Учитељски факултет
Семинарски рад Лик жене у Андрићевом делу На Дрини ћуприја
Ментор:
Студент:
Ниш, октобра 2008.
1
Садржај
Учитељски факултет........................................................................... 1 Семинарски рад................................................................................... 1 Лик жене у Андрићевом делу На Дрини ћуприја ............................ 1 Садржај................................................................................................. 2 Биографија Иве Андрића.................................................................... 3 Ликови жена у Андрићевим делима ......................................... 6 Роман „На Дрини ћуприја“........................................................9 Женски ликови у роману „На Дрини ћуприја“...................... 10 Закључак............................................................................................ 16 Литература......................................................................................... 17
2
Биографија Иве Андрића У књижевним и школским круговима, најспомињаније име је заправо име нашег писца нобеловца, Иве Андрића. Његова дела су читана и превођена, но о његовој биографији мало знају чак и његови одани читаоци. Иво Андрић рођен је у Травнику 9. октобра 1892. Његов отац, Антун Андрић био је заправо из Сарајева, а мајка Катаринa Андрић, рођена Пејић у Тавнику се породила стицајем околности док je боравила у гостима код родбине. Очева породица деценијама је била везана Сарајево у којем се традиционално бавила кујунџијским занатом. Андрићев отац, умро је од туберкулозе, која је иначе била породична пошаст Андрићевих, када је Иво боп двогодишњи дечак. Мати, Катарина Андрић, суочена са беспарицом, свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшику у Вишеград. Тај град ће, више него иједно друго место, обележити стваралаштво будућег књижевника. Гледајући свакодневно витке стубове на Дрини, Андрић завршава у Вишеграду основну школу, а потом се враћа мајци у Сарајево, где 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. Већ током гимназијских дана, он почиње да пише поезију. Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак“, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. У граду на Сави, он помало учи, помало посећује салоне, дружећи се са загребачком интелигенцијом од које ће на њега посебно велики утицај имати двадесет година старији Густав Матош. Наредне године прелази у Беч где слуша предавања из истореије, филозофије и књижевности. Бечка клима не прија његовим осетљивим плућима, и често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, добротвору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. На вест о сарајевском атентату као страствени поборник Југословенства и припадник покрета „Млада Босна“, Андрић се враћа у своју земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године.
3
Након изласка са робије због поновљене болести плућа, одмах одлази на лечење у Загреб, у чувену Болницу Милосрдних сестара, стециште хрватске интелигенције која се клонила учешћа у рату, на страни Аустрије. Ту Андрић, дочекује општу амнестију и активно се укључује у припреме првог броја часописа Књижевни југ. Истовремено, пажљиво довршава књигу стихова у прози која ће под називом Еx Понто бити објављена у Загребу 1918. године са предговором Ника Бартуловића. У Загребу га и затиче слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић у тексту „Незвани нека шуте“ објављеном у загребачким Новостима, оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум. Незадовољан атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ свог професора и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Судећи према писмима која пише пријатељима, Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва. Већ почетком 1920. године Андрић започиње своју врло успешну дипломатску каријеру. Те године загребачки издавач Кугли објављује нову збирку песама у прози Немири, а издавач С. Б Цвијановић из Београда штампа приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“. Међутим, 1923. Министарство спољних послова прети му отказом пошто није завршио факултет. Између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората, Андрић бира другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на Филозофски факултет у Грацу. У јуну месецу 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Петнаестог септембра, пошто је одбранио докторат, стиче право да се врати у дипломатску службу. Крајем године прелази у Београд у Политичко одељење Министарства иностраних дела. За све време студија и дипломатског службовања, Андрић пише и обајављује, углавном приповетке. Неке од њих се сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења: „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и „Дан у Риму“. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, године 1926, Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности, а исте године у 4
Српском књижевном гласнику објављује приповетке „Мара милосница“ и „Чудо у Олову“. С пролећа 1928. Андрић објављује дела: приче „Олујаци“, „Исповијед“ и „Мост на Жепи“. Средином следеће године прелази у Брисел, на место секретара посланства, а у Српском књижевном гласнику појављује се његов есеј „Гоја“. Већ 1. јануара 1930. године у Женеви почиње да ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Те године објављује есеј о Симону Боливару, причу „Код казана“ и текст „Учитељ Љубомир“. У Београду следеће године излази и друга књига приповедака код Српске књижевне задруге у којој се, поред прича раније објављених у часописима, први пут у целини штампају „Аникина времена“, а у календару-алманаху сарајевске Крај двадесетих и почетак тридесетих година је период када је Андрићева дипломатска каријера ишла узлазним током, али и период богатог стваралачког заноса. Почетком 1938. године појављује се прва монографија о Андрићу из пера др Николе Мирковића. Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Шестоаприлски рат 1941. године затиче га у окупираном Београду. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. У тишини своје изнајмљене собе, пише прво Травничку хронику , а крајем 1944. године окончава и На Дрини ћуприју. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата, а концем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица. Да ли је Андрићева судбина утицала на то да су ликови жена у његовим делима по правилу трагични, или су трагични ликови његов искрени доживљај жене. То је помало тајновито. Оно што се зна, то је да је Андрић био годинама заљубљен у жену свога пријатеља, госпођу Милицу Бабић. Године 1958. у шездесет шестој години, Иво Андрић се венчава са својом дугогодишњом љубављу - Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта из Београда, удовицом Ненада Јовановића. Са женом се сели у свој први стан - у улици Пролетерских бригада 2а. Те године објављује приповетке „Панорама“, „У завади са светом“ и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу Зуке Џумхура „Некролог једној чаршији“.
5
Када је Милица преминула, након десет година брака, Андрић више никада није био исти. „За епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“, Иво Андрић је 1961. године добио Нобелову награду. Ликови жена у Андрићевим делима
Ако је потребно направити било какву анализу Андрићевих ликова, немогуће је то урадити на само једном делу. Живот појединих његових ликова, само привидно се завршавао у некој приповеци. Али, често је тај лик знао васкрснути у некој другој причи, другом роману... Тако да су његови ликови заправо живели читаво време његовог стварања. Никада се није могло знати у ком делу и када ће они наставити свој живот. Некада поновљене ликове препознајемо само по особинама или пореклу, а често они имају чак и иста имена, професије, судбине. Све су то исти ликови, они који су живели у бескрајном књижевном таленту овог аутора. Кажу историчари књижевности да је у Андрићевом животу огромну женску улогу одиграла његова мајка. Потом, он је читавог живота волео „забрањену“ жену, жену која је била удата за његовог пријатеља. Иако заправо несрећан у љубави, писац Андрић не мрзи жене. Жене су за њега мученице, мајке несрећнице које, често као злу судбину носе терет сопствене лепоте. „Жена је у Андрићевим дјелима недосањани сан и велика мушка мора бројних пишчевих јунака. Љепота и жена у његовим дјелима су тијесно повезани“ нагласила је Тони Ливерсејџ, енглескиња која је докторирала на женским ликовима у Андрићевим делима. Али, женама лепота не доноси добро. У Андрићевим књижевним делима почива читава плејада женских ликова, сеоских и чаршијских девојчурака и цура које залуђују варошке занатлије, власт и полицију. Жена глумица, певачица, конобарица, самоубица, ханума и дама, госпођа, контеса и баронеса, узвишених и умних, списатељица, сликара, музичара и оперских примадона, разочараних глумица, шкртица и – жена сумњивог морала. Са страница његових књига изазивачки нас посматрају те жене, у које је "препредени Босанац" унео цели систем својих лукавстава да би их представио и оправдао њихово увођење у свет бесмртних. У плејади женских ликова упечатљиви су ликови муслиманских жена, које је Андрић описивао. Такви су ликови Авдагине Фате из 6
романа „На Дрини ћуприја“, лик лепе Мостарке из приповетке „Олујаци“, а поред тога лик Саида Хануме из романа „Омер паша Латас“, Мејерт циганке из приповетке „Свадба“, као и карактеристичан лик Сиријанке из приповетке „Труд“. Приповетка „Олујаци“ приказује судбину жене, онаквом каква она мора да буде у условима шеријатски организованог друштва. То је судбина једне младе лепе девојке која се из Мостара по препоруци другог посредника удаје за човека кога никад није видела, у село Олујаци. Долази у то забито, хладно, планинско село. Човек за кога се удаје јесте ружан, ровашен. Генијални Андрић описује њихов сексуални однос на следећи начин : "Задрхтала би кад би осетила поиздалека како јој се приближава његов мирис. Мирисао је на земљу, на тор и на устајало млеко. Прилазио би јој немо, душмански и исто тако одлазио од ње. А шта се збивало између њих то зна само глува ноћ и несрећна женска судбина којој су уста заливена". Неке приповетке, можемо назвати поетским, прихватање ликова је повезано с екстатичним расположењима, јунаци доживљавају или им се дешавају натприродне ствари, у којима су најважније светлосне визије, прожимање човека космичком хармонијом ( Јелена, жена које нема, Жена на камену, Летовање на југу и многе друге). Као и други наши велики писци, од Доментијана и Теодосија, преко Његоша и Лазе Костића, до Црњанског и Дединца, Андрић је песник светлости, и у његовом делу доживљај светлости највиши је израз духовног искуства, врхунац у којем човек као да се ослобађа закона земаљских и сам постаје светлосно биће. „Мара милосница“ (1931) једна је у низу Андрићевих приповедака о кобности лепоте и злу којем је њен носилац изложен. Испричана је из објективне приповедачке перспективе у, за Андрића уобичајеном трећем лицу. Мара је несрећна девојка коју је турски паша угледао у пекари њеног оца и у њеном телу препознао демонску фаталност женског принципа. После пашиног неприкосновеног наређења да се то прелепо чељаде доведе у његове одаје, Мара, кћерка турске наложнице, и сама то постаје. Али када Вели-паша напусти град и са собом поведе сву служинчад и животиње, он неће повести једино Мару. Мара тек тада сазнаје какав је, у ствари, свет. Мара остаје, као поклон угледној породици, али након штоје силује зет и роди мртво дете и сама умире. Описујући завршну сцену у којој слуга Памуковића, сахрањујући Мару, кроз сузе каже: „Сахранили смо божјег анђела“ приповедач
7
сугерише да су бића попут Маре милоснице судбински, унапред осуђена на пропаст у негостољубивом и злом свету. „ Аникина времена“ (1931) Аника је кћерка пекара Маринка Крнојелца ожењеног женом из места у којем је одлежао робију, а која је за становнике Добруна увек била туђинка. Тако су касаблије доживљавале и њену кћерку, неугледну, прерано израслу девојчицу. Аника израста у витку белопуту девојку крупних очију. Њена љубав према Михаилу бива прекинута, те Аника почиње да мучи мушкарце враћајући им за бол који је и сама претрпела. Од мучитеља, наравно постаје – жртва. Две ствари у Аникиним временима немогуће је мимоићи. То су моћ лепоте коју неко лепо биће има или може да стекне над људима, и поремећај који испољавање (а поготову злоупотреба) такве моћи изазива у свету. Нарушавање установљеног реда, огрешење о затечене норме, прекорачивање граница оног што важи за уобичајено, прихватљиво или морално, изазивају – самим тим што границе, норме и ред постоје – реакцију савести, недокучиву њену „игру“ са околностима и догађајима. Уобичајено је жнормално, а нормално и добро се неретко изједначују, с разлогом, а и упркос разлозима. Усвојени ред, признате норме и наметнуте границе, све то подупире живот и даје му неки смисао, али, истовремено, нужно га чини и мање или више скученим. „Јелена, жена које нема“ уствари је прозно-поетски триптих („Од самог почетка“, „На путовању“, „До дана данашњег“) у којем лирски приповедач излаже историју једног емотивног и церебралног привиђења, које га прати упорно, годинама, јављајући се у очекиваним али и сасвим неочекиваним приликама. Јелена је астрално, сасвим измаштано биће, чист женски принцип који даје смисао приповедачевом животу. („Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања.“) Појава Јелене, жене које нема, увек је чврсто повезана са путовањем и са светлошћу. Јелена је метафоричка материјализација приповедачеве маште, она је пројекција потпуне, а недосегнуте испуњености субјекта који мисли, дише и осећа, она је смислотворни, космички принцип. („Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо.“) Како приповедач дуже живи, и како му се све чешће долази помисао на крај живота, Јелена се јавља све ређе. 8
Роман „На Дрини ћуприја“
Андрић је несумљиво приповедач. Он је до романа дошао спајањем новела. Историја је конститутивни чинилац његових романа. На Дрини ћуприја и Травничка хроника (оба су издата након Другог светског рата 1945) и у недовршеном Омер-паши Латасу (1976). У њима нема заплета, нема фабуле, каткад нема ни главног јунака, полазна тачка нису појединачне људске судбине, него колективна судбина, локална историја, али испричана кроз судбину појединца. Најпознатији роман Иве Андрића, „На Дрини ћурпија“, хронолошки прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине у Вишеграду, који је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из тих крајева. Године 1516. Мехмед паша је, према владајућем обичају узимања „данка у крви“, као српски дечак на силу одведен у турску војску и потурчен да би се касније уздигао лествицама власти и постао први до султана. Као моћник, одлучио је да у родном крају подигне задужбину, велики камени мост на једанаест лукова. Мост је чвор свих збивања у овом роману и његов симбол. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Мост је место додира историјски познатих личности и безимених ликова који су плод пишчеве имагинације. Роман „На Дрини ћуприја“ у којем се углавном доследно хронолошки описује свакодневни живот вишеградске касабе је, заправо, „вишеградска хроника“. Роман почиње дугим географским описом вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста, од којих је посебна маркантна она о узиђивању хришћанске деце у један од стубова. Порекло легенде је у националном миту и епској визији света која је књижевни еквивалент тога мита. Легенде су по правилу паралелне, имају хришћанску и муслиманску верзију. Крај романа пада у 1914. годину када су трупе аустроугарске монархије, у повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај старих времена. Између почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири се приповедачки лук дуг четири стотине године у којем, у форми развијених, прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера. „На Дрини ћуприја“ је „новелистички роман“ јер настаје низањем бројних прича које могу стајати и самостално. У том роману писац је спровео пуну циклизацију својих „вишеградских прича“, па је тако од једног тематског циклуса, поступком уланчавања настала сложена хроника. Неке ликове из
9
романа „На Дрни ћуприја“ сусрећемо и у Андрићевим приповетакама (нпр. Ћоркан, Тома Галус).
Женски ликови у роману „На Дрини ћуприја“
Критичари тврде да је роман „на Дрини ћуприја“ чврсто грађен, те да тиме подсећа на сам мост. Роман је новелистички грађен, тј састављен од приповедака које би могле и независно стајати, тако да нема фабулу, а нема ни главне ликове. У својој суштини роман је прича о мосту као симболу чврстине, трајања, постојања и непролазности, што, признаћемо нису особине жена. Није лако писати о женама у роману који за срж има мушки принцип, о роману који се темељи на стубовима мушког света, у коме је жена лик који се догоди тек с времена на време у покојој причи. У опису турске касабе, већ на првим странама романа је жена, наравно, мајка. У Андрићевом приповедању је мајка ретко срећна. Она која јури за сепетима турских коњаника плачући и наричући за отетом децом. Трпећи псовке и батине и не обазирући се на њих трчи за сепетима све до Вишеграда. Лик злосрећне мајке има и Луда Илинка, мутава и несрећна девојка која је занела ко зна с ким. Њена тајна зачећа у вези је са њеном срећом и радошћу које јој доноси будуће материнство. То је нешто што ће је изједначити са другима унети радост и дати смисао њеном постојању. Ни Илинка није срећна мати. Рађа мртворођенче, а потом лута бесциљно тражећи своје дете и искрсава на сваком месту где вреба некаква несрећа. Жене имају улогу и да причају и препричавају свакојаке приче, оне су носиоци различитих веровања које мушкарци слушају, али која њима не доликују. „Наше жене верују да има по једна ноћ у години кад се може видети како на ту хумку пада јака бела светлаост право са неба....“1 Верују и Турци, верују и деца, али оно у шта жене верују, ма колико се чинило чудним и нестварним јесте оно што се памти и што се препричава. Можда, кажем, можда се на овај начин признаје мудрост жена. Мудрост којој се не може одолети и када је налик на бајку. Жене трчкарају махалом, свуда загледају, виде и чују и оно што је тешко видети и чути, покадшто нешто измисле или додају и одмах отрче да им ручак не би загорео. Махали оне дају живост а причама 1
Иво Андрић: На Дрини ћуприја, стр 28
10
значај. Децу уче: „Шути душо!, Шути, слушај маму и чувај се док си год жив, Турчина проклетника!“ 2 Жене се у роману „На Дрини ћуприја“, јаве често и да ураде оно што мушкарци никада не би могли. Да отплачу, откукају или да ожале и страхују због неког догађаја. То мушкарцима не приличи у патријархалном друштву – то је заиста посао жена. За Карађорђев устанак чули су и Турци и Срби, са зебњом га пратили и једни и други, али само су се жене крстиле и плакале... Јеленка са Горње Леске, била је од Тасића и у овом роману има мушку улогу. Она је помогла хајдуку Јакову да пређе Рзав и побегне у шуму. Није јасно да ли је то она урадила зато што је храбра или зато што је Јакова волела, али урадила је и храброст јој се мора приписати. Са Турцима она прича, час брбљиво, час презриво, уморно и напаћено, помало истину, помало лажи, али оно што је главно, Јеленка њима ништа не верује. Тиме показуе да је Српкиња и да је одана своме народу. Верност је особина већине Андрићевих жена. Оне кукају и лелечу за својим регрутима, не дају им у рат. Веселин Чајкановић тврди да је главни задатак српске жене и био ка кука, лелече и жали своје мушкарце. „Само су виле“, каже он могле да буду достојанствене и да немо прелазе преко невоље. Вила у Андрићевим делима нема Само жене. „Жене су трчале и, отимајући се да свако буде поред неког свога, гурале једна другу и обарале. Њихови јауци су се мешали са дозивањима, преклињањеима и последњим порукама. Неке су истрчавале чак пред поворку регрута коју су предводили четворица жандарма у реду, падале им пред ноге тукући се у раздрљене груди“. 3 Како би лик жене био потпун, да нема жена лаког морала? У роману „На Дрини ћуприја“ ту улогу има Шаха „зрикава Циганка, дрска мушкобања која пије са сваким ко може да плаћа, али се никада не опија. Без ње и њених смелих шала не може се замислити ни једна теревенка.“ У касаби живе и „Јуликине девојке“, у „стидној кући“, недалеко од моста. Прозори њиховог обитавалишта су замрачени и само се предвече ту чује жамор и песма, а девојке промичу преко моста набељене и нашминкане једном месечно када их воде на редовни лекарски преглед. Насупрот овим девојкама које наоко лако зарађују новац, стоји Лотика. Јеврејка неуморна, спретна, сналажљива. Жена која буквално управља животима својих укућана. Она је власница хотела који откако 2 3
Иво Андрић: На Дрини ћуприја, стр. 72 Иво Андрић: На Дрини ћуприја, стр.213
11
је Јулика отворила своје своје свратиште, полако почиње да пропада. Ипак, Лотика је вредна и радна, она збира папире, до касно рачуна брине о свему. Окретна, мршава бледе пути и косе без сјаја Лотика се гаси заједно са својим послом. Она леже у кревет као пословна жена а ујутру је затичу као уморну старицу, скрхану и слабу. Нежна душа девојачка описана је у лику Зорке, девојке која је сироче без оца и мајке. Зорка се заљубљује у човека који није способан да воли. Човека који је од жртве и сам постао мучитељ, човека који се поиграо њоме, а она га искрено волела. Због несрећне љубави Зорка вене , али се поново рађа у љубави. Почиње да се „гледа“ са Николом који је искрено воли и опрашта јој њену претходну љубав. Николина љубав којаје велика и дубока, лако прашта и заборавља. Он Зорки нуди да оду у Америку, али док се она двоуми, он одлази у Србију у Први светски рат. Али, како каже сам Андрић: „Одувек је код нас тако да по једна девојка у сваком нараштају уђе у причу и у песму својом лепотом, вредноћом и господством. Она је онда тих неколико година циљ свих жеља и недостижни узор; на њеном имену се пале маште, око њега се расипа одушевљење мушкараца и плете завист жена. То су та изузетна бића која природа издвоји и уздигне до опасних висина.“ 4 Таква је судбина Фате Авдагине која не може да се отме својој изузетности, она је совјом лепотом и мудрошћу уздигнута до опсаних висина и зато на самој граници стварног света. Фата је растрзана између очевог да и њеног не, између колективне патријархалне норме, личног индивидуалног избора. У свом идентитету, и сви они који оскрнавили или прелазе, руше, померају подразумевану границу између „допуштеног“ и „недопуштеног“ „стварног“ и „нестварног“ ,„колективног“ и „индивидуалног“, „болесног“ и „здравог“. На сличан наин и лудило, болест, „ексцентричност“ ма какве врсте, осећају се као гранични феномени, а њихови носиоци се препознају као граничне фигуре. Граничне фигуре одражавају границу не само својим положајем, поступцима и тјелима, већ и својом судбином која од њих захтева да нађу излаз из најбезизлазније ситуације, да поднесу терет неподношљивог. Кад она одбије свог удварача, а отац је обећа том истом, она не може да врати учињено. („И доиста, постоје и временске међе. Не може се избрисати оно што је учињено. Време није реверзибилно“ Фата је зато је принуђена да постоји „на мртвој тачки, између свога не и очевог 4
Иво Андрић, На дрини ћуприја, стр.133
12
да“ Границе које увршћују кодови патријархалне културе могу се прећи једино по цену трагедије. Фатина судбина је „безизлазна, прека, страшна, сутрашња“ одвија се у њеној личности. То је нечујна, женска небитна судбина, али и кобна, јер: „Због тог очевог да, које је веже исто као и оно њено не, мораће изаћи пред кадију са Мустајбеговим сином, јер је немогуће и помислити да Авдага Османагић, њен отац, не одржи реч. Али исто тако зна, и исто тако добро и посигурно, да после тога не може њена нога ступити у Незуке, јер онда опет не би она одржала своју реч. А то је, наравно, немогуће, јер и то је Османагића реч.“ Патријархални морал претпоставља задату реч као један од могућих облика „индивидуалне“ одговорности. Али у том смислу задата реч сугерише, пре свега, одговорност према колективу. Онај ко је изриче безпоговорно верује у поредак вредности које обликују колективну свест. Таква врста пристанка не заступа само одређену особу, већ и ширу заједницу којој припада – породицу, родбину, „племе“. Фатина реч, у том смислу, није функционална. Она, наиме, има оца и читав низ правила која регулшу механизам колективног патријархалног начина живљења и чине да њена реч нема обавезујућу функцију као реч мушкарца оца. Патријархални модел заједнице функционише на принципу искључивања, „протеривања“ на маргину оног што је неприхватљиво, срамно, подривајуће, па су управо маргине (таквог и ма ког другог модела који функционише на сличан наин) изразито драмска места. Стога је језик жене у односу на језик мушкарца небитан, нелегитиман; он је „у дивљини“ За патријархалну свјест - жена нема свог језика. Фата се зато не буни, она не може да буде Антигона, она и не говори. У немогућности да се изјасни против оца који представља закон. Приморана је да беспоговорно прихвати судбину. Њена побуна, протест, биће јасан тек у крајњем исходу приче, с њеном смрћу. До тада се главни сукоб одвија на психолошком плану; Фата од тренутка очевог да, док шије своју девојачку спрему, „мисли своју мисао“ која је посве интимно одмеравање безизлазности сопственог положаја. Она живи у немој приватности, омеђена нормом патријархалне културе коју ипак разара – прешавши границу искорачењем у јавно. Стога њен трагични крај можемо схватити као резултат сукоба жене индивидуе с патријархалним и општеважећим колективним нормативима по којим је мушки очев говор „првостепени“ језик у односу на „одсутни“ језик жене. Смрт је за њу ослобођење, једини излаз из најбезизлазније ситуације; Фата једино смрћу може одржати и очеву и своју реч.
13
Отуда у песми о њој оно „мудра ли си…“. Међутим, ако имамо на уму да она своју реч, одрицање, схвата као реч једне од Османагића (не једне од Османагићки!), није ли онда њена смрт у истој мери ослобођење од колективних назора, излаз из безизлаза, колико и великодушно жртвовање за „род“ (ширу породичну заједницу) као једну од темељних фигура патријархалне културе? Такав закљуак се намеће из следећег: њено не („женско“ не) је немоћно у односу на очево да, али за њу има једнаку вредност, јер и то не (баш као и очево да) заступа и њу и оца и све Османагиће. За Фату важност таквог става није у томе што он заступа једну личност, већ све Османагиће. Њена реч је реч Османагића, па у таквој ситуацији и управо зато, вредна колико и очева, а не због тога што она тиме не заступа себе. Параметар којим Фата одређује битност својег не је очево културолошки утврђено, „фундаментално“ да, очева реч не подлеже никаквој сумњи – јер је очева – њој не треба параметар, а поузданост у исправност њене речи (њеног не) оснива се на идентификацији с „родом“ Османагића. Лично не би можда могла и да погази, али не Османагића беспоговорно заступа – јер је њиме одређена. Фата је, дакле, принуђена да позајмљује своју реч, да присваја језик који је туђ, а такав позајмљени језик је језик који не рачуна на индивидуалност – језик патријархалног колектива. Једино тај (мушки) однос, принцип моћи, омогућује легитимитет њеном ставу. Фата је, самим тим, ухваћена у међуоднос коме је исходиште патријархална норма: одржати да, које изриче субјект традиционалног, патријархалног морала, а, истовремено, одржати не, којег је она медиј, али које такође функционише као потврда неприкосновености истог патријархалног субјекта кога жели да заступа и због којег, на крају, страда. Она не покушава да побије или на неки други начин спречи једну од опција које се сукобе, већ је приморана да по сваку цену омогући њихово истовремено остварење, остварење два супротна и међусобно искљуујућа принципа. Али у томе није апсурд њене драме. Јер осуђена да постоји унутар језика заповеди, а без могућности да артикулише сопствени, језик она бира смрт као јединствени симбол сопствене доследности. „Језик је законодаван, он је симболички поредак унутар којега се крећемо и који све нас одређује. симболички је поредак репресиван, а репресиван је особито за оно друго, које није норма, за женско.“ судбински проговара гестом, својим тиелом, најефикасније: језиком смрти, да би из неподношљивог простора постојања, омеђеног с две истовремено неостварљиве могућности, обзнанила своју побуну, своје 14
лично не – отпор укупној култури у којој се њена трагедија испоставља као најдјелатнији језик. Фата Авдагина постаје јединствени лик наше литератруре. Она се уздиже до граница светости.
15
Закључак
Ликови у овом роману Иве Андрића прелазе пут од наглих и снажних суочавања човека с оним што је негативно у стварности, са „злом у свету“, до преобликовања тренутног објективног стања, које је у основи доживљаја негативног, у трајну психолошку садржину. Објективни и субјективни ток збивања подједнако истичу мрачну страну човекове судбине, немоћ човека или немоћ жене да савлада мучне доживљаје и негативна искуства да их се ослободи и да живи спонтано и срећно. Само у ретким тренуцима човек се успева уздићи над собом и својом ситуацијом и доживети унутарњи мир и јединство са светом. Готово у свим ликовима романа постоји осветљено место, које је у оштром контрасту са основном, тамном перспективом. Та тачка јавља се увек на унутрашњем, психолошком плану приповедања, она је израз човекове тежње к висинама, његове способности за необична искуства, духовне узлете и унутарња озарења. Иако се на први поглед чини да жена није конститутивни део романа „На Дрини ћуприја“, очито је да она у њему има значајно место. Све животне улоге које жена има у стварном животу, Андрић јој је доделио и у свом роману. Ликови жена су реални: жене мајке, супруге, јунаци, жене домаћице, жене сумњивог морала, оне фаталне и оне грандиозно незаборавне. У ликовима жена ретка је симболика, ако је и има онда је то симболика злехуде судбине, несреће која прати жену, али и читав српски живаљ тог времена. Жена у роману „На Дрини ћуприја“, често бива противтежа мосту. Он је симбол чврстине, а жена симбол лепоте и нежности те се спајају мушки и женски принцип.
16
Литература
1. Андрић, Иво: На Дрини ћуприја, Просвета, Београд, 1962. 2. Константиновић, Радомир, Филозофија паланке, Нолит, Београд, 1981. 3. Еко, Умберто: Границе тумачења, Београд, Паидеиа, 2001. 4. Занини, Пјеро, Значења границе, Београд, Cli, 2002.
17
