Teška bugarska ĉizma Novica Pašić | 01. mart 2014.
Ubio sam 60 popova, 200 ĉinovnika i preko 3.000 civila. Vlasti uvele nove nastavne planove i školske udžbenike
Ostaci Srba stradalih u Surdulici
U SRCU porobljene Evrope, kada su Austrougarska i Nemaĉka bile na vrhuncu moći, u okupiranoj i podeljenoj Srbiji narod je, poĉetkom 1917. godine, podigao ustanak za osloboĊenje od agresora. VoĊa tog oruţanog pokreta masa bio je vojvoda Kosta Vojinović, rezervni potporuĉnik srpske vojske. Mladi intelektualac, školovan u Beogradu i Beĉu, borio se i u Balkanskom ratu kao obveznik, a 1914. godine kao dobrovoljac u odredu vojvode Vuka. Braneći odstupnicu srpskoj vojsci 1915. godine, teško je ranjen u istoĉnoj Srbiji i zato je ostao u kući svog oca u Kosovskoj Mitrovici da bi vidao ratne rane. Sve što se zbivalo u Topliĉkom ustanku vezano je za liĉnost Koste Vojinovića. MeĊutim, danonoćni san o slobodi nije dosanjao: stradao je u 26. godini ţivota, 23. decembra 1917. godine. Okupator je podelio Srbiju prema ranijem dogovoru izmeĊu Centralnih sila i Bugarske od 6. septembra 1915. godine. Austrougarska je formirala Vojni generalni guvernman Srbija, a Bugarska Vojnoinspekcijsku oblast Morava i Vojnoinspekcijsku oblast Makedonija. Vojske dve drţave na samom poĉetku okupacije nemilosrdno su poĉele da gaze sve odredbe meĊunarodnog ratnog prava. Stvaran je reţim sa ciljem dugotrajne okupacije, a vlasti su taj najvaţniji zadatak poĉele da ostvaruju uvoĊenjem novih nastavnih planova i školskih udţbenika. U vojnom pogledu sav aktivni i rezervni boraĉki sastav srpske vojske (regruti, poslednja odbrana, dobrovoljci) odmah je sproveden u zarobljeniĉke logore. Tamo su, uz prinudan rad, drţani u starim vojniĉkim kasarnama ili kazamatima i fiziĉki i zdravstveno uništavani do smrti. Na osnovu ankete koju je sproveo Švajcarac Arĉibald Rajs, utvrĊene su straviĉne brojke. Samo u Vranjskom okrugu od novembra 1915. do aprila 1916. godine, pobijeno je oko 500 intelektualaca i oko 3.000 ostalih ţitelja Vranja i okoline. Bugarska vlada je prema srpskom stanovništvu sprovodila najdrastiĉnije mere - od svakodnevnih hapšenja do ubijanja. Pukovnik Kalkandţijev, komandant 42. puka bugarske vojske odgovoran je za najveća zlodela uĉinjena srpskom narodu. Na suĊenju 1918. godine pred bugarskim vojnim sudom, prema zapisu ameriĉkog novinara Vilijema Drajtona, branio se sledećim reĉima: "Ubio sam 60 popova, 200 ĉinovnika i preko 3.000 civilnih lica ne obazirući se da li je neko bio Srbin, Jevrejin, Ciganin ili Turĉin, jer sam raspolagao punim ovlašćenjem moje
vlade da ubijem svakog na koga posumnjam da bi mogao biti štetan ili opasan po Bugarsku". Presuda je bila oslobaĊajuća!
PUSTOŠ MESOPOTAMIJEINTERNIRANI Srbi su obavljali teške radove na poljoprivrednim imanjima, u radionicama i magacinima, na gradnji planinskih komunikacija, u rudnicima, na utovaru i istovaru vagona, vojnih kamiona, u solanama, na izgradnji fortifikacionih objekata na austrijsko-italijanskom frontu. Srbi su radili i na dovršenju bagdadske ţeleznice i u pustinjama Mesopotamije.
Kakva je bila genocidna politika bugarskih vojnih i civilnih vlasti najbolje ilustruju ĉinjenice o stradanjima u Dubokoj dolini, tesnoj i vlaţnoj jaruzi kod Surdulice. Već pominjani novinar V. Drajton nazvao je "Sloter hauz of Serbia" (srpska kasapnica). Posleratni istraţivaĉi daju razliĉite brojke ubijenih: Sreten Dinić navodi 5.000-6.000 ljudi, dr Jovan Hadţi-Vasiljević - 2.000, ali izgleda da je najverovatnija procena dr Arĉibalda Rajsa - 2.000 do 3.000 muškaraca, ţena i dece. Mesto gde su stradali neduţni Srbi posetio je dr Rajs, posle osloboĊenja i ostavio sledeći zapis: "To je jedna jaruga dosta duboka ali tesna kroz koju protiĉe jedan potoĉić kada pada kiša... Trebalo je samo podići suvo lišće, kopati malo i videti šta zemlja skriva... Pošto smo izvadili kosti od najmanje pet leševa, od kojih jednog sveštenika koga smo poznali po odeći... saznali smo da ta raka sadrţi još veliku koliĉinu kostiju drugih leševa. Konstatovao sam, takoĊe, veliko kamenje koje pokriva raku, od kojih su mnogi poprskani krvlju, kao da su dţelati svoje ţrtve ubijali kamenjem i bacali u raku. Cigani su me uveravali da ovi nesrećnici nisu svi bili mrtvi kada su ubijani kamenjem i bacani u raku". U Austrougarskoj okupacionoj zoni, takoĊe je vršeno interniranje muškaraca od 15 do 50 godina, kao i svih pripadnika vojno-politiĉkih organizacija ("Narodna odbrana", "Crna ruka", "Jugoslovenski klub"), zatim zaposlenih iz novinskih redakcija i sportskih organizacija "Dušan Silni" i "Obilić". Tokom okupacije 1915. i 1916. godine uhapšeni su slati u logore Boldogason, Arad, Ašah, Drocendorf, Keĉkeret, NaĊmeĊer, Neţider, Ĉegled, Hajnrihsgrinu, Vac, Ĉeški Brauna, kao i u Doboj i Petrovac na moru. Zatoĉeno je 150.000 civila iz Srbije i srpskih podanika iz Austrougarske monarhije. MeĊu interniranim bilo je ţena i dece mlaĊe od 17 godina. Srpski narod, pritisnut okupatorskom ĉizmom, preţivljavao je teške dane ĉekajući sveobuhvatnu ofanzivu za konaĉno osloboĊenje zemlje. MeĊutim, ratne okolnosti u drugoj polovini 1916. godine na raznim frontovima jasno su ukazale da je dan osloboĊenja Srbije bio još daleko. Do tog dana, u drugoj polovini 1918. godine, u Srbiji će se mnogo toga još dogaĊati, a naroĉito u februaru i martu 1917. godine, kada će u Topliĉkom ustanku narod iznedriti svog ratnog voĊu Kostu Vojinovića Kosovca, vojvodu i rezervnog potporuĉnika Srpske vojske.
Beg od zuluma Arnauta Novica Pašić | 02. mart 2014.
Kosta Vojinović dodao svom imenu nadimak Kosovac pamteći svoje poreklo. Dobrovoljci dali veliki doprinos u Kolubarskoj bici
Porodica Koste Vojinovića
U VELIKOM ratnom vrenju u Srbiji s kraja 19. i poĉetkom 20. veka zapoĉeo je svoje odrastanje Kosta Vojinović. Poreklom je sa Kosova i Metohije, iz okoline Vuĉitrna, odakle su njegovi stari pobegli u Srbiju, ispred arnautskog zuluma. Mladi Kosta će kasnije u Topliĉkom ustanku svom imenu i prezimenu dodati nadimak Kosovac, istiĉući na taj naĉin svoje poreklo, ali i nadahnuće za borbu koju su na toj svetoj srpskoj zemlji veĉno vodili njegovi preci. Kosta Vojinović je roĊen u Smederevu, 13. maja 1891. godine, gde su se nastanili roditelji posle dolaska sa Kosova. Porodica Vojinović bila je za ono vreme dobro stojeća, u svakom pogledu. Otac Jovan završio je vojne škole u Rusiji i po povratku u Srbiju radio kao drţavni ĉinovnik u Glavnoj poreskoj upravi, a kasnije bio predsednik opštine u Kosovskoj Mitrovici. Od oca je ĉuo prve priĉe o srpskom stradanju, jer je za ono vreme imao solidno obrazovanje i poznavao srpsku istoriju. Dok je još bio mali, Kosti je umrla majka Sofija. Maćehu nije prihvatio, pa je najveći deo vremena provodio kod majĉine porodice, naroĉito kod ujaka Pante Grujića, oficira srpske vojske koji je u Prvom svetskom ratu, bio komandant Moravske divizije. Za pokazanu hrabrost i uspešno rukovoĊenje divizijom u ratu odlikovan je KaraĊorĊevom zvezdom sa maĉevima trećeg i ĉetvrtog stepena i postao dvostruki vitez ĉasti i unapreĊen u ĉin generala. Svakako je mladi Kosta i od ujaka Pante slušao kazivanja o rodoljublju, borbama, pobedama i stradanju srpskog ţivlja. Osnovno školovanje Kosta Vojinović zapoĉinje u Smederevu a nastavlja u Beogradu sve do šestog razreda gimnazije. Nakon toga, otac Jovan mu, posredstvom austrijske firme "Šenker", koja je imala svoje predstavništvo u Beogradu, omogućava nastavak školovanje na Trgovaĉkoj akademiji u Beĉu. Sa diplomom trgovca i odliĉnim znanjem nemaĉkog jezika, vraća se u Srbiju, u Vranje, gde mu otac sluţbuje. Mladi Kosta će tu izbliza videti i upoznati brojne borce, srpske rodoljube, koji su u Vranju imali svoju bazu. Odatle su, preko stare srpsko-turske granice, stizali na prostor Makedonije da bi se borili za osloboĊenje porobljenog srpskog naroda. Upravo tada, sa zetom Dušanom Kalĉićem, osnovao je firmu s nazivom "Komisiono-špediterska radnja Kalĉić-Vojinović". U Vranju je u to vreme delovao deo Glavnog odbora Srpske revolucionarne organizacije, koji je rukovodio makedonskim poslovima, a time i ĉetniĉkim borbenim akcijama. U njemu su bili Ljubo Davidović, bivši ministar; Ljubo Jovanović, profesor univerziteta; V. Karić, apotekar iz Vranja; S. Zlatiĉanin, profesor Vranjske gimnazije; Jovan Nenadović, artiljerijski kapetan; dr Dragiša Đurić, statistiĉar; Ljubo Vulović, kapetan i Petar Pešić, major i drugi.
LEGENDARNI VOJVODA VUKVOJIN Popović, vojvoda Vuk roĊen je u Sjenici 1881. godine a poginuo na Solunskom frontu u odsudnoj bici na Gruništu 1916. Kada su prve ĉete s proleća 1905. krenule iz Kragujevca u Staru Srbiju, u ĉeti Borka Paštrovića bio je i Vojin. U borbama sa Turcima na Ĉelopeku bio je veoma odluĉan, hrabar i beskompromisan i saborci ga biraju za vojvodu. Od tada će biti poznat kao vojvoda Vuk. Ratni put će nastaviti preko Kumanova, Bitolja, Elbasana, Govedarnika, Dukata, Kurajĉice, Beograda, Vlasine, Albanije, Kajmakĉalana, do Sive stene i Gruništa. Osvajajući
vrh Kajmakĉalana, poginuo je u neravnopravnoj borbi protiv Bugara. Saborci su mu podigli spomenik na Topliĉinom vencu u Beogradu.
U akcijama na makedonskom prostoru uĉestvovali su već prekaljeni gorski vukovi: Jovan Stojković Babunski, Jovan Stanojković Dovozenski, Vasilije Trbić, Pavle Mladenović, Vojislav Tankosić, Savatije Milošević, Joksim Mihajlović, ĐorĊe Skopljanĉe, Vojin Popović, kasnije poznat kao vojvoda Vuk i drugi. Svakodnevno putujući svojim trgovaĉkim poslom mladi Kosta Vojinović je nalazio vremena da neopaţen zaĊe u srpska sela i uspostavi kontakt sa ĉetnicima od kojih je dobijao informacije o borbama i uspesima srpskih boraca. To je u njemu uĉvršćivalo veru da će ubrzo doći dan kada će celi srpski narod biti slobodan. Uspešnu poslovnu karijeru mladog trgovca prekida obaveza prema otadţbini 1911. godine kad odlazi na odsluţenje vojnog roka. U vojnoj kasarni u Beogradu stekao je potrebna znanja za odbranu zemlje, koja će, tako se ispostavilo, odmah primeniti u praksi. Ĉim je skinuo uniformu, zapoĉeo je Prvi balkanski rat, pa je u borbeni stroj stupio kao obiĉan redov i prošao je put od Kumanova do Bitolja. Nakon završetka rata i osloboĊenja srpskih teritorija Kosta Vojinović se vraća svojoj preduzetniĉkoj firmi da nastavi trgovaĉke poslove, ali naglo prekida posao ĉim je zapretila Austrougarska. Odmah se dobrovoljno javlja da brani otadţbinu i ubrzo stupa u Jadarski odred, kojim je komandovao već proslavljeni Vojin Popović, vojvoda Vuk. Veliki doprinos pobedi srpske vojske u 1914. godini koja je krunisana slavnom Kolubarskom bitkom, dali su i dobrovoljci meĊu kojima je bio i Kosta Vojinović. Za ispoljenu hrabrost i umešno vojniĉko vladanje, proizveden je u ĉin rezervnog potporuĉnika Srpske vojske. U septembru 1915. godine, kada se trojni okupator svom silinom ponovo ustremio na malenu Srbiju iscrpljenu prethodnim borbama i satrvenu epidemijom pegavog tifusa, rezervni potporuĉnik Kosta Vojinović našao se u obnovljenom Odredu vojvode Vuka koji je upućen na planinu Ĉemernik, prema Bugarskoj, da bi osigurao bok srpskim armijama. U tim krvavim bitkama Kosta Vojinović se junaĉki borio i bio ranjen, ali iz borbenog stroja nije izlazio, već se sa odredom povukao do sela oko Vuĉitrna. Tu ga je uz ĉvrstu "besu" prihvatio Arbanas Ali Šalja i ilegalno prebacio do Kostinog oca Jovana, koji je do okupacije sluţbovao u Kosovskoj Mitrovici, kao predsednik opštine.
Vojvoda u dve uloge Novica Pašić | 03. mart 2014.
Od aprila 1916. do februara 1917. godine širom Srbije, a posebno u Toplici, ibarskoj dolini, Kosanici i Jablanici, na Rogozni, Jastrepcu i Kopaoniku pojavljuju se organizovane ĉetniĉke jedinice
Uroš Kostić Rudinac
ODMAH posle završetka vojnih operacija Srbija je rasparĉana i podeljena, a onda je zapoĉeo teror okupatora nad neduţnim narodom. Srbi su, kao odgovor, svakim danom pojaĉavali otpor - sabotaţama, oruţanim diverzijama i pasivnim otporom. Vojni obveznici, sposobni za borbu, poĉeli su da se okupljaju u šumama i planinama prokupaĉkog, leskovaĉkog i vranjskog okruga. Od aprila 1916. do februara 1917. godine širom Srbije, a posebno u Toplici, ibarskoj dolini, Kosanici i Jablanici, na Rogozni, Jastrepcu i Kopaoniku pojavljuju se organizovane ĉetniĉke jedinice - grupe srpskih vojnika obveznika i regruta, koji će kasnije ĉiniti jezgro odreda za voĊenje ustanka. Zapoĉelo je lagano i organizovano buĊenje narodnog slobodarskog rodoljublja. Austrougarski konzul u Nišu u jesen 1916. godine, tim povodom piše: "narod u svojim halucinacijama vidi kako u zemlju prodiru oslobodilaĉke srpske trupe..." i precizno zakljuĉuje "da su okupljanja Srba iz okoline Prokuplja, Kruševca, Kragujevca, Prijepolja i Novog Pazara sve organizovanija". Zakljuĉci okupatora su bili taĉni - ljudi su grupno ili pojedinaĉno odlazili u šume, odakle su kretali u oruţane akcije. Neprijatelj nije uspeo da spreĉi bekstvo Srba u planine, ni da pohapsi sve vojne begunce koji su u novembru i decembru 1915. pre povlaĉenja srpske vojske u Albaniju, napuštali jedinice i traţili utoĉište u svojim selima. Prema procenama Vojno-inspekcijske oblasti "Morava" u Nišu, samo u Toplici i Jablanici bilo je 1.000-1.500 odbeglih srpskih vojnika. Kada se izraĉunaju regruti, ranjeni i bolesni vojnici, taj broj je daleko veći. Prva tajna patriotska organizacija je osnovana u Kosovskoj Mitrovici u drugoj polovini 1916. godine, ĉiji je predsednik bio sveštenik AnĊelko Nešić. Prvi i najpoznatiji ustanik bio je Uroš Kostić Rudinac, zemljoradnik iz sela Rudine, koji je delovao na planini Rogozni i u ibarskoj dolini. BuĊenje rodoljublja kod potlaĉenog srpskog naroda naroĉito je podsticao rezervni potporuĉnik srpske vojske Kosta Vojinović. Kad je stao na noge posle ranjavanja, zapoĉeo je da priprema narod za oruţani otpor okupatoru. Odliĉno znanje nemaĉkog jezika Kosti će znatno pomoći u komunikaciji sa austrougarskim okupatorom, posebno sa komandantom austrijske ţandarmerije u Mitrovici koji je stanovao u kući njegovog oca. On ga, ubrzo, prima u svoju sluţbu kao liferanta za šljunak za potrebe njihovih inţinjerijskih jedinica, koje su nasipale prugu Mitrovica - Kaĉanik. Pošto se dobro pokazao, poĉeo je da nabavlja i isporuĉuje ogrevno drvo i meso za austrijsku vojsku kosovskomitrovaĉkog i kruševaĉkog okruga, sa odobrenjem da ga nabavlja na celoj teritorije ondašnje Srbije.
Naravno, on je uz to ispunjavao drugi veoma vaţan zadatak za srpski narod. O tome u dnevniku, sem ostalog, kaţe: "... To sam radio da bih mogao dobiti objavu da se svuda slobodno mogu kretati po Srbiji u cilju podizanja komitskih ĉeta". U zabeleškama u dnevniku, Kosta pominje da su on i njegov otac Jovan uhapšeni 2. januara 1916. godine, kao ĉetnici, ali su usled nedostatka dokaza ubrzo pušteni. TakoĊe, pominje i 7. februar iste godine kada beţi ispred straţara, koji su došli da ga uhapse. Sve se to saznalo kasnije, iz njegovih zapisa, što jasno ukazuje da je Kosta bio veoma aktivan i pre organizovanog ustaniĉkog delovanja. Posebno od 14. marta 1916. godine kada je uspeo da stekne poverenje i naklonost austrijske ţandarmerije za okupirane krajeve, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
HAPŠENjE U SKOPLjUU DNEVNIKU voĊenom u Topliĉkom ustanku 1917. godine, koji su Bugari zaplenili zajedno sa ostalom arhivom, Kosta je zapisao: "da je 20. decembra 1915. godine bio u Skoplju uhapšen od bugarske policije", ali ga je ubrzo spasao neki vojvoda Atanas Albanski, koji je Kostu poznavao verovatno iz njegovih dana kada se trgovaĉkim poslovima bavio na prostoru Makedonije i Stare Srbije.
Koristeći se objavom za slobodno kretanje on na konju putuje po selima i varošima, uspostavlja veze sa viĊenijim ljudima, stvara patriotske ilegalne organizacije, susreće se sa bivšim ĉetnicima i onima koji to ţele da postanu, naroĉito na terenima srednjeg Ibra, Rogozne i Kopaonika. Svuda govori narodu o potrebi organizovanog narodnog otpora neprijatelju. Kosta Vojinović je hrabrio ljude govoreći da Srbija nije zauvek propala, da ima saveznika i da će Srbi pobediti. Pod vidom kupovine stoke za austrougarsku vojsku, kupuje koţu za opanke, fišeklije, redenike i suknena odela i tajno skriva za vremena kada će ustanicima biti od koristi. Austrougarski okupator je od svojih potkupljenih obaveštajaca bio podrobno obaveštavan o aktivnosti svog liferanta za nabavku hrane i vrebao je pogodnu priliku, uz neoborive dokaze, za hapšenje. To bi se sigurno i dogodilo da Kosta nije bio vrlo oprezan. O tome u dnevniku beleţi: "Od 4. marta 1916. godine uspeo sam da ubedim srpski narod da Srbija nije propala i da će ona ipak postojati i ubuduće mnogo veća, kao i da svi treba oruţje paţljivo da ĉuvaju, jer će nam kasnije biti od velike potrebe. Pozivao sam na tajna mesta viĊenije ljude i to im objašnjavao, ali su oni potkazivani od izroda srpskih i obešeni u Kruševcu. Mene je optuţio Obren Gorĉić, kmet sela LivaĊa, te sam samo srećnim sluĉajem izmakao ispred austrijskih ţandarma koji su me jurili. Besumnje i ja bi bio u društvu obešenih". Na desetogodišnjicu obeleţavanja Topliĉkog ustanka njegov otac Jovan potvrdio je navode svog sina da ga je potkazao potkupljeni srpski kmet. Po jednoj, kasnije saznatoj verziji, o poteri su ga obavestili neki prijatelji, meĊu kojima je bio i jedan austrougarski vojnik, poreklom Ĉeh.
Komite razbile ţandarme Novica Pašić | 04. mart 2014.
U blizini Leposavića, na Kosovu i Metohiji, dvojica već iskusnih ratnika, od 16. do 18. avgusta 1916. godine, formiraće Ibarsko-kopaoniĉki ustaniĉki odred
Ibarsko-kopaoniĉki ĉetniĉki odred
KAD je Kosta Vojinović stigao na Kopaonik, već su bile poĉele pripreme za ustanak. Tada se umnogome menja aktivnost rezervnog potporuĉnika srpske vojske i bivšeg „austrougarskog liveranta“. Više nije samo agitator, već dobija ulogu neposrednog organizatora ĉetniĉkih jedinica i pokreta otpora. Svesrdnu pomoć dobiće od ĉetniĉkih grupa koje su već krstarile tom i susednim planinama, a najjaĉa od njih bila je grupa Uroša Kostića Rudinca. U blizini Leposavića, na Kosovu i Metohiji, dvojica već iskusnih ratnika, od 16. do 18. avgusta 1916. godine, formiraće Ibarsko-kopaoniĉki ustaniĉki odred, prvu organizovanu oruţanu formaciju na teritoriji okupirane Srbije. Odred je u prvim danima brojao samo pet boraca: Kosta Vojinović, potporuĉnik - komandir; Uroš Kostić Rudinac iz Rogozne; Aleksandar Piper iz Kosovske Mitrovice; Vlajko Vladisavljević iz Leposavića; Proka Planić iz Zemanice pod Kopaonikom i Radomir Gašić sa Kopaonika. Narod pritisnut straviĉnom okupatorskom torturom snaţno je prihvatio oruţano organizovanje u ĉetniĉke odrede koji se šire od Kosovske Mitrovice prema Brusu i Kruševcu. O tome svedoĉi i austrougarski general-major Hugo Kerhnave u izveštaju pretpostavljenima: „Kao organizator i voĊa ĉetniĉkog rata protiv austrougarske vlade, prvi se istakao srpski kapetan druge klase Kosta Vojinović. Njegove su ĉete već krajem 1916. izvele više uspešnih udara i iznenadnih napada. Tako im je uspelo da namame i unište u zasedi celu ţandarmerijsku patrolu od 14 ljudi“. U prvom sukobu, koji se zbio 10. septembra 1916. godine kod sela Babice, stradalo je 30 ţandarma, a ostali su se razbeţali. Kosta je neprijatelja nadmudrio iako je bio opkoljen. Brzo razmišljajući kako da se izvuĉe iz uskog potoka on je odluĉio da jednu desetinu uputi u pravcu koji je napadaĉ oĉekivao, i ţandarmi su zakljuĉili da su se ĉetnici dali u bekstvo, pa su se svi sjurili na tu stranu. Desetina je u odreĊenom trenutku stala i poĉela da pruţa ţestok otpor, za to vreme Vojinović je sa glavninom zašao iza leĊa okupatora i silovitom vatrom ih uništio. Ohrabreni prvim uspešnim akcijama ustanici Koste Vojinovića, septembra i oktobra 1916. godine, vode uspešne borbe oko Brusa, kod Belog brda na Kopaoniku, u ataru sela Blaţeva i Trske, gde je uništeno poterno odeljenje od 42 vojnika. Na drugom strani, u Ibarskoj dolini i na Rogozni, istiĉe se i Uroš Kostić Rudinac sa svojom ĉetom.
U to vreme u štabu srpske Vrhovne komande razmatrani su razni planovi kako bi se vojsci omogućio brz prodor u okupiranu otadţbinu. Zato je, sem ostalog, u Obaveštajnom odeljenju srpske Vrhovne komande doneta odluka da se na prostor Toplice i Jablanice pošalje sposoban srpski oficir koji će organizovati i pripremiti ĉetniĉke jedinice za diverzantska dejstva i spremno ĉekati poĉetak ofanzive.
PEĆANAC IZ DEČANAKOSTA Milovanović Pećanac, prema podacima iz dnevnika koji je vodio u Prvom svetskom ratu, roĊen je 1879. godine, u selu Deĉani. Oca i majku su mu ubili Arnauti, a ujak ga je prihvatio i podigao. Kada je u Vranju formirana prva ĉetniĉka ĉeta, 1903. godine, u njoj se našao i mladi Kosta. Na Kozjaku, na sastanku ĉetniĉkih voĊa, Kosta Milovanović je izabran za vojvodu. Komandovao je ĉetniĉkim odredom od 1905. do 1907. godine. Bio je uĉesnik Prvog i Drugog balkanskog rata. U Prvom svetskom ratu bori se u svim bitkama, tokom 1914. godine, u sastavu Moravske divizije drugog poziva. Prilikom povlaĉenja srpske vojske 1915. godine, Pećanac je, zahvaljujući iskustvu i poznavanju terena, bio od velike koristi svojoj diviziji.
Pukovnik Danilo Kalafatović, naĉelnik Obaveštajnog odeljenja, u tajnosti je do detalja isplanirao taj zadatak koji je, bez znanja srpske vlade i ministra vojnog generala Boţidara Terzića, odobrio general Petar Bojović, naĉelnik štaba Vrhovne komande. Za izvršenje vaţnog, u suštini obaveštajnog zadatka, odabran je rezervni poruĉnik Kosta Milovanović Pećanac, koji je dobro poznavao teren jugoistoĉne Srbije. MeĊu istoriĉarima postoje razliĉita mišljenja, zašto je izabran baš Pećanac. Pošto se njegov izbor i slanje u Toplicu podudara sa poĉetkom priprema za oštro razraĉunavanje sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, voĊom organizacije „Crna ruka“, koja nije bila u milosti vrhovnog komandanta srpske vojske regenta Aleksandra KaraĊorĊevića, Pećanac je poslat u misiju s ciljem da obuzda mladog Kostu Vojinovića, ĉije politiĉko opredeljenje nije bilo poznato. Pećanac je kasnije priznao da nije bio uvuĉen u organizaciju „crnorukaca“ iz liĉnih razloga, pa je, verovatno, i zbog toga bio pogodan za taj vaţan zadatak. Njegov zadatak je 21. avgusta 1916. godine u Vrhovnoj komandi formulisan u pet taĉaka: da u predelu Toplice i Juţne Morave pronaĊe zaostale vojne obveznike i organizuje ih za ĉetniĉku akciju; da stupi u vezu sa Albancima na Kosovu i pridobije ih za borbu protiv Centralnih sila; da razvije propagandu u narodu i odrţi veru u skori povratak srpske vojske i osloboĊenje; da akcije ĉetnika poĉnu tek kada srpska vojska bude u blizini i Bugari poĉnu da odstupaju. Podrazumeva se stroga tajnost, a on će se kretati u albanskoj odeći radi konspiracije. Eksplozivom koji ponese rušiće komunikacije, pre svega mostove, ali tek kada srpska vojska bude blizu. Nakon dobijanja zadatka Kosta Milovanović je poloţio zakletvu i 15. septembra 1916. godine avionom dvokrilcem tipa „njepar“ krenuo na odredište. Francuski pilot Rene Kornemon je izveo pravi letaĉki podvig jer je bez ikakvih navigacijskih sredstava, uz Pećanĉevo poznavanje terena, avion prizemljio na uskom proplanku zvanom Ravne livade, kod sela Mehane u kuršumlijskom kraju. Avion je uspešno uzleteo i vratio se u bazu.
Ustanak po volji naroda Novica Pašić | 05. mart 2014.
Taktika dogovorena na sastanku 300 ĉetovoĊa iz južne Srbije. Pećanac uzalud tražio da se saĉeka „pogodno vreme
Rodoljub Milinko Vlahović
PRVI susret imenjaka, izaslanika Vrhovne komande srpske vojske poruĉnika Koste Milovanovića Pećanca i Koste Vojinovića Kosovca, u narodu već poznatog i priznatog ustaniĉkog voĊe, desio se 8. novembra 1916. u selu Gornje Spance kod Blaca. Pećanac je povodom toga zapisao u dnevniku: „...Uveĉe u G. Spance, se sastanem sa potporuĉnikom g. Vojinovićem, koji ţivi sa ĉetom u Kopaoniku; jedinstveno oduševljenje; uĉinio mi se kao ĉovek dobrog karaktera; priĉao mi je pobude koje su ga rukovodile da se odmetne u goru; zatim kako je pobio neke Arnaute“. U beleškama za naredni dan dodaje: „... DoĊoše i neki graĊani iz Kuršumlije na sastanak, oduševljenje, zdravice i bratimljenje izmeĊu ĉetnika mojih i g. Vojinovića. Vojinović tog dana poĊe Kopaoniku. Tu sam mu dao uputstva šta i kako treba da radi, i sa njim se bratski pozdravio“. Srdaĉnost, oduševljenje i bratstvo izmeĊu dvojice rukovodilaca ĉetniĉkih jedinica u Toplici i Jablanici neće dugo potrajati. IzmeĊu njih će zapoĉeti da tinja tihi sukob koji će naroĉito biti izraţen tokom rasprava o dizanju i voĊenju ustanka i zadrţaće se sve do propasti ustanka. To se u poĉetku neće primećivati, jer je svako morao da izvršava svoj zadatak. Vojinović je ţeleo da sprovodi volju naroda, što je znaĉilo da neprijatelja treba uznemiravati, nanositi mu stalne gubitke i u pogodnom momentu dići ustanak u svim krajevima jugoistoĉne Srbije. Nasuprot tome, Kosta Milovanović, voĊa po nareĊenju Vrhovne komande, što mu je bio najjaĉi argument u svim raspravama, traţio je da se ĉeka i narod u potaji sprema za borbu. Spremiti se i ĉekati „pogodno vreme“, „saĉuvati narod od ţrtava“, „nije vreme za borbu“, to su bile Pećanĉeve parole. Na organizaciju i aktivnost Topliĉko-jablaniĉkog ustanka imaće znatan uticaj i dolazak grupe crnogorskih ĉetniĉkih voĊa. Poĉetkom oktobra 1916. godine, stigla je grupa koju su predvodili intelektualci: kapetan prve klase Milinko Vlahović i njegov brat Toško, student filozofije; profesor Jovan Radović i podnarednik Milan Drljević, student prava. Njihova prvobitna namera je bila da se preko Rumunije i Rusije domognu Solunskog fronta i tamo sa srpskim jedinicama uĉestvuju u osloboĊenju zemlje. Kad su stigli u Srbiju i ĉuli da postoje
ĉetniĉke jedinice na prostoru Toplice i Jablanice, gde su imali brojne roĊake, odustali su od te namere da bi uĉestvovali u pripremama za dizanje narodnog ustanka.
KAPETAN IZ ROVACAMILINKO Vlahović, kapetan prve klase, roĊen je u selu Trmanje, Rovci u Crnoj Gori, 1881. godine. Na sastanku u Obiliću, Milinko je izabran za vojvodu i odreĊen za komandanta Jablaniĉkog komitskog odreda, koji je pod njegovom komandom oslobodio Lebane, ceo Jablaniĉki srez, MedveĊu i Ţitni Potok. Kreće i na Leskovac, ali, po izriĉitoj Pećanĉevoj naredbi, odustaje od tog napada. Umro je u Beogradu, 6. decembra 1930. godine.
Oruţana dejstva ĉetniĉkih jedinica nisu jenjavala sve vreme dok su se pripremale za ustanak. U tome je, naroĉito, prednjaĉio potporuĉnik Kosta Vojinović sa odredom naoruţanih boraca. Velike uspehe je imao u borbama kod Belog Brda, Blaţeva i Treske. Njegov odred je neprekidno krstario u kopaoniĉko-topliĉkom podruĉju i vodio borbe sa austrijskim poternim odeljenjima. Pećanac, meĊutim, nije odobravao njegove borbene aktivnosti, pa je na svaki naĉin pokušavao da umanji znaĉaj tih akcija. Tako je krajem decembra 1916. godine na adresu Vojinovića stiglo vrlo uvredljivo preteće pismo nominalnog voĊe Pećanca, u kome ga optuţuje da na svoju ruku izaziva i pre vremena zapoĉinje borbu s okupatorom, pritom pljaĉka, otima i siluje, ubija bez suĊenja... Pismo je ĉestitog i istinoljubivog Kostu Vojinovića jako pogodilo i uvredilo. Neistine koje mu je natovario na pleća raţestile su ga, pa je u ljutnji ţestoko negirao sve navedeno, uz napomenu na kraju „da nije duţan da mu polaţe raĉune, jer ne raspolaţe nikakvim dokazima (jer ih niko nije video) da je on stvarno upućen od srpske Vrhovne komande za voĊu ustanka“. Do sukoba i nesporazuma dvojice voĊa dolaziće i kasnije, ali to neće uticati na umanjenje Vojinovićevog borbenog duha i zalaganje za hitno podizanje svenarodnog ustanka protiv okupatora. To se jasno vidi iz podataka da je pred samo savetovanje u selu Obiliću, Kosta posetio sela u Dobriĉu i Pustoj reci gde drţi patriotske govore, formira seoske ĉete i imenuje ĉetovoĊe. Narod ga prihvata kao istinskog voĊu koji nije vezan samo za Kopaonik i gornju Toplicu već i za dobriĉki i pustoreĉki kraj. On razume i shvata narodnu odluku za odluĉno odbacivanje najavljene mobilizacije mladića za bugarsku vojsku. Takav odluĉan narodni stav - da je ustanak neminovan - Kosta Vojinović je ispoljio i na savetovanju 300 ĉetovoĊa iz juţne Srbije, u pustoreĉkom selu Obiliću, gde se većalo o pitanjima borbe protiv okupatora. Kosta Vojinović i Dimitrije Dimitrijević (Pop Mita Komita) bili su veliki zagovornici hitnog podizanja opšteg narodnog ustanka. Da je to bila realnost potvrĊivali su i dogaĊaji koji su se zbivali u same dane savetovanja. Iz topliĉkog sela Pasjaĉa, Vojinoviću su javljali: „planiramo napad na okolne varoši, jer pustiti ga (neprijatelja) da se snaţi bilo bi rĊavo za narod i zato je najbolje grunuti na njega svom snagom, iznenaditi ga i oteti oruţje i municiju što se nalazi po magacinima“. Pošto su mnoge ĉetovoĊe podrţale Vojinovićevo gledište, usvojena je odluka o podizanju ustanka. To je bila prva velika pobeda Koste Vojinovića Kosovca, nad snagama koje je predvodio Kosta Pećanac. Na sastanku ĉetovoĊa Vojinović je potvrĊen za komandanta Ibarsko-kopaoniĉkog odreda sa zvanjem vojvode i zaduţen za delovanje u kopaoniĉko-topliĉkom podruĉju. Tada su usvojene i druge odluke koje su imale veliki znaĉaj za organizaciju i poĉetak ustanka u Toplici i Jablanici.
Bombaši slomili Bugare Novica Pašić | 06. mart 2014.
Bugarski akt da „svi muškarci od 19 do 40 godina starosti, podležu dužnosti u redovnoj vojsci...“ srpski narod je shvatio kao težnju okupatora da sinove i oĉeve suprotstavi svojoj braći
OsloboĊena Kuršumlija
DOK su se ĉetnici i ustanici pripremali za odluĉujući okršaj sa okupatorom, teror je svakim danom bio sve ţešći. U tom cilju bila je usmerena i bugarska zvaniĉna naredba za mobilizaciju Srba za njihovu vojsku na Solunskom frontu. Bugarski akt da „svi muškarci od 19 do 40 godina starosti, podleţu duţnosti u redovnoj vojsci...“ srpski narod je shvatio kao teţnju okupatora da sinove i oĉeve suprotstavi svojoj braći u borbama na Solunskom frontu. Da srpska mladeţ gine za veliku Sanstefansku Bugarsku, nije se smelo dozvoliti, bilo je jasno u svakoj srpskoj kući. Srbi su nacionalne vrednosti podigli iznad svojih ţivota, spontano i silovito rekli „ne“ bugarskim teritorijalnim aspiracijama i laţnom mitu o „Bugar-Moravi“. Vojvoda Kosta Vojinović Kosovac od tog dana postaje stvarni narodni voĊa ustanka, jer nakon sastanka u Obiliću uspeva da svoju ideju o ustanku sprovede na terenu. Svoje voĊstvo će potvrditi u krvavom obraĉunu sa arnautskim i bugarskim ţandarmima u Kuršumliji, koji su se, nakon silovitog ustaniĉkog napada, zabarikadirali u zgradi naĉelstva. Šta se zbivalo u Kuršumliji i okolnim selima, rekonstruisao je istraţivaĉ i istoriĉar Dragoljub Ţ. Mirĉetić. U selu Maĉkovcu, 25. februara, ustaniĉka ĉeta Ilije Radonjića (Ica Kalajdţija) saĉekala je manji bugarski ţandarmerijski odred sastavljen od arnautskih plaćenika, koji su pošli da pljaĉkaju seosko stanovništvo, i potpuno ga uništila. To je bio signal narodu da uzme oruţje u ruke i svom silinom krene na bugarski garnizon u Kuršumliji. Bugari i Arnauti bili su dobro utvrĊeni, posebno u zgradi Sreskog naĉelstva, odakle su pruţali silovit otpor. Borba je nastavljena i 26. februara pod komandom Radeta Vlahovića, koji je vodio dobro naoruţani odred od 80 boraca, ali uspeha nije bilo. U to vreme vojvoda Kosta Vojinović bio je na putu za Kuršumliju. Saznavši za borbe u gradu, ubrzao je kretanje i stigao na poprište kada je bilo najpotrebnije. Preuzeo je komandu nad svim ustaniĉkim ĉetama, prestrojio borbeni poredak i organizovao novi napad s manjim sastavima. Borcima je dao nove, konkretne zadatke, ojaĉao bombaška odeljenja i dao im prednost u napadu. Takvom veštom taktikom ustanici, pod Kostinom neposrednom komandom, ubrzo su slomili otpor neprijatelja.
KOSTA ILI PRINC ĐORĐEKOSTA Vojinović Kosovac je bio visok, lep i skladno graĊen mladić u trećoj deceniji ţivota. Dobro vaspitan, vatren govornik, brzih akcija i nemirne naravi, u narodu je mnoge podsećao na princa ĐorĊa, starijeg sina kralja Petra Prvog KaraĊorĊevića. Naroĉito su ĉetovoĊe tu priĉu širile u narodu, uz napomenu da je liĉno ĉika Pera poslao svog sina u Toplicu da diţe narod na ustanak. U tome je prednjaĉio poznati ĉetovoĊa Radoš Novaković iz Dobrog Dola, koji je nosio Vojinovićevu sliku i svima je pokazivao, tvrdeći da je to liĉno princ ĐorĊe. Tome je doprineo i sam Kosta Pećanac za vreme jednog zadrţavanja u kući Jovana Andrića u Berilju. Kada je poĉelo posluţivanje kafom, Pećanac je dao znak domaćinu da prvo usluţi Vojinovića, što je protumaĉeno da je priĉa o princu ĐorĊu taĉna. Niko nije znao da je Pećanac to uĉinio, jer se bojao da ne bude otrovan pa je ţeleo da Vojinović prvi proba kafu.
Kosta Vojinović je u osloboĊenom gradu, na centralnom trgu, okupio stanovništvo i odrţao vatreni patriotski govor, ĉestitao svima slobodu i proglasio 28. februar 1917. godine danom poĉetka opšteg ustanka u topliĉkom i jablaniĉkom kraju. Iz osloboĊene Kuršumlije na sve strane su krenule glasonoše da raznesu naredbu da se sav narod digne na ustanak. Kao odgovoran starešina koji se drţi vojne hijerarhije, Vojinović 28. februara obaveštava vojvodu Pećanca da je grad osloboĊen i da je iz neprijateljskog stroja izbaĉeno 150 ljudi, zarobljena velika koliĉina naoruţanja i municije i da je stradalo 15 srpskih boraca.
Pećanac je u prvi osloboĊeni grad u porobljenoj Evropi stigao 1. marta i odmah izrazio neslaganje zbog preuranjenog dejstva ustanika. On je ipak stavljen pred svršeni ĉin: priznati pobedu i ići dalje zahuktalom rekom ustanka ili uĉiniti sve da se narodni pokret zaustavi. Lukav i obazriv po prirodi nije ţeleo ni na jednu stranu. Nevoljno je prihvatio svršeni ĉin i pozvao narod: „U svetu borbu, sa oruţjem u ruci, da olakšamo akciju našim dragim herojima koji nam nose slobodu i pruţaju nam ruke i pozivaju nas, da i mi osvetlamo obraz pred celim svetom...“ Tim reĉima je, u stvari, potvrdio Vojinovićev proglas o opštem ustanku. Sada su bili promenjeni odnosi: Vojinović je stvarni voĊa narodnog ustanka, što će poremetiti i dalje komplikovati odnose izmeĊu dvojice rukovodilaca. OsloboĊenje Kuršumlije ulilo je novu snagu topliĉkim ĉetnicima da krenu u opštu ofanzivu. Prokupaĉki ustanici pod komandom poruĉnika Vladimira Treboljevca usvajaju plan za napad na bugarski garnizon u gradu. Pre toga upućuju pismo bugarskom komandantu u kojem traţe da se celokupan vojniĉki sastav preda. Pošto odgovor nije stigao, napad je izvršen u ranim jutarnjim ĉasovima, 2. marta 1917. godine, taĉno u planirano vreme, u 5 ĉasova. Truba je oznaĉila pokret i ustaniĉke snage nagrnule su iz svih pravaca. Borba ustanika bila je snaţno podrţana od stanovništva. I ţensko i muško, i staro i mlado, sve je izašlo na ulice sa priruĉnim sredstvima da dotuĉe neprijatelja. Bugarski vojnici su, izgleda, oĉekivali ţestok napad i uz borbu su se povlaĉili ka centru. U pogodnom trenutku zatvarili su se u zgradu Sreskog naĉelstva. Od rafala mitraljeza tada gine sveštenik Radivoje Vuĉinić, potom dva borca i jedna ţena, koja je pozivala Bugare na predaju
Poklon poljske plemkinje Novica Pašić | 07. mart 2014.
Srpsko znamenje izradila je Jelena Lovret, Poljakinja plemićke krvi
Zgrada naĉelstva u Prokuplju
U BORBOM zahvaćeno Prokuplje stiţe vojvoda Kosta Vojinović, koji je hitro krenuo u pomoć. Preuzima komandu nad svim trupama i odluĉno nastupa: formira bombaško odeljenje koje silovitim dejstvom Bugare sabija na drugi sprat naĉelstva. Drama se, meĊutim, nastavlja i Vojinović pravi novi plan: šalje zarobljenog bugarskog poruĉnika Harizanova s porukom komandantu garnizona da se odmah predaju ili će zgrada odleteti u vazduh! Bugarski major Popov poznaje vojvodu Kostu Vojinovića i zna da se u takvoj situaciji ne bi šalio. Pucnji iz zgrade naglo prestaju i okupatorski vojnici u koloni izlaze, bacaju oruţje i predaju se. Zarobljeno je 845 Bugara, ĉetiri oficira i 20 podoficira. Na zgradi naĉelstva u Prokuplju, trenutak docnije, zavijorila se ustaniĉka zastava - srpska trobojka sa drţavnim grbom i natpisom „Ţivele srpske vojvode i komite“. Srpsko znamenje izradila je Jelena Lovret, Poljakinja plemićke krvi. Do okupacije je ţivela u gradu s muţem, graĊevinskim inţenjerom, koji je u tom vreme bio negde na Solunskom frontu. Oduševila se mladim Kostom, koga je prvi put videla kako prerušen prolazi pored bugarskih straţa na periferiji grada. Od tada je ustanicima doturala lekove, duvan, hranu i informacije. Bugari u
nju kao drţavljanku Austrougarske nisu sumnjali. Nisu znali da je jednom spasla Vojinovića sigurne smrti kad je javila da mu Bugari spremaju zasedu. Vojvoda Kosta Vojinović, kome se 3. marta pridruţio i izaslanik Vrhovne komande vojvoda Pećanac, organizuje u centru narodni miting. Svima ĉestita pobedu i drţi vatreni patriotski govor. Potom svi idu na sveĉanu liturgiju u crkvu Svetog Prokopija koju drţi prota Gliša Kojašević. Kasnije je u kafani „Jug Bogdan“ odrţana narodna zabava, s ciljem da se narodu podigne moral i vrati samopouzdanje. Nakon poĉetnog oduševljenja u gradu i okolini Vojinović nastoji da zavede red i normalizuje rad svih sluţbi. U tom pravcu najpre je raspodelio ratni plen: više od dve hiljade pušaka, dva mitraljeza, mnogo revolvera, sto sanduka municije... Neprijatelj je za sobom ostavio i mnogo od naroda oduzete stoke, hrane - od suvog mesa i masti - do nekoliko tona sira, pasulja, krompira, suvih šljiva i pekmeza... Bilo je planirano da se sve to pošalje za Bugarsku, jer je godina bila nerodna. U gradskim i priruĉnim bolnicama mnogo je ranjenika i bolesnika (ustanika, civila i zarobljenika) kojima je potrebno adekvatno i struĉno leĉenje, ali medicinskog kadra nije bilo. Pridrţavajući se strogo Ţenevske konvencije da se ne pravi razlika meĊu ranjenicima, Vojinović odmah šalje dva pisma bugarskom komandantu, pukovniku Protogerovu, u Niš. Prvim pismom se traţi lekar - hirurg: „Pošto ovde ima veći broj vaših Bugara ranjenih i to teško, a nema struĉnih lekara, sanitetskog materijala i potrebnih instrumenata ... ĉast mi je sa gledišta humanitarnosti...“ U drugom pismu traţi od Protogerova da odmah zabrani svojim vojnicima da zlostavljaju nevini narod, jer treba da ima na umu da u Prokuplju ima oko 800 zarobljenika, vojnika i civilnog stanovništva, pa i ţena - uĉiteljica, sa kojima se lepo postupa. U pismu se dalje traţi da Protogerov odmah izda takvo nareĊenje svojim vojnicima i podruĉnim vlastima. „... inaĉe ću ja sve pod noţ, jer i mi znamo klati i ubijati no, to je ţivotinjski a ne ĉoveĉanski“. Umesto medicinske pomoći Kosti je javljeno da je krvolok Protogerov donosioce pisma uhapsio i likvidirao. Vojinović je, ipak, uspeo da zbrine sve ranjene i povreĊene uz svesrdnu pomoć austrijskog vojnog lekara Vladislava Rajića, Hrvata rodom iz Splita, koji je preko naroĉitih veza u tajnosti ustanicima dostavljao sanitetski materijal. I u osloboĊenom Prokuplju je Kosta Pećanac pokušavao da omalovaţi aktivnosti ustanika i Koste Vojinovića, stalno naglašavajući da je ustanak preuranjen, borbe nepotrebne i da on nije izdao nareĊenje, a jedini, kao izaslanik Vrhovne komande, ima pravo na to. Predloţio je i „originalnu ratnu varku: da se noću iznesu napunjene slamarice i da jedni po njima tuku a da drugi jauĉu“. To bi stvorilo utisak da ĉetnici tuku narod koji neće da im se pridruţi, a za to vreme bi trebalo da svi ustanici napuste grad i evakuišu plen. Time bi se, po Pećanĉevoj zamisli, izbeglo dalje prolivanje narodne krvi. Sve prisutne starešine su predlog ismejale i nazvale ga kukaviĉkim. Pećanac je bez ikakvog dogovora, naredio hitno prekidanje ustanka i raspuštanje ustaniĉkih sastava! Kosta Vojinović Kosovac se oštro suprotstavio takvoj odluci i ceo Pećanĉev scenario nazvao kukaviĉkim. Potom je jasno i glasno, dodao: „Ne moţe se niko, pa ni sam kralj odupreti ţelji naroda!“ Stavio je ruku na dršku revolvera i poslao jasan znak ko je, u tek osloboĊenoj ustaniĉkoj drţavi, glavni voĊa. Sukob se završio tako što se Pećanac povukao, a svu vlast u gradu prepustio Vojinoviću. VOJVODA I UĈITELjICA USTANIĈKI sud koji je formirao vojvoda Kosta Vojinović u osloboĊenom Prokuplju odmah je poĉeo da radi. DogaĊaj sa jednog suĊenja, za potonja pokolenja, saĉuvala je pesnikinja Danica Marković. „Sudilo se nekim ţenama koje su moralno posrnule, jer su ‘ljubavisale’ sa okupatorskim vojnicima. PresuĊeno im je - vešala! Toj kazni se usprotivila Angelina Ilić, Uţiĉanka, koja je kao uĉiteljica radila u gradu i udala se za advokata Iliju Ilića. Poštovana kao patriota, ĉesto je odlazila u okolna mesta, pomagala ustanicima, hrabrila ih... I Vojinoviću je bila od velike pomoći... Ali sada mu, pred masom naroda, pruţa otpor, traţeći da se ţene puste, jer su dovoljno kaţnjene. Vojinović odbija takav naĉin razmišljanja - pravedni moraju da budu svirepi! - Jesi li ti svetac? - pita gospoĊa Ilić. - Jesam - uzvraća mladi vojvoda Vojinović. - Upravo sveci su najviše praštali. I ti ćeš oprostiti...“ Tako je i bilo.
Prokuplje glavni grad! Novica Pašić | 08. mart 2014.
Nova država imala oko milion žitelja i vojsku od 12.782 puške. Austrijski major Ratki bezglavo pobegao iz Blaca
Polazak topliĉkih "gvozdenih" u Prvi balkanski rat
VOJVODA Kosta Vojinović je prvo preselio svoj štab u osloboĊeno Prokuplje. Pozvao je potom Marka Pavlovića i postavio ga za komandanta grada reĉima: "Gospodine majore (Pavlović je bio kapetan u rezervi ali ga je narod zvao major) moja je ţelja, a i svih graĊana, da Vi, u obnovljenoj Srbiji u prestonici Jug-Bogdanovoj, budete prvi komandant". Za njegovog zamenika imenovao je Aleksandra Stevića, a za predsednika opštine Milana Nikolića. Uveo je red u gradu, obrazovao komandu mesta i ostale organe vlasti. U osloboĊenom Prokuplju Vojinović je 3. marta napisao i objavio Zakon po kome će se suditi. Vojne i civilne vlasti su iz osloboĊenog Prokuplja uputile narodu jugoistoĉne Srbije proklamaciju za opšti ustanak. Tako je punim intenzitetom zaţivela "Ustaniĉka drţava" sa centrom u Toplici i sedištem u Prokuplju. Prostirala se 80 kilometara po pravcima sever - jug i istok - zapad, i imala je oko milion stanovnika i ustaniĉku vojsku od 12.782 puške i 364 konjanika, koja je branila kruţni front od oko 240 kilometara. Borbe za osloboĊenje topliĉkog kraja nisu bile završene ulaskom ustanika u Prokuplje. Trebalo je oterati Austrijance iz Blaca, gde je bio smešten garnizon kojim je komandovao major Ratki. Ustanici su razradili plan, tako što bi napad izveli iz tri pravca. Iz pravca Prokuplja oĉekivala se pomoć odreda Koste Vojinovića. Ĉetama odreĊenim za napad komandovali su: Miloš Milošević, Jerotije Đenadić i Vuĉko Pantić. Napad na Blace zapoĉeo je 4. marta u 4 sata i trajao sve do 14 ĉasova, ali uspeha nije bilo, jer se okupator branio jakom artiljerijskom vatrom iz dobro utvrĊenog objekta. Ustanici su bili primorani na povlaĉenje. Ĉim je ĉuo za ovu borbu Vojinović je pohitao iz Prokuplja sa celim svojim odredom i mitraljeskim odeljenjem. Reka kod Draguševa bila je nadošla, ali je on ipak prešao, pošto je prvi stao na već skoro potopljeni most. Pred Blace je stigao 4. marta u 22 ĉasa. Ustanici su se ubrzo ponovo prikupili i izvršili novi juriš na Blace. Major Ratki je razbijen i bezglavo je pobegao kroz Jankovu klisuru, a u stopu su ga gonili Vuĉko, Miloš i Jerotije. U toj borbi su obe strane imale znatne gubitke. Ustanici su u Blacu zaplenili velike koliĉine oruţja i municije, hrane, opreme i sve to razdelili narodu. Sloboda je u Blace stigla sledećeg dana, 5. marta, praktiĉno, bez borbe. Vojinović je za komandanta svih snaga u gradu postavio Vuĉka Pantića. OslobaĊanjem Blaca, cela Toplica je bila osloboĊena od okupatora. Dok je Kosta Vojinović u Prokuplju uĉvršćivao ustaniĉku vlast Kosta Pećanac je bio na nekakvim pregovorima sa Šiptarima da bi ih pridobio za borbu protiv okupatora. Kada se vratio u grad našao je dosta stabilan front koji se protezao od Mramora i Juţne Morave, preko ušća Toplice i dalje pravcem izmeĊu Leskovca i Lebana. Desetog marta 1917. godine vojvoda Vojinović predao je komandu Kosti Pećancu i poţurio na Kopaonik da se obraĉuna sa austrougarskim snagama, koje su se kretale od Kruševca prema Blacu i Kuršumliji.
OBEĆANA AMNESTIJAKomandant osloboĊenog Prokuplja bio je penzionisani kapetan, invalid Marko Pavlović. Nakon propasti ustanka, za vreme pohoda na Ristovac, Kosta Milovanović Pećanac ga je odredio za svog zamenika. Krajem leta 1917. godine predao se Bugarima, na osnovu Pećanĉeve naredbe i obećane bugarske amnestije za uĉesnike ustanka. Posle rata bio je u Prokuplju sudija.
Odlazak vojvode Koste Vojinovića sa fronta, istoriĉar Milivoje Perović u svojoj studiji "Topliĉki ustanak 1917" ocenjuje kao nevojniĉki potez koji zasluţuje osudu. Kasniji istoriĉari i istraţivaĉi se, meĊutim, s tom oštrom
ocenom nisu sloţili, jer su našli da je Vojinović otišao iz Prokuplja s ciljem da spreĉi Austrijance koji su zapretili da podele slobodnu teritoriju. Iz podataka koje sadrţi njegov Operacijski dnevnik i koji se nalaze u raznim njegovim naredbama vidi se razlog Vojinovićevog odlaska. Ţeleo je da oslobodi Brus, ĉime bi bilo automatski osloboĊeno i celo podruĉje Kopaonika i Bruskog sreza. Ţureći prema Kopaoniku Vojinović u blizini Blaţeva tuĉe austrijsku desnu kolonu, koja je pokušala prodor dolinom Toplice prema Kuršumliji. Na prevoju Mramor, iskusni Ćamilović, u koga je Vojinović imao najviše poverenja, postavio je zasedu Austrijancima u obliku potkovice. Vojnici i starešine 102. puka povuĉenog sa fronta na Soĉi, nenaviknuti na ĉetniĉki naĉin ratovanja, lako su uleteli u pripremljenu zamku. Odjeknula je ubitaĉna vatra srpskih boraca koji su se nalazili u zaklonima. Zabunu u neprijateljske redove dodatno je unela ustaniĉka ĉeta koju je Vojinović odredio da neprijatelja napadne s leĊa. Okupator se nije ni snašao, a odjeknula je komanda: "Bacaj bombe" a zatim "Juriš na noţ". U toj borbi, prema sopstvenim podacima, austrijski 102. puk na Mramoru je ostavio 50 mrtvih vojnika i jednog oficira, uz 16 ranjenih. Cela komora, sa 20 vojnika i jednim lekarom, pala je u ruke ustanika. U paniĉnom bekstvu prema Brusu, izgubili su još 126 vojnika. O toj sjajnoj pobedi svojih boraca Kosta Vojinović je javio Kosti Pećancu: "Neprijatelj je na Mramoru do nogu potuĉen, izginuli su kao mravi..." To su Austrijanci priznali posle rata. Pukovnik Kerhnove o pohodu 102. puka je pisao: "...snage jedne naše ĉete pod komandom natporuĉnika Klugea bile su gotovo u potpunosti pobijene". Bez obzira na teţak poraz na Mramoru, Austrougari su se brzo konsolidovali i nastavili nastupanje. Dok je vojvoda Kosovac razvijao dejstva prema Brusu s namerom da ga zauzme i krene ka Kruševcu, dobija obaveštenje da su Bugari zauzeli Prokuplje, Blace i Kuršumliju i da je i njegov odred pred okruţenjem. Ipak, on se veštim manevrom izvlaĉi bez gubitaka.
Pukovi stigli sa Soĉe Novica Pašić | 09. mart 2014.
Okupator prikupio veliku silu radi gušenja ustanka. Komite probijaju blokadu i prebacuju se u Toplicu
Austrijanci streljaju ustanike
ŠTA se zbilo meĊu ustanicima kada su tako brzo neprijatelju prepustili slobodnu teritoriju? Istoriĉari razliĉito ocenjuju krizu ustaniĉkog otpora. Mnogi tvrde da taktika frontalne odbrane slobodne teritorije nije bila pravi izbor, dok drugi svaljuju krivicu iskljuĉivo na Kostu Milovanovića Pećanca koji je samo posle dva dana raspustio front i predao Prokuplje bez borbe. Kao da je jedva ĉekao da se reši Vojinovića i da se potom povuĉe u planine i dobro sakrije.
Okupator je pripremio silovit udar iz svih pravaca, uz upotrebu jakih snage. Prema planu, prvo je trebalo izvršiti pregrupisavanje snaga i sukcesivno ih uvoditi u borbena dejstva, i drugo - u borbu protiv ustanika maksimalno angaţovati Albance. Na ustaniĉku teritoriju ubrzo su stigli austrougarski pukovi sa Soĉe, iz Rumunije i Italije, bugarske regimente sa Solunskog fronta i jedan deo ţandarmerije iz Bosne. Prema istraţivanjima akademika Andreja Mitrovića, Bugari su najhitnije, do 7. marta, koncentrisali 15 i po bataljona sa 22 mitraljeza i 28 topova. Austrijanci su prikupili sve ono što su mogli u tom trenutku. Od ukupno 16 poternih ĉeta, 12 su poslali prema Toplici. Austrougarska vrhovna komanda je sa fronta na Soĉi povukla i poslala u Toplicu 102. pešadijski puk, jednu brdsku bateriju, 3. graniĉarski lovaĉki bataljon, jedan bataljon landšturma i jedan oklopni voz. Iz Bosne je povuĉen jedan ţandarmerijski bataljon. Nemci su već imali jedan bataljon iz Vranja, a sa Solunskog fronta povukli su još jedan bataljon kao i jednu ĉetu za obezbeĊenje pruga. Svoje usluge ponudio je albanski prvak Hasan Priština, angaţujući svoje ţandarme da udare Srbe s leĊa. Okosnicu bugarskih snaga ĉinili su 25. dragomanski puk i 1, 10. i 11. opolĉenski puk. Sa Solunskog fronta povuĉena je i jedna eskadrila aviona, koja je bila stacionirana u Nišu i aktivno uĉestvovala u gušenju ustanka. Na ustaniĉku slobodnu teritoriju koju je branilo oko 13.000 uglavnom slabo naoruţanih boraca pripremala se da krene sila od oko 30.000 odliĉno naoruţanih vojnika, uz podršku artiljerije i avijacije. Protiv takve sile ustanici nisu imali nikakvog izgleda. Iako je okupator relativno brzo zauzeo slobodne teritorije u Toplici, Kosanici i Jablanici ustanici se nisu predali niti pomirili sa novonastalim stanjem. Posebno ĉetnici pod komandom vojvode Koste Vojinovića, ĉiji je Ibarskokopaoniĉki odred i u vreme najveće krize rastao. Njemu prilaze borci, ĉetovoĊe ali i cele jedinice: vojvoda pop Mita komita sa svojim sastavom, Mašan Stojović sa Pasjaĉkom ĉetom i drugi.
ĐORĐE ČETOVOĐAĐORĐE Ćamilović je bio Vojinovićev ĉetovoĊa i zamenik iz grupe aktivnih ĉetnika. Šestog marta 1917. godine zaustavio je kolonu od 400-500 austrijskih vojnika, koja je bila prešla Jankovu klisuru iz pravca Kruševca, sa namerom da ponovo zauzme Blace. Vojinović ga je unapredio u ĉin potporuĉnika. Komandovao je Prvim bataljonom Ibarskokopaoniĉkog odreda. Poginuo je pod nejasnim okolnostima.
I pored sve nepovoljnijih okolnosti Vojinović ne prekida borbe na Kopaoniku i oko Brusa, ţeleći da proširi sukobe na teritoriji koju uporno drţe Austrijanci. On stalno kontaktira sa svojim glavnim uzdanicama: Ćamiloviću javlja da je došao u Ţarevo i od njega traţi izveštaj o situaciji; Jevremu Dimitrijeviću naglašava da istraje i da su Austrijanci već propali; Kosti Vuĉkoviću poruĉuje da se Brus po svaku cenu mora zauzeti „još noćas ili sutra u zoru“. Iz svakog izveštaja jasno se uoĉava prevelik optimizam Koste Vojinovića i njegovih boraca. MeĊutim okolnosti su sasvim drugaĉije. Akcija koju je organizovao potpukovnik Jarmija poĉela je koncentriĉnim nastupanjem okupatorskih snaga iz više pravaca ali nije dala nikakvih rezultata. Austrijski vojnici su bili toliko fiziĉki iscrpeni, da su bili „skoro nesposobni za svaku borbu“. Kapetan Farkaš javlja da je samo 24. marta izvršio 107 streljanja - verovatno nad seljacima koje je proglasio za komite. Izgorela su sela Sagonjevo, Seoce, Blaţevo, Belo Polje, Iriĉići, Kaliminci. Prema podacima tajne arhive krajskomande u Kruševcu, ĉim je poĉetkom aprila prošla prva racija, Vojinović se pojavio u selu Sagonjevu. Delovi njegovog odreda drţali su poloţaje na sagonjevskoj Crnoj ĉuki, a manje jedinice su bile u Merćezu, Selovi i Ţuću. Prema podacima austrijske obaveštajne sluţbe, on je tada imao 200 dobro naoruţanih komita (po nekima 300). Odred mu je bio vrlo dobro organizovan. U tom kraju se zadrţao nekoliko dana i 7. aprila je traţio veće koliĉine brašna. Izdao je i proglas stanovništvu da se u roku od tri dana svi za borbu sposobni muškarci, moraju javiti u njegov odred.
Vojinović se 10. aprila pod borbom povlaĉi od Sagonjeva preko Crne ĉuke prema Poţaru. Bugarske trupe nastupaju za njim sa topovima i mitraljezima. Jedanaestog aprila se javlja da su te trupe prešle Poţar, a da se Vojinović povlaĉi u pravcu Ţupe. Trinaestog aprila zabeleţeno je da se Vojinović povlaĉi kod sela Rataja blizu Aleksandrovca. U Krivoj Reci na Kopaoniku 18. u zoru potpuno ga opkoljava jedna ĉeta Rupĉićevog ţandarmerijskog bataljona jaĉine 350 boraca. Prema izveštaju komandira te ĉete, kada je borba poĉela, on je ĉuo samo neĉiju komandu: „Juriš. Svi na noţeve!“ Tako su komite probile blokadu i izvukle se bez ikakvih gubitaka, a napadaĉi su mogli samo da ih prebroje - 40 boraca meĊu kojima i 2 ţene. Bugari ga 19. aprila opkoljavaju kod sela Ţareva, ali se Vojinović pod borbom probija u pravcu sela Batote. Kombinovane okupatorske snage od Brusa, Blaca i sela Zlatara opkoljavaju, 22. aprila Vojinovića kod manastira Strmca, no on se i odatle probija. Potom se Vojinović prebacio u Toplicu, na bugarsku teritoriju.
Krvavi pir nad narodom Novica Pašić | 10. mart 2014.
Prema podacima Anketne komisije stradalo 20.000 ljudi i zapaljeno 50.000 kuća. Austrijanci nude Vojinoviću „ĉasne“ uslove za predaju
Bugarski vojnici spremaju vešala
BORBENE snage vojvode Koste Vojinovića, u izmenjenim uslovima, striktno se drţeći ĉetniĉkog naĉina ratovanja, nastavljaju da vode neprekidne borbe sa promenljivim uspehom. Okupator, uporedo s progonom glavnog voĊe ustanka, sprovodi krvavi pir osvete nad stanovništvom. U svirepom obraĉunu sa srpskim ţivljem, prema podacima Anketne komisije, formirane u Narodnoj skupštini posle Prvog svetskog rata, stradalo je oko 20.000 ljudi i popaljeno oko 50.000 kuća. Neprijatelj uništava neduţni narod ali ĉetniĉku borbu ne moţe da zatre: u izveštaju višoj istanci austrijski baron Kun priznaje „... sve pobunjeniĉke voĊe uspele su da se sakriju na bezbedna mesta...“ Bugarska komanda u jednom svom dokumentu, takoĊe, konstatuje: „Nijedan od njihovih viĊenijih ljudi i organizatora do sada nije uhvaćen“. Svoju vitalnost i odluĉnost odred vojvode Vojinovića naroĉito je pokazao u bici na brdu Kaljaja, blizu sela Grgura. Na tom ispresecanom zemljištu dve bugarske ĉete, sa dva topa i dva mitraljeza opkolile su njegove borce i ĉitav dan pokušavale da ih unište. I pored nadmoćnosti neprijatelja, ĉetnici su se odliĉno branili i naneli mu ozbiljne gubitke. Bila je to jedna od najznaĉajnijih bitaka ĉetnika vojvode Koste Vojinovića protiv bugarskih snaga nakon gušenja ustanka u Toplici i Jablanici. Bugarska komanda nezadovoljna uĉinkom svojih snaga, krajem maja, ponovo konstatuje: „U bugarskom podruĉju mir nije u potpunosti uspostavljen... ustaniĉki pokret ponovo je oţiveo u poreĊenju sa martovskim pokretom, koji je bio u velikom stilu, razlika je u tome što se mi danas suoĉavamo sa rasutim manevarskim ĉetama“.
Zato komandant Moravsko vojno-inspekcijske oblasti pukovnik Darvingov, stari bugarski komita u Makedoniji, 16. jula 1917. godine, objavljuje naredbu o promeni taktike u borbi protiv srpskih ĉetnika. Naredba sadrţi i uputstvo pukovnika Tasova o formiranju i dejstvu „kontraĉeta“, ĉiju okosnicu saĉinjavaju bugarske komite sa iskustvom iz ratovanja u Makedoniji. Kontraĉete su bile manje jedinice od 50 ljudi, dobro naoruţane i opremljene za samostalna dejstva na teškom terenu po više nedelja, bez kontakta sa komandom. Na ĉelu je bio iskusni komitski vojvoda. Njihov zadatak je bio „da gone sasvim odreĊenu srpsku ĉetu danima, nedeljama i mesecima, sve dok je ne unište“. Bugari su u tom cilju doveli 64 bugarske komitske ĉete. Na prostoru Jablanice i Toplice razmileli su se bugarski „planinski vodovi“ koji su predvodili vojvode: Krum Zoograf, Tane Nikolov, Peta Rozov, Todor Orovĉanin, Iĉko Dmitrov, Mihajlo Undazov, Slavĉo Pirĉev, Tanĉo Stojanov, Trajko Pavlov, Nikola Gramašev, Hristo Cvetov, Velko Mandraĉev i drugi.
BUGARI SE ČUDEBugari nikako nisu mogli da shvate kako to da narod, nakon svih strahota koje trpi, podrţava ustanike i nastavlja borbu. Kako to da se ĉete uvek obnavljaju i sve drskije napadaju. Nije bilo dana a da neka grupa ĉetnika nije izvela akciju. Ĉitavi bataljoni bugarske armije jurili su za Vojinovićem, ali bez uspeha.
I Austrijanci su pribegli istoj taktici. Za likvidiranje Vojinovićevih ĉetnika formirali su poterni puk, koji se sastojao od ţandarmerijskog bataljona „S“, bosanskohercegovaĉkog bataljona, jednog dragonskog eskadrona, jedne brdske baterije i dve ĉete pod komandom Derviš-bega. Dejstvo tih snaga bilo je koncentrisano od 18. jula prema Jastrepcu i Kopaoniku. Okupatorske mobilne i uveţbane snage danima tragaju za Vojinovićem, ali su on i njegovi borci neuhvatljivi i za Bugare i Austrijance. Po brdima i selima jure ih vojnici, dobrovoljci vrbovani od neprijatelja i narodni izdajnici, koji su prešli na okupatorsku stranu. Znajući za potere, Kosta Vojinović, prema navodima austrijskog pukovnika Kerhnave, odgovara: „Ja ne dozvoljavam da me Austrijanci jure okolo ko zeca. Radije ću sam da napadam“. I napadao je: odluĉno, smelo i uspešno. Austrijanci shvataju da besomuĉna jurnjava za ĉetniĉkim vojvodom ne daje rezultate pa, nemajući drugog izlaza, pokreću prepisku s Vojinovićem nudeći mu „ĉasne“ uslove za predaju. Za pokretanje prepiske, po ovlašćenju Generalnog guvernera, bio je zaduţen zapovednik Kosovske Mitrovice. Vojinović je pismo primio 15. aprila 1917. godine na Goĉu od delovoĊe opštine Stanišinci. U njemu okupator naglašava: „Vama i svim Vašim ljudima osiguravam i jemĉim za ţivot ako mi se najdalje do 20. aprila 1917. po novom u 8 ĉas. uveĉe u Mitrovici osobeno prijavite. Mi ćemo sa Vama iskljuĉivo kao sa politiĉkim protivnicima postupati i kao takve po mogućstvu najblaţe kazniti, stavljajući Vam u izgled i pomilovanje. Sve ovo zajemĉujem Vam mojom oficirskom ĉašću kao i vlašću koju kao cesarski i kraljevski okruţni zapovednik od Njegovog Veliĉanstva posedujem. - Krajskomandant“ Istog dana vojvoda Kosta Vojinović šalje odgovor: „Primio sam Vaše pismo od 11 aprila i na isto Vam sledeće odgovaram: I. - Kao ĉasnom ĉoveku - oficiru srpskom i vojvodi komitskom koji je svome kralju i otadţbini poloţio zakletvu na vernost ne dolikuje mi predati se ţenski. II. - Ja verujem vašoj ĉasnoj oficirskoj reĉi koja treba da je svetinja za svakoga poštenoga ĉoveka ali pretpostavite sebe u mome poloţaju. III. - Ne mogući više mirno gledati kako Arnauti, tolerirani od vaših vlasti, ubijaju, pljaĉkaju i siluju ţenski svet nezaštićen, u našoj od Vas privremeno-zaposednutoj otadţbini odskoĉio sam pre godinu dana u goru i da iz nje sa ostalim mojim ĉetnicima spreĉim zlo koje se bilo i u bugarskoj teritoriji jako razvilo. I, blagodareći Bogu, rad moj imao je i uspeha, koji su bili u poslednje vreme dostigli vrhunac koji su i Vama i Bugarima i celome svetu dobro poznati. Mnoge potere za mnom od strane Vaše i bugarske vojske ostale su bez uspeha kao i ucene i mnoge će još ostati.
Ne brinem za svoj ţivot Novica Pašić | 11. mart 2014. 18:28
Kosta Vojinović nastavlja u pismu austrijskom komandantu: „Sve što sam dobra imao Vi ste mi ga oduzeli u sporazumu sa Turcima
Topliĉki ustanici, vojvoda Pećanac treći sleva
KOSTA Vojinović nastavlja u pismu austrijskom komandantu: „Sve što sam dobra imao Vi ste mi ga oduzeli u sporazumu sa Turcima. Moguće da Vam nije poznato, gospodine komandante, da sam oštećen samo od tamošnje opštine i Vaše vojske prilikom vašeg ulaska u Mitrovicu na 100.000 dinara, to Vam celo graĊanstvo moţe posvedoĉiti kao i bivši okruţni komandant, potpukovnik Volg kome je to bilo dostavljeno. Oca starog i bolesnog oterali ste mi u ropstvo, ostavljenog polumrtvog od velikog boja, majku, bratića i sestru pohapsili ste, kuću mi raskućili pa zašto ja da ţivim? Prema svakom vašem uhvaćenom oficiru i vojniku bio sam tolerantan i ĉoveĉan zašto vam masu primera mogu navesti. Kad sam masu vaših vojnika i oficira pa i lekara doktora Carićevića iz Novoga Pazara poštedeo. Predavati vam se neću nikada ţiv, samo mogu mrtav, a ako mi budete ispunili donje uslove, daću vam ĉasnu oficirsku reĉ da od dana ispunjenja neće ni jedna od vašeg ţandarma ili vojnika glava zaboleti od strane moje kao i sviju mojih ljudi i ustanika. Uslovi sledeći: 1. - Da mi se otac pusti iz ropstva i mati, sestra i brat iz apsa. 2. - Da mi se nadoknadi ošteta od 100.000 dinara. 3. - Da mi se izda objava da mogu sa oruţjem ići gde hoću. 4. - Da mi se ţivot osigura od strane Guvernemana kao i svima mojim ĉetnicima i ustanicima, da im se dozvoli da mogu kod svojih kuća mirno ţiveti kao i da ne mogu biti internirani. U protivnom podići ću ustanak i u Šumadiji, Studenici, Rudniku gde sam već pošao i neka vas ne iznenadi sudbina tamošnjih dana koju su Bugari doţiveli. Prilog: moja slika“. Od krajskomande u Kruševcu, 20. aprila 1917, Vojinović je dobio odgovor:
„Komitskom voĊi Kosti Vojinoviću - Kosovcu U okolini Kriva Reka - Vlajkovci
Na vaše pismo br. 125 od 2. aprila (po starom kalendaru), koje sam primio 16. aprila, došao je od cesarskih u kraljevskog austrijskog vojnog generalnog guvernmenta za zaposednute zemlje Srbije sledeći odgovor odnosno odluka koja vam se daje doslovno na znanje i to:
NOVI ROK ZA PREDAJUAUSTRIJSKO i bugarsko ubeĊivanje da se vojvoda mirno preda ne daje rezultate pa guverner u Beogradu, 20. aprila, nareĊuje komandi u Kruševcu da se termin za predaju Koste Vojinovića i njegovih najviše 40 ljudi produţi.
Cesarski i kraljevski vojni generalni guvernment se sa neprijateljem bez najviše zapovesti ne pogaĊa. Vojni i generalni guvernment poštuje i priznaje u Kosti Vojinoviću neprijateljskog oficira i u njegovim neposrednim drugovima neprijateljske vojnike. Ako se Kosta Vojinović pouzdava u vojniĉko viteštvo cesarsko i kraljevsko neka se bezuslovno preda. Vojni generalni guvernment u Srbiji“. Istoga dana Vojinović odgovara i na ovo pismo i naglašava:
„Samo u tom sluĉaju ako Guvernment ispuni uslove prema pismu br. 125 od 15. aprila ove godine, pristaću da raspustim ĉete i da nastanem da se ubuduće ni jedan nemio sluĉaj - sukob ne desi, niti makakav ustanak. U tom bi sluĉaju mogli svu vojsku sa granice Bugarske povući i posadu svesti na minimum; u protivnom samo moţete posvednevno uzalud vojsku gubiti bez da ma kakav cilj postignete, što Vam kao primer moţe posluţiti poslednji dogaĊaj od 6. aprila tekuće godine, po starom koji se desio u Krivoj Reci“. Vojinović je 27. aprila dobio pismo od komandira Treće ĉete poternog bataljona, kapetana Geroĉa, u kome mu ovaj javlja:
„1. - Vreme za predaju produţava se do 10. maja te će svaki pojedinac biti primljen kao redovni srpski vojnik i sa njim će se lepo postupati. U sluĉaju predaje do ovog vremena: 1. - Biće rodbina Koste Vojinovića na slobodu u rodni kraj puštena. 2. - Sa Kostom Vojinovićem postupiće se kao sa srpskim oficirom te će mu se dozvoliti slobodno kretanje na podruĉju cesarskog i kraljevskog zemljišta“. Geroĉ još jednom poziva Vojinovića i njegove ljude da u cilju predaje poĊu u pravcu Ravnih Njiva, a on im garantuje ţivot. Na pismu se potpisao i bugarski poruĉnik Danev, sa napomenom: „I od strane bugarskih vlasti i mene liĉno garantuje vam se ţivot i sloboda. Molim odgovorite“. Istoga dana Vojinović odgovara obojici. Pismo Gereĉu, u izvodima glasi:
„Predati se ni u kom sluĉaju neću ţiv, već samo mrtav. Ĉasnom srpskom oficiru ne dolikuje predati se ţenski. Onda najmanje brinem za moj ţivot kada su u pitanju ţivoti hiljadama moje braće jer sam ga ţrtvovao za svoj rod. Produţivanje roka predaje izlišno je. Samo u tom sluĉaju mogu rasturiti ĉete ako se budu svi uslovi ispunili prema mojim ranijim pismima“. Vojinović dalje kaţe: „Nisam ja voĊa razbojniĉke bande koji se napljaĉkao para pa se predaje da pomoću istih ţivot spase, već sam ja srpski oficir koji je pozvan da noću i danju bdi nad svojim narodom i upućuje isti da ne zaboravi svoju narodnost, veru i otadţbinu. Za svoju rodbinu ne brinem i radujem se što stradam za svoju otadţbinu“. I u pismu poruĉniku Danevu, Vojinović ponavlja da se neće predati ţiv, a onda za Bugare kaţe da su se poneli kao varvari i nehrišćani, da nisu ubijali vojnike već ţene i decu. „Imajte na umu da je svetski rat i da se ne zna šta vašu otadţbinu sutra ĉeka“. Na kraju postavlja uslove pod kojima bi, eventualno, rasturio svoje ĉete:
„1. - Da mi se izda objava od Vrhovne komande bugarskog carstva da mogu slobodno ţiveti na bugarskoj teritoriji i gde ţelim bez da se predajem. U tom bih sluĉaju nastojao da se više ne desi ni jedan sukob i da sve iz šume vrate kućama. 2. - Svim mojim ĉetnicima da se izda objava da mogu ţiveti mirno kod kuća i da im se ţivot zagarantuje kod vaše Vrhovne komande. - Da mi se isplati 40.000 dinara koliko sam oštećen od Vaše vojske“.
Ne ţalim srpske izrode Novica Pašić | 12. mart 2014.
Vojinović poruĉuje okupatoru da srpski narod ne gubi veru u slobodu. Poternica za vojvodom uz nagradu od 20.000 kruna
Pokušaj dogovora Bugara i ĉetnika
IZ komande u Kruševcu, prosleĊuje se poruka Vojinoviću: „Kosti Vojinoviću, komitskom vojvodi. Austrijska glavna komanda odobrila je odgovor koji je vojni generalni guverner već vama dao i osim toga je odredila: 1. - Rok za predaju Koste Vojinovića i njegovih najviše 40 ljudi, a koji su njegovi najbliţi drugovi, produţava se do 10 maja, no s tim da po isteku toga roka za vas i za vaše drugove prestaje pravo da se sa vama kao sa vojnicima postupa. Ako se vi do toga roka predate: 2. - Biće vama porodica Vojinovići puštena iz internacije u svoju domovinu. 3. - Priznaje se da se sa Kostom Vojinovićem kao sa zarobljenim srpskim oficirom postupa no samo s tom razlikom, što će se njemu, za vreme rata, dozvoliti izvesna sloboda kao konfiniranom. 4. - U sluĉaju da se preda, kad stigne u Beograd, biće Kosti Vojinoviću isplaćeno 100.000 kruna. 5. - Sa drugovima Koste Vojinovića, ako se budu predali u gornjem roku, postupaće se kao sa zarobljenim srpskim vojnicima. 6. - Kosti Vojinoviću i njegovim drugovima ne moţe se dopustiti da za vreme trajanja rata ostanu u Srbiji“. Vojinović je i nove uslove za predaju odbio, insistirajući na onima koje je ranije postavio. Krajskomanda iz Kruševca depešom prenosi Beogradu nepokolebljiv stav srpskog vojvode i predlaţe da se sa njim više ne pregovara, nego da se raspiše poternica uz nagradu od 20.000 kruna onome ko ga uhvati. Prvog maja Vojinović je dobio novo pismo od kapetana Geroĉa, u kome mu piše da je dobio nove instrukcije od viših vlasti: „Ako se vi do 10. maja bezuslovno ne predate, ne samo da vam se neće uzeti u obzir osobita susretljivost u ispunjenju vaših ţelja, već će vam se svaki postupak kao sa srpskim oficirom oduzeti. Na isti naĉin
ćete uskratiti da vaši ĉetnici kao srpski vojnici susretani budu“. Geroĉ napominje da je ovo poslednja prilika koja mu se pruţa te neka dobro razmisli. Vojinović odmah odgovara: „I ovom prilikom ostajem pri tome da samo ako guvernment cesarski i kraljevski za zaposednute zemlje Srbije ispuni moje predloge mogu i ja ispuniti ono što sam u mom pismu izloţio“. U Vojinovićevom dnevniku za 2. maj zabeleţeno je da je dobio pismo od kapetana Geroĉa i poruĉnika Genĉova, komandanta Blaţeva. Poruĉnik Genĉov mu piše. „Gospodinu Kosti Vojinoviću - Kosovcu, Vi ste, gospodine Kosta Vojinoviću, kao srpski oficir, prema vašem mišljenju stali u red komita kao oslobodilac srpskog naroda, da biste sa jednim delom, od vas nagovorenih, a moţda i nepromišljenih Srba, oslobodili taj narod. Takav postupak ne odgovara jednom srpskom oficiru. Prema današnjem stanju, narodno osloboĊenje od beda i nevolja nalazi se u Vašim rukama. Vi biste trebali da se sa svojim drugovima udaljite iz ove zemlje, te da svoj narod ostavite na miru... Ovaj poţar, koji danas gori svuda, spremali ste Vi i Vaši drugovi. Poruĉnik Genĉov“. Vojinović mu odmah odgovara: „Poštovani kolega, Milo mi je što ţalite naš narod, a to je i duţnost svakoga pravog hrišćanina pošto i Sveto pismo kaţe: „Ko tebe kamenom ti njega hlebom“. Vi ste pozvani da štedite ovaj narod ako mislite da njime vladate, a moja je duţnost da svoj narod od zla branim i da u njemu podgrejavam duh srpski i veru hrišćansku.
LAŽNA NOVA ADRESAVojvoda Vojinović okupatoru poruĉuje da mu pisma mogu slati samo do 7. maja, jer će posle tog vremena „ići prema Šumadiji da tamo diţe ustanak“. Tu namernu dezinformaciju uputio je neprijatelju da bi ga zavarao i u njegove planove uneo pometnju, mada inaĉe nije ni pomišljao da ide u Šumadiju.
Na prvom mestu ja sam ţrtvovao svoj ţivot, pa oca, majku, sestru i braću koji svi i danas trunu u austrijskim kazamatima - ţrtvovao sam i ţenu i veliko imanje koje je sve opljaĉkano, pa zašto da ţalim srpske izrode i špijune koji se sada kod vas nalaze i vode vas samo da ginete ludo. Srpski narod robovao je 500 godina, pa je opet slobodan postao, pa još toliko neka robuje, ipak ne moţe i ne sme izgubiti nadu da će uskoro biti slobodan i dokle god ne postanemo slobodni, dotle neće nestati ljudi koji će ići po narodu i opominjati ga da je vreme da se sam oslobodi, kao što su naši stari radili, pa sve iako ne bude Vojinovića biće drugih. Ali sada to i nije potrebno jer se za našu slobodu danas bore Englezi, velika Rusija, Francuzi, Talijani, Belgijanci, Portugalci, Rumunija, Japanci, Amerikanci, pa kada bude došlo da ove velike drţave propadnu od Nemaĉke, Austrije, Turske i Bugarske, onda ni Srbiji ne treba nezavisnost. Pa ni u tom sluĉaju ne bi vam se Vojinović predao već bi sebi neku slavnu i srpskog oficira dostojnu smrt sazdao. Moji ĉetnici ni od koga nisu uzeli hleb a da nisu platili, a što je naš narod ostao go i gladan, to ste mu vi tu sreću doneli. Vi moţete ubeĊivati i uveravati neprosvećeni narod da Srbije neće više biti, ali valjda nećete meni tu apsurdnost govoriti tim pre što im je dovoljno poznata situacija na svim frontovima pa i na makedonskom sa koga i vi bez sumnje topovske tutnje slušate. Neka bog da da se ovaj krvavi i strašni rat završi pa da se mi nekada u graĊanstvu sastanemo, te bismo tada imali više prilike da jedan drugog kritikujemo. Skrećem vam opet paţnju da posle 7. maja 1917. ne mogu ni jedno pismo primiti. Primite pozdrav. Vojvoda Kosta Vojinović - Kosovac“. Petog maja Vojinović je u dnevniku zabeleţio da je iz Kruševca dobio novo pismo od austrijske komande sa naslovom: „PogaĊanje sa Kostom Vojinovićem prekinuto“.
U kralju traţe spasioca Novica Pašić | 13. mart 2014.
Oĉekuje se od Vrhovne komande da vrati nadu srpskom narodu. Za uhvaćenog komitu 1.000 kruna, za vojvodu 40.000
Kosta Vojinović
KOSTA Vojinović je 6. maja uputio još jedno pismo bugarskom komandantu Blaţeva u kome mu saopštava: „Na pitanja zašto ne odoh na front odgovaram vam da sam i na njemu bio i opet ću biti sve dotle dokle jednog vašeg vojnika bude bilo u mojoj otadţbini. Kakva suprotnost kod dva bratska naroda: dok mi dolazimo u vašu zemlju da se bratimimo i prolivamo našu dragocenu krv za vašu slobodu kod Jedrena da bi oslobodili svoju braću - nebraću od turskog zavojevaĉa, vi posle kratkog vremena upadoste muĉki u našu otadţbinu da nas vašim robovima uĉinite, da palite, ubijate, silujete i vršite mnoga nedela, što ni Tatari nisu u svoje vreme radili. Ja ne palim, ne pljaĉkam, ne obešĉašćujem, već sam sa puškom u ruci. I najzad, opominjem izdajnike i sve one koji su sa našim krvnim neprijateljem, - a to ste vi i Austrija - i koji upropašćavaju svoju braću, da znaju da će Vojinović i njima stati nogom za vrat, kao i dosada što je mnogima stao“. Iz celokupne prepiske jasno se vidi da Kosta Vojinović nijednog momenta nije razmišljao o predaji niti da iz toga za sebe izvuĉe neku korist. Austrijance je naroĉito zabrinjavalo to što je Vojinović uvek uspevao da odrţi ĉvrstu disciplinu i visok moral svojih boraca, i što je „odred odliĉno organizovao i svojim ljudima po cenu smrtne kazne zabranio svako razbojništvo i pljaĉku“. Austrijanci su na razne naĉine pokušavali da uhvate Vojinovića i razbiju njegov odred. Kad nisu uspeli borbom raspisali su poternicu sa velikom nagradom onom ko uhvati vojvodu ili ţivog ĉetnika. Tako su 20. maja raspisali nagradu od 1.000 kruna za svakog uhvaćenog komitu, za mrtvog 500, a za svakog jataka 200 kruna. Vojinović je bio ucenjen sa 40.000 kruna. Ni ta ucena nije urodila plodom. To potvrĊuje i akt kruševaĉke krajskomande, od 7. jula 1917: „ali do danas se nije desio ni jedan jedini sluĉaj da je koji Srbin predao vlastima nekog bandita ili da nam je pruţio pomoć da bi dobio tu nagradu“. Shvatajući da je stanje krajnje ozbiljno i da preti potpuno uništenje naroda, jer masovno strada, vojvoda Kosta Vojinović Kosovac, 23. jula 1917. godine, u selu Viĉa, odrţava sastanak sa 100 ĉetnika, kome ne prisustvuje vojvoda Kosta Pećanac. Nakon rasprave doneta je odluka o slanju ustaniĉke delegacije na Solunski front sa izveštajem za Vrhovnu komandu. Vojvoda Vojinović je sa saradnicima sastavio izveštaj u kome opisuje zloĉinaĉka zverstva okupatora na teritoriji Toplice i Jablanice, narodne motive za podizanje ustanka, stanje na terenu, svoj liĉni stav i preporuĉuje mere za poboljšanje uz neophodnu pomoć Vrhovne komande srpske vojske. U izveštaju vojvoda Vojinović, sem ostalog navodi: „Da bih ovom predstojećem zlu stao unekoliko na put i da bih naš narod unekoliko spreĉio da ne srlja besvesno u oĉiglednu propast optuţujući jedni druge - ĉime bi svesrdno posluţio neprijatelju da doĊe do potrebnog cilja - poveo sam se idejom da, iako pod najteţim okolnostima,
organizujem komitsku ĉetu i da gerilskim ĉetovanjem ubedim narod da Srbija nije zauvek propala, da će ona još veća biti, da se za našu pravednu ideju danas najveće carevine bore...“ U daljem tekstu on objašnjava 25-dnevnu ustaniĉku borbu, a potom i slom ustanka pred mnogo nadmoćnijom okupatorskom silom. Zatim dodaje: „Narod je poĉeo gubiti svaku nadu i, mada ĉuje topovske pucnje sa fronta, veli: bar je kralj mogao aeroplanom poslati neka pisma da vidimo šta se radi i šta će biti od nas...“
POTERA BEZ PREDAHAVojvoda Vojinović stalno menja mesto boravka, bori se i puškom i nadahnutim pisanim patriotskim porukama neprijatelju, ali njegov odred se, naroĉito posle borbi u martu, smanjio na 40 do 50 boraca. Okupator ga prati u stopu, smatrajući da je on „glavni organizator komitskog pokreta“, kako stoji u jednom spisku svih ustaniĉkih voĊa koji su Austrijanci saĉinili 17. marta 1917. godine.
Na kraju izveštaja vojvoda Kosta Vojinović upozorava i traţi: „Ako srpska Vrhovna komanda ţeli povesti raĉuna o srpskom narodu koji sada pati ovamo i koji još u njoj i u nama gleda spasioce, onda neka jedino izvoli ispuniti ova neophodna, potrebna naša traţenja: 1. Da odmah otpoĉnu aeroplanima u masi razbacivati po selima i svim mestima agitacione plakate u korist Srbije i ĉetnika; 2. Da se jedan od g. g. oficira ispošalje aeroplanom na mesto koje budem oznaĉio da isti donese izvesnu sumu novaca da se pomognu familije onih koji se danas tamo i ovamo bore, kao i seljaci koji su postradali i familije ĉinovnika. Da se od iste sume izdrţe ĉete koje svakodnevno rastu da se podigne ugled i moral u narodu i kod ĉetnika; 3. Da se aeroplanom ispošalje jedan spreman hirurg i lekovi, kao i zavoji i materijal; 4. Da se putem kanala kroz Albaniju ispošalje jedna ĉeta dobrovoljaca iz svih krajeva sa oruţjem i municijom radi uverenja naroda i vršenja agitacije; 5. Da nam se dadu instrukcije o daljem radu kao i znakovi aeroplana. Samo pod ovim uslovima moći će se spasti naš narod konaĉne propasti i organizovati u većem broju kao i odsudni udar zadati neprijatelju prilikom odstupanja. U tom bi sluĉaju i Arnauti sa kojima vodimo pregovore prišli k nama. A u protivnom će se naš narod pod Austrijom potpuno pokatoliĉiti i postaće najveći austrofili - a narod pod Bugarskom postati bolji Bugari nego oni u Sofiji“. U potpisu: Komandant Ibarsko-kopaoniĉkog odreda komitski vojvoda - rez. potporuĉnik Kosta Jov. VojinovićKosovac. U odsustvu ostalih vojvoda, saglasan sa izveštajem i radom: komitski vojvoda Dimitrije Dimitrijević, sveštenik. Tako pripremljen izveštaj trebalo je da uruĉi delegacija: pop Dimitrije Dimitrijević, Aleksandar Piper, Ratko Stefanović, Grk Petar Pikula, Proka Planić, Vlajko Vladisavljević i Vlastimir Vuković.
Izdaja skupo koštala! Novica Pašić | 14. mart 2014.
Najbolje ĉetovoĊe prelaze Bugarima i odaju sve veze, jatake i puteve. Vrhovna komanda nareĊuje prekid svake ĉetniĉke akcije
Jovan Ilić i Siniša Stefanović
NA put dug 400 kilometara, grupa sa izveštajem Vrhovnoj komandi pošla je 23. jula 1917. godine iz sela Babice, na Kopaoniku. Putovanje se odvijalo uz stalne neprijateljske potere. IzmeĊu Tetova i Gostivara došlo je do sukoba, gde je poginuo Ratko Stefanović. Pop Dimitrijević, Piper i Grk Pikula, posle okršaja, zarobljeni su na Suvoj gori i kasnije sprovedeni u Niš gde su posle ispitivanja muĉki stradali. Planić, Vuković i Vladisavljević su „noću“ 28/29. avgusta prošli neprijateljski front, izmeĊu Ohridskog i Prespanskog jezera, i 4. septembra 1917. godine Vojinovićev izveštaj predali pukovniku Danilu Kalafatoviću. Vrhovna komanda 24. septembra 1917. godine dostavlja pismo ministru vojske u kome obrazlaţe stanje u predelu Toplice i Jablanice i zahtev Koste Vojinovića da se pošalje pomoć sa instrukcijom kako da se to izvede. Shvatajući tešku situaciju, Vrhovna komadna srpske vojske u Solunu odluĉuje da pošalje novog izaslanika sa direktivama ustaniĉkim voĊama. Za sprovoĊenje tog dosta komplikovanog zadatka Vlada je odobrila 10.000 dinara za potrebe ustanika u Toplici. Sredinom oktobra u okupiranu Srbiju kreće kapetan Jovan Ilić, avionom, kojim pilotira iskusni avijatiĉar Siniša Stefanović. U direktivi su naglašeni zadaci: da naĊe vojvode Kostu Pećanca i Kostu Vojinovića i da im saopšti nareĊenje Vrhovne komande da odmah obustave svaku ĉetniĉku akciju i dizanje opšteg ustanka; da ĉete rasture do najslabijeg sastava i drţe ih u tajnosti; da liĉno preuzme komandu nad svim vojvodama i ĉetniĉkim sastavima; i da zapoĉne oruţanu akciju kada dobije nareĊenje od Vrhovne komande. Avion je poleteo iz Korĉe 29. oktobra u 14 ĉasova. No, prilikom spuštanja kod sela Šilova u Gornjoj Jablanici, nesrećno je udario u drvo i zapalio se. Jedno bugarsko poterno odeljenje bilo je u blizini te odmah priskoĉilo i uhvatilo oba ĉlana posade, koji su ipak uspeli da pre toga zapale sve hartije. Pećanac je kasnije priĉao da je i sam bio u blizini, no nije mogao intervenisati „usled neprijateljske nadmoćnosti“. Zahvaljujući sve većoj izdaji, Odred vojvode Vojinovića, 16. oktobra 1917. godine, na predelu izmeĊu Ţareva i Trećaka je opkoljen i prinuĊen da prihvati borbu pod veoma nepovoljnim uslovima. Doţivljava teţak poraz, ranjen je u nogu i gine mu mnogo ljudi. U toku noći nekako uspeva da se izvuĉe i sa preostalim borcima ponovo zametne trag. Kada su na zastanku sveli raĉune, u ĉeti je nedostajalo mnogo boraca: poginuo je zastavnik ĉete narednik Janićije Dimić, Stanka Petrović-Dimić, njegova velika ljubav, koju nije uspeo da preţali. Poginulo je 18 boraca, a 10 je ranjeno i ostalo na bojištu. Zaplenjena je cela komora i dragocena arhiva, koja nikad nije pronaĊena. Krug se sve više suţava, ali Vojinović se i dalje bori kao gonjena zver. Na jednom mestu zapisao je u beleškama: Berićet je poneo, no zemlja je pusta, crna od paljevina, nigde svadbe, nigde sabora. U dnevniku za 8. septembar beleţi da se na Cerovici ceo dan borio sa dve bugarske ĉete. Devetog septembra zabeleţio je borbu kod sela Kaštavara. Beleţi da se sve više ĉetnika predaje i da su oni najopasniji zato što odmah prokazuju neprijatelju ne samo puteve kuda se ĉetnici kreću nego i baze iz kojih se snabdevaju, jatake... Borbe koje u dnevniku beleţi Kosta Vojinović evidentirane su i u bugarskim izveštajima, potpisanim od pukovnika Darvingova.
STALNO U OBRUČUZima se neumitno pribliţava, a uslovi za borbu postaju sve teţi. Kosta Vojinović sa svojim odredom je neprekidno u obruĉu, ali se uvek uspešno izvlaĉi i nastavlja iz borbe u borbu. Zna da ga, uz pomoć izdajnika iz njegovih redova, neprekidno prate. Ginu mu najbolji borci, vaţni saradnici.
U njima se, sem ostalog, navodi: da su „delovi 11. opolĉenskog puka došli 20. septembra oko podne u sukob sa Vojinovićem na koti 875 kod sela Vuše. Vojinović je imao oko 90 ljudi i uporno se drţao. Ipak je razbijen i ubijena su mu ĉetiri ĉetnika“. Polovinom septembra 1917. Vojinović je imao borbu s Bugarima u selu Obrtnicu, i o tome u dnevniku kaţe: Oko 12 sati primetio je straţar bugarsku vojsku od 100 do 150 vojnika i nekoliko konjanika. Po konju doratu odmah sam saznao da je to ĉeta vojvode Tane Nikolova. Ja sam odmah rasporedio ĉetnike moje i spremno oĉekivao da na nas naiĊu. Dogledom sam video da su se uputili našim tragom. Kad su došli do raskrsnice koja vodi za Bokoloran i Pestiš poĉe vojvoda da vrši raspored i krenuše k nama u streljaĉkom stroju. Kada su naišli na levokrilnu zasedu pripucali su naši, u to smo i mi udarili s boka i s leĊa. Na znak trube otvorila se ogorĉena borba koja je trajala do 4 ĉasa posle podne. Bombama smo ih nekoliko puta odbili kada su na juriš pošli; tu su mnogi njini izginuli, a vojvoda, pogoĊen, pao je sa konja i dugo kukao. Vojnici se dozivahu i pitahu: „Kade je vojvoda?“ - „Zaginal, be!“ - ĉuo se odgovor. Konja njegova i psa hrta uhvatili smo. Nekoliko njihovih ranjenika uhvatio sam ali ih ipak nisam hteo pobiti. Pošto im je pomoć poĉela pristizati, to smo se povukli. U ovoj borbi na noţ i bombu poginulo je njihovih oko 40 komita i naš Ramiz Ali Draga smrtno je ranjen... Vojinović dalje beleţi da su ga 16. septembra opkolili Bugari na Viĉkoj ĉuki, ali se pod borbom prebacio preko Toplice. Poginuo mu je jedan ĉetnik. Osamnaestog septembra poslao je svoje najbolje ĉetovoĊe Kostu Vuĉkovića i Milivoja Raiĉevića da nabave hranu. MeĊutim, oni su se predali Bugarima, kao i mnoge druge ĉetovoĊe. Ne samo što su odale sve veze, jatake i puteve, nego su krenuli na ĉelu bugarskih poternih odeljenja. To su ĉinili: Jovan Bulajić, Jovan Jelić, ĐorĊe Koprivica, Novica Veljović, potom i Vuĉković i Raiĉević. Oni vode bugarsku vojsku i obavezuju se da će Vojinovića ubiti ili ţiva uhvatiti.
Ranjen Kosta pobegao! Novica Pašić | 15. mart 2014.
DVA bugarska dokumenta, izdata u oktobru (prvi od pukovnika Darvingova u Nišu, a drugi od štaba Operativne vojske u Ćustendilu), opisuju kraj ustanka. U prvom se kaže da je: „predavanje ĉetnika postalo masovno...
Tane Nikolov sa srpskim ĉetovoĊama
DVA bugarska dokumenta, izdata u oktobru (prvi od pukovnika Darvingova u Nišu, a drugi od štaba Operativne vojske u Ćustendilu), opisuju kraj ustanka. U prvom se kaţe da je: „predavanje ĉetnika postalo
masovno. Bugarske vlasti vode pregovore sa još nepredatim ĉetnicima, a to demorališe i ostale koji se inaĉe ne bi predali“. Drugi dokument poĉinje reĉima: „ĉetniĉki pokret je na izdisaju“. Bugari su evidentirali da je od 5. do 20. oktobra bilo 47 sukoba sa komitama, ali je najvaţnija borba voĊena 16. oktobra sa Kostom Vojinovićem izmeĊu Ţareva i Trećaka u kojoj je ovaj potpuno razbijen: „17 ĉetnika mu je poginulo, cela arhiva mu zaplenjena a on, ranjen, sa svega nekoliko drugova je izmakao“. U toku oktobra predalo se još 13 ĉetovoĊa, 134 ĉetnika i 24 „razbojniĉke voĊe“. „Pa ipak, izgleda da duh nezadovoljnika još nije potpuno slomljen“, - kaţe se dalje u tome dokumentu. U gonjenju razbijene Vojinovićeve ĉete uĉestvovali su i Austrijanci sa dva mitraljeza. O toj borbi koja, je zapravo poĉetak kraja Vojinovićevog ĉetovanja i Topliĉkog ustanka, govori i telegram Drugog poternog bataljona upućen Okruţnoj feld-ţandarmerijskoj komandi u Kruševcu. U tom telegramu se kaţe: „da je Vojinović 16. oktobra istoĉno od Trećaka bio pobeĊen i razbijen. Na mestu okršaja ostalo je 18 mrtvih i 10 ranjenih komita. MeĊu mrtvima bila je i njegova ljubavnica. Celokupna oprema i arhiva Vojinovićeve ĉete pala je u ruke Bugarima. Borba je trajala od 11 sati pre podne do kasno u noć. Bugari su imali 3 mrtva i 1 ranjenog. IzmeĊu Male ĉuke i Trećaka Vojinovića su napadali prva bugarska ĉeta i mitraljesko odeljenje, dok su ga sa juga napadali druga bugarska ĉeta i kontra ĉeta“. O toj veoma tragiĉnoj borbi pisao je i sam Vojinović. U njoj mu je propala arhiva i oba dnevnika - operacioni i liĉni njegov. Na dva lista beleţaka (nalaze se u Prokuplju u Arhivu Toplice) Kosta je zapisao: „U samu zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama - Ivaljku. Potkazan sam od ĉetnika (sleduju imena) koji su se predali, uhvatili su nam zasede na mestima koja su im bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio.
POGIBIJA U ZASEDIO BORBI 16. oktobra sa Vojinovićem bugarski podaci su uglavnom taĉni, tvrdi u svojoj studiji Milivoje Perović, koji je imao uvid u bugarsku arhivu u Sofiji. Pukovnik Darvingov 18. oktobra šalje izveštaj štabu Operativne armije i kaţe: „Vojinovićeva ĉeta 16. oktobra upala u dobro postavljene zasede izmeĊu Ţareva i Trećaka i da mu je tu poginulo 17 ĉetnika“.
Kad smo naišli na njih oni su otvorili na nas vatru mada su se Bugari bili povukli i ubili zastavnika narednika Janićija Dimića, Stanku Petrović, roĊenu Dimić, ĐorĊa Dimića, Spasoja Kojića, Ivana Mijovića i Todora Pavlovića. U toj ogorĉenoj borbi ranjen sam teško u nogu, opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske borio sam se ranjen do same noći. Bugari su imali 12 ranjenih i 6 mrtvih“. Ranjeni Kosta Vojinović Kosovac, sa malobrojnim ljudstvom, sve teţe se kretao i izmicao pojaĉanoj poteri okupatora. Za njim su jurili 11. opolĉenski puk, 18 bugarskih kontraĉeta i austrijski poterni puk. Poternim snagama komanduju liĉno general Nerezov, a zamenik mu je potpukovnik Atanasov. Austrijske snage predvodi pukovnik Klem. Kosta Vojinović neće da beţi, neće ni da se preda. Njegova glava je ucenjena sa 40.000 kruna. Verner, komandant okruţne ţandarmerije u Kruševcu kaţe: „Skoro dve godine gonimo i uništavamo ove razbojnike, a oni se još uvek pojavljuju - već smo se zamorili“. Svoje kretanje i poslednje borbe Vojinović opisuje na raspalim listićima: „Od 3. oktobra do 3. novembra nalazio sam se u Kuli i leĉio rane. Potera je bilo velikih za mnom. Naroĉito su me traţili predati ĉetnici. Njima je ţelja bila da ja poginem te da se oni spasu odgovornosti pred srpskim
sudom za poĉinjena zla i kraĊe kojima sam ja sve podatke pohvatao. Sedmog novembra, zbog velikih potera u ovome kraju, iako nisam prezdravio, morao sam se po najvećoj hladnoći i snegu premestiti za Rankovicu kod sela Šipovca. Tu sam od strane Jovana Bulajića i vojske bugarske opkoljen. Borili smo se nekoliko sati potom smo se povukli. U borbi su poginula dva bugarska vojnika i tri su ranjena, a ostali su se razbegli. Potkazali su nas seljaci iz Šipovca. Osmog novembra prešli smo preko Igrišta na planinu Šumatu, tu smo se smestili u kolibu, koju su ĉetnici napravili (blizu sela Trmka, njegovog omiljenog skloništa). Na nogu još ne mogu da se naslonim. Predali su se ĉetnici Martin Mladenović i Petar Prstojević. Oba nisu htela da se interniraju već su se primili u bugarsku komitsku ĉetu. Bugarske vlasti, pošto sam ubio vojvodu bugarskog Tana Nikolova i vojvodu Kruma, nisu primoravale nijednog ĉetnika koji se predao da uzme oruţje i poĊe protivu srpskih komita, već im je stavljen uslov: ili vole da se interniraju ili pak da stupe u ĉete bugarske i da nas hvataju. Mnogi su zahtevali da se interniraju i oni su oterani, a oni koji to nisu hteli danas idu i vode vojsku na nas, tuku narod i pljaĉkaju, optuţuju one Srbe koji su ih hranili i od Bugara ĉuvali, pokazuju gde je šta od materijala zakopano itd. Za vreme od 7. novembra do 25. novembra nalazio sam se u Toplici. Opkoljeni u kući u selu Lazarevcu probili smo se bez ikakvih gubitaka. Potkazivali su me imućniji graĊani seljaci, a sirotinja nam izlazila na susret i ĉuvala. Sve one ĉetnike i oficire naše koji su sa oruţjem išli protivu mene i mojih ĉetnika povezali su Bugari, razoruţali i sve vezane sproveli za Prokuplje. Tu su ih saslušali i svi su drugi dan pogubljeni. Tako je naš narod laknuo dušom i oprostio se izdajnika“.
Presuda poslednjim metkom Novica Pašić | 16. mart 2014.
U puškaranju s Bugarima u selu Lazarevcu, gde se skrivao uz pomoć Vuĉka Pantića, Kosta Vojinović je izgubio konja, što mu je znatno otežalo kretanje
U PUŠKARANjU s Bugarima u selu Lazarevcu, gde se skrivao uz pomoć Vuĉka Pantića, Kosta Vojinović je izgubio konja, što mu je znatno oteţalo kretanje. Umesto štake koristio je pušku. Za svoje skrovište ponovo bira selo Trmku, 10-15 kilometara zapadno od Kuršumlije. Tu je u dnevnik zapisao: "Dvadeset šesti novembar. Danas proslavljam moje krsno ime - Prepodobnog Sv. ĐorĊa Alimpija. Zasada se ograniĉih na zemunice pošto je sneg pao." Bugari pripremaju poslednju ofanzivu, koja će doći glave poslednjem srpskom ratniku i vojvodi Topliĉkog ustanka. Komandant Moravske oblasti general Nerezov šalje 18. novembra zapovest: komandantu Drugog brigadnog okupacionog rejona u kojoj nareĊuje da se 8. decembra otpoĉne sa sistematskim i stalnim gonjenjem komitskih ĉeta sve do njihovog konaĉnog istrebljenja. Taj rejon je nazvan rejonom usiljenog dejstva. U toj akciji uĉestvovalo je, pored postojećih 11 kontraĉeta, još sedam komitskih kontraĉeta. Da bi uništili Vojinovića, i Austrijanci su preduzimali razne mere. Tako su, na primer, 17. oktobra 1917. obrazovali specijalni lovaĉki puk tako što je svaka krajskomanda u Srbiji izdvojila po 26 dobrovoljaca. Puk je brojio oko 500 dobro naoruţanih vojnika, koji su morali znati srpski jezik. Puk je, meĊutim, ubrzo rasformiran, jer prema zvaniĉnom saopštenju, "nije pokazao nikakve naroĉite uspehe. Za sve vreme samo se jednom sukobio sa banditima, i to noću - bilo je pucnjave sa obe strane, ali bez gubitaka. Razbojnici sa vrlo velikom paţnjom i opreznošću vrše svoj zadatak, a teren je loš i pomoć stanovništva velika te su u stanju da svaki sukob izbegnu". Aleksandar Deroko piše: "Vodeći borbe iz dana u dan, izvlaĉeći svoj odred iz beznadeţnih situacija i probijajući se kroz zamke i zasede koje mu je neprijatelj postavljao, Vojinović bi najzad ranjen. Teško ranjenog ĉetnici su ga prenosili dalje i krili, dok najzad, decembra 1917, ne bi opkoljen kod sela Grgura u Topliĉkom okrugu. Borio se do pretposlednjeg metka, a poslednji je namenio sebi odrţavajući reĉ da ţiv pasti neprijatelju u ruke neće. Tako završi ovaj junak bez straha i mane. Nije mu bilo suĊeno da priĉeka još devet meseci pa da vidi san svoga ţivota ostvaren. Bugarska ĉeta koja ga je opkolila u poslednjoj borbi nagraĊena je sa 90.000 leva."
POZORIŠTE USRED ŠUMEKOSTA Vojinović nije bio samo sposoban vojni rukovodilac, viĉan mnogim ratnim veštinama. U njegovom srcu i duši smeštena je bila i široka lepeza ljudskog nemira i umetniĉkog šarma. Kada bi se puške utišale, a bombe i noţevi prestali da rade, Vojvoda se s borcima povlaĉio u bivake i logore i prepuštao svoj drugoj ljubavi umetnosti: pisao je pesme, prozne sastave pa ĉak i pozorišne dramske komade. Na pozornici usred šume, pred izbeglim narodom, njegova dela izvodili su borci jaĉajući i na taj naĉin svoj duh nepokora. Bile su to jedinstvene pozorišne igre koje su za osnovu imale srpsku vekovnu borbu za slobodu.
U dokumentu koji je Milivoje Perović pronašao u bugarskoj arhivi se kaţe: "Videći besmislenost svoje borbe i štete za narod ĉetnici koji su se sami predali, gonili su svoje drugove što su još ostali u šumi. Na primer, Jelić, Koprivica, Evgenije Cvetković, Ĉupić, Nika Kuštrimović, Ica Kalajija, Rade Vlahović i mnogi drugi viĊeni ĉetovoĊe. Ĉak je i stanovništvo uzelo velikog uĉešća u gonjenju preostalih ĉetnika. U Prokuplju je obrazovan
komitet za hvatanje Pećanca, a u mnogim selima obrazovane su kontraĉete za gonjenje ĉetnika. Vojinović je bio otkriven i ubijen kod sela Grgura od dve takve seoske kontraĉete, a pre toga bio je ranjen kod sela Sudimlja baš pomoću svojih bivših ĉetnika koji su najbolje otkrivali mesta njegovog kretanja i boravka." Poslednje odredište usamljenom i ranjenom Kosti Vojinoviću bila je stara vodenica na potoku pored sela Grgura. Tu je vojvoda Kosta Vojinović Kosovac presudio sam sebi. Kada je okupator ušao u vodenicu, našao je beţivotno tele velikog srpskog vojvode i na parĉetu isprljanog papira njegovu poslednju ţelju: da ga sahrane na mestu pogibije. Neprijatelj mu je ţelju ispunio, ali tek pošto su njegovo telo svima pokazali u Kuršumliji. Sahranjen je u jednoj jaruzi pored vodenice. Po završetku Prvog svetskog rata, rezervni poruĉnik Vukoje Todorović, Vojinovićev bliţi roĊak po majci, pokupio je njegove posmrtne ostatke i dostojno ih sahranio na groblju pored grgurske crkve. Kosti velikog vojvode i njegovih drugova, uz sve poĉasti, sahranjeni su u parku pored grgurske crkve, 1940. godine. Tu je srpskom vojskovoĊi podignut spomenik kakav dolikuje borcu za slobodu, rad akademskog vajara Rista Stijovića.
(Kraj)
