NEČASIVO ROJSVO
Edicija A D M I R A L
Knjiga 10
Naslov originala
Mark Aarons and John Lofus
UNHOLY RINIY Te Vatican, the Nazis and the Swiss Banks New and Rewised Edition
Copyright © 1991, 1998 by Mark Aarons and John Lofus Copyright Srbija © 2015 ADMIRAL BOOKS, Beograd
MARK ARONS DŽON LOFUS
NEČASIVO ROJSVO Vatikan, nacisti i švajcarske banke Novo i izmenjeno izdanje
„U svakom slučaju, još odavno sam shvatio da je laiku i nekatoliku, ali i većini katolika i pripadnika crkve izvan Vatikana, nemoguće da steknu valjan sud ili izraze pouzdano mišljenje o papskoj politici. Na papine odluke mogu ili moraju da utiču mnogobrojni nedokučivi ili nevidljivi elementi. Štaviše, atmosera u Vatikanu ne samo što je nadnacionalna i univerzalna… već je i četvorodimenzionalna i takoreći vanvremenska… tamo, na primer, Savojsku dinastiju mogu da posmatraju kao prolazni trenutak, a doba ašizma kao običan incident u istoriji Rima i Italije. Oni vreme mere vekovima i planiraju za večnost, i to njihovu politiku neizbežno čini neshvatljivom, zbunjujućom i povremeno moralno neprihvatljivom za praktične i vremenski ograničene umove“.1 − Ser D’Arsi Ozborn, Britanski ambasador u Vatikanu, marta 1947. godine
„Izgleda da je… postignut nekakav dogovor sa Vatikanom i Argentinom… da se zaštite ne samo kvislinzi već i… krivci za užasne zločine počinjene u Jugoslaviji. Pretpostavljam da nam dužnost nalaže da zaštitimo naše agente, iako me to ispunjava gađenjem… te zato u sprezi sa Vatikanom i Argentinom spletkarimo ne bismo li krivcima obezbedili utočište u ovoj drugoj zemlji“.2 − Džon Murs Kebot Ambasador SAD u Beogradu, juna 1947. godine
7
Sadržaj
Predgovor novom izdanju ........................................ Prvi deo Ratni pohod crkve protiv komunizma
1 2 3 4 5 6
Avet nad Evropom ..................................................... Biskup Hudal i prvi talas ........................................... Francuski špijun u Vatikanu .................................... ežak udarac Svetoj Stolici ....................................... Pacovski kanali ........................................................... Zlatni sveštenik...........................................................
Drugi deo Ratni pohod komunizma protiv crkve
7 8 9 10 11 12 13
Vatikanov Crni orkestar ........................................... Katolička vojska Ukrajine ......................................... Diplomatija i obmana................................................ Filbijeva veza............................................................... Barbi i američkipacovski kanali ............................... Zaključci ...................................................................... Zaključci: preispitivanje ............................................ Pogovor ....................................................................... Zahvalnice ................................................................... Završne napomene..................................................... Bibliografija .................................................................
9
Predgovor novom izdanju Jedna tako mala knjiga kao što je ova izazvala je tokom godina svojeg postojanja puno protivrečnih reakcija. Posle prvog pojavljivanja u Britaniji 1991. godine pod naslovom Pacovski kanali, prevedena je na više jezika, uključujući poljski, rancuski, italijanski, pa čak i srpski. Izdanja na stranom jeziku bila su obja vljena u svim zemljama koje su imale određenu ulogu – većinom značajnu – u vatikanskim operacijama prebacivanja nacističkih ratnih zločinaca iz Evrope pred nosom savezničkih grupa koje su ih lovile u bezbedno okrilje Latinske Amerike (ponajviše u Argentinu), ali i u Britaniju, Kanadu, Sjedinjene Države i Australiju. Srpsko izdanje bez sumnje je bilo upotrebljeno kao propagandno oružje pravoslavnih Srba protiv hrvatskih katolika u balkanskom ratu koji je izbio odmah pošto je knjiga bila prvi put ob javljena. Jedno od najznačajnijih otkrića u prvoj polovini knjige jeste uloga katoličkog sveštenika oca Krunoslava Draganovića u prebacivanju stotina traženih ratnih zločinaca iz Evrope po nalogu najviših zvaničnika u Vatikanu. Detaljni prikaz krvavih zločina koje su hrvatski ašisti počinili nad Srbima, Jevrejima i Romima dat u prvoj polovini ove knjige izazvao je veliko interesovanje među srpskim nacionalistima širom sveta. Neki australijski Srbi su nam se čak obratili tražeći da pružimo podršku nacionalističkom pokretu u Bosni devedesetih godina. Nepotrebno je reći, zahvaljujući našim temeljno sprovedenim istraživanjima u Bosni i Hrvatskoj, da je ovaj zahtev bio odbačen kao pokušaj da se obezbedi naša podrška za genocid koji je srpska strana izvršila devedesetih godina kao neku vrstu „opravdane“ odmazde za genocid koji su Hrvati počinili pola veka ranije. U Americi je ova knjiga objavljena 1991. godine pod naslovom Nečastivo Trojstvo i nešto kasnije je poslužila kao osnova za speci jalnu emisiju ABC-ovog Prajm Tajma o nacistima u Argentini, omiljenoj destinaciji oca Draganovića i njegovih nadređenih vatikanskih sponzora, prvenstveno tadašnjeg pomoćnika državnog sekretara Đovanija Montinija (kasnije Pape Pavla VI), za prebacivanje ratnih zločinaca. Pošto smo objasnili kako je unkcionisala vatikansko-argentinska veza, dostavili smo ABC-u obaveštajne dokumente u kojima je pouzdano identifikovan Rajn11
NEČASTIVO TROJSTVO
hard Kops, nemački obaveštajni oficir koji je zajedno sa biskupom Alojzom Hudalom i Vatikanom radio na prvim operacijama prebacivanja nacista opisanim u Poglavlju 2. Pošto je poslao stotine svojih nacističkih kolega u Argentinu, Kops je i sam otišao tamo i odmah se latio pisanja antisemitskih propagandnih tekstova i okupljanja sa drugim odbeglim ratnim zločincima radi podsećanja na „dobra stara vremena“ pod rećim Rajhom. Prema većini dokumenata pomenutih u ovoj knjizi koji se odnose na vatikanske mreže za prebacivanje nacista, putevi su uglavnom vodili u Argentinu, bez obzira da li je begunac bio Nemac, Hrvat, Slovak ili Austrijanac. Kada je Sem Donaldson predočio Kopsu naše dosijee o njego voj prošlosti, ovaj je priznao. Neznajući da ga snimaju kamerom, uhvaćen je kako šapuće ime mnogo višeg nacističkog unkcionera, Erika Pribkea. elevizijskom gledalištu (i svakom nacisti u Južnoj Americi) to je izgledalo kao da jedan ratni zločinac odaje drugog ne bi li sačuvao kožu. Kada je emisija prikazana, Kops je u opravdanom strahu od odmazde prebegao u ierra del Fuego, Ognjenu Zemlju. Istina je da je ABC-ov producent, Hari Filips, prethodno već bio identifikovao Pribkea kao metu. Mesecima pre prikazivanja televizijske emisije, Hari je prečešljao Argentinu u potrazi za nacistima. Jednog jutra se javio u redakciju i izjavio da je na tragu jednom od najzloglasnijih ratnih zločinaca, Eriku Pribkeu, ali niko nije tačno znao kakva je nedela ovaj počinio. Čak je i Simon Vizental uspeo da pronađe samo neodređenu vezu između Pribkea i jednog SS oficira u Veroni, u Italiji. Mi smo bili nešto srećnije ruke. Jedan od naših izvora u američkoj vojnoj kontraobaveštajnoj službi, pokojni Vilijem Parkinskon, priložio je strogo poverljivi dvotomni indeks koji je Mornarička obaveštajna služba Sjedinjenih Država sastavila na kraju Drugog Svetskog rata. U starim obaveštajnim dokumentima nalazilo se ono što je promaklo Vizentalu: pre nego što je Pribke otišao u Veronu na svoj poslednji službeni zadatak, najveći deo rata proveo kao vršilac dužnosti šea Gestapoa u Rimu.rebalo nam je trideset sekundi da dođemo do odgovora. Pribke ne samo da je mučio savezničke agente, već je i lično organizovao zloglasni pokolj nenaoružanih građana Rima u Ardeatinskim pećinama. Uz pomoć nekoliko izvora, uključujući bivšeg ambasadora Australije gospodina Mela Semblera i gospođu Beti Sembler, koji 12
Predgovor
su nam poklonili redak naslov o ašizmu u Italiji, istražili smo Pribkeovu prošlost. Kada ga je Sem Donaldson suočio sa obimnim obaveštajnim zapisima i originalnim nacističkim dokumentima, Erih Pribke se pokazao dovoljno glup da na nacionalnoj televiziji prizna da je zaista odgovoran za pokolj u Ardeatinskim pećinama. Pribke je bio prvi vatikanski nacista koga je Argentina izručila Italiji da mu sude zbog počinjenih zločina. Ali to nije bio lak proces. Menemova vlada je najpre napala ugled ABC-a i pokušala da odloži Pribkeovo izručenje. U ABC-u su obećali da će pratiti Pribkeov slučaj do kraja. Džon Lofus, jedan od autora ove knjiga, iznenada je dobio poziv od Menemove vlasti da dođe u Buenos Aires i govori na Međunarodnom seminaru o antisemitizmu. Ubrzo se pokazalo zašto: argentinska vlada je htela da Lofus govori o nacistima u Americi, i da na taj način odvrati pažnju sa nacista u Argentini. Pokazalo se da je konerencija bila propagandni napor da se prikrije tamna strana uloge Huana i Evite Peron u odobravanju argentinskih viza Vatikanu radi izvlačenja nacista iz Evrope, o čemu ćemo predočiti dokaze kasnije u knjizi. Nekoliko govornika prikazali su prisustvo nacista u Argentini kao zanemarljivo, branili su Peronove i veličali predsednika Menema zbog hrabre odluke da odobri inspekciju argentinskih doseljeničkih dosijea. Bilo je to prazno obećanje. Malobrojnom timu jevrejskih dobrovoljaca i stručnjaka omogućen je uvid u obimnu doseljeničku dokumentaciju, ali ne i u obaveštajni indeks. Lotus je dao istraživačima kopiju američkog obaveštajnog indeksa, kao i spisak brodova iznajmljenih za prevoz nacista do Buenos Airesa. Argentinski dosijei su odjednom počeli da daju dokaze o najružnijem poglavlju u istoriji ove zemlje. Kao što ova knjiga pokazuje, Huan i Evita Peron su ukazali gostoprimstvo nekim od najgorih nacističkih masovnih ubica u Drugom Svetskom ratu, među ostalima i Anti Paveliću, poglavaru „nezavisne“ hrvatske države. Pavelić i skoro kompletan kabinet njegove krvave ustaške vlade prebegli su preko Vatikana u Buenos Aires, gde je Peron brže-bolje postavio Pavelića za jednog od svojih najviših „savetnika za bezbednost“. Čak ni pažljivo predočene činjenice nisu uspele da omekšaju argentinsku vladu. Prolazili su meseci, i činilo da će se Pribkeova kazna u najboljem slučaju svesti na „zaštitni“ pritvor, pod bla13
NEČASTIVO TROJSTVO
gonaklonom paskom Argentinaca. Na kraju su, međutim, ipak morali da izruče Pribkea, posle gotovo nezapamćenog pritiska međunarodne javnosti. Iz nekoliko naših obaveštajnih izvora stiglo je upozorenje da Pribkea i dalje pokušavaju da zaštite. Znao je previše o vatikanskim pacovskim kanalima do Argentine da bi ikada bilo doz voljeno da mu sude. Na opšte zaprepašćenje, italijanski vojni sud oslobodio je Pribkea na osnovu tehničkog propusta. Žitelji Rima prigušili su osvetljenje u svojim stanovima u znak protesta. Sledećeg jutra, Pribkea su ponovo uhapsili. Vrhovni sud Italije doneo je odluku da mu sudi građanski sud. Ali na naše ogorčenje, Pribkea su osudili samo na pet godina, što je otprilike iznosilo po nedelju dana zatvora za svaku osobu koju je ubio u Ardeatinskim pećinama. Kao što ćemo kasnije otkriti, Pribkea su zaista štitile milosrdne crkvene snage. Pribke je previše znao o vatikanskim pacovskim kanalima, i nije čak ni odslužio kaznu u zatvoru, već je više meseci udobno živeo u „kućnom pritvoru“ u jednom katoličkom manastiru.1 U martu 1998. godine, italijanski vojni sud ponovo je razmotrio slučaj, i ovaj put odlučio da ga osudi na doživotnu robiju. Pribke je pre toga već bio prebačen u bolnicu koja se ironi jom slučaja nalazila u jevrejskoj četvrti Rima. U aprilu 1998. godine, dok ovo pišemo, čini se malo verovatno da će Pribke odslužiti u zatvoru više od nekoliko simboličnih dana svoje „doživotne kazne“. Kako je osvedočeni nacistički ubica uspeo da izbegne kaznu? Šta je to Pribke znao da mu bude dodeljen tako poseban tretman? Odgovor leži među tajnama obelodanjenim u prvobitnom izdanju ove knjige, i u novom materijalu koji smo dodali u trinaestom poglavlju. Pored ostalog, ovo novo poglavlje bavi se jednom od najbolje čuvanih tajni Vatikana i Britanske tajne službe. ežeći da zado volje sopstvene ekonomske interese, britanski špijuni – od kojih mnogi potiču iz bankarske i inansijske elite –prisluškivali su švajcarske banke i razbili njihove telegramske šire. Negde među zapadnim obaveštajnim dokumentima nalaze se i dokazi o korupciji Švajcaraca u finansijskim poslovima sa rećim Rajhom, kao i optužujući dokazi protiv braće Dals – Džona Fostera i Alena – čiji su američki klijenti takođe ulagali u reći Rajh, zajedno sa velikim brojem britanskih industrijalaca i finansijera. 14
Predgovor
Još značajniji za glavne teme ove knjige, elektronski zapisi švajcarskih banaka otkrili su ulogu koju je Vatikanska banka imala u investiranju bogatstva Katoličke crkve u Hitlerovu Nemačku, kao i u prebacivanju ogromnog blaga rećeg Rajha – pokradenog od žrtava – iz Evrope u bezbedno okrilje nacističke dijaspore u Latinskoj Americi, i to ponajviše u Argentini Huana Perona. Prema našim izvorima u obaveštajnoj zajednici – čiji su podaci detaljno predstavljeni u nastavku ove knjige, Tajnom ratu protiv Jevreja – dosijei britanskih deširanata kriju mnogobrojna otkrića. Rečeno nam je, na primer, da je tajna nemačka obaveštajna grupa, koja je radila pod okriljem nacističke vazduhoplovne oba veštajne službe, deširovala privatne širovane poruke Alena Dalsa iz Švajcarske, koje su otkrile njegove izdajničke aktivnosti u korist bogatih klijenata u isto vreme dok je zvanično rukovodio anti-nacističkim obaveštajnim operacijama za američku vladu. Dok jevrejske grupe pokušavaju da izvrše pritisak na švajcarske bankare da otvore svoje dosijee, najbolji dokazi leže u komunikacionim obaveštajnim seovima Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) u Merilendu i Štabu za vladine komunikacije u Čeltenhamu u Engleskoj. Materijal upotrebljen u novom poglavlju ove knjige donekle osvetljava najružniju tajnu Drugog Svetskog rata: krvavi krug zapadnog novca opranog kroz Švajcarsku do rećeg Rajha, pa odatle kroz Vatikansku banku do Latinske Amerike i konačno nazad do prvobitnih vlasnika u Nemačkoj. Celokupan sistem malverzacija uspostavljen je radi zarade nekolicine pronacističkih zapadnih investitora, i da obezbedi Vatikanskoj banci da održi poslovne knjige Svetog Petra u ravnoteži bez obzira na to koja strana pobedi u Drugom Svetskom ratu. Čemu nas je sve to naposletku podučilo? Možda je pouka ta da možete da ubijete i da ostanete nekažnjeni, samo ako ste dovoljno bogati. Na kraju krajeva, nacisti – uz pomoć svojih zapadnih i vatikanskih saradnika – jesu prošli nekažnjeno. Veliki broj nacističkih masovnih ubica nije čak ni potražio utočište u Argentini, već su se jednostavno raštrkali po Britaniji, Americi, Autraliji i Kanadi, gde je trebalo trideset do četrdeset godina da im se uđe u trag. U međuvremenu su većinom umrla ili postali prestari da im se sudi za nešto ozbiljnije od proceduralnih prekršaja u procesima imigracije i naturalizacije. Bile su to pouke koje je svaki masovni ubica u poslednjih pedeset godina naučio i vešto primenio u brojnim genocidima koji su usledili posle nacističkog Holokausta. 15
NEČASTIVO TROJSTVO
Pavelićev hrvatski ašistički pokret iz Drugog Svetskog rata vaskrsnuo je u sadašnjoj hrvatskoj vladi na čelu sa Franjom uđmanom, voljom ironije bivšim komunističkim generalom koji je služio pod Maršalom itom. Okrutnost komunističke odmazde nad ustašamau posleratnim godinama preslikana je u srpskim nedelima u Bosni devedesetih godina, i hrvatskim represalijama nad Srbima i muslimanima. Ironija je u tome da pedeset godina posle Drugog Svetskog rata i dalje tragamo za ratnim zločincima na Balkanu, i uprkos velikim naporima i dobrim namerama ljudi širom sveta ne uspevamo da izvršimo taj zadatak, kao što nismo uspeli ni da pri vedemo Antu Pavelića i njegove koljače pred lice pravde pedeset godina ranije. Da smo bili uporniji u progonjenju Pavelića 1947. godine, možda bismo izbegli obnovu nasilja koja je dovela do smeštanja savezničkih jedinica u toj tužnoj i napaćenoj zemlji. Nije slučajnost što je Pavelićev poručnik Srečko Rover – čije su uloge u svirepim zločinima u Sarajevu i okolini tokom Drugog Svetskog rata i u britanskim obaveštajnim terorističkim mrežama krajem četrdesetih godina dokumentovane u šestom poglavlju ove knjige – davao stručne savete uđmanovoj vladi kako da sprovede uspešan pokolj. Nije slučajnost ni to što su Rover i njegovi ustaški kamaradi bili prebačeni kroz vatikanske pacovske kanale u Argentinu, Ameriku, Kanadu, Australiju i Britaniju, gde su obučili novu generaciju na Zapadu školovanih hrvatskih ratnih zločinaca, koja je napustila svoje nove domovine da bi ubijala Srbe i muslimane u balkanskim sukobima devedesetih godina. Nadamo se da bi ova knjiga mogla našoj deci da ponudi malo drugačiju pouku. Pre ili kasnije, svi tajni zločini izađu na videlo i pred sud istorije. Bez obzira na bogatstvo ili uticaj na medije, oni što alsifikuju istoriju budu otkriveni. Pre ili kasnije, istina se pomoli čak i iz najmračnijih kutaka obaveštajnih laguma. Samo ne, reklo bi se, iz prepunih vatikanskih riznica. U vremenu kada se dogodilo nezamislivo čudo da tajne Kremlja budu konačno obelodanjene zahvaljujući političkom i državničkom delovanju Gorbačova i Jeljcina, poslednje tajne dvadesetog veka i dalje leže zakopane ispod Svete Stolice. Kada smo počeli da istražujemo za potrebe ove knjige, nekoliko vodećih katoličkih istoričara u Rimu izjavilo je da je tadašnji Papa, Jovan Pavle II, bio smatran radikalom jer je učinio da između 1891. i 1922. tajni vatikanski arhivi budu otvoreni za javnost. Možda nisu bili u potpunosti svesni ironije svoje izjave. 16
Predgovor
Vatikan, međutim, nastavlja da zataškava istinu i tokom de vedesetih godina. U septembru 1997, Vizentalov centar imao je intervju sa Papom Jovanom Pavlom II, i tom prilikom zatražio da vatikanski tajni arhivi koji se odnose na ovaj period istorije budu otvoreni za javnost. Povod je bila godišnja konerencija Međunarodne komisije hrišćana i Jevreja u Rimu. Direktor evropskog odeljenja Vizentalovog centra rekao je monsinjoru Remiju Hohmanu, generalnom sekretaru Papske komisije za odnose sa judaizmom, da „u svetlosti glasina koje kruže o pomoći Vatikana ratnim zločincima, cenili bismo odluku da se otvore arhivi“. užan je epilog da je pedeset godina posle događaja zabeleženih u ovoj knjizi – i dosta vremena posle objavljivanja obimnih dokaza koji optužuju Svetu Stolicu –monsinjor Hohman odgovorio da Vatikan „neće razmatrati pitanje, da to ne dolazi u obzir“.2 Nekoliko meseci kasnije, Vatikan je najavio da će konačno otvoriti dosijee o zloglasnoj Inkviziciji, više od pet stotina godina posle krvavih događaja u kojima je toliko nedužnih trpelo teror Crkve. Izgleda da su tajne Pape Pija iz doba nacizma podjednako bolne i štetne za „prinčeve Katoličke crkve“ da, poput dosijea o Inkviziciji, moraju da ostanu zakopane dugo pošto je istina tako podrobno dokumentovana u ovoj, trenutno najsveobuhvatnijoj istoriji vatikanskih pacovskih kanala. Rešenost Vatikana da sakrije ovaj deo istorije Crkve ilustruju dokumenti o razdoblju nacizma koje je u Rimu objavio Edvard Klensi, kardinal rodom iz Australije, u martu 1998. godine. „Pamtimo: sećanje na Šou“ je dokument od deset stranica za koji je Crkvi trebalo deset godina da ga pripremi. Iako je to dosad najbliža stvar stavu o odgovornosti Crkve za patnje Jevreja, karakterističan je po tome što ni u njemu nema pomena o vatikanskim pacovskim kanalima uspostavljenim sa ciljem da se pomogne masovnim ubicama da izbegnu pravdu. Ne čudi, dakle, što u njemu nema reči o odluci Vatikana da tridesetih godina uloži sredstva u reći Rajh, niti o svemu što je Crkva bila spremna da učini ne bi li povratila svoje bogatstvo iz pepela rećeg Rajha. Dokument ne govori ni o ulozi Crkve u stavljanju Vatikanske banke na raspolaganje nacistima i njihovim brojnim zapadnim investitorima radi nezakonitog transera novca i drugih vrednosti – većinom opljačkanih od žrtava – iz Evropa u sigurne ruke nacističke dijaspore u Argentini Huana i Evite Peron. 17
NEČASTIVO TROJSTVO
Nadali smo se da će ovo deli poslužiti kao putna mapa drugim istoričarima, i nismo se razočarali. U aprilu 1998. godine, jevrejski istraživači iz Buenos Airesa objavili su dvotomni zbornik dokumenata preuzetih iz dotle tajnih doseljeničkih dosijea. Ovi zapisi otkrivaju ono što je Vatikan pola veka pokušavao da sakrije. U zvaničnim argentinskim dokumentima nalazi se skriven dramatičan dokaz da je priča koju ovde iznosimo tačna u svim najvažnijim tačkama. Argentinski papiri prepuni su dokaza o nedozvoljenim radnjama oca Draganovića, Ante Pavelića i Ferdinanda Durčanskog, čija imena se uz više pojedinosti pojavljuju na stranicama koje slede. Zahvaljujući nezavisnoj potvrdi iz Buenos Airesa, više ne može biti sumnje da je ono što smo napisali istina. Kad smo u martu i aprilu 1998. godine dovršili dopunu ove knjige, dve međunarodne medijske grupe izvršile su sopstveno istraživanje i potvrdile ono što smo mi dokumentovali sedam godina ranije. Radeći nezavisno jedni od drugih, BBC i US Njuz end Vorld Riport došli su do istih zaključaka o vatikanskim pacovskim kanalima i ključnoj ulozi argentinske vlade Huana i Evite Peron u nezakonitom gostoprimstvu ukazanom hiljadama nacističkih begunaca iz Evrope3. Bez obzira na to šta Vatikan pokušava da učini ne bi li porekao svoju ulogu, istina nastavlja da izbija na videlo: vatikansko-argentinska veza dokazana je činjenica. Za nacističke begunce, svi putevi su zaista vodili u Rim. Mark Arons i Džon Lofus aprila 1998. godine
18
