Anrid u romanu razvija misao o smislu čovekovog postojanja kroz borbu dobra i zla. On shvata a je naša subina na zemlji sva u borbi protiv nesrece smrti zla i nestajanja i a je čovek užan a istraje u toj borbi i onda kada je potpuno bezizgledan.
Dobro i zlo se u ovom romanu stalno preplidu, ne isključujudi jeno rugo ved se prožimajudi. U toj večitoj borbi između obra i zla oni neprestano oržavaju ravnotežu: ........................................... ................................................................ .......................................... ....................... ..................... ........................... ........
Čovek stalno teži ka ravnoteži obra i zla onoso za harmonijom u svetu, međutim on ne uspeva a postigne toliko traženu harmoniju jer preteže tas zla a ne obra. Kao što svako ima svoju senku, tako i svako obro prati senka zla . To naročito važi, kako kaže Anrid za pobožne i slavne ljue. Uporeo sa rastom njihove veličine i slave raste i njihov krvnik i vreba priliku. Tako je i veliki vezir Mehme paša koj se pobožnodu i slavom uzigao i toliko obra učinio, poginuo o sumnutog ervišine. Čovek se neprestano krede između obra i zla između uspeha i neuspeha i na svakom pojeincu je a pokuša a orži harmoniju između obra i zla kako bi opstao na ovom svetu. Dobro i zlo ispoljavaju se u dva vida u vidu prirode i u vidu v idu ljudi. Cesto bi stanovnike kasabe zadesila nesreca u vidu poplave po plave kada Drina nezadrzivo pocne da raste i primora stanovnike da se privremeno odsele na uzvisenije delove. Ali u toj situaciji jedina dobra stvar je to sto su ljudi tada zaboravljali da nacionalne i verske pripadnosti, pomagali se medjusobno i bili jedanki jedanki u nevolji. Sama Filozofija kasabe je da da je zivot
neshvatljivo cudo, jer se neprestano trosi i osipa, a ipak traje i stoji cvrsto, kao 'na Drini cuprija'. 'Svaki je znao da u tom njihovom zivotu ima nesto sto odoleva svakoj stihiji i sto zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i vidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskusenja, neunistivo i nepromenjeno" Ipak zlo koje dolazi od samih ljudi je neuporedivo gore i besmisleno. Jedan on mnogih koji ne mogu da razumeju i shvate sve to medjusobno ljudsko unistavanje i stradanje jeste Alihodza. On je jedini lik koji se provlaci kroz veci deo romana. Alohodza svojom sudbinom ilustruje nestanak orijentalne kulture u Bosni. On je covek velikog iskustva i mudrosti. Kroz lik Alihodze Andric je govorio o neminovnosti nestanka osmanlijske moci na ovom prostoru. On sa nezadovoljstvom i nevericom prihvata svaki napredak i novine koje donose nove vlasti. Sasvim drugacija slika se javlja za vreme rata. Posebo ga pogadja slika pogodjenog mosta kao simbola neceg uzvisenog i nedodirljivog, a sad tako ranjivog. On odbiaja da se okrene ka mostu znajuci da bi taj prizor razorio njegovu dusu. Tesi se recima da ako se tu rusi negde se gradi i da postoje mirni krajevi i razumni ljudi koji ce za Bozju ljubav podizati trajne gradjevine da bi zemlja bila lepsa i da bi covek lakse ziveo.
"Ali neka, mislio je on alje, ako se ove ruši, nege se grai. Ima valja još nege mirnih krajeva i razumnih ljui koji znaju za božji hator. Ako je bog igao ruke o ove nesredne kasabe na Drini, nije valja o celog sveta i sve zemlje što je po nebom? Nede ni ovi ovako oveka. Ali ko zna? (Oh, a mu je malo ublje i malo više vazuha
uahnuti!) Ko zna? Može biti a de ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i oteruje a bi omah sve prožrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; moža de o vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu gla i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jeno ne može: ne može biti a de posve i zauvek nestati velikih i umnih a uševnih ljui koji de za božju ljubav poizati trajne građevine, a bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Ka bi njih nesta lo, to bi značilo a de i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti."
U tim mislima korača hoža sve teže i sporije. "Sa se jasno čuje a u čaršiji pevaju. Ka bi samo mogao a uahne više vazuha, ka bi put bio manje strmen, i ka bi mogao stidi o kude a legne u svoj ušek i a vii i čuje nekoga o svojih! To je jeino što još želi. Ali ne može. Ne može. Ne može više ni a orži pravi onos između isanja i srca, srce je potpuno zaptilo ah, kao što se poneka u snu ešava. Samo ove nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti a mu očI zviru iz glave. Strmina koja je i otle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vino polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega. Na uzbrici koja voi na Mejan ležao je Alihoža i izisao u kratkim trzajima." MOST ima simbolicno znacenje u romanu.Predstavlja sponu razlicitih vremenskih perioda i razlicitih ljudskih sudbina.Most je mesto gdje se odvija lokalni zivot ali i istorijski dogadjaji i legende.Najvazniji smisao mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti.Prolaze vjekovi,smjenjuju se
narastaji,istorijska zbivanja pri cemu on ostaje ne promjenjen.Most prati sve nedace kasablija.Na njemu mnogi od likova zavrsavaju svoje zivote.Most je takođe viševekovni sveok obra i zla koji se
sukobljavaju. Oupirajudi se svim nevoljama on postaje simbol obra, simbol ljuske postojanosti i trajnosti. Čak i kaa je na kraju romana razoren, kaa je grozno ušmanski presečen po polovini, on ipak pobeđuje jer njegove izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj. Zbog toga se pobednicka snaga mosta se uporedjuje sa ljudskim zivotom.
Čitava kompozicija romana je u stvari linija samog mosta koji simbolično povezuje renesansni zapad i zaostali istok. Simbolično spaja ve nesigurne obale , samo ta duprija i taj kamen stoje kao dutljivi sp omenik prohujalih vremena. Istovremeno ovaj most kao i onaj na Žepi predstavlja ostvarenje vezira koji je realizovo majstor Antonije, njegovu
želju za večitim traganjem za lepotom. Mrznja, strah, zavist, sujeta su se skrili u covekovom bicu i posicu ga na zlo I nesrecu. Potreba za stvaranjem i lepotom moze coveka da uzdigne do one moralne savrsenosti koja ce ga osloboditi zla. Stvaranje bez tajnih misli i skrivenih namera , umetnicke tvorevine covekovih ruku i duha mogu da premoste sve razlike medju ljudima i sve protivrecnosti u coveku. Zbog toga hoža smatra a tek kaa čovek prestane a stvara
tako neverovatne i trajne građevine nestade i obro sa ovog sveta a to ne može nikako biti
