Na Drini Most
I
U prvom delu ovog romana veliki deo teksta je posvecen opisu mosta , po kojem I samo delo nosi ime “Na Drini cuprija” . Ovaj most je nastao na jednom prosirenju kod Visegrada gdje Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog I uskog tesnaca koji stvaraju stene I planine . Ali pored tog jednog velicanstvenog mosta , postoji jos jedan koji stanovnici Visegrada koriste za obavljanje poljoprivrednih poslova .Taj drugi most nalazi se na reci Rzav I on je opisan kao prosta gradjevina bez lepote I istorije za razliku od velicanstvenog mosta na Drini . On je opisan ovako “Most je oko dve stotine I pedeset koraka dugacak a sirok oko deset koraka , osim na sredini gdje se prosiren sa dvije potpuno jednake terase , sa svake strane kolovoza po jednu I tu most dostize dvostruku sirinu .Taj dio mosta naziva se kapija.Na njemu je urezan natpis od trinaest stihova koji kazuje ime onoga koji je podigao most I kad je podignut.Most takodje ima 11 lukova sa kapijom kao krunom us sredini”Sva novorodjena deca , nebitno sa koje strane Drine , predju ovaj most za prvih dana zivota . Svu tu decu uce ko je podigao most I svi im se dive od malih nogu . Postoji I prica o ovome mostu kako je majstor koji ga je zidao Rade Neimar u most zazidao dvoje dece po imenu Ostoja I Stoja koji je majka zelela da sakrije od tudjih ruku koji su zeljeli da joj ukradu decu . Zatim se spominje crni Arapin o kojem postoje price koje bi uplasile malu decu I tako ih udaljili malo od tog mosta . Inace , oko mosta sva djeca iz blizine su se redovno igrali I po cijeli dan bi proveli tamo . Navece bi slusali price o mostu , crnom Arapinu i slicno . Tu se jos spominje I starina Novak I dijete Grujica gdje Novak objasnjava Grujici kakvi su sve stanovnici Visegrada I okolnih mesta te kako moze odrediti ko je domacin , a ko pridoslica ili skrtica u Visegradu .
II
U drugom dijelu se vracamo u daleka stara vremena I opise kada tu jos uvijek nije bilo mosta , nego je na tom mjestu bila ova ista rijeka Drina , zelena I vijugava koja je prolazila kroz ogromne planina I tjesnace . Na tom mjestu stajala je jedna velika skela I
na njoj skeledzija Jamak koji je opisan ovako “ Mrzovoljan ,spor skeledzija ,poi menu Jamak kojeg je budnog bilo teze dozvati nego drugog iz najdubljeg sna .Bio je covjek divovskog rasta I neobicne snage ali propao je u mnogim ratovima u kojima se proslavio .Imao je samo jedno oko , jedno uho I jednu nogu , dok mu je druga bila drvena .” On je u to davno vrijeme regulisao prelazak preko Drine I kad god bi se rijeka povecala do nekog odredjenog nivoa on bi napustio skelu , otisao obici svoje njive pored grada ostavljajuci mnoge putnike da cekaju … Vec u to vrijeme jedan 10-ogodisnji dijecak je stvorio sliku kako bi na mjestu te skele trebao biti jedan most . U to vrijeme Turci samo cesto uzimali zdravu Srpsku djecu od 10-15 godina vodili u Tursku gdje su ih obucavali za vojnike I mjenjali im vjeru I ime … Ali jedan djecak kojeg su odveli , uvijek je pamtio svoje rodno mjesto I na kraju se ispostavilo da je on glavni zasluzni za izgradnju ovog divnog mosta . Taj djecak je bio Mehmed Pasa Sokolovic koji je pokrenuo izgradnju mosta na trosak turskog sultana I po vezirovom naredjenju most je napravljen I njegov izgradnja trajala je 5 godina . Ali ljudi to nisu cijenili u momentima izgradnje mosta nego su tek kasnije kad je most zavrsen vidjeli koji je to plod napora o cemu se prica I dan-danas I jos dugo ce da se pamti .
III Treci dio govori o tome kako je krenula gradnja ovog mosta . Turski sultan je poslao vezira Abidagu koji je bio na veoma losem glasu . Njega niko nije volio zato sto je bio veoma strog prema poslu I dosta ljudi je tukao , osudjivao na smrtnu kaznu , psovao ih I mogne druge strasne stvari … On je pokupio sav narod iz varosi da krene gradnja mosta , cak je dovukao I dosta ljudi iz Turske da pomogu ..Ljudi su citavu godinu radili na mostu , Abidaga je bio strog kao I uvijek I stalno ih je napominjao da ce ih pobiti ako ne budu cuvali most dok njega nema Tako su se svi brinuli o novoizgradjenom objektu I dosta paznje posvecivali bas mostu zbog straha za svoj zivot ...Odrzao je ljudima govor koji ih je jos vise zbunio a to je I zelio , da ih prepane I natjera da rade ..Poslije jedne zime radovi su opet krenuli I Abidaga se drzao svog zadatka .Stalno je obilazio
radna mjesta I na pocetku gradnje tokom druge godine doveo je majstore iz Rima koji su se bavili kamenorezackim poslovima , tj obradjivali su kamen koji je kasnije koristen za izgradnju mosta .I ako je njemu sve to vise bilo dojadilo kako se narod stalno zali on je pokazao veliki interes za tim mostom .U toku izgradnje jedna djevojka je ostala trudna I rodila blizance , nazalost mrtve koji su dok je ona bila u nesvjesti njeni bliznji sahranili u sljiviku . Kasnije kad je dosla sebi neki su joj rekli da su djeca zazidana u most ,a nije vjerovala pravoj istini .Ona se nakon toga stalno kretala u krugovima mosta I radnici su vec bili navikli na nju tako da I nisu bas obracali paznju vec su je prozvali Luda Ilinka . Ali kada su se jednom lokalni radnici pred spavanje zalili na teske poslove I kako od tog mosta nemaju oni licno nikakve koristi jedan od njih dosao je na ideju da tokom noci ruse napravljeno .Tako je I bilo nekoliko dana sve dok Abidaga nije pobjesnio te angazovao dvojicu ljudi iz Turske , starjesinu Plevljaka I jos jednoga covjeka koji su nisu podnosili ..Nakon nekoliko noci da se most bio rusen I da je alat nestajao , on je zaprijetio Plevljaku da ako ne uhvati vandale da ce ga zivog nabiti na kolac I ubiti …Ovaj je to veoma ozbiljno shvatio I odlucio je da pravu zamku jedno vece . To vece su culi neke zvukove iz vode ali nisu uspjeli da saznaju ko su vandali . Drugo vece je proslo u miru I tisini , jer vandali nisu ni dosli , sigurno zato sto su se prepali cuvsi za zamku koja ih ceka .I Plevljak se vec poceo bojati za svoj zivot , jer dvije noci nije nikoga uhvatio a Abidaga mu je dao 3 dana za to …Kasnije se ispostavilo da treca noc bila presudna . U toj noci uhvatili su jednoga covjeka koji je optuzen za rusenje mosta ,a jednoga su izgubili u noci kada je vjerovatno pao sa stuba I usmrcen upao u rijeku … Uhvaceni covjek se zvao Radisav sa Unista . On je bio lokalni stanovnik Visegrada I kada su ga uhvatili bas su ga mucili sve dok nije rekao ko ga je nagovorio na to . Cak su ga I “zigosali” na taj nacin sto su usijano zeljezo stavljali na njegova prsa . Kasnije I kada je rekao da je njegov sudionik bio Jovan , to je bilo dzabe jer mu nisu vjerovali .Tesko su ga mucili I na kraju ga je Abidaga osudio na tesku kaznu . Ta kazna bila je nabijanje na kolac pred svima. Prije same kazne , otkinuli sum u nokte na nogama I tesko ga mucili , da bi ga obukli da to drugi ljudi ne vide . Ni ostatku svijeta nije bilo jasno kad su ga vidjeli onakoga jadnoga I obucenog zasto je to radio . Ljudi se vec poceli da se razilaze kada su 2 cigana donijeli veliki bijeli kolac na koji su nasadili Radisava . I ako je bio nabijen na kolac svi organi su mu radili I bili ne povrijedjeni tako da su to bile jos vece muke za njega . Radovi su nastavljeni a Plevljak je bio sretan sto to nije bila njegova sudbina ,a I jer je uhvatio vandala .On je cak skakao od srece I smijao se kao ludjak sto nikome nije bilo jasno , jer I niko drugi nije znao za prijetnju Abidage njemu …
IV “Svi oni koji su sa jedne ili druge strane obale prisustvovali izvrsenju Radosavove kazne razneli su strasne glasove po varosi I okolini .Neopisiv strah usao je u gradjane I radnike .Svi su se razgovori kretali oko covjeka koji je tamo iznad gore skela jos ziv na kocu “Ovako pocinje cetvrti dio u kojem se kao sto vidimo vecinom opisuje novembarski dan koji se desio u Visegradu . Poslije ove strasne kaze svi su bili uznemireni I moze se reci da su radili mnogo vise nego prije jer kada su vidjeli kakvu je sudbinu Radosav dozivio bojali su se za svoje zivote . A suprotno od toga Abidaga je bio sretan jer je Merdzan uradio sto je I obecao I njemu je isplatio nagradu .Nakon tog teskog cina , Abidaga je rekao ciganima da skinu tijelo sa koca I bace ga psima . Ali seljaci koji su bili tu u blizini culi su to I dogovorili se sa ciganom da za 7 grosa ostavi bezivotno tijelo pored puta kojeg se kasnije tokom noci sahraniti domaci ljudi . Tako je I bilo …Ali kasnije Plevljak je izludio od pomisli na starog Radosava kojeg su ubili te je non-stop govorio kako on moze skakati , smijati se , kako je srecan . Na kraju je zakljuceno da je on lud I Abidaga je I njega osudio ..Prije zime Abidaga je rekao kako on napusta Visegrad te d ace opet doci na proljece I da se void evidencija jer ce on htijeli racune kada dodje .Ali doslo je proljece , a Abidage nije bilo .Doputovao je novi vezirov poverenik ARIFBEG zajedno sa TOSUN-EFENDIJOM. Sa Abidagom se desilo ono cega se najvise bojao . Neko je rekao veziru kako se ponasao prema narodu te d aim ni dinara nije isplatio nego je sve pare sebi uzimao .Dva dana poslije Arifbega stigao je I Antonije , majstor iz Dalmacije sa novim radnicima . |”Arifbeg je bio sasvim novi covjek .Visok na nogama , pognut , covas ,crni nasmejanih ociju.Narod ga je odma zavolio , bio je bez stapa , bez krupnih reci I vidnog napora on je zapovedao I rasporedjivao nasmejano I bezbrizno ,kao odnekud sa visine , dok nista nije propustao niti gubio iz vida .Bio je miran ,zdrav I posten covjek koji nije imao cega da se boji niti da sta prikriva .”Ali naravno u svakom prici ima neka crna ovca pa tako I ovdje .. Pored svih ljudi koji su bili zadovoljni I sretni sto se most sve vise izgradjuje I ljudi mu se iz dana u dan sve vise dive postojao je jedan “AHMEDAGA SETA , bogati zitarski trgovac ,mrzovljan covjek I tvrdica ,visok,zut I usukan , crna , ostra pogleda on zmira na septembraskom suncu lepog dana I jedini ne odsputa od svog ranije misljenja .” Ali on je bio samo usamljeni izuzetak ..Svi ostali su pokazivali radost I odusevljenje . Nazalost , tokom izgradnje velike ploce na sredini kod kapija mosta , dizalice su popustile , konopac je pukao I sve to palo je na Crnog Arapina o kojem se pricalo u
prvom dijelu kako ga ljudi korist ka omit I legendu da plase djecu . Povodom izgradnje mosta , Arifbeg je napravio festu a poslije toga se pilo , jelo , provodilo 2 dana bez prestanka , sve o vezirovom trosku . Radnici su dobili odjela , plate I sve ostalo sto je bilo dogovoreno .. Mnogo ljudi , djece I stanovnika , su prelazili most , odlazili da ga posmatraju iz daljine I da se dive novonastalom objektu koji je u to vrijeme bio jedna od najljepsih gradjevina … I tako se Mehmed Pasa Sokolovic , iz sela Sokolovic jos jednom osjetio crnu dugu liniju preko prsa kao da ga udara dok je cuo da je most zavrsen nakon 5 godina .Na mostu postoji kamena ploca na kojoj je pisalo : Gle Mehmed Pase , najveci medju mudrima I velikima svoga vremena , Ostvari zavet svoga srca I svojom brigom I trudom sagradi most na rijeci Drini , na ovoj vodi dubokoj I brza toka Prethodnici mu ne mogose nista podici , nadam se od milosti bozje da me cu gradnja biti cvrsta . Da ce mu vek prolaziti u sreci I da nikad za tugu nece znati . Jer za svoga zivota on je zlato I srebro ulozio u zaduzbine I niko ne moze kazati da je bacen imetak koji se trosi u takve svrhe ,Badi kojije video ovo , kad je dovrsena gradnja izrece tarih , Neka Bog blagoslovi tu gradjevinu , taj cudesni lepi most “
V
Prosla je I prva stotina godina od izgradnje mosta I on je jos uvijek bio u punoj sjaju . Nimalo ostecen I lijepog izgleda stajao je I sluzio kao I prvog dana . O hanu na mostu brinuo se Dauthodza Mutevelic, koji je cinio sve kako bi han spasio I ocuvao jer se u to vrijeme Turci prestali da placaju I daju novac za ocuvanje hana I mosta . Dauthodza Mutevelic,je bio mudri I pobozni tvrdoglavi covjek koga su stanovnici kasabe dugo pamtili I uvijek je davao sve od sebe da bi sacuvao han .Poslije njegove smrti han je poceo da gubi svoj pocetni sjaj I niko nije zelio da se brine o njemu , sve dok to nije bilo ban nuzno .Doslo je I vrijeme poplava i jedna velika poplava zadesila je stanovnike kasabe koji su ostali bez icega .Oni sto su zivjeli blize mostu kuce su im bile poplavljene do greda I crijepa pa su bjezali u visoke krajeve da bi se zastitili od vode . Tada je prvi put most bio poplavljen I nije se video , cime je podsjecao na vrijeme prije njegove izgradnje . Ta nesreca je ujedinila jadni narod koji je pricao o svemu samo ne o mostu ..
Svi su kolektivno pricali , smijali se I grijali se uz rakiju I cak poneke pjesme.Za vrijeme velike poplave Kosta Baranac ,mlad covjek I gazda bio je potisten jer je sva njegova roba iz magacina nestala , tj unistena je te je bio novcano ostecen I upropascen .On nije ni prezivio tu zimu jer je umro od zalosti I sramote.Pop Jovan I Mihailo su citali molitve da se situacija popravi . Poplave su ih ucile da ne zale ono sto Drina odnese .
VI
Osim poplava bilo je I drugih stvari koje su stetile kasabi .Tada su poceli I prve bune I ustanci I “borbe” izmedju turskog I sprskog stanovnista .Ljudi su se sve vise zalili sto su ih turci vodili kao svoje vojnike I sukob se sve vise povecavao .Tih dana ljudi su bojazno bili u svojim kucama I rijetko kad su izlazili .Turska vojska je odlucila da nasred mosta napravi cardak kojim su strazarili I pregledali sve sumnjive putnike .I odma prvo jutro turci su nasli prve zrtve .Zaustavili su starca Jelisija, koji je bio bogomoljac , nalik na kaludjera I prosjaka ali blag I spokojan , nekako cist I nasmejan obilazio je manastire I crkve .Na njega niko nije ni obracao puno paznje ali zli turci su odlucili da ga okrive za jeres . Sve sto je on govorio turski prevodilac ne bi pravilo preveo pa bi ispalo da je starac krivac za neke stvari . Isto tako uhvacen je I Mile ,inokosan I siromah on je radio u polju I bio je zdrav ,krupan I punokrvan. Imao je tek 19 godina . Turci su I njega okrivli da je ih je nazivao pogrbnim imenima te su njihove price upamcene jer su njih dvojica tragicno zavrsili na taj nacin sto su im turci odsjekli glave I nabili na kolac pored cardaka . Njih dvojica su se zajedno molili I zajedno su pogubljeni .Kasnije jet u pogubljen I nevin stradao I Pop Mihailo , kojem su isto odsjekli glavu I u takvu mu stavili cigare .Jednoga dana Hajrudin , zloglasni vojnik koji je stalno bio na tom cardaku je umro I moze se reci da je to bila sretna vijest po stanovnike .Kasnije je cardak izgorio I od njega je ostala jedna greda na kapiji mosta koja je drzala cijelu konstrukciju .Kapija je opet postala ono sto je uvijek bila .Drugi narastaji su na tom istom mjestu gdje je bio cardak kasnije pjevali pjesme , I ne znajuci sta se tu nekad radilo .
VII
Ali poplave I bune I ustanci nisu bili jedini problem stanovnika kasabe .Pocele su da se pojavljuju zarazne bolesti I to je bilo jos jedna poteskoca za ove ljude .Posto su odredjene nove granice Srbije I Bosne , neki ljudi su morali da se sele.Turski I srpski vodje su se dogovarali oko granica I kada je postignut neki dogovor zadesilo ih je ovo . Prilikom tog odseljavanja ljudi se sretno pricali , salili se , pjevali uz miris lubenice I kafe na kapijama mosta .I tako par noci za redom . Prilikom jedne takve noci , dosao je Salko Corkan ,sin jedne ciganke I nekog vojnika .Majka mu je umrla , otac ga napustio I odrastao je bez ikoga .Cela kasaba ga je hranila , brinula se o njemu ,oblacila ga ,nudili mu prenociste a on je zauzvrat cistio ,radio sve ono sto drugi nisu htijeli .Nikad nije imao odredjeno zanimanje ni ime . U detinjstvu je izgubio oko I on je bio nastran , pijanica I veseljak . Sluzio je za salu I podsmeh isto toliko koliko I za posao .To vece neki su se odselili . Neki su nosili djecu , neki jagnjad , neki kovcege I sanducad I to je bila jedna tuzna noc za kasabu. Bilo ih je oko 120 porodica I bjezali su u tursku zemlju .Za tih 25 godina devetnaestog vijeka pojavila se dva puta kuga I jednog kolera. Ljudi su se drzali one Muhamedove “Dok bolest vlada u nekom mjestu ne idite tamo jer se mozete zaraziti , a ne idite iz tog mesta jer mozete zaraziti druge “ Toga su se I drzali , uvijek je neko strazario na mostu imajuci sa sobom rakiju I bijeli luk , za sta se vjerovalo da ima anti-dejstvo . Ni postare nisu pustali a I pisma koja su trebali prenjeti su stavljali iznad velikog bijelog dima kako bi “ocistili” od bakterija .Ako je most cuvao Salko Hedo ,ni to se nije moglo .On je bio prava osvestena vlast koja I ne vidi I ne cuje dobro onoga skimgovori .On je sam sebi odredjivao propise I naredbe koje mu pripadaju .Kada je tu bio neko drugi , ljudi su prolazili davanjem mita , novca , hrane , rakije Itd ..To nije trajalo vjecno I to je na kraju proslo .
VIII
Nisu samo ratovi , kuge I seoba toga vremena udarili na ovaj most I prekidali zivot iz kasabe .
Na dva razlicitca kraja mosta bila su 2 zaseoka .Jedan od njih bio je Velji Lug , a drugi Nezuke .U Veljem Lugu zivjela je grana visegradskih OSMANAGICA.Njihov domacin bio je Avdaga Osmanagic,srcan I plahovit covjek ,stasit I rumen. Bio je poznat kao covjek ostre rijeci , siroke ruke I smela srca . Imao je 5 odraslih I pozenjenih sinova I cerku jedinku , koja se zvala Fata . Djevojka koja je bila san svih momaka iz kraja . Bila je lijepa,pametna ,vrijedna I imala je osobine oca .Bila je bista I veoma recita sto je I pokazivala ostalim momcima.A sa druge strane Veljeg Luga nalazi se drugi zaselak Nezuke . Ceo zaselak je bio vlasnistvo Begova Hamzica . Tu je I velika I bijela kuca najstarijeg Hamzica , Mustaj bega. On je imao cetiri kceri I sina jedinca , Nailbega . Taj njegov sin jedinac je bacio oko na Fatu I zelio je za suprugu .On je se mnogo trudio oko nje I ako ona na to bas nije obracala mnogo paznje .Otac od Nailbega je odlucio pomoci I dogovorili su svadbu .Mjesec dana vrsene su pripreme za taj dogadjaj .Fata je imala veliku dilemu sta da uradi ,posto je njezin otac tom braku rekao da a one ne . Nije vidjela izlaz iz te situacije .Poslednji cetvrtak u avgustu bio je dan svadbe.Prilikom prelaska mosta Fata je rekla bratu da joj pridrzi konja dok ona malo zastane na kapiji .Dok je brat drzao konja on se popela na most I skocila u Drinu . Njen les pronadjen je predvece istog dana kako lezi u mekanom pjesku dok ga talasi zapljuskuju .Sahranjena je istog dana na turskog groblju . Avdaga Osmanagic poslije nije od sramote silaizo u kasabu I izdahnuo je kasnije te zime od tuge , zagusen kasljom .Svijet je u kasabi dugo prepricavao ovaj tragicni dogadjaj ali se kasnije to pocelo zaboravljati I ostala je samo pesma o djevojci koja je lepotom I mudroscu sijala iznad sviju ,kao da je neprolazna.
IX
Oko 70 godina poslije Karadjordjeve bune , opet se zaratilo I vratilo se sve na staro u ono vrijeme kada su glave stajale na kolcima na mostu .Tako je bilo I tih dana .Austrije je uzela Bosnu pod svoju vlast I narod se bojao smrti tako da skoro niko nije htio da se suprostavlja Austrijancima .Sultan je predao Bosnu bez otpora .Osman Efendija je ubidjevio stanovnistvo kasabe da se trebaju boriti protiv Svaba I da organizju neku bunu .Jedini koji je se tome protivio bio je Alihodza Mutevelic .Njegova je porodica jedna od najstarijih u kasabi.Nikada nije bio novcano najbogatiji ali bio je postovan I cjenjen covjek sirom kasabe .Nije on imao neke velike strahove I pobude , ali nije zelio da toliki narod uzalud pogine .Dugo je on vodio raspravu I svadju sa Osman Efendijom I moze se reci da su se svi sa njim slagali samo su se bojali izjasniti jer su zeljeli miran zivot bez nekih kazni ili slicno . Alihodza je toliko naljutio Efendiju da ga je
ovaj osudio na to da kovac mora da ga odvede na most I uho mu zakuca u gredu koja je ostala od prijasnjeg cardaka .Ljudi su prvo mislili da je to sala , pa I sam Alihodza ali nije bila . Tako su I uradili I on je u bolovima docekao Svabe koje su mu pomogle ,oslobodili ga od eksera prikovanog za gredu I pruzili mu pomoc . Kada je u prolazu procitao natpis koji je bio nasred mosta , da je bosna pod austrijskom vlascu , presjeklo ga je nesto I stalno je razmisljao kako ovaj most vise ne veze sve u jednu cjelinu nego je to sad postalo 2 razlicita svijeta , sa dvije strane mosta .
X
U ovom dijelu mozemo vidjeti kako su predstavnici sve cetiri vjere u kasabi docekali pukovnika Austrijske vojske .Svi su oni su prepali I nisu znali kako da se ponasaju kada pukovnik dodje . Predstavnici su bili : Mula Ibrahima , Huseinaga, muderis , pop Nikola I rabin David Levi . Pop Nikola je bio star oko 70 godina , ali jos uvijek svez I jak . On je bio sin Popa Mihaila , koji je na istom mjestu na kapiji gdje su docekivali komadanta pogubljen . Bezao je nekoliko puta u Srbiju od Turaka . On je vec 50 godina upravljao parohijom mirno I mudro , bez vecih incidenata sa velikim dostojanstvom I postovanjem prema narodu . Bio je visok ,neobicne telesne snage I male pismenosti , ali iz velikog srca , zdrava razuma I slobodna duha . Mula Ibrahim , visok ,mrsav I usukan covjek , visokog rasta , retke brade I opustenih brkova imao je veliku porodicu I bio je bojazljiv .Imao je jednu manu , to sto je mucao , ali tesko mucao I svi sum u se sprdali iza ledja zbog toga . Bio je poznat po dobroti I dusevnosti I zelio je svima pomoci koliko je to u njegovoj moci . Muderis , Husein punacak covjek ,mlad , lepo odeven I negovan . Dobro skolovan I volio je da govori I da gas vi slusaju . Imao je veliku biblioteku I volio je da cita . David Levi ,rabin je bio mlad , bled I sitan covjek .Bio je bojazljiv I cutljiv .Imao je veliku bradu I brkove . Od njih cetvorice , glavnu rijec kad je pukovnik dosao ima je Pop Nikola , on je rekao da su spremni da budu pod njegovim nadzorom I da oni svi postuju austrijske zakone .
Pukovnik,je bio malen ,neugledan ,premoren ,neprijatan I opasan covjek . On je na popove rijeci rekao samo d ace zastitu imati svi oni koji budu slusali I koji budu postovali red I mir . Poslije ovoga predstavnici sve 3 vjere su krenuli svako svojim kucama da to saopste svojim vjerenicima .
XI
U ovom dijeli mozemo vidjeti veliki preokreti I promjene nacine zivota u kasabi . I citavom dijelu se opisuje izgradnja kasabe .Austrijanci su sve redom poceli da grade , a ljudi su bili bojazljivi I na pocetku nisu uopste izlazili iz svojih kuca.Pravljene su zgrade , pijace ,prodavnice ,ali ipak ljudi su I dalje zivjeli svoj zivot I nisu mnogo marili za to I ako su osjecali velike promjene . Jedan od takvih ljudi bio je Semsibeg Brankovic iz Crnce , jedan od najuticajnijih I najuglednijih ljudi u kasabi . Imao je 6 sinova ,cetvoricu ozenjenih . Bio je neosporni , cutljivi I strogi staresina svoje zajednice .Samo petkom je silazio u kasabu da ode u dzamiju da se pomoli .Njemu novi nacin zivota nije bas odgovarao I kasnije je on umro bez bolovanja . Nije mu se svidjalo sto se sve mijenja , I svaki petak kada bi on dosao u kasabu , uvijek bi bilo nesto izmjenjeno , tako da je on obarao pogled ka dole , ali I tamo je video znakove promjene , tu su bile zasiljene kopite ,karakteristicne za austrijske konje , kojima su ih potkivali .Izgradila se I opstina I zgrada suda . Na mostu kod kapija su stavljali fenjere koji su posvjetljivali tokom noci most mladim ljudima koji su tu pjevali ,igrali ,salili se u kasnim nocnim satima . Zbog tog fenjera mnogi su I osudjivani sto su ga razbijali . Most je 18. avgusta svake godine bio lijepo ukrasen I navece obasjan svjetlosti jer je tada bio carev rodjendan . Praznikom I nedeljkom ,most je bio pun ali ljudi su kasnije navikli na to . Izgledalo je kao da ce bijeli drevni most ostati nepromijenjen I odoljeti I ovoj poplavi novina koje su ga zadesile I zavrsiti nedirnut I preporodjen .
XII
Poslije svega onoga , zivot u kasabi postaje sve zivlji I sareniji .Ljudi su I po danu I po noci setali mostom ,zakupljeni svojim mislima , niko nije ni obracao paznju na ostale . Jedan od takvih bio je I Milan Glasincanin. Visok , mrsav I gazda pognut covjek . U hodu se klati I povija I ne primjecuje da se ista drugo na kapiji promjenilo. Bio je kockar . On je bio sin Nikole Glascinanina , koji se doselio iz Srbije kad je bila buna . Svake noci isao je u istu kafanu , u istu zagusljivu sobu , sa ista 3-4 lica kockati . Tamo je nekad gubio , nekad pobjedjivao I tako se to mjenjalo iz veceri u vece .Ali nije imao mnogo vise od 30 godina kad je ovaj porok izlijecen . Naime , jedne noci dosao je nepoznati stranac koji je krenuo kockati sa njima . Uvijek je pobjedjivao I toje malo nerviralo Milana . On je malo-malo isao kuci praznih dzepova . Ali petu noc je odlucio ostati kod kuce I ako je vec bio pripremio pare I odjecu . Tokom te noci nepoznati stranac dosao je do njega I nagovorio gad a idu na most kockati .Tako su I uradili . Pobjednik se mjenjao , ali skoro uvijek nepoznati stranac bio je u prednosti .Igrali su I u kuce I u njive I u telad ,krave , sve moguce , da bi na kraju dosli do toga da Milan igra za zivot , ako izgubi mora skociti sa mosta a ako pobjedi sve sto je izgubio bilo je njegovo . I Tako se on probudio u groznici na vlastitom pragu , 2 mjeseca je bio u komi I kada se probudio bio je to sasvim drugi covjek .Miran ,povucen ,bez mnogo osvrtanja na okolinu prelazio je taj isti most koji mu je mogao presuditi a da nije ni pomisljao o tome . Cesto je podsjecivao kapiju . Ali medju prvima jednoga jutra na kapiju je stigao Bukus Gaon , najstariji sin Avrama Gaona .Bio je mlad I ne zaposloen I to jutro nasao je neki dijamant u mostu . Uzeo ga je I tako je sve krenulo .Otisao je u isti onaj han gdje I Milan I tamo krenuo kockati , da bi na kraju odselio se i posramio svoju porodicu .To je od njega ucinio “davolji ducat” kako su ga proglasili .
XIII
Nastupala je cetvrta godina okupacije i izgledalo je da se sve smirilo I da je u redu . Ali iznenada stize nova vojska I novi nemiri .Zbog buna I ustanaka sirom Bosne , u to vrijeme pocelo je I hajdustvo , treba se izvrsiti popis stanovnistva ali svi su se tome bunili . Opet je postavljena straza na most I provjeravali su se svi sumnjivi putnici .
Jedan od strazara koji je bio na kapiji je Gregor Fedun. Rus iz istocne Galicije ,imao je 23 godine , bio je dzinovskog rasta ,stidljiv kao devojka I snazan kao medved . Dosao jet u u kasabu da radi ne bi li zaradio koji dinar I poslao roditeljima u Rusiju , da se ponose njime . Rekli sum u da bude oprezniji jer se u to vrijeme tuda sunjao hajduk Jakov Cekrlija . Jakov je bio sitan I neugledan , smeo I neobicno lukav ,snazan I bio je veoma pametan jer je vise puta bjezao iz zamki kojim su htijeli da ga uhvate . Mladi rus je bas pazio , ali svakog dana nailazila je jedna devojka koja se oblacila kao turska djevojka a ustvari je bila pomagac od Jakova sto ce se na kraju ispostaviti da je ona namjerno prolazila tuda , omamljivala mladog Rusa , davala mu neke znakove “ljubavi” I pricali su kad ce se naci .Kad je vidjela da je rus opsjednut njome iskoristila je to I prebacila Jakova preko mosta na taj nacin sto ga je maskirala u staru baku , a Fedun nije ni posumnjao da bi to mogla biti prevara . Njegovi nadlezni su ga optuzili I dugo isptiivali da bi na kraju rekli da ga moraju slati na sud I da je optuzen . Njega je sve to pogodilo , u vojnickoj sobi napisao je poruku “Sve sto iza mene ostane da se posalje mome ocu u Kolomeju . Pozdravljam sve svoje drugove I molim staresine da mi oproste .” Zatim se ubio , sahranjen je iduceg dana , za sta su se pobrinuli pop Nikola I pop Josu.Ovaj dogadjaj je dugo prepircavan , a poslije toga sledila je regrutacija , kada su odvodili mladice na vojnu obuku , majke su plakale za njima u strahu da ce izgubiti zivot . Ali na kraju se ispostavilo da Im I nije bilo tako lose jer su se navikli na novi nacin zivota koji nije bio uopste toliko strasan kao sto su zamisljali .
XIV
Zivot u kasabi je bivao sve zivlji . U poslednjoj cetvrtini 19. vjeka vladalo je zatisje u ljudskim odnosima I zbivanjima . Okolina kasabe se sve vise izgradjivala I pored radnika , tu su poceli da dolaze I trgovci I gradjevinci I poneki nepoznati putnici , jer je u to vrijeme bilo sve za svakoga , po pristupacnim cijenama I na oplatu .Nova vlast je sve drzala pod kontrolom jer za razliku od turske koji su na silu uzimali poreze , austrijska vlast je lijepim nacinom zivota I ne maltretiranjem stanovnika stekla dobar utisak .Otvorena je mesovita radnja , zatim kantina za vojska , novi hotel , fabrika sode , sajdzijska radnja itd .Sume su pocele da se sjeke , nove zgrade da se izgradjuju . Sa jedne strane mosta izgradjena je sasvim nova gradjevina dok sa druge jos uvijek stoji ona ledina na kojoj su se djeca igrala iz narastaja u narastaj . Otvoren je novi hotel koji je bio skoro uvijek pun , razlicitih ljudi, od oficira , do mladih I starijih gazda koji su se opijali I tu provodli vrijeme . Vlasnica hotela bila je LOTIKA , mlada I savrseno lijepa zena , udovica , slobodnog jezika I muske odresitosti .Bila je brze pameti I muskog srca , krotila je svaki bes I svaku nedoumicu u hotelu ona je rjesavala na lijep I pristojan nacin , bez obzira da li je gost pijan , trijezan ili da prica gluposti . Ona je pomagala I siromasne I bogate I one koji nemaju sta da jedu ,Bila je bas
dobra zena I vodila je lijep zivot , bar sto se nje tice , I ako niko nije znao ni kad jede , ni kad spava niti kako sve stize . U hotelu se I nalazila soba zvana “EXTRA-ZIMMER” u kojoj su bili gazde ,oficiri, bogatasi I ljudi slicnog karaktera dok su u odvojenom dijelu bili prosjecni ljudi ..Cesto je hotel posjecivao I gazda Pavle , sitnih ociju koje izgledaju kao 2 svetla , mladi gazda koji je tek poceo izlaziti , piti ..Ako bi se slucajno desio neki incident Lotika je I zato imala rjesenje . Kod nje su radili konobarica Malcika I calkelner Gustav . Malcika je bila celoj varosi poznata kao otresita Madjarica ,krupna zena , a Gustav je bio ridjav , omalen ceski Nemac ,prgave naravi I zakrivljenih ociju . Ako bi neko bas podivljao tu bi bio Milan , visok plecat I koscat Licanin divovske gradje ,koji malo govori a radi sve poslove . On bi toga koji pravi probleme za cas izbacio iz hotela , I sve brige bi bile rjesene .Nakon jednog takvog dana Lotika bi uvijek u noci iza crvenog paravana , obracunavala Pazar I vrsila neke racunice .
XV
Onaj ko je bio izbacen iz hotela , uglavnom su to bile stare pijanice I raspustenici , mogao je u blizini da svrati u neku zabacenu kafanu gdje bi uvijek bili bas takvi . Pijane propalice koje po cijeli dan sjede ,piju , kartaju Itd . Cesto su to bili ljudi koji su ih nasmijavali I bili pred sprdnje .Neki od tih su Corkan , Sumbo I Saha I uvijek isti .Oni su vecita I nepriznavana potreba kasabalijskog sveta ciji je duhovni zivot stegnut I izvitperen. Lik o kojem se najvise pricalo bio je Salko Corkan . On se jednom prilikom kad je bio circus u kasabi zagledao u devojku na zici I bio je optuzen te zatvoren neko vrijeme . Zbog toga su ga jos uvijek osudjivali I pravili sale o njemu.On je dok je bio trezan sve to negirao ,ali kada bi se napio nista nije ni progovarao . On je kasnije bio zaljubljen u Pasu . Pasa je bila bela , cedna jedinica ,koja je cekala ruku koja ce je izabrati .Pasa se udala za Hadzi Omera iz Grada , bogatog I uglednog covjeka od 55 godina .On je vec 30 godina bio ozenjen ali sa svojom zenom nije imao dijete te su se dogovorili da se on opet ozeni I da se zena nece buniti jer zeli da ostavi potomke a ona je bila prestara za to .Tu zimu kada se ona udala za Hadzi Omera , Corkan je samo pio ,slusao I uzdisao . Svima je bilo zao , ali su pravili nove sale oko toga.Razmisljao je on o tome I da se ubije , ali nije .Jednom prilikom se napio te su ga nagovorili da seta po ogradi mosta , misleci da se upasti u Drinu I spasiti svoje muke ali on je onako pijan ipak ostao na nogama do druge strane I tada je se neobicno osjecao , jer je bio u
mislima da je prebrodio sve svoje muke , zaboravio je I na Pasu , I na djevojku sa zice te se pilo u cast njegovog podviga jer je uspio da to uradi .Santo Papo se kao I uvijek derao “ Rum za Corkana “ , I ovaj dogadjaj je ostao upamcen .
XVI
Bilo je vec 20 godina pod okupacijom . Svi su se sjecali prvog dana kao da je juce bilo kada je prvi austrijski kamion presao preko mosta . Ali sad je sve bilo u znaku izgradjivanja novih objekata I razvijanja drzave . Poslednjih godina 20. vjeka , u kasabu je dosla zalosna vijest da je carica Jelisaveta poginula u atentatu od ruke nekog Italijana . Ovaj dogadjaj je jako potresao jedino Italijana u kasabi a to je bio zidar Pjetro Sola . Preduzimac I zidar , kamenorezac I slika, ukratko svastar I vestak kasabe. Njega je to toliko potreslo da ga je bilo sramota pa su ga neki I zadirkivali jer je pao u strasnu depresiju iz razloga sto je I atentator bio Italijan. Njegova zena ga je jedva nekako nagovorila da dodje sebi I zaboravi to . U to vrijeme obavljala se rekonstrukcija mosta, cistila se trava koja je izrasla , mahovina , prljavstina , polupani lavovi su popravljeni I sve je izgledao kao prvog dana .Svi ljudi su bili zaposleni I trudili su se da most maksimalno urede . Ali naravno tu je opet bio Alihodza ,koji se bunio tim radovima I svima govorio da je to uzalud jer ce se ionako srusiti . Poslije mosta , u kraju se izgradjena I pruga . Izgradnja pruge trajala je 4 godine . Pruga je bila dugacka 166 kilometara I na njoj je bilo oko stotinu mostova , vijuga , oko 130 tunela I kostala je oko 74 miliona dukata . Sav narod se divio impresivnim ciframa I svi su mislili d ace im to donjeti neki napredak .Tako je I bilo ,ali cijene su naglo raste , kao I prozivdonja , tako da su neki bili pozitivni , a neki ipak ne .I ako su svi govorili da je dobro sto se pruga napravila , jer je skratila vrijeme prelaska u Sarajevo , Alihodza je opet govorio dzabe sto su ustedjeli vrijeme ako ga ne znaju pravo utrositi . Ali izgradnjom pruge , most se toliko zanemario da je on koristio samo za prelaske stoke preko njega, lokalnih stanovnika I ponekih nepoznatih putnika . Nije to vise bio onaj star most koji je vodio u svet I bio je glavna veza sa istokom I zapadom . Ali svijet nije ni mislio na to , most je I dalje divio svojom mladoscu savrsene zamisli I dobrih ljudskih djela koja ne djele sudbinu prolaznih stvari ovoga svijeta .
XVII
1908. god u kasabu je dosao PROGLAS NA NAROD BIH . To je bilo carevo pismo upuceno narodu kojim je obecavao sva dobra I da sve sto su oni dugo planirali da se sad ostvaruje .To je bilo zalijepljeno u hanu I jedne noci neki momci su to poderali I bacilli u Drinu da bi kasnije bili uhvaceni jer je to bilo krivicno djelo .Opet je stavljen novi bijeli plakat, tj parce hartije I bio je cuvan od strane drzavnog sluzbenika . Poceli su I vojnici sve vise da dolaze cak I preko mosta I onog starog puta kuda se seljaci prolazili . Kada su vojnici dosli , odma prvi dan ,odma malo od sredine mosta odmah kad se prodje kapija , pocese da buse neku rupu , u koju se stavio eksploziv I slucaju nuzde most bi bio srusen da neprijatleji ne mogu preci . Tu rupu zatvorili su zeljeznim poklopcem na kojeg skoro niko nije ni obracao paznju osim Alihodze I znatizeljne djece koja su pomisljala da se tu krije neki drugi Crni Arapin . Te godine je dosao Muhamedbeg , ridjav ,visok I pun covjek , u uniformi sa gajtanima , cist I doteran .Kad je on te godine dosao u Alihodzin ducan ovaj ga je upitao da li imaju u planu ratovati I da to moze naskoditi mostu .Muhamedbeg je rekao da itekako imaju a Alihodza je bio razocaran rekavsi da I skinuci najmanji kamen sa mosta , da je to grehota .Od tada je Alihodza ovaj most dozivljavao na sasvim drugi nacin .
XVIII
U ovom djelu govori se kako se situaciaj u kasabi prilicno primirila , I da je most I dalje bio miniran ali nije bilo nikakvih naznaka da ce ga srusiti na kraju . Cijene su I dalje rasle , vodile su se borbe izmedju Srpske I Turske vojske na balkanu . Most je moze se reci bio jedno vrijeme skroz odvojen I od istoka I od zapada , jer su austrijanci zauzeli jedan drug most malo dalje tako da se ovim rijetko ko koristio . Prosla je tada I 1912 . I 1913 godina . Mladici I djevojke su dolazili iz skola svojim kucama I po citavu noc bili na kapijama ,pjevali sprske pjesme o topovima I svi su uzivali . Oni su donijeli u kasabu I nove rijeci I izraze I nove pjesme , I moze se reci da se sve promjenilo krenusvi od izgradnje pruge pa sve do dolaska austrijanaca , zatim do otvaranja novih zgrada , tada su cak otvorene I dvije banke , jedna muslimanska I jedna sprska I obe su dobro radile .Svima je bilo lakse posudjivati novac koji im je trebao za sve I svasta jer su cijene naglo rasle . Most je opet tamo stajao nepomican ,lijep I uvijek isti kao I prvog dana . Nista njega nije moglo pokolebati . Bio je jaci od svega sto vrijeme moze da donese I da ljudi smisle I ucine .
XIX
Jedne tople noci u avgustu , grupa studenata I djaka se okupila na mostu . Tu su bili : Janko Stikovic , mrsav mladic sa ostim pogledom I crnom kosom ,sujetan I osjetljiv I studirao je nauke . Cita mnogo , pise pjesme I novinske clanke . Velimir Stevanovic ,zdrav krupan , ironican , realan , stedljiv I marljiv ucenik , studira medicinu u Pragu .Jakoh Herak , crn sitan pravnik ostrog pogleda I brze rijeci . Ranko Mihailovic ,cutljiv , dobrocudan mladic , studira pravo u Zagrebu . Nikola Glasincanin , sinc pokojnog Milana Glasincanina , bio jekurt mladi koji je zbog siromastva napustio gimnaziju u cetvrtoj godini . Tu je I Vlado Maric , bravar po zanimanju koji je bio omiljen u drustvu I svi su ga voljeli . Dvije varoske uciteljice , Zorka I Zagorka , za njima su isli svi mladica I otimali su se oko njih .Stikovic je bio u vezi sa Zorkom , zanimljivom djevojkom punog tela , bleda lica I zarkih ociju . Svi oni bili su mostu skoro svako vece do kasnih sati , voljeli su tu provoditi vrijeme jer je bilo mnogo ljepse I svjezije , te opustenija atmosfera nego u kasabi . Na toj kapiji su takodje proveli vecinu svog zivota prije studiranja . To vece vodila se velika polemika izmedju njih a najvise zbog politike I tek izdanog clanka u novinama , koji je napisao Stikovic , a on je I sam bio svjestan da je mogao to mnogo bolje da uradi , da sam manje reci , kaze sve jasnije .Oko 10 sati , dvije uciteljice su krenule svojim kucama ,a za njima I Velimir I Ranko da bi na kraju ostali samo Stikovic I Glasincanin . Oni su to ostali gledajuci jedan u drugoga I mislili su krenuti kuci kada su zaculi neki razgovor . Bili su to Toma Galus I Fehim Batijarevic . Toma je bio visok mladic rumenih obraza I plavih ociju . Te godine trebalo je da zavrsi gimnz. Maturu I ode u Bec da studira. Fehim je bio vitak mladic gracilnih vretenastih oblika .Na njemu je sve bilo odmereno I priguseno . Njih dvojica su takodje vodili veliki politicki razgovor dok su ih Stikovic I Glasincanin slusali , a nisu vidjeli jedni druge .Dugo su oni raspravljali sta bi sve bilo dobro za drzavu ,naciju I sta bi svi htijeli .Tako je I bilo dok nisu skrenuli sa teme I pogledali plakat na mostu .Zatim su vodili raspravu o njemu .Njih dvojica su napokon otisli I ostali su sami Stikovic I Glasincanin . Oni su bili tu gledajuci jedan drugoga , dok nijedan nije progovarao . Kasnije cu zaculi muziku koja je dopirala iz kasarne , svirali su godspodja Bauer i DR. Balas . Oni su dugo bili u vezi , I ta njihova veza bila je takvog karaktera d aim niko drugi nije trebao , Bili su toliko
vezani I uopste nisu obracali paznjju na bilo koga drugoga . Setali su svaki dan , kao da je citav svijet njihov I po mnogim misljenjima to je bila prava ljubav . Dok su sa druge strane ostali komentarisali da su oni ludi , da samo upotpunjuju zivot jedan drugome Itd . Stikovic I Glasincanin su ostali pricati duboko u noc I komentarisali su mnoge teme ,tako I vezu Stikovica I Zorke te mnoge druge stvari , ko bi sta studirao . Oni su tako pricali toliko da su pukli I jedan drugome su rekli neke stvari zbog koji su I sami pozalili .Ali sve je to bilo iskreno I njih dvojica su se znali od malena , tako d aim to nije predstavljalo neki veliki problem . Bili su sve dok ih neka pijana grupica nije navela na to da odu sa mosta ,svako svojoj kuci jedan na jednu stranu a drugi gore na Mejdan .
XX
Te iste noci do kasnih nocnih sati bila je budna jedino Lotika . Prije 25 godina bila je to zanosna zena u najboljim godinama koja se bavila svim poslovima I njen hotel je bio dobar izvor prihoda .Vremena su se promjenila ,stigla je starost I vise nije bila u stanju da izdrzi sve to .Pored hotela Terduk koji je otvorio nesto slicno , uzimao joj je musterije a ona je padala u ocaj I velika kriza krajem 19 I pocetkom 20 vjeka udarila je na nju . Cijene se se povecavale I nije imalo kako da isplati dugove .Svi oni kojima je pomagala kad je imala izvore primanja , su padali vec na prvim preprekama I nisu bas uspjeli u zivotu . Uzalud je bio I novac koji im je dala . Dobila je zivcani slom , koji je trajao 2 god I nakon toga odlucila je otvoriti sa nekim trgovcima novu radnju , mislece d ace I to uspjeti ali nije . Taj njeni zivot iza jednog karavana , gdje nocu pise racune I vodi proracune nastavio se . Ustajuci iz stolice ,drzeci se za krsta , digla se , ugasila veliku zelenu lampu ,krenula prema svojoj sobi I otisla da spava. Nad zaspalom kasabom ujednacio se mrak .
XXI
Dosla je 1914. godina . Ta godina je veoma lijepo pocela za stanovnike kasabe . Sljiva je rodila , zito takodje I sve je bilo u znaku dobre godine . To su znali I seljaci pa cu mnogo puta odlazili u razlicite ducane kod kojih su dizali robu na veresiju ali I pozajmljivali novac .Ljudi koji su drzali te ducane bili su gazdra Pavle , gazda Santina ,gazda Pape itd …
Jedan od gazda bio je Santa Papo . Ali to vise nije bio covjek koji je prije nekih 30 godina govorio “Rum za Corkana” , nego starac , koji se poprilicno dobro drzao za svoje godine . Uvijek je sa seljacima pricao o novcu ,robi ,kakva ce biti godisnja zarada itd .Zdravlje im je uvijek bilo na prvom mjestu . Te godine poceli su da opet pricaju Zorka I Glasincanin . Bio je to na pocetku tezak razgovor pun straha I ceznje od neocekivanog . Ali kasnije je sve doslo na svoje mjesto , njih dvoje su se zaljubili, I ne obracajuci mnogo paznje na ostale moze se reci da su bili sretni .Tada su vec svi u kraju skontali da se oni “gledaju” Nikola je dosao na ideju da je zaprosi I ozeni I da zatim odu u Ameriku , da pobjegnu od tadasnjeg zivota jer je bilo veoma tesko I vidjelo se da ce vrijeme velikih kriza . Zorka na to nista nije odgovorila , ali se silno zahvaljivala Nikoli sto se tako brine o njoj . Digli su se , uhvatili za ruke I krenuli strmim putem da se spustaju prema mostu sa kojeg je dopirala pjesma .
XXII
Na Vidovdan , srpski stanovnici kasabe odlucili su da naprave festu ,na polju izmedju dvaju reka ,Drine I Rzava . Sve je fino krenulo , muzika je svirala , ljudi su igrali kolo a vecina u tom kolu bili su mladi momci I djevojke koji su drzeci se za ruku konacno mislili da se malo provesele I tako zaobrave sve sto je bilo . Ali odjednom ,vidjesvi u daljini da dolaze neki vojnici , muzika u jednom momentu stade . Komadant je rekao dvije rijeci svakome I to sve se raspalo u sekundi . Dosla je vijest da su Srbi izvrsili atentat na Franca Ferdinanda I to je bio pocetak rata . Od tada ljudi se vise nisu okupljali na mostu , a ni omladina nocu na kapijama. Sve je opet bilo tiho I priguseno . Vlast je trazila I najmanje sitnice da okrivi Srbe te ih osudi na smrt . Jedne noci Nikola Glasincanin ,Gavric I jos neki momci odlucili su da pobjegnu u Srbiju , da bi mogli pomoci Srbima u borbi protiv Austrougarske vlasti . Kasnije su uhvacena dvojica nevinih ljudi koji su osudjeni na vjesanje .Alihodza je kao I uvijek bio protiv svega , pa tako I sada nije bio za to da se dize buna usred kasabe protiv opremljene vojske . Vojska je dolazila I zauzela cijeli grad a most je bio pun vojnika . Jednom je tako kada je most bio pun pala granata I sviju rasterala . Srbi su granatariali most iducih 10 dana , a htijeli su da pogode rupu za eksplozivom I tako da dignu most da se ne moze preci na njihovu stranu .Pokusaji su bili neuspjesni , neke granate su padale u Drinu , neke posred mosta , neka na ograde ali most nije pretrpio vecu stetu .Stajao je I dalje beo ,tvrd I ne ranjiv , kakav je oduvek bio .
XXIII
Zbog stalnog bombardovanja , obustavljen je saobracaj u kasabi I ljudi su vec bili naucili kad mogu da se krecu a kad ne , jer je vrijeme bombardovanja bilo vec upamceno ..Ovaj dogadjaj podsjetio je stanovnike na sve one poplave I ako je sada bilo mnogo gore Svi su bili zatvoreni po kucama , I vjestacki su se salili I pokusavali odvratiti paznju od bombardovanja .U Alihodzinoj kuci je bilo bas dosta ljudi . Na toliku njegovu djecu doslo je jos 9 djece od Mujage Mutapdzica . Bio je to visok covjek 50-ih godina ,poptuno sed ,orlovskog nosa I vojnickih pokreta . On I Alihodza su sjedili I slusali kako im granate prolaze malo iznad njih te su nekako pricali I pokusavali sve , samo da ne misle o tome ,dok su se zene sakrivene u kuci brinule za djecu . Mujaga je pobjegao iz Srbije kada su tamo bile bune I ustanci I taman se skrasio sa porodicom ali sada ga je snasla nova nesreca .Ostali su tu .. I u kuci popa Mihaila je bilo tuzno . Njegov sin Petar je bio mrtav I on je to znao ali nije smjeo da kaze svojoj zeni Petri Gatali koja bi to dozivila kao zivcani slom . Salio se sa njom I pokusavao sve samo da je ubjedi da ce Petar ipak doci kuci .Ali pored Mihaila , Alihodze I Mujage I Lotiku je snasla nesreca .Odma prvi dan bombardovanja ona je napustila hotel sa svojim bliznjima I presla preko Drine u Tursku kucu koja se jedva vidjela od sume I okoline ,a vireo je samo crveni krov . Brinula se I za svoje I za Deborino dijete . Kasnije je dozivjela nervni slom I Milan se brinuo o njima .Zovnuo je I doktora koji im je savjetovao da sacekaju da Lotika dodje sebi da moze putovati I da bjeze u Sarajevo .Tu nije bio kraj svim mukama , bila je tesko bolesna . Austrijanci su zatvorili gazdu Pavla , predstavnika Srba u kasabi u to vrijeme I rekli da ako se bilo sta desi mostu njega ubiju . On je slusajuci to vise puta , razmisljao kako ga je pop Petar ucio da stedi I da nikad ne baca novac ili bilo sta sto ima I on je to poslusao , taman kad je ostvario dobar zivot koliko je to bilo moguce u to vrijeme osudjen je da sjedi zavezan izmedju 2 vojnika I ceka kada ce izgubiti zivot . Niju mu to nikako bilo jasno I znojio se kao niko tada .Cak je I jedan od vojnika koji su ga cuvali rekao da nikaad nije video nekoga ko se tako znoji . Iduci koji je bio na vatri bio je Alihodza , taman kad je on izasao iz svoje kuce da pogleda sta se desava u okolini , narednik austrijske trupe se zalio Danilu Repcu da njegovi vojnici nemaju ni najbitnije stvari kao sto su voda , hrana I ostalo . Komandant je bio bas ljut I to se odrazilo I na Repca koji je I ako je bio u dobrim odnosima sa Alihodzom u prolazu udario Alihodzi samar , zato sto je njemu bio zatvoren ducan . Kada ga je otvorio grupa vojnika se skupila ne samo oko njegovog , vec I oko svih ducana u kasabi da uzmu potrebne namirnice . Tako je prosao cijeli mjesec u povremenom bombardovanju mosta I u puskarenju po okolnim brdima . Jos za prvih dana veci dioo gradjanstva napustio je
varos koja je stajala izmedju dvije vatre . Zatim je postepeno I povucena vojska sa desne obale Drine. Ostali su samo manji pionirski odredi I rasturene patrole dok nije dosao red I na njih . Most je stajao kao osudjen , ali jos uvijek ne ostecene izmedju dva zaracena svijeta .
XXIV
U toku te noci naoblacilo se I pocela je jesenja kisa . Poslednje patrole obilazile su kuce I ducane da vide da se u njima nije ko zadrzao . Sve je bilo izumrlo I oficirska kasarna I Lotikin hotel porusena I ona tri-cetiri ducana na ulazu u carsiju . Zandari su prolazili ulicom I zatekli Alihodzu kako stoji pored ducana te ga par puta upozorili da bjezi kuci I da zatvori ducan , ali on je htio svoj mir I usao je u ducan , vrata namjestivsi da izgleda zatvoreno spolja . Bas kad je mislio da je na nekom svom mjestu , gdje nije bilo glasova I ljudi nesto je palo na njegovu glavu I u jednom trenutku lezao je na podu , a vec u drugom ta ista stvar ga je vratila ali ne na isto mjesto . Kada je dosao sebi cuo je mnostvo glasova I izlazeci iz ducana video je veliko kamenje I porusen krov ducana . Odmah mu je na pamet pala cuprija . Tako je I bilo . On je pogledao , video je kapije citave ali sedmog stuba na mostu nije bilo . Odma se sjetio prije 5-6 godina kada se na toj mjestu kopala rupa u kojoj je bio ekslploziv . Most je bio prekinut kod izmedju sestog I osmog stuba je zjapila praznina .Ostaci sedmog stuba bili su svuda po ulici na ulazu u carsiju , na Lotikinom hotelu I Alihodza je cuo mnostvo glasova . To su bili srpski vojnici medju kojima je bio I bravar Vlado koji je drzeci pusku I sibu rekao Alihodzi da zatvori ducan dam u nebi vojnici cuvali robu . Alihodza je onako potresen krenuo kuci , uz brdo . Otkucaji srca su se povecavali I jos uvijek je bio u soku , ali je mislio ako se ovdje cuprija rusi da se bar negdje u svijetu nesto novo gradi . Zelio je otici kuci samo da cuje glas svojih bliznjih ali nije mogao . Na uzbrdici koja vodi na Mejdan , lezao je Alihodza I izdisao u kratkim trzajima .
LIKOVI: Abidaga - se prvi put pojavljuje kao krupan ĉovek, nezdravog crvenog lica i zelenih oĉiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riĊom bradom i brkovima ĉudno uzvijenim na maĊarski naĉin i tada se na skupu ispod Mejdana predstavio kao bezobziran, nemilosradan i strog preko mere ĉovek. Kada je došla i treća jesen, a narod
(raja) i dalje kuluĉio na gradnji mosta, sa utiskom okrutnog Abidage da graĊevinski poslovi slabo napreduju, poĉeo je traţiti krivce. Takav utisak su nosili i oni koji su iz dana u dan vukli kamen i ostali materijal po kiši, ţezi i snegu. I ukoliko su radovi slabije napredovali, teror Abidage bivao je sve veći. Pretnja, uvrede, biĉ i razni oblici muĉenja i izabljivanja – postali su jedini oblici Abidaginog komuniciranja sa rajom koja je gradila most. Novac koji mu je vezir poverio za plaćanje raje koja je sirova snaga, uzimao je za sebe, nedajući raji ni hleba ni dukata. Vezir je imao nameru da zidanjem svoje zaduţbine, narod zaradi, a ispostavilo se da je jedini koji je zaradio bio upravo Abidaga, što ga je na kraju koštalo glave. Zato ga Andrić slika kao svirepog ĉoveka i tiranina. Njegov bes brzo poraste, on postaje brutalan i beskrupulozan, bezdušan i ciniĉan. S nipodaštavanjem gleda na ljudsku muku i stradanje. Nemilosrdno kaţnjava kuluĉare koristeći se surovim sredstvima prinude. On je dvostruko oznaĉen strahom: pre svega, strahom kojim potĉivanja narod na poslušnost, a potom intimno-psihološkim strahom – da ne izgubi poverenje moćnijih od sebe. Njegova sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe i da mora biti kaţnjeno. Radisav sa Uništa - Jedan od potlaĉenih koji će pokušati da se Abidaginom teroru suprostavi i stavi u odbranu ljudskog dostojanstva i afirmisati hajduĉko u sebi – bio je Radisav sa Uništa. Pripovedaĉ o njemu će reći da je “onizak ĉovek mrka lica i nemirnih oĉiju, dobro pognut u pasu”, da je išao “klateći glavom ramenima levo-desno, kao da seje brašno”. Bio je “malen , potuljen i uţurban”. On je došao na ideju da se pokrene pobuna i organizuje otpor protiv turske tiranije na gradilištu, i to tako što će se noću rušiti ono što je danju podignuto, naravno, uz priĉu da to ĉini vila brodarica. I poĉeo je da ruši, a kad je uhvaćen, iako tako mali i neugledan, sve je oćutao i svaku muku junaĉki izdrţio – i vrele verige preko grudnog koša, i otkidanje nokata usijanim kleštima, i nabijanje na kolac: “Ĉovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na raţanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leĊa i što nije jaĉe ozledio ni utrobu ni srce ni pluća”. Tako nabijenog na kolac uspravili su ga, podigli visoko iznad glava okupljenog naroda i ostavili da polako umire. Bio je “izdignut za ĉitava dva aršina, uspravan, ispršen, isturen u prostoru neprirodno ukoĉen i prav”. Radisav, tako “prav i odvojen”, isticao se na kocu i svima je u tim trenucima izgledao dalek i nedostiţan. On, do juĉe obiĉan, neugledan i ni od koga zapaţen i mnogo poštovan, odjednom je postao centar tuĊih pogleda i znatiţelje, predmet divljenja, ali i nekog straha, simbol prkosa i otpora, ali i strašnba opomena šta se sme, a šta ne. U takvom poloţaju, nabij na kolac i visoko podignut iznad njihovih glava, bio je iznad svih njih jer se nekako “izdvojio i uzvisio” i više “inije ni liĉio na ljudsko telo koje raste i raspada se koliko na visoko uzdignut, gvrd i neprolazan kip koji će tu ostati zauvek…” Tako je zapoĉeo njegov put u mitske visine, u priĉu i pamćenja, u savremeno trajanje. On je sada onaj kome “ne moţe više niko ništa”; on je onaj koji je sve druge nadvisio svojim podviţništvom i tako se “posvetio”, a što je privilegija samo retkih i odabranih.
Crni Arapin - U ĉetvrtom poglavlja romana je smrt mladog radnika, crnog Arapina. Na nerazumljiv naĉin, kako kaţe pisac, konopci su tokom izgradnje mosta popustili i kameni blok je pao taĉno gde treba, ali je usmrtio majstorovog pomoćnika crnog Arapina. On je prva ţrtva koja je ugraĊena u srednji stub mosta. Pošto se to dogodilo “ĉudnim sluĉajem”, njegova se volja shvata kao volja viših sila koje traţe ţrtvu da bi most postojao. Oko crnog Arapina se potom raspreda legenda; veruje se da u srednjem stubu, gde je poginuo, ima velika mraĉna dvorana u kojoj on ţivi. Kome se on javi, mora da umre. Deca stalno zaviruju u taj mraĉni otvor “kao u ponor koji i straši i privlaĉi.” Legenda o crnom Arapinu snaţno je uzbuĊivala deĉju maštu. Deca su više verovala u tu legendu, u nešto nestvarno i nevidljivo, nego u istinu da u Arapinovu “sobu” ulaze radnici preko drvenih skela. Fantastiĉno tkanje legendi raspaljivalo je maštu kasabalija i podsticalo njihovu potrebu za neobiĉnoišću i ĉudesima. Pretvaranje stvarnosti u legendu uvek je motivisano nekim nesvikadašnjim dogaĊajem Ćorkan - vanbraĉni sin višegradske ciganke i nekog vojnika Anadolca, po svom poreklu i ţivo tu jedan je od ljudih sa dna kazablijskog ţivota, od onih što “sede tako i piju, i pijući ĉekajući da im u svesti najposle plane ona ĉarobna svetlost kojom piće obasljava onaj koji mu se potpuno predaju”. On je jedan od onih kojih “ţive od svirke, šale i rakije” i ĉiji je “prvi ţivot u noći” od onih koji “svirepi mogu da izvrgavaju podsmeku ili tuku bojaţljivi da psuju, draţljivi da daruju…” Od svi tih noćobdija, Ćorkan je najviše bio predmet zadirkivanja, neukusnih šala i podsmeha. Ukratko, bio je stvoren za razonodu kasablija koji se ni jednog trenutka nisu nosili na njegovu dušu, niti se trudili da saznaju koliko je u njemu ĉeţnja za lepotama ovoga sveta, ali istinite patnje što je usamljen i od drugih neprihvaćen. Salko Ćorkan je, kao i svaki ĉovek, imao svoje slabosti, a to je utopiljska ljubav prema Švabici koju je jednom video u cirkusu dok je jednom igrala na ţici. Ona je odavno otišla iz kasabe, ali je ostalo sećanje na njenu lepotu i batine dobijene zbog ljubaznosti u nju; ostala je Ćorkanova ĉeţnja za njenom pojavom, za skladnim pokretima i opojnom igrom na ţici. Ćorkan je postajao predmet zadirkivanja posebno kada bi popio koju rakiju. Prve tri godine je patio za Švabicom, a onda je došla Paša, bela, ĉedna jedinica “koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida”. Zadirkivanje je išlo i u drugom pravcu: da mu je otac neki bogati oficir iz Anadolije, te da mu je kao jednom nasledniku ostavio silno bogastvo koje ĉeka na njega tamo u dalekoj Brusiji. Ovaj nesrećan itragiĉan kasablijski junak Ive Andića, informiran u odnosu na ostali kafanski svet, u trenutku pijanstva i unutrašnje ponesnosti, jedne februarske noći pred svitanje, praćen podsmesima i omaloţavanje pijanog sveta, popeo se na zaleĊenu i klizavu ogradu i poĉeo da hoda po njoj. Prvo je koraĉao bojaţljivo, zatim ubrzano i na kraju neubuzdano, samouvereno. Bio je to sada ples nad ponorom, po ivici koja deli ţivot i smrt. Njegovi pokreti, ritmiĉki već ujednasĉavani i skladnijji, bili su u stvari oponašanje one igre švabice u cirkusu. Do tog trenutka niko i ništa, Ćorkan se “svojim opasnim poloţajem (…) odjednom izdvojio i sada je kao neko dţinovsko ĉudovište visoko iznad njih”. U svakodnevnom ţivotu teţak i trom, od jednom je “postao lak i vešt”. I ne samo “vešt” nego i “uzvišen, iznad svih”. On u tom poloţaju, ponosan svojom igrom
i zanesen njome kao u nekom snu, vidi se kako ide na “daleko neostvarljivo putovanje o kome mu svake veĉeri mu mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje je sad, evo, najposle krenuo”. Svi koji su ga pratili, dotle hrabri i usvemu superiorniji od njega, od jednom su postali plašljivi, mali i zadivljeni Ćorkanovom hrabrošćĉu dok je izvodio svoju ţivotnu i smrtonusnu igru uz njihovo glasno: - Aferim, Ćorkane, pile od sokola! - Aferim, gazio! Ćorkan je bio prvi – a takvi su vrlo retki – koji “hoda onuda koda je zabranjeno i kuda niko ne ide”. Ćorkanov sluĉaj pokazuje da samo oni koji preĊu takav put mogu da raĉunaju na priĉu o sebi, samo takvi ulaze u legendu i postaju mit svakodnevnice i nadilkaze svoje vreme. Ali, sve je to trajalo dok je Ćorkan bio na onoj visini koja ga je odvajala od drugih i ĉinila velikim. MeĊutim silazak sa mosta na put, tvrdi neravan, samoubilaĉno predstavljan povratak u svakodnevnicu, u staroj već poznato; povratak u surovu i grubu stvarnost, bahatu i svenigirajuću. Ćorkan je jedan od najtragiĉnijih, ali i najpoteĉnijih likova u romanu Ive Andrića, koji posvedoĉuje da je i u nepriznatim i “suvišnim ljudima, ponekad, mnogo više lepote i skrivenog smisla za lepotu, samo je treba zapaziti i vrednovati na prvi ĉin”. Fata Avdagina - Ivo Andrić ima tu moć stvaraoca da legende kazuje kao priĉe iz stvarnosti, a obiĉne ljudske sudbine i priĉe iz ţivota diţe na nivo nesvakidašnjih i mitskih priĉa. Jedna od takvih priĉa koja od ţenske lepote stvara mit jeste i priĉa o Fati Avdaginoj, ĉija je sudbina deo istorije mosta. Fata je bila kćer jedinica starog Avdage Osmanagića, uglednog trgovca koji je imao još pet oţenjenih sinova i najveću kuću u Veljem Lugu. Imao je veliku magazu i kasabu i veliki ugled. Fata je bila izuzetne lepote, o njoj su i pesme pevane. Kao i sve retke i neobiĉne ţenske lepote, i ona je nekoliko godina bila “cilj svih ţelja i nedostiţni uzrok”. Ali, u odnosu na druge, posedovala je i “veštinu govora” – dodatnu lepotu, i nedostatka hrabrosti kod mnogih da se pribliţe toj lepoti ili da je neko zaište. U Fatu se zagledao Nailbeg iz Nezuka, drugog zaseoka, sin jedinac Mustajbega Hamzića. Skupio je hrabrost, i zaljubljen, dao joj do znanja da moţe biti nevesta Mustajbega. Fata je smelo i nesmotreno, pred svima, izgovorila reĉi koje će biti fatalne po nju: - Hoće, kad Velji Lug u Nezuke siĊe! Bilo je to njeno ne; ono će je, kasnije, dovesti u sukob sa Avdaginim neporecivim da (Avdaga ju je, i ne pitajući je, obećao Mustajbegu za snahu). Fata, “lepa, ohola i mudra”, nemajući snage da pokrene oĉevo da, prihvati udaju kao tuĊu volju, a ne svoj izbor. Ako bi prihvatila oĉevu odluku kao neopoziv ĉin, morala bi u Nezuke; a to znaĉi da bi “Velji Lug sišao u Nezuke” i ona porekla sebe, svoju reĉ, svoj ponos, i time pruţila drugima povod za ogovaranje, izrugivanje i veliku sramotu sa kojom ne bi mogla ţiveti. Ipak, da bi udovoljila oĉevoj volji, ona se priprema za svadbu (“svadbeni vez”), iako zna da nikad neće stići u Nezuke. Ivo Andrić majstorski i umetniĉki vrlo uspešno slika njene nemire i psihološko ponašanje u toploj i zvezdanoj noći, kada, opijena lepotom noćne atmosfere
stoji pored prozora i u svim delovima svoga tela oseća svoje fiziĉko postojanje, kada se u njoj razliva devojaĉka snaga i “dozrela lepota tela”. U tim trenucima, oslonjena grudima na “drveni demir na prozoru”, ona “oseća kako ceo breţuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom, zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diţe se i spušta zajedno sa svetlim nebom i noćnim pronstranstvom”. U toj noći i u istoj situaciji Fata oseća kao da je celo njeno biće intengrisano sa svetom i kosmiĉkim pronstranstvom. Tada je ona daleko od dnevnih obaveza i briga, od oĉevog da i vlastitog ne. Verovatno i u takvoj jednoj noći, ako ne baš i tada, doneta je odluka da se sve mora završiti na granici izmeĊu njenog ne i oĉevog da, tj. IzmeĊu Veljeg Luga i Nezuka – taĉno tamo gde je most, odnosno na samom mostu. Njena misao “sve se ĉešće zaustavlja na kapiji, ispod koje huĉi zelena, brza i duboka reka”. I na dan svadbe, kad su svatovi prelazili preko ćuprije, baš na tom zamišljenom mestu, ona je potvrdila svoje ne – skoĉila je u nabujalu Drinu. Lepota Fate Avdagine je mitska lepota ţene, fatalna lepota na kakvu nailazimo u narodnim pesmama i predanjima koja, kad se uzdigne do “opasnih visina” postaje nedostiţna i kobna za druge, ali i samorazorna, uvek sa tragiĉnim ishodom. Lotika - Jedan od najstudionije razvijenih likova u romanu Na Drini Ćuprija svakako je Lotika. Po pregnućima i samopoţrtvovanju koje je odlikuje mnogo podseća na junakinju gospa Nolu iz istoimene pripovetke Isidore Sekulić. Pre nego što će zapoĉeti slikati njen portret i karakter, Andrić nam daje podatke o istorijskom i društvenom trenutku u kome se ona javlja. Bile su to decenije austrougarske vladadavine (negde oko 1885. godine), kada je sve postojalo nekako srećno, bogatije i smirenije, kada se išlo “putem usavršavanja i napredka”. Hroniĉar kaţe: “Sve što je svirepo i grabeţljivo u njoj (misli se na novu vlast, prim. Ĉ.Đ.), bilo je prekriveno dostojanstvom, sjajem i osveštalim formamam”. Odjednom su se pojavili neki novi ĉinovnici, neka tuĊa imena, novi izrazi i nov stil odevanja; poĉele su drugaĉija ophoĊenja – sve je postalo nekako “šire i zraĉnije, raznovrsnije i bogatije”. Otvaraju se radnje, kantine, pa i nov hotel – još jedan znak opšteg prosperiteta (“stao je da kruţi novac u dotle neviĊenim koliĉinama”). Hotel je otvorio “Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ţenu i dve devojĉice”. MeĊutim, duša toga hotela bila je njegova mlada svastika Lotika, po kojoj je hotel bio popularan i zbog koje je nazvan “Lotikin hotel”. Tu se okupljao obiĉan svet (u velikoj sali), ali i ĉinovnici, oficiri i “bogatiji domaći svet” (u maloj sali). U hotelu se “pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni ragovori i svršavali poslovi, i dobro jelo i ĉisto spavalo”. A nad svim tim bdema i o svemu tome brinula, na ĉuĊenje svih, Lotika, a ne vlasnik Caler. Lotika je bila “strasita, puna, zagasitobole koţe, crne kose i ţarkih oĉiju”. Znala ja da govori “slatko, smelo, duhovito, oštro, laskavo, umiruće” – sve u zavisnosti od situacije i sagovornika. Bavila se tim nezahvalnim i napornim poslom i bila stvorena za taj posao. O njoj kaţe i to da je bila “neumorna, vešta, ţena hladnih ĉula, brze pameti i muškog srca”. Uz to, imala je tu veštinu ponašanja da se “igrala sa razularenim ljudima”. Ona je “zaluĊivala”, “varala”, “uzimala”, ali je “proskaje i bolesnike darivale”, “pomagala posrnule bogate porodice, siroĉad i udovice”. Sve u svemu, bila je “mudra ĉoveĉna
ţena koja ne misli na sebe i koja, grabeţljiva i nesebiĉna, lepa i zavidljiva a ĉedna i hladna, vodi jedan palanaĉki hotel…” Kao i gospa Nola, sve je radila i drţala u svojim rukama: “…U ĉasovima ukradene slobode, ĉitala (je) berzanske izveštaje i prouĉavala prospekte, sreĊivala svoje raĉune, odgavarala na pisma banaka, donosila odluke, davala naloge, rasporeĊivala uloţenim novac i slala nove ulole(…) Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove ţivote do u najsitnije pojedinosti…Upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na leĉenje”. I u svemu tome ona je nalazila “svoje jedino pravo zadovoljstvo” i puni smisao svoga ţivota, bez obzira na sve napore i satiranja njene energije, koja će je neminovno odvesti u klonuće, umor i slom. A lotikin slom je došao posle tridesete godene intenzivnog rada i napora da hotel saĉuva, odrţi i mnoge usreći. Umor u njoj došao je u isto vreme kad i društvene promene, kada su poĉele i osipanja mnogih vrednosti koje su bile dovedene do prosperiteta. Došla su “nova vremena i ţuĉna navala novih ideja i nov naĉin ţivota…” Bilo je to vreme “aneksione krize”. Hotel je slabo radio, a ona je morala da se brine o Mini, starijoj sestri kćerki, usedelici, zatim o njenom desetogodišnjem umnom zaostaom i sakatom bratu; morala je da se nosi sa dugovima koji su bivali sve veći i sa propalim investicijama. Oni pak koje je pomagala nesebiĉno otišli su u svet i potonuli u vlastiti egoizam: bili su zaokupljeni svojim zaradama, poloţajima, sitnim radostima ili tekućim problemima. Na nju više niko nije ni mislio ili se, u krajnjem sluĉaju, sve završavalo na pismu u pozdravima. Prva bombardovanja je zatiĉu u Višegradu, što je bio znak da Prvi svetski rat poĉinje i da neće zaobići ni kasubu Višegrad. Ona, sa ostatkom porodice (zet, nesposoban za bilo kakvu akciju, njegova starija kćer, nepokretan sin), ostavlja hotel i prelazi na levu obalu, u neku napuštenu tursku kuću, ĉekajući da se odatle nekako prebaci do Rogatice a zatim u Sarajevo. U tom ĉekanju doţivljava nervni slom. Bio je to slom tela, ali i slom ţivota ispunjenog ambicijama, neprekidnim radom, naporima i bdenjima. Ostavljena i zaboravljena od cvih, Lotika gubi bitku sa vremenom i ţivotom. Alihodža - Postoje graditelji, ali i ĉuvari velikih graĊevina. Graditelji su Mehmed-paša Sokolović u svom romanu i veliki vezir Jusuf u pripoveci Most na Ţepi, a od ĉuvara – Alihodţa Mutević. On je, kao i bog Višnu iz indijske mitologije, mitski simbol ĉuvara. Mehmed-paša Sokolović nestaje “ali se raĊa Alihodţa, ĉuvar stvorenog”. On “ne gradi most, ali bdi nad njim”, traje sa njim i umire sa njim. Kao lik, Alihodţa javljka se još u 9. glavi romana, u kojoj se govori o dolasku Austrije u Bosnu. Dat je kao “mlad ĉovek, ţiv, nasmejan i punokrvan”, on je o svim stvarima uvek imao svoje mišljenje. Vodio je dućan koji mu je stao od oca. Od samog poĉetka se eksponira kao protivnik svega što je novo, ali i trezven; protiv je otpora Osmana Karamanlije jer bi takva oruţana pobubana bila bezuspešna ne moţe onome ko je jak i silan. Osman nareĊuje da bude kaţnjen: na mostu da bude “prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji”. MeĊutim, njega nije toliko muĉio fiziĉki bol koji je dolazio od povreĊenog uha koliko onaj unutrašnji “olovni bol u grudima koji je ljuti i teţi nekako ikakav ljudski bol koji se moţe zamisliti”, a koji je stvarala “ona beda, široka hartija švapskog proglasa” istaknuta na mostu. Ona je svojom belinom presekla most na polovinu “kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija” koju on oseća kao
vlastito polićenje i poĉinje da je u sebi intenzivno nosi, sa bolnim utiskom da je most “odjednom porušen na sredini”. Povremeno na obiĉan jezik to bi trebalo da znaĉi da su niti svakodnevnice ovim pokidane, da pravog i mirnog ţivota više nema i da zapoĉinje nova neizvesnost sa dolaskom novog.
Alihodţa se kao lik javlja i u 16. poglavlju, takoĊe kao protivnik svega što je novo i što, po svojoj prirodi, remeti staro i uništava deo steĉenih navika i lagodnosti ţivljenja: “On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatio ništa od novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u naĉinu trgovine i poslovanja”, ostajući uvek svoj, trajno vezavši svoju sudbinu za most, kao da se toj potrebi da se bude uvek isti i stalan uĉio od trajanja samog mosta. Novo ga je zamaralo i odvodilo u ogorĉenje. Beţao je od sveta i zatvarao se u dućan, krio u skriveni sobiĉak za koju je govorio da je tabut. Tu se krio kao Diogen u svom buretu. Odatle je osluškivao “šum ţivota u ĉaršiji, konjski bat, viku prodavaĉa” i posmatrao ljude u hodu koji su za njega već pokojni i “koji se još nisu smirili”. Kada je na tom mestu, on zaboravlja na svoje brige, ne zabrinjavajući svakodnevnicu i sve uţase koji idu sa njo, usredsreĊen na misao o prolaznosti i nestalnosti svega što je ljudsko jer se stalno nešto ruši, obnavlja ili gradi. Roman se upravo završava smrću Alihodţe “na uzbrdici koja vodi na Mejdan”, tu je “izdisao u kratkim trzajima”. A pre toga, vidimo ga u diogenovskoj zatvorenosti i bekstvu od sveta, u njenom tabutu (sobiĉku), gde, pred smrt, oseća “onu slast samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mraĉnog prašnog sobiĉka stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim vodama blagog šuma”. Ali baš u takom opuštanju u snatrenju (maštanju, sanjarenju), dućan i sam most pogaĊaju prve granate koje su dakle do znanja da je zapoĉeo Prvi svetski rat, odnosno novo rušenje i satiranje svega što je lepo i što ĉini ukras ovoga sveta. Eksplozija je prekinula njegove misli, prekinula je i most: ostao je “bez jednog stuba, a izmeĊu dva grupo prelomljena luka zja praznina”, prekinula je i njegov ţivot koji se bio identifikovao sa trajanjem mosta, jer se što se dogaĊalo u Alihodţinom ţivotu i sve što je on bio u ţivotu, bilo je vezano za most. Ali, pre svoga kraja, nije mogao da shvati i da se naĉudi kako je moguće da oni isti koji su ćupriju ĉistili, doterivali je i odrţavali, sada ruše “kao da je stena u planini a ne zaduţbina, hair i lepota”. Pre nego što će umreti, ispunila ga je i misao, ohrabrujuća, optimistiĉka i spasonosna za svet i ĉoveka: “…Ako se ovde ruši, negde se gradi. Sve moţe biti. Ali jedno ne moţe: ne moţe biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih i društvenih ljudi koji će za boţlju ljubav podizati trajne graĊevine, da bi zemlja bila lepša i ĉovek na njoj ţiveo lakše i bolje…” Hteo je reći: svet ne moţe i ne sme ostati bez graditelja velikih i vrednih graĊevina, ali i njihovih ĉuvara, jer bi time presahla boţanska ljubav i svet bi bio pretvoren u duhovnu pustinju. Eto malo svetlosti za svet koji satire postojeće, ali i gardi novo. I nade u trajanje “ranjenog” mosta, u obnovu njegove lepote.
