovek. Zanimali su nas, pre svega, subjektivni doživljaji tokom boravka u piramidi. Nismo očekivali čuda (a ona se nisu ni dogodila), ali je sve to zvučalo uzbudljivo i pomalo mistično. Uostalom, ideja za ovaj eksperiment nije bila originalna. Šul i Petit su polovinu svoje knjige "Psihi-
čke moći piramida " posvetili upravo tome. Supruga Eda Petita je meditirala u drvenoj piramidi. Jednom prilikom je, po sopstvenom kazivanju, zapala u neko čudno stanje svesti i videla "neki drugi svet". Videla je neobične ljude, pripadnike nepoznate ali napredne civilizacije koja je posedovala bešumne letilice. Energiju za kretanje dobijale su od jedne ogromne piramide smeštene u centru grada.
Vizije i piramide "Brodovi su lebdeli iznad piramide, zapravo, iznad njenog vrha, i za kratko vreme bi nakupili dovoljno energije za let", ispričala je Ines Petit. "Kada sam videla da je nekoliko kosmičkih brodova napustilo moćne zone piramida i odletelo u kosmos, polako sam se probudila iz polusna. Vizija je bila izuzetno jasna i sigurna sam da ću je dugo pamtiti. I mada sam se mnogo puta vraćala u piramidu da meditiram, nikada se nisam ponovo vratila u taj grad." Pročitavši ovo, bili smo ubeđeni da je u pitanju ili halucinacija, ili je čitav doživljaj plod razigrane mašte. Naš prvi dobrovoljac proveo je meditirajući u piramidi od lesonita nešto više od jednog časa, a ka-
daje izašao, saletali smo ga pitanjima kako se oseća i staje doživeo. Na naše veliko razočarenje, izjavio je da mu je od svih mističnih događaja najupečatljivije to da ga zbog dugog sedenja u jednom položaju bole leđa. O promeni stanja svesti nije bilo ni govora. Toga leta, napravili smo znatno veću piramidu od platna sa drvenom konstrukcijom. U njoj se moglo sedeti sasvim udobno, ali ne na podu, već u udobnoj stolici. Međutim, koliko god bila udobna za sedenje, stolica nije bila predviđena za spavanje, a sve koji su u piramidi proveli više od petnaestak minuta obuzimala je iznenadna želja za snom, kojoj se gotovo nisu mogli odupreti. Nekoliko meseci pre toga, suočili smo se sa istim problemom na četvorodnevnom kursu "Mentalne dinamike". Osnovna postavka tehnike kojom smo pokušali da ovladamo je da čovek, pre nego što padne u san, dospe u stanje super kreativnosti. Zapravo, mozak počinje da proizvodi (što se može proveriti specijalnim uređajima) specifične talase čija je periodičnost ponavljanja oko osam puta u sekundi, tzv. alfa talase. Tokom sna, taje periodičnost mnogo manja. Cilj kursa je bio da nas uputi kako da svesno ostanemo u stanju koje prethodi snu (alfa stanje svesti), a da pri tom ne zaspimo. Alfa stanje je, zapravo, izvor vrhunske kreativnosti i ukoliko ovlada njime, čovek obogaćuje svoj intelektualni život. Ovu dragocenu tehniku primenili smo tokom meditacije u piramidi. Iz dana u dan, ponavljali smo eksperiment, očekujući neki čudan i neuobičajeni psihički doživljaj poput onih koje opisuju Šul i Petit. Niko od nas petoro nije doživeo nešto senzacionalno. Jedino smo primetili da se posle meditacije u piramidi osećamo izuzetno odmorno i sveže, bez obzira da li je uzrok
takvom stanju bilo dejstvo piramide, ili samo tehnika meditacije. U tekstu "Egipat - refleksije s putovanja ", Mark Lener opisaće svoje druženje sa arapskim vodičem koji mu je ispričao daje mnogo puta "spavao u šupljoj glavi Sfinge i sanjao o starim ljudima". Da je video kretanje, rad i zidanje, a da Sfmga predstavlja najbolje moguće mesto za spavanje. Glumica iz doba nemog filma, Glorija Svanson, tvrdila je da u snu oseća neko čudno vibriranje ako se ispod kreveta na kome spava nalazi mala piramida. Rouz Stivens i Ron Osterbo su nekoliko meseci živeli u veoma prostranoj piramidi sagrađenoj od drveta. Hranili su se voćem i sokovima i najveći deo vremena provodili u meditaciji. Posle izvesnog vremena, ispričali su kasnije, tokom meditacije su počeli da primaju neke poruke koje su se odnosile na lečenje i informacije proročanskog karaktera. Ed Petit je zapisao: "Prošle godine sam dve noći nedeljno spavao u jednoj od naših piramida. Ja iskreno verujem da je to doprinelo mom dobrom zdravlju i povećanoj vitalnosti. Spavao sam u piramidi pre svega zbog spokojstva i tihe usamljenosti koju sam tamo osetio. Teško je biti napet u piramidi, a osećanje lakoće se iz dana u dan povećeva. San je, naravno, jedno stanje svesti, a ja sam primetio da su poslednjih meseci moji snovi znatno bistriji i izuzetno dinamični. Postoji tvrdnja daje kvalitet realnosti u snovima isti kao i u budnom stanju." U jednoj laboratoriji u Njujorku beležen je intenzitet moždanih talasa ispitanika koji su spavali u drvenim piramidama. Rezultati su pokazali značajnu razliku između intenziteta moždanih talasa ispitanika u piramidi i onih koji su spavali van nje.
KATALIZATORI PARANORMALNOG U nekoliko privatnih laboratorija u Kaliforniji, vršeni su izuzetno zanimljivi ogledi sa parapsihološki nadarenim pojedincima. Neki od njih su utvrdili da je u prisustvu piramide mnogo lakše izvesti astralnu projekciju, a još lakše ako bi se nalazili u piramidi. Astralna projekcija je fenomen u koji nije lako poverovati, a još teže ga je proveriti, iako ima dosta pojedinaca koji tvrde da ovom tehnikom potpuno vladaju. Do danas je izvršeno samo nekoliko sistematskih laboratorijskih ispitivanja ove pojave. Carls Tart, poznati istraživač parapsiholoških pojava, upoznao je 1965. godine devojku koja je po sopstvenoj volji mogla da tokom sna prede u astralno stanje svesti. Ta vantelesna iskustva su je pratila od najranijeg detinjstva i obično su se manifestovala tako, što se u toku sna jednostavno budila van tela, lebdeći negde ispod tavanice. U prvom ciklusu eksperimenata, devojka je četiri noći spavala u Tartovoj laboratoriji priključena na instrumente koji su sve vreme registrovali promene krvnog pritiska i elektroencefalografa. Laboratorija je bila povezana sa susednom prostorijom samo jednim prozorčićem, kroz koji su eksperimentatori pratili šta se dešava sa devojkom. Sa tavanice sobe visio je specijalno konstruisan luster u koji je Carls Tart stavio komad kartona, prethodno ispisavši na njemu petocifreni broj. Taj broj nije bio vidljiv ni iz
ležećeg ni iz stojećeg položaja. Postavljenje tako da se mogao videti samo ukoliko osoba priđe blizu tavanici.
Već prve noći devojka je postigla astralnu projekciju, ali nije uspela da pročita broj tvrdeći da se prilikom projekcije nije nalazila u toj, već u susednoj sobi. Tokom eksperimenta, njeno telo je ležalo na laboratorijskom krevetu. Tek posle Četvrte astralne projekcije, devojka je uspela da pročita broj. Verovatnoća da se slučajno pogodi petocifren broj je gotovo nemoguća. Tart je otkrio da vantelesno iskustvo prati specifični ritam moždanih struja, koje se neznatno razlikuje od alfa stanja. Veoma zanimljivo istraživanje astralne projekcije obavio je dr Karl Ozis iz Američkog društva za psihička istraživanja. Objekat Ozisovih eksperimenata bio je nadareni parapsihološki medijum Ingo
Svan, koji je po sopstvenoj želji doživljavao astralnu projekciju ne samo u snu, već i u budnom stanju. Svanov zadatak bio je da sedeći u fotelji na sredini laboratorije, otkrije koji je petocifreni broj zapisati u kutiji okačenoj neposredno ispod tavanice. Taj zadatak Svan nikako nije uspevao da resi, jer je, kako je tvrdio, "osećao odbojnost prema zadacima sa brojevima". U drugom eksperimentu, trebalo je da iz susedne sobe, opiše predmete koji su stavljeni u kutiju okačenu ispod same tavanice tako, da se njen sadržaj nije mogao videti sa tla. Ovoga puta, Svan je bez i jedne greške opisao predmete iz kutije. Tokom svog vantelesnog iskustva, Svan je mogao da deluje i na laboratorijske instrumente. Bez ikakvog fizičkog kontakta mogao je da utiče na magnetno polje, pojačavajući ga ili smanjujući po sopstvenoj želji. U jednom eksperimentu uspeo je, na zahtev eksperimentatora, da zaustavi proces radioaktivnog raspadanja za svega 45 sekundi! Ozis je sa Svanom uradio i seriju eksperimenata u kojima mu je zadavao koordinate nekog mesta sa topografske karte, a Svanov zadatak je bio da što detaljnije opiše okolinu tog mesta. U tome je stoprocentno uspevao. Jednom prilikom je, zahvaljujući zadatim koordinatama, opisao neko pusto mesto obraslo kržljavim žbunjem. Na osnovu mape eksperimentatori su zaključili da to ne može biti tačan opis, jer su koordinate odgovarale jezeru koje se nalazilo na samom severu Sjedinjenih Američkih Država. Na Svanovo insistiranje, otišli su na to mesto a ono što su videli ostavilo ih je bez reci -jezero je zaista postojalo, ali u sredini jezera izdizalo se malo ostrvce koje je savršeno odgovaralo Svanovom opisu.
KONAČNI DOKAZI Ove eksperimente, ma kako zanimljivi bili, ipak treba prihvatiti sa rezervom. Možda me je tome naučio i neuspeh u eksperimentima sa piramidom i traganje za izmenjenim stanjima svesti. Ipak, u jednoj drugoj oblasti primene piramide imali smo više uspeha. Radi se o uticaju piramidalnih objekata na ljudsko zdravlje. 1 U prvim eksperimentima, malu piramidu stavili smo u prostrani kavez u kome je bila ženka zlatnog sirijskog hrčka (Mesocricetus aureatus). Posle izvesnog vremena, a na naše iznenađenje, ona je svoje gnezdo prenela blizu piramide. Dopuštajući mogućnost da je u pitanju čista slučajnost, ponovili smo eksperiment. Piramida je stavljena na suprotni kraj kaveza. Posle nekoliko minuta, životinjica je ponovo počela da premešta svoje gnezdo. Koliko god puta ponavljali eksperiment, rezultat je uvek bio isti. Potom smo u potpuno nov kavez stavili malu kartonsku piramidu. Posle desetak dana izvadili smo piramidu i u kavez stavili hrčka. Bilo je fantastično videti kako ta životinjica, vođena nekim nama nerazumljivim čulom, gradi gnezdo baš na onom mestu na kome je pre toga stajala piramida! Nije lako odgovoriti na pitanje šta je uticalo na izbor mesta za postavljanje gnezda, ni kakve su to sile dejstvovale. Piramida je, očigledno, ostavila za sobom neki energetski trag koji je privlačio hrčka.
Ali bilo je i situacija kada je hrčak reagovao sasvim suprotno očekivanjima. Zapravo, i među ovim bićima bilo je pravih talenata, ali i onih koji nisu uopšte reagovali na energetsko polje piramide. Hrčak je životinja koja sakuplja razne materijale i pravi gnezdo u kome spava po ceo dan. Ispod materijala na kome spava, obično ostavlja rezervne količine hrane. U gnezdo jednog "talentovanog" hrčka smo stavili komadić sintetičkog platna. Ubrzo je hrčak demonstrativno preselio gnezdo sa kompletnom zalihom hrane. Na starom mestu ostao je samo komad platna. Nekoliko dana hrčak je uporno izbegavao mesto na kome se ranije nalazilo gnezdo. Radiestezista kome smo se obratili rekao je da sintetički materijal od koga je životinjica bežala, ima negativno zračenje. Uz pomoć viska, uspelo mu je i da izmeri zračenje. Naročito snažan utisak ostavili su na nas eksperimenti u kojima je uz pomoć prstena okačenog o konac umesto uobičajenog viska, određivao u kojoj je kutiji sakriveno famozno platno. Obično smo koristili pet ili šest kutija potpuno istog izgleda i dimenzija i u jednu stavljali komad sintetičkog platna, a u druge komade vune. Radiestezista bi uz pomoć viska nepogrešivo određivao šta se u kojoj kutiji nalazi. Viskom je mogao da odredi i mesto u sobi na kome se neko vreme nalazila piramida. Na osnovu svega, mogli smo da zaključimo da piramide imaju pozitivan uticaj na zdravlje ljudi i životinja. Jedna Amerikanka je posle nekoliko minuta provedenih u piramidi izlečila zubobolju. Naš prijatelj koji je imao isti problem, postao je zamorče. Smestili smo ga u piramidu i posle pola sata, bol je nestao.
LEKOVITE PIRAMIDE Literatura o piramidama je prepuna svedočenja ljudi koji su se, posle izvesnog vremena provedenih u piramidi, izlečili od hroničnih bolesti. Činjenica je da su ljudi koji su godinama zimi patili od hroničnih prehlada, posle boravka u piramidi bili izlečeni. Jedan privatni autoprevoznik, vozio je uglavnom duge relacije. Tokom poslednjih nekoliko godina, izuzetno teško mu je bilo da ostane budan noću i da na svoju destinaciju stigne na vreme. Pročitavši o dejstvu piramida na ljudsko zdravlje, odlučio je da i sam sagradi jednu. Jedno vreme, obično pred odlazak na put, redovno je spavao u piramidi. Umor bi nestao, nestala bi i pospanost, a pri noćnim vožnjama, tvrdio je, osećao se izuzetno sveže i odmorno. Jedna žena je napisala da je njen pedesetogodišnji muž napravio piramidu posle predavanja kome je prisustvovao i u njoj držao vodu. Vodom je zalivao biljke ali je, takođe, počeo redovno da je pije. Posle nekoliko nedelja takvog tretmana, žena je ispričala Šulu i Petitu: "Mislim da neću dozvoliti Hariju da više pije tu vodu. Ili to, ili ću i ja početi daje pijem zajedno sa njim. Od kada je počeo da je pije, postao je seksualno agresivan kao kad je imao dvadeset ili trideset godina. Poslednjih je godina, inače, bio veoma smiren." U neverovatna svojstva vode koja je odstojala u piramidi, uverio sam se i sam. Posudu sa vodom dr-
žao sam u maloj kartonskoj piramidi oko mesec dana. Prva stvar koja se lako može ustanoviti je da takva voda brže isparava od one ostavljene van piramide. Ta brzina je za oko 10 do 15% veća. Ako se voda koja je držana u piramidi ušmrkava u nos, kijavica prestaje već posle dva do tri sata od trenutka ušmrkavanja. Umivanje vodom iz piramide čisti kožu lica i ona postaje meka i elastična. Ako se redovno pije, primećuje se izuzetno osvežavajuće dejstvo na organizam. Biljke zalivane vodom iz piramide napreduju mnogo brže, manje obolevaju i daju više cvetova. Naravno, postojala je mogućnost da su svi ovi efekti krajnje subjektivni, čak da su posledica autosugestije. Eksperiment je pokazao nešto drugo.
Uticaj piramida na biljke - saksija 1 držana je u kocki, saksija 2 u piramidi iste zapremine Jedan od saradnika izjavio je: "Dva ploda avokada stavio sam u dve odvojene posude. U jednu posudu sipana je obična voda, a u drugu, voda iz piramide. Avokado zalivan vodom iz piramide pustio je koren
posle četiri meseca. Petnaestak dana potom, izraslo je drvce visoko dvadesetak centimetara, dok plod avokada zalivan običnom vodom, ni posle sedam meseci nije pustio koren." Voda tretirana piramidalnom energijom poseduje zanimljiva svojstva. Ali, šta je usiovilo pojavu tog novog kvaliteta? U knjizi "Magnetisanje vodenih sistema", objavljenoj u Moskvi 1962. opisuje se dejstvo magnetisane vode. Iz obrađenih eksperimenata vidi se kako deluje voda koja je u svom proticanju sekla linije magnetnog polja. Dejstva i osobine takve vode, neverovatno podsećaju na delovanje i svojstva vode izložene piramidalnoj energiji.
Setimo se da osamdeset procenata našeg tela čini voda, materija bez koje bi život, bar u zemaljskim uslovima, bio potpuno nemoguć. Ali možete li zamisliti hemijski čistu, nezagađenu vodu, koja je štetna i ne podržava život, naime, nije vitalna? U prvom trenutku, tako nešto zvuči sasvim nelogično. U knjizi "Kosrnička energija u službi zdravlja i napretka ", francuski istraživač Violet navodi sledeći eksperiment:
"Za vreme mojih ispitivanja, napravio sam he~ mijski čistu vodu sagorevanjem vodonika u atmosferi kiseonika. Jedan litar tako dobijene vode ulio sam u posudu i u nju stavio živog punoglavca. Životinjica je trenutno postala nepomična, a odmah zatim je i uginula. Da bih osigurao dovoljnu količinu kiseonika, sproveo sam u vodu vazduh i stavio punoglavca. Rezultat je bio identičan prethodnom, punoglavac je smesta uginuo. Posle toga, sipao sam čistu vodu u stakleni balon, zapečatio zapušač i ostavio balon na sunčanoj terasi. Bilo je leto. Mesec dana kasnije, otvorio sam balon i u vodu stavi živog punoglavca. Ovoga puta, punoglavac je ne samo bio živ, već je počeo da se razvija i raste. Ova hemijski čista, ali mrtva voda, postala je voda koja daje život tek kada je izložena dejstvu sunca. Tako je ekperiment pokazao da voda, podvrgnuta zračenju kojim se napaja zemlja, postaje vitalna, tj. voda koja podržava život. Ako se zagreje iznad 65°C ili dovede u produženi kontakt sa metalom, ona gubi svoje zračenje i postaje mrtva voda." Piramide, poput sunčevih zraka, deluju podstica-jno na vodu, čineći je vitalnijom i energetski bogatijom. Neobična svojstva piramide sprečavaju i razvoj nekih bakterija. Bakterije truljenja, na primer, ne mogu opstati u energetskom polju piramide. Kada se komad mesa koje je već počelo da truli stavi u vodu držanu u piramidi oko mesec dana, truljenje će prestati i voda se neće zamutiti. U dnevniku jednog istraživača ostalo je zabeleženo: "Neko vreme, izvodio sam oglede sa poligrafom (detektor laži) i biljkama. U to vreme, takvi eksperimenti su bili veoma popularni. U jednom trenutku, dok sam pokušavao da dobijem reakciju biljke na uređaju, aparatura je potpuno otkaza-
la. Ispostavilo se daje otkazao čip koji pojačava slabe signale biljke i čini ih dovoljno prepoznatljivim za detekciju. Neispravan deo je zamenjen novim i aparat je funkcionisao. Sutradan sam ispričao taj događaj jednoj prijateljici i pokazao joj pokvareni čip. Najozbiljnije me je upitala mogu li ga popraviti. Objasnio sam joj daje to nemoguće Jer se čip sastoji od komada silicijuma površine pola kvadratnog milimetra koji je, povrh toga, zalemljen u plastičnom kućištu. 'A zašto ne pokušaš sa piramidom?' - bilo je njeno sledeće pitanje. I koliko god zvučalo nerazumno, to sam i uradio. Pre stavljanja u malu kartonsku piramidu, proverio sam još jednom, i pouzdano utvrdio da je čip neispravan. Posle petnaestak dana, izvadio sam čip iz piramide i ugradio ga u aparat. Poligraf je funkcionisao besprekorno!"
KAKO NAPRAVITI PIRAMIDU Svi eksperimenti navedeni u ovoj knjizi, mogu se lako proveriti. To može učiniti svako ko pronađe dovoljno vremena da napravi sopstvenu piramidu. Uputstva o tome data su u ovom poglavlju. Materijal. Za pravljenje piramida se mogu koristiti svi dostupni materijali (karton, plastika, gips, metalne folije, glina, šper ploča, staklo, drvo...) - svi osim ogledala. Naime, jedino sa piramidom napravljenom od ogledala, ne mogu se postići nikakvi rezultati. Razlog je jednostavno neobjašnjiv i eto još jedne na spisku misterija piramida! Najjednostavnije je napraviti piramidu od kartona. To je i najjeftinije, a pri tom je papir i najlakše obrađivati. Iskustvo je pokazalo da je mnogo bolje upotrebiti papir glatkih ivica, recimo hamer, dok je nejnepodesnije koristiti lepenku čije su ivice hrapave. Za lepljenje kartona upotrebiti lepak za papir. Lepljive trake treba, kad god je to moguće, izbegavati. Sintetički lepak je pre neminovnost, nego potreba. Prlikom konstrukcije drvene piramide, najbolje je stranice spojiti drvenim ekserima, a lepljenje izbeći. Ivice plastične piramide se mogu spojiti lemljenjem ivica. Kod nekih vrsta plastičnih materjala to se može izvesti i pomoću plamena obične svece.
Danas postoji veliki broj piramida koje se koriste kao stambeni objekti, a napravljene su od građevinskih materjala. Prilikom gradnje takvih piramidalnih objekata najbolje je birati prirodne materjale. Ako gradite piramidu na otvorenom prostoru i ne veću od od dva do tri metra, preporučljivo je da bude od drveta, ili u kombinaciji drvo-cigla. Stanari takvih kuća, najčešće vikendica, tvrde da se u njima osećaju fantastično, a svoje izvanredno zdravlje pripisuju obliku svojih kuća. Piramide u kojima planirate da provodite neko vreme, zapravo, piramide u koje se može ući, nemojte praviti od plastike. Plastika je vrlo nepogodan materijal, kada je reč o propustljivosti negativnih jona koji su od neprocenjivog značaja za ljudsko zdravlje. Dimenzije. Keopsova piramida je, po nekim merenjima, visoka 146 metara. Dužina osnovice pri bazi je oko 230 metara. Model piramide mora biti u istoj proporciji. Najjednostavnije je sračunati dimenzije proporcijom. Za to su potrebni precizni podaci o dimenzijama originalne egipatske piramide. Tu, obično, nastaju problemi, jer se podaci o visini i dužini stranica piramide razlikuju od autora, do autora. Niko nije sasvim tačno izmerio visinu velike piramide u Gizi. Merenje posebno otežava činjenica da piramida nije sačuvana u celosti, jer je čitava spoljna oplata od krečnjaka, skinuta tokom vekova i korisćena kao građevinski materijal u obližnjim selima. Srećom, jedan podatak je istraživačima dobro poznat. To je ugao između stranice i podloge i on iznosi oko 51 stepen. Na osnovu tog podatka, može se konstruisati piramida čiju ćemo visinu odrediti sasvim proizvoljno i prema vlastitim potrebama. Ostale dimenzije su, naravno, u funkciji visine.
Dimenzije piramide je najlakše odrediti na sledeći način: najpre proizvoljno odredimo visinu. Da bi se dobila dužina osnovice, potrebno je visinu pomnožiti brojem 1,5708. Taj broj je dobijen matematičkim putem i ne mora se uzeti tako precizno, već se može zaokružiti na 1,6. Na ovaj način se dobija idealno dimenzionisana piramida. Strane piramide su jednakokraki trouglovi, a dužina kraka se dobija kada se visina pomnoži brojem 1,4946. Krak trougla strane piramide je za 4,85 % manji od osnove tog trougla. Broj kojim se pomnoži visina da bi se dobila dužina osnovice (1,5708) je polovina broja "/?/" (71 = 3,14). Broj 1,4946 koji, pomnožen visinom daje stranicu trougla strane je, u stvari, polovina broja "pi" smanjena za 4,85 %. Primer: ako ste odlučili da napravite piramidu visine 25 cm, dužinu osnove računate tako što visinu pomnožite brojem 1,5708 (25 cm x 1,5708 = 39,27 cm). Dužna kraka trougla strane, izračunava se množenjem visine brojem 1,4946 (25 cm x 1,4946 = 37,36 cm). Ukoliko vam matematika nije jača strana, evo tabele sa već sračunatim dimenzijama. Potpuno je svejedno da li su u pitanju metri ili centimetri.
VISINA (h)
DUŽINA OSNOVE (a)
KRAK
TROUGLA (s)
2,9892
2
3,1416
3
4,71 6,28
4,48
5
7,85
7,45
10 15
15,70
14,94
23,56
22,41
20
31,41
29,89
25
39,27
37,36
30
47,12
44,83
35
54,97
52,31
40
62,83
59,78
45
70,68
67,25
50
78,54
74,73
55
86,39
82,20
60
94,24
89,67
65
102,10
97,14
70
109,95
104,62
75
117,81
112,09
80
125,66
119,56
85
133,51
127,04
90
141,37
134,51
95 100
149,22
141,98 149,46
4
157,08
5,98
(Tabela po Sulu i Petitu -- očigledna su odstupanja od idealnih matematičkih proračuna, ali ove dimenzije su proverene u praksi i -- daju optimalne rezultate)
Kad izračunate dimenzije, ili ih odredite pomoću date tablice, izrežite četiri trougla i spojite ih u piramidu. Nekima će biti jednostavnije da na kartonu nacrtaju mrežu piramide, iseku je i sastave. sever
jug Osnova (podloga) piramide
h — visina piramide a - duzina piramide s - dužina kraka trugla piramide
Mreža piramide
Ispravno postavljen žilet u piramidi
Prednost ove metode je što se lepljene svodi na minimum - tri stranice su već spojene i nije ih potrebno posebno lepiti. Primećeno je da piramida daje mnogo bolje rezultate ako je donja strana u obliku kvadrata. Najjednostavnije je da na malo većem kartonu nacrtate kvadrat, čija je strana jednaka dužini osnove piramide. To je osnova na koju stavljate piramidu.
Postavljanje. Pošto su u ovim eksperimentima strane sveta vrlo važan činilac, najbolje je da na podlozi (osnovi), nacrtate linije u smeru sever - jug i istok - zapad. Važno je da se te linije seku tačno u centru kvadrata. Vreme je i za prvi eksperiment. Recimo da ste odlučili da napravite piramidu koja će vam služiti za oštrenje žileta. Idealna je visina od 10 cm. Iz gornje tabele može se videti da će dužina osnove (a) piramide biti 15,7 cm, dok će krak trougla strane (s) biti 14,9 cm. Izaberite mesto na koje ćete postaviti piramidu. Ona ne srne stajati na metalu, niti u blizini elektinU čnog aparata. Udaljite je bar 1,5 metar od televizora. Uz pomoć kompasa odredite strane sveta i osnovicu uskladite sa iscrtanim linijama sever - jug i istok - zapad. U sam centar osnove, gde se seku linije koje određuju strane sveta, stavite malu papirnu kutijicu koja će biti visoka kao jedna trećina visine piramide. U tu svrhu vam može poslužiti i obična kutija šibica iz koje ćete, pre nego što započnete eksperiment, izvaditi palidrvca. Na kutijicu stavite žilet, tako da se osa žileta poklapa sa linijom sever-jug. Sečiva su okrenuta u pravcu istok-zapad. Treba naglasiti da se dobri rezultati postižu ako se upotrebi žilet od plavog čelika, koji je danas veoma teško naći. Međutim, solidni rezultati se postižu i sa bilo kojim drugim žiletom. U piramidu treba staviti potpuno nov žilet i držati ga nekoliko dana. Posle toga se može koristiti za brijanje, ali ga posle svakog brijanja vratite pod piramidu. Takvim žiletom se možete brijati nekoliko stotina puta, a ukoliko se radi o žiletu od plavog čelika, rok trajanja je neograničen.
PSIHOTRONSKE MAŠINE
U svojoj knjizi "Moćpiramida ", dr Patrik Flanagan iznosi zanimljivo zapažanje. Zaintrigiran značenjem termina "piramida", i tragajući po raznoraznim rečnicima i lingvističkim studijama otkrio je, na svoje iznenađenje, daje ova reč sastavljena od dve druge reci -piros i amid. Doslovni prevod bi bio - vatra u središtu. Po Flanaganu, ovo je još jedan dokaz da su stari graditelji bili potpuno svesni misterije piramide, kao i činjenice, da ona u svom središtu foku-sira neke moćne energije. Priroda te energije još je nerazjašnjena. Problem proizilazi iz činjenice, da se energetsko polje piramide ne može evidentirati postojećim prijemnicima koji mere elektromagnetski spektar zračenja. Već decenij ama naučnici pokušavaju da naprave adekvatne antene i izuzetno osetljive prijemnike, ne bi li rasvetlili suštinu misterioznih energija čije karakteristike, iako nepoznate nauci, očigledno postoje u prostoru oko nas. Karl fon Rajhenbah je još u XIX veku tvrdio da je otkrio "univerzalnu kosmičku energiju" kojom zrače ljudska bića, životinje, biljke, ali i kristali i magneti. Ovu energiju Rajhenbah naziva Od. Čudna zračenja Oda, otkrio je vršeći mnogobrojne eksperimente u kojima su prijemnici bile izuzetno osetljive osobe. Rajhenbah je tvrdio daje Od svuda oko nas i da predstavlja primarnu matricu materije.
Šezdesetih godina ovog veka, američki pronalazač Hijeronimus Galen, potvrđuje ideje Karla fon Rajhenbaha eksperimentima, u kojima specijalnom kombinacijom metalnih ploča uspeva da fokusira Od na biljke koje su, zahvaljujući tome, sasvim normalno rasle iako su držane u potpunom mraku! Njegove eksperimente opisuju Tomkins i Berd u knjizi "Tajni život biljaka ". Hipoteza o postojanju Oda, nevidljivog fluida, i danas je veoma popularna, iako ga različiti autori nazivaju različitim imenima. Dr Baraduk smatra da svaki deo našeg organizma, moždani, plućni, želudačni ili genitalni, ima određenu radioaktivnost zonu raznoraznih vibracija kakve postoje u prirodi, a snagom svog zračenja, kao nekom vrstom bežične telegrafije, mogu telepatski da utiču na pasivnu radioaktivnost organa neke druge osobe. Da bi takva zračenja učinio vidljivim, dr Baraduk je konstruisao specifičan aparat - biometar. Na dnu, ležeći na postolju, nalazio se kondenzator u direktnoj vezi sa zemljom. To su ispresavijani listovi kalaja, odvojeni jedan od drugog materijom koja služi kao izolator. Iznad toga smešten je metalni pojačivač načinjen od dugačke žice čiji su navoji izolovani. Najzad, iznad jednog brojčanika sa podeocima, stavljena je magnetska, ali nenamagnetisana igla. Igla se kreće oko svog stožera čim joj se približi prst eksperimentatora. Kao eho radova dr Baraduka, pojavili su se kasnije biometar - galvanometar sa debelim navojem žice, i još osetljiviji stenometar slične namene. Svi aparati konstruisani su sa ciljm da izmere sa sve većom i većom preciznošću energiju kojom zrači ljudsko telo. Glavni kritičar ovakvih uređaja, dr Grase, smatrao je da nijedan od tih aparata nije otkrio nikakvu
novu energiju koja se ne bi mogla svesti na već poznat fizičke sile - toplotu, elektricitet, i si. Međutim, neki parati otkrivaju, čak vrlo jasno, električna svojstva te energije, na primer izuzetno složeni uređaj dr Pifontena prikazan na odeljenju dr Sarkoa u pariškoj bolnici Salpetrije. Tokom upotrebe ovog aparata, otkmeno je da prilikom funkcionisanja ljudski organizam ispušta električnu ili kaloričnu energiju, dovoljnu Ja dejstvuje na jedan veoma osetljivi galvanometar. Tridesetih godinaXX veka, čuveni VilhelmRajh otkriva orgonsku energiju, koja predstavlja osnovu celokupnog materijalnog sveta. Osnovne čestice orgona nazvao je bioni. Rajh konstruiše uređaj pomoću koga vrši akumulaciju orgonske energije (ORACU). Orgonski akumulator bio je veličine osrednjeg ormara, a u sredini je imao komoru u koju se mogao smesti ti čovek. Višeslojni zidovi akumulatora načinjeni su naizmeničnom kombinacijom slojeva gvozda i organskih materija (drvo ili vuna). Umesto gvozda mogao se upotrebi ti i neki drugi materijal, izuzev aluminijuma, za koji je Rajh smatrao da šteti zdravlju. Jačina akumulatora bila je u direktnoj srazmeri sa brojem naizmeničnih slojeva organske i neorganske materije. Zadnja ploča akumulatora je, pomoću izolovane metalne cevi, spojena sa posudom u kojoj se nalazilo nekoliko litara sveže vode. Određeno vreme provedeno u komori akumulatora dovodilo je, navodno, do isceljenja najraznovrsnijih bolesti. U reklami, a Rajh je uređaje prodavao putem novinskih oglasa, bilo je posebno naznačeno da se orgonski akumulator veoma uspešno koristi za lečenje obolelih od raka! Američki zdravstveni radnici proglasili su Rajha šarlatanom, a ubrzo je usledila i zabrana upotrebe orgonskog akumulatora.
Kada je Rajh nastavio sa nezakonitom prodajom svog uređaja, uhapšen je i osuđen na kaznu zatvora, gde je posle izvesnog vremena i umro. O vrednosti akumulatora se još raspravlja. Rajh nije imao jake dokaze koji bi išli u prilog tezi da uređaj deluje na ljudsko zdravlje. Jedina merljiva komponenta, bila je razlika u temperaturi između spoljašnjih i unutrašnjih zidova. Zna se, ipak, da je četrdesetih godina Rajh posetio Alberta Ajnštajna. Na Ajnštajnovo insistiranje, Rajh mu je pokazao orgonski akumulator i tada je veliki matematičar priznao da ne može objasniti čudne pojave koje dovode do razlike u temperaturi. Kao dokaz delovanja orgonskog akumulatora, Rajh je najčešće izvodio sledeći ogled: spojio bi bakarnu cev sa oblogom akumulatora običnom žicom. Kada bi se kroz cev posmatrao oblak, on se nevero vatnom brzinom raspadao. U vreme kada je Vilhelm Rajh istraživao orgon, jedan drugi istraživač je, nezavisno od njega, zastupao slične ideje. Albert Abrams je tvrdio da svaka materija, organska ili neorganska, zrači u prostor nevidljive vibracije. Vibracije zdravog organa drastično se razlikuju od vibracija obolelog organa. Specijalnim aparatima koje je konstruisao dr Abrams, bilo je moguće vratiti vibracije obolelog organa na normalu i izlečiti ga. Od reci radijacija (zračenje) nastao je termin radionika, koji danas označava čitav spektar izučavanja na temeljima koje je postavio dr Albert Abrams. Današnji radioničari došli su do spektakularnih rezultata. Javno je prikazivan uređaj pomoću koga je moguće zaštititi poljoprivredna dobra od najezde insekata, bez upotrebe velikih količina insekticida. Dovoljno je na bakarnu ploču radioničkog uređaja sta-
viti malo soka napadnutih biljaka i pomešati ga sa minimalnom količinom insekticida, da bi na polju, koje može biti udaljeno hiljadama klometara, insekti počeli masovno da umiru ili beže! Ima i izveštaja o eksperimentima kada je umesto soka biljke upotrebljena samo fotografija polja sa potpuno istim rezultatima. Londonski lekar, dr Tomas Kilner je 1911. godine premazao obično staklo dicijaninom, jednom organskom supstancom koja mu je omogućila da gledajući kroz staklo vidi aure - energetske svetlosne omotače oko žive i nežive materije. Diskutabilno je da li je po sredi bila optička varka ili stvarno viđenje aure, ali ono što se vidi kroz tzv. Kilnerove naočare dosta zavisi i od individualnih karakteristika oka posmatrača. Kilnerove naočare su dugo bile osporavani rekvizit sve dok 1939. godine, S. Kirlijan nije otkrio specifičan način fotografisanja nevidljivih energetskih polja pomoću struja visoke frekvencije (tzv. Tesline struje). Ako su Rajhove ili Abramsove ideje ponekad bile suviše smele i teško proverljive, Kirlijanova metoda je u potpunosti mogla da zadovolji sve naučne kriterijume pro-vere. Kirlijanova fotografija nedvosmisleno dokazuje da su sva materijalna te-la okružena poljem energije čiji oblik u
mnogome zavisi od, recimo, zdravstvenog stanja ili elektromagnetskih karakteristika. Ta ispitivanja, vršena u najpoznatijim naučnim institutima sveta, pod strogo kontrolisanim uslovima, pokazuju da ima istine u postavkama Rajha i Abramsa. Ali, isto tako je očigledno, da te ideje ne mogu biti pripisane samo njima. Nekoliko hiljada godina ranije, Kinezi su poznavali Tao - sveukupnu energiju Univerzuma i na toj filozofiji razvili akupunkturu, izuzetnu filozofskomedicinsku disciplinu. Hindusi su učili da postoji Prana, sveprožimajuća nematerijalna energija. Egipćani su stvorili piramide, najveće generatore neiscrpne energije prostora.
REZIME Zaključka, u stvari, nema. Niste stigli do kraja nego do početka. Tajanstvene sile i misterije daleke prošlosti večni su izazov laicima, naučnicima i istraživačima. U knjizi koju ste pročitali nisu dati odgovori, nego su postavljena pitanja pred kojima i najveći umovi današnjice ostaju nemi. Vaša je odluka šta ćete dalje činiti. Hoćete li knjigu odložiti na policu i na nju zaboraviti ili ćete, možda, početi i sami da istražujete. Svć zavisi od vas.
DODATAK 1: KURIOZITETI A Gematrija je nauka koja pronalazi smisao u numeričkim vrednost ima reci. U hebrejskom jeziku, svako individualno slovo ima numeričku vrednost. Tako svaka reč ima numeričku vrednost kao zbir vrednosti slova od kojih je sačinjena. Ako se doda numerička vrednost svih hebrejskih slova u tekstu o Velikoj Piramidi, dobija se broj 5449. Ovo je tačna visina u inčima Velike Piramide! A Velika piramida je trideset puta veća od Empajer Stejt bildinga i toliko karakteristična, da se može videti sa Meseca. A Autoput širok 2,5 m i debeo 10 cm, može se sagraditi od San Franciska do Njujorka i smestiti u Veliku piramidu A Samo čvrsta kamena planina može izdržati ogromnu težinu Velike piramide. I zaista, naučnici su ustanovili da se ravna, čvrsta granitna planina nalazi tačno ispod površine osnove piramide. A Velika piramida je, prema nekim istraživačima, locirana tačno u samom centru zemljine ko-
pnene mase. Tako njena osa u smeru istok-zapad odgovara najdužoj kopnenoj paraleli na Zemlji koja prolazi kroz Afriku, Aziju i Ameriku. Slično, najduži kopneni meridijan na Zemlji koji prolazi kroz Aziju, Afriku, Evropu i Antarktik, takođe prolazi pravo kroz piramidu. ▲ Poput mostova konstruisanih u XX veku, kameni blokovi na uglovima piramide postoje kugle i udubljenja ugrađena u njih. Dužine nekoliko fiidbalskih igrališta, Velika piramida je podložna širenju i kontarkcijskim pokretima, uticaju zagrevanja i hlađenja, zemljotresima i drugim prirodnim fenomenima. Očigledno je da su drevni neimari obavili izuzetan posao, jer, da nije konstruisana na ovaj način, njena struktura bi posle više od 4500 godina bila nepovratno oštećena. A Spoljašnja oplata Velike piramide koja danas nedostaje, bila je sačinjena od 144000 komada uglačanog i ispoliranog kamenja toliko sjajnog, da se moglo videti sa vrhova izraelskih planina udaljenih na hiljade kilometara od Gize. U vedra, blistava jutra i kasno popodne, sunce se reflektovalo u ovom ogledalu ogromne površine i obasjavalo Čitavu okolinu. Stanovnici te oblasti su vekovima Veliku piramidu i njeno uglačano kamenje zaobilazili sa strahopoštovanjem. Ali kada su u XIII veku posle zemljotresa delovi poliranog kamenja otpali, Arapi su dobili veliki kamenolom već obrađenog kamenja, koje se odmah moglo koristiti za dovršavanje palata i džamija. Na primer, uglačani delovi prvobitne kamene oplate Velike piramide je iskorišćeno za ponovnu izgradnju grada Kaira, za džamije i palate, a prvenstveno za podizanje džamije sultana Hasana.
A Zapanjuje podatak da je spoljna površina kamenih blokova Velike piramide sečena sa odstupanjem od 2,54 cm od savršeno pravog ugla za svaku od šest strana piramide. Razmak između dva kamena, namemo ostavljen da bi se ploče oplate uklopile, iznosio je 5,08 cm. Postavljanje 20 tona teških kamenih blokova uz pomoć savremene građevinske tehnike jedva da je moguće obaviti sa preciznošću većom od one koju su pokazali graditelji piramide. Još više zapanjuje što je razmak od 5,08 cm konstruisan tako da dozvoljava prostor za postavljanje vezivnog lepka da bi se taj razmak između blokova hermetički zapečatio. Beli cement koji je povezao uglačano kamenje i učinio ga vodootpomim, još uvek je netaknut i jači i čvršći od blokova koje povezuje. ▲ Svi dokazi prikupljeni o Velikoj piramidi pokazuju da je pre više od 4 500 godina, neko posedovao poprililčno znanje o planeti Zemlji. A sada dolaze još zanimljiviji podaci: prosečna visina kopna iznad nivoa mora, što se može izmeriti samo pomoću savremenih satelita i kompjutera, je 5,748 inča ili 146 m. To je tačna visina Piramide. A Sve četiri strane piramide su veoma neznatno savijene prema unutra, ili konkavne. Ovaj efekat, koji se ne može primetiti ukoliko se piramida posmatra sa tla, otkrio je jedan pilot 1940. godine, dok je snimao fotografije iz vazduha da bi se izvršila provera nekih dimenzija. Mereni današnjim laserskim instrumentima, svi ovi perfektno isečeni i namemo konkavni blokovi, predstavljaju tačnu kopiju krivine zemlje. Poluprečnik savijanja je jednak poluprečniku Zemlje. Za poluprečnikom krivine je Njutn dugo tragao.
A Među brojnim istraživačima koji su u sukobu sa teorijama zvanične egiptologije, veoma su glasni i zastupnici hipoteze o Velikoj piramidi kao nasleđu koje su nam ostavili posetioci iz svemira. Ko god da je gradio piramidu, tvrde oni, imao je pristup informacijama daleko kvalitetnijim od onih koje su u to vreme posedovali naši preci ili, u najmanju ruku preci kakve mi znamo. Može se raspravljati o tome da su nas posetila tehnološki i naučno naprednija bića iz svemira, i otkrila nam po koju tajnu. Ako je tako, onda je glavni cilj ovih bića bio da za sobom ostave poruku koja će preživeti eone. Pretpostavimo, kažu ufolozi, da su ta bića odlučila da ostave poruku. Poruka bi morala biti univerzalna a opet jednostavna. Morala bi da preživi vekove i bude razumljiva svim stanovnicima planete Zemlje, uprkos različitim jezicima i kulturama. Razumljiva na mnogim jezicima koji će se tek formirati vekovima posle njenog nastanka. To je jedna od najstarijih struktura na zemaljskoj kugli i sasvim sigurno najbolje sagrađna, uzevši u obzir daje od preko 2 miliona komada kamenih blokova koji čine Veliku piramidu, ni jedan nije lakši od tone. Većina blokova je teška 2,5 tone, a neki čak 20 tona! Velika piramida označava osobit karakter svog postojanja na zemaljskoj kugli. Džozef Sajs i njegovi drugi istraživači su dokazali da piramida leži u gravitacionom centru kontinenata. Takođe leži i u strogom centru svekolike kopnene oblasti sveta, deleći zemljin kopneni masiv na približno jednake četvrtine. Osa prostiranja u smeru sever-jug (31 stepen Griniča) je najduži kopneni meridijan, a osa istokzapad (30 stepeni sevemo) je najduža kopnena paralela na globusu. Očigledno da postoji samo jedno
mesto na zemlji kroz koje ove najduže kopnene linije mogu proći, a to je Velika piramida! Velika Piramida je orijentisana izuzetno precizno i tačno, jer leži gotovo tačno u pravcu severa, juga, istoka i zapada. Uz sve napore savremenog čoveka, pariška Opservatorija odstupa 6 minuta od stepena taČnog se\ era. Velika piramida odstupa samo 3 minuta. Uprkos hvalospevima savremenim tehnološkim dostignućima, modemi graditelji ne mogu da izgrade čak ni približno sličnu strukturu. I Do sada, poruka ukazuje da je, ko god gradio piramidu, odlično poznavao Zemlju: dužinu godine, poluprečnik krivine, standardne tehnike merenja, prosečnu visinu kontinenata i centar kopnene mase. Bili su u stanju da konstruišu ono što je nama i danas nedostupno, i sposobni da sve ove stvari povezu u celinu jedne jedine strukture. Jesu li to bili vanzemaljci ili čak natprirodna bića? Ovo pitanje ostaje bez odgovora.
pEfi^te: j. i'.: '■:■*'■: '«jN
^^^^M'^l^^|l^^^&)j|S4
DODATAK 2: KEOPSOVA (VELIKA) PIRAMIDA Kralj Kufu, u grčkim izvorima takođe poznat kao Keops, bio je začetnik gradnje piramida u Gizi. Vladao je od 2551-2528. godine pre Hrista. Bio je sin kralja Snefrua i kraljice Hetpeher. Datum gradnje: 2589-2566. godine pre Hrista. Količina kamenih blokova: preko 2300000. Osnova: Dužina svake strane osnove je prvobitno iznosila 230 m. Sada je 227 m, zahvaljujući nestanku spoljne oplate građevine. Ukupna težina: 6,5 miliona tona. Srednja težina pojedinačnog kamenog bloka: 2,5 tone. Veliki blokovi korišćeni za tavanicu Kraljevske sobe teški su 9 tona. Visina: Prvobitna visina je bila 146,5 m, a sada je samo 137 m. Ugao nagiba: 51 stepen, 50 sekundi, 35 minuta. Korišćeni materijal: krečnjak, granit.
KEFRENOVA PIRAMIDA Kafer, sin Kufua, poznat i kao Rekhef ili Kefren, vladao je od 2520-2494. godine pre Hrista. Izgradio je drugu po veličini piramidu i kompleks u Gizi koji obuhvata Sfingu, Pogrebni hram i Hram doline. Najupečatljivija karakteristika Kefrenove piramide je najviši sloj glatkog kamenja koje predstavlja poslednje ostatke glačanog, poliranog kamenja na piramidi u Gizi. Mark Lener i Zahi Havas pišu o Kefrenu: "... on je bio, posle svega, možda najveći graditelj statua iz vremena piramida. U njegovoj piramidi se nalazi 58 statua, uključujući i 4 kolosalne sfinge dužine od preko 8 m, od kojih se dve naslanjaju na po jedna vrata u Hramu Doline. Dve kolosalne statue koje najverovatnije predstavljaju babune smeštene su u visokim nišama unutar ulaza u Hram doline; 23 statue faraona u prirodnoj veličini u Hramu doline (fragmenti nekolicine kipova su pronađeni sa inskripcijom njegovog imena); najmanje 7 velikih statua koje predstavljaju samog Kefrena nalaze se u unutrašnjim odajama Pogrebnog hrama; a još 10 ogromnih statua u Sfingi." Datum gradnje: 2558-2532. godine pre Hrista. Ukupna količina kamenih blokova: nepoznata. Osnova: 214 m svaka strana. Ukupna težina: nepoznata. Srednja težina pojedinačnih blokova: 2,5 tone - neki od spoljnih blokova teški su 7 tona.
Visina: prvobitno 143,5 m, sada 136 m. Ugao nagiba: 53 stepena 7 m 48 sek. Korišćeni materijal: krečnjak i granit.
MlKERINOVA PIRAMIDA
Menkur, poznat i kao Mikerin, vladao je od 2490 -2472. godine pre Hrista. Pripada mu najmanja od tri piramida u Gizi i veruje se da je bio Keopsov unuk. Datum gradnje: nepoznat. Ukupan broj blokova: nepoznat. Osnova: 105 m svaka strana. Ukupna težina: nepoznata. Prosečna težina pojedinih blokova: nepoznata. Visina: prvobitno 65, 5 m, sada 62 m. Ugao nagiba: 51 stepen 20 m 25 sek. Korišćeni materijal: krečnjak i crveni granit, sarkofag načinjen od bazalta.
BIBLIOGRAFIJA Schul B. and Pettit E. - "The Secret Power of Pyramids", Coronet Books, Hodder Fawecwt, London, 1978. I J;r Schul B. and Pettit E. - "The Psychic Power of Pyramids", Cornet Books, Hoder Fawcwt, London, 1976. k& Tompkins P. - "Secret of The Great Pyramid", Harper and Row, New York, 1971. Brunton P. A. - "A Search in Sacred Egypt", Rider Books, London, 1936. Buttler J. - "Scheller als das Licht", Econ Verlag GmbH. Dusseldorf 1972|ff|j|f. * Breasted J. H. - "A History of Egypt", New York, 1909. m Milanković M. - "Tehnika u toku davnih vekova", Nolit, Beograd, 1955. f | VVhite L. A. - "The Science of Culture - A study of Man and Civilization", Evergreen Books Ltd, Lon don, 1950. I I Koestler A. - "The Roots of Coincidence", Random House, NewYork, 1972. lp Tart C. - "Altered State of Conscousness", Anchor Press, New York, 1972.
Marni W. E. - "Orgone, Reich and Eros", Simon and Schuster, New York, 1973. Burr H. S. - "The Fields of Life", Ballantine Books, NewYork, 1972. '-g Backster C. - "Evidence of a Primary Perception in Plant Life", International Journal of Parapsyhology,v. 10, No. 4, 1968. * Krippner D. - "Pyramids", A. T. E. Books, New York, 1979. ? $ '** ^ ^] Monroe R. - "Biological Transmutations", Binghampton, N. Y, Swan House, 1972. Yogananda P. - "Autobiography of a Jogi", Rider, NewYork, 1950. Ivimy J. - "The Spinx and the Megaliths", Abacus, London, 1974. Ostrander S. and Schroeder L. - "Psychic Discoveries Behind the Iron Curtain", Bantam Books, NewYork, 1971.i Davidson D. - The Great Pyramid", Williams and Nortate, London, 1924. Voisin A. - "Soil, Grass and Cancer", Philosophical Library Inc., New York, 1959. Flanagan Dr P. - ,5Pyramid Power", Santa Monica, 1973. | Ostrander S. and Schroeder L. - "ESP Papers: Scientists Speak Out from Behind The Iron Courtain", Bantam Books, New York, 1976. Karrell B. and Goggin K. - "The Guide to Piramid Energy", Santa Monica, 1975.
Reichebach K. von - "The Odic Force; Letters on Od and Magnetism", University Books, New Hyde Park, N. Y. 1968. Pierrakos J. - "The Energy Field in Man and Nature", Institute of Bioenergetic Analvsis, New York, 1971. Tompkins P. and Bird C. - "The Secret Life of Plants", Penguin Books, London, 1976. Vujičin P. - "Izgubljena otkrića", BIGZ, Tajne, Beograd, 1987. Muldoon S. and Carrington H. - "The Projection of The Astral Body", Rider and Company, Lon don, 1977. I i jjp Toth M. and Nielsen G. - "Piramid Power", Foreeway Press, New York, 1974. Dorfman M. - "Astralna Projekcija", Beograd, 1989. Vandenberg P. - "Der Fluch Der Pharaonen" Scherz Verlag, Bern, 1973. '§ Herodot - "Istorija", Matica Srpska, Novi Sad, 1988. Kosidowski Z. - "Kad je Sunce bilo Bog", SKZ, Beograd, 1989. Dorfman M. - "Astral Magic", Thorsons Books, London 1969.
SADRŽAJ AVANTURA POČINJE
5
HAJDEMO NAJPRE U KAIRO!
8
ANTIČKI GENERATOR
11
BLAGO, ALI KAKVO?
16
KAMENA KNJIGA MUDROSTI
19
PROTIVNO ZAKONIMA FIZIKE
25
JOŠ DUBLJE U PROŠLOST... U VREME ČUDA
31
FILOZOFIJA SMRTI U DREVNOM EGIPTU
50
IMA NEKA TAJNA VEZA
62
PROKLETSTVO FARAONA
65
MISTERIJA PIRAMIDALNIH OBLIKA
78
ALHEMIJA I EKSPERIMENTI IZA GVOZDENE ZAVESE
86
KAMEN MUDROSTI
89
OTKRIĆA SE NASTAVLJAJU
91
DOSIJE X NA NAŠ NAČIN
95
EMOCIONALNI ŽIVOT BILJAKA
98
DETEKTOR LAŽI OTKRIVA ISTINU
101
EUREKA!
107
MOĆ MOLITVE
110 173
NOVE TEORIJE I SVEMIRSKA VEZA NJENO VELIČANSTVO SFINGA
123
KIŠA U PUSTINJI
128
JAČA OD LSD
131
KATALIZATORI PARANORMALNOG
137
KONAČNI DOKAZI
140
LEKOVITE PIRAMIDE
142
KAKO NAPRAVITI PIRAMIDU
147
PSIHOTRONSKE MAŠINE
153
REZIME
159
DODATAK 1: KURIOZITETI
161
DODATAK 2: KEOPSOVA (VELIKA) PIRAMIDA KEFRENOVA PIRAMIDA MIKERINOVA PIRAMIDA
167 168 169
BIBLIOGRAFIJA
Dragan Vićanović TAJNE PIRAMIDA Izdavač: Metaphysica Beograd Za izdavača: Aleksandar Dramićanin Lektura i korektura: Izdavač Slog, pelom i likovno rešenje korica: Mario Lampić marlama @ eunet.yu Distribucija: Metaphysica 011/292-0062 Štampa: Finegraf Beograd rrf
v
liraz: 1000
primeraka Adresa za komentare i sugestije:
[email protected] ISBN 86-84091-43-4 Dvadeseto izdanje Beograd, 2005.
